Искуства прошлости Драгослав Срејовић Година 1931. забележена је у историји археологије по низу значајних догађаја: Артур Еванс је открио краљевски гроб близу Кнососа; ископавани су краљевски гробови у Уру; откривено је патрицијско благо у Помпејима; истраживани су Јерихон и Лемнос; нађени су најстарији грчки мозаици у Коринту; настављена су ископавања у Рас Шамри, а у Крагујевцу је рођен Драгослав Срејовић. Неколико Срејовићевих сензационалних открића пренеле су скоро све светске агенције: Лепенски Вир, архиволта са натписом Felix Romuliana, царски маузолеји и 99 златника на Магури код Гамзиграда, Галеријев порфирни портрет, златни накит у Шаркамену. Крајем 1996. године светске агенције и археолошки часописи објавили су тужну вест: умро је Драгослав Срејовић. Зашто је Срејовић био познат и цењен као један од највећих археолога данашњице? Одговор на то питање делом је садржан и у овој књизи. У Срејовићу су се складно слили: радозналост научника, око историчара уметности, дар историчара, надахнуће есејисте, интуиција проналазача. Он је био велики археолог не само због великих открића, већ исто тако и због мањих открића али њихових изванредних описа и тумачења. О свом доприносу археологији Срејовић је рекао: "Допринео сам науци чини ми се и на тај начин што сам модернизовао праисторијску археологију која је у нашој средини а и у свету била превасходно компаративистичка наука. Покушао сам да иза мртвих предмета видим људе и динамичне догађаје. На тај начин сам антиципирао неку будућу археологију која би била некаква поетска антропологија. Мислим да ће тај део, који је садржан у мом опусу, остати за будућност, као нека клица. Кад се питам шта највише ценим у свом делу, мислим да је то део којим се приближавам филозофији историје. Мислим да је то нешто чему ће тежити у будућности све науке. Оно што је егзактно, оно што се може проверити огледом, далеко је од тога да буде истинито. Истине се налазе иза ствари, а не у стварима" (Флогистон, бр. 2, 1995, стр. 153). Име Драгослава Срејовића многима је познато по мезолитским и касноантичким открићима и студијама. Између Лепенског Вира и Гамзиграда, два врхунца људске цивилизације, прошло је више хиљада година, и немирних и спокојних, и стваралачких и рушилачких, и безимених људи и великих владара. Радозналост је Срејовића наводила и на неолитску уметност и религију, енеолитске локалитете, налазе из бронзаног и гвозденог доба, а онда преко антике довела до рановизантијског периода. Каква је то Аријаднина нит која му је помагала да се снађе у лавиринту праисторијских и раноисторијских епоха, у похараном музеју људске делатности и креативности током више хиљада година, у коме су се време и људско зло утркивали ко ће више и боље уништити оно што су генерације с муком или радошћу стварале? Одговор није нимало једноставан. Почнимо од
Срејовићевог порекла и детињства - од трговачке, патријархалне породице у којој се знао ред, поштовао рад и налазило време за књигу и друге духовне вредности. А онда октобар 1941. године у Крагујевцу, који ће у Срејовићу, тада дечаку а касније као зрелом човеку, оставити дубоки траг, антрополошки бол и осећај пораженог хуманизма. Затим долази болест која ће, попут велике стене што реци мења ток, променити животни ток Срејовића. А све то време - књига, музика, биоскоп, позориште - жеља да се научи много разноврсних ствари, да се схвати свет. Студије археологије на Филозофском факултету у Београду код чувеног професора Милоја Васића још више ће утицати на Срејовића да се потпуно и предано посвети науци. И као да је професор предао штафетну палицу археологије своме ученику. Може се слободно рећи да су управо њих двојица и обележила српску археологију XX века. Период од дипломирања до постављања за асистента (од 1954. до 1958. године) Срејовић користи за проширење свог знања, учествује у археолошким ископавањима и објављује неколико запажених чланака са различитом тематиком. Од 1958. године почиње блистава археолошка каријера: велики број археолошких локалитета од палеолита до касне антике, студије и чланци, сензационална открића, археолошке изложбе. Скоро свака нова књига из историје, психологије, филозофије, социологије, историје уметности, етнологије, религије, а посебно, разуме се, из књижевности, заокупљала је његову пажњу и његово време. Ни данас ми није потпуно јасно кад је стизао све то да прочита, апсорбује и угради у своју мисао, а да није пропустио ни позоришне и оперске представе, балет, филмове а ни значајне изложбе. Тако је расла Срејовићева интелектуална и духовна пирамида која је, нажалост, остала незавршена у односу на то како је он замислио. Посматрао сам га годинама изблиза, био сведок и учесник у многим ситуацијама, али мије остало чуђење: каква невероватна лакоћа великана, каква скромност, каква мудрост! Срејовић је целог живота проучавао прошлост: "...ту прошлост која не умире, од које се никад нисмо раздвајали и за коју нисмо знали даје носимо у себи..." (.Балкански источници Милана Будимира, 1979, стр. 21). Он није третирао археологију као науку о старинама већ као науку о човеку ствараоцу, па се због тога и његова интересовања за човека пружају у разним правцима. Ископавајући на великом броју археолошких локалитета, он је наилазио на бројне трагове минулих цивилизација и варварских најезди, на стварање и разарање, на смисао и бесмисао. то му је помогло да дубоко разуме шта је живот и шта је појединац у људској популацији и историји. Срејовић није био никада песимиста него мудар човек. Археологија му је подарила мудрост којом је он нештедимице зрачио око себе. Широка култура је омогућила Срејовићу да потпуно схвати археологију и археолошко време, а археологија му је узвратила племенитим даром да разуме и овлада својим овоземаљским временом. Говорио је да не треба у животу све видети ни сазнати, а нити жалити за тим - човек мора да постави своје границе. Највеће антрополошке истине до којих је Срејовић деценијама долазио, он није изрекао, јер
није стигао. А оне, колико мије причао, нису пријатне људском уху. Међутим, због тих и таквих сазнања он није био мизантроп. Напротив, сматрао је да је човек јадно и слабо биће и да му треба, кад год је то могућно помоћи. И као што је умео да у обиљу археолошких информација одабере само оне важне, тако је и у свакодневном животу умео да свет и људе посматра посебном археолошком оптиком и тумачи оно што се збива око нас и са нама. И зато се за њега може рећи даје био Felix Срејовић. У тексту "Искуства прошлости - поруке будућности", којим се ова књига завршава а који уједно представља и један од последњих текстова који је Срејовић написао, стоји нимало ружичаста прогноза будућности човечанства: "...човек ће остати онакав какав је данас, а какав је био и у прошлости: биће нагона и инстикта, у већој или мањој мери дивље, спремно на све кад је у питању његова егзистенција. Никада се неће остварити његови снови о слободи, правди и једнакости, никада неће постојати један стил живота Један начин мишљења и понашања, вере или идеологија подједнако добрих за све појединце, заједнице, народе и човечанство у целини... На срећу, људи ће, као и до сада, волети и мрзети, рађати се и умирати, ратовати и мирити се. Показаће се као што је прошлост много пута потврдила, да се сваки усрећитељ људи пре или после преображава у њиховог највећег унесрећитеља, да су све идеологије више порушиле него што су изградиле, да морамо назадовати да би смо напредовали и разарати да би смо изнова градили. То су поруке прошлости за нашу сутрашњицу, а и за нашу даљу будућност". Иако је историја била учитељица археологији, Срејовић је један од ретких људи који су из археологије прешли у историју. Било је то пре три године. И сада је он историјски археолог чије ће дело проучавати и археолози и историчари. Видојко Јовић
Критско-микенски религиозни симболи у баденско-вучедолској култури
Двојна секира, консекративни рогови и птица - три суштинска симбола критскомикенске религије - појављују се у истим облицима и на тлу баденско-вучедолске културе која је од цивилизација Крита и Микене раздвојена тешко проходним и нецивилизованим деловима Балканског полуострва. Појава загонетна и достојна пажње, утолико пре што с једне стране стоји критско-микенска култура с приближно поуздано одређеном хронологијом и бар у главним цртама познатом културном историјом, према баденско-вучедолској култури која још и данас има потпуно магловит спољни и унутарњи изглед и сасвим неодређене временске и територијалне границе. С друге стране, од хиљаду облика материјалне културе остварених на тлу критско-микенске културе, на баденско-вучедолским
локалитетима појављују се само предмети и облици који су у вези с полисимболизмом критско-микенске религије[1]). Тај уски избор свакако није случајан, већ се њиме открива карактер односа између критско-микенске и баденско-вучедолске културе. Јер, када се површно говори о везама између две културе, обично се примећују само они облици који су прихваћени, док се заборавља све оно што није прихваћено, а у чему се редовно и крије суштина тог односа, у овом случају и одговор на питање када и како је долетела голубица са двојном секиром из Микене на Вучедол и какву је метаморфозу на том путу доживела. Баденско-вучедолска култура појављује се изненада и нагло, без претходног развоја, на простору Саве, Драве, Дунава и њихових притока у време формирања млађих слојева у Винчи (после коте 2,5 м)[2], стварања насеља у Жутом Брду[3] и на Птујском Граду[4], развијајући се паралелно с градинском културом на југу[5], панонском на истоку[6], Altheim Remedello на западу[7] и културним групама бодрогкерестурском, салцминдерском и балбершком на северу.[8] Баденска и вучедолска културна група чине на највећем броју наших локалитета "једну јединствену културу"[9] која је, иако окарактерисана врло разнородним елементима, унутарње чврсто повезана, нарочито у смислу јединственог религиозног схватања. За испитивање односа између баденско-вучедолске и критско-микенске културе најзначајнија су два налаза са територија наше земље: из Вучедола и с Ушћа. Приликом истраживања Вучедола R. R. Schmidt је открио два предмета која понављају у потпуности познате облике нађене на култним местима критскомикенске културе: консекративне рогове и фигуру голубице са урезаном двојном секиром на врату.[10] На Вучедолу је нађено више примерака консекративних рогова, од којих је нарочито значајан онај откривен у ниши "подрума" (?!) II A + D. Фрагменти осталих примерака нађени су у шуту порушених зграда на којима су сигурно стајали као акротерије, слично као на представи сакралне грађевине на златној плочици из Микене. Фигура голубице од печене земље, с три пута урезаним знаком двојне секире на врату, нађена је у близини консекративних рогова у "подруму" II B. Нарочито је интересантна двојна секира урезана на десној страни голубичиног врата, која уместо држаљице има прстен за вешање или привезивање, облик који понавља и бронзана двојна секира нађена на локалитету Ушће. R. R. Schmidt је већ нагласио фрапантну сличност између ових вучедолских и критскомикенских облика и истакао јаку "духовну везу" између ове две културе, али је остао резервисан у погледу датовања ових објеката у Вучедолу збуњен тада општеприхваћеним мишљењем по коме је баденско-вучедолска култура паралелисана с културом раног хеладског доба у Грчкој.[11] Други значајан налаз потиче с локалитета Ушће, недалеко од Винче. Ту је у једној урни баденског типа заједно с остацима спаљеног покојника нађена једна двојна секира од бронзе, за коју проф. Васић претпоставља да је служила као амулет покојнику.[12] Врло кратка бронзана дршка завршава се у облику прстена. Овај тип
двојне секире с прстеном за вешање појављује се у Егеји релативно позно.[13] Двојна секира у вези с баденском керамиком позната је и са низа других налазишта ван наше земље[14] али двојна секира с Ушћа нарочито је значајна због свог специјалног облика и околности под којим је нађена. Двојна секира, консекративни рогови и голубица нађени на Вучедолу и Ушћу показују само своје критско-микенско порекло и несумњив утицај Егеје на формирање религиозног схватања становништва баденско-вучедолске културе, али не откривају пут којим се тај утицај кретао нити одређују време када су ови критско-микенски религиозни симболи прихваћени у средњој и југоисточној Европи. Истоветност облика између критско-микенских и баденско-вучедолских религиозних симбола не значи да се сме одмах претпоставити и њихова истовременост и исто значење. Преношењем облика из једне културе у другу губи се редовно и унутрашњи, првобитни смисао тих облика, поготову у случају као што је овај, где се мора рачунати са знатном територијалном удаљеношћу и различитом етничком обојеношћу тла. Зато се пре може тврдити да религиозни симболи откривени у Вучедолу и Ушћу нису пресађени са тла критско-микенска културе у свом првобитном смислу, већ да су носиоци баденско-вучедолске културе одабрали један део из ризнице религиозних представа Крићана и Микенаца и од тог дела, у коме су открили могућност за сопствено стварање, остварили сасвим нову врсту религиозног изражаја која је само за њих нешто значила. Тако су ове две културе само спољно, привидно повезане једнаким облицима својих религиозних симбола, док у стварности оне остају сасвим раздвојене и туђе једна другој. Територијално се баденско-вучедолска култура нигде не додирује с областима које су биле захваћене критско-микенском цивилизацијом. Тако ове две културе, у време своје најсилније територијалне експанзије, чак и када би се претпоставила њихова истовременост, остају сасвим раздељене једна од друге. Оне се међусобно највише приближавају на тлу Апенинског полуострва[15] и у областима око Црног мора, под условом да су Микенци познавали његове обале, што још није доказано. [16] Микенски морепловци једва су додирнули обале Сицилије и јужне Италије, а воде Понта остале су недирнуте од њихових лађа, као касније и од феничанских и хеленских, све до VIII и VII века пре н. е. Тако би се рекло да између баденсковучедолске и критско-микенске културе не може постојати никакав директан контакт и да оне остају изгубљене једна за другу у времену и простори, да се у Микени и Вучедолу не појављају двојна секира, консекративни рогови и голубица као унутарња спона која на неки начин везује ове две културе. Да су двојна секира, консекративни рогови и голубица нађени случајно издвојено један од другог, као што је то случај с извесним спорадичним налазима ових облика у неким праисторијским културама Европе[17], могло би се помишљати да је у питању онај познати феномен рађања нових облика из једнородности људске свести, који извиру спонтано, без икаквих међусобних утицаја и веза из истоветне психичке констелације. Али повезаност двојне секире, консекративних рогова и голубице у Вучедолу, с једне стране, и на саркофагу из Хагија Тријаде или у "капели двојне секире" на Криту, с друге стране, потпуно искључује ову могућност, али и сва она груба, формално механистичка објашњења по којима су два облика, већ тиме што
су међусобно подједнака, и савремена један другом. Зато се појава истих религиозних симбола у критско-микенској и баденско-вучедолској религији, као и међусобни однос ових култура, мора посматрати као један културно-историјски феномен у свој својој сложености, без неодговорних упрошћавања које у овај проблем уноси типолошки метод. Крит је постојбина двојне секире, консекративних рогова и голубице[18], или бар тле на коме су ова три облика, првобитно свакако предмети профаног карактера или још неодређене намене, уздигнута на степен највиших религиозних симбола. Најпре се појављује двојна секира у раном минојском II или средњем минојском I периоду, што показује налаз из једног гроба на Мохлосу[19]. Нешто касније, у средњем минојском II периоду, појављују се и први примерци консекративних рогова[20], а из истог периода потичу и прве фигуре птица за које се може сматрати да представљају голубицу.[21] Али у овом раном периоду критске културе сва ова три облика егзистирају без икакве узајамне везе и имају вероватно још сасвим неиздиференцирану религиозну функцију, као што је то случај и са сличним спорадичним налазима из европских праисторијских култура. Присуство двојних секира у гробовима (на пример на Мохлосу) није довољно да се оне доведу у везу с неким одређеним религиозним схватањем и искључе из практичне употребе, пошто је утврђено да су двојне секире свих димензија могле да служе као оруђе или оружје у свакодневном животу.[22] Што се тиче теракота птица које је Еванс нашао у најстаријим слојевима палате у Кносу, њихова употреба у култу ничим није доказана. Чини се да се коначно формирање једног религиозног схватања у коме су двојна секира, консекративни рогови и птица међусобно повезани у култу и уздигнути на степен религиозних симбола, догодило при крају средње минојског доба и у првим фазама позно минојског периода, у време када је цела култура Крита добила јединствен карактер и организовану религију.[23] Тако тек на представама и у депоима који потичу из позно минојског доба налазимо ова три симбола међусобно повезана у култу.[24] Значи да облици који повезују критско-микенску са баденско-вучедолском културом постају религиозни симболи тек у позноминојском, односно микенском добу, па би се зато година 1560. пре н. е. могла апроксимативно узети као terminus post quem за почетак баденсковучедолске културе, под условом да се из тог доба нађу поуздане посредне везе између Микене и Вучедола и да се томе не противи остали материјал и стратиграфија баденско-вучедолске културе. Али археолошки материјал нађен на европском континенту показује да је најранији непосредни утицај Крита на Балканско полуострво отпочео тек са познохеладском културом у Хелади и да је био у прво време ограничен само на извесне делове Пелопонеза, пре свега на Месенију и Арголиду.[25] На микенском тореутским израђевинама налазе се сцене које представљају најстарије документе о културној употреби двојне секире, консекративних рогова и голубице на европском тлу. Даље ширење ових религиозних симбола по осталим областима Европе тесно је повезано с експанзијом микенске културе и њеном даљом судбином: извесним одумирањем у геометријском периоду и поновним оживљавањем у архајском и хеленистичком времену.
Управо тек од почетка XIII века почиње снажна експанзија микенске културе с Пелопонеза у суседне области, чије се становништво могло тек тада упознати с тековинама критско-микенске религије чије је извесне облике и идеје прихватило и прилагодило сопственом религиозном схватању. Па и тада је микенска култура обухватила само релативно узану област око обала Егејског мора, не продирући нигде дубље у азијско или европско тло. Ни у Богаскеју, ни у Алишару, нити у једном месту Тракије, или негде дубље на азијском и европском тлу није до сада нађен ниједан једини објекат који би био импортован с Крита или из Микене.[26] Али овај први већи захват микенске цивилизације био је довољан да омогући неколико векова касније блистав културни ренесанс у коме је учествовала не само Хелада и области раније захваћене критско-микенском културом, већ и велики део Европе и Азије и у коме се поново јавио велики број елемената критско-микенске културе, нарочито оних који припадају њеном најунутарњијем, религиозном делу. Наравно, у овом ренесансу облици критско-микенске културе задржали су само своје спољне облике, док су изгубили добрим делом свој стари унутрашњи смисао, омогућујући на тај начин да се у њих улије садржај који одговара духу нове културе. Сада постаје разумљива појава извесних критско-микенских облика у амбијенту једне сасвим друге културе, као што је на пример баденско-вучедолска, која се иначе својим најбитнијим одликама потпуно разликује од цивилизације Крита и Микене. Надживљавање критско-микенских облика, нарочито двојне секире, консекративних рогова и голубице, не појављује се само у хеленској култури, већ и у религијама свих оних култура које су се с њом паралелно развијале. Ова виталност критско-микенских религиозних симбола показује да они до краја антике нису надмашени неком бољом формулацијом за један одређени религиозни осећај. Двојна секира задржала је свој значај и многоструку симболику појављујући се час као хтоничан симбол на једној стели из Елеусине, час као муња у рукама Дива или као знак ефеске Артемиде, затим каоT e n e d i o z p e l e c u z у вези с Дионисом и његовим култом, постајући најзад главни Дивов атрибут из Долихе с којим је обишла цео ондашњи културни свет од Месопотамије до средње Европе. Консекративни рогови су и даље задржали своју стару двојаку улогу: као акротерија они су стајали на Афродитином храму у Пафу, а као култни предмет служили су у цели Сераписова храма у Солима.[27] Што се тиче голубице, она је постала атрибут Афродите и један од најзначајнијих религиозних симбола у хеленској и хришћанској религији. Где је онда место баденско-вучедолској култури у овом дугом временском раздобљу које следи моменту њеног првог могућег контакта с културом Крита и Микене? Да ли је двојна секира из баденске урне са Ушћа сроднија критскомикенском лабрису или T e n e d i o z p e l e c u z и да ли су голубица и консекративни рогови из Вучедола ближи грађевини са златне плочице у Микени или Афродити и њеном култу у Пафу? Ако се суди само по религиозним симболима, поуздано је да баденско-вучедолска култура мора припадати времену које следи експанзији микенске културе, тј.
почетку XIII века. Ближе хронолошке термине пружа стратиграфски положај баденско-вучедолског културног материјала на извесним локалитетима у нашој земљи и у Мађарској. на локалитетима у источном делу наше земље материјал баденско-вучедолске културе редовно се јавља измешан у истом слоју и у затвореним налазима са материјалом жутобрдске културне групе (Винча, Орашје, Жуто Брдо, Велесница), док се у западним областима редовно среће на насељима халштатске културе (Хрустовача, Птујски град, градине у Босни).[28] У Мађарској је баденска керамика нађена у гробовима који временски припадају скитском периоду.[29] Према томе, баденско-вучедолска култура истовремена је с панонском керамиком жутобрдског типа која се у нашим областима задржала све до доласка Келта у средње Подунавље.[30] Али поред стратиграфског положаја баденске и вучедолске културне групе на нашим локалитетима и појаве критско-микенских религиозних симбола у оквиру ових култура, постоји још читав низ чињеница које потпуно демантују раније општеприхваћено датовање ових културних група у енеолитско доба. A. Mozsolics је показала (у W. P. Z., 1942, 38) да се у култури раног бронзаног доба не осећа никакав утицај баденске културе која би требало да јој претходи. Међутим, баденска и вучедолска керамика се по техници, облицима и орнаментици јасно везује за керамику средњег и позног бронзаног доба, а нарочито за халштатске керамичке облике што су већ и раније нагласили Bayer, K. Miske и Hrodegh (уп. A. Hrodegh, Urgeschichte des Waliviertels, 1926, 88 и J. Bayer, Die Ossarnerkultur, 1928, 78). Уз то обичај спаљивања покојника и сахрањивање у урнама у баденској културној групи јасно указује на утицаје Urnenfelder културе. С друге стране, појава баденске керамике у гробовима 3 и 12 у скитској некрополи у Tapioszele и у халштатском тумулу у Kanya (Мађарска - ком. Tolna), као и мешавина баденске и жутобрдске керамике у Орашју и Жутом Брду, утврђују дољу хронолошку границу баденској и вучедолској културној групи у нашој земљи и Мађарској. У овим областима баденска, па затим и вучедолска културна група појављују се вероватно тек у Рајнекеовој фази C - D бронзаног доба и настављају свој развој кроз Халштат A - B, све до времена скитског упада у Мађарску. Симболи критско-микенске религије откривени међу материјалом баденсковучедолске културе нису значајни само као материјални доказ који сасвим обеснажује све оне хипотезе о "нордиском" пореклу и великој старости ове културе, већ, у првом реду, као археолошка грађа за проучавање религије и култа праисторијског становништва у средњем Подунављу. О улози и смислу двојне секире, консекративних рогова и голубице у култу и религији баденско-вучедолског становништва може се, као уосталом и о свим религиозним симболима, много спекулисати али ништа одређено рећи. Стварање спада у ред религиозних клективних феномена који припадају унутарњој, психичкој историји једне културе, која је производ колективног, племенскоисторијског доживљаја слике света у једном одређеном тренутку. Симболи једног племена представљају, као мит, његову живу религију и имају извесног смисла и утицаја једино на свест из које су произишли. Зато се као једино правилно
тумачење мора узети оно које, изнад свих изналажљивих објашњења, гледа на симбол као на израз неког још неразумљивог, мистичног и сложеног религиозног осећаја, који се најприкладније може представити облицима одговарајућих симбола. Зато се религиозни симболи никако не смеју доводити у везу с неким одређеним божанством. Двојна секира на саркофагу из Хагија Тријаде, или на врату голубице из Вучедола, представља жив религиозни симбол, док у рукама Зевса, Долихенуса она постаје само његов атрибут, обичан знак, чији се смисао за и који је тиме изгубио свако мистично дејство. У баденско-вучедолској култури двојна секира, консекративни рогови и голубица јављају се у смислу чистих религиозних симбола. Зато се може сматрати да у баденско-вучедолској религији још не постоје конкретна строго диференцирана антропоморфна божанства. Религиозна мисао види и изражава постојање и присуство божанских нумена у облицима апстрактних симбола кроз које се њихова снага наслућује и осећа и који својим формама врше снажан утисак на вернике. Отуда у баденско-вучедолској култури нису познати идоли који би представљали божанство. Теракоте које припадају овој култури су малобројне и вероватно представљају само адоранте или заветне дарове (ex voto). Иста смисао има и људска фигура уоквирена са два концентрична круга на фрагменту једне вучедолске вазе.[31] Стилски она сасвим одговара сличним представама на геометријској и халштатској керамици.[32]: тело је стилизовано у облику два троугла која се додирују теменом, а руке са несразмерном великим шакама уздигнуте су навише ("en crossant") у гесту адорације као и на познатим тераторикама из позноминојског III периода.[33] Овај значајан фрагменат је случајно нађен, али је вероватно припадао култној вази (можда урни) на којој је представљен адорант или покојник. Само божанство и његово присуство не преставља се антропоморфним облицима, већ се открива верницима преко религиозних симбола који се постављају на местима вршења култа као замена за невидљиву божанску личност. Тако су у Вучедолу консекративни рогови нађени у ниши једне засведене одаје мањих димензија (ширина 1,8 м, а висина 1,9 м) укопане у земљу у коју се улазило степеницама. Тло одаје било је прекривено слојем пепела у дебљини од 45 цм у коме су нађени делови разбијеног посуђа.[34] У сличној, нешто мањој одаји исте конструкције, која је од прве незнатно удаљена, нађена је на истој дубини на којој и консекративни рогови фигура голубице с урезаном двојном секиром на врату, поред многобројних керамичких фрагмената и дебелог слоја пепела и гара.[35] Облик и величина ових просторија, као и материјал који је у њима нађен, показују да је у оба случаја реч о местима намењеним само култу, о једној врсти мањих домаћих светилишта - "капела" - у којима је пред религиозним симболима вршен одређен ритуал - приношена жртва (вероватно e n a g i s m o z и o l o c a u t h s i z ) и чуван пепео од спаљених жртава. Блиску аналогију овим вучедолским светилиштима представља "сала двојне секире" у Кносу, критско светилиште из позноминојског II периода, које је мањих димензија (свега 1,5 м) и у коме су на специјалном банку, коме у потпуности одговара ниша у вучедолској подземној одаји II A + D, постављени религиозни симболи. Слична светилишта позната су и из Микене и Азине.[36] Али за разлику од критско-микенских култних одаја, значајно је да су обе култне просторије у Вучедолу укопане под земљу, што је поуздан доказ да је у њима вршен мистичан култ хтонско-аграрног карактера. Зато
су ове култне одаје из Вучедола по својој намени много ближе енагистерионима (e n a g i s t h r i o n ) или m e g a r a - c a s m a t a - подземним одајама у којима је вршен хтонски ритуал.[37] R. R. Schmidt, сматрајући ове култне одаје за обичне подруме, није приметио тесну везу која постоји између њих и надземне грађевине с апсидом која је такође култног карактера.[38] Уопште, цео овај комплекс надземне грађевине с укопаном подземном просторијом у апсиди невероватно много подсећа на t e l e s t h r i a са Самотраке и на храм Кариба у Тиби.[39] Хтонски карактер култа вршеног у вучедолским подземним "капелама" доказује и присуство консекративних рогова и голубице са двојном секиром који овде обележавају присуство врховног божанства за које се вероватно претпоставља да има ius vitae necisque. Чисто хтоничан смисао ова три симбола познат је са саркофага из Хагија Тријаде и Епископиа. Консекративни рогови су нађени у гробу Краља-Свештеника у Кносу, а њихова употреба у цели Сераписова храма у Солима вероватно је у вези с хтоничном функцијом овог божанства. На вазама геометријског стила приказана је двојна секира често поред коња, изразито хтоничне животиње, или поред једног божанства које је у вези с коњем (вероватно Посејдона). Критски гробови из позноминојског доба често имају основу у облику двојне секире. С друге стране, стилизацијом двојна секира се претвара у фигуру лептира, као што је то случај на критским вазама из позноминојског доба и на вучедолској керамици где је сличност с лептиром потенцирана украсима у облику концентричних кругова ("окца") на крилима двојне секире.[40] Познат је смисао лептира на чувеној фресци из палате у Кносу, на златним брактејама из Микене, као и специјални однос који постоји између фалоса, лептира, култа душе и бесмртности у каснијој хеленској религији.[41] Тако и голубица из Вучедола не означава вероватно епифанију врховног божанства као на Криту, већ пре има смисао Seelenvogel. Што се тиче консекративних рогова нађених у шуту порушених зграда на Вучедолу, они су вероватно били постављени на фасадама грађевина а апсидом, задржавајући и ту своју сепулкрално-хтоничну симболику. Али свакако је двојна секира из баденске урне са Ушћа најизразитије повезана с култом покојника и веровањем у загробни живот. Она стоји у најинтимнијој унутарњој вези с двојном секиром представљеном на стели једне девојке из Елеусине.[42] У оба ова случаја реч је о једној врсти повезивања покојника преко симбола двојне секире с врховним божанством с којим се он донекле идентификује, односно, на што се чини само алузија. Према томе, без обзира на многоструко значење и улогу двојне секире, консекративних рогова и голубице у критско-микенској религији, ови облици у баденско-вучедолској култури изгледа да имају само смисао хтоничних симбола око којих је вршен хтонско-аграрни култ, сличан ономе са саркофага из Хагија Тријаде. По значајној улози коју је у вучедолској религији имао јелен[43], могло би се претпоставити да су ови симболи у вези с једним божанством које је истоветно с малоазијском Артемидом, у чијем је култу двојна секира и голубица играла важну улогу.[44] Такође се може помишљати и на једну богињу, познату по теракотама из субмикенског доба откривених у Гази, која је носила на глави консекративне рогове, двојну секиру и голубицу.[45]
Поред двојне секире, консекративних рогова и голубице, баденско-вучедолска религија садржи још известан број мање значајних облика позајмљених из критскомикенског религиозног полисимболизма, чији религиозни смисао још није довољно потврђен, али чије је егејско порекло несумњиво. Тако би се према извесном броју фрагмената вучедолске керамике на којима је представљен крст с равним крацима или зракасти точак и концентрични кругови[46], могло говорити с много резерве о астралним симболима у баденско-вучедолској религији. R. R. Schmidt је правилно издвојио објекте на којима су ове представе изведене у слободном, празном пољу, од оних где оне улазе у орнаментални фриз и имају декоративан смисао, али је погрешно сматрао да ови симболи воде порекло са севера и да се тиме сасвим издвајају од консекративних рогова и голубице у чије критско-микенско порекло није сумњао.[47] Међутим, у "temple-repositories" у Кносу, међу светим предметима, нађен је и мраморни крст, који, како сматра Picard[48], изражава моћ велике критске богиње над небом, земљом, морем и подземним светом. Представе зракастог точка или крста у концентричним круговима познате су са бронзане плоче из пећине Психро, са калупа за ливење из Ситие, као и на микенској керамици.[49] Нилсон с правом сматра да ове представе нису довољан доказ за утврђивање неког одређеног астралног култа, мада допушта њихов симболичан смисао који је задржан још и на акротеријама хеленских архајских храмова.[50] На најлепшој вучедолској здели која је покривала главу покојнице у гробној одаји[51], изнад црвено и бело инкрустираних концентричних кругова који својим зупцима имитују астрално зрачење, урезано је на сјајној црној основи двадесет крстића распоређених у четири звездолике групе у знаку крста. Ко не би у овом случају помислио на хтоничног Хелија и на звезде које обасјавају тамни свет умрлих.[52] Кругу критско-микенских симбола припада и представа "божанског ока" које је представљено на неколико вучедолских ваза[53], као и фигура једне мале столице (трона) израђене од печене земље.[54] Троугао с унутра затвореним оком непосредно намеће посматрачу свој симболичан смисао. На једном прстену из Вафија приказано је изнад сцене аграрног култа и једно "божанско око" у слободном простору.[55] Сличне представе ока налазе се и на египатским надгробним стелама, а стоје у вези и с J e o i e p h c o o i у хеленској религији.[56] Што се тиче глиненог модела столице, њена култна измена је несумњива, али је питање да ли се у баденско-вучедолској култури сме говорити о неком специјалном култу трона као на Криту, или је овде реч само о култном предмету који је у вези с божанством на престолу. Слични модели глинених столица познати су са већег броја праисторијских локалитета, нарочито у Румунији[57], и указују несумњиво на могућност постојања једног таквог култа у средњем Подунављу. Али, пошто се симбол трона у критско-микенској религији придружује хиполатрији, која је зацело производ високог ратничко-аристократског уређења, то се модел трона из Вучедола пре мора довести у везу с престолом велике мајке богова Кибеле или Реје, или с познатим троном Хермеса Perpheraeos-a из Aenos-a у Тракији.[58]
Лакоћа с којом је дух критско-микенске религије поново оживео у готово свим културама убрзо после пропасти критско-микенске цивилизације може се објаснити само специјалним друштвено-економским оквиром у коме су се те културе формирале и једном историјском нужношћу. С једне стране, у Хелади и на тлу које је захватила критско-микенска култура, настао је мучан тренутак када су се после пустошења и општег замора почеле тражити могућности за стварање нове културе и када је стваралачки дух човека наилазио стално на препреке које су му изгледале несавладиве. Због тога он се природно окретао у прошлост и овде тражио, налазио и поново оживљавао старе облике и испробане путеве прилагођавања уздижући на тај начин прошлост пред садашњицом. С друге стране, у областима насељеним варварима, у примитивној култури која тек што је ступила у непосредан контакт с Егејом, не може се очекивати остварење нових религиозних симбола који су увек производи врло сложене природе. Ту се варварски дух редовно задовољавао оним што већ традиционално постоји. Уз све то, појам једне културе никада се не поклапа с појмом религије: светска историја је пуна момената настајања нових култура, док рађање или напуштање једне религије спада у ред оних ретких појава којима отпочињу сасвим нове историјске епохе и које се дешавају једанпут у размаку од неколико хиљада година. Тако су и облици критско-микенске религије преживели умирање културе у којој су остварени и постали саставни елеменат хеленске, етрурске и римске културе, као и култура осталог европског и азијског становништва, све до пресудних промена које је у ове области унело хришћанство. Зато се критско-микенски религиозни симболи у баденско-вучедолској култури морају посматрати у вези са сличним појавама надживљавања ових облика у познијим културама, као важан историјски докуменат за испитивање мало познатог и недовољно испитаног ренесанса критско-микенске културе ван подручја Егеје, у Тракији, Скитији и Илирику. Напомене 1 Ch. Picard је први истакао важну улогу симбола у критско-микенској религији говорећи о њеном „полисимболизму“ (Les origines du politheisme hellenique, I, 1930, passim). M. Nilsson одбацује углавном сваку дубљу религиозну вредност већини критско-микенских симбола (The Minoan-Mycenaean Religion, 1927, str. 140-200). 2 М. М. Васић, Преисторијска Винча II, сл. 394 а; IV, сл. 222, 225, 226, 237. 3 М. М. Васић, Жуто Брдо, Старинар, 1907, сл. 17, 18, 56. 4 J. Korosec, Predzgodovinska naseldba na Ptujskem Gradu, 1951, стр. 166-179. 5 уп. J. Korosec, Nove priloge k datiranju "slovenske" kulture v Jugoslaviji, Sbornik Gavril Kacarov, I, 1950, стр. 131-141. 6 Истовременост баденске и жутобрдске керамике доказана је стратиграфским положајем ове две керамичке групе у горњим слојевима Винче и у праисторијском
слоју на Орашју (уп. М. М. Васић, Јонска колонија Винча, Зборник Философског факултета I, 1948, стр. 116 и Ископавање на Орашју, Старинар, 1950, стр. 146-147). 7 P. Reinecke, Vucedol, Vinca, Altheim-Remedella, Serta Hoffileriana, 1940, стр. 31-87. 8 уп. V. Milojcic, Hronologie der jungeren Steinzeit Mittel und Sudosteuropas, 1949, стр. 92, 95, 98, 99. 9 уп. Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, 1946, стр. 16. 10 R. R. Schmidt, Die Burg Vucedol, 1945, T. 50, 1, 2, 3. 11 Ibid., стр. 188; Недавно је В. Милојчић (op. cit., стр. 88) покушао да на основу калупа за ливење нађених у баденском слоју Сарваша паралелише баденску културу с крајем раног бронзаног доба у Егеји, Међутим, егејске аналогије калупима за ливење са Сарваша датују се тек око 1300. године (уп. S. Przeworski, Die Мetallindustrie Anatoliens, 1939, стр. 39). 12 М. М. Васић, Преисторијски обредни предмети, Старинар, 1908, стр. 97-99 и Тенедос и Винча, Глас САН, CCXIV, 1954, стр. 111-118. 13 Најранији примерци овог типа двојних секира познати су тек из позноминојског доба (LM I a) и из геометријског периода у Грчкој (уп. A. Evans, Palace of Minos, IV, I, fig. 153 и Jahrbuch des deut. Arch. Inst. B. XXXX, 1925, стр. 140-142). Најближу аналогију двојној секири с Ушћа представља двојна секира нађена у Ефесу (G. Hogarth, Excavations at Ephesus, 1908, Text, fig. 31). 14 уп. Hewkes, The Double Axe in Prehistoric Europe, Annual of the British School at Athens, XXXVII, 144-146. 15 Налази керамике сродне вучедолској познати су у Berge Cetona код Сијене, затим у Belvedere и Parrano (уп. W. P. Z., 1942, стр. 116). Само неколико фрагмената микенских ваза нађено је на Сицилији и у јужној Италији (уп. G. Karo, Mykenische Kultur у Pauly-Wissova, RE, col. 604 sq). 16 Још није познато докле се простире баденско-вучедолска култура према истоку. Микенски налази откривени у јужној Русији које помиње G. M. Hirst (уп. JHS, 23, 1903, стр. 29 и даље) сасвим су непоуздани, као и златна украсна плочица нађена у близини Турн-Северина (уп. JHS, 45, 1, 1925, fig. 50). 17 уп. O. Montelius, Die Chronologie der altesten Bronzezelt in Nord-Deutscheland und Skandinavien, 1900, стр. 14-20; A. Lissauer, Doppelaxte der Kupferzelt, Zeltschrift fur Ethnologie, 1905; Hewkes, ABS, стр. 140-146;М. М. Васић, Преисторијска Винча I, fig. 147, стр. 108, 146.
18 B. Hrozny (Histoire de l’Asie anterieure, 1947, стр. 43, 46) сматра да је двојна секира пореклом из предње Азије. Међутим, прве представе двојне секире са азијског тла нису старије од XIII века (уп. R. Dissaud Les civilisations prehelleniques, 1914, стр. 345). 19 R. B. Senger (Explor, Mochlos, 1912, стр. 36) датује овај гроб у раноминојско доба (ЕМ II). R. Dissaud (op. cit., стр. 343) сматра да овај налаз припада тек средње минојском периоду (MM I). 20 Ch. Picard, Les religions prehelleniques,(Crete et Mycenes), 1948, стр. 106. 21 A. Evans, op. cit., I, fig. 166. 22 уп. Pauly-Wissova, RE, s. v. labrys (Ganszynlec). 23 Ch. Picard, Les religions prehelleniques, стр. 108. 24 На пример у капели двојне секире у Кнососу (LM II), на саркофагу из Хагија Тријаде (LM II-III), у вези с богињом из Гази (субмикенски период) и на многобројним печатима, прстењу и предметима из позноминојског и микенског доба (уп.Ch. Picard, Les religions prehelleniques, стр. 106, 112). 25 Ch. Picard, Les religions prehelleniques, стр. 181-282. 26 P. Demargne, La Crete dedalique, 1937, стр. 58-78 и K. Bittel, Grundzuge der Vorund Fruhgeschichte Kleinasiens, 1950, Karte 5. 27 Ch. Picard, Les religions prehelleniques, стр. 178. Велики број двојних секира које припадају VI веку откривен је у Олимпији (ун. A. Furtwangler,Die Bronze von Olympia, Textband, стр. 71) а познате су и у Етрурији (Muhlestein, Die Kunst der Etrusker, 1929, fig. 149, 197). 28 Види напомене 2,3,4,5 и 6. 29 Nandor Fettich је у Taploszele открио некрополу из скитског периода с баденском керамиком у гробовима (W. P. Z., 1942, стр. 36-98). 30 уп. B. Gavela, Keltski oppidum Židovar, 1950. 31 R. R. Schmidt, op. cit., Textbild, 58, 4. 32 уп. E. Buschor, Griechische Vasenmalerej, 1940, fig. 12 и J. Dechelette, Manuel d’archeologie prehistorique celtique et galio-romanie, II, 2, fig. 334. 33 Bossert, Altkreta, 1923, fig. 115.
34 R. R. Schmidt, op. cit., стр. 36. 35 Ibid. 36 J. B. Wace, Mycenue, 1949, стр. 114. 37 уп. F. Robert, Thymele, 1939, стр. 156-180, 210-227. 38 Ibid., стр. 253-258. 39 Ibid., стр. 256-257. 40 M . Nilsson, op. cit., стр. 167 и даље; R. R. Schmidt, op. cit., T.47, 10, 17, 18. 41 K. Kerenyl, Hermes der Seelenfuhrer, 1944, стр. 83-86. 42 M. Guarducci, Rivista Ist. arch. e storia arte, 9, 1942, стр. 38. 43 уп. R. R. Schmidt, op. cit., стр. 109. 44 Ch. Picard, Ephese et Claros, 1922, стр. 517-520. 45 Ch. Picard, Les religions prehelleniques, стр. 112, 114. 46 R. R. Schmidt, op. cit., Textbild 58, 1/3, T. 51, 3, 4, 5. 47 Ibid., стр. 98-99. 48 Ch. Picard, Les religions prehelleniques, стр. 158. 49 R. Dussaud, op. cit., fig. 288, 289. 50 Geschichte da griechischen Religion I, стр. 279-280. 51 R. R. Schmidt, op. cit., T. 36, 1 а, b. 52 Хелиос је специјално код Трачана имао изразито хтоничан карактер (уп. F. Robert, op. cit., стр. 126-127). 53 R. R. Schmidt, op. cit., T. 51, 9, 10. 54.Ibid., T. 29, 2. 55 A. W. Persson, New Tombs of Medea, 1942, fig. 139. 56 уп. Ch. Picard, Les religions prehelleniques, стр. 198.
57 уп. Dacia, fig. 42, 2; Dacia II, fig. 63; Dacia III-IV, fig. 8. 58 уп. Ch. Picard, Les religions prehelleniques, стр. 199.
Мезолитске основе неолитских култура у Јужном Подунављу
Средином овог века учврстило се мишљење, актуелно још и данас, да су ране неолитске културе јужног Подунавља миграционог порекла, тј. да су први земљорадници и сточари ове богате и простране области дошљаци са југа Балканског полуострва или из Анадолије. Од већег броја "чињеница" на којима је засновано ово уверење, данас се истичу као необориве углавном још само три, и то: - да је јужно Подунавље у време раног постглацијала (пребореал, бореал) било углавном ненастањено, односно да се у овој области није развила ниједна сложенија мезолитска култура и да недостају сви "развојни ступњи" (мезолит, протонеолит, прекерамички неолит) који повезују крај палеолита са културом раног керамичког неолита; - да је јужно Подунавље лишено природних потенцијала неопходних за остварење аутономне "неолитске револуције", у првом реду дивљих претходника житарица и неких врста животиња погодних за припитомљавање и, најзад, - да су преднеолитске (мезолитске, протонеолитске) и најстарије неолитске културе Блиског истока и Грчке хронолошки приоритетне у односу на најстарије неолитске културе Подунавља. Резултати до којих се последњих година дошло истраживањем већег броја ранохолоценских налазишта у југоисточној Европи озбиљно доводе у питање све три горе наведене чињенице. Прва чињеница почела је да губи своју вредност већ после 1954. године, после истраживачких радова Л. Вертеша, Ј. Барте, М. Габори, В. Милојчића, Д. Берчуа, М. Бродара и А. Бенца, а изгубила је сву своју уверљивост после ископавања ранохолоценских налазишта у Ђердапу, између 1965. и 1971. године.[1] Данас је у јужном Подунављу познато четрдесетак налазишта из пребореала, бореала и раног атлантика, односно неколико епипалеолитских, мезолитских и протонеолитских култура са властитим физиономијама које документују жива кретања становништва, а често и њихове веома високе стваралачке способности. Ова нова чињеница више се не може превиђати. У јужном Подунављу, које је просторно готово десет пута мање од области "плодног полумесеца", број ранохолоценских налазишта је већи него у "природној зони култивације биљака и животиња" (територија Анадолије, Ирана,
Ирака, Сирије и Палестине). Већ и овај снажан потенцијал у људству свакако није и релевантан за решење проблема настанка неолитских култура у јужном Подунављу. С друге стране, ранохолоценске културе ове области нису ни примитивне нити статичне, већ се у њима, како ћемо касније показати, опажају вредности и промене сличне онима које карактеришу мезолитске, протонеолитске и најраније неолитске културе Блиског истока. Теза да је "плодни полумесец" једина територија где постоје природни услови за култивацију биљака и животиња, а отуда и једини могући центар "неолитске револуције", заснована је на предубеђењу XIX века да је Блиски исток "колевка цивилизације", односно на напорима Braidwood-а и Howe-а да на основу археолошких истраживања у Ираку објасне прелаз од "ступња дивљаштва" преко "ступња првих ефективних сеоско-земљорадничких заједница" ка урбаној цивилизацији.[2] За афирмацију ове хипотезе заложили су се и стручњаци за ботанику и зоологију који су, уверени у апсолутну исправност археолошких интерпретација, своја истраживања усредсредили искључиво на област "плодног полумесеца". Њихова домишљања о култивацији биљака и животиња на Блиском истоку, најчешће заснована само на претпоставкама, преузета су одмах од стране археолога као егзактне чињенице. Тако је од претпоставке археолога и од претпоставки биолога брзо створен зачаран круг који данас онемогућава узимање у обзир алтернативних хипотеза, односно решења другојачија од постојећих. Објективно не постоји ниједна ни археолошка ни биолошка чињеница која би доказивала да је Блиски исток једино жариште доместификације, односно једино матично подручје неолитске културе. Тако и аргумент да у јужном Подунављу не постоје природни услови за култивацију биљака и животиња не обезвређују само нови налази из оквира ранохолоценских култура ове области већ и чињеница биолошке науке да је "говорити о дистрибуцији дивљих претходника житарица и домаћих животиња у прошлости готово немогуће, односно да је методолошка погрешка за ова разматрања користити савремену дистрибуцију дивље флоре и фауне."[3] У овом смислу веома је значајно и упозорење Е. S. Higgs-а и M. R. Jarman-а: "Треба имати на уму да су са биолошког аспекта до сада адекватно истражени само ограничени региони Америке и Блиског истока и да је стога нужно да се упитамо да ли су наша уобичајена мишљења и тумачења заснована на некој врсти предубеђења условљеног открићима у овим веома ограниченим областима. Да ли стога фактори које смо уобичајили да сматрамо од битног значаја имају ишта више од локалног значаја и да ли су области које смо тако дуго сматрали за најважније центре од којих је зависио даљи развој, у ствари само делови шире појаве у времену и простору?"[4] Већ и кратак осврт на ранохолоценске културе јужног Подунавља показује да се ова област не сме искључивати при разматрању проблема "неолитске револуције." На основу археолошких налаза из времена пребореала и бореала могу се већ сада утврдити основна кретања у култури већег дела јужног Подунавља почев од краја IX до средине VI миленија старе ере.[5] На првом месту треба истаћи чињеницу да јужно Подунавље у раном холоцену није било уједначено насељено, да ритам развоја културе у свим подручјима ове простране области није био исти и да су
локалне културе примале у одређеним временским одсецима импулсе различитог интензитета из три суседне области, из средње Европе, из источне Европе и са југа Балканског полуострва. Током пребореала и бореала континуирано је био насељен само Ђердап и, можда, област мађарских средњих планина. Ђердап је истовремено и једино подручје у јужном Подунављу на коме је током раног холоцена остварена једна оригинална култура - култура Лепенског Вира. Сасвим је другојачија ситуација у равничарским подручјима јужног Подунавља. Панонска низија била је већим делом ненастањена све до позног бореала, а из Влашко-понтског басена није за сада познато ни једно налазиште које би се поуздано датовало у пре бореал или бореал. Уз то сва налазишта у Панонији из времена раног холоцена (на пример Szцdliget, Eger) документују краткотрајна присуства маљих мезолитских групација; овде се никада не образују стална насеља нити се у локалној култури срећу облици који би документовали сложеније процесе на плану економског, друштвеног или религиозног живота. Ова ситуација јасно показује да су еколошки услови у равничарским подручјима били све до почетка позног бореала неповољни, односно да су се примарни центри ранохолоценске културе у јужном Подунављу формирали искључиво у ивичним брдовитим појасевима Панонског и Влашко-понтског басена. Само у клисурама, уским долинама и маљим котлинама Бакоњске шуме, Матре, ердељског рудогорја, јужних огранака Карпата и северних огранака Балкана постојали су у време раног холоцена сви они еколошки услови који омогућују седелачки живот и прва огледања на плану производње хране, а с тим у вези и расподелу рада, успостављање одређених друштвених норми и формирање јасних религиозних концепција, тј. свих оних облика културе који воде у нову епоху - у неолит. Да су сви ови подвизи остварени у брдовитим подручјима јужног Подунавља већ у време раног постглацијала потврђује археолошки материјал откривен у насељима млађе фазе културе Лепенског Вира (Лепенски Вир I-II, Власац II-III, Icoana, Ostrovul Banului III, Scela Kladovei)[6]. Устаљен тип архитектуре, распоред кућа и гробова у овим насељима, као и култни предмети и камена и коштана индустрија, показују да је овде формирана сложена култура која живо подсећа на протонеолитске и најраније неолитске културе Блиског истока (Ејнан, Нахал Орен, Јерихон, Чатал Хијик). Најинструктивније податке у овом смислу пружају налази са Власца.[7] Предмети који су становници Власца користили у свакодневном животу показују да економика културе Лепенског Вира није онако јединствена и нединамична како је то закључено на основу релативно малобројних камених и коштаних артефаката нађених на самом Лепенском Виру. То постаје јасно ако се међусобно упореде алатке из старијих и млађих стамбених нивоа Власца. Силексна и коштана индустрија Власца I типична је за мезолитску економику, а неки њени облици (харпуни, pointes de sagaies) везују се традиције позног палеолита. Међутим, нагло опадање силексне индустрије почевши од фазе Власац II и појаве нових типова оруђа од камена (батови, тучкови, секире-облуци) и кости, а посебно од јелењег рога (будаци, мотике, секире, раоници), указују на нова интересовања становника Власца II-III, у првом реду на њихову заинтересованост за земљу и њене плодове.
На основу карактеристичног сјаја који се опажа на бридовима мањег броја силексних ножића може се закључити да су становници Власца II-III знали и за српове. Свакако је значајан и податак да су на Лепенском Виру у стамбеним нивоима Iс-е и II нађене секире-облуци, као и камени авани и тучкови. Овим индиректним доказима о неговању и коришћењу одражених биљних врста у млађим фазама културе Лепенског Вира придружују се резултати анализа копролита из Икоане и Власца који позитивно утврђују да у ово време Gramineae еволуирају у цереалије, односно да копролити садрже и мању количину цереалија. [8] С друге стране, прелиминарни извештаји Ш. Бекењија о фауни Власца (испитано око 30.000 узорак) показују да су становници овог насеља сами припитомили пса, а можда и свињу. Да су сви ови подвизи у економици културе Лепенског Вира остварени далеко пре почетка керамичког неолита у Подунављу потврђују, сем стратиграфије Лепенског Вира и Власца, и Ц-14 датуми за стамбене нивое Власац II (Bn-1050: 5985 BC). После открића Власца и ранохолоценских налазишта на левој обали Дунава у Ђердапу постало је јасно да у карпатском подручју морају постојати бројна налазишта културе Лепенског Вира, али исто тако да је мало вероватно да ће се у будућности на било ком месту открити пример такве концентрације креативних снага ове културе какав је посведочен на самом Лепенском Виру. Власац и румунска налазишта на левој обали Дунава имају све оно што значи свакодневницу културе Лепенског Вира; Лепенски Вир везује за себе првенствено интересовања твораца ове културе за вредности које су далеко од практичних. Само овим диференцирањем снага, диференцирањем које се запажа и у раним културама Блиског истока (на пример положај Јерихона у прекерамичком неолиту Палестине или Чатал Хијика и Хаџилара у раном, односно позном неолиту Анадолије) омогућен је снажан успон културе Лепенског Вира, њено вековно трајање и, што је најзначајније, низ технолошких и економских иновација. Лепенски Вир је теорија, а Власац пракса културе Лепенског Вира. Архитектура Власца је стамбена, а архитектура Лепенског Вира је, почевши од фазе Ib, и стамбена. Облутак је у сва четири стамбена нивоа Власца фетиш, магијски камен, а облутак у светилиштима Лепенског Вира је највећа светиња, омфалос, пупак света. Важно је, међутим, нагласити да је ово диференцирање снага евидентно тек у млађим фазама културе Лепенског Вира, тј. у време кад се на Власцу јављају значајне иновације у економици, а на Лепенском Виру у религији и уметности. Корелација између ових појава је очигледна, али се поставља питање како је треба објаснити. Већ је на другом месту напоменуто да су архитектура и скулптура Лепенског Вира, почевши од фазе Ib, првенствено иконографске илустрације мита чији је циљ класификација свих појава, предмета и бића.[9] Само ова класификација, која је настала из упорног и методичког посматрања својстава реалног света, могла је дати низ сјајних и практичних резултата, свакако и оних који су манифестовани у економици млађих фаза културе Лепенског Вира. Да би се једна животиња припитомила или једна биљка култивисала нужно је претпоставити претходну дубоку и трајну заинтересованост за одређене врсте флоре и фауне, напето посматрање њихових одлика и највеће старање о њима. Све је то опет могућно само под условом да су те врсте сматране за свете и да им је дато важно место у
ритуалима и у претпостављеном поретку природе. Вероватно то исто вреди и за одређене материјале и предмете, односно за већину економских и технолошких иновација које карактеришу наредну неолитску епоху. Светилишта Лепенског Вира стога не треба посматрати само као места где је остварена једна од најоригиналнијих религија праисторије, већ и као неку врсту научних лабораторија у којима су антиципирана знања и вештине битне за кретање културе у будућности. Данас још није могуће тачно оценити колико неолитска култура јужног Подунавља дугује култури Лепенског Вира, али је извесно да је непосредно пред формирање културе Старчево-Кереш-Криш, Ђердап наличио на велику кошницу у којој све ври од разноврсних активности и динамичних кретања. Без обзира како ће у будућности бити решен проблем настанка неолитске културе у Подунављу, поменути налази показују да су брдовитим подручјима ове области већ од почетка бореала отпочели процеси који воде у "неолитску револуцију", односно да би ова револуција била у јужном Подунављу остварена и да није дошло до подстрека са југоистока. Ранија схватања да су први ближи контакти Подунавља са областима Егеје и источног Медитерана остварени тек почетком неолита нису више одржива. Археолошки налази из јужног Подунавља показују да се већ крајем вирма 3 (XIVXIII милениј старе ере) подручје Ђердапа налази под утицајем културе медитеранског граветијена (пећина Клименте I), да у време позног дријаса ови утицаји постају изузетно снажни (Quina Turkului I) и да се проширују ка северу до Бакоњске шуме и Матре (култура типа Szekszàrd-Palànk).[10] Пошто културе раног холоцена највећег дела јужног Подунавља генетски произилазе или из културе типа Quina Turkului I или из културе типа Szekszàrd-Palànk, то значи да Ђердап и Панонска низија остају и у пребореалу укључени у сферу медитеранске културе. Током бореала ситуација се донекле мења. Западни и североисточни делови Панонске низије и најисточније области Влашко-понтског басена захваћени су средњоевропским, односно источноевропским фацијесом тарденоазијенске културе.[11] Ђердап и јужни огранци Карпата, средишни делови Панонске низије, а, вероватно, и западни делови Влашко-понтског басена остају, међутим, и даље везани искључиво за културу јужних области, тј. Балканског и Апенинског полуострва. То постаје евидентно ако се ранохолоценски налази из јужног Подунавља упореде с мезолитским налазима из југозападних и југоисточних делова Балканског полуострва. У пећинама Црне Горе (Црвена стијена, Одмутњача) и Грчке (Seidi, Franchthi) испитани су слојеви из времена раног холоцена са силексном и коштаном индустријом која је типолошки веома сродна овим врстама налаза из Quina Turkului, Сексарда и Лепенског Вира.[12] У овом смислу посебно су значајни налази из стратума IX-IV Црвене стијене. Налази из стратума Црвена стијена IXVIII блиски су, с једне стране, налазима из пећине Seidi, а, с друге, налазимо из стратума Quina Turkului I и из Сексарда. Наредни стратуми од VII до IV садрже облике силексних оруђа који су карактеристични и за старији мезолитски слој пећине Franchthi и за насеља старије фазе културе Лепенског Вира (Quina Turkului II, Прото- Лепенски вир, Власац I). Најзад, силексна и коштана индустрија из
стратума Црвена стијена IV одговара у потпуности истим врстама налаза из млађег мезолитског слоја пећине Franchthi, из Сидарија (слој D) и са насеља млађе фазе културе Лепенског Вира (Icoana, Skela Kladovei, Лепенски Вир I-II, Власац II-III). Све ово показује да се почев од позног глацијала на Балканском полуострву мора рачунати са једном својеврсном културом која произилази из медитеранског граветијена. Током раног холоцена у југозападним деловима Балканског полуострва образује се под утицајем појачаних културних струјања са Апенинског полуострва један посебан културни фацијес (јадранско-јонски фацијес) који се почетком атлантика потпуно одваја од егејског фацијеса. Истовремено на северу Балканског полуострва отпочиње због изузетно повољних еколошких услова нагли успон локалне културе (култура Лепенског Вира), док на југоистоку, у неповољнијим животним условима, сродни егејски фацијес знатно успореније еволуира. Без обзира на назначене разлике у ритму развоја локалних култура јужног Подунавља и јужних делова Балканског полуострва, ове две области остају у културном јединству током целог раног холоцена. Ово јединство озбиљније не угрожавају ни продори тарденоазијенске културе при крају бореала, јер се они углавном ограничавају на Трансданубију, Молдавију и крајње северозападне односно североисточне делове Балканског полуострва. Међутим, значајно је да се у млађем одсеку бореала у Подунављу и на Балканском полуострву ипак могу уочити пет јасно издиференцираних културних зона, и то: 1. Трансданубија са већим делом Словачке, Моравске, Аустрије, Хрватске и Словеније; 2. јужни огранци Карпата са већим делом Баната, Олтеније и североисточне Србије; 3. Молдавија и Добруџа; 4. јадранско-јонска зона и 5. егејска зона. Упадљиво је да Тракија и највећи део доњег Подунавља нису захваћени ни једном од поменутих зона, односно да су то у културном смислу празна подручја. С друге стране, назначене зоне подударају се са зонама формирања неолитских култура у Подунављу и на Балканском полуострву. Тако се у првој зони налазе примарни центри културе тракасте керамике, у другој зони центри старчевачке културе, у трећој зони центри Буг-Дњестар културе, у четвртој зони културе типа, СмиљчићЦрвена стијена III, а у петој зони центри прекерамичког и ранокерамичког неолита Грчке. Још више изненађује чињеница да све ове неолитске културе показују у односу једне на другу оне исте афинитете који су опажени и код одговарајућих мезолитских група. Култура тракасте керамике и Буг-Дњестар култура херметичне су у односу на старчевачку културу и неолит јадранско-јонске и егејске зоне. С друге стране, између старчевачке културе, културе типа Смиљчић-Црвена стијена
III и Протосескла постоји исто онолико сличности и разлика колико и између млађег фазе културе Лепенског Вира, стратума Црвена стијена IV и мезолитске културе Franchthi пећине. Једино култура Караново I-II, која се појављује на територији без мезолитских налаза, делује као страна, секундарно формирана култура. Све остале неолитске културе везане су територијално, а, вероватно, и генетски за културе раног холоцена. Ово је значајна чињеница. Она показује да ће се даљим испитивањем култура раног постглацијала у јужном Подунављу и на Балканском полуострву сигурно позитивно решити један од најкрупнијих проблема праисторије - проблем неолитизирања југоисточне Европе. Прогрес посведочен у економици млађе фазе културе Лепенског Вира (polen cerealia, силексна сечива са сјајем српа, камени авани и тучкови, секире-облуци) не заостаје много за полетом који се опажа у економици оних постпалеолитских насеља на Блиском истоку (на пример Ејнан, Нахал Орен, Мугарет Ел-Вад, Беида, Карим Шахир, Али Кош, Џармо, Хаџилар) за које се везују почеци "неолитске револуције". С друге стране, остаци фауне на постпалеолитским налазиштима у доњем Подунављу (пећина La Adam), у Молдавији (група насеља око Сороки) и на Криму (Замил Коба, Таш Аир) показују да су у Европе, осим пса самостално припитомљени свиња и говече, а можда и овца/коза.[13] Ови налази у најмању руку захтевају преиспитивање тезе да је земљорадња и за њу везано сточарство у Европи потпуно зависна од оне у предњој Азији. Због знатних разлика у Ц-14 датумима, а још више због недовољне неистражености северозападних делова Анадолије и области око Црног мора и Каспијског језера, у овом тренутку није могуће успоставити никакву хронолошку и географску везу између ранохолоценских налазишта југоисточне Европе и поменутих постпалеолитских насеља предње Азије. Мада у стилу културе постоји највећа блискост између насеља културе Лепенског Вира и групе натуфијенских налазишта у Палестини, ипак, због географске одељености и разлике у хронологији, ова налазишта не могу да објасне једна друге. Међутим, хронолошки приоритет предњоазијских протонеолитских и најстаријих неолитских налазишта није одлучујући за решење проблема неолитизирања Европе, и то из два разлога: прво, што су Ц-14 датуми крајње неуједначени како за холоценска насеља Блиског истока тако и оних у Европи и, друго, што се у ранохолоценским културама југоисточне Европе за које се везују процеси који воде у "неолитску револуцију" не запажају никакви предњоазијски утицаји. Предњоазијска налазишта на којима су посведочени први успеси у припитомљавању животиња или култивисању биљака раздваја, судећи по Ц-14 датумима, време од хиљаду или две хиљаде и више година (на пример почетак прекерамичког неолита у Јерихону око 8.000. година старе ере, у Хаџилару око 7.000. година старе ере, у Тел Рамаду и Џарму око 6.000. година старе ере, а на налазиштима око Каспијског језера око 5.500. година старе ере). мада су Ц-14 датуми за мезолитска и протонеолитска налазишта у јужном Подунављу и на југу европског дела СССР-а уједначенији од предњоазијских, ипак се и овде у неким случајевима они не подударају са хронологијом изведеном на основу археолошких критеријума. Ово се пре свега односи на Ц-14 датуме за налазишта културе Лепенског Вира. мада се на основу археолошких налаза може са
сигурношћу утврдити истовременост Лепенског Вира I-II са Власцем II-III, ипак се датуми за назначене стамбене хоризонте међусобно разликују за око 700 година. [14] Међутим, значајно је да Ц-14 датуми за сва налазишта у јужном Подунављу, Молдавији и на Криму на којима су учињени први подвизи било у култивисању биљака било у припитомљавању животиња, чине једну хомогену групу и да указују на време око 6.000. година старе ере. То значи да почетак млађе етапе културе Лепенског Вира приближно коинцидира са оснивањем насеља у Тел Рамаду или Џарму, односно да се протонеолитска налазишта из јужног Подунавља, Молдавије и области северно од Црног мора хронолошки и географски приближавају "природној зони" култивације биљака и животиња. Уз то, ако се конвенционалне Ц-14 године по методи H. E. Suess-а прерачунају у "историјске датуме", онда се може закључити да је приступ "неолитској револуцији" у јужном Подунављу учињен већ почетком VII миленија, најкасније између 6.800. и 6.500. година старе ере. Вероватно није случајност да ови датуми истовремено обележавају почетак бореала и преломни моменат у педогенези и историји вегетације јужног Подунавља, Молдавије и Украјине. У ово време отпочиње и велика миграција термофилних биљних заједница из јужних области Балканског полуострва према средњој Европи, ниво вода нагло опада, реке устаљују своје токове и, што је од највећег значаја, на великим пространствима од Паноније до Украјине, формира се плодно земљиште - чернозем. То значи да се у бореалу ова пространа област еколошки приближава предњоазијској "примарној зони" култивацији биљака и животиња. Будућа истраживања ће свакако показати или да се лук предњоазијског "плодног полумесеца" шири преко области око Каспијског језера и Црног мора и повија све до јужног Подунавља или, што је вероватније, да европска ранохолоценска налазишта, о којима је овде било речи, формирају блистав срп новог, нешто млађег европског "плодног полумесеца". Напомене 1 Види: Д. Срејовић, Kulturen des frьhen Postglazials im südlichen Donauraum, Balcanica III, 1972, стр. 11-14 2 R. J. Braidwood and B. Howe, Prehistoric Investigations in Iraqi Kurdistan, Studies in Ancient Oriental Civilization 31, 1960. 3 M. R. Jerman and P. F Wilkinson, Criteria of Animal Domestication, Papers in Economic Prehistory (Edit. by E. S. Higgs), Cambridge 1972, стр. 91 4 E. S. Higgs and M. R. Jerman, The Origins of Animal and Plant Husbandry, Papers in Economic Prehistory (Edit. by E. S. Higgs), Cambridge 1972, стр. 3 5 Д. Срејовић, op. cit., стр. 17-35. 6 Ibid., стр. 35 7 Z. Letica, Vlasac - nouvel habitat de la culture de Lepenski Vir, Archaeologia Jugoslavica X, 1969, стр. 7-11
8 M. Carciumaru, Analyse pollinique des coprolites livrés par quelques stations archéologiques des deux bords du Danube dans la zone des „Portes de Fer" (у штампи) 9 Д. Срејовић, Лепенски вир, Београд 1969, стр. 139-143 10 Д. Срејовић, Kulturen des frьhen Postglazials …, Balcanica III, стр. 38 11 Ibid. 12 Ibid., стр. 38-40. 13 R. Tringham, Hunters, Fishers and Farmers of Eastern Europe 6000-3000 BC, London 1971, стр. 32, 46 14 Упореди: H. Ouitta in Д. Срејовић, Лепенски Вир, Bergisch-Gladbach 1973, стр. 283-284
Култура Лепенског Вира и њена природна средина
Када су 1965. године отпочела археолошка истраживања у Ђердапу нико није слутио да ће ово подручје, дотле познато по својим изузетним природним лепотама, занимљивим геолошким профилима и ретким врстама вегетације, постати чувено и по значајним људским остварењима, као колевка једне од најблиставијих култура праисторије – културе Лепенског Вира. Археолошка, геолошка-педолошка и еколошко-фитоценолошка истраживања вршена у Ђердапу између 1965. и 1970. године показују да настанак, успон, али и крај ове древне културе у највећој мери зависе управо од специфичности њеног животног простора, тј. од географско-морфолошких одлика ове највеће клисуре Европе. Када се говори о односу између природне средине и културе, најчешће се истичу они природни потенцијали једног подручја који задовољавају виталне потребе човека, првенствено за исхраном и сировинама потребним за израду разних оруђа или оружја. Међутим, чак ни најидеалније испуњење овог свакако нужног услова за људски живот не обезбеђује и рађање једне оригиналне, високоорганизоване и дуготрајне културе. Лепенски Вир показује да је за остварење такве културе потребно да природна средина има одлике које задовољавају и више, надбиолошке потребе човека, које подстичу развој свих његових стваралачких могућности. Ђердап је управо једно од ретких географских подручја која задовољава обе наведене категорије људских потреба. У овој клисури налазе се два природна,
практично неисцрпна извора хране: шума са плодоносним дрвећем, пуна дивљачи, и река богата рибом. С друге стране, Дунав је овде продро до језгра јужних Карпата и учинио лако приступачним најразноврсније стене и минерале који се у њему налазе. На више места вода разголићује палеозојске шкриљце, гранит, серпентин и габро, као и пермске формације порфирита и пешчара. Уз то, Дунав при ниском водостају оставља на обали, на домаку реке, шарени мозаик од руда и минерала што су у њега нанеле брзе притоке из планинског залеђа. Ту су и шкољке, пужеви и фосили испрани из разбијених стена, а уз саму обалу простиру се густе шуме са храстовима, копривићима, дугим лијанама и бројним другим растињем које може да послужи за гориво и као изврстан грађевински материјал. Приступ овим згуснутим богатствима није, међутим, лак и једноставан: неке од шума у Ђердапу имају и данас одлике прашуме, непосредно уз обалу често се нижу опасни вирови, са окомитих гребена, клизи сипар, а с времена на време обрушавају се и велике, тешке стене. Продор у овај свет скопчан је са највећим физичким напорима, а дуже задржавање и живот у њему подразумева сталну психичку напрегнутост. У овим немирним природним оквирима човек може да опстане једино ако одреди границе свог света, односно ако оствари такву културу која га одваја од средине у којој живи и истовремено измирује са њом. Ђердап штедно пружа храну и сировине али је презасићен појавама које обеспокојавају и чине људску егзистенцију крајње неизвесном. Човек није населио Ђердап по сопственом избору. У периоду између 8.000. и 6.000. године старе ере Подунавље је, због сталног колебања климе, имало изглед другојачији од данашњег. Његова равничарска подручја, данас густо сељена, била су тад готово пуста. Реке су у ово време често мењале своје токове и земљиште је било делом огољено, делом мочварно или обрасло шумама сиромашног састава. Климатске осцилације биле су, међутим, мање осетне у заклоњеним подручјима Подунавља, посебно у Ђердапу. Ова клисура, дуга непуних 100 км, представљала је у то време свет за себе, скучен, али не и монотон, већ бескрајно разноврстан и динамичан. У њему су се на малим размацима по вертикали и хоризонтали брзо смењивали тле, клима, биљне заједнице и животињске врсте. Док су у високе литице са проређеном брезовом или боровом шумом били ветрови, истовремено, у њиховом подножју, поред воде, расли су зеленика, златна папрат, маклен и копривић, а често, већ на један километар даље такође крај воде, налазила се нова еколошка ниша са другојачијим земљиштем, климом и вегетацијом. Назначене разлике у клими, земљишту, фауни и флори приморале су становнике равничарских области Подунавља да око 8.000. године старе ере населе географски изолована, заклоњена подручја, на првом месту Ђердап, и то упркос чињеници што нова средина у много чему није одговарала њиховим дотадашњим животним навикама. Тако су просторна скученост Ђердапа и недостатак повољних комуникација потпуно паралисали ранију покретљивост ових ловачко-скупљачких групација и присилили их да се збију и трајно настане у маленим нишама, на ниским и уским дунавским терасама. Први становници Ђердапа морали су да уложе много времена и труда да и ове мале површине ослободе од густе шуме, да
јасно означе границе насеља и настањен простор учине безбедним од воде и великих одрона са стрмих литица. Пошто се ван насеља није могло дуже да борави, морао се развити смисао за организацију простора у коме се живи, за функционалну архитектуру и комуникације. У границама насеља морало се наћи места не само за стамбене објекте већ и за светилишта, за гробове и за све активности које преузимају појединци и колектив у свакодневном животу. Насеља откривена на Лепенском Виру и на још неколико места на десној и левој обали Дунава у Ђердапу подсећајући распоредом кућа и мрежом комуникација на минијатурне градове. Тако је једна од основних природних одлика Ђердапа – просторна стешњеност – условила појаву првих рационалних архитектонских форми и организованих насеља у Подунављу. Ограниченост простора. односно структура насеља, утицала је битно и на друштвену организацију. У насељима овог типа узајамно деловање између чланова заједнице долази до пуног изражаја, неред и произвољности су искључени, а индивидуалне жеље су остварљиве једино ако су укључене у хтење колектива. С друге стране, да би се обезбедила исхрана, грађа за подизање кућа или сировине за израду оруђа било је потребно изаћи из насеља притешњеног стрмим литицама и великом реком, односно ући у свет препун опасности и сукобити се са стихијама природе. Снага и вештина појединаца нису довољне за ову борбу; једино се заједничким напорима могло доћи до крупног плена или потребних сировина, и само је група обезбеђивала срећан повратак у насеље. Свака необузданост и самовоља морала је имати за последицу искључење недисциплиноване јединке из свих заједничких акција: групног одласка у шуму, силаска на реку, деобе плена и учешћа у верским обредима. У Ђердапу, међутим, изолација је исто што и смрт: између шуме, камена и воде појединац је немоћан и изгубљен; само психолошка дисциплинованост и потпуна опредељеност за колектив обезбеђују живот у овом простору. Стога се нужно формира посебна друштвена структура са бројним нормама понашања. Жртвовањем индивидуалних слобода и усмеравањем свих снага ка општим циљевима људске енергије нарастају у економици до завидних размера, брзо се образује чврста друштвена организација и остварује снажна, изразито мужевна култура. Трајна везаност за једно место омогућила је становницима ових првих ђердапских насеља да уоче правилност у смени природних појава, да се присно упознају са свим ћудима велике реке, да детаљно прате понашања животиња и раст бујне, разноврсне вегетације. На основу положаја и облика кућа откривених на Лепенском Виру може се закључити да су творци културе Лепенског Вира разликовали стране света и да су располагали одређеним математичким знањима. С друге стране, резултати палеозоолошких и палеоботаничких анализа показују да су у оквирима ове културе учињена и два велика подвига на економском плану, да се приступило припитомљавању животиња и култивацији биљака. Ови подвизи нису ствар случаја. Да би се једна животиња припитомила или одређена биљка култивисала потребан је претходно дуг временски период упорног, најзаинтересованијег посматрања природне средине, брижљив одбир појединих врста и њихова највећа нега. Богатство флоре и фауне Ђердапа провоцирало је
људску радозналост, а повољни еколошки услови омогућили су да се открића о особинама животиња и биљака искористе и у практичне сврхе за добробит целе заједнице. Међутим, кад се временом показало да су земљорадња и сточарство целисходнији од лова и риболова, култура Лепенског Вира добила је нове димензије и прерасла оквире своје природне средине. Ђердап је у том моменту постао претесан; његово становништво је отпочело да се исељава у области ширих хоризоната, у Панонску и Влашко-понтијску низију. Под утицајем нове економике и нове средине структура старе културе отпочела је нагло да се мења. Већ око 5.000. године старе ере Ђердап је потпуно опустео, а у равничарским подручјима отпочео је развој културе првих подунавских земљорадника и сточара.
Култура Лепенског Вира
Да би се истражило једно малено насеље из епохе млађег каменог доба, отпочето је 1965. године са археолошким ископавањем на ниској дунавској тераси покрај Лепенског Вира. У том тренутку нико није ни слутио да је ово место, које се налази у беспућу Ђердапа, некада било и средиште једне од најсложенијих и најблиставијих култура праисторије. То је постало јасно тек 1967. године. У тој су години, испод насеља првих земљорадника и сточара из раздобља око 5300-4800 година старе ере, откривени споменици који су изненадили цео свет: у седам великих, сукцесивно подизаних насеља риболоваца, ловаца и скупљача хране (Прото-Лепенски Вир, Лепенски Вир Ia-e, Лепенски Вир II), нађени су: бројна плански грађена станишта, гробови који документују чудне погребне ритуале, обиље мајсторски израђених алатки од камена, кости и рога, разноврстан накит, плочице са урезаним знацима сличним писму и монументалне скулптуре од камена. Одмах се могло установити да су све ово остварења од пре 5300. година старе ере, а то је значило да су риболовачко-ловачке заједнице које су насељавале терасу покрај Лепенског Вира прве у Европи успоставиле сложене привреднодруштвене односе, прве оствариле архитектуру особеног стила и прве моделовале монументалне скулптуре од џиновских облутака. Тако се Лепенски Вир у 1967. години појавио на археолошкој карти Европе као изузетно значајан, али и сасвим усамљен културни центар; његови споменици, тако необични и тако загонетни, тада су само указивали да у будућности треба очекивати сличне археолошке споменике који ће учинити разумљивим све оно што је остварено на овој малој дунавској тераси. У наредним годинама ова очекивања су и реализована. Захваљујући интензивним археолошким истраживањима обала Дунава, посебно у Ђердапу, до 1971. године откривено је још десетак насеља из истог раздобља (Хајдучка воденица, Падина, Власац, Икоана, Кладовска скела и друга). Археолошка грађа која је у овим насељима нађена показала је да Лепенски Вир треба сматрати средиштем једне
особене и дуготрајне културе које се данас у археолошкој науци назива с правом култура Лепенског вира. Колевка културе Лепенског Вира је Ђердап, а њени творци су потомци старе европске популације из раздобља старијег каменог доба (антрополошки тип БрноПшедмост). Пред крај леденог доба (око 20.000 година старе ере) заједнице ове популације настаниле су и пећине у Ђердапу и у њима су живеле све до око 7000. година старе ере, када је општа клима осетније отоплила. Промена климе омогућила је живот под ведрим небом , али је фактор изолације тај живот учинио веома сложеним. Прва насеља подизана су на ниским терасама које су редовно мале и изоловане, јер их по дужини пресеца Дунав, а по ширини затварају стрме падине околних брда. Због тога је територија коју у току године економски користи једно насеље не само мала већ и строго ограничена. Свака од ових територија поседује обиље воде, огрева, дивљачи и јестивих плодова. Међутим, сва ова богатства не би била довољна да обезбеде вековни живот у једном насељу с обзиром на величине и изолованост ових територија. Људске заједнице у ђердапском подручју нису могле да осигурају егзистенцију стихијски, неконтролисаним преузимањем природних добара, већ само успостављањем новог привредног и социо-културног система. Овај нови систем формиран је поступно, а са њиме и култура Лепенског Вира. на коначно уобличавање ове културе, осим фактора изолације, пресудно је деловао фактор прираштаја становништва, односно увећање обима људских заједница. То јасно показује структуре свих насеља која су откривена на Лепенском Виру. На основу броја станишта и гробова у најстаријем насељу (Прото-Лепенски Вир) може се поуздано закључити да се заједница која је у њему живела састојала од три до четири биолошке породице, тј. највише од двадесетак чланова. Овај број је усаглашен како са величином настањеног простора и приступачног терена тако и са традиционалним начином живота. Ова усклађеност проузроковала је, међутим, привредно-друштвени имобилизам, због чега се у најстаријој фази културе Лепенског Вира још не запажају појаве које би битније разликовале ову културу од осталих истовремених култура Подунавља. малобројност заједнице, ограниченост комуникација и свођење економски експлоатисане територије на непосредну околину насеља, нужно успостављају привредно-друштвене односе који се заснивају на учешћу свих одраслих чланова заједнице у раду и коришћењу добара, једнаким обавезама и истим правима, на механичкој солидарности која је непријатељски расположена према сваком ауторитету и свим индивидуалним тежњама. Због тога је структура овог насеља још неартикулисана; покојници се сахрањују без одређеног реда, а све сировине се добијају из најближе околине. Сасвим другачију слику привредно-друштвеног живота пружа насеље из наредне фазе – Лепенски Вир Ia. ово насеље се састојало од двадесетак станишта и имало је најмање стотинак житеља. Овај број више не одговара величини терена на којем се живи и знатно премаша број чланова у традиционалним ловачко-сакупљачким заједницама. Пошто геоморфолошке одлике терена нису дозвољавале овој
многољудској заједници да регулише своју бројност трајним расељавањем, она је морала да тражи друга решења. Из напора да се нађе излаз из ове тешке ситуације настало је сасвим особено привредно, друштвено и идеолошко устројство културе Лепенског Вира. Увећање обима примарне заједнице пропраћено је низом нових појава. Станишта се више не граде произвољно, већ по утврђеном обрасцу. Њихове основе прецизно су размераване и увек имају облик зарубљеног кружног исечка под углом од 600. У средишту овог насеља налазили су се пространи трг и велика кућа, а станишта око њих распоређена су у редове. Покојници се од овог времена сахрањују ван насеља. Само појединци, најчешће мушкарци и жене који су доживели дубоку старост, сахрањују се на тргу или иза правоугаоних огњишта која су увек грађена од великих и тешких камених блокова. Анализа остатак флоре и фауне показује да се у ово време проширује подручје економског захвата насеља и да се на њему сучељава неколико еколошких зона. Свака од ових зона користи се, међутим, само извесно време, и то у мери која не исцрпљује њене природне потенцијале. Да би се извори хране и сировина искористили у довољној мери и у право време, подижу се сезонски логори. Тако се већ у току старије етапе културе Лепенског Вира успоставља комбинована седелачко-мобилна економика. Подизањем сезонских логора, популационо увећана заједница Лепенског Вира обезбедила је већу економску добит, а истовремено се растеретила вишком својих чланова. С друге стране, седелачко-мобилна економика нужно доводи до поделе рада и специјализације. Одређени број чланова заједнице чинио је мобилну групу (вероватно одрасли мушкарци), али се и ова група делила на подгрупе специјализоване за лов на одређене врсте дивљачи, на изналажење појединих сировина или за сакупљање плодова. Међу члановима имобилног дела заједнице (вероватно шене и деца) такође се деле задужења, односно образују се групе за хватање корњача и водених птица, за вађење кртоластих плодова или за прераду појединих сировина. Оваква подела рада у оквирима непроизвођачке економике не доводи до стицања приватног власништва већ до све веће специјализације и истицања способности појединаца. Сложеност погребних ритуала показује да се у ово време формира друштво у коме неки појединци уживају посебне повластице за живот и трајно поштовање после смрти. Ова хијерархија могла је да се заснива само на поседовању оних знања и способности који имају виталан значај за заједницу. Посебан смисао за одређене врсте послова, посвећеност у тајне природе или способност да се пронађу нови извори хране и сировина вероватно су утврђивали ауторитет појединаца и обезбеђивали им повлашћен положај у друштву. Подела насеља на два дела, која се уочава у структури насеља Лепенски Вир I b-e и Лепенски Вир II, такође је релевантна за проучавање економике и друштва. На основу бројних етнолошких паралела може се претпоставити да ова подела насеља одражава родовску структуру са дуалном поделом у основи. Дуална организација обично подразумева и даље друштвене поделе, али се о њима не може ништа
одређено рећи на основу археолошких налаза. Једино се трг, који постоји у свим овим насељима, може тумачити као место на којем су обављани разни ритуали који су обједињавали све делове заједнице у целини. Оваква сложеност односа у оквиру једне мање родовске заједнице, компликована и односима са заједницама које настањују и економски контролишу територију у суседству, подразумева успостављање бројних табуа који се члановима заједнице намећу обредним церемонијама или образлажу одговарајућим митовима, Стога у култури Лепенског Вира особени начин привређивања прати и сасвим особена религијско-магијска пракса и за њу везана уметност. Да би сви делови друштва солидно функционисали, неопходно је да сваки појединац и сваки део заједнице обавља своје дужности у одређено време и на очекивани начин. Ово је могуће постићи једино рестриктивним мерама, односно неким ауторитетом. На основу археолошких докумената може се закључити да је у култури Лепенског Вира тај ауторитет била религија. У насељима Лепенског Вира откривена су култна места и бројни сакрални предмети. Монументалне камене скулптуре које су откривене у многим кућним светилиштима, свакако су иконографска илустрација једног сложеног мита. Постављане из генерације у генерацију уз кућна огњишта, ове скулптуре од џиновских облутака – на којима су најчешће моделоване риболике људске главе, рибе, јелен или загонетне арабеске – биле су за све чланове заједнице највеће светиње које су им откривале велике истине о свету и одређивале понашање у свакодневном животу. Преко облутака који „настају“ и „живе“ у великој реци крај насеља сви чланови заједнице повезују се, за живота и после смрти, са основним и вечитим елементима своје животне средине – са водом и каменом. Постављањем облутака уз огњиште овим елементима је приближена и ватра, а преко ње – топлота и светлост сунца. Главни мотиви који се приказују на облуцима свакако су и основни садржаји постојећег мита. Вероватно се мислило да се из облутка, као из великог праисконског јајета, рађа све што живи, на првом месту риболика бића (прародитељи људског рода) и животиње које се најчешће лове (риба, јелен). Главни елементи овог мита су истовремено и симболи за основне елементе непроизвођачке економике (вода, камен, ватра, риба, дивљач). Тако су ове скулптуре и овај мит трајно осигуравали безбедност свим добрима заједнице, како друштвеним тако и економским и спречавали да се она нарушавају или произвољно користе. У раздобљу када религија и уметност долазе до највишег успона, на плану привређивања остварена су два подвига – припитомљене су или селекционисане одређене врсте животиња и култивисане су неке врсте дивљих житарица. Ово су две главне тековине велике економске револуције (тзв. неолитска револуција) која је пресудно утицала на развој култура у Подунављу. У култури Лепенског Вира до ових тековина није се дошло ни случајно ни тренутно, тј. оне су резултат истрајног посматрања природе, систематизованих знања, брижљивог одабирања и дуготрајног неговања одражених врста биљног и животињског света. У насељима Лепенски Вир Ib-e нађени су бројни предмети на којима су угравиране загонетне
представе и знаци, сличне координатном систему, скицама предела, словима и бројкама. Њихов смисао остаће тајна, али не треба сумњати да су то да су то забелешке о одређеним запажањима. Једнообразност која одликује сва светилишта и камен скулптуре показује да су у млађој етапи културе Лепенског Вира предачка знања обелодањена у целовит систем. Из тих разлога светилишта Лепенског Вира не треба посматрати само као места у којима је поникла једна од најсложенијих религија праисторије и најстарија монументална скулптура Европе, већ и као неку врсту научних лабораторија у којима су антиципирана знања и вештине наредне, неолитске епохе. Остаци флоре и фауне из насеља млађе етапе културе Лепенског Вира показују да за првим успесима у култивацији житарица и припитомљавању животиња нису одмах уследили земљорадња и сточарство. На основу целокупне археолошке грађе, може се поуздано утврдити да је протекло неколико столећа пре него што су ови проналасци сврсисходно искоришћени. Становници насеља из млађе етапе културе Лепенског Вира остварили су основне тековине „неолитске револуције“, али никада нису постали ни земљорадници ни сточари. Ситуација која је раније успостављена у друштвеним односима, начину привређивања и религијској пракси, столећима се битније није мењала. Ово окамењивање културе управо је последица увођења све већег броја рестриктивних норми, наметања строге дисциплине и ритуалне обуке – мера којима је циљ успостављање новог психолошког става и утврђивање самодисциплинованог односа према појединим врстама биљака и животиња. То је нужни предуслов за земљорадњу и сточарство, тј. за произвођачку економику на којој ће се темељити култура наредне епохе – млађег каменог доба. Који су све фактори утицали на то да се ова ситуација измени, још је недовољно јасно. Без обзира на то како ће овај проблем бити решен у будућности, једно је извесно: прве земљорадничко-сточарске заједнице, а међи њима и оне које су подигле насеља Лепенски Вир III, формирају се у време кад већ раније остварени успеси у припитомљавању животиња и култивисању биљака излазе из ритуалног контекста; у тренутку кад они постају општа, свима приступачна добра, укидају се, међутим, традиционални друштвени односи; нестаје монументална уметност; руши се стари мит, а са њим и култура Лепенског Вира.
Кад смо били културно средиште света Србија је племенита, човеку благонаклона земља. Њена територија обележавала је у неколико махова средиште цивилизованог света, а често је била и родитељка људи и идеја које су пресудно утицале на привредну, културну или политичку историју Европи. Познавала је Србија и тренутке пустошне студени, "кад светлости нема на видику целом", али су њих, на срећу, увек ништила дужа или краћа, величином људског духа озарена раздобља, пуна доказа непресушне стваралачке
снаге и човечности. У тој великој, племенитој прошлости, стално присутној око нас и у нама, антиципиран је најбољи део наших судбина, а и сваке наше крупније замисли. Током праисторије Србија је у два маха била културно средиште Европе. Заједнице ловаца и рибара средњег каменог доба, које су између 7000. и 5500. године пре н. е. живеле у подручју Ђердапа, прве су у Европи успоставиле сложене привреднодруштвене односе, створиле велики мит о настанку света и људи, извајале монументалне ликове у камену и пројектовале чудесне конструкције које заузимају истакнуто место у праисторијској архитектури. Један миленијум касније, између 4500. и 3500. године пре нове ере, територија Србије опет је постала културно средиште праисторијског света. У то време на подручју Београда, на месту данашње Винче, развило се велико насеље подунавских земљорадника, метропола једне од најблиставијих култура европске праисторије. Становници те праисторијске Винче и њихови саплеменици у Банату, Поморављу и на Косову остварили су током млађег каменог доба сасвим особену културу која је надалеко зрачила и доминирала целом средњом и југоисточном Европом. Ово истакнуто место у европској праисторији није освојено ни брзо ни лако. Територија Србије насељавана је почевши од око 40.000. године пре н. е. у више махова, али је упркос тим живим популационима кретањима, а, вероватно, и културним утицајима са стране, остала до пред сам крај леденог доба јалова земља за све сложеније видове културе. Загонетка зашто је то тле током VII и у V миленијуму пре н. е. преображено у плодну и добру земљу, у средиште културе средњег и млађег каменог доба не може се разрешити истицањем само једног чиниоца природне или људске средине (географске одлике, извори сировина, популациона кретања, културне традиције и друго) већ једино сагледавањем све сложености њиховог међудејства. Територија Србије постала је значајно средиште културе управо у раздобљима када је, стицајем низа околности, то међудејство постало сложеније и заоштреније него у било којој другој области тадашњег насељеног света. Археолошки налази показују да територија Србије престаје да буде културна провинција тек у освит последње геолошке епохе - холоцена, током IX-VIII миленијума пре нове ере, у раздобљу кад су учестала колебања климе из основа изменила природу и проузроковала распадање култура старијег каменог доба. Већ у X миленијуму опустели су сви велики културни, уметнички и религиозни центри: монументално сликарство по пећинама западне Европе престало је да се негује, напуштена су пећинска светилишта на Сицилији и Апенинском полуострву, а и у средњој и источној Европи замрло је традиционално стваралаштво. Колебања климе и за њих везане промене у природи била су мање осетна у брдским пределима централнобалканског подручја и по врлетима дуж источног обода Панонске низије. У овим областима, посебно у жупама и клисурама Карпата, образовале су се бројне микроеколошке зоне са блажом и устаљенијом климом, у којима се и током раног холоцена очувала сва разноликост живог света. Археолошка истраживања на подручју Ђердапа показала су да се у заклоњеним
брдским пределима сачувала и обогатила не само природа већ и традиционална култура. Док је у суседним равничарским областима замирао живот, у Ђердапу се локална популација током раног холоцена знатно увећавала и остварила једну сложену и дуговечну културу која је, према месту на коме је достигла свој највећи процват, названа култура Лепенског Вира. Култура Лепенског Вира је оригинална и самоникла, а њена велика остварења не усаглашавају се са општим привредно-друштвеним приликама и духом епохе у којој је настала, односом са крајње упрошћеним облицима култура ловачкосакупљачких заједница средњег каменог доба. Између 7000. и 6000. године пре нове ере, у раздобљу кад су у Ђердапу, на Лепенском Виру, утемељује нова привредно-друштвена структура и у скулптури остварују ремек-дела, у осталим областима Европе живи се по природним заклонима или шаторима, претежно од стихијно прикупљене хране, а уметничко изражавање се своди само на покоју упрошћену гравуру на камену, рогу или кости. У ово време су и насељене области Африке некреативне и у развијању привредно-друштвених односа и у ликовном стваралаштву. Једино на Леванту и у Анадолији, и то само на неколико места где се утемељује култура млађег каменог доба, постепено се мења традиционална економика, а рађа се и особена уметност, али лишена монументалне скулптуре. Све то показује да творци културе Лепенског Вира нису међу својим савременицима имали такмаца, односно да се на територији Србије током целог једног миленијума налазило културно средиште праисторијског света. У том средишту остварена су два велика културна добра: сакрална архитектура са монументалном скулптуром, која изражава једно особено виђење света, блиско виђењу првих грчких филозофа, и овладавање методом доместификације биљака и животиња, чиме се утемељује сасвим нова економика заснована на производњи хране. У насељима културе Лепенског Вира откривен је велики број станишта са светилиштем и разноврсни сакрални предмети. Сва та станишта имају неуобичајене основе у виду зарубљеног кружног исечка, пројектоване тријангулацијом (троугаони модул), тј. методом коју су тек у наше време увели у архитектуру Франк Лојд Рајт и Бакминстер Фулер. У основи сваког станишта постављени су у основи, од прочеља према зачељу, укошени камени прагови, правоугаоно огњиште, лоптасти камени жртвеник и скулптуре од џиновских облутака. Осовинским повезивањем скулптуре, жртвеника, огњишта и прагова остварена је у основи сваког станишта једна занимљива композиција која живо подсећа на стилизовану људску фигуру. Мало је вероватно да је ово повезивање коначне геометријске слике с ефемерним људским бићем случајно. Пре се мора закључити да архитектура Лепенског Вира успоставља магијску међузависност између структуре космоса и структуре људског тела, односно да је приказ настанка и склопа свемира. Основе станишта у виду зарубљеног кружног исечка као да илуструју велико стварање света које је хиљадама година касније описао Платон у Тимају: "Исконски хаос се разлучује у ликове уз помоћ бројева и облика", обликовање тела из елементарних честица -
правоуглих троуглова и рађање основних просторних облика - тетраедра (ватра), октаедра (ваздух), икосиедра (вода), хексаедра (земља) и додекаедра (свемир). Док су архитектонске форме културе Лепенског Вира иконографска илустрација мита о стварању света и неорганских елемената, скулптуре од великих облутака, које су постављене у средиште кућних светилишта, свакако су приказ и главних садржаја мита о настанку људи и осталих живих бића. Те у историји уметности најстарије монументалне скулптуре од камена, могу се разврстати у две основне групе: фигуралне скулптуре, моделоване у натуралистичком стилу, и скулптуре на којима су приказане замршене, апстрактне арабеске. Апстрактне скулптуре су бројније, а игра заобљених "женских" и отворених "мушких" знакова који су моделовани на њиховим површинама наликује великом слављу сталног оплођавања и рађања. Ако ти знаци приказују стваралачке процесе, онда фигуралне скулптуре свакако представљају све оно што је из тих процеса настало: прворођеног, хибридна бића - спој човека и рибе господара велике реке и прародитеље људи, а, можда, и свега постојећег. Ови ликови су могли настати само из размишљања о генези која су после неколико хиљада година постала и уверења првих филозофа европске цивилизације: Талета - који је у води видео порекло свега постојећег, Хераклита - који је веровао да из воде постаје душа, а, посебно, Анаксимандра - који је проповедао да су људи првобитно наликовали на рибе и да су настали из једног риболиког бића. Таква или нека њима слична размишљања обједињена су, како то показује сакрална архитектура са скулптуром, у један велики мит, у целовит идејни систем који је осмишљавао свет и људску егзистенцију. Стварање тог система није омогућило само апогеј уметности већ и полет у осталим видовима културе. Око 6000. године пре нове ере, у време кад у култури Лепенског Вира уметност и религија досижу највиши успон, на економском плану су остварена два велика подвига: селекционисане су или припитомљене одређене врсте животиња (јелен, пас, свиња) и култивисане су неке биљке (просо, пшеница). Те две главне тековине тзв. неолитске револуције, које ће нешто касније из основе изменити живот људи и пресудно утицати на развој културе у Подунављу, нису резултат тренутка и случаја, већ истрајног посматрања природе и одређених систематизованих знања. У свим насељима културе Лепенског Вира нађени су предмети на којима су угравиране загонетне представе и знаци налик координатном систему, скицама предела, словима и бројкама. Њихов смисао остаће тајна, али не треба сумњати да су то забелешке о одређеним запажањима које је требало сачувати од заборава. Једнообразност која одликује светилишта и скулптуре показује да су сва предачка знања временом обједињена и из генерације у генерацију стално образлагана у ритуалима и на уметничким споменицима. Зато су и поседници и чувари тих знања мили превасходно, шамана, свештеници или уметници: они су дошли и до низа важних открића од којих су најважнија култивација биљака и припитомљавање животиња. Из тих разлога светилишта културе Лепенског Вира не треба посматрати само као места где је поникла прва монументална скулптура Европе и једна од најсложенијих религија, праисторије већ и као места у којима су
антиципирана знања и вештине наредне епохе - млађег каменог доба, на првом месту земљорадња и сточарство. Прве земљорадничко-сточарске заједнице образују се на територији Србије средином VI миленијума пре нове ере, у време кад се успеси који су раније били остварени на плану култивације биљака и припитомљавању животиња ослобађају религиозног и ритуалног контекста. У тренутку кад они постају општа, свима приступачна добра мењају се, међутим, традиционални друштвени односи, руши се стари мит, ликови у камену губе смисао и одумиру сви виши облици културе, односно култура Лепенског Вира губи своја обележја и преображава се у културу првих подунавских земљорадника и сточара, виталну и демографски снажну, али не креативну на плану идеологије, религије и уметности. Култура првих земљорадника стабилизује се на територији Србије око 5300. године пре н. е. Од тог времена па све до пред крај IV миленијума ова област била је налик на велику кошницу у којој све ври од динамичних кретања и разноврсних активности. Током овог дугог раздобља тле Србије често је примало досељенике са југа Балканског полуострва, а још чешће је било матица која је насељавала суседне области - средњу Европу, Влашку низију и Македонију. Упркос овим живим кретањима локална култура није никад изгубила своје особене карактеристике; она се временом богатила новим садржајима, мењала и гранала, каткад преузимала и тековине суседних земљорадничких култура, али је при том ипак сачувала свој идентитет све до почетка бакарног доба. Ту особеност и дуговечност најстарије земљорадничке културе на тлу Србије обезбедило је, чини се, у првом реду богато наслеђе из културе Лепенског Вира. Археолошки налази омогућују да се култура земљорадничко-сточарских заједница млађег каменог доба (неолита) на територији Србије раздели на две основне развојне етапе: старији неолит (тзв. старчевачка култура, око 5500-4500. године пре н. е.) и млађи неолит (тзв. винчанска култура, око 4500-3200. године пре н. е.). Култура старијег неолита означава само припрему за велики апогеј културе у млађем неолиту кад територија Србије, посебно подручје данашњег Београда, постаје највеће културно средиште у Европи. Пошто су најстарији и најрепрезентативнији облици културе млађег неолита откривени у Винчи, то је она названа винчанска култура. Винча је највеће и најцеловитије истражено неолитско насеље у Европи. На овом месту, где се преко долине Болечице и Дунава разиграни рељеф Шумадије сусреће са банатском равницом, налазила се између 4500. и 3500. године пре н. е. метропола једне садржајима пребогате културе - велико праисторијско насеље, које је између 1908. и 1934. године узорно истражио Милоје М. Васић. Стога је Винча појам којим се данас у нас и у свету обележава зенит неолитске земљорадничке културе у Европи. Праисторијско насеље у Винчи налази се на десној обали Дунава, 14 км низводно од Београда. Ако се са овог места поглед усмери на било коју страну света, никад
се на видицима не оцртавају препреке и увек се радозналом људском духу поставља примамљива загонетка на оној линији где се у даљини плодно тле спаја с ведрином или облачношћу неба. Овде се чини да је све на домаку руке. Дунав срастао за непрекидну Панонску равницу делује одавде као мирно море које бреговито залеђе Винче повезује са средиштем Европе, а у исти мах и као широка струја која обезбеђује брз и безбедан пут ка Посавини и Црном мору. Винчини хоризонти поседују стога велику, неодољиву привлачну моћ; сваком човеку се ово место с околним раскошним пејзажима морало чинити као нека врста обећане земље на којој се с мало труда може сређено и срећно живети. И заиста, археолошки налази из Винче и њене шире околине показују да је то подручје и у праисторијским и у историјским раздобљима поседовало снажни магнетизам: готово свака нова култура и свака нова популација која би поникла у ивичним областима Панонског басена, а, каткад, и у знатно удаљеним областима Европе и Азије, имала је за циљ територије око састава Дунава и Саве, око тзв. београдске кинфлуенце, и ту је окончавала своју историју, најчешће под притиском нових досељеника. Овим географским, економским, психолошким и историјским моментима одређен је успон праисторијске Винче, односно културна историја целог подручја на коме се развија данашњи Београд. Културни слој Винче, висок око 10,5 м, пружа необично занимљиву и узбудљиву слику. Као на раскошном ћилиму у њему се по вертикали нижу један над другим румени, жути, мрки, пепељасти и црни прослојци формирани од остатака разорених насеља, спаљених колиба, великих ровова и засутих јама и гробова. Сваки од тих прослојака, који обележава поједине фазе живота у Винчи, садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружје од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, раскошно декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина, накита од разних врста ретких, скупоцених материјала и безброј других предмета, израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области, из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана. Мада је праисторијско насеље у Винчи годинама ископавано, ипак је испитан само његов средишњи део. На истраженом простору нађено је, међутим, на хиљаде предмета који данас красе многе музејске збирке у нашој земљи и иностранству, а рад на њиховом проучавању траје с несмањеним интересовањем и данас. На основу тих бројних и веома разноврсних предмета, као и остатак архитектуре и коришћених сировина, може се поуздано реконструисати цела историја Винче, односно винчанске културе. Утемељење, развој и највиши успон винчанске културе могу се детаљно пратити на основу богате археолошке грађе из великих насеља, чији су остаци откривени од Трансилваније до Скопске котлине и од источне Босне до Софијског басена. Винчанска култура поседовала је око 4000. године пре н. е. територију већу од територије било које друге неолитске културе у Европи, а поједина њена насеља, на пример Винча, Потпорањ, Селевац или Дивостин, премашала су величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља већ и прве градове који су знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту. Заједнице тих великих насеља прилагођавале су своје основне делатности локалним условима. Тако се у
неким насељима већа пажња поклањала земљорадњи и сточарству, а у некима ткачкој радиности и трговини, док су се у онима која у својој околини имају ретке сировине зачели рударство и разне врсте заната. Специјализоване делатности омогућиле су брз привредни успон, друштвено раслојавање и опште богаћење свих заједница винчанске културе. Заједнице у Шумадији, Банату и Срему брижљивом обрадом земље и негом крупне стоке створиле су вишкове производа, који су им омогућавали да од суседних етнокултурних група добијају сировине које нису имали на својој територији, на првом месту ердељски опсидијан, драгоцену сировину за израду српова и прецизних алатки. С друге стране, стабилност привреде омогућила је винчанским заједницама да известан број својих чланова ослободе непосредне производње, односно да их усмере на посебне делатности, првенствено на изналажење локалних сировина или њихову прераду. На тај начин становници Винче дошли су до цинабарита, који је вађен у Шупљој стени испод Авале, као и до неких других ретких стена и минерала (алабастер, мермер). Винча је из тих разлога постала и највеће тржиште југоисточне Европе, и то не само због изузетне вредности сопствених производа већ и због ретких сировина или предмета који су у њу допремани из Трансилваније, горњег Потисја, доњег Подунавља па чак и са обала Егејског и Јадранског мора. Широка размена добара и развој комуникација ослободили су творце винчанске културе грчевите везаности за малени комад земље и предачке навике, дали су полет њиховој машти и омогућили им да наслуте нове светове и успоставе однос пун поверења према природи, животу и будућности. Винча и још неколико неолитских насеља у близини Вршца (Потпорањ), Крагујевца (Гривац, Дивостин), Косовске Митровице (Валач) и Приштине (Предионица) постају велики религиозни центри, а истовремено и уметничка жаришта која пресудно утичу на ликовно стваралаштво свих неолитских заједница средње и југоисточне Европе. На стотине и хиљаде глинених фигурина и ритуалних ваза откривених у поменутим насељима, не указују само на изузетну маштовитост и уметничку надареност њихових твораца већ и на развијено митотворство и нагло разграњавање магијско-религијске праксе у оквирима винчанске културе. Тематска разноликост глинених фигурина (наге или обучене фигуре жена и мушкараца у стојећем, клечећем или седећем ставу, фигуре с маскама на лицу, хермафродитске фигуре) и њихов стилски развој од натуралистичких преко реалистичких до сасвим апстрактних форми сигурни су доказ да је у Винчанској култури превладана примитивна магија односно да је оформљена јасна религијска мисао. Та мисао, судећи по изгледу глинених идола и разноврсних култних предмета изражавана је у ритуалима и митовима повезаним са сменом годишњих доба, сетвом и жетвом, рађањем и умирањем, као и сталном обновом живота, ликовно најпотпуније израженом приказом жене са дететом у наручју. Оне винчанске заједнице које се нису определиле за земљорадњу и сточарство већ за проналажење и обраду нових сировина створиле су, међутим, сасвим другачији духовни свет. Заједнице које су живеле између висова Кучајне и Дели Јована, у близини пећина, великих пукотина и топлих извора, рано су наслутиле да у утроби земље, у потпуној тами, настају, расту и сазревају најразличитије стене и минерали. Припадници тих заједница први су у Европи
продрли у тај зачарани подземни свет, изнели на светлост дана његове плодове и, уз помоћ ватре, натерали их да се преобразе у нову материју - у метале, у конкретном случају у бакар. Открићем велике тајне преображаја материје ови први европски рудари и ковачи уплели су се у процесе козмичког живота и везали за један посебан свет богова и хероја. После открића бакра њихова машта населила је целу природу безбројним тајанственим бићима - палчићима, вилама и вилењацима, који су се придружили демонима жита и духовима плодоносног дрвећа. Тај особени сакрални свет, који је у винчанској култури успостављен најкасније почетком IV миленијума пре нове ере, одржао се на Балканском полуострву све до времена ширења хришћанства, а један његов део вероватно је уграђен и у темеље најстарије забележене европске митологије о Деметри, Дионису и божанском ковачу Хефесту. Винчанска култура била је у зениту све до око 3800. године пре н. е, све док се на њеним источним границама, дуж Карпатско-балканског планинског лука, нису појавиле заједнице које су развиле нове привредно-друштвене односе, засноване на сточарењу или прибављању бакра и злата. За те претежно номадске заједнице највећа добра нису била дом, окућница и предачка земља, већ предмети од метала, велика стада и слободне испаше. Истицањем тих вредности у први план изграђени су привредно-друштвени односи и менталитет који су се непомирљиво супротстављали начину живота и тежњама винчанских земљорадничких заједница. Појавом странаца на источним границама винчанске етнокултурне групе завршава се епоха каменог доба на територији Србије, односно отпочиње раздобље раног бакарног доба током којег винчанска култура доживљава дубоку кризу и, најзад неге око 3500. године пре нове ере, потпуну дезинтеграцију. После пропасти винчанске културе територије данашње Србије нашле су се на маргинама културно-историјских збивања. Популациони продори са истока и североистока, првенствено из украјинских степа, као и културна струјања са југоистока, из центара егејске културе раног бронзаног доба, били су тако учестали и снажни да домородачке заједнице на тлу Србије дуго нису могле да се осамостале и остваре културу особених обележја. Криза је преброђена тек око 1600. године пре нове ере, у тренутку кад су се заједнице Шумадије, Бачке и Баната, раније разједињене и десетковане, опет чврсто повезале и оствариле јединствену, тзв. ватинску културу. Археолошка грађа, прикупљена истраживањем најстаријих ватинских насеља, показује да је тај културни препород обезбеђен на тај начин што су се домородачке заједнице опет усредсредиле на своје тле и његова богатства, а истовремено оствариле присне контакте не само са непосредним суседима већ и са знатно удаљеним заједницама. Раније скучени свет постаје велик и динамичан, што има за последицу буђење жеља за путовањима и истраживањима, за набавком добрих коња и сјајног оружја, као и за поседовањем скупих тканина и златног накита. Припадници ватинске културе постали су изузетно спретни у обради камена, кости и рожине, а и ненадмашни мајстори у обликовању и украшавању глинених посуда. Коње су зауздавали раскошно декорисаним тренсама од рога, поседовали су убојите мачеве, секире и бодеже, а китили су се скупоценим бронзаним и златним накитом. Особен декоративан стил, изражен на предметима
ватинске културе, посебно на онима од рожине, кости, бронзе и злата, среће се добрим делом и на предметима који су откривени у Краљевском кругу гробова у Микени, а који потичу из средине 16. века пре н. е. Подударности су тако велике да је више него извесно да су ватинска и микенска култура на неки начин биле повезане. Карактер тих веза не може се, нажалост, још поуздано одредити, али се, с обзиром на нешто већу старост ватинске културе, може претпоставити да су се источници микенске цивилизације налазили и на северу Балкана и југоисточној области Панонске низије. Ватинска култура је била једна од водећих култура југоисточне Европе све до пред крај XV века пре н. е. У наредном столећу заједнице те културе још успевају, али уз знатне жртве, да иду у корак с прогресивним снагама свог времена. Траг им се губи тек током XIII века, у време кад се на целом Балканском полуострву, Криту и источном Медитерану појављују предмети који су произведени у алпскокарпатским металуршким центрима, и то најчешће опрема средњоевропских ратника. Како су ти предмети углавном нађени на згариштима попаљених насеља, јасно да се њихова појава на поменутим територијама мора везати за веће етничке покрете, мотивисане освајачким подухватима. Назначени немири бацили су дубоку сенку и на заједнице које су насељавале територију Србије, тако да се њихове судбине и стваралаштво у раздобљу од приближно шест столећа не могу јасније сагледати. Расположиви археолошки документи ипак довољно речито показују да су се у ово "мрачно доба" одвијали процеси који су проузроковали успостављање културе новог типа - културе гвозденог доба, и формирање првих историјски познатих племена на територији Србије - Меза, Трибала и Дарданаца. Припадници тих првих по имену знаних становника Србије битно су, и то за дуго време, утицали на историјска збивања у Европи и Малој Азији. Најкасније у XIII веку пре н. е. Дарданци су се делимично иселили из своје постојбине и трајно запосели северозападни део Мале Азије и неке области на југу Апенинског полуострва. Њиховог епонимног хероја Дардана опева Хомер у двадесетом певању Илијаде као Зевсовог сина и оснивача тројанске краљевске лозе: "Од црнооблачног Зеуса породио Дардан се први, Дардан Дарданију сазда, јер саграђен не бјеше јоште На пољу свети Илиј, у којем сад смртници живе… Дардан пак Ерихтониј се краљ породио синак, Најбогатији тај је мед људима смртнима био… А Ерихтониј Троса Тројанцима породи краља, А у Троса се три незазорна нађоше сина: Ил, Асарак, затим боголики јоште Ганимед, Који је најлепши био од свију смртнијех људи… Ил Лаомедона роди Титона, Пријама, Лампа, Клитија, Хикетаона од лозе Ареса бога; Каписа роди Асарак, а Капис сина Анхиса,
Мене пак (Енеју) роди Анхис, а Пријам Хектора дивног. Бити од тога рода и крви мени је дика." Осим Енеје, утемељивача моћи и славе Рима, дарданским пореклом су се дичили и моћни народи античког света - Епирци, Македонци и Римљани, као и велики појединци - Јулије Цезар, Октавијан Август, Клаудије II, Константин Велики и Јустинијан. Мези и Трибали, најближи сродници Дарданаца, оставили су такође видне трагове у историји и култури античког света. Ове три велике групације у срцу Балкана успевале су да вековима сачувају свој етнички и културни интегритет, и то упркос повремених исељавања и сталним притисцима суседних илирских и трачких племена. Мези, који су се током XIII века делом иселили у Малу Азију и населили у суседству Тројанаца, помињу се у Илијади као "борци изблиза", као непобедиви ратници. Да је њихово име веома много значило све до краја старе ере, показује чињеница да су Римљани, по освајању Подунавља, целу територију од састава Саве и Дунава до Црног мора назвали Мезија. С друге стране, Трибали су све до III века пре н. е. били најснажније и највеће племе на централнобалканском подручју, а сећања на њихову негдашњу славу била су за дуго време тако жива да су поједини учени византијски писци сматрали да су Срби првобитно носили њихово име. Дарданци, Мези и Трибали нису стигли да остваре културни апогеј јер су своје најбоље снаге трошили бранећи родну земљу од бројних непријатеља, најпре од тзв. Трако-Кимераца и Илира, а касније од Македонаца, Келта и Римљана. Када су их у првим годинама нове ере Римљани коначно покорили, њихове снаге су се сасвим притајиле, али од III до VII века, у раздобљу кризе и распадања Римског царства, централни Балкан и његови житељи нашли су се опет у жижи историјских и културних збивања. Два великана са централног Балкана - Константин Велики и Јустинијан - као да остварују све тежње својих далеких предака: завичајну земљу уздигли су до највеће могуће мере, а столовали су у Новом Риму - Цариграду, саграђеном на излазу из Дарданела, у крају где је некад господарио њихов далеки предак Дардан. Територија Србије, осим Бачке и већег дела Баната, налазила се седам векова у склопу Римске империје. За то време настали су велики градови (Сирмијум, Сингидунум, Виминацијум, Наис, Улпијана), отворени су многи рудници и каменоломи, изграђени су добри путеви и џиновски мостови. Крајем III и у првим деценијама IV века, у раздобљу владавине Диоклецијана, Галерија, Лицинија и Константина Великог, на територији Србије граде се величанствени архитектонски ансамбли који се по сложености, смелим решењима и раскошном декору могу мерити с највећим и најрепрезентативнијим споменицима касноантичке архитектуре. Царске палате, маузолеји и летњиковци који су у ово време саграђени у Сирмијуму, покрај Гамзиграда и Брзог Брода не заостају за царским палатама и резиденцијама у Никомедији, Антиохији, Сплиту,
Солуну и Цариграду, а неке од њих, на пример, Галеријеву палату у Гамзиграду, карактеришу сасвим оригинална просторна и градитељска решења. Диоклецијан је одмах по ступању на престо преузео мере до краја спроведе реорганизацију балканских провинција и да темељно утврди државне границе на Дунаву. У време његове владавине територије Србије биле су укључене у пет провинција: Moesia Prima (Шумадија са долином Западне Мораве), Dacia Ripensis (североисточна Србија), Dacia Mediteranea (долина Нишаве и Јужне Мораве), Dardania (Косово) и Pannonia Secunda (доња Посавина). Новоуспостављене границе, иако наизглед веома сложене, биле су много природније и повољније од старих, јер су обухватале етничке и културне целине које су формиране још у предримско доба. Још неколико фактора обезбедило је нагли процват локалне културе. Диоклецијан је 293. године за свог савладара изабрао Галерија, човека ниског порекла али врсног војника, родом из Црне Реке, из једног места покрај данашњег Гамзиграда, коме је поверио на управу подунавске провинције и заштиту њихових граница. Галерије је са успехом војевао против варвара, а да би трајно обезбедио границу на Дунаву, не само да је обновио постојећи систем утврђења већ је подигао и низ нових војних објеката. Близина варвара створила је, с друге стране, потребу за увећањем војске, израдом и допремом ратног материјала, за разним сировинама, као и за производњом и складиштењем животних намирница. У таквим околностима је сваки становник централнобалканског подручја лако могао да себи нађе место - било у руднику, граду или на пољопривредном добру, било у војсци, трговини, занату или грађевинарству - и да тако у целини развија и покаже све своје способности. Грађевинска делатност је оживела у свим већим градовима, посебно Сирмијуму (Сремској Митровици), у коме су често боравили и Диоклецијан и Галерије. Сирмијум је тада имао уз простран форум и велики царски дворац са хиподромом, раскошна јавна купатила, бројне палате, као и позориште и амфитеатар у којима су гостовали познати глумци из Грчке и чувени гладијатори. Мозаици, а посебно фреске и скулптуре које су откривене на подручју Сремске Митровице, показују да су у Сирмијуму радили прворазредни уметници и декоратери. Зато је и разумљиво што Амијан Марцелин назива Сирмијум "многољудном славном мајком градова" и што Теофилакт Симоката пише да је то "славан град, на великом гласу у Европи". Готово у исто време кад је Сирмијум постао главни град провинције Друге Паноније и повремено седиште царева, саграђена је у провинцији Приобалској Дакији, на месту где се данас налази Гамзиград, грандиозна и раскошна Romuliana - Галеријева палата и маузолеј, која је, уз Диоклецијанову палату у Сплиту, свакако најрепрезентативнији и најочуванији споменик касноантичке дворске архитектуре. Ромулијана је својеврсна царска задужбина: подигнута је између 298. и 311. године да би се достојно обележило Галеријево завичајно место и трајно сачувао спомен на његову мајку Ромулу, а и да би послужила као сјајна и безбедна резиденција у којој ће Галерије провести последње године живота, где ће бити сахрањен и за навек слављен попут бога. Положај Ромулијане, као и све што је ту изграђено или из удаљених делова Царства донесено - моћни бедеми са џиновским полигоналним
кулама и раскошно декорисаним улазима, храмови са олтарима и криптама, дворане са скупоценим мозаицима, оплатама и скулптурама, као и хладовити перистели са фонтанама - све се то идеално усклађује са Галеријевом приватном биографијом, а истовремено и са његовим концептом римске државе и царске власти. Ромулијана је, у ствари, велики политички и идеолошки споменик: она својим положајем, архитектуром и декорацијом илуструје мит о богомданом владару који рођен у забити Царства, од незнаног оца и хвале достојне мајке, остварује највеће подвиге, заводи ред, усрећује своје поданике и најзад задобија вечни живот, тј. бива увршћен међу богове. У њој је све монументално, луксузно и трајно, свуда бљешти тврди и скупоцени камен, а на све стране су приказани Херкул, Ескулап и Дионис, који су, као и власник палате, били синови смртница, најпре хероји а затим велики богови. Монолитни стубови од ретких врста камена, сложене архитектонске форме, скулптуре од најквалитетнијег мермера и порфирита, разнобојне фреске и скупоцени мозаици - све то показује да је грађење и декорација Ромулијане била поверена највештијим мајсторима најбољим архитектима и најталентованијим уметницима у Царству. Из тих разлога Гамзиград означава највиши домет градитељске вештине и уметничких креација прве деценије IV века. С друге стране, украсима и колоритом својих фасада Галеријева палата у Гамзиграду већ антиципира неке од карактеристичних одлика византијске архитектуре. И представе на гамзиградским мозаицима - борбе с дивљим зверима, приказ Диониса са нимбом око главе и пехаром у десници, лавиринт и други симболични мотиви - наговештавају садржину и дух ранохришћанске уметности која, већ неколико деценија касније, у време владавине Константина Великог и његових непосредних наследника, долази до пуног изражаја и на тлу централног Балкана. Територија Србије била је завичајна земља и Галеријевих непосредних наследника - Лицинија и Константина Великог. За време своје кратке, петогодишње владавине Лициније није стигао да много учини за свој родни крај, али је зато Константин, чим је 316. године преузео власт над централним деловима Балканског полуострва, изменио верску политику својих претходника, а истовремено наставио њихово дело на обезбеђењу градова и даљем развоју занатства. У Медијани, у непосредној близини свог родног места Наиса дао да се сагради велелепни летњиковац који по раскоши није много заостајао за Ромулијаном. Ту су, покрај пута који је водио према Сердици (Софија), на површини од око 40 хектара, подигнуте различите грађевине: палата с великим перистилом, китњасто украшена мозаицима, фрескама и мајсторски моделованим скулптурама, терме, летњиковци, нимфеуми. И оближњи Nais (Ниш) доживљава у ово време нагли процват. У овом великом граду, почевши од времена Лицинијеве владавине па до око 380. године, развила је активност царска радионица у којој се производило скупоцено сребрно посуђе, намењено за даровање војсковођама или страним владарима приликом царских јубилеја. У IV веку ту су активно радиле и радионице за прераду метала и израду војне опреме. Цветала је и уметност: бронзани портрет Константина Великог, који се убраја у највреднија остварења касноантичке уметности, вероватно је израђен у самом Наису, у некој од царских радионица, где су свакако израђивани јавни споменици и за остале велике градове Царства.
Опште растерећење, које се осетило у целом Царству када је Константин умирио варваре и Миланским едиктом срећно решио верске проблеме, није трајало дуго. Готи и Сармати озбиљно су угрозили Подунавље већ пред крај Константинове владавине, а раздори у хришћанској цркви и неслога Константинових наследника ослабили су унутрашње снаге Царства и омогућили варварима да балканске провинције претворе у ратно поприште. Из тих се разлога средином IV века затамњује слика античке културе на територији Србије. Само за крај IV века могуће је реконструисати културу у појединим ужим областима. Међутим, и споменици из та два кратка раздобља, иако често од изузетног значаја за политичку и културну историју старога света, означавају само два предаха у другој агонији касноантичке културе на тлу централног Балкана. Последњих година V века преброђена је дуготрајна криза изазвана хунским, готским и гепидским пустошењима Балкана. већ у време владе Анастазија I (491518) и Јустина I (518-527) на територији Србије почиње обнова порушених градова и утврђења, као и подизање нових цркава, али тек у периоду владавине Јустинијана (527-568) настаје у овој области велики економски и културни период. Свој сан да обнови римску државу и да јој поврати стари сјај Јустинијан је спровео у дело. Њему је пошло за руком да опет успостави јединство Царства са седиштем у Цариграду. Рођен у једном сеоцету покрај Ниша, у Таурисију, Јустинијан је и из личних и из политичких разлога поклањао велику пажњу сигурности и унапређењу Балкана, посебно Средоземне Дахије и Дарданије. Већ у првим годинама његове владавине обновљени су Наис, Улпијана, Сингидунум и Виминацијум, а на граници дуж десне обале Дунава и у непосредном залеђу проширена су стара и подигнута нова утврђења. У близини свог родног места Јустинијан је подигао нов, велелепни град Прву Јустинијану (Iustiniana Prima), у коме, према сведочанству историчара Прокопија, "није лако побројати све храмове божје, описати све зграде за надлештва, величину тремова, лепоту тргова, чесме, улице, купатила и продавнице". То је био град "велики и многољудан, напредан и достојан да буде метропола целе области", град који је "цару узвратио славу", који се "поноси што је родио цара". Овом Прокопијевом опису у многоме одговара град чије се рушевине налазе на узвишењу Царичина града, код Лебана. Археолошким истраживањима ту су откривени остаци осам цркава, два велика купатила, аквадукта и низ стамбених и пословних грађевина. Готово сви споменици сакралне архитектуре украшени су подним мозаицима на којима су, према картонима донетим из Цариграда, приказане рајске птице и црквене посуде, као и разне сцене везане за јеванђеље. Централни трг красила је бронзана статуа императора, вероватно самог Јустинијана. Да су у првој половини VI века на централни Балкан допремана ремек дела рановизантијске уметности, показује бронзани портрет царице Еуфемије, супруге Јустина I, који је нађен у Балајнцу, недалеко од Куршумлије. То је и једини сачувани портрет монументалне византијске скулптуре VI века и један од последњих споменика на којима форме античке уметности оживљавају у свој својој
ранијој свежини. Овим успоменама на прошлост, снажно изражену у свим уметничким споменицима јустинијанске епохе, само се стварала илузија о чврстини и сјају античке цивилизације, која се, међутим, већ крајем VI века распада под снажним ударом свежих снага аварских и словенских племена. Упркос Јустинијановим напорима да трајно учврсти границе на Дунаву, Словени су успели још за његова живота да у неколико махова опљачкају територије у средишту Балканског полуострва. Ти први упади Словена били су неорганизовани и без већих последица. Праве невоље отпочеле су, међутим, тек после Јустинијанове смрти, у време доласка Авара у Панонију (582) и аварско-словенског похода на Солун (586). Аварско-словенска пустошења принудила су становништво централнобалканског подручја да се склони у утврђене градове. У кратким раздобљима мира, у време владавине Јустина II, Маврикија и Фоке, подигнута је још покоја црква, али су по градовима коришћене углавном већ постојеће грађевине или су подизане нове, али редовно од трошног материјала, од дрвета или ломљеног камена и блата. Предмети који су нађени у овим скромним грађевинама везују се, међутим, више за сеоску него за урбану средину. Крајем VI и у првој деценији VII века замире, међутим, свака стваралачка активност, јер појачан притисак варвара приморава становништво Паноније, Дакије и Дарданије да се повлачи према југу Балканског полуострва. Подунавље је тад опустело, а током друге деценије VII века, у време владавине цара Ираклија, све територије данашње Србије коначно су освојили Авари и Словени. Утемељење нове словенске, односно српске културе потрајало је пуних пет столећа. У раздобљу од VII до XII века није на културном плану много новог и особеног створено, јер се дуго војевало са Бугарском, Византијом и Угарском за опстанак и самосталност српске државе. Од тренутка кад је то постигнуто, отпочиње блистави успон културе на тлу централног Балкана који је обележен споменицима највиших вредности и светског значаја - Студеницом, Милешевом и Сопоћанима. Упоредо са слабљењем византијске државе у периоду између смрти Манојла Комнина (1180) и пада Цариграда (1204) у континенталним подручјима Балканског полуострва отпочео је брз раст младе српске државе и нагли успон њене самосвесне и свеже дворске уметности. Већ фреске Богородичне цркве у Студеници из прве деценије XIII века, иако су рад грчких уметника, разликују се од декоративног линеаризма византијског, комнинског сликарства. Својим особеним стилом, строгим и привидно архаичним, оне формулишу основна опредељења српске средњовековне уметности, опредељења која ће у наредна два столећа у пуном сјају блистати на зидовима задужбина српских краљева, клера и властеле, почев од Милешеве па до Раванице, Манасије и Каленића.
Фреске у наосу цркве Вазнесења Христовог у Милешеви, настале око 1235. године, обележавају у развоју српског средњовековног сликарства велики тренутак изналажења и коначног утврђивања сопственог, оригиналног израза, а у контексту европске уметности оне се истичу као први јасни наговештаји ренесансног духа. Све што се тренутно нашло најбоље у стваралаштву Цариграда (рафинираност форми), Солуна (сигуран цртеж) и Италије (лиричност и контраст боја) унето је у декорацију милешевске цркве, међусобно је срећно усклађени и допуњено свежим снагама набујалим у границама независне српске државе. Значај двора и његов сјај подвучени су великим бројем световних портрета, а слободна идејна струјања изражена су у сасвим неуобичајеном распореду сакралних композиција. Међу њима се високим уметничким вредностима посебно истиче приказ Мироносица на Христовом гробу с монументалном фигуром седећег анђела. Та фреска није рађена ни у маниру средњовековних стилова нити у духу антике, већ је дело нове космополитске европске уметности надахнуте хришћанством, које је ослобођено догматизма и свог архаичног оријенталног наслеђа. С друге стране, световни портрети, посебно ктиторски портрет краља Владислава, графички су детаљно обрађени као на иконама, али су осветљени живим колоритом монументалног фреско-сликарства. Заобљене линије и румена, бела и окер боја инкарната дају ликовима животну уверљивост, а добро уочени детаљи омогућују да се у првом плану појаве мисаоне преокупације и расположења. Из тих разлога сликар ових портрета могао би се уврстити у прве "интимисте" европске уметности. Одлучујући корак којим се српско сликарство доспело у сам врх европске средњовековне уметности учинили су мајстори Сопоћана. Док су се у Италији Чимабуе и Николо Пизано напрезали да ослободе форме хијератичне укочености, а византијски двор због презаузетости око рестаурације царства и финансијске кризе одустајао од сваког крупнијег уметничког задатка, у економски снажној српској држави Уроша I настале су око 1265. године фреске на зидовима цркве Свете Тројице у Сопоћанима које смело ломе оквире средњовековне естетике и у новом простору и јаркој светлости истичу давно заборављену лепоту целовите људске личности. Поједини прикази, на пример, Успење Богородице, преплављени су фигурама, али је композиција ипак увек прегледна јер су све масе брижљиво организоване и вешто распоређене у неколико планова. Широк, течан цртеж и контрасно обојене површине дају сваком лику изглед колосалне статуе, а различито усмерени покрети фигура у првом плану омогућују да се јасно виде личности приказане иза њих, у дубини. Светле хармоније црвенозелене и љубичастозелене боје утапају се преко нешто тамнијих тонова другог и трећег плана у златну позадину. Овим поступком сликар Сопоћана реализује светлост за којом чезне његов савременик Доментијан, "светлост коју можемо видети једино са анђелима, којој ни почетак не почиње ни крај не ишчезава". Својим кистом он истовремено ваја волумене с нагомиланим психичким и физичким снагама који показују да "у десници мајстора дамари света бију". традиција велике уметности Студенице, Милешеве и Сопоћана обезбедила је висок ниво и српској уметности XIV века, у којој је остварено неколико ремек-дела архитектуре и сликарства, као што су Грачаница, Св. Димитрије у Пећи, Дечани
или Раваница. Чак и после пораза на Косову, кад је Србија изгубила политичку независност и постала вазална држава Османлијског царства, развој српске културе и уметности није прекинут. Све што је било најбоље и најлепше у националној прошлости неговало се у то тужно доба на двору деспота Стефана Лазаревића и одатле рефлектовало и на зидове задужбина његове властеле. Фреске у цркви Ваведења у Каленићу, настале око 1410. године, одликују се дотле невидљивом елеганцијом и поетичношћу. Међу њима се лепотом истиче Свадба у Кани, сликана сва у плавом и у боји ћилибара, у атмосфери озареној чистом поезијом. Има много уздржане туге у пригнутим главама приказаних младенаца, умора у покретима њихових младих руку и неке преране забринутости у њиховим физиономијама. Боје су јасне и све линије су читке као при осветљењу сунца које је прошло зенит. Све то сугерише неку чудну тишину која раздваја и усамљује фигуре. Сликар као да приказује последњи свечани обед чији учесници слуте догађаје блиске будућности - коначну пропаст државе и дугу зиму у стваралаштву свог народа. Та зима потрајала је три столећа. Национални препород у XVIII веку, као и неколико великих подвига и личности током XIX и XX века, весници су буђења новог пролећа и разлог нади да ће тле на коме живимо опет постати једно од значајних културних средишта цивилизованог света.
Две касноантичке царске палате Навикли смо се на мисао да се налазимо сасвим по страни значајних културних и историјских догађаја и као да смо се помирили да је то наша судбина, па смо постали сумњиви и на прошлост земље у којој живимо, а и на њену будућност. Археологија нас, међутим, уверава у супротно, бар што се тиче прошлости. Данас располажемо са неколико археолошких налазишта, достојних да се по њима назову поједине епохе европске праисторије, а има и таквих места у нашој земљи где су некада пулсирали дамари светске историје. Дозволите ми да вас подсетим само на нека од њих - на Крапину, Лепенски Вир, Стоби, Сирмијум, Виминацијум, Наис и Царичин Град. Међу тим местима налазе се и две касноантичке царске палате једна у Сплиту и једна у Гамзиграду - обе подигнуте у михољско лето Римског царства и обе подједнако значајне за разумевање епохе у којој су настале. Споменици римске дворске архитектуре сврстани су у две основне категорије: царске резиденције у престоници и ванпрестоничке виле и палате, намењене повременим боравцима императора.[1] Није уочено, међутим, да у историји римске дворске архитектуре постоји још једна категорија споменика, посебне намене и особених карактеристика, која је везана искључиво за Диоклецијанов политички програм, првенствено за његову реформу централне власти. Како је тај програм поштован само тридесетак година, од 293. до 324, то су и споменици ове категорије
малобројни и сви изграђени за кратко време. Две касноантичке палате које се налазе на територији наше земље - палата у Сплиту и палата у Гамзиграду омогућују да се поменута категорија споменика тачно дефинише и протумачи јер су то за сада једина царска здања чија је повезаност са Диоклецијановим политичким програмом верификована и историјским изворима и археолошким истраживањима. Диоклецијановом реформом централне власти установљена је тетрархија, посебан систем управљања римском државом, по коме је врховна власт подељена између четворице владара - два цара са титулом август и њихова два усвојеника са титулом цезар. За разумевање споменика дворске архитектуре о којима ће овде бити речи важна је суштина те реформе, изразито харизматски карактер новоуспостављене власти, који се испољава у чињеници да је владар проглашен и стварно сматран "господарем и богом", у увођењу сложеног дворског церемонијала, у стварању пригодних митова о августима и цезарима, а посебно у именовању наследника које обавља сам харизматски господар. Диоклецијанов политичко-идеолошки програм подржавао је легитимност те власти на тај начин што је предвиђао изградњу велелепних здања, честа путовања господара по Царству, дотле невиђен луксуз и смишљено величање владаревих изузетних способности и врлина, а све са циљем да се измени менталитет најширих маса, односно да се делатни, слободни грађани преобразе у покорне поданике. Да би новом систему управљања државом обезбедио дуговечност, Диоклецијан је божанску филијацију изједначио с династичком: себе је прогласио Јупитером, а свог савладара Максимилијана Херкулом. Једино чином усиновљења, тј. укључивањем у ову Јупитерову породицу, стиче се право на римски престо. С друге стране, како би ново устројство власти заувек живело, Диоклецијан је у реформу управљања државом унео и одредбу којом је непосредно мотивисана изградња палата у Сплиту и Гамзиграду. Та одредба, у историјским изворима редовно произвољно тумачена, састојала се у следећем: кад августи прославе двадесетогодишњицу своје владавине (vicenallia), они ће се драговољно одрећи престола и своја места, права и титуле препустити цезарима. На мајске календе 305. године први и последњи пут поступљено је по овој наредби: августи - Диоклецијан и Максимилијан - одступили су од престола и своје титуле пренели на посинке Галерија и Константина Хлора, а они су усинили искусне војсковође Максимина Дају и Флавија Севера и прогласили их цезарима. Истог дана цареви су напустили своје престонице. Диоклецијан је из Никомедије отишао на источну обалу Јадранског мора да, како саопштавају историјски извори, у миру проведе преостале године живота, а Максимилијан се с истим циљем из Милана повукао на своја имања, негде на граници између Кампаније и Луканије. У римским историјским изворима наводе се разлози за Диоклецијаново и Максимилијаново одступање од престола, али се не именују места у која су се повукли нити се описују здања у којима су после повлачења са престола живели.[2] Тачан положај и изглед Максимилијановог боравишта остали су до данас непознати. Место у које се 305. године повукао Диоклецијан подробно је, међутим,
описано, али тек у византијским и средњовековним изворима, а палата у том месту, у Сплиту, већ је два столећа предмет темељних историјско-уметничких и археолошких истраживања.[3] Разлоге Диоклецијанове абдикације, који се наводе у римским историјским изворима - притисци амбициозних цезара жељних власти, терет година или озбиљна болест - прихватили су без резерви каснији писци и истраживачи, па се и изградња палате у Сплиту, као и цео њен градитељски програм и намена, објашњава истим разлозима. Претпостављало се да је то скровито, тихо место на обали средње Далмације изабрано или због благе климе која је погодовала Диоклецијановом озбиљно пољуљаном здрављу или због његове жеље да последње дане живота проведе далеко од престоничке вреве, у потпуном миру и безбедности, окружен природним лепотама свог родног краја. Та вековима стварана идеализована слика великог цара војника који се разочаран, сит власти, стар и болестан враћа у завичај и до краја живота затвара у тамницу једног, у поређењу са престоничком резиденцијом, "презрења достојног здања", присутна је у већој или мањој мери у свим монографијама и студијама о Диоклецијану и његовој палати у Сплиту. У тој слици се не препознаје император који је током целе своје владавине био обузет демонском жудњом за трајном, највишом влашћу и стално окружен невиђеним луксузом. С друге стране, Диоклецијанова абдикација и све што је за њом уследило протумачени су и процењени мерилима средњег века и нашег доба: одступање од престола схваћено је као пад, у најбољем случају као чин опреза и мудрости, а живљење у забити маленог залива на далматинској обали - као драговољно тамновање, као заслужени одмор или као емоционални хир болесног и старог човека. Та погрешна објашњења једног важног догађаја из Диоклецијанове политичке и приватне биографије навеле су тумаче његове палате у Сплиту да крену странпутицом, да тај изузетни споменик римске дворске архитектуре посматрају само са становишта функције уместо и са становишта комуникације. Најзначајније питање - шта је Диоклецијан изградњом ове палате желео да саопшти и постигне, шта је њена порука - није уопште ни постављено, већ је само тражен одговор на питања буквалне функције појединих делова палате - утврђења, перистила, храмова и осталих појединачних грађевина, а затим је сваком том делу изналажена аналогија и порекло било у војној било у градској или дворској архитектури, и то у архитектури различитих делова света и из различитих раздобља, почев од хеленистичког доба до раног средњег века. Тиме је сваки елемент палате самостално оживљен, сваки је проговорио сопственим језиком, али кад се органски повежу, добијен је немушти колос, споменик чији архитектонски језик нико не може да разуме. Из тих разлога су и двојица трезвених тумача Диоклецијанове палате у Сплиту - Фране Булић и Љубо Караман - пошто су критички размотрили мишљења свих својих претходника, могли једино да закључе: "Оно дакле, што зовемо Диоклецијановом палачом, у исто је доба и тврђава и заселак и град: тврђава у својом учвршћеном околном зидовљу, заселак у царевом дому и градић у распореду улица и грађевина."[4]
Та дефиниција, која и не додирује суштинска значења сплитске палате, резултат је превелике вере у историјске изворе, односно убеђење да се једино помоћу историје може добити поуздан увид у прошла збивања и да се зато и споменици прошлости њоме најисправније и најпотпуније објашњавају. Историја је тако силно закрилила сплитску палату да се она, уместо на пуној светлости, нашла у тамној, дубокој сенци. Ако се, међутим, становиште измени и нагласак премести на сам споменик, на остатке Диоклецијанове палате у Сплиту, онда палата добија јасније контуре и постаје речити сведок догађаја који су се око ње и у њој збивали. Малено полуострво између Солина и Стобреча, заклоњено Мосором и обрасло мирисним медитеранским растињем, морало је почетком IV века, пре него што га је такао прст историје, наликовати на нестварни, митски предео, а палата посред његове обале - на царског албатроса који лебди између плавети мора и неба. Ебрарова реконструкција те палате, мада конципирана у стилу art nouveau-a, делимично ипак дочарава њен првобитни изглед. То је сјајна, скупоцена шкриња, пуна тајанства, која блиста у величанственој усамљености. Њени спољашњи оквири - моћни бедеми са истуреним кулама - ту су зато не да би штитили, већ да би истакли непроцењиве вредности које се налазе у њеној унутрашњости. Раскош фасаде северне капије чини сићушним и баца у проскинезу сваког ко јој прилази, а стубови повезани луковима у перистилу величанствен су декор који припрема посетиоца за приступ ономе што је најсјајније и најнеприступачније, за суочавање са самим власником палате, са "господарем и богом". Тај декор, начињен од скупоценог камена - црвеног и ружичастог гранита, ретких мермера и порфирита допремљен са Синаја, из Египта, Мале Азије и Грчке, има за прочеље царев стан, а на бочним странама приступе ка храмовима у којима се цар слави, односно ка царском маузолеју. Све што је ту, и положај палате, и врсте грађевинског материјала, и архитектонски украси, и скулптуре, и распоред грађевина - стављено је у службу тетрархијске идеологије, тј. палата у Сплиту спроводи до крајњих консеквенци идеју о богоданом господару, о неприкосновености и трајности харизматске власти. На основу тих њених одлика могу се на нов начин проценити догађаји који су мотивисали њену изградњу, пре свега оно што се догодило на дан 1. маја 305. године. Диоклецијанова абдикација 1. маја 305. године само је један од митова тетрархије, док је палата у Сплиту илустрација тог мита. Цар који драговољно уступа престо свом посинку и одређује му савладаре, а затим одлази у завичај где га чека најраскошније могуће здање, јесте онај исти Диоклецијан који је двадесет година деспотски владао окружен покорним поданицима и невиђеним луксузом, а за чије су задовољство и таштину на све стране подизани баснословно скупи споменици и палате. Та абдикација не означава пад, није поступак немоћног старца, ситог уживања и власти, већ је то даље уздизање свемоћног харизматског господара, почетак његове апотеозе. Диоклецијан је 305. године само отклонио од себе све што је људско и пролазно да би досегао непомућену славу и закорачио у вечност. Он дели судбину богова које је посебно штовао - Херкула и Ескулапа, чија је мајка такође била
смртница, а отац врховни бог; као и они, Диоклецијан извршава подвиге, уништава зло и отклања невоље, уводи ред на земљи и усрећује људе, а затим се повлачи на највеће висине, у тешко приступачно и блиставо место, одакле ће мотрити на збивања у свету и бдети над својим великим делом. Место његовог последњег и вечитог боравка - палата у Сплиту - јесте зато духовно средиште Царства, одраз тетрархијске државе и симбол трајног реда, обиља и мира. Од кад је у њу ступио, Диоклецијан је постао живи споменик, мит и легенда. То што је палата подигнута у Диоклецијановом завичају и што је за кратко време била можда намењена његовој мајци Диоклеји такође се идеално повезује са тетрархијском митологијом, чији је циљ да прикрије ниско порекло тетрархијских владара, да избрише свако сећање на њихове недостојне очеве и да узвиси њихове мајке, односно она места где су рођени нови спасиоци света, нови Јупитер, Херкул и Ромул. Диоклецијанова палата у Сплиту први је споменик у историји римске дворске архитектуре подигнут с циљем да буде место апотеозе једног свемоћног владара који се драговољно одриче престола због коначног испуњења своје велике историјске мисије. Да би овај основни захтев био потпуно задовољен, морало се брижно водити рачуна о Диоклецијановој приватној и политичкој биографији, о његовим интимним жељама и емоцијама, али много више о његовим идеолошким ставовима израженим током двадесетогодишње владавине. Први пут је пред архитекте постављен задатак да пројектују палату за цара војника, истовремено и господара и бога, а да то не буде ни логор, ни град, ни летњиковац и да ту створе све што доликује римском императору, а да се то ипак разликује од официјелне палате у престоници. Свему томе требало је придодати и храм у коме ће се цар славити за живота и после смрти, тј. који ће у једном тренутку примити његове земне остатке, преобразити се у храм - маузолеј и омогућити да цео тај градитељски подухват постане трајан споменик у част оснивача новог система владавине светом - тетрархије. Тај меморијални карактер Диоклецијанове палате у Сплиту није до сада јасно уочен нити довољно истакнут. Палата у Сплиту подигнута је искључиво за Диоклецијана, једино у славу његове личности и његовог дела. Њена намена је двојака: да великом владару омогући непомућен живот у највећем сјају, а после смрти - вечни спомен. Да за кратко време буде раскошни дворац, а да затим постане место ходочашћа, сакрални и меморијални споменик, нека врста Диоклецијановог политичког и идеолошког завештања свим поданицима Римске Империје. У римској историји само је неколико владара следило Диоклецијанов програм, па зато и у историји римске архитектуре постоје још само два или три споменика, суштински истоветна палати у Сплиту. Извесно је да је здање слично палати у Сплиту изградио Диоклецијанов савладар Максимилијан Херкулије. Из писаних извора зна се да је Максимилијан 305. године у свему поступио према Диоклецијановим жељама, тј. д се драговољно одрекао престола, напустио своју престоницу и повукао у Луканију или Кампанију, где га је чекало већ изграђено пребивалиште.[5] Та Максимилијанова палата није, међутим, до сада пронађена. Још су једино Констанције Хлор и Галерије, који су
305. године постали прваци у римској држави и који су свим својим поступцима потврдили оданост Диоклецијану, могли да планирају и саграде здања у која ће се повући кад прославе двадесетогодишњицу своје владавине. Већ њихови легитимни наследници - Север, Максимин, Константин и Лициније - то нису могли да учине јер се од 306. године нижу догађаји који доводе до коначног распада Диоклецијановог система управљања државом. Констанције Хлор, после преузимања титуле августа, вероватно је планирао изградњу двораца у који ће се повући пошто прослави виценалије. Како је, међутим, већ наредне, 306. године, умро у Британији, мало је вероватно да је изградња овог дворца икада и отпочета. Другојачије је с Галеријем, који је могао и да сазида палату - маузолеј јер је имао разлога да верује како ће, као Диоклецијан, последње године живота провести слављен попут бога, далеко од градске вреве, у питомим пределима свог родног краја. Сва историјска сведочанства о збивањима у раздобљу смрти Констанција Хлора (306) до уздизања његовог сина Константина на положај јединог господара Римске Империје (324) недвосмислено показују да је у овој дугој и мучној агонији система тетрархије једино Галерије био вољан да се придржава Диоклецијанових одредби, да их свим расположивим снагама штити и личним примером потврди. Чак и ако се сасвим необјективна, злонамерна сведочанства о Галеријевој личности и владавини пажљиво размотре, на пример Лактанцијев спис О смрти прогонилаца, може се стећи уверење о Галеријевом свестраном залагању око очувања система тетрархије, као и о његовој чврстој намери да драговољно напусти престо чим прослави виценалије. Описујући ситуацију у Царству 306. године, Лактанције изриком каже да је Галерије већ тада одлучио да од 313. године, пошто прослави виценалије, Римском Империјом владају четири личности које изабере (Лициније, Север, Максимин, Кандидијан), а да ће он сам да проведе преостале године живота у заклону неосвојивих бедема[6]. Да од ове намере Галерије није никада одустао, сведочи такође Лактанције, који тешке економске прилике у Царству 310. године непосредно повезује са почетком припрема за светковину виценалија. Пошто је описивао сва злостављања која су пратила прикупљање пореза за ту светковину, овај огорчени Галеријев непријатељ узвикује: "Ко је тај који није лишен свих добара да би се сви извори који су још постојали у Царству разграбили због светковине коју није требало никад славити."[7] Ова свечаност није никада прослављена јер је током те исте, 310. године, Галерије тешко оболео и већ почетком маја 311. преминуо у Сердици, не одвећ далеко од завичаја. Галеријева намера да 1. марта 312. године прослави виценалије и да се повуче међу "неосвојиве бедеме" свакако подразумева изградњу здања сличног Диоклецијановој палати у Сплиту, тј. дворца - маузолеја. Извесно је да је изградња тог здања морала отпочети знатно пре 312. године, али је питање на коме месту.
За убикацију Галеријевог дворца маузолеја свакако је најважнији податак да Галерије није сахрањен у својој престоници, у Солуну, већ у свом родном крају, у Приобалској Дакији, и то у месту у коме се родио, а које је по имену своје мајке Ромуле назвао Ромулијана.[8] Овај податак показује да је Галерије у свему поступио као Диоклецијан, да је и палату у којој ће за живота и после смрти бити трајно слављен саградио далеко од престонице, у свом завичају. Пошто у историјским изворима нема подробнијих података о Ромулијани, неизвесно је где се то место налазило и како је изгледало. Забуну је посебно унео Прокопије, који у свом делу De aedificiis, међу многим утврђењима која је у Приобалској Дакији, на територији града Аква, обновио Јустинијан, помиње и Ромулијану.[9] ко и у случају Диоклецијанове палате у Сплиту, и овог пута је историјским подацима поклоњена већа пажња него археолошким, па је Ромулијана утврђена у кастеле и лоцирана на десну обалу Дунава, код села Јасена, у Бугарској.[10] У Приобалској Дакији, у Галеријевој постојбини, Гамзиград је, међутим, једино место где је откривена и делимично археолошки истражена велелепна палата, која у свему доликује једном свемоћном господару и богу и достојна да буде вечити спомен на његову личност и дело.[11] Положај Гамзиграда, као и све што је ту изграђено или из удаљених делова Царства донесено - моћни бедеми са монументалним полигоналним кулама, храмови са олтарима и криптама, палате са величанственим џиновским дворанама, на чијим подовима блеште разнобојни мозаици, хладовити перистили у којима жуборе фонтане као и фигурални мозаици, архитектонски украси и скулптуре од ретког, скупоценог камена - све се то идеално усклађује и са идеологијом тетрархије и са Галеријевом приватном и политичком биографијом. Мишљења стручњака о функцији и датирању ових споменика нису, међутим, била усаглашена. Већ пре петнаестак година утврђено је да то није ни кастел ни каструм, али се колико до јуче нагађало о административном рударском центру, утврђеном велепоседу, луксузној бањи, царском летњиковцу или палати, па чак и о насељу или црквеном средишту.[12] Поновљене су грешке истраживача Диоклецијанове палате у Сплиту, јер је и архитектура Гамзиграда посматрана искључиво са становишта функције појединих њених делова. Тако је положај Гамзиграда објашњен близином лековитих извора или рудника, моћни бедеми са џиновским кулама - појачаним страхом од варварских упада, а највећа зграда у унутрашњости - као велепоседничка вила или царски летњиковац. С друге стране, предложена су датовања од средине III до средине VI века, а за власника Гамзиграда проглашавани су Аурелијан, Галерије, Константин, Теодосије, Анастазије и Јустинијан. Тек у јуну ове године коначно је решена загонетка Гамзиграда. У југозападном делу палате, у једној грађевини са мозаичким подовима и зидовима осликаним фрескама, пронађен је велики камени блок - теме архиволте - на коме је уклесан натпис FELIX ROMULIANA. Тај налаз коначно сврстава Гамзиград у споменике римске дворске архитектуре, и то у ону исту категорију споменика којој припада и Диоклецијанова палата у Сплиту. С друге стране, поменути натпис омогућује међусобно усклађивање и допуњавање историје и археологије, јер у случају Ромулијане археолошки налази управо речито говоре о ономе о чему историјски извори ћуте.
Само у два историјска извора непосредно и сасвим кратко поменута је Ромулијана. Непознати писац, око 360. године, саопштава да је Ромулијана место у коме је рођен и сахрањен римски император Галерије,[13] а Прокопије, у делу насталом око 555. године, помиње Ромулијану међу кастелима које је обновио Јустинијан. [14] Археолошка ископавања, која су вршена последњих тридесет година у Гамзиграду, омогућују да се ти оскудни историјски подаци осетно допуне и правилно схвате. Резултати тих истраживања недвосмислено показују да Ромулијана није ни село, ни вила, ни градић, нити кастел, већ велелепна царска палата која величином и луксузом премаша Диоклецијанову палату у Сплиту. Галеријева палата у Гамзиграду разликује се формално од Диоклецијанове палате у Сплиту, али је у суштини њој истоветна. Својим положајем, архитектуром и декорацијом она илуструје, али још наглашеније, онај исти тетрархијални мит о харизматском владару, који, рођен у забити Царства, од незнаног оца и хвале достојне мајке, остварује највеће подвиге и задобија вечити живот, тј. бива увршћен међу богове. Гамзиград понавља готово до детаља целу нападну нарацију и апологетику сплитске архитектуре: тешко доступан, зачаран предео, самодовољну изолованост, монументалност спољашњих оквира и декоративност главних приступа, пренаглашени луксуз доведен до неукуса, храмове у којима се слави господар државе, приказе богова хероја - Херкула, Ескулапа и Диониса, који треба да подсете на порекло, подвиге и апотеозу власника палате и, најзад храммаузолеј који се налази у средишту палате и акцентује оно што је у њој најбитније. Сумње нема: Ромулијана је само палата маузолеј; то је у ствари Галеријева задужбина а и последњи споменик дворске архитектуре везан за Диоклецијанов систем управљања државом, јер већ 324. године Константин успоставља наследну монархију у којој нема места за здања попут Диоклецијанове палате у Сплиту и Галеријеве у Гамзиграду. Проучавање касноантичких царских палата у Сплиту и Гамзиграду са становишта комуникације омогућује не само да се боље одреди њихова функција већ и да се дефинише категорија споменика дворске архитектуре, зависна од Диоклецијановог политичког програма. Архитектура споменика те категорије јесте комуникациони чин у правом значењу те речи, а њена основна функција да образложи и трајно подржи идеологију тетрархије. Реторика те архитектуре рачуна да помоћу алузивних знакова, митова и симбола трајно васпитно делује, али је она одвећ гласна, одвећ наметљива и одвећ извештачена да би се дуго памтила и поштовала. То, уосталом, јасно показује каснија историја и сплитске и гамзиградске палате. Царске палате у Сплиту и Гамзиграду веома су кратко служиле првобитној сврси. Чињеница да су остале незавршене јасно истиче њихове зле судбине: сплитска палата била је споменик у славу свог власника и његове идеологије око двадесетак година, а гамзиградска - непуних четрнаест. Те две тетрархијалне остале су незавршене због верске и идеолошке нетрпељивости, због слома старог и успостављања новог политичког система. После коначног распада тетрархије, 324. године, обе палате су прикључене осталим царским добрима. Константину и његовим наследницима, који су успоставили систем власти "по божијој милости",
мало су биле потребне тетрархијске задужбине у забити Далмације и Приобалске Дакије, али је млада хришћанска црква могла желети да споменике који славе њене највеће идеолошке непријатеље - Диоклецијана, Ромулу и Галерија - преобрази у симболе своје велике победе. Из тих разлога су обе палате вероватно најкасније у време владавине Валенса препуштене цркви. Свакако није случајно да је прва грађевина која је нарушила структуру Галеријеве палате у Гамзиграду била велика хришћанска базилика и што је средишни пункт у сплитској палати - Диоклецијанов маузолеј - преобликован, мада знатно касније, у катедралу. Од средине V века, после хунске најезде, отпочела је брза рурализација, односно секуларизација оба споменика: Галеријева палата постала је временом мало византијско насеље, а Диоклецијанова палата - средњовековни Сплит. Оваква судбина касноантичких царских палата у Сплиту и Гамзиграду може се схватити и као образац судбине сваке харизматске власти и сваке од ње зависне архитектуре. Та архитектура је, више од било које друге, подложна застаревању и смењивању значења; она најуверљивије показује како живот празни и испуњава архитектонске форме, како им беспоштедно узима стара и даје нова значења. Напомене 1 Уп. 2 Уп.:W. Seston, Diocletién et la tétrarchie, Paris 1946. 3 Fr. Bulić и Lj. Karaman, Palača cara Dioklecijana u Splitu, Zagreb 1927, са темељним приказом целокупне литературе на стр. 24-43. 4 Ibid., 119. 5 Eutr., IX, 27, 2; Zosim., II, 10, 2; Zonar., XII, 32; Lactant., XXVI, 7. 6 Lactant., XX, 4. 7 Lactant., XXXIV, 4. 8 Ps. Aur. Vic., Epit., XL, 16. 9 Procop., De aedif., IV, 4. 10 V. Beljevliev, Zur Deutung der Kastellnamen im Prokops Werk De aedificciis, Amsterdam 1970, 49, 113. 11 D. Srejović, The Late Roman Imperial Palace at Gamzigrad, Illustrated London News 1975, Arch. Sec. 2268; D. Srejović - A. Lalović - Đ. Janković, Two Late Roman Temples at Gamzigrad, Archaeologia Iugoslavica XIX, 1978, 54-63; Д. Срејовић - А. Лаловић Ђ. Јанковић, Гамзиград, Старинар XXXI, 1980, 65-80
12 Đ. Mano-Zisi, Le castrum de Gamzigrad et ses mosaďques, Archaeologia Iugoslavica II, 1956, 67-84; A. Möesy, Aurelianus - Aquae - Gamzigrad, Studia balcanica I, 1970, 49-54; M. Čanak-Medić, Gamzigrad, une résidence fortifiée provenant du Bas-Empire, Зборник радова Византолошког института XIII, 1971, 256-261; N. Duval, Palais et forteresses de Уougoslavie, Bulletin de la Société nationale des antiquaries de France 1971, 115-119; М. Чанак-Медић, Гамзиград, Саопштења XI, Београд 1978. 13 Види нап. 8. 14 Види нап. 9.
Винча и њена култура Винча је највеће и најцеловитије истражено неолитско насеље у Европи. На овом месту, где се преко долине Болечице и Дунава разиграни рељеф Шумадије сусреће са банатском равницом, налазила се између 4500. и 3500. године пре н. е. метропола једне садржајима пребогате културе. Стога је Винча појам којим се данас обележава зенит неолитске културе у Европи. Културни слој Винче, висок око 10,5 m, пружа необично занимљиву и узбудљиву слику. Као на раскошном ћилиму у њему се по вертикали нижу један над другим румени, жути, мрки, пепељасти и црни прослојци формирани од остатака разорених насеља, спаљених колиба, великих ровова и засутих јама и гробова. Сваки од тих прослојака, који обележава поједине фазе живота у Винчи, садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружје од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, раскошно декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина, накита од разних врста ретких, скупоцених материјала и безброј других предмета, израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области, из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана. Мада је праисторијско насеље у Винчи годинама ископавано, ипак је испитан само његов средишњи део. На истраженом простору нађено је, међутим, на хиљаде предмета који данас красе многе музејске збирке у нашој земљи и иностранству, а рад на њиховом проучавању траје с несмањеним интересовањем и данас. На основу тих бројних и веома разноврсних предмета, као и остатак архитектуре и коришћених сировина, може се поуздано реконструисати цела историја Винче, односно материјална и духовна култура бројних генерација које су у њој живеле. Прво поглавље Винчине историје сачувано је само у фрагментима и отуда је недовољно јасно. На основу скромних остатака најстаријег насеља, откривених на око 10,5 m испод површине, може се закључити да је Винча први пут насељена у тренутку кад је култура средњег неолита (старчевачка култура) већ прешла зенит и
почела да се ближи свом крају, вероватно негде око 488. године старе ере. У то време југословенски део Подунавља био је густо насељен и оснивање првог насеља у Винчи треба вероватно везати за мању групу колониста која је у трагању за слободним њивама и пашњацима напустила неко оближње веће насеље, лоцирано у јужном Банату. Мада је њихово насеље у Винчи било релативно краткотрајно и малог обима и мада у њиховом стваралаштву није могуће открити неки нов, особен израз, ипак су ти досељеници оставили у Винчи један документ, изузетно значајан за упознавање њиховог физичког изгледа и њихове духовне културе. То је велика гробница с прилазом и девет скелета која је у центру најстаријег насеља откривена 1931. године. Овај налаз, јединствен у оквирима неолитске културе југоисточне Европе, показује да су први земљорадници Подунавља припадали једном посебном антрополошком типу у коме се обједињују одлике старе европске популације с одликама грацилних Медитеранаца. Исто сажимање старобалканских, аутохтоних елемената са медитеранским опажа се и у старчевачкој култури, односно култури првих становника Винче. Тако најстарија станишта у Винчи имају, као и станишта на осталим насељима овог времена у Подунављу, најчешће елипсоидне основе укопане у лес и шаторасти кров од прућа, трске и сламе који належе непосредно на основу. Ове шаторасте колибе, груписане у најстаријем насељу Винче по одређеном систему око централне колибе, живо подсећају на архитектуру старије подунавске мезолитске културе (културе Лепенског Вира). За исте традиције се повезују и стубасте антропоморфне фигуре овог времена, као и нерашчлањене керамичке посуде чије форме јасно упућују на старије узоре рађене од камена или дрвета. Међутим, поједине орнаменталне технике примењене на керамици (на пример сликане вазе) као и неки ретки материјали коришћени за накит (спондилус, палигорскит) јасно показују да су носиоци старчевачке културе одржавали везе са становницима егејског и ширег источномедитеранског подручја. Још су били живљи контакти са областима које леже северније од југословенског Подунавља. Њих потврђују ножићи од вулканског стакла (опсидијана) које су становници најстаријег насеља у Винчи добављали из горњег Потисја. На основу расположивог археолошког материјала може се закључити да су први становници Винче живели у добросуседским односима како са становницима Панонског басена тако и јужних области Балканског полуострва. Најстарије насеље у Винчи није било ни ограђено ни утврђено, а налази из шаторских колиба везују се за мукотрпни али и спокојни живот сељака чија је свакодневница била испуњена напорним радом на изради камених алатки и разних керамичких производа, а свакако и сталном бригом за усеве, за стоку и улов. Становници најстаријег насеља у Винчи нису, међутим, могли да за дуже време убирају заслужене плодове свога труда. Већ средином V миленија старе ере отпочињу ланчани покрети неолитских популација у Тракији и доњем Подунављу који нешто касније захватају и области око Винче. Ово превирање изазвано је лаганом пенетрацијом анадолске халколитске културе типа Чан Хасан – Бејџесултан која се према Балканском полуострву кретала у два смера: сувоземним путевима, од југоисточне Тракије према Подунављу, и маритимним комуникацијама, од средње Грчке до северне Далмације. Као последица овог струјања, при коме се анадолске форме сажимају с локалним аутохтоним облицима, настају на целом Балканском полуострву и
средњем Подунављу културе млађег неолита. Тако у додиру са новим досељеницима и подунавска старчевачка култура прераста у нову, винчанску културу. У овим немирним временима Винча је у једном тренутку, вероватно негде око 4500. године старе ере, потпуно опустела. Тешко је оценити које је време протекло пре обнове и бујања новог живота у Винчи. Свакако да тај период није био дуготрајан јер је непосредно изнад напуштених шаторских станишта подигнуто ново, велико насеље чији су житељи генерацијама остали на том тлу негујући и ширећи близу 1000 година једну особену културу млађег неолита којој је Винча дала име. Дух нове културе и новог начина живота манифестован је јасно у архитектури. При изградњи новог насеља посебна пажња обраћена је распореду кућа. Од њих су, нажалост, остале само основе, али је утврђено да су све биле оријентисане у правцу југо-исток-северозапад, да су имале четвороугаоне, готово квадратне основе, вертикалне зидове и кров на две воде. Као грађевински материјал и даље је коришћено дрво и глина, али сам грађевински поступак обогаћен је новим детаљима и знањима, као на пример нивелисањем, стабилизацијом подлога, изолацијом од влаге, облепљивањем зидова и њиховим бојењем. У раздобљу од хиљаду година Винча остаје ушорено, ограђено насеље са истим системом комуникација. Временом се једино стамбени простор увећава и функционално разрађује. Док су прве куће редовно једноћеличне и довољне за живот само једне мање породице, у млађим насељима откривене су велике правоугаоне грађевине од 40 до 60 m2 са већим бројем просторија и уграђеним "намештајем" (банци, пећи, мангани, долапи, столови). Континуитет културе још изразитије потврђују покретни археолошки налази, на првом месту керамичке израђевине – посуђе и антропоморфне фигурине. Ове две велике групе налаза, кроз које је испољен и високо развијен смисао за уметничко обликовање, крајње осетљиво одражавају све животне ситуације бројних Винчиних генерација, односно динамику винчанске културе у целини. На основу стилских одлика керамике и антропоморфне пластике могу се најлакше утврдити основне етапе живота у Винчи, односно извршити периодизација културе млађег неолита у средњем Подунављу. Утемељење, раст и највиши успон вунчанске културе илуструју археолошки налази откривени у Винчи на дубинама између деветог и шестог метра. У овом раздобљу, које се методом С-14 може датовати оквирно између 4500. и 3800. године старе ере, становници Винче и њихови саплеменици остварују културу која далеко зрачи и супериорно доминира највећим делом средње и југоисточне Европе. Винчанска култура поседовала је око 4000. године пре н. е. територију већу од територије било које друге неолитске културе у Европи, а поједина њена насеља, на пример Винча, Потпорањ, Селевац или Дивостин, премашала су величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља већ и прве градове који су знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту. Заједнице тих великих насеља прилагођавале су своје основне делатности локалним условима. Тако се у неким насељима већа пажња поклањала земљорадњи и сточарству, а у некима
ткачкој радиности и трговини, док су се у онима која у својој околини имају ретке сировине зачели рударство и разне врсте заната. Специјализоване делатности омогућиле су брз привредни успон, друштвено раслојавање и опште богаћење свих заједница винчанске културе. Заједнице у Шумадији, Банату и Срему брижљивом обрадом земље и негом крупне стоке створиле су вишкове производа, који су им омогућавали да од суседних етнокултурних група добијају сировине које нису имали на својој територији, на првом месту ердељски опсидијан, драгоцену сировину за израду српова и прецизних алатки. С друге стране, стабилност привреде омогућила је винчанским заједницама да известан број својих чланова ослободе непосредне производње, односно да их усмере на посебне делатности, првенствено на изналажење локалних сировина или њихову прераду. На тај начин становници Винче дошли су до цинабарита, који је вађен у Шупљој стени испод Авале, као и до неких других ретких стена и минерала (алабастер, мермер). Винча је из тих разлога постала и највеће тржиште југоисточне Европе, и то не само због изузетне вредности сопствених производа већ и због ретких сировина или предмета који су у њу допремани из Трансилваније горњег Потисја, доњег Подунавља па чак и са обала Егејског и Јадранског мора. Широка размена добара и развој комуникација ослободили су творце винчанске културе грчевите везаности за малени комад земље и предачке навике, дали су полет њиховој машти и омогућили им да наслуте нове светове и успоставе однос пун поверења према природи, животу и будућности. Винча и још неколико неолитских насеља у близини Вршца (Потпорањ), Крагујевца (Гривац, Дивостин), Титова Митровице (Валач) и Приштине (Предионица) постају велики религиозни центри, а истовремено и уметничка жаришта која пресудно утичу на ликовно стваралаштво свих неолитских заједница средње и југоисточне Европе. На стотине и хиљаде глинених фигурина и ритуалних ваза откривених у поменутим насељима, не указују само на изузетну маштовитост и уметничку надареност њихових твораца већ и на развијено митотворство и нагло разграњавање магијско-религијске праксе у оквирима винчанске културе. Тематска разноликост глинених фигурина (наге или обучене фигуре жена и мушкараца у стојећем, клечећем или седећем ставу, фигуре с маскама на лицу, хермафродитске фигуре) и њихов стилски развој од натуралистичких преко реалистичких до сасвим апстрактних форми сигурни су доказ да је у Винчанској култури превладана примитивна магија односно да је оформљена јасна религијска мисао. Та мисао, судећи по изгледу глинених идола и разноврсних култних предмета изражавана је у ритуалима и митовима повезаним са сменом годишњих доба, сетвом и жетвом, рађањем и умирањем, као и сталном обновом живота, ликовно најпотпуније израженом приказом жене са дететом у наручју. Оне винчанске заједнице које се нису определиле за земљорадњу и сточарство већ за проналажење и обраду нових сировина створиле су, међутим, сасвим другачији духовни свет. Заједнице које су живеле између висова Кучајне и Дели Јована, у близини пећина, великих пукотина и топлих извора, рано су наслутиле да у утроби земље, у потпуној тами, настају, расту и сазревају најразличитије стене и минерали. Припадници тих заједница први су у Европи продрли у тај зачарани подземни свет, изнели на светлост дана његове плодове и,
уз помоћ ватре, натерали их да се преобразе у нову материју – у метале, у конкретном случају у бакар. Открићем велике тајне преображаја материје ови први европски рудари и ковачи уплели су се у процесе козмичког живота и везали за један посебан свет богова и хероја. После открића бакра њихова машта населила је целу природу безбројним тајанственим бићима – палчићима, вилама и вилењацима, који су се придружили демонима жита и духовима плодоносног дрвећа. Тај особени сакрални свет, који је у винчанској култури успостављен најкасније почетком IV миленијума пре нове ере, одржао се на Балканском полуострву све до времена ширења хришћанства, а један његов део вероватно је уграђен и у темеље најстарије забележене европске митологије о Деметри, Дионису и божанском ковачу Хефесту. Винчанска култура била је у зениту све до око 3800. године пре н. е. Остаци насеља и покретни археолошки налази откривени на дубинама између шестог и другог метра културног слоја Винче, датовани методом С-14 у раздобље између 3700. и 3500. године старе ере, показују да Винча постепено губи свој пређашњи значај и да се винчанска култура у целини лагано гаси. Најпре се запажа да су насеља из овог дела културног слоја знатно мања од претходних и да се у једном моменту приступа изградњи новог одбрамбеног система. Мада се и даље наставља локална производња свих врста оруђа и керамичких производа, ипак је карактеристично да је број импортованих објеката све већи и да се све чешће подражавају узори из туђинских култура. Очигледно је да уместо метрополе која зрачи, Винча сад постаје само место које сабира елементе са најразличитијих страна. Овај општи замор, испољен како у неоригиналној керамичкој производњи тако и у изради антропоморфних фигурина, изазван је проналаском и све чешћом употребом метала, у првом реду бакра и злата. Открићем ових метала нарушава се ранија културна равнотежа и отпочиње распадање структуре неолитског света. Сви ти догађаји деловали су снажно на материјалну и духовну структуру Винчиног становништва. У првом тренутку подстреци са стране имали су позитивно деловање јер сажимањем традиционалних форми с елементима новог стила настаје у Винчи краткотрајни ренесанс културе окарактерисан у првом реду оригиналним облицима антропоморфне пластике и новим орнаменталним техникама на керамици. При овој новој стилској синтези антропоморфне фигурине задржавају у основи још реалистичке облике, али раније тродимензионално моделовање површине постају равне, а пластично моделовани детаљи постепено се схематизују и претварају у тешко разумљиве орнаменталне знаке. Овај доследно спроведен орнаментални стил има за циљ да помоћу једне врсте цртежа и сенчења компензује изгубљен смисао за трећу димензију. На извесним статуетама примењено је и бојење којим је још више наглашен пиктурални карактер новог орнаментног стила. отуда урезани или сликани детаљи на Винчиним фигуринама не означавају ни одело, ни тетовиране знаке, већ настају као резултат развоја стила који се креће од тродимензионалних реалистичких облика ка линеарно-апстрактним формама. Формирање овог стила мора се везати за технику резања и украшавања металног лима и кости. Као што је у току старије етапе винчанске културе глина одређивала основне облике антропоморфних статуета, тако у млађој етапи фигурине од
металног лима и кости постају носиоци линеарно-апстрактног стила који се са више или мање успеха транспонује и у друге врсте материјала. Насупрот фигуринама, посуђе је махом неукрашено. Ова чињеница, наизглед контрадикторна, у ствари се добро слаже с основном стилском концепцијом којој је страна трећа димензија и просторно развијање украсних мотива. Стога се сад и фаворизује само сликана декорација изведена пастозном бојом или инкрустацијом, док су друге орнаменталне технике углавном занемарене. Више се не примењују непрекинути украсни мотиви (текућа спирала, меандар), већ су сви орнаменти или просторно ограничени (метопски стил) или везани за поједине делове вазе. Овај строг тектонски стил на керамици, као и орнаментално-апстрактне форме пластике, израз је озбиљније кризе изазване увођењем метала у још изразито агрикултурну средину. Са развојем металургије бакра формирају се постепено и нови економско-друштвени односи који се супротстављају традиционалном начину живота. Становници Винче нису били спремни да прихвате прогресивну економско-друштвену структуру и нове богове већ достигнуте у културама суседних подручја. У таквој животној ситуацији било је потребно старе богове Винче што више уздићи и супротставити их страначким божанствима. Отуда се сад у Винчи формира једна нова религиозност документована првенствено познатом иконографском схемом мајке с дететом у наручју, опште хранитељице и велике господарице. Ови нумени, без праве моћи и лица, сагорели су заједно с колибама њихових твораца при налету инвазионих култура бакарног доба. У Винчином културном слоју, на око 2 m испод површине, данас се још добро виде згаришта последњег насеља. Овај хоризонт означава последње велико поглавље историје Винче – историје дуге око петнаест векова, испуњене значајним културним остварењима и узбудљивим догађајима. У Винчи је живот настављен и касније, све до доласка Римљана у наше крајеве, али не више са истим интензитетом нити на истом простору. Данас је из Винче познат низ налаза из бакарног, бронзаног и гвозденог доба. То су, међутим, само трагови, често веома значајни за разумевање извесних појава у праисторијској култури средњег Подунавља, али су они за историју Винче од другоразредног значаја. Чини се да је Винчино тло очувало своју привлачну снагу и у цивилизацији нашег века. Одмах уз праисторијско насеље данас се диже импозантна грађевина Института за нуклеарне науке "Борис Кидрич".
Дијалог човека са каменом Камен је први део природе који су преобликовали људски ум и људска рука. Рукотворени камен је из тих разлога и први јасни отисак људског духа; он
обележава сам почетак културне историје и остаје за дуго време једино сведочанство о хтењима и могућностима раног човечанства. Смисаони однос између човека и камена успостављен је најпре у источној Африци, на територији данашње Кеније и Танзаније, покрај језера Туркане и у Олдувајском кланцу. Тамо су последњих деценија пронађени фосилизовани остаци првог бића из рода Homo, названог вешти човек (Homo habilis), као и обиље каменог оруђа створеног његовом руком, и то у геолошким слојевима који су настали пре око два милиона година. Тада и тамо започет дијалог човека са каменом траје без прекида до данас; време је тај дијалог само учинило смисаонијим и омогућило да се он пренесе у све делове света. Почев од пре око 1,600.000 година рукотворине од камена, технички и обликовано све разноврсније и разноврсније, појављују се, осим у Африци, и у југоисточној Азији и Индији, а од пре око 1,500.000 година и у Европи. Њихов творац, назван усправни човек (Homo erectus) није био само велики путник и радозналац већ и велики проналазач: пре око 600.000 година из камена је измамио и ватру, одомаћио је и предао у трајни посед каснијем човечанству. Његов потомак, назван умни човек (Homo sapiens), постигао је много више. Почев од пре око 300.000 година населио је све климатске појасе Старог света, начинио је пре специјализоване камене алатке и каменом обележио своју прву велику светињу – предачки гроб. На тим остварењима темељи се целокупна каснија културна историја човечанства. Наш непосредни предак, назван веома умни човек (Homo sapiens sapiens), који се појављује пре око 35.000 година, примио је од својих претходника као највредније материјално и духовно благо опет камен. У том материјалу остварио је своје прве ликовне замисли, а почев од пре око 8000 година отпочео је тај материјал и да преображава, јер је од стена створио најпре ћерпич и керамику, а касније је из њих издвојио и све метале. Најзад, пред крај каменог доба, током четвртог миленијума пре нове ере, човек је подизао џиновско камење према небу да би од њега стварао најтрајније белеге свог постојања: монументалне сакралне грађевине – гробнице за хероје и храмове за богове. Око 3000. године пре нове ере, у време утемељења првих историјских цивилизација, завршава се миленијумски процес концептуализације камена и разоткривања његових основних употребних могућности. Каснија су раздобља мало шта додала камену и у техничком и у симболичком смислу. У технологији, градитељству, религији, миту и уметности традиционалних историјских култура, а и савремене цивилизације, само се издвајају и јасније артикулишу поједина својства, значења, , моћи намере и садржаји положени у камен још у камено доба, током континуираног дијалога који су са каменом водила четири припадника људског рода – Homo habilis, Homo erectus, Homo sapiens и Homo sapiens sapiens. Homo habilis и камен (пре око 2,5 – 1,5 милиона година)
Антропологија и археологија не само што данас покушавају да утврде где и када су начињене прве камене рукотворине, већ и због чега су и како оне настале. Као што најчешће бива кад се трага за почецима, за оним што је првобитно и најстарије, и у овом случају поузданих трагова је изузетно мало. Понуђена решења из тих разлога имају само вредност хипотеза од којих су најуверљивије оне у којима се не говори о почетку већ о почецима, где се постанак човека и прве камене алатке не схвата као готов чин већ као сложен и дуготрајан процес. Током друге половине XIX века први пут је са научног становишта разматран проблем локализовања "колевке човечанства". Најпре се тврдило да је то Азија јер је тај континент у миту и традицији одвајкада сматран колевком народа, а од 1871. године, од појаве Дарвиновог дела Порекло човека, настанак раног човечанства повезиван је најчешће са Африком. Те често теоријске претпоставке убрзо су отпочели на терену да проверавају антрополози и археолози. После проналаска људских фосила на Јави 1891. године пажња истраживача се усредсредила на југоисточну Азију, али почев од тридесетих година нашег века, кад су учестала открића све старијих и старијих фосилних остатака хоминида у јужној и источној Африци, те области су се нашле у жижи интересовања и оне се данас готово безрезервно сматрају колевком људског рода. Упоредо са тим истраживањима тражен је и одговор на питање како су изгледале најстарије људске рукотворине, јер је већ у науци XIX века човек дефинисан као биће које производи оруђе. Пошто та дефиниција подразумева да "где је оруђе ту је и човек", то је откриће камених артефаката покрај остатака давно изумрлих животиња (мамут, носорог) код Абевила, у Француској, омогућило Буше де Перту да докаже да је човек егзистирао "пре потопа", у ледено доба, да трајање културне историје не треба мерити историјским већ геолошким временом, тј. хиљадама и хиљадама година. Најранија раздобља те историје већ су 1865. године на основу сировине коришћене за оруђе названа старије камено доба (палеолит) и млађе камено доба (неолит) или доба окресаног камена и доба углачаног камена, а до краја XIX века према облику и начину израде камених рукотворина, дефинисане су и одређене културе у оквирима тих раздобља. Крајем XIX века постављено је, међутим, питање да ли је камен доиста основна и најстарија сировина коришћена за израду оруђа. На основу проучавања појединих заосталих заједница, нарочито оних у прашумама Јужне Америке, које користе једино дрвене алатке, немачки етнолози су претпоставили да су и првобитне људске заједнице најпре за оруђа користиле дрво, односно да раздобљу каменог доба претходи дрвено доба (Holzzeit). Та теза, мада је брзо оспорена, подстакла је међу археолозима и антрополозима размишљање о могућности да је најраније човечанство заиста могло за израду оруђа користити органске материјале – кост, рог или животињске зубе – који најчешће временом нестају без икаквог трага. Једног тренутка се чинило да ће то бити и доказано. Између 1950. и 1960. године живо се расправљало о открићу велике количине брижно одабраних животињских костију, рогова и зуба у Макапану у јужној Африци, за које је Рајмон Дарт тврдио да су оруђа најстаријих хоминоида, аустралопитецина, чији су остаци пронађени на
неколико места у јужној и источној Африци. Дарт и његови следбеници покушали су да докажу постојање особине остеодонтокератеичке културе (културе кости, зуба и рога која би карактерисала најстарије раздобље културне историје човечанства. Пошто су сви њихови аргументи уверљиво оспорени, данас се више не сумња да је камен прва сировина коју је човек користио. Чињеница да камено оруђе није само најстарије сачувано већ да је реално најстарије оруђе, даје наду да ће адекватним теренским истраживањима бити могућно егзактно утврдити на којој територији и у које време настају човек и култура. Камено оруђе са неколико места у Африци оглашавано је последњих деценија за првобитно: старост оног из Ома у Етиопији и са локалитета покрај језера Туркане у Кенији процењена је на око 2,5 милиона година, а оног из Хадара у Етиопији и на 3 милиона година. Данас се ипак сматра да најтачније и најпотпуније податке о изгледу првих камених рукотворина и њиховом творцу пружају археолошка, антрополошка и геолошка истраживања која су између 1960. и 1964. године обављена у југоисточној Танзанији, у Олдувајском кланцу. Олдувај је 40 км дуг ерозиони кланац по ивици некадашњег језера, у чијим су наслагама од стотинак метара откривена људска пребивалишта у оквирима четири лежишта од којих је најдубље и најстарије, означено као лежиште I, калијум-аргон методом датовано у време од пре око 1,9 – 1,5 милиона година. На појединим локацијама у лежишту I нађена су камена оруђа покрај остатака Homo habilis-a. Једна од тих локација, са ознаком DK, сматра се данас најстаријим људским пребивалиштем, јер су ту у слоју који покрива само дно лежишта I, непосредно на базалтним стенама, откривени остаци Homo habilis-a и све оно што је он начинио: кружна камена конструкција, у ствари основа станишта, и различита камена оруђа. Тај за нас први сачувани дијалог човека с каменом већ је до те мере сложен и пребогат садржајима да је тешко поверовати да је најстарији. Камена оруђа са локације DK, као и са осталих локација лежишта I у Олдувају и приближно истовремених локалитета (Омо, Хадар, Мелка Кунтуре), могу се класификовати у одређени број типова који се репродукују на исти начин кроз дуго време и то на локалитетима који су један од другог удаљени и по стотинак километара. Запажено је да су њихови творци увек строго водили рачуна о врсти коришћеног камена, и то како о месту одакле потиче, тако и о његовом облику и величини. Тако су, на пример, камене рукотворине из лежишта I Олдуваја готово увек израђиване од мањих комада лаве (базалт) и кварца, доношених са места која су од пребивалишта удаљена око 2-3 км. У сваком пребивалишту уочен је и нерукотворени камен (тзв. manuports), донет са веће или мање удаљености. На свим локалитетима је помоћу једнообразне технике произвођено неколико карактеристичних типова оруђа: цепачи, полиедри, дискоиди, сфероиди и ножићи од одбитака. Цепачи (тзв. choppers), најједноставније, најомиљеније, а, можда, и најстарије камено оруђе, резултат су елементарног поступка окресивања камена: директним ударом каменом о ивицу камена, најчешће облутка добија се сам цепач, једнострано или двострано окресан, са отпорном сечицом погодном за дробљење и
цепање тврдих материјала (дрво, кост), а уз њега и неколико кратких одбитака који су служили за стругање и сечење коже, тетива и меса. Тај наизглед сасвим једноставан технички поступак и то најелементарније оруђе извесно су највећи проналазак које је човечанство икада учинило. Тај чин и то дело обележавају почетак стварања људског света, тј. културе, јер подразумевају групне активности у изналажењу и преношењу сировине, трајно чување стечених знања путем рудиментарне вербалне комуникације, неговање традиције, утврђене обрасце делања и понашања, као и зачетке ритуала. Већ је истакнуто да између камених артефаката из најстаријих људских пребивалишта постоји највећа блискост. На свим тим местима Homo habilis је везао своје активности за камен, али не за било који, већ за комаде тврдих и хомогених силикатних стена и минерала који се лако цепају (кварцит, кремен, рожнац, опсидијан, базалт, риолит), с тим што их је узимао с одређеног места и при том брижно одабирао према величини и изгледу. И технички поступци су свуда једнообразни: приликом обликовања аморфног камена у оруђе увек се водило рачуна да се његова природна форма битно не измени и да један део његове површине остане нетакнут. Ти поступци указују на сложене активности у којима није коришћена само снага руке већ и способност ума. Зато се с разлогом поставља питање да ли се објашњење првих камених оруђа исцрпљује утврђивањем њихове функције као цепача или она имају и нека друга значења која у ствари мотивишу њихов настанак. Јер, сваки тврд камен, узет са било ког места, може послужити, и то без икаквог обликовања, као цепач, као оруђе за дробљење тврдих материјала. Вековна усредсређеност само на одређене врсте сировина и поједина њихова лежишта, као и истоветни начин обраде, не могу бити низ неповезаних случајности већ збир намерних активности којима се гради један кохерентни идејно-технички систем, односно успоставља првобитна култура. У тој култури, која се најчешће назива култура облутака ( Pebble culture) нарочито се пажња поклања камену неуобичајеном било по облику, боји, сјају или тврдини, било по свом природном окружењу, по везаности за одређени извор, процеп, пећину или неки други особени амбијент. На тај начин не постаје само основна сировина нешто што је изузетно и тајновито већ и њено лежиште. Брижно одабирање камена и његово само делимично преобликовање – два поступка која су јасно документована у најстаријим људским пребивалиштима у Олдувају – нужно подразумевају дуго осматрање и одређено поштовање основне сировине за израду оруђа, тј. концептуализацију и сакрализацију камена. Која је све својства Homo habilis придавао камену једва да се да и наслутити, али сви посведочени поступци у изради првих камених рукотворина показују да је већ у најранијем раздобљу културне историје човечанства поједином камењу придавана изузетна вредност и натприродна моћ. Преобликовање камена у оруђе не може се из тих разлога свести само на техничку, сврсисходну интервенцију на релацији човек – нежива материја. За прачовека је камење са одређеног места представљало посебан оживљени свет. Техничком акцијом, елементарним окресивањем камена, Homo habilis је успостављао савез са тим светом, укључивао
се у њега и делимично га присвајао. Захваљујући највероватније тим импулсима, а не жељама да се лакше дође до задовољења економских потреба, мотивисана је и израда првих камених рукотворина, прототипа каменог оруђа. Од стварања тог прототипа до момента реализације каменог оруђа из лежишта I у Олдувају свакако није протекло дуго време. Неизвесно је, међутим, које је време било потребно да се дође до појма о каменом артефакту, односно који су све мисаони и искуствени процеси претходили остварењу првих камених алатки и да ли се они могу повезати искључиво са Homo habilis-ом или, можда, и са најстаријим хоминидима – аустралопитецинима. Наука о настанку човека је склона да Homo habilis-а, творца првог каменог оруђа, непосредно генетски повеже са аустралопитецинима, и то са грацилним врстама, са Australopithecus africanus-ом и Australopithecus afarensis-ом чија се старост процењује на 2,5 до 3, односно на 3 до 3,6 милиона година. У лежишту I Олдуваја, осим Homo habilis-а, пронађени су и остаци робусне врсте аустралопитека, тзв. Australopithecus boisei, чије се порекло такође изводи од Australopithecus afarensis-а. Окамењени трагови стопа аустралопитека, откривени 1977. године у Лаетоли, у Танзанији, указују на њихов готово усправни ход, а њихови фосилизовани остаци са неколико локалитета у јужној и источној Африци и на ниски раст (испод 120 цм), изразито широко лице и малу лобању са запремином од 450 до 530 цм3 . Њихов потомак Homo habilis, иако је ниског раста (око 120 цм), ходао је већ сасвим усправно, био је омнивор, а имао је знатно уже лице и већу лобању са можданом запремином од 600 до 800 цм3 . Наведене разлике у физичким одликама очигледно нису тако велике да би искључивале могућност да су већ аустралопитеци на неки начин користили камен. На то указују и камена оруђа из геолошких слојева старијих од 2 милиона година, као и сасвим једноставни угласти одбици из Ома и Хадара у Етиопији који се, мада са резервом, повезују са Australopithecus afarensis-ом. Једно је ипак извесно: дијалог између човека и камена какав је посведочен у пребивалиштима лежишта I у Олдувају припреман је веома дуго, током раздобља у којем су природне форме – камење и стене необичног изгледа – побуђивале код хоминида прве полете духа, а временом и потребу да се за њих присније вежу најпре путем уношења тог нерукотвореног али оживљеног камена у пребивалишта, а касније и путем његовог делимичног преобликовања у сфероид, полиедар или цепач. Редовна појава нерукотвореног камена (manuports) у свим најстаријим људским пребивалиштима у Олдувају може се објаснити једино традицијом. Homo habilis, који пре око 2 милиона година израдом камених оруђа и коришћењем камена у градитељству утемељује културу, морао је имати претке или претходнике који су будним осматрањима и експериментима знатно раније дошли до одређених сазнања о камену. То су могли бити и аустралопитеци, највероватније A. africanus и A. afarensis за које се претпоставља да су у непосредној генеолошкој вези са Homo habilis-ом. На основу расположиве антрополошке и археолошке грађе може се утврдити да је смисаони однос између човека и камена успостављен постепено, током два
дуготрајна раздобља. У првом раздобљу, од пре око 4 до 2,5 милиона година, аустралопитеци или неки још непознати преци Homo habilis-а уочили су у свом природном окружењу стене и камење необичног изгледа и за њих везали своје прве мисаоне и емоционалне импулсе. Тим трансфером, том концептуализацијом камен је оживљен и преображен у самосталну делотворну силу и човековог саговорника. Први дијалог човека са каменом није опредмећен, али судећи према наредном, оном који је документован у Олдувајском кланцу, у њему су већ морала бити створена уверења о натприродним силама инкорпорираним у одређеној стени или камену, а истовремено и утврђена основна знања о физичким својствима минерала и стена, особито оних који су погодни за контролисано ломљење и обликовање. Тај први дијалог делимично је вероватно сачуван и у колективном памћењу каснијег човечанства на шта упућују поједина места у Старом завету где је светост природног, људског руком неокаљаног камена посебно наглашена у заповести Божјој: "Ако ли ми начиниш олтар од камена, немој начинити од тесанога камена; јер ако повучеш по њему гвожђем, оскрнавићеш га"(2. Мој. 20, 25; слично 5. Мој. 27, 5-6 и Ису. 8, 31). И у осталим традиционалним културама једино је необрађени камен сматран светим и савршеним. Само под деловањем духовних сила камен задобија чудесна својства, а будући да га људска рука скрнави, неопходно је да се пре његове обраде обаве обреди окајања. Утврђен редослед гестова приликом израде сфероида, полиедра или цепача, карактеристичан је за све рукотворине Homo habilis-а, заправо указује да је преобликовање камена током наредног раздобља од пре око 2,5 до 1,5 милиона година било својеврстан обредни чин. За неке камене рукотворине, на пример сфероиде, није извесно да су имале било какву практичну примену, а и израда функционалних облика, цепача или сечива, свакако да није обављена без магијских обреда, јер је било потребно осигурати њихову успешност, трајност или убојитост. у том раздобљу створене су вероватно прве представе о магијским силама скривеним у оруђу и оружју, тј. утемељена је хополатрија, обожавање појединих врста оружја. И кружне камене конструкције у најстаријим пребивалиштима Homo habilis-а не документују само најстарију примену камена у градитељству већ и одређену концептуализацију стамбеног простора, као и наговештај вишезначне симболике камена и круга у профаној и сакралној архитектури свих каснијих раздобља. Све у свему, у дијалогу са каменом, нерукотвореним и рукотвореним, аустралопитеци и Homo habilis успоставили су целокупну културу. Homo Erectus и камен (пре око 1,600.000 – 3,000.000 година) У пребивалиштима из средњих и горњих слојева лежишта II у Олдувајском кланцу откривена су камена оруђа која се видно разликују од оних из лежишта I, тј. од каменог оруђа Homo habilis-a. Најкарактеристичније од тих оруђа, названо ручни клин, израђено је традиционалном техником директног двостраног окресивања, али је то окресивање обављено са раније непознатим смислом за симетрију што указује да је творац ручног клина поседовао осећај за лепо, да је тежио јасним, прегледним и смисаоним формама.
На локацији LLK у горњем слоју лежишта II, као и на још неколико места у источној и северозападној Африци (Куби Фора, Мелк Кунтуре, Казабланка, Рабат, Тернифин), откривени су антрополошки остаци који омогућују да се упозна и творац ручног клина. То људски биће, названо Homo erectus, по телесним пропорцијама већ блиско савременом човеку, било је средњег раста (140 – 160 цм), а имало је лобању са можданом запремином од 800 до 1200 цм3 . Старост остатака H. erectus-a са локалитета у Африци (Олдувај, Куби Фора, Мелка Кунтуре) процењује се на пре око 1,600.000 – 700.000 година, а оних са локација у Азији (Чукутијен и Лантијен у Кини; Тринин, Сингиван и Хгандог на Јави) и Европи (Мауер и Билцингслебен у Немачкој) – на пре око 800.000 и 400.000 година. Из тих разлога се настанак Homo erectus-a везује за источну Африку, за време од пре око 1,600.000 година, а будући да су ручни клинови и остале његове камене рукотворине пронађене широм целог Старог света, то се претпоставља да је дијаспора ове нове врсте раног човечанства започела веома рано, да су маритимне области Европе и Азије насељене пре око 1,5 – 1 милион година, а континенталне – пре око 800.000 – 300.000 година. То значи да је дијалог H. erectus-a са каменом потрајао око 1,3 милиона година и да је вођен у различитим климатским појасима и у разноликим природним амбијентима, и под ведрим небом и по пећинама. С обзиром на све те околности разумљиво је да тај дијалог није могао бити ни једнообразан ни монотон. Камене рукотворине из горњих слојева лежишта II, као и из лежишта III и IV у Олдувајском кланцу добро илуструју однос H. erectus-a према камену током раздобља од пре око 1,500.000 до 700.000 година. Те рукотворине документују снажну везаност за традиционалну локалну културу Homo habilis-a, јер се и даљ масовно израђују цепачи и сфероиди. Као нове појаве уочавају се све изразитија тежња да се дође до што бољег камена за израду оруђа и остваре нови облици, на пример, оруђа из лежишта III израђена од стена које су од сталних пребивалишта удаљене десетак километара, а сировине за оруђа из лежишта IV – трахит, зелени фонолит и гнајс – донесена су са удаљености од преко 30 км. Сличне појаве су запажене и у осталим пребивалиштима H. erectus-a, односно свуда се припадници ове врсте људског рода сагледавају као радозналци који трагају за новим сировинама, што тврђим и компактнијим, на првом месту за кременом који се да најконтролисаније окресивати. Добављање сировине са знатне удаљености подразумева успостављање сталних комуникација између појединих људских група, неку врсту размене добара, а тиме и присвајање лежишта добре сировине и утврђивање њене вредности. Традиционалном техником директног обостраног окресивања, примењеном доследније на бољу сировину, најчешће већа кремена језгра, Homo erectus је остварио ручни клин – нов тип универзалног оруђа зашиљеног врха, оштрих бочних страна и заобљене базе, које је вероватно служило за касапљење уловљене дивљачи, али и за копање корења, лукавица и ризома. Ручни клин је најкарактеристичније, али не и једино оруђе H. erectus-a. У Африци, Европи, западној Азији и Индији су осим ручног клина израђивани различити
стругачи од кремених одбитака, као и одбици чија се ивица накнадном обрадом прилагођавала одређеној функцији. У источној и југоисточној Азији ручни клин је, међутим, готово непознат, а уместо њега израђивана су различита оруђа од облутака са конвексним, конкавним или равним сечицама, често великих димензија, и то од силификованог туфа, кварца, рожнаца, окамењеног дрвета и кречњака, а сасвим изузетно и од кремена. Тако се на карти насељеног света од пре око 1,500.000 – 300.000 година јасно уочавају две велике техно-културне области: већа на западу, окарактерисана ручним клином, тзв. ашелском културом, и нешто мања на истоку где преовлађују оруђа од једнострано или обострано окресаних облутака. Наведене разлике у избору сировина и изгледу оруђа доказују изузетну способност прилагођавања H. erectus-a локалним условима и његово свестрано експериментисање са различитим врстама камена. H. erectus је наслеђену технологију знатно усавршио што јасно показују ручни клинови. Сви старији примерци ручног клина грубо су обострано окресани тврдим каменим перкутером, услед чега имају неравне сечице. Каснији примерци, који се могу убројати у најлепша камена оруђа, обликована су помоћу две техничке иновације: припремањем равни удара под одређеним углом и коришћењем тзв. меког перкутера од кости или рога, који смањује јачину удара и омогућује да се тачка удара усмери ближе ивици језгра. Најчешће је језгро најпре окресивано тврдим перкутером да би се добила основна форма, а затим је меким перкутером коначно обликован ручни клин стањеног пресека и готово идеално равних ивица, бадемастог или срцоликог облика. и оруђа од одбитака указују на значајан технички напредак, јер се приликом њихове израде често примењује накнадна обрада, тзв. ретуш којим се основна форма и ивица прилагођавају одређеној функцији. Назначени технолошки прогрес мотивисан је све интензивнијом везаношћу Homo erectus-a за камен, тј. даљом концептуализацијом и сакрализацијом основне сировине. Ручни клинови обликовани помоћу тврдог и меког ударача често имају несумњиво естетску вредност и могу се сматрати реализацијом првих јасних ликовних замисли раног човечанства. Уочено је да на најсавршеније обликованим и највећим ручним клиновима нема трагова употребе и да су такви примерци каткад стављани на одређена места. Те чињенице, као и податак да су поједини примерци неупотребљиви будући да су дуги преко четрдесетак сантиметра и тешки по неколико килограма, утврђују сакрални карактер ручног клина. Ти велики и изузетно вешто обликовани ручни клинови могли су бити ознака власти и ауторитета, камење муње које ствара огањ и светлост и повезује небо и земљу, моћни фетиш, култни инструмент, вотивни дар или, пак део ритуала иницијације којим онај који се посвећује своју зрелост доказује мајсторском обрадом ручног клина. Са вештином обраде камена, особито кремена, помоћу тврдог и меког перкутера, повезана је вероватно и вештина овладавања ватром. Варнице које врцају приликом окресивања увериле су рано човечанство да магијске силе камена чврсто везују за
себе и силе светлости и топлоте. Свакако окресивање ослобађа за тренутак те силе, али је тек Homo erectus у раздобљу од пре око 600.000 до 400.000 година открио начин да искру из камена трајно одржи, да је преобрази у стално горући плам, у ватру. Најстарија ватришта у Азији и Европи археолошки су документована нагорелим облуцима који се и у свим каснијим раздобљима праисторије појављују као најбољи чувари ватре и топлоте. Та ватра из кремених или кварцитних облутака преобразила је из основа живот раног човечанства: изменила је његову исхрану, умањила је страх од мрака, хладноће и звери, продужила је време индивидуалног делања и друштвеног окупљања, а тиме допринела и развоју вербалне комуникације и чувању традиција. Чим је ватра постала неопходност, неопходне су постале и конструкције које је штите: камена ограда, камена изолација од влаге, камени ветробрани и слично. Тако је заједно са ватром у свако станиште ступио и камен и тиме постао неопходност у сваком градитељском подухвату. Homo erectus је током своје 1,300.000 године дуге историје успео да открије нове врсте стена и минерала, да искористи њихова својства било у практичне било симболичке сврхе и да из камена измами ватру која је многоструко обогатила његов интелектуални, емоционални и друштвени живот. Ватра окружена облуцима у средишту пребивалишта уједињавала је групу, продужавала је и оживљавала комуникацију, давала је полет машти и стварала атмосферу погодну за испредање легенди и митова. С друге стране, успешним прилагођавањем различитим природним окружењима Homo erectus је остварио и различите типове културе. Те све разнолике адаптације временом су га преобразиле у ново људско биће, у Homo sapiens-a чији су први представници документовани у геолошким слојевима од пре око 300.000 до 200.000 година. Homo Sapiens и камен (пре око 300.000 – 35.000 година) Међу археолошким налазима из раздобља од пре око 300.000 до 120.000 година, уз ручне клинове срећу се камена оруђа произведена раније непознатим технолошким поступком, као и антрополошки остаци који омогућују да се наслути процес формирања једног особеног људског бића, више налик на савременог човека него на Homo erectus-а. Током целог тог раздобља традиција има превагу над иновацијама, а тек пре око 120.000 година јасно ће се кристалисати и нов антрополошки тип и нова култура. Освит нове епохе обележен је увођењем сложене технологије израде каменог оруђа, тзв. левалоазијенске технике. Нов технички поступак заснива се на претходној припреми комада сировине за окресивање – каменог језгра, а с циљем да се добију одбици стандардне форме и величине, погодни за секундарну обраду. Најпре се од језгра периферно одбија већи број одбитака чије су фасете међусобно повезане, а затим се са ових фасета врши одбијање према средишту језгра док се фасетама не покрије цела његова површина. Тек са овако обрађеног језгра, налик корњачином оклопу, ударом са стране одваљује се одбитак који се затим обликује у жељено оруђе.
Још је неизвесно да ли је леволоазијенска техника проналазак последњих генерација Homo erectus-а или нове људске врсте. Најстарија артефаката израђена том техником пронађена су у слојевима датованим пре око 350.000 – 300.000 година. Нешто старији људски остаци, на пример они из Тотавела у јужној Француској, још имају изразите одлике Homo erectus-а, а нешто млађи, и то како они из Француске (Фонтешвад, Лазаре, Ла Шес) тако и из Немачке (Штанхајм), Енглеске (Свонскум), Грчке (Петралона), Замбије (Брокен Хил) и Кине (тзв. Дали калота), упркос изразитом полиморфизму, дефинишу нов антрополошки тип – архајског Homo sapiens-a. Пошто се та млађа група фосилних људи опредељује у раздобље од пре око 300.000 до 200.000 година, то је извесно да архајски Homo sapiens доследно користи левалоазијенску технологију и да тек он успева да искористи све њене предности. То јасно показују камене рукотворине из поменутог раздобља, које више нису универзална оруђа већ прве специјализоване алатке. Традиционални тежак и незграпно обликован ручни клин преображава се у листолике лаке шиљке, а новом левалоазијенском техником производе се мали ручни шиљци и разне врсте кратких стругача. Развој архајског сапиенса одвијао се у два основна смера – у Азији према типу савременог човека – Homo sapiens sapiens-у, а у Европи према једној особеној људској врсти, према тзв. неандерталском човеку (Homo sapiens neandertalensis) који, иако остаје без непосредног потомства, води један од најплодоноснијих и за будућност најзначајнијих дијалога са каменом. Неандерталац је прво људско биће која се с правом може назвати умни човек. Иако у изгледу чува неке црте својих претходника, на пример израженије надочне луке, издужену лобању, увучен обрадак и робусну грађу, по можданој запремини до око 1700 цм3 он досеже па чак и превазилази савременог човека. Неандерталац је знатно проширио екумену, јер се први трајно населио у областима хладне климе а битно је променио и културу, јер је први успоставио култ мртвих на чему се темељи целокупна религија. Однос неандерталца према камену документован је великим бројем археолошких налаза из Европе, југозападне Азије и северне Африке. Ти налази, датовани у раздобље од пре око 120.000 до 35.000 година, махом потичу из пећина, јер су оне биле омиљено боравиште неандерталског човека. Трајним насељавањем пећина успостављен је присни однос са светом стена. Живот се највећим делом одвијао између камених зидова пећина и покрај стена на њиховом улазу, али има доказа да је неандерталац залазио и у мрачне пећинске ходнике, дуге и по стотинак метара. О његовој смелости и радозналости сведоче различити природни куриозитети – фосили крупних пужева, делови сталактита и сталагмита, кристали и разни обојени минерали – које је доносио са својих истраживачких подухвата. Карактеристична је и његова заинтересованост за меке стене, првенствено за оне упадљивих боја. Тако широко познавање сировина имало је за последицу све сложенији однос према камену, односно даље диференцирање камених рукотворина и њихову све већу специјализацију.
Диференцијација камених рукотворина вршила се у неколико смерова. Најпре се уочава да у обради камена долази до све изразитијег раздвајања техничке од симболичке мисли, а постепено и до осамостаљења ликовних замисли. С једне стране, развија се свест о често употребној вредности камена, а, с друге стране о његовој сакралности. Даље диференцирање се врши према функцији, јер се међу каменим рукотворинама препознају посебна оруђа за комадање улова, за драње крзна, за прераду коже или за обраду дрвета, рога и кости. На основу концентрације каменог оруђа одређеног типа у сталним пребивалиштима може се претпоставити и специјализација послова, као и зачеци занатства. Да би за специјализовано оруђе прибавио одговарајућу сировину, човек овог раздобља изнашао је једну врсту рударења о чему сведоче укопи откривени у Анголи. Разгранавање делатности није изазвало само потребу за изналажењем одговарајућих сировина већ и за њиховом уштедом, као и за рационалисањем времена потребног да се оне обраде. Из тих разлога је неандерталац традиционалну левалоазијенску технику, која је умногоме значила и расипање времена и расипање сировине, постепено заменио тзв. мустеријенском технологијом. Док се левалоезијенском техником тежило да се добију што дужи облици, дотле се применом мустеријенске технологије настојало да се од једног језгра добије што већи број одбитака. То је постизано периферним одбијањем дискоидног каменог језгра према његовом средишту при чему се фасете користе као раван удара све док се могућност одбијања до краја не исцрпи. Накнадним ретуширањем тако добијених одбитака коначно су обликоване специјализоване алатке тзв. мустеријенске индустрије или мустеријенске културе, и то троугаони шиљци, пострушке, назупчана оруђа и перфоратори. Предности мустеријанске технологије су тако велике да је она прихваћена у свим областима Старог света. У раздобљу од пре око 120.000 до 35.000 година нагло је нарасла симболичносакрална вредност камена. Неке врсте меких стена, упадљиво колорисане, развиле су код архајског сапијенса и неандерталца раније непознат осећај за боје. На великом броју налазишта покрај оруђа произведених мустеријанском техником откривено је грумење минералних боја, најчешће оксид гвожђа (окер) и манганов оксид, а ређе калцинисани хематит, пирит и галенит. С друге стране, на неколико локалитета је примећено да су сва оруђа израђивана од камена исте боје. Претпоставља се да је бојом означавана припадност одређеној групи или да су њоме украшавани обнажени делови тела. Чињеница да су у неколико случајева покрај скелета неандерталца пронађени комади окера јасно доказује да се симболика боја утврђује већ у овом раном раздобљу културе историје сапијенса. Неандерталац је прво људско биће које је своје мртве с пијететом сахрањивало и том приликом из повезивало са каменом. На неколико места у Француској (Регурду), Италији (Монте Чичео) и Ирану (Шанидар) покојник је заштићен ломљеним каменом, облуцима или каменим плочама. У Регурдуу покојник је положен на велику гомилу камена покрај које је саграђена камена конструкција за скелет медведа, покривена плочом тешком 850 kg. Та и нешто једноставнија
конструкција у пећинама Монте Чирчео и Шанидар антиципирају целокупну каснију фунералну архитектуру у којој камен задобија особито симболичну вредност, јер ту означава, штити и учвршћује оно што заслужује највећи пијетет и што се сматра највећом светињом. Неандерталац је творац и најстаријих сакралних камених конструкција. Неке пећине или поједине одаје у њима он је преобразио у светилишта на тај начин што је у њима формирао гомиле од сфероидних кречњачких облутака (на пример у Хијениној пећини код Арси сир Кира у Француској), или што је људску лобању полагао у венац од камена (на пример у пећини на Монте Чирчеу у Италији). На локалитету Ел Гветар у Тунису откривена је у близини извора чудесна конструкција у виду правилног конуса, формирана од кречњачких сфероидних облутака донетих са знатне удаљености. На врх те камене гомиле положена су велика кремена језгра, а између облутака – намерно поломљене животињске кости и на стотине кремених алатки. У Намибији, покрај једног топлог извора, пронађена је слична гомила камених сфероида. У сакрални карактер тих конструкција не може се сумњати. Остаје једино неизвесно да ли су то жртвеници, заветни дарови или, пак, обележја места епифаније натприродних сила и утврђивања трајног савеза са њима. Аналогије у каснијим традиционалним културама су многобројне; поменимо само најочигледније: камене гомиле у грчком свету посвећене Хермесу и оне из Старог завета које су знак божанске присутности (1. Мој. 28, 18-22), засведочење уговора (1. Мој. 31, 45-52) или обележје магијских места. Поменуте конструкције неандерталаца показују да је у раздобљу од пре око 120.000 до 35.000 година камен, а особито облутак, повезан са оним што је и у свим каснијим раздобљима сматрано светињама: са гробом и прецима, са светим местима и са боравиштима натприродних бића. Та повезаност антиципира камену гробницу, камени жртвеник, камени омфалос, камени идол и камени храм. Савремени човек – Homo sapiens sapiens – само је јасно и у потпуности обликовао садржаје које је у камен положио архајски сапијенс, односно неандерталац. Homo Sapiens Sapiens и камен (од пре око 35.000 година до данас) Археолошки и антрополошки налази из слојева датованих између 35.000 и 30.000 година пре нове ере документују драматична збивања која наликују на велики геноцид: многе иновације ниште традицију, а нов антрополошки тип – човек у савременом смислу речи (Homo sapiens sapiens) – потискује неандерталца који у културно маргиналним подручјима губи идентитет и лагано изумире. Данас се само слути порекло савременог човека. Неколико антрополошких налаза из јужне Африке и Азије указују да тамо већ пре око 100.000 – 50.000 година живи Homo sapiens sapiens који пре око 35.000 година насељава целу Европу, а нешто касније и Нови свет, Северну Америку и Аустралију. Његова предност над архајским сапијенсом и неандерталцем не заснива се на већој можданој запремини већ једино на развијенијој технологији и психичкој супериорности, манифестованим првенствено на каменим рукотворинама.
У дијалогу који Homo sapiens sapiens успоставља са каменом, а који још траје, уочавају се четири сегмента, хронолошки везана за крај старијег доба или млађи палеолит (од око 35.000 до 10.000 година пре нове ере), за средње камено доба или мезолит (од око 10.000 до 6500 година пре нове ере), за млађе камено доба или неолит (од пре око 6500 до 3000 година пре нове ере) и раздобље историјских цивилизација (од 3000. године пре нове ере до данас). Три прва сегмента су још истраживачка јер разоткривају до краја употребне и симболичке вредности камена, док четврти сегмент те вредности самосвесно разматра и сваку појединачно дефинише, често и до савршенства. Први сегмент дијалога H. sapiens sapiens – камен, који је документован разноврсним каменим рукотворина из раздобља млађег палеолита, показује да је најкасније око 30.000 година пре нове ере применом нове технологије удесетостручена ефикасност каменог оруђа и да су истовремено ликовним обликовањем камена и стена јасно дефинисана његова симболичка значења и појачана његова сакралност. Систематско трагање за лежиштима квалитетних минералних сировина, које је започео већ архајски сапијенс, задобило је током млађег палеолита вид правог рударења. Кремен је често добављан из примарних лежишта, а не из секундарних, тј. до његових језгара долазило се копањем дубоких окана. Покрај тих првих рудника контролисан је квалитет добијене сировине, а затим је она цепана у комаде погодне за преношење до станишта. Размена цењених врста камена била је веома жива; нису били ретки случајеви преношења сировина на раздаљине и од 400 до 500 км. Квалитетна сировина омогућила је да се развије и брзо одомаћи нова технологија израде камених оруђа. Већ почетком млађег палеолита отпочиње окресивање дугих сечивастих одбитака, и то посредством рога, кости или дрвета. Да би се добио одбитак у виду дугог и танког сечива, од језгра је најпре тврдим ударачем одстрањен одбитак попречно усмерен према уздужној оси језгра, а затим је коришћењем посредника (рог, кост, дрво) одбијана серија сечивастих одбитака око целог језгра. Увођењем те нове технологије штеди се сировина и увећава ефикасност од ње произведених алатки. Док се ранијом мустеријенском технологијом од једног килограма сировине производило оруђе са радном сечицом од укупно два метра дотле је применом нове технике од исте количине сировине добијано оруђе са радном сечицом од укупно двадесетак метара. Од сечивастих одбитака ретуширањем се производио велики број алатки специјализоване намене: Стругачи, длета, отупљена сечива, сврдла, као и шиљци за пројектиле. На основу начина израде тог каменог оруђа и оружја дефинисано је неколико водећих култура: орињачка (око 30.000-25.000 година пре нове ере), граветијенска (око 25.000-18.000 година пре нове ере), солитрејска (око 18.000-15.000 година пре нове ере) и магдаленијенска (око 15.000-10.000 година пре нове ере). Најлепша и најсавршенија кремена оруђа, шиљци у облику врбиног и ловоровог листа, везују се за солитрејску културу са центрима у јужној Француској. У наредној магдаленијенској култури повећава се број специјализованих алатки, али се њихове
димензије постепено смањују, а обрада постаје немарна, вероватно услед све ширег коришћења нових сировина за израду оруђа – кости и рожине. Пре око 30.000 година из стена и камења рађају се бића која је у њима вероватно знатно раније замислио архајски сапијенс или неандерталац. Творац орињачке културе, тзв. кромањонски човек, није, међутим, своје ликовне и религијске замисли само преносио на стену или камен већ је умео и да их визуелно опредмети: на стенама је линијама и бојама створио бића која су заокупљала његову машту, најчешће бремените животиње, а камен је преобликовао у скулптуре, најчешће у женску фигуру са наглашеним одликама материнства. Право значење тих разноврсних и често веома вишесмислених представа једва да се и може наслутити. Суштина митског концепта, који је овде очигледан и који је вероватно егзистирао и пре но што је ликовно приказан, састојала се, извесно, у повезивању човека и свих живих бића са каменом, можда и у рађању људи и животиња из камена. На многим местима у Француској и Италији ликови животиња буквално као да сами настају из пукотина и неравнина каменитих пећинских зидова и сводова, које сугеришу њихове главе или делове тела. Пошто се у тим случајевима додатним линијама и бојама, најчешће црвеним окером, остварује целовит приказ одређене животиње, на пример бизона или коња, чини се да се ликовном представом из стене измамљује само оно што она од раније у себи носи и крије. На пећинским зидовима су често покрај животиња приказане људске шаке или су приметни плићи и дубљи зарези и трагови ударања каменом. За то је редовно коришћен окер, односно црвена боја која симболише крв, есенцијалну супстанцу живота. Све то указује то да је човек млађег палеолита сликањем, гравирањем и вајањем обављао одређен ритуал, да је осликавањем пећинских зидова и моделовањем рељефа и фигурина подстицао рађање живота из стене и камена. Није искључиво да је већ у том сегменту дијалога H. sapiens sapiens-а са каменом искристалисана идеја о могућности обнављања живота из камена, садржана иначе у многим каснијим митовима од којих је најпознатији мит о Деукалиону и Пири. У другом сегменту истог дијалога везаном за средње камено доба (мезолит), за раздобље између 10.000 и 6.500 година пре нове ере, долази до раскола на релацији човек – камен: један део човечанства остаје одан камену и истиче облутак као велики симбол свог постојања, док се остали опредељује за друге сировине, на првом месту земљу, и у њих инвестира и рад и мисао. Камен је, међутим, и у том раздобљу основна сировина. Постепено смањивање величине каменог оруђа, тзв. процес микролитизације, који је иначе започет у млађем палеолиту, долази сад до пуног изражаја. Правилна сечива, често мања од 2 цм, производе се применом технике притиска на мала кремена језгра, а користи се и техника преламања дугих сечивастих одбитака на сегменте, којом се обликују малене алатке правилних геометријских облика у виду трапеза, ромбоида, правоугаоника или кружних сегмената. Та ситна камена оруђа, тзв. микролити, најчешће нису коришћена појединачно и самостално, већ су усађивањем у кост, рожину или дрво од њих стварани нови типови оруђа и оружја: харпуни, дуги ножеви, пројектили и српови. Новина је и већа учесталост рукотворина од вулканских и седиментних стена – великих авана и тучкова, обликованих најчешће техником искуцавања или уз
помоћ абразивних материјала. Широко се користи камени накит – привесци, амулети, огрлице, гривне и прстење – обликован од нефрита, стеатита, карнеола или базалта. Током мезолита коначно се ликовно дефинишу сви садржаји које је рано човечанство положило у облутак и истовремено му се даје централно место у религији и култу. На широком пространствима од Пиринејског полуострва до Леванта, археолошки је документовано својеврсно обожавање облутака, манифестовано у разним културама на различите начине: загонетни угравирани или црвеном бојом исликани знаци на облуцима, постављањем облутака покрај огњишта или у средиште сакралног простора или њиховим преобликовањем у апстрактну или фигуралну скулптуру. За сваку од тих појава постоје бројне аналогије у традиционалним културама, културама заосталих заједница, савременом фолклору или народним предањима и обичајима, па су и поменути мезолитски облуци на основу тога тумачени као боравишта душа предака, као креативни ембрион универзума, као примордијално јаје из којег се рађају сва невидљива и видљива бића, као камен који је везан за свет мртвих или као камен кише. У појединим мезолитским културама, на пример у култури Лепенског Вира ђердапског подручја, облутак је свети камен и предмет култа преко којег се излаже својеврстан мит о настанку света, док је у неким истовременим културама облутак само фетиш или магијски камен. Тако су у мезолиту из два милиона година највеће присности човека и облутка рођене емоције, идеје и слике које господаре људским духом до наших дана, које се лако откривају како у ликовној уметности од Лепенског Вира до Барбаре Хепворт и Бранкушија тако и у савременој књижевности, на пример у Бајци Добрице Ћосића: "Питам се, видим: белуци се рву, прескачу, туку, свађају, љубе, а вода их мири и подстрекава, проучава и преваспитава, мења; чини их облим, глатким, чистим. Требали да верујем да је ово тренутак стварања света: све је стихијно, спонтано, случајно, а исход је неминован и вечан; кретање ствара облике, у облицима се потврђује постојање. Сагињем се и узимам белутак углачан, обао: пун је тајних и безбројних облика; шта је тачније од тог плода времена, воде и нечег. Требало је одавно да схватим да су белуци плодови времена, воће реке; предлози за најтрајније постојање; земљина крвна зрнца ..." Трећи сегмент дијалога човека са каменом, који је документован каменим рукотворинама из млађег каменог доба (неолита), између 6.500. и 3.000. године пре нове ере, веома је значајан зато што се у њему решавају сви технички проблеми везани за прибављање, транспорт и обраду камена и тиме омогућује да се у будућности у камену овековече све велике замисли људског духа. Последње велико техничко откриће у обради камена – његово глачање и брушење помоћу кварцног песка и воде везано је за неолит. У том раздобљу техником глачања нису обликоване само најсавршеније рукотворине од ретких врста стена и минерала, на првом месту од жада, већ су израђивана и оруђа, која у поређењу са онима од окресаног камена имају знатно дужи век употребе јер се могу
преправљати и оштрити. Нова технологија глачања обједињује све раније технологије: најпре се сировина окресује, затим ретушира и искуцава, а тек онда се помоћу кварцног песка и воде бруси или глача од високог сјаја. Производња углачаних камених алатки мотивисана је новим активностима везаним за земљорадњу, крчење шума и обраду дрвета. Као сировина најчешће се користе тврде стене и минерали – диорит, нефрит, јадеит – које захтевају мукотрпну, дуготрајну обраду. Из тих су разлога углачане секире, тесле, длета или чекићи биле драгоценост брижно чувана и преправљања до крајњих граница употребљивости. Развој земљорадње мотивисао је и производњу жрвњева, точкова и авана, као и потребу за каменим посудама које су израђиване најпре од кречњака, а касније и од алабастера, мермера, малахита и других вулканских и седиментних стена. Производња окресаних оруђа је у опадању. Изузев финих сечива од опсидијана, вулканског стакла, које је маритивним и копненим путевима добављано са Липара и Мелоса, из лежишта на планини Бик у Мађарској или око језера Ван у Анадолији. Почетком неолита човек отпочиње и да преобликује стене и камен дробљењем, притиском, испирањем или загревањем. Већ током VII миленијума пре нове ере, вероватно после бројних експеримената који су морали наликовати на алхемичарске опите, од различитих врста глина створен је ћерпич и произведена прва керамика. Тек крајем неолита, међутим, догађа се једна од најузбудљивијих авантура људског духа: подизање џиновских камених блокова ка небу и њихово слагање у затворене и отворене архитектонске конструкције намењене прецима, херојима и боговима. У V миленијуму пре нове ере на Пиринејском полуострву отпочињу процеси из којих се током IV и III миленијума у целој западној и северозападној Европи кристалишу локалне културе окарактерисане монументалним каменим конструкцијама, тзв. мегалитима, и то гробницама од огромних камених блокова (тзв. долмени, гробнице са прилазним ходником, гробнице у виду галерије) или сакралним споменицима од монолита постављених вертикално било појединачно (тзв. менхири) било у паралелне редове (тзв. алињемони) било у круг (тзв. комлеси). Уз те основне форме мегалитске архитектуре у појединим областима се граде и другачије сакралне камене конструкције, на пример светилишта потковичасте основе у Данској или храмови са централним двориштем и нишама на Малти. Поједини су менхири, као на пример онај из Локмаријакера у Француској, били огромни, високи и преко 20 м, те је њихово усправљање представљало прави технички подвиг. Мегалитска светилишта, окружена гробовима, свакако су била места ходочашћа околних земљорадничких заједница. Џиновски кромлех у Стоунхенџу у јужној Енглеској или Алињемон у Карњаку у Бретањи окупљали су свакако хиљаде верника који су ту посредством камена остварили контакте са прецима и натприродним силама. Малта са својим многобројним храмовима вероватно је била свето острво на које су са свих страна пристизали верници да би били посвећени у тајне Велике Богиње чија је фрагментована колосална камена статуа откривена
испред улаза у један храм. Малтешки храмови имају основе у виду материце или силуете тела Велике Богиње. Фигурине са деформацијама на телу и фигурине у лежећем ставу које су налажене по тим храмовима јесу доказ да су то била и својеврсна лечилишта и пророчишта где су верници пребивањем и ноћењем у храму, тзв. инкубацијом, задобијали спасоносни лек за тело и душу. Сам пролаз кроз те камене храмове у виду материнског тела или алеје алињемона и кругове кромлеха имао је смисао својеврсних иницијација. Без обзира на формалне разлике на поменутим споменицима, у мегалитској архитектури посматраној у целини изражено је вредновање каменог блока и као јединог средства која обезбеђује бесмртност, комуникацију са прецима и боговима, са небом и подземљем и као неисцрпног извора снаге, свеопштег лека и основног оријентира. Последњи, четврти сегмент дијалога Homo sapiens sapiens-а са каменом добро је познат јер припада историји. Све што се за њега везује, чак и најчудесније камене рукотворине и најинвентивније камене конструкције – заупокојна одећа од жада принца Лију Шенга, астечка маска од тиркиза и лигнита, џиновске олмечке главе од базалта, пирамиде код Газе, Партенон, Макчу Пикчу или катедрала у Шартру – све је то већ антиципирано у дијалогу који је водио са каменом човек каменог доба.
Искуства прошлости – поруке будућности Прошлост човечанства, која објашњава његову садашњост одређује његову будућност, позната је само у фрагментима. Две науке које посебно трагају за том изгубљеном прошлошћу јесу историја и археологија. Историја тежи да разоткрије помоћу писаних извора, а археологија – на основу људских рукотворина. И једна и друга врста докумената, међутим само су делићи прошлости, њени мање или више јасни трагови, које је веома тешко разумети и објективно протумачити. Историја и археологија се међусобно допуњују, али само при реконструкцији једног веома кратког исечка прошлости човечанства, дугог непуних пет хиљада година. Археологија остаје, при том, потпуно сама у трагању за огромним, а свакако и битним одсеком те прошлости, чије се трајање данас процењује на најмање два милиона година. Који су њени стварни успеси при остварењу овог тешког, мукотрпног и ризичног задатка? Класична дефиниција археологије као науке о старинама уступа данас место схватању да је то наука о човеку ствараоцу. Тиме се поље њеног истраживања проширује на активности људских заједница свих времена и свих пространстава, а њени резултати постају значајни не само за историју у целини већ и за све остале друштвене науке, посебно кад оне имају амбицију да утврде опште истине о човеку, његовом делу и понашању.
Доскора је историја била учитељица археологији. Касно рођена као посебна научна дисциплина, археологија је нужно прихватила већ оформљени класични метод историјског испитивања, и стога као свој главни циљ поставила што прецизнију систематизацију прикупљене грађе, њено хронолошко одређивање и уклапање у већ дате схеме "развоја" економике, друштва, менталитета и културе. Тако су историја и остале друштвене науке добиле од археологије податке за своје "праисторије", и њеним резултатима углавном потврђивале већ раније конструисане тезе о прошлости човечанства. Већ почетком XX века створен је један зачаран круг, чије се деловање и данас снажно осећа. Историчар, антрополог, социолог, психолог, лингвиста, етнолог, историчар уметности и историчар религије користи као чињенице многе резултате археологије који су управо постулисани од њих самих. То се јасно осећа у готово свим новијим покушајима реконструкције људских понашања и деловања у прошлости, у поглављима у којима је реч о "нижим" и "вишим" културама, о "првобитном" друштву и економици, о "примитивном" менталитету, о "развојним етапама" свести, о "пореклу" уметности и религије, укратко – свуда где се говори о "процесима формирања" историјски познатих или данашњих људских активности. Упадљиво је да историја, а с њом и остале друштвене науке, првенствено очекују да археологија открије оно што је "прво", "првобитно", "најстарије", да практично објасни рађање нечег из ничег, а да затим одреди законитости у растењу и даљим судбинама насталих појава. То су велики захтеви. Археологија их је у први мах прихватила а да претходно није испитала граничне могућности својих метода; све донедавно она је трошила своје најбоље снаге да пружи потврдне одговоре на ту врсту питања, на питања која су толико сложена да се могу поредити и са оним најтежим које наука данас себи поставља. Ако се не желе недовољно засноване претпоставке и псеудонаучна доказивања, онда су одговори које у вези са "пореклом" археологија тренутно може дати историји и осталим друштвеним наукама изразито негативни. Са овом истином мораће се суочити свако озбиљније разматрање прошлости човечанства. Признавање ове чињенице не треба схватити као пораз археологије, већ као предуслов који јој обезбеђује веродостојно коришћење њених резултата на свим плановима историјских истраживања. О сличностима и разликама између извора које користе археологија и историја није потребно опширно говорити. Довољно је наметнути да су предности историје (проучавање релативно блиске прошлости помоћу писаних докумената) пропраћене и моментима који отежавају објективно истраживање (субјективизам не само извора него и истраживача). Археологија, с друге стране, најчешће испитују материјале који проистичу из колективне делатности и психологије, довољно временски удаљене да се могу посматрати ван наших данашњих моралних категорија, али је лишена исказа појединаца, тачних датума и детаљних описа догађаја. Много је значајније питање разграничења истраживачког поља историје и археологије у хронолошком смислу. Горња конвенционална граница археологије за подручје Европе допире до времена стабилизације средњовековних феудалних
држава, а доња граница историје спуштена је , после дешифровања линеарног Б писма, до средине XIV века пре нове ере. Пошто данашња истраживања у обема наукама далеко прелазе назначене конвенционалне оквире, то је управо важно испитати њихове међусобне односе при реконструкцији оних епоха у којима се археологија и историја непосредно укрштају. Стога ће на овом месту првенствено бити говора о оним резултатима до којих је археологија дошла независно од историје, а који су битни за разумевање одређених појава у прошлости, савременом свету у будућности. Велике синтезе из области археологије изузетно су ретке, а опширнијих дела с теоријским разматрањима готово да и нема. У XIX веку проучавања се махом ограничавају на прикупљање и систематизацију археолошког материјала (издавање корпуса, монографија о појединим локалитетима и слично), а токови живота у праисторији реконструишу се по схеми коју су преложили етнолозиеволуционисти, а који су археологију, и добрим делом и све остале друштвене науке, трајно оптеретили појмовима о "ступњевима развитка", "јединственом историјском процесу" и "првобитном друштву", као и идејама да се живот у прошлости може објаснити посматрањем још живих примитивних народа. Само изузетно могу се наћи теоријска разматрања ослобођена конструкција етнолошке науке. Током првих деценија XX уочавају се позитивна кретања у археолошкој науци. Истраживања се усмеравају на истицање особености култура појединих подручја, али већ у периоду између два светска рата овај се материјал користи за "светске" праисторије, за синтезе којима у основи господаре идеје дифузиониста и уверења Морганове и Бахофенове школе о примарном матријархату и континуираном развоју религиозне мисли. Користећи солидне основе постављене у XIX веку, класична и оријентална археологија долазе до завидних резултата, али остају верне историји, односно њеним класичним методама. Само у делима Г. Чајлда налазе се теоријске поставке засноване на напреднијим схватањима функционализма, марксизма, психоанализе и новијих социолошких истраживања. У периоду после Другог светског рата, у археологији се јасно запажају две струје: традиционална, још увек снажно повезана са идејама еволуциониста и дифузиониста, и друга, која се усмерава ка економским и природним наукама, пре свега ка биологији. Та нова оријентација, с једне стране, обезбеђује савременој археологији одређену егзактност, а, с друге стране, проузрокује запостављање свих оних одређења културе која немају непосредну везу с техничким достигнућима и биолошким чиниоцима. Мада је археологија тек данас показала стварно интересовање за економику, а делом и за социологију, још увек постоји изузетно мали број дела у којима се археолошком грађом проверавају поставке ове две науке. Због широког поља истраживања, археологија још није стигла да асимилира све позитивне резултате модерне биологије, географије, психологије, социјалне антропологије, лингвистике и историје. Па ипак, и у овом тренутку, она располаже резултатима који су важни за модерна истраживања у историји и свим сродним научним дисциплинама, односно неким општим искуствима раног човечанства које се могу сматрати за његову будућност.
Ако се пође од најупрошћеније дефиниције да су човек и култура, односно појединац и друштво, главни предмет проучавања свих друштвених наука, онда се најпре поставља питање којим моментом започиње истраживање, које време треба да обухвати прво поглавље историје, социологије, економике или психологије. Биологија и антропологија данас истичу да је историја човека дуга око два милиона година. Да ли, међутим, с обзиром на постојеће методе испитивања, са овим раздобљем могу реално да рачунају и све друштвене науке? Одговор археологије је одречан. Предмет испитивања реално може бити само Homo sapiens sapiens , људска врста чија појава пада у време око 35.000 година пре нове ере о која остаје биолошки неизмењена до данас. То прво одређење објашњава историјске "универзалије". Све што су остварили аустралопитекуси, атлантропи и палеоантропи може се само увелико повезивати с делом Homo sapiens sapiens-а, али зато готово да нема ниједне битне манифестације културе и друштва којој се не би могла наћи паралела у времену за које се везује његова појава. Биолошка неизмењеност сапијенса за 35.000 година његовог постојања означава константу која се мора имати на уму при сваком историјском истраживању. Чињеница да се, упркос тој константи, економика, друштво и култура у целини стално мењају у времену и простору захтева да се открију узроци ових кретања и њихов циљ. У овом тренутку археологија не располаже материјалима на основу којих би се одредиле опште законитости у рађању и расту култура, али може да упозори све друштвене науке на неколико веродостојних података, и то: - ни у једном тренутку историје сапијенса не егзистира јединствена култура, једнообразна економика, одређени начин људског удруживања, јединствен уметнички стил нити само једна форма религиозног мишљења; - већ на самом почетку историје човечанства јасно се могу издвојити три типа културе – водећи, пратећи и статични – с тим што ни између култура истог типа не постоји једнообразност; - водеће културе не обезбеђују, како би се очекивало, културно кретање у будућности; оне су редовно краткотрајније од култура остала два типа, брже се троше и после слома на својим територијама не остављају стваралачко потомство; - између основних култура, као и између култура истог типа, комуницирања су крајње ограничена; свако суштинско продирање једне културе у другу културу доводи, пре или после, до фаталних последица по обе стране; - све појаве и сва збивања унутар култура увек се за њих показују и као најцелисходније; регресивна кретања имају исту вредност као и прогресивна, јер су увек одређена сумом свих појединачних потенцијала друштва, односно културе. Ове поставке нису без значаја за истраживања у готово свим областима друштвених наука. На првом месту, оне показују да су појмови конструисани са "пра" (пракултура, прарелигија, прајезик) или "првобитно" (првобитни менталитет,
првобитно друштво, првобитна економика) потпуне апстракције, а уместо једнообразног и једноставног истичу сложеност и разноврсност већ на самом почетку историје човечанства. Хронолошким фактором није практично одређена ниједна појава. за конституисање моногамне породице није нужан предуслов постојање "претходних ступњева" људског удруживања. Породица се може појавити и на почетку и на крају одређене епохе, као што може иза ње следити или уз њу истовремено егзистирати и било која друга форма удруживања. То исто се односи и на готово све "развојне ступњеве" економике, менталитета или религије. Посматрани просторно, по хоризонтали, и временски, по вертикали, тотемизам, егзогамија или матријархат могу паралелно постојати, односно смењивати се са анимизмом, ендогамијом и патријархатом. Уз то, ниједан од појмова ове врсте не одражава реалне ситуације. Тако, на пример, постојање матријархата у праисторији није доказано ниједним уверљивим податком. Монотеизам је слојевит исто колико и анимизам, односно сваки "ступањ" религиозне свести садржи и све остале "ступњеве", а, самим тим, поседује и најразличитије могућности трансформације. Овим се практично, у много сличних случајева, укидају дилеме шта је старије а шта млађе. Постојање посебних типова култура у прошлости јасно показује да је свако раздобље имало своје "примитивне народе". То значи да данашњи "примитивци" нису никакви реликти праисторије и да се њиховим посматрањем не може открити ништа што би се односило на прошлост човечанства. Сви закључци археологије и осталих заједница морају се примити с крајњом резервом. Најслабија места у делима Фрејзера, Леви-Брила, Фројда. Јунга, Шпенглера, Тојнбија и многих савремених економиста и социјалних антрополога најчешће су она где се врши реконструкција "детињства" човечанства на основу података добијених посматрањем данашњих "примитиваца". Археологија је, подржавајући историју, донедавно пуну пажњу посвећивала само водећим културама. Данас, кад њена интересовања заокупљају и статичне културе, односи између сва три типа култура и појмови као што су "културни развој" и "културни континуитет" почели су да добијају нови смисао. Под развојем се сада углавном подразумева само растање свега онога што једна култура од почетка садржи, с тим што тај процес не може трајати in aeternam. Културни континуитет се најчешће своди на преузимање одређених техничких достигнућа прошлости, али се, и при овом "преношењу" меша функција старих инструмената, то јест они се најчешће користе само као елементи у новоконструисаним структурама. Ако се посматра просторни и временски пресек било којег великог раздобља из прошлости човечанства (нпр. камено доба), објективно се открива само густо бујање живота, низ појединачних развоја и сложених прогресивних, односно регресивних кретања. Стога, ако би се укинула сугестивна схема светске историје, живот сваке епохе личио би на пулсирање једног џиновског срца. Археологија још није у могућности да утврди законитости тог пулсирања, али располаже резултатима који могу послужити за оцену какав ће ритам тог пулсирања бити у будућности.
Нема никаквог разлога за очекивање да ће он тај ритам суштински у било чему изменити све до тренутка док се битно не измени људска врста којој припадамо – Homo sapiens sapiens. С обзиром на чињеницу да је историја свих претходних врста људског рода Homo трајала стотинама хиљада година, четрдесетхиљадугодишња историја Homo sapiens sapiens-а једва да је и отпочела. Све док се она не оконча, човек ће остати онакав какав је данас, а какав је био и у прошлости: биће нагона и инстинкта, у већој или мањој мери дивље, спремно на све кад је у питању његова егзистенција . Никада се неће остварити његови снови о слободи, правди и једнакости, никада неће постојати један стил живота, један начин мишљења и понашања, вере или идеологија подједнако добрих за све појединце, заједнице, народе и човечанство у целини. Ове поруке се могу чинити неугодним и мрачним. Будућност би, међутим, изгледала много, много мрачнија и безнадежнија ако би нестало разноврсности људских понашања и мишљења, ако би се препустило било којем систему, чак и оном из снова, да само он функционише. У том случају би се сва шароликост овог света преобразила у неподношљиву једноликост, нестало би и великих радости и великих болова, све би се зауставило и завладало би свеопште мртвило. На срећу, људи ће, као и до сада, волети и мрзети, рађати се и умирати, ратовати и мирити се. Показаће се, као што је прошлост много пута потврдила, да се сваки усрећитељ људи пре или после преображава у њиховог највећег унесрећитеља, да су све идеологије више порушиле него што су изградиле, да морамо назадовати да бисмо напредовали и разарати да бисмо градили. То су поруке прошлости за нашу сутрашњицу, а и за нашу даљу будућност.
