Što li je ružin cvet tako bled? Što li je ružin cvet tako bled, O draga, reci: što? Što ćuti u travi ljubica red, Reci: zašto je to? Što li je tako čemeran sad U nebu ševin glas? Što iz mirisne trave smrad Strvine stiže do nas? Što sunce tako zlovoljno sja, Što mu je leden zrak? Što li je zemlja siva sva, Pusta ko grobni mrak? Što li se u moje grudi sve zlo, Sav jad i tuga sli? Najdraža moja, reci mi to: Što li me ostavi ti?
U sivim oblačinama U sivim oblačinama Silni bozi sada spiju, Ja ih čujem kako hrčuA vetrine dole viju. Te vetrine! Jadnu lađu Bura bi da zdrobi, smrska" Ko vetrove da obuzda I val što se peni, prska" Ne mogu da stišam buru! Katarka se, škripeć, svija! Ja se u plašt umotavam. Da, ko bozi, spavam i ja. Lorelaj Ne znam što se to satka U duši seta i jad. Pradavna jedna gatka Ne napušta me sad. Tiho protiće Rajna;
I studi, i pada mrak; Trepti, s vrhunca sjajna, Sutonji sunčev zrak. Gore na vrhu sedi Devojka divna ko san; Zlatan joj nakit, a redi Zlaćane kose pram. Zlatnim ga češljem redi I peva u sav glas; Njen moćni napev u bledi Sutonji zvoni čas. A pesmom zanesenu Lađaru duša mre; Ne vidi greben i stenu, On samo uvis zre.
Šleski tkači Bez suze u oku, tmurnu od bede Kraj tkačkog stana škrgučuć sede. Nemačka, odar tkamo ti mi, U nj utkivamo kletve triMi tkamo, mi tkamo, mi tkamo. Kletva za boga kom molitve slasmo Kad smo se mrzli, kad gladovasmo, Uzaman nada, ne stiže spas, Sprdo se s nama, za nos vuko nasMi tkamo, mi tkamo, mi tkamo. Kletvu za kralja, kralja bogataša Koga ne ganu nevolja naša, Što iz nas iscedi poslednji groš I kao pse nas strelja jošMi tkamo, mi tkamo, mi tkamo. Kletvu za lažnu otadzbinu ŠTo rađa samo stid i tminu, Gde rano svene svaki cvet, Gde trulež hrani crva svetMi tkamo, mi tkamo, mi tkamo. I čunak leti, prašti tkački stan, Mi vredno tkamo noć i dan-
Stara Nemačka, odar ti tkamo mi, U nj utkivamo kletve triMi tkamo, mi tkamo, mi tkamo.
Leto na odlasku Trepere žute krošnje I lišće pada na tle; Sve što je ljupko i drago Prolazi, vene, mre. Svrh krošnji gaja svetluca Zrak sučev bolan, žut; To leto na odlasku Ljubi ga poslednji put. A meni tada dođe Da plačem u sav glas; Ta slika snova me seća Na našeg rastanka čas. Rastah se s tobom a znadoh Da ti se bliži kraj; Beh leto na odlasku, Ti beše bolni gaj. Epilog Kao u polju pšenično klasje, U čovečjem duhu rastu, lelujaju se Misli. Ali nežne su misli ljubavi Kao crveni i plavi cvetovi Što cvetaju među klasjem. Crveni i plavi cvetovi! Zlovoljni žetelac odbacuje vas kao nekorisne, Drvena mlatila prezirno vas mlate, Pa i siromašni putnik Što vas gleda sa radošću i uživanjem Klima glavom I naziva vas lepim korovom. Ali seoska devica Što plete vence Voli vas i bere I upliće vas u lepe svoje uvojke I tako okićena hita na igranku
Gde nežno zvone svirale i egede. Ili pod tihu bukvu Gde glas dragoga zvoni još nežnije No svirale i egede.
