Barokna proza
146
PROZNE VRSTE U ŠPANSKOJ BAROKNOJ KNJIŽEVNOSTI Književni period baroka na polju proznog stvaralaštva predstavlja vreme punog procvata. Veliki broj talentovanih pisaca ostavlja za sobom vredna dela, stvaraju se nove prozne vrste, a već postojeće se usavršavaju. Naročito je značajan polet u kojem je roman, koji u obliku Don Kihota dobija svoju prvu modernu manifestaciju. manifestaciju. Jedna od karakteristika proznog stvaralaštva baroka je i ponekad nejasna granica izmedju različitih vrsta. Tako se ne samo mešaju različite prozne vrste nego se i u prozna dela umeću delovi lirskog karaktera, pa i čitave drame ( misceláneas). misceláneas ).
ROMAN (NOVELA) Španski termin ficcion (fikcija) obuhvata dela zabavnog karaktera nastala kao plod piščeve mašte usled odredjene inspiracije. Govoreći o romanu u španskom jeziku od velike je važnosti obratiti pažnju na razvoj samog termina novela. novela. Ovaj termin, kao ni španska vrsta koju je u početku označavao nisu postojali sve do 1613. godine kada Servantes objavljuje svoje Novelas Novelas ejemplar ejemplares es.. (Uzo (Uzorn rne e nove novele le), ), preu preuzi zima maju jućći term termin in iz italijanskog jezika kao i karakteristike same prozne vrste. Servantes i sam kaže: Yo soy el primero que ha novelado en la lengua castellana. U to doba novela je još još uvek uvek neol neolog ogiz izam am.. Vrem Vremen enom om,, ovaj ovaj term termin in biva biva u španskom jeziku zamenjen terminom cuento (pripovetka, priča), što je aktuelno i danas, dakle koristi se za označavanje kratke prozne vrste, dok tremin novela u današnjoj terminologiji predstavlja oznaku duge prozne vrste vrste – ro roman mana. a. Naziv Naziv romance (engl. (engl. ro roman man)) ili npr. npr. Romanzo (ital. roman) nije mogla biti upotrebljena u značenju romana u španskom jeziku zbog postojanja termina za špansku romansu ( el romance). Romanima danas nazivamo dela koja u vreme svog nastanka (16. i 17. vek) vek) nisu nisu imal imala a nika nikavo vo žanr žanrov ovsk sko o odre odredj djen enje je i nazi naziva vala la su se libro, historia, escritura... escritura ... Sam Servantes je svoje delo La Galatea (Galateja) nazvao eklogom (écloga ( écloga)) dok ga mi danas svrstavamo pod pastoralni roman. Roman u baroku dobija značaj koji se može meriti sa razvojem i uspehom pozorišta Lopea de Vege i njegovih sledbenika. Na španskom tlu u tim tim vrem vremen ensk skim im okvi okviri rima ma nast nastaj aje e i prvi prvi mode modera ran n ro roma man n evro evrops pske ke književnosti - Servantesov Don Kihot . Najstarija i najpoznatija klasifikacija romana jeste tematska klasifikacija. Uz nove podvrste romana koji nastaju u baroku ( novela picaresca, novela cortesana...) cortesana... ) razvij razvijaju aju se i već postoj postojeć eće e podvr podvrste ste.. DijesDijes-Eć Ećari ari i Ro Roka ka Franke Frankesa sa razlik razlikuj uju u sle sledeć deće e podvr podvrste ste ro roma mana na u zlatn zlatnom om dobu dobu špans španske ke književnosti: novela novela de ca cabal baller lerías ías (viteški (viteški roman), roman), novel novela a pastor pastoril il (pastorani roman), novela picaresca (pikarski roman), novela historicomorisca (roman sa istorijsko-mavarskom tematikom), novela bizantina (viza (vizanti ntijsk jskii ro roma man) n) i novela novela cortesan cortesana a ili novela novela co corta rta (u skla skladu du sa terminologijom proznih vrsta u srpskom jeziku - novela). Sa izuzetkom roman ro mana a istori istorijsk jske e temati tematike ke obrati obratiće ćemo mo pažnju pažnju i na ale alegor gorijs ijski ki ( novela
Barokna proza
147
alegórica) alegórica ) i kostumbristički roman (novela ( novela costumbrista), costumbrista ), kao i Lopeovo delo La Dorotea, Dorotea, koje ne možemo svrstati ni pod jednu podvrstu romana. A.
PASTORALNI ROMAN (NOVELA PASTORIL)
Celokupna španska, pa i evopska pastoralna književnost vode poreklo od dela Arcadia (Arkadija) italijanskog pisca Sanacara (Sannazaro), koji je svoj prvi prevod na španski jezik doživeo 1549. godine. Blajberg i Marijas pastoralni roman definišu kao genero literario renacentista sumamente covencional y artificioso, que descubre la vida de los pastores en forma idealizada e irreal, con uso de verso alternando con la prosa. Glavni pokretač radnje u ovim delima je ljubav, ali zamišljena u skladu sa neoplatonističkom filosofijom. Ono što pobudjuje ljubav jeste lepota, a ta lepota ne odnosi se samo na ljudska bića, već i na prirodu i materijalni svet. Ljubav je čista, duhovna i najčešće neuzvraćena, pa junaci pate i tuguju, što na njih deluje pročišćujuće. Ova sudbinska snaga pokreće i usmerava njihove postupke i reči, uliva im mudrost i čini ih plemenitijima. Prvi španski pastoralni roman je Los siete libros de la Diana (Sedam knjiga o Dijani) Horhea de Montemajora (Jorge de Montemayor), objavljen 1564. 1564. godin godine, e, i sm smatr atra a se najvre najvredni dnijim jim delom delom ove podvr podvrste ste ro roma mana. na. Najbol Naj boljim jim prime primerim rima a barokn baroknog og pastor pastoral alno nog g romana romana smatra smatraju ju se La Galatea i La Arcadia. L A G ALATEA je prvo objavljeno objavljeno delo Migela de Servantesa, Servantesa, štampano u Alkali de Enares 1585. godine. Servantes je do kraja života obećavao i drugi deo ove storije o čemu svedoči i sam naslov koji mu je dao La primera parte parte de la Galatea (Prvi deo Galateje), kao i neraspleteno klupko pastirskih ljubavi na kraju ove knjige. Nameru da napiše drugi deo autor pominj pominje e i u mnogim mnogim svoj svojim im delim delima, a, uključ uključuju ujuči či i predgo predgovor vor za svoje svoje poslednje delo koji sastavlja nekoliko dana pred smrt. Sevantes je ovo delo nazvao eklogom, terminom kojim su se tadašnji autori služili da označe dela bukoličke tematike. Roman se sastoji iz šest knjiga i napisan je u skladu sa kanonima pastoralne književnosti književnosti (konvencionalnos (konvencionalnostt u jeziku, idejama, likovima i osećanjima). osećanjima). Sadržina Galateje je vrlo jednostavna: jednostavna: na obalama reke Taho živi pastir Eliso koji je zaljubljen u lepu i mudru pastiricu Galateju čiji otac planira da je uda za bogatog pastira, stranca. Kraj ne donosi rasplet iako ga najavljuje. Medjutim, u ovom, kao i u drugim pastoralnim romanima pravi zaplet i bogatstvo radnje daje mnoštvo umetnutih priča, koje se na razne načine susreću i prepliću medjusobno, kao i sa životima glavnih junaka. Radnja u prozi čest če sto o je prek prekid idan ana a broj brojni nim m i ra razn znov ovrs rsni nim m lirs lirski kim m komp kompoz ozic icij ijam ama a (Ser (Serva vant ntes es kori korist stii glos glose, e, so sone nete te,, se seks ksti tine ne,, stro strofu fu okta oktava va re real al.. ...) .).. Izra Izraču čuna nato to je da je u delo delo umet umetnu nuto to oko oko os osam amde dese sett komp kompoz ozic icij ija, a, uključujući i obimnu pohvalu pesništvu i pesnicima Canto de Caliope (Kal (Kalio iopi pina na pesm pesma) a).. Ka Kao o uzor uzorii koji koji su Serv Servan ante tesu su posl posluž užil ilii pril prilik ikom om sastavljanja ovog dela bili su svakako Sanacarova Arkadija (koju je čitao u
Barokna proza
147
alegórica) alegórica ) i kostumbristički roman (novela ( novela costumbrista), costumbrista ), kao i Lopeovo delo La Dorotea, Dorotea, koje ne možemo svrstati ni pod jednu podvrstu romana. A.
PASTORALNI ROMAN (NOVELA PASTORIL)
Celokupna španska, pa i evopska pastoralna književnost vode poreklo od dela Arcadia (Arkadija) italijanskog pisca Sanacara (Sannazaro), koji je svoj prvi prevod na španski jezik doživeo 1549. godine. Blajberg i Marijas pastoralni roman definišu kao genero literario renacentista sumamente covencional y artificioso, que descubre la vida de los pastores en forma idealizada e irreal, con uso de verso alternando con la prosa. Glavni pokretač radnje u ovim delima je ljubav, ali zamišljena u skladu sa neoplatonističkom filosofijom. Ono što pobudjuje ljubav jeste lepota, a ta lepota ne odnosi se samo na ljudska bića, već i na prirodu i materijalni svet. Ljubav je čista, duhovna i najčešće neuzvraćena, pa junaci pate i tuguju, što na njih deluje pročišćujuće. Ova sudbinska snaga pokreće i usmerava njihove postupke i reči, uliva im mudrost i čini ih plemenitijima. Prvi španski pastoralni roman je Los siete libros de la Diana (Sedam knjiga o Dijani) Horhea de Montemajora (Jorge de Montemayor), objavljen 1564. 1564. godin godine, e, i sm smatr atra a se najvre najvredni dnijim jim delom delom ove podvr podvrste ste ro roma mana. na. Najbol Naj boljim jim prime primerim rima a barokn baroknog og pastor pastoral alno nog g romana romana smatra smatraju ju se La Galatea i La Arcadia. L A G ALATEA je prvo objavljeno objavljeno delo Migela de Servantesa, Servantesa, štampano u Alkali de Enares 1585. godine. Servantes je do kraja života obećavao i drugi deo ove storije o čemu svedoči i sam naslov koji mu je dao La primera parte parte de la Galatea (Prvi deo Galateje), kao i neraspleteno klupko pastirskih ljubavi na kraju ove knjige. Nameru da napiše drugi deo autor pominj pominje e i u mnogim mnogim svoj svojim im delim delima, a, uključ uključuju ujuči či i predgo predgovor vor za svoje svoje poslednje delo koji sastavlja nekoliko dana pred smrt. Sevantes je ovo delo nazvao eklogom, terminom kojim su se tadašnji autori služili da označe dela bukoličke tematike. Roman se sastoji iz šest knjiga i napisan je u skladu sa kanonima pastoralne književnosti književnosti (konvencionalnos (konvencionalnostt u jeziku, idejama, likovima i osećanjima). osećanjima). Sadržina Galateje je vrlo jednostavna: jednostavna: na obalama reke Taho živi pastir Eliso koji je zaljubljen u lepu i mudru pastiricu Galateju čiji otac planira da je uda za bogatog pastira, stranca. Kraj ne donosi rasplet iako ga najavljuje. Medjutim, u ovom, kao i u drugim pastoralnim romanima pravi zaplet i bogatstvo radnje daje mnoštvo umetnutih priča, koje se na razne načine susreću i prepliću medjusobno, kao i sa životima glavnih junaka. Radnja u prozi čest če sto o je prek prekid idan ana a broj brojni nim m i ra razn znov ovrs rsni nim m lirs lirski kim m komp kompoz ozic icij ijam ama a (Ser (Serva vant ntes es kori korist stii glos glose, e, so sone nete te,, se seks ksti tine ne,, stro strofu fu okta oktava va re real al.. ...) .).. Izra Izraču čuna nato to je da je u delo delo umet umetnu nuto to oko oko os osam amde dese sett komp kompoz ozic icij ija, a, uključujući i obimnu pohvalu pesništvu i pesnicima Canto de Caliope (Kal (Kalio iopi pina na pesm pesma) a).. Ka Kao o uzor uzorii koji koji su Serv Servan ante tesu su posl posluž užil ilii pril prilik ikom om sastavljanja ovog dela bili su svakako Sanacarova Arkadija (koju je čitao u
Barokna proza
148
originalu), kao i delo Leona Jevrejina (León Hebreo) Diálogos de amor (Razgovori o ljubavi). Opšta ocena ovog dela nije visoka, čega je bio svestan i sam autor. Oskudna radnja i njen spor razvoj danas bi čitaocu pružil pružilii neveli neveliko ko zadov zadovolj oljstv stvo. o. Ipak, Ipak, delo delo nam nam otkriv otkriva a izvesn izvesne e aspekt aspekte e autorove ličnosti: vezanost za renesansne uzore, ideje neoplatonističke filosofije, oduševljenost prirodom... L A ARCADIA (Arkadija) iz 1598. godine i P ASTORES DE BELÉN (Pastiri iz Vitlejema) iz 1612. godine dva su pastoralna romana koja se izdvajaju iz bogato bogatog g opusa opusa Lopea Lopea de Vege. Vege. Arkadi Arkadija ja prikaz prikazuje uje ljubav ljubavne ne avan avantur ture e vojvode od Albe i njegovih prijatelja. Veruje se da se iza lika Belarda krije sam sa m Lo Lope pe,, koji koji je isti isti pseu pseudo doni nim m kori korist stio io više više puta puta u svoj svojim im deli delima ma.. Pastoralni Pastoralni roman često je samo izgovor da se ponudi delo oskudne radnje i u njega ubaci dobar deo lirskih kompozicija. Delo je danas zanimljivije kritičarima no samim čitaocima. U trenutku kada ga je Lope pisao ova podvrsta romana već je u dekadenciji. Roman Pastiri iz Vitlejema podeljen je u pet knjiga i za okosnicu radnje ima živote Device Marije i Isusa, od Devičinog rodjenja do dolaska Svete porodice u Egipat. U pitanju je delo sakralne tematike i odgovara odgovara moralnoj evoluciji evoluciji Lopeovog pokajanja. pokajanja. Delo je doživelo veliki uspeh, mada su iz nekih kasnijih izdanja naredbom Inkvizicije bili izbačeni pojedini delovi . B.
PIKARSKI ROMAN (NOVELA PICARESCA )
Pika Pikars rski ki ro roma man n je izvo izvorn rno o špan špansk ska a podv podvrs rsta ta ro roma mana na nast nastal ala a u 16. 16. i razvijena u 17. veku, i predstavlja suprotnost tada veoma popularnim pastoralnim, ljubavnim i viteškim romanima ... sa malobrojnim izuzecima pisani su u prvom licu, kao ispovesti skitnica i probisveta. probisveta. Roman Vida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades (Život Lazarčića sa Tormesa, njegove zgode i nezgode) objavljen 1554. godine, začetnik je serije pikarskih romana koju će pola veka kasnije, 1599. godine, nastaviti Mateo Mateo Alemá Alemán n obja objaviv vivši ši delo delo Vida Vida de Guzm Guzmán án de Alfa Alfara rach che e (Život Gusmana od Alfaraćea). U delu Arhiprezvitera od Ite, kao i u Selestini nalaze se pikarski elementi koji ih svrstavaju u preteče pikarskog žanra. Pikarski roman se razvija u specifičnim društvenim okolnostima okolnostima i u vreme kada je idealističko stvaralaštvo 16. veka (viteški, pastoralni, vizantijski roma ro man) n) zame zamenj njen eno o re real alis isti tičk čkim im pogl pogled edom om na svet svet.. Baro Barokn knii pika pikars rski ki romani razlikuju se od renesansnog Lazarčića u sledećim elementima: u njima se izlaže pesimističko gledište sveta, deformiše se stvarnost do stva stvara ranj nja a kari karika katu tura ra,, pris prisut utna na je druš društv tven ena a sa sati tira ra,, pika pikarr je potp potpun uno o svestan svog položaja u društvu, uvode se elementi moralne pridike i natur naturali alisti stički čki pristu pristup p u pripov pripoveda edanju nju.. Ko Komen mentar tariš išuć ućii moral moraliza izato torsk rsku u komponentu pikarskog žanra, Alborg primećuje da su autori pikarskih romana uglavnom ljudi zašli u godine, te da moralna pouka koju unose u delo predstavlja njihovo intimno spasenje, opravdanje za njihov grešan živo život. t. Doda Dodaje je prit pritom om da je u baro baroku ku os osta tala la pris prisut utna na sred srednj njov ovek ekov ovna na koncepcija o vrednosti dela koja počiva na snazi njegovog didaktičnog učinka, pa su knjige bez moralizatorskih pretenzija, pisane samo radi
Barokna proza
149
razonode, zasluživale prezir baroknih moralista. Barokni pikarski roman naginje naginje surovom surovom realizmu realizmu koji deformi deformiše še stvarnos stvarnostt obeščove obeščovečuj čujući ući je, dovodeći dovodeći do krajnost krajnostii njene njene oso osobenos benosti, ti, preuveli preuveličava čavajuć jućii proporci proporcije je do stvaranja grotesknih slika, sve u cilju pojačavanja satiričnog elementa dela. Kada su opisane deformacije stvarnosti umerenije, pribegava se izlaga izlaganj nju u jedno jednostr stran anog og ili ili fragm fragment entar arnog nog vidje vidjenj nja a sveta sveta,, ili zaplet zapletim ima a nedostaje verodostojnost, čime opet u prikazu stvarnosti nema pravog realizma. Ipak, ne naginju sva dela pikarskog žanra karikaturi i stilizaciji u istoj meri: slučaj ekstremnog izobličavanja predstavlja Kevedov Buscón, dok se Guzmán i Marcos de Obregón više približavaju pravom realizmu. Ovakve izražajne tehnike pikarskog romana moguće su tek od trenutka kada kada zami zamiru ru klas klasič ični ni kano kanoni ni idea ideali lizo zova vane ne lepo lepote te nego negova vani ni toko tokom m renesanse i kada počinje da se promoviše estetika ružnog. Pikareska ipak nudi nudi manj manje e parc parcij ijal alno no gled glediš ište te od idea ideali list stič ičke ke vite vitešk ške e i past pastor oral alne ne književnosti, jer i pored svih deformacija predstavlja špansko društvo sa svim njegovim manama čija istinitost ne biva poništena činjenicom da su opisane iz ugla zlostavljanog i stoga ogorčenog pikara, pošto je njegova ogor ogorče čeno nost st sa sasv svim im opra opravd vdan ana. a. Po Posm smat atra rana na na taj taj nači način, n, pika pikare resk ska a ispunjava funkciju društvene opomene. Huan Gojtisolo vrši odelu pikarskih romana na nekoliko grupa: 1. dela sa moraliza moralizatork torkom om orijentac orijentacijom ijom:: Guzmán de Alfarache 2. mešavina pikarskog sa sa dvorskim dvorskim i avanturisti avanturističkim čkim romanom: romanom: La hija de Celestina i dela Kastilja Solorsana (Castillo Solórzano) 3. pikarski pikarski roman roman sa stilom stilom koji odlikuje odlikuje mnoštvo mnoštvo metafora, metafora, šala, igra reči: La pícara Justina 4. Ke Kev vedov dov Buscón, pravi barokni roman, karikatura stvarnosti 5. dela dela koja koja odli odliku kuje je podr podred edje jeno nost st mora morali liza zato tors rsko kom m cilj cilju u i vešt veštin inii pripovedanja: Marcos de Obregón 6. dela dela Her Heroni onima ma de Alkale Alkale (Jeróni (Jerónimo mo de Alcala Alcala), ), Velesa Velesa de Gevar Gevare e (Vélez de Guevara) i Fransiska Santosa (Francisco Santos) u kojima se održala tehnika pikarskog romana, ali nema pikara. Alborg smatra da je odgovarajuću odgovarajuću klasifikaciju nemoguće napraviti i da se izučavanje izučavanje pikarskog žanra mora svesti na proučavanje proučavanje raznih autora koji su u svoja dela unosili pikarske elemente. Godine 1599. Mateo Alemán 1 je objavio PRIMERA PARTE DE GUZMÁN DE ALFARACHE, možda možda najrep najrepre rezen zentat tativ ivnij nije e delo delo ove ove podvr podvrste ste ro roman mana. a. U pitanju je pikarski roman koji je doživeo veliki broj izdanja i ogromnu popu popula larn rnos ost. t. Tr Trii godi godine ne po obja objavl vlji jiva vanj nju u prvo prvog g dela dela Juan Juan Mart Martíí pod pod pseudonimom Mateo Luján de Saavedra štampa svoj apokrifni nastavak ovog romana (Segunda ( Segunda parte del Guzmán de Alfarache). Alfarache ). Mateo Aleman je to isto učinio samo 1604. godine, dodavši delu podnaslov Atalaza a la vida humana (Osmatra (Osmatračnic čnica a ljudskog ljudskog života). života). Aleman Aleman je delo napisao napisao Mateo Alemán nació en Sevilla en 1547. Su padre obtuvo el cargo de médico-cirujano de la cárcel de Sevilla y Mateo le iba acompañando en sus visitas, donde adquirió sus primeras experiencias del mundo apicarado y de las gentes del hampa. Él mismo llegará a esta misma cárcel años después a causa de sus deudas. Ganó su vida con diversos empleos; muchos incluían actividades comerciales. Se estableció en Méjico en 1608 y allí murió.
1
Barokna proza
150
imajući u vidu dva cilja: da zabavi i da pruži moralnu pouku. Da bi postigao oba cilja on u Gusmanovu pseudoautobiogafiju uključuje tri novele kao i niz izreka, anegdota, priča i maksima kojima izražava svoje moralne stavove, misli i ideje. Tri umetnute novele povezuje ljubavna tematika i shvatanje časti. One su pisane u stilu italijanske novele (iako prvu odlikuje i mavarsko poreklo) i opisuju ljubav izmedju dvoje ljudi čije je potpuno ostvarenje onemogućeno brojnim preprekama. To su: novela o Osminu i Darahi (8. poglavlje I knjige), novela o Doridu i Kloriniji i novela o Bonifasiju i Doroteji. Svima su zajedničke teme ljubavi, časti, ljubavnog posredovanja, prevare, ljubomore, osvete itd. Alemanovo delo odlikuje veština pripovedanja i sposobnost umešnog prikazivanja crta ličnosti svojih likova. ALEXANDER A. PARKER, Los pícaros en la literatura (1599-1763), Madrid, Gredos, 1971. Mateo Alemán u svom romanu Guzmán de Alfarache opisuje individualna iskustva jednog delinkventa stavljajući ih u kontekst religijske doktrine o iskušenju, grehu i pokajanju. Moreno Báez je prvi ocenio da je roman pisan s namerom da služi religioznim ciljevima Protivreforme i da oslika teološke preokupacije svoje epohe, ali nisu svi kritičari delili to mišljenje: van Praag smatra da se roman sarkastično i s cinizmom odnosi prema katoličkoj doktrini. Parker se slaže s Baesom i kao dokaz da je Aleman ovim delom želeo da da svoj doprinos književnosti Protivreforme navodi podatak da je njegov roman prošao cenzuru Inkvizicije bez i jedne zamerke, i to u vreme kad je Inkvizicija budno pazila na to da se očuva čistoća i dostojanstvo vere. Medjutim, i kada pravovernost Gusmana nije bila dovodjena u pitanje, odricala mu se iskrenost religijskog uverenja, i to naročito od strane francuskih prevodilaca 17. i 18. veka. Jedan od osnovnih razloga takvog stava je struktura romana: u naraciju se, naime, umeće čitav niz digresija didaktičnog karaktera, što je posledica piščeve želje da napiše jedno doktrinarno delo (edukacija na primeru pikarevog grešnog života). Problem je u tome što postoji razlika u tonu pripovedanja njegovih avantura (opisanih prostim, zabavnim stilom) i izlaganja moralističkih opaski, zbog čega je autoru zamerano da licemernim propovedanjem pokušava da prikrije zadovoljstvo koje njegov junak oseća nakon počinjenog prestupa. Uverenje o dvoličnosti pripovedača potpomaže i činjenica da je roman pisan u autobiograskoj formi i da čitaoci do kraja ne znaju da je Gusman, dakle narator dogadjaja, pokajnik i da s pravom komentariše moralnu nedoličnost svog prestupničkog života. Gusman oseća duhovnu i psihološku obavezu da se ispovedi, i zbog toga svoju priču naziva “opštom ispovešću“ ( confesión general). Stoga je čitalac ovde u ulozi sveštenika. Medjutim, pre bi se reklo da se radi o ispovesti grešnog čovečanstva, nego pojedinca. SADRŽINA. Gusman kao veoma mlad odlazi u svet da potraži svoju sreću, ostavljajući iza sebe život u moralno posrnuloj porodici i počinje da krade, pretvarajući se u sitnog lopova. Zatim emigrira u Italiju i postaje lažni prosjak u Rimu (zapravo član udruženja profesionalnih prosjaka), a izaziva
Barokna proza
151
sažaljenje ljudi uz pomoć rana koje crta na svojim nogama. Ulazi u službu jednog kardenala koji se sažalio na njega, čime mu se pruža mogućnost da otpočne pošten život uz dobrog gospodara, ali on umesto toga zloupotrebljava kardenalovu dobrotu da bi ga pokrao. Ubrzo postaje veliki lopov, prisvaja za sebe veliku količinu novca i nastanjuje se u Madridu kao bogati trgovac, koristeći svaku rupu u zakonu da bi se na prevaru domogao još novca. Biva otkriven i čitavo njegovo bogatstvo propada. Odlučuje da vodi sigurniji život i odlazi na univerzitet spremajući se za poziv sveštenika. Počinje da shvata ozbiljno svoje studije i polako menja karakter, medjutim podvrgnut iskušenju u vidu jedne žene u koju se zaljubljuje, napušta studije i ženi se. Shvata da mu žena živi od prostitucije. Ona ga napušta, nakon čega Gusman počinje da se pravi svecem: krade torbu s novcem i nosi je svešteniku govoreći da ju je pronašao, ali da ne može da je zadrži iako živi u bedi; predlaže svešteniku da sa propovedaonice objavi da je pronadjena torba kako bi vlasnik mogao da se javi. Sveštenik, duboko pogodjen njegovim rečima, nahvali ga na misi toliko da Gusman dostiže slavu sveca, što koristi da pokrade ljude koji mu prilaze smilovavši se njegovoj nesreći. Njegova prevara biva otkrivena, a on osudjen na robiju kao veslač na galiji. Tu, na vrhuncu svoje moralne i društvene degradacije, jer je izjednačen sa najgorim prestupnicima, doživljava moralno i duhovno preobraćenje. Tu se završava drugi deo romana i najavljuje treći koji nikada nije napisan. Aleman prikazuje panoramu celog društva i stalno ukazuje na pokvarenost i korumpiranost ljudi, jer su svi egoistični i pokušavaju da žive na račun drugih. Medjutim, takvo stanje nije uslovljeno specifičnim društvenim okolnostima (političkim, ekonomskim…). On iznosi sud o ljudskoj prirodi uopšte, pa se zlo shvata kao nešto svojstveno ljudima koji se nikad ne menjaju. Protagonista – delinkvent nije izuzetak od ovog pravila. On je predstavnik čovečanstva i njegov simbol. Kao takav, on na svojim plećima nosi grehe svojim roditelja kao što celokupno čovečanstvo nosi teret greha svojih praroditelja. Gusman nema nijednog člana u porodici kojim može da se podiči: otac mu je bio lopov, prevarant, obraćenik (otpadnik od vere), čovek koji je napustio svoju ženu nako što ju je pokrao i koji je podmićivao ministre, a u jednom trenutku Gusman čak insinuira da bi mogao biti i homoseksualac, iako ne prestaje da juri za ženama; za majku kaže da je preljubnica i prostitutka, a navodi da njegova baka njegovoj majci čak ni otprilike nije mogla da kaže ko joj je otac. Od početka se nameće ideja da bi Gusmanovo tumaranje po svetu moglo predstavljati simbol duhovne odiseje čovečanstva. Ovo delo utvrdjuje nekoliko osnovnih teoloških i moralnih principa: svi ljudi su jednaki u grehu (praroditeljski greh); svi ljudi takodje imaju jednake mogućnosti da dostignu spasenje; čovek slobodno može da izabere izmedju dobra i zla (ne postoji determinizam); svim stvarima upravlja Providjenje (Bog, koji želi da se svi ljudi spasu, svakom daje za to potrebna sredstva); čovek uz božansku milost, i služeći se slobodnom voljom, može da dostigne spasenje.
Barokna proza
152
HISTORIA DE LA VIDA DEL BUSCÓN LLAMADO DON P ABLOS (Životopis lupeža zvanog don Pablos) je pikarski roman Fransiska de Keveda napisan 1603. a objavljen 1626. godine, jedno od najznačajnijih predstavnika ovog žanra na kastiljanskom jeziku. Ono što ovaj roman razlikuje od ostalih nije tematika niti likovi, već specifičan Kevedov stil i način obrade ove teme. Epizode se nižu jedna za drugom, u centru pažnje je uvek glavni junak, don Pablos, antiheroj koji se bezobzirno probija kroz život baveći se raznim poslovima, menjajući skalu zanimanja od sluge do glumca. Centar radnje čine Madrid, Alkala de Enares, Toledo, Segovija. Kevedo bez imalo saosećajnosti prelazi preko svega hladno, cinično, okrutno. Igra se bolom, tugom i smrću. Koristi oštru, neumoljivu satiru, izraziti realizam i ne ostavlja mesto emociji. Njegov jezik je pun dvosmislenih izraza, metafora u stilu konseptističke proze. Uprkos tome, delo je bilo veoma čitano u različitim epohama. Pesimizam i nedostatak osećajnosti logična su posledica gorke vizije života. Životopis lupeža smatrao se najčistijim primerom pikarskog romana jer nema drugih dodataka u tekstu, sem konkretne radnje romana. Za Valbuenu Prata ovo je una obra perfecta. LIBRO DE ENTRETENIMIENTO DE LA PÍCARA JUSTINA delo je autora Fransiska Lopesa de Ubede (Francisco López de Úbeda), objavljeno 1605. godine. Neki autori su utvrdili da je ovaj roman nastao mnogo pre Gusmana, ali da je autor čekao povoljnu priliku i nakon uspeha Alemanovog dela objavio svoj roman. U ovom delu po prvi put se kao glavni junak pojavljuje žena. Roman se sastoji iz četiri dela: pícara montañesa (pikarka brdjanka), pícara romera (pikarka hodočasnica), pícara pleitista (pikarka svadjalica) i pícara novia (pikarka verenica). Avanture se dosadno nižu, a sam završetak (Hustina nakon udaje postaje udovica i ponovo se udaje, sada za Gusmana od Alfaraćea) pokazuje u kojoj meri su autoru dela bile strane osobine pikarskog romana. Na kraju svakog poglavlja nalazi se moralna pouka. Autor je obećao i drugi deo romana, ali ga nije napisao. Delo je dobilo brojne slabe ocene, a ono što se ističe kao njegova pozitivna karakteristika jeste bogatstvo jezika, izreka i poslovica. Alonso Jerónimo de Salas Barbadillo autor je pikarskog romana L A HIJA DE CELESTINA objavljenog 1612. godine, a dve godine kasnije dopunjenog novim epizodama i nekolicinom pesama. Drugom izdanju Salas Barbadiljo dodaje podnaslov La ingeniosa Elena (Dovitljiva Elena). Glavna junakinja je Elena, kćerka služavke Selestine, devojka jedinstvene lepote koja vešto koristi svoje draži. Delo ne sadrži moralizatorske lekcije niti etičke rasprave koje prekidaju osnovnu nit radnje. Autor je imao cilj da stvori uzornu priču, pa je pokazao da Elena, kojoj je do tada sve išlo za rukom, na kraju tragično strada. Pfandl je uočio da Molijerov Tartif duguje par svojih najboljih scena ovom delu koje je izvršilo uticaj na njega. V IDA DEL ESCUDERO M ARCOS DE OBREGÓN, neobičan pikarski roman delo je autora Visentea Espinela (Vicente Espinel). Podeljen je na tri dela koje autor naziva relaciones, a oni opet na descansos. Glavni junak je
Barokna proza
153
malo po čemu pikar. To je ostareli štitotnoša. Za ovaj roman se kaže da je najmanje pikarski od svih pikarskih romana. Kritičari ga smatraju više didaktičkim, nego satiričnim delom. Glavni junaci pikarskih romana Kastilja Solorsana najčešće su žene, i to u delima Las harpías de Madrid (Harpije iz Madrida), La niña de los embustes, Teresa de Manzanares (Lukava devojka) i La garduña de Sevilla (Kradljivica iz Sevilje), dok je muški lik nosilac zapleta romana El bachiller Trapaza. U njegovim delima nisu primarni likovi, već ambijent i običaji društva. Pošto se bavio i pisanjem novela, novele umetnute u njegove romane tipični su primeri ove prozne vrste. Glavni junak romana El donado hablador Alonso, mozo de muchos amos (Fratar govornik Alonso, sluga mnogih gospodara) je atipičan pikar koji nesrećnim spletom okolnosti menja gospodare i čija je najveća mana deljenje saveta drugima u pokušaju da se oni učine boljima. Roman je zamišljen u dijaloškoj formi, ali su replike Alonsovih sagovornika retke. Roman L A VIDA Y HECHOS DE ESTEBANILLO GONZÁLEZ , HOMBRE DE BUEN HUMOR , COMPUESTA POR EL MISMO ne pruža čitaocu ništa drugo do prokaza kako zabavan, veseo i lep može da bude život jednog pikara. Delo je na granici romana i hronike i obeležava dekadenciju ovog žanra. Pripovest se završava romansom od šezdeset i četiri stiha, a zanimljivo je da ju je autor sastavio ne koristeći slovo o. Pomenućemo još i romane La segunda parte de Lazarillo de Tormes i El siglo pitagórico y vida de don Gregorio Guadaña. Roman Velesa de Gevare El diablo cojuelo autori najčešće klasifikuju kao satirično-socijalni roman, ali Alborg tvrdi da mu se ne može osporiti karakter pikarskog, iako je priroda pikara nešto drugačija od njegovih prethodnika; upravo to ga čini originalnim. Treba spomenuti da karakter pikarskog ima nekoliko Servantesovih novela: La Gitanilla i Rincsonete y Cortadillo.
Barokna proza
C.
154
VIZANTIJSKI ROMAN (NOVELA BIZANTINA)
Vizantijski roman je podvrsta romana koja se još naziva i novela amorosa de aventuras (ljubavni pustolovni roman). Rečnik Blajberga i Marijasa ga definiše kao ‘’genero novelesco de viajes y aventuras complicados, cuyos antecedentes se encuentran en la época helenística’ . Prema nekim mišljenjima preteče ovih romana treba tražiti u delu Heliodora iz Emesa, ali je najrasprostranjeniji model legenda o tirskom kralju Apoloniju. Radi se zapravo o pustolovnim romanima u kojima je ljubav osnovni pokretač radnje koja obiluje nizom brodoloma, pljački, nasilnih razdvajanja, neočekivanih otkrića identiteta, čudesnih obrta i mnoštvom sličnih peripetija da bi roman imao srećan završetak. Svakako najznačajniji španski roman ove podvrste je Servantesovo delo LOS SIGISMUNDA, poslednje Servantesovo delo koje je objavljeno nakon njegove smrti, 1617. godine. Uspeh koji je roman doživeo bio je velik i ubrzo su usledila i nova izdanja i prevodi. Veruje se da je Servantes ovo delo počeo da piše još 1609. i da ga je pisao uporedo sa drugim delom Don Kihota. Romanu prethodi posveta grofu od Lemosa sastavljena nekoliko dana pred smrt. Primetna je i žurba prilikom sastavljanja romana - nedostatak naslova za pojedina poglavlja, neprekontrolisani delovi tekst kao i činjenica da je četvrta knjiga dosta kraća u odnosu na prethodne tri. Roman ima podnaslov Historia sepentrional (Severnjačka priča) i prati pustolovine Persilesa i Sihismunde (Periandro i Auristela) koji kreću sa severa Skandinavije da bi put završili u Rimu, prethodno obišavši Portugal, Španiju, Francusku i Italiju. Radnja romana odvija se linearno, pratimo kroz niz epizoda doživljaje idealnih junaka na putu ka srećnom završetku – ostvarenju njihove ljubavi. Servantes u ovom romanu napušta realistički pogled na svet i pušta mašti na volju. Veruje se da je autor ovim romanom želeo da ostvari sve svoje književno-teorijske ideje u vezi sa romanom koje pominje i u 47. glavi prvog dela Don Kihota. Veruje se da ovo delo ipak nije ispunilo sva Servantesova iščekivanja, jer i pored neospornih vrednosti ovog romana on pripada podvrsti koja je već bila na zalasku. Roman Lopea de Vege EL PEREGRINO EN SU PATRIA (Stranac u svojoj domovini) zbog mnogobrojnih umetnutih pesama, komedija i četiri autosakramentala ima karakter onog što nazivamo miscelánea. Lirska poezija u ovom delu je različite tematike: ljubavna, religiozna, satiričnoburleskna. Pustolovine junaka Lope nije smestio u inostranstvo već na područje nekoliko španskih oblasti. U Lopeovom proznom stvaralaštvu ovaj roman nalazi se izmedju idealizma Arkadije i realizma Lopeove četiri novele. Roman pruža i spisak svih do tada napisanih Lopeovih komedija, njih 219. Pustolovine glavnog junaka pokrenute intrigama u vezi sa ljubavlju, ljubomorom i zavišću odlika su romana Sespedesa i Menesesa (Gonzalo Cespedes y Meneses) Poema trágico del español Gerardo y desengaño
TR
Barokna proza
155
del amor lascivo (Tragična poema o Špancu Gerardu i razočaranje u razvratnu ljubav). Još jedno delo istog autora pripada podvrsti pustolovnog romana Varia fortuna del soldado Pindaro (Promenljiva sreća vojnika Pindara). Pomenućemo još i romane Historia de Hipolito y Aminta Fransiska de Kintanje (Francisco de Quintaña) i Historia de Semprilis y Gerondono Huana Enrikesa de Sunjige (Juan Enríquez de Zúñiga). C.
ALEGORIJSKI ROMAN (NOVELA ALEGÓRICA )
Alegorijski roman se u Španiji razvija u baroku i još nosi naziv novela simbólica (simbolički roman). ‘’Alegorijom ili simbolom označava se nešto čemu smisao ne leži u njegovoj pojavnosti, obliku, odnosno rečima, nego u značenju koje se nalazi izvan njega. Umesto onoga što se zapravo misli kazuje se nešto drugo…tako se u književnostima srednjeg veka i baroka često upotrebljava u satiričnoj književnosti, naročito u alegoričnosatiričnoj priči i romanu.’’ Dela El Criticón, Los sueños i La república literaria mogu se smatrati alegorijskim. Baltasar Gracián svoje ideje i stavove nikad nije oblikovao u celovit filosofski sistem, niti je stvorio nešto što bi se moglo nazvati školom, pa mu je zbog toga osporavano ime filosofa, ali se ne može poreći da je bio izuzetan mislilac 17. veka. EL CRITICÓN2 je alegrijski roman sa dominantnim elementima filosofskog romana (novela filosófica). Podeljen je na tri dela pri čemu svaki obuhvata jedan period čovekovog života: Primavera de la niñez y el estío de la juventud (Proleće detinjstva i leto mladosti), El otoño de la varonil edad (Jesen muževnog doba), El invierno de la vejez (Zima starosti). Delo je podeljeno na poglavlja, ali umesto ubičajenog naziva capítulo, Grasijan koristi naziv crisis, u značenju mišljenje, kritika, sud. Tema dela je putovanje glavnih likova, Kritila i Andrenija kroz život. Grasijan je kao izvore za ovaj svoj alegorijski roman koristio Heliodorodve priče, Abentofelovo delo kao i Gongorine Soledades (Samoće). Veliki uticaj delo će imati i kasnije na stavove Šopenhauera i Ničea. Kevedovo delo LOS SUEÑOS (Snovi) ubraja se medju njegove fantastičnosatirične prozne tekstove. U pitanju je šest snova nastalih u periodu od 1607. do 1627. godine kada se i pojavljuju objedinjeni u knjizi Juguetes de la niñez y travesuras del ingenio (Igračke detinjstva i nestašluci nadarenog uma). Pojava ovog dela izazvala je oštru kritiku i brzu reakciju cenzora Inkvizicije usled mešanja detalja iz Svetog pisma sa grotesknim i komičnim elementima. Kevedo je bio primoran da 1629. objavi pročišćeno izdanje (la edición expurgada) gde je problematična mesta zamenio detaljima iz starogrčke mitologije. Kevedo preko fantazija i alegorija kritikuje sve društvene klase i profesije, kao i tadašnje običaje i modu. Naslov ima dva značenja: 1) čovek koji uvek kritikuje i sve zamera, zanovetalo; 2) skup kritika, zbir sudova i mišljenja 2
Barokna proza
156
L A REPÚBLICA LITERARIA Saavedre Faharda je satirično-alegorijsko delo nastalo 1612. godine i napisano po ugledu na Kevedove Snove. Saavedra Fahardo daje opis zamišljenog grada u kome žive najistaknutiji španski i evropski ljudi. Godine 1655. delo se pojavilo pod nazivom Juicio de artes y ciencias (Sud o umetnostima i naukama) i potpisano imenom Klaudija Antonija de Kabrere, ali se petnaest godina kasnije pojavljuje pod pravim imenom i potpisom Saavedra Faharde. D.
K OSTUMBRISTIČKI ROMAN (NOVELA DE COSTUMBRES)
Ova podvrsta romana opisuje običaje svakodnevnog života u odredjenom društvu. Tokom čitavog 17. veka sa uspehom se razvija kostumbristička 3 proza u kojoj je uz slikovite opise različitih ambijenata, dvorskih, ali i pikarskih, spojen satirični i didaktički cilj. Struktura dela najčešće je dijaloška i ova dela su prava slika običaja Španije 17. veka. Agustín de Rojas Villandrando bio je komičar i autor komedija, dakle glumac i pisac. Proslavio se delom EL VIAJE ENTRETENIDO (Zabavno putovanje) objavljeno 1603. u Madridu. Delo je odredjeno kao miscelánea, tj. heterogenog je karaktera i u formi dijaloga izmedju Rohasa i nekolicine njegovih pozorišnih kolega. Sem dijaloškog delo sadrži i dramski deo (Rohas je u delo uključio i svoje loe), kao i narativni (sentimentalna priča o Leonardu i Kamili). Zabavno putovanje obiluje anegdotama iz pozorišnog života, informacijama o osnivanju i razvoju pozorišnih trupa. Delo je od izuzetne dokumentarne vrednosti. U Madridu 1617. godine Cristóbal Suárez de Figueroa objavio je delo EL PASAJERO (Putnik) u kom opisuje put od Madrida do Barselone gde se putnici ukcavaju na brod za Italiju. I ovo delo je dijaloške forme, a razgovor vode el Doctor – intelektualac iza čijeg se lika krije sam Figeroa, el Maestro – teolog, don Luis – vojnik avanturista i Isidro – zlatar. Autor spaja ljude različitog socijalnog i obrazovnog položaja i time pruža čitaocu informacije o umetnosti, profesijama, načinu života, tehničikim znanjima iz različitih perspektiva. To je delo enciklopedijskog karaktera. Antonio Liñán y Verdugo prikazuje vernu sliku Madrida 17. veka (prevaranti, podvodači, politički agitatori…) u svom Guía y avisos de forasteros que vienen a la corte (Vodič i beleške za strance koji dolaze na dvor). Juan de Zabaleta je autor dela El día de fiesta por la mañana (Dan jutarnje zabave) iz 1654. godine i El día de fiesta por la tarde (Dan večernje zabave) iz 1660. Ova dela verno prikazuju dvor u vreme kralja Filipa IV. Autor pikarskih romana, Francisko Santo objavio je 1663. godine Día y noche en Madrid (Dan i noć u Madridu) delo koje sem deskriptivnih poseduje i satirično-moralizatorske elemente. Kostumbrizam (costumbrismo) – ’’umetnička obrada običaja, naravi, geografskih, folklornih i jezičkih osobenosti jedne zemlje, kraja, etničke zajednice ili jednog društvenog staleža’’ (Pavlović-Samurović, Ljiljana, 1993, Leksikon hispanoameričke književnosti) 3
Barokna proza
E.
157
DOROTEJA (L A DOROTEA) - OBRA AGENÉRICA
Doroteja Lopea de Vege objavljena 1632. godine je obra agenérica, što znači da je ne možemo u potpunosti svrstati ni u jednu proznu vrstu. Napisana je u formi dijaloga, ali nije namenjena izvodjenju na sceni, što podseća na Selestinu. Sam Lope Doroteju je nazvao acción en prosa i delo je autobiografskog karaktera, uz niz izmišljenih elemenata. Glavni junaci su Fernando (Lope) i Filis (Elena Osorio, velika Lopeova ljubav), a okosnicu radnje čini ljubav van granica razuma koja se mora završiti tragično. Kako Pfandl primećuje Doroteja je hibridna i u smislu estetskih principa, jer kombinuje renesansne i barokne forme ne trudeći se da ih uravnoteži. Sam Lope objasnio je zbog čega je koristio prozu, a ne njemu svojstven stih i kaže da proza pre i bolje nego stih može da izrazi pravu, a ne izmišljenu stvarnost. F.
VITEŠKI ROMAN (NOVELAS O LIBROS DE CABALLERÍAS)
Viteški roman je podvrsta romana koja se u Španiji razvija u renesansi na osnovu dela koja stižu iz Francuske. Preteče viteških romana nalazimo još u srednjevekovnim spevovima La gran conquista de ultramar i El caballero de Zifar , a kao prvi pravi viteški roman na španskom jeziku uzima se Amadís de Gaula koji je postao model čitavog žanra i pokrenuo čitavu plejadu nastavaka. Viteški roman je otvorene forme i opisuje pustolovine viteza-lutalice (caballero andante) koji prolazi kroz avanture najrazličitijeg karaktera da bi stekao pravo na ljubav svoje dame. Viteški roman kao podvrsta zamire početkom 17 veka, ali njegov kraj predstavlja početak modernog romana. Delo EL INGENIOSO CABALLERO DON QUIJOTE DE LA M ANCHA (Veleumni plemić Don Kihot od Manče) Migela de Servantesa, koje se smatra prvim modernim evropskim romanom, prema rečima samog pisca, predstavljalo je parodiju i ismevanje viteških romana. Medjutim, ovo delo prevazilazi svoju skromnu nameru. Roman sadrži elemente svih do tada postojećih podvrsta romana: od viteškog je preuzeto nizanje avantura don Kihota, a umetnute epizode sadrže elemente pikarskog žanra (epizoda o osudjenicima sa galije), zatim pastoralnog žanra (epizoda o pastiru Grisostomu i pastirici Marseli). Autor je u roman umetnuo i novu proznu vrstu, novelu, u obliku priče o Neopreznom radoznalcu. Sintetizujući razne tekovine proznog stvaralaštva, Servantes je stvorio delo koje ih je sve prevazišlo. Uticaj koji je Don Kihot , kao prvi moderan roman evropske književnosti imao na potonje književno stvaralaštvo izuzetno je vredan. Godinu dana pre nego što je Servantes objavio svoj nastavak ovog romana pojavilo se istoimeno, apokrifno delo izvesnog Alonsa Fernandesa de Aveljanede kome nedostaje mnogo od kvaliteta originalnog dela.
NOVELE (NOVELAS CORTAS O CORTESANAS) Termin “novela“ prvi put je upotrebio Servantes u naslovu svojih Novelas Ejemplares (Uzorne novele). Servantes ne samo da uvodi nov termin i
Barokna proza
158
jednu, za špansku književnost novu proznu vrstu, već i svojim delom utvrdjuje osnovne karakteristike novele kao prozne vrste. Naziv novela cortesana (dvorski roman) ovoj proznoj vrsti daje González de Amezua jer nastaje u ambijentu dvora ili velikih gradova. Novela je ‘’ …narración breve con ingredientes costumbristas, picarescos, pastoriles y ecos de la novelística italiana." Ove novele najčešće su objavljivane u zbirkama i možemo reći da veliki broj njih za uzor ima Bokačov Dekameron od kog su preuzeti poučnomoralizatorski završeci novela. Njihova tematika je pre svega ljubavna, a priča je obogaćena nizom avantura, putovanja, susreta… Bitan element novele je sama radnja, a ne likovi. Likovi novele već su okarakterisani subjekti koji se ne razvijaju pred čitaočevim očima. U 17. veku ove zbirke noveli posmatrane su kao tipična zabava za široke mase uz sve negativne konotacije koje to odredjenje uz sebe nosi: vulgarnost, trivijalnost ideala, sentimentalnost… Ubrzo nakon objavljivanja Uzornih novela pojaviće se brojni sledbenici ove prozne vrste, a kako je bila u modi, danas uočavamo da se većina autora toga doba u manjoj ili većoj meri bavila i pisanjem novela. Istorije književnosti medju osnovne karakteristike novele ubrajaju: moralizatorski cilj, česte aluzije na završetak radnje (sami naslovi novela upućuju direktno na zaplet, pa i rasplet radnje), jednostrano vidjenje stvarnosti, velika skala tipskih likova (varalice, lakeji, podvodači i podvodačice, služavke) čime novela pruža spektar likova širi i od samog pozorišta. Novela je prozna vrsta namenjena ne toliko čitanju koliko slušanju i prepričavanju na nekom veselom skupu. U skladu sa tim, ona je sem kratkog obima zahtevala i neprekidnu pažnju publike, kao i njenu reakciju, odobravanje. Jezik novele je jednostavan. Nakon Don Kihota Servantesove U ZORNE NOVELE su najčešće proučavano delo ovog autora. U pitanju je dvanaest novela nastalih verovatno u različitim razdobljima piščevog stvaralaštva. I pored niza analiza nema konačnih podataka o vremenu nastanka svake od njih. Servantes ih naziva uzornim, jer kako kaže nema ni jedne iz koje se ne može izvući moralna pouka, nagoneći samim naslovom čitaoca da ih otkrije. Gonsales de Amesua uočava razlike koje Servantes čini u odnosu na italijansku novelu. Servantes veću pažnju poklanja dijalozima, zapostavljenim u italijanskoj noveli, uvodi složeniju radnju sa nizom epizoda, eliminiše citate tako omiljenje u italijanskoj noveli, a uklanja i elemenat natprirodnog i čudesnog. Servantes meša ozbiljno i šaljivo i vidljiva je njegova želja da sve novele imaju srećan završetak (svadba, izmirenje zavadjenih). Klasifikovanja ovih novela bila su brojna, a kriterijumi različiti. Najčešća jeste podela na realističke (slika društva toga doba) i idealističke (opis idealnog, irealnog sveta). Novele Marije de Sajas i Sotomajor (María de Zayas y Sotomayor) doživljavale su uspeh tokom dva veka i uz Servantesa, Keveda i Alemana
Barokna proza
159
bila je jedan od najčitanijih proznih autora 17. veka. U Saragosi 1637. godine objavila je NOVELAS EJEMPLARES Y AMOROSAS (Uzorne i ljubavne novele), a deset godina kasnije DESENGAÑOS AMOROSOS. SEGUNDA PARTE DEL S ARAO Y ENTRETENIMIENTO HONESTO (Ljubavne prevare. Drugi deo okupljanja i čiste zabave). Prvu zbirku čini deset novela pisanih pod Bokačovim uticajem. Različite ličnosti se okupljaju za Božić u kući lepe Lisis koja se oporavlja od bolesti, i tokom pet noći ispričaju deset priča (novela). Delo se završava najavom venčanja glavne junakinje. Drugu zbirku čini deset novih novela ispričanih prilikom ponovnog okupljanja u dane Poklade kada se slavi venčanje. Tematika ovih novela je raznovrsna, a njen stil je jednostavan i prirodan. Zalaganje Marije de Sajas za potpunu jednakost žena i muškaraca, kao i zahtevanje odredjenih prava za žene doneli su joj zvanje feminističkog pisca. Jedan od najplodnijih autora novela je Alonso de Castillo Solórzano, ARDES tvorac devet zbirki od po pet, šest, i dvanaest novela. Zbirke T ENTRETENIDAS (Zabavna popodneva), HUERTA DE V ALENCIA (Bašta Valensije) i NOCHES DE PLACER , doce novelas (Noći uživanja, dvanaest novela) pre svega su ljubavne tematike, ali ga odlikuje i širok odabir različitih uspešno obradjenih tema. Najvažnija zbirka novela Huana Peresa de Montalbana nosi naziv PRODIGIOS Y SUCESOS DE AMOR (Ljubavna čuda i dogadjaji). To su novele koje nemaju ni jedan zajednički element, u potpunosti su zasebne. Lope de Vega se ovoj grupi autora priključio svojom zbirkom NOVELAS A M ARCIA LEONARDA (Novele za Marsiju Leonardu), objavljenom 1621. Lope je ove novele sastavio na molbu svoje ljubavi Marte de Nevares. Autor u novelama razbija tok priče da bi se obratio samoj Marti. Ocenjene su daleko lošijim od njegovog dramskog dela, ali se ne mogu osporiti zanimljivi sukobi, iznenadjujući obrti, živa akcija i mnogo toga što u pozadini otkriva pravog pozorišnog čoveka. Pomenućemo i tri zbirke objavljene u Madridu: Fransisko de Lugo Davila – T EATRO POPULAR, NOVELAS MORALES (Popularno pozorište, moralne novele), Dijego de Agreda i Vargas – NOVELAS MORALES (Moralne novele) i Hose Kamerin – NOVELAS AMOROSAS (Ljubavne novele). Vredne pomena su i novele Sespedesa i Menesesa u zbirci HISTORIAS PEREGRINAS Y EJEMPLARES (Putničke i uzorne novele). Salas Barbadiljo je objavio CORRECCIÓN DE VICIOS (Ispravljanje mana), Kristobal Losano SOLEDADES DE LA VIDA Y DESENGANO DEL MUNDO (Samoće života i razočaranje sveta). Takodje zaslužuju da budu pomenuti Huan de Pinja i Matijas de los Rejes.
PRIPOVETKE (CUENTOS) CUENTO – narración de una acción ficticia, de carácter sencillo y breve extension. Smatra se da je bavljenjem pripovetkom teško postići stepen savršenosti jer ona od autora zahteva sposobnost da u jednoj tako kratkoj formi sažme niz estetskih kvaliteta i pritom priča učini zaokruženom.
Barokna proza
160
Blajberg baroknu pripovetku dovodi u vezu sa kratkom proznom vrstom patraña Huana de Timonede i Argihovim ( Juan Arguijo) delom CUENTOS O ANÉCDOTAS (Pripovetke ili anegdote) i smatra da je ovoj proznoj vrsti u Španiji bilo posvećeno malo pažnje. Govoreći o zbirkama pripovedaka treba spomenuti Timonedinu zbirku SOBREMESA (Stolnjak), kao i nekoliko zbirki Ambrosija de Salasara (Ambrosio de Salazar) pedagoškog karaktera kao npr. L AS CLAVELLINAS DE RECREACIÓN (Karanfili razonode). Propovetke su pisali Lucas Gracián Dantesco, Gaspar Lucas Hidalgo i Julián Medrano. Medjutim, ni jedna od ovih zbirki nije dostigla popularnost kolekcija propovedaka 16. veka.
P ATRAÑA Patranja je kratka prozna vrsta koju njen tvorac Juan de Timoneda, kao i naziv čitave zbirke istih, objašnjava u predgovoru svoga dela Patrañuelo: Patrañuelo se deriva de patraña, y patraña no es otra cosa sino una fingida traza tan lindamente amplificada y compuesta que parece que trae alguna apariencia de verdad. Od svih zbirki koje je Timoneda objavio EL PATRAÑUELO je najznačajnija. Prijeto je smatra prvom španskom kolekcijom pisanom po uzoru na italijanske novele. U pitanju su dvadeset i dve tvorevine ove vrste od kojih verovatno ni jedna nije potpuno originalno Timonedino delo. Uzori su mu pre svih bili italijanski pisci Bokačo, Bandelo, Straparola, Masućo, a pominju se i antički izvori, legende, pa čak i Kenterberijske priče ( Canterbury tales). Kotarelo veruje da je patraña jedan od mnogobrojnih naziva koje je dobila poslovica (refrán).
ISTORIJE (HISTORIAS) Prema mišljenju Sanćesa Alonsa barokna istoriografija sledi dva toka. Prvi bi bio opšte prihvatanje "Istorije" oca Huana de Marijane (Juan de Mariana) koja je delovala toliko autoritativno da u 17. veku nije imala sledbenika. Drugi tok obuhvata intenzivan razvoj niza istorija lokalnog i regionalnog tipa inspirisanih najčešće nekim pojedinačnim dogadjajem, često veličajući neku ličnost. U 17. veku Novi svet više nije novost, i najkvalitetnija dela istoriografije ovog doba pripadaju drugom toku. Kastiljanski jezik u baroku dostiže zrelost što je omogućilo istoriografima veći stepen izražajnosti. Uz to, zadržavaju i renesansnu koncepciju istorije kao književno-umetničkog dela. Važno je napomenuti da istoriju, kao i prozne vrste o kojima će tek biti reči Alborg svrstava pod didaktičku književnost (literatura didactica). Juan de Mariana je napisao opštu istoriju pod nazivom HISTORIAE DE REBUS HISPANIAE LIBRI XXX objavljenu prvo na latinskom, a kasnije i na kastiljanskom jeziku. Delo se bavi istorijom Španije i Portugala od davnih vremena do smrti kralja Fernanda. Godine 1619. sam Marijana je sačinio Sumario (Kratak pregled) i istoriju dopunio podacima o dogadjajima do početka 17. veka. Otac Marijana se ugledao na Tita Livija. Verovao je da
Barokna proza
161
istorija mora biti i umetničko delo, a takodje i lekcija narodima i vladarima i zbog toga istoričari moraju dati tačan, precizan i jasan pregled onoga što beleže. Ova značajna istorija odlikuje se jasnim i elegantnim stilom, upečatljivim opisima mesta istorijskog dešavanja, odredjenom dozom patetičnosti i tečnim pripovedanjem. Osporavan joj je nedostatak kritičkog stava. Od strane čitalaca istorija je bila izuzetno dobro prihvaćena. Portugalac Fransisko Manuel de Melo autor je dela HISTORIA DE LOS MOVIMIENTOS , SEPARACIÓN Y GUERRA DE C ATALUÑA (Istorija o pokretima, odvajanju i ratu za Kataloniju). Validna je tim pre što je autor bio prisutan na licu mesta. Melo poseduje fluentnost pravog pripovedača, pruža detaljne opise i sastavlja delo jedinstvenog kvaliteta. E XPEDICIÓN DE LOS CATALANES Y ARAGONESES CONTRA TURCOS Y GRIEGOS (Ekspedicija Katalonaca i Aragonaca protiv Turaka i Grka) napisao je Francisko de Moncada i objavio 1623. godine u Barseloni. Kao motivacije autora da napiše ovo delo najčešće se navode: želja da povrati sećanje na svoje pretke koji su učestvovali u toj velikoj bici kao i izraženi patriotizam i nacionalni ponos. Antonija de Solisa je proslavilo delo HISTORIA DE LA CONQUISTA DE MÉXICO, POBLACIÓN Y PROGRESO DE AMÉRICA SEPTENRIONAL, CONOCIDA POR EL NOMBRE DE NUEVA ESPAÑA (Istorija osvajanja Meksika, naseljavanja i napretka severne Amerike, poznate pod nazivom Nova Španija). Ovo delo ne poseduje uverljivost istoričara-svedoka dogadjaja, ali ipak predstavlja čitaocu široku lepezu običaja Indijanaca, baveći se njihovom religijom, politikom i umetnošću, uz veličanje lika Ernana Kortesa (Hernan Cortes). Od istoričara pomenućemo još i Antonija de Ereru i Luisa Kabreru de Kordobu, koji su se bavili pisanjem istorija na dvoru kralja Fiipa II. Možemo govoriti i o brojnim crkvenim istorijama, odnosno istorijskim zapisima o raznim crkvenim redovima koje su pisali njihovi pripadnici (Tirso de Molina, Jerónimo de San José).
HRONIKE (CRÓNICAS) "Hronika je reč koja označava izveštaj o prošlosti ili zabelešku o dogadjajima iz sadašnjosti koji su čvrsto rasporedjeni u vremenskom sledu. U 16. veku ovaj termin počinje po svome značenju da se približava istoriji i u mnogim tekstovima iz 16. i 17. veka ti termini postaju sinonimi. Imajuću ovo u vidu diskutabilno je hoćemo li izvesne autore svrstati medju istoričare ili hroničare, odnosno njihova dela u istorije ili hronike. U 16. veki na američkom kontinentu nalazio se odredjeni broj zvaničnih dvorskih hroničara (cronistas oficiales) koji su pisali svoja ili nastavljali dela svojih prethodnika. Već pomenuti istoričar Erera autor je hronike
Barokna proza
162
DÉCADAS
O HISTORIA GENERAL DE LOS HECHOS DE LOS CASTELLANOS EN LAS ISLAS Y TIERRA FIRME DEL MAR OCEANO.
Diego Hurtado de Mendoza napisao je GUERRA DE GRANADA (Rat u Granadi) gde se drži jasnog hronološkog redosleda dešavanja na tom tlu. Luis de Mármol Carvajal je 1573. godine objavio DESCRIPCION GENERAL DE ÁFRICA (Opšti opis Afrike), nakon što je duži vremenski period proveo na ovom kontinentu. Florian de Ocampo, istoričar i hroničar Kastilje godine 1541. objavio je L AS CUATRO PARTES ENTERAS DE LA CRÓNICA DE ESPAÑA QUE MANDÓ COMPONER EL SERENÍSSIMO REY DON ALONSO LLAMADO EL S ABIO (Četiri sveobuhvatne hronike Španje koje je dala da se sastave visost kralja Alonsa zvanog Mudri). Na ovom delu nastavio je da radi Ambrosio de Morales, znameniti kastiljanski hroničar. Postoje i tzv. falsos cronicones (lažni hroničarski izveštaji) koji obiluju poluistinama i lažnim podacima. Krajem 16. veka pisao ih je Jerónimo Román de Higuera.
PRECEPTIVA LITERARIA ( DELA KNJIŽEVNO-TEORIJSKOG KARAKTERA ) Termin preceptiva literaria se može definisati na sledeći način: " Tratado en el que se exponen los preceptos de la composición literaria, y que pretende abarcar los campos que antiguamente se asignaba a las disciplinas llamadas Poética y Retórica". Preceptiva literaria obuhvata sadržaje književno-teorijskog karaktera. Tekstovi ove vrste se sa kritičkim stavom odnose prema različitim aspektima književnog stvaranja. Alborg je primetio da ni u jednom drugom razdoblju kao u baroku nije postojala veća disproporcija izmedju teorijsko-književne delatnosti i stvaralačke književnosti, odnosno dela kojima se ova teorija bavila, naravno u korist autentičnih književnih ostvarenja.
Barokne poetike
Alonso López Pinciano (~1547 – ne pre 1627) – Bio je rodom iz
Valjadolida (lat. Pincia), po zanimanju lekar i pesnik, poligraf, uvaženi helenista. On je najznačajniji književni teoretičar renesanse i baroka. Napisao je poetiku PHILOSOPHÍA ANTIGUA POÉTICA4 koja je prvi put izašla 1596. Za osnovu je uzeo Aristotelovu poetiku koju komentariše, spajajući osnove Aristotelove teorijske misli i svoga vidjenja književnih dela. Gradja u ovoj poetici izložena je u formi dijaloga, kao u mnogim humanističkim delima. Poetika se sastoji od 13 epistola koje autor upućuje svom imaginarnom prijatelju Gabrijelu. Najvažnije su: III. Epístola tercera de la esencia y causas de la poética 5 4
Alonso López Pinciano, Filosofía antigua poética, ed. de Alfredo Carvallo Picazo, Madrid, CSIC, Miguel de Cervantes, 1953; Shepard, Sanford, El Pinciano y las teorías literarias del siglo de oro, Madrid, Gredos, 1970. Pinciano koristi reč poética u značenju poezije, a sintagmu filosofía poética da bi označio poetiku. 5
Barokna proza IV. V. VI. VII. VIII. IX. X. XI. XII. XIII.
163
Epistola cuarta de la diferencia de poemas …de la fábula …del poético lenguaje …del metro …de la tragedia y sus diferencias …de la comedia …del especie de poética dicha ditirámbica …de la heroica …de las seis especies menores de la poética …de los autores y representantes mayores
U razgovoru učestvuju tri sagovornika: Pinciano, Fadrique i Hugo. Na kraju svake poslanice don Gabrijel daje odgovor koji predstavlja rezime te poslanice. Po formi, uzor su mu bili Platonovi dijalozi, a drugi veliki uzor bio mu je Juan Huarte de San Juan. Namera Pinsijana je da prouči estetičke osnove književnog stvaralaštva, pa je stoga njegovo delo književna nauka, istraživanje principa na kojima se zasniva pesništvo. Pinciano analizira estetičke probleme grčke i rimske književnosti, ali govori i o književnosti svog vremena ne navodeći primere. On insistira na vezi izmedju nauke i književnosti, što je u renesansi često. Polazi od činjenice da i pesničko stvaralaštvo pripada oblasti razuma i stoga ga podvrgava sledećim pravilima: književno delo mora da bude i prijatno i korisno (deleite y doctrina), s tim da nijednom od sva cilja ne daje definitivnu prednost. U tome je sadržana sinteza Aristotelovog stava da je književnost stvorena da bi ljudima pružila uživanje i Horacijevog da treba da bude korisna. Pinciano dodaje da ona donosi tri vrste koristi: ♦ smiruje duševne strasti (katarza) ♦ poučava (doctrina) ♦ zabavlja i razonodjuje (deleite) Pinciano govori o problemu mimeze – umetnost podražava prirodu. Poezija je za njega sposobnost da se podražava uz pomoć jezika. Čitav život je podražavanje, pa je i umetnost verbalno podražavanje. “El poema tiene alma y cuerpo. Alma es imitación.“ On odlazi dalje od Aristotelovih postavki i smatra da pesništvo treba da podražava sve što postoji na zemlji, i živi i neživi svet. Osnovna Pinsijanova koncepcija književnosti: književnost obuhvata interesovanje, spoznaju svih stvari; književnost stvara svoj autentičan univerzum u kome treba da se nadju sve vrste umetnosti, nauka i svi narodi. Renesansna književna teorija mnogo više eksponira ideju da je književnost model za život, nego obrnuto. Podražavanje donosi sa sobom problem verodostojnosti. Pinsijano smatra da fiktivni svet pesnika treba da se zasniva na istim principima kao i realni svet i treba da se potčini nepromenljivim zakonima prirode. To ne znači da pesnik mora da pravi vernu kopiju nekog dogadjaja. Izmedju verovatnog i mogućeg, on treba da se opredeli za verovatno, što je u skladu sa Aristotelovim stavom da sa gledišta umetnosti više važi ono što je verovatno a nemoguće, nego ono što je moguće a neverovatno. Šepard
Barokna proza
164
komentariše da se iz Pinsijanovih reči može izvući zaključak da verodostojnost u mnogome zavisi od stvaralačke sposobnosti pisca i unutrašnje koherentnosti dela. Pinsijano govori o trima vrstama fabule ( tres maneras de fábula): 1) ficción pura (viteški romani) 2) las que sobre una mentira y ficción fundan una verdad (Ezopovi tekstovi – apolozi) 3) las que sobre una verdad fabrican mil ficciones (tragedije, epski spevovi, sve što je zasnovano na pripovesti) Govoreći o dramskoj umetnosti, Pinsijano verno sledi Aristotela i pravi podelu na tragediju i komediju pripisujući svakoj vrsti protagoniste različitog društvenog položaja. Problem jedinstva razrešava prihvatajući Aristotelovo rešenje o jedinstvu radnje (budući da se jedinstvom radnje Aristotel u svojoj Poetici jedino i bavio; druga dva jedinstva pogrešno mu se pripisuju: on je samo kodifikovao postojeće stanje starogrčke drame govoreći da se radnja drame odvija u vremenu od izlaska do zalaska sunca, a jedinstvo mesta nije ni pomenuo), jedinstvo mesta – kreacija renesanse književne teorije – ni ne pominje, a što se tiče vremena, prihvata Aristotelov savet da radnja drame treba da se odvije u roku od jednog dana. Pinsijano takodje posvećuje veliku pažnju epici. Ostavlja nerazrešeno pitanje o tome da li primat ima epika ili tragedija. Za razliku od tragedije, čiji protagonista može da poseduje i vrline i poroke, epski junak mora biti oličenje savršenstva, ali pritom ne sme imati nadljudske osobine, jer bi tada više priličio viteškom romanu. Pinsijano je naklonjeniji upotrebi istorijskih tema u epskoj poeziji, kao što odbacuje religiju iz korpusa epskih tema. Pinsijano smatra da se jezik poezije razlikuje od normalnog jezika; to nije prirodan jezik, odlikuje ga upotreba retko korišćenih reči, stranih ili čak neologizama koji mogu biti piščeve kovanice. Pinsijano preporučuje upotrebu latinskog hiperbatona, tropa i retoričkih figura kako bi se ulepšala rečenica i mnoštvo epiteta koji je obogaćuju. Ova poetika nije napisana sa ciljem da bude zbirka pravila koja će se nametnuti piscima onog vremena. Pinciano je zamislio svoju poetiku samo u kontekstu književnog stvaralaštva svog vremena. On jeste aristotelovac, poštovalac klasičnih poetika, ali smatra da je najvažnije za pisca da se čuva svega što bi moglo štetno da deluje na njegovo delo. Ako neko besprekorno poznaje pravila, to ne znači da će biti dobar pisac. Uarteov je stav da je razum izvor svih stvari, ali da je potrebna prirodna obdarenost. Pinciano svoje dijaloge piše u naučno-istraživačkom duhu. Za njega je književnost fenomen koji čovek može savršeno da razume. Nema
Barokna proza
165
natprirodnog, mističnog faktora u književnosti. Pinciano ne vidi bogom danog umetnika, ne priznaje božansko nadahnuće (Platonov furor divino). Pinciano čitavu svoju poetiku zasniva na ljudskom umu i njegovoj sposobnosti da pojmi sve ono što je u vezi sa umetničkom kreacijom. Njegovi stavovi se razlikuju od platonizma. Odbacuje platonističku interpretaciju književnih dela i u poetici se ograničava da prikaže principe književne tehnike. Ljudski razum je dovoljan da bi se razumelo književno delo. Književnu teoriju zasniva na logičnom posmatranju književnog fenomena. Ne smatra da je Aristotelova poetika nedodirljiv uzor i pravilo za španske pisce. Smatra da su mnoge postavke Aristotela važne: princip mimeze, dramska jedinstva, ali smatra da po pitanju stila, tema, književnih vrsta i izvora može da da svoja tumačenja koja odstupaju od Aristotela.
Francisco Cascales (1565 – 1642) – poznati barokni književni
teoretičar rodom iz Mursije. Dva njegova najznačajnija književnoteorijska teksta su Tablas poéticas i Cartas filológicas. Delo T ABLAS POÉTICAS, objavljeno 1617. godine, predstavlja jednu od najznačajnijih poetika nastalih u doba španskog baroka (savremeno izdanje Francisco Cascales, Tablas poéticas, edición, introducción y notas de Benito Brancaforte, Madrid, Espasa-Calpe, Clásicos Castellanos, 1975). Ovim delom, napisanim u formi dijaloga (izmedju Pjerija i Kastalija), Kaskales je želeo da ukaže na večito važenje književnih pravila i vrednosti koji su postavljeni još u antici. Stoga u njemu pravi fuziju osnovnih književno-estetičkih principa koji su izloženi u dve klasične poetike – Aristotelovoj i Horacijevoj. Polazeći od pretpostavke da fundamentalne razlike izmedju ova dva autora ne postoje i da je Horacijevo delo, pre svega, preformulacija Aristotelovih ideja, Kaskales ukida mogućnost pronalaženja novih normi. Pored tekstova ovih pisaca, Kaskales se služi i tada široko rasprostranjenim delima italijanskih autora Robortela, Minturna i Torkvata Tasa, a u manjoj meri i retoričkim spisom autora Sánchez de las Brozas i delima Magija i Rikobonija. Opsežnu analizu Kaskalesove poetike i njenih uzora sproveo je Garsija Berio (A. García Berrio, Introducción a la poética clacisista: Cascales, Barcelona, Planeta, 1975).
Obradjivanu gradju Kaskales je organizovao podelivši je na dve celine: 1. "de la poesía in genere" (o poeziji uopšte) 2. "de la poesía in specie" (o pojedinačnim književnim rodovima i vrstama) U prvom delu bavi se poezijom, fabulom, karakterima, mislima i dikcijom. O POEZIJI. Kaskales iznosi opšta shvatanja o tome šta je poezija sledeći skoro u svemu Aristotela i Horacija. Poeziju (koju označava terminima poesía i poética) definiše kao "arte de imitar con palabras" (veština podražavanja rečima), a u odnosu na klasične uzore pod predmet poezije obuhvata ne samo dela ljudi, već i prirodu stvari i osoba. Ističe da se
Barokna proza
166
prilikom podražavanja pesnik pre svega mora rukovoditi principom verodostojnosti (verosimilitud). Kaskales razlikuje tri načna podražavanja: eksehematičan (exegemático), kada pesnik govori u svoje ime i ne uvodi druge osobe, karakterističan za liriku; dramski ( dramático), kada pesnik uvodi druge osobe, karakterističan za dramu; mešani ( mixto), koji kombinuje ova dva načina, karakterističan za epiku. Ova podela odgovara podeli na tri književna roda (epski, lirski i dramski), a Kaskalesovo delo je prvi španski književno-teorijski tekst u kome se ova podela pravi, iako mu se ne može pripisati zasluga za ovakvu sistematizaciju književnih rodova budući da se ugleda na italijanske uzore. Poeziji pripisuje dvostruku ulogu: da zabavi i pouči, a pored toga što treba da ukaže na koji način ljudi treba da postupaju u odredjenim situacijama, poezija treba da im pruži utehu u saznanju da nisu sami u nevolji. O FABULI. Pod fabulom Kaskales podrazumeva radnju, tj. niz dogadjaja koje pesnik podražava, i u njenom objašnjenju gotovo u svemu prati Aristotela. Ona predstavlja suštinu poezije i stoji iznad svih njenih ostalih elemenata. Radnja može biti preuzeta iz istorije ili izmišljena, ali mora biti celovita. Fabula mora da poseduje početak, sredinu i kraj i svaki njen deo mora biti funkcionalan, što znači da bi izbacivanje bilo kog dela značio narušavanje njene celovitosti. U ovom delu bavi se i problemom odnosa pesničke kreativnosti i veštine, koji razrešava intelektualistički, dajući prednost veštini koja talenat dovodi do savršenstva, a u nastavku teksta se iz sve snage trudi da pokaže nepovredivu legitimnost klasičnih književnih postavki i njihovih propagatora, Aristotela i Horacija. O KARAKTERIMA .(de los costumbres) Pod karakterima podrazumeva osobine likova koje se otkrivaju kroz njihove reči i dela. Karakteri prikazani u poeziji moraju biti buenas (vrli), convenientes (prilični), semejantes (verni), iguales (dosledni). Preuzimajući ove osobine od Aristotela, Kaskales zagovara stvaranje književnih tipova koji bi bili prototipovi odredjenih klasa ljudi. O MISLIMA. (de la sentecia) Ovim pojmom označava oštroumnu izreku koja govori o univerzalnim, opšteljudskim stvarima i sledeći Minturna zaključuje da su ove izreke korisne jer delo čine moralnim. O DIKCIJI. U ovom delu – koji pobudjuje najmanje interesovanja – bavi se stilskom karakterizacijom glasova i reči. Najviše pažnje posvećuje prenesenim rečima ili tropima (pod koje ubraja metonimiju, ironiju, metaforu i sinegdohu). U nastavku se bavi versifikacijom; vrši podelu stihova na italijanske i španske i bavi se pojedinim pesničkim formama kao što su copla, soneto, ovillejo, terceto, sextina, madrigal . Govoreći od poetskim izrazima, tj. učestalim pesničkim konstrukcijama osudjuje nerazumljivost (oscuridad) koju su negovali pesnici kultističkog pravca. U drugom delu bavi se epikom, manjim epskim vrstama, tragedijom, komedijom, i lirikom. O EPSKOJ POEZIJI. (de la epopeya) Kao sinonim za epsko pesništvo koristi epopeju, a pod ovom vrstom poezije podrazumeva junačke pesme, ekloge, satire, elegije i sve ostale pesme koje da bi bile savršene ne zahtevaju pesmu i igru kao pratnju. Sledi Minturna, a time i Aristotela koji
Barokna proza
167
je obrazac ustanovljen za tragediju samo primenio na epiku. Stoga ponavlja sve što je već rekao o jedinstvu, celovitosti i veličini radnje i dodaje da se u epskim pesmama podražavaju ozbiljni i značajni dogadjaji. Prihvata Horacijev postulat "in medias res" o započinjanju dela uvodeći čitaoca odmah u središte radnje, a smatra da se radnja epske pesme treba ograničiti na vremenski interval od godinu dana. O MANJIM EPSKIM VRSTAMA (de las épicas menores). Govoreći o eklogi, elegiji i satiri ponavlja doktrine ustanovljene za bukoličku poeziju. Za eklogu kaže da je pesma u kojoj se podražavaju kratke radnje čiji su protagonisti rustične osobe. Pisana je jednostavnim stilom a od strofa joj najviše odgovaraju terceti. Elegije su pesme tužnog karaktera u kojima su glavna tema ljubavna stradanja i jadikovke. Pisana je na eksehematičan način, a najviše joj odgovaraju terceti. Satira kao glavni cilj ima ispravljanje poroka i loših navika ljudi, a od metričkih formi joj najviše odgovaraju terceti i redondilje. O TRAGEDIJI. U potpunosti se pridržava Aristotelovog odredjenja tragedije kao književnog oblika koji podražavanjem uzvišene radnje treba da kod ljudi izazove osećanje sažaljenja i straha i time katarzički efekat pročišćenja duše. Oštro osudjuje tragikomediju, tj. komedije svog doba (novu komediju) koje naziva hermafroditima i čudovištima poezije. Osudjuje dramske pisce svog vremena koji zaboravljaju antička pravila podredjujući se ukusu publike. U opisima pravila sastavljanja tragedije, Kaskales se u potpunosti pridržava svog antičkog uzora, a jedino pravilo koje u izvesnoj meri modifikuje je ono koje govori o jedinstvu vremena, dopuštajući da se radnja smesti u period od 10 dana. O KOMEDIJI. Pridržavajuči se renesansnih teoretičara (budući da se sam Aristotel nije mnogo bavio komedijom), Kaskales odredjuje ovu dramsku vrstu kao književni oblik koji će razbibrigom i smehom dovesti do pročišćenja duše. Osnovna razlika izmedju tragedije i komedije je ta što ova poslednja kao protagoniste ima priprost narod, niskog društvenog položaja i sumnjivog morala. Kao izvor smeha navodi upotrebu reči koje dovode do zabune i smotanost likova. O LIRSKOJ POEZIJI. Kao suštinu lirike Kaskales navodi ideje, tj. pojmove (conceptos), kojima se lirika razlikuje od drame i epike čija je suština fabula. Sledeći Tasa on dalje daje teorijsko objašnjenje pojma ideja. Ideje, prema Kaskalesu, predstavljaju subjektivne predstave koje mi imamo o objektivnim stvarima. Te predstave se izražavaju rečima. Kaskales se bavi i pojedinim lirskim oblicima kao što su canción, a naročitu pažnju poklanja sonetu. Ističe njegovo pojmovno jedinstvo, otmenost i ozbiljnost, i koristi priliku da ponovo osudi tendenciju svojih savremenika ka nerazumljivosti, izričući osudu " la oscuridad es viciosa". Delo C ARTAS FILOLÓGICAS predstavlja zbirku poslanica sastavljenih po ugledu na rasprave koje se bave najrazličitijim pitanjima. Ima ih 30, a podeljene su u tri decenije (décadas). Izdavač ovog Kaskalesovog dela, García Soriano (Clásicos Castellanos, 1930-41), smatra da se radi o autentičnim pismima izmedju autora i pisaca i uvaženih ličnosti onog doba koja su samo deo njegove bogate prepiske. Kaskales se u delu bavi:
Barokna proza
168
književnom polemikom i kritikom, savremenim običajima, humanističkom erudicijom, političko-moralnim uputstvima, istorijskim i genealoškim raspravama. Književno-kritičke poglede iznosi u osmom pismu prve decenije koje nosi naziv “Sobre la obscuridad del Polifemo y Soledades de don Luis de Góngora“. Tu kritikuje praksu stvaranja nerazumljivog pesničkog jezika namenjog obrazovanoj manjini. U desetom pismu iznosi svoje zapažanje o dva različita Gongorina stila i kvalifikuje pesnika kao “princa svetlosti“ i “princa tame“, što ga navodi da kasnije zameri kultističkom pesniku što je napustio prvi stil. Treće pismo druge decenije značajno je jer je napisano u odbranu izvodjenja novih komedija i upućeno Lopeu koga Kaskales naziva španskim Apolonom. Autor pokazuje da pozorište njegovog vremena nije ni po čemu nemoralno, šta više da je korisno jer pruža pouku o životu i predstavlja ogledalo običaja. Iako praksom protivreči svojim teorijskim idejama, Kaskales priznaje lično uživanje u posmatranju pozorišnog spektakla uprkos tome što se u njemu krše sva ona klasična pravila čiji je pobornik i sam bio. Zahvaljujući svojim teoretskim delima Tablas poéticas i Cartas filológicas Kaskales zauzima zajedno sa Alonsom Lopesom Pisianom i Gonsales de Salasom najznačajnije mesto u oblasti književne teorije španskog baroka. Ipak, njegovom delu, odnosno Poetskim tablama, nedostaje originalnost budući da je Kaskales ograničio svoj rad na sistematizaciju i potvrdjivanje ranije postavljenih pravila koja se tiču književnog stvaralaštva. Kao vrhovne autoritete autor je uzeo Aristotela i Horacija, ali je u velikom meri prisvojio i stanovišta italijanski renesansnih teoretičara. Kao vatreni pobornik klasičnih doktrina, Kaskales se u mnogome udaljio do književne realnosti svog doba, a njegova potraga za skladom i uravnoteženošću, koja je uočljiva i u strukturi same poetike, u potpunosti odstupa od opštih tendencija barokne književnosti.
Jusepe Antonio Gonzáles de Salas (1588-1654) – Vitez plemenitog
porekla, odličan poznavalac klasične književnosti, grčke i latinske, Kevedov veliki prijatelj i urednik njegove poezije. Njegovo najznačajnije delo je NUEVA IDEA DE LA TRAGEDIA ANTIGUA , O ILUSTRACIÓN ÚLTIMA AL LIBRO SINGULAR DE POÉTICA DE ARISTÓTELES STAGIRITA, objavljeno u Madridu 1633. Prema rečima Menendesa Pelaja i Šeparda ovo delo ne nudi novi pogled na dramsku antičku književnost i svodi se na komentar Aristotelove poetike. Uprkos tome što se ne odlikuje po svojim estetičkim principima, objedinjuje mnoštvo zanimljivih podataka o muzici, igri, pantomimi, histrionima i scenskom aparatu antičke tragedije. Ipak, najznačajniji deo knjige je uvod u kome Gonsales de Salas brani primat pisca nad strogošću književnih pravila. Za Salasa, savremeni pisac nije obavezan antičkim normama. Aristotel je bazirao književne postavke u svojoj poetici na stvarnosti i praksi svoga vremena; isto tako, sa promenom vremena, društva i ukusa, mogu se menjati i pravila umetnosti, smatra Salas. Stoga nijedan estetički princip ne poseduje apsolutni autoritet. Vrednost Aristotelove poetike ne leži u nepromenljivoj validnosti njegovih postavki već u spoznaji da je vrednost bilo kog
Barokna proza
169
kriterijuma relativna. Uvažavanjem nezavisnosti u ličnom izražavanju Salas se potpuno razlikuje od Kaskalesovog autoritarizma, i u tome leži najveći značaj njegovog dela. Ipak, zamera mu se na potpunom odsustvu estetičkih kriterijuma i približavanju književnoj istoriji. Jedan od manifesta kulteranizma je LIBRO DE LA ERUDICIÓN POÉTICA (Knjiga o pesničkoj učenosti) čiji je autor Luis Carrillo de Sotomayor. Takozvanom poetikom konseptizma smatra se DISCURSO POÉTICO (Poetski govor) Huana de Hauregija ( Juan de Jáuregui) koje iako se zalaže za prirodan i jednostavan stil nije protiv nerazumljivosti ( oscuridad) kada ona potiče od uzvišenosti misli, a ne reči: "Es cierto que el estilo poético debe huir las dicciones humildes, y usar las más apartadas de la plebe" pero "palabras que no han de entenderse ni mostrar nuestro intento, ¿de qué sirven? ¿Para qué se inventaron? [...] La palabra nueva ha de ser de hermosas formas, que suene a nuestos oídos con apazible pronunciación y noble. [...] Demás desto, han oído que la oración poética en estilo magnífico debe hir el camino llano, la carrera de locución derecha consecutiva y la cortedad de las cláusulas; más huyendo esta sencillez y estrecheza, porfían en transponer las palabras, torcer y marañar las frases de tal manera que, aniquilando toda gramática, derogando toda ley del idioma, atormentan con su dureza al más sufrido leyente, y con la ambigüedad de oraciones, revolución de cláusulas y longitud de períodos esconden la inteligencia al ingenio más pronto. [...] Estos extremos del arte son los que muy pocos penetran, y si es superior el artífice, nadie los conocerá enteramente [...] Es injusticia la de algunos que, fiados de su buen ingenio, quieren que todo se ajuste a medida de su entendimiento. El conocimiento de los escritos hay diversos grados: el supremo es conocer por sus causas todo el valor de la obra... y el ínfimo es entender el sentido de lo que se habla y agradarse dello. [...] Aun no merece el habla de los cultos en muchos lugares nombre de obscuridad, sino de la misma nada [...] Hay en los autores dos suertes da obscuridad diversísimas: la una consiste en las palabras..., la otra en las sentencias, esto es, en la materia y argumento mismo, y en los conceptos y pensamientos dél. Esta segunda es las más veces loable, porque la grandeza de las materias trae consigo el no ser vulgares y manifiestas, sino escondidas y difíciles. La otra, que sólo resulta de las palabras, es y será eternamente abominable." Španski mislilac Baltasar Gracián je 1642. godine objavio svoje delo ARTE DE INGENIO koje se dopunjeno i preradjeno pojavilo 1648. pod nazivom AGUDEZA Y ARTE DE INGENIO (Oštroumlje i veština uma). U ovom delu Grasijan je izložio osnovne postavke konseptizma i ta se knjiga smatra teorijskom odbranom ovog toka. U njoj Grasijan u dva dela ( De la
Barokna proza
170
Agudeza simple i De la agudeza compuesta) govori o raznim varijantama oštroumlja i ideja kao i o pitanjima vezanim za stil ilustrujući ih primerima španskih i inostranih autora. Prvo špansko književno-teorijsko delo u stihu je delo Luisa Alfonsa de Karvala je EL CISNE DE APOLO (Apolonov labud). Sastoji se od četiri dijaloga koja vode Solio – predstavnik klevetnika poezije, Karvalo i La Lectura koja ima poslednju reč. Autor je pokazao veliku tolerantnost prema Lopeovoj novoj komediji.
Barokne retorike Bartolomé Jiménez Patón (1569 – 1640) – Iako se bavio istorijom, govorništvom i gramatikom, ime Himenesa Patona vezuje se prvenstveno za delo ELOQUENCIA ESPAÑOLA EN ARTE (Toledo, 1604), retoriku napisanu na narodnom jeziku i posvećenu u celini španskim autorima od kojih uzima obilje citata. Smatrajući da su španski jezik i književnost dostigli veoma visok nivo, autor kodifikuje sve trope i retoričke figure pritom ih ilustrujući tekstovima španskih pesnika i proznih pisaca. Od svih pisaca najviše citira Lopea i upućuje mu silne pohvale, ali navodi i mnoge pisce iz 15, 16. i 17. veka. Čini se da Gongorine stihove navodi iz potrebe za ilustracijom odredjenih pesničkih sredstava, ali da to ne čini s entuzijazmom; dakle, shvata značaj Gongore, ali nije njegov obožavalac, kao ni protivnik. Paton je uveo reč culteranismo koja je poslužila kao pežorativna oznaka “novog pesništva“.
FILOLOGIJA ( FILOLOGÍA ) Prvo delo na španskom jeziku iz oblasti filologije je gramatika Antonija de Nebrihe EL ARTE DE LA LENGUA CASTELLANA, objavljena 1492. godine i ima višestruki značaj: to je prva sistematski zamišljena i napisana gramatika jednog narodnog romanskog jezika, izvršila je standardizaciju kastiljanskog jezika – propisuje njegove norme i strukturu, ima politički značaj (sredstvo za postizanje nacionalnog jedinstva). Napisana je u formi dijaloga. U istoj formi humanista Juan de Valdés 1535. napisaće DIÁLOGO DE LA LENGUA, delo male filološke, ali izuzetne književne vrednosti, jer predstavlja svedočanstvo o stanju španskog jezika u prvoj trećini 16. veka, a ima i elemente književne kritike i teorije. Najznačajnije leksikografsko delo španske renesanse i baroka je T ESORO DE LA LENGUA C ASTELLANA O ESPAÑOLA čiji je autor Sebastián de Covarrubias Orozco. Rečnik je pisan 1606-1610. godine, a objavljen je u Madridu 1611. godine. Prema rečima samog autora, osnovni cilj njegovog rada bio je da utvrdi etimologiju španskih reči i da njihovo osnovno značenje, ali je Kovarubijas ipak izašao iz okvira sebi postavljenog cilja i sastavio rečnik enciklopedijskog karaktera. Vidi se da autor nije mnogo vodio računa o strukturi odrednica, jer piše sve ono što mu padne na pamet, a vezano je za datu reč. Stoga je, pre nego pouzdan izvor
Barokna proza
171
etimologija reči, jer je njegova etimološka vrednost mala zbog proizvoljnosti u odredjivanju porekla reči, ovo delo neiscrpan izvor najraznovrsnijih podataka: idiomatskih izraza, narodnih izreka i poslovica, opisa običaja onog vremena, anegdota iz savremenog života, citata iz usmene i pisane književnosti i teoloških knjiga, verovanja i stavova zastupljenih u onoj epohi. Alborg ističe da najveći značaj rečnika leži u obilju reči, fraza i narodnih izreka koje beleži. U tom smislu, ovo delo predstavljalo je značajan izvor baroknim dramskim piscima, koji su, u skladu sa praksom uvodjenja nacionalnih tema i motiva u špansku komediju, iz narodne tradicije uzimali narodna verovanja, običaje, poslovice, izreke i likove. Kovarubijasov rečnik, na primer, beleži izraz “Fuenteovejuna lo hizo“ koji označava kolektivnu krivicu i vezuje se za dogadjaj iz nacionalne istorije po kojem je Lope sastavio svoju verovatno najpoznatiju komediju Fuenteovejuna. Kovarubijas unosi u rečnik i mnoge reči koje su po njemu bezrazložno izašle iz upotrebe, pristalica je korišćenja stranih reči, a u objašnjenjima odrednica ponekad navodi i upotrebnu vrednost odredjenih reči i izraza (npr. pesničku, vulgarnu...). Značaj i vrednost Kovarubijusovog rečnika potvrdili su i akademici u svom Diccionario de los autoridades. Gonzalo Correas je napisao više značajnih dela iz oblasti filologije. Pokušao je da izvrši pravopisnu reformu španskog jezika i 1630. objavio delo ORTOGRAFÍA KASTELLANA , NUEVA Y PERFECTA. U njemu se, kao pristalica apsolutnog fonetizma (1 glas – 1 znak; pišu se samo oni glasovi koji se izgovaraju), zalaže za potpuno uprošćavanje pravopisa. Medju prvima je tvrdio da u španskom postoji 25 slova, eliminišući “c, q, j“. Ovakvu reformu ranije je predložio Nebriha, ali mu Koreas zamera što je nije izveo do kraja. Dva Koreasova najznačajnija dela, objavljena tek u 20. veku, su V OKABULARIO DE REFRANES Y FRASES PROVERBIALES (Rečnik poslovica i poslovičnih izreka) i ARTE DE LA LENGUA ESPAÑOLA C ASTELLANA. Koreas nije pokrenut željom da se bavi lingvistikom u naučnom smislu, već piše gramatiku s pedagoškom namerom: da olakša učenje latinskog i grčkog Špancima (polazi od pretpostavke da su osnovni gramatički principi svakog jezika isti) i da ih primora da se racionalnije koriste svojim maternjim jezikom. Ovaj španski filolog branio je superiornost narodnog jezika i verovao da je narodni govor izraz pravog stanja jednog jezika. U skladu sa tim verovanjem i iz ljubavi prema sopstvenom jeziku, latio se prikupljanja korpusa jezičkog folklornog blaga oličenom u poslovicama, izrekama, idiomatskim izrazima, a jednako interesovanje pokazivao je i za narodnu, tradicionalnu poeziju: kople, viljansikose... Bernardo José de Alderete bio je čovek izuzetno širokog obrazovanja i izmedju ostalih pisao je i dela iz oblasti lingvistike. Najznačajnije je DEL ORIGEN Y PRINCIPIO DE LA LENGUA CASTELLANA O ROMANCE QUE OI SE USA EN ESPAÑA objavljeno u Rimu 1606. godine u kome se bavi poreklom i
evolucijom kastiljanskog jezika od latinskog. Delo je poslužilo kao osnova svim kasnijim radovima koji su obradjivali istu materiju.
Barokna proza
172
Jiménez Patón napisao je gramatiku INSTITUCIONES DE LA GRAMÁTICA ESPAÑOLA za koju se tvrdilo da samo ponavlja gramatička pravila koja su već ustanovili Brocense i Antonio de Nebrija, medjutim kasnija izučavanja su utvrdila da je Paton ne samo inovator, već i anticipator savremenih gramatičkih postavki. Prema mišljenju Rosasa i Kilisa, njegovo delo poslužilo je kao uzor Koreasu za sastavljanje dela Arte de la lengua castellana.
ORATORIJA (ORATORIA) Oratorija ili govorništvo 17. veka bila je religioznog karaktera, pa nosi naziv oratoria sagrada ili oratoria religiosa. Barokna oratorija počela je da se razvija početkom 17. veka i bila je veoma aktuelna sve do 1758. kada otac Isla objavljuje F RAY GERUNDIO DE C AMPAZAS, delo satiričnog karaktera usmereno prema oratoriji kao nekad Don Kihot prema viteškim romanima. Većina baroknih govornika bili su pristalice kultizma, a medju njima se ističe pre svih Fray Hortensio Félix Paravicino y Arteaga. Njegov ugled i uticajnost bili su izuzetni. Bio je propovednik na dvoru Filipa III i Filipa IV. O njegovoj besedničkoj veštini govore zapisi njegovih savremenika. Ono što je danas sačuvano - stotinak propovedi, nije dovoljno da bi se izveo potpun zaključak o njegovom umeću. Ove propovedi oca Paravisina objavljene su nakon njegove smtri 1639. godine pod nazivom ORACIONES EVANGÉLICOS O DISCURSOS PANEGÍRICOS Y MORALES (Jevandjeljske propovedi ili pohvalne i moralne besede). U ovo delo uključeni su pre svega tekstovi vezani za veliki post, zatim nekoliko posmrtnih govora i beseda o svecima. Njegov kultistički stil obiluje neologizmima i zahteva od današnjeg čitaoca pojačanu pažnju. Medju autore koji su negovali ovu proznu vrstu vredi spomenuti još i predstavnika konseptizma Melćora Fustera (Melchor Fuster) i njegovo delo MISCELÁNEAS PREDICABLES (Propovedne zbirke), kao i sveštenike Kristobala de Fonseku, Basilija Ponsa de Leona (Basilio Ponce de Leon) i Huana Markesa. Ovim govornicima pripada i sjajan besednik Alonso Remón, za koga se veruje da je u stvari pisao pod pseudonimom Linjana i Verduga, čuvenog kostumbriste.
T RATADO (RASPRAVA) Pod pojmom tratado naišli smo na niz rasprava iz različitih oblasti književnog izražavanja, ali ne i na karakteristike rasprave ( tratado) kao prozne vrste. U tom smislu pomenućemo razne mističarske i asketske rasprave, političke rasprave (Kevedo, Saavedra Fahardo), govorničke rasprave (tratados de oratoria sagrada), kao i Grasijanova dela El Héroe (Heroj), El Político (Političar) i El Disreto (Mudrac), koja se nazivaju tratados de hombre perfecto (rasprave o savršenom čoveku).
Barokna proza
173
MISCELÁNEA Ovim nazivom obuhvaćeno je svako delo koji se sastoji iz više različitih delova koji su medjusobno nepovezani i različiti, formalno i tematski. Miscelánea (obra que trata de diversos asuntos, inconexos entre sí ) je bila omiljena forma renesansnih i baroknih pisaca zato što im je omogućavala da u okviru jedne knjige koja nije strogo žanrovski odredjena objave razne vrste tekstova kako u prozi, tako i u stihu. U vreme renesanse bilo je više pisaca koji su formirali ovu vrstu složene strukture: PERO MEXÍA, Silva de varía lección, LUIS ZAPATA, Miscelánea, ANTONIO DE TORQUEMADA, Jardín de flores curiosas (1570), JUAN DE TIMONEDA, El patrañuelo (1565) – knjiga sastavljena od proznih tekstova koji su izmedju pripovetke i novele, vidljiv Bokačov uticaj, smatra se pretečom Uzornih novela i Toledskih letnjikovaca. Ova prozna vrsta kao osnovu ima prozni tekst u kojem se daje povod za umetanje drugih književnih kreacije najrazličitijeg karaktera. Medju najpoznatija dela ove vrste ubrajaju se dva dela Tirsa de Moline. CIGARRALES DE T OLEDO (Toledski letnjikovci) su objavljeni 1624. godine i prihvataju koncepciju Bokačovog Dekamerona. Grupa prijatelja se okuplja tokom leta svaki dan u letnjikovcu drugog domaćina koji ima zadatak da goste zabavi nekom pričom. Delo sadrži tri komedije, a ima umetnute novele i lirske kompozicije i smatra se prvim baroknim primerkom ovih po formi i tematici raznovrsnih zbirki. Zapaža se uticaj koji su na Tirsa imale Uzorne novele. Zbirka DELEITAR APROVECHANDO (Zabaviti podučavajući) obuhvata sadržaje religiozne tematike i pripada periodu kada se Tirso uveliko posvetio svom crkvenom redu. Kao miscelánea označava se i delo Agustina de Rohasa Viljandranda El viaje entretenido, a odlike ove književne forme ima i roman Lopea de Vege El peregrino en su patria.
Osnovni termini španske književnosti
174
– naziv potiče od mesta na kojem je Platon držao predavanja. Danas se akademijom smatraju zborovi književnika i umetnika, sa čisto estetskim ciljevima, ili javne ili državne institucije koje za cilj imaju održavanje jezika (RAE de la Lengua), umetničke manifestacije, ili naučne. BAROKNE AKADEMIJE – jezuiti, koji su uneli velike reforme u špansku pedagogiju, u svojim školama podsticali su izučavanje versifikacije (latinske i španske), a veštinu djaka su proveravali na takmičenjima (certámenes poéticos). Na ovim takmičenjima je takodje podsticano interesovanje za književna, pesnička i filosofska pitanja. Iz ovih poetskih nadmetanja izrasli su torneos literarios, tj. justas poéticas ili literarias. Na ovim književnim takmičenjima, izraslim iz školskih akademija jezuita učestvovali su i najpoznatiji tadašnji pesnici Servantes, Lope, Kalderon, Tirso, itd. Krajem 16. i početkom 17. veka pojavile su se prve privatne akademije, od kojih je najpoznatija Academia de los Nocturnos u Valensiji. Članovi ove akademije sastajali su se svake srede, a skup bi počinjao diskusijom o zadatoj temi za kojim bi sledelo čitanje poezije. Članov su svi imali posebna imena, kao npr. "Silencio", "Miedo", "Sombra", "Secreto" (nadimak Giljena de Kastra). Ovo je jedina akademija koja je ostavila pisame dokumente, a čak je objavljena zbirka pesama Cancionero de los Nocturnos. O drugim akademijama se malo zna; u Granadi je delovala La Imitatoria; Lope de Vega, Mira de Amescua, Villamediana, i braća Argensola su svi bili članovi Academia del Conde de Saldaña. ACADEMIA ESPAÑOLA DE LA LENGUA – prvi skup sedam obrazovanih ljudi organizovao je Juan Manuel Fernández Pacheco, marqués de Villena, 1713. pod nazivom Academia Española de la Lengua. Kralj Felipe V je ozvaničio ovu instituciju 3 oktobra 1714, i dodelio joj olakšice u štampanju koje su podrazumevale mogučnost štampanja knjiga bez prethodne cenzure.
ACADEMIA
– (OŠTROUMLJE) manifestacija duhovnosti koju je teško definisati (to nije učinio ni Grasijan). Ona se pre svega opaža, postoji verbalno i pojmnovno, a može se naći i u radnjama. Predstavlja ukras književne umetnosti.
AGUDEZA
– književni postupak pri kojem se smisao nečega ne vidi u njegovoj pojavnosti, tj. zbivanje u tekstu upućuje na neko drugo zbivanje
ALEGORIA
AMETRÍA
stih.
– predstavlja odsustvo metra, tj. pravila prema kojima se organizuje
– pojava da su stihovi sastavljeni od varirajućeg broja slogova. Nalilazimo na anizosilabizam u cantares de gesta.
ANISOSILABISMO
– (ANTITEZA) suprotstavljanje dve ili više reči ili pojmova suprotnih značenja.
ANTÍTESIS
– stilska figura koja podrazumeva svesno zamenjivanje vlastitog imena opštim; sihekdoha ili metonimija vlastitih imena ( El Fénix – Lope de Vega).
ANTONOMASIA
Osnovni termini španske književnosti
175
– staro značenje ove reči je skup pravila i propisa prema kojim se čine odredjene stvari ili radnje. Značenje se prenosi i na knjige u kojima se iznose ova pravila, a kod Nebrihe se još sužava na značenje gramatike budući da su u njegovoj knjizi izložena pravila španskog jezika. U savremenom jeziku arte znači umetnost.
ARTE
ASONANCIA (RIMA ASONANTE, PARCIAL O IMPERFECTA)
– (ASONANSA, ASONANTSKA RIMA) podudaranje vokala u poslednjoj reči u stihu počevši do poslednjeg naglašenog sloga. Pojavljuje se u junačkim epskim pesmam ( Cid) u svakom stihu, dok se u romansama javlja u parnim stihovima. – Autosakramental je španska dramska vrsta u jednom činu, religiozne ili svetovne tematike, alegorijsko-simboličkog karaktera, koja je prikazivana u okviru crkvenog praznika Corpus (Telovo). U njemu se obično izlaže neka hrišćanska doktrina ili dogadjaj iz Biblije, a pored likova iz svakodnevnog života (pastir, sveštenik, vojnik itd.) javljaju se i alegorijski likovi (Nada, Vera, Smrt, Greh, Milost, Pravda, Sudbina i dr.). Prvi pomen naziva auto u značenju dramske vrste potiče sa početka 14. veka (Korominas). Najstariji auto koji je prikazan za vreme religioznih procesija je Auto de San Martinho iz 1504 iako nije neposredno vezan za temu Euharistije. Autosakramentale pišu svi značajniji dramski pisci španskog baroka (Lope, Tirso), ali ova vrsta vrhunac doživljava sa Kalderonom koji je alegorijsku obradu teme pričešća doveo do savršenstva.
AUTO SACRAMENTAL
– kratko dramsko delo koje kombinuje reči, pokrete i muziku, a koje se najčešće izvodilo izmedju prvog i drugog čina neke komedije. Veliki broj zbirki manjih dramskih vrsta, uključujući i bajle, objavljivao se tokom 17. i 18. veka, što govori o popularnosti koju je ova dramska vrsta uživala. Lope je često koristio ovu formu.
BAILE
– književni period koji je teško vremenski precizirati; uglavnom se uzima da je trajao od kraja 16. veka i tokom 17. veka (u hispanskoj Americi je trajao i tokom čitavog 18. veka). Naziv potiče od portugalske reči barroco (španski oblik – barrueco) kojim se označava školjka nepravilnog oblika. U književnosti barokni period karakteriše odbacivanje klasičnih uzora što se tiče ideja, sklada i uravnoteženosti, optimizma u pogledu na svet, čovekove samouvernosti da je moguće postići sklad sa svetom, hedonizma – elemenata koji su dominirali renesansom. Glavne stilske odlike ovog perioda su akumulacija izražajnih sredstava, preteranost u izrazu, produbljenost i mnogostrukost simboličkih značenja. U poeziji baroka dolazi do suštinskih promena iako metričke forme ostaju iste. Počinje intenzivno traganje za kontrastima, što većim i što brutalnijim, stvara se estetika ružnog, statično postaje dinamično. U prirodi se pronalaze ekstremi koji mogu da odvedu u dva pravca: prvi pravac čiji je rezultat vidljiv u satrično-burlesknoj poeziji, naročito kod Keveda, i u pikarskom romanu, podrazumeva isticanje u prvi plan i
BARROCO
Osnovni termini španske književnosti
176
naglašavanje svega ružnog i nakaznog; drugi pravac, čiji je najjasniji primer Soledades, dovodi do stilizovane i pojednostavljane prirode, u kojoj je svaka voda cristal, a sve što je belo nieve. – književni postupak koji se odlikuje preteranošću komičnih efekata i grubošću karikiranja situacija i likova. Komični efekat se postiže disproporcijom izmedju stila i osećanja, tj. suprotstavljanjem svečanog epskog ili dramskog tona i beznačajne teme iz običnog života. Razlikuju se dve vrste burleski: visoka, kojom se trivijalne teme predstavljaju s ironičnom ozbiljnošću, i niska, kod koje se ozbiljne teme tretiraju sa grotesknom ležernošću.
BURLESCO
– (PESMARICE) zbornici pesama koji se krajem 14. veka sastavljaju na kastiljanskim dvorovima (naziv potiče iz galisijsko-portugalskog cancioneiro). Poezija sadržana u ovim pesmaricama je sastavljena uglavnom pod stranim uticajima (galisijsko-portugalski, provansalski, a kasnije italijanski). Najpoznatiju ovakvu zbirku predstavlja Cancionero de Baena iz 15. veka.
CANCIONERO
– ( JUNAČKE PESME) epske pesme koje su sastavljali anonimni autori huglarske pesničke veštine a izvodili huglari. Ove pesme su bile na narodnom jeziku, stihove su bili anizosilabički ( anisosilábicos). Stihovi su bili podeljeni na dva polustiha (hemistiquios), i grupisani u rukoveti (tirada).
CANTAR DE GESTA
– (LJUBAVNE PESME) pesme koje potiču iz galisijskoportugalske tradicije. U njima se obradjuje tema kurtoazne ljubavi: vitez se žali da odsustvo drage ili njeno odbijanje.
CANTIGAS DE AMIGO
– (DEVOJAČKE PESME) pripada galisijsko-portugalskoj tradiciji. Slične po tematici sa harčama: devojka se žali majci ili drugarici, obraća se pticama i drveću zbog odsustva dragog.
CANTIGAS DE AMOR
– (RUGALAČKE PESME) nastale po ugledu na provansalske pesme, predstavljaju burlesknu ili skandaloznu hroniku dvora. U njima se izlažu ruglu razne ličnosti, ugledne dame, književni suparnici. Satirično-moralizatorskog karaktera.
CANTIGAS DE ESCARNIO O MALDECIR
– jedna od dve osnovne dramske vrste koja se od tragedije razlikuje po komičkoj obradi rešivih sukoba društvenog ili psihološkog porekla, a ne univerzalnih i nerešivih protivrečja čovečije sudbine. Tema, likovi, radnja i jezik su uvek neposrednije uslovljeni navikama, shvatanjem i pojavama jednog odredjenog društva i vremena, nego što je to slučaj u tragediji. U Španiji termin dobija najšire značenje pozorišnog komada.
COMEDIA
– (ANTIČKA KOMEDIJA) termin koji se koristi u španskoj književnosti da bi se označila komedija nastala po principima klasične
COMEDIA ANTIGUA
Osnovni termini španske književnosti
177
komedije, budući da je termin comedia u doba baroka počeo da označava svaku dramsku vrstu. Ovu razliku je dokumentovao i Kovarubijas. – (KOMEDIJA PLAŠTA I MAĆA) zaplet je komplikovan, ali je u prvom planu druga vrsta peripetije: dvoboj na ulici ili nekom izdvojenom mestu, najčešće noću (Calderón, La Dama duende).
COMEDIA DE CAPA Y ESPADA
– vrsta komedije u kojoj komični junak, izvesnim preuveličanim, najčešće negativnim osobinama ima prevagu nad drugim načelima dramske kompozicije. Komično dejstvo proističe iz suočavanja komičnog junaka sa likovima koji se koriste njegovom karakternom osobenošću u stvaranju zapleta (Tirso de Molina, Marta la piadosa, El vergonzoso en palacio)
COMEDIA DE CARACTERES
– (KOMEDIJA ZAPLETA) zaplet je posebno zamršen, a najčešći uzroci zabune su noć, plašt ili ogrtač koji prekrivaju lice, kao i maska (Tirso, Don Gil de las calzas verdes).
COMEDIA DE ENREDO
– ( ŠPANSKA KOMEDIJA) specifična španska dramska vrsta nastala u doba baroka, čijim se utemeljivačem smatra Lope de Vega, koja se bitno razlikuje od klasične komedije, s kojom je njen tvorac svesno raskinuo. Karkateriše je spajanje elemenata tragičnog i komičnog, podela na tri čina, nepoštovanje tri jedinstva, raznovrsnost tema i izvora.
COMEDIA NUEVA O ESPAÑOLA
– barokni književni pravac koji kao osnovu lepote u književnosti nalazi u idejama, oštroumnosti misli. Konseptisti se u mnogo slučajeva koriste istim stilskim figurama kao i kultisti – naglim i neočekivanim metaforama, asocijacijama, kontrastima i igrama reči – ali njihova akumulacija i proširivanje dovodi do komplikacija misli i ideja. Tako, dok kod kultista dolazi do proširivanja površinske strukture jezika koja izražava samo jednu misao, kod konseptista rečenice često sadrže više ideja nego reči, budući da ovaj stil karakteriše lakonizam ( "Lo bueno, si breve, dos veces bueno..."). Dok se kultizam pre svega vezuje za poeziju, konseptizam svoj najviši izraz dostiže u prozi Keveda i Grasijana.
CONCEPTISMO
– (POJAM, ISTANČANA MISAO) Počekom 17. veka (kod Kovarubijasa) ovaj termin još uvek označava ideju, mišljenje o nekoj stvari. Vremenom je ovaj pojam, kao što je definisan kod Grasijana, počeo da znači vezu koja se uspostavlja izmedju dve ideje ili predmeta koji su udaljeni i medju kojim, na prvi pogled, ne postoji veza. Ta veza se uspostavlja pomoću više duhovne sposobnosti, ingenio, čime se ispoljava oštroumlje, agudeza. Prvi koji je upotrebio reč concepto u ovom značenju je bio Alonso de Ledesma, u naslovu svog dela Conceptos espirituales 1600.
CONCEPTO
(RIMA CONSONANTE, TOTAL O PERFECTA) – (KONSONANTSKA RIMA) ponavljanje svih glasova počevši od poslednjeg naglašenog vokala u stihu; može se javiti izmedju 2, 3 ili više stihova.
CONSONANCIA
Osnovni termini španske književnosti
178
(takodje CASA DE COMEDIAS) – dvorište izmedju zgrada u kojim bi bila postavljena scena koja je služila za izvodjenje pozorišnih predstava. Predstavljaju prva stalna pozorišta. Najstariji su osnovani 1579. i 1582. u Madridu (Corral de la Cruz , Corral del Príncipe). Jedini do danas sačuvani corral je onaj pronadjen u malom mestu Almagro u kojem se svake godine održava festival klasičnog pozorišta.
CORRAL DE COMEDIAS
– umetnička obrada običaja, naravi, geografskih, folklornih i jezičkih osobenosti jedne zemlje, kraja, etničke zajednice ili jednog društvenog staleža.
COSTUMBRISMO
– označava izveštaj o prošlosti ili zabeleška o dogadjajima koji su čvrsto rasporedjeni u vremeskom sledu. U 16. veku ovaj termin počinje da se izjednačava sa istorijom i u mnogim tekstovima iz 16. i 17. veka ovi termini postaju sinonimi.
CRÓNICA
– strofa od četiri stiha sa nagomilanom konsonantskom rimom, AAAA BBBB. Stihovi su od 14 slogova (španski aleksandrinac), sa jakom cezurom posle 7 sloga. Javlja se u 12. veku, a izčezava u 14. Ovim stihom se koriste pre svega pisci kleričke pesničke veštine (Berceo; Poema de Fernán González ; Arcipreste de Hita – Libro de Buen Amor ; Pedro López de Ayala – Libro de Palacio).
CUADERNA VÍA
– (PRIPOVETKA) kratka narativna forma. U srednjem veku ih pišu don Huan Manuel i Huan Ruis (prvi u prozi, a drugi u stihu), ali pod nazivom enxiemplo. Pripovedanje je umereno i jednostavno, likovi se obično ne produbljuju, a sve je pretežno podredjeno radnji. CULTISMO – (UČENA REČ) termin kojim se u leksici označavaju neologizmi koji su preuzeti iz latiskog ili grčkog. Čuvaju osnovni oblik koji imaju u jezicima iz kojh potiču, prilagodjavajući se neznatno morfologiji španskog jezika. (KULTIZAM) književni pravac baroka koji se manifestuje u poeziji. Pesnici u potrazi za pesničkim jezikom koji će se razlikovati od govornog pribegavaju upotrebi brojnih neologizama, latinskoj sintaksi, komplikovanju i akumulaciji metafora i ostalih stilskih figura. Predstavlja elitistički tok književnosti koji svesno teži nerazumljivosti ( oscuridad). Ovaj pravac se dugo vremena pejorativno zvao culteranismo (termin koji je prvi upotrebio književni teoretičar Bartolomé Jiménez Patón da bi ovaj pravac doveo u vezu sa luteranizmom, tj. jeresi koju treba istrebiti). CUENTO
(DISPUTA) – (PRENJE) prvi oblik u kojem se javlja umetnička lirika u Kastilji (13. vek). U njoj se dva sagovornika raspravljaju iznoseći svaki suprotno mišljenje. Sagovornici mogu biti ljudi, apstraktne ličnosti i bića, predmeti, ideje. Najstarija pesma te vrste je Disputa del Alma y del Cuerpo iz 12. veka, zatim Razón de amor y Denuestos del Agua y del Vino, Elena y María.
DEBATE
– (DIDAKTIČKA KNJIŽEVNOST) predstavlja književno stvaralaštvo (javlja se u sva tri roda) koje kao glavni cilj ima da pouči.
DIDÁCTICA
Osnovni termini španske književnosti
179
– (EKLOGA) u antičkoj književnosti označava pesmu uopšte. Najpoznatiju zbirku ekloga sastavio je Vergilije čije kompozicije predstavljaju pastirske pesme. Ekloge, kao manje ili više alegorične pastirske pesme, bile su veoma popularne u doba renesanse i baroka. U Španiji prvi je upotrebio termin Huan del Ensina koji je svoje razgovore pastira nazvao eklogama. Sa početkom korišćenja ekloga u poeziji pastiri prestaju da budu likovi i postaju simboli kroz koje govore sami pesnici o svojim osećanjima (Garcilaso). Do 19 veka je označavala isključivo bukoličku pesmu, ali danas joj se vraća originalno značenje "izabrane pesme".
ÉGLOGA
– (PRIMER, EGZEPLUM) kratka priča, anegdota ili istorijski dogadjaj koji su ispričani zato da potkrepe neku moralnu poruku ili ilustruju misao. Ovaj naziv daje svojim proznim tekstovima don Huan Manuel iako neke od njih danas nazivamo pripovetkama ili basnama.
EJEMPLO
– grafički prikaz nekog alegorijskog karaktera za kojim sledi kraći tekst koji se objašnjava smisao slike. Moralizatorskog karaktera. Postaje veoma popularan u renesansi i baroku. Takvo je delo Saavedre Faharda Empresas políticas, a Pfandl Grasijanov Oráculo manual naziva zbirkom moralnih amblema bez ilustracija.
EMBLEMA
– šaljiva jednočinka umetana izmedju prvog i drugog čina komedije; poreklo reči je diskutabilno: dovodi se u vezu sa srednjovekovnim francuskim terminom entremets, što je bio naziv za predstave kojima su se zabavljali gosti na svečanim banketima izmedju serviranja dva jela, zatim sa valensijanskim entremeso, ali je nesumnjivo njen latinski izvor glagol intermitere sa značenjem intercalar – umetnuti; u španskom, sama reč je poznata još od 14. veka, ali je njeno značenje variralo, da bi tek u 16. veku konačno dobila značenje kratkog dramskog komada.
ENTREMÉS
– ( JEDNOSTAVNI STIL) termin kojim se označava jedan od književnih pravaca u španskoj baroknoj književnosti koji se karakteriše jednostavnošću izraza. To je stil koji je pre svega prisutan u pozorištu, a naročito u delu Lopea de Vege.
ESTILO LLANO
– 1. (BASNA) kratka jednoepizodična epsko-didaktička forma u prozi ili stihu; protagonisti su životinje. Sa Kalilom i Dimnom se javlja u španskoj književnosti kao uobličena prozna vrsta. 2. ( HISTORIA, POVEST) u baroknoj književnosti se pod ovim nazivom javljaju pesničke kompozicije u kojima se obradjuje neka priča, uglavnom mitološke tematike ( Fábula de Polifemo y Galatea, Fábula de Píramo y Tisbe, Góngora; Fábula de Acis y Galatea, Carrillo y Sotomayor; Fábula de Faetón, Conde de Villamediana). 3. (FABULA) zbir dogadjaja koji nagoveštavaju smisao svog zbivanja i motivaciju učesnika u tom zbivanju. Skup motiva i situacija u odredjenom vremenskom i uzročno-posledičnom redosledu, okosnica odredjenog
FÁBULA
Osnovni termini španske književnosti
180
zbivanja, tj. radnje. Razlikuje se od sadržaja (sižea) koji je skup dogadjaja koji su izloženi u delu, po tome što je fabula celokupni zbir dogadjaja koji čine okosnicu radnje (od kojih neki ne moraju biti izloženi u delu). – (FIKCIJA) izmišljanje nečega što nije stvarno, i to na način da se nestvarno sugeriše kao stvarno. Ovim terminom se može označiti narativna proza.
FICCIÓN
– (eng. folk-lore – narodno znanje) termin koji treba da obuhvati poznavanje naroda, tradicionalnih verovanja i sujeverja, narodnih predanja, običaja, izreka, poslovica i balada. Postojanje neke folklorne tvorevine kao takve počinje tek onda kada ju je odredjena zajednica prihvatila, a od te tvorevine opstaje samo ono što je zajednica usvojila. Književnik u manjoj ili većoj meri i na razne načine može da preuzima elemente usmene književnosti, ali te iste elemente može naći i u pisanoj književnosti i iz nje ih preuzeti. Ulaskom u pisanu književnost folklorni element gubi svoje narodno obeležje.
FOLKLOR
– ovaj termin se koristi da bi se označla, pre svega, podvrsta romana iz 16. i 17. veka. Pored formalnih karakteristika, specifičnosti ovog žanra se nalaze u tonu i ambijentu i osobenom načinu interpretacije stvarnosti. "Pikarsko" je iznad svega način posmatranja života. Pikar, čija su iskustva od najranijeg detinjstva gorka, predstavlja ogorčenu osobu koja u društvu vidi samo njegove najniže aspekte, a sve časno, nesebično i herojsko ostaje neprimećeno. Pikarski odnos prema svetu je antijunački.
GÉNERO PICARESCO
– predstavlja pesničku kompoziciju neodredjene forme, čija se osnova zasniva na samoj ideji glosiranja već postojećih stihova i pesama. Da bi se razlikovala od drugih pesničkih kompozicija sličnih njoj, kao što su letrilja ili viljansiko, stihovi glosiranog teksta se tako umeću da organski budu uklopljeni u glosu i po smislu i po rimi. Od svih španskih pesničkih formi jedino su romanse i glose imitirane u drugim evropskim književnostima. Pojam glose je takodje važan za istoriju jezika jer predstavlja komentare ili prevode latinskih reči na narodni jezik na marginama latinskih tekstova, poput onih koji se čuvaju u Glosas Emilianenses iz manastira Sveti Emilijan (San Millán). Za ove glose veruje se da datiraju iz sredine 10. veka.
GLOSA
– termin koji se upotrebljava da bi se označio jedan od tokova barokne poezije čiji je najznačajniji predstavnik u Španiji Gongora. Još se može označiti i terminima kultizam ili kulteranizam, mada se pod gongorizmom uglavnom podrazumeva vrhunac kultizma koji je dostignut sa pesničkim delom Gongore. Glavne karakteristike gongorizma su: potraga za pesničkim jezikom koji je udaljen od narodnog govora, upotreba i akumulacija stilskih figura, ugledanje na latinsku sintaksu i leksiku.
GONGORISMO
Osnovni termini španske književnosti
181
– VIŠA DUHOVNA SPOSOBNOST koja teži lepoti, a sastoji se od snage, hitrosti inteligencije, oštrine ironije, istpitivačkog duha. Pomoću nje je moguće uspostaviti vezu izmedju dva nepovezana pojma ili predmeta kojim se dolazi do istančane misli, concepto. Pored psihičke dispozicije ovaj termin označava i samog pojedinca koji je poseduje.
INGENIO
JÁCARA (EL TONO)
– pesma (obično romansa) koja tematski nije imala veze sa komedijom i kojom je publici upućivan poziv da učestvuje u scenskoj igri koja će početi; reč jácara potiče od jaque, što je bio sinonim za pícaro, ova pesma, koju je pevao neko od glumaca, najčešće je i bila napisana u žargonu pikara – kratka lirska pesma na romanskom, nalazi se na kraju muvašahe. Sastoji se od 2 do 4 stiha, 6 do 9 slogova, najčešće sa konsonantskom rimom, ali ima i konsonantske. Sadržinu harče čine jadanja mlade devojke majci ili prijateljici zbog odsustva dragog ( habib).
JARCHA
– u španskom baroknom pozorištu ovim imenom se označava čin, tj. ono što se danas naziva acto. U savremenom jeziku jornada znači "radni dan".
JORNADA
– putujući pevač, zabavljač, pojavljuje se od 7. veka. Izvodili su kako epske tako i lirkske pesme. Bili su propagatori književnosti. Prvenstveno su izvodili junačku epsku poeziju, cantares de gesta.
JUGLAR
– koji pripada huglarskoj tradiciji. Huglarske romanse su one koje su sastavljali huglari o temama svog vremena. Ovoj grupi pripadaju informativne (r. noticieros ), graničarske (fronterizos), karolinške (carolingios), romanse bretonskog ciklusa (r. del ciclo bretón), novelističke romanse (novelisticos), lirske. LOA – u početku pohvala komediji i autoru, uglavnom u stihu, neka vrsta prologa, tj. uvod u komediju; njena osnovna funkcija u početku je bila da privuče pažnju gledalaca i odobrovolji ih nagoveštavajući neke interesantne delove radnje; loa je iz oblika monologa koji je prvo imala kasnije izrasla u kraću dramsku igru sa dijalozima koje je izvodilo i po nekoliko glumaca, te se u pogledu forme približila medjuigri; iza loe izvodio se prvi čin komedije (la primera jornada).
JUGLARESCO
– stilski pravac (prvobitno u likovnoj umetnosti poznog 16. veka gde označava tendenciju ka preteranom naglašavanju pojedinosti) koji se vremenski nalazi izmedju renesanse i baroka. I barok i manirizam karakteriše deformacija klasičnih formi i tematike, nasledjenih iz renesanse, što je neke teoretičare navelo da izjednače ova dva pravca (Curtius). Medjutim, Emilio Orozco Díaz (Maniersimo y Barroco, Salamanca, Anaya) primećuje da dok u manirizmu komplikacija i pokret ostaju na površini, u baroku se nemir produbljuje budući da dolazi iz psihe samog umetnika. Tako se komplikacije u manirizmu (oblici visokog retoričkog, raskošnog i kićenog stila) mogu nazvati posledicom
MANIERISMO
Osnovni termini španske književnosti
182
umetničkog intelektualizma, dok barokne komplikacije nisu nametnute već predstavljaju odraz ličnog doživljaja nemira. – (KLERIČKA PESNIČKA VEŠTINA) predstavlja pesničku školu nastallu u Kastilji početkom 13. veka kojoj pripadaju obrazovani ljidi, najčešće kaludjeri. Ova škola se koristi pre svega španskim aleksandrincem grupisanim u strofe od 4 stiha sa istovetnom konsonantskom rimom (cuaderna vía). Obradjuju teme iz klasične istorije, vizantijske književnosti, crkvenih legendi, Biblije, i nacionalne istorije. Najstarije sačuvano delo je Libro de Apolonio, delo nepoznatog autora iz 13. veka. Ostala dela Libro de Alexandre, Libro de Buen Amor , Arcipreste de Hita, dela Gonsala de Bersea, Libro de Palacio, Canciller de Ayala.
MESTER DE CLERECÍA
– (HUGLARSKA PESNIČKA VEŠTINA) obuhvata dela anonimnih autora koja su izvodili huglari. Jedino sačuvano kompletno delo ove pesničke škole je Cantar de Mío Cid
MESTER DE JUGLARÍA
MOJIGANGA (FIN DE FIESTA)
– kraći komadi veselog karaktera koji su označavali završetak pozorišnog izvodjenja; svi učesnici u predstavi izlazili su na scenu u kostimima i u veseloj i razuzdanoj povorci više puta prelazili preko bine da bi publika odlazila vesela i razdragana. – arapsko-andaluzijska pesnička forma, napisana na književnom arapskom (ili hebrejskom) na kraju koje se nalazi kratka strofa, harča, na govornom arapskom ili romanskom.
MUVAŠAHA
– u savremenom španskom ovaj termin označava roman. Reč potiče iz italijanskog termina za označavanje kraće prozne vrst, a prvi put se javio u španskom 1613. kada ga je Servantes upotrebio da označi svoje "Uzorne novele". U to vreme se ono što se danas naziva romanom zvalo historia ili libro.
NOVELA
– (VITEŠKI ROMAN) podvrsta romana koji obradjuje doživljaje i poduhvate lutajućeg viteza (caballero andante) koji otelovljuje herojstvo i hrabost. Vitez se bori za pravdu, protiv zla i sve to da bi bio dostojan ljubavi svoje dame. Prethodnici ovog romana su srednjevekovni narativni spevovi La gran conquista de Ultramar, El caballero de Zifar, a prvim i najuspelijim viteškim romanom se smatra Amadís de Gaula (1492) čijim se autorom smatra Garci Rodríguez de Montalvo. Tokom renesanse doživljava veliku popularnost, a svoj kraj doživljava sa pojavom Don Kihota. NOVELA CORTA – ( NOVELA) prozna vrsta koja se karakteriše sažetim zbivanjem u trenutku kada je došlo do krizne situacije, prikazivanjem čoveka u dogadjaju koje podrazumeva povezanost sudbine i karaktera, odlučujućim obrtom, koncentracijom pripovedanja koji se koristi sličnom tehnikom kao i drama (ekspozicija, zaplet, rasplet). NOVELA CABALLERESCA
Osnovni termini španske književnosti
183
– (PASTORALNI ROMAN) podvrsta romana u kojem se obradjuju ljubavni jadi pastira i pastirica, koji se kreću u idealizovanom pejzažu i koji doživljavaju idealizovana osećanja. Obradjuje se kurtoazna ljubav i neplatonistički ideali razvijeni u delu Leona Jevrejina Diálogos de amor. Sadrže mnogo lirskih elemenata i umetnutih pesama. Prvi pastoralni roman u Španiji je Los siete libros de la Diana, Horhea de Montemajora. U doba baroka pastoralni roman još uvek neguju veliki pisci: Cervantes La Galatea, Lope de Vega, La Arcadia. NOVELA PICARESCA – (PIKARSKI ROMAN) naziv za prozna dela koja za tematiku imaju život pikara – skitnice, probisveta. Predstavlja izvornu špansku književnu podvrstu, budući da su njegovu pojavu uslovile istorijske okolnosti u kojima se našla Španija u 16. veku. Prvi roman ove vrste je Lazarillo de Tormes objavljen 1554. NOVELA PASTORIL
– (SENTIMENTALNI ROMAN) podvrsta romana koja se razvija u 15. veku i koja predstavlja psihološku studiju ljubavi. Obradjuje se kurtoazna ljubav medju dvoranima i plemićima, sukob izmedju časti i ljubavi, a glavna njegova karakteristika je idealizacija likova i osećanje. Primeri sentimentalnih romana: El siervo libre de amor, Rodríguez de Padrón, Cárcel de amor , Diego de San Pedro.
NOVELA SENTIMENTAL
– (GOVORNIŠTVO, PROPOVED) u baroku se odnosi pre svega na govorništvo religioznog karaktera, tj. na crkvene propovedi. Najistaknutiji barokni propovednik je Fray Hortensio Félix Paravicino y Arteaga koji je svoje govore pisao za mnoge crkvene praznike kao i sahrane istaknutih ličnosti. Njegovih oko 100 propovedi su objavljene u zbirkama, a ističu se posebnim stilom u kojem je došlo do mešanja konseptističkih i kultističkih elemenata.
ORATORIA
– (NERAZUMLJIVOST) Hauregi pri kritici Gongore kaže da je oscuridad u rečenicama i mislima, i u samom sadržaju dela prihvatiljva jer uzvišenost materija sa sobom povlači i nemogućnost da je razume širok sloj ljudi. Ipak, ovu karakteristiku književnih dela radije naziva dificultad. Govoreći o gongorizmu kaže da se obradjuju jednostavni i jasni dogadjaji, radnja je prosta kao i njeno izlaganje, dok je, medjutim, jezik taj koji je komplikovan i obavijen gustom maglom. Hauregi kaže da se čak ne može ni govoriti o nerazumljivosti (oscuridad) nego o ništavilu (la misma nada); kaže da je jedino jasno da se ovde ne govori ni o čemu ( "lo único claro es que allí no se dice nada"). Hauregi tako suprotstavlja oscuridad, koju vezuje za jezik, i koju smatra porokom vrednim osude, i dificultad, koja se odnosi na temu, misli, i koja je cenjena i čak poželjna.
OSCURIDAD
– (PARALELIZAM) ponavljanje različitih delova ili čitavih rečenica, pri čemu pojedini članovi ponavljanja imaju ili jednaku gramatičku strukturu ili jednak smisao.
PARALELISMO
– termin koji je koristio Lope de Rueda da označi svoje medjuigre (kasnije se ustalio izraz entremés). Predstavlja kratku anegdotu,
PASO
Osnovni termini španske književnosti
184
komičnog ili satirično-burlesknog karaktera, vrlo jednostavne radnje uz učešće grotesknih likova iz nižih slojeva. Suštinski se ne razlikuje od entremesa, jedino možda po većem broju komičnih elemenata. – naziv koji Huan de Timoneda koristi za kratke priče inspirisane uglavnom italijanskim novelama, grupisane u zbirku El Patrañuelo. Timoneda ističe da je u patranjama najvažnije ono izmišljeno, a same patranje ne predstavljaju ništa drugo do izmišljenih crtica koje se proširuju na lep način tako da se čini da su nalik istini.
PATRAÑA
– (KNJIŽEVNO- TEORIJSKA PROZA) ovim terminom se označavaju prozna dela u kojima se izlažu pravila književnog stvaralaštva. Takva su dela Libro de erudición poética Carilja i Sotomajora, Discurso poético Hauregija, Tablas poéticas Kaskalesa, Philosophía antigua poética Pinsijana, Nueva idea de la tragedia antigua Gonsales de Salasa, Arte nuevo Lopea de Vege itd.
PERCEPTIVA
LITERARIA
– (POEZIJA NASTALA POD ITALIJANSKIM UTICAJEM) poezija koja se u španskoj književnosti stvara pod uticajem italijanskih autora, naročito Petrarke, prihvataju se metričke forme, teme (neoplatonistička ljubav, priroda, mitologija). Stavlja se nasuprot poeziji nastaloj pod uticajem španske nacionalne tradicije.
POESÍA ITALIANIZANTE
– NARODNA ILI USMENA KNJIŽEVNOST predstavlja zbir usmenih dela (pesama, pripovedaka, zagonetki, poslovica) koje nastaju i žive u jednom narodu prenoseći se s kolena na koleno. Molo ističe četiri osnovna kriterijuma pri odredjivanju pojma narodne književnosti. Ova književnost je pre svega usmena (oral) i onog trenutka kada se zabeleži kristalizuje se i ulazi u krug iz koga ne potiče. Može se vratiti svom izvornom krugu, pri čemu dolazi do njene „dekristalizacije“ (“se decristaliza“). S obzirom da nastaje u narodu i u okviru njega se razvija , odlikuje je sklonost ka trasformaciji (transformabilidad) i nestalnost (movilidad). Književnost u kojoj bi se narod našao samo u poziciji primaoca ne bi imala naziv narodna književnost, već popularizovana ( popularizada o populista). Poslednji kriterijum je anonimnost (anonimato), pri čemu Molo skreće pažnju da treba biti obazriv pri upotrebi ovog termina jer i pisana književost zna za anonimna dela (Lazarillo de Tormes). Zbog toga on daje prednost terminu bezlična (impersonal); kojim ukazuje da delo usmene književnosti pripada narodu iz kojeg je poteklo, a ne pojedincu.
POESÍA ORAL O POPULAR
– provansalski naziv za pesmu koja u kastiljanskom nosi naziv disputa. Još se pominju nazivi tensó, partiment .
RECUESTA
(adj.) – reč koja je označavala sve jezike koji su nastali od latinskog. Kasnije se ograničavala samo na kastiljanski jezik i donekle sinonim za narodni jezik. Od 13. veka počinje da označava pesmu, bez obzira na tematiku. U vreme Alfonsa X označava dužu narativnu pesmu
ROMANCE
Osnovni termini španske književnosti
185
koja se recituje i junačku epsku pesmu, kao i priču u prozi. Od 15. veka počinje da se ograničava na naziv za epsko-lirsku pesmu. – (ŠPANSKA ROMANSA) epsko-lirska pesma sastavljena od neograničenog broja osmeraca, sa asonantskom rimom u parnim stihovima. Nastale od junačkih pesama, prve romanse potiču iz 15. veka. Dele se u dve grupe: romances antiguos i romances nuevos o artísticos. Metrička forma romanse nastala na tradiciji epske pesme postaće forma pogodna za veoma raznovrsne teme koje će kasnije, od 16. veka, biti obradjivane u usmenoj poeziji. Tu istu formu rado će koristiti i obrazovani pesnici. U toku poslednje dve decenije 16. veka romansa tematski prevazilazi istorijski karakter i svoju upotrebu proširuje i na druge sfere, prvenstveno ljubavne prirode. Uvode se promene i u strukturi učenih romansi, čiji se stihovi grupišu u strofe (kvartete), uvodi se pripev (estribillo) iz narodne poezije, čime romansa zadržava narodni karakter, a počinju da se koriste kombinacije dva razičita metra (osmerac i šesterac).
ROMANCE
– naziv za zbirku romansi, kako anonimnih tako i poznatih autora. Može da predstavlja i celokupni korpus romansi na jednom jeziku, posvečenih jednoj ličnosti ili sastavljenih od strane jednog pisca.
EL ROMANCERO
– kratka dramska vrsta, uglavnom komičnog karatera u kojoj se pojavljuju popularni tipovi. Razvija se iz baroknog entremesa i pasa a vrhunac dostiže u 18. veku sa delom Ramona de la Krusa.
SAINETE
– književno delo u kojem je na podrugljiv i duhovit način izražena oštra osuda jednog društva ili ljudskih mana. Njen osnovni cilj je da ukaže na društvene ili moralne slabosti, poroke, i da ih izvrgne ruglu i podmehu i da na taj način doprinese njihovom otklanjanju.
SÁTIRA
(GÉNERO CHICO) – (MALE POZORIŠNE VRSTE) pod ovim terminom se svrstavaju sve pozorišne vrste kraće od komedije, koje su se izvodile u sklopu baroknog pozorišnog spektakla (izmedju činova komedije, i na početku i kraju predstave). Medju ove vrste se svrstavaju: entremés, jácara, baile, loa, mojiganga, sainete.
TEATRO MENOR
(SERIE, LAISSE) – (RUKOVET) predstavlja grupu stihova u epskih pesmama sa istovetnom asosantskom rimom u kojima se najčešće razvija jedna ideja.
TIRADA
– označava skup običaja, stavova i verovanja, koji povezuju neku ljudsku zajednicu s prošlošću. U vezi sa književnošću, tradicija može da podrazumeva okvire nacionalne književnosti, zatim sumu svetske književnosti, a najšire, savremene veličine koji često uspevaju da rašire sferu svojih uticaja u škole tradicija. Herman Blajberg (Germán Bleiberg) pojam književne tradicije (tradición literaria) u kontekstu španske književnosti jasno razgraničava u dva pravca: učena književna tradicija (tradición culta) i narodna književna tradicija (tradición popular ), pri čemu
TRADICIÓN
