Kašika
Mesečina je blještavo obasjavala noć. Po planinskim kosama videle su se dečije kape kuštrave planinske trave. Koso su se spuštale i pratile jedna drugu dve senke. Jedna manja stade i reče: «Stanko, da stanemo. Ne mogu više!» Stanko stade i paleći lulu zagleda se u noćno nebo na kojem su se videla sazvežĎa. Bio je ljut i sve mu je smetalo. Čupkajući istrulelu postavu u džepovima, smetao mu je mesec što sija,smetale su mu razbacane dečije kape, a najviše mu je smetao Zoćin glasan dah. Zoća je je sedeo deo i držao se za srce. Govorio je tiho da mu je ono onemoćalo, ali ga Stanko nije čuo. Glava mu je padala na zgrčena kolena, a pogled je upiljio u bakrač s kajmakom. Pomišljao je da uzme samo kašiku, ali se plašio. Stanko se prezrivo osvrtao ka njemu. Pitao ga je da slučajno ne bi da uzme kajmak dok njihovi drugovi sigurno sada gladuju. Zoća je odlučno odbijao.Pošli su dalje. Zoća je tražio da on ponese bakrač. Govorio je u sebi da mu je tako lakše.Stanko je gledao njegov mršavi vrat. Prvi put pomisli da bi stvarno mogli i da uzmu po kašiku. Reče Zoći da stanu i odmore se. Dugo su sedeli. Stanku se učini da bi već mogli i Zoci predloži da uzmu po kašiku, ali Zoća mu nije odgovarao. Dovukao je bakrač, i dve puške, I Zoćino mrtvo telo do odreda. Smetalo mu je što sa svih strana čuje udaranje metala o metal.Pogledao je u svoju punu kašiku i odjednom je bacio. Učinilo mu se da čuje njen odjek dole daleko u kamenoj provaliji.
Po treći put Tri vojnika ulazila su u varoš. Kude su se smanjile posle duge kiše. Sa oljuštenih zidova podbubrenih i prozuklo belih videli su se ugljenom iscrtani likovi Staljina, Ruzvelta i Čerčila. Njih troica su seli ispod jedne strehe. Komandir Zečević seo je u sredinu, a sa njegove levestrane seo je Sima . Drugi vojnik nosio je kožnu kapu. Zečevid ga je upitao gde je ošao do nje, a ovaj mu je odgovorio da je to bilo onda kada su izvršili prepad na tenk.Brigade obično nisu bile snabdevene konjima, ali je Zečevideva brigada imala jednog konja. Na njega su pored zvaničnih stvari bile natovarene i one za koje komanda nije znala. To su bile potrebne stvari za lekara i popa.Pitao se komandir šta ima da znači to što su ga pozvali iz štaba. Poznavao je on njih. Dosad su mu tako dva puta oduzimali čin komandira, ali mogude je da ga zovu i po nekom specijalnom specijaln om zadat zadatk ku. Na konju koji je njihova brigada imala nošen je i jedan ogromni mađarski dvogled čija je namena bila veoma specifična. Kada bi se približavali nekom selu, Zekavica bi najpre osmotrio najbolju
kudu, a zatim bi poslao vojnika da pozove gazdu. Pred njim je sve bilo oštro i strogo da bi se seljak pomalo uplašio. Kad bi počeo da se vajka kako nema ništa, Zekavica bi onda uzeo onaj dvogled i rekao mu da de sada sve da skrozira i što bude našao sve de da odnese pošto on i onako kaže da nema ništa. Seljaci su tada davali. Bilo je vreme da pođe u komandu. Izašao je posle nekog vremena bez komandirskih komandirskih oznaka.Uvek kad je ostajao bez čina napijao se. Ušli su u jednu kafanu. Zekavica i dva vojnika pili su rakiju. Ušao je jedan lepo obučeni vojnik. Zekavica ga je pozvao da sedne sa njima. 1
Prvom prilikom ga je napao. Dok oni ratuju, on i onakvi kao on se šepure i paradiraju. Posle verbalnog sukoba, Zekavica mu je ljutito tresnuo šamar. Kapa je odltetela na sred kafane.Vojnik se uhvatio za pištolj. Sima ga je nekako smirio i izveo napolje. Platili su i vratili se u bataljon. II
Ved nekoliko nedelja divizija je upadala iz jednog u drugi obruč. Kako bi neprijatelju zavarala trag, ona kao divlja zver kad štiti mladunce, napravi manevar brzog marša, a svoje ranjenike ostavi pod planinom. Zekavicu su ostavili da bude komandant nad tom četom. On ne pristade da ranjenike smesti tamo gde su mu iz komande naredili, ved zauze jednu kosu iznad mesta gde je izvirao Vrbas. Dani su proticali, a vode i hrane je nestajalo. Zekavici je prišao Mitar. Nije ga poznao Mitar je poludeo. Pronašao je neki kamen i uobrazio da je hleb . Usta su mu bila sva iskrvavljena.Prišao mu je i Sima. Tražio je da se spuste u selo. Zekavica to nije hteo da učini. Trebalo jesačekati. Sima je rešio da ode. Zekavica je nožem udario u drvo i ostalima je rekao da jeupravo ubio dezertera. Neko je trebao da posluži kao veza sa bataljonom. Olučeno je da sam Zekavica ide. On je uzeo odelo od jednog Muslimana koga je uhvaila straža i krenuo. Naišao je na partizansku patrolu. Nisu mu poverovali da je komadant. Ubili su ga . Kad su partizani ošli sa Simom, on je pronašao Zekavičin nož zaboden u bukvu. Iščupao ga i obrisao skorenu belu tečnost.
Kr oz gran je nebo Drvo se pomerilo i načinilo pozdrav danu koji je nastajao. Mnoga razlomljena okna prozoravidela su se gore kroz krošnju. Pod drvećem bila su razasuta i šatorima natkrivena nosila. Biloih je četrdeset. Radoš je ležao i uživao u nastavljanju sna. Oko njega bili su drugi ranjenici meĎu kojima i Stanko. Razgovarali su dok im je pretila opasnost da ih pronaĎu nemačke patrole. Sa njima sutu ostali još bolničarka Branka i par vojnika. Oni su ranjeni boreći se da diviziji stvoreslobodan prolaz. Divizija je otišla dalje, a oni su tu ostali bez dovoljno hrane i vode. Svakogdana njihovo stanje se pogoršavalo. Dnevno je po nekoliko njih umiralo. Bolničarka Brankanadgledala ih je i pomagala im koliko je mogla. Osećala je da je oni ne gledaju baš uvek kao bolničarku. Otpalo joj je dugme sa košulje i često je hvatala njihove poglede na svojimgrudima.Jedan od njih, kome je granata raznela trticu, učio je druge da jedu razne travke i crviće kojemogu da dohvate sa zemlje.Jednog su zvali Faust , jer je voleo Getea.Bolničar ka Branka počela je drugačije da gleda Radoša. On nikada nije hteo da joj dopusti davidi njegovu ranjenu nogu. Umro je i on. Bolničarka u svom dnevniku zapisuje da su došli partizani i da odlaze, ali da tu ostavljaju nešto izmeĎu tih bukava. 2
Povratak Bio je mršav i suv kao i svi koji izaĎu iz bolnice. Osećajući da je zdrav, Kosta je veselo žuriosvojoj četi. Reka pred njim činila mu se kao velika bela riba koja se praćaka uhvaćena uzelenu mrežu obala. Seo je kraj reke, okupao se. Video je da su mu porasli nokti na nogama iuredan kao i svi mitraljesci, izvadio je nemački nož i pažljivo ih podsekao. Na njemu je sve bilo čisto i uredno.Obradovao se kad je od seljaka saznao da je nadomak svom odredu. Na jednom proplankuugledao je žućkastog konja bez levog uva. Odmah je poznao konja svog bataljona koji jenosio teški minobacač. Na istom proplanku odmarali su se i neki njemu nepoznati vojnici.Odobrovoljili su se tek kada im je dao da zamotaju pojednu. Najmanji mu je pokazao gdetreba da ide. Kosta je iz daljine ugledao nekoliko vojnika koji su se odmarali.
II
Kosta je u četi već desetak dana. Primetio je kako ga više niko ne gleda onako kako su gagledali kada je on bio zaslužan za oslobaĎanje stanice čime je spasao celu četu da se ne podavi u snegu. Pokušavao je nekako da skrene razgovor na taj dogaĎaj, ali ga niko nijeuzimao za ozbiljno. Njegovo mesto mitraljesca preuzeo je T . Jedino još komesar Damnjan provlačeći prste kroz kosu, pomišlja na njegovu hrabrost kada je go do pojasa po zimi prišaorekom sa zadnje strane i uspeo da osvoji stanicu. Posle toga je bio ranjen i prebačen u bolnicu.Damnjan ga je gledao. Nije to više bio onaj Kosta. Počeo je da se plaši. Kosta ustade i ode umalinjak. Dok je bio zamišljen, iznenada se začuo glas gologlavog stražara. Jurišali su Nemci.Kosta je zgrabio pušku i potrčao. Zapeo je za izbočinu na zemlji i tresnuo. Mitraljeski niz prosuo se po prašini iznad njegove glave. Podigao se i još brže otrčao u šumu
III
Komesar je razgovarao sa Tekunicom. Upitao ga je da li mu je Kosta šta pominjao zamitraljez. Tekunica odgovori da jeste i da su se dogovorili da on zasada vodi brigu o njemu, jer je on još iznuren. Iznenada su primetili jednog Nemca koji je nešto tražio na mestu koje su maločas napustili. Komesar reče da je to Kostino šatorsko krilo. Tekunica nanišani i opali.«Gotov je»,
reče. Pozvali su Damnjana iz komande. On obiđe rascep i kraj potoka ugledaKostu kako puni čuturice vodom. Dok je žean ispijao, Kosta je primedivao njegovo ugozaržavan je grlida čuture na ustima. Najzad ga je komesar upitao kako mu se desilo da jezaboravio krilo. Kosta mu je prezrivo odgovorio da je morao da donosi ovu prokletu vodu.Damnjan je otišao, a Kosta je počupao i pobacao čuturice i uputio se odredu. 3
IV Komesar Damnjan bio je zadovoljan jer je uspeo da prebaci četu gotovo bez gubitaka.Ugledao je Kostu kako se sa svojim puškomitraljezom penje na visoku krečnjačku stenu. U jednom trenutku nemački mitraljeuz ga je pronašao. Komesar ga je gledao ispred sebe.
Tr i plava cveta Na obali kraj izlaza iz klisure tinjale su vatre. Vetar se igrao sa pepelom. Uokolo ležala sumrtva tela ratnika i konja. Oružje je svuda razbacano. Čuo se jasan korak čete ljudi obučenihu zeleno. Iz jedne šupljine u steni nešto se pomerilo. Iza kamena videla su se tri plava cveta. Damnjan s e lagano privuče izlazu i potom se brzo vrati. Nemci su zauzeli njihov bivši logor.Osećao je miris hrane koja se kuvala. U sećanju se kajao zbog toga što je ostavio Kostu i Miloša. Posle povlačenja jedinice, ostali su samo oni najteži ranjenici koji su pristali da sežrtvuju kako bi oni koji su mogli da beže pobegli. Damnjan je nekako uspeo da se podigne nanoge. Nije hteo da ide bez Miloša. Iz istog su mesta. Zajedno su rasli. Miloš je uspeo daobmane Damnjana praveći se da gubi razum i da će uskoro umreti. Damnjan je otišao, a on jeostao da plače, ali sa zadovoljnim izrazom na licu.
IIU šumi su sedela na zemlji dva Italijana i grickala mlado bukovo lišde. Nisu hteli da pređumost i njuhom ranjenika osedali su da su sve dalje od pucnjave i rata. Iznenadili su se kada suvideli kako im prilazi pognut partizan. Damnjan je stao pred njima. Jednu ruku je stavio užep i napipao rapavu površinu bombe. Oni su gledali u njega i žvakali. Damjan je časstavljao ruku u nedra čas je vadio praznu. Sva troica su verovali da su pobednici. I I IDamjan iudi ugleda grozd kupina na jednom vršku. Razmišlja kako da ođe do njega. Nekada su on i Miloš brali kupine i prodavali ih posle nekim gospođama. U povratku su preskakali jarkove. Jednom je Miloš rasekao nogu. Baš pred ofanzivu su se kupali i Miloš ga je podsetio na taj ogađaj. Damjan je uzeo jednu motku, hitnuo je i otresao plodove. IVDamjan je stigao do mosta. Požurio je da ga pređe. Ugledao je konjovodca koji se muči da pokrene mazgu koja je nosila kazan. Tvrdoglava mazga izabrala je da skoči u talase. Poredreke video je tri tifusara kako sede i kraj njih jednog čisto obučenog oficira kako ih nagovarada pređu. Oni su samo pljuckali i bacali kamenčide u vodu. Jedva su nekako bili pokrenuti.Razvalili su most. Damjan je dobio konja, a ostali su krenuli prečicom.
VJedan tifusar je tražio komad konjetine. Nije dobio, pa sad traži svoj deo. Neko mu toosporava, ali on idalje tvrdi da nije dobio svoj deo. Na nekoliko metara prepozna Damjana,koji je vodio lepog konja. I Damjan je njega prepoznao. Prišao je Tekunici. 4
Tekunica ga je pitao za Miloša. Damjan je prvi put lagao. Upitali su jedan drugog za rane. Tekunica jeneprestano lukavo nametao razgovor na Damjanovog konja. Nemci su se približavali.Tekunica zaključuje da se oni neće izvući. Previše su spori. Damjan se trudi da sačuva veru uuspeh. Tekunica mu govori da mu izgleda kao da će sutra umreti, a potom mu savetuje daspavaju
VIKada se probudio, Damjan je shvatio da je ostavljen. Na mestu gde je Tekunica ležao ostalo jesamo udubljenje, a drvo za koje je bio zavezan njegov konj stajalo je prerezano. Uputio sesam za tragom povlačenja. Naišao je tako na tri devojke. One su ga okupale i previle. Pošli sudalje zajedno.
II Ne zna kada su od njega otišle one devojke. Opet je išao sam teško vukući svoj štap. Naišao jena četiri partizana. Hteo je da im se pridruži, ali oni su ga ostavili. Nemci su bili za petama.On se panično povlačio za svojima i u jednom trenutku naišao je ponovo na jednu manjugrupu svojih. Četvorica iz te grupe su se pobunila zbog ostalih i oružjem ih naterala da se odnjih odvoje. Oni su pošli u probijanje i samo manja grupa ima šanse. Damjan je tako naišao nasvoju rupu. Već nekoliko dana je tu. Izgledalo mu je da mu se ona tri cveta rugaju. Napokon je rešio da izaĎe. Spustio se do reke. Hladna voda mu je povraćala snagu. Iznenadio se kad jeu vodi ugledao crnu senku. Okrenuo se i spazio par ti zana. On mu je ponudio parče pečenog mesa. Ponudio mu j e da se o nj ega osloni i da zajedno pođu dalj e.
Cr veni sal Dugačka kolona partizana koračala je polako kroz sneg. Mirko je slušao govor dvoice izasebe. Krupniji puniji glas govorio je onom drugom o tome da je nos kad promrzne crn, a ne beo kao led kako je to ovaj mislio. Mirko nije znao da li se svaĎaju ili tek onako pričaju.Glava mu je teško klimatala na vratu koji ga je nesnosno boleo. Podigao je kruti okovratnik šinjela. Iznenada su stali. Čuli su se glasovi koji pitaju za dozvolu da puše, ali im jeodgovoreno da pušenja nema i kolona je krenula dalje. Jedan konj je upao u smet snega i to je bio razlog stajanju. Bespomoćno je pokušavao da se iščupa, ali mu niko nije pružio pomoć.Mirko se u sebi pitao: Hoće li još dugo mlatiti svojim vratom i kad kraj njega više ne budenikoga. Pogledao je na svoju ruku i ugledao časovnik. To je bilo još jedino što mu je preostalood kuće. Sećao se da mu ga je majka poklonila kad je dao maturu. Otac mu nije kupovao poklone. Samo bi od njega dobio ponekad knjigu, ali to je bilo retko. Sećao se i prvih svojihknjiga koje je pročitao. Bio je to « H aj du k Stan ko»i « Robi nson Kruso ».Borio se sa snom. Mučio se kako da ostane budan. Hteo je da broji, ali brojanje uspavljuje.Pred očima mu se ukaza žito koje je kao mali držao u sjajnom papiru, a ono mu se topilo.Kako je tada slatko olizao svoj dlan. I sad mu je lepo. Prija mu sneg u koji je zario svoje lice.Iznenada je osetio nečije snažne ruke koje su ga podigle i ponovo vratile u stroj.Dugačkom polju kao da nije bilo kraja.Kad su se ispeli na brdo, zaustavili su se kraj nekih kuća. Raspitivao se za svoj odred i pronašao ga. U kući starice kuvao se kačamak za vojsku, a ona se bunila što joj sve odneše, ioni i oni drugi. Kapetan ju je umirivao dajući joj potvrdu, a ona se žalila da tako rade i četnici. 5
Na vr atima j e visio cr veni šal . Mirko ga je posmatrao.Pošto su pojeli sledovanje, krenuli su dalje. Za njima je uzbuĎeno trčala starica i tražilakomandanta. Požalila mu se da joj je neko odneo šal. Pokazivala je r ukom na M ir ka .Primetila je kako on dugo gleda u šal, a ona je u njega uplela dve ovce. Kapetan naredi da sevojnik pretrese, ali Mirko otkopča šinjel i baci sam šal u sneg. Kratkom presudom prekogsuda M ir ko je bio osuđen na smr t. Kapetanovo obrazloženje je da revoluciju mogu da pokvare samo oni koji u njoj učestvuju. Žena je uzalud molila da se vojniku poštedi život i poklanjala je svoj šal, ali odluka je neopoziva. Mirko neće da da i poslednji doprinosrevoluciji; neće da moli , već spremno prihvata kaznu. Crveni šal je ležao u snegu ispuštajućisvoju boju. Pošao je samo da odabere mesto svojoj smrti.U ratnom dnevniku bolničarke Branke, iznosi se neslaganje sa ovim dogaĎajem. Nikome nećedati svoj dnevnik. Žena je žalila šal, a šta je ona? Žena? Nije!
Dve noći u j ednom danu Pavle je u mraku pušio i iščekivao odluku štaba‚o svojoj ženidbi . Podneo je molbu da se oženi bolničarkom Vukicom , mada je znao da se takva odobrenja retko dobijaju. Pogledao je nasvoj puni pravilni list i osećao je sare koje mu se lako pritežu uz nogu. Prošao je kroz crkvenodvorište i prišao gotovo uz sam prozor kućice u kojem je štab zasedao. Učinilo mu se da vidideo smeĎe Vukičine kose, ali odjednom primeti i stražara koji se šetao kratkim korakom iodluči da se povuče. Nekoliko puta lupi nogom da otrese sneg sa čizama i uđe u kudu seljaka koji mu je dao sobicuna
korišdenje. Petar je imao čin komandira čete. U sobici je gorela stara ped. Podovi su bili oribani, krevet namešten, a na starom sanduku stajale su dve dunje. Petar je svojom velikomšakom napravio dva udubljenja u
jastuku.Zamišljao je trenutak kad su se prvi put sreli. U četi se pronela radosna vest da je stiglan ova bolničarka. Svi vojnici su se tome radovali. On ju je sreo jednog sunčanog dana na potoku dok je prala noge. Rekao joj je da ima lepu nogu, a ona njemu da su mu lepa ramena.Ima on još ponešto lepo, odgovorio joj je, a potom otkinuo jedan list, lupio po njemu šakom i bacio joj ga u lice. Ona mu je, smeškajudi se, rekla da tako ne bi smeo jedan komandir dagovori. Potom se iz misli ponovo vratio u toplu sobu. Bio je nestrpljiv. Začuo je korake. To kurir dolazi da ga izvesti. Video je njegovo nasmejano lice.Vukica još nije dolazila. U štabu, kad im je komesar objavio vest, niko nije bio srećan.Tekunica je samo dobacio da je njima ostalim vojnicima ostalo da trljaju podove.Kada je uvreĎena Vukica došla u kuću, morala je da objasni svoj položaj Petru. Ispekli sudunje . Petar je hteo da joj postane muž te večeri, ali Vukica je želela da to učini sa njim ušumi kao ono nekad kad ju je samo nosio na svojim snažnim rukama uz šumu, a ona osećalakako je gotova da mu se preda.Ujutro su krenuli u napad. Petar je na konju jahao na čelu kolone. Vukica je išla u 6
svomodredu. Stigli su do prvih neprijateljskih bunkera. Uspeli su brzo da osvoje njihove položaje, jer je protivnička vojska bila još bunovna i mamurna posle novogodišnje noći. Nikola jeupitao Tekunicu šta znači Miki Maus, kako im se predstavio jedan neprijateljski vojnik, a ovajmu je odgovorio da je to verovatno neka njihova istorijska ličnost. Uspeli su da osvoje itopove. Ni kola je bio r anjen . Vukica je otišla da ga previje. Iznenada su primetili dugačak polukrug neprijateljskih vojnika kako im se približava i kako svojim krajem zalazi čak za leĎa prvom puku. Bili su primorani da se povuku. Vuki ca je zaroblj ena . Uzalud su je dozivali.Krenuli su u ofanzivu. Ulice su stenjale od užarenog gvožĎa. Blindirani voz koji je tek ulaziou stanicu, bio je zasut topovskim mecima. Na kraju bitke, kada su ušli u sedište komande,ugledali su sklupčano Vukičino telo kako leži mr tvo na daščanom podu. Tekunica je prvi skinuo šubaru. Zečija koža Starac i baba su dovršavali ručak. Ostalo im je još dva džaka kukuruza i džak ječma. Babareče da je rat i da on jede sve, pa i njihovo žito. Starac joj reče da bi trebalo oprati kacu kako bi stavili kupus za zimu. Baba mu prigovori kako nije u stanju da doĎe glavi zecu.Starac začu neke korake. Vrata se otvoriše i uĎe vojnik sa šatorskim krilom prebačenim prekoramena. Bio je to Tekunica. Postao je skoro desetar i njegova desetina vojnika bila jeodreĎena da se smesti kod ovog starca na prenoćište. Baba im je skuvala kačamak. Umornivojnici brzo su zaspali. Starac tada, uverivši se da baba spava, požali se Tekunici i njih dva poĎoše da ubiju zeca. Posle nekog vremena zec se pojavi. Puška planu i on ostade mrtav.Tekunica reče da će biti dobar doručak, a starac je hteo da napravi šubaru. Starac i baba su ovršavali večeru. Sve je bilo kao i onaj put samo je sada napadao sneg.Starac se pope na tavan da skine kožu koja se prosušila. Dok je prelazio rukom po nežnimlakama, iznenada začu mnogobrojne korake. Izađe pred kudu i opazi veliki broj nemačkihzelenih uniformi. Prepade se i gurnu brzo kožu na dno drvljanika. Puške i rafali su ojekivali.Izađe i baba na vrata. Njemu priđe strogo nemački oficir i nešto viknu. Starac nije znao očemu mu vojnik govori, ali je slutio strah zbog svoje kože. Komandant ga uhvati zaokovratnik i još jednom kroz uzube nešto procedi. Pritrčaše dva vojnika i brzo ispod rvaizvaiše zečiju kožu. Pritrčaše još njih nekoliko nosedi puške. Starica se samo primače bližesvom mužu. Čulo se samo oštro odjekivanje pušaka. Starac je još video svoju babu kako pada,a potom mu se sve poče da muti. Nestaoše pred njegovim očima i nebo i zečija koža. Veče Posmatrao sam dva vojnika kako na krovu nameštaju antenu. Jedan od njih spretno zavezažicu i skoči na zemlju. PriĎoh mu. «Hoće li biti muzike», upitao sam ga. «Ne», kratko mi jeodgovorio. Rekao mi je da bi se komandir ljutio. Upitao me je kom bataljonu pripadam i jasam mu odgovorio da sam u njihovoj četi. Začudio se kad sam mu rekao da sam iz štaba. Nijemu bilo jasno kako to da baš ja tražim muziku. Rekao sam da ćemo lako napuniti ponovo baterije, ali sam odustao od daljeg insistiranja. Čudio sam se posle sebi kako to da sam takonepromišljeno tražio da slušam muziku. Zaključio sam, ipak, da je to posledica toga što sam promenio četu i 7
drugove, pa sam sada malo tužan.Seo sam na topli kameni prag mlekara. Posmatrao sam kuvara kako sprema večeru i pušio.Ponovo sam osetio miris katrana iz borove šume koji je vetar donosio. Maločas sam se prisećao kako me je majka teralal da se kupam tamnobraon sapunom kako bi se zaštitio odšuge. Posle toga bi mirisao na katran. Nisam odmah primetio dve prilike koje gledaju u mene. Bile su to devojke. Prišle su mi iupitale da li mogu da pričaju sa mnom. Sedeli smo tako, ja u sredini, a one sa moje leve idesne strane. Držale su me svaka za po jednu ruku. Prvoj punijoj i crnokosoj dao sam ime Gora. Druga je tražila da i njoj dam ime. Predložio sam da je zovem Tankostruka , ali joj se to ime činilo predugačko. Nazvao sam je Katoda . Svidelo joj se to ime, a crnokosa devojkamalo se ljutila zbog njenog prostog imena.Rekle su mi da su sestre od stričeva. Nikoga nisu imale u ratu. Zapitkivale su kada će se ratzavršiti. I jedna, i druga imale su na ruci po jedan prost prsten. Odgovorile su da su ihdarovale jedna drugoj. Kad je počeo rat nisu još bile devojke, pa nemaju svoje mladiće. Rekaosam da sam sada ja njihov mladić, ali sam hteo nekako da jedna od njih ode. Bilo mi jesvejedno koja će otići. Njih dve su neprestano sedele i umiljavale se oko moje ruke. Osećaosam čvrste lopte kojima je crnokosa pritiskivala moju butinu. Ona sa bluzom bila se sva savilaoko moje ruke. Iznenada neko je pozvao moje ime. Rekoše: «Zovu te!»Crnokosa mi pokaza gomilu kamenja koju je stvorila čisteći njivu i reče da će tamo biti.Krenuo sam na večeru.Kad sam prišao kamenju, ugledao sam guste crne pletenice, ali u isti mah iz trave pojavila se iona vitkija devojka. Ponovo smo sedeli i posmatralli mrak.
8
