Ernst Jinger
RAT KAO UNUTRAŠNJI DOŽIVLJAJ Šta je rat? (Waldchen 125, VII-XI 2f.) Kada sam pošao u rat radovao sam se, verovatno kao i svaki mladi čovek tih dana, onome što je nejsano stajalo pred nama. Slutili smo da će se taj doživljaj duboko i snažno odraziti na naš razvoj i u njemu smo videli kratku, veliku školu iz koje ćemo se vratiti ili kao ljudi, ili se uopšte nećemo vratiti. Mi smo naraštaj kome smo pripadali smatrali starim, i činilo nam se kao čudesan san da možemo sa oružjem u ruci, sa svim što smo mi doprineli, da ratujemo za slavu zemlje. Sećali smo da smo dorasli odgovornosti koja se iznenada svalila na nas, da je istorija u nama oživela i učinila nas delom plodne i jedinstvene snage. Reč otadžbina promenila nas je iz osnova i kao nekakva čarobna formula ona je bila rešenje nesloga i razdora koje je svakog zadovoljavalo. Za oružje sposobna omladina našla se u punom broju u pukovima; ona je delom pokazala da je dorasla zadatku koji je vreme pred nju postavilo i da zemlja na nju moze da se osloni. Duh tih dana uvek će za nas značiti vrhunac i cilj kome treba težiti; on je bio lišen svega običnog, ideja je za nas bila snaga koja nas je pokretala, samo se tako može objasniti neobičnost podviga u kome se on ostvario. To ne treba nastojati shvatiti pitanjem: «Čemu sve to?», jer ovde se otvara veličina koja daleko nadmašuje granice unutar kojih postoje svrhe. Besmrtno delo je apsolutno i nezavisno od ishoda, ono je za jedan narod večni izvor snage. Mi koji smo preživeli uvek ćemo biti ponosni što smo pripadali takvoj omladini. Tokom rata smo zatim uvideli da su kako njegova dužina tako i neslućena silina njegovih pojava postavili našoj telesnoj, duhovnoj i duševnoj otpornosti sasvim druge zadatke nego što smo m mislili. Meseci su se pretvorili u godine, a svečana slika bitke u težak posao i nešto sasvim svakidašnje. Ali, time je i rat od neobičnog stanja postao nešto svakidašnje, on se trajno utisnuo u nas. Oni stravični predeli postali su naša svakodnevna okolina u kojoj je sve podleglo uništenju i u kojoj nije moglo opstati ništa osim duševne snage nadmoćne u odnosu na svaku silu. Postali smo veliki u zbivanju podstaknutom ciljevima u odnosu na koje se pojedinac, njegova sreća i život mogu smatrati beznačajnim. Hiljade su pale radi jedne njive, parčeta rova, šumarka ili sela – s pravom, jer za posedovanje ili gubitak takvog komadića zemlje vezano je uobličavanje sveta skrivenog u budućnosti. Dužina rata je još više povećavala njegovu silinu. Tako dan i noć, bez predaha, biti u svakom trenutku spreman da potvrdno odgovoriš na velika sudbinska pitanja o najvišim vrednostima odričući se sopstvenog života – zar to nije odgajanje temeljnije i postojanije od svega drugog? Povrh toga, videti spoljasnji uspeh, očekivanu i sasvim zasluženu nagradu kako tome u neslućenom brodolomu, to je najteže iskušenje kome može biti izložen jedan narod kao i svaki pojedinac koji je istinski i prisno povezan sa celinom. Ko u tome ne propadne dokazuje da je rođen za vlast i moć. Istina, iz takve škole izlazi nesalomiv samo onaj ko je najčvršćeg kova, i tek u vreme nedaća pokazuje se da li jedan narod stvarno poseduje muškarce. Bilo je i kod nas ljudi koji su kao Francuz Barbusse rat shvatali kao materijalni proces, pokazivali njegovu negativnu stranu i nastojali da na nečemu drugom podižu zgradu nekakve miroljubive sreće. Oni navode opustošene gradove i stravičnu patnju kao svoje razloge, kao da je naš najpreči zadatak da izbegavamo bol; njima je strana volja koja ne preza od odgovornosti da žrtvuje tako prolazne stvari kao što su život i imovina radi ostvarenja veličine naroda i njegove ideje. Ali ovde je veća moralna snaga, i nema sumnje na kojoj strani se nalaze materijalisti. Ne, rat nije materijalni proces, on je potčinjen višim realnostima. Tamo gde jedan naspram drugog stoje dva kulturna naroda na tas se stavlja više od eksploziva i čelika, zu se odmerava sve što je za njih od ma kakvog značaja. Tu se rasvetljavaju vrednosni odnosi čiji značaj svakom ko za to ima sluha brutalnost metode mora učiniti nebitnom. Tu se pojavljuje sveobuhvatna volja dovedena
do vrhunca kao krajnji i najneobuzdaniji izraz života koji se mora održavati sopstvenim uništavanjem. Što se više stavlja na kocku, utoliko je plodnije bojište na kome to treba odbraniti. Bilo nam je jasno da se radi o poslednjim stvarima, odakle bismo inače crpeli snagu za podvig koji izgleda neobjašnjiv? Otuda je za nas rat više od gorde i muške uspomene, on je za nas duhovni diživljaj i upoznavanje sa duševnim snagama za koje inače nikada ne bismo saznali. On je središnja tačka našeg života koja je odredila sav naš dalji razvoj. Kakva bi nam sudbina još mogla predstojati i za koja bismo još dela mogli biti pozvani – mi ćemo pred to stupiti sa onom merom koja se u nama obrazovala u odsudnom periodu za vreme koga je naša sudbina bila najtešnje povezana sa Evropom i svetom uopšte. Jer, da je i držanje najbeznačajnijeg vojnika koji je pao negde u noći i magli imalo istorijski značaj, to će tek postepeno bivati jasno. U to vreme su se desile promene koje je zatamnila buka događaja i koje se ne mogu naći ni na jednoj i ni jednoj privrednoj statistici. Ali, ali upravo to što se neposredno desilo u ljudima, milionima onih koji su bili uvučeni u vrtlog prirodnog događajanad kojim niko nije posedovao moć, to što je svakom pojedincu, hteo to ili ne, uzburkali srce, upravo je to bitno. To deluje i onda kada je na bojištima plug odavno izravnio sve rovove i kratere od bombi. Otuda nam rat, a naročito ovaj dugi i ogorčeni rat, kao i svaka stvar čiju suštinu ispitujemo, postaje duševni problem. Mi, kojima je dužnost da se sećanje ne izbriše, već da se njime rukovodimo i upotrebimo ga, moramo se potruditi da ga sa te strane učinimo svojim vlasništvom. Dati smisao nečemu što shvatanje koje je na nižem stupnju može smatrati besmislicom i ispoljavanjem ljudske nesavršenosti, jeste sveta dužnost prema onima koji su poginuli kao i prema onima koji će doći, koji treba dalje da grade delo u kome oni moraju prepoznati ono što je izraslo i njegovo unutrašnje jedinstvo kako bi mogli pristupiti sa stvarnim uverenjem. Jer, na njima će jednog dana biti da dovrše ono što mi nismo mogli da dovršimo. Oni će svom nasleđu moći da pristupe sa ponoslom ako neobična i večna suština tog vremena, ono što je apsolutno nemačko, bude nadživelo koprenu obične svakidašnjice. ...Što se rata tiče, cenim samo još razgovor sa stručnjacima; ono što smo doživeli isuviše nas je udaljilo od svega uobičajenog. Ako se jedna ratna godina zvanično računa kao dve, onda to psihološki važi bar kao pet. Odmah po izbijanju, dok je rat još stajao naspram nas tako velik i nepoznat da smo razaznavali samo njegovu blistavu i herojsku površinu, mogli smo o njemu da pričamo lako i razgovetno, ali danas kada se nalazimo usred njega stalno ga upoznajemo sa njegove nove i zagonetnije strane. Vojskovođa i borac na frontu (Feuer und Blut 233f.) Mi, vojnici na frontu, osećali smo se vezanim za onog koji nosi purpur vojskovođe i koji sudbine mnogih drži u rukama. Mi smo u njemu videli onog ko aktivno upravlja životnom snagom kojom se mora upravljati da se ne bi rasula. Mi smo u njemu videli posrednika između ideje i života koji sagoreva u njenom plamenu, onoga koji dodaje varnice, onoga koji zna put ka našim ciljevima. Zato je svaka snažna i čvrsta volja imala u nama sledbenike dokle god istorija doseže. I svuda, ma gde bilo i kasnije, gde se ta volja uzdigne, ona će naći ljude našeg kova srećne da pomoću nje pobede ili poginu za opštu ideju, ljude koji će za nju i raditi i trpeti, koji se neće štedeti. Drugovi (Waldachen 125, 36f.) Često posećujem obližnjeg vodnika i komandira čete sa kojima delim mnoge zajedničke uspomene. Pored trajnih gubitaka izranjaju uvek nova lica, ali i stari poznanici koji su bili ranjeni vraćaju se iz vojnih bolnica. Sa njima se osećam uvek podjednako prisno pa makar to bilo i u Zigfridovom bunkeru sa 30 cm zemlje nad glavom. Sa njima nisam sedeo samo u lotarinškim seoskim gostionicama, pijančio u flandrijskim krčmama, ili se kratko vreme provodio u briselskom baru; mogao sam da ih posmatram i na mestima gde je morala da se ispolji stvaran unutrašnja vrednost – gde čovek nije ništa drugo osim onoga što nosi u samom sebi. Danima sam ih gledao zgrčene u rovovima, ili u trenucima neobičnog uzbuđenja pred juriš u kojima se svet već javlja u
crvenoj, nestvarnoj svetlosti. Video sam i ponekog od njih pogođenog tako da su ga morali odvući sa bojišta, i znam da bi se sasvim oporavio da je taj pogodak bio poslednji. Teže iskušenje ne poznajem. Mi smo tako povezani doživljajem, ubeđenjem i krvlju – šta bi nas moglo vezivati čvršće? Tu ima sjajnih momaka, neki su ćutljivi ili tihi, drugi nadmoćni i uglađeni kao da čak i prljavštinu rova hvataju rukavicama, neki opet osorni i divlji tako da se mogu zamisliti samo među muškarcima – ali, svi oni kriju isto osećanje. Otuda je i razgovor uglavnom jednostavan i štur kao i svuda gde osećanje vezuje čvršće nego razum, nama je potrebno malo reči da bismo se razumeli. Kada pomislim u kom bih okruženju sada inače bio, razapet između ambicija i prikovan za neki poziv, u mirovnom oficirskom korpusu, u nekom društvu, u kafeu među literatama koji međusobno bruse svoje isprane mozgove – mislim da bih posle pola godine pokupio svoje prnje i otputovao za Kongo ili Brazil, ili na neko mesto na kome oni još nisu mogli da priđu prirodi. Tu rat, koji inače tako mnogo uzima, daje: on odgaja za mušku zajednicu i ponovo postavlja na svoje mesto vrednosti koje su napola zaboravljene, jer im je nedostajala svaka prilika da se ispolje. Ponovo osećamo krv u žilama, sudbinu i budućnost koja se primiče što će se tek kasnije opaziti u zemlji. Takve godine ne nestaju bez traga. Herojstvo1 (Waldachen 125, 18f.) Šta ta gvozdena naredba znači, razeme samo onaj ko zna šta je količina metaka koja često nedeljama bez prekida zasipa rovove. Osim toga, bez ikakve zaštite biti zgrčen pod vatrom, neprekidno zaglušen kalibrima od kojih svaki ponaosob može porušili selo, lišen druge razonode brojati udare kao mehaničke i napola ometene – što je doživljaj koji je blizu granica ljudskih moći. Zato su i ljudi koji su izdali tu naredbu, koja je stotine hiljada ljudi tek tako i bez ikakve zaštite bacila u vatru, preuzeli jednu od najtežih odgovornosti koja se može zamisliti. Pa ipak, mada se ona i mene tiče, mogu im samo dati za pravo. Vreme radi moćnim sredstvima, te u borbi za bilo koje polje jezivih ruševina iznad čije dimne zastave leže dve buduće slike sveta u demonskoj borbi, nisu važne hiljade ljudi koje možda treba spasiti od propasti, već tuce preživelih spremno u pravom trenutku da odlučno upotrebi mitraljeze i ručne granate. To je viđenje stvari čiji čvrst i odvažan stav može samo malo njih da podnese, pa ipak možemo biti ponosni što smo doživeli vreme u kome jedan takav duh sabija događanje u svoje kao čelik čvrste oblike. Neka se samo mali broj njih spase iz tih ravnica u kojima nema kinakve zaštite osim metala koji čovek nosi u srcu – da, neka se još protiv tog malog broja ljudi svesnih svog dela okrene i sudbina i ne dopusti im da ostvare svoj cilj, ipak će, osećam kako samo nešto možemo osećati, biti ostvaren dobitak koji se više nikad ne može izbrisati. Jer, onaj ko tu nije pobeđen – a kao što je rečeno, to može biti samo malo njih – gde inače može biti pobeđen? I tako, vidim da nastaje novi vodeći naraštaj u staroj Evropi, naraštaj neustrašiv i silan, bez straha od krvi i brutalan, navikao da podnosi i čini strašne stvari i da postavlja najuzvišenije ciljeve. Naraštaj koji gradi mašine i mašinama prkosi, kome mašine nisu mrtvo železo, već organi moći kojima on gospodari hladnim razumom i uzavrelom krvlju. To svetu daje novo lice. Dužnost i čast (Waldchen 125, 93f. In Stahlgewittern, 162f.) postoji izreka koju obično upotrebljavaju oni koji hoće da se požale na gorku sudbinu koja ih primorava da dužnost obavljaju u pozadini daleko od pucnjave. Ta izreka je u vojsci veoma stara i predstavlja dobar izgovor iza koga se poneko rado skriva. Ona glasi: «Naređeno, učinjeno!» Mislim da bi ona dans morala da znači: «Biće učinjeno i više od onoga što je urađeno». Svako ko je u pozadini morao bi se stalno javljati na front – ako je baš neophodan znaju da ga zadrže. Morao bi podnositi muke kad bi čuo da se napred puca; a da sam nije mogao biti tu. Dužnost se podrazumeva, ali pravu prevagu odnosi tek srce koje dobrovoljno rizikuje. Osim toga, danas u svakom trenutku možemo dospeti na mesto, ili se naći u situaciji gde nema baš nikog ko bi mogao izdavati naređenja 1
Vojna komanda je iz unutrašnjih razloga naredilada da rastojanja prednjih linija mogu iznositi najviše dva metra; već postojeća koja su iznosila više morala su biti dignuta u vazduh.
– u tim okolnostima u grudima moramo nositi nešto više od jedne takve izreke koja onda malo može da pomogne. Čučiš zgrčen, usamljen u rovu i osećaš se prepušten nemilosrdnoj, slepoj volji uništavanja. Sa užasom slutiš da je sva tvoja intiligencija, da su sve tvoje sposobnosti, tvoja duhovna i telesna preimućstva postali beznačajna, smešna stvar. Dok ti o tome razmišljaš gvozdeno truplo vić može započeti svoj let koji će te razmrskati u beznačajno ništa. Tvoja zlovolja se koncentriše na sluh koji nastoji iz mnoštva zvukova da izdvoji približavanje smrtonosnog lepršanja. U tom se smrkava. Svu snagu potrebnu da bi izdržao moraš crpeti iz samoga sebe. Ne možeš čak ni ustati i sa blaziranim osmehom zapaliti cigaretu okružen zadivljenim pogledima svojih prijatelja. Neće te ohrabriti ni prijatelj koji pričvršćuje monokl da bi osmotrio udar o grudobran kraj tebe. Ti znaš, ako tebe pogodi, niko neće mariti. Zašto ne iskočiš i poletiš u noć sve dok se kao iznurena životinja ne srušiš u sigurnost grmlja? Nijedan starešina te ne vidi! Pa ipak, neko te posmatra. U tebi deluje moralni čovek, a da ni sam toga nisi svestan, i on te drži prikovanim za za mesto uz pomoć dva moćna faktora: dužnosti i časti. Ti znaš dasi na to mesto postavljen za borbu i ceo narod veruje u to da ti obavljaš svoj posao. Osećaš da ćeš ako sada napustiš svoje mesto biti kukavica pred samim sobom, nitkov koji će kasnije pri svakoj pohvalnoj reči morati da crveni. Dužnost i čast moraju biti temelj svake vojske. I svakom oficiru, kao i borcu u prvim redovima, mora vaspitanjem biti usadjeno osećanje pojačane dužnosti i povišene časti. Za to su potrebni pogodan materijal i određene forme. To nekima tek u ratu postaje sasvim jasno. Ideal države borca na frontu (Waldchen 125. 184-187f.) Ko u ovom ratu ima bilo kakve obzire prema spolja ili prema unutra zaslužuje da ga izgubi; ne može čak ni da se brani ako ga zato proglase još strašilom. Nema vremena za trpeljivost. Ideje i ideali koji se stiču sa
