SADRŽAJ: UVOD: 1.Pojam i funkcija govora 2.Razvoj govora VRSTE JEZIČKIH POREMEĆAJA: 3.POREMEĆAJI GLASA 3.1.Afonije 3.2.Disfonije 3.3.Rinolalija 4.POREMEĆAJI ARTIKULACIJE 4.1.Dislalia 4.2.Uzroci poremećaja artikulacije 5.POREMEĆAJI RITMA I TEMPA 5.1.Mucanje 5.2.Brzopletost u govoru 5.3.Usporen govor 5.4.Govorni negativizam 6.POREMEĆAJI JEZIKA 6.1.Afazija 6.2.Alalija 6.3.Razvojna difazija 7.POREMEĆAJI ČITANJA I PISANJA 8.KAKO KORIGOVATI OVE JEZIČKE POREMEĆAJE 8.1.Preporuke za korekciju dislalije 8.2. Preporuke za korekciju mucanja 8.3. Preporuke za korekciju brzopletosti u govoru
8.4. Preporuke za korekciju usporenog govora 8.5. Preporuke za rad sa decom sa teskoćama u čitanju i pisanju 9.ULOGA VASPITACA U RADU SA DECOM SA GOVORNO JEZIČKIM POREMEĆAJIMA 9.1.Vaspitač(-ica) kao partner u komunikacionim aktivnostima 9.2. Sredina koja je povoljna za razvoj govora kroz komunikaciju
1.Pojam i funkcija govora Govor je povezan sa celokupnim razvojem deteta, a posebno razvojem mišljenja. To je komplikovan psihofiziološki proces koji se razvija na osnovu bioloških i psiholoških faktora i okoline. Govor je važan faktor za razvoj ličnosti i socijalizaciju. Govorom dete razvija intelektualne veštine“ kada nesto kaže“ ono pokušava rečima izraziti misli.Tako misli postaju jasnije.Dete napreduje od „spoznajno-praktičnog“ ka „verbalno-apstraktnom mišljenju“. Dete izgovara ono sto spozna, razvija sposobnost imenovanja, kombinovanja, predvidjanja- to su reči stvaralaštva. Govor se najintenzivnije razvija u predškolskom periodu, a usavršava se ceo život. Osnovna funkcija govora je uspostavljanje komunikacije sa okolinom. Govor je funkcija koja se uči, a za uredan razvoj govora neophodna je: Biološka osnova Psihološka osnova i Sociološka osnova.
2.Razvoj govora U svom razvoju dete prolazi kroz odredjene faze u kojima mu se razvija govor, pa tako odmah nakon rodjenja se javlja prvi krik, nešto kasnije prelazi u fazu gukanja koja postepeno prelazi u izgovaranje slogova. Kad dete izgovori svoju prvu reč počinje razdoblje pravog govora koje raste oko desetog meseca kada počinje da svesno upotrebljava i slogove sa značenjem. Pri kraju druge godine dete počinje da upotrebljava glagole, a oko treće godine se koristi rečenicama od desetak reci koje su sad i gramatički pravilnije. Sa četiri godine stiče apstraktne pojmove, a već sa pet godina ima rečnik od nekoliko stotina reci.
Vrste jezičkih poremećaja Što se tiče razvojnih poremećaja u govoru, oni nastaju kada je usvajanje govora delimično ili kada potpuno zaostaje i može se pojaviti u bilo kojoj od pomenutih faza razvoja govora. Najčesci govorno jezički poremećaji su:
Poremećaji glasa (disfonije)
Poremećaje artikulacije-izgovora glasova (dyslalie)
Poremećaji ritma i tempa-fluentnosti govora (mucanje, ubrzan, usporen govor)
Poremećaji jezika (afazije, disfazije, alalie)
Poremećaji čitanja i pisanja kao sekundarne posledice govorno jezičke patologije.
Ukratko o ovim poremećajima
3.Poremećaji glasa disfonije Poremećajima na nivou sistema za produkciju glasa, javljaju se manje ili veće smetnje u fonaciji koje se manifestuju u obliku afonija i disfonija.
3.1.Afonije-najtezi oblik poremećaja glasa tj. nemogućnost produkcije glasa. Nastaju usled organskih poremećaja ili različitih psihičkih i emocionalnih stanja.
3.2.Disfonije-odstupanja u visini, jačini i boji glasa od osnovnog laringealnog glasa. (tih, kričav,grleni glas, neustaljeni glas, falcetni glas, nizak bezvučan glas, hrapav glas...)
3.3.Rinolalija-poremećaj artikulacije kod kojeg izgovaranje svih glasova ima nazalni prizvuk. Postoje otvorena i zatvorena rinolalija (aperta i clausa)
4.Poremećaji artikulacije-izgovora glasova-dyslalia Poremećaji artikulacije su najprisutniji poremećaji govora i to kod dece mladjeg uzrasta i predskolske dece. 4.1.Dislalia- odnosi na šuškanje, vruskanje i slab izgovor pojedinih glasova, a možemo reći da je ona poremećaj artikulacije koji se ogleda u nepravilnosti ili nemogućnosti izgovora pojedinih glasova. Ovde svakako moramo podvući razliku izmedju tepanja i dislalija. Pod tepanjem podrazumevamo fiziološku pojavu neadekvatne artikulacije u ranom detinjstvu (do
pete godine života), dok pod dislalijom podrazumevamo patološki poremećaj artikulacije u razvojnom dobu. 4.2.Uzroci poremećaja artikulacije 1. Pogrešno govorno vaspitanje 2. Funkcionalni uzroci 3. Anomalije govornih organa (anomalije vilice i zuba, otvorena rinolalija i zatvorena rinolalija)
5.Poremećaji ritma i tempa govora 5.1.Mucanje Mucanje je jedan od najvećih problema u fonijatrijskoj rehabilitaciji. Obično nastaje posle treće godine, pri polasku u školu ili redje u pubertetu. Mnogo se češce javlja kod muške dece. Mucanje predstavlja poremecćaj normalnog toka govora. Pri fonaciji se javljaju klonicčni,redje tonini grcčevi govorne muskulature. Mozže se desiti da mucanje bude praćeno tzv. nuspokretima –grimase na licu, pokreti ruku i nogu. Kod dece koje mucaju javlja se logofobija (strah od govora), pa takva deca često izbegavaju učestvovanje u razgovorima, ispoljavaju anksioznost, potištenost.
5.2.Brzopletost u govoru-Tachilaila Tachilaila predstavlja preterano ubrzanje govora sa ozbiljnim oštećenjem glasova, slogova pa i reči, zbog brzopletog, nepreciznog izgovaranja. Takav govor je teško razumljiv i neprijatan za slušanje, kao što je i preterano spor govor teže razumljiv zbog mlitavog, neprirodnog kretanja govornih organa i neuobičajenog načina izražavanja.
5.3.Usporen govor-bradilalia Karakteristika ovog jezičkog poremećaja je spor govor, često ponavljanje reči, a ponekad i celih rečenica. Motorika je usporena, a deca sa ovim problemom ne mogu da prate brz, a ponekad i normalan tempo govora i tako često ostaju uskraćeni za mnoge informacije.
5.4.Govorni negativizam Govorni negativizam karakteriše prekid opštenja sa okolinom i može trajati nekoliko sati, nedelja a u nekim slučajevima i više godina. Posledica je neuroza i neurotičnog karaktera. Dete sa ovom govornom patologijom je emocionalno labilno, lako uzbudljivo i preosetljuvo.
Govorni negativizam treba razlikovati od stanja koja imaju iste manifestacije, ali su posledice drugih cinilaca, a to su nemost kod alalija, afazija, mutizam i kod psihicke iscrpljenosti ili histerije.
6.Poremecaji jezika Poremecaje u jeziku karakterišu problemi u rečniku, poremećaji razumevanja, teškoće u praćenju govora, poremećaji izrazavanja i gramatički problemi.
6.1.Afazija Predstavljaju gubitak ili poremećaj jezika i govora prouzrokovan moždanim povredama. U ovom slučaju gubi se već razvijeni govor i jezičke strukture. Uzrokovane su povredama centralnog nervnog sistema.
6.2.Alalija Alalija je stanje potpune nerazvijenosti govora i jezika kod dece normalnih intelektualnih sposobnosti i očuvanog sluha.
6.3.Razvojna difazija Razvojna disfazija je specifični razvojni poremećaj u kome je sposobnost deteta da koristi ekspresivni ili receptivni govor ispod očekivanog za njegov mentalni uzrast.
7.Poremećaji čitanja i pisanja-Dyslexia i dysgraphia Najveci broj poremećaja ove vrste sreće se kod dece koja su kasno razvila govor, ili su dugo imala teskoće sa izgovorom nekih glasova, ili jos uvek imaju nerazvijenu auditivnu percepciju, tj. nemogućnost razlikovanja glasova, pa se njihova pogrešna auditivna predstava glasa odražava na čitanje i pisanje. Drugi tip poremećaja u čitanju i pisanju zasniva se na pogrešnim vizuelnim percepcijama. Prilikom pisanja se zamenjuju slova koja imaju sličan oblik, iskreću se na suprotnu stranu, nagore ili na dole, ili se uopšte teško održava pravac, oblik i veličina slova u jednom redu.
8.Kako korigovati ove govorno jezičke poremećaje 8.1.Preporuke za korekciju dislalije Ako govorimo o lečenju dislalije ono se sprovodi odstranjenjem uzroka poremećaja govora, ako je to moguće (npr. hirurska korekcija rascepa nepca, vilice...) Ako se uzrok ne može odstraniti ili nije poznat, lečenje se sastoji prvenstveno od govornih vežbi koje se rade u saradnji sa logopedom. Sa logopedom se trebaju primenjivati i vežbe za razvijanje fonematskog
sluha;
sadržinu reči objašnjavati očiglednim primerima; reči i rečenice izgovarati uz ritmično dodavanje takta na slogovima; reči i rečenice izgovarati normalno i čisto;vežbati sastavljanje reči i rečenica od slova pomoću slovarice; utvrdjivati izgovor reči i rečenica pomoću stihova i čitanjem naglas; voditi računa da se dečije greške taktički ispravljaju da se ne stvori otpor od daljeg rada... Treba naglasiti da korektura pogrešnog izgovora glasova zahteva obavezan logopetski tretman. Ukoliko se pažnja ne usmeri na problem tj. na postojanje problema i ukoliko se dete pravovremeno ne uključi u terapiju moze se kasnije negativno odraziti na sposobnost usvajanja i savladavanja vestina čitanja i pisanja.
8.2.Preporuke za korekciju mucanja Veoma vaznu ulogu igra sam vaspitač, ali on mora obavezno da saradjuje sa porodicom, psihologom, pedagogom i logopedom jer samo pomoću kompleksnog lečenja može se očekivati dobar rezultat i pravovremena socijalna adaptacija dece sa poremećajem govora. Uloga vaspitaca bi se sastojala u tome da ne dozvoli da dete sa ovakvom manom bude odbačeno od druge dece prilikom boravka u vrtiću. Treba svakodnevno da podstiče dete da govori što više, ali da zna kada da stane sa podsticanjem da ne bi proizveo suprotan efekat. Vaspitač takodje mora da se ponaša potpuno prirodno u trenucima kada dete počne da muca. Nikako ne treba da ispravlja detetov govor i da izgovara reči umesto njega, umesto toga treba da podstiče detetovo učešce u raznim aktivnostima i da tako utiče na razvijanje dečjeg samopouzdanja. Obavezno treba da deci iz grupe objasni o kakvom je problemu reč tako da i oni mogu da ga prihvate bez rezervi. Često mu treba davati odgovorne zadatke kao i drugoj deci.
Svaki od slučajeva mucanja treba posebno i kompleksno posmatrati, jer postoji opasnost da preteranom revnošcu napravimo više štete nego koristi.
8.3.Preporuke za korekciju brzopletosti u govoru Korektura brzopletosti u govoru se sastoji u vežbama disanja, govornim vežbama, vežbama fonacije, vežbama za otklanjanje disleksije i disgrafije, radu na razvijanju pažnje, pamćenja, misljenja... I za korekciju ovakvog vida jezičkog poremećaja potrebna je saradnja tj. stručna pomoć logopeda pomoću kojeg se može:
organizovati aktivnosti fizičkog vaspitanja, gimnastičkim vežbama, pokretnim igrama sa pevanjem tj. raznim dečjim igrama sa usporavanjem pokreta;
neprestano ohrabrivati dete;
treba ga učiti da svaki put kada želi nešto da kaže prvo smisli, a zatim udahne vazduh i tek onda mirno i lagano izgovori šta želi;
primenom raznih govornih vežbi, čitanjem, recitovanjem, prepričavanjem, izmišljanjem raznih priča, spajanjem govora i pokreta uz insistiranje na usporavanju.
Takodje, jako je bitno dete pohvaliti nakon održanih aktivnosti i voditi računa da ono što tražimo od deteta bude odmereno i u skladu sa njihovim mogućnostima. U saradnji sa logopedom treba raditi na razvijanju akustičke pažnje i fonematskog sluha. I za ovakav oblik jezičkog poremećaja potrebna je dobra saradnja sa porodicom jer samo uz svakodnevan rad sa decom i kod kuće i u vrtiću ovakav problem je moguće korigovati.
8.4.Preporuke za korekciju usporenog govora Sa decom treba raditi na razvijanju uskladjenosti izmedju pokreta ruku i govora, kao i na podsticanju motorike celokupnog tela deteta. Uz saradnju sa logopedom i porodicom trebaju se organizovati recitovanja na razne načine udvoje, utroje...zajedničko pevanje i svakodnevno stvarati veselu i opuštenu atmosferu. Poželjno je vežbati i brzo izgovaranje slogova, reči, rečenica i brzog brojanja do 10.
8.5.Preporuke za rad sa decom sa teskoćama u čitanju i pisanju Deci sa teškoćama u čitanju i pisanju potrebno je nešto više vremena za usvajanje početnog čitanja i pisanja. Kada nauče da čitaju, imaju problema sa razumevanjem
smisla pročitanog, kao i povezivanjem pročitanog sa sopstvenim iskustvom. Zato je neophodno: - planirati dovoljno vremena za usvajanje pojedinih tema; - koristiti vidne, slušne, taktilne stimuluse kod obrade novih sadržaja; - dati prednost usmenim oblicima u poučavanju i proveravanju znanja; - sistematski proveravati da li je dete razumelo sadržaje, pojmove i definicije; - dati dodatno objašnjenje, ako je potrebno; - koristiti konkretne primere, slike, eksperimente povezane sa životnom sredinom; - podeliti zadatak na više faza; - zadavati manje zadataka odjednom; - pismeno rešavanje zadataka ne treba vremenski ograničavati. - izbegavati angažovanje deteta u aktivnostima kao što su: čitanje na glas ili pisanje na tabli pred celim odeljenjem (osim ako dete izrazi želju); - ohrabrivati dete na spontano izražavanje i podsticati samostalnost u radu. Zbog problema s auditivnom percepcijom, lingvističkim i kognitivnim procesuiranjem kod ove dece treba obratiti pažnju na: - želju deteta za komunikacijom; - na sposobnost razlikovanja bitnih i nebitnih činjenica i ideja; - pravilnu upotrebu imenica, zamenica, glagola, prideva i priloga; - korišćenje izraza za veličinu, količinu, prostor, vreme; - davanje kratkih, preciznih i dovoljno jasnih instrukcija; - direktno obraćanje; - zadatke raščlaniti na male korake; - strpljenje u komunikaciji (dati detetu dovoljno vremena za odgovor na pitanje).
9.Uloga vaspitača u radu sa decom sa govorno jezičkim poremećajima Vaspitači mogu da se bave decom koja pokazuju izvesno zaostajanje u govoru ali nikako sa decom koja imaju govorne poremećaje. Njih upućuju stručnim službama. Suštinska je razlika između govornih poremećaja i zaostajanja u govoru.U periodu od 4-6 god. nije uvek lako napraviti razliku. Po nekim govornim teškoćama koje su u vezi sa artikulacijom glasova , siromaštvo rečnika, te korišćenjem telegrafske rečenice, vaspitač ne sme da ima problem.
Danas se smatra da je neophodno da i vaspitaci, odnosno nastavnici, poseduju neko osnovno znanje iz ove oblasti kako bi umeli da prepoznaju problem. Tako se često dešava da ustanova obezbedjuje stručne seminare pomoću kojih se vaspitači informišu kako da prepoznaju probleme. 9.1.Vaspitač(-ica) kao partner u komunikacionim aktivnostima Svi postupci koji vaspitači preduzimaju imaju svrhu da doprinesu uspešnosti komunikacije. Vaspitač zaista treba da igra ulogu partnera deci u komunikativnim aktivnostima. Ne sme da prekida decu u razgovoru, da ih omalovažava i slično. Kad im postavlja pitanja znači da zaista želi dobiti odgovor. Ako preformuliše ono što dete kaže to čini pre svega da bi proverio sebe da li je razumeo ono što je dete reklo. Ako produžava razgovor to čini zato što ima još nešto zanimljivo da se kaže. Vaspitač podučava decu elementima jezika u trenutcima kada je potrebno da bi se ostvarila što uspešnija komunikacija. Pomaže im da nauče nazive, da savladaju izgovor, morfološke i sintaksičke konstrukcije, tipove rečenica kako bi jednostavno i dobro izrazili ono što žele da saopšte u toku svakodnevnih aktivnosti u vrtić. Vaspitač treba da bude spreman da ponudi odgovarajući model iskaza u situaciji kada se dete neverbalno izrazi (pokaže prstom na neki predmet) , ponudi mu model (npr.daj mi igračku).Ako dete ponovi , znači da je razumelo šta od njega očekuje odrasli. Vaspitač treba da podstiče decu da imitiraju model i naravno da im potvrde ako je odgovor bio tačan. Ako dete malo govori , sa njim treba uspostaviti komunikaciju (npr. usmeravati ga da slobodno uzme neku igračku) treba ga pohvaliti kad zaista zaslužuje , kada se uključilo u neku aktivnost ( „vidi kako ti lepo sastavljaš slagalicu“). Interakcija između deteta i vaspitača napreduje ako dete započne samo komunikaciju ( npr. kaže vaspitačici- „dođi da vidiš...“). Spontana saradnja druge dece može biti vrlo korisna u uvežbavanju deteta da upućuje verbalne zahteve ( to je situacija kada dete stoji npr. pored table za crtanje, pored ormara za odeću). Ako deca pokazuju zaostajanje u govoru ispravlja se samo izgovor, duh reči koje dete već koristi s ciljem da one postanu razumljivije sagovorniku. Ovi postupci se sprovode u najprirodnijim situacijama u okviru grupe kada se dete igra ili izvodi neku drugu radnju koja uključuje interakciju odraslih. Dete treba slušati pažljivo , ne prekidati ga, ne tražiti da govori brže ili sporije, obraćati mu se mirno, koristeći jednostavne iskaze, treba mu dopustiti da izrazi svoje
emocije, slušati ga tako da oseti da ima i razumevanje i podršku vaspitača. Ne grditi ga, ne ismevati njegove artikulacione i gramatičke greške. 9.2.Sredina koja je povoljna za razvoj govora kroz komunikaciju Dete mora biti u kontaktu sa jezikom, da sluša, da bi bilo u stanju da samo uočava pravila jezičke strukturacije. Moraju sami da isprobaju jezik u svim njegovim dimenzijama. Uvek imaju šta da kažu osim ako ih sredina ne odvrati od toga zbog svoje nezainteresovanosti da ih čuje i da im da odgovor. Da bi se deca podstakla na upotrebu jezika važno je u predškolsku ustanovu uključiti i njihovo iskustvo. Sredina će ih podstaći na govor, ukoliko ih uključuje i u planiranje grupnih aktivnosti pa će tako sama deca započeti komunikaciju. Te govorne aktivnosti mogu trajati duže a onda su korisnije. Deci treba omogućiti da komuniciraju sa raznim sagovornicima i u raznim situacijama. Ne treba nikad zaboraviti dati detetu odgovor koje ono s pravom očekuje. Vaspitač vodi računa da ga dete razume i zato koristi jasan i precizan govor. Ukoliko odrasli u obraćanju detetu koriste „detinjast govor“ ne stvaraju uslove koji će dovesti do napretka. Takođe, treba decu usmeriti da vezuju govor za aktivnost znači da komentarišu dok nešto rade. Naročito je vazna odgovarajuća stimulacija koja podstie vestšine komunikacije. Ukoliko stimulacija izostane može doći do usporavanja razvoja govora. Pored vaspitača jako je bitna uloga roditelja u učenju govora i jezika. Roditeljima se savetuje da dete ne prekidaju u započetom govoru, kao i da ga stalno ne ispravljaju. Detetu samo na lep način ponovite rečenicu koju je dete želelo da vam saopšti, postavljajte pitanja, usporite govor i verbalizujte sve, po mogućstvu uz igru, šetnju, neobaveznu aktivnost, sa konkretnim predmetima. Na taj način pružićete detetu jednu dobru osnovu za razvoj govora i jezika. .
LITERATURA :
Kovačević J. ( 2007 ) Deca sa posebnim potrebama; Beograd BIG Štampa
Kovačević J., Arsić R., ( 2006 ) Učenici ometeni u razvoju u osnovnoj školi, Beograd Društvo defektologa Srbije
Vladisavljević dr.Spasenija : Patološki nerazvijen govor u dece, Savez društava defektologa Jugoslavije, 1973 Beograd
Matić V. Miodrag : Mucanje dece i omladine i metode njegovog otklanjanja, Izdavačko preduzeće >>Rad<<, 1975, Beograd
http://www.scribd.com/doc/20797754/metodika-razvoja-govora
Lazor M., mr Marković S., Nikolić S. ( 2008 ),Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju, izdavač NSHC, Novi Sad
http://autizam.pforum.biz/razno-f17/poremeaaj-govora-i-jezika-t680.htm
