Začuđenost Prolog Telefon u kući liječnika Leeja Hovvella zazvoni u 2.07 ujutro. Njegova supruga Myrna, koja je spavala pokraj njega, zagunđa u svoj jastuk. »Tko je to? Noćas nisi dežuran.« Howellovi su jedva sat bili u postelji. Njihova se zabava održana pored bazena počela osipati oko ponoći. Kad su pokupili otpatke i prazne čaše od mar-garita, pospremili kvarljive ostatke hrane u hladnjak i obišli svog usnulog sina kako bi ga poljubili, bližio se jedan sat. Razodijevajući se, čestitali su jedno drugome na uspješno priređenom okupljanju. Odresci s roštilja bili su tek neznatno žilavi, a novi je električni uređaj za komarce tiho cvrčao čitave večeri, održavajući populaciju insekata na minimumu. Kad se sve uzme u obzir, bila je to jedna dobra zabava. Howellovi su bili u pravom raspoloženju, no složiše se da su preiscrpljeni i za pomisao na seks, pa se poljube za laku noć i svatko se okrene na svoju stranu kreveta te zaspi. 6 Sandra Brown Unatoč kratkom vremenu što ga je proveo u krevetu, doktor Howell je, uz pomoć nekoliko margarita, spavao duboko i bez snova. No kad je telefon zazvonio, bio je budan istoga trena, priseban i bistar, što su uvjetovale godine prakse. On posegne za slušalicom. »Oprosti, dušo. Možda se nekom pacijentu pogoršalo stanje.« Ona kimne, složivši se uz mrmljanje u jastuk. Ugled izvrsnog kirurga njezina supruga nije se zasnivao samo na njegovoj vještini u operacijskoj dvorani. On je bio predan svojim pacijentima i zanimao se za njihovo stanje prije, tijekom i nakon operacije. Premda je bilo neuobičajeno da ga se naziva kući usred noći kad nije bio dežurni liječnik, to nije baš bila i tolika rijetkost. Ta je neugodnost bila mala cijena koju je gospoda Howell bila voljna platiti za privilegiju udaje za voljenog muškarca, koji je također bio i tražen i poštovan u svojoj profesiji. »Molim?« Slušao je nekoliko trenutaka te zbacio pokrivače i spustio noge na pod. »Koliko?« Zatim: »Isuse. Dobro, u redu. Krećem.« Spustio je slušalicu i ustao iz kreveta.
»Što?« »Moram ići.« Nije palio svjetiljku prilazeći stolcu gdje je bio ostavio dokersice koje je nosio protekle večeri. »Čitavo je osoblje pozvano.« Gospođa Howell se pridigne na jedan lakat. »Što se dogodilo?« Opslužujući napučeno velegradsko područje, Opća bolnica Tarrant bila je neprestano pripravna za rješavanje najvećih katastrofa. Osoblje je bilo obučeno za pružanje hitne pomoći žrtvama zrakoplovnih nesreća, Zaluđenost 7 tornada, terorističkih napada. U usporedbi s tim, noćašnja je nesreća bila banalna. »Velika gužva na glavnoj petlji u centru. Nekoliko vozila.« Howell ugura gola stopala u par starih moka-sina koje je volio, a njegova ih je gospođa prezirala. Imao je te cipele otkad ga je poznavala i odbijao je rastati se s njima, govoreći da se koža tek sada oblikovala prema njegovim nogama, tek su sada udobne. »Prava gužva. Cisterna se prevrnula i gori«, rekao je navlačeći polo majicu preko glave. »Deseci unesrećenih i većina ih je poslana u našu hitnu.« Zakopča ručni sat i pričvrsti dojavljivač na pojas hlača pa se nagne kako bi je poljubio. Promašivši njezina usta, ulovi je između nosa i obraza. »Ako do doručka ostanem tamo, nazvat ću te s novostima. Spavaj dalje.« Ponovo namjestivši glavu na jastuk, ona promrmlja: »Čuvaj se.« »Uvijek.« Prije nego je sišao u prizemlje, ona je već zaspala. Malcomb Lutey je završio s čitanjem trećeg poglavlja najnovijeg znanstveno-fantastičnog trilera. Radilo se o virusu koji se prenosio zrakom i koji je nekoliko sati nakon što je udahnut, unutarnje organe ljudi pretvarao u crnu, masnu, želatinoznu masu. Dok je čitao o nesvjesnoj opasnosti i, na propast osuđenoj, pariškoj kurvi, čeprkao je po prištu na svojem obrazu, što ga je majka upozoravala da ne čini. »Time samo pogoršavaš stvari, Malcombe. Dok ne počneš čačkati po njemu, jedva ga se primijeti.« Aha, sigurno. Prišt je prošao fazu »primjetljivosti«. Bio je to najnoviji vrh na vječito rastućem, kvrgavo Sandra Brown crvenom planinskom lancu koji se protezao njegovim licem. Te su teške akne koje su ostavljale ožiljke najavile Malcombovu adolescenciju i posljednjih su petnaest godina prkosile svakom tretmanu, lokalnom ili oralnome, propisanom na recept ili bez njega. Njegova je majka za to kronično stanje okrivljavala lošu prehranu, slabu higijenu i nedovoljno sna. Ne jednom je aludirala da bi uzrok mogla biti masturbacija. Bez obzira na njezinu trenutnu postavku, nepromjenjiva je bila primjedba da je Malcomb na neki način taj koji je odgovoran. Frustrirani dermatolog koji ga je junački no neuspješno liječio, nudio je drugačije, ali jednako mnogobrojne teorije zbog kojih je Malcomb uklet topografijom lica poput maske za Noć vještica. Sve u svemu: nitko nije znao. Kao da akne nisu bile dovoljne da mu samopouzdanje drže na nivou uličnog jarka, Malcombova ja građa bila još jedna nesretna osobina. Bio je mršav kao štap. Supermodeli koje su plaćali da izgledaju pothranjeno pozavidjeli bi mu na metabolizmu, kojem su se temeljito gadile kalorije. I na kraju, no ništa manje genetski zlosretna, bila je njegova kovrčava kosa boje mrkve. Plamena griva imala je gustoću i teksturu čelične vune i bila prokletstvo njegova postojanja davno prije pojave kroničnih akni. Zbog svojeg neobičnog izgleda i stidljivosti koja je iz njega proizlazila, Malcomb se osjećao neprilagođenim. Osim na poslu. Bio je to noćni posao. I bio je usam-Ijenički. Tama i samoća bile su njegove dvije omiljene stvari. Tama je prigušivala njegove žestoke boje u Zaluđenost normalnije nijanse i pomagala prikriti akne. Samoća je bila sastavni dio posla noćnog čuvara. Njegova majka nije odobravala taj izbor zanimanja. Neprestano ga je gnjavila da razmisli o promjeni. »Tamo vani, posve sam, iz noći u noć«, često je govorila cmokćući, odmahujući glavom. »Ako radiš sam, kako ćeš ikada ikoga upoznati?« Je, je, mama. Bas je u tome stvar. Bio je Malcombov standardni odgovor - premda mu je nedostajalo hrabrosti da ga glasno kaže. Rad u trećoj smjeni značio je manje prilike za prisilni razgovor s nekim tko se silno trudio ne gledati u njegovo lice. Noćni rad mu je isto tako omogućavao da spava tijekom većine omraženih dnevnih sati kad je njegova kosa poprimala blještavilo fluorescentnog narančastog markera. Grozio se ona dva slobodna dana u tjednu, kad je morao izdržavati tupljenje svoje majke o tome kako je sam sebi najveći neprijatelj. Neprestano ponavljana tema njezinih predavanja bila je: da je otvoreniji prema ljudima, imao bi više prijatelja.
»Ti možeš mnogo toga ponuditi, Malcombe. Zašto ne izađeš van, kao drugi ljudi tvojih godina? Da si malo susretljiviji, mogao bi čak upoznati i neku lijepu mladu damu.« Sigurno da bi. Majka mu se rugala zbog toga što čita znanstvenu fantastiku, ali je ona ta koja živi u svijetu snova. Njegovo je radno mjesto u Općoj bolnici Tarrant bilo liječničko parkiralište. Ostalim je čuvarima to bilo najnepoželjnije mjesto, ali je Malcomb volio baš njega. Noću se nije mnogo toga događalo. Posao ne bi živnuo, takoreći, do ranih jutarnjih sati kad bi liječ10 Sandra Broiun nici počeli kapati. Većina ih ne bi ni došla kad se on odjavljivao u sedam ujutro. No, kako je bila noć s petka na subotu, na parkiralištu je bilo više vozila nego tijekom tjedna. Kao i uvijek, promet se u hitnoj službi povećavao vikendom pa su liječnici dolazili i odlazili u svako doba. Baš se prije nekoliko minuta doktor Howell dovezao do ulaza i podigao rampu svojim daljinskim upravljačem koji je držao zakvačen za štitnik za sunce iznad vozačkog mjesta. Doktor Howell je bio u redu. Nikad nije gledao mimo Malcomba kao da ga nema, a katkad mu je čak i mahnuo prolazeći pored čuvarske kućice. Howell nije šizio ako se rampa slučajno ne bi podigla i ako ju je Malcomb morao ručno osloboditi iz svoje kabine. Doimao se kao običan frajer, nimalo snobovski. A ne kao neki od onih bogatih seronja koji su se ponašali tako pretenciozno bubnjajući prstima po svojim mekanim volanima, dok su nestrpljivo čekali da se rampa podigne kako bi mogli projuriti kroz ulaz kao da moraju nekamo stići i nešto stvarno važno obaviti. Malcomb pročita prvu stranicu četvrtog poglavlja. Kako se i očekivalo, pariška je blonda kurva preminula usred snošaja. Umrla je u agoniji konvulzija i grotesknom povraćanju, no Malcombovo je suosjećanje bilo na strani njezine nesretne mušterije. Toliko o pehu. On okrene knjigu licem prema stolu, ispravi se i protegne leđa te potraži udobniji položaj na stolcu. Učinivši to, slučajno u staklu prozora spazi vlastiti odraz. Prišt je rastao svjetlosnom brzinom. Već sad je bio spomenik gnoju. Zgađen svojom slikom, on usredotoči pogled na parkiralište iza stakla. Živine lampe bile su strateški porazmještane tako Začuđenost 11 da je veći dio parkirališta bio dobro osvijetljen. Mračne su se sjene protezale samo iza raslinja koje je činilo njegovu ogradu. Ništa se nije promijenilo otkad je Malcomb posljednji put pogledao van, osim novopridošle srebrne bendžole doktora Howella -treći red, drugi auto. Mogao je vidjeti njegov svjetlucavi krov. Doktor Howell je svoj auto održavao u izložbenom izdanju. I Malcomb bi, da si je mogao priuštiti takva kolica. On se vrati svomu romanu, ali pročita samo nekoliko odlomaka kad mu nešto sine. Opet pogleda prema bendžoli doktora Howella. Blijede mu se obrve naberu u nedoumici. Kako mu je promaknuo doktor Howell kad je prolazio pored kućice? Da bi se došlo do nogostupa koji je vodio do najbližeg ulaza za zaposlenike, moralo se proći nekoliko metara od čuvarske kućice. Malcombu je postalo normalno da zapazi kad je netko prolazio, bilo prolazeći prema zgradi, bilo vraćajući se svomu vozilu. To je bio logičan slijed događaja. Osoba je ili napuštala bolnicu i nedugo nakon toga se odvezla autom, ili se uvezla na parkiralište te ubrzo prošla pored kućice ulazeći u zgradu. Malcomb je nesvjesno pazio na to. Radoznao, on označi na kojoj je stranici i odloži knjigu ispod stola pokraj torbice s užinom koju mu je spremila majka. Malo niže navuče obod šešira svoje uniforme. Bude li bio prisiljen razgovarati s nekim, čak i s nekim toliko neuštogljenim poput doktora Howella, ne želi ga izložiti svom negledljivom licu ništa više nego je neophodno. Obod šešira pružao je dodatan sloj zakrivajućih sjena. Izišavši iz klimatizirane kućice, ne primijeti nikakav pad vanjske temperature od prošlog obilaska. Kolovoz u Teksasu. Gotovo je jednako vruće u gluho doba 12 Sandra Broivn noći kao i u podne. Vrelina s asfalta prođe kroz gumene potplate njegovih cipela koje gotovo da nisu oda-vale zvuka dok je prolazio pored prvog pa zatim drugog reda vozila. Na kraju trećeg reda, on zastane. Prvi put otkad je počeo raditi ovdje prije pet godina, on osjeti trnce tjeskobe. U njegovoj se smjeni nikad nije dogodilo ništa nezgodno. Prije nekoliko mjeseci čuvar u glavnoj zgradi morao je nadjačati nekog čovjeka koji je mesarskim nožem prijetio jednoj od sestara. Prošle Nove godine jednog su čuvara pozvali kako bi prekinuo tučnjavu između dvojice očeva koji su tako odlučivali koje je od njihove djece prvo novorođenče te godine, a time i ono koje je osvojilo nekoliko nagrada. Srećom, Malcomb nije bio upetljan ni u jedan od tih incidenata. Kako se moglo čuti, oba su privukla brojnu publiku. Njega bi prestravila sva ta pažnja. Jedina krizna situaciju u kojoj se našao dok je radio
bila je oštra bukvica koju mu je održao neki neurokirurg na čijem je jaguaru bila ispuštena guma kad je kretao kući. Iz nekih je razloga, i dalje nepoznatih Malcom-bu, taj kirurg njega smatrao odgovornim. Do danas su njegove smjene bile sretno puste događajima. A sad nije mogao odrediti otkuda ovaj nemir. Iznenada se njegov dobar prijatelj Mrak nije doimao tako dobroćudnim. Oprezno je bacio pogled uokolo, čak gledajući iza sebe odakle je netom došao. Parkiralište je bilo tiho i nepomično kao grobnica -što u ovome trenutku nije bila utješna usporedba. Ništa se nije micalo, čak ni lišće okolnih stabala. Ništa se nije činilo neuobičajenim. Bez obzira na to, Malcombov je glas malčice zadrhtao kad je zazvao: »Doktore Howell?« Nije se želio prikrasti čovjeku. U dobro osvijetljenoj prostoriji punoj ljudi njegovo je lice bilo uznemiZaludenost 13 rujuće, gotovo zastrašujuće. Da nekomu neočekivano priđe u mraku, jadnik bi mogao umrijeti od straha. »Doktore Howell? Jeste li ovdje?« Ne dobivši odgovora, Malcomb zaključi da sigurno može zaobići prvo vozilo u nizu i provjeriti bendžolu doktora Hovvella, kako bi samoga sebe uvjerio da je sve u redu. Promakao mu je; jednostavno je tako. Kada je liječnik prolazio, vjerojatno se malo previše usredotočio na ono što je kurva plavuša činila svojoj mušteriji prije nego su je spopali bolni napadaji i prije negoli je počela bljuvati crnu ljigavu masu po čitavom frajeru. Ili ga je možda zaokupila najnovija vulkanska tvorevina na njegovu obrazu. Ili možda doktor Ho-well nije krenuo popločanim puteljkom nego je umjesto toga šmugnuo kroz grmlje. Bio je visok, no ne i krupan momak. Dovoljno vitak da se provuče kroz živicu bez mnogo halabuke. Što god bilo, doktor Howell se provukao pored njega u mraku, i to je sve. Prije nego što je zaobišao prvo vozilo u nizu, reda radi, Malcomb uključi svoju baterijsku svjetiljku. Kasnije su je pronašli ispod prvog auta u redu gdje se zaustavila nakon kotrljanja od nekoliko koraka. Staklo se razbilo, kućište se ulubilo. No onaj dosadni ružičasti zeko bio bi silno ponosan na baterije. Žarulja je i dalje svijetlila. Ono što se nalazilo u žarištu svjetlosne zrake Mal-combove lampe prestrašilo ga je više od ičega što je ikad pročitao u nekom znanstveno-fantastičnom trileru. Nije bilo toliko groteskno, krvavo ili bizarno. Ali, bilo je stvarno. 14 Sandra Broivn Poglavlje 1. »Baš ti je zgodno tu.« »Meni se sviđa.« Ignorirajući zajedljivu i već izlizanu primjedbu, Wick istrese zdjelu kuhanih škampa u cjedilo koje nikad nije vidjelo unutrašnjost neke bolje trgovine kućanskim potrepštinama. Bilo je od bijele plastike, išarano smeđim mrljama. Više se nije sjećao odakle mu, ali je mislio da ga je ostavio bivši stanar ove iznajmljene kuće, koju je njegov prijatelj očito nalazio neodgovarajućom. Nakon što se vrela voda ocijedila, on postavi cjedilo nasred stola, zgrabi rolu papirnatih ručnika pa svoga gosta ponudi još jednim pivom. Odčepi dvije boce Red Stripea, zajaše stolac s druge strane stola nasuprot Orenu Wesleyu i reče: »Navali.« Oren pažljivo otkine papirnati ručnik s koluta pa si ga raširi preko krila. Wick je već bio na svom trećem škampu prije negoli je Oren uspio izabrati jednoga. Gulili su škampe i jeli u tišini, dijeleći zdjelicu kok-tel-umaka u koju su uranjali račiće. Oren je pazio da ne umrlja svoje bijele francuske manšete crvenom tvari s primiješanim hrenom. Wick je bezbrižno srkao Zaluđenost 15 i oblizivao si prste, posve svjestan da to neuredno ponašanje za stolom živcira njegovog gadljivog prijatelja. Ljuske od škampa bacali su na novine koje je Wick raširio preko stola, ne kako bi zaštitio njegovu beznadno izbrazdanu površinu, nego da pospremanje svede na minimum. Ventilator je sa stropa podizao uglove toga nazovistolnjaka, šireći aromu začina juhe od škampa sparnim, priobalnim zrakom. Nakon nekog vremena Oren primijeti: »Prilično dobro.« Wick slegne ramenima. »Posve jednostavno.« »Škampi su odavde?« »Kupujem ih svježe s broda čim pristane. Imam popust kod barbe.« »Lijepo od njega.« »Nimalo. Pogodili smo se.« »I koji je tvoj dio pogodbe?« »Držati se podalje od njegove sestre.«
Wick gricne još jednog oblog račića pa baci ljusku na sve veću hrpu. Naceri se na Orena preko puta, znajući da njegov prijatelj pokušava dokučiti govori li istinu ili ne. Bio je umjetnik za muljažu, i čak ni njegov najbolji prijatelj nije uvijek mogao razlučiti istinu od fikcije. Otkine papirnati ručnik s role i obriše si ruke i usta. »I to je sve čega se možeš sjetiti o čemu bismo razgovarali, Orene? Cijena škampa? Vozio si dovde samo zbog toga?« Oren ga je izbjegavao pogledati dok je potiho podrignuo iza stisnute šake. »Daj da ti pomognem pospremiti.« »Ostavi. Ponesi svoje pivo.« 16 Sandra Broiun Prljavi stol neće puno odmoći stanju Wickove kuće - koja se tako jedva mogla nazvati. Bila je to trosobna izba koja je izgledala kao da će podleći svakom zaljevskom povjetarcu iznad pet čvorova jačine. Sklonište od vremenskih nepogoda - jedva. Krov je prokišnjavao kad je kišilo. Klimatizacijski uređaj je bio od onih koji se postavljaju na prozore, tako nedora-stao zadatku da ga se Wick rijetko trudio uključiti. Straćaru je unajmljivao tjedno, plaćao unaprijed. Dosad je gospodaru kartonskih kutija ispisao šezdeset i jedan ček. Vrata s mrežom su škripala na svojim zahrđalim šarkama dok su se selili na stražnju verandu. Ništa velebnoga - daščana je površina bila gruba i dovoljno široka jedva za dva metalna izletnička stolca u starinskom izdanju, iz pedesetih. Sol je izjela nebrojene slojeve boje, od kojih je posljednja bila očajne grašak zelene nijanse. Wick sjedne u platnenu ljuljačku. Oren zdvojno pogleda hrđavo sjedalo drugog, nepomičnog stolca. »Ne grize«, reče Wick. »Možda ti zamrlja hlače od odijela, ali obećajem da će pogled zavrijediti račun za kemijsko čišćenje.« Oren oprezno sjedne i za nekoliko se minuta ispuni Wickovo obećanje. Zapadni se obzor prošarao živim bojama, od crvene poput krvi do blještavo narančaste. Ljubičasti su olujni oblaci na horizontu nalikovali brdima koja se valjaju, obrubljenim zlatom. »Prizor vrijedan pogleda, nije li?« upita Wick. »Sad mi reci tko je lud.« »Nikad nisam mislio da si lud, Wick.« »Nego samo malo udaren jer sam se svega riješio i preselio ovamo.« Zaluđenost rt 17 »Čak ni da si udaren. Neodgovoran, možda.« Wickov se lagani smiješak sledi. Primijetivši to, Oren reče: »Samo ti sad popizdi. Baš me briga. Moraš to čuti.« »Pa dobro. Hvala ti. Sad sam čuo. Kako su Grace i cure?« »Steph je postala navijačica. Laura je dobila men-struaciju.« »Da ti čestitam ili izrazim sućut?« »Za koje od toga?« »Za oboje.« Oren se osmjehnu. »Prihvatit ću bilo što. Grace je rekla da te poljubim umjesto nje.« Pogledavši Wickove čekinje, doda: »To ću drugi put, ako nemaš ništa protiv.« »I bolje ti je. Ali poljubi nju od mene.« »Bit će mi drago.« Nekoliko su minuta srkutali pivo i gledali boje zalaska sunca kako tamne. Nijedan ne razbije tišinu, a opet, obojica su bila svjesna, svjesna svega što je ostajalo neizrečeno. Naposljetku Oren progovori. »Wick...« »Ne zanima me.« »Kako znaš kad me još nisi čuo?« »Zašto hoćeš upropastiti savršeno lijep zalazak sunca? Da ne kažemo ništa o krasnom pivu s Jamajke.« Zbog Wickova se iznenadna skoka s ljuljačke ona ludo i bučno zanjiše prije nego se opet umiri. Stojeći na rubu olinjale verande, pocrnjele je nožne prste savio preko njezina ruba, nagnuo pivo i smaknuo ga u jednom dugom gutljaju pa bacio praznu bocu u bačvu za ulje od dvjesto litara koja je služila kao 18 Sandra Broivn kanta za smeće. Klopot prestraši par galebova koji je tražio hranu na tvrdo zbijenom pijesku. Wick im je zavidio na sposobnosti da odlete. On i Oren imali su prošlost koja je sezala daleko u protekle godine, čak i u vremena prije negoli se Wick pridružio policiji Fort Wortha. Oren je bio nekoliko godina stariji i Wick je priznavao da je bio i mudriji. Imao je stabilan temperament, koji je često ublažavao Wickov eksplozivni. Orenov je pristup
stvarima bio metodičan. Wickov impulzivan. Oren je bio odan svojoj ženi i djeci. Wick je bio samac za kojega je Oren tvrdio da ima seksualne sklonosti uličnoga mačka. Unatoč tim razlikama, a možda i zbog njih, Wick Threadgill i Oren Wesley bili su izvrsni partneri. Jedni od rijetkih partnera različitih rasa u policiji Forth Wortha. Dijelili su opasne situacije, nebrojene šale, nekoliko uspjeha, nekoliko razočaranja - i bol u srcu od koje se nijedan nikada neće posve oporaviti. Kad je sinoć Oren nazvao nakon mjeseci razdvojenosti, Wicku ga je bilo drago čuti. Nadao se da Oren dolazi popričati o starim vremenima, boljim vremenima. Ta se nada rasplinula istog trena kad je Oren stigao i izišao iz auta. Bilo je to zbog usjajenog para cipela, a ne japanki ili tenisica, koje su ostavljale duboke otiske u galvestonskom pijesku. Oren nije bio odjeven za ribičiju ili pročešljavanje plaže, čak ni za opuštanje ovdje na verandi uz utakmicu na radiju i pivo u hladnjaku. Došao je poslovno odjeven. Zakopčan do grla i sav opasan, utjelovljenje birokracije. Čak i dok su se rukovali, Wick je prepoznao pokerašku facu svoga prijatelja i znao je sa sigurnošću i razočaranjem da ovo nije društveni posjet. Zaluđenost 19 Jednako je tako bio siguran da, što god je Oren došao reći, on nije želio čuti. »Nisi otpušten, Wick.« »Ne, ja sam na 'godišnjem neodređena trajanja'.« »To je bio tvoj izbor.« »Pod prinudom.« »Trebalo ti je vremena da se ohladiš i sabereš.« »Zašto me oni gore nisu jednostavno otpustili? I svima olakšali?« »Zato što su pametniji od tebe.« Wick se okrene prema njemu. »Ma nemoj?« »Oni znaju, svi koji te poznaju znaju da si rođen za ovaj posao.« »Ovaj posao?« Frktao je. »Premetanje govana, misliš? Da sam cijeli život čistio štale, ne bih se toga naslagao više nego u policiji Fort Wortha.« »Većinu si tog sranja sam priskrbio.« Wick pucne gumicom koju je iz navike nosio oko zglavka. Nije volio da ga se podsjeća na ta vremena i na slučaj zbog kojega je glasno i rječito kritizirao svoje pretpostavljene zbog neučinkovitosti pravnog sustava općenito, a naročito policiju Fort Wortha. »Dopustili su da se onaj silovatelj nagodi.« »Zato što mu nisu mogli dokazati ubojstvo, Wick. Oni su znali i državni odvjetnik je znao. Dobio je šest godina.« »Izaći će za manje od dvije. I opet će to učiniti. I netko drugi će umrijeti. Možeš se kladiti. A sve zato što su naš odjel i državno odvjetništvo stajali spuštenog kurca kad se trebalo ogriješiti o prava malog govna.« »Zato što si primijenio nepotrebnu silu kad si ga uhitio.« Snižavajući glas, Oren doda: »No tvoj pro20 Sandra Brouin blem s našim odjelom nema veze s tim slučajem, to znaš i sam.« »Orene«, reče Wick prijeteći. »Pogreška - « »Jebeš ovo«, promrmlja Wick. Prešao je verandu u dva duga koraka. Vrata s mrežom uz tresak su se zalupila za njim. Oren ga je slijedio u kuhinju. »Nisam došao sve to prežvakavati.« »Nemoj reći.« »Hoćeš li jedan tren prestati stupati okolo i dopustiti mi da razgovaram s tobom? Ovo želiš vidjeti.« »Krivo. Ono što želim još je jedno pivo.« On uzme jedno iz hladnjaka i otvori ga otvaračem. Metalni čep ostavi gdje je i pao na neravnom linoleumu. Oren izvuče omotnicu što je donio sa sobom i pruži je Wicku koji ju je ignorirao. No njegovo je povlačenje kroz stražnja vrata zaustavljeno kad mu se golo stopalo teško spustilo na oštre zube od čepa s pivske boce. Psujući, on zbaci uljeza preko prostorije i svali se na jedan od stolaca s kromiranim nogama iz blagovaonice. Ljuske od škampa počinjale su zaudarati. On podigne stopalo na suprotno koljeno i procijeni štetu. Na jastučiću stopala imao je dubok otisak čepa, ali koža nije bila rasječena. Ne pokazujući ni trunke suosjećanja, Oren sjedne njemu nasuprot. »Službeno nisam ovdje. Razumiješ? Ovo je složena situacija. Zahtijeva puno takta.« »Nešto ti nije u redu sa sluhom, Orene?« »Znam da će te zaintrigirati kao što je i mene.«
»Ne zaboravi sako kad izlaziš.« Oren iz omotnice izvadi nekoliko crno-bijelih fotografija velikog formata. Podigne jednu tako da je Zaluđenost 21 Wick nije mogao izbjeći. Nakon jednog trena pokaže mu drugu. Wick je buljio u sliku pa sretne Orenove oči iznad nje. »Jesu li je koji put uslikali odjevenu?« »Znaš Thigpena. Ove je snimio za cerekanje.« Wick se frkćući složi u ocjeni spomenutog detektiva. »U Thigpenovu obranu, kuća iz koje je nadgledamo ima pogled ravno u njezinu spavaću sobu.« »I dalje za ove nema opravdanja. Osim ako nije ekshibicionistica i zna da je se promatra.« »Nije i ne zna.« »Koja je njezina priča? Oren se naceri. »Umireš od znatiželje, ha?« Kad je Wick vratio svoju značku prije nešto više od godine dana, okrenuo je leđa ne samo svojoj policijskoj karijeri nego i cjelokupnom sustavu kaznenog pravosuđa. Podsjećao ga je na preopterećeno vozilo zapelo u blatu. Okretalo je svojim velikim kotačima i proizvodilo mnogo silovite buke - sloboda, pravda i američki način - ali nikamo nije stizalo. Birokrati i političari koji su drhturili od same pomisli na neslaganje javnosti oduzeli su motivaciju ljudima koji su provodili zakon. Kao posljedica toga, čitav je koncept pravde zaglibio u frivolnosti. A ako si ti jadna glupa budala koja je vjerovala u njega, koja je stala iza njega i uprla svoje rame gurajući svom svojom silinom ne bi li se stvar pokrenula, kako bi ti onda uhvatio zločeste i pobrinuo se da budu kažnjeni za svoje zločine, sve što si zauzvrat dobio bilo je blato u lice. No, samomu sebi usprkos, Wickova urođena znatiželja proradi. Oren mu nije pokazao te fotografije u 22 Sanclra Broujn pohotničke svrhe. Oren nije neandertalac kakav je Thigpen i zna pametnije iskoristiti svoje vrijeme nego buljiti u fotke polunagih žena. Osim toga, Grace bi ga pridavila da to radi. Ne, Oren je imao razloga voziti čitavim putem od Fort Wortha do Galvestona i, u inat samomu sebi, Wick je želio saznati o čemu se radilo. Zainteresirao se, baš kao što je Oren - neka ide kvragu pogodio da će biti. On posegnu za ostatkom fotografija i brzo ih pregleda, pa zatim sporije, proučavajući svaku pojedinu. Žena je fotografirana na vozačkom sjedalu posljednjeg modela jeepa; hodajući preko nečega što se doimalo velikim parkiralištem; u svojoj kuhinji i spavaćoj sobi, blaženo nesvjesna da njezinu privatnost narušavaju dalekozor i teleskopske leće u rukama ništarije kakva je Thigpen. Većina snimaka iz spavaće sobe bila je zrnata i pomalo zamućena. Ali dovoljno jasna. »Koji je njezin navodni zločin? Prevoženje ukradenog donjeg rublja iz države u državu?« »Ha-ha«, reče Oren, odmahujući glavom. »To je sve što ćeš dobiti dok se ne pristaneš vratiti sa mnom.« Wick baci slike prema Orenu. »Onda si se badava vozio.« On ponovo povuče gumicu na svome zapešću, bolno je otpuštajući na vlastitu kožu. »Htjet ćeš sudjelovati u ovome, Wick.« »Nema vražje šanse.« »Ne tražim dugoročnu obvezu niti povratak u odjel. Samo ovaj jedan slučaj.« »I dalje ne.« »Trebam tvoju pomoć.« Začuđenost 23 »Žao mi je.« »Je li to tvoj konačan odgovor?« Wick podigne svoje svježe pivo, povuče veliki gutljaj pa glasno podrigne. Unatoč smrdljivim ljuskama od škampa, Oren se nagne preko stola. »Radi se o ubojstvu. Bilo je na vijestima.« »Ne gledam vijesti ni ne čitam novine.« »Sigurno da ne. Jer da gledaš ili čitaš već bi odjurio ravno u Fort Worth i prištedio mi ovaj put.« Wick nije uspio stati prije nego je upitao »A zašto?« »Popularni liječnik ucmekan na parkiralištu Opće bolnice Tarant.« »Zanimljivo, Orene. Citiraš li novinski naslov?« »Jok. Dajem ti ukupni pregled onoga što znamo o ovom ubojstvu. Zločin je pet dana star i to je sve što imamo.« »Nije moj problem.«
»Zločinac je izveo ubojstvo nekoliko metara od potencijalnog svjedoka, ali ga ovaj nije vidio. Niti čuo. Tih kao para. Nevidljiv. I nije ostavio traga, Wick.« Oren snizi glas u šapat. »Nikakvog jebenog traga.« Wick pretraži tamne oči svoga bivšeg partnera. Naježile su mu se dlake na vratu. »Lozada?« Sjedajući natrag u svoj stolac, Oren se samodopadno smješkao. 24 Sandra Brown Poglavlje 2. Liječnica Rennie Newton izađe iz dizala i priđe središnjoj sestrinskoj stanici. Medicinska sestra za stolom, obično govorljiva, bila je primjetno potištena. »Dobra večer, doktorice Newton.« »Zdravo.« Sestra opazi crnu haljinu ispod Renniene kute. »Današnji pogreb?« Rennie kimne. »Nisam se presvukla nakon toga.« »Lijep ispraćaj?« »Pa, kako to već biva na sprovodima, da. Bilo je puno ljudi.« »Doktora Howella su voljeli mnogi. I tek je promaknut. Prestrašno.« »Slažem se. Strašno.« Sestrine se oči ispune suzama. »Mi - svi na ovome katu - viđali smo ga gotovo svaki dan. Ne možemo vjerovati.« Nije mogla ni Rennie. Njezin kolega Lee Howell umro je prije pet dana. S obzirom na njegove godine, iznenadnu bi smrt zbog srčanog zastoja ili nesreće bilo teško prihvatiti. A još je teže bilo prihvatiti da je hladZaiuđenost 25 nokrvno ubijen. Svi koji su ga znali još uvijek su dolazili k sebi od šoka uzrokovanog njegovom smrti kao i od nasilničnog čina kojim je umro. Gotovo ga je očekivala da iskoči iza vrata i vikne »Zezam se!« No njegovo ubojstvo nije bila jedna od groznih psina po kojima je Lee Howell bio čuven. Jutros je vidjela njegov zatvoreni, u cvijeće uronjeni lijes na crkvenom oltaru. Čula je dirljive govore članova obitelji i prijatelja. Vidjela je Myrnu i njihovog sina kako neutješno jecaju u prvoj klupčici, čineći njegovu smrt i njezinu nepromjenjivost uznemirujuće stvarnom, a time još teže prihvatljivom. »Svima će nam trebati vremena da se oporavimo od šoka«, reče Rennie tihim, ali zaključnim tonom. No sestra nije bila spremna dovršiti razgovor. »Čula sam da je policija ispitala sve koji su te noći bili na zabavi doktora Howella.« Rennie je proučavala kartone pacijenata koji su joj dodani tijekom razgovora i ne odgovori na prikriveno pitanje u sestrinoj izjavi. »Doktor Howell se uvijek šalio, nije li?« Sestra se zakikotala kao da se prisjeća nečeg smiješnog. »A vi i on ste se svađali kao pas i mačka.« »Nismo se svađali«, reče Rennie ispravljajući je. »Povremeno smo se prepirali. U tome je razlika.« »Sjećam se da su neke od tih prepirki bile poprilično opake.« »Bili smo jedno drugom dobri partneri za sparing«, reče ona tužno se smiješeći. Tog je jutra prije pogreba imala dvije operacije. Uzevši okolnosti u obzir, mogla je opravdati promjenu termina današnjih operacija i zatvaranje svoje ordinacije ranije popodne. No već je bila u stisci s vre26 Sandra Broutn menom zbog nedavnog neizbježnog desetodnevnog izbivanja iz bolnice, što se pokazalo kao grozna neugodnost i za nju i za njezine pacijente. Još jedan slobodan dan tako brzo nakon povratka bio bi nepravedan prema onim pacijentima čije su operacije već jednom bile odgođene. Još bi više zaostala s obvezama i to bi joj stvorilo dodatnu gužvu u strogo i precizno isplaniranom rasporedu. Stoga je odabrala obaviti operacije i preglede u svojoj ordinaciji. Lee bi shvatio. Kratak posjet danas operiranim pacijentima bio je njezina posljednja službena obveza ovog dugog, emocionalno zahtjevnog, iscrpljujućeg dana i ona ga je bila spremna dovršiti. Zaključivši temu kolegine pogibije i pogreba, upitala je za gospodina Tolara čiju je herniju jednjaka jutros riješila. »Još uvijek je omamljen od anestezije, ali sve izgleda vrlo dobro.« Ponijevši kartone, Rennie ude u sobu intenzivne njege na odjelu kirurgije. Gospođa Tolar je bila u pet-' minutnom posjetu, koliko je bilo dopušteno nekom od članova obitelji svakoga sata. Rennie joj se pridruži uz uzglavlje pacijenta. »Dobra večer, gospođo Tolar. Čujem da je još uvijek snen.« »Tijekom mog prethodnog posjeta probudio se dovoljno da me pita koliko je sati.« »Uobičajeno pitanje. Ovdje se svjetlost nikada ne mijenja. Čovjek se izgubi.« Žena dotakne obraz svoga supruga. »Ovaj je posjet prespavao.« »To je za njega najbolje. Nema nikakvih iznenađenja na njegovom kartonu«, reče joj Rennie pregleda-
vajući podatke. »Tlak je dobar.« Ona zatvori metalni Zaluđenost 27 poklopac na kartonu. »Za dva će se tjedna osjećati kao nov. Nema više spavanja s podignutim uzglavljem.« Ona primijeti kako je nesigurno žena promatrala svoga muža pa doda: »On je odlično, gospođo Tolar. Odmah nakon operacije svatko izgleda malo izmučeno. Sutra će izgledati tisuću posto bolje, premda će biti tako mrzovoljan i osjetljiv na bol da ćete poželjeti da ga se ponovo malo anestezira.« »Mrzovolju još i mogu podnijeti, samo da više ne pati.« Okrećući se prema Rennie, ona snizi ton do povjerljivog piskutanja. »Pretpostavljam da je u redu da vam to sad kažem.« Rennie upitno zabaci glavu. »Bio je skeptičan kad ga je njegov internist uputio k vama. Nije znao što misliti o ženskome kirurgu.« Rennie se tiho nasmije. »Nadam se da sam zaslužila njegovo povjerenje.« »Oh, jeste. Već ste ga tijekom prvog pregleda u ordinaciji uvjerili da znate svoj posao.« »Drago mi je čuti.« »Premda je rekao da ste prelijepi da se skrivate iza kirurške maske.« »Kad se probudi, moram se sjetiti zahvaliti mu.« Dvije žene razmijene smiješak, a onda izraz lica gospode Tolar postane sumoran. »Čula sam za doktora Howella. Jeste li ga dobro poznavali?« »Vrlo dobro. Nekoliko smo godina bili kolege. Smatrala sam ga prijateljem.« »Tako mi je žao.« »Hvala. Nedostajat će mnogima.« Ne želeći još jedan razgovor o pogrebu, ona vrati temu na pacijenta. »On je još uvijek pod utjecajem anestezije pa 28 Sandra Brown neće znati jeste li večeras doista ovdje ili ne, gospođo Tolar. Pokušajte se odmoriti dok možete. Čuvajte snagu za dane kad ćete ga odvesti kući.« »Još jedna runda, pa idem.« »Vidimo se sutra.« Rennie krene prema svom sljedećem pacijentu. Uz njezino uzglavlje nitko nije bdio. Postarija je ženica bila socijalni slučaj. Stanovala je u državnom staračkom domu. Prema svojoj anamnezi nije imala obitelji do brata koji je živio na Aljasci. Sedamdesetogodiš-njakinja je bila dobro, ali je Rennie i nakon provjere vitalnih znakova ostala uz nju. Vjerovala je da dobrotvoran rad nadilazi odricanje od honorara. U stvari, odreći se honorara bilo je najmanje što se moglo učiniti. Držala je ženinu ruku i pogladila joj čelo, nadajući se da će na nekom podsvjesnom nivou ovu ostarjelu pacijenticu utješiti njezina prisutnost, njezin dodir. Naposljetku, uvjerena da će mala količina vremena koju je podarila toj ženi nešto značiti, ona je prepusti njezi sestara. »Noćas nisam dežurna«, reče sestri za stolom, vraćajući joj kartone. »Ali me pozovite na dojavljivač ako se ikomu od ovih pacijenata pogorša.« »Naravno, doktorice Newton. Jeste li večerali?« »Zašto?« »Oprostite mi što to kažem, ali izgledate kao da ste gotovi.« Ona se blijedo osmjehnu. »Ovo je bio dug dan. I to vrlo tužan.« »Preporučujem cheeseburger, duplu porciju pom-frija, času vina i pjenušavu kupku.« »Ako toliko dugo budem mogla držati oči otvorene.« Zaluđenost 29 Ona se pozdravi te krene prema dizalu. Čekajući ga, objema si šakama stane trljati križa pa se protegne. Odsutnost ju je, i to ne iz nekih njezinih razloga, koštala više od vremena i neugodnosti. Još je uvijek kasnila. I još uvijek nije ulovila stari ritam bolnice. To nije uvijek bio redovan ritam, ali joj je barem bio poznat. I baš kad se počela vraćati u uobičajenu kolotečinu, Lee Howell je ubijen na parkiralištu kojim se koristila svaki put kad je dolazila u bolnicu. Dok je još bila zapanjena tim udarcem, slijedile su nove neugodnosti. Kao i sve ostale koji su te noći bili kod Howellovih, ispitala ju je policija. Bio je to rutinski razgovor, u osnovi kao onaj iz priručnika. Bez obzira na to, sva se tresla zbog njega. Danas je gledala kako sahranjuju Leeja Hovvella. Nikad se više neće prepirati s njim oko nečeg važnog kao što je raspored operacija ili nečeg trivijalnog poput prednosti punomasnog ili obranog mlijeka. Nikad se više neće smijati nekoj od njegovih glupih šala. Kad se uzme u obzir sve što se dogodilo, bilo bi blago rečeno da su protekla tri tjedna narasla do golemog meteža u njezinoj rutini.
A to nije bila mala stvar. Doktorica Rennie Newton pridržavala se pravila i rutine fanatičnom samodisciplinom. Njezina je kuća bila deset minuta vožnje od bolnice. Većina mladih profesionalaca živjela je u novijim, modernijim dijelovima Fort Wortha. Rennie si je bilo gdje mogla priuštiti stan, ali je najviše voljela ovo starije, sigurnije susjedstvo. 30 Sandra Broiun Nije samo lokacija bila pogodna zbog blizine bolnice, nego je ona voljela uske, drvoredima obrubljene, popločane ulice čije su kockice položene prije mnogo desetljeća i koje i danas čuvaju starinski izgled tog dijela grada. Razvijena infrastruktura nije izgledala kao da je jučer postavljena. Većina kuća bila je izgrađena prije Drugog svjetskog rata, sto im je davalo ozračje stalnosti i solidnosti koju je cijenila. Njezina kuća bila je privlačno opisana kao bungalov. Sa samo pet prostorija, bila je savršena za samca, što je ona bila, i što će i ostati. Kuća je dvaput obnavljana, a ona ju je provela i kroz treće remodeliranje i modernizaciju prije nego se uselila. Vanjski zidovi sa štukaturama bili su golub-Ije sivi s bijelim rubovima. Ulazna su vrata bila crvena poput brusnica sa sjajnim mjedenim kucalom. U cvjetnjaku je bijeli i crveni nedirak cvjetao ispod grmova tamnog, mekanog lišća. Natkriljujuće je drveće sjenom štitilo travnjak i od najžešćeg sunca. Skupo je plaćala profesionalnu službu koja je dvorište održavala savršeno njegovanim. Ona skrene na prilaz i upotrijebi daljinski upravljač za garažna vrata, jednu od svojih inovacija. Zatvori ih za sobom i uđe kroz vrata koja su vodila u kuhinju. Još nije bio pravi sumrak tako da se mala prostorija kupala u zlatnoj svjetlosti zalazećeg sunca koje se probijalo kroz visoka stabla platane u njezinu stražnjem dvorištu. Suzdržala se od predloženog cheeseburgera i pomfrija, no kako večeras nije bila dežurna, natoči si čašu Chardonnaya i ponese je u dnevnu sobu -gdje je gotovo ispusti. Zaluđenost 31 Kristalna vaza s crvenim ružama stajala je na stoliću za kavu u njezinu dnevnom boravku. Pet tuceta savršenih pupoljaka na pragu otvaranja u cvjetove. Činili su se baršunastima na dodir. Mirisni. Skupi. I brušena je kristalna vaza također bila neuobičajeno lijepa. Njezine su se nebrojene plohe zrcalile kako to samo skupi kristal može i razlijevale minijaturne duge po zidovima. Kad se Rennie oporavila od početnog šoka, spusti čašu s vinom na stolić i među ružama i zelenilom potraži priloženu kartu s porukom. Ne nađe je. »Koji vrag?« Nije joj rođendan, a čak i da jest, nitko ne bi znao. Nije ni s kim proslavljala nikakvu godišnjicu. Jesu li ruže trebale izražavati sućut? Radila je godinama s Leejom Howellom svakoga dana, ali cvijeće dobiveno na dan njegova pogreba nije nimalo opravdano niti čak prikladno s obzirom na njihov profesionalni odnos. Zahvalni pacijent? Moguće, ali ne i vjerojatno. Tko bi od njih znao njezinu kućnu adresu? U telefonskom imeniku nalazila se adresa njezine ordinacije. Da je pacijent bio toliko dirnut zahvalnošću, ruže bi otišle ili tamo ili u bolnicu. Samo je šačica prijatelja znala gdje ona stanuje. Nikad nije primala goste kod kuće. Uzvraćala je društvene obveze ili večerom ili nedjeljnim kasnim doručkom u restoranu. Imala je mnogo kolega i poznanika, ali nijednog prijateljstva dovoljno bliskog da bi zasluživalo ekstravagantan buket ruža. Nikoga od obitelji. Bez dečka. Bez bivšeg ili onog koji bi joj želio postati dečkom. 32 Sandra Broivn Tko bi njoj slao cvijeće? Još ju je više uznemiravalo pitanje kako se buket našao u kući. Prije nego je nazvala susjeda koji je živio u kući do njezine, srkne ohrabrujući gutljaj vina. Brbljavi je udovac pokušao postati bliska osoba od povjerenja čim se Rennie uselila, ali je ona što je tak-tičnije bilo moguće obeshrabrivala njegova nenajavljena svraćanja dok naposljetku nije shvatio poruku. No ostali su u prijateljskim odnosima i starijem je gospodinu uvijek bilo drago kad je Rennie odvojila trenutak kako bi popričala s njim preko njihove zajedničke ograde od grmova azaleja. Vjerojatno zato što je bio usamljen i bilo mu je dosadno, on je osluškivao bilo susjedstva i miješao se u svačija posla. Ako ste išta o ikome željeli saznati, gospodin Williams bio je prava osoba za to. »Bok, Rennie je.« »Hej, Rennie, lijepo te čuti. Kakav je bio sprovod?« Zaskočio ju je prije nekoliko dana kad je izašla po novine. Salijetao ju je s pitanjima o ubojstvu i doimao se razočaranim kad s njim nije podijelila krvave detalje. »Bio je to vrlo dirljiv ispraćaj.« Nadajući se spriječiti daljnja pitanja, jedva da je udahnula između rečenica. »Gospodine Williams,
zovem zbog - « »Je li policija išta bliže hvatanju ubojice?« »Ne bih znala.« »Nisu li i tebe ispitali?« »Svi koji su te večeri bili u kući doktora Howella ispitani su zbog mogućih tragova i informacija. Koliko ja znam, nitko nije imao ništa za reći.« Umjesto da je opusti, vino joj je izazivalo glavobolju. »Gospodine Williams, je li mi danas išta dostavljeno?« Začuđenost 33 »Ne, koliko ja znam. Jesi li nešto očekivala?« On je bio jedini susjed koji je imao ključ njezine kuće. Oklijevala je prije nego mu ga je dala, i to ne zbog toga što mu nije vjerovala. Pomisao na to da netko ulazi u njezinu kuću dok nje nema bila joj je odvratna. Kao i kad se radilo o pravilima i rutini, bila je zagovornik privatnosti. No mislila je da bi netko morao imati rezervni ključ za slučaj nužde ili kako bi pustio majstore unutra bude li potrebno. Gospodin Williams bio je logičan izbor zbog svoje blizine. Koliko je Rennie znala, nikad nije zloupotrijebio tu privilegiju. »Čekala sam paket«, lagala je. »Pomislila sam da je možda dostavljen vama kako ja nisam bila doma.« »Je li ti na vratima bila kakva obavijest? Žuta naljepnica?« »Ne, ali sam mislila da ju je možda vozač zaboravio ostaviti. Niste vidjeli dostavno vozilo parkirano kod mog nogostupa?« »Ne, ništa.« »Hmm, pa, te stvari nikad ne dođu kad ih očekuješ, nije li tako?« rekla je bezbrižno. »Hvala u svakom slučaju, gospodine Williams. Oprostite što sam vam smetala.« »Jesi li čula za novo leglo štenaca kod Bradvjevih?« Prokletstvo! Nije poklopila slušalicu dovoljno brzo. »Moram reći da nisam. Kao što znate, nije me bilo dva tjedna i - « »Male vižle. Ima ih šest. Najslađa mala stvorenja koja si ikad vidjela. Poklanjaju ih. Trebala bi uzeti jednog.« »Nemam vremena za kućne ljubimce.« 34 Sancira Broum »Trebala bi naći vremena, Rennie«, posavjetuje ju on prijekornim roditeljskim tonom. »Moji konji - « »Nije to isto. Oni ne žive s tobom. Treba ti ljubimac kod kuće. Jedan ti može posve promijeniti gledište na stvari. Ljudi koji imaju kućne ljubimce dulje žive, jesi li to znala? Ja ne bih mogao bez Oscara«, reče on za svog pudla. »Najbolji su pas ili mačka, no čak i zlatna ribica ili papigica mogu odagnati usamljenost.« »Nisam usamljena, gospodine Williams. Samo jako zaposlena. Bilo mi je ugodno popričati s vama. Denja.« Odmah poklopi slušalicu, ne samo da skrati predavanje o koristima vlasništva nad nekom životinjom. Bila je prestrašena. Nije si umišljala ruže, a one se nisu jednostavno stvorile na njezinu stoliću za kavu. Netko je bio ovdje i ostavio ih. Ona brzo provjeri ulazna vrata. Bila su zaključana, baš kao i jutros kad je otišla u bolnicu. Potom potrči niz hodnik u spavaću sobu i pogleda pod krevet i u ormar. Svi su prozori bili čvrsto zatvoreni i zaključani. Prozor iznad kade bio je premalen i kroz njega se ne bi moglo provući čak ni dijete. Zatim provjeri drugu spavaću sobu, kojom se koristila kao radnom sobom. Isto je bilo i tamo: ništa. Znala je da u kuhinji ništa nije bilo pomaknuto. U stvari, s olakšanjem bi dočekala razbijeni prozor ili odvaljenu bravu. Barem bi taj element ove tajne bio riješen. Vrativši se u dnevnu sobu, ona sjedne na sofu. Izgubila je svu volju za vinom, ali ipak srkne u nadi da će joj umiriti živce. Nije. Kad je telefon zazvonio na pokrajnjem stoliću, ona skoči. Začuđenost 35 Ona, Rennie Newton, koja se u četrnaestoj godini uspela uskim Ijestvama na sam vrh tornja za vodu svoga rodnog grada, koja se dovodila u opasnost obi-šavši praktički svaku kritičnu točku na kugli zemaljskoj, koja je voljela izazov i nikada nije ustuknula pred iskušenjem, koja se ni vraga nije bojala, kako joj je majka običavala reći, i koja je svakoga dana izvodila operacije koje su zahtijevale čelične živce i kao kamen mirne ruke, gotovo je iskočila iz kože kad je zazvonio telefon. Otresajući proliveno vino s ruke, ona posegne za bežičnim telefonom. Većina je njezinih poziva bila u svezi s poslom te odgovori svojim normalno živahnim i efikasnim načinom. »Ovdje doktorica Newton.«
»Ovdje detektiv Wesley, doktorice Nevvton. Razgovarao sam s vama neki dan.« Podsjećanje je bilo suvišno. Zapamtila ga je kao fizički pristalog i impozantnog crnca. Kosa mu se prorjeđivala na tjemenu. Strogo lice. Sav poslovan. »Da?« »U bolnici sam dobio vaš broj. Nadam se da vam ne smeta što vas zovem kući.« Smetalo joj je. Jako. »Kako vam mogu pomoći, detektive?« »Želio bih vas vidjeti sutra. Recimo, oko deset?« »Vidjeti me?« »Da porazgovaramo o ubojstvu doktora Hovvella.« »Ne znam ništa o njegovu obojstvu. To sam vam rekla... je li to bilo prekjučer?« »Niste mi rekli da ste se vi i on natjecali za istu poziciju u bolnici. To ste izostavili.« Srce joj je lupalo po rebrima. »Nije bilo važno.« 36 Sandra Broivn »U deset, doktorice Newton. Odjel za umorstva je na trećem katu. Pitajte bilo koga. Naći ćete me.« »Oprostite, ali rezervirala sam operacijsku dvoranu za tri operacije sutra ujutro. Njihovo bi odgađanje i pronalaženje novih termina prouzročilo neugodnosti ostalim kirurzima i bolničkom osoblju, da ne spominjemo moje pacijente i njihove obitelji.« »Kad bi vam onda bilo zgodno?« Upita tonom koji je nagovještavao da ga stvarno ne zanima kako da joj izađe ususret. »U dva ili tri popodne.« »Onda se vidimo u dva.« On prekine vezu prije negoli je to mogla učiniti Rennie. Ona vrati telefon na stolić u kutu. Zažmiri i duboko udahne kroz nos, izdišući na usta. Postavljanje Leeja Howella na mjesto šefa kirurgije bio je snažan udarac. Od umirovljenja staroga šefa, ona i Lee bili su glavni kandidati za to mjesto. Nakon više mjeseci detaljnih razgovora i procjena radnih sposobnosti, bolničko je upravno vijeće konačno prošli tjedan objavilo svoju odluku - kad je ona, kako zgodno, bila odsutna, što je smatrala ultrakukavičkim potezom. No kad ju je sustigla vijest o Leeovu promaknuću, bilo joj je drago što nije tamo. Bolnička će tračmreža proširiti novost brzinom optičkog kabela. Kad se vratila na posao, žamor se već stišao i nije bila izložena dobronamjernom, ali ne i dobrodošlom sažaljenju. No, nije mu posve umakla. Opsežan članak o njegovom postavljanju na šefovsku poziciju pojavio se u Star-Telegramu. Članak je naveliko hvalio kirurške vještine doktora Leeja Howella, njegovu predanost liječenju, izuzetna postignuća te njegov doprinos bolnici, kao i zajednici u cjelini. Za posljedicu pohvalnog Zcduđenost 37 članka, Rennie je bila meta mnogih samilosnih pogleda, koje nije odobravala i pokušavala ih je ignorirati. U osnovi, šefovsko mjesto bilo kojeg odjela sa sobom je nosilo hrpetine dodatne papirologije, neprestanu krizu s osobljem i cjenkanje s članovima bolničke uprave ne bi li ti povećali budžet. Usprkos tomu, bila je to poželjna titula i ona ju je priželjkivala. Onda je tri dana nakon novinskog predstavljanja Lee ponovo osvanuo na naslovnim stranicama kao žrtva masakra s bolničkog parkirališta. Promatrajući to s gledišta detektiva Wesleya, vremenske su podudarnosti bile izuzetne i vrijedne daljnje istrage. Njegov je posao bio istraživanje svih mogućnosti. Prirodno, jedan od prvih osumnjičenika bio bi Leejev suparnik. Sutrašnji sastanak nije predstavljao ništa drugo do revno obavljanje posla temeljitog detektiva. Ne bi se trebala brinuti zbog toga. Jednostavno ne bi. Ničime ne može pridonijeti Wesleyevoj istrazi. Iskreno će odgovoriti na njegova pitanja kako najbolje zna i to će biti to. Nema razloga za zabrinutost. Ruže su, s druge strane, bile zabrinjavajuće. Zurila je u njih kao da ih zastrašivanje može natjerati da odaju identitet pošiljatelja. Buljila je u njih tako dugo da je već vidjela dvosliku, pa se i to udvostručilo, dok joj se vid iznenada nije opet izoštrio na -bijeloj omotnici. Zataknuta duboko u lišće, dosad je izmicala pogledu. Pazeći na trnje, ona posegne u aranžman i izvuče karticu iz omotnice, za stabljiku pričvršćene tankom svilenom vrpcom. Ruka kojom je stekla ugled izuzetno nadarene ki-rurginje lagano je drhtala dok je bliže privlačila karticu. Na njoj je u jednom retku bila otisnuta rečenica: Lud sam za tobom. 38 Sandra Broum. Poglavlje 3.
»Barba Wick!« »Barba Wick!« Dvije djevojčice navale na njega poput linijskih igrača koji protivničkog braniča namjeravaju oboriti na tlo. Službeno adolescentice, još su posjedovale dječju osebujnost kad se radilo o pokazivanju naklonosti, posebno svom ljubljenom barbi Wicku. »Prošlo je sto godina, barba Wick. Nedostajao si mi.« »I vi ste meni nedostajale. Daj da vas vidim. Hoćete li, molim vas, prestati rasti? Bit ćete visoke kao ja.« »Nitko nije visok kao ti, barba Wick.« »Michael Jordan.« »Mislim, nitko tko ne igra košarku.« Mlađa, Laura, objavi: »Mama me konačno pustila da si probušim uši«, i ponosno ih pokaže. »Neće biti kolutova u nosu, nadam se.« »Tata bi dobio mlade.« »A ja dva legla.« »Što misliš, barba Wick, izgledaju li aparatići za Začuđenost 39 zube ružno na djevojčicama? Možda ću ga ja morati nositi.« »Zezaš se? Pa aparatići su ti najveći adut.« »Ozbiljno?« »Ozbiljno.« »Kosa ti je sad svjetlije plava, barba Wick.« »Puno sam vremena proveo na plaži. Sunce je izbijen'. Ako ne počnem rabiti neki losion za sunčanje, postat ću taman kao vi.« Mislile su da je to fenomenalno smiješno. »Postala sam navijačica.« »Čuo sam.« On pljesne jednu peticu Stephanie o dlan. »Čuvaj mi mjesto na jednoj utakmici ove jeseni.« »Uniforme su nam malčice koma.« »Jesu«, složi se iskreno njezina mlađa sestra. »Sasvim koma.« »Ali je mama rekla da zaboravim skraćivanje.« »Tako je, rekla sam.« Grace Wesley im se pridruži na ulaznim vratima. Pomaknuvši svoje kćeri u stranu, čvrsto zagrli Wicka. Kad je pusti, on zaječi: »Grace, zašto ne pobjegneš sa mnom?« »Zato jer sam ja žena za muškarca samo jedne žene.« »Promijenit ću se. Za tebe ću se promijeniti. Kunem se da hoću.« »Zao mi je, ni dalje ne mogu.« »Zašto ne?« »Zato što bi te Oren ulovio i ubio te namrtvo.« »Aha«, mumljao je. »On.« Cure su vrištale od smijeha. Mada su se bunile, ih potjera na kat gdje su ih čekali njihovi 40 Sandra Broiun zadaci te uvede Wicka u dnevni boravak. »Kako je u Galvestonu?« »Vruće. Ljepljivo. Pjeskovito.« »I to ti se sviđa?« »Sviđa mi se biti skitnica s plaže. Gdje ti je starkelja?« »Telefonira, ali ne bi trebao još dugo. Jesi li jeo?« »Svratio sam kod Angela i smazao tanjur rebara s roštilja. Nisam ni znao koliko mi to nedostaje dok nisam zagrizao.« »U hladnjaku ima čokoladnog pudinga.« »Bit će mi dovoljna čaša tvog ledenog čaja.« »Zaslađenog?« »A postoji li neka druga vrsta?« »Već dolazi. Raskomoti se.« Prije nego je izašla iz sobe, ona se okrene i značajno reče: »U svakom slučaju, -lijepo je što si se vratio.« »Hvala.« Nije ju ispravio. Još se nije vratio i nije znao hoće li se vratiti. Pristao je samo razmisliti o tome. Orenu se razmotavao zanimljiv slučaj. Tražio je Wickovo stručno mišljenje. Došao je pomoći prijatelju. I to je bilo sve.
Tek mu je predstojalo pojavljivanje u središnjici policije, što nije namjeravao. Čak se nije ni provezao onuda niti osjećao nostalgičnu čežnju to učiniti. Njegov je boravak ovdje bila usluga Orenu. I točka. »Hej, Wick.« Oren bane unutra. Bio je sportski odjeven, u bermude, tenisice i majicu teksaškog sveučilišta s kratkim rukavima, ali je i dalje bio murjak; pod rukom mu je bio zataknut službeni fascikl. Dojavljivač mu je bio zataknut za pojas hlača. »Kakva je bila vožnja iz Galvestona?« Začuđenost 41 »Duga.« »Nemoj reći.« Oren je jučer proputovao onamo i natrag. »Prijavio si se u motel bez problema?« »Ta štakorska rupa je najbolje što si policija Fort Wortha može priuštiti?« »Oh, a ti si u Galvestonu ostavio tako luksuzan smještaj.« Wick se dobrohotno nasmije. »Grace se pobrinula za tebe?« »Radim na tome.« Ona uđe s dvije visoke čaše čaja te ih stavi na podloške na stoliću za kavu. »Cure su rekle da se Wick ne usudi otići bez pozdrava.« »Obećajem da neću. Čak ću im ispričati i priču za laku noć.« »Neku pristojnu, nadam se.« On joj dobaci svoj najzločestiji cerek. »Mogu je malo urediti usput.« »Hvala ti što si nam donijela čaj«, reče Oren. »Zatvori vrata za sobom, molim te.« Ovo je bio poznati prizor. Prije nego se preselio na obalu, Wick je često provodio večeri u kući Wesleye-vih. Bila je to sretna kuća jer je Graceino i Orenovo zadovoljstvo jedno drugim prožimalo prostor. Upoznali su se na fakultetu i vjenčali nakon diplome. Grace je bila savjetnica za učenike i zamjenica ravnatelja u javnoj nižoj srednjoj školi. Sa svakom su se godinom njezine odgovornosti povećavale i postajale složenijima, ali ona nikad nije propustila pripremiti toplu večeru svojoj obitelji, inzistirajući da joj svi i prisustvuju. Njihov je dom bio bučan i živ uz djevojke i njihove prijatelje koji su paradirali uz i niza stube, unutra i van iz kuhinje. Susjedi su navraćali s pozivom ili bez 42 Sandra Broivn njega, znajući da su dobrodošli. Kuća je bila čista poput plovila američke mornarice, no nakrcana sjajem i raskoši zaposlene obitelji. Kad je Grace bila kod kuće, postojala je velika mogućnost soptanja stroja za rublje. Ceduljice s podsjetnicima i fotografije magnetićima su bile pričvršćene za hladnjak. U posudi za kekse uvijek je bilo keksa. Wick je toliko često bio gost da ga se smatralo članom obitelji i sudjelovao je u pranju suda i iznošenju smeća. Šalio se s Grace da ga se iz sve snage trudila pripitomiti u domaće čeljade. Šala i nije bila tako daleko od istine. Nakon večere i pospremanja, njegova je i Orenova navika bila da se povuku u dnevni boravak kako bi pretresali problematične slučajeve. Ni večeras nije bilo iznimke. »Imam videosnimku koju bih želio da pogledaš.« Oren ubaci kasetu u video te donese daljinski upravljač natrag do sofe i sjedne na suprotni kraj od Wicka. »Snimljenu danas popodne.« »Koga?« »Doktorice Rennie Newton.« Na ekranu se pojavi slika. Bio je to širokokutni prikaz sobe za ispitivanje. Wick je pogledao stotine takvih videozapisa. Kamera je, znao je, bila postavljena na tronošcu iza Orena. Bila je uperena u stolac ispitanika. U ovom je slučaju to bila žena s fotografija koje mu je Oren jučer pokazao. Wick je bio iznenađen. »Ona je liječnica?« »Kirurginja.« »Sereš?« »Nazvao sam je nakon što sam otišao od tebe. Danas je došla na ispitivanje.« Začuđenost 43 »U svezi s Howellovim umorstvom?« Kad je pristao doći u Fort Worth, Oren ga je upoznao s osnovama slučaja, ma kako manjkave one bile. »Pristala je na snimanje, ali je povela i svog odvjetnika.« »Nije blesava.« »Ne. U stvari, bila je... pa, vidjet ćeš.« Odvjetnik doktorice Newton bio je u standardnom izdanju. Visina - prosječna. Težina - prosječna. Kosa - sijeda. Odijelo - sivo s jedva vidljivim prugama. Oči - oprezne i umješne. Wicku je za procjenu trebao samo jedan pogled.
Zatim svoju pozornost usmjeri na doktoricu Rennie Newton, koja nije bila ni blizu standardnom izdanju. U stvari, da ga je netko natjerao da zamisli sliku kirurga, to ne bi bila žena na kaseti. Nikad, pa ni onda. Niti je bila tipična osoba koju se ispituje u svezi s nekim krivičnim djelom. Nije se znojila, nervozno njihala nogama, bubnjala prstima, grizla nokte niti se vrpoljila u stolcu. Umjesto toga, sjedila je savršeno mirno, nogu privlačno prekriženih, ruku podvijenih u visini struka, ravno i smireno uperenih očiju, prikaz staloženosti. Bila je odjevena u krem dvodijelno odijelo s hlačama, cipele s visokom petom od kože nekog reptila boje puti, s isto takvom torbicom. Nije nosila nikakav nakit osim para čavlićastih naušnica i velikog, ozbiljnog sata. Bez prstena ni na jednoj ruci. Duga joj je kosa bila skupljena u uredan rep. Sa slika iz nadzorne službe znao je da joj je dosezala do polovice leda kad je bila raspuštena. Blijedoplava, izgledala je jednako prirodna i prava kao i dijamanti u njezinim uškama. 44 Sandra Broum Oren zaustavi snimku. »Što misliš zasad? Kao dobar poznavatelj slabijeg spola, tvoji prvi utisci.« Wick slegne ramenima i srkne gutljaj čaja. »Dobro se oblači. Lijepa koža. Na dupetu joj ne možeš otopiti ni kockicu leda.« »Guba.« »Ovdje govorimo o ozeblinama. No, ona je kirurg. I mora biti smirena pod pritiskom, nije li tako?« »Valjda.« Oren ponovo pusti kasetu i oni začuju njegov glas kako navodi sve prisutne, uključujući i detektiva Pluma, drugog policajca u civilu u prostoriji. Rekao je datum i broj slučaja te, snimke radi, upitao doktoricu Newton je li pristala na ovaj razgovor. »Da.« Oren se odmah bacio na stvar. »Želio bih vam postaviti nekoliko pitanja o ubojstvu vašeg kolege doktora Leeja Howella.« »Već sam vam rekla sve što znam, detektive Wesley.« »Pa, nikad nije naodmet to ponoviti, zar ne?« »Pretpostavljam da nije. Ako imate mnogo slobodnog vremena.« Oren zaustavi kasetu. »Vidiš? To. O tome ti govorim. Pristojna, ali vidi ti to držanje.« »Aha, slažem se. Ali to je i u nečijem karakteru. Ona je liječnica. Kirurginja. Kompleks svemoćnoga i to. Ona progovori, a rulja zašuti i hvata bilješke. Nije navikla da je se ispituje i njezini odgovori dovode u pitanje.« »Bolje joj je da se navikne«, mrmljao je Oren. »Mislim da se nešto događa s ovom gospođicom.« Zaluđenost '" 45 On premota kasetu kako bi je ponovo čuo reći: »Ako imate mnogo slobodnog vremena.« Na snimci je Oren značajno pogledao Pluma. Plum je podigao obrve. Oren je nastavio. »One večeri kad je doktor Howell ubijen, bili ste u njegovoj kući, točno?« »Zajedno s još dva tuceta ljudi«, ubaci se odvjetnik. »Jeste li njih ovoliko ispitivali?« Ignorirajući ga, Oren upita: »Jeste li poznavali sve prisutne na zabavi te večeri, doktorice Nevvton?« »Da. Leejevu suprugu poznajem gotovo jednako dugo kao što sam poznavala njega. Gosti su bili ostali liječnici koje znam. Njihove sam supružnike upoznala na ranijim društvenim skupovima.« »Vi ste na zabavu došli sami?« »Tako je.« »Ondje ste bili jedini samac.« Odvjetnik se nagne prema naprijed. »Je li to važno, detektive?« »Možda.« »Ne vidim zašto. Doktorica Newton je zabavu pohodila sama. Možemo li krenuti dalje? Ona ima pretrpan raspored.« »Siguran sam.« Uz primjetan nedostatak hitnje, Oren prolista svoje bilješke i ne žureći se postavi sljedeće pitanje. »Koliko sam razumio, hrana se pripremala i jelo se vani.« : »Na terasi doktora Hovvella.« »I doktor Howell se brinuo za roštilj?« »Želite li i jelovnik?« sarkastično upita odvjetnik. Oren je nastavljao neumoljivo ispitivački gledati u Rennie Newton. Ona reče: »Lee se smatrao umjetnikom na roštilju na ugljen. U stvari je bio užasan 46 Sandra Brown kuhar, ali mu to nitko nije imao srca reći.« Tužno se smiješeći, ona spusti pogled u svoje krilo. »Bio je
to stalan predmet pošalica među njegovim prijateljima.« »Što je bio povod zabavi?« »Povod?« »Je li to bilo obično roštiljanje petkom navečer ili je bila neka posebna prigoda?« Ona se malčice pomakne u stolcu, promijenivši noge koje je ponovo prekrižila. »Slavili smo Leejevo promaknuće na mjesto šefa kirurgije.« »Aha, njegovo imenovanje za voditelja odjela. Što vi mislite o tome?« »Bilo mi je drago zbog njega, svakako.« Oren je punih petnaest sekunda lupkao olovkom po površini stola. Njezin je pogled ostao prikovan za njegov, nije ni trepnula. »I vi ste bili kandidatkinja za tu poziciju, niste li, doktorice Newton?« »Da. I zasluživala sam je.« Njezin odvjetnik podigne ruku upozorenja. »Više od doktora Hovvella?« upita Oren. »Po mome mišljenju, da«, ona mirno odvrati. »Doktorice Nevvton, ja - « Ona preduhitri svog odvjetnika. »Samo govorim istinu. Osim toga, detektiv Wesley je već pogodio što mislim o tome da je Lee dobio mjesto, a ne ja. Sigurna sam da to drži motivom za ubojstvo.« Okrenuvši se natrag prema Orenu, reče: »Ali ga ja nisam ubila.« »Detektivi, mogu li popričati nasamo sa svojom kli-jenticom?« ukočeno upita odvjetnik. Ne obazirući se na zahtjev, Oren reče: »Ne vjerujem da ste vi ikoga ubili, doktorice Newton.« Začuđenost 47 »Pa što ja onda radim ovdje trateći svoje i vaše vrijeme? Zašto ste tražili ovaj« - ona prezirno pogleda zidove male prostorije - »ovaj razgovor?« Oren na tom mjestu zaustavi kasetu i obrati se Wicku. »Pa?« »Što?« »Zanijekala je prije negoli sam je uopće optužio.« »Ma daj, Orene. Ona ima više godina škole nego ti, ja i onaj Plum tamo zajedno. Ali joj nije trebala doktorska titula da pogodi što si naumio. Suptilnije bi natjerao krdo dugorogih goveda kroz tu sobu. Shvatila je kamo ciljaš. Svaka bi budala shvatila. A ova mi se gospođica ne čini budalom.« »Ona i doktor Howell su se godinama svađali.« »Kao i mi«, odgovori Wick smijući se. Oren tvrdoglavo odmahne glavom. »Ne kao oni. Svi s kojima sam razgovarao u bolnici kažu da su se ona i Howell međusobno profesionalno poštovali, ali se nisu slagali.« »Ljubavna veza s lošim završetkom?« »Ispočetka sam i ja to pitanje postavljao svakomu s kim bih razgovarao. Onda sam prestao.« »Kako to?« »Umorio sam se od toga da mi se smiju.« Wick se okrene i upitno izvije obrvu. »Pojma nemam«, odgovori Oren na neizgovoreno pitanje. »Na tu sam reakciju naišao svaki put kad sam pitao. Očito među njima nikad nisu frcale nikakve romantične iskrice.« »Samo prijateljsko rivalstvo.« »Nisam baš siguran da je bilo tako prijateljsko. Na prvi pogled, možda, no možda je duboko ispod površine rovario animozitet. Uvijek su režali jedan 48 Scmdra Broun na drugoga, iz ovog ili onog razloga. Ponekad zbog nečega trivijalnog, ponekad zbog nečega stvarno važnog. Katkad iz vica, katkad i ne. No njihove su prepirke uvijek bile vrlo žive, često jetke i dobro poznate bolničkom osoblju.« U mislima prebirući te informacije, Wick je odsutno natezao pa puštao gumicu oko zapešća. Oren to primijeti pa reče: »To si imao i jučer. Čemu to?« »Što?« Wick pogleda gumicu koja mu je obuhvaćala zglavak kao da je nikad prije nije vidio. »Oh, to je... ništa. Da se vratimo temi, je li na Howellovo promaknuće utjecao njegov spol?« »Ne bih rekao. Dva druga odjela u bolnici vode žene. Howell je dobio poziciju koju je Newtonova smatrala da zaslužuje i vjerojatno je mislila da je sigurno njezina zbog duljeg staža u bolnici. Ona je bila u bolnici dvije godine prije nego je došao Hovvell.« »To mu je morala gadno zamjeriti.« »Naravno da je.« ^ »Ali dovoljno da ga kokne?« Zureći u nepomičnu sliku na TV ekranu, Wick se smrkne u mješavini
skepticizma i koncentracije. Bradom pokaže Orenu da ponovo pusti snimku. Na njoj je Oren pitao: »Jeste li nakon zabave otišli ravno kući, doktorice Nevvton?« Ona je to glasno i jasno potvrdila. »Može li itko tomu posvjedočiti?« »Ne.« »Više niste izlazili te večeri?« »Ne."A ni tomu nitko ne može posvjedočiti«, doda Zaluđenost 49 kad je vidjela da se on sprema pitati. »No, to je istina. Otišla sam kući i legla.« »Kad ste čuli da je doktor Hovvell ubijen?« To ju je pitanje natjeralo da spusti glavu i odgovori tiše. »Sljedećeg jutra. Na vijestima na televiziji. Nitko me nije obavijestio. Bila sam zaprepaštena, nisam mogla vjerovati.« Ona čvrsto ispreplele prste. »Bilo je tako strašno to čuti na takav način, bez ikakva upozorenja da nailaze užasne novosti.« Wick posegne za daljinskim i zaustavi snimku. »Meni se čini da je ona stvarno uzrujana zbog toga.« »Aha, pa ...« Oren se neobavezno nakašlje. »Jesi li pitao udovicu o njihovom odnosu?« »Rekla je što i svi ostali: međusobno poštovanje, ali su imali svoje razlike. Rekla je da se Howell u stvari naslađivao time što je izluđivao doktoricu Newton. On je bio šaljivac. Ona sva poslovna. Bila mu je dobar teren.« »Eto ti ga na.« »Možda je doktorica Newton mislila da je njegovo imenovanje na tu poziciju jedna šala previše na njezin račun.« Wick ustane i počne koračati. »Daj mi ponovi činjenice.« »O umorstvu? Prema onome što kaže gospođa Howell, zabava je jenjala oko ponoći. Do jedan su već legli. Kućni telefon je zazvonio u dva i sedam minuta. Sigurna je u vrijeme jer se sjeća da je pogledala na sat.« »Doktor Hovvell se javio na telefon, razgovarao nekoliko sekunda pa poklopio slušalicu rekavši joj da ga trebaju u bolnici, da je bila velika nesreća na autocesti s mnogobrojnim ozlijeđenima.«
Sandra Broivn »Odjenuo se i otišao. Tijelo je nađeno pokraj njegova auta na liječničkom parkiralištu u dva i dvadeset i osam. U to je vrijeme stigao poziv policiji i hitnoj. Što je jedva dovoljno vremena za njegovu vožnju od kuće. Noćni čuvar je nekoliko minuta prije toga vidio kako se Howell uvezao, što znači da je sređen isti čas kad je izašao iz auta. Novčanik mu nije ni taknut. Ništa nije uzeto iz auta niti skinuto s njega.« »Uzrok smrti je masivno iskrvarenje iz ubodne rane ispod njegove lijeve ruke. Oružje kojim je izvršeno ubojstvo je ostavljeno u rani. Prosječan nož za filetira-nje. Proizvođač kaže da posljednjih dvanaest godina ne proizvode drvene drške, tako da je ovaj nož mogao doći odasvud. Iz bakine kuhinje, nekog sajmišta rabljene robe, od kud god. I naravno, nema otisaka.« »Oštrica je prošla kroz Hovvellova rebra kao metak i probila mu srce kao da je balon. Najlogičnija je pretpostavka da je napadnut s leđa, vjerojatno oko vrata. Refleksno je podigao ruke, napadač ga je ubo lijevom rukom. Tako je bilo«, reče, pucnuvši prstima. »Onaj tko ga je sredio znao je što radi.« »Poput nekog drugog doktora?« Oren slegne ramenima. »Jučer si spomenuo potencijalnog svjedoka.« »Noćni Čuvar parkirališta. Neki...« Oren otvori fascikl i stane proučavati istipkani obrazac dok nije pronašao ime. »Malcomb R. Lutey. Star dvadeset i sedam godina.« »Jesi li ga provjerio?« »Uzet u obzir i skinut s popisa sumnjivaca. On je nazvao policiju i hitnu. Usro se od straha i nije to odglumio. Povratio je četiri puta dok su prvi policajci Zaluđenost 51 na mjestu zločina pokušavali iz njega izvući informacije.«
»Nije ni dana izostao s posla otkad su ga primili. Radi praznicima. Nikad nikomu nije prouzročio nikakav problem. Nema čak ni prometni prekršaj. Sušta pristojnost. Pomalo čudak. Povlačim to. On je punokrvni čudak.« »Ništa nije ni čuo ni vidio?« »Kao što sam ti rekao, Wick, ništa. Jednom kad je taj klinac prestao izbacivati papicu, apsolutno je surađivao. Nervozan ko vrag, ali za to je kriva njegova mama. Strašan stari šišmiš. I mene je iživcirala. Vjeruj mi, on nije taj kojeg tražimo.« »A nesreća na autocesti?« »Nikakva takva nesreća nije se dogodila. Sve bolničko osoblje niječe da je zvalo Howella. Telefonski je zapis pokazao da je poziv stigao s mobitela.« »Da pogađam. Ne može mu se ući u trag.« »Pogodio si.« »Žensko ili muško?« »Onaj tko je zvao? Ne znamo. Doktor Howell je jedini koji je razgovarao s njim. Ili s njom.« »Što žena dobiva u nasljedstvo?« »Puno toga. Howell je bio osiguran do amena, ali je gospođa u brak ušla s vlastitim novcem, a naslijedit će još više kad joj tatica umre.« »Dobar brak?« »Po svim mjerilima. Pokušavali su dobiti još jedno dijete. Već imaju jednog sedmogodišnjeg dječaka. Idealna američka obitelj. Idu u crkvu, otvoreni rodoljubi. Nema droge ni alkoholizma. On se sitno kladio na svojim partijama golfa i to je bio krajnji domet nje52 Sandra Brown gova kockanja. Ni tračka bračne nevjere, posebno ne s kolegicom Rennie Nevvton.« Oren zazvecka ledom u svojoj čaši, istrese si jednu kockicu u usta i stane je bučno gristi. »Našeg doktora nikad nitko nije tužio zbog nesavjesnog liječenja. Nije imao dugova. Niti neprijatelja za koje bi se znalo. Osim Rennie Newton. A ja jednostavno imam neki predosjećaj u vezi s njom, Wick.« Wick prestane koračati i pogleda Orena, pozivajući ga na pojašnjenje. »Ne misliš li da je malčice prefino i prokleto zgodno što je njezin konkurent koknut nekoliko dana nakon što je postavljen na poziciju koju je ona željela?« »Luda slučajnost?« usudi se Wick. »To bih mogao prihvatiti da nije onog telefonskog poziva koji je doveo Hovvella na bolničko parkiralište usred noći. Osim toga, ne vjerujem u slučajnosti toliko lude.« »Ni ja. Ovo je bilo rasprave radi.« On utone u jastuke sofe i stavi ruke iza glave. Zurio je u smireno lice kirurginje na televizoru, zaleđeno u zaustavljenoj slici. »Ubojstvo nožem? Istina, ona bi znala točno kamo bocnuti za fatalnu ranu, ali ne znam baš.« Namrgodi se. »Jednostavno mi se ne čini kao nešto što bi učinila ova ženica.« »Ni ne mislim da je to sama izvela. Netko je to učinio umjesto nje.« Wick se okrene i upitno pogleda svog nekadašnjeg partnera. »Lozada voli noževe.« »Povremeno.« »Jednom je upotrijebio pištolj za rakete.« Oren načini grimasu. »Isuse, kakav je to bio užas.« Dijelovi tijela te žrtve otkriveni su kako plutaju preko nekoliko jutara jezera Eagle Mountain. Lozada Zaluđenost 53 je također jednom iskoristio polugu za mijenjanje guma za drobljenje lubanje. To nije bilo ugovoreno ubojstvo, kakva je bila većina njegovih umorstava. To ga je jadno kopile jednostavno bilo raspizdilo. Naravno da nisu nikad mogli dokazati da je on počinio te zločine. Samo su to znali. Wick se ponovo makne sa sofe i primakne se kaminu. Gledao je Stephaniene i Laurine slike na okviru nad kaminom. Onda je prišao prozoru i provirio kroz rolete. Odšetao je lagano do kamina prije nego se vratio natrag na sofu. »Misliš da je ova doktorica Newton unajmila Lozadu da joj ukloni protivnika? Ili ga je Lozada ubio iz čiste zlobe? Je li to to?« »To je njegov način ubijanja. Tih. Brz. S oružjem ostavljenim na mjestu zločina.« »Ne proturječim tomu, Orene. Mene muči njezino sudjelovanje u tome.« On pokaže prema televizoru. »Ona je kirurginja dobra ugleda i s nesumnjivo šeste-roznamenkastim prihodom. Ona potraži gnjidu što svi znamo da Lozada jest, bez obzira na to kako se moderno oblačio - i unajmi ga da joj ubije kolegu? Nema šanse. Oprosti, ali ne mogu povjerovati u to.« »Što? Ona je preobrazovana? Predobro odjevena? Prečista?« »Ne, ona je pre... nestrastvena. Ne znam«, reče Wick nestrpljivo. »Ima li ikakva dokaza o povezanosti između nje i Lozade?« »Tražimo ga.«
»To znači da ga nema.« »To znači da ga tražimo«, naglasi Oren. Wick bučno uzdahne. »Dobro. Lozada bi se mogao nalaziti s papom, a mi bismo to zadnji saznali. Sklizak je ko sovin drek.« »I doktorica može biti jednako skliska, jednako obmanjujuća. Većinu svog vremena provodi u bolnici, 54 Sandra Broivn ali nitko - a mislim na sve - ne zna mnogo o njezinu privatnom životu. Kažu da se drži za sebe i svoj privatan život drži privatnim.« »Zato su mi se svi smijali kad sam ih pitao za hopa-cupa između nje i Howella. Ako uopće izlazi s nekim, nitko ne zna za to. Žena je usamljenik. Odličan kirurg«, izlagao je on. »Svi se slažu oko toga. Općenito je većini simpatična. Prijateljski raspoložena. Ljubazna. Ali distancirana. Distancirana. Tu sam riječ često čuo.« »Trebaš više«, reče Wick. »Slažem se.« Posegnuvši u džep na majici, Oren izvuče komadić papira i stavi ga na jastuk sofe koji je razdvajao njega i Wicka. »Što je to?« »Njezina adresa.« Wick je znao što je to impliciralo, što je Oren tražio od njega. On odmahnu glavom. »Žalim, Orene, nisi me uvjerio. Tanko je to što imaš o njoj. Daleko pretanko. U najboljem slučaju imaš nagađanje i ništa bitnoga. Stvarno ništa konkretnoga. Nema opravdanog razloga za - « »Čuo si za Lozadino zadnje suđenje, ha? Ili ti je glava zavučena preduboko u galvestonski pijesak?« »Naravno da sam čuo. Ubojstvo kažnjivo smrću. Još jedna oslobađajuća presuda«, reče Wick gorko. »Ista pjesma, deseta strofa. Što s tim?« Oren se nagne naprijed u maniri kazališnog šaptača. »Porota koja ga je oslobodila... ?« »Aha?« »Pogodi tko je predsjedavao porotom?« Začuđenost 55 Wick je na sebi imao kratke hlače, majicu bez rukava i tenisice za trčanje. Ako naleti na znatiželjnog susjeda, uvijek se može pretvarati da trči, ali ga je baš stislo pišanje. To možda ne prođe dobro, ali je bilo bolje od istine: da svom frendu murjaku radi uslugu nezakonitom provalom u kuću osumnjičenika sa svrhom pribavljanja informacija. Kako bi mu lik dobio na vjerodostojnosti, optrči nekoliko krugova oko gradskog parka nekoliko ulica od kuće Rennie Newton. Kad se vinuo preko ograde koja je razdvajala njezino stražnje dvorište od uličice iza kuće, već je bio zadovoljavajuće oznojen. Iz pravca nekoliko kuća niz ulicu čuo se šum kosilice. Inače je susjedstvo bilo u tišini. Odabrali su ovo doba dana za njegovu provalu. Bilo je prerano da bi se većina ljudi vraćala s posla i prevruće za one koji ostaju kod kuće da se bave vanjskim zadaćama i aktivnostima. On se uspne stepenicama kod stražnjeg ulaza i otvori malu torbicu pričvršćenu oko struka. Iz nje izvadi par gumenih rukavica i navuče ih, što bi 56 Sandra Broivn teško objasnio znatiželjnom susjedu u »samo-pišam scenariju«. Ali bolje susjedu nego sucu s neospornim otiskom prsta koji se podudara s njegovim. Zatim iz tobolca izvuče svoju Master-Card karticu. Stražnja su vrata bila otvorena za manje od tri sekunde. Dok mu je Orenovo konačno upozorenje odjekivalo u glavi - »Ako te ulove, nisam nikad čuo za tebe« on šmugne unutra. Rijetko je Wick bio zaprepašten i bez nekog mudrog komentara. No sinoć mu je, kad mu je Oren rekao za nedavnu porotničku obvezu Rennie Newton, trebalo nekoliko trenutaka da si pronađe jezik i sve što je jadan mogao protisnuti bilo je neelokventno: »Ha.« Oren mu je bacio udicu i znao je da je zagrizao. Sad u kući bivše porotnice, zastao je osluhnuti. Nisu očekivali sigurnosni alarm. Oren je provjerio u gradskim spisima je li zatražena prijava. Takve prijave nije bilo u dokumentima i nikakav elektronski zvuk nije upozorio Wicka da je sustav aktiviran. Sve što mu se vratilo bila je šuplja tišina prazne kuće. Policija je već gotovo tjedan dana nadzirala doktoricu Newton. Znali su da živi sama i Oren je rekao da se po njezinu rasporedu može namjestiti sat. Nije se vraćala kući dok nije obavila večernju vizitu u bolnici. Prema onome što je on rekao,
njezino je očekivano vrijeme povratka rijetko variralo više od dvadeset minuta. Stražnja su vrata uvela Wicka u kuhinju, koja je bila minijaturna i čista ko suza. Samo su dva predmeta bila u sudoperu: šalica od kave i stakleni vrč iz filtar-aparata za kavu. U svakom se nalazio centimetar zapjenjene vode. Začuđenost 57 U ladici najbližoj štednjaku pribor za kuhanje bio je poredan poput kirurških instrumenata na sterilnom poslužavniku. Među njezinim noževima nalazio se i nož za filetiranje. Držak mu je bio izrađen od nekog sintetičkog materijala koji se slagao s ostalima u kompletu. U kutiji za kruh bilo je pola štruce integralnoga, čvrsto zamotanog u vrećicu sa zatvaračem. Svaka otvorena kutija žitarica u smočnici bila je natrag zatvorena umetanjem krilca u prorez s gornje strane. Povrće u konzervama nije bilo poslagano po abecedi, ali je urednost redova bila gotovo pretjerana. Sadržaj hladnjaka ukazivao je na to da se pažljivo hrani, ali fanatično ne čuva liniju. U zamrzivaču su se nalazila dva pakovanja sladoleda od po dva kilograma. Naravno da je sladoled mogao biti i za gosta. Provjerio je ladicu malog ugrađenog stola i pronašao plastificiran popis telefonskih brojeva, blok s crtama bez ikakvih črčkarija ili bilježaka i nekoliko Bič olovaka, crnih. Ništa osobnog niti značajnog. Kroz sljedeća je vrata ušao u dnevnu sobu. Mogao je to biti postav za katalog. Jastuci su bili istreseni i jednakomjerno raspoređeni uzduž sofe. Časopisi su se nalazili na uredno složenim hrpama, rubova poredanih poput karata u špilu. Daljinski za televizor bio je poravnat s rubom stolića u kutu. »Isuse«, prošaptao je Wick, razmišljajući o stanju u kojem je ostavio svoju rupu u Galvestonu. Kad je jutros napustio svoju hotelsku sobu, izgledala je kao da je pretrpjela ozbiljna oštećenja u olujnom nevremenu. Na pola puta niz kratak hodnik nalazio se sobičak kojim se očigledno koristila kao radnom sobom. 58 Sandra Broivri Nadao se da će se pokazati kao riznica informacija i uvid u ovu ženu. Nije. Naslovi medicinskih knjiga na policama bili su suhoparni kao prašina. Bilo je više atlasa i putopisnih vodiča, nekoliko novela, uglavnom književnih, ništa pikantnoga, sigurno ničega što bi odgovaralo njegovom nesofisticiranom čitatelj-skom ukusu. Na urednom je stolu njezina pošta bila metodično razvrstana u dvije metalne košarice, jedna za otvorenu, druga za neotvorenu poštu. Bacio je pogled na posve običan sadržaj obje košarice. U dubljoj ladici stola otkrio je rastezljivi fascikl s računima - s označenim odjeljcima za svaki mjesec. Pregledao ih je, ali nije pronašao plaćenu fakturu plaćenom ubojici zataknutu među nabore papirnate harmonike. Tek je u spavaćoj sobi naišao na svoje prvo iznenađenje. Stajao je na pragu, prvo je brzo odmjerivši prije nego je sporije upozna. U usporedbi sa svime do sada, ova je soba bila neuredna. Ovom se sobom nije koristio kirurg. U njoj je živjela osoba. Žena. Očekivao je naći krevet, koji bi zadovoljavao vojničke standarde, onaj s kojeg bi vam odskočila kovanica. No, čudesno, krevet je ostavljen raspremljen. On ga mimoiđe i priđe prozoru, gdje su ga, znao je, Oren i Thigpen mogli vidjeti s prozora na drugom katu, dvije kuće niže i iza one Rennie Newton. On im pokaže srednjaka. Okrenuvši se natrag, započne s potragom u ladicama njezine komode. Rublje je bilo složeno u hrpice, gaćice u jednoj ladici, grudnjaci u onoj ispod. Razdvojila je čipkasto od ne-čipkastoga. Kad je otvorila te ladice, pitao se, što je određivalo njezin izbor? Dan, noć? Posao, zabava? Je li njezino Zaluđenost 59 raspoloženje diktiralo s koje će hrpice uzeti ili je bilo obratno? Pretraživao je odjeću, ispod nje tražeći uspomene, pisma, fotografije koje bi mu dale mig o osobnosti Rennie Newton. Je li bila žena koja bi se spetljala s poznatim kriminalcem, kao što je sumnjao Oren? Njegova je potraga kroz ladice komode iznašla nekoliko mirisnih jastučića, ali nijednog traga. Kao ni njezin ormar, jednako uredno složen po kategorijama kao i ladice s rubljem. U kutijama od cipela nije pronašao ništa osim cipela. Preseli se na noćni ormarić. Časopis o zdravlju bio je ostavljen otvoren na članku o vježbama za smanjivanje napetosti vrata koje su se mogle izvoditi tijekom čitavog dana. Čep na boci losiona za tijelo nije bio dobro pričvršćen. On podigne bocu, pomiriše. Nije razlikovao cvijet od cvijeta, ali pisalo je zlatolist i hortenzija, pa je pretpostavio da je to bilo to. Što god bilo, dobro je mirisalo. Uzevši bežični telefon iz kućišta, posluša ton. Nije bio isprekidan što bi značilo da ima poruke u svom pretincu govorne pošte. Kad je već bio tu, poželio je imati prislušni uređaj da ga postavi, ali je Oren odbio prijedlog. »Trebao bi nam sudski nalog, a nijedan nam ga sudac neće dati bez valjane osnove.« »Mogli bismo mnogo toga saznati praćenjem njezinih poziva.«
»To je nezakonito.« Wick se nasmija. »Kao i provaljivanje. Ne možemo nikad iskoristiti ništa što ja tamo nađem.« »Aha, al' to je drugačije.« Promakla mu je ta razlika, ali je Oren bio neumo60 Sandra Brown ljiv, a ovo je bila Orenova predstava. On vrati slušalicu u punjač i otvori ladicu noćnog ormarića. Unutra nađe kutiju pisaćeg papira, još uvijek umotanu u proziran celofan, neupotrijebljenu. Unutra je bila i otrgnuta stranica novina. On je izvadi iz ladice i izravna. Bila je to stranica s osmrtnicama. Jedna je od njih bila za Eleanor Loy Newton. Kćerka Rennie bila je navedena kao jedini nasljednik. On prepozna naziv grada na impresumu. Dalton, Teksas. Pažljivo natrag presavinuvši stranicu, vrati je u ladicu. Učinivši to, spazi mali bijeli trokutić, jedva vidljiv ispod kutije neupotrijebljenog papira za pisma. Podigne kutiju. Pod njom je ležala mala karta sa samo jednom otisnutom rečenicom: »Lud sam za tobom.« Bila je nepotpisana, neadresirana, bez datuma, učinivši nemogućim saznati je li je primila Rennie Newton ili je bila namijenjena nekome drugom. Izgledala je kao jedna od onih kartica koje se prilažu uz poklone. Je li popratila dar koji je nedavno dobila ili je bila uspomena od srednjoškolske ljubavi, bivšeg ljubavnika, spoja za jednu noć od prošle subote? Očito je njoj nešto značila ili se ne bi nalazila u ladici noćnog ormarića zajedno s osmrtnicom njezine majke. Zanimljivo, no ne i kažnjivo. On vrati karticu natrag točno onako kako ju je i našao pa ode u kupaonicu u koju se ulazilo iz spavaće sobe. Nađe vlažan ručnik u košari s prljavim rubljem zajedno s boksericama i rebrastom potkošuljom. Njezina pidžama od prošle noći? Vjerojatno. Njegova nedavna cura više je voljela komotan od seksi izgleda. On je, u stvari, mislio da komotno izgleda poprilično prokleto seksi. : Zaluđenost 61 Izložba soli za kupanje i gelova bila je poslagana na polici iznad kade. I to ne samo za pokazivanje. Često su bili korišteni. Prostorija je mirisala cvjetno i ženski. Preko kade se protezala žičana poličica, odmorište za mirisnu svijeću, spužvu, britvicu i par naočala za čitanje. Voljela je Iješkariti u kadi. Ali sama, kada nije bila dovoljno velika za dvoje. U zrcalom pokrivenom ormariću za lijekove našao je četkicu za zube i čašu, tubu paste za zube smotanu od dna - nije poznavao nikoga tko je to stvarno radio - i konac za zube s mirisom mentola. Bio je tamo i poizbor kozmetičkih potrepština i noćnih kremica, bočica aspirina i antacidne tablete u blisteru. Nikakvih propisanih lijekova. Pod umivaonikom bile su role toaletnog papira i kutija tampona. Pođe natrag u spavaću sobu gdje je dugo stajao gledajući nenamješten krevet. Blijedožute su plahte bile zgužvane i pokrivač napola spušten. Osim ako nije bio jako, jako u krivu, Rennie Newton se nije samo kupala sama, spavala je sama. Barem je to tako bilo protekle noći. »Dugo ti je trebalo«, reče Oren kad im se Wick ponovo pridružio u sobi na drugom katu u kući za nadzor. »Aha, što si radio tamo sve to vrijeme, isprobavao njezine gaće?« Toliko od Thigpena, kojega su svi zvali Pigpen (svi-njac) jer je tako izgledao. Bio je prost i neuredan i, po Wickovu mišljenju, neoprostivo glup. »Ne, Pigpen, na povratku sam svratio na jedno pušenje. Žena ti poručuje da kupiš kruh kad ideš doma.« 62 Sandra Broivn »Šupčino. Imamo te na slikama kako nam pokazuješ prst. Jako profesionalno, Threadgille.« »Spuštam se na nivo ljudi s kojima jesam.« »Dodat ću tu fotku svojoj galeriji.« Thigpen baci palac prema zidu na koji je lijepio jače obnažene velike slike Rennie Newton. Wick baci pogled na slike na koje je Thigpen bio tako ponosan, pa ljutilo zgrabi bocu vode, otvarajući čep. Sve je popio prije nego je udahnuo drugi put. »Pa?« upita Oren. Wick sjedne i prstima jedne noge skine tenisice na drugoj. »Jednom riječju?« »Za početak.« »Uredna. Apotekarski. Opsesivno čista.« On opiše kuhinju, dnevni boravak i radnu sobu. O spavaćoj sobi reče: »Nije baš tako uredna. Krevet nije pospremljen, ali je sve na svome mjestu. Možda joj se jutros žurilo prije nego je otišla u bolnicu.« Pa nabroji sve što je našao u ladici noćnog ormarića. »Je li kartica bila u omotnici?« upita Thigpen.
»Rekao sam ti, nije. To je obična, bijela kartica. Mala. S rečenicom otipkanom u jednom retku.« »Ona je iz Daltona«, potvrdi Oren kad mu je Wick rekao za novinske osmrtnice. »Ondje je odrasla. Otac joj je bio neki glavonja, uzgajivač stoke i poslovnjak. Vođa zajednice. Bilo ga je svuda. Ona je jedino dijete.« »Očito, bez živuće rodbine. Bila je navedena kao jedini član obitelji nakon smrti majke.« Što bi moglo objasniti zašto ima neotvorenu kutiju pisaćeg pribora, pomisli Wick. Komu bi pisala? »Jesi li našao išta što bi ukazivalo - « »Na vezu s Lozadom?« upita Wick, dovršavajući Zaludenost 63 Orenovo pitanje umjesto njega. »Nada. Mislim da nema nikakvu vezu ni sa kime. Ni jedne jedine fotke u kući, bez našvrljanih privatnih telefonskih brojeva. Čini se da naša doktorica živi vrlo samotnim životom.« Kad je zastao, Oren mu gestom pokaže da to malo objasni. »Definitivno nema nikakva znaka muške prisutnosti, zločinačke ili ikakve. U njezinim ormarima i ladicama nema muške odjeće. Jedina britvica u njenoj kupaonici je ružičasta. Jedna četkica za zube. Nema antibebi pilula, prezervativa niti dijafragme. Ona je opatica.« »Možda je lezbača.« »Možda si ti kreten«, ispali Wick natrag na Thig-pena. Oren ga čudno pogleda, pa se okrene prema drugom detektivu. »Zašto danas ne završiš ranije?« »Ne moraš me dvaput pitati.« Thigpen ustane i navuče svoje spuznule hlače kaki boje koje su mu stajale debelo ispod trbuha. Uputivši Wicku svadljivi pogled, zagunđa: »A što tebe muči, u stvari?« »Ne zaboravi kruh.« »Jebi se.« »Thigpen!« Oren ga je prijekorno gledao. »Javi se na dužnost sutra u sedam ujutro.« Thigpen dobaci Wicku još jedan ljutiti pogled, pa se skotrlja stepenicama. Ni Wick ni Oren ne rekoše ništa dok ne začuju zatvaranje ulaznih vrata na praznoj kući, kad Oren reče: »A što tebe muči?« »Moram se istuširati.« Time nije odgovorio na pitanje, ali ga Oren zasad pusti. »Znaš gdje je.« Što se kupaonica tiče, ova je bila tužan primjerak 64 Sandra Brown svoga roda. Ručnici koje su donijeli jedva su bili vrijedni tog naziva. Bili su jeftini i mali i nisu upijali. Wick je donio sapun koji je maznuo iz svoje motelske sobe. Nije bilo tople vode. No, ni njegova kupaonica u kući u Galvestonu nije neka raskoš. Bio je naviknut na nepouzdan bojler. Jedva je primjećivao nedostatak tih čari. Prazna je kuća bila na savršenoj lokaciji za policijsko nadgledanje Rennie Newton budući da je pružala jasan pogled i na njezino stražnje dvorište i na postra-nični prilaz kući. Kuća je bila u procesu preuređivanja kad su zaredale nesuglasice između izvođača radova i vlasnika koji ne stanuje u njoj. Svađa je postala gadna i sad je čitava stvar na sudu. Policija Fort Wortha upitala je obje strane može li se koristiti kućom, obje su pristale za malu naknadu. To što je kuća bila u gradnji njima je omogućavalo da dolaze i odlaze više-manje odjeveni kao zanatlije i majstori i da unose zalihe i opremu bez privlačenja neželjene pažnje kod susjeda koji su bili naviknuti na obnavljanje kuća u svom susjedstvu. Wick se pojavi iz kupaonice i stane prekapati po ruksaku koji je ponio kako bi se mogao presvući. Odjenuo se u traperice i majicu kratkih rukava koju si je za uspomenu kupio prije mnogo godina na koncertu Eaglesa u Austinu. Mokru si je kosu pograbljao prstima. Oren je zauzeo Thigpenovo mjesto na prozoru. Preko ramena dobaci Wicku kritički pogled. »Čudna uniforma za murjaka.« »Ja nisam murjak.« Oren je jedva zabrundao. »Pretpostavljam da je pivo protiv kućnih pravila.« Zcdudenost 65 »Thigpen bi nas otkucao. Ima Coca-Cole u prijenosnom hladnjaku.« Wick uzme jednu, otvori je i potegne dugi gutljaj. »Hoćeš ti jednu?« »Ne, hvala.« On zbaci tenisice u smjeru svog ruksaka i spusti se u stolac. Još jednom potegne iz limenke. Oren ga je budno motrio, prateći svaki njegov pokret. Naposljetku Wick reče: »Što?« »Što si našao u njezinoj kući?«
»Već sam ti rekao.« »Sve?« Wick raširi ruke i podigne ramena u nedužnom slijeganju. »Zašto bih ti nešto zatajio?« »Zbog svog kurca.« »Pardon?« »Za jednu bjelkinju, doktorica je priličan komad.« Wick se nasmije pa reče: »Dobro. I?« Oren mu uputi pogled tisuću riječi. »Stvarno misliš... ah.« On zatomi Drenove slutnje, odmahne glavom, odvrati pogled. Kad je ponovo susreo Orenove oči koje nisu ni trepnule, reče: »Čuj, ako je ona u dosluhu s Lozadom, briga me da je i Helena jebena Trojanska. Koja se tjera. Ja želim ono kopile, Orene. Znaš da je tako. I iskoristit ću koga god moram i učiniti što god treba kako bih ga ulovio.« Daleko od toga da je bio uvjeren, Oren tiho reče: »Sto je drugi razlog zbog kojeg bi mi mogao uskratiti informacije.« »Ne kužim.« »Ne pretvaraj ovo u osobnu krvnu osvetu, Wick.« »Tko je komu zakucao na vrata?« 66 Sandra Broivn Oren podigne glas do jačine kojom je govorio Wick. »Uveo sam te jer mi je potreban dobar čovjek. Netko s tvojim instinktima. I zato što sam mislio da zaslužuješ sudjelovati u tome nakon onoga što se dogodilo između tebe i Lozade.« »Postoji li možda ovdje negdje smisao svega ovoga?« Oren se nije dao zbuniti njegovom drskošću. »Nemoj da zažalim što sam te uključio.« I on izloži Wicka pogledu jednake oštrine kakva mu je bila i prijetnja. Wick je prvi svratio pogled u stranu. Oren je uvijek igrao po pravilima. Wick je pravila smatrao ograničavajućima i rijetko im se povinovao. Zbog tih su se različitosti obično sukobljavali. I njih najviše cijenili jedan kod drugoga. Dok je Oren često korio Wicka zbog njegova nemara i opuštenog pristupa propisima, divio se njegovoj smjelosti. Wick se bunio protiv pravila, ali je poštovao Orena jer ih se pridržavao. Oren se vrati promatranju kuće Rennie Newton. Nakon kratkotrajne tišine, Wick reče: »Ima jedna stvar koja mi se čini zanimljivom. U njezinu ormaru. Ima puno traperica. Ne dizajnerskog sranja. Iznoše-nih, kakve su moje.« On rukom protrlja traper koji je vrijeme i tisuću pranja izbijelilo i smekšalo. »I tri para kaubojskih čizama. Nisam to očekivao.« »Bavi se jahanjem.« »Konji?« »Bilo je u njezinu životopisu. Star-Telegram je imao opsežan članak o njoj. Zatražio sam presliku svega. Doktorica Newton je mnogo puta bila u novinama. Dobrotvorni skupovi. Uključenost u zajednicu. Liječnici bez granica.« Zaluđenost 67 »Što je to?« Na stolu je ležao kartonski fascikl. Oren ga podigne i baci Wicku u krilo. »Istraži sam. Grace mi podgri-java večeru.« On ustane, protegne se, posegne za valjkom smotanih arhitektonskih crteža koje će ponijeti kao glumačke rekvizite pa krene prema stubištu. »Sinoć nismo pogledali kasetu do kraja. Tu je ako je budeš želio pogledati, ali nemoj da te ometa u nadziranju kuće.« »Želio bih pogledati ostatak. Možda nešto nađem.« Oren kimne. »Imam dojavljivač. Zovi ako se dogodi što neuobičajeno.« »Ako se, na primjer, pojavi Lozada?« »Aha, baš tako. Mogu stići za deset minuta. Vidimo se ujutro.« »Ima li kakve klope?« »Sendviči su u prijenosnom frižideru.« Stepenice su škripale pod Orenovom težinom. Nakon što je otišao, kuća utihne, osim povremenog gunđanja starog drveta. Prazne su prostorije imale miris po piljevini ostaloj nakon nazavršene obnove. Većina bi ih smatrala neugodnim za provođenje noći, ali Wick nije imao ništa protiv. U stvari se dobrovoljno javio za noćnu smjenu. Oren je trebao biti sa svojom obitelji. I Thigpen. Premda je Wick mislio da bi gospođa Thigpen više voljela da je po mogućnosti stalno odsutan. On uzme dalekozor i provjeri kuću Rennie Newton. Još nije stigla kući. Iskoristi priliku i pogleda u mali hladnjak gdje nađe dva zamotana sendviča. Jedan sa salatom od tune. Drugi s puretinom i ementalerom. On odabere pureći te ga ponese do stola
68 Sandra Brown pokraj prozora. Ubaci kasetu u video ugrađen u televizor pa se nasloni kako bi gledao kasetu dok jede sendvič. Snimka započne tamo gdje ju je Oren sinoć zaustavio. Oren reče: »Doktorice Newton, jeste li nedavno bili član porote koja je oslobodila optuženog ubojicu, gospodina Lozadu?« Njezin se odvjetnik nagne naprijed. »Zašto bi to bilo važno, detektive?« »Doći ću do toga.« »Molim vas. Doktoricu Newton čekaju pacijenti za operaciju.« »Postoji mogućnost da će njezine odgovornosti morati preuzeti neki drugi liječnik.« »Je li to prijetnja da ćete me možda zadržati?« upita Rennie Newton. Oren zaobiđe izravno upućeno pitanje rekavši: »Što mi prije odgovorite na pitanja, prije možete ići, doktorice Newton.« Uzdahnula je kao da postupak nalazi izuzetno napornim. »Da, bila sam porotnica u poroti koja je oslobodila gospodina Lozadu. Sigurno znate, inače to ne biste spominjali.« »Tako je, znam. U stvari, razgovarao sam sa svih jedanaest porotnika koji su se složili s vama.« »Zašto?« »Radoznalost.« »O čemu?« »Sinulo mi je da je umorstvo doktora Hovvella sličilo plaćenom ubojstvu. Njegov ga ubojica nije opljačkao. Ne možemo izdvojiti ni jedan drugi motiv. Činjenica je da ste mu jedini poznati protivnik bili vi.« Zcduđenost 69 Iznenađena tom izjavom, ona usklikne: »Lee i ja nismo bili protivnici. Bili smo kolege. Bliski kolege.« »Koji su se neprestano svađali.« »Imali smo svojih neslaganja, da. Teško da je to - « »Bili ste njegova bliska kolegica koja je nedavno na ulice oslobodila plaćenog ubojicu.« »Zločin gospodina Lozade je bio navodan«, reče odvjetnik u tipičnoj pravničkoj maniri. »Što nema nikakvo značenje za ovaj slučaj, ovako ili onako. Doktorice Newton, inzistiram da više ništa ne kažete.« Wick premota raspravu koja je uslijedila između odvjetnika i Orena, koji je očito uvjerio odvjetnika da bi u najboljem interesu njegove klijentice bilo da odgovori na pitanja. Surađivanjem u istrazi daleko se stizalo u policiji Fort Wortha, i tako dalje. Wick je znao dril. I sam se njime tisuću puta koristio. On ponovo pusti snimku kako bi čuo Orenove riječi: »Svi su mi ostali porotnici rekli da ste vi od samog početka bili za oslobađajuću presudu za Lozadu.« »To nije točno«, reče ona sa zadivljujućom smire-nošću. »Nisam bila z« oslobađajuću presudu. Nipošto. Vjerujem da je gospodin Lozada vjerojatno kriv. Ali me državni odvjetnik nije uvjerio da postoji osnovana sumnja. Zbog toga, i zbog uputa koje smo dobili od suca, nisam po svojoj savjesti mogla prihvatiti njegovu osudu.« »Znači, savjest je bila ono što vas je nagnalo da ostalih jedanaest porotnika uvjerite da glasaju za oslobađajuću presudu.« Ona duboko udahne i polako izdahne. »Kao predsjednici porote, moja je dužnost bila pobrinuti se da se istraži svaki aspekt slučaja. Bio je to gnusan zločin, Sandra Broun da, ali ja sam potakla ostale porotnike da ne dopuste da njihove emocije nadvladaju prisegu kojom su se obvezali da će se pridržavati zakona, ma kako nesavršen on bio. Nakon dva dana razmatranja, svaki je po-rotnik glasao prema vlastitoj savjesti.« »Mislim da je to više nego dovoljan odgovor na vaše pitanje.« Još jednom njezin odvjetnik ustane. »Osim ako nema još neke apsolutno nepovezane teme o kojoj biste željeli proćaskati, detektive Wesley.« Oren se složio da zasad nema daljnjih pitanja i isključio kameru, prekinuvši snimanje. Dok se kaseta prematala, Wick se sjetio razgovora koji su o slučaju sinoć vodili on i Oren. »Činilo se da je Lozada uspostavio,,, povezanost s njom tijekom suđenja«, rekao mu je Oren. »Povezanost?« »Mnogo ljudi je to primijetilo. Pitao sam sudskog izvršitelja je li postojao porotnik na kojega je Lozada posebno igrao, na što je on odgovorio: 'Mislite na predsjednicu porote?' Prvo što je izustio, a ja još nisam bio ni spomenuo doktoricu Newton. Izvršitelj je rekao da je naš dečko zurio u nju tijekom čitavog suđenja. Dovoljno da se primijeti.« »To ne znači da je i ona zurila u njega.« Oren rnu uputi jedan od svojih neobaveznih slijeganja koji su, paradoksalno, govorili puno. »Ne iznenađuje me da bi Lozada izdvojio privlačnu ženu i buljio u nju«, nastavio je Wick. »Frajer je
bolesnik.« »Bolesnik koji izgleda kao filmska zvijezda.« »Iz Kuma, možda.« »Neke žene padaju na takav opasan tip muškarca.« »Govoriš to iz vlastitog iskustva, Orene? Obećajem da neću reći Grace. Detalje. Hoću detalje. One
Zaluđenost 71 stvarno sočne.« Ozlojedio je prijatelja provokativno mu namignuvši. »Prekini.« Uto im se pridruži Grace. Pitala je čemu se Wick smije, a kad joj je odbio reći, podsjetila ga je da cure neće zaspati dok ne dobiju svoju priču. Izmislio im je bajku o prpošnoj rock zvijezdi i njezinu zgodnom osobnom čuvaru čiji je fizički opis jako podsjećao na njega. On i Oren više nisu razgovali prije nego što je otišao. Nakon stoje izvadio kasetu iz videa, odluči pojesti i sendvič s tunom. Imao je riblji, ustajali okus, ali ga je čitavog pojeo, znajući da do jutra nema više ničega. Otresao je mrvice s ruku kad ugleda jeep kako skreće u garažni prilaz Rennie Newton. Munjevito je izvukao dalekozor, ali jedva spazi njezin lik prije nego se auto ukotrljao u garažu. Nakon manje od pola minute, upale se svjetla u kuhinji. Prvo je spustila remen svoje prevelike torbe s ramena i stavila je na stol. Zatim svuče sako i izvuče rubove košulje iz hlača. Prišavši hladnjaku, izvadi bocu vode, otvori je i otpije gutljaj. Zavrne čep natrag pa spuštene glave zastane kod sudopera. Wick podesi fokus na dalekozoru. Kroz prozor iznad sudopera činila mu se dovoljno blizu da je dotakne. Slobodni pramen kose joj se spuštao niz obraz i padao na grudi. Kotrljala je bocu hladne vode duž čela. Njezin je izraz lica, govor tijela, držanje, ukazivao na veliku iscrpljenost. I trebala bi biti umorna, mislio je. Ovo je bio jedan dug dan. Znao je. Bio je tu kad je njezin dan započeo. 72 Sandra Brown ie 5. Rennie se naslonila na ormarić i kotrljala bocu s hladnom vodom po čelu. Prošle su godine otkad su joj trebale vježbe dubokog disanja za smirivanje. Godine, ali nije zaboravila koliko je zastrašujući bio osjećaj neposjedovanja apsolutne kontrole. Posljednja je tri tjedna njezin život bio u rasulu. Raspad njezina pažljivo isplaniranog života počeo je s pozivom za porotu. Dan nakon što ga je primila poštom, zajedno je s Leejem Howellom bila u liječničkoj sobi okružena ostalim liječnicima. Kad im je rekla za sudski poziv, kolektivno su zabrundali i prokomentirali njezin peh. Netko je predložio da im odgovori kako ima malu djecu. »Ali nemam.« »Sama se skrbiš za ostarjelog roditelja.« »Ali ne skrbim.« »Redovno studiraš.« Na taj se prijedlog nije ni osvrnula. »Baci prokletinju i odignoriraj je«, netko drugi joj je savjetovao. »To sam je učinio. Odlučio sam da je Zaludenost 73 to vrijedno globe, bez obzira na iznos, ako se ne budem morao pojaviti.« »Što se dogodilo?« »Ništa. Nikad ne poprate te stvari, Rennie. Tamo dovode stotine ljudi svakoga tjedna. Misliš li da će uložiti vrijeme i trud kako bi našli jednu osobu koja se nije odazvala?« »Ja bih bila iznimka. Bacili bi me u zatvor. Upotrijebili me kao primjer onima koji pokušavaju izbjeći svoje građanske dužnosti.« Izgubljena u mislima, vrtjela je slamku u svom soku. »Osim toga, to je upravo to. Građanska dužnost.« »Ma daj.« Lee je gunđao punih usta čipsa iz aparata u hodniku. »To je građanska dužnost za ljude koji
nemaju ništa bolje raditi. Iskoristi svoj posao da te izvuče.« »Posao te ne sprečava. To je masnim slovima otisnuto na sudskom pozivu. Bojim se da nemam kamo.« »Ne razbijaj glavu time«, rekao je. »Neće te odabrati.« »Ne bi me iznenadilo da te odaberu«, ubaci se drugi kolega. »Moj brat je branitelj. Kaže da uvijek pokušava dobiti barem jednu zgodnu ženu u svaku porotu.« Rennie na njegovo namigivanje uzvrati opasnim pogledom. »A što ako su odvjetnici žene?« Smijeh mu iščezne. »Nisam se toga sjetio.« »Normalno.« Lee je otresao ruke od soli. »Neće te izabrati.« _, »Dobro, Lee, zašto neće? Baš te svrbi da mi kažeš zašto bih ja bila nepodoban porotnik, nije li tako?« Nabrajao je razloge svojim okretnim kirurškim prstima. »Preanalitična si. Presamouvjerena. Preotvo-
rena. I predominantna. Nijedna strana ne želi porot-nika koji bi mogao utjecati na ostale.« To je bila jedina prepirka u kojoj bi Rennie rado Leeju prepustila pobjedu. Bila je drugi porotnik izabran od četrdeset osam kandidata, a onda je još izabrana i za predsjednicu porote. Idućih je deset radnih dana, dok je papirologija rasla i hrpa se pacijenata nakupljala, njezino vrijeme pripadalo državi Teksas. Kad je sve završilo, njezino je olakšanje bilo kratkoga vijeka. Ured okružnog tužitelja u medijima je kritizirao presudu. A nije naišla ni na odobrenje prosječnog građanina, na primjer doktora Leeja Hovvella. Izrekao je svoje mišljenje na onom roštiljanju u petak navečer. »Ne mogu vjerovati da si pustila tog lika da se izvuče. On je profesionalni kriminalac.« »Nikad nije osuđivan«, obrazlagala je ona. »Osim toga, nije mu se sudilo zbog prethodnih navodnih zločina.« »Ne, sudilo mu se zbog smaknuća poznatog bankara, jednog od vodećih građana našega divnog grada. Državni odvjetnik je tražio smrtnu kaznu.« »Znam, Lee. Bila sam tamo.« »Evo ih opet«, reče jedan od gostiju koji su se okupili oko njih prisluškivati sigurno žestoku diskusiju. »Zakleti konzervativac i majka milosti liberalka ponovo u klinču.« »Obavijestili su nas, porotnike, kad smo se povlačili da je državni odvjetnik tražio smrtnu kaznu. To nije razlog zbog kojeg smo izglasali oslobađanje.« »Pa kako je onda vas dvanaestero odlučilo pustiti tog ljigavca umjesto nagraditi ga iglicom? Kako ste i sekunde mogli pomisliti da je nedužan?« Zaluđenost 75 »Nitko od nas nije vjerovao da je nedužan. Glasali smo da nije kriv. U tome je razlika.« On slegne svojim koščatim ramenima. »Razlika mi promiče.« »Razlika je opravdana sumnja.« »Ako rukavica ne pristaje, morate ga osloboditi1. To sranje?« »To sranje je temelj našeg sudbenog sustava.« »Krenulo joj je«, reče netko u pozadini. »Takozvani dokazi protiv gospodina Lozade posve su se temeljili na indicijama«, rekla je. »Nije ga se moglo dovesti u vezu s mjestom počinjenja. I imao je alibi.« »Tipa kojega je vjerojatno potplatio da laže za njega.« »Nije bilo svjedoka. Nije bilo - «
»Reci mi, Rennie, jesu li svi porotnici ovoliko promišljali o svojim odlukama?« »Kako to misliš?« »Mislim da si ti Miss preciziranja. Ti si lijepo uredno poslagala sve činjenice u red i ne-daj-Bože da u obzir uzmeš ljudski element.« »Naravno da jesam.« »Je l'? Onda mi reci ovo, kad ste prvi put glasali, prije nego ste uopće započeli s razmatranjem, koliko vas je glasalo da je kriv, a koliko da nije?« »Neću s tobom raspravljati o tome što se događalo u toj porotničkoj dvorani.« On baci pogled uokolo preko kruga lica kao da kaže »Znao sam.« »Daj da pogađam, Rennie. Ti - « 'If the glove does not fit, you must acquit him', aluzija na izjavu Johnnija Cochrana u suđenju OJ Simpsonu za umorstvo bivše supruge i njezina prijatelja. 76 Sandra Brown »Jednom sam već vijećala u tom slučaju, Lee. Ne želim to učiniti još jednom.« »Ti si bila glas savjesti te skupine, nije li tako? Ti si se založila za oslobađajuću presudu.« Položio je ruke na svoje srce. »Naša vlastita doktorica Rennie Newton, križarski vojnik za slobodu profesionalnih zločinaca.« Prepirka je uto završila smijehom njihovih slušatelja. Bio je to posljednji dvoboj riječima između nje i Leeja. Kao i uvijek, rastali su se kao prijatelji. Dok su se pozdravljali na njezinu odlasku, on je kratko zagrli. »Znaš da sam se samo zezao, je l' tako? Od svih porotnika koji su ikada sjedili na ijednom suđenju, ti bi se najviše trudila učiniti pravu stvar.« Da, ona se trudila učiniti pravu stvar. Pojma nije imala kakav će učinak taj vražji sudski poziv, to suđenje i njegov rezultat imati na nju osobno. Računala je na to da će biti nezgodan. Nije računala da će biti katastrofalan. Je li detektiv Wesley nju stvarno smatrao osumnjičenom? Njezin je odvjetnik uklonio njezinu zabrinutost. Rekao je da zbog toga što policija nema apsolutno nikakvih tragova baca široku mrežu i ispituje svakoga s kim je Lee Howell imao ikakve veze, od bolničkog poslužitelja do kompića s golfa. U ovom je stadiju svatko bio osumnjičen. Insinuacije i zastrašivanje su standardne policijske metode, uvjeravao ju je odvjetnik. Ne bi se trebala osjećati izdvojenom. Rennie se pokušavala utješiti da je on u pravu i da ona pretjeruje. Ali ono što njezin odvjetnik nije znao kad se radilo o policijskom ispitivanju bilo je da je ona imala razloga biti pomalo nervozna. Zaluđenost 77 Wesleyevo joj je ispitivanje bilo p-vo na umu danas popodne kad ju je bolnički upravni odbor pozvao da im se pridruži na njihovom tjednorr sastanku i ponudio joj poziciju koju je tragično napustio doktor Lee Howell. »Cijenim što me uzimate u obzir no moj je odgovor - ne, hvala. Imali ste prethodne mjesece za to i odabrali ste nekoga drugoga. Akc sada prihvatim, uvijek bih se osjećala kao da sam as kandidat broj dva.« Uvjeravali su je da je doktor Hcwell dobio samo jedan glas više od nje i da je nitko od njih ne smatra lošijim kandidatom. »To nije jedini razlog mojega neprihvaćanja«, rekla im je. »Profesionalno sam se divila doktoru Hovvellu, ali sam također i njega i Myrnu smatrala prijateljima. Imati koristi od njegove smrti bilo bi... opsceno. Zahvaljujem na vašoj ponudi, ali je moj odgovor negativan.« Na njezino su iznenađenje oni odbili prihvatiti taj odgovor i izvršili pritisak na nju da razmisli još dan ili dva. Polaskana i zadovoljna njihovom upornošću, sad se našla licem u lice s teškom odlukom. Željela je to mjesto i znala da je kvalificirana za njega, ali bi napredak u karijeri kao rezultat Leejeve smrti ostavljao gorak okus. Wesley je bio još jedan čimbenik kojega je trebalo uzeti u obzir. Ako ona prihvati poziciju koju je on nalazio motivom za ubojstvo, njegove se sumnje u njezinu uključenost mogu pojačati. Nije se bojala da će on pronaći išta što bi je teretilo. Nije postojalo ništa, apsolutno ništa što bi je pove/ivalo s Leejevim 78 Sandra Broivn ubojstvom. No, prije nego to utvrdi Wesley, morala bi proći rigoroznu policijsku istragu. To je bilo ono čega se bojala i što je željela izbjeći. Od svih joj je tih još nedonesenih odluka glava stvarno postala teška. Posegnuvši unatrag, ona spusti ukrasnu gumicu iz kose i odmahujući glavom rastrese rep pa si stane masirati kožu tjemena, čvrsto pritišćući prstima.
Obavila je četiri velike operacije prije ručka. Čekaonica ispred operacijske dvorane bila je ispunjena tje-skobnim prijateljima i članovima obitelji ne samo njezinih, nego i drugih pacijenata. Neposredno nakon svake operacije, izašla bi nakratko popričati s bližnjima dotičnog pacijenta, izvijestiti o stanju svakoga od njih i objasniti proceduru koju je izvela. Nekima je čak mogla pokazati i fotografije u boji snimljene tijekom operacije. Srećom su prognoze svih pacijenata bile dobre, svi izvještaji pozitivni. Danas nikomu nije morala priopćiti loše vijesti. Zahvaljujući sposobnom osoblju, stvari su se u njezinoj ordinaciji danas glatko odvijale. Bolnička je vizita trajala malo dulje nego obično. Trebala je provjeriti četiri pacijenta netom nakon operacije i tri pripremiti prije operacija zakazanih za sutrašnje jutro. Jednoga je trebalo odobrovoljiti kako bi pristao na predoperativnu klizmu. Izmoždeno je sestrinsko osoblje bilo odustalo. Nakon što je Rennie porazgovarala s njim, tiho se predao. A onda ju je, kad je bila na odlasku, netko nazvao. Od samoga se prisjećanja stresla. Brzo ispije vodu iz boce i baci je u drobilicu za otpatke. Obriše vrč iz aparata za filtar-kavu koji se cijedio, pa ga pripremi Zcduđenost 79 za sutra ujutro namještajući sat na aparatu. Znala je da bi trebala nešto pojesti, ali joj je pomisao na hranu izazivala mučninu. Bila je previše uzrujana da bi jela. Ostavi torbicu na stolu - nije mislila da je ima snage podići - pa ugasi svjetlo u kuhinji. No, krenuvši prema dnevnom boravku, ona zastane i ponovo upali svjetla. Čitav je svoj punoljetni život živjela sama, a ovo je bio prvi put da se mogla sjetiti da je poželjela ostaviti upaljeno svjetlo. U spavaćoj sobi ona uključi svjetiljku i sjedne na rub svoga nepospremljenog kreveta. Obično bi je smetalo to što nije imala vremena napraviti ga ujutro prije nego je otišla. Sad joj se to činilo trivijalnom, čak budalastom brigom. Nenapravljeni je krevet teško bio vrijedan uzrujavanja. Puna straha, ona otvori ladicu svog noćnog ormarića. Kartica je bila ispod kutije pisaćeg pribora koju joj je poklonila njezina recepcionarka prošloga Božića. Nikad čak nije ni skinula celofan. Odgurnuvši papir u stranu, zurila je u malu bijelu kartu. Unašala je zabilješke u kartone svojih operiranih pacijenata kad ju je dežurna sestra obavijestila da ima telefonski poziv. »Treća linija.« »Hvala.« Uglavila je slušalicu između obraza i ramena, ostavivši si ruke slobodne kako bi nastavila posljednju zadaću vrlo dugoga dana. »Doktorica Newton.« »Halo, Rennie.« Olovka kojom je pisala zastane u pola potpisa. Trenutačno uzbunjena šaputavim glasom, ona reče: »Tko je to?« »Lozada.« 80 Sandra Broivn Ona kratko udahne, ali to pokuša učiniti nečujno. »Lozada?« On se tiho nasmije, kao da zna da je njezina tupost namjerna. »Molim vas, Rennie, teško da smo stranci. Niste me tako brzo mogli zaboraviti. Proveli smo zajedno gotovo dva tjedna u istoj prostoriji.« Ne, nije ga zaboravila. Dvojila je da bi itko tko s ovim čovjekom dođe u kontakt to mogao i zaboraviti. Često su se tijekom suđenja njegove tamne oči našle na njezinima s druge strane sudnice. Kad je to primijetila, počela je izbjegavati gledati u njega. No svaki bi put kad bi se njezin pogled slučajno zaustavio na njemu, on zurio u nju na takav način da ju je smeo i postajalo joj je neugodno. Bila je svjesna da su ostali porotnici i drugi ljudi u sudnici jednako tako primijetili njegovo nedobrodošlo zanimanje za nju. »Ovaj je poziv vrlo nepriličan, gospodine Lozada.« »Zašto? Suđenje je završeno. Ponekad se, kod oslo-bađajuće presude, optuženik i porotnici nađu i proslave to zabavom.« »Takva je proslava neukusna i bezosjećajna. To je pljuska obitelji žrtve ubojstva, koja i dalje ne može zatvoriti tu strahotu za sobom. U svakom slučaju, vi i ja nemamo što slaviti niti o čemu uopće pričati. Zbogom.« »Jesu li vam se dopale ruže?« Srce joj preskoči koji takt, pa ponovo krene, lupajući dvostruko brže. Nakon što je odbacila svaku i najmanju mogućnost, sinulo joj je da bi on mogao biti njezin tajni obožavatelj, ali to ni samoj sebi nije željela priznati. Sad kad Zaluđenost 81 se to potvrdilo, htjela se pretvarati da ne zna o čemu on govori. Ali naravno da on sve zna. Stavio je ruže u njezinu kuću, tako da bude siguran da ih je dobila, ne ostav-
ljajući ni najmanju mogućnost pogreške. Htjela ga je pitati kako je, kvragu, ušao u njezin dom, ali, kao što joj je naglasio Lee Hovvell, Lozada je bio profesionalni zločinac. Provala je dječja igra čovjeku njegove uhidbene prošlosti. Bio je nevjerojatno inteligentan i snalažljiv ili ne bi mogao izbjeći krivično gonjenje za sva svoja nedjela, uključujući i najnovije umorstvo za koje mu je suđeno i za koje je ona potpuno vjerovala da ga je počinio. Samo to nije dokazano. On reče: »S obzirom na boju vaših ulaznih vrata, pretpostavio sam da bi crvena mogla biti vaša omiljena.« Ruže nisu bile boje njezinih ulaznih vrata. Bile su boje krvi sa slika s mjesta zločina koje su uvrštene kao dokazni materijal i pokazane poroti. Žrtva, za koju se tvrdilo da je Lozada unajmljen ubiti, ugušena je garotom, nečime vrlo tankim no dovoljno snažnim da mu je probilo kožu na grlu dostatno da krvari. »Ne uznemiravajte me ponovo, gospodine Lozada.« »Rennie, nemojte poklopiti.« Reče on s taman dovoljno zloće da je spriječi da treskom spusti slušalicu. »Molim vas«, reče nježnijim glasom. »Želim vam zahvaliti.« »Zahvaliti meni?« »Razgovarao sam s gospođom Grissom. Frčkava sijeda kosa. Debeli gležnjevi.« Rennie je se dobro sjećala. Porotnik broj pet. Bila 82 Sandra Broivn je udana za vodoinstalatera, imala četvero djece. Koristila se svakom prigodom kako bi dosađivala ostalim porotnicima žaleći se na svog lijenog muža i nezahvalnu djecu. Čim je saznala da je Rennie liječnica, sastavila je popis boleština koje je s njom htjela prodiskutirati. »Gospoda Grissom mi je rekla što ste učinili za mene«, reče Lozada. »Nisam učinila ništa za vas.« »Oh, ali jeste, Rennie. Da nije vas, sada bih bio osuđenik na smrt.« »Nas je dvanaestero došlo do presude. Nitko nije sam odgovoran za odluku o vašem oslobađanju.« »Ali ste vi vodili kampanju za mojim oslobođenjem, niste li?« »Sagledali smo slučaj iz svih kutova. Razmatrali smo točke zakona dok se jednoglasno nismo složili o njihovim interpretacijama i primjeni.« »Možda, Rennie«, reče on uz tihi kikot. »Ali je gospođa Grissom rekla da ste vi zastupali moju stranu i da je vaše izlaganje bilo nadahnuto i... strastveno.« Rekao je to kao da je miluje dok govori, i od pomisli na njegov dodir koža joj se naježi. »Ne zovite me više.« Zalupila je telefonskom slušalicom, nastavivši je držati dok joj članci nisu pobijeljeli. »Doktorice Nevvton? Je li se nešto dogodilo? Doktorice Newton, jeste li dobro?« Kapi znoja joj se nakupiše na licu kao da izvodi najzamršeniju i po život opasnu operaciju. Mislila je da će povratiti. Duboko udahnuvši kroz usta, ona pusti slušalicu i okrene se prema zabrinutoj sestri. »Dobro sam. Ali se više neću javljati na pozive. Začuđenost 83 Pokušavam završiti ovdje, pa ako me netko treba, recite im da me zovu na dojavljivač.« »Naravno, doktorice Nevvton.« Brzo je završila unošenje zabilješki u kartone i otišla kući. Hodajući preko poznatog liječničkog parkirališta, ona se nekoliko puta osvrne preko ramena i umiri je prisutnost dežurnog zaštitara. Čula je da mladić koji je otkrio Leejevo tijelo neko vrijeme neće dolaziti na posao. Vozeći se kući, jednim je okom pratila cestu, drugim retrovizor, napola očekujući da je slijedi. Prokletstvo i s njim kad se zbog njega osjeća paranoidno i uplašeno! Kvragu i on jer joj je zakomplicirao život sad kad ga je naposljetku uredila točno onako kako je htjela. Dok je sada zurila u omraženu karticu u svom noćnom ormariću, njezino se nezadovoljstvo poveća. Razbjesnilo ju je to što joj se usudio obratiti seksualnim insinuacijama uz sugeriranu intimnost. Ali ju je i plašilo i to je najviše mrzila - to što ga se bojala. Ljutito zatvori ladicu ormarića. Ustane i skine košulju i hlače. Željela je vrući tuš. Odmah. Osjećala se oskvrnutom, kao da ju je Lozada dotaknuo svojim piskavim glasom. Nije mogla podnijeti pomisao na njegovu prisutnost u svojoj kući, kako narušava njezin privatni prostor. Još gore, još uvijek je osjećala neku prisutnost, mada si je govorila da sve to umišlja, da joj mašta ide predaleko. Našla se kako zagleda u svaki predmet u sobi. Je li svaka stvar postavljena baš onako kako ju je jutros ostavila? Čep na losionu za tijelo bio je malo labav, ali se sjećala da joj se jutros žurilo i nije ga 84 Sandra Broivn zavrnula do kraja. Je li pod tim kutom bio ostavljen otvoreni časopis na noćnome ormariću? Rekla si je da se ponaša budalasto. No bez obzira na to, osjećala se izloženom, ranjivom, promatranom.
Iznenada pogleda prema prozoru. Rebrenice su bile samo djelomično zakrivljene. Brzo se krećući, ona ugasi svjetiljku pa priđe prozorima i okrene ručicu kojom čvrsto zatvori krilca. »Idi kvragu«, šapne u mrak. U kupaonici se otusira i spremi za spavanje. Kad je ugasila svjetlo, padne joj na pamet da ga ostavi upaljenim, ali samo na trenutak prije nego odluči da ipak neće. Čak ni toliko nije željela popustiti svome strahu. Nikad nije bila kukavica. Baš suprotno, zbog te je hrabrosti kad je bila dijete njezina majka kršila ruke u brizi. U adolescentskoj dobi njezina je odvažnost narasla do namjernog nemara. Posljednjih je godina putovala po ratom i gladi poharanim zakucima svijeta. Prkosila je silnicima, bijesnim olujama, naoružanim pljačkašima i zaraznim bolestima kako bi pružila medicinsku skrb ljudima koji su je očajnički trebali, uvijek uz malo ili bez imalo osvrtanja na osobnu sigurnost. A sada se, u vlastitoj spavaćoj sobi, ležeći u svom vlastitom krevetu, bojala. I to ne samo za svoju sigurnost. Lozada je predstavljao više od fizičke prijetnje. Detektiv Wesley je spominjao njegovo suđenje, insinuirao je... »Bože moj.« Dahnuvši, Rennie se iznenada uspravi u sjedeći položaj. Pokrije usta i začuje se kako nehotice cvili. Prođu je trnci užasa. Začuđenost 85 Lozada ju je pokušavao impresionirati ekstravagantnim, buketom ruža u kristalnoj vazi. Osobno dostavljenim. Što je još učinio pokušavajući joj se ulagivati? Odgovor na to bio je prestrašan i za pretpostavku. Ali ga je očito detektiv iz Odjela za umorstva pretpostavljao. Wick otvori još jednu Colu, nadajući se da će sprati neugodan okus koji je ostavio sendvič sa salatom od tune. Rennie se povukla na spavanje. Prošle su trideset dvije minute otkad je stigla kući do trenutka kad je ugasila svjetlo u spavaćoj sobi. Nije mnogo. Bez večere. Bez aktivnosti za opuštanje. Čak ni pola sata televizije da se ispuše nakon teškoga dana. Nešto je od te trideset i dvije minute provela za kuhinjskim sudoperom, doimajući se izgubljenom u mislima. Wick ju je vidio kako si rastresa slobodnu kosu i masira vlasište. Izgledala je kao netko pritisnut golemim problemom ili netko tko pati od užasne glavobolje - ili oboje. Sto ga nije iznenadilo. Danas se naradila ko konj. On je u obiteljsku čekaonicu stigao jutros u sedam, znajući da dan započinje rano u dvorani za operacije. Nitko njegov boravak tamo nije dovodio u pitanje. Podrazumijevalo se da pripada jednoj od obitelji koja se tu privremeno ulogorila s časopisima i šalicama od kave iz aparata s hodnika. Odabrao je stolac u kutu, nisko na obrve navukao svoj kaubojski slamnati šešir i djelomično se sakrio iza izdanja USA Today. Bilo je 8.47 kad se doktorica Newton pojavila prvi put. 86 Sandra Broivn »Gospođo Franklin?« Gospoda Franklin i njezina pratnja naberu se oko kirurginje. Rennie je bila odjevena u zelenu kiruršku odoru, maska za lice ležala joj je rastvorena na grudima poput podbratka za djecu. Nosila je kapu. Cipele su joj bile presvučene papirnatim navlakama. Nije mogao čuti što govori jer je glas zadržavala u povjerljivom šapatu kako bi osigurala privatnost obitelji, ali zbog nečega što je rekla gospođa se Franklin nasmiješila, zgrabila joj ruku i zahvalno je stisnula. Nakon kratkog izvještavanja, Rennie se ispričala i nestala kroz dvostruka okretna vrata. Tijekom toga dugoga jutra još je tri puta posjećivala čekaonicu. Svaki je put tjeskobnoj obitelji posvetila svoju punu pažnju i odgovarala na njihova pitanja sa zadivljujućim strpljenjem. Njezini su osmjesi bili umirujući. Njezine oči prenašale razumijevanje i sućut. Nikad se nije doimala užurbanom, premda je to morala biti. Nijednom nije bila otresita niti rezervirana. Wick nije mogao povjerovati da je ovo ista suzdržana, arogantna žena s Orenove videosnimke. Ostao je u čekaonici operacijske dvorane dok mu tako jako nije počelo kruliti u želucu da su ga ljudi počeli upitno gledati. A i gužva se prorijedila, tako da je visoki kauboj koji posve sam sjedi u kutu s novinama koje je triput pročitao počeo privlačiti pažnju. Otišao je u potrazi za ručkom. Oren je mislio da je prespavao dan u svojoj tmurnoj motelskoj sobi. Nije mu rekao da će ići u bolnicu. Niti mu je rekao da je, nakon što je maznuo hambi kod Kincaida, nadzirao privatnu ordinaciju Rennie Newton. Nalazila se blizu bolnice u ulici koja je Zcduđenost 87 nekoć bila stambena, ali je pretvorena uglavnom u liječničke ordinacije. Zgrada od vapnenca izgledala je novija i moderna, ali ne napadno. Ordinacija je živahno poslovala
čitavo poslijepodne, s pacijentima koji su dolazili i odlazili u intervalima od otprilike petnaest minuta. Parkiralište je još uvijek bilo ispunjeno do polovice kad je Wick otišao provaliti u njezinu kuću. Aha, Rennie je odradila jedan ispunjen dan. Kako bi se nagradila, popila je bocu vode. I to je bilo sve. Izlazeći ih kuhinje, ugasila je svjetlo, a onda ga gotovo istodobno opet upalila, što se njemu učinilo čudnim. Ostavila je to svjetlo gorjeti kad je otišla u spavaću sobu, gdje je sjedila sklupčana na rubu kreveta, raspuštene kose koja joj je padala preko lica. Sve je na njoj ukazivalo na potištenost. Ili veliku nevolju. I potom je učinila još jednu čudnu stvar. Otvorila je ladicu svoga noćnog ormarića i sljedećih nekoliko minuta zurila u nju. Samo zurila. Ništa nije stavila unutra ni izvadila van - samo je piljila u nju. U što li je gledala? pitao se. Zaključio je da to mora biti ona prigodna kartica. Kakvu je fascinantnost za nju mogla skrivati kutija pisaćeg pribora? Majčina bi osmrtnica mogla biti nešto što bi povremeno pročitala, možda njoj u spomen. Ali se on kladio na kartu. I to ga učini prokleto radoznalim, odakle je i što li znači? Naposljetku je zatvorila ladicu i ustala. Otkopčala je košulju i skinula je. Imala je grudnjak bez ukrasa. Možda su oni prozirni, čipkasti, bili rezervirani za dane u kojima nije izvodila po četiri operacije. Ili za muškarca koji joj je poslao karticu. Zatim je svukla hlače.
Uto je Wick shvatio da zadržava dah i podsjetio se nastaviti disati normalno - ako je to bilo normalno..
Može li ijedan heteroseksualac normalno disati kad promatra ženu kako se svlači? Nije mislio da može. Nije nijednog poznavao. To bi pitanje moglo opravdati jednu znanstvenu studiju. Provodeći vlastiti test, on duboko udahne te izdah-ne jednoličnu struju ugljičnog dioksida. I u tom trenutku, gotovo kao da osjeća njegov dah na svojoj goloj koži, ona uznemireno pogleda prema prozoru. Odmah se ugasila svjetiljka pokraj kreveta. Njezina nejasna silueta istodobno se pojavila na prozoru i čvrsto su se zatvorile rebrenice roleta, zaklanjajući je od pogleda. Upali se svjetlo u kupaonici i ostane upaljeno sljedećih deset minuta, dovoljno dugo da se okupa rabeći jedan od svojih mirisnih gelova. Možda se poslužila i ružičastom britvicom. Vjerojatno je oprala zube i namotala tubu paste od dna prema gore prije nego ju je vratila u ormarić iznad umivaonika na kojem nije bilo ni jedne jedine mrlje od vode. Zatim se kuća zamračila, osim svjetla u kuhinji. Wick je slutio da je vjerojatno otišla ravno u krevet nakon kupanja. I sada je, nakon trideset dvije minute, vjerojatno spavala među blijedožutim plahtama, glave utonule duboko u pernati jastuk. Sjećao se tog jastuka. Dugo je zurio u njega prije nego je skinuo gumene rukavice i podigao ga s kreveta. Prislonio si ga je na lice. Iako, samo na sekundu. Samo onoliko dugo koliko bi to učinio svaki dobar detektiv. Ni o tome Orenu ništa nije ispričao. Začuđenost 89 Poglavlje 6. Bio je to najbolji meksički restoran u Fort Worthu, što ga je činilo, po Lozadinu mišljenju, najboljim restoranom u mjestu. Ovamo je dolazio samo zbog hrane i podaničke usluge koju je dobivao. Mogao je i bez trija koji se šetao među stolovima drndajući po gitarama i pjevajući standardne meksičke pjesme glasnim, ali prosječnim glasovima. Ukrasi su izgledali kao trud nekoga tko je pomahnitao u pograničnoj trgovini kuriozitetima kupujući svaki sombrero i pinjatu koja mu se našla na putu. Ali je hrana bila izvrsna. Sjedio je za svojim uobičajenim stolom u kutu, leđima prema zidu, pijuckajući tekilu nakon večere. Ustrijelio bi svakoga tko bi mu ponudio jednu od onih zaleđenih zelenih mješavina iz aparata sa smrznutim sokovima koja se ima smjelosti nazivati marga-ritom. Fermentirani sok biljke agave zaslužuje da ga se pije čistoga. Preferirao je bistru anejo, znajući da tekilu »zlatnom« ne čini ništa do boje karamele. 90 Sandra Broum Večerao je platu El Ray, koja se sastojala od enchi-lada s mesom, hrskavih goveđih tacosa, preprženog graha, španjolske riže i kukuruznih tortilla prelivenih rastopljenim maslacem. Obrok je bio nabijen ugljiko-hidratima i mastima, ali se nije zabrinjavao oko dobivanja na težini. Bio je genetski obdaren vitkom, čvrstom gradom za koju su se ljudi upisivali u fitness klubove i znojili hektolitre znoja ne bi li je stekli. On se nikad nije ni oznojio. Nikad. I taj jedan jedini put u životu kad je podigao uteg, nekoga je umlatio njime. Dovršio je piće i ostavio četrdeset dolara u gotovini na stolu. Bilo je to gotovo dvaput više od iznosa njegova računa, ali mu je jamčilo slobodan stol, ovaj isti, kad god je ušao. Izlazeći, kimnuo je pozdrav vlasniku i namignuo zgodnoj konobarici. Restoran je bio smješten u srcu povijesnog dijela Stockvards. Večeras je raskrižje ulica Main i Exchange bilo krcato turistima. Kupovali su bezvrijedne teksaške suvenire poput plosnatih čokoladica u obliku krave ili zvečarki sačuvanih u prozirnoj akrilnoj smoli. Imućniji su bili voljni lijepo platiti za ručno izrađene čizme u legendarnom Leddvju. Izazovna aroma na mesquite drvetu dimljenog mesa mamila ih je na roštilj u raznorazne rupčage. Barovi na otvorenom slali su udare hladnijeg zraka, miris piva i vapaje country balada. Ulice su bile zakrčene svakojakim vrstama vozila, od blatom poprskanih kamioneta do obiteljskih kombij-a i elegantnih europskih uvožnjaka. Društva djevojaka i skupine mladića tumarale su drvenim pločnicima u potrazi jednih za drugima. Roditelji su Zaluđenost 91 fotografirali djecu kako sjede navrh poniženog dugo-rogog vola, vjerojatno izmučenog dosadom. Povremeno se mogao spaziti i autentični kauboj. Oni su se izdvajali osušenom balegom zalijepljenom na čizmama i odavajućim okruglim ispupčenjem u stražnjim džepovima wranglerica od uvijek prisutne limenke s duhanom za žvakanje. Jednako su tako na svoje imitatore gledali s neskrivenim i opravdanim prezirom.
Ozračje je bilo neobavezno, blagotvorno i nedužno. Lozada nije bio ništa od toga. Uzeo je svoj srebrni mercedes kabriolet od klinca kojem je platio dvadeset dolara da na njega pazi i odvezao se uz Ulicu Main, preko rijeke pa u centar. Za manje od deset minuta ostavio je auto kod poslužitelja na parkiralištu, prešao predvorje od prirodnog granita u tornju Trinitv te dizalom krenuo na najviši kat. Kupio je stan na mansardi čim se u obnovljenu zgradu moglo useliti. Kao i kod većine zgrada na Trgu Sundance, eksterijer je ostavljen kakav je i bio kako bi se očuvao povijesni ambijent kraja. Unutrašnjost zgrade je uništena od temelja do krova, pojačana kako bi zadovoljila postojeće građevinske standarde - i, uz malo sreće, izdržala vjetrove tornada - i prenamijenjena u stambenu višekatnicu. Nakon kupnje skupih kvadrata, Lozadu je koštalo još dva milijuna dolara kako bi stan uredio točno onako kako je izgledao onaj u Architectural Digestu kojem se divio. Taj je financijski izdatak nadoknadio sa samo tri posla. On otključa vrata i pozdravi tihu, svježu smirenost stana nakon razdragane zbrke Grada Kauboj a. Indi-
»f 0,, 180 oni"-«) • .. ns
,C n
J 3f orcr -„' .
na Ovih dan aana «t" 2a° može ,, -
r°lope" ' n<10s -fof "O »po
^^đeno. 'St »Hvala ti mu se Sally< f ^ kao da n ež klubu Sandra Brown . da 0„ e • »n. obrva. Taftina
9/ .rPnsođ
e . '°ga- be2 može bi,i * Pokaže svoj da proble. " B°Ja° se "a & ne,,o
Zaludenost 97 dobroga građanina plaćao je porez na prihod ostvaren u servisu za popravak televizora. Stari je pijanac, pijan od izuma televizora, vodio tu šupu za njega. Nalazio se u lošem kraju gdje su se rijetki trudili popravljati pokvareni televizor. Jednostavno bi otišli u dobar kvart i ukrali novi. Bez obzira na to, bio je to zakonit, ako ne i vrlo unosan, posao. Njegov stvarni izvor zarade nije ostavljao traga koji bi poreznik - ili policajac - mogao slijediti. Sally razdere paketić folije svojim velikim zubima. »Sigurno si užasno bogat. Kad imaš ovaj stan. I onaj slatki mercedes.« On je volio ono što je posjedovao, sad čak i više nego prije osam mjeseci koje je odležao u okružnom zatvoru čekajući suđenje. To čovjeka nauči cijeniti bolje stvari u životu. Naravno da su ga ti mjeseci u zatvoru i koštali. Ali nije se brinuo. Bio je dobro plaćen za taj posao s bankarom. Njegov je novac bio skriven na računima koji su donosili kamate u bankama po cijelom svijetu, u mjestima na kojima nikad nije bio niti je namjeravao ići. Mogao se povući kad god je želio i vrlo dobro živjeti ostatak života. Ali mu nikad nije palo na pamet da se povuče. Ono što je činio nije radio radi novca. Mogao je zaraditi na više načina. Činio je to što je činio jer mu je to dobro išlo i sviđalo mu se. Volio je to činiti. »Oni mi se škorpioni malo gade, ali baš volim tvoj stan. Imaš fenomenalne stvari. Onaj prekrivač za krevet je od prave kune, je ]' da?« Lozada je želio da ona zašuti i samo mu pocucla. »Jesi li ti opasan kao što pričaju ljudi?« 98 " samo Sandra Brown nisu , Lozada e to ou r eonr a atno strahujući
ni atlet aK
100 Sandra Brown da će biti kompromitirane samo ako ga dvaput pogledaju. O da, okretale su se one za njim. Uvijek je bio zgodan. I imao to ozračje opasnosti oko sebe kojem žene nisu mogle odoljeti. Ali ih je plašila njegova sirova seksualnost. Ako je u jednu gledao predugo, preozbiljno, presugestivno, zbrisala je što je dalje mogla od njega. Nikad se nije mogao ni približiti dobrim djevojkama. Dobrim djevojkama poput Rennie Newton. E to je bila žena sa stilom. Ona je bila sve žene koje je ikada želio, umotana u jedan divan paket. Svakoga dana svoga suđenja nije mogao dočekati doći na sud da vidi u što je odjevena i kako je počešljana. Nekoliko je puta razabrao lagani cvjetni miris i znao da mora biti njezin, ali joj se nikad nije dovoljno približio da bi bio siguran. Sve dok nije ušao u njezinu kuću. Odisala je parfemom. Od samoga prisjećanja na njezine mirise zadržane u prostorijama kojima se koristila, on zadrhti od zadovoljstva. Krivo protumačivši razloge toga, spremačica stegne svoja usta oko njega. On zažmiri i zamisli Rennie Newton. Maštao je da ga to ona dovodi do vrhunca. Čim je bilo gotovo, on reče djevojci da ode. »Nećeš - « »Ne.« Gadio mu se prizor njezinih teških dojki. Bila je prasica. Kurva. Dokazujući njegovu misao, ona rukama prijeđe prednjim dijelom svojega tijela ugibajući se bezglasnoj glazbi. »Ti si najzgodniji frajer s kojim sam bila. Čak je i ovo slatko.« Ona posegne gore i dotakne njeZaluđenost 101 gov ožiljak, još uvijek ružičast, koji je presijecao njegovu lijevu obrvu. »Kak' si to zaradio?« »Dobio sam ga na poklon.« Glupavo ga je gledala. Zatim slegne ramenima. »Dobro, nemoj mi reći. I dalje je seksi.« Ona se ispruži prema gore i kad on shvati da mu se spremala poljubiti ožiljak, odgurne je. »Gubi se odavde.« »E, oprosti što dišem.« Prije nego je uspjela ustati, on stegne prste oko njezine čeljusti poput škripa, držeći je tako snažno da su joj usne postale nagužvane i ispupčene. »Kad idući put budeš pričala o meni s bilo kim, bilo kim, naći ću te i odrezat ću ti jezik. Razumiješ li?« Oči su joj bile raširene od straha. Kimnula je. On je pusti. Iznenadilo ga je kako se za jednu krupnu curu mogla tako brzo kretati. Možda je ipak čeka budućnost egzotične plesačice. Nakon što je otišla, on u mislima ponovi svoj telefonski razgovor s Rennie. Dozove si u sjećanje ton njezina glasa i ritam njezina govora dok ga gotovo nije mogao čuti. Istoga trena kad je izgovorio njezino ime znala je tko zove. Kako je budalasto bilo od nje da se pretvara da ne zna. Rekla mu je da je više ne zove, ali je i to, također, bila poza. To se samo javljalo urođeno upozorenje u dobre djevojke na zločestog dečka, a to mu nije smetalo. U stvari, uživao je začuvši tračak straha. Njegovo je iskustvo sa ženama bilo golemo, ali jednako tako i ograničeno značenjem jer su sve to bili besmisleni susreti s isključivo seksualnom svrhom. Bio je umoran od toga. Odlazak kući sa ženama
102 Sandra Broivn koje bi pokupio znao je biti naporan, posebno kad su se one htjele prikrpati. A mrzio je cmizdrenje. Plaćene su kurve dolazile s vlastitim kompletom gnjavaže. Sastajanje s njima po hotelskim sobama, ma kako luksuznim, bilo je jeftino. U osnovi se tu radilo o poslovnoj transakciji i neizbježno je kurva vjerovala da je šefica. Morao je ubiti samo jednu jer je inzistirala da ona zapovijeda; obično su se pokoravale njegovoj superiornosti prije nego je došlo do toga. Osim toga, kurve su bile opasne i nije im se moglo vjerovati. Uvijek je postojala mogućnost da se policija koristi nekom kao mamcem za zamku. Došlo je vrijeme da nađe ženu svoga kalibra. Bilo je to jedino manjkavo područje u njegovu životu. Posjedovao je ono najbolje od svega drugoga. Čovjek njegova položaja zasluživao je ženu koju bi mogao pokazivati, onu na kojoj bi mu zavidjeli drugi muškarci. On je tu ženu pronašao u Rennie Newton. A i on je morao privlačiti nju, jer zašto bi se ona zalagala tako strastveno za njegovo oslobađanje? Da je odlučio, već je mogao zadovoljiti njihovu fizičku žudnju jednoga za drugim. Mogao ju je zaskočiti bilo kada i, ako bude pokazala neki usrani ženski otpor, naposljetku je svladati. Nakon što je poševi nekoliko puta, shvatit će, kao što je i on, da im je zapisano u zvijezdama da budu par. No želio je primijeniti suptilniji pristup. Ona je bila drugačija od svih drugih; nju je trebalo drugačije zavoditi. Želio joj se udvarati onako kako žena poput nje očekuje da joj se udvara. Pa je tako čak i prije završetka suđenja on odlučio saznati tko je bilo Zaludenost 103 ovo bajno stvorenje i ima li ikakvih neprijatelja. Informacije je pribavio lako preko svoga sposobnog odvjetnika. Ubiti onog drugog doktora bilo je gotovo prelako. Nedovoljan prikaz njegove naklonosti. Prije nego nazove Rennie, osjećao je potrebu taj čin popratiti nečim što bi bolje prenijelo dubinu njegovih osjećaja prema njoj. Odatle ruže. Intonirale su savršenu romantičnu notu. Dovršio je tekilu. Tiho se kikoćući, on pomisli na Rennieno odbijanje. U stvari, bilo mu je drago što je ove preliminarne uvertire nisu oborile s nogu. Da je prebrzo i prelako popustila, razočarala bi ga. Njezin je duh i dojam neovisnosti bio dio njezine privlačnosti. Do određene točke, naravno. Jednom će joj morati pokazati da što Lozada želi, Lozada i dobije. 104 Brown Poglavlje 7.
• ^"r^ru Jolevu sirup ric?,r, . JOS ^dan razlog Vifc da ,'
SU mUrjacim^ Pružat »jižto
a
pruzaJe
gJavu razma. 106 Sancira Broivn ljajući. »Kad malo razmislim o tome, to što daje dobre napojnice možda mu je jedina takva karakteristika.« Konobarica podijeli oprezan pogled između njih dvojice koji naposljetku padne na Wicka. »Želite li kavu?« »Ne hvala, Shellev, ali si šećer što pitaš. Budem li što trebao, reći ću ti.« I on joj prijateljski namigne.
Ona opet pocrveni i požuri dalje. Ponovo se okre-nuvši prema Lozadi, on reče: »Gdje smo ono stali? Aha, dugo se nismo vidjeli. Oprosti što sam propustio tvoje suđenje. Čujem da ste ti i tvoj odvjetnik priredili pravu predstavu.« »To je bio gubitak svačijeg vremena.« »Oh, slažem se. Sigurno se slažem. Ne znam zašto bi se trudili oko suđenja vreći govana poput tebe. Da je po mom, preskočili bi te bedastoće i išao bi ravno na smrtnu presudu.« »Onda je moja sreća što mi sudbina ne ovisi o tebi.« »Nikad ne znaš, Ricky Roy. Jednog skorašnjeg dana možda bude.« Wick ga zabljesne jednini širokim cerekom dok su dva neprijatelja odmjeravala jedan drugoga. Napokon Wick reče: »Lijepo odijelo.« »Hvala ti.« Lozada promotri Wickove iznošene traperice, kaubojske čizme i šešir koji je on odložio na stol. »Mogu te uputiti mom krojaču.« Wick se nasmije. »Ne bih si ga mogao priuštiti. Ovo izgleda kao skupa obleka. Posao ti sigurno dobro ide.« On se nagne prema njemu i snizi ton. »Jesi li koknuo kog zanimljivog nakon bankara? Rikavam saznati tko te unajmio za njega. Njegov punac možda? Čuo sam da se nisu slagali. Čime si ga ono? Žicom od klavira? Strunom za gitaru? Flaksom? Začuđenost 107 Zašto ne jednostavno starom kombinacijom s tvojom pouzdanom oštricom?« »Hladi mi se doručak.« »Joj, oprosti. Nisam mislio tako dugo ostati. Ne, samo sam svratio pozdraviti te tako da znaš da sam se vratio.« Wick ustane i posegne za šeširom. Okrene stolac i ugura ga natrag na mjesto. Zatim se nagne preko stola što je dalje mogao i progovori samo za Lozadine uši. »I kako bih ti rekao da ću, makar to bilo posljednje što ću učiniti, urezati ime svoga brata na tvom dupetu.« »Nisam siguran da je to bio pametan potez, Wick.« »A baš mi je pasalo.« »U stvari, siguran sam da je bio glup.« Wick se preračunao. Oren njegov izvještaj o sastanku s Lozadom nije nalazio smiješnim. Ni najmanje. »A zašto?« »Zato što sad zna da ga motrimo.« »Aha, baš ga to iznenađuje«, odgovori Wick sarkastično. »Zna da ga uvijek motrimo.« Ionako je bio zlovoljan, a Orenovo neodobravanje nije pomagalo njegovu raspoloženju. Vinuo se sa stolca i počeo koračati. Otpuštao je i natezao gumicu oko zapešća. »Baš je briga to glatkoglavo kopile ako ga nadzire i čitav odred dvadest četiri sata dnevno sedam dana u tjednu. On pokazuje dupe policiji i državnom odvjetništvu svakoga dana svoje karijere. Htio sam da zna da nisam zaboravio što je napravio, da sam mu i dalje za petama.« »Mogu razumjeti kako se osjećaš, Wick.« »Cisto sumnjam.« Na to Oren popizdi, ali se suzdrži od odgovora i 108 Sandra Broivn ostane pribran. »Nisi trebao postaviti osobne osjećaje iznad istrage, Wick. Ne želim da ni Lozada niti Ren-nie Newton namirišu naše nadgledanje. Ako su upetljani u Hovvellovo ubojstvo - « »On je možda. Ona nije.« »Aha. A kako si ti tako siguran u to?« Wick prestane koračati i rukom kao strelicom pokaže na njezinu kuću dvije tratine dalje. »Pa promatramo je cijeli božji tjedan. Ne bavi se ničime osim poslom i spavanjem. Ne izlazi. Nitko je ne posjećuje. Ne viđa se ni s kim osim s ljudima s kojima radi i sa svojim pacijentima. Ona je robot. Navini je i ona obavlja svoj posao. Kad joj ponestane sape, ode doma, odspava i napuni si baterije.« Prostorija prazne kuće na drugome katu bila je neugodno topla. Struja im je bila priključena tako da su mogli uključiti glavni klimatizacijski uređaj, ali je bio zastario i neučinkovit protiv brutalne popodnevne vreline. Wicku se činilo kako se soba smanjuje oko njega, a i raspored je bio jednako sputavajući kao i soba. Njegova klaustrofobija zajedno s Orenovim zamornim pridržavanjem pravilnika bila je dovoljna da ga izludi. Istraga se ustajala. Bila je naporna i dosadna, osim toga. »Samo zato što ih nisamo vidjeli zajedno ne znači da ne komuniciraju«, rekao je Oren. »Oboje su prepametni da išta učine javno. A čak i ako nisu stupili u kontakt od Howellova ubojstva, ne znači da se nisu urotili.« Wick se baci natrag u stolac, trenutačno ispuhanoga gnjeva. Prokletstvo, Oren je u pravu. Doktorica Newton je mogla unajmiti Lozadu da joj smakne konZaluđenost 109
kurenta prije negoli je policija postala sumnjičava i počela je nadzirati. To bi zahtijevalo samo jedan telefonski poziv. »Je li već pregledan ispis njezinih telefonskih poziva?« »Sve samo brojevi koje redovito naziva. Ali ni ne očekuješ da će rabiti telefon kod kuće kako bi dogovorila atentat.« Oren sjedne njemu nasuprot. »Dobro, dosta ovog sranja. Van s tim. Što te muči?« Wick zagladi kosu unatrag, nekoliko je sekunda zadrži maknutu s čela, pa spusti ruke. »Ne znam, Ništa.« Oren mu uputi jedan roditeljski ja-znam--bolje pogled. »Osjećam se kao vražji voajer.« »Nikad te ranije nije smetao ovakav zadatak nadziranja. Zašto je ovaj put drugačije?« »Nisam u formi.« »Može biti. Što još? Nedostaje ti plaža? Slani zrak? Što?« »Valjda.« »Aa. Više je ovo od čežnje za onim tvojim krasnim domom dolje u Galvestonu. Izgledaš mi kao da se spremaš iskočiti iz vlastite kože. Nemiran si i titraš. O čemu se radi? Je li zato što ova istraga uključuje Lozadu?« »Nije li to dovoljno?« »Ti reci meni.« Wick si je žvakao unutrašnjost obraza nekoliko trenutaka pa reče: »Riječ je o Thigpenu. On je pohotni jarac.« Oren se nasmije. »A on o tebi ima tako visoko mišljenje.« »Kladim se.« »U pravu si. Misli da si budala.« »E pa ja barem ne smrdim. Ova čitava kuća zau110 Sandra Broivn dara po onim strahovitim sendvičima od luka koje donosi od kuće. Možeš ih osjetiti isti čas kad dolje otvoriš vrata. I znoji mu se brazda između guzova.« Orenov se smijeh pojača. »Što?« »Aha. Nisi nikad primijetio mrlje od znoja na njegovim hlačama? Odvratno. Kao i ovo.« I opet izleti sa svoga sjedišta kao cirkuski izvođač ispaljen iz topa. Bio je na drugoj strani prostorije u tri koraka, trgajući fotografije Thigpenove »galerije« sa zida. Zgužvao ih je i pobacao loptice od fotografija na pod. »Koliko djetinjast možeš biti? Ima mentalitet adolescentnog perverznjaka. Sirov je i glup i...« Oren ga je proučavao, zamišljeno namršten. »Sranje«, promumljao je i vratio se u svoj stolac. Wick je utonuo u nadurenu šutnju i buljio kroz prozor u Rennienu kuću. Bila je otišla trčati susjedstvom. Čim su je vidjeli kako brzo odmiče niz pločnik, Oren je odjurio dolje i na diskretnoj je udaljenosti slijedio u svom autu. Nakon osam klometara se vratila, teško dišući i znojeći se kroz majicu bez rukava. Prema Orenu, tijekom izlaska nije radila ništa osim trčala. »Dama je u formi«, rekao je. Više nije izlazila. Zbog odbijanja sunca u njenim prozorskim staklima, bilo je teško vidjeti išta u njezinoj kući osim povremenog kretanja. Kad je pao mrak počela je zatvarati rolete. ^ Wick uzdahne. »U redu, možda nisam trebao prići Lozadi. No teško da je to bila opća uzbuna. Znao je da ću jednoga dana doći po njega. Zakleo sam se da hoću.« On je još nekoliko trenutaka tiho razmišljao pa reče: »Mislim da je on sredio Howella.« ,; Zaluđenost 111 »I ja.« Pročitao je završeno izvješće čim je bilo dostupno. Krim-tehničari su detaljno obavili svoj posao, ali je mjesto zločina bilo sterilno poput žrtvine dvorane za operacije. Nisu imali povoda za pretraživanje Loza-dina stana ili auta, a čak i da su ga imali, ne bi pronašli ništa što bi ga povezivalo sa zločinom. To ih je naučilo iskustvo. »On je jebeni fantom«, reče Wick. »Nikad ne ostavlja trag. Ništa. Čak ni ne uzbiba zrak kad prolazi kroz njega.« •;? »Sredit ćemo ga, Wick.« On kratko kimne. •,, »Ali po pravilima.« •-•> Wick pogleda Orena. »Daj reci.« f »Što?« »Znaš što. To što misliš.« -.j »Ne stavljaj misli u moju glavu, dobro?« ,$ »Misliš da sam ja igrao po pravilima, imali bismo ga prije tri godine. Zbog Joea.« To je bila neosporna činjenica, ali je Oren bio predobar prijatelj da bi to izgovorio. Umjesto toga, on se
tugaljivo nasmiješi. »Još uvijek mi nedostaje.« »Aha.« Wick sjedne pogput prema naprijed i posadi si laktove na koljena. Prevuče lice dlanovima. »I meni.« »Sjećaš se - ti si tek diplomirao na akademiji. Zelen ko trava. Joe i ja smo nadzirali onu ilegalnu kockarnicu na autocesti za Jacksboro. Najhladnija noć u godini, smrzla su nam se jaja. A ti si mislio kako ćeš biti dobar zelembać i iznenaditi nas pizzom.« Wick preuzme priču. »Pojavio sam se u patrolnom autu, sigurno sam vas prokazao. Joe nije znao hoće li 112 Sandra Broivn me prvo izbičevati jer sam vas otkrio ili pojesti pizzu prije nego se ohladi.« On posramljeno odmahne glavom. »Nikad niste dopustili da to zaboravim.« Joe i Oren su zajedno pohađali policijsku akademiju i nedugo nakon diplome postali partneri. Joe je bio s Orenom kad su mu se rodile obje kćeri. Čekao je s Orenom za tjeskobnih sati tijekom Graceine biopsije ciste dojke. Putovao je s njim na Floridu sahraniti njegovu majku. Oren je plakao s Joeom kad je žena koju je volio raskinula njihove zaruke i slomila mu srce. Bezuvjetno su vjerovali jedan drugome i jedan je drugome povjerio vlastiti život. Njihova je povezanost prijateljstvom bila gotovo jednako čvrsta kao i ona koju su Wick i Joe dijelili kao braća. Kad je Joe ubijen, Oren je preuzeo ulogu Wickova starijeg brata, i kasnije partnera, premda su obojica bila svjesna da nijedan nikad neće ispuniti prazninu koju je Joe ostavio u njihovim životima. Prošla je gotovo puna minuta mislima ispunjene tišine prije nego je Oren pljesnuo po svojim bedrima, ustajući. »Ako nemaš ništa protiv, odoh ja.« »Naravno. Reci Grace hvala za šunku i krumpir--salatu. Dobro će mi doći večeras nakon svih onih loših sendviča. Zagrli mi cure.« »Žao mi je što subotnju večer provodiš tu.« »Nema problema. Ja - « Zastane, nečeg se sjetivši pa baci pogled na sat. »Koji je datum?« »Uh, jedanaesti. Zašto?« »Ni za što. Samo sam se izgubio u danima. Bolje da pođeš. Neću da Grace pizdi na tebe.« »Vidimo se sutra.« »Aha, vidimo se.« Wick se zgrbio u svom stolcu i Zaludenost 113 presloživši si ruke navrh glave, pokušavao izgledati opušteno i kao da mu je dosadno. Čekao je dok nije čuo otiskivanje Orenova auta, pa je skupio svoje ključeve i slijedio ga van. Popeo se u svoj kamionet i provezao se pokraj Renniene kuće. Njoj ni traga. Nikakvih naznaka njezinih večerašnjih planova. Što ako mu je predosjećaj kriv? Ako Lozada noćas posjeti njezinu kuću, Oren će prije zore imati njegovu glavu na štapu. Mogao se okladiti da je u pravu. Stigao je do crkve tri minute ranije. Trčkarao je od parkirališta prema svetištu i jedva uspio sjesti u zadnji red prije negoli su zvona u tornju odzvonila sedmi sat. Nakon što je napustio kuću iz koje se nadziralo, vozio je kao luđak do najbližeg trgovačkog centra, brzinom kratkoprugaša ujurio u trgovinu mješovitom robom i bacio se na milost i nemilost prodavaču na odjelu muške mode koji se veselio kraju svoje duge subotnje smjene. »Zaboravio sam na vražju stvar do prije pola sata«, objašnjavao je Wick bez daha. »Eto mene na utakmici Rangersa, s hladnim pivom i hot dogom s čilijem, kad me strefilo.« Dlanom se udari u čelo. »Odem s tekme, a kad ono? Jednom i napokon Rangersi vode.« Dosad razrađena laž prodavača nije dirnula da učini išta osim da šmrcne od dosade. Znači, zahtijevalo se malo uljepšavanja. »Ako ne odem, mama mi nikad neće oprostiti. Leđa su joj se ukliještila prošli četvrtak. Odonda leži, kljuka se tabletama za opušta-nje mišića i šizi zbog ove stvari koju propušta. Pa mi se od ovih mojih velikih usta otkinulo: 'Ne brini se, mama. Ako ti ne možeš ići, ja ću. Vraški mrzim pogaziti obećanje.« 114 Sandra Broivn »Koliko vremena imate?« Ah! Svatko ima mamu. »Jedan sat.« »Hmm, ne znam baš. Strašno ste visoki. Ne držimo toliko dugih odijela na zalihi.« Wick mahne svojom kreditnom karticom i novčanicom od pedeset dolara. »Kladim se u ovo da možete nešto pronaći.« »Izazovno,« reče trgovac pospremajući pedeseticu u džep, »ali ne i neizvedivo.« Uz pomoć krojača koji je mrmljao u znak neslaganja na nepoznatom dijalektu označavajući potrebne
preinake, opremili su Wicka za svečanu prigodu, uključujući i blijedoplavu košulju i kravatu iste nijanse. »Moderna je monokromatika.« Očito je prodavač utvrdio, poput Lozade, da mu treba malo modnog usmjeravanja. Dok su se rubile nogavice na hlačama i sako sužavao u struku, Wick je otišao i dao usjajiti čizme. Srećom je danas obuo par od crnog noja. Zatim je pronašao muški toalet i smočio kosu. Začešljao ju je prstima. Vrijeme nije dopuštalo i brijača. Sada, smješten u crkvenoj klupčici, nije vjerovao da bi itko pogodio da se spremio za prigodu u manje od šezdeset minuta. Obred je počeo odvođenjem majki na njihovo mjesto. Zatim su ušle djeveruše uređene u haljinama boje marelice. Svi su ustali za veliki ulazak nevjeste. Wick je iskoristio svoju visinu kako bi pretražio što je više moguće lica. Bio je na rubu pomisli da se paklenski namučio i istrošio ni za što kad ju je spazio za trećinu puta dalje niz crkvu. Koliko je mogao vidjeti, nije imala pratnju. Zaluđenost 115 Buljio joj je u zatiljak tijekom trajanja obreda. Kad je završio, držao ju je na oku dok su se gosti redali iz crkve i vraćali u svoje aute, kojima će se prevesti u country klub. Bilo mu je drago vidjeti da se njezin jeep pridružio koloni koja je krenula na primanje. Pozivnica za vjenčanje bila je među njenom otvorenom poštom onoga dana kad joj je pretražio kuću. Pročitao ju je, zapamtio dan, vrijeme i mjesto, misleći da će mu informacija možda poslužiti. Kad je Oren spomenuo kako je sad subota navečer, zaiskrila mu je u sjećanju. Riskirao je s Rennienim odlaskom na vjenčanje i donio trenutačnu odluku da je promatra izbliza radije nego izdaleka dalekozorom. Kad je stigao u country klub, odabrao je sam parkirati i uzeti ključeve sa sobom radije nego da kamionet preda poslužitelju na parkiralištu. Tako je bilo brže, a želio je stići u klub prije Rennie. Prodavač muške odjeće nazvao je odjel za vjenčanja te iste trgovine i organizirao da mu odaberu i zamotaju poklon. Unio ga je sa sobom i ostavio na stolu prekrivenom bijelom tkaninom. Neka lijepa mlada žena vodila je brigu o knjizi gostiju. »Ne zaboravite se potpisati.« »To je već učinila moja žena.« »U redu. Dobru zabavu. Možete se poslužiti u baru i za švedskim stolom.« »Divno.« To je i mislio. Bojao se da će biti tradicionalna večera, u kojem slučaju ne bi bilo sjedećeg mjesta s karticom s njegovim imenom i bio bi prisiljen otići. Ali nije otišao ni u bar niti za švedski stol. Umjesto toga, zauzme mjesto uza zid i pokuša ostati što je neprimjetniji moguće. Ugledao je Rennie čim je ušla 116 Sandra Brown u plesnu dvoranu i sljedećih je sat vremena pratio svaki njezin pokret. Čavrljala je sa svakim tko joj je prišao, ali je većinu vremena prestajala sama, promatrač slavlja više nego sudionik. Nije plesala, jela je umjereno, odbila svadbenu tortu i šampanjac, preferirajući umjesto toga čašu neke prozirne tekućine s ledom i nekoliko kapi limete. Wick je postupno napredovao do nje, držeći se ruba gužve i izbjegavajući glavne likove vjenčanja iz straha da mu se netko od njih ne predstavi i ne upita komu on pripada. Rennie je zaključivala razgovor s jednim parom, natraške se odmičući od njih uz obećanja skorašnje zajedničke večere, kad Wick spazi svoju priliku. Namjesti joj se na put; ona se zaleti u njega. Brzo se okrećući, ona reče: »Oh, tako mi je žao. Molim vas, oprostite.« Začuđenost 117
»Nema problema.« Wick se nasmiješi i kimne prema njenoj ruci. »Vi ste ta koja se smočila. Dopustite?« On joj uzme čašu i da znak konobaru, koji ne samo da je odnio čašu, nego je donio i salvete kako bi ona mogla obrisati ruke. »Hvala vam«, reče ona Wicku kad se konobar odmakao. »Nema na čemu. Dajte da vam donesem drugo piće.« »U redu je, hvala.« »Mama bi me se odrekla da vam ga ne donesem.« Opet mama. »Osim toga, baš sam išao po nešto za
sebe. Molim.« On pokaže prema baru. On je oklijevala, pa oprezno kimnula na pristanak. »U redu. Hvala vam.« On je usmjeri prema baru i kad su stigli do njega, reče barmenu: »Ono što pije dama, dvaput.« -»Ledenu vodu s limetom, molim vas«, reče ona mladiću. Zatim podigne pogled na Wicka, koji se povlačio za uho i smiješio s mješavinom razočaranja i srama. 118 Sandra Broivn »A ja sam mislio da sam tako IjubtSCan što vam puštam da naručite za mene.« »Niste obvezni zadržati narudžbu.« »Ne, ne, ledena voda je baš ono što sam želio. U visokoj čaši, hladna i osvježavajuća. Vjenčanja u kolovozu su žedan posao.« Barmen klizne dvije čaše prema njemu. Wick jednu doda njoj pa zatim kucne čaše jednu o drugu. »Ne pijte prebrzo da vam ne udari u glavu.« »Obećajem da neću. Hvala još jednom.« Izmaknula se tako da drugi gosti mogu prići baru. Wick se pretvarao da ne prepoznaje pozdravnu rečenicu kad ju je čuo pa joj se pridruži ukorak. »Pitam se zašto siječanj ili veljača nisu popularni mjeseci za vjenčanja?« Pogledala ga je kao da ga je krivo shvatila. Nije znao je li iznenađena jer nije shvatio mig i ostavio je na miru ili je zbunjena slučajnim pitanjem. »Mislim,« požurio se, »zašto se tako mnogo parova vjenčava u ljetnim mjesecima kad je tako paklenski vruće?« »Nisam sigurna. Zbog tradicije?« »Možda.« »Praktičnosti? To su mjeseci godišnjih odmora. Zbog toga gosti koji nisu iz grada lakše prisustvuju.« »Vi?« »Da nisam iz grada?« Njezino oklijevanje nije bilo dugo, ali dovoljno da bude primijećeno. »Ne, ovdje živim.« Premda nije izgledala baš jako zainteresirana, rekao joj je da je i on odavde. »Jeste li nevjestin ili mladoženjin gost?« »Mladoženjin otac i ja smo kolege.« *' Zaludenost 119 »Moja majka je daljnja rođakinja mladine majke«, lagao je. »Tako nešto. Mama nije mogla doći, ali je htjela da netko s naše strane obitelji... Znate kako idu te stvari.« Opet se počela udaljavati od njega. »Ugodnu zabavu vam želim. Hvala još jednom za ledenu vodu.« »Zovem se Wick Threadgill.« Zurila je u njegovu ispruženu desnu ruku i nekoliko je sekunda on vjerovao da je neće uzeti. No onda ona posegne i stegne je, čvrsto, ali samo na tren prije nego se povukla. Nije mu dala dovoljno vremena da zabilježi puno osim da je njezina ruka hladnija od njegove, vjerojatno od uništavajućeg stiska čaše s vodom, što je činila otkad joj ju je dodao u baru. »Rekli ste Wick?« »Da. A nemam govornu manu.« »To je neobično ime. Je li skraćeno od kojega?« »Ne. Samo Wick. A vi?« »Rennie Newton.« »Je li to skraćeno za nešto?« »Doktorica Rennie Newton.« On se nasmije. »Drago mi je što smo se upoznali, doktorice Rennie Newton.« Ona baci pogled prema izlazu kao da locira najbliži put za bijeg u slučaju nužde. Imao je osjećaj da će ona svakoga trena zbrisati, a želio je nastaviti razgovarati što je moguće dulje. Bio bi radoznao čak i da nije predmet istrage o umorstvu. Da su se i nedužno sreli, još uvijek bi želio znati zašto je žena koja se doima sofisticirano ovako prokleto nervozna zbog razgovora sa strancem u bezopasnoj okolini svadbenog primanja okružena • stotinama ljudi. 120 Sandra Broivn »Kakva doktorica?« pitao je. »Liječnica.« i »Određene specijalizacije?« ; »Opća kirurgija.« »Opa. Zadivljen sam. Obavljate li traumatsku kirurgiju? Nastrijelne rane, ubode i te stvari koje se vide na televiziji?« Te stvari koje su vašeg konkurentskog kolegu smjestile u mrtvačnicu? On potraži izdaj-
ničke znakove krivnje u nevjerojatno zelenim očima, ali ako je u tom zločinu bila sudionica, njezine je oči nisu odale. »Uglavnom su to planirane, rutinske procedure. Ponekad me zadesi koji slučaj traume ako sam dežurna.« Ona potapša svoju perlastu torbu. »Kao večeras. Imam svoj dojavljivač.« »Što objašnjava vaše trezvenjaštvo.« »Nema čak ni zdravice s pjenušcem kad sam dežurna.« »Pa, nadam se da večeras neće biti hitnih slučajeva koji će vas odvesti odavde.« Zbog tona njegova glasa i načina na koji ju je gledao nije se moglo krivo shvatiti što je mislio. I zbog tog je nepogrešivog značenja njoj bilo nepogrešivo neugodno. Osmijeh joj se pokoleba. Ograde se podignu oko nje poput laserskih zraka oko vrijednog muzejskog izloška. Ako se usudi prići preblizu, srušit će ih i uključiti svakojake alarme. Zvuk bubnja privuče njihovu pažnju na prednji dio glazbeničkog podija gdje se mlada spremala baciti buket skupini revnih mladih žena koje su se nagura-vale za što bolju poziciju. Wick je stajao malo iza i udesno od Rennie. Načitao se reakcija dovoljno Zaluđenost 121 žena da bi znao da je njoj ova blizina uznemirujuća. Zašto? pitao se. Dosad bi već većina žena: (A) očijukala s njim i dala mu do znanja da je večeras slobodna; (B) obavijestila ga o dečku koji nažalost nije mogao prisustvovati vjenčanju, ali kojemu je odana; ili (C) rekla mu neka se goni. Rennie je pripadala vlastitoj kategoriji. Slala je miješane signale. Još uvijek je bila tu, ali se štitila držanjem ne-diraj, neka-ti-ne-padne-na-pamet, koje je bilo obeshrabrujuće poput samostanskih zidina. Wicka je zanimalo koliko je još može pritisnuti prije nego se slomi. Pa se primakao centimetar bliže, dovoljno blizu da njegovu prisutnost bude nemoguće ignorirati, iako je nije dotaknuo. Nakon bacanja buketa, mladoženja klekne na jedno koljeno kako bi svukao čipkastu podvezicu s ispružene mladenkine noge dok se nekoliko mladića nevoljko pomaknulo naprijed u zbijenoj hrpici, ruku u džepovima, pognutih ramena. »Ah, razlika među spolovima jasno predočena ovom jednostavnom svadbenom tradicijom.« Nagnuo se dolje i malčice naprijed kako bi govorio ravno u Rennieno uho. »Primjećujete stupanj iščekivanja muškaraca u usporedbi s onim u žena?« »Muškarci izgledaju kao da idu na vješanje.« Mladoženja baci podvezicu. Neki ju je mladac bio prisiljen uhvatiti kad ga je pogodila u čelo. Jedna od djeveruša zaciči i požuri se zagrliti ga. Prekrila je njegovo zarumenjeno lice poljupcima. »Imam ladicu punu tih stvari«, reče Wick. Rennie se okrene. »Zar toliko?« »Uvijek sam bio u prednosti zbog visine.« J 22 Sandra Broum »Imate li se čime pohvaliti zbog njih?« »Ladicom punom podvezica.« »Sve te podvezice protraćene? Možda vam visina i nije bila prednost.« »Nikad nisam o tome razmišljao na ovakav način.« Bend započne neku popularnu melodiju. Ostali gosti krenu prema plesnom podiju, ali se nakupe oko Rennie i Wicka jer se nijedno od njih nije pomaknulo. »Doktorica Newton, ha?« »Tako je.« »Kvragu i sreća.« »Zašto?« »Zdrav sam.« Ona spusti pogled do windsorskog čvora njegove jednobojne kravate. »Jeste li došli s kime, doktorice Newton?« »Ne.« »Ni ja.« »Hmm.« »Ples?« »Ne hvala.« »Još jedna ledena voda?« »Ne. Hvala.« »Je li jako nepristojno otići s primanja prije mlade i mladoženje?« Ona brzo podigne glavu, sretne se s njegovim pogledom. »Vjerujem da je.«
»Užas.« »Ali mislim da više zabave ne bih mogla podnijeti.« Cereći se, Wick joj kimne prema najbližem izlazu. Dok su se probijali kroz gužvu, njegova je ruka počiZaluđenost 123 vala na njezinim leđima i ona joj se ni ne pokuša izmaknuti. Poslužitelji s parkirališta su se odmarali naslonjeni na stupove širokog trijema. Jedan skoči prema naprijed čim su on i Rennie prošli kroz vrata. »Evo tu sam parkirao vaš auto, doktorice Newton. Lako je dostupan kao što ste tražili.« »Hvala vam.« Ona otvori svoju torbicu kako bi izvadila napojnicu, ali je Wick bio brži. On utisne novčanicu od pet dolara na mladićev dlan. »Ja ću otpratiti doktoricu Newton do njezinog auta. Ne morate ga dovoziti.« »Uh, dobro, hvala, gospodine. Ključevi su unutra.« Njezin se osmijeh za uslužnog poslužitelja smrzne na mjestu. Dopustila je da je Wick povede niz široke ciglene stepenice prema VIP parkiralištu zaklonjenom drvećem, ali je njezino držanje bilo ukočeno poput tračnice. Usne su joj se jedva pomicale kad je rekla »Niste to trebali učiniti.« Aha, bila je raspižđena. »Što?« »Ja svoje troškove sama plaćam.« »Sami plaćate svoje... Što? Napojnica koju sam dao poslužitelju? To što sam vas smio otpratiti do auta više je nego vrijedno tih pet dolara.« Stigli su do njezina jeepa. Ona otvori vozačka vrata i baci torbicu unutra pa se okrene prema njemu. »Tih vam je pet dolara kupilo samo ovo praćenje do auta.« »Onda pretpostavljam da kava ne dolazi u obzir.« »Definitivno.« »Ne morate mi odmah odgovoriti. Ne žurite.« »Prestanite očijukati sa mnom.« »Samo sam vas pozvao na kavu, ne - « »Očijukate otkad sam vam se ispričala što sam 124 Sandra Brown naletjela na vas. Ako ste išta očekivali od toga, izgubili ste vrijeme.« On podigne ruke u predaji. »Samo sam dao napojnicu poslužitelju umjesto vas, pokušavajući se ponašati gospodski.« »Hvala vam što ste bili gospodin. Laku noć.« Ona ude u auto i zatvori vrata. Wick ih odmah otvori natrag i nagne se unutra, zaustavivši svoje lice samo nekoliko centimetara daleko od njezinog. »Samo za vašu informaciju, doktorice Newton, da sam očijukao s vama, dosad biste već saznali kako mislim da su vaše oči senzacionalne i da ću vjerojatno imati stvarno prost san o vašim ustima. Laka vam noć.« On zalupi vrata pa se okrene i ode. S promatračkog mjesta u svom autu parkiranom pola ulice niz cestu od country kluba, Lozada ugleda Rennie kako izlazi kroz široka dvostruka vrata. Bila je odjevena u haljinu od neke lagane ljetne tkanine koja joj se pripijala uz tijelo, budeći mu želju. Kad je istupila iz sjene balkona na drugome katu, zalazeće joj sunce obasja plavu kosu podarivši joj zagasiti sjaj. Izgledala je fantastično. On primijeti gra-cioznost kojom je hodala. Ona bi »... je ovo kurac?« Izgubljen u maštanjima, nije uopće obraćao pažnju na muškarca koji je hodao uz Rennie. Kad je iznenada prepoznao dugonogu i vitku građu i shvatio tko je njezin pratilac, jedva se suzdržao da ne izađe iz auta, prijeđe preko ulice i na licu mjesta ne ubije Wicka Threadgilla. I to se jednom moralo dogoditi. Morat će ubiti tog Zaluđenost 125 mudrorječivog jebenog murjaka, pa zašto ne prije nego kasnije? Zašto ne upravo jebeno sada? Zato što to nije bio Lozadin stil, zato. Zločin iz strasti je za amatere bez samokontrole. Dok bi, s jedne strane, uživao u konačnom i zadovoljavajućem rješavanju stvari s Wickom Threadgillom, imao je pametnijih stvari za raditi nego da provede ostatak svojih dana kao osuđenik na smrt, cijedeći prizive dok ih napokon više ne bude i da mu onda na kraju država zapikne iglu u žilu zato jer je ubio murjaka. Da Wick nije zajebo stvar, Lozada bi sad vjerojatno čekao smaknuće zbog ubojstva njegova brata Joea. Lozada je znao da ta pogreška i dalje muči Wicka. Sigurno ga do ludila dovodi spoznaja da ubojica nje-
gova brata dobro živi u stanu na mansardi, odijeva se u rukom krojena odijela, vozi skupe aute, jede, pije, kurva se - živi slobodno zahvaljujući njemu. Lozada prstom prijeđe ožiljkom iznad oka i prigušeno se zakikoće. Bio je prepametan da reagira u afektu kao što je to bio učinio Wick. Drugi su tako griješili, ali ne i Lozada. Lozada je bio profesionalac. Profesionalac kakvog nema. Profesionalac nije gubio glavu i reagirao bez razmišljanja. Osim toga, kad napokon dođe do ubojstva Wicka Threadgilla, samo će mu iščekivanje biti pola veselja. Nije ga sad želio smaknuti, brzo, i uskratiti si zadovoljstvo njegova planiranja. No, gledajući murjaka kako hoda blizu žene koju će on uskoro posjedovati, zgrabi upravljač auta kao da ga pokušava iščupati s komandne ploče. Kojeg vraga njegova Rennie radi s Wickom Threadgillom? Početni je šok zbog toga što ih vidi zajedno ustupio 126 Sandra Broum mjesto zabrinutosti. Ovo je bio zabrinjavajući stjecaj okolnosti. Threadgill je jutros prekinuo njegov doručak, a večeras je bio na svadbi s Rennie? Slučajnost? Malo vjerojatno. Zašto se Wick zanimao za doktoricu Rennie Newton? Zbog uloge koju je ona odigrala u njegovom nedavnom suđenju? Ili zbog nečega što ima veze sa slučajem Hovvellova ubojstva koje je ostalo neriješeno? Lozada ne bi znao njezine današnje planove da nije vidio pozivnicu za vjenčanje onoga dana kad je njuškao po njezinoj kući nakon isporuke ruža. Kako je murjak znao gdje će ona večeras biti? Je li i Wick njuškao po njezinoj kući? Bila su to uznemirujuća pitanja. No jedna mogućnost koja ga je stvarno kopkala, zbog koje je vidio crveno, koja je prouzročila isijavanje njegove glave bez ijedne vlasi, bila je da Rennie može surađivati s policijom. Jesu li oni nekako otkrili da ga ona privlači? Jesu li Threadgill i kompanija potražili njezinu pomoć pokušavajući ga namamiti u zamku? E, pa sad, to bi mrzio. Stvarno bi. Da je mora ubiti zato što ga je izdala bilo bi bacanje jedne dobre žene. Sa sve većom sumnjičavošću promatrao je kako se Threadgill naginje u njezin auto, uspravlja se i zatvara vrata. Ona je natraške izašla sa svoga mjesta, skrenula s klupskog parkirališta i provezla se pored Lozade ne primijetivši ga. Oči su joj bile na cesti pred njom, i nije se smiješila. U stvari, izgledala je Ijutito. Thread-gillove su je riječi na odlasku sigurno razljutile. Bio je pametnjaković sa svima drugima, a onda vjerojatno i sa ženama. Lozada upali auto i izvede tijesno U skretanje. SliZaluđenost 127 jedio je Rennie kući. Ušla je sama. Parkirajući niže u ulici, satima joj je gledao kuću. Nije ponovo izašla. Ni Threadgill ni itko drugi nije se pojavio tamo. Prošla je ponoć kad je Lozada počeo lakše disati. Iščezavale su njegove sumnje u Rennie. Postojalo je logično objašnjenje za njezino druženje s Threadgil-lom. Možda ju je ispitivao u svezi s Howellovim ubojstvom. Bilo je dobro poznato da su ona i Howell imali svoje razlike. Policija Fort Wortha bi to saznala. Mur-jačko ispitivanje na drušvenom okupljanju bi je razljutilo, što bi objasnilo zašto je izgledala raspiždeno kad je odlazila iz country kluba. Zadovoljan što je došao do ispravna zaključka, on uzme svoj mobitel i ukuca njezin broj. 128 Sandra Broiun Poglavlje 9. Wick se vukao uza stepenice po mraku. Noseći svoj novi sako i vrećicu iz trgovačkog centra u jednoj ruci, drugom je povlačio kravatu. Kad je dospio do zagušljive sobe na drugom katu, košulja mu je visjela rastvorena i remen mu je bio otkopčan. Slijedio je Rennie od country cluba u njezino susjedstvo. Nije skrenuo niz njezinu ulicu, nego je drugim putem stigao do kuće za nadziranje, i to otprilike u isto vrijeme kad se ona uvezla u garažu. Odmah je prišao prozoru i pogledao kroz dalekozor. Skinuo je čizme prstima suprotne noge i zgulio čarape. Rennie je prošla kroz kuhinju bez zaustavljanja i nestala kroz vrata koja su vodila u dnevnu sobu. Wick se riješio svoje košulje. Upali se svjetlo u Rennienoj spavaonici. Kao i njega, činilo se da je odjeća sputava. Iskoraknula je iz cipela - sandala s visokom petom, sjećao se - pa posegnula za zatvaračem haljine iza svoga vrata. Wick se izvukao iz hlača. Zaluđenost 129
Rennie povuče haljinu s ramena, spusti je niz bokove te istupi iz nje. Wick je nepomično stajao. Seksi rublje večeras. Blijedoljubičasto. Tek naznaka krpice zbog koje je izgledala više naga od same nagosti. Tkanina prozirna poput daha. Posve nedostatna, ali prokleto učinkovita. Ona vrati sandale na policu ormara, objesi haljinu i ode u kupanicu zatvorivši vrata. Wick zažmiri. Nagnuo se na prozor kako bi si rashladio čelo. Je li stvarno zastenjao? Slinio je. Isuse, pretvarao se u Thigpena. Ostavivši dvogled na stolu, izvadi bocu s vodom iz priručnog hladnjaka. Nije udahnuo dok nije sve popio. I dalje držeći njezinu kuću na oku, prtljao je po vreći iz trgovačkog centra dok nije pronašao traperice u kojima je došao u trgovinu. Izvuče ih van, ali košulju ostavi u vreći. Ovdje je bilo vražje prevruće da bi se posve odjenuo. »Koji je klinac s tim klima-uređajem?« žalio se u prazan mrak. Vidjevši Rennie kako izlazi iz kupaonice, zgrabi dvogled. Zamijenila je ono rublje iz mašte za majicu bez rukava i bokserice, što je zapravo imalo vlastite prednosti pred elegantnijim stvarima, ali je razuvjerilo Wicka od pomisli da možda čeka dolazak ljubavnika. Na vjenčanju je kosu imala skupljenu u punđicu iznad vrata. Sad joj je visjela nesputana i duga. Neobavezno joj je stajala, što je najviše volio. Oboje je služilo svojoj svrsi. Jedna je frizura bila ona poslovne žene. Druga žene, točka. Trljala si je nadlaktice. Od zime? Ili nervoze? Bacila je pogled na prozor i kad je shvatila da su 130 Sandra Broivn rebrenice otvorene, brzo ugasi svjetlo. Definitivno nervozna. Wick promijeni običan dvogled za noćni. Sad je mogao vidjeti Rennie kako stoji pored prozora i viri kroz otvore na rebrenicama. Polako je okretala glavu s jedne na drugu stranu, kao da pretražuje sve kutove svog mračnog dvorišta. Isprobala je bravu na prozoru pa povukla konopac kojim je zatvorila rebrenice. Nekoliko ih je sekunda kasnije otvorila natrag. Je li to nekomu bio znak? pitao se. Stajala je tamo još nekoliko minuta. Wick je držao dalekozor na njoj, povremeno njime preletjevši dvorište, tražeći pokret. Nitko nije preskočio ogradu njezina stražnjeg dvorišta. Rennie nije izašla kroz prozor. Ne dogodi se ništa. Naposljetku se ona odmakne. Wick prilagodi dvogled. Mogao ju je vidjeti kako rasprema krevet. Legla je i do struka si navukla plahtu. Namjestila je jastuk pod glavom, podigla kosu tako da se rasprši iza nje te se okrenula na stranu, prema prozoru. Prema njemu. »Laku noć, Rennie«, šapnuo je. Probudi je telefon. Ona upali svjetiljku na noćnom ormariću i automatski provjeri koliko je sati. Gotovo je jedan. Spavala je više od tri sata. Za vrijeme dežurstva pokušavala je spavati kad je mogla, nikad ne znajući kad će joj noć trajati kraće. Gotovo je mogla računati na poziv subotom navečer kad je hitna služba ostajala zaposlena pokušavajući zakrpati ozljede koje su ljudi nanosili jedni drugima. Kad bi pacijenti postali mnogobrojniji od kirurga prisutnih u službi, ili je neki slučaj zahtijevao Zaluđenost 131 kirurga s više iskustva, pozivao bi se onaj koji je bio dežuran. Javila se spremna za pokret. »Doktorica Newton.« »Halo, Rennie.« Instinktivno je zgrabila plahtu na prsima. »Rekla sam vam da mi više ne smetate.« »Jesi li spavala?« Kako li je Lozada došao do njezina kućnog broja? Dala ga je samo malom broju poznanika i bolničkoj centrali. Ali on je bio profesionalni zločinac. Imao je načina za pronalaženje i neobjavljenog broja. »Ako me nastavite zvati - « »Ležiš li na svojim blijedožutim plahtama?« »Mogla bih vas dati uhititi zbog provale u moju kuću.« »Jesi li se zabavila na vjenčanju?« Pitanje je ostavi bez riječi. Davao joj je do znanja koliko je blizu. Zamislila ga je kako se smiješi samozadovoljnim smiješkom koji je nosio čitavo suđenje. Zbog njega se doimao opuštenim i nezabrinutim zbog rezultata, čak je izgledao kao da mu je pomalo dosadno. Na površini se njegov smiješak činio dobroćudnim, ali je njoj signalizirao skriveno zlo. Mogla ga je zamisliti kako nosi taj naslađujući cerek dok su njegove žrtve uzimale svoj posljednji dah. Znajući da ju je zbunio, sad bi se tako smješkao. »Sviđala mi se haljina koju si odjenula«, reče. »Vrlo ti dobro stoji. Kako ti je samo ta svilena tkanina
šuštala po tijelu, sumnjam da je itko gledao u mladu.« Njemu ne bi bio problem slijediti je. Isključio je sofisticiran sigurnosni sustav i ugušio bankara u njegovom domu dok su mu žena i djeca spavali na katu. 132 Sandra Broivn »Zašto me gledate?« On se tiho nasmije. »Zato jer si tako gledljiva. Svakog sam se dana onog očajnog suđenja veselio što ću te vidjeti i nedostajala si mi noću kad te više nisam mogao gledati. Bila si jedina svijetla točka u sudnici, Rennie. Nisam mogao oka skinuti s tebe. I ne pretvaraj se da nisi bila svjesna moje pažnje. Znam da si osjetila moje oči na sebi.« Da, osjećala je kako je gleda, i to ne samo na suđenju. Osjetila je to i proteklih nekoliko dana. Možda je zbog spoznaje da je bio u njezinoj kući umišljala neke stvari, ali je senzacija znatiželjnih očiju bila toliko jaka da se nije mogla zabuniti. Od dana kad je dobila ruže, nije se u vlastitu domu osjećala sama. Kao da je još netko stalno bio tu. Kao sada. Ona ugasi svjetiljku i brzo se odmakne od kreveta prema prozoru. Ranije je bila odlučila ostaviti rebrenice otvorene, misleći: ako je Lozada tamo negdje i gleda je, ona to želi znati. I ona je njega željela vidjeti. Je li bio tamo vani, gledajući unutra? Osjećajući se izloženo, ruke joj se naježe, ali se prisiljavala stajati na prozoru dok je pretraživala mrak, susjedne kuće i duboke sjene vlastitog vrta, koje su joj se u posljednje vrijeme doimale prijetećima. »Nije mi laskalo vaše neprestano zurenje tijekom suđenja.« »Oh, mislim da jest, Rennie. Samo to ne želiš priznati. Još.« »Slušajte me, gospodine Lozada, i slušajte me dobro«, ljutite je rekla. »Nije mi se sviđalo vaše zurenje. Ne sviđaju mi se ovi telefonski pozivi još i više. Zaluđenost 133 Ne želim vas više čuti. I ako vas ulovim da me slijedite, bit će vraga.« »Rennie, Rennie, uopće ne zvučiš zahvalno.« Ona teško proguta. »Zahvalna? Za što?« Nakon značajne stanke, on reče: »Za ruže, naravno.« »Nisam ih htjela.« »Nisi valjda mislila da ja ne uzvraćam usluge? Posebno tebi.« »Nisam vam učinila nikakvu uslugu.« »Ah, ali znam da jesi, Rennie. Znam više nego što misliš. Znam puno o tebi.« Tu ona dobije vremena. Koliko je znao? Premda je shvatila da mu upada ravno u zamku, nije mogla ne pitati: »Na primjer?« »Znam da imaš cvjetni parfem. Da u torbici uvijek imaš papirnate maramice. Favoriziraš desnu nogu preko lijeve. Znam da su ti bradavice vrlo osjetljive na klimatizaciju.« Ona prekine vezu i baci bežični telefon preko sobe. On sleti na krevet. Pokrivši lice objema rukama, koračala je širinom spavaće sobe i duboko disala na usta, pokušavajući odagnati prijeteću mučninu. Nije mogla dopustiti da je ovaj manijak nastavi terorizirati. Očito je razvio bolesnu zanesenost prema njoj i bio dovoljno samouvjeren da vjeruje kako će mu ona uzvratiti. Ne samo da je bio sklon ubojstvu, bio je sumanut. Na medicini je učila dovoljno psihijatrije da zna kako je on najopasnija vrsta zločinca. Vjerovao je da je nepobjediv i stoga se usuđivao učiniti svašta. Ma koliko nevoljka za suradnju s policijom, kakva 134 Sandra Brown je uvijek bila, ovo se nije moglo nastaviti. Mora to prijaviti. Ona pronađe telefon, ali prije negoli je mogla utipkati 911, on zazvoni. Ona se smrzne. Zatim se sjeti provjeriti identitet pozivatelja, što nije učinila ranije. Prepoznavši broj, ona udahne smirujući dah i odgovori na treći zvon. »Hej, doktorice Newton, ovdje doktor Dearborn iz hitne. Imamo unesrećenog iz prometne. Muško. Rane tridesete. Sad radimo CT za provjeru opsega ozljeda glave, ali u abdomenu ima jezero krvi.« »Odmah dolazim.« I netom prije nego je spustila slušalicu, sjeti se. »Doktore Dearborn?« »Aha?« »Moj kod, molim vas?« »Ha?« Sigurnosna je mjera ustanovljena nakon što je Lee Hovvell pozvan na lažni hitni slučaj. »Moj kod - «
»Oh, da. Hm, sedamnaest.« »Za deset minuta.« Isti tren kad su Wickove gole, mokre noge dotakle pod, netko zakuca na vrata njegove motelske sobe. »Sranje.« On izađe iz tuš-kade, posegne za ručnikom i omota si ga oko kukova. Nadao se doći do vrata i staviti lanac prije nego spremačica iskoristi svoj ključ i uđe unutra. Kao da zna da je radio treću smjenu svaku noć, tempirala je čišćenje njegove sobe unutar nekoliko minuta nakon njegova povratka svakoga jutra, kad je bio spreman jedino za tuširanje i spavanje. Mislio je da ga čak i čeka. Jednu bi ga od ovih zora mogla Zaluđenost 135 uloviti gole guzice. Možda to izliječi njezino loše planiranje vremena. »Dođite kasnije«, viknuo je žureći preko sobe. »Ovo ne može čekati.« Wick otvori vrata. Oren je bio s njihove druge strane s bijelom papirnatom vrećicom u ruci i omotnicom smeđe boje pod drugom. Izgledao je raspoložen koliko i buldog. »Uh-oh. Još jedna upala hemoroida?« Oren mu prilijepi papirnatu vrećicu utisnuvši se u sobu. »Krafnu?« »Krispv Kreme?« »Tu ste?« Netko zakuca; Oren se okrene. Točna je spremačica bila na pragu sa svojim kolicima. »Odlazite«, zalaje i zalupi vratima. »Hej, ja tu stanujem, sjećaš se?« reče Wick. »Rekao si da je davež.« »Ali se sad možda neće vratiti čitav dan.« »A ti si Mr. Proper.« »Isuse, ti si stvarno loše raspoložen. Sjedni.« On pokaže Orenu na jedini stolac u sobi. »Ispričao sam se što sam te sinoć probudio. Rekao si mi da nazovem ako se išta dogodi, pa kad se nešto dogodilo, ja sam te nazvao. Kad sam vidio Rennie Newton kako izlazi is garaže, nisam znao da ide u bolnicu zbog hitnog slučaja.« »Je li moj poziv nešto prekinuo? Jeste li ti i Grace plesali vodoravni tango? Stavila je nove baterije u vibrator? Što? Ili možda Grace nije bila raspoložena. Jesi li zato jutros tako namrgođen?« »Začepi, Wick. Samo začepi.« Mrgodeći se, Oren natrag uzme vrećicu i rukom zaroni unutra, vraćajući se s krafnom. 136 Sandra Brown Smijući se svom neraspoloženom prijatelju, Wick ispusti svoj ručnik i navuče par bokserica. Posegne za vrećicom, uzme glaziranu krafnu, zagrize zalogaj čime je uništio pola krafne i reče punih usta: »Nema kave?« »Reci mi za sinoć.« On proguta slinu. »Već jesam. Doktoricu su nazvali malo poslije jedan. Otišla je od kuće dvije minute nakon poziva. Skoro sam slomio vrat trčeći niz one mračne stepenice pokušavajući obuti čizme. Ponovo sam je ulovio tri ulice od njezine kuće. Slijedio sam je ravno do bolnice. Bila je ondje do pet i deset. Išao sam za njom do kuće. Ondje je i bila kad sam sve predao Thigpenu. Koji se, usput rečeno, jutros pojavio s petnaest minuta zakašnjenja.« Oren mu baci smeđu omotnicu. On je ulovi golim prsima. Završi s krafnom i poliže prste od šećera prije nego je otvorio omotnicu i skliznuo van fotografije velikog formata. Bilo ih je četiri. Proučavao ih je jednu po jednu pa podigne jednu tako da je Oren vidi. »Na ovoj sam baš dobro ispao iako mi to nije bolja strana.« Oren mu otme crno-bijele fotke i baci ih na stol pokraj svog stolca. »I to je sve što imaš reći?« »Dobro, ulovio si me. Gotov sam. Što hoćeš da kažem? Čestitam, detektive. Izvanredan policijski posao. Ili hoćeš da kleknem i molim za oproštenje? Poljubim te u prsten? Poljubim te u dupe? Što?« »Kojeg si vraga izvodio, Wick?« »Provodio mjere tajnog izviđa osumnjičenika.« »Sranje.« Oren podigne najviše kompromitirajuću fotografiju. Slikano s leđa, Wick i Rennie ispred counZačuđenost 137 try kluba hodaju prema njezinu autu. On gleda u nju i ruka mu počiva na njezinim leđima. »Ne vrijeđaj me.« Wick se pirjao pod njegovim optužiteljskim pogledom. Naposljetku reče: »Nismo nikamo dospjeli promatranjem njezine kuće, jesmo li? Sjedim cijeli tjedan ne radeći apsolutno ništa. Triput sam već odrezao nokte u nedostatku drugog posla. Sjedio toliko da mi se guzica raširila ko Thigpenova. Pa sam
mislio da nam mogu, ako primijenim malo inicijative, ponešto pomoći.« »Upucavajući se osumnjičenoj?« »Nije bilo tako.« »Ne? Onda mi ti reci, Wick, kako je bilo? Kako je to biti izbliza i osobno s doktoricom Rennie Nevvton?« Kako bi izbjegao Orenov prodoran pogled, on posegne u vrećicu za drugom krafnom. »Ona je ledena djeva. Na dodir ne reagira ništa bolje od zve-čarke. U stvari, siktala je na mene.« »Pipao si je?« »Ne. Ono«, reče nestrpljivo, pokazujući na fotku tužibabu, »i stisak ruke pri upoznavanju je krajnji doseg dodirivanja. Pokazala je pandže kad sam dao napojnicu poslužitelju na parkiralištu.« »Vratit će ti tvog petaka.« Wick pogleda Orena, odmahne glavom u nevjerici, šmrcne: »On je bio naši Onaj pristavi klinjo?« »Zutokljunac. Dobar je s fotoaparatom. Jednom od onih stvarčica koje izgledaju kao nalivpero.« »To objašnjava kako si došao do fotki. Kako ste znali da ide na vjenčanje?« »Nismo dok se nije javila u bolnicu. Svratila je J 38 Sandra Brown ondje na putu u crkvu. Jurili smo. Kad je stigla na primanje, već smo imali ovog malog na mjestu.« »Zašto mi nisi sve to rekao?« »Pa, sad, da vidimo, probao sam. Čak sam otišao natrag u kuću objasniti kamo ide i reći ti da imam nekog drugog da je pokriva, u slučaju da hoćeš malu pauzu, za večeru vani, možda za kino. Osjećao sam se loše jer ti subotu navečer provodiš skvrčen. Zamisli moje iznenađenje kad sam otkrio praznu kuću, a tebe nigdje.« »Kupovao sam odijelo.« »I shodno tomu, mobitel ti je bio isključen.« »Na crkvi je bio znak da se mobiteli i dojavljivači gase prije ulaska u svetište.« »Ne vibrira?« »Da, ali... Moj ...« Jednom i on nije mogao smisliti zadovoljavajuću ispriku ili laž. Pa je probao drugu taktiku. »Ne znam zašto si tako uzrujan, Orene. Lijepo sam se ponašao. Na primanju nisam popio ni jedno jedino pićence. Čak sam odnio i set noževa za odreske sretnom paru. Nitko ondje ne bi pogodio da nisam bio pozvan.« Dovršio je krafnu pa se ispružio na leđa na krevetu i skupio si jastuke pod glavu. »Nikakva šteta nije učinjena.« Oren ga je strogo gledao nekoliko trenutaka. »Dok sjedim ovdje, pokušavam odlučiti hoću li nastaviti ovaj razgovor ili ustati, izaći i, kvragu i ti, ili ti prići i razbiti te ko vola.« »Toliko si raspižđen? Jer sam proveo dvadeset minuta, najviše pola sata s Rennie Newton?« »Ne, Wick. Uzrujan sam zato jer sam te već jednom vidio kako si zajebo. I zajebo si strašno. A sad si me Zaluđenost 139 stvarno uplašio da se spremaš još jednom zajebati stvar. Strasnije nego prošli put.« Wicku se zacrvenjelo pred očima. »Ne daj da te vrata udare u guzicu kad budeš izlazio, Orene.« »O, ne, ne odlazim. Tebe se mora podsjetiti koliko te koštala ta greška. Misliš da ne znam čemu ti služi ta gumica na ruci?« »Navuko sam se na to.« »Aha, baš.« Wicku se i dalje činilo da bi ga mogao udariti. »Onima od nas kojima je stalo do tebe Bog zna zašto - teško je gledati raspad sistema kroz koji si prošao nakon onog što se dogodilo.« »To što si ostao aktivan u policiji dvije godine prije nego si otišao samo govori o tvojoj izdržljivosti. Gledajući unatrag, shvaćam koliko je bilo opasno imati te i biti u tvojoj blizini. Ne sjećaš se sveg tog smeća, Wick?« »Kako bih mogao zaboraviti kad me ti stalno podsjećaš?« »Podsjećam te jer ne želim da ponovo jednako pogriješiš.« »Neću!« '"'* '' " ""' »Vraga nećeš!« ''' * '' '^ Wick se svine u sjedeći položaj. »Što? Zato što sam otišao na svadbu, popio čašu vode i pristojno popričao s osumnjičenom? Ma daj, Orene.« Wickova ljutnja nije bila usmjerena toliko na njegova prijatelja koliko na točnost onoga što je govorio. Da je on poštovao proceduru prije tri godine, mogli su imati Lozadu zbog Joeova ubojstva. A on se ogriješio o proceduru - nametljivo, odlaskom iz kuće za nadzor i prilaskom Rennie Nevvton na primanju i ne tako nametljivo ne rekavši Orenu za njezin noćašnji 140 Sandra Bromn
telefonski poziv. Prvi telefonski poziv, onaj koji ju je uznemirio. Barem se doimala uznemirenom kad je pojurila do prozora s telefonom u ruci i vireći u mrak dok je govorila. Poziv ju je, bez obzira na svoju prirodu, uzrujao. Je li zbog straha, frustracije ili patnje bacila telefon na krevet, pokrila lice rukama i apsolutno izgledala kao žena na rubu sloma? Nakon tog poziva bila je posve drugačija od mirne, hladne i pribrane žene koja ga je učinkovito odbila prije samo nekoliko sati. Tko je, dovraga, zvao? Prijatelj? Neprijatelj? Ljubavnik? Osoba koja je na onu malu bijelu karticu napisala »Lud sam za tobom«? Tko god to bio, potresao je njezin svijet. Oren je trebao znati za to. Ali je Oren upao ovamo kao evanđelist koji riga vatru redajući sve njegove grijehe na ogled, pa trenutno prema svom prijatelju i nije baš osjećao neku obvezu. U svakom je slučaju tako racionalizirao nedi-jeljenje onoga što je znao. Nešto je od toga moglo pričekati dok se obojica ne ohlade. I dok je ovo razmišljao, Oren ga je promatrao kao da očekuje objašnjenje za njegovo ponašanje. »Ja sam neovisni agent na ovom slučaju, Orene, sjećaš se? Ti si me tražio da pomognem. Pa dobro, i pomažem. U svom stilu.« »Samo budi siguran da taj tvoj 'stil' pomaže i ne šteti mom slučaju.« »Čuj, ten mi se počinje gubiti. Nedostaje mi zvuk daskanja na valovima. Čak mi nedostaje i struganje galebljih govana s verande. Ionako bih se radije vratio na plažu, motao se onuda, išao za sestrom onog ribara Zaludenost 141 i zaboravio da si ikad pokucao. Pa ako više ne želiš moju pomoć, samo to, molim te, reci.« Oren ga je pažljivo promatrao nekoliko trenutaka, pa odmahne glavom. »I dam ti odličan izgovor da sam pođeš za Lozadom? A-a. Nema šanse.« On ustane, skupi fotografije i pruži ih Wicku. »Hoćeš ih za svoj album?« »Ne hvala. Susret je bio beznačajan.« Oren je mumljao. »Ti nikad nisi imao beznačajan susret sa ženom.« Ugurao je slike natrag u omotnicu, uzeo vrećicu s onim što je ostalo od krafna i izlazeći rekao: »Vidimo se navečer. Dobro spavaj.« »O, hoću.« Nije imao ni najmanje namjere spavati. 142 Sandra Brown Poglavlje 10.
»Što ćete, dušice?« Wick zaklopi plastificirani jelovnik i preko šanka pogleda konobaricu. Negdje ih moraju uzgajati ovakve i slati ih u Teksas, mislio je. Izbijeljena je kosa bila posložena u zamršeni toranj. Obrve su se doimale kao izvučene crnom olovkom. Fluorescentno ružičasti ruž razlijevao se po pušačkim borama što su se zrakasto širile oko njezinih tankih usana, koje su se za njega široko nasmiješile. »Što preporučujete?« , ... »Jeste baptist ili metodist?« »Oprostite?« ', »Nedjelja je. Baptisti se večeras vraćaju u crkvu, pa za ručak ne preporučujem meksički pladanj. Žgaravica i plinovi, znate. Bolje im je da se drže pohanog pilećeg odreska, svinjskih krmenadla ili mesne štruce. Ali metodisti mogu preskočiti večernju misu bez straha od paklenskih vatri i prokletstva, pa je ljuto i začinjeno u redu.« »A što je s nama poganima?« Raspoloženo ga je pljesnula po ramenu. »Skužila Zaluđenost 143 sam vas čim ste ušetali. Rekla sam si, nitko tako zgodan ne može biti svetac.« Naslonila je jednu ruku na bok. »Sve što imamo, a vi želite, možete i dobiti.« Namignuvši joj, on reče: »Za početak pohanu piletinu.« »Umak?« »Još i kako. Malo više, posebno.« »Moja vrsta muškarca. Nedjeljna plata za ručak dolazi ili s biskvitom s jagodama ili pudingom od banane, po vašem izboru.« »Mogu li vam kasnije reći?« »Kad god hoćete, šećeru.« Ona baci pogled na neonski zidni sat. »Prošlo je podne. Što kažete na pivo
dok se piletina prži?« »Mislio sam da nikad nećete pitati.« »Ako što drugo trebate, samo viknite Crvstal. To sam ja.« Wagon Wheel Cafe bio je tipičan za mali grad u Teksasu. Smješten pet kilometara od državne autoceste na prirubnom dijelu Daltona, restoran je posluživao obilne doručke dvadeset četiri sata na dan. Kamiondžije sa svih strana poznavale su ga po imenu. Kava je uvijek bila vruća i svježa, pivo uvijek hladno. Gotovo je sve na jelovniku bilo prženo, ali se mogao dobiti stek od pola kile pečen na roštilju od još mukajućeg do pougljenjenog. Restoran je opsluživao gužvu nakon crkve nedjeljom i grešnike subotom navečer. Rotarv i Lions klubovi nalazili su se u njegovoj dvorani za »bankete«, dok su se preljubnici romansirali na njegovom pošljunčanom parkiralištu. Separei su bili presvučeni crvenom plastikom i u svakom se nalazio mini džuboks povezan sa starin144 Sandra Broivn skim Wurlitzerom u kutu, koji se pjenio i ovog gos-podnjeg dana. Za šankom su bili postavljeni kromirani barski stolci za narod u žurbi ili samce, poput Wicka. Gosti koji su sjedili za šankom imali su pogled u kuhinju - i to predobar, mogao vam je pokvariti apetit. Ah, kako se znak vani dičio: »Otvoreni od 1919... I još nikog nismo dotukli.« Na blagajni je bio zalijepljen raspored nogometnih utakmica srednjoškolske ekipe, a trofej za osvojeno prvo mjesto građanskog baseball-kluba '88. stajao je pokraj prasne staklenke u koju su se sakupljali prilozi lokalnom društvu za zaštitu životinja. Wicku je prijao okus piva nakon vruće, trosatne vožnje od Fort Wortha. Kilometri su ga postavili na sigurnu udaljenost od savjeta njegova prijatelja da ne stvara vlastita, usputna pravila za provođenje zakona. Wickovu je načinu razmišljanja već uspostavljena procedura inhibirala kreativne tokove. Pravila za provođenje gotovo svega držao je u svom osobnom registratoru »osnovnih gnjavaža«. Sve što je Oren bio rekao bilo je točno, naravno, ali on nije dvojio o tome. Uživao je u pilećem odresku, mekanom kao putar ispod hrskave korice. Odluči se za puding od banane. Crvstal mu natoči besplatnu šalicu kave uz desert. »Prvi put u Daltonu?« »Aha. Samo sam u prolazu.« :l »Dobro mjesto za prolaz.« »Čini se kao lijep gradić. Puno građanskog ponosa.« Žlicom pokaže na postere zalijepljene na prednje prozore koji su najavljivali nadolazeće događaje u kraju. Začuđenost 145 »Oh, valjda je dobro kao i svugdje«, reče Crvstal. »Kad sam bila klinka, čvrsto sam odlučila otići čim budem mogla, ali, znate.« Ona filozofski slegne ramenima. »Udala sam se za ovog seronju jer je malo sličio Elvisu. Pokupio se i otišao čim je došlo treće dijete. Život je zasmetao mojim velikom planovima da svoju sreću potražim negdje drugdje.« »Znači cijeli život živite u Daltonu?« »Svaki njegov jebeni dan.« Wick se nasmije pa srkne kavu. »Poznavao sam jednu curu na faksu koja je potjecala odavde. Zvala se ...hm... nešto neobično. Regan? Ne. Ronnie? Kvragu, nije ni to, ali je nešto slično.« »Vaših godina?« »Tu smo negdje.« »Ne mislite valjda na Rennie Nevvton?« »Tako je! Rennie. Aha, Rennie Nevvton. Jeste li je poznavali?« Ona šmrcne s prezirom. »Je li vam bila dobra prijateljica?« »Znao sam je samo iz viđenja.« »To je iznenađenje.« »Kako to?« »Jer je Rennie za svoju životnu ambiciju postavila da upozna svakog muškarca oko sebe.« Jedna joj se od masnih obrva rječito izvije. »Bili ste jedan od rijetkih muškaraca koji je nikad nisu upoznali - ako kužite mig.« Kužio je. Ali je imao problema pomiriti Crvstalin mig s onime što je znao o doktorici Rennie Nevvton, ledenoj djevi. »Zabavljala se?« »To bi bilo lijepo rečeno.« »A kako bi bilo ne-lijepo rečeno?« a < 146 Sandra Broivn
To je bio sav poticaj što ga je Crvstal trebala. Ona se nagne preko šanka i tiho progovori. »Ta je cura poševila sve u hlačama i nije ju mučilo tko to zna.« j Wick je tupo zurio u nju. »Rennie Nevvton? Ona sq prašila?« ;' »A onda još i malo više, dušo.« Cerek na koji se prisilio osjećao je kao drven. »Ti vrapca.« »Kako vi dečki međusobno razgovarate, mislila bih da znate njezinu reputaciju.« »Valjda sam imao peh.« Crvstal ga utješno potapše po ruci. »Bolje vam je ovako. Vjerujte mi.« »Bila je problematična, ha?« »Bila je dobro dijete. A onda se oko osmog razreda, kad je procvala, može se reći, pokvarila. Čim su joj se ženski dijelovi počeli dobro vidjeti, naučila se koristiti njima. Samo je podivljala. Njezinu je mamu razdiralo to što se okolo kurva.« »Jednog dana sam stajala točnu tu iza ovog šanka puneći boce kečapa kad sam izvana čula svu tu larmu. Rennie je projurila u svom novom crvenom mustang-kabrioletu što joj ga je tata bio poklonio. Trubila je i mahala svima i svakome - gola ko od majke rođena. Gornji dio, mislim.« »Čini se da je ona s nekim prijateljima bila na plivanju u akumulacijskom jezeru. Njihova se neslana šala malo otela kontroli. Jedan od dečki ukrao je gornji dio Renniena kupaćeg kostima i nije ga htio vratiti, pa je Rennie rekla da će ga naučiti da s njom šale nema. Rekla mu je da će se odvesti ravno u osiguravajuću kuću njegovog tate i tužiti ga i prokleta bila ako to nije i učinila. Ušetala je unutra, prošla Zaluđenost ' 147 pokraj tajnice i u čovjekov privatan ured. Mala je imala muda. Noseći na sebi ništa osim donjeg dijela bikinija i osmijeha. Jeste li spremni za još jednu kavu?« Wicku su se osušila usta. »Dajte mi još jedno pivo.« Crvstal je provjerila još dva gosta prije nego mu je donijela još jednu bocu. »Budite sretni što se nikad s njom niste spetljali«, rekla je. »Jeste oženjeni?« »Ne.« »Ikad bili?« .-,..,.. »Jok.« »Zašto ne? Sigurno ste dovoljno slatki.« »Hvala.« »Uvijek sam padala na plave oči.« »Na Elvisova dvojnika?« »Vragu, da. Bile su mu sjajne ko farovi. Ispalo je da je to bilo sve što je sjalo.« Ona znalački procijeni Wicka. »Ali vi ste čitav paket, dušice. Mislim da žene morate tjerat' štapom.« »Ma ne, imam ružnu narav.« »Ma nemam ništa protiv takve naravi, ako uz nju dolaze ovakve plave oči.« . On joj uputi jedan posramljeni joj-dajte-nemojte cerek koji je vjerojatno očekivala. Poslije još jednog gutljaja piva on reče: »Pitam se što je bilo s njom?« »S Rennie?« Crvstal uzme vlažnu krpu kojom obriše malo prosutog šećera po šanku. »Čula sam da je postala doktorica. Možete li to kkontati? Ne znam bih li vjerovala u to ili ne. Nije se nikad vratila u Dal-ton nakon što su je njezini spakirali u onaj fini internat u Dallasu. Valjda nakon onog što se dogodilo nisu više ništa htjeli imati s njom.« »Zašto? Što se dogodilo?« 148 Sandra Broivn Crystal nije čula njegovo pitanje. Nasmiješila se starcu koji je došepao uz šank i sjeo na jednu od barskih stolica blizu Wicka. Imao je kariranu kaubojsku košulju s perlastim druker-gumbima i traperice, oboje uštirkano i izglačano, tvrdo poput kartona. Sjedajući, on skine slamnati šešir i položi ga na šank, svodom prema dolje - kako treba. »Hej, Gus. Kako je?« »Isto kao jučer kad si me pitala.« »Što ćeš?« On pogleda prema Wicku. »Dvajst godina naručujem istu prokletinju za jelo, a ona i dalje pita.« »Dobro, dobro«, reče Crvstal. »Cheeseburger s čili-jem i pomfri«, dovikne ona kuharu koji je predahnuo sad kad se smanjila gužva nakon crkve. »I jedno ono.« Kimne Gus prema Wickovu pivu. »Gus je jedna od ovdašnjih slavnih osoba«, reče Crvstal Wicku otvarajući pivsku bocu. »Ne kakvu biste primijetili«, mumljao je starac. Uzme bocu od nje i nasloni na svoje duhanom zamr-
ljane usnice. »Jahač bika na rodeu«, reče Crystal ponosno. »Koliko si ono godina bio državni šampion, Gus?« »Valjda nekoliko.« Ona namigne Wicku. »Skroman je. Ima više onih šampionskih kopči za pojas nego šipak koštica.« »A toliko i polomljenih kostiju.« Starac potegne još jedan dugi gutljaj svoga piva. »Razgovarali smo o Rennie Nevvton«, reče Crvstal. »Sjećaš je se, Gus?« »Možda sam sav skvrčen i skoro u dva dijela, ali nisam klinički mrtav.« On ponovo pogleda Wicka. »Tko ste vi?« Zaluđenost 149 Wick ispruži svoju desnicu preko slobodnih stolica koje su ih dijelile. Imao je osjećaj da se rukuje s kaktusom. »Wick Threadgill. Na putu za Amarillo. Malo se odmaram prije nego se vratim na put. Izgleda da sam poznavao jednu od vaših ovdašnjih cura.« Crvstal se odmakla niz šank kako bi pljesnula jelovnicima ispred dvaju mladića koji su ušli i pozdravili je po imenu. Kad je bila izvan dosluha, Gus se okrene na svojoj stolici prema Wicku. »Znali ste malu Ne-wtonovu?« »Na faksu«, reče, nadajući se da Gus neće pitati koju su to ustanovu visoke naobrazbe pohađali. »Hoćete se uvrijediti na otvoreni muški rječnik?« { »Ne.« »Neki se vrijeđaju ovih dana, znate. Svaki mora bit politički korektan.« »Ja ne.« Starac kimne, pijuckajući pivo. »Ta je curička bila jedna od najljepših dvonožnih životinjica koje sam ikad vidio. I jedna od najživahnijih, također. Normalno da ona ne bi dvaput pogledala izubijanog starog prdonju kakav sam ja, ali kad je ona jahala, svi su stali i gledali. Zbog nje je krv svih mladih srndaća kolala vrela i gusta.« »Jahala?« »Konja, oko bačava.« Konja oko bačava? Ona Rennie Newton koju je on znao rabila je ravnalo za poravnavanje časopisa na hrpi. Nije ju mogao zamisliti kao natjecateljicu na ro-deu. »Nisam znao da je sudjelovala.« »Vragu, pa da, sinko. Svake subote navečer od travnja do srpnja u Daltonu se održava lokalni rodeo. Nije baš neki na državnoj razini, ali je ljudima ovdje prilično velika stvar. Skoro kao nogomet.« »No, kauboji bi se naslagali u visinu po trojica da 150 Sandra Brown gledaju Rennie kako jaše. Nikad nije pokazala ni truna straha. Ne, gospodine. Dvaput sam vidio da ju je konj zbacio. Oba se puta isti čas ustala, otresla prašinu s onog sočnog dupeta i popela natrag.« »Kauboji su običavali govoriti da su joj bedra tako snažna zbog načina na koji jaše.« On namigne svojim naboranim kapkom. »Osobno ne znam, jer nikad nisam imao zadovoljstvo zaci među njih, ali oni koji jesu kažu da im tako dobro nikad nije bilo.« Wick se naceri, ali mu se prsti ukoče od stiska pivske boce. »Ali, to je bila kaubojska priča«, reče Gus slegnuvši ramenima. »Svi smo mi veliki lažljivci, pa se da nagađati o tome tko je govorio iz iskustva, a tko iz dupeta. Ja mislim da ih je puno više pričalo nego doista uživalo. Sve što znam je da je ta mala ždrebica dovodila do apsolutnog bijesa T. Dana, a to je, što se mene tiče, bilo u redu.« »T. Dana?« Stari kauboj upilji u njega zamućen, oprezan pogled. »Uopće je niste poznavali, je l' da?« »Ne. Uopće.« »T. Dan je bio njezin tata. Kučkin sin najgore vrste.« »A koja je to vrsta?« »Svi imaju sve?« Crvstal se vratila nakon što je smiješala dvije cole sa sirupom od višnje za dva mladića na kraju šanka.« Wick reče: »Gus mi baš priča o T. Danu Nevvtonu.« »Taj nije ni izbliza dovoljno dugo mrtav koliko bi to odgovaralo većini ljudi ovdje«, reče ona uz hladan smijeh. »Što je to radio da je sve raspizdio?« »Što god mu se vražje htjelo«, odgovorila je. »Samo mu, na primjer, reci za svoju svađu s njim, Gus.« Zaluđenost 151 Stari kauboj iskapi svoje pivo. »T. Dan me uzeo da mu izdresiram konja. Bio je to dobar konj, ali opaka zvijer. Ukrotio sam ga, dresirao ga, ali .sam završio sa slomljenim gležnjem. T. Dan mi nije htio platiti doktorski račun. Rekao je da je moja vlastita budalasta pogreška što me konj ozlijedio. Riječ je o
pišljivih sedamdeset pet dolara, što je sića za nekoga s bankovnim računom poput T. Dana.« »Dobro mu je išlo zarađivanje love, ali je loše stajao sa stjecanjem i zadržavanjem prijatelja«, reče Crystal. »Zvuči kao da je cijela obitelj bila pokvarena do srži«, reče Wick. »Ako se mene pita, za grad je dobro da ih se riješio.« Gus se počeše po obrazu. »No ne bih imao ništa protiv vidjeti tu curu kako opet jaše oko onih bačava. Od samog sam razmišljanja o tome već narajcan. Imaš planova za večeras, Crvstal?« »Samo sanjaj, stari.« »To sam i mislio.« S očiglednim se bolnim naporom Gus podigao sa stolice i odšepesao do džuboksa. Wick dovrši svoje pivo. »Hvala za sve, Crvstal. Bilo je super popričati s vama. Primate li kreditne kartice?« Prije nego je potpisao priznanicu, on doda velikodušnu napojnicu i dovoljno za još jedno pivo. »Otvorite još jedno za Guša. S mojim pozdravima.« »Bit će mu drago. Nisam nikad vidjela da je odbio besplatno piće.« Pokušavajući se doimati nonšalantno, on reče: »Ranije ste spomenuli da su Rennie roditelji poslali u internat. Sto im je prevršilo mjeru? Zašto su je se htjeli riješiti?« »A to.« Crvstal ugura spuznutu ukosnicu natrag u klupko kose. »Ubila je čovjeka.« 152 Sandra Brouin Poglavlje 11. + *^ --" »Molim?« »Dobro si čuo, Orene. Ubila je čovjeka.« »Koga?« »Još ne znam.« »Kada?« »Ni to ne znam.« »Gdje si?« »Vraćam se.« »Odakle?« »Iz Daltona.« »Otišao si u Dalton? Mislio sam da ideš u krevet prespavati dan.« »Hoćeš li ovo čuti ili nećeš?« »Kako si saznao da je nekog ubila?« »Rekla mi je Crvstal.« »A ja bih trebao znati tko je Crvstal?« Wick mu prepriča veći dio svoga razgovora s konobaricom u Wagon Wheelu. Kad je završio, Oren reče: »Je li vjerodostojna, što misliš?« »Kao i FBI. Čitav život živi tamo, poznaje sve u •',• Zaluđenost '53 gradu. Kafić je epicentar te zajednice. U<^ zašto bi lagala?« štalom, »Da te impresionira?« »Pa, i bio sam impresioniran, ali ne mislim ^ zato Crvstal sve ispričala.« a mi je »Onda za šalac?« »Ne bih rekao. Nije tip koji bi lagao iz »Pa, tvoja je frendica, ne moja. Ja ću ti rovati na riječ. Je li znala da si murjak?« ati vje»Ja nisam murjak.« »Kriste«, mumljao je Oren. »Je li ili nije 2t^ »Nije.« "' »Pa zašto je onda otkrivala sve te informaciv nom neznancu?« ^ t°Uil»Mislila je da sam sladak.« »Sladak?« »Tako je rekla. Ali mislim da Gus i nije \ očaran.« Wick se zasmijulji, zamišljajući Oiv 'o tako bezglasno broji do deset. a kako Napokon reče: »Natjerat ćeš me da te pit., Wick se nasmije pa gotovo od riječi do rijc\ i, ha?« svoj razgovor s umirovljenim jahačem bikov^ ponovi nie Newton je potpirivala njegove ugasle y. »Ren-je mrzio njenog starog. Prema tvom istraživ. lre> ali Dan je bio uspješan poslovni čovjek, je l' taj^ nJu> T. »I lokalno vucaralo.« ^«
»Pa ipak, nije bio omiljen u gradu. Gu nazvao 'kučkinim sinom najgore vrste', što ^i" ga je vedeno na policijski rječnik dalo smjestiti * okolicu kurcocuclača.« Oren se osvrnuo na sve to, naposljetku »Rennie Newton je bila divljakuša? Promisk|| ''etna?« 154 Sandra Broivn »Oboje su rekli da se naša Rennie rado bavila jahanjem, hm.« »Glasine o njoj su mogle biti pretjerane. Kad se jednom uništi ugled neke cure, samo ide nizbrdo.« »Gus je to i priznao«, reče Wick »U svakom slučaju, sigurno kao dan ne pristaje uz sadašnju sliku doktorice Newton.« »To je sigurno.« »Pa tko je ta žena?« upita Oren frustrirano. »Što je stvarnost, a što poza? Hoće li, molim vas, ustati prava Rennie Nevvton?« Wick nije imao što dodati. Bio je još zbunjeniji od Orena. Pogotovo nakon onog otkantavanja koje je još uvijek peklo. Da bi postala onako dobra u odbijanju pažnje nekog muškarca, morala je imati puno prakse, što je bilo proturječno onomu što je danas čuo. Oren reče: »Razgovorljiva Crvstal ti nije rekla pravu istinu oko ubojstva?« »Kakvog ubojstva?« »Ona je ubila čovjeka, Wick.« »Ne znamo je li to bilo ubojstvo. Mogla je to biti nesreća u lovu, zalutali teniski servis, nezgoda na brodu, ili - « »Ili je možda nekog jadnika uševila u infarkt. Jesi li provjerio s lokalnom policijom?« »Nemam značku pa nisam mogao uplesati i početi postavljati pitanja o smrtnom slučaju kad nisam znao čak ni prirodu zločina - ako je uopće i bio zločin. Nisam znao ime žrtve niti kad se zbio događaj.« »Novinska arhiva?« »Nedjelja je. Neki je srednjoškolac čuvao telefon, ali su uredi bili zaključani. Kao i državne službe i sudnica.« Zaludenost 155 »Javna knjižnica?« »Zatvorena radi preuređenja. Knjige se mogu posuđivati iz bibliobusa parkiranog u Crockettovoj ulici, ali nikakav materijal za istraživanje nije dostupan.« Oren frustrirano uzdahne. »Nisam mogao tlačiti Crvstal za daljnjim informacijama«, nastavi Wick. »Još sam bio u šoku od njezine bombastične izjave kad je umarširao gradski base-ball-klub. Tek su bili završili s treningom, ugrijani, žedni, zahtijevajući svoje pivo i hamburgere. Crvstal je imala pune ruke posla.« »Osim toga, da sam nastavio razgovarati o curi koju sam trebao usputno poznavati prije sto godina, Crvstal je mogla postati sumnjičava i zašutjeli. Neki mi je instinkt govorio da joj se ne bih toliko svidio da je znala da sam murjak.« »Ti nisi murjak.« »Točno. To sam i mislio.« »A što je sa starim? Onim Gušom. Je li on imao što drugo reći?« »Počeo je razgovarati s nekim svojim klonom o starim dobrim vremenima u areni rodea. Nisam ih onda mogao prekinuti i udaviti ga s još nekim pitanjem.« »Možda nisi želio čuti odgovore.« »Što ti to znači?« »Ništa.« Bio je Wickov red da odbroji do deset. Posljednja je dva dana Oren bacao takve zalogaje mamca. Wick ih je prepoznao i odbijao zagristi. Oren je želio znati sviđa li mu se ili ne Rennie Newton, bez obzira na njezinu moguću povezanost s ubojstvom. To nije bila tema o kojoj je želio raspravljati, čak niti samoanalizirati. 156 Sandra Broum »Pokušao sam saznati više, Orene. Vozikao sam se okolo po Daltonu vidjeti što mogu pronaći, ali nije bilo svrhe. Čim se vratim u Fort Worth idem na internet pogledati čega ima, ali nisam ponio svoj laptop -« »Shvatio sam, shvatio sam«, reče Oren. »Učinio si sve što si mogao.« »Hvala.« Nakon duge tišine Oren reče: »I, što misliš?« »O čemu?«
»O njoj, Wick. Kvragu! O kome pričamo?« ; »Vrapcu, ne znam što misliti. Moramo saznati kako je završio taj 'smrtni slučaj'.« »Osim od nekoga mrtvoga.« Wickovo strpljenje spuzne još jedan čvor, ali on zadrži intonaciju glasa: »Dok ne saznamo sve činjenice, ne bismo trebali brzati u zaključcima.« »Odnijela je život.« Reče Oren kao da je njemu to dovoljno, a vjerojatno je i bilo. Imao je nepokolebljiv kriterij za dobro i zlo i nije mnogo važnosti polagao u olakotne okolnosti. »Jutros je spasila dva«, reče tiho Wick. »Pokušavaš me natjerati da se loše osjećam?« »Ne, jedino mislim da je to više nego fer jednadžba. Barem je dovoljno dobra da joj se vjeruje dok se ne dokaže suprotno, nije li?« Tišina postane napeta poput umornih mišića na stražnjoj strani Wickova vrata. Fukcionirao je već dvadeset četiri sata bez sna i s pet sati vožnje, i počeo je to osjećati. »Čuj, Orene, moram malo odspavati prije večerašnje smjene. Možeš me zamijeniti prva dva sata?« »Ako mi prvo učiniš uslugu.« »Kakvu?« Zaluđenost 157 »Ti si na državnoj cesti broj dvadeset, ha? Zapadno od Fort Wortha?« »Aha. Još nisam došao do Weatherforda.« »Dobro, nećeš se morati vraćati.« »Kamo idem?« Rennie nježno pritisne slabine konja i on poslušno ubrza korak. Kupila ga je kao ždrijebe prije tri godine i provela sate učeći ga da odgovori na najmanji pomak uzde, pregibanje mišića nogu, pritisak njezinih peta. Od pet konja u njezinoj staji, ovaj joj je vjerojatno bio miljenik jer je bio tako inteligentan i otvoren podražajima. Kad je jahala bez sedla, kao danas, praktički su se pokretali kao jedno čak i bez uzda i zvala. Na sve je odgovarao bez napora, što je njoj danas popodne bilo potrebno. Hitno je vađenje slezene u gluho doba noći bilo poprilično zamršeno. Ozljeda je bila teška i organ dovela u stanje onome sirovog hamburgera. Doslovno joj se raspao u rukama kad ga je pokušala odstraniti. No uspješno ga je uklonila i zakrpala ostale unutarnje ozljede pacijenta. Kako njegove ozljede glave nisu prouzročile nikakvo trajno oštećenje, preživjet će i oporaviti se. Njegovi su očajni supruga i roditelji jecali od zahvalnosti što mu je spasila život. Puknuće slijepog crijeva nakon toga bilo je jednostavno u usporedbi, ali je bilo jednako ispunjavajuće javiti dobre vijesti pacijentičinu tjeskobnom suprugu. U njezinu je poštanskom odjeljku u bolnici bilo pismo upravnog vijeća, s pismenom ponudom o kojoj su je obavijestili ranije tijekom tjedna i ponovljeno izrečenom nadom da će prihvatiti poziciju šefice kirurgije. J 58 Sandra Broivn Također je dobila i poruku od Myrne Hovvell kojom joj zahvaljuje za cvjetni aranžman što ga je poslala na Leejevu sahranu. Završavala je potičući Rennie da prihvati mjesto ispražnjeno smrću njezina muža. »Lee bi bio zadovoljan«, rekla je. Rennie je i dalje dvojila nad tom odlukom. Pismo upravnog vijeća i Myrnina poruka uklonili su njezine dvojbe u smislu iskorištavanja Leejeve prerane smrti, ali je nisu mogli osloboditi sumnje detektiva Wesleya. Jutros je dobro obavila svoj posao i produljila živote ljudi koji su mogli umrijeti. Zamoljena je stupiti na položaj koji je željela prihvatiti. Trebala bi se osjećati oduševljenom, i biti sposobna uživati u nedjeljnom popodnevu privremeno slobodna od zahtjevnih odgovornosti i ozbiljnih odluka. Ali se nije mogla opustiti zbog kasnog sinoćnjeg Lozadina poziva. Njegov je upad u njezin život uznemirio njezin smisao za red i utjecao na golemu profesionalnu odluku. Kako bi uopće mogla prihvatiti ponudu vijeća znajući da će je, ako to učini, Wesley temeljitije istražiti? A ako detektiv ikad otkrije da ju je Lozada zvao... Prokletstvo! Užasavala ga se i koža joj se ježila od njega. Nikad je u stvari nije ni taknuo, ali je njegov glas imao neku taktilnu karakteristiku zbog koje se osjećala kao da je miluje svakom izgovorenom riječi. Zašto je, za ime svijeta, odabrao nju za predmet svog obožavanja? Sigurno ga nije podsticala ni pogledom ni riječju ni djelom. Posve suprotno. Obično je njezino omalovažavanje bilo dovoljno učinkovito čak i kod najupornijih potencijalnih zavodnika. Oko bolnice i u poznatim krugovima znala je za svoju reputaciju hladne i rezervirane. Odbijeni muškarci, i Zaluđenost 159
oženjeni i slobodni, govorili su o njoj nelaskavim, ponekad ružnim, izrazima. Ona je prihvaćala zajedljiva govorkanja kao cijenu koju mora platiti kako bi je ostavili na miru. Ali je Lozada bio drugačiji. Njega neće moći lako obeshrabriti. Razljućena tom pomisli, ona još jednom stisne bokove konja koji pojuri u punom galopu. Trčao je kao da je samo čekao povoljnu priliku sve dok nije dobio suptilnu naredbu. Sad kad mu je dala svoju privolu, stavio je svoje moćne mišiće u funkciju za koju su stvoreni. Kopita su mu grmjela preko suhog tla, dižući oblak prašine koji ih je pratio. Uvijek je trčao sa srcem, ali se ovog popodneva činilo da galopira s većom odluč-nošću no obično. Njezini su se prsti upleli u njegovu grivu. Vreli joj je vjetar ribao obraze i smaknuo šešir. Ona ga pusti. Jašući na konju u punom trku, bilo je jedino vrijeme kad se osjećala potpuno slobodnom. Za kratak je period mogla ostaviti za sobom ružne uspomene koje nikad nije uspjela posve potisnuti. Krajičkom oka ona primijeti pokret i okrene glavu kako bi vidjela kamionet na cesti s druge strane ograde od bodljikave žice. Vozač je vozio usporedo s njom. Sad je razumjela želju konja za galopom. Suprotstavljao je vlastitu brzinu i izdržljivost onoj stroja koji je izradio čovjek. Nikad se ranije nije utrkivala na ovom konju. Možda bi trebala. Možda se on osjeća prevarenim. Možda joj se želi dokazati. Možda bi se ona trebala dokazati njemu. »Dobro, mali. Zaslužio si to.« 160 Sandra Brown Ona se nagne nisko na njegov vrat i stisne ga koljenima. Trenutačno osjeti navalu obnovljene energije. Pretrčao je kamionet za duljinu nosa. Vozilo ubrza. Konj se vine, potaknut kamionetom. Rennie se glasno nasmije. Ovo je bila njegova trka. Ona se samo držala i, Bože, osjećaj je bio predivan. Trčali su u punom galopu barem tri minute, ostajući nos do nosa sa sportskim kamionetom. Ispred sebe Rennie ugleda kako se pojavljuju njezina kuća i staja. Za šezdeset će sekunda biti kod ograde. Sad bi ga trebala početi postupno usporavati tako da ga može potpuno zaustaviti, sići s njega i otvoriti vrata na ogradi. Ali je bila nevoljka predati trku. Zbog Lozadina se telefonskog poziva osjećala uplašeno i ranjivo. Morala si je dokazati da se ne boji nikoga niti je ranjiva zbog ičega. Nikad, nikad više. Osim toga, kako bi mogla prevariti svoga konja da ne dobije trku, kad se svim svojim silama trudio pobijediti? »Jesi li za?« Činilo se da razumije. On ubrza, samo trunku, ali je to mogla osjetiti na mišićima svojih nogu. »Dobro, onda. Idemo.« Srce joj je lupalo u ritmu topota njegovih kopita. Hranila se opasnošću pothvata. Jače je stisnula oštru dlaku njegove grive. Osjetila je da je kamionet počeo zaostajati, ali to nije odvratilo ni nju ni konja. Već su pobijedili, ali su ovo morali učiniti. »Idemo.« Ona nalegne na njega i konj skoči u zrak. Preskočio je ogradu metar više nego je trebalo i doskočio tvrdo, ali elegantno s druge strane. Opet se Rennie glasno nasmije. Zbog zvuka loma snažno povuče grivu i okrene Zaluđenost 161 konja u uskom polukrugu. Kamionet je stao tik uz njezina ulazna vrata ograde. Bio je izgubljen u gustom oblaku prašine. Kako se prašina počela slijegati, ona primijeti da vozač nije računao na prosuti šljunak na cesti. Vjerojatno je prebrzo zakočio. Lakši se stražnji dio zaokrenuo i zabio u metalni stup vrata. Stup je bio nedirnut. Šteta se na kamionetu tek trebala vidjeti. Ali Rennie je bila zabrinuta za vozača. Spuznula je s konja i potrčala prema vratima. »Jeste li dobro?« Vrata su bila klizna. Ona ih otkotrlja u stranu i potrči prema vozačkoj strani kabine. »Gospodine?« Glava mu je ležala na upravljaču i isprva je mislila da je onesviješten od udarca. Ali kad mu je dotakla rame kroz otvoreni prozor, on zaječi i postepeno se uspravi. Odgurne svoj kaubojski šešir i skine sunčane naočale. »Ne koristite baš mom egu, doktorice Newton.« Ona se zapravo odmakne od iznenađenja. Bio je to muškarac sa svadbe. »Što radite tu?« »Gubim trku.« On kimne prema konju. »To je neki konj.« Pa pogleda prema njoj. »A i neki jahač. Izgubili ste šešir tamo negdje.« »Ne vjerujem što vidim!« uskliknula je Ijutito. »Kako ste stigli ovamo?« »Preko državne broj dvadeset, pa sjeverno po cesti Farm do ceste Market.« Uputila mu je pogled za u zemlju propasti. »Dobro, dobro, njuškao sam okolo dok vas nisam našao.« »Njuškali ste okolo?« »Po bolnici. Ne mogu vjerovati da ste tu brzonogu 162
Sandra Broivn mrcinu jahali bez sedla. Uvijek to radite? Nije li to opasno?« »Ne koliko je opasno kad vas pronađe totalni stranac. Nitko u bolnici vani ne bi dao osobne informacije.« On otkopča svoj pojas, otvori vrata i izađe. »Ja nisam totalni stranac, ali ste u pravu. Lagao sam. Došao sam do informacija preko interneta. Vi ste vlasnica ovoga ovdje. Postoje dokumenti o tome. Podaci o porezu na imovinu i takve stvari. Nazvao sam bolnicu i kad su mi rekli da danas ne radite, pomislio sam da bih vas možda mogao uhvatiti ovdje.« On slegne ramenima. »Ionako mi je trebala nedjeljna vožnja.« Govoreći, prilazio je stražnjem dijelu svoga kamioneta procijeniti oštećenje. Sagnuo se i pregledao vertikalno udubljenje na stražnjim vratašcima. Bilo je dugo oko petnaest centimetara i oko centimetara duboko, boja je bila ogrebena. Činilo se da kamionet nije pretrpio nikakvu štetu osim toga. On prstom prođe po udubini, pa otrese prašinu s ruku uspravljajući se. »To bi se trebalo moći ispolirati da se ne vidi.« »Gospodine - « <: »Wick.« , jj »Dala sam vam - « »Priliku grude snijega u paklu.« »Pa zašto ste onda došli?« »Nisam imao što izgubiti.« »Vrijeme. Imali ste vrijeme koje ste izgubili. Pa da vam ga onda nešto uštedim, gospodine Threadgill.« Njegove se obrve izviju. Očigledno je on bio impreZaluđenost 163 sioniran time što mu je zapamtila ime, a ona se pitala zašto ga je zapamtila. »Nisam slobodna za...« Kad je oklijevala on se iščekujući nagne prema naprijed. »Bilo što«, dovrši ona. »Spoj. Hmm... Što god ste imali na umu, nisam zainteresirana.« »Jeste li udani?« »Ne.« ''s »Zaručeni?« >, • "*' »Nisam ništa niti to želim biti.« »Ha. Je li ta averzija općenita stvar ili vam se naročito ja ne sviđam?« »Ono što mi se sviđa je moja privatnost.« »Hej«, reče on, šireći ruke u stranu. »Ja znam čuvati tajnu. Iskušajte me. Recite mi neku tajnu i vidite hoću li je ponijeti u grob.« »Nemam tajni.« »Dajte onda da vam odam neke svoje. Imam nekoliko dobrih.« Imao je malo iskrivljen prednji zub koji je pojačavao dojam nestašnosti njegova osmijeha, što je vjerojatno držao razoružavajućim. »Zbogom, gospodine Threadgill.« Ona mu okrene leđa i krene prema vratima. Nakon što ih je prošla, uklizi ih na mjesto uz odlučan zveket željeza. r, »Stanite. Samo sekundu?« ^-f Bio je zgodan i šarmantan, i to je znao. Već je imala posla s njegovom sortom. Presamouvjereni i arogantni, vjerovali su da im nitko, posebno jedna žena, ne može odoljeti. »Molim vas, doktorice Newton?« Nije bila ni izdaleka bijesna kao što se pretvarala ili 164 Sandra Broivn trebala biti. Usprkos svojoj odlučnosti da se ne okrene, to učini. »Što?« »Htio sam se ispričati za onu pozdravnu primjedbu sinoć.« »Ne sjećam je se«, lagala je. »O vašim ustima i prljavom snu? To nije bilo u redu.« To nije bila presamouvjerena i arogantna izjava i razoružavajući je cerek iščeznuo. Barem se na površini doimao iskrenim. Osim toga, ako napuse tu primjedbu, on može pomisliti da ju je pogodila. A je. Malo. Ali mu nije mogla dopustiti da to sazna. »Isprika uvažena.« »Bio sam... Pa, što već bilo - nije bilo u redu.« »Možda sam pretjerala s reakcijom kad ste dali napojnicu poslužitelju.« On polako priđe vratima. »Možda bismo mogli probati još jednom.« »Ne bih se složila.« »Što bi se loše moglo dogoditi?« Ona okrene glavu na stranu i zagleda se u daljinu. Nekomu drugom ovo ne bi bila velebna odluka. Njoj je bila jednaka skoku s vrha planine u nepouzdanom padobranskom letenju.
Kad su se njezine oči vratile na njega, on je zurio ravno u nju. I premda mu u očima više nije bilo šaljivog sjaja, bile su jednako uznemirujuće. Što bi se loše moglo dogoditi? Možda ništa ili samo sve. U svakom slučaju, nije bilo vrijedno rizika. Zbog čega je sve bilo još više iznenađujuće kad se začula kako govori: »Na trgu ima jedna slastičarnica.« »U Weatherfordu?« »Mislila sam svratiti onamo kad završim sa svime Začuđenost 165 što moram učiniti, na putu kući. Možete me tamo pričekati.« »Pomoći ću vam u tome što morate napraviti.« »Navikla sam sama obavljati stvari za sebe.« »To vjerujem«, reče on ozbiljno. Zatim se okrene i započne trčati niz cestu. ^ »Kamo idete?« •«*•*'•: * On dovikne: »Po vaš šešir.« 166 Sandra Brown
Trebalo joj je sat i pol da obavi svoje poslove. Prvo je prošetala konja po ograđenom pašnjaku kako bi se ohladio, pa ga je uvela u staju. Rustikalni je eksterijer varao. Wick je malo znao o stajama, ali je ova izgledala moderno. »Imam prvoklasne konje«, rekla je kao odgovor na njegov kompliment. »Zaslužuju prvoklasan dom.« On nije bio nikakav stručnjak za konje, ali nije trebao mnogo znati da prepozna impresivne životinje. Rennie je trljala konja, polako i metodično, čitavo mu vrijeme nježno govoreći. Wick je stajao pokraj nje dok je češljala dugu konjsku grivu. »Čini se da razumije što mu govorite.« Ona se uvrijedi. »A zašto ne bi?« »Nisam znao da konji posjeduju jezične vještine.« »Moji da.« Očiju sjajnih od ljubavi i ponosa, ona prođe rukom preko konjske glatke dlake. »Barem sa mnom.« »Onda je to vjerojatno vaš talent, a ne onaj konja.« Ona se okrenula odgovoriti, ali je očito imala osjećaj da preblizu stoje. Prošavši ispod glave konja, ona Zaluđenost 167 se pomakne na drugu sranu. Neobeshrabren, Wick pođe za njom. »Ima li ovo jezično čudo ime?« »Beade.« »Neobično. Znači li što?« »Sviđa mi se kako zvuči.« »Ne objašnjavate puno, ha?« »Ne.« Zatim ga pogleda pa se oboje nasmiju. »A vi puno pitate.« »Znatiželjan sam po prirodi. Često se utrkujete s Beade?« »Samo kad ga izazove kamionet.« Ona se odmakne, ali preko ramena baci pogled na njega i to je bilo najbliže što je prišla očijukanju. Ili je možda bila smrtno ozbiljna i samo je izgledalo kao očijukanje zbog njezinih uskih traperica i duge plave pletenice koja joj je visjela niz leda ispod slamnatog kaubojskog šešira zbog kojeg je pretrčao dva kilometra kako bi ga vratio. Možda je njemu to izgledalo kao očijukanje jer je tako htio. Nakon što su napunjene sve posude za zob i nakon što se oprostila sa svakim konjem posebno, ona ga povede putem od staje do kuće. Ispričala se kad je ulazila unutra. »Slobodno se smjestite na ljuljačku.« »Baš sam to imao na umu.« Radije nego da postavi pitanje zašto nije pozvan unutra, on sjedne na ljuljačku i odgurne se. »Ne žurite.« »Ako se pojavi Toby, recite mu da ću odmah izaći.« »Toby?« Ali je već iščezla unutra i Toby je ostao tajanstven idućih nekoliko minuta, kad se neki muškarac dovezao u rasklimanom kamionetu. Izašao je iz kabine i zastao na mjestu buljeći u Wicka prije nego je prišao 168 Sandra Brown
stepenicama koje su vodile na trijem. Wick se ne bi iznenadio da je čuo zveket mamuza. Bio je visok, grudnoga koša kao bačve. Sijeda mu se kosa kovrčala ispod kaubojskog šešira s mrljama od znoja. Kad je skinuo sunčane naočale, njegove su duboko usađene oči podsjetile Wicka na zastrašujuće muškarce od zakona iz klasičnih vesterna. Othrvao se nagonu da kaže »Hej šerife«. Nekako mu se činilo da Tobvju humor ne bi baš sjeo. »Gdje je Rennie?« Nije neki pozdrav, je li? »Unutra. Ako ste vi Toby, rekla je da pričekate, da će skoro izaći.« On sjedne na ogradu trijema, podboči Lucchese čizmu veličine 46 - bez mamuza - na suprotno koljeno, presloži ruke preko prsa i otvoreno stane zuriti u Wicka. l »Lijep dan«, ponudi Wick. »Ako tako kažete.« i Dobro, Toby ga je mrzio već iz viđenja. Zašto? Nakon dulje tišine koju je prekidala samo škripq lanca ljuljačke, starac zapita: »Živite tu negdje?« »U Fort Worthu.« Frknuo je kao da je Wick odgovorio »Živim ir Sodomi, baš s druge strane Gomore«. »Bok, Toby.« Rennie se pojavi iz kuće i pridruži im se na trijemu. Toby ustane i otrese šešir. »Rennie.« »Kako si?« »Dobro. Sve je kako si željela?« »To me pitaš svaki put kad dođem i odgovor je uvijek isti. Sve je savršeno.« Način na koji mu se smiješila ljubomornog bi muškarca učinio ubojitim. Wick Začuđenost J 69 se bojao definirati iskru koju je zapalio u njemu. »Jesi li upoznao gospodina Threadgilla?« »Tako daleko još nismo stigli.« Wick ustane, ispruži ruku i kaže svoje puno ime. »Toby Robbins.« Činilo se da oklijeva rukovati se, ali ipak je. Ruke su mu se činile još grubljima od Gusovih. Dlan mu je bio bodljikav od žuljeva. »Toby je vlasnik susjednog ranca«, objasni Rennie. »Brine se za konje umjesto mene. Ponekad prođe tjedan i više između mojih izleta ovamo.« »Znači da vas je dobro imati u blizini.« Toby ga je ignorirao i obratio se Rennie. »Veterinar je bio ovaj tjedan i sve ih je dobrano pregledao. Nije bilo nikakvog problema koji bi uočio.« »Ni ja nisam ništa opazila, ali sam htjela biti sigurna. Hvala ti što si organizirao njegov posjet. Hoće li mi poslati račun?« »Ostavio ga je meni.« On izvadi omotnicu iz džepa na košulji i doda joj ga. »Hvala. Sredit ću to sutra.« Ona ugura omotnicu u svoju torbicu. »Je li se još pojavljivao onaj ris?« »Ne otkako je zgrabio ono tele prije nekoliko tjedana. Nadam se da smo ga dovoljno prestrašili. Mislim da ga je koji od mojih metaka možda ranio. Možda je otpuzao i krepao ili se samo preselio na susretljivije lovno područje.« Wick ne bi pomislio da je čovjek bio sposoban za osmijeh, ali je bio i Rennie mu je uzvratila. »Nadam se da si u pravu.« »To je -velika živina«, nastavio je Toby. »Najveća na koju sam ikada naišao, ali mislim da je više nećemo vidjeti.« »Pa,« reče Rennie, »baš smo se spremali otići.« 270 Sandra Broivn »Ne dajte da vas ja zadržavam. Kuća je zatvorena?« »Zaključala sam kad sam izlazila.« Toby joj mahne da krene ispred njega pa sve troje krenu niz stepenice trijema. »Ima nešto posebno što bi htjela da obavim ovaj tjedan?« pitao je. »Ne mogu se ovako napamet ničega sjetiti. Ako se sjetim, nazvat ću te. Samo mi se dobro pobrini za konje.« »Normalno.« »Pozdravi Corinne.« »Hoću.« Pa nadigne šešir prema njoj i Wicku opali takav pogled da su mu se stisla jaja, te ponovo natakne sunčane naočale, popne se u svoj kamionet i odveze se. Rennie kući i staji uputi čeznutljiv pogled pa najavi: »Spremna sam.« Slastičarnica je bila u svom nedjeljnopopodnevnom poslu. Kad se jedan od malih stolova od kovanog željeza oslobodio, Rennie ga pričuva dok je Wick stajao u redu kako bi naručio dva sladoledna kupa s vrućim preljevom od čokolade. Noseći ih natrag do stola, razmišljao je kako će od Crvstalina pudinga
od banane i ovoga kupa vjerojatno danas nabaciti koju kilu. Već su dobro zaorali u sladoled kad Rennie upita: »Imate li ikada napadaje panike?« Izrečeno tako nenadano, pitanje ga zapanji: »Molim?« Ona brzo slegne ramenima. »Primijetila sam gumicu na vašem zapešću. Bila je tamo i sinoć, također.« Zcdudenost 171 »Oh. To. To je, hm, samo stara navika. Ne sjećam se kad sam je započeo nositi, niti zašto.« Ona kimne, ali ga je pažljivo motrila. »Katkad se ljude koji pate od akutne tjeskobe potiče na nošenje gumice oko zapešća. Ako osjete nailazak napadaja panike, mogu zatezati i otpuštati gumenu vrpčicu. Ponekad to zadrži lažni signal koji njihovom mozgu javlja da su u smrtnoj opasnosti. To onda odagna paniku.« »Aha. Nisam to znao.« U tišini su dokrajčili sladoled. Kad je Rennie bila gotova, izvuče ubrus iz držača u sredini stola i obriše usne. Da itko može poželjeti snove koje će imati, Wick bi poželio jedan prljav o njezinim ustima. Tomu bi se vrijedilo veseliti. »Zbog čega ste pomislili da bih mogla posjedovati imanje izvan grada?« upitala je. »Sinoć kad sam vas otpratio do auta vidio sam sedlo na stražnjem sjedalu.« »Mogla sam biti učlanjena u jahački klub.« »Mogli ste biti i član kanadske policijske konjice također, ali nisam mislio da jeste.« »Vrlo ste pametni.« »Hvala. Ali vjerojatno nisam pametan koliko mislim da jesam.« »To je trebala biti moja sljedeća opservacija.« Osmijeh joj je preobrazio lice. Nažalost, nije se često smijala. Čitavog je popodneva tražio dokaze postojanja smjele jahačice oko bačava koja je spavala okolo i zbog koje su daltonski momci stajali po trojica u visinu kako bi je vidjeli. Nije našao nijedan. Osim odjeće. U trapericama joj je guza stvarno izgledala 172 Sandra Broivn sočno, ali je to jedina njezina osobina koja se tako mogla nazvati. Što se dogodilo toj divljoj, bezbrižnoj curi? pitao se. I tko je ova strogo suzdržana žena koja je zauzela njezino mjesto? Zanimalo ga je što je uzrokovalo takav dramatičan preobražaj. Rennie je bila zagonetka koju je on želio riješiti bez obzira na to je li ili nije Lozadin klijent. Njegov ju je zagonetni pogled sigurno morao uznemiriti, jer ona iznenada objavi: »Morala bih krenuti.« »Kako to?« »Moram obaviti neke stvari.« To je bilo ono što je rekla. Ono što je njezin izraz lica odašiljač bilo je Tebe se to uopće ne tiče. Hvatao se za nešto drugo o čemu bi razgovarali da ona ne pobjegne. »Koliko jutara imate tamo?« »Dvjesto dvadeset.« »Ah, to je krasno. Lijepo mjesto za bijeg od problema.« »Čime se bavite, Wick?« Pa, trenutno je u vodstvu. Još uvijek je sjedila, i zanimala se za njega i napokon ga zazvala po imenu. »Računalnim programima.« »Prodaja?« »I dizajn.« »Hmm.« »Što?« »Samo sam primijetila.« »Što?« pokušao je on. »Ne mogu vas zamisliti sputanog za stolom čitav dan kako radite na računalnim programima.« »Vrlo oštroumno. Moj je posao pakleno dosadan.« »Pa zašto se onda ne bavite nečim drugim?« Zaluđenost 173 »Baš tražim. Pretpostavljam da bi se moglo reći da još nisam pronašao svoje mjesto.« »Ne znate što želite biti kad odrastete?« On se nasmije. »Tako nekako.« Pomaknuvši svoju praznu zdjelicu u stranu, on nasloni ruke na stol. »Doimali ste se vrlo tužnom kad ste danas otišli. Sigurno jako volite biti na rancu.« »Jako. Volim tu kuću.« Iz onoga što je vidio, mogao je razumjeti zašto. Imala je ugodan dom u Fort Worthu, ali mu se kuća više sviđala. Bila je to tipična dvokatnica rančerskog stila s eksterijerom od prirodnog kamena i
cedrovine i dubokim trijemom koji se protezao njenom cijelom duljinom. Opuštena, ali sa stilom. I s mnogo prostora za jednu osobu. Je li se njome uopće služila samo jedna osoba? Možda se Toby skrbio za više no samo za konje? Wick je podrazumijevao da je spomenuta Corrine gospođa Robbins, ali je mogla biti i postarija teta ili oštrodlaki terijer. »Dugo poznajete Tobvja i Corrine?« »Da.« »Imaju li djece?« »Troje. Upravo su dobili svoje peto unuče.« Dobro. Oni su bili par, a bilo je malo vjerojatno da bi dida Toby prespavao u Rennienoj kući na rancu. »Ne bojite li se ostati ondje posve sami?« »Zašto bih se bojala?« On podigne jedno rame. »Žena sama. Udaljena lokacija.« Ona žurno pokupi svoju torbu i ugura stolac na mjesto. »Ljudi čekaju stol. U svakom slučaju, vrijeme je da se vratim u Fort Worth. Hvala na sladoledu.« J 74 Sandra Broivn Ona krene prema izlazu. Wick skoro pokosi četveročlanu obitelj pojurivši van za njom. Kad je stigao do njezina jeepa, ona je sjedala na vozačko mjesto. »Hej, usporite. Što sam rekao?« »Ništa.« l »Pa čemu onda iznenadan bijeg?« .< »Moram se vratiti, to je sve.« i »Rennie, olimpijski trkači ne jure ovako brzo. Što nije u redu?« Ona ugura ključ u kontakt-bravu, pa se okrene prema njemu, zažarenih očiju. »Vaša insinuacija da mi je potrebna zaštita.« »Nisam ništa takvoga insinuirao.« »Jeste li se nadali pozivu da uđete i zaštitite me?« »Samo sam razgovarao. Pripisujete hrpu gluposti nedužnom pitanju.« Natezali su se oko kontrole vrata. »Čujte, kad već govorimo o strahu, popričajmo 0 mom.« »Vašem?« »Aha. Preplašili ste me nasmrt.« Ona prestane povlačiti vrata i pogleda ga čekajući objašnjenje. »Bogatiji ste od mene, pametniji od mene.« On baci pogled na kvaku na vratima. »Gotovo snažni kao ja 1 bojim se da biste me vjerojatno dobili u trčanju.« Ona pogne glavu, a on ugleda tračak osmijeha. On iskoristi prednost. »Večerajte sa mnom, Rennie.« »Zašto?« »Pa, kao prvo, zato što ću biti gladan čim ovaj sladoled popusti.« »Taj je sladoled bio moja večera.« »Dobro, ne moramo jesti. Možemo otići u kino. U šetnju. Bilo što. Samo bih želio biti s vama.« Ona okrene ključ i upali motor. »Zbogom, Wick.« Zaluđenost 175 »Čekajte.« Pa tiho doda: »Molim vas«, što je spriječi da ponovo posegne za vratima. »Zašto uvijek bježite od mene?« »Već sam vam rekla. Nisam - « »Znam, znam, niste slobodni. Viđate li nekoga?« »Da.« Samo da nije Lozada, mislio je. »Pacijente«, reče ona. »Viđam pacijente.« »Svaki dan večerate s njima?« On joj uputi jedan od svojih najboljih osmijeha-tužnog-šteneta, ali mu ne donese čak ni jedan njezin poluosmijeh. Ona se okrene od njega i stane gledati kroz vjetrobran nekoliko bremenitih trenutaka. »Vrlo ste zahtjevni, Wick.« »Hvala. Ali ...?« »Ali bi stvari trebale stajati ondje gdje su ostale sinoć.« »To je bilo nigdje.« »Točno.« »Pa, ja nisam bio zadovoljan s takvim stanjem stvari.« »Morat ćete biti. Onda sam to probala razjasniti. I sad vam opet ponavljam. Ne mogu, ne želim vas
ponovo vidjeti. Ne bi imalo smisla.« Okrećući mu leđa, ona doda: »I neću se predomisliti.« On je dugo pretraživao njezine oči. Naposljetku, pruži ruku prema njezinu licu. Ona prošapće: »Nemoj.« Ali je on ne dotakne. Podigne pramen kose s njezina obraza i zatakne joj ga pod šešir. Prsti su mu zastali tamo tik iznad njezina uha nekoliko sekunda prije nego je povukao ruku. On tiho reče: »Vozit ću iza tebe, da znam da si sigurno stigla.« 176 Sandra Broivn »Neću da to radiš.« »Već znam gdje stanuješ.« »Nećeš biti pozvan unutra, Wick.< »Vozit ću iza tebe.« On se izmakne i zatvori vrata njezina auta. Ona se odveze, nije čak ni mahnula. Unatoč tomu, održao je svoje obećanje. Slijedio ju je sve do kuće i kad se uvezla u garažu, on dvaput potrubi za zbogom. Nazvala je bolnicu provjeriti svoje postoperativne slučajeve gdje joj je rečeno da dežurni liječnici nisu imali ništa izvijestiti. Stanje pacijenta kojemu je izvađena slezena poboljšalo se s osrednjeg na dobro. Sve je bilo u redu. Nakon tog poziva, bila je službeno oslobođena dužnosti za ostatak te večeri. Deset minuta kasnije nama-kala se u vrućoj, pjenušavoj kupki. Duboko je disala usredotočena na opuštanje, no kad je zatvorila oči vidjela je lik Wicka Threadgilla i nasmiješila se, samoj sebi unatoč. Bilo je nemoguće ne smatrati ga privlačnim. Sviđao joj se više od ikoga nakon dugo, dugo vremena. Zato ga više nikad neće vidjeti. Njezina je sposobnost za ljubav prestala postojati. Umrla je zajedno s Ravmondom Collierom onoga sudbonosnog popodneva u radnoj sobi njezina oca. Ubila je taj dio sebe jednako sigurno kao što je Ray-mond bio ubijen. Ili nije umrla? Možda je samo bila uspješno potisnuta. Toliko je učinkovito nijekala normalnu žudnju i toliko dugo da je samu sebe uvjerila da ona za nju više ni ne postoji. Ono uobičajeno za druge žene Zcduđenost 177 nije se odnosilo na nju. Ona nije trebala ljubav i romantiku. Nije trebala nikoga niti išta u svom životu osim posla. Posao je bio ono što je željela, pa je posao bio ono što ju je zadovoljavalo. To je bila njezina mantra, njezina himna. Počela je zvučati šuplje. Njezina se odlučnost da se nikada ne udaje i nema obitelji činila hrabrom u dvadesetim godinama. Sada se pitala: je li prkosila samo sebi kad je donijela tu odluku? Tijekom je godina crta između neovisnosti i usamljenosti postala tako tanka da je sada između to dvoje postojala mala razlika. Ovaj je muškarac, ovaj koščati Wick Threadgill dugih nogu i neukrotive plave kose potaknuo čežnje u njoj koje je davno smatrala umrtvljenima. Nije mu večeras željela reći zbogom. Sviđalo joj se njegovo društvo, ali se bojala onoga što je osjećala kad je on gledao u nju na onakav određeni način. Njegovi su poljupci vjerojatno jednako moćni kao i njegovi osmjesi. Ne da bi ona dopustila poljubac. Ali bi bilo lijepo, kad joj je bio odmaknuo onaj odbjegli pramen kose, da je okrenula glavu samo mrvičak i naslonila obraz na njegov dlan. Samo na tren. Samo Zazvoni telefon. Ona sjedne, razbijajući hrpice pjene na površini vode. Možda je Wick. On je baš dovoljno arogantan, dovoljno uporan da pokuša ponovo. Ali je to isto tako mogao biti i Lozada. Identifikacija pozivatelja nije odavala broja. Oklijevala je, pa pročistila grlo i javila se. »Rennie, jesi li dobro?« l 78 Sandra Broivn
Lozadu je oduševio zvuk njezina plitkog, ubrzanog disanja. Samo je ševa ili strah tjerao ženu na takvo disanje. On bi uz Rennie i u jednom i u drugom uživao. »Zašto me zovete kad sam vam izričito rekla da to ne činite?« »Bio sam zabrinut za tebe, Rennie«, rekao je. »Zovem kako bih se uvjerio da si dobro.« »Zašto ne bih bila?« »Zbog društva u kojem se krećeš.« On nije mogao vjerovati svojim očima kad je stigla kući s Threadgillom koji ju je slijedio u svom kamionetu. Mogao je njihov susret u svatovima odbaciti kao bizarnu slučajnost. Ali dva dana zaredom? Smrdjelo je do neba od policijske taktike.
Threadgill joj je dvaput kratko potrubio odvozeći se. Jedini je razlog zbog kojega je gad još uvijek živ taj što nije ušao u kuću s Rennie. Ali, gdje su bili? Koliko su dugo bili zajedno? Sat? Dan? Što su radili? Lozada je promislio o nekoliko načina na koje je mogao ubiti Wicka Threadgilla. Koja bi mu metoda Zaluđenost 179 nanijela najviše bola? Želio je da Threadgillova smrt bude bolna, da, ali mora nadilaziti uobičajeni bol. Jednako je tako želio da ta smrt bude sramotna. Nije želio ostaviti Wicka Threadgilla mučenikom, mrtvim junakom. Nije mogao ponoviti ono što je učinio njegovom bratu Joeu. To bi bilo neoriginalno, a Lozada je bio poznat po svom krativnom stilu. Treba smisliti nešto jedinstveno, nešto posebno. Možda će uvrstiti i jednog od svojih škorpiona. Samo bi faktor straha već bio genijalan. Kako god se realiziralo, ubijanje Wicka Threadgilla bit će njegovo remek-djelo, ures njegove karijere. Mora si ostaviti vremena i vrlo požljivo promisliti o tome. Naravno, da je Threadgill ušao unutra s Rennie, bio bi prisiljen reagirati trenutačno, ubiti ih oboje. Threadgilla zbog petljanja po tuđem igralištu. Rennie zbog nevjere. I tad mu je sinulo da bi ona mogla biti posve nedužna. Što ako ona ne zna da je Threadgill murjak? Threadgill je može iskorištavati u nadi da će ga dovesti do njega. U tu je mogućnost želio vjerovati. Kako bi se uvjerio u to, on povede sljedeći razgovor. »Nemam pojma o čemu govorite, gospodine Lozada«, rekla je. »I štoviše, baš me briga.« »Ne odobravam tvoj izbor prijatelja.« »Fućka mi se što vi odobravate ili ne odobravate. Po zadnji puta, ostavite me na miru.« »Ne sviđa mi se što se družiš s murjacima.« Njezin je muk bio iznenadan i apsolutan, naznača-vajući iznenađenje. »A posebno mi se ne sviđa što provodiš vrijeme s 180 Sandra Broiun Wickom Threadgillom. On je gubitnik, Rennie. Nije te vrijedan. Nije vrijedan nas.« Nekoliko je sekunda procurilo. Kad je progovorila, glas joj je bio slab. »Wick...? On je...?« Lozadin se cerek razvuče. Bio je u pravu. Nije znala. »Jadna dušica. Mislio sam da znaš.« »I što se onda dogodilo?« i>? »Rekao sam ti. Već deset puta.« Wick je trljao oči. Greble su ga od nedostatka sna. »Reci mi opet.« »Nakon što smo otišli iz štale, ona je otišla u svoju kuću. Nisam bio pozvan unutra.« »Misliš da je netko drugi bio tamo?« »Nisam vidio nikog drugog. Uokolo nije bilo drugih auta. Nemam razloga vjerovati da je itko bio unutra, ali se ne bih mogao zakleti u to. Dobro?« »Zašto te nije pozvala unutra?« »Pretpostavljam zbog zdravog razuma. Srela me samo jednom prije toga. Nakratko. A onda se ja pojavim na njezinu seoskom imanju s jedva probavljivim objašnjenjem o tome kako sam je pronašao? Da sam ja žena, ne bih se pozvao unutra.« »Imaš pravo. Nastavi.« »Imam pitanje«, reče Thigpen. »Jesi li vidio neko oružje?« Wick pucne prstima. »Sad kad si spomenuo, nosila je uzi u stražnjem džepu traperica.« Thigpen nešto promrmlja u znak neslaganja. Oren uputi Wicku suzdržani pogled i pokaže mu da nastavi. »Zaboravio sam gdje sam stao.« »Ona je ušla. Ti si ostao vani.« »Aha. Onda se pojavio taj starkelja. Toby Robbins. Zaludenost ' 181 Velik, od brda odvaljen tip.« Prepričao im je svoj i Rennien razgovor s rančerom. »Činio se vrlo zaštitnički orijentiran prema njoj i sumnjičav prema meni. Stalno me čudno gledao.« »Kad čudno izgledaš.« Thigpen se trudio na sebe skrenuti pozornost, ali je Wick bio odlučan u naporu da ga ignorira. Nadao se da će Thigpen već otići kući kad on dođe i da će svoju priču morati ispričati samo Orenu. Nije bio te sreće. Također je primijetio da su Renneine fotografije koje je poskidao sa zida poravnate i ponovo povješane gdje su i bile. Nije komentirao njihov povratak. Odbio je trutu pružiti to zadovoljstvo. »Hoće li policija Fort Wortha platiti štetu na mom kamionetu?« pitao je Wick, mijenjajući temu. »Trošak popravka bit će točno malo manji od moje odbitne franšize osiguranja. Vidjet ćeš.« Oren je udubinu prokomentirao zanemarujućim odmahivanjem. »Kad sam te tamo poslao tražio sam da
izvidiš stvari. Nisam znao da ćeš završiti na spoju.« Wick je kolutao očima. »Mi imamo različito mišljenje o tome što čini spoj. Nisam znao da ću je vidjeti. Utrka se sama nekako dogodila i stvari su se nakon toga razvile. Ja sam pratio razvoj događaja. Nisam to činio zbog zabave.« U laži su kratke noge, mislio je Wick u sebi. Jako je uživao gledajući Rennie kako se bavi svojim konjima. Sto god je drugo možda bila, ili što god je drugo možda učinila ili s kim god je drugim možda imala veze, kad se radilo o tim životinjama, bila je to uzajamna ljubavna veza. Tad je Wick jedini put vidio da izgleda posve sretna i opuštena. 182 Sandra Brown Nije imao ništa protiv oporog vonja staje. I najsla-bašniji je miris konja pobuđivao latentni kaubojski duh u svakom Teksašaninu. Sijeno je bilo svježe i slatkog mirisa. A ni prizor Rennie kako jaše bez sedla nije bio baš mukotrpan posao. Ali se nije usuđivao to protumačiti. Rekao je: »Ne smatram spojem timarenje hrpe konja.« »Išli ste na sladoled.« »U slastičarnicu u kojoj puštaju Donnvja i Marie i odjeveni su u košulje s bijelim i crvenim prugicama. Teško da je to treperenje svijeća i vino. I dalje nije moj pojam spoja.« »Nije spoj ako on ne dobije ševca.« »Thigpen!« Oren se okrenu prema njemu. »Začepi, dobro?« Wick je bio na nogama, šaka čvrsto stisnutih. »Ja barem mogu dobiti, Pigpen. Kako tvoja žena može pronaći kurac ispod sveg tog sala meni je misterija. Ako ga uopće želi potražiti, u što ozbiljno sumnjam.« »Za ljubav Božju, hoćete li vas dvojica prestati!« zaurlao je Oren. »Imamo posla ovdje.« »Ja nemam. Odlazim.« !i »Wick, čekaj!« J »Budan sam satima, Orene. Umoran sam.« .? »Znam da si umoran. Svi smo umorni. Ne moral prostačiti.« »Prošao sam to prije puno vremena. Nisam spavao od... Kvragu, ne mogu se ni sjetiti kad sam spavao zadnji put. Idem u svoju kućicu daleko od doma spavati do sutra u ovo doba. Vidimo se.« »On je bio poslovni partner njezina oca.« Ta jednostavna rečenica zaustavi Wicka. Također Zaluđenost 183 mu ispusti i sav zrak. Padne natrag u metalnu sklopivu stolicu, zabaci glavu otraga, zažmiri. Premda je imao jaku intuiciju kako će glasiti odgovor, upita: »Tko je bio poslovni partner njezina oca?« »Tip kojega je koknula naša gospođa doktor.« Ponovo zanemarujući Thigpena, Wick otvori oči i pogleda Orena, koji je trezveno kimao. »Danas popodne sam proveo nekoliko sati u knjižnici u centru grada. Morao sam proći izdanja stara nekoliko godina kako bih našao priču, ali bila je čak i u našim novinama.« »One stvarno sočne obično budu«, primijetio je Thigpen. »A ova je stvarno takva.« Oren ga palucne još jednim upozoravajućim pogledom prije nego se okrene natrag prema Wicku. »Zvao se Ravmond Collier. Ustrijeljen je i ubijen u T. Dano-voj radnoj sobi kod kuće. Prisutna na mjestu događaja bila je šesnaestogodišnja Rennie.« Šesnaestogodišnja? Kriste. »I?« »I što?« »Kakvi su bili detalji?« '4 »Nedovoljni i nepotpuni«, reče Oren. »Barem u Star Telegramu. Ne mogu to pošteno početi istraživati do sutra. Nisam htio nazvati daltonsku policiju dok ne budem mogao razgovarati s nekime tko ima tapison u uredu. Ne želim da ovo procuri kroz niže činove. Ako se pročuje da je ona pod istragom, moglo bi nam se osvetiti.« Proučavao je Wicka jedan trenutak. »Pretpostavljam da se nije otvorila i razgovarala o ičemu od ovoga s tobom.« Wick pričeka nekoliko sekunda da vidi je li Oren ozbiljan i kad zaključi da je, nasmije se. »Aha. Mislim da je to spomenuto kad se pokušavala odlučiti između 184 Sandra Brown jagode i vrućeg čokoladnog preljeva.« Oren se namr-štio nezadovoljan. Wick umorno reče: »Ne, nije se otvorila i pričala o nečemu što se dogodilo kad je imala šesnaest godina.« * »Je li spomenula Lozadu?« »Ne, Thigpen, nije spomenula Lozadu.« »Suđenje? Svoje porotništvo?« > »Ne i ne.«
»Proveo si sate s njom. O čemu ste pričali čitavo vrijeme?« »O primatima i o tome kako neki i dalje evoluiraju. U stvari, i tvoje ime je spomenuto.« »Wick«, reče Oren umirujućim tonom. Wick poludi. »On je moron. Zašto bi ona spominjala Lozadu?« »Zašto nam jednostavno ne ispričaš o čemu ste razgovarali?« »Njenim konjima. Njenoj kući. Koliko joj se jako sviđa ondje. Mom dosadnom poslu računalnog programera. Ništa. Brbljarije. Stvari. Stvari o kojima ljudi pričaju kad upoznaju jedno drugo.« »Ali to nije bio spoj.« Thigpen smrkne kao prasac što je i bio. Wick ponovo iskoči sa svoga sjedala. »Ne treba mi ovo sranje.« Oren je vikao glasnije od njega. »Samo pokušavam dobiti tvoje dojmove o osumnjičenoj.« »U redu, hoćeš moje dojmove? Evo prvoga. Ona nije osumnjičena. Mislim da je njezina povezanost s Lozadom prestala onoga trena kad je sudac tresnuo sudačkim čekićem kako bi okončao suđenje. I govoreći o Lozadi, nadgleda li itko njega?« Začuđenost 185 »Njegov mercedes je čitav dan bio na parkiralištu njegove zgrade«, izvijesti Thigpen. »Koješta«, reče Wick. »Ovo nadziranje Rennie Newton je gubitak vremena. Glupo je i nema svrhe. Ona ne izgleda kao ubojica. Ne ponaša se kao osoba koja je maloprije koknula vlastitog kolegu. Što je napravila, a da je i najmanje sumnjivo? Ništa. Ni jednu prokletu stvar. Otkad smo je počeli nadzirati sve je normalno.« »U međuvremenu, dok mi sjedimo ovdje igrajući džepni bilijar kako bismo se održali dovoljno budnima ne bismo li pratili sve što ona radi, tko god je koknuo doktora Howella ismijava nas jer se izvukao. Pitao si za moje dojmove. To su bili moji dojmovi.« »Ti želiš Lozadu jednako - ne, više - od mene.« »Prokleto točno da želim«, vikao je Wick. »Ali ona nema ništa s Lozadom.« »Nisam spreman to potvrditi.« H »To je tvoj problem.« On pokupi svoj šešir. '*• »Odlaziš?« ' J/ »Dobar pogodak.« »Kući.« c» »Opet točno.« -• - . »U Galveston?« ' •• • »Pozdravi Grace i cure od mene.«1 • .<;.'*. • /' i »Wick - « v - •' A • • "»• »Vidimo se, Orene.« < „ > ,N Okrenuo se prema stubištu, ali iznenada stane. Rennie je stajala na najgornjoj stepenici. Oren i Thigpen su je spazili u isti čas. Thigpen je promrmljao nešto što Wick nije mogao čuti zbog rike u vlastitim ušima. Oren, koji je inače stajao uspravno i ponosno, spusti glavu poput klinca kojega 186 Sandra Brown je majka našla kako čita pornočasopis. Zagušljava atmosfera postane još klaustrofobičnija, ustajali zrak pregust za udisanje. Njezine su oči prelazile s jednoga na drugog, zaustavljajući se na Wicku. On joj priđe korak bliže. »Rennie - « ;«> »Ti lažljivi gade.« '"> On zaključi da mu je zasad tišina najbolja obrana. Osim toga, osjećao je da zaslužuju njezin bijes. Prešla je preko sobe i podigla noćni dvogled do očiju, gledajući u smjeru svoje kuće. Wick primijeti jedva zamjetno spuštanje njezinih ramena, ali je trajalo samo dok nije vratila dvogled na stol i okrenula se prema njima. I tada je ugledala fotografije koje je Thigpen zalijepio na zid, one na kojima se nalazila u raznim fazama razodijevanja. Usne joj se lagano rastvore i boja nestane s lica, ali je opet njezinu početnu reakciju zamijenio pravednički gnjev. »Koji od vas ima najviši čin? Tko je odgovoran za ovo?« »Ja sam«, odgovori Oren. »Kako ste znali da smo ovdje?« I on sumnjičavo pogleda prema Wicku. Wick mu uzvrati pogledom koji je govorio Znaš da ne bih. Protumačivši razmjenu, Rennie reče: »Uvjeravam vas da je gospodin Threadgill bio majstor obmane. Možete biti vrlo ponosni na njega, detektive Wesley.« »Kako ste onda znali - « »Moj je red da postavljam pitanja«, prasnula je. ' »Koje biste moguće objašnjenje mogli imati za gleda-' nje moje kuće?« »Ostavili ste nas s mnogo neodgovorenih pitanja o ubojstvu doktora Hovvella.« Začuđenost '. 187
»I vi ste očekivali pronaći odgovore na ta pitanja špijunirajući me?« »Mislili smo da je moguće, da.« »I jeste li?« »Ne.« »Jeste li prisluškivali i moje telefonske pozive?« »Ne.« »Špijunirali me na poslu?« »U određenom obimu, da«, priznao je. »Narušili ste moju privatnost na najodvratniji način. Vaši će nadređeni čuti mog odvjetnika odmah sutra ujutro.« »Moji su nadređeni odobrili ove mjere izviđa, doktorice Nevvton.« »Ovo nije izvid. Ovo je voajerizam. Ovo je - « Ona baci zgađeni pogled na slike, pa preljuta da bi nastavila, krene prema stubištu. »Nazvat će vas moj odvjetnik.« I otrči stepenicama. »E pa sad će biti velikog sranja.« Wicka nije zanimao Thigpenov uvodnik. Odjurio je niza stube iza Rennie i sustigao je na pločniku pred njezinom kućom. »Rennie.« »Pusti me.« »Hoću ti objasniti.« Pokušala se osloboditi njegova stiska, ali je on nije htio pustiti. »Slušaj, moram ti ovo reći.« »Ne zanima me ništa što ti imaš reći.« > •',:,, »Molim te, Rennie.« •; •/ ;•.; »Idi kvragu.« »Ne ponosim se sobom.« Ona se prestane otimati i pogleda ga. Šuplje se nasmije. »Oh, ali trebao bi, policajce Threadgill. J SS Sandra Brown Tako si uvjerljivo igrao ulogu zgodnog stranca. Ali ja tebi i nisam bila baš toliko strana, ha? Poznavao si me sa slika na svom zidu ondje.« »Ne krivim te što si ljuta na mene.« »Ne laskaj si.« Ona otme svoju ruku od njega. Oči su joj plamsale. »Nije me dovoljno briga za tebe da bih se ljutila. Nisi mi dovoljno važan da bi me razljutio. Samo želim da te nikad nisam srela. I ne želim te ponovo vidjeti. Ni slučajno. Ni namjerno. Nikad.« Wick je nije pokušao zadržati. Gledao ju je kako se okreće i trči od njega. Nastavio ju je gledati dok nije nestala iza ugla. ~ •«'• W K"* Zaluđenost 189 Poglavlje 14. ••••-• Došlo mu je da se napije. ' Za obavljanje te neambiciozne misije odabrao je kafić na Trgu Sundance. U ovoj je popularnoj rupi za nalijevanje Wick sjedio zgrbljen nad svojom drugom ili već nekom čašicom Wild Turkeya. Ovaj bar ne bi bio njegov prvi izbor. Bila bi mu draža neka otrcana taverna u kojoj su pića žešća, glazba tužnija, a mušterije nesretnije. No ovo se živahno okupljalište nalazilo točno preko puta tornja Trinitv, gdje je Ricky Roy Lozada živio kao jebeni milijunaš, što je postao ubijanjem za pare. Lozadino je bogatstvo doprinosilo Wickovoj mizeriji, a slaganje jedne nevolje na drugu večeras se nekako činilo prikladnim i opravdanim. Zbog blizine Lozadine luksuzne gajbe u kombinaciji s tim što se sveukupno osjećao ko govno, Wick procijeni da će mu trebati bar još dva burbona prije nego se uopće počne osjećati imalo bolje. »Hej, kauboju, kako to da piješ sam?« Mlada je žena koja se spljackala na barski stolac pokraj njegova imala obojanu crnu kosu i crvenu 190 Sandra Broivn majicu kratkih rukava na kojoj je pisalo MOŽ' SE KLADIT U SVOJE DUPE DA SU PRAVE slovima od srebrnih šljokica. »Odmah ću vas upozoriti, gospođice, nisam večeras dobro društvo. Zato pijem sam.« »Iskušaj me. Kladim se da mogu podnijeti tvoje društvo.« Wick slegne ramenima i da znak barmenu. Ona naruči burbon s ledom, poput njegova. Zahvali mu na piću. »Ja sam Sally.«
»Drago mi je, Sally. Ja sam Wick.« »Pa, onda, čemu takva faca, Rick? Posvađao si se sa svojom boljom polovicom?« On je ne ispravi u imenu. »Moglo bi se reći.« »To je sranje.« »Aha.« »Zbog čega?« »Naša svađa? Napravio sam nešto glupo. Lagao propustom. Izgubio povjerenje. Znaš.« »Frajeri to rade«, reče ona odlučnošću spoznatom iz iskustva. »Baš se pitam kako to.« »Zvjerska priroda.« »Mora bit, jer ste svi isti.« Ona potegne veliki srk iz svoje čaše i pokuša razvedriti raspoloženje osmijehom. »Mijenjamo temu. Što radiš?« »Kad?« •,,, .J,, »Na poslu, bleso.« !• »Oh. Pogodila si. Ja sam kauboj.« ;,, »Stvarno? Samo sam se zezala. Ti si istinski kauboj?« »Aha. Baš sam danas popodne radio u štali s konjima, sijenom, češagijama. Tim stvarima.« U mislima je uspoređivao onu Rennie koja je tako Zaluđenost 191 predano i s ljubavlju timarila svoje konje s onom koja je rječito ukorila trio policijskih uzdanika Fort Wortha. Doktorica Newton nije samo mogla vješto rukovati skalpelom, mogla je rezati riječima jednako učinkovito. Raščistio je um od takvih slika i pretvarajući se da ga zanima, upitao Sally kojim se poslom ona bavi. »Ja sam egzotična plesačica.« Ona mu uputi zločesti smiješak i izvede pokret koji izazove šuštanje sjajnih slova. Wick nije bio impresioniran, ali je pusti da povjeruje kako je bio. Nema smisla da se dvoje ljudi osjeća kao govno. »Opla.« Polaskana, ona zakikoće. »Gdje nastupaš?« Osmijeh joj se opusti. »Pa, sad, još ne nastupam. Još uvijek obilazim audicije. Trenutno obavljam jedan privremeni posao. Tamo. Čistim stanove.« I kimne prema neboderu. Wickovi su instinkti bili jači od burbona. Misli mu isti čas krenu u akciju. Pokušavajući sakriti iznenadni napad radoznalosti, on joj se nasmiješi. »Javi mi kad počneš plesati. Volio bih te pogledati.« Ona mu spusti ruku na bedro. »Možda bih ti mogla izvesti privatnu točku? Na račun kuće.« »Gdje? Tamo?« On podigne palac prema neboderu. »Živiš tamo?« »Aha, sigurno.« Frknula je. »Kao da bih si to mogla priuštiti.« »Čovječe, uvijek sam želio ući tamo.« On fasadu zgrade čeznutljivo pogleda. »Vidjeti je li onako moderna kako izgleda.« »Oh, moderna je. Samo bogataši tamo žive.« 192 Sandra Broivn »Tko, na primjer?« Ona oprezno pogleda oko sebe. »Ne bih smjela pričati o stanarima. Ako nas ulove da pričamo o ljudima koji stanuju u zgradi, dobijemo nogu, bez ikakvih pitanja.« »Oh, sigurno, shvaćam.« »Radi se o privatnosti.« »Dobro.« On se okrene prema televizoru iza šanka i stane se pretvarati da ga iznenada zanimaju Sedmorica veličanstvenih, u slici bez tona. »Ali ti izgledaš povjerljivo.« Ona svojim koljenom kucne njegovo ispod šanka. Zadobivši ponovo njegovu pažnju, ona se nagne prema njemu dovoljno blizu da čuje njezin šapat i osjeti težinu njezine dojke na svojoj ruci. »Znaš onog vozača automobilskih trka?« Wick imenuje jednog vozača za kojeg je znao da živi u Fort Worthu. Sally silovitno kimne. »Stan deset B.« »Istina? Kakav je?« »Dobar. Ali ona njegova žena?« Ona napravi grimasu. »Gadura delux.« »Ima još koja slavna osoba?« »Jedan od igrača Cowboysa prošle je sezone stanovao tamo, ali se odselio kad su ga prodali. I na petom katu je jedna postarija gospoda koja je nekad bila u Dallasu, ali ne znam kako se zove niti koju je ulogu igrala.« »Hmm.« Pretvarao se da je ponovo zamro njegov interes i bacio pogled na veliki kadar stoičkog Yula Brvnnera. Dojka mu je otežala na ruci i Sallvna se ruka primakla centimetar bliže njegovom šlicu.
Zaluđenost "'• 193 »Jesi li vidio na vijestima onog tipa koji se baš riješio optužbe za ubojstvo?« Wick je svoj izraz lica držao pasivnim. »Optužbe za ubojstvo? Mislim da ne. Kad je to bilo?« »Prije dva tjedna. Zove se Lozada.« »Oh, aha, mislim da se sjećam kako sam vidio nešto o tome. Poznaješ ga?« Primakla mu se tako blizu da nije mogao zamisliti kako joj je uspijevalo i dalje sjediti na svom stolcu. »Ja i on smo... bliski. Njegov stan je na katu na kojem radim. Mansarda. Cijelo vrijeme sam kod njega. I to ne samo kako bih čistila.« Ona sugestivno uzdigne obrve. »Šališ se, je l' da? Ubojica?« »Ššš.« Ona opet nervozno razgleda uokolo. »Pustili su ga, sjećaš se?« Zatim se zakikoće i doda: »Sad ga ja puštam.« »Daj.« Wick se grohotom nasmijao. »Kunem se.« On snizi glas do urotničkog šapta. »Radi li on to drugačije od, znaš, običnih frajera?« Ozbiljno je razmislila o pitanju prije nego je odgovorila. »Ne baš. Uglavnom isto. Puknuli smo se samo nekoliko puta. Uglavnom mu se sviđa da mu pušim. A to je pomalo čudno.« Uspije se još više primaći. »Nema nijedne dlake tamo dolje.« »Zašto, što mu se dogodilo?« »Brije ga.« Wick pusti da mu padne vilica. »Ma daj!« »Kunem se.« Wick ju je promatrao s hinjenim poštovanjem i divljenjem. »I ti si cura tog tipa?« »Pa, ne službeno.« Ona spusti oči i prevuče prstom 194 Sandra Broiun uzduž njegove ruke. »Mislim, lud je za ranom i sve. Samo nije tip koji bi pokazivao osjećaje, znaš?« »Jesi li ga ikad vidjela s nekom drugom ženom?« »Ne.« »Dolazi li koja u njegov gala stan?« »Ne.« »Jesi li sigurna?« »Pa, aha. A ja bih to znala. Obraćam pažnju na detalje. Tamo nikad nije bilo ni traga neke druge žene i vjeruj mi, ja provjeravam stanje stvari dok čistim. Uvijek pazim zbog onih prokletih škorpiona. Da jedan ikad izađe van, usrala bih se od straha.« »Škorpiona?« Wick je znao za Lozadinu očaranost njima, ali ga je iznova osupnulo čuti kako Sallv priča o posudi s kontroliranim klimatskim uvjetima. »Držim oči širom otvorene kad sam tamo.« »A što je s njegovim telefonom?« »Njegovim telefonom?« »Javiš li se ti ikada umjesto njega?« »Ti to ozbiljno? Sigurno bi me najurili. Osim toga* on se koristi samo mobitelom.« »Jesi li ga ikad čula razgovarati njime?« »Jednom, ali nisam čula što je govorio.« • »Pa ne znaš je li razgovarao sa ženom?« Ona se malčice povuče i čudno ga pogleda. »Hej, što je ovo?« On se nasmiješi i potapša njezinu ruku koja je još uvijek počivala na njegovu bedru. »Samo ti pokušavam pomoći, Sally. Tražim znakove da frajer ima neku drugu. Ali se meni čini da nemaš konkurencije.« Ona mu se bliže priljubi. Sad su joj obje dojke bile Zaluđenost 195 položene na njegovu podlakticu. »Ti si guba, Rick. Hoćeš ići k meni? Imam cuge.« »Hej, ne želim tog tipa Lozadu za petama.« »Ja viđam i druge frajere.« »Mislio sam da ti se on sviđa.« »Sviđa mi se. Zgodan je i nosi super obleku.« : »I bogat je.« ? »To sigurno.« »Pa u čemu je onda problem?« »Pa, on... malo ga se bojim.« r
»Valjda te ne tuče?« »Ne. Pa, malo. Mislim, on stvarno ne udari, ali baš prošle večeri, upozorio me da ne pričam - « »Wick, kog to vraga radiš?« Wick se okrene oko sebe. Oren je stajao nad njim, ljutit. Sally, ljutilo gledajući unatrag, ukočeno upita: »Tko je to?« »Moj partner. Orene, ovo je Sally.« »Jesi li rekao partner?« »Točno to.« »Ti si pederi« Njezin vrisak privuče pažnju gotovo svakoga u kafiću. Čak se činilo i da je Steve McQueen dvaput pogledao s TV ekrana. Sally siđe s barske stolice uz doskok zbog kojega su joj grudi, na koje je bila toliko ponosna, poskakivale kao dva balona napunjena vodom. Odjuri na svojim platformama od cipela. »I dalje bih te ponekad želio vidjeti kako plešeš«, viknuo je Wick za njom. »Goni se!« doviknula je natrag. Oren ga zgrabi za stražnji dio ovratnika i praktički ga izvuče kroz izlaz. Kad su bili vani, on odgurne 796 Sandra Broiun Wicka koji ga je skoro srušio. »Čitav sam grad pretražio radi tebe.« Wick se okrenu. »Gurneš li me još jednom, Orene, zažalit ćeš.« Oren je izgledao spreman ne samo da ga gurne, nego da ga smlavi. »Svaki je murjak u službi tražio tvoj kamionet.« »A zbog čega?« »Zato što ti nisam vjerovao da nećeš učiniti nešto glupo.« Oren nekoliko puta duboko udahne, kao da na silu prigušuje svoj bijes. »Što je s tobom, Wick?« »Ništa.« »Ništa moje dupe. Duriš se, razdražljiv si, svemu se protiviš. Svadljiv si. Narogušen. Thigpen je bio u pravu kad te nazvao seronjom.« »Pa zašto se onda ti i Thigpen ne nađete i ne pocu-clate kurac jedan drugome? Ja idem doma.« Oren ga zgrabi za rame i, nedotaknut Wickovim upozorenjem, gurne natraške u zid. Držao ga je prikovanog tamo jednom snažnom podlakticom preko grudi. Orenova je prva tučnjava bila u gadnom susjedstvu preplavljenom bandama i drogom, ali je bio jednako opak kao i prijestupnici, a počeli su ga poštovati i bojati se i najgori od zlih. Njega i Joea. »Ovaj put ti kod mene neće proći takvo držanje. To je prelako. Imaš crva u guzici, a ja želim znati što je to. Da je Joe tu - « »Ali nije«, viknuo je Wick. »Da je,« odvratio je Oren, »batinama bi ga istjerao iz tebe.« »Ostavi me, kvragu, na miru.« Wick ga odgurne u stranu znajući da može samo zato što Oren to dopušta. Zaluđenost 197 »je li ona?« Wick se okrene.»Tko?« Oren odmahne glavom, pogledavši ga s mješavinom ogorčenja i sažaljenja. »Ona je problematična, Wick. Kurva u doktorskoj kuti.« »Nije.« »I sam si čuo. On onih ljudi u Daltonu. Poševila je - « Wick zamahne prvi put, ali naposljetku počne djelovati ona posljednja čaša Wild Turkeya. Omela je njegovu brzinu i ciljanje. Orena zahvati po ramenu, podstavljenom s dovoljno mišića. Orenov prvi zamah pogodi Wicka u bradu, nepodstavljenu ničime. Stvarno je čuo kako mu puca koža. Osjetio krv kako navire. Milostivo ga Oren zgrabi za prednjicu košulje prije nego su mu popustila koljena. Privuče ga bliže i pri-drži licem-u-lice. »Nekoliko dana prije nego je ustrijeljen, supruga Ravmonda Colliera podnijela je zahtjev za razvod braka. Kao razlog je navela preljub. Pogodi koja je osoba imenovana odgovornom.« Prije nego je pobljuvao burbon po javnom pločniku, Wick odgurne Orena, okrene se i krene prema parkiralištu gdje je ostavio svoj kamionet, gdje ga je očito bila spazila neka murjačka tužibaba. Orenu ga nije bilo tako teško pronaći. »Wick!« On stane, pa obiđe auto i prijeteći usmjeri prst k Orenu. »Ako ikad više budeš tako govorio o njoj...« Teško je disao. Hvatao je dah, u stvari. Nije mogao izreći upozorenje žestinom kojom je želio. Morao
je otići odavde, brzo. Pa se zadovolji samo s »Bolje nemoj, Orene. Bolje nemoj«. 198 Sandra Brown »Ne bi trebao voziti, Wick. Daj da te odvedem u motel. Ili k sebi kući.« Wick se okrene i nastavi hodati. S vozačkog sjedišta nekog terenca parkiranog na mjestu s parkirnim satom na ulici, Lozada je promatrao scenu koja se odigravala između Wicka i bivšeg partnera Joea Threadgilla, Orena Wesleya. Bio je predaleko da bi čuo što su govorili, ali je rasprava bila Ijutita. Na Lozadino oduševljenje, stvarno su podijelili udarce. Ovo je bilo bolje nego je ikada mogao očekivati. Nesloga u vlastitim redovima. Razdor medu dobrim prijateljima. Svi bliski Wicku Threadgillu bili su raspiždeni na njega. Savršeno. Ranije je imao zadovoljstvo otkriti Wickovo zanimanje za Rennie. Dok je još pokušavala to usvojiti, dodao je štoviše. Štoviše, policija Fort Wortha je drži pod nadzorom. Prije toga, nakon što ju je Wick ostavio s ona dva slatka zvuka svoje trube, Lozada ga je pratio oko kvarta do kuće koja je navodno bila u rekonstrukciji. Kako je i sam bio predmet nadzora, poznavao je znakove: tri auta parkirana pred kućom, uključujući i Wickov kamionet. Građevinski materijal razasut okolo, ali bez dokaza da se ikakav posao odvija. I prazan veliki metalni kontejner za građevinski otpad. To su bili scenski rekviziti, nezgrapni policijski pokušaji da prijeđu Lozadu. Kako je apsurdno od njih i pomisliti da bi to ikad mogli. »Gledaju te iz kuće u ulici iza tvoje«, bio je rekao Rennie. »Lažete.« Zaludenost 199 »Da barem, draga moja.« \ »Zašto bi mene gledalH« ,-,-i »Pretpostavljam zbog tvog ubijenog kolege.« Hladno, ona reče: »Ne vjerujem vam.« Ali je povjerovala. Samo nekoliko sekunda nakon što mu je poklopila slušalicu, istrčala je iz kuće i trčala ulicom ravno do druge kuće. Bila je unutra nekoliko minuta prije nego se pojavila, očigledno uzrujana, s Threadgillom za petama. Nijedno od njih nije obraćalo nikakvu pažnju na obližnje parkirani terenac. Nisu postojale nikakve bilješke o njegovu vlasništvu nad ovim vozilom. Policija nije znala da ga treba tražiti. Slijedila je njegov mercedes i on je to tolerirao. Ali kad nije želio da ga se slijedi, vozio je ovaj terenac. Bio je parkiran tako blizu da je mogao prisluškivati razgovor tijekom kojega je Rennie rekla Wicku da ga nikad više ne želi vidjeti. Bože, kakav senzacionalan prizor - njegova Rennie daje dvojku Wicku Thread-gillu, na način na koji čak i takav tupoglavi murjak poput njega može razumjeti. Sa svoje je promatračnice Lozada osjećao valove ljutnje koji su dolazili od nje. Uzrokovali su mu erekciju. Ako ona vodi ljubav sa samo djelićem te vreline, bit će dobrano vrijedna ove muke. Ona se vratila kući. Lozada nije želio ništa više nego da joj se pridruži tamo i započne drugu fazu svoga zavođenja, ali je njegov fokus bio, iz nužde, Threadgill. Slijedio ga je sve do kafića, kamo je, nesumnjivo, otišao utopiti svoju tugu. Jadni Wick, mislio je Lozada sada dok ga je gledao kako grmi što dalje od Wesleya. Prvo ga je iznevjerila 200 Sandra Brown Rennie, sada njegov dugo znani prijatelj. Samosvjesno kopile nije više izgledalo tako samosvjesno. Iznenadno kucanje na prozoru suvozačke strane njegova terenca izazove njegovu refleksivnu reakciju. Manje od treptaja kasnije, bubanj maloga pištolja bio je naciljan u zaprepašteno lice Sally Horton. »Isuse, to sam samo ja«, usklikne ona kroz prozorsko staklo. »Mislila sam da si ti, ali nisam bila sigurna. Sto radiš ovdje parkiran?« Lozada ju je želio ugasiti odmah jer je privukla pažnju na njega. Wesley je još uvijek bio prekoputa, razgovarajući s jednim od policajaca koji je biciklom patrolirao po trgu. »Gubi se.« »Ne mogu k tebi?« Lozada se protegne preko konzole i otvori suvozačka vrata. Bolje da je unutra nego da se dovikuje s njim kroz prozor. Ona se uspne. »A gdje ti je mer-cedes? Ne da ovo nije guba, također.« Ona prijeđe rukom preko tapecirunga od kože mekane poput one za rukavice. Lozada je promatrao Wesleya. Ona je slijedila njegov pogled. »On je peder.« On je pogleda. »Što?« »On je peder.« Wesley je bio obiteljski čovjek. Lozadi je bio posao da zna te stvari. Wesley je imao ženu i dvije kćeri. »Zbog čega misliš da je peder?«
»Onaj tip kojega sam upoznala u kafiću? Kupio mi je piće i prilično dobro smo se složili, kad je naišao ovaj muškarac. Ljut ko ris. Ispalo je da su partneri.« Razgovarala je s Threadgillom? Kupio joj je cugu? »Je li i drugi frajer bio crn?« Zaladenost 201 Sally odmahne glavom. »Plav, plavih očiju. Kauboj. Izgleda grubo, ali slatko.« Threadgill. »A mene ne zanima da postanem pederuška, baš me briga ma koliko sladak frajer bio.« Ona posegne preko konzole i pogladi njegov šlic. »Čuj, ta me tvoja pucaljka stvarno uzbuđuje. Kao i tvoj pištolj.« Nasmijala se svojoj budalastoj šali. »O čemu ste razgovarali?« »Ja i kauboj? Rekla sam mu za svoj san da postanem plesačica. A onda sam mu rekla za tog tipa koji mi se sviđa i kojem se sviđam ja.« Ona namigne. »Pogodi tko?« Lozada se natjera na smiješak. »To ne bih bio ja, ha?« Ona ga raspoloženo stegne. »A on je rekao - « ? »Kauboj?« »Aha, rekao je da, kako nema žena koje ulaze i izlaze iz tvog stana, ja vjerojatno nemam nikakve konkurencije. A što ti kažeš?« Lozada posegne i prstima napipa njezinu bradavicu preko apsurdne majice. »Kako je znao da nema žena koje ulaze i izlaze iz moga stana? Je li pitao?« »Aha, ali sam mu rekla - « Iznenada prestane, pogleda ga uznemireno, promijeni kurs. »Nisam mu ništa rekla. Ti si tražio da ne razgovaram o tebi, pa nisam. Mislim, ne po imenu.« »Dobra cura.« On je uštipne uz povlačenje, dovoljno snažno da se lecnula. »Znaš, stvarno si me zapalila.« »Hmm, vidim.« »Idemo nekamo gdje ćemo biti sami.« »Možemo to učiniti i ovdje.« 202 Sandra Brown »Ono što imam na umu ne možemo.« Rennie pogleda na svoj sat pokraj kreveta. Prošla su 3.00 sata, a ona je još uvijek bila budna. Trebala je biti u bolnici u 5.45. Ona bolje namjesti jastuk, izravna plahtu koja joj se smotala oko nemirnih nogu i zažmiri, odlučna raščistiti svoje misli dovoljno dugo da bi zaspala. Odustane nakon pola sata. Ode u kuhinju, napuni vodom električni kotlić i uključi ga. Izvadi sve što joj je trebalo za čaj, ali joj je koordinacija bila loša, pokreti nespretni. Dva joj je puta ispao poklopac limenke s čajem prije nego ju je uspjela pravilno zatvoriti. »Kvragu i on!« Ali koji je »on« točno bio u pitanju, čak ni ona nije bila sigurna. Wick Threadgill ili Lozada. Samo odaberi. Bili su čvrsto usidreni na prvome mjestu na njezinu popisu sranja. Detektiv Wesley je bio na bliskom drugom mjestu. Imala je najbolju namjeru ispuniti svoju prijetnju. Wesleyev bi pretpostavljeni trebao čuti što njezin odvjetnik ima reći. Ili neka je uhiti ili neka je ostavi na miru. Ali ona neće živjeti pod oblakom sumnje za zločin koji nije niti počinila, niti je o njemu išta znala. Pet tuceta ruža je vraćena »usluga« koju je Lozada spominjao. Sve je ostalo bilo nezamislivo. On ju je plašio. On je bio zločinac. Bio je odvratan. Bio je uporan i, bojala se, strpljiv. Zvat će je dok ona ne zaustavi te pozive. Jedini je problem bio u tome što nije znala kako. Bilo bi normalno da ga prijavi policiji, ali je sad Zaluđenost 203 oklijevala to učiniti. Predugo je čekala. Da sad to kaže Wesleyu, tako dugo nakon samog događaja, samo bi potvrdilo, možda čak i povećalo, njegovu sumnju. Naposljetku bi bila oslobođena bilo kakve umiješanosti u zločin koji je Leeja stajao glave, ali u međuvremenu... To »međuvrijeme« ona mora izbjeći. Incident u Daltonu bi uskrsnuo i Kotlić zavrišti. Ona ga brzo isključi i prelije vrelu vodu preko vrećice čaja. Noseći šalicu iz koje se pušilo u dnevnu sobu, ona upali televizor i sjedne na kraj sofe, podvivši noge pod sobom. Šetala je programima, pokušavajući pronaći bilo kakvu emisiju koja bi joj odvela misli od njezinih nevolja s Lozadom i spriječila je da misli na Wicka. Lagala je da nije ljuta. Bila je ljuta. Bijesna, u stvari. Ali ju je on isto tako i povrijedio i to je bio najuznemirujući dio čitave ove stvari - spoznaja da još uvijek može biti povrijeđena. Vjerovala je da je pre-imuna da bi joj toliko bilo stalo. Očito je bila u krivu. Obeshrabrivala ga je na svakom koraku, ali ga njezino odbijanje nije odvratilo. Počela se diviti njegovoj ustrajnosti i laskala joj je njegova nesalomljiva potjera. Sasvim iskreno, bilo joj je drago kad
je ispalo da je on vozač onog jurećeg kamioneta. Kad je odgurnuo svoj šešir i probrundao »Ne koristite mome egu, doktorice Nevvton«, osjetila je nepogrešiv treptaj uzbuđenja. Ali on uopće nije bio tvrdoglavi zavodnik, već samo detektiv na vrućem tragu osumnjičenika. Njegova je izdaja bila poziv za buđenje. Vrijeme je zatamnilo tužne uspomene. Godine su otupile bol dubokih emocionalnih rana. Odluke su počele gubiti 204 Sandra Brown na važnosti. Wickova je dvostruka igra bila okrutan podsjetnik razloga zbog kojih je donijela te odluke. Sad se vratila na put, odlučnija nego ikad prije. Trebala bi mu zahvaliti na tome, pretpostavljala je. Ali mu nije bila zahvalna na tome što ju je naveo da iskusi osjećaje i osjete koje si je dugo poricala. Mrzila ga je jer ju je natjerao da joj nedostaju, jer ju je natjerao da ih žudi istražiti. S njim. Ona odloži svoj napola popijen čaj na stolić za kavu i utone dublje u jastuke. Kad je zatvorila oči, ponovo oživi superiornost osjećaja jahanja na Beadeu od jučer popodne. Sunce i vjetar vreli na njezinoj koži. Uzbudljivost brzine. Osjećaj da bi sve mogla prestići. Sloboda. Da je znala kako Wick vozi kamionet, vjerojatno bi se osjećala još sretnijom. On ju je tjerao na osmijeh, smijeh čak. Onaj nepravilni prednji zub Probudi je telefon. 'f Zaluđenost 205
Wick se maknuo od Orena s nimalo vremena za gubljenje. Uspeo se u svoj kamionet - činilo se da čovjeku na blagajni parkirališta treba jedan sat da izračuna njegov dug - i odvezao na rubni dio centra grada. Parkirao je na praznoj strani ulice i onda se, sljedećih nekoliko minuta, pokušavao uvjeriti da neće umrijeti baš sada. Neprestano je pucketao gumicom na zapešću, jako je napinjući, ali to nije zaustavilo lažne signale neposredne smrti koji su fijukali prema njegovu mozgu. Nikad nije baš previše vjerovao da jedna gumica može izazvati takvo čudo. Bilo bi to kao da se bičem pokušava zaustaviti podivljali teretni vlak. Ali liječnik mu je to preporučio, pa mu je Wick udovoljio i počeo je nositi. Trnuli su mu prsti na rukama i nogama. Otuplje-nost mu se uspinjala nogama i preko podlaktica u nadlaktice. Prvi put kad je doživio tu privremenu odu-zetost, shvatio ju je kao pozitivan dokaz da ima tumor na mozgu. Saznao je da je to simptom ničega više do 206 Sandra Broivn nedostatka kisikom bogate krvi u njegovim ekstremitetima zbog hiperventilacije. On otvori pretinac za rukavice i izvadi smeđu papirnatu vrećicu koju je nosio sa sobom. Nakon nekoliko sekunda disanja u nju, trnci oslabe, tupost popusti i osjetilo se vrati. Ali mu je srce pumpalo kao da se našao nos-uz-nos s kobrom postavljenom i spremnom za napad. Bio je natopljen znojem. Premda je znao da ne umire, prokleto se sigurno osjećao kao da hoće. Pet su paklenskih minuta njegov razum i njegovo tijelo bili u ratu. Razum mu je govorio da ima napadaj panike. Tijelo mu je reklo da umire. Od to je dvoje njegovo tijelo bilo uvjerljivije. Bio je vani na večeri s prijateljima kad ga je pogodio prvi napadaj. Usred obroka se obrušio na njega. Nije ga ni vidio kako nailazi. Nije bilo nikakvog upozorenja. Nije se samo počeo loše osjećati, s postupnim pogoršanjem. Jedne je sekunde bio dobro, a sljedeće je njime prostrujao val vreline ostavivši ga drhtavog. Isti čas mu se počelo vrtjeti i osjetio je mučninu. Ispričao se od stola, odjurio u muški toalet gdje ga je snašao žestok proljev. Tresao se kao da ima neko živčanomi-šićno oštećenje i činilo mu se da mu vlasište pokušava otpuzati s glave. Srce mu je mahnito lupalo i premda je soptao, nije mogao doći do daha. Iskreno je vjerovao da će ga, što god ga je vražje snašlo od čega mu je zlo, to i ubiti. Onda i ondje. Spremao se umrijeti na podu tog javnog zahoda. Bio je uvjeren u to kao ni u što u životu. Dvadeset minuta kasnije bio je-, dovoljno jak da ustane, umije lice hladnom vodom i ispriča se skupini Začuđenost ": ;. 207 prijatelja. Osjećao se sretnim što živ napušta restoran ocijeđen kao spužva od posuđa, ali živ. Otišao je kući i spavao dvanaest sati. Sljedećeg je dana bio slab, ali inače u redu. Zaključio je da ga je stegao neki gadan oblik gripe ili je možda marinara umak što ga je jeo bio otrovan. Nakon četrdeset osam sati stvar se ponovila. Probudio se u vlastitom krevetu. Bez noćne more. Bez
ičega. Čvrsto je spavao kad se naglo probudio u očajničkom strahu od umiranja. Srce mu je tutnjalo. S njega se slijevao znoj. Dahtao je za zrakom. Ponovo su mu trnuli ekstremiteti, imao je osjećaj otpuzava-juće kože na tjemenu i bio je apsolutno uvjeren da je njegovom vremenu na zemlji došao kraj. To se događalo nedugo nakon sveg onog sranja s Lozadom. Ubojica je plazio dugi nos policiji općenito i Wicku osobno. A sad ga je još pogodila i ta boleština. Takvo je bilo njegovo shvaćanje situacije kad je dogovorio pregled kod internista. »Mislite, samo sam lud?« Nakon što ga je podvrgnuo nizu testova - neuroloških, gastrointestinalnih, kardioloških, kakvih god hoćete - liječnička je dijagnoza bila da pati od akutne anksioznosti. Liječnik mu je odmah rekao kako nije lud i objasnio mu prirodu sindroma. Wick je s olakšanjem dočekao vijest da njegova bolest nije fatalna, ali mu je smetalo što je njezin uzrok neutvrđen. Želio je brzo rješenje i bio obeshraren kad je saznao da ovo obično ne uspijeva na taj način. »Možda nikad više ne doživite nijedan napadaj«, 208 Sandra Broiun rekao mu je liječnik. »Ili ih možete imati periodično čitav život.« Wick je proučavao tu temu, istražio je, iskoristio sav dostupan materijal. Dok je mrzio razmišljati o tisućama onih koji su patili poput njega, tješilo ga je što su simptomi uobičajeni. Neko je vrijeme svaki tjedan odlazio na terapiju i uzimao propisanu profilaktičku dozu. Ipak je naposljetku uvjerio i liječnike i sebe da je izliječen. »Prebolio sam to«, rekao je psihologu. »Što god je uzrokovalo napadaje - a bila je to kombinacija stvari - sada je prošlo. Dobar sam.« I posljednjih deset mjeseci je bio. Toliko je prošlo od zadnjeg napadaja panike. Fino se osjećao. Do večeras. Bogu hvala da nije bio težak napad, da je bio kratak. Prepoznao ga je i proveo se kroz njega. Možda je gumica ipak pomogla. Pričekao je još pet minuta kako bi bio siguran da je prošlo prije nego je ponovo počeo voziti. Prošao je kroz naplatne kućice za zapadnu autocestu i vozio bez naročitog odredišta na umu. U stvari, um mu je bio prazan osim misli o Rennie Newton. Kirurginji. Jahačici. Loliti. Ubojici. Njegovi su napadaji panike mogli biti izazvani time što je čuo da je sa šesnaest godina imala vezu s oženjenim muškarcem. I to ni manje ni više nego s očevim poslovnim partnerom, vjerojatno mnogo starijim od sebe. Bila je maloljetna razaračica doma. To se poklapalo s Crvstalinim opisom adolescentne buntovnice. Cura koja bi se po gradu vozila golih grudi jednako bi tako spavala s očevim partnerom, razorila mu brak i vjerojatno se svemu kasnije smijala. Daltonska bi moralna većina bila zaprepaštena takZaluđenost 209 vim ponašanjem. Ubaci u taj koktel i smrtno ranjavanje očeva poslovnog partnera i pravo je čudo što su njezini roditelji osjetili olakšanje kad su je poslali u internat. Ali sve je to bilo nespojivo sa ženom koju je Wick poznavao. Mora se priznati da je u njezinu društvu bio čitava dva puta, ali iz onoga što je vidio, vjerovao je da ima prilično vjernu sliku njezina karaktera. Bila je daleko od cure koja se stalno zabavlja, imala je društveni život redovnice. Radije nego da se kočoperi svojom seksualnošću, ona se ustezala od dodira, idući tako daleko da je rekla »Nemoj« kad bi joj , dotaknuo obraz. ,1 Je li to bilo ponašanje jedne femme fatale! On nije mogao pomiriti te dvije Rennie Newton i s to ga je izluđivalo, i to iz razloga koji nisu imali •/.. veze s Lozadom i Hovvellovim ubojstvom. Izgubio je objektivnost i Oren je to znao. Zato je i pratio nje- i gove aktivnosti, pronalazeći ga kao vražji pas tragač. Nije se stvarno mogao ljutiti na Orena. Dobro, piz- ? dio je što ga je onako jako udario i bio je posve u krivu za Rennie. Ali Oren je obavljao svoj posao. Pozvao je Wicka da mu pomogne u tome, a on mu ,je umjesto toga zakomplicirao stvar. Iznenada shvati da njegova vožnja i nije bila tako ;, besciljna kako je mislio. Bio je u ulici u kojoj je odra- : stao. Pretpostavljao je da ga je podsvijest usmjerila ; ovamo. Možda je trebao dotaknuti domaći prag, . ponovo se prizemljiti. Zaustavi kamionet ispred pločnika kod svoje obiteljske kuće. Prodao ju je nakon što je Joe ubijen. Činilo bi mu , se svetogrđem živjeti ovdje bez Joea. Nije znao je li par koji ju je kupio od njega još uvijek živio tu ili je 210
Sandra Brown odonda promijenila vlasnika, ali su sadašnji vlasnici bili dobri skrbnici. Čak je i u mraku mogao vidjeti da je kuća lijepo održavana. Trava je bila ošišana i uredno omeđena, grmlje podrezano. Žaluzine su bile obojane drugačijom bojom, ali je pomislio kako bi se ova svidjela njegovoj majci. Njezin je ružičnjak na istočnoj strani još uvijek cvjetao. Mogao je čuti svoga oca kako govori: »Vi biste se dečki trebali sramiti.« »Da, gospodine.« »Da, gospodine.« »Vaša se majka ponosi onim ružama, znate.« »Slučajno smo«, mumljao je Wick. »Ali vas je ona molila da se ne igrate loptom pored ružičnjaka, nije li?« Wick se bio bacio na loptu koju mu je dodao stariji brat. Lopta je završila u ružičnjaku - kao i Wick. Kad se izbacakao amo-tamo kako bi se oslobodio, odlomio je grane nekoliko biljaka pri samom tlu. Njegova je majka zaplakala kad je ugledala nepopravljivu štetu. Kad im se otac vratio s posla, navalio je na njih. »Od sada, igrajte nogomet na onom slobodnom placu dalje niz ulicu.« »Na tom placu su vatreni mravi, tata«, rekao je Wick. »Hoćeš li samo zašutjeti?« šištao je Joe. »Nemoj mi reći da zasutim. Nisi mi šef. Nisi ni Joe Namath. Da nisi bacio vražju loptu - « »Wick!« Kad je njihov tata upotrijebio taj ton glasa on i Joe su znali da bi bilo mudro ne reći više ništa. »Ovog vikenda ćete vas dvojica čistiti garažu i prazniti Zaluđenost 211 oluke. Ne mogu vam doći prijatelji niti vi možete ikamo ići. I ako samo čujem neke žalbe, svađu ili psovanje,« rekao je, gledajući ravno u Wicka, »bit će vam još gore idućeg vikenda.« Wick se nasmiješi uspomeni. Čak je i tada Joe pokazivao samokontrolu i znao kad držati usta zatvorenima, što je Wick tek trebao naučiti. Mnoga su sjećanja nastala u toj kući. Njegova je mama priređivala velika slavlja na blagdane i rođendane. Njihovi su ljubljeni mezimci bili niska mačaka i pasa, dva hrčka i jedan ozlijeđeni drozd. On je bio pao sa stabla američkog oraha u stražnjem dvorištu i slomio ruku, a njegova je mama plakala i rekla kako je mogao slomiti vrat. Onoga dana kad je Joe dobio svoj prvi auto, pustio je Wicka da sjedi na vozačkom sjedištu dok mu je objašnjavao njegove karakteristike. Održane su proslave za svaki njihov početak škole i onda ponovo kad su diplomirali na policijskoj akademiji. Njihovi su roditelji bili ponosni na njih. Wick je znao da njegov tata davi svoje suradnike u Bell Heli-copteru pričama o svojim dečkima policajcima. Bilo je i tužnih uspomena. Poput one kad su im roditelji rekli da otac boluje od raka. Tad su on i Joe već živjeli svaki zasebno u stanovima, ali su cesto dolazili na obiteljska okupljanja. Okupili su se oko kuhinjskog stola, jeli kolač s čokoladom i zabavljali mamu i tatu murjačkim pričama koje su uvijek cenzurirali kako ih ne bi previše zabrinjavali, kad im se otac uozbiljio. Mama se toliko i a uzrujala da je morala izaći iz prostorije, sjećao se Wick. U drugoj godini njezina udovištva, maloljetni vozač 212 Sandra Brouin nije stao kod znaka stop i pomeo ju je svojom bočnom stranom. Bolničari iz hitne pomoći rekli su da je umrla trenutačno. Tad je Wick kleo nepravednu sudbinu koja mu je odnijela oba roditelja tako brzo jedno za drugim. Kasnije mu je bilo drago što njegova majka nije doživjela ubojstvo svog prvorođenca. Mislila je da se sunce rađa i zalazi s Joeom. Da je nije ubila ta automobilska nesreća, to bi učinila njegova sahrana, a sve bi bilo puno bolnije. Njegova je najmračnija uspomena bila na onu noć u kojoj je ostao bez Joea. Nakon smrti njihove majke, uselili su zajedno u kuću. Te je noći okupio skupinu prijatelja. Bila je to pripita, bučna gomila i jedva je čuo zvono od treštanja muzike. Iznenadio se kad je na pragu ugledao Orena i Grace. »Hej, tko je zvao drotove? Je li glazba preglasna?« Sjeća se da je podigao ruke na predaju. »Obećajemo da ćemo biti dobri, striček policajac, samo nas nemojte odvući u rešt.« Ali se Oren nije nasmiješio, a Graceine su oči bile vlažne. Bljesak spoznaje, pa onda: »Gdje je Joe?« Znao je prije nego je pitao. Wick uzdahne, uputi kući još jedan bolan pogled, pa makne nogu s kočnice i polako se odveze. »Dosta je ulice uspomena za jednu noć, Wick, stari moj.«
Grad je spavao. Na ulicama je bilo tek pokoje drugo vozilo. Skrenuo je na motelsko parkiralište, izašao, zaključao kamionet, odklatio se do svojih vrata i ušao. Soba je vonjala na plijesan. Previše cigareta, Zaluđenost 213 više gostiju, previše obroka za van. Dezinfekcijsko sredstvo nije moglo probiti slojeve smrada. On uključi klimatizacijski uređaj na najjače kako bi promiješao ustajali zrak. Krevet je, tužan i obješen, izgledao primamljivo, ali mu je prvo trebao tuš. Čak je i u ovo jutarnje doba vruće vode nestalo prije nego je uspio zamiješati dovoljno pjene, ali se nije žurio. Pustio je da mu dugo vremena teče hladna voda preko lica i glave, ispirući posljedice napadaja panike. Osim toga, počinjala su mu se sviđati tuširanja hladnom vodom, još i više. Čini se da on i dovoljno vruće vode nikad neće biti cimeri. Isti čas kad je zatvorio vodu, začuo je buku u sobi. »Prokletstvo«, promumljao je. Ta spremačica mora imati radar. Ali ovo je bilo smiješno. Bilo je... On provjeri svoj ručni sat. Četiri i dvadeset tri. Upravitelj će čuti za ovo. Ljutito je zgrabio ručnik s prečke i zamotao si ga oko bokova, pa potegnuo vrata i ujurišao unutra. Ležala je na njegovom krevetu, licem prema gore. Srebrna su se slova svjetlucala u odsjaju noćne svjetiljke. Ona su se također ogledala i u njezinim otvorenim očima i drečavo sjala na dvjema urednim rupama na njezinu čelu. Osjetio je pokret iza sebe, no nije imao vremena reagirati prije nego mu je željezna podlaktica pritisnula Adamovu jabučicu. Primio je snažne udarce u leđa malo iznad struka. Od toga mu je zazvonilo u ušima i zatitrala soba pred očima. »Sebe možeš kriviti zbog nje, Threadgille. Razmiš-!jaj o tome dok umireš.« Udarac ga je počeo paklenski boljeti, ali je oživio njegove uvjetovane reflekse. Pokušao je zbaciti ruku 214 Sandra Broivn sa svoga vrata. U isto je vrijeme zamahnuo laktom unatrag. Zabio se u rebra, ali bez značajnije sile. Ponavljao je pokrete i petom ciljao koljeno svog napadača. Ili je to mislio. To je želio. Probao je, nije siguran da je uspio. Isuse, nije znao da je toliko izvan forme. Ili je napadaj panike bio gori nego je mislio? Ostavio ga je slabim poput tek omačenog mačeta. »Gospodine Threadgill?« Njegovo je ime odzvanjalo iz šuplje udaljenosti. Iza toga je slijedilo opetovano kucanje. »Jebote!« Pusti ga ruka koja ga je držala oko vrata. Kad se to dogodilo, koljena mu klecnu i on krene dolje, stropo-štavši se teško na smrdljivi tepih. Bol mu eksplodira u lubanji. Isuse Kriste, kako to boli! Zaborav se ukotrlja poput guste magle. Vidio ga je kako dolazi, pozdravljao ga. Rennie požuri s liječničkog parkirališta u hitnu službu. '\ »Broj tri, doktorice Newton.« Ona baci svoju torbicu službeniku na prijamnom. »Čuvajte mi ovo, molim vas.« Potrči hodnikom. U sobi tri bilo je puno aktivnosti, brojno osoblje, sve zaposleno. Sestra je stajala sa spremnom papirnatom odorom za nju. Ona progura ruke kroz rukave i navuče gumene rukavice. Namještajući prozirne zaštitne naočale, ona reče: »Recite mi.« Specijalizant u hitnoj službi reče: »Četrdesetjedno-godišnji muškarac, ubodna rana u leđa, donja desna strana. Predmet još uvijek u rani do drška.« »Bubreg?« Zaluđenost 215 »Gotovo sigurno.« ' »Tlak je pao na osamdeset«, reče sestra. Ostale sestre i stažist izvikivali su druge vitalne oodatke. Pacijent je intubiran. Dobiva transfuziju krvne grupe O, negativne, i infuziju Ringerove otopine. Okrenut je na bok kako bi ona mogla pregledati ranu. Držak nečega što je izgledalo kao odvijač virio je iz nje. »Trbušna šupljina natiče. Abdomen mu je pun krvi.« Ona sama pogleda i odluči da nema potrebe da se učini peritonealna lavaža ili CT. Pacijent je krvario u tijelo. »Tlak pada, doktorice.« Rennie proanalizira mnoštvo informacija unutar trideset sekunda od dolaska. Sestra spusti slušalicu na zidnom telefonu i vikne iznad zbrke: »Operacijska dvorana je spremna.« Rennie reče: »Idemo.« Okrećući se, slučajno pogleda lice pacijenta. Njezin vrisak bez riječi trenutačno zaustavi sve oko
pokretnog ležaja. »Doktorice Nevvton?« »Jeste dobro?« Ona kimne, rekavši kratko: »Pokret.« Ali se nitko ne makne. »Odmah!« To ih pokrene. Ležaj je izvezen na hodnik. Ona trči sa strane. Čeka ih otvoreno dizalo. Gotovo su stigli do njega kad netko vikne njezino ime. »Čekajte!« Ona stane, okrene se. Detektiv Wesley je trčao prema njoj. »Ne sad, detektive. Imam hitan slučaj.« 216 Sandra Broiun »Vi nećete operirati Wicka.« »Vraga neću.« »Ne vi.« »To je ono čime se ja bavim.« »Ne na Wicku.« Ležaj je uvezen u dizalo. Ona pokretom pokaže timu hitnih intervencija da ga odvezu gore. »Dolazim odmah.« Vrata dizala se zatvore. Ona se okrene natrag prema Wesleyu. »On je u šoku i mogao bi umrijeti. Uskoro. Shvaćate li?« »Dolazi doktor Sugarman. Bit će ovdje za pet minuta.« »Oprostite, ali nemam toliko vremena, detektive. Osim toga, ja sam bolji kirurg od Sugarmana i imam više iskustva s traumama. Pacijent me treba i neka sam prokleta ako vas pustim da me spriječite da mu spasim život.« Izržala je njegov pogled deset sekunda prije nego se okrenula i pojurila prema dizalu koje su poslali dolje po nju. »Cure su u redu? Sigurna si?« »Orene, to si me pitao prije deset minuta. Nazvala sam kući. Dobro su.« On uzme Graceinu ruku i protrlja joj nadlanicu. »Oprosti.« »U redu je.« Ona klizne rukom oko njegovih ramena. »Policajka koju si tamo poslao pripremala im je doručak. Drugi policajac čuva kuću. Dobro su.« Ona mu izmasira vrat. »Nisam toliko sigurna da si ti.« »Ja sam dobro.« On se otisne sa sofe u čekaonici. Zaluđenost 217 »Što bi to moglo tako dugo trajati? Već je satima na operaciji.« »To može biti dobar znak.« »Ali što - « »Jeste li vi detektiv Wesley?« On se okrene oko sebe. Prilazila je sestra u zelenom kirurškom odijelu. »Poslala me doktorica Nevvton da vam kažem da će ona izaći za nekoliko minuta. Moli vas da pričekate.« »Što je s Wickom? Pacijentom? Što je s njim?« ! »Doktorica Nevvton će uskoro izaći.« Ona se okrene i vrati kroz dvostruka okretna vrata. Grace dotakne Orena i povuče ga dolje pokraj sebe. On pokrije lice rukama. »Mrtav je ili bi nam nešto rekla.« »Nije nam ništa rekla jer to nije njezin posao.« »Mrtav je. Znam da je.« ", »On je jak ko vol, Orene.« »Ovo je Joe još jednom.« »Nije.« »Jedina je razlika u tome što je Joe već bio mrtav kad sam ga pronašao.« »Ovo nije Joe. Nije isto.« »Nisam bio tamo za Joea i nisam bio tamo za Wicka.« »Ti nisi odgovoran za to što se dogodilo svakomu od njih.« »Ako je Wick mrtav -« j »Nije.« »Ako je, Grace, iznevjerio sam Joea. On bi očekivao od mene da se brinem za njegovog brata. Da pazim na njega. Štitim od nečega ovakvog.« 218 Sandra Broivn »Orene, prestani! Ne čini si to. Nisi ti kriv zbog ovoga.« »Jesam. Da nije mene, Wick bi i dalje bio u Galve-stonu. Siguran. A ne umirao na onom jebenom motel-skom podu.« Glas mu napukne od osjećaja. »Pitao me je li to najbolje što može policija.
Odgovorio sam mu da prestane jadikovati, da je spavao i u goremu i da je to nekoliko kopalja iznad one rupe u kojoj je živio. Isuse, Grace, ja ovo ne mogu podnijeti. Kunem se da ne mogu.« »Wick nije mrtav.« »Kako to znaš?« Ona mu se nježno nasmiješi. »Pretvrdoglav je da bi umro.« On je želio vjerovati u to, ali Grace je bila profesionalni savjetnik. To je radila čitav dan, svaki dan. Zarađivala je za život znajući reći dobre stvari u lošim situacijama. Ali čak i ako su bile klišejne, bilo mu je drago što je pokraj njega, govoreći stvari koje je želio i trebao čuti. Prošlo je još dvanaest minuta prije nego je doktorica Nevvton prošla kroz dvostruka vrata. Nije bila ohrabrujući prizor. Izgledala je kao izranjavani vojnik koji je izgubio bitku. Navukla je bijelu kutu, ali ona nije sakrila krvlju zamrljanu tuniku njezine kirurške odore. Ispod kape su joj visjeli pramenovi kose vlažne od znoja. Oči su joj bile obrubljene tamnim krugovima i izgledala je kao da bi mogla podnijeti topao obrok ili dva. Nije produljivala njihovu napetost. Prilazeći, ona reče: »Preživio je operaciju.« Oren dugo izdahne i čvrsto zagrli Grace. Ona prisloni lice jia njegove grudi i prošapće tihu molitvu Zaluđenost 219 ahvale. Nekoliko su se trenutaka tako držali. On naposljetku pusti Grace i obriše oči. Grace pruži ruku kirurginji. »Ja sam Grace Wesley.« »Rennie Nevvton.« »Hvala vam, doktorice Nevvton.« Nakon što su se dvije žene rukovale, doktorica Nevvton pruži Orenu plastičnu vrećicu u kojoj se nalazio Phillipsov odvijač. »Ja sam jedina koja ga je dotakla.« Zatim zarine ruke u džepove svoje kute i prijeđe ravno na posao. »Rana je bila duboka. Probijen je tvrdi dio njegovoga desnog bubrega. Organ je repari-ran i trebao bi zarasti bez ikakva neželjena učinka na njegov bubrežni sustav.« »Također je pretrpio i oštećenje mišićnog tkiva. Pozvala sam na operaciju našeg ortopeda. Izvanredno mu je sanirao mišić. Bit će dostupan za konzultacije kasnije tijekom dana, ako to želite.« »Izgubio je puno krvi«, reče Oren. Ona kimne. »Kad sam pronašla glavni izvor krvarenja - presječenu arteriju - uspjela sam usmjeriti tijek krvi natrag u bubreg. Srećom smo započeli raditi na njemu onda kad jesmo. Inače je mogao izgubiti organ ili umrijeti zbog iskrvarenja.« Da su čekali Sugarmana, možda ne bi preživio. To mu je govorila. Oren upita kad bi ga mogli vidjeti. »Odmah, ako želite. Pođite sa mnom.« Ona se okrene i oni krenu za njom. Grace je morala osjetiti skriveni animozitet među njima. Upitno ga pogleda i bezglasno reče: »Što se događa?« On odmahne glavom. Kasnije će joj objasniti zamr220 Sandra Broivn šenost situacije. Kad to učini bit će joj jasno zašto je njegov razgovor s doktoricom pristojan, ali ukočen. Ona ih povede kroz dvoja automatska klizna vrata na odjel kirurške intenzivne njege. »Još uvijek je pod teškom anestezijom i moram vas upozoriti da ne izgleda jako dobro. Nešto se dogodilo s njegovim licem.« »Pao je na njega.« Doktorica Newton zastane i pogleda unazad u njega, raširenih očiju, otkrivajući više osjećaja negoli je do sada pokazala. »Napadnut je s leđa«, objasnio je. »Navodno se, kad ga je napadač pustio, Wick srušio i jako tresnuo licem o pod.« Bilo ga je previše sram reći im da je on odgovoran za razderotinu na Wickovoj bradi. »Ortoped je rendgenski snimio njegovo lice«, rekla je. »Jagodična kost mu nije slomljena, ali je... pa, vidjet ćete.« Ona im pokaže da uđu u jednu od pregrada. Grace, hrabrija od njega, pođe ravno prema krevetu, baci pogled na Wicka i počne plakati. Oren je zaostao, ali je mogao dovoljno vidjeti. Prva mu je reakcija bila psovka ispod glasa. Wick je ležao na lijevom boku, podbočen jastucima. Desna strana lica, ona vidljiva, bila mu je tako jako natečena i plava da ga je bilo teško prepoznati. Oba su mu oka bila zatvorena, ali desno ne bi mogao otvoriti ni kad bi htio - bilo je toliko otečeno. Cijev za disanje bila mu je prilijepljena za usne. Posjekotina na bradi činila se beznačajnom u usporedbi s ostalim ozljedama, ali se Oren smrknuo baš zbog te. »Dajemo mu antibiotike preko infuzije kako bismo spriječili infekciju, iako ništa ne ukazuje na razderotinu crijeva, što bi znatno zakompliciralo njegovo sta-
Zaluđenost 221 nje«, objasnila je doktorica Newton glasom koji je nonovo zvučao mehanički i rezervirano. »Ima kateter. TJ početku je bilo krvi u urinu, ali se raščistio.« »To je dobar znak, je li tako?« »Definitivno. Srce mu je snažno, puls stabilan. Neprestano pratimo njegov krvni tlak. Skinut ćemo ga s respiratora čim se osvijesti. Naravno, dobit će sredstva za umirenje i analgetike. Njegova mu je dobra fizička forma pomogla da preživi i pomoći će mu u oporavku. Nekoliko će dana ostati na intenzivnoj njezi i nastavit ću učestalo provjeravati njegovo stanje, no njegova je prognoza dobra.« Njih je troje stajalo i promatralo ga u tišini još nekoliko minuta, pa im liječnica pokaže da izađu. »Trebamo li još nekoga obavijestiti? Ima li obitelj? Nismo znali postoji li netko koga bismo pozvali?« »Wick nije oženjen«, reče Grace, odgovarajući prije nego je to dospio on. »Nema obitelji.« Ruke doktorice Nevvton još jednom iščeznu u džepove njezine kute, upirući duboko, kao da je pokušavala progurati šake kroz donje šavove. »Shvaćam.« »Možemo li što učiniti za njega?« Ona uputi Grace slabašan osmijeh. »U ovom trenutku ništa. Kad ga otpustimo, trebat će netko biti uz njega barem tjedan dana. Trebat će mu mnogo mirovanja. Do tada, za njega će se dobro skrbiti naše sposobno osoblje. Kasno sutra dopustit ću mu posjete, ali samo uz ograničenja.« Oren reče: »Nažalost, doktorice Newton, ja mu ne m°gu dopustiti posjete. Bio je žrtva zločina. Također je i glavni svjedok.« »Čega?« «n •-;;.»Ubojstva.« 222 Sandra Broivn Poglavlje 16. »Jedna mlada žena je bila u sobi s Wickom kad je napadnut«, reče Wesley. »Bila je mrtva na mjestu zločina.« Rennie je izvježbala svoje lice da ne pokazuje nikakve reakcije. Nije bilo lako. Ne vjerujući svome glasu, ona kimne. »Krim-tehničari sada pregledavaju sobu. Motelska mu je spremačica, koja je do jutros bila gnjavaža, spasila život. Ušla je u Wickovu sobu svojim ključem. Da se nije pojavila kad je, i on bi umro.« »Je li vidjela tko je to učinio?« On odmahne glavom. »Prozor u kupaonici je ostao otvoren. Mislimo da je njime izašao baš netom prije nego je ona ušla. Prvo je pokucala. To ga je omelo.« »Znači, ona vam ne može dati opis.« »Nažalost, ne. A motelske sobe su pravi užas za prikupljanje dokaza jer kroz njih prolaze stotine ljudi.« »Otisci cipela ispod prozora?« -, »Asfaltirana uličica. Za sada nemamo nikakvih traZaluđenost 223 ova Ali se nadamo da će naši tehničari pronaći nešto korisno.« »A što je s ovim?« upita ona, pokazujući na odvijač u vrećici. »Skinut ćemo s toga sve što možemo.« Rennie ga je željela upitati ima li kojeg osumnjičenika na umu, ali se bojala kakav će biti njegov odgovor. »Čim se Wick probudi, morat ću ga ispitati, saznati što zna«, rekao je. »Razumijem, samo imajte na umu da se noćas borio za život. Trebat će mu odmor. Ne želim da se moga pacijenta uzrujava.« »Ne bih učinio ništa što bi ugrozilo Wickov oporavak«, reče on Ijutito. »Vjerujem da ne biste. A sad se moram pozdraviti. Imam zakazanu sljedeću operaciju za pola sata. « »Ali izgledate iscrpljeno«, usklikne Grace. »Samo trebam doručkovati.« Ona se osmjehnu Grace Wesley, koja joj se odmah svidjela, pa se okrene natrag prema detektivu. »Očigledno ste vi i gospodin Threadgill više od profesionalnih suradnika.« »Prijatelji smo. Praktički obitelj.« »Onda ću ostaviti poruku sestrama na intenzivnoj skrbi da vama, kad nazovete, slobodno daju obavijesti o njegovu stanju.« »Bio bih vam zahvalan na tome.« »Nema na čemu.« Grace Wesley joj ponovo zahvali što je spasila Wic-kov život. Detektiv reče odrješito »Javit ću vam se«, pa pritisne tipku za pozivanje dizala za silazak.
224 Sandra Broivn Rennie se vrati u Wickov odjeljak i upita sestru je li pokazao znakove dolaska k sebi. »Zaječao je nekoliko puta, doktorice. To je sve.« »Molim vas da me pozovete na dojavljivač kad se osvijesti. Bit ću na operaciji, ali čim se probudi, ja to želim znati.« »Naravno, doktorice Newton.« Prije nego je otišla, ona pogleda svog pacijenta, ali zatomi nagon da mu makne neposlušan pramen kose s čela. Istuširala se u svlačionici i obukla čistu kiruršku odoru, pa otišla u kantinu u prizemlju. Doručkovala je kajganu, tost i sok od naranče, ali je jela samo zato što je znala da treba pogonsko gorivo, a ne zato što je željela niti zato što je uživala u okusu hrane. Ponovo na odjelu kirurgije, pregledavala je karton svoje iduće pacijentice i kratko s njom porazgovarala. »Vaš onkolog i ja slažemo se da je tumor obuzdan. Kad uklonimo taj dio crijeva, vaša je prognoza vrlo dobra.« Žena joj sneno zahvali jer joj je anesteziolog stavio jak sedativ u infuziju. Rennie je metodično ribala ruke za operaciju. Bio je dobar osjećaj izvoditi poznat i rutinski zadatak. Njezin joj je pažljivo organiziran život izmicao izvan kontrole. Otkad je čula da je Lee ubijen, od pojavljivanja ruža u njezinoj dnevnoj sobi, ništa nije bilo u redu. Ali, razmišljala je nemilosrdno trljajući između prstiju, mogla je opet zadobiti tu kontrolu. Trebala se samo usredotočiti na svoj posao. Posao je bio njeZačuđenost 225 zin upravljač za življenje. Kad ima kontrolu nad svojim poslom, ima kontrolu nad svojim životom. U operacijskoj je dvorani presijecala adipozno tkivo pacijentičina trbuha kad pomoćni kirurški specijalizant reče: »Čuli smo da vam je jutros ovdje bilo uzbudljivo.« »Naša doktorica Newton je prava junakinja«, reče instrumentarka. Rennie, čije su misli bile na njezinoj zadaći, odsutno upita: »O čemu pričate?« »Jutros je to bilo na svim vijestima.« Rennie letimično pogleda anesteziologa, koji se oglasio sa svoga stolca iza pacijenta. »Što je bilo na vijestima?« »To kako ste spasili život murjaku.« Specijalizant reče: »Threadgillov je brat poginuo na dužnosti prije nekoliko godina. Spriječili ste njega da učini isto.« »Osim što ovaj Threadgill nije bio na dužnosti«, reče jedna od sestara. »Ne znam ništa o njemu«, reče Rennie hladno. »Sisaljku, molim. Samo sam odgovorila na hitan poziv, to je sve.« »Prema izvješću na vijestima, djevojci nije bilo spasa«, primijeti anesteziolog. Pričljivi stažist preuzme priču: »Čuo sam izravno od bolničara koji su preuzeli poziv da je nađena u murja-kovu krevetu. Očito je onaj tko je napao Threadgilla prvo ubio nju.« »Ljubomorni dečko?« ;• t "• »Hi muž.« v »Može biti. Kako su oni sve povezali *kupa, Threadgill se tuširao.« *, * 226 Sandra Brown »Govoreći za sebe,« stažist dobaci šaleći se, »ja uvijek prvo popušim cigaretu. Onda tuš. A ti, Betts? Pušiš li poslije seksa?« »Ne znam,« odgovori sestra, »nisam nikad obraćala pažnju.« Svi se nasmiju. Instrumentarka nadigne obrve nekoliko puta iznad svoje maske. »Ako ovaj murjak izgleda imalo kao na slici koju su objavili u novinama, rekla bih da je cura umrla smiješeći se.« »Možemo li se, molim vas, vratiti poslu?« prasne Rennie. »Koliki joj je tlak?« Anesteziolog odgovori tišim, profesionalnim tonom. Renniena je naprasitost utišala šalu. Držala je glavu pognutu, koncentracije usredotočene na operaciju. Ali kad je njezin dojavljivač zacvrkutao, ona zamoli sestru da ga pogleda. »Kirurška intenzivna, doktorice Newton.« »Možete li ih nazvati, molim vas?« Slušala je dok je sestra nazivala. »Dobro, reći <5u joj.« Ona spusti slušalicu. »Threadgill se budi.« »Hvala.«
Premda je osjetila uzdignute obrve iznad maski, nitko se nije usuđivao komentirati. Svaki se daljnji razgovor odnosio samo na proceduru koju su izvodili. Napokon Rennie izvuče ruke i kimne kirurgu koji joj je asistirao da skrati posljednji unutarnji šav. Ona ispipa mjesto svojim prstom u rukavici kako bi bila sigurna da svi šavovi drže. »Dobro izgleda.« »Savršeno«, reče on. »Izvrstan, posao, doktorice Newton.« Zaludenost 227 »Hvala vam. Bi li vam bilo teško zatvoriti umjesto mene?« »Vaša je želja meni naredba.« »Hvala. Dobro obavljen posao, ljudi.« Ona odlijepi svoje krvave rukavice i progura se kroz vrata, znajući da će, čim se ona zatvore za njom, biti glavna tema nagađanja. Nek' se pitaju, mislila je. Izvijestila je o zadovoljavajućem ishodu operacije tjeskobnu pacijentičinu obitelj, pa požurila do svlačionice, još se jednom istuširala i stigla do intenzivne baš kad je sestra poticala Wicka da iskašlje cijev za disanje. Činilo mu se da se guši, kao što je to bio slučaj sa svim pacijentima, ali je naposljetku stvarčica bila vani. »E, nije bilo tako loše, što kažete, gospodine Threadgill? Bili ste stvarno dobri.« Pomicao je usne, ali ga sestra nije mogla čuti, pa se nagnula bliže. Kad se uspravila, kikotala se. »Što je rekao?« pitala je Rennie. »Rekao je: 'Jebite se'.« »Ne morate mu to tolerirati.« »Ne brinite se zbog toga, doktorice. Ja imam muža i četiri sina.« Rennie zauzme njezino mjesto kod Wickova uzglavlja. »Wick, znaš li gdje si?« Progunđao je nešto nerazumljivo. Ona stavi stetoskop na njegove grudi i stane slušati nekoliko trenutaka. »Dobro ti je.« »Žedan.« oj kažeš na malo zdrobljenog leda?« Ona ki sestru na suprotnoj strani kreveta, koja mne l °tlde P° zadatku. »Počet ćemo sa zdrobljenim 228 Sandra Brown ledom, Wick. Za sada nećeš ništa piti da ti ne bude zlo.« On ponovo zagunđa, mučeći se ne bi li otvorio svoje desno oko, ne znajući da mu je zatvoreno oteklinom. Još će satima biti sanjiv i dezorijentiran. »Boli li te, Wick? Mogu povećati dozu analgetika.« Promumljao je još nešto što nije mogla protumačiti. »Uzet ću to kao da.« Sestra se vratila s čašom drobljenog leda i plastičnom žlicom. »Dajte mu nekoliko žlica svaki put kad se probudi.« Ona unese neophodne bilješke u njegov karton. Prije odlaska reče: »Bit ću ili ovdje ili u svojoj ordinaciji. Pozovite me na dojavljivač bude li ikakvih promjena.« »Naravno. Oh, doktorice Newton, mislim da želi razgovarati s vama.« Rennie se vrati do Wickova uzglavlja. Posezao je za njezinom rukom. Unatoč kanili za infuziju prilijepljenoj za njegovu nadlanicu, stisak mu je bio iznenađujuće jak. Ona se nagne bliže. »Što je, Wick?« Šapnuo je samo jednu riječ. »Lozada.« Detektiv Wesley se mrgodio na nju s druge strane svoga zakrčenog stola. »Bilo što drugo?« »Samo to. 'Lozada'«, ponovila je Rennie. »Kad je to bilo?« »Danas oko podne.« »A vi mi to tek sad kažete?« »Morala sam prvo sve posložiti.« »Što ste trebali posložiti?« Ostali zaposlenici Odjela kriminalističkih istraga doimali su se kao da obavljaju svoje poslove, ali je Zaluđenost 229 Rennie bila svjesna da je predmet radoznalosti. »Možemo li negdje razgovarati privatno?« Wesley slegne ramenima i pokaže joj neka ga slijedi. Odvede je u istu prostoriju u kojoj je snimano njezino ispitivanje. Sjeli su na ista mjesta kao i prošli put. Nije joj se naročito svidjela implikacija da je još jednom dovedena u defanzivnu poziciju, ali to nije komentirala. Umjesto toga, ona odmah nastavi razgovor. »Može li to značiti da je Lozada bio taj tko je sinoć napao Wicka?«
»On, mislite?« Osjetila je navalu topline u obraze. »Očigledno to vama i nije takva novost.« »Teško da je, doktorice.« »Mogu li vas nešto pitati?« On indiferentno slegne ramenima. »Sto vas to na meni toliko smeta?« On se pomakne na stolcu. »Ništa.« »Nije istina. Ne sviđam vam se od samog starta. Zašto?« »Zašto vi meni jednostavno ne kažete što vam je na umu, doktorice Newton? Što ste to 'posložili' danas popodne?« »Onoga dana kad je sahranjen Lee Howell, dobila sam buket ruža. Ovo je kartica priložena uz cvijeće.« Otvorila je torbicu i izvadila plastičnu vrećicu u koju je bila stavila malu bijelu karticu. Bio je to drug] dokazni materijal što ga je skupila toga dana, premda je pokušavala ne razmišljati o izvlačenju odvijača iz Wickovih leda. Wesley uzme vrećicu od nje, pogleda u karticu i Pročita rečenicu otisnutu u jednom retku, ali mu reak°1Ja mJe blla onakva kakvu je očekivala. U stvari, on 230 Sandra Broivn uopće nije reagirao. Izraz lica mu je ostao nepromijenjen. »Očito vam ni ovo ne predstavlja iznenađenje.« »Nisam znao da je bila priložena buketu ruža koji vam je poslan na dan Howellova pogreba.« »Ali prepoznajete karticu, zar ne? Kako to? Bila je...« Ona zašuti, pogledavši ga užasnuto. »Niste se zadovoljili samo promatranjem moje kuće - pretražili ste je. Nije li tako?« »Nisam ja.« Ona se nasloni kao da ju je gurnula neka nevidljiva ruka. »Wick.« Wesley ne kaže ništa. Glava joj padne naprijed. Zurila je u svoje ruke, koje nikakva količina kreme ili losiona nije mogla održati vlažnima zbog antiseptičkog sapuna kojim ih je ribala. Wick je bio u njezinoj kući, premetao po njezinim ladicama, prekapao po njezinim stvarima. Prije ili nakon što su se sreli? pitala se. Premda nije bilo važno. Njezina je privatnost bila narušena i, još gore, Wick je bio taj koji ju je narušio. Nakon kratke i napete šutnje, ona digne glavu i pogleda u Wesleya. »Kartica je Lozadina. On je osobno dostavio ruže. Provalio je u moju kuću i ostavio ih tamo da ih nađem.« • »Kako znate?« ;: »Rekao mi je.« »Rekao vam je?« »Zvao me nekoliko puta. Tražila sam da prestane. Inzistirala sam da me ostavi na miru. Ali me i dalje zove.« »I što kaže?« Zaluđenost 231 »Pročitajte karticu, detektive. Razvio je tu neku ^anesenost mnome tijekom svoga suđenja. Neprestano je zurio u mene, svakog trenutka koji je proveo u sudnici. To je išlo toliko daleko da je postalo primjetno i neugodno. Očigledno se sad samozavarava idejom da ja uzvraćam njegovo ljubavno zanimanje.« »Zbog presude?« »Pretpostavljam. Tko zna zašto? Lud je.« On se značajno nakašlje. »Lozada je puno stvari, ali ludilo nije jedna od njih.« On ju je promatrao jedan tren. »Zašto mi sada ovo govorite?« »Bojim se da je on ubio doktora Howella. Mislim da je saznao kako je Lee imenovan šefom kirurgije, a ne ja, pa ga je ubio kao uslugu meni. Rekao mi je da želi vratiti uslugu koju sam ja učinila njemu.« »Oslobodivši ga?« »Oslobodila ga je porota od dvanaestero ljudi.« Njegovo je duboko slijeganje govorilo Ako vi tako kažete. »Nastavite.« »Lozada je bio taj koji mi je rekao za vaše nadziranje. I on me promatrao. Vidio je Wicka koji me dopratio kući jučer popodne. Valjda ga je Lozada slijedio oko ulice do kuće u kojoj ste bili vi. Onda me nazvao. Uživao je govoreći mi da je moj novi prijatelj murjak.« »Wick se ne bi složio s tim.« »Kako to mislite?« »Nije važno. Zašto nam niste rekli za Lozadu sinoć kad ste se suočili s nama?« »Zato što nisam htjela da mislite to što mislite.« »A to je?«
a sarn ja u dosluhu s Lozadom!« uskliknula je. o mislite, nije li tako? Mislite da sam ga platila 232 Sandra Broivn da ubije Leeja. I sad... sad Wicka. Zato ste se protivili da ga ja operiram.« »Bili ste ljuti na nas. Naročito na Wicka.« »Pa mislite da sam zvala plaćenog ubojicu, koji je onako slučajno opsjednut mnome i uputila ga da ubode Wicka u leđa odvijačem?« Wesley je flegmatično zurio u nju. Bio je iskusan policajac s godinama službe. Ispovijesti su dolazile u svakakvim oblicima. Nesumnjivo je mislio da se oslobađa tereta krivnje. »Ako je to vaša optužba, previše je apsurdna da bi se čak i zanijekala«, rekla je. »Pa što onda radite tu?« »Nakon što je Wick izgovorio Lozadino ime, sve se razjasnilo. Uvidjela sam stvari onakvima kakvima ih vi vidite. Lee dobije promaknuće koje sam ja željela. Bude ubijen. Kažem Wicku da ga više nikad ne želim vidjeti. Pokuša ga se ubiti. Kad mi se to iskristaliziralo u mislima, došla sam ravno ovamo, samo sam svratila kući kako bih uzela tu karticu.« »Zašto ste je sačuvali?« »Nisam sigurna. Uništila sam ruže. Možda sam sačuvala karticu jer sam pomislila da bi mi mogao zatrebati... dokaz.« »Znači da ste od početka sumnjali da je Lozada ubio Hovvella.« »Ne. Nisam do nekoliko dana nakon Leejeve sahrane kad me Lozada nazvao prvi put. Pitao me sviđaju li mi se. Do tada nisam znala tko ih je poslao.« On joj uputi suzdržani pogled: »Ma dajte, doktorice Newton.« »Kunem se da nisam.« ^ »Niste ni naslućivali?« ;-i • Zaluđenost 233 »Dobro, možda. Podsvjesno. Nisam znala nikog drugog tko bi mogao ili želio provaliti u moju kuću.« »A opet, kad ste saznali da je Lozada, i dalje me niste obavijestili. Zašto niste?« »Zbog tona ispitivanja koje ste vodili u ovoj sobi. Bojala sam se da će to potvrditi vaše sumnje o mom sudioništvu.« »Imali ste informaciju koja je mogla dovesti do Lozadina uhićenja i propustili ste je dati.« »Što je bila greška.« »Zašto niste dojurili k meni mašući tom karticom govoreći 'Mislim da znam tko mi je ubio prijatelja i zašto'?« »Mogla sam biti strašno u krivu. Mogla sam omesti vašu istragu, poslati vas na pogrešan trag.« »Ne, mislim da to nije to, doktorice Newton. Ja mislim da ste se nadali da ćemo posve sami riješiti tajnu ubojstva doktora Howella. Bez vaše pomoći. Nije li tako?« Njegove su oči probadale njezine. »Niste željeli svoje ime povezati s nasilnom smrću nekog muškarca.« Nakon značajne pauze, doda: »Po drugi put.« »Ah.« Ponovo je spustila glavu, ali samo na trenutak, pa prkosno, susrela njegov pogled. »Znate za Ray-monda Colliera.« »Ponešto. Želite li mi reći više?« »Imate svoje izvore, detektive, i sigurna sam da ćete ih valjano iskoristiti.« »Možete računati na to.« On prekriži ruke na Prsima i zabaci glavu unatrag. »Ima nešto što me zbunJUje. Pitam se kako ste izabrani u tu porotu. Nisu li vjetnici ispitivali potencijalne porotnike, pitali je 234 Sandra Broivn li itko ikada bio priveden? Niste li prisegli govoriti istinu?« »Smrt Ravmonda Colliera bila je tragičan nesretan slučaj. Nisam uvedena u kriminalističku evidenciju. A tijekom voir direa nitko nije pitao imam li veze sa slučajnim nastreljivanjem kad sam bila maloljetna.« »Pa, to je baš bilo zgodno, nije li?« Ona ustane. »Vidim da niti cijenite niti želite moju pomoć.« »Naprotiv, doktorice Newton. Bio je ovo prosvjetljujući razgovor.« »Hoćete li sad uhititi Lozadu?« »Kad skupim dovoljno dokaza koji će poduprijeti uhidbu i optužnicu.« »Kako to mislite kadi Jutros su mi se ruke nama-kale u dokazu koji vam treba. U Wickovoj krvi. I predala sam vam oružje.« »Bit će detaljno proanalizirano u labosu i upravo su u ovom trenutku detektivi na vrelom tragu njegova
podrijetla, ali vam mogu reći što će naći. Pronaći će da je desetljećima staro i da ga se, kad je bilo novo, moglo kupiti u bilo kojoj željeznariji na kontinentu i šire. Između onda i sada, Bog zna kolike su ruke bile u kontaktu s njim. Neće upućivati ni na koga.« »Djevojka je ustrijeljena. Što je s pištoljem?« »Ostavljen je na poprištu i sad je kod nas. Ali bit će isto što i s odvijačem. Jeftin je i star i pouzdan samo na maloj udaljenosti. U ovom slučaju osam do petnaest centimetara. Korisnik je znao da ga ne možemo povezati s njim. Pokušat ćemo, ali nećemo ništa postići.« »Znate da je to bio Lozada«, tiho je povikala. »Wick ga može identificirati.« Začuđenost 235 »Može li? Nije u pitanju sumnja li Wick na njega. On bi bio sumnjivac broj jedan na svačijem popisu. On i Wick su gorki neprijatelji.« Sudeći po Lozadinu tonu kad god je izgovorio Wic-kovo ime, uspjela je razabrati toliko. »Što se dogodilo između njih?« »To je stvar policije.« Koju je on očigledno odabrao ne povjeriti joj. »Ne možete li barem privesti Lozadu na saslušanje?« Frknuo je na to. »Bez valjane osnove? To bi mu se svidjelo. To bi praktički osiguralo da mu se nikad ne sudi. Uhitit ću ga samo ako ga Wick može apsolutno identificirati kao napadača. Ali vam gotovo mogu jamčiti da ga Wick nije vidio.« »I baš kao što sam i očekivao, ona je soba u motelu toliko nakrcana tragovima dokaza koji mogu pripadati Lozadi ili bilo komu drugomu tko je ikad prešao prag te sobe, uključujući i mene. Bilo što odande nikad se ne bi održalo na sudu.« »Ne pomaže nam čak ni dokazni materijal sa žrtve, djevojke. Deseci ljudi su je vidjeli u fizičkom kontaktu s nekoliko muškaraca u onom baru, uključujući Wicka. Očistili smo joj nokte i pronašli samo nečistoću. Na njoj nije bilo ničega što nije mogla pokupiti usputnim dodirom.« »Bila je na krivome mjestu u krivo vrijeme.« »Definitivno, ali to nije sve. Bila je povezana s Lozadom«, reče Wesley. »Njezin je posao bilo čišćenJe njegova stana i hvalila se svojim suradnicima da su intimni.« »Pa koji onda više dokaz trebate?« »Oh, imamo mnogo dokaza da je svakodnevno °lazila u kontakt s Lozadinom odjećom, posteljinom, 236 Sandra Broivn sagom, svime njegovim. To je više otegotna okolnost nego prednost. Sve što bi njegov branitelj trebao zastupati jest da je mogla pokupiti dokaz bilo kad i bio bi u pravu. Toliko o našem dokazu.« On je oprezno pogleda. »Zašto mi vi ne kažete kakav bi to dokaz porota trebala da osudi Lozadu, gospođo predsjednice porote?« »Što je s krvi na njegovoj odjeći?« »Znate bolje od mene da je svako značajnije krvarenje bilo unutrašnje jer nije izvukao oružje. Ako Lozada i ima koju kap na sebi, što sumnjam, do trenutka kad dobijemo nalog za pretragu on će već uništiti odjeću. U prethodnom je slučaju bilo krvi sa žrtvina vrata. Je li je tužitelj mogao povezati s ijednom stvari koja je pripadala Lozadi?« »Ne«, odgovorila je. »I njegov se branitelj potrudio da mi porotnici to zapamtimo.« Razmišljala je nekoliko sekunda, pa upitala: »Što je sa DNK? To bi bilo praktički neoborivo. Što je sa sjemenom? Slinom?« On odmahne glavom. »On nikad ne bi bio tako nepažljiv. No, čak i da bude, on i djevojka su bili zajedno ranije toga dana, ne nužno u toj motelskoj sobi.« Nije rekao jesu li našli Wickov DNK na djevojci, a Rennie nije pitala. »Čini se da sam vam samo oduzimala vrijeme.« On ustane i otvori vrata, utišavši svaki žamor u prostoriji u koju je ulazila. Sve su se glave okrenule. Oklijevala je, ali je Wesley pogura naprijed. »Prije nego što odete, želio bih da nešto vidite.« On je povede natrag do svoga stola, gdje podigne Zaluđenost 237 fotografiju. »Djevojka se zvala Sally Horton. Imala je dvadeset i tri godine.« Morala je pitati. »Je li je Wick dugo poznavao? Jesu li bili prijatelji?« »Dvadesetak minuta. Barmen ju je vidio kako mu prilazi i predstavlja se. Wick je sa mnom otišao iz kafića. Morat ću njega pitati što se dogodilo nakon toga. Ali, bez obzira na to što se dogodilo i bez obzira na duljinu vremena koju je provela s Wickom, Lozada to nije odobravao.« On joj pruži fotografiju. Rennie je svjedočila smrti na rutinskoj osnovi. Vidjela je uništenje koje bolest ili stroj ili oružje može
iskaliti na ljudskom tijelu. Cesto se oštećenje inatilo vlastitim očima i izgledalo poput nečega iz nekog odvratnog horor filma čiji je producent imao živu i bolesnu maštu. Očekivala je fotografiju sličnu onima koje su bile pokazane poroti tijekom suđenja. Natečeno lice, jezik koji strši iz usta, izbuljene oči. No Sally Horton se doimala netaknutom, osim dvjema tamnim mrljama na čelu. Rennie vrati fotografiju na Wesleyev stol. »Da sam vam ranije rekla za Lozadu, možda bi bio u zatvoru i ona ne bi bila ubijena. Jeste li mi zato pokazali sliku?« »To, da. Ali i da vas upozorim.« ' »Već znam da je Lozada opasan.« ' »Kao i petljanje s Wickom.« *•» * 238 Sandra Brown 17. Kad je Lozada prvi put čuo za to na televizijskim vijestima, bio je bijesan. Kako li je Rennie mogla spasiti život Wicku Threadgillu nakon što se on toliko namučio i doveo se u onako riskantnu poziciju ne bi li ga se riješio? Žene! Nikad ih neće shvatiti. Ništa što učiniš za njih nikad nije dovoljno. Kad god je ubijen bilo koji murjak, to je bila vijest. Drugi murjaci su se okupljali. Iznosile su se crne vrpce za rukave. Slike udovica i siročadi postajale su prve stranice. Opća je javnost tugovala kao da je izgubila prijatelja. Pali čovjek bio je pozdravljen kao heroj. No prema onome što se jutros čulo na televiziji, Wick Threadgill mogao je hodati po vodi. Izvješća su navodila razne zločine koje je Threadgill porješa-vao, čini se posve sam, Batman i Dick Tracy u jednom. Bio je sve osim sramotno izbačen iz službe, ali se to umanjilo. Rennie je nahvaljena kao darovita kirurginja koja se junački trudila kako bi ga vratila s ruba smrti. UniZalnđenost 239 iela je u dvoranu za operacije Opće bolnice Tarrant iskustvo tretiranja trauma koje je stekla u ratom razrušenim zemljama dok je sudjelovala u međunarodnim programima poput Liječnika bez granica. Lozadu su toliko uzrujale te prostački predrasudne nove priče da nije čak mogao uživati niti igrajući se sa svojim škorpionima. Njegov je najgori neprijatelj primao viteške časti. Rennie je radila protiv njega. Nije se osjećao ovako frustriranim otkad su bolničari spasili njegova malog brata nakon što mu je on nagurao lopticu niz grlo. Bilo je to na božično jutro njegove šesnaeste godine. Njegovom je bratu bilo trinaest, ali je imao um dvogodišnjaka. Jedan je od njegovih darova od Djeda Mraza bila spužvasta loptica za baseball i plastični bat. Igrao se time ispod ukrašenog bora. Roditelji su im bili u kuhinji, provjeravali su božičnu šunku. Lozada je sjedio promatrajući svoga brata nekoliko minuta, odlučivši da bi svijet bio puno ljepše mjesto da njega na njemu nema. Taj je idiot mislio da je to igra kad mu je Lozada natisnuo lopticu u usta. Nije ispustio ni zvuka. Uopće se nije opirao. Život je gotovo napustio oči njegova brata pune povjerenja kad je Lozada začuo svoje roditelje kako se vraćaju iz kuhinje. Počeo se derati da brzo dođu, da je mali bratac stavio u usta svoju novu bejzbolsku lopticu. Pozvana je hitna i klinac je pošteđen. Njegovi roditelji su jecali od olakšanja, čitav dan držali dečka na rukama i stalno ponavljali kakav je on blagoslov s neba. Bio je to jedan truli Božić. Čak je i šunka zagorjela. Ironično je da se mogao poštedjeti muke da pokuša 240 Sandra Brown ubiti brata. Jedva šest mjeseci kasnije, njegovi su roditelji avionom vukli klinca u Houston na konzultacije s opet nekim vračem - nisu li ti ljudi više znali kad treba odustati? - kad se njihov mali avion srušio u istočnoteksašku močvaru tijekom olujnog nevremena. Poginuli su svi putnici. Kako li je samo postao takav srećković? No Lozada neće Wicka Threadgilla prepustiti sudbini. Kao prvo, neće si uskratiti zadovoljstvo da ga ne ubije. Već je morao žrtvovati komotno planiranje čitave stvari. Tek je jučer odlučio uzeti vremena i smisliti nešto posebno za Threadgilla. Ali je sinoć postalo jasno da mora krenuti u akciju bez odgađanja. Prokleto je mrzio kad je morao zbrzati svoje planove. Nije ispijao iz boce Louisa XII. kao iz limenke soka. Bio je lišen slasti. Ali ako je to značilo da će Thread-gill biti mrtav prije nego kasnije, mogao je to prihvatiti. Premda suočen s nekoliko taktičkih problema sinoć, planirao je brzo i činio još brže. Potencijalnu je egzotičnu plesačicu bilo lako namamiti. Vjerovala mu je bez pitanja kad joj je rekao da ima prijatelja koji to voli utroje - je li bila za? »Ako je tip sladak ko ti, možeš se kladiti!«
Predomislila se kod uzimanja njezinog auta umjesto njegovog, ali je brzo pristala kad je rekao: »Kad razmislim, bolje da zaboravimo na to.« Znao je gdje je Threadgill odsjeo. Bila je to rupa za štakore gdje je policija Fort Wortha obično skrivala plaćene sudske svjedoke, policijsko osoblje u posjetu, nove regrute i tako. Sve što je morao učiniti da to provjeri bilo je da nazove i zatraži da ga spoje sa sobom Zcduđenost 241 Wicka Threadgilla. Spustio je slušalicu dok je telefon zvonio, ali je potvrdio Threadgillovo boravište. Naputio je Sally da ostavi auto na parkiralištu samoposluživanja dvije ulice od motela, a ostatak puta su propješačili. Kad je upitala zašto, rekao joj je da želi iznenaditi svoga prijatelja. Popušila je. Wickov je kamionet bio parkiran ispred sobe 121. Lozada je razgledao parkiralište kako bi bio siguran da nikoga nema u blizini. Većina je soba bila u mraku. U nekoliko su, gdje su gorjela svjetla, bile navučene zavjese. Pokazao je djevojci da krene naprijed. »Ti idi prva. Želim da ti budeš prvo što će vidjeti kad otvori vrata.« Ona je kucala, ali nakon čekanja od nekoliko sekunda, prisloni uho na vrata. »Mislim da se čuje tuš.« Bila je impresionirana kad je otvorio vrata svojom kreditnom karticom. Signalizirajući joj da bude vrlo tiha, on je uvede unutra i reče joj da legne na krevet. Ona ga je poslušala i obuzdavala napadaj kikotanja kad ju je ustrijelio dvaput u čelo. Razmišljao je o tome da joj odreže jezik kao što joj je obećao ako bude pričala o njemu, ali bi to bilo neuredno. Osim toga, zavrnule su se slavine u tušu. Kad baci pogled unatrag, mogao je i za Wicka upotrijebiti pištolj s prigušivačem. Jedan pljuc u uho kad bude izlazio iz kupaonice, drugi među oči kako bi bio siguran. Ali gdje je u tome bila zabava? Htio je da Wick shvati da će umrijeti. S druge strane, odvijač je bio dobar izbor. Pronašao ga je u staroj kutiji za alat u stražnjem skladištu svoga 242 Sandra Brown servisa za televizore. Praktičan, hrdav, starinski, neu-traživ. Još je nešto mogao učiniti drugačije: taj je ubod mogao biti poguban umjesto rekreativan. Umjesto da ga je učinio trenutačnim i ubo Wicka u srce kao što je to učinio Howellu, s Threadgillom se želio igrati. To se pokazalo lošom odlukom. Nije imao vremena završiti posao, zahvaljujući motelskoj spremačici. Tko čisti sobe u 4.30 ujutro? Kad je ona nazvala hitnu, on je već bio kod samoposluživanja. Odvezao je Sallvn auto do mjesta na kojem su promijenili vozila. Ostavio je ključeve unutra, uzeo svoj terenac i parkirao ga na nedodijeljenom mjestu garaže, pa se odšetao do hotelskog kafića na doručak. Pio je svoju posljednju šalicu kave kad su se prva izvješća o ubojstvu pojavila na jutarnjim vijestima. Sav taj napor i ništa čime se mogao pohvaliti, mislio je sad. Gad nije umro. A Rennie mu je pomogla preživjeti. Zašto? Zašto ga je spasila? Bila je bijesna na njega. Rekla mu je da ga više nikad ne želi vidjeti. Mrzila ga je. Ili nije? Ostao je čitav dan u svome stanu, previše potišten izaći. Nazvao je svoj ultraprivatan broj govorne pošte i pronašao poruku koja je rekla da je posao njegov za traženu cijenu. Ugovor je bio tako važan klijentu da je Lozada mogao navesti vlastitu cifru. Obično bi ga takvi izgledi uzbudili, ali čak ga ni obećanje unosnog posla s već uračunatim bonusom nije izvuklo iz njegove melankolije. Bio je superioran Wicku Treadgillu na sve načine. Imao je stila. Sumnjao je da Threadgill to zna i napiZaludenost 243 sati. Bio je milijunaš. Threadgill je jedva spajao kraj s krajem s murjačkom plaćom. Nosio je dizajnersku odjeću. Threadgill se odijevao kao protuha u sedlu. Želio je postaviti Rennie na prijestolje. Threadgill ju je želio iskoristiti da dođe do njega. Jednostavno nije štimalo. Kako bi uopće mogla više željeti Threadgilla nego njega? Još uvijek se durio kad je počelo ranije emitiranje večernjih novosti. Toga dana nije se dogodilo ništa što bi zamijenilo vodeću vijest o ubojstvu Sally Hor-ton i gotovo fatalnom napadu na Wicka. Nakon ponavljanja jutrošnjih događaja, glava koja govori reče: »Danas je u Općoj bolnici Tarrant održana konferencija za novinstvo, gdje je liječnica Rennie Newton odgovarala na pitanja izvjestitelja.« Slijedila je videosnimka novinske konferencije. Rennie je stajala iza podija, s po jednim ozbiljnim muškarcem u tamnom odijelu sa svake strane, koji su vjerojatno bili bolnički upravitelji. Škiljila je zbog bljeska svjetla s kamera, kimajući jednom od revnih izvjestitelja. »Doktorice Newton, kakvo je trenutačno stanje gospodina Threadgilla?« »Stabilno«, odgovorila je. »Što je ohrabrujuće. Jutros je bilo kritično. Imao je ubodnu ranu u leđima uz dosta velika oštećenja okolnog tkiva.«
U pravim rukama, Philippsov odvijač to čovjeku i može učiniti. Lozadine su se usne zaokružile u samozadovoljan cerek. »Je h rana bila potencijalno smrtonosna?« »Po mome mišljenju, da. Smjesta su bile poduzete mJere spašavanja života. Naš je tim za traume obavio izuzetan posao.« 244 Sancira Broivn »Je li ovaj napad povezan s neriješenim ubojstvom brata gospodina Threadgilla prije tri godine?« »Ne znam ništa o tome.« »Je li Wick Threadgill i dalje odsutan iz službe?« »To je pitanje za policiju.« »Je li on - « Ona podigne ruku za tišinu. »Ja sam se jutros odazvala hitnom pozivu. U to vrijeme nisam čak ni znala ime pacijenta. Ne znam ništa o karijeri niti obiteljskoj povijesti gospodina Threadgilla. Obavljala sam svoj posao. Ne mogu vam reći ništa više od toga.« Videsnimka je tu završavala. Vratila se glava koja govori s kratkim sažetkom te dalje prešla na sljedeću vijest. Lozada isključi televizor, ali ostane sjediti razmišljajući o Rennienoj izjavi. »Obavljala sam svoj posao.« Naravno! Nije spasila Threadgilla zato što joj se sviđao. Samo je obavljala svoj posao. On nije imao ništa protiv većine ljudi koju je ubio. Nije ih čak ni poznavao, ali ga to nije zaustavilo od obavljanja onoga što je bio plaćen obaviti. Rennie je jednostavno radila ono što ona radi s istom profesionalnom indife-rentnošću koju je on imao kad je obavljao svoj posao. I nije li bila fantastična, kako se samo riješila medija? Hladno profesionalno, neuplašena i neimpresionirana medijskom pozornošću. Bila je izuzetna. Oh, bila je umorna. Vidio je to. Vidio ju je u boljem svjetlu. Ali i zgužvana i umorna, i dalje je bila lijepa i poželjna. Želio ju je. Imat će je uskoro. Sigurno će nakon ovoga cijeniti dubinu njegove odanosti njoj. Iznenada je bio ogladnio i poželio je izaći. Zaluđenost 245 Natoči si tekilu i odnese je sa sobom u tuš od crnog mramora. Nakon tuširanja i brijanja glave i tijela, on ostavi vodu teći još deset minuta. Nakon tog temeljitog ispiranja on rastavi odvod, očisti svaku komponentu jednokratnim ručnicima, pa ih baci u školjku i pusti vodu. Vrati slivnik na mjesto. Obriše tuš-kabinu ručnikom koji stavi u platnenu vreću. Kad bude izlazio ubacit će je u otvor koji se praznio u posudu u podrumu zgrade. Služba za rublje skupljala je vreće dvaput dnevno. Nikad u kupaonici nije ostavljao rabljeni ručnik. Ispio je piće odijevajući se u rukom krojene lanene hlače i svilenu majicu s kratkim rukavima. Sviđao mu se osjećaj svile na koži, sviđao mu se način na koji mu je milovala bradavice, meka i senzualna kao jezik žene. Nadao se da će se Rennie svidjeti njegova teto-važa. Zaokružio je odijelo kontrastnim sportskim sakoom. Bio je preelegantno odjeven za meksički restoran, ali mu se prohtjelo slaviti. Pozvao je poslužitelja na parkiralištu i zamolio da mu doveze njegov mercedes iz garaže. Prije nego je izašao iz stana, on obavi još jedan telefonski razgovor. Poslužitelj ga je čekao s mercedesom i držao mu otvorena vozačeva vrata. »Ugodna večer, gospodine Lozada.« >'Hvala.« Znajući da izgleda fantastično i da mu mladić vjerojatno zavidi, Lozada mu da velikodušnu napojnicu. 246 Sandra Brown Poglavlje 18. vftš Isti čas kad je izašla iz dizala ugleda ruže. Bilo bi ih nemoguće promašiti. Buket je bio postavljen na izbo-činu sestrinske stanice. Medicinske sestre i pomoćno osoblje očito je čekalo njezin dolazak, da vidi njezinu reakciju. Svi su nosili osmjehe iščekivanja. »Ovo je za vas, doktorice Newton.« »Dostavljene su prije oko pola sata.« »Jedva se vidio dostavljač iza njih. Nisu li divne?« »Tko je vaš tajni obožavatelj?« »Murjak nije.« Čulo se od policajca kojega je Wesley postavio ispred Wickove intenzivne. »Nijedan ih
si murjak ne bi mogao priuštiti, to je sigurno.« Rennie nije počastila buket drugim pogledom. »To mora biti neka greška. Nisu za mene.« »A-ali tu je kartica«, mucala je jedna od sestara. »S vašim imenom.« »Riješite se ruža i kartice. Vaze. Svega.« »Hoćete da ih bacimo?« »Ili ih razdijelite među pacijentima. Odnesite u atrijum predvorja, kapelicu, stavite ih na večernji Zaluđenost 247 jelovnik. Baš me briga. Samo mi ih maknite s očiju. Treba mi karton gospodina Threadgilla, molim.« Skupina se, sada bez smiješka, rasprši. Policajac ulegne natrag na svoje mjesto. Jedna od sestara odnese teški aranžman. Druga doda Rennie traženi karton i hrabro je doprati do Wickove pregrade. »Budio se na dulje periode«, reče joj sestra. »Mrzi spirometar.« Pacijenti su periodično morali puhati u stroj kako bi održali pluća čistima. Njegovi su vitalni znaci bili dobri. Ona provjeri zavoje koji su mu pokrivali rez. Jauknuo je u snu kad je odlijepila gazu kako bi ga pogledala. Nakon što je ponovo namjestila zavoje, ona upita sestru je li što pio. »Samo drobljeni led.« »Ako ponovo traži nešto, dajte mu gutljaje spri-tea.« »Smaoburona.« Rennie se pomakne na lijevu stranu kreveta, onu prema kojoj je bio okrenut. »Molim?« »Buron. U šprite.« Jedva pomičući glavu, on je pokuša naći svojim jednim okom. Kako bi mu olakšala, ona sjedne na stolac pokraj kreveta. »Miješa li se burbon i šprite?« »Briga me.« Ona se nasmiješi. »Mislim da si već dovoljno opijen od lijekova.« »Nedovoljno.« Sestra odjuri po šprite. Wick namjesti glavu tako da mu lice nije bilo napola uronjeno u jastuk. »Jesi li mi ti ovo učinila, Rennie?« »Kriva sam.« 248 Sandra Brown »Onda te skidam« - on se lecne, zadrži dah - »s popisa onih kojima šaljem božičnu čestitku.« »Ako se možeš šaliti, znači da se bolje osjećaš.« »Ko spljošteno govno.« »Pa, tako i izgledaš.« »Ha-ha.« Oči mu se sklope i ostanu sklopljene. Rennie ustane i nasloni stetoskop na nekoliko mjesta na njegovim grudima. »Kuca?« upita on, što je iznenadi jer je mislila da je ponovo zadrijemao. »Glasno i jasno, gospodine Threadgill.« Ona ponovo sjedne na stolac. »I pluća su ti čista, također, pa nastavi puhati u spirometar kad to traže sestre.« »Pičkasta stvar.« »Ali upala pluća nije.« »Rennie?« »Da?« »Upucan sam?« »Uboden.« On ponovo otvori oko. »Odvijačem«, reče mu. »Šteta?« »Znatna, ali popravljiva.« »Hvala.« ;•" »Nema na čemu.« »Bole me jaja.« »Pobrinut ću se da ti za njih donesu vrećicu s ledom.« Iznenadi je da jedno jedino oko može sažeti toliko zloće u prljavi pogled. »Natečena su«, objasni ona. »Krv se nakuplja u testisima nakon ozljede kakva je tvoja.« » »Ali su u redu?« Zaluđenost 249 »U redu su. Ovo je privremeno stanje.« »Kuneš se?« »Daj im nekoliko dana. Vratit će se u normalu.« »Dobro, dobro.« On zatvori oko. »Smiješan razgovor.«
»No, ne tako smiješan bol. Barem mi je tako rečeno.« »Rennie?« On opet otvori oko. »Jesu ga ulovili?« Ona odmahne glavom. »Jebemti.« Rennie ostane gdje je i bila, sjedeći pokraj kreveta. Opet je pomislila da je ponovo zaspao kad on promrmlja: »Moja faca. Boli ko vrag. Što joj je učinio?« »Očito te napao s leđa.« »Točno.« »Pao si naprijed i teško se dočekao na obraz. Pukla ti je koža na bradi, ali je nije trebalo šivati. Pun si modrica i natečen, ali nije bilo slomljenih kostiju.« »Znači, bit ću zgodan ko uvijek?« »I jednako tašt, sigurna sam.« On se osmjehnu, ali je vidjela da mu je bilo kakav izraz lica uzrokovao neugodu. Sestra se vrati sa sokom u čaši od stiropora i čudno pogleda Rennie kad joj ju je uzela. Rijetki su se kirurzi ovako posvećivali pacijentima. Ona utisne savijenu slamku na Wickove usne. On povuče nekoliko pažljivih gutljaja, pa lagano nagne glavu unatrag kako bi označio da je gotov. »To je to zasad?« upita ona. »Ne riga mi se.« n ostane tih i ovaj je put bila sigurna da je ponovo zaspao. Čak i nakon što je sestra izašla iz sobe, Ren250 Saricira Broivn nie ostane. Sljedeće što je primijetila bio je tihi glas koji je pitao: »Kako mu je?« Ona podigne pogled i nade Grace Wesley kako stoji malo ispred vrata. Rennie je nije čula da prilazi, nije ništa primijetila, nije bila svjesna prolaska vremena. Koliko dugo je buljila u Wickovo izubijano lice? Ona brzo ustane. »On je, uh, on je bolje, u stvari. Suvislo priča kad se probudi. Popio je nekoliko gutljaja spritea.« Ona postavi čašu soka na stolić na kotačićima. Nekako se činilo inkriminiraj uče što su je ulovili kako je drži. »Sad spava.« »Je li u redu ako uđem?« »Naravno.« »Ne želim uznemiravati.« »Sumnjam da ćete ga uznemiravati. Nije budan.« Grace Wesley je bila privlačna i vitka. Nosila je kosu skupljenu u mali šinjon na potiljku, minimalistički stil koji je laskao samo nekomu s njezinim visokim jagodicama i finim crtama lica. Njezine su oči u obliku badema odavale inteligenciju i poštenje. Sva je bila nekako tiha i nježna. Ranije je Rennie primijetila da je i najmanji Gracein dodir imao smirujući učinak na njezina robusnog muža. Primakla se podnožju Wickova kreveta i nekoliko ga trenutaka gledala kako spava. »Teško mi je povjerovati da je to Wick«, reče, smiješeći se. »Nisam ga nikada vidjela na miru. Čak nikad ni ne sjedi više od nekoliko sekunda odjednom. Čovjek je u neprestanom pokretu.« »I ja sam to primijetila.« Grace se okrene i pogleda je upitno. »Naravno, ne poznajem ga dobro«, Rennie Zaluđenost 251 je bila brza u objašnjenju. »Nimalo dobro. Ali vjerujem da ga vi poznajete.« »Wick je bio u višim razredima srednje škole kad se Oren, moj muž...« Rennie kimne. »Kad se Oren, i Wickov brat Joe, upisao u policijsku akademiju. Sprijateljili smo se s Joeom. Pozvao nas je na srednjoškolsku košarkašku utakmicu 'gledati mog malog brata kako igra', rekao je.« Tiho se nasmijala. »Wick je izbačen zbog previše osobnih pogrešaka.« »On je agresivan natjecatelj?« »I impulzivan. Eksplozivan, lako plane. Ali kad izgubi živce, obično se jednako brzo i ispriča.« Šutjele su neko vrijeme, pa Rennie reče: »Nisam znala za njegovog brata do danas kad me jedan novinar pitao za njega.« »Joe je poginuo prije tri godine. Nitko od nas to nije prebolio. Posebno Wick. Mislio je da je Joe nepogrešiv i jako ga je volio.« Sestra uđe i zamijeni Wickovu infuziju. Prekinule su razgovor dok nisu bile ponovo same. »Shvatila sam da je Joe...« »Ubijen«, reče Grace neuvijeno. U jednom zasljepljujućem trenutku sve joj je postalo jasno. Rennie reče: »Lozada.« »Tako je. Lozada.«
»Kako se izvukao?« »Nikad nije optužen.« »Zašto nije?« Grace je oklijevala, pa zakoračila bliže Rennie i još tiše progovorila. »Doktorice Newton, pitala sam 252 Sandra Broivn supruga što se to događalo između vas dvoje jutros. Osjetila sam snažno prikriveno neprijateljstvo.« »Prije dva tjedna bila sam u poroti koja je oslobodila Lozadu.« »Oren mi je to objasnio.« »Vaš suprug mi zamjera ishod toga suđenja. Posebno sada. Lozada mu je uzeo jednog prijatelja, gotovo mu uzeo još jednog.« Ona spusti pogled na Wicka. »Da je porota donijela drugačiju presudu, Wick ne bi bio napadnut i ona mlada žena koja je noćas ubijena bila bi živa.« »Mogu li vas nešto pitati?« tiho reče Grace. Kad se Rennie okrenula natrag prema njoj, ona upita: »Da sve možete ponoviti, biste li i dalje glasali za Loza-dino oslobođenje?« »Na osnovi onoga što sam znala onda ili onoga što sada znam?« »Onoga što ste znali onda.« Rennie o pitanju razmisli jednako pažljivo kako je to učinila s onim konačnim i sudbonosnim glasovanjem. »Strogo uzevši u obzir ono što sam onda znala i uputu koju nam je dao sudac, bila bih prisiljena ponovo glasati za oslobođenje.« »Onda bi vam savjest trebala biti čista, doktorice Newton. Ne može vas se smatrati odgovornom za Lozadin napad na Wicka.« Ona skrušeno odgovori: »Recite to svome suprugu.« »Već jesam.« Rennie je bila iznenađena. Grace se nasmiješi svojim nježnim osmijehom i posegne kako bi stisnula Rennienu ruku. »Idem sad. Kad se Wick probudi, molim vas recite mu da sam bila ovdje.« Zaluđenost 253 »I ja ću skoro poći, ali ću reći sestrama da mu svakako kažu.« »Znate li kad će biti premješten u običnu sobu?« »Za dan ili dva, ako mu i dalje bude dobro. Pažljivo ga pratim zbog i najmanjeg znaka infekcije.« »Što mogu reći svojim djevojčicama?« »Imate kćeri?« »Dvije. Vrlo žive.« »Kako lijepo.« »Preklinjale su da ih povedeni večeras, ali Oren nije želio da izađu iz kuće.« Rennie nije trebala pitati zašto. Wesley se bojao za njihovu sigurnost, bojao se da se Lozada možda neće zadovoljiti napadom na Wickov život. Postavio je policajce na razna mjesta po čitavoj bolnici, a sada je primijetila još dvojicu s druge strane staklenog zida Wickove pregrade na odjelu intenzivne skrbi. Nesumnjivo su bili zaštitari Grace Wesley. »Moje cure obožavaju svog barbu Wicka«, govorila je. »Da postoji njegov poster, bio bi na zidu njihove sobe zajedno s ostatkom njihovih ljubimaca.« »Recite im da će sve biti u redu s njihovim barbom Wickom.« »Vama trebamo zahvaliti za to. Djevojke umiru od želje da vas upoznaju.« »Mene?« »Rekla sam im sve o vama. Nakon toga sam ih slučajno čula dok su međusobno razgovarale. Sad su odlučile postati kirurginje. Žele spašavati ljude, kao što ste vi spasili Wicka.« Rennie je bila toliko dirnuta da nije znala što bi rekla. Grace je to sigurno osjetila. Napustila ju je uz ratak pozdrav. Dva su joj se policajca postavila uz 254 Sandra Broivn bok, svaki na jednoj strani, dok su kretali prema dizalu. Ružama nije bilo ni traga kad se Rennie vratila do sestrinske stanice. U kružnom je odjeljku bilo nekoliko stolova, računalni terminali, razni monitori, ormarići za spise i opći metež. Nije znala gdje bi počela tražiti ono što je trebala, i očito je izgledala izgubljena. »Mogu li vam pomoći da nađete nešto, doktorice Newton?« »Uh, da.« Pretraženo je nekoliko ladica prije nego je pronađena posudica s ljekovitim balzamom za usne. Rennie je ponese u Wickovu pregradu. On je još uvijek spavao, jednoliko dišući. Ona sjedne na stolac pokraj njegova uzglavlja, ali prođe barem jedna minuta prije nego je otvorila malu limenku i oslobodila
ugodnu aromu u kojoj se naslućivala vanilija. Ranije je primijetila da su Wickove usne suhe i ispucane. To nije bila neobična popratna pojava operacije i gubitka tekućine. U stvari, bila je uobičajena. Ali su Wickove usne izgledale izuzetno suhe. Mislila je da bi premazivanje balzamom za usne moglo pomoći. Što s tim nije bilo u redu? S kim se ona svađa? Ona protrlja površinu melema jagodicom kažiprsta, čineći u njemu nekoliko uskih krugova, dok ga trenje i toplina njezina tijela nisu ugrijali i omekšali. Lagano natapka melem na njegovu donju usnu, pa na gornju, jedva ga pipnuvši, dirajući ga tako nježno da se to teško moglo nazvati dodirivanjem. Kad su obje usne bile istočkane mirisnom masti, ona povuče ruku. Oklijevala je. Onda ponovo dotaZaluđenost 255 kne njegovu donju usnu, osim što ovoga puta nije prekidala kontakt. Polako, ona raširi balzam iz jednog kuta njegovih usta do drugoga, pa natrag. Isto učini i s njegovom gornjom usnom, slijedeći muževne konture, ostajući unutar njezinih oblika, savjesnom brigom djeteta koje će biti prekoreno bude li bojalo izvan zadanih crta. I baš kad se spremala opet povući ruku, on se probudi. Pogled je bio poput udara struje. Nijedno ne reče ništa. Ostali su savršeno mirni, s njezinim kažiprstom na spoju njegovih usana. Rennie zadrži dah, shvativši da je prestalo i njegovo duboko i jednoliko disanje. Snažno je osjećala da će se, ako se ijedno od njih pomakne, nešto dogoditi. Nešto značajno. Točno što, nije znala. U svakom slučaju, nije se usuđivala pomaći. Nije bila sigurna može li. Njegov je plavi pogled imao imobilizirajući učinak na nju. Ostali su zaleđeni u toj slici... koliko dugo? Kasnije se nije mogla sjetiti. Trajalo je dok se Wickovo lijevo oko nije ponovo sklopilo na jastuku. Zapravo je čula kako su mu trepavice očešale jastučnicu. Nije nastavila disati dok on to nije učinio. Onda je povukla ruku, nespretno zaklopila posu-dicu balzama za usne i ostavila ga na stoliću pokraj kreveta. Nije ga ponovo pogledala prije nego je napustila intenzivnu. »Pozovite me bude li promjena«, kratko je naložila vraćajući njegov karton u sestrinsku stanicu. Kod dizala joj policajac oprezno pridrži otvorena vrata i stidljivo joj se obrati. »Doktorice Newton, samo sam vam želio reći... pa, Wick je super dečko, "rije nekoliko godina ozlijedilo se jedno od moje Wick je bio prvi u redu za davanje krvi. U sva256 Sandra Brown kom slučaju, htio sam vam reći hvala što ste ga jutros izvukli.« Rennie je suzu pripisala iscrpljenosti. Nije shvaćala koliko je umorna sve dok se dizalo nije počelo spuštati. Nagnula se na njegov stražnji zid i zažmirila. I tada je osjetila suzu kako joj se kotrlja niz obraz. Obrisala ju je prije nego je stigla u prizemlje. Dok je prolazila kroz bolnički izlaz, iznenadi je drugi policajac isprativši je van. »Nešto nije u redu?« »Wesleyjeva naredba, gospođo. Doktorice«, reče on, ispravivši se. »Zašto?« »Ja nisam pitao, a on nije rekao. Pretpostavljam da ima neke veze s Threadgillom.« Policajac je otprati do auta, provjeri stražnje sjedalo, pogleda iza njega. »Pažljivo vozite, doktorice Newton.« »Hvala, hoću.« Nastavio ju je promatrati dok nije prošla kroz rampu. Provezla se nekoliko ulica prije nego je primijetila kasetu. Virila je iz ležišta na komandnoj ploči. Buljila je u nju, smetena. Nikad nije slušala kasete, samo CD-e. Na sljedećem semaforu ona je izvuče kako bi provjerila naljepnicu. Nije je bilo. Mogla je vidjeti sićušne špule audiokasete kroz prozirnu plastiku. Zanemarujući predosjećaj koji ju je preplavio, ona ubaci kasetu i pritisne oznaku sa strelicom za play. Zvuči klavirske glazbe ispune auto, zajedno s hrapavim tonovima pjevača srcedrapateljnih pjesmuIjaka. »Lud sam za...« Rennie šakom opali kontrole, udarajući ih nepreZaluđenost 257 stano dok glazba nije prestala. Tresla se, prvenstveno od bijesa, ali i od straha. Postavljeni policajci oko bolnice nisu odvratili Lozadu da joj stavi kasetu u auto. Kako li je, k vragu, to uspio? Auto joj je bio zaključan. Prekapala je po svojoj maloj kožnoj torbici tražeći mobitel, ali je uspjela jedino njezin sadržaj istresti na pod. Shvatila je da bi dok stane i nade svoj telefon već mogla biti kod kuće. Wesleyja će nazvati odande. Projurila je kroz dva crvena svjetla nakon što je bacila pogled desno i lijevo provjeravajući nadolazeći promet. Zacviljela je gumama ulazeći u svoj prilaz ne baš mudrom brzinom. Garažnim je vratima
trebala vječnost da se otvore. Jedva su se podigla na visinu njezina krova kad se provezla ispod njih. Okrenula im je smjer kretanja daljinskim upravljačem i vrata su se počela zatvarati prije nego je uopće ugasila motor. Ostavljajući rasute stvari po podu, ona se izvere van i strahovito zaleti prema stražnjim vratima. Uleti u kuhinju, pa naglo stane. Treperava je svjetlost sjala kroz susjedna vrata iz dnevne sobe. Nikakvo svjetleće tijelo u njezinoj dnevnoj sobi nije stvaralo takvu vrst svjetla. Pa što se onda događalo? Dok ne sazna, razumno bi bilo natraške se vratiti kroz vrata, ponovo otvoriti garažu i istrčati nasred ulice, mašući rukama i vičući upomoć. Ali neće ona bježati vrišteći iz vlastite kuće. Kvragu i s tim! Ostavila je stražnja vrata otvorena. Iz ladice izvadi mesarski nož. Onda prijeđe kuhinju i ude u dnevnu sobu. Svijeće, stotine, činilo se, ali vjerojatno se prije radilo o desecima, treperile su u posudicama od prozirnog stakla svih oblika i veličina. Bile su postavljene na svaku dostupnu površinu, ispunjavajući zrak opoj258 Sandra Brown nim cvjetnim mirisom i dajući prostoriji plameni odraz. Na njezinu je stoliću za kavu bio još jedan buket crvenih ruža. A s CD plavera, glazba u stereougođaju. Druga verzija. Drugi umjetnik. Ali ista klasična Gershwinova melodija. Lozadina tematska pjesma. Teško je disala na usta, i mogla je čuti lupanje svoga srca iznad glazbe. Oprezno zakorači unatrag, promišljajući o uputnosti samostalnog rješenja ove situacije. Možda bi ipak trebala pobjeći kroz kuhinjska vrata. Proračunala je vrijeme koje bi joj bilo potrebno da nade pomoć. Natrag kroz kuhinju. Van kroz vrata. Lupi prekidač za otvaranje vrata garaže na zidu. Sagni se ispod vrata. Niz prilaz pa na ulicu. Ili kroz živicu do kuće gospodina Williamsa. Zovi upomoć. Uključi druge ljude. Uključi policiju. Ne. Ona priđe muzičkoj liniji i ugasi glazbu. »Izađi i suoči se sa mnom, hajde.« Povikane riječi odjeknu natrag k njoj. Pažljivo je slušala, ali joj je bilo teško odijeliti ikakav zvuk osim onog vlastitog oštrog disanja i udaranja srca. Ona krene prema hodniku, ali zastane na njegovom kraju. Prostirao se pred njom, mračan i prijeteći, doimajući se mnogo duljim nego je u stvari bio. I zbog toga što ju je natjerao na strah u vlastitom svetištu, ona postane još ljuća. Ljutnja je pogurne naprijed. Brzo je hodala hodnikom i posegnula za prekidačem za svjetlo u radnoj sobi. Prostorija je bila prazna, bez mjesta za skrivanje. Ona povuče vrata od ormara da se otvore. Tamo ničega nije bilo osim njezine pospremljene prtljage i pribora za putovanja. I opet, ovdje se odrastao muškarac nije imao kamo skriti. Odatle ode u spavaću sobu, gdje je treperilo još sviZaluđenost 259 jeca. Bacale su valovite sjene na zidove i strop, o prozorske rebrenice koje je, zbog njega, sada držala zatvorenima u svako doba dana i noći. Pogledala je pod krevet. Otišla do ormara i dramatično otvorila vrata. Prekapala je kroz obješenu odjeću. Kupaonica je također bila prazna, ali je zavjesa za tuširanje, koju je uvijek držala otvorenom, bila navučena. Sada prebijesna za strah, ona je odgurne u stranu. Još je jedan aranžman s ružama počivao na žicanoj poličici koja je jahala na kadi. Ona zamahne prema vazi i razbije je u porculanskoj kadi. Tresak je bio glasan poput eksplozije. »Ti kopile! Zašto me ne ostaviš na miru?« Odstupala je natrag u spavaću sobu i krenula uokolo gaseći svijeće dok se nije uplašila da će dim aktivirati detektor za požar. Vratila se istim putem u dnevnu sobu, ali je zasad ostavila svijeće gorjeti. U kuhinji je zatvorila stražnja vrata, zaključavši ih, vratila nož u ladicu. U hladnjaku je pronašla pola boce Chardonnaya, natočila veći dio u čašu, pa potegnula veliki gutljaj. Zatvarajući oči, pritisnula je hladno staklo na svoje čelo. Razmišljala je zvati Wesleyja ili ne. Koja bi bila svrha? Nije mogla dokazati da je Lozada provalio u njezin dom nimalo bolje negoli je Wesley mogao dokazati da je ubio Sally Horton i pokušao ubiti Wicka. S druge strane, ako ne prijavi ovo i Wesley nekako sazna... Dobro. Ma koliko se užasavala to učiniti, on je morao biti obaviješten. Ona podigne glavu, otvori oči i ugleda svoj odraz u prozoru iznad sudopera. Iza nje je stajao Lozada. je mislila da je preljuta da bi se bojala. 260 Sandra Brown Poglavlje 19.
On je primi za ramena i okrene je prema sebi. Oči su mu bile tako tamne da mu se zjenice nisu razlikovale od šarenica. »Čini mi se da si uzrujana. Želio sam ti udovoljiti, Rennie, ne uzrujati te.« Glas mu je bio mek. Poput ljubavničkog. Um joj je jurio niz dvotračnu stazu užasa i bijesa. Željela se izvikati na njega što je prekinuo njezin sistematični život. Jednako se tako željela skupiti od straha. No obje su reakcije odavale slabost, što mu se nije usuđivala pokazati. On je bio grabežljivac koji če osjetiti slabost svoga plijena i u potpunosti je iskoristiti. On joj uzme čašu s vinom i nasloni je na njezine usne. »Pij.« Ona pokuša okrenuti glavu u stranu, ali on stegne njezinu čeljust drugom rukom i zadrži je na mjestu dok je naginjao. Osjetila je kako joj vino hladi usne. Čaša je zazvečala po njezinim zubima. Vino joj ispuni usta. Ona proguta, ali ne sve. Nešto joj iscuri niz bradu. Obrisavši ga svojim palcem, on joj se nasmiješi. Zaluđenost 261 Rennie je takav osmijeh viđala po čitavom svijetu. Bio je to osmijeh zlostavljača upućen zlostavljanome. Okrutan osmijeh muža za ženu koju je pretukao do neprepoznatljivosti. Osmijeh neprijateljskog vojnika za djevojčicu koju je silovao. Očev osmijeh za nevinu kćer koju je kastrirao. Bio je to posesivan i snishodljiv osmijeh. Objavljivao je da je slobodna volja zlostavljanoj osobi oduzeta i da bi ona, nekim perverznim rasuđivanjem, trebala biti sretna zbog toga, čak i zahvalna na toleranciji vlastitog zlostavljača. To je bio Lozadin osmijeh za nju. On ponovo nagne čašu s vinom prema njezinim usnama, ali ona više nije mogla podnijeti taj osmijeh i odgurne čašu. Vino mu se razlije po ruci. Oči mu se opasno suze. Podigne ruku i ona je pomislila da će je udariti. No, umjesto toga, on podigne ruku do svojih usta i poliže vino opsceno sugestivnim palucajima jezika. Njegov se zli osmijeh pretvori u tihi smijeh. »Nije ni čudo što ga nisi htjela, Rennie. Jeftino je. Očajna berba. Jedan od mojih prvih projekata bit će da ti predstavim stvarno fina vina.« On posegne iza nje spustiti čašu na ormarić. Tijelo mu se utisne u njezino i tako ostane. Zaguši je njegova blizina. Nije mogla disati, nije ni željela. Nije željela da se njegova kolonjska voda zabilježi u njezinoj olfaktornoj banci uspomena. nsilila se da ga ne odgurne. Sjećanje na fotografu Sally Horton pomogne joj da ostane posve irna i izdrži pritisak njegova tijela. Lozada je vjerojatno htio da se opire. Pozdravio bi svaki izgovor da 262 Sandra Broivn se potvrdi kao dominator. Zlostavljači su uživali u razlozima kojima bi opravdali svoju okrutnost. »Treseš se, Rennie. Bojiš me se?« On se nagne čak i bliže. Njegov joj se dah ovijao oko vrata. Imao je erekciju i sugestivno se trljao o nju. »Zašto bi me se bojala kad te samo hoću usrećiti? Hmm?« Naposljetku se odmakne i, držeći se kao da se zabavlja, uputi joj dug pogled, od vrha glave do cipela pa natrag. »Možda bismo prije nego se pozabavimo obrazovanjem o vinima, trebali početi s nečime osnovnijim. Poput tvoje garderobe.« Stavivši prste na njezine ključne kosti, nježno ih pogladi. »Grijeh je skrivati ovo tijelo.« Oči mu se spuste na njezine dojke i zastanu tamo, i nekako joj je to bilo gore nego da ih je zapravo dirao. »Trebala bi nositi odjeću koja grli tvoju figuru, Rennie. I crnu boju da naglasi tvoju svijetlu kosu. Kupit ću ti nešto crno i jako seksi, nešto što ističe tvoje grudi. Da, definitivno. Muškarci će te željeti milovati, ali ću ja biti jedini koji će to i činiti.« Onda mu se pogled vrati do njezina lica i ton mu postane šaljiv. »Naravno da danas ne izgledaš baš najbolje. Jako si se naradila.« Vrškom prsta poprati tamne polumjesece pod njezinim očima. »Iscrpljena si. Jadna draga.« Ona proguta knedlu koja joj je ispunila grlo kad je opisivao svoja maštanja. »Ja nisam tvoja draga.« »Ah, dama govori. Već sam se počeo pitati jesi li izgubila tu sposobnost.« »Hoću da odeš.« »Ali tek sam stigao.« To je, naravno, bila laž. Trebalo mu je barem sat vremena da postavi sve upaljene svijeće u njezinu Zaluđenost 2 63 dnevnu sobu. Gdje se skrivao kad je ona pretraživala kuću? Kao da joj čita misli, on reče: »Nikad ne odajem cehovske tajne, Rennie. To bi trebala znati o meni.« On je razdragano uštipne za bradu. »No moramo o mnogočemu porazgovarati.« »U pravu si. Moramo.« Zadovoljan, nasmiješi se. »Ti prva.«
»Lee Howell.« »Tko?« »Ti si ga ubio, zar ne? Učinio si to kao uslugu meni. I napad na Wicka Threadgilla. I to si bio ti, ha?« Kretao se poput žive. Podigao joj je bluzu jednom rukom i drugom joj prešao preko dojki i s unutrašnje strane pojasa njezine suknje. Svom se snagom oduprla o njegove grudi. »Miči ruke s mene.« Pljuskala je po njegovim istražujućim rukama. »Prestani s tim!« On zgrabi njezine ruke i jako ih povuče sebi na prsa. »Rennie, Rennie, prestani mi se odupirali.« Glas mu je bio nježan; stisak nije. »Ššš, ššš. Opusti se.« Ljutilo ga je probadala očima Varljivo mekim i razumnim glasom se ispriča. »Žao mi je što sam to morao učiniti. Prije nekoliko godina me policija preko policajke na tajnom zadatku pokušala uloviti. Morao sam se uvjeriti da nisi ozvučena. Oprosti na maloj grubosti. Kako je ovo? Sad je bolje?« On joj pusti ruke i stisne joj ramena, snažnih prstiju koji su se ritmički stezali i opuštali, masirajući je kao pažljiv suprug koji je upravo saznao da mu je žena imala dug i zamoran dan. »Ne radim za policiju.« 264 Sandra Brown »Bio bih strahovito razočaran da radiš.« Rukama je stegne malo jače. Izraz lica mu postane zloćudan. »Zašto si se družila s Wickom Threadgillom?« Ona lice namjesti u grimasu gađenja. »Nisam znala da je murjak. Zavarao me kako bi me iskoristio.« »Pa zašto si se onda toliko trudila spasiti mu život?« Vrate joj se Wesleyeve riječi upozorenja. Sally Horton je bila nedužni pijun u zakrvljenom rivalstvu između Wicka i Lozade. Umrla je za ulogu koju je i ne znajući odigrala. »Za to me plaćaju«, odgovori ona plitko. »Ne mogu uvijek birati pacijente. U ovom je slučaju sudbina odabrala mene. Izvukla sam kraću slamku. Nisam ga mogla ostaviti da iskrvari tamo u hitnoj.« Njegove su oči istraživale njezine. Savio je ruku oko njezina grla. Palac mu pronađe njezinu karotidnu arteriju i stane je gladiti. »Bio bih vrlo nesretan da me varaš s Wickom Threadgillom.« »Nema ničega među nama.« »Je li te ikada poljubio?« »Ne.« »Dirao te ovako?« Milovao joj je dojku. Grlo joj je bilo previše stisnuto da bi odgovorila. Ona odmahne glavom. »Taj murjak nikad nije bio ovako tvrd za tebe, Rennie«, prošaptao je, stišćući se uz nju. »On nikad ne bi mogao biti tako tvrd za tebe.« »Ruke u zrak, Lozada!« Oren Wesley uleti unutra, još su mu dva policajca bila za petama, službenih pištolja izvučenih i naciljanih. Trio se raširi u polukrug oko njih, »Ruke gore, rekao sam. A sada se miči od nje!« Zaluđenost 265 Rennie je bila zabezeknuta do nijemosti. Ali kako je Lozada udovoljio naredbi, lice mu se pretvori u masku smirenosti. U nekoliko se sekunda pretvorio u svoju identičnu kopiju, neki savršeni prikaz koji bi se pojavio u voštanome muzeju. Nije otkrivao nimalo ljutnje, iznenađenja ili zabrinutosti. »Detektive Wesley, nisam znao da ostajete budni ovako kasno.« »Zauzmi položaj.« Nemarno slegnuvši ramenima, Lozada se nagne naprijed na kuhinjski stol. Ruke su mu bile raširene blizu košare s voćem gdje su se nalazile već prezrele banane. Bila je to bizarna pomisao, palo joj je na um kad su potencijalnog silovatelja i poznatog ubojicu pretraživali u njezinoj kuhinji, ali je Rennie dočeka kao dobrodošlo odvlačenje pažnje. Policajac koji je imao čast pronađe mali pištolj u džepu Lozadinih hlača. »Registriran je«, reče Lozada. »Stavi mu lisice«, naloži Wesley. »Imat će i nož u futroli na gležnju.« Dok je jedan od policajaca vukao Lozadi ruke na križa kako bi mu stavio lisice, drugi klekne i podigne nogavicu hlača. Iz korica izvuče mali, svjetlucavi nož. Lozadin se izraz lica ni na tren nije promijenio. Wesley poprijeko pogleda u nju. »Jeste u redu?« Još uvijek prezaprepaštena da bi govorila, ona kimne. Jedan je od policajaca čitao Lozadi njegova prava, au je on gledao u Wesleyja iznad murjakove glave. »Za što sam uhićen?« »Ubojstvo.« »Zanimljivo. A tko je navodna žrtva?« »Sallv Horton.« »Spremačica u mojoj zgradi?«
266 Sandra Broivn »Čuvaj nedužni čin za porotu«, reče Wesley, letimice pogledavši Rennie. »Također si ubo i Wicka Threadgilla u pokušaju ubojstva.« »Ovo je lakrdija.« »Pa, vidjet ćemo što će se pojaviti u našoj istrazi, nećemo li? U međuvremenu, bit ćeš gost županije.« »Bit ću vani ujutro.« »Kao što sam rekao, vidjet ćemo.« Wesley glavom pokaže ostaloj dvojici policajaca da ga isprate van. Lozada se preko ramena nasmiješi Rennie. »Dovi-đenja, ljubavi. Vidimo se vrlo skoro. Žao mi je zbog ovoga ometanja. Detektiv Wesley voli velike pozornice. Nadoknađuje ostale nedostatke.« Došavši do mjesta na kojem je stajao Wesley, on reče: »Mislim da ti je kurac pokopan s Joeom Threadgillom.« Jedan od policajaca snažno ga gurne u leđa. Iščeznu kroz vrata dnevne sobe. Rennie se objesi na kuhinjski ormarić. »Hvala vam.« »Nema na čemu.« »Rekli ste da ga nećete uhititi dok ne budete imali čvrste dokaze. Znači li to - « »Sve što ovo znači jest da sam izmoždio svog narednika. Pristao je da privedem Lozadu dok postavljamo sve zamke. Ako budemo jako sretni - a čini se da je sreća rasprodana kad pokušavamo srediti Lozadu - nešto će se inkriminirajućeg pojaviti.« »Pretpostavljam da se zasad nije ništa pojavilo.« On neobavezno slegne ramenima. »Ne možemo ga beskonačno dugo držati, a da ga ne optužimo, ali ćemo odugovlačiti što dulje bude moguće. Osim ako ne naidemo na neki čvrsti dokaz kojim ćemo poduprijeti Wickovu optužbu, sve će se na sudu svesti na Zaluđenost 267 natjecanje u pišanju. Ako državni odvjetnik uopće pristane podići optužnicu.« »On bi to morao, zar ne? Ako je Wick identificirao Lozadu kao svoga napadača?« »Državno bi odvjetništvo moglo biti nesklono izaći pred veliku porotu samo s Wickovim svjedočenjem. Uzeli bi u obzir Wickovu i Lozadinu međusobnu prošlost, što izrazito smanjuje Wickovu vjerodostojnost. Osim toga, ondje baš nisu preludi za njim.« »U državnom odvjetništvu? Kako to?« Murjak gurne glavu kroz vrata i obrati se Wesleyu. »On je na putu za ćuzu.« »Stižem odmah za vama.« Policajac se povuče. Rennie je slijedila Wesleya u svoju dnevnu sobu, gdje su svijeće još uvijek gorjele. Njihov je miris bio prezasićen. Ona priđe jednom od svojih prednjih prozora i otvori ga kako bi se soba mogla prozračiti. Nekoliko je patrolnih vozila kretalo s rinzola ispred njezine kuće, uključenih rotirki. Susjedi u pidžamama su se okupili na nogostupu i međusobno razgovarali. Gospodin Williams je bio usred gomile, na središnjoj pozornici, teatralno gestikulirajući. »Kako ste znali da je Lozada tu, detektive? I dalje promatrate moju kuću?« »Ne. Zvali su nas. Vaš susjed. Neki gospodin Wil-hams. Rekao je da se događa nešto čudno.« Bože, ovo je bila noćna mora. Wesley je stajao usred sobe, polako razgledavajući uokolo. Ruže nisu izbjegle njegovu pogledu. Kad se naposljetku vratio natrag na Rennie, reče: »Danas sam razgovarao s jednim članom uprave bolnice. 268 Sandra Brown Rekao je da ste prihvatili položaj koji je ispražnjen nakon doktora Hovvella.« Brada joj se malo podigne. »Popodne sam im priopćila svoju odluku. Nakon svoga sastanka s vama. Nisam uvidjela da prihvaćanje čini ikakvu razliku. Vi biste nastavili vjerovati da sam ja unajmila Lozadu da ubije Leeja bez obzira prihvatila ja poziciju ili ne.« On pokaže prema ružama. »Čestitam.« »Ovo nije bila proslava, ako to mislite. Sve je ovo bilo tu kad sam stigla kući iz bolnice. Opet je provalio.« »Niste nazvali i to prijavili.« »Nisam imala prilike.« On spusti pogled na njezinu zgužvanu odjeću. »On me terorizirao«, uskliknula je. »Ima tu, tu ludu ideju da ću ja postati njegova ženska.« Rekla mu je sve što je Lozada rekao njoj, čak i najneugodnije dijelove. »Grubo me isprepipao. Mislio je da bih mogla biti ozvučena.« »Ozvučena?« »Kad sam spomenula ubojstvo Leeja Howella, pretražio me. Bojao se da bih mogla raditi za vas i pokušati ga uloviti u zamku.«
»Pa, oboje znamo koliko je to pogrešno.« Zamjerajući mu uvredljiv ton, ona reče: »Detektive, nisam ga ja pozvala ovamo. Zašto ste automatski zaključili da jesam?« »Jeste li što razbili?« »U kupaonici. Ostavio je još jedan ovakav buket u kadi. Bila sam toliko ljuta da sam ga srušila.« »Gospodin Williams je bio u stražnjem dvorištu, čekajući svoga psa da obavi svoje. Čuo je tresak i Zaluđenost 269 pokušao vas nazvati, da vidi jeste li dobro.« Wesley ie gleduckao bežični telefon na pokrajnjem stoliću. Rennie podigne slušalicu, pa je pruži Wesleyju. Nije bilo slobodnog signala. Telefon je bio isključen tako dugo da se nesnosni upozoravajući zvuk neprestano ponavljao. »Pretpostavljam da nije želio da ga se ometa«, rekla je tiho. »Pretpostavljam da nije.« Ona vrati slušalicu na njezino uobičajeno mjesto na stoliću, pa brzo povuče ruku. »Jesam li to smjela dirati?« »On nema otiske prstiju. U svakom slučaju, nema veze. Već znamo da je Lozada bio ovdje, a ovo nije mjesto zločina.« »Kad je provala i neovlašten ulazak prestalo biti zločinom? Ušao je i ponašao se kao kod kuće.« »Aha. Gospodin Williams je rekao dispečerici koja je primila njegov 911 poziv da gleda ravno u vašu kuću. Nakon što je prijavio izgred, rekao je: 'Čekajte, nema veze, vidim nju i muškarca kroz kuhinjski prozor. Čini se da je sve u redu, da ga dobro poznaje.' Tako nešto. No dispečerica je bila budna i učinkovita. Prepoznala je vaše ime i adresu i znala da sam vas ja - « »Uhodio.« »Pa me pozvala. Rekla je da je baš primila zanimljiv 911 poziv vašeg susjeda. Vi i neki muškarac ste se hvatali u kuhinji.« »Teško da bih ja to tako opisala. Bojala sam se da cu završiti kao Sally Horton budem li se opirala.« »I mogli ste.« »Pa zašto me onda uvijek tjerate da se branim?« 270 Scmđra Brown On je samo pogleda prije negoli je krenuo van. »Moram poći.« Dok je išao prema vratima ona jurne za njim, zgrabi ga za ruku i okrene prema sebi. »Zaslužujem odgovor, detektive.« »Dobro. Evo mog odgovora«, on reče ukočeno. »Niste mi dali nijedan razlog da vam vjerujem, doktorice, ali ste mi ih dali puno da vam ne vjerujem.« »Što bi vas uvjerilo da govorim istinu? Biste li bili uvjereni da me Lozada večeras ubio?« »Ne zapravo«, on joj odvrati tupim slijeganjem. »Prije nego mu je Sally Horton postala žrtva, bila mu je ljubavnica.« Zaludenost 271 Poglavlje 20. »On je samo želi usrećiti.« »Šališ se?« »Prestani me tako gledati, Wick«, žalio se Oren. »Nisam ja to rekao. Ona je rekla da je on to rekao.« Wick je dva dana ostao na odjelu intenzivne skrbi. Proteklih je pet bio u privatnoj sobi iz koje je pucao pogled na središte grada. Sada je već mogao ležati na leđima. I dalje je paklenski boljelo, posebno kad je morao ustati i šetati okolo, što je bilo barem dva puta dnevno. Svako je od tih pješačenja, kako ih je on nazivao, bio pothvat jednak penjanju na Mt. Everest. Trebalo mu je pet minuta samo da izađe iz kreveta. U početku se mogao vući samo po svojoj sobi, ali je ranije danas uspio doći do kraja hodnika i natrag, za što je sestrinsko osoblje tvrdilo da je veliko postignuće. Velika pobjeda. Pohvalile su njegov napredak. On je opso-Vao i pitao ih gdje čuvaju svoje nacističke uniforme. Kad se vratio u krevet, znojio se i osjećao bespomoćnim poput novorođenčeta. Veselio se lijekovima protiv bolova koji su redovito 272 Sandra Broivn dijeljeni. Nisu mu uklanjali bol, ali su ga činili snošljivijim. Mogao je živjeti s njim ako nije previše razmišljao o tome i ako se usredotočio na nešto drugo. Poput Lozade. Jutros su mu maknuli infuziju. Bilo mu je drago što je se rješava, ali su ga onda sestre počele gnjaviti da pije mnogo tekućine. Donosile su mu voćni sok u malim plastičnim čašicama s poklopcem od aluminijske folije. Nije još nijednu uspio otvoriti, a da barem pola nije razlio.
»Jedeš li?« upita Oren. »Nešto. Malo. Nisam gladan. Osim toga, ne bi vjerovao kakvo smeće pokušavaju prodati pod hranu.« Obraz mu je još uvijek bio boje patlidžana koji trune, ali je oteklina splasnula dovoljno da vidi na oba oka. Na primjer, vidio je da je Orenova obrva u svojoj poziciji kritičke zakrivljenosti. »Što?« pitao je mrzovoljno. »Kako su ti privatni dijelovi?« »Fino, hvala, kako su tvoji?« Nekoliko je neugodnih dana jahao vrećicu s ledom, ali su mu se, kako je Rennie obećala, jaja vratila na svoju normalnu veličinu. »Znaš što mislim«, reče Oren. »U redu su. O'š ih pogledat?« »Vjerovat ću ti na riječ.« Oren prebaci težinu s jedne noge na drugu. »Nisam ti imao prilike reći. Žao mi je zbog tvoje brade.« »To mi je najmanji problem.« »Aha, ali te nisam trebao udariti.« »Ja sam prvi zamahnuo.« »Glupo od nas obojice. Ispričavam se.« »Primljeno na znanje i prihvaćeno. Vrati se sad na Začuđenost 273 ono što si govorio o Lozadi i njegovoj fiksaciji na Rennie.« »Već sam ti rekao«, žalio se Oren. »Reci mi opet.« »Isuse, stvarno si cendrav. Još ti nisu izvadili kateter, je l' da?« »Danas popodne. Ako mogu pišati, neće ga vraćati.« »Što ako ne možeš?« »Mogu. Hoću. Možda ću to morati izmusti, ali ću pišati. Nema šanse da mi natrag stave ono dok sam pri sebi. Prije bih skočio kroz prozor.« »Tako si pekmezast.« »Hoćeš li mi više reći?« »Već sam ti rekao. Nekoliko sam ti puta ponovio od riječi do riječi. Susjed je rekao da izgledaju opušteno jedno s drugim. Doktorica Newton kaže da ju je Lozada terorizirao, da mu se bojala usprotiviti da joj ne bi napravio ono što je učinio Sally Horton.« Wick utone natrag u jastuk i zažmiri. Podsjećanje na ono što se dogodilo toj curi bilo je bolno. Nikad neće zaboraviti da ju je vidio kako leži mrtva. Dok je on uživao u tuširanju, ona je bila hladnokrvno ubijena. I dalje žmireći, on reče: »Ima smisla to što ona govori, Orene. Lozada je njoj prijetnja. Posebno ako misli da se sve svodi na izbor između njega i mene, a ona favorizira mene.« »Pretpostavljam da nije s tobom razgovarala o tome.« »Nije. Da mi ti nisi rekao što se događalo neku noć, ne bih ni znao za to.« Nije mogao shvatiti Rennieno držanje, i to je bio 274 Sandra Brown
osnovni razlog zbog kojega je bio tako mrzovoljan. Je, boljelo ga je. Je, klopa je bila loša. Je, bio je spreman samostalno pišati. Je, nije mu se sviđalo što okolo hoda gole guzice i slabašan. Ali ono što ga je stvarno smetalo bila je Renniena rezerviranost. Dolazila je u njegovu sobu svako jutro i svaku večer, obično pognute glave, očiju radije na njegovu kartonu nego na njemu. »Kako ste, gospodine Threadgill?« Uvijek istom bojom glasa. Letimice bi pregledala njegov rez, pitala ga kako se osjeća i odsutno kimnula na bilo koji njegov odgovor, kao da stvarno ne sluša i kao da je stvarno boli briga. Rekla bi mu da je zadovoljna njegovim napretkom, pa mu se mehanički nasmiješila i otišla. Shvatio je da joj nije jedini pacijent. Stvarno nije očekivao privilegirani tretman. Pa, možda je. Malo. Bio je pod snažnim djelovanjem lijekova kad je bio na intenzivnoj, ali se sjećao kako je sjedila uz njegovo uzglavlje i davala mu gutljaje spritea. Sjećao se kako mu je nanosila balzam na usne. Sjećao se kako su se pogledali i koliko je trajao taj pogled i koliko se činio značajnim.
Je li se išta od toga doista i dogodilo? Možda je bio toliko omamljen lijekovima da je halucinirao. Je li ugodan san zamijenio za stvarnost? Moguće. Jer to je, naposljetku, bila noć kad je Oren nju i Lozadu ulovio u »ugodnom« klinču u njezinoj kuhinji. Kvragu ako je znao što se zbivalo s njom. »Na viziti je sva službena«, reče Orenu. »Nismo čak razgovarali ni o vremenu.« » »Vruće je i suho.« Zaluđenost 275 »Tako i izgleda.« »Prihvatila je položaj šefice kirurgije.« »Čuo sam«, reče Wick. »Drago mi je zbog nje. Zaslužila ga je.« Oren ga nastavi zamišljeno gledati. »To ništa ne znači, Orene.« »Nisam rekao da znači.« »Nisi morao reci.« Uđe sestra s još jednim sokom. »Popit ću ga kasnije«, reče joj on. »Obećajem.« Nije izgledala uvjerena, ali ga stavi na stolić na kotačićima pokraj kreveta i ode. On ponudi sok Orenu. »Ne hvala.« »Brusnice s jabukom.« »Dobro sam.« »Siguran si? Oprosti što ću reći, ali ni ti baš ne izgledaš prezdravo.« Oren je došao izgledajući uve-nulo ne samo od ljetne vrućine, nego i klonulo duhom. »O čemu se radi?« Oren slegne ramenima, uzdahne, baci pogled kroz prozor na magličasti horizont prije nego se okrenuo natrag prema Wicku. »Zvao je državni odvjetnik prije jedan sat. On, glavom i bradom. Ne asistent.« Wick je pogodio da Orenovo neraspoloženje ima neke veze s njihovim slučajem protiv Lozade. Da je imao dobre vijesti, dosad bi ih već izlanuo. Neugoda je primitak loših vijesti učinila još gorima. Namjestio se u udobniji položaj, nagnut na bolnu desnu stranu. »Da čujemo.« »Kaže da je ono što imamo o Lozadi slabo. Nedovoljno za veliku porotu. U svakom slučaju, on je to odbio.« Wick je i sam to pogodio. »Posjetio me jučer. Slika i prilika dobre volje i veselog raspoloženja sve do svo276 Sandra Broun jih talijanskih mokasina. Donio je ono.« On pokaže na neukusan buket crvenih, bijelih i umjetno plavih karanfila. »Sav se pretrgnuo.« »Dao sam mu detaljan opis onoga što se događalo one noći kad sam izboden. Rekao sam mu da je bio Lozada, sigurno kao što još uvijek dišem.« »Kako je reagirao?« »Da vidimo, povukao je svoju pureću bradušu, počešao se po sljepoočici, protrljao se po trbuhu, namrštio se, ispuhao dah kroz napućene usne i lecnuo se nekoliko puta. Izgledao je kao tip kojega muče plinovi pa pokušava iznaći pristojan način da prdne. Obavijestio me da sam izrekao nekoliko ozbiljnih optužaba. 'Ma nemojte', rekao sam ja. 'Ubojstvo i pokušaj ubojstva su jebeno ozbiljne stvari.' Bilo mu je teško gledati me u oči dok je odlazio. Nije se odmah izlajao i rekao - « »Nije on badava političar.« »Ali sam shvatio iz te čitave njegove očite neugode da ga je nešto kopkalo u mojoj priči.« »I kopkalo ga je.« »Kao na primjer?« »Neću te zamarati detaljima«, odgovori Oren. »Sam Bog zna da je on mene udavio njima. Spoticao se i mucao nekih pola sata i radio ono napuhavanje obraza što on već radi, ali u osnovi...« »Nema šanse.« Oren se igrao s trobojnom trakom zavezanom oko ružnih karanfila. Bacio je upitan pogled na Wicka. »Moraš to sagledati s njegova gledišta, Wick.« »Vraga moram! Sve dok on ne mora dobiti šest vrećica krvi, dok mu jaja ne nateknu do veličine kugla za Zaluđenost 277 kuglanje i dok nema cjevčicu uguranu u kurac, ne zanima me njegovo gledište.« »Znam da ćeš popizditi kad ti ovo kažem - « »Pa onda nemoj.« »Kad se sve zbroji, on je u pravu.«
»Da te sad mogu nabiti, to bih napravio.« »Znao sam da ćeš popizditi.« Uzdahne Oren. »Čuj, Wick, državni odvjetnik igra na sigurno, da, ali - « »On je pičkica!« »Možda, ali ovoga puta opravdano. Kad sve svedeš na zajednički nazivnik, nemamo ništa velikoga na Lozadi.« »Lozada«, frknuo je prezirno Wick. »Zbog njega su se svi razbježali od straha, je l' da? Misliš da sad ne umire od smijeha nama iza leđa?« Oren mu da nekoliko sekunda da se ohladi prije nego je nastavio. »Mi u košari imamo samo indicije. Lozada poznaje tebe. Poznavao je i Sally Horton. Tu je veza, ali ne daje motivaciju. Ako ga, nekim čudom, velika porota i optuži, nikad od toga ne bismo uspjeli izgraditi slučaj. Kao i uvijek, nije ostavio ni traga. Nemam ništa.« »Osim moje riječi.« Oren je bio na mukama. »Državni odvjetnik je uvrstio i poleđinu tvoje priče s Lozadom. Nije zaboravio što se dogodilo. To ti smanjuje vjerodostojnost.« Razglabati o nečemu toliko neosporno nepobitnom, bilo bi besmisleno. ^ Oren sjedne na zeleni plastični stolac s rukonaslo-nima i stane zuriti u pod. »Nemam izbora, moram ga pustiti. Nije bilo lako, ali sam dobio naloge za pretres. Pretražili smo mu stan. Ništa. Čisto kao jebena suza. Čak mu i škorpioni izgledaju sterilno. Ista 278 Sandra Brown stvar s njegovim autom. Ni traga krvi, vlaknima, ičemu. Imamo oružje, ali ono može pripadati bilo komu. Nema svjedoka osim tebe, a ti si diskreditiran. Osim toga, prema tvojim vlastitim riječima, nisi ga zapravo ni vidio.« »Bio sam prezauzet krvareći po crijevima.« »Njegov odvjetnik već podiže paklensku buku zbog policijskog zlostavljanja. Kaže - « »Ne želim čuti što on kaže. Ne želim čuti ni jedne jedine proklete riječi o narušavanju građanskih prava tog kučkinog sina, dobro?« Zavlada duga tišina. Nakon nekog vremena, Oren pogleda prema kutu blizu stropa. »TV dobro radi?« Wick je prigušio ton kad je Oren ušao. Slika je bila malo više od snijega u boji, ali su se mogli pronaći likovi ako si dovoljno pažljivo gledao. »Sranje. Nema kabelske.« Nekoliko su trenutaka buljili u stišani program prije negoli je Oren upitao Wicka je li dobra emisija. »Ove dvije su majka i kći«, objasnio je Wick. »Kći je spavala s majčinim mužem.« »Svojim ocem?« »Ne, s otprilike svojim četvrtim očuhom. Njezin pravi otac je svećenik. Župnik. Ali to nitko ne zna osim njezine majke i svećenika. On čuje ispovijest svoje kćeri o tome kako je potrošila maminog muža i poludi. Okrivljuje majku da loše utječe na nju, naziva je droljom. Ali njega izjeda grizodušje jer nije bio uz svoju kćer kad ga je trebala. Kao otac -mislim kao tata. Bio joj je svećenik otkad ju je krstio. Malo je komplicirano. On joj je bio u kući, za ime Isusovo.« Wickova se posljednja rečenica nije odnosila na sapunicu, ali je Oren to znao. Zaiuđenost 279 »Ne mogu isključiti mogućnost da ga je ona tamo pozvala, Wick.« To nije čak ni udostojao odgovora. Pustio je da njegov oštri pogled kaže sve. »Rekao sam da je to samo mogućnost.« Odvrativši glavu, Oren promrmlja nešto drugo što Wick nije ulovio. »Što si rekao?« »Ništa.« »Što?« »Ništa.« »Što?« »Pipao joj je cicu. Dobro?« Poželio je da nije pitao, ali jest. Natjerao je Orena da mu kaže, i Oren mu je i rekao, i sad je odmjeravao Wickovu reakciju. On zadrži izraz lica što je moguće pasivnijim. »Bojala mu se oduprijeti.« »To je i Grace rekla, ali nijedno od vas dvoje nije bilo ondje.« »Grace?« »Oh, aha.« Oren široko zamahne. »Moja žena je postala doktoričin obožavatelj broj jedan.« »Znao sam da su se upoznale. Sve što mi je Grace rekla bilo je da joj je drago što sam u tako sposobnim rukama.« »Ja čujem malo više od toga kod kuće. Puni mi uši time kako prestrogo sudim o doktorici i kako nisam pravedan. Grace misli da joj zamjeram što je bila u onoj poroti.« Prvi se put otkad je Oren ušao u njegovu sobu, Wick gotovo nasmiješi. Sviđala mu se pomisao na to da Grace drži bukvicu rfjegovu partneru. Ako postoji itko na svijetu koga će Oren poslušati, onda je to
nje280 Sandra Brown gova žena, koju ne samo da voli, nego i poštuje njezinu intuiciju. »Grace je jedna bistra žena.« »Aha, pa, nije ona vidjela romantičnu scenu koju sam ja vidio. A nije vidjela ni ovo.« Iz džepa svojeg sportskog sakoa Oren izvadi nekoliko listova papira koji su bili zajedno presavijeni po duljini. Razmota ih na stoliću na kotačićima pokraj neotvorena soka. Wick se ni ne pomakne kako bi pokupio papire. »U svom si uzbuđenju proteklih dana možda zaboravio da je doktorica Newton smrtno ustrijelila čovjeka kad joj je bilo šesnaest godina.« »No to nije pobjeglo tvom pamćenju, ha?« »Ne misliš li da to treba provjeriti prije nego njezino ime predložimo za kandidaturu u redove svetaca? Zvao sam daltonsku policiju, kao i ured okružnog šerifa. Sve je tu.« Wicku se nisu svidjeli optužujući papiri na stoliću i oklijevao ih je pročitati. »Zašto mi ti ukratko ne prepričaš?« »Ružno. Jako ružno«, reče Oren. »Tatica je ušao nekoliko sekunda nakon što su ispaljena dva pucnja. Ravmond Collier je bio mrtav. Odmah je umro. T. Dan je izjavio da je njegov veliki zločesti poslovni partner pokušao zavesti njegovu slatku malu djevojčicu. Ona ga je ustrijelila kako bi zaštitila svoju krepost. Samoobrana, jasna ko dan.« »Moglo se tako dogoditi.« »Moglo se, ali nije baš vjerojatno. Posebno zato jer je ona pušila Collieru.« »Oh, krasan prijelaz, detektive.« Oren je ignorirao primjedbu. »Dobro pitanje za nju Zaluđenost 281 bilo bi zašto je izabrala zaštititi svoju krepost tog određenog dana.« »Je li je itko pitao?« »Ne znam. Sumnjam. Jer tu postaje stvarno zanimljivo. Nitko nije formalno ispitan. Nije bilo saslušanja, istrage, ničega. T. Dan je imao duboke džepove. Očito je porazbacao dovoljno love okolo kako bi se stvar zataškala brže nego što je Collierovu tijelu trebalo da se ohladi. Njegova je smrt proglašena nesretnim slučajem... na poprištu. Slučaj riješen. Svi su sretni otišli kući, uključujući i Collierovu udovicu. Ona je napustila Dalton i odselila se u svoj novi, potpuno namješteni apartman u Breckenridgeu, Colo-rado. Otputovala je svojim sjajnim novim jaguarom.« Wick promisli o svemu, pa reče: »Govoriš o smanjenoj vjerodostojnosti. Ne vjerujem ni riječi.« »Zašto ne?« »Policija i šerif su priznali da su pod tepih pomeli smrtonosno ranjavanje?« »Ne. Njihova su izvješća kratka, ali službena. Nije bilo nikakva dokaza koji bi potkrepljivao nešto drugo osim nesretnog slučaja. Ali sam našao bivšeg murjaka koji je prvi došao na mjesto nesreće.« »Bivšeg?« »Ostavio je policiju da bi instalirao satelitske antene. No sjeća se da se odvezao do kuće Nevvtono-vih toga dana da bi odgovorio na poziv. Rekao je da je to bila jedna od najčudnijih stvari.« »Što?« »Njihovo ponašanje. Bez ojbzira slučajno ili namjerno, da si baš nekoga ustrijelio namrtvo, ne bi li bio uzrujan? Malo rastresen? Možda bi prolio 282 Sandra Broivn koju suzu? Pokazao neko žaljenje? Barem obavio malo nervoznog gnječenja ruku?« »Rekao je da je Rennie Newton sjedila ondje hladna kao krastavac. One su njezine velike zelene oči ostale suhe. A šesnaest joj je godina, jesi zaboravio? Klinci te dobi obično se lako uzbude. Rekao je da nije nijednom zastala dok mu je pričala što se dogodilo.« »T. Dan joj je sjedio s jedne strane, gospođa Newton s druge. T. Dan je popljuvao Colliera jer mu je pokušao silovati kćer. To samo pokazuje, rekao je, kako nikad stvarno ne poznaješ nikoga tako dobro kao što misliš. Majka je tiho plakala u maramicu. Ona nije čula ništa, vidjela ništa, znala ništa i bi li policajci željeli nešto popiti. Bivši je mur-jak rekao da je bilo sasvim jezivo, kao da si u epizodi Zone sumraka.« Wick pokuša zamisliti šesnaestogodišnju Rennie kako daje smireni sažetak ubojstva muškarca, pa čak i slučajnog. Nije mogao. Nije mogao zamisliti ni nepopravljivu adolescenticu koju je opisala Crvstal, niti nimfetu koja je zavela oženjenog muškarca. Ništa što je čuo o njezinu prošlom životu nije se podudaralo sa sadašnjim. Oren reče: »Bolje da krenem. Da malo dremneš. Mogu li ti donijeti što prije nego odem?«
Wick odmahne glavom. »Nije mi teško otići dolje do kioska i - « »Ne hvala.« »Dobro onda. Vratit ću se večeras s Grace. Malo poslije večere. Misliš da možeš izdržati da ti cure dođu u posjet?« »Naravno, to bi bilo super.« Zaluđenost 283 »Dave nas da ih dovedemo da te vide. Obećajem da nećemo dugo ostati.« Wick se natjera na smiješak. »Baš se veselim.« Oren kimne i krene prema vratima, ali zastane s rukom na kvaki. »Bez sranja sad, Wick. Može?« »Može.« »Muškarac muškarcu, ne partner partneru.« Wick se namršti od nestrpljenja. »Što?« »Baš si zapeo za nju, ha?« Wick okrene glavu prema prozoru i poznatom pogledu. »Ne znam.« Oren tiho opsuje. »Samo idi, daj?« reče Wick. Iznenada je bio jako istrošen. »Rekao si ono što si došao reći.« »Skoro. Imam još nekoliko stvari.« »Baš sam srećković.« »Rennie Newton ti je spasila život. Tu se nema što reći. I uvijek ću joj na tome biti zahvalan.« Wick se okrene natrag prema njemu. »No 'ali'?« »Onaj bivši murjak iz Daltona? Rekao je da nije mogao vjerovati da itko može uzeti nečiji život, pa čak i onaj gorkog neprijatelja i biti tako emocionalno odijeljen od čina. Bila je tako hladna, rekao je, da ga i danas prođu trnci kad se toga sjeti.« 284 Sandra Broivn Poglavlje 21. Wick je Ijutitim pogledom probadao muškarca u bijeloj kuti s bijelim osmijehom koji je uplahutao u njegovu bolničku sobu kao da je bolnica njegova. »Tko ste vi?« »Ja sam doktor Sugarman. Kako se osjećate večeras, gospodine Threadgill?« »Gdje je doktorica Newton?« »Ja večeras obavljam njezinu vizitu.« »Kako to?« »Razumio sam da je danas izvađen kateter. Kako je to prošlo?« »Oh, bilo je sjajno. Nadam se da ćemo to ponoviti opet sutra.« Doktor ga blicne još jednim bijelim osmijehom. »Sad je sve u redu?« »Mogu vas nadpišati. Gdje je moja prava doktorica?« »Ja sam pravi liječnik.« / komedijaš, također, mislio je Wick kiselo. Doktor Sugarman kinine odobravajuće nad onim što je već čitao u Wickovu kartonu, pa ga zatvori. Zaluđenost 285 »Drago mi je što napokon mogu upoznati slavnog pacijenta naše bolnice. Vidio sam vas na TV-u. Malo vam je bilo gadno, ali izvrsno napredujete.« »Drago mi je čuti. Kad mogu odavde?« »Žuri vam se otići od nas?« Kakvo je to glupo pitanje? Wick ga je mogao zadaviti. Nije mu se sviđao ni on ni njegov veliki bijeli osmijeh. A gdje je Rennie? Zašto ona ne obavlja svoju vizitu? Zaslužila je slobodnu večer kao i svi ostali, ali zašto mu nije spomenula da je večeras neće biti? Nije željela da on to zna? Lozada je pušten iz zatvora i Rennie uzima slobodnu večer. Bila je to neugodna misao i mrzio je samoga sebe što je to pomislio. Njegov mračni izraz sigurno je odao doktoru Sugar-manu da bi svoje ophođenje prema pacijentu trebao vježbati na nekome susretljivijem i onome koji će to više cijeniti. Zapne mu za oko njegov Colgate osmijeh. »Doktorica Newton će donijeti konačnu odluku o vašem otpuštanju, ali to ne bi trebalo trajati duže od nekoliko idućih dana. Osim ako ne bude nekih nepredviđenih komplikacija.« Liječnik se rukuje s njim i ode. »Kakva tuka«, promrmlja Wick. Stigli su Wesleyevi. Kao što je obećao, Oren ograniči posjet na petnaest minuta, ali nije bilo granice energiji i živosti cura. Donijele su mu kekse s komadićima čokolade koje su same ispekle i nisu bile zadovoljne dok nije
pojeo dva. Grace je došla s vrećicom iz dućana. »Pidžame. Ne znam hoće li te već pustiti da ih nosiš, ali ćeš ih imati za svaki slučaj. Imam i papuče.« 286 Sanđra Bromn On zgrabi njezinu ruku i poljubi joj nadlanicu. »Udaš se za mene?« Djevojčice su vrištale od smijeha i morali su ih ukoriti da bi se smirile. Non-stop su brbljale i bile su divne, ali su ga umorile. Bilo ga je sram što je odahnuo kad su ga zagrlile i pozdravile se za laku noć. Oren nije razgovarao o poslu dok mu se obitelj nije preselila u hodnik, izvan domašaja zvuka. Rekao je Wicku da je Lozada ponovo slobodan. »Narednik nije htio autorizirati njegovo nadziranje. Od sutra povlači stražu iz bolnice.« »Upozoravaš me.« Oren ozbiljno kinine. »Čuvaj se. Od sutra više te neće čuvati policija Fort Wortha.« To je bilo divno i krasno što se Wicka ticalo. Nije želio policijsku zaštitu, jer bi se u zamjenu za nju morao odreći svoje slobode. Nakon što je danas čuo odluku javnog tužitelja, zaključio je da vlasti nisu prepreka Lozadi. Pravo se provodilo unutar moralnih granica, a Lozada nije radio pod takvim ograničenjima. Ako je Wick želio Lozadu, morat će sam poći za njim. Da izjednači igru, mora krenuti na njega nemilosrdno, istog mentalnog sklopa poput Lozadina. To nije mogao ako ga se neprestano prati i štiti. Upita za svoj kamionet. Orenova se obrva sumnjičavo nadigne. »Što s njim?« »Htio bih znati gdje je.« »Zašto?« »Zato što je to moj kamionet«, osorno odgovori Wick. Nevoljko mu Oren reče da je ispred njegove kuće. Zaluđenost 287 »Bio sam slobodan odjaviti te iz motela. Kad su naši krim-tehničari završili s tvojom sobom, sve sam spakirao i odnio odande.« Wick ga je posebno želio pitati za svoj pištolj, ali nije. Nije bilo smisla dodatno zabrinjavati Orena. »Hvala. Nisam se veselio povratku u onu sobu.« »I mislio sam. Sve su ti stvari zaključane u kamionetu. Parkiran je na mom prilazu.« »Ključevi?« »I njih i tvoj novčanik spremio sam na sigurno u kuću.« Sigurno od koga? pitao se Wick. Na sigurno od njega? No ponovo nije pitao. »Hvala, partneru.« Oren nije uzvratio Wickov prostodušan osmijeh, vjerojatno pogodivši da je neiskren. Nakon toga Wick je nestrpljivo izdržavao duge, dosadne, večernje sate. Naposljetku je promet u hodniku ispred njegove sobe utihnuo. Skupljeni su poslu-žavnici od večere i poslagani na kolica koja su prebačena natrag u kuhinju. Liječnici su pozavršavali svoje vizite i otišli kućama. Posjetitelji su se razišli. Nova smjena osoblja preuzela je dužnost. Bolnica se pripremila za noć. U jedanaest je došla sestra i dala mu tabletu protiv bolova. »Želite li da spustim rolete?« »Molim vas. Sunce ujutro ulazi unutra.« Dok je prilazila prozoru, on neobavezno primijeti: »Baš šteta za doktoricu Nevvton.« Sestra se nasmije. »Šteta? Kad bih barem ja mogla na godišnji bez najave.« »Godišnji? Oh, mislio sam da je doktor Sugarman rekao da joj nije dobro.« »Ne, samo će iskoristiti neke slobodne dane.«
288 Sandra Broivn Vrtio je prstom pokraj sljepoočice. »Osjećam se budalasto od ovog lijeka.« »To se zna dogoditi.« »Kad se vraća doktorica Newton?« »Nije mi dala svoj raspored na odobravanje«, reče sestra uz široki osmijeh. »Ali, ne brinite se. Doktor Sugarman je srce.« Dok je petljala po roletama, Wick se pretvarao da guta tabletu. Stavio je praznu čašu na svoj stolić i ona ga je odmaknula.
Namještajući glavu na jastuk, on zijevne. »Noć.« »Laku noć, gospodine Threadgill. Dobro se odmorite.« Već je pao mrak kad je Lozada ušao u stvoj stan. Bilo mu je drago kad je vidio da su njegove upute bile izvršene. Dom mu je bio tih i miran, poput crkve. Nakon što je od svog odvjetnika čuo da je pretražen, znao je što može očekivati. I ranije su mu pretraživali stanove, još davno u srednjoj školi, kad mu je jedne večeri došao kući odjel za narkotike s nalogom za premetačinu, nadajući se da će pronaći drogu. Uspjeli su jedino u tome da izgledaju kao budale i teroriziraju mu roditelje i onog idiotskog brata. Odonda su mu pretraživali i druge kuće, s istim entuzijazmom jurišnog odreda. Stoga je iz svoje zatvorske ćelije preko odvjetnika dogovorio da mu servis za čišćenje sredi stan, da ga sterilizira od policijske kontaminacije. Također je uredio da ga se pretraži zbog elektronskih uređaja za nadziranje. »Čist je«, izvijestio je njegov odvjetnik dok su slaZaluđenost 289 vili njegovo puštanje na piću u City Clubu. »U svakom smislu te riječi.« Fiškal se nikad nije raspitivao za Lozadinu neduž-nost ili krivnju. Lozada mu je plaćao nepristojan godišnji honorar, što mu je omogućavalo da ekskluzivno zastupa Lozadu i igra puno golfa. Također je mogao živjeti životom bogatog plejboja. Lozadini su grijesi bili zadnji na ljestvici njegovih prioriteta. »Ali je čist samo u ovome trenutku«, upozorio ga je. »Pazi tko ti odsad ulazi i izlazi iz stana.« Lozadu nije trebalo upozoravati na to. Već je obavijestio poslužitelja zgrade da se više neće koristiti uslugama održavanja koje su mu stajale na raspolaganju. Unajmio je vlastitog voditelja kućanstva kojeg mu je jako nahvalio jedan od njegovih bivših - i vrlo zadovoljnih - klijenata. Uvjeravao ga je da mladić posjeduje izvrsne karakteristike za tu poziciju i da mu se bezrezervno može vjerovati. Niti će dovoditi žene kući - osim Rennie, naravno. Iskoristio je tu glupaču, tu Sally Horton, jer mu je bila nadohvat ruke, bezbrižna zadovoljština, kako se na kraju pokazalo. Zbog seksa će izlaziti van, osim ako Rennie ne bude ovdje s njim. Tako je dobro napredovao s njom dok Wesley nije ujurišao unutra, izvučenog pištolja kao glavni lik u nekom blesavom detektivskom filmu. Kakav smijeh. Pa zar on ne shvaća koliko smiješno izgleda? Rennie se nije zabavljala. Doimala se prestravljenom jer joj je skupina nespretnih murjaka nahrupila u kuću, kvareći iznenađenje koje joj je priredio. Ne, uopće nije izgledala presretno zbog nenajavljenog dolaska Wesleyja i kompanije. Nakon pola sata intenzivnog druženja sa svojim 290 Sonđra Broivn škorpionima, dugo se tuširao ne bi li sprao svako podsjećanje na zatvor. Pažljivo se obrijao, jer nije pod-vrgao svoju kožu tupoj britvici koju je plaćala županija te prošao ritual čišćenja odvoda i bacanja ručnika. Uživao je u dvjema tekilama i pojeo večeru koju je naručio iz svog omiljenog restorana. Usluga dostave nije se pružala nijednom drugom redovnom gostu, ali je bila sastavni dio Lozadina VIP tretmana. Tijekom posljednje čašice prije spavanja, on nazove Rennien broj. Naposljetku se javi njezina govorna pošta. »Ovdje doktorica Nevvton. Molim vas, ostavite svoje ime i broj. Ukoliko se radi o hitnom slučaju - « On spusti slušalicu. Želio ju je hitno vidjeti, ali se ona ne mora složiti s tim da se njegova želja broji u hitne slučajeve. Pijuckajući svoje piće, pokuša je dobiti još dvaput, u bolnici i kod kuće, no bez uspjeha. Ah, dobro, mislio je. I sutra je dovoljno skoro. Pozvat će je na večeru. Bit će to njihov prvi službeni izlazak. Nasmiješio se na pomisao ulaska u neki fini restoran s njom. Odvest će je u Dallas. Na neko vrlo luksuzno mjesto, elitno. Sutra će joj kupiti seksi crnu haljinu i iznenaditi je njome. Pomoći će joj odjenuti je, od gole kože nadalje, tako da sve bude savršeno i po njegovom ukusu. Bit će zanosna, oduzimat će dah. On će odjenuti svoje novo odijelo. Glave će se okretati za njima. Svi će vidjeti kako je Lozada uspio u životu. Nakon tri noći provedene na žičanom krevetu sa smrdljivim madracem, veselio se spavanju u svom vla-stitiom širokom krevetu. Gol se uvukao među svilene plahte naslađujući se u njihovu hladnom milovanju po svom obrijanom tijelu. Zaspao je trljajući se, misleći Zaluđenost 291 na uzbudljiv zvuk koji je Rennie ispustila kad je osjetila snagu njegove erekcije. Spavao je kao beba dok ga nije probudila uporna zvonjava njegova zvona na vratima. Iskradanje iz bolnice bilo je mnogo lakše nego je Wick mislio. Najteži dio bilo je oblačenje nove pidžame koju mu je kupila Grace. Kad je uspio obući proklete stvari,
bio je mokar od znoja i tako slab da se tresao. Odupro se iskušenju da legne i odmori se nekoliko minuta, bojeći se da neće ponovo ustati ako to učini. Medicinske sestre bile su prezauzete izvođenjem činovničkih zadaća za središnjom stanicom da bi primijetile kad se išuljao iz svoje sobe. Tijekom ranije šetnje po hodniku, zapazio je lokaciju izlaza u slučaju požara. Srećom nije bio predaleko od njegove sobe. Uspio je doći do stubišta nezamijećeno. Pri svakom se koraku grčevito držeći za metalnu ogradu, sišao je četiri kata. Koljena su mu klecala kad je stigao u prizemlje. Nitko ga ništa nije pitao. Murjaci postavljeni kao straža lako bi ga prepoznali, ali je šmugnuo neviđen pokraj njih. Jedan je očijukao sa sestricama na prijamnom šalteru hitne službe, a drugi je drijemao na svom stolcu. Toliko o zaštiti. Najbliže je trgovačko područje bilo dvije ulice od bolnice. Počeo je hodati, ali nije' daleko stigao kad je shvatio da te dvije ulice mogu baš biti jednake i udaljenosti maratona. Bilo mu je jednako teško prijeći tu udaljenost kao što bi mu bilo da prelazi pedeset kilometara. Teturao je i vrtjelo mu se, leđa su ga 292 Sandra Brouon probadala u protestu protiv svakoga koraka, ali je nastavio. Kad je ušao u dućančić koji je radio dokasna, muškarac u turbanu za pultom pogleda ga s neskrive-nim stahom. »Znam da izgledam smiješno«, reče brzo Wick. »Možete li povjerovati? Žena mi je trudna. Spopala ju je želja za čokoladicom Mars petnaest minuta nakon što sam zaspao. Pa se vozim ovamo u pidžami po njezinu vražju čokoladicu - mislim, kvragu, imamo Snickers u špajzi, ali ne, to je morao biti Mars. U svakom slučaju, nestalo mi benzina tu na autocesti oko pedeset metara od izlazne rampe. Morao sam hodati do ovamo, a vani je vrelije nego u paklu čak i u ovo doba noći.« Znoj mu je prilijepio gornji dio pidžame uz prsa. On je povuče od svoje kože i stane se hladiti. »Mogu li se poslužiti vašim telefonskim imenikom? Moram pozvati taksi.« Moguće da su jedine riječi čitavog monologa koje je strani gospodin razumio bile »telefonski imenik«. On gurne dobrano istrošen primjerak preko pulta zajedno s prljavim i ljepljivim telefonom. Nakon obavljenog telefonskog poziva, Wick sjedne pričekati na sklopivi ribički stolac i ubije vrijeme listanjem velikog izbora časopisa za body-building. Ušla je još samo jedna mušterija. Muškarac je kupio kutiju cigareta i otišao, a da nije dvaput pogledao Wicka. Kad je taksi ušao na parkiralište, Wick reče: »Silno sam vam zahvalan«, i mahne na pozdrav. Nije znao tko je više odahnuo kad je ugledao taksi, on ili nervozni blagajnik. Otišao je bez Marsa. Srećom, kuća Wesleyevih bila je u mraku. Ono što Oren nije znao bilo je da je držao rezervni ključ u Zaluđenost 293 magnetiziranoj kutijici s donje strane branika svoga kamioneta. On je dohvati, premda je od napora zbog saginjanja i podizanja dahtao od bola. Nekoliko je puta morao zastati od straha da će se onesvijestiti. Otključa kamionet i prekopa po džepovima svoje spakirane odjeće u potrazi za novcem. Napokon iscijedi dovoljno za vožnju taksijem. Niz zastoja nije baš najbolje sjeo vozaču, koji se otisne uz Ijutitu bujicu prostota i još ljuće cviljenje guma. Wick pričeka u sjeni kuće kako bi vidio je li buka probudila Orena. Čekao je punih pet minuta, ali nitko nije izašao u istragu. Wick se uspne u kamion i okrene ključ u bravi. Motor zareži životom. Nestane odande. Odveze se na prazno parkiralište osnovne škole, gdje promijeni pidžamu u svakodnevnu odjeću i papuče za teniske. Neprestano je pazio da se ne pojavi Orenov auto ili policijsko patrolne vozilo, ali je očito uspio u svom bijegu. Od osnovne škole odveze se ravno do Renniene kuće i parkira uz rubni kamen. Gorjelo je svjetlo na prednjem trijemu, ali je kuća bila u mraku. »Baš mi je žao.« Spremalo joj se buđenje. On izađe iz kabine svoga kamiona agilnošću osamdesetogodišnjeg invalida. Na njezinim vratima teško nalegne na zvono i, kad nije bilo odgovora, stane lupati mjedenim kucalom. "ncekao je trideset sekunda prije nego je naslonio uho na vrata i poslušao kroz drvo. Ništa osim tišine. »Kvragu!« ua je on u Rennienu položaju, bi li on nekomu otvarao vrata usred noći? On se približi garaži i prouči poprečno razdijeljena 294 Sandra Broivn vrata. Nakon što je prošle nedjelje dopratio Rennie kući, znao je da ima automatski otvarač. Isprobao je kvaku za svaki slučaj. Bez programirana odašiljača, vrata su bila sigurna. On klizne iza ugla kuće - nadajući se da ga neki besani susjed neće zamijeniti za lopova - i prođe uzduž
garaže prema stražnjem dijelu kuće. Njegovo je istraživanje nagrađeno. I sa stražnje su strane postojala vrata u garažu. I čudesa neviđena, imala su prozor. Skupivši ruke oko očiju, on proviri unutra. Bio je mrak, ali je znao da je auto bio unutra, on bi ga mogao vidjeti. Garaža je bila prazna. Nije bila kući. Dršćući od umora, on se istim putem vrati do svoga kamiona. Zadaća penjanja unutra učini mu se nepremostivom, ali mu uspije - jedva. Koža mu je bila vlažna i bojao se da će povratiti. Dozivao ga je naslon za glavu. Previše ga je boljelo da bi spavao, ali da bar može zažmiriti i odmoriti se nekoliko minuta ... Ne, morao je krenuti i nastaviti se kretati dok ne nađe Rennie. Drugo na njegovu popisu mjesta za provjeru: toranj Trinitv. Lozadino je lice bilo maska hladnoga gnjeva kad je otvorio vrata svoga stana. »Žao mi je što vas uznemirujem, gospodine Lozada, ali imam hitnu poruku za vas.« Poslužitelj zgrade pruži mu zatvorenu omotnicu s diskretnim logom zgrade u zlatnoj gravuri u gornjem lijevom uglu. Lozada je baš snivao divan san o Rennie. Prvi ga je zvon prodrmao i razbudio. Pištolj mu je pretezao džep Zaluđenost 295 kućnog ogrtača. Ubiti glasnika postalo je doslovno iskušenje. On zgrabi omotnicu od čovjeka. »Kakvu poruku? Od koga?« »Nije mi rekao svoje ime, gospodine. Pitao sam, no on je rekao da ćete znati.« Lozada razdere omotnicu, izvadi tvrdu karticu za poruke i pročita takozvanu poruku. Nije bilo nimalo upitno tko je napisao kratku pjesmicu. »On je bio tu?« »Prije samo nekoliko minuta, gospodine Lozada. Otišao je nakon što je to napisao i zatražio da vam to smjesta osobno dostavim. Taj muškarac nije nimalo dobro izgledao. Kad je ušao, mislio sam da je pod utjecajem alkohola. Zbunjen je sigurno bio.« »Kako to?« »Ispočetka je rekao da ima poruku za vašega gosta.« »Gosta?« »To sam i ja rekao, gospodine Lozada. Rekao sam da ste, koliko ja znam, večeras došli sami i da vam nije bio najavljen posjet osim dostave hrane. Provjerio sam popis gostiju da budem siguran.« Ovaj je moron plesao kako je Threadgill svirao. »Ponudio sam nazvati vas, ali je odbio i tražio da mu posudim olovku i papir za pisanje.« »U redu, uručili ste poruku.« Lozada se spremao zatvoriti vrata kad poslužitelj podigne ruku. »Još nešto, gospodine Lozada.« Slabašno je kašljuc-nuo iza svoje šake. »Dobit ćete službenu obavijest pismeno, ali pretpostavljam da vam i sada to mogu reći.« »Reći mi što?« »Dobio sam dužnost izvijestiti vas da se ranije 296 Sandra Broivn danas sastala udruga vlasnika stanova u zgradi i jednoglasno glasovala da vi... da oni...« »Što?« »Žele da iselite iz zgrade, gospodine. U svjetlu nedavnih optužbi, zahtijevaju da izađete u roku od trideset dana.« Lozada se nije namjeravao ponižavati svađajući se s ovim, onim, nikime. »Možete reći ostalim vlasnicima stanova da se jebu. Posjedujem ovaj stan i živjet ću ovdje koliko dugo mi se jebeno bude sviđalo.« I zalupi vrata čovjeku u lice. Ljutito stupajući prema ugrađenom baru od škriljevca, natoči si čistu tekilu. Nije znao što ga je više naljutilo i više ga uvrijedilo, zahtjev da se iseli s prestižne adrese ili djetinjasti izazov Wicka Threadgilla: Ruže su crvene kao i moja krv. Ulovi me, seronjo, čekam te. Zaluđenost 297 Poglavlje 22. Kad je Rennie stigla na svoj ranč, prvo što je učinila bilo je da osedla Beade i ode na dugo jahanje galopom. Nakon toga je provela dva sata u staji tima-reći konje. Nije ih trebalo timariti, ali je na nju imalo terapeutski učinak. Ranije tijekom dana iz pristojnosti ju je nazvao Oren Wesley, obavještavajući je o neodgodivom Lozadinu puštanju iz zatvora. »Puštate ga?« »Nemam izbora.« Objasnio joj je odluku javnog tužitelja. »Upozorio sam vas da se optužba možda
neće održati. Wick tvrdi da je to bio Lozada, ali bez čvrstih dokaza - « »A što je s njegovom provalom u moju kuću?« »Nije bilo znakova nasilnog ulaska, doktorice Nevvton.« »Ali, on je provalio«, navaljivala je. »Ako želite, možete doći ovamo i podnijeti žalbu.« »A čemu bi to koristilo?« Ono što joj je postalo jasno bilo je da se nije mogla pouzdati u pravni sustav da se riješi Lozade. Problem je bio njezin i ona ga mora riješiti. Ali kako? 298 Sandra Broivn A onda, tu je još bila i stvar s Wickom. I dalje je bila ljuta na Wicka murjaka, koji je zasluživao njezin prezir. Ali Wick čovjek bio je njezin pacijent koji je zavređivao najbolju medicinsku skrb koju ona može pružiti. Kako će pomiriti to dvoje? Iz poštovanja prema doktoru Howellu, odbor je za njezino formalno preuzimanje dužnosti šefice kirurgije odredio datum za dva tjedna. Htjela je preuzeti taj posao oslobođena ostalih obveza, sa svojim životom u savršenu redu, slobodna od problema. Trebalo joj je vrijeme provedeno negdje drugdje da porazmisli o svemu i smisli ratni plan. Njezina je odluka da uzme nekoliko slobodnih dana, donesena u posljenji tren, zahtijevala ponešto vještog manevriranja njezinog sposobnog osoblja u ordinaciji, ali su prožonglirali rasporedom tako da su pacijenti samo umjereno inkomodirani. Doktor Sugarman joj je vratio uslugu koju mu je učinila prije nekoliko mjeseci pristavši nadzirati skrb njezinih postoperativnih pacijenata koji su još uvijek bili u bolnici, među kojima je bio i Wick. .Spakirala se u žurbi i prilično brzo stigla. Jahanje na leđima konja pružilo joj je privremeno izbavljenje od zabrinjavajućih misli. Toby Robbins stigao je nedugo nakon što se vratila u kuću. »Nisi morao odmah doći, Toby«, rekla mu je čim je otvorila vrata. Ranije ga je zvala da ga obavijesti o labavoj dasci na vratima obora. »Krivo mi je što mi je promakla.« »Stvarno nema veze. Držat će.« »Rado bih je odmah popravio. Osim ako ti sad ne odgovara.« »Dobro je sada.« Začuđenost 299 i On pogleda iza nje u dijelove prtljage koji su još uvijek ležali na podu dnevne sobe. »Ostaješ malo dulje ovaj put?« »Nekoliko dana. Daj da ti pokažem tu klimavu dasku.« Zajedno podu niz prednje stepenice. Na putu do obora on uzme metalnu kutiju s alatom iz korita svoga kamioneta. »Kako je Corrine?« »Dobro. Drži bogoštovlje na crkvenom ženskom svečanom ručku sljedeći četvrtak. Sva je nervozna.« »Sigurna sam da će biti dobra.« On kinine, baci pogled na Rennie pa reče: »Čitali smo ovaj tjedan o tebi u novinama.« »Ne vjeruj svemu što pročitaš, Toby.« »Bilo je sve dobro ovaj put.« Ovaj put. Nije znala je li oznaka vremena bila namjerna. Stari se rančer sjećao novinskih priča o njoj koje nisu bile tako laskave, one o smrtonosnom ranjavanju Ravmonda Colliera. Prije nego je naslijedio ranč svojih roditelja, Toby je živio u Daltonu i povremeno obavljao neke poslove za T. Dana. Kad je preuzeo ranč, imao je skromno stado goveda, ali je pažljivim upravljanjem povećao broj grla i napredovao kad su drugi rančeri podlegli suši ili ekonomskim recesijama ovog ili onog uzroka. Tijekom godina ostao je u kontaktu s Rennie. Znao je da nju zanima kupiti mjesto za bijeg preko vikenda, nešto gdje bi mogla držati konje pa ju je obavijestio kad se počeo prodavati njemu,susjedni ranč. Ona ga je vidjela samo jednom prije potpisivanja ugovora za traženu cijenu. Toby više nije trebao dodatni prihod koji je zarađivao povremenim poslom koji bi obavio za nju. Pret300 Sandra Broivn postavljala je da radi za nju jer je bio dobar susjed, dobar čovjek ili jednostavno zato što mu se sviđala. Ili je možda bio drag prema njoj jer je onako dobro poznavao T. Dana. »Evo ovdje. Vidiš?« Ona mu pokaže vrata, klimata-jući olabavljenom letvom pa stane u stranu kako bi se mogao pozabaviti time. On je pregleda te se prigne i izvadi čekić iz svoje kutije s alatom. Račvastim dijelom izdigne hrđave čavle iz labavih rupa. »Onaj čovjek, čiji si život spasila...« :
»Wick Threadgill.« '" »Nije li on momak kojega sam ovdje upoznao?« »Tako je.« »Sto misliš o njemu?« »Ne mislim.« Odgovorila je prebrzo i preobrambeno. Toby je škiljio u nju ispod oboda svoga šešira. »Uh, čuj, Toby, ispričavam se, mislim da ću otići natrag u kuću i početi pospremati stvari. Dođi se pozdraviti prije nego odeš.« »Hoću.« Bila je zaposlena u kuhinji sat vremena kasnije kad je prišao stražnjim vratima i pokucao. »Uđi.« On zakorači unutra i skine šešir. »I neke su druge letve imale labave čavle. Sve sam ih zamijenio. Sad su čvrste ko stijena.« »Hvala ti. Jesi li za neko hladno piće?« »Ne, hvala. Najbolje da krenem da mi Corrine ne mora podgrijavati večeru. Idući tjedan bih jedan dan mogao doći i nanijeti svježu ruku boje na ta vrata.« »To bi bilo lijepo. Hoćeš da kupim boju?« »Ja ću je donijeti. Ista bijela je u redu?« »Savršena.« Zaluđenost 301 »Hoće li ti biti dobro ovdje, Rennie? »Zašto ne bi bilo?« »Bez razloga.« Imao je on svoje razloge, aha. Znala je po načinu na koji je nervozno kroz prste provlačio obod šešira i zurio u vrhove svojih iznošenih radnih čizama. »Što te muči, Toby?« Podižući glavu, on je izravno pogleda. »U zadnje vrijeme si se spetljala s nekim prilično prostim likovima. Ako nemaš ništa protiv što to kažem.« »Nemam. Slažem se. Mislim da bi prost bio blag pridjev za Lozadu.« »Nisam govorio samo o njemu. Taj Threadgill je izbačen iz policije, znaš.« »Uzeo je godišnji.« Tobvjevo je slijeganje ramenima govorilo Ista stvar. »Pa, u svakom slučaju, Corrine i ja smo se brinuli za tebe.« »Nepotrebno, Toby, uvjeravam te. Nisam se dobrovoljno spetljala s tim ljudima. Moj se put s Lozadinim susreo slučajno. Moja je veza s gospodinom Thread-gillom posve službena. Zbog njegova zanimanja, kao i moga. I to je sve.« Njegov je izraz lica bio skeptičan. »Već dugo pazim na sebe, Toby«, doda ona meko. »Od svoje šesnaeste godine.« On kimne, izgledajući posramljen jer je potakao neugodna sjećanja. »To je kao iz navike, znaš, da Corrine i ja pazimo na tebe.« »I ne mogu ti reći koliko mi znači vaša briga. Koliko mi je uvijek značila.« »Pa«, reče on, ponovo stavivši šešir na glavu. »Odoh ja. Ako ti nešto treba, vikni.« 302 Sondra Broum »Hoću. Hvala ti još jednom što si popravio vrata.« »Čuvaj se, Rennie.« Pijuckala je čašu vina kuhajući si obrok tjestenine s marinara umakom. Jedući, promatrala je kako sunce zalazi za zapadni horizont. Nakon toga odnijela je svoje torbe na kat kako bi ih raspakirala. Ovdje na ladanju nije cjepidlačila. Ubacila je gaćice u ladice bez slaganja. U ormar je odjeću objesila šlampavo, bez ikakva naročita reda. Ovdje je popuštala buntovničkom duhu - protiv svoga strukturiranog ja. Obavivši te zadatke, išla je iz prostorije u prostoriju tražeći što bi još mogla napraviti. Sad kad je imala željenog slobodnog vremena, nije znala kako ga popuniti. Televizija nije imala ništa zanimljivog u ponudi. Nije bila raspoložena za gledanje filma iz svoje zbirke DVĐ-a. Pokušala je čitati neku novu biografiju, ali nade temu dosadnom, a pisanje pompoznim. Odluta do kuhinje, tražeći više nešto što će je zaokupiti l^iego nešto za jelo. Ništa joj nije izgledalo privlačno, ali zato jer je bila tamo, ona otvori kutiju keksa i gricne jedan. Prednost boravka na selu, daleko odmaknutom od svjetala grada,*1bila je u impresivnoj smotri zvijezda. Odšetala je van zagledati se u noćno nebo. Pronašla je poznate konstelacije, pa opazila mjesec i slijedila njegovu putanju sve dok ga više nije mogla vidjeti.
Prešla je preko dvorišta i ušla u obor kroz vrata koja je Toby popravljao. Iako je znala da je dobronamjeran i da je njegova zabrinutost iskrena, zbog njegova se upozorenja osjećala nemirnom, čak i nervoznom, sad kad je ulazila u mračnu staju. Obično su je poznati mirisi sijena i konja tješili. T. Dan ju je položio na leđa poniju nekako u isto vriZaluđenost 303 jeme kad je naučila hodati. Od tada su konji igrali važnu ulogu u njezinu životu. Nikada nije osjećala nikakav strah od njih i voljela je biti u njihovoj sredini. No večeras se duboka staja doimala prijeteći. Sjene su bile neuobičajeno tamne i neprobojne. Dok je prolazila od pregratka do pregratka, konji su podizali repove i ćudljivo toptali. Bili su otimareni i nahra-njeni. Bili su suhi. Nije se približavala oluja. Govorila im je tihim i smirenim glasom, ali je zvučao umjetno i njezinim vlastitim ušima i sigurno im prenosio njezin nemir. Kao i ona, bili su uznemireni bez nekog vidljiva razloga. Umjesto da je životinje utješe, povećale su njezinu tjeskobu jer se činilo da je dijele s njom. Nakon povratka u kuću, učinila je nešto što nije nikad prije. Zaključala je sva vrata i prozore, pa ih još jednom provjerila kako bi bila sigurna da ništa nije previdjela. Na katu se otuširala, no shvati da se žuri. Ona, koja se probijala kroz zmijama i krokodilima preplavljene afričke rijeke, sada se bojala tuširati u vlastitoj kadi? Ljuta na sebe što je popustila jezovito-sti, isključi svjetlo uz odlučan škljocaj i ode u krevet. Imala je lak san, kao da je očekivala buku koja ju je naposljetku i probudila. »Koji...?« Wick zgrabi upravljač svoga kamioneta. Bio je svjestan da mu je um pomalo usporen od iscrpljenosti. Vjerojatno je još uvijek pokoja trunka lijeka protiv bolova plivala po njegovom krvotoku, otupljujući njegove misaone procese. Malo je sporije shvaćao, ali mu se sigurno činilo da mu se volan ukočio u rukama. 304 Sandra Brown Nekoliko je sekunda bio posve izgubljen. Onda pogleda na kazaljku spremnika. »U vražju mater!« Ostao je bez benzina. Usred ničega. U gluho doba. Nije imao benzina. Nije mu ni palo na pamet da provjeri pokazivač prije nego je izašao iz Fort Wortha. Kad je otišao iz tornja Trinitv prilično siguran da se Rennie nije ugnijezdila u stanu s Lozadom, kad je ostavio poslužitelja s onom omotnicom i novčanicom od deset dolara koja mu je jamčila brzu dostavu, samo je želio zbrisati iz grada prije nego Oren vidi da mu je garažni prilaz bez jednog kamioneta ili neka sestrica otkrije da u bolničkom krevetu nedostaje jedan pacijent. Tijekom vožnje paklenski se namučio održati oči otvorene. Obično je bio agresivan vozač koji je psovao one koji su se vukli po cesti. Mislio je da su radari kršenje ustava. No noćas je ostao u vanjskoj traci, prepuštajući brže kolone kamionima dugoprugašima i motoristima koji su prije jedva tjedan dana preživjeli po život opasan napad. Bila je to gruba procjena da je Rennie otišla na svoj ranč. Mogla je biti na putu bilo kamo na svijetu, ali ako je uzela samo nekoliko dana godišnjeg, ranč je bio njegova prva pretpostavka, pa se tamo i uputio. Nije točno znao što će joj reći kad stigne onamo, ali će smisliti usput. Niti je mogao predvidjeti kakva će biti njezina reakcija na njegov nenajavljeni posjet. Spasila mu je kožu na operacijskom stolu, ali je još uvijek mogla biti sklona oderati mu je zbog njegova laganja i špijuniranja. Kako god bilo, nosit će se s tim. Važno je bilo da je bio gotovo tamo. Zaluđenost 305 Ili je tako mislio dok mu nije nestalo benzina. Okrene upravljač onoliko jako koliko mu je to dopuštala njegova iščezla snaga i usmjeri kamion na uski rub ceste. Pusti ga da se kotrlja dok se nije posve zaustavio. Bez hlađenja je već postajalo neugodno toplo u kabini. On spusti prozor radi ventilacije, ali time samo uđe još topliji zrak. Državna autocesta bila je barem dvanaest kilometara iza njega. Procijenio je da ima još dobrih petnaestak kilometara do odvojka koji vodi prema Rennienoj kući. Da može trčati, mogao bi prevaliti tu udaljenost za sat, najviše sat i deset minuta. Ali nije mogao trčati. Jedva može hodati. Sepesajući uz zastajkivanja, trebali bi mu sati da dođe tako daleko, ako se prvo ne sruši, što sigurno hoće. Pretpostavljao je da bi mobitelom mogao nazvati benzinsku na državnoj autocesti. Ali benzinske crpke na državnoj autocesti obično nisu pružale pomoć na cesti, a još manje su isporučivale benzin. Vučnom vozilu trebala bi vječnost da dođe ovamo. Osim toga, nije imao novca ni kreditnih kartica jer je Oren stavio njegov novčanik na sigurno u svoju kuću. Do zore neće biti puno prometa, a to je tek za nekoliko sati. U biti, nije imao kamo.
Čim izađe sunce počet će pješačiti prema Rennienu rancu i nadati se da će naići neka samilosna duša i povesti ga. Bilo je premračno da si vidi odraz u retrovizoru, ali ako je izgledao iole tako loše kako se osjećao, izgledao je kao netko komu je milost silno potrebna. Mogao je iskoristiti sate do svitanja za odmor. S tom blaženom misli na pameti, on se nasloni na naslon za glavu i zažmiri. No nije mu dugo trebalo 306 Sandra Broiun da spozna da će mu, dok se ne ispruži, leda i dalje kljuckati tako silno da neće uspjeti ni odrijemati. Opsovao je samoga sebe zbog izbora odvojenih sjedala umjesto klupe. Umorno odigne kvaku na vratima. Svu je snagu trebao da ih gurne kako bi se otvorila. Nekoliko puta duboko udahne prije nego je izašao, nesiguran hoće li ga noge izdržati. Jesu, ali nestabilno. Teško se naslanjajući uzduž kamioneta, on prijeđe do njegova repa i spusti stražnja vrata, za koja mu se činilo da teže pet-sto kilograma. Osim što je bio težak gad, bio je i tvrd kao betonska ploča. Probaj se raskomotiti na tome, mislio je. »Sranje.« Ako ne legne, past će. On se ogleda po okolini. Ni svjetlucanja iz bilo kojeg pravca. Preko ceste i iza bodljikave žice bio je šumarak. Tlo je mekše od metala, točno? Definitivno. A tlo ispod drveća moglo bi biti još mekše nego na otvorenom jer zadržava veću vlažnost, točno? Vraga je znao, ali je dobro zvučalo. Prije nego je otišao od kamioneta, on uzme platneni ruksak, još jedan težak gad, i stane ga potezati za sobom dok se vukao preko ceste. Legne na zemlju i prevali se ispod donje bodljikave žice. Nikad se ne bi mogao sagnuti i prekoračiti je. Tama je bila varljiva. Šumarak je bio dalje nego mu se činilo. Tišina je bila apsolutna, osim njegova teškog disanja, no da je znojenje davalo zvuka, on bi dizao strašnu larmu. Bio je natopljen znojem. I bojao se da tmina koja je navirala iz područja njegova perifernog vida nije imala nikakve veze s time što je noć. Kad je naposljetku stigao do drveća, ispusti ruksak uz deblo jednoga stabla te padne na koljena pokraj Zalude nost 307 niega. Zatim se spusti na sve četiri i objesi glavu između ramena. Znoj mu je kapao s nosa, s usnih školjki. Nije ga bilo briga, nije ga bilo briga ako se i rastapao, nije ga bilo briga ni za što, osim da se ispruži potrbuške. Legne u suhu travu. Bockala ga je kroz košulju, ali je mogao živjeti s tim sve dok može žmiriti. Okrene obraz u kruti platneni ruksak i zamisli da je dojka žene. Hladna i meka i namirisana mirisnim puderom. Zlatolist i hortenzija, možda. Spavao je bez snova. Samo ga je nešto stvarno zaprepašćujuće moglo otrgnuti iz sna tako dubokog. Nešto stvarno zaprepašćujuće, poput: »Pomakni se i ti si mrtav čovjek.« Pomaknuo se, naravno. Prvo je otvorio oči, pa se prevrnuo na leđa kako bi se orijentirao i pronašao izvor upozorenja. Rennie je stajala dvadesetak metara od njega držeći pušku na ramenu, gledajući u nišan. Munjevito je sjeo. »Rekla sam ti da se ne mičeš.« I zatim je opalila. 308 Sandra Broiun Poglavlje 23. Ris padne mrtav s drveta. Samo je nekoliko koraka promašio da ne padne na Wicka. Njegovo teško slijetanje uzdigne oblačiće prašine. U središtu grudnoga koša nalazila mu se krvava rupa. U središtu Wickova, srce je tutnjalo. On teško proguta slinu. »Krasan pogodak.« Rennie priđe i klekne pokraj lešine. »Bio je tako lijep.« Osim smrtonosnih očnjaka, životinja je doista izgledala kao prenarasla kućna mačka predivna krzna. Rennie je gladila meku mrlju bijele dlake u korijenu uha. »Nisam ga htjela ustrijeliti, ali se činilo da je spreman na skok. Već mjesecima ubija janjad i kućne ljubimce. Jutros je bio u mojoj štali.« »Nisam znao da bi vrebao nešto tako veliko kao što je konj.« »Ne bi. Vjerojatno je tražio nešto malo, poput miša ili zeca. Ali je uplašio konje, i prestrašen poput njih, na kraju jednoga ogrebao. Ja sam čula buku i stigla do štale na vrijeme da ga vidim kako bježi van. Tražim ga već sat vremena.« » »A on je pronašao mene.« Zaiudenost 309 I po prvi ga put ona pogleda. »Bio si lak plijen.«
»Poluživ.« »Polumrtav. Kog vraga ti tu radiš, Wick?« »Spavam. Ili sam spavao.« On kinine prema pušci naslonjenoj na njezino koljeno. »Promašiš li ikada?« »Nikad. Hoćeš li mi odgovoriti?« »Što radim ovdje? To je duga priča. Ali je udarna rečenica da mi je kamionet ostao bez benzina. Nadam se da nisi dopješačila.« Ona ustane i ispusti prodoran zvižduk. Bio je impresioniran. Nikad nije upoznao ženu koja je iole pristojno mogla fućnuti. A to nije bilo sve što joj je išlo. Nekoliko sekunda kasnije, kobila dokaše prema lugu. »Opa, baš kao u filmovima«, reče on. Kobila se zaustavi na opreznoj udaljenosti od mrtvoga risa i nervozno zatopće. »Nisam siguran da mogu gore bez sedla.« »Ti uopće ne ideš gore. Ja idem.« Rennie se okrene i krene prema kobili. »Ostavit ćeš me ovdje? S tim životinjskim truplom?« »Nisam te ni zvala.« Poezija u pokretu. Tako je bilo vidjeti je kako uranja prste u kobilju gustu grivu i podiže se dovoljno visoko da bi preko nje prebacila svoju desnu nogu. Postigla je to u jednom glatkom pokretu, a da joj nije ispala puškica. Podbode kobilu petama i ona otpleše elegantan krug, visoko držeći glavu i rep. »Vraćaš se po mene, je l' da?« Pomisli da je vidio kako se Rennie nasmiješila, no sunce se još nije posve uzdiglo pa mu se možda samo učinilo. Jednim 310 Sandra Broiun gotovo neprimjetnim pokretom koljena, ona podbode kobilu u galop. Bio je toliko siguran da će se vratiti po njega da je zaspao prije nego su konj i jahačica nestali s obzorja. Nije znao koliko je dugo spavao. Moglo je to biti petnaest minuta ili petnaest sati. Kad je otvorio oči, Rennie je ponovo bila pokraj njega. Zamatala je risa u debelu, prošivenu prostirku. Kad je primijetila da je promatra, ona reče: »Neću ga ostaviti da ga oni raznesu.« On pogleda gore kroz grane drveta. Supovi su kružili po zraku iznad njih. »Možda čekaju da ja riknem.« »Možda.« Ona pokupi zavežljaj i odnese ga do kamioneta koji je nikad nije vidio voziti. Mislio je da je ograničen samo za uporabu po rancu jer je odavao znakove starosti i istrošenosti. Do trenutka kad je stavila risa u korito i zatvorila stražnja vrata, uspio je ustati, koristeći se deblom za potporu. Sagnuo se pokupiti svoj ruksak. »Ja ću«, reče ona i vrati se po njega. »Ti uđi u kamionet.« Dok su se mimoilazili dođe mu da joj salutira, ali se u posljednji trenutak suzdrži Naravno, njezina je oprema ublažavala njezino vojničko držanje. Imala je crvenu majicu bez rukava, onakvu u kakvoj je spavala, uske traperice i kauboj-ske čizme. Kosa joj je bila raspuštena i zamršena. Pretpostavljao je da je zbog nemira u staji morala iskočiti iz kreveta i navući traperice i čizme prije nego je izjurila van. Bez obzira na to, bio je to modni izričaj koji je naišao na njegovo odobravanje. Zaluđenost 311 Provlačenje ispod ograde od bodljikave žice bilo je samo neznatno lakše obaviti danju nego po mraku. Kad je stigao do kamioneta i kad mu je uspjelo popeti se u kabinu, bio je okupan hladnim znojem i sav se tresao. Rennie se vratila s njegovim ruksakom i bez mnogo ceremonije ubacila ga u korito kamioneta s mrtvim risom. Ušla je i okrenula ključ. Primijetila ga je kako gleda kroz stražnje staklo u korito kamioneta. »Nešto nije u redu?« »Sve je u redu. Samo mi je drago što i mene nisi ubacila tamo otraga.« »Palo mi je na pamet.« »A moj kamionet?« »Imam kanistar s benzinom.« Nije mu iznijela svoj plan o tome kako i kada će dopremiti benzin iz svojega kanistra u njegov kamionet, ali nije pitao. Skrenula je na cestu i vozila dobar kilometar prije nego je rekla: »Znam da te doktor Sugarman nije otpustio iz bolnice.« »Gdje li je taj kupio sve one zube?« »Jesi li samo išetao?« »Hmm.« »A čuvari?« »Ne bih im želio biti u koži kad Oren otkrije da me nema.« »Ne zna?«
»Sada već možda zna.« »Uzrujat će se?« »Vulkanski.« »Zato što zna da ti treba još nekoliko dana u bolnici.« »Zato što zna da sam idem za Lozadom.« 312 Sandra Broivn Ona ga oštro pogleda. »Pa zašto si onda došao ovamo?« »Nađem tebe, nađem njega. Poći će za tobom, Ren-nie i, kao što sam i ja, prvo će te tu potražiti.« »On ne zna za ovo imanje.« »Saznat će. Naposljetku. Naći će te. Neće stati dok to ne napravi. Previše je sebe, svojega ega, uložio u tebe. Doći će.« Nisu više ništa rekli. Kad su stigli do kuće, ona parkira kamionet blizu ulaznih stepenica. Dođe s druge strane i pomogne Wicku izaći iz kamioneta i na trijem pa otvori vrata i mahne mu da uđe. Zakoračili su ravno u prostranu dnevnu sobu namještenu i ukrašenu po teksaškom modnom šiku. Mnogo kože i velura, sve vrlo ukusno i skupo. S debelim tepisima na drvenim podovima. Ukrasnim jastučićima s resicama. Komadi su bili veliki i udobni, pozivali su čovjeka da sjedne i opušta se satima pred kaminom, čitajući časopise koji su bili porazba-cani - porazbacani? - po sjajnim stolovima. Meksičko sedlo od crne pregane kože s mnogo srebrnih detalja stajalo je u jednom uglu, izloženo i osvijetljeno kao što bi to mogla biti neka skulptura. Raskošno prugast konjski prekrivač služio je kao tapiserija na zidu. Wicku se dopalo. »Ovo je lijepo.« »Hvala.« »Ne sliči na tebe.« Ona susretne njegov pogled. »Sliči baš na mene. Jesi li gladan?« »Mislio sam načeti onoga risa.« »Ovuda.« Ona ga povede do kuhinje, koja je skrivala još veća iznenađenja. U srednjem je dijelu bio radni otok s Zaluđenost 313 otvorenim policama ispod radne ploče. Na ploči je bio mali bakreni sudoper gdje su bile ostavljene crvene i zelene jabuke da se ocijede nakon pranja. Posude za kuhanje bile su obješene na željeznom okviru iznad toga. Na jednom ormariću bila je ostavljena otvorena kutija s keksima. »Juha ili zobena kaša?« On se bolno spusti u stolac za okruglim drvenim stolom. »To je moj izbor?« »Osim ako si ozbiljno mislio na risa. Onda se snalazi sam.« »Kakva juha?« Bila je krem od krumpira i mogla je baš biti i najbolja hrana koju je u životu kušao. Rennie je počela s kondenziranom juhom iz limenke, ali je dodala slatko vrhnje, maslac i začine te je upotpunila ribanim sirom u zemljanoj posudi koju je stavila u mikrovalnu dovoljno dugo da se sir otopi. Pokreti su joj bili ekonomični i vješti. Kao u kirurga. »Ovo je bila vrhunska kuhinja nakon bolničke hrane«, rekao je smazavši drugi komad tosta. »Što imamo za ručak?« »Ti ćeš ručak prespavati.« »Ne mogu se još odmarati, Rennie. Nisam pobjegao iz bolnice, pa jedva živ dovukao svoje dupe ovamo samo da odem spavati čim sam došao.« »Žao mi je. To je ono što trebaš i to je ono što ćeš učiniti. Nisam nikad imala pacijenta koji je izgledao ovako loše kao ti i preživio. Trebala bih nazvati 911 da te hitna smjesta odveze u okružnu bolnicu.« »Odmah bih otišao.« »Zato već nisam i nazvala.« Ona završi s ispiranjem 314 Sandra Broum njegovih tanjura i obriše ruke. »Idemo te odvesti gore i skinuti te.« »Spavao sam, Rennie. Pod drvetom.« »Koliko dugo?« -, »Dovoljno dugo.« »Ni blizu dovoljno dugo.« »Neću spavati.« »Hoćeš, hoćeš.« »Trebala bi me našopati lijekovima.« »Jesam.«
»Ha?« »Kad si otišao u kupaonicu, smrvila sam jedan jaki analgetik i jednu tabletu za spavanje u tvoju juhu. Svaki čas će ti se početi svojski zijevati.« »Kvragu! Odagnat ću ja to.« Ona se nasmiješi. »Ne možeš. Srušit će te na guzu. Bit će ti udobnije ako me pustiš da te stavim u krevet prije nego počne djelovati.« »Moramo razgovarati, Rennie.« »Hoćemo. Nakon što se malo naspavaš.« Ona stavi ruku pod njegov lakat i povuče ga sa stolca. Ili to pokuša. Noge su mu već bile klimave i u nožnim mu prstima krenu prepoznatljivi trnci za koje je znao da su izazvani narkotikom, a ne hiperventilacijom. »Stavi mi ruku preko ramena.« Učini kako mu je rečeno. Ona klizne svojom rukom oko njegova struka i podupre ga vodeći ga natrag kroz dnevnu sobu prema otvorenom stubištu uzduž udaljenog zida. »Hvata me san, već«, reče on otprilike na pola uspona. »Zvoni mi u ušima. Koliko dugo prije nego prestane djelovati?« »Ovisi o pacijentu.« Zaluđenost 315 »To nije odgovor.« Na drugom je katu široka galerija nadgledala dnevnu sobu. S galerije se otvaralo nekoliko vrata. Ona ga povede kroz jedna od njih u spavaću sobu. Krevet nije bio pospremljen. »Je li ovo tvoja soba?« upita on. »Ovo je jedina namještena spavaća soba.« »I moći ću spavati u tvom krevetu?« Ona ga nasloni na ormar. »Podigni ruke.« On to učini i ona mu svuče majicu preko glave. Zatim klekne i pomogne mu izuti tenisice. »Sad skini hlače i lezi.« »Pa, doktorice Nevvton, pomislio bih da ćete biti suptilniji. Da ćete... Što je to?« Uzela je nešto iz donje ladice ormara. »To je šprica.« Ustavši, ona je podigne i kucne po prozirnoj plastičnoj cijevi. »A ti ćeš dobiti puno dupe antibiotika.« »Ne treba mi.« »Nećemo se prepirati oko ovoga, Wick.« Ne, nije se činilo da je raspoložena za prepirku. On se s njom ionako nije mogao prepirati. Jezik mu je postao spretan otprilike koliko i morž. Noge su mu se pretvorile u dva želatinozna stupa. Mučio se držati oči otvorene. On raskopča šlic, spusti traperice i iskorači iz njih. Vjerojatno je očekivala da će imati donje rublje. E, baš mi je prokleto žao, doktorice Nevvton. Kočoperio se - koliko se to već dalo u njegovu omamljenom stanju - do kreveta i legao. »Na trbuh, molim.« »Uopće nisi za zabavu«, debelo je mrmljao. 316 Sandra Brown Rennie obriše vaticom s alkoholom jednu točku na njegovom kuku, pa mu zahode iglu u mišić. »U vražju - « »Ovo bi moglo zaboljeti.« » - mater! Hvala na upozorenju.« Stisnuo je zube i otrpio injekciju, koja je, činilo se, trajala čitavu vječnost. Odloživši praznu špricu na noćni ormarić, ona reče: »Ostani gdje jesi. Previt ću te.« Razmišljao je o nečemu pametnom kao odgovoru, ali zaboravi prije nego je to stigao izgovoriti. Jastuk je bio jako udoban. Bio je polusvjestan da mu ispire rez hladnom tekućinom i nanosi svježe zavoje. Jedva je zamijetio kad ga je pokrila plahtom i laganom dekom. Činilo se da soba postupno tamni. Otvorio je oči dovoljno dugo da je samo ugleda pokraj prozora gdje je zatvarala žaluzine. Na jednu je milisekundu, prije nego je sklopila prozorska krila, on ugledao njezinu siluetu u sjajnoj svjetlosti izvana. Ocrtavala joj je obrise. Nije imala grudnjak. Zaječao je, Isuse slatki. >,, Ili možda nije. r Kad se probudio, ležao je na leđima, lagano okrenut na desnu stranu. Soba je bila prazna, ali se svjetlost probijala iza zatvorenih vrata kupaonice. On provjeri prozore. Žaluzine su još uvijek bile navučene.
Bože, što li mu je dala? Koliko je dugo spavao? Čitav dan? Dva dana? Tri? Baš tada nestane svjetla iza kupaoničkih vrata. Lagano se otvore bez zvuka. Rennie izađe, unoseći Zalađenost 317 sa sobom mirise sapuna i šampona. Ona pogleda prema krevetu i opazi da je on budan i promatra je. »Oprosti. Nisam trebala sušiti kosu fenom. Bojala sam se da bih te mogla probuditi, ali si spavao tako čvrsto da sam riskirala.« »Koliko je sati?« »Sad će šest.« Njezina su bosa stopala odavala šaputave zvukove na drvenome podu dok je prilazila rubu kreveta. »Kako se osjećaš?« Kad se sagnula kako bi ga bolje pogledala, kosa joj padne prema naprijed zastirući joj obje strane lica. Ona je prebaci na jedno rame da joj ne smeta. »Mogu li ti što donijeti?« Kosa, oči, koža, usne. Bila je lijepa žena. To je pomislio prvi put kad ju je ugledao na Orenovim velikim fotkama. Tad se želja ukorijenila i krenulo laganje. Lagao je Orenu i samomu sebi, prvo o onome što je mislio o njoj, pa o svojoj objektivnosti. Uvenula je kad se okrenula prema njemu na onom svadbenom primanju. U tom je trenutku znao da je njegova profesionalnost gotova. Potonula je zajedno s njim u dubine njezinih zelenih očiju. Tijekom svoje karijere imao je posla sa svakakvim vrstama žena, od kurvi do domaćica. Varalicama i laž-Ijivicama i lopovicama i sveticama. Poslovnim ženama koje su odijevale odore moći i čija je životna misija bila simbolički obezjajiti svakoga muškarca s kojim bi došle u vezu, i sa ženama koje su se razodijevale zbog zadovoljstva i zabavljanja muškaraca. Oren je bio u pravu kad je rekao da on nikad nije imao beznačajan susret sa ženom. Svi su bili nezaboravni, iz ovog ili onog razloga, od njegove obožavane tete iz vrtića do policajke koja ga je proglasila najvećom šupčinom koju je ikad imala nezadovoljstvo upo318 Sandra Broum znati, do Crystal, konobarice. Nikad nije propustio ostaviti dojam. Dobru ili lošu, posjedovao je prirodnu spoznaju o ženama koja mu je uzvraćana. Bila je to jednostavno jedna od onih stvari, dio njega s kojim je rođen i koji je više-manje uzimao zdravo za gotovo, poput svog otiska dlana ili iskrivljenog prednjeg zuba. Spavao je s nekima od tih žena - spavao je s mnogo njih. Ali nikad nijednu nije želio koliko je želio Ren-nie Newton. Niti mu je ijedna ikad bila toliko zabranjena. Ona je za njega značila nevolju od samoga početka, a značit će je i odsad pa nadalje. No ništa od toga nije bilo važno, kad su pramenovi njezine kose skliznuli uz njegove gole grudi. Zdrav razum i savjest nisu imali šanse. »Ah, kvragu«, zarežao je. Obujmivši rukom stražnji dio njezina vrata, on privuče njezinu glavu do svoje. Od početka je to bio posve predan poljubac. Čim su mu usne dotakle njezine, on utisne svoj jezik među njih. Žudno joj je istraživao usta. Dah joj je bio topao i ubrzan uz njegovo lice i to ga potakne da krene dalje. On joj zabaci glavu unatrag, pronađe još više vreline, više slatkoće, vlažan užitak. Ruka mu krene s njezina vrata i široko se raširi preko njezina zatiljka. Druga se ruka smjesti na njezinu rebrenom košu. Palcem je mogao osjetiti meku težinu njezine dojke. Zatim i njezino središte, koje je čvrsnulo od njegova dodira, odgovarajući mu, postajući tvrđe svakim njegovim pokretom. »Ne!« Uzmičući, ona bijesno odmahne glavom. Zurila je u njega nekoliko neugodnih sekunda, okrenula se i izletjela van - jedini način da se opiše brzina kojom je izašla iz sobe. Zaludenost 319
Otuširao se. Obrijao se jednim od Rennienih ružičastih britvica. U zrcalu iznad umivaonika nije više izgledao onako zastrašujuće kao prije ovog dugog sna. Izblijedjeli su mu tamni kolutovi pod očima i duplje više nisu bile onako duboke. Ali nije bio princ iz bajke. Bolničko je bljedilo naglašavalo mrlju na njegovoj jagodici. A kad se zadnji put ošišao? »Jebiga«, reče svome odrazu izlazeći iz kupaonice. Rennie je bila u kuhinji. Ona baci pogled preko ramena kad je ušao. »Našao si svoj ruksak?« »Aha, hvala.« Ostavila ga je pri dnu kreveta tako da se on može presvući. »Kako ti je?«
»Bolje. Hvala. Za sve. Osim injekcije. Boli me guza.« »Sigurna sam da si žedan. Posluži se bilo čime iz frižidera.« Posipavala je pileća prsa bez kostiju brašnom sa začinima i stavljala ih u vatrostalnu posudu. On izvadi tetrapak sa sokom od naranče iz hlad320 Sandra Brown njaka, protrese ga i odvrne čep. »Smije se piti iz tetra-paka?« »Ne u ovoj kući.« »Poslužio sam se tvojom četkicom za zube.« * »Imam ih još.« »Zašto nisam iznenađen?« »Čaše su u ormariću iza tebe.« Sok je bio fin. On isprazni čašu i ponovo je napuni. »Što si napravila s risom?« »Pozvala sam lovočuvara. Došao je i pokupio ga. Čestitao mi je.« »Učinila si veliku uslugu zajednici.« Buljila je u prazno jedan tren. »Nije to bio taj osjećaj. Bio je to osjećaj ubijanja.« Ona opere ruke, priđe pećnici i uključi je, pa ode do sudopera s povrćem i uzme nož za sjeckanje. Njime pokaže na mobitel koji je ležao na ormariću. »Zvonio je nekoliko puta.« »Isuse, ni ne sjećam se gdje sam ga imao posljednji put.« »Bio je u tvom kamionetu.« »Gdje mi je kamionet?« »U garaži otraga.« On pogleda kroz prozor i spazi građevinu. Bila je to manja verzija staje. Dvostruka su vrata bila zatvorena. »Kako si ga uspjela dovući ovamo?« »Odjahala sam tamo na Beade, noseći kanistar s benzinom. Onda sam nju zavezala za stražnja vrata i polako se dovezla natrag.« »Bilo bi lakše da si me pričekala da idem s tobom.« »Mislila sam da ne želiš da itko zna gdje si.« Proučavao ju je trenutak. »To nije baš posve točno, je li, Rennie?« Ona prestane rezati rajčicu i pogleda prema njemu. Zaluđenost 321 »Ti ne želiš da itko zna da sam ovdje.« M Ona se vrati svome poslu. »Voliš rajčicu u »alati?« »Rennie.« -A »Neki ljudi je ne vole.« ;.• »Rennie.« Ona ispusti nož i suoči se s njim. »Što?« \-, »To je bio samo poljubac«, reče on tiho. »Daj da od toga ne stvaramo problem, dobro?« »Ja to ni ne radim, nego ti. Ti si ta koja je izjurila iz sobe kao da je počeo požar.« »Pa zato da me prestaneš navlačiti.« »Navlačiti?« ponovio je povišenim glasom. »Navla-t čiti te?« »One noći kad smo se sreli - ne, one noći kad si uredio da se sretnemo - tad sam ti rekla, izravno i jezikom koji bi i dijete razumjelo da nisam zainteresirana za... sve to.« Muški ponos izbije na površinu. Wick zaobiđe radni otok tako da se više nije nalazio između njih. »Pa to je za tebe nešto novo, nije li? Jedna pusa i ja te navlačim, ali si tamo u Daltonu bila prilično razuzdana cura. Kako si to tada nazivala?« Ona se lecne kao da ju je udario, ali je njezina početna reakcija trajala samo sekundu prije nego joj se lice ukočilo. »Vidim da si popričao sa svojim fren-dom detektivom Wesleyjem dok ste bili na pivu.« »Tek nakon što sam čuo sve o tebi od ljudi u Daltonu. Sjećaju te se tamo, Slatkoguza. Zato što si nekad više nego ljubila ondašnje dečke, nisi li?« »Tako si dobro informiran - zašto mene pitaš?« »Znatno si više nego ljubila.« Ona popusti i skrene pogled. »Nisam više takva.« j »Zašto ne? Meni se čini da si se vraški ludo zabav-f 322 Sandra Broivn ljala. Jezici u Daltonu i dalje vrte onu priču o tvojoj vožnji u toplesu po gradu u crvenom mustangkabrio-letu. A ja ti nadražim bradavicu i ti brisneš.« Ona ga pokuša zaobići, ali on izvede brzi korak u stranu i stane joj na put. »Svi su oni uzbuđeni kauboji
na rodeu dahtali zbog tebe. I njihovi tatice i njihovi ujaci, vjerojatno čak i njihovi djedovi.« »Prestani!« »I ti si to znala, nije li tako? Sviđalo ti se što se kuhaju u svojim hlačama.« »Ti ne znaš - « »Oh, da, znam. Dečki znaju. Mi imamo ružna imena za cure poput tebe, Rennie. No to nas ne sprečava da poželimo ono što vi nudite. Koliko je srdaca popucalo kad si se ti namjerila na Ravmonda Colliera?« »Nemoj - « »I onda kad je veza propala, ti si ga ustrijelila i ubila. Je li te to odvratilo od navlačenja?« »Da!« Njezin je povik slijedila iznenadna, odjekujuća tišina. Ona se okrene od njega i nagne naprijed na kuhinjski element. Stavi ruku na usta i ostavi je tamo nekoliko trenutaka. Zatim se, vrlo nekirurški, doimala izgubljeno jer nije znala što bi s rukama. Prekrižila ih je preko trbuha i zagrlila si laktove; obrisala dlanove o bedra; napokon je uzela posudu za pečenje s piletinom i stavila je u pećnicu. Nakon namještanja vremena pečenja, vrati se rezanju rajčice. Wick ju je i dalje promatrao jednoumljem supova koji su kružili iznad risova trupla. Odbijao je promijeniti temu. Osjećao se kao da ima pravo oguliti samo jedan od njezinih višestrukih slojeva. Želio je barem Zaludenost 323 obris onoga tko je ona i što ju je učinilo tako kompul-sivno urednom, zbog čega je postala toliko nevoljka doticati drugo ljudsko biće osim u sterilnoj sigurnosti dvorane za operacije. Želio je vidjeti, pa makar i na tren, pravu Rennie Newton. »Što se toga dana dogodilo u radnoj sobi tvoga oca?« Nož se teško i ljutite spusti na dasku za rezanje. »Nije li te Wesley uputio u detalje?« »Je. I pročitao sam policijsko izvješće.« »Dobro onda.« »Koje mi je reklo živo sranje. Želim od tebe čuti što se dogodilo.« Završila je s rajčicama i isprala nož. Sušeći ga na salveti, pogleda podrugljivo Wicka. »Pohotnička radoznalost, Wick?« »Ne čini to«, rekao je, držeći svoju ljutnju na kratkoj uzdi. »Znaš da ne pitam zato.« Ona položi ruke na ormarić i nagne se prema njemu. »Pa zašto onda pitaš? Objasni mi zašto ti je tako prokleto važno da to saznaš.« On se nagne prema njoj kako bi suzio prostor među njima. »Znaš zašto, Rennie«, prošaputao je. Nije bilo šanse da joj je promaklo što je mislio. Ali za svaki slučaj, on poklopi njezinu nadlanicu svojim dlanom i obujmi joj zapešća svojim prstima. Ona pogne glavu. Njemu se činilo da zuri u njihove ruke, ali sve što je vidio bilo je njezino tjeme, prirodan razdjeljak u njezinoj kosi. Prošlo je pola minute prije negoli je izvukla svoje ruke ispod njegovih. »Iz ovoga ne može izaći ništa dobroga, Wick.« »A ovo je čudan trokut u kojem se nalazimo? Ti, ja i Lozada?« 324 Sandra Broum »Nema takvoga trokuta.« »Možeš ti i bolje, Rennie.« »Vas ste dvojica imali račune za izravnati prije nego si ikad čuo za mene.« »To je istina, ali si ti dodala još jednu dimenziju.« »Ja nisam uključena u tvoju krvnu osvetu«, reče ona nepopustljivo. »Zašto si onda otišla iz grada?« »Trebalo mi je malo slobodnog vremena.« »Čula si da je Lozada pušten iz zatvora.« »Da, ali - « »A ovamo si stigla nekoliko sati nakon njegova puštanja. Meni to izgleda kao da se skrivaš od njega.« Zazvoni mu mobitel. On ga uzme, pročita tko ga zove, pa opsuje ispod daha. »Baš se i mogu riješiti.« Odnese telefon sa sobom kroz dnevnu sobu i van na prednji trijem. Javi se sjedajući u ljuljačku. »Hej.« »Gdje si ti, kvragu?« »Nema ni bok?« »Wick - « »Dobro, dobro.« On teško uzdahne. »Jednostavno više nisam mogao izdržati u bolnici, Orene. Znaš da baš dobro ne podnosim mirovanje. Još jedan dan unutra i šiznuo bih. Pa sam otišao. Uzeo sam svoj
kamionet ispred tvoje kuće i vozio veći dio noći. Stigao sam u Galveston oko, hmm, pet ili tako nekako, vjerojatno. Uglavnom sam prespavao dan i puno se bolje odmorio slušajući valove nego bih to u bolnici gdje je pravo odmaranje nemoguće.« Nakon značajne pauze, Oren reče: »Tvoja kuća u Galvestonu je čvrsto zabarikadirana.« » O, sranje. »Kako znaš?« Zaluđenost 325 »Tako što sam tamošnju policiju zamolio da provjeri.« »Zbog čega?« »Čekam objašnjenje, Wick.« »Dobro, na putu kući malo sam skrenuo. U čemu je problem?« ;j »S njom si, je l' da?« j »Ja sam veliki dečko, Orene. Ne moram te obavještavati o svom - « »Zato što je ona slučajno zbrisala. Iz bolnice. Iz svoje kuće. Njezin uslužni susjed mi je rekao da je vidio muškarca koji je izgledao ozbiljno bolestan i pothranjen da joj kuca na vrata usred noći.« »Pa zar taj čuva stražu na svom prozoru ili što?« »Postao je jako vrijedan izvor informacija.« »E, pa, Orene. Razgovaraš s policijom u Galve-stonu. Razgovaraš sa znatiželjnim susjedima. Danas si imao puno posla.« »Kao i Lozada.« »Ma da? Što je on radio?« ./ »Terorizirao moju obitelj.« ././' Zvao se Weenie2 Sawyer. Samo bi netko Weeni-jeve sitne građe tolerirao tako podrugljivo ime. Weenie je to činio samo zato jer nije imao izbora. Nije se mogao braniti. Ime ga je zapalo u drugom razredu kad se upisao u učionici. Tijekom sata zemljopisa o Havajima, vidljiva je rijeka urina ucrtala tok niz njegovu nogu. Na veselje svojih razrednih kolega, ono što nije upila njegova čarapa, načinilo je lokvu ispod njegova stola. Htio je Wmnie - beznačajna, odbacivana osoba; vulg. penis 326 Sandra Broum umrijeti na mjestu, ali je imao nesreću preživjeti događaj. Toga ga je popodneva čopor nasilnika koje je predvodio bič školskoga dvorišta, Ricky Roy Lozada, nazvao Weenie. Nadimak se održao do današnjih dana. Kao i Loza-dino maltretiranje. Weenie glasno jaukne kad je otvorio vrata i ugledao Lozadu kako stoji na pragu. »Smijem li ući?« Formalnost je bila poruga. Lozada je pitao samo da podsjeti Weenija da mu ne treba poziv. Ugura se pokraj Weenija i uđe u zakrčen, slabo provjetren stan gdje se Weenie ponekad danima zadržavao bez izlaženja. Zbog samoočuvanja Weenie je postojao u svemiru vlastite izrade. »Ne odgovara mi sad, Lozada, večeram.« Na poslu-žavniku ispred televizora i pokraj naslonjača na ugibanje naslona u zdjelici su se razmakale žitarice u mlijeku. »Ne bih te prekidao, Weenie, ali ovo je jako važno.« »Uvijek to kažeš.« ' »Zato što je moj posao uvijek važan.« Lozadino mučenje njegova nesretnog razrednog kolege nije prestalo tog popodneva u drugom razredu, već se nastavilo i nakon njihove mature u srednjoj školi. Weenijeva veličina, neprekidno škiljenje i krotka osobnost bili su otvoren poziv za maltretiranje i ruganje. Gotovo da je bio i prelaka meta. Stoga ga je Lozada tretirao kao ljubimca kojeg može zaboraviti, onog kojeg može grditi i zanemarivati ili umilostiviti i hvaliti, već prema hiru. Svaki razred ima čudotvorca na računalu, a u njihovom je to bio Weenie. Dok su računala i mikročipovi Zalude nost 327 Lozadi bili dosadni, bio je svejedno svjestan njihova napretka. Kako se povećavala iskoristivost računalne uporabe, tako je rasla i Weenijeva vrijednost. Ovih je dana Weenie živio od dizajniranja web--stranica. Sviđao mu se posao. Bio je to dobro plaćen, kreativan izraza]. To je mogao činiti sam, kod kuće, prema vlastitom rasporedu. Zaračunavao je svojim klijentima četverostruki broj sati od onoga što mu je bilo potrebno da završi posao, ali su bili tako zadovoljni rezultatima da nitko nikad nije dovodio u pitanje iznos na računu. Bio je to unosan posao. No ta je zarada bila smiješna u usporedbi s onime što mu je plaćao Lozada. Weenijeva je računalna postava zauzimala čitavu sobu njegova stana i po sofisticiranosti konkurirala
onoj NASA-inoj. Većinu je svog novca ulagao natrag u posao, kupujući tehnološki najnapredniju opremu, poboljšanja onoj koju je već imao i razne igrarije. Mogao je rastaviti računalo peciznošću patologa pa ga ponovo sklopiti s novim i poboljšanim specifikacijama. Nikada nije naletio ni na jedno koje mu se nije sviđalo. Znao je kako funkcioniraju. Štoviše, razumio je kako funkcioniraju. Uz minimalan broj kliktaja mišem, mogao je ući u bilo koju tajnu pričaonicu, stvoriti smrtonosan virus ili razbiti bilo kakav sigurnosni kod. Da je Weenie posjedovao imalo mašte ili pljačkaškog poriva, mogao je kriomice kontrolirati svijet iz ovog starog, ružnog, smrdljivog, nabacanog stana u oronulom susjedstvu u sjeni centra Dallasa. Lozada ga je smatrao strahovitim rasipanjem talenta. Weenijeva razina praktičnog znanja trebala 328 Sandra Brown bi pripadati nekomu tko bi je i iskoristio, nekomu s karmom i stilom i mudima. Da se Lozada bavio drugim poslom, mogao je iskoristiti Weenijevu genijalnost za krađu golemih svota novca s vrlo malo rizika da će biti uhvaćen. Ali u čemu bi bio izazov? Daleko je više volio osobno sudjelovanje koje je zahtijevalo njegovo zanimanje. Na Weenija se oslanjao strogo za dobavljanje informacija o svojim klijentima i metama. Rekao je Weeniju da mu to i večeras treba. »Informacije.« Weenie pogurne svoje spuznute naočale: »I to uvijek kažeš, Lozada. A onda ta osoba za koju sam ti dao informacije završi mrtva.« Lozada ga stane fiksirati hladnim pogledom. »Što s tobom večeras nije u redu?« »Ništa.« Prčkao je po krasti na svom laktu. »Zašto misliš da nešto nije u redu?« »Ne čini mi se da ti je jako drago što me vidiš. Nisam ti dovoljno platio prošli put?« »Jesi, ali...« On ušmrče nosnicu punu sluzi. »Nemam nikakvih prigovora novcu.« »Pa što je onda?« »Ne želim imati problema. Mislim, sa zakonom. U zadnje vrijeme te ima puno u novinama ili ti je to promaklo?« »A jesi li primijetio da su sve bile dobre vijesti?« »Aha, ali ovaj put, ne znam, čini se da policija steže krug. Onaj Threadgill se namjerio na tebe.« »On mi je najmanja briga.« Weenie je izgledao jako zabrinut. »On se doima kao čovjek s misijom. Što ako nas, znaš, povezu? Tebe i mene?« Zaluđenost 329 »A kako bi to mogli?« :»Ne znam ja.« Lozada se sjećao toka plačljivog tona još iz osnovne škole. Onda ga je živcirao, a sad ga je živcirao još i više. Žurilo mu se, a ovaj je razgovor bio traćenje dragocjenog vremena. »Ono što mislim,« nastavljao je Weenie, »ne želim postati sudionik. Neku večer sam gledao Zakon i red. l tog su jednog tipa optužili da je podstrekač. Dobio je gotovo jednako kao i onaj tko je u stvari ubio. Ne želim imati ništa s tim.« »Bojiš se?« »Vražje točno da se bojim. Što misliš, koliko dugo netko kao ja može trajati u zatvoru?« Lozada ga odmjeri od glave do pete. Nasmiješi se. »Shvaćam što misliš. Znači da ćeš morati biti dvostruko oprezan da te ne ulove, je li?« Weenie još jednom obavi svoju rutinu od nervoznih trzaja, onog s naočalama, krastom, šmrkanjem nosa. Izbjegavao je susresti mu pogled. Lozadi se nije svidjelo. »Sjedni, Weenie. Žuri mi se. Daj da počnemo.« Činilo se da Weenie razmišlja o odbijanju, ali zatim nevoljko sjedne na stolac na kotačićima ispred hrpe terminala, koji su svi zapljuskivali nizom različitih čuvara zaslona. »Rennie Newton«, reče mu Lozada. »Doktorica Rennie Newton.« Opet Weenie jaukne. »Bojao sam se da ćeš to reći. Vidio sam je na vijestima o onom murjaku. Što želiš znati?« »Sve.« Weenie se baci na posao. Nos mu je stajao nekoliko 330 Sandra Brou>n centimetara od zaslona dok je škiljio u svjetlucanje. Prsti su mu pogađali tipkovnicu impresivnom brzinom. Ali se Lozada nije dao zavarati. Vidio je da se Weenie glupira. Trajalo je već barem pet minuta. Povremeno bi nešto frustrirano promumljao. Napokon se nasloni i reče: »Hrpa ćorsokaka. Stvar je u sljedećem, Lozada, nema puno o njoj.« Lozada uvuče ruku u svoj džep od hlača i izvadi staklenu posudicu metalnog čepa s rupicama. Polako
je otvori, pa podigne posudicu iznad Weenija. Škorpion sleti na Weenijeve grudi. On vrisne i refleksno se pokuša otkotrljati na stolcu, ali je Lozada stajao iza njega, ulovivši ga u zamku između sebe i stola za računalo. Utisnuo je ruku na Weenijevo čelo, povukao mu glavu unatrag i držao ga na miru dok mu je škorpion plazio preko grudnoga koša. »Imam ga tek neko vrijeme. Čekao sam na savršenu prigodu da ga malo pokažem uokolo. Nije li prava ljepotica?« Weenie ispusti cicanje visokih tonova. »Iz daleke Indije, upoznaj Mesobuthus tamulus, jednoga od rijetkih vrsta škorpiona čiji je otrov dovoljno toksičan da uzrokuje smrt čovjeka, premda žrtva uboda može umirati danima.« Weeniejeve su se naočale prevrnule na stranu. Oči su mu divlje kolutale pokušavajući se usredotočiti na škorpiona okrutna izgleda koji mu je puzao uz prsa. »Lozada, za ljubav Božju«, dahnuo je. Lozada ga mirno pusti i zakikoće. »Nećeš se valjda opet popisati po sebi?« Smireno pokupi škorpiona na komad papira te, na-činivši od njega fišek, spusti životinju natrag u staklenku. »Evo ga, dosta zabave, Weenie«, reče zatvarajući perforirani čep. »Imaš posla.« Začuđenost 331
»Ne sviđa ti se?« Wick podigne pogled sa svoga tanjura. »Uh, aha. Jako je dobro. Samo... Mislim da me zasitio onaj doručak s krem juhom od krumpira.« Pokuša se nasmiješiti, ali je znao da mu nije uspjelo. Odnijeli su svoje pladnjeve s večerom van na verandu iza kuće i gledali zalazak sunca jedući, uglavnom u tišini. U stvari, nisu izmijenili više od nekoliko nepovezanih rečenica od Wickova telefonskog razgovora s Orenom. Ona ustane sa svojim poslužavnikom i posegne za njegovim. »Onda si gotov?« »Mogu ponijeti poslužavnik.« »Ne bi trebao. Ne s tvojim leđima.« »Više me ne boli.« ' »Samo mi daj taj poslužavnik.« On joj ga prepusti i ona ga odnese u kuću. Čuo ju je kako se mota po kuhinji, vodu kako teče, otvaranje i zatvaranje hladnjaka. Pozadinsku buku za svoju zamišljenost. Kad se Rennie vratila, ponijela je sa sobom bocu 332 Scmđra Brown bijeloga vina i postavila je na stolić između njihovih dvaju stolaca. On reče: »To je baš ono što mi treba.« »Ti nećeš dobiti ni malo.« Ona natoči vino za sebe u jedinu čašu koju je iznijela. »Zašto ne?« »Lijekovi.« »Ubacila si mi još jednog mikića u pileća prsa? Ili u divlju rižu?« »Ni u jedno. Zato što ne znam što uzimaš.« " »Kako to misliš?« »Za napadaje panike.« Palo mu je na pamet da se napravi blesav. Palo mu je na pamet da posve zaniječe. Ali, koja bi bila svrha? Znala je. »Ne uzimam ništa. Ne više.« On se okrene u stranu i baci pogled u daljinu preko krajolika. »Kako si znala?« »Prepoznala sam simptome.« Pogled mu se vrati natrag na nju i ona potiho prizna: »Granična kompulzivno-opsesivna. Davno, prije mnogo godina. Nikad nisam brojala svaki otkucaj srca ili svaki korak, ništa tako ekstremnoga. Ali je sve moralo biti baš tako, a uglavnom mora i danas. Radi se o osjećaju kontrole.« Zbog predmeta trenutne rasprave postane mu strašno neugodno. »Ja sam imao... nekoliko... reklo bi se epizoda, pretpostavljam. Ubrzan rad srca, nedostatak daha. To je sve. Puno mi se sranja dogodilo odjednom. Velikih životnih promjena.« On rječito slegne ramenima. »Psihić očito nije mislio da je tu nečega bilo.« »Nema razloga za sram, Wick.« »Ne sramim se.« Njegova je kratkoća odgovora implicirala baš suprotno. Zaludenost 333
Ona mu uputi jedan dugi pogled te reče: »Pa, u svakom slučaju, lijekovi koje sam ti danas dala bili bi kompatibilni s bilo čim što možda uzimaš. Tek toliko da znaš.« »Hvala, ali kao što sam već rekao, skinuo sam se s toga.« »Možda bi trebao ponovo početi.« »A zašto, doktorice!« «/•-' »Zato što mislim da te zemljina gravitacija ne bi mogla zadržati u tom stolcu da imaš dvije kile manje.« On se svjesno prisili prestati migoljiti. »Zašto mi jednostavno ne kažeš što ti je rekao Wesley?« upitala je. I opet, on okrene glavu u stranu i pogleda daleko preko stražnjeg dijela njezina imanja. Bio je to lijep komad zemlje, nešto što bi on volio imati ako si ga ikad bude mogao priuštiti, što nikad neće. Nije, niti je ikad bio, materijalist. Pohlepa nije bila jedna od njegovih mana. Ali ovako nešto, bilo bi lijepo imati ovako nešto. Pašnjak iza ograde bliže njima bio je istočkan starim stablima, uglavnom američkim orahom. Potočić koji je dijagonalno presijecao pašnjak bio je obrubljen visokim topolama i brezama koje su se uvijale na južnom povjetarcu. Taj je povjetarac ohladio večer, čineći boravak vani ugodnim. Nakon što je bio zatočen u bolnici više od tjedan dana, pozdravio je njezin prijedlog da večeraju vani na verandi. Ali nije uživao u obroku al fresco koliko je to mogao. Orenova mu je vijest pokvarila tek. »Grace Wesley je danas oko pola pet otišla iz svoje škole«, započeo je. »Zadnja dva tjedna počela je s pripremama za predstojeće polugodište, kao i ostatak 334 Sandra Broivn
učitelja. Osim što je Grace izuzetno savjesna. Obično posljednja napušta zgradu, kao što je i danas. Kad je ušla u auto, Lozada je sjedio na stražnjem sjedištu.« Rennie uvuče brz udah i zadrži ga. ;;f ; »Aha«, reče on. »Nasmrt ju je prestrašio.« . -, »Je li ona...« »Dobro je. Nije ni prst digao na nju. Samo ^..govorio.« .,;. A »StO?« ->:*i:,\ »Želio je znati gdje sam ja, gdje si ti.« x : {;ji »Zna li ona?« :,> p/ »Ne, a to mu je i rekla. Ali sigurno joj nije povjerovao.« On pogleda Rennie. Prekrižila je ruke preko trbuha kao da se priprema za ono što dolazi. »Rekao joj je da bi u njezinu interesu bilo najbolje da mu kaže ono što je želio znati, a kad mu je odgovorila da to ne može, primijetio je kako su joj lijepe kćeri.« Rennie pogne glavu i podboči je rukom, srednjakom i palcem čvrsto pritisnuvši sljepoočice. »Molim te, molim te, nemoj mi reći da - « »Ne, i cure su dobro. To je bilo upozorenje. Uvijena prijetnja. Ali stvarna, jer je znao puno o njima. Njihova imena, omiljene aktivnosti, prijatelje, mjesta na koja vole odlaziti.« »Grace je počela plakati. Ona je jaka žena, ali kao i svi mi, ima slabu točku, a ta je njezina obitelj. Oren kaže da nije popustila, nije preklinjala ni molila. Ali nekako ga je morala uvjeriti da ništa ne zna. Izašao je iz njezinog auta i prešao u svoj. Čak joj i mahnuo na pozdrav prije nego se odvezao.«
»Grace je smjesta mobitelom nazvala Orena. U nekoliko su sljedećih minuta pokupili cure i stavili Zaluđenost; 335 ih pod policijsku zaštitu. I Grace, također. Oren je... pa, možeš zamisliti.« Neko su vrijeme šutjeli. Zrikavci su se ugađali za noć. »On hoće da Grace s curama ode k svojoj majci u Tennessee«, nastavljao je. »Čak i dok je razgovarao sa mnom, pakirao im je torbe. A one su protestirale. Mogao sam čuti cure kako se bune u pozadini i Grace kako kaže bolje razmisli ako misli da će ga ostaviti samoga. Niti će je, rekla je, strahom iz njezine vlastite kuće istjerati neki ubojiti monstrum poput Lozade.« »Što ti misliš?« »Oh, monstrum je, sigurno.« »Znaš što mislim. Treba li ona otići?« On slegne ramenima. »Mogu razumjeti i jedno i drugo.« »I ja. Nakon što sam upoznala Grace i vidjela ih zajedno, ne iznenađuje me to što ona odbija ostaviti supruga u vrijeme krize.« »Nije samo to, Rennie. Ako Lozada želi povrijediti Orenovu obitelj, to će i napraviti. Put izvan države bio bi mu samo zanemariva nezgodacija.« Oni razmijene dug pogled. Zatim iznenada Wick ustane sa stolca i počne koračati širinom kamenom popločane verande. »Lozada. Taj je stvarno najveće govno na svijetu. Sad već prijeti ženama i djeci? Mislim, kakav to beskičmenjak... Znaš što ja mislim? Mislim da nema jaja, to mislim. Napada u mraku kao oni njegovi prokleti škorpioni koje drži.« »Škorpioni?« »On sređuje svoje žrtve u leđa. U leđa. Zamisli to. Zadavio je bankara s leđa. Mene je ubo u leđa. Jedina 336 Sandra Brown osoba s kojom se sreo licem u lice i po danu je žena, a prijetio je njezinoj djeci. Nikad se nije suočio s muškarcem. Boga molim za jednu priliku s njim lice-u-lice.« »To bi se moglo pokazati kao opasno.« On joj uputi gorak pogled. »Ti i Oren čitate s istog papira. Već sam bio sišao s tvoje verande i stigao na pola puta do garaže kako bih uzeo svoj kamionet i vratio se u Fort Worth, kad mi je Oren rekao da će me, ako samo prijeđem ploču s nazivom grada, dati uhititi.« »Za što?« »Nije naveo detalje, ali je to stvarno mislio. Rekao je da je jedino što mu treba da pogorša već lošu situaciju, jedan osvetnik usijane glave. I dodao je kako je jedina dobra stvar u Lozadinu teroriziranju Grace ta što je to odabro učiniti kad mene nije bilo u gradu.« »To je učinio zato što tebe nema u gradu.« On prestane koračati i okrene se prema njoj. »Jesi li prisluškivala naš razgovor? Jer je točno to rekao Oren. On misli da je Lozada prijetio Grace u nadi da će me namamiti.« »Sigurna sam da je u pravu.« On provuče prste kroz kosu. »I ja sam«, mrmljao je. »Lozada bi očekivao da dojurim kao konjica.« »Čime bi postao meta koju bi on teško promašio.« »Posebno ako sam ja napadač. Lozada ne bi ništa više volio nego da pođem za njim. Da to učinim, može me koknuti i pozvati se na samoobranu.« Rennie se složi kimanjem, što ga još jače uznemiri. Ponovo nastavi koračati. »Oren se nadao da sam se vratio u Galveston. Nije baš bio presretan kad je saznao da sam još uvijek ovako blizu Fort Worthu.«
Zaluđenost , 337 \ »Sa mnom.« »Rekao sam mu kako nema šanse da ste ti i Lozada, niti ste ikad bili, u dosluhu.« »Vjeruje li ti?« Oda ga oklijevanje u odgovoru. Ona reče: »Nema veze. Znam da misli kako sam sumnjiva.« Wick nije dalje obrazlagao. Vrati se do svog stolca, uzme bocu vina i otpije gutljaj iz nje. Ona ga nije spriječila. On se zatim nagne prema njoj. »Lozada je danas povećao ulog kad je petljao s Grace. Napasti mene je jedno. Ići na nju, Orenovu djecu, to je nešto drugo. Sredit ću tog kurvinog sina, Rennie. Zauvijek.« »A to se ne može legalnim kanalima. Tu sam lekciju naučio nekoliko puta ispočetka. Sad to shvaća i
Oren. Ne možemo se osloniti na sustav. Već nas je iznevjerio. Moramo ga srediti na neki drugi način. Moramo zaboraviti zakon i početi razmišljati kao Lozada.« »Slažem se.,« On se iznenadi, a ona nastavi: »Ti si mislio da sam otišla iz grada pobjeći od njega. Da sam pobjegla od straha kad sam saznala da je pušten iz zatvora. Mislio si da sam se ovamo došla sakriti. E, pa, varaš se. Otišla sam jer mi je trebalo vremena da isplaniram kako ću ga se osloboditi. Odbijam živjeti u strahu, posebno u strahu od muškarca.« »Lozada je upao u moj dom. Dvaput. Ubio je mog prijatelja Leeja Hovvella. Ubio je Sally Horton i pokušao je ubiti tebe, i zasad se izvukao s tim. Izvukao se i s ubojstvom onog bankara, a ja sam mu u tome pomogla.« »Bila si član porote. Glasovala si po savjesti.« »Hvala ti na potpori, ali tu sam odluku zažalila. 338 Sandra Broivn Čini se da je Lozada imun na zakon, ali nije nepobjediv, Wick. Nije otporan na metke.« »A ti si vraški dobar strijelac.« Uruši mu se cerek kad je vidio drastičnu promjenu na njezinu licu. »Mislio sam na risa, Rennie, ne na ono što se dogodilo u Daltonu.« On načini nekakav poluosmijeh i kimne priznavajući. »Nemam namjeru nikoga ustrijeliti, čak ni Lozadu. Ne želim završiti u zatvoru.« »Ne bih ni ja, premda sam toliko predan njegovu uklanjanju da mi nije važno koja će biti cijena.« »Zbog tvoga brata?« Kad je kimnuo, ona doda: »Je li to bila jedna od stvari koje su ti sve odjednom promijenile život?« »To je bila najveća.« On se nasloni i stavi glavu na jastuk stolca. Nebo je postalo boje tinte. Već je mogao vidjeti zvijezde. Tisuće više nego ih se moglo vidjeti u gradu. Čak više nego ih je mogao vidjeti na galvestonskoj plaži gdje je javna rasvjeta oslabila zvijezde na prigušene podsjetnike onoga kako bi trebale izgledati. »Joe i Lozada su zapravo poznavali jedan drugoga iz škole. Ili bolje rečeno, znali su jedan za drugoga. Pohađali su konkurentske srednje škole, ali su maturirali iste godine. Joe je bio sportska zvijezda i voda učenika. Lozada je bio propalica, batinaš, diler drogom. Povremeno su se znali vidjeti na mjestima po kojima su se motali klinci.« »Sukobili su se samo jednom, kad je Joe prekinuo tučnjavu između Lozade i nekog drugog tipa. Razmijenili su nekoliko riječi, ali se ništa više osim toga nije dogodilo. Joe je postao murjak. Lozada plaćeni ubojica. Obojica su briljirala u onome što su radili. Bilo Zaluđenost 339 im je suđeno da se sudare. Bilo je to samo pitanje vremena.« On posegne za bocom vina i povuče još jedan gutljaj, nadajući se da će to oslabiti pulsirajući bol u njegovim leđima, koji se osvetoljubivo vratio. »Da ubrzam nekoliko godina. Joe i Oren su radili na jednom sumnjivom slučaju ubojstva. Tipična teksa-ška priča. U javnosti poznata žena bogatog naftaša pljucnuta na terasi zamka.« »Muž je zgođušno bio izvan grada i imao dug popis neoborivih alibija. Kako ništa nije bilo prevrnute, ništa ukradeno, smrdjelo je na plaćeno ubojstvo. Joe i Oren su teško navalili na muža, koji je imao vrlo zahtjevnu, vrlo skupu dvadesetdvogodišnju ljubavnicu u New Yorku.« »Figurativno rečeno, ubojstvo je imalo Lozadinih otisaka ko u priči, ali ga nisu mogli povezati s mužem. Joe je nagrnuo na muža, i svaki put kad bi ga ispitivao, malo se jače otvarao. Joe je bio nepopustljiv, čvrsto ga je držao. Bio je ovako blizu razma-tanju cijele stvari.« Utihnuo je na neko vrijeme prije nego je nastavio. »Posljednji put kad sam vidio Joea, našli smo se na kavi. Rekao mi je da može osjetiti strah toga čovjeka. 'Blizu sam, Wick. Blizu.' Predvidio je da će se frajer uskoro slupati i izgorjeti, a kad to bude, Joe će imati i njegovo i Lozadino dupe. Naftaš je bio ljigavac, rekao je. Smotala ga pičkica u New Yorku. Dotukao ga je vlastiti kurac. Joe je rekao da ti ga gotovo dođe žao.« »'Ali taj je tip Lozada pravi problem, bratac. Velim ti, stvarno pravi problem', Joeove riječi. Rekao je da Lozada ubija iz užitka više nego zbog love. Voli ubi340 Sandra Broivn janje. Joe je rekao da će svijetu učiniti uslugu i pospremiti toga gada bez srca i dlaka za čitav život.« »Sjećam se da smo kucnuli šalicama od kave nazdravljajući njegovu uspjehu. Što je, očito, i Lozada mislio da će se uskoro dogoditi. Mora da je osjetio da je naftaš blizu da se izbrblja.« »Te je iste večeri Oren otišao iz ureda nekoliko minuta nakon Joea. Kad je stigao na parkiralište, primijetio je da je Joeov auto još uvijek tamo. Vozačka su vrata bila otvorena. Joe je samo sjedio, zureći kroz vjetrobran. Oren se sjeća da je prišao autu govoreći: 'Hej, što je bilo? Mislio sam da si već otišao.'«
Zastao je duboko udahnuti i polako izdahnuti. Tama je sad bila posvemašnja. Mjesec je bio kriška obješena baš nad horizontom. »Joe je već bio mrtav kad ga je Oren našao. Ja sam priređivao zabavu u našoj kući te večeri. Oren i Grace su mi došli reći.« On se nagne naprijed, posadi si lak-tove na koljena i stane lagano tapkati usne sklopljenim rukama. »Znaš što se najviše pitam, Rennie?« Okrenuvši glavu, on je pogleda i shvati da se nije ni pomaknula otkad je počeo pričati. »Znaš što me stvarno zbunjuje?« »Što?« »Pitam se zašto Lozada nije ubio naftaša umjesto njega. To bi ga ušutkalo. Zašto nije sredio njega umjesto Joea?« »Joe mu je predstavljao veću prijetnju. Ubijanje naftaša bilo bi privremeno rješenje dugoročnog problema. Lozada je znao da Joe neće odustati dok ga ne dobije.« »Njegov iskrivljen oblik laskanja, valjda.« J Začuđenost 341 »Zašto nije nikad optužen i doveden na suđenje zbog Joeova ubojstva?« upita ga. Ali zazvoni Wickov mobitel, poštedjevši ga odgovora. * * * ' On nasloni telefon na uho. »Da?« Slušao je nekoliko sekunda, letimice pogledao Ren-nie, pa ustao sa stolca i odmaknuo se na rub verande, okrenuvši joj leđa. »Ne, nismo još o tome razgovarali«, čula ga je kako govori zakoračivši s kamenih ploča i još dalje od nje. Shvativši mig da želi privatnost, ona ode u kuću i dovrši pospremanje kuhinje. Pitala se o kojim će ih neugodnim događanjima detektiv Wesley obavijestiti ovaj put. Kroz prozor iznad sudopera vidjela je Wicka kako hoda uzduž ograde. Dijelila je njegov nemir. Osjećala je da bi trebala nešto poduzeti, učiniti nešto, samo nije znala što. U dnevnoj sobi ona upali svjetiljku na stoliću u kutu i zauzme svoje omiljeno mjesto na kraju sofe. Listala je časopis, ne zapažajući ni slike ni tekst. Bila je zaokupljena mislima o Wicku. On je u neprestanom pokretu, baš kao što je rekla Grace Wesley. No imao je naviku naglasiti važnost onoga što je govorio zadržavanjem beskrajno dugog pogleda. Jednom kad su se njegove plave oči stopile s vašima, bilo je teško pobjeći njihovoj snazi. Pametan je i brbljav i zabavan i ima samopouzdanja viška. Ali nije površan. Duboko proživljava stvari. Volio je svoga brata, i taj je gubitak još uvijek živa, otvorena rana. Svaki je sat koji je Lozada proveo nekažnjen bio kao sol na tu ranu. Čini se da mrzi 342 Sandra Brown Lozadu jednako koliko je volio Joea, a to je opasna razina emocije za obuzdavanje. Lozada bi se jako trebao bojati Wicka Threadgilla. Identificirala je bijes koji ga je tjerao da uzvrati udarac. Njezina je osveta poprimila posve drugačiji oblik, ali je razumjela Wickov poriv da je traži. Jednako ga je tako zbog toga žalila, jer je odmazda usam-Ijenički, razarajući posao. Nije željela da joj se svidi Wick Threadgill, ali joj se svidio. Nije mu željela oprostiti što ju je prevario, ali mu je oprostila. Nije željela da je on privlači, ali ju je privlačio. Znala je: ako ga ikada poljubi, željet će to i opet. Poljubila ga je i željela je to ponoviti. I ako je taj poljubac ikakav pokazatelj strasti kojom on vodi ljubav, htjela je to doživjeti. »Rennie?« Ona sjedne uspravno i kašljucanjem pročisti grlo. »Ovdje sam.« Njegove su pete na čizmama klomparale po drvenom podu. On sjedne na suprotni kraj kauča, ali na sam rub, kao da svakoga časa može odskočiti. »Što radiš?« Ona pokaže otvoreni časopis na krilu. »Časopis o konjima?« • »Aha.« : | »Ičega novog i zanimljivog u svijetu konja?« t »Što je rekao, Wick?« On ispusti dah i prijeđe rukom po stražnjoj strani svoga vrata. »Treba mi masaža.« »Ne treba tvojoj ozljedi.« »Samo ramena. Ukrrještio mi se vrat od sinoćnjeg spavanja pod drvetom. Kako bi bilo da svog omiljenog pacijenta razveseliš terapijskom masažom?« Začuđenost > 343 »Još loših vijesti?« »,; »Ne zapravo. Gdje si dobila sedlo?« »Kao nagradu.« : •.?
»Za utrkivanje oko bačava?« »Znaš za moje utrkivanje oko bačava?« Pročitavši njegov okrivljenički izraz lica, ona reče: »Naravno da znaš. Da, osvojila sam sedlo na tome.« »Lijepo sedlo. Zar one srebrne zakovice ne žuljaju kod jahanja?« »Wick, ako Orenove novosti nisu tako loše, zašto odugovlačiš?« »Dobro«, reče on kratko. »Reći ću ti o čemu smo razgovarali. Ali hoću da unaprijed znaš da to nije bila moja ideja.« »Neće mi se svidjeti, je l' da?« »Ozbiljno sumnjam da hoće.« Ona ga pogleda s iščekivanjem, ali je on i dalje oklijevao. »Za ime Isusovo, koliko loše može biti?« »Oren misli da bismo se trebali pretvarati da smo ljubavnici.« On nagne glavu u stranu zbog dodatnog naglašavanja. Zurila je u njega nekoliko sekunda pa se počela smijati. »To je to? To je briljantni plan da se Lozada ulovi u stupicu?« On se uvrijedi zbog njezina smijeha. »Što mu fali?« »Ništa. Što će posvjedočiti svaki jeftini romanopisac i producent filmova C kategorije.« Još se jače stane smijati, ali joj se on ne pridruži. »Daj, Wick. Ne misliš da je ta zamisao malčice klišeizirana? Mi pokušamo Lozadu učiniti ljubomornim. On smisli neku strašnu kaznu i kad je pokuša izvesti, uhvatimo ga. Je li to sukus velikog plana?« »U osnovi«, reče on kruto. 344 Sandra Broivn Ona odmahne glavom u nevjerici. »Bože, pomozi nam.« »Drago mi je što se možeš smijati, Rennie, jer ja ne mogu. Lozada je nestao. Mercedes mu je parkiran u garaži, znači da se koristi nekim nepoznatim prijevoznim sredstvom. Nije viđen u svojim omiljenim restoranima, niti u svom stanu u tornju Trinity još od sinoć. 'Glavni poslužitelj je rekao Orenu da je udruga vlasnika stanova tražila da iseli.« »Možda se onda samo odselio.« »A možda će onaj ris kojega si jutros koknula noćas uskrsnuti.« On ustane i počne besciljno tumarati dnevnom sobom. »Lozada se ne bi povinovao zahtjevu za iseljenjem svojih susjeda. Taj je stan jedan od njegovih statusnih simbola, poput njegovih rukom krojenih odijela i onih kolica od stotinu tisuća dolara.« »To što su tražili da ode najgora je vrsta uvrede i vraški ga je naljutilo. A koga će okriviti za svoju nepoželjnost među elitom Fort Wortha? Pogodila si. Mene. Nas. Pizdi na nas jer smo nestali, posebno ako zna da smo zajedno. Pizdi na nas jer smo dospjeli na vijesti zbog kojih je on izbačen iz svoje zgrade. A sad nitko ne zna gdje je. I zbog svega toga ja sam jako nervozan.« Kad je bila sigurna da je njegova provala bijesa gotova, ona se ispriča. »Nisam mislila situaciju prikazati lakom, Wick. Znam koliko je ozbiljna. Moram se samo sjetiti Grace da se podsjetim. Ali budimo razumni. Lozada ne bi nasjeo na tako otrcanu prevaru.« On se zaustavi točno pred njom, prisilivši je da zabaci glavu i pogleda ga. »Dobro, onda, da čujemo tvoju ideju. Pretpostavljam da imaš izvediv rezervni Zaluđenost 345 plan. Rekla si da si ovamo došla smisliti način kojim ćeš ga izbaciti iz svoga života. Je li svjež, seoski zrak potaknuo tvoje moždane vijuge?« Ona pogne glavu. »Ne moraš vrijeđati.« »S obzirom na tvoj nedavni smijeh, ne mogu vjerovati da imaš obraza pogledati me u oči - u šlic, prije -i to reći.« On krene u kuhinju. Rennie krene za njim. Kad je stigla, on je pio vodu iz boce. „ »Šepaš. Bole li te leđa?« »Malo.« : »Rekao si da te ne bole.« »Lagao sam.« »I to ne prvi put.« "' Zurili su jedno u drugo u napetoj tišini. Ona je prva prekine. »Dobro, što bismo to mi trebali raditi? Držati se za ruke na uglu Četvrte i Glavne ulice? Čeznutljivo se gledati tijekom večere sa svijećama? Plesati sentiš do zore? Što?« »Ne zaboravi navlačenje«, rekao je. »Mogao bih te još malo navlačiti.« Vrelina joj jurne u lice, ali ostane gdje je bila. Lju-titim odlaskom samo bi incidentu pridala još veću važnost no što je imao. Tiho opsovavši, on spusti bocu s vodom na ormarić i protrlja svoje umorne oči. »Oprosti. Uvijek me
natjeraš da kažem stvari zbog kojih se osjećam kao govno nakon što sam ih rekao.« »U redu je. Nisam nikad smjela upotrijebiti taj izraz za ono što...« On spusti ruku s očiju i pogleda je. »Za ono što... Što?« »Nisi me navlačio.«
346 Scmdra Brown On je stane fiksirati jednim od onih imobilizirajućih pogleda dok se nije prisilila skrenuti oči. »Bolje da mi kažeš više o Orenovom planu.« »Uh, da.« On odmahne glavom kao da se podsjeća o čemu su razgovarali. »Rekao je da ćemo možda natjerati Lozadu da nas uhodi. Ako ga za to budemo mogli zatvoriti, čak i na neko vrijeme, imat ćemo više vremena izgraditi slučaj protiv njega zbog ubojstva Sally Horton i napada na mene. Ali - « »Bojim se da sad stiže poziv.« »Nitko drugi nije čuo te pozive za koje ti tvrdiš.« Krenula se pobuniti kad je podigao ruke, s dlanovima prema njoj. »Čekaj malo. Razmišljam kao ured državnog odvjetnika. Već čujem nekog tek-s-faksa asistenta državnog odvjetnika koji se raspituje za dokaze tih poziva, a mi nemamo nijedan. Istina?« »Istina. Ali imam onu poruku koja je došla s ružama.« »Nije sadržavala prijetnju.« »Provalio mi je u kuću.« »Oren i još dva murjaka vidjeli su tebe i Lozadu u zagrljaju.« »Bojala sam se da ću završiti kao Sally Horton budem li se opirala.« »U tvojoj kući nije bilo znakova nasilnog ulaska, Rennie.« »Nije bilo znakova nasilnog ulaska ni kad si ti provalio.« Iznenadio se. »Znaš za to?« »Pogodila sam, a Wesley mi je potvrdio kamenom šutnjom.« »Oren mi nije rekao da znaš.« On objesi glavu i Zaluđenost 347 ponovo protrlja stražnji dio vrata. »Pravo čudo što me nisi ostavila da iskrvarim.« »Saznala sam za nezakonito pretraživanje tek nakon što sam ti spasila život.« Glava mu se naglo podigne. Ona se oprezno nasmiješi kako bi mu dala do znanja da se šali. On joj uzvrati osmijeh. »Srećom po mene.« »Da se vratimo na uhođenje,« reče ona, »koliko je učinkovito, ako ne mogu dokazati da me Lozada maltretirao?« »Imamo veće šanse za podizanje optužnice ako se nešto dogodi na nekoj drugoj lokaciji. Optužba bi stajala na boljim nogama ako te nekamo slijedio.« »Kao na primjer, ovamo.« On odmahne glavom. »Mogao bi reći da si ga pozvala. Bila bi njegova riječ protiv tvoje.« »Gdje onda?« »Kod mene u Galvestonu. Vraški je sigurno da ne bi bio ni na kakvom mom popisu gostiju. Koliko se brzo možeš spakirati?« 348 Sandra Broivn Oren se javi na prvi zvuk zvona. Wick mu je rekao da su odlučili prihvatiti njegov plan. : »Doktorica Nevvton se slaže s tim?« . ; »Ne«, reče Wick. »Ništa više od mene. Otrcanome i Lozada bi trebao biti moron da padne na to.« *,, »Ali nitko nema bolju ideju.« »Imam ja. Naoružaj me do zuba i daj da ulovim,;log gada i raznesem ga.« »Taj bi plan izrazito osujetio kvalitetu tvoga života u budućnosti.« »Što je jedini razlog da pristajem na ovaj. Rennie misli isto tako. Nije idealna strategija, ali nam je jedina. Gledajući s pozitivne strane, udara Lozadu tamo gdje ga najviše boli - u njegov ego.« »Zato bi moglo i upaliti.« »Što ste odlučili ti i Grace?« »Cure su otišle. Grace je ostala.« Wick se nasmiješi u telefon. »Drago mi je zbog Grace.«
»Aha, pa... Čuj. Kad stigneš u svoj stan u Galve-stonu, ondje će biti ljudi koji će ga neprestano nadziZačuđenost 349 rati. Ne traži ih. Nećeš ih vidjeti. Nadam se da nećeš, u stvari.« »Hoćeš li i ti doći?« »Bi li ti pozvao najboljeg frenda na ljubavni provod s najnovijom macicom?« »Ne znam. Koliko perverzni ćemo biti?« »Wick.« »Oprosti. Shvaćam.« Da Lozada spazi Orena, znao bi da je klopka. »Bit ću stalno pri telefonu«, nastavi Oren. »Drži oči otvorene i često se javljaj. Ako čuješ galeba da je prdnuo, ja to želim znati.« »Jesi siguran? Jer ako prde onoliko koliko seru - « »Hoćeš li se prestati glupirati? Ovo nije smiješno.« »Znam. Šalu na stranu.« A to je i mislio. »Lozada je prešao u podzemlje, Wick. Znaš što se obično dogodi kad on nestane na nekoliko dana.« »Pojavi se truplo.« »Ne sviđa mi se.« »Ni meni. No mislim da nas nije mogao ovako brzo pronaći.« »Ali je moguće. Imam ljude koji po cijelom gradu raspiruju tvoju ljubavnu priču s kirurginjom koja ti je spasila život. Vjerojatno je došlo i do njega da ste ti i doktorica Nevvton vruća tema.« »Oh, pojavit će se on. Siguran sam.« Nije rekao ni Orenu ni Rennie za crvenu zastavicu kojom je mahnuo Lozadi pred nosom u obliku dječje pjesmice. Lozada se neće moći oduprijeti izazovu. Pozdravi se s Orenom, pa iziđe van pogledati uokolo. Obišao je kuću, oko staje i garaže, provjerio u jednu i u drugu. Činilo se da je sve u redu. Kad se vratio unutra, on i Rennie pregledaju sve prozore 350 Sandra Brown i vrata kako bi bili sigurni da je sve zaključano. Ona nije bila prenapeta, ali je bila dovoljno razumna da bude oprezna. »Tko bi mislio da će moje služenje u poroti rezultirati ovime?« »Nisi znala da ćeš se tako svidjeti optuženomu.« »Ta riječ implicira nevinu, gotovo dječju zanese-nost. Ovo je daleko od toga. Ovo je...« Kad se činilo da ne može naći pravu riječ, Wick je sažme. »Lozada.« »Čak i njegovo ime zvuči zlokobno.« Podsvjesnom gestom, ona protrlja ruke kao da joj je hladno. »Je li on ozbiljno očekivao da će mi laskati njegova gadljiva pažnja?« »Apsolutno.« »Kako može biti toliko arogantan? Pa suđeno mu je zbog umorstva. Ubojstva s predumišljajem kažnjivog smrću. Tko bi u toj situaciji razmišljao o romansi?« »Nitko razuman. Samo netko s Lozadinim prividom veličine. On sebe smatra pobjedničkim braničem.« »U superkupu za profesionalne ubojice.« »Tako nekako. On je jedan od najboljih u tome čime se bavi. Koliko znamo, nije se razgranao na međunarodnoj razini, ali i zašto bi? Može zaraditi više uz manji rizik radeći iz Forth Wortha, SAD. Osim toga, većina tipova koji se bave takvom vrstom ubijanja rade debelo skriveni, što nije Lozadin stil. Zašto bi se on gnjavio kokanjem javnih dužnosnika da mu čitave vlade i Interpol budu za petama? On je velika riba u relativno maloj bari.« Začuđenost 351 »Pa koja onda žena ne bi poželjela njegovu pažnju. Tako on razmišlja?« »Upravo tako«, reče on. »Tomu dodaj njegovo najbolje za najbolje. Odrastao je u srednjoj klasi. Njegov je jedini brat imao tešku mentalnu retardaciju i fizička oštećenja. Njegovi su roditelji iscrpili svoja sredstva skrbeći se za njega.« »Stoga je posjedovanje Lozadi važna stvar. On sebe vidi kao dobro plaćenog poslovnog čovjeka koji može prepoznati i priuštiti si najbolje od svega. Kako bi uobličio čitav paket, želi pored sebe ženu sa stilom.« »A što je sa škorpionima?« »Skuplja ih. Aha, prođu te srsi, ha? Oni mu dođu kao nekakva maskota. Noćna su stvorenja, ubijaju svoj plijen po noći. Ne bi on skupljao ništa poput kovanica ili maraka, čak niti umjetnina jer bi to bilo preobično. Ponosi se svojom jedinstvenošću.« Ona zabaci glavu i zamišljeno mu se obrati. »Temeljito si ga proanalizirao, hm?« »Nisam svoje vrijeme utukao u prazno otkad sam napustio policiju. U suprotnosti s onime što Oren vjeruje, bio sam zaposlen. Skupio sam o Lozadi sve do čega sam mogao doći.« »Poput čega?«
»Školskih dokumenata. Psiholog ga je testirao u višim razredima osnovne škole, otprilike kad je započela njegova zločinačka karijera. Tamo sam našao većinu stvari iz obiteljske i socijalne anamneze. Njegovo je sociopatsko ponašanje, kompleks superiornosti postojan čitavog njegovog života. Proučio sam ga iznutra i izvana. Psihološki gledano, vjerojatno ga poznajem bolje od samoga sebe.« On zastane, pa neraspoloženo doda: »Jedna stvar 352 Sandra Brown
koju nisam znao bila je da je spavao sa Sally Horton. Da jesam, upozorio bih je da se makne od njega, i od mene, i te bih si noći čuvao leda. Ako on misli da smo ti i ja ljubavnici ...« Nije morao reći više. »Sally Horton mu čak nije bila ni važna. Ti jesi jako važna, Ren-nie.« »A ja sam ga prevarila s drugim muškarcem.« »Tako će on to vidjeti. Ne podcjenjuj opasnost u kojoj se nalaziš. Oren je zadao murjacima i doušnicima da šire pikantne tračeve o nama. Lozada neće moći tolerirati nas dvoje zajedno. Ti si ga prevarila, a ja sam ukrao jednu od njegovih ukrasnih ljepotica.« »Ali ja nisam ništa njegovoga, osim opsesije.« »Ako on misli da si njegova, njegova si.« »Preko mene mrtve.« »To bih volio izbjeći.« On joj nadigne bradu tako da su gledali ravno jedno u drugo. »Reci riječ i nazvat ću Orena, reći ću mu da ćemo nekako drugačije srediti Lozadu, na neki drugi način koji tebe ne dovodi u opasnost. Sinoć sam te došao upozoriti, nagovoriti te da odeš što dalje dok Lozada ne nestane, ovako ili onako.« »To bi moglo potrajati.« »Ne mislim tako«, rekao je, ponovo pomislivši na poruku koju je sinoć poslao Lozadi. »Ja sam već u opasnosti, Wick. S tobom ili bez tebe, ja sam ga odbila s gnušanjem. Osim toga, ne mogu se samo dići i ostaviti svoje odgovornosti. Ne, da se drugačije izrazim, neću.« »Onda dobro, koliko ti treba da se spremiš?« ; »Ne misliš valjda krenuti večeras?« »Čim se spakiraš.« »Nije stvar u pakiranju. Ti si prije manje od dvadeZačuđenost 353 set četiri sata izašao iz bolnice, a otišao si danima prije nego si trebao.« »Dobro mi je.« »Nije ti dobro. Leđa su ti ukočena i bole te. Ne možeš prijeći preko sobe a da se ne zgrčiš. Zamisli voziti preko čitave države. Nemaš snage, a ja se još uvijek bojim infekcije i upale pluća, što oboje može biti fatalno. Možda ti je popustio koji šav.« »Rekla si da rez izgleda dobro.« »Iznutra ima mnogo više šavova nego izvana. Obećaj mi da ćeš mi reći i za najmanji znak bola u trbuhu.« »Reći ću ti. Ako se stvarno počnem loše osjećati na putu odavde do Galvestona, stat ću kod najbliže bolnice.« »Ne krećemo večeras«, reče ona tvrdoglavo. »Prepustila sam tebi i Wesleyu policijske stvari. Ali tvoje zdravlje je moja domena. Ne idemo nikamo dok se još malo ne odmoriš. Kraj rasprave.« Dijelili su krevet jer je on odbio ostaviti je dolje samu da spava na kauču. Rekao je: »To je policijska stvar, i to trebaš prepustiti nekom drugom. Kraj rasprave.« Kao pravi pravcati gospodin, ostao je u hlačama i ležao na pokrivačima. Drijemao je, ali mu se večeras nije moglo dogoditi da pošteno usne, djelomično zato što je tako dugo spavao po danu, djelomično zato jer je bio budan na svaki zvuk, djelomično zato što je pokušavao razmišljati Lozadinom prepredenošću i djelomično zato što je bio vrlo svjestan Rennie koja je spavala pokraj njega. Crte njezina lica i obrisi njezina tijela opustili su se 354 Sandra Broivn u snu. Jedna joj je ruka počivala na pokrivačima, pokraj njega. Ležala je dlanom gore, vitkih prstiju savijenih prema unutra. Izgledala je tako osjetljiva i nezaštićena, ne kao snažna, vješta ruka kirurga. Ona je najsamopouzdanija i najsposobnija žena koju je ikad sreo. Divio se njezinim postignućima. Ali
se osjećao i kao njezin zaštitinik. I želio je voditi ljubav s njom. Bože, kako li je to želio. Zato što... pa, zato što je muškarac i to muškarci žele činiti sa ženama. Ali nije samo to. Njegove šale, šarm, čak i ljutnja nisu uspjeli probiti njezinu čvrstu školjku zatvorenosti. Možda su je malo udubili, ali se nisu probili na drugu stranu. Hoće li je uspjeti doseći ako joj prodre u tijelo? Bila je to provokativna misao koja ga je uznemirila na više razina. Ona se povlačila od njegova dodira, ali nije mislio da je to bilo zato što joj se nije sviđao. Reakcija je bila samonametnuti uvjetovani refleks, dio one kontrole na kojoj je toliko inzistirala, ostavštine incidenta s Ravmondom Collierom. Zbog strasti je zapala u strahovitu ukočenost. To nije nužno značilo da je išta manje strastvena. Samo joj se više nije predavala. Unatoč rezerviranosti, mogao ju je zamisliti zaru-menjenu od uzbuđenja. Danas kad ju je poljubio, nekoliko nevjerojatnih sekunda to nije bilo sasvim jednostrano. Nije si dopustila uzvratiti mu poljubac, ali je to željela. I ovo nije bilo pompozno opovrgavanje nekog hvalisavca koji je izljubio tisuće žena. Nije zamislio onaj zastoj u njezinu dahu ili onu gotovo-ali-ne - potpunu predaju njezina jezika. Koža joj se doimala grozničavom, čak i kroz odjeću. A nije je morao ni tjerati na odgovor. Dva pokreta Zaluđenost 355 palcem i bradavica joj je bila tvrda, spremna za uvlačenje u njegova usta. On zatomi jauk pretvarajući se da kašljuca, čisteći si grlo. Pokraj njega je Rennie i dalje spavala, neuzne-mirena i nesvjesna njegove muke. On se okrene na bok prema njoj. Ako se probudi i pita ga što radi, može joj iskreno tvrditi da su ga počela boljeti leđa. Ionako je stvarno nije mogao vidjeti. U sobi je bilo premračno. No mogao je osjetiti njezin meki dah i nije ju morao vidjeti da bi hranio svoje fantazije. Tijekom onih dugih noći nadziranja imao je dovoljno vremena zapamtiti crte njezina lica. Dozove u sjećanje svlačenje haljine koju je nosila one noći na svadbi. Jesu li one neodgovarajuće krpice čipke boje lavande donje rublje žene bez strasti? Vraga jesu. Jedno po jedno, polako, on raskopča dugmad svoga šlica. Ako se sad probudi, imat će još više razloga vrištati od straha, jer mu nisu bila ukočena samo leđa. Bio je zahvalan što njegov spolni instrument nije doživio trajno oštećenje i što je obnovio svoj puni, funkcionalni kapacitet, ali mu se činilo da se pokušava pokazati u boljoj formi nego prije ozljede. Sad kad je smanjio pritisak, on sklopi oči i natjera se, ako ne na spavanje, barem na pročišćavanje uma i odmaranje. Neće se sjećati koliko je ukusan bio onaj poljubac niti kako se savršeno njezina dojka oblikovala u njegovoj ruci. Neće razmišljati o njoj, toploj i mekoj, ispod laganih pokrivača niti o onom slatkom mjestu gdje bi bila još toplija i mekša. Uvodeći ga. Obuhvaćajući ga. Konj zanjišti, budeći ga jačinom zvrndanja budilice. 356 Sancira Broivn Ležao je savršeno mirno, otvorenih očiju, zadržavajući pluća puna zraka koji se nije usuđivao izdahnuti iz straha da mu ne promakne još neki zvuk. Nije morao dugo čekati prije nego je začuo drugo konjsko njištanje. Zvuči nisu probudili Rennie. Nastavila je čvrsto spavati. Usprkos bolovima u leđima, on siđe s kreveta spretnošću mačke i podigne pištolj gdje ga je ostavio nadohvat ruke na noćnom ormariću. Na prstima se odšulja do prozora, utisne se u susjedni zid i nagne naprijed samo toliko da pogleda van. Promatrao je nekoliko trenutaka, ali nije utvrdio nikakvo kretanje na dvorištu ili na čistini između stražnjeg dijela kuće i staje, no instinkt mu je govorio da se nešto događa u toj zgradi. Možda je miš prestrašio jednog od konja. Možda je ris imao partnera koji ga traži. Ili ih je možda posjetio Lozada. Prepuzao je preko spavaće sobe i, nakon što je prvo provjerio da Rennie i dalje spava, iskrao se iz sobe i bešumno prešao preko galerije. Na vrhu stepeništa zastane osluhnuti. Čekao je punih šezdeset sekunda, ali nije čuo ništa osim vlastitoga pulsa kako mu udara po bubnjićima. Sišao je stepenicama što je brže mogao pazeći ipak na škripu koraka koji bi odali njegovu prisutnost. Dnevna soba je izgledala baš kao što su je ostavili prije nekoliko sati. Ništa nije bilo pomaknuto. Ulazna su vrata bila zaključana i zakračunata. Pištolj mu je počivao između dlanova dok se približavao vratima koja su vodila u kuhinju. Oklijevao je te uskočio u prostoriju zaokruživši njome svojim ispruženim rukama. Bila je prazna, kao i smočnica u koju se ulazilo iz kuhinje. Zaluđenost 357 On otključa stražnja vrata i šmugne van, hodajući pognut pod kutom od devedeset stupnjeva, ali i dalje se osjećajući izloženim. Zakloni se iza stolca na verandi na kojem je ranije sjedio. Nije to bio čvrst zaklon, ali je i tama pružala skrovište. On blagoslovi tanani mjesec. Čekao je i osluškivao. Uskoro se nepogrešivi zvuči kretanja začuju iz staje. Izvuče se iza stolca i prijeđe udaljenost u trku. Kad je dosegnuo staju, priljubi se uz vanjski zid, nadajući se da će se stopiti u
njezinu sjenu. Također mu je trebao i kao potpora. Vrtjelo mu se, ostao je bez daha, jako se znojio i leđa su ga boljela kao da je pribijen na klin za pričvršćivanje željezničkih tračnica. Eto što ti može napraviti nekoliko dana u bolnici, mislio je. Učini od tebe slabića. Protiv bilo kojeg neprijatelja jačeg od mrava, mogao je biti u nevolji. Ali je imao pištolj, napunjen i, ako ništa drugo, priuštit će gadu borbu. Primicao se milimetar po milimetar uza zid dok nije stigao do širokih vrata, gdje je zastao osluhnuti. I mučilo ga je to što je čuo, jer nije čuo apsolutno ništa. Ali tišina je bila teška, ne prazna; osjetio je nečiju prisutnost. Znao je da je netko tu. Znao je to iznutra. Tko god je to bio, prestao je s time što god je radio. Nešto, možda budni instinkti upozorili su ga na,Wic-kovu prisutnost. I sad je osluškivao Wicka istim intenzitetom kojim je Wick osluškivao njega. Zastoj se protegnuo u svoju drugu minutu. Ništa se ne pomakne. Nije bilo ni zvuka. Čak su se i konji apsolutno umirili i utihnuli u svojim pregradama. 358 Sandra Broivn Ozračje je bilo gusto od iščekivanja. Wick je osjećao njegovu težinu na svojoj koži. Jedak znoj uteče mu u oči. Cijedio mu se niz rebreni koš i između lopatica. Pekao ranu. Ruke su mu, još uvijek stežući pištolj, bile skliske od njega. Zaključio je da ili može stajati i polako se otapati ili sve može prekinuti ovdje, sada. »Lozada! Imaš li dovoljno muda suočiti se sa mnom kao muškarac? Ili ćemo nastaviti ovu glupu igru skrivača?« Nakon kratke tišine, glas dopre do njega s druge strane zida. »Threadgill?« Nije bio Lozada. Lozada je profinio svoj glas u duboko predenje. Ovaj je imao nazalnu intonaciju rođenog Teksašanina. »Predstavi se.« Čovjek izađe iza zida na otvoreno. Wickove ruke se stegnu oko pištolja i ostanu naciljane u visini glave. Toby Robbins podigne ruke. »Hej, kauboju.« Njegov opušteni stil nije smeo Wicka. Murjaci su umirali ovako preveslani. »Kog vraga ti radiš, šuljajući se okolo po mraku?« »I ja bih tebe isto mogao pitati, ha? Ali kako si ti taj s oružjem, bit će mi drago da prvi odgovorim. Ako okreneš tu stvar nekamo drugamo.« »Ne dok ne čujem što radiš u Rennienoj štali.« »Provjeravao sam stvari.« »Morat ćeš se bolje potruditi.« »Čuo sam da je jednog njezinog konja gadno ogrebao ris.« »Tko ti je rekao?« »Lovočuvar. Došao sam to provjeriti, vidjeti moram li zvati veterinara.« w »U ovo doba noći?« Zaludenost 359 Toby Robbins baci pogled prema istočnom obzoru gdje je sad već nebo sjalo u ružičastom. »Praktički je vrijeme ručku.« Wick pogleda prema vratima na ogradi. Bila su zatvorena i zaključana, nije bilo vozila parkiranog iza njih. »Kako si došao ovamo?« »Pješice.« On pogleda njegove noge. Bio je obuven u tenisice, a ne u kaubojske čizme. Robbins si potapša lijevu stranu grudi. »Kardiolog preporuča barem pet kilometara dnevno. To je nekako od naše kuće do Rennie i natrag. Volim odraditi kilometražu prije nego postane prevruće.« Nevoljko, Wick spusti pištolj i zagura ga za pojas svojih traperica. Ili bi, da su mu bile zakopčane. Žurno zatvori šlic jednom rukom. »Znaš, Robbinse, trebao bih nastaviti i ustrijeliti te samo zbog gluposti. Zašto nisi prvo nazvao? Ili upalio svjetlo, za ime Božje?« »Prekidač za svjetlo je u ormaru s konjskom opremom. Bilo je zaključano. Rennie drži rezervni ključ iznad vrata. Tražio sam ga kad sam te čuo. Nisam znao da si ti. Mislio sam da bi mogao biti još jedan ris.« Wick se zagledao u starijeg čovjeka s nevjericom. Nije mislio da laže, samo nije govorio cijelu istinu. »Rennie mi je rekla da je na ogrebotinu stavila anti-septik i mislila je da će zacijeljeti za dan ili dva. Da je mislila da konju treba veterinar, pozvala bi ga.« »Ne škodi imati još nečije mišljenje.« Robbins se okrene i uđe natrag u staju. Usprkos svojim bosim nogama, Wick ga je slijedio. Sve dok ostane u srednjem prolazu, bit će u redu. Što se 360 Sandra Broivn staja ticalo, Renniena je bila čista kao operacijska dvorana.
Robbins ode ravno do ormara s opremom i prijeđe rukom uzduž gornje strane dovratka. Vrati se s ključem. Otključa vrata ormara, posegne unutra i, trenutak kasnije, upale se svjetla. Ne obraćajući pozornost na Wicka, uđe u pregra-dak, potiho se obraćajući kobili dok ju je obilazio. Pronašao je ogrebotinu na njezinoj stražnjoj nozi, pa se prignuo pregledati je izbliza. Kad je završio, izađe iz pregratka, krećući se oko Wicka kao da je neživi predmet. Vratio se do ormara, isključio svjetlo, zaključao vrata ormara i vratio ključ gdje ga je i našao. Wick ga je pratio u korak. Kad su izašli, reče: »Ta ogrebena kobila nije jedini razlog tvom dolasku jutros, nije li tako?« Stariji čovjek stane i okrene se. Udijeli Wicku pogled koji je mogao sastrugati boju te se približi ogradi obora i nasloni se na nju. Dugo je vremena stajao leđima okrenut Wicku i usredotočen na izlazak sunca. Naposljetku izvadi malu vrećicu s duhanom i papirom za motanje iz džepa svoje karirane košulje koja je imala bijele perlaste drukere umjesto dugmeta. Obrati se Wicku preko svoga širokog ramena. »Cigaru?« »Može.« Zcduđenost 361 Poglavlje 27. & ^snJSs&^B&s ,. ^fcKs/jffltes,, Robbins istrese duhan iz platnene vrećice na komadić papira i pažljivo ga doda Wicku, koji pokucka duhan u ravnu crtu posred papirića, navlaži njegov rub jezikom pa sve čvrsto smota u cigaretu. Robbins ga je promatrao sa zanimanjem. Wick pomisli da si je znajući kako smotati vlastitu cigaretu poboljšao stočarevo mišljenje o sebi. U očima starijeg muškarca, valjano je izveo obred inicijacije. Wick bezglasno zahvali prijatelju iz srednje škole koji ga je podučavao vještini motanja trave - sve dok Joe nije saznao. Nakon batina koje je dobio od Joea, odlučio je da pušenje bilo čega nije dobro za njegovo zdravlje. Robbins smota svoju pljugu. Kresne šibicu i prvo zapali Wicku pa sebi. Oči im se susretnu iznad svjetlosti drvca. »Još jedna od preporuka tvojeg kardiologa?« Robbins duboko udahne. »Nemoj reći mojoj ženi.« Bio je to paklenski jak duhan. Pekao je Wicka za usne, jezik, grlo, ali je svejedno pušio, pretvarajući 362 Sandra Brown se da je u tome profesionalac. »Nisi se iznenadio što me vidiš ovdje.« »Lovočuvar mi je rekao da Rennie ima društvo. Zaključio sam da si to ti.« »Zašto?« Robbins slegne ramenima i usredotoči se na pušenje. »Jutros si došao provjeriti kako je Rennie, nije li tako? Vidjeti je li ona dobro.« »Tako nekako.« »Zašto misliš da bih joj ja učinio nešto nažao?« Stariji muškarac se zagleda u daljinu jedan tren prije nego se njegov uznemirujući pogled vrati na Wicka. »Možda ne bi namjerno.« Wick je i dalje zamjerao čovjeku njegovu implikaciju. »Rennie je odrasla žena. Ne treba joj čuvar. Može se sama brinuti za sebe.« »Krhka je.« Wick se nasmije, zbog čega se zagrcne na jaku cigaretu. Kvragu i s tim. On ugasi cigaretu o stup ograde. »Krhkost nije riječ koju bih slobodnom asocijacijom povezao s Rennie Newton.« »To samo pokazuje kolika si neznalica, je l' da?« »Čuj, Robbinse, uopće me ne poznaješ. Ne znaš ništa o meni. Pa onda nemoj donositi nagle prosudbe o meni, dobro? Ne da me boli - « »Znao sam njezinog tatu.« Kratak prekid utiša Wicka. Robbins mu je uputio pogled koji je govorio Začepi i slušaj. On se pokori. Robbins reče: »Prije nego sam naslijedio ovo od svojih, živio sam u Daltonu i obavljao neke poslove za T. Dana. On je bio gadno čeljade.« »Čini se da je oko toga postignut opći konsenzus.« Zaluđenost 363 »Znao je biti šarmantan. Imao je osmijeh koji nije prestajao. Prilazio ti je kao da ti je najbolji prijatelj. Rukoljub i tapšanje po leđima. Ali, nemoj se prevariti, uvijek se pobrinuo za onog komu je Bog prvom bradu stvorio.« »Svi smo mi poznavali ljude poput njega.« Robbins odmahne glavom. »Ne poput T. Dana. On je bio posebne sorte.« On povuče još jedan dugi, lakomi dim iz svoje cigarete, pa je baci na tlo i zgazi vrhom cipele. Tenisice su bile u neskladu s nje-
govim kaubojskim odijelom na njemu. John Wayne u najkicama. On se okrene prema oboru i podboči nadlaktice za gornju letvu na ogradi. Wick mu se, nadajući se da će mu nabaciti malo svjetla na Renniene tajne, primakne i zauzme sličnu pozu. Robbins nije reagirao na njega osim što je nastavio pričati. »Rennie je bila sretno djetešce, što je čudo jer joj je T. Dan bio tata i to.« »A njezina majka?« »Gospoda Newton je bila dobra žena. Mnogo se bavila dobrotvornim radom, bila aktivna u crkvi. Priređivala veliku zabavu svakog Božića i stvarno lijepo uređivala kuću. Djed Mraz je dijelio slatkiše djeci. Takve stvari. Dobro je održavala kućanstvo T. Dana, ali je znala svoje mjesto.« Wick shvati. »Ali rekao si da je Rennie bila sretna.« Robbins mu uputi jedan od svojih rijetkih osmijeha. »Corinne i ja smo je uvijek pomalo žalili. Tako se silno trudila udovoljiti svima. Mršava ko štap. Bje-lokosa. Očiju većih od ostatka lica.« Još uvijek su veće, pomisli Wick. 364 Sandra Broum »Bistra kao ljetna zora. Pristojna i znala se ponašati. Za to se pobrinula gospođa Nevvton. I mogla je jahati kao profesionalac prije nego je krenula u školu.« Robbins zastane nekoliko trenutaka prije nego je rekao: »Vrag je bio u tome što je ona mislila da je njezin tata objesio mjesec. Toliko je strahovito željela da on obraća pažnju na nju. Sve što je činila, činila je da zadobije T. Danovu pažnju i odobravanje.« On sklopi ruke i u slabom jutarnjem svjetlu stane proučavati žuljevitu, grubu kožu na člancima svojih palčeva. Wick spazi da je jedan od nokata na palcima posve crn od nedavne masnice. Vjerojatno će ostati bez nokta. »Svi su u Daltonu znali da T. Dan švrlja uokolo. To čak ni gospodi Nevvton nije bila tajna. Ja mislim da se pomirila s njegovim ženskarenjem još rano, kad su se tek vjenčali. Nosila se s tim časno, moglo bi se reći. Ignorirala je tračeve što je bolje mogla. Pokazivala hrabro lice.« »Ali Rennie je bila samo dijete. Nije razumjela kako bi to trebalo biti između voljenih supružnika. Nije znala za drugo, jer je brak njezinih roditelja oduvijek bio takav kakav je bio. Bili su ljubazni jedno prema drugome. Rennie nije bila dovoljno stara da shvati da nedostaje intimnosti.« On baci pogled na Wicka i ovaj je znao da je to bilo zato da provjeri sluša li on i dalje pažljivo. Dolazio je do krucijalnog dijela priče. »Mislim da je Rennie bilo oko dvanaest godina. Gadno doba za djevojčicu, ako je moja žena ikakav autoritet po tom pitanju, a čini se da je. U svakom sluZačuđenost 365 čaju, Rennie je iznenadila T. Dana u njegovom uredu jedno popodne. Samo, ona je ta koja se iznenadila.« »S njim je bila neka žena.« »Pod njim, na sofi u njegovu uredu, Renniena učiteljica klavira.« On zastane i zagleda se ravno u novo sunce. »To je bio kraj sretnog djetinjstva. Rennie više nije bila dijete.« Crvstal, konobarica u Daltonu, rekla je Wicku da je Rennie podivljala u vrijeme kad su joj počeli bujati ženski dijelovi. Ali njezina nadolazeća seksualnost nije bila povod promjene njezine osobnosti u pubertetu. Bilo je to otkriće očeva preljuba. Buntovništvo je imalo smisla. Vjerojatno je gospođa Newton imala s Rennie razgovore, one majke i kćeri o spolnosti i moralu. Rennie je ulovila svog oca kako krši načela koja joj je majka pokušavala usaditi. Iskustvo je bilo razočaravaj uče, posebno zato jer je ona obožavala svoga oca. Bio je to također i pročišćavajući događaj. Njezina je promiskuitetnost kao adolescentice bila prikladna kazna za oca ženskara i majku koja se pravila da to ne zna. Nedužna je djevojčica otkrila oca in flagrante sa svojom učiteljicom klavira, i, kao posljedica toga, postala gradska drolja. Kao da slijedi Wickov tok misli, Robbins reče: »Ovih dana to zovu 'iživjeti se'. Kaže mi Corinne. Mislim da je čula izraz na TV-u. Kako god da to zovu, Rennie se promijenila preko noći. Postala je živi užas. Ocjene su otišle nizbrdo. Sljedećih je nekoliko godina bila izvan kontrole. Činilo se da nikakva kazna nije djelovala. Prkosila je učiteljima, svakomu s imalo autoriteta. T. Dan i gospođa Newton ukinuli su joj privilegije, ali ništa nije koristilo.« 366 Sandra Brown »Otac joj je dao crveni mustang-kabriolet«, reče Wick. »Ja to nazivam slanjem pomiješanih signala djetetu.« »Vjerojatno ga je ucijenila da joj nabavi taj automobil. Rennie je znala da je široke ruke i to je iskoristila. T. Dan je izgubio svoj roditeljski autoritet kad ga je vidjela kako praši njezinu učiteljicu klavira. Bio je u brzoj traci prema paklu.«
»Dok nije navršila šesnaest godina.« Robbins okrene glavu i pogleda ga. »Znaš za Col-liera?« »Ponešto. Znam da ga je Rennie smrtno ustrijelila. Nikad nije optužena za zločin. Nikad nije provedena istraga kao da je počinjen zločin. Cijela je stvar pometena pod tepih.« »T. Dan.« reče Robbins kao da samo ime sadrži objašnjenje. »Ne mogu reći da mi srce krvari zbog Ravmonda Colliera«, reče Wick. »Kakav to ljigavac ima ljubavnu vezu sa šesnaestogodišnjom djevojkom koja je očito trebala dobru roditeljsku skrb, strogu disciplinu i terapiju?« »Ne osuđuj ga prebrzo. Kad se Rennie namjerila na nekog muškarca, bilo joj je teško odoljeti.« Wickove se oči upilje u Robbinsa, koji odmahne naherenom glavom. »Ne, ja ne. Ja sam joj bio očinska figura. Želio sam je izgrditi, utuviti joj malo pameti u glavu, a ne odvući u krevet. No s Ravmondom Collie-rom je bila druga priča.« »Kakav je on bio?« »Nisam ga dobro poznavao, ali se većini ljudi sviđao. Imao je dobru glavu za posao. Zato ga je T. Začuđenost 367 Dan i uzeo za partnera u jednom velikom poslu s trgovinom zemljišta. Ali imao je slabost.« »Žene.« »Ne žene. Samo jednu. Rennie«, stariji muškarac reče kiselo. »Bio je opsjednut njome. Kao u onom filmu Jamesa Masona.« »Lolita.« »Točno. Pretpostavljam da je znala što Collier osjeća prema njoj. Osjetila je, znaš, kako to već žene mogu. Ona - « »Zašto ja nisam dobila poziv za ovaj sastanak?« Wick i Robbins se okrenu kao jedan. Rennie je prelazila dvorište prema njima. Kosa joj je još uvijek bila vlažna od tuširanja, pokazujući da je žurila kako bi se odjenula i pridružila im se. »Vidjela sam vas s prozora spavaće sobe. Već su vam dugo vremena glave približene.« Oči joj se spuste do pištolja zataknutog za Wickov pojas. »Skoro sam ga ustrijelio.« Wick se pokuša uvjerljivo nasmiješiti, ali su mu misli još uvijek bile na svemu što je čuo od Robbinsa. Robbins joj da jedno od svojih tipičnih lakonskih objašnjenja za svoju prisutnost. »Čuo sam da si sredila onu mačku jednim pogotkom točno u srce. Ovdašnji ljudi koji su izgubili stoku će ti zahvaljivati.« »Misliš da sam trebala pozvati veterinara da pogleda Spats?« »Ne«, odgovori Robbins. »Bila si u pravu. Rana nije duboka i čista je. Trebala bi brzo zarasli.« Oči joj presijeku do Wicka, pa natrag na Robbinsa. »Neće me biti nekoliko dana. Bi li ti bilo teško brinuti se za sve dok se ne vratim?« Starac je oklijevao dovoljno dugo da to bude pri368 Sandra Broivn mjetno. Napokon reče: »Bit će mi drago. Mogu li te dobiti na onom broju u Fort Worthu ako se nešto dogodi?« »U Galvestonu«, reče Wick. »Ja ondje imam kuću. Ostavit ću ti broj.« Rennie se nije činila prezadovoljna onime što je rekao. »Idem provjeriti Spats«, rekla je. »Mislim da bi vjerojatno trebala ostati u svom pregratku još jedan dan, ali ću ostale pustiti u obor.« »Doći ću ih večeras urediti«, reče joj Robbins. Ona krene prema otvorenim vratima staje pa pogleda unatrag kao da očekuje da će je Robbins slijediti. »Odmah dolazim«, kaže joj. »Samo da uzmem taj telefonski broj.« »Uvijek me možeš dobiti na mobitel.« »Nije zgorega imati dva broja. Da čovjek bude siguran.« Činilo se da oklijeva ostaviti ih ponovo same, ali se okrene i ode u staju. Wick pogleda Robbinsa, ali nije bio siguran da želi išta više čuti o Rennienu fatalnom zavođenju Ravmonda Colliera. »Imaš što dodati?« »Aha, imam«, reče Robbins. »Ima nešto što možda trebaš znati. Možda ti to neće biti važno, ali se ja nadam da hoće.« Kad je oklijevao, Wick radoznalo slegne ramenima. Robbins pogleda preko ramena prema staji te reče tihim glasom: »Nakon toga s Collierom, Rennie nije nastavila gdje je stala. Nije više bila onakva kakva je bila prije toga.« Wick nij£ komentirao nego ga pričeka. »U pravu si, Threadgille, uopće te ne poznajem, ali znam da si nevolja. Čitam novine. Gledam TV.
Nimalo mi se ne sviđa što se motaš oko Rennie.« Zaluđenost 369 »Baš mi je žao. Ti u tome nemaš glasa.« »Posebno jer to ima veze s onim tipom Lozadom.« »Pa zbog njega se i motam ovuda.« »To je jedini razlog?« Oči mu se upilje u Wickove. »Corinne i ja se već dugo vremena skrbimo za Rennie. Ne planiramo sad prestati.« On nagne glavu, pri-bliživši se. »Imaš veliku pljucu i velika usta, ali si gluplji od ovog stupa za ogradu ako ne shvaćaš što ti govorim.« »Shvatio bih da to samo kažeš.« »Dobro. Rennie se namučila da dođe do ovoga što je postigla u svome poslu. Gledao sam je kako izaziva sreću na konjskim leđima onako kako se ne bi usudili ni iskusni kauboji i kaskaderski jahači. Putovala je na druge strane svijeta, odlazila na mjesta gdje su ratovi i Bog zna kakve sve gadne boleštine i nikad nije pokazala ni truna straha.« »Ali«, rekao je, zakoračivši korak bliže, »nisam je nikad vidio u društvu muškarca. A još je manje jednom dopustila da tu provede noć.« On pogleda Wic-kove gole grudi i značajno pogleda u njegov šlic koji je bio žurno zakopčao. »Nadam se da si dovoljno pristojan, dovoljno muškarac, da se možeš nositi s tom odgovornošću.« Kad se Rennie vratila iz obora, Wick je promatrao kavu kako kaplje iz košarice s filtrom u staklenu posudu. Golih grudi i bos, imao je na sebi samo traperice. Pištolj mu je ležao na kuhinjskom ormariću pokraj staklenke s kavom. Ništa od toga nije bilo usklađeno s njezinom sigurnom, poznatom kuhinjom i sve ju je to uznemiravalo. »Nešto nije u redu s aparatom za kavu?« 370 Sandra Broun On tugaljivo odmahne glavom. »Samo sam toliko nestrpljiv da brojim kapi.« »I meni to dobro zvuči.« Ona izvadi dvije šalice iz kredenca. »Spats je dobro?« upita on. »Baš kako je Toby rekao.« »Mrzi me iz dna duše.« > Ona mu doda šalicu. »Ne budi blesav.« »Nisam. I nisu mi povrijeđeni osjećaji zbog toga. Samo sam izrekao činjenicu. Je li otišao kući?« »Upravo sad.« Posljednje su kapi kave ižuborile u prozirnu posudu. Wick joj napuni šalicu, upozorivši »Ovo je murjačka kava. Jaka je.« »I doktori piju istu.« Ona gutne i pokaže mu palac gore. »Toby jako ozbiljno pazi na tebe. Upozorio me da držim svoje prljave šape što dalje.« »Nije ništa takvoga rekao. Znam da nije.« * »Ne tim riječima.« Ona srkne još nekoliko gutljaja svoje kave te odloži šalicu na ormarić. »Okreni se da ti pregledam ranu.« On se okrene, položi jastučiće dlanova na rub ormarića i nagne se naprijed. »Ne možeš mene zavarati. Hoćeš mi samo pogledati dupe.« »Već sam ga vidjela.« »I?« »Vidjela sam i bolje.« »E, sad su mi povrijeđeni osjećaji.« Ljudsko je tijelo skrivalo rijetko koju tajnu za Ren-nie. Proučavala ga je, naučila ga, vidjela u svakakvom stanju, veličini, boji i obliku. No jučer kad je vidjela čitavo Wickovo tijelo ispruženo u svom krevetu, ostaZaludenost 371 vilo je dojam na nju. I to ne s medicinskog stajališta. Njegov je torzo bio dug i vitak, udovi lijepo proporcionalni. Nijedno tijelo koje je ikad vidjela nije imalo njegovu privlačnost i namučila se prizvati profesionalnu rezerviranost kad ga je dotakla. Ona skine stare povoje i nježno pritisne rez. »Osjetljivo?« »Samo kad pritisneš. Počinje me svrbjeti.« »Znak zarastanja. Medicinsko čudo, s obzirom na tvoj nedostatak ležanja.« »Kad ćeš izvaditi šavove?« »Za nekoliko dana. Budi miran i popij kavu do kraja. Mogu ti odmah očistiti ranu tijekom jednog od tvojih rijetkih perioda mirovanja.«
»Bez injekcija«, viknuo je za njom dok je izlazila iz sobe. Donijela je pribor s kata i u stvari se iznenadila kad ga je našla na istome mjestu kad se vratila. To mu je i rekla. »Liječnička naredba.« »Da, ali ne mogu vjerovati da si poslušao. Niste baš idealan pacijent, gospodine Threadgill.« »Zašto se Toby i Corinne Robbins tako zaštitnički ponašaju prema tebi?« »Poznaju me otkad sam bila mala djevojčica.« »Kao i hrpa drugih ljudi u Daltonu. Ne vidim nikoga drugoga kako bdije nad tobom i rastjeruje satire poput mene.« »Sumnjam da Toby Robbins zna što je satir.« »Ali ti znaš, je li tako, Rennie?« »Ti nisi satir.« »Je li Raymond Collier bio?« Mamio ju je, pokušavajući je natjerati da govori o 372 Sandra Broivn tome. Nije bila spremna razgovarati o tome. Sumnjala je da će ikad biti spremna razgovarati o tome s Wic-kom. Gdje bi uopće počela? S danom kad je otkrila očev preljub? Može li predočiti Wicku tako da razumije koliko je razorno bilo shvatiti licemjerje s kojim je živjela i glupo ga prihvaćala? Ili bi počela s Ravmondom? Kako ju je znao slijediti. Kako njegov čeznutljivi pogled nije silazio s nje ako su bili u istoj skupini ljudi, uključujući i njegovu ženu. Kako se gnušala njegovih telećih očiju i vlažnih dlanova prije negoli je shvatila da njegovu opsesiju može iskoristiti kako bi kaznila svog oca. Ne, nije mogla o tome razgovarati s Wickom. »Eto«, rekla je stavljajući novi zavoj na rez. »Gotovo i ovaj si put stvarno bio prilično raspoložen za suradnju.« Prije nego se mogla odmaknuti, on uzme po jednu njezinu ruku u svaku svoju i povuče ih oko sebe na prednji dio svojega tijela, tako da ga je grlila odostraga. »Što radiš, Wick?« »Tko je bio tvoj idealni pacijent?« • Ona zanemari pitanje laganim smijehom, što nije bilo lako postići s grudima prilijepljenim uz njegova leđa, ruku raširenih preko kovrčavih dlaka na njegovim prsima i njezinom nutrinom koja je postajala sve toplija od kontakta s njegovim trupom. Poklopio je njezine dlanove svojima, držeći ih zarobljene uza se. Njegova koža - ne njegov epider-mis, njegova koža - bila je topla i živa uz njezine dlanove. Pod svojim je lijevim dlanom mogla osjetiti snažno kucanje njegova srca. Za nekoga naviknutog na svakodnevno slušanje otkucaja, njegov je ritam Zaluđenost 373 imao čudan učinak na nju. Zbog njega je i njezino kucalo brže uz snažne mišiće njegovih leda. »Ne bismo li se trebali spremati na odlazak, Wick? Mislila sam da ti se žuri krenuti.« »Tvoj idealni pacijent. Želim čuti o njoj ili njemu ili ćemo stajati ovdje dok to ne čujem, a znaš da sam dovoljno tvrdoglav da to i mislim.« Kako bi to naglasio, stisne njezine ruke uz svoje bokove, time je natjeravši da ga čvršće zagrli. Predajući se, ona nasloni čelo u plitku udubinu između njegovih lopatica. Ali, bilo je daleko preugodno, daleko prelijepo, pa je trajalo samo nekoliko kratkih sekunda prije nego je podigla glavu. »Bila je ona. Tridesečetverogodišnja žena. Bila je žrtva napada na Svjetski trgovački centar. Ja sam 11. rujna bila u Philadelphiji, na nekoj konferenciji. Odvezla sam se ravno u New York i stigla kasno te večeri.« »Ona je bila jedna od nekoliko ljudi koji su još živi bili izvučeni iz ruševina, ali su njezine ozljede bile teške i brojne. Radila sam na njenim unutrašnjim ozljedama. Jedan joj je specijalist amputirao nogu. Dvadeset četiri sata nismo znali ni kako se zove. Nije sa sobom imala nikakvih dokumenata i nije bila dovoljno lucidna reći nam tko je. Ali je podsvjesno znala da joj se pomaže. Svaki put kad bih je primila za ruku, pokušavajući joj dati do znanja da je na sigurnom, da se netko brine za nju, ona bi stisnula moju.« »Naposljetku je došla k svijesti dovoljno da nam kaže svoje ime, koje smo onda pronašli medu tisućama koje su dostavile obitelji, očajnički tražeći informacije. Bila je iz Ohia i bila je na službenom putu. 374 Sandra Broivn Njezin suprug i troje djece imali su dirljiv ponovni susret s njom u bolnici. Ured svega toga ona je pogledala mene. Njezine su oči govorile takvom rječitošću da nije ništa trebala reći.« U nekom je trenutku tijekom svoje priče, ona naslonila obraz na Wickova leđa. On je milovao njezine
ruke koje su i dalje počivale na njegovim grudima. »Spasila si joj život, Rennie.« »Ne«, rekla je muklo. »Nisam mogla. Umrla je dva dana kasnije. Znala je da će umrijeti. Rekli smo joj da je upitno može li preživjeti tako golema oštećenja. Zahvalila mi je što sam joj produljila život dovoljno dugo da vidi svoju obitelj. Željela se pozdraviti s njima. Trebala joj je snaga volje i strahovita hrabrost da preživi i toliko dugo. Njezina je ljubav prema njima bila jača od njezine boli. Pa, kad si me pitao tko je moj idealni pacijent, odmah sam se nje sjetila.« Nekoliko je trenutaka prošlo prije nego on reče: »Mislim da ste izuzetni, doktorice Newton. Nije ni čudo što Robbinsovi imaju tako visoko mišljenje o vama.« Ona prepozna izjavu kao prijelaz. Želio je znati za njezinu vezu s Tobvjem i Corinne, a ovo je bio njegov zaobilazni način pitanja. Što bi lošeg bilo u tome da mu kaže toliko? Vjerojatno je ionako znao. Moguće da mu je Toby rekao tijekom njihovog dugog razgovora kod ograde obora, a Wick je želio čuti njezinu verziju. Ovaj put kad je čelo naslonila između njegovih lopatica, tamo ga i ostavi. »Nakon Ravmonda Col-liera, roditelji su me upisali u internat u Dallasu. Prvi Božić koji sam provela tamo, oni su proveli u Europi. Majka je rekla da ne želi ići, ili je tako tvrdila. Zaluđenost 375 Ali s T. Danom nije bilo prepiranja. Kao dio moje kazne za sve probleme koje sam prouzročila, ostavili su me u školi da sama provedem blagdane.« »Nekako su Toby i Corinne to saznali. Pojavili su se na božično jutro. Doveli su svoju djecu, donijeli oblizeke, poklone i pokušali me usrećiti. Od tada se uvijek brinu za moju sreču. Ako se on doima kao pre-zaštitnički nastrojen, mislim da je to zbog toga što me još uvijek vidi kao usamljenu, napuštenu djevojčicu na Božić.« »Što se onoga dana dogodilo u radnoj sobi tvoga oca, Rennie?« Ona podigne glavu i izvuče ruke ispod njegovih. »Ako idemo u Galveston, trebali bismo poći.« On se okrene i primi je za ramena. »Što se dogodilo, Rennie?« »Wesley će mene okriviti za bilo kakvo kašnjenje«, bio je njezin jedini odgovor. »Je li te silovao? Pokušao?« Razljučena upornošću, ona se otrese njegovih ruku. »Bože, nikad ne odustaješ!« »Je li?« »Nije li to moj otac rekao policiji?« »Je. A iz ono malo što znam o T. Danu Nevvtonu, laganje bi mu bio najmanji grijeh. On bi lagao policiji i smješkao se radeći to. A sad, zbog čega si ustrijelila Raymonda Colliera?« »Zašto je to važno?« »Važno je jer ja to želim znati, kvragu! Važno je jer si ti tako prokleto odlučna očuvati tajnu koju je pokopao novac tvoga tate. I važno je zato što živim s dvodnevnom erekcijom s kojom ništa ne mogu učiniti. Ne 376 Sandra Broivn bez optužbi da te navlačim i ne bez prijetnji smrću tvoga susjeda Tobvja.« Stjerao ju je u kut, doslovno - bila je uhvaćena u pravi kut između sastavnih kuhinjskih elemenata - i emocionalno ju je stjerao u kut, također. Izašla je ratoborna. »Ravmond me nikad ni na što nije tjerao. Ni tog popodneva. Nikada. Ako želiš izmisliti mit o pokušaju silovanja jer ga to na neki način sterilizira u tvojim očima i zato se bolje osjećaš zbog mene, onda dobro. Ali nije bilo tako.« »Ravmond i T. Dan su postali partneri u nekakvom zemljišnom poslu kad je meni bilo četrnaest godina. Počeo je često dolaziti, provoditi vrijeme s nama. Znala sam kakav učinak imam na njega. Nemilosrdno sam ga mamila. Pod krinkom osjećajnog starijeg muškarca, iskorištavao je svaku priliku da me dotakne. Ja sam ga poticala i kasnije se tomu smijala. Imao je tu... tu golu žudnju koju sam ja smatrala urnebesnom.« Zastala je udahnuti. »Još uvijek misliš da sam 'izuzetna', Wick? Čekaj samo. Ima još.« »Prestani, Rennie.« »O, ne, želio si znati. Želio si olakšanje za svoju erekciju. E, pa ovo će je izliječiti. Dvije godine sam mučila tog jadnika. Onda sam se, otprilike tjedan dana prije toga groznoga dana, posvađala s ocem. Više se čak ni ne sjećam što sam napravila, ali mi je uzeo ključeve od auta i zabranio mi izlaske na mjesec dana.« »Pa sam mu vratila spavajući s njegovim poslovnim partnerom. Tako je, Wick. Nazvala sam Ravmonda iz motela i rekla mu da, ako me želi, može me imati, ali da mora odmah doći. Čekala sam ga.« Začuđenost 377
Ona obriše suze srama sa svojih vrelih obraza, ali je sad bilo prekasno da stane. Riječi su nastavile navirati iz nje. »Ravmond je došao u motel i ja sam otišla u krevet s njim. Jednako kao što sam otišla u krevet sa svima njima. Sve što si čuo o Rennie Newton je istina. Vjerojatno nisi čuo ni djelić od onoga što bi se dalo ispričati. Jednom kad mi za vratom ne bude dahtao ubojica, naći ćemo se i popiti bocu vina, a ja ću te upoznati s detaljima svih svojih seksualnih eska-pada. Bit će to kao pričanje priča o duhovima, samo bolje.« »Ali ova priča, čini se, tebe svrbi da je otkriješ. Nije ni čudo, jer je to bilo najgore što sam ikad učinila. Tatica me kaznio, ali sam mu ja pokazala, nisam li? Pokazala sam mu i to dobrano.« 378 Sandra Brouin Poglavlje 28. s? fe Prema onome što je rekao, Wesley je odahnuo kad je čuo da su ona i Wick sigurno proveli noć i da Lozadi nije bilo traga. No otkad su otišli s ranca, nazivao je Wicka u polusatnim intervalima iako ga je Wick uvjeravao da će biti obaviješten ako opaze Lozadu na bilo kojem mjestu tijekom svoje duge vožnje do Galvestona. Wick je inzistirao da idu njegovim kamionetom, i inzistirao je da on vozi. Bio bi to težak i iscrpljujući put za njega kao putnika. Vožnja će dodati još više stresa i napetosti, ali se nije svađala s njim oko toga. Izbjegavali su uopće razgovarati. Napetost među njima nakon posljednjeg razgovora bila je tako nategnuta da bi jedna kriva riječ mogla uzrokovati pucanje poput previše nategnute gumene vrpce. A Wick je ponovo počeo nositi jednu oko zglavka. Ona je zurila kroz suvozački prozor, nezainteresirano promatrajući pejzaž koji je jurio pored njih kad njegov mobitel zazvoni n-ti put. »Isuse, Orene, smiri se«, kaže on. Začuđenost 379 »Prenesi detektivu moje najtoplije pozdrave«, reče ona glupirajući se. »Aha?« Rennie smjesta osjeti promjenu u Wicku. Okrene se od prozora i vidje da se njegova slobodna ruka stegla oko volana i usne su mu se stegle u tanku, ravnu liniju. Glas mu je, s druge strane, bio neprikladno ugodan. »Gle, gle, gle, Ricky Roy. Nisam te vidio neko vrijeme. Naravno, zadnji put kad smo boravili u istom prostoru, nisam te baš vidio, što kažeš?« Samo spoznaja da je Lozada s druge strane veze u Rennie izazove drhtanje. Strah koji je osjetila one večeri u svojoj kuhinji još uvijek je bio svjež u njezinu pamćenju. Da je bio grub ili da je divljao, ne bi je ni izdaleka toliko uplašio, ali je njegova samodopadnost bila užasavajuća. Wick usmjeri kamionet s autoceste. »Strašno mi je što ja moram biti taj koji će ti reći, Ricky Roy, ali ubosti nekoga u leđa stvarno je kukavička stvaj koju si učinio.« Kad se kamionet posve zaustavio, on prebaci mjenjač na oznaku za parkiranje. »Ali sad sam ko nov. Šteta što ne mogu reći isto za Sally Horton. Sally Horton, seronjo. Sjećaš se. Cura koju si ubio one noći kad si pokušao ubiti mene.« Rennie je mogla čuti Lozadin svilenasti smijeh kako dopire iz telefona. Ona otkopča svoj pojas, primakne se Wicku i mahne mu da odmakne slušalicu od uha tako da i ona može slušati. »Sigurno si i dalje na nekim tabletama protiv bolova koje mijenjaju um, Threadgille«, rekao je. »Ne znam o čemu pričaš.« 380 Sandra Broivn »Daj da ti onda pojasnim. Ti si kukavički ubojica žena.« Lozada je bio prepametan da bi nasjeo tako očitom mamcu. »Čitao sam da si jedva preživio nekakav napad, i da bi umro da nisi odlično zbrinjen u hitnoj službi.« »Rennie Newton je odlična kirurginja.« »I dobra ševica, također.« Rennie je reagirala kao da ju je udario. Pogleda Wicka, ali je mogla vidjeti samo vlastiti odraz u staklima sunčanih naočala. .„ »Je li ona sad s tobom?« upita Lozada. »Da nije, ne bi me zvao, je li?« »Čudno, što kažeš? Da ti i ja dijelimo ženu. Iako«, nastavio je glatko, »nije iznenađujuće da Rennie privlačimo obojica. Uzbuđuje ju opasnost. Kao kad je umro njezin prijatelj doktor Howell. Opisala mi je nasilan način na koji je umro i sva se ovlažila tijekom pričanja.« Rennie krene /grabiti telefon, ali joj Wick zgrabi zglavak i odgurne ruku u stranu. Bijesno odmahne glavom. »Tad smo samo drugi put bili zajedno«, reče Lozada. »Te je noći stvarno bila divlja. Čak sam se i ja
jedva nosio s njom.« »To me ne iznenađuje«, reče Wick kao da mu je dosadno. »Uvijek sam mislio da je tvoje oružje za ubijanje zamjena za fizičke nedostatke.« Lozada sikne.»Ovo je bio jeftin udarac. Nedostojan čak ni tebe.« »U pravu si. Trebao sam te odmah nazvati impotentnim Ijenokurcašem.« Lozada se smijao. »Stvarno te smeta što sam je ja Zaladenost 381 imao prvi, ha? Kladim se da se pitaš kakav si u usporedbi. Jedanput sam je natjerao da svrši samo ližući joj bradavice. Možeš li to?« Rennie pokrije uši, ali je još uvijek mogla čuti Wicka kako govori: »Znaš, Ricky Roy, počinjem misliti da mi se upucavaš sa svim ovim prljavim pričama. Što si uopće htio ovim pozivom?« Nije čula što je Lozada rekao, ali je Wickov odgovor na to bio: »Krivo. Da si završio s njom, ne bi me zvao. Ljubomoran si i ne možeš podnijeti to što je ona sada sa mnom. Krepaj od muke, šupčino.« On prekine vezu i praktički baci telefon na komandnu ploču, silovito psujući. »Laže«, reče ona hrapavim glasom. On prebaci u voznu brzinu, provjeri nadolazeći promet i uključi se na autocestu. »On laže, Wick.« On ni dalje nije reagirao. »Manipulira tobom i ti mu to dopuštaš!« Na to se okrene prema njoj i mogla je osjetiti kako mu oči pretražuju njezine iza sunčanih naočala. Ali sve što je rekao bilo je »Priveži svoj pojas.« Premda mu se nije svidjelo što mu je Wick Thread-gill poklopio slušalicu, Lozada se kikotao isključujući svoj telefon. Pozivom je postigao što je htio. Jedina još bolja stvar bila bi čuti razgovor koji se sad odvijao među njima. Volio bi znati je li se sjeme sumnje koje je posijao ukorijenilo u Threadgillovu umu. Rennie je vjerojatno slušala razgovor. Poricat će sve i Threadgill će shvatiti da teško može povjerovati njezinu nijekanju. Posebno zato jer je znao sve, ako 382 Sandra Broivn ne i više od onoga što je Lozadina osobna istraga otkrila o mlađahnoj Rennie Newton. U nekom je drugom životu mogao biti murjak, razmišljao je filozofski. Definitivno je imao instinkte tajnog istražitelja. Okrenuo je te intuitivne vještine sto osamdeset stupnjeva da služe njegovim vlastitim potrebama, ali bi bio jednako dobar istražitelj kao Oren Wesley ili Joe Threadgill ili mali braco Wick. I, za razliku od njih, on nije bio sputan savješću ili zakonitošću. Na primjer, da konobarica u kafiću Wagon Wheel u Daltonu nije bila onako spremna na suradnju, možda bi je slijedio kući i izmuzao odgovore iz nje prije nego je ubije. No, kako je ispalo, Crvstal je bila nadiruća fontana informacija. Ispočetka je smatrala zanimljivim to što se već drugi čovjek u nekoliko tjedana raspitivao o Rennie Newton. »Čudno da pitate za nju.« Lozada je prčkao po svom tanjuru masnih enchi-lada i nonšalantno upitao: »Kako to?« »Nema dugo je bio tu jedan momak. Mislim da je bila nedjelja. Poznavao ju je s faksa, tako je rekao. Bio je stvarno slatkica.« Namignula je. »Rennie je propustila njega, jednako kao što je on propustio nju, gospodine Visoki, Tamni i Zgodni.« »Hvala vam. Kako je onaj drugi frajer izgledao?« Opisala je Wicka Threadgilla, od one njegove plave kose do izlizanih kaubojskih čizama. Kad je rekao Crvstal da je taj san snova murjak, uvrijedila se. »E, to me stvarno može raspizditi«, uzviknula je. »Popušila sam svaku riječ njegova sranja!« Rekao joj je da je Wick istražitelj nekog ljigavog Zaluđenost 383 odvjetnika koji se bavi slučajevima nesavjesnog liječenja. »Njegov je isključivi posao iskapanje gadosti o liječnicima koji svjedoče za obranu.« Crvstal popuši priču jednako kako je popušila i koji god joj je već štos Threadgill servirao. »Ne krivite sebe, Crvstal. On zna biti jako uvjerljiv.« »Vraški točno. Sigurno zbog onih svojih velikih plavih očiju.« Pogled joj postane oprezan. »I vi ste nekakav istražitelj?« On joj uputi svoj najljepši osmijeh. »Ja sam pisac slobodnjak. Radim na članku o doktorici Newton. O njezinu dobrovoljnom radu u nerazvijenim zemljama.« »Pa, ako mene pitate, sav njezin dobrotvorni rad neće nadoknaditi njezine prošle psine«, rekla je pravednički frknuvši. Zatim ga je sljedećih pola sata ludo zabavljala pričama o seksualno nezasitnoj Rennie Nevvton. »Ne bih rekla da smo se trebali iznenaditi kad je ubila jadnog starog Ravmonda.« O, da, njegov je jučerašnji izlet u Dalton bio vrlo koristan i informativan. Čak je dobio i komad pite od
čokolade i puslica, umotan za ponijeti kući. I Weenie Sawyer se stvarno iskazao. Prijetnja škorpionom dobavila je svakakvih informacija, poput novih i korisnih činjenica o Wicku Threadgillu, uključujući mjesto njegove posljednje naplate kreditnom karticom, koje se slučajno nalazilo u gradu u kojem je, prema ostalim računalnim podacima, Rennie Nevvton rođena i odrasla. Također je saznao koliko je poreza na imovinu plaćala za svoj ranč u susjednom okrugu, da je odlična jahačica i da se natjecala na rodeu u disciplini utrkiva384 Sandra Brown nja oko bačava u svom rodnom gradu. To jest, kad se nije ševila iz rekreacije. Sada, osjećajući uzbuđenje zbog uspjeha svog telefonskog poziva bivšem murjaku, on pojača jačinu na CD playeru u svom terencu i duboko udahne, pitajući se kad će uloviti prvi dašak priobalnog zraka. Wick otključa vrata i gurne ih da se otvore na hrđa-vim šarkama. Pokaže joj da uđe. »Ne očekuj previše.« »Bit će u redu.« »Ja ne zarađujem šesteroznamenkastu plaću kirurga.« »Rekla sam da je u redu.« »Kuhinja je tamo. Spavaća soba i kupaonica ondje. Osjećaj se ko doma.« »Htjela bih se istuširati.« »Na jamčim za toplu vodu. Čisti ručnici - ako ih ima - bit će u ormariću iznad školjke.« Bez ijedne druge riječi ona prođe kroz vrata spavaće sobe, zatvarajući ih za sobom. »Nema veze, Vaša Visosti, sam ću unijeti torbe«, mrmljao je. Vrati se do kamioneta, svjesno se podsjećajući da se prirodno ponaša i ne traži okolo policijske djelatnike postavljene da ih nadziru. Povuče dvije torbe s korita kamioneta, lecnuvši se od probadajućeg bola u leđima. Dvaput se Rennie ponudila voziti. Prvi put je odbio ponudu i pristojno joj zahvalio na ljubaznosti. Drugi put se obrecnuo na nju. To je bilo nakon Lozadina poziva, kad se njihova napeta tišina pretvorila u neprijateljski suživot. Tri su se posljednja sata činila kao trideset. Napetost je pronašla njegovu slabu Zaluđenost 385 točku i ugnijezdila se. Svaki put kad je osjetio i najmanji grč, opsovao je Lozadu. Bez obzira prema privatnosti svoje gošće, on gurne vrata spavaće sobe i ude. Mogao je čuti kuckanje slavina u kupaonici. Gola i nasapunana Rennie bila bi najbolja stvar koja je ikad svojom prisutnošću počastila taj tužni tuš, ali bi si učinio uslugu kad ne bi mislio o Rennie, bilo goloj, bilo nasapunanoj, bilo uopće. On baci torbe na krevet pa priđe komodi i otvori donju ladicu. Ispod zgužvane hrpe svojih najstarijih i najugodnijih gaća pronađe mikrofon i odašiljač koji mu je tamo ostavljen. Wesley mu je rekao gdje će biti skriveni. Održavat će ga u neprestanoj vezi s ekipom za nadziranje. On ubaci uložak u uho i progovori u minijaturni mikrofon. »Ovdje smo.« »Prijam. Vidimo vas.« »Tko je to?« »Peterson. Ja vodim operaciju.« »Threadgill.« »Drago mi je.« »Gdje ste?« »Bolje da ne znate«, reče Peterson. »Ne želim vas dovoditi u napast da me potražite i odate nas.« »Hej, Wick, kako ste putovali?« »Dugo. Tko je to?« »Plum.« »Hej, Plum. Nisam znao da je Oren poslao ikoga od svojih dečki.« »To je združeni napor policije iz Fort Wortha i Gal-vestona. Lozada je bio osumnjičenik u jednom slučaju ubojstva ovdje. Glavonja iz organiziranog kriminala 386 Sandra Brown koji je tu pokušao dovesti legalizirano kockanje. Neki kažu da je crkvena skupina unajmila Lozadu.« »Ja bih glasovao za glavonju suparničke zločinačke organizacije.« »I ja«, reče Plum. »Nijedna crkvena skupina si ne bi mogla priuštiti Lozadu. U svakom slučaju, to je ovdje neriješeno ubojstvo u njihovim spisima pa su nam bili spremni pomoći.« »Drago mi je što si tu, Plum. Hvala Bogu da si ti, a ne Thigpen.« »Poljubi me u dupe, Threadgill.« »O, Isuse«, jaukne Wick. »Recite mi da nije.«
»I, kad si već kod toga, poljubi slatko doktoričino dupe za mene.« »Za to se ja javljam«, reče neki anonimni glas. »Životinje«, režao je jasan ženski glas, očito policajke. Thigpen reče: »Hej, Threadgill, ostavi mikrofon uključen. Hoćemo sve čuti.« »Dobro, to je to«, ubaci se Peterson oštro. »Zašu-tite, svi, osim ako nemate što izvijestiti.« »Pa-pa, dječaci i djevojčice. Dobru zabavu«, dražio je Wick. »Goni se«, čuo je Thigpena kako šapće. Ostavio je slušalicu u uhu kako bi mogao čuti njihova upozorenja, ali je isključio mikrofon. Rennie se pojavi iz kupaonice, umotana u ručnik. Kad ga je ugledala, naglo stane. »Zaboravila sam da mi je torba još uvijek - « On pokaže prema krevetu. »Oh. Hvala ti.« Mogao joj ju je odnijeti. Nije. Mogao se ispričati i izaći iz sobe. Nije. Umjesto toga, pustio ju je da prijeđe preko sobe, uzme svoju torbu i odnese je sa Zaludenost 387 sobom u kupaonicu, što je učinila zadivljujućim ponosom za ženu mokru od glave do pete, pokrivenu samo jednim od njegovih niškoristi ručnika. Pogled straga bio je jednako dobar kao i sprijeda i on je vraški uživao u njemu, iako se s nelagodom pitao pretvara li se to on u vitkiju, čistiju Pigpenovu verziju. Wick je bio u kuhinji kad mu se pridružila Rennie. »Je li ovdje nešto umrlo?« On je pogleda preko ramena. »Otvoren paketić salame. Našao sam je u donjoj ladici frižidera. Stvarno sluzavu. Želiš li večerati ovdje ili vani, dušo?« »Svjejedno.« »Ne, ti odluči, šećeru.« »Dobro, budući da si pitao, radije bih večerala ovdje da se ne moram dotjerivati.« »Voliš li odreske?« »Filet mignon.« »Naravno«, rekao je dodajući filete nečemu što je ona zaključila da mora biti popis namirnica za kupnju. »Samo najbolje za tebe.« »Ovakav misliš biti, Wick?« On je pogleda i nevino upita. »A kakav sam to?« »Sarkastičan. Podcjenjuješ. Jer bude li to tako, ja odlazim. Ti, Wesley i Lozada možete ići kvragu. Ne znam zašto sam uopće pristala na ovo. Lozada se vjerojatno neće ni pojaviti.« Wick se okrene od nje i zabulji kroz solju obložen prozor. »Varaš se, Rennie. Pojavit će se. Ne znam kako ni kada, ali će se pojaviti. Možeš računati na to.« Mračna uvjerenost kojom je govorio natjera je da poželi povratak njegova sarkazma. 388 Sandra Brown Barem je ozbiljan podsjetnik onoga zašto su ovdje uravnotežio njegovu spremnost za svađu koja je postojala od onog Lozadina poziva. Inzistirao je da ona pođe s njim u samoposlugu. Držeći joj vrata svog kamioneta, reče: »Ljubavnici u bijegu zajedno obavljaju razne zadaće i posliće.« Bilo joj je drago što je navalio da ide i ona. Kuća je bila depresivna i nije uživala u pomisli da ondje bude sama, iščekujući Lozadino pojavljivanje i znajući da je pod neprestanom prismotrom skrivenih policajaca. Čak se i sjedeći na suvozačkom sjedalu Wickova kamioneta osjećala uočljivom. Kad su stali na semaforu, ona reče: »Nisam primijetila da nas itko gleda.« »Tu su.« »Mogu li nas čuti?« »Ne ako ne uključim mikrofon.« Objasnio joj je funkciju sićušne, prozirne slušalice koju je nosio. »Govore li što sada?« »Plavi kombi dva auta iza, upravo nas je prepustio sivom taurusu ondje koji žmiga lijevo.« Ona se prisili ne pogledati i umjesto toga se nagne naprijed promijeniti stanicu na radiju. »Vrlo dobro, Rennie.« »Trudim se.« Dok se naslanjala, ona mu se nasmiješi. On je iznenadi posegnuvši preko sjedala i pogladivši joj obraz vanjskom stranom prstiju. »Za što je to bilo?« »Za pokazivanje. Za slučaj da murjaci nisu jedini koji nas imaju u vidu.« To je bila uznemirujuća mogućnost, pa se nije bunila kad joj je Wick prebacio ruku preko ramena i držao blizu dok su hodali od parkirališta u trgovinu gdje je igrao ulogu pažljivog i nježnog ljubavnika. Zaluđenost 389 Mnogo joj se smiješio, i gurkao je raspoloženo u ramena, ispitivao što misli o svemu što je stavio u košaricu i pravio se važan pred njom žonglirajući trima narančama.
Podijelili su kornet smrznutog jogurta, a kad su bili u redu za blagajnu, držao je Sports Illustrated jednom rukom i čitao članak dok mu je druga ruka masirala njezin vrat rastresenošću nekoga tko je to naviknut činiti. Da ih je ona promatrala, bila bi uvjerena da je to dvoje zaljubljenih ljudi, kojima je ugodno u njihovoj vezi. Sunce je zalazilo kad su se vratili u kuću. »Potpalit ću ugljen. Dok izgara, siđimo do mora.« »Nisam se sjetila ponijeti badić.« »Onda ćeš se morati kupati gola.« Prostrijelila ga je suzdržanim pogledom i krenula prema spavaćoj sobi. »Ponijela sam kratke hlače. Bit će dobre.« Kad je izašla nekoliko minuta kasnije, Wick je svoje traperice bio zamijenio parom vrećastih starih bermuda s uzetom u porubu. Nisko obješene hlačice još mu više rašire grudni koš, suze struk. Ona se namjerno potrudi ne gledati njegove preplanule, mišićave listove. On nju, s druge strane, pogleda jednim pogledom i kaže tiho, ali izražajno: »Prokletstvo.« Lice joj postane toplije. Presvukla se u crni pleteni top uskih naramenica i izblijedjele traper hlačice. Odjeća - ili možda Wickova reakcija na nju - još je više smete nego kad je bila pokrivena samo onim ruč-ničićem. »Idemo.« On se okrene i krene prema vratima. »Sto s onim?« Ona pokaže na komunikacijski ure390 Sandra Brown daj koji je ostavio ležati na stoliću za kavu pokraj pištolja. »Sranje. Skoro sam zaboravio.« Morao je opet obući košulju tako da može pričvrstiti mikrofon s unutrašnje strane ovratnika i sakriti tanku žičicu slušalice. Zataknuo je pištolj za pojas bermuda. Prekrio ga je dugi rub košulje. Držeći se za ruke, odšetali su do obale i zašli u snažnu golfsku struju. Bio je sumrak. Samo je nekoliko šetača bilo na plaži. »Bojiš se morskih pasa?« pitao je. »U ovako plitkoj vodi?« $ »Tu se događa većina napada.« »Nemamo li veću šansu da nas pogodi munja?« ;, »Ili kokne Lozada.« Ona ga povuče za ruku, zaustavljujući ga. Kad se okrenuo prema njoj, ona reče: »Lagao je, Wick. Ono što je rekao nije istina.« »Ššš.« Očito mu je netko nešto govorio u slušalicu. On je uvuče u čvrst zagrljaj i zaroni joj nos u vrat. »Čovjek u pokretu na sedmici, ali se ne okreći. Nastavi s glumom. Ali, ako se nešto dogodi, ako se čitav pakao rastvori, baci se u valove, Rennie. Razumiješ?« Ona kimne. On se povuče natrag, ali labavo zadrži ruke na njezinu struku. Struja im je nadirala kroz noge. Tijela im se zanjišu zajedno. Radi ravnoteže on stane u širi stav, postavivši njezine noge između svojih. Poljubi je u obraz tik ispod uha. Ruke mu krenu na njezine bokove. Sljedeći ih val ulovi netom iza koljena. Ona refleksno posegne za njim da ne izgubi ravnotežu. Mogla je osjetiti napetost njegovih bicepsa. Dobro je igrao svoju ulogu, ali je bio pripravan za akciju. Zaluđenost 391 Zatim on reče: »Nije naš čovjek.« Bila je to lažna uzbuna, ali su ostali kako su i bili, s njezinim rukama položenim na njegovim nadlakticama, a njegovim na njezinoj stražnjici. Ispod njezinih nogu pijesak se premještao sa strujom. Osjećala se kao da gubi tlo pod nogama i kao da je jedina čvrsta stvar u svemiru u ovom trenutku Wickov plavi pogled. »Lagao je, Wick.« »Znam. Ja - « . .f ^_;i »Znaš li?« »Na nekoliko minuta - « »Povjerovao si mu.« »Ne stvarno. Dobro, nasjeo sam mu na možda nekih pola sekunde. Vjerojatno je pogodio da slušaš i rekao one stvari da te posrami. Ali čak i da nisi slušala, znao je da će me to isprovocirati. I je. Pogodio me i ponašao sam se kao kreten. Shvatio sam to nekih devedeset sekunda kasnije, ali sam bio - « »Pretvrdoglav priznati?« »Smijem li ja ovdje dovršiti rečenicu?« »Oprosti. Što si htio reći?« »Htio sam reći da je način na koji je govorio o tebi meni dovoljan razlog da ga poželim ubiti. I da...«
»Što?« »Da ću te sad poljubiti i potruditi se da izgleda kao da to mislim.« On sagne glavu i smjesti svoja usta na njezina. Jezik mu s lakoćom klizne iza njenih usana i krene na njezin u nečemu što se osjećalo kao ritual sjedinjenja, prastar i elementaran. Val je iznenadi s leda i gurne prema njemu. Udare jedno o drugo. I tako ostanu. 392 Sandra Broivn »Oh, čovječe«, promrmlja. Prsti mu se jače stegnu na njezinim kukovima, čvrsto je držeći uza se. Nalet vreline proširi se njezinom nutrinom. Sve je bilo predobro. Pa se ona povuče. »Wick, ne mogu...« Riječi joj zastanu u grlu. »Ne mogu održati ravnotežu.« On je odvoji od sebe. »Ovo je ionako dovoljno zasad.« No dok su hodali natrag prema kući, lice mu je bilo strogo i nepomično, korak dug i ljutit, a ona ni jednog trenutka nije vjerovala da je bilo dovoljno. Začuđenost 393 Poglavlje 29. Bili su tako smiješno prozirni. Jesu li one seljačine u »tajnom« izvidu stvarno mislile da ih neće opaziti? Baš su mogli odjenuti i svjetleće prsluke. Ona krupna kučka i njezin dlakavi kompanjon koji su prevlačili detektore metala po pijesku. Ma molim vas. I onaj debeli koji peca s doka. Šešir mu je prenov i tehnika prenespretna. Tri frajera i jedna cura koji su roštilj ali u prikolici kamioneta isuviše su se previše trudili zabavljati. Ostali su bili jednako očigledni. Lozada ih je sve opazio sa suvozačkog sjedala vozila posrednice za prodaju nekretnina. Bilo joj je oko pedeset godina, ponašala se prijateljski i rado bi bila udovoljila svakoj njegovoj želji. Spazio je njezin reklamni pano koji ju je oglašavao kao najuspješnijeg posrednika za nekretnine na Galvestonskom otoku. Nazvao ju je iz svoga auta. Zahvaljujući istraživanju Weenieja Sawyera, znao je lokaciju Wickove kuće. Njezinu je blizinu spomenuo zemljištarki kao područje u kojem je zainteresiran kupiti zemljište za gradnju kuće na plaži za 394 Scmdra Broivn svoju ženu i četvero djece. Zahtijevao je sastanak kasnije navečer. Našli su se u njezinu uredu i ona ga je ovamo dovezla u jednom od kombija koji su pripadali kompaniji. Logo sa strane vozila bio je poznati prizor; bio je oblijepljen po čitavom otoku. Policija ga neće dvaput ni pogledati. Sada, dok je brbljala o izvrsnim prilikama za investiranje u zemljište na žalu, Lozada je nalazio murjake na plaži. Odbacio ih je kao beznačajne amatere i usredotočio se na Rennie i Wicka. Kako hodaju po vodi. Drže se za ruke. Kako slatko. Kako romantično. Sve inscenirano da ga se izmami i pljusne nekom spačkanom optužbom. Ali ono što ga je stvarno grizlo bilo je to što ova njihova novootkrivena romansa nije samo beskorisna policijska operacija, kako je ispočetka mislio. Bila je stvarna i, kao takva, bila je uvreda. Tlak mu skoči kad je vidio Wicka kako je pipa. Čak je i s ove udaljenosti mogao reći da njihov poljubac nije gluma. Što je samo potvrdilo da je Rennie kurva. I bila je kurva od svoje rane mladosti. Širila je noge svakom klipanu u onom jadničkom malom gradu u kojem je odrastala, a sad ih je širila i za Wicka Threadgilla, samo nekoliko dana nakon što joj je Lozada izjavio svoju naklonost. To je sada tužno zažalio. Zašto prije nije shvatio da je kurva, da ne zaslužuje ni njega niti njegovu pažnju? Zavarala ga je. Tijekom njegova suđenja primijetila je kako ga privlači i igrala je igre s njim. Iskoristila je svoje hladno, nezainteresirano držanje da ga izaziva i učini se poželjnom. E, pa više je nije želio. Pokazala se nedostojnom. Zaluđenost 395 Oh, i dalje ju je želio poševiti. I kad bude, potrudit će se da je boli. Kad bude završio s njom razumjet će da se nitko ne igra s Lozadom i izvuče se bez posljedica. Možda će natjerati Threadgilla da gleda. O, da. Threadgill će skupo platiti jer je uzeo ono što je Lozada smatrao svojim. »Gospodine Smith?« »Da?« »Pitala sam vas imate li već sređeno financiranje.« Gotovo je zaboravio da je posrednica za nekretnine ovdje. Okrene se prema njoj i ozbiljno razmisli o tome da joj krene vratom. Brzo i bezbolno bila bi mrtva i on bi se riješio nešto pritiska. No nikad nije dopuštao da spontanost nadvlada zdravo rasuđivanje. Imao je više samodiscipline od toga.
Odgovarajući u maniri dobroćudnog gospodina Smitha, on kaže: »Financije ne bi bile nikakav problem.« »Odlično.« Ona se baci u sljedeću fazu svoje prodajne strategije. Morat će uskoro okončati ovaj sastanak. Iz sigurnosti kombija vidio je sve što je trebao vidjeti. Sumrak se pretvorio u potpuni mrak, njegovo omiljeno vrijeme. Veselio se predstojećoj, aktivnoj noći. »Kako ti je prijao odrezak?« »Savršeno.« »Drago mi je što ti se svidjelo.« Wick podboči nadlaktice na rub stola i zakotrlja čašu vina među dlanovima. »Merlot je bio dobar izbor.« »Da, bio je.« »Što se ne bi moglo reći za čaše.« Njegova zbirka 396 Sandra Broivn rasparene staklenine nije uključivala vinske čaše, pa su pili iz onih za sok. : »Ne smeta mi.« ; Vrtio je tekućinu boje rubina u čaši. »Znaš štp mislim?« »• »Što?« f »Da je ovo spoj naslijepo, bio bi totalni krah.« Ona se tugaljivo nasmije. »Teško je voditi neobavezan razgovor kad si na pozornici. Osjećam se kao zlatna ribica.« Sjedili su na trijemu dok su se odresci pekli na roštilju, a krumpir u žeravici. Pijuckali su vino, govorili malo, slušali pjenušanje valova. Ljuljačka je zaskvičala svaki put kad ju je Renniena bosa noga lagano zanjihala. U ovim su joj kratkim hlačama noge izgledale oko devet kilometara duge. Na bedrima je imala male točkice od soli gdje se osušila morska voda koja ju je zapljuskivala. Wickova je pažnja često zalutala onamo. Neko štene doluta do trijema, nesumnjivo privučeno aromom pripravljanog mesa. Ona se spusti do njega, počeše ga iza uha i nasmije se smijehom djeteta kad joj je pokušalo liznuti lice. Igrala se s njim dok njegov gospodar nije oštro zazviždao. Ono poslušno odjuri, ali zastane i čeznutljivo je pogleda, kao da je nerado ostavlja, prije nego je nestalo u mrak pridružiti se svomu vlasniku. Otprilike svakih pet minuta, skriveni bi se javljali Petersonu, jedan po jedan. Mogao ih je čuti u slušalici. Ako je Lozada bio igdje na Galvestonskom otoku, držao se nevidljivim. Nije se prijavio ni u jedan hotel, motel niti unajmio sobu. Wick se nije iznenadio. Zaluđenost 397 Peterson mu je govorio kakve da im daje signale. »Ako je sve kod vas u redu, počeši se po nosu.« Stavi desnu ruku u džep. Počeši se. Takve stvari. Ali je doseglo točku na kojoj je mogao utišati glasove u svom uhu. Dogodi li se nešto, reagirat će pravilno, ali se zasad bavio filetima umotanim u slaninu i ostatak vremena provodio gledajući Rennie. Kad su odresci bili gotovi, unijeli su jelo unutra. Dok su jeli, jednom je njezina bosa noga dotakla njegov list ispod stola. Nije se ispričala zbog slučajnog dodira, što je bio nekakav napredak. Ali ga nije ni potvrdila. Pretvarala se da se nije dogodio. Otkrila je požutjelu svijeću u ladici i postavila je na tanjurić nasred stola kako bi stvorila romantičnu atmosferu i pomogla prikriti ružnoću njegove kuhinje. Ali je jedina stvar koju je svijeća stvarno naglasila i uljepšala bila Rennie. Kad joj je kosa bila raspuštena, kao sada, imala je naviku prstima prolaziti kroz nju. Nije ni bila svjesna da to radi, ali on jest jer je volio promatrati kako joj se rasipa kroz prste i pada natrag na ramena. Tekuća mjesečina, pomislio je i zapitao se kad je to postao pjesnikom. Svjetlost svijeće produbi trokutastu sjenu u korijenu njezina grla i udubinu između njezinih dojki. Čitave je večeri pokušavao ignorirati oblik koje su davale uskom, crnom, pletenom topu, ali su neke stvari bile izvan ljudske izdržljivosti, a za njega, to je bila ta. Obrok je bio obilan i ukusan. Želudac mu je bio pun, ali ga je pekla neka druga glad. Nije ju trebao ponovo poljubiti. To je bilo suvišno: To je bilo uništa-vajuće. Njihova -bi šetnjica po zalasku sunca medu 398 Sandra Broivn valovima bila jednako romantična i bez poljupca. Jedino što je postigao jest da se natjerao da je poželi takvom boli koja ga je paklenski blizu i ubila. Ona iskapi vino iz svoje čaše za sok i pogleda prema njemu. »Zuriš.« »Pokušavam napuniti svoju mjericu.« »Svoju mjericu?« »Tebe«, reče. »Gledanja u tebe. Jer, jednom kad ovo prođe, bez obzira kako se riješi, ti ćeš se vratiti
svomu životu, a ja u njemu neću biti. Hoću li, Ren-nie?« Polako, ona odmahne glavom niječno. »Zato zurim.« Ona gurne svoj stolac unatrag i pokupi svoj pribor, ali dok je prolazila pokraj njega na putu do sudopera, on posegne za njom i uhvati je za ruku. »Opusti se, Rennie. Možda ti se posreći. Lozada me možda ubije.« Ona istrgne svoju ruku, odnese posuđe u sudoper i teško ga spusti. »To što si rekao bilo je strašno.« »Bilo bi ti stalo?« < »Naravno da mi je stalo!« »Oh, dobro, dobro. Ti se baviš spašavanjem života, nije li tako? Sto ja nekako nalazim čudnim, jer zavodiš smrt.« i. Ona se kratko nasmije. »Ja zavodim smrt?« / »Cijelo vrijeme. Nerazborita si. Nepotrebno riskiraš.« »O čemu pričaš?« »Nema alarma ni u jednoj tvojoj kući. Posve budalasto za ženu koja živi sama. Jašeš bez sedla i preskačeš ograde. Opasno, bez obzira koliko si vješta jahačica. Odlaziš na mjesta u svijetu gdje je svaki Zaludenost 399 dan velika zabava Grimiznog Kosca u crnom plastu s kosom. Očijukaš s njime, Rennie.« »Previše si popio.« On ustane i pridruži joj se za sudoperom. »Ti ne živiš život, Rennie, ti mu prkosiš.« »Ti si ili pijan ili lud.« »Ne, ja sam u pravu. Samodostatna Rennie, to si ti. Nemaš prijatelja niti bliskih poznanika. Nemaš društvenog života. Nemaš ničega osim ovih prokletih nevidljivih zidova koje podižeš svaki put kad ti se netko previše približi.« »Čak i svoje pacijente držiš na udaljenosti ruke. Nisi li zato odabrala kirurgiju, a ne neko drugo polje medicine? Zato što su ti pacijenti besvjesni? Možeš ih liječiti, izliječiti, bez ikakve emocionalne angažiranosti s tvoje strane.« Peterson upita u slušalici: »Hej, Threadgille, sve u redu unutra?« »On je poznat po gubljenju živaca«, reče Thigpen. »Ja bih volio znati što joj govori«, reče policajka. »Ne sviđa mi se njegov stav.« Wick ih je ignorirao. »Ljubavlju zapljuskuješ svoje konje. Sva se raspekmeziš nad štenetom. Žališ za divljom životinjom koju si bila prisiljena ubiti. Ali ako dođeš u goli kontakt s drugim ljudskim bićem, ili ga ignoriraš ili bježiš.« »To nije istina.« ••>/.« & <"-, »Oh, nije?« .< >„•' -• »/„i;»Ne.« »Dokaži.« On se nagne nad stol i puhne u svijeću, zaogrnuvši kuhinju u mrak. Izvuče slušalicu, pa zagrlivši je oko struka, privuče k sebi. 400 Sandra Brown »Wick, ne.« »Dokaži mi da griješim.« Usne mu zastanu nad njezinima, dajući joj priliku da se ponovo pobuni. Kad nije, on je poljubi. Stišavši svoju ljutnju, on nježno trljanjem razdvoji njezine usne pa stane tražiti njezin jezik svojim. Kad su se dotakli, od produbi poljubac. Namjesti se u spoj njezinih bedara. Ona oslobodi usta i okrene glavu u stranu. On joj položi stazu poljubaca niz vrat, lagano joj štipkajući kožu zubima. Ona stavi ruke na njegova ramena i zarije prste u njih. »Molim te.« »Ja bih isto mogao reći, Rennie.« On spusti glavu i poljubi izbočinu njezine dojke iznad izreza majice. »Ne.« Ona ga čvrsto odgurne. Wicku ruke padnu sa strane. On se odmakne od nje. Njihovo je glasno disanje šuštalo kroz tamu. Čuo je kako mu je Peterson opsovao u slušalici koja mu se klatila na prsima. Pokušavao je obuzdati svoju ljutnju, ali ju je uzbu-đenost podgrijala i još nije bilo smirenja. Sa zamjetnom oštrinom, on reče: »Jednostavno te ne razumijem.« »Što ne razumiješ?« »Zašto stalno govoriš ne.« »Imam izbora reći ne.« Rika frustracije izbije iz njegova grla. »Tako je prokleto dobro, Rennie. Što ti se ne sviđa?« »I sviđa mi se.«
Misleći da je nije ispravno čuo, on posegne za prekidačem na zidu i upali svjetlo. »Što?« Začuđenost 401 Ona žmirne zbog iznenadnog bljeska, pa susretne njegov posve zbunjen pogled. Hrapavo kaže: »Nikad nisam rekla da mi se ne sviđa.« Buljio je u nju s takvim dubokim nerazumijevanjem da čak nije ni primijetio da zvoni mobitel dok ona nije upitala: »Je li tvoj?« On posegne za mobitelom prikvačenim za pojasom i odmahne glavom. »Mora biti tvoj.« Ona pođe po telefon. Wick si ponovo stavi slušalicu u uho i uhvati tiradu ozbiljna proklinjanja. Uključi mikrofon. »Smirite se, Petersone. Dobro smo.« »Što se zbiva, Threadgille?« »Ništa. Manji problem sa strujom kad smo pokušali upaliti svjetla. Osigurač ili nešto.« »Sve je u redu?« »Aha, baš se spremam oprati suđe, a Rennie razgovara na svoj - « On prestane govoriti kad se okrenuo i pročitao joj izraz lica. »Čekajte, ljudi. Netko ju je upravo nazvao na mobitel.« Objema se rukama držala za mali telefon. Slušala je još moguće petnaestak sekunda, pa ga polako spustila i prekinula vezu. »Lozada?« upita Wick. Ona kimne. »Kučkin - što je rekao?« »Tu je.« ;> »To ti je rekao?« .; :> Podigla je ruku do grla u podsvjesnoj obrambenoj gesti. »Nije morao. Dao mi je do znanja da nas je vidio.« »Ljudi, primate li vi ovo?« upita Wick u mikrofon. Nakon primljenih potvrdnih odgovora preko slušalice, on pokaže Rennie da nastavi. 402 Sandra Broivn »Rekao je da bih češće trebala nositi crno. Da mi ta boja dobro stoji. Pitao je možeš li pripremiti pristojan odrezak.« »Tako je blizu?« »Očito.« »Što još?« Ona ga pogleda značajno, s molbom. On polako podigne ruku i isključi mikrofon. Kasnije će to skupo platiti, ali je bio zabrinutiji za Rennie nego za to što će uvrijediti galvestonsku policiju. »Podižu mi strahovitu dreku u uhu, ali te ne mogu čuti. Nastavi. Reci mi što je rekao.« »Rekao je... vulgarne stvari. O tebi i meni. Nama. Zajedno.« »Poput onih koje je ranije govorio?« »Gore. Rekao je da prije nego ja... prije nego ja...« Ona prekriži ruke preko trbuha i zagrli si laktove. »Parafrazirajući, rekao je da prije nego postanem previše očarana tobom, pitam kako si zajebo istragu o bratovu ubojstvu.« »Bilo ju je previše sram da mi od riječi do riječi ponovi. Mogu zamisliti da je bilo strašno prosto.« Oren je bio tako umoran da su ga boljele očne jabučice. Masirao ih je dok je slušao Wickovo izvješće o Lozadinu posljednjem kontaktu s njima. »Spomenuo je istragu Joeova ubojstva i kako sam je ja upropastio jer, kao i ranije danas kad je lagao da su Rennie i on ljubavnici, pokušava unijeti razdor medu nas.« »I je l' mu uspijeva?« »Ne u tom smislu, ali smo oboje već pomalo tanki Zaluđenost 403 na rubovima. Ona se tušira. Drugi put otkad smo stigli. Čista je. Toliko joj priznajem.« »Više me zanima Lozadino boravište od higijene doktorice Newton. Nije ga opazio nijedan od onih tajnih izvidnika?« »Nema mu ni traga ni glasa.« »Kako on može prići dovoljno blizu da gleda tebe kako pečeš odreske, a da oni ne vide njega? Dvogledom, valjda.« »Ili bi mogao biti zakopan u pijesku do očiju pet metara od ulaznih vrata. S Lozadom ne možeš ništa isključiti. Nećemo ga uloviti slijedeći proceduru. Peterson se čini dovoljno sposobnim, ali - « »Ne surađuješ.« »Rekao je da ne surađujem?« »A ti se vrijeđaš na to?« »Ne volim da me se tužaka kao da sam klinac.« »Onda se prestani tako ponašati. Rekao je da rijetko stavljaš uključen mikrofon i da imaš slušalicu
samo oko pola vremena.« »Imam je barem pola vremena.« »Šališ se? Oni ljudi dolje izložili su svoje živote zbog tebe«, reče Oren ljutite. »Imaj na umu da ih je Lozada, ako je tako blizu, vjerojatno otkrio.« Oren ga začuje kako je teško uzdahnuo. »Znam, razmišljao sam o tome. Ne šalim se. Stvarno. Cijenim to što rade i to nije nikakvo sranje.« »Ne bi te ubilo da im to kažeš.« »Smatrat ću to prioritetom.« »Može biti da ih je Lozada opazio i da su oni jedini razlog zbog kojeg ništa nije pokušao.« »I na to sam pomislio«, reče Wick. »Jedna stvar me zbunjuje.« * \Y404 Sanđra Brouin »Samo jedna?« »Čemu telefonski pozivi? To nije Lozadin stil djelovanja. Čini se neobično za njega, gotovo bezbrižno. Nikad ranije nije upozorio žrtvu.« Wick razmisli o tome jedan tren. »Ovaj put to ne čini radi novca. Ovo nije posao, osobno je.« Grace gurne glavu kroz vrata i upitno ga pogleda. On joj mahne da uđe. Ona sjedne na sofu blizu njega i nasloni mu glavu na rame. On joj podigne ruku do svojih usana i poljubi je. Umro je malčice svaki put kad je pomislio na to što joj je Lozada mogao učiniti da je to odlučio. Progovori u telefon: »Pa, barem znamo da je u Gal-vestonu. Nalog za uhićenje već je izdan.« »Nadam se da su upozoreni da mu prilaze s oprezom. Za što će biti uhićen?« »Budući da ju je danas nazvao i bio nepristojan, i ti i doktorica Newton možete posvjedočiti da je on proganja. Ako ga možemo naći, možemo ga privesti zbog toga.« »To je klimava optužba, Orene.« »Ali je sve što imamo.« »Dobro, idem sad izgladiti perje Petersonu«, reče Wick. »Kraj.« Nakon što je poklopio slušalicu, Oren uputi Grace u posljednje događaje. »Kako to podnosti doktorica Newton?« »On kaže da je dobro. Čisto.« »Sviđa mu se.« »Sviđa mu se kako izgleda.« »Više od toga. Mislim da se ovaj put stvarno možda zaljubio.« »Zaljubio?« frkne on. »Što još ima novo? Wick je Zaluđenost 405 bio zaljubljen u svaku ženu koju je ikad odveo u krevet. Njegova ljubavna veza počinje erekcijom i završava orgazmom.« »I zbog toga je jedinstven?« upita ona, smijući se. »To vrijedi za većinu muškaraca.« »Ne i za mene.« '•" »Ti nisi većina muškaraca.« ; On joj ponovo poljubi ruku. »Nedostaju mi djevojke.« »I meni. Popodne sam razgovarala s njima. Lijepo im je. Mama ih zabavlja, ali im nedostaju njihovi prijatelji i već ispituju koliko još dana kad će smjeti doći kući.« »Ne skoro, Grace. Ako postoji i najmanja šansa da Lozada - « »Znam«, rekla je, tapšući mu grudi. »I posve se slažem. Objasnila sam i njima.« »Jesu li razumjele?« »Možda ne posve, ali kad budu roditelji, hoće. Dođi sad u krevet.« »Ne mogu sad spavati. Moram se vratiti u ured.« fi Ona ustane i povuče ga za ruku. »Otkad je spavanje sve što radimo u krevetu?« »Oprosti, dušo. Preumoran sam za ikakvu kvalitetu na tom polju.« Ona se sagne i poljubi ga, govoreći zavodljivo: »Prepusti sve meni.« »Policajka je u kuhinji.« »Ona i ja smo otvoreno popričale. Neće nas uzne-miravati osim ako ne bude hitno.« Pao je u iskušenje, ali provjeri sat na ruci i namršti se. »Obećao sam da ću se vratiti za pola sata.« 406 Sandra Broivn Grace se nasmiješi i posegne za njim. »Hram, stvarno volim dobar izazov.« Prošlo je četrdeset pet minuta prije nego se vratio za svoj stol u središnjici policije i, premda nije ni dremnuo, osjećao se znatno osvježenim nakon pola sata u krevetu s Grace. Bože, volio je tu ženu.
Znao je i prije nego je pitao da nije bilo daljnje komunikacije iz Galvestona. Da je bilo, zvali bi ga ili na mobitel ili na dojavljivač. No upita svejedno. »Ništa«, izvijesti ga drugi detektiv. »Ali čeka te neki tip.« »Koji tip?« »Onaj.« Neuredna pojava s naočalama koja je sjedila na stolcu u kutu pogrbljenih ramena žvakala je kožicu na svom kažiprstu kao da će joj to biti posljednji obrok. »Što hoće?« upita Oren. ,: »Nije htio reći.« »Zašto mene čeka?« »Ni to nije htio reći. Inzistirao je na razgovoru s tobom i samo s tobom.« Oren ponovo pogleda čovjeka, ali je bio uvjeren da ga nikad prije nije vidio. Tog bi se sigurno sjećao. »Kako se zove?« »Čuj ovo. Weenie Sawyer.« Zaluđenost 407 Poglavlje 30. "" * ™™™*™*™*™™" »sRennie se pridigne na lakat. Proteklih je pola sata Wick prestajao na prozoru spavaće sobe, gledajući van. Ukipljen, stajao je s jednom rukom naslonjenom na prozorski okvir malo iznad svoje glave, druga mu je slobodno visjela sa strane. U toj je ruci držao pištolj. Težina mu je bila prebačena na lijevu nogu, štedeći desnu stranu. Bermude su mu stajale nisko na bokovima. Povoj na rani isticao se bjelinom u mračnoj sobi. »Nešto nije u redu?« prošapće ona. On je pogleda preko ramena. »Ne. Oprosti što sam te probudio.« »Jesi li čuo - « »Ne, ništa.« On priđe natrag krevetu i položi pištolj na ormarić. »Osim periodičnih javljanja tajnih izvid-nika, tišina je.« »Ništa o Lozadi?« »Ništa. Kad bi se barem taj kučkin sin pojavio da se ovo završi. Ovo iščekivanje me izluđuje.« On legne pokraj nje i stavi ruke pod glavu. »Koliko je sati?« upita ona. 408 Sandra Broiun »Još jedan sat do zore. Jesi li uspjela što odspavati?« »Drijemala sam.« »Tako je bilo i meni.« Zbog mikrofona koji je slobodno visio na njegovim grudima, on slaže, baš kao i ona. Ležali su jedno pokraj drugoga čitavu noć, tihi i napeti, oboje posve svjesni da je ono drugo budno, ali se, svatko iz svojih razloga, to nisu usuđivali potvrditi. »Trebala bi malo odspavati, Rennie.« »Naučila sam živjeti s vrlo malo sna prve godine stažiranja. Sada me strah i pomisliti na onolike pacijente koje sam tretirala praktički spavajući na nogama.« »Jesi li oduvijek znala da želiš biti doktorica?« »Ne. U stvari sam tek na drugoj godini koledža odlučila krenuti s pripremnim studijem medicine.« »Zašto onda?« »Zvuči banalno.« »Željela si pomagati ljudima?« »Rekla sam ti da zvuči banalno.« '' »Samo ako si natjecateljica u izboru ljepote.« Ona se tiho nasmije. »Uopće ne mislim da je to otrcano objašnjenje«, nastavio je. »Iz tog sam razloga ja želio biti murjak.« »Mislila sam da si želio slijediti korake velikog brata.« »I to.« »Bio je to dobar izbor zanimanja, Wick.« »Misliš?« ,,,f5 »Ne mogu te zamisliti kako sjediš za stolom osam sati dnevno. Osam minuta dnevno. Trebala sam :-' Zaluđenost 409 znati da lažeš kad si se probao prodati kao računalni programer.«
»Oprosti zbog toga.« »Imao si posao koji si trebao obaviti.« »Još uvijek imam.« Što ih ponovo dovede do predmeta Lozada. Ona se okrene na bok prema njemu. »Što misliš, što će učiniti?« ''•• »Iskreno?« »Molim te.« .j »Nemam ni približnu ideju.« ' »A detektiv Wesley?« »Ni Oren ne zna. Ja godinama proučavam Lozadu, ali jedino što s ikakvom sigurnošću znam je to da, kad on krene, nećemo vidjeti što se sprema. Bit će to poput uboda jednog od njegovih škorpiona. Nećemo vidjeti što se sprema.« »Zastrašujuće misli.« »Prokleto točno da jesu. Zbog toga je tako dobar.« Bili su tiho neko vrijeme, onda on okrene glavu i pogleda u nju. »Je li te seksualno zlostavljao, Ren-nie?« »Rastrgao mi je košulju da vidi imam li mikrofon. Mislio je - « »Ne Lozada.« Polaganim pokretom on isključi mikrofon. »T. Dan.« « t». „•- • v»Što? Ne! Nikada.« , , »Itko?« »Ne. Zašto to misliš?« »Katkad, kad cure postanu promiskuitetne kao adolescentice, to je zato što su zlostavljane u djetinjstvu.« 410 Sandra Brouin Ona se tužno nasmiješi. »Prestani pronalaziti opravdanja za moja nedjela, Wick. Nema ih.« »Ne pokušavam ih opravdati, Rennie. Nimalo više nego što pokušavam opravdati zašto sam probao povaliti svaku curu koju sam ikako mogao. I koju jesam.« »Pravila su drugačija za dečke.« »Ne bi trebala biti.« »Ne, ali jesu.« »Nisu u mom pravilniku. Vjeruj mi, ja nisam ni u kakvoj poziciji baciti prvi kamen, čak niti pogledati hrpu s kamenjem.« On izvuče ruke ispod glave i posegne za jednom od njezinih. »Ono što mi je teško razumjeti je zašto se kažnjavaš zbog stvari koje si učinila prije dvadeset godina.« »Kad nastupa zastara za samokažnjavanje?« »Molim?« »Koliko je prošlo od Joeova ubojstva?« On joj pusti ruku i skoči s kreveta. »Nije isto.« »Ne, nije. Ali je relevantno.« On zadjene ruke o bokove. »Lozada ti je potpirio znatiželju. Je li tako? Upozorio te da prije nego... kako si ono parafrazirala? Prije nego postaneš previše očarana mnome, ti - « »Prije nego mi ga metneš u guzicu. Tako je rekao.« On opusti svoju ratobornu pozu, uzdahne i prođe prstima kroz kosu. Sjedne na rub madraca leđima okrenut prema njoj i podboči se na koljena. Glave pognute, masirao si je čelo. »Žao mi je, Rennie. Nisi to trebala slušati.« Tiho doda: »A ja te nisam trebao siliti da to ponavljaš.« »Nema veze. Moj razlog zbog kojeg te pitam za Joea nema ništa s Lozadom.« Zaluđenost 411 »Znam.« »Što se dogodilo kad je ubijen?« Un duboko uzdahne, otpuštajući dah u dugom, sporom izdisaju. »Ispočetka sam bio prezaprepašten da bih mogao misliti. Nisam to mogao prihvatiti, znaš? Joe je bio mrtav. Moga brata više nije bilo. Zauvijek. Bio je tamo cijeli moj život. A iznenada je bio tijelo u mrtvačnici s ceduljom na palcu. Činilo se« - on raširi ruke kao da pokušava zgrabiti pravu riječ -»nestvarno.« Ustane i počne koračati uzduž kreveta. »Nije mi postalo jasno do pogreba dva dana kasnije. U međuvremenu je Oren radio po čitave dane, usprkos vlastitoj tuzi, pokušavajući razraditi slučaj protiv Lozade. Natjerao krim-tehničare da okrenu svaki šljunčić na parkiralištu, pogledaju pod svaku travku travnjaka pokraj parkirališta, u potrazi za bilo čime što bi se i izdaleka moglo povezati s Lozadom. Prije nego je Oren mogao pribaviti nalog za pretres ili naći opravdani razlog makar da ga privede na saslušanje, trebao je nešto, tračak dokaza koji bi postavio Lozadu na mjesto događaja.« »I onda mi je točno prije pogreba Oren rekao da su napokon nešto pronašli. Svilenu nit. Jedna je jedina
nit, smeđe boje, ne dulja od pet centimetara pronađena na mjestu događaja. Labos ju je već bio analizirao i odredio da potječe iz vrlo skupe robe, onakve koja se ovdje prodaje samo u najekskluzivni]im trgovinama. Onakve kakvu je nosio Lozada. Budu li mogli pronaći odjevni predmet izrađen od tog materijala u njegovoj garderobi, imat će ga.« »Odaziv ljudi na sprovodu bio je neopisiv. Murjaci se pojave iskazati počast palom murjaku, znaš kako to 412 Sandra Broivn ide. U crkvi nije bilo dovoljno mjesta za sve. Pjevao je crkveni zbor, ni anđeli ne bi mogli bolje. Govori su bili nevjerojatno dirljivi. Svećenička poruka utješna.« »Ali ja nisam čuo ni riječi. Ni jedne jedine. Ni pjesme, ni govore, ni poruku o životu vječnom. Sve o čemu sam mogao razmišljati bila je ta inkriminirajuća svilena nit.« Vratio se natrag do prozora i zauzeo prijašnju pozu, zureći prema oceanu. »Izdržao sam misu na ukopu, posljednju molitvu, dvadeset i jedan počasni pucanj. Grace i Oren su priredili karmine. Više od stotinu ljudi im se natisnulo u kuću, tako da meni nije bilo teško neopaženo se iskrasti. To je bilo prije tornja Trinitv. Lozada je živio u kući blizu sveučilišnog naselja. Uletio sam unutra, iako je on bio ondje.« »Vjerojatno možeš pogoditi što se dogodilo. Raznio sam mu stan u komadiće. Prekopao mu ormar kao luđak. Istresao sve iz ladica. Pretražio cijelu kuću. A znaš što je on cijelo to vrijeme radio? Smijao se. Smijao se do suza jer je znao da uništavam svaku mogućnost koju smo imali za njegovo izvođenje pred sud zbog Joeova ubojstva.« »Kad nisam pronašao komad odjeće koji sam se nadao naći, krenuo sam na njega. Onaj ožiljak iznad njegova oka? S mojim pozdravima. Ponosno ga nosi jer označava njegovu najveću pobjedu. Meni predstavlja moje dno dna. Iskreno vjerujem da bih ga bio ubio, da se Oren nije pojavio i fizički me skinuo s njega. Orenu dugujem svoju zahvalnost - i svoj život - zbog toga. A jedini razlog zbog kojeg me Lozada nije ubio i tvrdio kako je bila samoobrana jest taj što je znao kakvo će meni mučenje biti živjeti s tim.« Začuđenost 413 On polako pogleda uokolo i oči mu se spoje s njezinima kroz tamu. »Meni moraš zahvaliti za sve probleme koje ti je Lozada prouzročio. Da nisam izgubio živce zajedno s razumom, on bi čekao smrtnu kaznu, a ti ne bi bila u ovoj strahoti.« On se tiho zakikoće i raširi ruke kako bi obuhvatio sobičak. »A ja ne bih bio ovdje. I ne bih živio u šupi, ližući si rane i noseći gumicu oko zglavka za obranu od napadaja panike kao - « »Ljudsko biće«, reče ona, prekinuvši ga. »I sam si to rekao, Wick. Puno ti se sranja dogodilo odjednom. Sve što si osjećao, sve što sada osjećaš, ljudski je.« »Pa, ja sam ponekad malo previše čovjek za svoje vlastito dobro.« Slabašno joj se osmjehne i ona mu uzvrati. Zatim se smrkne i tiho opsuje. Posegnuvši za mikrofonom, uključi ga. »Da, čujem vas. Isuse, mislite li da sam gluh? Što se događa?« Slušao je trenutak te rekao: »Ni ovdje ništa. Izlazim van udahnuti malo zraka. Nemojte me upucati.« Prođe pokraj nje uzeti svoj pištolj i mobitel pa krene prema vratima. »Bit ću odmah ispred vrata. Čuješ li ili vidiš išta, viči.« Spavanje nije dolazilo u obzir pa se ona odjene i ode u kuhinju gdje je kuhala kavu kad se on vrati. Brzo se kretao. Izraz lica mu je bio odlučan. »Što je bilo?« »Odlazimo, Rennie. Sad. Obuci se.« Na to spazi da je već odjevena. »Skupi svoje stvari. Požuri.« »Kamo idemo? Što se dogodilo?« On nastavi prolaziti kroz kuhinju, kroz dnevnu sobu sve do spavaće sobe gdje počne trpati razbacanu odjeću natrag u svoj ruksak. »Wick! Reci mi. Što se zbiva? Je li Lozada nešto učinio?« 414 Sandra Broivn >Aha. Ali ne u Galvestonu.< Ništa joj više nije rekao jer ništa više nije znao. Oren ga je nazvao na mobitel dok je vani udisao morski zrak u nastojanju da si pročisti misli i savjest. Sad kad je Rennie ispričao o svom zajebu, našao se u situaciji pomiješanih osjećaja. S jedne strane, bila je katarza ispričati sve to. Bila je prokleto dobra slušateljica. S druge strane, pričanje o tome ga je podsjetilo da je on idiot koji je Lozadi osigurao slobodu. Snosit će krivnju za to sve dok Lozada ne bude iza rešetaka. Ili, još bolje, mrtav. Zbog spoznaje da se Lozada negdje izrugivao njegovu neuspjehu, osjećao se nesposobnim. Zbog Orenova se poziva osjećao nemoćnim. »Ne vjerujemo da je Lozada i dalje u Galvestonu«, rekao je Oren. »Zašto ne?«
»Imamo dobre razloge vjerovati da više nije tamo.« »Čemu pripremljeni govor i neodređene rečenice? Ovo nije konferencija za novinare. Što se događa?« »Imaš li pristup mobitelu doktorice Newton?« »Zašto?« »Sljedećih bi nekoliko sati možda bilo najbolje da ne prima telefonske pozive.« »Zašto?« »Daj da ovo riješim i nazvat ću te.« »Što riješiš?« • '"•'. »Ne mogu ti reći dok to ne riješim.« '•' »Kako to misliš, ne možeš mi reći? Gdje si?« »Jesi li kada čuo za Weenieja Sawyera?« »Koji vrag - « «* »Jesi li kad čuo za njega?« Začuđenost 415 »Ne! Tko je on?« »Pusti sad to. Može čekati. Ti budi spreman. Nekako zaokupi doktoricu. Odite na piknik na plaži ili nešto. Peterson će zadržati svoje ljude na mjestima, za svaki slučaj ako griješimo. Sada moram ići, ali ću ti se javiti.« »Orene - « Spustio je slušalicu i kad ga je Wick pokušao nazvati, bilo je zauzeto. Nazvao je Odjel za umorstva gdje mu je rečeno da se do Orena ne može, ali će mu dati poruku. Oklijevao je punih deset sekunda prije nego se vratio u kuću i uzbunio Rennie da smjesta odlaze. Piknik na plazi, moje dupe, mislio je. Ako je policija Fort Wortha stezala obruč oko Lozade, on je želio sudjelovati u akciji, premda nije mogao kriviti Orena zato što ga je htio držati podalje dok to ne bude sigurna stvar. Možda nije bilo tako pametno vući Rennie sa sobom, ali što ako je Oren bio u krivu i Lozada je još uvijek bio u Galvestonu? Bilo je moguće da ih je Lozada navukao da misle kako je napustio Galve-ston baš s tom svrhom, da namami Wicka natrag u Fort Worth i raščisti si put do Rennie. Wick nije imao dovoljno povjerenja u Petersona i njegovu posadu da je štite. Sigurno je ne bi povjerio Thigpenu. Što mu je oduzelo svaku drugu mogućnost osim da je povede natrag sa sobom. Zašto li je Oren predložio da joj zaplijeni mobitel? Znajući da njegov partner mora imati dobar razlog za tako čudan zahtjev, Wick ga je stavio na dno svojega ruksaka dok je bila u kupaonici. Nije joj nedostajao dok nisu već prošli Houston i kretali se prema sjeveru po autocesti 1-45. 416 Sandra Broivn »Mislim da si ga imala u kuhinji«, lagao je. »Uvijek sam tako savjesna da ga ponesem. Kako sam ga mogla ostaviti?« »Sad je prekasno da se vraćamo po njega.« Svakih ga je nekih petnaestak kilometara propitivala o telefonskom pozivu koji ih je nagnao na tako iznenadan odlazak. »Wesley ti ništa drugo nije rekao?« »Ništa drugo.« »Samo kako ne misli da je Lozada još uvijek u Gal-vestonu.« »Tako je rekao.« »Znamo da je ondje bio sinoć.« »Pretpostavljam da je mogao doći i odmah otići. Možda je otišao malo nakon što te nazvao.« »I Wesley ništa drugo nije rekao?« »Rennie, ono što je rekao nije se promijenilo od posljednjih devedeset devet puta kad si me pitala.« »Pa kamo onda idemo?« »Na tvoj ranč. Ostavit ću te ondje. Provjeriti je li Toby Robbins dostupan da pripazi na tebe. Zatim ću otići u Fort Worth i saznati koji se vrag događa.« »Možeš me odvesti na ranč, ali samo zato da uzmem svoj jeep. Sama ću se odvesti u Fort Worth.« »Nema šanse. Ostat ćeš gdje - « »Imam posla.« K »Sranje. Na godišnjem si, sjećaš se?« ;••; »Vraćam se.« »Svađat ćemo se oko toga kad stignemo onamo.« Svađa se nikad nije dogodila. Kad su stigli na njezin ranč malo prije podneva, šokirao ih je pogled na nekolicinu vozila, uključujući i šerifov patrolni auto, parkiran u njezinu dvorištu. Začuđenost
417 \Yick medu njima prepozna kamionet Tobvja Rob-binsa. »Što se, za ime svijeta, događa?« »Ostani u kamionu, Rennie.« Naravno da nije. Prije negoli ju je stigao zaustaviti, izjurila je iz kamioneta i potrčala prema razjapljenim vratima staje. »Rennie!« On iskoči kroz svoja vrata. No kad mu stopala udare u tlo, bol ga probode kroz leda. Na sekundu mu oduzme dah, ali on poleti za Rennie u šepesavom trku. Imala je preveliku prednost pred njim da bi je ulovio. Gledao je kako nestaje u staji. A onda je čuo njezin vrisak. 5 K ,"_KJ " , i i.,,:'! uV 418 Sandra Broun Poglavlje 31. Nije se sjećala da je ikad ovako kišilo u kolovozu. Današnje neuobičajeno vrijeme vjerojatno će biti zapisano u kronikama države. Oblaci su se dokotrljali sa sjeverozapada oko dva popodne, donoseći neočekivano i dobrodošlo olakšanje od sunca i vreline. Ali nije to bio prolazni pljusak. Počelo je kao ozbiljna, uporna kiša i nije posustajalo. Rennie je sjedila na bali sijena leda naslonjenih na vrata Beadeina praznog pregratka. Kiša je, iza vrata staje, izgledala kao siva zavjesa. Jarci su se udubli u tvrdu, suhu zemlju. Kanalići kišnice punili su lokve nastale u prirodnim uleknućima. Kiša je isprala tragove guma kamiona za stoku koji je Toby organizirao da odveze leševe. Leševe. Njezine lijepe konje. Sva ta veličanstvena snaga, ljepota i elegancija svedena na leševe. Plakala je bez suzdržavanja, glasno jecajući, drhtavih ramena. Srce joj je bilo slomljeno. Ne samo zbog gubitka koji je bio neopisiv, nego zbog puke okrutnosti samoga čina. Ridala je nad obijesnim smaknućem tih pet divnih, životnih bića. Zaluđenost 419 Jecala je do praga iscrpljenosti. Kad su jecaji utihnuli, ostala je kako je i bila, malodušna, očiju sklopljenih, sa suzama koje su joj se sušile na obrazima, slušajući hipnotičko pljuštanje kiše na krovu. Zvuči njegova prilaženja bili su nadjačani kišom, no ona osjeti njegovu prisutnost. Otvori oči i ugleda ga kako stoji na otvorenim vratima staje, naizgled neosjetljiv na pljusak koji se slijevao po njemu. Bio je ponudio pomoć u zbrinjavanju leševa, ali je oklijevao ostaviti je samu. Toby je predložio da pozove Corinne da sjedne s njom, ali je odbila. Neko je vrijeme željela biti sama. On je to razumio i poštovao je njezine želje. Ipak je bio tražio zamjenika šerifa da ostane parkiran na vratima u njezino dvorište do njegova povratka i rekao joj da ostane u kući, s puškom u blizini, s pod-bočenim vratima. I neko mu je vrijeme bila udovoljila. No staja se činila jedinim prikladnim mjestom za žalovanje. Uzevši prekrivač sa sofe, upotrijebila ga je kao zaštitu od kiše dok je trčala do staje. Ili je zamjenik nije vidio ili je izabrao ostaviti je neuznemi-ravanu. Iskoristivši samoću, oplakala je svaku životinju zasebno pa zatim skupno. One su bile njezina obitelj. Voljela ih je kao djecu. A sada ih nije bilo, zloćudno ubijenih. Nije znala kako je dugo bila ovdje sama u staji, ali bi Wick svaku minutu smatrao predugom. Ljutit će se na nju što je izašla iz zaklona. Zakoračio je unutra i krenuo niz srednji prolaz. Čizme su mu, kako je hodao, šljapkale od kiše. Prilijepila mu je staru majicu kratkih rukava uz kožu, uka-lupivši mu trup. I traperice su mu bile promočene, 420 Sandra Brown usko pripijene uz noge. Iz kose mu se cijedila kišnica, a ona mu je glatko ležala uz lubanju. Stao je nekoliko koraka od nje. Suprotno onomu što je očekivala, izraz lica mu nije bio ljut, već tjeskoban. Oči mu nisu bile krute od žestine, već meke od sućuti. On ispruži ruku, stegne njezine i povuče je na noge. Prije svog sljedećeg otkucaja srca, bila mu je u zagrljaju i njegove su usne posesivno uzimale njezine. Ovaj put ona se preda poljupcu. Posluša svoj instinkt još odonda kad ju je prvi put poljubio. Usne, ruke, tijelo - sve odgovori. Ona prođe prstima kroz njegovu mokru kosu i stegne mu glavu, uzvraćajući mu poljubac vrelo i gladno, sa željom napokon oslobođenom. Smotala mu je pripijenu majicu uz grudi i prelazila rukama preko njegove vlažne kože, uvijajući prste u kovrčave dlake, milujući mu bradavice. Zatim sagne glavu i poljubi mu prsa, usnama koje su
preskakale lagano, pohlepno. Sikćući riječi iznenađenja i uzbuđenja, njegov se veliki dlan sklopi oko njezine čeljusti, podigne joj usne natrag do svojih i povede ljubav s njima. Kad su se napokon razdvojili, ona mu noktima stane vući majicu dok je, zajedno, nisu svukli. »Dođi mi bliže, Wick. Molim te. Budi mi blizu.« On joj zguli majicu preko glave i povuče je na svoje gole grudi. Njegova je koža bila vlažna, hladna; njezinu je osjećao kao jako vrelu, u erotičnom kontrastu. On zaroni lice u njezin vrat. Njegove je ruke obmo-taju. Osjećala je otiske svih njegovih deset prstiju na leđima dok ju je držao čvrsto i pripijenu uza se. Ona je pomicala ruke između njihovih tijela. Bilo je Zaduženost 42 J teško otkopčati metalna dugmeta njegovih traperica jer je mokra tkanina bila tvrdoglava, ali ona nastavi dok sva nisu bila otkopčana, a ona ga je dodirivala. Disanje mu je bilo hrapavo i glasno u njezinu uhu, vodeći je natraške dok nije bila zarobljena između njega i vrata pregratka. Izgladnjelo su se ljubili dok se on bavio zatvaračem njezinih hlača. Odgurnuo ih je dolje, zajedno s njezinim gaćicama. Kad su joj noge bile slobodne, on je podigne. Bio je u njoj jednim poniranjem. »Moj Bože, Ren-nie«, dahnuo je i spremao se povući. »Ne!« Ona klizne rukama preko njegove guze i uvede ga dublje u sebe, Ijuljuškajući kukovima prema njemu. On ponovo hrapavo izgovori njezino ime i krene se pomicati. Vodio ih je prema klimaksu koji ih zgrabi brzo i istovremeno. Držeći je na svojim bedrima, postupno je spusti na pokrivač koji je donijela iz kuće i ispruži se nad njom. On joj makne slobodne pramenove kose s lica i spusti glavu poljubiti je. »Wick - « »Ššš.« Njegove usne krenu nježno preko njezina lica, milujući svaku crtu posebno. Pokušavala ih je slijediti, zarobiti ih svojima u poljubac. No izmicale su joj, krećući se od uha do kapka, do sljepoočice, do obraza, do usta. Dah mu je bio topao i sladak na njezinoj koži dok je nizao polagani puteljak do njenih dojki. Dotakne joj bradavicu usnama, lagano srkućući, pa je povuče u usta. Drugu je oblikovao rukom, bradavicu zapljuskivao kao pero lakim pokretima dok nije bila kruta i uzbuđena, a čak ju je i onda nastavio milovati. Nemirno se pomicala pod njim, ali kad je poseg422 Sandra Brown nula za njime, on joj istegne ruke visoko iznad glave i naniže poljupce po unutrašnjoj strani ruke od šake do pazuha. Kad se vratio na ljubljenje dojki, boljelo ju je od potrebe da bude ponovo u njoj. Ali on se suzdrži. Uklizivši joj ruku među bedra, on pronađe njezino središte. Vrškom je prsta crtao male krugove po njemu. Najlaganiji od dodira, a opet je stvarao izvanredan pritisak u njezinoj nutrini. Tama se sklopi oko nje. Udovi joj počnu trnuti. U njezinu se središtu dogodi ubrzanje. »Wick ...« Savršeno je ocijenio vrijeme i ugnijezdio se duboko u njoj kad je svršavala. Val za valom senzacija pulsirao je kroz nju, svaki s više ugode od prethodnoga, sve dok nije začula, kao iz velike daljine, svoje vlastite isprekidane vriskove krajnjeg oslobađanja. Naposljetku, kad je otvorila oči, Wick joj se smiješio. On je meko poljubi u usta, prošaptavši: »Dobro došla natrag.« Osjećajući ga još uvijek punog i čvrstog u sebi, ona stegne iznutra. On se lecne od užitka. »Opet.« I zatim, gotovo nečujno: »Isuse. Opet.« Premostio joj je glavu rukama. Njegove su duboke plave oči držale njezine kad je počeo ponirati u nju glatko i snažno. Ona mu rukama prijeđe po leđima, uživajući u dodirivanju njegove kože. Zračila je život-nošću. Njezini su vršci prstiju osjećali struje energije koje su ga činile nesposobnim ostati mirnim, koje su ga činile Wickom. Pazila je da ga ne pomiluje po rani jer mu nije željela oduzeti od zadovoljstva, čak ni neugodnim podsjećanjem. Ruke joj preskoče preko toga do njegovih križa, koja su se elegantno ugibala prije nadimanja u njegove bokove. Ona pritisne dlanovima Zaluđenost 423 njegove guzove i kad je svršio, čvrsto ga je držala u kolijevci svojih bedara. Povukavši mu glavu dolje pokraj svoje, nepomično ju je držala dok mu se tijelo nije opustilo. Kiša je prešla u rominjanje. Izbjegavali su lokve vraćajući se u kuću. »Šerifov auto više nije tu«, primijeti ona. »Kad sam te vidio u staji, plakala si, ali je bilo sve u redu. Poslao sam ga kući.« »Zašto?« »Htio sam biti sam s tobom.« »Znači mislio si da bi se moglo dogoditi?« On joj stavi ruku preko ramena i privuče je bliže u zagrljaj: »Momak se može nadati.«
Telefon je zvonio kad su ušli u kuću. Toby Robbins se raspitivao za Rennie. Wick ga je uvjeravao da je dobro. »I dalje uznemirena, ali se dobro drži.« »Mogu li razgovarati s njom?« Wick joj doda telefon. »Halo, Toby. Žao mi je što si ti morao biti taj koji ih je našao. Sigurno je bilo strašno.« Ranije je bila previše potresena da bi razgovarala o tome. Wick je mogao čuti samo jednu stranu razgovora, ali je znao da joj Toby daje svoje viđenje toga kako je našao konje mrtve u njihovim pregradama kad ih je došao pustiti u obor. Rennie je nekoliko minuta slušala u tišini te reče: »Ne mogu ti dovoljno zahvaliti što si sve organizirao. Ne, vlasti još nisu nikog uhitile. Da«, tiho je rekla, »Lozada je definitivno osumnjičen.« Zatim je Wick začuje kako pita »Sendviči?« 424 Sandra Brown On joj pokaže Tupperware kutiju na stolu i šapne: »Corinne mi ih je dala kad sam se vraćao.« »Baš smo se spremali sjesti uz njih«, reče Rennie u slušalicu. »Molim te, zahvali Corinne u moje ime.« Nakon što je poklopila slušalicu, Wick reče: »Zaboravio sam na sendviče tijekom svoje luđačke potrage za tobom po kući.« »Oprosti što sam te uzbunila.« »Uzbunila? Nasmrt me preplašila, prije.« On joj pokaže prema kuhinjskom stolcu. »Gladna?« »Ne.« »Jedi bez obzira što nisi gladna.« On je natjera na pola sendviča sa šunkom i čašu mlijeka. Nakon obroka, oni prođu kućom provjeravajući vrata. »Neće ga spriječiti zaključana vrata«, reče Rennie. »Provjeravam samo iz navike. Lozada se neće vratiti ovamo.« »Kako možeš biti tako siguran?« »Zločinci se često vraćaju na mjesto zločina, bilo da se naslađuju, bilo provjeriti jesu li što previdjeli, iz kojega god razloga. No, kako znaš, Lozada nije običan kriminalac. On je prepametan da bi se vratio. Tu je učinio ono što je htio.« »Kazniti me što sam otišla s tobom.« »Rekao sam ti - kad on udari, nećemo ga vidjeti.« »Ali moji konji«, reče prepukloga glasa. »Znao je što će me najviše zaboljeti, nije li?« Wick kimne. »On je obavio svoje. Da mislim kako će se vratiti, ne bih te ostavio ovdje samo sa šerifovim zamjenikom postavljenim na ulazu.« »Zašto si se onda tako uplašio kad me nisi mogao naći u kući?« Zaladenost 425 On tmurno odgovori: »Znao sam već pogriješiti.« Pođu na kat. On uključi svjetiljku na noćnom ormariću. Blijeda joj svjetlost baci duboke sjene na lice, naglašavajući njezin umor. »Što kažeš na topli tuš?« »Čitaš mi misli.« Tuširanje je bilo vrijeme za opušteno istraživanje. Bio je oduševljen i iznenađen njezinim nedostatkom skromnosti i pristupom koji mu je davala. Niti se sramila milovati njega. Upitao ju je sviđaju joj li se dlakava prsa, a ona mu je pokazala koliko joj se sviđaju njegova. Ispričala se za jednu neznatno veću dojku, što mu je pružilo priliku da ih važe i mjeri rukama i ustima. Prelazila je jezikom preko njegova iskrivljenog prednjeg zuba i rekla mu da je to ludo uzbuđuje. Često su se ljubili, nekad razigrano s vodom koja im je prskala po licu, ponekad duboko i osjećajno. Milovali su jedno drugo glatkim, nasapunanim rukama. I jednom, nakon što je obavila svoje s njim, on klekne pred nju, stane joj nosom maziti bedra dok se nisu razdvojila i pobudi je jezikom. Predigra je bila stimulativna i od nje su im tijela žarila, ali nisu otišli predaleko. Rezultirala je samo time da su jedno drugo držali vrlo blizu. Kasnije, odu u krevet i legnu priljubljeni kao žlice kad ona reče: »Barem nisu patili. Lozada ih nij^, mučio.« »Pokušaj ne misliti o tome.« On odmakne pregršt njezine kose i poljubi joj stražnju stranu vrata. Lozada je ubio konje jednakom učinkovitošću, i vjerojatno istom ravnodušnošću, kojom je ubio Sally Horton - s dva metka u glavu. Wick se nije morao pitati zašto Lozada njega nije otpravio tako uredno. 426 Sandra Broivn Želio je da pati. Vjerojatno ga je planirao ubosti odvijačem više nego jednom, ostaviti ga da umre polako i bolno. Ležeći ovako pokraj Rennie, bilo mu je vrlo drago što je živ i znao je da je to tako samo zato što je Lozada ne baš mudro odlučio da je za Wicka Thread-gilla samo produljeno smaknuće dovoljno dobro.
»Rennie?« »Hmm?« »Ti...« Tražio je taktičan način kojim bi to rekao. »Ti si bila tako...« »I to te skoro zaustavilo.« Ležala je licem okrenutim od njega, ruku pod svojim obrazom. On joj je gladio nadlakticu. »Nije ovo nikakva pritužba.« Položi joj meki poljubac na rame. »Bilo je kao... u mašti. Poklon. Kao da nikad »Nisam bila ni s kim od tragedije s Ravmondom Collierom.« To je i slutio, ali čuti je da to kaže, ovom je trenutku, ovom danu, pridalo veće značenje. Da mu je rekla prije nego je vodio ljubav s njom, bio bi zapanjen. Možda joj ne bi ni povjerovao. »To je vraški dugo vrijeme za pokoru, Rennie.« »Nije pokora. To je bila svjesna odluka. Osjećala sam da nakon onoga što se dogodilo, ne zaslužujem imati normalan i ispunjavajući spolni život.« »To je ludost. Collier je dobio što je i zaslužio. Bila si dijete.« Ona se suho nasmije. »S mojom prošlošću? Teško. Nije me se nikako moglo nazvati djetetom.« »Možda djetetom s očajnički potrebnim usmjeravanjem.« Zaludenost 427 Ona lagano podigne ramena u malo slijeganje pristanka. »Collier je bio odrasla osoba. Nije se što imao petljati s tobom. Ako je i bio tako seksualno opsjednut tobom, trebao se držati podalje, obaviti liječenje, ili što god. I on je donio svjesnu odluku, Rennie, i njezine su posljedice bile njegova vlastita greška. Što god te navelo da povučeš taj okidač - « »Nije mene.« Wicku poskoči srce. »Što?« »Nisam ga ja ustrijelila. Ja čak nisam ni takla pištolj. Mislim, jesam, tek poslije. Kad je već policija dolazila. Onda sam primila pištolj, ali to nije ništa značilo jer nikad nisu provjerili otiske prstiju. Nikad nisu potražili tragove baruta ni na čijim rukama. Ništa.« »Tko bi imao tragove baruta, Rennie?« Kad ništa nije odgovorila, on izgovori ime koje mu je sijevalo po mozgu. »T. Dan.« Oklijevala je te kratko kimne. »Kučkin sin!« Wick sjedne kako bi je mogao gledati, ali ona nastavi držati glavu na jastuku, zureći ravno preda se, ne pružajući mu ništa osim svoga profila. »On je ustrijelio Colliera i pustio te da preuzmeš krivnju?« »Bila sam maloljetna. T. Dan je rekao da će biti manje gužve ako ja priznam da sam ustrijelila Raymonda u samoobrani.« »Je li te pokušao silovati?« »Izbjegavala sam ga od onog sastanka u motelu. Gadio mi se, još sam se više gadila samoj sebi. Nisam se pristajala naći s njim, čak nisam htjela ni razgovarati telefonom s njime. Tog se popodneva 428 Sandra Broivn pojavio kod nas u kući. Nisam bila presretna što ga vidim. Ne znam zašto sam ga odvela u T. Danovu radnu sobu. Možda sam podsvjesno htjela da nas ulovi zajedno. Ne znam. U svakom slučaju, kad nas je našao moj otac, Ravmond me je pokušavao poljubiti. Plakao je, nagovarajući me da ga ne odbijam.« »T. Dan je pucao, a pitanja postavljao kasnije, je li to? Ušao je, krivo protumačio prizor i mislio da te brani od silovanja?« Ona ne odgovori. »Rennie?« »Ne, Wick, moja zaštita nije bila razlog njegovu pucanju. Ravmond je bio iskusan i vješt poslovan čovjek. Moj je otac bio u partnerstvu s njim jer je bio pametan. Oslanjao se na Ravmonda da im zaradi hrpu novaca u poslu prodajom zemljišta. Pa kad je ušao i ugledao Ravmonda kako me se drži, pobjesnio je. Rekao mu je da radi budalu od sebe plačući kao beba nad 'komadom guzice'.« Wickova se čeljust stegne od bijesa. »To je rekao? Za svoju šesnaestogodišnju kćer?« »Govorio je on puno gore stvari od toga«, ona tiho odgovori. »Zatim je otišao do svog stola i izvadio revolver iz ladice. Kad se dim razišao, doslovno, Ravmond je mrtav ležao na podu.« »Umorio ga je«, reče Wick u nevjerici. »Hladnokrvno. I izvukao se.« »T. Dan mi je ugurao pištolj u ruku i rekao što da kažem policiji kad dođe. Poslušala sam jer... jer sam ispočetka bila previše zaprepaštena da učinim drugačije. Kasnije sam shvatila da je sve, na kraju krajeva, moja greška.« »Nitko nikad nije osporio T. Danovu priču? Tvoja majka?« »Ona nikad nije saznala istinu. Ili, ako jest, nikad Zaluđenost 429 nije odala da zna. Nikad nije dovodila u pitanje išta što joj je rekao T. Dan. Bez obzira na to što se događalo, održavala je vanjski privid i pretvarala se da je sve dobro i harmonično u našem domaćinstvu.«
»Jebeno nevjerojatno. Sve si ovo vrijeme preuzimala odgovornost i krivnju za T. Danov zločin.« »Njegov zločin, Wick, ali moja odgovornost. Da nije bilo mene, Ravmond ne bi umro. Svaki dan svoga života pomislim na to.« Wick uzdahne teško i opet legne. Ona je nosila svoje breme jednako kao što je on nosio svoju krivnju jer je pustio da Lozada izmakne optužbi. Oboje je bilo pogođeno teškim posljedicama svoga neodgovornog ponašanja. Možda bi trebali naučiti oprostiti si. Možda mogu pomoći jedno drugomu oprostiti si. On joj položi ruku oko guze, no, za razliku od ranije, tijelo joj ostane ukočeno i ne ugodi se konturama njegovoga. »Laska li ti što si mi prvi ljubavnik u dvadeset godina?« On tiho odgovori: »Lagao bih da ti kažem da ne.« »Pa, ne bi trebalo. Bilo ih je tako mnogo.« »Nije važno, Rennie.« Okrenuvši samo glavu, ona ga pogleda preko ramena. Izraz lica bio joj je ogoljeno ranjiv. Podsjetio ga je na ono što je Toby Robbins rekao: da su joj oči bile veće od ostatka lica kad je bila dijete. »Nije li, Wick?« On odmahnu glavom. »Ono što je meni važno«, prošapće, »jest da si sada sa mnom. Da mi vjeruješ dovoljno da budeš ovdje, sa mnom, ovako.« Ona se okrene i uzme mu lice među svoje dlanove. 430 Sandra Broivn »Bojala sam te se. Ne, ne tebe. Onoga što sam zbog tebe osjećala.« »Znam.« »Borila sam se protiv toga.« »Kao tigrica.« »Drago mi je da nisi odustao od mene.« Ona mu dotakne kosu, obraz, bradu, grudi. Nastavili su se maziti dok nisu zaspali. Kad se satima kasnije probudio, bio je vrlo krut. Rennie je to morala osjetiti, jer su joj se oči otvorile sekundu nakon njegovih. Gledali su jedno u drugo preko širine jastuka. On posegne za njezinom rukom i povuče je do svoga krila. Ona sklopi prste oko njega i prevuče prstom preko glavića, otkrivajući perlicu vlage. Jedno nježno gurkanje i ona razmakne bedra. Približavajući se, on joj nasloni nogu na svoj kuk, otvarajući je. Bila je vlažna, no znajući da je vjerojatno osjetljiva, on se suzdrži i ne uđe u nju. Umjesto toga, on poklopi njezinu ruku koja je držala njegov ud i, navodeći je, postavi tako da se mogla milovati njegovim vrškom. Dotičući se na taj najintimniji način, njezine mu oči prenesu beskrajne osjećaje. A bilo je izvanredno. Senzacije su bile nove i neisprobane, a samo suzdržavanje predivna agonija. Gotovo je prešao točku izdržljivosti kad ona sklizne samo vrh njegova penisa među usmine svoga spolovila i toplo i vlažno ga obujmi dok ga je njezina rukla muzla. Nije mislio da je bilo moguće doživjeti više ispunjavajući klimaks od onih koje su već podijelili. Varao se. On je čvrsto zagrli i udahne miris njezine kose, njeZaluđenost 431 zine kože, njihova vođenja ljubavi. Da je barem imao čast ubiti T. Dana Nevvtona jer je ovu lijepu, darovitu ženu osudio na dvadest godina samožrtvovanja i usamljenosti zbog zločina koji nije ni počinila. Želio ju je usrećiti dovoljno da nadoknadi sve to izgubljeno vrijeme. Želio je biti s njom svakoga dana njihovih života. Ali prvo su morali preživjeti Lozadu. •$••;.
432 Sandra Broivn
Poglavlje 32. ••••
•
"
»To je on. Prepoznaješ li ga?« Wick pogleda u sobu za ispitivanje. »Nisam ga nikad prije vidio.« »Ni ja«, reče Oren. »Sve dok neku večer nije došao spreman predati dokaze o Rickvju Rovu Lozadi.« »Ja imam dokaze o Rickvju Rovu Lozadi. Moja prateta Betsy ima dokaze o Rickvju Rovu Lozadi. Kad je riječ o Lozadi, 'dokazi' su tu već dugo vremena. Problem je u tome što su bezvrijedni.« »Smiri se«, reče Oren. »Znam da si uzrujan zbog konja doktorice Nevvton.« »Vraški točno da jesam.« »Nitko nije mogao predvidjeti da će to učiniti.« ? • »Zašto nitko nije nadzirao njezinu kuću?« »Nije u našem gradu, čak ni u našem okrugu.« »Nemoj mi servirati ta sranja o nadležnosti, Orene. Postavio si galvestonske murjake da nadziru moju kuću ondje.« Oren prevuče ruku preko svoga umornog lica. »Dobro, možda je to bio propust. Kako se drži doktorica Newton?« Začuđenost 433 »Inzistirala je da se danas vrati na posao. Kaže da ju to održava normalnom. Dovezli smo se rano s ranca. Ostavio sam je u bolnici baš prije nego sam došao ovamo.« »Hmm.« Wick ga oštro pogleda. »Što?« »Ništa.« »Pa dobro, da vidimo što taj klaun ima reći.« Dok je posezao za kvakom na vratima, Oren ga uhvati za ruku. »Čekaj malo. Nemoj uletjeti unutra s parom koja ti izlazi na uši.« »Miran sam.« »Ti si sve drugo osim mirnoga, Wick.« Svi su u Odjelu za kriminalističku istragu policije Fort Wortha znali da je Wick Threadgill jutros među njima. Svi su, barem svi detektivi iz Odjela za umorstva, znali da je plan Orena Wesleya za dovlačenje Lozade u Galveston beznadno propao. Dok su Threadgill i gospođa kirurginja očijukali na plaži, Lozada je dojurio natrag i pobio čitavu staju njezinih divnih konja. Zato je Wesley bio osramoćen, a Threadgillu se pušilo iz ušiju. Wick je bio svjestan pažnje koju je izazivao. Da je imao nacrtanu metu na leđima, ne bi se osjećao uočljivijim. Nije mu bilo lako doći u Odjel ili čak ući u sjedište policije. U isto se vrijeme osjećao kao da je došao kući i neugodno. Od njegova odlaska promjena osoblja nije bila značajna, tako da je mnoge poznavao. Neki su mu se obratili i čak mu pretresli ruku kao da im je doista drago što ga vide. Drugi su ga ispitivački promatrali i svoje pozdrave izricali ispod glasa. Wick je razumio. Policija je bila jednako politična kao i svaka druga 434 Sandra Brown birokracija. Svatko je čuvao vlastita leđa. Prijateljski pozdrav policajcu na godišnjem neodređena trajanja mogli bi pogrešno protumačiti oni koji su predlagali napredovanje u službi. Svatko zabrinut za svoje sljedeće promaknuće ne bi u opasnost dovodio svoje šanse družeći se nepoželjnom osobom poput Wicka Threadgilla. Kao da potvrđuju njegovu paranoju i zbunjenost, činilo se da su svi na čitavom trećem katu, nakon što su čuli njegov i Orenov povišeni glas, prestali s onim što su radili do tada i promatrali s iskrenim zanimanjem kako će se odigrati scena među bivšim partnerima. Wick zbaci Orenovu ruku. »Rekao sam da sam miran.« »Samo neću - « »Hoćemo li ovo učiniti ili ne?« Oren preko ramena baci pogled na njihovo pažljivo gledalište, pa otvori vrata sobe za ispitivanje i mahne Wicku da ude. Weenie Sawyer sjedio je na udaljenom kraju maloga stola. Drmusao je objema
nogama, koš-čata su mu koljena plesala gore-dolje, brzo kao sinkronizirane igle šivaćeg stroja. Zubi su mu pobjeđivali nokat. Kad ugleda Wicka, problijedi, što je bilo gotovo nemoguće s obzirom da je njegov ten već bio pastelne boje žabljega trbuha. »Što se to događa ovdje?« »Poznajete gospodina Threadgilla?« ugodno upita Oren. Čovjekove su oči šetale od Wicka na Orena pa natrag na Wicka. »Prepoznajem ga sa slika u novinama.« Zaluđenost 435 »Dobro. Znači da nema potrebe za formalnim upoznavanjem.« Oren sjedne nasuprot Weeniju. Wick izvuče stolac na suprotnoj strani stola, okrene ga prema sebi i zajaše. Očima je probadao čovječuljka. »Znači, ti si malo šmrkavo sranje koje je obavljalo Lozadina istraživanja.« Sitni se čovjek naizgled još jače skupi. Pogleda prema Orenu. »Zašto je on ovdje?« »Tu je zato što sam ga pozvao.« »Zašto?« »Da može čuti što nam imate reći.« Weenie teško gutne. Migoljio se u svome sjedištu. »Ja... Ja sam razmišljao o tome. Nije mi prepametno biti ovdje i razgovarati s vama bez odvjetnika.« »Kad malo razmislim, u pravu ste«, reče Oren. »Možda bi bilo bolje da odete unajmiti jednoga. Kad to učinite, nazovite nas.« I krene ustati. »Čekajte, čekajte!« Weenie im udijeli još jedan nervozni pogled. »Ako uzmem odvjetnika, vrijedi li pogodba i dalje ili ne?« Wick praktički iskoči sa stolca. »Pogodba?« On pogleda Orena. »Nagodio si se s ovim kuronjom?« »Zapamti, Wick, tu si samo zato što si obećao da se nećeš miješati.« »A ti si obećao da će ovaj šupak biti naša karta do Lozade.« »Mislim da je. Ali ne bez - « »Nagodbe«, reče Wick pušeći se. »Što si mu ponudio?« »Imunitet pred optužbom.« On prokune ispod glasa. »To je sranje. Točno to.« »A koja je onda tvoja ideja?« Wick prezirno pogleda Weenija od glave do pete. 436 Sandra Brown »Malo je prevelik da ga se baci natrag. Zašto ga ne bismo jednostavno uvaljali u kukuruzno brašno i ispržili?« Znoj izbije Weeniju po licu. Divlje pogleda u Orena. »On je lud! Svi to kažu. Lozada to kaže. Lozada kaže da je skrenuo kad mu je brat umro.« U nemogućnosti kretanja, Wick praktički preskoči duljinu stola. Podigne Weenija sa stolca za njegov tanani vratić i gurne ga prema natrag, tresnuvši ga o zid i zadrži ga ondje. Čovječuljak je skvičao kao uhvaćeni miš. ft »Moj brat nije umro.« »Wick, jesi li poludio? Pusti ga!« .1.* »Ubijen je, ti mali bijedni kurcojedu.« ;;|f$ »Wick, upozoravam te.« »Ubio ga je tvoj kompa Lozada.« Weenijevo lice poprimi boju cikle. Noge su mu beskorisno plesale nekoliko centimetara iznad poda. Zakolutao je prestravljenim očima prema Orenu. Detektiv primi Wickovu ruku, pokušavajući osloboditi stisak na Weenijevu vratu. »Wick, ubit ćeš ga. Pusti ga«, reče, istiskujući riječi kroza stisnute zube. Doslovno je pokušavao odlijepiti Wickove prste s Weenijeva vrata. Kad to ne upali, kad Weenijeve oči počeše buljaviti iz njegove glave, Oren snažno opali laktom pod Wickova rebra. Dah mu išišti van. On odmah ispusti Weenija, koji se skljoka na pod. Raskošno psujući i držeći se za ozlijeđenu desnu stranu, Wick se presavine u struku. Oren je teško disao. »Žao mi je što sam te morao ozlijediti, ali sveca mu, ti baš nikad nećeš naučiti, ha?« Weenie ostane sklupčan na podu, cmizdreći, ali je Zaludenost 437 njihova pažnja bila usmjerena na njih same, ne na njega. Wick se ispravi, dahćući od napora. »Napravi to još jednom i ja ću - « »Začepi i slušaj, Wick. Jednom u životu. Slušaj.« Oren udahne nekoliko puta kako bi smirio vlastitu
ćud. »Još uvijek imaš prijepornih pitanja s usmjeravanjem srdžbe.« Wick se nasmije. »Prijepornih pitanja? Usmjeravanje srdžbe? Gdje si to čuo? Na Oprah!« Oren mu dovikne. »Je li te tvoj bijes zaslijepio od činjenice da činiš istu pogrešku koju si činio i prije? Hoćeš li da Lozada opet izbjegne optužbi, samo izvoli nastaviti s tim što si radio.« Thigpen otvori vrata i oprezno ugura glavu unutra. »Sve u redu?« »Tebe se to prokleto ne tiče!« rikne Wick. Oren mu kaže da je sve dobro. »Što je njemu?« Detektiv je gledao u Weenija, koji je i dalje na podu cvilio i brisao si nos rukavom. »I on je dobro.« Thigpen neodlučno slegne ramenima te se povuče i za sobom povuče vrata zatvarajući ih. Wick nastavi kao da nije bilo prekida. »Imam naglu ćud. To priznajem. Ono što ti odbijaš priznati kad se radi o Lozadi, Orene, jest da nemaš muda.« »Kad već spominjemo muda, tvoja bi dosad trebala biti sasvim plava.« Iskre frcnu iz Wickovih očiju. Dlanovi mu se stegnu u šake kod bokova. »Na što ciljaš?« »Ni na što.« »Ne. O, ne. Davno smo prešli insinuacije. Zašto ne budeš iskren i ne kažeš što ti je na umu?« 438 Sandra Broivn »Dobro. Spavaš s osumnjičenom. Nije li tako?« »Ako misliš na Rennie Nevvton, da. Spavam. I uživam u svakoj sekundi. Ali, ona nije osumnjičena.« »Nisam je skinuo s popisa sumnjivaca za umorstvo doktora Howella. Jesi li zaboravio na to?« »To je bio Lozada.« >} »Kog je ona možda unajmila.« -; »Nije.« s, »Je li ti ikad rekla za onu karticu koju je zadržala u ladici svoga noćnog ormarića?« <.-. »Onu koja se prilaže poklonima? Ja sam je našao, sjećaš se?« »Da, da. Stigla je s ružama koje joj je Lozada poslao.« Wick široko raširi ruke i slegne ramenima. »I što s tim?« »Samo sam znatiželjan. Kad je otkrila da je Lozada pošiljatelj tih ruža, zašto nije poderala karticu? Uništila je zajedno s cvijećem. Bacila je.« »Čuvala ju je kao dokaz.« »Ili kao uspomenu. Vidiš, kad sam je eliminirao kao dokaz, uzela ju je natrag. Koliko ja znam, ima je još uvijek.« Wick razmisli o tome možda pola sekunde, pa odlučno odmahne glavom. »Ona prezire Lozadu. Ježi se od njega.« »Aha, tako kaže. Reci mi, Wick, jesi li joj počeo vjerovati prije ili nakon što te poševila do besvijesti?« Wick mu priđe korak bliže. »Jednom sam te upozorio, Orene. A sad ti posljednji put kažem, ako se ikad više budeš htio nazvati mojim prijateljem, ako si mog brata ikada nazivao svojim prijateljem, nećeš ovako govoriti o Rennie Newton. Nikada.« Zaluđenost 439
Oren ne ustukne. »Baš čudno što spominješ Joea. Jer, da je on tu, rekao bi ti isto što i ja. On bi ti prvi rekao da si prešao granicu. Ne možeš biti i mur-jak i ljubavnik osumnjičenoj.« »Ona nije osumnjičena«, ponovi glasno Wick. »Ona je žrtva.« »Siguran si? Čini mi se da si zaboravio da je ustrijelila čovjeka.« »Nije.« -' »Što?« usklikne Oren. '••'• »Ona nije ustrijelila Ravmonda Colliera. Ubio ga je njezin otac. Ona je preuzela krivnju.« »Zašto?« »Zato što joj je T. Dan tako rekao.« Oren zaurla od smijeha. »I ti u to vjeruješ?« Ponovo se nasmije. »Prodala ti je tu cmizdravu priču koju nitko ne može potvrditi i ti joj povjeruješ?« »Tako je.« »Aha. A kad ti je to pričala, je li ti puhala u uho? Ili ti je jednostavno puhala?« Wick se baci na Orena i obojica natraške odlete na pod. Weenie vrisne. Wick zada nekoliko udaraca, ali nije ni izdaleka bio povratio svoju punu snagu, a Oren je uvijek bio teži i jači od njih dvojice.
Uzvraćao je žestoko i bez obzira na Wickovu ozljedu. Kad je pomalo nadjačao Wicka, on se osovi na koljena i izvuče svoj službeni revolver iz korica na • ramenu. Uperi ga na Wicka. Suze bola su mu zamutile oči, ali je dovoljno jasno mogao vidjeti cijev Ore-nova pištolja. Nakon što su začuli metež, nekoliko drugih policajaca u civilu jurne u sobu. »Povucite se van!« naredi Oren. »Sve je pod kontrolom.« 440 Sandra Brouin »Što se dogodilo?« »Samo mali nesporazum. Ostaje u ovom odjelu, razumijete li?« Kad nitko ne odgovori, on vikne: »Razumijete lil« Začuje se mrmljanje pristanka. Oren mahne pištoljem. »Ustani, Wick.« »Ne vjerujem očima. Izvukao si vražji pištolj na mene?« »Hajde. Diži se. Možda bi bilo dobro da odeš malo u gajbu. Ohladiš se.« Oren baci pogled prema vratima. »Thigpen, imaš tu lisice?« »Nema jebene šanse«, zareži Wick. Jurne na noge i zabije se glavom Orenu u trbuh. Začuje iza sebe topot stopala i znao je da se ostali policajci okupljaju pomoći Orenu. No Wick je imao zalet i uspio je Orena pribiti uza zid. Stavi mu podlakticu preko grla dok mu drugom rukom pokuša oteti pištolj. »Povuci to što si rekao o Rennie.« Oren se jednako snažno opirao. Ostali murjaci pokušaše odvući Wicka, ali je on imao adrenalinsku nadmoć. »Povuci to!« Njegov povik zatrese zidove male prostorije. Ali nije bio tako glasan kao pucanj pištolja. On ga zagluši. Zaludenost 441 Weenie se upisao. To je bilo definitivno poniženje. Noćna mora iz drugog razreda opet se odigrala potvrđujući njegov okrutni nadimak. Uz samo jednu varijaciju - danas nitko nije primijetio tamnu mrlju na prednjem dijelu njegovih hlača. Svi su bili previše zaokupljeni pokušavajući uspostaviti mir u općoj ludnici. Nakon pucnja rastvorio se sam pakao i tako je Weenie uspio pobjeći. Bilo je i prednosti u niskom stasu i tomu da te se lako zaboravi. U metežu nakon pucnjave, on je bio zadnja rupa na svačijoj svirali. Kad je ugledao priliku za iskradanje iz sobe za ispitivanje, on je iskoristi. Sišao je požarnim stepenicama, radije nego da ide dizalom. Tek je na izlazu iz zgrade shvatio da se popisao. Na što li je samo mislio kad je odlučio otići u Fort Worth? Dallas je imao živopisniju reputaciju, ali je Fort Worth bio daleko čupaviji i dlakaviji. Ljudi su tamo mislili da još uvijek žive na divljem, divljem Zapadu. Jedva je preživio trinaest godina njegova jav442 Sandra Broivn
noškolskog sustava i trebao je znati da neće dobro proći kroči li opet u ovaj testosteronom nabijeni teritorij. Čitavim je putem do kuće - a udaljenost od pedeset kilometara između dvaju gradova nikad se nije činila tako velikom - očekivao eskadron policijskih vozila koji će vrišteći doći za njim. No policija Fort Wortha imala je mnogo veći problem za rješavanje od jednog nestalog potencijalnog ispovjedača koji se opametio. Murjak koji krvari glavni je događaj, posebno stoga što je taj koji ga je raskrvario bio drugi murjak. Vjerojatno se nitko u toj sobi neće čak ni sjetiti da je Weenie Sawyer bio tamo kao svjedok ranjavanja. Ipak, on nije želio riskirati. Shvati da jako kasni s preseljenjem. Počet će tražiti drugi stan. Sve što mu je trebalo bilo je dovoljno mjesta za fotelju, televizor i krevet te dosta struje za napajanje njegova
računalnog sustava. Kad se preseli, neće ostaviti svoju novu adresu. U međuvremenu je dobro zvučao odmor u tropskoj meksičkoj klimi. Acapulco. Cancun. Neko mjesto gdje mu je trebalo više faktora protiv sunca nego pesosa. Otići će u zračnu luku Dallas - Fort Worth i obilaziti terminale dok ne pronađe slobodno mjesto na letu prema odredištu na kojem će moći uživati u miru i anonimnosti dok se stvari malo ne smire. Nesigurnim rukama otključa svoja ulazna vrata. Baci ključeve na poslužavnik pred televizorom i u žurbi uđe u spavaću sobu. Naslijepo stane grebati ispod kreveta kako bi našao putnu torbu. Bila je prekrivena debelim slojem prašine, ali je on stavi na kreZcduđenost 443 vet, otvori gornji dio i podigne je, okrenuvši se prema svom uskom ormaru. Vrisne od straha. »Zdravo, Weenie.« Lozada je stajao naslonjen na suprotan zid, ruku i gležnjeva prekriženih, izgledajući savršeno opušteno. I pogubno. Primijetivši mrlju na prednjem dijelu Weenijevih hlača, on se naceri. »Jesam li te uplašio?« »B-bok, Lozada. Kako ide? Baš sam se - « »Spremao spakirati.« On pokaže prema kovčegu. »Ideš nekamo? Ali ti si već negdje bio, nisi li, Weenie?« »Bio negdje? Ne.« Jako se trudio spriječiti zube da ne škljocaju jedni o druge. »Zvao sam te dan i pol.« »Oh, bio sam, uh... telefon mi ne radi.« Indolentno Lozada odmota svoje ruke i noge te prijeđe do klimavog stola pokraj Weenijeva kreveta. Podigne slušalicu. Telefon je glasno odjekivao slobodnim signalom. Weenie gutne. »Ti vrapca. Popravili su ga.« Lozada vrati slušalicu na mjesto i priđe mu blizu. »Već sam se zabrinuo za tebe, Weenie. Rijetko izlaziš iz ove svoje rupe. Pa, gdje si onda bio?« Weenie je morao izviti vrat kako bi pogledao u Lozadino lice. Nije mu se sviđalo ono što je vidio. »Jajako mi je žao što me nije bilo. Jesi li me zbog nečeg trebao?« Lozada kažiprstom prijeđe po rubu Weenijeve kose. »Znojiš se, Weenie.« »Uh, čuj, što god hoćeš da napravim, napravit ću besplatno. Bez troškova. Znaš, zato što nisam bio ovdje kad si ti - « 444 Sandra Broivn »Popisao si hlače, Weenie. Što te iživciralo dovoljno da izgubiš kontrolu nad svojim mjehurom?« Lozada izvadi skakavac iz džepa. Jednim zabacivanjem zglavka i uz opasan klik, otvori ga centimetar od Weenijeva lica. Čovječuljak zaječi od užasa. »Bolje mi reci što te toliko potreslo.« Lozada si počne čistiti nokte vrhom oštrice. »Mrzio bih to čuti od nekoga drugog. Ako mi prešutiš informacije, jako ću se razočarati u tebi.« Weenie promisli o svojim opcijama, koje su se, u osnovi, svodile na život i smrt. Njegov život nije bio nešto, ali je prevagnuo nad alternativom. »O-onaj Threadgill?« »Što s njim?« »Ustrijelio je onoga-kako-se-zove. Crni frajer. Wesley.« Lozadine se oči suze u proreze nevjerice. Weenijeva se glava ljuljala na njegovom mršavom vratu. »Je. Ustrijelio ga je. Vidio sam. Bio sam ondje.« »Gdje?« »U policijskoj postaji u Fort Worthu. Onoj velikoj u centru. Priveli su me na saslušanje«, lagao je. »Ali, ne brini. Nisam im ništa rekao. Istinu ti kažem, Lozada. Prokušali su nekoliko taktika kako bi me natjerali da govorim, ali - « »Preskoči to. Što s tim da je Threadgill upucao Wesleya? Ne vjerujem ti.« »Kunem se«, reče Weenie dok mu je glas postajao sve piskutaviji. »Prvo je krenuo na mene. Skoro me zadavio, i bi, da ga Wesley nije odvukao s mene. Onda su se počeli svađati oko one doktorice.« Prepričao mu je njihovu svađu, gotovo riječ po Zaluđenost 445 riječ. »Wesley je rekao neke stvari o njoj koje nisu baš Threadgillu najbolje sjele. Napao je Wesleya. Wesley je izvukao pištolj i zaprijetio da će Threadgilla zatvoriti dok se malo ne sabere. Threadgill za to nije htio ni čuti i ponovo je krenuo na Wesleya. Natezali su se oko pištolja kad je opalio.« »Murjaci su utrčali unutra, svi pokušavajući shvatiti što se upravo dogodilo. Wesley je čitav bio prekriven krvlju. Threadgill se raspametio, derući se: 'Ne, ne, Isuse, ne!' Takve stvari. Pokušavao je prići Wesleyu, ali su ga držali drugi murjaci.« Weenie zastane gurnuti gore naočale koje su mu spuznule.
»Mislim da ga Threadgill nije namjeravao ustrijeliti. Bio je nesretan slučaj. Ali su drugi murjaci čuli žestoku raspravu prije pucnja, pa su mislili, znaš, da je namjerno. A Threadgill je podivljao. Moralo ga je nekoliko ljudi držati da mu stave lisice i izvuku ga odatle.« »Wesley je mrtav?« »Ne znam. Iskrao sam se prije nego je došla hitna, ali netko mu je zagurao maramicu u ranu i loše je izgledalo. Ustrijelio ga je u trbuh, čuo sam nekoga kako kaže.« Lozada se malo odmakne i Weenie se znatno opusti kad je odmaknuo oštricu noža. No Lozadin je pogled još uvijek aktivirao njegove žlijezde znojnice. »Pucnjava u policijskoj središnjici je velika vijest, Weenie. Kako to da nisam čuo nikakve novinske najave?« »Razgovarali su o tome. Čak su i tijekom čitave graje svi stalno govorili: 'Ovo je pod kontrolom, shvaćate li? Pod kontrolom. Ovo je stvar Odjela.' Žele da to ne procuri van. Ima smisla. Murjak upucao mur446 Sandra Brown jaka. Ne žele da javnost zna za to. Vjerojatno će ljudima u bolnici reći da je Wesleyev pištolj slučajno opalio dok ga je čistio. Ili nešto slično.« Weenie nervozno škljocne člancima prstiju. Pitao se kad odlazi zadnji avion za Meksiko. Treba li ti putovnica kako bi ušao u Meksiko ili je dovoljna i vozačka dozvola? »Zadržala je moju karticu?« »Ha?« Lozada živčano pucne prstima ispred Weenijeva lica kao da ga budi, pa ponovi pitanje. »Oh, aha, karticu koju si joj poslao uz nekakve ruže? Wesley misli da se dama pali na tebe. To je raspizdilo Threadgilla. Wesley je rekao da radi od njega što hoće. Ne tim riječima, ali - « »Je l' ti masturbiraš?« »Molim?« Prije nego je Weenie mogao trepnuti, njegovi su se muški dijelovi klatili iznad poput žileta oštre oštrice Lozadina noža. »Je l' ti - « »O čemu ti pričaš?« kreštao je Weenie. »Možda ti neće nedostajati za seks, ali ćeš pišati kao žensko ako mi ne kažeš što si radio u sobi za ispitivanje s Wesleyem i Threadgillom.« Weenie je stajao na vrhovima prstiju, pokušavajući održati ravnotežu. Ako se spotakne, bit će eunuh i svaku će pomisao na ispunjavanje njegovih maštarija s nekom ljupkom senoritom odnijeti vjetar. »Bojao sam se da ću dospjeti u nevolje.« »Pa si me cinkario.« »Ne, kunem se. Bog mi je svjedok.« »Bog ne postoji.« Lozada podigne oštricu svoga noža centimetar više i Weenie cikne. »Postoji samo Zaluđenost 447 Lozada, i zakoni fizike, od kojih je jedan zakon sila teže. Ako ti odrežem jaja, Weenie, past će ko pikule.« »Otišao sam tamo vidjeti kako se mogu nagoditi«, jecao je. »Znaš, za slučaj da me ikad povezu s tobom. No onda se Wesley sav ustreptao oko nekog tvog poziva doktorici Newton na mobitel. Mislili su da si u Galvestonu.« »I bio sam.« »Onda su ga obavijestili da su joj pobijeni konji. Kilometrima od Galvestona. To ih je vraški zbunilo. U svakom slučaju, Wesley me bacio u ćuzu i nekako zaboravio na mene, vjerojatno. Do jutros. Pustio me da se otuširam. Dao mi doručak. Stavio me u tu sobu i rekao neka čekam.« »Kad se vratio, Threadgill je bio s njim. Rekao sam im da sam se predomislio, da hoću odvjetnika. Ostatak znaš. Kunem se da im ništa nisam rekao.« Sad je već plakao, kmečeći poput djeteta, ali si nije mogao pomoći. Lozada povuče nož. »Jedini razlog zbog kojeg te nisam ubio je taj što ne znam uništiti tvoja računala tako da budem siguran da uništavam sve podatke koje oni sadrže.« Weenie nadlanicom obriše nos. »Ha?« »Počni, Weenie«, reče Lozada meko. Weenie grčevito proguta slinu. »Hoćeš da uništim svoja računala?« Lozada je jednako tako mogao tražiti od majke da zadavi vlastito dijete. Weenie je bio spreman malo se odmoriti od svojih računala, ali je njihovo uništenje bilo nezamislivo. Nije to mogao učiniti. Lozadina se ruka jedva pomakne, ali Weenie osjeti lako povlačenje u svojim preponama i iznenadan pro448
Sanđra Broivn puh. Kad je pogledao dolje, vidi da su mu hlače rasparane od spoja nogavica do pojasa. Nož mu je stajao točno ispod prepona. Oštrica se zloslutno svjetlucala. »Navali, Weenie, ili ti je sljedeća kožica.« Weenie je bio obrezan, ali se, u tom trenutku, to činilo posve nevažnim detaljem. Čim je Rennie izašla iz dizala u prizemlju bolnice, začuje svoje ime. Grace Wesley je ulazila u atrij predvorja kroz pokretna vrata. Rennie pokuša uloviti dizalo i zadržali ga za nju, ali se vrata zatvore i dizalo se već počne penjati. Grace požuri do nje. »Molim vas, nemojte mi reći da je mrtav.« »Ne, još uvijek je s nama.« Grace klecnu koljena i možda bi se srušila da Rennie nije bila tamo i pridržala je. »I dalje je kritično, ali misle da će se izvući.« Grace pokrije usta kako bi prigušila jecaj olakšanja. »Hvala Bogu, hvala Bogu. Sigurni ste?« »Razgovarala sam s njima upravo sada dok su ga izvozili s operacije.« Grace potapka oči rupčićem. »Tako sam se bojala da će, kad ja stignem ...« Nije bila sposobna izgovoriti užasnu pomisao. Rennie posegne za njezinom rukom i lagano je stegne. »Čula sam da ste otišli u Tennessee u posjet svojim kćerima.« »Policajka iz Nashvillea je dočekala moj let i ispričala mi što se dogodilo. Nisam čak ni otišla iz zračne luke. Vratila sam se prvim sljedećim letom. Orenov pretpostavljeni me dočekao na Dallas Zaluđenost 449 Fort Worthu i dovezao me ravno ovamo.« Zastala je. »Rekli ste 'misle'.« »Što?« »Rekli ste da 'oni misle da će se Oren izvući'.« »Govorila sam o kirurškoj ekipi.« »Mislila sam da ćete vi - « »Nije mi čak bilo dopušteno ni promatrati, još manje obaviti operaciju. Pod ovim bi okolnostima to bilo vrlo nezgodno. Ali je na njemu radio izvrstan tim.« »Ja bih bila zahtijevala vas.« »Hvala vam na tome.« Dirnuta do suza, Rennie se okrene i ponovo stisne tipku za pozivanje dizala. »Je li istina, Rennie? Wick je to učinio?« Ona spusti glavu, kimnuvši. Grace reče: »Tako mi je rečeno, ali sam mislila da je sigurno neka greška. Ne mogu vjerovati.« »Ni ja. To je... posve neshvatljivo. Što li ga je moglo nagnati da to učini? Njih dvojica su toliko toga prošla zajedno, bili su tako dobri prijatelji. Wicku je vaš suprug sve na svijetu.« Glave i dalje pognute, ona protrlja oči. »Detektiv Wesley je na intenzivnoj, a Wick u zatvoru.« »On je zaljubljen u vas.« Renniena se glava brzo podigne. »Je.« Grace je izdržala zapanjen Rennien pogled dok dizalo nije došlo i vrata se nisu razmakla. »Moram ići.« »Da. Svakako.« Grace se brzo ukrca u dizalo. Rennie pričeka da se vrata zatvore prije nego se okrenula poći. Jučerašnja je izvansezonska kiša bila uspomena. Na liječničkom je parkiralištu bilo užareno. Nikad ga više neće prijeći 450 Sandra Brotun bez misli o Leeju Hovvellu. Njegovo je ubojstvo bilo katastrofa, ali je ovaj tragičan niz događaja zapravo počeo kad je ona objavila odluku porote. »Smatramo da optuženi nije kriv.« Njezina je kuća bila u mraku kad je stigla. Kao i uvijek, uvezla je svoj jeep u garažu i ušla kroz kuhinjska vrata. Otišla je ravno do hladnjaka i izvadila bocu vode. Stajala je za kuhinjskim sudoperom dok nije sve popila. Prošla je kroz dnevnu sobu te zamračenim hodnikom do svoje spavaće sobe. Upalila je svjetiljku na noćnom ormariću i razodjenula se. Kad je ostala samo u rublju, ode u kupaonicu i otvori slavine na kadi. Odabere mirisni gel i dugo ostane pod tušem. . Umotana u svoj omiljeni, najudobniji kućni ogrtač, ode natrag u kuhinju i natoči si čašu vina. Ponese je sa sobom u dnevnu sobu i sjedne na svoje najdraže mjesto na kraju sofe. Pijuckala je vino i mislila na noć kad je ovdje zaspala i kad su je kasnije pozvali u bolnicu zbog hitnog slučaja. Pacijent je imao kritičnu ubodnu ranu na leđima. Wick. Uzrokovala mu je toliko boli. I Wesleyu. Njemu i njegovoj cijeloj obitelji. A sad... Bože, sad. Glava joj padne unatrag na jastuke sofe. Sklopi oči, ali joj suze skliznu kroz kapke i skotrljaju joj se niz obraze. Svi su se napatili zbog nje i njezine proklete presude. Sjedila je tamo dulje vremena, naslonjene glave i žmireći. Tako ju je i našao.
Ili bolje rečeno, u takvom je položaju bila, kad sjedne, okrene se i reče: »Zdravo, Lozada.« Stajao Zaluđenost 451 je iza sofe, udaljen centimetrima, gledajući dolje na nju. »Očekivala sam te.« On se osmjehne, zadovoljan. »Jesi li, Rennie?« Začuvši ga kako izgovara njezino ime, vidjevši taj reptilski osmijeh, ona skoro povrati vino. Spustivši čašu na stolić za kavu, ustane i obiđe sofu kako bi se okrenula prema njemu. »Znala sam da ćeš doći kad čuješ što se dogodilo Orenu Wesleyu.« »Tvoj dečko ne može kontrolirati svoju narav. Nesretna karakterna crta. Bilo je samo pitanje vremena kad će samoga sebe uništiti. Wesley?« On slegne ramenima. »Njegov je problem u odabiru krivih prijatelja.« »Kako si saznao? Nije bilo ni u jednim vijestima. U bolnici je zaštita toliko rigorozna da samo šačica ljudi zna Wesleyev identitet i prirodu njegove ozljede. Moraš imati doušnika u policiji. Tko ti je rekao?« »Mala ptičica«, šapne on. »Kukavička mala ptičica. Nisam mu isprva vjerovao, ali sam provjerio tužnu priču i, joj, sve je istina.« On posegne prstom odmaći pramen kose koji joj je ležao na grudima. Ona se prisili ne odskočiti, ali je morao osjetiti njezino gađenje jer se ponovo nasmiješio onim osmijehom. »Izgledaš divno večeras.« »Ne izgledam nimalo divno. Umorna sam. Izmož-dena, u stvari. Od svega.« »Sigurno te izlet iscrpio.« »Kako to uspijevaš?« u »Što to, draga moja?« »Kako si došao iz Galvestona do mog ranca prije zore?« »Već sam ti rekao, Rennie, ne otkrivam cehovske tajne. Da to činim, uskoro bih bio bez posla.«
452 Sandra Broivn »Bio je to pravi podvig.« ^ On se nasmije. »Nemam krila, ako to misliš.« n Kad se njezin dlan sklopio na njegovom obrazu* začu se zvuk snažan poput eksplozije petarde. »Ovo ti je za moje konje.« Više se ne smijući ni ne smiješeći, on zgrabi njezino zapešće tako da ona vrisne od boli. On je okrene i gurne joj ruku visoko između lopatica. Dah mu je bio vreo na njezinu uhu. »Trebao bih te odmah ubiti zbog ovoga što si učinila.« »Ionako ćeš me ubiti, je l' tako?« »Kako bih te uopće mogao pustiti da živiš, Rennie? Samo sebe moraš kriviti zbog toga. Trebala si mi dopustiti da te štujem onako kako sam želio. Umjesto toga odabrala si natezanje s onim sirovim, kauboj-skim, bivšim murjakom.« On je privuče bliže i još više joj gurne ruku uvis. »Nakon takve uvrede, ne ostavljaš mi izbora nego da vas oboje ubijem. Jedino mi je žao što je u zatvoru pa neće moći gledati kako umireš. Ali, čovjek ne može imati sve.« Bol je bio znatan, ali se ona nije otimala. Nije čak ni jauknula. »Trebali su te zatvoriti prije puno godina, Lozada. Ne zato što si ubojica, nego zato što si malouman, sumanut. Ne shvaćaš li? Ne bih te imala blizu sebe čak ni da Wick Threadgill ne postoji. Ti si gmi-zavac.« On otvori skakavac uz jedan škljocaj i stavi joj ga preko grla. »Prije nego završim s tobom, preklinjat ćeš me da ti poštedim život.« »Nikad te neću preklinjali ni za što. Možda sam te mogla moliti da poštediš moje konje, ali mi nisi pružio priliku. Kad si ih ubio, odigrao si svoj najjači adut, što Zaluđenost 453 se mene tiče. Dosta mi te, Lozada. Dosta mi je bojati te se.« »Oh, to sumnjam.« Spustivši nož, on potapše njezinu bradavicu širokom stranom oštrice.«
Ona refleksno brzo udahne. »Vidiš?« kikotao se on. »Jako se bojiš, Rennie.« To je bilo istina. Bila je prestravljena, ali je i dalje odbijala to pokazati. »Neću se opirati, Lozada. Već dvadeset godina, svaki je dan moga život bio poklon. Neću te preklinjali da me pustiš živjeti. Ako to čekaš, samo gubiš vrijeme.« »Kakva hrabrost. I zbog toga te mrzim ubiti, Rennie, stvarno mrzim. Ti si izuzetna žena. Nadam se da razumiješ koliko se loše osjećam zbog načina na koji naša veza mora završiti.« »Mi nikad nismo imali vezu, Lozada. A što se tiče razumijevanja, ja razumijem da je jedini način na koji ti možeš privući pažnju žene taj da je teroriziraš.« On je privuče bliže k sebi i nasloni svoje prepone na njezinu stražnjicu. »Osjećaš ovo, Rennie? To privlači žensku pažnju. Mnogih žena.« Ona ostane tiho. »Reci lijepo te molim, Rennie.« On klizne jezikom duž njezina vrata. »Reci lijepo te molim i možda te pustim da mi ga pocuclaš prije nego te ubijem.« »Oh, Lo-za-da.« Na Wickov pjevušeći glas, Rennie osjeti kako se trgnuo. »Aha, tako je. To je bubanj moje tri-pet-sedmice u tvom uhu. Trepni i nema te.« »Molim te, trepni, Lozada. Lijepo te molim«, dražio je Oren Wesley s kuhinjskih vrata. Njegov je pištolj bio naciljan ravno u Lozadinu glavu. 454 Sandra Broivn »Pusti nož!« naredi Wick. Lozada se zakikoće i podigne rub oštrice natrag do Renniena grla. »Samo daj, povuci okidač, Threadgille. Želiš li vidjeti kako njezina krv lipti, ustrijeli me.« »Ovo baš sliči na tebe, ti kukavički gade. Koristiš se ženom da si spasiš dupe. I napadaš je s leđa, također. Još jedna od tvojih - kako si to nazvao - nesretnih karakternih crta.« »Ali, ako ti to tako hoćeš, Ricky Roy, ja se slažem«, reče on lako. »Kad ja okinem i Oren će. Vidiš, vježbali smo čitav dan. Otkad smo inscenirali onaj mali incident za tvog kompića Weenija. Prljavo dozlaboga, sva ta lažna krv i to, ali očito uvjerljivo.« »E, sad, desit će se ovako. Naši meci ući će u tvoju lubanju. Njegov može biti tisućinku sekunde iza mog. Ali, poprilično prokleto simultano, što ti kažeš, Orene?« »I ja bih rekao.« »Možda se čak i sretnu u nekoj točki, Ricky Roy, no u svakom slučaju, mozak će ti se raspljackati kao drek visoke guske.« »Ona će dotad biti mrtva«, reče Lozada. »Pusti je, Lozada.« »Nema šanse.« »Što misliš, Orene?« reče Wick. »Jesi li umoran od ovoga sranja?« »Umoran sam od ovoga sranja.« »I ja.« I lijevom rukom Wick okine iz malog pištolja u Lozadin desni lakat, točno u sredinu, izbliza. Kost se otkrhne. Živci i krvne žile se prekinu. Džepni nož ispadne iz beskorisnih prstiju. Rennie se baci na pod, kako joj je bilo rečeno učiniti. Lozada se okrene oko sebe, podignute lijeve ruke, dignuta palca, poseZaluđenost 455 žući prema Wickovoj očnoj duplji. Wickov .351 ispali direktno u njegova prsa. Lozadine se oči raširiše od zaprepaštenja. Zatim Wick reče: »Ovo ti je za Joea«, i ispali po drugi put. Lozada padne natraške na pod. Rennie dopuže do njega i smjesta mu na vratu provjeri bilo. »Srce mu još uvijek kuca.« Ona mu razdere košuIju. »Ostavi ga.« Ona podigne pogled na Wicka. »Ne mogu.« Okrene se natrag prema Lozadi i baci se na pokušaj spašavanja njegova života. 456 Sandra Broivn •w.
Bilo je osam ujutro sljedećeg jutra kad je Rennie napuštala bolnicu. Wick ju je vani čekao u svom kamionetu s upaljenim motorom. Nagne se i otvori joj suvozačka vrata. Planirali su njezin odlazak tako da se poklopi s Orenovom konferencijom za novinstvo, tako da mediji budu zauzeti, a ona glatko može pobjeći. Odmičući se od bolnice, vidjeli su kombije raznih medijskih kuća načičkane oko nogostupa i hrpu izvjestitelja i snimatelja kako okružuju ulazno predvorje. »Što im govori?« upitala je. »Da je policija Fort Wortha primijenila mjere tajnog izviđa i izvela akciju bez ijedne pogreške, u suradnji s osobljem Opće bolnice Tarant. Jedan od najozloglašenijih zločinaca našega grada, imenom Ricky Roy Lozada, umro je od ustrijelne rane koju je zadobio u pokušaju opiranja uhićenju.« Prije nego ga je predala bolničarima hitne pomoći, Rennie se junački trudila pokušavajući mu održati kucanje srca. Odvezla se u hitnoj s njim do bolnice, ali je nakon njihova dolaska on proglašen mrtvim. Zaluđenost 457 Wick je osobno propratio njegovo tijelo do mrtvačnice. Rennie je zatim inzistirala na Wickovom pregledu, čak je naručila i CT kako bi provjerila unutrašnje krvarenje. On je bio rekao Orenu neka se ne suzdržava, da bi njihova svađa izgledala autentično. Oren ga je uzeo za riječ. Osjećao se kao vreća za nabijanje, ali Rennien pregled nije otkrio ništa zabrinjavajućeg. »Oren će probati izostaviti tvoje ime iz cijele priče«, reče joj Wick. »Bit ću mu zahvalna.« »Ali možda će biti neizbježno, Rennie.« »Bude li neizbježno, onda ću se pozabaviti time.« Njihovo je odredište bilo predodređeno. Ona se nije htjela vraćati u kuću u kojoj je umro Lozada. Jednom kad su hitali na zapad po državnoj autocesti, Wick posegne za njezinom rukom. »Umro sam tisuću smrti dok ti je prijetio nožem.« »Ja sam se bojala da se dogodilo nešto što vas je zadržalo, da ti i Oren nećete biti na mjestu. Kad sam došla kući, bila sam u iskušenju pogledati u smočnicu i pod krevet da budem sigurna da ste tamo.« »Pakao me ne bi mogao zadržati negdje drugdje.« »Bio je to smion plan, Wick.« »Samo zahvaljujem Bogu što je upalio.« On je zaključio da on i Rennie nemaju nade za budućnost dok se ne riješi problem s Lozadom. Drugim riječima, dok ga se ne makne iz vida. I to je bila ključna rečenica: makne iz vida. Um mu je zapinjao na te tri riječi. Sinulo mu je: ako Lozada bude mislio da njega nema na vidiku, i Orena nema na vidiku, on će pokušati nešto s Rennie. 458 Sandra Brown »Najteži dio plana za mene bila je potreba daiife tebe dovede u opasnost.« ;ife »Ja sam već bila u opasnosti.« »Do tog sam zaključka i ja došao na kraju. I ostala bi u opasnosti, dok ja ne natjeram Lozadu u akciju.« Jučer ujutro ustao je debelo prije zore, nazvao Orena i izložio mu svoj plan. Orenu se svidjela ideja, rekao je nekoliko svojih prijedloga i pokrenuo stvar. »Kako si uvjerio Orena da ja nisam femme fatale kakvom me smatrao?« upita Rennie. »Nisam morao. Lozada je to učinio kad ti je ubio konje. U stvari, mislim da se Oren predomislio davno prije toga i samo se pravio tvrdoglavim. Vjeruj mi, Rennie. Da nije bio posve uvjeren u tvoju nedužnost i svoju krivu procjenu, nikad ne bi izveo ovu tajnu operaciju. I, usput rečeno, šalje ti svoje isprike zbog svih ružnih stvari koje je morao reći o tebi kako bi uvjerio Weenija Sawyera.« »Koji je, opet samo usput, nama bio sretna prekretnica. Da nije bilo njega, možda bismo morali čekati danima, ja u zatvoru, Oren u bolnici, pretvarajući se da je teško ranjen, prije nego Lozada primi vijest i reagira na nju.« »Pratili smo Sawyera do njegova stana u Dallasu i kad je izvidnik ondje vidio Lozadu, nazvali su da se može početi. Kad je Lozada otišao, ušli su i uhitili Weenija. Ležao je na svom krevetu i plakao jer ga je Lozada natjerao da razvali svoja računala u komadiće. Počeo je priznavati svoje sudioništvo i prije nego su mu stavili lisice.« »Hoće li biti nekih posljedica po tebe?« Začuđenost 459 »Zato što sam ustrijelio Lozadu? Ne. Oren me vratio u službu prije nego smo ušli ispitivati Weenija.« Ona se iznenađena okrene prema njemu. »Znači da si službeno opet murjak?« »Razmišljam o tome.« »O čemu se tu mora razmišljati?« »O svem sranju koje ide s tim?«
»U svakom poslu ima sranja, Wick.« »To i nije baš tako ohrabrujući moto«, reče on ironično. »Sve se svodi na jedno pitanje.« On pogleda prema njoj. »Voliš li posao više nego mrziš sranje?« Nije dugo morao razmišljati. »Volim posao.« »To ti je tvoj odgovor.« On zamišljeno kimne. »Sad kad sam napokon sposoban sahraniti Joea, stvarno ga sahraniti, bit će drugačije, mislim.« »Sigurna sam da hoće. To je tvoj poziv.« Ona se meko nasmije: »A govoreći o pozivima, možda je Grace promašila svoj. Trebala je biti glumica. Izvela je dobru predstavu u bolnici.« »Čuo sam da ste obje.« »Ne znam je li nas Lozada vidio ili ne.« »Ne znam ni ja, ali je svaku scenu trebalo inscenirati i odigrati kao da je stvarna. Da je Lozada nadgledao bolnicu i da Grace nije dojurila do Orenova uzglavlja, nanjušio bi prijevaru.« Primijetivši njezin zijev, on reče: »Bila si budna cijelu noć. Zašto ne pokušaš odspavati ostatak puta?« »A ti?« »Drijemao sam između svih onih nepotrebnih testova na koje me natjerala moja liječnica.« Smiješeći se, ona zažmiri. Probudila se kad je zau460 Sandra Broum stavio kamionet na ulazu u dvorište i izašao otvoriti vrata. Nakon što se provezao, parkirao je ispred ulaznih stepenica. Rennie pogleda prema staji. »Meni je uvijek tu bila prva stanica.« On joj pogladi obraz. »Pokušaj ne misliti na to.« »Uvijek ću misliti na to.« On izađe i obiđe na drugu stranu kako bi joj otvorio vrata, ali joj ne dopusti da izađe. »Što?« pitala je. »Kad sam bio u tvojoj spavaćoj sobi čekajući kad ću navaliti na Lozadu...« »Da?« »Čuo sam te kako kažeš nešto što mi je bilo čudno. Rekla si da je svaki dan tvoga života u posljednjih dvadeset godina bio poklon.« Skine joj sunčane naočale kako bi joj mogao vidjeti oči. »I samo sam se pitao što si time mislila, Rennie.« Ona spusti glavu, ali on stavi prst ispod njezine brade i podigne je, prisilivši je da gleda u njega. »Nisi završila priču, hm?« Mogao je vidjeti da se hrva s laganjem o tome, ali njegova volja nadvlada. Ona duboko udahne. »Kad je T. Dan pucao?« »Da?« »Nije gađao Ravmonda.« On je jedan tren zurio u nju i onda kad se nerazumijevanje raščistilo i kad je shvatio što mu je rekla, polako uzdahne. »Isuse.« »Moj otac je bio mnogo ljući na mene nego na Ravmonda. Ravmond je izgubio zanimanje za njihov posao, izgubio je svoju oštrinu. Kad nas je T. Dan vidio zajedno i shvatio da sam ja bila razlog Ravmon-dove zaokupljenosti, smatrao me samo preprekom koju je trebalo ukloniti.« Zaluđenost 461 Zastala je na trenutak i prazno buljila ispred sebe. »On mi je bio otac i ja sam ga obožavala. Slomio mi je srce svojom nevjerom. Izdao je moju majku, našu obitelj. Bio je sebična hulja, sam sebi svrha.« Ona se gorko nasmije i odmahne glavom. »Ali, Wick, znaš što je stvarno smiješno? Ili tragično. Ja sam ga i dalje voljela. Unatoč svemu. Da nisam, ne bih se tako svojski trudila ljutiti ga i uzrujavati ga čineći baš to što je i on radio. Ne bih zavela njegovog poslovnog partnera. Voljela sam ga«, ponovila je tužno. »Ali je njemu njegov posao s nekretninama značio više od mene. Sav se bio zapjenio i bio je dovoljno ljut da me ubije. I ubio bi me da Ravmond nije iskočio ispred mene baš kad je T. Dan opalio. I tako, vidiš, mislila sam doslovno kad sam ti rekla da nije bilo mene, Ravmond ne bi umro. Umro je spašavajući me od mog vlastitog oca.« »Nakon toga sam bila u šoku. Pristala sam na sve što mi je T. Dan rekao da napravim, rekla sve što mi je rekao da kažem. Ubrzo nakon incidenta poslao me od kuće. Možda ga je od pogleda na mene pekla savjest ili sam mu bila nesretni podsjetnik na zemljišni ugovor koji mu je propao. Ne znam. Ali do dana njegove smrti nikada više nismo razgovarali o tom popodnevu.« Wick je privuče k sebi i kad se opirala on reče: »A-a. Nema šanse. Nećeš se izmaknuti, povući u sebe i navući si svoju košulju od kostrijeti.« On joj zagnjuri lice u svoje rame i stane joj gladiti kosu. »To se dogodilo prije dvadest godina. Davno je prošlo, to si već više od tisuću puta okajala i T. Dan se 462 Sandra Broivn
prži u paklu. Ne može te više povrijediti, Rennie. Neću mu dopustiti.« Nekoliko ju je trenutaka držao blizu prije nego je oslobodi. »Drago mi je da si mi rekla. Puno objašnjava. Potrebu za kontrolom. Plaženje dugoga nosa opasnosti jer si mogla umrijeti sa šesnaest godina. Samo se nadam da ćeš smanjiti nešto od tog izazivačkog sranja. Ne mogu cijelo vrijeme trčati okolo i pokrivati tvoje dupe. Metaforički govoreći, naravno.« Ona se nasmije. Ili zajeca. Bilo je teško reći jer je imala suze u očima, a smiješila se. Pomogao joj je da siđe iz kamioneta i zajedno su se uspeli stepenicama. Otvarajući ulazna vrata, on reče: »Što misliš o doručku?« »Dobro zvuči.« On posegne oko nje kako bi zatvorio vrata i ulovi je između njih i sebe. »O doručku. Svako jutro, do kraja naših života.« Ona se tužno osmjehne na njega. »Wick - « »E, čekaj. Prije nego se počneš protiviti, saslušaj me.« On joj obloži obraz svojom rukom. »Bit ću ti najbolji prijatelj ostatak života. Trudit ću se najbolje što znam izliječiti onaj dio tebe koji još uvijek boli. Bit ću strastven i vjeran ljubavnik. Bit ću otac tvojoj djeci, rado. I štitit ću te svojim životom.« »To već jesi.« »I ti si mene spasila, Rennie. I to ne samo na operacijskom stolu. Bio sam u jadnom stanju kad je Oren došao u Galveston. To što sam namamljen na slučaj koji je uključivao tajanstvenu gospođu doktoricu bila je najbolja stvar koja mi se ikad dogodila.« Ona se nasmiješi, ali su joj oči i dalje bile zastrte sumnjom. »Ne vidim kako bismo ikako uspjeli.« Zaluđenost 463 »Kad razmislim o tome, možda si u pravu«, on uzdahne. Ruka mu krene na prvo dugme njezine bluze i otkopča ga. »Ja imam izljeve ćudi, a ti si staložena pod pritiskom. Ja sam neuredan, a ti utičeš jezičke na kutijama sa žitaricama. Ja sam siromašan, ti si bogata.« Dok je nabrajao ove temeljne razlike, sva su dugmeta bila raskopčana, kao i njezine hlače. Naslanjajući se na nju, on poljubi kut njezinih usana. »Uopće nemamo smisla.« Ona zabaci glavu kako bi njegovim usnama dala pristup svome vratu. »Osim onoga što je rekla Grace.« On nježno provuče njezino uho kroza zube. »Što je Grace rekla?« Ona izvuče rub njegove košulje iz pojasa hlača i prijeđe rukama preko njegovih grudi. »Da si zaljubljen u mene.« »Pametna Grace.« »Znači jesi?« »Jesam.« Njezin meki smijeh postane duboki uzdah kad joj je otkopčao grudnjak i uzeo njezine dojke u šake. »Onda, tu je moj posao.« : »Tu je to.« Jezikom joj je milovao bradavicu. »Vrlo je zahtjevan.« Gladio joj je trbuščić gornjom stranom prstiju te se spustio ispod pupka. »Vjerojatno si u pravu.« On okrene ruku i klizne njome u njezine gaćice. »Ništa nam ne ide u prilog.« Bila je mokra i spremna i spu-znuvši svoje prste u nju, zarobi joj usne u vrelom poljupcu. Nekoliko minuta kasnije, Rennie je ležala na njemu 464 Sandra Broivn raširenih nogu, na sofi. Odjeća koja na vrijeme nije bila uklonjena, bila je vlažna, zgužvana i omotana oko njih. Pramenovi njezine kose bili su omotani oko njegova vrata. Održavao je ravnotežu jednom nogom na podu. Bili su rumeni i bez daha, a uzbuđenje je još uvijek pulsiralo tamo gdje su im tijela ostala sljubljena. Dahnuo je nekoliko puta. »Nešto si rekla?« Osjeti kako se nasmiješila u njegove grudi pospano upitavši: »Palačinke ili jaja?«
