МОЈ ПОРЕДАК СВЕТА
Адолф Хитлер 1
"Политика обликује историју!"
Биле су то речи Адолфа Хитлера у његовом ненасловљеном, необјављеном и дуго скриваном делу, написаном тек неколико година након објављивања Мaин Кампф-а. Првобитно су постојале две копије од по 200 страна, а само једна од њих је уопште била објављена. Брижно и у строгој тајности чуван од стране Хитлеровог обезбеђења, документ је 1935. године смештен у скровиште у случају ваздушног напада, где је и остао све дотле док га није открио амерички официр, 1945. године. Аутентичност књиге Мој Поредак Света, написане 1928. године, потврдили су Јозеф Берг (раније запослен у националсоцијалистицкој издавачкој кући Етер Верлаг) и Телфорд Тејлор (бивши генералмајор У.С.А.Р. и адвокат на суђењу за ратне злочине у Нирнбергу), који је 1961. године након извршене анализе, изјавио:
"Ако се Хитлерова књига из 1928. године чита у позадини свих оних збивања која су се у међувремену одиграла, она не би требало да заинтересује само научнике, већ и најширу читалачку публику!”
2
Уводна реч
Августа 1925. године, док сам радио на претходној књизи, формулисао сам основне идеје Националсоцијалистичке спољне политике, у једном веома кратком периоду и како су ми то већ прилике допуштале. У оквиру те књиге посебно сам се бавио питањем Јужног Тирола, које је дало повода за нападе на национал-социјалистицки Покрет, а који су били исто толико груби колико и неосновани. Године 1926., осетио сам неодољиву потребу да објавим овај други део у виду посебног издања. Ни слутио нисам да ћу на тај начин преобратити дотичне противнике, који су, у свом том бурном негодовању у погледу Јужног Тирола, препознали пре свега најбоље средство за борбу против омрзнутог и мрског им националсоцијалистичког покрета. Такве људе је једноставно немогуће научити да размишљају на исправан начин, јер питање истине или грешке, праведности или неправедности, за њих апсолутно не игра никакву улогу. Чим спорно питање постане погодно за коришћење, важно је да оно послужи колико у сврху политичке партије, толико и у име њихових виших личних интереса, док је истинитост или праведност датог предмета потпуно ирелевантна. То се још више односи на оне случајеве који, на тај начин, могу да нанесу штету циљу свеопштег будења наше нације. Што се тиче људи одговорних за уништење Немачке, а који су њени садашњи владари њихов став из тог доба није се ни до дана данашњег нимало изменио. Напротив. Управо тако као што су у то време хладнокрвно жртвовали Немачку у име доктринарних поглеђа партије или зарад сопствених себичних интереса, они се исто тако са мржњом обрушавају на сваког ко противречи њиховим интересима, чак иако дотични можда располаже свим могућим суштинским аргументима за препород Немачке. И више од тога. Чим се у њима појави вера у препород наше нације, отелотворен у једном имену, па чак и у саму могућност да се један такав човек појавио, обично заузму супротан став против свега што би могло да проистекне из таквог имена. Најкориснији предлози, и то очито они најисправнији, бојкотовани су једноставно због тога што је њихов заговорник, као појава и име, повезиван са општим идејама против којих су се, на основу њихове претпоставке, морали борити у име њихове политичке партије и личних гледишта. Сама жеља да се ови људи преобрате је безнадежна. Из тог разлога, 1926. године, када је моја брошура о Јужном Тиролу штампана, нисам ни размишљао о идеји да бих могао да оставим утисак на оне који су ме, због њихових општих филозофских и политичких ставова, већ сматрали најљућимпротивником. У то време сам гајио наде да ће барем неки од њих, који на саморн почетку нису били велики противници наше националсоцијалистичке спољне политике, прво преиспитати наша становишта у оквиру ове области да би их тек након тога проценили. То се несумњиво десило у мииого случајева. Данас са задовољством могу да истакнем 3
да су већина мушкараца, па чак и они из јавног политичког живота, преиспитали свој ранији став у погледу немачке спољне политике. Чак и онда када су поверовали у то да не могу да се сложе са неким нашим ставовима, ипак су препознали да су нас до њиховог формирања водиле часне намере. Током последње две године, наравно, постало ми је јасније да је мој рукопис о том времену био у ствари изграден на општим националсоцијалистичким увидима као основним, полазним претпоставкама. Такође ми је постало јасније да нас многи не следе више из непријатељства него због тога што их у томе нешто спречава. У то време, у оквиру уско назначених граница, није било могуће пружити реалан суштински доказ основаности наше националсоцијалистичке концепције спољне политике. Данас осећам неодољиву потребу да то надокнадим. Јер не само да су се у последње две године напади противника интензивирали, већ је посредством њих велики табор индиферентних такоде мобилисан у извесној мери. Бурна расправа и напади који су се у протеклих пет година систематски водили против Италије полако прете да уроде плодом резултирајући могућим губитком и уништењем последњих нада немачког препорода. Дакле, као што то често бива у другим стварима, Националсоцијалистички покрет у оквиру своје спољне пцлитике заузима потпуно усамљено и изоловано становиште унутар немачког народа и његовог политичког живота. Напади заједничких непријатеља нашег народа и отаџбине удружили су се унутар земље посредством опште познате глупости и неспособности буржоаских националних партија, незнања широких маса и кукавичлука, као посебно моћног савезника: кукавичлук који данас можемо да запазимо међу онима који по самој својој природи нису способни да пруже отпор марксистичкој пошасти, и који, из тог разлога, себе сматрају правим срећницима што своје гласове излажу пажњи јавног мишљења у погледу ствари које су мање опасне од борбе против марксизма, а који, ипак, изгледају и звуче као нешто налик томе. Јер када данас громогласно негодују око питања Јужног Тирола, они, изгледа, интересима националне борбе служе исто тако као што, насупрот томе, настоје да што је могуће више одступе у страну од праве борбе против најгорих унутрашњих непријатеља немачке нације. Ти патриотски настројени, национални, а исто тако једним делом народни шампиони, међутим, сматрају далеко лакшим да огласе свој ратни поклич против Италије у Бечу или Минхену под свесрдном подршком и у савезу са марксистичким издајицама њиховог народа и отаџбине, пре него да поведу истинску борбу против самих тих елемената. Како је то данас управо постало потпуно очевидно, целокупно залагање за нацију од стране тих људи одавно се свело тек на једну спољну представу која, засигурно, њима причињава задовољство, а коју великим делом наш народ не прозире. Против ове моћне коалиције, која, посматрано са најразличитијих становишта, настоји да питање Јужног Тирола начини централном тачком немачке спољне политике, националсоцијалистички покрет се бори непоколебљивим подржавањем савезништва 4
са Италијом против владајуће франкофилске тенденције. На тај начин Покрет, насупрот целокупном јавном мњењу у Немачкој, посебно истиче да Јужни Тирол нити може нити би требало да буде препрека овој политици. Ово гледиште је узрок наше садашње изолације у области спољне политике и свих напада на нас. Касније ће оно, сасвим сигурно, бити узрок препорода немачке нације. Ову књигу пишем да бих ту чврсто зацртану концепцију поткрепио детаљним доказима и учинио је што јаснијом. Што мање важности придајем томе да будем схваћен од стране непријатеља немачког народа, самим тим осећам већу дужност да дам све од себе да представим и истакнем темељну идеју праве немачке спољне политике оним људима којима су истински интереси народа заиста дубоко у срцу, а који су само лоше информисани или лоше водени. Знам да ће, након детаљног истраживања овде представљене концепције, многи од њих одустати од претходних становишта и пронаћи свој пут до редова Националсоцијалистичког покрета немачке нације. Они ће, на тај начин, ојачати ту силу која ће једног дана коначно довести до споразума са онима који се једноставно не дају научити зато што су њихове мисли и акције условљене не срећом њиховог народа, већ или њиховим личним или интересима њихове партије.
5
Рат и мир
Политика обликује историју. Сама историја представља правац борбе једног нарцда за опстанак. Намерно овде користим фразу борба за опстанак зато што, уистину, борба за основна средства за живот, пођеднако у миру и рату, и јесте вечна битка против хиљада и хиљада врста отпора, управо тако као што је и сам живот вечна борба против смрти. Јер људи попут свих осталих створења на свету знају исто толико мало о томе зашто живе. Једино сам живот испуњен је чежњом за самоодржањем. Најпримитивнија створења се боре за опстанак само инстинктивно, а што је створење на вишем нивоу, тај инстинкт самоодржања се преноси на жену и дете, а код оних који су на још вишем нивоу и на читаву врсту. И док се, очигледно, људи често одричу сопственог инстинкта самоодржања у име врсте, они, у ствари, на тај начин служе још вишој сврси. Јер упореди ли се очување живота код читавог народа и појединца, оно неретко лежи само у човековом одрицању. Два моћна животна инстинкта, глад и љубав, кореспондирају са дубином и снагом инстинкта самоодржања. И док задовољење вечите глади гарантује самоодржање, задовољење љубави обезбедује континуитет расе. Истину говорећи, ова два инстинкта су владари живота. И мада мршави естета може да уложи хиљаду приговора против једне такве тврдње, чињеница саме његове егзистенције већ побија његове аргументе. Не постоји биће начињено од крви и меса које би могло да измакне законима што су одредили његово родење. И чим људски ум поверује у то да је супериоран у односу на њих, то уништава саму суштину која је носилац ума. Међутим, оно што важи за људски ум важи и за нације. Нација представља само мноштво мање или више сличних појединаца. Њене предности леже у вредности појединаца самих по себи, као и карактеру и степену истоветности тих вредности. Исти закони који одредују живот појединца, којима је он подређен, важе такође и за народ. Самоодржање и продужење врсте су најјачи нагони који се налазе у основи свих активности, све дотле док се тело показује као здраво, па ће отуда чак и последице ових општих животних закона у оквиру народа бити сличне као и на нивоу појединаца. Ако, за свако биће на овој земљи, инстинкт самоочувања, у његовом двоструком циљу самоодржања и продужетка врсте, представља најелементарнију силу, а, у том смислу, могућност да се они задовоље буде ограничена, онда је логична последица тога борба у свим њеним облицима за могућност одржања овог живота, то јест, задовољења инстинкта самоодржања. И док је инстинкт самоодржања и жудња за продужетком врсте обележје безбројних сојева организама на Земљи, и непрекидно траје у појединцима, ипак је простор у којем се читав тај животни процес одвија ограничен. Борба за егзистенцију и 6
продужетак врсте је процес који се у милијардама и милијардама организама одвија на самој површини Земље и који се лако да измерити. Неодољива потреба да се упусте у борбу за опстанак лежи у ограничености животног простора, али, у борби за тај животни простор исто тако лежи сама основа еволуције. У преисторијско доба, док још није било људи, светска историја је првенствено била презентација геолошких догадаја: борба природних сила једних са другима, стварање настањиве површине, раздвајање воде од копна, формирање планина, равница и мора. Била је то светска историја тог доба. Са појавом органског живота, заједно са човеком,ова концепција се променила.Испрва, процеси настајања и нестајања хиљада обличја били су предмет човековог интересовања. Касније, када је постао самосвестан, кроз концепцију светске историје он је почео да разумева, као прво и најважније, историју свог властитог бивства, која није била ништа друго до ли његова властита еволуција. Обележја ове еволуције били су непрекидна борба како човека са животињама, тако и човека са човеком. Из ове несагледиве збрке анималних односа образовали су се облици социјалног живота: клан, племе, народ, држава. Описи њиховог настајања и нестајања заправо су само описи једне непрестане борбе за опстанак. Ако, дакле, политика обликује историју, а историја сама по себи представља борбу како човека, тако и нације за самцочување и континуитет, онда је политика, у ствари, финално извршење те борбе. Отуд, политика као таква није само борба за опстанак неке нације, већ је цна и уметност спроводења те борбе. Пошто историја, као слика до данас постојећих борби за опстанак нација, непобитно презентује и политику која преовладује у одређеном времену, она је најбоља учитељица наших политичких активности. Ако је највиши задатак политике очување и трајање живота народа, онда је овај живот вечни залог око којег се води битка, за који се и над којим се ова борба одлучује. Стога је задатак политике да очува ову супстанцу која је сачињена од меса и крви. Само успех у политичкој акцији чини могућим то очување, док је неуспех деструкција, односно, разарање супстанце. Следствено томе, политика је увек лидер у овој борби за живот, водиља истог, организатор, а успех политичког деловања зависиће од тога колико ће га човек правилно дизајнирати, што ће, на крају, одлучивати о животу или смрти народа. Нужно је разумети ово на јасан начин, јер са тим разумевањем два концепта политика мира или рата — сместа постају ништавни. Пошто је залог око којег се политика увек рве сам живот, резултат успеха или неуспеха биће такоде исти, без обзира на средства којима политика покушава да изведе борбу за очување живота неког народа. Политика мира која не успе исто тако директно води уништењу неког народа, то јест, укидању 7
његове супстанце од крви и меса, као што то чини и промашена политика рата. И у једном као и у другом случају, одузимање предуслова живота постаје узрок умирања неког народа. Јер, народи не нестају на бојним пољима: изгубљене битке их пре лишавају средстава за очување живота, или, боље речено, воде до таквог лишавања, односно нису у стању да га спрече. Заиста, губици који настају директно од рата ни на који начин нису сразмерни губицима који настају услед лошег и нездравог живота једног народа, као таквог. Тиха глад и зли пороци за десет година побију више људи него што би рат могао да учини за хиљаду година. Најокрутнији ратје, међутим, управо оно што данашњем човечанству изгледа као нешто најмирније наиме, мирни економски рат. По својим крајњим последицама, сам тај рат доводи до жртава у поређењу са којима чак и жртве светског рата бледе до ништавила. Јер тај рат погада не само живе, већ захвата и све оне који само што се нису родили. Док рат у најгорем случају убија само један део садашњости, економски рат убија будућност. Једна година контроле радања у Европи убија више људи него што их је пало у биткама од времена Француске револуција па до наших рана, у свим ратовима у Европи, укључујући и светске ратове. Али, то је последица мирне економске политике која је пренаселила Европу а да није очувала могућност за даљи здрав развој приличног броја народа. У целини, требало би такоде рећи и следеће: Чим неки народ заборави да је задатак политике да сачува његов живот свим средствима и на све могуће начине, па уместо тога науми да подвргне политику неком одређеном модусу деловања, он уништава унутрашњи смисао вештине вођења народа у његовој одсудној борби за слободу и хлеб. Политика која је базично ратоборна може да неки народ држи далеко од бројних порока и патолошких симптома, али она не може да спречи промену унутрашњих вредности током многих векова. Политика која је у основи ратоборна може заштитити народ од разних порока и патолошких симптома, али не може спречити промену унутрашњег система вредности током многих векова. Ако то постане перманентан феномен, рат у себи садрзи унутрашњу опасност, која се тим више истиче што су мање слични флиндаментални расни системи вредности који конституишу нацију. То се већ показало као тачно у свим познатим античким државама, а посебно се односи на све данашње европске државе. Природа ратног наследа да, кроз хиљадоструки индивидуални процес, доводи до расне селекције у оквиру народа,означава повлашћено уништавање његових најбољих елемената. Позив на храброст и неустрашивост проналази одзив у безбројним људским реакцијама, у оним најбољим и највреднијим представницима расе, који се изнова и изнова добровољно одазивају посебним задацима, или се систематски куитивишу кроз организован метод посебних формација. Војним лидерством свих времена је одувек владала идеја о формирању посебних легиона, изабраних елитних трупа у виду многобројних војних јединица чувара и јуришних батаљона. Гарде 8
персијске палате, александријске елитне трупе, римски легиони Преторијанаца, стране трупе најамника, одбрамбене регименте Наполеона и Фридриха Великог, јуришни батаљони, посаде подморница и ваздухопловни корпуси Светског рата дуговали су своје порекло истој идеји и потреби за проналажењем огромног броја мушкараца, оних најспособнијих за обављање тешких задатака, и њиховом доводењу у посебне формације. Јер, првобитно, свака трупа није била извежбан корпус већ борбена јединица. Слава коју подразумева припадност једној таквој заједници довела је до стварања специјалног борбеног духа корпуса који је, међутим, за последицу могао да га закочи и на крају заврши у чистим формалностима. Отуда није ретко да такве формације морају да поднесу највеће крваве жртве, то јест, борбено најспремнији су издвајани из огромне масе Ијуди и одводени у рат у збијеним редовима. Тако |е проценатмајквајитетнијих припадника нације несразмерно ишчезао, док се, нас^прот томе, испоставило да је високи проценат оних најгорих успевао да се сачува. Напоредо са изузетно идеалистички настројеним мушкарцима, који су спремни да жртвују свој живот за народ, стоји број оних најпокваренијих егоиста који на очување свог живота гледају као на највиши животни задатак. Херој умире, криминалац опстаје. То изгледа очевидно у херојским временима, а посебно за идеалистички настројене младе људе. И то је добро, јер то је доказ да у народу још увек постоји систем вредности. Прави државник мора са посебном бригом да гледа на ову чињеницу, и да је узме у разматрање. Јер оно што се лако да толерисати у рату, у стотинама ратова доводи до лаганог одумирања најбољих, највреднијих представника нације. Захваљујуци томе победе су заиста биле извојеване, али на крају није било народа вредног те победе. Абудући, сажаљења вредни, нараштаји, што се многима чини несхватљиво, неретко представљају резултат успеха претходних времена. Из тог разлога, мудри политички лидери животни циљ народа никада неће видети у рату, већ ће то бити само средство његовог одржања. Зато мора едуковати људство поверено највишем човеку, али и владати са највишом савесношћу. Ако је потребно, када је живот народа у питању, они не би требало да избегавају и узмичу од жестоког крвопролића, али увек морају имати на уму да једног дана мир опет мора наступити и заменити тај крвави период. Ратови који се воде за неке циљеве, као и због своје природе, не гарантују компензацију за проливену крв, па стога јесу светогрде почињено против нације и грех против будућности народа. Вечити ратови, медутим, могу да постану ужасна опасност међу народом који поседује неједнаке елементе у оквиру структуре своје расе да само неки делови могу бити сматрани као они који чувају државу, и као такви су, зато, посебно креативне природе. Култура европских народа почива на темељима које је надахнуће нордијске крви стварало вековима. Када би последњи остаци ове нордијске крви били елиминисани,
9
лице европске културе би било измењено, док би, међутим, вредност држава опала у складу са опадањем вредности народа. С друге стране, политика, која је у основи мирољубива, пре свега би се постарала да очува носиоце најплеменитије крви, док би, едукујући га на тај начин, народ у целини заправо ослабила, што би га једног дана морало довести до пропасти, након што би то, коначно, запретило суштини његове егзистенције. А тада, уместо да се бори за храну, нација ће радије смањити количину те хране и, што је још вероватније, ограничити број људи или кроз мирнодопску миграцију или кроз контролу радања, да би на тај начин избегла огроман притисак и стрес. Тако у основи р ^ » .,, уука постаје бич за народ. Јер они народи који су, с једне стране, изложени непрестаном ратовању, с друге стране су погодени емиграцијом. Тим путем народ полако бива пљачкан у погледу најквалитетнијих људи, и то у стотинама хиљада појединачних људских трагедија. Тужно је знати да целокупна наша национална политичка мудрост, која толико превида предност емиграције, у највећој мери жали због опадања броја њеног сопственог народа, или у најбољем случају, говори о културном отпаду који на тај начин бива послат у друге државе. Оно што се при томе не запажа је најгоре. Будући да се емиграција не одвија у складу са територијом, нити према годинама старости, већ уместо тога остаје изложена произТ/ољном закону судбине, увек по правилу долази до одлива управо оних најхрабријих и најодважнијих из народа оних који су најодлучнији и најспремнији да пруже отпор. У оквиру омладине са села, која је емигрирала у Америку пре 150 година, налазили су се исто тако најодлучнији и најодважнији мушкарци као што је данас случај са радницима који одлазе у Аргентину. Кукавице и слабићи би пре умрли у домовини него што би скупили храброст да хлеб зарадују у непознатој, страној земљи. Без обзира на то да ли се беда, сиромаштво, политички притисак или религиозна принуда свалила на људе, увек ће они најздравији и најотпорнији на притисак бити способни да издрже и поднесу још већи притисак. Слабић ће први да се потчини. Његово очување је уопште исто тако веома мало значајно за победу као и то што остаје у отаџбини. Неретко се закон акције преноси из отаџбине у колоније, зато што тамо сасвим спонтано долази до концентрације највиших Ијудских вредности. Међутим, добитак за нову земљу тако постаје губитак за отаџбину. Чим током векова народ једном изгуби своју најбољу, најјачу и најприроднију силу у Ијудству кроз емиграцију, тешко да ће више икада бити у стању да прикупи унутарње снаге да пружи неопходан отпор у најодсуднијим кобним временима. Зато ће потом прибећи контроли радања. Чак и овде губитак у бројности становништва није пресудан, али је ужасна чињеница да, кроз контролу рађања, највише потенцијалне вредности народа бивају уништене у самом зачетку с обзиром на то да су величина и будућност народа одређене збиром његових способности за највиша достигнућа на свим пољима. Међутим, то су оне вредности личности које се не појављују повезане са правом рођења. Ако бисмо одстранили из нашег културног живота, наше науке, заиста целокупне наше егзистенције као такве, све оно што су 10
створили људи који нису били прворођени синови, онда би Немачка постала готово балканска држава. Немачки народ онда не би могао да буде прокламован за културан народ. Штавише, мора се имати у виду да, чак и у случају када би прворођени ипак створили велика достигнућа за свој народ, најпре мора бити преиспитано да није барем неко од њихових предака био прворођени. Јер када се у читавом родословном стаблу ланац прворођених само једном прекине, онда он такоде припада онима који не би постојали да наши преци нису увек одавали почаст и поштовање том принципу. У животу нација, медутим, не постоје грешке прошлости које се сматрају или које би биле исправне у садашњости. Суштински мирољубива политика је, уз касније крварење нације кроз емиграцију и контролу рађања, утолико погубнија што више захвати народ који се састоји из неједнаког броја припадника раса. Јер у овом случају, кроз емиграцију, такоде долази до одлива најплеменитијих припадника расе из народа, док су путем контроле рађања у домовини, они који су успели да се због вредности своје расе изграде и догурају до вишег животног и друштвеног нивоа заправо они који су се први нашли погоденим. Постепено би потом уследила ситуација у којој би попуњавање инфериорних широких маса постало ненадокнадиво, и на крају, након векова, довело до опадања целокупне вредности народа. Таква нација би постепено изумирала све док не би престала да располаже једном правом животном виталношћу. Тако ће политика мирољубивог карактера бити исто толико штетна и разорна по својим ефектима као политика која у рату види једино оружје. Политика мора да се бори за опстанак и живот народа; штавише, она увек мора да изабере оружје којим ће се борити како би служила животу у највишем смислу те речи. Јер човек се не бави политиком да би могао да умре, пре би се могло рећи да се од човека повремено захтева да умре како би нација могла да живи. Циљ је очување живота, а не херојска смрт, или чак кукавичка резигнираност.
11
Неопходност борбе
Борба народа за опстанак је, пре свега, одредена следећим факторима: без обзира на то колико народ може да буде од високог културног значаја, борба за основна средства за живот стоји испред свих виталних потреба. Свакако, бриљантни лидери могу да држе велике циљеве пред очима народа како би од материјалних ствари могло да се крене даље у правцу виших духовних идеала. Уопштено гледајући, усредсреденост само на материјалне ствари ће се интензивирати тачно у оној мери у којој ишчезавају духовни видици. Што човек живи примитивнијим духовним животом, то више постаје налик животињи, све дотле док у храни коначно не почне да увида једини циљ живота. Због тога народ може веома добро да издржи извесно ограничење материјалних циљева, све дотле док му се даје компензација у виду животворних идеала. Али, да ти идеали не би резултирали уништењем народа, никада не би требало да постоје једнострано, сами по себи, а на штету задовољења материјалних потреба, тако да прете да угрозе здравље нације, будући да ће изгладнели народ заиста завршити тако што ће колабирати услед неухрањености, или ће неизбежно променити свој положај. Пре или касније, међутим, физички колапс доноси за последицу духовни колапс. А тада наступа крај и самих идеала. Зато су идеали добри и здрави све дотле док доприносе јачању унутрашње и опште снаге народа, како би у коначној анализи могли да буду корисни у предузимању борбе за егзистенцију. Идеали који не служе тој сврси, мада споља могу изгледати хиљаду пута лепши, изузетно су лцши и штетни зато што народ све више и више удаљавају од стварног живота. Али, основна средства за живот која су народу неопходна условљена су животним простором који му је дат на располагање. Здрав народ ће барем трагати за тим да задовољи своје потребе на сопственој земљи. Свако друго стање је патолошко и опасно, па чак и ако вековима омогућава одржање народа. Светска трговина, светска економија, туристички промет, и тако даље, све су то привремена средства да се народу обезбеди одржање. Она зависе од фактора који делимично превазилазе прорачуне, и који, с друге стране, леже изван моћи нације. У свим временима најсигурнији темељ за егзистенцију народа билц је сопствено земљиште. Али, сада морамо да размотримо следеће: Број становника је променљив фактор. Он ће увек нарастати у здравом народу. И заиста, већ сам тај пцраст, према реалним прорачунима, гарантује једном народу будућност. Медутим, последица тога је да захтев за комотитетом такоде расте. У већини случајева такозвани пораст домаће продукције може да задовољи само растуће захтеве човечанства, али никако нарастајуће популације. То посебно важи за 12
европске нације. У последњих неколико векова, посебно у новије време, потребе европских народа нарасле су у толикој мери да пораст продуктивности земље, који је могуће остварити из године у годину под повољним околностима, тешко да може да иде у корак са растом општих људских потреба. Пораст становништва може да буде избалансиран само кроз повећање, то јест, проширење животног простора. И док је број становника једног народа променљив, дотле земља, као таква, остаје иста. То значи да је повећање броја становника процес који је по својој природи толико очевидан да се ни не сматра као нешто изузетно и необично. С друге стране, повећање територије је условљено општом расподелом имовине у свету, што је чин посебне револуције, изузетан процес, тако да лакоћа са којом популација расте стоји у оштрој супротности са невероватно тешким територијалним променама. Па ипак, регулисање односа измеду популације и територије је од огромне важности за националну егзистенцију. У ствари, можемо с правом рећи да се доживотна борба народа, заправо, састоји у заштити територије која му је потребна као општи предуслов за одржање нарастајуће популације. Будући да број становника непрестано расте, а земља остаје иста, постепено мора да доде до тензија, што се првенствено огледа у беди и невољама, а што за извесно време може да се избалансира кроз већу производњу, већи број ингениозних метода производње, или посебно строгу економску политику. Али, онда наступи дан када све те тензије више не могу ни на један начин да се отклоне. А.тада се задатак лидера националне борбе за опстанак састоји у суштинском елиминисању неподношљивих услова, то јест, у поновном успостављању толерантног односа измеду броја становника и величине територије. Постоји неколико начина да се у животу нације коригује диспропорција измеду насељености становништва и територије. Најприроднији начин је адаптирати земљу, с времена на време, према нараслом броју становника. То захтева одлучну борбу и ризик крвопролића. Медутим, то крвопролиће је исто тако једина ствар која може бити оправдана народу. Будући да се тим путем осваја простор неопходан за даљи пораст броја становника, то аутоматски проналази вишеструку компензацију за људство које је страдало на бојном пољу. Тако суштина слободе израста из ратних невоља. А мач утире стазу којом ће касније кренути плуг. И ако уопште желимо да разговарамо о људским правима, онда једино у овом случају рат служи најправеднијем циљу: он народу омогућава да поседује земљу коју жели марљиво и поштено да обрађује за себе, како би својој деци једног дана могао да обезбеди основна средства за живот. С обзиром на то да земља није додељена никоме, нити је коме поклоњена на дар, она од стране самог Провидења бива пођарена народу који у свом срцу има храбрости да је поседује и марљивост да је обрадује плугом. Зато сваки здрав, снажан народ не види никакав грех у територијалном освајању, већ један потпуно природан процес. Савремени пацифиста који пориче ово свето право 13
заслужује прекор, пре свега због чињенице да је он сам поникао и одгајан је на неправди претходних времена. Штавише, нема раеста на земљи које је предодредено као пребивалиште народа за сва времена, будући да је закон природе десетинама хиијада година приморавао човечанство да се сеии. Коначно, садашња подела поседа на земљи нрје осмишљена од стране више силе, већ од стране саиног чцвека. И управо зато? ја решење донето од стране оов.ека никада нисани сматрао вечном вредношћу, које сада Провиртење узима у своју заштиту и узноси га на ниво будућег закона. На тај начин, као што је површина земље била изложена вечитим геолошким трансформацијама, чинећи да органски живот одумире и да се непрестано мења како би пронашао нови облик, исто тако су и ове границе људских насеобина изложене непрекидним променама. Па ипак, многе нације, у извесним периодима, могу имати интерес да прикажу постојећу поделу светских територија као вечито обавезујућу, из разлога што то одговара њиховим интересима, исто тако као што друге нације у истој тој ситуацији могу видети само нешто што је у принципу човекова умотворина, која у том моменту њима не иде у корист, и која због тога мора бити измењена свим средствима која су у Ијудској моћи. Свако ко би заувек одстранио ову борбу са лица земље можда би успео да заустави рат и искорени битке измеду људи, али би исто тако уништио најјачу силу која их покреће да се развијају; исто тако као што би, желећи да у цивилном животу богатство извесног човека или величину одредених пословних подухвата учини вечним, у ту сврху елиминисао игру слободних сила, надметање. Резултат би био катастрофалан за нацију. Испоставља се да је данашња неравноправна подела светског простора таква да иде далеко више у прилог појединих нација, па је потпуно разумљиво што оне силом прилика имају интерес да надаље не допусте промену тренутне поделе територија. Али, прекомерно богатство територија коју уживају ове нације стоји у контрасту са сиромаштвом других, које, упркос врхунске производње, нису у стању да производе храну за своје свакодневне потребе како би се одржале у животу. Има ли вишег права од тога да једна нација пожели да им се супростави ако и она полаже право на исто то подручје које јој омогућава опстанак и одржање? Не. Основно право овог света јесте право на живот, све дотле док је човек довољно снажан за то. Зато ће, на основу овог права, јака нација увек пронаћи начине да величину територије прилагоди свом броју становника. Када нација једном доспе у ситуацију да, било услед слабости или лошег лидерства, више не може да уклони несклад измеду пораста становништва и непроменљиве величине територије повећавањем продуктивности њене земље, нужно ће морати да пронаде неки други начин. И онда ће тим путем број становника прилагодити земљи. Природа, сама по себи, изводи прво прилагодавање броја становника величини територије које нема довољно да би могла да га исхрани. У томе су невоља и беда 14
њена средства. Народ, пролазећи кроз такве недаће, бива толико десеткован да пораст броја становника постаје готово немогућ. Последице овог природног прилагодавања народа земљи нису увек исте. Пре свега, на сцену ступа веома оштра и немилосрдна борба за егзистенцију, коју само најјачи и најотпорнији појединци могу да преживе. Висок проценат смртности новорођенчади, с једне стране, и висок проценат остарелих људи, с друге, главни су предзнак времена које се веома мало обазире на живот појединца. Будући да под таквим околностима сви слабићи бивају збрисани кроз велике тешкоће и акутне болести, а само они најздравији могу да опстану, долази до природне селекције. Тако број становништва једног народа може да буде изложен ограничењу, док унутарње вредности могу да остану, што заиста може да се доживи као унутарњи успон. Али, такав процес не може дуго да траје, иначе се недаће могу претворити у своју супротност. У нацијама састављеним од раса које нису једнаке по вредности, стална неухрањеност на крају може довести до летаргичног препуштања бедним околностима, које постепено може довести до опадања нивоа енергије, а уместо борбе која подстиче природну селекцију, наступа постепена дегенерација. То је сасвим сигурно случај онда када човек, да би контролисао хроничну беду, више не приписује никакву вредност томе да се размножи, и због тога прибегава сопственој контроли радања. И тада, истог момента креће путем који противречи природи. Док природа, од многобројних људи који су се родили, поштеди неколико њих који су најздравији и најотпорнији да се изборе у животу, човек ограничава број деце које ће родити, а тада покушава да одржи у животу ону која су родена без обзира на њихову унутрашњу вредност. Овде је његова хуманост само слуга његовој слабости, док је истовремено заправо најокрутнији уништитељ његове егзистенције. Ако човек жели да ограничи број деце коју ће родити, а да при томе не произведе ужасне последице које произилазе из контроле радања, онда мора себи допустити слободу да рада без ограничења, али да сведе на минимум трошкове за сву ону већ родену децу. Постојало је доба у којем су Спартанци били способни да примене ову мудру меру, али не и наши данашњи, лажно сентиментални и патриотски настројени припадници буржоазије. Владавина шест хиљада Спартанаца над триста педесет хиљада Хелена може се замислити само ако се има у виду да је то последица више вредности расе Спартанаца. Али је то била последица систематског одржавања и чувања расе; према томе, Спарта се може сматрати првом народном државом. Напуштање болесне, слабе, деформисане деце, укратко, њихово уништење, било је прикладније, па чак, искрено речено, и хиљаду пута хуманије него жалосно лудило нашег доба, које чува најболесније појединце, и то заиста по сваку цену, док, с друге стране, одузима живот стотинама хиљада здраве деце кроз контролу рађања или кроз абортусе да би касниие произвело дегенерисану расу оптерећену болестима. Отуда се уопштено може рећи да ограничавање становништва кроз недаће и унапред зацртане стандарде од стране неких људи може такоде врло лако довести до 15
приближног прилагодавања неадекватног животног простора, али вредност постојећег људског материјала се константно снижава и на крају истински пропада. Други покушај да се бројност становништва прилагоди величини земље лежи у емиграцији, под условом да се не одиграва племенски, што исто тако доводи до девалвације преосталог људског материјала. Контрола рађања људи уништава носиоце највиших вредности, док емиграција уништава вредност просека. Постоје још два начина помоћу којих нација може покушати да балансира диспропорцију измеду становништва и територије. Први се назива повећањем унутрашње продуктивности земље, који као такав нема никакве везе са такозваном унутрашњом колонизацијом; други је повећање производње робе широке потрошње и конверзија домаће економије у економију извоза. Идеја о повећању приноса земље унутар граница које су биле зацртане једном и заувек је застарела. Историја човековог обрадивања земље говори о сталном прогресу, унапредивању и, отуда, о повећању приноса. Док први део овог прогреса лежи у области методологије обрадивања земље, као и у изградивању насеља, други део лежи у повећању вредности земље вештачким путем кроз упознавање са хранљивим материјама које недостају или их нема довољно. Тај пут води од мотике из ранијих времена, па све до модерног плуга, од чврстог дубрива до данашњих вештачких. Без сумње, продуктивност земље је помоћу тога безгранично повећана. Али је исто тако сасвим извесно да је и у томе негде било ограничења. Посебно ако размотримо да је животни стандард културних људи у принципу заједнички, што није условљено количином националног производа доступног појединцу; пре би се могло рећи да је то подредено просудивању околних земаља и, обратно, установљено условима унутар њих. Данашњи европски снови о животном стандарду проистичу исто толико из потенцијала Европе, као и из актуелних услова који преовлађују у Америци. Медународни односи су постали толико лаки и блиски, захваљујући модемој технологији и комуникацијама, да Европљанин, често и потпуно несвесно, америчке услове примењује као стандарде за сопствени живот. Али, цн при томе заборавља да је однос броја становника према површини земље америчког континента далеко повољнији него одговарајући услови у којима живе европске нације с обзиром на њихов животни простор. Без обзира на то колико Италија, или рецимо Немачка, насељава земију, без обзира на то на који начин и даље повећава продуктивност своје земље путем научних и методолошких активности, увек остаје диспропорција броја становника у односу на земљу када се мери према бројности америчког становништва у односу на земљу њихове Уније. И ако би даље повећање броја становника путем врхунског развоја индустрије и било могуће за Италију или Немачку, онда би их на исти тај начин Америчка Унија вишеструко надмашила. А када, на крају, даљи пораст у ове 16
две европске земље више не би био могућ, Америчка Унија би могла наставити да се даље развија вековима све дотле док не би достигла однос који ми већ данас имамо. Ефекти који посебно настоје да се постигну насељавањем почивају на заблуди. Мишљење да можемо да доведемо до повећања продуктивности земље је погрешно. Без обзира на то како је расподељена земља, на пример, у Немачкој, било у великим или малим земљорадничким поседима, или у земљиштима за ситне досељенике, то не мења чињеницу да, у просеку, 136 људи живи на једном квадратном километру. То је нездрав однос. Немогуће је исхранити наш народ полазећи од ове основе и претпоставке. Заиста би само створило конфлизију поставити пред масе слоган о унутрашњем насељавању, које би онда полагале своје наде у то и мислиле да су на тај начин пронашле средства да се отарасе њихових садашњих невоља. То никако не би био случај. Јер невоља и беда ни близу нису резултат погрешног начина расподеле земље, већ последица неадекватне количине простора, која данас, у целини, стоји на располагању нашој нацији. Повећањем продуктивности може се, међутим, донекле ублажити ситуација у вези с народним добром. Па ипак, на дуге стазе то нас никада не би ослободило дужности да се животни простор, када постане недовољан, прилагоди повећаном броју становника. Путем унутрашњег насељавања, у најповољнијим околностима, могло би да доде само до амелиорације, у смислу друштвених реформи и правде. То је потпуно неважно у погледу потпуног очувања народа. И то ће, исто тако, често бити штетно за положај националне спољне политике зато што буди наде које народ удаљавају од реалног размишљања. Обичан, угледан граданин ће онда заиста пре веровати да може да заради хлеб у домовини кроз производњу и вредан рад, него што ће схватити да снага народа мора бити усредсредена како би освојила нов животни простор. Економија, коју посебно данас многи сматрају за спасиоца од невоље и бриге, глади и беде, народу може пружити могућности за егзистенцију под извесним условима, који леже изван његове повезаности са сопственом земљом. Медутим, то је повезано са бројем предуслова које овде морам укратко да споменем. Смисао таквог економског система лежи у чињеници да нација производи више извесних животних намирница него што јој је потребно. Она продаје овај вишак и излази на тржиште, и са тако створеним приходом обезбедује те прехрамбене намирнице и сировинске материјале који јој недостају. Тако ова врста економије обухвата не само питање производње, већ у истој тој мери и питање продаје. Много се прича, посебно у данашње време, о нарастајућој производњи, али потпуно се заборавља да је један такав пораст вредности од значаја само дотле док је купац на видику. У оквиру економски повољног развоја нације, сваки пораст производње ће бити профитабилан до оног степена у којем повећава количину робе доступне појединцу. Теоретски, сваки пораст индустријске производње нације мора довести до 17
снижења цена производа, што сасвим логично за последицу има повећавање њихове потрошње, као и то да сваки човек из народа доспева у ситуацију да поседује још више животних намирница. У пракси, медутим, то ни на који начин не мења чињеницу неадекватног очувања и одржања нације, као последице недовољне количине земље. Јер ми, свакако, можемо да повећамо извесну индустријску производњу, и то безброј пута, али нц и производњу прехрамбених намирница. Наде ли се нација једном у ситуацији да трпи због ове потребе, то може да се регулише само ако део њене индустријске хиперпродукције може да буде експортован како би из спољних извора надокнадила потребу за оним прехрамбеним намирницама које су јој недоступне у домовини. Али, пораст производње, који има тај циљ, остварује жељени успех само онда када наде купца, и то управо оног изван земље. Тако долазимо до питања продајног потенцијала, то јест, тржишта, питања од огромног значаја. Данашње светско тржиште робе широке потрошње је неограничено. Број нација које активно производе је у сталном порасту. Готово све европске нације трпе последице услед неадекватног и незадовољавајућег односа измеду количине земље и броја становника. Зато зависе од светског извоза. Последњих година Америчка Унија се окренула извозу, а исто је учинио и Јапан на истоку. Тако из ограничених тржишта аутоматски започиње борба, која се заоштрава све више како на сцену ступа већи број нација које се баве произвцдњом и, обрнуто, са повећањем њиховог броја, тржиште постаје све збијеније. Јер док се, с једне стране, известан број бори за то да се светско тржиште повећа, тржиште широке потрошње се полако смањује, делимично као последица процеса самоиндустријализације сопственим снагама, а делимично кроз подухвате у оквиру систематски организованих огранака, који се све више и више предузимају у земљама чисто капиталистичког интереса. Требало би да имамо следећу ствар на уму: немачки народ, на пример, изузетно је заинтересован за то да се у немачким бродоградилиштима конструишу бродови за Кину, зато што ће, на тај начин, известан број људи наше националности добити шансу да се исхрани, што не би могли од наше земље, која више није довољна. Али, немачки народ нема интерес да, рецимо, активира немачку финансијску групу или чак немачку фабрику, која би отворила такозвани огранак бродоградилишта у Шангају, где би кинески радници градили бродове за Кину и то од страног челика, чак и ако би корпорација стекла одредени профит у виду удела или дивиденде. Напротив, резултат би био само то што би Немачка финансијска група зарадила на милионе, али би, као последица изгубљених поруџбина, далеко већа милионска сума била повучена из немачке националне економије. Још чистији капиталистички интереси почињу да одредују данашњу економију, и што више заједничка гиедишта света фмансија и берзе ту изврше већи утицај, то ће више систем подружница остварити и тако вештачким путем извести индустријализацију бившег тржишта робе широке потрошње и посебно смањити могућности извоза 18
европским земљама. Данас многи и даље могу да приуште себи да радосно гледају на овај будући развој, али како на том путу буду даље одмицали, кроз тридесет година, у Европи ће људи тешко дисати под тим околностима. Како се на тржишту буде развијало више проблема, тако ће бити и огорченија борба преосталих учесника. Иако главно оружје ове борбе лежи у формирању цена и квалитету робе, око које ће се нације утркивати не би ли те производе продале што јефтиније, на крају, чак и овде, врхунско оружје лежи у мачу. Такозвано мирољубиво економско такмичење света могло би се одиграти само ако би се земља састојала из чисто аграрних нација и само једне индустријски и економски развијене нације. Будући да су све велике нације данас економски развијене, такозвано мирољубиво економско такмичење света није ништа друго сем борба средствима која ће остати мирољубива све дотле док јаче нације верују да могу да три јумфују над осталима, у ствари, све дотле док су у стању да друге И докрајче мирољубивом економијом. Јер то је истински резултат победе једне нације над другом мирољубивим економским средствима. Тако једна нација добија могућности опстанка, а друга нација бива лишена истих тих могућности. Па чак су и овде у питању оно што је увек најбитније: месо и крв, које ми означавамо као народ. Ако истински снажан народ верује да мирољубивим економским средствима не може да освоји други народ, или ако економски слаб народ не жели себи да допусти да буде економски поражен од економски јачег, а будући да се могућности његовог очувања постепено смањују и потпуно нестају, онда ће у оба случаја испразна економска фразеологија изненада да експлодира у парампарчад, а тада ће на сцену ступити рат, који је наставак политике другим средствима. Опасност за народ који тежи економском развоју налази се, у ужем смислу те речи, у чињеници да исувише лако верује у то да на крају своју судбину може да обликује кроз економију. Па отуда, касније, из чисто секундарног места креће ка примарном, и коначно се сматра чак формираном државом, и пљачка народ који располаже истим оним вредностима и карактеристикама, које су, на крају крајева, нацији и државама омогућиле да очувају живот на овој земљи. Посебна опасност такозване мирољубиве, помирљиве економске политике, медутим, лежи изнад свега у чињеници да она омогућава пораст броја становника, што на крају не стоји ни у каквој вези са продуктивношћу њене сопствене земље да очува живот. Та пренасељеност неадекватног животног простора такоде неретко води до концентрације људи у пословним центрима, који готово уопште не личе на седишта културе, већ више на чиреве на телу нације у којима су се изгледа скупила и ујединила сва зла, пороци и болести. Пре свега, они су расадник мешања и погоршавања квалитета расе, и срозавања њених вредности, резултирајући тако дубретом 19
инфицираним центрима, у којима цвета јеврејска раса црва, која на крају утиче на даљу деструкцију. Управо се на тај начин отварају врата процесу пропадања у оквиру којег унутрашња снага таквог народа брзо копни, све расне, моралне и народне вредности бивају одредене за деструкцију, идеали обезвредени, а на крају предуслови, који су народу хитно потребни да би узео у своје руке и успоставио контролу над коначним исходом борбе за светско тржиште, бивају елиминисани. Ослабљен овим погрешним путем пацифизма, народ више неће бити спреман да се бори и пролије крв за тржиште за своју робу. Отуда, чим јача нација успостави истински снажну политичку моћ у месту у којем владају принципи мирољубивих економских средстава, таква нација ће колабирати. Аонда ће им се осветити сопствена делинквенција. У њиховој земљи долази до пренасељености, и сада, трпећи последице губитка реалних основних предуслова, они више немају ниједну могућност да на одговарајући начин исхране ту нагомилану, огромну масу људи. Немају снаге да пресеку обруч непријатеља, нити унутрашње вредности помоћу којих би достојанствено поднели судбину. Једном су поверовали у то да би могли да живе захваљујући мирољубивој економској политици, и одрекли се употребе насиља. Судбина ће их научити да народ на крају опстаје и остаје само онда када број становника, насељеност и животни простор стоје у потпунопнродном и здравом узајамном односу. Штавише, овај однос во успостављен у корист становништва у истом степену у ићојем се померио у корист земље. У том циљу, међутим, народу треба оружје. Стицање земље је увек повезано са ангажовањем снага. Ако је задатак политике да спроведе борбу народа за опстанак, а та борба се на крају крајева састоји у очувању количине простора неопходног за исхрану одреденог становништва, и ако је цео процес питање ангажованости народних снага, из тога, као закључак, проистичу следеће дефмиције: Политика је уметност спроводења борбе једног народа за опстанак на земљи. Спољна политика је уметност заштите тренутно народу неопходног животног простора, како у смислу квантитета тако и квалитета. Унутрашња политика је уметност очувања неопходних снага за то у виду његових расних вредности и броја.
20
Раса и воља у борби за моћ
Сада, у овом тренутку, желим да расправљам о буржоаском концепту, који на моћ гледа углавном као на снабдевање нације оружјем, и, у мањем степену, можда исто тако армијом као организацијом. Да је концепт тих људи био значајан, то јест, када би моћ нације заиста лежала у њеном поседовању оружја и армије као такве, онда би са нацијом која је изгубила армију и оружје из било којег разлога морало заувек да буде свршено. У шта и сами ти буржоаски политичари тешко да верују. Већ самом њиховом сумњом, они признају да оружје и организација армије јесу ствари које се могу заменити, и да према томе нису приоритетне, већ да постоји нешто изнад њих, што је исто тако извор моћи. Оружје и војне формације су уништиве и заменљиве. У истој мери у којој њихов значај може за моменат изгледати огроман, толико изгледа и ограничен током дужих временских периода. Оно што је најпресудније у животу народа јесте воља за одржањем, и жива сила која му стоји на располагању у ту сврху. Оружје може зарђати, формације могу застарети, али ће сама воља увек обновити и једно и друго и покренути народ у вид борбе какву захтева тренутак. Чињеница да смо ми, Немци, морали да предамо оружје веома је малог значаја у степену у којем сам ја могао да сагледам како ствари реално стоје. Па ипак, то је једина ствар коју наши буржоаски политичари виде. Оно што је обесхрабрујуће у вези са предајом нашег оружја, највише лежи у пропратним околностима у којима се све одиграло, у ставу који је то омогућио, као и у несрећном начину на који смо ми све то доживели. То је превагнуло уништењем организације наше армије. Али чак и ту главна несрећа није било уништење организације као ноциоца оружја које поседујемо, већ више укидање институције која је наш народ учила мужевности и одважности, коју није имала ниједна друга држава на свету, и која, заиста, није била потребна ниједном другом народу толико колико немачком. Допринос наше старе армије општој дисциплинованости народа за највиша достигнућа у свим областима је неизмеран. Управц наш народ, којем по раси недостају многе способности које, на пример, карактеришу Енглезе одлучно збијање редова у периодима опасности добије барем део овог, другим нацијама урођеног, инстинкта, успут док пролази кроз војну обуку. Људи који тако раздрагано ћаскају о социјализму уопште не схватају да је највиша социјалистичка организација од свих осталих била Немачка армија. То је исто тако и разлог жестоке мржње типичних капиталистички настројених Јевреја против организације у којој новац није изједначен са положајем, угледом, да не кажем са чашћу, већ пре са достигнућем, и у којој се припадност групи људи који су остварили велика достигнућа више цени од поседовања великог иметка и богатства. Ово је концепција која се Јеврејима учинила исто толико непознатом и страном колико и опасном, и која би, када би само постала заједничким наследем народа, наговестила 21
имунитет од сваке даље јеврејске опасности. Ако би, на пример, официрски ранг у армији могао да се купи, то би Јеврејима било разумљиво. Они не могу да разумеју организацију заправо је сматрају чудном која обасипа чашћу човека који не поседује ништа, или чији је приход тек један мали део прихода оног човека који се у истој тој организацији нити уважава нити цени. Али, управо у томе лежи суштинска снага неупоредиво старе институције, која ипак, нажалост, у последњих тридесет година мира такоде показује знаке лаганог рдања. Чим је то постало модерно за појединачне официре, посебно за оне племићког порекла, распореденим у парове са, генерално речено, јеврејским ћифтама, опасност се надвила над старом армијом која би једног дана, ако настави да се развија на претходно речени начин, могла да се претвори у велико зло. У сваком случају, у доба цара Виљема И, није постојало разумевање за такве догадаје. Па ипак је, све у свему, немачка армија почетком овог века била највеличанственија организација на свету, а њен утицај на наш народ више него благотворан. Расадник немачке дициплине, немачке ефикасности, одлучног руковођења, праве храбрости, самоувереног . наступа, челичне упорности и непоколебљивог поштења. Концепција поштења и части целокупне професије је полако, али неосетно постала заједничко наслеђе целог народа. То што је та организација била уништена кроз Версајски мировни уговор било је утолико лошије за наш народ што су наши унутрашњи непријатељи помоћу тога коначно добили слободан прилаз за изводење њихових најгорих намера. Али наша некомпетентна буржоазија, услед недостатка генија и способности да импровизује, није могла да пронаде ни најпримитивнију замену. Тако је, у сваком случају, немачки народ изгубио оружје и њихове носиоце. Али, то се у историји нација дешавало безброј пута, а да касније услед тога оне нису ишчезавале. Напротив: ништа није лакше надокнадити од губитка оружја, и сваки облик организације може поново да се створи или обнови. Оно што јесте ненадокнадиво је покварена крв народа, уништене унутрашње вредности. Јер, насупрот данашњој буржоаској концепцији да је Версајски мировни уговор наш народ лишио оружја, могу да одговорим да прави недостатак оружја лежи само у нашем пацифистичко демократском тровању, као и у интернационализму, који уништавају и трују најдубље изворе моћи нашег народа. Јер извор целокупне снаге народа не лежи у поседовању оружја или организацији армије, већ у унутрашњој вреднцсти, којаје представљена значајем његове расе, постојањем највиших индивидуалних, личних вредности, као и његовим здравим ставом према идеји самоодржања. Иступајући пред јавност као националсоцијалисти са концепцијом истински снажног народа, знамо да је данас целокупно јавно мњење против нас. Али, ово је заиста најдубље значење наше нове доктрине, која се као поглед на свет издваја од других. 22
Будући да полазимо од идеје да један народ није једнак другоме, вредност народа такоде није једнака вредности другог. Ако вредност народа није једнака вредности другог, онда сваки народ, независно од нумеричке вредности која из тога проистиче, и даље поседује посебне, њему својствене квалитете, који не могу у потпуности бити као они код другог народа. Изражавање овог својства, посебне вредности, односно квалитета народа може бити најразличитије врсте и у најразноврснијим областима, али, сабране заједно, оне резултирају стандардом за генералну процену народа. Врхунски израз ове генералне процене је слика историје и културе народа, која одражава збир свих зрачења вредности његове крви или расе уједињених у томе. Ова посебна вредност народа, међутим, никако није само естетска, културна, већ је општа животна вредност као таква. Јер то изградује живот народа уопште, карактерише га и уобличава и, стога, такоде ствара све оне снаге које он може да прикупи како би превазишао и савладао силе које му се током живота супротстављају. Зато што сваки чин културе, посматран у вези са човеком, уистину јесте пораз за до сада постојећи варваризам, а свака творевина културе на тај начин помаже човеку да се издигне изнад његових претходно зацртаних ограничења и тако ојача положај тих народа. Отуд, моћ афирмације живота исто тако лежи у такозваним културним вредностима народа. Према томе, што је већа унутрашња моћ народа у овом правцу, веће су и бројније могућности за потврдивање живота у свим областима борбе за опстанак. Дакле, што је већа вредност расе народа, веће су и његове опште животне вредности посредством којих може да узме учешћа у одбрани свог живота, у борби и надметању са другим народима. Значај вредности крви једног народа, медутим, постаје потпуно очигледан када то увиди, призна и исправно процени он сам. Народи који не разумеју ову вредност или који за то више немају осећај због недостатка урођеног инстинкта, на тај начин, исто тако одмах почињу да је губе. Мешање крви и опадање вредности расе тада имају последице које, свакако, на почетку неретко бивају створене и уведене кроз такозвану наклоност према страним стварима, која је, у ствари, потцењивање сопствених културних вредности наспрам оних које обележавају стране народе. Када народ једном престане да цени културно изражавање сопственог духовног живота условљеног својом крвљу, или чак почне да га се стиди, како би скренуо пажњу на начин живота страних народа, он се одриче снаге која лежи у складу са његовом крвљу и животом културе који извире из ње. Он постаје подељен, несигуран у своје просудивање слике света и његовог изражавања, губи перцепцију и осећај сопствене сврхе и у том тренутку тоне у конфузију интернационалних идеја, концепција и културне збрке, која проситиче из свега тога. Онда Јеврејин може да заде где год хоће и на било који начин, и овај мајстор интернационалног тровања и расне корупције неће губити ни часа све дотле док у потпуности не искорени и, на тај начин, исквари 23
такав народ. На крају онда долази до тога да читава раса губи на вредности, што резултира коначним падом. Због тога је свака тренутно постојећа вредност расе народа такоде узалудна, ако не заиста и доведена у опасност, све дотле док се народ свесно не опомиње на сопствени квалитет и не негује га, градећи и темељећи све своје наде првенствено на томе. Из овог разлога, медународна наклоност би требало да се сматра смртним непријатељем тих вредности. Уместо ње, сам чин вере у вредности сопственог народа мора да преовлада и одреди целокупан његов живот и акцију. Што је исконскији фактор величине и значаја народа мање присутан у његовој вредности, то ће ова вредност као таква теже постати у потпуности делотворна, осим ако енергију и таленат народа, успаваних у почетку, не открије човек који ће да их разбуди и пробуди. Јер као што човечанство, које је састављено од раса различите вредности?у пођеднако малој мери поседује уједначену просечну вредност, у пођеднако малој мери је вредност појединца унутар народа иста измеду свих чланова. Свако дело народа, у било којој области, и јесте резултат креативности појединца. У том смислу, ниједну невољу не могу да исправе само жеље оних који су њоме директно погодени, све дотле док заједничком жцљом не пронаду решење у једном човеку, којег народ изабере за тај задатак. Већина никада није остварила креативна достигнућа. Нити је икада човечанству допринела некаквим открићима. Увек је појединачна личност та која је покретач и стваралац људског напретка. И заиста, народ одређене унутрашње расне вредности, уколико је ова вредност уопште видљива у достигнућима његове културе или другим остварењима, мора као прво да поседује вредне појединце, јер без њихове појаве и креативности слика културе тог народа никада не би ни била створена, па би зато била искључена и могућност било каквог закључка у погледу унутрашње вредности таквог народа. Кад већ говорим о унутрашњој вредности народа, ја је одредујем на основу скупа достигнућа која леже пред мојим очима, и, на тај начин, у исти мах проналазим потврду о посебно вредним појединцима, који су деловали као представници расне вредности народа и који су изградили слику културе. Исто тако као што су изгледа вредност расе и појединца узајамно повезане, зато што народ безвредне расе не може да произведе изузетно креативне појединце из тог извора и као што, у супротном случају, изгледа не може да се закључи, на пример, да вредност расе постоји иако не располаже креативним појединцима и њиховим достигнућима исто тако народ, упркос томе, може по природи граде свог организма, народне заједнице или државе, унапредити израз својих вредних појединаца, или им барем може пружити подстицај, или их, чак, и спречити.
24
Када народ једном устоличи већину као владаоца његовог живота, у ствари, кад једном уведе данашњу демократију по западној концепцији, то не само да ће оштетити значај концепције личности, већ ће спречити делотворност вредних појединаца. И то ће кроз формално изградивање његовог живота спречити успон и рад креативних појединаца. То је двострука клетва демократског парламентарног система, који данас преовлађује: не само да је сам неспособан да доведе до стварања креативних достигнућа, већ исто тако спречава појаву и, на тај начин, рад оних људи који се некако претећи уздижу изнад просека. У свим временима, човек који својом величином превазилази просек опште заглупљености, неспособности, кукавичлука али и ароганције, увек је изгледао као највећа претња већини. Свему томе може да се дода да, кроз демократију, инфериорне особе морају, готово по правилу, постати лидери, како би се тај систем доследно применио на сваку институцију која би завела принцип девалвације читаве масе лидера, наравно, уколико их човек уопште може тако назвати. То је својствено неодговорности која лежи у пририоди демократије. Већина представља феномен који је исувише неухватљив да би могао бити обухваћен тако да се њој, на неки начин, одговорност може наметнути. Лидери које она поставља у ствари су само егзекутори њене воље. Зато њихов задатак мање лежи у осмишљавању креативних планова или идеја, да би их изводили уз помоћ подршке расположивог административног апарата, него у томе да окупе тренутно постојећу већину, која је потребна за извршење коначних пројеката. Тако се већина мање прилагодава пројектима него што се пројекти прилагођавају њој. Без обзира на то какви резултати овакве активности могу бити, не постоји нико ко би се могао сматрати заиста одговорним. То важи, још више, ако је свака одлука која је усвојена, у ствари, резлутат бројних компромиса, који ће се исто тако испољити у свом карактеру и садржају. Кога би онда требало учинити одговорним за то? Одстрани ли се чисто лична одговорност, најјачи разиог за успостављање енергичног водства отпада. Упоредите организацију армије, окренуту у највећој мери ауторитету и одговорности појединца, са нашим демократским граданским институцијама, посебно у вези са резултатима лидерске обуке на обе стране, и бићете ужаснути. У једном случају, организација људи који су одважни и полетни у одговорности као што су способни у извршавању задатака, а у другоме, хорда неспособњаковића, исувише кукавичких да би прихватили одговорност. За четири и по године организација немачке армије пружала је чврст отпор највећој непријатељској коалицији свих времена. Граданско, демократијом ослабљено и дезинтегрисано, домаће лидерство буквално је колабирало под првим притиском неколико стотина одрпанаца и дезертера.
25
Жалостан недостатак стварно великих лидерских умова међу немачким народом проналази најједноставније објашњење у пустошећој дезинтеграцији, која се одвија пред нама кроз демократски парламентарни систем, који полако нагриза цео наш јавни живот. Нације морају да одлуче. Да ли желе владавину већине или умова. Те две владавине никада нису компатибилне. Све до данас, медутим, мозгови су увек стварали све оно што је велико на овој земљи, а оно што су изумели опет је бивало уништено углавном од стране већине. Па тако, народ, на основу своје опште расне вредности, с правом може да гаји наду да она свакако може да роди сјајне умове. Али, онда мора да трага за модалитетима градења свог националног тела, које вештачким путем, у ствари, систематски, неће ограничавати такве умове у њиховим активностима, и подизати зидове глупости против њих, укратко, све оно што их спречава да буду максимално ефикасни. У супротном, један од најмоћнијих извора народне снаге биће блокиран. Трећи фактор снаге народа јесте здрав и природан нагон самоодржања. Из њега проистичу бројне херојске врлине, које, саме по себи, подстичу народ да се бори за опстанак. Ниједно државно вођство неће бити у стању да постигне велике успехе ако је народ чије интересе мора да представља исувише кукавички и покварен да би ставио на коцку свој живот зарад тих интереса. Ниједно државно вођство, наравно, не може да очекује да је народ испуњен херојским духом ако и само није едуковано да буде такво. Исто тако као што је интернационализам озледио и на тај начин ослабио постојећу вредност расе, и као што је демократија уништила вредност појединца, тако је пацифизам парализовао природну снагу народа да се избори за самоодржање. Та три фактора вредност расе као такве, постојеће вредности појединаца, као и здрав национални нагон самоодржања јесу извори снаге из које мудра и храбра унутрашња политика поново може да потегне оружје неопходно за самоодржање народа. Потом војне установе и техничка питања у вези са оружјем увек проналазе одговарајућа решења да подрже народ у тешкој борби за слободу и основна средства за живот. Ако домаће лидерство народа изгуби из вида ово становиште, или верује да мора да се наоружа за борбу само у смислу техничког оружја, оно тог тренутка може да постигне велики успех, али будућност не припада таквом народу. Зато ограничене припреме за рат никада нису биле задатак истински великих законодаваца и политичких лидера на земљи, већ пре бескрајна унутрашња и темељна обука народа, како би му будућност могла бити загарантована готово по правилу, према свим законима здравог разума. Онда чак и ратови губе изолован карактер мање или више великих изненадења, већ уместо тога бивају интегрисани у природан, истински јасан систем основног, добро утемељеног, сталног развоја народа. 26
То што данашњи државни лидери обраћају мало пажње на ово гледиште делимично је у вези са природом демократије, којој дугују и само њихово постојање, али на другом месту, са чињеницом што је држава постала чисто формалан механизам, који се њима чини као циљ сам по себи и који ни најмање не мора да се подудара са интересима одреденог народа. Народ и држава су постали два различита концепта. А задатак националсоцијалистичког покрета биће да то из основе промени.
27
Елементи спољне политике
Зато, ако задатак унутрашње политике — осим оног очигледног да решава такозвана свакодневна питања и проблеме мора бити челичење и јачање нације средствима систематског оплемењивања и унапредивања њених унутрашњих вредности, онда би задатак спољне политике требало да се састоји у томе да кореспондира и сарадује са том политиком како би успоставила и обезбедила важне предуслове у иностранству. Здрава спољна политика ће, стога, као највиши циљ увек зацртавати стварање темеља за одржање свог народа. Домаћа политика мора осигурати унутрашњу снагу народа за политички развој. Отуда су унутрашња и спољна политика не само најуже повезане, већ исто тако и узајамно комплементарне. Чињеница да је са великом подударношћу у историји човечанства унутрашња пођеднако као и спољна политика поштовала друге принципе није уопште уверљив доказ, већ би се пре могло рећи да доказује грешку једне такве активности. Безброј нација и држава је ишчезло зато што нису следиле горе споменуте елементарне принципе, а то нам пружа упозоравајући пример. Како човек током свог живота у суштини мало размишља о томе колико је извесна његова смрт јесте чињеница вредна пажње. И колико мало сређује и прилагодава делове свог живота искуствима кроз које је безброј људи пре њега морало да прође, а која су му, као таква, у потпуности позната. Увек постоје изузеци који то не смећу са ума и који, својом врлом личношћу, покушавају да натерају драге им људе да схвате законе живота, који леже у самој основи искустава протеклих епоха. Отуда је вредно пажње то да безбројне хигијенске мере које иду у корист народа, а које му, упркос томе што му не падају лако, морају бити формално наметане посредством аутократског становишта појединаца, ипак поново ишчезну када ауторитет личности бива засењен масовним лудилом демократије. Просечан човек ужасно се плаши смрти и о њој стварно ретко размишља. Важан човек се њоме бави интензивно размишљајући, и уопште је се не боји. Човек који из дана у дан живи заслепљено, безобзирно греши, да би изненада поклекао и пао пред оним што је неизбежно. Други крајње будно посматрају њен долазак и сасвим сигурно се суочавају са њом хладно и прибрано. Управо је то случај у животу нација. Често је ужасно гледати колико људи мало желе да уче из историје, како са имбецилном равнодушношћу маскирају праву природу својих искустава, како непромишљено греше ни не помишљајући да је управо услед њихових грешака толико много нација и држава ишчезло, заправо нестало са лица земље. И колико се истински мало баве чињеницом да су чак и у кратком временском периоду, у који имамо историјски увид, ницале државе и нације које су повремено достизале и гигантске размере, да би две хиљаде година касније ишчезле без трага, да су нам о светским силама које су некада владале свим сферама културе преостале само легенде, да су џиновски градови тонули у рушевине и да је од њихове гомиле 28
рушевине остало веома мало тога што би данашњем човечанству барем наговестило где су били лоцирани. Бриге, тешкоће и патње тих милиона и милиона појединаца, који су као животна сила у једном тренутку били носиоци и жртве тих збивања, превазилазе чак и најбујнију машту. Непознати људи. Непознати војници историје. И заиста, колико је садашњост индиферентна. Колико неоснован њен вечити оптимизам, и колико је погубно њено упорно незнање, неспособност да увиди, и неспремност да учи. И ако је то зависило од широких маса, општепозната дечја игра са ватром коју оне не познају понављала би се увек изнова, и тако унедоглед у све већој и већој мери. Отуда задатак људи, који се сматрају такозваним васпитачима народа, и јесте то да га упуте да учи из сопствене историје, и да то знање данас практично примени, без обзира на гледиште, неразумевање, незнање, па чак и одбацивање масе. Величина човека је утолико важнија уколико он храбрије узима улогу лидера који, насупрот преовлађујућем, али погубном гледишту, у свом водству осмотри шири увид да би на тај начин довео до заједничке победе. Његова победа ће изгледати утолико већа уколико буде морао да превазиде јаче противљење и силе отпора, и уколико борба у почетку изгледа безнадежније. Националсоцијалистички покрет не би имао права да се сматра значајном појавом у животу немачког народа, ако не би могао да прикупи храброст да учи из искустава прошлости, и наметне животне законе које представља немачком народу упркос свим противљењима. Моћан као што ће у овом контексту бити његов рад на унутрашњој реформи,он исто тако не сме никада да заборави да на дуге стазе неће бити препорода нашег народа ако његова активност у сфери спољне политике не успе да обезбеди општи предуслов за његово одржање. Зато је постао борац за слободу и основна средства за живот у највишем смислу те речи. Слобода и средства за живот су најједноставнији, па ипак, у ствари, највећи спољнополитички слоган који уопште може да постоји у једном народу: слобода да се уредује и регулише живот народа према његовим сопственим интересима, и храна која му је потребна да би опстао. Ако данас, из тог разлога, иступим као критичар водства нашег народа у сфери спољне политике, како прошле тако и данашње, свестан сам да грешке које ја видим, исто тако виде и други. Оно што ме издваја од њих можда је једино чињеница да у већини случајева то обухвата само критичка запажања која немају практичне последице, док ја, на основу сопственог увида у грешке и недостатке бивше и садашње немачке унутрашње и спољне политике, настојим да утврдим предлоге за промену и унапређење и осмислим инструмент помоћу којег се те промене и унапређења једног дана могу остварити. На пример, спољна политика Вилхелмининог периода је у многим случајевима била сматрана од не тако малог броја људи као катастрофална и окарактерисана на тај начин. Стизала су безбројна упозорења, посебно од стране кругова Паннемачке лиге 29
тог доба, која су била оправдана у највишем смислу те речи. Могу да се поставим у ту трагичну ситуацију и усуд свих тих људи који су подигли глас у знак упозорења, и који су видели како и у ком погледу народ ишчезава, а да су притом били немоћни да помогну. У последњој деценији злосрећне спољне политике предратног периода у Немачкој, парламент, то јест, демократија, није била довољно моћна да изабере предводнике за политичко вођство самог Рајха. То је и даље било империјално право, при чему се још нико није усудио да уздрма његово формално постојање. Али, утицај демократије је толико ојачао да је, међутим. известан правац империјалних одлука изгледа већ био предодређен. Зато је то имало ужасне последице, јер сада човек коме је стало до нације и који је подигао глас у знак упозорења, с једне стране, више није могао да рачуна на то да узима учешћа у веома одговорном положају против истакнутог настојања демократије, док, насупрот томе, на основу заједничких патриотских идеја, није могао да се бори против његовог височанства, Кајзера, оружјем опозиције. Идеја Марта (Мартовске Иде, када су републикански завереници убили највећег римског сина, Гаја Јулија Цезара) у Риму у предратној Немачкој била би апсурдна. Тако се национална опозиција затекла у најгорим могућим ситуацијама. Демократија још није тријумфовала, али се већ упустила у жестоку борбу против монархијске концепције владавине. Сама монархија није одреаговала на борбу демократије одлучном намером да је уништи, већ пре бескрајним уступцима. Свако ко би у то време заузео став против једне од две институције изложио би се опасности да буде нападнут и од једне и од друге. Свако ко би се супротставио краљевској одлуци о националној земљи, био је прогнан од стране патриотских кругова исто тако као што је био злоупотребљен од стране присталица демократије. Свако ко би се успротивио демократији нашао се на попришту на којем би га њене пришталице потукле до ногу, тако би на крају остао препуштен милости или немилости патриота. Заиста, он би дошао у опасност да буде најсрамније издан од стране немачких званичника, јадно се надајући да ће кроз такву жртву добити Јеховину похвалу, и привремено зауставити повике гомиле бестијалних јеврејских новинара. У условима који су владали у то време, није било перспективе да себи утре пут ка одговорној позицији у лидерству немачке владе против воље демократа или против његовог височанства Кајзера, и да на тај начин буде способан да промени правац спољне политике. То је, даље, довело до чињенице да би немачка спољна политика могла бити доведена у питање само путем штампе, која би, покренувши тако лавину критике, у дужем периоду, нужно попримила новинарски карактер. Последице такве праксе, медутим, састојале су се у томе што су све мање постављани конструктивни предлози, с обзиром на недостатак било какве могућности њихове реализације, док су чисто критичка разматрања спољне политике узроковала безбројне приговоре, који су се могли утолико више предочити у њиховој целости што се очекивало да би помоћу њих човек одговорно могао да обори лош режим. Опште је познато да то није било остварено од стране критичара тог времена. Тада није био збачен режим, већ немачки Рајх и, као последица тога, сам 30
немачки народ. Све оно што су деценијама предсказивали, сада се и обистинило. О овим људима не можемо да размишљамо без дубоког саосећања, људима уклетим по судбинској предодредености да предвиде пад за двадесет година, једном речју, људима, који данас, пошто се на њих нико није обазирао и који због тога нису могли бити од помоћи, морају да доживе то да виде највећу трагедију и катастрофу свог народа. Остарели с годинама, изнурени бригом и огорчени, а опет занети идејом да, сада, након обарања империјалне власти, морају да помогну, они су поново покушали да изврше утицај на препород народа. Из много, много разлога то је без сумње било узалудно. Када је револуција сломила царску власт и на трон поставила демократију, критичари тог доба нису располагали оружјем помоћу којег би збацили ову исто тако као што претходно нису били способни да утичу на империјалну власт. У деценијама њихове активности, они су били толико укључени у литерарну обраду тих проблема да не само да су им недостајала средства моћи како би изразили њихово мишљење о ситуацији, које је било само реакција на повике на улици, већ су такође изгубили способност да покушају да организују манифестације моћи, које су морале бити далеко више од махања писменим протестима да би стварно постигле неке резултате. Сви су они видели клицу и узрок пада немачког Рајха у старим партијама. Испуњени осећајем сопствене чистоте, морали су да исмеју предлог да и они сада желе да заиграју игру политичких партија. Па ипак, они су могли да изнесу своје гледиште само ако би им велики број људи пружио прилику да га представе. И мада су хиљаду пута пожелели да сломе политичке партије, они су ипак морали први да формирају партију која би имала такав задатак. А ево и разлога због чега до тога уопште није дошло: што је више политичка опозициона партија тих људи морала да се изражава чисто новинарским путем, то је више усвајала критицизам који је, упркос томе што је кроз излагање свих слабости система тог времена бацио светло на недостатке појединачних мера спољне политике, пропустила да створи позитивне предлоге зато што ти људи нису имали ни трунку личне одговорности, посебно због тога што у политичком животу практично не постоји акција која нема како своје мрачне, тако и светле стране. Нема политичке комбинације у спољној политици коју бисмо икада могли сматрати потпуно задовољавајућом. Јер како су онда ствари стајале, критичар, присиљен да као свој прави задатак види елиминацију режима којег је сматрао потпуно неспособним, није имао прилике да, изван корисног кнтичког разматрања активности овог режима, иступи са позитивним, конструктивним предлозима, који би због примедби приписаних њима могли исто тако лако бити подвргнути критичком тумачењу. Критичар никада неће желети да ослаби утицај своје критике изношењем предлога који би сами могли бити подвргнути критици. Постепено, медутим, чисто критичко размишљање оних који су у то време представљали националну опозицију постало је у 31
толикој мери њихова друга природа да они чак и данданас унутрашњу и спољну политику разматрају критички, па се само тако са њом и носе. Већина њих су остали критичари, који стога чак и данас не могу да пронаду начин да донесу јасну, недвосмислену и позитивну одлуку, ни у унутрашњој ни у спољној политици, делимично због несигурности и неодлучности, а делимично из страха да ће на тај начин непријатеља снабдети спремним противаргументима помоћу којих ће сами бити искритиковани. Тако ће бити спремни да донесу унапређења у хиљадама ствари, а да притом неће моћи да одлуче да направе ни један једини корак, јер ће га сматрати недовољно добрим, увек у њему сагледавајући некакве сумњиве аспекте; укратко, по правилу ће гледати на тамније стране и прибојавати их се. Сада, извођење нације из дубоке и тешке болести није питање проналска рецепта који је потпуно лишен отрова; неретко то подразумева уништавање отрова противотровом. Да би се уклонили услови препознати као смртоносни, ми морамо имати храбрости да смислимо и донесемо одлуке које у себи носе опасности. Као критичар, имам право да истражим све могућности спољне политике и да их детаљно изанализирам у погледу сумњивих аспеката или могућности које у себи носе. Као политички лидер, медутим, који жели да ствара историју, морам да се одлучим за један пут, чак и ако ми озбиљно размишљање хиљаду пута говори да он садржи извесне опасности, као и то да неће довести до потпуно задовољавајућег исхода. Због тога не могу да порекнем могућност успеха зато што није сто одсто известан. Не смем да занемарим ниједан једини корак зато што можда неће бити онај прави, ако би ми место у којем бих се моментано затекао могло следећег тренутка донети безусловну смрт. Зато, исто тако, не могу да се одрекнем политичке активности зато што, осим тога што је благотворна за мој народ, исто тако доноси добробит и другим народима. Заиста, можда ово никада не бих радио када би корист за други народ била већа него за мој сопствени, и када би у случају неуспеха предузео акцију која би му сасвим сигурно донела несрећу. У ствари, управо сада се суочавам са најупорнијим и најтврдоглавијим отпором у искључиво критичком начину на који многи људи гледају на ствари. Они препознају и виде ово и оно као добро и исправно, али упркос томе не могу да нам се придруже због тога што је то и то сумњиво. Они знају да Немачка и наш народ ишчезавају, али не могу да се придруже акцији њиховог спашавања зато што и ту такође откривају да ово или оно барем донекле квари и нарушава њену лепоту. Укратко, они виде пад и не могу да прикупе снагу да поведу одлучну борбу против тога, зато што у отпору и у самом том делу опет виде и почињу да слуте неки могући приговор или нешто друго. Тај бедан менталитет дугује своју егзистенцију још већем злу. Данас не тако мали број људи, посебно они такозвани образовани, који, кад коначно одлуче да се сложе са извесном акцијом или да је чак промовишу, прво пажљиво одмере проценте вероватноће њеног успеха, да би потом израчунали степен у којем ће активно учествовати такоде на основу тог процента. Према томе, то значи: зато што, на пример, 32
било која одлука спољне или унутрашње политике није у потпуности задовољавајућа и због тога не изгледа као да ће успети, човек не би требало безрезервно да се залаже и даје све од себе. Те несрећне душе нимало не разумеју чињеницу да се, сасвим супротно, за одлуку коју ја сматрам неопходном, а чији успех медутим не изгледа сасвим сигуран, или чији успех доноси само делимично задовољење, мора борити још већег залагања како би се оно што недостаје у процентуално израженој могућности, надокнадило енергичним извршењем. Према томе, постоји само једно питање које би требало проучити: да ли ситуација захтева дефмитивну одлуку или не. Ако је таква одлука установљена и призната као неоспорно потребна, онда њено спровођење у дело мора да буде извршено с најбруталнијом немилосрдношћу и највећом енергијом чак и ако су врхунски резултати крајње незадовољавајући, или ако се укаже потреба за тим да се унапреде или се испостави да постоје мале шансе да ће успети. Ако се испостави да човек има рак и ако је безусловно осуден на смрт, било би бесмислено одбити га да се оперише, јер је проценат вероватноће да ће то успети веома мали, и зато што пацијент, чак и да операција успе, опет неће бити потпуно здрав. Још би бесмисленије било да хирург отаља операцију, тек делимично се залажући за пацијента због тога што су му могућности толико ограничене. Али је исто тако бесмислено да ти људи непрекидно то очекују у спољној и унутрашњој политици. Јер ако успех политичке операције није потпуно осигуран или неће имати сасвим задовољавајући исход, не само да ће одбити да је спроведу у дело, већ очекујте да ће, ако је ипак изврше, радити са упола снаге, не посветивши се потпуно, и увек тихо рачунајући да би требало да задрже малу одступницу и излаз кроз који могу да се повуку. Ово је војник кога напада тенк на отвореном бојном пољу и који се, у погледу неизвесности да ли ће успети да пружи отпор, у почетку понаша тако као да му је преостало само пола снаге. Бекство јесте његова мала одступница, а смрт сасвим извесна. Не, немачки народ је данас нападнут од стране непријатеља гладних пљачке, и то како унутрашњих тако и спољашњих. Трајање ове државне институције је наша смрт. Ми зато морамо да приграбимо сваку прилику да је сломимо, чак и ако исход тога може имати хиљаду слабости или страна којима се може приговорити. И у свакој таквој прилици се мора стога борити из све снаге. Успех битке код Леутена је био неизвестан, али је било неопходно да се она поведе. Фридрих Велики није победио зато што се ка непријатељу устремио само са пола снаге, већ зато што је надокнадио ту неизвесност успеха својим генијем, храбрим и одлучним руководењем својим трупама, и одважним деловањем његовог пука у борби. Бојим се, у ствари, да ме моји буржоаски критичари неће уопште схватити, барем дотле док им успех наше активности не буде пружио јасан доказ. У овоме човек из 33
народа има бољег саветника. Он се узда у свој инстинкт и веру у срцу, а не у надмудривање наших интелектуалаца. Ако се у овом делу и бавим спољном политиком, то чиним не као критичар, већ као лидер Националсоцијалистичког покрета, који ће, поуздано знам, једног дана стварати историју. Ако сам, зато, ипак присиљен да се критички осврнем на прошлост и садашњост, то за свху има само да установим једини позитиван начин, и да га учиним што једноставнијим. Управо тако као што националсоцијалистички покрет не само да критикује унутрашњу политику, већ поседује сопствени филозофски утемељен програм, исто тако у сфери спољне политике он не сме само да препознаје шта је то што други чине погрешно, већ и да изводи закључке о сопственој акцији на основу овог знања. Отуда добро знам да чак и наш највећи успех неће допринети стопроцентној срећи, зато што, с обзиром на људску несавршеност и опште околности условљене том чињеницом, врхунска савршеност увек лежи само у програмској теорији. Такоде знам, даље, да се ниједан успех не може постићи без жртве, као што се ниједна битка не може извојевати без губитака. Али свесност о непотпуности успеха никада неће моћи да ме одврати од тога да настојим да га остварим чак и онда када се прилике одвијају у правцу очевидног потпуног пада. Ја ћу тада дати све од себе да покушам да надокнадим све недостатке у погледу могућности или размере успеха још већом одлучношћу, и преношењем тог духа у Покрет који водим. Данас се боримо против непријатељског фронта који морамо да сломимо и који ћемо сломити. Рачунамо на наше жртве, одмеравамо проценат могућег успеха, и корачаћемо напред у напад, без обзира на то да ли ћемо наићи на препреку и застој након десет или хиљаду километара иза садашњих линија. Какав год резултат нашег успеха био, он ће увек бити само полазна тачка наше нове борбе. 52
34
Националсоцијалистичка спољна политика
Ја сам немачки националиста. То значи да прогашавам да моја национална припадност и све моје мисли и активности припадају томе. Ја сам социјалиста. Не видим ниједну класу нити друштвени сталеж преда мном, осим те заједнице народа, сачињеног од људи сједињених истом крвљу, уједињених језиком и предодређених истој заједничкој судбини. Ја волим тај народ, а мрзим само његову тренутну већину, јер сматрам да ови последњи исто тако не могу да репрезентују величину мог народа као што не могу да представљају ни његову срећу. Националсоцијалистички покрет који ја данас водим, свој циљ види у ослободењу нашег народа, како изнутра тако и споља. Он настоји да нашем народу пружи оне начине живота који одговарају његовој природи, и који му помажу да је боље изрази, затим стреми ка томе да, на тај начин, очува карактер овог народа, као и да га даље култивише систематским васпитавањем његових најбољих људи и неговањем највећих врлина. Он се бори за слободу овог народа, јер слобода је једина форма кроз коју народ може да напредује. Бори се за основна животна средства народа зато што штити његова права на постојање и бори се за потребан простор јер он представља право овог народа да живи. Својим концептом унутрашње политике националсоцијалистички покрет зато подразумева напредак, јачање и консолидовање егзистенције нашег народа увођењем посебног начина живота и таквих животних закона који кореспондирају са његовом природом, и који његову елементарну снагу могу да учине максимално делотворном. Концептом спољне политике, он подразумева обезбеђење развоја путем очувања слободе и стварања најнеопходнијих предуслова за живот. На тај начин, у вези са спољном политиком, националсоцијалистички покрет се разликује од претходних буржоаских партија, на пример, у следећем: спољна политика национално буржоаског света је одувек, у ствари, била политика граница, насупрот томе, политика националсоцијалистичког покрета увек ће бити територијална. У својим најодважнијим плановима, на пример, немачка буржоазија ће тежити уједињењу немачке нације, али ће, у ствари, завршити тако што ће се безнадежно заплести у питања регулисања граница. Националсоцијалистички покрет ће своју спољну политику, супротно томе, увек одредивати према потреби како би обезбедила простор неопходан за живот нашег народа. Он не зна за германизацију или теутонизацију, као што је то у случају националне буржоазије, већ само за ширење сопственог народа. Никада неће видети у 35
потчињеним, такозваним германизованим, Чесима или Пољацима, а камоли другом народу, јачање, већ само слабљење квалитета нашег народа. Јер његова национална концепција није одредена претходним патриотским идејама владе, већ дубоким увидом у народ, и његов суштински квалитет. Према томе, полазна тачка у његовом размишљању потпуно је дугачија од оне буржоаске. Отуда много тога што националној буржоазији изгледа као политички успех у прошлости и садашњости, у нашим очима представља или неуспех или узрок касније несреће. И многе ствари које ми сматрамо очигледним, немачка буржоазија види као неразумне или чак монструозне. Па ипак, део немачке омладине, посебно из буржоаских кругова, моћи ће да ме схвати. Ни ја, нити националсоцијалистички покрет нисмо ни рачунали на то да пронадемо било какву подршку у круговима, данас активне, политичке националне буржоазије, али сасвим сигурно знам да ће барем део њене омладине пронаћи пут ка нашим редовима.
36
Немачке потребе и циљеви
Питање националне спољне политике условљено је факторима који делимично леже унутар нације, док су делом одредени средином. Уопштено гледајући, унутрашњи фактори су основни разлог за потребу одредене спољне политике као и за количину снаге коју захтева њено обављање. Наро<ди који живе на таквом земљишту на којем је готово немогуће живети, у основи настоје да прошире своју територију, односно животни простор, барем дотле док се налазе под здравим водством. Овај процес, првобитно утемељен само у бризи око одржања, испоставио се као толико користан у погледу одговарајућег решења да је постепено, због великог успеха, постао веома популаран. То значи да је проширење простора, у почетку утемељено разлозима чисте корисности, током развоја човечанства постало херојско дело, које се потом одигравало чак и онда када првобитних предуслова или побуда више није ни било. Касније, покушај да се животни простор прилагоди нараслом броју становника преобратио се у немотивисане освајачке ратове, који су у самом том недостатку мотива садржали клицу потоње реакције. Пацифизам је одговор на то. Пацифизам је постојао у свету откако постоје ратови, чије значење више није лежало у освајању територије ради одржања народа. Отада је он постао вечити другар рата. И опет ће ишчезнути оног тренутка када ратови буду престали да буду инструменти глади за пљачком било појединаца или нација које жуде за моћи, и поново постане врхунско оружје помоћу којег ће се народ борити за основна средства за живот. Па чак и у будућности, проширење животног простора једног народа у циљу борбе за основна животна средства захтеваће ризик и ангажовање снага целокупног народа. Ако је задатак унутрашње политике да припреми ово ангажовање снаге народа, задатак спољне политике јесте да том снагом тако влада и управља да највиши могући успех изгледа загарантован. То, наравно, није условИјено само снагом народа, спремношћу на акцију у сваком датом тренутку, већ исто тако и силама отпора. Диспропорција у снази измеду народа који се због земље боре један против другог увек изнова води до покушаја да се, уз помоћ савезника, или изненада појави као освајач или да пружи отпор надмоћном освајачу. Ово је почетак политике савезништва. Након победничког рата 18701871. године, немачки народ је успео да стекне огроман углед у Европи. Захваљујући успеху Бизмарковог државништва и војних дотигнућа пруских Немаца, велики број немачких држава, које су раније биле само лабаво повезане, и које су се, у ствари, неретко током историје једна са другом сукобљавале као непријатељи, сједињене су у једном Рајху. Подручје старог немачког Рајха (област Алзас и Лотарингија), изгубљено 170 година раније, након краткотрајног освајачког 37
рата трајно припојено Француској у то време, сада је било враћено својој. Тако је, бројкама изражен, највећи део немачке нације, барем у Европи, био удружен у оквиру једне унитарне државе. То је проузроковало забринутост да ће се ова држава на крају састојати из x милиона Пољака и y милиона Алзашана и Лотаренжана који ће постати Французи. То није кореспондирало нити са идејом националности нити народне државе. Национална држава по буржоаској концепцији мора барем осигурати један језик, у ствари, почевши од школе, па до назива улица. Даље то мора укључити немачку идеју у образовање и живот овог народа и учинити их носиоцима те идеје. Било је неколико слабих покушаја у том правцу, али можда никада раније није постојала озбиљна жеља, тако да је у реалности била остварена потпуно супротна ствар. Народна држава, обрнуто, не сме ни под којим условима анектирати Пољаке, намеравајући да једног дана од њих начини Немце. Напротив, она мора смоћи снаге и одлучности да те стране елементе или изолује, како се крв народа не би опет пролила, или мора да их без даљњег одлагања уклони и преко неутралне територије изручи њиховом народу. Да буржоаска национална држава није била способна да то уради сасвим је очевидно. Нико чак никада није ни помишљао на то, нити би неко било шта предузео поводом тога. Али, чак и да је постојала воља, они не би били довољно јаки да то изврше, мање због последица у преосталом делу света, а више због потпуног неразумевања да би једна таква акција могла уопште и да поникне из редова такозване националне буржоазије. Њихов свет се једном усудио да сруши феудални поредак, док је у ствари наставио са његовим грешкама посредством буржоаских трговаца, адвоката и новинара. Он никада у себи није имао ниједну своју идеју, осим неизмерне уображености и новца. Али свет се не може освојити само тиме, нити се тако може изградити још један. Зато ће период буржоаске владавине у светској историји бити исто тако краткотрајан као што је и достојан презира. Отуда је, директно из темеља, немачки Рајх такоде упио токсине у нову државну структуру чије опасне последице су могле да буду избегнуте да буржоаска равноправност, као највиши приоритет, није дала Јеврејма прилику да је употреби као њихове најсигурније ударне јединице. Осим тога, Рајх је ипак обухватао само део немачке нације, иако највећи. Очевидно, чак и да нова држава није поседовала велики спољнополитички циљ народног карактера, барем је такозвана буржоаска национална држава требало да има у виду даље уједињење и консолидацију немачке нације, као минимални спољнополитички 38
циљ. Било је то нешто што буржоаска национална италијанска држава никада није заборављала. Тако је немачка нација добила националну државу која, у ствари, није у потпуности обухватала цитаву нацију. На тај начин су нове границе Рајха, посматране у националнополитичком смислу, биле непотпуне. Оне су водиле право преко немачког говорног подручја, па чак и преко оних делова који су, барем у прошлости, припадали немачком савезу, иако на неформалан начин. Али ове нове границе Рајха биле су чак и лошије, гледано са вцјног аспекта. Посвуда су била незаштићена, отворена подручја која су, посебно на западу, осим тога, била од одлучујућег значаја за немачку економију, простирући се далеко изван самих граничних области. Те границе су, у војнополитичком смислу, биле још неприкладније, јер је око Немачке било груписано неколико великих држава чија је спољна политика била исто толико агресивна колико су и њихова војна средства била огромна. Русија на истоку, Француска на западу. Две војне државе, од којих једна баца грамзиве погледе на источну и западну Прусију, док друга неуморно, вековима тежи спољнополитичком циљу да подигне границу на Рајни. Поред свега тога, ту је била и Енглеска, најмоћнија поморска сила на свету. Што су распрострањеније и незаштићеније границе немачке земље биле и на истоку и на западу, то је ограниченија, насупрот томе, била могућа оперативна база за поморске битке. Ништа није могло борбу против немачких подморница да учини тако лаком као простором условљено ограничење његових лука. Било је лакше затворити и патролирати луком у облику троугла, него што је то био случај са обалом дугом, рецимо, 600 или 800 километара. Узмемо ли све то у обзир, нове границе Рајха, као такве, нису никако биле задовољавајуће са војног становишта. Нигде није било природне препреке или одбране. Сасвим супротно томе, медутим, свуда су биле високо развијене моћне државе, непријатељски настројене и пуне скривених намера. Бизмарково предсказање да ће нови Рајх, који је сам основао, морати поново да се брани мачем, било је дубоко оправдано. Тако неадекватне границе Рајха као што су само могле бити у националном и војнополитичком смислу, оне су ипак далеко више, гледано са аспекта могућности, одговарале захтевима одржања немачког народа. Немачка је, у ствари, одувек била пренасељена земља. С једне стране, разлог лежи у томе што се немачка нација налази у таквом положају да је стешњена у централној Европи, а са друге стране, у културнои и реалној величини овог народа, као и, просто речено, у његовој плодности. Аоткако је ступио на светску историјску сцену, немачком народу је одувек недостајао простор. И заиста, његово прво политичко иступање било је изнудено управо том потребом. Од самог почетка сеобе народа, наш народ никада 39
није био у стању да реши ту потребу за простором, осим кроз освајање мачем или редукцијом сопственог становништва. Та редукција становништва је понекад била последица глади, понекад емиграције, а повремено бескрајних несрећних ратова. У новије време, до тога је дошло посредством контроле радања. Ратови 1864., 1866. и 187071. године, имали су смисао у националнополитичком уједињењу дела немачког народа и тако се коначно завршили немачком државном политиком фрагментације. Црнобеложута застава новог Рајха због тога није имала ни најмање идеолошко значење, већ немачконационално у том смислу да превазиде бившу државну политику фрагментације. Тако је црнобелоцрвена застава постала симбол немачке федералне државе која је превазишла ту фрагментацију. Чињеница да је он, и поред свега тога и упркос његовој младости, уживао идолопоклоничко поштовање на један позитиван начин, лежи у моделу његовог крштења, јер се заиста само родење Рајха уздиже далеко изнад осталих сличних догадаја. Три победничка рата, од којих је последњи постао буквално чудо немачког државништва, немачког војног лидерства, и немачког херојства, јесу дела из којих је нови Рајх роден. И када је, коначно, царским проглашењем обзнанио своје постојање свету који га је окружавао, посредством његовог највећег царског гласника, уз громовите повике и тутњаву оружја артиљеријских јединица на фронту око Париза ођекнуле су фанфаре и ратни поклич труба. Никада раније једно царство није било прокламовано на тај начин. Али црнобелоцрвена застава појавила се пред немачким народом као симбол овог јединственог догадаја исто тако као што је црноцрвеножута застава остала и биће симбол Новембарске револуције (Хитлер има на уму Вајмарску Републику, која је настала на развалинама Другог Рајха). Како се поједине немачке државе све више и више уједињују под овом заставом, и како нови Рајх све више изградује њихов државнополитички престиж и углед у иностранству, оснивање Рајха још увек није променило ништа у вези са главном потребом, недостатком територије нашег народа. Велика војнополитичка дела нису била у стању да немачком народу дају границу у оквиру које би био способан да себи обезбеди основне услове и средства за живот. Напротив: у сразмери у којој поштовање немачке националности расте посредством новог Рајха, једном Немцу постаје све теже и теже да се врати таквој држави као емигрант, док, насупрот томе, известан национални понос и животни полет, који данас сматрамо готово несхватљивим, учи томе да су велике породице благослов, а не терет. Након 1870-1871. године дошло је до видног пораста немачког становништва. Једним делом његово одржање је подупрто врхунским развојем индустрије и великом научном ефикасношћу помоћу које Немци сада обрадују своја поља унутар сигурних 40
државних граница свог народа. Али великим делом, ако не и највећим, продуктивност немачког земљишта била је праћена готово истим таквим порастом општих животних захтева, које је граданин нове државе сада исто тако имао. Нација која једе кисели купус и тамани кромпир, како су је Французи подсмешљиво окрактерисали, сада је полако почела да прилагодава своје животне стандарде оним стандардима других народа света. На тај начин је само део нарасле производње немачке пољопривреде био доступан све већем броју становника. У ствари, нови Рајх никада није знао како да се растерети те потребе. Чак је и у новом Рајху, у почетку, постојао покушај да се однос између насељености и територије путем сталне емиграције одржи у разумним границама. А доказ који разбија све сумње у погледу основаности наше тврдње о све већем значају ођноса измеду насељености и територије лежи у чињеници да су, као последица те несразмере, посебно у Немачкој током седамдесетих, осамдесетих и деведесетих година XИX века, беда и невоља довеле до праве епидемије емиграције, која је чак почетком 1890. почела да се враћа на цифру од приближно четврт милиона људи годишње. Према томе, проблем одржања немачког народа није био решен за масу Ијуди који су тада живели, на крају крајева, чак ни оснивањем новог Рајха. До даљег пораста немачке нације, медутим, није могло да доде без такве одлуке. Без обзира на то какво би се решење могло појавити, оно се свакако морало пронаћи. Зато је најважнији проблем немачке спољне политике након 1870-1871. морало да буде управо решавање проблема основних средстава за живот.
41
Политички планови Другог Рајха
Меду безбројним Бизмарковим изјавама тешко да би могла да се наде цитиранија од стране буржоаског политичког света од оне да је политика уметност сагледавања могућности. Што су мањи политички умови морали да управљају заоставштином овог великог човека, то је за њих ова изрека била привлачнија. Будући да су уз помоћ ове тврдње, свакако, могли да улепшају, у ствари оправдају чак и најгоре руковођење, позивајући се једноставно на великог човека и покушавајући да докажу да, у датом моменту, није било могуће урадити ништа друго осим оног што је било урађено, да је политика уметност сагледавања могућности, и да су због тога поступили у Бизмарковом духу и у складу са његовом мудрошћу. На тај начин чак и Стресеман заслужује да му се олимпијски венац стави око главе, која је, иако баш није као Бизмаркова, онда барем ћелава. Бизмарк је имао прецизно разграничен и јасно назначен политички циљ пред очима. Веома је дрско настојање да му се припише идеја како је своје животно дело остварио само тако што је акумулирао посебне политичке могућности, а не на тај начин што је из часа у час успевао да управља посебним ситуацијама, стално имајући пред очима визуелизовани политички циљ. Тај Бизмарков политички циљ био је: • решити немачко питање крвљу и гвожђем; • уклонити ХабзбургХоенцлорен дуализам; • формирати нови немачки Рајх под пруским водством Хоенцлорена; • обезбедити највиши могући степен безбедности овог Рајха; • организовати унутрашње руководење по пруском моделу. У постизању овог циља, Бизмарк је користио сваку прилику и радио на развијању дипломатије све дотле док је обећавала успех, а посегнуо за оружјем само ако је чиста сила могла да доведе до одлуке. Врхунски политичар, за којег је сфера деловања обухватала подручје од салона обложених паркетом до крвљу натопљене земље на ратишту. Такав је био овај велики уметник сагледавања политичких могућности. Његови наследници немају ни политички циљ, па чак ни политичку идеју. За разлику од њега, они лутају од данас до сутра, и од сутра до прекосутра, а онда дрско и арогантно цитирају тог човека — коме су делимично управо они сами, а делимично њихове духовне претече задавали највеће бриге и против којих је водио најогорченије 42
битке да би тиме само представили свој политички бесмисао и бесциљност, мрмљајући злокобно о уметности сагледавања могућег. Када је, у три рата, Бизмарк успоставио нови Рајх и све то захваљујући његовој бриљантној политичкој активности био је то заправо највећи успех који је могао да се оствари у то време. Али то је био само нужан, неопходан предуслов за било какву будућу политичку презентацију виталних интереса нашег народа јер без стварања новог Рајха, немачки народ никада не би открио моћну структуру без које се даље у будућности не би могла повести судбоносна битка. Било је исто тако јасно да у почетку нови Рајх свакако мора да буде јединствен на бојном пољу, али да унутрашње државе из којих се састоји прво морају да се привикну једна на другу. Протекле су године и године прилагодавања и усклађивања пре него што је ова консолидација немачких држава у Унију могла да се претвори у федералну државу. То се десило када је Гвоздени Канцелар одбацио војничке чизме да би потом, бескрајно интелигентно, стрпљиво, са великим разумевањем и изванредном осетљивошћу, заменио притисак пруске хегемоније снагом вере и поверења. Успех оснивања државне коалиције, на самом ратишту формиране у Рајх, медусобно повезан дирљивом љубављу, спада меду највеће који су икада остварени политичким умећем. То што се Бизмарк у почетку ограничио на ово условљено је његовим дубоким увидом и светлом будућношћу немачке нације. Уосталом, те године мирнодопског унутрашњег конституисања новог Рајха биле су неопходне, с обзиром на то да он није желео да подлегне манији освајања чији би резултати били неизвесни, јер је самој извршној власти Рајха недостајало јединство, које је представљало предуслов за припајање додатних територија. Бизмарк је остварио свој животни циљ. Решио је немачко питање, одстранио дуализам ХабзбургХоенцлорен, довео Прусију до хегемоније са Немачком, што је за последицу имало национално уједињење, консолидовао нови Рајх у границама могућности у том периоду, и разрадио војну одбрану на такав начин да читавом процесу новог оснивања немачког Рајха, за који су заправо биле потребне деценије, апсолутно нико није могао да стане на пут. И што се Бизмарк, као канцелар Рајха, могао више осврнути на своје довршено животно дело, утолико се смањивала могућност да се наговести крај постојања немачке нације. Бизмарковим оснивањем новог Рајха, немачка нација, након вековима дугог државног пропадања, поново је засновала своју суштинску организациону структуру, која не само да је ујединила немачки народ, већ му је такође дала карактеристичан животни израз, који је био исто толико стваран колико и савршен. Ако су месо и крв овог народа били суштина чијем се одржању у овом свету морало тежити, инструмент моћи помоћу којег је нација могла убудуће поново да полаже права на свој живот у поретку осталог света створен је са новим Рајхом. 43
Задатак постбизмарковског периода био је да реши који корак даље треба да се предузме у интересу очувања суштинског бића немачког народа. Стога је даља политичка активност зависила од тих одлука, које су морале бити коренитог карактера, и које би за собом повукле постављање новог циља. Односно, то значи: као што је Бизмарк решио да утврди циљ своје политичке активности, који му је само у том случају омогућавао да на путу његовог остварења, из ситуације у ситуацију, делује у складу са свим могућностима, исто тако је и постбизмарковски период такоде морао да зацрта један, колико нужан толико и реалан, дефмитивни циљ, чијим би се остварењем неизоставно промовисали интереси немачког народа, и које би потом, на сличан начин, допуштало да се користе све могућности, почевши од дипломатских активности до вештине ратовања. Зацртавање овог циља, медутим, остало је недовршено. Није ни потребно, па чак ни могуће, детаљно описати све узроке овог занемаривања. Суштински разлог пре свега лежи у особном недостатку ове заиста бриљантне и импозантне политичке личности. Али су и разлози који делимично леже у самој природи оснивања новог Рајха пођеднако снажни. Немачка је постала демократска држава, и мада су лидери Рајха били подредени империјалним одлукама, ипак су те одлуке само уз велике тешкоће могле избећи утицај општег мишљења које је свој израз нашло посебно у парламентарној институцији, чији су творци биле политичке партије, као и штампа, а које су заузврат примале највише инструкције од пар препознатљивих налогодаваца из сенке. На тај начин су интереси нације све више и више потискивани у позадину у поредењу са интересима одређених група. То је био утолико више случај јер је у широким круговима јавног мњења постојала врло слаба представа о правим интересима нације, док су, напротив, интереси одредених политичких партија или светске штампе били далеко конкретнији зато што је Немачка сада била заиста национална држава. Али је концепт националног става на крају био само чисто државнопатриотскодинастијски и није имао готово никакве везе са увидом у народ. Зато је и преовладала крајње магловита представа у погледу сутрашњице и усмерености будућег спољнополитичког циља. Посматрано са националног становишта, следећи задатак државе, након потпуног формирања унутрашње државне структуре, требало је да се састоји у обнављању и коначном остварењу националног јединства. Ниједан спољнополитички циљ није могао бити очевиднији, за строго формалну нацицналну државу тог времена, од припајања оних немачких области у Европи које су, делимично кроз њихову ранију историју, морале по свему судећи бити делови не само немачке нације већ и немачког Рајха. Упркос томе, један тако очигледан циљ није био постављен зато што је, осим других отпора, такозвани национални концепт био исувише нејасан и магловит, мало осмишљен и анализиран, да би био у стању да сам подстакне на такав корак. Будуци да не би било у складу са званичним патриотским идејама свим средствима спроводити удруживање представника немачке нације на старим, источним границама Рајха, такоде не би било у складу са осећањима неприкладно дефинисати наклоности. 44
Угледна династија Хабзбурга би, свакако, на тај начин изгубила трон. Сав кафански патриотизам, испољен за столовима уз пиво, тиме би био најдубље увређен, али би то упркос свему био једини разуман циљ који би Рајх могао да постави пред себе то јест, са становишта такозване националне државе. Не само зато јер би, на тај начин, број Немаца који живе у области Рајха сразмерно порастао, што би се исто тако одразило у војном смислу, већ и зато што смо у то време могли бити спашени губитка услед којег данас жалимо. Да се Немачка придружила у подели бесмислене хабзбуршке државе, да је у ствари ово учешће себи представила као сопствени политички циљ из националнополитичких разлога, целокупан развој Европе кренуо би другим путем. Немачка не би створила себи непријатеље од свих оних бројних држава које саме по себи нису имале ништа против ње, а јужне границе Рајха не би прелазиле преко Бренера. Исто тако и претежно немачки део Јужног Тирола би данас био уНемачкој. Али чињеница што је то спречено не лежи само у тадашњем недостатку националног концепта, већ и у јасно зацртаним и назначеним интересима одредених група. Центристички кругови су без обзира на околности желели политику усредсредену на очување такозване католичке хабзбуршке државе, у погледу чега су могли претворно да причају о браћи из клана, док су у исти мах добро знали да иста та браћа у хабзбуршкој монархији полако али сигурно бивају притерана уза зид и пљачкана од стране чланова тог клана. Али за Центар, немачка гледишта нису представљала мерило, па, у ствари, чак ни немачка штампа. Господи је био дражи сваки Пољак, затим становник Алзаса, спреман да у сваком моменту иступи као издајник,дражи чак и франкофил, пре него Немац који није желео да се придружи таквој криминалној организацији. Под изговором да представља католичке интересе, ова партија је чак и у мирнодопско време помогла у томе да се уздрма и сруши главно упориште правог хришћанског погледа на свет, Немачка, и то на све могуће начине. И ова најподмуклија партија није се чак устезала тога да иде руку под руку, као најблискији пријатељ, са људима који отворено поричу Бога, атеистима, оскрнавитељима религије, све дотле док су на тај начин могли да нанесу штету немачкој националној држави и немачком народу. Тако је у оснивању безумне немачке спољне политике, Центар, хришћанскокатолички побожни Центар, имао јеврејског бога који се одрекао марксиста као дивних савезника на својој страни. Јер као што је Центар учинио све да се заштити од било какве антихабзбуршке политике, тако су и социјалдемократе, као ондашњи представници марксистичког погледа на свет, учинили исто, мада из сасвим других разлога. Свакако, задња намера обе партије била је иста: нанети штету Немачкој што је више могуће. Што слабија држава, то неограниченија постаје доминација ових партија, па тако и већа корист за њихове лидере. 45
Да је стари Рајх желео да,на основу националних политичких гледишта, поново уједини све припаднике немачке нације у Европи, онда би распуштање хабзбуршког конгломерата држава, нужно повезано с тим, изискивало ново груписање европских сила. Очигледно да је такво распадање хабзбуршке државе било незамисливо без успостављања односа са другим државама које су морале имати сличне интересе. Тако би европска коалиција за остварење овог циља, користећи при томе све могућности, аутоматски била оформљена, што би одредило судбину Европе барем у неколико следећих деценија. Свакако, Тројни савез је прво морао, у ствари, да буде ликвидиран. Кажем у ствари, зато што је у пракси ликвидација остварена већ одавно. Савез са Аустријом је имао прави смисао за Немачку све дотле док је посредством њега могла да се нада да ће добити додатне снаге у тренутку опасности. Медутим, он је постао бесмислен оног тренутка када су додатне снаге постале мање од немачког војног терета, што је било проузроковано од стране те алијансе. Када се мало боље размисли, то је био случај од првог дана Тројног савеза ако је,због или на основу овог савеза, на пример, Русија требало да постане непријатељ Немачке. Бизмарк је такоде крајње савесно и пажљиво промислио о овоме, и тако схватио како је неопходно да закључи такозвани Реосигуравајући споразум са Русијом. Укратко, његов смисао се састојао у томе да ће Немачка, ако посредством савеза буде гурнута у сукоб са Русијом, у том случају оставити Аустрију. Тако је Бизмарк већ запазио проблематичан значај Тројног савеза у његово време, и, у складу са његовом способношћу сагледавања могућности, предузео неопходне мере опреза како би предупредио све околности. У то време, овај Реосигуравајући споразум допринео је прогонству највећег државника нашег доба. У ствари, ситуација које се Бизмарк прибојавао већ се наговестила почетком 1890. године, након окупације Босне од стране Аустроугарске, и то због пансловенског покрета који се због тога снажно распламсао. Савез са Аустријом донео је непријатељство са Русијом. Непријатељство са Русијом, међутим, било је разлог због којег су марксисти, иако нису били сагласни са тадашњом немачком спољном политиком, у ствари користили сва средства да другу онемогуће. Однос Аустрије са Италијом одувек је био исти. Некадашња Италија ушла је у Тројни савез из предострожности у погледу Француске, али не из љубави према Аустрији. Напротив, Бизмарк је чак и овде тачно запазио срдачан однос измеду Италије и Аустрије када је тврдио да постоје само две могућности измеду те две дрзаве: или савез или рат. У Италији са изузетком неколико франкофилских фанатика права наклоност постојала је само према Немачкој. И то је исто тако било потпуно 46
разумљиво. О неизмерном недостатку политичког образовања и незнању немачког народа, поглавито његове такозване буржоаске националне интелигенције, посебно говори то што су веровали да могу да преобрате Тројни савез, заснован на политичком закону, у сферу пријатељске наклоности. То чак није био случај измеду Немачке и Аустрије, јер је чак и ту Тројни савез, или тачније, савез са Немачком, прирастао за срце веома малом делу Немаца у Аустрији. Хабзбурзи никада не би пронашли пут у Тројни савез да је постојала било која друга могућност да сачувају свој леш од државе. Када је током јулских дана 1870. године, немачки народ плануо од незадовољства због нечувених француских провокација и убрзано се припремао за старо ратиште у одбрану немачке Рајне, у Бечу се веровало да је наступио прави час за освету Садова. Конференције су следиле, брзо се нижући једна за другом, крунски савет се смењивао један за другим, гласници су хитали тамоамо, и први сазив резерве се окупио на броју када су, ођедном, наравно, исто тако почела да стижу званична саопштења са ратних попришта. И када је након Вајзенбурга уследио Ворт, а након Ворта Гравелот, Мец, Марс ла Тур, и, коначно, Седан, онда су Хабзбурзи, под притиском изненада упућеног гласног захтева немачког мишљења, стидљиво почели да откривају своје немачко срце. Да је у то време Немачка изгубила само неколико првих битака, Хабзбурзи би, а са њима и Аустрија, урадили апсохитно исту ствар због које су касније упутили веиики прекор Италији. И, штавише, не само да су то урадили по други пут у Светском рату, већ су заправо починили најелементарнију издају државе која је исукала мач због њих. За добро и у име ове државе, Немачка је на себе преузела најгоре крвопролиће, а била издана не само у хиљадама појединачних случајева од стране те државе, већ коначно од стране самих њених представника, што су све ствари и истине које наше буржоаске националне патриоте радије прећуткују, како би данас били у стању да дижу галаму против Италије.
Када је касније династија Хабзбурга полако ушла у Тројни савез, то је заиста било само зато што би без њега одавно била свргнута и што би се далеко раније налазила тамо где се налази данас. Када поново мало боље погледам грехе ове династије у историји немачког народа, мени се чини посебно тужно то што су овај пут божје намере покренуле силе које леже изван немачког народа. Али, Хабзбурзи су такоде имали јаке разлоге да желе савез, посебно са Немачком, зато што се тај савез у ствари одрекао немства у Аустрији. Хабзбуршка политика денационализације у Аустрији, њена чехизација и славизација припадника немачке нације, никада не би постала могућа да сам Рајх то није ставио под своје окриИје. Јер које су право немачки Аустријанци имали да протестују, и то на националној основи, против државне политике која се подударала са суштином немачке националне идеје, онако како је она била отелотворена у Рајху за немачке Аустријанце? И, обрнуто, да ли су Немци сада уопште могли да врше притисак како би спречили постепену 47
дегерманизацију у Аустрији ако су, на крају, сви Хабзбурзи били савезници Рајха? Ми морамо да познајемо слабости политичких лидера Рајха како бисмо знали да било шта ускоро може постати могуће, а не да покушавамо да се вежбамо у енергичном утицају на савезника како би деловали на његове унутрашње прилике. Лукави Хабзбурзи знали су ово врло добро, као што је, уопште, аустријска дипломатија била далеко супериорнија у односу на немачку у извештачености и препредености. И, обрнуто, управо ти Немци, као заслепљени, нису имали ни најмању представу о догађајима и условима у земљи њиховог савезника. Само је рат могао да отвори очи већини људи. Према томе, сам савез заснован на пријатељству Хабзбурга према Немачкој био је утолико судбоноснији што је, управо преко њега, врхунско поткопавање предуслова за овај савез било гарантовано. А будући да су сада Хабзбурзи били у позицији да постепено уништавају немство у Аустрији, и без бриге да ће се Немачка у то умешати, вредност целокупног овог савеза постајао је све проблематичнији. Који би смисао за Немачку требало да има савез у оквиру којег нису постојале искрене намере од стране људи на власти. Јер династија Хабзбурга никада није узимала у обзир немачке интересе, у погледу савеза, здраво за готово, тако да је неколико правих пријатеља овог савеза силом прилика полако подлегло дегерманизацији. Наиме, у преосталом делу Аустрије, савез је посматран у најбољем случају потпуно равнодушно, а у већини случајева је био омрзнут. У периоду последње две деценије пре рата, градске новине у Бечу су већ биле више профранцуски него пронемачки оријентисане. Штампа словенских провинција, медутим, била је свесно и отворено непријатељски расположена према Немачкој. Сразмерно томе колико су Хабзбурзи подстицали словенску културу до крајњих граница, и колико су данас Словени у својим главним градовима стекли средишта сопствене националне културе, исто толико су им омогућили и формирање центара њихове посебне политичке воље. И то је права историјска казна за династију Хабзбурга што нису сагледали да ће ова национална мржња, која се прво окренула према Немцима, једног дана уништити саму Аустрију. Али за Немачку је савез са Аустријом постао посебно бесмислен у тренутку када су, захваљујући утицају немачкоаустријских марксиста, издајничком по народ, такозваним универзалним правом гласа покварили хегемонију немства у аустријској држави. Јер су, у ствари, Немци представљали само трећину популације Цислеитаније, то јест, аустријске половине аустроугарске државе. Када је универзално право гласа једном постало темељ аустријског парламентарног заступања, Немачка се затекла у беспомоћној ситуацији, тим више што су клерикалне партије желеле намерно да заступају национална гледишта у толико малој мери колико су то чинили марксисти, који су их свесно издали. Исти социјалдемократи који данас лицемерно говоре о немству у Јужном Тиролу заправо су га издали и продали у старој Аустрији на најбесрамнији начин, у свакој прилици која им се указала. Увек су стајали на страни непријатеља нашег народа. Најдрскија чешка ароганција увек је 48
проналазила своје представнике у редови ма такозване немачке социјалдемократије. Сваки окрутан поступак усмерен против Немачке наилазио је на њихово одобравање. Сваки пример погоршавања ситуације у Немачкој, социјалдемократе су посматрали као сарадници непријатеља. И шта је онда, под таквим околностима, Немачка могла да очекује од државе од чијег је политичког водства, и то посебно у парламенту, четири петине било свесно и отворено антинемачко? Савез са Аустријом иде само у њену корист, док Немачка услед тога мора да претрпи штету. И то далеко већу него што се на први поглед чини. Природа аустријске државе имала је за последицу то да су све околне државе као циљ своје националне политике поставиле њено разбијање. Јер оно што постбизмаркова Немачка никада није успела да изведе, пошло је за руком чак и најмањим балканским државама, односно то да успоставе одреден спољнополитички циљ и покушају да га остваре у складу са свим расположивим могућностима. И све у извесној мери новоосноване националне државе, које леже на аустријским границама, виделе су свој најдалекосежнији политички задатак у томе да ослободе припаднике своје нације, који су живели под влашћу Аустрије и Хабзбурга. Било је очигледно да до ослобођења може да се доде само путем војне акције, што би исто тако морало да доведе до уништења Аустрије. С друге стране, аустријске силе отпора су могле утолико мање да раде на томе да то спрече, јер су зависиле првенствено од оних који су требали да се боре за ослобођење. У случају коалиције са Русијом, Румунијом и Србијом против Аустрије, Словени на северу и југу аутоматски бивају искључени из оквира аустријског отпора, тако да су, у најбољем случају, као носиоци суштинске борбе остали само Немци и Мадари. Сада, искуство показује да елиминисање посебних војних трупа састављених из народа води до дезинтеграције, па тако и до потпуне парализе аустријског фронта. Сама Аустрија била би у стању да пружи веома слаб отпор таквом општем офанзивном рату. То је било познато и у Русији и у Србији, а исто тако и у Румунији. На тај начин, оно што је истински подржавало Аустрију био је њен моћни савезник, на којег је могла да се ослони. Али, шта је било природније од тога што се до овог часа у умовима водећих антиаустријских државника, као и у јавном мњењу, створила идеја да пут до Беча мора водити преко Берлина? Што је више држава настојало да наследи Аустрију, а у томе није успевало због војног партнерства, тако је растао и број држава чије је непријатељство Немачка навукла на себе. На прелазу из једног у други век, количине наоружања ових непријатеља, који су се због Аустрије окренули против Немачке, биле су многоструко веће него што је Аустрија икада могла да јој пошаље као војну помоћ. Тако је унутрашњи смисао ове савезничке политике отишао у супротну крајност. Ствар је још више искомпликовала трећа земља чланица савеза, Италија. Као што је већ споменуто, односи Италије према Аустрији никада нису били срдачни, и то готово 49
без иједног разлога, већ само из чисте потребе. Италијански народ пре свега, као и италијанска интелигенција, увек су гајили симпатије према Немачкој. На прелазу из једног у други век стекли су се већ сви услови за савез Италије са Немачком. Мишљење да ће Италија бити непоуздан савезник толико је глупо и неосновано да га политичари из фотеља могу пласирати само пред такозваном националном буржоазијом. Најмоћнији противаргумент пружа историја нашег народа, односно, период када је Италија већ једном била савезник Немачке против Аустрије. Свакако, Немачка је у то време била Прусија водена Бизмарковим генијем, а не неким политичким непособњаковићима, који су касније погрешно управљали Рајхом. Италија је у то време свакако претрпела поразе у копненим и поморским биткама, али је часно испунила обавезе као савезник, што Аустрија није урадила у Светском рату, у који је гурнула Немачку. Јер у то време Италија је поносно и са негодовањем одбила, упркос војним поразима и губицима које је трпела, понудени сепаратни мир, који јој је пружао могућност да све оствари касније. Аустријски владари не само да су прижељкивали такав мир, већ су чак били спремни да у то име одмах издају Немачку. Што до тога није дошло, није било због тога што је аустријска држава показала снагу карактера, већ због природе захтева које јој је поставио непријатељ, а који су у ствари за собом повлачили њен слом и распад. Чињеница да је Италија претпрела војне губитке 1866. године, није у ствари могла да се сматра знаком њене нелојалности савезу. Она би свакако и сама више желела да скупља победничке трофеје него да трпи поразе, али се Италија никако није могла поредити са Немачком у то време, па ни касније, зато што јој је недостајала супериорна моћ једне чврсто утемељене армије, коју је Немачка стекла у Прусији. Немачки савез без подршке пруске војне моћи исто тако би поклекао пред нападом искусних и још увек јединствених војних трупа, какве је поседовала Аустрија, као што је био случај са Италијом. Али суштинска ствар лежи у чињеници да је Италија у то време омогућила доношење одлуке у Чешкој у корист Другог немачког Рајха, тако што је зауставила огроман део аустријске армије. Јер ко год замисли критичну ситуацију на дан битке код Кениграца не може да тврди како није било ни од каквог значаја по судбину Немачке да ли је Аустрија на ратишту била са додатних 140.000 људи, у цему је спречила италијанска војска. Сасвим је разумљиво што Италија у то време није склопила овај савез да би омогућила национално уједињење немачког народа, већ Италијана. Стварно је потребна опште позната политичка наивност припадника лиге патриота да би се у томе препознао циљ њеног приступања или да би се он оклеветао.Тако формулисана идеја уласка у савез, који би од самог почетка морао да буде само у нашу корист или путем којег је нешто требало да учаримо, обична је детињарија и глупост, будући да су Италијани у то време имали право даисто то замере Прусији, као и самом Бизмарку, односно, то да су ушли у савез не из љубави према Италији, већ зарад сопствених интереса. Нажалост, 50
према томе како ја видим све те догадаје, морам да изјавим да је понижавајуће то што је та глупост почињена не само северно од Алпа, вец и јужно од њих. Таква глупост може да се схвати једино ако размотримо Тројни савез, или још боље, савез измеду Немачке и Аустрије, који је стварно редак случај у којем једна држава, Аустрија, добија све од савеза, док друга, Немачка, не добија ништа. Савез у којем једна страна ризикује своје интересе, док друга користи сва средства да их заштити. Једна иза свега тога види свој смисао, а друга нибелуншку лојалност. То се ипак десило само једном у историји у таквој мери и на такав начин, али је Немачка претрпела ужасне последице свог државног водства и савезничке политике. Према томе, ако је савез са Италијом, барем што се тиче односа Аустрије према њој, од самог почетка био проблематичан, то онда никако није било због тога што су Хабзбурзи, рецимо, начинили потпуно погрешан избор у погледу партнера, већ зато што за Италију сам овај савез није обећавао ништа заузврат. Италија је била национална држава. Њена будућност неизоставно је морала да лежи на обалама Медитерана. На тај начин је свака суседна држава мањевише представљала препреку на путу развоја ове националне државе. Ако уз све то уземо у обзир да је сама Аустрија унутар својих граница имала преко 800.000 Италијана, и да су даље сами Хабзбурзи који су, с једне стране, препустили Немце процесу словенизације, а с друге стране, врло добро знали како да Словене и Немце окрену против Италијана имали интерес да ових 800.000 Италијана изложе утицајима денационализације, онда је будући спољнополитички циљ Италијана био потпуно јасан и разумљив. Он је требало да буде антиаустријски, а пронемачки колико год је то могуће. И та политика је такоде пронашла најенергичнију подршку, па чак и заносно одушевљење меду италијанским народом будући да су недела и неправде које су Хабзбурзи уз помоћ Аустрије као политичког оружја вековима чинили против Италије, гледано са италијанског становишта, досезале до неба. Вековима је Аустрија представљала препреку уједињењу Италије. Хабзбурзи су увек изнова пружали подршку корумпираним италијанским династијама; у ствари, чак је на прелазу из једног у други век тешко долазило до тога да се партијски конгрес клерикалног и хришћанског друштвеног покрета заврши било чим другим осим захтевом да се Рим поново врати Папи. Директно се изјашњавало у прилог чињеници да се то сматра задатком аустријске политике, али су, с друге стране, безобзирно очекивали да Ијуди у Италији неизоставно испоље велико одушевљење у вези савеза са Аустријом. Тако аустријска политика према Италији вековима није имала скрупула. Оно што је Француска вековима представљала за Немачку, то је Аустрија увек била за Италију. Предели низије на северу Италије увек су били поље деловања на којем је аустријска држава испољавала своју пријатељску политику према Италији. Хрватски пук и војници били су доносиоци и носиоци културе аустријске цивилизације, и тужно је што се све 51
то, делимично, такоде приписало имену Немачке. Ако данас и чујемо арогантне осуде и неодобравање, у ствари, бесрамно вређање немачке културе од стране Италијана, онда немачки народ може да захвали томе што је држава, споља камуфлирана као Немачка, допустила да карактер њеног унутрашњег бића Италијанима буде представљен посредством грубих војника, који су у сопственој аустријској држави били сматрани не само људима који су живели о државном трошку, већ и због тога казном од Бога. Ратна слава аустријске армије делом је изграђена на успесирна који су нужно проистекли из вечите мржње Италијана. Била је права несрећа за Немачку што то није успела да схвати, несрећа, напротив, скривана и заташкавана индиректно, ако не и директно будући да је Немачка на тај начин изгубила државу која је, како су онда ствари стајале, могла постати наш верни савезник, као што је једном била изузетно поуздан савезник Прусије. Тако је став широког јавног мњења у Аустрији поводом рата у Триполију био пресудан за унутрашњи однос Италије према Хабзбурзима. Да је Беч требало да гледа попреко на покушаје Италије да крочи у Албанију ипак је била разумљива ствар. Аустрија је сматрала да су ту угрожени њени сопствени интереси. Али је зато опште и неоспорно вештачким путем стварано непријатељско расположење према Италији, када је она кренула у освајање Триполија, било неразумљиво. Корак који је Италија начинила, међутим, био је јасан. Ниједан човек не би могао да оптужи италијанску владу што је покушала да однесе италијанску заставу у области које су по својој локацији, морале бити признате као колонијалне за Италију. Не само зато што су млади италијански колонисти кренули стопама древних Римљана, већ зато што је италијанска акција и из других разлога требало да наиђе на позитивне реакције управо у Немачкој и Аустрији. Што је Италија била ангажованија у Северној Африци, то се, по природи ствари, она све више супротстављала Француској. Супериорно државно вођство Немачке је требало свим средствима барем да омета претеће ширење француске хегемоније преко Северне Африке, и, уопште, њено откривање црначког континента, узимајући при томе у обзир да што је могуће више отежа потенцијално војно јачање Француске на европским ратиштима, будући да француска влада, и посебно њени војни лидери, нису остављали места ни најмањој сумњи да су за њих афричке колоније имале још неки значај осим да представљају само експонате француске цивилизације. Зато што су у њима одавно препознали изузетне изворе из којих су могли да регрутују војнике за следећу европску трку у наоружању. Да се то могло одигравати само у Немачкој било је јасно као дан. Шта је онда могло да буде природније, са немачког становишта, него да потпомаже свако мешање друге силе, посебно ако је она још и била њен савезник. Штавише, француска нација је била стерилна и није имала потребе за ширењем свог животног простора, док је италијански народ, исто тако као и немачки, морао некако да пронаде пут из тог проблема. Нека нико не тврди да би то подразумевало пљачку Турске, јер би у том случају све колоније заиста биле украдене 52
територије. Само. без њих Европљани не би могли да живе. Ми немамо интерес, и не би требало да га имамо, да стварамо дистанцу и отуђење са Италијом из потпуно неоснованих осећања наклоности према Турској. Ако је икада постојала спољнополитичка активност у којој би Немачка и Аустрија могле у потпуности да стану иза Италије, онда је то управо требало да буде ова. Било је просто скандалозно како се аустријска штампа тог времена, заправо целокупно јавно мњење, понело према италијанској акцији, чији крајњи циљ није био ништа друго до припајање Босне и Херцеговине од стране саме Аустрије. Мржња се изненада распламсала у то време, које је обелоданило право унутрашње расположење овог аустријскоиталијанског односа утолико више што није постојало правог разлога за то. Ја сам у то време био у Бечу и потпуно ми се смучио глуп и бесраман начин на који је тада савезнику забијен нож у леђа. Дакле, под таквим околностима, захтевати од истог тог савезника лојалност. која би у ствари представљала самоубиство за Италију, исто је толико неразумно колико и наивно. Будући да у свему томе постоје и следећи фактори: природан војногеографски положај Италије увек ће присиљавати ову државу да формулише политику која је неће довести у конфликт са супериорном поморском силом, којој италијанска морнарица и флота заједно неће бити у ситуацији да, према реалним проценама, пружи отпор. Све дотле док Енглеска поседује неоспорну доминацију на мору, и све дотле док та превласт може да буде још више ојачана Медитеранском француском флотом, при чему Италија и њени савезници не могу да им пруже прави отпор, Италија не може ни да помишља на то да заузме став против Енглеске. Не смемо од државних лидера тражити да, из идиотске наклоности према другој држави, чија је узвраћена љубав била јасно испољена управо ратом у Триполију, заврши тако што ће сопствени народ довести до уништења. Свако ко и летимично проучи поморске услове италијанске државе мора истог момента да схвати да борба ове против Енглеске у постојећим околностима није само безнадежна него и апсурдна. Тако се Италија затекла у апсолутно истој ситуацији у којој се својевремено нашла Немачка; односно, као што се некада Бизмарку ризик уласка у рат против Русије, проузрокован од стране Аустрије, чинио толико монструозним да се на крају посветио томе да, кроз чувени Реосигуравајући мировни споразум, занемари ствар иначе постојећег савеза. На сличан начин је за Италију савез са Аустријом исто тако био неодржив оног момента када је од Енглеске начинила свог непријатеља као резултат тога. Свако ко ово не жели да схвати, потпуно је неспособан да размишља политички, па зато, у најбољем случају, није у стању ни да води политику у Немачкој. Али немачки народ може да види резултат политике овог типа људи, па зато мора и да сноси последице.
53
Све су то аспекти који су морали да сведу вредност савеза са Аустријом на минимум. Јер је на тај начин било извесно да би Немачка, због њеног савеза са Аустријом, по свој прилици исто тако створила непријатеље, не само у Русији и Румунији, већ исто тако у Србији и Италији. Јер, као што је већ речено, нема савеза који се може изградити на основу потпуне наклоности, лојалности или захвалности. Савези ће бити утолико јачи уколико државе учеснице могу из њега извући већу корист за себе. Нереална је сама жеља да се савез формира на било којим другим основама. Никада не бих очекивао да Италија уде у савез са Немачком из љубави према њој, са намером да јој на тај начин донесе корист. Као што никада не бих пожелео да удем у тај споразумни однос из љубави према другој држави, из чисте наклоности, или из жеље да јој служим. Ако се данас залажем за савез измеду Итаиије и Немачке, то радим само зато што верујем да те две државе на тај начин могу имати обострану корист. Дакле, тако да обе државе из тога остваре напредак. Предност Тројног савеза лежи искључиво на страни Аустрије. Свакако, због одлучујућих фактора у политици појединачних држава, само би Аустрија могла да има неке користи од тог савеза. Јер, по својој природи Тројни савез није имао агресивних склоности. То је биц одбрамбени савез који је као највиши циљ, према његовим одредбама, требало да задржи и сачува статус кво. Немачка и Италија су, услед немогућности да исхране сопствене народе, биле присиљене да употребе агресивну политику. Само је Аустрија требало да буде сречна да на крају сачува своју трулу државу, што је већ само по себи било немогуће. Зато што њена одбрамбена моћ никада не би била у стању да успе у томе, офанзивне трупе Немачке и Италије су?кроз Тројни савез, ангажоване у служби очувања аустријске државе. Немачка је била обавезана да остане у тој улози и на тај начин била уништена, Италија је брзо иступила и тако се спасила. Само би човек, коме политика не представља дужност очувања народа свим средствима и према свим расположивим могућностима, могао желети да осуди такав поступак. Да је стара Немачка, као формална национална држава, пред себе поставила за циљ само даље уједињење немачке нације, Тројни савез би одмах почео да се распушта, то јест, однос са Аустријом био би промењен. Она би себе на тај начин поштедела бројних непријатеља, који никако нису могли бити преплашени паролама о царској моћи. Према томе, чак ни предратна Немачка више није требало да допусти да њена спољна политика буде одредена чисто формалним националним гледиштима ако они нису водили у правцу неопходних народних циљева. Већ у предратном периоду, будућност немачког народа се састојала у питању решавања проблема његовог одржања. Немачки народ више није могао себи да обезбеди основна средства за живот унутар постојеће територије. Целокупна 54
индустрија и способност, као и научне методе обрадивања земље, могли су у најбољем случају само донекле да ублаже оскудицу, али нису могли да је спрече. Чак и у годинама изузетно високих приноса жетве, они више нису могли да покрију сопствене потребе за прехрамбеним намирницама. Акада су они били просечни или лоши, онда су већ у значајној мери зависили од увоза. Чак је и снабдевање разних грана индустрије сировинама запало у тешкоће, и могло да се обезбеди само из иностранства. Постојали су различити начини да се превазиде ова оскудица. Емиграција и контрола радања морали су категорично да се одбаце чак и са становишта тадашње националне државе. У том случају, знање о билошким последицама било је мање уверљиво него страх од десетковања. Према томе, за тадашњу Немачку, постојале су само две могућности да се створе услови за очување народа у будућности, а да се при томе становништву не наметну ограничења. Или су морали да се уложе напори како би се решила потреба за простором, то јест, да се стекну нове територије, или се Рајх морао преобразити у велику извозну фирму. То је значило да производњу одређене робе треба повећати тако да превазилази домаће потребе, како би се путем извоза могла размењивати за прехрамбене намирнице и сировине. Свест о потреби за проширењем немачког животног простора је постојала, мада у то време само делимично. Постојало је уверење да се најбољи начин на који се може понашати у таквим околностима састојао у томе да се Немачка сврста у редове великих колонијалних народа. Међутим, у стварности, недостатак у размишљању већ се огледао у начину спроводења ове идеје у дело. Будући да смисао исправне територијалне политике лежи у чињеници да се животни простор народа повећа поделом нових подручја за становање оном делу становника који представља вишак, а који, потом, ако не поприми карактер емиграције, мора да буде у блиској политичкој и државној вези са отаџином. То се више није односило на колоније које су крајем деветнаестог века и даље стајале на располагању. Њихова просторна удаљеност, као и посебни климатски услови тих области спречили су насељавање какво су Енглези могли да предузму у њиховим америчким колонијама, Холандани у Јужној Африци, и опет Енглези у Аустралији. Када се свему томе још додао целокупан карактер немачке колонијалне политике, проблем насељавања је пао у други план да би се на то место поставили пословни интереси, који су се у изузетно малој мери поклапали са заједничким интересима немачког народа. Тако од самог почетка вредност немачких колонија лежи више у могућности стицања одредених тржишта, која би производњом различитих колонијалних производа и, делимично, сировина, учинила немачку економију независном од других земаља. То би свакако у извесној мери било успешно у будућности, али никако не би решило проблем пренасељености Немачке осим ако то не би гарантовано обезбедило 55
одржање немачког народа на један суштински начин путем извозне економије. Тако би немачке колоније, путем повољније испоруке сировина, једног дана, различитим индустријама пружиле веће могућности да се надмећу на међународном тржишту. Према томе, немачка колонијална политика је у најдубљем смислу те речи била територијална, али је постала средство немачке економске политике. У ствари, чак и велико олакшање у погледу унутрашње пренасељености Немачке путем насељавања колонија било је потпуно безначајно. Ако је, осим тога, неко желео да пређе на праву територијалну политику, онда је колонијална политика, водена пре рата, била утолико бесмисленија будући да није могла да доведе до решења проблема пренасељености Немачке. Насупрот томе, медутим, једног дана, према свим реалним предвидањима, само његово извршење изискиваће исто ризиковање крвопролића као што је било изискивано у најгорим случајевима за стварно корисну територијалну политику. Јер док је ова врста немачке колонијалне политике у најповољнијој ситуацији могла да до несе само јачање немачке економије, једног дана је морала да постане узрок физичког сукоба са Енглеском. Јер немачка светска економска политика никада није могла да избегне одлучујућу борбу са Енглеском. Извоз, светска трговина, колоније и трговачка морнарица морали су онда да се заштите мачем од те силе која се, са истог становишта самоодржања као Немачка, давно затекла у ситуацији да буде присиљена да крене тим путем. Зато је ова мирољубива економска борба за освајање места под сунцем могла да се одиграва све дотле док је Енглеска могла да рачуна на то да ће допринети пропадању немачке конкуренције чисто економским средствима, јер се онда више никада не бисмо појавили из сенке. Али, да је Немачка успела у томе да потисне Енглеску на мирољубив економски начин, онда је јасно да би фантом овог мирног економског освајања света био замењен отпором бајонетима. Без сумње, била је то, међутим, политичка идеја допустити немачком народу да постаје све бројнији путем пораста индустријске производње и продаје на међународном тржишту. Ова идеја није била народна, али је кореспондирала са доминантним идејама буржоаског националног света тог времена. Овај пут је могао да буде преваљен у сваком случају, само што би то тада у потпуности јасно назначило и строго одредило дужност немачке спољне политике: крај светске трговинске политике Немачке могао је само да представља рат са Енглеском. Али је у том случају задатак немачке спољне политике био да се наоружа, путем далекосежних савезничких мера, за сукоб са државом, која на основу искуства дужег од сто година не би пропустила да спроведе општу мобилизацију савезничких држава. Ако је Немачка желела да брани своју индустријску и економску политику од Енглеске, онда је прво морала да затражи од Русије да јој пружа подршку у позадини. Русија је тада била једина држава која се могла сматрати вредним савезником, јер није имала никаквих разлога да се суштински 56
противи Немачкој, барем не у том тренутку. При томе је свакако цена за овај савез са Русијом, с обзиром на то како су ствари стајале, лежала само у одустајању од савеза са Аустријом. Јер би двојни савез са Аустријом био лудост, у ствари, право лудило. Тек када је немачка позадина била потпуно покривена од стране Русије, она је могла да пређе на поморску политику коју је свесно усмерила на дан обрачуна. Тек тада је Немачка могла исто тако да додели огромна средства неопходна за употпуњавање флоте која је, будући да није била модернизована у свим детаљима, заостајала пет година, посебно у погледу брзине, и на тај начин била депласирана. Али замка у аустријском савезу је била толико велика да решење више није могло да се пронађе, и Русија, која је поново почеиа да се обнавља након рускојапанског рата, морала је заувек да буде отписана. Међутим, тако је целокупна немачка економска и колонијална политика била више од опасне игре. Чињеница је да се Немачка такоде клонила коначног обрачуна са Енглеском, и, у складу с тим, годинама је њен став био условљен принципом непротивљења непријатељској страни. То је одредило све немачке одлуке које су биле неопходне за њену одбрану економске и колонијалне политике, све дотле док, 4. августа, 1914. године, Енглеска декларација о рату није окончала овај несрећни период немачке заслепљености. Да се Немачка тада мање управљала према буржоасконационалним него према народним гледиштима, разматрао би се само други пут до решења сиромаштва и оскудице у земљи, односно, онај који је био у вези са свеобухватнијом територијалном политиком у самој Европи. Отуда је немачка колонијална политика, која нас је нужно довела у сукоб са Енглеском — при чему је Француска увек могла да се сматра земљом која стаје раме уз раме са непријатељем била посебно неразборита зато што је наша база у Европи тако била слабија него било којег другог колонијалног народа од светског политичког значаја. Па је тако, на крају, судбина колонија била јасно одлучена у Европи. Због тога је свака немачка спољна политика била усмерена првенствено на јачање и чување немачке војне позиције у Европи. Тако смо могли да очекујемо врло малу помоћ од наших колонија. Напротив, свако ширење наше територијалне базе у Европи аутоматски би водило у правцу јачања наше позиције. Није исто ако народ има насељену област од 560.000, или, рецимо, милион квадратних километара. У случају рата, тако, тешкоћа борбе за самоодржање, која мора остати што независнија од утицаја непријатељских активности, као и то што је војна заштита омогућена већ самом површином територије, па у складу са тим и наше операције, које доприносе томе да нужно водимо рат на нашој земљи све би то било далеко подношљивије. Уопштено гледајући, дакле, одређена одбрана против изненадних напада лежи у величини државне територије. 57
Пре свега, медутим, само путем територијалне политике у Европи људски ресурси се могу померати и бити сачувани за наш народ, укључујући њихово војно коришћење. Додатних 500.000 квадратних километара у Европи могу да снабдеју пољопривредним добрима милионе немачких сељака, и учинити доступним милионе војника за оружане снаге немачког народа у моменту одлуке. Једина област у Европи која би могла да дође у обзир за такву територијалну политику стога јесте Русија. Слабо утврђене западне границе региона, који су већ једном примили немачке колонисте као доносиоце културе, могле би исто тако да се размотре за нову територијалну политику немачке нације. Зато је циљ немачке спољне политике безусловно морао бити да се ослободи позадине против Енглеске и, насупрот томе, што је могуће више изолује Русија. Потом, са неустрашивом логиком, ми смо морали да одустанемо од економске и светске трговинске политике и, ако је то било потребно, потпуно дигнемо руке и од морнарице да бисмо опет концентрисали снагу целокупне нације на копнену армију, као и некада раније. Онда је, више него икада, савез са Аустријом морао бити раскинут, јер онда ништа не би стајало на путу да се Русија изолује од државе чија је одбрана била загарантована од стране Немачке, чију пропаст су желеле многе европске моћне државе, али коју су рногле да остваре само у савезу са Русијом. Будући да су те државе у Немачкој препознале највећег браниоца опстанка Аустрије, утолико су биле присиљеније да буду против изолације Русије, јер је царска империја више него икада могла да им изгледа као једини могућ фактор моћи за коначно уништење Хабзбурга. Било је очевидно, медутим, да све те државе посебно нису желеле јачање једине аустријске одбране по цену најјачег непријатеља хабзбуршке државе. Пошто би у овом случају, такође, Француска увек стала на страну непријатеља Немачке, могућност формирања антинемачке коалиције би стално била присутна уколико не бисмо одлучили да раскинетно савез са Аустријом крајем века и препустили је њеној судбини, али тиме спасли немачке области за Рајх. Десило се нешто потпуно различито. Немачка је желела мир у свету. Зато је избегавала територијалну политику, која је као таква једино могла да се води на агресиван начин, и на крају се претворила у јалову економску и трговинску политику. Мислили смо да ћемо освојити свет мирним економским средствима, и на тај начин нисмо подржали ни једну ни другу моћ, већ смо се утолико грчевитије држали хабзбуршке државе која је постепено трулила и одумирала, што нас је стављало у све већу политичку изолацију. Широки кругови унутар Немачке су то поздравили, делимично из правог политичког незнања, а делимицно и због погрешно схваћених патриотских, званичних идеја, и на крају, из наде, и даље гајене, да би мрско царство Хабзбурга, једног дана, на тај начин могло бити срушено. Када је букнуо крвави светски рат, 2. августа 1914. године, предратна савезничка политика је већ претрпела страшан пораз. Да би 58
помогла Аустрији, Немачка је била гурнута у рат, који се потом водио само око њене егзистенције. Противници Немачке су заправо били непријатељи њене светске трговине, њене величине, као и они који су ишчекивали пад Аустрије. Пријатељи Немачке, незамислива аустроугарска државна структура, с једне стране, и вечито слаба и невољама оптерећена Турска, с друге. Италија је, медутим, направила корак који је и Немачка нужно требало да направи и да га сама изведе, да је њена судбина била водена генијем Бизмарка, а не слабим филозофима и хвалисавим урапатриотима. Чињеница што је Италија касније коначно предузела офанзиву против бившег савезника, само се још једном уклапа у Бизмарково предвиђање, односно, да само две врсте услова могу уопште постојати између Италије и Аустрије: савез или рат.
59
Војна моћ и погрешно зацртан циљ о враћању граница
Године 1918., 11. новембра, потписано је примирје у шуми Компијен. За то је судбина изабрала човека, који је био један од главних криваца за пад нашег народа. Матијас Ерзбергер, представник централне власти и, према различитим тврдењима, копиле једне младе служавке и јеврејског послодавца, био је немачки преговарач који је додао своје име на документ. Овај папир, у поређењу са четири и по године херојског држања нашег народа, изгледа просто несхватљив, ако не претпоставимо свесну намеру уништења Немачке. Матијас Ерзбергер је био безначајан буржоаски анексиониста, то јест, један од оних људи који су, посебно на почетку рата, на сопствени начин покушали да надокнаде недостатак званичног ратног циља. Јер мада је у августу, 1914. године, читав немачки народ инстинктивно осетио да се у овој борби ради о њиховом бити или не бити, ипак, након што им је спласнуло почетно одушевљење, више нису били свесни ни велике животне опасности која им је претила, нити потребе да опстану и преживе. Велико зло идеје пораза и њене последице полако су биле скриване и потискиване као небитне, кроз пропаганду која је уживала неограничену моћ унутар Немачке, и која је изокренула или потпуно демантовала стварне циљеве Антанте на начин који је био исто толико вешт колико и неистинит. У другој и, посебно, у трећој години рата, то је исто тако у извесној мери успело да одагна страх од пораза из немачког народа будући да, захваљујући пропаганди, народ више није веровао у непријатељеву намеру да убија. То је било утолико језивије будући да, напротив, није било допуштено да се уради било шта што би могло да информише народ о минимуму активности које би требало да предузме и оствари у интересу његовог будућег самоодржања, као и о награди његове беспримерне жртве. Зато се дискусија о могућим ратним циљевима одвијала само у мањевише неодговорним круговима и пронашла свој израз у начину размишљања, као и у општим политичким идејама њених репрезентативних представника. Док лукави марксисти, који су одлично познавали паралишући ефекат недефмисаности ратног циља, нису себи дозволили да зацртају ниједан, и у то име причали само о поновном успостављању мира без припајања територија и ратне одштете, барем неки буржоаски политичари настојали су да на огромно крвопролиће и богохулни напад одговоре категоричним контразахтевима. Сви ти буржоаски предлози тицали су се само исправке око граница и нису имали никакве везе са геополитичким идејама. У најбољем случају, они су и даље размишљали о томе да испуне очекивања немачких господара, који се у то време нису бавили стварањем тампон држава, па се тако чак и формирање пољске државе припадницима буржоазије, уз пар изузетака, чинило као мудра одлука у национално политичком смислу. Појединци су посебно истицали економска становишта у погледу тога где би 60
која граница морала да буде формирана; на пример, потреба да се освоји рударски басен Лонгви и Бри и друга стратешка мишљења, на пример,да је нужно било запоседање белгијске тврђаве на реци Мас, и тако даље. Требало би да буде очевидно да то није био циљ државе која је била у рату против двадесет шест држава, у којем би ова коалиција морала на себе да преузме једно од најбеспримернијих крвопролића у историји, док је у домовини читав један народ дословно био препуштен томе да гладује. Немогућност да се докаже потреба за тим да се рат издржи допринела је његовом несрећном исходу. Зато је, онда, када је у домовини дошло до потпуног краха, свест о ратним циљевима била још мања, будући да су њени претходни, слаби представници у међувремену одступили јос један корак од њихових ранијих ионако неуверљивих и климавих захтева. А то је било потпуно разумљиво. Јер желети да се рат тако незапамћених размера води због тога да би границе уместо да пролазе кроз Хербестал требало да пролазе кроз Лијеж, или да би уместо руског комесара или владара могао да буде постављен немачки принц као владар неке руске провинције или неке друге области, било је стварно неодговорно и монструозно. То лежи у природи немачких ратних циљева: уколико би се о њима уопште повела расправа, утолико би се касниије они потпуно порицали. Уистину, због таквих ситница народ није требало ни један једини сат дуже да остане у рату, чија су се бојна поља полако претварала у прави пакао. Једини ратни циљ који би био вредан монструозног крвопролића могао би се састојати само у јемству немачким војницима да ће борцима са фронта у трајно власништво бити додељено толико и толико стотина хиљада квадратних километара, или да ће им исто бити стављено на располагање у оквиру опште колонизације од стране Немаца. На тај начин би рат брзо изгубио карактер империјалног подухвата и, уместо тога, постао циљ немачког народа. Јер, на крају, немачки гренадири стварно не би проливали крв како би Пољаци могли да добију државу, или да би немачки принц могао да седи на плишаном трону. Тако смо 1918. године стајали на крају неразумног и бесциљног проливања најдрагоценије немачке крви. Још једном је наш народ дао све од себе и испољио херојски дух, жртву, прави пркос смрти и одважно прихватање одговорности, али је, упркос томе, био присиљен да напусти бојна поља ослабљен и потучен. Победници у хиљадама битака и окршаја, на крају су ипак били поражени од стране оних којима су наносили поразе. То је било знамење ужасне судбине немачке унутрашње и спољне политике предратног времена и четвороипогодишњег крвавог рата. Сада су се, након пада, ту појавила алармантна питања: да ли је немачки народ научио нешто из те катастрофе, да ли они, који су га намерно издали и то чинили све до данас, 61
и даље одредују његову судбину, да ли ће они који су до сада правили катастрофалне грешке и даље управљати будућношћу уз помоћ својих фраза, и да ли ће се коначно наш народ едуковати тако да почне да размишља на нов начин о спољној и унутрашњој политици и у складу са тим променити њене активности. Јер ако се чудо не догоди нашем народу, он ће кренути путем највеће пропасти и уништења. У каквој је ситуацији Немачка? Који су изгледи за њену перспективу? И каква је будућност чека? Слом који је немачки народ претрпео 1918. године не лежи, а то желим овде још једном да потврдим, у поразу његове војне организације, нити у губитку оружја, већ у унутарњем пропадању које је откривено у то време, а које се данас све више испољава. То унутарње пропадање лежи исто толико у погоршавању његове расне вредности, као и у губитку оних врлина које представљају основни услов величине народа, гарантују његов опстанак и унапредују његову будућност. Полако прети опасност да племенитост крви, идеја личности, и нагон самоодржања ишчезну из немачког народа. Уместо тога тријумфује интернационализам и уништава вредност нашег народа; демократија се шири гушећи идеју личности и, на крају, штетни пацифизам трује менталитет који настоји да се избори за самоодржање. Ми видимо да се последице овог порока човечанства појављују у свим сферама живота нашег народа. И не само да се већ на први поглед запажа у области политике, већ исто тако и у економији, а та појава не изостаје ни у оквиру живота наше културе, тако да ће, уколико се једном и заувек не заустави, наш народ бити изопштен из великог броја нација које имају будућност. Најзначајнији домаћи задатак у будућности лежи у отклањању тих општих симптома пропадања нашег народа. То је мисија Националсоцијалистичког покрета. Нова нација мора да никне из тог рада, који ће превазићи чак и најгора зла данашњице, расцеп између класа, за који су буржоазија и марксизам пођеднако криви. Циљ овог реформаторског рада унутрашњополитичке природе мора се коначно састојати у томе да се народу поново врати енергичност како би повео борбу за егзистенцију и, на тај начин, смогао снаге да своје интересе од виталног значаја представља у иностранству. Нашој спољној политици је то такоде постављено као задатак који мора испунити. Јер што више унутрашња политика мцра да снабдева инструмент народне снаге у спољној политици, исто тако спољна политика мора, кроз акције и мере које усваја, више да унапређује и подржава стварање овог инструмента. Ако је задатак спољне политике старе, буржоаске националне државе био даље уједињење у Европи оних који припадају немачкој нацији, како би постепено развили 62
вишу територијалну политику у погледу народа, онда задатак спољне политике из послератног периода мора у почетку да буде онај који унапређује формирање унутрашњег инструмента моћи. Јер, спољнополитичке аспирације предратног периода имале су на располагању државу која није била толико захтевна у погледу народа, али која је имала изванредно уређену армију. Чак и ако је Немачка из тог времена одавно престаЈа толико да инсистира на оружаним снагама, као на пример стара Прусија, због чега је била надмашена од стране других држава, посебно у степену организације армије, ипак је унутрашњи квалитет старе армије био неупоредиво супериорнији у односу на све остале сличне институције. У то време, овај најбољи инструмент вештине ратовања стајао је на располагању државног водства са одважном спољном политиком. Као последица овог инструмента, као и општег високог степена поштовања које је уживао, слобода нашег народа није била само резултат наше стварно доказане снаге, већ општег поверења које смо имали у резултат овог изванредног војног средства, а делимично и у резултате преосталог узорног др жавног апарата. Немачки народ више не поседује најзначајније средство за одбрану националних интереса, или га барем поседује у недовољној мери, и то далеко од претходне основе, која је условљала његову ранију снагу. Немачки народ је стекао најамничку војску. У Немачкој је претила опасност да те најамничке трупе не падну на ниво наоружаних полицајаца, опремљених посебним техничким оружјем. Апоређење немачке најамничке војске са енглеском испоставило се као неповољно по Немце. Енглеска најамничка војска увек је била носилац енглеске војне одбране и агресивних идеја, као и њене војне традиције. У њеним плаћеничким трупама и њој својственом полицијском систему, Енглеска је располагала војном организацијом која је, у погледу њеног острвског положаја, заиста, изгледа, била подесна за борбу до краја у име енглеских виталних интереса. Идеја испољавања енглеске моћи отпора у једној таквој форми никако није проистекла из кукавичлука, већ, напротив?да би на тај начин енглески народ поштедела проливања крви. Напротив. Енглеска се борила уз помоћ најамничке војске све дотле док су задовољавали одбрану енглеских интереса. Она је одмах звала добро вољце чим би борба захтевала веће обавезе. Уводила би општу регрутацију чим би видела да за тим постоји потреба државе. Јер без обзира на то како је тренутна организација енглеских снага отпора изгледала, увек је била одана неустрашивој борби за Енглеску. А званична армија у Енглеској је увек била само средство у одбрани енглеских интереса, која се борила својевољно, и није презала чак ни од тога да се5 ако је неопходно, пролије крв целе нације. Кад год су енглески интереси били озбиљно доведени у питање, она је у сваком случају знала како да одржи и очува јединство које, посматрано чисто технички, иде толико далеко колико и захтев за стандард две моћи. 63
Упоредимо ли овде испољено бескрајно одговорно старање са фриволношћу са којом је Немачка, као и национална буржоазија Немачке у томе, запоставила оружане снаге у предратном периоду, нас и данданас мора да обузме туга. Управо тако као што је Енглеска знала да је њена будућност, у ствари сама њена егзистенција, зависила од снаге морнарице, исто тако је и национална немачка буржоазија требало да зна да егзистенција и будућност немачког Рајха зависе од копнених оружаних снага наше земље. У Европи, Немачка је требало да стандард две силе на копну супротстави стандарду две силе на мору. И да попут Енглеске, која је са челичном одлучношћу разматрала разлог за улазак у рат приликом било каквог кршења овог стандарда, и Немачка у Европи спречи војном одлуком било какав покушај да се њеној војсци приде с бока преко Француске и Русије, па чак и таквом одлуком која мора нагло да се дцнесе, и која сама по себи представља добру прилику. Чак је и овде буржоазија једну од Бизмаркових изјава применила потпуно погрешно и на апсолутно бесмислен начин. Бизмаркову тврдњу да он није намеравао да предузме превентиван рат, радосно су дочекали и искористили сви слаби, малодушни, и исто тако неодговорни политичари из фотеља, као покриће за ужасне последице њихове политике која није водила никуда. Само су при томе заборавили да су сва три рата која је водио Бизмарк били ратови што су, барем према концепцијама ових филозофа који су били против превентивних ратова, могли бити избегнути. Размислите, на пример, какве би се увреде од стране Наполеона ИИИ, 1870. године, обрушиле на данашњу Немачку када би одлучила да уложи захтев господину Бенедетију да мало умери свој тон. Ни Наполеон ни читав француски народ не би могли подстаћи данашњу немачку републику да крене на Седан; или, можда неко верује да би рат из 1866. године могао бити спречен да је Бизмарк желео другачије? Сада би се овде могло приговорити да су у питању ратови са јасно постављеним циљем, а не онај тип рата чији једини разлог лежи у страху од напада непријатеља, док је ово, у ствари, само размимоилажење у речима. Будући да је Бизмарк био уверен да је битка са Аустријанцима била неизбежна, он се за то припремио и започео је онда када су прилике одговарале Прусији. Реформа француске армије од стране Маршала Нила јасно је ставила до знања намере француске политике и француског шовинизма да је у питању наоружавање за напад на Немачку. У ствари, без сумње је било могуће да Бизмарк 1870. године конфликт разреши на миран начин, али је било корисније да сукоб разреши ратом у време када организација француске армије још није постала максимално ефикасна. Штавише, све те интерпретације Бизмаркових тврдњи имају један недостатак, наиме, оне мешају Бизмарка дипломату са републичким парламентарцем. Како је Бизмарк сам оцењивао такве изјаве најбоље се види у његовом одговору човеку који га је испитивао уочи избијања прускоаустријског рата и показао велику знатижељу да ли Бизмарк заиста жели да нападне Аустрију. Овај му је на то, са недокучивим изразом лица, одговорио: "Не, ја немам намеру да нападнем Аустрију, али немам намеру ни да јој саопштим ако то будем желео да учиним." 64
Осим тога, најтежи рат који је Прусија икада водила био је превентивни рат. Када је Фридрих Велики преко разних пискарала коначно сазнао о намерама његових старих непријатеља, није чекао да га нападну, будући да је у основи одбацивао превентиван рат, већ је одмах ступио у акцију и сам их напао. За Немачку, свако кршење два неопходна стандарда требало је да буде повод за превентивни рат. Јер за шта би се лакше могло одговарати пред историјом: за превентивни рат 1904. године, којим се Француској могао нанети пораз у тренутку када се Русија изгледа била запетљала у Источној Азији, или за Светски рат који је уследио због овог занемаривања, а који је захтевао много више крви и стрмоглавио наш народ у паклени пораз? Енглеска никада није имала таквих скрупула. Њена два стандарда моћи на мору изгледа да су била предуслови за очување енглеске независности. Све док је имала снаге, није дозвољавала ни најмању промену у таквој ситуацији. Када су, медутим, та два стандарда моћи била повучена након Светског рата, онда је дц тога дошло тек под притиском околности, које су биле јаче од сваке супротне британске намере. Са Америчком Унијом створена је нова моћ таквих димензија да је претила целокупној предашњој власти и војном поретку држава. У сваком случају, све до данас енглеска морнарица је увек била упечатљив доказ да је, без обзира на то како као вид организације изгледа копнена војска, она одлучно одредила вољу Енглеске за самоодржањем. То је био разлог зашто енглеска најамничка арниија никада није стекла лоша обележја других најамничких трупа. Била је то борбена војна сила са изванредном појединачном обуком, са изузетним наоружањем и концепцијом служења, на које се гледало као на спорт. Тако је оно што је овим малим трупама дало посебан значај био директан контакт са лако уочљивим манифестацијама британског светског царства. Будући да се ова најамничка армија изборила за славу, углед и сјајну репутацију Енглеске у готово свим деловима света, и она сама се на тај начин прославила. Људи који су данас у Јужној Африци, Египту и, повремено, у Индији, представљали су интересе Енглеске као носиоци војног престижа, и на тај начин такоде стекли утисак огромне величине Британског царства. Таква прилика у потпуности недостаје данашњим немачким најамничким трупама. У ствари, што се више осећамо присиљенима на то да чинимо уступке овом духу у малој армији, под притиском пацифистички настројене парламентарне већине, која у стварности представља издајице сопственог народа и земље, она полако престаје да буде ратно средство. Уместо тога, она прераста у полицијске јединице за очување реда и мира, што, у ствари, значи мирнодопско потчињавање. Ниједна армија великих унутрашњих вредности не може да се обучи ако припреме за рат нису циљ њене егзистенције. Не постоје армије за очување мира, већ само за ратовање до самог краја до победе. Укратко, што неко више настоји да отргне одбрану Рајха од традиције старе армије, то ће она постати мање традиционална. Јер, што се тиче трупа, вредност традиције не лежи у неколико успешних гушења унутрашњих штрајкова и побуна, или 65
у спречавању пљачке животних намирница, већ у слави стеченој кроз победничке битке. У стварности, медутим, одбрана немачког Рајха напушта традицију те славе тако што из године у годину све мање оличава националну идеју. Уколико коначно убије свестан, национални, па отуда и националистички дух у сопственим редовима и уклони његове представнике, како би одао поштовање демократама и обичним, амбициозним људима, то ће се више отудивати и постајати странац пред сопственим народом. Нека се лицемерним џентлменима не допада то што могу да успоставе контакт са народом чинећи уступке пацифистичкодемократском делу нашег народа. Свака војна организација као таква дубоко је омрзнута од стране овог дела немачког народа све дотле док је она заиста војна, а не разбојничка одбрана интемационалне пацифистичке берзе интереса. Једини део са којим армија може да буде унутрашње повезана и на који може да рачуна у смислу војне вредности јесте само језгро националне свести нашег народа, који не мисли на војнички начин само из традиције, већ, пре би се могло рећи, из националне љубави, а такође је и једини део који је спреман да обуче сиву блузу како би одбранио част и слободу. Неопходно је, међутим, да војна сила одржи блиске односе са онима из чијих редова, у случају хитне потребе, може да се снабде људима, а не са онима који је издају кад год им се укаже прилика. Ако данашњи лидери наше такозване Одбране Рајха могу да се опходе демократски колико им је воља, они? ипак, на тај начин никада неће успоставити ближу везу са немачким народом, јер немачки народ коме то доликује не може се наћи у демократском табору. Откако, медутим, бивши старешина Одбрамбених јединица немачког Рајха, генерал фон Сикт, не само да није пружио отпор уклањању прекаљених, свесно национално оријентисаних официра, већ је то и сам подржао, они сами су коначно створили апарат који га је срушио лаког срца. Пошто се генерал Сикт повукао, утицај демократског пацифизма је постајао све снажнији са циљем да се окупе одбрамбене снаге које су садашњи владари државе имали на уму као идеал: републичкодемократскопарламентарно вођство. Очевидно је да спољна политика не може бити водена таквим средством. Зато се данас први задатак немачке унутрашње политике мора састојати у томе да се немачком народу пружи војна организација која одговара националној снази. Будући да облици данашњих одбрамбених снага никада неће моћи да задовоље овај циљ, и да су, напротив, условљени мотивима спољне политике, задатак немачке спољне политике је да створи све прилике које би допустиле реорганизацију Немачке националне армије. Јер то мора бити чврсто зацртан циљ било којег политичког лидерства у Немачкој, како би једног дана најамничку војску опет заменила права Немачка национална армија. Јер управо тако као што су данашњи, чисто технички, војни квалитети супериорнији, тако општи квалитети немачких одбрамбених снага морају да опадају у њиховом 66
даљем развоју у будућности. Претходно поменути би несумњиво требало да буду поверени заједно генералу фон Сикту и корпусу официра Одбрамбених снага. Тако би немачке одбрамбене снаге могле, у ствари, да послуже као војни референтни оквир за будућу немачку националну армију. Исто тако као што, уопштено гледајући, задатак Одбрамбених снага мора бити да, применом едукације у оквиру задатка националне борбе, обучи масу официра и наредника за будућу Националну армију. Ниједан Немац који заиста воли свој народ не би смео да се препире око тога да ли би овај циљ стално требало имати пред очима. А чак и мање би требало да доводи у питање то да је његово остварење могуће само ако лидери националне спољне политике обезбеде опште неопходне предуслове. Према томе, први задатак немачке спољне политике је првенствено стварање услова који омогућавају ускрснуће немачке армије. Јер ће само у том случају битне потребе нашег народа моћи да пронађу своје адекватно заступништво. Суштински, међутим, даље мора бити узето у обзир да политичке акције, које би требало да гарантују поновно успостављање немачке армије, морају лежати унутар референтног оквира неопходног будућег развоја Немачке као такве. Отуда нема ни потребе посебно наглашавати да до промене у данашњој војној организацији, апсолутно независно од данашње унутрашњополитичке ситуације, као и разлога спољне политике, не може да дође све дотле док чисто немачки интереси и немачка гледишта не подигну глас у име таквог преокрета. У природи светског рата,као и у намери главних непријатеља Немачке, лежи да ову велику битку на земљи уреде и изједначе на такав начин да у интересу што већег броја држава буде то да се она продужи унедоглед. То се остварује кроз систем поделе територија, у оквиру којег се равноправне државе, које иначе имају другачија стремљења и теже различитим циљевима, стално држе у непријатељству помоћу страха од тога да би, у случају да Немачка опет једном постане јака, могле претрпети губитке. Зато, ако је десет година након Светског рата и даље могуће да се, упркос свим искуствима светске историје, одржи врста коалиције победничких држава, онда разлог лежи само у чињеници којом Немачка може да се дичи, што се памти та борба у којој је наша домовина храбро устала против двадесет шест држава. И то ће тако трајати све дотле док страх од губитака услед поновног успостављања немачког моћног Рајха буде већи од тешкоћа измеду тих држава. Поред тога, очигледно је и да ће то трајати све дотле док нигде не буде постојала воља да се немачком народу дозволи поновно наоружавање, на које те победничке државе могу гледати као на претњу. На основу сазнања да, као прво, право заступање немачких 67
виталних интереса убудуће не може да се одвија путем неадекватних немачких одбрамбених снага, већ кроз Немачку националну армију, да, као друго, стварање Немачке националне армије није могуће све дотле док данашње спољнополитичко гушење Немачке не ослаби, и као треће, да промена препрека спољне политике у организацији Националне армије изгледа могућа само ако се таква нова формација не схвата као претња, појављују се следеће чињенице у вези са немачком спољном политиком, могућом у овом тренутку: Ни под којим условима данашња Немачка не сме своју спољну политику да види као формалну политику граница. Када се принцип враћања граница из 1914. године једном установио као циљ спољне политике, Немачка се суочила са затвореним фалангама бивших непријатеља. А тада је била искључена свака могућност да се уреди друга армија, која би више служила нашим интересима, у поредењу са оном чији је дефинитиван облик одређен мировним уговором. Тако је спољнополитички слоган о враћању граница постао само фраза, јер никада није могао да буде остварен услед недостатка неопходних снага за његово остварење. Карактеристично је да су управо припадници такозване немачке буржоазије, поново предвођени лигом патриота, кренули у остварење овог најглупљег спољнополитичког циља. Они знају да је Немачка немоћна. Они, даље, знају да би, потпуно независно од нашег унутарњег пропадања, војна средства била неопходна ради враћања наших граница, а исто тако даље знају да ми не располажемо тим средствима због последица мировног уговора и, најпосле, да ми не можемо доћи до њих због чврстог фронта наших непријатеља. Па ипак, они проглашавају спољнополитички слоган, који управо због свог суштинског карактера заувек удаљава било какву прилику да се доде до тих средстава моћи, која би била неопходна како би поруку истог тог слогана уопште успели да остваре. То је онц што се назива буржоаским државништвом, а у његовим плодовима, које имамо прилику да видимо, огледа се неупоредиви дух који њиме управља. Тадашњој Прусији било је потребно само седам година, од 1806. до 1813. године, за препород. У исто време, буржоаско државмштво, уједињено са марксизмом, довело је Немачку у Локарно. Што је велики успех у очима данашњег "бурже Бизмарка", господина Стресемана, јер нуди нешто што је могуће, нешто што би чак и горе поменути господин Стресеман могао остварити. И политика је уметност сагледавања могућности. Да је Бизмарк икада помислио да ће га судбина осудити да том изјавом овласти државничке квалитете господина Стресемана, сасвим сигурно би је повукао, или би му кратком напоменом порекао право да се на њу позове.
68
Тако је слоган о враћању немачких граница као циљ у будућности двоструко глуп и опасан, зато што, у ствари, ни на који начин није користан, нити вредан борбе и жртвовања. Отуд су немачке границе из 1914. године биле такве да су представљале нешто недовршено на апсолутно исти начин као што су границе свих нација у свим временима недовршене. Територијална подела света је увек тренутан резултат борбе и развоја, који никако није коначан, већ представља трајан процес. Глупо је узети границу из било које године као узорак у националној историји, и, без припреме, представити је као политички циљ. Ми, наравно, можемо да се позивамо на границе из 1648. године, или из 1312. године, и тако даље, исто тако као и границе из 1914. године. Тим више што, уистину, границе из 1914. године нису биле задовољавајуће у националном, војном или геополитичком смислу. То је једноставно била тренутна ситуација у борби нашег народа за опстанак, која се одвијала вековима. Па чак и да се Светски рат није одиграо, ова борба се не би привела крају 1914. године. Да је немачки народ, у ствари, успео да врати границе из 1914. године, жртве Светског рата не би биле мање узалудне. Напротив, у једном таквом повратку граница не би било ни трунке користи за будућност нашег народа. Ова чисто формална политика, коју је наша национална буржоазија водила око граница била је исто толико незадовољавајућа у погледу њеног исхода, колико и недопустиво опасна. То чак не мора ни да се обухвати изреком о уметности сагледавања могућности, јер је ово, изнад свега, само теоретска фраза, која ионако изгледа погодна да уништи сваку практичну могућност. У ствари, такав циљ спољне политике такође не може да издржи једно право критичко испитивање. Зато су и начињени покушаји да се мотивише мање на основу логике а висе на нивоу националне части. Национална част захтева да повратимо границе из 1914. године. То је, уосталом, и садржај дискусија током вечери проведених уз пиво, које представници националне части одржавају на све стране. Пре свега, национална част нема никакве везе са обавезом водења глупе и незамисливе спољне политике будући да последица лоше спољне политике може да представља губитак слободе народа, чија је директна последица ропство, и која нипошто не може да се посматра као услов националне части. Свакако известан степен националног достојанства и части може да се сачува чак и под притиском, али то онда није питање узвикивања парола или бујице празних фраза, и сличних ствари, већ. напротив, израз који би требало да се заснива на достојанству којим народ подноси своју судбину.
69
Нека у данашњој Немачкој нико не прича, пре свега, о националној части, нека се нико не усуди да подигне глас, као да би националну част неко могао да сачува споља било каквом врстом реторичког завијања. Не, то не може тако да се ради и због тога ње више једноставно нема. А ње више нема не зато што смо изгубили рат, или зато што је Француска окупирала АлзасЛотарингију, или зато што су Пољаци украли горњу Шлезију, или зато што су Италијани узели Јужни Тирол. Не, националне части више нема зато што је немачки народ, у најтеже време своје борбе за опстанак, на светлост дана изнео сав недостатак карактера, неприкривену сервилност, попут љигавог улизиштва пса које се може назвати једино срамним. Из разлога што смо се тако бедно повиновали, а да нас на то нико није приморао, у ствари, зато што су лидери овог народа, насупрот вечитој историјској истини и нашем сопственом сазнању, сами умислили ратну кривицу, и, на тај начин, истински оптеретили целокупан наш народ, као и зато што је и без угњетавања непријатељ успевао да у нашем народу пронаде хиљаде креатура који су му спремно помагали. Зато је, напротив, било оних који су бесрамно кривили време великих дела нашег народа, пљували најславнију заставу свих времена и истински је упрљали, кидали кокарду са војника који су се враћали кући, а пред којима је свет дрхтао, гадали заставу блатом, скидали траке и ордење части, и вишеструко срозали чак и саму успомену на најславнији немачки период. Ниједан непријатељ није тако наружио немачку армију као што су је оскрнавили представници Новембарског злочина. Ниједан непријатељ није у толикој мери довео у питање славу и величину команданата Немачке армије као што су је оклеветали подмукли представници нове идеје владавине. А шта је још сигурније обешчастило наш народ: окупација немачких области од стране непријатеља, или кукавичлук којим је буржоазија предала немачки Рајх организацији сводника, џепароша, дезертера, црноберзијанаца и плаћеничких новинара? Нека господа данас престану да причају испразне приче о немачкој части све док се клањају владавини бешчашћа. Они немају права да воде спољну политику у име националне части ако воде унутрашњу политику обележену најбесрамнијим антинационализмом који је икада погодио велику нацију. Ко год данас жели да иступи у име немачке части прво мора да поведе немилосрдан рат против њених сатанских оскрнавитеља. Они нису непријатељи древних времена, већ представници Новембарског злочина: скуп марксиста, демократских пацифиста, деструктивних издајица наше земље, који су наш народ гурнули у садашње стање немоћи. Ружити бивше непријатеље у име националне части а'уважавати и признавати бестидне савезнике истих тих непријатеља као владаоце унутар њихове сопствене земље то у потпуности одговара националном достојанству ове данашње, такозване, националне буржоазије.
70
Искрено признајем да бих могао да се помирим са сваким од насих бивших спољних непријатеља, али зато јесам и увек ћу бити заклети непријатељ издајника нашег народа, који се налазе у нашим ре~ довима. Веома је тужно и дубоко понижавајуће све оно што нам је непријатељ задао, али штета коју су починили Ијуди Новембарског злочина представља најбесрамнији и најмизернији криминал свих времена. Ја се залажем за то да надокнадим сву неправду начињену немачкој части тако што настојим да све те креатуре једног дана позовем на одговорност. Морам, ипак, да одбацим идеју како би било која друга основа могла да буде стандард за уредење спољне политике изузев одговорности да обезбеди слободу и будући живот нашег народа. Целокупна бесмисленост политике граница, коју води национална патриотска буржоазија, испољава се на основу следећег разматрања: Ако се прихвати да немачки, као матерњи језик, буде мерило, немачка нација броји м становника. Од те цифре, н милиона се налазе у домовини. Отуда је x број свих Немаца у свету, док је свега y милиона унутар данашње територије Рајха, која представља з процената од укупног броја становника.
71
Безнадежност решења економског питања
С обзиром на то да Немци нису уједињени у домовини, што за последицу има постепено смањивање броја синова оданих својој нацији, мора се узети у обзир следећа ствар, то јест, да ће се целокупан број од приближно н милиона Немаца затећи у ситуацији у којој ће, према вероватноћи, једног дана доћи до њихове дегерманизације. Они ни у ком случају, међутим, више неће бити у стању да узму одлучујући удео у судбоносној борби домовине, а исто тако ни у културном развоју свог народа. Ма шта Немци појединачно успели да остваре у Северној Америци, то неће ићи у прилог немачком народу као таквом, већ ће допринети културном уједињавању Америчке Уније. Ту су Немци заиста само они који надахњују и чине плодним друге народе. У ствари, величина тих нација, уопштено гледајући, неретко се може приписати високом проценту немачких доприноса и достигнућа. Када будемо имали на уму овај константан губитак људи, истог момента ћемо моћи да проценимо колико је безвредна политика граница, подржавана од стране буржоазије. Чак и ако би немачка спољна политика требало да поврати границе из 1914. године, проценат немачког живља у оквиру територије Рајха, то јест, припадника наше нације, растао би упркос овоме само од x процената до y процената. Према томе, вероватноћа раста овог процента тешко да би уопште више могла бити доведена у питање. Ако, упркос томе, Немци који живе и раде у иностранству буду желели да остану верни својој нацији, то у почетку може бити само питање језика и оданости култури, а што би та жеља више прерастала у свесно испољено осећање припадности, то би више домовина немачке нације својим именом доприносила достојанству њених представника. Дакле, што Немачка као Рајх буде свету више преносила обележје величине немачког народа, то ће више Немци који не живе у својој држави, на тај начин, добити подстицај да се барем с разлогом могу поносити тиме што духовно припадају овом народу. С друге стране, што се бедније домовина опходи према сопственим интересима, и у складу са тим оставља лош утисак на друге земље, утолико ће наши емигранти бити слабије мотивисани да осећају припадност једном таквом народу. Будући да се немачки народ не састоји од Јевреја, суштински део немачког бића, посебно у англосаксонским земљама, ипак ће се, нажалост, све више англизовати и, по свој прилици, бити изгубљен за нас, и духовно и идеолошки, исто онако као што су његова практична достигнућа већ изгубљена за њих.
72
Што се, медутим, тиче судбине оних Немаца који су раскинули везе са немачком нацијом због Светског рата и мировног уговора, мора се рећи да су њихова судбина и будућност скопчани са обнављањем политичке моћи домовине. Изгубљене територије неће бити повраћене пуким протестима, већ победничким мачем. Према томе, ко год данас прижељкује ослободење било које територије у име националне части, мора такоде бити спреман да ризикује све, да се избори оружјем и понуди свој живот за ослобођење, у супротном случају, обичан брбљивац би требало да држи језик за зубима. Уз то, наравно, следи дужност исто тако пажљивог размишљања да ли смо довољно јаки да издржимо такву борбу, друго, да ли крв коју ризикујемо води, или може да води, жељеном успеху, и треће, да ли је постигнут успех сразмеран крви која мора бити жртвована. Званично протестујем против тврдње да нам дужност националне части налаже да допустимо да се на бојном пољу два милиона мушкараца жртвују својом крвљу како бисмо, под условом да се оствари најбољи резултат, били у стању да унесемо целих четврт милиона мушкараца, жена и деце у наше пописне књиге. Овде на делу свакако није национална част, већ недостатак принципа, или лудило. У сваком случају, националну част за један народ не може представљати то да га води луд човек. Велики народ ће заједничким подухватом свакако заштитити и последњег граданина, али је погрешно приписивати то части и поштовању, а не, пре свега, проницљивом увиду и људском искуству. Све дотле док нација толерише неправду начињену неким њеним граданима, то ће она полако, али сигурно, све више слабити своју позицију, будући да ће таква толеранција послужити унутрашњем јачању агресивног непријатеља, исто онако као што ће нагристи веру у снагу њихове сопствене државе. Сви ми, врло добро, из историје знамо које последице настају сталним уступцима у малим стварима, а камоли да нећемо знати нужне последице које они остављају у погледу крупних ствари. Зато ће брижно државно вођство радије водити рачуна о интересима својих градана и у погледу најмањих ситница будући да је на тај начин ризик његовог обавезивања смањен тачно толико колико ризик непријатеља расте. Ако се данас у било којој држави нанесе некаква неправда енглеском грађанину, и он искористи своје грађанско право да се брани, опасност од тога да ће Енглеска бити увучена у рат због тог једног јединог Енглеза није ништа већа за Енглеску него за било коју другу земљу у којој се наноси неправда. Отуда чврста акција владе у одбрану чак и једне особе уопште не представља неподношљив ризик, јер ће друга држава, у ствари, бити веома мало заинтересована за то да поведе рат због безначајне неправде, која је била нанета тој једној особи. Општа идеја части била је формулисана на основу овог сазнања и хиљадугодишње примене овог принципа, наиме, да моћна држава узима сваког појединачног граданина под заштиту и брани га свим својим средствима.
73
Даље, кроз природу европске хегемоније, током времена је развијена извесна пракса да се демонстрира идеја угледа и части на мањевише простим примерима, тако да подигне престиж појединих европских држава, или да им барем пружи извесну стабилност. Чим се Французу или Енглезу нанесе нека наводна, или чак лажна, неправда у извесним земљама које су биле слабе и мање снажне у војном смислу, одбрана дотичног предмета би се предузимала оружаним средствима. То јест, пар ратних бродова би демонстрирало војну силу, која би се у најгорим случајевима састојала у паљби са бојевом муницијом, или искрцавању војних снага, чиме би се извршило кажњавање. Неретко се дешавало да се, на тај начин, проналазио неки изговор за интервенцију. Вероватно се Енглеској никада не би десило чак ни да размени ноту са Северном Америком због неког безначајног инцидента, за који би се крваво осветила, рецимо, Либерији. Према томе, што се појединачни граданин више брани из чисто практичних разлога и то свим расположивим средствима у једној јакој држави, то се од Рајха, будући да је остао потпуно без одбране и постао немоћан, може мање очекивати да предузме спољнополитички корак на основу такозване националне части, који нужно мора, на крају, довести до тога да сруши све његове изгледе за будућност. Јер ако немачки народ оправдава своју данашњу политику граница, за коју се залажу такозвани национални кругови, нужношћу да представља немачку част, последица неће бити спасење немачког угледа, већ испољавање немачког бешћашћа. Другим речима, уопште није срамота изгубити територије, али је срамотно водити политику која неизбежно води у поробљавање сопственог народа. И то све само зато да би се дало одушка кроз ружне приче и да би се избегла акција,као и зато што је то само питање празне приче. Да смо стварно желели да установимо политику која за циљ има националну част, онда бисмо је морали поверити особама вредним поштовања према свим заједничким представама части. Међутим, све дотле док немачку унутрашњу и спољну политику воде снаге које, са циничним осмесима, у Парламенту Рајха проглашавају да за њих не постоји домовина која се зове Немачка, дотле ће први задатак ових претенциозних хероја, препуних национално буржоаских и патриотских фраза, бити да посредством њихове унутрашње политике обезбеде најједноставније признање идеји националне части у Немачкој. Али зашто они то не чине; у ствари, супротно томе, зашто улазе у коалиције са отвореним издајницима земље на рачун ове такозване националне части? Зато што би, у противном, била потребна тешка борба, на чији исход гледају малодушно, и који би, у ствари, могао довести до њиховог уништења. Према томе, њихов лични живот испада светији од одбране националне части у земљи. Упркос томе, спремни су на то да ризикују будућност нације за пар отрцаних фраза. 74
Национална политика граница постаје потпуно бесмислена уколико, осим данашњих несрећних околности и задатака,не обратимо пажњу на потребу да уобличимо живот нашег народа у будућности. Зато је политика граница буржоаскопатриотских кругова наше домовине посебно бесмислена, јер захтева да се ризикује изузетно велико крвопролиће, а при томе ипак садржи изузетно мале изгледе за будућност нашег народа. У данашње време, немачка нација је далеко мање у могућност да се исхрани на сопственој територијии него у мирнодопско време. Сви покушаји било кроз повећану производњу, или обрадивање преосталог необраденог земљишта да се оствари пораст немачке производње животних намирница, нису омогућили нашем народу да живи од сопствене земље. У ствари, народ који данас живи у Немачкој не може више да буде задовољен приносима оствареним у земљи. Сваки даљи пораст ових приноса, међутим, не би био намењен порасту прихода нашег становништва, већ би у потпуности био потрошен на то да се задовоље опште животне потребе појединаца. Модел животног стандарда који се овде ствара првенствено је одреден познавањем услова и живота у Америчкој Унији. Управо тако као што животне потребе руралних заједница расту као последица постепеног освешћивања и утицаја живота у великим градовима, тако расту и животне потребе целих нација под утицајем живота боље распоредених и богатијих нација. Неретко се животни стандард становништва, који је пре тридесетак година изгледао тако као да је достигао свој максимум, сматра неодговарајућим из једноставног разлога што је у медувремену створен увид у стандард другог народа, исто тако као што се уопште подразумева да човек, чак и из најнижих друштвених кругова, поседује ствари које су пре осамдесет година биле невероватан луксуз чак и за представнике виших класа. Што се више простора премости путем модерне технологије, а посебно комуникација, такц се и нације више зближавају, а у јачању њихових узајамних веза долази до интензивније размене, при чему животни услови једне остављају траг на другој, због чега оне уосталом и теже ка томе да се приближе и достигну једна другу. Погрешно је размишљање да човек на дуге стазе може да задржи народ одређене културе и исто тако аутентичног културног значаја на просечном животном стандарду позивањем на опипљиве чињенице или чак на идеале. Широке масе посебно неће показати разумевање за ово. Оне су те које трпе и подносе невоље; па или гундају против оних који су по њиховом мишљењу неодговорни што је опасно, посебно у демократским државама, будући да на тај начин стварају упориште за све покушаје у револуционарним превратима — или сопственим мерама покушавају да исправе ствари према свом схватању и находењу. Битка против деце започиње. Они желе да живе као други, а не могу. Има ли ичег природнијег од одговорности пред коју се постављају велике породице, у којима више нема опуштања кроз забаву, и које су ограничене и оптерећене тешким мукама колико то само могу бити. 75
Отуда је погрешно веровати да би број немачких становника убудуће могао да се повећа захваљујући порасту унутрашње пољопривредне производње. У најбољем случају, исход це се састојати само у задовољењу нараслих животних потреба. Али, будући да пораст ових животних потреба зависи од животног стандарда других нација које, медутим, стоје у далеко повољнијем односу насељености становништва према територији, они ће, у будућности, такоде бити далеко испред нас у погледу животних ресурса. Према томе, овај подстицај никада неће ишчезнути, и једног дана ће доћи или до несклада измеду животног стандарда ових народа и оних који имају мање земље, или ће ови потоњи бити реално присиљени или само уверени у то да надаље морају да смањују број становника. Изгледи немачког народа су безнадежни. Ни тренутно постојећи животни простор, нити оно што је постигнуто враћањем граница из 1914. године, неће нам омогућити да живимо животом каквим живи амерички народ. Ако то желимо, или територија на којој живи наш народ мора значајно да се повећа, или ће немачка економија морати поново да крене путем који нам је већ познат из предратног периода. Енергија је неопходна у оба случаја. Посебно, пре свега, у смислу обнављања унутрашње енергије нашег народа, а потом у дизању борбене готовости и војног јачања. Данашња национална Немачка, која испуњење националног задатка види у лимитираној политици граница, не може да се заварава да ће на тај начин решити проблем националног одржања. Јер чак и највећи успех ове политике враћања граница из 1914. године, донео би само обнављање економске ситуације из те године. Другим речима, питање одржања које је онда, као и данас, било потпуно нерешено, примораће нас да се вратимо путевима светске економије и светском извозу. У ствари, немачка буржоазија, и такозвана Лига Народа, такоде размишљају само у економскополитичком смислу. Производња, извоз и увоз јесу кључне речи којима манипулишу и у којима виде национално спасење у будућности. Постоје наде да ће се порастом производње повећати могућности извоза, и да ће на тај начин моћи да произведу довољно за потребе увоза. Само што се притом потпуно заборавља да се за Немачку целокупан овај проблем, као што је већ било истакнуто, не састоји уопште у порасту производње, већ у питању могућности продаје, и да проблеми извоза не би били одстрањени смањењем трошкова немачке производње, како опет, претпостављају лукави буржоаски никоговићи. Зато што је ово, само по себи, тек делимично могуће због нашег ограниченог домаћег тржишта, стварање услова да извоз немачке робе конкурише снижавањем трошкова производње на пример, укидањем социјалних закона и, из њих проистеклих, дужности и одговомости само ће нас одвести тамо где смо се затекли 4. августа 1914. године. То је заиста део свеопште, просто невероватне буржоаске наивности да претпостави како би Енглеска хтела или чак могла да толерише немачку конкуренцију, која је опасна по њу. Па ипак, исти ти људи су они који добро знају и који увек истичу да Немачка није желела рат 1914. године, већ да је буквално била гурнута у њега. И да је Енглеска била та која је, из чисте конкурентске зависти, окупила заједно бивше непријатеље и пустила их да 76
нападну Немачку. Данас, међутим, ови непоправљиви економски сањари замишљају да ће Енглеска, након што је ризиковала цело своје царство упуштајући се у четвороипогодишњи светски рат, и након којег је изашла као победник, сада другачије гледати на немачку конкуренцију него онда. Као да је за Енглеску то била ствар која се тицала спорта. Не. Деценијама пре рата, Енглеска је покушала да сломи претећу немачку економску конкуренцију, нарастајућу немачку поморску трговину, и тако даље, уз помоћ економских противмера. Тек онда кад су били присиљени да схвате да им то неће успети, и онда када је Немачка напротив, изградњом своје морнарице, демонстрирала да је, у ствари, толико решена да поведе свој економски рат да је спремна да крене чак у мирољубиво освајање света, Енглеска је прибегла томе да позове на насиље. И данас, након што је изашла као победник, Енглеска мисли да може поново да игра на исту карту, док, поврх свега, Немачка данас није у ситуацији да одбаци било који фактор снаге и моћи, захваљујући, у ствари, својој унутрашњој и спољној политици. Покушај да се нашем народу поврате основна средства за живот, као и способност да се одржавају на истом нивоу помоћу пораста наше производње и смањења њених трошкова, на крају ће пропасти због тога што не можемо да гарантујемо за коначан исход ове борбе услед недостатка војне снаге. Тако би се све завршило пропадањем основних средстава за живот немачког народа и свих његових надања у вези с тим. А све то потпуно независно од чињенице да се, исто тако, данас чак и Америчка Унија појављује на свим пољима као. најоштрија конкуренција европским нацијама, које се боре за извоз на светско тржиште. Величина и богатство њиховог домаћег тржишта не дозвољава обрачун производње и на тај начин производне опреме, која би смањила трошкове обраде јер, због огромних плата, више нису у могућности да оборе цене производа. У овом случају развој аутомобилске индустрије може послужити као упозоравајући пример. Не само због тога што ми, Немци, упркос нашим смешним платама, нисмо у ситуацији да, чак и у извесном степену, остваримо успешан извоз у поредењу са америчком конкуренцијом, већ морамо да се суочимо са тим како се амерички аутомобили алармантно бројно увећавају чак и у нашој сопственој земљи. То је могуће само због тога што величина домаћег тржишта, њено богатство у располагању енергијом, као и сировинама, гарантују америчкој аутомобилској индустрији домаће продајне цене, које већ саме по себи омогућавају методе израде које би у Европи биле немогуће због тога што јој недостају ти потенцијали продаје унутар земље. Последице тога су огромне могућности извоза америчке аутомобилске индустрије. Према томе, у овом случају се ради о питању општег снабдевања света аутомобилима, које је од несагледивог значаја за будућност. Једном речју, замена за људску и животињску снагу моторима тек је на самом почетку развоја, чији се крај данас не може ни назрети. У сваком случају, за Америчку Унију, гледајући у целини, савремена аутомобилска индустрија заузима најистакнутије место од свих других привредних грана.
77
Тако ће се у многим другим областима, наш континент све више и више појављивати као економски фактор, у једном агресивном виду, и на тај начин нам помоћи да се наоштримо за борбу на светском тржишту. На основу истраживања свих фактора, посебно у погледу ограничености наших сировина и предстојеће зависности од других земаља, будућност Немачке нужно изгледа веома мрачно и тужно. Али чак и када би Немачка успоставила контролу над свим њеним нарастајућим економским проблемима, она би и даље тапкала у месту на којем се налазила 4. августа 1914. године. Пресудна одлука у погледу исхода борбе за светско тржиште ће лежати у моћи, а не у економији. Било је то наше проклетство, ипак, да је чак и у мирнодопско време велики део националне буржоазије, прецизно речено, био прожет идејом да би моћ могла да се стекне кроз економску политику. Данас, њене главне представнике такоде треба тражити у оним мањевише пацифистичким круговима којима би, као противницима и непријатељима свих херојских, народних врлина, било драго да виде снажну економију помоћу које би се држава сачувала и одржала, у ствари, чак и формирала. Али, што народ више прихвата уверење да она може да опстане само кроз мирољубиву економску активност, тим ће више сама та економија бити препуштена пропасти. Зато што је, на крају, економија, као чисто секундарна појава у животу нације, повезана са првобитним постојањем јаке државе. Мач мора да стоји испред плуга, а армија испред економије. Верује се да ће, ако можемо ово да призовемо у Немачкој, наша основна средства за живот бити уништена. Чим народ, међутим, једном испуни свој живот мишљу да може да опстане само путем мирољубиве економске активности, то ће мање да размишља о насилном решењу у случају да такав покушај не успе, напротив, утолико ће се више трудити да пронаде што лакши пут да превазиде неуспех економије, а да при томе не мора да ризикује крвопролиће. У ствари, Немачка се већ налази усред те ситуације. Емиграција и контрола рађања јесу лекови које нам у циљу нашег националног спасења препоручују представници пацифистичке економске политике и марксистичког виђења државе. Последице праћења тих савета, посебно за Немачку, биће од судбоносног значаја. Немачку чине припадници толико различитих раса да ће континуирана емиграција силом прилика одстранити из наше нације најотпорније, најхрабрије и најодлучније људе. Ти, пре свега, древни Викинзи, у данашње време ће бити носиоци нордијске крви. То постепено слабљење нордијског елемента води ка опадању опште вредности наше расе и тако до слабљења наших техничких, културних, а исто тако граданских, политички продуктивних снага. Зато ће последице овог срозавања бити посебно мучне 78
у будућности, јер се сада као динамичан актер у светској историји појављује нова држава, која је, попут праве европске колоније, вековима примала најбоље нордијске снаге Европе путем емиграције; потпомогнути од стране заједнице њиховом изворном крвљу, они граде нову, чисту заједницу људи који припадају вишој раси. Није случајно то што је Америчка Унија држава у којој је у данашње време откривено највише изума, од којих су неки невероватно храбри и одважни. Американци, као млад народ изабране расе, супротстављају се старој Европи, која непрестано губи велики број људи најплеменитије крви кроз ратове и емиграцију. Управо као када би неко хтео да пореди, иако то није равноправно, достигнућа хиљаду дегенерисаних Левантинаца у Европи, на пример на Криту, са достигнућима хиљајду Немаца или Енглеза, представника више расе, исто тако би мало могао да пореди достигнућа хиљаду Европљана сумњиве расе са способношћу хиљаду Американаца, представника више расе. Само политика која има свест о вредности расе била би у стању да сачува европске нације од тога да изгубе права на рад у Америци, као последице мање вредности европских народа у поредењу са америчким народом. Ако уместо тога, међутим, немачки народ, заједно са систематским скраављењем, укрштањем са људима ниже вредности и срозавањем вредности расе, предвођеним од стране Јевреја, такоде допусти да његови највреднији људи непрестаним емигрирањем одлазе у стотинама и стотинама хиљада, он ће постепено почети да пада на ниво инфериорне расе и тако се претворити у један неспособан и безвредан народ. Опасностје посебно велика будући да је? услед наше потпуне равнодушности, самаАмеричка Унија, подстакнута учењима њених етнолога, установила посебне стандарде за емиграцију тако што је омогу&ла улазак на америчкц тло у зависности од одредених расних предуслова, с једне стране, као и од физичког здравља самог појединца. Крварење Европе у погледу њених најквалитетнијих људи је, у ствари, нужно било регулисано законом. То је нешто што наша целокупна, такозвана, национална буржоазија и сви њени економски политичари или не виде, или барем неће да чују зато што им то не одговара. и зато што им је једноставније да преду прекц тих ствари уз неколико изговорених општих националних фраза. Овом срозавању вредности нашег народа, наметнутом од стране природе и присилном емиграцијом као последицом наше економске политике, додаје се контрола радања као други губитак. Већ сам изнео последице борбе против рађања деце. Оне леже у редуцирању броја родене деце, како не би могла да се одвија даља селекција. Напротив, Ијуди се труде да оне који се роде одржавају у животу под било којим околностима. Међутим, будући да способност, енергија и тако даље, нису нужно повезани са прворођеним, већ уместо тога долазе до изражаја, у сваком случају, само током борбе за егзистенцију, могућност уклањања неквалитетних људи и селекција према таквом критеријуму је одстрањена. Нације постају сиромашне у погледу талената и енергије. Још једном, то је посебно лоше у нацијама у којима се различитост основних расних елемената протеже чак и на породице. Јер тада, према 79
Мендељејевом закону поделе, долази до раздвајања у свакој породици која делом може припадати једној раси, а делом другој. Ако, медутим, ове расне вредности варирају у њиховом значају за народ, онда ће се чак и вредност деце унутар једне породице разликовати на расној основи. Будући да првородени никако не сме да расте у складу са расним вредностима оба родитеља, онда у интересу нације лежи да касније у животу, кроз борбу за егзистенцију, од укупног броја деце барем истражи оне који имају одличја више расе, да их сачува за нацију и да им стави на располагање достигнућа оних појединаца који су оличење више расе. Али, ако сам човек спречава стварање већег броја деце и ако се ограничи на прворођене или барем на другородене, он ће ипак желети да очува оне мање вредне расне елементе нације, јер та деца не поседују највредније особине. На тај начин, он вештачки омета природан процес селекције, спречава га, и тако помаже да нација осиромаши у погледу моћних личности. Он тако, заправо, уништава врхунску вредност народа. Немачки народ који, као такав, не поседује просечну вредност, као на пример Енглези, посебно ће зависити од вредних појединаца. Невероватни екстреми које можемо да видимо свуда у нашем народу само су последице нашег рушења, одређеног крвљу, на супериорне и инфериорне представнике расе. Уопштено гледајући, Енглез ће имати бољи просек. Можда он никада неће стићи до штетних дубина нашег народа, али зато исто тако неће допрети ни до вртоглавих успеха. Стога ће његов живот тећи једном умеренијом путањом и бити испуњен континуитетом. Насупрот томе, живот Немца је у свему бескрајно нестабилан и немиран, и стиче значај само ако оствари изванредна достигнућа путем којих ми надокнађујемо непријатне аспекте наше нације. Међутим, када се ови лични носиоци високих достигнућа једном одстране путем вештачког система, опада и број самих тих достигнућа. А онда се наш народ креће у правцу осиромашења личних вредности, и на тај начин ка срозавању целог свог културног и духовног значаја. Ако би ово стање потрајало још неколико стотина година, немачки народ би на крају толико ослабио у свом општем значају да више не био у стању да на било који начин подигне глас и захтева да буде назван светски значајним народом. У сваком случају, више не би био у ситуацији да одржи корак са делима знатно младег, здравијег америчког народа. Потом, из великог броја разлога, ми ћемо искусити оно што није доживело ни неколико најстаријих културних народа у свом историјском развоју. Кроз њихове пороке, а услед њихове непромишљености, носиоци нордијске крви су полако били елиминисани као најдрагоценији представници расе, носиоци културе и оснивачи држава, и на тај начин оставили иза себе обичну горнилу од тако мале унутрашње вредности да је закон динамике једноставно био истргниит из њихових руку како би био предат другим, младим и здравијим народима. Сви изјугоисточне Европе, посебно старије културе Мале Азије и Персије, као и оне из Месопотамије, пружају школски пример правца у којем се одвија овај процес. 80
Према томе, исто тако као што су овде историју обликовали народи западних држава, који су припадници више расе, појавијује се опасност да ће, такође постепено, народ Северноамеричког континента на нов начин одредити светску судбину расно инфериорне Европе. Да та опасност прети читавој Европи, на крају крајева, данас су већ запазили неки људи. А тек неколицина њих је желела да схвати шта то значи за Немачку. Наш народ ће, ако буде живео са исто таквом непромишљеном политиком и убудуће као што је живео и у прошлости, морати за сва времена да се одрекне права на то да се сматра народом од светског значаја. Посматрано са аспекта расе, биће то његово постепено одумирање све док коначно не падне на ниво обичне вреће хране налик животињама, дегенерика који се не сећају славне прошлости. Као држава у будућем поретку светских држава, она ће у најбољем случају личити на Швајцарску и Холандију, за какве су у Европи важиле до данас. Биће то крај живота нашег народа, који иза себе има двехиљадугодишњу светску историју. Ова судбина неће моћи да се промени помоћу глупих националнобуржоаских фраза чији су се практични бесмисао и безвредност морали већ доказати успехом досадашњег развоја. Само нови покрет реформације, који, насупрот потпуном нехату у погледу расе, ставља свесно знање и из њега извлачи све закључке, још увек може да извуче наш народ из тог амбиса. Задатак Националносоцијалистичког покрета ће бити да то преобрати у политику која у пракси примењује сазнања и научне увиде расне теорије, било оне већ постојећа или оне до којих доде у току развоја, као и кроз то објашњену светску историју. Будући да је данашња економска судбине Немачке наспрам америчке, у ствари, у исти мах и судбина других нација у Европи, овде је поново на делу покрет лаковерних следбеника, посебно меду нашим народом, који Европску Унију желе да супротставе америчкој не би ли на тај начин спречили претећу светску хегемонију Севемоамеричког континента. Кажем лаковерних следбеника зато што ти људи, то јест, паневропски покрет, барем на први поглед, изгледа да заиста поседују доста примамљивих елемената по том питању. У ствари, ако бисмо могли да просудујемо светску историју према економском гледишту, то би чак могло да буде прикладно. Два су увек више од једног за механизам историје, па тако и за шаблонске политичаре. Али вредности, а не бројеви. јесу оно што је одлучујуће у животу нација. То што су Сједињене Америчке Државе биле у стању да достигну тако опасне висине не заснива се на чињеници што н милиона људи формира ту државу, већ на чињеници што x квадратних километара најплодније и најбогатије земље насељава н милиона људи највише расе. Ти људи 81
чине државу од вишег значаја за друге делове света, не толико због величине територије на којој живе, колико због организације која је свеобухватна и захваљујући којој, у ствари, појединачне, више расне вредности тих људи могу да пронаду компактну базу колективних снага како би се избориле у борби за егзистенцију. Да то није било исправно, да је, према томе, значај Америчке Уније лежао само у броју становника, или у величини територије, или у односу територије и броја становника, онда би Русија била барем исто толико опасна за Европу. Данашња Русија обухвата н милиона људи на y милиона квадратних километара. Ти Ијуди су такоде обухваћени државном структуром чија би вредност, узета традиционално, морала бити чак и виша од оне Америчке Уније. Упркос томе, медутим, никада није дошло до тога да се било ко на свету плаши руске хегемоније. Нема такве унутрашње вредности која се приписује броју руског народа, да би тај број могао постати опасност за слободу света. Барем не у смислу економске и политичке владавине другим деловима света, већ у најбољем случају од ширења болести кцје тренутно владају у Русији. Ако, медутим, знаћај претеће позиције америчког уједмјења изгледа условљен првенствено вредношћу америчког нарцда, па тек онда, секундарно, величином животног простора који му је дат и повољног односа измеду броја становника и земље који је последица тога, ова хегемонија неће бити елиминисана чисто формалним уједињењем што већег броја европских нација, све дотие док њихова унутрашња вредност не буде виша од оне америчког савеза. У супротном случају, данашња Русија би нужно изгледала као највећа опасност по овај амерички савез, као што би то, чак и више, била Кина, коју настањује преко 400 милиона ијуди. Зато се, пре свега, паневропски покрет заснива на основној, суштински погрешној полазнцј претпоставци да људске вредности могу бити замењене бројем Ијуди. То је чисто шаблонска концепција историје, која пренебрегава истраживање свих оних сила које уобличавају живот, да би, уместо у њима, у пукој бројности већине видела изворе стваралаштва Ијудске културе, као и факторе који обликују историју. Ова концепција се подудара са свим бесмислом наше западне демократије, као и са кукавичким пацифизмом наших високих економских кругова. Очевидно је да је то идеал свих инфериорних и нечистокрвних припадника више расе. Исто тако, Јевреји посебно поздрављају ову концепцију. Јер, логично размишљајући, то води у расну збрку и хаос, у срозавање квалитета и негрификацију културе човечанства, и, на тај начин, коначно до таквог опадања вредности расе да ће се Јевреји, који буду изузети од овог правила, полако уздићи на такав ниво да завладају светом. Закључно томе, Јеврејин замишља да ће на крају бити у стању да се развије у мозак овог човечанства које је постало безвредно. Осим ове, суштински погрешне полазне претпоставке паневропског покрета, чак и идеја уједињења европских држава, наметнута општим увидом који проистиче из 82
угрожености бедом, јесте фантастична, историјски немогућа детињарија. На тај начин, не желим да кажем да такво уједињење под јеврејским протекторатом и присилом као таквом не би било могуће на почетку, већ само то да се резултат не би могао подударити са надама због којих су сва нечиста посла уопште и постављена на сцену. Нека нико не верује да би таква европска коалиција могла да мобилише било какве снаге које би се манифестовале споља. Старо је искуство да трајно уједињење нација може да се одигра само ако су у питању нације које су у погледу расе једнаке и повезане, и ако, као друго, њихово уједињење наступи у виду борбе за хегемонију, као једног постепеног процеса. Тако је једном Рим покорио латинске државе, поступно, све док коначно није постао довољно јак да постане сам центар светског царства. И то је слично историји стварања Енглеског царства. Тако је, даље, Прусија привела крају распарчавање Немачке, и то је једини начин на који би Европа једног дана могла да стане на ноге и обрати пажњу на интересе свог становништва у виду компактне управе. Па ипак, то би могло да се деси једино као резултат вековне борбе будући да морају да се превазиду безбројни обичаји и традиције, и да се прилагоде народи који се већ изузетно разликују по својој раси. Након тога, проблем да се успостави јединствени државни језик у једној таквој структури може се исто тако решити само током вековима дугог процеса. Међутим, све то не би била реализација садашњег паневропског начина размишљања, већ пре успешна борба за егзистенцију најснажнијих нација Европе. И оно што би преостало представљало би толико мало паневропу као што је, на пример, уједињење латинских држава раније било панлатинизација. Снаге које су се тада, током процеса уједињења, вековима бориле, дале су заувек име целој структури. А снага која би створила Паневропу једним тако природним путем на исти би начин и у исто време украла име Паневропи. Али, чак и том случају, не би се дошло до жељеног успеха. Јер би, у случају да било која велика европска сила данас и природно, то може подразумевати само силу која је корисна за припаднике њеног народа, односно, од значаја за расу Европи донесе уједињење тим путевима, завршни чин тог јединства означио би гушење расе њених оснивача, и на тај начин одстранио и последњи траг вредности из целокупне те структуре. Никада више не би било могуће на тај начин створити структуру која би могла издржати да буде противтежа Америчкој Унији. У будућности, само држава која буде схватииа како да повећа вредност свог народа и да на основу тога изгради најкориснију државу, кроз њен унутрашњи живот, као и путем спољне политике, биће у стању да се суочи са Северном Америком. Претпостављајући да је то решење могуће, велики број држава ће моћи да учествује, што може и што ће довести до јачања способности, ако не ни за шта друго, онда за узајамно надметање. 83
То је опет дужност Националсоцијалистичког покрета да до највишег степена ојача и припреми своју домовину за тај задатак. Покушај, рнедутим, да се паневропска идеја схвати кроз чисто формално уједињење европских нација, без икакве неопходности на вековну борбу од стране европских владајућих сила, водило би у стварање структуре чију би целокупну снагу и енергију упило унутрашње ривалство и расправе исто тако као што се претходно десило са снагом немачких кланова и немачког савеза. Тек онда када је унутрашње нерначко питање коначно било решено супериорном снагом Прусије, било је могуче посветити се снази националног уједињења изван њених граница. Фриволно је, медутим, веровати у то да ће такмичење измеду Европе и Америке увек бити само мирољубиве економске природе ако се економски мотиви развију у факторе од пресудног значаја. Уопштено гледајући, то лежи у природи успона Северноамеричке државе да је у почетку могла да испољава малу заинтересованост за проблеме спољне политике. Не само због недостатка дуге државне традиције, већ једноставно због чињенице да су унутар америчког континента невероватно велике области стајале на располагању уроденој људској потреби за ширењем територије. Зато је политика Америчке Уније, од тренутка раскида са државом у донедавно европској домовини, била првенствено унутрашња. У ствари, борбе за слободу нису у суштини, саме по себи, биле ништа више од отресања обавеза спољне политике у корист живота посматраног искључиво на плану унутрашње политике. Како је амерички народ све више испуњавао задатаке унутрашње колонизације, природна потреба за активним деловањем, која је тако својствена младим нацијама, преокренуће се у спољном правцу. Али би онда само чудима, на која свет можда још увек рачуна, у најмањој мери озбиљно могла да јој се супротстави пацифлстичкодемократска паневропска, безоблична држава. Према идеји те свеопште хуље, Кауденхова, ова Паневропа би једног дана играла исту улогу против Америчке Уније, или национално освешћене Кине, коју је раније играла стара аустријска држава против Немачке или Русије. Заиста, нема потребе оповргавати мишљење да ће управо тако као што је дошло до стапања народа различитих националности у Америчкој Унији, то исто бити могуће и у Европи. Америчка Унија је, мора се признати, окупила људе различитих националности у једну младу нацију. Али, дубљи поглед открива да огромна већина ових различитих етничких група у погледу расе припада сличним или барем сродним основним елементима. Будући да је процес емиграције у Европи био избор најјачих, а та снага и издржљивост у свим европским народима лежи првенствено у примеси нордијског елемента, Америчка Унија је, у ствари, привукла себи расуте нордијске елементе из народа који су сами по себи били веома различити. Ако, уз то, узмемо у обзир да су тиме обухваћени и Ијуди који нису били носиоци било какве теорије владања и, сходно томе, нису били оптерећени никаквом традицијом, и даље, димензије новог утицаја којима су сви Ијуди мањевише били изложени, постаје јасно 84
зашто је нова нација, састављена од људи из свих европских земаља, могла да доживи успон за мање од двеста година. Мора се узети у обзир, медутим, да већ у последњем веку овај процес стапања постаје све тежи. Европљани, притиснути нуждом, одлазе у Северну Америку и тамо, као припадници европских националних држава, више се осећају уједињени кроз фолклор и своју националну традицију, него кроз држављанство у новој домовини. Штавише, чак и да Америчка Унија није била у стању да споји Ијуде туде крви, који су обележени сопственим националним осећањем или расним инстинктом. Америчка моћ асимилације показала се као неуспешна како наспрам кинеског, тако и јапанског елемента. И сами то добро осећају и знају, и зато би радије искључили те непријатељске елементе из имиграције. Али, на тај начин америчка имиграциона политика потврђује да је претходно стапање претпостављало Ијуде који су у погледу расне припадности потицали из сличних корена, и показивала се као неуспешна чим би обухватила Ијуде који су се у основи веома разликовали. Да се Америчка Унија осећа као нордијска немачка држава, а не као интернационална мешавина народа, даље се види из начина на који одредује удео европских нација у досељавању. Скандинавцима, то јест, Шведанима, Норвежанима, па Данцима, потом Енглезима, и коначно Немцима, додељени су највећи контингенти. Романима и Словенима веома мали, док би Кинезе и Јапанце најрадије потпуно искључили. Због тога представља утопију супротставити европску коалицију или Паневропу, која се састоји из Монгола, Словена, Немаца, Латина, и тако даље, у којој би преовладивали сви други сем Немаца, као фактор способан да пружа отпор овој, по раси супериорној, нордијској држави. Веома је опасна утопија, сасвим сигурно, ако узмемо у обзир да огроман број Немаца опет види ружичасту будућност за коју неће морати да положи најтежу жртву. Да та утопија о свим стварима долази из Аустрије представља посебну комедију. Јер, на крају крајева, ова држава и њена судбина представљају најсвежији пример огромне снаге вештачки спојених структура, које су, медутим, саме по себи неприродне. То је обескорењени дух старог царског града, Беча, тог хибридног града Истока и Запада, који нам се на тај начин обраћа.
85
О потреби за активном спољном политиком
У оквиру рекапитулације онога што је до сада излозено, може непрестано да се понавља да је наша буржоаска национална политика, чији је циљ врачање граница из 1914. године, бесмислена и заиста катастрофална. Она нас силом прилика увлачи у конфликт са свим државама које су учествовале у Светском рату. На тај начин, она гарантује континуитет коалиције победника која нас полако гуши. И тим путем Француској увек обезбедује наклоност званичног јавног мњења у другим деловима света у погледу вечитих тужби против Немачке. Чак и да је била успешна, својим резултатима ова политика не би ништа значила за немачку будућност него би нас, уствари, присилила да се боримо проиивајући крв. Осим тога, она у потпуности спречава било какву стабилност немачке споијне политике. За нашу предратну политику било је карактеристично то да је посматрачу споља обавезно пружала слику о томе да су одлуке често биле исто толико непостојане и колебљиве колико и нејасне. Не узмемо ли у обзир Тројни Савез, чије одржавање није могло да буде спољнополитички циљ већ само средство за такав циљ, можемо да установимо како нема постојане идеје код вода судбине нашег народа у предратном периоду. То је свакако несхватљиво. Оног тренутка када циљ спољне политике не означава борбу за интересе немачког народа, већ очување светског мира, губимо тло под ногама. Ја, свакако, могу у главним цртама да представим немачке интересе, да их установим, и, без обзира на то како могућности њиховог пропагирања стоје, ја ипак могу непрекидно да држим велики циљ пред очима. Постепено ће исто тако и преостали део човечанства стећи општа знања о посебно одреденим, главним спољнополитичким идејама нације. То потом пружа могућности трајног регулисања узајамних односа, или у смислу одреденог отпора против познатог деловања такве моћи, или оправдане свести о томе, или исто тако у смислу разумевања, будући да, можда, неко сопствене интересе може постићи на заједничком путу. Ова стабилност у спољној политици може бити успостављена са читавим низом европских држава. Током своје дуге историје, Русија је ипољила одредене спољнополитичке циљеве који су доминирали целокупном њеном активношћу. Француска је, исто тако, вековима представљала исте спољнополитичке циљеве без обзира на то ко је моментано отеловљавао политичку моћ у Паризу. Можемо говорити о Енглеској не само као о држави са традиционалном дипломатијом, већ, изнад свега, као о држави са идејом спољне политике која је прерасла у традицију. Са Немачком, једна таква идеја би могла да се примети само повремено у Прусији. Видимо да је Прусија испунила своју немачку мисију у краткотрајном периоду за време Бизмарковог државништва, али да се, након тога, престало са благовременим зацртавањем 86
спољнополитичких циљева. Нови немачки Рајх, посебно након Бизмарковог повлачења, више није имао такав циљ будући да слоган о очувању мира, то јест, о одржавању дате ситуације, не поседује трајан садржај нити карактер попут сваког другог пасивног слогана осуден је на то да у политици послужи као играчка агресивне воље. Само онај ко жели самостално да делује може да одреди своју акцију према својој вољи. Зато је Тројна Антанта, која је настојала да делује, такоде имала све предности које леже у самоопредељеном поступању, док је Тројни Савез кроз своју продуховљену тежњу да очува мир у свету у извесној мери био на губитку. Тако су тачно време и почетак рата установиле нације са јасно зацртаним спољнополитичким циљем, док су, насупрот томе, силе Тројног Савеза биле изненадене у тренутку који је био све само не погодан. Ако смо ми у Немачкој чак имали и најмању намеру да ратујемо, то је било могуће кроз бројне мере, које би се лако могле спровести, и тако самом почетку рата дати други карактер. Али Немачка никада пред собом није имала јасан спољнополитички циљ, никада није размишљала о било каквим агресивним корацима за реализацију тог циља и, сходно томе, нашла се затечена догадајима. Од Аустроугарске нисмо могли да се надамо другом спољнополитичком циљу осим тога да се, на неки начин, провлачимо кроз лавиринте европске политике, тако да та трула државна структура, колико је год то могуће, нигде не налети на тескоће, како би, на тај начин, сакрила од света унутрашњи карактер овог монструозног леша од државе. Немачка национална буржоазија, о којој је овде, пре свега, реч а будући да интернационални марксизам као такав нема ниједан други циљ осим уништења Немачке — ни данданас није успела ништа да научи из прошлости. И исто тако, чак ни данас не осећа потребу за тим да постави циљ националне спољне политике који би се могао сматрати задовољавајућим, и на тај начин пружи нашим спољнополитичким настојањима извесну стабилност за мањевише дужи период. Јер само ако се назначи један тако реалан спољнополитички циљ, можемо детаљно расправљати о могућностима које могу водити ка успеху. Тек тада се политика подиже на ниво на којем постаје уметност сагледавања могућности. Медутим, све дотле док овим целокупним политичким животом не почне да доминира главна, суштинска идеја, појединачне активности неће имати карактер коришћења свих могућности за постизање одреденог успеха. Уместо тога, оне се претварају само у појединачне ситуације на путу без циља и плана,у конфузно лутање од данас до сутра. Пре свега се губи извесна истрајност, која је неопходна за остваривање великих циљева; другим речима, човек ће данас покушати једно, сутра друго, а дан након тога, имајући ову спољну политику у виду, изненада испољити поштовање према некој која има сасвим супротан циљ утолико пре што се ова лако уочљива конфузија као конфузија не састоји, у ствари, у придржавању свега онога чему тежи влада која данас управља Немачком, и уистину не жели препород нашег народа. Само интернационална 87
јеврејска заједница може бити живо заинтересована за немачку спољну политику којој, по својим непрестаним, наизглед ирационалним, изненадним транзицијама, недостаје јасан план, и која, као једино своје оправдање, у најбољем случају потврдује да, у ствари, ни ми сами не знамо шта би требало да се уради, али чинимо нешто једноставно зато што нешто мора да се чини. Да, неретко можемо, у ствари, да чујемо да су ти људи толико мало уверени у унутрашњу вредност њихових спољнополитичких активности да, чак и када су најјаче мотивисани, могу једино да се питају да неко други можда не уме да предузима несто боље. То је темељ на којем почива државништво Густава Стресемана. Насупрот томе, управо данас је потребно више него икада пре да немачки народ постави спољнополитички циљ који испуњава његове праве унутрашње потребе и, обрнуто, гарантује безусловну стабилност спољнополитичкој активности у једном разумно очекиваном периоду времена. Јер једино ако наш народ буде суштински одредио своје интересе и ако се за њих буде упорно борио, може се надати да ће ову или ону државу, сада коначно успостављену, а чији интереси нису супротни нашима, и у ствари могу бити паралеини, подстаћи на то да уде у чвршће утемељену унију са Немачком. Јер је идеја о томе да се невоље и проблеми нашег народа реше путем Лиге Народа исто тако неоправдана као што је било неоправдано препустити да о Немачком питању одлучи Франкфуртски Федерални Парламент. Задовољне нације владају Лигом Народа. То је, у ствари, инструмент њихове владавине. У великој мери оне немају интереса да дозволе промену у територијалној подели света уколико у томе поново не буду препознале неке своје интересе. И док причају о правима малих нација, у ствари имају на уму само интересе оних највећих. Ако Немачка поново жели да буде слободна како би, уживајући у свом благослову, немачком народу омогућила да заради основна средства за живот, онда мора да предузме кораке ка томе изван Парламента Лиге Народа у Женеви. Али ће у том случају, услед недовољне снаге, бити неопходно да пронаде савезнике који верују у то да партнерство са Немачком може послужити и њиховим интересима. До тога, међутим, неће доћи ако прави спољнополитички циљ Немачке не постане потпуно јасан тим нацијама. И, изнад свега, сама Немачка никада неће бити у стању да прикупи снагу и унутрашњу моћ да испољи неопходну истрајност, и да, авај, збрише препреке светске историје. Јер онда никада не би научила како да има стрпљења у појединостима и да их, исто тако, ако се за то укаже потреба, одбаци како би коначно била способна да оствари циљ од суштинског значаја на широј друштвеној скали. Јер чак и меду савезницима односи неће увек бити без трвења. Потреси у узајамним односима могу да се појављују увек изнова и поприме чак и опасан вид ако снага да се превазиду те мале непријатности и препреке не лежи у самој димензији јасно назначеног спољнополитичког циља. У том погледу француско национално водство 88
може послужити као прави пример. Како је оно лагано прешло преко малих ствари, заиста, па је чак прећутало и много горе догадаје да не би изгубило прилику да организује осветнички рат против Немачке, што је, пак, у супротности са вечитим повицима "Ура!" наших патриота и, једнако томе, њиховим уобичајено испразним говорима. Истицање јасног спољнополитичког циља је изгледа веома важно, даље, из тог разлога што ће, у супротном случају, они који у нашем народу заступају друге интересе увек пронаћи начин да збуне јавно мњење, и да направе, а делом чак испровоцирају, безначајне инциденте и преобразе их у разлог за радикалну промену мишљења о спољној политици. Према томе, осим безначајних свада, које резултирају из самих услова или које су вештачки изазване, Француска ће увек изнова покушавати да проузрокује лоше расположење, у ствари, отуђеност међу нацијама које би? по општој природи њихових правих виталних интереса, биле зависне једне од других, и које би, хтелене хтеле, заједно морале да устану против ове. Међутим, такви покушаји ће бити успешни само ако не постоји стабилан политички циљ, ако нема чврсто зацртане и усмерене политичке активности, и, пре свега, ако нема истрајности у припремама мера које служе остварењу сопственог политичког циља. Немачки народ, који не поседује ни спољополитичку традицију нити спољнополитички циљ, пре ће бити склон томе да поштује идеале и утопије, и да, на тај начин, занемари сопствене виталне интересе. На крају крајева, шта све наш народ није ватрено заступао у последњих сто година? Час су у питању били Грци које смо желели да спасемо од Турака, потом смо стали на страну Турака против Руса и Италијана, да би након тога наш народ поново био очаран Пољацима који су се борили за своју слободу, а потом повлађивао својим осећањима за Буре, и тако даље. Али колико је сва та глупа душебрижност, пођеднако неспособних колико и брбљивих политичара, коштала наш народ? Тако исто однос према Аустрији, који је толико поносно истицан, није у себи садржао толико практичног разумевања, колико дубоког осећаја савезништва у срцу. Да је тада само проговорио глас разума уместо срца, и да је одлучило разумевање, Немачка би данас била спашена. Али, управо из тог разлога што припадамо таквом типу народа који премало допушта да његове политичке одлуке буду одредене на основу онога што је заиста разумно, односно, на темељу рационалног сазнања из којег разлога не можемо да се осврнемо на неку велику политичку традицију ми морамо, барем у име будућности, дати нашем народу чврсто утемељен спољнополитички циљ, који изгледа погодан да политичке мере државног вођства учини разумљивим широким масама и до најситнијег детаља. Једино на тај начин ће бити могуће да милиони са дубоком вером стану иза државног руководства које доноси одлуке што у својим појединостима могу имати нешто болно по њих. То је предуслов за успостављање 89
узајамног разумевања измеду народа и државног водства и, као што је свима познато, такоде предуслов за то да сама влада пронаде своје место у одреденој традицији. Не ради се о томе да свака немачка влада има сопствени спољнополитички циљ. Једна може да се свађа само око средстава, друга може да расправља о њима, али сам циљ мора бити установљен као непроменљив, зацртан једном и заувек. Тада политика може постати велика уметност сагледавања могућности, односно, то је повлашћени положај појединих државних лидера бриљантних способности да, сагледавајући могућности, из часа у час, народ и Рајх приближавају остварењу спољнополитичког циља. У данашњој Немачкој уопште нема никаквог зацртавања спољнополитичког циља. Зато постаје разумљиво то што нико не надзире, или, пак, на један несигуран и нестабилан начин води рачуна о интересима нашег народа, што такоде ствара конфлизију нашег јавног мњења. Отуда све те невероватне лудости наше спољне политике никада, нажалост, не остављају ни најмању могућност да народ барем просуди о томе које су особе одговорне за то и да их по зове на одговорност. Не, човек поводом тога стварно не зна шта да уради. Свакако није мали број људи који данас дубоко верују у то да не би требало ништа предузети. Они су своје мишљење свели на утисак да Немачка данас мора бити паметна и уздржана, да се ни у шта не упушта, да морамо пажљиво мотрити развој догађаја, али да не узимамо учешћа како бисмо, једног дана, преузели улогу треће стране која ликује и убире плод, док се друге две свађају. Да, да, наши данашњи буржоаски државници су тако паметни и мудри, а њихово политичко расуђивање је помућено непознавањем историје. Није мали број изрека које су постале права клетва за наш народ. На пример, паметнији попушта, или одело не чини човека, или човек мозе да охиђе целу земљу са шеширом у руци^ или док се двоје свађају, трећи се користи. У животу нација се барем последња изрека може применити искључиво у условном значењу (и то из следећег разлога): наиме, ако се две стране унутар нације упорно свадају, онда трећа, која је изван нације, може из тога да изаде као победник. У суживоту нација, медутим, врхунски успех ће бити на страни држава које се намерно упуштају у сваду због могућности да јачање њених снага лежи само у томе. Не постоји ниједан историјски догадај на свету који се не може посматрати са два становишта. Неутрални се на једној страни увек супротстављају интервенционистима на другој. И, уопштено гледајући, неутрални ће по правилу у свему томе извући дебљи крај, док интервенционисти пре могу из свега тога да извуку личну корист, уколико, у ствари, страна на којој се налазе не изгуби.
90
У животу нација то значи следеће: ако се две моћне силе сукобљавају, мање или више мале или велике околне државе или могу да узму учешћа у овој борби, или могу да се дистанцирају. У извесном случају могућност успеха није искључена уколико учествује на страни која односи победу. Без обзира на то ко победи, медутим, неутралне не чека ниједна друга судбина осим мржње са преосталом победничком државом. Све до данас, ниједна од великих светских држава није се уздигла нити развила на основу неутралности као принципа политичке активности, већ само кроз борбу. Ако се снажне државе већ на такав начин уздижу, све што преостаје малим државама састоји се или у томе да се потпуно одрекну своје будућности, или да се боре за већу наклоност коалиције и буду под њеном заштитом, и тако ојачају сопствене снаге. Јер уло га треће стране која ликује увек претпоставља да она већ има моћ, с тим да она која је увек неутрална никада неће постати моћна. Јер колико моћ народа лежи у његовој унутрашњој вредности, утолико више долази до изражаја у организационом облику народних борбених снага на бојном пољу, створеним вољом те унтурашње вредности. Тај облик, медутим, никада неће успети да се развије ако се с времена на време не стави на пробу. Само каљењем кроз светску историју вечне вредности народа постају челик и гвожђе, од којих се њихова историја и ствара. Али, онај који избегава битке неће никада постати довољно снажан да се бори. А тај који никада не бије битке, неће никада бити наследник оних који се боре једни против других у рату. Јер претходни наследници светске историје нису били, на пример, народи са кукавичком концепцијом неутралности, већ млади народи са бољим мачевима. Ни Антици, ни Средњем веку, нити данашњем добу није познат ни један једини пример моћне државе која није настала у сталној борби. До данас, међутим, наследници историје су увек биле моћне државе. У животу нација, опште је позната ствар да чак и трећа може да буде наследница када се две свадају. Али је у том случају та трећа већ на самом почетку отелотворње моћи, која намерно допушта да се две државе свађају како би их касније поразила једном и заувек, а да при томе не начини велике жртве. На тај начин, неутралност у потпуности губи пасиван карактер неучествовања у догадајима, и уместо тога подразумева свесну политичку операцију. Очевидно, ниједно разборито двржавно водство неће почети борбу а да притом не одмери свој могући удео у односу на противнички. Али, ако процени ситуацију тако да неће бити у стању да се бори против извесних моћних држава, утолико ће бити присиљеније да покуша да се бори заједно са њима. Јер онда снага до сада слабије силе може на крају да нарасте из те заједничке борбе, како би се касније, ако је то потребно, исто тако борила за сопствене виталне интересе. Нека нико не каже да ниједна сила не би ушла у савез са државом која би једног дана могла постати опасна. Савезништво не представља политичке циљеве, већ само средство до њиховог остварења. Ми данас морамо да их користимо чак и ако одлично знамо да каснији развој може довести до супротног исхода. Нема савеза који је вечан. И заиста су срећне оне нације које, услед потпуно различитих интереса, могу да уду савез на одређено време, а да не буду присиљене да 91
једне са другима уду у конфликт након разилажења. Али посебно слаба држава, која жели да постане моћна и велика, мора увек покушавати да узме активно учешће у општим политичким догадајима светске историје. Када је Прусија ушла у шлески рат, то је такоде био феномен од другоразредног значаја у односу на буран спор измеду Енглеске и Француске, који је тада већ узео маха. Можда се Фридриху Великом и може пребацити то што је испровоцирао паљбу енглеских пушчаних зрна. Али да ли би Прусија икада успела да се уздигне до таквог нивоа од којег је Бизмарк успео да створи нови Рајх да је у то време принц Хоенцлорен, ступивши на престо, с обзиром на будуће велике догадаје светске историје, одржао његову Прусију у држави бојажљиве неутралности? Три шлеска рата донела су Прусији више него Шлезији. На тим бојним пољима поникла је Регимента, која ће у будућности пронети немачку заставу из Вајзенбурга и Ворта до Седана, да би на крају у Стакленој дворани Версајске палате поздравила новог цара новог Рајха. Прусија је у то време сасвим извесно била мала држава, безначајна у погледу броја становника и површине територије. Али ускочивши на сцену великих збивања светске историје, та мала држава је успела себи да обезбеди легитимно право да оснује каснији немачки Рајх. Једном су чак и присталице неутралне политике тријумфовале у пруској држави. То се десило за време Наполеона И. У то време, у почетку се веровало да Прусија може да остане неутрална, због чега је касније била кажњена најстрашнијим поразом. Обе концепције су се оштро супроставиле једна другој још 1812. године. Она концепција која је заступала неутралност, и друга, вођена од стране Барона фон Стајна, која је заговарала интервенцију. Чињеница је да је то што су присталице неутралног става однеле победу 1812. године, Прусију и Немачку коштало несагледивог крвопролића и донело им бескрајне патње. А исто тако је чињеница и то да је најзад 1813. године продор интервенциониста спасао Прусију. Светски рат је дао најјаснији одговор на схватање да политички успех може да се постигне опрезним заузимањем неутралног става као треће силе. Шта је то што су неутралне стране у светском рату практично оствариле и постигле? Да ли су оне, на пример, биле она трећа страна која ликује? Или, да ли неко можда сматра да би, у сличним збивањима, Немачка играла другу улогу? И нека нико не мисли да разлог за то лежи само у размерама светског рата. Не, у будућности, сви ратови, уколико у њих буду укључене велике нације, биће народни ратови огромних размера. Као неутрална држава у било којем другорн европском конфликту, Немачка, медуУм, не би била значајнија од Холандије или Швајцарске или Данске и других, у светском рату. Да ли стварно неко можда мисли да бисмо ми након таквог исхода успели да прикупимо снаге да одиграмо улогу оног ко се супроставља победнику са којим се нисмо усудили да ступимо у савез као једна од зараћених страна? 92
У сваком случају, Светски рат је посебно доказао једну ствар: ко год се понаша неутрално у великим светским историјским контликтима, можда у почетку може у томе донекле и постићи некакав успех, али, на плану политике силе, он ће, на тај начин, на крају исто тако бити искључен из тога да заједно са другима одлучује о судбини света. Према томе, да је Америчка Унија задржала своју неутралност у Светском рату, она би се данас као сила сматрала другоразредном, без обзира на то да ли су Енглеска или Немачка из њега изашле као победнице. Уласком у рат, она се уздигла на ниво снаге Енглеске морнарице, али се на нивоу медународне политике декларисала као сила од пресудног значаја. Од самог њеног уласка у светски рат, Америчка Унија је оквалификована на потпуно другачији начин. У природи човечанства је да након веома кратког периода почне да заборавља која је генерална процена ситуације постојала пре само неколико година. Управо тако као што данас наилазимо на потпуно занемаривање раније величине Немачке у говорима многих страних говорника, исто тако слабо умемо да проценимо у коликој је мери вредност Америчке Уније у нашим очима порасла откако је ушла у светски рат. Ово је такоде најубедљивије државно оправдање Италије за улазак у рат против њених бивших савезника. Да Италија није начинила тај корак, она не би делила улогу Шпаније, без обзира на крајњи исход тог ризика. Чињеница је да јој је то што је предузела тако често критикован корак да узме активно учешће у Светском рату, донело виши положај и јачање истог, што је на крају пронашло свој врхунски израз у фашизму. Без њеног уласка у рат, све што се потом десило био би потпуно незамислив и немогућ феномен. Немачка о томе може да размишља са или без огорченостЛ yажно је учити из историје, посебно ако нам њена учења говоре на тако убедљив начин. Према томе, уверење да заузимањем разборитог, резервисаног неутралног става према развоју конфликата у Европи и у другим деловима света, може да се стекне добит и да услед тога она трећа страна ликује, погрешно је и малоумно. Гледајући уопштено, слобода се не чува ни просјачењем нити варањем. Али исти тако ни радом и производњом, већ искључиво борбом, у ствари, сопственом борбом. Зато је врло вероватно да је важнија воља него дело. Неретко су, у оквиру мудре савезничке политике, нације оствариле успех независно од успеха њиховог оружја. Али судбина не оцењује увек нацију, која храбро ризикује свој живот, према величини њених дела, већ пре, врло често, према снази њене воље. Историја уједињења Италије у деветнаестом веку је вредна пажње у том погледу. Али светски рат такоде показује да огроман број држава може да оствари изванредне политичке успехе не толико војним успесима, колико лудом одважношћу са којом ступају у савез и упорношћу са којом пружају отпор. 93
Ако Немачка жели да приведе крају период у којем робује свима, мора да, без обзира на околности, активно покушава да ступи у везу са силама како би учествовала у будућем изградивању живота Европе на плану политике силе. Приговор да такво учешће у себи садржи велики ризик је на месту. Али, на крају крајева, да ли неко заиста верује да ћемо се ослободити без предузимања ризичних корака? Или, да ли можда неко мисли да је икада на свету током светске истоиије постојао подвиг који у себи није имао ризика? Зар одлука Фридриха Великог, на пример, да учествује у Првом шлеском рату, није била повезана са ризиком? Зар уједињење Немачке од стране Бизмарка није имало опасности? Не, хиљаду пута не! Почевши од човековог родења па до смрти, све је неизвесно. Једино је смрт извесна. Али, управо из тог разлога, максимална спремност није оно најгоре зато што ће једног дана, на овај или онај начин, она бити захтевана. Наравно, ствар је политичке мудрости одабрати ризик на такав начин да доноси највећи могући добитак. Али не ризиковати ништа из страха, можда, да ће се направити погрешан избор значи порицање будућности народа. Примедба да једна таква активност може имати карактер коцкања може изузетно лако да се оповргне једноставним скретањем пажње на претходно историјско искуство. Под ивоцкањем ми подразумевамо игру у којој су шансе за победу подредене судбини. То никада неће бити случај у политици. Јер што коначна одлука више лежи у магловитој будућности, тим се више уверење о могућности или немогућности успеха гради на човеку лако сагледивим факторима. Задатак националног политичког водства састоји се у томе да одмери ове факторе. Резултат овог истраживања, онда, мора такоде довести до одлуке. Тако је ова одлука у складу са човековим увидом, а одржана вером у могућност успеха на основу тог сазнања. Зато, тешко да бих пресудан политички чин могао да назовем коцкањем, управо из тог разлога што његов исход није сто посто известан, као што подухват предузет од стране хирурга исто тако није сто посто успешан. Од памтивека, увек је било природно да велики људи уз крајње напоре чине дела чији је успех био крајње сумњив и неизвестан ако се за то указала потреба, и ако је након зрелог испитивања свих околности сама та акција могла да се узме у обзир. Задовољство које доноси одговорност у планирању великих одлука у борби нација ће, свакако, бити утолико веће што актери, на основу посматрања њиховог народа, буду више могли да закључе да чак и то ако погреше неће моћи да уништи виталну снагу нације. Јер, на дуге стазе, народ, који је изнутра здрав, никада не може да буде збрисан кроз поразе на бојном пољу. Тако у мери у којој народ поседује унутрашње здравље, уз предуслове да је довољно значајан као раса, храброст да предузме опасне подухвате може да буде утолико већа будући да чак ни пораз не може више да наговести пад таквог народа. И овде је Клаузевиц у праву, када у оквиру његових принципа тврди да са здравим народом, неколико таквих узастопних пораза може 94
често довести до каснијег препорода, и да, обрнуфо, само кукавичка потчињеност, то јест, млитаво препуштање судбини, може водити ка коначном уништењу. Неутралност, медутим, коју данас препоручују нашем народу као једини могући поступак, није заиста ништа друго до безвољно препуштање судбини одређено од стране спољних сила. И само у томе лежи симптом и могућност нашег пада. Ако је, с друге стране, наш народ покушавао да се ослободи и у томе није успео, фактор који би био благотворан по његову снагу лежао би у самоин испољавању овог става. Јер нека се не тврди да је политичка мудрост та која нам говори да се уздржимо од таквих корака. Не, то је бедни кукавичлук и недостатак принципа који у овом случају, као што је то често случај у историји, покушавају да се помешају са интелигенцијом. Очевидно, народ под притиском страних сила може бити присиљен околностима да издржи године страног угњетавања. Али, што мање народ може озбиљно нешто да предузме против надмоћних сила, то ће га више, медутим, његов унутрашњи живот наводити да тежи ка слободи и покушаће све могуће што би могло да буде подесно да једног дана промени тренутно стање тако што ће уложити целокупну своју снагу. Тако ће он издржати поругу страног освајача, али стегнутих песница и уз шкргут зуба, чекаће час који ће му пружити прву прилику да се отресе тиранина. Тако нешто је могуће под притиском околности. Међутим, онако како се политичка мудрост данас представља, јесте, у ствари, дух својевољног потчињавања, непринципијелног одрицања од било каквог пружања отпора, односно бестидно прогањање оних који се усуде да размишљају о таквом отпору и чије дело очевидно може да послужи препороду њиховог народа. То је дух унутрашњег разоружавања сопственог националног бића, уништења свих моралних фактора, који би једног дана могли да послуже ускрнућу нашег народа и државе. Тај дух заиста не може да буде израз политичке мудрости, јер је он, у ствари, бешчасно уништење државе. И, наравно, овај дух мора да мрзи сваки покушај активног учешћа нашег народа у будућности европског развоја због чега неминовност борбе против таквог духа, у ствари, лежи у самом покушају таквог учешћа. Ако је, медутим, државно водство захваћено овим поквареним духом, задатак опозиције постаје да запажа, презентује и тако подржава праве виталне снаге народа да се посвете борби за национални препород, и, кроз то, за националну част, под својим слоганом. И не сме себи да дозволи да буде заплашена тврдњама како је спољна политика задатак одговорног државног вођства, јер овде дуго није било таквог једног руководства. Напротив, она се мора држати концепције да, поред формалних закона тренутне власти, постоје такозвани неписани, универзални закони који присиљавају сваког припадника нације да учини оно што се сматра неопходним за опстанак народне заједнице. Чак и ако је то апсо лутно супротно намерама лоше и неспособне владе. 95
Зато би управо у Немачкој данас највиша обавеза требало да се преда такозваној Националној опозицији, у погледу безвредности заједничког вођства нашег народа да установи јасан спољнополитички циљ, и да припреми и едукује наш народ да те идеје спроведе у дело. Пре свега, она мора да поведе најоштрији рат против наде, данас тако распрострањене, да наша судбина донекле може да се промени активном сарадњом са Лигом Народа. Уопштено гледајући, она мора радити на томе да наш народ постепено схвати како не смемо да очекјемо побољшање ситуације у Немачкој од институција сачињених од представника који припадају страни којој је у интересу наша данашња несрећа. Даље, она мора да продуби уверење како су све наше друштвене аспирације лажна обећања лишена било какве праве вредности без повратка слободе Немачкој. Она даље мора да освести наш народ да, за ту слободу, на један или други начин, мора да се избори само сопственим снагама. И да, зато, наша целокупна унутрашња и спољна политика мора бити таква да се захваљујући њеном високом моралу и унутрашња снага нашег народа развија и расте. Коначно, она мора да просветли народ у том смислу да он мора да прикупи снагу у име заиста вредног циља, и да у ту сврху не можемо сами кренути у сусрет судбини, већ да ће нам бити потребни савезници.
96
Немачка и Русија
Размера могућег војног ангажовања, као и однос ових средстава силе према онима земаља у окружењу је, осим унутрашње моћи нашег народа, његове снаге и процене карактера, од одлучујућег значаја за питање будућег формирања немачке спољне политике. Не би требало даље да говорим о унутрашњој моралној слабости нашег народа данас, у овом погледу. Ове слабости, које се делимично заснивају на крви, а делимично леже у самој природи наше данашње организације власти, или,пак, морају да се припишу последицама лошег водства, можда су мање познате немачкој јавности него, нажалост, преосталом делу света, који их добро познаје. Познавање ових слабости дало је повода нашим угњетачима за већину мера. Али уз уважавање комплетног чињеничног стања ипак не би требало заборавити да исти ти данашњи људи тешко да би пре десет година остварили дела без премца у историји. Немачки народ, који тренутно делује тако обесхрабрујуће, ипак је више него једном доказао своје велике заслуге у светској историји. Сам Светски рат је најсјајнији доказ херојства и пожртвованости нашег народа, неустрашиве дисциплине и бриљантне способности у безбројним подручјима организације живота. Његово целокупно војно руководство такоде је остварило бесмртне успехе. Само је политичко руководство било неуспешно. Оно је претеча овог данашњег, само много горег. Ма колико унутрашњи квалитети нашег народа данас могу бити лоши, они ће попримити потпуно другачију слику у једном једином маху, чим друга рука узме догадаје под своју контролу и избави народ од пропадања. Гледајући у историјским оквирима, колико је само дивна та способност нашег народа да се трансформише. Прусија из 1806. године и Прусија из 1813. године. Какве ли разлике! Године 1806., државу је обележила најбеднија капитулација, нечувени положај грађанства, а у 1813. години, државу су окарактерисали најдубља мржња против стране доминације и патриотско жртвовање за сопствени народ, као и најодважнија спремност да се бори за домовину! Шта се, у ствари, изменило од тада? Народ? Не, дубоко у души, он је остао исти као пре, само је његово водство прешло у друге руке. Нови дух схватио је слабости пруске државне администрације и окоштало и застарело вођство постфридриховског периода. Барон фон Штајн и Гнисенау, Шарнхорст, Клаузевиц и Блухер били су представници нове Прусије. И свет је након неколико месеци поново заборавио да је седам година пре тога Прусија прошла кроз исто искуство као Јена, А да ли је, на пример, било другачије пре оснивања Рајха? Била је потребна једва деценија за нови Рајх, који се у очима многих чинио као најмоћније отелотворење немачке моћи и власти, ускрснуо из пада разједињене Немачке и опште 97
атмосфере политичког бешчашћа. Један једини човек, који се уздигао изнад свих, поново је успоставио слободан развој немачком генију у борби против медиокритета већине. Оставимо ли по страни Бизмарка и најславнији период у историји нашег народа био би препун бедних медиокритета. Колико год да је немачки народ, због медиокритетства његовог лидерства, за свега неколико година био оборен са трона на којем је уживао статус беспримерне величине, и бачен у садашњи хаос, он исто тако може поново да се подигне уз помоћ гвоздене руке. Његова унутрашња вредност ће онда тако доћи до изражаја пред читавим светом да већ само то што стварно постоји мора да побуди поштовање и процену једне такве чињенице. Ако на самом почетку, медутим, ова вредност буде успавана, онда је више него икада потребно да се освести у погледу праве немачке вредности која тренутно постоји. Већ сам покушао да у главним цртама прикажем тренутно немачко средство војне моћи, Одбрамбене снаге Рајха. Овде желим само да скицирам општу немачку војну ситуацију у односу на свет који је окружује. Немачку данас окружују три моћна фактора или моћне групе. Енглеска, Русија и Француска су данас, у војном смислу, најопаснији немачки суседи. У исто време, Француска је ојачана поретком европске алијансе, која сеже од Париза до Београда, преко Варшаве и Прага. Немачка лежи укљештена измеду тих држава, са потпуно отвореним границама. Оно што је у свему томе посебно претеће јесте да западна граница Рајха пролази кроз највећи немачки индустриј^ки регион. Та западна граница, међутим, због своје дужине и недостатка било какве природне баријере, пружа само неколико могућности за одбрану државе, чија су војна средства изгледа максимално ограничена. Чак ни Рајна не може да се посматра као потпуно ефикасна линија војног отпора. Не само због тога што су могућности да се пронаду неопходне техничке припреме одузете Немачкој мировним уговором, већ зато што сама река пружа још мање препрека за пролазак армија са савременим наоружањем него незнатна средства немачке одбране, која морају да буду расута дуж предугог фронта. Штавише, ова река пролази кроз највећу немачку индустријску зону, и зато би борбе око ње на самом почетку значиле уништење индустријских области и фабрика технички најбитнијих за националну одбрану. Али, када би услед францусконемачког сукоба, требало узети Чехословачку у обзир као следећег противника Немачке, друга велика индустријска област, Саксонија, која би могла да послужи у индустријске сврхе за водење рата, била би изложена највећој опасности од рата. И овде се граница, без природне препреке, спушта кроз Баварску, тако пространо и отворено да се шанса за пружање отпора тешко може узети у обзир. Ако би Пољска такоде узела учешћа у таквом рату, уз то би читава источна
98
граница, осим неколико неподесних утврђења, практично била неодбрањива од напада. И док су, с једне стране, границе Немачке неодбрањиве и окружене тако да се отворено, у дугим линијама, пружају пред непријатељима, наша обала Северног мора је посебно мала и ограничена. Морнарица која би требало да је брани просто је смешна и потпуно безвредна сама по себи. Флота коју данас захтевамо, почевши са нашим такозваним борбеним бродовима, у најбољем случају је изврснаметазанепријатељакојипуцананас. Двановосаграђена стварип брода, модерне крстарице, немају одбрамбену вредност, у ствари, чак ни оне које би то по свом изгледу могле бити. Флота којом располажемо неадекватна је чак и за Балтичко море. Све у свему, једина вредност наше флоте јесте у томе што се у оквиру ње одвија војна обука. Према томе, у случају сукоба са било којом поморском силом, не само да би немачка индустрија била у моменту уништена, већ би ту исто тако постојала опасност од искрцавања непријатеља. Неповољност нашег војног положаја произлази из овог другог разматрања: Берлин, главни град Рајха, једва је 175 километара удаљен од пољске границе. Он лежи свега 190 километара од најближе чешке границе, исто толико колико је растојање измеду Визмара и Штетин Лагуна у правој линији. Према томе, то значи да авион савремене технологије може од тих граница па до Берлина да стигне за мање ју у 1 од једног сата. Ако повучемо линију која се пружа 60 километара со источно од Рајне, у њеном оквиру ће лежати готово читава запа шаонао днонемачка индустријска зона. Од Франкфурта до Дортмунда по напада, с стоји само један главни немачки индустријски предео који не лежи унутар те зоне. Све док Француска заузима део леве обале Рајне, она се налази у положају да се ваздухопловним јединицима пробије у само срце нашег западнонемачког индустријског региона за готово 30 минута. Минхен је од чешке границе удаљен исто толико колико је Берлин удаљен од граница Пољске и Чехословачке. Чешком војном ваздухопловству било би потребно око 60 минута да стигне до Минхена, 40 минута до Нирнберга, 30 минута до Регензбурга; чак и Аугсбург лежи само 200 километара од чешке, као и од француске границе. Од Аугсбурга до Стразбурга линија лета износи 230 километара, али то је свега 210 километара до најближе француске границе. Зато Аугсбург такоде лежи унутар зоне до које непријатељски авицни могу да стигну за један сат. У ствари. посматрајући границу Немачке из овог аспекта, испоставља се да се за један сат лета може доћи до следећих тачака: целокупног индсутријског региона у западној Немачкој, укључујући Оснабрик, Билефелд, Касел, Вирзбург, Штутгарт, Улм, Аугсбург. На истоку: Минхен, Аугсбург, Вирзбург, Магдебург, Берлин, Штетин. Дмгим речима, према томе како данас стоје ствари у погледу немачких граница, постоји само једна 99
веома мала област, која обухвата неколико квадратних километара, која не би могла да се наде на мети непријатељских авиона за сат времена. Зато се Француска може сматрати најопаснијим непријатељем, јер је само она, захваљујући њеним савезницима, у ситуацији да ваздухопловним снагама може да угрози готово целу Немачку, и то чак само један сат након избијања сукоба. У данашње време, војно противдејство Немачке које би могло да се предузме против овог оружја је, све у свему, равно нули. Већ само ово једно запажање указује на безизлазну ситуацију у коју би отпор Немачке против Француске, ослоњен само на сопствене снаге, моментано био доведен. Ко год се често нашао на отвореном, изложен последицама непријатељског ваздушног напада, најбоље зна како да оквалификује моралне последице које произлазе из тога. Медутим, ни Хамбург ни Бремен, такоде, уопште сви наши приобални градови, данас не би успели да избегну ту судбину будући да су велике морнарице у стању да помоћу носача авиона веома близу обали примакну покретне писте. Једном речју, Немачка данас не само да не располаже довољном количином технички напредног наоружања да се супротстави ваздушним нападима, већ је ионако лоша техничка опрема наших малих Одбрамбених снага Рајха ужасно инфериорна у односу на непријатељске. Недостатак тешке артиљерије би још и могао да се назове донекле подношљивим, али не и недостатак било каквих реалних шанси за одбрану против наоружаних тенкова. Ако би Немачка данас била гурнута у рат против Француске и њених савезника, а да притом нема прилике да благовремено обави преко потребне припреме за одбрану, сукоб би био решен за свега неколико дана услед чисто техничке супериорности наших противника. Мере које изискује одбрана против таквог непријатељског напада не би могле да се обављају током саме борбе. Погрешно је и мишљење како ћемо бити у стању да, бар за неко време, пружамо отпор импровизованим средствима, будући да саме те импровизације већ захтевају одредено време, које нам не би стајало на располагању у случају сукоба. Утолико више што би се догадаји одвијали далеко брже и на тај начин произвели више акција него што би нам преостало времена да организујемо мере против њих. Због тога, из којег год аспекта да посматрамо могућности спољне политике, за Немачку један случај у принципу мора бити искључен: никада нећемо моћи да се боримо против сила које су се данас мобилисале у Европи, ослањајући се само на наша војна средства. Зато свако уједињење које Немачку доводи у сукоб са Француском, Енглеском, Пољском и Чехословачком и другима, не долази у обзир.
100
Ово суштинско запажање је важно зато што меду нама у Немачкој још увек има национално опредељених људи, који искрено верују како морамо да удемо у савез са Русијом. Чак и ако се посматра само са чисто војне тачке гледишта, таква идеја је неодржива или чак катастрофална за Немачку. Исто као и пре 1914. године, ми и данас можемо да претпоставимо као безусловну и заувек установљену истину да ће у било којем сукобу у којем би учествовала Немачка, без обзира на којем тлу, ма којим поводом, Француска увек бити наш противник. Без обзира на то какви се данассутра савези појаве у Европи, Француска ће увек у њима учествовати као непријатељ Немачке. То лежи у традиционално установљеној намери француске спољне политике. Погрешно је веровати да је исход рата нешто изменио у том погледу. Напротив, Светски рат Француској није донео потпуно остварење ратног циља који је имала на уму. Јер тај циљ се никако није састојао само у враћању АлзасЛотарингије, већ је, напротив, то представљало само мали корак у правцу остварења циља француске спољне политике. Да поседовање АлзасЛотарингије никако није зауставило тенденције француске спољне политике, агресивно усмерене против Немачке, најупечатљивије доказује чињеница да бд оне у Француској већ постојале управо у то време када је она располагала тим областима. Година 1870. показала је још јасније од 1914. задње намере Француске. У то време није постојала потреба за прикривањем агресивног карактера француске спољне политике. Године 1914., можда мудрија захваљујући искуствима, или, пак, под утицајем Енглеске, Француска је сматрала да је коректније да проповеда опште идеале хуманости, с једне стране, и да ограничи свој циљ на АлзасЛотарингију, с друге. То тактично размишљање, међутим, није означило ни најмање унутрашње одступање од претходних циљева француске политике, већ само прикривање истих. Након тога, као и раније, водећа идеја француске спољне политике била је освајање граница на реци Рајни, а, затим, у распарчавању Немачке на појединачне државе, повезане једне с другима што лабавије, у чему је она видела најбољу одбрану ове границе. То што је заштита Француске у Европи, остварена на тај начин, требало да служи испуњењу далекосежнијег светског политичког циља није променило чињеницу да за Немачку те француске континенталне политичке намере јесу питање живота и смрти. У ствари, Француска исто тако никада није узела учешћа у коалицији у којој су на било који начин промовисани интереси Немачке. У последњих триста година, Немачка је била нападнута од стране Француске, све у свему, двадесет девет пута до 1870. године. Што и јесте чињеница која је учинила да се, уочи битке око Седана, Бизмарк најоштрије супротстави француском генералу Вимпфену када је овај покушао да постигне олакшавајуће услове предаје. Бизмарк је у то време био онај који је, у одговору на декларацију да Француска неће заборавити уступак Немачкој, већ да ће јој 101
то памтити и бити захвална заувек, устао и супротставио се француском преговарачу тешким, голим историјским чињеницама. Бизмарк је, у том смислу, истакао да је Француска, без обзира на општеважећи облик владавине, толико често нападала Немачку у последњих триста година, да је уверен у то како ће Француска и убудуће и за сва времена, без обзира на то како капитулација била формулисана, одмах поново напасти Немачку чим се осети довољно јака за то, било сопственим снагама или преко савезника. На тај начин, Бизмарк је исправније проценио француски менталитет од данашњих политичких лидера Немачке. У томе је успео зато што је он, који је и сам имао у виду политички циљ, такоде могао да проникне у политичке циљеве других. За Бизмарка је намера француске спољне политике била јасно установљена. Медутим, нашим данашњим лидерима је она нејасна зато што им недостаје било каква јасна политичка идеја. Да је, штавише, Француска, приликом њеног уласка у Светски рат, имала само намеру да поврати АлзасЛотарингију као свој једини циљ, енергија француског ратног водства не би ни приближно била онаква каква је била. Политичко водство, посебно, не би дошло до решења које је изгледало вредно највећег дивљења током многих ситуација за време Светског рата. То лежи, медутим, у природи ове највеће ратне коалиције свих времена да је потпуно остварење свих жеља било утолико мање могућно што су унутрашњи интереси нација учесница испољили веће разлике. Француска жеља потпуног брисања Немачке са карте Европе и даље стоји насупрот жеље Енглеске да спречи безусловну превласт Француске, као и Немачке. Према томе, што се тиче ограничења француских ратних циљева, било је важно да се пад Немачке одигра у таквом виду да јавно мњење не буде потпуно свесно размера катастрофе. У Француској су, мора бити, упознали немачке гренадире на такав начин да су с великим оклевањем разматрали могућности да би њихова земља могла бити присиљена да сама иступи напред како би остварила свој крајњи политички циљ. Касније, медутим, под утицајем унутрашњег пропадања Немачке, које сада постаје видљиво, када су могли да се одваже на такву акцију, ратна психоза у другим деловима света се већ тако раширила да унилатерална акција Француске у име остварење крајњег циља таквих размера више не би могла да се оствари без противљења дела њених бивших савезника. На тај начин ми не желимо да кажемо да се Француска одрекла свог циља. Напротив, она ће упомо покушавати, као и раније, да у будућности оствари оно у чему су је тренутне околности спречиле. Француска ће такоде у будућности покушати да, чим буде осетила како је сама способна да помоћу својих или савезничких снага, уништи Немачку и да окупира обалу реке Рајне како би на тај начин могла да усмери своје снаге на неко друго место где не постоји претња њеним јединицама у позадини. Да на 102
тај начин Француска у њеној намери није ни најмање иритирана променом у облицима немачке владавине утолико је јасније што се сам француски народ, у ствари, без обзира на своје тренутно уређење, чврсто држи тих спољнополитичких идеја. Народ који увек тежи одреденом спољнополитичком циљу и не обраћа пажњу на то да ли као државни систем има републику или монархију, буржоаску демократију или јакобински терор, неће схватити да би други народ можда, променом облика власти, такоде могао да спроведе и промену својих спољнополитичких циљева. Зато ништа неће променити став Француске према Немачкој, без обзира на то да ли у Немачкој Рајх или Република представљају нацију, или можда чак државом влада социјалистички терор. Очевидно, Француска није равнодушна према збивањима у Немачкој, али је у исто време њен став одреден само вероватноћом већег успеха, то јест, унапредењем њене спољнополитичке активности одреденим обликом владавине у Немачкој. Француска ће желети да у Немачкој постоји такво уредење које ће јој допустити да очекује најмањи могући отпор у погледу тога да је уништи. Ако, стога, немачка република, као посебан знак своје вредности, покуша да побуди пријатељство Француске, то је онда најужаснија потврда њене неспособности. Јер то је наишло на леп одзив у Паризу само зато што Француска у томе види малу вредност за Немачку. Никако тиме не жели да се каже да ће се Француска сукобити са овом немачком републиком на другачији начин него да има сличне услове у погледу слабости наше владе у прошлим временима. Они на Сени увек се више радују немачким слабостима него предностима, јер то изгледа гарантује лакши успех француској спољној политици. Ову француску тежњу никако неће променити чињеница да француски народ не трпи због недостатка територије. Јер је у француској политици вековима мало тога било одредено чисто економским проблемима и тешкоћама, већ више осећањима. Француска је класичан пример чињенице да се политика која заговара природно задобијање територије врло лако може претворити у своју супротност када се више не руководи принципима народа, већ такозваним државним националним принципима. Француски национални шовинизам се одвојио од народног становишта у толикој мери да је, ради чистог задовољства, сопствену крв помешао са црначком како би задржао обележје многобројне нације. Зато ће Француска увек бити она страна која ремети светски мир све док једног дана овај народ не научи пресудну и суштинску лекцију. Штавише, нико није боље окарактерисао природу француске таштине него Шопенхауер у изреци: Африка има своје мајмуне, а Европа своје Французе. Француска спољна политика је одувек добијала унутрашњи подстицај из те мешавине таштине и мегаломаније. Ко у Немачкој жели да чека и да се нада како ће Француска, упркос томе што се све више удаљава од рационалног, јасног размишљања, услед
103
њене опште негрификације једног дана ипак променити природу својих намера према нама? Не. Без обзира на даљи развој у Европи, Француска ће, користећи тренутне слабости Немачке и све дипломатске и војне могућности које јој стоје на располагању, увек настојати да нам нанесе штету и подели наш народ, да би на крају допринела насем потпуном распаду. Зато је за Немачку недопустива било која коалиција, која наговештава да је повезана са Француском. Увереност у то да постоји узајамно разумевање између Немачке и Русије сама по себи је фантастична све док је владајући иежим у Русији прожет једним јединим циљем: пребацити затроване бољшевике у Немачку. Отуда је сасвим природно то што представници комуниста заговарају русконемачки савез. Они се, с правом, надају да ће бити у стању да тим путем и Немачку поведу у бољшевизам. Потпуно је несхватљиво, медутим, да Немци верују како је могуће успоставити разумевање са државом којој је највише у интересу имиштење саме Немачке. Очевидно, када би се данас коначно и оформио такав савез, последице би се састојале у томе да би Јевреји потпуно завладали у Немачкој на исти начин као што владају у Русији. Пођеднако је несхватљиво и мишљење да би неко са том Русијом могао да поведе рат против капиталистичког западноевропског света. Јер, пре свега, данашња Русија је све само није антикапиталистичка држава. Она је, свакако, земља која је уништила сопствену националну економију, па ипак, само зато да би омогућила апсолутну контролу медународном финансијском капиталу. Да то није тако, како би онда могло да се деси да, надаље, сам тај капиталистички свет у Немачкој заузме став препун наклоности за један такав савез? Нису ли, на крају крајева, јеврејске новинарске организације, које најотвореније показују интересе берзе, те које се залажу за формирање немачкоруског савеза у Немачкој. Да ли неко стварно може да поверује да берлинске новине Дневни лист или Франкфииртско време и све њихове илустроване новине говоре више или мање отворено за бољшевичку Русију зато што она представља антикапиталистичку државу? У политичким стварима, увек представља клетву тренутак када жеља постане творац мисли. Наравно, разумљиво је то да у Русији унутрашња промена у оквиру бољшевичких кругова може уследити у толикој мери да Јевреји, можда, могу бити протерани од стране неких представника руске националности. Онда не би била искључена могућност да би данашња бољшевичка Русија, а у ствари јеврејска капиталистичка, могла да буде привучена националним антикапиталистичким тенденцијама. У том случају, на који указују многе ствари, било би разумљиво да западноевропски капитализам заузме веома непријатељски став према Русији. Али би онда савез Немачке са Русијом такоде био потпуна лудост. Јер идеја да би такав савез могао некако да се држи у тајности исто је тако неоправдана као и нада да бисмо се за 104
рат могли наоружати током војних припрема, спроводених у тајности. Онда би овде преостале само две реалне могућности: или би западноевропски свет, супротстављајући се Русији, у овој алијанси видео опасност, или не. Ако би заиста у томе препознао некакву опасност, онда стварно не знам ко би могао озбиљно да верује у то да ћемо имати времена да се наоружамо барем тако да би смо спречили пад у првих двадесет четири сата. Или, да ли људи заиста озбиљно верују да ће Француска чекати док ми не изградимо ваздухопловну и противтенковску одбрану? Или да можда не верују како то може да се деси тајно у земљи у којој ше издаја не сматра бесрамном, а храбар чин узорним понашањем? Не, ако Немачка заиста жели да уде у савез са Русијом против Западне Европе, онда ће се већ сутра претворити у историјско бојно поље? Поврх свега, потребна је заиста изузетна машта да се замисли како би Русија некако могла да буде од помоћи Немачкој, мада ја заиста не знам на који начин. Једини успех таквог чина било би то што би на тај начин Русија за извесно време успевала да избегне катастрофу, јер би она прво погодила Немачку. Познати повод за такву борбу против Немачке тешко да би могао да постоји, посебно у западним државама. Замислите само Немачку у савезу са правом антикапиталистичком Русијом, а потом замислите како би овај демократски свет јеврејске штампе пробудио све инстинкте других нација против Немачке. Како би се, посебно у Француској, моментано успоставила невероватна хармонија измеду француског националног шовинизма и јеврејске берзанске штампе. И нека нико не меша такав процес са борбом белоруских генерала против бољшевизма ранијег доба. У годинама 1919. и 1920., национална Белорусија се борила против јеврејске берзанске револуције, у стваии, интернационалне капиталистичке црвене револуције, у највишем смислу те речи. Данас би, медутим, антикапиталистички бољшевизам, поставши национални, у борби стао на страну против јеврејског света. Ко год разуме значај новинарске пропаганде и њених бескрајних могућности да подстрекује нације и опседа људе, може да замисли какву би помахниталу мржњу и острашћеност против Немачке западноевропске нације биле у стању да побуде. А тада, Немачка више не би била удружена са Русијом као носиоцем велике, значајне, храбре идеје, већ са пљачкашима културе човечанства. Пре свега, француској влади не би могла да се укаже боља прилика да успостави контролу над сопственим тешкоћама него да у таквом случају поведе потпуно безопасну борбу против Немачке. Француски национални шовинизам био би утолико задовољенији будући да би онда, под окриљем нове светске коалиције, могао много више да се приближи остварењу крајњег ратног циља. Јер без обзира на природу савезништва измеду Немачке и Русије, у војном смислу, сама Немачка не би могла да издржи најстрашније ударце. Без обзира на чињеницу што се Русија не граничи директно са Немачком и што би, услед тога, морала прво да заузме Пољску чак и у случају потчињавања Пољске од стране Русије, што је само по себи невероватно у најбољем случају таква помоћ Русије би могла да стигне на немачку територију само онда када Немачке више не би било. 105
Али идеја о искрцавању руских дивизија било где у Немачкој потпуно је искључена све дотле док Енглеска и Француска потпуно контролишу Балтичко море. Штавише, искрцавање руских трупа у Немачку не би успело због безбројних техничких недостатака. Према томе, када би немачкоруска алијанса једног дана морала да се подвргне провери у стварности, а не постоји таква ствар као алијанса без идеје рата, Немачка би била изложена концентрисаним нападима целе Западне Европе тако да не би била у стању да се припреми за одбрану на темељит начин. Али, сада преостаје питање о томе које би значење немачкоруска алијанса требало да има. Само оно које се тиче заштите Русије од уништења и жртвовања Немачке? Без обзира на то каквим би се овај савез на крају испоставио, Немачка не би успела да зацрта одлучан спољнополитички циљ, јер се на тај начин не би ништа променило у погледу суштински значајних питања, у ствари виталних потреба нашег народа. Напротив, Немачка би, на тај начин, морала више него икада да раскине са искључиво рационалном територијалном политиком како би превазишла будуће сваде и расправе око неважних кориговања граница. Јер питање простора за наш народ не може бити решено нити на западу нити на југу Европе. Уздање у немачкоруску алијансу, присутно чак код великог броја немачких националних политичара, медутим, више је него сумњиво из још једног разлога. Уопште, у националним круговима изгледа очигледно да не можемо баш најбоље да се удружимо са јеврејском бољшевичком Русијом, будући да би резултат, према свему судећи, био бољшевизација Немачке. А оно што је још очевидније јесте да ми то не желимо. Али проналазимо ослонац у нади да би једног дана јеврејски карактер и на тај начин суштински међународни капиталистички карактер бољшевизма у Русији могао ишчезнути како би направио место националном комунизму, антикапиталистичком у светским размерама. Онда би ова Русија, поново прожета националним стремљењима, могла врло лако бити узета у обзир у погледу савезништва са Немачком. Ово је изузетно велика грешка. Она почива на дубоком непознавању душе словенског народа. Размислимо ли мало боље, никога не би требало да чуди то што чак и политички настројена Немачка толико мало зна о духовној пририоди њених савезника. У противном ми никада не бисмо пали тако ниско. Ако, стога, данас национални политичари у име пријатељства са Русијом покушавају да мотивишу њихову политику упућивањем на Бизмаркове сличне ставове, пренебрегавајући при томе читаво мноштво значајних фактора који су у то време, али не и данас, говорили у прилог руском пријатељству.
106
Русија какву је Бизмарк познавао није била типична словенска држава, барем што се тиче питања њеног политичког лидерства. Уопштено гледајући, словенском народу недостају државотворне снаге. У Русији посебно, о формирању владе увек су бринули припадници других, страних народа. Од времена Петра Великог постојали су, пре свега, балтички Германи који су формирали структуру и идеју руске државе. Током векова, безброј хиљада тих Германа су били русизовани, али само у смислу у којем би наша буржоазија, наша национална буржоазија, желела да германизује тевтонске Пољаке или Чехе. Као и у овом случају, новонастали Немац је, у ствари, само Немац који говори пољски или чешки, као што су тако лажни Руси остали Немци, или боље, Тевтонци, према њиховој крви, па отуда и способностима. Русија дугује овом тевтонском вишем слоју њену политичку државу, као и све оно што је вредно у њеној култури. Велика Русија се никада не би подигла нити би била способна да се заштити без тог правог немачког, вишег и интелектуалног слоја. Све дотле док је Русија била држава са аутократским обликом владавине, тај виши слој, који уистину није уопште био руски, такоде је пресудно утицао на политички живот огромног царства. Чак и Бизмарк је делимично знао ову Русију. Управо је са том Русијом тај велемајстор немачког политичког државништва успостављао политичке односе. Али, чак су и за време његовог живота, поузданост и стабилност руске политике, и унутрашње и спољне, пролазиле кроз фазе успона и падова и постале делимично непредвидиве. Разлог је лежао у постепеном потискивању немачког вишег слоја. Овај процес трансформације руске интелигенције проузрокован је, једним делом, крварењем руске нације услед многих ратова, који су? као што је мало пре у овој књизи споменуто, пре свега, десетковали снаге које су припадале вишој раси. У ствари, државни корпуси су посебно имали претке несловенског порекла, али у сваком случају нису били руске крви. Поврх свега, долази до благо повећане присутности вишег слоја код интелектуалаца и, коначно, вештачке обуке правог руског народа путем школа. Непридавање вредности очувању државе од стране нове руске интелигенције темељило се на крви и обелоданило, можда, најјасније у нихилизму руских универзитета. У самој суштини, медутим, овај нихилизам није ништа друго до супотстављање, крвљу предодређено, правог руског бића страном вишем слоју. Пансловенска идеја је постављена насупрот руској идеји државе у истој мери као што је руски тевтонски, државотворни виши слој био расно замењен чистом руском буржоаском класом. Од првог сата њеног родења она је била народна, словенска и антинемачка. Антинемачки став новоствореног руског бића, посебно у слоју такозване интелигенције, медутим, није био чисто рефлексиван покрет против бившег аутократског савезника више класе у Русији, на пример, на темељима политичког, либералног начина размишљања. Пре би се могло рећи да је то, у најдубљем смислу те речи, био протест словенске природе против немачке. То су две душе народа, које имају врло мало тога заједничког, на основу чега се, у ствари, мора прво установити да ли то што имају тако мало заједничког у себи има узрок у конфиизно расутим 107
појединачним елементима расе од којих су како руски, тако и немачки народ изгледа састављени. Према томе, то што је нама и Русима заједничко исто тако је мало у складу са немачким колико и са руским карактером да би, уместо тога, требало да се припише само нашој мешавини крви, која је донела исто толико много источнословенских елемената у Немачку, колико нордијсконемачких у Русију. Али, ако бисмо, тестирајући два духовна квалитета, узели чисто нордијсконемачки, рецимо из Вестфалије, и супротставили му чисто словенскоруски, појавио би се бескрајан јаз измеду ових представника два народа. У ствари, словенскоруски народ је то одувек осећао, и због тога гајио готово инстинктивну антипатију према Немцима. Одлучна темељитост, као и хладна логика разборитог размишљања, јесу нешто што прави Рус дубоко у души осећа као несродно, а делимично чак и несхватљиво. Наш осећај за ред и дисциплину не само да неће наићи на разумевање и прихватање, већ ће увек побудивати антипатију. Оно што се код нас сматра очигледним, код Руса се, међутим, прихвата као несрећа, јер то представља ограничавање његовог природног, другачијег склопа духовног и инстинктивног живота. Отуда ће словенска Русија осетити да је све више и више привлачи Француска. Лаган, површан, мањевише разнежен живот у Француској више ће фасцинирати Словене, јер му је духовно сроднији него озбиљност наше немачке борбе за опстанак. Зато није нимало случајно што је пансловенска Русија постала тако политички одушевљена Француском, и што је исто тако руска интелигенција словенске крви у Паризу нашла средиште сопствених потреба за цивилизацијом. Процес успона руске националне буржоазије у исто време је проузроковао унутрашње дистанцирање од овог новог односа Русије према Немачкој, који сада више није могао да се гради на руском вишем слоју. У ствари, на прекретници века, антинемачка оријентација представника народне пансловенске идеје је већ толико ојачала, а њен утицај на руску поиитику се толико повећао да чак ни више него умерен став Немачке према Русији, у вези са руско јапанским ратом, више није могао да контролише даље отудење ове две државе. Потом је дошло до Светског рата, који је, не у малој мери, био такоде подстакнут пансловенским деловањем. Прави носиоци власти у Русији, које је у толикој мери репрезентовао првобитни виши слој, тешко да су више икада могли да посредују у оквиру овог односа. Сам Светски рат је потом донео даље крварење руских нордијсконемачких елемената, и они последњи остаци коначно су били искорењени Револуцијом и бољшевизмом. Није реч о томе да је сам словенски инстинкт намерно повео борбу за искорењивање претходног неруског вишег слоја. Не, то су у међувремену постигли нови лидери међу Јеврејима. Јевреји су, вршећи притисак на виши слој, па према томе и на врховно руководство, искоренили тај бивши виши слој, који је потицао из других држава уз 108
помоћ словенског расног инстинкта. Зато је потпуно разумљив процес који ће се одвијати уколико Јевреји буду преузели вођство у свим подручјима руског живота посредством бољшевичке револуције, јер самом словенском народу потпуно недостаје способност организације, па, на тај начин, и моћ да формира и заштити државу. Одстранимо ли све елементе који нису чисто словенски из словенског народа, одмах ће доћи до одумирања и дезинтеграције државе. Свакако да, у основи, сваки чин формирања државе у почетку има свој најдубљи подстицај у сусрету измеду народа вишег и нижег поретка, помоћу чега вредност племенитије крви у циљу самоодржања развија одређени заједнички дух, који им пре свега омогућава организацију и владавину над инфериорним народима. Само се превазилажењем заједничких задатака могу усвојити облици организације. Али разлика између елемената који формирају државу и који је не формирају лежи управо у чињеници да формирање организације за одржање њихових чланова наспрам других типова постаје могуће за бивше, док елементи који је не формирају нису у стању да пронаду оне адекватне облике који би гарантовали њихову егзистенцију у односу на друге. Тако је данашња Русија или, тачније речено, данашњи припадници руске националности који као словенска група народа живе и раде свуда по свету, добила Јевреје за господаре, који су прво елиминисали бивши виши слој, а сада морају да докажу своју државотворну моћ. У погледу залагања Јевреја, које је, на крају крајева, искључиво деструктивно, оно ће чак и овде деловати само као историјски фермент разградње. Оно је позвано на дух милосрда којег се више не може отарасити, тако да ће се борба унутрашње, антидржавне пансловенске идеје против идеје бољшевичкојеврејске државе завршити уништењем Јевреја. Оно што ће на крају остати биће Русија толико безначајна по својој државној снази колико и дубоко укорењена у антинемачком ставу. Будући да ова држава више неће поседовати виши слој, који је посвуда имао важну улогу у очувању државе, постаће извор сталног немира и вечите несигурности. Џиновска област ће тако бити препуштена ћудима судбине, а уместо стабилизације односа измеду држава на целој земљи, започеће период најбурнијих промена. Тако ће се прва фаза овог развоја састојати у томе што ће најразличитије нације света покушати да уду у однос са овим огромним комплексом држава како би, на тај начин, допринеле јачању сопствене позиције и стремљења. С тим што ће један такав покушај увек бити повезан са њиховим напуром да такође, у исти мах, прошире њихов сопствени интелектуални и организациони утицај на Русију (ово се управо и догодило са распадом Совјетског Савеза, а тај процес још увек није завршен). Немачка можда неће ни на који начин бити узета у обзир током овог развоја. Целокупан менталитет данашње и будуће Русије се противи томе. Отуд, савез Немачке са Русијом нема смисла за Немачку, нити са становишта практичног размишљања, нити 109
са аспекта људске заједнице. Напротив, добро је у погледу будућности то што су се ствари управо тако развијале зато што је, на тај начин, нестала она опчињеност која би нас иначе спречила да потражимо циљ немачке спољне политике тамо где он једино и искључиво може да лежи: у територији на истоку.
110
Немачка спољна политика
У погледу безнадежне немачке војне ситуације, следећа ствар мора да се има у виду приликом формулисања будуће немачке спољне политике. Немачка не може сама да преокрене своју садашњу ситуацију будући да то мора да оствари помоћу војне силе. Немачка не може да се нада да ће се њена ситуација променити кроз мере Лиге Народа, све дотле док су одлучујући представници ове институције у исти мах и чланови партија које раде на уништењу Немачке. Исто тако, Немачка не може да се нада да ће променити своју тренутну ситуацију уједињавањем снага које је доводи у конфликт са француским савезницима који окружују Немачку, а да не стекне прилику да прво елиминише њену потпуну војну немоћ како би, у случају обавезивања, односно уласка у савезништво, била у стању да се моментано појави са великим изгледима за војни успех. Немачка не може да се нада да ће пронаћи такво уједињење снага све дотле док њен крајњи спољнополитички циљ не изгледа јасно установљен, и, у исти мах, не само да не противречи интересима тих држава, које могу бити узете у обзир по питању савезништвом са Немачком — већ, у ствари, чак иду њима у прилог. Немачка се не сме надати да те државе може да наде изван Лиге народа. Напротив, она једино може да се нада томе да ће на крају успети да извуче поједине државе из коалиције победничких држава и формирати нову групу партија, заинтересованих за нове циљеве, који се не могу остварити кроз Лигу народа због саме њене природе. Немачка се може надати само томе да ће остварити успех на тај начин ако коначно одбаци своју претходну колебљиву и нестабилну политику и са великом решеношћу крене у једном правцу, а у исти мах претпоставља и сноси све последице. Немачка никада не би требало да се нада томе да ће створити светску историју кроз савезништво са нацијама чији војни квалитет изгледа у великој мери обележен атмосфером ранијих пораза, или чија је раса генерално ниже вредности. Стога ће борба за то да Немачка поново постане слободна изнова уздићи немачку историју на ниво светске историје. Немачка никада не би требало ни за тренутак да заборави да ће, без обзира на то како, и на које све начине размишљала да промени своју судбину, Француска увек бити њен непријатељ, и да она од самог почетка рачуна на било које уједињење снага које се окреће против Немачке.
111
Немачки циљеви
Не можемо истраживати могућности немачке спољне политике, а да пре тога немамо јасну представу о томе шта желимо у самој Немачкој, то јест, о томе како Немачка мисли да уобличи своју будућност. Даље, морамо потом покушати да јасно одредимо циљеве спољне политике оних сила у Европи које су као чланови победничке коалиције значајне у светским размерама. Ја сам се већ бавио различитим могућностима немачке спољне политике у овој књизи. Па ипак, још једном ћу укратко представити могуће циљеве спољне политике да би на тај начин могли послужити као основа за критичко истраживање односа ових појединачних циљева са циљевима дмгих европских држава. 1) Немачка може у потпуности да одустане од постављања спољнополитичког циља. То значи да, у ствари, она може да одлучује о свему, а да не мора да се обавеже ни на шта. Зато ће у будућности она наставити политику последњих тридесет година, али под другим условима. Када би се данас свет састојао само из држава сличних политичких стремљења, Немачка би то могла вероватно да издржи, мада би тешко могло да доде до тако уједначених услова. Али то никако није случај. Према томе, као што ће човек који у свакодневном животу има зацртан циљ увек бити супериоран у односу на оне који живе бесциљно, исто то важи и у животу нација. Али, пре свега, далеко од тога да на овај начин жели да се каже како се држава без политичког циља налази у ситуацији да избегне опасности које он собом носи. Јер баш као што изгледа ослободена у погледу тога да активно врши фимкцију због сопствене политичке бесциљности, она управо због саме пасивности лако може постати жртва политичких циљева других. Будући да акција државе није одређена само њеном вољом, већ исто тако и воИјом других, уз једину разлику што у једном случају она сама мозе да одреди закон деловања, док у другом бива приморана на то. Чак и ако не жели рат зато што је мирољубива, уопште не значи да се он исто тако може избећи. Ауколико настоји да избегне рат по сваку цену, то свакако не значи да ће спасити животе својих припадника док буду гледали смрти у очи. Положај Немачке у Европи данас је такав да она себи никако не сме дозволити да се нада томе како би могла да пређе у услове контемплативног мира са њеном политичком бесциљношћу. Таква могућност не постоји за нацију смештену у самом срцу Европе.
112
Немачка ће или настојати да сама активно учествује у обликовању живота, или ће бити пасиван објекат активности других нација, које одређују свој начин живота. Сва досадашња мудрост, која наводно може да извуче нације из историјских опасности декларисањем опште незаинтересованости, увек се, до сада, показала као погрешна, при чему је у исти мах колико кукавичка, толико и глупа. Ко год у историји не буде чекић, биће наковањ. У целокупном свом досадашњем развоју, немачки народ је увек био у ситуацији да бира између те две могућности. Када је желео да ствара историју, и при томе радосно и храбро ризиковао све, ипак је био чекић. А када је поверовао да би могао да одбије обавезу да се упусти у борбу за егзистенцију, по правилу би му, као што је то било и до сада, преостајала улога наковња на којем су други војевали своје битке борећи се за опстанак, или би пак послужио страном свету као храна. Зато, ако Немачка жели да живи, мора сама да брани свој живот, при чему и у овом случају најбоље оружје представља вера. У ствари, Немачка не може да се нада како ће и даље моћи нешто да предузме у погледу тога да изгради свој живот ако не начини велики напор у том правцу да постави јасан спољнополитички циљ који ће, по свему судећи, бити тако осмишљен да немачку борбу за егзистенцију на мудар начин доведе у везу са интересима других нација. Медутим, ако то не урадимо, бесциљност ће проузроковати одсуство плана у великом броју подручја. То нас постепено може претворити у другу Пољску у Европи. Сразмерно томе колико будемо допустили да наше снаге слабе, захваљујући нашем општем политичком дефетизму и јединој активности у оквиру унутрашње политике, толико ћемо се и срозати на ниво марионете историјских догадаја чија мотивација произлази из борбе за егзистенцију и интересе других нација. Штавише, нације које нису у стању да донесу јасне одлуке у погледу своје будућности и које би, у складу с тим, највише желеле да не учествују у игри светског развоја, биће сматране од других играча квариоцима расположења и, исто тако, омрзнуте. У ствари, може се чак десити да се, напротив, одсуство плана за појединачну политичку акцију, засновано на општој спољнополитичкој бесциљности, сматра као веома лукава и недокучива игра на коју се може одговорити адекватно. То је било нешто што нас је задесило као несрећа у предратном периоду. Што су недокучивије, услед неразумљивости, биле политичке одлуке немачке владе тог времена, то су сумњивије изгледале. Штавише, управо су оне идеје сматране опаснима за које се сумњало да се крију иза најглупљег корака. Према томе, ако Немачка данас више не буде настојала да до ђе до јасног политичког циља, у стварности ће се лишити и најмање могућности да направи рекапитулацију свог искуства у прошлости и сагледа своју данашњу судбину, због чега ће постати крајње неспособна да избегава будуће опасности. 113
2) Немачка жели да утиче на одржање немачког народа мирољубивим економским средствима, као и до сада. У складу с тим, она ће, и у будућности, одлучно учествовати у светској производњи, извозу и трговини. Поново ће желети велику трговачку флоту, налазишта угља и базе у другим деловима света, и коначно, не само интернационално тржиште, већ исто тако и сопствене изворе сировина, по могућности, у виду колонија. У будућности ће такав развој неопходно морати да штити, посебно снагама морнарице. Целокупни овај политички циљ у погледу будућности представљаце утопију уколико се Енглеска не буде унапред сматрала пораженом. То поново поставља све циљеве који су 1914. године, резултирали светским ратом. Било који покушај Немачке да оживи своју прошлост током овог процеса мора да се заврши вечном мржњом Енглеске, на коју Француска од самог почетка може да рачуна као на свог најпоузданијег партнера. Са становишта како се може одразити на народ, овај спољнополитички циљ је кобан, и представља лудило са аспекта политике силе. 3) Немачка утврђује враћање граница из 1914. године, као свој спољнополитчки циљ. Овај циљ је недовољан са националног становишта, незадовољавајући са војног гледишта, немогућ у поглеђу самог народа и његове будућности и непромишљен са становишта његових последица. На тај начин би, чак и у будућности, Немачка против себе ујединила и окренула целу коалицију бивших победника. Узимајући у обзир данашњи војни положај, који ће се, према томе како ствари тренутно стоје и како се и даље развијају, погоршавати из године у годину, већ само то на који начин намеравамо да вратимо старе границе јесте недокучива тајна наше националне буржоазије и патриотских политичара на власти. 4) Немачка одлучује да преде на јасну, далековиду територијалну политику. Она на тај начин одустаје од свих покушаја у светској индустрији и светској трговини и, уместо тога, усредсређује све своје снаге на то да, доделом довољног животног простора, нашем народу за следећих сто година зацрта животни пут. Будући да та територија може бити само на истоку, обавеза да буде поморска сила исто тако пада у други план. Немачка покушава поново да заштити своје интересе градењем одважне силе на копну. Овај циљ се пођеднако састоји у томе да се подрже највиши национални, као и народни захтеви. То исто тако претпоставља велика војна средства за његово извршавање, али Немачку не дово ди нужно у сукоб са свим великим европским силама. Исто толико колико је сигурно да ће Француска овде остати заклети непријатељ Немачке, тако и у природи овог политичког циља има мало разлога због којег би Енглеска, а посебно Италија, задржавала непријатељство из Светског рата.
114
Енглеска као савезник
Прикладно је извршити преглед великих спољних циљева других европских сила ради бољег разумевања мало пре споменутих могућности. Ови циљеви су делимично препознатљиви у претходним активностима и деловању тих држава, а делимично су практично програмски зацртани, или пак леже у виталним потребама које су тако лако уочљиве да би их, чак и случају да државе моментано крену другим путевима, неодољива чињеница сурове реалности нужно водила назад ка тим циљевима. Да Енглеска има јасан спољнополитички циљ доказује чињеница самог постојања и, уз то, успона овог огромног царства. Нека се нико не заноси, на крају крајева, да се икада иједно светско царство створило, а да за то није постојала чврста воља. Очевидно, није сваки припадник такве нације свакодневно радио на идеји постављања великог спољнополитичког циља, већ је потпуно спонтано целокупан народ био обузет њиме, тако да се чак и несвесним појединачним поступцима ипак кретао у правцу тог зацртаног циља и доприносио његовом остварењу. Главни политички циљ се, у ствари, постепено утискивао у сам карактер таквог народа, тако да се понос данашњих Енглеза не разликује од поноса давнашњих Римљана. Мишљење да светско царство свој успон дугује случају, или да су, барем, догађаји који су довели до његовог оснивања били случајни историјски процеси који су се увек некако на крају испостављали као срећни по нацију, потпуно је погрешно. Древни Рим је своју величину дуговао, управо на исти начин као данашња Енглеска, основаној Молткеовој тврдњи да је, на крају крајева, срећа увек на страни јачега. Снага народа никако не лежи само у расној вредности, већ и у способности и вештини са којима се те вредности примењују. Светска империја величине древног Римског царства, или данашње Велике Британије, увек је резултат чврстог савеза измеду врхунске вредности расе и најјаснијег политичког циља. Чим доде до тога да један од ова два фактора почне да ишчезава, прво долази до слабљења, а на крају можда чак и до пада. Данашњи циљ Енглеске условљен је расном вредношћу англосаксонства као таквог, као и њеним острвским положајем. Та борба за територију једноставно лежи у самом расном квалитету англосаксонства. И као тежња нужно је могла да се оствари само изван данашње Европе. Не ради се о томе да Енглези, с времена на време, нису исто тако покушавали да заузму земљу у Европи \Л своје жеље за експанзијом, већ о томе да сви ти подухвати нису уродили плодом због чињенице што су им се супротстављале државе које су у то време биле пођеднако јаке. Каснија експанзија Енглеза у такозване колоније водила је од самог почетка невероватном јачању енглеске морнарице. Занимљиво је видети како Енглеска, која је у почетку слала људе изван својих граница, на крају прешла на то да извози производе, и, на тај начин, слабила сопствену 115
пољопривреду. Мада је данас велики део енглеског народа, додуше онај просечан, ифериоран у односу на врхунски квалитет немачког, ипак је вековна традиција овог народа постала у тако великој мери део њиховог сопственог меса и крви да наспрам нашег народа поседује значајне политичке предности. Ако на земаљској кугли данас постоји енглеско светско царство, онда, на једнак начин речено, не постоји народ који би се, на основу његових општих граданскополитичких обележја, као и његове просечне политичке мудрости, боље уклопио у то. Основна идеја која је доминирала енглеском колонијалном политиком, с једне стране, састојала се у томе да се пронаде подручје тржишта за Енглезе, као и да се одржавају њихове државне везе са домовином и, с друге стране, да се обезбеди енглеско економско тржиште и извори сировина. Разумљиво је то што су Енглези уверени у то да Немци нису у стању да изврше колонизацију, као што је, у обрнутом случају, потпуно разумљиво што то исто Немци мисле за Енглезе. Оба народа заузимају различита становишта у погледу тога како размишљају о способности неопходној за колонизацију, па је тако енглеско становиште било далеко, далеко практичније и умереније, док је немачко обележено више некаквим заносом. Када се Немачка борила за прве колоније, она је већ била војничка држава у Европи па, према томе, и моћна држава првог ранга. Она се изборила за титулу светске силе бесмртним достигнућима у свим областима људске културе, као и на плану војне вештине. Сада се могло запазити да је, посебно у двадесетом веку, општа тежња ка колонијализму прожела све нације, док је првобитно водећа идеја већ почела да јењава. На пример, Немачка је захтев за колонизацијом мотивисала њеним способностима и жељом да шири немачку културу. То је само по себи представљало бесмислицу. Пре свега зато што култура, која је суштински животни израз одреденог народа, не може бити пренета другом народу који је по својим психичким предиспозицијама потпуно другачији. То може, у најбољем случају, наступити са такозваном интернационалном цивилизацијом која стоји у истом односу са културом као џез музика са Бетовеновом симфонијом. Али, осим тога, никада се није десило да Енглези, у то време, оснивање енглеских колонија мотивишу нечим другим осим крајње реалним и разумним предностима које би им то могло донети. Ако се касније Енглеска и заложила за слободну пловидбу морем или за угњетене нације, то никада није учинила да би оправдала своје колонијалне активности, већ да би уништила опасну конкуренцију. Зато је енглеска колонијална активност морала да буде успешна делимично из најнормалнијих разлога. Јер што су Енглези мање и помишљали на то да уроденицима намећу своју културу или васпитање, то се њима таква влада чинила саосећајнијом, будући да уопште нису ни осећали потребу за културом. Поврх свега, свакако да је овде такође постојала могућност примене силе утолико пре што се на тај начин не би одступило од културне мисије. Енглеској је било потребно тржиште и извори сировина за производе, што је она себи И обезбедила кроз политику силе. То је смисао енглеске колонијалне политике. Ако је касније Енглеска чак и изговорила реч култура, то је било 116
чисто са пропагандног становишта, како би могла морално да улепша своје исувише огољене акције. У стварности су Енглези показивали потпуну равнодушност према животним условима урођеника све дотле док то не би превазишло меру у којој би почело да угрожава њихове сопствене животне услове. То што су касније још неке идеје, које су се тицале политичког престижа, биле повезане са колонијама величине Индије потпуно је разумљиво и схватљиво. Али нико не може да расправља око тога да, на пример, индијски интереси никад нису одређивали животне услове Енглеза, већ да су уместо тога енглески животни услови одређивали индијске. Као што се не може доводити у питање ни то да су Енглези чак и у Индији постављали културне институције било које врсте не како би, на пример, тамошњи становници могли узети учешћа у енглеској култури, већ пре да би могли извући још већу корист из њихових колонија. Да ли можда неко верује да је Енглеска изградила путеве у Индији само зато да би Индијцима пружила могућности европског транспорта, а не зато да би омогућила боље коришћење колоније, као и да би гарантовала лакшу доминацију? Када би данас у Египту Енглеска поново кренула стопама фараона и ускладиштила воду Нила помоћу огромних брана, то сасвим сигурно не би урадила да би олакшала овоземаљски живот сиромашним радницима, већ само зато да би енглески памук ослободила америчког монопола. Али, све су то гледишта о којима се Немачка, у својој колонијалној политици, никада није усудила да размишља јавно. Енглези су били едукатори староседелаца за њихове интересе, а Немци су били наставници. Да су се на крају староседеоци могли осећати боље с нама него под Енглезима, то би за нормалног Енглеза било нешто непојмљиво, нешто о чему не би могло ни да се прича с обзиром на нашу врсту колонијалне политике, већ би сасвим сигурно фаворизовао енглеску варијанту. Ова политика постепеног освајања света, у којем економска моћ и политичка снага увек иду руку под руку, условила је положај Енглеске у односу на друге државе. Што је Енглеска више расла у својој колонијалној политици, то је више захтевала доминацију над морем, а што је више доминирала морем, то је више? као резултат свега тога, поново постајала колонијална сила. Али је онда, исто тако, на крају све завидније пазила на то да нико не доде у ситуацију да уопсте може да се надмеће са њом у доминацији морем или колонијалним поседима. Зато је веома погрешна и распрострањена представа, посебно у Немачкој, према којој би се Енглеска одмах успротивила и почела да се бори против било какве наше превласти у Европи. То, у ствари, није тачно. Енглеску, заправо, уопште веома мало интересују европски услови све дотле док се из њих не издвоји опасан светски конкурент, тако да је она одувек видела да претња лежи у оном развоју који једног дана може надмашити њену доминацију над морем и колонијама.
117
Нема сукоба са Енглеском у Европи све док она не буде морала да штити своју трговину и прекоморске интересе. Борбе против Шпаније, Холандије и касније Француске имају узрок не у претећој војној моћи ових држава, већ само у начину на којемје она заснована, као и у резултатима који из тога проистичу. Да Шпанија није била прекоморска сила и, на тај начин, конкурентна Енглеској, мало пре поменута би вероватно једва обратила пажњу на њу. Исто важи и за Холандију. Па чак и каснија борба великих размера против Француске није никада водена против Наполеонове континенталне Француске, већ пре против наполеонске Француске, која је своју континенталну политику видела само као одскочну даску и полазну тачку за веће, интерконтиненталне циљеве. Уопштено гледајући, Француска ће, с датим географским положајем, бити најопаснија сила и представљаће највећу претњу Енглеској. То је била можда једина држава у којој је чак и ограничени континентални развој могао у себи садржати опасности за будућност Енглеске. Утолико је вредније наше пажње и поучније за нас Немце да је, упркос томе, Енглеска одлучила да уде у светски рат заједно са Француском. Поучно је зато што то доказује да се, упркос привржености великим суштинским идејама енглеске спољне политике, увек узимају у обзир тренутно постојеће могућности и никада се не одбацују само због тога што би се на сличан начин, у ближој или даљој будућности, могла појавити претња за Енглеску од стране једне од њих. Наши немачки Боже казни Енглеску политичари увек заступају мишљење, наиме, да добри односи са Енглеском у будућности морају увек пасти на чињеници да се она никада не би озбиљно позабавила тиме да унапреди немачке интересе уз помоћ алијансе са њом како ову једног дана не би видела као себи супростављену, опасну и претећу силу. Очигледно, Енглеска неће склопити савез да би унапредила Немачке интересе, већ само зато да би подстакла британске. Па ипак, Енглеска је до данас пружила много примера како је врло често успевала да споји њене интересе са интересима других нација и да су, упркос томе, чак и они савези, у којима је прво имала извор помоћи и подршке, према реалним предвиђањима, касније били осудени на то да се промене и претворе у непријатељство. Једноставно раскиди, како се испостави пре или касније, леже у основи политичких бракова, будући да они, у ствари, не служе заступању заједничких интереса, већ уместо тога, теже само томе да заједничким средствима промовишу или бране интересе двеју држава које су, саме по себи, различите, али које у том тренутку нису супростављене. Односи Енглеске према Прусији доказују да она у суштини не пружа отпор великим европским силама супериорног војног значаја све дотле док су спољнополитички циљеви ове силе чисто континенталног карактера. Или ће можда неко да оспори да је под Фридрихом Великим пруска војна моћ до сада била несумњиво најјача у Европи? Нека нико не верује у то да се Енглеска није борила против Прусије тог времена само из разлога што је, упркос њеној војној надмоћи, морала да се уброји у мале државе у погледу величине територије у Европи. Не, то није тачно. Јер када се Енглеска претходно изборила против Холандана, холандска територија у Европи је још увек 118
била прилично мања од Прусије из каснијег фридриховског доба. И ту стварно није могло бити речи о опасној хегемонији или положају доминантне силе у виду Холандије. То што је упркос томе Енглеска деценијама дугом борбом вршила снажан притисак на Холандију, разлог лежи искључиво у осујећењу енглеске доминације на мору и трговини, као и у општим колонијалним активностима Холанђана. Зато нека се нико не заварава: да се пруска држава није тако предано посветила чисто континенталним циљевима, од Енглеске би начинила вечног и најљућег непријатеља без обзира на количину пруских чисто војних средстава у Европи, или опасности хегемонизације Европе од стране Прусије. Када су наши националнопатриотски политичари мало размислили о томе, нису ретко са огорчењем замерали наследницима великог принца то што су занемарили прекоморске поседе које је он стекао, у ствари, на томе што су их препустили и тако више нису имали интереса да даље одржавају и граде Бранденбуршку пруску флоту. Била је то срећа за Прусију, и касније за Немачку, што су се ствари управо тако одиграле. Ништа не говори тако добро у прилог изванредном државништву, посебно Фридриха Виљема И, као чињеница да се? са свим оскудним и бескрајно ограниченим средствима мале пруске државе, усредсредио искључиво на унапредење копнене војске. Не само из разлога што је, на тај начин, ову малу државу успео да одржи у супериорном положају помоћу једног рода војске, већ што је на тај начин исто тако био поштеден мржње Енглеза. Прусија, идући стопама Холанђана, не би била у стању да се бори у три шлеска рата, са Енглеском као додатним непријатељем иза леђа. Осим тога и због чињенице што било какав успех праве ратне морнарице, која би бранила малу пруску државу, на крају крајева, једноставно не би био могућ због територијалне базе отаџбине, која је веома ограничена и неповољно смештена у војном смислу. Чак и у то време за Енглезе би била дечја игра да се отарасе опасног конкурента у Европи кроз заједнички коалициони рат. Уопштено гледајући, чињеница да је мало пре споменута Пмсија успела да се развије из малог Бранденбурга и да се потом нови немачки Рајх развио из исте те државице, може се захвалити само торн дубоком увиду у односе праве моћи, као и у могућности Прусије тог времена, у коме су се Хоенцлорени,све до Бизмарковог доба, ограничили само на јачање копнених снага. То је била једина јасна, доследна политика. Ако су немачка Прусија, и касније Немачка, уопште желеле да крену ка будућности, то је могло да буде једино загарантовано превлашћу на копну, које се уклапало са енглеском превлашћу на мору. Била је несрећа за Немачку то што смо се полако удаљавали од тог увида и недовољно изградивали нашу моћ на копну, а уместо тога прешли на планирање ратне морнарице, чији је коначан исход био ионако незадовољавајући. Чак и Немачка постбизмарковског периода није могла себи да приушти луксуз да изгради и одржи надмоћне оружане снаге и на копну и на мору у исти мах. Био је то један од најважнијих принципа свих времена да нација препозна које јој је оружје најнеопходније и незаменљиво за њено одржање и очување, и да га потом унапредује до крајњих граница улажући сва своја средства. Енглеска је 119
препознала и следила тај принцип. За Енглеску, доминација на мору представљала је саму суштину њене егзистенције. Па чак и најсјајнији периоди ратовања на копну, чувени ратови, ненадмашне војне одлуке, нису могле преокренути став Енглеза да у копненим снагама виде нешто од споредног значаја за Енглеску, и да целокупну снагу нације усредсреде на одржање превласти на мору. У Немачкој, наравно, допуштамо себи да нас понесу велики таласи колонијализма деветнаестог века, и да, ојачани можда романтичним успоменама на стару Ханзу, као и подстакнути мирољубивом економском политиком, ставимо у страну ексклузивно унапредење копнене армије и да се латимо формирања флоте. Та политика пронашла је свој коначан израз у тврдњи, колико бесмисленој толико и злосрећној: Наша будућност лежи на води. Не, управо супротно, она се за нас у Европи простире и лежи на копну, управо тако као што ће узроци нашег пада увек бити чисто континенталног карактера: наш несрећни територијални и ужасни војногеографски положај. Све дотле док је Прусија себе ограничавала само на европске циљеве у спољној политици, није имала разлога да се прибојава Енглеске. Приговор да је упркос томе профранцуско расположење већ преовладало у Енглеској у годинама 1870—71., није релевантан, и у сваком случају ништа не значи. Јер је у то време пронемачки став исто тако преовладао у Енглеској; у ствари, француска акција је била жигосана као светогрде са проповедаоница у енглеским црквама. Штавише, био је то категорички усвојен званичан став. Наиме, потпуно је очевидно да ће Француска заиста наставити да показује наклоност и разумевање за државу која је значајна попут Енглеске, тим више што се утицај њене штампе неретко врши кроз страни капитал. Француска је одувек вешто умела да побуди симпатије и наклоност других. Тако је она увек користила Париз као своје најмоћније помоћно оружје. Али, то се није одиграло само у Енглеској, на пример, већ чак и у Немачкој. Усред рата, током 187071. године, основана је не тако мала клика у берлинском друштву, у ствари на Берлинском двору, која је отворено показивала наклоност према Француској. У сваком случају, они су знали како да дуго одлажу бомбардовање Париза. И потпуно је разумИјиво то што су енглески кругови посматрали немачки војни успех испуњени помешаним осећањима. Али, у сваком случају, нису могли да преокрену званичан став британске владе у правцу интервенције. Чак и мишљење да би то требало да се припише само чињеници да је позадина била покривена од стране Русије, у шта је Бизмарк био уверен, није мењало ништа. Јер се ово покривање позадине намеравало првенствено против Аустрије. Да је, међутим, Енглеска одустала од свог неутралног става у то време, чак ни руско покривање позадине не би било у стању да спречи избијање рата великих размера. Будући да би тада Аустрија логично постала умешана и, на један или на други начин, успех из 1871. године тешко да би могао да се одигра. У ствари, Бизмарк се потајно прибојавао мешања од стране страних држава не само у ратним, већ и у мирнодопским преговорима. Наиме, оно што се догодило не колико година касније против Русије, интервенција других сила, могла је исто тако да инсценира Енглеска 120
против Немачке. Правац антинемачког става Енглеза може тачно да се прати. Он тече упоредо са нашим развојем на мору, прераста у отворену антипатију са нашом колонијалном активношћу, и, коначно се, са војнопоморском политиком завршава неприкривеном мржњом. Човек не сме погрешно да закључи како у Енглеској дубоко забринуто државно вођство није наслутило велику опасност у будутем развоју народа тако ефикасног као што су Немци. Никада не смемо да на основу наших, немачких грешака и пропуста просуђујемо активности других. Фриволност са којом је постбизмарковска Немачка дозволила себи да доспе у такав положај да се у погледу политике силе затекне у опасности од стране Француске И Русије, не предузимајући при томе било какве озбиљне противмере, далеко од тога да нам допушта да припишемо слично занема ривање другим силама, или да их са моралном индигнацијом оптужимо ако заиста боље воде рачуна о виталним потребама њихових народа. Да је предратна Немачка донела одлуку о томе да настави са претходном пруском континенталном политиком, уместо са мирољубивом и економском, која је имала кобне последице, у том случају је, пре свега, могла ојачати копнене снаге до супериор ног нивоа, који је претходно достигла Прусија, и друго, није требало да се прибојава безусловног непријатељства са Енглеском. У било ком случају, једно је сигурно: да је Немачка сва своја огромна средства која је потрошила на флоту употребила за јачање копнене војске, она се за своје интересе могла борити на другачији начин, барем на пресудном, европском бојном пољу. И тако би нација била поштеђена тога да види како копнена војска, наоружана да горе не може бити, полако крвари против надмоћне светске коалиције, док војнопоморске снаге, барем у оним одлучујућим борбеним јединицама, рдају у лукама како би на крају завршиле више него срамном предајом. Нећемо проналазити изговоре за лидере, већ ћемо скупити храброст да признамо како то лежи у самој природи таквог оружја за нас. Јер, у исто време, копнена армија је била повлачена из једне да би потом хрлила у другу битку, без обзира на губитке и друге тешкоће. Копнена војска је била право немачко оружје, израсла из стогодишње традиције, али је на крају наша флота испала само једна романтична играчка, оружје за параду, направљено себе ради и које опет зарад њега самог није могло да се ризикује. Целокупна добит коју нам је то донело је несразмерна ужасном гневу којим нас је то оптеретило. Да Немачка није кренула тим правцем развоја, почетком века ми смо и даље могли да изградимо однос пун разумевања са Енглеском, која је у то време била спремна на тако нешто. Свакако, једно такво разумевање трајало би само уколико би било пропраћено коренитом променом нашег спољнополитичког циља. Чак и на самом прелазу из једног у други век, Немачка је могла одлучити да обнови претходну пруску континенталну политику, и да, заједно са Енглеском, изврши одлучујући утицај на каснији развој светске историје. При свему томе, приговор наших вечитих оклевала и скептика да би то ипак било неизвесно заснован је на личним мишљењима. У сваком случају, досадашња енглеска историја говори супротно томе. Којим правом такви скептици претпостављају да Немачка није 121
могла да игра исту улогу као Јапан? Глупа фраза да би Немачка на тај начин могла зауставити енглеска пушчана зрна исто тако је могла да се примени и на Фридриха Великог који је, на крају, на европским бојним пољима помогао у томе да се олакша енглески конфликт са Француском изван Европе. Просто је бесмислено наводити даље примедбе да би се Енглеска једног дана ипак могла окренути против Немачке. Јер би чак и у том случају положај Немачке, након пораза Русије у Европи, био бољи него што је био почетком Светског рата. Напротив, да се рускојапански рат водио у Европи измеду Немачке и Русије, Немачка би морално толико ојачала да би, у следећих тридесет година, ма која сила у Европи прво пажљиво одвагала да ли да прекине мир и допусти себи да уде у коалицију против Немачке. Али све те замерке увек проистичу из менталитета предратне Немачке, која је и сама, као опозиција, знала све, али није предузимала ништа. Чињеница је да се, у то време, Енглеска приближила Немачкој, као што и даље стоји чињеница да Немачка, што се тиче њеног удела, није могла да се предомисли и напусти менталитет вечитог оклевања и одуговлачења и заузме јасан став. Оно што је Немачка тада одбила било је пажљиво мотрено од стране Јапана и на тај начин је стекла репутацију светске силе на релативно лош начин. Ако нико у Немачкој није желео то да учини, онда је свакако требало да се придружимо другој страни. Потом смо могли да искористимо 1904. или 1905. годину за сукоб са Француском и добијемо Русију у нашој позадини. Али та оклевала и одлагачи то готово уопште нису желели. Из превеликог опреза, чистог оклевања и неодговарајућег знања, ни у једном часу нису били у стању да утврде шта је то што уистину желе. И само у томе лежи супериорност енглеског државништва, јер том земљом не управљају такви паметњаковићи који не могу да се одваже на акцију, већ људи који размишљају у складу са околностима и за које је политика свакако уметност сагледавања могућности, али који исто тако све могућности узимају у обзир и заиста се суочавају са њима. С обзиром на то да је Немачка, медутим, једном избегла такво суштинско разиимевање са Енглеском, које би, као што је већ речено, имало трајан значај само да је у Берлину успео да се постави јасан континентални, територијалнополитички циљ, ова је почела да организује светски отпор против земље која је претила њеним интересима у погледу превласти на мору. Светски рат није текао у складу са почетним очекивањима и проценом војне готовости и ефикасности нашег народа, па чак ни са претпоставкама Енглеза. Свакако, Немачка је била коначно савладана, али тек након што се на ратишту појавила Америчка Унија, а ми изгубили подршку позадине због унутрашњег пропадања домовине. Али на тај начин није постигнут прави енглески ратни циљ. Заиста, немачка претња енглеској превласти на мору била је одстрањена, али се зато појавила претња Америке, и то далеко основанија. Убудуће највећа опасност за Енглеску више неће вребати у Европи, већ у Северној Америци. У Европи, у ово време, Француска је најопаснија по Енглеску. Њена војна превласт има посебно опасан значај за Енглеску због медуодноса географског положаја ове две државе. Не само због тога што велики број енглеских 122
центара од виталног значаја изгледа практично неодбрањив од француских ваздушних напада, већ и због бројних градова у Енглеској које се са обала Француске лако могу наћи на мети артиљерије. У ствари, ако уз помоћ модерне технологије успе да се унапреди и повећа борбена моћ најтеже артиљерије, онда бомбардовање Лондона са француског копна уопште неће бити немогуће. Па ипак, још је важније то што би француски подморнички рат против Енглеске имао сасвим другачију основу од претходног немачког током светског рата будући да би француски широки фронт на два мора отежао да Енглеска предузме одбрамбене мере, које су могле да се покажу као ефикасне с обзиром на ограничени водени појас. Ко год у данашњој Европи покуша да пронаде природне непријатеље Енглеске увек ће моћи да их наде у Француској и Русији: Француској, као сили са континеталним политичким циљевима, који су, међутим, само покриће за веома широко назначене намере општег интернационалног политичког карактера; Русији, као опасном непријатељу Индије и власници свих извора нафте, који данас имају исти значај као рудници угља, за које се некада, током прошлих векова, изборила чекићем и оружјем. Ако Енглеска остане верна својим великим, светским полити чким циљевима, њени потенцијални противници биће Француска и Ру сија у Европи, а у другим деловима света, Америчка Унија. Насупрот томе, не постоји разлог који би у Енглеској побудио вечиту мржњу против Немачке. Иначе би енглеска спољна полити ка била одредена мотивима који далеко превазилазе праву логику, и отуда могла извршити пресудан утицај на карактер политичких од носа измеду нација можда само у глави немачког професора. Не, и убудуће ће ставови Енглеске бити у складу са чисто практи чним гледиштима и исто тако трезвени као и у последњих триста го дина. И управо тако као што су триста година стари савезници могли постати непријатељи Енглеске, а непријатељи поново савезници, исто тако ће се дешавати и убудуће све дотле док за то буде било општих и посебних потреба. Ако, међутим, Немачка заузме потпуно нов политички правац, који се више неће противити енглеској доминацији на ниору и трговачким интересима, већ се посветити континенталним циљевима, онда логичног разлога за енглеско непријатељство, ко је би у том случају било непријатељство ради непријатељства, више не би било, будући да чак и равнотежа европских сила Енглеску интере СУЈ^ само уколико омета развој светске трговине и превласт на мору, па на тај начин угрожава и њу саму. Нема таквог водења спољне политике које се мање руководи доктринама апсолутно неповезаним са животним чињеницама од енглеског. Светска им перија не ствара се средствима сентименталне или чисто теоретске политике. Зато ће разборито запажање британских интереса бити исто тако пресудно за њену спољну политику. Ко год се испречи њеним ин тересима исто тако ће у будућности 123
постати њен непријатељ. Кога год они не интересују, неће ни Еглеска бити заинтересована за ње га. А ко год може да буде користан, с времена на време, биће позван на енглеску страну без обзира на то да ли јој је био непријатељ у прошлости или би то могао поново да постане у будућности. Само политичар који представља буржоазију националне Немачке може себи допустити да одбије користан савез из разлога што он касније може завршити непријатељством. Приписати такву идеју Енглезу представља увреду за политички инстинкт његовог народа. Свакако, ако Немачка себи не постави никакав политички циљ, онда ћемо лутати без плана из дана у дан и бити без икакве мисли водиље; или ако се циљ враћања граница и територијалних услова из 1914. године, на крају окрене политици светске трговине, колонизације и морнарице, будуће непријатељство Енглеске ће заиста бити крајње извесно. Онда ће се Немачка економски гушити под Доусовим наметима, политички пропасти под Локарновим споразумима, и све више и више слабити квалитет своје расе да би на крају окончала живот као Холандија или друга Швајцарска у Европи. До тога свакако могу да доведу наши буржоасконационални и патриотски фотељашки политицари, јер да би се то стварно десило, све што би требало да ураде јесте да истрају на свом садашњем путу фразерства, бучних протеста, ратовања са целом Европом и, потом, кукавичког бега пре било какве акције. То би онда било оно што национална буржоаскопатриотска политика подразумева под немачким препородом. Према томе, као што је наша буржоазија током готово шездесет година знала како да деградира и компромитује националну идеју, исто тако је њеним слабљењем уништила дивну идеју отаџбине сводећи је само на фразу у њеним патриотским удружењима. Свакако, ту се појављује и други важан фактор у погледу става Енглеске према Немачкој: пресудан утицај Јевреја у свету, који такоде постоји и у Енглеској. Као што је сигурно да сам англосаксонизам може да превазиде ратну психозу против Немачке, исто тако Јевреји у свету сигумо неће занемарити ниједан детаљ како би распиривали стара непријатељства и заваде са циљем да спрече завођење мира у Европи, и на тај начин омогуће активирање бољшевистичких деструктивних стремљења усред опште конфузије и немира. Не можемо да расправљамо о светској политици, а да не узмемо у обзир ту најстрашнију силу. Зато ћу се даље у овој књизи посебно бавити тим проблемом.
124
Италија као савезник
Свакако, ако Енглеска без икаквог притиска није заувек задржала дубоко ратно непријатељство према Немачкој, Италија је имала још мање основа за то. Италија је друга држава у Европи која никако не сме да буде суштински непријатељ Немачкој. У ствари, њени спољнополитички циљеви не би уопште требало да противрече немачким. Напротив, ни са једном државом Немачка нема толико заједничких интересакао управо са Италијом, и обрнуто. У време када је Немачка настојала да постигне ново национално уједињење, исти процес се одигравао и у Италији. Наравно, Италији је недостајала централна власт чији би значај постепено растао, и коначно достигао вртоглаве висине, какву је Немачка, у процесу настајања, имала у Прусији. Али док су се немачком уједињењу, пре свега, супротставиле Француска и Аустрија као прави непријатељи, тако је и покрет италијанског уједињења морао да трпи углавном од стране ове две силе. Главни узрок, наравно, лежи у хабзбуршкој држави која је морала да има и заиста је имала витални интерес да Италију држи и одржи распарчану. Будући да је држава величине Аустроугарске незамислива без директног приступа мору, а да су на јединој територији која је могла послужити у те сврхе барем што се тиче њених градова живели Италијани, Аустрија се, негодујући, безусловно супротставила појави уједињене италијанске државе из страха да би могла изгубити ове области. У то време чак и најхрабрији политички циљ италијанског народа могао је да лежи једино у њиховом националном уједињењу. То је онда такође нужно условило спољнополитички став. И зато је, у тренутку када је италијанско уједињење (преко Савоје) полако почело да поприма одлике званичног формирања, Кавур, њен бриљантни и велики државник, искористио све могућности које су могле послужити овом посебном циљу. Италија располаже могућношћу да се уједини невероватно добро промишљеним избором савезничке политике. Њен је циљ био да, пре свега, паралише главног непријатеља њеног уједињења, Аустроугарску, то јест да на крају наведе ту државу да напусти провинције на северу Италије. Уз то, чак и након припајања провинција Италији, постојало је још 800.000 Италијана само у Аустроугарској. Национални циљ даљег уједињења људи италијанске националности био је први корак који се морао издржати и чије се одлагање морало превазићи када се, по први пут, појавила опасност италијанскофранцуског удаљавања и отудења. Италија је одлучила да уде у Тројни савез, углавном зато да би добила време за њено унутрашње консолидовање. Светски рат је коначно довео Италију у табор Антанте из разлога које сам већ споменуо. На тај начин, италијанска заједница је направила моћан корак напред. Чак и данас, медутим, тај процес није довршен. У сваком случају, за италијанску државу је, 125
ипак, велики догадај био уништење омрзнутог хабзбуршког царства. Свакако, његово место су заузели Јужни Словени, који су већ представљали пођеднако велику опасност за Италију на основу општих националних гледишта. Наиме, као што буржоаска национална политика и концепција политике граница у Немачкој на крају крајева нису могле да задовоље виталне потребе нашег народа, исто тако мало је могла и буржоаско национална политика уједињења италијанске државе да задовољи италијански народ. Попут немаћког, италијански народ живи на малој површини земље, која је једним делом слабо плодна. Вековима, у ствари, током много, много векова, пренасељеност је приморала Италију да стално шаље Ијуде изван своје територије. Па чак иако се велики део тих емиграната, као сезонски радници, врати у Италију да би ту живео од уштеђевине, то више него икада води до даљег погоршавања ситуације. И не само да се на тај начин није решио проблем становништва, већ се још више продубио. Баш као што је Немачка кроз извоз робе постала зависна од способности, потенцијала и спремности других моћних сила и земаља у погледу тога да ли ће примити те производе, управо тако је прошла и Италија са њеним извозом радне снаге. У оба случаја, затварање тржишта које прима производе или раднике, до којег би могло да доде услед разних стицаја околности, нужно би довело до катастрофалних последица унутар тих земаља. Отуда покушај Италије да контролише проблем одржања повећањем индустријске активности не може да буде успешан зато што јој, већ у самом старту, недостатак сировина у великој мери онемогућава да се надмеће и постане конкурентна. Као што је у Италији концепција формалне буржоасконационалне политике превазидена и што је њено место.заузео осећај одговорности према народу, исто тако ће ова држава бити присиљена и да одступи од ранијих политичких концепција да би се вратила територијалној политици великих размера. Заливи обала Средоземног мора сачињавају, па тако и остају, природна област италијанске експанзије. Што данашња Италија више напусти њену претходну политику уједињења и преде на империјалистичку, то ће више кренути путевима древног Рима, не из некакве побуде да постане сила, већ из дубоке, унутрашње потребе. Ако данашња Немачка трага за земљиштем у Источној Европи, то није знак екстравагантне жеље за моћ, већ само резултат њене потребе за територијом. А ако Италија данас тежи ка томе да повећа утицај на обале Медитеранског басена и ако је као крајњи циљ зацртала себи да оснује коионије, то је такоде само израз проистекао из чисте потребе, из природне одбране интереса. Да немачка предратна политика није била потпуно заслепљена, свакако би подржала и подстакла овај развој свим расположивим средствима. Не само зато што би то значило оправдано јачање савезника, већ зато што 126
би то можда могло да пружи једину могућност удаљавања италијанских интереса од Јадранског мора и на тај начин смиривање сукоба са Аустроугарском. Таква политика би, поред тога, појачала најприродније непријатељство које је уопште могло да се развије, наиме измеду Италије и Француске, чије би последице биле јачање Тројног савеза у позитивном смислу. Била је права несрећа за Немачку што је у то време не само водство Рајха доживело потпуни неуспех у том погледу, већ што је, поврхјсвега, јавно мњење предводено сулудим немачким националним патриотима и спољнополитичким занесењацима заузело став против Италије. Посебно из разлога што је Аустрија сазнала за некакав непријатељски елемент о италијанској операцији у Триполију. У то време, медутим, сматрало се политичком мудрошћу наше националне буржоазије да подржи сваку глупост или подлост бечке дипломатије, да би, у ствари, и сама предузела исти тај глупи или покварени корак, и, на тај начин, у најбољем светлу демонстрирала унутрашњу хармонију и солидарност ове срдачне алијансе пред целим светом. Сада је Аустроугарска збрисана. Али Немачка има чак и мање разлога него раније да жали због развоја Италије, која се једног дана нужно мора проширити на рачун Француске. С обзиром на то да што више Италија данас открива своје најзначајније задатке у интересу народа и што више, у складу с тим, прелази на територијалну политику која се тиче њених граница, то више мора да улази у сукоб са својим највећим конкурентом на Средоземном мору, Француском. Француска никада неће толерисати то да Италија постане водећа сила на Медитерану. Она ће то покушати да спречи, или сопственим снагама, или посредством савезника. Француска ће поставити препреке на путу италијанског развоја кад год јој се за то укаже прилика, а на крају се неће уздржати ни од употребе силе. Чак ни такозвана сродност ове две латинске нације неће изменити ништа у том погледу, јер она није већа од сродности између Енглеске и Немачке. Поред тога, тачно онолико колико Француска слаби у погледу снаге сопственог народа, утолико више отвара резерват црнаца. А онда се опасност незамисливих размера приближава Европи. Идеја о томе да се француски црнци, потенцијални загадивачи крви белаца, населе на Рајни у улози чувара културе против Немачке, толико је монструозна да је само пре неколико деценија сматрана потпуно немогућом. Свакако да би сама Француска претрпела највећу штету кроз насељавање становништва ове крви, али само ако и друге европске нације задрже свест о вредности њихове беле расе. Посматрано у чисто војном смислу, Француска врло лако може допунити своје европске формације, и, као што је Светски рат показао, исто тако их врло ефикасно обавезати. Коначно, ова армија, у потпуно сти састављена од нефранцуза, у ствари омогућава извесну одбрану против комунистичких демонстрација, будући да ће се потпуна подређеност у свим ситуацијама лакше очувати у армији која уопште није 127
крвно повезана са француским народом. Овај развој има најопасније последице, пре свега, по Италију. Ако италијански народ жели да одређује своју будућност према сопственим интересима, онда ће, на крају, за непријатеља имати црначку армију, мобилисану од стране Француске. У сваком случају, у интересу Италије ни најмање не лежи да успостави непријатељски однос са Немачком, јер је то нешто што чак ни у најбољем случају не би поправило њен живот у будућности. Напротив, ако иједна држава коначно може закопати ратну секиру, то је Италија. Наиме, Италија нема никаквог интереса да се и даље отудује од Немачке ако, у будућности, обе државе желе да се посвете својим најнормалнијим задацима. Бизмарк је већ запазио ову повољну околност. Више путаје потврђивао потпуну подударност између немачких и италиј анских интереса. Управо је он био тај који је указивао да будућа Италија мора тежити свом развоју на обалама Средоземног мора и он је био тај који је касније установио хармонију немачких и италијанских интереса, наглашавајући да би само Француска могла да размишља о томе да уздрма ово уобличавање живота Италије, док би, с друге стране, у Немачкој оно обавезно морало да наиде на добар пријем. У ствари, у читавој будућности он није видео ниједан нужан разлог за отудење, а камоли непријатељство, измеду Италије и Немачке. Да је Бизмарк, а не Бетман Холвег, управљао судбином Немачке пре Светског рата, у ствари, не би никада ни дошло до овог ужасног непријатељства, које је на себе навукла пре свега Аустрија. Штавише, у случају како Италије, тако и Енглеске, постоји јасна чињеница да континентална експанзија Немачке у Северној Европи не представља претњу и опасност, па отуда не може пружити разлог за отудење Италије од Немачке. Супротно томе, најприроднији интереси Италије говоре против даљег јачања француске хегемоније у Европи. Отуда би Италија, пре свега, оправдано требало да узме у обзир склапање савеза са Немачком. Непријатељство са Француском је већ постало очигледно откаЛо је фашизам у Италију унео нову идеју државе и са тим удахнуо нову вољу за живот италијанском народу. Зато Француска, кроз целокупан систем савеза, не само да покушава да прикупи снаге за могући конфликт са Италијом, већ исто тако да спречи и издвоји њене потенцијалне пријатеље. Циљ Француске је јасан. Француски склоп држава требало би да буде изграден тако да од Париза преко Варшаве, Прага, Беча, допре све до Београда. Покушај да се Аустрија увуче у целокупан систем држава савезница није уопште тако безнадежан као што може да изгледа на први поглед. С обзиром на доминантан утицај који Беч са својих два милиона становника врши над остатком Аустрије, што обухвата само шест милиона људи, политика ове земље ће увек бити одредена пре свега од стране те престонице. Па тако и чињеница што је савез са Паризом вероватнији него са 128
Италијом лежи управо у космополитској природи Беча, која је у последњој деценији још више дошла до изражаја. За то се већ побринула манипулација јавним мњењем коју гарантује Виена прес. Та активност, међутим, прети да постане посебно ефектна будући да су ове новине, уз помоћ галаме која се подигла око Јужног Тирола, такође успеле да код неинтуитивне провинцијске буржоазије произведе непријатељско расположење према Италији. Тако се приближила опасност несагледивих размера будући да Немачка, више него иједна друга држава, може бити доведена пред најневероватније, у ствари, истински самоубилачке одлуке од стране потпиривачке новинске кампање, доследно водене током дугог низа година. Ако, медутим, Француска успе да Аустрију учини једном од карика у ланцу свог пријатељства, Италија ће једног дана бити присиљена или да води рат на два фронта, или ће морати опет да се одрекне правог заступања интереса италијанског народа. У оба случаја, за Немачку постоји опасност да на крају буде лишена свог потенцијалног савезника на неодређено време, и да Француска тако све више и више постане господар европске судбине. Нека се нико не заноси илузијама какве то последице може имати по Немачку. Наши буржоаски национални политичари, који се баве питањем граница, и протестанти из патриотских савеза ће онда поново имати пуне руке посла да, у име националне части, уклоне трагове малтретирања које су морали да издрже од стране Француске, захваљујући њиховој далековидој политици. Будући да се Националсоцијалистички покрет бави идејама спољне политике, настојао сам да га едукујем да постане носилац јасног спољнополитичког циља, узимајући у обзир све аргументе о којима смо до сада дискутовали. У том смислу, замерка да је то првенствено задатак владе апсолутно није на месту, с обзиром на то да управо из ове званичне државне владе потиче крило партија које нити имају праву представу о Немачкој нити јој желе лепу будућност. Будући да су они, иако одговорни за приредивање новембарског злочина, дошли до власти, више се не представљају интереси немачке нације, већ уместо тога интереси оних партија које се понашају на погрешан начин. Гледајући уопштено, ми не можемо очекивати да немачке виталне потребе буду унапређене од стране оних људи којима су отаџбина и нација само средства помоћу којих ће доћи до циља, и које су они спремни да, ако је неопходно, бесрамно жртвују за своје сопствене интересе. Заиста, будући да већ сам инстинкт самоодржања ових људи и партија тако често недвосмислено говори против препорода немачке нације, отворену борбу за немачку част требало би да поведу снаге које нужно морају да осујете и униште њене бивше оскрнавитеље. Не постоји тако нешто као борба за слободу без општег националног препорода. Али препород националне свести и националне части незамислив је без привођења одговорних пред лице правде за претходну деградацију. Сам инстинкт самоодржања ће присилити ове 129
изроде и њихове партије да осујете све кораке који би могли да доведу до правог ускрснућа нашег народа. И тобожње лудило многих поступака ових Херострата нашег народа, након мало дубље процене унутрашњих мотива, разоткрива се у свом правом светлу као вешто испланирано, мада нечасно и срамно дело. У данашње време, када јавни живот поприма свој облик од партија ове врсте и бива представљен само људима ниже вредности, дужност националнореформистичког покрета је да иде својим путем чак и у спољној политици, која ће једног дана, према свим реалним предвидањима и очекивањима, отаџбину морати да доведе до успеха и среће. Зато, све дотле док замерке у погледу водења политике не кореспондирају са званичном спољном политиком проистеклом из марксистичкодемократског центра, могу да се посматрају са презиром и да се занемаре, јер то и заслужују. Али? ако буржоазија националних и такозваних отацлжбинских кругова подигне глас, онда је то стварно само израз и симбол стања свести професионалних партијаша, који се истичу само протестима, и једноставно не могу озбиљно да схвате да ће други покрет који располаже неуништивом вољом на крају прерасти у моћ, и да један такав покрет, предвидевши ову чињеницу, већ предузима неопходну едукацију својих представника. До 1920. године, покушао сам свим средствима и најупорније да привикавам националсоцијаслитички покрет на идеју савезништва измеду Немачке, Италије и Енглеске. То је било врло тешко, посебно у првим годинама након рата, будући да је становиште Бозе казни Енглеску, пре свега, и даље сужавало свест нашег народа да јасно и разборито размишља у сфери спољне политике, и наставило да га држи у ропству. Ситуација Покрета у почетној фази развоја била је бескрајно тешка чак и у оквиру односа према Италији, посебно зато што је јединствена реорганизација италијанског народа, предводена бриљантним државником Бенитом Мусолинијем, наишла на протест свих држава, усмерен од стране Слободних зидара. Јер док, с једне стране, до 1922. године, ствараоци званичног немачког мишљења нису ни обраћали пажњу на патње ових делова нашег народа, раздвојених од Немачке њиховим злочином, тако су сада, с друге стране. изненада почели да обраћају посебну пажњу на Јужни Тирол. Свим средствима лукавог новинарства и подмукле дијалектике, проблем Јужног Тирола био је тако преувеличан, све до питања од невероватног значаја, да је, на крају, Италија навукла на себе улогу изопштене дрзаве у Немачкој и Аустрији, коју јој није доделила ниједна друга победничка држава. Да је Националсоцијалистички покрет искрено желео да заступа своју спољнополитичку мисију, поткрепљену уверењем да је она безусловно нужна, он не би могао да се повуче из борбе против система лажи и конфиизије. На тај начин, у исто време, није могао да рачуна ни на једног савезника, већ је морао да буде воден идејом да би што пре требало да поврати јефтину популарност, а не да делује противно очевидној истини, нужности која је пред њим 130
лежала, и гласу сопствене савести. Па чак и да је тако био поражен, то би ипак било много поштеније него учествовати у злочину којег је био свестан. Када сам 1920. године указао на могућност каснијег савезништва са Италијом, чинило се да, барем у почетку, недостају сви предуслови за то. Италија је била у кругу држава победница и имала удео у стварним или само теоретским предностима овог положаја. Године 1919. и 1920., изгледало је да уопште не постоје шансе да ће у неко догледно време унутрашња организација Антанте попустити. Моћна светска коалиција још увек је придавала велики значај томе да се прикаже у светлу самоуверене силе која гарантује победу, а на тај начин и мир. Потешкоће које су већ избиле на видело у вези са нацртом мировног уговора утолико су мање допрле до свести јавног мњења што су режисери лукаво осмишљене позорнице знали како да, барем споља, сачувају утисак савршеног јединства. Ова заједничка акција заснована је исто толико на јавном мњењу, које је створила општа хомогена ратна пропаганда, колико и на још увек неизвесном страху од изузетно моћне и велике Немачке. Свет је веома полако, летимичним погледом успевао да запази размере унутрашњег пропадања Немачке. Каснији разлог допринео је изгледа готово сталној солидарности измеду победничких држава, као и нади појединачних држава да је неће превидети када доде до поделе плена. Коначно, и даље је постојао страх неких држава да, ако се у том тренутку буду повукле, судбина Немачке, ипак, неће променити свој ток, и да ће у том случају само Француска профитирати од нашег пропадања. Јер се у Француској, нормално, није ни размишљало о томе да се промени став према Немачкој, који је заузет током рата. "За мене је мир продужетак рата." Овом изјавом, седокоси стари Клемансоа изразио је праве намере француског народа. Потпуна неосмишљеност немачких стремљења суочила се са овом, барем наизглед, непоколебљивом решеношћу победничке коалиције, да истраје у остварењу чврсто зацртаног циља, подстакнутог од стране Француске, који се састојао у томе да се чак и након рата настави са деловањем на потпуном уништењу Немачке. Поред одвратне подлости оних који су у сопственој земљи, упркос целој истини и против њихове сопствене савести, пребацили кривицу за рат на Немачку и дрско из тога извели закључак како би оправдали непријатељско уцењивање, стајала је делом застрашена, а делом несигурна национална страна, која је веровала да сада, након следећег колапса, може да поправи ситуацију најмучнијом реконструкцијом националне прошлости. Ми смо изгубили рат због тога што читава нација није била довољно острашћена против непријатеља. У националним круговима је владало мишљење да морамо да надокнадимо овај штетни недостатак тако што ћемо му, за време мирнодопског периода, усадити мржњу против бивших непријатеља. У исто време значајно је и то што је од почетка ова мржња била усредсређена углавном против Енглеске, и касније Италије, а не против Француске. Против Енглеске зато што, захваљујући летаргичној политици Бетмана Холвега, нико није веровао у рат са њом 131
све до последњег часа. Зато је нас улазак у рат против Енглеске био сматран изузетно срамним злочином против лојалности и вере. У случају Италије, непријатељство је било чак и разумљивије у погледу пдлитичке непромишљености нашег народа. Они су били толико заслепљени илузијом Тројног савеза од стране кругова званичне владе да је чак и неинтервенисање Италије у корист Аустроугарске и Немачке сматрано кршењем лојалности. На тај начин, они су видели бескрајно издајство у каснијем придруживању италијанског народа нашим непријатељима. Та нагомилана мржња нашла је израз у жестоким осудама и борбеним повицима, типичним за националну буржоазију: Боже казни Енглеску. Абудући да је Бог исто тако на страни јачих и одлучнијих, као и више на страни паметнијих, он је категорично одбио да досуди казну. Па ипак, бар током рата, нагомилавање националне мржње и беса свим средствима не само да је било дозвољено, већ је и захтевано. Све то је био само покушај да се спречи било каква могућност да постанемо свесни сопствене заслепљености за праве чињенице, мада се бес у нама никада није јако распалио. У политици није постојало супротно становиште, па је зато, чак и током рата, било погрешно привући друге последице, посебно услед уласка Италије у светску коалицију, изузев распламсалог беса и индигнације. Напротив, тада је требало да осетимо као посебну дужност да наставимо са поновним истраживањем могућности у погледу ситуације како бисмо донели одлуке које су могле да гарантују да ће се узети у обзир спашавање угрожене немачке нације. Будући да је уласком Италије у прве редове Антанте било неизбежно изузетно погоршавање ратне ситуације, не само због нагомилавања цружја које је Антанта захтевала, већ више услед моралног јачања које нужно лежи у појављивању такве моћи на страни светске коалиције, посебно за Француску. Што се тиче дужности, политички лидери нације у то време је силом прилика требало да одлуче да по сваку цену затворе два или три ратна фронта. Немачка није била одговорна за даље одржавање корумпиране, неуредене аустријске државе. Нити се немачки војник борио за политичку моћ краљевске породице. коју је наследила династија Хабзбурга. То у најбољем случају лежи на уму наших гласноговорника који на протестима спремно вичу ура и не желе да се боре, али не и оних који на фронту проливају крв. Патње и тешкоће немачких мускетара биле су неизмерне већ 1915. године. Та страдања су могла бити захтевана у име будућности и очувања немачког народа, али не и због спаса хабзбуршке опијености великом моћи. Била је то монструозна идеја — допустити милионима немачких војника да крваре у рату без икаквих изгледа само зато да би династија могла да очува државу, њене најприватније интересе, који су вековима били антинемачки. Та лудост ће нам у целини постати потпуно разумљива само ако будемо имали у виду да је крв најплеменитијих Немаца морала да се пролије како би, у најбољем случају, Хабзбурзи могли да добију још једну шансу да денационализују немачки народ за време мира. Не само да смо морали да се упустимо у најмонструозније крвопролиће на два +xонта из чистог лудила, које је превазилазило све границе, већ смо чак били дужни да 132
јуришамо увек изнова како бисмо рупе, које су издајство и корупција направили на нашем вредном савезничком фронту, попунили немачким месом и крвљу. И ми смо на тај начин начинили жртву за династију, која је била спремна да већ првом приликом која би јој се указала напусти све своје пожртвоване савезнике и остави их у најгорем могућем положају. Што је касније заиста и урадила. Свакако, наше буржоаске, отаџбинске националпатриоте говоре исто тако мало о тој издаји као и о сталној издаји савезничких, аустријских трупа словенске националности, које су прешле на страну непријатеља у читавим региментама и бригадама, да би се коначно у њиховим легијама придружиле борби против оних који су у ову страшну несрећу били увучени деловањем њихове државе. Штавише, сама по себи, Аустроугарска никада није учествовала у рату који би укључио и Немачку. То што би ту и тамо неко заиста поверовао у то да ће уживати заштиту Тројног савеза, засновану на реципроцитету, може се приписати само бескрајном незнању и непознавању аустријских услова, који су уопште преовладали у Немачкој. Најго ре разочарење за Немачку би се остварило да је Светски рат избио због ње. Аустријска држава, са својом словенском већином и владавином династије Хабзбурга, у основи против Рајха и антинемачки оријентисаној, никада се не би латила оружја да брани и помогне Немачкој у борби против остатка света, као што је то глупо урадила Немачка. У ствари, наспрам Аустроугарске, Немачка је имала да испуни само једну дужност, то јест: да свим средствима спасе немство од те државе и да елиминише највеће изроде, најзлочиначкију династију коју је немачки народ икада морао да трпи. За Немачку, улазак Италије у Светски рат неизбежно би требало да буде прилика за суштинско преиспитивање њеног става према Аустроугарској. Није политички чин, а камоли израз мудрости и способности политичких лидера у таквом случају пронаћи други одговор осим мрачне индигнације и немоћног беса. Таква ствар обично наноси штету чак и у приватном животу, али у политичком животу представља нешто што је горе од злочина. То је дело глупости. Па чак и да овај покушај, то јест, да се промени претходни немачки став није уродио плодом, барем би политичко водство било ослободено кривице да није покушало и то. У сваком случају, након уласка Италије у Светски рат, Немачка је требало да покуша да заустави рат на два фронта. Она је потом требало да се бори за то да склопи сепаратни мир са Русијом, не само на основу одустајања од тога да користи предности успеха, који је немачка армија већ постигла на истоку, већ да чак, ако је потребно, жртвује Аустроугарску. Само потпуно дистанцирање немачке политике од задатка да чува аустријску државу и њена искључива усредсреденост на задатак да помаже немачком народу још увек би могло да, у складу са реалним проценама, створи услове за победу.
133
Штавише, рушењем Аустроугарске и припајањем девет милиона немачких Аустријанаца Рајху би, као такво, био успех вреднији борбе пред лицем историје и будућности нашег народа него стицање, сумњивих по својим последицама, неколико француских рудника угља и гвоздене руде. Али, мора се нагласити увек изнова да задатак чак и немачке спољне политике, која је само буржоасконационална не би требало да буде очување хабзбуршке државе, већ искључиво спасење немачке нације, укључујући девет милиона Немаца у Аустрији. Иначе ништа друго, заиста апсолутно ништа друго. Као што је познато, реакција лидера Рајха на ситуацију створену италијанским уласком у Светски рат била је свакако потпуно другачија. Они су покушавали више него икада да сачувају аустријску државу са њеном словенском браћом, која су масовно дезертирала, ризикујући немачку крв у још већој мери, и призивајући у домовини освету неба неверним некадашњим савезницима. Да би се оградили од сваке могућности да окончају два ратна фронта, допустили су да их препредена и лукава бечка дипломатија наведе да оснују пољску државу. На тај начин, свака нада да ће се постићи неко разумевање са Русијом, за које се свакако могло изборити на рачун Аустроугарске, била је лукаво спречена од стране Хабзбурга. Тако је војницима из Баварске, Помераније, Вестфалије, Туриније и Источне Пруске, из Бранденбурга, Саксоније и Рајне, указана највиша част да у најужаснијим, крвавим биткама светске историје, жртвују своје животе у стотинама хиљада, не за спасење немачке нације, већ за формирање пољске државе којој би, у случају повољног исхода светског рата, Хабзбурзи дали представништво, и која би потом била вечити непријатељ Немачке. Буржоаска национална државна политика! Али ако је ова реакција на корак Италијана већ била неопростив апсурд током рата, то што се та емоционална реакција одржала и након рата била је још већа, суштинска глупост. Свакако, Италија је била у коалицији са државама победницама чак и након рата, па отуда и на страни Француске. Али, то је било природно, јер Италија свакако није ушла у рат из профранцуских осећања. Пресудан мотив који је привукао томе италијански народ била је искључиво мржња и непријатељство према Аустрији и очигледна могућност да ће, на тај начин, допринети сопственим интересима. То је био разлог за овакав корак Италије, а никако не неко фантастично осећање према Француској. Иако је Немачка својевремено била дубоко повредена због тога што је Италија предузела далекосежне кораке, сада, када је дошло до пропадања њеног вековног непријатеља, човек, ипак, не сме дозволити да изгуби из вида уверљив разлог за све то. Судбина се променила. Једном је Аустрија имала више од 800.000 Италијана под својом влашћу, док се данас 200.000 Аустријанаца нашло под влашћу Италије. Узрок нашег бола састоји се у томе што су тих 200.000 који нас интересују немачке националности.
134
Будући циљеви националне и народно осмишљене италијанске политике и даље у себи садрже вечито латентан аустријскоиталијански сукоб. Штавише, изузетно повећана самосвест и свест италијанског народа продубљена ратом, а посебно фашизмом, само ће јој улити већу снагирда постави још више циљеве. Тако ће се све више појављивати природан сукоб интереса између Италије и Француске. Могли смо да рачунамо на њих и да им се надамо већ 1920. године. У ствари, први знаци унутрашњег несклада измеду две државе већ су били видљиви у то време. Док су јужнословенски инстинкти за даље смањивање аустријско немачког елемента уживали подршку Француске, став Италије већ у време ослободења Корушке од Словена испољио се као пријатељски расположен према немачком елементу. Унутрашњи преокрет према Немачкој такоде је избио на видело у ставу италијанског овлашћења у самој Немачкој, најодлучније поводом Горње Шлезије. У сваком случају, у то време човек је већ могао да запази почетак унутрашњег отудења, мада у почетку само у мањем степену, између две латинске нације. У складу са реалним проценама и логиком, а на основу свих историјских искустава у том погледу, ово отудење се мора све више укорењивати и једног дана завршити отвореном борбом. Свидало јој се то или не, Италија ће морати да се бори за опстанак своје државе и за своју будућност против Француске, попут саме Немачке. Није нужно да Француска увек буде у првом плану операција. Али ће она искористити своју контролу над оним државама, које је паметно довела у положај да финансијски и војно зависе од ње, или оне са којима је повезана истим интересима. Италијанскофранцуски сукоб би исто тако могао да избије на Балкану, као што може да се оконча у низијама Ломбардије. У погледу ове велике вероватноће каснијег избијања непријатељства између Француске и Италије, већ 1920. године, сама ова држава долази у обзир првенствено као будући савезник Немачке. Вероватноћа је расла све више када је, са победом фашизма, слаба италијанска влада, претходно изложена медународним утицајима, била срушена, а фашистички режим заузео њено место, чиме је преузео улогу да ексклузивно заступа италијанске интересе у виду слогана под својом заставом. Слаба италијанска демократскобуржоаска влада је, пренебрегавањем правих италијанских будућих задатака, можда везу са Француском могла да од:ии на вештачки начин. Али национално свестан и одговоран италијански режим, никада. Борба Трећег Рима за будућност италијанског народа стекла је историјску објаву на дан када су Фашисти постали симбол италијанске државе. Тако ће један од два латинска народа морати да напусти своје место на Средоземном мору, док ће други стећи надмоћ као награду за ову борбу. Као Немац, који размишља разумно и који је национално свестан, чврсто се надам и снажно желим да та држава буде Италија, а не Француска.
135
Отуда ће мој став према Италији бити подстакнут мотивима будућих очекивања, а не непродуктивним сећањима на рат. Становиште Декларације о томе да је рат овде прихваћен, као натпис на превозним средствима трупа, био је добар знак победничког самопоуздања ненадмашне старе армије. Као политичка прокламација, медутим, то је сулуда глупост. Данас је то чак још више лудо и бесмислено ако се узме у обзир став да, за Немачку, ниједан савезник који је у Светском рату стајао на непријатељској страни и учествовао у пљачки на нашу штету, не може да очекује противуслугу. Ако марксисти, демократе и центристи уздигну такву мисао до лајтмотива њихове политичке активности, то је јасно из једноставног разлога што та најизопаченија коалиција не жели да уопште дође до немачког препорода. Али, ако национална буржоазија и отаџбински кругови преузму такве идеје, онда је ту граница. Јер узмимо назив неке моћне државе која би уопште могла бити наш савезник у Европи, и која се није обогатила и територијално проширила на наш рачун или на рачун других савезника у то време. На основу овог становишта, Француска је искључена од самог почетка зато што је украла АлзасЛотарингију, а жели да украде и Рајнленд, па Белгију, зато што поседује Еупен и Малмеди, и Енглеску, зато што, чак иако не поседује наше колоније, она њима у великој мери управља. А свако дете зна шта то значи у животу нација. Данска је искључена зато што је узела Северни Шлезвиг, Пољска зато што се налази у поседу Западне Прусије, Горње Шлезије и делове Источне Прусије, Чехословачка, зато што угњетава готово четири милиона Немаца, Румунија, зато што је на сличан начин припојила више од милион Немаца, Југославија, зато што има готово 600.000 Немаца, и Италија, зато што Јужни Тирол назива својим. Према томе, за нашу националну буржоазију и патриотске кругове, могућности савезништва су, све у свему, сведене на нулу. Али, у том случају, њој они уопште нису ни потребни будући да ће они, кроз лавину протеста и клицање повика "Ура!", делимично обуздати отпор других делова света, а делимично га и потпуно сломити. А онда, без иједног савезника, у ствари, без оружја, подржани само гласним негодовањем њиховог брбљивог језика, они ће повратити украдене територије, навести да Енглеску казни Бог, строго приговорити Италији и изложити је заслуженом презиру целог света идући у томе све дотле док једног тренутка не буду обешени о бандере од стране њихових тренутних спољнополитичких савезника, бољшевика и марксиситички настројених Јевреја. У исто време, важно је напоменути да наши национални кругови, буржуји и патриоте, никако не успевају да схвате да најјачи доказ погрешног става њихове спољне политике лежи у конкуренцији марксиста, демократа и центриста, и, пре свега, Јевреја. Али, човек мора добро да познаје нашу буржоазију да би одмах схватио зашто је то тако. Они су сви бескрајно срећни што су уопште нашли једну ствар у којој се изгледа 136
достиже претпостављено јединство немачког.народа. Нема везе ако се то тиче глупости. Упркос томе, невероватно је утешно за храбру буржоазију и отаџбинске политичаре то што су у стању да причају тоном националне борбе, а да притом не добију ударац у лице од најближег комунисте. Тога су поштедени само зато што је њихова политичка концепција исто тако стерилна у националном погледу, као што је вредна у погледу јеврејских марксиста, али овим људима то или не пада на памет или је скривено у најдубљим деловима њиховог бића. Размера у којој смо преузели на себе сву покварену лаж и кукавичлук је нешто нечувено. Када сам се 1920. године оријентисао на спољнополитички став Покрета према Италији, прво сам наишао на потпуно неразумевање једног дела националних кругова, као и меду такозваним отаџинским круговима. Тим људима је било просто несхватливо како, противно општој дужности да се непрестано протестује, неко може да формулише политичку идеју која са чисто практичног становишта — наговештава унутрашње помирење, односно, окончање једног од непријатељстава Светског рата. Уопштено гледајући, национални кругови сматрали су непојмљивим то што нисам ставио највећи нагласак националних активности на протесте, који су трубили до неба пред Фелдмаршалом у, Минехну, или на неким другим местима, данас против Париза, сутра против Лондона, па опет, против Рима, већ што сам се, уместо за то, заложио да се прво у Немачкој одстране они који су одговорни за њену пропаст. Распламсали протести на демонстрацијама против Париза такоде су се одржали у Минхену поводом диктатуре тог града, који су, свакако, морали помало забринути М. Клемансоа. Медутим, управо ме је то подстакло да из све снаге разрадим националсоцијалистички став против маније протеста. Француска је урадила нешто што је сваки Немац могао да претпостави и чега је хтеоне хтео требало да буде свестан. Да сам на месту Француза, и ја бих, наравно, подржао Клемансоа. Међутим, викати бесомучно из свега гласа на надмоћног непријатеља, и то из даљине, недостојанствено је колико и идиотски. Напротив, национална опозиција отаџбинских кругова требало је да покаже своје зубе онима из Берлина, онима који су били одговорни и криви за сав ужас и катастрофу наше пропасти. Наравно, лакше је било вриштати против Париза и обасипати га клетвама, које се уосталом нису могле остварити и нису одговарале правом стању ствари, него суочити се са Берлином, иступивши са конкретним делима. Ово се посебно односи на представнике државне политике Баварске, који, наравно, чињеницама својих досадашњих успеха у довољној мери показују колико су бриљантни. Јер би прва дужност тих истих људи, тако упорних у својој жељи да сачувају суверенитет Баварске, и у исто време истрајних у настојању да задрже право да воде спољну политику, прво требало да буде то да афирмишу једну реалну спољну политику таквог типа како би Баварска, на тај начин, могла нужно да добије водство праве националне опозицијеу Немачкој, осмишљене у главним аспектима. У погледу потпуне недоследности политике Рајха или свесне намере да се игноришу сви прави 137
путеви успеха, управо баварска држава јесте та која би требало да се уздигне до улоге гласноговорника спољне политике који би, у складу са реалним предвидањима, једног дана могао да приведе крају ужасну изолацију Немачке. Али, чак и у овим круговима, они се сукобљавају са спољнополитичком концепцијом савезништва са Италијом, коју ја заговарам, и то из потпуне глупости и непромишљености. Уместо да се смело уздигну до улоге говорника и чувара највиших немачких националних интереса у будућности, они су више склони томе да, с времена на време, једним оком зажмире према Паризу, а подижући друго високо ка небу, свечано објаве своју оданост Рајху, с једне стране, а на другој, покажу своју решеност да, ипак, сачувају Баварску, допуштајући да се пламен бољшевизма распламса на северу. Да, у ствари, баварска држава је поверила улогу чувара њених суверених права заиста интелектуалцима посебне величине. У погледу једног таквог менталитета, никога не би требало да изненадује то што се, од првог дана, моја концепција спољне политике суочила са, ако не директним одбацивањем, онда барем тоталним неразумевањем. Искрено говорећи, у то време ја нисам ништа друго ни очекивао. Ја и даље узимам у обзир општу ратну психозу и настојим само да у мој Покрет постепено уградим концепцију спољне политике, разумљиве у контексту светских збивања. У то време, још нисам морао да трпим разноврсне отворене нападе на рачун моје проиталијанске политике. Разлог што је то тако вероватно лежи, с једне стране, у чињеници да је за неко време она сматрана потпуно безопасном, и на другој, д?. је и сама Италија изложена медународним утицајима. У ствари, у потаји су можда чак постојале наде да би ова Италија могла да подлегне куги бољшевизма, а тада би била добродошла као савезник, барем за наше кругове који припадају левици. Поред тога, у редовима левице у то време, човек није могао на прави начин да заузме став против тога да се закопају ратне секире, будући да су у самом овом табору стално предузимани напори да се искорене негативна, понижавајућа и за Немачку тако неоправдана осећања мржње настала у Светском рату. Овим редовима не би било лако да упуте критику на мој рачун и супротставе ми се око концепције спољне политике, која би, на крају крајева, као предуслов њеног спроводења, поставила барем уклањање ратне мржње и непријатељства измеду Немачке и Италије. Медутим, ја морам још једном да нагласим да можда главни разлог због којег сам наишао на тако мали отпор од стране мојих непријатеља лежи у томе што су моју активност узели здраво за готово, видећи је као безазлену и, на тај начин, такође безопасну. Ова ситуација се у једном једином моменту променила када је Мусолини започео Марш на Рим. Као некаквом магичном речју, истог тренутка је, од стране јеврејске 138
штампе, кренула лавина ружних речи и увреда против Италије. И већ после 1922. године, поставило се питање Јужног Тирола, које се претворило у стожер немачкоиталијанских односа, желели то становници Јужног Тирола или не. Недуго након тога марксисти су постали представници националне опозиције. И сада је човек могао да присуствује јединственом спектаклу у оквиру којег Јевреји и немачки народ, социјалдемократе и чланови Лиге патриота, комунисти и национална буржоазија, руку под руку, једнодушно марширају преко Бренера како би поновно освојили ову територију у моћним биткама али, свакако, без проливања крви. Посебну драж овом храбром националном фронту је додала чињеница што су се чак и они посебни представници Баварске и баварских суверених права, чији су духовни преци преко сто година раније предали доброг Андреаса Хефера Французима и допустили им да га стрељају, исто тако живо заинтересовали за борбу за ослободење земље Андреаса Хефера. Будући да су утицаји банде јеврејских новинара, затим националне буржоазије и патриотских глупака који безумно трче за њима, успели да преувеличају проблем Јужног Тирола до размера виталног питања немачке нације, осећам се позваним да заузмем јасан став према томе. Као што је већ било истакнуто, стара аустријска држава је имала преко 850.000 Италијана унутар својих граница. Сасвим случајно, овај податак о националностима установљен аустријским пописом није у потпуности прецизан. Наиме, попис није извршен према националностима појединаца, већ према језику који је означен као говорни. Очевидно, ово није могло пружити потпуно јасну слику, али у природи слабости националне буржоазије лежи да се заварава у погледу реалне ситуације. Ако неко не учи предмет, или ако о њему барем не говори отворено, онда то исто тако не постоји. Утврђено на основу такве процедуре, Италијани, или боље, људи који говоре италијански језик, великим делом су живели у Тиролу. Према бројкама пописа из 1910. године, Тирол је имао н становника, од којих јејy процената говорио италијански језик, док су се остали рачунали као Немци или једном делом исто тако као Латини. Због тога су око н Италијана били у надвојводству Тирола. Будући да је целокупан број приписан територији на којој данас живе Италијани, број Немаца у односу на Италијане на целом делу територије Тирола настањеном Италијанима износи x Немаца према јy Италијана. То је неопходно установити зато што прилично велик број људи у Немачкој, захваљујући лажљивости наше штампе, нема никакву представу о томе да, у области под којом се подразумева територија Јужног Тирола, заправо две трећине становника који ту живе јесу Италијани, а једна трећина Немци. Према томе, ко год озбиљно заговара поновно освајање Јужног Тирола, заправо би променио ствари само утолико
139
што би уместо да 200.000 Немаца зиви под влашћу Италијана, учинио да 400.000 Италијана живи под влашћу Немаца. Наравно, немачки елемент у Јужном Тиролу је сада концентрисан пре свега у северном делу, док италијански настањује јужни део. Према томе, ако би неко пронашао решење у чисто националном смислу, пре свега би морао да искључи концепт Јужног Тирола из опште дискусије. Јер човек не може да има морално оправдање да ратује са Италијанима зато што су узели површину територије у којој 200.000 Немаца живе поред 400.000 Италијана, ако ми сами, обрнуто, желимо поново да освојимо ову територију за Немачку као исправку неправде, то јест, ако желимо да починимо још већу неправду него у случају са Италијом. Тако ће позив на поновно освајање Јужног Тирола имати исте моралне грешке од тих које сада откривамо у владавини Италијана у Јужном Тиролу. Зато овај позив такоде губиморално оправдање. Уз ово, могу се потврдити и друга становишта, која онда морају да заговарају повратак целог Јужног Тирола. Према томе, на основу морално оправданих осећања, можемо, у највећој мери, заговарати повратак тог дела у којем, у ствари, живи већина Немаца. То је просторно ограничена територија одy квадратних километара. Чак и у њој, међутим, има отприлике 190.000 Немаца, 64.000 Италијана и Латина и 24.000 других странаца, тако да целокупна немачка територија обухвата готово 160.000 Немаца. У данашње време тешко да постоји граница која не раздваја Немце од отаџбине, као што је случај у Јужном Тиролу. У ствари, само у Европи, не мање од н милиона Немаца је раздвојено од Рајха. Од њих, x милиона живи под тудом влашћу, а само y милиона у немачкој Аустрији и Швајцарској, мада у условима који ни за тренутак не представљају опасност по националност. У исто време, ту је и читав низ случајева који обухватају укупне износе потпуно дугачијег карактера у поредењу са људима наше народности у Јужном Тиролу. Колико је ова чињеница ужасна за наш народ, исто толико су криви они који данас подижу толику галаму око Јужног Тирола. Ами исто тако мало, у сваком случају, можемо да учинимо да судбина преосталог Рајха зависи само од интереса ових изгубљених територија, а камоли од жеља једне од њих, чак и преузимањем чисто буржоаске политике граница. Јер, пре свега, једна ствар одлучно мора бити одбачена: нема Светог немачког народа у Јужном Тиролу, као што припадници Лиге патриота будаласто брбљају. Пре би се могло рећи, сви кђи морају бити урачунати као припадници немачке заједнице морају бити пођеднако свети. Неће моћи да се ради тако да се Немци из Јужног Тирола процењују као вреднији од оних у Шлезији, Источној или Западној Пруској, који су потчињени под владавином Пољске. Такође неће моћи да се поступа тако да се Немци 140
у Чехословачкој сматрају вреднијим него Немци у Сарској области или такоде у АлзасЛотарингији. Право да се немачки елемент, раздвојен на различитим територијама, рангира посебним вредностима, у најбољем случају произлази из аналитичких истраживања њихових специфичних, преовладујућих и сустински доминантних расних вредности. Међутим, то је управо оно мерило које групе што протестују против Италије примењују најмање. Јер будући да су и становници Тирола данас раздвојени и расути на територијама, то не може дати фактор већег поверења него, рецимо, за становнике Источне и Западне Пруске. Данас, спољнополитички задатак немачког Рајха.као таквог не може бити одреден интересима делова народа расутих изван њега. Он се на тај начин у стварности неће служити интересима, будући да,у ствари, као предуслов за практичну помоћ има поновно задобијање моћи у отаџбини. Зато једино гледиште које гарантује процену у погледу спољнополитичке позиције може бити оно о најбржем и правовременом повратку независности и слободе преосталом делу нације, уједињеном под немацком владом. Другим речима, то значи да чак и ако немачка спољна политика не буде свесна ни једног другог циља осим спасења Светог народа у Јужном Тиролу, то јест, 190.000 Немара који стварно могу да доду у обзир, први предуслов у вези с тим био би остварење политичке независности Немачке, као и средстава војне моћи. На крају крајева, требало би да буде јасно да аустријска држава неће отети Јужни Тирол од Италијана. Али, пођеднако мора бити јасно да чак и у случају да немачка спољна политика нема ниједан други циљ осим да ослободи Јужни Тирол, њене активности морају бити одређене таквим гледиштима и факторима који гарантују поновно задобијање политичке и војне моћи. На тај начин, свакако не бисмо поставили Јужни Тирол у жижу спољнополитичких разматрања, већ бисмо, напротив, посебно тада морали да будемо водени и руководени оним идејама које нам, у ствари, омогућавају да сломимо постојећу светску коалицију усмерену против Немачке. Јер на крају, чак ни посредством Немачке, Јужни Тирол неће бити враћен Немцима монотоним, попут тибетанске мантре, понављањем протеста и повицима незадовољства, већ лаћањем мача. Према томе, ако би Немачка већ требало себи да зацрта овај циљ, она, ипак, прво мора непрестано да разматра могућности у коме би могла да пронаде савезника љоји би јој помогао да поново врати моћ. Данас човек може да каже да би Француска, у том погледу, могла бити узета у обзир. Као националсоцијалиста, ја сам се томе, медутим, жестоко успротивио. И заиста би Француска могла изразити своју спремност да допусти Немачкој да маршира са њом против Италије. У ствари, чак би се могло десити да нас, у знак признања за жтрвовање људи наше крви, и у виду слабих завоја за наше ране, награде 141
Јужним Тиролом. Али шта би таква победа значила за Немачку? Да ли би наша нација, на пример, тада могла да живи с обзиром на још 200.000 становника Јужног Тирола? Да ли можда неко не верује у то да би се Француска, након што је једном поразила свог латинског конкурента на Медитерану уз немачку војну помоћ, свакако опет окренула против Немачке? Или да би у сваком случају истрајала на свом старом политичком циљу ликвидације Немачке? Не, ако за Немачку остане било каква могућност да бира измеду Француске и Италије.Према свим реалним проценама, само Италија долази у обзир као гаранција за Немачку. Јер, победа над Италијом у савезништву са Француском донела би нам Јужни Тирол, али би створила и јачу Француску, која би касније профитирала као наш непријатељ. Победа над Француском, уз италијанску помоћ, донела би нам барем АлзасЛотарингију и, у најбољем случају, велику слободу у спроводењу и водењу територијалне политике. На крају крајева, само на тај начин Немачка може да живи убудуће, а не кроз Јужни Тирол. Нити ће доћи у обзир да одабере једну од свих одвојених територија, у ствари, ону која нам је најбезначајнија у суштинском смислу, и да ризикује интерес нације од 70.000.000 људи, да се у ствари одрекне своје будућности, само зато да би бедни, фантастични немачки ^рапатриоти могли да добију моментано задовољење. И све то због чисте опсене, јер би у ствари Јужни Тирол био исто тако од мале помоћи као што је и сада. Националсоцијалистички покрет као такав мора да едукује немачки народ у том погледу да несме да се уздржава од тога да пролије крв како би обликовао свој живот. Али, на сличан начин, наш народ мора бити едукован и у том смислу да, барем убудуће, никада више не сме да дозволи да пролива крв због некаквих фантомских идеја. Нека наши патриоти, тако упорни у својим протестима, као и припадници отаџбинске лиге, барем једном лепо кажу како они виде и замишљају да је уопште могуће поново заузети Јужни Тирол другачије него војном силом. Нека барем једном смогну снаге и поштено признају, ако озбиљно верују у то, да ће Италија једног дана — омекшана једноставно лавином њихових испразних речи и ватрених протеста предати Јужни Тирол, или да нису можда исто тако убедени да ће држава са истом постојећом националном свешћу, само под притиском војне претње, одустати од територије за коју се борила четири дуге године. Нека не брбљају стално да смо се ми, или ја, одрекли Јужног Тирола. Ти нечувени лажови знају врло добро да сам се ја лично борио на фронту у време када је судбина Јужног Тирола одлучивала, што не малом броју данашњих протестаната на митинзима у то време није ни на памет пало. И да су у исто време, међутим, снаге са којима су наши припадници Лиге патриота и националне буржоазије водили спољну политику и подстрекивали непријатељство према Италијанима, свесно ометали победу свирн средствима, да интернационални 142
марксизам, демократија и центар чак и у време мира нису бирали средства да би ослабили и парализовали војну моћ нашег народа, и да су коначно организовали револуцију током рата, која је нужно водила до пропадања Немачке, а са тим и немачке армије. Јужни Тирол је исто тако био изгубљен за немачки народ кроз активности тих људи и уклет слабошћу и неспособношћу буржоаски острашћених протестаната. Достојно је презира то што ови такозвани националпатриоти данас причају о одрицању од Јужног Тирола. Не, драга господо, немојте увијати и завијати на тако кукавички начин праву реч. Не будите толике кукавице да иступите и кажете како би данас могло да се постави само питање освајања Јужног Тирола. Јер одрицање, господо из Лиге Народа, јесте резултат деловања ваших вредних данашњих савазника, марксиста, који су издали своју земљу у свим легалним државним облицима. А једини који су имали храбрости да заузму отворен став против злочина у то време нисте били ви, уважени чланови Лиге Народа и буржоаске дипломатије, већ мали Националсоцијалистички покрет и, пре свега, ја сам. У ствари, господо, када сте ви били тако тихи да нико у Немачкој није знао ни да постојите, када сте брзо клиснули у ваше мишје рупе, те 1919. и 1920. године, ја сам иступио против срамоте потписивања мировног уговора и то не тајно, иза четири зида, већ јавно. У то време, медутим, ви сте и даље били такве кукавице да ниједан једини пут нисте усудили да се појавите на једном од наших састанака из страха да ћете бити претучени од стране ваших данашњих спољнополитичких савезника, марксистичких уличних пробисвета. Човек који је потписао Мировни споразум у Сен Жермену био је исто тако мало националсоцијалиста, као и они који су потписали Версајски мировни споразум. Они су били чланови партија који су, потписавши то, само окончали деценијску издају своје земље. Ко год данас на било који начин жели да промени судбину Јужног Тирола не може да одбаци нешто што је већ одбачено у свим облицима од стране данашњих протестаната. У најбољем случају, он то може само поново да освоји. Ја се жестоко противим томе, свакако, и изјављујем да ћу пружити најјачи могући отпор том настојању, и да ћу се борити са најватренијим фанатизмом против људи који покушавају да поведу наш народ у авантуру, колико крваву толико и луду. Ја о рату нисам учио за столовима ресторана резервисаним за редовне посетиоце. Нити сам у овом рату био један од оних који су морали да дају наређења или да командују. Био сам обичан војник који је слушао наредења и команде пуне четири и по године, и који је упркос томе часно и искрено испуњавао своју дужност. Али ја сам на тај начин имао срећу да упознам рат какав он уистину јесте, а не онакав каквим би неко желео да га види. Као обичан војник, који је упознао само његове мрачне стране, ја сам био за тај рат све до последњег тренутка зато што сам био уверен да би спасење нашег народа могло да лежи само у победи. Међутим, будући да је данас мир створен од стране других, ја се категорично залажем против рата који не иде у корист немачког народа, 143
већ само против оних који су већ једном раније безбожно трговали крвавом жртвом нашег народа зарад сопствених интереса. Уверен сам да ћу једног дана испољити одлучност, да, ако је неопходно, чак преузмем и сву одговорност да уложим крв немачког народа. Али се зато борим против тога да иједан једини Немац буде одвучен на ратиште како би будале или криминалци своје планове напајали његовом крвљу. Ко год размисли о беспримерном ужасу и застрашујућој несрећи савременог рата, или размотри бескрајне захтеве којима бива изложена психичка снага народа, мора да се уплаши идеје да управо такву жртву захтева успех који у најбољем случају никада не би био у складу са огромним напором. И исто тако зна н да у случају када би се данас људи из Јужног Тирола, ако се под тим подразумевају само они који живе дуж немачких граница, скупили у један фронт и када би се стотине и стотине хиљада жртава, које би наша нација морала поднети у борби за њихово добро, појавило пред овим гледаоцима, 300.000 руку би се подигло заштитнички према небу и спољна политика Националсоцијалиста била би оправдана. Оно што је најстрашније у свему томе је то што се они поигравају са могућношћу страшног исхода, а да при томе ни не помишљају, нити желе да заиста помогну становницима Јужног Тирола. Будући да борбу око Јужног Тирола данас воде они који су једном пустили да цела Немачка буде уништена, којима чак и сам Јужни Тирол служи само као средство, које користе са хладном бескрупулозношћу како би задовољили њихове срамотне антинемачке у најекстремнијем виду изражене инстинкте. Мржња према данашњој, национално свесној, Италији, и изнад свега мржња нове политичке идеје о овој земљи, и у највећој мери мржња према италијанским државницима у успону, јесте та која их подстиче да комешају немачко јавно мњење уз помоћ Јужног Тирола. Јер, у ствари, колико су, на крају крајева, индифирентни сви ти представници према немачком народу. Док судбину Јужног Тирола оплакују са крокодилским сузама у очима, целу Немачку воде ка судбини која је гора од оне издвојене територије. Док протестују против Италије у име националне културе, они загађују културу немачке нације изнутра, уништавају цео културни сензибилитет, трују инстинкте нашег народа, и руше чак и достигнућа претходних времена. Да ли доба, које је унутар земље тлачило и угњетавало сопствено позориште, књижевност, вајарство до најнижег нивоа, има право да иступи против данашње Италије, или да штити немачку културу од ње у име културе? Господа из Баварске партије, немачки националисти, па чак и марксистички скрнавитељи културе, брину око културе Јужног Тирола, али потпуно мирно допуштају да културу њихове домовине вредају најбеднији и најнезграпнији поступци и предају немачку сцену срамотном представнику расе, Јохану Спелту Ауфу. И они при томе, лицемерно, жале због гушења немачког културног живота у Јужном Тиролу, док сами најокрутније прогањају све оне људе у отаџбини који желе да заштите немачку културу од свесног и намерног уништења. У том погледу, Баварска партија подстрекује 144
државну власт против оних који се противе нечувеном уништавању наше народне културе. Шта ови усамљени заштитници немачке културе у Јужном Тиролу предузимају да би у Немачкој заштитили немачку културу? Допустили су да позориште падне на ниво бордела, у биоскопе су унели ствари које очигледно прљају и скрнаве нашу расу, и поткопали су све темеље живота нашег народа филмовима који поштење и морал сматрају смешним; они су повладивали дадаистичком и кубистичком заносу у вајарству, заштитили творце ове ниске обмане и лудила, допустили да се немачка књижевност сурва у блато и кал, и целокупан интелектуални живот нашег народа препусти Јеврејима из целог света. И иста та група достојна презира толико је безобразна у суочавању са тим проблемом да се залаже за немачку културу у Јужном Тиролу, а при томе има само један циљ на уму, наравно, да подстакне два народа да крену један против другог како би их на крају што лакше срозали на ниво њихове сопствене ништавне културе. Медутим, тако ствари стоје у свему. Они се жале на прогон Немаца у Јужном Тиролу, док се исти ти људи у Немачкој појављују у улози најокрутнијих противника који се обрушавају на свакога ко под националном припадношћу подразумева нешто више од помирљиве предаје свог народа скрнављењу од стране Јевреја и Црнаца. Исти људи који се залажу за слободу свести Немаца у Јужном Тиролу на најгори могући начин врше притисак на њих у Немачкој. Никада раније слобода изражавања сопствених националних ставова у Немачкој није била гушена као под влашћу тог подмуклог партијског олоша, који сли се дрзнули да преломе копље у име права на свест и националну слободу, пре свега у Јужном Тиролу. Они јадикују над сваком неправдом која погада Немце у Јужном Тиролу, али ћуте као зиливени о убиствима која су мараксиситички улични пробисвети чинили из месеца у месец против сопственог народа у Немачкој. И то ћутање деле заједно са целом фином националном буржоазијом, укључујући и отаџбинске протестанте. За једну једину годину то јест, само након пет месеци ове године девет људи из редова Националсоцијалистичког покрета је убијено у околностима које су једним делом заиста бестијалне, а преко шестстотина је рањено. Ова лажљива и покварена група немо ћути у вези с тим догађајима, али како би почела да диже галаму да је само једно такво дело извршено од стране фашизма против Немаца у Јужном Тиролу. Како би само позвали цео свет да протестује да је једног јединог Немца заклао фашиста под околностима сличним онима у којима је марксиста убио неугледне раднике у Немачкој, не позивајући на револт и јавно испољавање незадовољства ове фине фаланге за спас немачког народа. И како заиста исти ти људи, који званично протестују против државне тортуре над Немацима у Јужном Тиролу, угњетавају Немце који им сметају у самој Немачкој. Почевши од хероја немачке подморнице, па све до спаситеља Горње Шлезије, људи који су били спремни да пролију крв за Немачку како су их само одвукли са лисицама на рукама пред судове и 145
осудили их на затворске казне, и то све само зато што су жртвовали своје животе на стотине и стотине пута из жарке љубави према отаџбини, док се презрења вредан олош протестаната сакрио негде где га нико не би могао наћи. И тако су их све осудили на затвор који је у Немачкој био одредиван за дела каква би национално свесна држава наградила највреднијим ордењем. Ако Италија данас пошаље Немца у затвор у Јужном Тиролу, целокупна немачка национална и марксиситичка штампа истог момента ће ођекнути крицима као да је у питању крваво убиство. Али потпуно превидају да у Немачкој човек може да буде у затвору месецима само због потказивања, претреса куће, прекршаја у вези са поштанском пошиљком, телефонске дојаве то јест, чистог противуставног лишавања личних слобода загарантованих на темељу граданских права ове државе и да је то основно обележје свакодневице. И нека не кажу наше такозване националне партије да је то могуће само у марксистичкој Прусији. Пре свега, они су у братским односима са истим тим марксистима у погледу спољне политике, и друго, они у истој мери учествују у гушењу искреног, самосвесног национализма. Они су у националној Баварији поставили на смрт болесног Дитриха Екарта под такозвано заштитно старатељство због неподмитљивог националног становишта, упркос доступним медицинским извештајима, и без икаквог осећаја да су поступили погрешно. И тако су га дуго држали у притвору да је на крају колабирао и умро два дана након што су га пустили. Штавише, он је био највећи песник Баварске. Наравно, он је био Немац и уопште није убио Јохана Спилта Ауфа, те стога није ни постојао за ове борце за националну културу. И управо су га ти националпатриоти убили, као што су кришом уништили и његово дело, јер је он на крају ипак био Немац, а уз то поштен и одан Баварац, а не белосветски покварени Јеврејин из Немачке. Тада би он био нешто свето за ову Лигу патриота, али, у овом случају, они су деловали у складу са њиховим националнобуржоаским гледиштима, и отвореним изјавама у администрацији минхенске полиције: Умрите, националне свиње! Али то су исти ти Немци, који свесно покрену талас незадовољства читавог света када неко у Италији не уради ништа више осим што Немца стрпа у затвор. Када је неколико Немаца протерано из Јужног Тирола, ови људи су опет позвали немачки народ на бурно негодовање. Заборавили су притом само да додају да је подстрекивање, медутим, било усмерено против Немаца у самој Немачкој. Под буржоаском националном владом, национална Баварска је протерала на десетине и десетине Немаца, и то само зато што нису били политички подобни за корумпирани, владајући буржоаски слој већ су имали став бескомпромисног национализма. Изненада више није хтела Аустријанце да призна као браћу, већ само странце. Медутим, није се све то свело само на протеривање такозваних Немаца тудина. Не, исти ти буржоаски национални лицемери, који су бурр.о протестовали против Италије због тога што је протерала Немца из Јужног Тирола и најурила га у другу провинцију, протерали су из Баварске на десетине Немаца са немачким држављанством, који су се четири и по године у немачкој армији борили за Немачку, и који су у том рату били тешко рањени и добили највиша одликовања. У 146
ствари, то је прави начин на који ови буржоаски национални лицемери гледају на оне који сада бурно негодују против Италије, док они сами носе најгоре бреме срамоте меду сопственим народом. Они јадикују око денационализације у Италији, а у исти мах денационализују немачки народ у њиховој сопственој домовини. Боре се против свих оних ко се бори против тровања нашег народа у погледу крви, а, у ствари, прогоне сваког Немца који води битку против дегерманизације, негрификације и јудизације нашег народа у великим градовима, које сами покрећу и спонзоришу, и то на најбестиднији и најнемилосрднији начин. И навођењем лажних изговора о томе како представљају опасност по црквене установе покушавају да их стрпају у затвор. Када је узбудени Италијан у Мерану оштетио споменик краљице Елизабете,они су дигли такву галаму да није могло да их умири ни то када је италијански суд казнио преступника двомесечним затвором. Али, то што су споменици и градевине које представљају трагове културне баштине нашег народа непрекидно скрнављени у самој Немачкој, то их се уопште не тиче. То што је Француска готово у потпуности уништила све споменике Немачке прошлости у АлзасЛотарингији је за њих потпуно неважна ствар. Не узбудује их ни то што Пољаци систематски пустоше све што чак уопште подсећа на име Немачке. У ствари, њих ни најмање не узбуђује чињеница да је управо овог месеца у Бромбергу Бизмаркова тврдава званично демолирана од стране владе све то ове шампионе националне части нашег народа оставља потпуно равнодушним. Међутим, зло и несрећа је ако се нешто томе слично деси у Јужном Тиролу, јер то је за њих изненада постала Света земља. Али зато сама отаџбина, домовина, може да иде до давола. Свакако, на италијанској страни се одиграло много више од једне непромишљене акције у Јужном Тиролу, док је покушај да се систематски денационализује немачки елемент исто толико нетактичан колико и проблематичан. Али, они који су делом криви за то и који, у ствари, не знају ништа о националној части свог народа, немају права да протествују против тога. У ствари, то право припада само онима који су се до сада борили за немачке интересе и част. А у Немачкој је то право припало искључиво Националсоцијалистичком покрету. Суштинска лаж и неоснованост свог тог стварања општег расположења против Италије постаје очевидна упореде ли се поступци Италијана са поступцима Француза, Пољака, Белгијанаца, Чеха, Румуна и Јужних Словена против Немаца. То што је Француска протерала више од четврт милиона Немаца из АлзасЛотарингије, што је више људи од укупног броја становника Јужног Тирола, не представља за њих никакав ударац. Као што их ни то што Франеузи данас покушавају да затру сваки траг немачке националности у АлзасЛотарингији не спречава да се братиме са Француском, упркос томе што се ти ударци и даље настављају као одговор од стране Париза. Ни то што 147
Белгијанци прогањају немачки народ са неупоредивим фанатизмом; то што су Пољаци масакрирали преко 17.000 Немаца, и то на потпуно бестијалан начин наочиглед присутних сведока, нимало их не узнемирава; то што су они, коначно, протерали на десетине хиљада људи из кућа и са земље, готово само у кошуљама, и пребацили их преко границе, јесу ствари које буржоаске лажне протестанте и родољубе из наше отаџбине не могу да доведу до беса. У ствари, ко год пожели да упозна прави став ове групе мора само да се сети начина на који се избеглицама чак и тада пожелела добродошлица. Њихова срца су, у то време, крварила исто тако мало као и данас када су се десетине хиљада несрећних избеглица поново затекле на тлу њихове драге домовине, једним делом у правим избегличким логорима, да би потом скитали од једног до другог места као Цигани. Ја и сада видим призор из тог врцмена када су прве избеглице из Рура дошле у Немачку, а потом биле упућиване из једне полицијске управе у другу попут великих преступника. Не, тада срца ових представника и заштитника националног бића у Јужном Тиролу уопште нису крварила. Али зато када су Италијани протерали једног Немца из Јужног Тирола, или му нанели некакву неправду, дрхтали су негодујући попут увредених праведника над тим беспримерним злочином против културе и највећим варварством који је свет икада видео. Како су само онда говорили: Немачки народ никада раније и нигде није био угњетаван тако страшним и тиранским методама као у овој земљи. А заправо се то све одигравало, наравно уз један изузетак, наиме, у самој Немачкој, од стране домаћих тирана. Јужни Тирол, или тачније припадници немачке националности у тој области, морају се очувати због немачког народа, али у самој Немачкој, они су безумном политиком ненационалног бешчашћа, опште корупције, и улизиштва медународним фмансијским господарима, убили дупло више људи него што уопште има Немаца у Јужном Тиролу. Они остају неми у погледу 17.000 до 22.000 људи, који су, према годишњој статистици, претходних година били доведени до самоубиства њиховом катастрофалном политиком, а тај број, заједно са децом, изражен у просеку, за десет година далеко превазилази број Немаца у Јужном Тиролу. Они подстичу емиграцију, јер национална буржоазија господина Стресемана бележи пораст емиграције, изражене у процентима, као изванредан успех спољне политике. А то опет значи да сваке четири године Немачка губи већи број људи од броја становника немачке националности Јужног Тирола. Али абортусима и контролом радања, из године у годину, они убију готово двоструко већи број људи од целокупног броја становника немачке националности у Јужном Тиролу. И та група неоправдано себи даје морално право да говори у име интереса немачког народа у иностранству. Исто тако, ти немачки званичници јадикују око денационализације нашег језика у Јужном Тиролу, али зато у самој Немачкој дегерманизују немачка имена у чехословачка, или у она карактеристична за област АлзасЛотарингију, и тако даље, проналазећи све могуће званичне начине и методе. У ствари, постављени су званични 148
путокази на којима су чак немачки називи градова преведени на чешке како би служили Чесима. Али, то је за њих било у реду. Медутим, када су Италијани променили свето име Бренер у Бренеро, у томе је препознат гест који је неодложно захтевао најжешћи могући отпор. И један такав спектакл свакако није требало пропустити када би такве буржоаске патриоте почеле да падају у ватру због незадовољства, посебно када би присутни знали да је све то заправо само комедија. Глумачка улога националне страсти пристаје нашој бестрасној, пропалој буржоазији као што остарелој проститутки пристаје да глуми љубав. Све су то само извештачени преваранти и, у најгорем случају, показује се у свом највернијем издању ако се једно такво узбуђење наде на сцени у Аустрији. Црнозлатни представници званичне власти, за које је претходни немачки елемент у Тиролу био потпуно безначајна ствар, сада се удружују у светом националном незадовољству. Таква атмосфера ствара наелектрисање у свим ускогрудим буржоаским удружењима, посебно ако након тога чују да их Јевреји у томе подржавају и изражавају своју спремност да учествују. То значи да протестују зато што знају да ће им посебно овог пута бити допуштено да повишеним тоном изразе своја национална осећања а да их у томе неће предухитрити јеврејска штампа. Напротив. На крају крајева, лепо је када поштен представник буржоазије позива на националну борбу, а у исто време чак буде похваљен од стране Мозеса Израела Абрахамсона. У ствари, чак и више од тога. Јеврејске новине вриште заједно с њима, и на тај начин, по први пут бива успостављен прави буржоасконационални немачки јединствени фронт, од Кротошчина преко Беча, па све до Инсбрука, и немачки народ, политички заглупљен, у том моменту себи допушта да буде заведен овом представом, као што су претходно немачка дипломатија и немачки народ већ једном допустили да буду насама/ени и злоупотребљени од стране Хабзбурга. Немачка је већ једном допустила да њена спољна политика буде одредена искључиво аустријским интересима. Аказна коју је услед тога претрпела била је стварно страшна. Тешко нама ако млади покрет немачког национализма допусти да политику убудуће одредују театрални брбљивци покварене буржоазије, или, у ствари, марксисти, прави непријатељи Немачке. И тешко нама ако, у исто време, захваљујући потпуном неразумевању истинских мотива аустријске државе у Бечу, поново добијемо директиве из тог центра. Управо у томе ће се састојати задатак Националсоцијалистичког покрета да припреми завршни чин театралних јадиковки и повика и изабере одмерен разлог који ће управљати будућом немачком спољном политиком. Италија, свакако, сноси кривицу због целокупног овог развоја. Ја лично сматрам да би било глупо и политички незрело упутити Италији прекор због чињенице да је приликом пада Аустрије померила своје границе ка Бренеру. Мотиви који су је у то време водили нису били ништа основанији од мотива које су једном одредили буржоаски анексионистички политичари, укључујући и господина Стресемана, да се 149
подрже немачке границе против белгијског утврђења код Мозе. У свим временима одговорна, промишљена и делотворна влада ће се потрудити да пронаде стратешки природне и сигурне границе. Свакако, Италија није припојила Јужни Тирол да би тако добила пар стотина хиљада Немаца, и Италијанима би свакако више одговарало да су на тој територији живели само Италијани уместо Немаца. Зато што их, у ствари, никада првенствено стратешка разматрања нису навела на то да поставе границе преко Бренера. Међутим, ниједна друга држава се не би другачија понашала у њиховој ситуацији. Зато је беспредметно критиковати ово обликовање граница као такво, с обзиром на то да свака држава мора да одреди своје природне границе према сопственим интересима, а не према интересима других. У мери у којој поседовање Бренера може послужити војним интересима и у стратешке сврхе, није битно то да ли ће 200.000 Немаца живети унутар ове стратешки установљене и обезбедене границе као такве ако популација земље обухвата 42 милиона људи, а војна делотворност непријатеља на самој тој граници се не узима у обзир. Било би мудрије поштедети тих 200.000 Немаца било каквог притиска и присиле, и не наметати им силом став, чији би резултат, на основу искуства, био потпуно безвредан. Исто тако заједница народа не може бити искорењена за двадесет или тридесет година, без обзира на примењене методе, и да ли то неко жели или не. На италијанској страни, човек може одговорити тако да сасвим извесно изгледа да је у праву како то првобитно није била њихова намера, и да се то десило само по себи као последица провокативних покушаја сталног мешања у унутрашњу политику Италије од стране аустријских и немачких спољашњих трупа, и последица из тога насталих на самим становицима Јужног Тирола. То је у реду, јер су, у ствари, Италијани прво веома поштено и искрено поздравили присуство припадника немачке нације у Јужном Тиролу. Али, како се тамо појавио фашизам, стварање непријатељског расположења прерна Италији у Немачкој и Аустрији, поникло на основу тог принципа, довело је до узајамне нетрпељивости, која је у Јужном Тиролу коначно морала да остави последице које видимо данас. У свему овоме најлошији утицај је извршило Удружење Андреаса Хефера које је, уместо да Немцима у Јужном Тиролу снажно препоручи да испоље мудрост и јасно им стави до знања да је њихова мисија била да изграде мост измеду Немачке и Италије, у њима створило нереална очекивања у погледу становника Јужног Тирола, али која су, међутим, била предодредена да их подстакну на исхитрене потезе. И ако су услови измакли контроли и отишли у екстрем за то је, пре свега, криво ово Удружење. Ко год је попут мене имао много прилика да лично упозна важне чланове овог Удружења исто тако мора бити задивљен неодговорношћу са којом је ова асоцијација, уистину тако мале моћи и снаге, могла да нанесе толико велику штету. Јер када себи у целини представим ове ликове на руководећим местима, и замислим неког од њих појединачно \ако поседује канцеларију у минхенској полицијској управи, разљутим се већ и на саму помисао да су сви они мушкарци који никада не би ризиковали своју крв и кожу иступивши у средиште збивања које неизбежно води у крвави рат. 150
Исто тако је тачно то да подстрекачи овог непријатељства према Италији никако не могу да разумеју проблем око Јужног Тирола, будући да њима до тога уопште није стало, као уосталом ни до саме немачке нације. У ствари, то је само питање одговарајућих средстава за стварање конфлизије и комешање јавног мњења, посебно у Немачкој, против Италије. Зато што је управо то онај суштински елемент који интересује ову господу. Па из тог разлога постоји извесна основа да се оправда италијанска примедба да ће, без обзира на то какав третман Немци могу имати у Јужном Тиролу, они увек пронаћи неко одговарајуће средство да узбуркају јавно мњење, јер је то управо оно што желе. И управо из тог разлога што у Немачкој данас, исто као и у Италији, извесни елементи имају интерес да осујете разумевање измеду ових нација свим средствима, била би дужност мудрих људи да одстране та средства од њих што је даље могуће, чак и упркос опасности да ће то и даље покушавати. Супротна ствар би имала смисла само онда када у Немачкој не би било никога ко би скупио храбрости да заговара разумевање насупрот свим тим агитаторима. То, међутим, није случај. Напротив, што се данашња Италија више труди да избегне инциденте, то ће њеним пријатељима у Немачкој бити лакше да изложе јавном мњењу иницијаторе мржње, да демаскирају лицемерје њихових разлога, и да зауставе њихову активност тровања народа. Али, ако у Италији заиста верују да никако не могу да пронаду неки компромис у погледу целокупне галаме, повика и захтева страних организација, и да то не виде као капитулацију већ као могући даљи пораст ароганције тих елемената, онда се неки начини могу пронаћи. У ствари, таква обавеза могла би у суштини да се припише онима који не само да нису укључени у то распиривање мржње већ, напротив, јесу пријатељи који се залажу за разумевање са Италијом и Немачком, и сами воде најжешћу борбу против тровача јавног мњења уНемачкој. Спољнополитички циљ Националсоцијалистичког покрета нема никакве везе ни са економијом ни са буржоаском политиком граница. Територијални циљ нашег народа ћр и убудуће, бити одредивање његовог развоја, који никада не би требало да га доведе у сукоб са Италијом. Ми исто тако никада нећемо жртвовати крв нашег народа како би се извршиле мале корекције граница, већ само ради територије, и то у циљу његове даље експанзије и одржања. Тај циљ нас води у правцу истока. Источне обале Балтичког мора су за Немачку оно што је Средоземно море за Италију. Смртни непријатељ даљег развоја Немачке, у ствари чак и у погледу самог одржања јединства нашег Рајха, јесте Француска, у истој мери као што то представља и за Италију. Националсоцијалистички покрет се никада неће заносити површним и ништавним повицима: урал Неће звецкати мачем. Његови лидери су, готово без изузетка, изузетно свесни и упознати са природом рата какав он у ствари јесте. Стога, он никада неће проливати крв ни за какав други циљ осим за онај који служи целокупном будућем развоју нашег народа. Због тога он одбија да провоцира рат са Италијом зарад исправљања граница, које је заправо смешно у погледу немачке фрагментације у Европи. Напротив, он жели да заувек приведе крају све несрећне тевтонске маршеве 151
на југ, и жели да заступа наше интересе тако да крену у новом правцу, који ће омогућити решење територијалног питања за наш народ. Овим ослобођењем и изводењем Немачке из периода ропства и зависности, ми се такође, пре свега, боримо за њен препород, па, на тај начин, и за немачку част. Ако данашња Италија верује да би промена у Јужном Тиролу могла да се сматра капитулацијом пред страним мешањем, која притом не би водила жељеном разумевању, нека онда спроведе ту промену искључиво због оних људи у Немачкој који се залажу за разумевање са Италијанима и на тај начин их потпуно оправдавају а који не само да одбијају да се идентификују са заговарачима непријатељства, већ, у ствари, годинама воде жестоку борбу против тих елемената и који признају суверена права итаиијанској држави као нешто што јој најприродније припада. Немачкој је исто тако важно да остане пријатељ са Италијом, као што је Италији вазно да то остане са Немачком. И управо тако као што је фашизам италијанском народу дао нову вредност, исто тако вредност немачког народа не може убудуће да се процењује на основу његовог тренутног стања, већ према снази коју је тако често испољавао раније у историји и коју, можда, сутра може поново да покаже. Према томе, као што је за Немачку стицање пријатељства са Италијом вредно жртве, исто толико и за Италију значи немачко пријатељство. Била би то заиста права срећа за оба народа ако те снаге у обе земље, које су носиоци ове спознаје, буду могле да постигну однос пун разумевања. Дакле, као што је у Немачкој подстицање непријатељства према Италији одговорно за ову несрећну мржњу, исто тако и на Италији лежи одговорност ако, у погледу чињенице да је у Немачкој створен раздор и да се одвија борба против агитатора непријатељског расположења, и сама не предузме све што је у њеној моћи да им та средства истргне из руку. Ако се фашистички режим својом разборитошћу избори и успе да 65 милиона Немаца претвори у пријатеље Италије, то ће онда бити значајније и вредније него да едукује 200.000 људи тако да постану лоши Италијани. На сличан начин је био неоснован став Италије којим се бранило уједињење Аустрије са Немачком. Већ сама чињеница да се Француска првенствено залаже за ту забрану неизбежно би требало да доведе до тога да Рим заузме супротан став будући да се Француска није одлучила за тај корак да би то, на неки начин, користило Италији, већ пре надајући се да ће јој тиме нанети штету. Постоје, пре свега, два разлога који су навели Француску да се свим средствима бори против уједињења: прво, зато што је на тај начин желела да спречи јачање Немачке, и друго, зато што је уверена да ће једног дана моћи да у аустријској држави стекне земљу чланицу за француско — европску алијансу. Дакле, Рим не би требало да гаји илузије да је француски утицај у Бечу 152
далеко пресуднији него немачки, а камоли италијански. Француски покушај да пребаци седиште Лиге народа у Беч, ако је то икако могуће, проистиче само из намере да се ојача космполитски карактер овог града као таквог, и да га доведе у везу са земљом чији карактер и култура наилазе на јачи одзив у данашњој атмосфери која влада у Бечу, него у немачком Рајху. И како се у аустријским провинцијама озбиљно тежи ка унији, са исто тако малом озбиљношћу се та стремљења схватају у Бечу. Напротив, ако у Бечу заиста узимају у обзир идеју о унији. то увек чине само зато да би се извукли из неке фмансијске тешкоће, с обзиром на то да је Француска онда пре спремна да пружи руку држави повериоцу. Медутим, постепено ће сама ова идеја о унији пресахнути како буде дошло до унутрашње консолидације аустријске федерације и када Беч поврати своју доминантну позицију. Поврх свега тога, политички развој у Бечу претпоставља јачање антииталијанског и антифашистичког карактера, док марксизам у Аустрији отворено показује велику наклоност према Француској. Тако ће чињеница да је у то време формирање уније, на сву срећу, било спречено, делимично уз помоћ Италије, једног дана довести до тога да се карика која недостаје између Прага и Југославије уметне у систем француске алијансе. За Италију, медутим, спречавање аустријског савеза са Немачком је било погрешно на психолошком нивоу. Што је аустријска држава постајала раскомаданија, то су ограниченији постајали њени спољнополитички циљеви. Циљ спољне политике, посматран у ширем контексту, није могао да се очекује од државне структуре која тешко да је имала x квадратних километара и једва y милиона становника. Да је немачка Аустрија припојена Немачкој 19191920. године, тенденције њене политичке мисли би постеп^но биле одредене великим политичким циљевима Немачке, који су барем били могући, то јест, реални за нацију од готово 70.000.000 становника. Спречавање овог догадаја у то време удаљило је спољну политику са већих циљева и ограничило је на старе и незнатне реконструктивне идеје Аустрије. Само је на тај начин било могуће да питање Јужног Тирола поприми тако велики значај. Јер будући да је Аустрија била тако мала држава, била је барем довољно велика да буде носилац спољнополитичке идеје која је била исто тако мала, као што је, насупрот томе, могла полако да затрује политичко мишљење целе Немачке. Што су политичке идеје Аустрије постајале ограниченије, услед сопствене територијалне ограничености, то су се лакше могле развијати у проблеме, који су свакако били од значаја за ову државу, али који нису могли да се поматрају као пресудни у формирању немачке спољне политике за немачку нацију. Италија би требало да се залаже за савез Аустрије са Немачком ако ни из једог другог разлога, онда зато да би превазишла француски систем савезништва у Европи. Она би 153
то исто тако требало да уради како би представила развој других задатака за немачку политику граница, који би се појавили као последица њеног укључивања у велики Рајх. Штавише, разлози који су једном подстакли Италију да заузме став против савеза нису сасвим јасни. Ни данашња Аустрија ни данашња Немачка не могу никада и ни у ком случају да се сматрају војним противником Италије. Медутим, ако Француска и успе у томе да окрене против Италије заједнички савез у Европи, у којем би учествовале Аустрија и Немачка, војна ситуација се ни тада не би изменила без обзира на то да ли је Аустрија независна или је са Немачком. Штавише, у свему томе ионако не може бити речи о правој независности са тако малом структуром. Аустрија ће увек бити подредена утицајима веома снажних држава. Швајцарска не може да се покаже као земља која се томе противи, будући да располаже могућностима да опстане сама, па чак и само на основу туристичког промета. За Аустрију то већ није могуће због диспропорције капитала ове земље са бројем целокупног становништва. Медутим, без обзира на став Аустрије према Италији, у самој чињеници њене егзистенције већ лежи побољшање војностратешког положаја Чехословачке, која једног дана, на овај или онај начин, може да заузме очевидно непријатељски став према природном савезнику Италије као такве: Мадарској. За Италијане, војни и политички разлози би говорили у прилог томе да се забрана склапања савеза сматра барем кац нешто небитно, ако не и нешто што не одговара сврси. Не могу да закључим ово поглавље, а да не установим детаљно ко у ствари сноси кривицу што питање Јужног Тирола уопште постоји. За нас Националсоцијалисте, политички, одлука је донета. И коначно ја који сам жесток противник тога да се милиони Немаца довуку на ратиште и да ту искрваре зарад интереса Француске, а да у свему томе Немачка нема никакву корист, коју би с обзиром на крваве жртве требало да има ја такоде одбацујем становиште да је у томе пресудна била национална част. Јер на основу овог гледишта, ја бих убрзо морао да кренем у пцход против Француске, која је целокупним својим понашањем увредила част Немачке на сасвим другачији начин него Италија. Ја сам у уводу ове књиге већ шире приказао и указао на могућност формулисања спољне политике на основу националне части, тако да овде даље нема потребе да заузимам став према томе. Ако је данас у групама људи који протестују против нас начињен покушај да се овај наш став представи као издаја и одрицање од Јужног Тирола, то би могло да се покаже као истинито само у случају да, независно од нашег става, Јужни Тирол уопште није био изгубљен, или да је требало да буде враћен другом Тиролу у неко догледно време у будућности.
154
Зато се осећам присиљеним да још једном у овом излагању тачно установим ко је био тај који је издао Јужни Тирол и посредством чијих мера је та област изгубљена за Немарку. Јужни Тирол је издан и изгубљен активностима оних партија које су, својим дуготрајним залагањем за мир, ослабиле или потпуно обезвредиле оружане снаге немачког народа, које су му биле неопходне како би се афирмисао у Европи, и, поступајући на тај начин, поткопале и срушиле његову снагу неопходну како за победу, тако и за очување Јужног Тирола у одсудном часу. Те партије, које су дуготрајним залагањем за мир поткопале морални и етички темељ нашег народа, пре свега су уништиле његову веру у то да има право да се брани. Тако је Јужни Тирол такоде издан од оних партија које су, као такозване Партије за очување и одбрану државе и нације, гледале на ову активност потпуно равнодушно или, барем, нису пружале озбиљан отпор. Иако индиректно, оне су исто тако послужиле као медији путем којих је дошло до слабљења нашег народа и његове снаге и способности да се брани. Јужни Тирол је издан и изгубљен активностима оних политичких партија које су немачки народ свеле на марионету хабзбуршке идеје о великој моћи и које су, уместо да пред Немачку поставе спољнополитички циљ националног уједињења, у одбрани и очувању аустријске државе виделе мисију немачког народа; које су, стога, такође у време мира, деценијама само посматрале како Хабзбурзи систематски изводе процес дегерманизације, помажући им заправо у томе. На тај начин су и оне одговорне због тога што се занемарило решавање аустријског питања од стране Немачке, или барем њене одлучне сарадње у том погледу. У том случају Јужни Тирол је свакако могао да се сачува за немачки народ. Јужни Тирол је изгубљен због опште бесциљности и одсуства било каквог плана немачке спољне политике, које се 1914. године исто тако проширило и на утврдивање промишљених ратних циљева, или на њихово спречавање. Јужни Тирол је издан од стране оних који, током рата, нису сарађивали на максималном јачању немачког отпора и агресивне силе, као и од стране партија које су намерно паралисале немачке снаге отпора,али и од оних који су то толерисали. Јужни Тирол је изгубљен услед неспособности да се, чак и за време рата, преоријентише немачка спољна политика и спаси немачки елемент у аустријској држави непризнавањем хабзбуршке моћне државе. Јужни Тирол је изгубљен и издан активностима оних који су, током рата, ширили лажне наде о могућем постизању мира без победе, сломили моралну снагу немачког народа да пружа отпор и који су, уместо спремности да поведу рат, донели резолуцију о миру која је била катастрофална по Немачку. Јужни Тирол је изгубљен тако што су га издале оне партије и људи који су чак и за време рата лагали немачки народ о томе да Антанта нема никаквих империјалних циљева и на тај начин га обманули, удаљили га од безусловне потребе пружања 155
отпора и коначно га навели да више верује Антанти него онима који су подигли глас у знак упозорења. Јужни Тирол је, даље, изгубљен због постепеног слабљења и уништавања фронта, за који је требало да се побрине домовина и услед тога што су преварантске изјаве Вудроу Вилсона загадиле начин на који се размишљало у Немачкој. Јужни Тирол је издан и изгубљен активностима оних партија и оних људи који су, почевши са савесним примедбама на рачун војне службе, па све до организације војних штрајкова, лишили армију осећаја да се нужно мора борити и изборити за победу. Јужни Тирол је издан и изгубљен организацијом и извршењем новембарског злочина, као и кукавичком и презира достојном толеранцијом овог бесрамног понашања такозваних Националних снага за очување државе. Јужни Тирол је изгубљен и издан бестидним понашањем људи и партија који су, након пада, оскрнавили част Немачке, уништили самопоштовање нашег народа пред светом и на тај начин само охрабрили наше противнике да поставе још веће захтеве. Изгубљен је, даље, због недостојног кукавичлука националробуржоаских партија и партиотских лига, које су се свуда унапред сраинно предавале из подлости и покварености. Јужни Тирол је коначно изгубљен и издан потписивањем мировног уговора, а са тим и званичним признањем да је та територија изгубљена. Све немачке партије заједно су криве за то. Неке су свесно и намерно уништиле Немачку, а друге су то учиниле општепознатом неспособношћу и кукавичлуком који је допирао до неба, као и тиме што не само да нису предузеле ништа да би зауставиле оне који су уништавали будућност Немачке, већ што су, напротив, били заправо њихова продужена рука, неспособни да унутрашњу и спољну политику поведу у другом правцу. Никада раније ниједан народ није био поведен у том смеру да се, попут немачког, уништи таквим склопом подлости, нискости, кукавичлука и глупости. Ових дана нам се указала прилика да завиримо у активности и делотворност ове старе Немачке у области спољне политике приказане у делу Ратни мемоари, главнокомандујућег америчке обавештајне службе, господина Флина. Дајем реч буржоаским демократским новинама у погледу ове ствари само у циљу бољег разумевања. Виљем Џ. Флин објавио је део својих Ратних мемоара у недељнику Либерти, који је овде веома читан. Током рата, Флин је био шеф Тајне службе Сједињених Држава. Служба обухвата целу земљу и изванредно је организована. У време мира, она првенствено ради као лично обезбедење Председника. Њена дужност је да се ангажује где год је у главном граду државе неопходна заштита, или се њено присуство сматра потребним. Она под сталним надзором држи све сумњиве 156
елементе за које постоје индиције да су у вези са политичким тенденцијама непријатељски настројеним према влади и њеним представницима. Током рата, њен основни задатак био је да на оку држи све оне који мањевише јасно и гласно иступају против рата, или оне који су само били сумњиви да се не слажу са Вилсоновом ратном политиком. Немци су такоде уживали посебну пажњу и у то време су многи упали у клопке које су биле свуда постављене од стране Федералне тајне службе. Из Флинових мемоара, медутим, сазнајемо да је Тајној служби била додељена веома важна мисија чак и много пре него што смо ушли у рат. Године 1915., читаве две године пре објаве рата, најефикаснији стручњаци за телефонске комуникације окупили су се у Вашингтону, где им је стављено у задатак да среде, односно озвуче водеће телефонске линије у немачкој и аустријској амбасади на такав начин како би званичници Тајне службе могли да прислушкују сваки разговор из било којег извора који се води измеду амбасадора и њиховог особља, као и сваки позив из амбасадорских канцеларија. Соба је постављена тако да су све жице биле повезане на ингениозан начин, због чега ниједан разговор није могао бити пропуштен. Људи из службе су у тој соби седели дан и ноћ, диктирајући то што су чули стенографи који су седели поред њих. Сваке ноћи шеф Бироа тајне службе, то јест, аутор чланка у Либертију, примао је стенограме свих разговора обављених у последња двадесет четири часа, тако да је те исте вечери могао да саопшти најважније информације Министарству иностраних послова и председнику Вилсону. Имајмо у виду време када је та инсталација створена, почетком 1915. године, то јест, у време када су Сједињене Државе још увек биле у миру са Немачком и Аустроугарском, а Вилсон неуморно потврдивао како не гаји никакве непријатељске намере према Немачкој и немачком народу. То је такоде било време када немачки амбасадор у Вашингтону, Каунт Бернсторф, није пропустио ниједну прилику да ода дужно поштовање Вилсоновом пријатељском расположењу и осећању за Немачку и немачки народ. То је исто тако било време када је Вилсон свом поверенику Баруху дао инструкцију да започне постепену мобилизацију индустрије за рат; такоде време у којем је постајало све очевидније, као што је амерички историчар Хари Елмер Бернс истакао у својој књизи Он тхе Оригинс ОфТхе Греат Wар, да је Вилсон чврсто одлучио да уде у рат и одложио извршење својих борбених планова само зато што је прво требало придобити јавно мњење за њих. Флинови мемоари морају коначно да одбаце полазну претпоставку из непромишљеног ћаскања да је Вилсон био гумут у рат против своје воље немачким подморничким ратом. Прислушкивање телефона у немачкој амбасади се одвијало са његовим знањем. И то сазнајемо из Флинових мемоара. Аутор додаје да је тако прикупљен материјал против Немачке у великој мери допринео крајњем слому. Тај податак може да докаже само да је то у Вилсонове руке ставило средства да 157
придобије јавно мњење за рат, који је дуго планирао. И, у ствари, тај материјал му је у потпуности и савршено одговарао у те сврхе. Мемоари потпуно потврдују оно што се и даље мора рећи, да је Немачка у то време била представљена у Вашингтону на невероватно некомпетентан и недостојан начин. Ако прочитамо у једном пасусу како Флин износи да стенографски извештаји, свакодневно припремани за њега, садрже довољно материјала да један адвокат за бракоразводне парнице месецима има посла, онда стичемо представу о томе шта се збивало. Тајна служба је држала жене агенте у Вашингтону и Њујорку, чији је задатак био да испитају чланове немачке амбасаде, укључујући и Бернсторфа, кад год би се нешто важно десило. Једна од тих жена агената имала је луксузни апартман у Вашингтону, у којем су се састајали мушкарци и жене. и где је повремено чак и државни секретар Ленсинг сврачао да чује новости. На Нову годину, 1916., када је главним градом ођекнула вест о томе да је потонуо путнички брод Персија, Бернсторф је телефонским путем контактирао пет жена, једну за другом, како би им упутио комплименте и заузврат примио исте, мада је, у погледу расположења које је вест о потапању Персије оставила у Министарству иностраних послова и у Белој Кући, заиста имао далеко озбиљнија посла. Једна од дама је Бернсторфа обасула комплиментима у погледу тога да је сјајан Ијубавник и да ће то увек бити, чак и када му буде сто година. Ни преостала господа из амбасаде нису била другачија. Један, кога је Флин окарактерисао као најбољег дипломатског помоћника у амбасади, имао је пријатељицу у Њујорку, која је била удата, и са којом је он свакодневно разговарао телефоном, што је сваки пут немачки Рајх коштало двадесет долара, и коју је често посећивао. Он јој је испричао о свему што се десило, након чега се она побринула да ту информацију достави на права места. Чак и вуигарне примедбе о Вилсону и његовим дружбеницама су начињене током телефонског разговора, па тако без тешкоћа можемо да замислимо да расположење Беле Куће према Немачкој није уопште постало пријатељскије. Из разговора воденог почетком марта 1916. године, сазнајемо колико су амбасаде мало знале о зцмљи и народу, и каквим су се детињастим плановима бавиле. У то време, нацрт закона представљен од стране сенатора Гора лежао је пред Конгресом са значењем да ће прокламацијом бити објављено упозорење да амерички народ не ко ристи ратне пловне објекте. Председник Вилсон се жестоко успротивио овом предлогу. Њему је било потребно да Американци изгубе животе како би пробудио осећања против Немачке. Људи у немачкој амбасади су знали да изгледи нацрта закона нису били повољни, па су се озбиљно позабавили плановима да купе Конгрес. Само, у почетку нису знали где да набаве новац. Трећег марта, Сенат је одлучио да привремено одложи Горов нацрт. Гласање у Дому требало је да уследи неколико дана
158
касније. Стога је план да се прво купи Дом био даље разрађен, али је у овом случају барем Бернсторф био довољно разуман да одлучно посаветује да се план не прихвати. Читање Флиновог чланка мора да остави расположење дубоког незадовољства у венама човека здраве немачке крви, не само због Вилсонове подмукле и издајничке политике, већ пре, због невероватне глупости са којом је Немачка амбасада ишла на руку овој политици. Вилсон је из дана у дан све више обмањивао Бернсторфа. И када се пуковник Хаус, његов саветник, вратио са путовања по Европи у мају, 1916. године, Бернсторф је отпутовао у Њујорк да се тамо сретне с њим. Вилсон, међутим, који се према Бернсторфу опходио као да нема ништа против тога, тајно је упутио Хауса да се са њим не упушта у било шта и да га избегне по сваку цену. Тако се десило да је Бернсторф у Њујорку чекао узалуд. Потом је отишао на оближњу плажу и допустио да буде фотографисан у купаћим гаћицама са две даме у веома интимном положају. Фотографија је пратила Флинов чланак. И тада је то допало у руке руског амбасадора Бекметева, који ју је увеличао и послао у Лондон, где је објављена у новинама под насловом, Угледни амбасадор, и стављена на располагање главној служби уСавезничкој пропаганди. То је оно што тренутно пишу Минхен Лејтист Њус. Човек тако окарактерисан, медутим, био је типичан представник немачке спољне политике пре рата, као што је исто тако типичан представник спољне политике републике Немачке. Овај момак, који би био осуден на казну вешањем у било којој другој држави, јесте немачки представник у Лиги народа у Женеви. Ти људи сносе кривицу и одговорност за пад Немачке, па, зато, исто тако и за губитак Јужног Тирола. А заједно са њима, кривица пада и на све партије и људе који су или проузроковали такве услове, или су их заташкавали, или их такоде ћутке подржавали или се против њих нису жестоко борили. Мускарци који данас, међутим, безобразно покушавају да поново обману јавно мњење, и који настоје да докажу како су други криви за губитак Јужног Тирола, прво морају да положе детаљан рачун о томе шта су то они све учинили да га сачувају. Што се мене тиче, у сваком случају, поносно изјављујем да сам се, откако сам стасао у зрелог мушкарца, одувек залагао за јачање мог народа. А када је избио рат, ја сам се борио на западном немачком фронту четири и по године, а откако се он завршио, борио сам се против корумпираних људи којима Немачка може да захвали за ову несрећу. Од тада, нисам улазио ни у какав компромис са издајницима немачке отаџбине, ни у стварима унутрашње нити спољне политике, већ као циљ мог животног дела и мисију Националсоцијалистичког покрета непоколебљиво објавио њихово уништење једног дана.
159
Ја могу још хладнокрвније да издржим повике кукавичких буржоаских клевета, као и оне припадника Лиге патриота, будући да познајем њихов општи кукавичлук,који је за мене вредан најгорег презира. То што и они мене исто тако знају јесте разбг све те хајке и повика.
160
Резиме
Ја, као националсоцијалиста, видим у Италији првог потенцијалног савезника Немачке који може да иступи из старе коалиције непријатеља, а да при томе овај савез за Немачку не наговести моментани рат за који нисмо војно спремни. Према мом уверењу, овај савез ће бити од велике користи како за Немачку, тако и за Италију. Чак и ако од њега, на крају, не би постојала директна корист, у сваком случају он сам по себи никако не би постао ни штетан, све дотле док заступа интересе обе нације, у највишем смислу те речи. Даље, све дотле док Немачка види одбрану слободе и независности нашег народа као највиши циљ своје спољне политике и настоји да му обезбеди основне предуслове за нормалан живот, толико дуго ће и њено размишљање у оквиру спољне политике бити условљено територијалним потребама народа. И све дотле нећемо имати ни унутрашњи ни спољашњи подстицај да изградимо непријатељски однос са државом која нам ни на који начин не представља препреку. А уколико Италија жели да служи њеним реалним виталним потребама као права национална држава, онда ће, обраћајући пажњу на њене територијалне потребе, морати да заснује своје политичко размишљање и активност на проширивању италијанске територије. Што поноснији, независнији и националнији италијански народ постане, утолико ће мање себи дозволити да у свом развоју уопште уђе у конфликт са Немачком. Подручја интереса ове две земље, на најповољнији начин, леже толико раздвојена, на супротним странама, да не постоји никаква област која би представљала извор сукоба. Национално свесна Немачка и пођеднако поносна Италија ће исто тако на крају моћи да забораве на ране преостале из Светског рата и да, исто тако, на крају увиде да се њихово пријатељство заснива на искреним и узајамно повезаним интересима. Јужни Тирол ће тако једног дана морати да оствари узвишену мисију у служби оба народа. Ако Италијани и Немци са ове територије једном осете велику одговорност за заједницу сопственог народа и постану свесни великих задатака које обе државе морају да реше, ситне свакодневне чарке че бити потиснуте у кцрист узвишеније мисије, која ће се састојати у грађењу моста искреног, узајамног разумевања на ранијим границама Немачке и Италије. Знам да је то, под тренутним режимом у Немачкој, исто тако немогуће као што не би било ни под нефашистичким режимом у Италији, будући да снаге које данас одредују немачку политику не желе било какав наш препород, већ наше уништење. Оне на 161
сличан начин прижељкују уништење данашње италијанске фашистичке државе, па ће због тога покушати све што је у њиховој могућности како би обе нације увукле у непријатељски однос. Француска ће једва дочекати да уграби ту прилику, макар то био непромишљени чин, и са посебним задовољством је употребити у своју корист. Само национална социјалистичка Немачка ће пронаћи начин да успостави однос пун разумевања са фашистичком Италијом и коначно уклони опасност од рата измеду ова два народа, будући да је стара Европа увек представљала територију којом су владали политички системи, а то се неће ни променити барем у догледно време. Општу европску демократију ће сменити или систем јеврејског марксистичког бољшевизма, којем ће се потчинити све државе, једна за другом, или систем слободних и неповезаних држава које ће, у неспутаном надметању моћи, испољити своја национална обележја у складу са бројношћу и значајем заједнице њихових народа који живи и ради у свим деловима света. Исто тако није добро да фашизам у Европи постоји као изолована идеја. Или ће се његова идеја проширити и на остали део света, или ће Италија једног дана поново бити подређена општим представама о другој Европи. Према томе, проучимо ли мало темељније могућности немачке спољне политике, преостају само две државе у Европи као потенцијално значајни савезници у будућности: Италија и Енглеска. Односи Италије са Енглеском су већ добри, и то из разлога о којима сам већ говорио у другом пасусу, тако да постоје изузетно мале шансе да ће нешто да их поремети. То исто тако нема никакве везе са наклоностима, већ, пре свега, што се тиче Италије, почива на реалној процени правог односа снага. Дакле, аверзија према бескрајној и неограниченој француској хегемонији у Европи заједничка је обема државама. За Италију: зато што су угрожени њени суштински витални интереси у Европи; за Енглеску: зато што у данашње време Француска, као велесила, у Европи може да представља нову претњу енглеској морнарици и њеној надмоћи у свету, које на тај начин, као такве, могу да буде доведене у питање. То што се Шпанија и Мађарска, по свој прилици, могу већ данас сврстати као земље чланице у ову заједницу истих интереса, макар и само тактички, заснива се на аверзији Шпаније према колонијалним активностима Француске у Северној Африци, као и на непријатељству Мадарске према Југославији, коју у исти мах подржава Француска. Када би Немачка успела да узме учешћа у новој државној коалицији у Европи, које би или морало довести до промене акцента у самој Лиги народа, или допустити да доде до развоја пресудних фактора моћи изван ње, онда би први предуслов унутрашње политике за каснију активну спољну политику био остварљив. То што нам је Версајски споразум наметнуо разоружање, тако да смо практично онемогућени да се бранимо, могло би да се заврши, мада полако. 162
Уосталом, то би било могуче само када би победничка коалиција, мада никада у савезу са Русијом, а камоли у савезу са другим такозваним угњетеним нацијама, око тог питања ушла у конфликт против фронта коалиције бивших држава победница које нас окружују. Потом би у даљој будућности било могуће размишљати о новим савезима нација, који би се састојали од држава велике националне вредности, које би потом могле храбро да се суоче са претећом надмоћношћу Америчке Уније, будући да ми се чини да Енглеска као велесила задаје мање тешкоћа и невоља данашњим нацијама него појава америчке велесиле. Паневропа не може бити позвана да реши овај проблем, већ само Европа која би се састојала од слободних и независних националних држава, чија су подручја интереса различита и јасно разграничена. Само тада може да наступи прави тренутак за Немачку, а услови би се стекли тако што би Француска била потиснута унутар њених граница, док би она, подржана обновљеном армијом, кренула путем остварења својих територијалних потреба. Када наш народ, медутим, једном буде успео да зацрта овај велики геополитички циљ на истоку, то неће резултирати само јасно дефинисаном немачком спољном политиком, већ исто тако и њеном стабилношћу, барем за један, сразмерно дуг период, која ће јој омогућити да избегне бесмислене политичке поступке, попут оних који су на крају наш народ уплели у Светски рат. И тада ћемо коначно успети да пребродимо и превазидемо период ових свакодневних, потпуно безначајних, громогласних неодобравања и потпуно стерилне економске политике и политике граница. Немачка ће потом, такоде у оквиру унутрашњих прилика, морати да предузме кораке у правцу максималне концентрације њених војних средстава. На тај начин, она ће аутоматски, као највећи задатак, изабрати формирање надмоћне копнене војске, с обзиром да наша будућност, у ствари, не лежи у борбеним снагама на води, већ у Европи. Само уколико будемо у потпуности схватили значење овог подухвата и будемо остварили територијалне потребе нашег народа, на истоку и у ширим оквирима, немачка економија ће, имајући то стално у виду, престати да бнде фактор дестабилизације у свету, која нам доноси вишеструке опасности. Она ће на крају служити задовољењу наших унутрашњих потреба у главним аспектима, и учинити да народ више неће морати да шаље наредне генерације пољопривредника из сеоских средина у велике градове да раде као фабрички радници, већ ће бити у ситуацији да им обезбеди да као слободни сељаци живе на сопственој земљи и отворе домаће продајно тржиште у немачкој индустрији, које ће их постепено ослободити тога да се грозничаво боре и отимају за такозвано место под сунцем у преосталом делу света. 163
Спољнополитички задатак Националсоцијалистичког покрета састоји се у томе да припреми и на крају спроведе овај развој. Он исто тако мора спољну политику да стави у службу реорганизације нашег народа у расејању на основу његових погледа на свет. Чак и у овом случају он мора стално да се придржава принципа да се ми не боримо за системе, већ за жив народ, то јест, за људе од крви и меса, који морају да се сачувају и располажу елементарним средствима за живот, јер би само на тај начин, што би сачували своје физичко здравље, могли да остану и духовно здрави. Као што мора да превазиде хиљаде препрека, неспоразума и пакости у својој борби за реформу унутрашње политике, исто тако у спољној политици мора да рашчисти не само са издајом земље од стране марксизма, већ и гомилом глупих, безвредних, у ствари штетних фраза и идеја нашег националнобуржоаског света. Према томе, што у овом тренутку будемо мање свесни значаја наше борбе, утолико ће њен успех једног дана бити већи. Разлог због којег се Италија данас првенствено може сматрати савезником Немачке лежи у чињеници што је то једина земља чија је унутрашња и спољна политика условљена чисто италијанским националним интересима. Ти италијански национални интереси су једини који не противрече немачким, и? обрнуто, немачки интереси се не противе њеним. А то је важно не само из реалних разлога, већ и на основу следећих ствари: Рат против Немачке је водила надмоћна светска коалиција, у оквиру које су само неке државе могле имати директан интерес да се Немачка уништи. У не малом броју земаља, на одлуку да се поведе рат никако нису утицали прави унутрашњи интереси тих нација, нити некаква корист. Монструозна ратна пропаганда је била та која јц почела да ствара контиизију јавног мњења тих народа, и, заиста, понекад ишла директно против њихових правих интереса. Јеврејска заједница широм света била је главна полуга која је потпиривала ову ратну пропаганду огромних размера. Јер ма колико бесмислено учешће у рату ових нација може да изгледа, посматрано из угла њихових сопствених интереса, толико је оно имало смисла и било логично када се посматра са становишта интереса Јевреја. Није мој задатак да овде улазим у расправу о јеврејском питању, самом по себи. О њему не може бити речи у контексту излагања које нужно мора да буде сажето и јасно. Следеће излагање ће бити представљено само у интересу бољег разумевања: Јевреји представљају народ који, у суштини, не тежи у потпуности за јединством. Па ипак, као народ, Јевреји поседују посебне унутрашње карактеристике, које их издавајају од свих осталих народа на свету. Они нису религиозна заједница, већ народ повезан религијом и више су, у ствари, обухваћени пролазним државнира системом. Јевреји никада нису имали сопствену територијално повезану државу попут аријевских 164
држава (Хитлер жели да истакне дисперзивни карактер јеврејског духа, за разлику од аријевског кохезионог који означава јединствену идеју вере, нације, тла, државе, док је код Јевреја то непрестани интернационализам). Па ипак, његова религиозна повезаност је права држава, будући да гарантује очување, ширење и будућност јеврејског народа. Али то и јесте искључиво задатак државе. То што јеврејска држава не подлеже територијалном ограничењу, као што је то случај са аријевским државама, повезује се са карактером јеврејског народа, који не располаже способностима да изгради и очува сопствену територијалну државу. Управо као што сваки народ, као најдубљу од свих овоземаљских тежњи има неодољиву потребу за самоодржањем, исти је случај и са Јеврејима. Само што се, у овом случају, у складу са њиховим, суштински другачијим поретком, борба за егзистенцију аријевског народа и Јевреја потпуно разликује по својој форми. Темељ аријевске борбе за егзистенцију јесте земља коју обрадује, и која пружа главну базу за економију, задовољавајући на тај начин првенствено сопствене потребе производним снагама свог народа. Услед недостатка сопствених производних капацитета, јеврејски народ не може да оснује државу, посматрано у територијалном смислу, већ су му, да би опстао, потребни рад и стваралачка активност других народа. На тај начин, Јевреји попут паразита живе у оквиру других народа, па је отуда крајњи циљ јеврејске борбе за егзистенцију поробљавање продуктивних народа. Да би остварили тај циљ, који, у ствари, представља вечиту јеврејску борбу за егзистенцију, Јевреји се користе свим могућим средствима у оквиру њиховог карактера. Зато се у погледу унутрашње политике у оквиру појединих нација прво бори за једнака, а потом за још већа права. При томе му, лукавост, интелигенција, препреденост, подлост, дволичност и тако даље, укорењене у његовом карактеру, служе као оружје у тој борби. Та обележја су стратегија његове борбе за опстанак као што други народи имају своју. У спољној политици, овај народ тежи ка томе да дестабилизује односе меду нацијама, да их удаљи од њихових правих интереса и увуче у рат, како би на тај начин постепено успоставио контролу над њима уз помоћ новца и пропаганде. Његов крајњи циљ је денационализација, промискуитет и стварање ванбрачног потомства у другим народима, срозавање квалитета људи који се регрутују у највреднијим народима, као и доминација ових људи, мешовите расе, путем истребљивања интелигенције и њиховим замењивањем припадницима сопственог народа.
165
Исход светске битке Јевреја зато ће увек бити крвава бољшевизација. У ствари, то значи уништење целокупних виших класа интелектуалаца, које постоје у одређеним народима не би ли се он, на тај начин, уздигао до улоге господара када човечанство у једном тренутку остане без лидера. Глупост, кукавичлук и поквареност су, стога, карте јиа које игра. А у људима мешовите расе он себи обезбеђује први пролаз кроз који ће продрети као туђа нација. Зато јеврејска доминација увек има за последицу уништење целокупне културе и, на крају, махнитање самих Јевреја. Зато што су они паразити нација, њихова победа означава њен крај, као и смрт њихове жртве. Са пропашћу старог света, јеврејски народ се срео са младим, делимично још увек неисквареним народима, сигурним у свој расни инстинкт, који их је заштитио од његовог инфилтрирања. Он је био странац, и све његове лажи и дволичност веома су му мало помагале током периода дугог хиљаду и по година. Феудална власт и краљевски трон били су први који су створили општу ситуацију која им је допустила да се прикључе борби угњетене друштвене класе, и да је, у ствари; накратко учине сопственом. Тако је овај народ добио равноправна граданска права са Француском револуцијом. На тај начин је изграден мост преко којег је могао да крене како би освојио политичку моћ унутар нација. Деветнаести век му је дао доминантну позиђу у националној економији стварањем зајмовног капитала, заснованом на идеји камате. Коначно, манипулаћијом акционарских деоница, довео је себе у ситуацију да поседује велики део производних сектора и, уз помоћ берзе, постепено постао не само господар јавног економског живота, већ, на крају, исто тако и политичког. Подржавао је своју власт интелектуалним загадивањем нација уз помоћ слободних зидара, као и помоћу штампе која је од њега постала зависна. Јеврејски народ је пронашао потенцијалну снагу за уништење буржоаског интелектуалног режима у новоствореном четвртом сталежу занатлија, баш као што је једном раније буржоазија послужила као средство за рушење феудалне власти. У исто време, њихови адути су били како глупост и непринципијелност буржоазије, тако и похлепа и кукавичлук. Потом је сталеж квалификованих занатлија формирао у посебну класу, којој је дозволио да поведе борбу против националне интелигенције. Марксизам је постао духовни отац бољшевичкој револуцији. Било је то оружје страховладе, које су Јевреји сада немилосрдно и брутално примењивали. Економско освајање Европе од стране Јевреја било је у великој мери приведено крају на прелазу из једног у други век, тако да су сада почели да чувају стечене позиције политичким путем. Та средства, прве покушаје искорењивања националне интелигенције, изводили су у виду револуција. 166
Тако је јеврејски народ користио стварање тензија измеду европских нација, које је великим делом требало приписати њиховој потреби за територијом и из тога проистеклим последицама, да би их потом из сопствених интереса систематски подстицао и гурао у светски рат. Циљ је деструкција антисемитске Русије, као и уништење немачког Рајха, које су у оквирима владе и војске још увек пружале отпор Јеврејима. Потом би циљ био збацивање династија, још увек непотчињених демократији, која не само да зависи, већ коју и предводе Јевреји. Овај јеврејски ратни циљ је на крају барем делимично био остварен. Царизам и Кајзеризам у Немачкој су били елиминисани. Уз помоћ бољшевичке револуције припадници руске више класе и исто тако руске националне интелигенције били су убијени и потпуно искорењени у атмосфери језиве агоније и зверских злочина будући да је укупан број жртава ове јеврејске борбе за превласт у Русији износио од 28 до 30 милиона мртвих. То је петнаест пута више него што је светски рат коштао Немачку. Након успешне револуције, он је у Русији потпуно срушио законе реда, морала, обичаја, и тако даље, поништио брак као узвишену институцију, и уместо тога прокламовао принцип сексуалних слобода, имајући за циљ рађање и одгајање људи ниже вредности, стварање хаоса, јер би на свет долазило све више људи мешовите расе, који би били неспособни да буду лидери, због чега више не би могли да воде земљу без Јевреја, као јединог интелектуалног елемента. Будућност ће показати у којој мери им је то пошло за руком, и у којој мери нове снаге, које на све то реагују потпуно природно, могу још увек да промене нешто у погледу овог најстрашнијег злочина свих времена против човечанства. У овом тренутку, Јевреји још увек уиажу напоре да поведу преостале државе у истом правцу и доведу их у исто стање. На тај начин, њихове акције и тежње подржавају и покривају националне партије такозване Националне отаџбинске лиге, док марксизам, демократија и такозвани Хришћански еентар, формирају ударне трупе. Најогорченија битка за победу над Јеврејима у данашње време се води у Немачкој. И управо је Националсоцијалистички покрет тај који је на себе преузео дужност да се бори против одвратног злочина над човечанством. У свим европским држава у овом моменту се води борба за политичку моћ — битка, делимично тиха, али силовита, мада често веома добро прикривена. Изван Русије, ова борба је прво била одлучена у Француској. Тамо су Јевреји, будући да уживају повлашћен пеложај ^ројним околностима, ушли у поре друштва тако што су пронашли заједничке интересе са француским националним шовинизмом. Од тада су јеврејска берза и француски бајонети савезници. 167
Ова борба још није одлучена у Енглеској. Ту инвазија Јевреја још увек наилази на стару британску традицију. Инстинкти англосаксонске заједнице још увек су јаки тако да се не може говорити о потпуној победи Јевреја, већ би се пре могло рећи, једним делом.: да су они још увек присиљени да своје интересе прилагодавају инте ресима Енглеза. Када би Јевреји тријумфовали у Енглеској, интереси Енглеза би морали да одступе у позадину, као што данас интереси Немачке више нису од пресудног значаја, већ су то интереси Јевреја. С друге стране, када би Британци тријумфовали, тада би могло да доде до промене енглеског става према Немачкој. Борба Јевреја за превласт такоде је одлучена у Италији. Са победом фашизма у Италији, италијански народ је тријумфовао. Чак и да Јевреји покушају да се прилагоде данашњем фашизму у Италији, њихов став према фашизму изван те земље ипак открива његову праву суштину. Само су њени сопствени национални интереси пресудни и одлучујући за судбину Италије, од незаборавног дана када су фашистичке легије маришрале Римом. Управо из тог разлога, ниједна држава као Италија не одговара у толикој мери да буде савезник Немачке. У том смислу, чин бескрајне глупости и лицемерја наших такозваних представника народа састоји се у томе што одбацују једину државу која брани сопствене националне интересе и што као представници аутентичног немачког народа показују да су више склони томе да уђу у савез са Јеврејима. На срећу, време ових будала у Немачкој је прошло, па је тако концепт немачког народа истргнут из руку ових креатура, колико безначајних толико и безвредних. Захваљујући томе, немачки народ ће пуно добити.
168
Садржај
Уводна реч ………………………………………………………………………………………………….. 3 Рат и мир …………………………………………………………………………………….……………..... 6 Неопходност борбе …………………………………………………………………………………….. 12 Раса и воља у борби за моћ …………………………………………………………………………. 21 Елементи спољне политике …………………………………………………………………………. 27 Националсоцијалистичка спољна политика ……………………………………………… 35 Немачке потребе и циљеви …………………………………………………………….…………… 37 Политички планови Другог Рајха …………………………………………………………………. 42 Војна моћ и погрешно зацртан циљ о враћању граница ……………………………. 60 Безнадежност решења економског питања ……………………………………..………… 72 0 потреби за активном спољном политиком ……………………………………………….. 86 Немачка и Русија …………………………………………………………………………………………… 97 Немачка спољна политика …………………………………………………………..………………. 111 Немачки циљеви …………………………………………………………………….…….….……………. 112 Енглеска као савезник ……………………………………………………………….……….….………. 115 Италија као савезник ………………………………………………………………….…...……..……… 125 Резиме ……………………………………………………………………………………………..……………… 161
169