ИНИЦИЈАЛ ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ КЊИГА 1 БЕОГРАД 2013
INITIAL A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES VOLUME 1 BELGRADE 2013
САДРЖАЈ – CONTENTS I ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ – АRTICLES У. ПОПОВИЋ, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина Б. НОВАКОВИЋ, Карта као извор за поглавља 29–36. списа De administrando imperio E. MOUTAFOV, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa in the Orthodox East М. ВАСИЉЕВИЋ, Помени предака у повељама Немањића K. REGAN, „Božje utvrde“ Kraljevine Slavonije N. PORĈIĆ, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik in 1301–1302 E. KURTOVIĆ, Magarci u dubrovaĉkom zaleĊu А. КРСТИЋ, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу Р. ПЕКИЋ, Лоренцо Минијати – тајни агент у Дубровнику (1542–1567) М. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Значај Михаила Валтровића за проучавање средњовековних старина у Србији
II ИЗВОРНА ГРАЂА – SOURCE MATERIAL Д. ЖИВОЈИНОВИЋ, Хоризма бугарског цара Јована Асена II Дубровнику Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Архиљевичка хрисовуља цара Стефана Душана А. ЈАКОВЉЕВИЋ – Н. ИСАИЛОВИЋ, Попис нахије Петрово поље из 1574. године
III ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ – REVIEWS DUBRAVKO LOVRENOVIĆ, Bosanska kvadratura kruga (E. Kurtović) Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника. (Н. Порчић) Споменица академика Симе Ћирковића (Д. Живојиновић – Ж. Вујошевић) ГЕОРГИ Н. НИКОЛОВ, Самостоятелни и полусамостоятелни владения във възобновеното Българско царство (Д. Живојиновић)
IV НАУЧНИ ЖИВОТ – SCHOLARLY LIFE Historiografska produkcija o srednjovjekovnoj Bosni u 2011. godini (Dž. Dautović) Дигитална дипломатика. Међународна конференција „Digital Diplomatics 2011 – Tools for the Digital Diplomatist“, Напуљ 2011 (Ж. Вујошевић)
ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ
ИНИЦИЈАЛ INITIAL A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES
UDC 93/94
ISSN 2334-8003
CENTRE FOR ADVANCED MEDIEVAL STUDIES
INITIAL A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES
VOLUME 1 Editor-in-Chief Srđan Rudić Editorial Board Lenka Blechová-Čelebić (Prague), Stanoje Bojanin, Borislav Grgin (Zagreb), Gábor Klaniczay (Budapest), Esad Kurtović (Sarajevo), Smilja Marjanović-Dušanić, Vojin Nedeljković, Georgi Nikolov (Sofia), Paola Pinelli (Florence), Danica Popović, Dejan Radičević, Radivoj Radić, Srđan Rudić, Irena Špadijer, Georg Vogeler (Graz) Publishing Editor Dragić M. Živojinović
Belgrade 2013
UDK 93/94
ISSN 2334-8003
ЦЕНТАР ЗА НАПРЕДНЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ
ИНИЦИЈАЛ ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ
КЊИГА 1 Главни уредник Срђан Рудић Редакциони одбор Ленка Блехова-Челебић (Праг), Станоје Бојанин, Борислав Гргин (Загреб), Габор Кланицај (Будимпешта), Есад Куртовић (Сарајево), Смиља Марјановић-Душанић, Војин Недељковић, Георги Николов (Софија), Паола Пинели (Фиренца), Даница Поповић, Радивој Радић, Дејан Радичевић, Срђан Рудић, Георг Фогелер (Грац), Ирена Шпадијер Одговорни уредник Драгић М. Живојиновић
Београд 2013
Овај број Иницијала штампан је захваљујући финансијској помоћи Канцеларије за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.
САДРЖАЈ – CONTENTS
I ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ – ARTICLES УНА ПОПОВИЋ, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина – окрет ка унутрашњости, метод и проблем сазнања ....................... 11 UNA POPOVIĆ, St Augustine’s Inner Self Horizon – The Inward Turn, the Method and the Problem of Knowledge ........................................ 31 БОЈАН НОВАКОВИЋ, Карта као извор за поглавља 29–36 списа De administrando imperio ........................................................................ 33 BOJAN NOVAKOVIĆ, The Map as an Information Source for Chapters 29–36 of De administrando imperio .................................................... 47 EMMANUEL MOUTAFOV, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa in the Orthodox East in the Byzantine and Post-Byzantine Period.................................................................................................... 49 EМАНУЕЛ МУТАФОВ, Типологија и семантика криптограма и акролекса на православном Истоку у византијској и поствизантијској епохи ............................................................................. 74 МАРИЈА ВАСИЉЕВИЋ, Помени предака у повељама Немањића и легитимизација власти ...................................................................... 77 MARIJA VASILJEVIĆ, Mentions of Ancestors in Nemanjić Charters and Legitimization of Power ...................................................................... 95 KREŠIMIR REGAN, „Božje utvrde“ Kraljevine Slavonije .......................... 97 KREŠIMIR REGAN, „God’s Fortresses“ of the Kingdom of Slavonia ...... 114 NEBOJŠA PORČIĆ, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik in 1301–1302 – A Case Study in Medieval Diplomacy .................... 115 НЕБОЈША ПОРЧИЋ, Мировни преговори између Србије и Дубровника 1301–1302. године: пример за проучавање средњовековне дипломатије ...................................................................................... 134 ESAD KURTOVIĆ, Magarci u dubrovačkom zaleđu ................................. 137 ESAD KURTOVIĆ, Donkeys in the Ragusan Hinterland ........................... 158 АЛЕКСАНДАР КРСТИЋ, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу и његовој породици ................................................................ 161 ALEKSANDAR KRSTIĆ, New Data about voivode Miloš Belmužević and his Family ................................................................................... 184
РАДМИЛО ПЕКИЋ, Лоренцо Минијати – тајни агент у Дубровнику (1542–1567): према подацима из дубровачког архива ................. 187 RADMILO PEKIĆ, Lorenzo Miniati – A Secret Agent in Dubrovnik (1542–1567): According to Data from the Ragusan Archives .......... 203 МОНИКА МИЛОСАВЉЕВИЋ, Белешке са маргине – значај Михаила Валтровића за проучавање средњовековних старина у Србији ............................................................................................ 205 MONIKA MILOSAVLJEVIĆ, Notes from the Margin – The Significance of Mihailo Valtrović for the Study of Medieval Antiquities in Serbia ................................................................................................. 226 II ИЗВОРНА ГРАЂА – SOURCE MATERIAL ДРАГИЋ ЖИВОЈИНОВИЋ, Хоризма бугарског цара Јована Асена II Дубровнику ...................................................................................... 229 DRAGIĆ ŽIVOJINOVIĆ, Horismos of Bulgarian Tsar John Asen II for Ragusa .......................................................................................... 238 ЖАРКО ВУЈОШЕВИЋ, Архиљевичка хрисовуља цара Стефана Душана .............................................................................................. 241 ŽARKO VUJOŠEVIĆ, The Arhiljevica Chrysobull of Emperor Stephen Dušan ................................................................................................. 253 АЛЕКСАНДАР ЈАКОВЉЕВИЋ – НЕВЕН ИСАИЛОВИЋ, Попис нахије Петрово поље из 1574. године ........................................................ 255 ALEKSANDAR JAKOVLJEVIĆ – NEVEN ISAILOVIĆ, The Census of the Petrovo polje nahiye from 1574 ........................................................ 290 III ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ – REVIEWS DUBRAVKO LOVRENOVIĆ, Bosanska kvadratura kruga, Dobra knjiga, Sarajevo – Sinopsis, Zagreb 2012 (Esad Kurtović) ........................... 293 Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника Књига I: 1186–1321 (прир. ВЛАДИМИР МОШИН – СИМА ЋИРКОВИЋ – ДУШАН СИНДИК), Историјски институт, Београд 2011 (Небојша Порчић) ................................... 295 Споменица академика Симе Ћирковића, Историјски институт, Зборник радова, књ. 25, уредник СРЂАН РУДИЋ, Београд 2011 (Драгић Живојиновић – Жарко Вујошевић) ................................. 297 ГЕОРГИ Н. НИКОЛОВ, Самостоятелни и полусамостоятелни владения във възобновеното Българско царство (края на XII – средата на XIII в.), ИК „Гутенберг“, София 2011 (Драгић Живојиновић) .... 302
IV НАУЧНИ ЖИВОТ – SCHOLARLY LIFE Historiografska produkcija o srednjovjekovnoj Bosni u 2011. godini (Dženan Dautović) ............................................................................. 309 Дигитална дипломатика. Међународна конференција „Digital Diplomatics 2011 – Tools for the Digital Diplomatist“, Напуљ 2011 (Жарко Вујошевић) ................................................................. 323 ДОДАТАК – APPENDIX Уређивачке норме и препоруке ........................................................... 333 Editorial Norms and Recommendations ................................................. 341
I ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ ARTICLES
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 11–31 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 11–31 УДК: 27–9–58:[27:101 Августин, свети Уна Поповић Филозофски факултет Универзитетa у Новом Саду Одсек за филозофију Др Зорана Ђинђића 2, Нови Сад, Србија
[email protected]
УНУТРАШЊИ ХОРИЗОНТ СОПСТВА СВ. АВГУСТИНА: ОКРЕТ КА УНУТРАШЊОСТИ, МЕТОД И ПРОБЛЕМ САЗНАЊА∗ Апстракт: Рад је посвећен анализи филозофског аспекта мисли Светог Августина. Под тим подразумевамо да је овај мислилац један од оних који дефинишу хришћанско мишљење уопште и истовремено редефинишу филозофско мишљење у том новом контексту: наслеђене теме и садржаји античке филозофије сада се преузимају и преобликују из хришћанске перспективе, а тиме се непосредно обликује и разумевање саме те хришћанске позиције њиховог преузимања. Анализа понуђена у раду требало би да покаже која је то позиција хришћанског мишљења која омогућава да се на плодоносан начин филозофски мисли. Анализа је у раду спроведена на примеру Августиновог одређења унутрашњег хоризонта сопства, које, с једне стране, претпоставља сасвим нов мотив, непознат античкој филозофији, док с друге, обезбеђује и увид у померање мишљења на нове позиције, преузете на основу Откровења. Анализа сопства спроводи се тематизовањем окрета ка унутрашњости, структуре сазнајних способности човека, те методолошких аспеката овог процеса. Кључне речи: Свети Августин, окрет ка унутрашњости, сопство, филозофија, Бог, сазнање, рефлексија, метод
Лик и дело светог Августина Хипонског добро су познати свим истраживачима средњевековља, а особито средњевековне филозофије. Његов специфичан историјско-филозофски положај, као и особени однос према духу антике, обезбеђују могућност – а у неким случајевима ∗
Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Настава филозофије у српским гимназијама Војводине у међуратном периоду (ев. бр. 179007).
11
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 11–31 и неопходност – да се истраживање његове мисли веже и за период средњевековне филозофије у строгом смислу, дакле, за схоластички период, а не само за период патристике, коме хронолошки припада. Свети Августин је, у пуном смислу те речи, оцртао оквире средњевековне филозофске мисли, постављајући многе нове идеје и мотиве, обележене хришћанском парадигмом мишљења (попут Државе Божије и Државе земаљске, и, не мање важне, трансформације разумевања времена од цикличног до праволинијског), али је такође и преобликовао многе елементе античке мисли у нов, хришћански контекст. Управо због овог преобликовања, Августина можемо сматрати једном од преломних фигура две епохе, две различите парадигме мишљења: иако није први мислилац чија се мисао изграђивала у раскораку између античког наслеђа и хришћанског животног светоназора, он је свакако један од најутицајнијих, најсистематичнијих, те и најважнијих. Филозофска мисао Светог Августина у овом раду нас интересује управо као таква – као филозофска. То значи да су поменути раскорак и његово превазилажење истински фокус нашег истраживања: питање је овде зашто, како и у којој мери је наслеђе античке филозофије могло (или морало) бити преобликовано у мисаоно захватање хоризонта отвореног Откровењем, односно на који начин је код овог мислиоца остварено филозофско мишљење унутар једне строго религиозне, хришћанске духовне атмосфере. При томе, и то је одмах потребно нагласити, не мислимо на добро познату борбу филозофије и теологије, која се у приказима историје филозофије готово искључиво представља као подјармљивање слободног, разумског мишљења од стране ирационалне догме цркве, нити мислимо на питање о могућности постојања једне „хришћанске филозофије“: у првом случају дошли бисмо у опасност да превидимо изворне мотиве и смисао рада Светог Августина, а у другом случају изашли бисмо из оквира наше теме. Уместо тога, наш циљ овде јесте да, колико је то могуће, реконструишемо место стапања оног античког, као носиоца филозофског типа мишљења, и оног хришћанског, у чијем оквиру се филозофско мишљење тек треба да покаже као адекватно или излишно. Покушаћемо да истражимо на који начин је Свети Августин филозофски промишљао из хришћанске позиције, и на тај начин желимо да подробније осветлимо дух и карактер мишљења који ће обележити читаво средњевековље. Овај покушај, међутим, мора на самом почетку бити ограничен и фокусиран на нешто конкретнији проблем: за наше потребе у ту сврху узимамо битно хришћански домен унутрашњег искуства, који у филозофији Светог Августина игра изузетно важну улогу. Овај домен унутрашњег искуства обележили смо као битно хришћански, те смо га 12
У. Поповић, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина стога и изабрали као фокус нашег истраживања, због тога што се управо он, између многих других, издваја као топос од централног значаја за развој и преобликовање филозофије између поменуте две њене епохалне парадигме. Унутрашње искуство хришћанских мислилаца битно се разликује од свих сличних и аналогних концепција античке филозофије, пре свега због његовог битно индивидуалног карактера: насупрот томе, мислиоци антике, чак и када су фокусирали живот појединца и његов однос према свету, било сазнајни, било практички, чинили су то увек из позадинске перспективе над-индивидуалног, општег основа постојања тог појединачног, најчешће представљеног преко одређене метафизичке идеје. Епикурејци или стоици, на пример, своја разматрања појединачне људске ситуације смештали су у комплексни, безлични метафизички оквир, на основу којег се и само људско постојање у коначном третирало као део те системске целине: практичко-етичка правила у свакодневном односу добијала су смисао само наспрам те више, утемељујуће основе. Насупрот томе, метафизички основ хришћанских мислилаца више није безличан, већ управо крајње индивидуализован и личан: утемељење појединачног живота на оваквој основи подразумевало је, стога, и сасвим другачије схватање његовог смисла и карактера. Додатно, будући да сада метафизичко утемељење ефективно прелази у однос две личности, божанске и људске, појединачна индивидуалност постаје не секундарно, већ управо примарно полазиште истинског сазнања: оно субјективно више не стоји пред захтевом да се самери надиндивидуалном облику заједнице или логоса космоса, услед чега управо они индивидуални и субјективни аспекти морају да се повуку и изолују, већ постаје једино место са којег је уопште могуће захватити реалност у њеном пуном смислу. На тај начин, унутрашњи хоризонт сопства сада наступа као нова позиција мишљења, његово ново постављање, чиме се за филозофију отварају нови хоризонти развоја. Августиново захватање и мапирање унутрашњег хоризонта сопства анализираћемо преко три најважнија мотива – самог „окрета ка унутрашњости“, дакле, откривања овог унутрашњег хоризонта, затим, преко анализе структуре сазнајних могућности човека, изведене с обзиром на ову нову позицију, те, напокон, преко метода медитација путем удубљивања у сопство, који се издваја као адекватан за мишљење овог типа. Сваки од ових мотива имаће засебну судбину током даљег развоја хришћанске филозофије средњевековља, постављајући тако Августиново тематизовање унутрашњег хоризонта сопства у сами центар ове епохе филозофије. 13
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 11–31 Самоизградња хришћанске личности као модел сопства Када говоримо о „окрету ка унутрашњости“ Светог Августина, најпре морамо разумети да се овде, заједно са самим Августином, налазимо у донекле већ задатој позицији. Наиме, поменути окрет представљаће функционално решење једног од најважнијих проблема за Августина, проблема потраге за Богом. За крштеног Августина, који је прихватио хришћанску веру и начин живота, потрага коју је током целог живота водио налази се у једном већ опредељеном подручју – као и остали хришћански мислиоци, и Августин ће прихватањем хришћанства прихватити и одређени оквир у коме ће на даље деловати. Ипак, овај оквир представља Августинов властити избор: уколико су потоњи мислиоци средњевековља и били условљени већ формираном и строгом хришћанском догмом, Августиново време још увек је период много слободнијег односа према хришћанству, о чему сведоче и многобројни његови списи који, преко расправе са различитим јеретичким позицијама – попут аријанства или пелагијанства – тек дефинишу појмовно-интерпретативне оквире догме.1 Утолико његов избор не сме бити занемарен, већ га морамо прихватити као интегралну тачку унутрашњег преображаја овог мислиоца. Другим речима, окрет ка унутрашњости за Августина је био у потпуности могућ тек на основу прихватања хришћанске духовности, и у том контексту он нам се показује као преломна тачка, место решења боготражења. Ипак, и боготражење и окрет део су раније започетог Августиновог трагања, о коме нам он сведочи у својим Исповестима: оба су представљена као степени самоизградње сопства. Овде, дакле, имамо напоредност самоизградње и самопревазилажења, аутопоиетике Августинове, и њене крајње реализације преобликовањем у боготражење – механизам који ће ујединити ове две потраге управо је окрет ка унутрашњости. Да бисмо, дакле, исправно оцртали значај овог премештања, најпре се морамо осврнути на Августиново третирање сопства. Проблем одређења, захватања сопства и његовог третирања изразито је заступљен у делима светог Августина, не просто као тема, један од најважнијих мотива, већ и преко варирања његових различитих литерарних обрада. Најпознатија и вероватно најутицајнија таква обрада дата нам је са Исповестима, својеврсном Августиновом аутобиографијом, намењеном ради индивидуалног обликовања.2 Говорећи о 1
Уп. P. SEELE, Philosophie der Epochenschwelle: Augustin zwischen Antike und Mittelalter, Quellen und Studien zur Philosophie 80, Berlin 2008, 118–119. 2 Она свакако није и једина. Посебно је интересантна расправа Августина са сопственим разумом у спису Разговори са самим собом (Soliloquia): преузимајући платонистички модел дијалога, Августин га измешта са сократовске аго-
14
У. Поповић, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина свом животном путу, Свети Августин заправо представља не толико своје спољашње кретање, своја „грешна“ лутања и самотражење у различитим облицима тадашњег друштвеног живота, колико своје унутрашње преобликовање – унутрашњу епопеју душе у потрази за самом собом. Стога су идеје којима се одушевљавао, а не мање и улоге, облици живота које је преузимао, главни мотиви Исповести. Представљени из перспективе већ заокруженог развојног пута, они не указују просто на „исповедање“ једног хришћанина за почињене грехе, већ говоре о почетној позицији сваког човека, те могућем путу његовог избављења. Овај спис није изразито хришћански због свог исповедничког карактера, већ због признавања и уважавања просечне људске ситуације, као и наглашавања неопходности да се својевољно, уз напоре бриге о сопству, та ситуација превазиђе – у том смислу овај спис је и изразито хуманистички, јер самообликовање сопства третира као истинско сазревање човека, као искорак из бестијалне у праву људску природу. Напокон, његов циљ је, као што смо поменули, усмерен на индивидуално обликовање сопства: спис говори о изградњи личности у правцу остварења њене истинске људске природе, што је омогућено тек прихватањем хришћанске перспективе сагледавања тог проблема и пружа модел такве изградње. Већ овде се сусрећемо са новином у Августиновом мишљењу: као што је већ поменуто, сопство је у пуном смислу хришћанска идеја, непозната античком духу. То, ипак, не значи да тај антички дух није располагао одређеним праксама изградње личности, било појединачне личности у доба позне антике (хеленизам и римско доба), било подесне личности хеленског полиса, усмераване од раног детињства ка самеравању са одобреним, често митолошким узорима. Августиново трeтирање сопства је, међутим, особено, између осталог и по томе што синтетише ове праксе у сопствени модел: мотив незадовољеног лутања међу светским пословима и данима, те дисциплиновање личности и њено повлачење на дистанцу спрам ствари света, очигледан је стоички мотив. Међутим, оно што је много важније и занимљивије jeсте поменута стратегија опонашања узора: ослањајући се на добро познату хеленску праксу опонашања узорите људскости (оличене у Ахилу, Одисеју, или уопште било коме ко је показао изразиту арете), Августин пружа сасвим нов начин третирања такве узоритости. Уместо да сам ре и пребацује у хоризонт унутрашњости – место расправе и одлуке је сада човек сам, а његов разум заузима место водича и критичара. Напоредо са тим, онај кога треба водити није просто део заједнице, већ опет исти тај човек сам, с тим што он у овој улози сократовског саговорника наступа у целини свог бића, са свим његовим садржајима и способностима (афекти, једнако као и разум).
15
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 11–31 постане узор за опонашање – или да у том својству представи неку од библијских личности – Августин на примеру сопственог развоја предлаже одређен модел третирања личности уопште. Овде се, дакле, не ради о томе да читалац Исповести треба да усвоји и понови сваки детаљ Августиновог преображаја, јер му то и није могуће – немогуће је поновити туђа искуства и доживљаје. Напротив, Августин нуди пут: начин како се спрам сопства треба односити, који сваки појединац лично мора извести, полазећи од почетне тачке просечне људске ситуације и завршавајући у стању идеалне, хришћанске људскости. Хеленска парадигматичка паидеја тако је овде вишеструко стилизована: 1) најпре, она представља узор, али не говори много о путу до њега – за разлику од тога, прави узор за Августина и сам је предмет потраге, 2) даље, она је вишестрана и допушта различите узорите моделе, док је августиновска универзалистичка (исти пут за сваког човека), и 3) напокон, она је екстровертна, усмерена на спољашњи модел личности, док је Августинова интровертна: у првом случају ради се о дорастању до (узора), а у другом о урастању у (сопство). Универзалност августиновског третирања сопства, парадоксално, почива на крајње субјективном, личном и особеном положају сваког појединца који креће на овај пут: управо зато што се ради о особеним личностима, индивидуама, не може се претпоставити неки универзални општи облик ка коме све оне треба да теже – или се он може претпоставити само површно, у општим, али празним фомулацијама „човека уопште“ или „људске природе“. За хришћанина је, међутим, све људско од значаја, и он не жели да испусти ни детаљ: стога он може понудити само начин, који се од случаја до случаја мора изнова реализовати и потврдити. Универзалност је, стога, овде положена у метод самоизградње и самооткривања, не у конкретне садржаје. Даље, као методски усмерен, овај пут самоизградње сопства одвија се спрам јединственог универзално доступног узора – управо сопства – и стога је он интровертан, усмерен ка унутрашњости. Сопство се тако показује истовремено и као дато и као задато: као дато, оно је увек већ присутно, представља полазиште пута и – опет парадоксално – слабо је познато; као задато, оно се тек треба пронаћи управо на основу тога што је већ дато. Хришћанској личности у изградњи преостаје само да се упусти у развијање и раслојавање сопствених унутрашњих садржаја: као што ћемо видети, показаће се да су неки од њих конститутивни и универзални за сваког човека, а да су други субјективни и индивидуални. Ипак, ово не значи да су индивидуални аспекти мање важни, већ су и они прихваћени као незаобилазни конституенси личности. 16
У. Поповић, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина Овај кратак осврт на Августиново схватање и третирање сопства завршавамо запажањем да је до сада било речи само о начелном оквиру и првим корацима самообликовања, како је оно представљено најпре са Исповестима: ова разматрања била су неопходна да бисмо у потпуности могли да сагледамо Августинов окрет ка унутрашњости и његов значај, али сам окрет још увек нисмо захватили. Овде су оцртани претходни кораци, који начелно осликавају Августинов предхришћански живот; истинско одношење према сопству за Августина започиње тек са прихватањем хришћанства. Уколико је наш приказ и био обремењен хришћанским позицијама, тај потез је оправдан управо из ове перспективе. Откривање сопства и боготражење: испитивање хоризонта унутрашњости У својим Исповестима Свети Августин нам представља своју животну повест, обликујући је тако да као модел третирања сопства може да послужи за преображај сваког човека из свакодневне животне ситуације у истинско човештво, право досезање људске суштине. Будући да су Исповести писане након Августиновог коначног прихватања хришћанства, процес преображавања представљен у овом делу сагледан је из хришћанске перспективе, па је стога и закључак о коначном испуњењу човека као хришћанина очекиван; ипак, за Августина ово није била празна формула, прихваћена споља, већ истина коју је изнедрио из сопственог искуства. Подједнако, прихватањем хришћанства његова потрага није завршена, већ је, на неки начин, у правом смислу тек почела. Наиме, у претходном поглављу накратко смо се вратили на Августинове претхришћанске дане, како бисмо били у прилици да, управо фокусирајући карактер и начин развијања његове потраге, на најбољи начин разумемо њено пуно остварење у хришћанским оквирима. На тај начин посредно смо пратили и Августинов преображај од античког човека до хришћанина, односно спонтано преображавање наслеђених идеја, пракси и мотива антике у мисаоност хришћанског карактера. Стога не чуди што Августин сваког будућег хришћанина упућује на унутрашњи преображај, напуштање старог у корист новог, одбацивање спољашњег света на рачун унутрашњег. Ово преображавање, међутим, не завршава се прихватањем хришћанства, већ са њим тек постаје освешћено и истински слободно преузето. Када говоримо о Августиновом окрету ка унутрашњости, најчешће мислимо на наглашено одбацивање спољашњег, пре свега материјалног света. Овај мотив један је од најпознатијих, али и најзанимљивијих, будући да истовремено припада и једном и другом свету: с 17
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 11–31 једне стране, хришћанско подређивање чулности и материјалног другом, духовном свету, део је виђења људске стварности након грешног пада, а с друге, исти овај мотив можемо пратити преко платонистичке линије античке филозофије, додуше са нешто другачијим моралним нагласком. Док је за филозофе, почев од Платона, свет чулно доступног сазнања и његових објеката био проблематичан пре свега из перспективе његовог сумњивог онтолошког статуса, који се по аналогији преносио и на сумњиву поузданост њему адекватног чулног сазнања, за хришћане његов онтолошки статус није проблематичан, будући да је цео свет створен од Бога, па самим тим и онтолошки оправдан. Оно што јесте проблематично је начин односа према таквом свету, односно постављање душе према њему. На овом месту, међутим, поново наилазимо на преклапање двају традиција: као и хришћанство, и платонизам је маркирао ову спољашњу опасност по душу, указујући на потребу да се она усмери ка надчулном свету, како би остварила сопствену суштину. Додатно, у оба случаја ради се о наглашеном личном избору и напору да се изврши ово преусмерење, о чему сликовито сведочи Платонова алегорија о пећини. Августинов окрет ка унутрашњости као отклон од спољашњег, материјалног света, баштини обе позиције: бивши манихејац, као што је познато, одбацује онтолошко-етичку поларизацију света на два принципа и превазилази је делимично и уз помоћ филозофских идеја, пре свега неоплатонистичке слике јединственог универзума, са јединственим онтолошким извором свеколике стварности. Међутим, овај прелаз је код Августина обележен новом топологијом мишљења: прихватајући неоплатонистичку вертикалну хијерархију наместо манихејске хоризонталне и поларизоване, Августин, заправо, њено распростирање резервише за унутрашњи хоризонт, домен сопства. Повлачећи се унутар себе, душа се заправо уздиже према вишем степену реалности: новина овде не лежи толико у онтолошком одвајању чулног и надчулног, колико у наглашавању сопства, унутрашњег домена, као подручја на ком је то уопште могуће.3 Одмах треба нагласити да се овде не ради о пуком одбацивању свега материјалног, потпуном повлачењу из света, већ пре о промени фокуса: Августиново методско успињање до највишег сазнања – захватања самог Бога – не искључује почетни положај уроњености у афективно или сензитивно, као што не искључује ни оно индивидуално сопства. Напротив, окрет ка унутрашњости представља нови фокус оријентације сопства, који свакако има и практичке и теоријске, те, напокон, и последице по саморазумевање, али не подразумева одбацивање ни једног његовог аспекта. 3
18
Уп. A. AVGUSTIN, Ispovijesti (prev. S. HOSU), Zagreb 1987, 148–149.
У. Поповић, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина Целокупна личност човека тежи ка Богу и остварује се кроз однос са њим: као што ћемо видети, иако је разум водећа сазнајна способност човека у овом процесу, он не успева да га самостално заокружи. Један од најзначајнијих Августинових мотива, проблем слободне воље, сведочи о овоме: слободна воља није сама по себи грешна, иако може постати узроком греха – она је конституивна способност људског бића, те је стога онтолошки и етички оправдана својим пореклом. Слободна воља, међутим, греши када усмерава душу ка спољашњем свету – њена исправна употреба је реализована када се душа слободно, вољно окрене ка сопственој унурашњости. Окретањем ка унутрашњости душа не напушта утиске и афекте настале из интеракције са спољашњим светом, једнако као што не напушта своје тело – наместо тога, она бира свој узор, односно своју позицију спрам њихове интерпретације и важења. Са овим преокретом и вољним окретањем ка унутрашњости Августин сада по први пут заиста долази у позицију да реализује своју потрагу за сопством. Први корак начињен је вољним и слободним окретањем, утолико што оно подразумева и једну дистанцу спрам сопства на основу које се оно, такорећи, узима у своје руке и усмерава у одређеном правцу. Реализацијом слободне воље, која није слободна од спољашњег света, већ слободна за реализацију сопства, долазимо у извесну метапозицију са које можемо третирати сопство као објекат: ми више нисмо непосредно уроњени у њега, већ се према њему слободно односимо. Овакво преузимање сопства, које у многоме асоцира на касније, нововековне тематизације самосвести, Августин приказује посредно, својом теоријом о сазнајним способностима човека. Наиме, у трослојној сруктури људског сазнања код Августина можемо уочити чак два нивоа која се одликују својим синтетичким и рефлексивним карактером. У првом случају ради се о унутрашњем чулу, које је надређено појединачним чулима. Ово унутрашње чуло није чуло у правом смислу, будући да оно није у непосредном односу према спољашњим изворима чулних утисака, као појединачна чула: оно, заправо, има функцију обједињавања ових разнородних типова чулних података у јединствену слику о спољашњем предмету, какву и познајемо из искуства. Другим речима, оно синтетише многе опажаје у један; међутим, оно се такође, на себи својствен начин, рефлектује на њих као опажаје посебних чула. Како каже Августин: „унутрање чуло не осјећа само оно што прима од пет тјелесних осјетила већ осјећа и њих саме“.4 Рефлексија о којој је овде реч није појмовна, 4
ŠAR),
Уп. A. AUGUSTIN, O slobodnoj volji, Srednjevjekovna filozofija (prir. S. KUZagreb 1996, 121–222, str. 139.
19
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 11–31 већ представља посебну врсту опажања, усмереног на садржаје свести, а не на саме објекте.5 Функција коју код Августина обавља унутрашње чуло касније ће, најпре са нововековним емпиризмом, бити приписана разуму, као некој врсти „софтвера“ који организује податке саме чулности; овде је важно уочити управо то да се код унутрашњег чула ради о повезивању, дакле стварању односа међу датим чулним подацима, што може имати и корективну функцију уколико се ови подаци не могу сложити у кохерентну слику.6 Напокон, колико год да је Августинова концепција унутрашњег чула недовољно јасно и прецизно изведена, чињеница остаје да је прва рефлексивна сазнајна могућност човека, иако названа чулом, смештена у домен унутрашњег и ограничена на њега.7 У другом случају свакако се ради о разуму, као највишој људској моћи сазнања. Разум већ подразумева појмовно мишљење8 и рефлексију у правом смислу речи, те је тако он способност на основу које, између осталог, знамо и о сазнајним способностима уопште – укључујући ту и унутрашње чуло.9 Док је, дакле, рефлексивност унутрашњег чула била осетилног карактера („јер кад осјећамо боју, не осјећамо истим осјетилом и то да осјећамо“10), будући да оно осећа, перципира и сама чула и оно што је путем њих дато, у случају разума имамо праву рефлексивну способност која је у могућности да и о себи самој положи рачун. Синтетичка функција разума овде се преклапа са рефлексивном: иако разум, као и унутрашње чуло пре њега, сажима и обједињује све што су ниже моћи сазнања продуковале, успостављајући појмовне односе и дефиниције, он такође може да захвати и структурну целину сазнајних способности и тако у правом смислу синтетише и њих саме, а не само њихове податке. Рефлексивност разума заокружује раслојавање сазнајних слојева унутрашњег домена: она не само да их одређује према њиховом рангу и функцији, већ 5
„Životinja se naime ne bi kretala težeći za nečim ili izbjegavajući nešto ako ne bi osjećala da osjeća; ovo pak ne spada na znanje, jer se ono tiče razuma, nego samo na kretanje, a to ne osjeća ni jednim od onih pet osjetila.“ (подвукао аутор) – A. AUGUSTIN, O slobodnoj volji, 139. 6 ISTO, 142. 7 Августинова теорија о чулима тако посебно наглашава овај мотив рефлексије као слободног одношења према сопству. И пет појединачних телесних чула и унутрашње чуло су чула, дакле, оперишу осетилно: међутим, онај аспект чулности који има рефлексивни карактер није само смештен у унутрашњост, већ и означен, именован као такав. 8 A. AUGUSTIN, O slobodnoj volji, 138. 9 ISTO, 137. 10 ISTO, 139.
20
У. Поповић, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина представља и крајњи њихов домет, границу до које иде људско сазнање унутар самог себе. Анализу сазнајних способности човека претходно смо представили као Августиново посредно истраживање хоризонта сопства: овим су, међутим, представљени само они његови конститутивни аспекти које деле сви људи – слојеви оног унутрашњег у својим међусобним позиционирањима и функцијама. У правом смислу, међутим, о личном сопству није још било речи – оно се по Августину, очигледно, не може везати просто за индивидуалне садржаје сазнања, настале на основу индивидуалних чулних утисака, сећања и њихових комбинација. Другим речима, потрага за сопством овде наилази на једно унутрашње ограничење: чини се да човек на основу сопствених способности није у позицији да реализује самог себе. Управо на овом месту потрага за сопством за Августина заиста постаје боготражење: наилазећи на границу унутар себе, он посеже преко тога, за позицијом са које би се сопство у целини могло осветлити, те самим тим и преузети. Карактеристично за ово Августиново посезање за трансцендентним је да је оно снажно обележено онтолошким разматрањима – теоријско-сазнајни захват сопства надомешта се онтолошким слојевањем универзума. Доказујући постојање Бога, Августин у спису О слободној вољи нуди крајње платонистичку хијерархијску лествицу бића и сазнања паралелно, додељујући свакој сазнајној способности неки од онтолошких домена реалности. Међутим, Августин се овде не зауставља и не претпоставља да границе нашег сазнања представљају и границе постојања, већ даље испитује да ли је могуће открити неки виши онтолошки ниво који, по претпоставци, припада Богу. Да би могао да се упусти у ово истраживање, Августин изнова мора да изврши окрет, поновно преусмеравање свог фокуса. Наиме, уколико су лествице бића и сазнања напоредне, онда је јасно да једина могућност да се открије (и докаже) виши ниво реалности положена у разум. Разум, међутим, онда мора да се употребљава на сасвим другачији начин, односно да се преусмери: ако је до сада гледао „на ниже“, према нижим моћима сазнања и њиховим резултатима, он сада мора да се окрене „на више“, изван целине домена људске унутрашњости. Интересантно је да се ово окретање „на више“, ка вишим нивоима реалности, de facto реализује још једним повлачењем унутра – овај пут у искључиве садржаје самог разума.11 Окрет ка унутрашњости тако сада задобија свој пун смисао: пошто смо прошли конститутивне аспекте унутрашњег сопства (сазнајне 11
Уп. P. SEELE, Philosophie der Epochenschwelle, 147.
21
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 11–31 способности), те њихове садржаје узроковане од стране спољашњих ствари света, који су предмет како појединачних чула, тако и унутрашњег чула, сада преостаје да истражимо највишу способност – разум – управо у погледу њених предмета.12 При томе не треба заборавити да је управо разум одредбена способност човека, она која га одваја од осталих бића – за разлику од свих чула, која поседују и животиње. Додатно, Августин инсистира на позицији људског сазнања, будући да прави аналогију између начина на који третирамо предмете чула и предмете разума: једнако као што, упркос субјективној и индивидуалној одвојености мојих чула од чула других људи, претпостављамо да је сунце које сви опажамо јединствено и да постоји изван нас, тако и за предмете разума, иако сваки човек поседује сопствену разумску душу, претпостављамо да су исти за све људе – односно да нису производи појединачног разума.13 На тај начин још једном се потврђује теза о хијерархијском паралелизму бића и сазнања, на којој ће Августин и засновати свој аргумент о постојању Бога, али се потврђује и јединство сопства, јер све сазнајне способности оперишу по истим принципима, иако у различитим доменима и са различитим предметима – оне нису одређене споља, карактером предмета, као што је то био случај у антици. Сада се, напокон, налазимо у позицији да у потпуности искористимо методолошке предности окрета ка унутрашњости: као предмете разума у правом смислу затичемо, опет крајње платонистички, пре свега бројеве и њихове односе, али такође и критеријуме истине и добра (услов могућности истинитог сазнања и моралног деловања). Према поставци доказа, самим тим ми смо доказали постојање Бога, будући да је за то било потребно показати да постоји реалност изнад самог разума и изван људске природе, наспрам које би разум сам себе потврдио као нижи онтолошки степен. Таква реалност потврђена је преко бројева, истине и добра, као вечних и непроменљивих реалитета, чије се порекло аутоматски ситуира у Бога, као оног од чега „нико није већи“.14 Овде, међутим, морамо одмах приметити да се, упркос могућности да докаже постојање Бога, разум не налази у могућности да Бога и сазна – у супротном цео аргумент би пао, јер разум не би пронашао нешто ван себе и изнад себе, већ би се задржао на сопственом онтолошком нивоу. Шта, дакле, можемо закључити на основу резултата овог другог, интензивираног окрета ка унутрашњости? Пре свега, у усмерењу 12
Уп. SV. AUGUSTIN, Trojstvo (prev. M. MANDAC), Split 2009, 621. Уп. A. AUGUSTIN, O slobodnoj volji, 147. 14 ISTO, 143–144. 13
22
У. Поповић, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина и начину извођења Августинове потраге за сопством уочавамо јединство и консеквентност методолошког типа: све време се крећемо по слојевима бића и сазнања, прелазећи са једног на други различитим окретима ка унутрашњости, који се интензивирају у складу са уздизањем по тој лествици: први такав окрет тематизовали смо као одступање од спољашњих ствари и материјалних интереса (у шта је Августин прећутно укључио и афективност) и фокусирање на сопство као откривање хоризонта унутрашњости, а други као додатно удубљивање у сопствену унутрашњост преко промене начина употребе разума – он се повлачи од анализе сазнајних садржаја проузрокованих споља, чулима, као и од рефлектовања на сазнајну структуру сопства, и усмерава се на сопствене садржаје. Ова два окрета тако маркирају прелазе између три Августинова онтолошка нивоа: први између онога што постоји и што живи, а други између онога што живи и онога што се разуме, дакле, оног примереног разуму, вечног и непроменљивог. Важно је приметити да се ови прелази дешавају управо личности, сопству, која се и сама себи открива у овом процесу самозахватања из различитих перспектива: овде се просто не ради о једној схематизованој подели бића и сазнања у којој се човек налази на средини, већ је наглашена управо могућност човека да буде на три различита начина. Уколико останемо заокупљени својим страстима и материјалним светом, наша онтолошка разина је постојање; уколико се оријентишемо спрам сопствене унутрашњости, али останемо у њеним границама, наша онтолошка разина је живљење. Ипак, иако наш разум, па ни наше биће у целини не припадају домену вечног и непроменљивог, они су ипак створени у једном битном односу спрам њега, што се очитује у искључивим садржајима разума попут бројева, који никако не могу бити његов производ, већ му се очитују споља – али овај пут не из материјалне, већ из духовне спољашњости. Тако је за човека отворена и трећа могућност да самог себе ситуира и захвати из перспективе вечности: сваки од онтолошких нивоа стварности за човека се показује као један од могућих начина његовог бивствовања, и самоодређења, будући да се прелаз са једног на други реализује искључиво слободним избором начина одношења према себи. Овај слободни избор, као што смо видели, остварује се променом фокуса, који у оба случаја иде од спољашњости ка унутрашњости, у оквиру чега се бира позиција са које ће се сагледавати, организовати и оријентисати сопство у целини: одабир позиције вечности не подразумева, као што је раније назначено, одвајање душе од тела или напуштање сопствене индивидуалности, већ живот вођен на основу тако стеченог сазнања (критеријуми моралности и истине). 23
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 11–31 Чињеницу да смо као људи обдарени и одређени разумом, који барата овим специфичним садржајима, Августин тумачи као онтолошко усмерење човека на онтолошку раван која га превазилази, односно ка Богу.15 Тако се испоставља да се, према Августину, људско постојање не може утемељити на самом себи, већ на односу према вечном и непроменљивом, у крајњем према Богу:16 стога је и потпуно захватање сопства реализовано тек са боготражењем, које, опет, представља перманентни однос и не завршава се доказом о постојању Бога.17 Из ове перспективе сопство се изнова показује у целини како својих конституивних елемената, тако и оних индивидуалних и субјективних садржаја, који се, једном одбачени као недовољни за његово утемељење, сада изнова потврђују као незаобилазни и неопходни за његово заснивање: хусерловски речено, након идеације долази конституција, а она претпоставља целину сопства због карактера односа човека према Богу, који је однос две личности.18 Однос према Богу, који утемељује сопство, код Августина није схваћен строго појмовно: као што смо видели, појмовна делатност разума не може да захвати самог Бога, који пребива у „недоступној светлости“. Стога се ни ово утемељење не сме тумачити појмовно-дедуктивно, као да је Бог родни појам човека, иако Свето Писмо каже да је по његовој слици створен.19 Додатно, иако се Августин овде у много15
„ [Mi smo] ...pokušali napetost uma uzdignuti da shvatimo onu najodličniju i nepromjenljivu narav koja nije naša duša. Ipak smo je tako motrili da nije od nas daleko i da nije nad nama, ali ne po mjestu, nego smo je gledali po samoj njenoj uzvišenoj i divnoj izvrsnosti“ – в. SV. AUGUSTIN, Trojstvo, 605. 16 SV. AUGUSTIN, Trojstvo, 463. Августин, шта више, изводи и аргумент о сличности сазнања са својим објектом, некој врсти самеравања душе предмету њеног сазнања (односно ономе на шта је фокусирана): стога се душа приближава Богу уколико му тежи, уколико „познаје Бога“. Уп. ISTO, 466. 17 Уп. К. ЈASPERS, Plato and Augustine (trans. R. MEINHEIM), New York 1962, 71. 18 Уп. A. AUGUSTINE, On Christian Doctrine, The Works od Aurelius Augustine, Bishop of Hippo IX (trans. J. F. SHAW – S. D. SALMOND), Edinburgh 1873, 1–172, p. 17. 19 Ово место доста јасно представља наш почетни проблем односа хришћанског и античког мишљења: уколико бисмо просто применили филозофски појмовни апарат на овај проблем, морали бисмо „слику“ тумачити као појам или чак као платонистичку идеју, форму Бога, као парадигму на основу које је човек створен. У таквој схеми Бог би био надређена идеја, на основу које би настала идеја човека, у којој би онда учествовали, или коју би подражавали сви људи, представљајући тако њене материјалне манифестације. Ако и оставимо по страни проблеме да се оваква схема уклопи и у саме платонистичке или неоплатонистичке филозофије, и даље нам остаје проблем начелне онтолошке раздвојености Бога као створитеља, те света, а и нас самих, као створених бића – хришћанска идеја стварања ex nihilo отвара онтолошки јаз за чију филозофску обраду
24
У. Поповић, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина ме ослања на (нео)платонистичку хијерархијску лествицу бића и сазнања, уколико желимо да га исправно разумемо, утемељење сопства у односу према Богу морамо врло прецизно одвојити и од онтолошких разматрања: овде се не ради о томе да је Августин кренуо од Откровења и става да је човек створен од Бога, па се утолико у њему онтолошки и темељи, већ, управо обрнуто, о томе да је, полазећи од самог човека, онако како је (сваки појединачно) сам себи дат и увек присутан, кроз низ удубљивања и разматрања доспео до самоостварења кроз однос према Богу. Утолико је и наша анализа пратила проблем сопства и различите начине његовог тематизовања и третирања код Августина; подједнако, оваква стратегија у складу је са Августиновим ставом о међусобном допуњавању вере и разума – истина вере потврђена је разумом. Августин је свакако могао почети и из алтернативног правца, од истина вере ка разуму,20 али је управо одабир правца који смо овде анализирали оно што га карактерише као пре свега хришћанског мислиоца, а тек потом као филозофа. Позиција од које Августин полази је индивидуа, појединац у свакодневној, обичној животној сиуацији – позиција са којом било ко може да се поистовети, али такође и позиција на којој је хришћанство, као религија спаса, и заживело. Његов интерес за индивидуално, личносно и конкретно сагласан је са хришћанским спасењем индивидуалне душе, односно са обећаним васкрсењем индивидуалне личности. Августин је познат и као један од утемељитеља хришћанске догме, али је за наш проблем – питање о начину на који је код овог мислиоца дошло до прожимања хришћанске духовности и филозофског мисаоног позиционирања антике – позиција маркирана у Исповестима била далеко значајнија.21 појмовни апарат антике напросто није примерен. Упрокос томе, мислиоци августиновске традиције поиграваће се и са овим могућностима, као што то чини, на пример, Анселмо Кантерберијски у Прослогиону, модификујући Августинов доказ за постојање Бога. 20 Августин је, заправо, варирао и ову перспективу: анализа сопства полазећи од теолошких концепција божанског бића и његовог тројичног карактера, који се, по претпоставци о „слици“ по којој је човек створен, морају манифестовати и у човековом бићу, дата је у познијим Августиновим делима, пре свега у спису О Тројству (De Trinitate). 21 Заправо, претходна размарања нису заснована само на Исповестима, већ и на другим раним Августиновим радовима, особито на спису О слободној вољи, који хронолошки претходи Исповестима. Ране радове фокусирали смо због потреба нашег истраживања, односно фокусирања прожимања мисаоних хоризоната антике и хришћанства: у том погледу Исповести представљају преломно место, дело које маркира период Августиновог крштења.
25
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 11–31 „Окрет ка унутра“: премештање позиције филозофског мишљења У претходним разматрањима видели смо да је Августинов пројекат самоистраживања и самоизградње окончан боготражењем, те утемељењем сопства у трансцендентном, у Богу. Карактер овог коначног премештања позиције мишљења ипак још увек није у потпуности представљен. Наиме, методски карактер окрета ка унутрашњости, као и мапирање хоризонта сопства уз помоћ анализе слојева сазнајних способности човека, довели су нас до резултата да се личност човека, оно што га чини оним који јесте, не остварује у потпуности ван односа према Богу; сада преостаје презицније одређење овог односа и начина на који је он конститутиван за сопство. На однос сопства и Бога најпре наилазимо, као што смо видели, увидом у границе сопства, пре свега у погледу његових сазнајних способности и њихових садржаја: посматрајући истину, душа увиђа да је истина вечна и непроменљива, док сама душа то није – штавише, душа уочава да је свака њена процена о истинитом или лажном карактеру појединачних сазнања унапред била вођена једним иманентним поимањем саме истине, као критеријума разликовања истинитог и лажног.22 Самим тим, разумска душа признаје истину као сопствени садржај, чији извор лежи ван ње саме, у вишем степену реалности – Богу. Душа себе тако затиче као изнутра осветљену од стране Бога, на такав начин да се сада сваки њен садржај открива из ове више духовне перспективе:23 душа себе поима из нове позиције, те сва своја досадашња разумевања сопства ревалоризује на основу тога. Тако се испоставља да су сва сазнања добијена из спољашњег материјалног света, као и целокупан систем сазнајних способности, функционални и смислени тек на основу овог „одозго“ датог критеријума истине – без таквог критеријума сазнање не би било могуће, упркос свим овим елементима. Сама истина, међутим, изнова упућује преко себе, на Бога као свој извор: уколико нам је сада, за разлику од раније, истина разоткривена, њен извор је и даље само назначен, на њега смо само упућени и наше сазнање не може ићи даље од тога.24 Ипак, чињеница да смо на њега упућени по Августину је довољна: након што смо пронашли ову последњу тачку, извор светлости, на њу се сада коначно 22
Mutatis mutandis ово важи и за критеријум добра, и томе слично. Уп. такође и A. AUGUSTINE, On Christian Doctrine, 12–13. 23 Уп. ISTO, 14. 24 Уп. Г. Г. МАЈОРОВ, Формирање средњовековне филозофије: латинска патристика (прев. П. ВУЈИЧИЋ), Београд 1982, 230.
26
У. Поповић, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина можемо и ослонити, те се осврнути натраг на целокупан пређени пут и тако га заокружити.25 Иако Бог пребива у „недоступној светлости“, она је извор светлости нашег сазнања (и постојања): разумевши ово, ми у потпуности разумемо све садржаје и аспекте тог сазнања, те задобијамо пуну слику. Нововековном терминологијом речено, ми тако упознајемо границе свог сазнања, што представља услов могућности да се избегну заблуде и грешке. Позиција божанске „недоступне светлости“ као тачке ослонца у Августиновој теорији сазнања и сопства може да се разуме као преобликовање дедуктивно-индуктивног модела мишљења, наслеђеног од античке филозофије, у један нови модел, обележен пре свега рефлексијом као самозахватањем, самопоимањем – једном кружном фигуром мишљења, која, ипак, никада не остаје на истом нивоу, већ се увек изнова реализује на новим слојевима. Рефлексивност овде није самосвест у нововековном значењу појма: као што смо видели, она подразумева не само свест, већ целокупно биће човека, које се изнова дефинише са сваким рефлексивним окретом. Иако је наша анализа углавном била вођена проблемима сазнања, јасно је да је та нит водиља само једна од многих у Августиновом мишљењу, а не искључива, па чак ни доминантна за тумачење рефлексије и сопства – у том погледу посебно место заузима питање љубави и етика. Ипак, ова перспектива је, још једном, адекватнија за наше истраживање, које је усмерено на проблем Августиновог филозофског мишљења, будући идејно и терминолошки ближа античким филозофијама. Августинова рефлексија је егзистенцијална, она тематизује цело биће човека и омогућава заснивање (било каквог) односа према њему.26 Као егзистенцијална, Августинова рефлексија сопства има и онтолошке претензије: на тај начин Августинов окрет ка унутрашњости можемо посматрати и као његов одговор на проблем онтолошког заснивања човека од стране Бога.27 25
Уп. A. AUGUSTIN, Ispovijesti, 144. Стога није чудно што су многи мислиоци савременог доба, који су се бавили управо проблемима егзистенције – попут Дилтаја, Хајдегера или Гадамера, ревитализовали филозофски интерес за Светог Августина. 27 Овај проблем онтолошког утемељења, односа онтолошког гаранта и оног онтичког, и код античких филозофа је био место недоумица и компликација – Августин сада нуди ново решење из новог контекста, убацујући рефлексију међу Аристотелову аналогију и Платоново metexis/parousia/mimesis. Велика новина Августиновог приступа проблему је у томе што он не покушава да му приступи полазећи од божанског онтолошког гаранта – као што смо видели, ми Бога не можемо сазнати у потпуности, те тако не можемо ни разумети карактер његовог стварања света – већ полазећи од оног створеног, од оног што се утемељује. 26
27
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 11–31 Тако ово кружење душе у себи самој, омогућено сталним окретањем ка унутрашњости, у свом односу спрам Бога задобија крајњу тачку ослонца, тачку на којој се кружење зауставља – али само у погледу свог даљег напредовања по нивоима. Однос тачке и кружења – Бога и човека – на овом кораку можемо повезати са потоњим Августиновим решењем проблема времена: док је људско биће временито и трајно, Бог трансцендира свако време и стоји изван њега.28 Стога је заснивање сопства у односу према Богу перманентан процес: још једном, откривањем овог односа као темеља сопства Августинова потрага се не завршава, већ преузима нов облик – постојано опстајање у том односу. Додатно, тек полазећи из ове перспективе о човеку можемо говорити као о повесном бићу, а не само временитом: тек овај однос према сопству омогућава нам да целокупни хронолошки развој свог бића накнадно сагледамо као „есхатолошко“ напредовање, аналогно есхатолошкој повести света од његовог стварања на даље. Тако се изнова враћамо на модел Исповести: уз помоћ меморије, али тек на основу егзистенцијалне рефлексије, индивидуално сопство се потврђује у свим својим аспектима као личност. Комбинација праволинијског (есхатолошког) и кружног (рефлексија) третирања човека у погледу његове временитости код Августина је заиста фасцинантна: она у потпуности маркира проблем међуигре античког и хришћанског којим се овде бавимо. Иако се праволинијски аспект у интерпретацијама Августина традиционално посебно наглашава, као место првог повесног одређења човека, као и због свог значаја за редефинисање онтолошких категорија антике у духу хришћанског учења, он је ипак егзистенцијално-онтолошки утемељен у самоодношењу целокупног бића човека кроз однос са Богом. Термин „егзистенцијално-онтолошки“ овде користимо наспрам термина онтолошки, како бисмо обележили онај нови хоризонт који наступа са хришћанством и који Августин покушава да филозофски артикулише. Овде није реч о томе како се, на пример, учење о тројичности Бога може учинити схватљивим за разум (логика) или изложити на филозофски начин – о чему, као што смо поменули, Августин такође расправља. Иако инересантна, оваква разматрања тек секундарно погађају проблем филозофског мишљења унутар хришћанске духовности: она увек претпостављају неку врсту редукционизма, било филозофије на теологију, вере на разум, било обрнуто. Реч је, заправо, о томе да је Августин као хришћанин мислио филозофски, односно на филозофски начин арикули28
28
Уп. A. AUGUSTIN, Ispovijesti, 262–263.
У. Поповић, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина сао оно што је као хришћанин увидео – у овоме лежи прави смисао крилатице „веруј да би разумео, разумевај да би веровао“.29 У овоме, такође, лежи и права новина у филозофији тог времена, и са тим се отвара нови хоризонт њеног даљег развоја – управо у овом Августиновом мисаоном напору и савремени мислиоци налазе њену и даље актуелну вредност. Августиново мишљење у овом аспекту у потпуности је филозофско: оно је методски вођено, прецизно у аргументацији и терминологији, оно је аутентично и слободно, неоптерећено унапред усвојеним позицијама. Оно не полази од догме, већ од сопственог садржаја и обичне људске ситуације, која се, изнова строго мисаоно, на крају реализује у потврди хришћанског учења. При томе, ипак, сама догма не бива просто потврђена, већ управо дефинисана: резултати Августиновог пројекта променили су не само филозофију, већ и дотадашње интерпретације хришћанског учења, дајући му одређен облик и многа појмовна одређења – њихово накнадно редефинисање такође је познато историји филозофије и религије, при чему ће раме уз раме са Августином стати тек мислиоци попут Томе Аквинског или Лутера. Августиново филозофско мишљење, дакле, ипак је и хришћанско, што значи да је позиција са које се оно реализује битно хришћанска. Ова позиција је, стога, оно што одваја Августиново филозофско мишљење од филозофа антике. Промена позиције мишљења је, као што смо видели, и тематски важна за Августина – у претходним разматрањима покушали смо да прикажемо на који начин је она као тема код овог мислиоца и обрађена. Сада, међутим, покушавамо да фокусирамо исту ствар на метанивоу: онако како нам је Августин то представио, промена позиције дешава се битно са окретом ка унутрашњости. Овим окретом Августин задобија особену позицију мишљења – наиме, хоризонт сопства личности – у којој даље темељи сва своја разматрања. Као што смо видели, ова позиција је таква да подразумева и сопствено осветљавање: она намеће Августину обавезу да промисли и саму ту позицију и окретање којим је до ње дошао. Управо то ће бити главно Августиново филозофско завештање. Августинов филозофски пројекат30 у многоме је ослоњен на античке филозофске узоре, пре свега оне (нео)платонистичке. То, међутим, не значи да је одређена филозофска позиција просто преузета и 29
Уп. Е. ЖИЛСОН, Филозофија у средњем веку (прев. Д. ЈАЊИЋ), Сремски Карловци 1997, 107–108. 30 P. CURY, Augustine’s Invention of the Inner Self. The Legacy of a Christian Platonist, Oxford 2000, 66.
29
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 11–31 „фризирана“ тако да се уклопи у оквире хришћанства, напротив. Слично томе, Августинов окрет ка унутрашњости донекле је био припремљен и у оквиру античке филозофије, пре свега са Плотином и његовим откривањем унутрашњег простора душе. Међутим, овај Плотинов унутрашњи простор још увек није Августиново сопство: он представља домен разуму доступног божанског, док је код Августина унутрашњи домен све само не божански – он је створен, то смо ми сами.31 Једнако, Августиново третирање сопства на многим местима подсећа на Платонову алегорију о пећини, посебно у погледу метафоре светлости; ипак, Августиново успињање заправо није успињање, већ удубљивање – оно не представља кретање сазнања и душе по онтолошким нивоима реалности, већ могуће начине бивствовања човека кроз самоодношење, а тек секундарно и хијерархијски приказ бића и сазнања. Тако и Августиново ново позиционирање филозофског мишљења у унутрашњост можемо, на крају, окарактерисати као особено потврђивање индивидуе као јединог и правог „места“ сазнања. Као што смо видели, Августинова унутрашњост није чиста самосвест модерног доба, већ претендује на обједињавање свих аспеката човека: она чак није нужно ни разумски доступна, већ може бити и дата путем осећаја (унутрашње чуло). Она обухвата целокупну индивидуалну личност, онако како је она себи представљена: свако сазнање је истинито или лажно на основу истине као критеријума који то омогућава, али је такође и индивидуално и појединачно, као сазнање овог или оног човека. У том духу, напокон, треба тумачити још једно од често цитираних и наглашаваних Августинових тврђења – наиме, оно о прото-картезијанском ситуирању извесности сазнања у самосвест, Dubito, ergo sum: Августинов циљ није да пронађе основ извесности сазнања, он не дели Декартове сумње. Насупрот томе, он потврђује позицију сазнања у новом смислу – оно одакле треба почети. Као што смо видели, почиње се увек од сопства, у различитим начинима његове датости и разумевања, а овакво ново позиционирање филозофије заокружује Августинове мисаоне напоре.
31
30
ISTO, 63.
У. Поповић, Унутрашњи хоризонт сопства Светог Августина Una Popović ST. AUGUSTINE’S INNER SELF HORIZON: THE INWARD TURN, THE METHOD AND THE PROBLEM OF KNOWLEDGE Summary This essay is dedicated to the analysis of the philosophical aspect of St. Augustine’s thought, in the sense that St. Augustine, besides being one of the thinkers who defined Christian thought, also figures as a redefiner of earlier philosophical thought in the new, Christian context. Through this process, themes and contents inherited from ancient philosophy were being adopted and reshaped from the Christian perspective, thereby directly refining the understanding of the Christian position itself. The analysis offered in this paper attempts to show what exactly is this Christian position and how it enables fruitful philosophical thought. Analysis is focused on Augustine’s determination of the inner self horizon, which not only represents an entirely new motif, unknown to ancient philosophy, but also provides insight into the shifting of thought towards new philosophical positions based on the Revelation. The main subjects of analysis are the inward turn, the structure of cognitive faculties of the human being, as well as the methodological aspects of this process. First, Augustine’s quest for the definition and fulfillment of his personal self is revealed as the integral part of his quest for God, both in his pre-Christian and Christian years: only out of the perspective of the inward turn can these quests be fulfilled. Then, this inward turn is more precisely and more thoroughly investigated through the analysis of the structure of human cognitive faculties, resulting in two different, yet similar inward turns, both constitutive for the foundation of the self and innovative in their methods. Finally, Augustine’s self is to be founded in its relationship with God, which is not merely ontological, but should govern every aspect of human life. As a result, the threefold structure of human cognitive faculties stands for three different modes of human existence, as well as of self-knowledge and self-determination. Therefore, Augustine’s self is presented as the place, topos of new Christian thought, which is the only possible position of thinking for a Christian and thus the new position of philosophy, as promulgated by St. Augustine. Keywords: St. Augustine, the inward turn, self, philosophy, God, knowledge, reflection, method.
Чланак примљен: 9. септембра 2012. Чланак прихваћен: 28. јануара 2013.
31
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 33–48 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 33–48 УДК: 94(495.02:497)"09":[912:930.2 Бојан Новаковић Завичајни музеј Никшић Трг Шака Петровића 1, Никшић, Црна Гора
[email protected]
КАРТА КАО ИЗВОР ЗА ПОГЛАВЉА 29−36 СПИСА DE ADMINISTRANDO IMPERIO
Апстракт: Предмет овог чланка је утврђивање поријекла једног дијела географских података из поглавља о Далмацији и јужнословенским кнежевинама (29−36) списа De administrando imperio, византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита (945−959). Систем њиховог записивања, карактеристичне преписивачке грешке, као и поједини закључци, указују да је аутор до њих најприје могао доћи на основу увида са карте. Кључне ријечи: картографија у Византији, De administrando imperio, спојени називи, „покрштена“ Србија, „планина Хум“, hora, horion.
Анализа садржаја списа De administrando imperio (у даљем тексту DAI), превасходно поглавља 29−36 која се односе на Далмацију и јужнословенске кнежевине, указује да је аутор имао на располагању прецизне географске податке. Почев од положаја романских градова и острва, преко просторног размјештаја словенских кнежевина, њихових граница, подјеле на жупе, па све до назива „насељених“ и „пустих“ градова и острва, овај спис представља ризницу података за историјску географију раносредњовјековних јужнословенских земаља и Далмације. Поријекло им није једноставно утврдити, мада се чини увјерљивим да једним дијелом потичу са карте. Пошто такав извор до сада није пронађен, не постоје непосредни докази за такву тврдњу, али је чињеница да се поједини записи и закључци из наведених пoглавља на тај начин могу најлогичније објаснити. Иако је Византијско царство наслиједило античке вјештине и знања, а сами Грци значајно допринијели развоју картографије, остало је изненађујуће мало података о византијским картама, и уопште о
33
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 33–48 њиховом картографском знању.1 Карта источног дијела Римског царства која је урађена по налогу Теодосија II (408−450) није сачувана, али се помиње још почетком IX вијека.2 Будући да је од VI вијека интелектуални и умјетнички живот у Византији био прожет хришћанским начином размишљања, то се неминовно одразило и на картографске представе свијета. Из тог разлога су неке од мапа Козме Индикоплова (VI вијек),3 и мозаичне карте из Никопоља и Мадабе из истог периода разумљиве једино у вјерском контексту.4 Анонимни равенски географ почетком VIII вијека у својој Космографији наводи око пет хиљада назива прикупљених са карата познатог свијета,5 а извор су му биле грчке и римске карте из тада византијске Равене. Византијски писци географских текстова у наредним вјековима нијесу показивали нарочито интересовање за израдом карата. Велики утицај на развој картографије имао је проналазак преписа Птоломејеве Географије од стране Максима Плануда 1295. године, али он није садржао карте.6 Ипак, Птоломеј је оставио инструкције за њихову израду, на основу којих је Плануд нацртао нове карте.7 Но, то излази из хронолошког оквира ове теме, мада је за њу веома важно питање да ли су 1 За добру систематизацију и садржајан преглед ове проблематике, са најважнијом литературом, в.: O. A. W. DILKE, Cartography in Byzantine Empire, The History of Cartography. 1: Cartography in Prehistoric, Ancient, and Medieval Europe and the Mediterranean (eds. J. B. HARLEY – D. WOODWARD), Chicago 1987, 258– 275. Дио новијих истраживања сабран је у: Cartography in Antiquity and the Middle Ages: Fresh Perspectives, New Methods, Technology and Changes in History 10 (eds. R. J. A. TALBERD – R. W. UNGER), Leiden 2008. 2 W. WOLSKA-CONUS, Deux contributions à l’histoire de la géographie: 1. La Diagnôsis Ptoléméenne; 2. La „Carte de Théodose II“, Travaux et Mémoires. Centre de Recherche d’histoire et civilisation byzantines 5, Paris 1973, 259–279. 3 W. WOLSKA-CONUS, La topographie chrétienne de Cosmas Indicopleustes: théologie et sciences au VIe siècle, Vol. 3, Bibliothèque byzantine, Paris 1962. 4 Ријеч је о црквеним подним мозаицима. Први се налази у Никопољу у Грчкој, и садржи представу свијета (E. KITZINGER, Studies on Late Antiquity and Early Byzantine Floor Mosaics: 1. Mosaics at Nikopolis, Dumbarton Oaks Papers 6 (1951) 81–122); док је на мозаику из Мадабе у Јордану приказана Палестина и дио Доњег Египта (H. DONNER – H. CÜPPERS, Die Mosaikkarte von Madeba, Abhandlungen des Deutschen Palästinavereins 5, Wiesbaden 1977). 5 Ravennatis anonimy cosmographia et Gvidonis geographica, eds. M. PINDER – G. PARTHEY, Berlin 1860. 6 L. BAGROW, The Origin of Ptolemy’s Geographia, Geografiska Annaler 27 (1945) 318–387; J. L. BERGGREN – A. JONES, Ptolemy’s Geography. An Annotated Translation of the Theoretical Chapters, Princeton – Oxford 2000. 7 C. WENDEL, „Planudes, Maximos“, Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft 20/2, Stuttgart 1950, 2202–2253; E. POLASCHEK, Ptolemy’s Geography in a New Light, Imago Mundi 14 (1959) 17–37.
34
Б. Новаковић, Карта као извор за поглавља 29–36 списа DAI поједине средњовјековне карте копије старих Птоломејевих, за које се знало и у арапском свијету, и да ли су такве карте могле настати и раније на основу Птоломејевих упутстава.8 Таква могућност је постојала, али и потреба за картама због разгранатих научних, војних, административних и других дјелатности у Царству. Из наведених разлога драгоцјен је сваки траг који би указивао како на само картирање, тако и на употребу података са карата од стране аутора који су дјеловали на територији Византијског царства. Један од индикатора преузимања података са карте могли би бити спојени називи, какве у спису DAI налазимо у неколика случајева. То су прије свега називи „ненасељених“ далматинских острва, односно њихових запустјелих градова из 29. поглавља: Καταυτρεβενώ, Σκηρδάκισσα и Ἐστιουνὴζ.9 Петар Скок их раздваја на: Καταν/Γρεβενώ (Καταν за Cotunum, данашње Кун, тј. Пашман и Γρεβενώ за Гребени);10 Σκηρδά/Κισσα (Σκηρδά за Шкерда и Κισσα за Kissa тј. Паг)11 и Ἐστρουν/Ἤὴζ (Ἐστρουν за Estrum, тј. Сеструњ и Ἤὴζ за Иж).12 Треба рећи да вјероватно ни сам аутор није био сигуран шта су ту називи градова а шта острва, пошто главно насеље често носи назив свог острва. Иако је одавно указано на овакве спојеве, није ми познато да је било озбиљнијих покушаја да се објасни њихов настанак.13 Наведени спојеви се увијек односе на сусједна острва, која су на међусобно малој удаљености, што наводи на закључак да су им називи преписани са карте. На њој су они морали бити густо исписани пошто су сва у близини Задра, гдје им је и највећа концентрација на источном Јадрану. Да бисмо таквој тврдњи дали тежину неопходно је да ова анализа задовољи и неке сложеније методолошке критеријуме. Прије свега, у таквим ситуацијама би било неопходно да се први дио споја односи на објекат који стоји испред, у правцу запада, тј. у смјеру читања у односу на објекат из другог дијела споја, а идеално би било да спојени називи не припадају истој категорији, већ да означавају сусједне називе на терену, без обзира на њихов значај. У том случају 8
O. A. W. DILKE, Cartography in Byzantine Empire, 271–272. Constantine Porphyrogenitus, De Administrando Imperio 1, ed. GY. MORAVCSIK, trans. R. J. H. JENKINS, Washington 1967, 138, ред. 291–292 (= DAI 1). Превод према: Византијски извори за историју народа Југославије 2, прир. Б. ФЕРЈАНЧИЋ, Београд 1959, 25–26 (= ВИИНЈ 2). 10 P. SKOK, Kako bizantinski pisci pišu lična i mjesna slаvenska imena, Starohrvatska prosvjeta n. s. 1 (1927) 60–76, 161–196, str. 163. 11 P. SKOK, Kako bizantinski pisci, 163; ISTI, Slavenstvo i romanstvo na jadranskim otocima, Zagreb 1950, 69. 12 P. SKOK, Kako bizantinski pisci, 164; ISTI, Slavenstvo i romanstvo, 100. 13 P. SKOK, Kako bizantinski pisci, 193. 9
35
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 33–48 бисмо са великом сигурношћу могли тврдити да је ријеч о подацима преузетим са карте. За спој Ἐστρουν/Ἤὴζ (Сеструњ − Иж) можемо рећи да ова два острва стоје у близини, издужена су и пружају се истим правцем, управо како би и највише одговарало да им називи буду исписани у низу и схваћени као један. Не можемо бити сигурни да ли је у овом случају ријеч о називима градова, острва, или су ту ови појмови помијешани. Други спој (Σκηρδά/Κισσα) је такође захвалан за анализу јер му је први члан мали хрид Шкерда или Шкрда код острва Паг, чији је стари назив у другом дијелу споја. Шкерда је близу Пага и несразмјерно је мања од њега, али је позиционирана тако да би се могло помислити да је овдје ријеч о споју назива хрида и насељеног мјеста, а не острва, што би одговарало вијести из DAI. У овим случајевима би управо истовјетност назива острва и његовог најважнијег насеља могао бити додатни збуњујући фактор настанка приказаних спојева. Трећи наш примјер, а у 29. поглављу први (Καταυτρεβενώ) такође је индикативан, али сматрам да о њему треба нешто више рећи. Према Скоку, овдје стоји Καταν за Cotunum, данашње Кун, тј. Пашман и Γρεβενώ за Гребени,14 па би имали спој назива острвског града и сусједних гребена, што би такође била идеална ситуација за доказивање поријекла тог податка са карте. Међутим, не може се поуздано установити на шта се односе Гребени, па би требало сагледати и друге могућности. Пошто набрајање острва иде одређеним географским редоследом, па након Καταυτρεβενώ долазе Дуги оток, Силба, Шкарда, Олиб и друга, запажамо да је набрајање могло почети од Корната, што је назив за архипелаг од преко стотину већих и мањих острва и шкољева, јер он представља цјелину са острвима која слиједе. С обзиром да у изворима нема старијих помена овог острвског скупа, и Скок је разматрао могућност да би се под тим називом могли крити Гребени, али за то није пронашао поуздане доказе.15 Ако тражимо другу локацију за Καταν, и то у близини Корната, онда би то могло бити мало острво Катина које је стиснуто између Корната и Дугог отока. Његов назив одговара облику из DAI, па би и у овом случају имали сусједна, готово спојена острва, чију је засебност тешко представити и на детаљнијој карти. Зато треба рачунати и на могућност да је управо из тог разлога његов назив могао бити схваћен као име већег острва, што би узроковало изостанак Корната. У том случају се за други члан овог споја (-τρεβενώ) може узети у обзир и 14 15
36
ISTO, 163. P. SKOK, Slavenstvo i romanstvo, 126.
Б. Новаковић, Карта као извор за поглавља 29–36 списа DAI ороним Травањ на острву Жут, чији положај такође одговара жељеној позицији, мада постоје и друге могућности. Из другог анализираног примјера можемо закључити да аутор није имао намјеру наводити Шкерду, с обзиром да је изоставио и много већа и значајнија острва, већ да је пресудила ситуација на карти. Из истих разлога се Скок мучио да објасни помен Ижа а изостављање много већег Угљана,16 али видјели смо да разлози за то не морају имати везе са њиховим реалним значајем. Упечатљив примјер налазимо у попису дукљанских градова, међу којима се наводи Λοντοδóκλα. Други дио ове сложенице (-δóκλα) одговара изворном облику назива античке Дукље (Doclea), и свакако је грешком спојен са називом словенског града Луга (вјероватно Longo).17 Како запустјела Дукља није припадала категорији градова који би се могли наћи у овом списку, а Словени њен назив нијесу изговарали у изворном облику, он се као такав у попису дукљанских „насељених градова“ могао наћи само уколико је грешком спојен приликом преписивања са карте. Предуслови за то су постојали пошто су зидине Дукље лежале у Лушкој жупи (од луг), у близини града Луга, за који се сматра да се налазио на мјесту данашњег села Лужана.18 Према предању, у њему су били и двори бана Лужанина. Како је ово 16
ISTO, 110. Због немогућности изналажења прихватљиве етимологије назива Лонтодокла, рано се приступило његовом раздвајању, пошто се с разлогом сматрало да се ради о накнадном споју два назива. Такво тумачење сусрећемо још средином XIX вијека код Шафарика. Он га дијели на το Λοντο и το ∆οκλα, па за први члан претпоставља да је Lunta, Linda код Скадра (P. SCHAFARIK, Slavische Alterhümer 2, Leipzig 1844–1847, 273), док га Скок дијели на το Λον и το ∆οκλα (P. SKOK, Kako bizantinski pisci, 191; ISTI, Ortsnamenstudien zu De admnistrando imperio des Kaisers Constantin Porphyrogennetos, Zeitschrift für Ortsnamenforschung 4 (1928) 213−244, p. 237). У њему је препозната и стара назална форма од луг, и доведена у везу са Лушком жупом и градом Лугом у близини Дукље (Ј. КОВАЧЕВИЋ, Од досељења Словена до краја 12. вијека, Историја Црне Горе 1, Титоград 1967, 281–444, стр. 197, 320; A. LOMA, Serbisches und kroatisches Sprachgut bei Konstantin Porphyrogennetos, Зборник радова Византолошког института 38 (1999–2000) 87–161, p. 113). Идентификација Лонтодокле са станицом Sallunto на Појтингеровој табли из IV вијека јавља се код Артура Еванса, гдје би имали Sallunto–Docleatium, тј. Салунто у Дукљи за разлику од другог Салунта на западу (A. J. EVANS, Antiquarian Researches in Illyricum, Westminster 1885, 88), која је прихваћена од Мајера (А. МАЈЕР, Антикни елементи топономастике подгоричког краја, Годишњак наставника Подгоричке гимназије 1 (1930) 13–24, стр. 17), па и у новије вријеме (P. MIJOVIĆ, Porfirogenitovi „veliki gradovi“ Dioklitije, Od Dokleje do Podgorice, Cetinje 1998, 55–69, str. 62–63). 18 Историја Црне Горе 1, 320 (Ј. КОВАЧЕВИЋ). 17
37
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 33–48 село од остатака античког града удаљено свега око 3 km праве линије, и то у правцу запада, постојали су сви услови да приликом преписивања податка са карте та два назива буду схваћена, а потом и записана као један. Могући траг представе стечене на основу посматрања карте налазимо у тексту 33. поглавља, гдје стоји: „Захумљани су названи по планини која се зове Хум, а иначе на језику Словена Захумљани значи ‛они иза брда’, пошто је у овој земљи велико брдо на коме су два града Бона и Хум; иза тог брда пролази река названа Бона, што значи добро.“19 У вези с овим нагласио бих да се у документима на латинском и италијанском језику ова кнежевина јавља као terra de Chelmo, Chelmum и сл. док се у средњовјековним документима писаним ћирилицом готово увијек јавља као Хумска земља, изузев неколика старија у којима налазимо облик Захумље.20 То значи да је паралелно са Захумљем постојала и област Хумска земља, или Хум, која се с њим интегрисала, па отуд овој кнежевини у изворима двојни назив. Порфирогенит назив Захумљани доводи у везу са „планином Хум“, иако тај апелатив није могао означавати планину,21 што ће рећи да му је знао само приближно значење. Његов податак можемо разумјети само ако пођемо од претпоставке да је посматрајући карту схватио да је Хум планина, а не област. Отуд и потиче његова тврдња да је по тој „планини“ добило назив Захумље. На овај начин би коначно постао разумљив и податак да се на брду Хум налазе два града, Бона и Хум, јер би то просто била два града у области Хум, коју Порфирогенит види као „планину“. Бона је кроз цијели средњи вијек значајни град Благај, а познато је да се сјеверно од њега налазио и град Хум,22 чија локација није прецизно утврђена, али је писцу DAI било логично да се налази на истоименом брду, односно планини.
19
DAI 1, 160, ред. 10–15; ВИИНЈ 2, 59–60. Љ. СТОЈАНОВИЋ, Стари српски записи и натписи I, Београд 1902, 25; С. НОВАКОВИЋ, Законски споменици српских држава средњега века, Београд 1912, 138, 386, 571, 602. Облик Захумље употребљавала је папска канцеларија до средине XIII вијека, а јавља се и у Локрумским фалсификатима. У Љетопису Попа Дукљанина, изузев помена Захумља у смислу суфрагана Дукљанске цркве, који је преузет из једне папске буле, кнежевина се увијек назива Хум. Његови каснији помени у домаћим изворима су непрецизни, па се често и не односе на ову кнежевину. 21 Апелатив хум (стсрп. хльмь) најчешће се односи на брегове окружене пољем или нижим тереном, и на врхове брда. Данас се јавља само као топоним. 22 М. ДИНИЋ, Земље Херцега Светога Саве, Глас Српске краљевске академије 182 (1940) 151–257, стр. 216. 20
38
Б. Новаковић, Карта као извор за поглавља 29–36 списа DAI Придјевски облици назива јужнословенских градова су карактеристични за пописе из 32. и 33. поглавља, тј. за градове Србије, Босне и Захумља. Међу њима се налазе и они са крајњим –κ за κάστρον (само у Захумљу: Μοκρισκίκ, Γαλουµαήνικ, ∆οβρισκίκ). Према Скоку, у случајевима када крајњи глас –κ стоји као дио основе назива, на њега долази грчки наставак (уп. ∆εστινίκον), док би словенски консонантски завршетак остављан непромијењен само ако би аутор процијенио да се односи на поменуту скраћеницу, као на примјер Острог (Ὄστρωκ) у Паганији.23 Ипак, за Дестиник се знало и из другог извора, гдје се јавља са другачијим завршетком,24 што даје смисао његовој грецизацији, па аутор није могао бити сигуран у којим се све случајевима крајње –κ односило на κάστρον. Очигледно је знао за значење те скраћенице па га је увијек задржавао. Она је могла имати јасну функцију на карти, пошто би била практично рјешење за раздвајање придјевских облика назива градова од веома сличних назива њихових жупа. Уколико је тако и било, имали бисмо још један доказ да подаци о градовима потичу са карте, и уопште о карти као извору за анализирана поглавља. У спису DAI Срби нијесу представљени као јединствен политички појам, па су уз „покрштену“ Србију са Босном засебно приказане и мање приморске кнежевине: Паганија, Захумље и Травунија са Конавлима, за које се каже да су насељене Србима.25 У другим случајевима је Србија посматрана као шира заједница, као у 31. поглављу гдје се наводи како су Романи из Рима насељени у „сада звану Хрватску и Србију“,26 док вијест да је Паганија била у власти архонта Србије подразумијева Србију са Травунијом и Захумљем. Када говори о покрштавању Срба, аутор не мисли само на „покрштену“ Србију, већ на знатно пространију територију која је обухватала Босну, Захумље, Травунију и Конавле, док је Паганија наводно покрштена нешто касније. Према 32. поглављу списа DAI то су земље које им је цар Ираклије додијелио за насељавање. У ствари, то су земље које су биле под српском политичком доминацијом, а прави обим српског насељавања је веома тешко утврдити. Различити трагови раног српског присуства постоје у ширем региону, али аутор своју причу везује за њему познате политичке прилике, и поједине топониме. Када је ријеч о редоследу поглавља, поставља се питање зашто није урађен по географском принципу као у 32. поглављу гдје се набрајају кнежевине насељене Србима, већ по устаљеном редоследу 23
P. SKOK, Kako bizantinski pisci, 186. DAI 1, 156, ред 76; ВИИНЈ 2, 53. 25 DAI 1, 152, 154, ред. 21–27; ВИИНЈ 2, 49. 26 DAI 1, 148, ред. 10–15; ВИИНЈ 2, 39. 24
39
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 33–48 гдје су Пагани на зачељу. Набрајајући јужнословенска племена, у 29. поглављу цар наводи: Хрвате, Србе, Захумљане, Травуњане, Конављане, Дукљане и Неретљане или Пагане,27 па поново истим редоследом на мјесту гдје се говори о збацивању власти Царства.28 Придржава га се и приликом набрајања племена која су учествовала у нападу на Бари, изостављајући Дукљане и Пагане.29 Запажамо да ни у овим случајевима Пагани нијесу исправно позиционирани, јер би требало да стоје испред Захумљана, а наведени су иза Дукљана.30 Идентичан редослед користи и у биографији Василија I,31 а смисао му налазимо тек у поглављима 31−36 списа DAI. Мада је у њима свака од кнежевина означена као χώρα, другачији статус им се даје у пописима градова, и може се представити на следећи начин: (а) „покрштена“ Хрватска и Србија, (б) χωρίον Босна, Захумље и Травунија са Конавлима, (в) χώρα Дукља, (г) Паганија. Хрватска и Србија се називају покрштеним, Дукља је χώρα, што превасходно означава државу, а Босна, Захумље и Травунија са Конавлима су χωρίον, што указује на знатно нижи статус.32 Једино се за Паганију не даје одредница. Закључујем да оваква диференцијација служи приказу политичког статуса кнежевина из Порфирогенитовог извора. Из њега се види да су у састав Србије улазиле: Босна, Захумље, Травунија и Конавли, због чега су и наведене одмах након ње. Придјев χωρίον се у овим поглављима везује искључиво за територијалне јединице које припадају Србији, или су насељене Србима, што ће рећи да су то традиционални дјелови српске државе.33 Слиједи Дукља, којој се даје статус државе, и тек онда Паганија, о чему ће даље бити више ријечи. 27
DAI 1, 124, ред. 55–58; ВИИНЈ 2, 14. DAI 1, 124, ред. 63–65; ВИИНЈ 2, 14. 29 DAI 1, 128, ред 109; ВИИНЈ 2, 18. 30 На редослед набрајања јужнословенских кнежевина осврнуо се и M. ANČIĆ, Ranosrednjovjekovni Neretvani ili Humljani: Tragom zabune koju je prouzročilo djelo De administrando imperio, Hum i Hercegovina kroz povijest: Zbornik radova 1, Zagreb 2011, 217–278, str. 253–254. Он сматра да се излагање аутора DAI у великој мјери ослањало на карти, и указује да би то могле бити Птоломејеве карте. 31 Theophanes Continuatus, ed. I. BEKKERUS, Bonnae 1838, V, 288, 17–23; ВИИНЈ 2, 79. 32 Мада је термин χωρίον у случају Босне најчешће тумачен као „земљица“, односно „мала земља“, а у остатку списа DAI има значење „село“, χώρα Дукља је свакако била мања од појединих кнежевина означених са χωρίον. Дакле, тај појам у DAI не служи приказу величине кнежевина, већ њиховог политичког статуса, који је у сваком случају нижи од оног означеног са χώρα. 33 У Моравчик-Џенкинсовом издању списа DAI на тим мјестима се χωρίον увијек преводи са territory (DAI 1, 160, ред 151; 162, ред 22 [глава 33]; 162, ред 19 [глава 34]). 28
40
Б. Новаковић, Карта као извор за поглавља 29–36 списа DAI Проблематика ауторства и времена настанка 30. поглавља списа DAI је тема за себе, али пошто је ријеч о тексту на којем је и накнадно рађено, вриједјело би провјерити у каквом односу стоје његови географски подаци према сусједним поглављима. У њему је дат тачан географски размјештај кнежевина, јер је аутору био циљ прецизан приказ њихових граница. Пошто је навео подјелу Хрватске на жупаније, аутор истиче: „Дукља лежи према кастелима Драча, тј. до Љеша, Улциња и Бара и иде до Котора, а планинским странама се граничи са Србијом. Од Котора почиње архонтија Травунија и пружа се до Рагузе, а својим планинским странама граничи се Србијом. Од Рагузе почиње архонтија Захумљана и пружа се до реке Неретве и према Приморју допире до Паганије, а планинском страном према северу граничи се Хрватима а спреда Србијом. Од реке Неретве почиње Паганија и пружа се до реке Цетине и има три жупаније: Растоцу, Мокро и Дален.“34 Слиједи опис Паганије, па наставља: „Од реке Цетине почиње земља Хрватска и пружа се према Приморју до граница Истре, односно до града Лабина и са брдске стране у извесној мери пружа се и даље од провинције Истре, а према Цетини и Ливну граничи се Србијом. Земља Србија лежи испред свих осталих земаља, са севера се граничи Хрватском а са југа Бугарском.“35 Запажамо да се у 30. поглављу инсистира на истој диференцијацији коју смо установили у 29. поглављу: (χώρα) Србија стоји испред (ἀρχοντία) Травуније и Захумља, којима је на оба начина истакнут нижи статус у односу на њу, док се Дукља и Паганија од њих издвајају тиме што нијесу посебно означене. Дакле, само је појам „покрштена“ замијењен са χώρα, а χωρίον са ἀρχοντία. На почетку описа дата је територијална подјела Хрватске на жупаније, чега нема код Србије, којој је дата подјела на области, тако да се аутор није упуштао у приказ следећег нивоа територијалне подјеле. Изузетак је Дукља, за коју се само даје податак о њеном сусједству са византијским приморским градовима. Дакле, и када наводи исправан географски размјештај приморских кнежевина, аутор се труди да нагласи њихов статус. То значи да је јасно разликовао политичку од географске подјеле, па у том смислу нема суштинске разлике између података из 30. и других анализираних поглавља. Једино је уочљива терминолошка неуједначеност код означавања статуса кнежевина, јер је аутор 30. поглавља приликом прераде текста употребио адекватније термине. 34 35
DAI 1, 144, ред. 95–106; ВИИНЈ 2, 34. DAI 1, 144, 146, ред. 113–119; ВИИНЈ 2, 35–36.
41
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 33–48 Шта више, већина података из 30. поглавља се природно надовезује на остатак списа. Тако, просторни размјештај жупанија тек покрштене Хрватске из 30. поглавља одговара територији на којој су у 31. поглављу лоцирани њени „насељени градови“, али јој границе ипак пружа до Истре. Ту уочавамо комбинацију старијег и новог извора. Такође је и граница Хрватске са Србијом прецизирана крајњим жупама на тој страни (Цетина и Ливно), којима и започиње њихово навођење у 30. поглављу. То је граница са територијом „покрштене“ Србије са Босном из 32. поглавља, не и са Захумљем или Паганијом, што је прецизан податак. У 30. поглављу се наводе само они географски подаци који су раније изостављени. У њему нема ријечи о засебности Конавала, што одговара стању из 34. поглавља, а не помиње се ни Босна. Дакле, политичко-географски подаци 29. и 30. поглавља се допуњују, а 30. дјелује као надградња преосталих поглавља. Друго је питање да ли му је аутор Константин VII или можда особа из његовог оркужења која се овим списом бавила више и дуже од њега. Ако сагледамо структуру наведених поглавља, систем рада и намјеру аутора, узимајући у обзир све тешкоће, остаје утисак да је аутора 30. поглавља тешко извући из тог контекста, тј. да се вјероватно ради о истој особи.36 Представу да је Паганија стајала засебно у односу на српске кнежевине налазимо у 29. поглављу, гдје се каже да Пагани нијесу покрштени кад и остали Срби,37 па се уз Дукљане не наводе ни као учесници похода на Бари.38 У 30. поглављу је дата подјела Паганије на жупе,39 чиме се разликује од описа других српских кнежевина и одговара опису такође сусједне Хрватске. Вјероватно из тог разлога у истом поглављу Паганији и Дукљи није наведен статус. Пагани су изостављени и у 35. поглављу приликом набрајања племена која су населила од Авара опустошену земљу.40 Јасно је да се у наведеним случајевима мислило на Србе, односно Србију, само што је наведена толико присутна племенска подјела. Недуго након Василијеве акције 36
Тибор Живковић одбацује претпоставку о каснијем настанку 30. поглавља и сматра да је аутор 29, 30. и 31. поглавља иста особа – Константин Порфирогенит, који је у 30. поглављу дао своју коначну ријеч о Далмацији: T. ŽIVKOVIĆ, Constantine Porphyrogenitus’ Source on the Earliest History of the Croats and Serbs, Radovi Zavoda za hrvatsku povijest 42 (2010) 117–131, p. 125; ISTI, Sources de Constantin VII Porphyrogénète concernant le passé le plus ancien des Serbes et des Croates, BYZANTINA ΣΥΜΜΕΙΚΤΑ 20 (2010) 11–37, p. 19. 37 DAI 1, 164, ред. 9–10; ВИИНЈ 2, 64. 38 DAI 1, 128, ред. 106–112; ВИИНЈ 2, 18. 39 DAI 1, 144, ред. 95–106; ВИИНЈ 2, 34. 40 DAI 1, 162, 164, ред. 5–9; ВИИНЈ 2, 63.
42
Б. Новаковић, Карта као извор за поглавља 29–36 списа DAI имамо поуздану вијест о власти српског архонта над Паганијом,41 гдје се из перспективе аутора види да у његово вријеме то већ није био случај. Тај податак је вјероватно био пресудан да он у 32. и 36. поглављу истакне да су и Пагани Срби. Међутим, поглавље о Паганима је описом Дукље одвојено од описа других српских кнежевина,42 што ће рећи да редослед поглавља очигледно није у вези са податком о српској Паганији, већ је овај њему подређен. Видјели смо да га се аутор придржавао у 29. поглављу, које је писао упоредо са поглављима 31−36,43 и у биографији Василија I, која је настала у приближно исто вријеме. Тек приликом писања 32. поглавља, знајући да су и Пагани били дио српске заједнице он одбацује устаљени редослед навођења и прелази на географски, који је у том случају био примјењив. Набрајање јужнословенских владара у 48. поглављу списа О церемонијама такође одговара истом редоследу, што је помало неочекивано, јер би требало да се заснива на неким другим изворима. У њему се цареви писменом заповијешћу (κέλευσις) обраћају: архонту Хрватске, архонту Срба, архонту Захумљана, архонту Конавала, архонту Травуњана, архонту Дукље, архонту Моравије.44 Јадран Ферлуга запажа да се један број архонта означава именом земље или области којом влада, а не именом народа на чијем је челу, па се пита да ли таква разлика има неки посебан значај.45 У овом случају се издвајају Србија, Захумље и Травунија, чији се архонти означавају именом народа. Рекло би се да је аутор имао у виду њихову заједницу, али их у складу са врстом документа наводи као самосталне кнежевине. У сваком случају, и овдје се држао редоследа набрајања племена, једино што умјесто Паганије долази Моравија, уколико јој то није други назив, који би означавао приморску земљу, пошто је и у Кварнеру постојала Marania, позната и као Morania и Morauia. У 31. и 32. поглављу се испред помена Хрватске и Србије наводи придјев „покрштена,“ али не насумично. Србију тако назива само када наводи њене „насељене градове“, а Хрватску и у другим приликама, али је увијек ријеч о подацима из њене најраније прошлости. 41
DAI 1, 156, ред. 83–85; ВИИНЈ 2, 54. DAI 1, 156, ред. 83–85; ВИИНЈ 2, 54. 43 J. B. BURY, The Treatise De administrando imperio, Byzantinische Zeitschrift 15 (1906) 517–577, p. 524–525. 44 Constantini Porphyrogeniti imperatoris De cerimoniis aulae Byzantinae libri duo, ed. I. REISKII, Bonnae 1829, 691, ред. 8–13; ВИИНЈ 2, 78. 45 Ј. ФЕРЛУГА, Византијско царство и јужнословенске државе од средине 9. до средине 10. века, Зборник радова Византолошког института 13 (1971) 75–106, стр. 82. 42
43
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 33–48 Та „покрштена“ Хрватска је знатно мања од оне што се према 31. поглављу пружа до границе Истре, па не обухвата чак ни Крбаву, Лику и Гацку, за које се наводи да их држи хрватски бан. Видјели смо да је исти случај и са „покрштеном“ Србијом, што би требало да значи да је аутор црпио податке из дјела у којем је било говора и о покрштавању ова два народа.46 То би могле бити територије на којима су извршене прве кампање покрштавања Хрвата и Срба, тачније њихових елита. Како су се и једни и други убрзо проширили на сусједне територије, касније кампање покрштавања су се односиле и на њих, па отуд различити подаци о термину покрштавања ових народа, или можда прецизније, становништва њихових држава. Уз све то, и сам Порфирогенит нас извјештава да је било одступања од нове вјере. Дјело у којем су описани ти први кораци покрштавања Хрвата и Срба, и њихова најранија прошлост, могло је садржати картографски приказ о којем је овдје ријеч. Иако су Травунија и Захумље сматране српским кнежевинама, постојали су подаци о одређеним видовима њихове индивидуалности, што је навело аутора да и о њима напише засебна поглавља. Осим граница и градова, знало се и за њихове владарске родове и кнезове. Порфирогенит јасно истиче подложност Травуније архонтима Србије, која је у случају Захумља остала у сијенци самосталног наступа Михајла Вишевића, који је дјеловао за вријеме његовог живота. Према томе, подјелу на поглавља је направио према стању ствари блиском његовом времену, током којег се Србија опорављала од разарајућег Симеоновог похода. Како још није била повратила утицај над приморским кнежевинама, Порфирогенит их засебно описује, имајући при том у виду и некадашње стање. Зато их начелно означава са χώρα, да би им тек у попису градова нагласио стари статус. Из тог разлога су Конављани, једини из пописа племена, остали без засебног поглавља. У то вријеме су били у саставу друге кнежевине, мада аутор наглашава: „Земља Травуњана и Конављана је једна“,47 што значи да је знао за њен некадашњи равноправан положај. 46
Живковић сматра да многи подаци о Србима и Хрватима из списа DAI потичу из сада изгубљеног дјела Анастасија Библиотекара, највјероватније насловљеног De conversione Croatorum et Serborum, које је могло настати између 874. и 877. године (T. ŽIVKOVIĆ, On the beginnings of Bosnia in the Middle Ages, Spomenica akademika Marka Šunjića (1927–1998), Sarajevo 2010, 161–180, pp. 163–164; ISTI, De conversione Croatorum et Serborum. A Lost Source, Belgrade 2012 [недоступно]). 47 DAI 1, 162, ред 1; ВИИНЈ 2, 61.
44
Б. Новаковић, Карта као извор за поглавља 29–36 списа DAI Поглавље о Захумљанима аутор започиње описом Хума, али у попису градова на његовом крају наводи само захумске градове.48 Слично је и са Травунијом. У вријеме писања DAI у њеном саставу су били Конавли, али се приликом навођења њених „насељених градова“ аутор држи старе подјеле, и наводи искључиво травунијске градове. Могуће је да су спискови градова са карте већ били припремљени и разврстани према датим територијалним јединицама, и као такви искоришћени. Иначе, аутор градове једне административне јединице никада не приписује другој, чак и ако је ова била у њеном саставу, већ наводи стање из извора, као што је случај са босанским градовима у оквиру Србије. Можемо констатовати да је он познавао како савремено тако и старо стање граница јужнословенских кнежевина, и да је податке о градовима наводио према старијој подјели, преузетој са карте. Прецизност података о савременом стању такође указује на могућност употребе карте. Пошто су поглавља 31−36 написана у исто вријеме када и 29. поглавље,49 потребно је установити у каквој су међусобној вези сличности у систему навођења њихових градова. Прије свега, заједничко им је то што се њихови пописи налазе на крајевима поглавља. У 31−36. то су κάστρα οἰκούµενα, што је до сада превођено као „насељени градови“,50 док су то у 29. поглављу заиста насељени (κατοικοῦνται) градови, односно острва, и они стоје наспрам ненасељених (ἀοίκητα) и пустих градова (ἐρηµόκαστρα), односно острва.51 Идентичан случај имамо у 35. поглављу, гдје се уз µεγάλα κάστρα οἰκούµενα помиње и један ἐρηµόκαστρον.52 Паралелно постојање насељених и пустих градова била је реалност времена у којем је настао извор из кога је преузет тај податак. Да је то могла бити карта говори и закључак да су у облику Λοντοδóκλα грешком спојени називи сусједних градова из ове двије категорије. У 29. поглављу се романска острва сматрају „насељеним“,
48
Наведени су: τὸ Σταγνόν, τὸ Μοκρισκίκ, τὸ Ἰοσλή, τὸ Γαλουµαήνικ, τὸ ∆οβρισκίκ (DAI 1, c. 33, 20–21; ВИИНЈ 2, 61). Према Живковићу, појам κάστρα οἰκούµενα се искључиво односи на градове који припадају црквеној организацији, а Бона и Хум су изостављени зато што нијесу припадали тој категорији градова (T. ŽIVKOVIĆ, Constantine Porphyrogenitus’ kastra oikoumena in the Southern Slavs principalities, Историјски часопис 57 (2008) 9–28, p. 19). 49 J. B. BURY, The Treatise, 524–525. 50 В. напомену 48 у овом чланку. 51 DAI 1, 138, ред. 287–289; ВИИНЈ 2, 25. За анализу ових појмова в. T. ŽIVKOVIĆ, Constantine Porphyrogenitus’ kastra oikoumena, 20–22. 52 DAI 1, 164, ред. 9–11; ВИИНЈ 2, 63.
45
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 33–48 а преостала са запустјелим градовима „ненасељеним“.53 Она свакако нијесу била без становништва, али аутор то наглашава мислећи прије свега на њихове градове, што је у складу са праксом византијских и латинских хришћанских писаца који под тим подразумијевају мјеста без божје службе и хришћанског становништва. Њихове називе преузима са карте, о чему свједоче поменути спојеви. Да је тако говори и коментар након њиховог набрајања: „ ... и многа друга чија се имена не знају.“54 Наравно да им се имена знају, само што нијесу уписана на карти, а да постоје зна јер су на њој уцртана. Одмах затим каже: „А остали градови који леже на копненом делу провинције и које држе речени Словени, стоје ненасељени и пусти и нико не станује у њима.“55 Можда је постојала намјера да се и на крају поглавља 31−36 уз пописе активних наведу и важнији пусти градови, чим је испред првих у сваком случају коришћена одредница κάστρα οἰκούµενα, па се од тога одустало. Тако се пред крај 37. поглавља (О народу Печенега) наводе називи запустјелих градова на ријеци Дњестру,56 јер су они били једини свједоци хришћанства у њиховој земљи. Одавно је примјећено да су поглавља 29−36 остала недовршена.57 Резултат ове анализе је да пописи јужнословенских и далматинских градова и острва могу потицати из различитих извора, али да су већим дијелом преузети са карата. Облици у којима су записани називи разних географских објеката указују да је на њима рађено и касније, о чему је детаљно расправљао Петар Скок.58 Какав су облик имали у примарном извору види се из назива хумских градова и неких „ненасељених“ јадранских острва. Хумски градови (Βόνα и Χλούµ) нијесу ушли у попис „насељених градова“, већ су вјероватно накнадно унесени у текст 33. поглавља. Њихови називи немају придјевске облике и грецизиране завршетке, док је Хум једини међу њима са непромијењеним словенским консонантским завршетком, тј. без грчког деклинационог наставка. Што се тиче „ненасељених“ јадранских острва, аутору су били приоритетни приобални романски градови, затим њихови острвски градови, и острва. „Ненасељена“ острва су на53
DAI 1, 138, ред .285–295; ВИИНЈ 2, 24−26. Ту се наводи како су та острва густа и многобројна, односно да су под управом Далмације острва до Беневента, што такође асоцира да овај податак потиче са картографског приказа далматинске обале. 54 DAI 1, 138, ред. 292–293; ВИИНЈ 2, 26. 55 DAI 1, 138, ред. 293–295; ВИИНЈ 2, 26. 56 DAI 1, 168, ред. 58–64. 57 J. B. BURY, The Treatise, 525. 58 P. SKOK, Kako bizantinski pisci, 186–188.
46
Б. Новаковић, Карта као извор за поглавља 29–36 списа DAI ведена тек на крају поглавља, вјероватно накнадно, па осим што немају грецизиране облике, њихови називи су дати и без члана! Уз све то, неки од њих су остали и спојени, што указује да нијесу довољно третирани. Рекло би се да су без грецизације остали називи који су из неког разлога накнадно унесени у текст. Можемо закључити да се Порфирогенит, или неко од његових сарадника, приликом сакупљања података за поглавља 29−36 списа DAI у великој мјери служио картом. Подаци су могли потицати са карата из различитих периода, будући да аутор старију политичку подјелу упоређује са савременом. На кључно питање, о каквим је картама ријеч, за сада је немогуће дати прецизан одговор због недостатка вијести о византијској картографској пракси, који је нарочито изражен за период IX и X вијека. Зато се напредак на том пољу може очекивати једино од будућих истраживања, која ће, надамо се, пружити комплетнију слику о тадашњем картирању.
Bojan Novaković THE MAP AS AN INFORMATION SOURCE FOR CHAPTERS 29–36 OF DE ADMINISTRANDO IMPERIO Summary The article analyses the origins of geographic information contained in chapters 29–36 of De administrando imperio, an instruction in statesmanship written by Byzantine emperor Constantine VII Porphyrogenitus (945–959). Names given for certain Adriatic islands in chapter 29 (Καταυτρεβενώ, Σκηρδάκισσα and Ἐστιουνὴζ) are in fact all composed by merging names of different islands lying close to each other, indicating that this information was copied from a map. The same applies to the name Λοντοδóκλα from chapter 35, where we have a combination of a Slavic city name (Lug) with the name of a nearby deserted ancient city (Doclea). The mountain of Hum with two cities on it, mentioned in chapter 33, is a misconception resulting from a mapreading error – Porphyrogenitus knew that the Slavic word hum means hill and interpreted the cartographic representation of the medieval principality of Hum and its two major cities as a mountain. The above examples may have their origins in different maps dating from different periods. South Slavic principalities and tribes are listed in an order that reflects their political status – those that were ruled by Serbia are placed immediately following it – with
47
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 33–48 differences in that status denoted by the terms hora, horion and archontia. This order served as the basis for the division of the text into chapters, and Porphyrogenitus observed it in all his works. Keywords: De administrando imperio, cartographic representation of South Slavic lands, merged geographic names, „christened“ Serbia, „Hum Mountain“, hora, horion.
Чланак примљен: 30. септембра 2012. Чланак прихваћен: 15. фебруара 2013.
48
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 49–75 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 UDC: 003.26:003.083(4–11:495.02)"04/14" Еmmanuel Moutafov Bulgarian Academy of Sciences Institute of Art Studies 21 Krakra Street, Sofia, Bulgaria
[email protected]
TYPOLOGY AND SEMANTICS OF CRYPTOGRAMS AND ACROLEXA IN THE ORTHODOX EAST IN THE BYZANTINE AND POST-BYZANTINE PERIOD
Abstract: As a matter of academic convention, combinations of Greek, Old Bulgarian and Latin letters found on various, mostly religious objects are called cryptograms. Lying somewhere between philology, art and medieval paraecclesiastic culture, cryptograms have remained outside clearly defined fields of research. As a result, no attempt has been made to systematically decipher, analyze and publish them. This article is composed of three main sections. The first discusses where and when cryptograms and acrolexa occur (personal use objects, iconography, monumental decoration, manuscripts and old-print books, fortifications, sepulchral and on-throne crosses, coffins, etc). The second is dedicated to the typology of cryptograms and acronyms based on semantic principles, classifying them by functions, such as apotropaic, soteriological, eschatological, eucharistic, invocational, mediative, therapeutic, etc. The third section explores whether cryptograms have the role of apotropaic iconographic symbols and proposes mechanisms for reading them. Keywords: typology, semantics, cryptograms, acronyms, Eastern Orthodoxy, Byzantium, Middle Ages.
Entering the new millennium gave rise to the self-confidence that anything and everything can be unveiled by our computerized and plasticsoverwhelmed world. In this context the American Dan Brown in 2003 published a new tendency in the so-called „conspiracy theory“ by means of his novel The Da Vinci Code. With its 60 million circulation and translations into 44 languages this book hopes to reveal by means of literature arguments the Catholic Church’s plots and the concealing of the „truth“
49
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 about Jesus. Hence still further neologisms, such as cryptex,1 have been introduced in the language domain, and analyses of artifacts are carried out from the perspective of modern enigmatics and cryptography. All this is as much extravagant as it is indicative of the fact that human beings have always been striving to unriddle the past, and especially so when the past has to do with the mystics of religion, church, art, and the letter combinations, which contain an implied message or text. Michel Foucault has realized that a significant specific feature of the West-European style of thinking until the late sixteenth century was the perception that „the world is all covered with signs that need deciphering“.2 This fact, however, continues being the feature differentiating a Christian-European from, for example, an Asian, for whom the sacrum is a given thing needing no decoding due to its lack of icons, its esoteric being and a priori agnostics. At the various levels of a culture, however, the signs may be interpreted in different ways and may carry varying knowledge of the world. On the other hand, because of our urge to encode our personal data we tend to automatically seek a similar intention also in the past generations. Science has long had the knowledge of familiar combinations of Greek, Ancient Bulgarian or Latin letters found on different objects designed mostly for cult purposes, such combinations being conditionally and generally called cryptograms. They have been deciphered, analyzed and published sporadically, because they have remained outside the specific scope of research interest, that is to say they are somewhere in-between philology, art and the Medieval para-ecclesiastic culture. My interest in such codes dates back to the same year I mentioned, 2003, when I was asked by a colleague of mine to decipher some Greek cryptograms around crosses3 for an on-line publication. A year later my 1
From Wikipedia, the free encyclopedia (http://en.wikipedia.org/wiki/Cryptex): „The word cryptex is a neologism coined by the author Dan Brown for his 2003 novel The Da Vinci Code, denoting a portable vault used to hide secret messages. It is a combination of the words cryptology and codex; ‛an apt title for this device’ since it uses ‛the science of cryptology to protect information written on the contained scroll or codex’ (p. 199 of the novel)“ – although actually a „codex“ is a term for early forms of what would now be called a „book“, as opposed to a rolled „scroll“. It is claimed in the novel that the original design came from the secret diaries of Leonardo da Vinci, but this is apparently not based on fact: the 2004 illustrated version of the novel fails to present any Leonardo sketch of such a device. Following the model of „codex“ which pluralises as „codices“, „cryptex“ might be thought to pluralise as „cryptices“. However, Brown uses the plural form „cryptexes“ in his novel. 2 М. ФУКО, Думите и нештата, София 1992, 75. 3 I. BENTCHEV, Monogramme und Akronyme als Ikonenaufschriften, 2006 http: //www.icon-art.info/book_contents.php?lng=de&book_id=30.
50
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa studies were summarized in an article,4 however, it was far from satisfying my willingness to work on this subject in a wider context.5 I have recently published also some articles about encrypted inscriptions in Thessaloniki, the Republic of Macedonia and Cyprus.6 So far my studies have shown that in most cases the so-called cryptograms, acrolexa or acronyms are written around the cross and the tools that Christ was tortured with.7 According to the opinion, which has existed so far, images of crosses with cryptograms appeared as early as in Early Christian times,8 and they are present in the church mural-paintings repertoire in the Middle Ages acquiring particular popularity in thirteenth and fourteenth century9 on the Balkans, the island of Cyprus and partly in the 4
Е. МУТАФОВ, Епиграфиката на Светия Кръст и Кръстът като епиграфски знак, Троудове на катедрите по история и богословие. Шуменски университет „Епископ Константин Преславски“ 6 (Шумен 2004) 230–247. 5 IDEM, Кръстове и криптограми от крепостните стени на средновековния Солун, Изкуствоведски четения – 2007, София 2008, 145–148. 6 E. MOUTAFOV, Cryptograms and Bilingualism in Paleologian Art, Patrimonium 3 (Skopje 2010) 251–261 (in Bulgarian); IDEM, Cross and Cryptograms on Molos Watermill, Troodos Archaeological and Environmental Survey Project, Glasgow 2012 [in print]; E. MOUTAFOV – A. RHOBY, New Ideas About the Deciphering of the Cryptic Inscription in the Narthex of the Panagia Asinou (Phorbiotissa) Church (Cyprus), Medioevo Greco. Rivista di storia et filologia bizantina 12 (Roma 2012) 181–188. 7 Н. В. ПОКРОВСКИЙ, Очерки памятников християнского искусства, Москва 1910; IDEM, Евангелие в памятниках иконографии, Москва 1912; А. П. ГОЛУБЦОВ, Из истории изображений креста, Санкт-Петербург 1917; Е. Е. ГОЛУБИНСКИЙ, К нашей полемики со старобрядцами, Москва 1905; J.-P. DESCHLER, Die Ikonenbeschriftung, Hermeneia 2 (1990) 84–95 and 4 (1990) 210–218; T. DAIBER, Die Randaufschriften der Ikone „Das Jüngste Gericht“, Das Jüngste Gericht. Eine Ikone im Ikonen-Museum Recklinghausen, ed. E. HAUSTEIN-BARTSCH, Recklinghausen 1994, 37–56; М. Г. ГАЛЬЧЕНКО, Надписы на древнерусских иконах 12–15. в.в. Палеографический и графико-ортографический анализ, Москва 1997; T. DAIBER, Aufschriften auf russischen Ikonen, Monumenta Linguae Slavica Dialecti ceteris. Fontes et Dissertationes 37, Freiburg im Breisgau – Weiher 1997; I. BENTCHEV, Zur Beschriftung der Ikonen, Мосховия. Проблемы византийской и новогреческой филологии. К 60летию Б. Л. Фонкича, Москва, 2001, 107–120; М. Г. ГАЛЬЧЕНКО, Книжная культура. Книгописание. Надписы на иконах древней Руси, Москва – Санкт-Петербург 2001 and others. 8 Actually the first known „cryptogram“ is the Christogram (the Chrisma) from a catacomb of Prissila in Rome and dates back to the third century A.D. In the fourth century Christ’s name started appearing spelt with the acronym ІХ, and only about the fifth century the widely known ΗС ХС appeared. See also the sources EUSEBIUS, Vita Constantini, book 1, chapter 31 and LACTANTIUS, De mortibus persecutorum, book 11. 9 G. BABIĆ, Les croix à cryptogrammes, peintes dans les églises serbes des 13e et e 14 siècles, Byzance et les Slaves: études de civilisation: Mélanges Ivan Dujčev, Paris 1979, 1–13.
51
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 West. The interest in such epigraphy of the Cross persisted also in the years of the Ottoman domination.10 The predominantly apotropaic significance of these crosses predetermined also their place in the mural paintings around the entrance of a temple, in the lunettes, around the windows and in the altar alcoves.11 Besides in churches, the soteriological symbol with cryptograms appears also in works of applied arts, in manuscript illustrations, printed paper icons, printed books,12 antimensions and tombstones.13 The cryptograms are a kind of formulae consisting of several – most often 2 or 4 – characters, which form a sentence. It is considered that such formulae have been taken from apocryphal prayers, and in terms of their contents they most often praise Christ, his sacrifice, St. Constantine and St. Helena, the redemption of the original sin and the True Cross. There are two main terms in my study and this is how I interpret them: (1) the word cryptogram, from the Greek θξύπηω – hide + γξάκκα, ην – character, letter, has the literary meaning of „a hidden character“ or „a hidden letter“. The term of Greek origin, which by the way is not used in the Greek language,14 translates as follows: „1. A written sign for cryptography; 2. What is written using such signs, cryptogram“.15 Further on, again having the meaning of mostly cryptography or a way of deciphering information concealed in the Bible,16 the word „криптограмма“ is used in 10
A cross with cryptograms, for example, was painted in 1588 in a niche for proskomidia at the Petkovitsa monastery in Fruška Gora. See Л. МИРКОВИЋ, Манастир Петковица, Сремски Карловци 1922, 30–31; Б. ГОЛУБОВИЋ, Зидно сликарство цркве манастира Петковице на Фрушкоj гори, Зборник за ликовне уметности Матице Српске 22 (1986) 115–116. 11 G. BABIĆ, Les croix à cryptogrammes, 2. 12 Д. МЕДАКОВИЋ, Графика српских штампаних књига 15–17. век, Београд 1958, 127, 131, images n° LIII-1, XXXIX-2. 13 The latter are a subject of this study as well, although they carry different semantics and are not part of the official art. 14 In Greek the phrase „letters of a monastic schema“ are used as: Ἑξκελεία ηωλ γξακκάηωλ ηνπ κνλαρηθνύ ζρήκαηνο: 1. IΥΝK = Ηεζνύο Υξηζηόο Νηθά. 2. ΦΥΦΠ = Φωο Υξηζηνύ Φαίλεη Πάζη. 3. ΣΚΠΓ = Σόπνο Κξαλίνπ Παξάδεηζνο γέγνλε. 4. ΣΣΣΣ = Σνύην ην ζεκείνλ ηαξάηηεη ηνπο δαίκνλαο. 5. ΘΘΘΘ = Θενύ Θέα Θείνλ Θαύκα. 6. ΔΔΔΔ = Δύξελ εύξεκα εθ Θενύ Διέλε. 7. ΥΥΥΥ = Υξηζηόο Υξηζηηαλνίο Υάξηλ ραξίδεη. 8. ΑΠΜ = Αξρή Πίζηεωο Μωζαϊθόο ηαπξόο. 9. ΚΚΔΝ = Κωλζηαληίλε θξάηηζηε ελ ηνύηω λίθα. 10. ΦΟΣ = ηαπξὲ θύιαηηε ὅινλ ηὸλ θόζκνλ. Based on Ν. ΕΑΥΑΡΗΆΓΖ, Ἐκπεηξίεο από ηνλ ακίιεην θόζκν ηνπ Ἄζω. Σόκνο Α´, Πύξγνο Ἠιείαο 1998. 15 Речник на чуждите думи в българския език, София 1982, 454. 16 In some cases, the deciphering of cryptograms is given in the Bible itself (eg. Daniel 5: 25–28), in others, their authors let readers solve these riddles for themselves (eg. Revelation 13: 16–18) – cf. D. R. HILLERS, Revelation 13: 18 and a Scroll from Murabba‛at, Bulletin of American Schools of Oriental Research 170 (1963) 65.
52
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa Russian; this same word has been accepted by the Russian researchers, such as N. V. Pokrovskij17 and A. I. Yatsimirskij18 also as a term for the characters of interest to us, which are found repeatedly on church-art monuments. The term is accepted also by the more recent scientists of still other traditions, such as the Canadian Duncan Fishwick,19 the Serbian Gordana Babić,20 and the British Christopher Walter.21 In Modern Greek a synonym of this word is θξππηνγξάθεκα, ην, which entered the language as a neologism from the English words cryptograph/cryptogram and has been documented as appearing for the first time in 1845.22 The use of cryptogams is called cryptography. (2) αθξόιεμν, ην – αθξόιεμα, ηα in Greek is formed from άθξνο, ν – end + ιέμε, ε – word. This composite Greek word is most correctly translated as end (beginning) of a word, without being limited to designate only personal names or nouns. A brilliant and brief example of what is called acrolexo is the invocation КВ (Κύξηε βνήζε) – „God, help!“, where only the initial characters of a noun and of a verb in the imperative are used. In the Greek language the term dates from the last century and it is not used in any other languages.23 When using this word in the plural I preserve its Greek suffix: „acrolexa“, to make it evident that it is a foreign word. Generally, the terms used by researchers of cryptograms until nowadays, are: - of Greek origin; - neologisms, that is to say they are not found earlier than the beginning of the nineteenth century; - have been devised by scientists outside Greece in order to serve the set of terms used by them; - we have no indication at all about what cryptograms were called in the Middle ages and in the Post-Byzantine period either in Ancient Greek, or Latin, or Old Bulgarian;
17
Н. В. ПОКРОВСКИЙ, Очерки памятников; IDEM, Евангелие, etc. А. И. ЯЦИМИРСКИЙ, К истории ложных молитв в южно-славянской письмености 2. „Похвала Кресту“ как молитва и толкования „крестных словес“, Известия Отделения русскаго язика и словесности 17/3 (Санкт-Петербург 1913) 22–51. 19 D. FISHWICK, An Early Christian Cryptogram?, Canadian Catholic Historical Association Report 26 (Toronto 1959) 29–41. 20 G. BABIĆ, Les croix à cryptogrammes, 1–13. 21 C. WALTER, The Apotropaic Function of the Victorius Cross, Revue des études byzantines 55 (1997) 193–215. 22 Γ. ΜΠΑΜΠΗΝΗΩΣΖ, Λεμηθό ηεο λέαο ειιεληθήο γιώζζαο, Αζήλα 1998, 969. 23 I tried to introduce this term in 2004 in Е. МУТАФОВ, Епиграфиката на Светия Кръст, 232. 18
53
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 - all such terms are pre-semanticized in other areas of knowledge and life; - the words „cryptolexo“, „cryptоgraph“ and „acrolexo“, in difference from „cryptоgram“, „cryptоgraphy“, „acronym“ and „monogram“, are not used in other languages, but modern Greek; - in modern Greek the phrase „characters for the monastic schema“ is used for cryptograms, in Russian they are called „крестные словеса“ (words on the Cross). The publishing and deciphering of cryptograms was initially the merit of Russian experts, who followed up to some extent from what had been already published from Mount Athos by Porphyrius Uspenskij and Georges Millet.24 The name of Nikolaj Pokrovskij25 comes to the fore from amongst the Russian scientists – he made a table of the most famous cryptograms on Greek crosses of the period fourteenth – sixteenth century; this table has been widely used, referred to or reprinted by later researchers. His terminology and line of study was taken up further on by other Russians in the twentieth century, however, they did not go as far as offering hypotheses about the origin of this kind of written characters around crosses, neither did they make a detailed analysis of their semantics. 26 A new qualitative level of research in cryptograms with embedding them in the artistic context of the Middle Ages and by means of giving them a new reading was launched by Gordana Babić in 1979.27 Of special importance in the scholarly fashion is the article by Christopher Walter on the apotropaic function of the Crosses and the cryptograms on them.28 This study strengthens and to some extent imposes from 1997 onwards the letter characters in combination with the Cross to be interpreted mainly as apotropaic symbols. However, until nowadays there is no promising study on the issues specified in the title of this study, and particularly so bearing in mind the new publications on monuments and the easier communication among the researchers in the recent years. The publishing of cryptograms occurs in more general publications by art historians, archeologists and 24
ЕП. ПОРФИРИЙ УСПЕНСКИЙ, Первое путешествие в афонские монастыри и скиты, Киев 1877, 180; G. MILLET – J. PARGOIRE – L. PETIT, Recueil des Inscriptions Chretiennes de L’ Athos, Paris 1904, 64. 25 Н. В. ПОКРОВСКИЙ, Очерки памятников; IDEM, Евангелие, etc. 26 А. И. ЯЦИМИРСКИЙ, К истории ложных молитв, 22–51; А. ГОЛУБЦОВ, Из истории изображений креста; Е. Е. ГОЛУБИНСКИЙ, К нашей полемики со старобрядцами; М. Г. ГАЛЬЧЕНКО, Надписы на древнерусских иконах; IDEM, Книжная культура, etc. 27 G. BABIĆ, Les croix à cryptogrammes, 1–13. 28 C. WALTER, The Apotropaic Function of the Victorius Cross, 193–215.
54
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa theologians, whereby it is hidden somewhere behind the professional analysis of monuments that they provide. On the other hand, when palaeographers or epigraphists publish such letter signs, they isolate the latter from their artistic, overall Christian and historical context. 1. Where and When Do Cryptograms and Acrolexa Occur? Personal use objects. Cryptograms enjoy a special place on encolpion crosses or reliquaries, worn around the neck or in church processions. They have not been attached sufficient attention so far in terms of their connection to later images of crosses in monumental art, manuscript tradition and iconography. They represent a part of the individual Christian cult and became particularly widespread in tenth to twelfth century throughout the Byzantine Empire and its cultural adapts.29 Some of them used to bear as early as in fifth and sixth century invocations to Christ and quotations of liturgical texts,30 which have the semantic value of individual begging prayers.31 Iconography. The place, where inscriptions are positioned in the pictorial area of Orthodox icons, deserves a special study. On one hand, these inscriptions constitute a visual materialization of an already existing text, an iconographic instruction, a copy or an oral tradition, while on the other hand they create a second, conditional sacral reality, which contains whole words or even texts interweaved in it. Although each and every Christian personage bears its own specific attributes and has a clearly determined role in the different scenes of the history of Christ or his Church, the development of the illustrative-popularization role of the images in the East and the main aim to make the believers literate caused the need of signifying the different human figures or compositions. However, the examples of icons with cryptograms are not numerous; this fact gives me certain grounds to assume that those letter signs did not enter widely the pictorial area of Orthodox icons, because their addressee – the ordinary churchgoer – was not in position to unriddle them. Letter signs appeared on the back of some early Sinai icons and sporadically on some Medieval ones, but we 29
Μήηεξ Θενύ. Απεηθνλίζεηο ηεο Παλαγίαο ζηε βπδαληηλή ηέρλε, Αζήλα 2000, 308, 312; Καζεκεξηλή δωή ζην Βπδάληην, Αζήλα 2002, 188. 30 Е. МУТАФОВ, Индивидуални просителни молитви пред икони, Манастирската култура на Балканите (= Годишник на Софийския университет „Св. Климент Охридски“. Център за славяно-византийски проучвания „Проф. Иван Дуйчев“ 94 /13/ [2004]), София 2004, 207–222. 31 In the abovementioned encolpion crosses, panagirions and staurothekes there are inscription by concrete persons with a clear begging prayer, and in some cases in my view the askers themselves are portrayed.
55
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 do not have a sufficient attention-deserving number of later similar examples or letters around crosses bearing a more specific meaning. Monumental decoration. Crosses with cryptograms, as I have already mentioned above, are present in the repertoire of the church iconography in the Middle Ages, acquiring particular popularity in the thirteenth – fourteenth century32 on the Balkans, the Island of Cyprus and partially in the West. Apparently after having appeared on the items for personal use, these symbols with their apotropaic or marking function were transferred also onto the walls of some temples. In summary it may be said that there is a wide variety of cryptograms around crosses in mural decorations, although this is not the place where they most often occur; they were present there primarily in the fourteenth and fifteenth century; there exist cryptograms, mostly in Greek language, even in the Slavic-speaking world; the readings of them are hypothetical in most cases; publications of them do not always contain a reference to Medieval written sources, etc. Cryptograms were most widely used in mural decorations in the Palaeologian art and are linked to the Ohrid archbishopric.33 On the Balkans in the PostByzantine period, and particularly after the late fifteenth century, their use was rare until they were eventually forgotten in the times of the local Enlightenment, when the struggle for national liberation and church independence started. Manuscript and old-print tradition. The earliest manuscript, where the so-called cryptograms were used, has been reported by N. V. Pokrovskij.34 This manuscript is the Vaticanus Gr. 463 of the year 1063 containing orations of St. Gregory the Theologian, where the cryptogram AПMC is found; this cryptogram was deciphered as „Αδάκ Πεπηνθώο (Πξωηόπιαζηνο) Μεηέζηε ηαπξόλ = Адам падший (или первозданый) востал крестом“ (the first-born Adam raised the Cross). Actually in these Orations of St. Gregory there are six miniatures representing crosses with cryptograms in their angles. Three of these bear the popular ФХФП (the light of Christ illuminates everything), while one of them has only the paleographic nomen sacrum IC XC, and the last one is ФС ΕΖ.35 However, Pokrovskij does not decipher ФС ΕΖ – this is noted also by D. Karadzhova without offering a reading, although she mentioned that in the case of Ε „the title is somewhat different – has a dot in the middle and probably
32
G. BABIĆ, Les croix à cryptogrammes, 1–13. E. MOUTAFOV, Cryptograms and Bilingualism, 259–260. 34 Н. В. ПОКРОВСКИЙ, Евангелие в памятниках, 356. 35 Д. КАРАДЖОВА, За съдържанието на някои криптограми около изображението на Кръста, Археографски прилози 26–27 (2004–2005) 413–448, p. 415. 33
56
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa bears significant meaning“.36 Most probably this is the phrase Φωο δωή[ο] – „light of life“, or it is only an acronym of the words θωο and δωή, similarly to the inscription on a reliquary cross of the twelfth – thirteenth century at the Museum of Byzantine Culture, Thessaloniki,37 where the vertical arm of the cross bears the inscription: ΦΩ (light) and the horizontal one has ΕΩΖ (life), the Ω being in the center. A contribution of A. I. Jatsimirskij is the note about the potential connection of cryptograms in manuscripts to a protective, healing or strengthening function, where repetitive letters are found: ВВВ [ηαπξέ] Βαζηιέωο Βαζηιέωλ Βαζηιεύωλ (invocation – „Cross of the King of kings, be enthroned“), as well as of Roman inscriptions in numismatics: PPP = Pater Patriae Perditur, SSS = Sapientia Secum Sustolitur.38 It is important to note, however, that the earliest occurrence of crosses with cryptograms in manuscripts was in the eleventh century in Sinai; they were widely used in the thirteenth – fourteenth century at the end or the beginning of texts; they are combined with the names of manuscript writers, who were mostly clergymen; in the earlier tradition they duplicate the famous cryptograms in mural paintings and personal use items; from the seventeenth century onwards many new Church-Slavonic acronyms came in and they were related to old-print books issued in Russian setting; the reading of the late cryptograms was mostly by intuition, because they did not have analogues in the older tradition; they are found in late prayerbooks, books of services, amulets and compendia of apocryphal or apotropaic nature. Fortification facilities – the walls of Medieval Thessaloniki.39 One of the specificities of what is called ceramoplastic decoration in the Middle Byzantine period (843-1204) are the images of crosses with cryptograms.40 These are symbols made of bricks and mortar in the otherwise stone-made buildings, found on the inner walls of temples and fortification facilities. Especially interesting in this respect are the brick crosses with cryptograms on the fortress walls and towers of the early Christian and Medieval 36
IBIDEM. Καζεκεξηλή δωή ζην Βπδάληην, 504. 38 А. И. ЯЦИМИРСКИЙ, К истории ложных молитв, 46. 39 This chapter was published as a separate study in 2008. Cf. n. 5. 40 The Greek publications do not mention cryptograms, but mainly ceramicsplastics decoration appearing in Hosios Loucas from the second half of the tenth century onwards. It is typical of the architecture traditional of what is called “Hellenic architecture school” and is a combination of geometric figures and Greek letters, in most cases neglected by researchers in semantic terms and connected to the triumph of Christianity over the Islam. See Ν. ΓΚΗΟΛΔ, Βπδαληηλή λανδνκία (600-1204), Αζήλα 1992, 111, 122–123. 37
57
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 city of Thessaloniki. The images of such crosses are found at over 30 places on the fortress walls of this city, which was the second in importance in the Empire; the presence of the images makes the city the Byzantine center, which in terms of semantics is the most strongly linked to the apotropaic feature of the cross. For comparison, we find mostly solar symbols on the fortress walls of Medieval Constantinople. Another specificity of the abovementioned images is that they are typical for the Thessaloniki walls facing mainly south and east, however, the probable explanation here is not so much the lack of enemies in the north, but rather the fact that the city was easier to besiege from the west and from the side of the sea. The earlier stages in the construction of the Thessaloniki fortification facilities are characterized by ordinary crosses without letters, shaped by bricks horizontal to the arm or by eight parallel bricks; crosses with equal arms with arch-shaped decoration inscribed in shapes resembling a building and other types of crosses are found as well. In the cases when letters exist, the most frequently found are the cryptograms Φ[ωο] Υ[ξηζηνύ] Φ[αίλεη] Π[άζηλ] – „the light of Christ enlightens all“ and ХХХХ – Υξηζηόο ρξηζηηαλνίο ραξίδεη ράξηλ – „Christ grants blessing to the Christians“. Strongly entertaining are the examples where the places of the letters in the cryptograms known to us have been changed and they have to be read from right to left; the explanation here us that the builder followed the logic of constructing the respective band and thus he did not take into account the viewing angle of the viewer, namely bottom-up and left-to-right. This phenomenon has received a masterly interpretation by Prof. G. Velenis. In terms of the cryptograms content it may be noted that they are not manifestly different from the acrolexa known to us from mural paintings images, personal use items, antiminces, etc., therefore their apotropaic-marking function against non-believers and hostile Christian peoples is obvious.41 In Jerusalem the crosses are frequent decoration on the walls of Christian temples, however, they have rather the meaning of pilgrim graffiti. Most of them may be seen on the Medieval columns on the northern gate to the Holy Sepulchre Church. Their shapes vary, however the inscriptions around them are dedicative (mainly in Armenian), and not of the cryptograms type. This is probably due to the fact that here the traces of the Byzantine period in Palestine’s history are quite scarce, and the authors of such graffiti were not monks. The Crusaders, then, did not have affinity to such letter signs with encrypted meaning with the exception of the familiar phrase ΗC ΥC ΝΗ ΚΑ and some inscriptions in the foot of the Cross, namely: Г В, which would mean in Greek Γνιγνζά Βαζηιέωο (King’s Gol41
58
Е. MУТАФОВ, Епиграфиката на Светия Кръст, 230–247.
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa gotha), Т Ф as an acronym of [Άγηνο] Σάθνο (Holy Sepulchre) or Η Β Ηνπδαίωλ Βαζηιεύο („King of the Jews“ or „Jesus, help“). The foregoing examples may be seen, however, in objects of stone and other artifacts. Everything may be read as cryptograms in Jerussalem, and especially so because of the combination of cross images, however, some of these letters are found on Byzantine weights, which only resemble symbols worn on the chest, but are read as numbers: ΗΒ = 12, ΗΓ = 13 nummia.42 What matters more, however, is that in Palestine as early as in the fourth – seventh century a link occurred between coins with crosses and oil lamps with inscriptions,43 which are seen in the later monuments with cryptograms. The coffin of Saint John of Rila and tomb crosses/stones. As early as in the fourteenth century the Slavonic tradition showed a tendency of writing cryptograms on coffins of saints. For example, on the coffin of bishop Dionysios of Suzdala of 1383 in the Kremlin museum, Moscow,44 one finds and reads as follows: As a continuation of the Cross arms letters in titles are written on top, four of them having been deleted. On top: ΦС // ΑΝ // ΣΜ; on the right: ΦΜΠ // ΠΜΡ; on the left: ΠηΓ // ΒΚБ; at the bottom: Х[…]Λ.45 I would not dare decipher these encrypted inscriptions, because I do not have the appropriate photographs to do it. Nevertheless, ФС almost certainly would mean Φωο (See above), ΑΝ – αλζξώπνπ (from palaeography), ΣΜ – ηίκηνπ, Φ – θαίγγεη, Μ – κπζηήξηα, Π – Πάζα... = Φωο [ηνπ] Αλζξώπνπ [ηνπ] Σίκηνπ Φαίγγεη [ηα] Μπζηήξηα Πάζα... or „The light of the Pious man illuminates all sacraments…“. Probably what we have here is a replica of the well-known ФХФП, but without undisputed analogues in the other monuments known to me. What is important to note is that in this case we have the tombstone of a monk, 42
The cross often appears on weights of the Byzantine period, as an official mark of reliability, and on most coins of the Byzantine emperors, but the letters on them just mark the amount of their weight or denomination See Cradle of Christianity, eds. Y. ISRAELI – D. MEVORAH, Jerusalem 2000, 127. 43 J. H. A. ILIFFE, Tomb at el Bassa of c. A.D. 396, Quarterly of the Department of Antiquities in Palestine 9 (1934) 84–88; A. KINDLER, A Seventh Century Lamp with Coin Decoration, Israel Exploration Journal 8 (1958) 106–109; S. LOFFREDA, Lucerne bizantine in Terra Santa con iscrizioni in Greco, Studium Biblicum Franciscanum. Collectio Maior 35, Jerusalem 1989. 44 Християнские реликвии в Московском Кремле, Москва 2000, 45–52. 45 The author of the article about the coffin is of the opinion that „these are probably designations of epithets of the Cross; most of these letters are also expressed in numbers, which means that a kind of cryptograph was used in the inscription...“ – Християнские реликвии в Московском Кремле, 46. For the time being I cannot offer a reading of these abbreviations.
59
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 representative of the higher-level clergy, who died on his way from Constantinople to Kiev and his coffin was made in a setting close to the Byzantine cultural-visual one. It is not by chance that in the fifteenth century, i.e. when crosses with cryptograms were becoming more and more numerous on the walls of Bulgarian temples, as well as on the pages of manuscripts with miniatures, a similar theme appeared also on the most valuable relic in my country – the relics of Saint John of Rila, protector of the Bulgarians and patron of the largest Bulgarian monastery. The use of cryptograms around tombstones or votive crosses in the Post-Byzantine times was not a common phenomenon in our land, either. There are several reasons for it. In general, there are not many preserved crosses in necropolises prior to the eighteenth century; the incomprehensibility of the letter acronyms was probably the reason for not using them in the folklore cult practices, i.e. in liturgies and open-air ceremonies, as well as on graves of laymen; the connection of cryptograms to after-life is definitely limited. The foregoing findings do not refer to the sentence ІС ХС ΝΗ ΚΑ in combination with an image of Adam’s skull,46 which, due to its soteriological and eschatological meaning, is almost always found on funeral crosses in the Post-Byzantine times. What is notable is that tomb crosses or tombstones with an image of the cross of the Post-Byzantine period in my country have under the cross either Adam’s skull with the abbreviation Г А (Голова Адама – „Adam’s head“), or at this place the name of the deceased is cut in the stone together with the year of his death as if the mortal makes on the Golgotha a direct connection with the Savior’s sacrifice. More often than not in these tombstones there was an engraving of the Holy Lance and the Holy Chalice around the cross, but to the best of my knowledge there wеrе no cases of inscription of К and Т, probably because the latter are typical of a different stratum of the Bulgarian national Revival culture. Е. Popova is right in noticing that „cryptograms in general are not written on stone crosses“.47 On-throne crosses. Atanas Atanasov notes that cryptograms are found also on on-throne crosses and collection plates,48 and in our country this happened mostly around the seventeenth – eighteenth century, and particularly when the on-throne crosses were with woodcarving, made by monks, 46
И. И. ЛЮБЕНОВА, И гробовете умират, София 1996, ilustrations n°s 100, 101, 108а, 110, 109а, 134b, 137, 207 etc. 47 IBIDEM, 31. 48 A. ATANASOV, Участието на панагюрските занаятчии в Априлското въстание, Българска етнографија 2/3–4 (1976) 51–58, p. 57.
60
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa and were used in the Holy of the Holies of our monasteries. These, however, were not published with significant interest in epigraphy and have not become a specific subject of study so far. For this reason I am not in position to quote many examples. To the best of my knowledge the earliest example of a bishop’s cross for blessing, which bears cryptograms, is dated 1593–1615 and is at the Iviron monastery on Mount Athos49. On its wide parts the following can be read: ΣΚΠΓ („The place of the skull became Paradise“) and ΑΠΜC („Beginning of faith – Mosaic cross“). The body of this cross is made of wood, but it bears silver incrustations, gold-plating and semi-precious stones. The same are the cryptograms on the on-throne wood-carved cross from the second half of the seventeenth century, which is in the Dionysiou monastery, again on Mount Athos.50 The situation is the same with antimensions – they have not been studied in this aspect, but it may be alluded that in their schematic versions, i.e. where there is an image only of the cross with the step-like Golgotha framed by the sponge and spear, there is the inscription ТКП[Г]А (The place of the skull became Paradise for Adam) – this is the case in an antimension of the sixteenth century from the Simonopetra monastery.51 In these compositions even the evangelists are represented with the word-symbols: άδνληα, βνώληα, θεθξαγόληα, ιέγνληα. Making the narrative of these materials more complicated in the seventeenth century resulted also in the drop-out of the letter acronyms – the painting under the cross shows the laying-down in the grave or Christ in the material grave. Future generations of researchers will definitely be finding more and more examples of letter acronyms on the above mentioned genres, as well as on the other, not mentioned here, genres of Christian art, and will add new data. However, in terms of content and function the new data will hardly differ substantially from those gathered so far. Therefore I would not like to continue the tedious enumeration of facts about monuments; rather I would move on to the typology stated in the title, the mechanisms of occurrence of such epigraphy and the visual models of their use in Christianity. 2. Cryptograms and Acronyms Typology Based on the Semantics Principle Invocations of the kind „Κύξηε βνήζε“ („God, help“), „Υξηζηέ/ Ηεζνύο βνήζε“ („Christ, help“) and „Θενηόθε βνήζε“ („Mother of God, help“) are found throughout the whole Middle Ages mostly on items for 49
Θεζαπξνί ηνπ Αγίνπ ΄Οξνπο, Θεζζαινλίθε 1997, 388, εηθ. 9.52. IBIDEM, 397, εηθ. 9.59. 51 IBIDEM, 490, εηθ. 12.1. 50
61
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 personal usage, such as rings, claps, etc. Their acronyms are most often ΚΒ, ХВ or ΘΒ and are probably the prototype of all later so-called cryptograms around the Cross. For the then churchgoers, however, these did not have a cryptic meaning, but can rather be designated with the Greek term „acrolexa“ („αθξόιεμα“ – initial letters of words) or abbreviations. The model for the so-called acrolexa was probably also the acrostics of the prayer canon of Saint Joseph the Hymnographer (840-883).52 As a matter of principle, it would be incorrect in methodological and factological terms all inscriptions around cross images to be called cryptograms or acronyms (Greek initial letters of nouns) prior to the occurrence of the tetragrammata in the Byzantine visual poetry, the Slavonic tradition about the fifteenth century or most of all prior to the early seventeenth century. In my view before that era one can speak predominantly about acrolexa and abbreviations, which came into the iconography and monumental art from the small shapes of items related to the individual worshipping of the holy relics and marking the christening of the worshipper. It seems to me, further on, that the apotropaic function of the images of crosses with inscriptions is a bit hyperbolized, because in terms of content prior to the thirteenth – fourteenth century there are only a few examples of contents driving away evil or enemies. The leading ones among the early examples are rather the marking, christening, soteriological and invocation functions, because according to the canonical Christianity the worshipper is strong with his faith and prayer, and not with the symbols that chase evil away. There exist also inscriptions around crosses, which have completely neutral meaning, such as „Hello“, „(the Cross) dominates“ or „Light – life“. In the most recent German literature apotropaicity is disputed also in terms of the symbols of cryptograms on the built-in bricks on the façades of the Orthodox temples of the twelfth – fourteenth century. In Russian art even the abbreviation ІΝЦІ = Latin INRI = Greek INBI53 („Jesus of Nazareth, Judean king“), written on the tablets above the Crucifix, occurred only after the reform by Patriarch Nickon in the seventeenth century. This was the time of laying down the real beginning in the repetition of the same letters, which for most researchers bear some encoded meaning. 52
The content of the acrostics forming the author’s name – see Π. ΣΡΔΜΠΔΛΑ, Εθινγή ειιεληθήο νξζνδόμνπ Υκλνγξαθίαο, Αζήλαη 1949, 260. 53 Jesus Nazarenus Rex Judaeorum = Ηεζνύο Ναδωξαίνο Βαζηιεύο ηωλ Ηνπδαίωλ = Jesus of Nazareth the King of Judeans. On the head of the crucified Christ in an icon at the Iviron monastery of the first half of the eighteenth century there is an inscription ΗΒΗΘΣ = Ηεζνύ Βαζηιέωο [ηωλ] Ηνπδαίωλ Θενύ Σ = ηαπξόο. The icon was published without comment on the inscription in: Θεζαπξνί ηνπ Αγίνπ ΄Οξνπο, 182, εηθ. 2.116. For reading see above in the text.
62
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa Apotropaic function. Undoubtedly the main function of both the cross and its accompanying letter signs is the apotropaic function, i.e. the one chasing evil away. All authors agree with it, whereby a major credit goes to father Christopher Walter for unveiling this nuance in a wide epistemic context.54 In terms of the contents of the cryptograms the following may be defined as apotropaic: ББББ – Бичь Божий Биетъ Бесы, ДДДД – Древо Доброе Диаволу Досада, ΣΣΓΦ – Σνύην ηνλ Σύπνλ Γαίκνλεο Φξίηηνπζη, or „This sign scares the demons“, ΡΗ ΜCη – Ρύζηεο Η[ε]κώλ Μωεζέωο/ Μπζηεξίνπ ηαπξόο or „Our savior (is) the Cross of Moses“, РМКΓ – Ρύηεξ Μνη ν Κύξηνο ηωλ Γπλάκεωλ, ДДБД – Древо Добро Бич Диаволу, ΩΩС – Оружие одоление силное, ΣΣΣΣ – Σνύην ην ζεκείνλ ηαξάηηεη ηνπο δαίκνλαο, CΦΟΣ – ηαπξὲ θύιαηηε ὅινλ ηὸλ θόζκνλ, СССС – „Спасъ содела сень Сатанъ“, etc. As it is seen from their contents, they chase away or save from the devil (Satan), protect against furies and demons, whereby in the savior’s role is either the True Cross, or less often „the God of forces“. The apotropaic function, although leading, is not the only one. Soteriological function. The Savior’s sacrifice on the cross aimed at redemption of the sins of mankind predetermines also the soteriological function not only of the Life-bearing tree, but also that of the signs around it. Therefore, although rarely, cryptograms appear around crosses in temple-tombs such as the Saint Archangels in the Bachkovo Monastery and on tombstones/tomb crosses. Cryptograms with the following content may be categorized under the soterological function: СССС – Словомъ Съпасетъ Сего Славящихъ, ТКПГ – Σόπνο Κξαλίνπ Παξάδεηζνο Γέγνλε = МЛРБ, ΦΥΦΠ – Φωο Υξηζηνύ Φαίλεη Πάζηλ, ΥΥΥΥ – Υξηζηόο Υάξηλ Υξηζηηαλνίο Υαξίδεη, ΡΚΑΣ = ΡΤΔΗ ΚΩΝΣΑΝΣΗΝΟΤ ΑΡΥΖ ΣΑΤΣΖ? – „Redeems this beginning of Constantine“, ΦΩ (light) + ΕΩΖ (life) as opposed to darkness and death, ВВВВ – (Всем Верним Возвращение В (Paradise), АВ СВ (Адам Воставший Спасител Воскресший), БВ ВБ (Бог Возвещает Велию Благодат), etc. Eschatological function. Tightly linked to the soteriological meaning of the cross and its epigraphy is the faith in the Last Judgment of Christ. The cryptograms with such a function are only a few, but still there are some. As a concrete example we can mention the acronym with two acrolexa-epithets: Х Γ Κ – Υξηζηόο Γίθαηνο Κξηηήο (Christ Fair Judge) from the icon of the conductor of souls (psychopompos) St. Archangel Michael, who will render justice on behalf of the „Just Judge“ on Last Judgment Day, as is the case with the later Greek examples. 54
C. WALTER, The Apotropaic Function of the Victorius Cross, 193–215.
63
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 Eucharistic function. Crosses with cryptograms occur also in mural decorations of altars in some Medieval and Post-Byzantine temples, which means that they are given also an eucharistic function during a service. Since distant antiquity bread and wine have been used for ritual purposes by numerous peoples. From Christianity point of view most significant are the practices of ancient Judeans described in the Old Testament. For example, Melchizedek welcomes with bread and wine patriarch Abraham of the Old Testament (Genesis 14:18). Further on, Christianity views the Judean Passover as the prototype of communion. Valid in this case is the explanation given by St. John of Damascus, which was accepted by the Seventh Ecoumenical Council; according to this explanation the bread and wine do not change their material nature, neither do they remain ordinary earthen substances, but rather their nature connects to the divine nature of Jesus Christ. This happens at a certain point of the church service, which is actually its culmination. The following may be identified as cryptograms a with Eucharistic (thanksgiving) message: ППП – „пойте, почитайте, покланяйтеся“, ПППП – „пою, почитаю, поклоняюся подножию (Креста)“, ПППП – „пречистыя Твоя длани на древе вознесе..., покаяние ми даруй слезное, помилуй мя и спаси и прости мя, помяни мя, Господи, во царствий Твоемъ“, КТПВ ИВТС – „кресту Твоему поклоняемся, Владыко и Воскресение Твое славимъ“, etc. Invocational function. As a matter of fact, it is the abbreviations of invocation formulae such as КВ, ΘΒ, Δλ ηνύηω λίθα (Win in the name of the the cross) and others on objects of the personal cult that give rise to the initial occurrence of the idea of the cryptograms, as I have mentioned before. And again they are the source of later abbreviations such as ХΝ ΥΒ – Υξηζηέ Νηθεηή, Υξηζηέ Βνήζε that were to appear also on the walls of temples in the fourteenth century. However, the examples of cryptograms of such meaning are only a few, probably because the dialogue form of invocations is not typical for them, i.e. they rarely serve as prayers having a form of address and a concrete asking. Euchemic function. Crosses with cryptograms, as well as their reading, occurred in the Post-Byzantine era also in some apocryphal prayerbooks, which is definitely an indication of their widespread distribution on the Balkans about the seventeenth century also in the form of euchemata (religious wishes). At that same time also the Batoshevski prayer-book appeared, which means that, although to a limited extent, the staurographic abbreviations are „institutionalized“ in the system of out-of-church prayers. The following were used as euchemata about the seventeenth century: МЛРБ, СССР – спасе сети сатане стръти, ВВВВ – велие веселие вероу64
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa щим вамь, ДДДД – добро древо диаволу досада, ΓΥΣΘ – Γόμα Υξηζηνύ Σνπ Θενύ = Thank God, God help (as part of the prayer to Jesus), etc. Mediator/mediative function. The mediative function is tightly linked to the apotropaic one. It is intrinsic to the nature of the Cross as a mediator between the world of the sinful and pious, between death and eternal life, between the profaning and sacred. That is why crosses with cryptograms are painted in the temples at places, where there is a transition from one space to another, as a form of initiation. They mark the consecration in a great schema for monks, make possible the divine or holy mediation and help in transitional situations. When crosses with letter symbols appear in manuscripts, they are most often either in the beginning or at the end of the codex, they separate different chapters – again in order to mediate between the text massifs. To what extent, however, their function is also decorative at the same time, is difficult to say. For divine intercession by means of invocation acrolexa of the following type are used: + ΜΓΥΒ = Μ[Δ]Γ[ΑΛΟΓΩΡΔ] Υ[ΡΗCΣΔ] Β[ΟΖΘΔΗ] – „Most-generous Christ, help“ by analogy with the existing inscription on the same monument: + ΠΑΝΑΓΗΑ + Θ(ΔΟΣΟ)ΚΔ ΒΟ + ΖΘΔΗ Ζ + ΜΗΝ ΣΚΠΓ – „Most Holy Mother of God, help us. The place of death became Paradise“, etc. A general caveat needs to be made at this point: the presence of letter abbreviations around images of crosses or of loan-translations from staurography often unites more than one function ensuing from the location of the artifact, its designated purpose, as well as the content of encrypted information. This is why researchers so far used to limit themselves to unveiling only the apotropaic aspect of these signs. Therapeutic function. There exist examples of using cryptograms or phrases from staurography in Post-Byzantine healing-books, amulets and books of incantations and spells. Definitely therapeutic is the function of the abbreviation МЛРБ („The place of the skull became Paradise“) in manuscript ІХ. F. 10. of the fifteenth century, НМ – Prague: Prescription: „Against malaria most of all write with water from the Holy Epiphany: „The place of death will become paradise, because after the wooden cross was erected the grape cluster of life grew immediately; to You, Savior, thank You for our joy!“ One may invoke also other examples of writing incomprehensible letters of the Latin, Greek and Slavonic alphabets as a form of alternative treatment. Although they cannot be defined as cryptograms of the type, which is the subject of this study, definitely the idea of their occurrence in the folklore during the National Revival Period ensues from the incomprehensible for the ordinary churchgoer letter signs on monastery-churches walls painted with icons. A proof of the foregoing is, for example, the Russian version for deciphering the notorious Greek verb 65
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 „win“ ΝΗΚΑ/ ΝΖΚΑ/ НИКА, which not earlier than the seventeenth century far from the Balkans started being perceived as a cryptogram meaning: „На кресте Искупи Кровию Адама“ („On the cross redeemed Adam’s blood“) or „Никакоже царствию его несть конца“ („His kingdom is infinite“). Marking function. The fathers of the church such as St. Ephraim of Syria, St. John Chrysostom and St. Augustine of Hippo recommended the Christians to cross themselves, their houses and the items they touch even when they feel anger or hear an ungodly advice.55 At their very christening the followers of Christ had to wear the cross symbol on their chest, and the more distinguished ones used to order the manufacture of encolpions with sacred letter signs engraved on them. The ideologists of the Orthodox monastic clergy St. Athanasius of Alexandria and St. Antonius the Great advised their brothers to arm themselves with the cross or just to make the sign of the cross, when they face the satanic forces.56 According to St. Augustine of Hippo the sign of the cross helped even against strong fear.57 A marking function probably belonged also to the votive Holy Trinity cross from Tsaribrod (Dimitrovgrad), Serbia, which may have played the role of a ritual place for the pilgrims of Grand-mother Eve and the apocryphal Christianity affected by the Bogomils’ ideas. In terms of contents the cryptograms with marking or clarifying function are predominant, and some of them are: ΑΠΜC – Αξρή Πίζηεωο Μωζαϊθόο ηαπξόο, СССС – Cηαπξόο Cηαπξόο Cηαπξόο Cηαπξόο Cηαπξόο Κπξίνπ, КККК – Крестъ Крепостъ Константину Къ вере, ΑΥΥΠ – Αξρή Υξηζηνύ Υξηζηηαληθήο Πίζηεωο, СΣ(ΑΤ)ΡΟС Η(ΖСΟ)Τ Υ(ΡΗСΣΟ)Τ ΤΗΟΤ ΣΟΤ Θ(ΔΟ)Τ58 – „Cross of Jesus Christ, the Son of God“, etc. The starting points for conditional typologies of the cryptograms, acronyms, acrolexa and other letter signs may be countless. For example, their typology may be set up in terms of their role in divine service, or a Liturgical typology according to their place and functions: - in the altar (prosthesis or diaconicon) in the Eucharist; - at the entrance and windows, in order to unite the liturgy inside and outside the temple; - at water consecration; - at prayers (individual and collective); - at funeral, etc. 55
СВ. ЙОАН КРОНШТАДСКИ, О кресте Христовом, Ставрографический сборник. Кн. 3: Крест как личная святыня, Москва 2005, 73–74. 56 Д. КАРАДЖОВА, За съдържанието на някои криптограми, 425. 57 СВ. ЙОАН КРОНШТАДСКИ, О кресте Христовом, 74. 58 Α. ΞΤΓΓΟΠΟΤΛΟ, Νεώηεξαη έξεπλαη εηο ηνλ ΄Αγηνλ Νηθόιανλ Οξθαλόλ Θεζζαινλίθεο, Μαθεδνληθά 6 (1964–1965) 90–98, p. 93.
66
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa Beside at certain places in the temple and related to some rituals, what is called cryptograms appear also in canonical worshipping books. They are found from the fourteenth century onwards in psalm-books, Four Gospels books, Menologia, books of Hours, Euchologia, prayer-books, and others. In other words, the letter abbreviations, although having a decorative nuance in combination with blossoming crosses, are present in liturgy books used by lay clerks, deacons and priests in canonical liturgies. On the other hand, they are found also as decoration of, for example, compendia of the Orations of St. Gregory the Theologian and St. Isaac of Syria, which were the preferred reading texts for monks at times of contemplation or for reading in monastery refectories. They are found also in a different type of works such as the Syntagma of Matheus Vlastar, „Abaghar“, which are also designed for readers with theological education or with pronounced interest in church literature and moralistic texts. No data is available about presence of staurographic formulae in liturgies, safe for their indirect involvement in the prayer service for Ascension of Panagia through the epigraphy on some panagiarions or through the presence of ФХФП on shrouds, winding-sheets and antimensions, but it is an undisputed fact that, although to a limited extent and „tacitly“ for the unenlightened, they are present in liturgy practices. They exist also on the thick parts of bema crosses from the seventeenth century onwards, around which the most important mysteries are performed in the altar of each and every temple. It is known that the acronym with the acrolexa Φ Υ Φ Π is an abbreviation of the priest’s exclamation in the Liturgy of pre-consecrated gifts, acclaimed prior to the reading of the paroimia, when the priest makes the sign of the cross by hand, and also that „Κύξηε ειέεζνλ“ as a part of the Jesus prayer appears in its abbreviated form, too. The semantic typologies, which structure the cryptograms, may follow many other logical principles. 3. Cryptograms – Apotropaic Iconography? I would like to organize what is called Iconographic typology on the basis of the principle of combining the cryptograms with certain images and their connection to scenes and characters neighboring them in the iconographic program of the monuments mentioned in Chapter 1. Thus the following interaction of visual images and ideas are formed: - with a cross; - with the Holy Mother of God; - with St. Constantine and St. Elena; - with saints; - with St. Archangel Michael. 67
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 As Yatsimirskij points out, some abbreviations starting with one and the same letters are found on Byzantine coins: ВВВ [Cηαπξέ] Βαζηιέωο Βαζηιέωλ Βαζηιεύωλ (invocation perceived as: „[Cross] of the King of kings, be enthroned“), as well as in Latin inscriptions in numismatics: PPP = Pater Patriae Perditur, SSS = Sapientia Secum Sustolitur.59 This observation, which is, however, presented by the abovementioned author as an ordinary finding and without mentioning the sources of such reading, has urged me to search for more corresponding abbreviations and inscriptions in the Medieval coinage. The example of medieval coins, worn as amulets or jewelry, are numerous and quoting them is hardly necessary. What is more important is that after crosses and letter abbreviations in Greek and Latin – such as acrolexa – clarifying certain compositions, occurred on those coins, the coins became a valuable and meaning-bearing item in Christian iconography. For the common people and ordinary monks such coins probably played the role of the encolpion crosses, panagiaria/ panagiarions (liturgical cups) and staurothekes (reliquaries) designed for the aristocracy and the upper clergy. The letters around the blossoming Golgotha cross were seen by the Greek-speaking monks as most probably bearing hidden messages with a meaning protecting them against evil forces and ensuring victory of faith over persons of foreign religions; in terms of time this happened in parallel with the occurrence of letter abbreviations also in manuscripts from the eleventh century onwards, or when the above-described coins were no longer in use, or at least Latin was not understandable. The foregoing may be only a hypothesis, which no one will ever be able to confirm empirically, but what is certain in this case is the following: the compositions of blossoming Golgotha crosses in combination with letters, the earliest occurrence of which was in numismatic monuments and as commonly available items, i.e. an exchange unit, used to serve as a visual model for the later images of crosses with letter characters.60 Cryptograms reading mechanisms. In my work with the abovementioned letter abbreviations so far I have developed the following methodology for reading: I use as a starting point some of the cryptograms familiar so far, which were written down in the nineteenth century in Mount Athos, because they are the earliest readings, and I assume for granted that they bear religious meaning and are created mainly by monks, i.e. people knowledgeable of liturgy. I assume, further on, that all letter combinations should constitute a meaningful sentence, which corresponds to the respec59 60
68
А. И. ЯЦИМИРСКИЙ, К истории ложных молитв, 46. Е. MOUTAFOV, Cryptograms and Bilingualism, 251–253.
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa tive rules of syntax and grammar, i.e. these are not merely words without any connection among them. I take into consideration the place of an image with letters in view of its potential function and presumable source, i.e. crosses and cryptograms in border spaces such as windows, doors, etc. are supposed to form a sentence of apotropaic meaning, while those on altars are supposed to contain an Eucharistic or soteriological message; then for crosses worn on the chest I assume an invocation meaning, etc. For example, if the letters K and E are present in a combination, I first try to find the connection to St. Constantine and St. Elena, and also to find parallels of acrolexa from the service in the Menologium (service-book according to the month) on the day of these two saints, May 21th. I also mandatorily cross-check my reading in Greek by looking for parallels in the Slavonic tradition, because it is the most recent and it is translated, that is, starting from Medieval translations I try to recover the original. Working with such monuments of the Slavonic world I look again for parallels in the tradition in Greek language. Often I find also bilingual encrypted inscriptions, because the original idea of the apotropaic meaning implies a more complicated message, which is supposed to confuse evil and neutralize it, or, if we use the childish metaphor, to put good cheese in the trap, in order to catch the mouse. On the other hand, I assume a priori that any encrypted message always has more than one reading. About terminology once more. As early as in 1929 M. N. Spernaskij believed that one could not classify as cryptograms in Russian and Sothern Slavonic manuscripts the combinations of letters such as ІΝЦІ (the socalled Pilate’s title) or ГАГКТ („Adam’s head. Sponge. Lance. Chalice“), because they were widely known.61 I would add to these also the Greek acrolexa: ТКПГ, ФХФП, АПМС, ΚΒ, ΘΒ, ФС ΕΖ, ІС ХС ΝΗΚΑ and others, which were used so frequently and had penetrated the everyday life of believers so deeply that they hardly need to be clarified to those belonging to the Christian tradition and living within or through it. On the other hand, it is not correct all letter abbreviations in the orthodox art to be called cryptograms, because, as I have already explained, there exist numerous other abbreviations, too, for which researchers allege they are cryptograms, but which for the sake of correctness should be called: cryptolexa (TENET, SATOR OPERA), acronyms or nomina sacra (ІС ХС, МР ΘΤ), acrolexa (ФС ΕΖ), cryptographs (cryptographic signatures) and monograms (Chrisma). One can assume as being genuine cryptograms what is called tetragrammata, descended from the Jewish tradition, or repetitions 61
М. Н. СПЕРАНСКИЙ, „Тайнопись в юго-славянских и русских памятниках письма“, Энциклопедия славянской филологии. Вып. 4.3, Ленинград 1929, 134.
69
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 of one and the same letters containing eulogy of the Holy Cross and originating from the Byzantine “visual poetry”, on the basis of which around the sixteenth century Russia developed an actual cryptographic tradition (КККК, ЦЦЦЦ, ΔΩДЧКХ, ВВВВ, ББББ, ДДДД, ΝΝΝΝ, ЧЧЧЧ, СССС, РРРР, ПВ, ПППП and others), called by the modern Russian researchers A. V. Svjatoslavskij and A. A. Troshin staurography and defined as a field of expertise dealing most generally with the crosses, but drawing on data from the late Russian wooden and stone crosses.62 Such an amplified staurography, and what is more, crypto-staurography on the Balkans, cannot be observed with the exception of some Serbian monuments, which are closer to the Russian influences. In Bulgaria until the eighteenth century Greek models of cryptography messages were copied, and from the fifteenth century onwards also Slavonic cryptograms were added, because the upper clergy, if not Greek speaking, was at least bilingual. In any case, the only term referring to what is called cryptograms, which originates from the nineteenth century, i.e. before the intervention of the scientists with their conditional terminology system in a language dead for them, is „letter of the monastic schema“;63 for me this fact is a sufficient ground to define them as a work of monastic art in the form of non-canonical „game“. The foregoing is proved further on by the fact that they are found mostly on works of art designed to serve the monastic cult, and were hardly a secret to the brotherhoods in Orthodox monasteries, especially where monks of the Great schema were present. Nevertheless, their content was passed on orally and no restrictions in its interpretation have been found. However, when monuments accessible to a wider range of recipients are transferred, these letter abbreviations acquire certain mysteriousness, becoming in the nineteenth century an incomprehensible cryptography or „крестные слова“64 for the Russian researchers tempted by mundane knowledge and scientific interest. All modern terms used for the letter symbols are pre-semanticised in other areas of knowledge and life, and the words „cryptolexo“, „cryptograph“ and „acrolexo“, in difference from „cryptogram“, „cryptography“, „acronym“ and „monogram“, are not used in any other language, but Modern Greek. The most universal term I can suggest for those letter abbreviations is acrolexa, for the following reasons: it is not limited only to the field of cryptography, since also known-to-all abbreviations exist; it refers not only to names (personal names, nouns and adjectives), while the term acronym 62
СВ. ЙОАН КРОНШТАДСКИ, О кресте Христовом, 6. Ν. ΕΑΥΑΡΗΑΓΖ, Ἐκπεηξίεο από ηνλ ακίιεην θόζκν ηνπ Ἄζω. 64 From the Russian „Podlinniki“. 63
70
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa does; nor does it boil down to the hidden signature of the cryptographer only; nor does it refer to hidden words in a „magic“ square as cryptolexo does; and calling them „monograms“ makes no sense at all. I view as an original one the idea to gather together all letter enigmas around crosses and designate them with the term staurography, as a part of what is called staurolatria (cult to the cross), which was introduced as a term in science as early as in the nineteenth century; before doing so, however, a careful analysis of the nature of each and every abbreviation should be made and it should be compared to the view of life of believers in earlier times. The above-suggested comparative-chronographic analysis is probably an illustration of a hypothesis of this kind, and their hypothetical typologisation will probably make it clear that their function is not only apotropaic. * * * If you ask a botanist what a cryptogram is, he will ask in return: Do you mean Cryptogramma acrostichoides (American rockbrake) or Cryptogramma cascadensis (Cascade rockbrake)? For him this is the Latin name of a species of fern found mainly in the warm regions of Northern America. With the deepening of knowledge in all spheres of science from the eighteenth century onwards scientists have developed their own Latin- and Greek-derived terminology, which refreshes their studies. It is in many cases artificial, deeply conditional or out-rightly incorrect, accessible only to those researchers, who have narrow specialization in the respective set of issues. And then the paradox occurs, where one and the same word in one and the same language bears differing implied meanings for the representatives of different spheres of knowledge. Still more notable is the fact that one and same terms are used in order to make a snapshot of different phenomena in the scientific product of one and the same scientific branch. The same thing is observed also when one reads the publications on what is called cryptograms. Similarly to many other issues in contemporary Byzantine studies, the interest into cryptograms, too, has its occurrence from bishop Porphyrius Uspenskij, who wrote: „At Mount Athos one often sees in the churches crosses of varying shapes on icons and mural paintings with cryptographs“. In the description of his first trip to Mount Athos he enclosed drawings of Golgotha crosses of the Vatopedi and Karakalou monasteries with the so-called cryptograms (a pseudo-scientific translation of „тайное письмо“) and suggested their Greek and Slavonic reading, without including, however, a reference to his sources.65 Thus the Russian cleric was, on 65
ЕП. ПОРФИРИЙ УСПЕНСКИЙ, Первое путешествие в афонские монастыри, 24–26.
71
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 one hand, affected by his own background in theology, i.e. from the Russian staurography tradition after the seventeenth century, and on the other hand, he drew on evidence for deciphering these cryptic messages from the monastic folklore of Mount Athos in the nineteenth century. All researchers after Uspenskij did not take what he deciphered „with a pinch of salt“, and added to it their similar anticipations for each letter abbreviation on any monument of church art. This phenomenon may probably not be incorrect, because perhaps this was exactly the idea of those who created such letter enigmas – everyone, depending on their background, mother tongue and longings, to read what they desire to, provided only that it is Christian in nature, and without the official Church imposing restrictions on them or giving them any instructions. For some recipients the letter abbreviations with encoded meaning are a creation of a monachus ludnes (a monk having fun), who has been cultivated to hide his identity or his personal message in an acrostic, in visual poetry, lays his signature by means of cryptographs, laughs at monastery moralizing anecdotes of the kind of the Medieval „Lemonarion“ and does not want his identity to be revealed in the vanity of mundane life. This monk is perhaps the greatest schema, due to which the so-called cryptograms will be written on his hood, in order to protect him again evil demons, impious thoughts, misfortunes and encroachments. He believes in the Resurrection, in the Savor, in the power of the Holy Cross and marks the spaces, reading materials and his body with such abbreviations (just like the early Christians embedded a hidden meaning in the Greek word for „fish“ Η.Υ.Θ.Τ.C. = Ηεζνύο Υξηζηόο Θενύ Τηόο ωηήξ and assumed the fish as a symbol distinguishing them). However, this happened after the tenth century, when the representatives of the upper clergy wore around their necks minute encolpion crosses, reliquary crosses, staurothekes, panagiria, which due to their small size required the use of letter abbreviations from the invocation and apotropaic practice. The visual model of a cross with letter symbols will be borrowed from certain bilingual Byzantine coins, bearing the image of the blossoming Golgotha cross of the time of Emperor Heraclius; the Roman numbers of those coins – ХХХХ – began being perceived as the popular tetragrammata (tetragrammatons), because the Greek numbering uses letters, while Latin is forgotten in the East. The earliest manuscript with such signs dates back to the eleventh century, but these signs are commonly known. At the late fourteenth century the letters around the blossoming cross will occur in monuments of church art on the Balkans and the Island of Cyprus, whereby in front of the Greek abbreviations also Slavonic ones will appear. From the fifteenth century onwards the Slavs will start amplifying the repertoire of 72
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa the letter abbreviations related to the cross, whereby the tetragrammata will be dominant. In terms of their contents no analogue to them was found either in the canonical written tradition, or in the apocryphal one, which lack is probably deliberate, and therefore their reading is to a large extent conditional. Around the sixteenth century this staurographic tradition appeared also in the old-print books and manuscripts with liturgy content, but the cryptic signs there did not at all become a sustainable element of the decoration in old-print and manuscripts. In difference from the tradition close to Mount Athos, where also the tradition of the Bulgarian land falls, from the seventeenth century onwards in Russia and partially in Serbia there was real encryption of the messages in what is called „крестные словеса“, however, the hypothesis that they originated from the anonymous „Azboukovniki“ (Alphabetic books) is unsubstantiated. In that same period on the Balkans their use was reduced and almost completely disappeared in the nineteenth century without affecting at all the everyday-life Christianity, i.e. it is not found on stone and wooden tomb-crosses, as is the case in Russia, for example. The only exception is the so-called Holy Trinity Cross of Tsaribrod (Dimitrovgrad), but it is very close to the Serbian territory and respectively the Russian influences, and it is also an isolated example with unclear function. It is an undisputable fact that the apotropaic function is the main one in this epigraphy on crosses, however, other functions may be added to it, too, such as the soteriological, eschatological, therapeutic, euchemic, mediator/mediative, etc. Their iconographic typology, then, is based on their place in the temples, the designation of the objects they are found on, and is based on the way they are combined in some iconographic characters and scenes. In any case, however, I have to admit that they did not become a substantial component of the cult, nor did they become a determining iconographic pattern, due to their mostly decorative nature, the encryption of the message and the recipient’s narrow-mindedness. The scientific interpretation of what is called cryptograms has been quite limited so far, and this is due mostly to the lack of a concrete idea as to which of these letter symbols are encrypted, and which are not, because not all researchers are knowledgeable of the Greek tradition; it is due also to the lack of sufficient terms referring to the different types of acrolexa. The forgoing situation made it necessary for me, on one hand, to touch mainly upon their semantics, to set up their typology, to find parallels in epigraphy, paleography, to cover a considerable period of time, and on the other hand, to amplify the horizon of my study not only outside Bulgaria, but also beyond the Balkans. I realize that this study does not cover all monuments, and also that there are other genres of Medieval and Post73
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 49–75 Byzantine art, where such letter abbreviations can be found, as well as that all readings suggested by me are conditional; however, since my task has been to establish a typology of what is known about them and to highlight what is valuable in their semantic structure, I believe that finding numerous and different in qualitative terms abbreviations of this kind is hardly probable. I need to specify that for each suggested reading of acrolexa I adhere to the models of the inscriptions documented by Uspenskij and Millet, because it is assumed that these scientists were the last ones to be in touch with the actual bearers of the orthodox tradition on Mount Athos. In other cases I try to suggest readings related at least to the godworshipping practice, but I do realize that this is only a hypothesis based on my experience and on a mechanism pre-outlined by other scientists. Probably that was also the initial idea behind the occurrence of these acrolexa, which the nowadays’ self-confidence defines as cryptograms with the only purpose to crown itself with the laurel wreath of solving them as a riddle. Such decoding, as well as everything in the non-experimental scientific exercises, is conditional, at least until we find the answers to this sui generis „crossword puzzle“, provided that such answers exist; however, they will always remain our terminus post quem.
Емануел Мутафов ТИПОЛОГИЈА И СЕМАНТИКА КРИПТОГРАМА И АКРОЛЕКСА НА ПРАВОСЛАВНОМ ИСТОКУ У ВИЗАНТИЈСКОЈ И ПОСТ-ВИЗАНТИЈСКОЈ ЕПОХИ Резиме Комбинације грчких, старословенских или латинских слова које се срећу на различитим објектима намењеним углавном у култне сврхе, у науци се условно називају криптограмима. Будући да су остали ван јасно дефинисаних граница истраживачких интересовања, пошто се налазе негде између филологије, уметности и средњовековне пара-црквене културе, њиховом дешифровању, анализи и објављивању никада се није приступило на систематичан начин. Овај рад се састоји од три основне целине. У првој се разматра где и када се појављују криптограми и акролекси (објекти за личну употребу, иконографске представе, монументална декорација, рукописи и старе књиге, гробни и престони крстови, надгробни споменици, итд.). Друга целина посвећена је типологији крипто-
74
E. Moutafov, Typology and Semantics of Cryptograms and Acrolexa грама и акролекса заснованој на семантичким начелима, тј. они се класификују према функцији, која може бити заштитна, сотериолошка, есхатолошка, евхаристијска, посредничка, терапеутска, итд. У трећем одељку аутор се бави питањем да ли криптограми имају улогу апотропејских иконографских симбола и предлаже механизме за њихово читање. Кључне речи: типологија, семантика, криптограми, акролекси, православни Исток, Византија, средњи век.
Чланак примљен: 10. јула 2012. Чланак прихваћен: 29. јануара 2013.
75
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 77–96 УДК: 321:929.52(497.11)"11/13" Mарија Васиљевић Филозофски факултет Универзитета у Београду Одељење за историју Чика Љубина 18–20, Београд, Србија
[email protected]
ПОМЕНИ ПРЕДАКА У ПОВЕЉАМА НЕМАЊИЋА И ЛЕГИТИМИЗАЦИЈА ВЛАСТИ Апстракт: Помени предака у повељама владара и владарских личности породице Немањића имали су вишезначну и вишеслојну улогу. У раду се истражује употреба мотива предака у служби легитимизације власти појединих владара. Уочена су три обрасца употребе помена предака са овим циљем: помени предака у оквиру аутобиографских одломака, затим помени предака који су представљали владара као потомка светородне династије и, на крају, помени који су приказивали претке као учеснике у актуелној власти. Ови обрасци, најприсутнији у периодима династичких сукоба, пружају сведочанство о политизацији мотива предака како би владар у нарочитим околностима потврдио лично право на стечени положај. Кључне речи: Немањићи, легитимитет власти, свети преци, повеље, средњи век, XII–XIV столеће, владарска идеологија.
Питање легитимизма, односно прихватања политичког ауторитета као законитог, веома је важно носиоцима врховне власти у свакој држави. Изузетак томе нису били ни српски средњовековни владари из династије Немањића. У њиховом случају, од посебног значаја за изучавање начина легитимизације власти јесу извори документарног типа, повеље и писма, због официјелног карактера и могућности праћења појава у хронолошкој перспективи. Владарски легитимитет је било могуће исказати у документима на бројне начине, међу којима се као један од најефективнијих истичу помени предака. Од око 240 сачуваних докумената владара и владарских личности породице Немањића, помен предака је забележен у око 45%. У трећини докумената помени се могу сматрати формалним, односно условљеним садржајем документа. Насупрот њима стоје идеолошки
77
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96 помени предака као део актуелног владарског програма. Акти у којима налазимо овакве помене формално спадају у повеље, тип исправе који је служио за бележење садржаја од трајног значаја за ауктора и дестинатара. Прецизније, у највећем броју случајева у питању су најсвечаније повеље, даровнице црквеним дестинатарима. У немањичкој дипломатичкој пракси оне се одликују наративним блоком сачињеним од аренге, експозиције и диспозиције у које су уклопљене интитулација и инскрипција, са пратећом духовном санкцијом и потписом у ширем облику.1 С обзиром на такав карактер документа нарочита пажња је обраћана на представљање владара његовим корисницима. Управо ће политизација помена предака у владарској репрезентацији бити испитивана у наредним редовима. Анализом идеолошких помена предака уочена су три обрасца према којима су коришћени. Критеријум за дефинисање образаца је постављен у односу на начин употребе предачког мотива и степен легитимизације који се постиже њиме. Зато ће рад бити организован у три тематске целине, унутар којих ће појаве бити изложене у хронолошкој перспективи, с циљем да се укаже на место сваког од ових образаца у програмима појединачних владара. На првом месту ће бити описан образац према којем су помени предака начињени у оквиру аутобиографских одломака у повељама; потом ће бити анализирани помени предака као светитеља и, на крају, помени светих предака као учесника у власти. 1. Помени предака у аутобиографским одломцима У оснивачкој повељи великог жупана Стефана Немање за манастир Хиландар, најстаријој сачуваној немањићкој даровници, највећи део документа заузима аукторова биографија. Међутим, помени предака начињени у овим редовима нису стављени у службу легитимизације; велики жупан помиње претке као бивше владаре српске земље али личну власт изводи од Бога.2 Насупрот томе, Немањина биогра-
1
Н. ПОРЧИЋ, Дипломатички обрасци средњовековних владарских докумената: српски пример, Београд 2012 (необјављена докторска дисертација), 241– 243. 2 Хиландарска оснивачка повеља је настала више од три деценије пошто се Немања, кроз сукоб са браћом, успео на великожупански престо. Нема података о томе да ли је позивање на претке коришћено у актима док су сукоби трајали. Оваква позивања у датом времену су била врло могућа, посебно када се има у виду да је „његова породица... изгледа, била у сродству са породицом рашких вели-
78
М. Васиљевић, Помени предака у повељама Немањића фија у Хиландарској повељи његовог сина Стефана Немањића стоји у функцији владарског легитимизма. Аренга ове повеље, чије издавање стоји у вези са сукобом између ауктора и његовог старијег брата Вукана,3 описује Немањин владарски а потом и монашки живот.4 Представљање оца као идеалног владара је посебно значајно због описа догађаја у којима се очева биографија и аукторова аутобиографија преклапају. Реч је о кључном догађају за легитимизацију власти Стефана Немањића, сабору у Расу 1196. године. Иако су ови редови умногоме преузети из оснивачке повеље, околност да је Немања називан Светим Симеоном давала је додатну снагу његовој одлуци да остави престо млађем сину. Из претходне повеље је такође преузето и старозаветно поређење, те је Стефана Немањића благословио отац као што је Исак Јакова.5 Стога се може закључити да је један од важних разлога за издавање ове даровнице било санкционисање стања на терену, односно индиректна потврда о победи над Вуканом. У повељи манастиру Свете Богородице на острву Мљету, коју издаје као крунисани краљ, ауктор се само једном реченицом осврће на ове догађаје. Наиме, након уводних редова Стефан се представља опширном интитулацијом а потом говори о томе како је међу његовом браћом изабран од Бога да буде намесник српске државе, за шта је добио очев благослов.6 Инсистирање на Божјој милости и стављање очевог благослова у други план може се објаснити временском удаљеношћу од догађаја као и самопоуздањем због новостеченог државног статуса. Па ипак, опстајање помена очевог избора као да указује да проблем наслеђа није сасвим нестао. ких жупана и са зетском династијом“ – Историја српског народа (=ИСН) 1, Београд 1981, 208 (Ј. КАЛИЋ). 3 У новије време издавање повеље је убедљиво померено ка годинама након преноса моштију Светог Симеона у Студеницу, тачније у 1207/8. годину, о томе в. Ђ. БУБАЛО, Када је велики жупан Стефан Немањић издао повељу манастиру Хиландару?, Стари српски архив (=ССА) 9 (2010) 233–241. 4 Монашки живот и светитељство Стефана Немање су централна тема ове приповести. Штавише, ауктор именовањима оца (испрва Стефан Немања, потом старац Симеон и на крају Свети Симеон) ступњевито приказује етапе у очевом животу градећи тростепени модел владар – монах – светитељ, који ће постати узор потоњим владарима, в. С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Владарска идеологија Немањића. Дипломатичка студија, Београд 1997, 274–286. 5 Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника. Књига 1: 1186–1321 (= Зборник), прир. В. МОШИН – С. ЋИРКОВИЋ – Д. СИНДИК, Београд 2011 бр. 12, 79–83, стр. 81–82, редови 38–45. 6 ИСТО, стр. 108, редови 11–14.
79
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96 У повељама потоњих немањићких владара помене предака у оквиру аутобиографских редова налазимо тек од Стефана Уроша III.7 Терет сукоба са оцем, краљем Милутином, губљење наследних права и рат са Константином учинили су да Стефан напусти дотадашњи темељ легитимизације који је чинила династичка светост.8 Из захвалности Светом Николи, личном покровитељу коме је дуговао захвалност за чудесни повратак вида, Стефан често дарује манастире посвећене овом светитељу. У аренги повеље манастиру Светог Николе на скадарском острву Врањини ауктор говори како га је овај светитељ спасио од погибељног рова у који га је родитељ заточио, не својом вољом већ због зависти злих људи.9 Мотив погибељног рова посредно упућује на поређење са старозаветним Јосифом, кога су браћа бацила у смртоносну јаму.10 Други закључак на који упућују ови редови јесте да је до сукоба дошло кривицом треће стране, при чему су и он и његов отац ослобођени одговорности. Ови мотиви су добили више места у повељи за призренску епископију,11 те је описана очева неизречена љубав према Стефану, завист ђавола и злих људи, боравак у Константиновом граду итд. Затим се говори о Јосифовој судбини, прогонству у Египат и помоћи Богородице (покровитељке катедралне цркве призренске епископије) у ступању на престо. Видимо да је у овим редовима поређење са Јосифом, неправедно кажњеним праведником, отвореније и да је имало за циљ, као и у претходном документу, да створи контекст у којем је ауктор могао да се представи као наследник српске државе. Приповест о ступању на престо је нашла своје место и у оснивачкој повељи за краљев маузолеј, манастир Христа Пантократора. Иако је приповест испричана у сличном тону као у претходној пове7
Биографију краља Стефана Уроша II Милутина налазимо у Улијарској повељи, датованој у године пред сам крај његове владавине. Пошто је у питању компилација настала на основу више аката (међу којима је и једна повеља из Милутновог доба) и краљеве биографије од Данила II, документ није погодан за анализу мотива предака у циљу легитимизације у дипломатичким изворима. О повељи в. С. ЋИРКОВИЋ, Биографија краља Милутина у Улијарској повељи, Архиепископ Данило II и његово доба, ур. В. Ј. ЂУРИЋ, Београд 1991, 53–68. 8 О Стефановом трновитом путу до престола са прегледом свих расположивих извора в. С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Свети краљ, Београд 2007, 216–268. 9 Б. ШЕКУЛАРАЦ, Врањинске повеље (13–15. вијек), Титоград 1987, 56. 10 О Јосифу као о старозаветном праузору српских владара в. С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Владарска идеологија, 210–216. 11 Даровница је издата након победе над Владиславом II, последњим Стефановим опонентом у борби за Милутиново наслеђе – С. МИШИЋ, Хрисовуља краља Стефана Уроша III Призренској епископији, ССА 8 (2009) 12–19.
80
М. Васиљевић, Помени предака у повељама Немањића љи, постоје извесне разлике. На првом месту, у уводним деловима повеље ауктор се, супротно дотадашњој пракси, у потпуности везао за династички легитимитет. Тек након овога се описује Стефанов пут до престола, при чему се више него у претходним документима наглашава сејање зла између њега и његовог оца од стране зломислених људи. Друга промена се односи на представљање Јосифа. Више није само невини страдалник, он је car mnogimý èzÿkomý i nadý svoèõ bratièõ.12 Промена слике о старозаветном протагонисти сведочи о порасту самопоуздања као последици тријумфа код Велбужда (такође описаног у акту) и вишегодишње мирне владавине после обрачунавања са династичким супарницима. У документима Стефана Душана налазимо слично позивање на протекле догађаје. И у његовом случају је ступање на престо било праћено сукобом са оцем, чија је трагична смрт оставила мрљу на његовој владавини.13 Међутим, како се није сукобљавао са браћом, у његовој интерпретацији је у првом плану мотив невиног страдалништва, затим „заточења“ у Зети и наравно, посредно ослобађање од кривице за очеву смрт. У аренги повеље којом се црква Светог Николе у Добрушти обнавља и дарује Хиландару нашло се такође неколико аутобиографских редова.14 Присутан је мотив зависти ђавола и погибељног рова чиме се посредно упућује на Јосифову судбину, након чега следи молитва Богу и Светом Николи, чијом заслугом се извукао од ових невоља. Приметно је да се, супротно повељама Стефана Дечанског, не говори о ступању на престо, већ се задржава на сукобу и чудесном спасењу. У повељи којом се Хиландару дарује црква Светог Николе у Врању, задужбина кнеза Балдовина, приповест је добила више места.15 Део повеље који се односи на ове догађаје вероватно је представљао аренгу некадашње потврдне повеље за поменутог кнеза 12
М. ГРКОВИЋ, Прва хрисовуља манастира Дечани, Београд 2004, 64–70. Стефан Душан је, за разлику од оца, имао легитимно право на наслеђе престола обезбеђено крунисањем на Богојављење 1322. године. О смрти Стефана Дечанског в. С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Свети краљ, 308–321. 14 Повеља је сачувана у препису, насталом вероватно око 1365. године, када и препис Опште хиландарске повеље из 1348. – в. Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Повеља краља Стефана Душана о цркви Светог Николе у Добрушти, ССА 4 (2005) 51– 67, стр. 52–53, редови 1–20. О месту даровања манастира посвећених Светом Николи и односу између аренги повеља Стефана Дечанског и Душана в. ИСТО, стр. 58–59. 15 С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Повеља краља Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Врању манастиру Хиландару, ССА 4 (2005) 69–85, стр. 70–71, редови 9–23. Повеља је на основу интитулације датована у 1343– 1345. годину. 13
81
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96 с почетка Душанове владавине.16 Пригодно временској близини догађаја краљ се правда за своје поступке, опет избегавајући да говори о очевој судбини.17 Након ових повеља, поређење с Јосифом је нашло места у Повељи уз Законик, где је доживело промену сличну оној у очевим документима.18 Након редова који су посвећени бици код Велбужда, српски цар говори о сукобу са оцем кроз поређење са Јосифом. О ступању на престо се опет индиректно закључује, Бог је помиловао ауктора па се казивање наставља: и владах 16 лета... Када описује успон на царство поређење са Јосифом постаје опет актуелно, он постаје владар многим народима: Àko`é bo i präkrasnago Ìòsñfa... sþtvori égo cara mnogÿmý ézÿkomý…täm`é…i méné.19 На основу описаних примера приметна су заједничка својства овог обрасца употребе помена предака. На првом месту, околност да су се ови одломци смештали у аренге још једном показује њихову погодност за исказивање политички актуелног владарског програма. Такође, свим наведеним владарима је оспоравано право на власт; редови који садрже помене предака увек се баве кључним догађајем за потврду легитимитета власти – аукторовим ступањем на престо. У случају Стефана Дечанског и Стефана Душана ови редови су написани и с циљем да се представи измењена слика стварности, односно да се протагонисти описане приповести ослободе одговорности за почињена дела. На тај начин, званичном верзијом прошлих догађаја се обезбеђује претходно 16
Пажљивом анализом С. Марјановић-Душанић дошла је до закључка да је данашња повеља настала спајањем и прерадом неколико докумената. Један од докумената, који нас у овом случају занима, настао је у првим годинама владавине Стефана Душана и представља потврдну повељу кнезу Балдовину о његовим поседима, в. ИСТА, О неким нерешеним питањима из повеље Стефан Душана за цркву Светог Николе у Врању, ССА 4 (2005) 237–248, стр. 243–245. 17 Сачувани фрагменти аренге Светоарханђелске хрисовуље упућују на то да је у њој такође била изложена прича о Јосифу и ступању на престо. У питању је почетак другог листа који говори о спасењу из рова од Бога, који је благоизволео да буде наследник у отачаству. Са оваквим стањем сачуваности не можемо говорити о томе како је овај период аукторовог живота приказан већ можемо само закључити да вероватно није изостављен, те да је овај мотив остао актуелан и у Душановом царском раздобљу. За наведене редове в. С. МИШИЋ – Т. СУБОТИН-ГОЛУБОВИЋ, Светоарханђелска хрисовуља, Београд 2003, стр. 86–87, редови 151–152. 18 О значају Повеље уз Законик као сведочанства о томе како је Душан желео да се прикаже домаћој публици у светлу својих универзалистичких претензија в. С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Елементи царског програма у Душановој Повељи уз Законик, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 65– 66/1–4 (1999–2000) 3–20. 19 Душанов законик, прир. Ђ. БУБАЛО, Београд 2010, 72.
82
М. Васиљевић, Помени предака у повељама Немањића оспоравани лични легитимитет. Помени предака који су дозвољавали преплитање личног и династичког легитимитета остварени су другим обрасцем у чијој се основи налазила династичка светост. 2. Владари као потомци светородне династије Најприсутнији предачки мотиви у актима немањићких владара дуговали су снагу легитимизације власти светитељству чланова владајуће династије. Једноставније речено, овај образац је подразумевао помене предака као светитеља.20 Овај вид легитимизације развио се у неколико типова. Први је подразумевао помен посебно заслужног светог претходника у аренгама и експозицијама, што је захтевало одређени правни или политичко-идеолошки контекст. Други тип је доносио помене светих предака у оквиру владарских интитулација.21 Истицањем крвне везе са харизматским претком или прецима у делу повеље који има задатак да представи ауктора дестинатару и другим читаоцима, владар се приказивао као њихов законити наследник. Овиме је посредно утемељен углед и ауторитет владајуће светородне династије Немањића. Такође, готово паралелно са династичким путем легитимизације јавља се мотив светог корена, као метафора Јесејеве лозе.22 Овај мотив је неретко стајао самостално, али је често био саставни део идеолошке мисли која се обликовала око владарске интитулације подразумевајући помен предака који су сматрани династичким кореном. 20
У средишту државног програма младе српске државе био је култ Стефана Немање, односно Светог Симеона. О значају култа домаћег светитеља за државни програм в. Д. Поповић, О настанку култа Светог Симеона, Под окриљем светости, Београд 2006, 41–73; О легитимизирајућој функцији култова светитеља–оснивача династија са посебним освртом на пример династије Арпадоваца, који је, врло вероватно, утицао на српски случај в. G. KLANICZAY, Holy Rulers and Blessed Princesses, Cambridge 2002, 114–154. 21 Интитулације сведоче о томе како су владари желели да буду виђени од стране својих поданика. Као средство владарске репрезентације, при чему се подразумевало представљање владара као законитог, често је прилагођавано политичком тренутку. У њен садржај су били уклопљени бројни елементи који су имали улогу да легитимишу владара (попут девоције), међу којима су и помени предака као савремено средство легитимизације, уп. H. WOLFRAM, Lateinische Kӧnigs– und Fürstentitel bis zum Ende des 8. Jahrhunderts. Intitulatio 1, Mitteilungen des Institusts für Österreichische Geschichte: Ergänzungs Band 31 (1967) 9–31, pp. 24–31. 22 О стицању легитимитета „правом по крви“ и вези са представама Лозе Јесејеве в. A. VAUCHEZ, „Beata stirps“: sainteté et lignage en Occident aux 13e et 14e siècles, Famille et parenté dans l'Occident médiéval. Actes du colloque de Paris (6–8 juin 1974), ed. G. DUBY – J. LE GOFF, Rome 1977, 397–406, pp. 404–405.
83
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96 Први сачувани документ у којем се ауктор легитимише истицањем крвне везаности за светог претка је Хиландарска повеља Стефана Немањића. О околностима које су препоручивале позивање на његовог оца, Светог Симеона, већ смо говорили. У генерацији његових наследника налазимо друге типове предачког мотива. Најстарији син Стефана Првовенчаног и његов легитимни наследник, краљ Радослав, свргнут је са власти од стране свог брата Владислава. Стога је побегао у Дубровник којем издаје повељу, залог за будућност у којој је планирао да поврати престо. Документ почиње опширном интитулацијом којом се представља као краљ рашких земаља, потомак Светог Симеона Немање и син првовенчаног краља.23 Овакво самопредстављање имало је циљ да обезбеди подршку Дубровчана у планираном повратку на престо, што је видљиво и у правном садржају документа. Па ипак, Радослав није успео у својим намерама, вратио се у земљу и замонашио, а његов брат Владислав је наставио да влада. У потврдној повељи манастиру Хиландару нови краљ се, дописујући свој документ на очев, титулише на готово истоветан начин као Радослав у повељи за Дубровник. 24 Сличну улогу имају помени Светог Симеона и Стефана Првовенчаног у уводу у интитулацију повеље за манастир Богородице Бистричке.25 Практичан повод за њихов помен пружа потврдна функција овог акта; издаје се уместо изгубљених очевих и дединих повеља. Значај ових помена огледа се у томе што, наглашавањем крвне везаности са претходним дародавцима, Владислав посредно истиче лично право на владарски положај. У документима следећег српског краља и најмлађег сина Стефана Првовенчаног, Стефана Уроша I, налазимо доказе да је камен темељац краљевског легитимизма постала идеја припадности светородној династији. У даровници за манастир Свете Богородице на Стону први пут се јавља мотив Јесејевог корена. Овај мотив није остао невезан за лични елемент у документу, те је паралела са аукторовом 23
Stéfan, vý H(ri)s(t)a B(og)a värnÿ kralý vsähý Ra{kihý zém(ý)lý i Trévùniiskiihý, ùnùký s(vé)taгo Siméona Némané i s(ÿ)ný Prývoväný~anýnago krala bla`énopo~ivý{éga Stäfana monaha, Radoslavý (Зборник, бр. 27, 129–130, стр.
130, редови 1–3). О сукобу сазнајемо на основу овог документа којим се потврђују стара права и повластице Дубровника и обећавају виногради у случају повратка на престо. 24 Повељом се потврђују очеви и дедини дарови и прилаже једно село, в. Зборник, бр. 34, 147–148, интитулација стр. 148, редови 1–2: À Stéfaný Vladislavý sý pomoðiõ Bo`ièõ kralý, výnùký svétago Siméona, sÿný Prývovän~anago kralà Stéfana i vý svétämý i angélýskomý òbrazä naré~énago Simona monaha. 25 Зборник, бр. 41, 165–167.
84
М. Васиљевић, Помени предака у повељама Немањића династијом начињена речима täm`é i azý grä{nÿ, séõ pr(ä)s(vé)t(a)go ro`dý{éõ.26 Како се повеља издаје наместо изгубљеног акта Стефана Првовенчаног његов помен се препоручивао, али овде је први пут у сачуваним актима српских владара назван светим.27 Стефаново светитељство је дало нови подстрек истицању припадности светородној династији у циљу владарског озакоњења. У даровници за манастир Светих апостола на Лиму Стефан Првовенчани ће опет бити назван светим. Повеља је издата након завршеног рата против коалиције у којој су били Дубровник, бугарски цар Михаило Асен и хумски кнез Радослав.28 Након победе српски краљ премешта седиште хумске епископије у задужбину кнеза Мирослава и за хумског епископа поставља свог брата Саву чиме се брише политички значај Мирослављевих потомака у српској држави. Текстом провејавају искази који су имали за циљ да прикажу вишедеценијску врховну власт Урошевих предака; у интитулацији се позива на Светог Симеона и Светог Стефана првовенчаног краља, како би приказао наслеђено право на ту врховну власт.29 Урошев млађи син, Стефан Урош II Милутин, с почетка владавине не бележи помене предака у званичним актима.30 Разлог овоме лежи у томе што је његов долазак на престо наместо старијег брата Драгутина извршен мирно, према споразуму склопљеном у Дежеву. Са плановима за нарушавање одредби овог уговора и усмеравање 26
ИСТО, бр. 54, 195–198, стр. 196, ред 9. Мотив светог корена ће бити присутан у повељи којом се црква Светог Николе у Хвосну дарује Милешеви, в. ИСТО, бр. 73, 249–251. О Јесејевој лози у светлу ликовних и дипломатичких извора и њиховом тумачењу уп. С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Мотив лозе Јесејеве у доба Уроша I, Зборник филозофског факултета. Серија А: историјске науке 18 (1994) 119–129. 27 Зборник, бр. 54, 195–198, стр. 196, ред 12. 28 Занимљиво је да у току сукоба жупан Радослав издаје повељу Дубровнику којом се заклиње да ће ратовати са краљем Урошем, а потом потврђује пређашња права и обичаје у односима између Општине и Хума. Да би истакао лично право на склапање оваквог уговора ауктор у интитулацији наводи да је siný knéza Andréà Hlmýskago, чиме се позива на традиције самосталног владања његове гране породице на тим просторима в. Зборник, бр. 57, 207–209, стр. 209, редови 2–3. 29 Зборник, бр. 64, 225–231, стр. 227, редови 20–21. 30 Изостанак помена предака у актима краља Драгутина може се објаснити малобројношћу и наменом сачуваних докумената, али ако се има у виду да су сукоби у борби за престо могли да утичу на одабир средстава легитимизације, односно њихов изостанак, могуће је да одговор треба тражити и у околностима његовог доласка на престо, односно свргавању оца уз помоћ страног чиниоца.
85
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96 продужетка династије на своју грану Милутин почиње другачије да се представља у повељама.31 После избијања отвореног сукоба са Драгутином, краљ подиже пирг у Хрусији и тим поводом издаје оснивачку повељу чија интитулација гласи: azý Ùrò{ý kral(ý) Stéfaný, s(ÿ)ný Ùro{a véliàgo kral(a) s(ÿ)na Stéfanova, Stéfana s(ÿ)na Némanina rék{é s(vé)t(a)go Suméona.32 Ауктор помиње претке који га непосредно повезују са оснивачем династије да би приказао преношење светости на њега са двоструким циљем. У питању је преношење ктиторских права неопходних за подизање пирга али и преношење светости првог српског владара на свог потомка, што га представља као законитог краља.33 Како је питање наслеђа српске државе остало актуелно до Милутинове смрти овакви помени предака задржавају истакнуто место. У оснивачкој повељи за његов маузолеј, манастир Светог Стефана у Бањској, интитулација је знатно усложњена и по први пут се појављује једна невладарска личност, Свети Сава.34 Савин помен у интитулацији сведочи о томе да је постао једна од кључних личности Милутиновог програма, што ће бити уочљиво у трећем обрасцу употребе помена предака. Такође, ова интитулација у смислу легитимитета представља једну од најзначајнијих немањићких интитулација, тим пре што не постоје друге околности за помене предака осим идеолошких потреба. О успону Савиног култа говори и повеља о аделфатима за Карејску
31
О општим токовима сукоба в. ИСН 1, 437–462 (Љ. МАКСИМОВИЋ, С. ЋИРКОВИЋ). О питању наслеђа српског престола у светлу дипломатичких извора в. С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Владарска идеологија, 129–151. 32 Зборник, бр. 99, 349–351, стр. 351, редови 26–29. У овим годинама Милутин руши стари католикон Хиландара и подиже нову цркву Ваведењу Богородице. О изградњи и осликавању цркве уп. М. МАРКОВИЋ – В. ТЕЈЛОР ХОСТЕТЕР, Прилог хронологији изградње и осликавања Хиландарског католикона, Хиландарски зборник 10 (1998) 201–220. 33 Да је ово био разлог за овакво обликовање интитулације говори и повеља за манастир Свете Богородице на Мљету. Како је дописана на повељу Стефана Првовенчаног у интитулацији се помињу само Првовенчани и отац Урош, в. Зборник, бр. 138, 505–506, стр. 506, редови 1–2. 34 Stéfaný Ouro{ý i s B(o)gomý kral(ý) i samodrý`cý vsähý Srýbskihý Zémlý i Pomorskihý, prävýnùký s(vé)t(a)go Siméona Némanä, i výnouký prývovän~anago kral(à) Stéfana, naré~(é)nago vý angélýsäcämý òbrazä Siméòný monahý, i výnouký s(vé)t(a)go i ravnago ap(o)s(to)lomý b(o)gonosca i nastavnika i prosvätitélà vsé Srýbskè Zémlè i Pomorýskiè i prývago arýhièp(i)sk(o)pa Savÿ, s(ýì)ný `é vélikago kralà Stéfana Ouro{a, prozvanago tako`dé vý ang(é)lýscämý òobrazä Simoný monahý, Зборник, бр. 125, 455–469, стр. 458. редови 7b–8b.
86
М. Васиљевић, Помени предака у повељама Немањића келију.35 Идеолошка подлога за ктиторску биографију у аренги је показана мотивом светог корена који је прати. Ауктор слави ктитора-светитеља како би се приказао њеним потомком. Ово такође даје посредни одговор на функцију помена Светог Саве у претходној повељи; он је заједно са својим оцем постао носилац идеје светог корена. На крају, треба нагласити да помен Светог Симеона Немање у интитулацији Грачаничке повеље36 треба тумачити у вези са родословом Немањића насликаном на источном зиду унутрашње припрате.37 Управо стога што су документи приликом осликавања могли да претрпе извесне промене, чини се да би повеља и генеалогија у овом случају могле бити у посебној вези. Централни стуб родослова чине Стефан Немања, Стефан Првовенчани, Урош I и Милутин, владарске личности које су фигурирале у интитулацијама његових повеља. Видели смо да је тежиште легитимизације Стефана Уроша III било у аутобиографским аренгама. Како је поменуто, једини изузетак представља Дечанска оснивачка повеља. Интитулација ове повеље настала је несумњиво по угледу на оне из аката краља Милутина. Увод у интитулацију помиње Светог Симеона као првог отачаствољупца, просветитеља и мироточца, Светог Саву као првог архиепископа и првовенчаног краља Стефана. Некада здружени, сада су издвојени у увод у интитулацију како би се додатно истакла њихова функција династичког светог корена. Надаље, у интитулацији се помињу Свети Симеон Немања, Стефан Првовенчани и Милутин као светитељ.38 До усложњавања је дошло како би се пренела двострука династичка порука, при чему је у првом плану била идеја светог корена. 35
Д. ЖИВОЈИНОВИЋ, Интерполисана хрисовуља краља Милутина за Карејску келију Светог Саве Jерусалимског, ССА 5 (2006) 11–41. 36 Б. ЖИВКОВИЋ, Грачаничка повеља, Београд 1992, стр. 84, ред 4. 37 О процесу трансформације династичких представа, од поворке владара до династичких лоза и њиховој функцији аналогној оној коју су имале интитулације у документима в. Д. ВОЈВОДИЋ, Од хоризонталне ка вертикалној генеалошкој слици Немањића, Зборник радова византолошког института (=ЗРВИ) 46 (2007) 295–312. 38 П. ИВИЋ – М. ГРКОВИЋ (в. нап. 12). На овом месту би требало обратити пажњу на могуће разлоге за изостанак помена Стефана Првовенчаног као светитеља. Већ устаљена династичка светородност, која је до овог тренутка подразумевала канонизацију српских владара (са изузетком Драгутина), омогућила је одустајање од инсистирања на истицању појединачне светости чланова владајуће породице. У том светлу значај Стефановог крунисања за државну самосталност остао је у првом плану. У прилог овоме говори готово неизоставни помен свих других предака као светитеља. Урош I је изостављен из интитулације вероватно због потребе да се смањи број поменутих личности у интитулацији пре чему су издвојене оне најзначајније за ауктора.
87
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96 У документима Стефана Душана налазимо другачију ситуацију. Иако напуштају велике и сложене интитулације, они готово увек садрже помен барем једног владара-претходника. Управо одабир личности за помен говори нам пуно о Душановом владарском програму. Осим тога, треба нагласити да мотив светог корена почиње самосталније да фигурира, или да стоји уз збирни помен светих родитеља и прародитеља какав је случај са повељом Дубровнику о уступању Стона.39 У интитулацијама пре царског крунисања помињу се Стефан Немања, Милутин и Стефан Дечански. Међутим, краљ ретко помиње исте личности, због чега ће бити наведено неколико примера. У повељи за Светог Николу у Добрушти поменути су Милутин и Стефан Немања.40 У повељи којом се Мрачки манастир дарује Хиландару то су Стефан Дечански и Милутин,41 а у повељи којом се Богородичина црква у Липљану дарује Хрусијском пиргу Стефан Дечански и Стефан Немања, док се у експозицији помиње Милутин, ктитор пирга.42 Најзад, у три документа издата непосредно пре и после канонизације Стефана Дечанског, он је пригодно поменут као аукторов предак. У питању су повеља којом се старцу Јовану дарује Мрачки манастир,43 повеља за манастир Светих апостола на Лиму44 и трећа повеља за манастир Трескавац.45 Са проглашењем оца за светитеља Душан је изгубио потребу да се легитимише као његов потомак, те остају само његови династички узори, Милутин и Стефан Немања. 39
Издата је 22. јануара 1333. године, в. Д. ЈЕЧМЕНИЦА, Прва стонска повеља краља Стефана Душана, ССА 9 (2010) 25–50. О мотиву светог корена у аренгама Стефана Душана в. Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Стари завет у аренгама повеља Стефана Душана, ССА 2 (2003) 227–247, стр. 230–233. 40 Треба подсетити да је ово повеља у којој се говори о сукобу са оцем те је оваква интитулација имала задатак да оснажи помоћ коју је добио од Бога и Светог Николе, в. стр. 81 и нап. 14 овог чланка. 41 С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Хрисовуља краља Душана о даровању манастира св. Николе Мрачког у Орехову манастиру Хиландару, ССА 2 (2003) 55– 68, стр. 56, редови 6–7. 42 Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii, ed. F. MIKLOSICH, Vienaae 1858 (=Monumenta Serbica), бр. 111, 120–124. 43 С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Повеља краља Стефана Душана старцу Јовану, ССА 3 (2004) 35–44, стр. 36, редови 1–2. 44 Документ представља вероватно слободно израђену копију убрзо по настанку оригинала, в. Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Повеља краља Стефана Душана манастиру св. Петра и Павла на Лиму, ССА 3 (2004) 45–69, стр. 48, редови 12–14. О преправкама на ктиторској представи у Дечанима у вези са спроведеном канонизацијом уп. Д. КОРАЋ, Канонизација Стефана Дечанског и промене на владарским портретима у Дечанима, Дечани и византијска уметност средином 14. века, ур. В. Ј. ЂУРИЋ, Београд 1989, 287–295. 45 Споменици на средновековната и поновата историја на Македонија 4, ур. В. МОШИН, Скопје 1981, 137–165, стр. 143.
88
М. Васиљевић, Помени предака у повељама Немањића Душаново царско крунисање условило је уплив нових идеолошких концепата својствених новом државном статусу. То није значило нестанак мотива предака из његових повеља, међутим, њих налазимо искључиво у документима намењеним простору некадашње српске краљевине. Такође, царски статус није битно утицао на одабир личности које ће бити поменуте. На првом месту то је Стефан Немања, творац српске државе, чији је значај био утолико већи што је Душан постао творац Српског царства. Овим путем и идеја светог корена продире у грађу, при чему Свети Симеон и Свети Сава остају носиоци овог мотива. Са овим у вези, треба нагласити да су повеље у којима се јавља овај мотив претежно намењене светогорским манастирима, те се мора узети у обзир и прилагођавање помена предака дестинатару, посебно у случају Хиландара који је имао посебне разлоге за промовисање ових култова.46 Једини документи који нису намењени овом подручју а садрже мотив светог корена јесу повеља манастиру Светих арханђела код Призрена47 и повеља уз Законик.48 На пажљиво тумачење приликом доношења закључка о централном месту Стефана Немање и Светог Саве у Душановом царском програму и благом нестајању помена Милутина упућују и други извори. У диспозицији велике повеље Дубровнику из 1349. године цар се позива на Милутина као на светог краља, што је очекивано јер је управо он издао претходну повељу која је решавала бројна питања односа Општине и српске државе.49 Такође, инсистирање на епитету свети краљ које налазимо и у две повеље Хиландару с краја Душанове 46
О овоме су посебно индикативне повеље Хиландару из периода 1347– 1349. године. Дипломатички статус ових докумената, од којих је већина сачувана у прерађеним преписима (насталим управо у Хиландару) налаже опрез приликом поклањања поверења одабиру помена предака како би се тумачио владарски програм. У сваком случају треба напоменути да је мотив светог корена у овим актима најчешће ишао уз царске интитулације. Пример можемо наћи у повељи којом цар Душан дарује Карејској келији село Косориће, в. Д. ЖИВОЈИНОВИЋ, Велика прилепска хрисовуља цара Стефана Душана Карејској келији Светог Саве (Хил. 149), ССА 7 (2008) 71–90, стр. 74, редови 17–25. 47 С. МИШИЋ – Т. СУБОТИН-ГОЛУБОВИЋ, Светоарханђелска хрисовуља, стр. 87, ред 151. 48 Сачувани део повеље почиње експозицијом у којом се Душан помиње као „унук и син њихов, и изданак доброг корена њиховог, светих богоисповедних родитеља и прародитеља мојих“, а потом следи интитулација. Овакви редови упућују на то да су ти преци поменути у претпостављеној аренги, в. Душанов законик, 71, 147. 49 Monumenta Serbica, бр. 127, 147–149. Треба се подсетити да је на композицији родослова Немањића у Дечанима Милутин једини владар који премошћује везу између Стефана Немање и Душана.
89
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96 владавине,50 при чему се подразумева аукторов деда, сведочи о посебном месту које је Милутин имао међу немањићким светитељима. У документима Душановог сина Уроша с почетка владавине изостају помени предака. Па ипак, када се има у виду да је мирним путем наследио престо, оваква ситуација се чини логичном. Тек након побуне Симеона Палеолога, његовог стрица, Урош први пут има потребу да се поменом предака представи као легитимни владар.51 То чини у повељи Дубровнику којом потврђује очеве повластице.52 У експозицији се позива на „устав родитеља царства ми светог цара Стефана“. Иако је до сада употреба епитета свети у документима пратила званично проглашење за светитеља, на овом месту то није случај; даље се у тексту помиње као светопочивши.53 Међу осталим Урошевим документима издваја се једино повеља Хиландару из 1360/61. године, дар начињен зарад очевог помена.54 Након интитулације Урош говори како је унук Светог Симеона и Светог Саве, потом се позива на све који су владали српском земљом и на првовенчаног цара Стефана и царицу Јелисавету. Како је ово једини документ цара Уроша у којем су Симеон и Сава поменути, упућени смо да потврдимо претходни закључак о томе да је дестинатар могао утицати на одабир личности за помен. Описани образац употребе помена предака ради легитимизације власти показао се најприсутнијим у владарским актима, што упућује на закључак да се показао најподобнијим сврси. У временима честих династичких сукоба и нередовног наслеђивања овакви помени показали су се као окосница владарског програма. Притом, легитимизацијом путем помена предака-светитеља обезбеђивало се трајно немањићко-династичко вођство у српској држави. Штавише, светитељство владара уз породице Немањића омогућило је још један образац легитимизације преко помена предака. 50
У питању је повеља којом се Хиландару дарује једно село, в. B. KORAActes de Chilandar. Deuxième partie, actes slaves, Византийский временник, приложение къ XIX тому, Петроградъ 1915, 516–518 и повеља којом се потврђују поседи Светог Петра Коришког, в. С. МИШИЋ, Повеље цара Стефана Душана манастиру Светог Петра Коришког, Историјски гласник 1–2 (1994) 121–133. 51 Р. Михаљчић, Крај српског царства, Београд 1975, 17–19. 52 Monumenta Serbica, бр. 145, 160–164. 53 Овај термин је вероватно искоришћен у смислу светости царске функције која је обезбеђена миропомазањем (што је цару доносило свештеничке функције и ношење епитета свети). О византијском случају, према којем је светост била везана пре свега за царску функцију а не за личне заслуге уп. Ж. ДАГРОН, Цар и првосвештеник (прев. В. ТРИЈИЋ), Београд 2001, 182–186, 313–325. 54 М. УБИПАРИП, Две повеље цара Уроша у архиву манастира Хиландара, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 67 (2001) 99–111. BLEV,
90
М. Васиљевић, Помени предака у повељама Немањића 3. Преци као учесници у власти Свечани тип даровница одликује се сакралним језиком који је, осим у аренгама, уочљив у духовним санкцијама. Тај тип санкције је подразумевао призивање хришћанских светитеља да, неретко са ауктором, изврше казну над прекршиоцем одредби документа. Управо ова околност је омогућила да се немањићки светитељи помињу покрај других светих у овом делу повеље. На овај начин стечена улога ће омогућити да прецима буде приписан знатно већи удео у савременим догађајима, због чега ће помен „прећи“ и у друге делове докумената. У повељи краља Владислава манастиру Свете Богородице у Бистрици први пут се позивају свети преци да прокуну оног ко разори то свето место.55 Наиме, ако се издавање једног документа схвати као посредни доказ о вршењу врховне власти актуелног краља, помоћ родитеља у спровођењу краљеве воље (каква је заштита побожних дела) значи легитимитет par excellence.56 Следећи документи релевантни за овај образац удаљени су деценијама од овог усамљеног примера. Након опсежних освајања, потврђених браком са ћерком византијског цара, краљ Милутин издаје две повеље за манастире који се налазе на новоприпојеним територијама.57 У питању су повеље за манастир Светог Ђорђа код Скопља и повеља којом се дарује (враћа) Хиландару келија Свете Петке у Тморанима, такође недалеко од Скопља. У оба документа краљеви преци су позвани да подрже одредбе документа; у првом су позвани кроз синтагму pravovärnÿh(ý) c(a)rý i kralýý vi{é pisanÿh(ý),58 у другом документу клетва је затражена òt g(ospodi)na mi s(vé)tago Siméòna i òt kirý Savÿi.59 Разлика у санкцијама хронолошки блиских докумената се 55
Зборник, бр. 41, стр. 167, ред 43. Први документ који садржи помен породичног члана у санкцији је друга повеља архиепископском седишту, манастиру Жичи, краља Стефана Првовенчаног и Радослава. Међутим, позивање археипископа Саве, светог оца, да анатемише оног ко наруши ове дарове није имало легитимишућу функцију за ауктора, већ је значило позивање настолника српске цркве у заштиту примљених дарова, в. Зборник, бр. 15, 93–95, стр. 95, ред 24. 57 ИСН 1, 438–448 (Љ. МАКСИМОВИЋ). 58 Зборник, бр. 92, 315–329, стр. 329, ред 305. Под поменом правоверних царева и краљева подразумевају се ктитори овог манастира, односно византијски, бугарски и српски владари (Стефан Немања, Стефан Првовенчани и Урош I). 59 Како се наводи у повељи, краљ Урош је након освајања ових простора приложио келију манастиру Хиландару али када је скопско подручје одступило од српске државе тада је и келија одузета манастиру. Зборник, бр. 93, 331–333, стр. 333, редови 60–61. 56
91
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96 чини мање упадљивом када се узме у разматрање одабир дестинатара. Првом повељом српски краљ је желео да нагласи коначно освајање ове области за српску државу и да затражи заштиту од ктитора овог манастира. У повељи за Хиландар поменути су такође ктитори, династички родоначелници, што сведочи о постепеном стапању култова династичког и државног оснивача и првог српског архиепископа.60 И поред ове разлике, заједничка је функција оваквог помена. Ктитори ових манастира подржавањем краљевих побожних чинова, која су омогућена освајањима, постају покровитељи ове краљеве делатности. Да бисмо анализирали следећи ниво учествовања предака у Милутиновој власти испрва ћемо се осврнути на аутентичне повеље, а потом ћемо погледати шта нам о томе говоре и други, проблематичнији документи. У великој повељи манастиру Светог Стефана у Бањској увод у интитулацију доноси новине. Наиме краљ наводи да је молитвама Богородице, Светог Стефана и m(o)l(i)tvami i bl(a)g(o)s(lovlé)nèmý s(vé)tÿhý moihý präroditélýý i roditélýý постављен за њиховог наследника, након чега следи импозантна интитулација (наведена у претходном одељку).61 Како је Милутин благословом и молитвама заступљен од стране предака код Бога, они постају јемци његове краљевске власти тиме што су баш њега одредили као подобног за владара. У санкцији се помињу Свети Симеон и Сава, потом и прародитељи и родитељи који је требало да прокуну оног ко разори написано. У неколико докумената намењених Хиландару и пиргу у Хрусији, од којих ниједан није у целини аутентичан, ови мотиви се понављају са једном разликом. Наиме, у овим актима молитве светих предака постају изричито молитве Светог Симеона и Саве, манастирских ктитора. Анализом ових докумената се дошло до закључка да су делови који помињу ове молитве настали управо у периоду у којем је издата повеља за Бањску, дакле, у годинама 1314–1316, које се могу сматрати периодом када мотив молитава предака улази у дипломатичку грађу.62 Молитве Симеона и Саве су једно од најупадљивијих средстава легитимизације у повељи за Карејску келију из 1317. године.63
60
Стапање ова два култа у функционалну целину обрађено је тумачењем разноврсних извора у С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Молитве светих Симеона и Саве у владарском програму краља Милутина, ЗРВИ 41 (2004) 235–250. 61 Зборник, бр. 125, стр. 458, ред 7b. 62 С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Молитве светих Симеона и Саве у владарском програму краља Милутина, 239 (са наведеном литературом). 63 Д. ЖИВОЈИНОВИЋ, Интерполисана хрисовуља краља Милутина за Карејску келију Светог Саве Јерусалимског, 14, редови 46–48 (в. нап 35).
92
М. Васиљевић, Помени предака у повељама Немањића О утицају монашке заједнице Хиландара на помен манастирских ктитора у документима сведоче два документа Стефана Уроша III. Једном повељом краљ даје Хиландару поседе,64 док другом дарује посед око којег се Хиландар спорио са Студеницом.65 Истоветни садржај санкција сведочи о коришћењу обрасца приликом израде докумената, у којим је помен првих српских светитеља од времена краља Милутина подразумеван. Међутим, у програмској оснивачкој повељи за манастир Дечане када српски краљ говори о бици код Велбужда, најзначајнијем догађају своје владавине, наводи како је захваљујући молитвама светих родитеља и прародитеља убио бугарског цара Михаила. У програму краља и цара Душана молитве светих предака остају у другом плану у односу на друге обрасце легитимизације. Када су присутне односе се првенствено на помоћ при ступању на престо. Очекивано, помени Светог Симеона и Светог Саве у санкцијама су константно присутни у повељама намењеним Хиландару.66 Једини изузетак овоме је санкција повеља за манастир Свете Богородице у Тетову која помиње династичке осниваче у опширном облику.67 Молитве светих прародитеља и родитеља налазимо пре интитулације повеље којом се Хрусијском пиргу дарује Богородичина црква у Липљану. Ове молитве се помињу и у, са становишта легитимизације изузетно важној, Душаној повељи за Лимски манастир.68 Молитве Симеона и Саве се јављају у повељи којом се Хиландару потврђује Лужачка метохија.69 Овај образац помена предака представља једно од најснажнијих идеолошких оруђа у циљу легитимизације власти. Околност да владару молитвама помажу светитељи, који су притом и његови преци, чини ту помоћ значајнијом. Међутим, чини се да овај вид покровитељства посебну улогу дугује томе што се везује за одређени историјски тренутак, било да је у питању ступање на власт, помагање у освајањима или заштита побожног даривања. Стога не чуди што се такав образац 64
С. МИШИЋ, Повеља Стефана Уроша III манастиру Хиландару, ССА 5 (2006) 65–81, помен Симеона и Саве на стр. 68, ред 34. 65 С. МИШИЋ, Хрисовуља Стефана Уроша III манастиру Хиландару, ССА 2 (2003) 29–40, помен Симеона и Саве стр. 32–33, редови 55–56. 66 На пример у повељи Хиландару о границама поседа, в. Monumenta Serbica, бр. 115, 129–132. 67 B. KORABLEV, Actes de Chilandar. Deuxième partie, actes slaves, Византийский временник, приложение къ XIX тому, Петроградъ 1915, 461–468. 68 Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Повеља краља Стефана Душана манастиру св. Петра и Павла на Лиму, 47–48, редови 10–12 (в. нап. 44). 69 Д. ЖИВОЈИНОВИЋ, Хрисовуља цара Стефана Душана за Хиландар о Лужачкој метохији, ССА 5 (2006) 99–113, стр. 101, редови 6–9.
93
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96 развија управо у периоду када су српску државу потресали озбиљни унутрашњи сукоби. * * * Сврха ових редова је била да се укаже на основне правце употребе помена предака у циљу легитимизације власти у повељама српских владара из династије Немањића. Показало се да се могу установити три обрасца према функцији предачког мотива, поред основне, легитимишуће, која им је заједничка. Обрасци су условни јер, како је намерно указано, ови типови помена су ретко стајали самостално. Повеље које су садржале сва три обрасца јесу програмски документи највишег реда, попут повеље за манастир Светог Стефана у Бањској краља Милутина, за манастир Христа Пантократора Стефана Дечанског, и повеље краља Душана којом се Богородичина црква у Липљану дарује Хиландару итд. Резултати истраживања сведоче о изненађујућој иновативности у коришћењу помена предака у идеолошке сврхе. Не можемо рећи да је и у једном тренутку успостављена формула према којој ће ти помени бити начињени. Једини изузетак овоме можемо сматрати документе намењене Хиландару у којима се, у времену после краља Милутина, јављају садржајно готово истоветни помени Светог Симеона и Светог Саве. На крају треба приметити да се програмски помени јављају у оним деловима повеље који представљају одлику најсвечанијих даровница, дакле у наративном блоку и духовној санкцији. Стога се још једном потврђује веза између аренгалног обрасца документа и његове програмске функције. На дипломатичком плану се примећује још једна особеност. Предачки мотиви, у чијој је основи династичка светост као извор легитимитета, смештени су око интитулације (са изузетком санкције). Без обзира на то да ли је реч о мотиву светог корена или мотиву молитава прародитеља, они најчешће представљају увод у интитулацију или су смештени након ње. Дакле, више него сама интитулација, комплекс идеја изнетих у њеним оквирима показује какву је слику владар градио о себи, односно како је желео да га виде његови поданици. Ова слика је посебно била важна за време и непосредно после династичких ратова, или у случајевима када је владар током целе владавине имао потребу да стечену политичку власт прикаже као закониту. Дакле, реч је о врло присутном прилагођавању дипломатичке слике владара, у којој помени предака имају нарочиту улогу, политичком тренутку.
94
М. Васиљевић, Помени предака у повељама Немањића Marija Vasiljević MENTIONS OF ANCESTORS IN NEMANJIĆ CHARTERS AND LEGITIMIZATION OF POWER Summary Mentions of ancestors in the charters of Serbian medieval rulers from the Nemanjić dynasty often bear an ideological note illustrating one of the key requirements of medieval government – the need to legitimize a ruler’s hold on power or, in other words, to recognize newly acquired ruling authority as legal. Analysis of these ideological mentions of ancestors has uncovered three patterns of their usage, based on the manner in which the ancestral motif is used and the degree of legitimization it achieves. The first pattern consists of mentions found in autobiographical excerpts placed in the preambles (arengae) of solemn charters recording donations to ecclesiastical institutions. In situations when his right to power is disputable, the current ruler speaks of his accession to the throne, creating a context in which he can be represented as a legitimate heir. This pattern was present in the documents of rulers whose right to the throne was questioned since the beginning of their reign – Stefan the Firstcrowned, Stefan Dečanski and Stefan Dušan. The second pattern concentrates on the mentions of ancestors as saints. This pattern’s potential for legitimization is most notably exploited in the rulers’ intitulations. Mentions of this type are often followed by the beata stirps motif which was initially linked to the metaphor of the tree of Jesse. This pattern is present in the documents of Nemanjić rulers since the time of the canonization of the dynasty’s founder, Stefan Nemanja, and its frequency testifies to the suitability of such mentions for legitimization of power. The last pattern comprises participation of the holy ancestors in government. At first, the ancestors participate in government through their mention in the sanctions of royal charters as protectors of the current ruler’s donations along with God, the Virgin, and some of the greatest Christian saints. Later, they are shown as helping the ruler in conquests or succession to the throne through their prayers. This pattern was developed during the reign of king Мilutin, at a time of severe internal conflicts. Widespread presence and constant innovation of ancestral mentions indicate that they had an important role presenting the rulers to the readers and users of their documents. Additionally, the variety of the types of mentions implies that the diplomatic image of the ruler was adjusted to the current political situation. It was of crucial importance in the tumult of frequent dynastic
95
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96 confrontations, which strongly encouraged the use of every available instrument to demonstrate a ruler’s legitimacy. Keywords: Nemanjić dynasty, legitimacy of power, holy ancestors, charters, Middle Ages, 12th–14th century, royal ideology.
Чланак примљен: 1. октобра 2012. Чланак прихваћен: 15. марта 2013.
96
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 97–114 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 97–114 UDK: 904:725.96(497.5)"12/15" Krešimir Regan Leksikografski zavod Miroslav Krleža Frankopanska 26, Zagreb, Hrvatska
[email protected]
„BOŽJE UTVRDE“ KRALJEVINE SLAVONIJE Апстракт: У раду се приказују и анализирају утврде, које су као „Божји представници“ на земљи саградили високи црквени достојанственици Загребачке бискупије и редовничке заједнице. У складу с инвеститорима тих одбрамбених грађевина и комплекса рад је назван „Божје утврде“ Краљевине Славоније, међу којима је нагласак стављен на оне које су у цијелости или у рушевинама сачуване на терену, те на оне чији изглед можемо реконструисати на основу старих цртежа или фотографија. Кључне ријечи: утврда, Краљевина Славонија, Загребачка бискупија, племићки град–замак (бург), утврђено насеље, ренесансни каштел, ренесансна тврђава.
Istodobno s početkom korištenja oružja, ljudi su počeli usavršavati obranu svojih nastambi. Isprva su podizali drvene obrambene ograde ili zemljane nasipe oko svojih naselja, da bi se do razvijenog i kasnog srednjeg vijeka umijeće utvrđivanja u drvu, kamenu ili opeci razvilo gotovo do savršenstva. Na tlu srednjovjekovne Kraljevine Slavonije u tom su usavršavanju veliku ulogu imali visoki crkveni dostojanstvenici Zagrebačke biskupije te redovničke zajednice. Budući da se naslov sastoji od dviju sintagmi, prvih nekoliko redaka posvetiti ćemo njihovom pojašnjenju. Zahvaljujući visokim prihodima sa svojih brojnih vlastelinstava i posjeda, kojima su upravljali kao „Božji predstavnici“ na zemlji ili „u ime Božje“, bili su u mogućnosti zaštiti ih najsuvremenijim utvrdama. U skladu s time odlučili smo sve takve obrambene komplekse nazvati „Božjim utvrdama“, želeći time ukazati na njihove graditelje, odnosno investitore, dok smo isticanjem Kraljevine Slavonije u naslovu ograničili istraživanje ovih obrambenih kompleksa na hrvatsku povijesnu-geografsku regiju, koja se tijekom XIII. i XIV. stoljeća oblikovala kao zasebna pokrajina unutar Ugarsko-hrvatskoga kraljevstva na prostoru
97
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 97–114 zapadnoga dijela savsko-dravskoga međurječja te sjeverozapadne Bosne i Hercegovine.1 Iako nam je u početku namjera bila obraditi isključivo srednjovjekovne utvrde na posjedima zagrebačke Crkve i viteških redova, bili smo primorani odustati jer je veliki broj njih bio dovršen ili znatno pregrađen početkom novog vijeka u duhu renesansnoga vojnog graditeljstva, dok su neke u cijelosti bile sagrađene tijekom prve polovine XVI. stoljeća. Stoga smo odlučili u rad uključiti i sve ostale obrambene građevine i komplekse na tome prostoru građene tijekom čitavog XVI. stoljeća, koje su se pokazale i kao najbolje sačuvane. Također nam je namjera bila obraditi značajnije utvrđene crkve i samostane, no zbog obima građe morali smo odustati od njihova detaljnijeg prikazivanja. U raspravi o „Božjim utvrdama“ odustali smo i od prikaza onih utvrda, poput Vaške, o čijem se postojanju zna samo na temelju pisanih tragova i (ne)dovoljno uvjerljivih pretpostavki. Stoga smo se ograničili na njih 37 koje su u cijelosti ili u ruševinama sačuvane na terenu te na one čiji izgled možemo rekonstruirati na osnovu starih crteža ili fotografija. Iako je bibliografija o utvrdama Kraljevine Slavonije, uključujući i „Božje utvrde“ razmjerno opsežna, ono što nedostaje ili dosad nije pobuđi1
Kraljevina Slavonija bila je omeđena visokim planinama Like i Bosne na jugu i jugoistoku (Velika i Mala Kapela – Grmeč – Manjača – Tisovac – Borja – Vučjak), Požeškim gorjem na istoku, rijekom Dravom na sjeveru te rijekama Sutlom i Kupom na zapadu. Prijestolnica slavonskoga kraljevstva bio je Zagreb, koji je istodobno bio sjedište Zagrebačke biskupije, čije su se granice od druge polovice XIII. stoljeća gotovo podudarale sa slavonskim granicama. Usp: N. KLAIĆ, Herceška i banska Slavonija, Povijest Hrvata u razvijenom srednjem vijeku, Zagreb 1976, 253–357; B. GRGIN, Županije u razvijenom i kasnom srednjem vijeku, Hrvatske županije kroz stoljeća, Zagreb 1996, 21–38; A. ZSOLDOS, Hrvatska i Slavonija u kraljevstvu Arpadovića, Povijesni prilozi 17 (1998) 287–296; T. RAUKAR, Prostor i društvo, Hrvatska i Europa. Kultura, znanost i umjetnost, sv. 1. Srednji vijek (7–12. stoljeće). Rano doba hrvatske kulture, Zagreb 1997, 181–196; L. MARGETIĆ, Hrvatska država u doba narodnih vladara, Isto, 197–216; T. RAUKAR, Hrvatska na europskom prostoru, Hrvatska i Europa. Kultura, znanost i umjetnost, sv. 2. Srednji vijek i renesansa (13–16. stoljeće), Zagreb 2000, 5–38; M. ANČIĆ, Od kralja „poluboga“ do prvih ideja o „nacionalnom“ kraljevstvu, Kolomanov put (katalog izložbe), Zagreb 2002, 42–111; S. ANDRIĆ, Klaićev udio u raspravama hrvatske i mađarske historiografije, Potonuli svijet, Zagreb 2001, 37–66; K. REGAN, Srednji vijek, Hrvatski povijesni atlas, Zagreb 2003, 87–178; D. PETKOVIĆ, Hrvatsko ime u srednjovjekovnoj Slavoniji – prema nekoliko primjera u diplomatičkim izvorima od 13. do 15. stoljeća, Starohrvatska prosvjeta 33 (2006) 243–267; J. LEŠČIĆ, Slavonija u izdanjima HAZU, Anali Zavoda za znanstveni i umjetnički rad u Osijeku 23 (2007) 225–262; L. HEKA, Hrvatsko-ugarski odnosi od srednjeg vijeka do nagodbe iz 1868. s posebnim osvrtom na pitanje Slavonije, Scrinia Slavonica 8 (2008) 152–173; G. BÀLINT KISS, Utemeljenje i teritorijalni opseg Pečuške biskupije, Scrinia Slavonica 9 (2009) 351–378.
98
K. Regan, „Božje utvrde“ Kraljevine Slavonije valo pozornosti istraživača jest sagledavanja njihove problematike u cjelini.2 Stoga nam je namjera ukazati na njihovu tipološku raznovrsnost, geostrateške osobnosti odabrane pozicije te regionalne posebnosti u odnosu na druge utvrde na širem hrvatskom i susjednom prostoru. Također želimo ukazati na status i financijske mogućnosti njihovih investitora, koji su imali presudan utjecaj na građevinsko tlocrtne osobitosti, materijale te rasprostranjenost. Radi lakšeg razumijevanja sadržaja, u ovome radu rabili smo određene pojmove koji nisu izvorni. To se ponajprije odnosi na pojam plemićki grad–zamak, kojeg ćemo koristiti kao stručni termin za svaki utvrđeni kompleks sastavljenog od jedne ili najčešće više obrambenih građevina međusobno povezanih obrambenim zidom ili nizom obrambenih zidova u jedinstvenu fortifikacijsku cjelinu. Također bismo upozorili da smo pojedina imena utvrda donijeli prema današnjem obliku naziva lokaliteta jer su njihova izvorna imena iščezla iz pamćenja. 2
Usp. R. LOPAŠIĆ, Oko Kupe i Korane, Zagreb 1895; E. LASZOWSKI, Hrvatske povjestne gradjevine, Zagreb 1902; G. SZABO, Sredovječni gradovi u Hrvatskoj i Slavoniji, Zagreb 1920; E. LASZOWSKI, Gorski kotar i Vinodol, Zagreb 1923; T. ĐURIĆ, Srednjovjekovni gradovi slavonskog gorja, Varaždin 1981; L. DOBRONIĆ, Posjedi i sjedišta templara, ivanovaca i sepulkralaca u Hrvatskoj, Rad JAZU 406 (1984); ISTA, Zagrebačka biskupska tvrđa, Zagreb 19912; M. KRUHEK, Graditeljska baština karlovačkog Pokuplja, Karlovac 1993; ISTI, Karlovac. Utvrde, granice i ljudi, Karlovac 1995; ISTI, Krajiške utvrde i obrana hrvatskog kraljevstva tijekom 16. stoljeća, Zagreb 1995; ISTI, Stari glinski gradovi i utvrde, Zagreb 1997; Z. HORVAT, Kružne branič-kule u Hrvatskoj krajini u 16. stoljeću, Prostor 4/1 (1996) 159–188; ISTI, Zidine i braništa na utvrdama kontinentalne Hrvatske 12–15. stoljeća, Prostor 4/2 (1996) 175– 200; ISTI, Ulazi u burgove 12–15. stoljeća, Prostor 6/1–2 (1998) 41–66; A. ŽMEGAČ, Bastioni kontinentalne Hrvatske, Zagreb 2000; Z. HORVAT, Vrata u burgovima kontinentalnog dijela Hrvatske, Prostor 10/1 (2002) 11–20; ISTI, Kašteli na sjevernim obroncima Zrinske gore u obrani od Turaka, Riječi 1–2 (2003) 92–114; ISTI, Kapele u burgovima 13–15. stoljeća u kontinentalnoj Hrvatskoj, Prostor 15/2 (2007) 181–198; ISTI, Branič-kule na burgovima kontinentalne Hrvatske, Prostor 15/1 (2007) 27–41; ISTI, Plemićki gradovi, kašteli i tvrđave obitelji Zrinskih, Povijest obitelji Zrinski (zbornik radova), Zagreb 2007, 137–192; F. ŠKILJAN, Kulturno-historijski spomenici Korduna s pregledom povijesti Korduna od prapovijesti do 1881. godine, Zagreb 2007; Z. HORVAT, Pozicije burgova tijekom 13–15. stoljeća, Prostor 16/1 (2008) 22– 39; T. TKALČEC, Arheološka slika obrambenog sustava srednjovjekovne Slavonije (doktorska disertacija), Zagreb 2008, 1–294; F. ŠKILJAN, Kulturno-historijski spomenici Banije s pregledom povijesti Banije od prapovijesti do 1881. godine, Zagreb 2008; Z. HORVAT, Stambeni prostori u burgovima 13–15. stoljeća u kontinentalnoj Hrvatskoj, Prostor 17/1 (2009) 32–51; ISTI, Stilska stratigrafija burgova 13–15. stoljeća u kontinentalnoj Hrvatskoj, Prostor 18/1 (2010) 44–61; F. ŠKILJAN, Kulturnohistorijski spomenici zapadne Slavonije s pregledom povijesti zapadne Slavonije od prapovijesti do 20. stoljeća, Zagreb 2010; ISTI, Kulturno-historijski spomenici Moslavine i Kalničko-bilogorskog prigorja s pregledom povijesti Moslavine i Kalničkobilogorskog prigorja od prapovijesti do 1881, Zagreb 2011.
99
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 97–114 Prostorni razmještaj „Božjih utvrda“ Prostorni razmještaj „Božjih utvrda“ poklapa se, što je i razumljivo, s posjedima visokih crkvenih dostojanstvenika te redovničkih redova, koji su zauzimali ogromna prostranstva slavonskoga kraljevstva. (Karta 1) Među njima najviši i ujedno najbogatiji crkveni dostojanstvenik bio je zagrebački biskup, koji je nizom darovnica ugarsko-hrvatskih kraljeva tijekom razvijenoga i kasnoga srednjeg vijeka stekao veliki zemljišni imetak. Najviše posjeda imao je u Gornjoj Slavoniji, a među kojima se važnošću i veličinom ističe veleposjed na području sliva rijeke Čazme (Česme), koji je od kraja XI. stoljeća obuhvaćao područja nekadašnje Ivanićgradske, Dubravske i Čazmanske županije, a od 1277. uz kraće prekide i Garićke županije.3 O važnosti tog veleposjeda dovoljno svjedoči činjenica da su dva najveća naselja toga posjeda – Dubrava i Čazma – sve do pojave Osmanlija na istočnim granicama Slavonije tijekom druge polovine XV. stoljeća bile omiljene rezidencije većine zagrebačkih biskupa.4 Drugi veći posjedi zagrebačkog biskupa u Slavoniji su: Vaška na krajnjem sjeveroistočnom uglu Križevačke županije sa središtem u istoimenoj utvrdi, Čučerje, Vugrovec i Kašina-Blaguša u Zagrebačkoj županiji sa središtima u istoimenim naseljima, zatim zagrebački posjed na području između potoka Medveščak (današnje Tkalčićeve i Medvedgradske ulice te Ksaverske ceste) do zagrebačke Dubrave sa središtem u zagrebačkoj gradskoj četvrti Kaptolu te Hrastovicu i Goru u sjeveroistočnome uglu Gorske županije, u neposrednome susjedstvu templarskog posjeda Gora.5 Odmah nakon zagrebačkog biskupa, po bogatstvu posjeda bili su kanonici zagrebačke biskupije, odnosno zagrebački Kaptol. Njihov najveći veleposjed ležao je u sisačkoj Posavini. Protezao se od rijeke Save na sjeveru do sjevernih padina Zrinske gore na jugu, a sastojao se od sisačkoga i petrinjsko-gradečkoga vlastelinstva. Osim posavskih posjeda, zagrebački kanonici uživali su također veliki posjed u Zagrebačkoj županiji, koji se, s jed3
Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae (= Codex diplomaticus), ed. T. SMIČIKLAS, vol. 3, Zagreb 1905, 8–13; Isto, vol. 6, Zagreb 1908, 193, 363–364; L. DOBRONIĆ, Topografija zemljišnih posjeda zagrebačkih biskupa prema ispravi kralja Emerika iz god. 1201, Rad JAZU 283 (1951) 245–217. 4 N. PROSEN, Arheološko iskapanje tvrđave u Čazmi, Ljetopis JAZU 64 (1960) 219–226; A. HORVAT, Pogled na značenje Čazme i čazmanskog kraja u minulim vjekovima, Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske 12/4 (1963) 99–108; L. DOBRONIĆ, Pojave i oblici te tragovi srednjovjekovne kulture na tlu Zagrebačke biskupije, Radovi instituta za povijest umjetnosti 18 (1994) 114–119; V. ŠTRK, Arheološka istraživanja Gradskog muzeja Čazma u 2008. godini, Zbornik Moslavine 11–12 (2008– 2009), Kutina 2009, 98–103. 5 Codex diplomaticus, vol. 3, 8–13; L. DOBRONIĆ, Topografija zemljišnih posjeda, 247–255, 276–277, 288–290.
100
K. Regan, „Božje utvrde“ Kraljevine Slavonije ne strane, prostirao na čitavoj istočnoj polovini današnjeg Zagreba, od Kaptola do Dugog sela i rijeke Save, a, s druge strane, u zapadnom dijelu Zagreba na području današnjih gradskih četvrti Vrapče, Završje, Grmoščica i Rudeš.6 Od ostalih posjeda zagrebačkih kanonika valja još istaknuti prostrano vlastelinstvo Varaždinske Toplice u Varaždinskoj županiji.7 (Slika 1) Gotovo jednake posjede u Kraljevini Slavoniji imali su i križarski viteški redovi. Među njima najveća su imanja isprva uživali templari u čijim se rukama nalazila, među ostalim, čitava Dubička županija na granici Gornje i Donje Slavonije, potom sav prostor između posjeda zagrebačkih kanonika u Zagrebačkoj županiji i posjeda zagrebačkoga biskupa u čazmanskom porječju sa sjedištima u današnjem Dugom Selu i Božjakovini, vlastelinstvo Gora u donjem toku rijeke Kupe te naposljetku vlastelinstva Račeša i Ljesnica na samoj granici Kraljevine Slavonije i Ugarske, odnosno Križevačke i Požeške županije.8 U sastavu tih vlastelinstava nalazile su se zemlje između rijeke Save kraj Gradiške na jugu i zapadnih obronaka Psunja na sjeveru.9 Za njima nisu mnogo zaostajali niti ivanovci u čijim se rukama nalazilo, među ostalim, prostrano vlastelinstvo na sjevernim padinama Ivančice (Ivanščice) na granici Zagorske i Varaždinske županije, potom veleposjed u današnjem istočnome Turopolju te donjem Pokuplju sa sjedištem u Čiču te naposljetku posjed Pakrac i Čaklovac u susjedstvu templarske Račeše i Ljesnice.10 Ove posjede u današnjoj zapadnoj Slavoniji ivanovci su zadržali 6
R. GAJER, Posjedi Zagrebačkoga kaptola oko Zagreba u prvoj polovici 14. stoljeća, Radovi Zavoda za hrvatsku povijest 11/1 (1978) 5–102. 7 S. HAJDUK – K. MATIJAŠEC, Varaždinske Toplice, Varaždinske Toplice 1995. 8 Codex diplomaticus, vol. 3, 97–99; G. SZABO, Lijesnica – historijsko-geografska studija, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva n. s. 10 (1909) 40–46; L. DOBRONIĆ, Topografija zemljišnih posjeda, 276–278; M. KRUHEK – Z. HORVAT, Utvrde banske krajine od Karlovca do Siska, Izdanja Hrvatskog arheološkog društva 10 (1985) 172–174; Z. HORVAT, Kašteli na sjevernim obroncima, 112–113; F. ŠKILJAN, Kulturno-historijski spomenici Banije, 19–21; J. ADAMČEK, Povijest vlastelinstva Božjakovina i okolice, Kaj 14/4 (1981) 105–134; R. PAVLEŠ, Topografija dvaju posjeda križničkih redova u dolini Glogovnice, Cris 7/1 (2005) 14–23; D. KOVAČ – R. M. PULJEVIĆ, Templari u Glogovnici, Cris 12/1 (2010) 245–250. 9 I. KUKULJEVIĆ-SAKCINSKI, Priorat vranski sa vitezi templari i hospitalci sv. Ivana u Hrvatskoj, Rad JAZU 81 (1886) 1–80; ISTI, Priorat vranski sa vitezi templari i hospitalci sv. Ivana u Hrvatskoj (Ostatak iz 81. knjige Rada), Rad JAZU 82 (1886) 1–68. 10 G. SZABO, Sredovječni gradovi, 66, 114–115; S. PAVIČIĆ, Čiče, Hrvatska enciklopedija 4, Zagreb 1942, 300–301; L. DOBRONIĆ, Posjedi i sjedišta, 33–34, 56– 60, 103–104; K. REGAN, Plemićki gradovi, 160–161; J. ZANINOVIĆ, Ivanovci (malteški vitezovi) na tlu Hrvatske do 1526. godine (povijesni pregled), Croatica Christiana Periodica 31 (1993) 25–41; M. KRAŠ, Ivanec. Prilozi povijesti Ivanca do 1940.
101
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 97–114 sve do 1465. kada ih je papa Pavao II. ustupio kraljevskom fisku. (Slika 2) Osim njih, nekoliko manjih posjeda imali su u Planini, Glogovnici i Novakima kraj Vaške viteški red sepulkralci.11 Nakon ukidanja templarskoga reda 1312, Ivanovci su naslijedili većinu nekadašnjih templarskih posjeda koje su ih držali sve do provale Osmanlija. Značajne posjede u Kraljevini Slavoniji imali su i redovničke zajednice. Najveći među njima u razdoblju od 1205. do 1558. nalazio se u rukama cistercita iz Topuskoga u Gorskoj županiji, tik u susjedstvu kaptolskoga petrinjsko-gradečkog vlastelinstva.12 Prostrane posjede uživali su i pavlini na sjevernim obroncima Ivančice u bivšoj Zagorskoj županiji sa središtem u Lepoglavi i nešto manji posjed u Remetama na području Zagrebačke županije, koji se svojim opsegom podudara s današnjom istoimenom zagrebačkom gradskom četvrti.13 Od ostalih posjeda pavlina valja još spomenuti posjede samostana Podgarić, Veliki Petrovac, Kamensko kraj Karlovca.14 Osim pavlina, veleposjed su uživali benediktinci samostana u Bijeloj kraj Daruvara.15 Tipologija „Božjih utvrda“ Kraljevine Slavonije Premda je na području Kraljevine Slavonije bilo podignuto preko dvjestotinjak „Božjih utvrda“, danas se u različitim stupnjevima uščuvanosti održalo tek nekoliko desetaka njih, od kojih su pod krovom samo zagodine. Ivancu za šest stotu obljetnicu povodom prvog pisanog spomena Ivanca 1396– 1996, Varaždin 1996; ISTI, Prilozi povijesti Ivanca od prvog spomena 1396. do 1940. godine, Zbornik 600 godina Ivanca, Varaždin 1997, 57–89; LJ. ANDRIJANIĆ, Ivanovci u hrvatskim zemljama u srednjem vijeku, Povijesni zbornik 3 (2008) 241–255; J. BELAJ, Jesu li postojale župe na području ivanovačkog belskog preceptorata 1334. godine?, Prilozi Instituta za arheologiju 24 (2007) 437–480; ISTI, Bela – ivanovački burg na Ivanščici, Prilozi Instituta za arheologiju 25 (2008) 155–182. 11 L. DOBRONIĆ, Posjedi i sjedišta, 44–47, 54–56; R. PAVLEŠ, Topografija dvaju posjeda, 14–23. 12 M. ANČIĆ, Vlastelinstvo hrvatskoga hercega u Gorskoj županiji, Povijesni prilozi 16 (1996) 201–240. 13 J. ADAMČEK, Pavlini i njihovi feudalni posjedi, Kultura pavlina u Hrvatskoj 1244–1786, Zagreb 1989, 41–66; M. KRUHEK, Povijesno-topografski pregled pavlinskih samostana u Hrvatskoj, Isto, 67–93; T. PLEŠE, Pregled pavlinskih samostana kasnosrednjovjekovne Slavonije, Cris 12/1 (2010) 202–220; D. DAMJANOVIĆ, Herman Bollé i restauracija župne (ranije pavlinske) crkve u Remetama nakon potresa 1880. godine, Croatica Christiana Periodica 68 (2011) 69–85. 14 M. KRUHEK, Povijesno-topografski pregled, 74, 77–79; T. PLEŠE, Monasterium B. V. Mariae sub monte seu promontorio Garigh alias Garich, Radovi Zavoda za znanstvenoistraživački i umjetnički rad u Bjelovaru 4 (2011) 101–118. 15 S. ANDRIĆ, Benediktinski samostan Svete Margarete u Bijeloj, Tkalčić 9 (2005) 9–122; ISTI, Opis ruševina opatije Bijele iz 1761, Scrinia slavonica 7 (2007) 405–428.
102
K. Regan, „Božje utvrde“ Kraljevine Slavonije grebačka Biskupska tvrđava te tvrđava u Sisku. Neovisno o tome, postojeći broj građevina još uvijek je dovoljan da se one grupiraju u šest tipoloških skupina. Gledano kronološki, prvu i najstariju skupinu „Božjih utvrda“ čine plemićki gradovi–zamkovi (grad, burg, kastrum, utvrđeni plemićki grad, utvrđeni feudalni grad, zamak), koji su bili podizani tijekom XIII. i XIV. stoljeća. Građeni su kao utvrđena boravišta visokih crkvenih dostojanstvenika i viteških redova na teže pristupačnome položaju posjeda, a sastojala su se od jedne ili više obrambenih građevina međusobno povezanih obrambenim zidom ili nizom obrambenih zidova u jedinstvenu fortifikacijsku cjelinu.16 U njihovome sklopu nalazile su se gospodarske (skladišta, štale, mlin, preša, bunar, cisterna i dr.), stambene (palas) i sakralne građevine (kapela) koje su, ovisno o veličini plemićkoga grada–zamka i prvenstveno materijalnome položaju njegova vlasnika, mogle biti sagrađene i kao samostalne građevine unutar obrambenih zidova grada, kao što je to slučaj u biskupskim utvrdama Medvedgradu i Garićgradu.17 (Slika 3) Mada je zagrebački biskup sagradio nekoliko takvih građevina, od kojih Medvedgrad i Garićgrad idu u red jednih od najvećih plemićkih gradova–zamkova na području čitave Hrvatske, najveći su broj njih sagradili kao svoje rezidencije katolički vojnički redovi templari i ivanovci tijekom XIII. i XIV. stoljeća, što je i logično s obzirom da su pripadnici tih redova bili profesionalni vojnici–redovnici uvijek spremni na borbeno djelovanje.18 Drugu skupinu čine utvrđena naselja, koja se sastoje od niza obrambenih građevina međusobno povezanih obrambenim zidom u jedinstvenu fortifikacijsku cjelinu velike površine koju ispunjavaju stambene, gospodarske i sakralne građevine. Za razliku od drugih utvrđenih gradskih naselja Kraljevine Slavonije, koja su nastala kao posljedica koncentracije trgovačko-obrtničkih sadržaja na povoljnome zemljopisnom položaju, utvrđena crkvena naselja isprva su imala isključivo rezidencijalnu, odnosno stambenu funkciju. Naime, služila su kao prebivališta visokih crkvenih dostojanstvenika i njihovih domaćinstava.19 16
T. TKALČEC, Arheološka slika, 233–247. G. SZABO, Sredovječni gradovi, 43–48; N. KLAIĆ, Medvedgrad i njegovi gospodari, Zagreb 1979; D. MILETIĆ – M. VALJATO-FABRIS, Kapela Sv. Filipa i Jakova na Medvedgradu, Zagreb 1987; M. KRUHEK, Krajiške utvrde, 27–29; K. REGAN, Plemićki grad Garić, 15–62. 18 G. SZABO, Sredovječni gradovi; V. ŽUGAJ, Srednjovjekovne utvrde na novgradiškom području (katalog izložbe), Zagreb 1984; ISTI, Stara Gradiška, Zagreb 1997, 7–11; V. ČAVRAK – Ž. SIRK, Vinodol kraj Petrinje – pronađena baština, Petrinjski zbornik 7–8 (2005) 64–70. 19 B. MILIĆ, Razvoj grada kroz stoljeća 2. Srednji vijek, Zagreb 1995, 100, 154–155, 203–205. 17
103
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 97–114 Na području Kraljevine Slavonije poznata su tek tri takva naselja, od kojih je Hrastovica bila utvrđena najkasnije tijekom prve polovice XV. stoljeća,20 zagrebački Kaptol, čije se utvrde po prvi put spominju 1387,21 i naposljetku Dubrava koja je svoje utvrde dobila u posljednjoj četvrtini XV. stoljeća radi zaštite od iznenadnih osmanskih napada.22 (Slika 4) Moguće je da je i naselje uz plemićki grad–zamak Goru bilo u to vrijeme također utvrđeno, no kako na žalost danas taj lokalitet nije istražen zbog zaostalih mina, nismo ga uvrstili u popis utvrđenih naselja. Sva tri navedena naselja bila su manjih dimenzija, a do danas se sačuvao tek zagrebački Kaptol, koji u svojoj urbanoj strukturi ima u cijelosti vidljivu srednjovjekovnu fizionomiju. U trećoj skupini nalaze se utvrđeni samostani.23 Mada su te građevine tijekom XIII. i XIV. stoljeća bile građene kao prebivališta redovničkih zajednica, zahvaljujući činjenici što su bili zidani i prostorno čvrsto zatvoreni kompleksi s unutrašnjim dvorištem, tijekom druge polovine XV. stoljeća uz neznatne pregradnje pretvarali su se u snažno utvrđene protuosmanske sakralne komplekse. Štoviše, neke od njih bile su tijekom XVII. stoljeća nanovo utvrđene novi baroknim obrambenim sustavima.24 (Slika 5) 20
Codex diplomaticus, vol. 7, Zagreb 1909, 106–109; F. ŠKILJAN, Kulturnohistorijski spomenici Banije, 22–23. 21 Codex diplomaticus, vol. 17, Zagreb 1981, 55–56. 22 A. HORVAT, Pogled na značenje Čazme i čazmanskog kraja, 99–108; N. PROSEN, Arheološko iskapanje, 219–226; L. DOBRONIĆ, Biskupski i kaptolski Zagreb, Zagreb 1991, 171–209; V. BEDENKO, O prostoru Kaptola u srednjem vijeku, Zagrebačka biskupija i Zagreb 1094–1994 (zbornik radova), Zagreb 1994, 663–648; L. DOBRONIĆ, Pojave i oblici, 15–16; Z. HORVAT, Hrastovica kraj Petrinje, Prilozi Instituta za arheologiju 15–16 (1998) 91–100. 23 Z. HORVAT, Srednjovjekovna arhitektura pavlinskih samostana u Hrvatskoj, Kultura pavlina u Hrvatskoj 1244–1786, 95–109; S. SEKULIĆ-GVOZDANOVIĆ, Utvrđeni samostani na tlu Hrvatske, Zagreb 2007; Z. HORVAT, Arhitektura pavlinskih samostana u okolici Karlovca u srednjem vijeku, Godišnjak zaštite spomenika kulture Hrvatske 31/32 (2007–2008) 123–146; V. JAKAŠA BORIĆ – B. BILUŠIĆ DUMBOVIĆ, Topusko – urbogeneza naselja, Radovi Instituta za povijest umjetnosti 32 (2008) 269– 284; T. PLEŠE – K. KARLO, Monasterium omnium sanctorum de Ztreza ordinis S. Pauli primi eremitae, Opuscula archaeologica 33 (2009) 183–205; T. PLEŠE, Pregled pavlinskih samostana, Cris 12/1 (2010) 202–220; ISTA, Monasterium de s. Petri in monte Zlat, Opuscula archaeologica 35 (2011) 319–350; ISTA, Monasterium B. V. Mariae, 101–118. 24 Z. BALOG, Arheološka istraživanja lepoglavskog samostana 1990, Muzejski vjesnik 14 (1991) 3–5; ISTI, Rezultati najnovijih istraživanja samostana u Lepoglavi, Ivanečki kalendar 9 (1994) 67–71, ISTI, Lepoglava, 600 godina poslije, Kaj 33/1–2 (2000) 123–129; P. PUHMAJER – T. KUČINAC, Pročelja Pavlinskog samostana u Lepoglavi, Radovi Instituta za povijest umjetnosti 32 (2008) 151–166.
104
K. Regan, „Božje utvrde“ Kraljevine Slavonije Četvrtu skupinu „Božjih utvrda“ čine renesansni kašteli koji su se gradili kao protuosmanski obrambeni kompleksi tijekom druge polovine XV. i prve polovine XVI. stoljeća.25 Oni su se također sastojali od obrambenih građevina povezanih bedemom (zidanim ili drvenim) u jedinstvenu obrambenu cjelinu. No, za razliku od plemićkih gradova–zamkova, koji su bili građeni isključivo za obranu hladnim oružjem na što nepristupačnijim pozicijama, kašteli su prvenstveno bili namijenjeni ratovanju vatrenim oružjem što je omogućilo njihovo podizanje, neovisno o konfiguraciji terena, na onim strateškim točkama s kojih se najbolje mogao nadzirati i braniti određeni prostor. Neki od kaštela, poput onog u Dubravi, građeni su kao posljednja linija obrane unutar samoga naselja. Zanimljiv je i podatak da je većina kaštela na Banovini imala prostrana utvrđena predgrađa, građena kao pribježišta okolnom stanovništvu za osmanskih provala.26 (Slika 6) Na slavonskom prostoru javljaju se tri tlocrtne skupine (tipa) takvih kompleksa.27 U prvu skupinu spadaju kašteli pravilnoga tlocrta, u drugu skupinu kašteli ovalnoga tlocrta i u treću skupinu kašteli koji imaju osobine i prve i druge skupine. Prva skupina još se dijeli na dvije podskupine. Prvu čine kašteli višekutnoga tlocrta (peterokutni, šesterokutni), dok drugu podskupinu čine kašteli pravokutnoga tlocrta i relativno malih dimenzija, koji se prema zemlji nastanka zovu talijanskim tipom kaštela. Također valja istaknuti da većinu kaštela sagrađenih južno od rijeke Save, dakle na prostoru nekadašnje Donje Slavonije, karakterizira i snažna okrugla branič-kula.28 Petu skupinu „Božjih utvrda“ čine ranorenesansne tvrđave koje su građene u prvoj polovini XVI. stoljeća kao veliki i složeni obrambeni sustavi sa stalnom i relativno brojnom posadom na strateški najvažnijim pozicijama. Na području Kraljevine Slavonije bile su podignute tek dvije takve utvrde. Prva je bila Biskupska tvrđava u Zagrebu podignuta za zaštitu katedrale i zagrebačkoga kaptolskog naselja, a druga sisačka tvrđava (isprva kaštel) sagrađena za stavljanje pod nadzor širokog pojasa Banske krajine i za zatvaranje smjera neprijateljskoga kretanja dolinom Save prema Zagrebu te dalje u dubinu kranjskoga i štajerskoga teritorija.29 (Slika 7) 25
A. HORVAT, Između gotike i baroka, Zagreb 1975, 52–68; M. KRUHEK, Krajiške utvrde, 30–31; ISTI, Čuntić kula u sustavu obrane kaptolskih prekokupskih posjeda tijekom 16. stoljeća, Osam stoljeća Čuntića (zbornik radova), Petrinja – Zagreb 2012, 101–124. 26 M. KRUHEK – Z. HORVAT, Utvrde banske krajine od Karlovca do Siska, 172–174; Z. HORVAT, Kašteli na sjevernim obroncima Zrinske gore, 92–114. 27 M. KRUHEK, Karlovac, 124. 28 Z. HORVAT, Kružne branič-kule, 159–188. 29 L. DOBRONIĆ, Zagrebačka biskupska tvrđa, 15–84; A. ŽMEGAČ, Oblik katedralne utvrde u Zagrebu, Radovi Instituta za povijest umjetnosti 18 (1994) 122–127; Z. HORVAT, Neka razmišljanja o sjevernoj kaptolskoj kuli, Naša katedrala 6 (202)
105
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 97–114 Na posljednjem, šestom mjestu, nalaze se utvrđene crkve, danas najbolje očuvana skupina „Božjih utvrda“. Poput samostana, niti ove građevine nisu bile građene kao obrambene građevine. No, zbog svoje zidane strukture te izvanrednih geostrateških položaja na vrhovima brežuljaka, brda i planina, one su tijekom druge polovine XV. i čitavog XVI. stoljeća bile pregrađene u izvidnice i sigurna pribježišta okolnoga stanovništva u slučaju iznenadnoga prodora osmanskih akindžija i martologa. Većinom se radilo o dograđivanju obrambenoga tornja–zvonika pri postojećoj crkvi te njezinom opasavanju palisadnom ogradom, koja je u kasnijim razdobljima mogla biti zamijenjena zidinama.30 (Slika 8) O gradnji „Božjih“ utvrda Kraljevine Slavonije Podizanje obrambenih građevina u srednjem i novom vijeku bio je složeni poduhvat, koji je osim velikih materijalnih sredstava iziskivao i sposobnost organiziranja golemih pripremnih radova. Iako je danas zbog pomanjkanja dokumenata teško procijeniti ukupnost troškova tih investicija, na osnovu u cijelosti sačuvanog troškovnika i opisa gradnje Biskupske tvrđave u Zagrebu te utvrde u Sisku mogu se ugrubo odrediti troškovi. Svakoj gradnji prethodili su opsežni pripremni radovi. Najprije je investitor morao unajmiti iskusnoga vojnog graditelja, koji će odabrati mjesto za gradnju utvrde te izraditi njezin nacrt, a u kasnijoj fazi voditi proces njezine gradnje. Mada je većina takvih majstora dolazila iz inozemstva, sačuvani dokumenti iz XVI. stoljeća o pojedinim građevinama svjedoče da su u tome u velikome broju sudjelovali i domaći majstori.31 Potom je investitor morao nabaviti ili izraditi građevinski materijal,32 organizirati njegov dovoz na gradilište i osigurati mu adekvatan smještaj, pronaći dovoljan broj građevinskih radnika te organizirati svojevrsnu čuvarsku službu radi čuvanja prikupljenog materijala i obrane radnika za trajanja gradnje.33 To nam 13–15; J. PEKOVIĆ, Izgradnja sisačke utvrde od 1544. do 1552. godine, Glasnik Muzeja Siska 8 (2008) 49–77. 30 S. SEKULIĆ-GVOZDANOVIĆ, Crkve tvrđave u Hrvatskoj, Zagreb 1994; Z. BALOG, Crkve tvrđave u zapadnom dijelu Varaždinske županije, Kaj 29/3 (1996) 53– 65; ISTI, Župna crkva u Miholcu kod Križevca u kontekstu obrambenog sustava potkalničkog kraja, Kaj 30/2 (1997) 64–77; ISTI, Potkalnička grupa crkva-utvrda, Peristil 46 (2003) 13–28; Z. HORVAT, Kapela sv. Helene kraj Donje Zeline, Sveti Ivan Zelina i zelinski kraj u prošlosti (zbornik radova), Zagreb – Sv. Ivan Zelina 2003, 263–276. 31 L. DOBRONIĆ, Zagrebačka biskupska tvrđa, 18–34. 32 Kopanje i obrada kamena ili pečenje opeke, sječa stabala i njihova obrada u drvenu građu, izrada peći za proizvodnju vapna, priprema ogrjeva za loženje vapnenih peći itd. 33 O krađi pripremljenog građevinskog materijala ponajbolje nam svjedoči epizoda iz Knina, gdje je 1369. kninski kaštelan Ivan, sin Nikole, popravio kninsku
106
K. Regan, „Božje utvrde“ Kraljevine Slavonije ponajbolje potvrđuju popisi troškova gradnje sisačke utvrde iz 1544. i 1545. godine, iz kojih saznajemo da je zagrebački kaptol za osiguranje gradilišta sisačke utvrde plaćao garnizon od 15 vojnika, među kojima su poimenice navedeni vratar, kastelan i njegov zamjenik.34 Tek nakon toga investitor je bio spreman za početak gradnje koja je podrazumijevala „crtanje“ tlocrta utvrde na terenu, nivelaciju terena unutar zadane površine, kopanje temelja, izradu obrambenih jaraka i nasipa, zidanje obrambenih i pregradnih zidova te naposljetku izradu drvenih dijelova (obrambenih galerija, krovova i dr.).35 Svi ti radovi imali su određeno vremensko trajanje, a na primjeru nekih obrambenih građevina prve polovine XVI. stoljeća znamo da su trajali i po nekoliko godina. Za ilustraciju možemo uzeti gradnju zagrebačke Biskupske tvrđave te sisačke utvrde. Pripremni građevinski radovi kod prve su trajali od 1512. do 1513, a sama gradnja od 1513. do 1520. Slično je bilo i kod sisačke utvrde, za koju su pripremni radovi započeli 1543, dok je sâma gradnja trajala od 1544. do 1552.36 (Slika 9) Za posao gradnje zagrebačke Biskupske tvrđe ukupno je potrošeno 12.140 forinti (dukata). Iako nam ova cifra danas gotovo ništa ne znači, sam pogled na tu, gotovo u cijelosti sačuvanu tvrđavu i više nam nego jasno svjedoči da se radi o golemoj svoti. Dodatnu potvrdu pružaju nam i cijene pokretnina i nekretnina iz XV. stoljeća. Ako znamo da se za 6 dukata u tom razdoblju mogao na zadarskome području kupiti konj, za približno 2,5 dukata vol, za 12 dukata manja kuća, a za 40 dukata veća i kvalitetnija kuća u Zadru, možemo izračunati da se za cijenu gradnje zagrebačke „Božje utvrde“ moglo sagraditi jedno manje naselje.37 Dodatnu potvrdu visokih troškova daju nam suvremeni radovi na obnovi utvrda. Tako je za prvu fazu obnove Medvedgrada, koja je obuhvatila arheološko istraživanje lokaliteta, pripremu terena za obnovu (izgradnja prilaznih putova, raskrčivanje guste šumske vegetacije), konzervacije postojećih zidova i obnove kapele, utrošeno 2.525.784 DEM (približno utvrdu gredama i daskama ukradenim kninskom biskupu, a namijenjenima za popravak krova kninske katedrale. L. KATIĆ, Ban Emerik Lacković otimlje dobra kninske biskupije (1368), Croatia sacra 3 (1932) 6. 34 Sisak u obrani od Turaka, ur. J. KOLANOVIĆ, Zagreb 1993, 35–64; J. PEKOVIĆ, Izgradnja sisačke utvrde, 55–56. 35 Z. HORVAT, O dizanju kamenih blokova na gradilištima srednjeg vijeka, Naša katedrala 5 (2001) 15–19. 36 L. DOBRONIĆ, Zagrebačka biskupska tvrđa, 75; J. PEKOVIĆ, Izgradnja sisačke utvrde, 49–77. 37 Z. LADIĆ, Prilog proučavanju hodočašćenja iz Zadra u drugoj polovici 14. stoljeća, Croatica Christiana Periodica 32 (1993) 17–31, str. 27.
107
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 97–114 1.300.000 EUR),38 dok je za arheološka istraživanja, konsolidaciju zidova te fotogrametrijsko istraživanje branič-kule u Zrinu utrošeno čak 400.000 Kn (približno 53.000 EUR).39 Velika materijalna izdavanja nisu bila okončana niti nakon dovršetka gradnje utvrde. Naime, za njezino održavanje u borbenoj spremnosti, što je podrazumijevalo plaćanje garnizona, nabavku modernog naoružanja, građevinsku sanaciju pojedinih dijelova utvrde te njezinu stalnu modernizaciju sukladno razvoju opsadnoga vatrenog oružja, također su bile potrebne velike svote novaca.40 Dok su za radove na obnovi bedema i kula i nabavku građevinskog materijala njihovi gospodari mogli računati na besplatan rad svojih kmetova i tako smanjiti troškove odražavanja, za nabavku modernog i skupog vatrenog naoružanja i baruta trebalo je ići kod oružara u Ljubljanu u Kranjskoj, Grac u Štajersku ili čak u Veneciju.41 Osim visokih troškova nabave oružja, trebalo je također organizirati njegovu dostavu u Kraljevinu Slavoniju. Da su ti troškovi bili doista veliki ponajbolje nam svjedoče primjeri slavonskih i hrvatskih velikaša, koji su zbog neprestanog otimanja dijelova hrvatskog i slavonskog teritorija ostajali bez zemlje i kmetova, a time i bez prihoda za održavanje istih, zbog čega su tijekom čitavog XVI. stoljeća dobrovoljno prepuštali Dvorskom ratnom vijeću u Gracu svoje baštinske utvrde i posjede uz granicu s Osmanlijama.42 Materijali i stilovi Materijali koji su bili korišteni za gradnju „Božjih utvrda“ usuglašeni su s geografskim karakteristikama reljefa Kraljevine Slavonije. Stoga ne čudi da je najviše utvrda sagrađeno od kamena, što je u Kraljevini Slavoniji uobičajeni građevni materijal za takvu vrstu građevina.43 Za podizanje zidova koristio se lomljeni kamen (lomljenak), pločasti i priklesani 38
D. MILETIĆ, O obnovi Medvedgrada (1979–1999). Kronika s komentarom, Peristil 44 (2001) 131–157. 39 Ministarstvo kulture Republike Hrvatske, http://www.min–kulture.hr/userdocs images/Odobreni%20programi%20u%202012.godini/Nepokretni%202012%20–%20 odobreni.pdf (kons. 10. rujna 2012). 40 L. DOBRONIĆ, Zagrebačka biskupska tvrđa, 34–37. 41 Zagrebački kaptol još je 1544. poslao u Ljubljanu svoje izaslanstvo da zatraže pomoć za opremanje sisačke utvrde, na što su se ovi odazvali i poklonili im, među ostalim, dvije bombarde nazvane hofnica te dva centa topničkog praha. E. LASZOWSKI, Habsburški spomenici, Monumenta Habsburgica Regni Croatiae, Dalmatiae, Slavoniae 3, Zagreb 1917, 186–187; J. PEKOVIĆ, Izgradnja sisačke utvrde. 42 M. KRUHEK, Krajiške utvrde, 303–375. 43 Z. HORVAT, Stilska stratigrafija, 45–53.
108
K. Regan, „Božje utvrde“ Kraljevine Slavonije kamen povezan žbukom, dok su detalji bili lijepo klesani (dovratnici, portali, vijenci, konzole, prozorski okviri, uglovi kamenje itd.).44 Nešto manje utvrda bilo je sagrađeno od drveta ili kombinacijom zidanih kula spojenih palisadama, tako da se danas njihovi ostaci prepoznaju tek u sačuvanim opkopima, nasipima i zemljanim humcima (Blaguša) ili na povijesnim vedutama (prikaz Kaptola i Gradeca iz XVI. stoljeća).45 (Slika 10) U gradnji utvrda najmanje se koristila opeka. Isprva su se s njome i u kombinaciji s klesanim detaljima gradile pojedine građevine u unutrašnjosti utvrde (palača i kapelica Medvedgrad), da bi u vrijeme ratova s Osmanlijama tijekom XV. i XVI. stoljeća opeka bila korištena za modernizaciju srednjovjekovnih utvrda ili za gradnju novih tvrđava. (Slika 11) Tako je u XV. stoljeću opekom bila nadograđena topovska platforma na južnu branič-kulu Medvedgrada te ugaone kule na biskupskoj rezidenciji u Čazmi, dok je kaštel u Sisku u cijelosti bio sagrađen od opeke dobivene rušenjem građevina u antičkoj Sisciji.46 Nevezano jesu li su zidovi „Božjih utvrda“ bili građeni od kamena, drva ili opeka, njihova krovišta, najviše etaže obrambenih zidova i kula, škure, vrata, pomični mostovi, prilazne drvene konstrukcije i unutrašnje pomoćne građevine bile su sagrađene od drva.47 Premda ih prema stilskoj pripadnosti možemo podijeliti u tri osnovne grupe – romaničke (XII. i XIII. stoljeće), gotičke (XIV. i XV. stoljeće) i renesansne utvrde (XVI. stoljeće) – najviše njih nosi karakteristike međustilova – kasne romanike i rane gotike (XIII.–XIV. stoljeće) te kasne gotike i rane renesanse (kraj XV. i poč. XVI. stoljeća).48 Zaključak Kao što smo već napomenuli, na području Kraljevine Slavonije postojalo je u srednjem vijeku i početkom novoga vijeka više desetina „Božjih 44
ISTI, O izgledu srednjovjekovnog zida na primjerima nekih građevina u kontinentalnoj Hrvatskoj, Godišnjak zaštite spomenika kulture Hrvatske 12 (1986) 179–192; ISTI, Strukture gotičke arhitekture, Zagreb 1989. 45 ISTI, Zidine i braništa, 193; LJ. KRMPOTIĆ, Izvještaji o utvrđivanju granica Hrvatskog Kraljevstva od 16. do 18. stoljeća, Hannover – Karlobag – Čakovec 1997, 219–222. 46 Z. HORVAT, O izgledu srednjovjekovnog zida, 190–191; ISTI, Strukture gotičke arhitekture, 48. 47 ISTI, Primjena drva u gradnji burgova od 13. do 15. stoljeća u kontinetalnom dijelu Hrvatske, Prostor 13/1 (2005) 11–21; ISTI, Drvene konstrukcije na burgovima kontinetalne Hrvatske, Prostor 14/2 (2006) 142–157. 48 ISTI, Stilska stratigrafija, 56–58.
109
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 97–114 utvrda“. Ako znamo da je njihovo podizanje bio izuzetno zahtjevan i složeni posao, te da je shodno tome, za njihovu gradnju trebalo puno vremena i materijalnih sredstava, prema njihovim obrambenim i stilskim karakteristikama i povijesnim izvorima jasno je da su ti kompleksi nastajali postupno. Sve do druge polovine XIII. stoljeća prostor Kraljevine Slavonije štitile su malobrojne kraljevske utvrde (Zagreb, Castrum Nicola kraj Zeline, Okić, Ozalj, Greben, Križevci, Varaždin), koje su sagrađene kao sjedišta županija ili kao pogranična uporišta na mjestima starijih utvrđenja.49 Premda malobrojne, za mongolske provale 1241. pokazale su se neosvojivima. Dok su palisadama utvrđeni Zagreb i Čazma bili spaljeni do temelja, dotle je nedaleki Veliki Kalnik herojski izdržao opsadu uz pomoć susjednoga stanovništva.50 Uvjerivši se da su čvrsto zidani plemićki gradovi–zamkovi najbolja obrana od mongolskih armija, u očekivanju nove tatarske navale kralj Bela IV. je potaknuo gradnju plemićkih gradova–zamkova širom svoga kraljevstva prepustivši to isključivo kraljevsko pravo svojim velikašima i plemićima te crkvenim veledostojnicima i viteškim redovima. Tako je na području Kraljevine Slavonije tijekom druge polovine XIII. stoljeća započela masovna gradnja plemićkih gradova–zamkova, koja je svoj vrhunac doživjela za dva duga prijestolna rata (1301–1327. i 1387–1409).51 Nakon što je iz drugoga prijestolnoga rata kao pobjednik izašao rimsko-njemački car i češki kralj Sigismund Luksemburgovac, na području Kraljevine Slavonije nastupilo je dulje razdoblje mira. Ulazak Slavonije, Ugarske i Hrvatske u državnu zajednicu sa Češkom omogućilo je jačanje kulturnih veza, što je za posljedicu imalo, među ostalim, dolazak vrsnih graditelja i majstora klesara iz Praga, školovanih u znamenitoj graditeljskoj školi obitelji Parler (Parléřova škola), koja je znatno utjecala na razvoj kasnogotičkog graditeljstva i kiparstva u srednjoj Europi, pa tako i u srednjovjekovnoj Slavoniji. Pod utjecajem ove škole tijekom prve polovine XV. stoljeća postojeći skromni i arhitektonski jednostavni romanički plemićki gradovi–zamkovi obogaćuju se dogradnjom rezidencijalnih palasa otvorenih velikim prozorima (tzv. češki prozori), dok se stare obrambene kule pretvaraju u raskošno opremljene stambene građevine grijane kaljevim pećima te stambenom infrastrukturom, gdje se posebno ističu nova 49
Codex diplomaticus, vol. 3, 89–91; Isto, vol. 4, Zagreb 1906, 149, 164; V. BEDENKO, Mons Gradyz iuxta Zagrabiam, Historijski zbornik 44/1 (1991) 3–17; K. REGAN, „Orlovo gnijezdo“ obitelji Zrinski – plemićki grad Ozalj, Susreti dviju kultura: obitelj Zrinski u hrvatskoj i mađarskoj povijesti (zbornik radova), Zagreb 2012, 45–116. 50 K. REGAN, Plemićki grad Veliki Kalnik, Kaj 37/3 (2004) 83–104. 51 V. KLAIĆ, Povijest Hrvata 2, Zagreb 1980, 9–61, 223–400.
110
K. Regan, „Božje utvrde“ Kraljevine Slavonije rješenja pomoćnih prostora, poput stubišta i zahoda.52 Utjecaj ove škole ponajbolje se osjeti na Medvedgradu i Garićgradu, koje je biskup Eberhard pregradio u raskošne rezidencije.53 (Slika 12) No, taj veliki procvat u razvoju arhitekture plemićkih gradova–zamkova na hrvatskome prostoru naglo prekidaju Osmanlije, kojima je nakon osvajanja susjedne Srbije (1459) i većih dijelova Bosne (1463) bio otvoren put prema hrvatskom prostoru. Duga stoljeća mira, lažan osjećaj sigurnosti koji je proizlazio iz takve društveno-političke situacije te visoki troškovi gradnje i održavanja obrambenih građevina doveli su do toga da je Kraljevina Slavonija obrambeno nespremna dočekala sukob s Osmanskim carstvom. (Karta 2) Taj nedostatak među prvima je uvidio ugarsko-hrvatski kralj Matija Korvin, koji je nakon pada Bosne pod osmansku vlast 1463. i izbijanja Osmanlija na južne i jugoistočne granice njegova kraljevstva, kao i kralj Bela IV. dva stoljeća ranije, potaknuo sustavno utvrđivanje svoga kraljevstva brojnim kaštelima na temelju najnovijih renesansnih koncepcija obrane, osmišljene u talijanskim republikama i monarhijama XV. stoljeća, koje su preko Ugarske prodirale u Slavoniju.54 Pod utjecajem tih istih novih obrambenih ideja pregrađuju se i stari plemićki gradovi–zamkovi dodavanjem okruglih ili potkovičastih baterijskih kula ili topovskih platformi ispunjenih nabijenom zemljom.55 Nabijenom zemljom također se u to doba ojačavaju stari srednjovjekovni bedemi. U toj akciji veliku je ulogu na području Kraljevine Slavonije imao zagrebački biskup i njegovi kanonici, koji su od 1470-ih pa sve do početka XVI. stoljeća na svojim posjedima sagradili desetak najmodernijih renesansnih kaštela te utvrdili tri gradska naselja – Kaptol u Zagrebu, Dubravu kraj Česme te Hrastovicu na Banovini. Tim građevinskim poduhvatom bili 52
Z. HORVAT, Grijanje u srednjovjekovnim burgovima kontinentalne Hrvatske. Kamini, dimnjaci i kaljeve peći, Prostor 2/3–4 (1994) 215–240; ISTI, Neki pomoćni prostori, 299–322; I. ŠKILJAN, Kasnogotički pečnjaci s Garić-grada, Radovi Zavoda za znanstvenoistraživački i umjetnički rad u Bjelovaru 4 (2011) 161–194. 53 N. KLAIĆ, Medvedgrad, 106–120; Z. HORVAT, Prozori na burgovima, 52– 57; K. REGAN, Plemićki grad Garić, 57–59. 54 L. DOBRONIĆ, Renesansa u Zagrebu, Zagreb 1994; B. GRGIN, Počeci rasapa. Kralj Matijaš Korvin i srednjovjekovna Hrvatska, Zagreb 2002, 171–186; M. PELC, Renesansa, Zagreb 2007, 23–82; F. ISTVÀN, Ágyúvédőművek a 16. század első felének erődítményépítészetében. Tévhitek, kéerdések, kutatási feladatok, Studia Agriensia 27 (2008) 175–196; D. ŠOUREK, Pavia – Čazma, primjer sjevernotalijanskih utjecaja na renesansnu umjetnost kontinentalne Hrvatske, Radovi Instituta za povijest umjetnost 33 (2009) 37–46. 55 A. HORVAT, Između gotike i baroka, Zagreb 1975, 52–68, 216–235; K. REGAN, Plemićki grad Garić, 60.
111
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 97–114 su udareni temelji linijskoga obrambenog sustava Banske krajine, koji je tijekom prve polovine XVI. stoljeća, zajedno s obrambenim sustavom Zrinskih na Uni i istočnim padinama Zrinske gore, bio osnovica protuosmanske obrane središnjega dijela slavonskoga kraljevstva.56 U tom sustavu obrane važnu su ulogu imali i utvrđeni samostani (Garić, Lepoglava, Remete, Topusko itd.) i crkve koje su se na području Kalničkoga i Zelinskoga kraja te Hrvatskog zagorja prema unaprijed smišljenom planu podizale od posljednje četvrtine XV. stoljeća. Premda nisu imale obrambenu vrijednost renesansnih kaštela, svojom brojnošću i povoljnim geostrateškim položajima igrale su važnu ulogu u dojavljivanju smjera kretanja neprijatelja kroz dubinu slavonskoga teritorija te u pružanju zakloništa okolnome stanovništvu do prestanka opasnosti.57 Nakon što su se renesansni kašteli zagrebačkoga biskupa i Kaptola zbog sve bržeg razvoja opsadnoga vatrenog oružja već tijekom prve polovine XVI. stoljeća pokazali vojno zastarjelima, na području Kraljevine Slavonije započela je gradnja velikih bastionskih tvrđava, među kojima se posebno ističu Varaždin, Koprivnica, Križevaci i Karlovac.58 Mada su zagrebački biskupi i njegovi kanonici u to vrijeme bili svjesni vojne zastarjelosti svojih utvrda, pad preko polovine njihovih posjeda pod osmansku vlast te ogromni materijalni izdaci uloženi za obranu Sisačke Posavine, Banovine i područja sliva rijeke Česme tijekom prve polovine XVI. stoljeća znatno je osiromašio Zagrebačku biskupiju. Kako ona polovinom istoga stoljeća nije imala više snage za gradnju novih i toliko potrebnih obrambenih građevina i kompleksa, tu je dužnost preuzeo Hrvatski sabor, koji je nekadašnje ogromne crkvene posjede uz granicu s Osmanskim carstvom organizirao u Bansku krajinu. Sudbina „Božjih utvrda“ bila je različita. Još tijekom prve polovine XVI. stoljeća veliki broj njih na području zapadne Slavonije i Moslavine osvojile su Osmanlije. Dio su odmah razvalile i prepustile propadanju, dok su manji broj uz slavonsko-osmansku granicu pretvorili u čvrsta uporišta iz kojih su poduzimali nove osvajačke pothvate prema zapadu. Istodobno su zagrebački biskup i Kaptol napuštali obranu svojih starih utvrda na Banovini (Baniji) i sve svoje obrambene mogućnosti usredotočili u gradnju dviju modernih tvrđava – zagrebačke i sisačke – te uzdržavanju preostalih utvrda na prostoru Zagrebačkoga prigorja i Hrvatskoga zagorja.
56
M. KRUHEK – Z. HORVAT, Utvrde Banske krajine, 161–185. Z. HORVAT, Kapela sv. Helene, 270–276. 58 A. HORVAT, Između gotike i baroka, 237–250; S. ŠTERK, Osnovni napredak umijeća utvrđivanja. Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske 39/1–2 (1990) 3–10; A. ŽMEGAČ, Bastioni kontinetalne Hrvatske, 114–117, 120–127, 160–163. 57
112
K. Regan, „Božje utvrde“ Kraljevine Slavonije Smanjenjem osmanskoga pritiska u XVII. stoljeću, manji se broj „Božjih utvrda“, bližih prometnicama i naseljima, pregrađuju u barokne rezidencije (zagrebačka Biskupska tvrđa i kaštel u Varaždinskim Toplicama) ili vojna skladišta (Stari grad u Sisku), dok je većina zbog izoliranosti svog položaja bila napuštena i prepuštena zubu vremena. Nakon nacionalizacije njihovih ruševina poslije Drugog svjetskog rata proces propadanja se još više ubrzao jer su lokalne komunističke vlasti dopuštale domaćemu stanovništvu da ih koristi kao kamenolome. Za razvoja hrvatskoga nacionalnog pokreta krajem 1960-ih i početkom 1970-ih preostale se ruševine stavljaju pod zakonsku zaštitu, a na nekima od njih počinju se provoditi arheološka i konzervatorska istraživanja (Garićgrad). Taj trend se ubrzao uspostavom neovisne Republike Hrvatske 1991. te se danas na brojnim lokalitetima vrše arheološka istraživanja i obavljaju konzervatorski radovi želeći ovu vrijednu baštinu sačuvati za budućnost. Prilog: Popis i tipološka podjela „Božjih utvrda“ na području Kraljevine Slavonije s godinom ili stoljećem prvog spomena Plemićki gradovi–zamkovi: Blaguša (1287), Bela (1275), Blinja (početak XVI. stoljeća), Čaklovac (1421), Čičan (1290), Dubica (1256), Garićgrad (1256), Gora (1242), Gradišće kraj Margečana (Cukovec) (XIII. stoljeće), Hresno (XIII. stoljeće), Ivanić-Grad (1552), Kaptolska utvrda na zagrebačkom Gradecu (između 1242. i 1260), Ljesnica (1343), Medvedgrad (1252), Opoj (1236), Pakrac (1326), Petrinja (Stara Petrinja) (XV. stoljeće), Planina (nakon 1242), Račeša (XIV. stoljeće), Varaždinske Toplice (1376), Utvrda Svetog Ivana (XIV. stoljeće ?), Vinodol (XV. stoljeće), Vugrovec (1307). Utvrđena naselja: Kaptol u Zagrebu (1094), Dubrava (1094), Hrastovica (1272). Renesansni kašteli: Čazma (nakon 1242), Čuntić (1551), Glogovnica (1500), Gradec kraj Dubrave (kraj XV. stoljeća), Klinac (oko 1550), Križevci (druga polovina XV. stoljeća), Pecki (između 1551. i 1563), Pokupsko (početak XVI. stoljeća), Srednji i Gornji Gradac (potkraj XV. ili početak XVI. stoljeća). Renesansne tvrđave: Biskupska tvrđa u Zagrebu (1512–1520), Stari grad u Sisku (1544–1552).
113
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 97–114 Krešimir Regan “GOD’S FORTRESSES” OF THE KINGDOM OF SLAVONIA Summary Since the middle of the 13th until the end of the 16th century, numerous defensive structures were erected on the territory of the Kingdom of Slavonia (by the roads, on mountain slopes and ridges, near river crossings). Among the most active builders were members of the clergy of the Bishopric of Zagreb (the Bishop of Zagreb, the chapter of Zagreb, the chapter of Čazma, the chapter of Vaškan), Catholic monastic orders (Benedictines, Paulines) and Catholic military orders (Templars, Hospitalers, Sepulchrales), who erected a number of burghs, fortified settlements, convents and churches, as well as many renaissance castles and fortresses, in order to protect their own vast domains. This article intends not just to elaborate the historical and archeological topography of these defensive structures, but also to show their peculiarities when compared to other types of fortifications of the age. Therefore, all sorts of defensive structures, their time of origin and spatial disposition are presented, with special emphasis on their significance in the shaping and development of Croatian and Central European cultural heritage. Although historical sources mention far more „God’s fortresses“, this paper deals with 37 such edifices, including both those wholly or partially preserved as well as those whose appearance could be reconstructed with the help of old drawings or photographs. Keywords: fort, Kingdom of Slavonia, Bishopric of Zagreb, burgh, fortified settlement, renaissance castle, renaissance fortress.
Чланак примљен: 30. септембра 2012. Чланак прихваћен: 27. фебруара 2013.
114
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 115–135 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 115–135 UDC: 327:94](497.11:497.5)"1301/1302" Nebojša Porĉić University of Belgrade, Faculty of Philosophy Department of History Ĉika Ljubina 18–20, Belgrade, Serbia
[email protected].
PEACE NEGOTIATIONS BETWEEN SERBIA AND DUBROVNIK IN 1301–1302: A CASE STUDY IN MEDIEVAL DIPLOMACY Abstract: A brief but fierce conflict waged in 1301 between king Stefan Uroš II Milutin of Serbia and the maritime city of Dubrovnik ended in peace negotiations that lasted over one year (August 1301–September 1302), involving also the Venetian Republic as Dubrovnik’s overlord. Well-covered by source material, this long and dynamic diplomatic process enables the study of various aspects of diplomatic activity within the framework of both basic types of medieval political organization – the feudal monarchy and the republican city-state. Topics treated here include foreign policy decision-making, choice of envoys and organization of embassies, diplomatic gifts, negotiation procedures, use of mediation, trade embargoes and hostages, treaty documents, and diplomatic skill. Keywords: Serbia, Dubrovnik, Venice, medieval diplomacy, envoys, mediation, hostages, treaties, diplomatic skill.
Neighborly relations between Dubrovnik and the medieval Serbian state of the Nemanjid dynasty (c. 1170–c. 1370) were marked by contrasts – the modest territory of a maritime Latin Catholic city-state organized as an oligarchic republic was bounded (in fact, until c. 1325, completely surrounded) by a vastly larger and predominantly continental Slavic Orthodox rural society structured into a feudal monarchy increasingly permeated by Byzantine ideological influences. However, these seemingly irreconcilable differences did not result in permanent conflict. One reason was that neither side could expect to gain much by use of force. Dubrovnik was
Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Средњовековно наслеђе Балкана: институције и култура (ев. бр. 147012).
115
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 115–135 discouraged from it by sheer geopolitical facts, but Serbia’s superiority was also offset by Dubrovnik’s constant submission to the rule of third powers capable of providing effective protection – almost throughout the period in question (1205–1358) this power was Venice. More importantly, in spite of everything that stood between them, the two parties found an overriding common interest – commerce. Practically from its beginnings, and especially since the resurgence of mining activity from the mid 13 th century, Nemanjid Serbia was inclined to join the booming Mediterranean commercial network, and the geographic position of Dubrovnik, as well as its human and material resources, made it the ideal intermediary. Since Dubrovnik’s protector Venice shared this constructive attitude for its own economic and political reasons, notably the use Serbia as a counterpoise to Hungarian aspirations on the Adriatic, a solid base existed for stable and friendly mutual relations. Still, although supressed by the benefits of trade, conflict potential remained high and on several occasions it broke to the surface, escalating into open war. The need to maintain and, occasionally, restore peace in the face of such challenges provided plenty of opportunities for the exercise of what was then known as the art of negotiation and would later acquire the name diplomacy.1 1
There is no specialized comprehensive account of relations between Nemanjid Serbia and Dubrovnik. General overviews are provided by synthetic works, such as C. JIREĈEK, Geschichte der Serben I, Gotha 1911 (= К. ЈИРЕЧЕК, Историја Срба I, Београд 1952, with several subsequent editions); B. KREKIĆ, Dubrovnik in the 14th and 15th Centuries: A City between East and West, Oklahoma University Press 1972; V. FORETIĆ, Povijest Dubrovnika do 1808. Prvi dio: od osnutka do 1526, Zagreb 1980; Историја српског народа I (прир. С. ЋИРКОВИЋ), Београд 1981; R. HARRIS, Dubrovnik: A History, London 2003. Narrower subjects have been treated in a large number of studies and articles, such as: C. JIREĈEK, Die Bedeutung von Ragusa in der Handelsgeschichte des Mittelalters, Wien 1899 (= K. JIREĈEK, Vaţnost Dubrovnika u trgovačkoj povijesti srednjega vijeka, Dubrovnik 1915); М. ДИНИЋ, Дубровачка средњовековна караванска трговина, Југословенски историјски часопис 3/1–4 (1937) 119–146; J. LUĈIĆ, Prošlost dubrovačke Astareje: Ţupe, Šumeta, Rijeke, Zatona Gruţa i okolice grada do 1366, Dubrovnik 1970; Б. КРЕКИЋ, О рату Дубровника и Србије 1327–1328. године, Зборник радова Византолошког института 11 (1968) 193–203; S. ĆIRKOVIĆ, Ragusa e il suo retroterra nel Medio Evo, Ragusa e il Mediterraneo: ruolo e funzioni di una Repubblica marinara tra Medioevo ed Eta moderna (ed. A. DI VITTORIO), Bari 1990, 15–26. A comprehensive account of Serbo-Venetian relations is given in Р. ЋУК, Србија и Венеција у 13. и 14. веку, Београд 1986. For specific treatment of political relations between Dubrovnik and Venice see G. ĈREMOŠNIK, Odnos Dubrovnika prema Mlecima do godine 1358, Narodna starina 12/32 (1931) 169–178, while B. KREKIĆ, Unequal Rivals: Essays on Relations between Dubrovnik and Venice in the 13 th and 14th Centuries, Zagreb – Dubrovnik 2007, covers a wider range of issues.
116
N. Porĉić, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik From the medievalists’ point of view, this central role played by diplomacy offers a hitherto largely unexploited possibility of using the course of Nemanjid-Dubrovnik relations to gain better insight into the diplomatic practices of their protagonists, representing, as they do, the two main medieval political systems. Crucially for research, the topic is generally well documented, with several dozen preserved treaties and letters, 2 numerous entries in the chancery books of Dubrovnik and Venetian authorities,3 narrative accounts in the works of later Dubrovnik annalists and chroniclers,4 and various bits of evidence from other sources. This material is certainly capable of sustaining an extensive study in the history of diplomatic practice, but a potentially useful alternative would be to focus on certain “peaks” of diplomatic activity that simultaneously reveal many of its aspects. One such case that readily comes to mind are the peace negotiations conducted from the summer of 1301 in order to end a full-scale military conflict that had broken out earlier that year. The exact causes of the war of 1301 remain unclear. 5 It might have been related to the commercial rivalry between Dubrovnik and Kotor, a 2
Most of these were published in Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii (ed. F. MIKLOSICH), Viennae 1858, and again in later collections. The recently published Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника I (прир. В. МОШИН – С. ЋИРКОВИЋ – Д. СИНДИК), Beograd 2011, contains all documents issued until 1321. 3 Most notably the Libri Reformationum of the Dubrovnik city councils, published in Monumenta Ragusina I–V (ed. J. GELCHICH), Zagreb 1879–1897. Venetian records have been published in Listine o odnošajih izmedju juţnoga slavenstva i Mletačke republike I–III (ed. S. LJUBIĆ), Zagreb 1868–1872, and Acta Albaniae Veneta saeculorum XIV et XV, t. I–1 (ed. J. VALENTINI), Palermo 1967. 4 M. ORBINI, Il regno degli Slavi, Pesaro 1601 (= М. ОРБИН, Краљевство Словена, Београд 1968, with extensive commentaries by S. Ćirković); G. P. LUCCARI, Copioso ristretto degli annali di Rausa, Venetiae 1605; Annales Ragusini Anonymi item Nicolai de Ragnina (ed. S. NODILO), Zagreb 1883; Chronica Ragusina Junii Restii, item Joanis Gundulae (ed. S. NODILO), Zagreb 1893. 5 This conflict and subsequent events have been treated more or less extensively as episodes in synthetic works (see fn. 1, in particular V. FORETIĆ, Povijest, 89–90, and S. Ćirković’s account in Историја српског народа I, 451–452). The only article especially dedicated to the subject is Б. КРЕКИЋ, Зашто је вођен и када је завршен рат Дубровника и Србије 1301–1302. године?, Зборник радова Византолошког института 17 (1976) 417–423, but due to its brevity and focus on other issues, much information illustrating diplomatic practice is left out. For this reason, it seems necessary to offer a fresh account concentrated on the negotiation process, bearing in mind that a full presentation of the causes, course, aftermath, and wider context of the conflict could provide enough material for a monograph.
117
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 115–135 smaller but prosperous maritime commune incorporated into the Nemanjid state in the late 12th century – at the very outbreak of hostilities the Dubrovnik navy made an unsuccessful attack on Kotor itself. 6 Dubrovnik also seized the island of Mljet, reflecting the desire to break the Serbian territorial encirclement and increase extramural possessions. However, the reaction of Serbian king Stefan Uroš II Milutin was fierce and apparently quite successful,7 as he captured a significant number of Dubrovnik citizens, whom the city could ill afford to lose. Although this gave him the upper hand, Milutin seems to have had little desire to continue the conflict, not only because of its disruptive effect on trade but also because he was preoccupied by internal struggles with his brother Dragutin.8 As far as available sources show, the first sign that diplomacy was taking over is a decision by Dubrovnik authorities on July 24, 1301, to award a present to one Petrus Mauro, ambaxatori domine regine.9 The regina in question is Jelena, Milutin’s and Dragutin’s mother who ruled over an appanage in the maritime regions of the kingdom. This semi-independent position of the queen-mother, coupled with some subsequent decisions of Dubrovnik authorities reflecting a continuing state of tension,10 makes it difficult to determine whether Mauro’s mission was indeed a step towards reconciliation, but on August 28 change becomes clearly visible, as the city authorities decided to send to the Serbian king two friars, Janinus de Bononia and Nicola de Odan, with the express task of concluding peace.11 The initiative was evidently known and supported in Venice, where on September 4–14 a series of decisions were made regarding the sending of a two-man embassy to Dubrovnik and Serbia.12 At the same 6
Statuta et leges civitatis Cathari, Venetiae 1616, 209 (phototype edition Statuta civitatis Cathari – Statut grada Kotora I (ured. J. ANTOVIĆ), Kotor 2009). For pre-1300 relations between Dubrovnik and Kotor, see J. LUĈIĆ, Pomorsko-trgovaĉki odnosi Dubrovnika i Kotora u 13. stoljeću, Pomorski zbornik 6 (1968) 417–454. 7 Junius Resti writes that Milutin subjected the republic to a crudelissima guerra and that the city authorities were unable to withstand him (Chronica Ragusina, 102–103). 8 Cf. М. ДИНИЋ, Однос краља Милутина и Драгутина, Зборник радова Византолошког института 3 (1955) 49–82, pp. 58–59. 9 The earliest preserved Liber Reformationum starts with August 1, 1301. The July 24 decision is found copied in a later manuscript (Monumenta Ragusina II, 298). 10 These included supplying the city with grain, preparing a detachment of 300 men to protect the vineyards, inviting citizens staying abroad to return and tasking individuals with intelligence gathering and operating war machines (Monumenta Ragusina V, 1–3). 11 Monumenta Ragusina V, 3. 12 Listine I, 195–196, no. 294–296; III, 436, no. 100–102.
118
N. Porĉić, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik time, however, both in Dubrovnik and Venice military measures continued to be taken,13 implying that the attitude of the Serbian side to the peace proposal was still uncertain. A sure sign of normalization appears on October 5, when Dubrovnik authorities decided to guarantee safe arrival and stay in the city to residents of the neighboring Serbian region of Popovo polje.14 Finally, on October 18, Dubrovnik authorities resolved to commence negotiations regarding a diplomatic proposal (ambaxata) made by Paulus de Toma, a well-known Kotor nobleman who is later identified as “ambassador of the lord king Uroš”.15 From that moment, military measures disappear and diplomacy takes over. There was still some caution though, as negotiations did not seem to progress smoothly.16 Only after more than three weeks, on November 10, the city authorities agreed to offer the king’s envoy a total of 6000 hyperpyra in exchange for peace and the release of prisoners. To that end, they decided to send Milutin a two-man embassy, but also to introduce a ban on trade with Serbia until the prisoners have been returned. Special enticement was given to Paulus de Toma himself, who was promised Dubrovnik citizenship once the exchange has been completed. Paulus seems to have readily accepted this agreement,17 and even drafted another one, regulating the mutual rights and obligations of the Serbian king and Dubrovnik merchants who traded in his lands, as well as the settlement of frequent disputes regarding vineyards in the border region. Thus, Michael de Procullo and Ursachius de Bodaça were elected envoys, the first installment of 2000 hyperpyra was collected, and on December 10 the embassy departed for Serbia.18 13
In Dubrovnik residents were encouraged to go ad deftensionem(!) Sclavorum per mare et per terram, a fleet of warships was ordered to set sail ad dampna nostrum inimicorum, a group of balesteri were recruited into service, and, most importantly, the government proclaimed the annexation of Mljet (Monumenta Ragusina V, 3, 5, 7). The Venetians for their part ordered their naval commander in the Adriatic to head for Dubrovnik and take necessary actions for its defense (Listine III, 436, no. 101). 14 Monumenta Ragusina V, 10. 15 Monumenta Ragusina V, 11. А brief biography of Paulus de Toma is given in М. МАЛОВИЋ-ЂУКИЋ, Павле Томе Драго, Истраживања 16 (2005) 171–178 (involvement in the 1301–1302 negotiations on pp. 172–174). See also the biography of his only son, Toma de Paulo, by the same author in Историјски часопис 48 (2001) 59–72. 16 Special care was still being devoted to supplying the city with grain and freedom of movement outside the walls was restricted (Monumenta Ragusina V, 11–12). 17 This is suggested by the election of two Dubrovnik envoys to Milutin on November 13 (Monumenta Ragusina V, 13). 18 Monumenta Ragusina V, 12–15. This first installment was in fact regarded by the parties as payment of the customary yearly tribute given by Dubrovnik to Serbian rulers every Saint Demetrius Day (October 28), but now overdue because of the
119
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 115–135 The results of this mission become apparent from the measures taken by the Dubrovnik authorities between January 27 and February 1, 1302, calling for the collection of 5000 hyperpyra19 – 4000 for the ransom and 1000 for other purposes, including the expenses of sending to the Serbian court the long-awaited Venetian envoys, Petrus Michaeli and Jacobo Çeno, who had finally arrived in Dubrovnik in late December.20 This distribution of funds indicates that the Serbian king was satisfied with the sum agreed by Paulus de Toma in Dubrovnik, but that there were still some issues to be negotiated. On February 18, the city authorities entrusted this task to Çeno, promising to accept any agreement he should reach with the king. The Venetian promptly set off,21 without waiting for the collection of the ransom, which seems to have been running into difficulties.22 Unable to procure the release of prisoners, Çeno’s mission apparently concentrated on the issue of Mljet. Milutin wanted the island back and Dubrovnik had little choice – on March 15 the authorities decided that the island should be returned to its previous condition and that Dubrovnik is not to be involved there.23 At this point the course of events becomes somewhat unclear. It seems that Milutin, perhaps encouraged by Dubrovnik’s complacency, decided to increase his ransom demand to 6000 hyperpyra. With the city already in dire financial straits, relatives of the prisoners despaired24 and the news prompted Venice to recall its envoys. However, negotiations continued – on April 12, a fresh round of talks was opened in Dubrovnik with a new Serbian envoy, Junius de Buvaliça and by the end of the month events took a decisive positive turn, as Dubrovnik finally put together the original war. Thus, the actual ransom amounted to 4000 hyperpyra. On the Saint Demetrius tribute see М. ДИНИЋ, Дубровачки трибути – Могориш, Светодмитарски и конавоски доходак, Провижун браће Влатковића, Глас Српске краљевске академије 168 (1935) 203–257, pp. 224–239. 19 Monumenta Ragusina V, 18–20. 20 Monumenta Ragusina V, 17. 21 Monumenta Ragusina V, 21–22. 22 A later decision suggests that many of the contributors were unable to pay in cash and offered only collaterals (Monumenta Ragusina V, 25–26). 23 Monumenta Ragusina V, 23. The long and complex process through which Mljet passed from Serbian rule to Dubrovnik has been treated on numerous occasions with some controversy. References to earlier works can be found in the most recent contributions: I. DABELIĆ, Povijest otoka Mljeta od najstarijih vremena do 15. stoljeća, Dubrovnik 1987, 70–78, and Р. МИХАЉЧИЋ, Мљет као баштина которске властеле, Зборник радова Византолошког института 41 (2004) 387–397. The claim by R. Harris, Dubrovnik, 51, that Dubrovnik finally acquired Mljet in 1301 is obviously wrong. 24 A decision of April 9 mentions that a number of citizens were preparing to go to Serbia and personally plead with the king for the release their kinsmen (Monumenta Ragusina V, 23).
120
N. Porĉić, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik ransom sum of 4000 hyperpyra.25 Although expectations that peace will be concluded in 15 days proved too optimistic, on May 24 the deal was struck. In the presence of Jacobo Çeno, who was ordered back to Dubrovnik when prospects for success reappeared,26 Dubrovnik authorities agreed to pay Milutin, once again represented by Paulus de Toma, 6000 hyperpyra in exchange for peace and release of prisoners, on the condition that Paulus with his family and the ransom remains in Dubrovnik while his brother Drago arranges the return of the prisoners to the city.27 Although the May 24 agreement represented a decisive success for the diplomatic process, the new demands it laid on the already exhausted Dubrovnik finances greatly delayed its implementation. 28 It was not before July 5 that the Dubrovnik authorities were able to deliver to Paulus de Toma half of the required 2000 hyperpyra, the whole sum being ensured by July 25.29 Once the money was ready, however, progress was rapid. The captives were certainly repatriated before August 13, when the authorities solemnly resolved quod civitas Ragusii aperiatur per mare et per terram, and ended the ban on trade with Serbia.30 That same day, Drago de Toma was permitted to marry one of his daughters in Dubrovnik, while his brother Paulus was accepted into Dubrovnik citizenship.31 25
Monumenta Ragusina V, 25. The chronology of Venetian reactions can be reconstructed from their order to Çeno issued on May 2 (Listine I, 200, no. 303; III, 437, no. 105). 27 Monumenta Ragusina V, 28–29. 28 The agreement itself was not that unfavorable to Dubrovnik, since the 2000 hyperpyra added to the original ransom were to be treated as advance payment of the regular Serbian tribute for year 1302. It cannot be established whether this scheme was part of Milutin’s original demand or a result of negotiations, but the city was clearly not paying the Serbian king more money than it would have otherwise paid, it was just paying several months earlier. However, after the May 24 agreement, the city was additionally burdened by the obligation to pay another 2400 hyperpyra to Milutin. This payment, mentioned first on July 5 as yperperi mmcccc qui debent solvi domino regi pro sagiis m de auro (Monumenta Ragusina V, 31–32), seems to have had its origins in a pre-war Dubrovnik debt to the Serbian ruler resulting from some business transaction of the kind frequently encountered in relations between the two parties. 29 Monumenta Ragusina V, 31, 34–35. 30 The captives might have arrived even earlier, judging by the August 5 decision to grant Jacobo Çeno a ship to return home (Monumenta Ragusina V, 35) – on June 18 the Venetian envoy had been instructed to stay in Dubrovnik while concordia est in fieri, and to return to Venice concordia facta (Listine I, 200). Б. КРЕКИЋ, Зашто је вођен и када је завршен рат, 421, is right at taking this to be the moment when the war truely ended. 31 Monumenta Ragusina V, 35. On grants of citizenship in medieval Dubrovnik see Ј. МИЈУШКОВИЋ, Додељивање дубровачког грађанства у средњем веку, Глас Српске академија наука 246 (1961) 89–129. 26
121
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 115–135 Amid the festivities, Dubrovnik authorities didn’t forget that there was still one more loose end – finalization of the agreement on commercial privileges and vineyards drafted with Paulus de Toma in November 1301. On August 11, a committee was set up with the task of assessing damages inflicted on Dubrovnik vineyards, and three days later Nicola de Cruce and Binçolla de Fusco were elected envoys to Milutin. 32 The day of their departure is not recorded but the central event of their mission occurred on Holy Cross Day (September 14) when the Serbian ruler presented the agreement to them in the form of a royal charter. The precious document was certainly in Dubrovnik by October 20, when a copy was made and given to a caravan departing for Serbia ad utilitatem et securitatem omnium mercatorum.33 This practical move also had strong symbolic value, as the sight of a Dubrovnik caravan passing into Serbia demonstrated that the two sides had rediscovered their common interest, while the document with which it was supplied testified to the decisive role diplomacy had played in that achievement. Available sources about negotiations between Serbia and Dubrovnik in 1301–1302 obviously provide a wealth of information on numerous aspects of diplomatic practice and also offer the possibility of comparing those aspects within two different settings – that of a feudal monarchy and of an oligarchic city-republic. Both of these are worthy of attention, although for somewhat different reasons. The diplomacies of medieval Dubrovnik and Venice rank among the best documented and most studied, but their study has largely focused on the post-1300 period of transition to Renaissance diplomacy.34 As for the diplomacy of Nemanjid Serbia, the events of 1301–1302 present one of the largest concentrations of otherwise scarce source material, providing an extremely rare opportunity to follow its activity throughout a complex negotiating process and thus amend the almost total scholarly neglect of the subject.35 32
Monumenta Ragusina V, 35, 37. The embassy was probably also tasked with delivering to Milutin the old debt of 2400 hyperpyra. That money became available on August 10 and its persuasive potential in the upcoming negotiations must have been realized (Monumenta Ragusina V, 32). 33 Monumenta Ragusina V, 41. 34 The most notable exception is D. QUELLER, Early Venetian Legislation on Ambassadors, Geneva 1966. For Dubrovnik diplomacy see Diplomacija Dubrovačke Republike (ured. S. BERKOVIĆ), Zbornik Diplomatske akademije 3, Zagreb 1998. 35 The only scholarly texts published on the subject are several passages in C. JIREĈEK, Staat und Geselschaft im mittelalterlichen Serbien I, Wien 1912, 20–21, and an article by Sima Ćirković in Лексикон српског средњег века (eds. С. ЋИРКОВИЋ – Р. МИХАЉЧИЋ), 154–157.
122
N. Porĉić, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik Perhaps the most profound differences between Nemanjid and Dubrovnik diplomacy can be observed in the shaping of foreign policy. In the city-republic of Dubrovnik, where supreme authority rested in the hands of an entire social group, foreign policy was shaped through a system of collective bodies reflecting the plenary, deliberative and executive levels of government – the Consilium Maius, Consilium Rogatorum and Consilium Minus – closely monitored and guided by the monarchical figure of the Venetian governor in the role of the city count (comes).36 In 1301–1302, all of these appeared in appropriate roles at various points of the negotiating process, either as decision-makers or sources of decision-making authority.37 On the other hand, in the Nemanjid monarchy the only authorized decision-maker in foreign policy was the king. But even though his right to decide was absolute, his power to implement decisions depended on the support of his relatives, barons, church dignitaries, and urban autonomies who exercised direct authority over individual parts of the country in the absence of a paid state bureaucracy. Thus, the king’s theoretically absolute freedom of decision was greatly limited, first by his own considerations for the interests of the various participants in government, and secondly by their ability and willingness to influence him. Moreover, if they deemed it fit and necessary, these influential factors were in the position to completely bypass supreme authority and enter into direct “international” contacts. The events of 1301–1302 provide very good illustrations of the presence and nature of these influential factors. For example, Dubrovnik authorities supplied the December 1301 embassy with 150 hyperpyra in gifts for the Serbian barons and another 50 hyperpyra for the Serbian archbishop, the head of the national church, who was then staying in his maritime 36
By composition, the Consilium Maius was a full assembly of the aristocratic oligarchy, the Consilium Rogatorum a council of sages (senate) derived from the Maius, and the Consilium Minus an 11-man permanent governing body. On the government of Dubrovnik see M. MEDINI, Starine dubrovačke, Dubrovnik 1935, 65–89; И. МАНКЕН, Дубровачки патрицијат у 14. веку I, Београд 1960, 32–40; E. W. CARTER, Dubrovnik: a Classic City-State, New York 1972, 111–120. 37 Thus, the Maius is seen making the original August 1301 decision to seek peace and send envoys to Serbia, as well as the decisions to annex Mljet and to accept the November 1301 agreement. The Rogatorum decides to open the city to the inhabitants of Popovo polje, while the Minus establishes Dubrovnik authority on Mljet and prepares instructions for envoys. As negotiations progressed and became more complex, there was an increasing tendency to delegate authority to the comes and the Minus – they are the ones who decide to renounce Mljet and to accept the May 1302 agreement.
123
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 115–135 possession of Budva.38 Even more explicitly, the final embassy of August 1302 was to take to the Serbian court gifts amounting to 100 hyperpyra each for Milutin’s casneç39 and for an individual named Scordillo, because earlier Dubrovnik envoys had promised to reward the two men for their assistance ad faciendam pacem.40 The role of the Serbian archbishop is especially interesting, since there are indications that, in addition to exerting influence on the king’s decisions, he too entered into separate negotiations – on November 2, 1301, Dubrovnik authorities debated about his request to confer with a Dubrovnik envoy in Budva and decided to send Michael de Procullo, who will only 11 days later be chosen envoy to Milutin.41 Separate negotiations initiated by Serbian factors other than the king himself most likely also stood behind the decision to open Dubrovnik to the inhabitants of Popovo polje. As a matter of fact, this might have resulted from the early contacts established with Dubrovnik by queenmother Jelena, whose appanage included the Popovo polje area.42 Her position as a prominent member of the dynasty and ruler of the maritime region gave her plenty of room for separate initiative, while her Catholic background and history of friendship with Dubrovnik strongly suggest the contents of that initiative.43 Details of her involvement unfortunately remain unknown. The later Dubrovnik bans on trade included her posses38
Monumenta Ragusina V, 13. On the kaznac, a high ranking official in charge of royal revenues, see М. БЛАГОЈЕВИЋ, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд 1997, 17–24. 40 Monumenta Ragusina V, 37. The latter might have belonged to a prominent Cretan Byzantine family of that name, with ties to both Byzantine and Venetian ruling circles (E. GERLAND, Histoire de la noblesse crétoise au Moyen Age, Paris 1907, 65–67). 41 Monumenta Ragusina V, 12–13. Procullo was instructed to hear what the archbishop has to say and to try to convince him to visit Dubrovnik. On November 11, the city authorities granted permission to the archbishop to export 170 hyperpyra worth of robes and cloth in spite of the ban on trade. One can only suppose that this simple transaction was not the only reason why the head of the Serbian church appears in his maritime residence and seeks contact with Dubrovnik authorities precisely at the time when they are conducting key peace negotiations with Paulus de Toma. On the same day a certain Ruçlu was also permitted to export 130 hyperpyra of cloth. 42 Ђ. ТОШИЋ, Требињска област у средњем вијеку, Београд 1998, 79–81. 43 This is usually illustrated by quoting her promise to warn Dubrovnik of impending attacks by her husband, the Serbian king Stefan Uroš I (Monumenta Serbica, 69–70, no. 66; Зборник I, 237–238, no. 67). See also Г. СУБОТИЋ, Краљица Јелена Анжујска – ктитор црквених споменика у приморју, Историјски гласник 1–2 (1958) 131–147, and the recent monograph М. ПОПОВИЋ, Српска краљица Јелена између римокатоличанства и православља, Београд 2010. 39
124
N. Porĉić, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik sions,44 but on May 2, 1302, city authorities decided to send two unnamed men, obviously not official envoys, to the king’s court ad inquirendum et sciendum totum quod scire poterint de voluntate domine regine, suggesting separate and even secretive consultations.45 Information on negotiations themselves contained in the events of 1301–1302 is somewhat limited, as the only recorded form of negotiation is the use of embassies. Still, the available sample illustrating that aspect of diplomatic activity is very rich, with information on at least five Dubrovnik, four Serbian and one Venetian embassy involved in the diplomatic process. Unsurprisingly, most of this information relates to Dubrovnik and Venetian embassies, enabling a detailed reconstruction of their composition and the linking of certain aspects of that composition to the demands of this particular diplomatic process. Especially interesting in that respect are the personalities of Dubrovnik envoys. The embassies of December 1301 and August 1302 are typical of the city’s diplomatic relations with Serbia – they each include two envoys chosen among prominent members of the oligarchy, often with previous diplomatic experience and even a history of involvement in the current diplomatic process.46 However, the embassy of late summer 1301 consisted of two friars, whereas the envoy sent to the Serbian court following the May 1302 agreement on the release of prisoners was none other than Drago de Toma, brother of the chief Serbian negotiator. Both of these cases are in fact striking examples of adapting the embassy to the task. The primary goal of the friars’ mission was to establish first contact while hostilities were still in progress, and it was probably considered safer to sent humble men of God instead of prominent Dubrovnik nobles.47 The choice of Drago de Toma, on the other hand, was based on the belief that Toma family connections at the Serbian court and Drago’s desire to obtain the release of his brother together with 44
Monumenta Ragusina V, 13, 26. Monumenta Ragusina V, 28. 46 Of the two December 1301 envoys, Michael de Procullo was third on the list of Consilium Rogatorum members for that year, and had just been on the mission to the Serbian archbishop, while Ursachius de Bodaçia was a member of the Consilium Minus. In the August 1302 pair, Nicola de Cruce was also a current councilor of the Minus and had the experience of direct involvement in negotiations with Paulus de Toma in November 1301, whereas Binçolla de Fusco was seventh on the Rogatorum list and freshly returned from a mission to the count of Omiš (Monumenta Ragusina V, 3, 7, 8, 12). 47 This conclusion is supported by the existence of another such example – a two-friar embassy was sent to Milutin’s father Stefan Uroš I in 1252, also to conclude peace after a fierce military conflict (Monumenta Serbica, 40–41, no. 42; Зборник I, 187–188, no. 50; cf. Историја српског народа I, 348 (С. ЋИРКОВИЋ)). 45
125
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 115–135 the rewards promised by Dubrovnik, present the best chance for procuring the freedom of the captives – in fact, the May 24 agreement plainly stated that Dubrovnik can find no better or more loyal envoy to complete that mission.48 The lone Venetian embassy offers examples of other ways in which the embassy could be, and sometimes needed to be, adapted to the mission. First, Venetian embassies to Nemanjid Serbia usually consisted of one envoy – the sending of two, as in this case, was practiced when the mission included mediating between two sides, the obvious reason being that two envoys could divide and simultaneously work both ends of the negotiating process.49 Also, when Jacobo Çeno travelled to Serbia, his escort was expanded to include two higher-profile experts in addition to the usual crew of servants, grooms, and cooks. One, Blasius de Aimo, was the interpreter (turçimano),50 while the role of the other, Dubrovnik nobleman Pasqua de Merçiuncho, is not clear, but its relative importance can be judged by the reward of 40 hyperpyra given to him for his services.51 In order to improve the chances of diplomatic success, the choice of men for an embassy was usually wisely supplemented by the choice of gifts. Dubrovnik and Venetian embassies to Serbia in 1301–1302 were no exception – in addition to the already mentioned gifts for influential individuals around the Serbian ruler, the Dubrovnik embassies of December 1301 and August 1302 brought even richer offerings to Milutin himself, amounting to 500 and 300 hyperpyra respectively, mostly in precious fabrics. The king himself was probably more impressed by Jacobo Çeno’s gift of two horses valued at 20 libri grossorum.52 Maybe because of this somewhat exotic addition, Çeno’s embassy travelled to the Serbian court by sailing to the mouth of the Drim River and then overland, as opposed to the fully overland route apparently taken by Dubrovnik embassies. The second choice was generally less expensive, but slower and more exerting. In this case it also proved more hazardous – perhaps due to harsh winter 48
Monumenta Ragusina V, 29. “Double” Venetian embassies of 1275 and 1317 were also tasked with mediating between Serbia and Dubrovnik, while the embassy of 1350 mediated between Serbia and Bosnia (Р. Ћук, Србија и Венеција, 19, 40–41, 62–63). 50 Monumenta Ragusina V, 33. It is interesting to note that Aimo (Emo) is a Venetian aristocratic surname – of the multitude of Dubrovnik inhabitants who could speak both Romance and Slavic, Çeno chose one with evidently strong Venetian ties. 51 Monumenta Ragusina V, 28. The reward was given pro suo labore et expensis pro via quam fecit cum domino Jacobo Gino. In comparison, Aimo was given only seven hyperpyra. On Merçiuncho see И. МАНКЕН, Дубровачки патрицијат, 347. 52 Monumenta Ragusina V, 22. This amount would be equal to 400 hypepyra (cf. A. M. STAHL, Zecca: the Mint of Venice in the Middle Ages, Baltimore 2000, 28). 49
126
N. Porĉić, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik conditions, the December 1301 embassy lost two horses whose owners received compensation.53 In return for the time and effort they sacrificed in the common interest of the republic, envoys were paid salaries and travel expenses. Dubrovnik envoys of December 1301 received 90 hyperpyra each, those of August 1302 got 60 hyperpyra plus travel expenses, Drago de Toma was given 127 hyperpyra for travel expenses alone, while the two Venetian mediators were each entitled to the equivalent of 80 hyperpyra. These sums alone were quite modest, but in combination with other expenses they could push the cost of embassies very high, especially if the diplomatic process was slow.54 One saving device, which also had the neat side effect of urging envoys to be expedient, was the reduction of their salary if the mission exceeds a given time frame – after one month, the salary of the envoys of December 1301 dropped to just one hyperpyron per day, whereas the Venetian duo was entitled to even less after the elapse of two months.55 Also, Venetians made use of their position as Dubrovnik’s overlords, as well as the city’s desperate desire for peace, to burden Dubrovnik with all expenses of Çeno’s mission to Serbia, including the purchase of the two horses.56 In stark contrast to detailed information about these somewhat peripheral aspects of Dubrovnik and Venetian embassies, available sources are infinitely less generous about the course of their missions in Serbia – practically the only known fact is that Milutin received the August 1302 embassy at his residence in Vrhlab on Mt. Kopaonik.57 However, some significant light is shed on the missions of Serbian envoys in Dubrovnik. The observation that Petrus Mauro, sent by queen Jelena, is the only envoy recorded to have been given presents might be taken as an indication of how treatment of envoys was influenced by the nature of their mission. As 53
Monumenta Ragusina V, 33. When salaries, gifts, compensation for lost horses, and other unrecorded expenses incurred by the embassy of December 1301 are put together, the cost to the city of Dubrovnik must have been well over 1000 hyperpyra. 55 Monumenta Ragusina V, 33; Listine І, 196. 56 Even with all that, state funding for the mission of Michaeli and Çeno proved inadequate and they were forced to take private loans (Listine І, 201). 57 This is the only mention of the Vrhlab residence, which probably had its heyday before Milutin’s conquest of Macedonia enabled his successors to set up their favorite residences futher south. Details on archeological remains at Vrhlab are presented in И. ЗДРАВКОВИЋ, Средњовековни градови и дворци на Косову, Београд 1975, 114–120. See also Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља према писаним изворима (уред. С. МИШИЋ), Београд 2010, 78–79 (М. АНТОНОВИЋ). 54
127
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 115–135 for negotiations themselves, it can be noted that envoys were not brought before the Consilium Maius – although it was the source of supreme authority in the republic, it was too unwieldy for that purpose. Instead, they stated their mission to the comes and the Consilium Minus, who could then direct them to continue the talks with an even narrower committee of negotiators (tractatores) set up for that purpose. Thus, Paulus de Toma in the autumn of 1301 and Junius de Buvaliça in April 1302 negotiated with three-man teams of Dubrovnik nobles selected along the same criteria used for envoys.58 By excuding executive leaders whose numerous other duties could be distractive and introducing fully committed representatives, the negotiation process was given a more concentrated and time-effective approach, and thereby better chances of success.59 Still, when the process reached a decisive stage, leaders could be directly involved – for the finalization of the May 24 agreement, the Consilium Maius authorized not only the comes and the Consilium Minus, but also the Venetian envoy Çeno and even the Dubrovnik archbishop Bonaventura.60 Regarding the organization of Nemanjid diplomatic service itself, the only aspect that is clearly visible in the selection of envoys. All four recorded embassies, one by Jelena and three by Milutin, were conducted by single envoys, and all of these envoys came from Nemanjid maritime towns – Jelena’s from Bar and Milutin’s from Kotor.61 For reasons that can only be guessed, Nemanjid diplomacy seems to have preferred oneman embassies, both generally and in contacts with Dubrovnik. On the other hand, the origins of the envoys are doubtlessly the result of a con58
The committee facing Paulus de Toma included three prominent members of the Rogatorum, including the future envoy to Serbia, Nicola de Cruce (Monumenta Ragusina V, 11), while Buvaliça negotiated with Ursachius Çiriva, another former member of the Toma committee, Ursachius Bodaçe, who was one of the envoys to Milutin in December 1301, and Nicola de Surgo, fourth on the Rogatorum list for that year (Monumenta Ragusina V, 25). 59 This practice is evidenced in the Nemanjid monarchy as well – during the 1299 peace talks with Byzantium at his court in Skoplje, Milutin appointed “three or four of his prominent men” as negotiators with the Byzantine envoy Theodoros Metochytes (L. MAVROMATIS, La fondation de l’empire serbe: le kralj Milutin, Thessaloniki 1978, 106; Serbian translation with commentaries by Ivan Đurić in Византијски извори за историју народа Југославије VI (прир. Ф. БАРИШИЋ – Б. ФЕРЈАНЧИЋ), Београд 1986, 118). 60 Monumenta Ragusina V, 28). 61 C. JIREĈEK, Die Romanen in den Städten Dalmatiens während des Mittelalters III, Denkschriften des Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften. Philosophisch-historische Klasse 49/2 (1904) 9, 41 (= Зборник Константина Јиречека II: Романи у градовима Далмације средњега века (уред. М. ДИНИЋ), Београд 1962, 250, 305).
128
N. Porĉić, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik scious effort to adapt the person to the mission. Nemanjid maritime towns were part of the same Mediterranean, Latin, Catholic, urban, trade-oriented environment as Dubrovnik, and their citizens not only competed, but also often cooperated, with those of Dubrovnik on the Serbian market. By selecting a man such as Paulus de Toma, who was even married to a daughter of the Dubrovnik nobility,62 Milutin placed his affairs in the hands of an individual thoroughly familiar with the language, legal customs, current affairs and key personalities of his destination. At the same time, he could count on such an envoy’s loyalty, based on the devotion of a subject to his sovereign and, perhaps even more, on the tangible interest of a businessman making his fortune from trade in that sovereign’s lands. The system apparently worked very well, because matching of envoys and destinations is something of a signature mark of Nemanjid diplomacy throughout its existence – in addition to Dubrovnik, citizens of maritime towns were very frequently sent to Venice and other Latin, Catholic countries, whereas embassies to Byzantium, for example, were often entrusted to Orthodox church dignitaries, especially those who had the experience of life in monastic communities on Byzantine territory, such as Mount Athos.63 In addition to carefully chosen negotiators from both sides, hopes of diplomatic success also relied on certain established institutions and procedures that had acquired the role of auxiliary diplomatic tools in support of the negotiation process. Perhaps the most prominent in the events of 1301–1302 is mediation – striving to achieve agreement between two parties by using the good services of a third. Here one may justly question whether Venetian involment in negotiations between Dubrovnik and Nemanjid Serbia was indeed mediation, because Venice was Dubrovnik’s overlord. The sources make it very clear that Venice had much more influence on Dubrovnik than a regular mediator.64 On the other hand, as much 62
И. МАНКЕН, Дубровачки патрицијат I, 429; J. LUĈIĆ, Pomorskotrgovaĉki odnosi, 436. 63 Among several dozen known embassies sent in those two directions, the only instances of Orthodox church dignitaries being sent to the Latin world are the missions of bishop Methodius to pope Honorius III (1216–1227) to procure the royal crown (see Историја српског народа I, 300–301 (Б. ФЕРЈАНЧИЋ), with reference to earlier works), while cases of citizens of maritime towns going to Byzantium have not been recorded. A well-documented diplomatic career of a Serbian Athonite monk is presented in V. MOŠIN, Hilandarac Kalinik, srpski diplomata 14. veka, Istorijskopravni zbornik 1 (1949) 117–132. 64 In addition to the February 1302 promise of the Dubrovnik authorities quod firmum et ratum habebunt totum illud quod dominus Jacobus Çeno … faciet et firmabit cum domino rege, there is also the similarly worded authorization of the May 24 negotiators, who again included Çeno and the comes Marcus Dandolo (Monumenta
129
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 115–135 as it was inclined to exercise its authority as overlord, Venice’s fundamental interest in the well-being of Dubrovnik as one of its prized possessions gave its approach to the 1301–1302 negotiations the measure of balance necessary for mediation. Even formally, there is room to consider the presence of special Venetian envoys as intervention of a third party, since Venice was normally involved in Dubrovnik’s relations with Serbia only through the person of the comes, who was part of Dubrovnik’s communal government structure. Ultimately, it is sufficient to note that Venice was practically providing effective mediation and that its efforts were obviously recognized as such both by Dubrovnik and the Serbian court. Another well-documented diplomatic auxiliary, this time of the type used to exert pressure on the other side, is the trade embargo. During the negotiations of 1301–1302 there are two recorded uses of this tool, both by Dubrovnik. The first, introduced on November 10, was intended to last until the release of Dubrovnik prisoners held by the Serbs, and included Milutin’s and Jelena’s lands, but was later expanded to the territories held by Dragutin and shortened until the return of the embassy dispatched in December 1301.65 The second, proclaimed on February 18, was linked to Çeno’s mission,66 but eventually remained in effect until the return of the captives in August. These embargoes actually served a dual purpose – in addition to pressuring the Serbian side by depriving it of trade revenues and certain critical imports, such as salt, they removed the danger of additional Dubrovnik citizens falling into Serbian captivity should negotiations take a sudden negative turn. However, there measures proved so damaging to the economy of Dubrovnik itself that its own subjects resorted to smuggling or simply chose to disobey. 67 The authorities themselves realized the problem and occasionally relaxed or temporarily suspended the bans for certain individuals and goods, at the same time taking care not to undermine their effectiveness as a pressure tool, but it is practically impossible to assess both the successfulness of these efforts and of the embargoes themselves.68 Ragusina V, 21, 28). Moreover, instructions given by the Venetian authorities to Michaeli and Çeno stipulated that decisions concerning the mission were to be made by them and the comes, while the “men of Dubrovnik” were only to be consulted (Listine I, 196–197, no. 297; III, 437, no. 104). 65 Monumenta Ragusina V, 15, 16. 66 Monumenta Ragusina V, 22. 67 On April 29 a naval blockade was introduced ne mercaciones portentur in terris regis Urosii et matris sue, while two days later there is mention of merchants who had secretly (furtive) gone to Serbia tempore guerre (Monumenta Ragusina V, 26–27). 68 Monumenta Ragusina V, 13, 16, 24, 28, 35.
130
N. Porĉić, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik The third auxiliary diplomatic tool whose use is recorded in the events of 1301–1302, and the only one used by the Serbian side, is the institution of hostages. The specific conditions in which medieval diplomatic activity took place made this institution of giving, taking, or exchanging individual persons of importance as a guarantee that undertaken obligations will be fulfilled a favorite asset. Even the sparsely documented diplomacy of king Milutin’s Serbia readily offers examples of all three possibilities.69 A peculiarity of the 1301–1302 case is that it was an envoy who became hostage, and quite possibly by his own decision – through his promise to stay in Dubrovnik with his family until the agreed release of captives is effected, Paulus de Toma turned himself into a hostage, or, as the source says, “collateral” (pro pignore) for the realization of that agreement. This bold move, important also as testimony to the envoy’s confidence in the sincerity of his master’s intention to close the deal, probably proved decisive in breaking the circle of mistrust that seems to have been created by Milutin’s evident refusal to release the prisoners until the ransom is fully paid, and the fear of the Dubrovnik authorities that payment of the ransom will not be followed by the release of prisoners, but by a new ransom demand.70 At the time of the 1301–1302 negotiations between Serbia and Dubrovnik, diplomatic activity already involved the use of a variety of written documents – credentials, safe conducts, informative letters, and treaties. A process of that magnitude and duration could have easily produced two dozen such documents, but the only one preserved today is the treaty on commercial privileges and vineyards. Like all such treaties between Nemanjid Serbia and Dubrovnik since the second half of the 13 th century, it is not composed as a contract but as a grant by which the Serbian ruler bestows upon Dubrovnik certain rights in return for certain obligations. What makes it unique is that it has survived both in its final form of September 14, 1302, and in the form of a draft prepared during the November
69
Sometime around 1290, Milutin gave his son Stefan as hostage to Nogai, leader of the Golden Horde, in 1299 he exchanged hostages with the Byzantine emperor, and in 1319 he accepted hostages from Croatian magnate Mladen Šubić – Историја српског народа I, 443, 447 (Љ. МАКСИМОВИЋ), 473 (С. ЋИРКОВИЋ). 70 Although unique in known Nemanjid diplomatic practice, the use of this tool by envoys is recorded elsewhere – at one point during the 1299 negotiations, the Byzantine envoy Metochytes, faced with deep mistrust from the Serbian side, offered Milutin “my body for my words, to do with it as he pleases”, should the Byzantine side fail to fulfill its part of the agreement (L. MAVROMATIS, La fondation, 115; Византијски извори VI, 135.).
131
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 115–135 1301 negotiations conducted in Dubrovnik by Paulus de Toma.71 Differences between the two texts provide rare insight into the way documents of this type were created. For example, there is clear evidence of the effort to give the final version a more coherent composition.72 Other differences are obviously the result of subsequent negotiations. Although they go no further than to amend two draft clauses,73 this group is especially significant as an indication that agreements made by an envoy could still be altered before ratification by the bearer of supreme authority. The treaty of 1302 also gives rise to an interesting hypothesis regarding the content of treaty documents between Serbia and Dubrovnik. Almost from the beginning, the negotiations of 1301–1302 moved along two separate tracks – the short-term, concerned with ending the war, and the longterm, striving to regulate fields in which mutual relations were most intense. Both contain a preliminary and a final agreement, but while on the longterm track each of these phases is marked by an appropriate contractual document – the draft of November 1301 and the privilege of September 1302 – the only written traces of the short-term agreements of November 10, 1301, and May 24, 1302, are records of Dubrovnik council decisions, with only the second one approaching the form of a private contract. One possibility is, of course, that short-term treaty documents also existed, but have not been preserved. However, since this is not the only such case,74 it may be that the sides simply felt no need to create such do71
The original is given in Monumenta Serbica, 51–53, no. 54, while the draft was first published in Monumenta Ragusina V, 13–14. Both are printed side-by-side in Зборник I, 343–347, no. 98. 72 This was achieved by inserting a general proclamation of freedom of movement at the beginning and rearranging the ending so that all trading privileges are grouped together, before the lone article on vineyards and the final clause confirming continuity of mutual relations from the time of Milutin’s father. 73 The draft clause stipulating that Dubrovnik merchants shall not be obliged to pay for damages caused by their servants is expanded with the subclause that masters must turn over to the Serbian authorities those servants accused of committing crimes of murder and serious bodily injury or pay the appropriate blood money. The draft clause giving merchants right to trial by a mixed court of one Serbian and one Dubrovnik judge is limited to cases other than treason, murder and serious injury, abduction, and horse theft, which remain reserved for the king’s court. 74 For instance, the treaty of 1252 never mentions the preceeding war or the “peace payment” of 1200 hyperpyra by Dubrovnik to king Uroš I (Monumenta Serbica, 40, no. 42; Зборник I, 187–188, no. 50; cf. V. FORETIĆ, Povijest, 84–85), while the treaty of 1362 does deal with a number of issues arising from the conflict it seeks to end, but again omits the payment of 5500 hyperpyra without which the agreement would not have been achieved (Monumenta Serbica, 169–171, no. 151; cf. V. FORE-
132
N. Porĉić, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik cuments. They could have easily seen these agreements as a sequence of clearly defined actions – implementation of a truce, restoration of the territorial status quo, payment of the ransom, release of prisoners – which, once preformed, left no loose ends worth of being commemorated in writing. If accepted, the existence of such “silent” treaties or parts of treaties should not be viewed as a relapse into dark-age oral agreements, but as an illustration of the practical attitude required of diplomats and decisionmakers in all times and places, the medieval Balkans being no exception. The mention of attitudes brings up the most subtle and vague aspect of diplomatic activity present in the sources about the 1301–1302 negotiations – diplomatic skill. This aspect is seldom spoken of directly in historical sources. Instead, it reveals itself through the way in which participants manage the diplomatic process and, to paraphrase the old definition of politics, “make the possible happen”. It may be said that diplomatic skill is ultimately determined by two factors – personal characteristics and accumulated experience. The balance of these may vary greatly not only among individuals, but also among diplomacies. Thus, Dubrovnik and Venice, as oligarchies with a pronounced collective trait and relatively highly developed official written records, were prone to rely heavily on experience, giving their actions the appearance of routine.75 In fact, one gains the impression that they would have achieved much the same results in the given circumstances regardless of the individuals representing them. On the contrary, in Nemanjid diplomacy, usefulness of a presumably significantly smaller pool of accumulated experience, as it was probably based more on oral than written material, ultimately depended on one individual. Such conditions strongly favored reliance on personal characteristics. In this case, the person in charge is Milutin, who realizes that the captives he is holding give him the upper hand and exploits that advantage to get as much hard-needed cash as he can in view of the time constraints placed on him by other challenges he is facing. Milutin’s main negotiator, Paulus de Toma, displays a similar attitude regarding the opportunity to gain Dubrovnik citizenship, a highly desirable reward for any Adriatic businessman of that time. Povijest, 153). This phenomenon was recently noted by Н. ФЕЈИЋ, Један поглед на ратове Дубровника, Историјски часопис 56 (2008) 117–151, pp. 121–122. 75 Examples of this include repeated decisions by the Consilium Maius to entrust the preparation of instructions for negotiators to the Minus as its current executive elite, involvement of the locally informed Dubrovnik comes in the decisionmaking process within the Venetian embassy, and the forming of a committee to assess damage in Dubrovnik vineyards in preparation for negotiations on the issue. TIĆ,
133
Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 115–135 In the end, who fared better? Milutin annuled Dubrovnik’s territorial success on Mljet and acquired a hefty sum of perhaps 4400 early and 4000 additional hyperpyra, while Paulus de Toma became a Dubrovnik citizen. The Dubrovnik authorities, on the other hand, extricated themselves from a disadvantageous situation and even managed to run by the Serbian side the most comprehensive set of privileges yet, removing, or at least defining, some troublesome practices affecting their merchants. In the long run, the score is much easier to call – four generations after the events of 1301– 1302 the vast majority of Milutin’s achievements lay in ruins, but the councils of Dubrovnik and Venice stayed around for another four centuries, diligently recording their relations with some other neighbors.
Небојша Порчић МИРОВНИ ПРЕГОВОРИ ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ И ДУБРОВНИКА 1301–1302. ГОДИНЕ: ПРИМЕР ЗА ПРОУЧАВАЊЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ДИПЛОМАТИЈЕ Резиме У лето 1301. године, после кратког али жестоког рата, српски краљ Стефан Урош II Милутин и град Дубровник отпочели су мировне преговоре у које се укључила и Венеција, као дубровачки врховни господар. После више застоја и обрта, условљених превасходно тиме што је српска страна имала у својим рукама знатан број заробљеника и користила их за изнуђивање додатних уступака, преговори су успешно окончани у септембру 1302. О овом дуготрајном дипломатском процесу сачуван је велики број података, што га чини драгоценим узорком за проучавање дипломатске делатности његових актера, утолико пре што су међу њима заступљена оба основна вида средњовековног политичког организовања – феудална монархија и олигархијска република. Најдубље разлике уочавају се на пољу спољнополитичког одлучивања. На дубровачкој страни главну улогу имају колективни органи (градска већа), док је Србији својствена концентрација овлашћења у рукама владара, али и способност њему блиских чинилаца (краљицамајка, поглавар државне цркве, истакнута властела) да утичу на његове одлуке или, чак, иступају самостално. Од начина преговарања у изворима су забележена само посланства. Знатно бројнији подаци о пет дубровачких и једном млетачком посланству осветљавају начин избора
134
N. Porĉić, Peace Negotiations between Serbia and Dubrovnik посланика, плате, састав пратње, путна средства и трошкове, као и употребу дипломатских поклона. Четири посланства српске стране сведоче о ослањању на посланике из приморских градова Котора и Бара, средина по много чему сличних Дубровнику и упућених у дубровачке прилике. О самом преговарачком поступку забележено је да су српским посланицима у Дубровнику додељиване посебне комисије саговорника, док су носиоци власти укључивани тек да би се споразум привео крају. Посведочена је употреба три помоћна дипломатска средства – посредовања, трговинског ембарга и талаца. Као посредници појављују се двојица млетачких посланика који се у једном тренутку раздвајају како би истовремено деловали у Дубровнику и Србији. Трговински ембарго користио је Дубровник као средство притиска на Србију, али прекид трговине штетио је и дубровачкој привреди, подстичући поједине Дубровчане на кријумчарење. Пат-позиција је на крају разрешена пристанком српског посланика, Которанина Павла Томе, да остане у Дубровнику као талац до откупљења заробљених Дубровчана. Једини уговорни документ који је сачуван о овом дипломатском процесу не бави се питањима везаним за склапање мира, него повластицама дубровачких трговаца у Србији, што указује на могућност да стране нису ни преточиле мировни споразум у уговор, задовољивши се практичним извршавањем његових одредби. На крају, утисак је да се дипломатска вештина Дубровчана ослањала на колективно искуство подржано писаним белешкама, док је на српској страни преовлађивала лична способност владара и посланика, која је у овом случају донела повољан исход, али је дугорочно била знатно мање поуздана. Кључне речи: Србија, Дубровник, Венеција, средњи век, дипломатија, посланици, посредовање, таоци, уговори, дипломатска вештина.
Чланак примљен: 30. септембра 2012. Чланак прихваћен: 25. новембра 2012.
135
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 137–159 UDK: 636.18:339.56(497.5:497.6)"13/14" Esad Kurtović Filozofski fakultet Univerziteta u Sarajevu Odsjek za historiju Franje Račkog 1, Sarajevo, Bosna i Hercegovina
[email protected]
MAGARCI U DUBROVAČKOM ZALEĐU∗ Апстракт: Рад обрађује узгој, продају и пљачку магараца у дубровачком залеђу у развијеном средњем вијеку. То су три основна сегмента која се могу шире сагледавати на основу приступачне и расположиве изворне грађе. Сви прикупљени примјери детаљније су представљени путем табеларних прегледа. Понеки пронађени архивски податак показује страдавање магараца као дио свакодневице друмског разбојништва у дубровачком залеђу. Како се да уочити на основу неких података, поређење са магарцем имало је у употреби увредљиву димензију и за људе у средњем вијеку. Кључне ријечи: магарац, Дубровник, дубровачко залеђе.
Magarci predstavljaju značajnu domaću životinju korisnu za nošenje tovara i jahanje na istočnoj jadranskoj obali u razvijenom srednjem vijeku. Poznate informacije o njima su šture i najčešće su prepreka za sveobuhvatnije analize. U centralnim dijelovima bosanske i srpske srednjovjekovne države magarci nisu bili puno gajeni niti držani a što se pravda njihovim izostajanjem iz pravnih i drugih spomenika. Istovremeno, bolji status u građi a kao odraz životne prakse imale su mazge, mule i konji koji su bile efikasniji u istim vrstama posla.1 Za razliku od dubljeg zaleđa, hercegovački prostor u sastavu bosanske države u razvijenom srednjem vijeku sa primorskom vegetacijom, učestalim kraškim predjelima i oskudnijom hranom ∗
Rad nastao u okviru projekta Mjesto i uloga konja u historiji srednjovjekovne Bosne, finansiranog od strane Federalnog ministarstva obrazovanja i nauke Federacije Bosne i Hercegovine. 1 Р. КАТИЋ, Сточарство средњовековне Србије, Београд 1978, 43–44; М. БЛАГОЈЕВИЋ, „Сточарство“, Лексикон српског средњег века (прир. С. Ћирковић – Р. Михаљчић), Београд 1999, 710–714.
137
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 pogodovao je široj upotrebi magaraca, u takvim okolnostima – izdržljivije životinje. Otuda nisu rijetke informacije u kojima se spominju magarci u dubrovačkoj građi. Magarce nalazimo zabilježene pod latinskim nazivima asinus, assinus, axinus, te salmerius, za mlade asselus i axelus, a za magarice slične prateće ženske oblike. Uglavnom se radi o nekoliko vrsta ugovora i bilježenja koji su istovrsnog karaktera. Putem njih je moguće rekonstruisati pojedine segmente o mjestu i ulozi magarca u životu dubrovačkog zaleđa u razvijenom srednjem vijeku. Prije svega to se odnosi na uzgoj i rad, kupoprodaju i pljačku magaraca. Tim aspektima posvećujemo detaljnu pažnju. *** Za sklapanje ugovora o raznoraznim poslovima sa susjedima najbliži pojas dubrovačkog zaleđa, upravo blizinom, sam po sebi je bio veoma značajan. Tako je i u slučajevima ugovora o uzgoju i radu sa magarcima. U pitanju su područje Popova, Ljubinja, Trebinja, Zagorja, Vrsinja i Konavala. Sve dalje preko toga prostornog pojasa nije bilo dovoljno isplativo s obzirom na činjenicu da je bilo previše udaljeno za transport i prijevoz živih životinja, te kontrolu dogovorenog uzgoja i rada sa stokom. Bitna karakteristika ovih ugovora je da ih nije mnogo te da su rijetke situacije u kojima se samo magarci daju na uzgoj i rad. To može govoriti o njihovom značaju među ostalim korisnim domaćim životinjama koje se nalaze u svakodnevnom opticaju u dubrovačkom zaleđu (konjima, mazgama, bikovima i kravama, ovcama, kozama, svinjama i pčelama). Ugovori o uzgoju i radu sa magarcima imaju uobičajene klauzule koje podrazumijevaju ugovori o čuvanju stoke (sozida).2 Izdvajamo nekoliko primjera. Veliki ugovor o držanju, uzgoju, radu i podjeli zarade prema dubrovačkom običaju sklopio je Obrad Bokijen iz Popova. On je decembra 1398. godine primio od dubrovačkog vlastelina Mihaila Bobaljevića 80 koza i ovaca, šest volova, šest krava, dvije svinje, jednog magarca i 20 košnica pčela.3 Februara 1391. godine Brajan Milovanić iz Trebinja primio je od Krajne, udovice Matka Miltinića, sedam volova, tri magarca i jednog 2
V. Tabelu 1: Ugovori o uzgoju magaraca (na kraju rada). „Obrat Bochyen de Papaua fuit confessus habuit a ser Michaelis de Baballio octuaginta bestias capras et pecudes in sozida ad tenendum, pascendum et custodiendum bona fide ad omnem proficium et damnum secundum usum Ragusii. Item sex boues et sex vachas, item duos porchos, item unum asinum. Item XXti bussolos apium terminum ad voluntatem dicti ser Michaeli, promittens ipse Obrat obligando se et sua bona redderis bona racione ipsi ser Michaeli singulo anno de ipsis bestiis et fructibus carum et restituere ipsas bestias ad voluntatem dicti ser Michaeli. Et sic fuerunt contenti. Renuntiando“ (29. XII 1398), Diversa Cancellariae, fasc. 32, fol. 211r. 3
138
E. Kurtović, Magarci u dubrovačkom zaleđu konja na držanje, uzgoj i rad uz podjelu zarade i poroda od te stoke.4 Jula 1392. godine Bogavac Priljubović iz Zagorja primio je od Radmila Bratkovića na čuvanje i rad dva vola i tovarnog magarca uz obavezu davanja dijela zarade prema običaju kraja.5 Radoslav Letunić iz Bijele držao je jednu magaricu i dva magarca dubrovačkog vlastelina Natala Prokulića. Oni su opljačkani, a vlasnik je novembra 1419. godine podigao tužbu većeg broja počinilaca koji su terećeni za ovu pljačku.6 Uzgajivači magaraca rijetko se spominju sa nekom posebnom vrstom svoga zanata. Uglavnom su to ljudi koji se bave stočarstvom. U prikupljenoj bazi podataka pronađen je jedan primjer, iz maja 1407. godine, u kome je uzgajivač magaraca nazvan asinarius, kao da se radi o posebnoj vrsti zanimanja.7 Iako nisu česti ugovori koji navode uzgoj i najamni rad sa magarcem, prikupljene informacije pokazuju kako su se i magarci nalazili u uobičajenom tretmanu korisnih domaćih životinja u privrednom prometu istočne jadranske obale razvijenog srednjega vijeka. 4
„Brayan Millouanich de Tribinio facit manifestum quod ipse habuit et recepit a Crayna uxore condam Matchi Miltinich et tanquam epitropa dicti eius mariti, presente et dante ad pascendum septem boues, tres asinos et unum equum secundum consuetudine contrate, promittens ipsa animalia bene et diligenter pascere, custodire, saluare et tenere ad omnem voluntatem ipsius Crayne dicto epitropario et ipsa eidem restituere et eidem de utilitate et fructu proueniente ex eis facere racionem bonam ad clarum factum. Renuntiando“ (4. II 1391), Div. Canc., fasc. 29, fol. 180v. 5 „Bogaueç Prilubouich de Ixagoria facit manifestum quod ipse habuit et recepit a Radmillo Bratchouich duos boues et unum salmerium ad tenendum et laborandum cum ipsis donec durauerint, promittens eidem dictos boues et assinum bene et diligenter pascere et custodire omnibus expensis ipsius Bogaueç et de lucro quod facint cum eis dare eidem Bogaueç partem secundum consuetudinem contrate. Renuntiando“ (14. VII 1392), Div. Canc., fasc. 30, fol. 126r. 6 „Ser Natalis de Proculo coram nobili et sapienti viro domino vicerectore ser Clemente de Bodaza sedente loco ser Johannis de Volço Rectoris infirmi conqueritur supra Radiç Tassienouich, Pribislauum Miletich, Boghetam Dragosaglich, Rughiam Voisilouich et Radoslauum Beroeuich vlachum. Eo quia his diebus propelapsis predicti in montibus supra Bielem violenter sibi abstulerunt unam asinam et duos asinos quos habebat in manibus Radoslaui Letunich in villa de Biela. Testes: Radoslauus Letunich, Bogmil, Bogheta, Vitaç fratres et filii dicti Radoslaui“ (23. XI 1419), Lamenta de foris, fasc. 4, fol. 109v. 7 „Boxigchus [prazan prostor] asinarius villanus ser Nicolai de Palmota in Grauoxio contentus et confessus fuit habuisse et recepisse et habere et tenere unum asinum a ser Junio Matchi de Restis in societatem ad omnem voluntatem dicti ser Junii restituendi ipsi ser Junio, cum hoc quod dictus Boxigchus teneatur dare et soluere media totum lucri quod fuerit cum eo asino dicto ser Junio patrono dicti asini, videlicet, dicto tempore quo qum tenebit etc. Renuntiando“ (23. V 1407), Div. Canc., fasc. 89, fol. 176v.
139
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 *** Širu dimenziju značaja i prisustva magarca u svakodnevici dubrovačkog zaleđa daju kupoprodajni ugovori. Njihov broj je daleko veći, a kako je bilo uobičajenije zasebno prodavanje pojedinih magaraca tako se popravlja i opći pogled na mjesto i ulogu magarca u odnosu na ostalu stoku na području Dubrovnika i njegovog zaleđa. Kupoprodajni ugovori imaju uobičajene stavke. U najkraćem, prodavac javno izjavljuje da je za određenu cijenu prodao magarca, a kupac da je istoga kupio. Primjerice, oktobra 1392. godine Ivan Kupojević iz Rudina prodaje javno jednog magarca Iliji de Tripe za pet perpera.8 Novembra 1393. godine Petko Pribilović, vlah Grbavčić, izjavljuje da je javno na dubrovačkom trgu prodao dubrovačkom vlastelinu Andriji Sorkočeviću jednu tovarnu magaricu za tri perpera.9 Ovakvi ugovori mogu biti u svom pojavnom obliku usložnjeni stavkama koje se podrazumijevaju u svim ugovorima, prije svega činjenicom da će kupac garantirati izvršenu prodaju. Tako to izgleda jednostavnije u ugovoru iz jula 1406. kada Radonja Pripković iz Dabra, čovjek vojvode Sandalja Hranića, javno prodaje jednog magarca Radonji Medoševiću iz Župe dubrovačke za pet perpera i četiri groša, sa dodatnim navodom da će prodaju braniti od bilo koje osobe, ili malo rječitije u slučaju iz septembra 1412. godine, kada Mirko Veljković iz Trebinja prodaje Radanu Marojeviću iz Šumeta magarca za pet perpera i osam groša.10 Navedeno jasno podrazumijeva da je kupac zaštićen od bilo kakvih potraživanja od drugih osoba u slučajevima da im je prodat ukraden ili bolestan magarac. Prodavac je svojom imovinom jemčio da će 8
„Iuan Cupoeuich de Rudine vendit unum eius asinum publice Helye de Trippe precio yperperis quinque, quos fuit confessus recepisse a suprascripto Helya et promisit de deffendo etc.“ (13. X 1392), Div. Canc., fasc. 30, fol. 150r. 9 „Petchus Pribillouich vlachus dictus Gherbauçich facit manifestum quod ipse vendidit ad currum more sollito ser Andree de Sorgo presenti et ementi unam eius asinam salmeriam pro yperperis tribus, quos fuit confessus ab ipso ser Andrea reçepisse pro completis solucionis precii dicte assine, promittens etc. Renuntiando etc.“ (20. XI 1393), Div. Canc., fasc. 30, fol. 81v. 10 „Radogna Pripchouich de Xadbra homo voyuode Sandalis facit manifestum quod ipse vendidit ad currum publicam in plateis Ragusii Radogne Medosseuich de Breno unum axinum pili nigri pro perperis quinque et grossos IIII, promittens de deffendando illum a quacquam persona. Renuntiando“ (27. VII 1406), Div. Canc., fasc. 36, fol. 81v; „Mircho Velchouich de Tribinio facit manifestum quod ipse vendidit ad currum in plateis comunis Radanno Maroyeuich de Sumetto seu Junchetto unum asinum pro yperperis quinque et grossos octo, quos confessus fuit habuisse et recepisse, promictens se et sua bona solepniter obligando dictum axellum deffendere autoriçare et disbrigare a quamcquam persona voluntis aliquam questionem de ipso mouere. Renuntiando“ (20. IX 1412), Div. Canc., fasc. 39, fol. 132v.
140
E. Kurtović, Magarci u dubrovačkom zaleđu svaku eventualnu štetu platiti, sadašnjom ili budućom svojom imovinom, kao što to slikovito izjavljuje u ugovoru Radašin Majić iz Ljubinja, koji je septembra 1429. godine prodao Nikši Ljubišiću iz Šumeta magarca za osam perpera (sub obligatione omnium suorum bonorum presentium et futurorum).11 Pored toga ponekad se posebno navode osobe koje poznaju prodavača, a ponekad i jemci za prodavače. Aprila 1399. godine Ostoja Milanović iz Popova, čovjek vlasteličića Božitka Brlića, prodao je dva magarca Petku Medojeviću za pet perpera i jedan groš. Vukac Ivanović iz Šumeta izjavljuje da poznaje prodavca i da je jemac za sve eventualne probleme koje bi kupac imao u vezi sa izvršenom kupovinom.12 Juna 1402. godine kada Nenada Radmanić iz Prapratne prodaje magarca dubrovačkom vlastelinu Nikoli Gučetiću za tri perpera i šest groša, Živoje Brajšić, čovjek vlastelina Klementa Gučetića, izjavljuje da poznaje prodavača.13 Na sličan način, oktobra 1405. godine kada Dabiživ Bujenović iz Trebinja prodaje magarca Površku Pribiloviću iz Brgata za šest perpera, Bogić Vratković, čovjek dubrovačkog vlastelina Blaža Menčetića, izjavljuje da poznaje prodavača.14 Prema prikupljenim podacima iz ugovora o kupoprodaji pratimo da prodavci dolaze u Dubrovnik i dovoze magarce na prodaju iz Ljubinja 11
„Radassinus Maich Islubigna per se et heredes suos dedit et libere vendidit Nixe Liubisich de Zoncheto presenti, recipienti et ementi unum asinum precio et mercato yperperorum octo grossorum, quos confessus fuit habuisse et recepisse a dicto Nixa emptore, promittens et se obligans dictus Radassinus dicto Nixe emptori dictum asinum venditum ab omni homine et uniuersitate deffendere et guarentare sub obligatione omnium suorum bonorum presentium et futurorum. Renuntiando“ (4. IX 1429), Div. Canc., fasc. 46, fol. 32v. 12 „Ostoya Millanouich de Popoua homo Bossichi Barlich facit manifestum quod ipse vendidit ad currum more sollito duas eius assinas Petcho Medoeuich presenti et ementi pro precio yperperorum quinque et grossos I, quos ab ipso Petcho fuit confessus recepisse, promittens etc. Quem Ostoyam venditorem Vochaç Iuanouich de Zoncheto dixit se cognoscere et ipse Voche constituit se plegium dicto Petcho emptori quod si reperetur ipsas assinas fuisses furatus vel predatus per dictum Ostoyam, quod conseruabit ipsum Petchum indempnem pro omni dampno quod propterea reciperet. Renuntiando“ (13. IV 1399), Div. Canc., fasc. 32, fol. 246v. 13 „Nenada Radmagnich de Prapatna facit manifestum vendidisse ser Nicholao de Goziis ad curum unum axinum pili baretini pro perperis tribus et grossos sex, quos fuit contentus et confessus habuisse a dicto ser Nicholao. Quem Nenada Ziuoye Braisich homo ser Clementis de Goze dixit cognoscere“ (3. VI 1402), Div. Canc., fasc. 34, fol. 125v. 14 „Dabisiuus Buyenouich de Tribinio facit manifestum quod ipse vendidit unum eius axinum ad currum Pouersco Pribillouich de Vergato pro precio perperorum sex, quos dictus Dabisius fuit confessus recepisse, promittens etc. Renuntiando. Quem Dabisiuum venditorem Bogich Vratcouich homo ser Blaxii de Menze de Vergato dixit se cognoscere“ (4. X 1405), Div. Canc., fasc. 35, fol. 226v.
141
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 (1355, 1367, 1377, 1429), Popova (1367, 1399, 1415), Nevesinja (1368, 1369, 1393), Dračevice (1375, 1377, 1379, 1432), Trebinja (1376, 1377, 1379, 1397, 1405, 1412), Glavske kod Trebinja (1378), Luga (1390, 1398), Brisnice (1390), Dabra (1390, 1406), Ljubomira (1390, 1393), Rudina (1392), Konavala (1393), Prapratne (1402), Površi (1409), Golubinca (1413), Oraha (1413), Luke (1416), Dubokog u Popovu (1416), Žabice (1416), Bileće (1436), Vidovog polja (1437), kao i od vlaha Žurovića (1375), Krajsalića (1390), Pliščića (1392), Grbavčića (1393), Bobana (1417), vlaha iz katuna Vučihne Pokrajčića (1402) i katuna Dobrien (1435).15 Sve su to područja neposrednog dubrovačkog zaleđa na kojem je uzgoj magaraca bio značajno razvijen, gdje je magarac upotrebljavan za jahanje i prijenos tereta te uzgajan za prodaju na dubrovačkom teritoriju na kojem su magarci bili potraživani. Veći broj kupaca pokazuje značaj magarca za šire distriktualno područje Dubrovnika.16 Prilikom kupoprodaje stoke uobičajeni su njeni opisi. Takvi opisi predstavljaju dodatnu potvrdu prodavcu i kupcu za prepoznavanje i dokazivanje vlasništva. Za razliku od konja kod kojih se mogu naći i iscrpniji opisi, kod magaraca oni su jednostavni. U širem rasponu spominje se boja njihove kože i dlake. Razlikuju se crn (asinum quasi nigrum, pili nigri), crnkast (pili subnigri), kestenjast-vran (axinum vranum), tamnosmeđ, (pili muruli), mrk (pili falui, axinum mercho), siv – plav (pili plaui), pepeljast (pili baretini), pepeljasto-bijel (pilli beretino albi) i bijel magarac (pili albi, pili albatii).17 Rijetki su dodatni opisi kojima se magarci mogu raspoznavati, kao u ugovoru iz novembra 1390. godine kada je spomenut magarac sa crnom trakom preko leđa.18 Prikupljani kupoprodajni ugovori pokazuju da najjeftiniji magarci koštaju dva perpera i tri dubrovačka dinara (groša) (1417), dva perpera i šest groša (1375) i dva perpera i 10 (groša) (1369). Najskuplji magarac plaćen je osam perpera i dva groša (1414). Ostale cijene u biti određuju vrijednost magarca, a one su: tri perpera i više – 6 magaraca, četiri perpera i više – 4 magarca, pet perpera i više – 13 magaraca, šest perpera i više – 12 magaraca, sedam perpera i više – 3 magarca, osam perpera i više – 4 magarca. Od 45 slučajeva prodaje magaraca kod 25 cijena iznosi pet do šest perpera. Može se zaključiti da je to uobičajena cijena dobrog magarca. Is15
V. Tabelu 2: Kupoprodaja magaraca. ISTO. 17 ISTO. 18 „Millos Tulillouich de catono Crayslaui facit manifestum quod ipse vendidit ad currum morre solito unum eius asinum salmerium cum una vega nigra per schenam Giucho Ducianich de Zoncheto presenti et ementi pro perperis sex, quos fuit confessus ab ipso Millos recepisse pro precio dicti asini, promittens etc. Renuntiando“ (28. XI 1390), Div. Canc., fasc. 29, fol. 158v. 16
142
E. Kurtović, Magarci u dubrovačkom zaleđu pod pet perpera bili bi prosječni i slabiji (10 cijena), a preko sedam perpera (7 cijena), po visini cijene bili bi najkvalitetniji magarci. Posebno iskazana cijena magarica kreće se od tri do šest perpera. Cijena magarica sa mladim kreće se od tri do pet perpera i sedam groša.19 Stanje na tržištu u Dubrovniku i u zaleđu nije isto. Prodajom za novac stječe se osnova za kupovinu drugih artikala koji su potrebni zaleđu. Kupovina u Dubrovniku nije samo kupovina za vlastite potrebe nego i osnova za daljnje trgovanje. Tako je na tržištu u Dubrovniku preprodaja uobičajena. Pratimo jedan takav slučaj putem preprodaje magarca. Augusta 1392. godine Tvrtko Dobraić, vlah Pliščić, prodao je magaricu sa mladim Milašu Dragoševiću za četiri perpera i tri groša, a kupac Milaš odmah postaje prodavač, vrši preprodaju istih Radoslavu Bojoviću, ali za pet perpera i dva groša, tj. (po zvaničnom kursu 12 groša = 1 perper) za 12 groša skuplje.20 Kazali bi da onaj tko prati stanje na tržištu brzo zarađuje. *** Na više mjesta u tužbama zatičemo magarce kao predmete pljačke. Magarac ipak nije učestala i jedinstvena meta drumskih razbojnika, mada ima i takvih slučajeva. Većinom se radi o situacijama u kojima su magarci dijelom sveobuhvatnijeg pljačkanja. Izdvajamo nekoliko primjera u kojima su predmet pljačke samo magarci. Augusta 1373. godine nosači Milan i Hranislav podigli su tužbu protiv Brajka Milbračića iz Popova zato što im je, bukvalno u sred Dubrovnika, kod crkve svetog Blaže na trgu ukrao magarca. Decembra 1421. godine Bižitko Pribojević iz Šumeta podigao je tužbu protiv braće Novaka i Pavla Cvjetkovića iz Popova, ljudi kneza Grgura Nikolića, zbog pljačke magarca vrijenosti od osam perpera. Pljačka je izvršena u Dubrovniku kod crkve svete Lucije.21 Zbog pljačke mladog magareta tužbu protiv Vukašina 19
V. Tabelu 2: Kupoprodaja magaraca. „Tuertchus Dobraych vlachus de Plesçi facit manifestum quod ipse vendidit ad currum more sollito unam eius asinam cum I axello post se Millas Dragosseuich, presenti et ementi pro perperis quatuor et grossos III, quos fuit confessus ab ipso Millas recepisse, promittens etc. Renuntiando etc.“ (26. VIII 1392), Div. Canc., fasc. 30, fol. 138r; „Millas Dragoseuich facit manifestum quod ipse vendidit ad currum more solito dictam eius asinam cum axello Radoslauo Boyeuich presenti et ementi pro yperperis quinque grossos II, quos confessus recepisse ab ipso Radoslauo, promittens etc. Renuntiando etc.“, Div. Canc., fasc. 30, fol. 138r. 21 „Milan bastasius et Chranislauus bastasius coram domino Rectore ser Blasio de Sorgo conqueruntur supra Braycus Milbracich de Pappoa, dicens quod prope ecclesiam sancti Blasii in platea in septimana proxima post Pascha proxime preteritum furatus fuit nobis unum asinum“ (19. VIII 1373), Lam. de for., fasc. 1, fol. 133v; „Bositchus Priboeuich de Zuncheto coram nobili et sapienti viro domino Rectore ser Zore de Palmota conqueritur supra Nouachum et Paual fratres Zuetchouich de Popoua 20
143
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 Velisalića i njegovih kompanjona podigla je Stanisava, udovica Milovana Sijumčića. Pljačka je izvršena u mjestu Orah u Brdu kada je mlado magare udovice Stanisave vodio Radulin Sridanović.22 Zbog krađe magarca decembra 1426. godine Božićko Nenojević iz Šumeta podigao je tužbu protiv Sokana Brankovića, njegovog čovjeka Branisava i Ljubiše Gojakovića.23 Maja 1449. godine Mikoje Ratković iz Župe dubrovačke, čovjek dubrovačkog vlastelina Nikole Gučetića, podigao je tužbu protiv Ivka Gleđevića iz Vrsinja zbog pljačke magarca. Tužilac je angažirao soka, tajnog svjedoka, Radivoja Novakovića iz Bijele, čovjeka Pribila Miokuševića, koji ga je koštao četiri perpera da bi saznao ime krivca.24 Slične situacije, kao i situacije u kojima se pored magaraca predmet pljačke i druge stvari i životinje mogu se sagledati u priloženoj tabeli.25 Augusta 1372. u prijavi krađe spominje se pljačka devet magaraca, te magarice sa mladim, dok je u prijavi iz augusta 1436. godine navedeno da se radi o pljački četiri magarca natovarenih žitom. Oktobra 1449. godine prijavljena je krađa, između ostalog i tri magarca. Januara 1456. godine prijavljena je pljačka devet muških i ženskih mazgi (mula) i dva mlada magareta.26 homines Gregorii Nicolich. Eo quia die jouis proxime preterita predicti accusati sibi furtiue subtraxerunt de ciuitate Ragusii, videlicet, juxta ecclesiam sancti Luce unum asinum valoris yperperorum octo. Testes: Bositchus Rughya famulus Ziuchi Pribilouich, Bogdanus Xapostata illorum de Caboga, Miolbrath Radostich“ (8. XII 1421), Liber maleficiorum, fasc. 5, fol. 58v. 22 „Stanissaua uxor condam Milouani Siumicich coram nobili et sapienti viro comino Marino Sy de Restis honor Rectore Ragusii conqueritur supra Volcassinum Velissaglich et socios quorum nomina ad huc nescit. Eo quia die mercuri propelapsa dum quidam Radulin Sridanouich duceret unum asellum dicte Stanissaue in loco dicto Orach in Berdo dictus accusatus cum sociis violenter dictum asellum accepit de manibus dicti Radulini“ (4. I 1424), Lam. de for., fasc. 5, fol. 244v. 23 „Bosiçcho Nenoeuich de Zuncheto homo ser Dobre de Binzola coram nobili et sapiente viro domino Rectore ser Georgio de Goze conqueritur supra Zochan Branchouich et Branisauum eius hominem et Glubisa Goiachouich. Eo quia die jouis proxime preterita supra casale de Zuncheto in et supra terreno communis predicti accusati sibi violenter diripuerunt unum asinum“ (7. XII 1426), Lam. de for., fasc. 7, fol. 115r. 24 „Michoe Ratchouich de Breno homo ser Nicole Pau. de Goze et fratrum coram domino Rectore ser Sigismondo de Georgio fecit lamentum supra Iuichum Glegeuich de Versigne, dicens quod furatus fuit sibi unum asinum. Radiuoi Nouachouich de Bielem homo Pribii Miochussouich soch cui dedit 4 yperperis pro soçbina. Giurchus Ostoich, Radossaus Vuchnich testes de soçbina“ (15. V 1449), Lam. de for., fasc. 22, fol. 77v. 25 V. Tabelu 3: Pljačke magaraca. 26 „Ser Blasius de Babalio et Radoanus suus homo coram domino Rectore ser Johanne de Bona conqueruntur supra Volch Costudich, duos filios Steya Stignich homines dicti Volch, Smollanum Voichnich et tres suos homines, dicens quod in Bielsich eundo in Neuessignam sunt elapsi dies XV abstulerunt dicto Radoano, Radmio,
144
E. Kurtović, Magarci u dubrovačkom zaleđu Septembra 1372. godine među opljačkanim stvarima bila je i polovina magareće kože. Pljačku je prijavio Priboje Milotić iz Šumeta optužujući Bogčina Dragoševića i braću Radoslava i Pribila iz Trebinja.27 Primjer krađe magareće kože pokazuje još jednu od korisnih pozicija koje je magarac davao srednjovjekovnom društvu. Najveći broj prikupljenih informacija o pljačkama magaraca potkrepljuje ranije stvorene sudove o mjestu i ulozi koju magarac ima na širem dubrovačkom području i u neposrednom zaleđu. To je prostorni ambijent u kojem se cijene i intenzivnije koriste magarci za uzgoj, prijevoz i nošenje tereta. Prilikom razbojništva dešavalo se da su magarci stradavali. Tako je novembra 1441. godine Marko Prković iz Župe dubrovačke podigao tužbu protiv Radivoja Ljubsalića iz Česvenica kod Trebinja optužujući ga da je ubio jednog njegovog magarca smrtno ga ranivši mačem. Ovaj slučaj se ne završava samo na ovoj optužnici. Krajem aprila naredne, 1442. godine, Marko Prković izjavljuje da je od optuženog Radivoja dobio zadovoljštinu Radoslauo et Radoste hominibus dicti ser Blasii asinos VIIII et unam asinam cum pulle et unam spatam et grossos XI“ (24. VIII 1372), Lam. de for., fasc. 1, fol. 74r; „Stipan Ostoich et Rado Dobrilouich coram domino Rectore ser Petro de Sorgo conqueruntur supra Stipchum Mergienouich et Ostoyam eius fratrem. Eo quia sibi acceperunt per vim et derobauerunt in Tribigne quatuor asinos oneratus furmenti et verberauerunt eos. Testes: Radeglia Radoucich, Radiuoi eius frater, Dobrilo Radiceuich“ (10. VIII 1436), Lam. de for., fasc. 11, fol. 167v; „Millat Utissinouich de Bielo coram domino Rectore ser Michaele de Proculo fecit lamentum supra Vuchaç, Radissam et Grupchum fratres Popouichi de Tribigne, dicens quod acceperunt sibi per vim tres asinos, yperperis tres in contatis, unam manariam, unam gonellam albam, unum cossier et unam centuram precii grossis XVIII“ (29. X 1449), Lam. de for., fasc. 22, fol. 266v; „Matchus Radinchouich, Vitchus Milchouich, Goyan Hostoich, Ratchus Radochnich, Radmius Milbrtaouich et Jachxa Milouanouich ac Milat Nicolich, omnes contrascripti coram domino Rectore ser Andrea de Babalio lamentum detulerunt contra et aduersus Tuertchum Meduidouich, Radic Radouinouich, Stipchum Mergienouich, Mladin Mergienouich, Radiç Garba et Vuchich Parich, dicentes quod per vim super teritorio cherzegi depredantes acceperunt inter mullos et mullas nouem ac asellos duos cum suis omnibus fulcimentis. Et hoc fuit die sabati nuper preterita. Et hoc quia dicebant quod certum contrabanum fuerat acceptum fuit hominibus in Ragusio, ideo non redderent ipsa animalia nisi prius fuerit restitutum contrabanum cuidam Hostoie Babich suberdito Tuertci“ (19. I 1456), Lam. de for., fasc. 29, fol. 40v. 27 „Priboe Milotich de Joncheto coram domino Rectore ser Johanne de Grede conqueritur supra Bogcinum Dragosseuich, Radoslauum et Pribilum fraters eius de Tribunio, dicens quod die martis proxime preterito michi furtiue acceperunt unum bouem nigrum, brachia XXXVI de panno merçine, unam tunicam femineam de panno rubeo, duos utres et mediam pellem asininam“ (5. IX 1372), Lam. de for., fasc. 1, fol. 75r.
145
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 na ime ubijenog magarca.28 Jula 1447. godine Radič Tvrdečević podigao je tužbu protiv Braje Vrgočevića iz Bobana zbog ubistva magarca i prolijevanja četiri kvingva vina.29 *** Svojevrsni prezir, poređenje, ismijavanje i omalovažavanje vrijednosti magarca koji u javnom izrazu ljudi koriste radi međusobnog nipodištavanja nije bio stran ni ovome vremenu. Nekoliko primjera potvrđuje da je u razvijenom srednjem vijeku teška uvreda bila kazati drugoj osobi da je magarac ili da je sin magarca. Oktobra 1425. godine Vlakota Cukotić, Dubrovčanin iz Drijeva, podigao je tužbu protiv većeg broja stanovnika Drijeva zbog otvorenog fizičkog napada na njega sa ranjavanjem koji je izvršen na trgu Drijeva dok se on tamo nalazio u društvu sa Markom Bauzovićem i Paulicem Petrovićem. U izjavi Marka Bauzovića navodi se da je jedan od napadača Šiša Kopitović nazvao Vlakotu sinom magarca (fili asini).30 Slična situacija sa istim 28
„Marcus Prcouigh de Breno coram domino Rectore ser Martolo de Zamagno fecit lamentum supra Radiuoi Gliubisaligh de Tribigna zoe de Cesuiniça, dicens quod ipse Radiuoi interfecit unum asinum ipsius Marci confodiendo ipsum cum uno ense. [Testes:] Pribisauus Radoghnigh, Jacob Bosighcouigh, Radouanus Braianouigh“ (26. XI 1441), Lam. de for., fasc. 15, fol. 65v. Ispod: „Die XXV aprilis 1442. Marcus Prcouigh suprascriptus lamentator super se et omnia sua bona renuntiando confessus fuit se esse contentum et tacitum de suprascripto lamento, videlicet, quod ab ipso Radiuoi Gliubisaligh suprascripto sibi integre fuit satisfactum pro interfectione suprascripti asini“, Lam. de for., fasc. 15, fol. 65v. 29 „Radiç Tuerdeceuich coram domino Rectore ser Nicola Pau. de Gondola fecit lamentum supra Braia Vergozouich de Bobana, dicens quod interfecit sibi unum asinum et sparsit quingos quatuor vini. [Testes:] Radiuoi Maxicosa, Vlatchus Nouachouich“ (24. VII 1447), Lam. de for., fasc. 21, fol. 125v. 30 „Vlacota Zugotich per literam suam hic affixam coram nobili et sapiente viro domino Rectore ser Raphaele de Gozis et suis judicibus ... [ne vidi se] ... [Sisam Copitouich] ... Nicolam Volchussich, Radinaç Stagneuich, Radouan famulum Pierchi Clunouich et multos alios. Eo quia dicti accusati in platea Narenti dum ipse Volcota accusator staret pacifice cum Marco Bausouich et cum Pauliç Petrouich, tunc dicti accusati verberauerunt acriter accusatorem predictum cum guastatione oculi sinistri et policis manus et cum fractura colli et capitis cum bastonibus et cultellissis cum cicatricibus et effusione sanguinis ut in litera hic affixa latius continetur. Et inter alios dicens dictus Sisa: Ego faciam uni dictum querelante de Zuitcho Gudeglich. Et hoc fuit his elapsis diebus in foro Narenti. Marcus Bausouich, Pauliç Petrouich judices de Narente, prezbiter di Narente dom Iuanis, Iuan, Vitas, Bogissa Porucenouich, Zuitan Bogdanouich“ (23. X 1425), Lam. de for., fasc. 6, fol. 164v. Ispod: „Die predicto. Marco Bausouich testis predictus constitutus coram supradicto domino Rectore et juratis judicibus, juratus supra dicto lamento et examinatus suo juramento, dixit quod loco et tempori in lamentis vidit et presens fuit quoniam dictus Vlacota stabat cum ipso
146
E. Kurtović, Magarci u dubrovačkom zaleđu akterima desila se i kasnije. Juna 1427. godine Vlakota je, tada sudac u Drijevima, podigao tužbu protiv braće Ivana i Šiše Kopitovića te Ivana Vukšića zbog napada i ranjavanja. Šiša je opet iskoristio priliku da Vlakotu nazove sinom magarca asocirajući pri tom na njegovo tadašnje službovanje (Fili asini quare convicians meliori homini quam tu fis).31 Početkom januara 1441. godine Kovio Ratković podigao je tužbu protiv Mladoša Baljinovića i braće Brajana i Strijezoja Miošića tvrdeći da su mu ukrali jednu kravu, koju su raskomadali, podijelili i odnijeli sa sobom.32 Kovio je početkom druge polovine istog mjeseca ponovo podigao tužbu. On je pokušao da dođe do krivaca ali je bio napadnut od strane Mladoša Baljinovića, koji mu je pritom prijeteći izjavljivao da je magarac jer mu je ranije raskomadao kravu a da će mu sada raskomadati glavu (O asine ego comedi tuam vacam et nunc accipiam tibi caput).33 teste et cum Pauliç Petrouich in platea Narenti et dum quedam homo Pauli Radiuoeuich veniret ibidem petens unam suam cultellissam. Tunc Vlacota Zugotich dixit dictus judicibus aliud esse non poteris nisi quod reddatur cultellissa, hinc homini voiuode Pauli Radiuoeuich ne briga fiat in Narente, tunc Sisa predictus irruentes contra Vlacotam predictum, dicens sibi fili asini, tu vis hic judicaris et statim cepit eum per capilloos conculeans ipsum in terram. Et ipse Vlacota prostrato interram cepit eum percuteris ipse Sisa cum calcibus pingnis et cum acribus verberibus una cum Nicola Volchussich et cum Radouino famulum Pierchi Clunouich et fregerunt ipsi Vlacote pollicem et collium et capite et dictus Sisa percussit cum calce ipsum Vlacotam per oculum, ex quo oculo tunc id Vlacota nichil videbat nescit si ex percussione predicta amisit aut amittet oculum predictum. Et tanquam dixit de uni dicta Zuittchi Gudeglich dixit se nichil audiuisse“, Lam. de for., fasc. 6, fol. 164v. 31 „Vlacota Zugotich coram nobili et sapiente viro domino Aloisio Mar. de Gozis honor Rectore Ragusii conqueritur supra Iuan Copitouich et supra Sisam fratrem eius. Eo quia his elapsis diebus in Narente dum dictus Vlacota judex de Narente sederet ad reddendum jus quibusdam vlacchis et aliis, predicti accusati et Nicola Volcussich una cum eis venientes supradictum Vlacotam cum cultellissis, dictus Sissa ipsum Vlacotam percussit in facie cum manu, dicens: Fili asini quare convicians meliori homini quam tu fis. Et ipsum Vlacota cum cultellis irruentes in ipsum in domum suam incalciauerunt adeo quod pro tunc non potint habere nec assignare testes“ (19. VI 1427), Lam. de for., fasc. 7, fol. 196r. 32 „Couius Ratchouigh coram domino Rectore ser Damiano de Menze fecit lamentum supra Mlados Balynouigh et Brayan Miosigh et Stresoe eius frater, dicens quia ipsi acceperunt sibi unam vacham per vim et eam inciderunt in pecios et portarunt eam domum” (6. I 1441), Lam. de for., fasc. 14, fol. 132r. Ispod: „Die XXII januarii ... Mlados cum nepote suo”, Lam. de for., fasc. 14, fol. 132r. 33 „Chouius Ratcouigh coram domino Rectore domino Damiano de Menze fecit lamentum supra Mlados Baglinouigh, dicens quod ipse Mlados [prekriženo: sagitauit unum sericiam] extraxit eidem usque ad ... contra dictum Chouinum ut vulneraret ipsum dicens: O asine ego comedi tuam vacam et nunc accipiam tibi caput, quare etc. [Testes:] Bosighco Banigh“ (17. I 1441), Lam. de for., fasc. 14, fol. 140v.
147
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 Zaključak Magarac pripada korisnim domaćim životinjama koje su imale značajno mjesto u historiji istočne jadranske obale. To se posebno odnosi na uži primorski pojas specifične klime i vegetacije u kojem je magarac predstavljao najisplativiju i najizdržljiviju stoku koja je bila sredstvo za prijevoz i nošenje tereta. Prikupljeni podaci pokazuju da je uzgoj i rad sa magarcima bio razvijen na širem dubrovačkom području i neposrednom slavenskom zaleđu, kojim je dubrovačka država bila okružena sa kopna, tj. na području Popova, Ljubinja, Nevesinja, Konavala, Trebinja, Luga i Dračevice. Iskazanu potrebu ovih područja najbolje prezentira dubrovačko tržište, gdje magarci zauzimaju značajno mjesto među stokom kojom se trguje. Cijena dobrog magarca kreće se oko 5–6 perpera u dubrovačkim dinarima. Skuplji magarci dostižu cijenu od 8 perpera ali su takvi slučajevi rijetki. Cijena jeftinijih magaraca kreće se između 2–4 perpera. Boja dlake kod ovih životinja kretala se od tamno crne, preko njenih svijetlijih nijansi i sive, pa sve do bijele. Pored ostale stoke Dubrovčani daju i magarce Slavenima u zaleđu na čuvanje i rad u obliku ugovora koji podrazumijevaju obostranu korist za uzgajivača i vlasnika stoke (sozida). Česti su slučajevi pljačke magaraca, gde su oni ponekad i krvave žrtve napada. Navedeni primjeri pokazuju da je i u ovo vrijeme ime magarac za ljude bilo izvor poruge i međusobnog omalovažavanja.
Prilozi: tabelarni pregledi izvornih podataka Tabela 1: Ugovori o uzgoju magaraca Uzgajivač Obrad Budichnich de Papoa Osroe Turdoseuich de Tribinio
34
148
Vlasnik Bogoslauo Petchuich sartori Radouan Marich
Vrsta stoke Signatura XXXII animalia minuta et asinum 25. VI 1370, unum DC34 22, 63r unum bouem blaum, unum bouem 2. I 1388, DC rubeum, unum bouem album ha- 27, 70r bentes cauadum nigrum et capud nigrum, una vacha alba sine cauda nigra et capite nigro, una aliam vaccham paruam albam et rubeam, unam asinam cum asinello paruo et domos XII apium
DC = Diversa Cancellariae.
E. Kurtović, Magarci u dubrovačkom zaleđu Radosau Cranisich de Vercigna Milloueç Stoychouich de Ternouo ville Gradoe Tributinich Brayan Millouanich de Tribinio
ser Giue de Ju- unum somerium ... ipsum assinum 13. IX 1388, nii de Chaboga DC 27, 152r Pribillo Bogoe- tres boues, duas vachas et unum uich de Losiça assinum salmerium
Crayna uxore condam Matchi Miltinich et tanquam epitropa dicti eius mariti Bogaueç Prilu- Radmillo bouich de Ixa- Bratchouich goria Obrat Bochyen ser Michaelis de Papaua de Baballio
Boxigchus [prazno] asinarius villanus ser Nicolai de Palmota in Grauoxio Pribetta Pribillouich de Uscopia Canalis Pribil Bradetich homo Glubisse Bogdançich Radoslaui Letunich in villa de Biela Grubaze Ragieuich de Glubigne Çuietchus Utisienouich de Tribigne
ser Junio Matchi de Restis
23. X 1390, DC 29, 147v
septem boues, tres asinos et unum 4. II 1391, DC equum 29, 180v
duos boues et unum salmerium ... 14. VII 1392, assinum DC 30, 126r octuaginta bestias capras et pecu- 29. XII 1398, des in sozida ... sex boues et sex DC 32, 211r vachas, item duos porchos, item unum asinum, item XXti bussolos apium unum asinum 23. V 1407, DC 89, 176v
Bogoslauo Da- duos asinos boyeuich de Osolnich Goiacho Rado- capita centum pecudem et capraslaglich rum et duodecim capita bouina et unum asinum et octo porchos Ser Natalis de unam asinam et duos asinos Proculo
21. II 1412, DC 39, 35r 4. I 1415, DC 40, 100r
23. XI 1419, Lam. de for. 4, 109v Bogmillo Rado- quindecim capita bestiarum boui- 26. IV 1415, uanich narum et quadriginta capita pecu- DC 40, 154v dem et caprarum et quatuor axinus Dobruscho de pecudes octo ... unam vacham et 14. XII 1448, Latiniza duas assinas DC 61, 280v
149
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 Tabela 2: Kupoprodaja magaraca Prodavac Radienus Radostich de Liubignem Radella Milosseuich de Papoa
Kupac Vrsta stoke Cijena Signatura Obrat Radosla- unum asinum quasi pro yperperos 6. IX 1355, uich nigrum VI DC 18, 83r
asinam unam cum uno pulcro post ipsam ... asine et pulli Vlatchus Chran- Liubisse Micho- asinam unam pili çich Conçani louich de Çon- muruli homo Semchi cheto casnaç Miltien Dobra- Maroe filio con- duos asinos, unum nich de Liubi- dam Domagne pili nigri et alium gna de Mildrugo pili albi Bogauaç Rado- Brayco Rado- asinum unum pili manich de Ne- slauich nigri uessigna Bochçin Staue- Priboe Voych- unum suum asinum rouich de Neues- nich pili falui signa Radoslauus Vol- Milatcho Milos- unum asinum pili choslauich de sich de Vergato plaui Canale homo Senchi Nouachus Glau- Pribislauo Gra- suum assinum ich de Draçeuiça cianich Bogaueç Priba- ser Martolo de unam asinam albam seuich morobla- Crosi chus de catune Zurri Dobroslauus ser Marino de unum suum asinum Strachnich de Ragnina pili albatii Tribinio Radoslauus Da- Radich Dobro- unam suam asina boeuich de Liu- mislich pili abbacii bigna Voyssal Mila- Pribillo Liubo- unum asinum pili nouich de Dra- mirich de Ver- muruli çeuiça gato
35
150
Maroe Camarich
DN = Diversa Notariae.
pro perperis V 8. VI 1367, et grossos VII DC 21, 102v pro perperi VI 11. VII 1367, et grossos II DC 21, 112r
pro yperperis VIIII et grossos VIIII pro yperperis V÷ [5,5]
14. VIII 1367, DC 21, 71v 12. III 1368, DC 21, 175r
pro yperperis 28. X 1369, II et grossos X DC 22, 12r pro yperperis 10. III 1370, V DC 22, 38r
pro grossos XXX pro perperi IIII
23. II 1375, DC 24, 12v 31. VII 1375, DC 24, 58r
per grossos XXXX
27. I 1376, DC 24, 105v
yperperos V÷ 13.VIII 1377, [5,5] DN35 8, 73r pro perperis IIII
30. VIII 1377, DN 8, 80r
E. Kurtović, Magarci u dubrovačkom zaleđu Sriedan Radulo- Ostoye Metiglauich de Tribunio uich Radmanus Obrado Schytarich de Rayeuich de Draçeuiça Brenno Mirchus Culaye- Stoyano Milauich de Tribunio touich de Glauscha Dobretxinus Pribillo GradoChranoeuich de euich Tribunio
Nouach Niegoeuich de Draçeuiça Milloslaus Crepeyeuich de Lugo Radin Radomirich de Brisniça
Andruscho de Paboerra
unum suum asinum pili albacii unum suum asinum pili flaui
pro perperis III pro yperperis IIIIor
8. X 1377, DN 8, 91v 6. XII 1377, DN 8, 108r
unum suum asinum pro yperperis 31. X 1378, pili subnigri V ÷ [5,5] DN 8, 127r duas vacchas pili pro perperis castanei, unum asi- XXX num pili muruli et inter capras et oues XX, videlicet capras XVII et oues III unam suam asinam pro perperis pili nigri III
Jurcho Radosa- unum eius salmeri- pro perperis lich um ... ipsius assini quinque et folarum VI dompno Marino unam eius asinam pro perperis de Glauatha cum una alia assi- tribus et grosnella post se sos I Clapota Rado- Radisao Andre- unum eius assinum pro perperis V salich de Debro uich nigrum et grossos I Pripchus Mille- Pribeç Bogoeu- unum eius salmeri- pro perperis tich de Lubo- ich um asinum quinque mire Millos Tulillo- Giucho Ducia- unum eius asinum pro perperis uich de catono nich de Zonche- salmerium cum una sex Crayslaui to vega nigra per schenam Tuertchus Do- Millas Dragos- unam eius asinam pro perperis braych vlachus seuich cum I axello post se quatuor et de Plesçi grossos III Millas Dragose- Radoslauo dictam eius asinam pro yperperis uich Boyeuich cum axello quinque grossos II Iuan Cupoeuich Helye de Trippe unum eius asinum precio yperpede Rudine ris quinque Radouez Bogauez de unum asinum precio yperpePetchouich de Zonchetto ros quinque et Liubomere grossos quatuor
18. I 1379, DN 8, 142r
15. IV 1379, DN 8, 164r 14. III 1390, DC 29, 71v 20. V 1390, DC 29, 91v 27. VII 1390, DC 29, 120v 25. IX 1390, DC 29, 137v 28. XI 1390, DC 29, 158v
26. VIII 1392, DC 30, 138r 26. VIII 1392, DC 30, 138r 13. X 1392, DC 30, 150r 7. IV 1393, DC 30, 10v
151
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 Radiuoy Duplouçich de Neuesigna Dobrouoy Stoysalich vlach
Siridan Turunum eius asinum mich de Brenno salmerium
pro yperperos 4. V 1393, DC sex 30, 23r
Brayan Petcho- unum asinum uich de Zonchetto
Petchus Pribillouich vlachus dictus Gherbauçich Michocho Bogdanouich de Canali Pribil Radosalich de Tribinio
ser Andree de Sorgo
precio yperperorum trium et grossos quatuor pro yperperis tribus
Brathçach Gu- unam asinam gieuich de Breno Radiçio Bogau- unum asinum çich de Brenno
Bosigicho Gio- Milcho Obnouich de Lug royeuich Ostoya Millano- Petcho Medoeuich de Popoua uich homo Bossichi Barlich Nenada Rad-- ser Nicholao de magnich de Goziis Prapatna Pribislauus Millete ortario Oçichnich vlach de cathono Volcichne Pochraicich Braisa Godoye- Obraddo Vouich cassinouich de Breno de Gouza Braysa Godoe- Raye Millanouuich et Milloch- ich de Zoncheto na Chlapouich socii Dabisiuus Bu- Pouersco Pribilyenouich de louich de VerTribinio gato Pribislauus Radoslauo Duchoyeuich Yuanouich
152
unam eius asinam salmeriam
unum asinum cum una auricula incisa duas eius assinas
unum axinum pili baretini unum axinum
unum axinum
13. VIII 1393, DC 30, 52v
20. XI 1393, DC 30, 81v
precio yperpe- 3. XII 1393, ris quatuor DC 30, 87r pro precio yperperorum sex precio yperperorum octo pro precio yperperorum quinque et grossos I pro perperis tribus et grossos sex pro perperis quinque
13.VII 1397, DC 32, 66v 23. VI 1398, DC 32, 154v 13.4. 1399, DC 32, 246v
3. VI 1402, DC 34, 125v 12. VIII 1402, DC 34, 151v
pro yperperis 31. V 1405, sex DC 35, 184v
unum eorum asinum precio et no- 9. VIII 1405, pilli nigri cum mu- mine precii DC 35, 211r xo albo yperperorum sex unum eius axinum pro precio per- 4. X 1405, DC perorum sex 35, 226v unum axinum
pro sex yper- 4. VII 1406, peris DC 36, 74r
E. Kurtović, Magarci u dubrovačkom zaleđu Radogna Pripchouich de Xadbra homo voyuode Sandalis Dobri Veselchouich
Radogne Medosseuich de Breno
unum axinum pili nigri
Radogosto de unum asinum Vergado homini Stipchi de Smalotiza Radouez Pribi- Obraddo Millo- unum axinum vranich de Pouerso slaglich de Jun- num homo Sandali- chetto um Bosidar Bogdi- Radogosto An- unum suum asinum louich drich homini Stephani de Smolatica Radez Radisse- ser Blasio Mic- treginta capras cum uich de Tribinio haelis de Baba- lacte et tresdecim lio edos et unum asinum Mircho Velcho- Radanno Ma- unum asinum uich de Tribinio royeuich de Sumetto seu Junchetto Radouaç Terdo- ser Nicolao M. unum assinum pilli seuich de Golu- de Goze beretino albi binaç homo comiti Pauli Pouerscho Mil- Radoslauo Prip- unum axinum lathouich de cich de ZunHoracho chetto Glubetchus Bo- ser Natali de quendam asinum goeuich, Vlat- Proculo chus Peruincich Radoslauus Go- Bogdanus Mil- unum asinum iachouich chouich
pro perperis quinque et grossos IIII
27. VII 1406, DC 36, 81v
pro perperis 26. VIII 1408, tribus et gros- DC 37, 105v sos sex pro yperperis 17. III 1409, sex DC 37, 193r
pro pretio [yperperis] septem
7. VIII 1409, DC 37, 236r
omnia dicta animalia pro yperperis treginta pro yperperis quinque et grossos octo
2. II 1412, DC 39, 51r
20. IX 1412, DC 39, 132v
pro yperperis 26. III 1413, sex et grossos DC 39, 234r sex pro yperperis 27. VIII 1413, sex DC 39, 288r pro yperperos 10. VI 1414, septem DC 40, 16r
pro yperperis octo grossos duobus Radoslauus Ra- ser Nicolao An- quendam asinum sa- pro yperperis gieuich dree de Menziis luum, securum et quatuor et expeditum ab omni grossos undepersona cim Radissa Peruo- Bogauze Mil- unum suum axinum pro perperis slaglich de Po- chouich septem et poua grossos sex
5. IX 1414, DC 40, 47v 9. XII 1414, DC 40, 92r
17. III 1415, DC 40, 135v
153
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 Radouez Priboyeuich dictus Tupsich de Luca Millobrath Dobriceuich de Papaua de villa vochata de Doboche Radosauus Ratcouich de Sabiza Nicola de Boban vlacchus
Milluno Branchieuich de Mocossis Breni Dimitrio Milchouich de Vergato homini heredum ser Blaxii de Menziis Vitcho Maroeuich de Zoncheto uxor Vite Clementis de Goze
unum axinum mer- pro yperperis cho tribus et grossos tribus unum axinum pili pro yperperis nigri sex
18. IV 1416, DC 41, 7r
asinum unum
iperperis VIII 24. IX. 1416, DC 41, 29r
unum asinum pilaminis quasi nigri
4. IV 1417, DC 41, 100v
Radoye Petcho- unum asinum uich
yperperos duorum et grossos III precio et mercato yperperorum octo grossorum pro yperperos quinque
ser Nicole Jo. de Caboga
pro perperis quinque
23. VI 1435, DC 49, 71v
Dobrillo Smer- tres asinos cich
pro perperis septem
4. XI 1436, DC 50, 114r
Nicole de Lone unum asinum
pro perperis quatuor
20. II 1437, DC 50, 150r
Radassinus Ma- Nixe Liubisich unum asinum ich Islubigna de Zoncheto
Bosigchus Popouich de Draceuiza Stipchus Mirossalich homo Radossaui Paulouich de catona de Dobrieni Bosidar Iuanouich homo Radossaui Paulouich de Bilieghia Codoe Crecich et Miochanus Creycich fratres de Vidouopolye
16.2. 1416, DC 40, 273r
unum asinum
4. IX 1429, DC 46, 32v
12. VI 1432, DN 17, 283r
Tabela 3: Pljačke magaraca Tužilac Optuženi Miltien Popou- Stoyach Percheich tich, Utiesenum 36
154
LF = Lamenta de foris.
Mjesto in Papoa
Vrsta stoke Signatura michi acceperunt 25. X 1371, violenter res infra- LF36 1, 34r
E. Kurtović, Magarci u dubrovačkom zaleđu Schoçipes, Bogmilum filium dicti Utieseni et Priboe Bisich homines Beliachi
Ser Blasius de Babalio et Radoanus suus homo
Chranoe Rayeuich de Brenno
Milan bastasius et Chranislauus bastasius ser Vice de Goçe Vlatchus Rachoeuich
Ser Natalis de Proculo
Bozetta Stanimirouich de Vergato
scriptas: staria frumenti V, tunicam unam et clamidem unam de rassa et yperperos quinque pro asinis quos redemi ab ispis Volch Costudich, in Bielsich asinos VIIII et 24. VIII 1372, duos filios Steya eundo in Neu- unam asinam cum LF 1, fol.74r Stignich homines essignam pulle et unam spadicti Volch, Smoltam et grossos XI lanum Voichnich et tres suos homines Petchum Chyrbo- in domo sua in unum asinum 20. II 1373, louich de Tribu- Breno LF 1, 102v nio et Sriedanum fratrem dicti Petechi Braycus Milbra- prope ecclesi- unum asinum 19. VIII 1373, cich de Pappoa am sancti BlaLF 1, 133v sii in platea Radicha Gerdouno asino 11. V 1376, bich DC 24, 143r Vratchum Vrani- in Glafscho duos asinos et un- 14. IX 1419, cich et Radouiam clamidem et LF 4, 80r num Ostoich et ipsum vulneraueeius fratrem Rarunt in capite cum doichum magna effusione sanguinis Radiç Tassienou- in montibus unam asinam et 23. XI 1419, ich, Pribislauum supra Bielem duos asinos quos LF 4, 109v habebat in maniMiletich, Boghetam Dragosaglich, bus Radoslaui LeRughiam Voisilotunich in villa de uich et RadoslauBiela um Beroeuich vlachum Pripçin Brancou- in Zaççula cuppellos sexde- 1. VIII 1420, ich de Zaççula et cim frumenti et LF 4, 226r supra Iuchum et unum bouem et Radouaç Mezichi unum assellum fratres homines dicti Pripçini
155
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 Bositchus Pri- Nouachum et Paboeuich de ual fratres ZuetZuncheto chouich de Popoua homines Gregorii Nicolich Petcho Crani- Volcoslaum Volsich dictus chsich, RadoslaVçicha um Radçich, Radiç Corinich, Bregla Volcassinouich et socios quorum nomina ad huc nescit
Stanissaua uxor condam Milouani Siumicich Bosiçcho Nenoeuich de Zuncheto homo ser Dobre de Binzola Radoe Radassinouich et Liubaz homo ser Marini de Georgio
Rados Tichoeuich
Stipan Ostoich et Rado Dobrilouich 37
156
de ciuitate Ragusii, videlicet, juxta ecclesiam sancti Luce in Canali de manibus Bogdani Nartiçe
unum asinum va- 8. XII 1421, loris yperperorum LM37 5, 58v octo
animalia quinqua- 18. IX 1423, ginta inter oues et LF 5, 204r capras et unum asinum et sextarium unum frumenti, yperperos tres, unam interulam, unum cappellum, unam scarsellam cum gladio et cingulo et insuper vulnerauerunt ipsum accusatorem uno ense in capite cum cicatrice et sanguinis effusione maximam Volcassinum Ve- in loco dicto unum asellum 4. I 1424, LF lissaglich et soci- Orach in Ber5, 244v os quorum nomi- do na ad huc nescit Zochan Brancho- supra casale de unum asinum 7. XII 1426, uich et Branisau- Zuncheto in et LF 7, 115r um eius hominem supra terreno et Glubisa Goia- communis chouich supra homines duas asinas 18. VIII 1432, Gregorii Nicolich LF 9, 110v ... Radossaus Tuertchouich et Radiuoy Pomenouich et Radoye [prazno] de Vitinus Vratchi Bogdano- in Zoncheto unus asinus 18. V 1432, uich de Tribigne LF 9, 37r et Liubissa eius fratris Stipchum Mergie- in Tribigne quatuor asinos one- 10. VIII 1436, nouich et Ostoratus furmenti et LF 11, 167v yam eius fratrem verberauerunt eos
LM = Liber maleficiorum.
E. Kurtović, Magarci u dubrovačkom zaleđu Radmio Jelou- Vochxam et Racigh diz Seracinouigh et Brathoy Seracinouigh et Stipan Seracinouigh et Stepcho Seracinouigh dictos Seracinouigh omnes fratres de Plescha
animalia minuta 1. VI 1438, LXII, scilicet, pe- LF 12, 36v cudes et capras, item duas vachas, item unum asinum
Nouach Rado- Lucaç et Braia- in dicto loco saligh num Miosigh fra- de Glausca tres et supra Milat Radichieuigh et Dobrouoi Radilouigh de Glafsca
duos asinos
Milouaç Dobrosalich, Michoç Radouanouich, Pribius Lucich, Vucasinus Radosalich, Iffchus Radouanouich
vachas 4 et duos 11. II 1448, asinos et XII ca- LF 21, 291r pras et despoliarunt pasceros et ligarunt eos et verberauerunt
Radilum Vechatouich et eius filios homines Pribii Miochuseuich ... Nomina filiorum Radili sunt Dobrie, Stoiach et Bogdanus et Dobrouoi ... Radosauus Racich, Bosidar Budeceuich qui stant a Tribimla et Cutlouich homines Vochasin Gregoreuich et Vuchota Milenich, Radosauus Miglieuich, Radouanus Vechatouich, Radiç Pribetchouich et Mil Milatouich et Nouach Strieseuich
Michoe RatIuichum Glegechouich de uich de Versigne Breno homo ser Nicole Pau. de Goze et fratrum
unum asinum
21. XII 1443, LF 17, 142v
15. V 1449, LF 22, 77v
157
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 137–159 Millat Utissino- Vuchaç, Radisuich de Bielo sam et Grupchum fratres Popouichi de Tribigne
Radiç Radoico- Dobrouoi Radilouich de Breno uich et Radiç Radoeuich de Popouo
Matchus Radinchouich, Vitchus Milchouich, Goyan Hostoich, Ratchus Radochnich, Radmius Milbrtaouich et Jachxa Milouanouich ac Milat Nicolich
Tuertchum Meduidouich, Radic Radouinouich, Stipchum Mergienouich, Mladin Mergienouich, Radiç Garba et Vuchich Parich
tres asinos, yperperis tres in contatis, unam manariam, unam gonellam albam, unum cossier et unam centuram precii grossis XVIII verberauerunt ipsum et acceperunt sibi per vim asinum, unam camisiam, unam centuram, unum par caligarum, unam manariam et unum cossier super teritorio inter mullos et cherzegi mullas nouem ac asellos duos cum suis omnibus fulcimentis
29. X 1449, LF 22, 266v
25. VIII 1450, LF 23, 206r
19. I 1456, LF 29, 40v
Esad Kurtović DONKEYS IN THE RAGUSAN HINTERLAND Summary The donkey is a useful domestic animal which had an important role in the history of the Eastern Adriatic coast. This is especially true in the case of the narrow coastal strip of land with a specific climate and vegetation in which the donkey represented the most cost-efficient and sustainable cattle used for transport and carrying of loads. The gathered data shows that the breeding of donkeys and working with them was present on the wider Ragusan area and the immediate Slav hinterland which surrounded the Ragusan state
158
E. Kurtović, Magarci u dubrovačkom zaleđu from land, i.e. on the territories of Popovo, Ljubinje, Nevesinje, Konavle, Trebinje, Lug and Dračevica. The need for donkeys in this area is best demonstrated by the fact that they occupied a significant place on the Ragusan market among the cattle which was being traded at the time. The price of a good donkey was in the range between 5 and 6 hyperpers of Ragusan dinars. The more expensive donkeys could reach the price of 8 hyperpers, but these cases were rare. The price of cheap donkeys is in the range between 2 and 4 hyperpers. Beside other cattle, the Ragusans also gave donkeys to Slavs in the hinterland for keeping and working by means of a contract which implied mutual benefit for the breeder and owner of the cattle (sozida). The common position of donkeys in transport is illustrated by robberies of donkeys. Apart from stealing, donkeys were sometimes victims of bloody attacks as well. The presented examples show that the donkey was also at this time a source of ridicule and mutual disrespect for people. Keywords: donkey, Ragusa (Dubrovnik), Ragusan hinterland
Чланак примљен: 18. септембра 2012. Чланак прихваћен: 10. децембра 2012.
159
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 161–185 УДК: 929.52:94(497.11:439)"14" Александар Крстић Историјски институт Кнез Михаилова 36/II, Београд, Србија
[email protected]
НОВИ ПОДАЦИ О ВОЈВОДИ МИЛОШУ БЕЛМУЖЕВИЋУ И ЊЕГОВОЈ ПОРОДИЦИ Апстракт: У раду се разматрају досадашња сазнања о војводи Милошу Белмужевићу и његовој породици, указује на нека отворена питања и нуде додатни аргументи у прилог раније већ изнете тезе да је он прешао у Угарску после 1476/7, а не 1464. године. На основу доскорa незапажених угарских дипломатичких извора исправља се хронологија последњих година Белмужевићевог живота и допуњују сазнања о његовој породици. Војвода је, поред старијег сина Вука и кћери Милице, имао и сина Марка, који је умро између 1496. и 1498. године. Вук је погинуо у обрачуну са Османлијама на Васкрс 1499. или 1500. године. Оливера је била Милошева мајка, а не супруга, која се звала Вероника и потицала је из породице Арка (Дамшуши) из Хуњадске жупаније. Белмужевићев тестамент је настао 1500, како га је првобитно датовао А. Ивић, а не 1495. године. Војвода је умро између 8. септембра и 16. новембра 1500. године. Поређењем података тестамента и угарских докумената, реконструише се редослед и време добијања појединих поседа, као и број и садржај краљевских даровница за Белмужевиће. Кључне речи: Милош Белмужевић, војвода, хришћанин спахија, Јагодина, тестамент, Матија Корвин, Владислав II Јагелонaц, Јакшићи, Бођани, Бездин.
Необичан животни пут и истакнута улога војводе Милоша Белмужевића у српској историји друге половине XV века oдавно су побудили
Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просветe, науке и технолошког развоја Републике Србије: Средњовековне српске земље (13–15. век): политички, привредни, друштвени и правни процеси (ев. бр. 177029).
161
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 интересовање научне јавности.1 Постојање више извора разнородног порекла – српских, дубровачких, османских, угарских и млетачких, укључујући и јединствено сведочење самог војводе, који је у свом тестаменту сумирао сопствени живот,2 омогућили су да се скицира његова биографија. Ипак, због фрагментарности изворних података, у историографији је остало више недоумица и неслагања око неких од најважнијих момената из живота овог српског властелина, који је започео каријеру у држави српских деспота, после њене пропасти постао турски спахија, а умро „на службе краља угарскога и светле коруне“. Две су основне групе спорних питања: прва, да ли се заиста на Милоша Белмужевића односе све оне вести из извора које су поједини историчари везали за њега, и друга, хронологија најзначајнијих догађаја из његове биографије. Ненад Лемајић је, на основу расположивих извора и дотадашње литературе, у два наврата претресао многа отворена питања везана за Милоша Белмужевића и његову породицу, доневши више исправних закључака.3 Зато овде нећемо детаљно излагати „живот и прикљученија“ војводе Милоша, већ ћемо само навести најважније моменте и истаћи спорна питања, да бисмо, износе1
К. ЈИРЕЧЕК, Историја Срба 1, Београд 19522, 376, 381, 407, 413; К. ЈИРЕ2 ЧЕК – Ј. РАДОНИЋ, Историја Срба 2, Београд 1952 , 390–391; А. ИВИЋ, Историја Срба у Угарској од пада Смедерева до сеобе под Чарнојевићем (1459–1690), Загреб 1914, 7–8, 17, 23–24, 27–29; ИСТИ, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703), Нови Сад 1929, 14, 18, 26, 28, 34, 36, 40–41, 60; Y. RADONITCH, Histoire des Serbes de Hongrie, Paris 1919, 65–66; Д. ПОПОВИЋ, Војводина у турско доба, Војводина 1. Од најстаријих времена до Велике сеобе, Нови Сад 1939, 210–212; ИСТИ, Срби у Војводини 1, Нови Сад 1957, 155–158; Историја српског народа (= ИСН) 2, Београд 1982, 377– 382, 435, 444, 458–460 (С. ЋИРКОВИЋ); Д. МРЂЕНОВИЋ – А. ПАЛАВЕСТРА – Д. СПА2 СИЋ, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991 , 218–220; Н. ЛЕМАЈИЋ, Породица Белмужевић, Истраживања 13 (1990) 73–80; ISTI, Srpski narodni prvaci, glavari i starešine posle propasti srednjevekovnih država, Novi Sad 1999, 32–33, 55, 76, 153–155; ИСТИ, О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић, Балкан и Панонија кроз историју, Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Новом саду и Сремској Митровици 9. и 10. јуна 2005. године, Нови Сад 2006, 115–123 (= Српска елита на прелому епоха, Сремска Митровица – Источно Сарајево 2006, 195–206). 2 А. ИВИЋ, Неколико ћирилских споменика из 16. и 17. века, Vjesnik kraljevskoga hrvatsko-slavonsko-dalmatinskoga zemaljskoga arkiva 15/2 (1913) 92–103, стр. 93–94 (прештампано у: Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 354, и С. ПЕТРОВИЋ, Старање о души. Тестамент Милоша Белмужевића и епски модели о последњој вољи јунака, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 71/1–4 (2005) 3– 22, стр. 21–22). 3 Видети нап. 1.
162
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу ћи и нове податке и аргументе, покушали да решимо неке од недоумица. Лајош Талоци и Антал Алдаши су 1907. године објавили три исправе угарских краљева Матије Корвина (1458–1490) и Владислава II Јагелонца (1490–1516) за Милоша Белмужевића и његову кћи Милицу,4 а недавно је Адриан Мађина публиковао још три веома значајна, до сада незапажена документа везана за Белмужевиће.5 То су: повеља краља Владислава II из 1496. године, којом потврђује поседе Милошу Белмужевићу и његовим синовима,6 исправа Арадског каптола о Белмужевићевом примању у залог неких имања 1498. године,7 и писмо Владислава II, којим после војводине смрти узима у заштиту његову породицу 16. новембра 1500. године.8 Ове исправе, уз још неколико необјављених архивских докумената, пружају кључне податке за разрешавање хронологије последњих година живота угледног војводе, испуњених породичним трагедијама, и допуњују и исправљају наша досадашња сазнања о његовој породици. * * * О пореклу Милоша Белмужевића (Биомужевића или Беомужевића)9 не постоје директни подаци у историјским изворима, али се сматра да он потиче из властеоске породице која се налазила у служби деспота Ђурђа Бранковића у Зети. Позната су два члана ове породице, браћа 4
L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Magyarország melléktartományainak oklevéltára II, A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára 1198–1526 (= Оklevéltár), Budapest 1907, 276–277, 297–299. 5 A. MAGINA, Un nobil sârb în Banatul secolului al XV-lea: Miloš Belmužević, Analele Banatului, Serie nouă, Arheologie – istorie 18 (2010) 135–142. 6 Magyar Országos Levéltár, Budapest, Diplomatikai levéltár (=DL) 26655. Ову исправу помињу: M. LENDVAI, Temes vármegye nemes családjai 1, Budapest 1896, 24; А. ИВИЋ, Историја Срба у Угарској, 27, и Историја Срба у Војводини, 40. Други домаћи аутори су углавном преузели информацију од Ивића. Једино је Д. ДИНИЋ-КНЕЖЕВИЋ, Словенски живаљ у урбаним насељима средњовековне јужне Угарске, Зборник Матице српске за историју 37 (1988) 7–42, стр. 34, цитирала део повеље где се набрајају поседи потврђени Милошу Белмужевићу 1496. године. Међутим, иако је користила краљеву даровницу, ни она није употребила њене податке за решавање хронолошких и генеалошких питања. 7 DL 36849. 8 Препис сада изгубљеног оригинала, који се још у првој половини XIX века налазио у конвенту у Колошмоноштору (Клуж-Манаштуру) чува се у: Biblioteca Academiei Române, filiala Cluj-Napoca (=BAC), colecţia Kemény József, mss. KJ 288/D, Appendix diplomatarii Transilvanici, vol. 8, f. 14. 9 За разлике у изговору уп. А. ЛОМА, Загорје Стефана Белмужевића – Куда је Јанко бежао са Косова, Зборник Историјског музеја Србије 23 (1986) 13– 23, стр. 18, 20, нап. 29. Из практичних разлога, у раду ћемо користити одомаћени облик презимена Белмужевић.
163
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 Вук и Ђурађ Белмужевић, који су обављали управне функције у Зетском приморју и одржавали блиске везе са Дубровником, због чега су 1454. године примљени у дубровачко грађанство.10 Ако је судити према имену његовог старијег сина, Милош би најпре могао бити син Вука Белмужевића. Он се у историографији често идентификује са војводом Милошем, последњим војним заповедником деспота Ђурђа у Зети. После пораза деспотових војски предвођених војводом Алтоманом и Томом Кантакузином у сукобу са млетачким експонентом Стефаницом Црнојевићем 1452. године, војвода Милош је у јесен наредне, 1453. године, покушао да поврати изгубљене поседе у Зети. Међутим, доживео је пораз, након чега је под његовом контролом остала само тврђава Медун, коју је после пада јужних делова српске државе под османску власт (1455), био принуђен да преда Турцима.11 Како је највећи број вести о Белмужевићима до 1455. године везан за Зету, сматра се да је породица пореклом из ове области. Међутим, постоје подаци који указују да се баштина Белмужевића може тражити и у Ваљевској Подгорини. Не само да тамо још увек постоји село Беомужевић, већ и савременик Константин Михаиловић из Островице наводи како је Јован Хуњади, приликом неславног повратка са Косова 1448. године, заробљен у Загорју и изведен пред тамошњег господара Стефана Белмужевића, који га је потом предао деспоту Ђурђу.12 Генеалошку везу између браће Вука и Ђурђа, с једне, и Стефана Белмужевића, с друге стране, није могуће утврдити, али је, имајући у
10
К. ЈИРЕЧЕК, Историја Срба 1, 375, 381; К. ЈИРЕЧЕК – Ј. РАДОНИЋ, Историја Срба 2, 326, 389–390, 397; И. БОЖИЋ, Немирно Поморје 15. века, Београд 1979, 187–188, 191; ИСН 2, 377 (С. ЋИРКОВИЋ); М. СПРЕМИЋ, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, 352, 724; Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 197–198; ИСТИ, „Ђурађ Белмужевић/Биомужевић“, Српски биографски речник (=СБР) 3 (Д–З), Нови Сад 2007, 617–618; С. ЋИРКОВИЋ, „Вук Белмужевић/Биомужевић“, СБР 2 (В–Г), Нови Сад 2006, 391. 11 К. ЈИРЕЧЕК, Историја Срба 1, 376, 381; Историја Црне Горе 2/2, Титоград 1970, 228–230 (И. БОЖИЋ); И. БОЖИЋ, Немирно Поморје, 190–191; ИСН 2, 299, 377 (М. СПРЕМИЋ – Ј. КАЛИЋ, С. ЋИРКОВИЋ); М. СПРЕМИЋ, Деспот Ђурађ, 381, 412, 463, 724. 12 КОНСТАНТИН МИХАИЛОВИЋ ИЗ ОСТРОВИЦЕ, Јаничареве успомене или турска хроника, прир. Ђ. ЖИВАНОВИЋ, Споменик САН 107, Одељење друштвених наука н. с. 9 (1959) 1–164, стр. 31; А. ЛОМА, Загорје Стефана Белмужевића, 17–22; М. СПРЕМИЋ, Деспот Ђурађ, 343–344; Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 199. О „Загорју“, односно Ваљевској Црној Гори видети и: С. ЋИРКОВИЋ, „Црна Гора“ и проблем српско-угарског граничног подручја, Ваљево – постанак и успон градског средишта (ур. С. БРАНКОВИЋ), Ваљево 1994, 59–77, стр. 59–61.
164
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу виду ретко презиме,13 скоро сасвим сигурно да се ради о члановима исте властеоске породице. Такође није поуздано утврђено да ли је Милош Белмужевић идентичан са деспотовим војводом Милошем у (босанској) Сребрници 1457. године, као што претпостављају неки аутори,14 али је извесно да је био међу онима који су изгубили положај и поседе током бурних збивања у Смедереву након смрти деспота Лазара 20. јануара 1458. године. Из повеље којом је босански краљ Стефан Томаш 14. октобра 1458. године потврдио старе и даровао нове поседе логотету Стефану Ратковићу, види се да су удова деспотица Јелена и деспот Стефан одузели Милошу Белмужевићу село Пакларе у Усори. По свему судећи, Белмужевић је био присталица туркофилске струје Михаила Анђеловића, који је после смрти деспота Лазара накратко приграбио власт у Смедереву, али је свргнут 31. марта исте године.15 Треба нагласити да је у Томашевој повељи сачуван први поуздани помен Милоша Белмужевића. Не зна се шта је било са Белмужевићем у време коначне пропасти српске државе, али се на основу каснијег развоја догађаја сматра да се склонио или на османску, или на територију херцега Стјепана Вукчића Косаче. Августа 1464. године, у време угарско-турских борби у Босни, Дубровчани су дозволили војводи Милошу Белмужевићу да се заједно са породицом насели на дубровачкој територији.16 13
Презиме је могло настати по неком „белом мужу“, тј. белом човеку, али и по „белмужу“, врсти пастирског јела – цицваре: Речник српскохрватског књижевног и народног језика 1 (А–Богољуб), Београд 1959, 446. 14 Љ. СТОЈАНОВИЋ, Старе српске повеље и писма 1/2, Београд 1934, 431– 433; К. ЈИРЕЧЕК – Ј. РАДОНИЋ, Историја Срба 2, 390; М. СПРЕМИЋ, Деспот Ђурађ, 724; С. МИШИЋ, Поседи великог логотета Стефана Ратковића, Моравска Србија, историја, књижевност, уметност. Зборник радова са међународног научног скупа, ур. С. МИШИЋ, Крушевац 2007, 7–19, стр. 13, 18. Резерву према оваквој идентификацији изнео је Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 199–200, нап. 19, а чини се да су истог мишљења били и М. ДИНИЋ, За историју рударства у средњевековној Србији и Босни 1, Београд 1955, 84, 93; С. ЋИРКОВИЋ (уп. ИСН 2, 377) и Д. КОВАЧЕВИЋ-КОЈИЋ, Средњовјековна Сребреница (14–15. вијек), Београд 2010, 125. 15 Белмужевићево село Пакларе (за сада неубицирано), као и неке поседе самог Михаила Анђеловића и његових других присталица, наследници деспота Лазара дали су потом логотету Ратковићу: F. RAĈKI, Prilozi za sbirku srbskih i bosanskih listina, Rad JAZU 1 (1867) 124–163, стр. 157; К. ЈИРЕЧЕК – Ј. РАДОНИЋ, Историја Срба 2, 390–391; М. СПРЕМИЋ, Деспот Ђурађ, 516–517, 520, 537, 724; Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 199–200; С. МИШИЋ, Поседи великог логотета Стефана Ратковића, 7, 13; Ј. МРГИЋ, Северна Босна (13–16. век), Београд 2008, 126–127. 16 К. ЈИРЕЧЕК – Ј. РАДОНИЋ, Историја Срба 2, 390; Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 198–199.
165
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 Идентификација Милоша Белмужевића са медунским и/или сребреничким војводом није потврђена историјским изворима, али је, почев од Константина Јиречека, с мањим или већим резервама, прихваћена у нашој историјској науци.17 Иако нико од историчара који су заговарали ове хипотезе није покушао да их образложи, јасно је да оне почивају на истом личном имену и војводској титули, с једне, и значајној улози породице Белмужевић у Зети тога времена, с друге стране. Ипак, морамо овде да укажемо на једну необичну последицу таквог закључка. Наиме, војвода Милош, заповедник Медуна, налазио се почетком друге половине XV века на веома одговорној дужности, у тешком периоду за власт деспота Ђурђа у Зети, угроженој од Млечана, Османлија и локалне, сепаратистички настројене властеле Црнојевића. Иако је он можда избио у први план стицајем околности, услед неповољног развоја догађаја по власт деспота Ђурђа у Зети, тешко је поверовати да би војно заповедништво било поверено неискусном и сувише младом човеку. Зато мислимо да медунски војвода, у време када се јавља у изворима, није могао имати мање од 25 година. То би даље значило да је рођен до 1425, најкасније годину – две након тога. Ако пођемо од става да га је мајка могла родити већ са петнаестак година, онда и њен долазак на свет не би требало датовати касније од 1410–1415. године. Разуме се, мајка медунског војводе је могла бити рођена и знатно раније. Међутим, ми сада поуздано знамо да је мајка Милоша Белмужевића била жива 1503. године. И не само да је била жива на самом крају XV и почетком XVI века, већ је у то време била довољно активна да јој син у аманет остави вођење значајних породичних послова, о чему ће касније бити још речи.18 Наравно, ни у средњем веку није немогуће да једна старица буде витална са деведесет година, али није ни много вероватно. Уколико је „последњи војвода Србије“ у Зети био Милош Белмужевић, наш горњи рачун, ако је тачан, показује да он у тренутку смрти не би могао имати мање од 75 година. У то време је, поред живе мајке, имао и малолетну кћи, дакле девојчицу млађу од 12 година.19 Имајући све то у виду, може се само поновити већ изнети став, да хипотезу о Милошу Белмужевићу као војводи у Зети „ипак не би требало прихватити без значајне резерве“.20 17
Вид. нап. 11 и 14. А. ИВИЋ, Неколико ћирилских споменика, 94; DL 26662. 19 L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 297–298; A. MAGINA, Un nobil, 142. У Угарској се до почетка XVI века пунолетним сматрао дечак од 14, а девојчица од 12 година, да би потом граница пунолетства за оба пола била 12 година: J. HOLUB, Az életkor szerepe a középkori jogunkban és az „időlátott levelek“ 1–2, Századok 55 (1921) 32–37, 212–235. 20 Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 196, нап. 5 18
166
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу С друге стране, уколико не прихватимо да је Милош Белмужевић био војвода у Зети 1452–1456. године, остаје чињеница да је био политички активан 1458. године. Можда је у то време он још био млади властелин који је тек наследио свога оца,21 али је његова мајка тада морала имати бар тридесетак година. У том случају, 1503. године би имала најмање око 75 година, док би њен син умро три године раније у старости од око 60 година. Оваква рачуница, ма колико била груба и условна, ипак делује вероватније од претходне. Ипак, указаћемо овде на још једну, како нам се сада чини, више теоретску могућност. Наиме, у породици Белмужевић могло је постојати више чланова са именом Милош. Можда је војвода из Угарске заправо близак рођак (унук или синовац) оног Милоша који је био лишен поседа 1458. године? Оно што их повезује је, како се чини, спремност на сарадњу са освајачима: зетски војвода је предао Турцима Медун, додуше по деспотовом налогу; Милош Белмужевић из Томашеве повеље је највероватније изгубио поседе као присталица Михаила Анђеловића, који је пустио Турке у Смедерево; коначно, потоњи угарски племић и борац против Османлија је дуго година после пропасти српске државе био султанов тимарник. То јесте снажан аргумент у прилог тези да се ради о истој личности, али може бити у питању и породично опредељење. С друге стране, да ли то што Милош Белмужевић 1464. године тражи уточиште у Дубровнику, а 1476/7. године држи тимар у Смедеревском санџаку, указује на његово тренутно колебање, или су се можда два блиска рођака и имењака различито определила у ситуацији насталој доласком Османлија? Сматрамо да је посреди ово прво, али не може се сасвим искључити ни друга могућност. Хронолошке недоумице везане су и за Белмужевићеву даљу судбину. Наиме, Јиречек је претпоставио да је Милош Белмужевић 1464. године преко Дубровника отишао у Угарску, што је потом прихваћено у историографији.22 Бранислав Ђурђев је још 1952. године 21
Полазимо од претпоставке да је Милош син поменутог Вука Белмужевића. Он се, према садашњем стању извора, не помиње после 1454, а његов брат Ђурађ после 1455. године. Њихове nobiles domine добиле су децембра 1443. године дубровачку барку да их одвезе до Скадра: К. ЈИРЕЧЕК – Ј. РАДОНИЋ, Историја Срба 2, 389, нап. 69; Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 198; ИСТИ, „Ђурађ Белмужевић/Биомужевић“, СБР 3, 617–618; С. ЋИРКОВИЋ, „Вук Белмужевић/Биомужевић“, СБР 2, 391. 22 К. ЈИРЕЧЕК – Ј. РАДОНИЋ, Историја Срба 2, 390; ИСН 2, 377–378, нап. 14 (С. ЋИРКОВИЋ); М. СПРЕМИЋ, Деспот Ђурађ, 724; М. БЛАГОЈЕВИЋ – Д. МЕДАКОВИЋ, Историја српске државности 1, Нови Сад 2000, 305. Од Јиречека је, вероватно грешком, потекла и 1469. као година Белмужевићевог преласка у Угарску (Историја 1, 407, нап. 95), која је потом преузета у радовима ранијих истраживача:
167
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 показао да је Милош Белмужевић уписан у првом сачуваном попису Смедеревског санџака из 1476/7. године као тимарник, са тимаром који су чинили приходи од пазарног места Јагодине у износу од 8.583 акче.23 То је потом поновљено у Историји народа Југославије и радовима других наших османиста,24 али је овај податак дуго остао занемарен у српској медиевистици.25 Главни аргумент за такав однос према информацији о Милошу Белмужевићу као истакнутом хришћанину спахији из Смедеревског санџака 1476/7. године, која представља и terminus post quem његовог преласка у Угарску, лежао је у тумачењу исказа из војводиног тестамента. Наиме, Белмужевић је у својој последњој вољи изричито поменуо службу „краљу Матејашу у Слизије“ и ране којих је допао том приликом.26 То је повезано са вишегодишњим ратовањем Матије Корвина, прво против Чеха (1468–1471), када је на почетку сукоба освојио Шлеску, Моравску и Лужицу, а затим против Пољака, за одбрану ових територија (1471–1474).27 Иако Y. RADONITCH, Histoire, 65; А. ИВИЋ, Историја Срба у Војводини, 18; Д. ПОПОВИЋ, Војводина у турско доба, 210. Уп. Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 201, нап. 25. 23 Başbakanlık Arşivi Istanbul, Tapu tahrir defteri, no 16 (1476), 223–224; Б. ЂУРЂЕВ, Хришћани спахије у северној Србији у 15. веку, Годишњак Друштва историчара БиХ 4 (1952) 165–169, стр. 167. Јагодина је тада била центар истоимене нахије са 101 кућом раје и четири удовичка домаћинства, уз које је било насељено још и 26 влашких породица, али се становништво „разбежало у страху од непријатеља“, због чега нису држани пазар и панађур. У овај попис, који је извршен након угарско-турског ратовања у северној Србији, унет је ипак и процењени приход од закупа пазара у Јагодини, у износу од 2.600 акчи: А. КРСТИЋ, „Jагодина“, Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, ред. С. МИШИЋ, Београд 2010, 122. 24 Историја народа Југославије 2, Београд 1960, 73 (Б. ЂУРЂЕВ); О. ЗИРОЈЕВИЋ, Турско војно уређење у Србији 1459–1683, Београд 1974, 159–160; Р. ТРИЧКОВИЋ, Ћуприја и средње Поморавље до Првог српског устанка, Бој на Иванковцу 1805. године, Београд 1979, 113, 116; Е. МИЉКОВИЋ-БОЈАНИЋ, Смедеревски санџак (1476-1560). Земља. Насеља. Становништво, Београд 2004, 301; ИСТА, Хришћани спахије у Смедеревском санџаку у другој половини 15. века, Моравска Србија, 85–93, стр. 87, 91. 25 Један од ретких аутора који је на основу ове информације померио Белмужевићев прелазак у Угарску у време после 1476. године био је Д. ПОПОВИЋ, Срби у Војводини 1, 155–156. С друге стране, Д. МРЂЕНОВИЋ – А. ПАЛАВЕСТРА – Д. СПАСИЋ, Родословне таблице, 220, нап. 2, одрицали су „исправност“ Ђурђевљевог навода о Белмужевићу као смедеревском тимарнику почетком последње четвртине XV века. 26 А. ИВИЋ, Неколико ћирилских споменика, 93. 27 ИСН 2, 380–382 (С. ЋИРКОВИЋ); P. ENGEL, The Realm of St Stephen. A History of Medieval Hungary 895–1526, London – New York 2001, 302–306; П. РОКАИ – З. ЂЕРЕ – Т. ПАЛ – А. КАСАШ, Историја Мађара, Београд 2002, 163–165.
168
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу је податак из смедеревског дефтера примио са извесном оградом, констатујући како се не зна са сигурношћу да ли се он заиста односи на стање из 1476. године, или је преузет из ранијег пописа, Ненад Лемајић је исправно закључио како је Милош Белмужевић у османској служби остао највероватније до великих угарских похода у северну Србију 1480. и 1481. године, када је прешао у Угарску. Томе у прилог Лемајић је истакао и чињеницу да је прве поседе у Угарској, Мојшу и Познад у Тамишкој жупанији, Милош Белмужевић добио тек крајем 1483. године, и да није вероватно да је у Угарској живео скоро 19 година без поседа. Сходно томе, службу угарском краљу и рањавање у Шлезији не треба везивати за ратовање између 1468. и 1474. године, него за неки каснији сукоб.28 Нека детаљнија истраживања прилика у Шлезији током девете деценије XV века евентуално би могла да укажу на ближи временски оквир и околности под којима је дошло до Белмужевићевог рањавања. Уосталом, сасвим је могуће да се радило о неком локалном сукобу. Скрећемо пажњу на околност да се у тестаменту војводе Милоша набрајају три различита даривања краља Матије за „верну службу“ пре рањавања у Шлезији, које је потом награђено добијањем Шашвара у Тамишкој жупанији. По овом поседу Белмужевић је на крају понео свој угарски племићки предикат „од Шашвара“ (de Saaswar).29 Зато нам се чини да је Милошева ратничка епизода у Шлезији ближа 1490. (смрт Матије Корвина) него 1483. години (добијање првих поседа). У сваком случају, са сигурношћу се може рећи да нема никаквих основа за релативизовање података из Смедеревског дефтера. Наиме, овај попис Смедеревског санџака настао је током 1476/1477. године, и садржи сасвим ажурне податке о тимарима и тимарницима. То је време када је, после освајања Шапца у фебруару 1476. године, подручје данашње Мачве, Посавине и Тамнаве доспело под угарску власт, због чега није ни унето у овај османски пописни дефтер. Белешке у попису о бежању становништва из појединих места и неодржавању пазара и панађура „у страху од непријатеља“, такође сведоче о тренутном стању на терену, пошто је ратовање настављено наредне 28
Н. ЛЕМАЈИЋ, Породица Белмужевић, 76–77; ИСТИ, Српска елита, 38, 201–202. Поменути аутор је напоменуо да би хипотеза о истовременом постојању два истакнута српска ратника са именом Милош Белмужевић, једним на османској, и другим на угарској страни, била мало вероватна. 29 DL 26655, DL 36849, DL 20476, DL 29022, DL 26662; L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 299; A. MAGINA, Un nobil, 140, 142. К. ЈИРЕЧЕК, Историја Срба 1, 407, погрешно наводи да је у питању Шашвар у Њитранској жупанији на северу Угарске, што је потом више пута поновљено у литератури.
169
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 зиме око Смедерева, али и угарским продорима дубље у унутрашњост Смедеревског санџака. Осим тога, будући да за подручје Браничева постоји и попис из 1467. године, види се да су у дефтеру из 1476/7. године убележене бројне измене: неким тимарницима су одузети тимари, другима замењени, некима су смањени, а појединима проширени.30 Дакле, попис показује актуелно стање у датом тренутку, што значи да је Милош Белмужевић 1476/7. године сасвим сигурно још увек био османски спахија, који је као тимар држао Јагодину. Прешавши из османске у угарску државу, „од поганех на угарски арсаг“, Белмужевић се истакао војујући на челу великог одреда српских лаких коњаника – хусара, како на граници са Османлијама, тако и на другим ратиштима.31 Он је верно служио прво краља Матију Корвина, а потом и његовог наследника Владислава II Јагелонца. Поред већ поменутих рана задобијених у Шлезији, познати су Белмужевићеви војни подвизи код Стоног Београда, током рата Владислава II против Максимилијана Хабзбуршког (1490–1491). Учествовао је и у борби против трупа пољског принца (потоњег краља) Јана Олбрахта код Кошица, децембра 1491. године.32 Иако је његов положај у новој средини у почетку био релативно скроман – први посед који је стекао обухватао је само једно село и једно селиште – Милош Белмужевић се својим војничким способностима брзо уздигао у сам врх српског друштва у Угарској краљевини, ставши, ако не у ред са деспотима из куће Бранковића и Јакшићима, онда свакако тик до њих.33 Према јед30
Видети: Е. МИЉКОВИЋ-БОЈАНИЋ, Смедеревски санџак, 46, 60, 97, 202; Е. МИЉКОВИЋ – А. КРСТИЋ, Браничево у 15. веку. Историјско-географска студија, Пожаревац 2007, 39, 59–61. 31 Према Лудовику Цријевићу Туберону, у рат против Пољака 1491. године деспот Ђорђе и његов брат Јован Бранковић кренули су са 600, синови Стефана и Дмитра Јакшића са 300, а Белмужевић чак са 1.000 лаких коњаника. Државни сабор из 1498. године, одређујући војне контигенте које морају да опремају поједини угарски барони и жупаније, наводи и српског деспота, обавезаног да у рат поведе 1.000 коњаника, Стефана Јакшића од Нађлака, и Милоша Белмужевића, за кога се прецизира да ће ићи у рат са свим својим хусарима: LUDOVICI TUBERONIS DALMATAE ABBATIS, Commentarii de temporibus suis, ed. V. REZAR, Zagreb 2001, 73; Magyar törvénytár 1000–1526. évi törvényczikkek, Budapest 1899, 606, 608. 32 Ludovici Tuberonis Commentarii, 66, 73; NICOLAUS ISTHUANFFY, Regni Hungarici historia post obitum gloriosissimi Mathiae Corvini regis, Coloniae Agrippinae 1724, 10. 33 Белмужевићево високо место у српском друштву у Краљевини памтили су и Угри. Четврт века после војводине смрти, поводом предстојећег преласка Павла Бакића у Угарску, калочки надбискуп и капетан Доњих крајева Павле Томори је написао: „Is si exhibit, est maior persona quam condam Belmostwyth fuit,
170
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу ном рачуну, Белмужевић је пред смрт располагао са 22 поседа, од тога три у Бачкој, два у Чанадској и 17 у Тамишкој жупанији. Значајно присуство Срба на некадашњим Белмужевићевим поседима у годинама и деценијама после његове смрти указује да је и он, као и други српски великаши, имао значајну улогу у насељавању српских избеглица из Османског царства на банатским просторима.34 Његов високи положај и значај међу Србима у Угарској у последњим деценијама XV века познати су и већ истакнути у историографији, стога се овде нећемо на томе посебно задржавати.35 Међутим, војвода Милош Белмужевић је као угарски властелин био добро интегрисан и у угарску племићку средину, и укључен у уобичајене активности жупанијског племства. Поменућемо само један до сада незапажени документ, из кога се види да је Белмужевић, као поседник из Бачке, 1496. године био на функцији племићког судије у овој жупанији.36 Осим тога, донедавно потпуно непознате војводине брачне и породичне везе са угарским племством, о којима ће у наставку бити речи, бацају ново светло на његов живот у Угарској. На основу излагања Лудовика Цријевића Туберона познате су околности рањавања Милоша Белмужевића и погибије његовог сина у сукобу са Турцима. Дубровачки хуманиста наводи да Белмужевић „festum Sacrosanctae Resurectionis diem celebraturus ad aedem diuae Virginis, quae haud procul a domo eius sita est, una cum filio et sexaginta circiter comitibus proficiscitur…“37 Почев од Алексе Ивића па надаље, ово се у нашој историографији тумачи као прослава празника Успења Богородице у српском манастиру посвећеном Богородици, или чак посвећеном Успењу Богородице. Међутим, термин sacrosancta resurrectio односи се на васкрсење Христово, а за успење Богородичино vel domini Jazith nunc forent“: V. FRAKNÓI, Tomori Pál kiadatlan levelei, Történelmi tár (1882) 78–95, 201–202, p. 88; Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 226. 34 Уп. A. MAGINA, Un nobil, 137. 35 А. ИВИЋ, Историја Срба у Угарској, 23–24, 27; ИСТИ, Историја Срба у Војводини, 34, 36, 40; Y. RADONITCH, Histoire, 65–66; Д. ПОПОВИЋ, Војводина у турско доба, 210; D. DINIĆ-KNEŽEVIĆ, Sremski Brankovići, Istraživanja 4 (1975) 5– 47, str. 36; ИСН 2, 435, 450–451 (С. ЋИРКОВИЋ); Н. ЛЕМАЈИЋ, Породица Белмужевић, 77–78; ИСТИ, Српска елита, 64, 89–90, 202, 226. 36 Millus Belmoseuyth de Sasuar и још тројица iudices nobilium comitatus Bachiensis обавестили су 23. септембра 1496. године краља Владислава II да су примили његово писмо, којим наређује спровођење истраге поводом једне тужбе, те да су стога послали двојицу својих људи, који су их после извршених испитивања у Бачкој жупанији известили како су тврдње изнете у поменутој тужби тачне: DL 20476. 37 Ludovici Tuberonis Commentarii, 134–135.
171
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 користи се реч assumptio. Осим тога, термини aedes и fanum које учени писац користи означавају храм, цркву или светилиште, и тек би у неком ширем смислу могли да се односе на манастир. Зато је можда сувише слободна интерпретација да се овде ради баш о манастиру.38 Дакле, пошто су смедеревски Турци сазнали за ово окупљање поводом прославе Васкрса код неког храма Богородице у Потисју, у близини Белмужевићевог дома, прешли су Дунав и испровоцирали сукоб са војводом Милошем и његовим људима. У борби која се заметнула војвода је био рањен, а његов син је погинуо. Смрт наследника тешко је погодила Милоша Белмужевића, који се осветио прво турским заробљеницима, а потом је за одмазду немилосрдно пустошио османску територију јужно од Дунава.39 Догађаји нису датовани, осим што Цријевић каже да је до напада Османлија дошло током трајања турскоугарског примирја, за које се иначе зна да је склопљено марта 1495. године.40 Како погибију сина Вука у сукобу са Турцима помиње и војвода Милош у свом тестаменту, овај трагични догађај хронолошки је одређиван према времену настанка Белмужевићеве последње воље. Међутим, датовање поменутог акта је такође изгледало спорно. Ивић, који је објавио војводину опоруку, датовао ју је 8. септембром 1500. године, иако у његовом издању овог документа стоји овакав датум: Pisa sé si téðémún(s)tvo läta ·z×d×∙ m(é)s(é)ca séktémvríà Ēi×Ē d(a)n útornik.41 Ђорђе Сп. Радојчић, а потом и Сима Ћирковић, исправили су годину у 1495, која одговара наведеној 7004. години византијске ере. Те године је 8. септембар такође падао у уторак, као и 1500. године. Овакво датовање је потом прихваћено у новијој српској историографији.42 Међутим, угарски краљ Владислав II је 2. јула 1496. године потврдио поседе Милошу Белмужевићу и његовим синовима Вуку и 38
Уп. одговарајући превод В. Резара: LUDOVIK CRIJEVIĆ TUBERON, Komentari o mojem vremenu, Zagreb 2001, 132. 39 LUDOVICI TUBERONIS Commentarii, 135–136; А. ИВИЋ, Историја Срба у Угарској, 27–28; ИСТИ, Историја Срба у Војводини, 40–41; Д. ПОПОВИЋ, Војводина у турско доба, 210; Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 203–204. 40 Ј. КАЛИЋ-МИЈУШКОВИЋ, Београд у средњем веку, Београд 1967, 217– 218; ИСН 2, 452 (С. ЋИРКОВИЋ). 41 А. ИВИЋ, Неколико ћирилских споменика, 94. 42 Đ. SP. RADOJĈIĆ, Antologija stare srpske književnosti (11–18. veka), Beograd 1960, 212, 348; ИСН 2, 378, нап. 14 (С. ЋИРКОВИЋ); М. КАШАНИН, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 488; Стари српски записи и натписи, прир. М. ПАВИЋ, Београд 1986, 128–129; Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 204; М. СПРЕМИЋ, Породица Јакшић у Банату, Банат кроз векове. Слојеви култура Баната. Зборник радова, ур. М. МАТИЦКИ, Београд 2010, 33–63, стр. 43.
172
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу Марку.43 Дакле, не само да је Вук Белмужевић био жив у јулу 1496. године, него је тада у животу био још један, млађи син војводе Милоша – Марко. Овај члан породице Белмужевић био је до сада потпуно непознат у нашој историјској науци, пошто се не помиње у другим објављеним изворима, па чак ни у тестаменту свог оца Милоша. Како сâм војвода наводи да је Вуковом погибијом остао без мушких потомака, једини закључак који се може извући јесте да је млађи син Милоша Белмужевића умро пре свог старијег брата Вука. Марко се не помиње ни у акту Арадског каптола од 12. маја 1498. године, којим се потврђује да су Фрања и Гашпар од Фанчлаке дали у залог Милошу Белмужевићу од Шашвара и његовом сину Вуку своје поседе Петерлаку и Петерфалву и седам пустара под заједничким називом Кадор (мађ. Hethkadar) за суму од 200 златних флорена.44 Околности и време Маркове смрти су непознати, али се може претпоставити да је млађи војводин син напустио овај свет између јула 1496. и маја 1498. године. Дакле, последња воља Милоша Белмужевића очито није могла настати у уторак 8. септембра 1495. године, када су му још увек била жива два сина, већ између 2. јула 1496. и 16. новембра 1500. године, када се војвода помиње као покојни.45 Једини уторак 8. септембра у том раздобљу био је 1500. године, баш као што је Ивић и датовао опоруку. Пошто снимак војводиног тестамента никада није објављен,46 не може се сада рећи да ли је датум заиста онакав како је донет у Ивићевом издању. Мало је вероватно да је могао бити погрешно написан или прочитан месец и недељни дан, што значи да грешку треба тражити или у датуму, или у години. С друге стране, тешко је поверовати да Ивић није знао да ∙z×d×∙ не одговара 1500, већ 1495. години. Како сада изгледа, најлогичније је очекивати да је погрешно написана година, или у самој исправи, или, вероватније, у издању. Септембру 1500. године одговара 7009. година „од стварања света“, дакле требало би да стоји Ēz×ê×Ē. Без снимка исправе нема коначног закључка, али се последња могућност, 43
DL 26655; A. MAGINA, Un nobil, 139. DL 36849; A. MAGINA, Un nobil, 140. Ове насеобине и пустаре налазиле су се југоисточно од Темишвара: Петерлака у атару насеља Иклода, Петерфалва (касније Петрово Село) код места Драгшина (Dragșina-Sârbova), а Кадар (Cadăr) североисточно од Гатаје постоји и данас: P. ENGEL, A Temesvári és Moldovai szandzsák törökkori települései (1554–1579), Szeged 1996, 72, 106. 45 A. MAGINA, Un nobil, 142. 46 Према Алекси Ивићу, тестамент се 1913. године чувао у Мађарском државном архиву у Будимпешти, у одељењу Lymbus. Ивић није дао сигнатуру нити друге податке о документу, осим да је био оверен са четири печата, накнадно откинутих. 44
173
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 штампарска грешка – ∙d×∙ уместо Ēê×Ē – за сада чини као највероватније објашњење.47 Ако се вратимо питању када се догодио упад Турака на поседе Белмужевића, којом приликом је погинуо Милошев син Вук, видећемо да је овај догађај могуће определити у релативно кратак временски распон од две године (12. мај 1498 – 8. септембар 1500). Према Тубероновом приповедању, после синовљеве погибије, чим му је рана дозволила, гневни војвода је саставио војску делом од својих људи, а делом од војника својих пријатеља, и упавши на османску територију, жестоко је опустошио. Из дневника Марина Сануда познато је да су у лето 1500. године, пре средине августа, Милош Белмужевић и један од чланова великашке породице Кишхорват са 9.000 ратника продрли на турску територију, спалили 18 села у околини Смедерева, и вратили се са пленом преко Дунава.48 Сасвим је извесно да оба извора говоре о истом догађају.49 За војводин опоравак и припреме за његов последњи ратни поход сигурно је било потребно неко време, па је нејасно да ли је од турског напада, који се догодио на Васкрс (1500. године био је 19. априла), до краја јула и почетка августа исте године било довољно времена за реализовање војне акције. Такође је неизвесно да ли је Белмужевић, након смрти јединог преосталог мушког наследника, успео да од краља и државног сабора добије одобрење за слободно располагање имовином у року од непуних пет месеци, до 8. септембра 1500. године. Зато постоји могућност да до упада акинџија у јужну Угарску и Вукове погибије није дошло на Васкрс 1500, већ претходне године, односно 31. марта 1499. године. Рањавање и ратни напори оставили су озбиљне последице по војводино здравље, који је у време састављања тестамента септембра 1500. године био свестан 47
Уп. A. MAGINA, Un nobil, 141, нап. 1. MARINO SANUTO, Világkrónikájának Magyarországot illető tudósításai: 1 (1496–1501), ed. G. WENZEL, Magyar Történelmi tár 14 (1869) 3–282, pp. 134–135 (помен Кишхорвата недостаје у издању: MARINO SANUDO, Odnošaji skupnovlade mletaĉke prema južnim Slavenom 1, ed. Ј. VALENTINELLI, Arkiv za povjestnicu jugoslavensku 5 (1859) 1–160, str. 120–121); ИСН 2, 459 (С. ЋИРКОВИЋ); Ј. КАЛИЋ, Срби у позном средњем веку, Београд 2001, 183. 49 Краљ Владислав II је тек у јуну наредне, 1501. године, после истека примирја, ушао као савезник Венеције у рат са Турцима. И поред неколико продора на османску територију, у којима су учествовали и деспот Јован Бранковић и браћа Јакшићи, рат се две године касније завршио без добитака за Угарску: К. ЈИРЕЧЕК, Историја Срба 1, 414; А. ИВИЋ, Историја Срба у Војводини, 42–45; Ј. КАЛИЋ-МИЈУШКОВИЋ, Београд у средњем веку, Београд 1967, 224–227; ИСН 2, 459–461 (С. ЋИРКОВИЋ). 48
174
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу скоре смрти. Она је наступила у року од два месеца, пре 16. новембра 1500. године.50 Војводу Милоша Белмужевића од Шашвара надживеле су мајка, супруга и кћерка. Иако их је одредио за своје главне наследнике, њихова имена у тестаменту није навео. Ивић је у својој Историји Срба у Угарској, а потом и у Историји Срба у Војводини, изнео да се Милошева супруга звала Оливера, не наводећи извор за ту тврдњу. Податак о Оливери као супрузи Милоша Белмужевића од Ивића су прихватили и други аутори.51 Невоље са којима се суочила војводина породица после његове смрти оставиле су трага у архивској грађи и тако нам пружиле могућност да сазнамо имена Белмужевићеве мајке, супруге и кћерке. Ускоро после смрти војводе Милоша, краљ Владислав II је током свог боравка у Бачу 16. новембра 1500. године под своју личну заштиту ставио „generosas dominas Oliveriam matrem condam Mylos Belmosowyth ac Veronicam consortem, nec non Mylitham puellam filiam eiusdem, simulcum universis possessionibus, portionibusque et iuribus possessionariis ac rebus et bonis suis“, и писмом наложио тамишком жупану и генералном капетану Доњих крајева Јожи Шому да их штити.52 Време издавања краљевог писма сугерише да су се Белмужевићеве наследнице обратиле краљу врло брзо после Милошеве смрти, вероватно зато што су њихова имања и права већ тада била угрожена од суседа, а можда и од дотадашњих фамилијара покојног војводе. Место настанка овог писма такође упућује на могућност да је војводина породица у то време боравила на својим бачким поседима, и да је искористила краљев долазак у јужне крајеве да лично пред владарем затражи његову заштиту.53 Краљ је потом наставио да штити интересе Белмужевићеве породице, па је 30. маја 1501. године наредио највишим судским инстанцама у Угарској да Милошеву кћи 50
„И би хотење Божије и посла на нас своју руку и ми познасмо и видесмо јер ћемо од овогај света прити…“: А. ИВИЋ, Неколико ћирилских споменика, 94; A. MAGINA, Un nobil, 142. 51 А. ИВИЋ, Историја Срба у Угарској, 27–28; ИСТИ, Историја Срба у Војводини, 40–41; Д. ПОПОВИЋ, Војводина у турско доба, 210; ИСТИ, Срби у Војводини 1, 156; Д. МРЂЕНОВИЋ – А. ПАЛАВЕСТРА – Д. СПАСИЋ, Родословне таблице, 218, 220; Н. ЛЕМАЈИЋ, Српска елита, 203–205. 52 A. MAGINA, Un nobil, 142. 53 Краљ Владислав II је у јесен 1500. године дошао у Бач и ту окупљао војску за предстојећи рат против Турака: MARINO SANUDO, Odnošaji, 156; Ј. КАЛИЋ-МИЈУШКОВИЋ, Београд у средњем веку, 224; ИСН 2, 458 (С. ЋИРКОВИЋ). Сачувана су још два краљева писма настала у Бачу 16. новембра: DL 94624, L. THALLÓCZY – S. HORVÁTH, Jajcza (banság, vár és város) története 1450–1527, Budapest 1915, 147–148; DL 245308.
175
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 Милицу нико не може узнемиравати у њеном поседу и да нико не сме од ње ништа потраживати судским путем док не постане пунолетна. Четири дана касније краљ је, због заслуга и верности њему и „светој угарској круни“ покојног племића Милоша Белмужевића од Шашвара, одобрио и потврдио властелинов тестамент у свим појединостима.54 Међутим, и поред краљеве заштите, Белмужевићи су наредних година имали проблема са својим суседима. Тако су се пред краљем Владиславом II жалили „in personis egregiorum Stephani et Marci Jaxyth de Nagh Lak ac generose domine Olivere, matris condam Belmosewyth de Saswar“, да су 4. априла 1503. године Валентин Кереј и жупан Никола од Селеуша, заједно са више других племића и њихових фамилијара, упали на њихов посед Мунар у Чанадској жупанији, опљачкали кметове, одвели сву стоку и однели другу покретну имовину, наневши штету већу од 600 златних флорена. Због тога је краљ већ 25. априла исте године наредио Будимском каптолу да пошаље свог представника, који ће заједно са краљевим изаслаником спровести истрагу. Истрага је споведена 8. маја, и каптол је већ 15. маја 1503. године одговорио краљу да су оптужбе основане. Није познато шта се даље дешавало тим поводом.55 Белмужевићев тестамент сугерише да је главну улогу у породици после војводине смрти требало да преузме његова тада већ стара, али извесно добродржећа мајка. Војвода Милош у последњој вољи наводи како „баштину моју оставих матере своји и жене ми и детету, које ми Бог дао“, и потом одређује да му мајка „за душу опраља“ имовину намењену за ову побожну сврху (коње, коњску опрему, сребро и друго).56 Наведена исправа из 1503. године показује да је Белмужевићева мајка Оливера заиста преузела руководећу улогу у породици, заступајући пред властима њене интересе заједно са браћом Јакшићима. Она је то морала да чини под старе дане, јер се војводина супруга Вероника тада већ преудала за властелина Стефана Брадача, коме је пре 1504. године родила кћерку Софију. Вероника је потицала из племићке породице влашког порекла Мусина од Дамшуша, која је своје баштинске поседе имала у Хуњадској жупанији у Трансилванији. Њен отац Ладислав Арка помиње се у изворима од 1467. до 1499. године, дакле у периоду када је у Угарској боравио и каријеру градио 54
L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 297–299. DL 26662. Чини се да је А. Ивић управо на основу овог документа, разрешавајући скраћенице ͡mris и ͡mre уз Оливерино име као mulieris и muliere, уместо matris и matre, погрешно закључио да се радило о војводиној супрузи, а не мајци. 56 А. ИВИЋ, Неколико ћирилских споменика, 94. 55
176
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу и Милош Белмужевић.57 После Ладислављеве смрти вођење ове гране породице Мусина преузео је његов син Јован. Он је 1504. године заједно са више својих рођака протествовао пред Будимским каптолом против давања бројних земљопоседа у Хуњадској жупанији двојици племића, о чему је каптол саставио одговарајућу исправу 22. августа исте године. Овај документ пружа занимљиве информације, али и ствара више недоумица везаних за породицу Милоша Белмужевића. Наиме, осим других својих рођака, Јован Арка de Damsos је пред Будимским каптолом заступао и интересе своје сестре Веронике, супруге Стефана Брадача од Ладомерца, и „nobilium puellarum Anko, filie condam domine Clare, relicte condam Mÿllus Belmosawÿth, ac Sophie filie dicti Stephani Bradach, ex dicta domina Veronica procreate.“58 Дакле, на основу овог документа произилази да је Белмужевићева удовица била Клара, у то време већ покојна, и да је она са војводом имала малолетну кћи Анку. Видели смо, међутим, да краљево писмо од 16. новембра 1500. године изричито наводи да се супруга Милоша Белмужевића звала Вероника, а малолетна кћи Милица. У Миличину корист краљ је пола године касније издао већ помињану исправу.59 Како помирити ове противречности дипломатичких извора насталих у размаку од само четири године? Као једно, донекле логично објашњење, могло би се понудити следеће: Вероника је била друга супруга Милоша Белмужевића, којом се оженио после смрти претходне супруге Кларе. Али, и у том случају у каптолској исправи постоји грешка – Клара свакако није могла бити Милошева удовица. Пошто војвода у тестаменту састављеном пред смрт помиње само једно дете, Милица и Анка би морале бити иста личност. Међутим, поставља се питање какво би право на наследство поседа фамилије Мусина имала Белмужевићева кћи из претходног брака? Да ли је војводина кћерка имала два имена, народно и крштено, или горњи исказ треба схватити тако да је Анка кћи Кларе, али не и Белмужевића, дакле Кларино дете из неког ранијег брака? Међутим, има индиција да се састављач акта Будимског каптола збунио међу именима петнаестак личности којa се јављају у овом спору и направио грешку баш код Белмужевићеве породице. Наиме, Јован и Вероника Арка имали 57
P. ENGEL, Középkori magyar genealógia, Magyar Középkori Adattár, CDRom, Budapest 2001, tábla: Bradács (ladomerci), Musina (damsusi, Hunyad m.). 58 DL 29590. 59 A. MAGINA, Un nobil, 142; L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 297– 299. На полеђини повеље од 30. маја 1501. године постоји и регест на српском језику, коју Талоци и Алдаши нису донели у свом издању: za milo{a bäomú`évikà dävoikú milicú da õ né morú präti do vräména vþzrasta: DL 32552.
177
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 су сестру Клару,60 и њена кћи би заиста могла да буде ова Анка, јер је у Вероникиној фамилији постојала особа са тим именом. „Anko“, удовица Михаила од Фелшо-Салашпатаке, водила је заједно са Вероником, супругом Стефана Брадача, и другим рођацима 1518. године спор око неких имања у Хуњадској жупанији.61 На основу свега до сада реченог, склони смо да поверујемо да је приликом састављања каптолске исправе испуштен део текста, тако да је после помена Анке, Кларине кћерке, у наведеној реченици испало име Милице, кћери Веронике. Тако је „relictа condam Myllus Belmosawyth“ уместо Веронике постала њена сестра Клара. Да је Вероника Арка заиста била Белмужевићева супруга и његова удовица, поред краљевог писма Јожи Шому из новембра 1500. године, сведочи и околност што су војводини поседи потом прешли у руке њеног другог супруга Стефана Брадача. Он се већ фебруара 1505. године јавља са племићким предикатом „de Saswar“.62 Без обзира да ли су каноници Будимског каптола почетком XVI столећа тачно забележили породичне односе покојног војводе или не, поставља се питање да ли је он раније, пре преласка у Угарску, имао још неки брак. Видели смо да се Белмужевићева делатност може пратити бар од 1458. године, што чини вероватним да је он засновао породицу још у Србији. Војводина кћи Милица, која је још у пролеће 1501. године била малолетна, могла је бити рођена тек 1489. године или нешто касније. Вероника, ако је она заиста Миличина мајка, била је знатно млађа од Милоша Белмужевића, јер је још почетком XVI века могла да роди кћерку Стефану Брадачу. Војводини синови Вук и Марко били су старији од Милице, али се не може закључити да ли су 60
Z. JAKÓ, A kolozsmonostori konvent jegyzőkönyvei 2 (1485–1556), Budapest 1990, 118, no 2884. 61 DL 29643. Пал Енгел изгледа није знао за краљево писмо из новембра 1500. године које Веронику наводи као Белмужевићеву супругу. Он је, позивајући се на исправу Будимског каптола од 22. 8. 1504. године и ову Ердељског каптола из 1518. године, навео да је Милош Белмужевић био ожењен Катарином, сестром Веронике (удате за Стефана Брадача), Кларе (удате за Дионисија од Сентђурђа), Јована и Арке, деце Ладислава Дамшушија: P. ENGEL, Középkori magyar genealógia, tábla: Musina (damsusi, Hunyad m.). Међутим, у каптолској исправи из 1504. године као Белмужевићева супруга не помиње се Катарина, већ Клара. Енгел је у својој родословној таблици испустио име још једне Ладислављеве кћери, Јелене, која је имала сина Данчула. 62 Он је у исправи Арадског каптола од 28. фебруара 1505. године наведен као један од суседа и сумеђника који су присуствовали увођењу племића Јована de Wgra у посед осам насеља у Тамишкој жупанији, међу којима и Мале Ђармате. То се вероватно односи на другу половину тог места, ону која није припадала Белмужевићу и потом Брадачу: DL 38442.
178
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу рођени пре Белмужевићевог одласка у Угарску, или након тога. Зато остаје нејасно ко је била њихова мајка. Милица се удала за Стефана, сина Стефана Јакшића Старијег, можда још пре поменуте парнице око Мунаре из априла 1503. године. Нема сачуваних трагова о евентуалном потомству из овог брака, који је Јакшићима послужио као основ за полагање права на поседе Милоша Белмужевића. Белмужевићево властелинство, тачније онај његов део остављен у наследство мајци, супрузи и кћери (Фекетеђхаз, Фејеређхаз и Бозја Бокор у Бачкој, Мунара и Гедуш у Чанадској, Кокот, Јеново, половина Мале Ђармате и Шашвар у Тамишкој жупанији) војводина удовица однела је у мираз другом мужу Стефану Брадачу.63 Међутим, Јакшићи нису изгубили интересовање за та имања. Када је краљ Јован Запоља 1529. године лишио Стефана и Емерика Брадача њихових поседа због подршке Фердинанду Хабзбуршком, он их је даровао Марку Јакшићу. Тако су најзад трговиште Шашвар, Јеново, Мала Ђармата, Хеткадар, Фанчлака, Петерлака, Кокот, Мунара, Фекетеђхаз и Фејеређхаз доспели у руке Јакшића.64 За потоњу историју Срба у Бачкој значајан је изгледа био поменути посед Фејеређхаз („Бела црква“). Наиме, према предању забележеном у манастиру Бођани још пре почетка XVIII века, овај манастир посвећен Ваведењу Пресвете Богородице подигао је 1478. године неки далматински трговац Богдан, заузимањем војводе Дмитра Јакшића. Манастир је наводно добио име по оснивачу.65 У дефтерима из XVI 63
А. ИВИЋ, Неколико ћирилских споменика, 94. Фекетеђхаз је данашњи Фекетић, а Бозја Бокор је вероватно идентичан са каснијим селом Бозејем, данас делом Жабља: GY. KÁLDY-NAGY, A Szegedi szandzsák települései, lakosai és török birtokosai 1570-ben, Szeged 2008, 340–341; Д. ПОПОВИЋ, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века (историја насеља и становништва), Београд 1952, 81, 159. Кокот је садашња Ортишоара северно од Темишвара, Мунар(а) се налази близу леве обале Мориша, јужно од Печике и југозападно од Арада, а Гедуш је потес у северном делу атара Мунаре; у средњем веку био је на десној обали Мориша. Шашвар је лежао поред Бегеја, између Велике Ремете (Remetea Mare) и Темишвара. Јеново (Ianova) је северозападно од Рекаша, а североисточно од Темишвара, док је Ђармата (Giarmata) северно од Темишвара: P. ENGEL, A Temesvári és Moldovai szandzsák törökkori települései, 55, 70, 71, 77, 92, 118. 64 M. LENDVAI, Temes vármegye nemes családjai I, 34–35, 60; S. BOROVSZKY, A nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok köréből 18, Budapest 1900, 1–50, p. 48; А. ИВИЋ, Историја Срба у Војводини, 353, нап. 41/5, 388, нап. 130/3; М. СПРЕМИЋ, Породица Јакшић у Банату, 44–47, 52, 56; A. MAGINA, Un nobil, 140, n. 4. 65 Љ. СТОЈАНОВИЋ, Стари српски записи и натписи (= Записи и натписи) 2, Београд 1903, бр. 2362; Записи и натписи 6, Београд 1926, бр. 10212; Р. ГРУЈИЋ, Духовни живот, Војводина 1, 330–414, стр. 357–358.
179
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 века уписано је село Будиновци, друго име Бела Црква. Атар села Бела Црква граничио се са имањем манастира Бођани, како се види из записа насталих 1620. и 1679. године, а траг овог насеља сачувао се у имену потеса Бела црква североисточно од села Бођани.66 Уколико је, дакле, манастир Бођани подигнут на простору који је припадао властелинству Милоша Белмужевића и касније Јакшића, онда међу тим личностима треба тражити и његове ктиторе.67 Исто се може рећи и за манастир Бездин у Поморишју у Румунији. Он се такође налази у суседству некадашњих Белмужевићевих поседа Мунаре и Гедуша. Насеље Мунара, једно време посед Јакшића, дуго је припадало манастирском прњавору. И овај манастир је, као и Бођани, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, а његово оснивање предање такође приписује браћи Јакшић. Према једном запису, зидање манастирске цркве започето је 1539. године, али је манастир са првобитним храмом могао настати и знатно раније.68 Туберон помиње Богородичин храм у близини дома Милоша Белмужевића у Потисју (in Tibisciensi agro). Из контекста приче би се могло закључити да се ради о његовој задужбини (иако се то изричито не каже). Стиче се утисак да је дубровачки писац термин Потисје употребио у доста широком значењу – строго узевши, у Потисју су били само Бел66
Б. ЂУРЂЕВ – О. ЗИРОЈЕВИЋ, Опширни дефтер Сегединског санџака, Мешовита грађа 17–18 (1988) 7–80, стр. 31; GY. KÁLDY-NAGY, A Szegedi szandzsák települései, 196–197; Записи и натписи 2, бр. 2362; Записи и натписи 3, Београд 1905, бр. 4999; Д. ПОПОВИЋ, Срби у Бачкој, 81, 162. Обично се сматра да се Фејеређхаз налазио негде у близини Фекетића и Врбаса: D. CSÁNKI, Magyarország történelmi földrajza a Hunyadiak korában 2, Budapest 1894, 149. 67 Чињеница је да су под османском влашћу, када су Срби чинили велику већину становника Бачке, као и касније, у овој области постојала свега три српска православна манастира, од којих су Ковиљ и Моноштор подигнути на месту ранијих уништених католичких самостана. Стога тешко може бити случајно да је трећи, Бођани, настао баш на месту једног од ретких поседа српске властеле у Бачкој. Уп. А. КРСТИЋ, Бачка под османском влашћу, Бачка кроз векове. Слојеви култура Бачке. Зборник радова, у штампи. 68 Љ. СТОЈАНОВИЋ, Записи и натписи 3, бр. 4963; И. ЗЕРЕМСКИ, Српски манастири у Банату, Сремски Карловци 1907, 95–101, сматра да Јакшићи из прве половине XVI века, склони католичанству и хуситизму, нису били ктитори Бездина, али да су дали земљиште за подизање манастира; стога се у наведеном запису не помињу изреком као оснивачи. Међутим, чини се да је верско опредељење позних Јакшића прилог више тези о Белмужевићевом ктиторству Бездина. Уп. и: Y. RADONITCH, Histoire, 109–110; Р. ГРУЈИЋ, Духовни живот, 443–444, 447; М. ЈОВАНОВИЋ, Српски манастири у Банату, Београд–Нови Сад 2000, 111–112; D. ŢEICU, Die Ekklesiastische Geografie des Mittelalterlichen Banats, Bucureşti 2007, 79–80; М. СПРЕМИЋ, Породица Јакшић у Банату, 44.
180
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу мужевићеви бачки поседи. Ако су Турци из Смедерева прешли Дунав три миље од наведеног храма, како наводи Туберон, онда би он требало да се налази у јужном Банату. Међутим, на том простору, колико је из извора познато, Белмужевић није имао никакве поседе. Зато се сада може само нагађати који је храм у питању – да ли један од два поменута Богородичина манастира, или нека трећа црква.69 Последња воља Милоша Белмужевића пружа бројне појединости о његовим породичним везама, фамилијарима или „слугама“, о менталитету српске племићке средине.70 Из њега сазнајемо за неке српске племиће у Угарској, иначе непознате из других извора: Марка Радановића, коме је војвода из нама сада непознатих разлога оставио своје поседе Мојшу и Познад,71 Стефана Прибеновића, коме је оставио заложени посед Дег, или неког Јову, коме је оставио Шипсов.72 Овим својим фамилијарима војвода је наменио и по једног ратног коња са свом опремом. Блиске везе са Јакшићима, које су на крају довеле и до орођавања две породице, потврђене су присуством Јел(ен)е, супруге Дмитра Јакшића Старијег и њених синова Јована и Дмитра Млађег, те будућег зета Стефана Јакшића Млађег као сведока на тестаменту.73 Занимљиво је да се у истом својству сведока наводи и Јела, жена Дмитра Потречића, српског властелина са поседима у Доњем Срему и вероватног оснивача манастира Фенек. Он је, осим из Белмужевићевог тестамента, у историографији познат једино захваљујући сачуваноj даровнoj повељи краља Матије Корвина из 1488. године.74 69
Ludovici Tuberonis Commentarii, 134. Р. ГРУЈИЋ, Духовни живот, 366, сматра да је у питању некадашњи манастир Дреновац између Бечкерека и Ечке. 70 Уп. С. ПЕТРОВИЋ, Старање о души, 3–22. 71 Могуће је да су ови поседи већ били код њега у залогу. 72 У XVI веку постојале су две Мојше у Банату: једна се налазила у околини Гатаје, а друга у околини Хрњакова (Herneacova), северно од Рекаша и североисточно од Темишвара. Чини се да је ова друга Мојша припадала Белмужевићу, јер су у близини Јеново и Ђармата. Познад је вероватно лежао између Малог Бечкерека (Becicherecu Mic) и Сачинца, северозападно од Темишвара. Шипсов се налазио између Јенова и Велике Ремете (сада се тако зове поток који се улива у Бегеј, у источном делу великореметског атара). Дег је у XVIII веку био пустара на левој обали Бегеја, код Шашвара и Мошнице; средњовековно насеље је изгледа било преко реке, у суседству Јенова: P. ENGEL, A Temesvári és Moldovai szandzsák törökkori települései, 45, 91, 109, 119. 73 А. ИВИЋ, Неколико ћирилских споменика, 94; М. СПРЕМИЋ, Породица Јакшић у Банату, 41–47. 74 Повеља је очувана у препису Тителског каптола из 1510. године: Архив САНУ, Београд, Збирка повеља 409/33; З. СИМИЋ – Д. ДИМИТРИЈЕВИЋ – С. ЋИРКОВИЋ, Почеци манастира Фенека, Саопштења 27–28 (1995–1996) 79–94, стр. 93–94.
181
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 Везаност српског племства у Угарској за Православну цркву крајем XV века посведочена је и војводином последњом вољом. Свом духовнику, Светогорцу Тимотеју војвода је оставио 100 дуката, да их за његову душу однесе на Свету Гору. Он и ђакон Марко, који је вероватно саставио исправу, такође су наведени као сведоци на тестаменту.75 Податке о поседима војводе Милоша Белмужевића пружају две сачуване повеље угарских краљева, једна Матије Корвина из 1483. године и Владислава II из 1496. године. Ипак, најсвеобухватније информације о имањима Белмужевића садржи његов тестамент. Поређењем података тестамента са владарским повељама и другим актима може се утврдити редослед добијања поседа и број и садржај краљевских даровница за Милоша Белмужевића: 1. Повеља краља Матије Корвина, којом се Милошу Белмужевићу за заслуге у борби против Турака и верну службу дарују Мојша и Познад у Тамишкој жупанији 21. децембра 1483. године (сачувана у Мађарском државном архиву,76 помиње се у тестаменту и у потврди краља Владислава II из 1496. године). 2. Повеља краља Матије Корвина, којом се Милошу Белмужевићу дарују поседи Фекетеђхаз, Фејеређхаз и пустара Бозја Бокор у Бачкој жупанији, после 21. децембра 1483, пре 8. фебруара 1487. године (несачувана, помиње се у тестаменту и у потврди краља Владислава II из 1496. године). 3. Повеља краља Матије Корвина, којом се Милошу Белмужевићу потврђује куповина или уступање поседа Мунар и Гедуш у Чанадској и Кокот у Тамишкој жупанији за 800 дуката, вероватно нешто после 8. фебруара 1487. године (несачувана, помиње се у тестаменту; о овој правној радњи посредно сведочи акт Арадског каптола од 8. 2. 1487. године, којим чанадски бискуп Јован и Петар и Емерих Доци, као непосредни суседи, забрањују магистру Јовану продају или давање у залог поседа Мунар и Гедуш у Чанадској и Кокот у Тамишкој жупанији, а Белмужевићу забрањују да их купи, заузме или прими у залог).77 75
Из племићке средине су очито била још два сведока, Мађар Сибини Јанош, као и за сада неидентификована „Петовова“ жена Јована: А. ИВИЋ, Неколико ћирилских споменика, 94. 76 DL 26646; L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 276–277; A. MAGINA, Un nobil, 138–139. 77 Формулација у војводиној опоруци није сасвим јасна („…Матејаш… И пак ни даде у Чанадској меги Мунару и Гедуш и у Тамишварској меги Кокот у пенизе за нашу службу за осам сат дукат“), али се из поменуте исправе Арадског каптола види да је Белмужевић купио или добио у залог поменуте поседе од њиховог власника магистра Јована. Због протеста и забране суседа, војвода се веро-
182
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу 4. Повеља краља Матије Корвина, којом се Милошу Белмужевићу за заслуге и ране задобијене у Шлеској дарује Шашвар у Тамишкој жупанији, највероватније између 8. 2. 1487. и 6. 4. 1490. године (несачувана, помиње се у тестаменту). 5. Повеља краља Владислава II, којом се, на предлог високог дворског званичника Ловре Брадача, због верне службе Милошу Белмужевићу и његовим синовима Вуку и Марку потврђују поседи раније даровани од краља Матије Корвина: Мојша и Познад у Тамишкој и Фекетеђхаз, Фејеређхаз и пустара Бозја Бокор у Бачкој жупанији, са свим припадајућим добрима, приходима и приносима унутар њихових међа, 2. јула 1496. године (сачувана, помиње се у тестаменту).78 6. Повеља краља Владислава II, којом се Милошу Белмужевићу, пошто је остао без мушких наследника, због заслуга дозвољава слободно располагање имовином и потврђују Шашвар, Мојша и Познад у вредности од 4.000 дуката. Издата је највероватније после 31. марта 1499. или 19. априла 1500, а пре 8. септембра 1500. године (несачувана, помиње се у тестаменту).79 Породичном архиву су припадале и поменуте повеље краља Владислава II, издате после смрти Милоша Белмужевића: 7. Повеља краља Владислава II којом узима у заштиту права малолетне Милице, кћерке покојног Милоша Белмужевића 30. маја 1501. године.80 8. Повеља Владислава II којом потврђује тестамент „servianis scilicet litteris scripti“ покојног Милоша Белмужевића, 3. јуна 1501. године.81 Могуће је да је краљ Владислав II издао Белмужевићевој породици неку привилегију или заштитино писмо и непосредно после војводине смрти, у време када је тим поводом из Бача писао Јожи Шому.82 Осим ових, и можда још неких владарских аката, о којима није остало трага у архивској грађи, породичном архиву Белмужевића је припадало и више других докумената. Војвода је у Тамишкој жупанији ватно жалио краљу, који је дозволио трансакцију: А. ИВИЋ, Неколико ћирилских споменика, 93; DL 19232, регест: L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 281. 78 DL 26655; A. MAGINA, Un nobil, 139. Нејасно је зашто овом повељом није потврђено поседовање Шашвара, јер је и он, поред добара набројаних у повељи, спадао у баштинске поседе. Можда је био дат у залог? 79 „И би хотеније светлому краљу Ласлову и угарској великој господе и на тој ми дадоше слободу и књигу на Шашвар, на Мојшу, Познад у четири тисуће дукат“: А. ИВИЋ, Неколико ћирилских споменика, 94. 80 DL 32552; L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 297–298. 81 DL 29022; L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 298–299. 82 A. MAGINA, Un nobil, 142.
183
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185 купио посед Јеново и половину поседа Шипсов и Мала Ђармата, што је морало бити праћено одговарајућим купопродајним актима. Време куповине тих имања није познато, али се то извесно догодило после 1488. године.83 Примање у залог поседа Дег било је свакако правно регулисано, али ни та исправа није сачувана. С друге стране, сачуван је акт Арадског каптола из 1498. године о примању у залог Петерфалве, Петерлаке и Хеткадара.84 Спорови око поседа, као што је наведени због пљачкања Мунаре у Чанадској жупанији априла 1503. године,85 и евентуални други, повлачили су настанак више докумената (тужби, пресуда, итд.).
Aleksandar Krstić NEW DATA ABOUT VOIVODE МILOŠ BЕLMUŽEVIĆ AND HIS FAMILY Summary Voivode Miloš Belmužević was a significant figure in 15th century Serbian history. He was born to a noble family, whose members performed administrative duties in Zeta and northern Serbia during the reign of despot ĐuraĊ Branković (1427–1456). He is usualy considered as identical to voivode Miloš, the despot’s last commander in Zeta prior to the Ottoman conquest (1452– 1456). This identification is questionable, because the mother of Miloš Belmužević was still alive in 1503. Shortly before the downfall of the Serbian medieval state, Belmužević supported the pro-Ottoman faction of Michael Angelović. Due to this fact, he fell into disgrace at the court and was deprived of his property in 1458. After the fall of Smederevo (1459) he entered into Ottoman military service and became the sipahi. Despite some wavering (in 1464 he sought refuge in Dubrovnik), he was still in Ottoman service in 1476/7, when he held Jagodina in the Morava valley as a timar. He moved to Hungary most probably during the great Hungarian offensives against the Ottomans in north83
Краљ Матија Корвин је у фебруару 1488. године даровао пустару Јеново племићу Николи Пројки и његовом брату Пајку. Њихово увођење у посед овог имања крајем исте године обавили су краљев изасланик Марко Станиша од Варадије, изабрани племићки судија Тамишке жупаније, и један каноник Арадског каптола, уз присуство суседа и сумеђника. Међу њима се наводе и: Nicolao magno wayvoda de Sipzo et Rayko Rayko et Nicolao Lywbyth de eadem Sippzo: DL 30225. 84 DL 36849; A. MAGINA, Un nobil, 140. 85 DL 26662.
184
А. Крстић, Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу ern Serbia in 1480 and 1481, when tens of thousands of Serbs were taken across the Sava and the Danube and settled in southern Hungary. After moving to Hungary, Belmužević fought the Ottomans along the border, but also on other battlefields, as the commander of a large detachment of light cavalry – hussars. He was wounded serving king Matthias Corvinus (1458–1490) in Silesia, but the time and circumstances under which that happened are unknown. He distinguished himself during the wars of king Wladislas II Jagello (1490–1516) against Maximilian Habsburg and Jan Albrecht in western and northern Hungary (1490–1491). For his loyal service and military merits, Belmužević was rewarded by king Matthias in several occasions, starting from 1483, with estates in Temes, Csanád and Bács counties. It is after one of these estates that he was given the noble apellation “de Saswar“. In 1496, king Wladislas II confirmed to Miloš Belmužević and his sons Vuk and Marko the earlier donations of Matthias Corvinus. Vuk was presumably named after his grandfather, the despot’s nobleman Vuk Belmužević. However, voivode lost both of his sons in the next few years: Marko died under unknown circumstances before 1498, while Vuk was killed in battle against the Ottomans. This occured on Easter, most probably in 1499 or 1500, during an Ottoman incursion into the territory of southern Hungary. In this conflict voivode Miloš was also wounded. Later, in order to avenge his son, he ravaged the surroundings of Smederevo. Left without a male heir, Belmužević got permission from king Wladislas II to leave his estate to his mother Olivera (until now, it was mistakenly believed that this was the name of his wife), his wife Veronica and his underage daughter Milica. The king confirmed the will of Belmužević, written in Serbian language and preserved to the present day, after his death in the autumn of 1500. Veronica, who came from the noble family Arka Damsusi from Hunyad County, remarried after her husband’s death to Stephen Bradacs. With this marriage, the largest part of Belmužević’s property was transferred to Bradacs (the voivode left some possessions to his familiares). Milica was married to Stefan Jakšić the Younger of Nagylak, member of another Serbian noble family from Hungary, but they most probably had no children. King John Szapolyai awarded the former possessions of Miloš Belmužević to Marko Jakšić in 1529. Two Serbian orthodox monasteries – BoĊani in Baĉka and Bezdin in the Mureş valley in Romania, known from 16th century, were erected on Belmužević lands. It is traditionally considered that the Jakšić brothers were the founders of both monasteries, but it is possible that the original churches were built by Miloš Belmužević. Keywords: Miloš Belmužević, voivode, Christian sipahi, Jagodina, will, Matthias Corvinus, Wladislas II Jagello, Jakšić family, BoĊani, Bezdin.
Чланак примљен: 1. октобра 2012. Чланак прихваћен: 8. фебруара 2013.
185
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 187–203 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 187–203 УДК: 929:355.40(450.521:497.5)"15" Радмило Пекић Филозофски факултет Универзитета у Приштини Катедра за историју Филипа Вишњића б. б., Косовска Митровица, Србија
[email protected]
ЛОРЕНЦО МИНИЈАТИ – ТАЈНИ АГЕНТ У ДУБРОВНИКУ (1542–1567): ПРЕМА ПОДАЦИМА ИЗ ДУБРОВАЧКОГ АРХИВА* Апстракт: Свестрани фирентински трговац, конзул и обавјештајац Лоренцо Минијати помиње се у чувеној уроти дубровачког пјесника и комедиографа Марина Држића. На темељу необјављене и објављене документационе грађе дубровачке провенијенције, публикованих фирентинских извора и литературе настале на изворима италијанских и шпанских архива, аутор у раду настоји да освијетли дјелатност Лоренца Минијатија у времену од његовог доласка у Дубровника па све до његове смрти. Недавно је, у споменици посвећеној Сими Ћирковићу, научна јавност упозната са трговачким пословањем Лоренца Минијатија у Дубровнику у наведеном периоду. Та сазнања су проширена у овом раду, док је нагласак стављен на обавјештајну дјелатност Лоренца Минијатија у Дубровнику и његов необјављени тестамент. Кључне ријечи: Лоренцо Минијати, Дубровник, трговина, конзул, обавјештајац, тестамент.
Лоренцо Минијати познат је од раније у историјској литератури. Углавном то су архивски подаци који се односе на његово трговачко пословање. На Минијатија је пажњу скренуо један од најистакнутијих историчара–истраживача Јорјо Тадић, наводећи га као фирентинског трговца, који се бавио обавјештајним пословима за рачун више земаља.1 *
Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просветe, науке и технолошког развоја Републике Србије: Косово и Метохија између националног идентитета и евроинтеграција (ев. бр. ИИИ47023). 1 Ј. ТАДИЋ, Дубровачки портрети, Београд 1948, 120–121.
187
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 187–203 Овај Фирентинац помиње се и у чувеним уротничким писмима Маринa Држићa, који је тражио помоћ од фирентинског владара Козима Медичија да изврши преврат и збаци тадашњу власт у Дубровнику. Марину Држићу посвећено је и неколико научних скупова, а о његовом лику и дјелу написани су бројни радови. Међутим, ни историчари ни књижевници нису детаљније расвијетлили дјеловање Минијатија, којег помиње дубровачки комедиограф и писац. Недавно је Богумил Храбак у свом последњем раду, који је публикован у споменици Сими Ћирковићу, обрадио породицу Минијати у Дубровнику, при чему је највећу пажњу посветио њеном најистакнутијем члану – Лоренцу. У поменутом раду, на темељу необјављених докумената Дубровачког архива, приказана је његова пословна дјелатност у Дубровнику.2 Такође, значајан број необјављених докумената о трговачком пословању Лоренца Минијатија предочен је у докторској дисертацији Драгог Маликовића – Дубровник и Анконска Марка.3 Надопуњујући се на ранија истраживања, покушаћемо употпунити историјску слику о дјеловању овог Фирентинца, и то од његовог доласка у Дубровник – четрдесетих година XVI вијека, па све до његове смрти 1567. Познато је да се Лоренцо Минијати налазио у Дубровнику октобра 1542. године, када се спорио са једним трговцем из Босне. Радило се о штети насталој приликом превоза робе. Судије у овом спору били су тадашњи фирентински конзул у Дубровнику Ценоби Бартоли и Иван Фoрнарис.4 Доласком у Дубровник, Лоренцо се најприје бавио трговином а потом конзуларним и обавјештајним пословима. Између осталог, истакао се и у кредитном пословању. Павле Тонковић, Марин Николин Александрини и Марко Радојевић, 19. децембра 1544. године купили су на кредит неко платно из Вероне. Наведени су се обавезали Минијатију да ће му исплатити 40 дуката и 32 гроша, до половине септембра наведене године.5 2
Б. ХРАБАК, Фирентинска породица из Фераре Минијати на дубровачком пословном подручју (XVI век), Споменица академика Симе Ћирковића, гл. ур. С. РУДИЋ, Београд 2011, 75–91. 3 Д. МАЛИКОВИЋ, Дубровник и Анконска Марка, 1420–1620, Приштина 1995, 230, 292, 305, 317, 325, 346, 359, 423, 435. 4 Državni arhiv u Dubrovniku (DAD), Diversa Cancellariae (Div. Canc.) fasc. 128, fol. 187’(3. X 1542); Р. ПЕКИЋ,, Фирентинци на Балкану 1300–1600, (докторска дисертација), Косовска Митровица 2009, 251–252. 5 Debita Notariaе (Deb. Not.), fasc. 83, fol. 210’ (19. XII 1544); Ј. ТАДИЋ, Грађа о сликарској школи у Дубровнику XIII–XVI век, књ. 2 (1500–1601), Београд 1952, 173, № 1123.
188
Р. Пекић, Лоренцо Минијати – тајни агент у Дубровнику У књигама о прокури у више наврата регистрован је Лоренцо Минијати и његов пословни компањон Фирентинац Никола Берберини који се настанио у Анкони.6 Минијати је заступао Барберинија новембра 1543. пред шесторицом дубровачких судија у процесу које је овај водио са Фирентинцима Ценобијем Бартоли и љекарем–хирургом Батистом Ванући, о чему сведочи акт записан у Diversa Notariae 17. септембра 1537, забиљежен на страни 153. Овај спор регистрован је и у Mobilia ordinariae 1543, на 207 страни.7 Дана 20. новембра 1544. године у дубровачком Нотаријату прокуру је закључио, пред нотаром и свједоцима, Лоренцо Минијати, трговац из Фиренце. Он је изјавио да је својевремено задужио Јакобa Ступанијa, грађанинa Барија, коме је посудио одређену суму новца. Не желећи из личних разлога сам утјеривати дуг, бригу о томе повјерио је свом легитимно постављеном прокуратуру Федерику Варију (Federico Vari di St. Angelo).8 У већем броју дубровачких докумената Лоренцо се помиње у вези са продајом тканина које су пласиране на тржиште Османског царства. Пословао је путем фирентинских и дубровачких агената који су боравили у турским пријестолницама, а поред њих били су ангажовани и драгомани – познаваоци турског језика, који су служили као једна од карика у пословном ланцу. У трговини тканинама на подручју Једрена, Пере и Константинопоља најчешће је примјењивано мјенично пословање. Мјеницама је вршена наплата царине и робе. Крајем новембра 1546. године у једном уговору који се односи на мјенично пословање, поред драгомана Николе Лужанина (Nicolaus Luxaninus), благајника цркве Св. Марије, и Михајла Кабужића, наведени су и Фирентинци Лоренцо Минијати и Вићенцо Лоти, који се налазио у Једрену. Вриједност пословања назначена на мјеници износила је нешто више од 92 дуката.9 Лоренцо Антонијев Минијати, (Laurentius Antonii Laurentii de Miniatis) је од фебруара 1547. постао фирентински конзул у Дубровнику, умјесто Ценобија Бартолија који је конзуларну службу у овом граду обављао током три мандата.10 6
Procure Notariae (Proc. Not.), fasc. 17, fol. 295r–296’ (29. V 1543). Sentenze di Cancellariae (Sent. Canc.), fasc. 108, fol. 167’ (23. XI 1543). 8 Proc. Not., fasc. 18, fol. 78’ (20. XI 1544). 9 Debita Notarie pro Comuni (Deb. pro Com.), fasc. 3, fol. 19 (27. XI 1546). 10 В. МАКУШЕВ, Исторические памятники южных славян и соседних им народов. Извлеченные из итальянских архивов и библиотек. Часть 1: Меньшие архивы и некоторые библиотеки (Анкона – Болонья – Флоренция). Кн. 1, Варшава 1874, 489, № 84 (1. II 1547). 7
189
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 187–203 Продајом тканина и посредовањем, уз примјену мјеничног пословања, Лоренцо се бавио дуги низ година. Мјенице су биле адресиране на Фирентинце који су дјеловали у Пери. Тако се 4. фебруара 1547. године фирентински драгоман Цвјетко обавезао уговором да ће посредовати у вези са продајом три бале тканина које је требало платити са три мјенице. У овој трансакцији учествовали су и Лоренцо Минијати и Дубровчанин Павле Градић.11 И сљедећег мјесеца исте године поново су мјенично пословали Фирентинци Лоренцо Минијати, Октавијано Ђерини, Вићенцо Лоти и Дубровчанин Михаило Кабужић. Овом приликом посредник је био драгоман Јоаникије Ђорђов из Конавала. У питању су биле поново три мјенице, чија је укупна вриједност износила нешто више од 62 дуката.12 Јуна 1547. Фирентинци су тканине продавали у Пери. Као и у претходним случајевима, наплата је вршена мјеницом, уз посредовање драгомана Николе Лужанина. Поред незаобилазног Минијатија, у овај посао ушли су Дубровчанин Павле Градић и фирентински агенти у Пери: извјесни Леонардо, Вићенцо Пешони и Иларион Чеки. Вриједност мјенице износила је нешто више од 20 дуката.13 Иста пракса приликом продаја тканина и наплате царине настављена је и наредних мјесеци, с тим што се поред наведених Фирентинаца у документима појављују нове личности и различите новчане вриједности. Тако су током августа 1547. у мјеничном пословању, између осталих, били ангажовани драгоман Андрија Павлов и Фирентинац Ђулијано Сомаја. У питању су биле двије мјенице: вриједност прве износила је нешто више од 42 дуката (трасирана на Лоренца Минијатија), док је друга вриједела 84 дуката (упућена на име Лоренца Августиновог Фалконинија).14 Исте године почетком новембра, драгоман Раде Павлов из Конавала посредовао је приликом царињења и продаје пет бала тканина које је требало наплатити мјеницама. Овога пута адресирано је пет мјеница, поново уз Минијатијево учешће.15 Из документарних података видимо да је у центрима Османске империје, током 40-тих година XVI вијека, у континуитету продавана текстилна роба уз редовну примјену мјеничног пословања. Фирентински конзул у Дубровнику Лоренцо Минијати био је централна личност у овим трговачким трансакцијама. Сарађивао је са пословним агентима који су боравили у турским пријестолницама, а поред њих и са дра11
Deb. pro Com., fasc. 3, fol. 33’ (4. II 1547). Isto, fol. 33’ (18. III 1547). 13 Isto, fol. 35r (11. VI 1547). 14 Isto, fol. 35’(17. VIII 1547). 15 Isto, fol. 37’(3. XI 1547). 12
190
Р. Пекић, Лоренцо Минијати – тајни агент у Дубровнику гоманима који су служили као карика у ланцу мјеничног пословања. Такав тренд пословања настављен је и током 1548/49. У уговору склопљеном 23. јануара 1548, у коме се помиње драгоман Лука Радов у вези са продајом и наплатом тканине, наведено је пет мјеница које се односе на Минијатија и пословне агенте у Пери.16 И у мјесецу марту 1548. године иста лица поново су евидентирана у вези са трговином тканинама, с тим што је овога пута посредовао драгоман Иван.17 Последњег дана маја 1549. године драгоман Радо Сврзлави примио је двије бале тканина од Лоренца Минијатија да би их уручио у Константинопољу Дубровчанину Павлу Јунија Градићу. Вриједност робе износила је 21 турски дукат и 26 гроша (ducatus sultaninorum viginti unum et grossos viginti sex). Наплата се и овом приликом обављала мјеницом, гдје се као учесници у трансакцији помињу Фирентинци Ридолфо Лотис, Марсело Албици и раније поменути Пешони.18 И сљедећег мјесеца трасиран је већи број мјеница, у којима се поред Минијатија помињу Иларион Чеки, Микаеле Калвани и Антони Ђерини. У овој трансакцији учествовали су Дубровчанин Павле Градић и драгоман Иван из Дубровника.19 Лоренцо Минијати пословао је у личној режији, али је и за рачун других трговаца извршавао пословне налоге и заступао их у судским процесима, од чега је имао извјесне користи.20 Фирентинац Галеацo Тадеји имао је парницу и неспоразум с турским емином на Плочама у предграђу Дубровник. Будући да није желио директно учестовати у судској расправи, нашао је посреднике, на које је пренио овлашћење. Један од двојице именованих прокуратора био је Лоренцо Минијати.21 Минијати је давао и узимао новац и робу на почек. Његов дужник био је извјесни Марин, којем је 1549. на кредит дао 107 дуката на период од четири мјесеца.22 Сљедеће године кредитирао је Јакова из Бриндизија и његовог пословног компањона.23 Крајем августа 1550. дао је мањи кредит Бартичелију де Баску,24 док је у јулу 1551. Фирентинцу Ђулијанију позајмио 185 дуката са роком отплате од 10 мјесеци, 16
Isto, fol. 38r (23. I 1548). Isto, fol. 39r (5. III 1548). 18 Isto, fol. 43r (31. V 1549). 19 Isto, fol. 51’ (14. VI 1549). 20 Proc. Not., fasc. 18, fol. 297r–298r (27. IX 1547). 21 Isto, fol. 310’ (22. XI 1547). 22 Deb. Not., fasc. 85, fol. 61r (27. VIII 1550). 23 Isto, fol. 138r (24. VII 1551). 24 Д. МАЛИКОВИЋ, Дубровник и Анконска Марка, 288–296. 17
191
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 187–203 а овај му је дуг вратио тек након двије и по године, односно 4. новембра 1553.25 Један Дубровчанин обавезао се 1557. године да ће Минијатију вратити позајмљени новац пошто се буде вратио са путовања у Александрију.26 Са истом праксом наставио је и у каснијем периоду: 60-тих година XVI вијека у повјереничко-дужничким односима био је са извјесним Камилом.27 Дана 20. октобра 1563. извјесни Михаило, патрун наве, обавезао се да ће вратити Лоренцу Минијатију 229 шкуда.28 Идућег дана Минијати је кредитирао превозника Јакова Наоковића са 324 дуката и 33 гроша. Дужник је имао обавезу да 100 дуката врати у року од једне године, а преосталих 224 дуката у року од 15 мјесеци.29 Поред наведених патруна пловила, пословао је и са Јеронимом Малагамбом који је управљао навом званом „Свети Јован Крститељ“.30 Минијати се помиње у уговору у којем се Михаило из Скадра (de Scutari de Vucotari) обавезао да ће служити Ђованија Винћенција, патрунa наве, у периоду од годину дана.31 Поред тог што је приликом транспорта робе користио услуге разних превозника, Минијати је самостално посједовао брод. Он је двојици трговаца из Бање код Сланог продао лађу (типа грип), уз обавезу да му исплате новац у року од мјесец дана.32 Брод је посједовао и његов зет, Антоније Пелијери из Фиренце, који је у власништву имао наву звану „Света Марија“. Лоренцо и његов зет имали су спор око превоза са Синаном Турком и Стефаном из Пераста.33 Почетком 1564. Пелијери је склопио споразум са Михајлом из Котора да га служи на броду у периоду од годину дана, након чега би му исплатио, како се обавезао, четири златна дуката.34 Дана 21. марта 1566. Франческо Луконе из Анконе, патрун пловила типа скирац, потврдио је да дугује Минијатију извјесну суму новца, јер је овај имао удио у поменутом броду.35
25
Deb. Not., fasc. 85, fol. 1’ (26. X 1549). Isto, fol. 60r (21. VIII 1550). 27 Д. МАЛИКОВИЋ, Дубровник и Ливорно у 16. и 17. веку, Историјски часопис 40–41 (1995) 71–94, стр. 88. 28 Div. Not., fasc. 117, fol. 18r (20. X 1563). 29 Isto, fol. 18r (21. X 1563). 30 Isto, fol. 144r–144’ (27. II 1566). 31 Isto, fol. 145’ (4. III 1566). 32 Div. Canc., fasc. 137, fol. 180r (7. II 1553). 33 Div. Not., fasc. 117, fol. 7r (12. VIII 1563). 34 Isto, fol. 28’ (3. I 1564). 35 Isto, fol. 146r–146’ (21. III 1566). 26
192
Р. Пекић, Лоренцо Минијати – тајни агент у Дубровнику Ценобије Карнасеки и Алесандро Строци et sociorum Banci de Florentia пословали су са Лоренцом, који им је остао дужан 576 дуката, па су након његове смрти потраживали дуговање од насљедника његових добара.36 Педесетих година XVI вијека Лоренцо Минијати често је посредовао у плаћању царине на робу која је допремана у Дубровник.37 За рачун извјесног трговца из Новог, априла 1550. одобрено је Минијатију да увезе пет бала шпанског црвца, уз обавезу да плати два дуката за сваку балу на име транзитне царине.38 Почетком септембра 1550. требало је да Лоренцо плати у Дубровнику транзитну царину на робу коју је довезло пловило типа скирац, чији је власник био из Новог (de Castello Novo). Поред осталог, на пловилу се налазио шпански црвац, за који је Фирентинац морао да плати царину у износу од „ducato uno 1/3 per balla.“39 Двије године касније Минијати је платио царину на робу коју је допремио капетан брода Вићенцо. Овог пута царина на шпански црвац износила је три дуката по бали. Увезао је и различите тканине, па је за један дио тканина платио четири дуката по бали, док је за друге тканине платио 1,5 дукат.40 Осам мјесеци касније, Лоренцо Минијати плаћао је већи износ за транзитну царину. Тако је за једну балу шпанског црвца морао да плати пет дуката, док је за један дио тканина плаћао 1,25 дуката, а за тканине од свиле 4,5 дуката.41 Децембра 1552. одобрено је Минијатију да увезе са Леванта у Дубровник извјесну количину гране и кордована које је намјеравао да извезе за Италију.42 Лоренцо је забиљежен у вези са плаћањем царине и у фебруару сљедеће године, а у питању је било 17 бала тканине и три бале црвца.43 Два мјесеца касније поново је плаћао транзитну царину у Дубровнику на разноврсне тканине и шпански црвац који су допремљени из Анконе.44 Бројни дубровачки документи пословних серија XVI вијека, а нарочито документа о осигурању, свједоче о роби којом је Фирентинац Лоренцо Минијати пословао. Са Балканског на Апенинско полуострво 36
Isto, fasc. 120, fol. 42r (24. XII 1576). Б. ХРАБАК, Из старије прошлости Босне и Херцеговине, књ. 7, Београд 2010, 317. 38 Consilium Rogatorum (Cons. Rog.), fasc. 49, fol. 151r (15. IV 1550). 39 Isto, fol. 151r (1. IX 1550). 40 Isto, fasc. 51, fol. 38r–38’ (26. III 1552). 41 Isto, fol. 122r (16. XI 1552). 42 Isto, fol. 141’–142r (22. XII 1552). 43 Isto, fol. 161r–161’ (16. II 1553). 44 Isto, fol. 194r–194’ (21. IV 1553). 37
193
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 187–203 извозио је олово, восак, разне врсте кожа, свилу, грубље тканине (склавине), као и производе са Истока, камелеот и зачине, који су најчешће заједно транспортовани из Дубровника до Анконе. Када су у питању коже, поред волујских и крављих, највише је извозио козје и овчије коже (cordovani, montonini), које су продаване штављене (pellame), сушене и усољене. Коже су преко посредника набављане на различитим мјестима Балканског полуострва. Познати центри за набавку кожа били су: Видин, Варна, Никопољ, Рушчук, Цариград, Родос и Силистрија; у Волосу набављане су коже из јужне Бугарске и Тесалије, док су кордовани и монтонини поријеклом из Македоније, извожене најчешће преко Драча, Валоне и Љеша, а потом упућиване у „град кожа“, како је Ф. Бродел назвао Анкону.45 Поред Бугарске, Србије и Македоније, коже су припремане за продају и у Босни и Херцеговини. Октобра 1554. године на ушћу Неретве укрцани су на пловило типа марцилијане кордовани и монтонини. Робу су осигурали шесторица трговаца а међу њима и Лоренцо Минијати.46 Млечанин Никола Марков Бланки обавезао се 2. августа 1560. године Лоренцу да ће му вратити 72 и по шкуда до октобра исте године. Истовремено Млечанин се обавезао Фирентинцу да ће му испоручити из Александрије 102 бивоље и 50 волујских кожа (centum duo buffalinа et coria cinquaginta bovina).47 Јула 1564. године Минијати је осигурао коже и склавине за рачун једног Фирентинца. Утовар је извршен у Габели на ушћу Неретве, на бригантине чији су патруни били Иван Петров и Ђуро Скеланчић.48 Наш Фирентинац извозио је и босанско олово. Лоренцо је на ушћу Неретве, преузимао метале и другу робу за даљњи транспорт и осигурање пловидбе. Дана 11. јула 1544. године склопио је уговор са 45
Й. Д. СПИСАРЕВСКА, За търговските връзки на Варна с Италианските градове републики през втората половина на XVI в., Изследвания в чест на професор доктор Христо Гандев, София 1983, 117–136; EADEM, Нови сведения за търговията на Варна с Италианските морски републики през 50-те – 80-те години на XVI в. в неиздадение дубровнишки източници, Известия на държавните архиви 48 (София 1984) 225–247; EADEM, За вноса и пласмента на Италианска манифактура в Българските земи от 80-те године на XV в. до 30-те години на XVI в. според дубровнишки извори, Известия на държавните архиви 51 (1986) 298–315; Т. ПОПОВИЋ, Кордовани и монтонини у балканском извозу 16. века, Историјски часопис 36 (1989) 65–79, стр. 65. 46 Div. Canc., fasc. 139, fol. 189r–190’ (5. X 1554). 47 Isto, fasc. 150, fol. 130r (2. VIII 1564). 48 Securita e Noleggiata di Notaria, fasc. 1, fol. 181r–182r (6. VII 1564); Б. ХРАБАК, Фирентинска породица из Фераре Минијати на Дубровачком пословном подручју, 85.
194
Р. Пекић, Лоренцо Минијати – тајни агент у Дубровнику Дубровчанином Иваном Николиним становником Мурана, патруном марцилиане која се налазила у Сланом. Превозник Иван обавезао се да се до 14. јула, тј. у року од три дана, упути у ушће Неретве и тамо изврши утовар олова а потом га превезе у Венецију.49 И сљедеће године Минијати се, уз одобрење Турака, бавио извозом олова, шаљући га са ушћа Неретве на Апенинско полуострво. Пословни сарадници били су му Петар Помарано, као и Фирентинци Гуљелмо Гело, Ђовани и Лоренцо Лоти.50 Педесетих година XVI вијека Лоренцо је у више наврата трговао пшеницом. Поморац из Гргурића код Сланог превозио му је пшеницу у Ферару; Иван Цвјетков са Лопуда, добио је налог да укрца пшеницу у Волосу, Алмиросу или неким другим мјестима Тесалије, коју је требало да истовари у Поречу и Маламоку. Такође је и са ушћа Неретве Минијати отпремао жито за Венецију.51 У каснијем периоду Лоренцо је на ушћу Неретве осигураo пшеницу која је барком једног Которанина превежена одатле до Венеције.52 Разне услуге за рачун трговаца из италијанских градова одрађивао је наш јунак.53 Пословну сарадњу проширио је и на тржиште Београда дајући робу на почек, а за узврат од пословних партнера очекивао је да му обезбиједе балканске сировине које је потом извозио у супротном смеру у Италију.54 Лоренцо Минијати трговао је и осигуравао вуну. Поред њега помиње се и Фирентинац Ђулијано Јакобов.55 Октобра 1563. бродовласник из Сланог (Stephanus Johannis dictus Vodopia), обавезао се Лоренцу да ће му током два путовања на свом броду превозити со од маја до августа 1564.56 Минијати се све до 1567. године, поред конзуларног ангажмана, бавио разним видовима трговине, попут кредитирања, мјеничног 49
Div. Not., fasc. 121, fol. 39r (11. VII 1544). Isto, fasc. 108, fol. 155r–155’ (20. III 1545), fol. 173r (23. V 1545); Б. ХРАБАК, Из старије прошлости Босне и Херцеговине, књ. 5, Београд 2008, 76, 83. 51 Div. Canc., fasc. 136, fol. 156r–158r (23. I 1552); Div. not., fasc. 112, fol. 40’ (3. V 1552); B. HRABAK, Žitno tržište Ferare i Dubrovčani (XIV–XVIII vek), Spomenica akademika Marka Šunjića, Sarajevo 2010, 83–90, str. 88–90; Б. ХРАБАК, Фирентинска породица из Фераре Минијати на дубровачком пословном подручју, 80. 52 Div. Canc., fasc. 146, fol. 188’–189r (7. XI 1560). 53 Isto, fasc. 139, 189r-190’ (5. X 1553). 54 Ј. ТАДИЋ, Дубровачка архивска грађа о Београду, књ. 1: 1521–1571, Београд 1950, 254; Б. ХРАБАК, Обнова текстилне радиности у Дубровнику у 16. веку, Истраживања 16 (Нови Сад 2005) 263–278, стр. 273. 55 DAD, Lanae, Officiali dell’arte della Lana, fasc. 2, fol. 27’ (15. VII 1562).. 56 Div. Not., fasc. 117, fol. 17’ (15. X 1563). 50
195
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 187–203 пословања, осигурања, заступништва других трговаца, као и купопродајом разноврсне робе увозно-извозног карактера.57 Повремено је евидентиран и у парницама о покретнинама, па је након неуспјеле нагодбе, његов предмет преношен на већу судску инстанцу на којој су доношене коначне пресуде.58 У препознатљивом стилу Б. Храбак објавио је већи број документа о Минијатијевом трговачком пословању, изостављајући другу његову дјелатност која га је, напослетку, коштала главе.59 Лоренцо Минијати био је фирентински конзул у Дубровнику у доба владе Козима I Медичија (1537–1574), који је ојачао шпијунажу, која се сматра другим најстаријим занатом у свијету. Као и данас, тако и у доба ренесансе није сматрана за частан посао. Козимови тајни агенти, не само у Фиренци, већ и у сред Венеције у неколико наврата, ликвидирали су његове политичке опоненте. Хроничари су забиљежили да у Италији у то доба није било града, дворца, љетниковца или гостионе одакле све није Козимо свакодневно добијао повјерљиве информације. Познато је да је 1561. године, Козимова влада издвојила 40.000 дуката како би се исплатили трошкови њиховим тајним агентима. Међутим, и прије Козима, Фирентинци у Дубровнику бавили су се обавјештајним пословима. У првој пололовини XVI вијека као тајни агент дјеловао је Јакобо (Ђакомо) Ђулијани, фирентински трговац и апотекар, који је постао конзул 1495. године. Од 1516. до 1524. године радио је као млетачки обавјештајац. На име Јакобовог рада, његов син дуго је добијао годишњу надокнаду.60 Нема никакве сумње да се и Минијати бавио обавјештајним пословима и да је извјесну сарадњу имао и са уротником Марином Држићем, који је под непознатим околностима окончао живот, након покушаја да изврши преврат у Дубровнику. Значајну улогу Лоренцо је имао 1559. у обавјештењима и дочеку посланика француске круне који се враћао из Цариграда носећи информације свом владару, али се разболио на путу ка Дубровнику. Као претходница болесног посланика ишао је његов секретар, којег су у Дубровнику сачекали Амброзије Гучетић и Минијати, за којег се сматра да је упоредо био обавјештајац и Француске и Шпаније, које су 57
Div. Canc., fasc. 110, fol. 185r–185’ (3. XI 1549); fasc. 112, fol. 40’ (3. V 1552); fasc. 130, fol. 4’–5r (10. II 1554); fasc. 140, fol. 126’–128r (7. II 1555) etc. 58 Sent. Canc., fasc. 109, fol. 227’ (27. XII 1544). 59 Б. ХРАБАК, Фирентинска породица из Фераре Минијати на дубровачком пословном подручју, 75–91. 60 L. VOJNOVIĆ, Istorija Dubrovačke Republike, Beograd 20052, 165; P. PRETO, Tajna diplomacija Mletaka i Dubrovnika, Tajna diplomacija u Dubrovniku u 16. stoljeću, gl. ur. M. POLIĆ-BOBIĆ, Zagreb 2011, 63–70, str. 67.
196
Р. Пекић, Лоренцо Минијати – тајни агент у Дубровнику тад биле у непријатељским односима. Минијати је обавијестио писмом француског посланика у Венецији о болести њиховог изасланика Жана де Ла Виње. У писму од 23. октобра 1559. године Лоренцо Минијати је написао како се већ осам дана ништа не зна о посланиковом здрављу, док је у постскриптуму навео да је посланик јавио да се налази у Церници (код Гацка) и да га очекују сјутра. По одласку брода за Венецију, 25. октобра око подне, у Дубровник је стигла посланикова пратња али са мртвим тијелом Жана де Ла Виње. По неким информацијама, посланика је смрт задесила изнад Требиња, а по неким истог дана на територији Дубровачке републике. О блиским везама Лоренца Минијатија са француском круном, свједочи чињеница да је тијело француског посланика однешено у његову кућу, а потом идућег дана испраћено и свечано сахрањено у катедрали у гроб некадашњег дубровачког надбискупа и великог пријатеља Француза Филипа Тривулзија, умрлог 15 година раније.61 Минијати сем што је одржавао контакте са француским амбасадором, слао је дојаве и напуљском поткраљу. Дубровачка власт је толерисала, односно затварала очи пред дјеловањем прозападних обавјештајаца, балансирајући своју позицију између мухамеданског истока и хришћанског запада. Након 1560. године у Цариграду се поново нашао велики број хришћанских заробљеника. Дубровник је од 1562. био центар одакле су се добијале информације, као и мјесто за исплате које су вршене преко Минијатија. У то доба он је дјеловао под лажним идентитетом као трговац из Анконе, Domino Simeone de Zagueri. Приликом преноса дојава Минијати је, забављајући се, примао обавјештења угризом за уво. Употребљавао је методе какве су од давнина примјењивале тајне службе, служећи се шифрама или писмима невидљивог садржаја који се могао видјети само у води и испред пламена. Такође, на основу једног извјештаја сазнајемо да је на располагању имао фрегату у Дубровнику, одакле је њоме слао пристигла писма из Цариграда у Барлету.62 Посредством капетана Рада Влаховог из Затона сарађивао је са Ђентилеом Ачајуолијем (Manifico Gentile Acciaiuoli) који се налазио у Барлети.63 61
J. TADIĆ, Dubrovački nadbiskup – veliki prijatelj i uhoda Francuza, Trivulzio (1521–1543), Novo doba 314 (Split, 24. XII 1925) 14; ISTI, Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik 1939, 234–236; M. DEANOVIĆ, Anciens contacts entre la France et Raguse, Bibliothèque de l’Institut français de Zagreb 3, Zagreb 1950, 46–47. 62 E. SOLA CASTAÑO, Dubrovnik i dojave, Tajna diplomacija u Dubrovniku u 16. stoljeću, 71–84, str. 81. 63 Div. Not., fasc. 107, fol. 131r (22. XII 1565).
197
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 187–203 Године 1566. у Фиренцу долази чувени ренесансни писац, Дубровчанин Марин Држић, који се писмено обраћао Козиму I и његовом сину Франческу, тражећи помоћ да изврши државни удар са истомишљеницима и сруши „неспособни олигархијски режим у Дубровнику“. Одавно су позната Држићева четири писма која се чувају у Државном архиву Фиренце. У „уротничким писмима“, како су названа, Држић је предочио разлоге и план како најбезболније извести преврат у Дубровачкој републици, нудећи протекторат фирентинском владару. Прво писмо којим се Држић обратио Козиму до сада није пронађено. У писмима је навео све недостатке и мане, по свом схватању, у начину управљања дубровачке владе. Између осталог, Влади је спочитавао претјерану штедњу, непознавање протоколарних послова, неинформисање Запада о приликама у Турској, забране слободне пловидбе својим поморцима, небригу о трговачкој морнарици и дубровачким утврђењима. Према Држићевом мишљењу, дубровачка политика била је протурска, антихришћанска и антиевропска. Његова уротничка писма била су предмет бројних расправа, како историчара, тако и књижевника, који су изнијели констатације да је био игнорисан од стране фирентинског владара.64 Међутим, другачије спознаје недавно је предочио хрватски истраживач Ловро Кунчевић, који је пронашао у Државном архиву у Фиренци досад непознато писмо, датирано 27. јула 1566. године, којим је показано да је дошло до дијалога између Држића и представника породице Медичи. Истовремено, констатовано је како је постојало најмање седам писама, од којих два нису пронађена. Публиковано писмо показује да је Држић службено саслушан, а Козимов коментар био је: „овдје се нема што одговорити јер су то све Дубровчанинове вијести и доиста само брбљарије; ипак, није на одмет све чути“.65
64
Ј. ТАДИЋ, Дубровачки портрети, 91–125; М. ПАНТИЋ, Четири столећа у потрази за правим ликом Марина Држића, Марин Држић 1508–1958, ур. М. ПАНТИЋ, Београд 1958, 5–56; Д. ПАВЛОВИЋ, О револуционарном покушају Марина Држића из 1566. године, Гласник Српске академије наука и уметности 1/1–2 (1949) 166–168, p. 167; R. BOGIŠIĆ, Cosimo Medici i Marin Držić, Republika 17/3 (Zagreb 1961) 16–17; V. FORETIĆ, O Marinu Držiću, Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti 338 (1965) 5–145; M. RATKOVIĆ, O Držićevu pokušaju prevrata u Dubrovniku, Dubrovnik 3 (1967) 91–98; Zbornik radova o Marinu Držiću, gl. ur. J. RAVLIĆ, Zagreb 1969; Marin Držić 1508–2008. Zbornik radova sa međunarodnog znanstvenog skupa održanog 5–7. studenog 2008. u Zagrebu, gl. ur. N. BATUŠIĆ – D. FALIŠEVAC, Zagreb 2010. 65 L. KUNČEVIĆ, Ipak nije na odmet sve čuti: Medičejski pogled na urotničke namjere Marina Držića, Anali Zavoda za povijesne znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti u Dubrovniku 45 (2007) 9–46, str. 13, 15.
198
Р. Пекић, Лоренцо Минијати – тајни агент у Дубровнику У писму написаном и потписаном у Фиренци 2. маја 1566. године, Марин Држић описује и један догађај, за нас изузетно интересантан, који се дотиче Минијатија. Држић наводи да би дуго могао да прича о насиљима која су чињена и која се сада чине према странцима у Дубровнику, што може да потврди путем свједока у Фиренци, али о свему томе неће да замара фирентинског владара. Међутим, оно што се догодило Лоренцу Минијатију, који се сад налази у Дубровнику не смије да прећути. Том догађају, како је тврдио Марин Држић, био је очевидац. Наиме, током вербалне расправе до које је дошло између Минијатијевих момака и морнара једног његова бригантина, дотрчали су неки дубровачки племићи, који нису ни знали о чему се уопште ради, па су упали у Минијатијеву кућу и на силу (батинама, шамарима и шакама) из ње извукли Лоренца и оне који су са њим били, а потом их насилно притворили у градску тамницу. Том приликом, један од првака дубровачке владе звјерски је претукао и унаказио лице Антонија Пелиерија, Минијатијевог зета. Према Држићу, очевидац овог немилог догађаја био је и тадашњи дубровачки надбискуп.66 У страху од Турака, који су такође имали своју службу и прикупљали информације, Дубровчани су протјерали Лоренца. Послове које је он обављао наставили су да раде његовог рођак Дино Минијати и Донат Антонијев Лубело. Међутим, и њих су Дубровчани протјерали под пријетњом смртне казне, давши им кратак рок да напусте град, истовремено конфискујући им имовину.67 Минијати се налазио у Дубровнику 26. јула 1566, када се помиње у уговору са једним превозником из Валоне.68 Убрзо потом, склања се код свога зета на Корчулу. Тијелесно здрав и при здравом разуму, свјестан да се налази у животној опасности, тамо је написао тестамент посљедњег дана јула 1566. године. О постојању тестамента сазнаје се посредно, преко другог акта који је сачињен када је Лоренцо већ био покојник. У том документу, који се односи на Минијатијево пословање из ранијег периода и потраживања од његових насљедника, наведен је датум састављања и проглашења Лоренцове опоруке.69 Вратимо се, међутим, последњим данима његовог живота. На основу исказа Дијега де Силве који је одржавао везу са новим напуљским поткраљем, а који је објелодонио Емилио Сола, сазнајемо како 66
M. DRŽIĆ, Djela, prir. F. ČALE, Zagreb 1979, 27. Lettere Commissioni di Ponente, fasc. 1, fol. 46r; Secreta Rogatorum, fasc. 2, fol. 153 (18. VII 1567); Ј. ТАДИЋ, Шпанија и Дубровник у 16. веку, Београд 1932, 146. 68 Div. Not., fasc. 117, fol. 163’ (26. VII 1566). 69 Isto, fasc. 120, fol. 42r (24. XII 1576). 67
199
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 187–203 је Лоренцо Минијати окончао живот. Наиме, њему, који се дописивао са велепосланицима Француске у Цариграду и слао писма на Левант и на Апенинско полуострво, одрубљена је глава. Минијати се са Сургом, једним од другова Марина Држића, договарао о предаји града, али је овај открио њихове разговоре, па су га Фирентинци у тајности ухватили и извршили егзекуцију одсијецањем главе.70 Интересантно је поменути да Цвијета Зузорић у свом дневнику названом „Скровити врт“, под датумом 10. август 1580, наводи да се прочула вијест, чему јој је писао „L. Sorgo“ (Лукша Соркочевић), како је одведен неки Фирентинац коме је одрубљена глава. Та особа је намјеравала да, уз помоћ оних за које је радио и служећи се услугама Соркочевића, заузме тврђаву Ловријенац. Цвијета Зузорић наводи да јој је Соркочевић казао како се сам потрудио да до тога не дође, а затим констатује како о томе можда не би смјела писати.71 Није речено који је Фирентинац у питању, па иако према опису догађај наликује Минијатијевом случају, датирање исказа не одговара времену његове смрти. Фирентински трговац и конзул у Дубровнику Лоренцо Минијати умро је на острву Корчули, што је и наведено у наслову његовог тестамента, а потом и у записнику проглашења датираном 29. априла 1567. године.72 У тестаменту Лоренцо најприје призива Бога и светитеље (Марију, Петра и Павла, Влаха, Јована Крститеља), а затим каже: „ја, Лоренцо Антонијев Минијати, здрав у тијелу и памети, желим учинити своју последњу жељу“.73 Интересантна је његова констатација о властитом здравственом стању. Ријетки су примјери да је састављач тестамента тјелесно здрав, са изузетком оних који полазе на пут или, пак, трудни70
E. SOLA CASTAÑO, Dubrovnik i dojave, 83–84. L. PALJETAK, Skroviti vrt. Dnevnik Cvijete Zuzorić plemkinje dubrovačke (ulomak), Dubrovnik. Časopis za književnost i znanost n. s. 13/4 (2002) 97–122, str. 119. 72 Testamentum D. Laurentii de Miniatis Florentini defuncti Curzula. 1567. Ind. 10. Die vero 29 aprilis Ragusii. „Hoc est testamentum q(uonda)m D(omini) Laurentii de Miniatis florentini defuncti hisce diebus proxime elapsis Curzule, repertum in publica notaria civitatis Ragusii ubi datum fuerat ad servandum inter alia testamenta vivetiu ex more civitatis cui testamento erant ascripti in testes Ser Francesco Hier. de Sorgo iudex, et ser Aurelius Amaltheus notarius cuius testamenti tenor est videlicet.“, Testamenta Notariae, fasc. 42, fol. 204’. 73 „Col nome dell’omnipotente et sommo dio, et di Madonna Santa Maria sempre Vеrgine, et di Santo Pietro, S. Paolo, S. Biagio et S. Giovanni Battista, S. Maria Madalena, S. Orsola con tutta la celestial corte del paradiso et ritrovandomi io Lorenzo di Antonio Miniati fiorentino, sano del corpo et della mente, et volendo far menzione di me et fare questo ultimo mio testamento...“, Testamenta Notariae, fasc. 42, fol. 204’. 71
200
Р. Пекић, Лоренцо Минијати – тајни агент у Дубровнику ца које се боје исхода порођаја. Управо су здравствено стање, старосна доб, полазак на пут и томе слично били мотиви да се неко одлучи на писање последње воље, што није био случај код Минијатија. Након уводног дијела слиједе црквени легати – Минијати је оставио по један златни дукат цркви Свете Марије Велике, доминиканском и фрањевачком самостану у Дубровнику да се моле за његову душу. Затим помиње сина Николу, којег је признао и позаконио, што може, како је рекао, да се види из исправе која се налази у његовој кући, а сачињена је у Риму вјеродостојног датума 1565. године. Сина је одредио универзалним насљедником свих својих некретнина и покретних добара, ма где се налазиле, укључујући и средства на рачунима (како тренутна, тако и она која би могла приспети).74 Минијати је навео да зету Франческу Герeтићу са Корчуле (Fracescо Geretichio mio genero di Cоrciola) дугује износ од 500 дуката. Потом помиње златни накит за који је исплатио око 60 дуката Франку из Стона. Тестаментом је од сина захтијевао да се брине о годишњем издржавању његове мајке, наводећи више солуција за које она треба да се опредијели (хоће ли да живи са Николом или одвојено, жели ли да се уда или остане). За то је предвидио 400 златних дуката који су депоновани на четири мјеста у банкама у Риму, а гласе на његово име и име сина му Николе. Лоренцо је од сина захтијевао да се брине о сестрама Марији и Кати све док не напуне 15 година живота. Жеља му је била да их Николо уда у град Фиренцу, а да за њихов мираз издвоји по 1.000 дуката. Ако би, како каже, „сачувај Боже“ нека од њих пријевремено, прије удаје умрла, она која остане треба да преузме и њен дио мираза од 1.000 дуката и чува их до удаје. Након тога Минијати обавезује Николу да сваке године, у оном мјесту гдје буде сахрањен, обавља службу за мртве (officio de morti) и мисе грегоријанске и да за ту службу издвоји три златна дуката. У времену од пет година, Николи је наредио да даје 20 дуката у злату за удају сиромашних дјевојака. Ако би његов син Николo умро прије него што би стекао дјецу, изразио је жељу да све оно што је добио од њега припадне синовима Лоренцових ћерки Мартизе, Марије и Кате, односно ћеркама, без обзира имале оне децу или не, не улазећи у њихову вољу. Није заборавио 74
„...et voglio che Niccoló mio figliuolo che è legittimato, come si vede la sua legittimatione in casa mia, fatta in Roma l’anno 1565 sotto suo vero giorno, sia mio herede universale, di tutto il mio stabile et mobile, tanto di quello e in Fiorenza q(uest)o di quello e in Raugia, et in ogni altra parte del mondo di mia ragione...“, Testamenta Notariae, fasc. 42, fol. 204’.
201
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 187–203 ни своје слушкиње, које му пазе кућу, Луцу и Милицу, па је наредио да за њихову службу не траже ништа друго, већ да им се да новац и то Милици 70, а Луцији 40 перпера. За туторe сина Николе одредио је Фирентинце Николу и Мафеа Берберинија који су настањени у Дубровнику и Ивана Гучетића власника куће у којој станује. На крају, замолио је све поменуте особе, заједно са сином, да његову госпођу (la mia Tedesca, mia dona et madre detto Nicolo mio figluolo) пазе и да она ни у чему не оскудијева. На основу других извора сазнајемо да се Минијатијева супруга, родом Њемица, звала Ана.75 На крају, Лоренцо истиче да је ово његова последња жеља, па се моли Богу за њено остварење. Тестамент је написао својеручно, у Риму, последњег дана јулa 1565.76 Минијати је, после погибије 1567. године, иза себе оставио супругу Ану, три ћерке и ванбрачног сина, кога је признао за законитог 1565. Николо Минијати наслиједио је имовину од оца Лоренца. Посједујући вриједан почетни капитал, Николо је по доласку у Дубровник узео значајног учешћа у трговачком пословању. Између осталог, бавио се и кредитирањем, позајмљујући веће новчане износе. Током 1581. позајмио је преко 2.500 дуката. Трговао је са Дубровчанима Пасквалом Антонијевим, Луком Николиним, Марином Радовим трговцем у Приштини, Мартином Влакушићем, Вићентијем Илијиним, Франческом Лукаревићем, Ђулијаном Држићем и другима.77 Млађи Минијати је дужи временски период пословао у Дубровнику, па је о његовој дјелатности остао значајан број докумената.78
75
Div. Not., fasc. 120, fol. 42r (24. XII 1576). Testamenta Notariae, fasc. 42, fol. 204’–205r (29. IV 1567). 77 Deb. Not., fasc. 113, fol. 5’ (26. I 1581), fol. 34r (3. VI 1581), fol. 41’ (1. VIII 1581), fol. 42r (4. VIII 1581), fol. 43’ (19. VIII 1581), fol. 48’ (12. IX 1581), fol. 49r (16. IX 1581), 49’ (18. IX 1581), fol. 50r (19. IX 1581), etc. 78 Deb. Not., fasc. 113, fol. 90’ (5. V 1582), fol. 91r (IX V 1582), fol. 105r (13. VI 1582), fol. 113’ (24. VIII 1582), fol. 114r (30 VIII 1582), fol. 116’ (10. IX 1582), fol. 117r (12. IX 1582), fol. 122r (20. X 1582), fol. 127’ (24. XI 1582); fasc. 114, fol. 125’ (7. XI 1589), fol. 172’ (4. III 1591); Div. Not., fasc. 123, fol. 187’–189r (5. I 1587); Р. ПЕКИЋ, Фирентинци на Балкану 1300–1600, Косовска Митровица 2012, 122, 215–216, 300–301, 328, 439. 76
202
Р. Пекић, Лоренцо Минијати – тајни агент у Дубровнику Radmilo Pekić LORENZO MINIATI – А SECRЕT AGENT IN DUBROVNIK (1542–1567): ACCORDING TO DATA FROM THE RAGUSAN ARCHIVES Summary Florentine Lorenzo Miniati, mentioned in the famous conspiratory letters of Ragusan playwright Marin Držić, was active in Dubrovnik for about two and a half decades. From the 1540s up until 1567, he attained prominence as a successful merchant, dealing in various goods: grain, salt, metals, cloth, wool, raw material for dyeing (crvac – chermisium, grana), hides and other items. In his financial transactions, Miniati used both credit and bills of exchange. He issued insurance for transported goods at his own risk, but also as an intermediary on behalf of other merchants. After some time, he was appointed Florentine consul in Dubrovnik. In addition to his activities as merchant and consul, Miniati also operated as a secret agent under false identity. He sent confidential information from Dubrovnik to various addresses. Aware of the danger he was exposed to, he anticipated his own death and, although a relatively young and healthy man, personally wrote his will on the island of Korčula. Soon after, his life ended in a tragic way. Finally, it must be emphasized that this paper does not provide a full account of Miniati’s life and activities, as there is much information about him in Italian, Spanish and other archives. Key words: Lorenzo Miniati, Dubrovnik (Ragusa), trade, consul, secret agent, testament.
Чланак примљен: 1. октобра 2012. Чланак прихваћен: 20. марта 2013.
203
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 205–226 УДК: 902(497.11)"04/14":929 Моника Милосављевић Филозофски факултет Универзитета у Београду Одељење за археологију Чика-Љубина 18–20, Београд, Србија
[email protected]
БЕЛЕШКЕ СА МАРГИНЕ: ЗНАЧАЈ МИХАИЛА ВАЛТРОВИЋА ЗА ПРОУЧАВАЊЕ СРЕДЊОВЕКОВНИХ СТАРИНА У СРБИЈИ*
Апстракт: Проучавање средњовековне археологије пре Другог светског рата у Србији се у највећој мери везује за Милоја М. Васића. Одређени доприноси за указивање пажње средњовековним старинама на самим институционалним почецима археолошке дисциплине могу се приписати и Михаилу Валтровићу. Полазећи од претпоставке да се управо маргинална и подразумљива знања дуго одржавају у епистемолошким основама проучавања прошлости, радом се преиспитују теоријске основе Валтровићевих тумачења средњовековних споменика. Кључне речи: историја археологије, средњовековне студије, уметност, национализам, дисциплинарне границе, Михаило Валтровић
Теоријско промишљање о основама археолошког знања о прошлости показатељ је виталности дисциплине у једној средини, јер теорија није високоумно празнословље већ може деловати веома продуктивно на археолошка истраживања и унапређивати их. Разумевајући и историју археологије, као историју идеја и концепата осмишљених са различитих теоријских становишта, покушаћу да њеним тумачењем помогнем јаснијем позиционирању средњовековних студија код нас. Питања која постављамо и предмети истраживања које одабирамо или који су нам додељени представљају барем једним *
Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Археолошка култура и идентитет на Западном Балкану (ев. бр. 177008).
205
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 аспектом део оног што се у традицији одређене научне заједнице сматра важним и релевантним а да ни сами понекад не знамо зашто је баш тај сегмент одабран. Реч је о „општим местима“ чији је статус давно аргументован, одбрањен и преузет као подразумевање. Иако се међугенерацајским преносом кроз историју дисциплине и животом у новим контекстима већина идеја модификује, епистемолошке основе дисциплине чија је аргументација одавно изгубила на снази могу дуго трајати. 1 Зато је ово истраживање усмерено ка откривању теоријских основа почетака проучавања средњовековних старина, зарад преиспитивања концепата којима данас располажемо. Валтровић, Васић и средњовековне старине Када разматрамо наслаге историје археологије у Србији и средњовековних студија у њеним оквирима, важно је уочити да поред снаге идеја које су исказане у радовима великих претходника, изузетну и често претежућу улогу у нашем разумевању дисциплинарне прошлости могу имати рецепције истраживача као „митских отаца“. Међу сликама дисциплинарних сећања, заборав и прекрајања по потреби нових тренутака су сасвим уобичајени механизми.2 Због тога разумевање значаја Михаила Валтровића умногоме зависи од слојева рецепције које су у наслеђе археологији оставили његови настављачи. Пун институционални развоје идеја о средњовековној прошлости прати се тек након Другог светског рата.3 Тако је 1950. године на Филозофском факултету издвојена Шеста, археолошка група, а 1954. уведен је нови двосеместрални предмет Словенска археологија. Јован Ковачевић је 1955. године постављен за наставника на овом предме1
B. OLSEN, Od predmeta do teksta – Teorijske perspektive arheoloških istraživanja, Beograd 2002, 13–28; Histories of Archaeology: A Reader in the History of Archaeology (eds.T. MURRAY – C. EVANS), Oxford 2008. 2 P. KONERTON, Kako društva pamte, Beograd 2002, 99–107; K. GERC, Antropolog kao pisac, Beograd 2010, 9–33; F. KATROGA, Istorija, vreme, pamćenje, Beograd 2011, 23–31. 3 Тренутак почетка развоја средњовековне археологије код нас није неуобичајен у односу на шири европски контекст. Примера ради, 1956. године у Великој Британији установљено је Друштво за средњовековну археологију (Society for Medieval Archaeology) које је почело издавати часопис Medieval Archaeology. На Универзитету у Лунду у Шведској се 1957. године у оквиру студија историје уметности појавио предмет средњовековна археологија, који је 1962. пренет на одељење за археологију, в. K. PREDOVNIK, Cur archaeologia medievalis?, Časopis za kritiko znanosti, domišljijo in novo antropologijo 28/200–201 (Ljubljana 2000) 31–51, str. 34.
206
М. Милосављевић, Значај Михаила Валтровића ту, а њему припадају и заслуге што је 1962. основана катедра за средњовековну археологију.4 Међутим, данас се подразумева да је Милоје М. Васић (1869‒ 1956) отац–оснивач српске археологије, а тиме и средњовековне археологије, због његове позиције професора археологије на Филозофском факултету готово пет деценија. У периоду пре Другог светског рата, пре можемо говорити о проучавањима средњовековних старина – него о постојању средњовековне археологије – која су подједнако потпадала под поља која данас повезујемо са историјом уметности и археологијом. У прилог разумевању Васићевог доприноса овом пољу свакако могу допринети бројне студије и чланци.5 Како је већ 1958. године, непосредно по Васићевој смрти, писао Ђурђе Бошковић: „Проблематика којом се професор Васић интересовао, на којој је радио и о којој је писао кретала се од праисториске и класичне археологије, преко старословенске и средњoвековне, све до савремене уметности, и од епиграфике и нумизматике, преко питања култа и естетике, све до архитектуре и скулптуре, сликарства и примењене уметности... Таква широка заинтересованост омогућила му је да проблеме на којима ради сагледава у целини, синтетично, да увек покуша бар да им нађе одговарајуће место у општем културном развитку. Но у том широком дијапазону рада два се тежишта ипак јасно издвајају. Једно се односи на праисториску археологију нашег тла, друго на развитак наше средњовековне архитектуре и скулптуре.“6 4
В. ЈОВАНОВИЋ, Професор Јован Ковачевић (1920–1988), оснивач катедре за средњовековну археологију, Зборник Филозофског факултета – Научни скуп поводом стопедесетогодишњице Филозофског факултета, ур. М. ПОПОВИЋ, Београд 1990, 129–136, стр. 129; М. МИЛИНКОВИЋ, Филозофски факултет у Београду – Одељење за археологију, Енциклопедија српске историографије, Београд 1997, 135–136; F. CURTA, Medieval Archaeology in South-eastern Europe, Reflections: 50 Years of Medieval Archaeology, 1957–2007, eds. R. GILCHRIST – A. REYNOLDS, London 2009, 191–223, p. 192; P. NOVAKOVIĆ, Archaeology in the New Countries of Southeastern Europe: A Historical Perspective, Comparative Archaeologies: A Sociological View of the Science of the Past, ed. L. Lozny, New York 2011, 339–461, p. 389. 5 Д. СРЕЈОВИЋ, Милоје М. Васић, творац српске археолошке науке, Старинар 35 (1984) 25–32, стр. 28–29; S. BABIĆ – M. TOMOVIĆ, Milutin Garašanin – Razgovori o arheologiji, Beograd 1996, 17–18; Винча, праисторијска метропола, ур. Д. Николић, Београд 2008, 39–86 (Д. НИКОЛИЋ – Ј. ВУКОВИЋ); A. PALAVESTRA, Vasić pre Vinče (1900–1908), Етноантрополошки проблеми 7/3 (2012) 649 –679. 6 Ђ. БОШКОВИЋ, Милоје М. Васић 1869–1956, Старинар н. с. 7–8/1956– 1957 (1958), стр. XI–XIII.
207
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 Са друге стране, Васићев претходник у дисциплинарној генеалогији, Михаило Валтровић (1839‒1915), схвата се у најопштијем смислу као зачетник археологије у Србији.7 Његови доприноси проучавању средњовековних старина се разумеју као део историје уметности, пошто се не баш сасвим основано, за археологију везују само оне праксе у прошлости дисциплине које се могу назвати „ископавањем“. Тако Мирјана Ћоровић-Љубинковић истиче: „Чињеница јесте да је В. Петковић био и први стручњак који је вршио ископавања (ограниченог карактера) и на једном локалитету из пуног средњег века: у Жичи 1907. године, али је и чињеница да таква ископавања није наставио, па се овај његов подухват мора прихватити само као пионирски покушај, али, по данашњим критеријумима он се не може третирати као свесни оснивач археологије пуног средњег века... Прави оснивач словенске и средњовековне српске архологије је Милоје Васић. Први прави археолог у Србији. За разлику од Вулића и од Петковића, као праисторичар он је био упознат са свим савременим достигнућима у методологији археолошких ископавања, са прецизним вођењем рачуна о условима свих налаза.“8 Васићеве заслуге за проучавање средњовековних старина могу се видети и површним прегледом тема којима се на овом пољу бавио,9 почевши од критичких приказа радова Симе Тројановића Старинска српска јела и пића10 и Стари словенски погреб,11 преко преломног текста Старосрпска налазишта у Србији,12 до две његове најистакнутије студије – Архитектура и скулптура у Далмацији13 и Жича и Лазарица.14 С друге стране, борба за национално у његовом раду и деловању може се испратити на много нивоа током вишедеценијске каријере, а за ову прилику су довољно илустративни Покличи српскоме 7
Д. СРЕЈОВИЋ, Милоје М. Васић, 28–29. М. ЋОРОВИЋ-ЉУБИНКОВИЋ, Средњовековна археологија у Србији између два светска рата, Споменица Српског археолошког друштва 1883–1983, ур. Н. ТАСИЋ, Београд 1983, 27–40, стр. 28, 29 9 Р. МАРИЋ, Библиографија радова др Милоја М. Васића, Старинар н. с. 7–8 (1958) XV–XX. 10 М. ВАСИЋ, Старинска српска јела и пића (од Симе Тројановића), Бранково коло 6 (1900) 873–878. 11 ИСТИ, Стари словенски погреб, Бранково коло 7 (1901) 1040–1054. 12 ИСТИ, Старосрпска налазишта у Србији, прилози за познавање старе српске културе, Старинар н. р. 1 (1906) 39–88. 13 ИСТИ, Архитектура и скулптура у Далмацији, од почетка 9. до почетка 15. века. Цркве, Београд 1922. 14 ИСТИ, Жича и Лазарица, студије из српске уметности средњег века, Београд 1928. 8
208
М. Милосављевић, Значај Михаила Валтровића народу15 који су вероватно с разлогом потписивани његовим псеудонимом „Др. Огњен“.16 Спрам далекосежног значаја Милоја М. Васића за историју српске археологије, указивање на Валтровићеве доприносе је заправо праћење маргина и наличја. Међутим, кроз једну другачију врсту контекстуализације Валтровићевог рада у огледалу историографије археологије, могуће је разумети различита интерпретативна наслеђа о средњовековним старинама, међу којима и Валтровићев допринос има своје место. Дакле, за позиционирање почетне карике у ланцу историје дисциплине, потребно је бар начелно скицирати развој идеја о средњовековним споменицима јер је и наша рецепција Валтровића у великој мери постављена у односу на оно што се подразумева као доминантно и кључно, каква је свакако Васићева улога. Анализа Валтровићевих проучавања средњовековних старина17 заснива се на преиспитивању историје археологије,18 односно историје идеја о средњовековној археологији.19 Антрополог Виктор Сточковски (Wiktor Stoczkowski), који се бави начинима конструисања научног знања, сматра да историја дисциплине има сврху тек када се бавимо њеним концептуалним наслеђем. Односно, свака научна заједница несвесно гаји одређен број преузетих идеја, које сви до те мере подразумевају да се њихово критичко преиспитивање чини у потпуности 15
ИСТИ, Српска уметност, Поклич српском народу (под псеудонимом Др Огњен), Бранково коло 4, 5, 6 (1901) 112–118, 146–151, 177–183. 16 Уп. М. ВАСИЋ, Српска уметност, Поклич српском народу (под псеудонимом Др Огњен), 183. 17 Излози српског ученог друштва, ур. Н. ГВОЗДЕНОВИЋ, Београд 1978, стр. 7–101 (С. БОГДАНОВИЋ); М. МИЛИНКОВИЋ, Михаило Валтровић и оснивање катедре за археологију, Зборник Филозофског факултета – Научни скуп поводом стопедесетогодишњице Филозофског факултета, ур. М. ПОПОВИЋ, Београд 1990, 189–195, стр. 190; Г. МИЛОШЕВИЋ, Михаило Валтровић – архитекта и археолог, Валтровић и Милутиновић – тумачења, ур. Т. ДАМЉАНОВИЋ, Београд 2008, 53–72, стр. 58–59. 18 B. G. TRIGGER, Writing the History of Archaeology – A Survey of Trends, Objects and Others. Essays on Museums and Material Culture, ed. G. W. STOCKING JR., Madison 1985, 218–235, p. 233; B. G. TRIGGER, The Coming of Age of the History of Archaeology, Journal of Archaeological Research 2/1 (1994) 113–136, pp. 114–116, ISTI, The History of Archaeological Thought, Cambridge 2008; N. SCHLANGER – J. NORDBLADH, General Introduction: Archaeology in the Light of its Histories, Archives, Ancestors, Practices – Archaeology in the Light of its History, eds. N. SCHLANGER – J. NORDBLADH, New York 2008, 1–5, p. 1; S. BABIĆ, Čemu još istorija arheologije?, Етноантрополошки проблеми н. с. 6/3 (2011) 565–577, стр. 565–571. 19 Вид. C. GERRARD, Medieval Archaeology – Understanding Traditions and Contemporary Approaches, London 2003, XI–XV.
209
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 беспредметним. То су сетови идеја тако снажно догматизовани да најчешће постају општеприхваћени унутар више дисциплина. Ове подразумљиве примарне истине настављају да постоје као део епистемологије и кроз парадигматске промене. Указивање на ова општа места, која упркос својој дуготрајости могу бити контекстуално прилагођавана, заправо омогућава чишћење наших концептуалних алата укидајући непотребна ограничења у процесу промишљања о предметима истраживања.20 Средњовековне студије и рецепција дисциплинарних граница Приче о историји археологије најчешће су кодификоване тако да стварају једнолинијски еволутивни ток, представљајући га као готово једини могући и нужан, на уштрб различитих дилема, слепих колосека и тамних страна дисциплинарне прошлости.21 Тако судбина средњовековне археологије у домаћој средини, изгледа другачије уколико имамо у виду да Милоје М. Васић у професионалном смислу није био једини могући наследник Михаила Валтровића. Наиме, Васић је изабран за доцента Класичне археологије 1903. године, али не без потешкоћа. На конкурс се пријавио, поред њега, и Божидар С. Николајевић (1877 ‒1947), ондашњи писар у Министарству просвете. Николајевић је започео своје студије историје уметности упоредо са студијама грчке књижевности и класичне археологије, код Фуртвенглера 1896–1898. у Минхену, да би након школске године студија књижевности у Берлину, завршио на историји уметности, класичној археологији и римској историји. Докторирао је 1901. године у Хајделбергу из области српске црквене архитектуре у средњем веку. Процес изборног поступка је трајао од почетка године па до јесени 1903, због несугласица о пријављеним кандидатима а пре свега због негативне оцене Николе Вулића о кандидату Васићу.22 У сваком случају, ово је тек илустрација у којој мери су одлуке о целокупним дисциплинарним 20
W. STOCZKOWSKI, How to Benefit from Received Idea?, Histories of Archaeology: A Reader in the History of Archaeology, eds. T. MURRAY – C. EVANS , Oxford 2008, 346–359, pp. 350–351. 21 S. BABIĆ, Čemu još istorija arheologije?, 573. 22 М. МИЛИНКОВИЋ, Ка историјату наставе археологије на Филозофском факултету у Београду – поводом 150-те годишњице Филозофског факултета, Гласник Српског археолошког друштва 5 (1989) 124–138, стр. 129; П. ДРАГОЈЕВИЋ, О уделу археологије у заснивању историје уметности у Србији, Зборник Народног музеја – серија: Археологија 20/1 (2011) 489–501, стр. 491–492.
210
М. Милосављевић, Значај Михаила Валтровића одређењима зависиле од малог круга стручњака или чак интересовања учених појединаца. Тим пре је повратак на концептуално наслеђе очева-оснивача хуманистичких дисциплина важан корак у покушају остваривања теоријски утемељених средњовековних студија. Да би се до тога дошло, у овом случају, потребно је разумети механизме преношења, промене, одабира знања из европских академских средина у Србију крајем XIX и почетком XX века,23 али и механизме чувања општих места која су тада заснована унутар дисциплина кроз време.24 О значају делатности Михаила Валтровића за проучавање средњовековних старина опширно и утемељено је писала Соња Богдановић, али са позиције историчара уметности. Његов допринос је нераздвојан од Драгутина Милутиновића са којим је Валтровић студирао, обилазио и бележио средњовековне споменике по Србији али и настојао да резултате рада прикаже јавности. Они су сматрали да је уметност важан део културног и друштвеног живота једног народа одређене епохе, па су њеним приказивањем настојали да потпомогну позиционирање своје државе у деветнаестовековном европском контексту.25 Како је то описао Михаило Валтровић у говору одржаном 1899. године, којим је отворена изложба архитектонских, живописних и скулптурних снимака из старих српских манастира за чланове Српске краљевске академије: „Још као слушаоци на техничкој школи у Карлсру’у, пре тридесет и неколико година, мој друг, госп. проф. Драгутин Милутиновић и ја ставили смо били снимање наших црквених, уметничких старина на првом месту у нашем програму послова, којима смо мислили бити од користи отаџбини и роду своме. И срећа нас послужи. Бивше Српско Учено Друштво даде нам, на скоро не, прилику да од чести остваримо жељену услугу по повратку нашем са стране, прилике да од чести остваримо жељену услугу отаџбини и науци. По одлуци истог друштва, отпочели смо снимање црквених, уметничких старина наших године 1871. У том раду друштво нас је потпомагало и морално и материјално; а радили смо га до године 23
Љ. ТРГОВЧЕВИЋ, Планирана елита – О студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку, Београд 2003. 24 Уп. Z. KUZMANOVIĆ, Refleksivna priroda arheološkog zaključivanja: studija slučaja korpusa helenističkih nalaza u Srbiji, Beograd 2012. Doktorska disertacija. Univerzitet u Beogradu – Filozofski fakultet. 25 Излози српског ученог друштва, стр. 7–101 (С. БОГДАНОВИЋ); С. БОГДАНОВИЋ, Почеци наставе историје уметности на високим школама у Београду – Лицеј и Велика школа, Зборник Филозофског факултета – Научни скуп поводом стопедесетогодишњице Филозофског факултета, ур. М. ПОПОВИЋ, Београд 1990, 101–122.
211
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 1884., кад је наше путовање ради испитивања наших старих манастира, са уметничког гледишта прекинут.“26 Ова проучавања се из савремене визуре везују за почетке историје уметности (а не и археологије) код нас јер је препознавање старина које су могле бити окарактерисане као уметничке био кључни критеријум за одабир предмета проучавања. Валтровић је интензивно радио на готово пионирском документовању средњовековних споменика док се Васић, с друге стране, бавио уметношћу интерпретирајући материјалну културу из најразличитијих периода, а схваћен је као творац археолошке науке у Србији. Поред разлике у образовању и хронолошкој позицији у дисциплинарном ланцу, важна разлика која Васића чини правим археологом јесте археолошко ископавање. Оно што је заједничко у рецепцији њихових доприноса археологији јесте да оцена њиховог значаја није заснована на разумевању њихових интерпретација прошлости, па ни удела проучавања уметности у њима. Валтровић и Милутиновић су полазили од чињенице да су балканске земље у тренутку досељавања Словена биле већ две стотине година христијанизоване и да су неговале хришћанску уметност под византијским окриљем. Схватање значаја припадности византијском кругу у њиховим извештајима Соња Богдановић интерпретирала је на следећи начин: „Византијска хришћанска уметност као производ римског позитивног знања и естетичког осећања јелинско-римском у трећем столећу по Христу, била је у време христијанизације јужних Словена већ на врло високом ступњу, што сведочи између осталог и Јустинијанова Св. Софија у Цариграду. Словени, који су после дугог опирања, у IX веку почели да примају хришћанство од Византије, примили су, заједно са хришћанством, византијску црквену уметност, књижевност и културу, и то подједнако из два центра: Солуна и Цариграда [...] Од најранијих до последњих времена, византијска уметност је служила као образац српској; српска уметност је према томе огранак, или чак део византијске уметности, па је као такву морамо посматрати. Ипак, према становишту Михаила Валтровића и Драгутина Милутиновића, српску уметност не смемо сматрати за непосредну копију византијске уметности, него за слободно усвајање византијских образаца и облика у сврху извођења потпуно нових творевина.“27 26
М. ВАЛТРОВИЋ, Говор којим је за чланове Српске краљевске академије отворена изложба архитектонских, живописних и скулптурних снимака из старих српских манастира, 27. октобра 1899. године, Валтровић и Милутиновић: документи II – теренска грађа 1872–1907, ур. Т. ДАМЉАНОВИЋ, Београд 2007, 223–227, стр. 223–224. 27 Излози српског ученог друштва, 73 (С. БОГДАНОВИЋ).
212
М. Милосављевић, Значај Михаила Валтровића Јасно је да ову перспективу можемо позиционирати као романтичарску жудњу за националном и средњовековном прошлошћу. Она је подразумевала потрагу за хердеровском душом народа, на јасним идеолошким основама доминатно заступљеним у деветнаестовековној Европи. Дивећи се рушевинама као споменицима величанствене прошлости, Милутиновић и Валтовић су имали за циљ да одговоре на „Научно патријотски позив“ радећи у оквирима једног свестраног програма који је требало да обухвати све видове народног живота у прошлости и садашњости. Односно, рад ове двојице архитеката на изучавању српске средњовековне уметности дао је врло одређене и важне научне резултате, ма колико данас реализовани део њихових циљева делује скромно. Кључно је да истраживање српских старина није имало природу појединачних и аматерских акција већ је извођено уз јасан план, подршку државе, државних средстава и највиших научних институција.28 Континуитет између одабраних прошлости и националне садашњости као најзначајнији допринос Михаила Валтровића српској археологији препознао је Михаило Милинковић, који се врло подробно и прецизно бавио прошлошћу дисциплине а нарочито Валтровићем.29 „Михаило Валтровић оставио је својим настављачима уходане стазе за даљи рад. За 25 година управљања Народним музејом, он је успео да од једне нестручно уређене и неподесно смештене збирке старина створи народни музеј са коначним музеолошким изгледом, издељен унутрашњом организацијом на посебна одељења. Његовим заузимањем добила су за управнике за то нарочито школоване и специјализоване стручњаке. Оваквим вођењем Народног музеја, предавањима на Катедри за археологију, учествовањем у оснивању САД и покретањем Старинара, Валтровић је створио све предуслове за професионализацију археологије у Србији. При том нарочиту заслугу има његов приступ методологији археолошког истраживања, усмерен ка сагледавању културне историје српске земље, ка проучавању проблема културног континуитета. У давању одговора на ова питања Валтровић је видео главни задатак археолошког истраживања.“30 Међутим, овај рад не иде у претходним пасусима назначеном смеру, мада је он од изузетне важности за археолошку заједницу, него ка јасно омеђеној контекстуализацији Валтровићевог рада у светлу 28
ИСТО, стр. 80. М. МИЛИНКОВИЋ, Михаило Валтровић, први уредник Старинара, Старинар 30 (1984) 13–23, стр. 19. 30 ИСТО. 29
213
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 схватања да је природа археолошког мишљења нужно рефлексивна31 и да нерзумевање механизама преношења Валтровићевог концептуалног наслеђа отежава теоријски утемељено промишљање о средњем веку.32 Отварам могућност да су Валтровићева тумачења у базичном смислу омеђила средњовековне студије код нас, а да је рецепција његове личности као маргиналне, из археолошке перспективе, утицала на раздвајање домена средњовековног наслеђа којим се бави архитекта/историчар архитектуре, историчар уметности и археолог. У тој расподели, средњовековној археологији су припале углавном минималне надлежности. Дакле, Валтровић је у историји српске археологије схваћен само кроз призму припреме и утирања пута, односно „протофазе“ за појаву утемељивача дисциплине – Милоја М. Васића.33 Оваква рецепција Валтровића као „сваштара у најбољем смислу те речи“, коме прилике нису дозволиле да више допринесе, готово је сасвим одвојена од оног чиме се Валтровић заиста бавио.34 Управо због тога, фокус овог истраживање је разумевање његових интерпретација на основу корпуса извештаја, радова и говора које представљају сведочанства теренских обилазака и истраживања Михаила Валтровића и Драгутина Милутиновића заједно, или Валтровићевих самосталних радова из периода 1872–1907. године, који су 2007. године сабрани као збирка текстова Валтровић и Милутиновић: документи II – теренска грађа 1872‒1907. Ово је свакако недовољан избор, али репрезентативан јер обухвата записе објављене у Гласнику Српског ученог друштва, Гласнику и Годишњаку Српске краљевске академије, Старинару и Српским илустрованим новинама.35 На овом текстуалном узорку биће преиспитано схватање дисциплинарних граница превасходно између археологије и историје уметности, а затим и кључних критеријума који су одредили шта је било предмет Валтровићевих (и Милутиновићевих) истраживања. Они ће бити размотрени из перспективе прокламованих циљева истраживања који су експлицирани у процесу формулисања националног идентитета у контексту оновремених европских токова; али и покушаја позиционирања идентитета мале научне заједнице на међународној сцени. 31
Z. KUZMANOVIĆ, Refleksivno mišljenje – zamena za analogiju? Primer debate o antičkoj ekonomiji, Етноантрополошки проблеми н. с. 5/1 (2010) 151–164, стр. 153–154. 32 Уп. From the Baltic to the Baltic Sea – Studies in Medieval Archaeology, eds. D. AUSTIN – L. ALCOCK, London 1990. 33 Уп. Д. СРЕЈОВИЋ, Милоје М. Васић, 28–29. 34 Вид. S. BABIĆ – M. TOMOVIĆ, Milutin Garašanin, 29. 35 Уп. библографску јединицу из нап. 26.
214
М. Милосављевић, Значај Михаила Валтровића Ова схватања су била сасвим актуелна у времену у ком су настајала, па је тим свака критика са позиције хронолошког растојања од више од једног века сасвим беспредметна. Напротив, умногоме се неке о Валтровићевих програмских натукница чине изузетно пријемчивим. Међутим, некритички однос према Валтровићевим схватањима кроз њихово подрзумевање до данас, може бити тежак и непотребан концептуални терет за средњовековне студије. Валтровићево концептуално наслеђе Значај Михаила Валтровића за археологију у Србији је оцењиван као важан првенствено због његових заслуга за институционализацију ове дицсиплине у нас. Наиме, он је указом Милана Обреновића од 17. априла 1881. године постављен за професора археологије на Великој школи и чувар Народног музеја, затим је и оснивач Српског археолошког друштва 1883, покретач и уредник првог археолошког часописа Старинар 1884. године. Заслужан је и за први предлог Закона о заштити споменика културе, који је остао у нацрту јер није изгласан.36 Михаило Милинковић је на основу архивских истраживања вешто покушавао да преведе Валтровћева схватања на језик и тежње разумљиве савременим археолошким приступима. Тако он истиче да сам Валтровић јасно разликује археологију од историје уметности, пре свега по методолошком оквиру, 37 а ово приближавање схватања с почетка дисциплине и данашњих ставова кулминира у издвојеним наводима о правом смеру археологије: „Своја зрелија методолошка становишта, сасвим усклађена са потребама савремене археолошке науке, и ван свих непотребних и негативних уплива од стране дисциплина које су у Србији пре више од 100 година биле афирмисаније од археологије, Валтровић је изнео у једној напомени у вези збирке старина Симе Тројановића 1900. г.: Археолошком истраживању није главни и последњи смер, просто накопавати и гомилати старине. Оно тежи за сазнавањем свију, па и најситнијих података, за познавање свију па и спољних прилика, спојених са наласком разних људских творевина од земље, метала и другог каквог градива. Зато треба истраживањем да рукују зналачко и у посматрању извежбано око. Простом физичком снагом и простом тежњом за добивањем, добивање ствари, употребљени будак, не чини 36
М. МИЛИНКОВИЋ, Михаило Валтровић, први уредник Старинара, 13– 14; ИСТИ, Филозофски факултет у Београду – Одељење за археологију, 134–135. 37 ИСТИ, Михаило Валтровић и оснивање катедре за археологију, 195.
215
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 услугу науци, но наноси јој огромне штете; јер њиме просто раскопана старина, изгубљена је за науку [...]. Прикупљање старина на тај једино успешан начин, и њихово чување ради употребе у науци, прави је смер Археологије.“38 Кључно је, уз све похвале Валтровићевом разумевању сопственог европског контекста археолошких стандарда, разумети да „сазнавање свију па и најситнијих података“39 у Валтровићево и наше време нужно подразумева изузетно различите сетове резултата који зависе од теоријских основа. Истицање следећих схватања такође нас може увући у сличну врсту заблуде уколико размишљамо само о сличностима и афирмативним традицијама: „Арх. својим резултатима потпомаже расветљавању ван круга уметности лежећих старина [...] Старинар ће тражити помоћ у географа, хемичара, природњака, па ће онда предмете уврстити у појаве [...] јавног и приватног живота, индустрије, уметности.“40 Стога је важно разумети шта је Валтровић сматрао кључним критеријумом за одабир предмета истраживања, односно шта се подразумева под идејом да се забележи све и како се у тим оквирима организују приоритети у складу с мањком новчаних средстава и времена што су били стални пратиоци Милутиновићевих и Валтровићевих истраживачких подухвата. Замагљивање разлика у теоријско-методолошким полазиштима или чак и парадигмама којима данас припадамо у односу на раније истраживаче (као што су нпр. Михаило Валтровић или Милоје Васић), производи одређене негативне ефекте у струци.41 Тако се њихове превазиђене идеје могу представити као релевантне у савременом контексту истраживања само зато што су они били угледни научници у свом времену.42 Треба имати у виду да је у ставарању археологије и историје уметности код нас немачка академска средина одиграла врло значајан утицај, а да је она средином XIX века била увелико прожета духом историзма и романтизма.43 У формирању ових дисциплина имали су извесну улогу и архитекти, па је сасвим логично што су Валтровић и Милутиновић били у прилици да искористе своје квалитетно историј38
ИСТО. ИСТО. 40 ИСТО, 194. 41 B. OLSEN, Od predmeta do teksta, 33–37. 42 Уп. Р. РАДИЋ, Срби пре Адама и после њега, историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, Београд 2005, 43–64. 43 Уп. Н. МАКУЉЕВИЋ, Уметност и национална идеја у 19. веку, систем европске и српске националне културе у служби нације, Београд 2006; С. БАБИЋ, Грци и други. Античка перцепција и перцепција антике, Београд 2008, 55–69. 39
216
М. Милосављевић, Значај Михаила Валтровића ско-уметничко образовање одговарајући на научно-патриотски позив. На Високој школи архитектуре у Карлсруеу, последње две године школавања, архитектури се приступало као грани уметности. Предмети виша архитектура и историја архитектуре, које је предавао професор Хохштетнер, обухватали су историју архитектуре почевши од старих народа Америке па до савременог доба. Упркос стремљењу ка истраживању средњовековних старина, Валтровић и Милутиновић су њихов значај препознавали кроз упоређење са античком Грчком, као универзалним мерачем вредности. Средњовековна српска уметност је перципирана као кћи византијској, а подразумевало се да је Византија прави средњовековни баштиник грчко-римских цивилизацијских тековина. „Ова предавања су обухватала историју архитектуре ... а њихова основна идеја било је неговање поштовања и дивљења према делима старе Грчке, чији је укус у сразмерама и формама, изредност у радњи и поставио те споменике грчке славе за образац садашњем и будућем свету. На примерима римске уметности демонстрирао је како те грчке обрасце једна здрава и витална култура асимилирала, трансформише и прилагођава своме времену и менталитету. На примеру средњовековне архитектуре указано је на опасност стрампутица на које се може доћи ако се изневере освештани обрасци антике. Најзад, од ренесансе надаље указује се на то да је прави пут уметности налажење властитог израза уз стално враћање узорима старе Грчке.“44 Научни циљеви били су снажно спрегнути са потребом да се са националним буђењем обезбеди адекватна прошлост која би Србију укључила у европске токове. „Већ овај први са мало средстава извршени покушај кадар је Српско учено друштво за доста уверити, да у средини његовој доста има чланова, који се не само нестраше на се натоварити огромно бреме испитивања уметничких старина, него који ће још умети великој научној публици Европе показати праву и истинску уметничку вредност наших отачаствених споменика, – не да нема као што се у једној прилици сумњало. А да се може доћи до праведне оцене наших споменика, нужно их је најпре скупа испитати и описати, те тако образованом свету на видик изложити.“45 Основни критеријум који је споменике чинио отачаственим из ове перспективе поред везе са средњовековном прошлошћу била је 44
Излози српског ученог друштва, 28 (С. БОГДАНОВИЋ). Д. МИЛУТИНОВИЋ – М. ВАЛТРОВИЋ, Извешће одсеку уметничком, Валтровић и Милутиновић: документи II – теренска грађа, 12–16, стр. 15 (= Д. МИЛУТИНОВИЋ – М. ВАЛТРОВИЋ, Извешће одсеку уметничком, Гласник Српског ученог друштва 36 (1872) 294–300). 45
217
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 њихова уметничка вредност. У многим манастирима су Милутиновић и Валтровић били разочарани јер је материјална култура на коју су наилазили углавном била „из новијег доба и по највише без икакве уметничке вредности.“46 И археолошка ископавања су осмишљавана с намером да дају резултате у виду предмета који су препознавани као уметност, о којој се није мислило у средњовековном контексту већ са позиција значаја и разумевања уметности крајем XIX века.47 Због тога је значајно истаћи да су Милутиновићева и Валтровићева теренска истраживања средњовековних старина, иако углавном спровођена без археолошких ископавања, део идејног наслеђа о разлозима бављења овом дисциплином које је своје опредмећење имало у процесу институционализације. „Скученост та у новчаној помоћи много нам је шта оставила нејасно онде, где би требало копати ради тачнијег испитивања. Тако н. пр. око Жиче, где смо истина нешто у паперти дали копати, и из зазиданих прозора неколико камења извадити због живописних украса на њиховом потрбушју. Још више би требало копати на Јаноку, где бијаше нека стара варош, јер би се ту по свој прилици отворио богат извор разновремених старина од више-мање уметничке вредности. Исто тако нам је немогуће било дати откопавати темеље старе цркве благовештенске, да би се о кроју њеном уверили. Дата нам помоћ једва је допирала да намири наше телесне потребе за пренос наших ствари на коњима и колима, и за наше путничке трошкове у опште.“48 46
ИСТО, 12. Утицај Михаила Валтровића на уметничку праксу с краја XIX века повезан је са његовим научно-истраживачким радом на истраживању српске средњовековне уметности. Стара и нова уметност су за Милутиновића и њега имале подједнако важно место у културном капиталу нације. Утврђивањем постојећег стања и систематизацијом средњовековних споменика биле су стечене основе за успостављање развојне линије српске уметности. Успостављање континуитета са прошлошћу захваљујући проучавању средњовековне уметности био је база за окретање прошлости у многим европским државама XIX века. У складу са тим, Валтровић је реагујући на потребе српске државе, био главни теоретичар и заговорник ових идеја. Он се залагао за успостављање веза са прошлошћу, али на основама најактуелнијих модела европске архитектуре и сликарства. Валтровићева залагања за уметност која није заснована на директном копирању средњовековних узора, већ на успостављању спиритуалног континуитета са прошлошћу наишао је на снажан отпор старије генерације теоретичара уметности и сликара. На отпор цркве наишли су његови ставови о религиозним сликама за које је он сматрао да примарно морају поштовати законе уметности. Уп. К. МИТРОВИЋ, Михаило Валтровић као теоретичар савремене уметности Краљевине Србије, Валтровић и Милутиновић, тумачења, 73–90, стр. 74–86. 48 Д. МИЛУТИНОВИЋ – М. ВАЛТРОВИЋ, Извешће одсеку уметничком, 12, 14. 47
218
М. Милосављевић, Значај Михаила Валтровића Да је по Србију часно и корисно испитивање споменика који су означавани као отачствени Валтровић види у томе што се у њима огледа културна способност народа „која се даје употребити као јак аргумент за постигнуће давно заслужене боље егзистенције српског народа“49 и да је циљ истраживачких подухвата „да наше једва поименце познате уметничке споменике достојно уврстимо у ланац духовног људског развића“.50 О важности уметности он је веома подробно излагао у свом Говору из 1874, у коме каже да је уметност тековина целокупног духа једног народа и да треба обратити пажњу на ону материјалну културу која се као таква може препознати а која се не распознаје у осталим праксама народног живота за које је надлежна историја.51 „Имајући тако уметност корен свој у духу народа, она је неварљиво огледало душе народа [...] Једино уметност дише пуним духом народа и износи на видело у нужној хармонији створа свога и најњежније покрете душе. Ма како да је значајна личност уметникова, он границе, народним духом постављене прећи неможе.“52 С друге стране, критеријуми за распознавање уметничких старина су донекле мистични, јер само онај ко је образован да тумачи може о томе давати суд и у потпуности разумети о чему је реч. Чак иако су „на први поглед као хиероглифи или монограм, само тавни наговестионице бића онога народа, којима принадлеже, – за правог разумиоца су неоценими знаци и поуздани подаци.“53 У конкретним политичким приликама стручњак-арбитар указује на споменике који потврђују право народа на одређену територију. „Ваљада је политичка, ма довољно и нерасветљена историја средњег века, етнографија пак и филологија већ своје казала о овом крају и народности њеног становништва; али местни споменици уметности још нису ништа проговорили о овом делу Старе Србије, на који се лакоме суседна браћа Бугари. Ови премда неми, али за стручњака разумљиво говорећи остаци уметничких творевина данас стоје изван 49
ИСТИ, Извештај уметничком одсеку Српског ученог друштва, Валтровић и Милутиновић: документи II – теренска грађа, 30–37, стр. 36–37 (= Д. МИЛУТИНОВИЋ – М. ВАЛТРОВИЋ, Извештај уметничком одсеку Српског ученог друштва, Гласник Српског ученог друштва 47 (1879) 232–242). 50 ИСТИ, Извешће одсеку уметничком, 16. 51 ИСТИ, Говор којим је изасланик Српског ученог друштва за снимање уметничких старина по Србији, Михаило Валтровић отворио други излог снимака архитектонских, скулптурних и живописних; 14. април 1874. године, Валтровић и Милутиновић: документи II – теренска грађа, 104–113. 52 ИСТО, 104. 53 ИСТО, 106.
219
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 сваког препирања између Бугара и Срба; с тога баш они могу својим архитектурним стројем и његовим уметничким накитом безстрастно одговорити, под чијим су духовним утицајем постали. Али при свој тој важности ових споменика средњовечне уметности морадоше они дуго чекати, док им бејаху постављена зналачка питања, да на њих даду тачан одговор.“54 Као и сваки други идентитет, и национални настаје тек у односу на другог. У ратним околностима и процесима успостављања нових граница позиција научника који се укључује аргументацијом своје струке бива у ширем друштевном контексту веома видљив и утицајан; док, с друге стране, релативизација могућности да се на основу прошлости суди о границама и животима људи у садашњости води у вишеструку маргинализацију научника. Тежња за успостављањем сопствене државе код Срба се у XIX веку углавном профилисала у односу на Османско царство, међутим, нема основа за одржавање оваквих становишта у хуманистичким дисциплинама. „Уз своју браћу са севера Срби се сад поново боре против свог крвног непријатеља. Већ је за многе од њих ископана рака у земљи ка којој их је вукла неугасла жудња; у земљи у којој су некада њихови преци владали; где се налазе најстарији споменици негдање српске величине; где су њихове најдрагоценије светиње, које су им у најтежим невољама пружале утеху и бодриле их, не допустивши им да у њима замре нада у Бога.“55 Ослобођење Старе Србије представљено као борба европског, уметничког и хришћанског против атавистичког Оријента, повратак на праве, раније успостављене вредности, одлично се наслањао на дискурс оријентализма. Оваква се позиција покушавала успоставити и намером да се балканске земље почну перципирати другачије од оних које припадају Истока. У потцртавању те границе позивање на прошлост имало је снажну улогу. „Његов порив само у Старој Србији, на изворишту српске духовности, да потражи слатко задовољство могао би значити да жели да страда од руке сваког, па и најпоганијег Турчина. То је зла аждаја, што већ вековима окрвављених канџи и раздраженог погледа мерка 54
ИСТИ, Извештај уметничком одбору Српског ученог друштва, Валтровић и Милутиновић: документи II – теренска грађа, 37–54, стр. 37–38 (= Д. МИЛУТИНОВИЋ – М. ВАЛТРОВИЋ, Извештај уметничком одбору Српског ученог друштва, Гласник Српског ученог друштва 48 (1880) 449–471). 55 М. ВАЛТРОВИЋ, Старе црквене грађевине, Валтровић и Милутиновић: документи II – теренска грађа, 157–173, стр. 172 (= Саопштење о новим истраживањима на подручју српске црквене архитектуре, са табелом, Беч 1878).
220
М. Милосављевић, Значај Михаила Валтровића уметничко благо српског народа, како би угушио сваки, па и најмањи израз дивљења и љубави према њему, и што се наслађује његовим разарањем и страхотном јаду оних који у благу виде отелотворење својих најинтимнијих чувстава.“56 Да би ови искази добили на релевантности, односно испунили тежње приказивања међународној јавности, Валтровић и Милутиновић су настојали да објаве резултате својих теренских обилазака код издавача који би могао да произведе овакву пажњу. Међутим, ово није било једноставно из низа разлога. Мала новчана подршка чинила је да и сама истраживања напредују споро ка оним циљевима која су ова двојица архитеката себи задали. „Прва нам је брига свагда била да смо тачни у мерама и верни у снимању, а у томе нас је већма поткрепљивало то, што смо знали да се наше старине још овако нису износиле свету на углед, као што смо их ми снимали и мерили; и што смо видели, да је оно што је пре десетину година страни један путник издао о нашим уметничким споменицима, – да је то нетачно снимљено и површно испитано, о чему ћемо у току даљег рада имати прилике све већма се уверити и свет о томе известити.“57 Већ након прве научне екскурзије 1871. године, Валтровићев и Милутиновићев рад и снимци које су направили добили су широк публицитет у Београду. Тако је почетком јануара 1872. Српско учено друштво у сали београдске Реалке организовало изложбу цртежа и акварела које су направили током овог истраживања. По њеном затварању, сви цртежи су послати на Политехничку изложбу у Москву, где је за стару српску уметност било издвојено посебно место. Међутим, цртежи су се на путу загубили а у Москву су стигли са шест месеци закашњења. Даљи напредак истраживања био је донекле успорен јер је Драгутин Милутиновић током 1873. године био ангажован на трасирању прве српске железнице. Фотографије снимака направљених између 1871‒1873. године, на иницијативу грофа Уварова, Учено друштво послало је на археолошку изложбу у Кијев. Током дугогодишњег рада на средњовековним старинама, Валтровић и Милутиновић су стално истицали да је потребно објављивати резултате не само за публику у Београду већ и „великој научној публици Европе“, иако то није било сасвим једноставно. За једну већу публикацију у Немачкој и у Енглеској тражио се „историјски распоређен и у развитој снази спремљен материјал“, а представници Ученог друштва нису могли 56 57
ИСТО, 172. Д. МИЛУТИНОВИЋ – М. ВАЛТРОВИЋ, Извешће одсеку уметничком, 16.
221
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 брзо да пруже преглед који су сматрали адекватним. Тако су се ови напори свели на четири „излога“ снимака приређених у простору Српског ученог друштва 1874, 1875, 1877. и 1878. године58. Као изасланици српске владе, Валтровић и Милутиновић су 1885. године послати у Будимпешту на Земаљску изложбу, са које су они предлагали влади да збирку фрушкогорских старина са ове изложбе научно опишу, нацртају и фотографишу и публикују у једној књизи као и да се откупе фотографије манастира које је фотографисао Никола Плавшић за будимпештанску изложбу. Овај посао је обављен делимично јер српска влада није издала продужење њиховог боравка уз шта је стигла и наредба да раскину све уговоре и прекину започето фотографисање. Ово је представљало последње делање Валтровића и Милутиновића под покровитељством Српског ученог друштва а у циљу систематичног и дугорочног проучавања средњовековних старина.59 С друге стране, важно је истаћи да је старине из Србије европској јавности пре ове двојице архитеката презентовао Феликс Каниц, те су његови увиди на одређен начин сматрани релевантнијим или довољним. На пример, Милутиновић профилише своје и Валтровићеве истраживачке напоре спрам тога да је Каниц навео многе стране научнике на погрешне закључке о српским средњовековним старинама и предвиђа да ће они временом претрпети извесне исправке. У сваком случају, вероватна је претпоставка да је управо Каницова књига „Serbiens byzantinische Monumente“ (1862) инспирисала њих као студенте архитектуре да осмисле програм проучавања средњовековних старина; а да су велико охрабрење била стечена знања о снимању грађевина свих врста и стилова.60 „Пре 12 година изашавша дела Каницова имају заслугу, што су страном ученом свету изнела опште појмове о српској уметности. Али садржином својом и представлењем исте, она су себи ограничила употребљивост. Оскудица критичког претреса уметничко-историјских података; површно схватање карактерних особина на представљеним предметима, не уздижу их изнад боље илустрованих научних путописа ... Свестрана употребљивост и основаност, девиза је оба изасланика српског ученог друштва, за снимање уметничких старина по Србији. Како археолог, тако и историчар, политички и културни, имаће у њиховом предузећу материјала за своја посматрања.“61
58
Излози српског ученог друштва, стр. 98 (С. БОГДАНОВИЋ). ИСТО, 57–58. 60 ИСТО, 28. 61 Д. МИЛУТИНОВИЋ – М. ВАЛТРОВИЋ, Говор, 107. 59
222
М. Милосављевић, Значај Михаила Валтровића Односом Валтровића и Каница, недавно се детаљно позабавио Ђорђе Костић,62 обраћајући пре свега пажњу на неслагања међу њима поводом римских споменика на дунавском лимесу. Он истиче следеће Валтровићеве речи о Каницу: „Сумњу би у поузданост Каничевих поставака и тврђења код странаца могао произвести, н. пр. у погледу римских старина то, што нису испитиване довољном обазривошћу и оним начином којим се долази до поузданих података. А тај начин је откопавање.“63 Потпуно другачији курс у односу према Каницу који се до данас очувао у српској археолошкој заједници отпочео је Милоје М. Васић. Наиме, он је 1929. године одао пуно признање његовом раду у тексту објављеном у Српском књижевном гласнику,64 а Васићеви наследници су након Другог светског рата преузели Каницова проучавања као важну тачку ослонца.65 У сваком случају интересантно је истаћи да је Валтровић инсистирао на археолошком ископавању као оном што разликује Каницов и његов метод. Пишући о српском владарском гробу у средњем веку, Даница Поповић је истакла Валтровићево прво стручно ископавање у манастиру Љубостињи,66 којим је открио две зидане гробнице у наосу цркве.67 „Одлично сагледавајући суштину ствари, Валтровић је будућим истраживачима препоручио да приликом испитивања црквене грађевине поведу рачуна не само о надземном споменику, већ и ‘подземном строју’, јер треба претпоставити да се испод пода налазе ‘нарочити склопови за сахрану’. По обиму, мали рад М. Валтровића садржи читав низ и данас пожељних врлина: тачна запажања, јасан опис праћен графичким прилогом и способност сагледавања суштине проблема. На жалост, његов приступ и препоруке дуго времена нису нашли правог одјека међу истраживачима.“68 Спреге археологије и историје уметности, које се обично вежу за линију која води од Милоја М. Васића до Александра Јовановића,69 62
Слике са Балкана Феликса Каница, прир. Ђ. КОСТИЋ, Београд 2011; Đ. KOSTIĆ, Dunavski limes Feliksa Kanica, Beograd 2011. 63 Đ. KOSTIĆ, Dunavski limes Feliksa Kanica, 13. 64 М. ВАСИЋ, Феликс Каниц (Поводом стогодишњице рођења), Српски књижевни гласник н. с. 27/8 (1929) 594–603. 65 Đ. KOSTIĆ, Dunavski limes Feliksa Kanica, 16. 66 Д. ПОПОВИЋ, Српски владарски гроб у средњем веку, Београд 1992. 67 М. ВАЛТРОВИЋ, Белешке о манастиру Љубостињи, Валтровић и Милутиновић: документи II – теренска грађа, 99–102 (= М. ВАЛТРОВИЋ, Белешке о манастиру Љубостињи, Старинар н. р. 1/2 (1906–1907) 24–30). 68 Д. ПОПОВИЋ, Српски владарски гроб у средњем веку, 13. 69 П. ДРАГОЈЕВИЋ, О уделу археологије у заснивању историје уметности, 489.
223
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 могу се осмотрити и у оквиру тема које нису античке или нису на напоменутој истраживачкој траси. Наслеђу средњовековне археологије археолошка заједница у Србији може прикључити и искуства историје уметности и зоне преплитања ових дисциплина, како би боље разумели данашњу позицију, истраживачка питања и приоритете. Историја дисциплине и теоријско освешћење чини да се подсетимо у којој мери може бити злоупотребљена интерпретација материјалне културе „облицима од стварног градива, те који се јављају тако да их око може видети а рука опипати“.70 Односно, контекстуализација и детаљна анализа теоријско-методолошких оквира, чак и онда када их истраживачи нису свесни или тврде да су њихови радови атеоријски, показује видљивим зашто се Валтровићево приписивање Старе Србије српском народу разликује од савремене политичке употребе археологије у сврху доказивања везе између „српских гробова и српских земаља“. У основи, методолошки поступак је сродан. Међутим, у XIX веку национално је готово свуда било покретачка снага археологије. Сматрало се да само они народи који могу да покажу своју „светлу“ прошлост имају право на статус нације. Искуство геноцида у Другом светском рату и улога научних тумачења прошлости и традиције у изградњи фашизма, снажно су довели у питање успостављање било какве директне корелације између националног и етничких идентитета у прошлости на основу материјалне културе. Почевши од осамдесетих година XX века археологија почиње да се преиспитује не само као наука о несталој прошлости већ и као друштвена и политичка пракса у нашој савремености. Археолошка заједница у Србији није пратила ове парадигматске промене које су се догађале у европској и америчкој археологији, сем што је на овом путу истрајавало неколико маргинализованих појединаца.71 Немогућност да се сагледа теоријска позиција и одговорност, како захтева искуство дисциплине старо више од једног века, учинило је да се покличи о српским гробовима и српској земљи чине нелагодним и нестручним, али да није лако објаснити зашто. Археологија кроз нереаговање, посредно или најдиректније учешће, од краја осамдесетих година прошлог века почиње да бива укључена у митове о националној аутохтоности на Балкану захваљујући смрти, мртвима, 70
М. ВАЛТРОВИЋ, О важности тектонских споменика за историјско изучавање (говорио 14. јануара 1896. године, на слави Св. Саве у Великој Школи у Београду) Валтровић и Милутиновић: документи II – теренска грађа, 208–223 стр. 212. 71 P. NOVAKOVIĆ, Archaeology in the New Countries of Southeastern Europe, 398–400.
224
М. Милосављевић, Значај Михаила Валтровића гробовима, костурницама, стратиштима, као важним темама овог дискурса.72 Уколико актуелизација идеја Михаила Валтровића не би била контекстуализована, оне би могле да послуже дискредитованом позивању на историјско право на одређену територију.73 Међутим, та врста закључивања је барем двоструко ирационална.74 Објашњење о томе да су српске земље тамо где су српски гробови може се посматрати као део корпуса преносне или додирне магије, где закон додира подразумева да ствари које су биле једном у додиру и састављене, заувек остају у симпатичком односу, чак и ако буду физички растављене.75 Односно, Срби се сматрају непроменљивим ентитетом76 кроз време и пошто претпоставимо да су једном настањивали неку територију, они заувек остају повезани са том територијом. Мртви нису у овом случају показатељи националне територије већ духовног простора нације, који је увек већи од формалних државних граница. Стога су анонимни гробови, који се помињу збирно, у множини, материце нације које одржавају аутохтонистичке нарације о природној повезаности етничке групе са територијом на којој живи или је живела.77 На другом нивоу ирационалност се може видети кроз ванконтекстуално промишљање истраживачких проблема, њихово смештање у вечност или пак понављање по инерцији, што чини археологију лишеном критике и научних принципа. Враћајући се схватањима Михаила Валтовића, може се једино потцртати да је дужност „за правог разумиоца“78 прошлости да прихвати и освести одговорност свог политичког деловања кроз археолошку интерпретацију. 72
K. VERDERY, The Political Lives of Dead Bodies: Reburial and Postsocialist Change, New York 1999, 95–127; I. ČOLOVIĆ, Balkan – teror kulture, Beograd 2008, 120–132. 73 A. BANDOVIĆ, Gustav Kosina i koncept kulture u arheologiji, Етноантрополошки проблеми 7/3 (2012) 629–648, стр. 644–645. 74 Уп. U. ECO, Ur-Fascism, The New York Review of Books (1995), http://www. nybooks.com/articles/archives/1995/jun/22/ur-fascism/ (конс. 3. септембра 2012). 75 Вид. А. ПАЛАВЕСТРА, Културни контексти археологије, Београд 2011, стр. 96. 76 Уп. S. JONES, The Archaeology of Ethnicity; S. BABIĆ, Still Innocent After all these Years? – Sketches for a Social History of Archaeology in Serbia, Archäologien Europas: Geschichte, Methoden und Theorien / Archeologies of Europe: History, Methods and Theories, eds. P. F. BIEHL – A. GRAMSCH – A. MARCINIAK, Tübinger Archäologische Taschenbücher 3, Münster 2002, 309–322; T. H. ERIKSEN, Etnicitet i nacionalizam, Beograd 2004, 139–169. 77 I. ČOLOVIĆ, Balkan – teror kulture, 120–132. 78 Д. МИЛУТИНОВИЋ – М. ВАЛТРОВИЋ, Говор, 106.
225
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 205–226 Monika Milosavljević NOTES FROM THE MARGIN: THE SIGNIFICANCE OF MIHAILO VALTROVIĆ FOR THE STUDY OF MEDIEVAL ANTIQUITIES IN SERBIA Summary The study of medieval archaeology in Serbia before the Second World War was to the greatest extent defined by Miloje M. Vasić. Certain contributions for drawing attention to medieval antiquities – at the institutional beginnings of the archaeological discipline – can be attributed to Mihailo Valtrović as well. Under the assumption that marginal and unquestionable knowledge lingers in the epistemological bases that are used for studying the past, the article tackles theoretical foundations in Valtrović’s interpretations of the medieval monuments. This study is relevant for understanding the mechanisms of how the knowledge of medieval art has been introduced and transferred, which is a part of common history of the archaeology and the history of art. Valtrović’s conceptual heritage indicates the role of archaeology in the formulation of national identity on the medieval bases in the 19th century and to the strong misuses that occurred through repetition of those methods in the contemporary contexts. Key words: history of archeology, medieval archeology, art, nationalism, disciplinary boundaries, Mihailo Valtrović.
Чланак примљен: 1. октобра 2012. Чланак прихваћен: 24. фебруара 2013.
226
II ИЗВОРНА ГРАЂА SOURCE MATERIAL
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 229–239 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 229–239 УДК: 94:339.5(497.2:497.5)"12":[930.2:003.074 Драгић М. Живојиновић Историјски институт Кнез Михаилова 36/II, Београд, Србија
[email protected]
ХОРИЗМА БУГАРСКОГ ЦАРА ЈОВАНА АСЕНА II ДУБРОВНИКУ* Апстракт: У раду се објављује текст, превод и фотографија даровне хоризме бугарског владара Јована Асена II (1218–1241) Дубровачкој општини којом се гарантују права и повластице трговаца из ове приморске комуне на територији под царевом влашћу. На основу поименично набројаних области које припадају Бугарском царству, закључује се да је документ морао настати после 9. марта 1230. године, датума Клокотничке битке, када се Асенова држава знатно увећала у правцу југа и југозапада на рачун пораженог Солунског царства Теодора Дуке Комнина Анђела. Вероватно је да агилни пословни људи Републике Светог Влаха нису губили много времена, већ су недуго по успостављању нове политичке реалности измолили од најмоћнијег владаоца југоисточне Европе комерцијалне привилегије за своју заједницу. Кључне речи: Јован Асен II, Друго бугарско царство, Дубровник, хоризма, XIII век, 1230. година, хора (област), Клокотница, издање и коментар.
Јован Асен II, „цар Бугара и Грка“ – како се сам титулише у потпису, граду Дубровнику издаје хоризму у којој се трговцима из ове приморске комуне дозвољава да се слободно крећу преко читаве територије Бугарског царства, са истим правима као и домаћи пословни људи. У документу се наводе бројне области које улазе у састав бугарске државе: од Београда и Браничева на северозападу до Једрена и Димотике на југоистоку, као и од Карвуне на североистоку до Девола и „арбанашких земаља“ на југозападу. Управо простирање на југ *
Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Средњовековне српске земље (13–15. век): политички, привредни, друштвени и правни процеси (ев. бр. 177029).
229
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 229–239 све до Солуна сугерише да је исправа морала настати после 9. марта 1230. године, датума судбоносне битке на Клокотници, када је полетна Бугарска зауставила експанзију Епирско-солунске државе Теодора Дуке Комнина Анђела и проширила се на југ и југозапад, а њен цар, Јован Асен II, постао једна од најмоћнијих политичких личности југоисточне Европе. Хоризма се налазила у Дубровачком архиву све до 1817. године, када је Јеремија Гагић, руски вицеконзул у граду под Срђем, успео да дође до ње и уступи је нешто касније (1836), заједно са повељама бана Кулина и херцега Владислава, Руској императорској академији наука.1 Данас се Асенова исправа чува у Рукописном одељењу (сигнатура 4.5.5) Библиотеке Руске академије наука при Санкт-Петербуршком научном центру РАН. Повеља је невеликог обима, састоји се од 13 редова текста (убрајајући ту и потпис), а писана је (помало избледелим) црним словима на хартији димензија 240 х 143 mm канцеларијским курзивом, док су потпис и крстови који му следе и претходе изведени црвеним мастилом. Виде се оштећења на доњем крају документа (отцепљен је десни угао), печата нема, а на нашем фотографском снимку, који је и подлога овог издања, не примећују се ни трагови печаћења. Почев од средине XIX столећа и Павела Јозефа Шафарика, као првог издавача (али не са оригиналног предлошка, већ са преписа који је направио Гагић), хоризма је у наредних 150 година публикована више од 20 пута, што сведочи о интересовању које је изазивала у научним заједницама јужне и источне Европе.2 Шафарик је погрешно 1
С. С. БОБЧЕВ, Старобългарски правни паметници. 1. чест. Историкоюридически бележки. Законъ судный людьмъ. Еклогата. Хрисовули, София 1903, 148; А. ДАСКАЛОВА – М. РАЙКОВА, Грамоти на българските царе. Увод. Текстове. Речник. Библиография, София 2005, 7. 2 И. И. СРЕЗНЕВСКИЙ, Памятники древней письменности юго-славянской, изданные Шафариком, Известия Второго отделения Императорской академии наук 1, Санкт-Петербург 1852, 347–348 (прво изд. са оригинала); Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, ed. F. MIKLOSICH, Viennae 1858, n° 7, 2–3; Г. С. РАКОВСКИ, Няколко речи о Асеню първому, великому царю българскому и сину му Асеню второму, Београд 1860, 56–57; Codex diplomaticus Arpadianus continuatus 1, ed. G. WENZEL, Pest 1860, n° 218 (42 b), 350 (изд.), 351 (прев. на мађарски); V. BOGIŠIĆ, Pisani zakoni na slovenskom Jugu. Bibliografski nacrt. 1: Zakoni izdani najvišom zakonodavnom vlašću u samostalnim državam, Zagreb 1872, 17–18; P. J. ŠAFAŘÍK, Památky dřevního písemnictví jihoslovanův, Praha 18732 (прво изд. 1851), n° 3, 2; Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae. Vol. 2: 1102–1200, ed. I. KUKULJEVIĆ-SAKCINSKI, Zagreb 1875, n° 243, 181; И. И. СРЕЗНЕВСКИЙ, Сведения и заметки о малоизвестныих и неизвестных
230
Д. Живојиновић, Хоризма бугарског цара Јована Асена II приписао документ Асену I (1186–1196), саоснивачу Другог бугарског царства и оцу Јована Асена II. Иако су већ наредних година Измаил Срезњевски и, нарочито подробно, Спиридон Палаузов показали да унутрашњи подаци недвосмислено сведоче о млађем Асену као ауктору, велики реноме који је уживао чешки научник утицао је на то да су његове ставове преузимали и потоњи издавачи, међу којима су се налазили Франц Миклошич, Георги Раковски, Густав Венцел и Валтазар Богишић.3 Међутим, од 70-тих година XIX века, најпре са појавом Историје Бугарске Константина Јиречека (1876), а потом и новом збирком извора у издању Срезњевског, као и чланком Емилијана памятниках 4, Сборникь отделения языка и словесности Императорской академии наук 81–90, Санкт-Петербург 1879, 9; Documente privitoare la istoria Românilor 1/2, eds. E. HURMUZACHI – N. DENSUŞIANU, Bucureşti 1890, n° 638, 781– 782 (изд. прир. Е. КАЛУЖЊАЦКИ); Г. А. ИЛЬИНСКИЙ, Грамота царя Иоанна Асеня II, Известия Русского археологическаго института в Константинополе 7/1, София 1901, 25–39, стр. 27; С. С. БОБЧЕВ, Старобългарски правни паметници, n° 1, 147; Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae 3, ed. T. SMIČIKLAS, Zagreb 1905, n° 296, 337; Г. А. ИЛЬИНСКИЙ, Грамоты болгарских царей, Москва 1911, 13; Г. БАЛАСЧЕВ, Великият цар Асен II владетел на гр. Солун, Минало 2/7 (1912) 259–272, стр. 265 (прев.), 266 (факсимил); С. С. БОБЧЕВ, ЦарСрацимировото писмо до Брашовяни, Известия на Историческото дружество в София 4 (1915) 74; Й. ИВАНОВ, Български старини из Македония. Второ, допълнено издание, София 1931, n° 2, 578; Старе српске повеље и писма 1/2, прир. Љ. СТОЈАНОВИЋ, Београд – Сремски Карловци 1934, n° 790, 205; В. Н. ЗЛАТАРСКИ, История на българската държава през средните векове. Т. 3: Второ българско царство – България при Асеневци (1187–1280), София 1940, 352 (прев.); И. ДУЙЧЕВ, Из старата българска книжнина 2. Книжовни и исторически паметници от Второто българско царство, София 1944, n° 22, 42 (изд.), 43 (прев.); Грађа за историју Београда у средњем веку. Књига 2, прир. М. ДИНИЋ, Београд 1958, бр. 1, 19; М. АНДРЕЕВ, Ватопедската грамота и въпросите на българското феодално право, София 1965, 31 (факсимил); Споменици за средновековната и поновата историја на Македонија 1, ур. В. МОШИН, Скопје 1975, 107 (факсимил); История на България. Том трети: Втора българска държава, отг. ред. С. ЛИШЕВ, София 1982, 175 (факсимил у боји); Българската литература и книжнина през XIII век. Под ред. на И. БОЖИЛОВ – С. КОЖУХАРОВ, София 1987, 192–193 (прев.); А. ДАСКАЛОВА – М. РАЙКОВА, Грамоти на българските царе, 30; Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника. Књига 1: 1186–1321, прир. В. МОШИН – С. ЋИРКОВИЋ – Д. СИНДИК, Београд 2011, n° 25, 124. 3 И. И. СРЕЗНЕВСКИЙ, Памятники древней письменности, 348–349; С. Н. ПАЛАУЗОВ, Писмо к редактору Известий Второго отделения Академии, Известия Второго отделения Императорской академии наук 2, Санкт-Петербург 1853, 109–112; Monumenta Serbica, n° 7, 2; Г. С. РАКОВСКИ, Няколко речи о Асеню първому, 56; Codex diplomaticus Arpadianus continuatus 1, n° 218 (42 b), 350; V. BOGIŠIĆ, Pisani zakoni na slovenskom Jugu, 17.
231
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 229–239 Калужњацког, научна јавност више не доводи у сумњу датовање ове исправе у епоху Јована Асена II.4 Превод завршних одредби документа изазивао је одређене недоумице међу стручњацима. Тако је Васил Златарски израз из санкције präzþ zakonähþ o kúmérki превео као „на основу закона о царини“, из чега је уследио његов далекосежни закључак да је ова хоризма гарантовала дубровачким трговцима имунитет од свих царинских намета на тлу бугарске државе.5 Иван Дујчев је, насупрот томе, сматрао да правилан превод гласи „против закона о трговини“,6 те да не може бити говора о било каквом ослобађању од царина већ да се искључиво забрањује да се трговцима узима више од онога што би закон налагао.7 Мирослав Марковић је даље разрадио тезе Дујчева и показао да превод Златарског не може да издржи суд критике,8 а у истом смислу тај израз тумаче и Ангелина Даскалова и Марија Рајкова.9 Иако се у бугарској историографији појам „kúpiô“ уобичајено преводи као „стока“,10 сматрамо да би на том месту било прикладније употребити општији термин „роба“ – како је то предлагао још Ђура Даничић.11 4
К. ИРЕЧЕК, История на Българите. С поправки и добавки от самия автор. Под ред. на П. ХР. ПЕТРОВ, София 1978, 300, нап. 31; И. И. СРЕЗНЕВСКИЙ, Сведения и заметки, 9; E. KALUŽNIACKI, Einige Berichtigungen zum Texte der Urkunde Asens II. vom Jahre 1230–1241, Archiv für slavische Philologie 11 (1888) 623–624. 5 В. Н. ЗЛАТАРСКИ, История на българската държава, 352. 6 И. ДУЙЧЕВ, Из старата българска книжнина 2, n° 22, 43. Још је Г. БАЛАСЧЕВ, Великият цар Асен II, 265, исправно интерпретирао овај израз, али је његово тумачење остало незапажено. 7 И. ДУЙЧЕВ, Из старата българска книжнина 2, 329–330; ИСТИ, Приноси към историята на Иван Асеня II, Списание на Българската академия на науките и изкуствата 66/3 (1943) 147–179, стр. 177. 8 М. МАРКОВИЋ, О хоризми бугарског цара Јована Асена II подељеној Дубровнику, Историјски часопис 4 (1952–1953) 9–12, стр. 9–10. Упркос свему, погрешно тумачење и даље је присутно у научној продукцији: уп. М. АНДРЕЕВ – Д. АНГЕЛОВ, История Болгарского государства и права (прев. А. С МИХЛИН – В. М. САФРОНОВ – Н. Д. МИХЛИНА), Москва 1962, 55, бр. 2. 9 А. ДАСКАЛОВА – М. РАЙКОВА, Грамоти на българските царе, 167 (s. v. zakonþ), 212 (s. v. kùmérþkþ), 323 (s. v. präzþ). 10 В. Н. ЗЛАТАРСКИ, История на българската държава, 352; И. ДУЙЧЕВ, Из старата българска книжнина 2, n° 22, 43; А. ДАСКАЛОВА – М. РАЙКОВА, Грамоти на българските царе, 213 (s. v. koupià). 11 Уп. Ђ. ДАНИЧИЋ, Рјечник из књижевних старина српских. Дио први (А– К), Београд 1863, 508 (s. v. koupià), 508–509 (s. v. kouplà).
232
Д. Живојиновић, Хоризма бугарског цара Јована Асена II Текст хоризме* † Dava c(a)rs(tvo) mi òrizmo si hòrä vséi dônbròvni{stäi, lõbòvnþìm〈þ〉 i 〈v〉sévärnþìmþ g〈òstémþ〉 |2| c(a)rs(tva) mi, da âdú hòdátþ pò vséi hòrä c(a)rs(tva) mi, s kúpiô kakvô 〈li〉bò ili nòsát(þ) ili `é nô, |3| ili kúpiô kakvô libò nòsát(þ) i do kòà libò zémä ili hòrþì dòidô〈tþ〉, ili dò Bþdþìnä ili Bra|4|ni~ova i Bälgrada dòidôt(þ), ili dò Trþnòva i po vsémú Zagoriú h〈òdátþ〉, ili dò 〈P〉ráslav〈a〉, |5| ili karvúnþskþìä hòrþì pridôt(þ), ili krþnstäi hòrä, ili bòrúis〈tä〉i, ili vŠþ¹ Òdri〈nþ〉 i vŠþ¹ Dimò〈ticä〉, |6| ili vŠþ¹ skòp(þ)skôô hòrô ili prilŠé¹pskôô, ili vŠþ¹ dävòlskôô hòrô, ili vŠþ¹ zémá arba|7|naskôô, ili vŠþ¹ Sòlúnþ idôtþ, pòvsýdú da si kúpòvaôŠtþ¹ i pròdavaôtþ svòbòd|8|nò bésþ vsäkòô pakosti, da né imaô〈t〉þ pò vsähþ hòrah(þ) c(a)rs(stva) mi i g(ra)dòvähþ i klisúrahþ |9| zapräténia, n〈ô〉 da s〈i〉 hòdát(þ) i kúpúôtþ i pròdavaôtþ bés pé~äli, ä〈k〉ò i vsévärnii |10| i 〈lõ〉bòvnii gosté c(a)rs(tva) mi. Ktò li imþ spakòsti, ò 〈ð〉om libò, ili na klisúräŠhþ¹, ili na fò|11|〈r〉òsähþ, ili gd〈é〉 〈l〉ibò präzþ zakon(ähþ) o kúmérki, tò da é västþ: tòi é pròtivnik〈þ〉 c(a)rs(tvú) mi |12| i milòsti néðé 〈im〉äti, 〈n〉ô vélik〈ô〉 òrgiô patiti 〈òt carst〉v(a) mi. † ASÄNŠÞ¹ C(A)R(Þ) B〈LÞGARO〉M(Þ) I GRÞKOM〈Þ〉 † Превод хоризме на савремени српски језик Даје царство ми оризму ову свој земљи дубровачкој, вољеним и много верним трговцима царства ми да занавек ходе по свој земљи царства ми, са робом какву год носе или не, или робом какву год носе и до које год земље и области дођу: или до Видина, или Браничева и Београда да иду, или Трнова; и по целом Загорју да ходе, или до Преслава, или да приђу карвунској хори, или крнској хори или борујској, или у Једрене и Димотику, или у скопску хору или прилепску, или у деволску област, или у земље арбанашке или у Солун да иду, свуда да купују и продају слободно без икакве пакости и да немају забрана по хорама, градовима и клисурама царства ми, већ да ходе и купују и продају без брига, као и верни и вољени трговци царства ми. Ко ли им напакости, на ком год месту, или на клисури или на тргу или где *
Редакција издања и превода: Ирена Шпадијер.
233
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 229–239 било, противно закону о кумерку, да се зна: тај је противник царства ми и милости неће имати, но ће велику оргију (тј. велики бес) патити од царства ми. АСЕН ЦАР БУГАРА И ГРКА Дипломатичка анализа Исправа себе назива хоризмом (1. ред), а по облику (ширина документа превазилази његову дужину, курзивно писмо) и садржају (обнародовање наредби и краћих законских одредби) одговара свом имењаку из византијске царске канцеларије.12 На почетку стоји крст симболичке инвокације, а за њим следе рудиментарна интитулација (carstvo mi) и инскрипција (hòrä vséi dônbròvni{stäi), те већ од другог реда почиње диспозиција у којој се дубровачким трговцима одобрава слобода кретања са својом робом pò vséi hòrä carstva mi, док се затим (ред. 3–7) поименично наводе градови и области које сачињавају царску територију. Завршетак диспозитива (ред. 7–10) поново доноси одредбу о слободи кретања, чему се сада придружују и дозвола о слободи трговине и изједначавање у статусу са домаћим трговцима.13 Санкција (ред. 10–12) је материјална и у њој се онима који 12
О хоризмама уп. F. DÖLGER, Facsimiles byzantinischer Kaiserurkunden, München 1931, 5–6; Грчке повеље српских владара, прир. А. СОЛОВЈЕВ – В. МОШИН, Београд 1936, LXXVI–LXXVII; Б. ФЕРЈАНЧИЋ, О деспотским повељама, Зборник радова Византолошког института 4 (1956) 89–114, стр. 91; G. OSTROGORSKI, Autour d’un prostagma de Jean VIII Paleologue, Зборник радова Византолошког института 10 (1967) 63–85, стр. 69–75; ИСТИ, Простагме српских владара, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 34 (1968) 245–257, стр. 253; F. DÖLGER – J. KARAYANNOPOULOS, Byzantinische Urkundenlehre 1. Die Kaiserurkunden, München 1968, 109–112; N. OIKONOMIDÈS, La chancellerie impériale de Byzance du 13e au 15e siècle, Revue des études byzantines 43 (1985) 167–195, стр. 191–192; Е. АЛЕКСАНДРОВ, Дипломатические документы Второго болгарского государства, Palaeobulgarica – Старобългаристика 12/4 (1988) 64–75, стр. 70, 71; Д. ЖИВОЈИНОВИЋ, Регеста грчких повеља српских владара, Miscellanea – Мешовита грађа 27 (2006) 57–99, стр. 60; ИСТИ, Простагма краља Душана кефалији Рајку, Стари српски архив 10 (2011) 29–36, стр. 34. Иако постоје мишљења да је хоризма у ствари синоним за простагму (F. DÖLGER, Facsimiles, 5), треба имати у виду и то да се хоризме најчешће појављују у XIII столећу (између 1230. и 1290. године), док су простагме неуобичајене за тај период, али се редовно користе у XIV и XV веку. 13 М. АНДРЕЕВ – Д. АНГЕЛОВ, История Болгарского государства и права, 226–227, истичу важност оваквог изједначавања у правном капацитету страних и домаћих пословних људи, пошто старији споменици бугарског права не третирају странце нарочито повољно.
234
Д. Живојиновић, Хоризма бугарског цара Јована Асена II би, супротно слову „закона о кумерку“, ометали Дубровчане ili na klisúrähþ ili na fòròsähþ, прети „великом царском оргијом“.14 Слична формула јавља се и у ватопедској повељи истог владара: ktò li imþ ðò ispakostitý vélikô òrgiô imaé patiti òt carstva mi,15 а преузета је, како је показао Владимир Мошин, из канцеларије византијских царева.16 На крају документа налази се потпис црвеним словима: † Asänþ carþ Blþgaromþ i Grþkomþ †,17 који делимично осликава нову политичку стварност, а делом рефлектује и идејне претензије којих се владари Другог бугарског царства неће одрећи све до пропасти државе. Датума нема, али се на основу унутрашњих података може закључити да је хоризма обнародована после 9. марта 1230. године. Тог дана се, наиме, код села Клокотнице (јужно од реке Марице, око 8 km на сз. од града Хаскова) водио одлучујући бој између војски Јована Асена II и Теодора Анђела, у коме је солунски цар поражен и заробљен.18 После битке Бугарска је проширила своје границе далеко према југу и југозападу, а њен владар је постао најозбиљнији кандидат за протеривање Латина из Цариграда.19 Помен Једрена, Димотике, као и 14
Тј. бесом, од грч. ὀργή „гнев, бес“. М. ЛАСКАРИС, Ватопедската грамота на цар Иван Асеня II, Български старини 11, София 1930, 5, ред. 23–24. Михаило Ласкарис је утврдио (ИСТО, 15– 16) да се „оргија“ из санкција бугарских докумената пренела у влашке и молдавске повеље. 16 V. MOŠIN, Sankcija u vizantijskoj i u južnoslavenskoj ćirilskoj diplomatici, Anali Historijskog instituta u Dubrovniku 3 (1954) 27–52, str. 28–30. 17 Потпис је истоветан као на повељи за манастир Ватопед, уп. М. ЛАСКАРИС, Ватопедската грамота, 5; М. АНДРЕЕВ, Ватопедската грамота, 194; А. ДАСКАЛОВА – М. РАЙКОВА, Грамоти на българските царе, 29. Наравно, византијска хоризма била би сигнирана менелогемом (месец и година, црвеним мастилом), али јужнословенски владари су своје простагме и хоризме потписивали скраћеном титулом, нпр. краљ Стефан Душан је простагме на грчком језику потписивао са Στέφανος κράλης (уп. Д. ЖИВОЈИНОВИЋ, Регеста грчких повеља, n° 2, 64; n° 3, 65; n° 4, 66) – ипак, када је постао цар почео је да користи менелогем у одговарајућим грчким документима (ИСТО, n° 11, 71; n° 19, 78; n° 25, 82). 18 Датум битке одређен је на основу натписа Јована Асена II у цркви Светих 40 мученика у Трнову, у коме се каже да је цар захваљујући њиховој помоћи потукао Грке – из чега се закључује да се бој одиграо на њихов празник 9. марта (Българската литература и книжнина през XIII век, 200 [текст натписа], 310 [коментар Б. Николове]). 19 О бици код Клокотнице и њеним последицама уп. Georgii Acropolitae Opera. Vol. 1, ed. A. HEISENBERG, corr. P. WIRTH, Stuttgart 19782, 41–44, § 2511–265; GEORGE AKROPOLITES, The History (trans. and comm. by R. MACRIDES), Oxford 2007, 178–184; В. Н. ЗЛАТАРСКИ, История на българската държава, 338–343; J. LOGNON, L’Empire latin de Constantinople et la principauté de Morée, Paris 1949, 15
235
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 229–239 скопске, прилепске и деволске области20 и арбанашких земаља, као саставних делова Асенове државе, указује на чињеницу да је документ морао бити издат после судара са Теодором Дуком Комнином, господаром тих територија у претходном периоду.21 Поред свега реченог, ту је и чињеница да други сачувани документ Јована Асена II, повеља за светогорски манастир Ватопед, потиче из априла 1230.22 Између ове две исправе постоје бројне структурне сличности,23 које би сугерисале да размак између њиховог објављивања није био превелик. Повеља садржи и важне податке о управној подели Бугарске средњовековне државе. Основна територијална јединица носи назив грчког порекла: хора.24 Поједине области наведене су по именима својих административних седишта: Трново, Преслав, Београд,25 Браниче164; Г. ОСТРОГОРСКИ, Историја Византије, Београд 1970, 408–410; К. ИРЕЧЕК, История на Българите, 294–295; Историја српског народа 1, ур. С. ЋИРКОВИЋ, Београд 1981, 309–312 (Б. ФЕРЈАНЧИЋ); История на България. Том трети: Втора българска държава, 166–170 (Г. ЦАНКОВА-ПЕТКОВА); W. TREADGOLD, A History of the Byzantine State and Society, Stanford 1997, 721–722; И. БОЖИЛОВ – В. ГЮЗЕЛЕВ, История на средновековна България VII–XIV век. История на България в три тома: Том 1, София 1999, 484–488. 20 Простирала се југозападно од Охрида у сливу реке Девол, а сам град се налазио поред данашњег села Звезда, недалеко од Корче у Албанији (уп. В. Н. ЗЛАТАРСКИ, Де се намирал гр. Девол?, Известия на Историческото дружество в София 5 (1922) 35–56; И. ДУЙЧЕВ, Из старата българска книжнина 2, 329). 21 У хоризми се спомиње и Солун (7. ред). Тај град није доспео под непосредну бугарску власт, већ је њиме управљао деспот Манојло Анђео Комнин, Теодоров брат и Асенов зет, који је признавао сизеренство свог таста (уп. литературу из нап. 18). 22 Издата је приликом посете победника Светој Гори. При дну је оштећена, тако да се не разазнаје година, већ само месец. Анализа Ивана Дујчева (Приноси към историята на Иван Асеня II, 152–153) показала је да се ради о 1230. 23 Обе имају сажету форму простагме, почињу одмах са диспозитивним делом без било какве нарације (диспозиција почиње једноставним dava carstvo mi, насупрот српске парафразе класичног цариградског израза: ἔχει θέληµα ἡ κραλότης µου καὶ διορίζεται), слични су елементи санкције у њима, а формула потписа је истоветна. 24 О хори уп. С. С. БОБЧЕВ, История на Старобългарското право (Лекции и изследвания), София 1910, 347; И. ДУЙЧЕВ, Из старата българска книжнина 2, 327; М. АНДРЕЕВ – Д. АНГЕЛОВ, История Болгарского государства и права, 168–169; История на България. Том трети: Втора българска държава, 259–261 (Д. АНГЕЛОВ). Насупрот томе, у средњовековној Србији овај појам се ретко јавља, а и тада означава мањи предео у околини села и живаљ који тамо пребива (Грчке повеље српских владара, 506; Лексикон српског средњег века, ур. С. ЋИРКОВИЋ – Р. МИХАЉЧИЋ, Београд 1999, 776 [Љ. МАКСИМОВИЋ]). 25 Судбина Београда у последњој деценији XII и првим декадама XIII столећа веома је несигурна, јер недостају поуздани изворни подаци, сматра Јованка
236
Д. Живојиновић, Хоризма бугарског цара Јована Асена II во,26 итд.; неке се именују употребом речи хора (карвунска,27 крнска,28 борујска,29 прилепска...), спомиње се и Загорје,30 а у једном случају се каже арбанашка земља. Оно што је занимљиво, како је запазио Георги Николов, јесте то да су неке области, које су у време Јована Асена II улазиле у састав Другог бугарског царства, остале непоменуте: недостају Месемврија, родопско-пиринска област, Пловдив, Мелник, Сер, Калић (Београд у средњем веку, Београд 1967, 57–59) и каже да је прво недвосмислено сведочанство о бугарској власти управо ова повеља. За супротно мишљење о смени угарске и бугарске доминације над Београдом уп. П. НИКОВ, Цар Борил под светлината на един нов паметник, Списание на Българската академия на науките 3 (1912) 121–134, стр. 124; ИСТИ, Съдбата на северозападните български земи през средните векове, Българска историческа библиотека 3/1 (1930) 96–153, стр. 122, 126; П. ПЕТРОВ, Към въпроса за освобождаването на Видинска, Белградска и Браничевска област от византийско иго и за присъединяването им към Втората българска държава, Исторически преглед 13/2 (1957) 84–92, стр. 88–90. 26 Браничево је зона сукоба између Мађара и Бугара од почетка XIII века. Најпре га поседају Угри, али им га убрзо (1205) преотима цар Калојан. Неких десетак година затим поново доспева под угарску власт, да би 1230. било посведочено као бугарска територија. Међутим, већ 1232. године у тој области затичемо господарство Угарске (П. НИКОВ, История на Видинското княжество до 1323 година, Годишник на Софийския университет, историко филологически факултет 18/8 (1922) 1–124, стр. 9–11; М. ДИНИЋ, Браничево у средњем веку, Српске земље у средњем веку. Историјско-географске студије, прир. С. ЋИРКОВИЋ, Београд 1978, 84–112, стр. 95). 27 Област јужне Добруџе, у околини града Балчика (И. ДУЙЧЕВ, Из старата българска книжнина 2, 328). Постоји и мишљење да име града Карвуне потиче од латинског carbo, с обзиром на то да је тај крај био познат по производњи дрвеног угља (V. BEŠEVLIEV, Zwei Bemerkungen zur historischen Geographie Nordost Bulgariens, Recherches de géographie historique, eds. V. BEŠEVLIEV – V. TĂPKOVA-ZAIMOVA, Studia Balcanica 1, Sofia 1970, 69–78, pp. 75–78; История на България. Том трети: Втора българска държава, 341 [Д. АНГЕЛОВ]). 28 Град Крн, седиште истоимене регије, данас је село у средишњој Бугарској, у сливу реке Тунџе, 80-так km на југ од Трнова. O њему уп. P. NIKOV, Die Stadt und das Gebiet von Krn-Krounos in den byzantinisch-bulgarischen Beziehungen, Studi bizantini e neoelenici 5 (1939) 229–238; А. ПОПОВ, Средновековният Крън, Известия на Българското историческо дружество 25 (1967) 233–250; А. БУРМОВ, Към историята на Крънската област, Избрани произведения 1, София 1968, 216–219. 29 Боруј је данашња Стара Загора, град удаљен нешто више од 100 km на југ од Трнова (И. ДУЙЧЕВ, Из старата българска книжнина 2, 328). 30 Обухвата земље између Дунава и Старе Планине, реч је о кумулативном називу за стару Мизију – Северну Бугарску (И. ДУЙЧЕВ, Из старата българска книжнина 2, 328; Г. Н. НИКОЛОВ, Самостоятелни и полусамостоятелни владения във възобновеното Българско царство (края на XII – средата на XIII в.), София 2011, 46).
237
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 229–239 Софија и Ниш.31 Поставља се питање да ли су 1230. године њима још увек управљали обласни намесници који су уживали посебан статус и известан степен самосталности?32 Да ли је деспот Алексије Слав остао још неко време после Клокотнице као самосталан владалац утврда у Родопима и Пирину?33 Димитри Поливјани износи претпоставку да су Софија и Месемврија били седишта апанажних области које је Јован Асен II дао свом брату севастократору Александру (Софија) и зету деспоту Мицу (Месемврија).34 На сва ова питања и хипотезе тешко да се може прецизно и недвосмислено одговорити.35 Добар показатељ у том смислу је и проблем територијалне припадности Ниша, о коме после Калојановог доба нема сигурних података све до 1279. године,36 па се у време издавања хоризме која је предмет овог рада, не може са непоколебљивим уверењем рећи у којој се држави тај град налазио.
Dragić M. Živojinović HORISMOS OF BULGARIAN TSAR JOHN ASEN II FOR RAGUSA Summary The article contains the edition, translation, commentary and photograph of the horismos of Bulgarian ruler John Asen II (1218–1241) for the city of Ragusa (Dubrovnik), in which rights and privileges of merchants from this maritime commune are being guaranteed in all the regions under the Tsarʼs rule. Based on the list of regions mentioned as belonging to the Bulgarian Empire, it can be concluded that the document must have originated after 31
Г. Н. НИКОЛОВ, Самостоятелни и полусамостоятелни владения, 46–47. ИСТО, 47. 33 ИСТО, 165. О Алексију Славу уп. Р. РАДИЋ, Обласни господари у Византији крајем 12. и у првим деценијама 13. века, Зборник радова Византолошког института 24–25 (1986) 151–289, стр. 235–245; И. Божилов, Фамилята на Асеневци (1186–1460). Генеалогия и просопография, София 19942, 95–98; Г. Н. НИКОЛОВ, Самостоятелни и полусамостоятелни владения, 143–182. 34 Д. И. ПОЛИВЯННИ, Средновековният български град през XIII–XIV век. Очерци, София 1989, 95–96. Николов (Самостоятелни и полусамостоятелни владения, 47, нап. 9) сматра да такво мишљење није лишено основа. 35 Г. Н. НИКОЛОВ, Самостоятелни и полусамостоятелни владения, 47, 165. 36 Уп. Ј. КАЛИЋ, Ниш у средњем веку, Историјски часопис 31 (1984) 5–40, стр. 26–28. 32
238
Д. Живојиновић, Хоризма бугарског цара Јована Асена II 9 March 1230, the date of the battle of Klokotnica, when Asenʼs state was considerably extended towards the south and southwest at the expense of the defeated emperor of Thessaloniki, Theodor Doukas Komnenos Angelos. It is highly probable that the agile-minded businessmen of Ragusa were quick to grasp the changed political reality and didn’t wait long to obtain commercial privileges for their community from the newly inaugurated most powerful ruler of Southeast Europe. Keywords: John Asen II, Second Bulgarian Empire, Ragusa (Dubrovnik), horismos, 13th century, year 1230, hora (region), Klokotnica, edition and commentary.
Чланак примљен: 30. септембра 2012. Чланак прихваћен: 12. марта 2013.
239
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 241–254 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 241–254 УДК: 726.7(497.11)"13":347.251:[930.2:003.74 Жарко Вујошевић Филозофски факултет Универзитета у Београду Одељење за историју Чика-Љубина 18–20, Београд, Србија
[email protected]
АРХИЉЕВИЧКА ХРИСОВУЉА ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА* Апстракт: Чланак садржи опис, издање и коментар повеље цара Душана, сачуване у манастиру Хиландару под ознаком Хил. 36 (А 4/15), којом се утврђује властелинство цркве Ваведења Богородице у селу Архиљевици код данашњег Прешева на молбу њеног оснивача севастократора Дејана. Испитан је дипломатички статус документа, први пут објављеног у целини, као и његов однос са примерком Хил. 150/152 са истим правним предметом. Расправља се и о спорним хронолошким подацима које саопштавају обе исправе, уз покушај да се одреди време њиховог настанка и датум издавања претпостављеног изгубљеног оригинала на основу којег су састављене. Кључне речи: цар Стефан Душан, севастократор Дејан, Архиљевичка црква, манастир Хиландар, хрисовуља, издање и коментар.
Цркву Ваведења Богородице у селу Архиљевици „у земљи жеглиговској“ подигао је на својој баштини великаш цара Стефана Душана, тада севастократор, а касније деспот Дејан.1 О оснивању цркве * Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Средњовековно наслеђе Балкана: институције и култура (бр. 177003). 1 Село Архиљевица данас више не постоји. Сматра се да је лежало на источним обронцима Скопске Црне горе, у околини Прешева. Резултате истраживања убикације Архиљевице преноси Х. МАТАНОВ, Княжеството на Драгаши. Към историята на Североизточна Македония в предосманската епоха, София 1997, 55–58 (са картом); уп. П. ДРАГИЧЕВИЋ, Повеља „царице“ Јевдокије и њеног сина Константина о даривању Хиландару њихове баштинске цркве у Архиљевици, Стари српски архив 10 (2011) 87–102, стр. 97. О севастократору и деспоту Дејану најподробније Х. МАТАНОВ, исто, 45–86, и сажето са прегледом старије литературе Р. РАДИЋ, „Дејан“, Српски биографски речник 3, Нови Сад 2007, 141–142.
241
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 241–254 и формирању њеног властелинства сведоче два различито датована документа, сачувана у манастиру Хиландару: Хил. 36 носи датум 10. август 1354, док је на Хил. 150/152 забележена година 1348/49. Једина заједничка хронолошка одредница, индикт X, не слаже се са наведеним годинама. У науци је истакнута спорна традиција обеју исправа, описаних и коментарисаних само у оквиру обимнијих дипломатичких прегледа.2 Очигледно млађи примерак Хил. 150/152 објављен је више пута, док целовито издање Хил. 36 до сада није постојало.3 Досије архиљевичких исправа употпуњује повеља Дејанових наследника, супруге Евдокије и сина Константина, којом се 1378/79. та црква поклања манастиру Хиландару.4 У овом прилогу објавићемо пуни текст старијег од два акта са потписом цара Душана (Хил. 36), настојећи да утврдимо његов однос са другим примерком (Хил. 150/152), као и дипломатички статус и изворну вредност у мери у којој то дозвољава сачувана грађа. Документ Хил. 36 (топографска сигнатура А 4/15) исписан је на добро очуваној хартији са воденим знаком брода, састављеној од два слепљена листа укупне дужине 797 mm и ширине 301 mm, брзописом друге половине XIV века.5 Црвено мастило употребљено је за симболичку инвокацију, иницијал „Г“, речи „цар“, „хрисовуљ“ (два пута), „слово“ (четири пута), „царица“, подиницијале (на пет места), почетно „с“ у речима „село“ и „селиште“ (на 19 места), почетно „ц“ у речи 2
Л. СЛАВЕВА – В. МОШИН, Српски грамоти од Душаново време, Прилеп 1988, 157–159 (Хил. 36 – „реконструкција“), 155–157 (Хил. 150/152 – „фалсификат“); Д. СИНДИК, Српска средњовековна акта у манастиру Хиландару, Београд 1998, 45 (Хил. 36 – „вероватно аутентичан препис“), 128 (Хил. 150/152 – „вероватно препис“). 3 Издања Хил. 150/152: Д. АВРАМОВИЋ, Описанιе древностιй србски у Светой (Атонской) Гори, Београд 1847, 51–53; F. MIKLOSICH, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Wien 1858, 142–145, бр. 125; ЛЕОНИД (КАВАЛИН), Историческое описанιе сербской царской лавры Хиландаря, Москва 1868, 74–76 (извод); B. KORABLEV, Actes de Chilandar II, Actes slaves, Византійскій временникъ 19 (приложение), Петроградъ 1915, 510–513, бр. 43. Документ Хил. 36 у изводу је објавио С. НОВАКОВИЋ, Законски споменици српских држава средњега века, Београд 1912, 738–740, изостављајући аренгу, део диспозиције са описом међа и део санкције. 4 За издање и коментар ове исправе в. нап. 1 горе. 5 Подаци о воденом знаку и димензијама преузети су из радова наведених у нап. 2 горе (према Л. СЛАВЕВА – В. МОШИН, Српски грамоти, 157 димензије документа износе 78 х 29,5 cm). За филигран који би требало да је сличан (variété similaire) оном посведоченом у једном рукопису из око 1370, в. V. MOŠIN – S. TRALJIĆ, Vodeni znakovi 13. i 14. vijeka 1, Zagreb 1957, 158, бр. 6461 (илустрација на табли 748 друге књиге).
242
Ж. Вујошевић, Архиљевичка хрисовуља цара Стефана Душана „црква“, потпис и велико слово „В“ уоквирено двема полукружним линијама испод потписа десно. На документу нису уочени трагови печаћења. У дну повеље налазе се два познија записа историјско-правне садржине.6 Старији је смештен између потписа и белешке о записивању у три реда, настављајући се уз десну маргину у седам кратких редова. Односи се на нове поклоне архиљевичкој цркви које је приложио Дабижив, син упокојеног војводе Дмитра: село(?) Секирнину и село Црквишта. Пошто је по свему судећи реч о штипском војводи Дмитру, истакнутом великашу у држави Дејанових наследника са којима је изгледа био у блиском сродству, требало би да запис потиче из времена после 1381, када се он у повељи о лесновском манастиру помиње као милосник.7 Из двеју Константинових повеља с краја 80-тих година XIV века сазнајемо да Дмитар у време њиховог издавања више није био жив.8 Стилизација почетка записа сугерише дужи период између Дмитровог упокојења и бележења податка о поклону Дабижива, али изглед писма дозвољава датовање најкасније на крај XIV века.9 Други запис, у шест редова испод белешке о записивању Душанове повеље, представља својеврсни купопродајни уговор између неког 6
Записе је објавио А. СОЛОВЈЕВ, Одабрани споменици српског права од XII до XV века, Београд 1926, 159, бр. 77 и 78. 7 Х. МАТАНОВ, Княжеството на Драгаши, 23, 32, 256–257, образлаже мишљење да је Дмитар био Дејанов син из првог брака, дакле полубрат Јована и Константина Драгашâ. О његовом помену у повељи из 1381. в. М. БЛАГОЈЕВИЋ, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд 20012, 162–165, и Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Повеља Константина Драгаша Хиландару о манастиру Леснову, Realia Byzantino-Balcanica (у штампи). 8 Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Повеља господина Константина Драгаша Хиландару о поклонима војводе Дмитра (Хил. 63), Стари српски архив 9 (2010) 111–133, стр. 122–124, 129–131. Реч је о повељама за Вазнесењску цркву у Штипу од 26. марта 1388 (издања: Ј. ШАФАРИК, Стара српска писма из руског манастира Св. Пантелеимона у Светој Гори, Гласник Српског ученог друштва 7/24 (1868), 231–295, стр. 266–271. и Акты русского на Святомъ Аθоне монастыря Св. великомученика и целителя Пантелеймона, Киевъ 1873, 388–393) и за Хиландар из 1388/89? (издање са коментаром Ж. ВУЈОШЕВИЋ, исто, 111–133). 9 Мора се одбацити закључак о времену настанка записа у Х. МАТАНОВ, Княжеството на Драгаши, 259, нап. 6 („између 20. јуна 1379. и 15. августа 1381“); исто, 32 и 44, нап. 78 („друга половина 70-тих година XIV века“), донет на основу нетачног датума повеље Константина Драгаша о поклонима војводе Дмитра Хиландару (Хил. 63) и неодрживе тврдње у Л. СЛАВЕВА – В. МОШИН, Српски грамоти, 158, да је рукопис „потпуно идентичан“ оном у повељи Евдокије и Константина из 1378/79 (снимак ове последње приложен је уз издање из нап. 1 горе). Уп. Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Повеља Константина Драгаша (Хил. 63), 130– 131, нап. 75.
243
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 241–254 Новака Бориславовића и игумана Германа (Ђуромана). На основу палеографских особености може се помишљати на крај XIV и вероватније почетак XV века, мада међу хиландарским игуманима пре средине тог столећа није познат ниједан са именом Герман.10 Снимке Хил. 36 поседују Архив САНУ, Историјска збирка 8876 з-63, Народна библиотека Србије, Археографско одељење Ф 2767 и Архив Србије, А 4/15 (микрофилм у боји). Издање које следи заснива се на фотографијама Архива Србије (у прилогу) и Архива САНУ.11 Текст старијег примерка хрисовуље + Господи Боже мои, великоѥ и неисповѣдимоѥ твоѥ милосрьдиѥ, иже ѥси подаль ɪавьствьно намь, твоимь |2| рабѡмь. Иже ѡт испрьва начьнши прѣдѣда нашего, господина прьвагѡ пастира и наставника стаду своѥму, вели|3|кагѡ Неманю, земли срьбьскои. И тогѡ же изволи насадити ɪако нѣкую лозу добруѡплодную(!) и ѡт тѡгѡ |4| ѡтрасли прѣкрасниѥ, ихьже расплодиль ѥси по вселен`нѣи, и твоѥю помоштию, всеблаги чловѣколюбиви Владикѡ, |5| все враги своѥ покорившу и добрѣ ѡтьчьство своѥ устроив`шу и сь миромь все дни живота своѥгѡ прѣшьдь, |6| и небеснихь благь сподобльшу сѥ(!), иже и бисть нови мироточьць земли срьбьскои. Ѥгоже молитвою и помоштию |7| сподобльшу се бити сьнаслѣднику того добримь дѣломь мнѣ, прьвому благовѣрному и Богомь поставленнѡому |8| ЦАРОУ Стефану, ѡбновльшому прьви царски вѣньць срьбьскои и поморьскои земли. И царствуюшту ми земле|9|ю грьчкою и всему Поморию и Западнимь странамь и всему Дису и веселешту ми се ѡ Бозѣ сь всѣми 10
Уп. В. МОШИН – М. ПУРКОВИЋ, Хиландарски игумани средњега века, Београд 19992 (прир. М. ЖИВОЈИНОВИЋ) 117–118. Помен игумана неког другог манастира осим Хиландара на овом месту не би био очекиван. У повељама се увек говори о архиљевичкој цркви, не о манастиру. 11 Издање је приређено тзв. грађанском ћирилицом, према могућностима које пружа последња верзија фонта Times New Roman (The Unicode Standard, Version 6.1, Cyrillic), при чему су две још увек недостајуће старословенске графеме приказане комбинацијама слова као „ɪа“ и „шт“. Скраћенице су разрешене без ознака, а примењени су интерпункцијски знаци у складу са важећим правописом српског језика. Подела на пасусе изведена је с обзиром на најважније делове документа (аренга, експозиција, диспозиција са пертиненцијом, описом међа и имунитетним одредбама, санкција, короборација са датумом). Опредељење за овакав поступак при издању повеље условљен је пре свега практичним разлозима. Текст треба да буде приступачан и прегледан, а у електронској форми лако претражив. Сматрали смо да репродукција његових графичких и филолошких особености за ову прилику није неопходна, поготову што се оне могу анализирати на основу приложеног снимка. За редакцију издања срдачну захвалност дугујемо Ирени Шпадијер.
244
Ж. Вујошевић, Архиљевичка хрисовуља цара Стефана Душана велевьзмо|10|жними под рукою моѥю и прьвѣ чьсти вьздаюшту ми светимь и божьствьнимь црьквамь, потомь же властелѡмь |11| и властеличикемь и инимь прочимь записѡвати ХРИСѠВУЛЄ и милости [и] СЛОВЄСА царска, ɪако ни|12|чему же врѣжден`ну бити. По томужде ѡбразу царску и сиѥму таковому достовѣрному и многолюбимѡ|13|му и всесрьдьчному и брату царства ми севастократору Деɪану. И како успомѣну и говори царству ми ѡ своѥ|14|и црькви, кою ѥсть сьзидаль у своѥи баштинѣ у земли жеглиговьскои, а у мѣстѣ рекомѣмь Архилевица, |15| вь име црькьвь Прѣсветиѥ и всесвѣтлиѥ чюдѡтворице Матере Божиѥ вьведениѥ иже вь Светаɪа светихь, ѥи|16|же изволивьши тако бити храму ѥѥ. И поиска на царствѣ ми брать царства ми севастократѡрь Деɪань прилѡ|17|жити села своɪа баштин`на, коɪа му ѥсть записало царство ми, нему и ѥговѣмь дѣцамь у баштину. И за помилова|18|ниѥ царства ми Матере Божиѥ, иже вьздвигши ѡт ѡдра болѣзньнаго, изволихь принести дарь сии к тебѣ |19| Богоматери. Тѣмже и царство ми зговори се сь благочьстивою и христолюбивою прѣвисокою аѵгустиѥю, благовѣ|20|рною царицею кира Ѥленою, ЦАРИЦЄЮ царства ми, и сь богодарованнимь и прѣвьзлюбленнимь синомь наю, |21| кралѥмь Урѡшемь, и сь господиномь и ѡтьцемь нашимь, прѣѡсвештеннимь патриархомь Срьблемь и Грькомь |22| кирь Савомь и сь всѣми митрополити и ѥпископи и ѥгумени и с властели всѣми велими и малими |23| и сь всѣмь зборомь срьбьскиѥ и грьчкиѥ земле и поморьскиѥ и дарова и записа царство ми царство ми (!) сиизи все|24|свѣтли ХРИСѠВУЛЬ царства ми Матери Божиѥи ар`хилевьскои. И за правовѣрно и всесрьдьчно поработаниѥ |25| царству ми брата царства ми севастократора Деɪана, всесрьдьчнимь желаниѥмь даруѥть и записуѥть царствѡ |26| ми Матери Божиѥи ар`хилевьско[и] метохию сию: село Подлѣшане с мегѣми и ѡдтеси и сь засельци и |27| сь всѣми правинами села тога; село Архилевица конь црькве с мегѣми и ѡдтеси и сь заселци и |28| сь всѣми правинами села тога; село Изворь с мегѣми и ѡтеси и с правинами села тога; селѡ |29| Ругинци с мегѣми и ѡтеси и с правинами села тога; селиште Мокра Полѣна; село Арбанаси сь вь|30|сѣми правинами; село Боиковци с правинами; село Другошевци с правинами; село Маисториѥ; |31| селиште Маисториѥ Крупници; селиште Прусци; селиште Врьдунь; селиште Прьвево; селиште Деи|32|ково;12 селиште Враче; селиште Седларь; 12
Због често нејасне разлике између слова „и“ и „н“ у рукопису, постоји дилема око транскрипције назива овог селишта. За облик „Деиково“ одлучили смо се због тога што се он јавља у примерку Хил. 150/152, док се у повељи Евдокије и Константина из 1378/79. наводи „село Деиковци“ (за издања в. нап. 3 и 1).
245
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 241–254 селиште Мекша; село Глажнѣ с мегѣми и ѡдтеси и с пра|33|винами села тога. И за сиɪази села вса успѡмѣну брать царства ми севастократорь Деɪань, ɪако да си |34| утеше меге кудѣ су симзи селиштемь. И такози повелѣ царство ми да поге самь с вѣштими людьми и да уте|35|ше, и утесавши и принесе кь царству ми, и царство ми записа меге сиѥ симзи селомь всѣмь, понѥже су|36|ть у ѥдину утесь. А во меге црькви Матери Божиѥи ар`хилевьскои: ѡт крьста путѥмь кои греде ѡд Подлешань |37| у Стльпчани, тере ѡд стльбичнога дѣла, тере нис потокь кои спада у Бѣловодички потокь, тере нис потѡкь |38| Бѣловодички, где исходи Дольна Клепала, тере прѣходи надь ɪазь Парцулеве водѣнице, тере на Добри |39| шорь до меге Ругикѣ, тере уз рѣку Стльпьчку уз доль вели десни, тере на Градинь дѣль у гору прѣко |40| више Матѣɪа у Чрьни врьхь, а ѡд Чрьнога врьха управь на Кобилу, ѡд Кобиле на Водичникь управь; |41| и ѡд Планинице путемь на Iабльчно, тере на кирь Тодоровь ѡдрь, тере по дѣлу на мраморь, тере на Алава|42|ндеву водѣницу, та на Просѣченикь, та на Такшину Свету Петку, тере прѣко на Прибислаѡвь крьсть, кои ѥсть на|43|дь Лагборовци, ѡд туда надь Халашаѥвце прѣко на дѣль стльбички. Село Мокра Полѣна, а меге ѡи |44| ѡд дуба велиѥга по дѣлу посрѣдь села на студенець, тере низ доль на Брехало, терь надь Горобнинце |45| на Велию главу, а ѡд Велиѥ главе по дѣлу путемь на Букурь и горѣ до распутиɪа, и ѡд распутиɪа до |46| дуба ѡпеть. И ѡште приложи царство ми црькви Матере Божиѥ ар`хилевьске село Колицко |47| с мегѣми и ѡдтеси и сь заселци и сь всѣми правинами села тога. А во меге села Колицка: ѡд гумни|48|шта Чаикова прѣко посрѣдь прокопанньнога пута, тере посрѣдѣ Кɪачкова селишта на Сипану могилу, |49| на13 друмь Дробнихь крьстьць, тере ниже Бѣжана где ѥсть камень на камени, тере ус Поповь дольь(!) |50| на Малу ѡстрьвицу, тере на Велию ѡстрьвицу, тере низ брьдо на Бранкове жигове, тере ни|51|з доль до потока, тере нис потокь у пшиньски синорь, тере ус путь горѣ на плѣшь, на почивало, |52| та пакь на Чаиково на гумништа. И ѡште приложи царство ми Матери Божиѥи ар`хилевьскои у Вельбу|53|жди црькьвь Госпождино Поле [с] селомь, с рѣкомь, с мегѣми и ѡтеси и сь всѣми правинами што си има црькьвь |54| тази ѡд вѣка. Село Козница Кричановьска с мегѣми и ѡдтеси и сь всѣми правинами села тога, како |55| ѥсть ѡд прѣжде. Село Строиково сь всѣми правинами. И сиɪази вса села и метохиѥ даруѥть и записуѥть |56| царство ми црькви архилевьскои Матере Божиѥ царскимь ѡбичнимь знамениѥмь СЛОВА царства ми, ɪако |57| да суть тврьда и непоколѣбима 13
246
Почетак текста на другом листу хартије.
Ж. Вујошевић, Архиљевичка хрисовуља цара Стефана Душана никымь до вѣка, развѣ да си дрьжи Мати Божɪа сɪа вса уписан`наɪа зде |58| до дни и до вѣка неѡтемлемо, дондеже ѥсть и та светаɪа и божьствьнаɪа црькви. И да нѣсть волень никто ѡдне|59|ти ни ѥдино ѡд сихь всѣхь, развѣ да си има и дрьжи вса сиɪа црькви та светаɪа и божьствьнаɪа до вѣка свободно |60| и читаво с милостию царства ми ѡд всѣхь работь и поданькь велихь и малихь царскихь и ѡд всѣхь владуштихь, |61| развѣ да си ѡблада сиѡмзи метохиѡмь црькьвь, а ини никто. И сиѥзи записуѥть царство ми вь утврьжени|62|ѥ вь вѣки. Тѣмьже игожѥ(!) изволить Богь по мнѣ господствуюшта и сьдрьжешта прѣстоль царски, царства мо|63|ѥго сина, или ѡдь суродьства нашего, или кто любо, молю же и запрештаю, ɪако сиѥму СЛОВОУ царства ми |64| непотворенну би[ти], нь и ѥште болше и крѣпчѣѥ потврьждати. Ктѡ ли ѡд таковихь потьштить се разорити |65| сиѥ, или ѡднети што ѡд дому Матере Божиѥ архилевьске, таковаго да разорить Господь Богь и прѣчистаɪа |66| Мати Божиɪа и да га убиѥ и порази сила чьстнаго и животворештаго крьста и .д̃. ѥвангелисти и .вɪ.̃ |67| апостоль и .ти̃ɪ. светихь и богоноснихь ѡтьць и ѡд всѣхь светихь ѡд вѣка Богу угодившихь да ѥсть проклет вь си |68| вѣкь и вь придушти и сь Юудою да имать учестиѥ и ѡд царства ми да нѣсть благословлень, нь паче и про|69|клеть, аминь. И сиѥ извѣстно и всенастоюштеѥ златопечатно СЛОВѠ царства ми записа |70| се и утврьди вь всакоѥ достоɪаниѥ и утврьждениѥ царско вь лѣто ҂.ƨ.̃ ѡ̃.ѯ̃.в̃. идниктиѡнь(!) .ɪ.̃ |71| + СТЕФАНЬ ВЬ ХРИСТА БОГА БЛАГОВѢРНИ ЦАРЬ СРБЛЕМЬ И ГРЬКѠМЬ + |72| Повелениѥмь господина светаго цара, Гоико логоөеть наручи под Скопиѥмь мѣсеца аѵгуста .ɪ.̃ дьнь. + Текст познијих записа 1. [1381 – 1400?] + Повелѣниѥмь Божиѥмь прѣстави се Дмитрь воѥвода сь подружиѥмь и сь дѣцами. И ѥгда прѣстави се, синь ѥго Дабиживь |2| приложи Секирнину и населениѥ ѡтьца ѥго воѥводе Дмитра, отроке своѥ, село рекоми Црьквишта, црькви Свети|3|ѥ Богородице Архилевице и такози приложи сь всѣмь ѡтесомь. И кто ке потворити сиѥгази записаниɪа, ѡнѣми всѣмь |4| гробовомь кои се |5| поставише у црьквь |6| Матере Божиѥ да ѥсть |7| мьстьница Мати |8| Божиɪа и да ѥ ѡтвѣ|9|тникь ѡнѣми всѣ|10|мь гробовомь. 2. [почетак XV века?] А во продаде Новакь Бориславовикь игумну Гюроману – четврьти дѣль водѣнице подь Валɪавицѡмь. |2| А тому свѣдоци: Деико 247
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 241–254 Булать [с] синови си, попь Вльча и Раико Грухаликь з братомь си и Калинь |3| Бѣлчевикь и Стань Добрѣтевикь и Лалинь Драгошевикь и Бороѥ Пльношевикь и Тодорь |4| Малчевикь и Ѡбрадь, Стаинь синь, Влатковь чловѣкь из Вратогоште, и Гѥр`го Влади|5|славовь чловѣкь, и Раико Бачь и Тоде Буцкать и Драгулинь и Бериславь и Богдань |6| Пагеровикь. А то се записа прѣдь Деиковомь кукюмь. На полеђини документа налазе се две белешке: регест (монаха Никандра) из средине XIX века и нешто ниже недовршени старији запис. Објављујемо их према снимку Народне библиотеке Србије. Сеи хрисовуль естъ на царѧ Стефана Силнагѡ. |2| Обаче нее нашъ, но данъ монастырю Пресветыѧ Богородицы |3| архилевскои. И ѡписуетъ тамо всѧ по синорами |4| села, меги, планини и прочаѧ. + Хрисовул ѡт села. Издавачима из XIX века и Корабљову је изгледа био познат само примерак Хил. 150/152. Од када је Новаковић објавио извод из исправе Хил. 36, коју је пронашао Љ. Ковачевић, однос између два документа у науци није сасвим разјашњен, а изнето је и мишљење да су они састављени на основу две повеље цара Душана за архиљевичку цркву.14 Досадашњи покушаји упоредне анализе дали су ограничене резултате, пре свега због недостатка целовитог издања примерка Хил. 36.15 Имајући пред собом његов пуни текст и снимак, као и издања и фотографије Хил. 150/152 (Архив Србије 10/7 и Архив САНУ, Историјска збирка 7903а-28), сматрамо готово извесним да је управо Хил. 36 био предложак примерку Хил. 150/152, настао најраније у XV веку.16 Преписивач је настојао да верно пренесе изглед изворника тако што је на одговарајућим местима употребљавао црвено мастило, користећи га додуше и за неке суседне речи (нпр. „царство ми“).17 Кали14
С. НОВАКОВИЋ, Законски споменици, 738, сматра да је Хил. 36 оригинал, а Хил. 150/152 препис из XV века. Х. МАТАНОВ, Княжеството на Драгаши, 53–54, говори о преписима изгубљеног оригинала, а Л. СЛАВЕВА – В. МОШИН, Српски грамоти, 157–158, о оригиналним Душановим актима из 1349. и 1354, чије су прераде сачуване у Хиландару. 15 Л. СЛАВЕВА – В. МОШИН, Српски грамоти, 156; Х. МАТАНОВ, Княжеството на Драгаши, 54, 60. 16 Аутори из нап. 14 горе датују примерак Хил. 150/152 у XV век на основу правописа („Константинова реформа“). Д. СИНДИК, Српска акта, 128 се изјашњава за XV или XVI, док А. Соловјев помишља чак на XVII век (према Л. СЛАВЕВА – В. МОШИН, Српски грамоти, 157). 17 Првих 12 редова Хил. 150/152 исписано је плавим мастилом, које је изгледа коришћено и за неке делове текста у дну документа, што нажалост нисмо могли да проверимо, јер за други део повеље располажемо само црно-белим
248
Ж. Вујошевић, Архиљевичка хрисовуља цара Стефана Душана графски је копирао и уоквирени знак „В“ испод потписа, али је додао и стилизовани иницијал „У“ (?) испод белешке о записивању. Што се тиче текста, он се највећим делом готово потпуно подудара са предлошком. Уз мање текстолошке разлике, изостављање и ређе додавање појединих речи и фраза, преписивач је на неким местима чинио грешке и замене услед неразумевања, погрешног читања изворника или жеље за осавремењивањем изразâ.18 Међутим, у Хил. 150/152 налазимо и значајна одступања у садржају диспозитива, за која до сада нису понуђена задовољавајућа објашњења. Села и селишта у пертиненцији набрајају се истим редом као у Хил. 36, али се уместо Прусаца наводи Вилска, а уместо Првева – Калујаневци (ред 31 у изворнику). Преписивање међа прекида се у реду 40 предлошка и наставља описом граница села Вилске, којима би требало да припада и завршни део међа архиљевичке цркве из изворника (ред 41–43). Затим се из Хил. 36 изостављају читави пасажи који се односе на међе села Мокра Пољана, као и на прилоге цара Душана: село Колицко (са међама), цркву Госпођино поље у Велбужду, село Козница Кричановска и село Строиково.19 Следе завршне формуле према предлошку уз мање измене, али и различит датум и скраћену белешку о записивању. Очигледно је за наручиоца преписа од нарочите важности било село Вилска, једино наведено са међама, према којима би се могло закључити да је лежало у непосредном суседству Архиљевице. С друге стране, није било интереса за дарове цара Душана, груписане на подручју удаљеном од основног језгра архиљевичког властелинства (око 100 km у правцу истока).20 Ове чињенице би могле да се сматрају снимком (подаци из Л. СЛАВЕВА – В. МОШИН, Српски грамоти, 155 и Д. СИНДИК, Српска акта, 128 нису међусобно сагласни и остављају извесне недоумице). 18 Неке од разлика су додавање називу села Извор (ред 28 у изворнику) почетног Ру-, што је први слог имена наредног села (Ругинци), фраза „да ю теше“ уместо „и да утеше“ (ред 34–35), речи „мегѹ“ уместо „рѣку“ (ред 39), „напасти“ уместо „работъ“ (ред 60), „заклинаю“ уместо „запрештаю“ (ред 63), „бѹдѹштїи“ уместо „придушти“ (ред 68). Пример карактеристичне преписивачке грешке настале као последица неразумевања текста је израз „ѹтврьжденїе црькви“ уместо „утврьждениѥ царско“ (ред 70). 19 Душанови поклони су били записани у оригиналу, о чему сведочи њихово набрајање у повељи Евдокије и Константина Драгаша из 1378/79, којом се архиљевичка црква са поседима уступа Хиландару: П. ДРАГИЧЕВИЋ, Повеља „царице“ Јевдокије, 89, ред 8 и 11–14. 20 За убикацију сēла из архиљевичких повеља в. следеће радове: Х. МАТАНОВ, Княжеството на Драгаши, 57–60 (карта на стр. 58); М. ЖИВОЈИНОВИЋ, Властелинство манастира Хиландара у средњем веку, Манастир Хиландар,
249
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 241–254 посредним доказима о мотивима за израду преписа: током XV века или касније су Хиландарци, којима црква у Архиљевици са поседима припада од 1378/79, настојали да у том крају прошире своја имања или да повељом утврде у међувремену настало фактичко стање. При том су из прерађеног документа изоставили поседе расуте изван територијалне целине чије средиште чини Богородичина црква у Архиљевици, јер су их у међувремену вероватно неповратно изгубили. Пошто је, дакле, Хил. 150/152 по свему судећи прерађен препис документа Хил. 36, намећу се два закључка: сачувани акти су сведочанство о само једној хрисовуљи цара Душана за архиљевичку цркву; у трагању за оригиналом и његовом садржином познији примерак има другоразредан значај.21 С тим у вези, требало би одбацити у њему наведени датум – годину 1348/49, која је уз неодговарајући индикт X, пренет из предлошка, уносила додатну забуну у настојању да се реши питање такође проблематичних хронолошких одредница наведених у Хил. 36.22 Противречности у датуму и месту записивања архиљевичке хрисовуље „повеленијем господина светаго цара“ (ред 72), које саопштава документ Хил. 36 – 10. август 1354, Скопље – у науци су одавно предмет расправе.23 Осим неслагања године са индиктом X, уочено је да се Сава (IV) неочекивано помиње као патријарх (ред 21–22) за живота његовог претходника Јоаникија, а истакнута је и чињеница да је истог дана цар Душан издао једну повељу за Хиландар, којом прир. Г. СУБОТИЋ, Београд 1998, 71–90, стр. 83–84 (карта на стр. 87); иста, Драгаши и Света гора, Зборник радова Византолошког института 43 (2006) 41–57, стр. 52 (карта); П. ДРАГИЧЕВИЋ, Повеља „царице“ Јевдокије, 97–101 (са литературом и картом). 21 Повеља Евдокије и Константина Драгаша из 1378/79, позива се на једну Душанову исправу: „записаније златопечатно... светопочившега цара Стефана“ (П. ДРАГИЧЕВИЋ, Повеља „царице“ Јевдокије, 89, ред 11–12). Поседи архиљевичке цркве се већим делом поклапају са онима које наводи Хил. 36, док се села Вилска и Калујаневци из Хил. 150/152 не помињу. 22 Да ли је година погрешно преписана, или је плод произвољне реконструкције, остаје нејасно. Треба приметити и да је преписивач из непознатих разлога прерадио белешку о записивању, преневши из изворника само податак да је повеља издата у Скопљу, а изостављајући месец и дан и помен логотета Гојка. 23 С. СТАНОЈЕВИЋ, Студије о српској дипломатици 23. Односи појединих момената при стварању и извршивању повеља, Глас Српске краљевске академије 161 (1934) 27–53, стр. 46–50, са прегледом мишљења старијих истраживача; М. ПУРКОВИЋ, Итинерар краља и цара Стефана Душана, Гласник Скопског научног друштва 19 (1938) 239–244, стр. 244, нап. 29; Л. СЛАВЕВА – В. МОШИН, Српски грамоти, 155–159; Х. МАТАНОВ, Княжеството на Драгаши, 47.
250
Ж. Вујошевић, Архиљевичка хрисовуља цара Стефана Душана приликом се налазио на крајњем северу земље, под Рудником.24 При том је индикт X сигурно погрешан, јер не пада ни у једну годину Душановог царевања. Нови покушај да се ови проблеми разреше би, у недостатку поузданих хронолошких ослонаца, значио даља нагађања, која не могу изаћи из већ постављених оквира. Тако су изнете претпоставке да је несагласје посредних и непосредних хронолошких података последица временске разлике између actio и conscriptio,25 као и да је повеља, с обзиром на експозицију у којој се говори о „збору српске, грчке и поморске земље“ (ред 23), вероватно издата на сабору у Крупишту у мају 1355.26 На овом месту изнећемо још неке елементе из садржаја повеље који би могли бити од помоћи при одређивању времена њеног настанка. Као мотив за издавање хрисовуље ауктор истиче захвалност Богородици за излечење од болести (ред 17–18), о којој нисмо пронашли податке у другим изворима.27 Даље, комбинацију изразâ „први“ и „Богом постављени“ цар у интитулацији (ред 7–8) налазимо и у поменутој повељи Хиландару са истим датумом (в. нап. 24 горе).28 Коначно, логотет Гојко јавља се само још у једној Душановој исправи и то са титулом великог логотета као милосник: реч је о повељи Хиландару о цркви у Псачи са датумом 25. март 1358(!), за коју се сматра да је издата у току последње две године Душанове владавине.29 Према напред изложеном, треба закључити да је архиљевичка 24
Реч је о повељи о поклањању села Лесковљана Хиландару, која се сматра оригиналом, те се њеном садржају поклања пуно поверење (издање са коментаром: С. БОЈАНИН, Повеља цара Стефана Душана о даровању села Лесковљане манастиру Хиландару, Стари српски архив 4 (2005) 119–134; за податак о Душановом боравку под Рудником в. стр. 121 и нап. 13). У тексту читамо да је тај дар учињен на молбу игумана Саве. Узима се да је он за патријарха проглашен у новембру 1354 (М. ПУРКОВИЋ, Српски патријарси средњег века, Гласник Скопског научног друштва 15–16 (1936) 303–317, стр. 306–307). 25 С. СТАНОЈЕВИЋ, Студије о српској дипломатици 23. Односи појединих момената, 49–50. 26 Л. СЛАВЕВА – В. МОШИН, Српски грамоти, 155; Х. МАТАНОВ, Княжеството на Драгаши, 47. 27 Не изгледа вероватно да се овде ради о истој болести која се помиње у неким Душановим исправама из времена краљевства. О томе С. МАРЈАНОВИЋДУШАНИЋ, Владарска идеологија Немањића, Београд 1997, 170–171. 28 Она се у познатом материјалу јавља још само једанпут и то у хрисовуљи за Хиландар од 18. јануара 1347: Д. ЖИВОЈИНОВИЋ, Хрисовуља цара Стефана Душана за Хиландар о Лужачкој метохији, Стари српски архив 5 (2006) 99–113, стр. 101, ред 5–6 у документу. 29 Издање са коментаром: С. МИШИЋ, Хрисовуља цара Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Псачи манастиру Хиландару, Стари српски архив 4 (2005) 135–149.
251
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 241–254 хрисовуља настала у току 1354. или 1355. године, док прецизније одређење због спорних и међусобно несагласних хронолошких одредница за сада није могуће. Остаје нам да се осврнемо на још неке дипломатичке особености документа Хил. 36 и покушамо да одредимо његов дипломатички статус. Унутрашњи елементи, осим датума, не изазивају сумњу и наводе на закључак да је исправа веродостојна, поготову што њене правне одредбе добрим делом налазе потврду у повељи Евдокије и Константина Драгаша из 1378/79.30 Треба истаћи и јединствену аренгу са значајним политичко-идеолошким порукама, у науци протумаченим као одјек државног сабора за време којег је хрисовуља издата,31 док експозиција садржи значајан податак о једној изгубљеној баштинској повељи, којом је цар Душан потврдио наследни посед Дејану и његовим потомцима (ред 17). С друге стране, спољашња обележја показују да се вероватно не ради о оригиналу, већ о аутентичном препису. На исправи која се назива „хрисовуљ“ (ред 24), „слово“ (ред 56, 63) и „златопечатно слово“ (ред 69) нема трагова печата, иако се на једном месту помиње и „царско обично знамење“ (ред 56). Такву врсту овере можда замењује знак „В“ (vidimus) у доњем десном углу испод потписа, мада његово порекло и улога на документу остају загонетни.32 Логос-формулу у облику три пута исписане речи „слово“ у различитим падежима извела је изгледа иста рука као и остатак текста, док се за потпис не може рећи да одговара примерима из оригиналних Душанових повеља.33 Према графичким и правописним карактеристикама, писмо се широко датује у другу половину XIV века, при чему известан хронолошки ослонац пружа водени знак, посведочен око 1370. године (в. нап. 5 горе). 30
Упоредну анализу података двеју повеља о поседима архиљевичке цркве даје Х. МАТАНОВ, Княжеството на Драгаши, 221–224. Његовом списку села која се помињу у оба документа треба додати Колицко, изостављено у Новаковићевом издању. 31 Н. РАДОЈЧИЋ, Српски државни сабори у средњем веку, Београд 1940, 140–141; С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Владарска идеологија, 176; уп. ИСТО, 90–91. 32 Знак vidimus регистрован је на још само једној Душановој повељи, упућеној серском митрополиту Јакову 1352/53, чији сачувани примерак представља савремени препис. Издање и коментар: Споменици за средновековната и поновата историја на Македонија 3, прир. В. МОШИН, Скопје 1980, 411–423 (Л. СЛАВЕВА). Уп. опис и анализу у Archives de l'Athos 12, Actes de Pantéléèmôn, ed. P. LEMERLE – G. DAGRON – S. ĆIRKOVIĆ, Paris 1982, 164–167 (снимак у албуму бр. 4, табла 47). 33 Л. СЛАВЕВА – В. МОШИН, Српски грамоти, 159; уп. факсимиле Душанових потписа у наведеној публикацији passim.
252
Ж. Вујошевић, Архиљевичка хрисовуља цара Стефана Душана На основу дипломатичке анализе документа и његовог историјско-правног контекста можемо да закључимо да је Хил. 36 аутентичан препис изгубљене хрисовуље цара Душана за цркву Ваведења Богородице у Архиљевици, настао у Хиландару у време када је овом манастиру додељено архиљевичко властелинство, дакле око 1378/79. или нешто касније.34 Проблеми које постављају подаци о датуму сачувани у препису онемогућују прецизније датовање оригинала, те се за сада морамо задовољити претпоставком да је он издат 1354. или 1355. године. Коначно, Хил. 36 био је предложак за позни препис Хил. 150/152, сачињен у Хиландару са намером да се обезбеди потврда за проширење његове архиљевичке метохије.
Žarko Vujošević THE ARHILJEVICA CHRYSOBULL OF EMPEROR STEPHEN DUŠAN Summary The church of the Presentation of the Virgin Mary in the former village of Arhiljevica on the slopes of Skopska Crna Gora was founded by sebastokrator Dejan, a prominent noble of Serbian emperor Dušan, who granted Dejan a chrysobull in which the manorial boundaries of the foundation were defined. Since possession of the Arhiljevica manor (metochion) was transferred to the Serbian Athonite monastery of Hilandar by the charter of Eudokia and Constantine Dragaš from the year 1378/79, Dušan’s chrysobull to Dejan is preserved in the archives of Hilandar in the form of two documents: the elder one marked Hil. 36, and the more recent Hil. 150/152. Both are transcripts made in Hilandar – the elder one was copied from the original and later served as the model for the more recent copy. The first document, whose first full publication is offered in this paper, was made at the time when the church of Arhiljevica was donated to Hilandar. In the bottom of the document two later entries recording legal transactions can be found: the first is from the late 14th and the second probably from the early 15th century. In terms of diplomatic status, Hil. 36 is an authentic transcript, but its dating (Skoplje, 10 August 1354) is questionable, because it contradicts historical circumstances known 34
Такво мишљење заступају и Л. СЛАВЕВА – В. МОШИН, Српски грамоти, 158 и Х. МАТАНОВ, Княжеството на Драгаши, 53–54.
253
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 241–254 from other reliable sources (e.g. the mention of Sava as patriarch before he was elevated to that position, the fact that the emperor was far away from Skoplje at the time in question). Therefore, the date when the lost original of Dušanʼs chrysobull for the church of Arhiljevica was issued can only be approximated as 1354 or 1355, based on examination of the diplomatic elements of Hil. 36 and the historical and legal context of its contents. Hil. 150/152 differs from its predecessor in the dispositional section, containing two previously unmentioned villages that do not appear even in the Dragaš charter of 1378/79. This doctored transcript, which is of secondary importance for the reconstruction of the original, was made in the 15th century or later with the intent of obtaining or confirming the enlargement of Hilandar’s Arhiljevica metochion. Keywords: Emperor Stephen Dušan, sebastokrator Dejan, church of Arhiljevica, Hilandar monastery, chrysobull, edition and commentary.
Чланак примљен: 1. октобра 2012. Чланак прихваћен: 28. децембра 2012.
254
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 255–290 УДК: 314.1(497.5)"1574"(093) Александар Јаковљевић Историјски институт Кнез Михаилова 36/II, Београд
[email protected]
Невен Исаиловић Историјски институт Кнез Михаилова 36/II, Београд
[email protected]
ПОПИС НАХИЈЕ ПЕТРОВО ПОЉЕ ИЗ 1574. ГОДИНЕ∗ Апстракт: У раду се доноси критичко издање пописа нахије Петрово поље, која се налазила у саставу санџака Клис, из 1574. године. Уводним текстом је простор Петровог поља стављен у историјско-географски контекст, након чега је дата краћа анализа обрађеног извора. После навођења принципа којих се држало у овом издању, следе транслитерација, превод (са објашњењима географских појмова) и факсимили пописа. Кључне речи: попис, дефтер, нахија, Османско царство, Петрово поље, Хрватска, Далмација, XVI век, власи, исламизација.
Нахија Петрово поље формирана је на простору који је у позном средњем веку припадао Угарској, као део Книнског комитата краљевине Хрватске. Ради се о крашком пољу, које се простире од Петровог кланца између села Уздоље и Тепљух до реке и поља Врба (правац север–југ), те између планина Промине до Свилаје (правац запад–исток).1 Најкасније од 40-их година XIV века припадало је хрватској великашкој породици Нелипчића, а може се претпоставити да су се ту налазили и њихови првобитни баштински поседи и утврђени град Бречево.2 Све до 1411. наведена област називала се једноставно Пољем ∗
Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Средњовековне српске земље (13–15. век): политички, привредни, друштвени и правни процеси (ев. бр. 177029). 1 S. GUNJAČA, Hrvatsko historijsko Kosovo, Ispravci i dopune starijoj hrvatskoj historiji III, Zagreb 1975, 129–168; F. SMILJANIĆ, Građa za povijesnu topografiju kninsko-drniškoga kraja u srednjem vijeku, Arheološka istraživanja u Kninu i Kninskoj krajini, Izdanja Hrvatskog arheološkog društva 15, Zagreb 1992, 55–63. 2 A. BIRIN, Knez Nelipac i velikaški rod Nelipčića, doktorska disertacija, Sveučilište u Zagrebu – Filozofski fakultet, 2006, passim.
255
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 (Campus, Polye) или Пољем Кањане (Polye Kanane), док се од тада један шири простор, који обухвата и делове Косова (северно од Петровог кланца) и Опромиња (подручја између реке Крке и планине Промина) назива Петровим пољем.3 Нелипчићи су Петрово поље држали све до изумирања породице по мушкој линији, након чега је оно прво прешло у руке Франкопана (1435), а затим Таловаца (1437).4 Тврђава Бречево изгубила је на значају још у првим деценијама XV века, а град Дрниш се помиње тек од 1494.5 На овој територији поседе је имало ниже хрватско племство у служби великаша и краљева, а вероватно су били присутни и краљевски и властеоски Власи. Није познато које су породице доминирале Петровим пољем у последњим деценијама уочи турског освајања, јер у актима угарских владара и намесника том подручју није посвећена довољна пажња због изостанка важнијих утврђења (осим Дрниша, ту се налазио само још Петровац у Петровом кланцу).6 Претпоставља се да је османско освајање довршено око 1522. године, када су Книн, Скрадин и Дрниш пали под турску власт, несумњиво са околним областима. Новоосвојена подручја у Хрватској и Далмацији прикључена су, као вилајет Хрват, Босанском санџаку. Већ у првом попису након прикључења (довршеном 1530. године), Петрово поље се јавља као нахија, у границама које су најприближније територији некадашњег Поља тј. Поља Кањане, какво је постојало половином XIV века.7 Убрзо, читава област се нашла у оквирима посебног санџака успостављеног 1537. након освајања утврђења Клис по коме је службено понео име.8 3
N. ISAILOVIĆ – A. JAKOVLJEVIĆ, Srednjovekovno Brečevo i Polje Kanjane: još jedan pokušaj ubikacije, Povijesni prilozi 43 (2012) 31–58. 4 P. ROKAI, Poslednje godine balkanske politike kralja Žigmunda (1435–1437), Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu 12–1 (1969) 89–109, str. 96–102; A. BIRIN, Knez Nelipac i velikaški rod Nelipčića, 146–156. 5 S. M. TRALJIĆ, Drniš šesnaestog i sedamnaestog stoljeća, Radovi Instituta JAZU u Zadru 19 (1972) 393–404, str. 393–394; S. GUNJAČA, Hrvatsko historijsko Kosovo, 146; N. ISAILOVIĆ – A. JAKOVLJEVIĆ, Srednjovekovno Brečevo i Polje Kanjane, 54. 6 L. THALLÓCZY – A. HODINKA, Magyarország melléktartományainak oklevéltára I. A Horvát véghelyek oklevéltára I (1490–1527), Monumenta Hungariae Historica. Diplomataria XXXI, Budapest 1903; J. ADAMČEK – I. KAMPUŠ, Popisi i obračuni poreza u Hrvatskoj u XV. i XVI. stoljeću, Zagreb 1976, 1–3. 7 Başbakanlık Osmanlı Arşivi, İstanbul (=BOA), Tapu tahrir defteri (=TD) 157; BOA, TD 164; BOA, Maliyeden Müdevver Defterler (=MAD) 540; N. ISAILOVIĆ – A. JAKOVLJEVIĆ, Srednjovekovno Brečevo i Polje Kanjane, 37–38, 46–49. 8 H. ŠABANOVIĆ, Bosanski pašaluk: postanak i upravna podjela, Sarajevo 19822, 58–59.
256
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље Извор који се приређује у овом раду представља попис нахије Петрово поље садржане у оквиру опширног пописа санџака Клис из 1574. године. Налази се у Архиву Председништва владе Републике Турске у Истанбулу9 и припада групи извора познатих под именом пописни дефтери (tapu tahrîr defteri). Поменути дефтер je познат, и до сада коришћен, углавном у радовима Фехима Џ. Спаха који га је дипломатички и описао.10 Ипак садржина овог дефтера скоро у потпуности је непозната будући да су објављени тек мањи делови који се односе на област Скрадина.11 Исти аутор је, такође у преводу, приредио и грађу о ширем залеђу града Сплита, где је садржана и нахија Петрово поље користећи још два опширна дефтера Босанског санџака из 1528/30. и 1550. године од којих је последњи недавно објављен у целости.12 Наредба о отпочињању пописа која је морала претходити састављању новог дефтера није сачувана у рукопису те се на основу њега не могу утврдити околности које су довеле до пописавања, као ни имена лица задужена да га обаве. Извесно је да је завршен током прве декаде мухарема 982. године по Хиџри (23. април – 2. мај 1574) што се наводи на крају, колико је познато, једине постојеће канун-наме Клишког санџака.13 Томе се може додати да је израда новог дефтера, највероватније, била у извесној вези са отпочињањем сукоба између Османског царства и Венеције, познатијег као Кипарски рат (1571– 1573), где је територија пограничног Клишког санџака, укључујући и његово залеђе представљала ратну област. Током овог рата дошло је до нових освајања и проширења османских поседа на рачун Венеције 9
BOA, TD 533. F. DŽ. SPAHO, Livno u ranim turskim izvorima. Prilog za monografiju, Prilozi za orijentalnu filologiju (=POF) 32–33 (1982–1983) 147–162, str. 156–157; ISTI, Defteri za kliški sandžak iz XVI i početka XVII stoljeća – diplomatički opis, POF 34 (1984) 137–163, str. 151–156; ISTI, Neke karakteristike razvitka varoških naselja u Kliškom sandžaku u XVI i XVII stoljeću, POF 38 (1988) 241–251, str. 245–247. Претходно у мањој мери коришћен и у: H. ŠABANOVIĆ, Bosanski pašaluk, 108; A. HANDŽIĆ, O formiranju nekih gradskih naselja u Bosni u XVI stoljeću. Uloga države i vakufa, POF 25 (1975) 133–169, str. 147–148, 153; ISTI, O gradskom stanovništvu u Bosni u XVI stoljeću, POF 28–29 (1978–1979) 247–256, str. 254; ISTI, O ulozi derviša u formiranju gradskih naselja u Bosni u XV stoljeću, POF 31 (1981) 169–178, str. 175. 11 F. DŽ. SPAHO, Skradinska nahija 1574. godine, Acta historico-oeconomica Iugoslaviae (=AHOIe) 16 (1989) 79–107. 12 F. DŽ. SPAHO, Splitsko zaleđe u prvim turskim popisima, AHOIe 13 (1986) 47–86; F. DŽ. SPAHO – A. S. ALIČIĆ – B. ZLATAR, Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, Sarajevo 2007, 82–88, 99–101 (нахија Петрово поље). 13 BOA, TD 533, 20; Kanuni i kanun-name za bosanski, hercegovački, zvornički, kliški, crnogorski i skadarski sandžak, Sarajevo 1957, 140. 10
257
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 у непосредном залеђу Задра и Трогира, што је придодато Клишком санџаку који је независно од тога већ био пописиван током прве половине 1571. као и наредне године14 Попис санџака Клис који је окончан 1574. значајан је из више разлога. Претходна пракса састављања дефтера за Босански, а потом и Клишки санџак, по његовом издвајању, заснивала се на вођењу два одвојена пописа. Од тога је један посебан дефтер чинио искључиво попис тимара посадника – чувара (mustahfızân) тврђава у Босанском, односно Клишком санџаку, док су се сви приходи који су по устаљеној пракси били распоређивани у оквиру хасова, зеамета и тимара спахија налазили у другом попису. Таква пракса састављања дефтера је, у случају санџака Клис, напуштена приликом пописа из 1574. Стога се у њему, по први пут, налазе обједињени сви приходи не на основу припадности хасу султана, санџак-бега или према притажаваоцу зеамета и тимара чија имена уопште нису унета у попис, већ према територијалном принципу. Тако се нахија Петрово поље налази на странама 476–488 дефтера као једна од 49 нахија колико их је тада било у оквиру поменутог санџака и представља најпотпунији попис нахије у односу на све претходне дефтере. На основу тога непосредно се сазнаје да је у читавој нахији било укупно 23 села од којих се више од половине могло са сигурношћу убицирати. Приметно је да се у северозападној зони Петровог поља, дуж појаса с десне стране тока реке Чиколе, а даље према планинама Свилаја и Промина, идући од села Градац ка Дрнишу у потпуности осликава данашња топонимија – Градац, Отавице, Кањани, Парчић, Миочић, Биочић, Сиверић, Бадањ, Тепљух, Трбоуње и Лишњак. Поменутим насеобинама треба додати данашњу Кадину Главицу (Кадијино Брдо) у оквиру које се једним делом налазило непознато село Хренић. Насупрот томе, дуж појаса који се простире са леве стране тока реке Чиколе, наслањајући се на обронке Петрове горе и померајући се ка југозападном делу Петровог поља, налази се група села која није присутна у попису – данашње Кричке, Ружић, Мосећ, Баљци, Мирловић Поље, Чавоглаве, Кљаке и Цривац.15 Осим села Гајине и Бучић, 14
Извесном Мехмеду је током прве половине 1571. године већ била издата наредба да попише санџаке Клис и Херцеговину – BOA, Mühimme Defteri (=MD) 10, 343, бр. наредбе 556. Годину дана касније Клишки санџак је још увек пописиван када су му придодате и новоосвојене области у залеђу Задра и Трогира, уп. 12 Numaralı Mühimme Defteri (978–979 / 1570–1572), <Özet – Transkripsyon ve İndeks>, Ankara 1996, II, бр. наредбе 1164 (21. април 1572). 15 Vojnogeografski institut u Beogradu, Topografska karta SFRJ, razmera 1:25.000, sekcijе Split.
258
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље сачуваних у именима заселака Ружића, ниједно од наведених села није постојало током XVI века.16 Стога је убикација топонима присутних у попису попут насеља Трескале, Граховица, Горанци, Бухај, Суховаре, Љубићина, Шушњар, Чујак у великој мери отежана чињеницом да она нису оставила никаквог трага на терену укључујући и Бречевић чије име упућује на Бречево – важно утврђење из средњовековног периода коме се, исто тако, још увек не зна тачан положај.17 Подаци које нуде османски извори, укључујући и попис из 1574. где су сачуване мање, али важне белешке о просторном положају неких од поменутих насеобина, представљају сигурно упориште за будућу убикацију и теренска истраживања. Додатно, попис садржи податке о 13 пустоселина (mezra‘a) у којима су такође сачувани трагови о некадашњим насеобинама. Њихов број би посредно могао да указује и на степен запустелости читаве области након завршетка турских освајања. У неколико случајева пустоселине се помињу у оквирима чифтлика (читлука) који су чинили пусте земљишне комплексе без становништва, најчешће у поседу чувара Дрнишке тврђаве. По свој прилици, били су груписани у непосредној околини утврђења, на простору где се до турских освајања, вероватно, налазило неколико живих насеобина од којих је само (данас непостојећи) Рахчић био још увек насељен након учвршћивања османске власти. Ни о њима нису сачувани подаци на терену те су пописне белешке, за сада, једина сведочанства о томе (Било Брдо, Лишјани, Лука, Мали Рахчић). Насупрот томе, поједине мезре се пописом смештају унутар Петровог поља, иако су се налазиле на Петровој гори (Бриштан, Стрижевица, Шушњар, Љубостиње), уписане у оквиру села којима су припадале, што такође представља особеност овог пописа. Разлози томе се налазе у чињеници да су у тим местима своје баштине имала лица која су претходно била настањена у селима Петровог поља, одакле су се потом иселила на нова станишта. Овакве процесе је могуће пратити већ на основу пописа из 1550. и они сведоче о просторној покретљивости становништва.18 Од нарочитог је значаја да се у средишњем делу Петровог поља уочавају две веома важне установе – како хришћанске тако и муслиманске. Наиме, попис сведочи о постојању вакуфа Мурат-бега, првог 16
M. KORENČIĆ, Naselja i stanovništvo Socijalističke Republike Hrvatske 1857– 1971, Zagreb 1979, 216. 17 K. KOSOR, Drniška krajina za turskoga vladanja, Kačić 11 (1979) 125–194, str. 141–176; N. ISAILOVIĆ – A. JAKOVLJEVIĆ, Srednjovekovno Brečevo i Polje Kanjane, 34, 38–39, 41, 44–45, 51–54. 18 F. DŽ. SPAHO – A. S. ALIČIĆ – B. ZLATAR, Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, 100.
259
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 клишког санџак-бега и особе локалног порекла, који се састојао од земљишног комплекса, винограда, пашњака и воденица на простору данашње Кадине Главице, чији су приходи били намењени издржавању џамије у тврђави Клис.19 Поменути вакуф је обухватао најплоднију земљу у читавој области, која је до османских освајања припадала црквеним лицима смештеним у оближњој цркви Цецела. С друге стране, помен одржавања панађура (сајмова)20 крај ње, што се по први пут помиње с пописом из 1574. посредно указује на некадашњи друштвено-економски значај поменуте цркве. У оквирима шеснаестовековне нахије Петрово поље, поменути годишњи скуп је играо значајну улогу, пре свега за становништво које је гравитирало овом делу нахије, како у друштвеном тако и у економском погледу, пошто се на њему обављала веома значајна годишња трговина. Демографски параметри по правилу представљају податке од посебног значаја. Како је читава нахија била насељена становништвом које се налазило у влашком статусу чије су се обавезе сводиле на плаћање таксе познате под именом филурија (resm-i filuri), попис доноси само укупан број филурџијских кућа. Како се она, што је јасно и на основу овог пописа, плаћала према баштини познат је само укупан број баштина и он износи 443, од чега се за седам баштина наводи да су биле у групном поседу становника села те стога, у коначном збиру, не представљају појединачна лица. Разрезивана према баштини, ова такса је 1574. износила 180 акчи и садржала је у себи таксу од филурије укључујући још и додатак за новчану таксу познату под именом бадихава (bâd-ı havâ).21 У конфесионалном погледу становништво је било већински хришћанско с тим да је присутан известан степен исламизације, који није занемарљив те се може констатовати у скоро свим селима Петровог поља. Више примера, где се уз муслиманска имена доноси и име оца хришћанина, уз већ присутне облике скривеног патронима („син Абдулаха“), указује на то да је исламизација присутна и међу локалним становништвом. У појединим случајевима увиђа се да је присутна и трећа генерација преобра19
N. ISAILOVIĆ – A. JAKOVLJEVIĆ, Srednjovekovno Brečevo i Polje Kanjane, 50. S. FAROQHI, The Early History of Balkan Fairs, Südost Forschungen 37 (1978) 50–68; С. ЋИРКОВИЋ, „Панађур“, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 488–489. 21 На основу опширног пописа из 1574. није јасно да поменутих 180 акчи чине заправо ове две ставке, што се увиђа на основу сумарног пописа из исте године. Нпр. за село Бучић, тада у оквиру једног зеамета, стоји следеће: „Село Бучић, припада Петровом пољу; ресум на филурију, хајмане, бадихаву и воденицу 1150“ (Karye-i Buçik tâbi‘-i Petrova polye; resm-i filuri ve haymâne ve bâd-ı havâ ve âsiyâb 1150) – в. BOA, TD 556, 51. Уп. попис села Бучић у овом раду. 20
260
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље ћеника. По природи ствари, заступљенија је у насеобинама ближим тврђави Дрниш, главном средишту муслиманске популације читаве области, уз напомену да је једино село Бучић, уз то просторно смештено у близини поменутог вакуфа, било насељено искључиво муслиманским становништвом.22 Интересантно је указати на чињеницу да пописивачи нису правили разлику у попису између хришћана и муслимана који су делили исте обавезе у погледу плаћања дажбина. Пописивани су заједно по селима, те нису ни били конфесионално раздвајани у свођењу укупног броја кућа на крају пописа сваког села. Од укупно 443 баштине у рукама муслимана је било 50 баштина, што чини близу 9 процената укупног броја. Број муслимана у нахији је свакако био нешто већи будући да попису, из непознатог разлога, недостаје попис подграђа Дрниша, укључујући и попис истоимене тврђаве. На крају, требало би поменути одређене принципе којих се држало у приређивању овог извора. Није потребно посебно указивати на основни проблем код овакве врсте грађе, који је непосредно повезан са употребом арапског консонатског писма.23 Поред тога што у основи није вокално, далеко већи проблем представља неозначавање дијакритичких тачака, што у знатној мери отежава читање, и оставља простор за већи број варијаната; посебно када је у питању топонимија која је током времена нестала с терена и која се не може утврдити на основу помоћних приручних средстава. Из тог разлога су остале извесне недоумице у погледу транслитерације могућег облика појединих топонима.24 Будући да је у овом рукопису у ретким случајевима означавана дијакритика, тај проблем је у извесној мери премошћен поређењем писања истих топонима и утврђивањем присуства дијакритичких знакова у преосталим пописима Клишког санџака.25 22
Уп. K. JURIN STARČEVIĆ, Demografska kretanja u selima srednjodalmatinskog zaleđa u 16. i početkom 17. stoljeća, POF 54 (2004) 139–168; A. HUSIĆ, Demografske prilike u srednjodalmatinskom zaleđu početkom 16. stoljeća, POF 55 (2005) 227–242. 23 В. нпр. H. ŠABANOVİĆ, Krajište Isa-bega Ishakovića. Zbirni katastarski popis iz 1455. godine, Sarajevo 1964, LI–LII; ИСТИ, Турски извори за историју Београда, књ. 1, св. 1, Катастарски пописи Београда и околине, Београд 1964, XXX– XXXIV; H. HADŽIBEGIĆ – A. HANDŽIĆ – E. KOVAČEVIĆ, Oblast Brankovića. Opširni katastarski popis iz 1455. godine, Sarajevo 1972, XIV–XVI; Т. КАТИЋ, Опширни попис Призренског санџака из 1571. године, Београд 2010, 14–15. 24 Могући облици читања и разлике у писању на основу упоређивања са другим пописним дефтерима дати су на одговарајућим местима у даљем тексту. 25 BOA, TD 157; BOA, TD 164; BOA, MAD 540; BOA, TD 211; BOA, TD 212; BOA, TD 284; BOA, TD 285; BOA, TD 622.
261
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 Што се тиче обраде ономастичког корпуса грађе, важе иста запажања с тим да је проблем једноставнији будући да се сводио на утврђивање корена имена и суфиксних наставака. У највећем броју случајева није било дилема пошто су се имена могла утврдити најчешће према јединој варијанти читања, где нису ни биле могуће другачије варијанте. Изостављање дијакритике остављало је отворене опције у читању коначног облика појединих имена где се у зависности од позиције консонаната и вокала исто име могло транслитерирати у складу са више могућности – б, п, т, н, и, ј; р, з, ж. И у овом случају од знатне помоћи је представљао увид у друге пописе санџака Клис, с тим да за поједина од честих имена нису пронађене дијакритичке потврде што је нужно довело до опредељивања за један облик који би се могао прочитати и другачије (Бојчић/Тончић; Божић/Бурић/Јурић; Брајко/Бранко/Братко; Нико/Петко/Бенко; Рајко/Ранко/Ратко; Стајко/Станко итд). С друге стране, било је могуће одредити правилно читање појединих суфикса (-ота/-оје; -ина/-ета) те се приликом дилема Вук + оје/-ота; Мил + -оје/-ота или Рад + -оје/-ота транслитерација давала на основу јасних примера из других пописа где се облик поменутих имена завршавао на слово یчак и у случајевима истих лица; стога предност је давана облицима Вукоје, Милоје, Радоје; Вучина, Прибина итд. Група имена која се завршавају финалним چтј. جпопут Вујич, Милич или Радич превођена је у складу са употребом суфикса -ич, како је и записано у рукопису, а не суфиксом -ица пошто су у дефтеру забележени примери упоредног коришћења оба суфикса. Треба истаћи да превод типизираних имена није прилагођаван према географским особеностим тј. према изговору у складу са икавским дијалектом (Степан > Стипан; Матеја > Матија; Цветко > Цвитко итд.); нити према локалним особеностима изговора осим у случајевима где су за то постојале директне потврде у дефтерима (Симон > Шимун итд.). На основу увида у континуирани след више пописа читаве нахије, чиме је било могуће да се иста лица прате у ширем временском распону, може се посебно истаћи једно запажање присутно код појединих календарских имена. Како се у овом попису срећу имена попут Јурај или Павао, што би географски гледано било исправно, укључујући и њихове изведенице Јурко, Павко, иста лица се у другим пописима пишу и под облицима Ђурђе, Ђурађ, Ђурко, односно Павле, Павло. Такође имена се повремено скраћују – Ђура, Пава; често и Тома (< Томаш). Издање овог извора приређује се тројако – у транслитерацији, преводу, укључујући и факсимиле. Стога су имена превођена у генитиву будући да је и први носилац везе био одређен додатком баштина 262
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље (нпр. baştina-i Nikola veled-i Radman – баштина Николе, сина Радмана). Из тог разлога треба консултовати текст на турској латиници уколико постоји дилема око облика имена у номинативу. Уз рад је додат и краћи речник кључних термина који се јављају у извору. Транслитерација извора [476] Nâhiye-i Petrova polye der livâ-i Klis Âsiyâb der nehr-i Çikoyla der kurb-ı karye-i mezbûre,26 bâb 4 fî 15, der tasarruf Bâlî dizdâr bâb 4, resim 60. Zemîn-i bâhçe der kurb-ı kal‘a-i Dırniş mezkûr bir hâlî ve hâric ezdefter bilâ-rüsûm olınub der tasarruf Memî veled-i ‘Alî hîn-ı tahrîrde tasarrufında bulınub defter-i cedîde üzerine kayd olındı. Hâsıl ber vech-i maktû‘ fî sene 12. Otlak ma‘a baştina-i Murik27 tâbi‘-i Dırniş. Hâsıl ‘an öşür 400. Çiftlik ‘an hisse-i karye-i Lişyan ma‘a otlak der tasarruf Ahmed veled-i Vuk ve Mehmed veled-i Karagöz ve Pîrî veled-i Hamza ellerinde olan temessük mûcebince üslûb-ı sâbık üzere üzerlerine kayd olındı. Hâsıl: gendüm keyl 2, bahâ 50; mahlût keyl 2, bahâ 40; ‘alef keyl 2½, bahâ 23; ‘öşr-i bostân 2; ‘öşr-i kettân 2; ‘öşr-i giyâh 5; ‘öşr-i küvâre 5; ‘öşr-i sîr ve piyâz ve kelem 2; nısf bâd-ı havâ ve resm-i arûs ve polaçina ve bâc-ı siyâh ma‘a ihtisâb 94. Yekûn 223. Karye-i Rahçik tâbi‘-i Virh Rika Baştina-i Pervâne veled-i ‘Alî; baştina-i ‘Alî veled-i Ahmed; baştinai Mustafâ veled-i Mirçik der yed-i Durmuş veled-i o merd-i kal‘a-i Dırniş; baştina-i Gâzî veled-i Radiç; baştina-i ‘Alî veled-i Alagöz; baştina-i Mehmed veled-i Bâlî merd-i kal‘a-i mezbûre; baştina-i Ahmed veled-i Karagöz; baştina-i Kurd veled-i ‘Alî; baştina-i Bâlî veled-i Ahmed; baştina-i Dâvud veled-i Vukoye; baştina-i İskender veled-i Şîrmerd; baştina-i Pîrî veled-i Ahmed; baştina-i Nasûh veled-i Vukosav; baştina-i Fazîl veled-i Bâlî; baştina-i İvan veled-i Grubişa; baştina-i Murâd veled-i Abdullâh; baştina-i ‘Alî veled-i Abdullâh; baştina-i Vukdrag veled-i Yuray; baştina-i Mile veled-i Vukaşin; baştina-i Ferhâd veled-i Abdullâh; baştina-i İvan veled-i Kostadin; 26
Овом белешком, непосредно испод заглавља, отпочиње попис нахије Петрово поље. Очигледно је да део пописа недостаје, иако се чини да је рукопис сачуван у целости. На основу следећег пописа из 1585/86. може се закључити да недостају подаци из пописа касабе Дрниш, укључујући и неколико воденица и винограда у непосредној околини – уп. BOA, TD 622, 254/A–254/B. 27 Или: Baştina-i Mujik.
263
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 baştina-i Yuray veled-i Grgur; baştina-i Beşîr veled-i ‘Alî; baştina-i Matiyaş veled-i İvan; baştina-i Martin veled-i Maçukat; baştina-i Velî veled-i Yûsuf merd-i kal‘a-i İskradin; baştina-i İliya veled-i Yuray der yed-i ‘Alî veled-i Nikola. Hâne 27 fî 180, resim 4860. [477] Otlak ve gayr nısf-ı karye-i Rahçik der tasarruf ahâlî-i varoş-i kal‘a-i Dırniş. Hâsıl 120. Mahsûl-ı haymâne ve nısf bâd-ı havâ 400. Âsiyâb der nehr-i Çikoyla der tasarruf ahâlî-i varoş-i kal‘a-i Dırniş, bâb 6 fî 30, resim 180. Der tasarruf Martin veled-i Maçukat bâb 1; der tasarruf Mustafâ Mirçik bâb 1; der tasarruf İskender Şîrmerd bâb 1; der tasarruf Murâd veled-i Abdullâh bâb 1; der tasarruf Mehmed veled-i Bâlî bâb 1; der tasarruf ‘Alî veled-i Ahmed bâb 1. Çiftlik ‘an hisse-i karye-i Rahçik ve Luka yedi hisse üzere der tasarruf ‘Ömer Kethudâ-yı kal‘a-i Dırniş veled-i Bâlî Ağa ve Memî veled-i Ferhâd ve ‘Alî veled-i Timurhân ber vech-i iştirâk defter-i ‘atîk mûcebince tasarruflarında bulınub defter-i cedîde üzerine kayd olındı. Çiftlik-i mezra‘a-i Küçük Rahçik ve ‘an hisse-i karye-i Susel hâric ez-defter olub ‘Ömer Kethudâ tasarrufında bulınub defter-i cedîde üzerine kayd olındı. Çiftlik ‘an hisse-i karye-i Rahçik ve ‘an hisse-i mezra‘a-i Susel ve ‘an hisse-i karye-i Bioçik tâbi‘-i Petrova polye der tasarruf Mehmed ve Fadîl ve bâkî biraderân-ı evlâd-ı Bâlî Kethudâ hîn-ı tahrîrde tasarruflarında bulınub defter-i cedîde üzerine kayd olındı. Hâsıl: gendüm keyl 21, bahâ 525; mahlût keyl 45, bahâ 900; ‘alef keyl 17, bahâ 170; ‘öşr-i bostân 6; ‘öşr-i kettân 6; ‘öşr-i giyâh 15; ‘öşr-i küvâre 15; ‘öşr-i sîr ve piyâz ve kelem 6; nısf bâd-ı havâ ve resm-i arûs ve polaçina 13. Yekûn 1656. Cem‘an 7216 Çiftlik ‘an hisse-i karye-i Rahçik ve Brd28 ma‘a zemînhâ-ı varoş ve ‘an hisse-i karye-i Lişyan der tasarruf Dizdâr veled-i Mustafâ ber mûceb-i hüccet-i kâdî tasarrufında bulınub on bir hisse üzere ber karâr-ı sâbık tasarruflarında üzere kayd olındı. Hâsıl: gendüm keyl 4, bahâ 100; mahlût keyl 12, bahâ 240; ‘alef keyl 6, bahâ 60; ‘öşr-i bostân 2; ‘öşr-i kettân 2; ‘öşr-i giyâh 5; ‘öşr-i küvâre 5; ‘öşr-i sîr ve piyâz ve kelem 2; nısf bâd-ı havâ ve resm-i arûs ve polaçina 4. Yekûn 420. 28
Нејасно, вероватно према топониму који се јавља у наредном попису: Mezra‘a-i Bırdar Dolna (...) der karye-i Rahçik (BOA, TD 622, 255/B).
264
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље Karye-i Hirenik tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Nikola veled-i Radman; baştina-i Vukaç veled-i Vukaşin; baştina-i Todor veled-i Vuk; baştina-i Dıragobrad veled-i Petri; baştina-i Lazar veled-i Yuray; baştina-i Radul veled-i Radosav; baştina-i Petri veled-i Radiç; baştina-i Blaj veled-i Radohna; [478] baştina-i Vukosav veled-i Radman; baştina-i Radiç veled-i Tvırdko; baştina-i Radul veled-i İstepan; baştina-i Radoye veled-i Pribina; baştina-i Radivoy veled-i Pribina; baştina-i Mihal veled-i Radaşin; baştina-i Todor veled-i İvan; baştina-i Mezîd veled-i Velî; baştina-i Yuray veled-i Miliç; baştina-i Yuray veled-i İstrahina; baştina-i Nikola veled-i Radivoy; baştina-i Radosav veled-i Rog; baştina-i Branko veled-i Radosav; baştina-i Behrâm veled-i Dâvud; baştina-i Dıragik veled-i Martin; baştina-i Radivoy veled-i Vukaşin. Hâne 24 fî 180, resim 4320. Âsiyâb der âb-ı Çikoyla der kurb-ı karye-i Hirenik der tasarruf Sefer subaşı mütevellî-i evkâf-ı Murâd Beğ ve bâkî re‘âyâ-yı karye-i Kanani, bâb 5 fî 15, resim 75. Çiftlik ‘an hisse-i karye-i Hirenik ve nısf baştina-i Obrad ve zemîn-i ‘Alî ve ‘an hisse-i bâhçe-i Paval der karye-i Siverik ma‘a otlak ve yaylak ve bâğ ve bâhçe tâbi‘-i Petrova polye der tasarruf Sefer subaşı mütevellî-i evkâf-ı Murâd Beğ el-merhûm hîn-ı tahrîrde hüccet-i kâdîyla tasarrufında bulunmağın defter-i cedîde üzerine kayd olundı. Hâsıl: gendüm keyl 2, bahâ 50; mahlût keyl 2, bahâ 40; ‘alef keyl 1½, bahâ 15; ‘öşr-i bostân 2; ‘öşr-i kettân 2; ‘öşr-i giyâh 5; ‘öşr-i küvâre 5; ‘öşr-i sîr ve piyâz ve kelem 2; nısf bâd-ı havâ ve resm-i arûs ve polaçina 4. Yekûn 125. Karye-i Kanani tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Radoye veled-i Nikola; baştina-i Radoye veled-i Radin; baştina Vuk veled-i Radosav; baştina-i Vukosav veled-i Dimitri; baştina-i Vukdrag veled-i Milobrad; baştina-i Vukman veled-i Kovaç; baştina-i Radosav veled-i Balinçik; baştina-i Vladosav veled-i İvlag; baştina-i Raşko veled-i Mileta; baştina-i Radovan veled-i İvladisav; baştina-i Matey veled-i Vukmir; baştina-i Radeka veled-i Radiç; baştina-i İvanko veled-i Radonya. Mezra‘a-i Kırçevina ma‘a orman der dâire-i Çikoyla der kurb-ı karye-i Hrenik; baştina der yed-i ehl-i karye. Hâne 14 fî 180, resim 2520. Mezra‘a-i Zidik der tasarruf Tomaş ve Olivir ve Maroye ve Vukik tâbi‘-i Petrova polye. Baştina-i Tomaş veled-i Mileta; baştina-i Olivir veled-i İvan; baştina-i Maroye veled-i Vukman. Hâne 3 fî sene 180, resim 540. 265
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 [479] Çiftlik-i Ahmed Beğ ve ‘Alî Beğ ebnâ-i Mehmed Beğ Murâd Beğ-zâde ve ‘an hisse-i karye-i Hirenik ve ‘an hisse-i karye-i Kanani Kâdî depesi dimekle ma‘rûfdır ma‘a bâğât ve bâhçe ve çayırhâ tâbi‘-i Petrova polye hîn-ı tahrîrde ber mûceb-i defter-i ‘atîk tasarruflarında bulınub defter-i cedîde üzerlerine kayd olındı. Hâsıl: gendüm keyl 4, bahâ 100; mahlût keyl 13, bahâ 260; ‘alef keyl 8, bahâ 80; ‘öşr-i bostân 2; ‘öşr-i kettân 2; ‘öşr-i giyâh 5; ‘öşr-i küvâre 5; ‘öşr-i sîr ve piyâz ve kelem 2; nısf bâd-ı havâ ve resm-i arûs ve polaçina 4. Yekûn 460. Orman der dâire-i nehr-i Çikoyla baltalık ve çayır yerleridir der kurb-ı karye-i Hirenik hâric ez-defter olub Murâd Beğ evkâfına kayd olındı, ber vech-i maktû‘ 130. Çiftlik-i mezra‘a-i Bilo Brdo Drniş kal‘asının varoşıyla Badan nâm karyenin mâbeyindedir der tasarruf Bâlî Ağa dizdâr-ı kal‘a-i Dırniş ve Memî b. Ferhâd ve ‘Alî veled-i Timur ve bâkî şürekâ-ı mustahfızân-ı kal‘a-i mezbûre der tasarruf ahâlî-i karye-i Badan tasarruflarında bulınub defter-i cedîde üzerine kayd olındı Hâsıl: gendüm keyl 2, bahâ 50; mahlût keyl 6, bahâ 120; ‘alef keyl 5, bahâ 50; ‘öşr-i bostân 2; ‘öşr-i kettân 2; ‘öşr-i giyâh 5; ‘öşr-i küvâre 5; ‘öşr-i sîr ve piyâz ve kelem 2; nısf bâd-ı havâ ve resm-i arûs ve polaçina 6. Yekûn 240. Suvât-i tarîk mezra‘a-i [!] Siverik ve karye-i Bioçik ve karye-i Mioçik ve karye-i Pavçik nâm dört pare karyelerin re‘âyâları davarlarına suvât içün ihtiyacları ve kemâl-i mertebede hır u zebleri olduğı ecilden a‘yân-ı vilâyet şehâdetler ile üzerine varılub görildikda fi'l-vâkı‘ kurâ-i mezkûrenin re‘âyâlarına suvât lazim olmağın nehr-i Çikoyla'dan berü cânibden Kanani [ve] Pavçik nâm karyelerin sınûrıyla ve bir cânibi Kilise çiftliği sınûrlarıyla ve re‘âyâ-yı mezbûre tâlebler ile mâbeyinlerinde altmış zirâ‘ mikdari lazim [o]lan suvât içün yol ta‘yîn olınub Tepluvah nâm karyenin deresiyle gidüb Kozma depe'de nihâyet bulub şol vech üzere minba‘d Kilise çiftliği yerlerinde ve sair karyelerin etrafında olan yerlerine ve çayırlarına dahl olunmamak üzere defter-i hâkânîye kayd olındı bi-mahzar-i a‘yân-ı vilâyet-i Petrova polye. Çiftlik-i zemîn-i Кilise-i Çeçela ma‘a çayırhâ ma‘a Progon kadîmden sekiz hisse üzere defter-i ‘atîkde mukayyed olmağın ol takdîrde zikr olan sekiz hissede dört hissesi Murâd Beğ evkâf tasarrufında ve âhar dört hissesiyle re‘âyâ tasarruflarında bulınub fermân-ı şerîf mûcebince bu hudûd ile mahdûd olan arâzî-i merkûmin çayırları zirâ‘at u hirâset olınacak yerleri feth-i hâkânından berü zikr olan Çeçela nâm kilisenin yerleri alduğı
266
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље hîn-ı tahrîrde a‘yân-ı vilâyete şehâdetler ile zuhûr bulan mütevellîsi olan Sefer tâlebile defter-i cedîd-i hâkânîye kayd olındı. Hâsıl: gendüm keyl 4, bahâ 100; mahlût keyl 13, bahâ 260; ‘alef keyl 2½, bahâ 25; ‘öşr-i bostân 2; ‘öşr-i kettân 2; ‘öşr-i giyâh 5; ‘öşr-i küvâre 5; ‘öşr-i sîr ve piyâz ve kelem 2; nısf bâd havâ ve resm-i arûs ve polaçina 4. Yekûn 405. [480] Karye-i Badan tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Vukik veled-i Radiç; baştina-i İçvetko veled-i Radoye; baştina-i Jivko veled-i İvaniş; baştina-i Yuray veled-i Dıragobrad; baştina-i Gürin veled-i Radiç; baştina-i Pavlo veled-i Vukobrad; baştina-i Milosav veled-i Milobrad; baştina-i İvko veled-i Vukoye; baştina-i Güro veled-i Yuray; baştina-i Milko veled-i İstepan; baştina-i Pavko veled-i Radoye; baştina-i İstepan veled-i İvan; baştina-i İvan veled-i Yuray; baştina-i Obrad veled-i İvaniş; baştina-i Radan veled-i Vladisav; baştina-i Bogavaç veled-i Grgur; baştina-i Dimitri veled-i İstepan; baştina-i Timur veled-i ‘Alî; baştina-i Obrad veled-i Herak; baştina-i Mihoye veled-i Vukobrad. Hâne 20 fî 180, resim 3600, ‘an mahsûl-ı haymânehâ-i karye-i m[ezbûre] 20. Karye-i Lişnak tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Herak veled-i Vukosav; baştina-i Radiç veled-i Obrad; baştina-i Mihal veled-i Obrad; baştina-i Luka veled-i İstepko. Hâne 4 fî 180, resim 720. Mezra‘a-i Murik tâbi‘-i Petrova Gora Krka'nın berü yakâsında kal‘a-i İskradin mûkabelesindedir der tasarruf Behlûl Beğ za‘îm ve Velî Ağa ellerinde olan temessükleri mûcebince defter-i cedîde üzerine kayd olındı. Hasıl: gendüm keyl 2, bahâ 50; mahlût keyl 6, bahâ 120; ‘alef keyl 3, bahâ 30; ‘öşr-i bostân 2; ‘öşr-i kettân 2; ‘öşr-i giyâh 5; ‘öşr-i küvâre 5; ‘öşr-i sîr ve piyâz ve kelem 2; nısf bâd-ı havâ ve resm-i arûs ve polaçina 4. Yekûn 220. Cem‘an 940 Karye-i Bioçik tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Vuksan veled-i Vukosav; baştina-i Radin veled-i Lubiçik; baştina-i Vuk veled-i İvaniş; baştina-i Radosav veled-i İçvetko; baştina-i Mihal veled-i Miloş; baştina-i Radko veled-i Radoye; baştina-i Radosav veled-i Vuk der yed-i İstepan; baştina-i Radoye veled-i Vukaşin; [481] baştina-i Radonya veled-i Radko; baştina-i Milko veled-i Vladko; baştina-i Vuk veled-i Radko; baştina-i Vukosav veled-i Miloye; baştina-i Radişik der yed-i Vlag veled-i Vukdrag; baştina-i Batrik veled-i Radaşin; baştina-i Radivoy veled-i Radovan; baştina-i Martin veled-i Radiç; baştina-i Radosav veled-i
267
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 Grubaç; baştina-i Velya29 veled-i Brayça; baştina-i Yuray veled-i Vuksan; baştina-i Miyak veled-i Petri; baştina-i Mile veled-i Sanko; baştina-i Ferhâd der yed-i Husrev veled-i o; baştina-i Paval veled-i Radenko; baştina-i İvan veled-i Şimrak; baştina-i Mehmed veled-i Şîrmerd; baştina-i Bogdan veled-i Radul; baştina-i Vukosav veled-i Radman; baştina-i Tomaş veled-i Vukoye; baştina-i Radovan veled-i Radiç; baştina-i Husrev Ferhâd der yed-i Vuksan veled-i Radman. Kilise-i İsveti İsa ve Mariya; baştina-i Belan der yed-i Radul veled-i Radman. Hâne 31 fî 180, resim 5580. Karye-i Tirubuhovina tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Vid veled-i Radan; baştina-i Toma veled-i Radan; baştina-i Nikola veled-i İstepan; baştina-i Üveys veled-i Mustafâ; baştina-i Matey veled-i Radan; baştina-i Dıragoye veled-i Vukik; baştina-i Bartol veled-i Paval; baştina-i Paval veled-i Radoye. Mezra‘a-i Medna30 der kurb-ı karye-i Tırbuhovina; baştina-i Ostoya veled-i Blaj. Hâne 9 fî 180, resim 1620. Karye-i Mioçik tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i İvan veled-i Milobrad; baştina-i İlyâs veled-i İskender; baştina-i Vukik veled-i İliya; baştina-i İvko veled-i Milovaç; baştina-i Rüstem veled-i Şâhîn; baştina-i Hüseyin veled-i Şâhîn; baştina-i Paval veled-i Radivoy; baştina-i Karan31 veled-i İvan; baştina-i Milko veled-i Yuray; baştina-i Vukosav veled-i Radivoy; baştina-i ‘Alî veled-i Herak; baştina-i Mustafâ veled-i İskender; baştina-i Memî veled-i Hamza; baştina-i Radoye veled-i Vidak; baştina-i İstepan veled-i Vukik; baştina-i İvaniş veled-i Milobrad; [482] baştina-i Radko veled-i Radivoy; baştina-i Radoye veled-i Pavlo; baştina-i Radko veled-i İvan; baştina-i Milko veled-i Miliça pop; baştina-i Tomaş veled-i Milak der tasarruf ehl-i karye; baştina-i İvaniş der yed-i Vukik veledeş. Hâne 22 fî 180, resim 3960. Karye-i Pavçik tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Radiç veled-i Radosav; baştina-i Radoye veled-i Yuray; baştina-i Bratul veled-i Vukaşin; baştina-i Vukmir veled-i Vukik; baştina-i Bartol veled-i Vukşa; baştina-i Mehmed veled-i Hamza; baştina-i Yuray veled-i Nikola; baştina-i Obrad veled-i Yuray; baştina-i İstepan veled-i İvko; başti29
Tolya veled-i Brayiç (BOA, TD 285, 33). Медина, заселак Трбоуња. 31 Karan veled-i İvan (BOA, TD 285, 33; BOA, TD 622, 262A). 30
268
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље na-i Bojik veled-i Vukaşin; baştina-i İvaniş veled-i Milko; baştina-i Boşko veled-i Milko; baştina-i İvladosav veled-i Vukaşin; baştina-i ‘Alî veled-i Ferhâd; baştina-i Murâd Abdullâh der yed-i Yahyâ veled-i o; baştina-i Bojigko veled-i Vukaşin; baştina-i Yakov veled-i Radman. Otlak ‘an hisse-i karye-i İsvilay; baştina der yed-i ehl-i karye. Hâne 18 fî 180, resim 3240. Karye-i Siverik tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Nikoye veled-i Radoye; baştina-i Paval veled-i Radosav; baştina-i Vukşa veled-i Vukosav; baştina-i Petri veled-ı Vukşa; baştina-i Şâdî veled-i ‘Alî; baştina-i Mihovil veled-i Vukan; baştina-i İvaniş veled-i Radoye; baştina-i Antun veled-i İvan; baştina-i Ahmed der yed-i Vuk veled-i İvan; baştina-i Medak32 veled-i Vuk; baştina-i Vukobrad veled-i Vukik; baştina-i Vuk veled-i Nikola Karan; baştina-i Vukosav veled-i Vuk; baştina-i Vuksan veled-i Dıragik; baştina-i Radonya veled-i Vukaşin; baştina-i Vuçina veled-i Radman; baştina-i Radonya veled-i Marko; baştina-i Vukik veled-i Radosav; baştina-i Radosav veled-i Vuk; baştina-i Radovan veled-i Vuk; baştina-i Petri veled-i Vukosav; baştina-i Petri veled-i Vukaşin; baştina-i Radoye der yed-i Matey veled-i Vuçina der yed-i Hızır veled-i Korkud sipâhî; baştina-i Tabak der yed-i İvan veled-i Nikola. Hâne 24 fî 180, resim 4320. [483] Mezra‘a-i Dminiçiç Siverik nâm karye ile Tepluvah nâm karye mâbeyindedir defter-i ‘atîkde sipâhîye hâsıl kayd olınmışdır fî sene 80. Karye-i Tepluvah tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Radoye veled-i Çrebiç;33 baştina-i Haydar veled-i Vukdrag; baştina-i Radman veled-i Radoye; baştina-i Radoye veled-i Damyan; baştina-i Hasan veled-i Mahmûd; baştina-i Bâlî veled-i Ya‘kûb; baştina-i Milak veled-i Dıragik; baştina-i Şâhîn veled-i İskender; baştina-i Pavlo veled-i Damyan; baştina-i Vuyiç veled-i Çrebiç; baştina-i Vukik der yed-i Sûfî Ferhâd veled-i Şîrmerd. Hâne 11 fî 180, resim 1980. Karye-i Treskale tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i İvan veled-i Radivçik; baştina-i Martin veled-i Radivaç; baştina-i Yuray veled-i Mihovil; baştina-i Yuray veled-i Petri; baştina-i Nikola veled-i Marko; baştina-i Nikola veled-i Yakov; baştina-i Martin veled-i Matey; baştina-i Radiç veled-i Petri; baştina-i Yuray veled-i İvaniş; baştina-i Nikola veled-i Radovan; baştina-i Matiyaş veled-i Radivaç; baştina-i Toma 32
Medko veled-i Vuk (BOA, TD 285, 34). Radoye veled-i Çrebçevik (BOA, TD 285, 33); Vuyiç veled-i Çrebaç (BOA, TD 622, 263/A). 33
269
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 veled-i Matey; baştina-i Rado veled-i Branko; baştina-i Matiyaş veled-i Pavko; baştina-i Mihovil veled-i Nikola; baştina-i Vukdrag veled-i Dıragoye; baştina-i Toma veled-i Vukik; baştina-i Malkoç veled-i Matey; baştina-i Bartol veled-i Çulin; baştina-i Milosav veled-i Radovan; baştina-i Yurko veled-i Pavko; baştina-i Milşa veled-i Dırajen; baştina-i Yuray veled-i Dragişa; baştina-i Matey veled-i Nikul; baştina-i İstepan veled-i Vuçko; baştina-i Grgur veled-i Radoye; baştina-i İstepan veled-i Dıragik; baştina-i Luka veled-i Pavle; baştina-i Nikola veled-i İvan; baştina-i Vladisav veled-i İvaniş. Mezra‘a-i Şuşnar;34 baştina-i Petri veled-i Vukik. Mezra‘a-i Brştan ve İstrijeviça ve Lubostine ma‘a otlak ve yaylak ve çayır; baştina der yed-i ehl-i karye nefer Marko Yuray. Hâne 32, resim 3600. [484] Karye-i Grahoviça tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Vukdrag veled-i Radoye; baştina-i Nikola veled-i İvaniş; baştina-i Novak veled-i Dimitri; baştina-i Nikola veled-i Vuk; baştina-i Petri veled-i Yuray; baştina-i Velya veled-i Nikola; baştina-i Vukdrag veled-i İstrahina; baştina-i Dıragişa veled-i Olivir; baştina-i Radonya veled-i Dıragişa; baştina-i Ferhâd veled-i ‘Alî; baştina-i Vuksan veled-i İvaniş; baştina-i Marko veled-i Lale; baştina-i Milko veled-i Mileta; baştina-i Vuyiç veled-i İvan; baştina-i Vukosav veled-i İvaniş; baştina-i Petri veled-i Radivoy; baştina-i İvan veled-i Vuksav; baştina-i Vuk veled-i İvaniş; baştina-i Vuk veled-i İvan; baştina-i Bâyezîd der yed-i Mehmed veledeş. Hâne 20 fî 180, resim 3600. Karye-i Gorançi tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i İstanko veled-i Radovan; baştina-i İstepan veled-i İvan; baştina-i Güro veled-i Herak; baştina-i Selak veled-i İvladko; baştina-i İvladisav veled-i Vukosav; baştina-i Dıragik veled-i Radosav; baştina-i Radman veled-i Vukosav; baştina-i Radul veled-i Rayko; baştina-i Pavlo veled-i Radonya; baştina-i Todor veled-i Mihaç der yed-i Gürin veled-i Grgur; baştinai Radoye veled-i Todor. Mezra‘a-i Ponor Büzürg ve Küçük ve Vidnak ve Mraviniçе der sınûr-ı karye-i m[ezbûre]; baştina der yed-i ehl-i karye. Hâne 12 fî 180, resim 2160. Karye-i Buhay35 tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Şimun veled-i Marko; baştina-i Yuray veled-i Marko; baştina-i Vukman veled-i Petre; baştina-i Bogdan veled-i Matey; baştina-i Grgur veled-i Martin; baştina-i Matey veled-i Radovan; baştina-i Radosav veled-i 34
„Der kurb-ı karye-i Sedramik“ (BOA, TD 284, 97; BOA, TD 285, 31). Buhançi (BOA, MAD 540, 192; BOA, TD 211, 622); Buhayçi/Buhabçi nâmı diğer Hrastofçe (BOA, TD 284, 96; BOA, TD 285, 30). 35
270
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље Vukmir; baştina-i Paval veled-i Radoye; baştina-i Bartol veled-i Matey; baştina-i Vukman veled-i Matey; baştina-i Vukdrag veled-i Radoye; baştina-i Marko veled-i Şimun; baştina-i Yuray veled-i Lilik; baştina-i Martin veled-i Dıragik; baştina-i İstepan veled-i Martin; baştina-i İvan veled-i Şimun; [485] baştina-i Grgur veled-i Pavlo; baştina-i Andriya veled-i Toma. Hâne 18 fî 180, resim 3240. Karye-i Gayin tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Miloş veled-i Luka; baştina-i İliya veled-i Pavlo; baştina-i Vuksan veled-i Matey; baştina-i Radiç veled-i İstepan; baştina-i Vuyiç veled-i İvaniş; baştina-i Toma veled-i İvan; baştina-i Petri veled-i Vukik; baştina-i Kostadin veled-i Toma; baştina-i Marko veled-i Matey; baştina-i Grgur veled-i Pavko. Hâne 10 fî 180, resim 1800. Karye-i Gradçaç tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Radosav veled-i Andriya; baştina-i Radiç veled-i Milko; baştina-i Nikola veled-i Yuray; baştina-i Şimun veled-i Luka; baştina-i Grgur veled-i Matey; baştina-i Nikola veled-i Maroye; baştina-i Matey veled-i Pavko; baştina-i Yuray veled-i Tolya; baştina-i İvan veled-i Matey; baştina-i Dıragik veled-i İtvırdko; baştina-i Yuray veled-i Vukik; baştina-i Vukaşin veled-i Radovan; baştina-i Radovan veled-i İvan; baştina-i İvan veled-i Yuray; baştina-i Paval veled-i Dıragoye; baştina-i Miloye veled-i İvaniş; baştina-i Vukdrag veled-i Radoye; baştina-i Vukaşin veled-i İvko; baştina-i İvaniş veled-i İvladko; baştina-i Radomilo veled-i Radiç; baştina-i Petri veled-i İvaniş; baştina-i Hasan der yed-i İvladosav veled-i İvaniş; baştina-i Marko veled-i Dıragik; baştina-i Matiyaş veled-i Andriya; baştina-i İvan veled-i Pavlo; baştina-i Yuray veled-i İvanko; baştina-i Radivoy veled-i Marko; baştina-i Mile veled-i Milik; baştina-i Toma veled-i Kraçko; baştina-i Radiç veled-i İvko; baştina-i Bogavaç veled-i Vukdrag; baştina-i Radiç veled-i Vladko; baştina-i Radivoy veled-i Petri; baştina-i Milan veled-i Milik; baştina-i Yuray veled-i Şimun; baştina-i Timur veled-i Doğan; [486] baştina-i Dıragoye veled-i Niko; baştina-i Maloye veled-i Luka. Hâne 37 fî 180, resim 6660. Karye-i Otaviçe tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Grgur veled-i İvan; baştina-i Obrad veled-i Tomaş; baştina-i Vukosav veled-i Radiç; baştina-i İçvetko veled-i Dıragoye; baştina-i Paval veled-i İvan; baştina-i İstepan veled-i Vukosav; baştina-i Mihovil veled-i Radko; baştina-i Vukosav veled-i Radoye; baştina-i Paval veled-i Miliya; baştina-i Nikola veled-i Milik; baştina-i Radiç veled-i Marik; baştina-i Nikola veled-i Toma; baştina-i İvan veled-i Marko; baştina-i İçviyan veled-i Radoye; baştina-i Radin veled-i Radosav; baştina-i Yuray veled-i 271
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 Vukik; baştina-i Radivoy veled-i İvan; baştina-i Çurko36 veled-i Radko; baştina-i İvan veled-i Radko; baştina-i İvan veled-i Radoye; baştina-i İvan veled-i Boyko; baştina-i Nikola veled-i Radoye. Mezra‘a-i Bedrine der kurb-ı karye-i Otaviçe (....); baştina der yed-i ehl-i karye. Hâne 23 fî 180, resim 4140. Karye-i Buçik tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i ‘Alî veled-i Mustafâ; baştina-i Hüseyin veled-i ‘Alî; baştinai Burâk veled-i Mustafâ; baştina-i Mûsâ veled-i Mustafâ; baştina-i Kurd veled-i Hasan. Hâne 5 fî 180, resim 900. Âsiyâb der nehr-i Çikoyla der sınûr-ı karye-i m[ezbûre] der tasarruf ehl-i karye, bâb 5 fî 30, resim 150. Mahsûl-i haymâne der karye-i m[ezbûre] 100. Yekûn 1150. Karye-i Suhovare tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Radosav veled-i Radko; baştina-i Vukaç veled-i Yuray; baştina-i Badrik veled-i Radoye; baştina-i Radonya veled-i Vukdrag; baştina-i Yuray veled-i Brayan; baştina-i Radosav veled-i Milko; baştina-i İçvetko veled-i Bogdan; baştina-i Nikola veled-i Vukdrag; baştina-i İvladosav veledi Obrad; baştina-i Radosav veled-i Radiç; baştina-i Paval veled-i Radoye; baştina-i Yuray veled-i Radko; [487] baştina-i Radiç veled-i Radko; baştinai Miloş veled-i Nikola; baştina-i İstepan veled-i Radoye; baştina-i Radiç veled-i Vuksan; baştina-i Mirçeta veled-i Yurko; baştina-i Milko veled-i Vukşa; baştina-i Petri veled-i Poplaç; baştina-i Radosav veled-i Radoye; baştina-i Dıragik veled-i Radonya; baştina-i Vukik veled-i İvladosav; baştina-i Vukaşin veled-i Vukosav; baştina-i Petri veled-i Dença; baştina-i Kâsım veled-i Yûsuf; baştina-i Toma veled-i Dıragobrad; baştina-i İvaniş veled-i Radonya; baştina-i Hasan veled-i Yûsuf. Hâne 28 fî 180, resim 5040. Çiftlik-i Maroye37 ma‘a otlak der dâire-i Suhovare ve karye-i Mahaviçe zikr olan mezra‘a hâric ez-defter olub ‘Alî Ağa ve ‘Alî Bâlî tasarrufında bulınub defter-i cedîde üzerlerine kayd olındı. Hâsıl: gendüm keyl 1, bahâ 25; mahlût keyl 2, bahâ 40; ‘alef keyl 2, bahâ 20; ‘öşr-i bostân 2; ‘öşr-i kettân 2; ‘öşr-i giyâh 5; ‘öşr-i küvâre 3; ‘öşr-i sîr ve piyâz ve kelem 2; bâd-ı havâ ve resm-i arûs ve polaçina 1. Yekûn 100. 36
Durko veled-i Radko (BOA, TD 285, 32); Çurko veled-i Radko (BOA, TD 622, 258/B) 37 Или: Maronya/Marovine
272
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље Karye-i Breçevik tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Vukosav veled-i Radosav; baştina-i İvladosav veled-i Petri; baştina-i Vuksan veled-i Vukik; baştina-i Radosav veled-i Yuray; baştina-i Vuksan veled-i Radoye; baştina-i Matiyaş veled-i Radivoy; baştina-i İvan veled-i Radobrad; baştina-i Radovan veled-i Radiç; baştina-i Gvozden veled-i Radosav; baştina-i Mehmed veled-i Radiç; baştina-i Radiç veled-i İvan; baştina-i Milko veled-i İvan; baştina-i Vukaç veled-i Obrad; baştina-i İçvetko veled-i Radiç; baştina-i Bartol veled-i Radosav. Hâne 15 fî 180, resim 2700. Karye-i Lubikina tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Şimun veled-i Nikola; baştina-i Antun veled-i İvşa; baştinai Çuyin38 veled-i Radovan; baştina-i Grgur veled-i Şimun; [488] baştina-i İstepan veled-i Mihovil; baştina-i Vukdrag veled-i Niko; baştina-i Grgur veled-i Yakov; baştina-i Marko veled-i Matey; baştina-i Vukoye veled-i Bojidar; baştina-i Antun veled-i Grgur; baştina-i Hasan veled-i İvan; baştina-i Matey veled-i Radan; baştina-i Şimun veled-i Petri; baştina-i İstepan veled-i Mihovil; baştina-i Yuray veled-i Matey; baştina-i Matey veled-i İstepan; baştina-i Nikola veled-i Matey; baştina-i Luka veled-i Çulin; baştinai Matey veled-i Çulin; baştina-i Toma veled-i İvan; baştina-i Nikola veled-i Yuray; baştina-i Petri veled-i Grgur; baştina-i Grgur veled-i İstepan; baştina-i Andriya veled-i İstepan; baştina-i İvan veled-i Bogdan; baştina-i Paval veled-i İstepan; baştina-i Yuray veled-i Matey; baştina-i Matey veled-i İstanul; baştina-i İvan veled-i Radoye. Hâne 29 fî 180, resim 5220. Mezra‘a-i Şuşnar ma‘a otlak-i Drivar der kurb-ı karye-i Lubikina ve Ramlan nâm karyeler mâbeyindedir hâric ez-defter olub Mehmed veled-i Velî ve Mustafâ veled-i Ahmed ve Hasan veled-i Mehmed tasarruflarında bulınub defter-i cedîde üzerine kayd olındı Hâsıl: gendüm keyl 2, bahâ 13; mahlût keyl 1, bahâ 20; ‘alef keyl 1, bahâ 10; ‘öşr-i bostân 2; ‘öşr-i kettân 2; ‘öşr-i giyâh 5; ‘öşr-i küvâre 3; ‘öşr-i sîr ve piyâz ve kelem 2; bâd-ı havâ ve resm-i arûs ve polaçina 2. Yekûn 60. Karye-i Çuyak39 tâbi‘-i Petrova polye Baştina-i Martin veled-i İstanek; baştina-i Grgur veled-i Rujiç; baştina-i Matey veled-i İvko; baştina-i Luka veled-i Martin; baştina-i Yuray veled-i Radivoy; baştina-i Andriya veled-i Yuray. Hâne 6 fî 180, resim 1080. 38 39
Çulin veled-i Radovan (BOA, TD 285, 30). Или: Çviyak
273
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 Âsiyâb der nehr-i Vırba der tasarruf ahâlî-i karye-i Lubikina ve Çuyak, bâb 3 h[acer] fî 15, resim 45. Yekûn 1120. Panayır der karye-i Siverik kenise-i Çeçela tâbi‘-i Petrova polye, 1000. Превод извора [476] Нахија Петрово поље у санџаку Клис Воденица на реци Чиколи40 у близини споменутог села, 4 [воденице] по 15 [акчи],42 у притежавању Балија диздара 4, ресум 60. 41
Земин баште у близини тврђаве Дрниш;43 поменути [земин] је једно празно [место], изван дефтера и без ресума, у притежавању Мемија, сина Алија; у време пописа је утврђено да је у његовом притежавању и у новом дефтеру је убележено на њега. Приход одсеком, годишње по 12. Пашњак са баштином Мурић,44 припада Дрнишу. Приход од ушура 400. Чифтлик од дела села Лишјан45 са пашњаком у притежавању Ахмеда, сина Вука, Мехмеда, сина Карађоза и Пирија, сина Хамзе; у складу са темесућем који је у њиховим рукама, према претходној одлуци је у новом дефтеру уписано на њих. Приход: пшеница 2 кејла, вредност 50; мешаница 2 кејла, вредност 40; јечам 2½ кејла, вредност 23; ушур од повртњака 2; ушур од лана 2; ушур од сена 5; ушур од кошница 5; ушур од белог лука, црвеног лука и купуса 2; половина бадихаве, младарина, пољачина и копнена баждарина са ихтисабом 94. Укупно 223.
40
Река Чикола (Чикојла), највећа река Петровог поља. Извире на обронцима планине Свилаје, између села Чавоглаве и Мирловић Поље, а након 46 км тока улива се у Крку повише Скрадинског бука, између села Нос Калик и Гориш. 41 Даље, у тексту, подразумева се да се иза датог броја мисли на воденицу стога неће бити навођено. 42 Због честих понављања, по правилу, износ у акчама није се писао у дефтерима. У даљем тексту неће више бити навођено. 43 Дрниш, градско насеље. Административни центар Града Дрниша. 44 Мурић (Мужић), данас непознато. Назив вуче порекло од имена или презимена. Вероватно се налазио у непосредној близини дрнишке тврђаве. 45 Лишјан, данас непознато насеље. Налазило се у непосредној близини дрнишке тврђаве.
274
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље Село Рахчић,46 припада Врх Рици47 Баштина Перванеа, сина Алија; баштина Алија, сина Ахмеда; баштина Мустафе, сина Мирчића, у руци Дурмуша његовог, сина човека тврђаве Дрниш; баштина Газија, сина Радича; баштина Алија, сина Алађоза; баштина Мехмеда, сина Балија човека споменуте тврђаве; баштина Ахмеда, сина Карађоза; баштина Курда, сина Алија; баштина Балија, сина Ахмеда; баштина Давуда, сина Вукоја; баштина Искендера, сина Ширмерда; баштина Пирија, сина Ахмеда; баштина Насуха, сина Вукосава; баштина Фазила, сина Балија; баштина Ивана, сина Грубише; баштина Мурата, сина Абдулаха; баштина Алија, сина Абдулаха; баштина Вукдрага, сина Јурја; баштина Милета, сина Вукашина; баштина Ферхада, сина Абдулаха; баштина Ивана, сина Костадина; баштина Јурја, сина Гргура: баштина Бешира, сина Алија; баштина Матијаша, сина Ивана; баштина Мартина, сина Мачуката; баштина Велија, сина Јусуфа човека тврђаве Скрадин; баштина Илије, сина Јурја у руци Алија, сина Николе. Кућа 27 по 180, ресум 4860. [477] Пашњак и друга половина села Рахчић у притежавању становника вароши тврђаве Дрниш. Приход 120. Приход од хајмана и половина бадихаве 400. Воденица на реци Чиколи у притежавању становника вароши тврђаве Дрниш 6 по 30, ресум 180. У притежавању Мартина, сина Мачуката, 1; у притежавању Мустафе Мирчића, 1; у притежавању Искендера Ширмерда, 1; у притежавању Мурата, сина Адбулаха, 1; у притежавању Мехмеда, сина Балија, 1; у притежавању Алија, сина Ахмеда, 1. Чифтлик од дела села Рахчић и Лука48 у притежавању Омера кетхуде тврђаве Дрниш, сина Бали аге и Мемија, сина Ферхада и Алија, сина Тимурхана према седам делова; утврђено је да је у њиховом 46
Рахчић (Рамчић, Ралчић), данас непознато насеље у близини дрнишке
тврђаве. 47
Грешком наведена област Врх Рике, што потврђује и сам попис пошто се просторни положај села на неколико места одређује тврђавом Дрниш, као и сумарни дефтер овог пописа где се исправно наводи Петрово поље „[…] tâbi‘-i Petrova polye“ (BOA, TD 556, 139). Истоветно стоји и у наредном попису области (BOA, TD 622, 255/А). У једном дефтеру је дата још ближа одредница која село везује за Дрниш „[…] tâbi‘-i Dırniş“ (BOA, TD 440, 268). Врх Рика је област око данашње Врлике и обухвата територије града Врлике и општина Цивљане и Кијево. 48 Лука, данас непознато насеље у близини дрнишке тврђаве.
275
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 притежавању, на основу заједничког удела, што је у складу са старим дефтером и према томе је убележено у новом дефтеру. Чифтлик мезра Мали Рахчић49 и од дела села Сусел,50 изван дефтера је; утврђено је да је у притежавању Омера кетхуде и на њега је убележено у новом дефтеру. Чифтлик од дела села Рахчић, од дела мезре Сусел и од дела села Биочић51 припада Петровом пољу, у притежавању Мехмеда и Фадила и преостале браће потомка Балија кетхуде; у време пописа је утврђено да је у њиховом притежавању и на њих је убележено у новом дефтеру. Приход: пшеница 21 кејл, вредност 525; мешаница 45 кејла, вредност 900; јечам 17 кејла, вредност 170; ушур од повртњака 6; ушур од лана 6; ушур од сена 15; ушур од кошница 15; ушур од белог лука, црвеног лука и купуса 6; половина бадихаве, младарина и пољачина 13. Укупно 1656. Укупан износ 7216 Чифтлик од дела села Рахчић са земинима вароши и од дела села Лишјан у притежавању Диздара, сина Мустафе; утврђено је да је у његовом притежавању на основу кадијиног хуџета и на основу претходне одлуке убележено је да је у његовом притежавању према једанаест делова. Приход: пшеница 4 кејла, вредност 100; мешаница 12 кејла, вредност 240; јечам 6 кејла, вредност 60; ушур од повртњака 2; ушур од лана 2; ушур од сена 5; ушур од кошница 5; ушур од белог лука, црвеног лука и купуса 2; половина бадихаве, младарина и пољачина 4. Укупно 420. Село Хренић,52 припада Петровом пољу Баштина Николе, сина Радмана; баштина Вукача, сина Вукашина; баштина Тодора, сина Вука; баштина Драгобрада, сина Петра; баштина Лазара, сина Јурја; баштина Радула, сина Радосава; баштина Петра, сина Радича; баштина Блажа, сина Радохне; [478] баштина Вукосава, сина Радмана; баштина Радича, сина Тврдка; баштина Радула, сина Степана; баштина Радоја, сина Прибине; баштина Радивоја, сина Прибине; баштина Михала, сина Радашина; баштина Тодора, сина Ивана; 49
Мали Рахчић, део раније поменутог села Рахчић. Сусел, данас непознато насеље у Петровом пољу, у близини Дрниша. 51 Биочић, село североисточно од Дрниша, на територији Града Дрниша. 52 Хренић (Чренић), у другим дефтерима навођен и као Жиротић или Чиренић, данас непознато насеље. Налазило се на подручју данашњег села Кадина Главица, на територији Града Дрниша. 50
276
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље баштина Мезида, сина Велија; баштина Јурја, сина Милича; баштина Јурја, сина Страхине; баштина Николе, сина Радивоја; баштина Радосава, сина Рога; баштина Бранка, сина Радосава; баштина Бехрама, сина Давуда; баштина Драгића, сина Мартина; баштина Радивоја, сина Вукашина. Кућа 24 по 180, ресум 4320. Воденица на реци Чиколи у близини села Хренић у притежавању Сефера субаше мутевелије вакуфа Мурат-бега и преостале раје села Кањани 5 по 15, ресум 75. Чифтлик од дела села Хренић, половине Обрадове баштине и Алијевог земина и од баште Павала у селу Сиверић53 са пашњаком, летњим испасиштем и виноградом и баштом, припада Петровом пољу; пошто је у време пописа утврђено да се на основу кадијиног хуџета налази у притежавању Сефера субаше мутевелије вакуфа покојног Мурат-бега на њега је убележено у новом дефтеру. Приход: пшеница 2 кејла, вредност 50; мешаница 2 кејла, вредност 40; јечам 1½ кејла, вредност 15; ушур од повртњака 2; ушур од лана 2; ушур од сена 5; ушур од кошница 5; ушур од белог лука, црвеног лука и купуса 2; половина бадихаве, младарина и пољачина 4. Укупно 125. Село Кањани,54 припада Петровом пољу Баштина Радоја, сина Николе; баштина Радоја, сина Радина; баштина Вука, сина Радосава; баштина Вукосава, сина Димитрија; баштина Вукдрага, сина Милобрада; баштина Вукмана, сина Ковача; баштина Радосава, сина Балинчића; баштина Владосава, сина Влађа; баштина Рашка, сина Милете; баштина Радована, сина Владисава; баштина Матеје, сина Вукмира; баштина Радеке, сина Радича; баштина Иванка, сина Радоње. Мезра Крчевина55 са шумом у околини Чиколе у близини села Хренић; баштина у руци становника села. Кућа 14 по 180, ресум 2520. Мезра Зидић,56 у притежавању Томаша, Оливера, Мароја и Вукића, припада Петровом пољу. Баштина Томаша, сина Милете; баштина Оливера, сина Ивана; баштина Мароја, сина Вукмана. Кућа 3 по 180, ресум 540. 53
Сиверић, село североисточно од Дрниша, на територији Града Дрниша. Кањане, село источно од Дрниша, на територији Града Дрниша. 55 Заселак села Кадина Главица, на територији Града Дрниша. 56 Заселак између села Парчић и Кањане, на обронцима Свилаје. 54
277
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 [479] Чифтлик Ахмед-бега и Али-бега синова Мехмед-бега Мурат-бег задеа од дела села Хренић и од дела села Кањани познатог под именом Кадијино брдо,57 са виноградима, баштом и ливадама, припада Петровом пољу; у време пописа је на основу старог дефтера утврђено да се налази у њиховом притежавању и на њих је убележено у новом дефтеру. Приход: пшеница 4 кејла, вредност 100; мешаница 13 кејла, вредност 260; јечам 8 кејла, вредност 80; ушур од повртњака 2; ушур од лана 2; ушур од сена 5; ушур од кошница 5; ушур од белог лука, црвеног лука и купуса 2; половина бадихаве, младарина и пољачина 4. Укупно 460. Шума у околини реке Чиколе; то су местâ за сечење шуме и ливада, у близини села Хренић; изван дефтера је и убележено је на вакуф Мурат-бега, одсеком 130. Чифтлик мезра Било Брдо,58 између вароши тврђаве Дрниш и села Бадањ,59 у притежавању Бали-аге диздара тврђаве Дрниш, Мемија, сина Ферхада, Алија, сина Тимура и преосталих удеоника, чувара споменуте тврђаве; утврђено је да је у притежавању становника села Бадањ и у новом дефтеру је убележено на њих. Приход: пшеница 2 кејла, вредност 50; мешаница 6 кејла, вредност 120; јечам 5 кејла, вредност 50; ушур од повртњака 2; ушур од лана 2; ушур од сена 5; ушур од кошница 5; ушур од белог лука, црвеног лука и купуса 2; половина бадихаве, младарина и пољачина 6. Укупно 240.60 Пут за суват. Раји четири села, именом Сиверић, Биочић, Миочић61 и Павчић62 потребан је суват за стоку и они се око њега непрестано споре и свађају. Због тога су дошли овамо [код кадије] да се ствар испита уз сведочења вилајетских ајана. Пошто раји речених села заиста треба суват, на њихову молбу утврђен је пут до сувата који мора да буде ширине шездесет лаката и да, с једне стране, иде границама села Кањани и Павчић, са ове стране реке Чиколе, а с друге стра57
Кадина Главица, село источно од Дрниша, на територији Града Дрниша. Локалитет између тврђаве Дрниш и села Бадањ, вероватно један од брегова (хумова) који се налазе на том простору. 59 Бадањ, село североисточно од Дрниша, на територији Града Дрниша. Данас практично спојено са градом. 60 Тачан број је 242. 61 Миочић, село североисточно од Дрниша, на територији Града Дрниша. 62 Павчић, данас Парчић, село североисточно од Дрниша, на територији Града Дрниша. 58
278
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље не границама Црквеног чифтлика. Пут прати поток села Тепљух63 и завршава се на брду Козма. На овај начин, од сада више нико не сме да узурпира земљу Црквеног чифтлика, нити земљу ни ливаде у околини осталих села. Ради тога је и заведено у дефтер, у присуству вилајетских ајана Петровог поља. Чифтлик земин цркве Цецела64 са ливадама и са Прогоном;65 пошто је од давнина према осам делова записано у старом дефтеру, на таквој процени су од поменутих осам делова четири дела у притежавању вакуфа Мурат-бега, а за друга четири дела је утврђено да су у притежавању раје. На захтев мутевелије Сефера, који се у време пописа појавио код ајана вилајета са сведочанствима да су пашњаци поменутог земљишта који су омеђени у овим границама, у складу са часним ферманом, земље поменуте цркве Цецела и да су узете још од царског освајања као земљишта која ће се сејати и обрађивати, убележено је у новом царском дефтеру. Приход: пшеница 4 кејла, вредност 100; мешаница 13 кејла, вредност 260; јечам 2½ кејла, вредност 25; ушур од повртњака 2; ушур од лана 2; ушур од сена 5; ушур од кошница 5; ушур од белог лука, црвеног лука и купуса 2; половина бадихаве, младарина и пољачина 4. Укупно 405. [480] Село Бадањ, припада Петровом пољу Баштина Вукића, сина Радича; баштина Цветка, сина Радоја; баштина Живка, сина Иваниша; баштина Јурја, сина Драгобрада; баштина Ђурина, сина Радича; баштина Павла, сина Вукобрада; баштина Милосава, сина Милобрада; баштина Ивка, сина Вукоја; баштина Ђура, сина Јурја; баштина Милка, сина Степана; баштина Павка, сина Радоја; баштина Степана, сина Ивана; баштина Ивана, сина Јурја; баштина Обрада, сина Иваниша, баштина Радана, сина Владисава; баштина Богавца, сина Гргура; баштина Димитрија, сина Степана; баштина Тимура, сина Алија; баштина Обрада, сина Херака; баштина Михоја, сина Вукобрада. 63
Тепљух, село североисточно од Дрниша, на територији Града Дрниша. Цецела, брег и локалитет североисточно од Дрниша. Припада атару села Сиверић, на територији Града Дрниша. На старим картама навођена и као насеље – M. SLUKAN, Kartografski izvori za povijest Triplex Confiniuma, Zagreb 1999, 146, karta 2. 65 Прогон, некадашњи заселак источно од Дрниша, јужно од брега Цецела. Налазио се у атарима данашњих села Бадањ и Сиверић. На старим картама навођен као насеље – M. SLUKAN, Kartografski izvori za povijest Triplex Confiniuma, Zagreb 1999, 146, karta 2. 64
279
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 Кућа 20 по 180, ресум 3600, од прихода хајмана споменутог села 20. Село Лишњак,66 припада Петровом пољу Баштина Херака, сина Вукосава; баштина Радича, сина Обрада; баштина Михала, сина Обрада; баштина Луке, сина Степка. Кућа 4 по 180, ресум 720. Мезра Мурић,67 припада Петровој Гори, са ове стране Крке насупрот тврђаве Скрадин, у притежавању Бехлул-бега заима и Велиаге. На основу темесућâ који су у њиховим рукама на њих је убележено у новом дефтеру. Приход: пшеница 2 кејла, вредност 50; мешаница 6 кејла, вредност 120; јечам 3 кејла, вредност 30; ушур од повртњака 2; ушур од лана 2; ушур од сена 5; ушур од кошница 5; ушур од белог лука, црвеног лука и купуса 2; половина бадихаве, младарина и пољачина 4. Укупно 220. Укупна сума 940. Село Биочић, припада Петровом пољу Баштина Вуксана, сина Вукосава; баштина Радина, сина Љубичића; баштина Вука, сина Иваниша; баштина Радосава, сина Цветка; баштина Михала, сина Милоша; баштина Радка, сина Радоја; баштина Радосава, сина Вука, у руци Степана; баштина Радоја, сина Вукашина; [481] баштина Радоње, сина Радка; баштина Милка, сина Владка; баштина Вука, сина Радка; баштина Вукосава, сина Милоја; баштина Радишића, у руци Влађа, сина Вукдрага; баштина Батрића, сина Радашина; баштина Радивоја, сина Радована; баштина Мартина, сина Радича; баштина Радосава, сина Грубача; баштина Веље, сина Брајче; баштина Јурја, сина Вуксана; баштина Мијака, сина Петра; баштина Милета, сина Санка; баштина Ферхада у руци Хусрева његовог сина; баштина Павала, сина Раденка; баштина Ивана, сина Шимрака; баштина Мехмеда, сина Ширмерда; баштина Богдана, сина Радула; баштина Вукосава, сина Радмана; баштина Томаша, сина Вукоја; баштина Радована, сина Радича; баштина Хусрева Ферхада, у руци Вуксана, сина Радмана. Црква Свети Исус и Марија;68 баштина Белана у руци Радула, сина Радмана. Кућа 31 по 180, ресум 5580. 66
Лишњак, село северно од Дрниша, на територији Града Дрниша. В. нап. 45. Изгледа да се ово место налазило западно или југозападно од Дрниша. 68 Некадашња црква Исуса и Марије у Биочићу. Данас, под тим именом, не постоји. 67
280
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље Село Трбуховина,69 припада Петровом пољу Баштина Вида, сина Радана; баштина Томе, сина Радана; баштина Николе, сина Степана; баштина Увејса, сина Мустафе; баштина Матеје, сина Радана; баштина Драгоја, сина Вукића; баштина Бартола, сина Павала; баштина Павала, сина Радоја. Мезра Медна70 у близини села Трбуховина; баштина Остоје, сина Блажа. Кућа 9 по 180, ресум 1620. Село Миочић, припада Петровом пољу Баштина Ивана, сина Милобрада; баштина Илијаса, сина Искендера; баштина Вукића, сина Илије; баштина Ивка, сина Миловца; баштина Рустема, сина Шахина; баштина Хусејина, сина Шахина; баштина Павала, сина Радивоја; баштина Карана, сина Ивана; баштина Милка, сина Јурја; баштина Вукосава, сина Радивоја; баштина Алија, сина Херака; баштина Мустафе, сина Искендера; баштина Мемија, сина Хамзе; баштина Радоја, сина Видака; баштина Степана, сина Вукића; баштина Иваниша, сина Милобрада; [482] баштина Радка, сина Радивоја; баштина Радоја, сина Павла; баштина Радка, сина Ивана; баштина Милка, сина Милича, поп; баштина Томаша, сина Милака у притежавању становника села; баштина Иваниша у руци Вукића његовог брата. Кућа 22 по 180, ресум 3960. Село Павчић, припада Петровом пољу Баштина Радича, сина Радосава; баштина Радоја, сина Јурја; баштина Братула, сина Вукашина; баштина Вукмира, сина Вукића; баштина Бартола, сина Вукше; баштина Мехмеда, сина Хамзе; баштина Јурја, сина Николе; баштина Обрада, сина Јурја; баштина Степана, сина Ивка; баштина Божића, сина Вукашина; баштина Иваниша, сина Милка; баштина Бошка, сина Милка; баштина Владосава, сина Вукашина; баштина Алија, сина Ферхада; баштина Мурата Абдулаха у руци Јахје његовог сина; баштина Божићка, сина Вукашина; баштина Јакова, сина Радмана. Пашњак од дела села Свилај; баштина у руци становника села. Кућа 18 по 180, ресум 3240. Село Сиверић, припада Петровом пољу Баштина Никоја, сина Радоја; баштина Павала, сина Радосава; баштина Вукше, сина Вукосава; баштина Петра, сина Вукше; баштина 69
Трбуховина, данас Трбоуње, село западно од Дрниша, на територији Града Дрниша. 70 Медина, заселак Трбоуња.
281
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 Шадија, сина Алија; баштина Миховила, сина Вукана; баштина Иваниша, сина Радоја; баштина Антуна, сина Ивана; баштина Ахмеда у руци Вука, сина Ивана; баштина Медака, сина Вука; баштина Вукобрада, сина Вукића; баштина Вука, сина Николе Карана; баштина Вукосава, сина Вука; баштина Вуксана, сина Драгића; баштина Радоње, сина Вукашина; баштина Вучине, сина Радмана; баштина Радоње, сина Марка; баштина Вукића, сина Радосава; баштина Радосава, сина Вука; баштина Радована, сина Вука; баштина Петра, сина Вукосава; баштина Петра, сина Вукашина; баштина Радоја у руци Матеје, сина Вучине, у руци Хизира, сина Коркуда спахије; баштина Табака у руци Ивана, сина Николе. Кућа 24 по 180, ресум 4320. [483] Мезра Дминичић,71 између села Сиверић и села Тепљух; у старом дефтеру је приход убележен спахији, годишње по 80. Село Тепљувах, припада Петровом пољу Баштина Радоја, сина Црепича; баштина Хајдара, сина Вукдрага; баштина Радмана, сина Радоја; баштина Радоја, сина Дамјана; баштина Хасана, сина Махмуда; баштина Балија, сина Јакуба; баштина Милака, сина Драгића; баштина Шахина, сина Искендера; баштина Павла, сина Дамјана; баштина Вујича, сина Црепича: баштина Вукића у руци суфи Ферхада, сина Ширмерда. Кућа 11 по 180, ресум 1980. Село Трескале,72 припада Петровом пољу Баштина Ивана, сина Радивчића; баштина Мартина, сина Радивца; баштина Јурја, сина Миховила; баштина Јурја, сина Петра; баштина Николе, сина Марка; баштина Николе, сина Јакова; баштина Мартина, сина Матеје; баштина Радича, сина Петра; баштина Јурја, сина Иваниша; баштина Николе, сина Радована; баштина Матијаша, сина Радивца; баштина Томе, сина Матеје; баштина Радоја, сина Бранка; баштина Матијаша, сина Павка; баштина Миховила, сина Николе; баштина Вукдрага, сина Драгоја; баштина Томе, сина Вукића; баштина Малкоча, сина Матеје; баштина Бартола, сина Чулина; баштина Милосава, сина Радована; баштина Јурка, сина Павка; баштина Милше, сина Дражена; баштина Јурја, сина Драгише; баштина Матеје, сина Никула; баштина Степана, сина Вучка; баштина Гргура, сина Радоја; баштина Степана, сина Драгића; баштина Луке, сина Павла; баштина Николе, сина Ивана; баштина Владисава, сина Иваниша. 71 72
282
Дминичић, данас непознати локалитет између села Сиверић и Тепљух. Трескале, данас непознато насеље.
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље Мезра Шушњар;73 баштина Петра, сина Вукића. Мезра Брштан, Стрижевица и Љубостине74 са пашњаком, летњим испасиштем и ливадом; баштина у руци становника села, лице Марко Јурај. Кућа 32, ресум 3600.75 [484] Село Граховица,76 припада Петровом пољу Баштина Вукдрага, сина Радоја; баштина Николе, сина Иваниша; баштина Новака, сина Димитрија; баштина Николе, сина Вука; баштина Петра, сина Јурја; баштина Веље, сина Николе; баштина Вукдрага, сина Страхине; баштина Драгише, сина Оливера; баштина Радоње, сина Драгише; баштина Ферхада, сина Алија; баштина Вуксана, сина Иваниша; баштина Марка, сина Лалета; баштина Милка, сина Милете; баштина Вујича, сина Ивана: баштина Вукосава, сина Иваниша; баштина Петра, сина Радивоја; баштина Ивана, сина Вукосава; баштина Вука, сина Иваниша; баштина Вука, сина Ивана; баштина Бајазита у руци Мехмеда његовог брата. Кућа 20 по 180, ресум 3600. Село Горанци,77 припада Петровом пољу Баштина Станка, сина Радована; баштина Степана, сина Ивана; баштина Ђура, сина Херака; баштина Селака, сина Владка; баштина Владисава, сина Вукосава; баштина Драгића, сина Радосава; баштина Радмана, сина Вукосава; баштина Радула, сина Рајка; баштина Павла, сина Радоње; баштина Тодора, сина Михача, у руци Ђурина, сина Гргура; баштина Радоја, сина Тодора. Мезра Велики и Мали Понор,78 Видњак и Мравинци, у границама споменутог села; баштина у руци становника села. Кућа 12 по 180, ресум 2160. 73
Шушњар, данас непознат топоним. Извесно је да се налазила „у близини села Седрамић“, уп. BOA, TD 284, 97; BOA, TD 285, 31; F. DŽ. SPAHO – A. S. ALIČIĆ – B. ZLATAR, Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, 84. 74 Брштан, можда Брштаново у Општини Клис; Стрижевица, данас непознат топоним; Љубостиње, вероватно село на територији Општине Унешић. Сва ова места налазе се на Петровој гори (Мосећу). 75 На основу односа укупног износа и броја кућа није јасан добијени рачун. Извесно је да количник није 180. 76 Граховица, данас непознато насеље. Вероватно се налазило на подручју данашњих Крички, југоисточно од Дрниша, на територији Града Дрниша. 77 Горанци, данас непознато насеље. Вероватно на подручју данашњих Крички. 78 Велики и Мали Понор, данас непознати топоними. Вероватно на подручју данашњих Крички.
283
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 Село Бухај,79 припада Петровом пољу Баштина Шимуна, сина Марка; баштина Јурја, сина Марка; баштина Вукмана, сина Петра; баштина Богдана, сина Матеје; баштина Гргура, сина Мартина; баштина Матеје, сина Радована; баштина Радосава, сина Вукмира; баштина Павала, сина Радоја; баштина Бартола, сина Матеје; баштина Вукмана, сина Матеје; баштина Вукдрага, сина Радоја; баштина Марка, сина Шимуна; баштина Јурја, сина Лилића; баштина Мартина, сина Драгића; баштина Степана, сина Мартина; баштина Ивана, сина Шимуна; [485] баштина Гргура, сина Павла; баштина Андрије, сина Томе. Кућа 18 по 180, ресум 3240. Село Гајин,80 припада Петровом пољу Баштина Милоша, сина Луке; баштина Илије, сина Павла; баштина Вуксана, сина Матеје; баштина Радича, сина Степана; баштина Вујича, сина Иваниша; баштина Томе, сина Ивана; баштина Петра, сина Вукића; баштина Костадина, сина Томе; баштина Марка, сина Матеје; баштина Гргура, сина Павка. Кућа 10 по 180, ресум 1800. Село Градчац,81 припада Петровом пољу Баштина Радосава, сина Андрије; баштина Радича, сина Милка; баштина Николе, сина Јурја; баштина Шимуна, сина Луке; баштина Гргура, сина Матеје; баштина Николе, сина Мароја; баштина Матеје, сина Павка; баштина Јурја, сина Тоље; баштина Ивана, сина Матеје; баштина Драгића, сина Тврдка; баштина Јурја, сина Вукића; баштина Вукашина, сина Радована; баштина Радована, сина Ивана; баштина Ивана, сина Јурја; баштина Павала, сина Драгоја; баштина Милоја, сина Иваниша; баштина Вукдрага, сина Радоја; баштина Вукашина, сина Ивка; баштина Иваниша, сина Владка; баштина Радомила, сина Радича; баштина Петра, сина Иваниша; баштина Хасана у руци Владосава, сина Иваниша: баштина Марка, сина Драгића; баштина Матијаша, сина Андрије; баштина Ивана, сина Павла; баштина Јурја, сина Иванка; баштина Радивоја, сина Марка; баштина Милета, сина Милића; баштина Томе, сина Крачка; баштина Радича, сина Ивка; баштина Богавца, 79
Бухај (Бочај, Сухај), данас непознато насеље. Вероватно на подручју данашњих Крички. У ранијим пописима јавља се и као „Пухајци/Пухабци друго име Храстовица“, уп. BOA, TD 284, F. DŽ. SPAHO – A. S. ALIČIĆ – B. ZLATAR, Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, 82. 80 Гајине, заселак села Ружић, југоисточно од Дрниша, на територији Општине Ружић. 81 Градац, село југоисточно од Дрниша, на територији Општине Ружић.
284
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље сина Вукдрага; баштина Радича, сина Владка; баштина Радивоја, сина Петра; баштина Милана, сина Милића; баштина Јурја, сина Шимуна; баштина Тимура, сина Догана; [486] баштина Драгоја, сина Ника; баштина Мaлоја, сина Луке. Кућа 3782 по 180, ресум 6660. Село Отавице,83 припада Петровом пољу Баштина Гргура, сина Ивана; баштина Обрада, сина Томаша; баштина Вукосава, сина Радича; баштина Цветка, сина Драгоја; баштина Павала, сина Ивана; баштина Степана, сина Вукосава; баштина Миховила, сина Радка; баштина Вукосава, сина Радоја; баштина Павала, сина Милије; баштина Николе, сина Милића; баштина Радича, сина Марића; баштина Николе, сина Томе; баштина Ивана, сина Марка; баштина Цвијана, сина Радоја; баштина Радина, сина Радосава; баштина Јурја, сина Вукића; баштина Радивоја, сина Ивана; баштина Чурка, сина Радка; баштина Ивана, сина Радка; баштина Ивана, сина Радоја: баштина Ивана, сина Бојка; баштина Никола, сина Радоја. Мезра Бедринe84 у близини села Отавице (....); баштина у руци становника села. Кућа 23 по 180, ресум 4140. Село Бучић,85 припада Петровом пољу Баштина Алија, сина Мустафе; баштина Хусејина, сина Алија; баштина Бурака, сина Мустафе; баштина Мусе, сина Мустафе; баштина Курда, сина Хасана. Кућа 5 по 180, ресум 900. Воденица на реци Чиколи у границама споменутог села у притежавању становника села 5 по 30, ресум 150. Приход од хајмана у споменутом селу 100. Укупно 1150. Село Суховаре,86 припада Петровом пољу Баштина Радосава, сина Радка; баштина Вукача, сина Јурја; баштина Бадрића, сина Радоја; баштина Радоње, сина Вукдрага; баштина Јурја, сина Брајана; баштина Радосава, сина Милка; баштина Цветка, сина Богдана; баштина Николе, сина Вукдрага; баштина Владосава, сина Обрада; баштина Радосава, сина Радича; баштина Павала, сина 82
Укупно има уписаних 38 баштина. Отавице, село источно од Дрниша, на територији Општине Ружић. 84 Бедринe, данас непознат локалитет, у околини села Отавице. 85 Бучић, заселак села Ружић, на територији Општине Ружић. 86 Суховаре, данас непознато насеље. Вероватно је било обухваћено данашњим селима Градац, Умљановић, Баљци и Мирловић Поље. 83
285
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 Радоја; баштина Јурја, сина Радка; [487] баштина Радича, сина Радка; баштина Милоша, сина Николе; баштина Степана, сина Радоја; баштина Радича, сина Вуксана; баштина Мирчете, сина Јурка; баштина Милка, сина Вукше; баштина Петра, сина Поплача; баштина Радосава, сина Радоја; баштина Драгића, сина Радоње; баштина Вукића, сина Владосава; баштина Вукашина, сина Вукосава; баштина Петра, сина Денче; баштина Касима, сина Јусуфа; баштина Томе, сина Драгобрада; баштина Иваниша, сина Радоње; баштина Хасана, сина Јусуфа. Кућа 28 по 180, ресум 5040. Чифтлик Мароје са пашњаком у околини Суховара и села Махавице;87 споменута мезра је изван дефтера и утврђено је да је у притежавању Али аге и Али Балија и на њих је забележена и у новом дефтеру. Приход: пшеница 1 кејл, вредност 25; мешаница 2 кејла, вредност 40; јечам 2 кејла, вредност 20; ушур од повртњака 2; ушур од лана 2; ушур од сена 5; ушур од кошница 3; ушур од белог лука, црвеног лука и купуса 2; половина бадихаве, младарина и пољачина 1. Укупно 100. Село Бречевић,88 припада Петровом пољу Баштина Вукосава, сина Радосава; баштина Владосава, сина Петра; баштина Вуксана, сина Вукића; баштина Радосава, сина Јурја; баштина Вуксана, сина Радоја; баштина Матијаша, сина Радивоја; баштина Ивана, сина Радобрада; баштина Радована, сина Радича; баштина Гвоздена, сина Радосава; баштина Мехмеда, сина Радича; баштина Радича, сина Ивана; баштина Милка, сина Ивана; баштина Вукача, сина Обрада; баштина Цветка, сина Радича; баштина Бартола, сина Радосава. Кућа 15 по 180, ресум 2700. Село Љубићина,89 припада Петровом пољу Баштина Шимуна, сина Николе; баштина Антуна, сина Ивше; баштина Чулина, сина Радована; баштина Гргура, сина Шимуна; [488] баштина Степана, сина Миховила; баштина Вукдрага, сина Ника; баштина Гргура, сина Јакова; баштина Марка, сина Матеје; баштина Вукоја, сина Божидара; баштина Антуна, сина Гргура; баштина Хасана, 87
Читлук Маројев се налазио на планини Свилаји, између некадашњег села Суховаре и данашњег села Маовице, које се налази на територији Града Врлике. 88 Бречевић, данас непознато насеље. Ово село се највероватније налазило одмах до Суховара. Није вероватно да се ради о данашњем селу Брачевићу, на територији Општине Мућ, пошто се оно не налази у Петровом пољу. 89 Љубићина, данас непознато насеље. Ово село се налазило на речици Врба, што значи да је морало бити негде на простору села Кљаке, Чавоглаве (на територији Општине Ружић) и Цривац (на територији Општине Мућ).
286
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље сина Ивана; баштина Матеје, сина Радана; баштина Шимуна, сина Петра; баштина Степана, сина Миховила; баштина Јурја, сина Матеје; баштина Матеје, сина Степана; баштина Николе, сина Матеје; баштина Луке, сина Чулина; баштина Матеје, сина Чулина; баштина Томе, сина Ивана; баштина Николе, сина Јурја; баштина Петра, сина Гргура; баштина Гргура, сина Степана; баштина Андрије, сина Степана; баштина Ивана, сина Богдана; баштина Павала, сина Степана; баштина Јурја, сина Матеје; баштина Матеје; баштина Матеје, сина Станула; баштина Ивана, сина Радоја. Кућа 29 по 180, ресум 5220. Мезра Шушнар90 са пашњаком Дривар у близини је, и између, села Љубићина и Рамљан,91 изван дефтера је; утврђено је да је у притежавању Мехмеда, сина Велија, Мустафе, сина Ахмеда и Хасана, сина Мехмеда и на њих је убележено у новом дефтеру. Приход: пшеница 2 кејла, вредност 13; мешаница 1 кејл, вредност 20; јечам 1 кејл, вредност 10; ушур од повртњака 2; ушур од лана 2; ушур од сена 5; ушур од кошница 3; ушур од белог лука, црвеног лука и купуса 2; половина бадихаве, младарина и пољачина 2. Укупно 60.92 Село Чујак,93 припада Петровом пољу Баштина Мартина, сина Станека; баштина Гргура, сина Ружича; баштина Матеје, сина Ивка; баштина Луке, сина Мартина; баштина Јурја, сина Радивоја; баштина Андрије, сина Јурја. Кућа 6 по 180, ресум 1080. Воденица на реци Врба94 у притежавању становника села Љубићина и Чујак 3 жрвња по 15, ресум 45. Укупно 1120.95 Панађур у селу Сиверић – црква Цецела, припада Петровом пољу, 1000.
90
Шушњар, данас непознат топоним. Вероватно се налазио на обронцима планине Мосећ (Петрова гора), где постоји врх Дрвар (в. нап. 15). 91 Рамљане, село у нахији Змина поље, данас на територији Општине Мућ. 92 Тачно је 59 акчи 93 Чујак/Чвијак/Цвијак, данас непознато насеље. Налазило се поред села Љубићина, такође на речици Врба. Вероватно се налазило на подручју села Кљаке или Цривац. 94 Врба, речица која протиче кроз југоисточни део Петровог поља и кроз поље Змина. 95 Тачан број је 1125.
287
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 Прилог: Речник термина Ајан (a‘yân) – истакнути појединци, прваци, угледници; водећи људи неке области или града. Бадихава (bâd-ı havâ) – ознака за већу групу новчаних дажбина, од којих је најважнија била крвнина укључујући и таксе за ситније кривичне преступе које су, без разлике, плаћали сви поданици османске државе. Баштина (baştina) – земљишни посед хришћанске породице на државној земљи намењен обрађивању, преношен из генерације у генерацију; власник је могао да је прода, поклони или завешта с тим да је нови власник морао да преузме обавезе које су ишле с њом. Вакуф (vakıf-evkâf) – завештање; верска задужбина намењена добротворним сврхама; покретна, непокретна имовина или новац намењен добротворним сврхама; имунитетна добра потврђивана од стране владара најчешће истакнутим лицима. Вилајет (vilâyet) – област, земља, територија, предео; војно-управна јединица под надлежношћу субаше или санџак-бега; током XV и XVI века означавала је и привремену војно-управну јединицу формирану на новоосвојеној територији, често задржавајући имена и територијални опсег некадашњих управних целина. Дефтер (defter) – књига, попис, регистар; израз коришћен као ознака за све службене књиге вођење у оквирима административног апарата османске државе. Диздар (dizdâr) – заповедник тврђаве; старешина чувара (посадника) тврђаве. Заим (za‘îm) – спахија са приходом од тимара већим од 20.000 (зеамет), а мањим од 100.000 акчи; војно-управни орган потчињен санџакбегу. Земин (zemîn) – комплекс обрадивог земљишта утврђених граница; могла је да га чини једна или више земљишних јединица (виноград, башта, њива итд.) без обзира на величину. Ихтисаб (ihtisâb) – техничка ознака за таксе и дажбине прикупљане од трговаца и занатлија; низ дужности које је обављао тржни надзорни орган од којих је важнија била надгледање и руковођење законом утврђених максималних цена на тржишту. Кејл (keyl) – запреминска мера за разне врсте житарица, чија је тежина варирала од области до области; у Клишком санџаку је 1574. један кејл износио 64 оке. Кетхуда (kethudâ) – синоним ћехаја; помоћник, заменик разних органа власти – санџак-бега, диздара итд; старешина појединих еснафа. Копнена баждарина (bâc-ı siyâh) – дословно „црна баждарина“, ознака за трговину робом која је пристигла копненим путем; таксе наплаћиване, у законски (канун) утврђеном износу, на основу извршених новчаних трансакција на неком сталном или привременом пазарном месту.
288
А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахије Петрово поље Мезра (mezra‘a) – селиште, сејалиште, пустоселина, напуштено станиште; већи комплекс земљишта утврђених граница које је било или је на путу да постане село. Младарина (resm-i ‘arûs) – порез на удају; новчана дажбина плаћана приликом удаје кћери коју су, без разлике, давали сви поданици османске државе. Мутевелија (mütevellî) – управитељ вакуфа. Нахија (nâhiye) – област, земља, територија, предео, округ; географска целина; административна јединица образована око већих насеља или утврђења најчешће преузимана из управног система који је претходио османском освајању. Панађур (panayır) – празник, годишњи скуп становништва; периодично и привремено пазарно место (трг). Пољачина (polaçina) – обичајна дажбина која се давала за чување усева на њивама и пољима, такође надокнада за штету коју је усевима наносила стока. Раја (re‘âyâ) – најбројнији слој поданика османске државе, без обзира на вероисповест, који се примарно бавио земљорадњом и плаћао рајинске дажбине. Ресум (resim) – општи термин коришћен за означавање свих новчаних дажбина и такси. Санџак (sancak) – војно-управна територијална јединица, састављена од више нахија, на чијем челу се налазио санџак-бег. Спахија (sipâhî) – оклопни коњаник, припадник османске војске с обавезом одласка у војне походе под заповедништвом санџак-бега; издржавао се приходима убираним на основу додељеног тимара у новчаном износу до 20.000 акчи. Субаша (subaşı) – војни заповедник, војвода; војно-управни орган већег насеља; управник вилајета потчињен санџак-бегу; заповедник спахија неке обласне јединице; издржавао се приходима од тимара. Суват (suvât) – место намењено узгоју стоке током летњих месеци; пашњак; ограђена њива која се не коси. Темесућ (temessük) – судска потврда, издавана од стране кадије често приликом решавања имовинских питања. Ушур (öşür) – преведено: десетина, десетак; назив за натуралне дажбине од житарица, поврћа, воћа, кошница и сличних култура добијаних од земље која се обрађивала. Хајмани (haymâne) – номад, лутајуће лице; особа без сталног пребивалишта која живи ван места где је уписан у дефтер, привремено настањена особа на другом месту или човек који није забележен у попису. Хуџет (hüccet) – документ; судска одлука, пресуда издавана од стране кадије на суду. Ферман (fermân) – султанова, тј. царска заповест.
289
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 255–290 Чифтлик (çiftlik) – већи земљишни комплекс обрадиве површине на државној земљи у посебном правном статусу који је држава уступала корисницима уз одређену новчану надокнаду; често ознака за земљишни посед муслимана, с тим да је могао бити и у поседу хришћанина.
Aleksandar Jakovljević – Neven Isailović THE CENSUS OF THE PETROVO POLJE NÂHIYE FROM 1574 Summary This paper offers a critical edition (including text, translation and facsimile) of the census of the Petrovo polje nahiye from 1574. After the Turkish conquest (c. 1522), this nahiye was originally part of the vilayet of Croatia (Vilâyet-i Hırvat) in the Sanjak of Bosnia, but since the 1540s it belonged to the Sanjak of Klis. The census is an extract from the 1574 Extensive defter of the Sanjak of Klis, in which, for the first time since the fall of these areas under Ottoman rule, complete data on all settlements, including the fortresses and towns, was accumulated. Unfortunately, the data on the fortress and town of Drniš located in Petrovo polje is missing. The edition also provides identification of toponyms, a guide to terminology, comparison with the data from other defters covering the same region, and additional notes where they were needed. Until the end of the 16th century, Petrovo polje was inhabited almost exclusively by people of vlach status, and population density was relatively good. Christian population was dominant in this nahiye, although the process of islamization can be noted in most of its villages. Keywords: census, defters, nahiye, the Ottoman Empire, Petrovo polje, Croatia, Dalmatia, 16th century, vlachs, islamization.
Чланак примљен: 30. септембра 2012. Чланак прихваћен: 18. јануара 2013.
290
III ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ REVIEWS
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 293–305 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 293–305
ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ REVIEWS
Dubravko Lovrenović, Bosanska kvadratura kruga, Dobra knjiga, Sarajevo – Synopsis, Zagreb 2012. Knjiga Bosanska kvadratura kruga Dubravka Lovrenovića ima sve potrebne karakteristike savremene stručne knjige. Sastoji se od uvodne bilješke koja pojašnjava sadržaj, ciljeve i motivacionu podlogu autora, tri osnovna poglavlja sa kritičkim aparatom kojima se materija izlaže, prateće dodatke kojima se prezentiraju upotrebljeni izvori i literatura, biobibliografsku bilješku o ovom izdanju i na samom kraju su indeksi. Pored toga, obogaćena je slikovnim prilozima faksimila dokumenata, latinske i ćirilske građe očuvane u Državnom arhivu u Dubrovniku, te fotografijama uglednih predstavnika struke kojima je autor posvetio posebnu analizu. Ako navedenom dodamo dobru pripremu teksta, skladan dizajn, malu težinu a kvalitetne korice, zaključit ćemo da je u tehničkom smislu, po iskazanim vanjskim karakteristikama, ovo knjiga kakvu bismo danas poželjeli. Kada pratimo ranija Lovrenovićeva posebna izdanja, možemo potvrditi isto, kazati da su autor i njegovi izdavači prilikom pripremanja knjige imali respekta prema budućim čitaocima. Knjigu krasi čitljivost i razumijevanje svojstveni i prepoznatljivi po autorovom umijeću da kontroliše, prati, slaže i pažljivo održava svoj pisani izraz pred stručnom i širom čitalačkom publikom zbog koje je sve to, zanatski, za dobre pisce i potrebno činiti. Otuda je po mjeri biblioteke svakog čitaoca kojeg naslov i sadržaj Bosanske kvadrature kruga u startu jednostavno mora i treba da intrigira i interesira. Dr Dubravko Lovrenović, redovni profesor na oblasti historija srednjega vijeka na Odsjeku za historiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu, pripada plodnim istraživačima i istaknutim djelatnicima moderne historiografije „zapadnog Balkana“. Takvu prepoznatljivu poziciju ostvario je trajnijom stvaralačkom posvećenošću srednjem vijeku, u bogatoj razvojnoj liniji krećući se od sitnih istraživačkih zrnaca iz mlađih dana, preko opsežnih članaka posvećenih raznovrsnim temama, do svojevrsnih vrhunaca zrelim sintetskim zaokruživanjima u monografijama kakve su Na klizištu povijesti (2006) i Stećci (2009). Pred jednim takvim novim plodnim sadržajem nalazimo se i u ovom slučaju.
293
Иницијал 1 (2013) 293–305
Initial 1 (2013) 293–305
Mada u polazištu kao zbirka uglavnom ranije objavljenih radova, kompletna prezentacija putem izbora uvrštenih radova, njihove dorade, ujednačavanja kritičkog aparata i sadržaja i sortiranja u novom ruhu i kontekstu skladno je pretvorena u izraz koji predstavlja novu sintetsku cjelinu. Taj novi kvalitet kao osjećaj dobiće i predstavnici struke koji su imali sreće da pročitaju sve ranije Lovrenovićeve radove, a potpuno će ga osjetiti svi oni koji ih nisu u cjelini poznavali. Pored predstavnika struke, kojima je Lovrenovićev angažman na polju srednjovjekovlja priznat i od iznimnog značaja, kako po analizi i prezentaciji izvora tako i po reinterpretaciji dosadašnjih stajališta, definiranjima i redefiniranjima kojima je zaokupljena moderna historiografija, raznovrsna žanrovska postavka koju Lovrenović ovdje nudi u pristupu srednjem vijeku a u kojoj se bosanskohercegovačka stvarnost korjenuje, održava i izvodi, omogućiće i širem krugu čitalaca da zavire i shvate sadržaj koji se krije unutar korica ove ovako slikovito i zaslađeno nazvane knjige. Tri ključna poglavlja koja su pred nama nisu samo opća karakteristika ove knjige nego i uopće demonstracija širine autorovog aktualnog angažmana. Svode se, dakle, na istraživačku dimenziju nepoznatog kao osnovnim polazištem struke (O bosanskom autokefalnom kršćanstvu), diskusiju sa tumačenim u modernom i savremenom dobu kao neminovnom potrebom u borbi za opstanak naše struke (Bosanski mitovi), te na izdvajanje i ocjenjivanje pozitivnih literarnih i historiografskih vrijednosti kao putokazu koji se kao polazište nudi budućim generacijama (O pionirima i nastavljačima). Sa Crkvom bosanskom u pozadini istaknute su autorove analize svetaca zaštitnika srednjovjekovne Bosne, vjerskog profila bosanskog magnata vojvode Radoslava Pavlovića, proglašenja Bosne kraljevstvom i razmatranja bosanskog srednjovjekovlja u svjetlu političke teologije. Ove analize, sa novim uglovima promatranja i originalnim potragama demonstriraju karakteristike srednjovjekovne Bosne u krilu evropskog srednjovjekovlja i, zahvaljujući autoru koji prati moderne tokove, bez pretjerivanja, trenutno održavaju naučno prisustvo ovog podneblja u savremenoj evropskoj historiografiji. Baziraju se na okvirima koje nudi ćirilska građa koju Lovrenović ponovo iščitava i u njoj nalazi rješenja za uspješne pristupe. Takva polazišta je svojevremeno naslućivala ugledna diva zapadnobalkanske historiografije dr Nada Klaić čudeći se bogatstvu ćirilske građe u kojoj se i dalje kriju saznanja za brojne stručne nepoznanice. U vizuelnom pogledu stara ćirilica se kao zlatna nit provlači rukopisom sa novim pogledima na pojedina pitanja. Jezik građe, lakše nego interpretacije, Lovrenoviću omogućava da pojasni kontekst u kojem se radnja dešava i u kojem akteri žive svoje vrijeme, a ono je historija. Ovom oglednom Lovrenovićevom kvalitetu struka će dobiti novi istraživački zamah u pokušajima da odgovori i na druga neriješena pitanja. Šira čitalačka publika će, na ovom mjestu, čitajući ponuđene sadržaje biti u prilici da sama razumijeva srednji vijek.
294
Reviews
Прикази и критике
Mada se o zabludama u historiografiji pisalo i ranije, blago rečeno, za okvire male historiografije kakva je ova u Bosni i Hercegovini, Bosanskim mitovima dr Dubravko Lovrenović se proslavio. Kritičkim tonovima prema raznovrsnim devijacijama u stvaralaštvu otvorio je tešku borbu koju struka vodi za poboljšavanje moderne historiografije i uopće literature na ovim prostorima. Za očekivati je, stoga, da će i ovaj Lovrenovićev pristup doživjeti pojačano zanimanje kod čitalaca kao i nedavno Povijest est magistra vitae (2008). Novo Lovrenovićevo zalaganje za pisanjem historije historiografije u Bosni i Hercegovini potaknuto je analizama nekoliko značajnih djelatnika (Srećko Džaja, Julijan Jelenić, Lajoš Thallóczy i Anto Knežević). Po svemu značajan prostor za dalji razvoj historiografije. Na ovom polju se očekuju i drugi Lovrenovićevi pristupi, kao i angažman u organizacionom smislu. Knjiga dr Dubravka Lovrenovića Bosanska kvadratura kruga predstavlja značajno djelo kojim će biti obogaćena historiografija, naročito u Bosni i Hercegovini. U njemu se prepoznaje sveobuhvatni stvaralački angažman na istraživanju novih tematskih okvira, diskusiji i ocjenjivanju historiografije a koji je kvalitetom u liniji ranijih autorovih uspješnih sintetskih pristupa. Po svemu je kvalitetan izraz za struku i širu čitalačku publiku i u tom smislu ovo medievalno štivo toplo preporučujem za višekratnu i trajniju upotrebu. Esad KURTOVIĆ
Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника. Књига I: 1186–1321 (прир. В. Мошин – С. Ћирковић – Д. Синдик), Историјски институт, Београд 2011, 652 стр. = Collection of Medieval Cyrillic Charters and Letters of Serbia, Bosnia and Dubrovnik. Volume 1: 1186–1321 (eds. V. Mošin – S. Ćirković – D. Sindik), Institute of History, Belgrade 2011, pp. 652. Edition of domestic documentary sources for the medieval history of Serbia, Bosnia and Dubrovnik has been a long-standing preoccupation of Serbian academic historiography since its beginnings. However, although the preserved documentary production of the region stands at a relatively modest total of around 1500 items, none of more than a dozen collections published until the Second World War managed to cover it completely, leaving many documents scattered in various individual editions or even unedited. In fact, some of these collections proved to be inadequately conceived and executed, making them difficult to use, insufficient and unreliable. In the 1950s increasing awareness of this problem led the then newly founded Institute of History to embark upon the preparation of the much-
295
Иницијал 1 (2013) 293–305
Initial 1 (2013) 293–305
desired complete collection. In 1963, the task was entrusted to Vladimir Mošin, Sima Ćirković and Dušan Sindik. With all their expertise and diligence, they were confronted by numerous difficulties regarding selection and presentation of material accumulated through the activities of previous researchers, extraordinary geographic dispersion of preserved documents, increasing lack of funds, and numerous other professional commitments of the participants. As time passed, keeping the material up to date with current research results became an ever-growing problem, while special technical challenges were presented by the advent of the computer age. The complexities of these latter stages largely fell on the shoulders of Sindik, as Mošin passed away in 1987 and Ćirković in 2009. Consequently, it was only in 2011 that the first results of the project were made public with the appearance of the present volume, covering the period from the earliest preserved document (1186) to the end of the reign of king Stefan Uroš Milutin of Serbia (1321). The long and often troubled history of the collection is presented in the foreword written by Sima Ćirković (pp. 15–23). This is followed by editorial notes and extensive lists of abbreviations, earlier editions and relevant scholarly works (pp. 25–44). The central section (pp. 45–546) contains the 148 documents identified in the period, ordered chronologically and denoted by ordinal numbers and titles. Each document is introduced by its date of issue, short summary, current location, physical appearance, comments regarding tradition (with references to relevant works), and lists of earlier editions. This information is then followed by a critical edition of the document text, given in parallel columns for documents with multiple copies and accompanied by selected variae lectiones from previous editions. The final part (pp. 547–652) is taken up by extensive, well-organized indexes of personal names, place names and terms. There can be no doubt that the collection represents a most welcome new tool for researchers of the period. Of course, the texts of the new editions, the conclusions of sometimes quite extensive and elaborate commentaries, and the reliability of indexes have yet to stand the test of scholarly use. Persons of the editors, all distinguished diplomatists, provide a strong guarantee of quality, but the conditions in which the collection was prepared call for a measure of caution. Yet, one benefit is immediately recognizable – a large quantity of prime source material and information necessary for its application in studying Serbian medieval history has been made available in a single volume, greatly diminishing the need to consult numerous other, clearly inferior publications. Had it been possible to supply the collection with photographs of the documents (the editors envisaged a separate album), it would have rightly claimed the status of a definitive, capital work in the field of source publication. More troubling are certain editorial principles implemented in the collection and their implications for the continuation of the project. One is the choice to publish only documents preserved or originally written in the Cyril-
296
Reviews
Прикази и критике
lic script. This decision leaves very valuable and, with the passage of time, increasingly numerous Latin and Greek documents outside of the collection’s scope. The omission is all the more regrettable because certain borderline cases – such as Latin documents with Cyrillic signatures and Greek documents with Serbian Cyrillic translations – have been included. On the other hand, appearance in the collection of two documents of Bulgarian provenance raises questions as to the criteria of document selection and their concordance with the title. Finally, the number of 148 presented documents is misleading, as roughly one third are actually unpreserved items, known only through mentions in other sources. Although the attention given to these actes mentionés is a commendable change from their almost complete disregard in earlier scholarship, placing them in the same rank as preserved documents seems excessive and presents an unnecessary potential burden in dealing with later periods, when such mentions become far more numerous. Viewed on its own, the Collection of Medieval Cyrillic Charters and Letters of Serbia, Bosnia and Dubrovnik is a fundamental work of scholarship, filling a century-long, sorely felt gap in the study of medieval Serbian and Balkan history. However, as Volume 1 of a projected series it creates serious inconveniences to any subsequent volumes, demanding such a reassessment of key principles that it almost seems more proper to speak of a new beginning than of a continuation. Nebojša PORČIĆ
Споменица академика Симе Ћирковића, Историјски институт, Зборник радова, књ. 25, главни и одговорни уредник СРЂАН РУДИЋ, Београд 2011, 463 стр. = Gedächtnisschrift für Sima Ćirković, Institut für Geschichte, Sammelband, Heft 25, Herausgegeben von SRĐAN RUDIĆ, Belgrad 2011, 463 S. Sima Ćirković (1929–2009), der wahrscheinlich bedeutendste serbische Mediävist des 20. Jahrhunderts, begann seinen wissenschaftlichen Werdegang als Mitarbeiter am Institut für Geschichte in Belgrad. Dementsprechend sowie aufgrund der Tatsache, dass sich alle im Institut angestellten Mittelalterforscher mehr oder weniger als Schüler des verstorbenen Forschers bezeichnen lassen, entschloss sich diese Einrichtung, durch Veröffentlichung eines Sammelbandes ihrer Dankbarkeit und Hochachtung gegenüber ihrem die Geschichtsschreibung und die Forschungsmethodologie so sehr bereichernden Mitglied auf symbolische Weise Ausdruck zu geben. In dem Band kommen verschiedene Themen zur Sprache, mit denen sich der rastlose Historiker und ordentliches Mitglied der Serbischen Akademie der Wissenschaften und
297
Иницијал 1 (2013) 293–305
Initial 1 (2013) 293–305
Künste während seiner langen und schöpferischen Karriere beschäftigte. Die Idee wurde zuerst von den Kollegen an der Philosophischen Fakultät (wo Professor Ćirković die meiste Zeit seiner Tätigkeit verbrachte) begrüßt, danach auch von den Freunden, Mitarbeitern und Verehrern in der Serbischen Akademie, von ihren wissenschaftlichen Instituten sowie von mehreren Universitäten im In- und Ausland unterstützt. Das Ergebnis liegt nun vor – ein Werk, seinem Charakter nach demjenigen ähnlich, zu dessen Ehre es entstanden ist: nüchtern und unaufdringlich. Der Sammelband beinhaltet 30 Studien in serbischer, englischer, französischer, slowenischer und kroatischer Sprache. Dazu gehört auch eine als Sonderdruck mit 156 Seiten veröffentlichte Bibliographie von Sima Ćirković (Institut für Geschichte, Sonderausgaben, Heft 61, bearbeitet von Slavica Merenik, Neven Isailović und Vlastimir Đokić, Belgrad 2011). Am Anfang der Publikation steht der Beitrag von Ljubomir Maksimović, Mitglied der Serbischen Akademie, unter dem Titel Sima M. Ćirković (29. januar 1929, Osijek – 14. novembar 2009, Beograd); darin werden die wichtigsten Ereignisse aus der erfolgreichen Laufbahn des verstorbenen Professors knapp dargestellt (S. 9–13). Darauf folgen zwei Aufätze der ordentlichen Akademiemitglieder, Desanka Kovačević-Kojić (Srbija u ekonomiji Venecije (XV vijek), S. 15–27; franz. ZF: La Serbie dans l‘économie de Venise au XVéme siècle) und Mirjana Živojinović (Roga i druga novčana davanja Protata atonskim manastirima, S. 29–38; franz. ZF: Roga et autres dotations du Prôtaton aux monastères athonites), die von beiden Seiten den geografischen Raum begrenzen, dem das Forschungsinteresse von Ćirković galt. Durch den Beitrag von Bariša Krekić, Professor an der Universität zu Los Angeles, werden mithilfe bisher unveröffentlichter Archivalien interessante Einzelheiten über den Alltag der Frauen in Dubrovnik zur Zeit der Renaissance bekannt gemacht (Images of Women’s Lives in Dubrovnik in the Fifteenth and Sixteenth Centuries, S. 39–54), während Ignacij Voje, Professor an der Universität zu Ljubljana, neue Erkenntnisse über den Anteil der ausländischen, vornehmlich venezianischen Bankiers in den Kreditgeschäften von Dubrovnik mitteilt (Mjenice (littera cambii) u kreditnim poslovima srednjovjekovnog Dubrovnika, S. 55–62; engl. ZF: Bill of Exchange (littera cambii) in Medieval Credit Affairs). Rade Mihaljčić, Mitglied der Akademie der Wissenschaften und Künste der Serbischen Republik und Professor an der Universität zu Banja Luka, erörtert durch die Analyse der einheimischen diplomatischen und rechtlichen Quellen das Phänomen des Grundbesitzwechsels im mittelalterlichen Serbien und macht in der gleichnamigen Studie (Zamena poseda u srednjovekovnoj Srbiji, S. 63–73; engl. ZF: Property Exchange in Medieval Serbia) darauf aufmerksam, dass gute Sitten und gesetzliche Vorschriften, trotz der schriftlichen Belege über einen für alle Teilnehmer befriedigenden Wechselvorgang, nicht immer beachtet wurden.
298
Reviews
Прикази и критике
Der kürzlich verstorbene Professor Bogumil Hrabak (Universität zu Novi Sad, Universität zu Priština) leistet in seinem Aufsatz (Firentinska porodica iz Ferare Minijati na dubrovačkom poslovnom području (XVI vek), S. 75–91; engl. ZF: The Florentine Miniati Family of Ferrara in Dubrovnik World of Affairs (16th Century)) einen Beitrag zur Geschichte der Beziehungen zwischen der „Hl.-Blasius-Republik“ und der apenninischen Kommune Ferrara. Darja Mihelič (Institut für Geschichte „Milko Kos“ zu Ljubljana) widmete ihre Arbeit Mauro Orbinis Quellen für die frühmittelalterliche Geschichte Karantaniens, nämlich den drei humanistischen Autoren: Johannes Aventinus, Wolfgang Lazius und Vinko Pribojević (Don Mauro Orbini in njegovi vzorniki o zgodnjem srednjem veku v vzhodnih Alpah, S. 93–117; engl. ZF: Reflections of Don Mauro Orbini and his Predecessors on the Early Middle Ages in the Eastern Alps). Professor Nenad Fejić, Universität zu Martinique, beschäftigte sich mit dem Phänomen des Erhalts der Gesellschaftsordnung und des Friedens in einem Patrizierstadtstaat am Beispiel des mittelalterlichen Dubrovnik (L’ordre règne à Dubrovnik: une commune médiévale face à menace étrangère et aux problèmes de la paix civile, S. 119–136). Unter dem Titel Micro-history and „Lebenswelten“ as Approaches to Late Medieval Dalmatian History. A Case Study of Korčula (S. 137–158) analysiert Oliver Jens Schmitt (Institut für Osteuropäische Geschichte zu Wien) anhand beinahe unberührter Archivbestände das gesellschaftliche und politische Leben auf der Insel Korčula in den ersten Jahrzehnten der venezianischen Verwaltung. Ihm folgt die wertvolle Studie von Paola Pinelli (Universität zu Florenz), die über die Intensität der Wirtschaftsbeziehungen zwischen Dubrovnik und Florenz in der ersten Hälfte des 15. Jahrhunderts berichtet (The Florentine Company of Francesco Neroni and Trade with Dubrovnik (Ragusa) in the First Half of the 15th Century, S. 159–175). Lovorka Čoralić (Kroatisches Institut für Geschichte zu Zagreb) schreibt über die serbischen Auswanderungen im Spätmittelalter und die Beziehungen der Emigranten zu ihrer Heimat, indem sie den Bestand der Testamente des Archivs in Venedig benutzt (Prisutnost i djelovanje iseljenika iz Srbije u Veneciji u XV i XVI stoljeću, S. 177–194; engl. ZF: The Presence and Agency of the Immigrants from Serbia in Venice in the 15th and in the 16th Century). Die Straßenräuberei im Dubrovniker Hinterland während des 15. Jahrhunderts erforschend, versucht Esad Kurtović (Philosophische Fakultät zu Sarajevo) Mikrotoponyme zu lokalisieren und geht erneut das Problem der Abgrenzung zwischen dem Herzog Stefan Vukčić Kosača und seinem Sohn Vladislav 1464/1465 an (Monte Lapidoso – Kameno brdo, S. 195–209; engl. ZF: Monte Lapidoso – Rocky Hill). Peter Rokai, Professor an der Universität zu Novi Sad, schlägt in seinem Aufsatz (Tri priloga istoriji Bosne u srednjem veku, S. 211–217; engl. ZF: Three Contributions to the History of the Medieval Bosnia) eine andere Lesart von gewissen Begriffen aus der mittelalterlichen Geschichte des bosnischen Staates vor. Die gemeinsame Studie von Radivoj Radić (Philosophische Fa-
299
Иницијал 1 (2013) 293–305
Initial 1 (2013) 293–305
kultät zu Belgrad) und Dušan Korać, Jedan neobičan pomen Dubrovnika iz XIV veka (S. 219–224; engl. ZF: An Unusual 14th-Century Mention of Ragusa), widmet sich der Analyse der negativen Charakterisierung der Bewohner von Dubrovnik, die in einer zum Genre der Volksliteratur zu zählenden spätbyzantinischen Schrift, nämlich dem „Buch von den Vögeln“, zu finden ist. Marko Šuica von der Philosophischen Fakultät zu Belgrad beschäftigt sich mit der Militärgeschichte (O mogućoj ulozi Vuka Brankovića u Kosovskoj bici – Prilog razmatranju srednjovekovne ratne taktike, S. 225–244; engl. ZF: On a Possible Role of Vuk Branković in the Battle of Kosovo (1389) – A Contribution to the Study of the Medieval War Tactics), während das Interesse der aus der gleichen Einrichtung Stammenden Kollegin Jelena Mrgić den zivilen Themen gilt – der Erforschung der Städte in der neueren serbischen Geschichtsschreibung (Cives et civitatis. Urban Studies in Recent Serbian Historiography. In Memory of prof. Sima Ćirković, S. 245–259). Ein weiterer Forscher von der Belgrader Philosophischen Fakultät, Đorđe Bubalo, führt eine neue Übersetzung sowie Deutung des Artikels 84 des Gesetzbuchs von Dušan vor Augen (Sudbina i opadanije – Prilog tumačenju člana 84 Dušanovog zakonika, S. 261–267; engl. ZF: Fine Imposed by Court and Out-ofCourt False Accusation – A Contribution to the Interpretation of Article 84 of Dušan’s Code). Diplomatički obrasci srpskih srednjovekovnih razrešnih dokumenata (S. 269–288; engl. ZF: Diplomatic Patterns of Serbian Medieval Quitances) heißt der vorbildliche Aufsatz von Nebojša Porčić (Philosophische Fakultät zu Belgrad), der mit seiner typologischen Methode bei der Untersuchung von diplomatischen Quellen die schon Mitte der 1950er Jahre geäußerten Schlüsse von Sima Ćirković bestätigen kann. Über den zum Ende des 13. Jahrhunderts belegten und fast 250 Jahre lang dauernden Streit zwischen den hohen Würdenträgern der römisch-katholischen Kirche in Serbien äußert sich Katarina Mitrović von der Philosophischen Fakultät zu Belgrad (Sukob barskog arhiepiskopa i kotorskog episkopa oko jurisdikcije nad katoličkim parohijama u srednjovekovnoj Srbiji, S. 289–305; engl. ZF: Bar Archibishop and Kotor Bishop Conflict over the Catholic Parishes in Medieval Serbia). Stanoje Bojanin (Institut für Byzantologie der Serbischen Akademie) liefert in seinem Text Nedelja kao neradni dan u srednjovekovnoj Srbiji (S. 307–335; engl. ZF: Sunday as a Non-Working Day in Medieval Serbia) eine ausführliche Quellenübersicht über den Sonntag als Ruhetag und stellt durch sorgfältige Analyse fest, dass es auch Verpflichtungen gab, die beim Beachten des vorgeschriebenen Wochenarbeitsrhythmus nicht immer erfüllt werden konnten. In der Abhandlung von Srđan Pirivatrić (Institut für Byzantologie der Serbischen Akademie), Podatak Nićifora Grigore o hronologiji braka Stefana Dečanskog i Marije Paleolog (S. 337–345; engl. ZF: A Report of Nikephoros Gregoras Regarding the Chronology of Stephen Uroš‘ III Marriage with Maria Palaiologena), wird durch vergleichende Auseinandersetzung mit den diplomatischen und narrativen Quellen (sowie durch ihre allgemeine
300
Reviews
Прикази и критике
Neubewertung) ein neuer chronologischer Rahmen für die Eheschließung zwischen dem serbischen Herrscher und der Verwandten des byzantinischen Kaisers gegeben. Der letzte Teil stammt aus den Federn der Mitarbeiter des Instituts für Geschichte zu Belgrad und wird mit dem Beitrag von Olga Zirojević (Ishrana novih muslimana, S. 347–353; engl. ZF: The Alimentation of the New Muslims) eingeleitet. In dem Aufsatz unter dem Titel Vojinovići (S. 355–366) ergänzt Gordana Tomović die Genealogie des serbischen Adelsgeschlechts aus dem 14. Jahrhundert und schildert die Ausbreitung seiner Besitzungen. Eine weitere prosopographische Studie, Slavonska grana porodice Miloradović (S. 367–380; engl. ZF: Slavonic Branch of Miloradović Family) von Đuro Tošić, verfolgt den gesellschaftlichen Aufstieg der genannten Familie während des 18. Jahrhunderts. Tibor Živković (The Origin of Royal Frankish Annalist’s Information About the Serbs in Dalmatia, S. 381–398) erforscht die Herkunft der Mitteilung über die Serben in den fränkischen Annalen und kommt zu dem Ergebnis, dass es sich um hochrangige Belege handelt, die auf dem Bericht des fränkischen Hauptmanns, des Eroberers von Sisak, sowie auf einem Brief des Fürsten Ljudemisl über die letzten Monaten der Rebellion von Ljudevit Posavski beruhen. Marica Malović-Đukić stellt das Geschäfts- und Familienleben des Kimo Gervasijev, des Zöllners von Stefan Dečanski und Stefan Dušan, und seiner Nachkommen dar (Porodica Kimo-Klimo iz Ulcinja u srednjem veku (XIV–XV vek), S. 399–407; engl. ZF: Kimo-Klimo Family of Medieval Ulcinj (14th–15th Century)). Es folgt die rechtsgeschichtliche Studie von Biljana Marković (Svedočenje u sudskom dokaznom postupku prema starijim rukopisima zakonodavstva cara Stefana Dušana, S. 409–423; engl. ZF: Testimony in Legal Presentation of Evidence According to Older Manuscripts of Tsar Stefan Dušan’s Legislation), während Srđan Rudić die Abstammung von sechs Familien aus Bosnien – Vilić, Kopčić, Obrenović, Ljubunčić, Vladković und Pavković – untersucht und ihre Stammbäume ergänzt (Prilog poznavanju nekih islamizovanih bosanskih porodica, S. 425–439; engl. ZF: Supplement to Accounts on Some Islamized Bosnian Families). Der Aufsatz von Neven Isailović und Aleksandar Jakovljević (Šah Melek (prilog istoriji turskih upada u Bosnu 1414. i 1415. godine), S. 441–463; engl. ZF: Şah Melek (A Contribution to the History of the Turkish Incursions into Bosnia in 1414 and 1415)) wirft ein neues Licht auf die laut bisheriger Ergebnisse der einheimischen und ausländischen Forschung geheimnisvolle Gestalt eines herausragenden osmanischen Heerführers und berichtet von dessen Erbe – Nachkommenschaft und Stiftungen. Als Anhang zur Gedächtnisschrift wurde, wie oben erwänt, auch die umfassende Bibliographie von Sima Ćirković gedruckt. Darin werden zuerst die Grundprinzipien der Herausgeber dargelegt (Vorwort, S. 9–12) und ein Verzeichnis der bisher veröffentlichten Bibliographien geliefert (S. 13). Es folgt die chronologisch geordnete Liste der Publikationen des Professors,
301
Иницијал 1 (2013) 293–305
Initial 1 (2013) 293–305
wobei die Herausgeber insgesamt 663 Einheiten aufzunehmen vermochten (S. 17–101). Die Benutzung dieses wertvollen Nachschlagewerks wird durch ein Sach- (S. 103–122) sowie ein Titelregister (S. 123–156) erleichtert. Dragić M. ŽIVOJINOVIĆ Žarko VUJOŠEVIĆ
ГЕОРГИ Н. НИКОЛОВ, Самостоятелни и полусамостоятелни владения във възобновеното Българско царство (края на XII – средата на XIII в.), ИК „Гутенберг“, София 2011, 255 стр. = ГЕОРГИ Н. НИКОЛОВ, Самостална и полусамостална господства у обновљеном Бугарском царству (крај XII – средина XIII века), ИК „Гутенберг“, Софија 2011, 255 стр. Ванредни професор Софијског универзитета „Свети Климент Охридски“, аутор запажене монографске студије посвећене односима средишње и регионалне власти у Бугарској током раног средњег века (Централизъм и регионализъм в ранносредновековна България (края на VІІ – началото на ХІ в.), София 2005), писац је књиге пред нама. Дело почиње уводом (стр. 7–13) у коме се, на сажет начин, приказују најважније тачке из политичке повести Другог бугарског царства („историја једне балканске, средњовековне, децентрализоване монархије“, сматра аутор, најкраћа је карактеристика ове државе) од његовог оснивања до средине XIII столећа. За овим следи списак скраћених назива употребљених извора и литературе (стр. 14–36), а потом и преглед досадашњих научних истраживања (стр. 37–44), од Константина Јиречека и Фјодора Успенског, преко Николе Радојчића, Петра Мутафчијева и Васила Златарског, до Ивана Божилова, Радивоја Радића и Гинтера Принцинга – да споменемо само неке од истраживача чији су резултати подвргнути анализи. У прегледу историјских извора (стр. 45–58) Николов најпре говори о домаћим, тј. бугарским (стр. 45–49), а онда и о страним, где постоје византијски (стр. 49–54), српски (стр. 54–56) и латински и старофранцуски извори (стр. 56–58). На овом месту ваља истаћи да су неки документи бугарске провенијенције сачувани само на латинском (писмо господара Белоте папи Инокентију III) или су оригинално настали на грчком језику (сигилион деспота Алексија Слава из Ватопедског архива). Главно излагање подељено је на пет проблемских целина, при чему су прве четири посвећене обласним господарима и сепаратистичким покретима разврстаним, по географском начелу, на североисток („Апанажне области и сепаратизам на бугарском североистоку“, стр. 59–69),
302
Reviews
Прикази и критике
Македонију („Сепаратизам у географској регији Македоније“, стр. 70– 123), Родопе („Сепаратизам у Родопској области“, стр. 124–182) и северозапад („Сепаратизам на бугарском северозападу“, стр. 183–190), док се последња бави њиховим седиштима („Резиденције и утврђења сепаратиста у бугарским земљама“, стр. 191–224). Први владар обновљеног Бугарског царства, Теодор Петар, уступио је око 1190. престо млађем брату Асену I и од њега добио у апанажу Велики Преслав, Провадију и територије око њих. Тако је област око некадашње Симеонове царске престонице запамћена као „Петрова земља“ (сведочанство Георгија Акрополита из средине XIII века), иако се Теодор после братове смрти вратио на трновски престо већ 1196. године, чиме је нестало и удеоне кнежевине на североистоку. На истим географским просторима формирала се средином XIII столећа и „земља севастократора Петра“ (стр. 62–69), која је забележена у уговору између Дубровника и Бугарске склопљеном 15. јуна 1253. Поменути севастократор био је зет и један од намесника малолетног цара Михаила Асена и скоро самостално је владао облашћу у данашњој Добруџи. За Македонију су везани домени Добромира Хрса (стр. 70–95) и севастократора Стреза (стр. 95–123). Обојица су столовали у добро утврђеном и неприступачном граду Просеку, смештеном на врху високог каменог брега (данашњи локалитет Марков Град) код најужег дела Демиркапијске клисуре коју је Вардар пробио на свом путу ка Егеју. Добромир Хрс био је активан у периоду између 1185. (у науци постоји и гледиште да на сцену ступа тек 1195) и 1201, а иако бугарског порекла, деловао је углавном у оквиру Византијског царства, додуше као отпадник од централне власти. Неколико година после нестанка Хрса, у Просеку се учвршћује нови господар – севастократор Стрез (око 1208). Историографија XIX века посматрала је ову двојицу као једну те исту личност. Те заблуде развејане су почетком претходног столећа, а сада се поуздано може рећи да је Стрез био сестрић прве тројице бугарских царева (Петра, Асена и Калојана – титулу севастократора добио је, највероватније, од овог последњег) и брат њиховог наследника Борила. Побегавши од брата Стрез је, уз српску помоћ, завладао значајним делом јужне Македоније и у наредним годинама наступао као самосталан политички чинилац, вешто и бескрупулозно лавирајући између Бугарске, Латинског царства, Епирске државе и Србије. Крај Стрезовог живота (окончан загонетном смрћу у којој је занимљиву улогу имао свети Сава) Николов датује другом половином 1211. године (стр. 110–111), насупрот мишљењима српских и старијих бугарских истраживача који су тај догађај стављали у 1214. У региону Родопских планина чак тројица господара успели су да образују мање-више самосталне области: Иванко (стр. 124–138), Јован Спиридонакис (стр. 138–143) и деспот Алексије Слав (стр. 143–181).
303
Иницијал 1 (2013) 293–305
Initial 1 (2013) 293–305
Први од њих, побегао је на византијску територију из Трнова, пошто је убио цара Асена I (1196). Аутор сматра да се може поклонити поверење познијем Акрополитовом податку, по коме је Иванко „први братучед“ бугарског владара, без обзира што савременик тих дешавања, Никита Хонијат, ништа не говори о њиховим родбинским везама. Иако Ромеји обасипају пребега достојанствима, он убрзо отцепљује пловдивску и родопску област од Византије (1198) и ступа у савез са Калојановом Бугарском. Ипак, Иванкова каријера није дуго трајала будући да Алексију III Анђелу полази за руком да га, по свему судећи у лето 1200, на превару зароби те се о њему ништа више није могло чути. После тих дешавања, за управника Смољанске области у Родопима (крај између горњег тока Арде и средњег тока Месте) василевс поставља Јована Спиридонакиса, кипарског скоројевића, који је на владарску благонаклоност одговорио одметништвом. Његова владавина потрајала је једва годину дана, од краја 1200. до јесени 1201, када је византијска војска заузела његову територију, а сам Спиридонакис спасао се одласком код свог савезника и ментора у Бугарску. Последњи у низу родопских господара с почетка XIII столећа јесте Алексије Слав, рођак бугарске владајуће династије. Премда непосредни подаци о њему не постоје пре 1208, претпоставља се да је деспотску титулу, заједно са намесништвом над Родопском облашћу која је постала део Бугарске након 1204, добио од свог ујака цара Калојана. Након Бориловог преузимања трновског престола, Алексије постаје самостални владар са седиштем у тврђави Цепина (локалитет се налази 6 km од данашњег села Доркова у региону Пазарџика), а у новембру 1208. жени се ћерком латинског цара Хенрика Фландријског и постаје његов вазал. После Стрезове смрти Слав шири своју власт западно од Струме и премешта столицу у Мелник, град у источној Македонији. Успон моћи Епирске државе под Теодором Анђелом Дуком Комнином мотивише деспота Алексија да му се приближи како би сачувао поседе. У томе и успева, а његова управа у Родопима опстаће и неко време после Клокотничке битке. Станимашки натпис, датован 6739. годином од стварања света (1. септембар 1230. – 31. август 1231), сведочи о власти Јована Асена II над некадашњом Славовом територијом. Николов закључује како је вероватније да је деспот у међувремену преминуо, а његова област мирно прикључена Трновском царству, него да је то обављено насилним путем. Одељак посвећен центрифугалним стремљењима на „бугарском северозападу“ бави се „Белотиним доменом“ (стр. 183–190). Три писма из папско-бугарске преписке с почетка XIII века (1202–1203) помињу велможу Белоту (princeps Bellota, nobili viro Belletae principi). У бугарској историографији водила се расправа да ли је поменута личност била покрајински управник владе из Трнова или самостални господар. Наш аутор сматра да је Белота био аутономни кнез који је одржавао блиске
304
Reviews
Прикази и критике
везе са централном влашћу (стр. 184–185). Мишљења су се сукобљавала и у погледу територије којом је Белота управљао – став је Николова да се, највероватније, радило о Браничеву (стр. 189). Последње поглавље бави се седиштима обласних господара те су у њему, с посебним освртом на резултате археолошких истраживања, представљени Велики Преслав – средиште „бугарског североистока“ (стр. 191– 196), Просек – резиденција Добромира Хрса (стр. 196–201) и севастократора Стреза (стр. 206–207), Иванкове тврђаве (стр. 202–204), утврђења у Смољанској теми (стр. 205) и седишта деспота Алексија Слава: Цепина (стр. 207–212) и Мелник (стр. 212–223). У закључку (стр. 225–233) аутор истиче три фазе у развитку сепаратизма у бугарским земљама: прва траје од почетка борбе за независност од Византије (1185) до склапања мировног уговора са Ромејским царством (крај 1201), друга почиње Калојановом смрћу (1207) и окончава се Клокотничком битком (1230), док трећа наступа после смрти Јована Асена II (1241) и латентно прати Друго бугарско царство до самог краја (1396). Књигу завршавају именски регистар (стр. 234–240), индекс географских појмова (стр. 241–244) и резиме на немачком језику (стр. 245– 255): Selbständige und halbselbständige Herrschaftsgebiete im wieder aufgebauten Bulgarischen Zarenreich (Ende des 12. – Mitte des 13. Jahrhunderts). Драгић М. ЖИВОЈИНОВИЋ
305
IV НАУЧНИ ЖИВОТ SCHOLARLY LIFE
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 309–330 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 309–330
НАУЧНИ ЖИВОТ SCHOLARLY LIFE
Historiografska produkcija o srednjovjekovnoj Bosni u 2011. godini Srednjovjekovni period bosanske prošlosti zaokuplja pažnju veoma širokog kruga autora. Od vrhunskih stručnjaka–medievista do potpunih historičara–amatera, mnogi se svake godine odlučuju da nešto napišu o bosanskoj banovini/kraljevini, njenim poznatim vladarima i velmožama, o jedinstvenoj vjerskoj situaciji ili o nadgrobnim spomenicima – stećcima. Iz tog cjelokupnog broja napisanih radova, samo se mali procenat može ubrojati u historiografiju, onu koja doprinosi razvoju historijske nauke o bosanskom srednjovjekovlju. Tim radovima, bit će posvećen ovaj pregled objavljenih radova u 2011. godini. Prva karakteristika, jasno uočljiva u odnosu na prethodnu godinu, jeste izražen nedostatak historijskih monografija o srednjem vijeku. Dok je 2010. godinu obilježilo izdavanje monografija koje su već zauzele značajno mjesto u historiografiji,1 gotovo svi značajni radovi u 2011. godini su objavljeni su u obliku stručnih članaka ili izlaganja sa naučnih skupova. Ta činjenica uopće ne umanjuje dostignuća postignuta u ovoj godini, pogotovo kada se zna da se unutar svjetskih okvira u novije vrijeme sve više pažnje pridaje upravo nezavisnim stručnim člancima. Zbog izražene decentralizacije nauke kod nas, u ovom pregledu zasigurno ima nedostataka, no oni su nastali usljed objektivnih okolnosti nedostupnosti nekih publikacija, a ne zbog subjektivnih stavova prema autorima ili njihovim radovima. * * * Iako u Bosni i Hercegovini nema specijaliziranog glasila za srednji vijek, nekoliko stručnih časopisa unutar svojih stranica daju značajan prostor ovom periodu i tako doprinose razvoju historiografije o srednjovjekovnoj Bosni. Renomirani časopis Instituta za istoriju u Sarajevu Prilozi u svom jubilarnom 40-om broju donosi dva rada sa srednjovjekovnom tematikom. Esad 1
Д. КОВАЧЕВИЋ-КОЈИЋ, Средњовјековна Сребреница 14–15. вијек, Српска академија наука и уметности, Посебна издања, књ. 678, Одељење историјских наука, књ. 29, Београд 2010, 312; Е. КУРТОВИЋ, Из хисторије банкарства Босне и Дубровника у средњем вијеку (улагање новца на добит), Историјски институт, Посебна издања, књ. 59, Београд 2010, 173.
309
Иницијал 1 (2013) 309–330
Initial 1 (2013) 309–330
Kurtović analizira vijesti iz Dubrovačkog arhiva o poznatom trgovcu iz Kreševa Radoju Kristiću bolje poznatom po nadimku Kozoje.2 Dva su glavna doprinosa ovog rada. Autor najprije ispravlja stavove starije historiografije, koja je Radoja Kristića smatrala Dubrovčaninom a ne domaćim čovjekom. Ova teza bazirana je na opširnoj izvornoj bazi, uglavnom neiskorištenoj od ranijih istraživača. Upravo to bogatstvo izvornih vijesti, neuobičajeno za neku ličnost srednje klase u srednjovjekovnoj Bosni, daje pravi uvid u dinamični život trgovaca tog perioda. Radoje Kristić (autor se opredjeljuje za ovakvo čitanje u izvorima veoma različito zabilježenog prezimena ove porodice) učestvuje u nizu poslovnih poduhvata sa Dubrovčanima zadužujući se kod njih na razne svote, ulazeći u zajednička trgovačka društva, tuži i biva tužen, spletkari protiv konkurencije, a s vremenom u poslovne poduhvate uvlači i brata Ivana. Čak iz ugovora o vjenčanju sa Franušom, pisma Dubrovčana Radoju iz 11. oktobra 1436. godine i njegovog testamenta (2. mart 1464) dobijamo mali pogled u privatni život ovog Kreševljaka. U Prilozima je objavljen i rad Pavla Dragičevića u kojem on, na osnovu informacija iz dva pisma pronađena u seriji Lettere e commissioni di Levante Dubrovačkog arhiva vezana za odbijenicu Dubrovčana da prodaju brod velikom bosanskom vojvodi Sandalju te za put diplomata Sandalja i banice Anke u Veneciju i vremenske nepogode koju su doživjeli na povratku, uopštava zaključak da su svi ti događaji vezani za dešavanja u Kotoru i Sandaljevu težnju da preuzme taj grad.3 Treba istaći i da je šteta što ovaj jubilarni broj Priloga nije popraćen bibliografijom objavljenih radova iz prethodnih brojeva, na osnovu čega bi se lakše moglo doći do zaključka o važnosti ovog časopisa za historiografiju bosanskog srednjovjekovlja. Još jedan stručni časopis u 2011. godini objavio je svoj jubilarni, također 40. broj – Godišnjak Centra za balkanološka istraživanja Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.4 Ovdje su u izvještaju Blagoja Govedarice (voditelj projekta) i Melise Forić objavljeni rezultati istraživanja koje su obavili u saradnji sa Željkom Grubišićem. Prezentirani su zabrinjavajući nalazi koji govore da je projektom izgradnje autoputa „Koridor 5/c“ kroz Bosnu i Hercegovinu direktno ugroženo 228 kulturno-historijskih spomenika, od čega preko 60 lokaliteta od značaja za proučavanje srednjeg vijeka, uključujući i kraljevski grad Vranduk.5 Esad Kurtović rekonstruiše aktivnost pripadnika 2
E. KURTOVIĆ, Iz historije Kreševa u srednjem vijeku (Radoje Kristić zvani Kozoje), Prilozi 40 (2011) 23–54. 3 П. ДРАГИЧЕВИЋ, Поводом једне поморске непогоде. Неколико детаља из приватног живота и о дипломатским активностима војводе Сандаља Хранића, Prilozi 40 (2011) 213–220. 4 M. ĐELMO – M. FORIĆ, Bibliografija Godišnjaka (1–40) – uz obilježavanje izdavanja 40. broja, Godišnjak Centra za balkanološka istraživanja (2011) 287–313. Iz ove bibliografije može se vidjeti da su srednjovjekovne teme zastupljene u 25 od 40 brojeva, odnosno u svakom broju od 2000. godine. 5 B. GOVEDARICA – M. FORIĆ, Rezultati orijentacionog istraživanja u cilju identifikacije i zaštite arheoloških spomenika na trasi autoputa 5/c kroz Bosnu i Hercegovinu, Godišnjak Centra za balkanološka istraživanja 40 (2011) 207–218.
310
Scholarly Life
Научни живот
vlaškog katuna Predojevića, bilo da su one uobičajeni privredno-trgovački kontakti sa Dubrovačkom republikom ili, isto tako, uobičajeni razbojnički napadi na dubrovačke trgovce. Katun Predojevića veže se za područje oko Bileće, a kao u izvorima najzastupljenije katunare autor identificira Brajana Predojevića, Čeprnju Brajanovića sa sinovima te Zagorca Brajanovića sa sinovima. Ovaj rad je dodatno parče u mozaiku o hercegovačkim vlasima koji Kurtović slaže već nekoliko godina.6 Osim stručne periodike, radovi o bosanskom srednjovjekovlju mogu se naći i u časopisima raznovrsnijeg sadržaja koji dio svojih stranica posvećuju i historijskim prilozima. Već godinama jedan od takvih časopisa je i Bosna Franciscana koji dva puta godišnje izdaje Franjevačka teologija u Sarajevu. Nažalost, u brojevima 34 i 35 iz 2011. godine, samo je jedan rad od interesa za našu tematiku. Muhamed Husejnović istražuje razne segmente svakodnevnog života u Srebrenici u XV stoljeću. Međutim, njegovom članku može se dati svega nivo preglednog rada. Napisan је na osnovu literature, bez neobjavljenе arhivskе građe, a u dubokoj sjeni izlaska u prethodnoj godini navedene monografije o istoj temi.7 Iz broja 32 Gračaničkog glasnika vrijedan osvrta jedino je zajednički članak Esada Kurtovića i Emira O. Filipovića, rad od značaja za historijsku geografiju i za proučavanje srednjovjekovnih fortifikacija, u kojem autori osvjetljavaju četiri grada koja su zbog svog karakterističnog strateškog položaja i dominacije nad okolinom dobili ime po čuvenoj ptici grabljivici. Sokol na Plivi slavan je po svojoj ulozi u sprječavanju ugarske ofanzive 1363. godine, prvi spomen Sokola u Usori i danas se upotrijebljava kao dan Općine Gračanica, mada autori široko elaboriraju o svim komplikacijama i zabludama oko datiranja tog dokumenta, Sokol u Konavlama, najdominantnije utvrđenje tog dinamičnog i izvorima odlično pokrivenog područja, bio je uključen u čuvene pregovore o kupoprodaji Konavala, a Sokol u Međurječju najpoznatiji je kao rezidencija Sandalja Hranića i Stjepana Vukčića Kosače.8 U Godišnjaku 2011 kojeg objavljuje BZK „Preporod“ u Sarajevu, Esad Kurtović objavio je i studiju u kojoj analizira prošlost Trebinja u vremenu dok je bilo sastavni dio srednjovjekovnog bosanskog kraljevstva (1377–1463). Autor na osnovu podataka iz Dubrovačkog arhiva sagledava razne aspekte ovog područja, od granica trebinjskog kraja, društvene strukture, privrednog života, oblika uprave koje je u Trebinju uspostavljala velikaška porodica Pavlovića, te vjerske slike područja.9 6
E. KURTOVIĆ, Iz historije vlaha Predojevića, Godišnjak Centra za balkanološka istraživanja 40 (2011) 243–254. 7 M. HUSEJNOVIĆ, Vjerske, kulturne i zdravstvene prilike u Srebrenici u prvoj polovini 15. stoljeća, Bosna Franciscana 34 (2011) 219–234. 8 E. KURTOVIĆ – E. O. FILIPOVIĆ, Četiri bosanska sokola, Gračanički glasnik 32 (2011) 201–222. Isti rad je objavljen i u časopisu sarajevskog Univerziteta Pregled (1/2011) 83–114, no s obzirom da je osnova rada izlaganje sa naučnog skupa „Istraživanje lokalne historije u Bosni i Hercegovini“ održanog u Bosanskom kulturnom centru u Gračanici 10. decembra 2010. godine, dali smo prednost ovoj verziji. 9 E. KURTOVIĆ, Iz historije trebinjskog kraja u srednjem vijeku, Godišnjak 2011. BZK „Preporod“, 279–301.
311
Иницијал 1 (2013) 309–330
Initial 1 (2013) 309–330
Već treću godinu zaredom Udruženje arhivskih radnika Republike Srpske u Banjoj Luci izdaje svoj i tehnički i sadržajno zanimljivi Glasnik. U broju iz 2011. godine tri članka su vezana za bosansko srednjovjekovlje. Aranđel Smiljanić kroz prizmu titule župana proučava sličnosti i razlike između srednjovjekovne Bosne i Srbije. Prema autoru, sličnosti među nosiocima ove titule u Bosni i Srbiji bile su izražene od ranog srednjeg vijeka, do sredine XIII stoljeća, te nakon krunisanja kralja Tvrtka i s time provedene vizantinizacije državnog aparata. U navedene sličnosti ubrojani su: rodovsko predvodništvo, oblasna uprava, vijernost prema vladaru, obavljanje diplomatskih misija te upravnih i sudskih poslova. Razlike se čine raznovrsnijim, a samo neke od njih su: nepostojanje titule veliki župan u Bosni, u Bosni se nalaze župani u službi oblasnih gospodara, isključivo u Srbiji neki od župana kuju svoj novac, u Bosni su župani imali veliku samostalnost u odnosu na centralnu vlast a titula župana se javlja i među vlaškim stanovništvom itd.10 Sličan uporedni metodološki pristup kao i u prethodnom radu ima i pristup Pavla Dragičevića koji se odnosi na jedan od temelja feudalnog poretka na Balkanu – princip baštine. Istina, baština, tj. očevina, privatno vlasništvo s neprikosnovenim pravom svojine, može se mnogo bolje sagledati na primjeru Srbije, zbog velike zastupljenosti u „Zakoniku cara Dušana“. U Bosni baština se nazivala plemenito i nije bila vezana za ličnost nekog vlastelina nego za cijelu njegovu porodicu, dakle nije nasljedstvo od oca nego od plemena. Zbog velikog nedostatka izvora o ovom običaju u srednjovjekovnoj Bosni, treba s oprezom uzeti autorova uopćavanja da osim imena i deindividualizacije, u Srbiji i Bosni u ovom segmetnu porodičnog prava nema bitnijih razlika.11 U rubrici „objavljivanje arhivske građe“ Đuro Tošić, nastavljajući svoja proučavanja srednjovjekovnih bračnih običaja, donosi faksimil, transkripciju i interpretaciju te prevod dokumenta od 16. jula 1474. godine iz serije Lamenta de foris , fasc. 45, fol. 6’. Iz navedenog dokumenta može se vidjeti primjer bračnih običaja modo Bosignanorum et patarinorum koji je zastupljen u dubrovačkom zaleđu a koji je bio contra sacramentum matrimonii i kod zvanične crkve nije se smatrao bračnom vezom.12 Istraživanja, časopis Fakulteta humanističkih nauka Univerziteta „Džemal Bijedić“ u Mostaru, u svom broju 6/2011 donose rad Saliha Jalimama koji se bavi vojno-političkim dešavanjima na jugozapadnoj granici Bosanskog kraljevstva u vrijeme vladavine pretposljednjeg bosanskog kralja.13 Autor, na10
А. СМИЉАНИЋ, Прилог проучавању сличности и разлика између Босне и Србије у средњем вијеку, Гласник Удружења архивских радника Републике Српске 3 (2011) 61–66. 11 П. ДРАГИЧЕВИЋ, Баштина у средњовјековној Србији и Босни, Гласник Удружења архивских радника Републике Српске 3 (2011) 67–75. 12 Ђ. ТОШИЋ, И још један брачни бродолом, „contra omnem sanctionem sacrosanctem romane ecclesie“, Гласник Удружења архивских радника Републике Српске 3 (2011) 365–370. 13 S. JALIMAM, Vojno-političke veze srednjovjekovne Bosne i Cetinske krajine u vrijeme kralja Stjepana Tomaša, Istraživanja 6 (Mostar 2011) 19–36.
312
Scholarly Life
Научни живот
glasivši mali broj bibliografskih jedinica o ovoj temi, većinom na osnovu objavljenih izvora identificira ključne događaje u kojima su se ispreplitali interesi srednjovjekovne Bosne i Cetinske krajine. Aspiracije bosanskog kralja oko gradova Knina, Ostrovice sa Skradinom te Klisa često su se sukobljavale sa interesima hercega Stefana Vukčića Kosače, tako da obadvojica traže odobrenje svojih akcija od Mletačke republike. Ban Petar Talovac kao i njegovi nasljednici našli su se usred kolopleta intriga iz kojih će s najpovoljnijim ishodom izaći ugarski podanik Ulrih II Celjski. Bosanski kralj slabo prolazi u tim političkim igrama, te jedino što uspijeva izvući jesu povlastice od Venecije za trgovinu solju. U ovom časopisu predstavio se i Esad Kurtović još jednim radom koji analizira pojedine segmente društvenog života dubrovačkog zaleđa u srednjem vijeku.14 Prvi dio rada postavljen je na dosta širokoj osnovi, gdje autor analizira prisutnost predstava sokolova na stećcima, iluminacijama, u heraldici i toponimiji. Drugi dio rada posvećen je arhivskim vijestima o sokolarstvu u serijama Dubrovačkog arhiva. Tako je pronađeno nekoliko ugovora o dresuri ptica, cijeni koju dostižu pripitomljene ptice te o njihovoj krađi. Sve navedeno daje cjelinu iz koje čitatelj može steći predstavu o važnosti ovog segmenta svakodnevnog života u srednjem vijeku, koji je bogatašima predstavljao omiljeni sport i zabavu, a nižim slojevima još jedan od zanata kroz koje su obezbjeđivali svoju egzistenciju. Što se tiče stručne periodike koja se izdaje van Bosne i Hercegovine, posebno treba istaći Istorijski časopis beogradskog Istorijskog instituta, koji je u svojih prethodnih 59 brojeva imao veliki doprinos u razvoju historiografije bosanskog srednjovjekovlja. U broju 60, iz 2011. godine, pronalazimo dva interesantna rada. Neven Isailović donosi do sada nepoznatu povelju ugarskog kralja Sigismunda, datiranu 20. januara 1436. godine, danas čuvanu u Mađarskom državnom arhivu u Budimpešti, pod oznakom DL 38522. Ova povelja je od velikog značaja za proučavanje bosansko-ugarskih odnosa u burnim vremenima 30-ih godina XV stoljeća, zatim za proučavanje prirode boravka kralja Tvrtka II i njegovih poklonika na ugarskom dvoru u tom periodu, i konačno, za proučavanje do sada historiji nepoznatih sela u župama Zemunik i Glaž koje su se rasprostirale u području lijeve obale Vrbasa. U prosopografskim analizama povelje, autor se bavi familijarima, tj. vlastelom podložnoj velikaškom rodu Hrvatinića, na čijem čelu se tada nalazio nećak Hrvoja Vukčića, vojvoda Juraj Vojsalić, za kojeg je zabilježeno da je ... filius quondam Voyzlay de Zokol. Riječ je o Sokolu na Plivi, gradu koji je bio objekt analize u jednom od prethodno navedenih radova.15 Studija Đure Tošića donekle izlazi iz vremena bosanskog srednjovjekovlja, no interesantna je za praćenje prilagodbe velikaških rodova, ali i običnih seljaka potpuno novoj situaciji nastaloj nakon 14
E. KURTOVIĆ, Iz historije sokolarstva u dubrovačkom zaleđu u srednjem vijeku (Uzgoj ptica za lov i lov pticama), Istraživanja 6 (Mostar 2011) 37–56. 15 Н. ИСАИЛОВИЋ, Неколико нових података из 1436. године о фамилијарима Хрватинића у жупама Земуник и Глаж, Историјски часопис LX (2011) 153–177.
313
Иницијал 1 (2013) 309–330
Initial 1 (2013) 309–330
pada Trebinja pod Osmansko carstvo, te se nadovezuje na ranija istraživanja rečene oblasti ovog autora.16 Tošić je također, zajedno sa Isailovićem, koautor rada objavljenog u broju 32 Mešovite građe. Rad je u osnovi baziran na ugovoru od 29. avgusta 1395. godine, pronađenom u seriji Diversa Cancellariae, fasc. 31, f. 165̓–166r, u kojem se može naći slikovit primjer jedne vrlo raširene prakse iz svakodnevnog života srednjeg vijeka – afilijacije ili posinjenja zeta. Naime, budući da se često dešavalo da u porodicama ne bude zakonitog muškog nasljednika, u kuću bi se dovodio zet kao afiliatus, koji bi stekao određena prava na imovinu ženinih roditelja, ali ta prava su bila umanjena u odnosu na prava rođenog, pa čak i usvojenog sina.17 Veoma interesantna tema prisutnosti Bosne u izvorima bizantske provinijencije oduvijek je privlačila pažnju historičara. Od starijih radova treba istaći izlaganje Sime Ćirkovića održano povodom 800. godine povelje Kulina bana,18 a u 2011. godini ovoj temi se posvetio Boris Babić radom objavljenim u Zborniku radova Vizantološkog instituta.19 Rad je pisan sa gledišta istorijske geografije i bazira se na izgledu prostora srednjovjekovne Bosne u rečenim izvorima. U interpretaciji izvora, naročito De administrando imperio Konstantina VII Porfirogeneta, Babić je bliži stavovima starije beogradske vizantološke škole, nego li novijim pogledima koje promovira Tibor Živković. U časopisu Istraživanja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Melina Rokai prezentirala je kratki pregledni rad o općem položaju franjevaca u zemljama jugoistočne Europe. Tu se ovlaš dotakla i njihovog djelovanja u srednjovjekovnoj Bosni, ističući od svega ostalog neobičnu praksu stanovanja franjevaca u privatnim kućama, među običnim svijetom.20 Stručna periodika sa područja Republike Hrvatske u 2011. godini donosi samo nekoliko radova direktno vezanih za bosansko srednjovjekovlje. Historičari umjetnosti Nada Grujić i Danko Zelić prethodne su godine objavili rad „Palača vojvode Sandalja Hranića u Dubrovniku“ u dubrovačkim Analima, da bi u 2011. izašla i engleska verzija tog časopisa namjenjena inostranim naučnim krugovima. Rad je dosta opširan – zauzima preko 60 stranica, no nažalost, za razliku od hrvatske verzije, izbačeno je dvadesetak stranica na kojima se nalazilo 74 prepisa izvora iz raznih serija Dubrovačkog arhiva koji se 16
Ђ. ТОШИЋ, Социјалне диференцијације у требињској области у првим годинама турске владавине, Историјски часопис LX (2011) 179–191. 17 Ђ. ТОШИЋ – Н. ИСАИЛОВИЋ, Богоје Радинчић из Гацка – домазетство између службе (servitium) и посињења (affiliatio), Мешовита грађа – Miscellanea XXXII (2011), 75–85. 18 С. ЋИРКОВИЋ, Босна и Византија, Osamsto godina povelje bosanskog bana Kulina 1189–1989, Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Posebna izdanja, knj. 90, Odjeljenje društvenih nauka, knj. 23, Sarajevo 1989, 23–35. 19 Б. БАБИЋ, Византијски и поствизантијски извори о простору и положају средњовјековне Босне, Зборник радова Византолошког института 48 (2011) 39–50. 20 M. ROKAI, Poverty and the Franciscan Order in Southeast Europe, Истраживања 22 (Нови Сад 2011) 145–151.
314
Scholarly Life
Научни живот
tiču različitih radova na palači i izvještavanja velikog bosanskog vojvode o napredovanju njene adaptacije. Sandalj je palaču, ili izvorno polaču, dobio kao dio pregovora o ustupanju njegovog dijela Konavala Dubrovniku. Prema autorima, palača se nalazila na prostoru današnje Poljane Marina Držića, u neposrednoj blizini katedrale, Kneževa dvora i Vrata od Ponte (lučkih vrata). Nakon velikog potresa 1667. godine, od izvornog izgleda očuvana je tek kruna cisterne sa reljefnim grbovima roda Kosača.21 Milko Brković nizu svojih radova posvećenih analizi latinskih srednjovjekovnih isprava pridodao je i članak posvećen korespondenciji bosanskih vladara i velmoža sa Republikom sv. Marka. Najprije je data transkripcija i prijevod 13 isprava bosanskih vladara poslanih u periodu 1366–1457. U drugom dijelu rada autor daje kontekstualizaciju povelja i svoje viđenje okolnosti u kojima su one nastale.22 Prostorima koji će u kasnijem periodu ući u sastav srednjovjekovne bosanske države bave se i dva rada objavljena u spomen na Mihu Baradu u Povijesnim prilozima Hrvatskog instituta za povijest u Zagrebu.23 * * * Za historiografsku produkciju o srednjovjekovnoj Bosni u 2011. naročitu važnost imaju Zbornici radova objavljeni u toj godini. U tri Zbornika publikovano je skoro 30 radova od manje ili veće važnosti za naučno proučavanje srednjovjekovne Bosne. Izlaganja predočena na Međunarodnom naučnom skupu Hum i Hercegovina, održanom u Mostaru od 5. do 6. novembra 2009. godine, objavljena su tokom 2011. godine u dvotomnom izdanju Hrvatskog instituta za povijest iz Zagreba. U prvom tomu ovog Zbornika ukupno je 19 radova od interesa za našu temu,24 a od njih izdvajamo ukupno šest. Mladen 21
N. GRUJIĆ – D. ZELIĆ, The Palace of Duke Sandalj Hranić in Dubrovnik, Dubrovnik Annals 15 (2011) 7–66. 22 M. BRKOVIĆ, Srednjovjekovne isprave bosansko-humskih vladara Veneciji, Radovi Zavoda za povijesne znanosti HAZU 53 (2011) 49–100. 23 I. GOLDSTEIN, Topografija Porfirogenitove Paganije – doktorat Mihe Barade, Povijesni Prilozi 41 (2011) 9–16; M. ANČIĆ, Miho Barada i mit o Neretvanima, Povijesni prilozi 41 (2011) 17–43. 24 Zbog pomankanja prostora, svi radovi nisu mogli biti uvršteni u analizu, pa na ovom mjestu donosimo naslove ostalih radova: A. MIJATOVIĆ, Kulturna baština u Tihaljini od prapovijesti do srednjega vijeka; P. MARIJANOVIĆ – Ž. RAGUŽ – S. VUKOREP, Moguće geološko-morfološke poveznice Hercegovine s povijesnim nazivom „Crvena Hrvatska“; A. ŠKEGRO, Ranokršćanska crkvena organizacija s hercegovačkih prostora; T. VUKŠIĆ, Biskupi koji su upravljali Katoličkom crkvom u Hercegovini; V. B. LUPIS, Povijesni pregled Zahumske (Stonske) biskupije od početaka do 1300. godine; M. TOMASOVIĆ, Crkvena arhitektura Huma – od kasnoantičke tradicije do srednjovjekovnih načela; V. SOKOL, Gdje se nalazila Porfirogenetova Paganija i granica sa Zahumljem; M. PALAMETA, Kršćanska likovnost na stećcima; Z. ŽERAVICA, Križevi kao simbol kršćanstva na srednjovjekovnim kamenim nadgrobnim spomenicima – mramori (tzv. stećci) u Konavlima; M. BABIĆ, Prinos hercegovačkoj hagiotoponomastici; M. TICA, Lednička nekropola; H. G. JURIŠIĆ, Mučenici i sveci humske zemlje od 14. do početka 19. stoljeća; M. ŠIMIĆ, Pismenost u srednjovjekovnoj Hercegovini; P. KNEZOVIĆ – Š. DEMO, Latinitet u Hercegovini prije 1852. godine.
315
Иницијал 1 (2013) 309–330
Initial 1 (2013) 309–330
Ančić donosi sustavnu kritiku prije svega interpretacija kontroverznog djela De administrando imperio Konstantina VII Porfirogeneta. Osvrćući se na neke ranije radove, Ančić ističe težnje koje su prožimale historiografiju XIX i XX stoljeća – težnje izjednačavanja pojmova „Hrvati“ i „Srbi“ iz DAI sa modernim nacionalnim imenima Hrvati i Srbi. Ne poričući značaj etniciteta za onovremene narode, autor je širokom erudicijom pokazao načine i posljedice njihove modernizacije. Nakon tako postavljene dijagnoze historiografskog čitanja čuvenog djela cara–pisca, u završnom dijelu teksta autor se osvrće na jednu od njegovih posljedica – stvaranje mitologema o Neretvanskoj državi i njenim stanovnicima Paganima/Neretvanima. Ističući da je takav naziv očito inostranog porijekla, Ančić smatra da je ta zajednica samu sebe vidjela u drugačijem svjetlu i nazivala se „Humljani“. U ovom radu su iznešeni brojni stavovi koji tek treba da dobiju svoju historiografsku ocjenu, no, hrabrost autora u suprotstavljanju uvriježenoj historiografskoj tradiciji, staroj stoljeće i po, zaslužuje pažnju.25 Sumirajući svoja ranija istraživanja, Dijana Korać predstavila se pristupom u kojem daje sumarni pregled religijskih prilika u srednjovjekovnom Humu. Prema autorici, vjerska situacija u Humu se komplikuje 1219. godine, osnivanjem autokefalne Srpske pravoslavne crkve, tj. Stonske eparhije, kao i naseljavanjem Vlaha na ove prostore. Izvorima nepotkrijepljenim pokazuje se izlaganje autorice o tome da na području Humske zemlje, početkom XV stoljeća, nije bilo zajednica Crkve bosanske, navodeći kao argument samo to da se u diplomatskoj službi vojvode Sandalja pripadnici Crkve bosanske javljaju tek od 1419. godine.26 Najvrijedniji dio pristupa Milka Brkovića, posvećenog srednjovjekovnim poveljama porijeklom sa prostora Huma, predstavlja doneseni „Popis i regeste isprava srednjovjekovne humske kancelarije“.27 Radmilo Pekić se u svom radu bavi isključivo ulogom firentinskih trgovaca u trgovini solju, olovom i bosanskim robljem, te se tako nadovezuje na svoju doktorsku disertaciju Firentinci na Balkanu 1300–1600. U tako uokvirenoj temi, dati su jako zanimljivi i vrijedni podaci koji ukazuju na dinamiku trgovinske razmjene u srednjovjekovnoj Hercegovini.28 Jako važan elemenat upravo te dinamike bila su hercegovačka vlaška plemena. Među temama ovog Zbornika, historiografija o hercegovačkim vlasima dobila je svoj prilog u pristupu Esada Kurtovića u kojem se analizira do sada manje poznato pitanje senioriteta za više od dvadeset hercegovačkih vlaških skupina. U prvo doba, vlasi su se 25
M. ANČIĆ, Ranosrednjovjekovni Neretvani ili Humljani – Tragom zabune koju je prouzročilo djelo De administrando imperio, Hum i Hercegovina kroz povijest. Zbornik radova, knj. 1, Zagreb 2011, 217–278. 26 D. KORAĆ, Religijske prilike u humskoj zemlji od 13. stoljeća do pada pod osmansku vlast, Hum i Hercegovina kroz povijest, 473–494. 27 M. BRKOVIĆ, Srednjovjekovna humska kancelarija, Hum i Hercegovina kroz povijest, 561–600. 28 R. PEKIĆ, Strani trgovci na području srednjovjekovne Hercegovine, Hum i Hercegovina kroz povijest, 627–646.
316
Scholarly Life
Научни живот
nalazili pod direktnom jurisdikcijom bosanskih vladara, da bi kasnije priznavali vazalitet bosanskih velmoža. Treba istaći i da je autor donekle korigirao ranije stavove historiografije (D. Kovačević-Kojić) po pitanju pripadništva vlaha onom senioru na čijem posjedu se nalaze, utvrdivši da ima odstupanja od tog principa. Dodatna vrijednost ovog rada je i što je za pojedine vlaške katune data geografska lokacija njihovih prebivališta.29 Petar Vrankić u svom radu na sažet način donosi prikaz pisanja bizantskih i osmanskih historičara i ljetopisaca, suvremenih posljednjim danima ostataka Bosanskog kraljevstva. Od bizantskih pisaca autor ističe: Mihajla Duku (Historia Byzantina), Georgija Sfrancesa (Chronicon Minus), Mihajla Kritobula (Critobuli Imbriotae Historiae), Laonika Halkokondila (Expositio Historiarum) i Anonymusa Graecusa (Historia Imperatorum Turcorum). Od osmanskih povjesničara izdvojeni su: Ašik-paša Zade (Tevârȋh-i Âl-i Osmân), Tursun-bey (Târîh-i Ebü’l- Feth), Sadedin Hodža Efendija (Tâc üt-Tevârîh), Ali El-Gemali (Annales Sultanorum Othmandiarum) i drugi.30 U povodu 550. obljetnice osmanskog osvajanja Smedereva i drugog, te konačnog pada Srpske despotovine, Srpska akademija nauka i umetnosti u prošloj godini je objavila Zbornik radova sa naučnog skupa Pad Srpske despotovine 1459. godine, održanog u Beogradu i Smederevu 2009. godine. Siniša Mišić u radu o obnovi Srpske despotovine nakon njenog prvog pada proučava uvijek komplikovano pitanje srednjovjekovnih granica, koncentrišući se naročito na istočnu i zapadnu granicu Despotovine nakon Duge vojne 1444. godine. Za bosansko srednjovjekovlje važnija su autorova razmatranja oko zapadne granice i dinamičnih odnosa Bosanskog kraljevstva s Despotovinom. Nakon rata vezanog za prevlast nad Srebrenicom, augusta 1452. godine, granica između Bosne i Despotovine je utvrđena i, prema Mišiću, išla je od ušća rijeke Lukavac u Savu na jugozapad, prateći tok rijeke, a zatim na jug prema obroncima Majevice. Granica na Polimlju, prema zemljama Stjepana Vukčića Kosače nije se mijenjala u odnosu na raniji period.31 Članak Đure Tošića baziran je na autorovim nastojanjima da dokaže kako glasine i mitovi o prodaji Smedereva od strane kralja Tomaša i njegovog sina nisu u skladu sa povijesnim činjenicama. Ističući rezultate novije, kritičke historiografije, ukazano je da su sami stanovnici Smedereva, plašeći se odmazde osvajačke vojske i podržavajući Mihaila Anđelovića (brata rumelijskog beglerbega Mahmud-paše) na uštrb od Ugarske postavljenog omraženog Tomaševića, pustili osmansku 29
E. KURTOVIĆ, Seniori hercegovačkih Vlaha, Hum i Hercegovina kroz povijest,
647–696. 30
P. VRANKIĆ, Hercegova zemlja od propasti Bosne do definitivnog pada pod Turke u svjetlu suvremenih bizantskih i osmanskih izvora, Hum i Hercegovina kroz povijest, 697–742. 31 С. МИШИЋ, Обнова Деспотовине и њене границе (1444–1459), Пад Српске деспотовине 1459. године, Српска академија наука и уметности, Научни скупови, књ. 134, Одељење историјских наука, књ. 32, Београд 2011, 63–74.
317
Иницијал 1 (2013) 309–330
Initial 1 (2013) 309–330
vojsku u grad. Brojne napade na bosanskog kraljevića i tek 92 dana srpskog despota, od strane pape Pija II i ugarskog kralja Matije Korvina, Tošić identifikuje kao zgodnu i prikrivenu odstupnicu kako bi sa sebe samih skinuli očitu odgovornost.32 Odnos bosanske dinastije prema dešavanjima istočno od granice njihovog kraljevstva proučava i Jelena Mrgić. Autorica analizira odnose dvaju dinastija na više nivoa: na pitanju Srebrenice „jabuke razdora vladara Bosne i vladara Srbije voljom i namjerom njihovog zajedničkog seniora, ugarskog kralja Sigismunda“; na pitanju odnosa prema zajedničkoj opasnosti – Osmanskom carstvu; te na odnosu prema Dubrovniku, Mletačkoj republici i papskoj kuriji.33 Radom Nevena Isailovića osvijetljen je za srednji vijek jako karakterističan način širenja i učvršćivanja vladarske moći – bračna politika. Ni bosanski kralj Tomaš nije zapostavio ovaj model – možemo pratiti gotovo grozničavo traženje najpogodnije mlade za njegovog sina Stefana, počev od udovice bana Petra Talovca Hedvige, preko kćerke moćnog milanskog vojvode Francesca Sforze, do konačno realiziranog braka sa kćerkom srpskog despota Lazara Brankovića, Jelenom (Marom). Ipak, upravo će ovaj ambiciozni plan kralja Tomaša doprinijeti bržoj propasti njegovog kraljevstva.34 Petar Rokai prati sudbinu krune srpskih despota te pokušava razriješiti dileme nastale u literaturi pogrešnim identificiranjem krune tračkih despota kao krune Srpske despotovine, koja je došla u posjed Osmanlija nakon pada Jajca 1463. godine.35 Odlaskom Sime Ćirkovića u historiografiji srednjeg vijeka kompletnog Balkanskog poluotoka nastala je velika praznina. Istorijski institut iz Beograda pokušao se bar djelomično odužiti velikom historičaru izdavanjem u njegovu čast Spomenice, u kojoj je svoj doprinos dalo 30 eminentnih naučnika. Za srednjovjekovnu Bosnu u ovoj Spomenici je nekoliko radova od posebnog značaja. Esad Kurtović analizira podatke iz dubrovačkih izvora o ozloglašenom lokalitetu Monte Lapidoso ili Kameno brdo, poznatom kao izuzetno pogodnom za drumsko razbojništvo. Autor na osnovu informacija većinom iz serije Lamenta de foris, Kameno brdo locira uz frekventan put pored Ključa, niz pravac Cernica – Bileća. Kurtović ističe i da se ni u kom slučaju ne može govoriti o naselju ili trgu na ovoj lokaciji i zaključuje da je to tek geografski pojam koji ne treba miješati sa lokalitetom sličnog imena – Brdo u blizini Trebinja.36 Jelena Mrgić u okviru pregleda novije historiografske produkcije o 32
Ђ. ТОШИЋ, Босанска назови „кривица“ за пад Српске деспотовине, Пад Српске деспотовине 1459. године, 185–194. 33 Ј. МРГИЋ, Последња два Котроманића и Деспотовина, Пад Српске деспотовине 1459. године, 195–202. 34 Н. ИСАИЛОВИЋ, Брачни планови Котроманића и државна политика Босне половином 15. века, Пад Српске деспотовине 1459. годинe, 203–214. 35 П. РОКАИ, Трагом путева круне српских деспота, Пад Српске деспотовине 1459. године, 429–439. 36 E. KURTOVIĆ, Monte Lapidoso – Kameno brdo, Споменица академика Симе Ћирковића, Историјски институт, Зборник радова, књ. 25, Београд 2011, 195–210.
318
Scholarly Life
Научни живот
srednjovjekovnim gradskim naseljima, osvrće se i na rad Ćirkovića na ovom širokom polju historijske nauke, uključujući i radove vezane za naselja srednjovjekovne Bosne.37 Petar Rokai autor je rada u kojem analizira tri pojma vezana za bosansko srednjovjekovlje i predlaže njihovo novo čitanje, čime se otvaraju prostori za nove interpretacije njihovog konteksta. Prvi termin je ubanus koji se javlja u povelji pape Grgura IX iz 1233. godine vezano za vijest bana Ninoslava o prelasku njegovog rođaka Prijezde ubanus (albanusa) na katoličku vjeru. Za razliku od starijih tumačenja, Rokai smatra da je rječca „al“ preuzeta iz mađarskog jezika i da ona označava termin podban. Slijedeći termin koji autor analizira, ustvari je lično ime – Ponsa, ime bosanskog biskupa iz XIV stoljeća. Smatrajući da su svi kasniji istraživači nekritički preuzeli čitanje ovog imena od Klaića, Rokai je uvjeren da je ispravno čitanje Poša. Još jedno ime zainteresovalo je Rokaia i ponovo je vezano za tumačenja Vjekoslava Klaića. Radi se o navodnom kralju Bosne Janošu Marotiju, koji se spominje među učesnicima kongresa vladara iz 1412. godine kao Marolt könig zu Bossen. Autor naglašava da se radi o nesporazumu u spisku i da je dotični Maroti samo naveden ispred bezimenog bosanskog kralja, bez znaka interpunkcije među njima.38 U radu koji proizašao iz suradnje Nevena Isailovića i Aleksandra Jakovljevića raspravlja se o vođi osmanskih odreda koji su upadali na teritorij Bosanskog kraljevstva u 1414. i 1415. godini. Autori su naglasili da je većina istraživača pogrešno čitala ime ove ličnosti i samim time nisu mogli da ga pravilno identificiraju. Jedina iznimka bio je Nedim Filipović koji je u svom kapitalnom djelu Princ Musa i Šejh Bedredin ispravno tumačio da se radi o Šah Meleku, istaknutoj ličnosti XV stoljeća, ali su naglasili i da je taj nalaz ostao neprimjećen zbog nedostatka imenskog registra u spomenutoj knjizi.39 * * * Jedina knjiga iz 2011. godine, u potpunosti posvećena Bosni u srednjem vijeku, jeste Srednjovjekovna Bosna u areni političke historiografije Kenana Dautovića, docenta na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu.40 Knjigu je objavio travnički „Divan“ a predstavlja dio autorove doktorske disertacije „Postkonfliktna konstrukcija bosanskohercegovačke države i društva“. Analizirajući niz historijskih djela iz ugla svoje struke, naučne oblasti sigurnosti, autor uočava jasan sukob interesa naučne historiografije sa „političkom historiografijom“, kako naziva upotrebu historiografije u političke svrhe, prvenstveno za kreiranje nacionalne svijesti pojedinog naroda. Dautovića zanima jedna od najčešćih 37 J. MRGIĆ, Cives et civitates – Urban studies in recent Serbian Historiography, Споменица академика Симе Ћирковића, 245–259. 38 П. РОКАИ, Три прилога историји Босне у средњем веку, Споменица академика Симе Ћирковића, 211–217. 39 Н. ИСАИЛОВИЋ – А. ЈАКОВЉЕВИЋ, Шах Мелек (Прилог историји турских упада у Босну 1414. и 1415. године), Споменица академика Симе Ћирковића, 441–463. 40 K. DAUTOVIĆ, Srednjovjekovna Bosna u areni političke historiografije, Divan, Travnik 2011, 182.
319
Иницијал 1 (2013) 309–330
Initial 1 (2013) 309–330
manifestacija takvog oblika bavljenja historijom, nastajanje predrasuda, pseudokognitivnih uvjerenja praćenih snažnom emocionalnom angažiranošću. U praćenju najvažnijih tokova bosanskog srednjovjekovlja, autor je preuzeo metodološki pristup Ante Babića i materiju podijelio u 6 poglavlja (Teritorija i stanovništvo, država, društvo, privreda, crkva i kultura). Cilj autora nije da ponudi vlastito viđenje historijskih procesa, već da identifikuje granične razlike u historiografiji, pri tome ga naročito interesuju razlike u interpretaciji u udžbenicima historije za osnovnu školu.41 Moguće je da je previše prostora posvećeno autorima bez ikakve naučne vrijednosti za historiografiju srednjeg vijeka, no u knjizi i oni služe kao primjeri unošenja ideološko-političkih interpretacija u historijsku nauku, njihovog proglašavanja jedinim istinama, sve u cilju „kako bi se osigurala potrebna snaga za željene političke projekte, uz istovremeno onemogućavanje generiranja nosilaca eventualnih promjena“. Konavle kao geografski region niје bilо u sastavu Bosanske države niti punih 50 godina, no, uticaj te oblasti na društveno-političke odnose Bosne i Dubrovnika bio je ogroman. Iz tog razloga je za historiografiju bosanskog srednjovjekovlja od značaja monografija Nike Kapetanića posvećena ovom području. Nakon kratkog pregleda historije Konavala u kome je dat osvrt i na period bosanske prevlasti 1377–1426, najvećim djelom knjige Kapetanić se bavi stanovništvom oblasti, detaljnim opisima svih kaznačina sa kartografskim pokazateljima i popisom toponima. Ogroman broj podataka prezentiran u ovoj monografiji osigurava joj nezaobilaznu ulogu u svim budućim istraživanjima ovog zanimljivog mikroregiona.42 Na mali dio prostora današnje Bosne i Hercegovine odnosi se knjiga Hrvoja Gračanina posvećena području Južne Panonije na prijelomu kasne antike u rani srednji vijek. Ta činjenica ne diskvalifikuje ovo djelo u pregledu historiografske produkcije o srednjovjekovnoj Bosni, tim više što obrađuje geografski neuokvirene teme hunske i avarske prevlasti i doseljavanja Slovena. Knjiga je u osnovi objavljena doktorska disertacija Gračanina, izdana u zagrebačkoj nakladi „Plejada“.43 * * * Na polju izdavanja i tumačenja izvora bosanskog srednjovjekovlja 2011. godina bila je vrlo plodna. U četvrtom broju svog časopisa Građa o 41
Na ovom mjestu može se staviti primjedba da je kao ogledne primjere autor uzeo vremenski dosta udaljene udžbenike: E. PELIDIJA – F. ISAKOVIĆ Historija za 6. razred osnovne škole, Sarajevo 1994; I. MAKEK – A. NIKIĆ, Povijest 6 – Udžbenik za 6. razred osnovne škole, Mostar 2006; Р. МИХАЉЧИЋ, Историја за 7. разред основне школе, Источно Сарајево 2007. Vjerovatno su razlog bile najuočljivije razlike u interpretaciji historije srednjovjekovne Bosne. 42 N. KAPETANIĆ, Konavle u 15. stoljeću, Matica hrvatska Konavle, Grude 2011, 274. 43 H. GRAČANIN, Južna Panonija u kasnoj antici i ranom srednjovjekovlju (od konca 4. do konca 11. stoljeća), Plejada, Zagreb 2011, 455.
320
Scholarly Life
Научни живот
prošlosti Bosne Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske donosi 13 radova u kojima su izvori objavljeni, prevedeni i interpretirani, uz obavljene prosopografske i topografske analize.44 Ovaj časopis je nastao po uzoru na nešto stariji Stari srpski arhiv koji izdaje Filozofski fakultet u Beogradu, a koji u svom 10. broju iz 2011. godine donosi i tri rada od interesa za bosansko srednjovjekovlje.45 U izdanju mostarske „Crkve na kamenu“ izašla je zbirka izvora koju je sastavio Milko Brković. Ovaj stručnjak za latinske srednjovjekovne izvore ovaj put se, moramo reći nažalost, fokusirao mahom na ćirilske povelje. Autor je u osnovi povadio sve vezano za odnose Bosne i Dubrovnika iz dvotomne zbirke Ljubomira Stojanovića Stare srpske povelje i pisma (1929. i 1934) čime je izgubljena bilo kakva originalnost djela, no to je i manji problem u odnosu na novoštinu koju Brković donosi, a to je transkribovanje ćirilskih povelja na modernu latinicu, čime su gotovo u potpunosti izgubile svoju upotrebljivost, a transkribovanje brojne vrijednosti slova ćirilice unijelo je veliku zbrku. Koga je autor smatrao pod „prosječnim čitateljem“ zbog kojeg je to učinio i da li je razlog ovakvog postupka sve veće nepoznavanje i modernog ćiriličnog pisma u okolini u kojoj djeluje, teško je reći, no ostaje činjenica da je napravljen bespotreban posao koji je u startu osuđen na neuspjeh.46 I dok Brkovićeva zbirka neće imati nikakvu primjenu u historijskoj nauci, potpuno je drukčija stvar sa zbirkom koju je priredila Nella Lonza. Ova 44
Objavljeni su radovi: Д. ЈЕЧМЕНИЦА, Повеља бана Твртка кнезу Влатку Вукославићу; ИСТИ, Повеља бана Твртка кнезу Павлу Вукославићу; Н. ИСАИЛОВИЋ, Повеља краља Твртка I Котроманића Шибенику; М. А. ЧЕРНОВА, Письмо дубровчан госпоже Елене о царине в Лютой; П. ДРАГИЧЕВИЋ, Два писма дубровачке општине кнезу Раупу; Т. ВУКОВИЋ, Два писма Дубровачке општине кнезу Павлу Раденовићу из 1405. године; Р. МИХАЉЧИЋ, Повеља краља Стефана Твртка Твртковића којом Дубровчанима потврђује Сланско приморје; П. ДРАГИЧЕВИЋ, Два писма Дубровачке општине војводи Сандаљу поводом куповине брода и једне поморске непогоде; Р. ПОПОВИЋ, Повеља војводе Сандаља и браће му Вукца и Вука којом уступају Дубровчанима свој део Конавала; А. СМИЉАНИЋ, Дубровачка потврда кнезу Браилу Тезаловићу о примању новца на добит; ИСТИ, Повеља војводе Ђурђа Воисалића којом потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима; Р. ПОПОВИЋ, Повеља војводе Иваниша Р. Павловића Дубровчанима; С. РУДИЋ, Потврда да је Јурај Богишић синовац Браила Тезаловића. 45 To su radovi: Р. ПОПОВИЋ, Два писма Дубровчана великом војводи Сандаљу Хранићу; Р. МИХАЉЧИЋ, Исправа о примању краља Твртка II за дубровачког властелина; Н. ИСАИЛОВИЋ, Повеља херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића жени Јелени. Značajna su i dva priloga: Д. ЈЕЧМЕНИЦА: Библиографија Старог српског архива, књиге 1–10 (2002–2011) i ИСТИ, Преглед објављених исправа, објашњаваних установа и појмова, просопографских и топографских података у првих десет књига Старог српског архива, na osnovu kojih se može steći uvid u značaj ovog časopisa i za izučavanje bosanskog srednjovjekovlja. 46 Diplomatički zbornik srednjovjekovnih humskih i bosanskih isprava Dubrovniku, prir. M. BRKOVIĆ, Mostar 2011, 254.
321
Иницијал 1 (2013) 309–330
Initial 1 (2013) 309–330
zbirka predstavlja nastavak prakse objavljivanja odluka vijeća Dubrovačke republike koja traje još od 1879. godine. Obrađene su odluke vezane za dvoipogodišnji period od početka 1395. do avgusta 1397. godine, a podaci koji se mogu naći u ovom djelu mogu se iskoristiti kako za proučavanje širokog niza tema, počev od političko-diplomatskih odnosa Republike pa do svakodnevnog života u gradu i zaleđu.47 U 2011. godini još jedno kapitalno djelo iz oblasti objavljivanja izvora ugledalo је svjetlo dana. Riječ je o Zborniku srednjovekovnih ćiriličkih povelja i pisama Srbije, Bosne i Dubrovnika, Knjiga 1 (1186–1321) koji su u izdanju beogradskog Istorijskog instituta priredili Vladimir Mošin, Sima Ćirković i Dušan Sindik. Na 652 stranice nalaze se povelje koje su, istina, i ranije objavljivane, ali sada sa dosta ispravaka i uz vrhunske kritičke metode. Pošto Zbornik obrađuje vrijeme bosanskog srednjovjekovlja sa najmanje suvremenih izvora, zasigurno će imati veliki doprinos u budućim istraživanjima samih početaka bosanske banovine.48 * * * U zaključnom osvrtu na historiografsku produkciju o srednjovjekovnoj Bosni u 2011. godini, može se istaći nekoliko glavnih karakteristika: naučni interes za bosansko srednjovjekovlje najviše je izražen u Bosni i Hercegovini i Srbiji, manje u Hrvatskoj; izrazit nedostatak objavljenih historijskih monografija nastavak je stanja iz ranijeg perioda, što je i logično s obzirom na to da se do dobrih medievističkih sinteza teško dolazi; izražen je veliki broj stručnih radova objavljenih u raznim časopisima, naročito u zbornicima radova, te jaka aktivnost na polju objavljivanja historijskih izvora. Prikazani radovi su veoma raznoliki, njihova kvaliteta varira od običnih preglednih radova koji neće ostaviti dubljeg traga u historijskoj nauci do radova najvišeg kvalitetnog nivoa, reputacija autora čiji su radovi objavljeni u ovoj godini kreće se od potpunih amatera, studenata koji objavljuju svoje prve radove, iskusnih naučnih radnika pa sve do sada već legendi pisane riječi u historijskoj nauci. S obzirom na opće stanje duha u regionu, naučna medievistička produkcija i u 2011. godini dokazala je da ima solidnu plodnost i stvaralačku kreativnost. Analiza historiografske produkcije prezentirana na prethodnim stranicama pokazuje da je naučno istraživanje srednjeg vijeka, na južnoslovenskim prostorima, zadržalo svoju visoku poziciju u okvirima opće historijske nauke. U preko 70 objavljenih naslova obrađen je veliki broj tematskih cjelina u kojima su, nekim više nekim manje, napravljeni dodatni iskoraci u poznavanju 47
Odluke dubrovačkih vijeća 1395–1397, ed. N. LONZA, Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti – Zavod za povijesne znanosti u Dubrovniku, Zagreb – Dubrovnik 2011, 454. 48 Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, Књига 1 (1186–1321), прир. В. МОШИН – С. ЋИРКОВИЋ – Д. СИНДИК, Историјски институт, Београд 2011, 652.
322
Scholarly Life
Научни живот
materije. Najviše radova posvećeno je društvenoj historiji baziranoj na izvornoj građi dubrovačke provinijencije dok kvantitativno donekle zaostaju radovi iz historijske geografije te političke i religijske historije. Rani srednji vijek, inače rjeđe obrađivani dio bosanskog srednjovjekovlja, također je solidno zastupljen (Ančić, Goldstein, Babić...) a većina radova se zasniva na tumačenjima De administrando imperio. Najveći broj radova u 2011. godini izašao je u sastavu zbornika radova sa naučnih skupova održanih u ranijim godinama ili u Spomenici izdanoj u čast velikom medievisti Simi Ćirkoviću. Iz tog razloga srednjovjekovni Hum je najobrađenija regija bosanske države u 2011. godini, a najistraženiji međudržavni odnosi su oni između Bosanskog kraljevstva i Srpske despotovine. Stručna periodika iz Bosne i Hercegovine i susjednih država također je dala svoj obol objavljivanjem nekoliko značajnih naučno-istraživačkih pristupa. U većini vodećih historijskih časopisa mogu se pronaći radovi od interesa za našu temu, a među njima vodeću ulogu su zadržali Prilozi sarajevskog Instituta za istoriju i Istorijski časopis beogradskog Istorijskog instituta. Historijskih monografija u 2011. godini manje је nego u prethodnoj, no poklonici srednjovjekovne prošlosti ovih prostora su na to već navikli. Ono po čemu će 2011. godina ostati zabilježena jeste objavljivanje dvije zbirke izvora, jedne u redakciji Nelle Lonze, a druge u saradnji već pokojnih Ćirkovića i Mošina sa Dušanom Sindikom. Ove zbirke će kroz dugi niz godina biti od velike koristi nizu sadašnjih i budućih generacija medievista. Dženan DAUTOVIĆ
Дигитална дипломатика. Међународна конференција „Digital Diplomatics 2011 – Tools for the Digital Diplomatist“, Напуљ 2011. Дипломатика као научна дисциплина са одавно формираним теоријским и методолошким начелима последњих деценија суочена је са изазовима које доноси убрзани развој информационих технологија. Могућности рачунара као помоћног средства значајно проширују поље њеног интересовања и унапређују њене методе. Тако захваљујући дигиталној фотографији настају обимне збирке докумената у виду виртуелних архива, чији је све већи број лако доступан и на интернету, док репродукција текстова повеља у електронском облику пружа прилику да се они кроз технике претраге, статистичке анализе и низ других компјутерских вештина сагледају и обраде у новом и другачијем светлу у односу на традиционални истраживачки приступ. Научна дискусија о потреби и видовима сарадње дипломатике и информатике може се пратити већ четири
323
Иницијал 1 (2013) 309–330
Initial 1 (2013) 309–330
деценије, а одлучујући продор оријентације назване „дигитална дипломатика“ одвија се у последњих десетак година.1 Тај тренд је потврдио конгрес Commission Internationale de Diplomatique у Бону 2005, међу чијим темама је кроз неколико запажених реферата значајно место заузела и „компјутерска револуција“.2 Један од носилаца нове тенденције у старој научној дисциплини је пројекат Семинара за историју Минхенског универзитета под називом Charters Encoding Initiative (CEI), чији су реализатори 2007. организовали прву конференцију о дигиталној дипломатици.3 Четири године касније, нови скуп је показао да се примена нових технологија у раду са документарном грађом етаблирала у великом броју европских земаља и у Северној Америци, као и да су у међувремену стечена различита искуства и остварени пажње вредни резултати. Међународна конференција под називом „Digital Diplomatics 2011 – tools for the digital diplomatist“ одржана је од 29. септембра до 1. октобра 2011. у Напуљу у организацији тамошњег Универзитета Федерико II и удружења научних и архивских установа International Centre for Archival Research (ICARUS), а у оквиру пројекта Европске Уније European Network on Archival Cooperation.4 Окупила је 28 референата и око 50 дискутаната из Европе и Америке са циљем да представи пројекте који раде на стварању, ширењу и унапређивању дигиталних збирки повеља, као и оне који у истраживању средњовековних и докумената раног новог доба са дипломатичког, правно-историјског и филолошког аспекта примењују информационе технологије. Следи преглед саопштења по секцијама, од којих ће нека бити укратко приказана у даљем излагању.5 Keynote Benoît-Michel Tock (Универзитет у Стразбуру), „Digital Diplomatics, Magic Diplomatics?“ 1
Преглед развоја теоријских и практичних аспеката дигиталне дипломатике до времена њене пуне афирмације у западноевропској науци: G. VOGELER, Vom Nutz und Frommen digitaler Urkundeneditionen, Archiv für Diplomatik 52 (2006) 449–466. 2 Извештај са конгреса: Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Дипломатика у 21. веку – резултати и перспективе (конгрес Међународне комисије за дипломатику), Стари српски архив 5 (2006) 277–290. 3 Саопштења са минхенске конференције објављена су у Digitale Diplomatik: Neue Technologien in der historischen Arbeit mit Urkunden, ed. G. VOGELER, Archiv für Diplomatik – Beiheft 12, Köln – Wien 2009. 4 Међу оснивачима удружења ICARUS и учесницима на поменутом пројекту је и Балканолошки институт САНУ. Интернет презентација удружења: www. icar-us.eu. 5 Апстракти саопштења штампани су у посебној публикацији: Internatio-nal Conference „Digital Diplomatics –Tools for the Digital Diplomatist“, Napoli, 29 settembre – 1 ottobre 2011, Napoli 2011, на 56 страна, а могу се, уз друга обавештења, наћи и на интернет презентацији конференције: www.cei.lmu.de/digdipl11.
324
Scholarly Life
Научни живот
Лингвистичка статистика Nicolas Perreaux (Универзитет Бургоње, Дижон), „De l’accumulation à l’exploitation: propositions et expériences pour l’indexation et l’utilisation des bases diplomatiques numérisées“; Olivier Canteaut – Frédéric Glorieux (École nationale des chartes, Париз), „Essai de classification automatique des actes royaux français (XIVe – XVe siècles)“; Michael Gervers – Gelila Tilahun (Универзитет у Торонту), „Statistical Methods for Dating Collections of Medieval Documents“; Els De Paermentier (Универзитет у Генту), „Diplomata Belgica: Analysing Medieval Charter Texts (dictamen) through a Quantitative Approach“; Robin Sutherland-Harris (Универзитет у Торонту), „Applications of the DEEDS Database to Somerset Charters: Dating, Diplomatics and Historical Context“; Timo Korkiakangas (Универзитет у Хелсинкију), „Challenges for the Linguistic Annotation of an Early Medieval Charter Corpus“. Системи Jeroen Deploige – Guy de Tré (Универзитет у Генту), „When Were Medieval Benefactors Generous? Time Modelling in the Development of the Database Diplomata Belgica“; Christian Emil Ore (Универзитет у Ослу), „Interlinking Source Text Collections – a Norwegian example“; Redmer Alma (Регионални архив Дренте, Асен), „The Digitaal Oorkondenboek Groningen en Drenthe and the Semantic Web: Towards a Generic Publication of Dutch Medieval Sources?“; Richard Higgins (Универзитет у Дараму), „Cataloguing medieval charters: a repository perspective“; Pierluigi Feliciati (Универзитет у Маћерати), „Descrizione digitale e digitalizzazione di pergamene e sigilli nel contesto di un sistema informativo archivistico nazionale: l’esperienza des SIAS“; Francesca Capochiani – Chiara Leoni (Универзитет Пиза) – Roberto Rosselli del Turco (Универзитет у Пизи / Универзитет у Торину), „Open Source Tools for Online Publication of Charters“; Antonella Ghignoli (Универзитет у Фиренци), „Il progetto Italia Regia“; Camille Desenclos – Vincent Jolivet (École nationale des chartes, Париз), „Diple, propositions pour la convergence de schémas XML/TEI dédiés à l’édition de sources diplomatiques“; Daniel Piñol Alabart (Универзитет у Барселони), „Proyecto ARQUIBANC. Digitalización de archivos privados catalanes: una herramienta para la investigación“. Палеографија Paul Bertrand – Maria Gurrado (Institut de recherche et d’histoire des textes, Париз), „Paléographie médiévale et analyse formelle quantitative: considérations méthodologiques et résultats d’enquête. Autour de l’utilissation du logiciel Graphoskop“; Jinna Smit (Универзитет у Амстердаму / Национални архив у Хагу), „Automatic Writer Identification: the Paleographer’s New Friend?“; Dominique Stutzmann (Institut de recherche et d’histoire des textes, Париз – Орлеан), „Diplomatique et paléographie numerique: De nouveaux instruments de datation et d’attribution?“.
325
Иницијал 1 (2013) 309–330
Initial 1 (2013) 309–330
Semantic Web Aleksandrs Ivanovs (Универзитет у Даугавпилсу) – Aleksey Varfolomeyev (Универзитет у Петрозаводску), „Semantic Publications of Charter Corpora. The Case of a Diplomatic Edition of the Complex of Old Russian Charters Moscowitica – Ruthenica“. Дигитално истраживање Michael Hänchen (Forschungsstelle für Vergleichende Ordensgeschichte, Дрезден), „Die Erschließung, Formalisierung und Auswertungsmöglichkeit digitaler Urkundencorpora mittels einer Datenbank“; Martin Roland (Kommission für Schrift- und Buchwesen des Mittelalters der Österreichischen Akademie der Wissenschaften, Беч), „Illuminierte Urkunden im digitalen Zeitalter – Chancen und Maßregeln“; Žarko Vujošević (Балканолошки институт САНУ, Београд) – Nebojša Porčić (Универзитет у Београду) – Dragić M. Živojinović (Историјски институт, Београд), „Das serbische Kanzleiwesen: Herausforderung der digitalen Diplomatik“; Jonathan Jarret (Универзитет у Оксфорду), „Poor Tools to Think with: the Human Space in Digital Diplomatics“. Савремена дипломатика Luciana Duranti (Универзитет Британске Колумбије, Ванкувер), „The Return of Diplomatics as a Forensic Discipline“, Antonella Ambrosio – Maura Striano (Универзитет Федерико II, Напуљ), „Insegnare la diplomatica con le nuove tecnologie. Uno dei percorsi possibili“. Теорија Gunter Vasold (Универзитет Карла Франца, Грац), „Work-in-Progress-Editionen als multidimensionale Wissensräume“; Manfred Thaller (Универзитет у Келну), „What is an Environment for Charters?“. Конференција је отворена уводним излагањем професора Б. М. Тока са стразбуршког универзитета. Саопштење знатно трезвенијег садржаја него што сугерише његов наслов понудило је резиме дипломатичких истраживања уз помоћ компјутерске технике у последње две и пô деценије. Као највеће достигнуће истакнута је могућност да се кроз базе текстова и дигиталних снимака врши комплексна анализа огромног броја докумената. У таквим околностима лакше је приступити великим издавачким пројектима који би се позабавили повељама развијеног и позног средњег века. При томе се из практичних разлога препоручује напуштање класичног концепта штампане критичке едиције и, уместо тога, израда транскрипција које би се стално допуњавале и биле доступне online. Предавач је изнео и нека критичка размишљања. Приметио је да још увек не постоји ниједна база повеља која обухвата и на задовољавајући начин обрађује целокупну дипломатичку продукцију једне канцеларије, политичко-географског простора, или одређене епохе. Такође је истакао
326
Scholarly Life
Научни живот
потребу да се усагласе ставови о минимуму дипломатичких категорија које мора да представи свака дигитална збирка (према његовом суду то би били кратак регест, ауктор, дестинатар, време и место издања и дипломатички статус). На крају је оценио да приступачност квалитетних фотографија читавих серија повеља омогућује готово непосредан рад на изворима у мери у којој је то до недавно било немогуће, чиме се намеће још већа потреба за стицањем и развијањем посебних знања (стари језици, палеографија) која су одувек била предуслов за критичко истраживање дипломатичке грађе. Прва секција била је посвећена статистичким испитивањима језика повеља које се спроводе различитим компјутерским техникама. Н. Перо представио је софтвер у коме је методама као што су text-mining и факторска анализа покушао да постигне аутоматско препознавање типова докумената, при чему његову базу представља корпус од око 150.000 латинских повеља средњег века сакупљених из неколико дигиталних архива. Статистичка обрада вокабулара омогућила је правилно издвајање папских, бискупских и владарских аката у око 90% случајева. Пошто се показало да регионалне специфичности захтевају посебне методе, закључак је да уместо коришћења универзалног софтвера треба развити већи број система прилагођених особеностима материјала. О. Канто и Ф. Глорио бавили су се статистичком анализом формулара француских краљевских исправа са почетка и краја XIV века. Том материјалу придружен је и један зборник формула из 1427, чиме је употпуњен експериментални корпус од 587 докумената, са циљем да се испита процес стандардизације у раду краљевске канцеларије позног средњег века. M. Герверс представио је статистичке методе, развијене у оквиру пројекта DEEDS (Documents of Early England Data Set) Универзитета у Торонту, за датовање енглеских приватних повеља без хронолошких одредница насталих између 1066. и 1307. године. Поступак у најкраћем изгледа овако: у дигитализованом корпусу од више хиљада поуздано датованих докумената из поменутог периода, систем издваја текстуалне фрагменте (shingles), приписује сваком од њих одређени временски оквир, а затим покушава да их идентификује у недатованом материјалу. Тестови су показали да се метода може применити на различите групе докумената, при чему грешка у утврђивању датума не прелази распон од 10 година. У овој секцији издвајамо још успели пример сарадње дипломатике и информатике у виду студије Е. де Парментије о канцеларијској продукцији грофова Фландрије и Еноа између 1191. и 1244. Издвојивши око 400 докумената из дигиталне збирке „Diplomata Belgica“, референткиња је обавила низ упоредних анализа главних обележја стила и диктата уз помоћ једноставних word-статистика, што јој је омогућило да идентификује средину у којој настају поједини документи: канцеларију, скрипториј, понекад и самог „диктатора“.
327
Иницијал 1 (2013) 309–330
Initial 1 (2013) 309–330
У другој секцији представљено је неколико постојећих „система“, тј. база података релевантних за дипломатичка и историјска истраживања. Реферати су показали широк спектар техничких решења која омогућују не само презентацију и обраду група средњовековних докумената кроз фотографије, транскрипције и метаподатке, већ и њихово међусобно повезивање и интегрисање у велике базе различитих типова извора. Тако пројекат Универзитета у Генту, о коме су говорили сарадници Ж. Деплоаж и Г. де Тре, има за циљ да поменуту „Diplomata Belgica“ са 33.000 повеља издатих до 1250. споји са такође дигиталном збирком наративних извора у корпус назван „Sources from the Medieval Low Countries“. К. Е. Оре известио је о сличном пројекту у Норвешкој: „Medieval Norwegian Text Corpus“ састоји се добрим делом од повеља, чија су постојећа издања у класичној едицији „Diplomatarium Norvegicum“, најпре дигитализована, а затим су текстови свих јединица (око 24.000) пренети у XML-формат и спојени са, на исти начин обрађеном, новијом збирком „Regesta Norvegica“. О елементима које треба да садрже базе дипломатичког материјала и развијању техника претраге и идентификације жељених података говорили су Р. Алма са аспекта информационих технологија, П. Фелићати из угла архивистике и А. Гињоли кроз осврт на перспективе дипломатичко-историјских истраживања. У овом реферату представљен је међународни пројекат „Italia Regia“ (Фиренца – Лајпциг – Париз; ), у чијем оквиру настаје online збирка повеља које су издавали носиоци круне Краљевине Италије између VIII и XI века. Збирка садржи фотографије, регеста и метаподатке, уз могућност претраге и упоредне анализе докумената, просопографских и библиографских јединица. Сва три излагања у оквиру секције посвећене палеографији заслужују посебну пажњу, јер нуде конкретне механизме који могу дати одлучујући допринос у истраживању порекла и времена настанка докумената на основу карактеристика писма. П. Бертран и М. Гурадо из Париза представили су сопствени компјутерски програм „Graphoskop“ који обрађује огроман број статистичких података као што су висина и ширина слова, величина размака и густина писма. Тестиран на корпусу рачуна фландријских грофова из времена 1275–1325, програм је отворио нове перспективе у испитивању односа и међусобних утицаја различитих скрипторијума из поменутог периода. Сличне методе користи Ј. Смит када настоји да кроз врло детаљну квантитативну анализу рукописа дође до вишег степена објективности и проверљивости закључака о анонимним писарима средњовековних докумената. Њено статистичко мерење особености писма у повељама холандских грофова издатим између 1299. и 1345. године, на основу дигиталних фотографија резултирало је веома убедљивим предлозима који се тичу, пре свега, идентификације писара. Софтвер који је представио Д. Штуцман доноси статистички преглед алографа, типова скраћеница и употребе великих слова у текстовима картулара опатије Фонтено са повељама неколико бургундских манастира.
328
Scholarly Life
Научни живот
Упоређујући добијене вредности са резултатима палеографских истраживања дипломатичке продукције у Бургундији XII века, долази до поузданих закључака о правилностима типичним за поједине писаре или писарске кругове, а у одређеним случајевима успева да датује недатоване документе уз могућу грешку од највише 10 година. Секција којом је започео трећи дан конференције показала је предности и ограничења дигиталних метода на примерима неколико конкретних истраживачких пројеката. М. Хенхен представио је досадашње резултате анализе културних и привредних аспеката историје манастира баварског Подунавља у XIV веку на основу дипломатичке грађе. За потребе истраживања користио је повеље доступне на порталу , израдивши сопствену базу података састављену од изабраних, за анализу релевантних категорија. Колики је истраживачки потенцијал дигиталних база повеља показали су његови, за науку драгоцени закључци, о друштвеном пореклу дародаваца цистерцитских манастира, језику њихових повеља, као и о новим економским основама развоја овог монашког реда током „кризног столећа“. Могућност да се дигиталне технике у дипломатици примене и на питања из области историје уметности представио је М. Роланд. Његова замисао да базом података обухвати не само предметне и сценске представе, већ и орнаменте и графичке знаке на илуминираним повељама средњег века, тек треба да се преточи у пројекат. Предуслови су обимна збирка квалитетних дигиталних снимака и одговарајућа стратегија у избору категорија и дефинисању појмова за претрагу, при чему је неопходна сарадња дипломатичара и историчара уметности. Историчар и дипломатичар Џ. Џерет саопштио je сопствена искуства у покушају да из оквира традиционалних истраживачких метода искорачи на поље дигиталне дипломатике. Истражујући структуре моћи у Каталонији познокаролиншког доба, креирао је базу повеља која му је разноврсни материјал учинила прегледнијим, али и показала да без „људског фактора“, који је једино способан да правилно обради изворе у њиховом историјском контексту, техника не може да пружи задовољавајуће одговоре на питања која се постављају у истраживању. На две завршне секције говорило се о изазовима које информационе технологије постављају пред дипломатику као научну дисциплину и наставни предмет, као и о новим стратегијама у издавању докумената. Л. Дуранти размотрила je могућности примене метода дигиталне форензике, развијене у последњих десетак година, у дипломатичким истраживањима, док су А. Амброзио и М. Стријано представиле eLearning-систем у оквиру курса дипломатике на Напуљском универзитету, заснован на могућностима online приступа и рада на обимној грађи коју нуди портал monasterium.net. Г. Фазолд је указао на нове перспективе у области критичког издавања документарног материјала, заложивши се за модел тзв. work-in-progress едиција у чијој изради може да учествује велики број
329
Иницијал 1 (2013) 309–330
Initial 1 (2013) 309–330
стручњака из различитих земаља. У последњем излагању М. Талер je изложио концепт виртуелног истраживачког простора на примеру пројекта „Virtuelles deutsches Urkundennetzwerk“ (VdU) и препоручио XML-кодирање транскрипција повеља и њихових дипломатичких описа у складу са стандардима развијеним у Минхену у оквиру Charters Encoding Initiative. У току конференције одржана је и постер-презентација, на којој су учесници и гости могли да се упознају са низом актуелних пројеката и иницијатива на пољу дигиталне презентације и обраде документарног материјала. На овом месту издвојићемо берлински пројекат „MGH-Constitutiones online“, тзв. „сараднички архив“ (Collaborative Archive) највеће европске базе повеља www.monasterium.net, дигиталну базу англосаксонских докумената лондонског универзитета и Центар за дигиталну дипломатику („Diplom@tica“) Универзитета у Мадриду.6 Сумирајући резултате конференције у име њеног научног одбора, Гeорг Фогелер (Универзитет у Грацу) је саопштио да ће одабрани реферати бити објављени у посебном издању (Beiheft 13) часописа Archiv für Diplomatik и отворио завршну дискусију. Скуп који је сабрао дипломатичаре, историчаре и информатичаре показао је да информационе технологије представљају кључни фактор у процесу развоја дипломатике као научне дисциплине. Утисак је да се у односу на решавање теоријског питања о могућем фундаменталном преображају „класичне“ у „дигиталну“ дипломатику предност даје проналажењу практичних решења у конкретним истраживањима. Ипак, чињеницу да традиционалне научне методе и контекстуална знања, у којима човек има предност над машином, треба да остану доминантни у истраживачком напору, при чему се компјутер намеће као драгоцено, али само помоћно средство, у својим излагањима истакло је неколико референата (Перо, Герверс, Гурадо, Штуцман, Џерет). С друге стране, намеће се потреба за утврђивањем нових стандарда у издавању и обради документарне грађе, јер убрзани напредак технике као да измиче контроли, те чини неминовним паралелно постојање различитих и међусобно неуједначених концепата (Ток, Талер). У међувремену, нове одговоре на питања у ком правцу се креће дипломатика и каква је њена судбина у дигиталном окружењу покушаће да понуди наредна конференција, која ће бити одржана у Паризу у новембру 2013. Жарко ВУЈОШЕВИЋ
6
Преглед свих постер-презентација, њихових садржаја и аутора доступан је на веб-страници www.cei.lmu.de/digdipl11/organization/posters.
330
ДОДАТАК APPENDIX
Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 333–348 Initial. A Review of Medieval Studies 1 (2013) 333–348
ПРИРЕЂИВАЧКЕ НОРМЕ И ПРЕПОРУКЕ
1. Општи услови 1.1. Иницијал је мултидисциплинарни медиевистички часопис који објављује прилоге из свих области науке које се баве средњовековним темама на подручју југоисточне Европе и Медитерана. Добродошли су како радови који разматрају нове теоријске приступе у проучавању средњег века или тумаче тзв. „велика питања“, тако и они где су у фокусу ужа специјалистичка истраживања. Имајући у виду карактер гласила, аутори би своје излагање требало да прилагоде широј популацији медиевиста, пружајући неопходан контекст читаоцима који још увек нису врсни познаваоци проблематике којом се бави дотична студија. Преводи и издања средњовековних извора такође се могу публиковати, нарочито ако представљају суштински део већег рада. 1.2. Аутор који пошаље чланак Иницијалу обавезује се тим чином да га истовремено, или претходно, није поднео за објављивање у некој другој периодичној или колективној публикацији. Прилози би требало да представљају оригинална научна дела, највишег квалитета, која претходно нису објављивана на другом месту, укључујући ту и издања на другом језику, интернету или у измењеном облику. 1.3. Иницијал објављује научне расправе на српском (и другим јужнословенским језицима), руском, енглеском, немачком, италијанском и француском језику. Приспели предлози на неком другом језику могу се узети у разматрање одлуком главног уредника. 1.4. Аутор који уз свој рад прилаже илустрације треба за њих да добије права на репродукцију, а доказе о томе да достави Редакцији часописа. 1.5. Иницијал публикује студије које добију две позитивне рецензије, при чему часопис спроводи политику тзв. „слепог оцењивања“: ауторов идентитет није познат евалуаторима, нити он зна ко је давао мишљење о његовом раду. Редакција доставља рецензентима верзију која садржи наслов чланка, без имена његовог писца. Да не би дошло до самооткривања, предлаже се аутору да у излагању и расправљању задржи неутралан тон и нарацију у трећем лицу.
333
Иницијал 1 (2013) 333–348
Initial 1 (2013) 333–348
1.6. Рукописи, у компјутерском слогу, достављају се путем електронске поште на адресу:
[email protected]. 1.7. Аутори добијају рецензентске извештаје, по којима могу да поступе уколико они садрже замерке или препоруке. Ако аутор не жели да уважи мишљење евалуатора, треба да обавести о томе Редакцију и писаним путем образложи своје становиште. Процењујући ауторову аргументацију, Редакција може наћи друге рецензенте или одлучити да рад не одобри за штампу. 1.8. Аутори, чији су радови одобрени за штампу, добијају на увид лекторисане верзије у које сами уносе исправке – оне, пак, не подразумевају додавање текста и мењање броја напомена. Уколико аутори нису сагласни са неком од лекторских интервенција, треба то јасно да истакну на штампаној верзији текста. Аутори не добијају друге прелиминарне верзије својих радова. 1.9. Иницијал је отворен за објављивање критика и приказа свих монографских и периодичних публикација или чланака из области медиевистике, као и едиција средњовековних извора. Праћење научног живота путем извештаја са различитих скупова, сусрета, предавања и теренских истраживања важна је ставка у изгледу овог гласила. Како је Иницијал замишљен као посредник између домаће и међународне науке о средњем веку, начелан је став да дела настала на страном језику треба да буду приказана на српском и обратно. То, наравно, не спречава стране ауторе да пошаљу приказе на свом језику – Редакција и Уређивачки одбор задржавају себи право да, уколико се процени да је то у интересу домаће медиевистичке заједнице, обезбеде превод на српски. 2. Приређивање текста 2.1. Рукописи се предају у електронском облику, у фонту Times New Roman (величина 12 pt), са проредом 1,5 и напоменама (величина 10 pt и без прореда) на крају сваке стране, апстрактом на почетку и резимеом на крају рада. 2.2. Аутори прилажу личне податке (име и презиме, институција у којој раде, њена адреса, e-mail) који се објављују на првој страници чланка. Пример: Марко Марковић, Балканолошки институт САНУ, Кнез Михаилова 35/IV, Београд, Србија,
[email protected] 2.3. Аутори из Србије (и они из иностранства чијим је законима о научно-истраживачкој делатности прописана слична пракса) достављају назив и број пројекта, односно назив програма у оквиру кога је рад настао, као и назив институције која је финансирала пројекат или програм. 2.4. Апстракт, на српском језику, налази се испод наслова студије и не садржи више од 1.000 словних знакова (укључујући ту и размаке).
334
Editorial Norms
Приређивачке норме и препоруке
Аутор може приложити апстракт на језику којим је написан рад, при чему је обавеза Редакције и Уређивачког одбора да обезбеде превод на српски. 2.5. Резиме, на енглеском језику, налази се на крају чланка и не садржи више од 3.000 словних знакова (рачунајући и размаке). Аутор може приложити резиме на језику којим је написан рад, при чему је обавеза Редакције и Уређивачког одбора да обезбеде превод на енглески. 2.6. Испод апстракта и резимеа, на истом језику, дају се кључне речи – не више од 10. 2.7. Основни текст са напоменама не би требало да премаши 60.000 словних знакова (заједно са размацима). 2.8. Основни текст и критички апарат пишу се истим језиком и писмом. 2.9. Фотографије се предају у електронској форми, у што већој резолуцији (по могућности у колору), у неком од уобичајених формата (.tiff, .jpg, .png). Други прилози (табеле, графикони), такође се предају у посебним фајловима. За све њих потребно је означити у тексту где ће бити увршћени. 2.10. За писање појмова на старословенском препоручује се фонт Hram Studenica (кодна страница English), a за оне на грчком језику фонт Times New Roman (кодна страница Greek). 3. Типографске конвенције 3.1. Размак се ставља: - после тачке која је део иницијала имена – нпр. М. МАРКОВИЋ; - између имена и броја часописа – нпр. Byzantion 52; - између броја и назива мерне јединице – нпр. 15 km, 20 kg; - у напомени, после њеног редног броја – нпр. 14 Текст напомене. 3.2. Бројеви напомена стављају се после наводника и знакова интерпункције: - „цитат“10 – не „цитат10“ - случај,10 – не случај10, 3.3. Користе се тзв. „немачки знаци навода“ – „ (Alt+0132) и “ (Alt+0147). Иза отварајућег и испред затварајућег наводника нема размака – нпр. „затворен цитат“. Уколико се нешто цитира унутар наводника, онда се користе тзв. „једноструки енглески наводници“ – ‘ и ’; нпр. „прави ‘стручњак’ за такав посао“. 3.4. Ако цитат почиње у средини реченице, онда затварајући наводник долази пре знака интерпункције; ако, међутим, реченица почиње са наводом, онда интерпункцијски знак на њеном крају претходи наводнику, будући да се интерпункцијски симбол сматра саставним делом цитираног текста.
335
Иницијал 1 (2013) 333–348
Initial 1 (2013) 333–348
3.5. Угласте заграде [ ] замењују обле ( ), уколико унутар облих заграда постоји потреба да се отворе нове. 3.6. Бројеви се пишу: - словима, ако су мањи од 10 – нпр. „Дијецеза је имала четири епископије“; - арапским цифрама, ако су већи од девет – нпр. „У граду има више од 800 домова“; - арапским цифрама, ако су мањи од 10 и односе се на волумен часописа или број стране – нпр. Часопис 5 (2006) 3–9; - арапским цифрама, ако је оригинални волумен часописа одређен римским бројевима или се, пак, римски бројеви налазе у оригиналном наслову дела; - са тачкама и без размака, ако су већи од троцифрених – нпр. 10.000; - римским цифрама, ако иду уз владарско име или столеће – нпр. Урош II; XII век; - римским цифрама и МАЛОМ КАПИТАЛОМ приликом цитирања, ако је дело оригинално пагинирано римским бројевима – нпр. АУТОР, Тужни 14. век, XL–LXVI. 3.7. Датуми се пишу на следећи начин: дан и година бројевима, а име месеца словима – нпр. 15. јун 1389. 3.8. Данашње мерне јединице пишу се скраћено и латиницом, у складу са системом међународних ознака – нпр. kg, m, t, l, cm, mm. 3.9. Цртица (-) се користи само као саставница у сложеницама (нпр. грчко-римски). У осталим случајевима употребљава се црта (–), тзв. „раставница“ (нпр. „стране 19–35“, „однос келија – манастир“). 3.10. Верзал (Bold у компјутерском слогу), користи се једино за исписивање наслова рада и евентуалних поднаслова унутар чланка. 3.11 Курзив (Italic у компјутерском слогу), употребљава се за писање наслова монографија, часописа, зборника радова, колективних публикација и едиција изворне грађе. 4. Библиографске референце 4.1. Презиме аутора или приређивача, укључујући ту и приређивача извора, пише се МАЛОМ КАПИТАЛОМ, при чему је прво слово велико, баш као и иницијал имена који му претходи – нпр. П. ПЕТРОВИЋ. 4.2. Наслов књиге која се први пут цитира пише се курзивом и без икаквих скраћивања, иза чега се наводе место и година издања – без запете између. Цитиране странице пишу се на крају без скраћене ознаке за страну. Примери: С. БОЈАНИН, Забаве и светковине у средњовековној Србији од краја 12. до краја 15. века, Београд 2005, 162–165.
336
Editorial Norms
Приређивачке норме и препоруке
C. TYERMAN, God’s War. A New History of the Crusades, London 20072, 102–104 (поновљено издање). C. ERDMANN, The Origin of the Idea of Crusade (trans. M. W. BALDWIN – W. GOFFART), Princeton 1977, 209–234 (преведена књига). Уколико постоји више места издања, наводи се само прво. У даљем цитирању пише се скраћени назив књиге – нпр. С. БОЈАНИН, Забаве и светковине, 183–190; C. TYERMAN, God’s War, 207–210, C. ERDMANN, The Origin, 308–311. 4.3. Код монографија које су објављене у серијама треба имати у виду да је податак о серији понекад кључан за налажење књиге и у таквом случају ваља га навести (пун назив, обичним словима). Серије би требало увек наводити ако су нумерисане. Пример: A. BORST, Die Katharer, Schriften der Monumenta Germaniae Historica 12, Stuttgart 1953, 48–73. 4.4. Чланак публикован у часопису први пут се цитира на следећи начин: име аутора, наслов рада, пуно име часописа у курзиву, број арапским цифрама, година издања у загради, целокупан распон, цитиране стране. Примери: С. РУДИЋ, О кући Хрвоја Вукчића Хрватинића у Дубровнику, Историјски часопис 56 (2008) 353–369, стр. 360–361. P. CHARANIS, Aims of the Medieval Crusades and How They Were Viewed by Byzantium, Church History 21/2 (1952) 123–134, pp. 128–129 (часопис који излази у више свезака годишње). Следећи наводи садрже име аутора, скраћени наслов рада, цитиране стране без ознака „стр.“, „p.“ или „pp.“ – нпр. С. РУДИЋ, О кући Хрвоја Вукчића, 363; P. CHARANIS, Aims of the Medieval Crusades, 130–132. 4.5. Код часописа који имају исто име, а излазе у различитим местима, као и код оних мање познатих или ретко доступних, наводи се, у загради заједно са годином, и место њиховог издавања. Примери: АУТОР, Наслов рада, Глас Југа 17 (Врање 2010) 180–192, стр. 189– 191. АУТОР, Наслов рада, Глас Југа 15 (Лесковац 2006) 164–183, стр 176. 4.6. Чланак објављен у зборнику радова први пут се цитира на следећи начин: аутор, пун наслов, име зборника курзивом, приређивач зборника МАЛОМ КАПИТАЛОМ, место и година издања, распон (од–до), цитиране стране. Свако следеће навођење подразумева присуство аутора, скраћеног наслова рада и цитираних страна. Примери:
337
Иницијал 1 (2013) 333–348
Initial 1 (2013) 333–348
K. LEYSER, The Tenth Century in Byzantine-Western Relationships, Relationships between East and West in the Middle Ages, ed. D. BAKER, Edinburgh 1973, 29–63, p. 41. K. LEYSER, The Tenth Century, 37–39. 4.7. Поглавље у колективној публикацији цитира се први пут на следећи начин: назив публикације курзивом, књига и том (без запете између назива публикације и броја књиге/тома), име приређивача МАЛОМ КАПИТАЛОМ, место и година издања, распон поглавља, наведена страница, име аутора у загради (МАЛА КАПИТАЛА). Пример: The New Cambridge Medieval History 5, ed. D. ABULAFIA, Cambridge 1999, 164–181, p. 167 (B. HAMILTON). У наредним цитирањима наводе се име публикације (скраћено, по могућности), књига и том, број стране, име аутора у загради. 4.8. Код цитирања извора могу се срести следећи случајеви: - навођење текста средњовековног аутора – нпр. ДОМЕНТИЈАН, Житије светога Саве, прир. Љ. ЈУХАС-ГЕОРГИЕВСКА – Т. ЈОВАНОВИЋ, Београд 2001, 78–80. У наредним цитирањима доносе се само име старог аутора, назив његовог дела и број стране. - стари аутор објављен у серији примарних извора – нпр. ALCUIN, Vita Willibrordi, ed. W. LEVISON, MGH SS rerum Merovingicarum 7, Hannover 1920, 113–141. За даље цитате као у претходном случају. - позивање на едицију средњовековних докумената – нпр. Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника I, прир. В. МОШИН – С. ЋИРКОВИЋ – Д. СИНДИК, Београд 2011, бр. 6, 61–62. У следећим цитирањима даје се скраћени назив збирке, редни број документа и странице на којима се налази. - навођење необјављене грађе из архива или библиотеке. Препоручује се следећи редослед у првом цитирању: назив установе у којој се чува, архивски фонд, серија/подсерија ако прави дистинкцију у односу на фонд, број кутије/свежња, лист (по могућству са ознакама r (recto) за лице и v (verso) или ’ за полеђину): Bibliothèque nationale de France, Paris, Ms lat. 4117, fols 108v–145r; Državni arhiv u Dubrovniku, Acta Minoris Consilii, fasc. 19, fol. 256v; Biblioteca Apostolica Vaticana, Ms Vat. lat. 6055, fol. 151r. Ознаке r, v и ’ стоје уз број листа без размака. Ако се полеђина означава са ’, онда поред броја који нумерише лице не стоји ништа. У даљем цитирању нема потребе наводити институцију у којој је похрањена грађа, изузев ако се у истом раду користи материјал из више архива са серијама сличног имена – у том случају дефинишу се скраћени називи установа.
338
Editorial Norms
Приређивачке норме и препоруке
4.9. За чланке у енциклопедијским и лексикографским публикацијама важи следећи начин цитирања: P. LEBEAU, „Paul of Samosata“, New Catholic Encyclopedia 11 (Pau– Red), Washington D.C. 20032, 34. Н. ИСАИЛОВИЋ, „ Кујава, краљица“, Српски биографски речник 5 (Кв–Мао), Нови Сад 2011, 415–416. 4.10. Приликом навођења чланака из електронских гласила или са интернета треба дати име аутора, наслов рада, назив електронске публикације са упућивањем на веб-адресу и датум консултовања студије. Примери: P. MAGDALINO, The Byzantine Background to the First Crusade, a pamphlet of Canadian Institute of Balkan Studies (1996), http://www.deremi litari.org/resources/articles/magdalino.htm (конс. 9. aприла 2008). M. ANSANI, Edizione digitale di fonti diplomatiche: esperienze, modelli testuali, priorità, Reti Medievali – Rivista 7/2 (2006), http://www.dssg.uni fi.it/_RM/rivista/forum/Ansani.htm (конс. 20. новембра 2008). 5. Скраћенице 5.1. Имена периодичних издања се, у начелу, не скраћују. Ипак, ако аутор чешће цитира радове из часописа са обимним насловом, онда може дефинисати скраћени облик у првој напомени где се то име јавља. Препоручује се употреба скраћеница које су већ одомаћене за дотичну публикацију. Примери: 10 A. FAILLER, Pachymeriana nova, Revue des études byzantines (= REB) 49 (1991) 171–195, pp. 180–184; Ф. БАРИШИЋ, Константин Порфирогенит Палеолог, Зборник радова Византолошког института (= ЗРВИ) 22 (1983) 43–58, стр. 48. 14 É. MALAMUT, Les reines de Milutin, Byzantinische Zeitschrift (= BZ) 93 (2000) 490–507, p. 500. 5.2. Када је о серијама извора реч, нема потребе објашњавати следеће скраћенице: BHG, BHL и BHO (Bibliotheca hagiographica Graeca, Latina и Orientalis); CCCM и CCSL (Corpus Christianorum, continuatio mediaevalis и series Latina); CFHB (Corpus fontium historiae Byzantinae); CSHB (Corpus scriptorum historiae Byzantinae); MGH (Monumenta Germaniae historica) и њене различите подсерије; MHH (Monumenta Hungariae historica); MHJSM (Monumenta historico-juridica Slavorum Meridionalium); MSHSM (Monumenta spectantia historiam Slavorum Meridionalium); PG, PL и PO (Patrologia Graeca, Latina и Orientalis); ПСРЛ (Полное собрание Русских летописей). Имена осталих колекција треба дати у пуном облику приликом првог помена. Скраћени и потпуни облици пишу се обичним словима.
339
Иницијал 1 (2013) 333–348
Initial 1 (2013) 333–348
5.3. Аутори могу дати листу скраћених назива често цитираних радова на крају чланка (овде ваља водити рачуна да та листа улази у квоту максималног броја словних знакова). Аутори сами одређују колика је фреквенција понављања у напоменама потребна (нпр. барем четири пута), да би одређени наслов доспео на списак скраћеница. 5.4. Уколико се неколико дела учестало цитира, довољно је дефинисати скраћеницу за свако понаособ приликом првог јављања у напомени. Примери: 3 Р. РАДИЋ, Време Јована V Палеолога (1332–1391), Београд 1993, 37–39 (= РАДИЋ, Јован V). 6 J. W BARKER, Manuel II Palaeologus (1391–1425): A Study in Late Byzantine Statemanship, New Brunswick 1969, 58–63 (= BARKER, Manuel II). 5.5. Постоји могућност и да се читалац упути на прво појављивање неког цитата коришћењем имена аутора, кратког наслова и броја стране, праћених текстом „(в. нап. XY)“ – нпр. Д. ЖИВОЈИНОВИЋ, Калиник, 121 (в. нап. 14), где би у напомени 14 стајало Д. ЖИВОЈИНОВИЋ, Калиник, игуман манастира Хиландара, Историјски часопис 52 (2005) 109–134, стр. 110–114. Овај метод нарочито је погодан ако постоји велика дистанца између првог и наредног помена. 5.6. Препоручује се избегавање појмова op. cit. и нав. дело. Термини eadem, idem, иста, исти, користе се ако се више радова истог аутора наводи један до другог. Појмови ibidem и исто употребљавају се у случају сукцесивног позивања на један рад унутар исте фусноте или упућују на библиографску јединицу цитирану у претходној напомени – под условом да тамо нема других радова. 5.7. У критичком апарату користе се скраћенице на српском језику: в. (видети), уп. (упореди), нап. (напомена), прир. (приредио/или), сл. (следи), бр. (број), прев. (превод), итд. – или њихови латински пандани: v., cf., n., ed. (множина eds), sq., no (са словом о у експоненту, множина nos), trans., etc. Препоручује се ауторима да у оквиру рада одржавају униформан критеријум употребе ових скраћеница. 5.8. За означавање архивских сигнатура користе се следеће скраћенице: сер./ser. за серију, књ./fasc. за кутију или свежањ, л./fol. за лист (множина fols), r за лице, ’/v за полеђину, ркп./Ms за рукопис (множина Mss). 6. Разно 6.1. Аутор је одговоран за тачност цитата. Зато критички апарат треба да буде проверен пре него што се преда рукопис. 6.2. Напомене би требало да буду језгровите и да се ограничавају на материјал неопходан за подржавање тврдњи у основном тексту. Било би добро избегавати их у приказима. 6.3. Идеја водиља код цитирања јесте да се читаоцу олакша праћење текста, колико год је то могуће. Прецизност, дакле, односи превагу
340
Приређивачке норме и препоруке
Editorial Norms
над концизношћу – када аутор сумња, боље је пружити више него мање података. 6.4. Скреће се пажња на честу омашку да после навођења наслова монографије у курзиву и запета која следи буде откуцана у истом слогу, а не у нормалу како би требало! 6.5. Као што је добро познато, cf. значи „упореди“ и не би га требало користити у случајевима када „видети“ или „видети такође“ представљају тачан израз. 6.6. Моле се аутори да уваже горенаведене препоруке.
EDITORIAL NORMS AND RECOMMENDATIONS
1. General Requirements 1.1. Initial is a multidisciplinary review of medieval studies intended for publishing contributions from all academic fields pertaining to the area of Southeastern Europe and the Mediterranean in the Middle Ages. This includes not only papers discussing new theoretical approaches in medieval studies or interpreting so-called „major issues“, but also those focusing on narrower, more specialized fields of research. However, with regard to the character of the review authors should craft their material to appeal to a wider audience of medievalists, providing the necessary context to readers who may not be so well-versed in the particular subject. Editions and translations of medieval sources may also be submitted for publication, especially if they are an essential component of a wider study. 1.2. By the very act of submitting a paper for publication in the Initial, the author recognizes that the paper has not been previously or simultaneously submitted to another periodical or collection of papers. Contributions should be original academic works of the highest quality that have not been published before, including editions in other languages, on the internet or in altered form. 1.3. Initial publishes academic papers in Serbian (and other South Slavic languages), English, French, German, Italian, and Russian. Papers submitted in other languages may be considered for publication by decision of the Editor-in-Chief. 1.4. Authors whose papers include illustrations should ensure reproduction rights and provide proof of that to the Editorial Board. 1.5. Initial publishes studies that receive two positive reviews in the process of blind peer review: the author’s identity is not known to the reviewers, and vice versa. The Editorial Board submits to the reviewers a version of the
341
Иницијал 1 (2013) 333–348
Initial 1 (2013) 333–348
paper with the author’s name removed from the title. In order to avoid self-disclosure, authors should keep the narrative in the third person and maintain a neutral tone of discussion. 1.6. Manuscripts are submitted in the form of computer files by email to the following address:
[email protected]. 1.7. Reviewers’ reports are provided to the authors, who may then modify their papers with regard to the reviewers’ objections or recommendations. Authors who are not willing to accept the reviewers’ opinion should notify the Editorial Board in written form, stating the reasons for disagreement. After assessing the author’s arguments, the Editorial Board shall either submit the paper to additional reviewers or decide not to publish it. 1.8. Papers that have been accepted for publication are subjected to proofreading. Versions with proofreading marks are then given to the authors for confirmation. Authors may input the corrections themselves or agree that the Initial technical staff do that for them. If the author disagrees with any proofreading interventions, this should be clearly pointed out. Authors will not receive any other preliminary version of their papers. 1.9. Initial is open for publication of academic critiques and reviews of all medievalist monographs, periodical publications, and individual articles, as well as editions of medieval sources. Keeping track of academic life through reports on various gatherings, meetings, lectures, and field research is also an important segment of this journal’s profile. Since the Initial is conceived as an intermediary between national and international medieval studies, it is recommended that works published in foreign languages should be presented in Serbian and vice versa. Naturally, the authors may submit reviews and reports in their own language – the Editorial Board and Publishing Board reserve the right to provide a translation into Serbian if it is deemed in the interest of the national medievalist community. 2. Text Edition 2.1. Manuscripts are submitted as Word documents, using Times New Roman font (size 12 pt), with 1.5 line spacing and footnotes (size 10 pt, single line spacing), an Abstract at the beginning and a Summary at the end. 2.2. Authors submit personal information (name and surname, institution of employment, its address, contact email), which is published on the first page of the article. Example: Marko Marković, Balkanološki institut SANU, Knez Mihailova 35/IV, Beograd, Srbija,
[email protected] 2.3. Authors from Serbia (as well as others whose legislation on academic research contains such requirements) also submit the name and ID number of the research project/program within which the paper was created, as well as the name of the institution funding it.
342
Editorial Norms
Приређивачке норме и препоруке
2.4. The Abstract, given in Serbian, comes below the title and is limited to 1000 characters (with spaces). The author may submit the abstract in the same language as the paper itself, in which case the Editorial Board and the Publishing Board take the responsibility for providing a translation into Serbian. 2.5. The Summary, given in English, comes below the title and is limited to 3000 characters (with spaces). The author may submit the summary in the same language as the paper itself, in which case the Editorial Board and the Publishing Board take the responsibility for providing a translation into English. 2.6. Keywords, no more than ten, come below both the abstract and the summary, in their respective languages. 2.7. The main text, including references, should not exceed 60000 characters (with spaces). 2.8. The main text and references are given in the same language and script. 2.9. Pictures are submitted in electronic form, in the highest resolution practicable (preferably in color), using one of the usual file formats ( .tiff, .jpg, .png). Other supplements (tables, charts) are also submitted in separate files. The desired location of every supplement within the text should be clearly indicated. 2.10. It is recommended that Old Slavonic text be typed using the font Hram Studenica (codepage English, made available to authors by the Secretary), and Greek text using the font Times New Roman (codepage Greek). 3. Typographic Conventions 3.1. Spaces are inserted: - following periods that are part of name initials – e.g. M. MARKOVIĆ; - between name and number of journals – e.g. Byzantion 52; - between number and designation of units of measure – e.g. 15 km, 20 kg; - in footnotes, following its reference number – e.g. 14 Text of footnote. 3.2. Footnote reference numbers come after quotation and punctuation marks. Examples: - „quote“10 – not „quote10“ - this case,10 – not this case10, 3.3. So-called German quotation marks should be used – „ (Alt+0132) and “ (Alt+0147). There is no space after opening quotes or before closing quotes – e.g. „quote“. For quotes within quotes the so-called single English quotation marks – ‘ and ’; e.g. „the real ‘expert’ for that job“. 3.4. If a quote begins in mid-sentence, closing quotes come before punctuation marks. If, however, the sentence begins with quotes, closing quotes
343
Иницијал 1 (2013) 333–348
Initial 1 (2013) 333–348
come after the punctuation mark at its end, since the punctuation mark is considered an integral part of the quoted text. 3.5. Square brackets [ ] are used instead of rounded ( ), when it is necessary to open a new set of brackets within an existing set of round brackets. 3.6. Numbers are written as: - words, if smaller than 10 – e.g. „The diocese had four bishoprics“; - Arabic numerals, if 10 or larger – e.g. „There were more than 800 dwellings“; - Arabic numerals, if designating journal volumes or page numbers – e.g. Journal 5 (2006) 3–9; - Arabic numerals, even if the original journal volume is given in Roman numerals or if Roman numerals are contained in an original work title; - Roman numerals with names of monarchs – e.g. John II; - Roman numerals and SMALL CAPS when quoting pagination that uses Roman numerals – e.g. AUTHOR, Education in the 14th Century, XL–LXVI. 3.7. Dates are given according to accepted usage in each individual language, e.g. June 15, 1389; le 15 juin 1389. 3.8. Modern measurements are given using the metric system. 3.9. The hyphen (-) is used exclusively to join compound expressions (e.g. Greco-Roman). The dash (–) is used in other cases, such as expressing range, relationships, etc (e.g. „pages 19–35“, „the monarch – baron relationship“). 3.10. Bold font style is exclusively used for the paper’s title and possible subtitles. 3.11. Italic font style is used for titles of monographs, journals, collections of papers, collective publications, and editions of sources. 4. Bibliographic References 4.1. Surnames of authors/editors, including editors of editions of sources, are given in SMALL CAPS, with the first letter (and the accompanying initial) in Normal caps – e.g. P. PETROVIĆ. 4.2. The title of a book referenced for the first time is written in italic in full, followed by the place and year of publication, without a comma between them). Pages referenced are given at the end without any accompanying abbreviation such as p. or pp. Examples: P. BROWN, The Cult of the Saints. Its Rise and Function in Latin Christianity, Chicago 1981, 102–105. C. TYERMAN, God’s War. A New History of the Crusades, London 20072, 102–104 (second edition). C. ERDMANN, The Origin of the Idea of Crusade (trans. M. W. BALDWIN – W. GOFFART), Princeton 1977, 209–234 (translated book). If there is more than one place of publication, only the first one is given.
344
Editorial Norms
Приређивачке норме и препоруке
Subsequent references use the abbreviated title – e.g. P. BROWN, The Cult of the Saints, 124–127; C. TYERMAN, God’s War, 207–210, C. ERDMANN, The Origin, 308–311. 4.3. References for monographs published as part of a series should include the name of the series (with accompanying number) since that information is sometimes crucial for locating the book. Example: A. BORST, Die Katharer, Schriften der Monumenta Germaniae Historica 12, Stuttgart 1953, 48–73. 4.4. Journal articles are referenced for the first time in the following manner: author’s name, full article title, full name of journal in italics, issue number in Arabic numerals, year of publication in round brackets, page range of whole article, quoted pages. Examples: J. BRUNDAGE, An Errant Crusader: Stephen of Blois, Traditio 16 (1960) 380–395, p. 388. P. CHARANIS, Aims of the Medieval Crusades and How They Were Viewed by Byzantium, Church History 21/2 (1952) 123–134, pp. 128–129 (journal published in more than one issue per year). Subsequent references include author’s name, abbreviated article title, and quoted pages without „p.“ or „pp.“ – e.g. J. BRUNDAGE, An Errant Crusader, 383–385; P. CHARANIS, Aims of the Medieval Crusades, 130–132. 4.5. References for different journals with the same name, as well as those that are less known or difficult to come by include place of publication alongside the year. Examples: AUTHOR, Title, Southern Herald 17 (Hastings 2010) 180–192, p. 189. AUTHOR, Title, Southern Herald 15 (Brighton 2006) 164–183, p. 176. 4.6. Articles published in collections of papers are referenced for the first time in the following manner: author’s name, full article title, full name of journal in italics, collection editor in SMALL CAPS, place and year of publication, page range of whole article, quoted pages. Subsequent references include author’s name, abbreviateds article title and quoted pages. Examples: K. LEYSER, The Tenth Century in Byzantine-Western Relationships, Relationships between East and West in the Middle Ages, ed. D. BAKER, Edinburgh 1973, 29–63, p. 41. K. LEYSER, The Tenth Century, 37–39. 4.7. Chapters in collective publications are referenced for the first time in the following manner: name of publication in italics, book and volume numbers (no comma between name of publication and book/volume numbers) editor’s name in SMALL CAPS, place and year of publication, page range of whole chapter, quoted pages, author’s name in round brackets (in SMALL CAPS).
345
Иницијал 1 (2013) 333–348
Initial 1 (2013) 333–348
Example: The New Cambridge Medieval History 5, ed. D. ABULAFIA, Cambridge 1999, 164–181, p. 167 (B. HAMILTON). Subsequent references include name of publication (abbreviated if possible), book and volume numbers, quoted pages, author’s name in round brackets (in SMALL CAPS). 4.8. References for source editions may take one of the following forms: - reference for medieval narrative sources – e.g. DOMENTIJAN, Žitije svetoga Save, eds. LJ. JUHAS-GEORGIEVSKA – T. JOVANOVIĆ, Beograd 2001, 78–80. Subsequent references contain only the name of the medieval author, title of his work and page number; - reference for medieval narrative sources published in a series – e.g. ALCUIN, Vita Willibrordi, ed. W. LEVISON, MGH SS rerum Merovingicarum 7, Hannover 1920, 113–141. Subsequent references same as above; - reference for medieval documents published in collections of documents – e.g. Zbornik srednjovekovnih ćiriličkih povelja i pisama Srbije, Bosne i Dubrovnika, I , eds. V. MOŠIN – S. ĆIRKOVIĆ – D. SINDIK, Beograd 2011, no 6, 61–62. Subsequent references contain only the abbreviated name of the collection, document number and quoted pages; - reference for unpublished sources from archives/libraries when given for the first time should take the following form: name of institution, archival fund, series/subseries (where necessary), file number, leaf (preferably with marks r (recto) for front side and v (verso) or ’ for back): Bibliothèque nationale de France, Paris, Ms lat. 4117, fols 108v–145r; Državni arhiv u Dubrovniku, Acta Minoris Consilii, fasc. 9, fol. 256v; Biblioteca Apostolica Vaticana, Ms Vat. lat. 6055, fol. 151r. The marks r, v and ’ immediately follow page numbers (without spaces). If back side is marked with ’, the front side is left unmarked. Subsequent references may leave out the name of the institution, unless the article makes use of similarly named series from different archives. In that case, institution names may be abbreviated. 4.9. Encyclopedia and lexicon articles are referenced thus: P. LEBEAU, „Paul of Samosata“, New Catholic Encyclopedia 11 (Pau– Red), Washington D.C. 20032, 34. N. ISAILOVIĆ, „ Kujava, kraljica“, Srpski biografski rečnik 5 (Kv– Mao), Novi Sad 2011, 415–416. 4.10. References for articles from electronic publications or the internet should contain the name of the author, article title, title of electronic publication with web address and date when it was consulted. Examples: P. MAGDALINO, The Byzantine Background to the First Crusade, a pamphlet of Canadian Institute of Balkan Studies (1996), http://www.deremilitari.org/resources/articles/magdalino.htm (cons. April 9, 2008).
346
Editorial Norms
Приређивачке норме и препоруке
M. ANSANI, Edizione digitale di fonti diplomatiche: esperienze, modelli testuali, priorità, Reti Medievali – Rivista 7/2 (2006), http://www.dssg.uni fi.it/_RM/rivista/forum/Ansani.htm (cons. November 20, 2008). 5. Abbreviations 5.1. In principle, names of periodicals are not to be abbreviated. However, if the author frequently cites articles from a periodical with a lengthy name, an abbreviation may be defined in the first footnote where that periodical is referenced. Abbreviations that have become commonplace for certain publications are preferred. Examples: 10 A. FAILLER, Pachymeriana nova, Revue des études byzantines (= REB) 49 (1991) 171–195, pp. 180–184; C. M. BRAND, The Turkish Element in Byzantium (11th–12th Centuries), Dumbarton Oaks Papers (= DOP) 43 (1989) 1–25, p. 18. 14 É. MALAMUT, Les reines de Milutin, Byzantinische Zeitschrift (= BZ) 93 (2000) 490–507, p. 500. 5.2. The following abbreviations for series of source editions may be used without explanations: BHG, BHL and BHO (Bibliotheca hagiographica Graeca, Latina and Orientalis); CCCM and CCSL (Corpus Christianorum, continuatio mediaevalis and series Latina); CFHB (Corpus fontium historiae Byzantinae); CSHB (Corpus scriptorum historiae Byzantinae); MGH (Monumenta Germaniae historica) and its various subseries; MHH (Monumenta Hungariae historica); MHJSM (Monumenta historico-juridica Slavorum Meridionalium); MSHSM (Monumenta spectantia historiam Slavorum Meridionalium); PG, PL and PO (Patrologia Graeca, Latina and Orientalis); ПСРЛ (Полное собрание Русских летописей). Names of other collections should be given in full when referenced for the first time. Both abbreviated and full variants are given in regular font style. 5.3. Authors may submit a list of abbreviations for more frequently cited works at the end of the article, bearing in mind that this list is counted in the 60000 character quota allowed per article. It is left to the authors to decide which references will be listed (e.g. those appearing four or more times). 5.4. For frequently referenced works, it is sufficient to define an abbreviation when first cited. Examples: 3 D. ANGELOV, Imperial Ideology and Political Thought in Byzantium, 1204–1330, Cambridge 2007, 37–39 (= ANGELOV, Imperial Ideology). 6 J. W BARKER, Manuel II Palaeologus (1391–1425): A Study in Late Byzantine Statemanship, New Brunswick 1969, 58–63 (= BARKER, Manuel II). 5.5. If deemed necessary, the reader may be directed to the first citation by adding „(see footnote XY)“ to the abbreviated reference – e.g. I. BURNS, The Catalan Company, 767 (see footnote 14), where footnote 14 reads: I.
347
Иницијал 1 (2013) 333–348
Initial 1 (2013) 333–348
BURNS, The Catalan Company and the European Powers (1305–1311), Speculum 29/4 (1954) 751–771, pp. 760–763. This is especially recommended if the first and latter references are far apart. 5.6. Use of op. cit. should be avoided. Terms such as eadem, idem, are to be used when works by the same author are cited next to each other. Ibidem and such are to be used for successive references to one work within the same footnote or when referring to the work cited in the previous footnote on the condition that the previous footnote does not contain references to other works. 5.7. Critical apparatus may include the following Latin abbreviations: v. (see), cf. (confer), n. (note), ed/eds. (editor/s), sq. (and following), no (number, plural: nos), trans. (translation), etc. Authors should try to maintain uniform criteria for the use of these abbreviations throughout the article. 5.8. The following abbreviations are used for archival codes: ser. for series, fasc. for books or files, fol. for leaf (plural fols), r for front side, ’ or v for back side, Ms for manuscript (plural Mss). 6. Varia 6.1. The author is responsible for providing correct references. Therefore, the critical apparatus should be checked before the manuscript is submitted. 6.2. Notes should be succinct and limited to providing support for statements in the main text. In book reviews they should be avoided. 6.3. Notes and references are intended to make it easier for the reader to follow the text. It is therefore better to be precise than concise – when in doubt, it is better to provide more information than less. 6.4. One frequent mistake is leaving the comma after an italicized title in italics – it should be in regular font style! 6.5. The meaning of cf. is „confer, compare“, and should not be used in cases when „see“ or „see also“ is the correct term. 6.6. Authors are kindly asked to take the above recommendations into consideration.
348
ИНИЦИЈАЛ. ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ 1 (2013) Издавач Центар за напредне средњовековне студије, Београд
[email protected] За издавача Драгић М. Живојиновић, председник Управног одбора Редакциони одбор Lenka Blechová-Čelebić (Istorijski institut Univerziteta Crne Gore, Podgorica), Станоје Бојанин (Византолошки институт САНУ, Београд), Borislav Grgin (Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu), Gábor Klaniczay (Central European University / Collegium Budapest), Esad Kurtović (Filozofski fakultet Univerziteta u Sarajevu), Смиља МарјановићДушанић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), Војин Недељковић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), Георги Николов (Исторически факултет, Софийския университет „Св. Климент Охридски“), Paola Pinelli (Facoltà di Economia, Università degli Studi di Firenze), Даница Поповић (Балканолошки институт САНУ, Београд), Дејан Радичевић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), Радивој Радић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), Срђан Рудић (Историјски институт, Београд), Ирена Шпадијер (Филолошки факултет Универзитета у Београду), Georg Vogeler (Zentrum für Informationsmodellierung in den Geisteswissenschaften, Karl-Franzens Universität, Graz) Секретар редакције Невен Исаиловић
[email protected] Лектура и коректура Илија Ковић Технички уредник Небојша Порчић
Штампа Grafos internacional, Панчево Тираж 500 примерака
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 93 / 94 ИНИЦИЈАЛ : Часопис за средњовековне студије = Initial : A Review of Medieval Studies / главни уредник = editor-in-chief Срђан Рудић ; одговорни уредник = publishing editor Драгић М. Живојиновић. - 2013, књ. 1- . - Београд : Центар за напредне средњовековне студије, 2013- (Панчево : Grafos internacional). - 24 cm Годишње ISSN 2334-8003= Иницијал (Београд) COBISS.SR-ID 198315276
ИНИЦИЈАЛ. ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ не сматра се одговорним за ставове и мишљења аутора текстова. INITIAL. A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES disclaims responsibility for statements, either of fact or opinion, made by contributors. © Центар за напредне средњовековне студије 2013 Сва права придржана © Centre for Advanced Medieval Studies 2013 All rights reserved
