СКАСКИН—ВАЈНШТАЈН
ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА II
Наслов оригинала АКАДЕМИЯ НАУК СССР — ИНСТИТУТ ИСТОРИИ ИСТОРИЯ СРЕДНИХ ВЕКОВ ТОМ II Под редакцией профессоров С. Д. СКАЗКИНА и О. Л. ВАЙНШТЕЙНА Государственное Социально-экономическое издательство Москва — 1939 У II књ. »Историје средњег века« написали су гл. I, III (први део), VI, VII, XVI, XVII С. Д. Скаскин; гл. II, IX, X М. П. Лесњиков; гл. III (други део), и гл. XXIV М. А. Гуковски; гл. VIII А. Е. Кудрјавцов; гл. XI—XV В. М. Лавровски; гл. XVIII-XXI Ј. Ј. Зутис; гл. XXII В. В. Стоклицкаја -Терешкович; гл. XXIII Н. А. Смирнов. Превели Мирослав Марковић (XIV—XXIV) Олга Божић (I—X) Иван Божић (XI—XIII) Приређено према штампаном издању из 1952. године OCR обрада и кориговање teksta О. Ш.,
[email protected] 2009. г.
2
САДРЖАЈ ДЕО III ЗАПАДНА ЕВРОПА ОД XVI ДО ПОЧЕТКА XVIII ВЕКА I. Генеза капитализма у Западној Европи 4 II. Велика географска открића 15 III. Италија од XVI до XVIII века 34 IV. Немачка уочи реформације 46 V. Реформација и Сељачки рат у Немачкој 60 VI. Реформациони покрет у другим европским земљама и контрареформација 81 VII. Шпанија у XVI веку 99 VIII. Шпанија и Португалија у XVII веку 116 IX. Низоземска револуција 124 X. Холандија у XVII и XVIII веку 149 XI. Енглеска у доба Тјудора 158 XII. Енглеска уочи буржоаске револуције 178 XIII. Грађански рат у Енглеској (1642—1649 г.) 190 XIV. Република и Протекторат (1649—1659 г.) 208 XV. Рестаурација и „Славна револуција“. Енглеска у првој половини XVIII века 221 XVI. Француска у XVI веку 235 XVII. Француска у XVII и првој половини XVIII века 270 XVIII. Немачка од Аугзбуршког мира до краја Тридесетогодишњег рата 299 ХIХ. Немачка у другој половини XVII и на почетку XVIII в. 315 XX. Пруска и Аустрија у XVIII веку 333 XXI. Политички и економски развитак Шведске после Тридесетогодишњег рата 345 XXII. Пољска од XVI до XVIII века 351 XXIII. Турска у XVI—XVII веку 365 XXIV. Развитак технике и природних наука од XV до XVIII в. Нови поглед на свет 379 Литература 401 Хронолошка табела 412
3
Д Е О III
ЗАПАДНА ЕВРОПА ОД XVI ДО ПОЧЕТКА XVIII ВЕКА I. ГЕНЕЗА КАПИТАЛИЗМА У ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ Доба великих открића као граница Трећег периода историје Средњег века. Доба великих географских открића претставља ону хронолошку границу од које почињемо трећи период европског Средњег века. Његову основу чини, исто као и основу првих двају периода, специфичност његове привреде и социјалне карактеристике. Први период било је доба када се у Европи заметала и развијала феудална формација као синтеза римског робовласничког друштва у распадању, и патријархалног старогерманског и старословенског друштва у распадању. Други период је био, као што смо видели, повезан са оним стадијем у развитку производних снага у крилу феудалне привреде из ранијег доба, чији је резултат био одвајање заната од земљорадње — друга велика подела рада у размерама светске историје1 и заметање средњовековног града као територијалног средишта занатства и трговине. Три основне чињенице у трећем периоду средњовековне историје. Трећи, последњи период феудалне формације и уједно почетак њеног краја, карактерише се развитком капиталистичке привреде и друштва и претварањем грађанског сталежа у модерну класу буржоазије. Те две чињенице тесно су повезане с трећом — с појавом нове политичке форме феудалне државе, с феудално-апсолутистичком монархијом од XVI до XVIII в. Те три чињенице чине основу читавог тог периода европске историје. Њихов значај је велик зато што управо од тог времена историски процеси који се развијају на тлу Европе добијају примаран значај за читаву светску историју. Развијање елемената нове формације, капиталистичке, у крилу феудалне формације, заметање капиталистичке привреде и друштва у крилу феудалне привреде и друштва — то је оно што дотада није познавала историја човечанства, то је она нова садржина светскоисториског процеса, која је убрзо морала да доведе до револуционарног негирања старог, до пропасти феудализма и тријумфа капиталистичког друштва, са своје стране бременитог будућим неизбежним тријумфом социјализма. Три чињенице — три проблема. Тако стојимо пред три проблема, међусобно тесно повезана у јединству историског процеса: први је од њих заметање и развитак капиталистичких односа, тј. елемената новог начина производње и нових облика експлоатације у крилу феудалне формације. То је социјално-економска страна историског процеса; то је проблем „генезе катипализма“ или, да се употреби Марксов израз, проблем „такозване првобитне акумулације“. Претварање средњовековних грађана у модерну класу буржоазије, други проблем који нас овде интересује, претставља само одређен стадиј у формирању нове друштвене класе, чије је основно обележје то што она постаје монополистички сопственик средстава и оруђа производње. Појединачни елементи те класе, исто онако као и елементи нове форме привреде и експлоатације, постојали су и раније; сада су они добили сасвим опипљиве форме, а уједно с њима на историску позорницу ступа и 1
В. Маркс и Енгелс, Дела, т. XVI, део I, стр. 139. (на руском).
4
нова друштвена класа, класа буржоазије. Одредити њен однос према двема класама ранијег феудалног друштва, према класи феудалаца и класи непосредних произвођача — кметова и занатлија; проучити уједно оне промене које су настале у саставу тих двеју ранијих класа под утицајем новог начина производње — то је садржина овог другог проблема. Трећи проблем — у складу с претходнима — стварање нове политичке форме, феудално-апсолутистичке монархије — природно произилази из прва два. Апсолутистичка монархија је за класу феудалаца која је владала у својој измењеној форми (тј. за племство) била политичка нужност коју су диктирале измењене привредне и социјалне околности. Марксово решење првог проблема. — У периоду од XVI до XVIII века на место старог феудалног начина производње с његовим ситним, економски независним газдинством кмета и занатлије, које је владајућа класа феудалног друштва експлоатисала на бази ван-економске принуде, постепено настаје нов начин производње, капиталистички, у коме нова друштвена класа — буржоазија — поседник средстава за производњу — експлоатише непосредног произвођача, претвореног у пролетера, тј. класу људи лишених средстава за производњу и стога принуђених да продају своју радну снагу поседнику средстава за производњу — капиталисту. Генеза капитализма или „такозвана првобитна акумулација капитала“. Настанак нових продукционих односа управо и јесте, по Марксу, процес „такозване првобитне акумулације капитала“. Маркс је том проблему посветио 24 главу I књиге „Капитала“, где поставља питање како су настали капиталистички односи и сам капитал као посебна социјално-економска категорија. „Новац и роба — каже ту Маркс — нису унапред капитал, као што то нису ни средства за производњу ни животне намирнице. Они се морају претварати у капитал“.2 Они постају капитал тек онда кад постају средства за добијање прихода од неплаћеног рада радника, а тај неплаћени рад постаје могућан тек пошто је непосредни произвођач претходно лишен средстава за производњу, отеран са свог ситног независног газдинства које му је обезбеђивао феудални начин производње и био принуђен да живи од продаје своје радне снаге и да добија као надницу само један део вредности коју он производи, док други њен део, остајући неплаћен, постаје извор капиталистичког добитка (вишак вредности). Тек постојање таквих односа у друштву претвара новац и остала средства за производњу у капитал, тј. у вредност која рађа вишак вредности. Стога је разумљиво зашто Маркс своди процес „такозване првобитне акумулације“ на настанак и развитак оних друштвених односа код којих је могућна капиталистичка експлоатација, непрестано стварање вишка вредности, претварање новца, робе и средстава за производњу у капитал... „Процес који ствара капиталистички однос не може, дакле, бити друго до Процес одвајања радника од својине на условима рада, процес који с једне стране претвара друштвене животне намирнице и средства за производњу у капитал, а с друге стране непосредне произвођаче у најамне раднике. Такозвана првобитна акумулација није, дакле, ништа друго до историски процес растављања произвођача од средстава за производњу. Он се испољава као „првобитан“ зато што сачињава предисторију капитала и начина производње који му одговара“.3 Маркс подвлачи да се капиталистичко друштво развило 2 3
К. Маркс, Капитал, књ. I, Култура, Београд, 1947, стр. 603. К. Маркс, Капитал, књ. I, Култура, Београд 1947, стр. 603—604.
5
непосредно из феудалног и донело раднику, с једне стране, личну слободу уместо кметовског и зависног положаја, а с друге стране — експропријацију његових средстава за производњу и економску зависност од капиталиста: „... Тако се историско кретање — каже он — које претвара произвођаче у најамне раднике испољава, с једне стране, као њихово ослобођење од чинидаба и еснафске стеге; за наше буржоаске историчаре само та страна и постоји. Али, с друге стране, ови новоослобођени постају продавци себе самих тек пошто им се отму сва њихова средства за производњу и сва јемства за опстанак која су им пружале старе феудалне установе. Историја ове њихове експропријације записана је у аналима човечанства неизбрисивим потезима крви и огња“.4 „Економска структура капиталистичког друштва произишла је из економске структуре феудалног друштва. Распадање овога ослободило је елементе онога“.5 Време настанка новог начина производње по Марксу. Време када почиње тај процес је — XVI век. „Ма да прве почетке капиталистичке производње затичемо спорадично још у 14 и 15 столећу у неким градовима око Средоземног Мора (Маркс има пред очима италијанске градове — Ред.), капиталистичка епоха почиње тек у 16 веку. Тамо где се она појављује већ је одавно било извршено укидање кметства, а суверени градови, слава Средњег века, већ су дуже времена били у опадању“.6 Генеза капитализма, дакле, или, по Марксу, „такозвана првобитна акумулација“ јесте процес стварања нове форме експлоатације, нових привредних и друштвених односа, другим речима, новог начина производње који рађа капитал као вредност која доноси вишак вредности. Тај процес била је експропријација од непосредног произвођача средстава за производњу која су му била обезбеђена у феудализму. Историју те експропријације Маркс слика на примеру Енглеске, земље у којој је капиталистички развитак извршен, такорећи, у класичној форми и где је насилно одвајање непосредних произвођача од средстава за производњу добило већ у XVI веку масовне размере. Историски примери „такозване првобитне акумулације“. Енглеска. У Енглеској је тај процес повезан с такозваним „ограђивањем“ општинских поља. Развитак овчарства навелико, у почетку, у XIII и XIV в., ради производње вуне за фландриско сукнарство, а затим у XV в., за сопствено енглеско, приморало је енглеске лордове, нарочито кад је почела да се развија мануфактура, да свим легалним и, још више, нелегалним средствима постигну проширење свог земљишта на рачун сељачког. Рентабилност крупног газдинства које није захтевало велики број радних руку — а овчарство је било управо такво газдинство — имала је за последицу масовно протеривање сељака са прадедовских огњишта. Лордови су на тај начин заузета поља ограђивали с циљем да се на њих не пушта сељачка стока на пашу и да се укину друга сељачка права и сервитути, раније везани с постојањем старе феудалне општине. Сељаштво протерано са своје земље делимично је примала индустрија која се развијала, али, како је она била још у почетку свог развитка, није могла да запосли све експроприсане. Друге европске земље. Аналогни процеси, ма да не у тако масовној форми, вршени су и у другим европским земљама, изазвани не само заузимањем земље од 4 5 6
Исто, стр. 604. На истом месту. На истом месту.
6
стране сениора већ и диференцијацијом међу самим сељаштвом. Одатле огромне гомиле просјака и скитница — типична појава европске стварности у XVI веку. Век Ренесанса и хуманизма, век процвата уметности и наука, био је уједно и век нечувеног сиромаштва народних маса, које су изгубиле везу са својим ситним газдинствима када су им била одузета „сва њихова средства за производњу и јемства за опстанак која су им пружале старе феудалне установе.“7 Поводом тога Маркс каже: „Отуда крајем 15 и кроз читав 16 век крваво законодавство против скитничења у целој западној Европи. Оцеви данашње радничке класе били су најпре кажњени зато што су силом били претворени у скитнице и паупере. Законодавство их је сматрало као „добровољне“ злочинце и полазило је од претпоставке да од њихове добре воље зависи да и даље раде под старим околностима које више нису постојале“.8 Мануфактура. Организациона форма нове, капиталистичке привреде постала је мануфактура. „Као карактеристичан облик капиталистичког процеса производње она преовлађује за време правог мануфактурног периода, који је трајао отприлике од средине 16 до последње трећине 18 века“.9 Шта је мануфактура? Маркс каже да је капиталистичка производња историски почела од оног тренутка када је један те исти индивидуални капитал почео истовремено да запошљава велику количину радника. „Дејствовање већег броја радника у исто време, у истом простору (или, ако се хоће, на истом пољу рада) ради производње исте врсте робе под командом истог капиталисте историјски је и појмовно полазна тачка капиталистичке производње“.10 То је управо мануфактура. „У погледу самог начина производње мануфактура се на пр. у својим почецима разликује од еснафске занатске радиности једино већим бројем радника запослених од стране истог капитала. Радионица еснафског мајстора само се раширила“.11 Али та сарадња, или кооперација, људи у исто време и на истом месту ради производње исте врсте робе, под командом истог капиталиста, једном речју мануфактура у свом најпростијем облику убрзо изазива врло битне промене у самом процесу производње, изазване тежњом капиталиста да повећа свој профит. Капиталист то на првом месту постизава једноставним продужавањем радног дана, задржавајући ранију накнаду за рад (апсолутни вишак вредности). Али, код концентрације радних процеса на једном месту и под једним руководством у његове руке доспева још једно средство за повећање прихода, средство које је историски имало огроман значај, јер је помоћу њега извршена техничка револуција у самој капиталистичкој производњи. Обузет неугасивом жеђом за акумулацијом, капиталист. тежи да повећа пролуктивност рада помоћу свих могућих новина у процесу производње. У мануфактури се то врши као детаљна подела рада, растављање производног процеса на посебне операције, од којих сваку врше посебни радници. Тежња за повећањем продуктивности рада потстиче затим капиталиста да проналази и уводи машине, прецизне механизме који замењују раднике. Тада се мануфактура претвара у фабрику и ствара онај облик крупне производње који чини основицу развијене капиталистичке привреде. Према томе, тежња капиталиста да повећа своје приходе подизањем продуктивности рада стално га потстиче на увођење даљих новина 7 8 9 10 11
К. Маркс, Капитал, књ. I, Култура, Београд 1947, стр. 604. Исто, стр. 621. Исто, стр. 268. К. Маркс, Капитал, књ. I, Култура, Београд 1947, стр. 255. На истом месту.
7
и усавршавања, „револуционише“ начин рада.12 Сеоска радиност од XVI до XVIII века. Мануфактура у свом завршном облику, или такозвана централизована мануфактура, није историски преовладала одједном и свугде. У Западној Европи сусрећемо пре ње, а затим напоредо с њом, широко распрострањену такозвану сеоску радиност, тако названу стога што је област њеног простирања постало село до кога нису допрли ситничави надзор и досадна правила еснафске градске управе. Према томе, капиталист овде није наилазио на препреке за нови облик експлоатације занатлије, сеоског мајстора. У сеоској радиности, повезаној са експлоатацијом сеоског занатлије, сам процес производње у већини случајева у мало чему се разликовао од процеса градског занатлије. Капиталист се ретко, нарочито у прво доба постојања таквог занатства, мешао као организатор у сам процес производње. Капиталист најпре иступа као прекупац, тј. као претставник трговачког капитала, као посредник који поручује, сабира и продаје производе, „ ... при чему може и да даје сировине на кредит и т. сл. или да даје новчане аконтације. Управо из тог облика — каже Маркс — развили су се једним делом савремени капиталистички односи...“13. Но, однос прекупца према сеоским мајсторима брзо се мења. Од трговца, који је изван производње, он убрзо постаје њен утицајни агент. Тај се утицај најпре испољава у томе што он увлачи у производњу велике масе радника, повећава обим производње, а затим те раднике доводи у зависност од себе и тиме се користи ради снижавања наднице или, другим речима, ради повећања радног дана, чији део остаје неплаћен (апсолутни вишак вредности). Сеоска радиност, повезана једним делом својих операција с мануфактуром, била је историски најважнији и најраспрострањенији облик прелаза на капиталистички начин производње, остварен потискивањем старог еснафског занатства из раног Средњег века тамо где се еснафска производња у процесу свог сопственог распадања није претворила у експлоатацију масе еснафских занатлија од стране појединих мајстора, који су се услед тога претворили у капиталисте. Сеоска радиност у облику кућног занатства, које је зависило од прекупца, или у форми децентрализоване мануфактуре, била је колевка из које је израсла крупна капиталистичка индустрија. Значај града Анверса у Низоземској у XVI в. заснован на повезаности тог града са сеоском радиношћу, модерни енглески градови, као Манчестер и Лидс, који су се развили од села — најизразитији су пример за значај који је добила сеоска индустрија у капиталистичком развитку нове Европе. Формирање буржоаске класе. Суштина другог проблема, како је већ истакнуто, састоји се у томе што се истовремено и паралелно с појавом и развитком капиталистичког начина производње формира нова класа, класа буржоазије, или, тачније, буржоазија постаје класа. С тим другим проблемом нераздвојно је повезан трећи — појава нове политичке форме феудалне државе, која одговара периоду „такозване првобитне акумулације“ — феудално-апсолутистичке монархије од XVI до XVIII века. „Буржоазија — пишу Маркс и Енгелс — претставља производ дугог развојног тока, читавог низа преврата у начину производње и размене. Сваки од тих ступњева развитка буржоазије праћен је одговарајућим политичким тековинама. Најпре сталеж угњетаван под јармом феудалаца, онда наоружана и 12 13
В. „Архив Маркса и Енгелса“, II/VII, стр. 93. „Архив Маркса и Енгелса“, II/VII, стр. 97.
8
самоуправна асоцијација у градској комуни — у једном случају независна градска република а у другом трећи порески сталеж монархистичке државе —, затим у епохи мануфактуре противтежа племству у апсолутистичкој или сталешкој монархији, буржоазија, која је уопште служила као главна основица великих монархија (подвлачење наше — Ред.), освојила је најзад, с појавом крупне индустрије и светског тржишта, искључиву политичку власт у новој установној држави. Савремена друштвена власт није ништа друго до одбор који управља друштвеним пословима буржоазије.“14 Пред нама је сажета историја буржоазије од времена када је она била у скромном положају становника феудалног града који су добијали од феудалаца слободе и када имамо прве клице самоуправе па до политичке превласти буржоазије као класе у буржоаској уставној држави XIX века. У међувремену она је била у положају независне градске републике на једном месту, а трећег пореског сталежа монархистичке државе — на другом. Буржоазија заузима посебан положај — а то је у овом случају важно истаћи — у мануфактурном периоду; ту је буржоазија „противтежа племству у апсолутистичкој или сталешкој монархији“. Као што ћемо одмах видети, она то постаје претварајући се у класу, и то претварање приморава племство да ради очувања свог доминантног политичког положаја инстинктивно пронађе нову форму самозаштите — форму феудално-апсолутистичке државе. Из претходног историског отсека познато је какву су улогу играли градови подржавајући краљевску власт у њеној борби против појединих непокорних феудалаца. Но градови нису пружали краљевској власти ту подршку некористољубиво. У прво време, та је подршка обезбеђивала градовима њихове слободе и привилегије, политичку аутономију њихових комуна. У бесконачној међусобној борби феудалаца, у тој феудалној заплетености „краљевска је власт била прогресивни елеменат... претставник реда у хаосу, претставник нације у стварању насупрот расцепканости на бунтовне вазалне државе.“15 Буржоазији је било потребно јединство земље и безбедност трговачких путева, јер је једно и друго чинило основицу њене сопствене делатности и развитка. Зато Маркс и каже да је буржоазија уопште служила као главна основица великим монархијама. Тај савез краљевске власти и градова „често је ремећен услед сукоба; није ни издалека стално у току Средњег века ствар текла тим путем уједињења, а ипак је тај савез обнављан све чвршће, све снажније док, најзад, није помогао краљевској власти да однесе коначну победу, а краљевска власт, из захвалности за то, поробила је и опљачкала свог савезника.“16 Услед јачања краљевске власти и образовања крупних монархија градови су изгубили своје слободе и своју самосталност, али то никако не значи да је буржоазија тим само губила и да није ништа добијала. Обрнуто, она је само у крупној држави могла да рачуна на „свеопшту превласт“, тек је у њој она постала „претставница нације у образовању“ и само јој је та околност омогућила да се даље развија и прикупља снаге за будуће борбе против саме феудално-апсолутистичке државе за политичку власт. Крај XV и читав XVI век били су управо доба „образовања великих монархија које су свуда подигнуте на рушевинама међусобно непријатељских феудалних класа: аристократије и градова... У другим крупним европским државама апсолутистичка 14 15 16
Маркс и Енгелс, Дела, т. II, стр. 485. Маркс и Енгелс, Дела, т. XVI, део I, стр. 445. На истом месту.
9
монархија иступа као цивилизаторски центар, као оснивач националног јединства. Она је тамо била лабораторија у којој су различити елементи друштва излагани мешању и обради тако да су градови налазили могућност да своју средњовековну локалну независност и своју сувереност замене свеопштом превлашћу буржоазије и јавном влашћу (common sway) грађанског друштва“.17 Дакле, уместо грађана и њихових политичких привилегованих организација — градова, с њиховим слободама и самоуправом, настаје буржоазија као класа у централизованој држави, буржоазија која је те слободе претворила у свеопшту превласт. У овом случају, разуме се, не ради се политичкој превласти, јер се, као што смо рекли, политичка превласт буржоазије остварује тек у уставној држави XIX века, ради се само о свеопштем проширењу капиталистичког начина производње и о оној водећој улози буржоазије као класе услед које настаје појам о јавној власти грађанског друштва. За ту нову „превласт буржоазије“, која се формирала као класа, постојање крупних територијалних држава претставља нарочито повољну околност. Ма да апсолутистичка монархија и даље остаје орган владајуће класе феудалног друштва, апсолутистичка монархија ипак у првом периоду свог постојања као форма. политичке централизације која је сменила феудалну расцепканост „класичног“ Средњег века налази подршку код буржоазије упркос чињеници што је ова изгубила своје градске слободе. У неким случајевима, као, на пример, у Француској, буржоазија узима видног учешћа у бирократским установама државе која се централизује. За савез централне власти феудално-апсолутистичке државе с класом буржоазије у формирању у европској историји има доста примера. Подршка коју су у Низоземској пружали Хабзбурговци, нарочито Карло V, сеоској радиности и економском центру с којим је она била повезана — Анверсу — против старих еснафских градова Гана, Ипра и Брижа, који су се борили против капиталистичких форми привреде, иде у корак с претварањем саме Низоземске први пут у компактну државу, а буржоазије — у класу која је већ у следећој генерацији могла да оствари потпуну буржоаску револуцију. У Француској успон буржоазије тече паралелно с порастом краљевске власти и окупљањем земље под влашћу француских краљева. Савез француских краљева најпре с градовима а затим, упркос чињеници што су они изгубили своје слободе и политичке привилегије, с буржоазијом јесте општепозната чињеница, и она ће бити предмет посебног излагања. Историограф француског краља Луја XI, племић де Комин, приговарао је краљу зато што је овај, по његовом мишљењу, био „краљ простог народа...“. Исти смисао има и она последња борба која је у другој половини XVI века кључала у Француској за и против апсолутизма и која је била повезана с поцепаношћу буржоазије на грађане, који су бранили своје слободе (јужнофранцуски градови), и на буржоазију која је радије ишла под Заставом краљевског апсолутизма. Феудално-апсолутистичка монархија. Ипак би било погрешно видети у том савезу између краљевске власти и буржоазије извесно учешће буржоазије у политичкој власти. Ми ту прилазимо суштини трећег проблема, објашњењу социјалних корена феудално-апсолутистичке државе, тј. оне политичке форме која је била карактеристична за Европу управо у мануфактурном периоду капиталистичког развитка њене привреде. Решење тог проблема даће нам уједно кључ за разумевање односа снага међу разним друштвеним класама тога времена. 17
Исто, т. V, стр. 721.
10
Феудално-апсолутистичка монархија од XVI до XVIII в. као форма политичке власти племства, тј. владајуће класе ранијег феудалног друштва, била је, као што ћемо одмах видети, одговор на опасност која је почела да прети тој власти управо услед положаја који је заузела класа буржоазије формирајући се у том периоду. „Апсолутистичка монархија настаје — каже Маркс — у прелазној епохи, када се распадају стари феудални сталежи, а средњовековни сталеж грађана формира у модерну класу буржоазије, али кад још ниједна од сукобљених страна није добила превагу над другом“.18 Да би се разумео прави значај тог учвршћивања, нужно је да имамо јасну претставу о улози коју игра држава у историском развитку с гледишта историске концепције оснивача марксизма-лењинизма. „Будући да је држава настала из потребе да се класне супротности држе на узди; а јер је истовремено настала услед конфликта тих класа, то је она у правилу држава најмоћније, економски владајуће класе, која њеним посредством и политички постаје владајућа класа, и тако стиче нова средства да држи у подложности и да израбљује потлачене класе. Тако је и античка држава била прије свега држава поседника робова за подржавање робова у подложности, као што је феудална држава орган племства за подржавање кметова у подложности, а модерна репрезентативна држава оруђе израбљивања најамног рада по капиталу“.19 То је познато место из Енгелсовог дела „Порекло породице, приватног власништва и државе“. Енгелс ту додаје један пасус који је дао повода за низ неправилних тумачења: „Међутим, има изнимно периода када су класе које се боре по својој снази готово толико у равнотежи да државна власт као привидна посредница добива моментано становиту самосталност насупрот обим класама. Тако апсолутна монархија 17 и 18 стољећа, која балансира племство и грађанство једно против другога, тако бонапартизам првога, а nарочито другога француског царства, који је изигравао пролетаријат против буржоазије и буржоазију против пролетаријата.“20 Енгелс ту мисао о равнотежи излаже на другом месту још одређеније. Говорећи о тобоже уставној пруској монархији из времена Бизмарка, он примећује: „Тако поред основног услова за стару апсолутистичку монархију — равнотеже између земљопоседничког племства и буржоазије — налазимо ту основни услов за савремени бонапартизам: равнотежу између буржоазије и пролетаријата“.21 Али, отуда никако не произилази да држава понекад може бити наткласна организација. Код Енгелса се не ради о наткласном карактеру државе већ само о извесном ступњу самосталности државне власти, и то само привидне самосталности, у периодима када у динамици друштвеног развитка нова друштвена класа која се уздиже може служити као противтежа ранијој владајућој класи која, ипак, и даље држи власт у својим рукама. У таквим случајевима државна власт, лавирајући између те две класе, постизава у извесној мери слободу акције, ма да и даље остаје строго класна власт. Енгелс сам ближе објашњава своју мисао на примеру те исте пруске државе: „... као у старој апсолутистичкој тако и у савременој бонапартистичкој монархији стварна државна власт налази се у рукама официрске и чиновничке касте која се у Пруској попуњава делом из сопствене средине, делом из ситног мајоратног племства, ређе из 18 19 20 21
Маркс и Енгелс, Дела, т. V, стр. 212. Ф. Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе, Напријед, Загреб 1945, стр. 157. На истом месту. Маркс и Енгелс, Дела, т. XV, стр. 52.
11
вишег племства, а у најнезнатнијој мери из редова буржоазије. Самосталност те класе, која привидно стоји изван и, такорећи, изнад друштва, даје држави изглед самосталности у односу на друштво“ (подвлачење наше — Ред.).22 Говорећи на другом месту о слабом економском развитку Немачке и отсуству јасне класне подвојености у њеној друштвеној структури Маркс примећује: „Неизбежна последица било је то да у епохи апсолутистичке монархије, која се овде испољила у најнаказнијем полупатријархалном облику, та засебна област, којој је због поделе рада пало у део управљање јавним интересима, стекне претерану независност која је још више ојачала у савременој бирократији. Тако се држава конституисала као тобоже самостална (подвлачење моје — Ред.) снага, и то стање, које је у другим земљама било прелазно, у Немачкој се одржало до данас“.23 Дакле, чак и у тим периодима својеврсне равнотеже међу класама државна власт добија само известан степен независности, само тобожњу самосталност. Држава, као што је и раније била, остаје доминација одређене друштвене класе, а државна власт оруђе те класне доминације. Примењујући ту принципијелну поставку на апсолутистичку монархију, морамо рећи да је она претстављала племићку државу и да је њена државна власт била оруђе класне доминације племства у периоду када је капитализам, који је историски долазио на смену феудализма, већ постигао такав ступањ свог развитка (мануфактурни стадиј), да се буржоазија формирала као класа и постала противтежа племству. Због антагонизма тих двеју друштвених класа парализована је делатност оних установа преко којих се владајућа класа непосредно мешала у управу. Такозване сталешко-претставничке установе, као државни сталежи у Француској, парламенат у Енглеској или земски сабор у Московској држави, или потпуно ишчезавају или, као на пример у тјудоровској Енглеској, губе свој значај. Стога државна власт добија известан степен самосталности, али остаје, као и раније, оруђе владајуће класе, а околност што се само племство мири са апсолутизмом као специфичном формом своје класне доминације, тј. што пристаје да се одрекне политичке самосталности сваког свог члана — што се одриче самосталности својствене епохи феудалног расула — објашњава се оном важном функцијом коју апсолутистичка монархија врши у новом друштву с његовим непрестаним порастом економског значаја буржоазије. Апсолутистичка монархија врши функцију заштите племства од све јачег притиска буржоазије, а у неким случајевима, на пример у Француској XVII—XVIII в., у Пруској XVIII в. и прве половине XIX в. или у Русији XVIII—XIX в., добија карактер праве племићке диктатуре. Што је тај прелаз на нову форму политичке организације владајуће класе феудалног друштва, тј. на феудално-апсолутистичку државу, повезан с појавом и јачањем буржоазије као класе лако се може објаснити следећим разлогом. Ма да савез краљевске власти најпре с градовима а онда с буржоазијом која се консолидује као класа под заштитом апсолутистичке монархије, у прво време и не доводи до тога да племство изгуби своју политичку власт, ипак ставља племство пред чињеницу да је створена крупна територијална држава и да је у њеном оквиру збила своје редове сама буржоазија као класа, која историски врши функцију организатора револуционарних снага, управљених против феудализма у целини. Племство, које је раније било довољно снажно да држи на узди основну масу непосредних произвођача, сељаштво, и не прибегавајући политичком збијању својих редова, сада је стављено пред готову 22 23
Маркс и Енгелс, Дела, т. XV, стр. 52—53. Исто, т. IV, стр. 175.
12
чињеницу да је створена крупна територијална држава — ако и уз његово учешће, ни у ком случају у његовом интересу — па оно изграђује политичку форму која одговара том новом стању ствари — централизовану форму своје доминације у којој је оваплоћен интерес те класе као целине, и њену заштиту од притиска буржоазије. Буржоазија као носилац новог, револуционарног начина производње потчињава себи све интересе који су везани за капитализам и капиталистички облик експлоатације, а тим у извесној мери руши јединство и компактност редова саме владајуће класе пошто капиталистички интереси могу и њу заразити. Пошто сељаштво, даље, које је у то време већ ослобођено личне зависности, тежи да постане пуни сопственик своје земље и да своју феудалну својину на земљу претвори у „слободну приватну својину“, оно јача револуционарну снагу буржоазије. Не будући у стању да само изврши тај преврат, сељаштво у буржоазији налази снагу која га организује за борбу против феудализма. Лењин је веома добро истакао тај значај буржоазије у својој примедби на Енгелсову „Историју сељачког рата у Немачкој“. „Фр. Енгелс је — вели он — нарочито наглашавао поуку искуства која у извесној мери повезује сељачки устанак XVI века и револуцију 1848 г. у Немачкој, а наиме: поцепаност акција, отсуство централизације код угњетених маса, која долази од њиховог ситнобуржоаског животног положаја, и, са те стране прилазећи ствари, ми долазимо до истог закључка: проста већина ситнобуржоаских маса још ништа не решава нити може решити, јер организованост, политичку свесност акција, њихову централизацију, (која је преко потребна за победу) — све то може неповезаним милионима ситних сеоских газда да дâ само руковођење њима било од стране буржоазије било од стране пролетаријата“.24 Против тог савеза насталог силом прилика између буржоазије и непосредних произвођача старог феудалног друштва, које такође постепено проживљује буржоаски препород, устаје апсолутистичка монархија као концентрисана форма класне заштите племства и његовог доминантног положаја у друштву. Савременици нису морали бити свесни тог значаја апсолутистичке монархије, пошто у почетку ни племство ни буржоазија не слуте какву ће улогу буржоазија раније или касније одиграти у рушењу племства. Обрнуто, пошто се само владајућа класа феудално-апсолутистичке државе служи средствима државне принуде ради повећања својих прихода и пошто у виду државног пореза убире феудалну ренту такорећи у концентрисаној форми не само од сељака већ и од буржоазије, па чак, може се рећи, и од самог капиталистичког све живљег развитка (нова средства од намета на трговину и индустрију), подржавање капиталистичког развитка и буржоазије као његовог носиоца постаје интерес апсолутистичке монархије. Апеолутистичка монархија остварује своју заштитничку улогу и у унутрашњој политици, помажући мануфактуру и индустрију, и у спољној, заштићујући интересе националне буржоазије политиком меркантилизма и трговинских ратова у XVII и XVIII веку. Та важна улога апсолутистичке монархије у историском развитку Европе престаје напоредо с развитком буржоазије за коју племићка држава мало по мало постаје врло скупа установа која лоше газдује. Од извесног времена, просто речено, племићко пљачкаштво почиње да притискује буржоазију; она се сама осећа довољно снажном да се тога ослободи узимајући власт у своје сопствене руке. Тада апсолутистичка монархија постаје преживела и очигледно реакционарна установа која се узалуд хвата за старе установе у нади да ће спречити свој крај. „Кад се материјални услови за постојање друштва толико развију да 24
Лењин, Дела, т. XXI, стр. 54.
13
преображај његових званичних политичких форми постаје за њега животна потреба, тада се мења читава физиономија старе политичке власти. Тако апсолутистичка монархија уместо да централизује — а у томе се заправо и састојала њена цивилизаторска делатност — чини покушаје децентрализације. Израставши на развалинама феудалних сталежа и узевши активно учешће у њиховом рушењу, она сада тежи да сачува бар привид феудалних подгрупа. Као што је раније штитила трговину и индустрију па, према томе, и настанак класе буржоазије, видећи у њима нужне предуслове како националне моћи тако и сопственог сјаја — сада се та апсолутистичка монархија свуда испречава даљем развитку трговине и индустрије, који је постао врло опасно оруђе у рукама моћне буржоазије. Од града, те колевке њене величине, апсолутистичка монархија одвраћа своје бојажљиве и тупе погледе на сеоске округе нађубрене лешевима збачених великана, њених старих непријатеља“.25 Три основне чињенице које чине основу трећег периода Средњег века, тј. почетак капиталистичког развитка, консолидација буржоазије и феудалноапсолутистичка монархија, добијају у своме развитку потстрек који убрзава њихово формирање услед великих географских открића која ће бити предмет наредног излагања.
25
Маркс и Енгелс, Дела, т. V, стр. 214.
14
II. ВЕЛИКА ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА Маркс о значају великих географских открића. Откриће нових земаља имало је за Европу огроман значај. „Откриће Америке, откриће поморског пута око Африке створили су нов терен буржоазији која се уздизала. Источноиндијско и кинеско тржиште, колонизација Америке, размена са колонијама, умножавање средстава за размену и робе уопште дали су трговини, поморству и индустрији дотле никад невиђени полет, а с тиме су убрзали развитак револуционарног елемента у пропадајућем феудалном друштву“26 — кажу Маркс и Енгелс у „Комунистичком манифесту“. Узроци великих географских открића. И пре великих географских открића тражени су поморски путеви из Европе у земље јужне и источне Азије. То је трагање постало нарочито упорно у другој половини XV в. Управо у то време кидају се трговачке везе које су још у далекој прошлости успостављене између Европе и источне и јужне Азије преко источног дела Средоземног Мора, и нарочито учвршћене од времена Крсташких ратова. Средином XIV в. долази до распада велике монголске државе која је обухватала огромну територију од обала Тихог Океана до јужноруских степа. Кина успоставља своју независност и поново се затвара за странце. Тако отпада крајњи циљ великог сувоземног пута из Тане27 у Кину. Па и сам пут којим је раније било могуће „путовати у тако пуној безбедности као по својој кући“, постао је врло опасан, пошто је сада прелазио преко територије осамостаљених номадских хорди које су између себе стално биле у непријатељству. Трговачки пут на Исток преко Црног Мора коначно пропада од 1453 г. када су Турци заузели Цариград и самим тим пресекли западноевропским трговцима како северне путеве у Азију преко Тане, тако и путеве преко Трапезунта и Јерменије. Истовремено се јављају на Средоземном Мору турски гусари; Турци почињу да продиру и на југ дуж сириске обале. Тако долазе под њихов удар и јужни путеви који су водили у Индију преко Сирије и Мезопотамије. Јужни пут у Индију преко Египта и Црвеног Мора, који је остао слободан, налазио се у рукама Арабљана. Арабљани су учинили да Европљани осете како су они у положају јединих и монополисаних посредника између Европе и азиских земаља. Европљани су плаћали арапским посредницима 8—10 пута скупље од цене по којој су ови куповали робу на лицу места. Непосредно куповање зачина и друге робе у источним земљама обећавало је невероватне зараде. Одатле тежња да се нађу путеви у те земље и избегне арапско посредништво. За успостављање тих непосредних односа најмање је била заинтересована Млетачка Република. Млетачки трговци, који су имали готово потпун монопол у снабдевању Европе источном робом са зеленашком зарадом накнађивали су од европских потрошача новац којим су они преплаћивали робу Арабљанима. Али тешкоће на које су Европљани наилазили са источном и јужном Азијом преко источног Средоземља нису биле једина околност која их је потстакла да трагају за новим путевима у те земље. У Европи се заједно са оживљавањем трговачких веза већ од XII в. почела осећати несташица златног новца. У XV в. у Европи влада силна несташица злата. Новац 26 27
Карл Маркс и Фридрих Енгелс, Манифест Комунистичке партије, Култура, Београд 1947, стр. 3. На ушћу Дона, у близини данашњег Азова.
15
поскупљује; крај XV в. претставља доба ниских цена робе. Европа је добијала већи део злата споља, и то баш из Африке. Код Европљана — на првом месту, природно, код народа око Средоземног Мора — већ је одавно била створена претстава да је Африка земља која обилује златом. Те су претставе имале понекад фантастичан карактер. Али, у самој северној Африци, коју су посећивали трговци, није се добијало злато. Оно је ту стизало у маварске поседе — Фес, Мароко, Тунис — или из области Сенегала или дугим караванским путевима преко пустиње Сахаре, из базена Нигера, где је важан трговачки центар био град Тимбукту, с којим су северноафрички градови водили живу трговину. Европљани нису имали тачних података о златоносним земљама, али су се места где се добијало злато, по причању, налазила на великим рекама које утичу у Атлантски Океан, а на чијим се преплављеним плићацима таложи златни песак. Те непостојеће реке — ушће једне од њих (Златне Реке) смештали су недалеко од Рта Бојадора — замишљали су као рукавце Нила који су отишли далеко на запад (река Нигер — Црни Нил). За трговачке кругове у градовима на Средоземном Мору био је крајње примамљив задатак да се ослободе маварског посредништва, да сами пронађу златне земље и стигну морем до легендарних златних богатстава, па су покушаји да се тај задатак реши чињени још крајем XIII в. Пут у те земље злата, очигледно, водио је кроз Гибралтар дуж западне обале Африке, заобилазећи маварске поседе. Идући дуж обале могло се рачунати да ће се доћи до ушћа златоносних река. То је и био пут који је на крају крајева довео Европљане у Индију. „До које је мере — каже Енгелс — концем XV в. новац поткопао и изнутра разјео феудализам, јасно се види из оне похлепе за златом која је у тој епохи захватила Западну Европу; злато су тражили Португалци на афричкој обали, у Индији и по читавом Далеком Истоку; злато је била она магична реч која је гонила Шпанце преко Атлантског Океана; злато је на првом месту тражио белац чим би ступио на новооткривену обалу“.28 Експедиције Португалаца. Откриће поморског пута у Индију био је резултат готово вековних напора португалских помораца који су првобитно ишли у потрагу за афричким златоносним земљама. Португалија, та, по Енгелсовим речима, „Иберска Холандија“,29 већ у XIV в. игра доста важну улогу у западноевропској поморској трговини. У португалским приморским градовима израста предузимљива буржоазија која похлепно савлађује италијанску и арапску поморску и трговачку технику. Португалски поморци су од рибарског чамца израдили нови тип поморског брода „каравеле“ (кара — чамац, вела — једро“, „чамац с једром“), покретљивог, лаког на таласима, много бржег од тешких италијанских средоземних бродова. Маварски гусари су наносили велику штету португалској трговини. Почетком XV в. Португалија је постала већ толико јака, да је успела у покушају да заузме једно од тих гусарских гнезда на северно-афричкој обали — Сеуту (1415 г.,). Заузеће Сеуте довело је Португалце у непосредан додир са системом трговачких веза којима је била обухваћена читава северна половина Африке скоро до самог екватора. Тај догађај се обично сматра као почетак португалске колонијалне експанзије. Њен први херој био је Хенрих Морепловац. Он је ушао у историју као некористољубиви научник, љубитељ астрономије и географије, поседник значајних 28 29
Маркс и Енгелс, Дела, т. XVI, д. I, стр. 442. Маркс и Енгелс, Дела, т. XVI, д. I, стр. 449.
16
колекција мапа, глобуса и књига, као човек који је окупљао око себе најистакнутије козмографе, поморце и путнике, који је искоришћавао положај краљевог брата и трошио огромна средства за организовање поморских истраживачких експедиција. Али, Хенрих је уствари био на првом месту трговац и предузимач широког замаха. Под за себе врло повољним условима он је знао да организује португалско-маварско-јеврејске трговце, а такође и прилично бројну трговачку емиграцију из других земаља, углавном Италијане и то нарочито Ђеновљане, у читав низ акционарских трговачких компанија. Компаније су имале монопол на трговину у новооткривеним областима, али су њихове експедиције и открића имале још од почетка не само трговачке већ и разбојничке и пљачкашке циљеве. Најуноснија „трговина“ био је лов на црнце. 1441 г. довезена је у Лагос прва партија црнаца и подељена међу акционаре. Хенрих се изјашњавао против таквих метода трговине, али се није одрицао дела који му је следовао. Већина помораца који су извршили открића дуж афричке обале били су акционари његове компаније. Велику и, наизглед, несавладљиву препреку за продирање на југ дуж афричких обала претстављао је плићак Рта Нун који је далеко залазио у море. Тек 1434 г. пошло је за руком Хилу Еанесу да заобиђе тај рт. 1435 г. исти Еанес и Алфонс Балдаја продрли су 120 миља даље на југ и стигли до такозване Златне Реке. Следећи крупан корак напред било је откриће Зеленог Рта 1445 г. После дугог пута дуж западних обала Африке, кроз усијану пешчану маглу коју је ветар доносио из Сахаре морнаре је изненадила бујност тропске вегетације на рту. Напоредо с продирањем на југ све чешће се могла јављати мисао о поморском путу у Индију. Врло је вероватно да је тај циљ имао пред очима већ Хенрих Морепловац који је умро 1460 г. Али, да би се признала могућност тог пута, требало се одрећи низа традиционалних географских претстава. Према Птолемеју, Африка се на југу спаја са Азијом тако да Индиски Океан претставља затворено море. Али, у антици је постојала и друга теорија — Ератостенова, према којој Африку с југа запљускује океан, и то је схватање преовладало у трговачким градовима на Средоземном Мору. Низ карата које су још почетком XV в. израђене у градовима на Средоземном Мору приказује Африку као копно које се сужава према југу. Те су се претставе вероватно ослањале на опширне информације арапских географа и путника, информације које је нарочито добро искористила истакнута школа арапских картографа у XIV и XV в. на острву Мајорки. Према учењу старих, земаљска кугла се дели на пет климатских појасева, при чему се уз екватор пружа широк појас ужареног ваздуха. Ту нема ни биљки ни животиња већ по врелом песку живе само митски гноми и саламандри који се не боје ватре. Потпуно је немогућно пробити се кроз тај усијани појас и прећи из једне умерене климе у другу. Палме Зеленог Рта очигледно су оповргле те претставе. Португалци су наставили да плове дуж Африке, ма да с прекидима, и после смрти Хенриха Морепловца. 1486 г. Бартоломеј Дијаз из породице која је дала низ истакнутих помораца у XV в., допловивши до повратника Козорога, удаљио се од обале далеко на пучину и кренуо право према југу, пошто је пловидба дуж обале била немогућна због супротних струја. Затим је скренуо право на исток и, не наилазећи дуго на земљу, узео је правац тачно према северу и стигао до јужног краја Африке и то знатно источније од Рта Добре Наде. Он је прошао још извесно растојање дуж обале према истоку док се није убедио да је стварно обишао континент и да се обала даље пружа у североисточном правцу. 17
Он је на повратку опловио уз обалу Рт Добре Наде и, давши му управо то име (а не Рт буре, како су тврдили неки историчари), вратио се у децембру 1487 г. после шестомесечне пловидбе у Лисабон. Пут око Африке био је откривен. Истовремено са Дијасовом експедицијом краљ је послао на Исток Пера де Ковељана коме је пошло за руком да стигне до Индије уобичајеним путем преко Египта и Црвеног Мора. На повратку је Ковељан чуо о великом „Месечевом Острву“ које лежи далеко на југу (Мадагаскар). Кад би се успело да се стигне до тог острва заобишавши Африку — јављао је он краљу — даљи пут према северу и у Индију добро је познат арапским бродарима. Због тога је он нарочито настојао да се и даље настави с путовањем око Африке. Задатак који је сада требало решити састојао се у томе да се пређе растојање од Рта Добре Наде до Мадагаскара. Та последња етапа пута у Индију пређена је тек 10 година доцније. Међутим, за то време учињен је покушај да се нађе други пут у Индију у правцу супротном од оног којим су ишли Португалци. Откриће Америке. Овде није потребно да се подробно прича добро позната историја Колумба и његовог открића Америке, утолико пре што многе основне чињенице из Колумбове биографије до његовог пута у Америку нису сасвим тачно утврђене. Наши су извори оскудни, Колумбу савремени биографи су фалсификовали историју његовог живота. Остаје широко поље за све могуће претпоставке и комбинације, па се зато у литератури с времена на време јављају најразноврсније, понекад фантастичне претпоставке о „правом“ пореклу Колумба (он је час Јеврејин, час Шпанац, час Португалац), о раним годинама његовог живота и о његовим плановима и замислима. Сада је готово општеприхваћено да је Колумбо Италијан, да се родио 1451 г. у једном месташцу близу Ђенове у ткачкој породици, да је у четрнаестој години кренуо на своје прво поморско путовање и да је отада постао професионални поморац и картограф. Око 1476 г. он је доспео у Португалију, ту се оженио кћерком поморца Перестрела, од кога је остало много поморских карата, дневника и забелешки. Колумбо се живо интересовао за питања морепловства, проучавао је материјал и разговарао с поморцима. Ми уствари не знамо како је код Колумба поникао план о путу у Индију преко Атлантског Океана који обично њему приписују. Тачно се не може одредити какав је био циљ пута. Према општеприхваћеном гледишту, он је хтео да дође до источне обале Азије или до острва која леже пред њом. По мишљењу америчког научника Вињоа, Колумбо је тежио да нађе неко од замишљених острва која су се налазила далеко на Атлантику — „Антилију“, „Бразилију“ и др. Крајем XV и почетком XVI в. више пута су опремане експедиције да трагају за тим легендарним острвима. Врло је распрострањено мишљење да идеја о западном путу у Индију не потиче од самог Колумба, него да је њу исказао фирентински научник Тосканели у преписци с португалским двором. На питање двора, како да се најкраћим путем стигне до Азије, каже се у писму које се приписује Тосканелију: „Од града Лисабона право на запад, рачунајте по 26 дужина, свака по 250 миља, до славног града Квинсаја (тј. Пекинга). .. То растојање чини око 1/3 земљине кугле...“. Неколико година доцније Колумбо је тобоже ступио у преписку с Тосканелијем, а овај му је послао горе поменуто писмо и уз њега приложену мапу.
18
Вињо пориче аутентичност те преписке указујући да ни по садржини ни по стилу не може припадати Тосканелију. Пред нама је, како по свему изгледа, фалсификат састављен по делима Марка Пола, која су тада била већ јако застарела, и нетачно пренетим претставама старих о облику и размерима земље и о насељеној површини. Писмо је уопште по својој садржини одвећ примитивно, и тешко да би могло претстављати мишљење најученијег козмографа какав је био Тосканели. 3 августа 1492 г. испловила је из шпанске луке Палоса мала ескадра која се састојала од три брода и кренула према Канарским Острвима одакле је кренула даље 10 септембра. После пловидбе од 33 дана по најлепшем времену примећена је 11 октобра земља. 12 октобра Колумбо се укотвио код малог острва (није тачно утврђено кога, претпоставља се да је то било острво Ватлинг) које припада групи Бахамских Острва. Домороци су називали то острво Гванахани, а Колумбо му је дао име Сан Салвадор. Идућих дана путовање је настављено и откривен је читав низ острва и северна обала Кубе коју је Колумбо сматрао за острво Сипанго (Јапан), закључивши да је близу азиско копно, иако ништа није наговештавало да би то било оно легендарно острво које обилује златом. Дошавши на Кубу у октобру 1492 г., Колумбо се на све стране распитивао код домородаца о злату. На основу њихових упутстава, схваћених, разуме се, на свој начин, Колумбо је кренуо југоисточно од Кубе, а то га је довело до открића северне обале острва Хаити које је он назвао Еспањолом (Малом Шпанијом). Домороци су говорили Колумбу да се ту налази земља Сибао, богата златом. У Колумбовој машти Сибао се истог часа претворио у Сипанго, а Куба му се после извесног колебања учинила азиским континентом. 4 јануара 1493 г. Колумбо је кренуо натраг у Европу. У Шпанији је дочекан с великим почастима. За организацију друге експедиције коју је предузео у септембру 1493 г. дата су велика средства. За време те експедиције откривена је група острва Мали Антили и створена колонија на Еспањоли. Али се показало да огромну већину колониста чине људи сасвим неподесни за колонизацију. То су били шпански хидалзи који су остали без посла после завршетка рата с Маврима — лењи и обесни млади племићи који су рачунали да ће у новооткривеним крајевима наћи златна брда, доживети занимљиве пустоловине, младеж која је добро руковала мачем али ненавикнута на ма какав рад, Шпанску је владу разочарао резултат другог Колумбовог путовања. Показало се да је колонија коју је он основао скупо предузеће; златоносне земље нису биле откривене; Колумбу није пошло за руком да икога убеди да је острво Куба, насељено сиромашним урођеницима. део баснословно богате Индије. Као што је познато, нашло се људи који су завидели Колумбу, оклеветали га пред владом, и он се после трећег путовања вратио у Европу окован ланцима. Њему је успело да се оправда, али ни четврто путовање није донело одмах очекиване користи. На трећем и четвртом путовању Колумбо је дошао до обала америчког континента. Колумбу је донело доста штете то што је Васко да Гама открио пут у Индију. Португалци су стварно отуда донели и зачине и тканине и видели свакојака чуда. Поређење Колумбових подухвата који су скупо коштали и тада доносили мало користи са експедицијама Португалаца није ишло, разуме се, у прилог Колумбу. Колумбово четврто путовање је и било директан одговор на експедицију Васка да Гаме. С Колумбове стране то је био покушај да се из Атлантског доспе у Индиски Океан. Он је сада још упорније тражио морски пролаз између острва која су му, по 19
његовом мишљењу, заграђивала пут према обалама Азије. Такав је био његов циљ када је кренуо са острва Кубе на југозапад. Он је свуда, природно, наилазио на непрекидну масу копна. Пловећи дуж Панамске Превлаке, он, разуме се, није ни сумњао да је то узан појас земље и да се иза њега према југу простире огроман океан, али је дознао да се ту налазе златоносне области. Последњих година Колумбо је узалуд покушавао да поврати своја права и подељене му привилегије. Умро је скоро сасвим заборављену у беди,1506 г. Откриће поморског пута у Индију. Када је Колумбо открио нове земље, јавили су се Шпанци као врло опасни конкуренти Португалаца, Да би се унапред отклонила могућност сукоба, обе су државе после дугих преговора закључиле, на посредовање папе, споразум у Тордесиљу 1494 г. Од једног до другог пола повучена је линија (приближно по 30 меридијану западно од Фера); све новооткривене области западно од те линије имале су да припадну Шпанцима, а источно — Португалцима. Разграничење није извршено по читавом меридијану, већ само на Атлантском Океану, што је и довело до сукоба када су се Шпанци, долазећи са истока, и Португалци са запада срели код Молучких Острва. Трагање за легендарним острвима и поморским путом у земље зачина није заносило само португалске и шпанске поморце. Деведесетих година XV в. отпремане су сваке године експедиције из енглеске луке Бристол да би се открило „Острво Бразилија“: Млетачки поморац Ђовани Кабото“ (на енглеском Џон Кабот) који се ту населио 1495 г. поставио је себи за задатак да западним путем стигне до земаља зачина, пресекао северни део Атлантског Океана и открио континент (Северну Америку), вероватно јужни део Лабрадора. Његов син Себастијан Кабот, тражио је пролаз на запад северно од новооткривеног копна. Продирање Шпанаца на запад потстакло је Португалце да обнове тражење пута у Индију. 1497 г. на чело експедиције која је отпремљена с тим циљем постављен је млади португалски племић Васко да Гама (рођен око 1469 г.), који је учествовао у Дијасовим експедицијама. Четири брода с којима је испловио 8 јула 1497 г. из Лисабона била су малих размера (два брода по 120 м, а два по 50 м). Два брода била су специјално саграђена за ову пловидбу. Морнари су били снабдевени најбољим мапама и најбољим навигационим инструментима. Пошто је дошао до острва Зеленог Рта, Васко је, да би избегао супротне струје дуж обале, кренуо на југ с великим скретањем према западу, тако да се прилично близу примакао Бразилији. Следећа експедиција, под командом Кабрала 1500 г., скренула је још више на запад и наишла на обалу Бразилије. Тим су правцем бродови ишли после тога у Индију све до XIX века. Западни крај Бразилије постао је важна етапна станица на том путу. Тек пет месеци после изласка из Лисабона Васкове каравеле су дошле до последњег знака који је на обали Африке поставио Дијас (16 децембра 1479 г.). Даље је водио још сасвим непознат пут по Индиском Океану. 1 марта 1498 г. Португалци су се приближили Мозамбику. Ту је почињала област арабљанских насеља која су се налазила под влашћу појединих међусобно завађених шеика. На путу је долазило до сукоба са Арабљанима, али су Португалци искористили супарништво шеика и лукавством задобили арапске бродаре које су за месец и по довели њихове бродове до обала Индије, до града Калкуте на малабарској обали (20 маја 1498 г.). 20
Ту је, како се могло и очекивати, појава Португалаца примљена непријатељски од стране Арабљана који су тамо живели. Показало се да су неки од њих досељеници из Северне Африке. Упркос њиховим сплеткама Васко да Гама је успео да склопи споразум с тамошњим раџом. „У нашој земљи — писао је раџа на палмином листу португалском краљу — има много цимета, карамфилчића, имбира, бибера и драгог камења, а ја од вас тражим злата и сребра, корала и гримизног сукна.“ Повратак ескадре, натоварене зачинима, трајао је скоро годину дана. Ескадра је приспела у Лисабон тек 10 јула 1499 г., изгубивши два брода и више од половине посаде. Трговина и португалске колоније у Индији. Путовање Васка да Гаме произвело је огроман утисак. На крају је пронађен пут у земље легендарних богатстава. Упркос огромним губицима у људству и на путу доживљеним тешкоћама такво се путовање ипак показало могућним. Португалци су се енергично бацили на експлоатацију новооткривених земаља. Сваке године су отпремане велике екскадре, понекад од по 20 бродова добро наоружаних артилеријом, с великим посадама и одредима војника. Први задатак који су себи поставили Португалци био је да се Арабљани потисну из Индиског Океана, а други да се потчини домаће становништво. Захваљујући предности свог наоружања и поморске технике, Португалци су успели да остваре те задатке и да замене Арабљане као још суровији експлоататори становништва Хиндустана и територија које су лежале даље према истоку. Чим су се појавили на Индиском Океану, Португалци су се одали најнеобузданијем гусарењу и дали су се у хајку за свим бродовима на које би наишли, како за арапским тако и за домаћим. Товар тих бродова би опљачкали, а посаду зверски поубијали. Од индуских ситних кнежева Португалци су захтевали да прекину све трговачке везе са Арабљанима и да их протерају са своје територије. Нарочито је енергично водио борбу против Арабљана Албукерке који је био послан на челу мале ескадре, у почетку као заповедник ескадре потчињен вице-краљу, а затим као вице-краљ. Албукерке је сматрао да Португалци треба да се учврсте на свим важнијим тачкама не само источне обале Индије него и на читавој обали Индиског Океана. 1506 г. Албукерке осваја острво Сокотору које лежи на улазу у Црвено Море и у току две године плови дуж јужне обале Арабије, уништава незаштићене арапске градове, изазивајући свугде ужас својим зверствима. 1508 г. он заузима важно трговачко и стратешко место Ормуз које лежи на улазу у Персиски Залив. Поглавица Ормуза морао је признати власт португалског краља, плаћати данак и дозволити Португалцима да граде утврђења. Међутим, португалски вице-краљ Д’Алмеида нанео је 1509 г. код Диа (на северозападној обали Индије) одлучан пораз флоти коју је послао египатски султан. Нешто касније је Албукерке, поставши наследник д’Алмеиде, покушао да заузме улаз у Црвено Море и напао на Аден, али је био одбијен. Португалци су међу домаћим становништвом Индије наишли на релативно слаб отпор због политичке расцепканости земље. Један део месних раџа, немајући снаге да се супротстави а делимично рачунајући на помоћ Португалаца против својих супарника-суседа, изјавио је покорност и ступио с њима у „савез“. На тим пријатељским територијама Португалци граде утврђења наоружана топовима и постављају у њих гарнизоне. Али су се „савезници“ често претварали у непријатеље и почињали да опседају утврђења. Албукерке је сматрао да је неопходно имати упориште које би било у пуном португалском поседу. Он 21
је освојио град Гоа на малабарској обали, тамо поклао и спалио читаво муслиманско становништво и претворио га у главно упориште португалске власти у Индији. Заузеће Гоа изазвало је силан утисак. Многе раџе које су се раније супротстављале Португалцима изјавиле су своју покорност. Градови на малабарској обали били су у ствари транзитни центри португалске трговине зачинима. Само незнатан део тих зачина производио се на лицу места. Места из којих су доношени зачини лежала су даље према истоку на острвима Зундског и Молучког архипелага, а њихов главни трг била је Малака. Потиснути с малабарске обале, арапски трговци су заобилазећи Индију директно успоставили живе везе с Малаком. Али, 1511 г. Малаку је заузео Албукерке. После десет година (1521 г.) већ су се на Молучким Острвима налазиле португалске факторије. Португалци нису тежили да у Индији освоје велике територије. Обично су локални ситни кнежеви остајали на својим местима, па су Португалци, радећи преко њих, под видом трговачких олакшица и директног сакупљања свакојаких данака и дажбина у натури, систематски пљачкали домаће становништво. Трговина са Индијом проглашена је за краљев монопол. Монополска роба био је бибер, каранфилчић, цимет, имбир, орашчић, свила, смола и низ друге робе. Већину те робе морали су достављати локални ситни кнежеви по цени која је била утврђена уговором, а понекад и на поклон, у виду данка. Они је никоме нису могли продавати изузев португалској влади. Како су изгледале те чврсте цене, види се из тога што је, на пример, цејлонски раџа средином XVI в. морао бесплатно достављати 300 бахара (52.800 килограма) цимета, а сва је остала количина цимета од њега купована по баснословно ниској цени, приближно по 3 рубље и 10 копејки у злату за 100 килограма, док је у Лисабону цена за квинтал цимета износила 70 миљраиса (тј. 750 рубаља за 100 килограма). Али је и роба купљена на „слободном“ тржишту доносила чудовишне зараде, бибер, на пример, — 700—800%. Обим трговине са Индијом био је прилично ограничен. Из огромне колонијалне области годишње се довозило највише 5—6 бродова зачина, што је, додуше, било 2—3 пута више од онога што су раније набављали за Европу Млечани. Португалска влада се бојала да створи обиље робе и обори цене. Ако би се нашло више зачина но што је било потребно лисабонском тржишту, они су их уништавали. Португалци су узели у своје руке све трговачке односе међу појединим областима на обали Индиског Океана. Та је трговина такође доносила огромне профите. Ко би добио право само на једно путовање између ма која два места, зарађивао је на једном транспорту стране робе за једну туру грдне паре. Заузимајући у Индији све административне положаје, португалско је племство извлачило из земље огромне приходе у виду високих плата, мита, а понекад и у виду директног отимања благајне каквом домаћем ситном кнезу. Племићи су у Индији живели расипничким животом. Кабралово случајно откриће бразилиске обале 1500 г., у време друге експедиције у Индију (тада је Кабрал веровао да је то острво), скренуло је на себе пажњу лисабонске владе. „Острво“ је могло постати подесна станица за бродове на путу између Европе и Индије. У мају 1501 г. отпремљена су три брода да истраже то „острво“. Са ескадром је у својству астронома кренуо Фирентинац Америго Веспучи, који се тек био вратио с 22
путовања дуж северне обале Бразилије (1499—1500 г.; могућно је да је Веспучи први и открио, Бразилију) које је организовала шпанска влада, прослављен због своје способности да тачно одреди географску ширину. Уместо очекиваног острва ескадра је наишла на дугачку линију обале која се протезала према југу. Ескадра је дуж обале пловила неколико месеци дошавши до 32° јужне ширине. Бродови су даље прошли отвореним морем на југ до 52° ширине. Америго Веспучи је одушевљено описао то путовање у писму свом пријатељу Лоренцу Пјетру Франческу Медичи и предложио да се тај континент који је он открио „старима потпуно непознат“ назове Новим Светом. Америгово писмо, у коме је он јако рекламирао своја путовања, штампано је на латинском и на немачком језику и добило врло широк публицитет. Немачки козмограф Валцемилер издајући Веспучијева писма у свом „Уводу у козмографију“ предложио је да се тај нови континент назове по имену Америга — „Америка“ слично дотада познатим називима делова света који су носили женска имена (тј. Азија, Африка, Европа). Прво путовање око света. Веспучи је први исказао мисао да је могућно допловити до Молучких Острва заобишавши с југа то иовооткривено копно. За тај се пројект јако заинтересовала шпанска влада, нарочито када је Балбо, прешавши 1513 г. Панамску Превлаку, први пут угледао „Велико Јужно Море“, тј. Тихи Океан. Прво путовање Тихим Океаном, које је уједно и прво путовање око света, извео је Фернанд (Фердинанд) Магелан, један од најславнијих помораца свих времена. Фердинанд Магелан је припадао португалском племству (рођен око 1470 г.). Он је, очигледно, добро познавао Индиски Океан: провео је у тамошњим португалским колонијама неколико година, учествовао је, између осталог, у експедицији на Малаку, али се није слагао са Албукерком. Западни пут на Молучка Острва чинио му се могућним зато што их је на основу погрешних прорачуна стављао много источније, тј. ближе новооткривеном континенту но што су у стварности. Природно, Магеланов план није могао наићи на симпатије код Португалаца, али се зато за њега чврсто ухватила шпанска влада у чију је службу Магелан прешао. Португалци су уложили све снаге да осујете експедицију и поново примаме себи Магелана, али је све било узалудно. 20 септембра 1519 г. испловила је из Сан Лукара екскадра од пет малих и старих бродова и 253 човека посаде. Споро, с великим задржавањем, ескадра се кретала дуж обалā јужне Америке. Дошавши недалеко од мореуза она је остала на зимовању. 21 октобра 1520 г. ескадра се примакла улазу у мореуз који сад носи Магеланово име. Три недеље бродови су ишли дуж мрачних стрмих брда која су се над њима надвијала, покривених ледницима који су се одваљивали, поред уских фјордова, дуж рифова, по води црној као катран и под оловнотамним небом над собом. 28 новембра 1520 г. Магелан је с три брода (један се самовољно вратио у Шпанију, а други пострадао) ушао у океан. Пловидба по том „Тихом“ (стално је било изврсно време) или Великом Океану отегла се три месеца; посада умало није пропала од глади. Средином марта бродови су се приближили једном од острва Филипинског Архипелага. 27 марта 1521 г. Магелан је ту убијен у сукобу с домороцима. Ескадра, која се сада састојала само од два брода, приспела је под командом д’Елкана на Молучка Острва и накрцала велики товар зачина. После девет месеци врло тешке пловидбе само је један од д’Елканових бродова стигао у пристаниште Сан Лукар 6 септембра 1522 г. 23
Већи део посаде је изгинуо — од 253 човека ишло их је само 18 у свечаној процесији на благодарење у севиљску катедралу. Како је и требало очекивати, Португалци су крајње непријатељски дочекали шпанске поморце када су дошли до места за која су они сматрали да се налазе у њиховом непосредном поседу. Покушаји Шпанаца да се с Португалцима договоре коме припадају Молучка Острва нису ни до чега довели. Комисија стручњака није могла да тачно одреди положај острва; разлика између португалских и шпанских прорачуна географске дужине износила је око 46° (око 4700 километара), тј. више него дужина Средоземног Мора. Успешно завршено прво путовање око света претстављало је најтеже од свих поморских подухвата. Поновљено је тек пола века доцније. „Југозападни“ пут на Молучка Острва није добио практични значај. Освајање Мексика и Перуа. Шпанци који су се населили на острвима Карибског Мора, у трагању за златом, а понекад и ради лова на робове, слали су експедиције у континенталне области око Мексиканског Залива и овде се први пут сукобили са становништвом америчког континента. Становништво Америке састојало се до доласка Европљана од скитачких, слабо културних племена на северу и југу копна развученог између два пола и културнијих племена која су заузимала његов централни део — Мексико и Перу. Главна племена те две области, Астеци у Мексику и Инке у Перуу, нису чинила државе у европском смислу речи. Али је њихова политичка организација већ имала извесне зачетке државности, пошто је ту било елемената експлоатације и класне диференцијације. То су била придошла ратничка племена, која су заузела читаве области и приморала домаће становништво да им плаћа данак. Али, освајачи су и даље живели старим начином живота, блиским родовском, који је тек почео да прелази на ступањ робовласничког друштва. Главна насеобина Астека налазила се на неприступачном острву насред језера. Отуда су они у одређено време слали у разне крајеве простране потчињене области мале одреде ради сакупљања данка. Данак је наплаћиван у кукурузу, драгоценостима и најзад, у људима. Део заробљеника приношен је на жртву боговима. У пиру богова узимали су учешћа и ратници-Астеци. Људождерство се задржало у виду светог обреда који је требало да господарима осигура моћ на земљи и блаженство на другом свету. Када би се зависна племена која су Астецима плаћала данак супроставила, Астеци су нападали на њихове засеоке, пљачкали их, клали становништво и одводили заробљенике. Захваљујући данку, у рукама Астека су се сакупила огромна богатства из којих је настала доста висока материјална култура. По кућама Астека било је фонтана, када, мермерних мозаика, уметничког посуђа од сребра и злата и везених ћилимова. Они су носили шарене памучне тканине. У престоници су се појављивали певачи и приказивале се позоришне претставе. Инке су биле још културније племе. На челу им је био цар и врховни свештеник кога су Шпанци изједначавали с папом. Покореним народима Инке су одузимале део обрадиве земље у корист цара, касте Инкā и свештеникā. Зависно становништво обављало је све радове на земљи господара и својој сопственој. Размена је вршена у натури: обавезама, услугама и производима. Племените метале као средство размене, Инке нису употребљавале.
24
У потчињеним селима и даље се задржало старо општинско уређење. Земља је сматрана својином читаве сељачке заједнице сваког округа. Сваке године домаћинима су дељене њиве. Део који би добио сваки појединац није се могао ни поклањати ни давати под закуп. Ко би напустио посао и отишао, губио је своје право на удео. Обрада земље била је мотична. Животињски свет Америке до доласка Европљана био је сиромашнији него у Старом свету. Коња није било, па стога домороци нису знали ни за запрегу, ни за кола ни за плуг. Кукурузна поља наводњавана су водом доведеном с брда. На планинским ливадама гајене су ламе, једине домаће животиње које су употребљаване за пренос терета и које су давале вуну и месо за исхрану престонице Инка, Куско. Покорено становништво имало је своје старешине, сатнике и племенске вође. Над њима су стајали као поглавари Инке. У новоосвојене области Инке су постављале своје гарнизоне и градиле тврђаве, приморавајући побеђене да раде. Везе између престонице Куско и подјармљених земаља одржавале су скоротече и мали каравани товарних лама. Инке нису радиле. Они су служили у војсци и управљали. Инке су знале вештину израчунавања календара и имале извесна медицинска знања. Младе Инке су училе у нарочитим школама где су изучавани закони, обичаји земље, примитивна астрономија и медицина. Тамо су, у те области, и кренуле освајачке експедиције Шпанаца. Експедиције послате у западном правцу од 1516 до 1518 г., уз учешће гувернера Кубе, успеле су да оплове Јукатан и јужне и западне обале Мексиканског Залива и да ступе у везу с локалним ситним кнежевима. Ту су Европљани, код племена Маја, наишли на високу културу своје врсте. Експедиција је ту, у замену за разне тричарије — стаклене бисере, маказе — добила злато и драго камење у вредности од неколико хиљада златника. Распитивањем код домородаца постало је јасно да даље на западу лежи још богатија земља која обилује драгоценостима. Ради њеног освајања послата је експедиција којој је постављен на чело млади хидалго Фернанд (Фердинанд) Кортес (рођен 1485 г. у Естрамадури), бивши студент универзитета у Саламанки, кога су очарале приче о авантурама и златним брдима у Новом Свету, па је перо и студентску књигу заменио за сабљу и седло конквистадора (освајача). Од 1504 г. Кортес је служио код вицекраља Индије Ованда, а од 1511 г. учествовао у освајању Кубе и тамо добио земљу. У експедицију је кренуло 11 бродова. Део расхода Кортес је покрио својим средствима. Ескадра је отпловила с кубанске обале 18 фебруара 1519 г. Гувернер Кубе Веласкез у последњем минуту је решио да одузме Кортесу команду над експедицијом, али се овај није, покорио и самовољно кренуо је на пут. После два месеца Шпанци су се искрцали на месту данашњег града Вера Круз. Оружане снаге с којима је Кортес кренуо да покори Мексико састојале су се само од 400 шпанских војника, од којих је било 13 стрелаца с пушкама на фитиљ, 32 са арбалетом, 16 коњаника и од 200 Индијанаца. Одред је имао 10 тешких и 3 лака пољска топа. Рачунали су да ће с тако ништавним снагама покорити велику земљу. Пространа држава Астека је била врло слаба; малобројна владајућа група тешко је излазила на крај с покореним племенима спремним да устану и да се одвоје, па је зато Кортесов подухват био овенчан пуним успехом. Мексико је оправдао наде Шпанаца који су похлепно тражили племените метале. Поред огромних нагомиланих залиха, показало
25
се да је то земља богата лежиштима злата и, у првом реду, сребра, пронађеним већ двадесетих година. Перу је, као и Мексико, освојила иста таква група авантуриста. Прве вести о земљи која обилује златом и налази се на југу, Шпанци су добили када су освојили области на Панамској Превлаци. Прве покушаје да се до ње стигне учинио је Балбо откривши Тихи Океан (1513 г.). Подухват је извео један од његових сапутника Франциско Пизаро (1531—1535 г.). Ту, у Потози (Боливија) откривена су 1545 г. врло богата лежишта сребра. Почетак колонијалне експлоатације. „Откриће златних и сребрних земаља у Америци, истребљавање, поробљавање и закопавање урођеника у руднике, почетак освајања и пљачкања Источне Индије, претварање Африке у један забран за трговински лов на црнокошце, ето шта је навестило зору ере капиталистичке производње. Ови идилични процеси јесу главни моменти првобитне акумулације“.30 Ту кратку и индигнирану Марксову карактеристику живо илуструје рад шпанских конквистадора. Шпански освајачи пренели су са собом у Америку феудалне форме експлоатације. Већ првих година, освојивши Еспањолу, Шпанци су ударили на читаво становништво острва старије од 14 година тешке обавезе. Четири пута годишње сваки Индијанац био је дужан да донесе или мали грумен злата или комад памучне тканине. После уплате тог данка обесили би Индијанцу о врат бакарну плочицу као признаницу. Ко није могао да плати дажбине био је дужан да их одрађује, да Шпанцима обрађује поља и чува стоку. Али су Шпанци врло брзо, независно од плаћања данка, затражили личну службу читавих села. 1499 г. острво је подељено на секторе и делове (repartimiento). Једно или неколико села чинили су такав „удео“ било ког Шпанца или компаније Шпанаца, и његово становништво је било дужно да обрађује земљу за новог поседника. Кацик — старешина домородаца — имао је обавезу да савесно истерује људе на рад. Исте земљишне деобе са укмећивањем домаћег становништва које је ту живело вршене су и на другим острвима. Нарочито су их у широким размерима практиковали у Мексику и Перуу. Лавовски део заузели су, разуме се, за себе први учесници — конквистадори. Тако је Кортесова породица добила као маркизат читаву долину са становништвом од 17.000 душа, које су морале да плаћају Кортесу данак од 60.000 дуката. Спахилуци брата освајача Перуа Гонзала Пизара доносили су, кажу, више прихода од најбогатије шпанске епископије — Толеда. Најгори је био положај оних домородаца који су били принуђени да раде у мајданима злата и рудницима сребра. Тај је рад био организован на принципу кулука и брзо их је исцрпљивао. Стотине лешева лежале су на улазу у сваки рудник и кужиле ваздух. Јастреби су у јатима слетали на плен, тако да је, кажу, „земља од њих изгледала покривена црним велом“. Домаће становништво често је укмећивано под видом обраћања у хришћанство. То је такозвана енкомиенда. У пракси духовно-ритерских редова постојао је обичај да се групе послушника-ученика дају ради обучавања и васпитања под руководство и на располагање (енкомиенду) посебног наставника. Исти је систем примењиван и према Индијанцима преобраћањем у хришћанство. Почели су да их на десетине и стотине раздају на „располагање“ шпанских колониста у чију су корист морали да врше низ обавеза. 30
К. Маркс, Капитал, I, Култура, Београд 1947, стр. 635.
26
Још од првих година кад су се појавили Шпанци на Антилима учињени су покушаји да се Нови Свет претвори у робовско тржиште слично афричком. Нико други до сам Колумбо предложио је план о претварању домородаца у робове да би на неки начин подигао вредност новооткривених земаља у очима шпанске владе. Но Фердинанд и Изабела одбацили су тај план и забранили да се њихови нови поданици црвенокошци претварају у робље, што ипак није сметало да се Шпанци баве ловом на Индијанце и да их претварају у робље под изговором да су људождери. Становништво је у масама гинуло од неиздрживог рада и свирепог поступања (Индијанци су се уопште показали мање издржљивим од афричких црнаца). На терање на присилан рад, становништво је одговарало дижући устанке који су обично свршавали свеопштим покољем домородаца. Један од очевидаца епископ Лас-Казас описао је потресне сцене масовних самоубистава. Због угњетавања и присилног рада домороци су необично брзо изумирали. 1558 г. ишчезли су сви Индијанци на Јамаици. У Еспањоли је 1508 г. било 60.000 домородаца, 1548 г. остало је само 500 људи. На Куби је у то време ишчезло читаво домаће становништво. Ни шпанска влада ни католичка црква нису били заинтересовани за тако масовну пропаст домородаца. Црква је рачунала са значајним проширењем своје пастве и, према томе, с јачањем утицаја у колонијама и повећањем прихода. Влада је у домороцима видела извесну противтежу шпанским колонистима који су испољавали претерану независност према метрополи. 1537 г. папа је издао булу којом је забранио даље поробљавање Индијанаца, а 1542 г. изишао је указ Карла V о ослобођењу робова. Тај указ умало што није изазвао устанак домородаца и отцепљење колонија. Да би се надокнадио недостатак радних руку, почели су се увозити црнци из Африке. Од црних робова отргнутих с родне груде могао се очекивати мањи отпор против експлоатације него од домородаца, који су били један с другим повезани. Робове-црнце почели су увозити од 1501 г. 1520 г. црнци су били тако многобројни на острву Сан Доминго и на Порторику, да су се европски колонисти плашили њиховог устанка. 1518 г. закључен је први споразум (asiento) о увозу црнаца. Последице великих географских открића. Велика географска открића изазвала су дубоке промене у привредном животу Западне Европе. Везе Европе с ваневропским земљама изванредно су се прошириле; у XVI в. ми запажамо тек почетне стадије тог развитка. Те везе удариле су новим путевима. Средоземно Море изгубило је свој значај и уједно је дошло до опадања земаља јужне Европе које према њему гравитирају. Опадање средоземне трговине. Та је околност нанела тежак ударац привреди земаља које леже на Средоземном Мору, италијанским градовима а у првом реду Млецима. Не може се, наравно, рећи да су Млеци одједном изгубили сав свој трговачки значај. Током скоро читавог XVI в. они су и даље снабдевали Западну Европу како производима свог занатства тако и прекоморском робом, али то више нису производи Јужне и Источне Азије него, углавном, роба с Блиског Истока. Прелаз трговачких путева на Запад. Економски успон Низоземске. Ти услови који су уништили један од највећих центара трговине — Млетке — оживели су северозападни чвор европске размене — Низоземску. На све остале повољне околности за низоземску област надовезао се сада још и њен изванредно повољан положај за прекоморску ваневропску трговину. Ту, у Низоземској, почели су да се стичу сви путеви светске трговине, и то упркос томе што је откриће нових путева требало да 27
створи крупне трговачке центре тамо где су ти путеви почињали, тј. у Лисабону и Севиљи. Значај тих градова стварно је порастао. Из Лисабона су опремане експедиције у Индију. Тамо су стизали товари азиске и афричке робе, ту је била концентрисана управа португалским колонијама. У Севиљу је притицало америчко злато и сребро, преко ње су оствариване везе са шпанским колонијама, ту се налазио чувени „трговачки дом“. Анверс. Али центар светске трговине ипак није био на Пиренејском Полуострву већ у Низоземској. Тај центар, додуше, није постао стари Бриж него новији Анверс, но то премештање трговачког чвора из Брижа у Анверс изазвали су чисто месни услови и околности с којима ћемо се упознати изучавајући историју Низоземске. Опадање Брижа и успон Анверса почео је још пре открића нових прекоморских путева. Прилив прекоморских зачина створио је од Анверса светски трговачки и новчарски центар. Није било ништа необично што су Португалци упућивали товаре зачина у Анверс. Између Португалије и Фландрије постојале су живе трговачке везе још од XIV в., и португалске трговачке компаније обично су пласирале већи део своје прекоморске робе у Низоземској. Први товар зачина из Португалије стигао је у Анверс 1501 г. и становништво Анверса га је дочекало с великим усхићењем. Португалски краљ прогласио је трговину зачинима за свој монопол, али је то право већ првих година почео да продаје трговачким друштвима. У почетку је монопол на зачине припадао италијанској компанији која се налазила у Анверсу, нешто доцније у ствар су се умешали јужнонемачки трговци Фугери и Велзери; они су мењали бакар и бакарне артикле за колонијалну робу. Од 1525 г. монопол на зачине припадао је маранима (покрштеним Јеврејима). Један део компањона налазио се у Лисабону, а други у Анверсу. Али је трговина зачинима током времена престала да буде најважнија грана трговачких операција Анверса. Италијан Гвичардини, који је средином XVI в. саставио подробан и тачан опис трговине Анверса, сматрао је да је шездесетих година XVI в. из Португалије увожено у Анверс само за један милион дуката зачина,31 док је енглеског сукна и других вунених материјала увезено за 5 милиона, а италијанских свилених тканина, златних и сребрних срма — за три милиона дуката. Читав увоз робе у Анверс Гвичардини је ценио на 16 милиона дуката, док се читав увоз Млетака у доба њиховог највећег процвата цени на 10 милиона дуката. Анверс постаје главно стовариште енглеског сукна, у Анверс се довози роба из Немачке, измећу осталог и много метала: калаја, бакра, гвожђа. У Анверс се стицала производња простране занатске области Брабанта и Фландрије која се бавила израдом лаких вунених тканина и платна. Анверски трговци и банкари Шец били су прекупци за које су радиле стотине сеоских занатлија у области доњег тока Рајне правећи све могуће месингане предмете. Занимљиво је да су велике партије тих артикала, између осталог стотине центнера прстења за украшавање ногу и руку црнаца, преко Анверса слате у португалске колоније у Африци. Град је имао интернационални карактер. Ту је живело мноштво Шпанаца, Португалаца, Италијана и Немаца. Они су се делили на посебне „нације“ и имали своју организацију на челу с конзулима. Трговина навелико у Анверсу била је у рукама странаца. Домаће становништво долазило је до великих прихода од изнајмљивања просторија, стоваришта и дућана. Оно се бавило, углавном, посредништвом и комисионим пословима. Стране владе држале су ту своје факторе — финансиске 31
1 дукат — око 5 златних рубаља.
28
претставнике. Анверс није постао само најкрупније робно тржиште на свету, него и најкрупнији међународни новчарски центар. Ту је уједно настала и нова организација трговине и финансиских послова: робна и новчана берза. Берза у Анверсу. Још су се у Брижу италијански трговци, ради закључивања послова, свакодневно сакупљали на тргу, где су се налазиле њихове трговачке куће (лође) као и „велика и старинска кућа породице Ван-дер-Бурса“, на којој је био насликан грб који је приказивао три вреће („burs“). По томе се и место састанка почело називати бурсом (берзом). Али, ту су склапани само новчани послови и обављане меничне операције. Сличан систем уведен је и у Анверсу. 1460 г. град одређује место за сакупљање трговаца у самом центру трговачког кварта, али сада ту не долазе само Италијани, него сви страни трговци који живе у Анверсу. Само су се Енглези састајали засебно. 1531 г. гради се раскошна зграда с пространим двориштем изнутра. На њеним улазним вратима налазио се натпис: „У корист трговаца свих језика и земаља“. Главна новина берзе у Анверсу састојала се у томе што су обављане операције не само с меницама него и с робом и, најзад, с кредитним писмима краљева, кнежева и градова. Роба доношена у Анверс сада је већ друкчије продавана него на ранијим сајмовима. Пошто је роба била једноврсна, купац није гледао читаву количину робе него само њене узорке. Послови су свршавани на берзи (робна берза). У Анверсу ниче такође и прва новчана берза, тј. берза где се оперише с државним папирима. Велики трговачки промет Анверса привлачио је ту велике капитале. Овде је било најлакше добити велику суму зајма, и у Анверсу почиње да закључује зајмове већина европских владара, провинције и градови. Издају се облигације тих зајмова које слободно иду из руке у руку. Највише су биле у оптицају облигације разних зајмова низоземске владе, тј. у крајњој линији шпанског краља. Шпански зајмови били су на најгорем гласу, јер је шпански краљ био неуредан платежник. Он није могао да добије зајам уз мање камате од 15—20% годишње. У Анверсу су се често обраћали за зајам енглески и португалски краљ. Нове форме у техници размене отварају и нове могућности зараде — шпекулацију. Често је било случајева да се богати људи кладе на живот и смрт овог или оног владара, на исход хаџилука, на освајање било ког града или области, затим на то да ли ће се краљу родити син или кћерка, на избор папе итд. Тада је предмет опкладе постала цена робе, облигације зајма и разлика у меничном курсу. Погодба је имала чисто фиктивни карактер. Није закључивана ради добијања или продаје робе или облигације зајма него искључиво зато што се рачуна на добит од колебања цена у овом или оном правцу. Нарочито се много и ризично шпекулисало с колонијалном робом, углавном с бибером. Али, колебање цена и курсева зависило је од мноштва најразличитијих околности. Утицали су и догађаји у политичком животу — међународни односи, исход војних похода, резултати дипломатских преговора, кораци државника, сукоби и измирења кнежева, народни устанци, безбедност комуникација и стихиске недаће. Требало је бити у току са свим тим догађајима који се уз то нису дешавали у једном крају већ у читавој Европи. Агенти трговачких фирми по читаве су дане похлепно прислушкивали све гласове и новости и писали најподробније извештаје својим господарима. Трговац је често био обавештенији о политичким и другим новостима него службени претставници владе. Ти су извештаји претстављали зачетке данашњих новина. 29
„Револуција цена“. Велика последица географских открића била је такозвана „револуција цена“, тј. знатно повишење цена свој роби током XVI в. Узроци те појаве су — огроман прилив племенитих метала у Европу, добијених јевтиним радом кметова и робова у Америци. Немачки економист Зетбер покушао је још крајем седамдесетих година прошлог столећа да израчуна залихе племенитих метала у Европи концем XV в. и њихов прираштај у току XVI в. Ево тих бројки: Годин е
Злата кг.
Сребра кг.
Злато-милиони марака
Сребромилиони марака
1493 1544 1600
550.000 815.000 1,192.00 0
7,000.000 9,190.000 21,400.000
1064 1650 2631
1260 1654 3852
Свегамилиони марака 2324 3304 6483
Тако је у XVI в. метална залиха количински порасла: сребро за. 206%, злато за 117%, а по вредности свега за 180%. Те Зетберове цифре су општеприхваћене. Међутим, оне се не заснивају на тачним прорачунима него на низу хипотетичних података и знатно су преувеличане. Тако је Зетбер оценио добитак сребра у Америци током XVI в. на 14 хиљада тона, а амерички научник Хамилтон, вршећи најбрижљивије прорачуне на основу најбољих извора — годишњих биланса трговачког дома у Севиљи, где се довозио сав метал из Америке — одређује довоз сребра у Европу у XVI в. на 7.439 тона. Али је тиме ипак чињеница огромног прилива племенитих метала у Европу добила нову и прецизну потврду. Све злато и сребро које је стизало из Америке није остајало у Европи. Доста је одлазило у Азију за куповину источне робе, чији је прилив постајао све већи, а чију исплату није подмиривао европски извоз. Очигледно, врло много метала је испадало из трговачког промета и гомилало се као благо — сребрни и златни украси у рукама шпанске аристократије, племства, крупних банкара и трговаца, а такође и католичке цркве. Пораст привреде, проширење трговине и производње, продирање новчаних односа у нове сфере привредног живота такође су повећавали потражњу племенитих метала, јер су захтевали повећање средстава за размену —количину звечеће монете. Крај XV в. претстављао је време када је новац био скуп, тј. цене ниске, но већ тридесетих година XVI в. почињу тужбе на скупоћу и сваке деценије оне постају све гласније и упорније. Ево неколико примера за пораст цена. У Француској је за 60 година цена житу у области Париза порасла за 2½ пута. Од 1520 до 1529 г. хектолитар жита се могао добити за 50 грама сребра, а од 1580 до 1585 г. — за 125 грама сребра. Скочиле су и цене земљи. За арпан (⅓—½ хектара) винограда плаћало се у околини Париза 1523 г. 48 фунти, а 1556 г. — 120 фунти. Скакале су цене свим предметима, пољопривредним и занатским производима, сировинама и фабрикатима. Тај скок цена најпре је почео и достигао највеће размере у земљи у коју су се на првом месту сливали племенити метали из Америке — у Шпанији. Хамилтон је на основу огромног архивског материјала — рачуноводства неколико десетина шпанских манастира, болница и домова студената универзитета — примењујући савремене методе статистике кретања цена, покушао да утврди колебање средњег индекса цена у 30
току готово 150 година — 1500 до 1640 г. — на основу кретања цена читавог низа робе. Показало се да се у Шпанији у првој половини XVI в. средња цена удвостручила, а крајем века порасла још двапут. Тако су 1601 г. цене скочиле за 4,32 пута. Најбрже су скакале цене у Андалузији, где је у првом реду притицало америчко злато и сребро. Скок цена био је мањи у другим областима Шпаније које су у извесној мери биле једна од друге изоловане. Пораст цена такође се опажа и у осталим земљама Европе, али не тако знатно. У Енглеској су крајем XVI в. цене биле 2½ пута више него у XIV и XV в.; последњих година XVI в. — за 2¼ у односу на оне почетком столећа, али је у неким областима та разлика била знатно већа, тако да је, на пример, у Поату куповна моћ новца пала у току столећа за 3½ пута; у неким областима Немачке, на пример у Елзасу, цене су се удвостручиле. До скока цена долазило је неравномерно, не само у појединим земљама и областима, него и временски. Исто тако су се неравномерно мењале цене појединој роби, али се као опште правило може истаћи да су цене пољопривредним производима скакале много више него индустриској роби, а иајнеопходнији предмети поскупљивали су више од луксузних. Савременици дуго нису могли да објасне узроке те појаве. Истицали су да скупоћу стварају монополи, удружења прекупаца који шпекулишу са скупом робом и нападали на крупна трговачка предузећа која су стварана управо у XVI в. На пример, 1548 г. сматрали су у кортесима као кривце за скупоћу италијанске трговце који су у Шпанији покуповали сву вуну, свилу, гвожђе, челик и низ друге робе. У Шпанији су сматрали за узрок скупоће и извоз робе у колоније које тобоже саме ништа не производе, већ све извлаче из метрополе. Армаде и ескадре које крећу преко океана натоварене су свом могућом робом, а цене у Севиљи фантастично скачу. Први који је кренуо правим путем у објашњењу скока цена и притом лепо изложио своје погледе, био је француски економист Жан Воден. У својој брошури која је изашла 1568 г., „Одговор Жана Бодена на парадоксе Малеструа у вези с поскупљењем свих предмета и о средствима да се то поправи“, он је писао: „Главни и готово једини узрок кога се, ипак, досада нико није додирнуо, претставља обиље злата и сребра“. Гледиште о узроку „револуције цена“ које је изнео Жан Боден, преовладавало је, све до недавно у овој или оној форми, међу буржоаским економистима и историчарима у облику такозване „количинске“ или „квантитативне“ теорије. Њена се суштина састојала у томе да је повећање масе племенитих метала као платежног средства уз одржање исте количине робе која у процесу размене стоји насупрот тој маси, довела тада до снижења реалне вредности племенитог метала и до одговарајућег повишења вредности робе. Ми, међутим, не можемо у таквој форми примити то објашњење. Маркс је одавно обратио пажњу на неправилност тог гледишта које није водило рачуна о околности да сам племенити метал није само средство размене већ и роба која има своју сопствену вредност. „Једнострано посматрање чињеница („револуције цена“ — Ред.), које су настале иза открића нових извора злата и сребра, навело је у 17 а особито у 18 веку на погрешан закључак, да су се цене робā попеле зато што је више злата и сребра ступило у функцију прометног средства“.32 Суштина Марксовог објашњења своди се на то да је племенити метал, добијен јевтиним радом кметова и робова из необично богатих извора, запљуснувши из Америке Европу, 32
К. Маркс, Капитал, I, стр. 75—76.
31
сам био јевтинији, тј. имао мању вредност од оног племенитог метала који је дотада функционисао у Европи као платежно средство. Услед тога је, ма да лагано, ипак дошло до постепеног поскупљивања све робе и усклађивања цена с том новом, сниженом вредношћу племенитих метала, тј. до скока цена роби. Општа маса племенитог метала, која је била у оптицају као платежно средство до прилива америчког сребра и злата, губећи цену напоредо с продирањем америчког сребра и злата у складу са сниженом вредношћу америчког племенитог метала, била је недовољна за све већи пораст и обим размене. Стога је постало нужно да се повећа општа маса злата и сребра као средства размене, па према томе да се форсирано траже и искоришћују нова налазишта. Последице „револуције цена“. „Цене роби толико су порасле — читамо у једном од реферата поднетих шпанском краљу 1581 г. — да сениори, племићи, грађани и свештенство не могу живети од својих прихода“. „Услед необично високих цена — каже се у једном документу поднетом кортесима 1600 г. — голотиња и болести рашириле су се на све стране; број просјака, лопова и проститутки се повећао. Богаташи могу да живе само залажући своју имовину, а сиромаси умиру од глади“. Савременици који су износили такве жалбе несумњиво су се варали. Узроцима зала која су они наводили корен није био само у „револуцији цена“, већ на првом месту у оним социјалним потресима који су у XVI в. били везани за процес „такозване првобитне акумулације“. Ова се околност не сме заборављати кад треба узети у обзир социјалне последице „револуције цена“, тј. када се ради о томе које су друштвене класе или чак поједини слојеви добијали, а који губили због те револуције. Несумњиво се погоршао положај свих оних који су живели од наднице. У Шпанији је реална надница опала просечно за 30%. Али је у другим земљама Европе тај пад био знатно већи. Тако су, на пример, елзашки радници — тесари, зидари, виноградари или обични надничари — добијали концем XV в. за неких 5—10% више него почетком века, а жито су морали плаћати 330% скупље, месо — 85%, празничке ципеле — 50%. У Енглеској се надница повећала за 30%, а цене роби за 155%. У Француској је надница порасла за 24%, а цена роби за 120% итд. Кад долази до повишења цена производима и предметима широке потрошње, реална надница обично има тенденцију да пада, упркос њеном номиналном повишењу. Француски историчар-економист Левасер показао је да се надница, изражена у производима, стално снижавала у току два века. Али, управо ова околност показује да се у том снижавању реалне наднице не може све приписивати утицају „револуције цена“. Цене роби се стабилизују већ почетком XVII в. Према томе, даље снижавање реалне наднице не објашњава се „револуцијом цена“, већ притиском на надницу чинилаца као што су лишавање непосредних произвођача средстава производње и пролетаризација радних маса услед развитка капитализма са свим последицама те појаве; развитком незапослености, скитњичења, просјачења и сл. Супротно положају слојева који су живели од продаје своје радне снаге може се са сигурношћу тврдити да је класа која је експлоатисала ту радну снагу била на добитку због „револуције цена“, пошто се надница која је одређивала висину цене производа снижавала. У области аграрних односа добили су сви продавци пољопривредних производа, јер су овима, како смо видели, подигнуте цене раније и више но свој другој роби. Према томе, говорећи о непосредним произвођачима, може се тврдити да су били на 32
добитку они сељаци чије је газдинство већ имало робни карактер и да су били на добитку утолико више уколико је њиховим газдинствима био својственији тај робни карактер. Обрнуто, ситно сељачко газдинство, чији је поседник био принуђен да делимично продаје своду радну снагу, било је на губитку, и то утолико више уколико је било мање и уколико је њен поседник био принуђен да у већој мери ради допунске зараде продаје Скок цена пољопривредним производима дизао је цену земљи и заједно с њом закупнину. Нарочито је важно да се подвуче ова околност. XVI век био је доба када се јавља и развија краткорочни закуп, па су стога сви који су добијали закупнину, тј. давали земљу у закуп, несумњиво били на добитку. Сва тежина питања састоји се управо у томе, ко је имао право да даје земљу у закуп. То питање за XVI в. није тако једноставно како би могло изгледати на први поглед. Свима је савременицима, на пример, било јасно да сваки сениор може апсолутно располагати доменијалном земљом, па је према томе и давати у закуп, али је он у огромној већини случајева био лишен тог права према земљи држалаца, нарочито ако је државина била наследна. У овом случају, право давања земље у закуп припадало је држаоцу сељаку, а никако не сениору. Према својим држаоцима сениор је (или у Енглеској лорд) иступао као онај који прима феудалну ренту, а пошто је она у већини случајева била утврђена обичајем и одавно претворена у новчани облик, пад вредности новца био је повољан за сељакадржаоца, а неповољан за сениора. Уопште се може рећи да је „револуција цена“ била од користи за буржоаског сопственика или земљопоседника чија су се права на земљу приближавала буржоаској сопствености, али да је била неповољна за феудалног сопственика као простог примаоца феудалне ренте ако је она имала новчану форму. Међутим, све је то тачно само уопште узев. Конкретни услови сваке поједине земље уносили су у то, као што ћемо видети, битне исправке. Али је ипак једна важна “последица „револуције цена“ сасвим неоспорна: снижење наднице и повећање капиталистичког прихода, јаз између закупнине и феудалне ренте нужно су водили јачању антагонизма између капиталиста и радника, између сељака-држаоца и сеониора — феудалног сопственика земље. Између рада и капитала почиње борба за надницу, између сеониора — феудалног сопственика и сељака-држаоца који су схватили сву корист од буржоаске својине на земљу почиње борба за ту земљу, борба за претварање феудалне својине у слободну приватну својину. Исход те борбе зависио је од конкретног међусобног односа класних снага и решаван је у свакој појединој земљи различито готово три века, која одвајају почетни период капиталистичког развитка Европе од епохе процвата капитализма и тријумфа капиталистичке друштвене формације.
33
III. ИТАЛИЈА ОД XVI ДО XVIII ВЕКА Почетак економског опадања Италије. Већ крајем XV в. почело је да се запажа опадање италијанског занатства. У Енглеској, Француској и Немачкој развија се сопствена производња, и производи тих земаља почињу да конкуришу италијанским. Чак у Напуљу енглеска сукна потискују раније чувена фирентинска. Пошто су после открића Америке и поморског пута у Индију трговачки путеви пребачени на Атлантски Океан, економика Италије претрпела је још већи губитак. Прве вести о срећном повратку Васка да Гаме изазвала су у Млецима праву панику. Млетачки трговац и банкар Приули, који нам је оставио интересантан дневник за те године писао је поводом страшне новости за Млетке: „Када је у Млетке стигла та вест, изазвала је велико незадовољство у читавом граду; сви су били поражени вешћу да је у наше време пронађен пут о коме се никада није ни чуло ни знало, ни у стара времена, ни у доба наших предака. И сенатори су признали да је та вест горе од свега што је било када могло да задеси Млетачку Републику, осим од губитка саме слободе...“. Приулија предосећање није преварило. Велика географска открића значила су крај трговачке и финансиске моћи не само италијанских градских република. Од тог се времена, може говорити не само о почетку опадања Италије него и Немачке. И тамо и овде специфични транзитни карактер рано развијене средњовековне трговине, слабо или нимало повезане с производњом и потрошњом у сопственим земљама, није створио предуслове за развитак унутрашњег тржишта, а та околност са своје стране није била погодна за настанак крупних националних држава. И Немачка и Италија и даље су остале крајем XV в. географски називи, збир малих и врло малих држава, кнежевина и градова-република. Доцније економско опадање тих земаља само је за дуго време учврстило њихову политичку расцепканост, што је изазвало врло негативан утицај на њихову економику. Настанак крупних апсолутистичких монархија у Европи био је праћен консолидовањем буржоаске класе у свакој од њих, и та нова друштвена класа која се формирала, која је држави доносила повећање прихода, налазила је у моћном централизованом државном апарату истинску подршку својих интереса у борби против иностране конкуренције. Ни у Немачкој ни у Италији није могло бити ничега тога. Напротив, настанак поред Италије крупних феудално-апсолутистичких монархија какве су биле Шпанија и Француска, претворило је ову земљу у богат плен, утолико привлачнији што није имао ко да је брани. Њен је спас био само у томе што велике грабљивице, слетајући на лак плен, нису желеле да га једна другој уступе и што су слабиле у међусобној борби, Али то је могло да буде олакшање само за извесно време. На бази те две чињенице — опадања трговине и занатства, с једне стране, и сталних напада моћних суседа, с друге стране — долази од важних промена у социјалном и политичком уређењу италијанских држава. Потиснута из трговине и занатства, италијанска буржоазија почиње све више да се бави финансиско-зеленашким операцијама или, пак, да прибавља земљу и експлоатише ситног привредника-сељака који на тој земљи живи. Према томе, економско опадање Италије дошло је за италијанску буржоазију до израза у специфичном враћању феудалним формама живота: зеленаштву и полуфеудалној наполици (mezzandria — наполичарство — закуп за део производа). Слично враћање назад, на заосталије облике живота, треба подвући и у положају радних маса града и села у областима трговачких и занатских градова-република 34
северне и средње Италије (Ђенова, Милано, Млеци, Фиренца). „У Италији — каже Маркс — где се најпре развила капиталистичка производња, најраније су разрешени и кметовски односи. Кмет је овде ослобођен пре но што је могао осигурати ма какво право застаревања на земљиште. Његово ослобођење га је дакле одмах претворило у гола ничим заштићена пролетера, који је уз то нашао и готове нове господаре у градовима преосталим у већини још од римског доба. Кад је револуција светског тржишта, почев од краја 15 века, уништила премоћ трговине северне Италије, настало је кретање у супротном правцу. Градски радници у масама су терани на село, где су ситној култури, вршеној на баштовански начин, дали силан полет“ 33. У северној и средњој Италији, услед бежања радног становништва из градова на село, ствара се страшни систем ситног сељачког закупа напола, који је Маркс упоређивао са ирским, систем који је условио потпуно сиромаштво италијанског сељаштва. Отуда опште погоршање положаја не само ранијих радника, већ и сељаштва у целини. Политичко уређење Италије у XVI веку. Италија у XVI в., као и раније, није била јединствена држава. На северу, у областима на граници Француске, налазило се велико војводство Савоја, на обали Средоземног и Јадранског Мора биле су најзначајније државе — две трговачке републике: Ђенова на северозападу и Млеци на североистоку. Усред ломбардиске низије, на великом трговачком путу из средње Европе у Италију, налазио се богати трговачки и занатски град Милано. У XV в. Милано је био снажна држава; повремено му је била потчињена чак и Ђенова. У средњој Италији најзначајније државе су биле Фиренца и Папска држава. Читав југ, укључујући и острво Сицилију, заузимала је велика Напуљска краљевина, којом је од 1435 г. владала арагонска династија. Богате трговачке републике на северу и у средњој Италији бавиле су се, како је речено, углавном транзитном трговином или производњом за спољно тржиште. Масе италијанског народа биле су сувише сиромашне да би куповале робу којом су те републике трговале. Због тога је италијанске трговце мало интересовало унутрашње тржиште, и, уједно с тим, они су се слабо интересовали и за политичко јединство земље. Трговачке републике иступале су као конкуренти у туђим земљама, где су куповале или продавале робу, и зато су у отаџбини једна на другу гледале као на непријатеља. Оне су се свакојако трудиле да једна другу ослабе и највише су се плашиле да једна од њих не потчини себи све остале. Зато је Италија остала политички разједињена. У ситним државама Италије било је различито и политичко уређење. У трговачким републикама (Млеци, Ђенова) власт се налазила у рукама неколико богатих породица. У већини других градова-република власти су се дограбили такозвани „тирани“, пореклом из богатих домаћих породица или, пак, кондотијери (види књ. I, гл. XXV). Тако су у Милану, после пада породице Висконти, узели власт кондотијери Сфорца. 1492 г. малолетни Ђан Галеазо Сфорца постао је милански војвода док је фактички управљач био његов ујак Лодовико Моро, који је на крају крајева отерао са овог света свог нећака да би обезбедио себи власт. У Фиренци је власт била у рукама богатих банкара Медичи. У самом центру Италије налазила се Папска држава. Папе су истовремено биле световни владари, разликујући се од обичних владара тиме што нису могли да свој престо остављају у наследство. Пошто су обично на папски престо бирани старци, они су се брзо смењивали и за кратко време своје владе, сваки се од њих 33
К. Маркс, Капитал, I, Београд 1947, стр. 605, нап. 185.
35
трудио да свим истинама и лажима обогати своје рођаке (непотизам). У томе нису презали ни од чега. Нарочито се прославио својом бестидношћу и злочинима папа Александар VI Борђа који је ступио на престо 1492 г. Његов син Чезаре Борђа хтео је да се користи очевом влашћу како би постао господар читаве Италије. Ради тога се није ни пред чим заустављао: његова су средства била превара, кривоклетство, кама и отров. Наследник Александра VI био је папа Јулије II (1503—1513 г.) који је све време своје владавине провео у ратовима. Када је умро, износило се у једном подсмешљивом памфлету како апостол Петар, у кога су се, по веровању католика, налазили кључеви рајских врата, није познао папу који се пред рајским вратима појавио у ратној опреми и није хтео да га пусти у рај; разјарени папа био је спреман да извуче мач да би себи прокрчио пут у вечно блаженство. Следећи папа Лав X (1513—1521 г.) био је световни човек, волео је раскош и весели живот, забављале су га гозбе, маскараде и позоришне претставе. Непрекидно је вођена борба између малих држава Италије и борба међу појединим кликама и частољупцима у свакој држави. Потплаћивање и вероломство, убиства из заседе и тровање уз помоћ бандита постали су типично италијански методи обрачунавања с непријатељима. Италијански ратови. Богатства италијанске буржоазије одавно су привлачила похлепне погледе суседа. Крајем XV в. ти су се суседи, Француска и Шпанија, претворили у велике и моћне племићске монархије. Феудални ратови и пљачка у самим тим монархијама постали су потпуно немогућни. Племство је сада служило у великим краљевским војскама и захтевало од свог старешине, краља, славне и уносне походе. Први су на Италију насрнули Французи. Син Луја XI, ујединитеља Француске, Карло VIII прешао је ујесен 1494 г. преко Алпа с великом војском и заузео северну и средњу Италију, прошао кроз градове Фиренцу и Рим и освојио Напуљ. Французе су у Италији најпре срдачно дочекивали. Милански војвода Лодовико Моро надао се да ће с њиховом помоћу учврстити своју власт и освојити целу Италију. Папе и фирентински банкари, узнемирени због претерано чврсте Фердинандове политике у Напуљу, такође нису били с раскида да му у француском краљу створе противтежу. Али су Французи изневерили сва очекивања. Савонарола. Вест о походу Карла VIII изазвала је у Фиренци народни устанак против тираније Медичија, који су побегли из града. Обновљена је република, и у њој је сада грмео, строго разобличујући богатство и лењост, ватрени проповедник доминиканац Савонарола у коме је народ био спреман да види свог пророка. Савонарола је за главу републике прогласио Христа, а у појави Француза видео је долазак „гнева божјег“ који је требало да очисти Италију од неваљалстава. Он је од Великог већа републике захтевао да се уведе прогресивна пореза, да се сиротињи опросте дугови, да се прогнају зеленаши а да се оснују заложне банке, где би сиромашно становништво могло добити зајам уз мали проценат. Оштро је иступао против богаташа, ма да у његовим проповедима није било никаквог испада против својине. Богаташи, говорио је, присвајају себи наднице обичног народа, а тирани и њихови службеници окрећу у своју корист све приходе и порезе и желе да сиротиња и сељаци раде за њих бесплатно. Не кидајући с католичанством, Савонарола је критиковао Рим и папску власт у духу будуће реформације. Он је у својим проповедима проклињао развратни Рим и изражавао сумњу у то да је папа хришћанин и да верује у 36
бога. Време великог покајања које је објавио Савонарола праћено је уништавањем уметничких дела, украса и књига којима се у то време радне масе нису могле користити нити се томе надати и у којима су оне биле спремне да виде мал’те не узроке своје беде. Французи су брзо показали због чега су дошли у Италију. Утврдивши се у Напуљу, почели су да узимају све без разлике — власт, титуле, дворску службу и феудалне поседе. Против себе су убрзо дигли читаво становништво. Италијански владари, подржавани од цара Максимилијана, склопили су против Француза савез, а Карло је, бојећи се да не падне у клопку, био принуђен да напусти Италију. Једна од првих последица пораза Француза било је погубљење њиховог савезника Савонароле. Користећи се падом Савонаролине популарности, непријатељским ставом према њему монаха других редова, папа је наредио да се он ухвати и преда суду. Оптужили су га за јерес и спалили на ломачи (1498 г.). Медичи су 1512 г. уз помоћ шпанских трупа поново засели у Фиренци. Пљачкање Рима од стране царских трупа. Французи су се после тога више пута појављивали у Италији, разарајући и пустошећи земљу (в. гл. XV). Овде су они убрзо наишли на опасног противника — шпанског краља Карла I, који је 1519 г. постао немачки цар (Карло V) и који је такође претендовао на италијанска богатства. Ситним италијанским владарима није остајало ништа друго него да воде политику лавирања и супротстављања једног противника другом. Али то није увек имало срећан исход ни за тако префињене дипломате какви су били Италијани. Када је после француског пораза од стране царских трупа код Павије 1525 г. папа Климент VII, бојећи се победника, закључио против њега савез с Француском, Енглеском и неким италијанским владарима, царска је војска, у којој је било доста Немаца-лутеранаца, напала Рим и изложила га нечувеној пљачки. Војници Карла V убијали су Римљане без икакве милости. Опседали су куће уз звуке флаута и убијали све оне који су се у њима налазили. Немачки ландкнехти су поврх тога скрнавили светиње. Разлетели су се по граду јашући на папским мазгама са епископским митрама на глави и с поповским мантијама на леђима, одржавали су у Ватикану лакрдијашке конклаве у којима су збацили папу Климента VII и оскрнавили гробницу папе Јулија II. Задовољивши прве наступе беса, бацила се разуздана солдатеска на пљачку. Да би извукли од становништва новац, Немци су својим жртвама ломили ноге, избијали зубе, секли уши, које су затим пекли и натеривали ове несрећнике да их једу. Макијавели. Најдалековиднијим претставницима италијанске буржоазије било је јасно да је главни узрок иностраних најезди и несрећа Италије — њена политичка поцепаност. Чувени фирентински политичар и историчар Макијавели (1469—1527 г.) речито је доказивао својим суграђанима да ће Италија бити плен пљачке све дотле док не постане јединствена држава. После изгнанства Медичија из Фиренце 1494 г. он је дуго био саветник за иностране и ратне послове фирентинске републике и постао трибун интереса трговачко-индустриске буржоазије која је у то време била на власти. 1512 г. вратили су се Медичи, и Макијавели је као републиканац био принуђен да напусти службу; био је оптужен за заверу против нове владе, бачен у тамницу, а затим протеран из Фиренце; остатак живота провео је у великој беди. У време те принудне доколице падају његови главни радови у којима је развијао идеју италијанског јединства. Сматрајући да је узрок свих раздора у ситним италијанским државама — стална борба међу странкама и њихово републиканско уређење, Макијавели је био 37
готов да се одрекне републике и помири с монархиским уређењем само да Италија постане тако моћна државе какве су Француска и Шпанија. Свом хероју, будућем ујединитељу Италије, саветовао је да не бира средства кад се ради о постизању тако важног и спасоносног циља. Владар се може служити преваром и кривоклетством, уклањати своје противнике помоћу отрова и каме и сурово се разрачунавати са својим непослушним поданицима. „Владалац дејствује грубом силом слично звери — писао је у својој књизи „Владалац“. — Он мора у себи да споји особине лава и лисице. .Имајући само особине лава, неће имати предострожности у избегавању замки. Ако буде само лисица, неће умети да се заштити од непријатеља... Владалац није дужан да испуњава своја обећања и обавезе ако то квари његове планове. Он мора имати велику вештину у лагању и лицемерју“. Свој идеал владара Макијавели је био спреман да види у грозном сину папе Александра VI Чезару Борђи који је покушавао да створи себи државу помоћу потплаћивања, убистава из заседе, тровања и других злочина. Тако већ на првом ступњу развитка буржоаске државе нико други није отвореним поукама политичког лицемерја прикрио суштину сваке класне власти, а буржоаске посебно, као овај изразити претставник идеје буржоаске власти. „Почевши с Макијавелијем. Хобсом, Спинозом, Боденом, итд., итд. — каже Маркс — у новије је време, да се и не говори о ранијим ауторима, сила претстављана као основ права; захваљујући томе, теоретско разматрање политике ослободило се морала“.34 Можда нико од горе наведених аутора није то учинио тако немилосрдно јасно као Макијавели, па је зато Макијавелијево име постало синоним беспринципијелног политичара, који своје циљеве постизава лукавством, лицемерјем, преваром и гажењем сваког морала и поштења (макијавелизам). Последњи период Ренесанса у Италији. Прва половина XVI в. била је у Италији последњи период Ренесанса (види књ. I, гл. XXXIII). Економско пропадање Италије које је почело у то време и њено разарање које је било резултат иностраних најезди постепено су подривали основе благостања буржоазије којој су служили песници, књижевници и уметници Италије. Тај последњи период Ренесанса, период његовог венења, обележен је можда најјачим, јесењим мирисом његових плодова. То је било време када су делали генији уметности и науке као Леонардо Да Винчи (1452—1519 г.), Микеланђело Буонароти (1475— 1564), Рафаел (1483—1520) и Тицијан (1477—1576). Сви су они били реалисти, тј. брижљиво су проучавали природу и човека да би их верно приказали. Стварајући своје ремек-дело „Тајну вечеру“, Леонардо да Винчи је правио многе скице својих суграђана који су му се чинили најизразитијим и најпогоднијим за његову слику. Али, Леонардо није био само велики уметник. Љубопитљиви ум тог човека продирао је свугде. Он је био архитекта, инжењер, научник који је дао генијалне мисли и зачетке готово у свим гранама науке: у физици, математици, астрономији, геологији и хемији. Он је такође био музичар и песник. Брижљиво је проучавао анатомију човековог тела и механику његовог кретања. Посматрајући лет птица, он је упорно радио на томе да реши задатак конструкције летећег апарата. То је сматрао потпуно могућним, пошто, по његовом мишљењу, „птица претставља апарат, који ради на основу математских закона“. Велики вајар, сликар и архитекта, Фирентинац Микеланђело Буонароти проживео је сурово детињство и младост, пуну узнемирења и политичких потреса. Видео је свргавање тираније Медичија, сурову Савонаролину републику, повратак Медичија у 34
Маркс и Енгелс, Дела, т. IV, стр. 303.
38
Фиренцу и руководио заштитом града од банди Карла V 1530 г. У својим претставама моћних људских фигура, пуних снаге (Мојсије, Давид, Брут, оковани роб, фигуре старозаветних пророка), он је одразио сурови и бунтовни дух свог времена, карактере прекаљене у борби и трагичну судбину своје отаџбине. Знаменитим сликарима Рафаелу и Тицијану била су својствена друга осећања и унутрашњи доживљаји. Рафаел, мајстор хармоније боја, дао је у својим многобројним сликама мадоне чисто земаљску лепоту материнске нежности; Тицијан, одрастао у шароликој и живописној средини полуисточњачких Млетака, с великом снагом и изражајношћу приказивао је чулни сјај здравог и лепог човечјег тела и дао многобројне портрете великих људи свог времена. Италијанска уметност тога времена уживала је опште признање. Француски краљ Франсоа I позивао је к себи Леонарда да Винчи, Бенвенута Челини и друге италијанске мајсторе. Карла V је неколико пута сликао Тицијан. Папе, велики љубитељи и познаваоци уметности, позивали су познате уметнике и архитекте да граде цркве и украшавају живописом њихове дворце. Последице италијанских ратова за Италију. Освајање и разарање Рима од стране ландкнехтā цара Карла V (1527 г.) претставља у неку руку завршни акорд у крвавој епопеји италијанских ратова. Иако ратови у Италији не престају ни после тог догађаја, они већ имају много мањи значај. Слободи италијанских држава, њиховом процвату који је дао толико сјајних резултата у економици и култури Ренесанса задат је коначни и непоправљив ударац. Напуљ је већ од првих година XVI в. (1504 г.) трајно прешао у посед Шпаније и, налазећи се под управом војних вице-краљева, служио као упориште за јачање власти „католичког“ краља Фердинанда и његових наследника у освојеној Италији. Папски Рим, исцрпљен пљачкашком и користољубивом политиком последњих папа, раздиран страхотама пљачке, морао се одрећи сваке самосталности и закључити с Карлом V срамни споразум у Болоњи (24 маја 1528 г.). Милано, којим је још формално управљао последњи изданак породице Сфорца, син Лодовика Мора, Франческо II, фактички се налазио под влашћу шпанско-аустриске солдатеске, а после смрти Франческа (1535 г.) коначно је припао Карлу V који га је прикључио шпанским поседима свог сина Филипа II. Ђенова, која је још недавно подржавала француске претензије у Италији, под управом Андреје Дорије изненада је променула оријентацију и прешла у службу царства. Од рата Француске против царства нешто је мање пострадало војводство Савоја које у периоду Ренесанса није играло готово никакву улогу у италијанској политици, а сада је, захваљујући свом пограничном положају, постало врло важно како за једну тако и за другу зараћену страну. Ситни владари (Есте у Ферари и Модени, Гонзага у Мантови) и република Лука настоје да се користе општим метежом како би удворством пред свемоћним царем или директно силом откинули за себе бар мали део суседне територије. Још само Фиренца и Млеци нису били укључени у аустриско-шпанске поседе. Млеци, који су одвајкада били више заинтересовани за своје трговачке везе са Истоком него за политичке успехе у Италији, били су заузети одбраном својих источних поседа од Турака. Пошто нису били у могућности да се супротставе оружаним снагама и притиску свемоћног цара, Млеци су се 1529 г. од њега откупили великом сумом новца и губитком једног дела својих италијанских поседа, али су сачували независност. 39
Као одговор на освајање Рима од стране царских трупа, у Фиренци је последњи пут засјао национални и демократски полет којим су били испуњени претходни векови њене историје. Од Шпанаца успостављена тиранија Медичија 1512 г. сада је свргнута и Фиренца је поново постала република, ослобођена тирана и странаца. Ипак је херојски покушај Фирентинаца био осуђен на неуспех. Раздирана грађанским ратом, окружена са свих страна јаким непријатељима, Фиренца се одржала до 1530 г., али је у августу исте године, упркос херојској одбрани коју су предводили народни вођи Франческо Кардучи и Францеско Феручи, а потпомагао је генијалним техничким способностима Микеланђело, била принуђена да се преда. Господар града и готово читаве Тоскане постао је верни аустриско-шпански слуга, син папе Климента VII, свирепи дегенерик, Александар Медичи, с титулом војводе. Са слободом Италије било је неповратно свршено. Политичка и социјална борба у Италији прве половине XVI века. Разорена безбројним ратним походима, потчињена тиранској власти цара Карла V, Италија ни у том очајном положају није прекинула са унутрашњим раздорима. Господари оних њених области које нису биле непосредно потчињене царству (као Напуљ и Милано) покорно су приклањали главу пред свемоћним Хабзбурговцем, пљачкали своје поданике, угушивали њихове побуне са изванредном свирепошћу.. Папа Павле III Фарнезе (1534—1549 г.) мислио је само о спасавању пољуљаног ауторитета римске цркве и богаћењу своје породице. Да би постигао први циљ, он 1540 г. потврђује организацију језуитског реда, 1542 г. обнавља инквизицију, којој ставља на чело фанатика и верског занесењака кардинала Карафу, а 1545 г. сазива Тридентски концил који коначно разрађује језуитске догме о апсолутној власти и непогрешивости папе. 1559 г. заводи се „Индекс“ забрањених књига. Али, бринући се о духовном животу, Павле III не заборавља ни на световни, дајући уносне дужности и поседе својим синовима и рођацима. 1545 г. папин љубимац Пиетро Луиђи Фарнезе добија тек основано војводство Парму и Пјаченцу, које је остало у власти његове породице до средине XVIII в. Италију притискује двоструки терет иностраног и црквеног угњетавања, али она још покушава да се бори. Такав покушај, иако сасвим бесмислен, било је убиство фирентинског војводе Александра Медичија које је извршио (6 јануара 1537 г.) његов рођак Лоренцино (Лорензачо) Медичи. Убијеног је сменио његов рођак Козимо који је још чвршће узео у руке узде тиранске владавине у Фиренци. Папа Павле III је учинио при крају своје владавине знатно озбиљнији покушај да измени политичку оријентацију и путем савеза с Француском ослаби царски јарам. Папа је успео да склопи савез са Сијеном и Луком, које су и даље сачувале привидну самосталност, да изазове устанак у Ђенови под руководством Ђованиа Луиђи Фиески и да почне ратне операције које су, упркос помоћи француске војске, донеле жалосне резултате. Смрт Павла III (1549 г.) није прекинула поново започету борбу између Француске и царства на територији Италије. Некада цветне долине полуострва и његови богати градови поново су постали жртва стране солдатеске. Положај Италије у другој половини XVI века. 1555 г. положај Француза у Италији био је сасвим безнадежан. Француска је већ била готова да прекине рат кад јој је нове снаге улила абдикација Карла V и долазак на папску столицу бившег инквизитора, енергичног и чврстог кардинала Карафе, који је узео име Павла IV.
40
Павле IV је енергично иступио против наследника знатног дела царских поседа у Италији, шпанског краља Филипа II; на челу с војводом Гизом, француске трупе, подржаване од папских одреда, обновиле су ратне операције. Али је и овог пута подухват завршен с потпуним сломом. После пораза Француске код Сен-Кантена, француска је војска опозвата из Италије у отаџбину; њихови италијански савезници сами нису могли да пруже Шпанцима никакав озбиљан отпор. Мир у Като-Камбрезију (1559 г.) коначно је утврдио поробљени положај Италије и наградио ситне италијанске владаре који су издали интересе своје отаџбине повећањем њихових пигмејских поседа. Породица Фарнезе је вратила раније изгубљену Пјаченцу, Медичи су присајединили својим поседима Сијену, а савојски војвода, главни узрочник победе Шпанаца, добио је знатан део Пијемонта и низ територија које су лежале до његових поседа, купивши издајом отаџбине прво место међу ситним владарима полуострва. После мира у Като-Камбрезију Италија прекида отпор и постаје роб страног завојевача. Услед рата који се отегао скоро четврт века долази до пропадања економике, феудалне реакције и губитка националне независности. Број становништва јако је опао, у неким местима, на пример у једном делу Тоскане и у бившој Напуљској краљевини, више се него преполовио. Сељаштво које је на својим плећима изнело све тегобе рата, налазило се у очајној беди; над њим је удвостручено на југу феудално угњетавање, а на северу порески притисак и политичка самовоља. Опадање занатства и трговине. Занатство и трговина који су некада уздигли градове средње и северне Италије на прво место у Европи, већ уздрмани променом трговачких путева и освајањем Истока од стране Турака, сада коначно замиру. Текстилни центар какав је била Фиренца сада једва покрива сопствене, сасвим ниске потребе у сукну. Само су још Млеци и делом Ђенова, иако су били на измаку своје трговачке делатности, колико-толико задржали позиције у светској трговини. Додуше, малобројно богато племство, тесно збијено око престола, и врло многобројно свештенство добро су се осећали у загушљивој и мрачној атмосфери поробљене Италије, али ни та срећа није била дугог века. Каприс тиранина или налет неке од многобројних бандитских дружина које су слободно газдовале земљом могли су некажњиво да лише живота и имовине сваког надменог италијанског сениора. Бандитизам, напади на замкове и чак на мање градове ради пљачке, убиства из заседе постали су скоро у свим деловима Италије свакодневна појава, а бандити („bravo“ — јуначина) — најпопуларнија лица. Опадање културе. Хероји и мученици епохе реакције. У исто време притиснуо је поробљену земљу тешки јарам инквизиције. Блистава, реалистичка култура Ренесанса, пуна животне радости, изродила се под тим притиском и, не губећи одмах своју снагу и замах, дала мрачна и мистична дела, ма да понекад и значајна у својој врсти. Стваралаштво песника Торквата Таса (1544—1595 г.) који је дао последњу ритерску поему „Ослобођени Јерусалим“, најјасније одражава ту промену. Тек малобројни смеони људи су се решавали да подигну глас протеста и имали смелости да иступе против уједињених снага феудалне реакције и црквеног мрачњаштва, али је њихова судбина била жалосна. Тако генијални научник и књижевник Галилео Галилеи (1564—1642 г.), један од оних који су положили темеље савременој науци, пада у шаке инквизиције и последње године свога живота проводи у затвору и принудној неактивности. Неукротиви агитатор, истакнути филозоф и песник
41
Ђордано Бруно (1550—1600 г.), принуђен да тумара по читавом свету тражећи истину и склониште, завршио је живот на ломачи инквизиције на Цветном тргу у Риму. Тих дана када се Бруно спремао за мученичку смрт, у његовој отаџбини, Напуљском вицекраљевству, припремао је народни устанак у врлетним брдима Калабрије доминиканац Томазо Кампанела (1568—1639 г.), аутор низа радикалних теолошких дела. Били су придобијени сељаци, сеоско свештенство, монаси и „брави“, а помоћ су обећали Турци. За 10 септембар 1600 г. била је заказана акција која је имала да свргне мрски јарам Хабзбурговаца и да заведе у Италији нови, мудри и праведни поредак о коме је маштао слободољубиви калуђер. Али су се међу завереницима нашли издајници, Шпанци су предузели мере предострожности, учесници су били похватани и у већини случајева погубљени. Кампанела се чудом спасао, предат као јеретик на поступак црквеном суду. Провео је двадесет пет година у разним тамницама, седам пута је бацан на муке, али није клонуо духом и наставио је с радом. Плод његовог рада у тамници била је, између осталог, чувена „Држава сунца“, највећи споменик утописког социјализма, у коме је несрећни сужањ маштао о лепшем и праведнијем животу али му није било суђено да га доживи. Италија у XVII веку. Јачање Француске после ступања на престо Хенриха IV, слабљење Шпаније после оцепљења северне Низоземске и смрти Филипа II, стални сукоби на поседима аустриских Хабзбурговаца изгледало је да морају пружити Италији могућност да олакша туђински јарам. Али је распарчана и осиромашена земља била неспособна за одлучне акције. Покушај савојског војводе Карла Емануела I, који је у складу с традицијама своје куће изневерио Шпанију и уз помоћ Француза настојао да постигне извесну самосталност и да заузме суседни Монферат, није подржавала остала Италија, па тако покушај није крунисан успехом. Као и раније, Италија је остала покорни роб Хабзбурговаца који су се, ради повећања свог утицаја, служили методима поткупљивања и интрига, пошто на полуострву нису располагали довољним војним снагама. Тако је напуљски вице-краљ војвода д’Осуна покушао 1618 г. да, уз помоћ неколико плаћених авантуриста, изведе државни преврат у Млецима, исконском непријатељу Шпаније, али је претрпео неуспех. Тај исти д’Осуна, немирни и частољубиви човек, после неуспеха своје млетачке авантуре, огледао је своје снаге у сасвим неочекиваној сфери. Супротно читавој пракси шпанских вице-краљева, који су владали уз помоћ мале групе охолих феудалаца и бестидно пљачкали и угњетавали народ, он се обраћа за савет прогресивно настројеном неплемићу Ђулију Ђеноину и почиње да води демагошку политику тобоже у интересу народних маса, а против аристократије. Феудална аристократија, навикнута на потпуну неприкосновеност, била је изложена прогонима; укинута је пореза на жито, нарочито тешка сиротињи, и издат је низ наредби које су предвиђале процват благостања нижих слојева становништва. Истовремено је д’Осуна почео преговоре с непријатељима Шпаније — Француском и Млецима. Али је покушај предузимљивог вице-краља био без основе, и он је ускоро смењен и бачен у тамницу, где је и умро (1620 г.). Напуљски народ се нашао поново под двоструким притиском феудалног и страног насиља које је изазвало знатно озбиљније покушаје преврата. Устанак на Сицилији 1647 г. У пролеће 1647 г. букнуо је на Сицилији народни устанак. У бившој престоници острва Палерму устали су доњи занатлиски и плебејски слојеви који су под управом златарског мајстора Ђузепа д’Алезио заузели низ владиних установа и почели да организују демократску републику. Устанак су подржавали многи 42
градови на острву, али његов нови центар, Месина, није ступио у акцију, и то је Шпанцима дало могућност да прикупе снаге. Користећи се унутрашњим сукобима у редовима устаника, рђаво организованих и ненавикнутих на дисциплину, шпанске су власти угушиле устанак. Мазањелов устанак у Напуљу. Скоро истовремено почео је устанак у Напуљу, узевши још страшније размере. Нови вице-краљ војвода д’Аркос знатно је повећао пореска оптерећења, опорезавши чак воће и поврће, основну храну сиротиње. То је изазвало експлозију која је, очигледно, већ одавно припремана. У њеној припреми су учествовали како претставници буржоазије, у првом реду исти онај Ђеноино који је био инспиратор реформи војводе д’Осуна, тако и занатлије и нижи слојеви народа на челу са својим вођом рибаром Томазом Ањели из Амалфија, познатим под надимком Мазањело. Почевши 7 јула 1647 г. с безначајном зађевицом уличног трговца са скупљачем пореза, устанак се раширио по читавом граду. Вице-краљ је узалуд покушавао да умири народне масе и морао је да тражи уточишта у тврђави. Град се нашао у устаничким рукама. Народне масе су приступиле организовању демократске управе која је званично прокламовала своју верност шпанском краљу. 13 јула вицекраљ је приморан да капитулира и прихвати низ устаничких захтева, али је продужио да подмићивањем и провокацијама подрива редове народа, услед чега су Мазањела убили непознати злонамерници. Иако су изгубиле вођу, народне масе се нису осећале побеђенима, оне су истакле нове руководиоце, од којих је најзначајнији био пушкар Ђенаро Ањезе, одбиле су неколико напада шпанске флоте и обратиле се за помоћ Француској која је тада била у рату са Шпанијом. Али је фактички владар Француске, Мазарен, показао необјашњиво оклевање. До Напуља се пробио, на своју руку и ризик, француски авантуриста војвода Хенрих Гиз, који је проглашен за господара Напуља, а француска се флота појавила тек онда када је положај устаника већ био безнадежан. Шпанске власти су априла 1648 г. у пратњи трупа ушле у Напуљ и почеле с крвавим репресалијама. У време док је јужна Италија преживљавала те устанке, северни део полуострва опет је постао поприште ратних операција између Француске и царства. Не доносећи никакве користи Италији, Тридесетогодишњи рат је својим рушењем и пљачкањем удвостручио тешки положај земље. Млеци у XVII веку. Још су само Млеци током друге половине XVII в. показивали остатке некадашње моћи. 1645 г. снажна турска флота пришла је бедему млетачких источних веза, острву Криту, заузела део острва и опсела његову престоницу. Млеци су сабрали последње снаге и мобилисали све што је било могућно да одбране град. Одбрана, којом је руководио млетачки патриције Франческо Морозини, трајала је двадесет и четири године. Херојски гарнизон помагали су добровољци из читавог низа земаља, нарочито из Француске, али је 5 септембра 1669 г. град био принуђен да се преда под часним условима. Но, Млеци су желели реванш и постигли га. Користећи се ратом који је осамдесетих година букнуо између Турске и царства, они су послали своју војску и флоту под воћством истог Франческа Морозинија и заузели читаво полуострво Мореју, које им је коначно признато Карловачким миром (1699 г.). Италија у првој половини XVIII века. Политичка карта земље до 1748 г. Последњих година XVII века Италија је опет видела на свом тлу стране трупе, које су 43
међусобно ратовале и пустошиле и иначе опустошену земљу, немајући пред очима ни њену корист ни њено ослобођење. То су били ратови Луја XIV с коалицијом европских држава, у првом реду с Хабзбурговцима, исконским непријатељем Француске. Ти су се ратови, с малим прекидом, отегли двадесет пет година и донели Италији многобројне недаће и знатне измене на њеној политичкој карти. Рат за шпанско наслеђе, последња и најважнија етапа у ратовима Луја XIV, предао је Шпанију унуку француског краља, Филипу V Бурбонском, али су зато шпански поседи у Италији припали царству, које је, заменивши шпански јарам аустронемачким, и даље све бестидније пљачкало и тиранисало расцепкану и немоћну земљу, Од ратова је имала користи једино Савоја, држећи се током свих сукоба своје традиционалне политике издајства, вероломства и прелажења у одлучном тренутку на страну моћнијег партнера. Њене војводе су добиле Сицилију и краљевску титулу за којом су већ одавно тежиле. Али је ситуација створена Утрехтским миром била сасвим кратког века. Шпански Бурбони нису били решени да се помире с губитком шпанских поседа у Италији и, подржавани од својих француских рођака, користећи се било каквим изговором, проваљивали су на полуострво које је и даље било поприште борбе између Бурбонаца и Хабзбурговаца скоро непрекидно све до 1748 г. Те је године последња, најжешћа етапа те борбе, такозвани рат за аустриско наслеђе завршена Ахенским миром који је поново унео значајне промене на политичкој карти Италије. Бурбони су успели да образују две независне државе, али везане са Шпанијом и Француском. У Напуљу и на Сицилији (одузетој савојском „краљу“) ступио је на престо Дон Карлос, син шпанског краља Филипа V; Парма и Пјаченца предате су дон Филипу, млађем сину истог краља. Зато су Хабзбурговци успели да задрже под својом непосредном влашћу Ломбардију с Миланом и да присвоје Тоскану с Фиренцом. Овде је после смрти последњег, сасвим дегенерисаног претставника династије Медичи, доведен на престо муж Марије Терезије, наследнице хабзбуршког престола, лотариншки војвода Франц-Стефан, који је ускоро после тога постао цар. Војводство Савоја је Ахенским миром добило у замену за Сицилију — Сардинију. Папски престо који је све више губио углед у духовној области, услед непрекидних ратова изгубио га је и као глава италијанске државе. Остале мале државе — Моденско војводство, република Ђенова, Лука и Сан Марино — наставили су да бедно таворе дане стиснуте међу јачим суседима који су се налазили под страном влашћу. Чак су Млеци, који су у прошлом веку потрошили последње снаге у херојској борби с Турцима и почетком XVIII в. губили један комад територије за другим, били принуђени да положе оружје и миром у Пожаревцу (1718 г.) уступе Турској све своје поседе на Истоку. Нове појаве у култури Италије у XVIII веку. Још само у области културе Италија и даље задржава какву-такву самосталност и почетком XVIII в. чак доживљава известан успон. Истакавши у XVI и XVII в. као моду извештачену и декадентну уметност барока који је дао у поезији афектиране творевине Ђанбатисте Маринија, у сликарству гломазна Карачијева платна, а у позоришту — оперу, Италија у XVIII веку показује мајсторе уметности већ мирније али ипак разнежене и декадентне, као што су целом свету познати драмски песници Мафеи и Метастазио, композитори опера Монтеверде и Перголези и последњи италијански сликар Тиеполо. Али, напоредо с тим мајсторима декадентне племићке уметности, разлежу се и други гласови. Физичари и хемичари настављају своје огледе који ће у будућности довести до пресудних открића Галванија и Волте. Историчари, правници и економисти почињу, под утицајем француске 44
филозофије просветитељства, да се удубљују у узроке трагичног положаја своје земље, да проучавају њену историју, да анализују њено друштвено уређење и економски положај. Ђамбатиста Вико од 1725 до 1730 г. издаје свој трактат „Нова наука“, уздижући историју на ниво науке, Лодовико Антонио Муратори издаје све главне изворе за историју средњовековне Италије, а затим пише и прву подробну историју своје отаџбине, најзад Пиетро Ђаноне пише историју Напуља, толико прожету мржњом према католичкој цркви и туђинском јарму, да њен аутор пада у канџе духовних власти и умире у тамници сардинског краља после дванаестогодишњег заточења (1748 г.).
45
IV. НЕМАЧКА УОЧИ РЕФОРМАЦИЈЕ Економски успон крајем XV и почетком XVI века. За економско стање у Немачкој крајем XV и почетком XVI века карактеристично је то што су се спојили моменти успона и заосталости. У то време у Немачкој је нарочите успехе постигло рударство. Отворени су нови рудници у Тиролу, Елзасу, Харцу, Саксонији и Вестфалији и постигнути значајни успеси у техници и организацији рударства. Већ у XV в. рудари се не ограничавају на добијање руде из горњих слојева земље, већ почињу да се буше окна. То је захтевало да се у окнима уведу уређаји за одвођење воде, дизалице и друге техничке справе којима рударство треба да захвали што је већ почело да губи свој занатски карактер. У рударство, нарочито у Саксонији и Тирингији, продире систем инвестиција (Verlagssystem) крупних сума на техничке уређаје, при чему су инвеститори постали предузимачи који су потчињавали себи непосредне произвођаче. Тај систем је водио концентрацији рударства и продирању елемената капиталистичких односа у њега. Значајни успеси могу се истаћи такође у области прераде метала. У Рајнској области прерађивана је цинкова руда, олово и гвожђе. Келнски трговци су набављали цинкову руду из Енглеске, где су имали окна под закуп. Бакар и сребро набављани су из Вестфалије, Харца и Ческе. У западном делу области (Ахен) израђиван је такође месинг и бронза. Рајнска област је била на гласу по индустрији боја и тканина, које су из Ахена и Келна отпремане на исток и југоисток. У вештини израде свиле Ахен је сматран првим местом јужноевропске уметности. Градско занатство радило је за широке кругове потрошача и за удаљена тржишта. Никао је низ нових, сложенијих грана производње (танке тканине, фини предмети од племенитих метала, израда оружја итд.). Развитак градског занатства праћен је такође усавршавањем оруђа рада и умешности у раду немачких занатлија који су били чувени у читавом свету. Са успесима у области занатства били су такође везани и успеси у области трговине. Упркос великим географским открићима крајем XV в., открићу Васка да Гаме, југозападна Немачка је у првој половини XVI в. и даље остала трговачки пут који је везивао северну Италију и њену источну трговину с тржиштима Западне Европе, а немачки градови су, као и раније, остали крупни центри европске трговине. Немачки трговци умели су у почетку ради добијања азиске робе да се користе у свом интересу и новооткривеним путем, док се трговина још налазила у рукама Португалије. О међународној економској улози Немачке сведочи и то што је она била на првом месту у свету по добијању сребра, главног средства размене у то доба, пошто је прилив америчког злата и сребра постао осетан тек средином XVI в. Немачки историчар Кечке доноси ове податке: производња сребра у Немачкој у периоду од 1493 до 1520 г. износила је 35 хиљада килограма, док је у осталој Европи у то време износила 10 хиљада килограма. За економски развитак Немачке крајем XV и почетком XVI в. у још већој мери је карактеристична делатност крупних немачких трговачко-зеленашких и индустриских фирми југозападне Немачке. Имена Фугера, Велзера, Хохштетера, Имхофа и других немачких трговаца била су тада позната читавој Европи. Они су водили крупне трговачке и зеленашке операције, узимали у своје руке најважније гране производње, као на пример добијање сребра, бакра, живе, производњу памучних тканина, 46
шпекулисали су са сировинама (чак и са житом) и стварали праве монополске организације, изазивајући тиме сталне жалбе средњих и ситних трговаца. Делатност тих фирми интересантна је у том погледу што су код њих средства нагомилана у трговини и еснафској производњи почела сасвим одређено да прерастају у „капитал“, тј. постајала су основицом капиталистичке експлоатације најамног рада. Довољно је као пример навести рад најкрупније међу тим фирмама — праве новчане државе XVI в. — трговачке куће Фугера. Фугери потичу из средине сеоских ткача. Родоначелник породице Ханс Фугер још се 1367 г. преселио у Аугсбург и уписао у ткачки еснаф, али се уз занат почео да бави и трговином пређом и тканинама. Наредна генерација Фугера бави се првенствено трговином производима аугсбуршких ткача и снабдева их сировинама добијаним углавном из Млетака, тј. претставља типичне прекупце. Хансов унук, Лука Фугер (умро 1512 г.), захваљујући својим трговинским операцијама, био је познат у читавој Средњој Европи, Почетком XVI в. Фугери предузимају крупне зеленашке послове и снабдевају новцем папу, Хабзбурговце и друге владаре. За Карла V у њихове руке доспева закуп сребрних, бакарних и живиних рудника и закупи државних пореза у Шпанији. Стога Фугери подржавају претензије Хабзбурговаца и остају верни католичанству, у нади да ће им њиховом помоћу, преко Шпаније, постати приступачна прекоморска трговина и експлоатација богатстава колонија Источне и Западне Индије. Захваљујући зајмовима Фугера, Карло Хабзбуршки је могао да поткупи кнежеве изборнике и добије царску круну у Немачкој. „Јасно је као дан — писао је Јаков Фугер Карлу V 1523 г. — да без моје помоћи, ви, ваше величанство, не бисте могли добити царску круну римску“. Капитал Фугера иарастао је од 200 хиљада гулдена 1511 г. на 5.111 хиљада гулдена 1546 г. (око 60 милиона златних рубаља). Новцем Фугера сада се воде ратови и обављају међународни послови. Али, управо ово последње и било је узроком слома Фугера. Везавши своју судбину за Хабзбурговце, они су претрпели, огромне губитке услед честих банкротстава шпанске благајне, па почетком XVII в. силазе с позорнице. Неуједначеност економског развитка Немачке. Упркос свим тим успесима Немачка је заостајала за другим земљама у појединим областима трговине, занатства и пољопривреде. Слаба страна немачког економског развитка састојала се у неуједначености развитка појединих њених делова, а на првом месту — у њиховој слабој међусобној повезаности, у отсуству економског центра за читаву земљу у целини узету. „Југ је имао сасвим друге трговинске везе и друга тржишта него што их је имао север“.35 Напредни градови јужне Немачке водили су живу трговину са италијанским градовима и имали у периоду свог процвата своје пословне куће у Млецима и Милану. Градови северне Ханзе имали су своје куће у Новгороду, Бергену, Лондону и Брижу; они су снабдевали читаву северну Немачку текстилном робом, луксузним предметима, храном и сировинама, али су се првенствено бавили транзитном трговином. Тако је Либек, по величини прва увозна лука, био уједно и крупни транзитни центар за робу која је из Русије, Летоније, Литваније, Шведске и Финске слата у Низоземску. Тако је свака немачка област имала своје трговачке везе и своја извозна тржишта, првенствено ван Немачке. Унутрашња трговина имала је много мању улогу у пословним везама крупних немачких трговачких градова. У Немачкој није створено унутрашње тржиште које би је економски ујединило у једну целину. 35
Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, Култура, Београд 1950, стр. 25.
47
Док између југа и севера Немачке није било привредног јединства, „Исток и Запад били су готово ван сваког саобраћаја“.36 Иако је Ханза уједињавала многе градове истока и запада, та се веза сводила на то да се градовима који су улазили у њен састав обезбеде ова или она права и привилегије у иностранству. Унутрашње економске везе међу појединим градовима запада и истока биле су веома слабе. Услед тога била је слаба и политичка повезаност међу градовима Ханзе. Скупштине претставника градова — чланова Ханзе — често су одржаване, али се на тим скупштинама показивало да посебни интереси појединих градова претежу над заједничким, и градови су се потчињавали заједничким одлукама само уз велике ограде. Политичка расцепканост Немачке. Тај економски положај Немачке одредио је и њену политичку и социјалну структуру. „Док је у Енглеској и Француској развитак трговине м индустрије имао за последицу и повезивање интереса широм целе земље, а тиме и политичку централизацију, у Немачкој је он довео само до групације интереса по провинцијама — само око локалних центара а тиме и до политичке расцепканости.“37 Кнежеви и градски патрициски родови. Власт територијалних кнежева јачала је на рачун царске власти. Цар је и у финансиском и у војном погледу зависио од кнежева, на првом месту од оних седам кнежева изборника који су га бирали. Сваки кнез је ковао свој новац, убирао порезе, судио и т. сл. Преовлађивање локалних центара јачало је власт кнежева, тј. оних који су, по Енгелсовим речима, били претставници централизације у самој тој поцепаности, носиоци локалне и провинциске централизације.38 У таквим условима кнежеви су знали да се користе слабошћу централне власти да би потчинили знатан део нижег племства и градове. Они су искористили општу тежњу ка централизацији за своје посебне интересе. Исто су чинили и патрициски родови по градовима, узурпирајући у интересу свог добитка сва средства и права општина под видом да њима управљају. Свештенство. Свештенство, које је у феудалној епохи држало у својим рукама монопол на све врсте умног рада, почело је постепено да губи ту улогу услед све сложенијег материјалног и духовног живота, проналаска штампе, проширења трговине и — као последице тога — уздизања сталежа правника у вези са све јачим интересовањем за римско право. Виши претставници свештенства, тражећи компензацију, обратили су се својим кнежевским прерогативама. Поред тога, они су се користили својим „правима“ која су имали као претставници римске курије и учествовали у пљачки немачког народа од стране римокатоличке цркве, што је са своје стране олакшала политичка слабост Немачке. Једино је плебејски део свештенства, сеоски и градски свештеници, од којих су многи били блиски доњим народним словима, и сам био изложен угњетавању од стране вишег свештенства. Ниже племство (ритери) и грађанство. Појачано угњетавање од стране кнежева, градског патрицијата и вишег свештенства било је углавном управљено против сељаштва и доњих градских слојева, али је ту тежину осећало и ниже свештенство, ниже племство и грађанство.
36 37 38
На истом месту. На истом месту. Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, стр. 26.
48
Међу средњим класама тога времена у нарочито критичком положају налазило се ниже племство. Оно је, по Енгелсовим речима, „брзо ишло у сусрет својој пропасти“.39 За њега је служење кнежевима било главни извор за издржавање. Али, развитак ратне технике у вези с проналаском барута и с порастом значаја пешадије потискивао је ритере с тих позиција, учинивши непотребном њихову ратну службу у тешко наоружаној коњици. Ритери су видели излаз из свог положаја у појачаној експлоатацији од њих зависних сељака. Али је и то било немогућно под условима зависности ритера од кнежева, како световних тако и духовних. Ритери су стога тежили васпостављању немачког царства, слабљењу кнежева и вишег свештенства. Видећи у васпостављању царске власти једини услов за свој спас, ниже племство је постало „најнационалнији сталеж“. Стога су ритери били најљући непријатељи римске курије која је пљачкала Немачку и захтевали секуларизацију црквене земље. У својој борби с кнежевима и свештенством ниже је племство желело да привуче на своју страну грађанство и надало се да ће за своје интересе искористити непријатељство сељака према духовним и световним кнежевима. Ипак ниже племство није могло ни организовати народни покрет нити стати на његово чело, пошто је замишљало идеал реформе царства као „племићку демократију“ по типу пољске шљахте с феудалним уређењем. Грађанство. Средња класа градског становништва (биргери), која није припадала ни старим патрициским родовима ни плебејској маси, обухватала је богате, средње и један део ситнијих сопственика, мајстора, занатлија, трговаца и др. Развитак градова у епохи позног Средњег века истакао је грађанство као најорганизованију снагу која је била у опозицији према феудализму. Изгледало би да је грађанство у таквим условима могло претендовати на улогу руководиоца читаве борбе против феудализма. Али се још у раним градским покретима запажа ограниченост оног пута борбе против феудализма којим је кренуло грађанство, недостатак јединства и отсуство довољне повезаности с револуционарним градским пуком и сељаштвом. Грађанство, које се борило за слободу и привилегије својих градова, још се није претворило у „буржоазију“ која је ван Немачке стварана у периоду изграђивања крупних апсолутистичких монархија. Та је околност дошла до изражаја и у области идеологије. Док је као општа форма опозиционих акција у епохи феудализма служила противцрквена јерес, грађанска јерес није могла постати паролом за оне масе сељака и плебејаца које су увлачене у покрет. Грађанска јерес усмеравана је углавном против попова и она се борила на првом месту за једноставну, јевтину цркву са уклањањем раскошног католичког култа, монаха, прелата и саме римске курије. Политички, пак, идеали грађанства били су крајње ограничени; захтевали су да у граду учествују при доношењу закона и да се ограничи власт патрициске олигархије. Енгелс ово објашњава тиме што су локална ограниченост грађанства и отсуство економског јединства земље сметали њему самом да постане „буржоазија“ у правом смислу те речи. Градски пук. Тако у Немачкој није било друштвене класе која би могла да се стави на чело покрета против феудалног уређења у целини. Ниже класе града и села, пошто у постојећем феудалном поретку нису имале никаквих привилегија и пошто су биле изложене експлоатацији и угњетавању од стране читаве јерархије феудалног друштва, претстављале су најреволуционарније класе и у својим захтевима ишле много 39
Исто, стр. 27.
49
даље од „грађанске опозиције“. Подједнако бесправан положај обе ниже класе доприносио је да оне иступају заједно; али и тим је класама недостајало јединство. Градски пук био је по свом саставу врло сложен. У њему су се спојили елементи старог феудално-еснафског друштва у распадању с нижим слојевима новог, буржоаског друштва које се тек заметало. У вези с тим Енгелс разликује код пука три елемента: 1) пропале и осиромашене грађане који су изгубили своје место у друштву, 2) калфе које су биле изван званичног друштва, али које су сањале о еснафским привилегијама за себе у будућности и 3) сељаке отеране са села и отпуштене слуге који су у општој маси доњег градског слоја образовали заметке пролетаријата. Тај је слој био не само најпоузданији савезник сељака у антифеудалној борби, него је и дао сељаштву из своје средине талентоване и смеоне организаторе. Треба ипак имати пред очима да је градски пук био необично слаб и да је елеменат претпролетаријата чинио уз то незнатну мањину тадашњег друштва. Стога се његова снага углавном састојала у његовој повезаности са сеоским масама. Сељаштво и његов положај уочи реформације. Са заоштравањем класне борбе у Немачкој крајем XV и почетком XVI в. везано је јачање општег притиска на сељака од стране свих имућних класа. „На сељаку је, пише Енгелс, почивала читава зграда друштва: кнежеви, чиновници, племство, свештенство, патрицији и грађани“40. Сељаштво је било објекат експлоатације за све. Чак су се многи из грађанске средине уплели у аграрне односе с циљем да искористе изворе феудалне експлоатације за своје интересе. Они су то постизавали купујући од племства низ феудалних сењерија и за њих везаних права. Користећи се на основу тога сељачким обавезама, позајмљујући сељацима новац са зеленашким процентима, они су често одузимали сељаку трећину летине. Општи притисак на сељака узео је почетком XVI в. широке размере, али је до њега долазило још у XV в., а његов почетак залази у другу половину XIV в. У свом раду „Марка“ Енгелс на следећи начин објашњава узроке тог преокрета у аграрним односима у Немачкој после периода релативног побољшања положаја сељака у XIII и XIV в.: пораст трговине, процват рајнских градова и развитак изобиља и раскоши међу грађанством изазвали су код племства такву жеђ за новцем да се оно више не ограничава на новчане уплате слободних сељака већ настоји да их претвори од слободних у зависне и кметове с циљем да појача на њих притисак. У извесном смислу може се говорити и о повећању властелинског газдинства, ма да се оно тицало само појединих привредних грана и долазило до изражаја у проширењу сетвене површине такозваних трговачких култура, углавном лана, и у повећању сточарства. У вези с тим племићи су истицали повећане захтеве за бесплатним сељачким радом и обавезама превоза. Ипак је главна пажња племства била обраћена на то да се повећају размери новчаних убирања од сељака, како редовних који су се углавном састојали од цензуса за сељакову земљишну деоницу, тако и „случајних“, везаних с променом поседника (услед продаје или преласка у наследство) сељакове деонице или покретне имовине, са судским правима сениора према сељацима, са ступањем у брак сељачке деце и у неким другим случајевима. Повећање сељачких плаћања за земљишне поседе постизавало се узурпацијом права општине и погоршавањем услова сељачке државине. О борби за земљу крајем XV и почетком XVI в. говори низ сељачких жалби поднетих 1525 г. Такође је познато да је узрок низа локалних устанака пре сељачког рата (на пример, устанка сељака манастира 40
Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, стр. 36.
50
Рота и Оксенхаузена 1456 и 1502 г.) била тежња сељака да одбране наследни карактер својих поседа, који су господа настојала да укину да би се наследницима погоршали услови држања земље и повећала плаћања. Понекад су господа куповала од сељака њихова „права“, укидала не само наследно већ и доживотно право сељачког поседа и уводила гору форму давање земље сељацима само на кратак рок са свим обележјима аренде која доноси глад. У време сељачког рата многи су се сељаци жалили како морају да дају феудалцу трећину па и половину летине. Једна од најмрскијих и најтежих обавеза био је „десетак“ у корист цркве. Та обавеза, упркос свом називу, није била свугде једнака. У неким местима узимана је само од жита (тзв. „велики десетак“), а у другим — и од поврћа („мали десетак“) и од стоке („десетак у крви“). Ако се томе додају кнежевски намети сваке врсте, може се с пуним правом тврдити да су господа настојала да од сељачког прихода узму све што могу, остављајући сељаку само најминималнија средства за живот. То је било најлакше постићи код сељака чија су имовинска права уопште била под контролом њихових „личних господара“ (Leibherren). Стога у то време видимо општу тежњу господе да слободне сељаке претворе у зависне, а зависне у кметове. Свим овим облицима погоршања сељачког положаја које смо набројили треба додати и насртај на права марке, пљачкање општинске земље, забрану сељацима да се користе шумом за пашу и купљење дрва, рибњацима за риболов, и т. сл. У вези с тим треба истаћи да буржоаски историчари, на пример фон Белов, подржавају гледиште Ласала, који је у сличним акцијама против права марке гледао принцип државне заштите природних богатстава од њихове пљачке од стране сељака. Али, уствари, отстрањујући сељаке од коришћења земљом, шумама и водама, господа се притом нису нимало бринула о „државним интересима“. У низу сељачких жалби указује се, на пример, на то да сељацима не дозвољавају сакупљање дрва за њихову потребу док сами сениори и кнежеви секу шуму ради продаје и дају је разним предузимачима. Сељачки устанци крајем XV и почетком XVI века. До сељачког рата 1525 г. сељачки су устанци имали локални карактер, али уза сву локалну ограниченост они заузимају важно место у низу догађаја који су припремили сељачки рат. Већ чињеница да је сељаштво у разним местима иступало под једним те истим паролама у којима је одражаван општи положај свих угњетених имала је велики значај у припремању тла за опште акције сељака и плебејске масе. Прва од најзначајнијих локалних акција сељаштва избила је 1476 г. у источној Франконији, у области која је припадала вирцбуршком епископу. На челу завере налазио се млади пастир Ханс Бехајм из села Никласхаузена. У прво време Хансова се делатност испољавала у проповедима пред огромним масама од више хиљада људи који су к њему долазили недељом. На његов позив на устанак јавило се више од 30 хиљада сељака. Ипак је коњица вирцбуршког епископа угушила устанак. Револуционарни покушај Ханса Бехајма био је у исто време одјек хуситског покрета угушеног педесетак година раније и први предзнак великог сељачког рата. Он још има примитиван карактер. Конкретни захтеви сељака још нису дошли до изражаја у паролама Ханса Бехајма. Он је позивао на покајање од грехова и уздржавање од световних задовољстава; сви људи треба да постану један другоме браћа, свако мора да зарађује парче хлеба радом својих руку и нико не сме да има више од другога. У Бехајмовим паролама карактеристично је негирање свих духовних и световних власти:
51
сељаци и плебејска маса гледали су на сваку власт као на силу која је уперена против њих и према њима непријатељски расположена. Историја „Савеза ципеле“ (Bundschuh) претставља следећу етапу у припремању заједничких акција сељака и плебејске масе. „Савез ципеле“ је био назив и симбол за низ сељачких завереничких савеза током више од 20 година. Он је најпре настао у Елзасу 1493 г. Пошто је тамо разбијен, ширио се десном обалом Рајне на територији данашњег Бадена. 1502 г. откривен је план новог устанка коме је стајао на челу смели организатор, сељак Јос Фриц, али ни пропаст тог устанка као ни започети прогони његових чланова и присталица нису уништили покрет: он је обновљен у Шварцвалду под руководством истог тог Јоса Фрица који се спасао 1502 г. 1513 г. припреман је нови устанак који је требало да почне са освајањем града Фрајбурга. Завера је поново била откривена. Опет су почели прогони и погубљења, али савез ни тада није био дефинитивно ликвидиран. У том савезу на првом месту изненађује упорност и истрајност који сведоче да је у његовом саставу било самопожртвованих револуционара. Његов састав је био врло разнолик. Спискови чланова, сачувани у истражним актима, говоре о томе да је већина припадала занатлиским калфама и сељацима. Повезаност сељачких устанака с плебејском опозицијом. Тесна сарадња између сељака и плебејске масе одразила се и у устаничким захтевима, међу којима се поред захтева да се обнове права марке, уништи зеленаштво и снизе феудалне обавезе, има и тачака општијег карактера поводом којих Енгелс пише: „Овде први пут налазимо код сељака изражена оба захтева: захтев за секуларизацијом црквених добара у корист народа и захтев за јединственом и недељивом немачком монархијом — захтеве који ће се од сада редовно појављивати у развијенијем крилу сељака и плебејаца, док Томас Минцер не претвори поделу црквених добара у њихову конфискацију у корист заједнице добара, а јединствено немачко царство у јединствену и недељиву републику“.41 Други сељачки савез „Сироти Конрад“ настао је на територији Виртемберга после пораза „Савеза ципеле“ 1502 г. Има основа за претпоставку да су у његовој организацији узели учешћа растурени чланови савеза „Ципеле“. Савез „Сиротог Конрада“ иступио је 1514 г. против виртембершког војводе Улриха. Тај је устанак карактеристичан по томе што су ту сељаци дејствовали заједно с грађанима, пошто је јако повећање посредних и непосредних пореза изазвало у Виртембергу општи револт. Устаници су успели да се сазове ландтаг уз учешће великог броја сељачких претставника, али без ритера. Ландтаг је решио да се ради покрића дефицита у кнежевској благајни уместо пореза изврши конфискација имовине манастира и свештенства. Ипак је војвода успео да се споразуме с грађанима, који су издајнички напустили сељаке. Тим је судбина устанка била решена. Положај Немачке у царству и слом покушаја царске реформе. Поред сељачких устанака који су избијали час на једној час на другој страни много је допринео заоштравању затегнутог стања у земљи слом покушаја царске реформе коју је предузео Максимилијан I (1493 до 1519 г.). У овог су цара полагали велике наде сви они елементи друштва који су били незадовољни политичком расцепканошћу земље и јачањем власти територијалних кнежева. Као основ за те наде служила је околност што је у тренутку Максимилијановог избора за „римског краља“ 1486 г. он већ успео да 41
Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, стр. 71—2.
52
учини важан корак к јачању моћи хабзбуршке куће присајединивши женидбом својим поседима бургундске земље, међу којима и Низоземску. Своје централизаторске покушаје Максимилијан је почео још у бургундским земљама, нарочито у Фландрији, где се борио како против локалних слобода тако и против француског утицаја. Крајем осамдесетих година XV в. Максимилијан развија енергичну делатност у централним и јужним областима Немачке, где су ситни царски сталежи — градови, грофови и ритери — рачунали на његову помоћ против баварског рода Вителсбаха, који се у то време снажио, пошто су Вителсбаси потчинили својој власти Тирол и предњу Аустрију и маштали о потчињавању читаве Швапске. „Швапски савез“, образован од швапских царских сталежа, коначно формиран 1488 г., савез који је располагао великим војним снагама, налазио се под заштитом хабзбуршког дома и са своје стране служио Хабзбурговцима као важан фактор за учвршћење њихове власти у јужној Немачкој и веза између предње Аустрије и њихових дунавских поседа. Значај тог фактора је доцније порастао, пошто се Швапски савез није ограничио само на Швапску, већ се протегао и на горњу Франконију, на Рајну и тријерску изборну кнежевину. У исто време је Максимилијану пошло за руком да освоји низ аустриских области од угарског краља Матије Корвина. Максимилијан је желео да искористи пораст своје моћи за јачање централне царске власти у Немачкој и ограничавање власти кнежева. Надао се да ће у интересу царске реформе искористити антагонизам између кнежева и градова. Кнежеви су решили да се супротставе централистичким покушајима Максимилијановим и саставили су свој пројект царске реформе који је предвиђао зависност цара од сталешких установа, тј. фактички од кнежева. Као централну тачку кнежеви су унели у свој пројект оснивање општег суда царства, који би требало да ограничи личну судску власт цара. На вормском сабору 1495 г. кнежеви су допунили свој програм захтевом да се оснује општа царска влада од 17 чланова које, сем претседника, не би постављао краљ већ сталежи. Према томе пројекту, требало је да се царској влади, тј. фактички органу кнежева, да сва извршна и војна власт, а исто тако и управљање финансијама. Максимилијанова се невоља састојала у томе што његово „царство“ у условима немачке расцепканости није могло имати чврсту финансиску базу. Пошто је Максимилијан оскудевао у новчаним средствима за вођење рата против Француске за Италију, био је приморан да се сагласи с пројектом кнежева, у нади да ће раздор међу сталежима довести на крају крајева до потчињавања царске владе цару. На сабору у Констанци 1507 г. Максимилијану су обећани људи и новчана помоћ за поход на Италију. Ипак се ускоро показало да сви ти пројекти царске реформе остају само празни разговори. Цар није добио ни обећану помоћ ни људе. Резултат су били његови неуспеси у Италији у борби с Француском. За Максимилијанове пројекте реформе царства везивали су посебне наде различити слојеви немачког друштва. Нису само царски ритери и градови очекивали од реформи завођење чврстог државног поретка и побољшање свог положаја него и неки елементи сељаштва. Слом царских реформи и притом показана слабост државе учинили су Немачку незаштићеном од бесконачних апетита папске курије. Католичка црква у Немачкој и папство. Католичка црква је уочи реформације претстављала сложен и широко разгранат организам. Рим је био глава „васељенске“ католичке цркве и истовремено престоница црквене државе, која је имала своју војску, свој судско-административни и финансиски апарат. Међу централним римским 53
установама важно је место заузимало финансиско надлештво „рачунска комора“, која је сакупљала приходе из разних земаља католичког света, али која је у исти мах управљала и финансијама црквене државе. Приходи курије били су врло велики, а ипак су широка политика и раскошан живот папа захтевали да се стално траже нова средства. Извори су им били у продаји положаја и опроштаја грехова. Док су у центру католичког света папе настојале да се користе духовном влашћу за јачање своје спољне моћи, католичка се јерархија која је у разним земљама заузимала видно место међу експлоататорским елементима феудалног друштва, показивала исто тако грабљивом и трудила се да искористи сва средства црквеног утицаја против експлоатисаних сељачких маса и грађанства. Говорећи о експлоатацији сељака од стране свештенства Енгелс пише: „Не само што су они у том безобзирном искоришћавању својих потчињених били равни племству и кнежевима, него су се у том послу лаћали још бестиднијих средстава. Поред бруталне силе примењивали су све шикане религије, поред страхота мучилиштва све ужасе анатеме и ускраћеног опроштаја грехова, и све интриге исповедаонице, да би од својих поданика ишчупали и последњу пару или увећали наследну црквену имовину... Да би из народа исцедили све веће и веће дажбине, прибегавало се, и то дуго с најбољим успехом, фабриковању чудотворних икона и реликвија, организовању благотворних молишта и продаји индулгенција“.42 Та пљачкашка експлоатација народа од стране католичке цркве већ је одавно изазивала широко незадовољство друштва. Опозиција католичанству. Али, успеси борбе против папства нису могли бити исти у разним земљама и зависили су пре свега од снага централне власти. Тако су у Француској још у XV в. одлуке Базелског концила добиле значај државног акта (Прагматичка санкција Карла VII од 1438 г.). Папе су биле принуђене да чине уступке и у Шпанији и у Енглеској. А у Немачкој, која је остала расцепкана и која је открила своју слабост нарочито после слома покушаја царских реформи у доба Максимилијана, папа није осећао никакву потребу за уступцима. Не водећи рачуна о Максимилијановим приговорима, папа Лав X слао је у Немачку своје агенте ради организовања сабирања новца и трговине индулгенцијама у најотворенијој форми. Није тешко замислити колико је та околност утицала на даље заоштравање унутрашњег стања у Немачкој. Тежња за црквеном реформом спојила се с нужношћу за царском реформом. Ипак је свака од незадовољних класа схватала реформу на свој начин и везивала за њу своје класне интересе. Сложеност класне структуре Немачке у XVI в. сметала је да се сви елементи који су тежили за реформом уједине у један револуционарни табор. Та околност одразила се и на карактеру хуманистичког покрета у Немачкој. Хуманистички покрет у Немачкој. Хуманистички покрет у Немачкој, као и у другим земљама, изазвали су зачеци елемената буржоаских односа у недрима феудалног друштва, које је пратило развитак научног погледа на свет, процват књижевности и других форми уметности.43 У Немачку је хуманизам продро из Италије. Средином XV в. у извесним круговима немачке аристократије, на првом месту око универзитета, ничу кружоци литерата који, по угледу на италијанске хуманисте, проучавају дела класичних писаца и ступају у борбу против црквено-теолошког и сколастичког правца који је владао у универзитетској настави. Ту су борбу с нарочитом 42 43
Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат. стр. 31. Види Историју Средњега века, књ. I, гл. XXXIII.
54
страшћу и упорношћу водили песници-хуманисти који су путовали по Немачкој од једног универзитета до другог. У почетку нису признавали хуманисте и оптуживали су их да потресају темеље хришћанства. Али, после дуге и упорне борбе хуманисти су однели победу на низу универзитета. Већ седамдесетих година хуманисти су успели да оснују катедру за поезију на фрајбуршком и базелском универзитету. 1492 г. истакнути хуманиста Конрад Целтис био је изабран за професора поезије и беседништва на инголштатском универзитету. Крајем деведесетих година XV в. хуманистичка знања била су призната на бечком универзитету као обавезна за добијање научних степена. Почетком XVI в. налазили су се под утицајем хуманиста не само новоосновани универзитети у Витенбергу и Франкфурту, и то од самог почетка, већ су хуманисти успели да заузму низ позиција и на старим универзитетима, као што су лајпцишки и келнски, непријатељски расположени према хуманистичким идејама. На ерфуртском универзитету, једном од најстаријих у Немачкој, кружок хуманиста обухватао је почетком XVI в. сјајне претставнике немачке хуманистичке мисли као што су Крот Рубијан, Еобан Хес и Урлих фон Хутен. Руководилац ерфуртског кружока био је истакнути хуманиста Муцијан Руф. Еразмо Ротердамски. Али је најпознатији претставник немачког хуманизма био Еразмо Ротердамски (1467—1536 г.). Своје младе године провео је у манастиру и тек од 1491 г., када је напустио манастир и почео да живи у Француској и Енглеској, успео је да се посвети науци и књижевности. Ускоро је он постао пропагандист хуманистичких идеја. Од 1513 г. место његовог сталног боравка постао је град Базел, али је он често одлазио у друге земље и био познат у читавој Западној Европи као сјајни делатник хуманизма. Нарочити значај су имали његови преводи библије и дела црквених отаца на латински језик. Како у самом преводу. тако још у већој мери у коментарима Еразмо на хуманистички начин тумачи текстове. Он је такође вршио разна филолошка истраживања. Али је највећу популарност уживало његово сатиричко дело „Похвала глупости“, објављено 1509 г. „Похвала глупости“. У тој префињеној и оштроумној сатири Еразмо је шибао верски, морални и политички живот тадашње Немачке и западноевропског друштва уопште. Глупост која говори с катедре изјављује да су јој потчињени сви друштвени слојеви, све друштвене нарави и поредак. Највише се пажње поклања теолозима и свештенству све до самог папе, Еразмо је осуђивао сколастику, сујеверје, формални и чисто спољашњи став према религиозном култу и обредима. Али, уза сву оштрину своје сатире, Еразмо није захтевао кидање с католичком црквом. У преговору, упућеном Томасу Мору, он је подвлачио како жели не само да шиба већ и да поучи, да покаже како треба ићи путем исправљања недостатака. И, стварно, поред критике, он је стављао у уста „Глупости“ и своје позитивне погледе на религију, погледе који су се доцније одразили у његовим коментарима уз превод библије и дела црквених отаца. Еразмов идеал је била црква очишћена и враћена првобитном хришћанству. Али је он првобитно хришћанство схватао на хуманистички начин и негирао само понижавање човека својствено средњовековном аскетизму. Католичку цркву треба сачувати заједно с њеном јерархијом и култом, али притом црква треба из корена да се измени и да се на обреде и спољашњи култ не гледа као на нешто што је само себи циљ, већ као на пут до човекове душе, као на средство за његово поправљање и усавршавање. За истим циљем треба да иду папа, кардинали и читава јерархија. Тако 55
је он прилазио социјалним и политичким питањима. Он је исмевао аристократију због њеног празног хвалисања својим прецима и тражио од ње племенитост душе. Од краљева и дворјана он је тражио свест о својим друштвеним обавезама, али он није иступао против постојеће власти. Уопште, Еразмов просвећени хуманистички идеал разликовао се од средњовековног гледишта и био је везан с појавом буржоаских односа и погледа. Еразмо је типични претставник оног слоја буржоаске интелигенције која је давала главне кадрове бирократији младих апсолутистичких монархија, која је одбацивала стару феудалну самовољу и разузданост католичког клира и проповедала реформу, али без потресања темеља. Она је била способна за бунт само у планинским висинама апстрактне мисли, где је ваздух прозрачан и докле готово не допире бука живота; та црта немачке буржоаске свести била је и дуго остала обележје револуционарне немоћи немачке буржоазије. Еразмо је у практичном животу био снисходљив према истакнутим људима и односио се према онима који имају власт с тако отвореним улагивањем да то не чини част том „владару мисли“ XVI в. Енгелс назива Еразма паметним филистром, који не жели да себи опече прсте. Нарочити страх од преврата у било коме облику и отуд потекла тежња да се сачува ауторитет и практичка беспринципијелност не могу се објаснити само личним карактером Еразма. У условима сложене класне структуре у Немачкој и испреплетености интереса појединих класа и слојева „кабинетски научник“ Еразмо Ротердамски није видео међу имућним класама никакву снагу која би могла да обезбеди успех покрета за реформу. Према народу он се односио врло негативно и називао га „вишеглавом звери“, неспособном да се руководи хуманистичким идејама. Али су међу хуманистима тако умерени људи какав је био Еразмо чинили изузетак. Остали су мислили и делали одлучније, иако су се и на њима испољиле особености немачких прилика. У том погледу врло је карактеристична борба која је почела око бучног „Ројхлиновог спора“ о јеврејским књигама крајем прве и почетком друге деценије XVI века. : Ројхлин. Јохан Ројхлин (1455—1522 г.) сматрао се уз Еразма стубом немачког хуманизма. У почетку, он је служио као правник на виртембершком двору, затим је држао катедру грчког и јеврејског језика на хајделбершком, инголштатском и тибингенском универзитету. Служба је Ројхлину пружала независнији положај него Еразму коме је извор на издржавање била пензија. Ројхлин се нарочито много бавио истраживањима у области грчког, латинског и старојеврејског језика. Циљ тих студија било је проучавање најстаријих извора хришћанства како би га очистио од доцнијих наноса и погрешног тумачења. Нарочити је значај придавао проучавању јеврејске мистике („кабала“). Ројхлин, као и Еразмо, није тежио обарању основа хришћанске религије већ њиховом препороду и чишћењу. Сви његови подухвати у тој области претстављали су у то време смео покушај да приступи верским питањима преко научне, филолошке и историске анализе. Када је 1509—1510 г. због сплеткарења неког Пфеферкорна, агента реакционарних кругова, дошло до царских указа о уништењу јеврејских књига, Ројхлин је против тога енергично иступио. Ускоро се око тог питања исплео спор који је постао центар борбе између хуманиста, који су пришли Ројхлину, и реакционарних кругова теолога и доминиканаца из Келна. У суштини то је била борба хуманиста за слободу мисли, за научно (по њиховом схватању) третирање верских питања. Тако је „Ројхлинов спор“ прешао далеко оквире питања јеврејских књига. У 56
памфлетима које је Ројхлин објавио 1511 г. („Очно огледало“) и 1513 г. („Одбрана од келнских клеветника“) покретана су најопштија питања вере, филозофије и система образовања, питања која су тада одвајала хуманисте од присталица сколастике. Против Ројхлина иступиле су све снаге старог феудалног света, а у његову одбрану — напредни елементи не само Немачке него и других земаља. 1514 г. Ројхлин је објавио зборник свих пријатељских писама која је он примио, под насловом: „Писма истакнутих људи“. 1515 г. је ерфуртски кружок хуманиста, који је у „Ројхлиновом спору“ заузимао најрадикалнији став, објавио сатиру „Писма мрачњака“ која је била уперена против келнских теолога и разобличавала њихово незнање и морални пад. Тај сатирички зборник састављен је тако духовито и талентовано да су сколастичари и теолози у почетку мислили да је то зборник аутентичних писама њихових присталица и поздрављали његову појаву. Они су тек доцније у њему препознали оштру сатиру против себе самих. „Писма мрачњака“. „Писма мрачњака“ упућена су једном од руководилаца антиројхлиноваца — келнском теологу Ортуину Грацију. Свако писмо приписано је неком теологу или калуђеру, с титулом или без титуле, који пише Ортуину Грацију поводом Ројхлиновог спора. У писмима се развија слика незнања, разврата, лицемерства и свирепе нетрпељивости теолога и сколастичара. Исмевају се њихови бесконачни спорови око глупости, искварени латински језик теолошких дела „кухињски латински“, којим су се служили необразовани монаси; Вероватно је да су главни учесници у састављању памфлета били Крот Рубијан и Хутен. Урлих фон Хутен. Урлих фон Хутен (1488—1523 г.) родио се у породици ситног ритера, који је дао свог сина у манастир, али је Хутен у шеснаестој години одатле побегао и, одбачен од оца, постао ритер луталица и песник, одушевљени поклоник хуманистичке просвећености, ритер-разбојник, генијални беспосличар и несрећник, политички мислилац, који је оставио значајне трагове у литератури и догађајима те бурне епохе. У почетку сиромашни путујући студент, затим исто тако путујући, скоро бескућни песник и сатиричар, он је од самог почетка пришао оним ритерским делатницима који су маштали да на развалинама кнежевске власти пободу заставу уједињене Немачке. Његова политичка маштања била су унапред осуђена на неуспех. Хутенова племићка демократија почивала је на феудалним темељима, а његова „уједињена Немачка“ требало је да покрије разузданост шљахтинске самовоље, само номинално прикривене звучним именом царства. Идеали сличне врсте били су подједнако неприхватљиви и за сељачке масе и за буржоазију. Али, Хутен је сем тога устајао за национално ослобођење Немачке од Рима и католичких попова, за слободу мисли против мрачњаштва сколастичара и обскураната и само то је довољно да се успомена на њега сачува међу великим именима те значајне епохе у историји Немачке. Он се рано повезао с хуманистичким круговима и упознао с Кротом Рубијаном, за којим је кренуо у Ерфурт, где је ускоро постао активни члан хуманистичког кружока коме је на челу стајао Муцијан Руф. Затим је дуго лутао по Немачкој и 1512 г. кренуо у Италију. Упознавање Рима изазвало је код њега негодовање и бес. Он је одмах схватио какав је непријатељ Немачкој папски Рим. Исмевао је индулгенције као заглупљивање простих људи. „Није ли те стид, Јулије, — обраћао се у епиграму папи Јулију II — да продајеш оно што је теби потребније но свима другим?“ „Како могу људи да верују, питао је с
57
негодовањем Хутен, да такав папа као што је Јулије II, „тај бандит“, утонуо у пороке, може по својој вољи закључавати небо за једнога, а отварати га за другога?“. Хутенова слава почела је да се шири у отаџбини када је изишао његов памфлет против виртембершког војводе Урлиха, који је издајнички убио једног Хутеновог рођака-дворанина. Хутен је затим учествовао у писању чувених „писама мрачњака“, ма да се у њима Хутенов утицај осећа мање од утицаја сталоженијег и блажег Крота Рубијана. 1515 г. он је опет у Италији, одакле се враћа 1517 г. На путу у отаџбину добио је у Аугсбургу од цара Максимилијана песнички ловоров венац. Нешто касније он држи на аугсбуршком царском сабору говор у одбрану пројекта папе Лава X да се организује поход против Турака. Он је у том пројекту видео згодну прилику не само за окупљање читавог племства око цара него и за критику кнежева и велможа који мисле само о својој користи. „Знате ли ви — говори он — шта о томе (тј. о владавини кнежева) мисли народ? Он додуше, хоће да се њиме управља, али он уопште не жели да га упропашћују, и многи из његове средине већ мисле да се насилно помогну у беди“. Хутен је на тај начин предосећао могућност устанка. После доласка у отаџбину Хутен је био принуђен да ступи у службу код архиепископа у Мајнцу. Та му је служба тешко падала и он је једва подносио потчињеност. Ипак је и даље остао одушевљени проповедник новог света, „Доћи ће време — пише он Пиркхајмеру — када ће ускрснути науке, кад ће нас познавање оба језика (тј, латинског и грчког) сјединити с Грцима и Италијанима, када ће образованост савити гнездо у Немачкој, а незнање бити истерано иза Хиперборејских гора, на балтичке обале“. „О столеће, о науке! Како је радосно живети и сада није време да се човек предаје одмору ...“. Његове сатире против Рима постајале су све јеткије и достигле свој врхунац у памфлету „Вадиск или римска тројица“ (1520 г.). Али је он још далеко од идеје реформације. Он мисли да цркви није потребно „сећи главу“ и, ако се ограниче римска изнуђивања, да се римска курија може поправити. Али, он се постепено приближава Лутеру и ускоро постаје његов следбеник. Он напушта свог архиепископа и прелази чувеном ритеру Францу фон Зикингену, чији је замак постао гнездо ритерске опозиције против свемоћи кнежева и „уточиште правде“ против кнежевске самовоље. Одатле Хутен води борбу за Лутера, позива цара да скине с Немачке римски јарам и кори Еразма због његове половичности у погледу реформе. У једном од дијалога објављених у том периоду његове делатности, он каже да ће реформу узети у руке ритери, слични Зикингену — хероју тога дијалога, пошто свештенство бежи од реформи. Хутен слави хусита Јана Жишку зато што је устао у одбрану Хуса, спасавајући своју отаџбину од лењих монаха и Рима и што је осветио свечеву смрт. Лутеров позив на сабор у Вормс 1521 г. побудио је Хутена да упери своје огњене стреле против прелата, који су желели пропаст реформатора. „Мера је испуњена — узвикује он. — Зар не осећате да веје дух слободе и да људи, незадовољни садашњицом, теже да успоставе нови поредак?“ Хутен је чак покушао да зближи Лутера са својим другом Зикингеном, али је Лутер то одбио. Зикинген је био претставник програма који Лутер није могао да прихвати. Управо у то време Хутен често изражава мисао о савезу ритера с градовима како би одбранио ствар слободе и реформације. У самом јеку пропаганде тих идеја затекао га је и ритерски устанак 1522—1523 г. Неуспех устанка показао је да је такав савез немогућан и да ритери претстављају класу осуђену на пропаст. Ни грађани ни сељаци нису желели да подржавају класу чија би победа значила крај слободи и поробљавање. После Зикингенове погибије Хутен је побегао у Швајцарску и потражио уточиште код 58
Еразма у Базелу, али га овај плашљиви мудрац није примио. Кренуо је у Цирих, где га је примио Цвингли. Овде је на малом острву Уфенау, на Циришком Језеру, Хутен завршио своје дане.
59
V. РЕФОРМАЦИЈА И СЕЉАЧКИ РАТ У НЕМАЧКОЈ Основни правци реформационог покрета у Европи. Узроци реформационог покрета у Немачкој о којима је раније говорено нису били само немачка појава. У Немачкој су они само дошли најјасније до изражаја и због тога је реформација овде добила карактер широког друштвеног покрета који је послужио као потстрек за класне борбе 1522—1525 г. Стога је за разумевање полазних момената реформације — покрета управљеног против католичке цркве — нужно задржати се кратко на општим узроцима реформационог покрета у Европи, а исто тако на његовим основним правцима и класама које су створиле те правце. Католичка црква је у раном Средњем веку иступала у два вида: као установа и као идеологија. И у једном и у другом случају она је била део феудалног друштва. Она је у својој структури репродуковала феудалну јерархију и, дајући идеолошку подлогу тој јерархији, потврђивала њен божански карактер, господство једних и потчињеност других, дужност једних да у корист других дају феудалне дажбине и обавезе. Она је као идеолошко оруђе ванекономске принуде, које чини основу феудалне формације, израдила систем појмова и акција помоћу којих је подржавала постојећи поредак. Црквени прелати, пошто су били крупни феудалци, држали су у покорности своје поданике обичним феудалним средствима, тј. различитим видовима насиља, но црква је управо због тога и играла у Средњем веку крупну улогу што је имала на расположењу префињенија и, што је главно, универзална средства принуде, ширећи своју моћ над читавим хришћанским светом — средства идеолошког утицаја која су почивала на сујеверју маса, на њиховој вери у јединоспасавајућу милост којом располаже црквена јерархија. Укратко, учење цркве се сводило на то да је човек по природи склон греху и да не може без помоћи са стране постићи такво стање светости на основу кога би могао да рачуна на спасење, тј. постизавање блаженства после смрти на оном свету. Снагу која је човеку недостајала за ослобођење од греха давала је црква у посебним магичним радњама, званим тајнама, којих је католичка црква имала седам, а међу њима четири су биле главне (крштење, исповест, причешће и посвећење). Социјални смисао тих тајни не долази уопште у сумњу: могућношћу човековог спасења, силом која је за то нужна — „милошћу“ — располагала је владајућа класа и католичка црква која је чувала њене установе. На саму милост гледало се као на лек своје врсте, чије је узимање, независно од свести и духовног стања онога који га прима, изазивало одговарајући ефекат. Тајна којом се вернику поклањала та милост имала је дејство на основу самог чина (ex opere operato), а право на дељење милости налазило се у рукама само нарочито посвећених људи, почевши од свештеника навише. Лишавање човека те милости било је равно његовом лишавању наде у спасење, и то је лишавање у раном Средњем веку — индивидуално или проширено на читаву територију (екскомуникација и интердикт) — било у рукама цркве страшно средство утицаја. Из претходног дела курса познато је, на пример, да су искључење и интердикт била врло делотворна средства којима је црква заштићавала своју имовину; многобројне даровнице манастирима и каптолима завршаване су претњом да ће бити искључен из цркве онај који се усуди да дирне у манастирску или црквену земљу. Црква је као идеолошко оруђе феудалне принуде била нарочито потребна у периоду политичке расцепканости феудалног света. Њена универзалност и делотворност њених средстава надокнађивали су недостатак јединства читаве 60
феудалне класе. Образовање јединствених националних монархија, снажење централне власти краљева, који су подржавали класну власт племства помоћу централизованог управног апарата и великих армија, чинило је идеолошку функцију цркве мање нужном. Сама владајућа класа почела је да гледа на цркву, гаранцију стабилности друштвеног поретка — као на веома скупу установу; монархиска организација цркве на челу с папом иде у раскорак са интересима све јаче краљевске власти. Развитак градова, а затим и буржоазије у оквиру нових великих монархија доноси и критику феудалног поретка уопште а на првом месту његове идеолошке манифестације — католичке цркве. У исто време јача јерес, тј. критика цркве од стране угњетених маса, које одбацујући црквене истине, иду у својој критици још дубље захватајући саму суштину феудалног поретка. Тако се стварају предуслови за три основне струје реформације: 1) реформу цркве од стране владајуће класе, повезану с такозваним саборским покретом у Европи XV в.; 2) реформу цркве коју захтева буржоазија или, другим речима, евангелистички правац реформације, и 3) јеретичко-секташки правац реформације, који потиче од експлоатисаних класа друштва. 1) Реформа цркве која је потекла од стране владајуће класе састојала се у томе што је владајућа класа, добивши у крупној монархији нову политичку организацију, сматрала да су богатства цркве, иако је она потребна као идеолошко оруђе принуде, претерано велика и да се могу искористити за богаћење владајуће класе посредством њеног органа — централизоване државе. Тај се правац историски најпре појављује у „саборском“ покрету XV. в. Он је истакао поставку да папа није глава цркве већ сабор који је изнад папе. Преведено на језик практичне политике то је значило јачање улоге националних цркава и сва могућа ограничења имовинских захтева римске курије. У вези са саборским покретом настале су теорије као што је француски „галиканизам“, који је заштићавао „слободе“ француске цркве, тј. право да се црквеним богатствима користи национални француски клир и одбијање да се разна плаћања шаљу римској курији. Пошто се клир у тим централизованим државама, као што су Француска или Енглеска, регрутовао и из владајуће класе, сасвим је разумљиво што је слична црквена реформа могла задовољити владајућу класу, племство, и тим самим спречити даље продубљавање реформационог покрета. 2) Захтеви буржоазије били су друкчији. Није се радило о реформи цркве и о њеном оздрављењу, како се тада говорило, од „кварежа у глави и удовима“ већ о стварању нове цркве. Основу тог правца чинио је захтев да се уништи црква као феудална установа, да се ликвидира црквена јерархија и црквена имања и да се укине читав апарат магично-принудног утицаја цркве, везаног с ванекономском принудом каквом је у својој основи био читав систем „добротворних“ црквених установа. Једном речју, феудалну цркву требало је да замени буржоаска црква. Овај се правац реформације називао евангелистичким, пошто је његову догматску основу чинио принцип: јеванђеље или свето писмо једини је извор верске истине. Тај је правац дошао до изражаја у учењу три највећа реформатора XVI века — Лутера, Цвинглија и Калвина. 3) Критика постојећег поретка и протест против католичке цркве од стране буржоазије нимало нису могли задовољити експлоатисане масе града и села. Али, ове су у XVI в. биле необично хетерогене по свом имовном стању. Основну масу експлоатисаних још су чинили сељаци и занатлије, који по самом карактеру своје 61
привреде нису били у стању да пруже организовани отпор. То, се одразило и у верској свести и, посебно, у реформационом покрету међу тим слојевима становништва. У време када је буржоазија настојала да феудалну католичку цркву замени својом сопственом — евангелистичком — реформациони покрет у плебејско-сељачким масама разлио се у многобројне струје којима је заједничко обележје била тежња за укидањем сваке цркве, за претварањем социјално-верског протеста у организацију ситних секташких општина које су себе издвајале из осталог грешног света као праве вернике и праведнике. Те секте, час мистичког, час рационалистичког карактера у периоду великих друштвених покрета излазиле су из своје секташке љуштуре и давале врло пламене проповеднике социјалне истине и правде. Многе од секташких општина имале су карактер примитивних комунистичких организација проповедајући комунизам у коме се сви изједначују — карактеристичан за све плебејске покрете у XVI и XVII в. Пошто реформациони покрет међу експлоатисанима није довео и није могао довести до организовања сопствене цркве и пошто је у организационом погледу остао на истом нивоу на коме је социјални протест долазио до изражаја у раном Средњем веку, тј. на нивоу јеретичких секти, најподесније га је назвати јеретичко-секташким покретом. С првом, саборском струјом реформације упознали смо се у вези са излагањем историје католичке цркве и политичке историје XV в. (в. књ. I, гл. XXXI). Што се тиче другог и трећег правца реформације, историја Немачке XVI в. управо и пружа најпотпунији и најпоучнији материјал у том погледу. Реформација у Немачкој. Историја реформације у Немачкој важна је по томе што је евангелистички правац реформационог покрета ту добио, у Лутеровом учењу, своју целовиту форму уколико се радило о рушењу католичке цркве. У свом раду на изградњи нове цркве Лутер је као прави претставник немачког грађанства морао да узме у обзир конкретне околности, јаку кнежевску власт, с једне стране, а слабост и почетак пропадања грађанства, у Немачкој, с друге стране. Стога је његова реформа у организационом и идеолошком погледу претстављала компромис и била врло далеко од свог чисто буржоаског тумачења, какво је добила код Цвинглија и, нарочито, код Калвина. Но у почетку је, услед дубоке кризе у којој се налазило немачко друштво у XVI в., Лутеров позив на реформу заталасао све и ујединио све саставне елементе разнородне опозиције. „...Лутер је дао у Витенбергу сигнал који је имао да својим вртлогом захвати све сталеже и уздрма целу царевину. Тезе тирингиског августинца упалиле су као да је гром ударио у буре барута. Спочетка су у њима нашле заједнички, општи израз, око кога су се груписале изненадном брзином, разноврсне изукрштене тежње ритера као и грађана, сељака као и плебејаца, кнежева који су чезнули за независношћу као и нижег свештенства, тајних мистичарских секти као и учене сатирично-бурлескне опозиције писаца“.44 Лутер. Говорећи о Лутеру, треба имати на уму да је историска традиција о њему изграђивана под утицајем улоге коју је његова реформа одиграла у учвршћивању званичне кнежевске цркве у Немачкој. За протестантску историју цркве Лутер је херој, један од највећих доброчинилаца људског рода, који је ослободио религиску свест човека од окова средњовековне католичке побожности и католичких празноверица. У тој је карактеристици тачно само једно, да је Лутер добро изразио потребе свог времена и своје класе, немачког малограђанства с његовом склоношћу мирном провинциском животу, с његовим кукавичким страхом од сваке револуције, с његовом 44
Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, Култура, Београд 195.0, стр. 85.
62
ропском понизношћу према силницима овог света, но уједно и с његовом тежњом ка чврстом животном ослонцу, породичном животу, и елементарној честитости — све то заједно узето нашло је у Лутеру свој величанствени изражај. Лутер је „херој златне средине“, који је постао симбол ширег покрета према коме он сам није ни издалека у свему осећао симпатије и против кога је устао чим је запазио да последице тог покрета почињу да угрожавају интересе малограђанства чији је он био пророк. Лутер се родио 1483 г. у породици тирингиског рудара који се убрзо преселио у град Мансфелд и постао имућан грађанин. У осамнаестој години ступио је на ерфуртски универзитет, неко време је био близак кружоку хуманиста, но сам није постао хуманиста. Завршивши универзитет, ушао је у августински манастир тражећи решење за сумње које су га мучиле. Мисао о личном спасењу, страх од паклених мука нису му дали мира. Та лична доживљавања довела су га до решења које је постало формула новог верског погледа на свет. Значај Лутера се управо у томе састоји што је он први јасно формулисао две основне поставке читаве евангелистичке, тј. грађанске, реформације. Те две поставке састоје се у следећем: 1) човек се ослобађа греха, тј. добија од њих разрешење једино помоћу вере а не помоћу „добрих дела“ (sola fide rectificari), 2) извор верске истине је „свето писмо“, а не „свето предање“. Свака од тих поставки изискује објашњење. Принцип „ослобађања само помоћу вере“ био је усмерен против католичког учења о милости и тајнама. Човек је слаб — с тим се саглашава и Лутер — и сопственим снагама не може постићи такво стање светости на основу кога би могао да се нада ослобођењу од греха и вечном блаженству на оном свету. Но „милост“ као допунска снага која му у томе помаже није лек који се добија помоћу тајни већ душевно стање човека, вера у жртву откупљења, у Христа који је страдао за читав свет. Та поставка, упркос уско догматском карактеру своје формулације, имала је ванредно велики значај. Човеково спасење сада више није зависило од тајне, тј. од магичко-сакраменталног средства које се налази у рукама владајуће класе, већ само од унутрашњег стања човека. У том случају постајала је мање потребна читава црквена, тј. феудална, јерархија а уједно с њом отпадала је читава католичка црква. Лутер није до краја одбацивао тајне; оставио је две — крштење и причешће, а доцније је дозволио тумачење тајне, блиско католичком, тј. почео је да нагиње гледању на њу као на „лек“ који дејствује независно од душевног стања онога који прима тајну, али се то десило онда када су он, а заједно с њим и читаво немачко грађанство, нагло скренули удесно под утицајем догађаја сељачког рата и кукавички побегли под заштиту кнежевске власти. У сваком случају, Лутерово учење о откупљењу само помоћу вере подривало је цркву као установу која је човеку подељивала „милост“. Није мањи значај имала ни друга поставка реформације: извор верске истине није „свето предање“ већ „свето писмо“. Та је поставка подривала углед цркве као „вероучитеља“. Католичка црква као историски изграђена организација била је принуђена да заснива божанственост својим установа на ауторитету саме цркве као вечно постојећег организма (corpus Christianorum) који никада не умире. Своје порекло је изводила од митског оснивача Исуса Христа и његових апостола, нарочито апостола Петра који је тобоже основао римску цркву. Огромна количина свих могућих правила, црквено право и, као најглавније, сложена, замршена и с гледишта логике и разума апсурдна хришћанска догма — све то уједно узето постепено је расло и чинило оно што је тада 63
називано „светим предањем“ цркве, за разлику од „светог писма“, тј. канонских књига старог и новог завета. Ауторитет цркве, који чини основу „светог предања“, почео се мало по мало претварати у безусловни ауторитет њеног поглавара, римског папе, у стварима вероучења. Принцип непогрешивости папе у питањима вероучења најпре је формулисан на Тридентском концилу (1545—1563 г.) и коначно признат тек на Ватиканском концилу (1869—1870 г.), али је у пракси постојао и раније. Проглашујући извором истине само „свето писмо“, Лутер је упућивао на изворе хришћанске вере (ad fontes), али је уједно потпуно порицао папски ауторитет и, према томе, читаво учење католичке цркве. Само „свето писмо“, тј. књиге старог завета, четири јеванђеља, „дела апостолска и посланице апостола“ — необично сложен и нејасан извор — омогућавало је најразличитија тумачења и далекосежне социјалнореформаторске закључке све до заснивања примитивно-комунистичких идеја. „Свето писмо“ је и у претходним столећима Средњег века било јако раширено међу јеретицима, у њему су они налазили потврду и религиско образложење „хришћанског комунизма“ раних хришћанских општина — њиховог идеала који је усмеравао њихову сопствену делатност. Само се по себи разуме да је грађански реформатор Лутер био далеко од таквих закључака. Међутим, оба његова принципа су их допуштала. Због тога у Лутеровом учењу нису важни само принципи који руше католичанство него и принципи који су пресецали могућност претерано револуционарних закључака. Таквих је принципа код њега било неколико. Главни су: 1) принцип организације црквених општина верника, тј. обавезност исте вероисповести и култа за све чланове верске општине (regula fidei), 2) принцип потчињености сваког хришћанина и читаве црквене општине световној власти. Човек је у себи, у души, сасвим слободан, али је споља дужан да се потчињава постојећим властима (De librtate christiana, 1521 г.). Такав половични карактер има читава Лутерова реформа, и она разобличава ропску понизност немачког грађанства пред кнежевском влашћу у Немачкој. Папа Лав X уступио је 1517 г. право продаје индулгенција архиепископу Мајнца Албрехту да би му тако омогућио да врати Фугерима дуг, узет зато да би епископ исплатио папи анате. Половина прихода од те продаје морала се слати у Рим. Агент архиепископа у Мајнцу, монах Јохан Тецел, путовао је по читавој земљи у пратњи агента Фугера и на најбестиднији начин продавао навелико и намало опроштаје грехова. Револтирани Лутер је прикуцао на врата саборне цркве у Витенбергу 31 октобра 1517 г. своје приговоре против продаје индулгенција. Тих „95 теза“ Лутерових положило је темељ реформационом покрету у Немачкој. Већ у њима налазимо прве контуре Лутеровог учења о томе како само вера спасава. Али, Лутер је био далеко од одлучног иступања против папе. Он је у педесетој тези изјављивао да би „папа, када би сазнао за злоупотребе које се врше при продаји индулгенција, више волео да црква св. Петра изгори до темеља него да је гради од костију и крви хришћана“. Но Лутерова жеља да сачува везу с католичком црквом и папством није могла зауставити догађаје који су се развијали мимо његову вољу. Читава нација се покренула. Свако је у тезама видео формулацију својих тежњи и давао им посебну садржину. Световни кнежеви су се њих ухватили као основа за секуларизацију црквене земље. Ритери су у њима видели оруђе за васпостављање јаке царске власти и такозване „племићке демократије“ не одричући се, разумљиво, ни од тога да штогод извуку за себе на рачун црквених богатстава. Народне масе су схватиле тезе као позив у борбу против читавог 64
феудалног поретка, против свих власти и читаве јерархије. Тезе саме по себи, по својој стварној садржини, нису излазиле из оквира грађанске опозиције и само су иступале против црквеног феудализма. Но, на првој етапи Лутерова опозиција, која је имала за циљ рушење црквеног ауторитета, „није искључивала ниједан радикалнији правац“.45 Став римске курије према Лутеровој акцији. Римска курија је у почетку хтела да се брзо оконча с Лутером. Али је Лутер, нашавши се у центру читаве разнолике опозиције, осетио под собом чврсто упориште и заузео одлучан став. У јуну 1519 г. обновила се борба између Лутера и папе због Лутеровог говора у дискусији између његовог присталице Карлштата и теолога Јохана Ека, великог мајстора диспута. Еков план се сводио на то да схвати Лутера и да га оптужи за хуситску јерес. Али је Лутер, ухваћен најзад, по Ековом мишљењу, у хуситству, енергично изјавио да Хусово учење садржи стварно хришћанске и јеванђелске поставке и да се сабор у Констанци, који је осудио Хуса, не може сматрати непогрешивим. Таква Лутерова изјава значила је јавни раскид с римском куријом. У Лутеровим делима од 1519—1520 г. тај је прекид продубљен. Став хуманистичких кругова према Лутеру. Лутеру су његова дела из тог доба донела популарност у хуманистичким круговима. Чак се и Еразмо Ротердамски, који је иначе осуђивао Лутера због његовог раскида с католичком црквом, сада изражавао о њему у пријатељском духу иако у опрезној форми, за њега карактеристичној. Нарочито одушевљење показао је за Лутера један од најрадикалнијих хуманиста Немачке — Урлих фон Хутен, који је оценио политички значај реформације, па се надао да ће од ње начинити оруђе за остварење свог борбеног програма за преображај царства у интересу ритера. Лутер је касније одбио Хутенов предлог да дође у Зикингенов замак ради учешћа у припреми устанка. Он је још мање био склон да покаже разумевање за све јачи сељачки покрет. Ипак је у прво време код Лутера било борбеног расположења док разноврсна опозиција окупљена око њега није открила своју револуционарну садржину. У то време „Лутерова снажна сељачка природа најчешће се размахала“.46 Лутерова борба против римске курије. Против „бесне помаме романиста“ Лутер је видео једино средство у томе да краљеви и кнежеви“ пошаљу против њих силу и учине крај њиховој игри „оружјем а не речима“. „Ако вешамо лопове — наставља он — погубљујемо разбојнике и спаљујемо јеретике, зашто да не ударимо са оружјем у рукама на те коловође разврата, на те кардинале, папе и сав тај олош римске Содоме ... Зашто да не упрљамо своје руке њиховом крвљу да бисмо се спасли од њих као од најопаснијег пожара“. Али, тај период крајњег Лутеровог радикализма није дуго потрајао. Чим је постало јасно да свака класна групација даје реформационим тезама свој посебни садржај, Лутер је почео да прецизира своје учење у духу умерене грађанске реформе. Он је „...проповедао миран развитак и пасивни отпор“.47 Сваки насилни потрес могао би „одбити од покрета кнежеве, племство и многе градове и само пружити прилику или да сељаци и плебејци добију превласт над грађанском странком, или да католичка рестаурација сломи све странке покрета“.48 21 септембра 1520 г. објављена је папска 45 46 47 48
Маркс и Енгелс, Дела, т. VIII, стр. 132. Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, стр. 48. Исто, стр. 49. Исто, стр. 50.
65
була од 15 јуна о Лутеровом искључењу из цркве. На то је Лутер одговорио низом оштрих чланака, а 10 децембра 1520 г. була је била спаљена у дворишту витенбершког универзитета у присуству студената. Став Карла V према реформацији. Од 1519 г., после Максимилијана, цар Немачке постао је његов унук Карло V, ујединивши у својим рукама, поред ранијих Максимилијанових поседа, и Шпанију и јужну Италију са Сицилијом и Сардинијом и поседе у новооткривеној Америци. Обим државе Карла V био је тако велик да су код њега немачки интереси били потиснути у задњи план. Нарочито су му одвлачили пажњу од немачких питања његови ратови с Француском у Италији. С гледишта те „светске политике“ Карло V је у реформацији видео препреку која је сметала његовој моћи у католичком свету и фактор који је јачао његовог француског противника. С друге стране, Карлу V је било јасно да један део световних кнежева који је пришао реформацији тежи да секуларизацијом црквене земље ојача своју територијалну власт на рачун царске. Зато је Карло V стао на страну католичке цркве. Вормски едикт. У пролеће 1521 г. цар је позвао Лутера на Вормски сабор, али је овај и на сабору остао на својим позицијама и одбио да их се одрекне. 8 маја 1521 г. против њега је издат царски едикт (Вормски едикт), којим је Лутер осуђен као јеретик. Али, Лутеру је успело да се спасе јер га је сакрио саксонски курфирст у свом замку у Вартбургу. Овде је Лутер превео библију на немачки језик. „Лутер је својим преводом библије — пише Енгелс — дао плебејском покрету у руке моћно оружје .... Сељаци су у сваком погледу искористили ово оружје против кнежева, племства и попова“. 49 Разуме се, Лутер то није имао пред очима. Шта више, превод библије уз друге већ истакнуте чињенице (спаљивање буле, супротстављање цару) сведочи о томе да се Лутер бар 1521 г. још трудио да искористи све националне снаге, од кнежева до народа, у границама мирне реформације. Значајан прелом у реформаторовој делатности настао је 1522 г. када је он, вративши се у Витенберг, почео нарочито енергично да иступа против устанка. Тај нагли преокрет изазван је почетком отвореног револуционарног покрета у Немачкој. Сељачко-плебејски табор. На првом месту указаћемо на оно посебно схватање реформације које се испољило у сељачко-плебејском табору и дошло до изражаја у учењу и делатности Томе Минцера који је покрету народних маса тог времена дао јасан револуционарни програм. Минцер је у првом реду извршио велики утицај на идеологију и тактику секташког покрета анабаптиста. Анабаптисти. Секте анабаптиста (тј. поново крштених, који су захтевали да се хришћани крштавају у зрелим годинама), које су се састојале углавном од занатлија и калфи, постојале су у разним областима царства, на првом месту у Саксонији, Франконији, Швајцарској и Горњој Швапској. Међу разним струјама анабаптиста било је и таквих које су проповедале заједницу имовине, али ни оне нису у почетку излазиле из оквира идеологије средњовековног секташтва, јер су проповедање заједнице имовине схватиле у раном хришћанском смислу, тј. у смислу бежања од света, а не као основ новог друштвеног поретка. Таква радикална анабаптистичка секта постојала је у Цвикау (у Саксонији, недалеко од Чешке) под руководством ткачког помоћника Никласа Шторха. Под утицајем реформације и пораста друштвеног покрета, анабаптисти из Цвикауа прелазили су с тактике „смирености и усамљења“ која је дотада била за њих карактеристична, на тактику отворене опозиције, али су они до Минцера и даље остали 49
Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, стр. 52.
66
на старој идеолошкој позицији. Проповедали су приближавање страшног суда и хиљадугодишње царство; код њих су постојали привиђење, екстаза и пророчански дух. Тек после сусрета с Минцером добила је њихова хилијалистичка50 проповед нову садржину. После појаве Минцера руководству плебејског покрета прилази за извесно време најнапреднији, ма да најмалобројнији, део претпролетаријата. Тома Минцер. О пореклу Томе Минцера зна се врло мало. Тешко је утврдити и тачну годину његовог рођења (између 1490 и 1493 г.). Ступио је у борбу против католичке цркве пре Лутера. Пошто је био наставник латинске школе у Халеу, Минцер је тамо организовао тајни савез против магдебуршког архиепископа, уперен против црквеног уређења уопште. Минцерове проповеди имале су оштар карактер и од самог почетка биле су везане с борбом маса против богаташа. Између 1515 и 1520 г. Минцер је, спасавајући се од репресалија, често мењао место боравка. 1520 г. преселио се у град Цвикау и изабрао за своје проповеди цркву у којој су се сакупљале калфе из анабаптистичке секте, којом је руководио Шторх. Минцер је те анабаптисте потчинио свом утицају. Анабаптисти из Цвикауа сада учествују у устанку који је припремила Минцерова агитација против градског већа. Због репресалија Минцер је морао да напусти Цвикау, а његови најенергичнији следбеници расејали су се по читавој Немачкој. Од 1522 г. Минцер живи у Алштету (Тирингија) близу мансфелдских рудника код рудара и ужива велико поштовање. 1524 г. под утицајем Минцерове проповеди против икона маса је разрушила капелу која се налазила у близини Алштета. Курфирст је издао наређење да се Минцер ухапси, али наређење није могло бити извршено пошто су се рударски радници из читавог краја сакупили с пијуцима у рукама да провере „не прети ли ма каква опасност учитељу“. Када су саксонски кнежеви наредили да се доведе Минцер, он је пред њима одржао говор пун оштрих напада на кнежеве и господу: „Ах, господо, како је славно господ размахнуо батином по старим лонцима“. Том приликом је Минцер позивао да се униште „безбожни властодршци“, под којима је подразумевао кнежеве, који подржавају експлоататоре. Затим је Минцер објавио револуционарно дело „Разобличење лажне вере“ у коме је позивао да се свргну кнежеви а судска права предају „пониженим и простим људима“. Своју побуну против власти Минцер овде образлаже тиме што они подржавају угњетавање народа. Богаташима, „зликовцима, лакомим на зеленаштво“ он отворено прети народном побуном. Није тешко увидети да су Минцеру религиозна проповед и цитати из библије били само спољна форма за пропаганду социјалног преврата устанком сиротиње против богаташа. Минцер напада на „кума-лењивца“, „ухрањену витенбершку телесину“, тј. на Лутера, зато што се вера код њега спаја са очувањем богатства. „Он уображава да може чинити своја лукавства, сачувати своју раскош и богатство, па ипак да поседује праву веру“. У лику Лутера и Минцера појављују се пред нама идеолози двеју супротних класа. „Својим учењем као и својим карактером и својим држањем — пише Енгелс — Лутер и Минцер у потпуности претстављају сваки своју странку“.51 Ми видимо да је 50
51
Xилијасти (по грчкој речи χίλιοτί = хиљада) или миленари (по латинској речи mille = хиљада) су присталице учења насталог још у I в. н. е., према коме ће пред крај света настати на земљи хиљадугодишње царство божје, у коме ће изабрани живети као у рају. Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, стр. 48.
67
њихово схватање религије и световне власти дијаметрално супротно. Лутер, идеолог грађанске реформе, потчињава своју нову веру и цркву ауторитету световне власти и мало по мало постаје, по речима Маркса, „кнежевски слуга“. То је она форма у којој се грађанство споразумева с постојећим поретком иступајући само против црквеног феудализма. За Минцера се, пак, религиозна идеја састоји у потпуној слободи, у порицању сваке постојеће власти, у одлучној борби против читавог уређења феудалног царства. Због тога он не само да одбија нагодбу с феудализмом, него одбацује свако класно друштво и сваку експлоатацију и тако „у машти“ антиципира будуће бескласно друштво. Његово „царство божје“ — то је комунизам који је фантазија антиципирала пошто још није било услова за комунистичко друштво. Зато је Енгелс тако високо ценио те клице пролетерске идеологије и сматрао да Минцер својом теоретском садржином не заостаје за многим комунистичким сектама 1848 г. Верска проповед Минцерова била је, дакле, само љуштура за пропаганду социјалног преврата, потпуно укидање експлоатације и уништење експлоататора. Притом је Минцер као плебејски револуционар остао до краја доследан. Он одбацује Лутерово Истицање „спољне“ речи библије (Schrift) и уместо тога истиче идеју „унутрашње“ речи, тј. откровења бога сваком човеку, откровења које се манифестује у његовом разуму. „Вера (за Минцера — Ред.) — каже Енгелс — није ништа друго до оживотворење разума у човеку, те стога и незнабошци могу да имају веру“52. Због тога Енгелс закључује да се „Минцерова филозофија религије дотицала атеизма“.53 Сељачко-плебејски табор је добио свог вођу и свој програм. Настало је доба за акцију. Први су се дигли ритери. Устанак ритера. У августу 1522 г. вођ ритера Франц фон Зикинген организовао је у Ландау скупштину племића рајнске области и суседних земаља. На тој скупштини је потписана повеља „братског споразума“ која претставља покушај за уједињење ритерских снага. За предмет напада Зикинген је изабрао тријерског архиепископа Рихарда, углавном зато што га је сматрао изолованим од суседних кнежева и цара. Добивши помоћ од неких рајнских ритера међу њима и од вазала самог тријерског архиепископа, Зикинген је почетком септембра продро на његове поседе. У манифесту који је тим поводом објављен Зикинген је подвлачио разлику између тога рата и обичних феудалних ратова и указивао на његов национални карактер. Да би задржао световне кнежеве да не помогну Рихарду, у манифесту је изјављено да је устанак уперен против попова. 8 септембра Зикинген је почео са опсадом града рачунајући да ће наићи на разумевање код грађана. Бомбардујући град он није тамо бацао само топовску ђулад већ и писма. Али је све било узалудно. Тријерци су били на Рихардовој страни. Помоћ из Брауншвајга пресекао је ландграф Филип Хесенски, који је притекао у помоћ тријерском архиепископу. После пет јуриша Зикинген је био принуђен да дигне опсаду и да се повуче. Кнежеви који су прешли у напад разрушили су Зикингенов замак Ландштул а њега самог смртно ранили. Хутен је побегао. Слом тог устанка, значио је слом покушаја племства да заузме самосталан став према кнежевима. Сељачки рат који је дошао после ритерског устанка и довео у опасност читаву феудалну базу племићког живота, коначно је потчинио племство кнежевима и учинио крај њиховој фиктивној револуционарности. „Немачко племство — пише Енгелс — више је волело да под врховном влашћу кнежева настави са 52 53
Исто, стр. 54. Исто, стр. 57.
68
искоришћавањем сељака него да у отвореном савезу с ослобођен и м сељацима сруши кнежеве и попове.“54 Сељачки рат 1525 г. Друштвени покрет у Немачкој XVI века имао је своју кулминациону тачку у сељачком рату 1524—1525 г. Под утицајем Минцера и његових емисара плебејска бујица од почетка двадесетих година постаје све страшнија. Пропаганда за масовни устанак довела је до тога да су у низу места југозападне Немачке почели истовремени устанци, што сведочи о утицају организатора. Они су покушавали да уједине акције појединих одреда и области. Ипак су устанци у време сељачких ратова 1524 — 1525 г. у три основне области — 1) швапскошварцвалдској, 2) франконској и 3) тириншко-саксонској — у основи остали неповезани. То још више важи за Елзас, Тирол и друге области око Алпа. Шпанско-шварцвалдска област. Улога Минцера. У швапско-шварцвалдској области близу швајцарске границе било је нарочито много анабаптиста, како швајцарских тако и саксонских који су у Томи Минцеру нашли свог вођа и организатора. Минцер је, живећи у Тирингији, покушавао од 1522 г. да и овде организује „тајни савез“ ради припремања устанка. Лутер се, пратећи Минцеров рад, борио да се овај изда саксонским властима. У августу 1524 г. ушло се у траг његовој организацији, и он је био принуђен да бежи из Тирингије. У Нирнбергу, где је после тога доспео, он је скренуо на себе пажњу власти оштрим памфлетом састављеним против Лутера, па је зато био принуђен и отуда да бежи. Преко Швапске упутио се у Елзас и Швајцарску, а затим преко Шварцвалда натраг у Тирингију. Пролазећи кроз ту област, Минцер се задржао неко време у Хеегау и Клетгау, где је, обилазећи околне области, постављао своје емисаре и давао им инструкције. „Овај Минцеров пропагандни пут очигледно је знатно допринео организовању народне странке, јасном формулисању њених захтева и дефинитивном општем избијању устанка у априлу 1525 г.“55 Писмо с тезама. У кругу Минцерових присталица у време тог пута (крај 1524 или јануар 1525 г.) састављен је докуменат који је затим постао најреволуционарнији тактички програм побуњених сељака. То је „Писмо с тезама“ („Artikelbrief“). У њему се указивало на нужност да се организује хришћански савез како би се постигло „божанско право“ (већ смо горе видели какав је смисао Минцер давао том појму). Све оне који су се држали по страни од хришћанског савеза тај докуменат је сматрао за непријатеље који потпадају под „световно искључење“, тј. бојкот. Централну тачку „Писма с тезама“ чинио је члан „О замковима, манастирима и свештеничким парохијама“, тим огњиштима „издаје, насиља и неправде“, за које је истакнуто да потпадају под световно искључење (екскомуникацију). Мир с племством и поповима могућан је само у том случају ако се они одрекну замкова и манастира, пређу у обичне куће и почну живети као и сви други. То је значило исто што и одбацивање нагодбе с господом. У документу није било никаквих конкретних предлога о решавању спорних питања с господом, а то је значило_ одлучну борбу против све господе. Сељачки одреди и њихова тактика до априла 1525 г. У тренутку кад је настало „писмо с тезама“ јужни Шварцвалд већ је био захваћен устанком. Још у августу 1524 г. пламен устанка је букнуо у ландгрофовији Штилингену. Многобројне жалбе штилингенских сељака указују на то да је у тој области феудално угњетавање нарочито 54 55
Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, 92. Исто, стр. 61.
69
појачано непосредно пред почетак покрета. Истовремено су почели немири у варошици Валдсгут, изазвани наредбом аустриских власти о изгнанству анабаптистичког проповедника Хубмајера који се такође једно време налазио под Минцеровим утицајем. Између побуњених сељака и становника Валдсгута успостављен је контакт. Штилингенски ландгрофови и аустриски надвојвода Фердинад су осетили да нараста необично јак покрет. Повели су преговоре с локалним племством и са швајцарским градовима, који су намеравали да укажу помоћ Валдсгуту. У тој затегнутој ситуацији почели су да се стварају крупни одреди сељака по јужном Шварцвалду. Међу сељачким руководиоцима ове области најистакнутији је био Ханс Милер из Булгенбаха, енергичан човек који је као бивши војник познавао војну вештину и био по природи речит, но који је касније постао издајник. Од фебруара 1525 г. сељачки одреди су почели да ничу и нарастају необичном брзином по читавој Горњој Швапској. Нашавши се пред тако започетим сељачким ратом, локално племство, чије су снаге биле тада заузете у италијанском рату, и аустриске власти били су немоћни и обратили су се Швапском савезу, али ни овај из истих разлога није тада располагао довољним снагама. Како би добио у времену, Швапски савез је ступио са сељацима у преговоре који су се отегли кроз фебруар и март 1525 г,, а Швапски је савез искористио те месеце да припреми снаге за потпуно уништење сељака. Познато је да „писмо с тезама“, тј. тактички сељачки програм, састављен у Минцеровим круговима, није дозвољавало преговоре са замковима. Дуги преговори, започети у том погодном тренутку за борбене акције сељака, значили су гажење тог програма. У одредима су преовладали умерени елементи. Социјална диференцијација у сељачким одредима. Социјална диференцијација међу сељацима јасно се испољавала. Пописи имовине погубљених и репресалијама и глобама изложених учесника у сељачком рату, после његовог слома, дају слику веома разноврсног имовног стања сељака. Имућни елементи нису могли да прихвате радикално-револуционарни програм, састављен у минцеровском духу, па су прихватили умеренији програм и тактику. То преовлађивање умерењака и објашњава тактику преговора. Ток преговора с господом. „12 тачака“. Швапски савез је предложио сељацима да свако село поднесе жалбу на своју господу, али су чак и најумеренији међу њима одбили да воде преговоре око појединих тачака и инсистирали да се сви односи размотре у духу „божанског права“, тј. на основу новог поретка у коме не би било феудалног права. Тада је сељацима понуђено да до 2 априла поднесу опште захтеве. Тако је настало тих „12 тачака“. Оне претстављају резиме основних сељачких захтева, састављен у круговима умерених вођа и прихваћен на скупштини претставника сељачких одреда у Мемингену. Учени богослов (то је највероватније био мемингенски проповденик Шапелер) написао је за њих увод и образложење сваке тачке на основу „светог писма“. Увод инсистира на принципу божанског права, али подвлачи да сељаштво жели да дође до свог права искључиво мирним средствима. Истим духом умерености прожете су и саме тачке. Захтевајући укидање малог десетка, они признају оправданост великог десетка у колико се правилно искоришћава (тачка 2). У 4 тачки се изражава поверење у постојеће феудалне документе. У 6 и 7 тачки они моле само да се олакшају многобројни порези и работе. Ипак, уз сву умереност, „12 тачака“ инсистирају на укидању кметског положаја (ма да се не одричу господе коју је бог установио) и зато имају значај антифеудалног документа. Карактеристично је да 11 70
тачка тражи да се неодложно укине посмртни намет (Todfall), чије је порекло везано за кметски положај. Трухзесова тактика. Тако је већ средином марта 1525 г. превагнуо умерени правац у сељачким одредима изневши насупрот Минцеровом „Artikelbrief“ свој програм, изложен у „12 тачака“, па су сељаци почели да преговарају упркос необично повољном моменту да се господи зада одлучан ударац. Док су преговори били у току, Швапски савез је могао да сакупи војне снаге и да их концентрише у области северозападно од Улма. 2 априла, тј. на дан одређен за претресање сељачких „12 тачака“, војсковођ Швапског савеза, Георг Трухзес, почео је против сељака непријатељске акције. Пошто се није усудио да одмах нападне на болтригенски одред, који је био везан хришћанским савезом с алгауским и језерским, Трухзес је неочекивано напао на лајпхајмски одред. Када га је уништио захваљујући неочекиваном нападу, Трухзес је сматрао да је већ унео расуло у устаничке редове, па је кренуо према Боденском Језеру. Али је ускоро имао прилике да се увери да је донекле пожурио са својом оценом ситуације. Издајнички прекид преговора је ускомешао сељаке и подигао њихов револуционарни дух. Револуционарни замах борбе сељака у априлу. Сељаци су почели да нападају на замкове и манастире. Енгелс поводом тога примећује да су у време када је„12 тачака“ и даље био званичан програм сељака, устаници почели да примењују у пракси „писмо с тезама“ које је умерена већина раније одбацила. Агитација Минцерових емисара поново оживљава и међу устаницима се чују гласови који захтевају укидање сваке зависности од господе. У исто време се дознало да у помоћ балбрингенском одреду долази одред сељака из Горњег Алгауа, у коме су се налазиле присталице Минцерове тактике. Сви ти моменти нису били повољни за Трухзеса. Уз то се Трухзес, у сукобу са сељацима из језерског одреда, могао уверити да сељаци у том месту располажу бољим положајима и пресудном надмоћношћу снага. У својим писмима после тог окршаја Трухзес признаје да је његов положај отежан, али му је и поред тога опет успело да ступи у преговоре са сељацима, да насамари ограничене и већим делом склоне поткупљивању вође језерског и балбрингенског одреда и да с њима у варошици Вајнгартену закључи уговор, према коме су сељаци били дужни да на коленима моле опроштај због устанка, да предају део свог оружја и своје заставе и да силом принуде остале сељаке да пођу њиховим примером. За све то су обећали сељацима да ће бити изабран арбитражни суд из 6 градова ради претреса њихових жалби. „Трухзеса је овде од потпуне пропасти спасло његово лукавство — примећује Енгелс — ... Али ограниченост његових непријатеља, неизбежна код сељачких маса, омогућила му је да их се отресе управо у тренутку када су цео рат, бар за Швапску и Франачку, могли да окончају једним ударом“.56 Сељаци су били деморализовани овим актом и међу њима је почела борба присталица и противника Вајнгартенског уговора, која опет одражава утицај радикалног Минцеровог крила уз опште преовлађивање умерених елемената. Вајнгартенски уговор је још више деморализовао сељачке одреде и осујетио покушаје револуционарних елемената да унесу извесно јединство у акције разних одреда. Трухзес је добио слободу акције. Пошто је реорганизовао своје снаге, почео је да савлађује Франконију, оставивши у Горњој Швапској само незнатне снаге против одлучних група алгауских сељака који су и даље пружали отпор и међу, којима је 56
Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, стр. 109.
71
најупорнији био мали одред Јорга Кнопфа из Лујбаса, који је продужио да пружа очајнички отпор до јула 1525 г. Тактика горњошвапских градова. Градови Горње Швапске остали су скоро по страни од покрета, иако на догађаје сељачког рата нису гледали сасвим равнодушно. Већа малих градова, као на пример веће града Вилингау, још од самог почетка нису скривала своје непријатељство према сељацима и испољавали страх и очајање пред могућношћу продирања револуционарног духа у плебејски део града. Иста се узнемиреност могла запазити и у крупним градовима, на пример у Мемингену. Но крупни градови су у исти мах тежили да искористе устанак сељака за јачање свог политичког значаја. Скупштина градова Горње Швапске, сазване на иницијативу Мемингена, подвлачила је у својој резолуцији верност Швапском савезу, али је уједно изражавала жељу да се искористи поверљиви став сељака према тим градовима да би се они појавили у улози посредника и арбитара међу зараћеним странама. Резолуција не оставља никакву сумњу да су они имали намеру да реше сва спорна питања само у корист господе. Ток догађаја у Франконији. Како је већ горе указано, Трухзес је, угушујући сељачки устанак у Швапској и Франконији, имао општи план акције. Што се тиче сељака, међу акцијама њихових одреда у те две области није било директне везе, упркос чињеници што су се догађаји у Швапској и Франконији развијали готово истовремено. Франконски одреди и њихови руководиоци. Догађаји у Франконији су почели исто као и у Швапској. У појединим местима су настајали сељачки одреди у којима су се, као и у појединим селима, појављивале разне социјалне групе које су се придржавале различите тактике. Тако у извештају који је добио вирцбуршки епископ стоји: „Са сеоским главарима и имућнијима уредили смо ствар; међутим, већина напада на манастире и замкове“. Још прецизније стоји у извештају из области Кобурга: „Овде је уопште лако умирити народ, али оне породице које немају шта да изгубе и даље позивају на устанак“. Али се франконска област разликовала од швапске у првом реду већим бројем градова и развијенијим формама класне борбе у њима. Поједини градови, у којима је класна борба достигла нарочиту жестину, прикључивали су се сељацима, као на пример град Нердлинген, у коме је превагнула револуционарна партија Антона Форнера. Револуционарна опозиција царског града Хајлброна делала је у тесној вези са сељацима и отворила им 17 априла градске капије. Други градови Франконије морали су или да капитулирају или да отегну преговоре и да се праве пријатељи сељацима. Ова околност је помогла концентрацији сељачких снага у Франконији. У априлу 1525 г. састали су се око Хајлброна још пре његовог заузећа од стране сељака сељачки одреди — „бели одред“, образован од уједињених сељачких колона оденвалдоваца под воћством Вендела Хиплера, некараца под воћством Јеклајна Рорбаха, и „црни одред“ под руководством франкфуртског ритера Флоријана Гајгера, образован од сељака ротенбуршке и ерингенске области. Царски град Хајлброн, у коме је постојала јака револуционарна опозиција, постао је центар главних сељачких снага у Франконији. Од вођа који су деловали око Хајлброна, Рорбах и Гајгер били су одлучне присталице револуционарне тактике. Заузевши на јуриш Вајнсберг и ухвативши тамо скривеног грофа Лудвига фон Хелфенштајна, који се укаљао окрутношћу према сељацима, Рорбах је осудио њега и његову околину — укупно 14 љупи — на најсрамнију смрт — да се протерају кроз копља, и то је изазвало потребан ефекат на друге сениоре 72
те области. Покрет је у Франконији одједном добио полет и узео шире размере него у Швапској. Али је ограниченост сељачког видокруга довела и овде до тога да је грађанска и ритерска опозиција, покушавајући да потчини покрет својим политичким и економским плановима и интересима, успела да разбије акције сељачких одреда, да поцепа покрет и осуди на пораз. Ту политику потчињавања сељачког покрета туђим интересима спроводио је раније поменути Хиплер, осиромашени племић, који је раније био управник код грофова Хоенлое. Као што примећује Енгелс, Хиплеров политички програм за друштвени преображај Немачке ишао је даље од грађанских идеала у XVI в. и претстављао наговештај буржоаског друштва, као што је Минцеров идеал претстављао наговештај комунистичког, тј. за то време даљег друштва. Сањајући о преуређењу Немачке у буржоаском духу, вођ оденвалдоваца је сматрао за потребно да привуче сељачком покрету друге класе и да им прилагоди сељачке захтеве. „Тумачење 12 тачака“. Ту Хиплерову тактику подржавали су и неки други вођи опозиције из споразумашких побуда. Ти вођи одреда успели су да се на положај главног команданта позове племић Гец фон Берлинген, „јадан субјекат, способан само за изврдавање и издају“. Гец је одмах почео са издајничком тактиком упркос „већу вођа“ које је мотрило на њега. Револуционарни елементи, као Флоријан Гајгер и Јеклајн Рорбах, решили су тада да се одвоје и ступе самостално у акцију против замкова и манастира. Тако је хајлбронски центар остао у рукама Хиплера и других умерених и сељаштву туђих вођа који су одлучили да акту „12 тачака“ дају карактер прихватљив за друге класе. Тако је настао докуменат „Тумачење 12 тачака“ који у први план ставља реформу царства, а најважније сељачке конкретне захтеве одлаже до такозване „опште реформације“. Додуше, сељаци су одбацили ту варијанту, која је унаказила њихов програм, али више нису могли да одбране своје позиције. У Хајлброну је био сазван скуп сељачких одреда ради претреса свих тих захтева. Душа „сељачког парламента“ после постављања Геца фон Берлихингена и одвајања Рорбаха и Гајгера постао је Хиплер. „Хајлбронски програм“. 9 маја почело је претресање питања „опште државне реформе“ по тачкама „Хајлбронског програма“ који је предложио Хиплер. Његови су захтеви у много већој мери одговарали интересима грађана него сељака. Хајлбронски програм је предвиђао потчињавање свих власти цару и претварање кнежева и племића у чиновнике царства. Пета тачка програма захтевала је да се свештенство потпуно лиши световне власти. У програму се предвиђало општецарско законодавство и изборни суд на основу сталешког претставништва. Низ тачака је захтевао јединство новца, мера и тегова и укидање свих унутрашњих царинских намета. Даље је истицан захтев да се забране зеленашке и крупне трговачке компаније, а исто тако да се протерају доктори римског права, тј. јуристи који су помагали феудалцима да пљачкају сељаке. Племићима је програм сачувао сталешко уређење, административне положаје, ослобађао их свих обавеза према манастирима и давао право на учешће у конфискацији црквених имања. Откуп од феудалних обавеза по принципу капитализације од 5%, предвиђен „Хајлбронским програмом“, који се на крају крајева сводио на претварање феудалне земљишне својине у буржоаску, такође је претстављао уступак племству, и у врло малој мери задовољавао сељаштво, и то само његов најимућнији горњи слој.
73
Узроци пораза устанка у Франконији. У самом јеку претресања тих питања сазнало се да се приближава Трухзес. Сматрајући свој положај у Горњој Швапској, после Вајнгартенског уговора, сигурним, Трухзес је у мају кренуо на Франконију. Најпре је Трухзес потукао сељачки одред који је оперисао под руководством колебљивог вођа Фајербахера, који је био неактиван и који се залагао за преговоре с њим. После вести о овој првој Трухзесовој победи у Франконији, грађанство је у свим градовима окренуло леђа сељацима и почело да шаље делегације Трухзесу с предлогом да му предају градове. Све одлуке градова о прихватању „12 тачака“ биле су заборављене. Сељаци су били издати. Због тога су се сељачки одреди брзо деморалисали и Трухзес је могао да односи и даље победе. Последњи франконски одред од 5 хиљада људи затворио се у Вирцбург, али је градско веће отворили врата Трухзесовим трупама, и одред је био уништен. Револуционарни вођи су се херојски борили. Рорбах је био заробљен и погубљен на најзверскији начин: њега су живог спалили на тихој ватри. Флоријан Гајгер се храбро држао са својом херојском „црном четом“, али је 9 јуна и он погинуо у боју. Узроци пораза сељака у Франконији углавном су исти као и за пораз у Горњој Швапској — недостатак организованости, расипање снага, пасивност и лаковерна склоност према преговорима. Свему томе треба додати утицај грађанства који је слабио револуционарни занос, и његово отворено издајство. Саксонско-тирингиска област. По активној улози градског плебса прво место у области сељачког рата заузима Тирингија. После свог пропагандног пута по читавој Горњој Немачкој, Минцер је дошао у Тирингију још у фебруару 1525 г. Вративши се у Тирингију он :се настанио у граду Милхаузену, где је врло брзо било збачено старо веће, а ситни грађани изабрали су „вечито веће“ које се уствари налазило под утицајем Минцера и Пфајфера. Тако се један од најкрупнијих градова тога краја нашао у рукама Минцерових присталица. Та околност је извршила револуционарни утицај на сељаштво у Тирингији и у суседним војводствима и грофовијама (Ајсфелд, Харц, Хесен и др.). И овде су градови поступали издајнички. Веће града Фулде пристало је да прими сељачких „12 тачака“. Притом се на скупштини претседник општине овако изразио: „Ми треба да примимо „12 тачака“, јер ћемо бити у стању да их се с временом одрекнемо“. Сељаци су били лаковерни, а чисто Минцерова партија овде је имала мало присталица. Минцер је хтео да у Тирингији створи револуционарни центар читаве северне Немачке, да дигне рударе мансфелдских и других рудника и да ту област повеже са јужном Немачком. Он је разашиљао писма у рударске округе позивајући рударе на устанак и упозоравајући их на „оне глупе људе“, који дозвољавају да их занесу наде у могућност споразума с њиховим непријатељима. „Дижите села и градове — писао је он својим присталицама — а нарочито рударе и друге добре другове“. Минцерова агитација имала је уопште велики утицај на сељаке и на неке рударске области (Цвикау), где су почели немири. Није помогла ни контрапропаганда Лутера, који је безуспешно путовао по Тирингији с циљем да умири народ. Упркос његовим проповедима, сељаци су и даље рушили замкове и манастире. Али, Минцерове тежње да централизује покрет, дигне рударе и ојача одбрану нису имале под собом реалне базе у друштвеним односима. Како је већ речено, и овде је било врло мало Минцерових присталица који су схватили његове циљеве. И овде је 74
на крају крајева избила на површину Сељачка ограниченост, и овде је сваки одред оперисао на своју руку. Што се тиче рудара мансфелдских рудника, њих није могла да дигне на устанак Минцерова агитација, јер су им мансфелдски грофови својевремено уделили неку милостињу и нису били шкрти на обећањима. Сељачки одред који се налазио под Минцеровом командом није био обучен ни дисциплинован. Сељаци су нагињали преговорима. Месни грофови, који су чекали да стигну кнежевске трупе (против Минцера су ишли саксонски кнежеви и ландграф хесенски) ступили су с њима у преговоре. 12 маја Минцер је покушао да одлучном тактиком пресече те преговоре и послао је мансфелдским грофовима писма с позивом на борбу. Он је тражио од сваког грофа да истог дана дође у логор, да се покаје за своју грамжљивост и тиранију, да се потчини општини и одрекне власти. Грофови нису прихватили позив и наставили су да чекају кнежеве који су, најзад, за неколико дана стигли. Минцерови очајнички напори да подигне борбени дух одреда који је заузео позиције код града Франкенхаузена нису могли имати успеха пошто је на страни кнежева стајала надмоћност снага како у људству тако и у наоружању. Поред све своје енергије Минцер у право време није могао натерати грађане Милхаузена да спреме довољан број топова. Он није наишао на подршку код пријатеља. Уопште треба приметити да је Минцер, дошавши 17 марта на власт у Милхаузену, покушао да уведе тамо заједницу имовине у складу са својим комунистичким погледима. Али, како истиче Енгелс, „друштвени преокрет који му је лебдео у фантазији имао је толико мало основа у тадашњим материјалним условима.“57 Конкретне мере за увођење заједничке имовине изродиле су се у филантропију буржоаског типа. Минцерове стварне циљеве разумевао је врло мали број људи и због тога он није добио довољну подршку у питању организовања одбране. У неравној борби код Франкенхаузена Минцеров је одред био потучен. Сам Минцер је био ухваћен и у присуству кнежева — Лутерових присталица — стављен на муке, али није одао никога од живих чланова тајног друштва. После мучења он је погубљен. Милхаузен се 25 маја предао и покрет у Тирингији је ликвидиран масовним погубљењима и терором, као и свугде. Покрет у Елзасу је такође био праћен формалним потчињавањем сељаштву скоро свих градова тога краја. Овде су у угушивању покрета углавном учествовали Французи под командом војводе лотариншког Антоана. Најдуже су се држали сељаци у алписким земљама Аустрије: Штајерској, Корушкој и Крањској. У почетку је била најуспешнија борба сељака у Тиролу, где је аустриски надвојвода био принуђен да учини сељацима низ уступака и да сазове земаљски сабор (Landtag). Ипак је у лето 1526 г. руководилац тиролских сељака Гајсмајер био приморан да се пред надмоћнијим снагама повуче у млетачку област. И овде је покрет био угушен. За победницима су неизоставно ишли џелати. Погубљења и телесне казне масовно су примењивани. На сељаке који су остали у животу ударене су огромне контрибуције, које су их сасвим упропастиле. На погубљења и терор позивао је и Лутер. Он је писао: „Сељаци су се предали ђаволу ... Нека их свако коље, бије и дави тајно и јавно као што се убијају бесни пси, нека свако има на уму да нема ничег отровнијег, штетнијег и ђаволскијег од бунтовника. Кнез ће брже заслужити царство небеско крвопролићем него молитвама ...“ 57
Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, стр. 124.
75
Лутер је саветовао племићима да повећавају работе, да претварају сељаке у кметове, а ако племићи буду осећали грижњу савести, онда „треба да траже утехе у псалмима“. Тако су Лутер и грађани издали сељаке, а њихов пораз је отворио широк пут још раније започетој феудалној реакцији. Историске поуке из сељачког рата. Историја Немачког сељачког рата, како је већ раније истакнуто, показује да је главна снага у борби против феудализма био сељачко-плебејски савез, да је управо он главна покретачка снага у буржоаским револуцијама уопште. Научна анализа историје сељачког рата, разобличава клевету мењшевика и контрареволуционарног троцкизма о реакционарности сељачких покрета, која се потпуно подудара с „концепцијама“ фашистичких „историчара“ како је основна снага и иницијатор сељачког рата 1525 г. тобоже био кулачки горњи слој сељака, а не сељачка маса. Троцкистичко-фашистички шарлатани у историографији изврћући историске чињенице, покушавају да по наруџбини империјалистичке буржоазије негирају револуционарни значај сељачко-плебејског табора и да сакрију све чињенице о заједничким револуционарним акцијама сељачке масе и градског плебса. Одлучан отпор покушајима да се игнорише револуционарна улога сељаштва и градског плебса пружили су још Маркс и Енгелс у борби против Ласала. Ласал је као присталица реакционарног пута уједињења Немачке „одозго“, од стране пруских јункера, објавио 1859 г. драму „Франц фон Зикинген“, у којој је величао ритерски устанак 1522 г. и претстављао га као револуционарну борбу племства за државно јединство. Сељачки пак устанак од 1525 г. Ласал је сматрао реакционарним. У писму од 19 априла 1859 г. Маркс је указао Ласалу на велику грешку што ставља „лутеранско-ритерску опозицију изнад плебејско-минцерске“.58 У истом писму Маркс скида с немачког племства маску револуционарности. Он указује да је за немачке ритере најтипичнији био „јадни субјекат“ Гец фон Берлихинген. Што се тиче Зикингена, „ако се Зикингену одузме оно што му је својствено као личности с њеним посебним природним склоностима, образовањем итд., остаје Гец фон Берлихинген“59. Маркс је даље указао да су Зикинген и Хутен само уображавали да су револуционари, а да су уствари били осуђени на пропаст као претставници реакционарне класе у пропадању. „На племићким претставницима револуције — за чијим се паролама јединства и слободе још крију снови о старом царству и праву песнице — не би према томе смео да се у толикој мери усретсреди читав интерес, како се то дешава у твојој драми — писао је Маркс Ласалу —. И обратно, претставници сељака (нарочито њих) и револуционарних елемената у градовима морали би да чине веома битну активну позадину“.60 Лутер после сељачког рата. Револуционарни замах сељачког рата присилио је ритере да се одрекну своје привидне револуционарности. Под тим утиском Лутер је коначно раскинуо са својим ранијим радикализмом. У почетку сељачког рата Лутер је објавио памфлет против „12 тачака“, у коме проглашава сељачке захтеве за утицај ђавола. Затим, одбацивши сваку дипломатију, он се у другом памфлету „Против крвожедних и разбојничких сељачких банди“ изјаснио за крваво и непоштедно уништење устанка и захтевао потпуно успостављање кметства. Став Лутера према 58 59 60
Маркс и Енгелс, Дела, т. XXV, стр. 252. Исто, стр. 251. Исто, стр. 251–252.
76
световној власти такође је постао коначно одређен; код њега су ишчезли сви остаци радикализма и опозиционарства. Под световном влашћу, за чији је ауторитет Лутер још раније признао да потиче од бога, он сада безусловно подразумева власт територијалних кнежева. Реакционарна еволуција немачког грађанства. У тој својој еволуцији ка признању власти кнежева Лутер је опет ишао заједно с немачким грађанством које се ставило под заштиту кнежевског апсолутизма у страху од сељачко-плебејске револуције. Спорост даљег привредног развитка Немачке задуго је учврстила ту позицију немачког грађанства. Кнежевска реформација. Лутерова реформација сада је постала оруђе кнежевског апсолутизма и секуларизације црквених земаља у корист световних кнежева. Папа, бојећи се да то не послужи као врло саблажњив пример и за католичке кнежеве, дозволио је да и они изврше делимичну секуларизацију. Користећи се повољном ситуацијом, лутерански су кнежеви на првом шпајерском сабору у лето 1526 г. донели одлуку да се сваком кнезу препусти право да решава питање вере својих поданика на својој територији. Та одлука првог шпајерског сабора, која је требало да буде чинилац у новом јачању кнежевске власти, није, природно, могла да се допадне Карлу V, који је искористио предах у рату с Француском и окренуо своје снаге против реформације у Немачкој. На његов захтев, други шпајерски сабор је у пролеће 1529 г. обуставио секуларизацију, укинуо одлуке сабора од 1526 г. и оснажио Вормски едикт. Лутерански кнежеви и извесни градови уложили су против тога протест (отуда њихово име „протестанти“), склопили између себе тајни споразум ради заштите од католика и одлучили да привуку део католичких кнежева пружајући им подршку против цара. Тако је Лутеров прелаз на страну кнежевске реакције пао у исто време када и покушај нагодбе с католицима. Покушај је био олакшан тиме што је последњу Лутерову еволуцију пратило јачање обредне стране лутеранства, ново тумачење тајни, које се приближавало католичком тумачењу, и уопште моменти спољашњег култа који су раније одбацивани. „Аугсбуршка вероисповест“. На аугсбуршком сабору 1530 г. најближи Лутеров сарадник Филип Меланхтон поднео је цару систематски изложене основе лутеранства, познате под називом „Аугсбуршка вероисповест“. У њој је, поред одредаба да главу цркве претставља кнез а не папа, утврђена обредна и спољашња страна лутеранског култа. Тај црквени церемонијал изграђен је у духу буржоаског захтева за јевтином црквом, уклоњен је спољашњи сјај католичког култа, поштовање икона и моштију; уместо мисе уведена је проповед, а од седам тајни остављене су само две — тајна крштења и причешћа. Ипак, сама чињеница стварања цркве и црквене организације верника сведочи о Лутеровом отступању од првобитног принципа „спасавања само помоћу вере“. Шмалкалденски савез. Протестантски кнежеви сматрали су да су тако изложене основе лутеранства сасвим прилагођене интересима њихове кнежевске власти, па су почетком 1531 г., када је Карло V одбио преговоре на бази „Аугсбуршке вероисповести“, закључили између себе и са низом царских градова такозвани Шмалкалденски савез ради заштите реформације од цара. Тај се савез није одликовао трајношћу; разједале су га унутрашње несугласице. Средином четрдесетих година XVI века тројица од седам кнежева изборника (кнез изборник бранденбуршки, кнез 77
изборник саксонски и пфалцграф рајнски) већ су била на страни протестаната. Очекивало се да протестантима приђе и келнски архиепископ. Сада је Карлу претила опасност да изгуби царски престо за своје потомке. Али, ситуација се нагло променила када је саксонски војвода Мориц, назван Јуда, издао кнежеве и пришао цару. Искористивши то, Карло V је похитао да пошаље у Немачку своју војску из Италије и Низоземске. Шмалкалденски рат. Између цара и Шмалкалденског савеза почео је рат који је трајао две године (1546—1548 г.) и завршио се победом цара. Према споразуму, склопљеном у Аугсбургу („Аугсбуршки интерим“ 1548 г.) требало је да се католичанство, мало реформисано, успостави у читавој Немачкој. Али, цар се кратко користио резултатима те победе упркос распада Шмалкалденског савеза. Не само протестантски кнежеви већ и део католичких, уплашени могућношћу да цар ојача, склопили су савез с француским краљем Хенрихом II и 1552 г. почели против Карла V рат који је завршен победом кнежева. Прешавши поново на страну кнежева, Мориц Саксонски умало није заробио Карла V. Карло је отишао из Немачке поверивши свом брату Фердинанду I да води преговоре с кнежевима. Аугсбуршки верски мир. Верским миром, који је на крају, 1555 г., склопљен у Аугсбургу, признато је протестантима све оно што су освојили у Немачкој, а делом и одлука првог шпајерског сабора о потпуној верској независности кнежева и о томе да сваки кнез одређује веру својих поданика („cuius regio, illius religio“ — чија земља, његова и вера). Абдикација Карла V. Те исте 1555 године Карло V се одрекао престола кад је Аугсбуршки мир потврдио распад његовог царства. Хабзбуршке земље царства Карла V — аустриски поседи, Чешка и део Угарске — припале су његовом брату Фердинанду I; Шпанија, Низоземска и италијански поседи припали су његовом сину Филипу II. Кнежевска реакција у расцепканој Немачкој. Дакле, пораз сељаштва и плебејства у Великом сељачком рату 1525 г., реакција која је затим уследила и јачање власти кнежева завршили су процес распада Немачког царства и осудили га на расцепканост која је остала на снази дуго година услед општег привредног опадања средње Европе. Из реформације и сељачког рата извукли су корист једино кнежеви. Племићка и грађанска опозиција задуго је била парализована страхом од нове сељачкоплебејске револуције. Да револуционарне идеје 1525 г. нису биле заборављене и да је опасност од новог народног устанка и даље била реална, сведочили су немири у доњим слојевима друштва који су трајали дуго после сељачког рата. Анабаптисти после сељачког рата. После пораза сељачког рата и реакције која је тада настала део анабаптиста, изгубивши веру у могућност револуционарног преврата, вратио се мирном секташтву и пропагирању идеја мирног преврата. Али, и међу тим делом анабаптиста нису сви у истом степену замишљали мирни карактер очекиваног настанка царства божјег. Међу анабаптистима који су делали после сељачког рата највећу је популарност уживао крзнар Мелхиор Хофман, који је проповедао да је близу други долазак Христов. Мелхиор Хофман је сматрао да ће до тог преврата доћи 1533 г. и да ће град Штрасбург, у коме је он у последње време проповедао, постати „нови Јерусалим“, тј. центар „царства божјег“ на земљи. Ма да је Мелхиор Хофман очекивао социјални преврат од натприродних снага, он је ипак тврдио даће после Христове победе доћи час када ће требати да се мачем очисти свет од свих 78
угњетача. Али се сви анабаптисти нису помирили с нужношћу да се чека на долазак хиљадугодишњег царства правде. У разним областима многи су од њих наставили револуционарну пропаганду у духу Томе Минцера. Нарочити је успех имала револуционарна пропаганда у Низоземској и у градовима северозападне Немачке. Најистакнутији делатељ анабаптистичког покрета у Низоземској био је пекар из града Харлема — Јан Матис који је проповедао да други долазак Христов и социјални преврат треба припремити револуционарном акцијом самих анабаптиста. Почетком тридесетих година XVI века у градовима северозападне Немачке настале су повољне прилике за ширење револуционарне пропаганде Јана Матиса и његових присталица, пошто је у то време ту почела борба за реформацију коју је пратио, као и раније у јужној Немачкој, успон револуционарног покрета плебејских доњих слојева. Минстерска комуна. Почетком 1533 г. реформација је победила у граду Минстеру, који се налази близу Низоземске. Пошто је из града протеран кнез-епископ, у Минстер су почели да се стичу анабаптисти из других градова Немачке. Под условима заоштрене класне борбе у граду утицај анабаптиста је толико порастао да су у фебруару 1534 г., када су у Минстер стигли Јан Матис и његов најближи ученик кројач Јохан Бокелсон, познатији под именом Јохан Лајденски, анабаптисти који су одлично организовали одбрану града од наоружаних снага протераног епископа, добили већину у градском већу и тако освојили власт у граду. Власт анабаптиста у Минстеру трајала је 14 месеци (до јуна 1535 г.). Анабаптисти су прогласили град за „нови Јерусалим“ и под условима непријатељске опсаде која је трајала читаво то време провели у њему низ реформи. Власт је у граду била организована у сагласности с проповеди Јана Матиса о нужности да се примени сила мача ради завођења царства божјег на земљи. Руковођење управом и одбраном било је предато Јохану Лајденском. Минстерски анабаптисти нису уопште имали одређеног програма. По питању заједнице имовине код њих није било јединственог гледишта. Занатлиски и еснафски елементи, чији је утицај у Минстеру преовладавао током читавих 14 месеци, завели су такав поредак у коме су оруђа производње остала у рукама мајстора, а калфе су задржане у потчињеном положају према њима. Права мајстора била су само делом ограничена тиме што је општина, у случају потребе, могла давати појединим мајсторима принудне поруџбине. Нешто су шира била права општине према пољопривредним деловима града који су дељени на обраду појединим лицима. Конфискација приватне имовине примењивана је само на злато, сребро и уопште на новчано богатство. Новац је био укинут и могла се обављати само натурална размена. Све те мере не прелазе оквире једначарства, које је уз то спровођено врло недоследно. У области потрошње, једначарска политика коју је водила минстерска комуна ишла је даље и садржавала је извесне елементе потрошачког комунизма. О предметима потрошње водили су евиденцију посебни службеници („ђакони“). Они су имали право да одузимају вишкове ради расподеле сиротињи. Учињени су и покушаји да се уведе потрошачки комунизам организовањем заједничких трпеза. Буржоаски историчари, који настоје да оклеветају минстерску комуну, нарочито се много задржавају на увођењу многоженства у Минстеру. Анабаптисти су на то гледали као на привремену меру у циљу борбе против проституције и незапослености жена под условима непријатељске опсаде.
79
Кауцки пада у грешку када назива анабаптисте „револуционарним комунистима“. Уствари, главни се значај минстерске комуне не састоји у њеним социјалним реформама, већ у томе што су доњи народни слојеви после пораза сељачког рата поново потврдили своју спремност да се на револуционаран начин боре против феудалне реакције и притом показали како је велика њихова мржња према свим експлоататорским класама. У условима реакције која је настала после угушивања сељачког рата минстерска је комуна остала усамљена. Додуше, у неким другим градовима северозападне Немачке учињени су покушаји да јој се притекне у помоћ, али су сви ти покушаји угушени у самом почетку. После дуге херојске одбране Минстер је пао. Преостали делатељи минстерске комуне, а међу њима и Јохан Лајденски, погубљени су после свирепе тортуре.
80
VI. РЕФОРМАЦИОНИ ПОКРЕТ У ДРУГИМ ЕВРОПСКИМ ЗЕМЉАМА И КОНТРАРЕФОРМАЦИЈА Реформација у Швајцарској. Реформациони покрет изазван је општим условима историског развитка Европе — порастом градова, процесом такозване првобитне акумулације. Стога је морало доћи до покрета управљеног против католичке цркве као феудалне установе не само у Немачкој већ и у другим земљама. Земља из које су потекла друга два правца реформације и затим се раширила по читавој Европи напоредо с лутеранством била је Швајцарска. Њена два супротна краја, североисток и југозапад, Цирих и Женева, дали су два реформатора: Цвинглија и Калвина; они су неупоредиво потпуније од Лутера, који је на крају крајева ставио своју реформу у службу кнежева, изразили буржоаску суштину реформационог покрета у целини. Цвинглијанство, додуше, није готово ни успело да изиђе из граница Швајцарске, али је зато калвинизам постао борбена идеологија „најсмелијих међу тадашњом буржоазијом“.61 Његов је значај врло велик. Док је немачка реформација претстављала прву велику битку европске буржоазије против феудализма, „у калвинизму је — каже Енгелс — нашао за себе готову борбену теорију други крупни устанак буржоазије“62 — Енглеска револуција XVII в. Калвинизам је одиграо важну улогу и у Низоземској револуцији. Цвинглијанство и калвинизам постају нам разумљиви само у вези с оном средином у којој долази до заметања и почетних етапа тих двају праваца европског реформационог покрета. Швајцарски савез у XVI веку. Швајцарска конфедерација састојала се почетком XVI в. од 13 пуноправних кантона, 10 земаља које су биле у савезу само са неким од тих 13 кантона („савезне земље“, на пр. Сен-Гален, Милхаузен, Женева и др.) и извесног броја такозваних потчињених територија, у које су конфедерација или поједини њени чланови слали своје намеснике — фогте. Потчињене територије биле су резултат освајања која су извршили Швајцарци у XIV и XV в. на рачун Аустрије, Савоје и Милана, и зато већи њихов део није припадао читавој конфедерацији већ појединим кантонима. Те територије нису имале претставништво у сабору конфедерације. Тако Швајцарци, извојевавши за себе слободу, нису били уопште склони да је дају другима. Па и у својој средини они су се једва могли похвалити равноправношћу. Конфедерација ни издалека није била хомогена. Њено основно језгро чинили су такозвани шумски кантони (Швиц, Ури, Унтервалден) који су склопили између себе савез још крајем XIII в., затим Луцерн и Цуг који су им се рано придружили. То су у економском погледу биле заостале пастирско-земљорадничке демократије са знатним остацима дофеудалних установа у којима се „...старо хришћанско-немачко варварство сачувало у свом првобитном облику готово до храњења жиром“63 и у којима, „...упркос демократском уређењу, неколико богатих земљопоседника управља по патријархалним принципима становништвом које се састоји од простих пастира“.64 Зато су градски кантони, као Базел, Цирих, Берн, градови као Женева и др. били крупни трговачки и занатски градови на путевима који су везивали Немачку и Француску са Италијом. Али су на саборима стари кантони уживали веће повластице од многих градова који су пришли 61 62 63 64
Фр. Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке, Београд 1947, стр. 22-23 На истом месту. Маркс и Енгелс. Дела, т. V, стр. 227. Исто, стр 228.
81
савезу упркос читавом њиховом економском значају. Међу тим градовима налазио се и Цирих, богати трговачки и занатлиски град. У њему су одржавани сабори. Његови капиталисти узимали су учешћа у предузећима најкрупнијих фирми југозападне Немачке, на пример Велзерā. Власт у појединим кантонима припадала је привилегисаном горњем слоју. У шумским кантонима то су били крупни земљопоседници, а у градским кантонима — патрициски родови против којих су водили борбу занатлиски еснафи и трговци изван родова. Градови су мало по мало узимали власт у кантонима на штету сеоског становништва и настојали да измене уређење у свом интересу. Сељаци су више пута устајали против својих градова и њихових вођа. У градовима су такође више пута избијали устанци трговаца и еснафа против аристократије. Услед тога унутрашње уређење сваког кантона разликовало се од других. У Берну, на пример, била је у Цвинглијево време аристократска управа, а у Цириху — демократскије уређење. Најважнија питања која су тада узнемиравала Швајцарску били су спољни послови. Отпочевши борбу за своју независност још у XIII в., Швајцарци су у XIV и XV в., захваљујући својим ратним успесима, стекли глас да су непобедиви. Швајцарски су кантони не само постигли потпуну самосталност већ су у великим ратовима у XV в., вођеним у току образовања крупних националних држава, постали снага од чијег је учешћа на овој или оној страни зависио резултат ратних похода, а понекад и судбина држава. У битки код Нансија (1477 г.) Швајцарци су ликвидирали Бургундску државу. Потукавши цара Максимилијана 1499 г. стекли су потпуну независност конфедерације од такозваног Светог Римског царства (тај је уговор коначно потврђен 1511 г. у Бадену). Политичка независност, релативна слобода и демократизам унутрашње управе у поређењу са околним државама чинили су Швајцарску саблажњивим примером и привлачним центром за суседне градове и територије. У револуционарним покретима XV и XVI в. у Немачкој, швајцарски поредак често се истиче као циљ за који се боре градови, а швајцарска слобода (уосталом, врло неосновано) сматра се мал’те не за сељачку демократију. У низу устанака „Савеза ципеле“ у југозападној Немачкој тежња да се приђе швајцарском савезу и да се оснује „сељачка власт“ (burische Regierung) звучали су готово као синоними. Најамништво. Али, слава непобедиве швајцарске пешадије створила је једну ванредно негативну појаву у унутрашњем животу Швајцарске — најамништво. Швајцарске трупе најмљивале су се у службу француског краља и цара, учествовале су за новац у ратовима италијанских држава, служиле у папиним одредима. Врбовање ратних најамника претворило се у уносан извор прихода кантонских влада, па су поједине олигархиске клике међу владајућим горњим слојем, добијајући пензије и поклоне од овог или оног владара, продавале у њихову корист крв и живот својих суграђана. У сваком главном граду кантона постојала је и папска странка, и странка француског краља, и царева странка, а ревност сваке од њих подржавали су дукати одговарајуће државе. Да би склонио Швајцарце после битке код Марињана (1515 г.) на потписивање уговора на основу кога је француски краљ добијао стално право да врбује војнике у Швајцарској, посланик Франсоа I просуо је по поду златнике у присуству посланика кантона и, заграбивши лопатом новац, рекао: „То је боље од царских обећања“. Пракса најамништва била је нарочито јака у шумским и рударским кантонима с њиховим првенствено сељачким становништвом. „Честити и тврдоглави алпски 82
пастири... — каже Енгелс — ослободили су се власти аустриског орла, да би пали у јарам циришких, луцернских, бернских и базелских буржуја. Ти су грађани запазили да су швајцарски старинци исто тако јаки и исто тако глупи као и њихови бикови. Они су ушли у швајцарски савез и отада мирно седели код куће за тезгом док су тврдоглави алпски пастири ратовали за њих против племства и кнежева... Притом су им оставили право да уређују своје унутрашње послове по свом нахођењу, а ови су остали у блаженом незнању како их мила браћа по савезу експлоатишу. ... У страху божјем — наставља Енгелс — и с пуно уљудности посвећивали су се мужи крава, спремању сира, чедности и певању својих алпских песама... Били су сиромашни, али су се одликовали чистотом морала; глупи, али побожни и богоугодни; прости, али са широким плећима; имали су мало мозга, али чврсте листове на ногама. С времена на време би се намножили, па су тада младићи одлазили, тј. изнајмљивали се у војну службу код иностранаца, и са непоколебивом верношћу до краја бранили по сваку цену туђу заставу. О Швајцарцима се само може рећи да су дозвољавали да их убијају за плату с највећом савесношћу“.65 Најамништво је већ одавно изазивало протесте међу најнапреднијим грађанским елементима који су маштали о уједињењу Швајцарске у једну државу по примеру оних које су тада стваране у Европи и о потчињавању швајцарске војне снаге и славе интересима те јединствене државе. Таква реформа била би равна стварању буржоаске федеративне државе и, као последица тога, потчињавању шумских сељачких кантона градским, буржоаским. Пошто су шумски сељачки кантони служили, углавном, папи и католичким државама, они су — како каже Енгелс — били побожни и богоугодни, пошто је, с друге стране, буржоазија, као и свугде у Европи, нагињала реформацији, — идеје политичког преображаја савеза и идеје реформације постале су неодвојиви делови једног те истог верско-политичког програма. Цвингли. Њен најизразитији претставник био је Улрих Цвингли. Улрих Цвингли (1484—1531 г.) родио се у сељачкој породици алпског села Вилдхаузена, где је његов отац био аман (сеоски главар). Од Цвинглија су хтели да начине свештеника, и он се страсно одао раду савлађујући хуманистичку премудрост. Учио је на бечком универзитету код Целтиса, тада познатог хуманисте, а кад је завршио универзитет, предавао је латински језик у Базелу. Још пре но што је постао реформатор био је познат као хуманиста и познавалац антике. Поставши свештеник у Гларусу (1506 г.) Цвингли је као пуковски свештеник био сведок битке код Марињана (1515 г.), па се могао убедити у штетни утицај страног злата, за које су куповани швајцарски најамници. Он је убрзо постао изразити противник француске партије, па је 1516 г. био принуђен да се склони у Ајнзиделн, швајцарски центар продаје папских индулгенција. Ту први пут почиње да изражава своје реформаторске идеје. „Јеванђеље ... сам почео да проповедам 1516 г., када још ниједан човек у нашем месту није чак ни чуо за Лутерово име“ — писао је он доцније. Ако не идеје, на Цвинглија је Лутерова одлучност извршила велики утицај. Дуго времена Цвингли није кидао с католичком црквом, премда је с временом дозвољавао све већу слободу у тумачењу св. писма. Шта више, када је прешао у Цирих, где је добио место каноника (1518 г.), он је још био далеко од оне смелости с којом је у то време иступао Лутер. Боравак у Цириху, граду који је оштро спроводио линију опозиције против Француске, коначно је одредио политички правац Цвинглијеве 65
Маркс и Енгелс, Дела, т. V, стр. 229.
83
реформације. На његово наваљивање циришке су власти забраниле продају индулгенција. 1522 г. Цвингли је иступио против постова и целибата свештенства и наишао на пуну подршку у градском већу које је одлучило да прогласи Цирих независним од епископа у Констанци. Од 1523 г. почиње секуларизација манастирских имања, а 1524 г. долази до укидања мисе, поштовања икона и светаца, увођења причешћа под оба вида и прихвата се учење о причешћу као акту који се обавља само као успомена на тајну вечеру, а не акту који би имао у себи магичну снагу милости, коју му је приписивало католичко учење. Специфичност Цвинглијеве реформације била је у томе што је читава реформа текла под надзором и што је вршена уз стварно учешће градских власти. Одатле „једнообразност“ култа и његова обавезност за све грађане. Црква и град-држава овде су се спајали уједно. Административне наредбе градских власти биле су верски обојене, а верске су се одредбе мало разликовале од полициских наређења. „Имати иконе у својој кући или јести рибу у посне дане, а не месо, није више било безопасно“ — каже један историчар Цвинглијеве реформације. И то је сасвим разумљиво. У ограниченом животу малог швајцарског кантона црквена општина која се стварала у складу с новим схватањима о цркви подударала се у исти мах са општином као политичком установом. Буржоаски карактер читаве реформе нарочито се јасно испољио после сељачког рата 1525 г. у Немачкој, када је Цвингли прекинуо везу са анабаптистима и почео да их прогони. Разграничивши се тако од екстремних елемената, Цвингли је још јаче осећао потребу да своју реформацију стави под окриље градских власти и да призна магистрат као највиши црквени орган, подвлачећи у својим каснијим делима божански позив власти и отупљујући учење о праву да јој се пружи отпор. Али је он ипак остао до краја републиканац заузимајући став према свим кнежевима и владарима као према тиранима, и то Цвинглијево републиканство одразило се и у његовим догматским одредбама. Када су 1529 г. неки лутерански кнежеви поставили питање о измирењу цвинглијанства и лутеранства да би се склопио савез против Карла V који је претио протестантизму, тај се покушај завршио неуспехом. Исто је тако било тешко сјединити кнежевску Лутерову реформацију с буржоаскорепубликанском Цвинглијевом реформацијом као што је било тешко измирити градску републику с развитком кнежевског апсолутизма. Лутер је у време преговора с Цвинглијем изричито изјавио: „Ваш дух и наш дух међусобно се не подударају“. Када је пак Цвингли, са сузама у очима, молио Лутера да у крајњем случају сачувају један према другом братску љубав, Лутер је одговорио да је бог заповедио да се таквом љубављу воле и непријатељи своји. Није се радило само о измирењу догми већ и о политичком савезу који, према томе, није био склопљен. Буржоаски карактер Цвинглијеве реформације ни у чему се није испољио с таквом снагом као у тежњи за упрошћавањем култа и приближавању идеалу „јевтине цркве“. Једноставност и строгост култа, „чишћење“ цркве од свега „идолопоклонског“, свега што је потсећало на раскош католичког богослужења — то је била спољашност те нове цркве. То мало „царство божје“, чији је пророк био обичан свештеник из катедрале, било је прожето старозаветном нетрпељивошћу и уједно старозаветном снагом. Цвинглијева реформација постепено је почела да се шири и по другим швајцарским кантонима. Нарочито је велики значај имао прилазак богатог Берна, где је увођење реформације било праћено протеривањем аристократије из већа и 84
приближавањем политичког уређења Берна демократскијем циришком поретку (1528 г.). Савез та два града присилио је низ дотада колебљивих кантона да коначно приђу реформацији (Сен Гален, Гларус, Шафхаузен и Базел). Они су повукли и оближње немачке градове (Милхаузен у Елзасу, Ротвајл, Штрасбург), у којима су се швајцарске реформационе идеје шириле заједно са симпатијама према швајцарском политичком уређењу. Охрабрен тим успесима, Цвингли је био спреман да приступи остварењу смелог плана о уједињењу Швајцарске у федерацију буржоаских република под хегемонијом Цириха и Берна. Али је ту наишао на одлучну опозицију како са стране старих католичких кантона, који су некада чинили језгро Швајцарског савеза (Швиц, Ури, Унтервалден, Луцерн и Цуг), главних лифераната људског материјала за најамничке војске Западне Европе, тако и са стране аристократско-патрициских кругова Цириха и Берна. О Цвинглију су почели да се шире гласови као о човеку који жели да се дограби власти и неограничено управља. Незадовољни су били чак и савезници Цириха — становници Берна којима је изгледао претеран Цвинглијев план да се створи у федерацији централна влада и претставништво кантона према броју становника. То је било идентично потчињавању старих сељачких патријархалних кантона Швајцарске градским републикама. Што се даље ишло, односи су постајали све гори. Већ 1525 г. Цвингли је створио „веће за случај борбе против „петограђа“ (тј. против пет шумских кантона). 1531 г. дошло је и до отвореног рата између Цириха и пет шумских кантона. Тај је рат затекао Цирих неприпремљеним. У битки код Капела 11 октобра 1531 г. циришка војска била је потучена, а сам је Цвингли пао у борби. Услед тога растурио се савез евангелистичких кантона, успостављен је стари савез и равноправност вера. Женева. Центар другог правца швајцарске реформације, калвинизма (по имену његовог оснивача Француза Жана Калвина, 1509—1564 г.) била је Женева. Тај град с малом територијом око Леманског Језера на реци Рони, на раскрсници путева из Француске, Низоземске и Немачке у Италију, био је у XV в. важно сајмиште, а у XVI в. је и даље остао крупно берзанско место. Женева је улазила у састав Светог Римског царства, али се одавно од њега отргла, ослободила власти свог кнеза — епископа и придружила Швајцарском савезу с правима савезне земље још седамдесетих година XV в. Тај је савез коначно склопљен с Фрајбургом 1519 г. и с Берном 1526 г. Налазећи се у суседству савојских војвода који су желели да се дочепају тог крупног трговачког и новчаног чвора, Женева је била принуђена да тражи помоћ од Швајцараца. Нарочито су биле важне њене везе с богатим и моћним Бернским кантоном који се у то време ширио у правцу Леманског Језера. Том политичком савезу претходила је борба у самом граду, протеривање углавном племићких елемената који су нагињали племићкој савојској држави и претварање Женеве у типично биргерски град („град трговчића“ како су га презриво називали његови прогнани племићи), који је затим учврстио свој савез са Швајцарском пришавши цвинглијанству. Овај је корак био природан за град који је морао да узме у своје руке не само световну већ и духовну власт над својим суграђанима да би отклонио све претензије свог бившег владара, кнеза-епископа. Калвин и његово учење. Ту се 1536 г. појавио Калвин. Он се родио 1509 г. у Ноајону у Пикардији (северна Француска), у породици епископовог секретара. Желећи да од њега начини правника, отац га је послао да студира на универзитетима у Буржу и Орлеану, који су у то време били чувени по својим правним факултетима. Калвин се затим бавио филологијом и налазио под утицајем хуманистичких идеја. Дуго је живео у 85
Паризу, где је, вероватно 1534 г., прешао у протестантизам. Отуда је због прогона протестаната био принуђен да оде у Немачку, а 1536 г. прешао је у Женеву, која је у то време постала уточиште свих оних које су гонили због вере, нарочито Француза. Исте године објављен је његов главни рад који је после тога више пута поново издаван с допунама и исправкама и који је постао камен темељац калвинистичке вероисповести — „Наука хришћанске вере“ („Institutio religionis christianaer“). Борба партија у Женеви приморала је Калвина, који се енергично мешао у црквене ствари и у управу, да привремено напусти тај град (1538 г.), али је 1541 г. поново био позван натраг и тамо остао све до смрти вршећи све већи утицај не само на политику Женеве него и на протестантски покрет читаве Европе („женевски папа“). Већ у првом издању „Науке“ Калвин говори о „божјем провиђењу“, тј. износи поставку коју је доцније дефинитивно формулисао у свом учењу о „потпуној предестинацији“. То учење чини корен читаве његове теологије и уједно најважнију верско-етичку доктрину „најсмелијих међу тадашњом буржоазијом“.66 Калвин је учио да је бог још пре стварања света у свом апсолутном предвиђању будућности једне предодредио за спасење а друге за пропаст. Ту божју одлуку човек не може никако ни изменити ни избећи. Вера у бога, човекова побожност, морална исправност његових поступака — све то не зависи од човекове воље већ претставља у њему само дејство божанства, које га је унапред изабрало за спасење. То дејство није у сваком поједином случају, у сваком поступку остварени акт божанског мешања, већ снага која делује слично природном закону, чији су смисао и циљ човеку несхватљиви. Човек не може знати зашто је бог унапред једне одредио за спасење а друге за пропаст, пошто је божанска мудрост квалитативно различита од људске мудрости, а божанство је у целини за свет трансцендентно. Стога човек схвата божанску предестинацију и не може је схватити друкчије но као самовољу бога који је пре постанка времена једне изабрао, а друге одбацио. Но, божја воља одредила је законитост света и његово одбијање да ремети ту законитост актима свог непосредног мешања. Стога у свету нема и не може бити чуда (ово је уперено против католичке идеје личног и антропоморфног божанства), али је сам свет са својом законитошћу чудо, пошто божја воља допушта могућност и другог, незакономерног света. Отуда потиче и сама идеја о предестинацији као сили која, такорећи, закономерно и стално дејствује у сваком поједином човеку, сили која гони човека у одређеном правцу па га или приморава да чини добро, или га напушта у тренутку када он почини рђаво дело. Док је прва основна Калвинова поставка била идеја апсолутне предестинације, друга важна поставка била је идеја божанског немешања у законитост света, на свој начин изражена идеја удаљености, трансцендентности божанства у односу на свет. Та друга поставка приближава Калвина доцнијим деистима, који су негирали непосредно мешање божанства у свет који закономерно постоји и претставља први корак ка буржоаско-рационалистичком погледу на свет у XVIII в. Рекло би се да ће учење о предестинацији лишити човека тежње за активношћу и осудити га на фаталистичку покорност судбини. Уствари, управо је калвинизам постао борбена организација протестантизма у борби против контрареформације која се већ размахала. Калвинизам се показао необично енергичан од самог почетка, како о томе сведочи делатност Калвина и његових сабораца у Женеви. У вези с тим стоји и специфична Калвинова допуна учењу о апсолутној предестинацији. Нико не зна, учио је 66
Фр. Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке, Култура, Београд 1947, стр. 22-23.
86
Калвин, да ли га је бог предодредио за спасење или пропаст. Напротив, сваки треба да мисли да је божји изабраник и да напрегне сву своју енергију да својим радом и животом покаже да је, одређен за спасење. Тако је Калвинова доктрина постала потстицај за акцију и понајмање је могла изазвати фаталистичку пасивност. Учење о предестинацији било је основа читаве Калвинове теологије. „Његово учење о предестинацији — каже Енгелс — било је религиозни израз чињенице да у свету трговине и конкуренције успех или банкротство не зависи од делатности или од умешности појединца, већ од околности које не зависе од њега. „Одређује не воља или делатност појединца, него милост“ надмоћних али непознатих економских снага. И то је било нарочито тачно у време економског преврата, када су све старе трговачке путеве и трговачке центре потисли нови, када су свету биле отворене Америка и Индија и када је чак и од давнина поштовани економски символ вере — вредност злата и сребра — био поколебан и претрпео крах“.67 Исправност те генијалне Енгелсове примедбе постаје схватљива ако укратко пропратимо даљу судбину тог учења а нарочито морално-практичне закључке које су извели Калвинови следбеници претворивши Калвинову догматику у специфичну религију првобитне акумулације. Већ код самог Калвина, поред његовог оштро негативног става према племству, с једне стране, мистично-секташким ситнобуржоаским струјама и учењима о заједници имовине, с друге стране, налазимо низ за то време смелих практичних погледа који су директно указивали на буржоаску суштину његовог учења. Он оправдава камате и сматра да је ропство сасвим дозвољено с верског гледишта (апостоли би, каже он, оштро устајали против тог обичаја кад би он био противан богу). И једно и друго сасвим се приближавало потребама буржоазије у време првобитне акумулације, ослобађајући је католичко-црквене забране да се узимају камате, забране с којом су се слагали и извесни реформатори, и грижње савести због трговине робљем која је узимала огромне размере и експлоатације рада робова у колонијама. Основне богословске идеје Калвина о апсолутној предестинацији и трансцендентности божанства за свет практично је разрадио низ калвинистичких проповедника у учењу о „световном позиву“ и у етици „световног аскетизма“ који претстављају верски оформљену и на степен божанског морала уздигнуту делатност капиталистичке акумулације. Посматрајући делатност и занимање сваког човека с гледишта апсолутне предестинације, као дужност но не дозвољавајући непосредно мешање божје воље и ремећење законитости у свету с његове стране због квалитативне разлике између бога и света, калвинисти су тврдили да је свако занимање, пошто је предодређено од бога — позив који сваки човек мора да врши с потпуном преданошћу. Притом се предодређеност за спасење мора испољавати у усвеху професионалне делатности. Предузимач, или трговац, на пример, дужни су да се, не штедећи својих снага, одричу животних пријатности и уживања (световни аскетизам), да се баве својим послом, јер је то човекова дужност; а успех који прати тако предан рад у име позива или дужности сведочи да је онај који успева унапред изабран. На саму акумулацију и проширење предузећа гледа се као на рад у име дужности, као на позив. Као илустрација могу се навести речи пуританског проповедника Бакстера (1651—1691 г.): „Ако вам бог указује пут којим можете без штете за своју душу и за друге законским путем да зарадите више 67
Фр. Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке, стр. 23.
87
но другим путем, а ви га одбаците и изаберете мање уносан пут, тада одбацујете један од циљева вашег позива, одбијате да бог вама управља и да примате његове дарове које бисте могли употребити за њега ако он то усхте. Природно, дужни сте да радите да бисте се обогатили, не ради телесног задовољавања и греха, већ ради бога“. У тим круговима су говорили да је желети бити сиромашан сасвим исто као и желети бити болестан. Изграђиван је поглед да бог благосивља трговину и акумулацију. Учење о позиву служило је не само акумулацији, већ и верском санкционисању његовог извора — капиталистичке експлоатације. Епоха XVI—XVII в. завештала је својој наследници — рационалистичко-материјалистичкој буржоазији XVIII в. — фаризејски мирну савест у стицању новца и суровој експлоатацији најамне радне снаге. Световни аскетизам „чија се сва тајна састоји у грађанској штедљивости“68 пренесен у сферу практичног живота, дошао је до изражаја у укидању многобројних католичких празника и повећању броја радних дана. Калвинистички проповедници уливали су раднику мисао да је покоравање капиталисту, „савестан“ рад за газду — дужност, животни позив радника, одређен од самога бога. Поштено испуњавање те дужности води успеху, тј. сам радник може нагомилати благо и постати капиталист, и он је дужан да управо томе тежи. Удубљујући се у историски значај калвинистичке етике „световног позива“ можемо рећи да се жеђ за акумулацијом претворила у врлину акумулације чим је постала функцијом читаве класе, а не појединих људи, као код зеленаша у раном Средњем веку. Та „врлина“, поставши најважнијом функцијом капитализма на првој етапи његовог развитка, добила је у калвинизму своје верско оправдање. Организација калвинистичке цркве. Историски узето, у калвинизму је била важна не само његова теорија већ и његова организација :— калвинистичка црква. Права црква је, по Калвину, невидљива црква само оних који су изабрани за спасење, и само њима тајне доносе милост, али не као дар који се добија споља, већ само као потстицај снаге која делује у ономе који је предодређен за спасење услед тога што га је бог изабрао. У таквим условима, споља видљива црква, црква као установа у суштини није потребна. Ипак су практичне потребе, одбрана новог верског учења, борба против католичанства, приморале Калвина да призна видљиву цркву као заједницу људи у којој се проповеда реч божја и обављају обреди и тајне крштења и причешћа, и тој је цркви он дао тако чврсту организацију да је убрзо постала најважнија борбена снага управљена против контрареформације и дала „готову борбену теорију“ буржоазији која је устала против феудализма. „Уз то је Калвиново црквено уређење — каже Енгелс — било скроз наскроз демократско и републиканско; а када је царство божје било републиканизовано, зар су онда могла царства овог света да и даље остану потчињена краљевима, бискупима и феудалцима? Док је лутеранство. у Немачкој постало послушно оруђе у рукама немачких ситних кнежева, калвинизам је основао републику у Холандији и јаке републиканске партије у Енглеској, а нарочито у Шкотској“.69 Код калвиниста су на челу црквене општине стајали презвитери-старешине, бирани од световњака, чланова општине, и проповедници, који су обављали службу проповеди и духовно-моралне наставе. Дужност ових последњих није била везана са 68 69
Фр. Енгелс, Немачки сељачки рат, стр 65. Фр. Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке, стр. 23.
88
свештеничким чином, већ је била просто служба (ministerium), одакле потиче и њихов назив „министри“, узет из романских земаља. Презвитери-старешине и министри чине консисторију која управља црквеним пословима. Даља, сложенија организација створена је у калвинистичкој цркви кад се она раширила по другим земљама. У њој су важан значај за јединство култа и верске науке добиле локалне и општенационалне скупштине претставника општина, такозвани синоди. Таква организација калвинистичке цркве омогућила је утицај најмоћнијих људи у општини и била ванредно повољна за економски моћни слој буржоазије. Она је и с друге стране била врло подесна за буржоазију. Занемаривање спољашности, својствено читавој Калвиновој теологији, дозволило је буржоазији да у каливинизму потпуно оствари свој идеал „јевтине цркве“. „Световни аскетизам“, тј. потпуно уздржавање од задовољстава ради испуњења дужности (поред осталог и дужности акумулације) ширио је наглашену скромност калвиниста у спољашности и животним потребама. Готово потпуно стапање духовне и световне власти претворило је црквену дисциплину у полициско-административни надзор над животом сваког калвиниста. То се нарочито јако испољавало за Калвиновог живота у Женеви кад је духовно руководство очигледно господарило световном влашћу. Калвин је захтевао манастирску тишину и строгост морала. Женевско градско веће је 1541 г., на предлог пасторā, завело ситничарски и педантни надзор над грађанима, Сви су били дужни да посећују црквену службу, нарочита лица обилазила су куће и терала у цркву задоцнеле и лење. Биле су забрањене забаве, игранке и песме, у обичај су улазила тамна одела. „Желели су да васкрсну божји народ легендарног Израиља, строгог и неприступачног саблазни“, пошто је бог, за чију је славу радио Калвин — био страшни осветник који је, као у библији, истребљивао хиљаде неверних отпадника. Гоњена је свака увреда божјег имена и сматрана као кривично дело. Организована у периоду жестоке борбе протестантизма против католичке контрареформације, калвинистичка се црква није нимало разликовала по нетрпељивости према католицима и секташима од самог католичанства према својим отпадницима. Смртне казне постале су у Женеви честа појава. 1553 г. Калвин је наредио да се ухапси шпански научник Сервет због тога што је у свом делу „Успостављање хришћанства“ порицао хришћанско учење о божјем тројству (антитринитаризам). Женевско веће осудило је Сервета на спаљивање, и пресуда је била извршена. Пошто је та смртна казна изазвала протесте, Калвин је устао у заштиту начина рада женевског већа, а уједно с тим и свог сопственог. У делу названом „Одбрана правоверног учења“, где се доказује да јеретике треба кажњавати мачем, Калвин каже: „Бог не штеди читаве народе; он заповеда да се до темеља разарају градови и уништавају њихови трагови; шта више, он наређује да се поставе трофеји победе у знак проклетства, да зараза не захвати осталу земљу“. У даљој историји калвинизма треба истаћи следећу чињеницу. Калвинизам је као идеологија буржоазије у периоду првобитне акумулације спојио у себи теологију и црквену организацију. Али, његову црквену организацију није прихватила само буржоазија. Републиканска форма те организације и могућност да моћни људи стану на њено чело учинили су од калвинистичке цркве подесно оружје за борбу аристократских слојева племства против краљевског апсолутизма. У тим круговима је Калвинова теорија и теологија отишла у задњи план. Али су се зато чврстина дисциплине и републиканска организација показале као врло важно средство за збијање редова 89
феудалне опозиције против апсолутизма. То ће постати јасно у историји Француске XVI в., где су сами савременици одвајали феудалну опозицију која је наступала под заставом калвинизма од правих калвиниста или, како су их називали, „верених хугенота“ и носила назив „политичких хугенота“. Због тога се калвинизам раширио и у чисто племићко-кметској земљи — Угарској, и међу кланском аристократијом Шкотске. Реформација у Скандинавским земљама. Двадесетих и тридесетих година XVI в. реформација је почела брзо да се шири по читавој Европи. Немачка и Низоземска, Енглеска и Скандинавске земље, Пољска и Угарска биле су у већој или мањој мери увучене у тај покрет. Реформационим покретом мање је била захваћена Француска и сасвим мало Шпанија и Италија. Узроке због којих је ова или она земља у већој или мањој мери била изложена утицају реформационих идеја треба тражити у конкретним социјално-економским и политичким условима сваке земље посебно. Може се само тврдити да се антифеудална суштина реформационог погледа на свет најлакше испољавала у земљама с развијеним градским животом и буржоазијом, и једна је земља утолико лакше прилазила протестантизму уколико је њен капиталистички развитак успешније напредовао. То, ипак, не значи да реформација није захватила и племство. Несумњиво је да је подривање католичког учења — те највише генерализације и санкције постојећег феудалног уређења — од стране протестантизма био први симптом скорог рушења феудалног друштва у целини, но у прво се време често испољавала она страна реформације која је била везана само с ликвидацијом цркве као крупног феудалног сопственика. Секуларизација црквене имовине и укидање манастира привлачили су на страну реформације и феудалне класе. Њихово учешће водило је у будућности битној промени самог реформационог учења, као што смо то могли запазити на примеру Лутера и лутеранства или као што ћемо ускоро видети на примеру „краљевских реформација“ у Енглеској, Данској и Шведској. У таквим случајевима реформацији су се прикључивали горњи слојеви друштва док су буржоазија и плебејске масе прилазили радикалнијим реформационим струјама или чак покушавали да се врате католичанству. Први случај имамо у Енглеској и на њему ћемо се детаљно задржати у главама посвећеним енглеској историји у XVI и XVII веку. Као пример другог случаја може да послужи Шведска, за коју је реформација била полазна тачка за њено снажење и претварање у најјачу државу севера. Процес реформације у Шведској је необично сложен. Тамо је тај покрет поставио пред себе не само задатак да се ликвидирају огромна црквена земљишта (свештенству је припадала половина читаве земље) него и проблем економске и политичке самосталности Шведске која је Калмарском унијом била укључена у систем скандинавских држава с Данском на челу. На страни реформације у Шведској није било само средњег него и знатан део вишег племства, које је желело да се обогати секуларизацијом црквене имовине. Велику је улогу одиграла и буржоазија протествујући против савеза с Данском, која је искористила своју хегемонију у савезу за једнострано богаћење својих трговаца, енергично подржаваних од данског краља Христијана II (1513—1523 г.). Да би својој буржоазији створио доминантан положај на скандинавском северу, он је 1517 г. прекинуо с племством и рајхстагом и образовао владу од самих грађана рачунајући да ће њиховом помоћу бити у стању да управља земљом као апсолутни монарх. 1521 г., настојањем једног од његових најближих саветника, Микелсена, донет је закон по коме су само дански трговци и грађани могли 90
да тргују са иностранством, чак и пољопривредним производима. Световни и духовни сениори изгубили су право да купују жито и друге пољопривредне производе за продају чак и од својих сељака-цензуалаца као и право да продају било какву робу довезену из иностранства. Христијан II био је ожењен сестром цара Карла V, па су чувени банкари Фугери, блиски Карлу, подржавали Христијанове замисли, рачунајући да ће уз помоћ Данске заменити ослабљену немачку Ханзу. Христиан II се заносио грандиозним плановима. Маштао је да ће у савезу с Низоземском и Фугерима, потпуно потиснути Ханзине градове из трговине на Балтику. 1515 г. обновио је савез с Москвом и добио за данске трговце привилегије равне Ханзиним (1517 г.). 1520 г. почео је борбу с шведским „регентима“ из куће Стире, заузео је Штокхолм и поубијао знатан део шведског племства, противнике јачања Данске и присталице шведске самосталности („штокхолмска кланица“). Када је тако, према његовом мишљењу Шведска била покорена, он је с Микелсеном саставио грандиозни план данско-шведске трговачке компаније. Копенхаген, Штокхолм, један од низоземских и један од финских градова требало је да постану стоваришни центри за трговину између Москве и северних земаља, с једне, и Западне Европе — с друге стране. То предузеће требало је да финансирају Фугери. Истовремено је Христијан хтео да пошаље свог адмирала Серена Норби да испита Гренланд и истражи северни пут у Индију. Читав тај фантастични план разбио се о опозицију на коју је Христијан наишао код Ханзиних градова којима је руководио Либек, и код свог сопственог племства које је протерало Христијана, укинуло 1521 г. законе који су га ограничавали и довело на престо свог штићеника, Христијановог стрица, војводу Фридриха Холштајн-Готорпског. Од великог је значаја за Христијанове неуспехе био и устанак који се баш у то време распламсавао у Шведској, под воћством Густава Вазе, против данске тираније. Шведској буржоазији била је потребна јака национална власт, па је због тога она подржавала шведско племство које је стало на страну Густава Вазе, претендента на шведску круну. Пошто се Данска, заинтересована да Шведска буде политички слаба, ослањала првенствено на духовне феудалце, којима је она дозвољавала да газдују у земљи и самим тим да је слабе, лутеранске идеје постале су специфични политички програм шведске опозиције. Тај програм је гласио: ликвидирати католичку цркву, секуларизовати црквену имовину у корист племства и круне и створити снажну националну краљевску власт, независну од Данске. Против духовних феудалаца и данских намета било је такође јако огорчено и шведско сељаштво, нарочито на северу, у Далекарлији. Тако су против Данске и католичке цркве у Шведској били сви слојеви, осим свештенства и једног дела вишег племства. Густав Ваза је искористио сељачки устанак који је почео 1521 г. против Данаца и, ослањајући се на средње племство и градове, узео власт. 1523 г. он је ушао у Штокхолм објавивши да је Калмарска унија раскинута. Ваза је, само се по себи разуме, одлучио да задовољи своје савезнике на рачун католичке цркве. У Шведској је почело постепено увођење „краљевске реформације“. Краљ је проглашен за главу цркве, црквена имовина била је подељена између краља и племића. Сељаци су били заборављени, а племство, које је ојачало на рачун црквених земаља (од половине XVI до половине XVII в. племићки земљопоседи су повећани од 22 на 60% читаве обрадиве земље), искористило је своју власт да појача експлоатацију сељака. Сељаци су више пута устајали, при чему је велику улогу играла католичка црква која је била у ликвидацији. Већи део сељака пао је после реформације у 91
зависност од племства, пошто је до реформације од племства зависило релативно мало сељака; претежан их је део живео на крунској земљи (Kronenböndar) или на сасвим слободној општинској земљи (Skatterböndar). Јачање краљевске власти испољило се и у томе што је Густав Ваза прогласио да све необрађене територије (almende) припадају круни. Тако је реформација извршена на првом месту у корист племства, а њен племићки карактер дошао је до изражаја у њеној ванредној умерености. Коначно је прихваћена на скупштини у Вестеросу 1527 г. Члан 2 такозваног „рецеса“, донетог на тој скупштини, гласио је да су отсад епископи дужни да помажу краља новцем и да му предају своје замкове и тврђаве као и читаву црквену имовину која је преостала од оног што је требало да послужи као награда духовним лицима. Манастири и њихова имовина стављени су под надзор краљевских чиновника који су морали да скупљају за државну благајну вишкове прихода и да одређују број монаха. Према члану 3 „рецеса“ племство је награђено за ратне расходе црквеним и манастирским земљиштима. 1539 г. уведена је нова црквена организација. На чело црквене управе постављен је краљевски ординатор и суперинтендант с правом да поставља и смењује духовна лица и да контролише црквене установе, укључујући ту и епископије. Епископи су задржани, али су њихову власт ограничиле консисторије. Све верске распре биле су забрањене. Сличан карактер имала је и реформација у Данској после збацивања Христијана II. Његов наследник Фридрих II потајно је проводио низ мера, чији је резултат био да је црква у Данској доспела под краљеву власт. За време следећег краља, Христијана III, (1534—1559 г.), у Данској је извршена секуларизација црквених имања, која су подељена између круне и феудалне аристократије. За Шведску је доба реформације, које се подудара са учвршћењем њене независности, био почетак оног периода у коме је она била велика северна сила. Густав Ваза умео је да учврсти своју власт, за коју је било заинтересовано не само шведско племство већ и шведска млада буржоазија. 1528 г. Густав се крунисао, а 1544 —1545 г. сабори су потврдили право његовог потомства на шведску круну. За време Густавовог сина, Карла IX (1599—1611 г.), почиње економски успон Шведске. Отварају се нови богати рудници гвожђа, развија се металургиска индустрија и шумарство, долази до пораста трговине. Шведски племићи служе у одредима састављеним од сељака као официри. Шведска војска постаје једна од најдисциплинованијих и најјачих у Европи. Краљеви заштићују спољну трговину и почињу да воде планску политику освајања балтичког приморја с циљем да постану господари река које се уливају у Балтичко Море. Наплаћивање царина од велике балтичке трговине житом, која се нагло развија у другој половини XVI в., постаје за владајуће класе у Шведској један од важних извора прихода. Стога су ратови за шведско племство били уносан посао, и један од шведских државника добро је то подвукао изјавивши једном приликом да Шведска почиње рат онда кад нема новаца, да би их добила, док друге државе улазе у рат кад имају новаца. Та је политика и навела Шведску да се у првој половини XVII в. умеша у немачке ствари у вези с Тридесетогодишњим ратом који је избио 1618 г. Католичка реакција и њени класни корени. Победе протестантизма нису прошле без трага за католичку цркву. Иако је протестантизам уопште претстављао идеологију града и буржоазије у њеном заметку, иако је у свом даљем развитку, нарочито у калвинизму, постао идеологија капиталистичке буржоазије у периоду првобитне акумулације — све то још ни издалека није значило да је буржоазија у XVI в. била близу победи над феудализмом. Не сме се заборавити да је XVI век — век 92
настајања апсолутистичких монархија, феудално-апсолутистички период Средњег века, а та је околност имала за резултат да протестантизам у појединим случајевима пође у корист феудалне класе. Слично томе, ни успеси буржоаске привреде нису створили у прво време буржоаску државу, већ апсолутистичку монархију, створили су политичку форму која је изражавала диктатуру племства, тј. чисто феудалне класе. Таква је, на пример, била судбина лутеранства које је на крају постало вером ситних немачких кнежева и пруских јункера. Феудално друштво у целини још је било далеко од свог рушења. Но ударац задат католичкој цркви и као феудалној установи и као феудалној идеологији био је прва претња опстанку феудалног друштва. А то друштво се, у пуном складу са унутрашњим променама које су извршене у њему самом, побринуло да тако реорганизује своју стару цркву, да је она почела да потпуно одговара организационој форми владајуће класе. Покрет који је с тим био везан добио је назив контрареформација или католичка реакција; сами католици су га пак називали католичким препородом. Језуитски ред. У реорганизацији католичке цркве и у читавој католичкој реакцији важну је улогу одиграо језуитски ред. Његов настанак, а затим и његова делатност најјасније су изразили чињеницу да се католичка црква под утицајем протестантске критике, а још више под непосредним утицајем претрпљених губитака, постарала да се прибере, и сада је напрезала све снаге у борби за свој опстанак. Језуитски ред спасао је католичку цркву од коначне пропасти, учврстио папски ауторитет на Тридентском концилу и у току два века изборио да се католичанству врати много душа које су отпале у протестантизам. Његов утицај на католичку цркву био је огроман, његов значај у политици XVI и XVII в. у моралу и животу био је врло осетан. Језуитски ред је још и данас моћан непријатељ који организује вернике против пролетерског друштва и комунизма. Највећи успех имао је у оним земљама у којима је племство могло привремено да сачува друштво од буржоаског препорода, у којима је оно, у борби за своје класно самоодржање, могло да створи сасвим јасне облике своје класне диктатуре. Оснивач језуитског реда био је шпански хидалго Игнације Лојола (1401—1556 г.). Лојола је припадао аристократској шпанској породици. Младост је провео на двору Фердинанда Католичког, а затим је служио у војсци. При опсади једног града био је рањен у обе ноге и целог је живота остао хром и неспособан за ритерске подвиге о којима је од детињства маштао. Како је због ране био дуже времена прикован уз постељу, почео је да чита верске књиге и житија светих и да се постепено одушевљава идејом да постане „Исусов војник“. 1523. г. кренуо је у Палестину спремајући се да тамо преобрати муслимане у хришћанство. Тамо га је месно становништво непријатељски дочекало. Вративши се у Европу, Лојола се дао на проучавање теологије и филозофије у Алкали и Саламанки, затим је отишао у центар тадашње католичко-богословске науке — у Париз. На Сорбони је образовао први кружок једномишљеника (Фабер, Фрањо Ксаверски, Лајнес Салмерон, Бобадиља Родригес) који су се потчинили његовој заповедничкој природи, која није знала за колебање. 1534 г. његови пријатељи су ударили основе „друштва Исусовог“ („Societas Iesu“), заветовавши се на чистоту и сиромаштво. Заклели су се да ће отићи у Палестину као мисионари, а затим су се ставили на расположење папи. 1537 г. они су почели да проповедају у Млецима, где су дошли ради одласка у Палестину. Ту их је задржао рат с Турцима. Одатле су кренули у Рим, и ту је код њих сазрела мисао да усмере своје снаге на борбу против протестантизма. Тако је створена „дружба Исусова“ (phalanx 93
Iesu), 1540 г. папа Павле III потврдио је булом „Regimini militantis“ правила тог реда — праве војске борбеног католичанства. Лојола је постао његова глава или, како се касније почело говорити, његов први генерал. Он је израдио правила (Constitutiones), која су заувек остала камен темељац организације реда, и написао упутство за верско васпитање: „Exertitia spiritualia“ (1522—1548 г.), које је постало приручник сваког језуите, како су се сада почели називати чланови новог реда. Организација реда. Ред је од самог почетка створен као јака и дисциплинована организација. На његовом челу стајао је praepositus generalis — генерал реда са својих седам саветника. Но, генерал није био обавезан да се држи њихових савета. Највиши орган била је congregatio generalis, која је имала право да смењује генерале, али историја реда не зна за такав случај. Апсолутна власт генерала је чињеница на коју су и многи језуити гледали као на главно зло организације. Познати шпански учени језуит Маријана рекао је у књизи „О манама језуитског друштва“: „Монархија нас не упропашћава зато што је монархија, већ зато што је недовољно ограничена. Она је дивљи вепар који пустоши све куда прође“. Делатност језуита ширила се по свим земљама које су код њих називане „провинције“. На челу сваке провинције стајао је провинцијал, постављен од генерала, а уз њега се налазила колегија адмонитора и асистената. Редовни чланови реда били су подељени на четири степена: новицији, сколастици, коадјутори и професи. Млади људи, ступајући у ред; најпре су улазили у разред новиција (искушеника). Њих су смештали у нарочите домове, где су били одвојени од осталог света. О родитељима су морали да говоре као да су умрли, а васпитачи су прегледали сву њихову преписку. Морали су без речи да се покоравају старијима, да извршавају сваки, па и најгрубљи и најпонижавајући посао и да непрестано отварају своју душу исповеднику, кајући се и за најмање кривице и помисли. Најспособније су затим преводили у разред сколастика (студената). Када би добили довољно образовање, сколастике су унапређивали у чин духовних коадјутора, који су постајали учитељи, или световних коадјутора, који су заузимали све могуће административне дужности. Само малобројни су постајали пуноправни чланови реда (професи), после дуге службе, кад би извршили важне задатке и били брижљиво испробани. Сва постављења у реду вршио је генерал, који је живео у Риму и могао једним потезом пера да искључи из броја чланова реда сваког и најутицајнијег свог сабрата. У реду је спровођен најстрожи систем надзора, узајамног неповерења, шпијунаже и потказивања. Тиме су желели да постигну циљ изражен у правилу „Сви ћемо веровати у једно те исто, говорићемо једно те исто“. Ниједно дело није могло бити пуштено у свет без генералове дозволе. У свим споровима и црквеним дискусијама језуити су иступали тек онда када би била донета општа одлука о ставу кога се треба држати према одређеном питању. Језуитски ред знатно се разликовао од обичних монашких редова. Његови чланови нису смели да воде контемплативан живот и да беже од света. Напротив, они су морали да читаво време проводе у друштву, да утичу на њега и да у интересу цркве њиме овладају. Језуити су ретко постајали епископи и кардинали; из њихове средине није изишао ниједан папа, али је зато њихов утицај у животу био огроман. За многе своје победе ред треба да захвали свом полусветовном карактеру.
94
Нарочито велики утицај ред је почео да врши од 1591 г. када му је папа Гргур XIV дао разне привилегије и одредио му посебан положај. Ред је био укинут 1773 г. и поново успостављен 1816 г. Учење и морал језуита. У језуитском учењу нема ничег различитог од учења католичке цркве. Ред је био полумонашка организација, која није никада прекинула с католичанством. Али, пошто је био организација у оквиру цркве и црквеног учења, ред је играо улогу њене претстраже у свету који је био спреман да постане или јеретички или сасвим атеистички. Због тога је он у себи концентрисао сву отпорну снагу католичанства од XVI до XVIII века. Ступајући у борбу против јереси, ред је у исти мах створио своју доктрину и одредио линију свог држања. Његово учење и етика у потпуности су изложени у делима његовог оснивача: „Constitutiones“, „Exertitia spiritualis“. Уз три уобичајена монашка завета — послушност, чистоту и сиромаштво — Лојола је додао још један, који је био камен темељац читаве језуитске организације: безусловно покоравање старијем. Стварајући „Исусову војску“, католичанство ју је изградило на бази онакве војне дисциплине какву војска треба да одржава када се спрема у бој. „Потчињени — каже Лојола — треба да гледа на старијег као на самог Христа; он се мора покоравати старијем као мртва ствар која се може окретати на сваку страну; као штап који се покорава сваком покрету; као воштана кугла која се може гњечити и растезати у свим правцима; као мало распеће које се може по вољи дизати и покретати“. Та врлина покоравања била је у монашкој дисциплини само одраз оне збијености редова коју је владајућа класа морала да показује пред историском опасношћу која јој је претила. Али та иста врлина, пренета у област личног спасења, била је изграђена по узору на етику племићке части. Код проблема личног спасења између протестаната и језуита постоји најдубља провалија упркос томе што верска свест и једног и другог правца истиче тај проблем у први план. Али, за индивидуалистичку свест протестанта проблем личног спасења је циљ верског живота, а за језуиту само циљ за постизање вишег циља: учвршћења католичке цркве замишљене као corpus Christianorum (тело, органско јединство), као залога општег спасења. Највиши индивидуални подвиг је спремност да се човек одрекне и личног спасења у интересу те целине. Отуда захтев за безграничном покорношћу све до извршења смртног греха, ако старији захтева да се он учини. На тој бази је настала чудовишна пракса језуита, практично дозвољена неморалност њихових поступака која је омогућила да се језуити окриве како су тобоже прихватали принцип да „циљ оправдава средство“, без обзира што се такав принцип не може наћи ни у једном од њихових дела. Бацивши се свим жаром фанатика на освајање грешног света језуити су се у првом реду позабавили разрадом идеологије владајуће класе. Они су се увлачили у аристократске салоне, били стални посетиоци краљевских дворова, умели да се увуку у душу владара, па су преко њих, и уопште преко утицајних људи настојали да раде у интересу католичанства, папе и свог реда. Главном својом тајном учинили су исповест као најбитније средство да своју духовну децу потчине својој вољи и најактивније средство испитивања и шпијунирања. Они су постигли велике успехе, али како су ти успеси расли, ранији циљ који је одушевљавао Лојолу и његове ученике све се више повлачио у задњи план, а у предњи план је истицао задатак материјалног успеха самог реда. Као резултат свега тога изградио се тип језуите као окретног шпекуланта, великог мајстора у превари и лажи, човека спремног да уз помоћ танане дијалектике и 95
логичких закључака сумњиве природе оправда сваки преступ, само ако му је коначни циљ спасоносан. Задатак језуита — спасавање и одржавање католичке цркве као идеолошког оружја феудализма — доводио их је и до других важних поставки теоретског и практичног карактера. Фактички, њихов је задатак био да се владајућој класи сачувају њене социјалне позиције. Но зато је било потребно убедити експлоатисаног у то да му је судбина то доделила и да треба да се помири с постојећом потчињеношћу. Отуда њихово учење о неприкосновености ауторитета цркве, о тајни коју садржи божански поредак, о трајности и божанском пореклу јерархиске потчињености која је својствена постојећем друштвеном уређењу. Та њихова приврженост сталешком средњовековном уређењу довела их је до тога да признају кастинско уређење у Индији, да оправдавају понижавајући положај парија, којима су подељивали причешће на крају штапа, да се не би оскрнавили додиром. Језуитска педагогика. Средство којим су себи потчињавали, готово поробљавати, вернике била је чувена језуитска педагогика, вештина васпитања будућих бораца за католичанство. Та вештина — плод који је створио сам Лојола — изложена је у његовим „Духовним вежбањима“, написаним онда када је ред тек почињао да се формира. Лојола је сматрао да је најбољи начин да се васпита човек у складу са одређеним идеалом и да се он заувек начини верним следбеником одређеног учења — овладавање његовом маштом. Лојола је желео да васпитава борце, људе предвиђене за акцију, а не за размишљање или, још мање, контемплацију. Лојола је желео да за то искористи слабости човека, и у том погледу он се показао великим познаваоцем човечје душе. Наставник будућег језуите мора да изазива код новиција ватрено верско осећање, да завлада његовом душом, да развије у њему нарочиту верску осећајност, разбуктавајући његову фантазију живим претставама о патњама и страдању Христовом, о уживању при додиру његове одеће, уживању које осећа верник доведен до екстазе и халуцинације. Не реч божја као у протестантизму, већ божанско тело постаје код Лојоле извор верских доживљаја, тј. не логичко размишљање, него мрачно осећање без размишљања — то је извор верског живота правог језуите. Само таквим средствима наставник и васпитач језуита отклања код васпитаника наклоност према размишљању о верским истинама које су због своје ирационалности погодне да изазову само сумњу, и потчињава његову вољу челичећи је за делање по наређењу старијег. Ни у једној религијској струји верски занос није достигао такву опојну и заглупљујућу снагу као у језуитском васпитању. Спољна историја реда од момента његовог оснивања 1534 г. може се укратко изложити на следећи начин. У почетку је то било побожно друштво, удружење студената, затим конгрегација свештеника за спољне и унутрашње мисије и, на крају, од 1544 г., борбени антипротестантски ред. У то време је ред, схватајући какав би огроман значај у борби с протестантизмом могло имати васпитање младих поколења, основао у Риму два католичка универзитета: Collegium Romanum и Collegium Germanicum. Последњи је имао да даје мисионаре за борбу против протестантизма у Немачкој. Језуити су придавали велики значај и средњој школи. Створили су мноштво школа, упознавали ученике с новим открићима у области природних наука и први увели систем експерименталне наставе, на пример у физици. Они су поделили ученике на разреде према узрасту и знању, пратили рад сваког ученика настојећи да открију 96
његове способности и склоности. Али, све је то као коначни циљ имало поробљавање душа ауторитету католичке цркве. Католичка реформација ш папство. И само папство је увиђало потребу да се уклоне неисправности и „квареж цркве у глави и удовима“, како се тада говорило, тј. потребу да се реформише црквено уређење и живот свештенства и папске курије. Али се оно бојало да реформа у самој цркви не доведе до слабљења ауторитета папе у духу оних погледа који су долазили до изражаја на саборима XV в., где је више пута изношена поставка да је сабор изнад папе. Стога је папство било приморано да узме реформу у своје руке и да је спроведе с најмањим губитком свог ауторитета. Успостављена је инквизиција, која је била у опадању. Папа Павле III (1534—1549 г.) основао је у Риму централни инквизициони суд (1542 г.) и поставио на чело кардинала Карафу (будућег папу Павла IV), који је организовао иследни поступак с примењивањем мучења и осталих свирепих мера којима су изнуђивана признања. Затим је био састављен такозвани „списак забрањених књига“ (Index librorum prohibitorum), тј. индекс књига чије је читање забрањено верницима (1559 г.). Најзад, папе су умеле да искористе у свом интересу и сабор. Тридентски сабор. 15 марта 1545 г. папа Павле III сазвао је „свеопшти сабор“ у Јужном Тиролу у граду Триденту (или Тренту), попустивши захтевима цара. Тај сабор је с прекидима заседавао до 1565 г. По царевој жељи, сабор је морао од почетка да се позабави питањем реформе цркве, а затим утврђивањем њених основних догми које су биле изложене критици од стране протестаната. Папи је, пак, на првом месту било стало да се осуди јерес, тј. протестантизам, и сабор је папиној жељи изишао у сусрет. На сабору се видело да су многи католици склони протестантском тумачењу важних догматских поставки, на пример питања о светом писму као извору истине, о прародитељском греху, о спасавању путем вере. Ту су притекли у помоћ папи језуити. Они су заузели екстремно гледиште (ултрамонтанство), тј. нису желели ни од чега да отступе у корист протестантизма. Утицај језуита, посебно Лојолиног наследника Лајнеса, био је нарочито јак на другом и трећем заседању сабора (од маја 1551 г. до априла 1552 г.; од јануара 1562 до децембра 1563 г.). У Европи је до почетка трећег заседања било још много католика који су веровали у могућност помирења с протестантима и на сабору су то помирљиво гледиште бранили претставници Француске и Немачке. Цар Фердинанд I, на пример, захтевао је овакве уступке: да се свештеницима дозволи брак, да се световњаци причешћују под оба вида, да се литургија држи на немачком језику, да се реформишу манастири и, на првом месту, само папство. Пије IV је одлучно устао против тога, изјављујући да су сви предлози сувише јак лек за ослабљено тело цркве. Лајнесу и другим прелатима је успело да приволе најистакнутије чланове сабора и самог цара да прихвате „гледиште непомирљивих“. Они су инсистирали на очувању вере у чистилиште, поштовање светаца и богородице. Лајнес је с необичном упорношћу бранио супрематију папе над епископима, сабором и световном влашћу и износио поставку према којој одлука папе у питањима вере има апсолутни ауторитет. Коначно је та поставка, догма о папској непогрешивости, када се папа дотиче питања веронауке и говори ex catedra, примљена 1869—1870 г. на Ватиканском сабору, опет на иницијативу језуита. Прихватање гледишта ултрамонтанаца (тј. оних иза брда — тако су у Европи називали претставнике римског гледишта) од стране сабора значило је коначни прекид 97
с протестантима. Али, поставку коју је изнео сабор да је духовна власт, власт папе, изнад световне власти нису прихватили многи католички владари, који су одбили да признају, некад у целини а некад делимично, одлуке Тридентског сабора. Резултати реформације и контрареформације у Европи. Католичка реакција и, нарочито, делатност језуитског реда изазвали су битне промене у општој слици ширења реформације у Европи. Низ земаља је поново враћен католичанству. У истим оним земљама у којима је, као на пример у Шпанији, Италији и Француској, покрет реформације био уопште слаб, угушени су постепено и последњи остаци верске јереси. Католичка реакција је постигла велике успехе у Пољској и југозападној Немачкој. Пољска је у целини остала католичка, на неким територијама југозападне Немачке, као, на пример, у Баварској, делимично у Виртембергу и Бадену, било је успостављено католичанство, а да се и не говори о аустриским земљама Хабзбурговаца, који су у основи сачували верност старој вери. У целини, занимљиво је истаћи да су католичке остале првенствено оне земље с многобројним сељачким становништвом, земље у којима је владајућа класа живела од феудалне ренте, добијане од сељака. Католичка вера била је најбоље средство за приморавање сељака да се без поговора покоравају и без гунђања извршују обавезе у корист племства. Насупрот, разне струје реформације учврстиле су се првенствено у оним земљама у којима је сама владајућа класа, у овој или оној мери, била умешана у развитак капиталистичке привреде. Узроке те појаве настојали смо да објаснимо у одељку посвећеном реформационим струјама XVI в.
98
VII. ШПАНИЈА У XVI ВЕКУ Тријумф шпанског апсолутизма. Упркос политичком уједињењу Шпаније крајем XV в. (види књ. I, гл. XXVI) извршеном под утицајем истих узрока као у осталим земљама Европе, центрифугалне снаге шпанског друштва и даље су остале још необично значајне. Јединство Шпаније није било до те мере цементирано развитком унутрашњег тржишта, као јединство Енглеске и Француске. У Шпанији од XVI до XVIII в., као што ћемо видети, процес развитка капиталистичке привреде и буржоазије у недрима феудалне привреде и друштва зауставио се и чак кренуо унатраг. Шпанија је задуго остала феудална земља, с крајње слабом трговином и занатством и с необично малом улогом буржоазије. Све те чињенице су унапред одредиле опадање велике шпанске државе XVI в. и претварање Шпаније у XVII в. у европску државу другог реда. Маркс је врло добро истакао ту особеност шпанске историје XVI в. „XVI век — каже он — био је епоха образовања великих монархија које су свуда настале на рушевинама међусобно непријатељских феудалних класа, аристократије и градова. Но, притом у другим великим државама Европе апсолутистичка монархија иступа као цивилизаториски центар, као утемељач националног јединства. Она је тамо претстављала лабораторију у којој су различити елементи друштва излагани таквом мешању и обради да су градови налазили могућност да своју средњовековну локалну независност и своју сувереност претворе у општу превласт буржоазије и јавну власт (common sway) грађанског друштва. Напротив, у Шпанији је аристократија била у опадању не изгубивши своје најштетније привилегије, а градови су изгубили своју средњовековну моћ, не добивши модерни значај“.70 Устанак градских комуна у Кастиљи и победа апсолутизма. Као што смо видели, шпанска аристократија је била лишена политичке независности углавном за време Фердинанда и Изабеле. Као и свугде у Европи, то је и ту учињено уз помоћ градова. Победа комуна у Олмеду и Тору 1475 г. сломила је власт великаша. Комуне су пружиле подршку краљевској власти против феудалаца, потпуно свесне последице свог политичког корака. Тиме је било рашчишћено тле за тријумф апсолутизма. Сада је дошао ред на градове. Последњи акт историје који је претходио коначној победи апсолутизма, уништење градских слобода и привилегија — убрзо је уследео за време владавине Карла I. Карло I је ступио на престо 1516 г. после смрти Фердинанда Арагонског. По својој мајци, Хуани Лудој, кћери Фердинанда и Изабеле, он је био унук „католичких краљева“, а по оцу, аустриском надвојводи Филипу, он је био унук цара Максимилијана I. Родио се (1500 г.) у Низоземској, где је и добио своје образовање. Његов матерњи језик био је фламански, саветници који су га окружавали били су Фламанци. Тако је Карло био потпуно туђ оној земљи којој је постао краљ као шеснаестогодишњи младић. То је био на први поглед неодлучан и врло обичан човек, за кога би изгледало да није способан за велика дела. Али се испод безбојне спољашности, како се доцније показало, крила тврдоглава, рачунџиска и хладна душа политичара и надменог монарха, спремног да принесе све и свја на жртву својим фантастичним пројектима. У његовој машти је створена универзална католичка монархија — јединство власти и јединство вере у читавом свету — и чудовишној фантастици тог плана одговарала је скоро фантастична стварност његове оригиналне монархије. Заједно са Шпанијом под 70
Маркс и Енгелс, Дела, т. X, стр. 72.
99
његову власт су доспеле колоније у Новом Свету, Напуљ, Сицилија и Сардинија. Од свог деда Максимилијана наследио је поседе Хабзбурговаца у Немачкој и Низоземској. 1519 г. био је изабран за цара „Свете Римске империје немачког народа“. Њега су подржавали банкари Фугери својим старањем и новцем, неопходним за потплаћивање курфирста. Тако је Карло постао владар на чијим поседима, како се тада говорило, „сунце није никада залазило“. Но његова „велика држава“ била је вештачки и ефемерни политички организам. После смрти Фердинанда Арагонског 1516 г. и до доласка Карла у Шпанију у новембру 1517 г. регент краљевине је био, према аманету, толедски архиепископ Хименес де Сизнерос. У том кратком периоду регентства ми опет наилазимо на покушаје племства да учврсти свој положај и успостави своје слободе и независност. Регент, присталица снажне краљевске власти, морао се племству супротставити оружаном силом. Када се, најзад, Карло, окружен својим фламанским саветницима, појавио пред кортесима Кастиље у Ваљадолиди, да би положио уобичајену заклетву, посланици су му поставили низ захтева. Они су желели уклањање странаца, поштовање старих слобода и забрану извоза злата из земље. То су биле прве манифестације незадовољства. Карло је с муком успео да обећавањем уступака и потплаћивањем добије новчану помоћ од кортеса. Краљеви фламански саветници су гледали на Шпанију као на златни мајдан и, злоупотребљавајући свој положај, пљачкали државну благајну. Фламанце су највише мрзели зато што су они добијали лавовски део америчких богатстава и гледали на Шпанију као на извор свог богаћења. То је појачавало бес Шпанаца против краља. Трудећи се да покаже како води рачуна о обичајима земље, нови краљ је обилазио поједине провинције и присуствовао месним кортесима, добијајући новчану помоћ. Њему је пошло за руком да добије новац од кортеса Арагона. Каталонци су, пак, одлучно одбили да му дају тражену суму. У то време Карло је био изабран на царски престо у Немачкој. Карло је почео да се спрема за одлазак, па није ни отишао на кортесе у Валенцију, већ је тамо послао као заменика свог љубимца Адријана Утрехтског, епископа Тортозе, будућег кардинала и папу. Увређени Валенцијанци такође су одбили да дају новац. Карлова средства која су му дали кортеси у Ваљадолиди била су при крају, а чекали су га велики расходи за одлазак у Немачку и крунисање, па је Карло поново морао да сазове кортесе у Сант-Јаго (у Галисији). Али су између кастиљских градова, на челу с Толедом, почели преговори с циљем да се Карлу не дозволи одлазак у Немачку. Иза великих Карлових планова крили су се велики расходи и жртве, у које Шпанци нису никако желели да се упуштају. Почетком 1520 г. отворени су кортеси у Сант-Јагу. Опозиција је оштро иступила против краља. Краљ је пренео заседање кортеса у Коруњу и добио потребну новчану помоћ тек када је прихватио захтеве кортеса и обећао да неће из земље извозити ни новац ни коње и да неће странцима давати положаје, а да ће на чело државе поставити човека који ужива опште поверење. Само је девет против седам градова гласало за давање помоћи. Ипак је, противно обећањима, Карло оставио за свог намесника непопуларног кардинала Адријана и 20 маја напустио Шпанију. Устанак градова-комуна у Кастиљи („комунерос“). Устанак кастиљских градова, познат под именом устанка „комунерос“, почео је одмах после Карловог одласка. Посланици, који су се разишли кућама, после распуштања кортеса у Коруњи, 10
изазвали су у унутрашњости опште негодовање зато што су били попустљиви. У Сеговији су занатлије-сукнари чак обесили два посланика. Карлов намесник кардинал Адријан је говорио да је Карло изгубио љубав свог народа и да су се гранди и каваљери удружили против њега с градским комунама. На чело устаника стао је град Толедо. Отуд су потекли главни вођи покрета, Хуан де Падиља и Педро Ласо де ла Вега. Ласо, пријатељ Хусманā, највећих шпанских феудалаца, био је један од истакнутих људи Кастиље. Све су то били племићи који су ступили у савез с градским комунама, моћним због своје средњовековне слободне организације, али социјално слабим, слабим због тога што је била слаба њихова буржоазија, због тога што је савез аристократије и градова био краткотрајан пошто су интереси тих двеју снага Средњег века били у многоме супротни. Постојала је једна важна тачка, која је увек разједињавала градове и племство. Градови су настојали да се круни врате њене земље које су опљачкали гранди. Они су тачно рачунали да би повећање прихода круне могло довести до тога да државној благајни у мањој мери буде потребна новчана помоћ и мрска алкабала — намет који је поткопавао могућност развитка трговине и индустрије. Ипак су у прво време гранди, увређени за време претходне владе, а сада вређани од Фламанаца, краљевих саветника, пружили руку градским комунама Кастиље. Покрет је захватио знатан део кастиљских градова. Подигле су се Сеговија, Замора, Гвадалахара, Мурсија, Саламанка, Мадрид, Куенка и Аликанте. Покушаји кардинала-регента да угуши устанак довели су само до тога да су се побуњеним градовима придружили нови. Сада су Сеговија и Толедо разашиљали своје агенте по другим градовима, предлажући да организују конфедерацију и пошаљу своје претставнике у град Авилу. 29 јула 1520 г. сакупила се у Авили „света хунта“, тј. претставници савеза градова. Чланови хунте су се заклели да ће положити своје животе „за краља и комуне“, и та је лозинка сведочила о специфичној тежњи за легалношћу својственој покретима Средњег века. Они су збацили корехидоре и за команданта свих оружаних снага савеза прогласили Хуана де Падиља. Објављено је збацивање кардинала-намесника Адријана, а као највиша власт у земљи појавила се хунта. Тешко је у свим појединостима створити јасну претставу о социјалном саставу устаника. Сем аристократије и градских врхова, који су били заинтересовани за неприкосновеност средњовековне градске независности а које су у шпанским градовима такође у знатној мери чинили племићи, у устанку су несумњиво учествовали и шири слојеви становништва, трговци и занатлије, нарочито у занатским градовима као што су Толедо, Сеговија, Куенка и др. Није била случајна околност да кардиналрегент управи свој први удар на Медину дел Кампо. Ту су двапут годишње одржавани познати сајмови, на којима су закључиване рачунске операције у вези с трговином с Новим Светом, ту је био стоваришни центар за сукно, свилу и жито и налазио се један од главних арсенала у земљи. Такође је несумњиво да је под утицајем тих трговачких и индустриских елемената и била састављена петиција устаника, послата Карлу. Поред ранијих захтева кортеса, у њој наилазимо на низ нових, управљених против гранда и племства. Најважнији захтеви изложени у петицији били су ови: краљ треба да живи у Кастиљи (против Карловог одласка у Немачку); положаје могу заузимати само Шпанци (против Фламанаца, краљевих саветника); посланике кортеса, такозване прокурадоре, морају да плаћају бирачи (против могућности потплаћивања од стране владе); кортеси 10
се морају састајати сваке три године; новац се не сме извозити из земље. Следећи захтеви нису били уопште прихватљиви ни за аристократију ни за племство: краљевски се домени морају вратити круни; нови положаји се морају укинути; „штетне привилегије“ племства морају се ликвидирати; положаји у градској управи не смеју бити приступачни за племиће; племићке земље морају да подлежу порези. На крају, био је низ захтева који директно говоре о томе да су их могле истаћи само оне групе становништва које су плаћале намете: војници могу биваковати само шест дана, и то једино у случају кад се налазе у походу; алкабала се мора снизити до нивоа на коме се налазила за време Изабеле и Фердинанда. Та петиција није имала никаквих последица, али је она сведочила о дубоком расцепу устаничких снага и повлачењу аристократије и племства из покрета. Карлу су још средином јула писали из Толеда, ако Ласу опросте и привуку га на краљеву страну, а то је било потпуно могуће према мишљењу Карловог извештача, — да би се покрет могао брзо угушити. Али, ако су устанак напуштали аристократија и племство, ни међу грађанима није било једнодушности. Градови се нису толико бринули о уједињењу својих снага у борби против владе колико да сваки од њих заштити своје слободе и привилегије. У градовима који су схватили нужност јединства, а то су били најразвијенији градови у трговачком и индустриском погледу, који су стали на чело устанка, почео је покрет доњих слојева против градског патрицијата и богатих трговаца. У градовима као што су Бургос, Замора, Саламанка, Авила, Медина дел Кампо, власт су у већима узеле занатлије. Можда се тиме објашњава и околност што су се градови Андалузије уздржали од учешћа у покрету. Буржоазија у Гранади је директно указивала на то да, колико год су захтеви устаника праведни, ипак резултати покрета крију у себи опасност да се поремети трговина и заведе владавина људи „ниског порекла, који немају ни искуства ни памети“, који су се претворили у властодршце, док, међутим, „добри грађани трпе невероватне увреде“. Са ширењем устанка његов антиплемићки карактер све се оштрије испољавао. 10 априла 1521 г. хунта је у свом манифесту објавила да ће отсада она водити рат „против гранда и племића (каваљерос) и других непријатеља краљевине, против њихове имовине и домова, огњем, мачем и уништавањем“. Истовремено устанку почиње да прилази сељаштво. Влада је осетила ту околност. Њој је успело да на своју страну привуче племство и градску аристократију, а 23 априла 1521 г. војска кардинала-намесника је нанела одлучан пораз трупама хунте код Ваљалара. Падиља и други команданти хунте били су заробљени. У ропство је пао и знатан део њихове војске (око 10.000 људи). Вођи су били погубљени. Још извесно време није се предао град Толедо, где се борила Марија Пачеко, жена Хуана де Падиља. Упркос глади и болести, она се упорно држала стојећи на челу градских доњих слојева и надала се у помоћ француског краља Франсоа I, који је у то време настојао да освоји Навару. Али је и она на крају крајева била принуђена да се споразуме с владом (25 октобра 1521 г.). Извесно време је остала у Толеду, али, пошто је и надаље остала центар свих незадовољника, решили су да је ухвате, и она је једва успела да се спасе бекством, прерушена у сељачко одело. Њена даља судбина није позната. У јулу 1522 г. у Шпанију се вратио Карло у пратњи одреда од 4000 најамника, али те трупе више нису биле потребне. У новембру 1522 г. он је учесницима у устанку поделио амнестију, изузимајући 270 најистакнутијих претставника. Уосталом, неки су од њих били касније помиловани. Узроци неуспеха покрета сасвим су јасни. 10
„Разноврсне околности — каже Маркс — стекле су се у корист пораста моћи апсолутизма. Недостатак јединства међу провинцијама парализовао је њихове појединачне напоре; али је главну услугу Карлу учинио оштри антагонизам између класа — племства и грађана, који му је помогао да унизи и једне и друге.“71 Устанак у Валенцији и на острву Мајорки. Истовремено са устанком кастиљских градова избили су устанци градова Валенције и на острву Мајорки, при чему је у последњем случају видно учешће у устанку узело сељаштво у савезу с доњим слојевима градског становништва. Лозинка устаника је била уништење племства и конфискација имовине свих богаташа. Оба та устанка била су такође угушена. После пораза градова дошло је и до опадања кортеса. Пошто су 1539 г. кастиљски кортеси одбили да изгласају порезе, Карло је из њих удаљио опозиционарски расположене гранде. „За кортесе је то био смртни ударац — каже Маркс — њихова се скупштина отада свела на испуњавање обичних дворских церемонија“.72 Гранди су престали да посећују ту скупштину. Посланици градова добијали су од владе „поклоне“ и били покорни краљевим жељама. Као градски посланици почели су продирати локални племићи којих се нису тицали интереси грађана и буржоазије. Најзад, краљ је почео да шаље као претседника кортеса једног од чланова краљевског већа. Од тог времена су посланици, сазивани сваке три до четири године, давали на све свој пристанак. Прелазећи на општу оцену устанка комуна, тешко бисмо се могли сложити са извесним историчарима који су били спремни да у њиховом поразу виде мал’те не главни узрок доцнијег економског и политичког опадања Шпаније. Не треба заборављати да је то био устанак савеза градова који су бранили своје привилегије и своју средњовековну „сувереност“ од апсолутизма који се све више развијао, а никако не буржоаска револуција усмерена на свргавање феудализма у целини. Појава слична овој која се одиграла у Шпанији и завршила тамо толико драматично позната нам је из историје већине других европских земаља. Апсолутизам је ницао свугде — како каже Маркс — „на рушевинама међусобно непријатељских феудалних класа: аристократије и градова“.73 Уништење градских слобода и средњовековне суверености њихових градова од стране апсолутизма није нимало омело развитак капиталистичке привреде и развитак буржоазије као класе, у знатној мери под плаштом саме апсолутистичке монархије. Напротив, тај моменат у историји буржоазије, моменат када се она одрекла градских слобода и у замену добила „општу превласт“, када је прешла од расцепканог битисања у виду градских слобода и суверених комуна на своју консолидацију као класе у територијалним оквирима нове државе — претставља важан и прогресиван моменат у читавом историском процесу и управо је у том смислу Маркс истицао прогресивни значај саме апсолутистичке монархије у Европи XVI в., која, по његовим речима, „иступа као цивилизаторски центар, као утемељач националног јединства“.74 Узрок економског опадања Шпаније у другој половини XVI века. У Шпанији је ствар узела друкчији обрт. Ту после уништења најпре аристократије, а затим комуна није дошло до консолидације буржоазије као класе на основу развитка капиталистичке 71 72 73 74
Маркс и Енгелс, Дела, т. X, стр. 720. На истом месту. Маркс и Енгелс, Дела, т. X, стр. 721. На истом месту.
10
привреде. Градске комуне које су устале против апсолутизма посведочиле су својим држањем да код њих буржоазија још није сазрела до тог степена развитка да би радо заменили своје градске слободе „општом превлашћу буржоазије“. Но ако услед релативне економске заосталости Шпаније њена буржоазија почетком XVI в. још није постала тога свесна, читава доцнија историја Шпаније још је у мањој мери ишла томе на руку. Напротив, Шпанија у XVI и XVII в. доживљава трајно економско опадање, а уједно с тим запажа се јако опадање улоге буржоазије у општој структури земље. По томе се историја Шпаније од друге половине XVI в. из основа разликује од историје већине других европских земаља, а с том је појавом повезан врло интересантан но уједно и тежак проблем узрока и суштине економског и политичког опадања велике шпанске државе XVI века. Од решења тог проблема зависи разумевање читаве даље историје Шпаније. Треба истаћи да је унутрашња историја Шпаније у другој половини XVI и почетком XVII в. сиромашна догађајима. Напротив, спољна политика Шпаније пуна је у то време најдраматичнијих и по својим последицама врло важних епизода. Довољно је поменути бесконачне ратове Карла V, низоземску револуцију и борбу Шпаније с Француском и Енглеском за време Филипа II. Али, спољна је политика функција онога што се дешава у самом друштву, и зато сиромашност догађаја у унутрашњој историји Шпаније у периоду који проучавамо не сме да прикрије важност оних на први поглед неприметних процеса који су се без буке у то време развијали у њој. Опадање Шпаније од друге половине XVI века било је толико несумњива појава, која је јако бола очи, да су је морали запазити и савременици и историчари. Али до данас нема једнодушног мишљења о узроцима те чињенице. Као пример у каквом се стању налази тај проблем може да послужи закључак који је извео велики шпански историчар Алтамира из свега онога што је о том проблему речено. Он износи низ мишљења савременика, писаца XVI и XVII века, као Наварете који је узрок опадања Шпаније видео у смањивању њеног становништва, или Монкаде који је тврдио да је Шпанију уништило америчко злато; он се затим задржава на објашњењима доцнијих историчара, који су придавали велики значај протеривању Мориска 1609 г., трудољубивих потомака Арабљана, који су се на југу Шпаније бавили занатима, нарочито свиларством. Он тачно примећује да је и сам Наварете, исто као и други савременици, поред смањивања становништва које пре треба сматрати симптомом или последицом економског опадања, а не његовим узроком, био принуђен да изнесе и низ других околности: апсурдну политику владе, бесконачне губитке услед непрекидних ратова, претерано повећање пореског оптерећења, емиграцију, недостатак државне помоћи националној индустрији, навалу робе стране производње, иностраних радника и занатлија. На последњу околност неки опет гледају не као на узрок већ као последицу опадања Шпаније и смањивања њеног становништва. Алтамира, даље, не сматра тачним ни тврђење Монкаде да је „сиромаштво Шпаније резултат открића Америке“. Он сматра да се при садашњем стању нашег знања о економској историји Шпаније XVI в. не може имати нимало јасно мишљење о томе какав је утицај извршило откриће Америке и прилив племенитих метала у Шпанију у квантитативном и квалитативном погледу на економику и, према томе, на политику земље. Што се тиче гоњења и протеривања Мориска 1609 г., Алтамира сматра да се њихов значај не сме преувеличавати, ма да признаје да је то протеривање имало негативан значај за југ Шпаније и за извесне гране занатства, на пример, за производњу свилених материја. 10
Он уопште сматра да се при крајње оскудним изворима за историју шпанске привреде у XVI в. и кад се узме у обзир компликовани карактер процеса опадања, преплитање чињеница економског и политичког уређења и њихов међусобни утицај, може само говорити о множини узрока. Он се сам пре ограничава на описивање појава но на објашњавање узрока. То нас, разуме се, не може задовољити. Алтамира доноси ванредно интересантан докуменат који сведочи о томе како су сами савременици гледали на суштину и узроке опадања Шпаније. То је мишљење кастиљског већа од 1618 г. о узроцима „сиромаштва у коме се налазе вазали краљевине... опадања становништва и других невоља од којих страда та јадна и оскудна држава“. Веће указује да су то ови узроци: тежина пореза, који првенствено притискују Кастиљце, хаотично вођење финансија краљевине, расипништво краља који дели силне поклоне, оскудица пољопривредних производа, незаинтересованост сопственика земље за њихове поседе, раскош и огроман број манастира. Да би се то зло исправило, веће је молило краља „да учини крај оснивању нових манастира и броју монаха, претстављајући његовом величанству штету и опасност која прети од њиховог повећавања“. Веће је даље указивало на непотребан обим ослобођења од плаћања дажбина и обавеза и низ других чињеница. За нас су сличне примедбе савременика утолико драгоценије што се историчари који су поставили проблем о узроцима опадања готово никада нису ни дотакли оне области односа међу којима се само и могу тражити објашњења тих узрока: односа класа који су произилазили из облика класне борбе у Шпанији почев од XVI в. Само нам жалбе савременика указују на низ чињеница које директно сведоче, као што показује наведени документ, о оном изузетном положају које је заузело племство и свештенство (тј. такође племство, само одевено у свештеничку мантију) у животу земље. Јер, и тежина пореза, и хаос финансија, и расипништво краља, и раскош (разуме се, племства, нарочито дворског) и, најзад, силна раширеност манастира и повећање броја монаха — све су то били само знаци безграничне власти племства и племићке експлоатације свих снага земље на штету њеног даљег развитка, на првом месту развитка капиталистичке привреде, једино могућне форме прогреса на одређеној историској етапи. Управо је на то и указивао Маркс у својим напоменама о специфичности историског развитка Шпаније у епохи апсолутизма: „...аристократија је опадала, не губећи своје најштетније привилегије, а градови су изгубили своју средњовековну моћ, не стекавши модерни значај“.75 Упоређујући шпански апсолутизам с феудално-апсолутистичком монархијом и њеном историском улогом у другим земљама Европе, можемо се очигледно уверити у тачност тог дубоког Марксовог запажања. У оним европским земљама као што су Енглеска и Француска, на пример, апсолутна је монархија, нарочито у раном периоду свог постојања, морала да форсира капиталистички развитак своје земље и подржава делатност националне буржоазије. Било је то стога што је владајућа класа у наметима на све развијенију индустрију и трговину налазила допунски извор свог сопственог богаћења и свог сјајног начина живота. Апсолутна је монархија раног периода, како указује Маркс, „штитила трговину и индустрију, па, према томе, и настанак буржоаске класе, видећи у њима нужне предуслове како за националну моћ, тако и за сопствени сјај“.76 У Енглеској, као што је познато, сама владајућа класа, племство, узима 75 76
Маркс и Енгелс, Дела, т. X, стр. 721. Исто, т. V, стр. 214.
10
активног учешћа у капиталистичком развитку земље, делом се буржоазује и зато је потпуно заинтересована за развитак капитализма и буржоазије. У Француској је племство, остајући и даље класа која паразитски живи од феудалне ренте, у свом сопственом интересу плански и систематски подржавала националну индустрију и трговину. Ако сада с тих примера пређемо на Шпанију, ту нећемо наћи ничег сличног. Специфичност шпанског друштвеног развитка крајем XV века састоји се у томе што су владајућа класа и нарочито њени управни врхови нашли допунске изворе прихода који су их чинили равнодушнима а понекад и директно непријатељскима према привредном, посебно капиталистичком, развитку сопствене земље, и то у време када је услед низа објективних услова државна помоћ и заштита била потребна капиталистичкој привреди у Шпанији више но у ма којој другој земљи. Услед свега тога шпанско племство и шпанска апсолутистичка држава угушили су прве заметке капиталистичког развитка своје земље, нису дозволили да се уздигне сопствена национална буржоазија, поткопали су економску моћ своје државе и свим тим је довели до политичког слома већ почетком XVII века. Шпанско се племство услед низа објективних услова обезбедило од буржоаске револуције за дуже време него, рецимо, француско племство, али је то платило економским и политичким опадањем своје земље. Сада ћемо видети како је до тога дошло. Када је у децембру 1491 г. Колумбо успео да буде примљен код краљице Изабеле да би је задобио за свој план великог пута на запад, морао је да оде у Санта-Фе, код Гранаде, где се у то време налазио двор. Он је тамо стигао управо у тренутку када је капитулирао град, последње упориште раније арабљанске превласти у Шпанији. Тако су се случајно подударила два значајна датума, крај реконквисте и почетак колонијалне пљачке која је наступила непосредно после Колумбовог открића Америке. И ту и тамо налазило се на челу шпанско племство. Одгајани у вековним борбама против Мавара, шпански хидалзи, који су се сада бацили на освајање Новог Света, и овде су оживели најмрачнија времена средњовековне свирепости. Па и они срећни конквистадори који су изашли из доњих слојева, претворили су се у земљопоседнике и господаре душа, тј. стали су у редове владајуће феудалне класе. Експлоатација урођеника имала је типичну форму кметске, феудалне експлоатације, која је, међу осталим, примењивана и у рударству при добијању племенитих метала — сребра и злата чији је лиферант постала Америка. Колики је био прилив злата и сребра из шпанских колонија у Америци, може се оценити по врло солидним истраживањима немачког научника Зетбера, чије цифре ако не у апсолутном а оно у релативном смислу нису до данас изгубиле своју вредност, упркос новим и необично важним испитивањима Американца Хамилтона (в. у овој књизи гл. II). Зетбер даје ове табеле добијања злата и сребра у свету и улоге коју су у тој производњи имале шпанске колоније у Америци.
Године
Производња у свету злато сребро у килограмима
Удео Шпаније злато сребро у килограмима
10
Удео Шпаније у% злато сребр укупно о
1493— 1520 1521— 1544 1545— 1560 1561— 1580 1581— 1600
5.800 7.100 8.500 6.800 7.380
47.000 90.000 311.600 299.500 418.900
800 2.910 5.460 3.790 4.330
— 30.700 246.200 248.000 374.600
13 41 64 55 59
— 34 79 83 89
9 38 77 76 83
На тај начин, док је у периоду од 1493 до 1520 г. шпанско сребро и злато чинило само 9% годишње производње племенитих метала у свету, тј. 1/11, већ средином XVI в. она се пење на 3/4, а крајем тог века на 5/6 читаве светске продукције. Ако шпанску продукцију не изразимо према њеној тежини, већ према вредности, процентуални однос годишње продукције шпанског злата према светској производњи злата биће нижи од процентуалног односа сребра док ће средња вредност читаве годишње добијене количине племенитих метала у читавом XVI в. износити 64% светске продукције. Други ауторитет у области историје новчаног оптицаја, Лексис, чак сматра да је средњи удео шпанских вредности за XVI в. чинио 72% читаве светске продукције. Само се по себи разуме да није ни издалека све сребро и злато добијено у америчким колонијама стигло до саме Шпаније. Крајем XVI в., када је опадање шпанске привреде у целини постало очигледно, знатан део племенитог товара директно се претоваривао у Севиљи или чак на мору на холандске, француске и енглеске бродове да би се тим платила роба која је слата у шпанске колоније у Америку. Па ипак је несумњиво да је стални прилив драгоцених метала у Шпанију морао уздрмати релативно слабу економику земље. Социјални значај те чињенице такође не подлеже никаквој сумњи. Шпанско племство као првобитни поседник рударских предузећа и племенитих метала, шпанска благајна као учесник са одређеним уделом у читавој производњи племенитих метала, шпански великаши као уживаоци пензија и поклона (краљевско расипништво) — добијали су на расположење огромна богатства, чији извори нису били везани с привредом метрополе, тј. саме Шпаније. Па како им је онда могло бити стало до тога да ли она пропада или цвета! Но, то није све. Последице сталног прилива драгоцених метала у Шпанију, стварно, до извесне мере потврђују Монкадину оцену да је узрок сиромаштва Шпаније било откриће Америке. Суштина тих последица за привреду метрополе састојала се укратко у томе што је прилив племенитих метала у Шпанију услед феудалног карактера њихове расподеле и гомилања нових богатстава у корену загушио и саму могућност капиталистичког развитка метрополе. „Злато“ Америке стварно је уништило Шпанију. Али, не треба мислити да су се те за шпанску привреду штетне последице одмах испољиле. Пољопривреда се у колонијама слабо развијала, занатства није било и све потребе колониста подмиривао је довоз из метрополе. Зато је колонизација Америке у прво време изазвала несумњиви полет занатства и привредно оживљавање саме Шпаније. У колонијама су највише биле тражене животне намирнице, нарочито жито, вино, уље, скупе свилене и вунене тканине. Већ средином XVI в. пораст колонија, а уједно и потражња горе поменуте робе били су такви да релативно слаба шпанска привреда, чак када се узму у обзир и несумњиви успеси занатства, није била у стању 10
да ту потражњу у потпуности задовољи сопственим производима, и шпански су трговци морали да је делом покривају страном продукцијом. Шпански писац XVI в. Томас де Меркадо је говорио да ни двадесет таквих градова какав је Севиља не би задовољило потребе колонија. Но, како по свему изгледа, врло брзо је почело на први поглед чудно, постепено замирање тог привредног полета, а затим је полет сменило назадовање. Већ на заседању кортеса 1573 г. посланици су се жалили на потпуно опадање националне производње и са жаљењем помињали цветање занатства још у недавној прошлости по градовима као што су Толедо, Сеговија, Куенка, Гранада и Севиља. По званичним подацима, у Севиљи је за време Карла I (V) било 16 хиљада занатлиских тезги и 130 хиљада радника. Највише су користи извлачили од америчке потражње градови Кастиље, али су се посредно у ту корист укључили и градови Арагона и Валенције. Сада се поставља питање чим би се могло објаснити то на први поглед неочекивано опадање читавог тог занатства у условима који су, на први поглед, били сасвим повољни? То је питање необично сложено, и овде можемо дати само његово опште решење. Може изгледати чудновато што већ поменути Меркадо сматра тај огромни извоз великом несрећом за Шпанију. Он притом значајно додаје да се шпански трговци нису задовољавали тиме што су извозили у колоније стране производе већ и своју сопствену робу. Ми ћемо одмах видети да је Меркадова примедба имала одређени смисао у шпанским условима. Огромна потражња свалила се, можемо рећи, као снег на главу релативно слабе и за то неприпремљене шпанске економике. Извлачење из Шпаније огромне масе продуката широке потрошње под условима револуције цена, изазване бујицом сребра и злата, добијених јевтиним радом урођеника кметова, довело је до њиховог ванредног поскупљења, а заједно с поскупљењем и до повећања наднице. Отсуство природних путева саобраћаја у земљи континенталног и планинског карактера није дозвољавало да се смањење продуката који су из занатских области отишли у колоније накнади довозом из других делова полуострва. Услед тога су трговачке корпорације из Севиље, које су имале право монополске трговине са америчким колонијама, рано почеле да прибегавају замени скупих шпанских производа јевтином француском, холандском и енглеском робом. Док су раније трговци били у исто време и прекупци домаће индустрије, а уједно с тим и организатори мануфактура у њиховом почетном стадију, сада се трговац и произвођач један од другог одвајају. Зато што на продаји стране робе трговац има већу зараду него на продаји своје, он престаје да буде заинтересован за развитак националне производње. Тако су и племићи и трговци, тј. оне групе кроз чије су руке пролазили племенити метали добијени у америчким колонијама, били подједнако незаинтересовани за уздизање националне производње. Томе би могла да помогне држава, када би она, тј. владајућа класа у целини, била заинтересована за пружање подршке својој индустрији. Али је феудалноапсолутистичка држава шпанских хидалга, изгледа, чинила све да дезорганизује привреду земље. Одушевљена својом великодржавном политиком, трошила је силне суме на рат и војску (тј. на исхрану самог племства), повећавала порезе чак ударала секвестре на сребро и злато које је припадало приватним лицима у тренутку његовог довоза у Шпанију и у замену за то издавала обавезе које затим није испуњавала. Тим је коначно губила кредит, разбијала могућност нормалног развитка буржоаске привреде, пошто је читава та владина политика била типично феудално газдовање. Но, било је и 10
специјалних узрока који су подривали најважнију грану шпанске националне индустрије — производњу вунених тканина, којом се, како су говорили савременици, бавила готово једна трећина шпанског становништва, а у Кастиљи готово сви житељи. Сировине за ту грану производње, чувена шпанска вуна, припадале су шпанском племству, нарочито вишем, затим шпанској цркви и чак самом краљу. Опадање индустрије могло се придићи једино путем запггитних царинских тарифа у духу европског меркантилизма, тј. путем вештачког снижавања цена сировинама и производима широке потрошње, забраном њиховог извоза. Али су шпански великаши више волели да продају своју вуну у иностранству по светским ценама но да пођу на руку својој буржоазији пребацујући у њен џеп део својих прихода добровољним снижавањем цена вуни која им је припадала. Не сме се заборавити да је европски меркантилизам, који је такође вештачки снижавао цене сировинама и житу — радничкој храни — забраном извоза сировина и жита у иностранство, добровољно пристајао на те жртве само онда када је то морао да плаћа првенствено сељак као произвођач и једног и другог. У Шпанији је било сасвим друкчије. А да бисмо разумели порекло још једног извора прихода владајуће класе Шпаније који ју је чинио равнодушном према развитку сопствене индустрије и сопствене буржоазије, треба да се упознамо са историјом Месте, привилегованог друштва титулисаних шпанских одгајивача оваца, поседника огромних стада чувених мериноса који су се исто онако као и мање чувене енглеске овце XVI в. бавили „прождирањем људи“. Још од времена реконквисте огромна, често пуста пространства Кастиље и Естремадуре почела су се претварати у пашњаке, пошто су се стада оваца у случају непријатељског напада од стране Арабљана лако могла одагнати на сигурно место. Огромна пространства пусте земље, која су после освајања доспела у руке краља, сениора и цркве и која су била веома погодна за гајење оваца убрзо су ту привредну грану учинила националном специфичношћу Шпаније. Стада су се делила на месна и катунска. Прва су била привесак земљорадње и припадала су углавном сеоским општинама, а доцније и крупним земљопоседницима, друга су се налазила искључиво у поседу круне, крупних сениора и црквених корпорација и брзо су добила посебну организацију. Огромна стада оваца лети су пасла на висоравнима Кастиље и Леона, а зими се догонила у по клими блаже и травом обилатије равнице Естрамадуре и Андалузије, а у априлу поново враћала. Ти су услови, како изгледа, и створили тип шпанских мериноса прослављених својом вуном (мерино на шпанском значи „скитачки“). Гајење оваца је још врло рано због племићког карактера те привредне гране и свог огромног економског значаја за државну благајну и привилеговане доспело под посебну краљеву заштиту. Али су поседници покретних стада уживали нарочите привилегије. Чинили су привилеговану корпорацију, названу Места, којој је на челу стајало „Часно веће Месте“ (Honorado Consejo de la Mesta). Чланови Месте имали су право да изгоне своја стада и на туђе ливаде: краљевске, општинске и приватне које су лежале уз широке путеве (кањаде) којима су стада ишла из Кастиље у Естрамадуру и отамо се враћала. Првобитно је, у XIII в., то право било ограничено само на краљевске земље којих је још било много. Али су затим краљеви присвојили право да дозвољавају испашу и на општинским и на градским земљама. Из тог краљевог „права“ на све пусте и општинске земље и терене и израсло је право Месте. 1511 г. извршена је кодификација права Месте. Сем права да се при гоњењу стоке из Кастиље и Леона у Естрамадуру и Андалузију користи ливадама уз друмове и 10
обратно, Места је добила право да реквирира траву по утврђеној цени. С временом је пољопривреда све више приношена на жртву незаситних оваца Месте. Било је забрањено да се пашњаци претварају у ораницу. Забрањивало се ограђивање ливада и поља. Места је добила право да организује своје судове, где су претресана спорна питања везана с нарушавањем њених права, и тако је „Часно веће“ било уједно и заинтересована страна и судија у свом сопственом спору. Апетити те часне компаније рсли су невероватно брзо. У XVI в. Места је склопила уговор са Естрамадуром о праву испаше оваца у току зиме уз накнаду од шест реала по грлу, при чему је истакнуто да уговор остаје неизменљив и нераскидљив све док Места отплаћује ту накнаду. Тај је уговор предао у руке племенитих одгајивача оваца огромна пространства најплодније шпанске провинције, и сви покушаји поседника тих ливада ла раскину уговор или бар да повећају накнаду због пада вредности новца остали су без икаквих резултата све до последње трећине XVIII века. „Тамо где се појави Места — примећује један француски путописац — земља се претвара у пустињу“. Места и њене овце претворили су се у праву напаст за шпанско сељаштво, а уједно с тим и за читаву шпанску привреду у целини. Читаве провинције остајале су пусте; на плодним земљама, претвореним сада у пашњаке, живела је једва петина становништва од оног које је ту раније живело. Количина оваца, по подацима из 1556 г., достизала је 7 милиона грла. Вуна тих оваца, како је раније истакнуто, била је предмет извоза. Још 1512 г. извезено је из Шпаније око 50 хиљада квинтала вуне за 250 хиљада дуката, а 1557 г. — 150 хиљада квинтала и 1610 г. — 180 хиљада квинтала. Средином XVI в. само је град Бриж добијао из Шпаније од 36 до 40 хиљада бала вуне уз цену од 16 дуката по бали. Злато Америке уништило је шпанско занатство, шпанско гајење оваца упропастило је пољопривреду и уништило шпанског сељака, али су они и на занатство утицали такође негативно. И једно и друго чињено је у интересу шпанског племства и нарочито његових владајућих врхова. „Цвет“ нације — шпанско племство — исушивало је тле које га је хранило. Бенедиктинац Фејхоо писао је почетком XVII в. да је „судбина сељака његове земље гора од судбине робијаша осуђеног на галије“. Зато је шпанско племство на свој начин цветало. Уосталом, не читаво. Сам карактер извора новог богатства које је галванизовало ту класу средњовековног друштва која се историском нужношћу свуда у Европи клонила свом паду условио је неуједначеност његове расподеле међу самом том класом. Добијање злата и сребра одједном је могло да једне обогати а другима да не пружи ништа: све је зависило од среће. Огромна стада оваца и силна пространства, читаве „државе“ (они су их тако и називали — estados} припадали су великашима, док је маса ситних шпанских хидалга проводила, додуше, племићки живот, пун презрења према раду, али доста бедан потсећајући на „ритера тужног лица“, Дон Кихота, који је постао бесмртан, чија се имовина састојала „од копља, старог штита, мршавог кљусета и хитрог пса“. Огромни приходи феудалне аристократије дозволили су јој да сачува своје привилегије („штетне привилегије“) од разорног дејства капиталистичког развитка. Готово сви племићки поседи, чак и ситни, уживали су право мајората, тј. право да се остављају у наслеђе недирнути и несмањени једном од синова да би се сачувала економска основица племенитог рода. Ако се ту додају огромна и вечно неотуђива земљишна пространства која су припадала католичкој цркви, видеће се да су огромне површине земље биле ван промета. У Шпанији је било готово немогућно купити земљу, закупнина је била ванредно висока, па је шпански сељак, притиснут мериносима, пљачкан од 11
краља у име „великих“ политичких циљева, упропашћаван од лакомог и подмитљивог чиновништва, губио сваку наду да ће испливати из беде, изгубивши уједно и вољу за рационалан и интензиван рад. Положај ситног занатлије и трговца у граду није био бољи. Није ни тамо било услова за рационалан рад и могућност акумулације. Немачки историчар Цугенхајм је зато у праву када каже да је привредна заосталост и равнодушност радних слојева становништва према својој судбини, што су раније запазили сви посматрачи, наметнула сама шпанска племићка држава која је сву своју политику усмеравала само у интересу привилегованих. Сада постаје разумљиво зашто је тако изузетан значај имала у Шпанији католичка црква. У тој племићкој држави, која се за дуго време обезбедила од буржоаског развитка, морала је да заузме истакнуто место католичка црква која је претстављала „највишу генерализацију и санкцију постојећег феудалног поретка“. Она је била опробано средство за потчињавање у незнању и сујеверју држаних сељачких маса које су морале да се без роптања потчињавају својој судбини, судбини давалаца феудалне ренте у свим њеним облицима. И католичка црква Шпаније, са својим огромним бројем монаха и монахиња, са својом гомилом клирика, већином истих оних шпанских паразита-племића, са својим огромним земљишним поседима, уз помоћ фанатизма, опробаног у вековним борбама против Мавара и сада подржаваног сјајним аутодафе, играла је изузетно мрачну улогу гробара слободе и просперитета шпанског народа. Световни и духовни мач сјединили су се у Шпанији у једним те истим рукама владара, и чувена шпанска инквизиција постала је у Шпанији страшно оруђе апсолутизма. Опадање градова, трговине и занатства, заустављање капиталистичког развитка земље, слабљење и иначе слабих унутрашњих привредних веза открили су старе феудалне особености сваке области, локалне обичаје и васкрснули средњовековни сепаратизам градова и провинција земље. Отуда онај специфични карактер шпанске државе у епохи апсолутизма који је дозволио Марксу да упореди Шпанију из XVI и XVII в. с Турском, — толико је шпански апсолутизам био мало налик на свој европски образац. „Уколико је опадао трговачки и занатски живот градова — каже Маркс имајући пред очима XVI и XVII век — унутрашња је размена постала ређа, међусобне везе становника појединих провинција слабије, саобраћај је запуштан, велики путеви су остајали пусти... Међутим, пошто је апсолутна монархија нашла у Шпанији материјал који по самој својој природи није био подесан за централизацију, она је учинила све што је од ње зависило да не дозволи пораст општих интереса који су настајали из националне поделе рада и разноврсности унутрашње размене, који и претстављају праву основицу за јединствени систем управе и превласти општег закона. Тако је апсолутна монархија у Шпанији ... слично Турској, остала скуп рђаво управљаних република с номиналним владаром на челу“.77 Економска основица шпанског апсолутизма и његових класних темеља — шпанског племства, отсуство оних услова који су у апсолутним монархијама Европе приморавали апсолутистичке владе да подржавају капиталистички развитак и интересе сопствене буржоазије, једном речју, слаба повезаност економских извора владајуће класе шпанског друштва с тлом саме Шпаније — имали су за резултат својеврсну неоснованост, широки замах и фантастичност спољне политике Шпаније у XVI и њен слом у XVII в. Улога саме Шпаније састојала се у томе што је морала да обезбеђује ту 77
Маркс и Енгелс, Дела, т. X, стр. 721-722.
11
светску политику крвљу својих синова и претераним пореским угњетавањем у периодима када државна каса, преоптерећена издацима, није могла покрити расходе, везане са остваривањем великих планова племићке монархије и када је објављивала једно банкротство за другим. Карло V је сав свој век провео у ратовима и готово није ни живео у Шпанији. Ратови с Турцима који су насртали на шпанску државу с југа и на поседе аустриских Хабзбурговаца са југо-истока, ратови с Француском за превласт у Европи и нарочито у Италији, ратови против својих сопствених поданика, против протестантских кнежева у Немачкој, заузимали су читаву његову владавину. Грандиозни план о оснивању светске монархије срушио се упркос многобројним успесима Карла. 1555 г. Карло V, који је пре времена остарео и оронуо, свечано се одрекао престола, и Шпанија је заједно с Низоземском, колонијама у Новом Свету и италијанским поседима припала његовом сину Филипу II. Шпанија у доба Филипа II. Филип није био велики човек. Слабо образован, ограничен, ситничар и лаком, он је био дубоко убеђен у чврстину своје власти и оних принципа на којима је та власт почивала: католичанства и апсолутизма. Одатле специфични карактер делатности Филипа II. Тај натмурени ћутљиви писар провео је на престолу сав свој живот затворен у својим собама, у радној соби за гомилом хартије, којом је хтео да замени живу делатност политичара. Њему се чинило да су хартије и наређења довољни да би све знао и да свим управља. Он је као паук у мрачном углу ткао невидљиве конце своје префињене политике у име католичког бога и шпанске славе, а ти конци су се кидали при првом додиру са свежим ветром тог бурног и немирног времена. Његове војске су биле тучене, његове флоте потапане, његовом богу су се свугде наносиле неизбрисиве увреде, и он је с тугом морао признати да „јеретички дух помаже трговини и процвату“. Он је једанпут изјавио: „Ја више волим да уопште немам поданика него да ми они буду такви јеретици“. Но, јеретици су остали да живе, а племићка је Шпанија неславно спала на другостепено место у Европи. Сама престоница Филипа II необично је била у складу с карактером новог краља и његовом делатношћу. Он је напустио стару резиденцију шпанских краљева, Толедо и Ваљадолидо, и себи саградио престоницу у малом граду Мадриду на пустој и бесплодној кастиљској висоравни. Недалеко од Мадрида подигао је мрачни дворац и гробницу у исти мах — Ескуријал, коме је било суђено да постане величанствена гробница велике шпанске прошлости. Главно оруђе његове унутрашње политике, надахнуте фанатичком и дивљачки нетрпељивом приврженошћу католичанству и захтевом потпуне послушности, постала је инквизиција. Своју прву појаву у Шпанији, у својству њеног краља, 1559 г., обележио је грандиозном аутодафе, на којој је било спаљено мноштво шпанских протестаната, и говори се да је тада Филип исукао мач и свечано се заклео да ће чувати чистоту вере и подржавати „свету“ инквизицију. То ипак није значило да је он био покорни син римске цркве. Он је желео да се шпанско свештенство и сама шпанска инквизиција потчињавају само њему и никоме више. Услед тога је између најкатоличкијег краља и христовог намесника на земљи, који је ставио своју шапу на италијанске поседе тога краља, долазило до озбиљних неспоразума. Папа Павле IV, бивши кардинал Карафа, држао је под екскомуникацијом Карла V и његовог наследника готово за време читавог свог понтификата, и тек је његов наследник Пије IV коначно ликвидирао те 11
неспоразуме, помиривши се с чињеницом да је шпански краљ фактички постао глава шпанске цркве. Јединство вере, које је прикривало јединство феудалне експлоатације, којом је шпанско племство притисло и своје и туђе становништво, потстакло је Филипа II на борбу против његових низоземских поданика, који нису желели да се изложе оној истој судбини коју је доживела шпанска буржоазија: да буде принесена на жртву шпанском племству. Јединство вере му је дозволило да у својој сопственој земљи пљачка своје поданике који су били криви само за то што нису могли да до краја постану Шпанци и католици. Он је предузео управо такве свирепе мере против Мориска, маварских потомака који су примили хришћанство. Они су живели у бившој Гранадској кнежевини и читавој Андалузији, и чинили су највреднији део становништва. Индустрија свиле у Шпанији треба да захвали своје постојање њиховој вештини. Иако су се многи од њих званично сматрали хришћанима, продужили су да тајно исповедају веру својих отаца. Њих су почели да притискују још пре Филипа. За време Карла I издат је закон (1526 г.) који је забрањивао Морисцима употребу арапског језика, ношење националног одела и оружја. Међу Морисцима је инквизиција нарочито марљиво делала. Од 1565 г. издат је низ едиката којима је појачано њихово гоњење. Доведени до очајања, Морисци су 1568 г. дигли устанак под лозинком успостављања калифата. Шпанска влада је успела с великом муком да изиђе на крај с тим устанком (1570 г.) и да знатан део Мориска исели у Кастиљу. Остало је довршила инквизиција, спаљујући масовно прикривене „отпаднике од праве вере“. Угушивање устанка Мориска било је предигра за њихово потпуно истеривање из Шпаније и конфискацију њихове имовине, до чега је дошло 1609 г. Уосталом, и с бунтовним Шпанцима Филип II се исто тако окрутно разрачунао. Тако су већ на крају његове владавине устали у заштиту својих слобода Арагонци (мај 1591 г.). И тај устанак су угушили Филипови војници и инквизиција. Али, заједно с таквим Филиповим „успесима“ опадало је благостање читавих провинција, пропадала индустрија а с њима и наде Шпаније у будућност. Шпанско племство је умело да сачува све своје привилегије по цену упропашћења земље и опадања велике шпанске државе каква је она била у XVI в. Ускоро се то опадање показивало и у спољној политици Шпаније. Карло I је оженио свог сина са енглеском краљицом Маријом Тјудор. Карло и Филип су маштали не само да успоставе католичанство у Енглеској, него да сјединивши снаге Шпаније и Енглеске продуже политику стварања светске монархије. Али, 1558 г. Марија је умрла, а Филипова брачна понуда новој краљици Јелисавети била је одбачена. Јелисавета је водила политику у интересу новог племства и буржоазије, за које је Шпанија била најопаснији супарник на мору. У време Низоземске револуције Јелисавета је у почетку тајно, а затим и јавно подржавала Филипове бунтовне поданике. Енглески гусари и Јелисаветини адмирали пљачкали су шпанске бродове, нарочито „флоту и галеоне“, тј. бродове који су се враћали с товаром племенитих метала из Америке. Пред Филипа је постављен задатак да уништи то јеретичко и разбојничко гнездо и да, ако буде могућно, завлада Енглеском. Тај је задатак почео да изгледа сасвим остварљив када је Филип после смрти дона Себастијана, последњег претставника владајуће династије, присајединио Шпанији Португалију 1581 г. Обезбедивши наклоност португалске аристократије и језуита, Филип II је упутио у Португалију велику војску под командом војводе Албе, који је ускоро затим заузео престоницу. У априлу 1581 г. португалски кортеси су прогласили Филипа II за свог 11
краља. У Филипове руке прешле су заједно с Португалијом и португалске колоније у Источној и Западној Индији. Потпомогнут новим изворима прихода, Филип II је почео да подржава у Енглеској католичке кругове који су сплеткарили против Јелисавете и истицали на енглески престо шкотску краљицу Марију Стјуарт. Али је 1587 г. завера склопљена у Маријину корист била откривена, а Марија погубљена. Као меру предострожности Јелисавета је у Кадикс послала ескадру под командом адмирала и гусара Дрејка. Овај је, продревши у луку, уништио шпанске бродове (1587 г.). Тај догађај је послужио као почетак отворене борбе између Шпаније и Енглеске. Филип II је почео да припрема огромну екскадру која је требало да освоји Енглеску. У почетку се намеравало да се на ескадру од 556 бродова накрца 60.000 војника и 1.600 коњаника. Али за тако велики подухват није било довољно новаца, и „непобедива армада“ — тако су називали шпанску ескадру — која је отпловила концем јула 1588 г. из Коруња према обалама Енглеске била је знатно мања: 131 брод са посадом од 7.500 људи и 17.000 војника. У Дивкирхену флота је морала да се попуни војницима шпанског намесника у Низоземској, Александра Фарнезе. Али, читав је тај подухват завршен с катастрофом. Ма да је енглеска флота била мања од шпанске, лаки енглески бродови читаво су време нападали на шпанску ескадру, састављену од тешких и неспретних бродова. Уз то се подигла бура, а невешти шпански адмирал Медина Сидонија, бојећи се да Енглези не почну палити његове бродове, кренуо је натраг око Енглеске. Бура је разбила шпанску флоту и нанела јој тешке губитке. У Шпанију су се вратили само жалосни остаци „армаде“. Пропаст „непобедиве армаде“ био је страшан ударац нанесен шпанском престижу и она је поткопала њену поморску моћ. Енглеска се после тога одједном истакла као првокласна поморска држава. Неуспех није сметао Филипу II да учини још једну политичку грешку — да се умеша у грађански рат који је у то време кључао у Француској. 1589 г. убијен је Хенрих III, последњи краљ из династије Валоа. Његов наследник Хенрих Бурбонеки, потоњи краљ Хенрих IV, постао је глава хугенота. Филип је подржавао католичке кругове у Француској не желећи да призна Хенриха Бурбонског за краља, али је и у том случају доживео неуспех. Мешање шпанског краља чак је ишло на руку Хенриху, у коме је већина Француза почела да гледа претставника националне власти и заштитника Француске од сплетки странаца. Када је Хенрих IV примио католичанство, а Париз му отворио врата, ствар Филипа II била је коначно изгубљена. Најзад, Филипу II је мало победничких ловорика донела и његова борба с Турцима. Турска опасност, која се надвила над Европом од почетка XVI в., постала је нарочито осетна када су Турци освојили већи део Угарске, а турска флота почела да прети Италији. 1564 г. Турци су блокирали Малту и тек се с великом муком острво успело да спасе. 1571 г. уједињена шпанско-млетачка флота, под командом незаконитог сина Карла V, дон Хуана Аустриског, нанела је одлучан пораз турској флоти у Лепанском Заливу. Али, победници нису умели да искористе плодове ове победе, па је чак Тунис, који је освојио Хуан, опет прешао Турцима. На крају своје владавине Филип II је морао признати да су сви његови замашни планови претрпели слом. Поморска моћ Шпаније била је сломљена. Низоземска се упола одметнула од Шпаније, земља је преживљавала дуготрајно економско опадање, државна каса је била исцрпљена и услед честих банкротстава изгубила сваки кредит. Само се једним могао Филип похвалити: у самој Шпанији јерес је била из корена ишчупана. Осиромашена и упропашћена Шпанија остала је верна богу и католичкој цркви. 11
Његов највећи и непоправљиви неуспех била је његова политика у Низоземској, услед које је Шпанија изгубила ту мал’те не најбогатију земљу у Европи XVI в.
11
VIII. ШПАНИЈА И ПОРТУГАЛИЈА У XVII ВЕКУ Економско опадање Шпаније почетком XVII в. Доласком Филипа III на престо (1598—1621 г.) наступа дуготрајни период све већег опадања шпанске монархије. Три последња Хабзбурговца која су владала током XVII в. показивали су на себи црте физичке дегенерације. Такав је на првом месту био први наследник Филипа II — његов син Филип III. Осиромашеном и унесрећеном земљом владао је љубимац Лерма и његови интимни људи. Мадридски двор је изненађивао савременике својом раскоши и расипништвом у време када су народне масе малаксавале под тешким теретом пореза и бесконачних дажбина. Чак су у свему послушни кортеси, којима се краљ стално обраћао за новчану помоћ, били принуђени да изјаве како немају од чега да плате пошто је земља сасвим упропашћена, трговина уништена алкабалом, индустрија у опадању а градови опустели. По Лермином савету краљ се почео бавити форсираном продајом почасних звања и титула, али су и те суме биле само кап у мору. Из америчких колонија и даље су стизали галеони натоварени племенитим металом, али је овај скупи товар или постајао плен енглеских и холандских гусара или доспевао у приватне руке, пре него што су бродови стизали до севиљске луке. У време када су цркве и приватне куће прелата биле пуне предмета од скупоцених метала, златна и сребрна монета ишчезавала је из оптицаја. Учињен је притисак на свештенство да би оно жртвовало део својих драгоцености држави, али без резултата. Држава је почела да прибегава пуштању у оптицај бакарне монете, што је довело само до девалвације новца и даљег скока цена, нарочито предмета широке потрошње. А то је довело до вапијуће противречности. Шпански краљ, за кога се сматрало да без контроле располаже америчким благом, често није имао гроша да исплати своје слуге и да себи обезбеди свакодневно издржавање; у исто време двор је огрезао у раскош, огромне суме су се трошиле на сјај и сваковрсне свечаности и забаве. Протеривање Мориска. Филип III није као наследство од свог оца добио само упропашћену земљу него и рђаве особине владавине, у првом реду осионост и неукост грамжљивог свештенства, које се налазило под нарочитом Лермином заштитом. Изузетну улогу играо је епископ Валенције Рибера, крајњи фанатик и верски занесењак, који је сву своју пажњу обратио на валенцијске Мориске. Већ у првим годинама владавине Филипа III он је упорно настојао да се они прогнају. Морисци су били криви само због тога што се у њихове руке усретсредила индустрија и трговина. Они су Валенцију претворили у цветни врт, били потпуно лојални и нису давали никаквог повода за прогањање. Ватреном црквеном прелату дуго времена није полазило за руком да оствари свој најмилији циљ. Покушаји гоњења изазивали су протесте од стране аристократије и земљопоседника, који су се бојали материјалне штете од протеривања Мориска. И извесни претставници свештенства такође су били против такве политике, па су апеловали на римску столицу. Али, 1609 г., на наваљивање војводе Лерме, издат је едикт према коме је само 6% хришћанству највернијих Мориска остављено тамо где су живели да би становништво обучавали начину обраде земље. Остале је чекало изгнанство. У току три дана несрећни Морисци су у страху од смртне казне морали да се укрцају на бродове и крену у Берберију, имајући уза се само оно што су могли понети у рукама. Многи од њих су на путу до луке
11
били опљачкани или побијени. У планинским пределима Морисци су пружили отпор који је убрзао трагични расплет. До 1610 г. из Валенције је исељено око 150.000 људи. Одмах затим истој судбини су изложени Морисци из Арагона, Мурсије, Андалузије, Каталоније, Кастиље, Ла Манче и Естрамадуре. Све у свему, протерано је око 500.000 људи, не рачунајући жртве инквизиције и лица убијена у време спровођења саме процедуре протеривања. Шпанији и њеним производним снагама нанесен је још један непоправљив ударац који је само убрзао њено даље пропадање. Неуспеси Филипа III у спољној политици. Упркос страховите беде и запуштености земље, руководиоци шпанске монархије су задржали претензију наслеђену из прошле владавине да играју водећу улогу у европским стварима. Слом свих планова Филипа II о светској држави није нимало отрезнио његовог умно ограниченог наследника. Када је Филип III ступио на престо, рат је у Европи још трајао. У Енглеској је још била жива краљица Јелисавета, која је радила у савезу с Холандијом и Француском Хенриха IV против Хабзбурговаца; Холандија је са оружјем у рукама бранила своју независност од шпанске монархије; ратне операције вођене су на разним поприштима Европе. Намесници јужне Низоземске, војвода Алберт и његова жена Изабела (старија кћи Филипа II), нису располагали довољним војним снагама, па су покушавали да закључе мир са Енглеском и Холандијом, али је тај покушај осујећен услед прекомерних захтева од стране шпанске владе. Упркос жалосног искуства с „непобедивом армадом“ Лерму није напуштала мисао о освајању Енглеске. Стога је он 1601 г. приморао кортесе да одобре ванредни порез од 24 милиона дуката и послао војску у Ирску да пружи подршку устанку који је тамо букнуо. Али, и овог се пута ствар свршила с пропашћу. Шпанска флота је на путу према енглеским обалама силно пострадала од буре, много војника је поумирало од болести, а за то време је ирски устанак био угушен. 1603 г. умрла је енглеска краљица Јелисавета. Њен наследник Јаков I Стјуарт променио је из основа спољну политику Енглеске. Сармиенту, шпанском посланику у Лондону, пошло је за руком да увуче енглеског краља у вртлог шпанске политике. Но, у рату с Холандијом Шпанија је и даље трпела неуспехе. Спинола, главнокомандујући шпанске армије, био је енергичан и талентован војсковођа, али је све његове напоре паралисала потпуна исцрпеност краљевске касе. За шпанску владу било је најтрагичније то што су Холанђани пленили и шпанске галеоне код Азорских острва и водили рат шпанским средствима. Шпанија је 1609 г. била принуђена да с Холандијом закључи примирје на 12 година. Али, Шпанији је претио нови рат. Француски краљ Хенрих IV образовао је против Хабзбурговаца коалицију протестантских држава. У мају 1610 г. он је погинуо од Равајаковог ножа, и то је привремено изменило међународну ситуацију у корист Шпаније. Нови француски краљ Луј XIII ступио је у брак са шпанском инфанткињом Аном, а старији син Филипа III био је верен с француском принцезом Јелисаветом Бурбонском. Изгледало је да те брачне везе као и шпанска оријентација Јакова I пружају могућност за учвршћење Шпаније. Стварност је покварила све рачуне шпанских управљача. Шпанија у Тридесетогодишњем рату. 1618 г. почео је Тридесетогодишњи рат који није имао непосредне везе са Шпанијом. Ипак се Шпанија умешала у тај рат на први позив цара Фердинанда. У немачке земље упућене су две војске: једна је кренула 11
из Фландрије у помоћ царској војсци, а друга је, под воћством Спиноле, заузела Фалачку. „Војна и новчана помоћ Шпаније олакшала је Фердинанду да се обрачуна с побуњеним Чесима, али је уједно с тим мешање Шпаније у европске ствари значило за њу саму почетак коначног слома. 1621 г. умро је Филип III, а краљ је постао његов син Филип IV (1621—1665 г.). Промена на престолу није нимало изменила ни стање у земљи ни општи правац шпанске политике. Шпанијом су, као и раније, управљали фаворити, а ново је било само то што је ранијег фаворита Лерму заменио краљев љубимац и друг за трпезом гроф Оливарес, који је фактички усретсредио све нити владавине у својим рукама. Способнији од Лерме, нови љубимац је наставио да иде стопама свог претходника како у спољним пословима тако и у унутрашњој политици. Што се тиче новог краља, и он је носио на себи све знаке дегенерације. Безбојан, са укоченим, мртвим лицем — такав он изгледа на портретима чувеног шпанског сликара Веласкеза. Његова дуга владавина била је период коначног пада међународног престижа Шпаније. Тридесетогодишњи рат био је у пуном јеку; у рат је била увучена већина европских држава. Освајање Фалачке необично је заоштрило међународне супротности. Али је у међусобним односима зараћених снага дошло до значајних промена. Брачни савези, закључени између шпанске и француске краљевске куће, нису сметали новом управљачу Француске, паметном и далековидом кардиналу Ришељеу, да заузме самосталан и руководећи став у европским пословима. Радило се о томе, коме ће припасти хегемонија у Европи. Дотада је на ту улогу претендовала Шпанија, и гроф Оливарес је у још већој мери од свог противника ишао за тим традицијама светске државе, свестрано подржавајући аустриске Хабзбурговце. Француска је била у противничком табору, уједињујући око себе протестантске државе. Једини адут у рукама шпанских политичара и дипломата остала је Енглеска којом је владао ограничени Јаков I и његови неспособни љубимци. Шпански посланик у Лондону, гроф Гондомар, претворио се фактички у главног краљевог саветника. Уз његову помоћ учињен је покушај да се склопи брак између престолонаследника Карла и шпанске инфанткиње. 1622 г. Карло је заједно с војводом Бекингемом кренуо инкогнито у Мадрид да склопи коначно ту нагодбу. Но читав тај пројект се срушио због услова који нису били прихватљиви ни за једну ни за другу страну. Јаков је посебно желео да Шпанија освојивши део Фалачке помогне да се та територија врати његовом зету Фридриху. Прекид брачних преговора искористио је Ришеље. Уместо са шпанском инфанткињом Карло се оженио с француском принцезом Анријетом — Маријом, и то је значило укључење Енглеске у коалицију управљену против Хабзбурговаца. Захваљујући вештини Спинолиној, шпанска војска је 1625 г. однела низ победа које су учврстиле положај Шпаније. Холандска тврђава Бреда била је принуђена да се преда Шпанцима после десетомесечног отпора. Те победе су изазвале тријумф на мадридском двору и сам краљ је добио назив „Велики“, али сви ови успеси нису могли да сакрију једну жалосну чињеницу: земља је била коначно упропашћена, и док су кастиљски кортеси, ма да с протестима, давали влади још новчану помоћ, кортеси појединих области — Арагона, Каталоније и Валенције, сазвани 1626 г., дуго су се и упорно опирали позивајући се на своје привилегије. И следећих година Шпанија је наставила да ратује не без успеха. За извесно време Ришељеову пажњу апсорбовао је рат против Енглеске и француских протестаната. Али, после пада Ларошела, он је добио одрешене руке. На његову иницијативу, образована је нова широка коалиција, у коју су ушле Француска, папа, 11
Млеци и Холандија. Ратне операције на шпанском попришту биле су већ неуспешне за Шпанију и завршиле су се уговором, повољним за Француску, у Казалу (1630 г.). Подједнако неуспешни били су и походи на Холандију. Погоршала се и ситуација на територији Немачке. Тамо је успешно делао Густав Адолф. Најбоље цареве војсковође Тили и Валенштајн сишле су с позорнице; Спинола је још раније умро. Ипак је шпанској војсци пошло за руком да однесе још једну крупну победу код Нордлингена 27 августа 1634 г. Али то је била последња победа. Француска се од 1635 г. непосредно умешала у догађаје. Ришеље је објавио рат Шпанији и њеном савезнику, царству, и поставио себи за задатак да напада непријатеља на свим фронтовима — у Фландрији, Немачкој, северној Италији, у Елзасу и Франш Контеу. У току 1636 до 1637 г. шпанске трупе су у већини случајева трпеле поразе; сем тога, оне су биле разбацане по читавој Европи. 1638 г. Ришеље је искористио туч околност и решио да им зада ударац на територији саме Шпаније. Француске трупе су заузеле Русијон и одмах затим провалиле у северне провинције Шпаније, али су тамо наишле на отпор народа. И војна експедиција 1639 г. била је безуспешна. Каталонци су пружили одлучан отпор Французима, ма да нису гајили никакве симпатије према шпанској влади. Но, тај неуспех Француске накнадили су Холанђани уништивши исте те 1639 г. шпанску флоту. Од тог ударца нанетог поморском престижу Шпаније она се више није могла опоравити. До четрдесетих година XVII в. шпанска монархија, којом су управљали фаворити, показивала је потпуну немоћ. Стално исцрпљивање финансиских средстава, изнуђивање дажбина и пореза, газдовање надувене и беспослене аристократије и фанатичног свештенства, опадање пољопривреде, индустрије и трговине — све је то изазивало широко незадовољство у народним масама. 1640 г. незадовољство је јавно избило, и то на два супротна краја полуострва: у Португалији и Каталонији. Оцепљење Португалије. Када је 1581 г. Португалија ушла у састав шпанске монархије, старе локалне слободе остале су недирнуте и сам је краљ настојао да не раздражује своје нове поданике. Стање се јако погоршало за време његових наследника, нарочито за време Оливареса. Португалија је постала плен непоштедне експлоатације исто тако као и остале шпанске провинције. Крупни положаји дати су љубимцима Оливареса из редова кастиљских великаша и прелата; простране португалске колоније постале су плен Холанђана. Кадикс је привукао к себи трговину Лисабона. Био је уведен кастиљски порески систем. На крају, Оливарес се одлучио на радикалну меру — да ликвидира португалске кортесе, и да их замени претставништвом у кастиљским кортесима. Потмуло незадовољство које је нарастало у широким круговима португалског друштва избило је 1637 г., али је тај први устанак био угушен. Ипак је мисао о оцепљењу и проглашењу независности почела да продире чак и у свест виших класа које су на престо довеле брагантског војводу, претставника старе краљевске куће. Група завереника припремала је преврат. Међу њима су били лисабонски архиепископ, претставници португалске аристократије и знатан број грађана. 1 децембра 1640 г. завереници су заузели двор у Лисабону, ухапсили португалског намесника Васконселоса и за краља прогласили Јована IV Брагантског. Шпанска је влада била немоћна да ма шта предузме, утолико више што је те исте 1640 г., још пре преврата у Португалији, букнуо у Каталонији још страшнији устанак. Устанак у Каталонији. Деспотска политика шпанске владе, гажење старинских права и слобода изазивали су још и раније потмуло врење у Каталонији. Каталонци, који су се од Кастиљаца разликовали по језику, култури и својој историји, у своје су 11
време пружили отпор надирању француских трупа, али су високо ценили своју слободу и независност. Код Каталонаца се препунила чаша стрпљења када је по наређењу Оливареса на Каталонију ударен порез према богатству, издата наредба о слању 6000 Каталонаца у Италију против њихове жеље, а у самој Каталонији били размештени војници. Како им, по обичају, нису давали плату, они су се одали злоделима и пљачки. 7 јуна 1640 г. дошло је о празнику много жетелаца из планинских крајева у Барцелону. Они су дигли устанак; улицама Барцелоне проламали су се њихови поклици: „Освета! Слобода! Доле рђава Филипова влада! Живео краљ!“. Принципов намесник Санта Колома исечен је на комаде, много кастиљских војника је побијено. Устанак се проширио на читаву Каталонију. Кастиљске трупе из свих провинција биле су мобилисане ради угушивања устанка. Али, сељаци и грађани пружали су јак отпор. Барцелона је била јако утврђена и спремна за одбрану. Не уздајући се у сопствене снаге, Каталонци су се обратили за помоћ Ришељеу. Али, док су се водили преговори, шпанске трупе су се пребациле преко Ебра код Тортосе. Француски одреди, на челу с генералом Еперноном, у то време већ су прешли границу и заузели Тарагону. У близини тог града Каталонци су се упустили у борбу са шпанским трупама, али су претрпели потпун пораз. Епернон се вратио и послао Барцелонцима савет да капитулирају, али су они ипак потпуно припремили град за борбу и формално прогласили оцепљење Барцелонске грофовије од Шпаније и потчињавање француском краљу Лују XIII. Опсада Барцелоне завршила се неуспешно за Шпанце: били су принуђени да се повуку, после чега је устанак поново захватио читаву Каталонију. Тамо је била упућена нова француска војска, и Каталонија је постала поприште ратних операција између Француза и Шпанаца. Рат је трајао неколико година и већином је вођен неуспешно за Шпанију. Француске трупе окупирале су Каталонију, Арагон, Перпињан и Русијон. Чак су се и безбрижном Филипу IV отвориле очи да увиди последице политике свог љубимца. 1643 г. Оливарес је био принуђен да поднесе оставку. Али, положај Шпаније се није побољшао ни променом руководства ни смрћу Ришељеа и Луја XIII, која је ускоро затим уследила. Прослављена шпанска пешадија била је потпуно уништена у битки код Рокруа (у мају 1643 г.). Неуспешно по Шпанију текле су и ратне операције у Фландрији, у Каталонији и на португалској граници. 1647 г. букнуо је низ устанака на шпанским поседима у Италији (в. гл. III). Резултат француско-шпанског супарништва. Вестфалским миром 1648 г. завршио се Тридесетогодишњи рат. Али, борба између Француске и Шпаније је настављена, иако врло тромо, пошто је акцију француске владе зауставио покрет фронде (види гл. XVI). Мазарен је чак покушао да се мирно споразуме са Шпанијом, али је Филип IV поставио претеране захтеве — напуштање свих територија које су заузели Французи. У даљем току рата принц Конде, један од учесника фронде, победник код Рокруа, прешао је са својом војском на страну Шпаније и био постављен за главнокомандујућег шпанских војних снага у Фландрији. Истовремено је Филип IV покушавао да закључи споразум са Кромвелом и први од европских монарха признао „републику краљоубицâ“. Али, Кромвел је више волео да се споразуме с Француском. Енглеска флота у колонијалним водама отела је Шпанији Јамаику, а у Европи блокирала Динкирхен који је с копна опсео француски командант Тирен. Пад тог утврђења повукао је за собом губитак низа градова у шпанској Фландрији. Према Пиренејском миру 1659 г., којим је завршен рат, Шпанија је изгубила Русијон, скоро 12
читав Артоа и неколико фландриских градова који су припали Француској, и Јамаику која је припала Енглеској. 1665 г. Филип IV је био приморан да призна независност Португалије, с којом је Кромвел још 1654 г. склопио уговор којим је та земља постала дажбеник енглеског капитала. Крај хабзбуршке династије у Шпанији. Доба владавине последњег шпанског Хабзбурговца Карла II (1665—1700 г.) претставља један од најжалоснијих периода у историји Шпаније. До пунолетства овог ништавног краља државом је управљала његова мати Марија-Ана Аустриска, која је била под јаким утицајем свештенства и која је за свог главног саветника и свештеника узела неспособног Немца Нитгарда, језуиту из Штајерске. 1675 г. Карло II се прогласио за пунолетног и изјавио жељу да узме у поје руке државне послове. Али, он се за то показао потпуно неспособан. Упркос својих 17 година, он се играо дрангулијама, приређивао лов на животиње у својој соби, проводио време у друштву патуљака и дворских будала и осећао смртну досаду када би му министри долазили на реферат. Ускоро после проглашења пунолетства Карло II се оженио с нећаком Луја XIV — Маријом-Лујзом Орлеанском. Француски краљ, који је будно пратио догађаје с друге стране Пиринеја, већ је тада рачунао да ће том брачном везом створити себи формално право Бурбона на шпанску круну. Када је у новембру 1700 г. Карло II умро не оставивши потомства и тако сишао с позорнице последњи претставник шпанских Хабзбурговаца, држава је била мртва и претстављала је лак плен за освајање и распарчавање. Али, деспотизам Хабзбурговаца, господство великаша и цркве нису угушили стваралачке снаге шпанског народа. XVII век претставља блиставу страницу у историји шпанске културе и обележен је великим именима Сервантеса, Лопе де Вега, Калдерона, Веласкеза, Рибере, Мурила и многих других. У шпанској књижевности и уметности почели су да се јављају знаци опадања тек крајем тог века. Рат за „шпанско наслеђе“. Смрћу Карла II постављено је питање не само попуњавања упражњеног престола него и судбине Шпаније са свима њеним поседима у Европи и преко Океана. Последњих година XVII в. стварано је неколико пројеката о подели Шпаније; у њима је активно учествовао Луј XIV. Пред смрт је Карло II у свом завештању прогласио за престолонаследника Филипа Анжујског, унука Луја XIV, с оградом да се француска и шпанска круна не смеју наћи у рукама једног лица. У априлу 1701 г. нови краљ Филип V стигао је у Мадрид и почео да влада краљевином. Али, Филиповим ступањем на престо питање шпанског наслеђа није још било ни издалека решено. У Европи је већ била образована велика коалиција уперена против Француске и почео је рат за шпанско наслеђе (1701—1714 г.). Власт новог краља призната је у Кастиљи. Ослањајући се на њу, Филип је упорно бранио португалску границу и с још већом упорношћу бранио је Арагон и Каталонију. 1705 г. уз помоћ енглеске флоте ту се искрцао аустриски претендент на шпанску круну, млађи царев брат Карло. Каталонци су га прогласили за свог краља под именом Карла III. 1706 г. продирање трупа коалиције преко Португалије и Каталоније било је толико успешно да је Филип морао да бежи на север, а Мадрид је заузео Карло III, али је крајем исте године Филип потиснуо свог супарника из престонице, а у априлу 1707 г. Аустријанцима је остала само Каталонија. Потчинивши себи Арагон, Филип V је једним потезом пера уништио старинске арагонске слободе. Рат се међутим приближавао крају. Према мировним уговорима у Утрехту и Раштату, који су прекројили карту Европе, била је решена и 12
судбина шпанске монархије. Гибралтар је припао Енглеској, јужна Низоземска, Напуљ, Милано и Сардинија Аустрији, а Сицилија — Савоји. Филип V је признат за шпанског краља, али с оградом да шпанска и француска круна не буду сједињене у једном лицу. Филип V и почетак економског успона Шпаније у XVIII веку. Доба владавине Филипа V (1701—1746 г.) потсећало је на време раније династије. Нови краљ налазио се под утицајем својих жена и љубимаца, али овог пута (за разлику од фаворита XVII в.) задојених одушевљеном жељом за реформом. Државни поредак се преуређивао по угледу на Француску, што је с једне стране уносило известан ред у финансије и управу, а с друге стране — водило ликвидацији локалних обласних слобода. Стари фуероси су задржани само у провинцији Баска и у Навари. Ипак је организација система владе остављала недирнуту власт и привилегије великаша и многобројног свештенства. Несумњивим успоном у области економике и културе обележена је и владавина Фердинанда VI (1746—1759 г.). Министри Фердинанда VI спроводили су чисто националну политику. Њиховим настојањем обновљена је шпанска флота, спроведен низ мера за развитак трговине, унапређење земљорадње, изградњу канала за наводњавање и путева, заштиту индустрије. Обновљен је рад у шпанским рудницима. „Просвећени апсолутизам“ у Шпанији. Доба владавине Карла III (1759—1788 г.), наследника Фердинада VI, протекло је још у већој мери у знаку реформи у духу просветитељских идеја XVIII в. До свог ступања на престо Карло је био краљ Обеју Сицилија и тамо се већ показао као присталица нових идеја у политици и управљању. Тако исто је иступио и у Шпанији. У његовој појави имамо једног од претставника такозваног „просвећеног апсолутизма“, који је спроводио поклоник француског просветитељства гроф Аранда. 1767 г. издат је краљевски указ о протеривању језуита из Шпаније. Из многобројних манастира сакупљено је око 6 хиљада језуита и утоварено на бродове. ради одашиљања преко границе. Исто је то учињено и у колонијама. Та одлучна мера морала је да изазове опозицију у првом реду код римске столице. Али, после дугих преговора и захваљујући напорима Аранде и грофа де Кампоманеса, који га је сменио, као и грофа Флориде Бланки, посланика при папском двору и будућег министра Карла III, папа Климент XIV био је принуђен да потпише указ о распуштању језуитског реда. Ради побољшања економског стања Шпаније, Аранда и његови наследници спровели су читав низ мера у области земљорадње, пореског система и заштите индустрије. По многим пустим местима засађене су разне културе. Протеривањем језуита образовање је постало световно, универзитети су очишћени од клерикалних елемената. Своју некадашњу моћ изгубила је и „света инквизиција“, иако није била сасвим уништена. За читаво време владавине Карла III на ломачи је спаљена само старица окривљена због чаролија, 1780 г. у Севиљи. Најзад, била је реорганизована, по пруском узору, војска и флота. Влада Карла III с његовим министрима избегавала је на све могуће начине ратове, али је супарништво Енглеске и Француске више пута и Шпанију увлачило у ратове. Последње године владавине Карла III протекле су у мирним спољним односима, и то је пружило могућност да се спроведу реформе у још ширем обиму. Нарочита је пажња обраћена на развитак сопствене индустрије. Основана је народна банка. Алкабала и други порези били су снижени. Знатан пораст становништва сведочио је о обнављању производних снага Шпаније. За време владавине Карла III оно се повећало за 1½ милион, чинећи у целини 10 и по милиона људи. 1788 г. сишао је с позорнице Карло III, а годину дана доцније почела је 12
Француска револуција. У Шпанији је наступио дуг период феудалне реакције, која је под јаким утицајем Француске револуције створила предуслове за шпанске револуције у XIX веку. Португалија у XVIII в. После свог ослобођења од шпанске власти, Португалија се читавим низом уговора трајно и задуго укључила у круг енглеске политике. Према уговору од 1703 г. сва португалска трговина нашла се у рукама Енглеза. На економско благостање Португалије утицало је откриће рудника злата у Бразилији. Али, огромна богатства која су притицала с оне стране Океана трошена су на раскошне грађевине и на обилате новчане помоћи римској столици, која је овде још од времена дубоког Средњег века играла врло значајну улогу. У време када су народне масе биле упропашћене и изнемогле од тешких пореза, власт свештенства у Португалији била је још јача него у Шпанији. У таквом жалосном стању Португалија је провела читаву прву половину XVIII в. — под владом Хуана V (1707—1750 г.), али је за време његовог наследника Хозе I (1750—1777 г.) и у Португалији почео да веје дух просветитељских идеја. Сам краљ био је потпуно ништавило, али је његов главни министар маркиз Помбал спроводио радикалне реформе у тој малој земљи. Но, он је дејствовао окрутним, терористичким методима не устежући се ни смртних казни, спаљивања на ломачи и масовних хапшења. Жртва тог терора постала је на првом месту португалска аристократија. Карактеристично је да је Помбалову политику спроводило свештенство, нарочито више. То, ипак, није сметало Помбалу да отстрани утицај римске столице на Португалију. 1759 г. он је у Португалији укинуо језуитски ред. Помбал се не може сматрати доследним присталицом просветитељских идеја. Он је сачувао и инквизицију учинивши је оруђем своје власти. Спалио је дела чувеног француског филозофа Рејнала. Али су у исти мах за његово име везане реформе које су издигле Португалију из стања дуготрајног опадања. Војска и флота биле су реорганизоване; државни приходи доведени су у ред. Спроведен је низ мера за развитак пољопривреде, индустрије и трговине. 1755 г. престоницу Португалије порушио је земљотрес. Помбал ју је за време своје владавине обновио. Спровео је низ мера у буржоаском духу. Смрт краља Хозе I дала је повод за пораст опозиције против свирепог диктатора. За време краљице Марије (1777—1789 г.) свештенство и аристократија однели су превагу. Помбал је био предат суду и протеран, а све реформе које је он спровео — укинуте.
12
IX. НИЗОЗЕМСКА РЕВОЛУЦИЈА Економски положај Низоземске уочи револуције. Земља у којој је најпре избила буржоаска револуција — Низоземска („ниска земља“ — тај назив се јавља први пут у XV в.) — заузима територију уз Северно Море у доњим токовима реке Рајне, Масе и Шелде, која данас обухвата Холандију, Белгију и део северне Француске. У раном Средњем веку Низоземска је претстављала низ феудалних поседа који скоро нису били ни повезани један с другим. У току XIV и XV в. бургундске војводе ујединиле су под својом влашћу те поседе. Од 1477 г. браком Максимилијана с наследницом Бургундског војводства Маријом, Низоземска је ушла у састав поседа хабзбуршке куће. Ма да је Низоземска још за време бургундске династије била уједињена у једну политичку целину, ипак је њена ранија политичка расцепканост ударила печат и на доцније државно уређење: ранији независни поседи претворили су се у засебне провинције — њих 17 — које су биле врло разноврсне по свом саставу и које су сачувале своја посебна права и слободе. Крајем и у XVI в. Низоземска је била једна од најбогатијих и најнасељенијих земаља Европе. Средином XVI в. њено је становништво износило око 3 милиона људи. Италијан Гвичардини, који нам је оставио детаљан опис Низоземске средином XVI в., набројио је у њој 303 града и занатска места и преко 6500 села. Упркос својим малим размерама (око 78 хиљада квадратних километара) Низоземска је у привредном погледу била веома разноврсна и са тог гледишта може се поделити на три територијалне групе: 1) централна индустриска област — Фландрија и Брабант, 2) северна индустриска област са својим економским центром Холандијом и Зеландијом, и 3) јужна и источна област која је захватала Фландрију и Брабант с југозапада (Артоа и Ено), југоисток (Луксембург) и исток (Хелдерн), који су у знатној мери сачували свој аграрни карактер. У најбогатијим провинцијама — Фландрији и Брабанту — било је много трговачко-занатских градова који су добили велики економски и политички значај. Три „добра града“ Фландрије — Ган, Ипр и Бриж — не само да су, захваљујући својим повластицама и привилегијама, заузимали скоро сасвим независан став према територијалној власти, него су вршили велики економски и политички притисак на остале мале градове у области. Стојећи на челу „добрих градова“ еснафска буржоазија је тежила да их експлоатише за своје интересе. У северним провинцијама — Холандији, Зеландији и Фризији — преовладавало је морепловство, риболов и трговина. Они су успешно конкурисали Ханзи и на крају је потиснули. Јужне и источне области биле су поглавито земљорадничке. Уосталом, крајем XV в. почела је и на југу (Артоа и Ено) да се развија кућна занатска радиност. Централна област. У привредном животу Низоземске током XV в. дошло је до значајних промена. Стара индустрија вуне у Фландрији и Брабанту почела је да опада, никле су нове индустриске гране, почела је да се развија капиталистичка индустрија, и у вези с тим ослабили су стари привредни центри у земљи — Бриж, Ипр и Ган; зато су се развили градови Анверс и Амстердам, који су по богатству, привредном замаху и значају оставили далеко иза себе старе градове еснафских заната и еснафски регулисане трговине. У фландриским градовима пропала је производња сукна услед оскудице сопствених сировина: од XIV в. смањује се, а затим сасвим престаје довоз енглеске 12
вуне, пошто сама Енглеска развија индустрију вуне и почиње да у све већим количинама извози сукно у Низоземску, одакле се оно разашиље даље по читавој Европи. Покушаји еснафске буржоазије да конкурише енглеској индустрији претрпели су потпуни слом. Политика еснафа била је дубоко реакционарна. У њиховој средини није се нашло елемената који су били заинтересовани за кидање с традиционалним начином производње и њеним реорганизовањем на новим принципима, што би био једини излаз из ситуације. Уместо тога, еснафска буржоазија „добрих градова“ упорно је захтевала да се забрани увоз енглеског сукна у Низоземску. Она се још јаче ухватила за стару технику, још строже је почела да спроводи регулисање производње, још више је отежавала приступ у своју средину. Упорно је бранила своје привилегије, право на производњу које је само она имала, и упорно захтевала да се забрани индустриска делатност изван еснафске организације. Међутим, управо у то време у Низоземској поред градске еснафске индустрије цвета ванеснафска сеоска индустрија. Она је и раније била прилично раширена у Фландрији и Брабанту. Сада је морала да издржи жестоку борбу с градском еснафском индустријом, која ју је сузбијала свим могућим забранама, а понекад није презала ни од директног уништавања сеоских радионица. Ударац нанет еснафској индустрији прекидом увоза енглеске вуне није нанео никакве штете сеоској индустрији, пошто до сеоског ткача нису ни раније готово ни допирале енглеске сировине, јер су их све узимали за себе градови који су вршили притисак на сеоску индустрију. Сеоска индустрија радила је поглавито са шпанском вуном. Неограничена никаквим уредбама, она се добро прилагодила новим условима тржишта и, не ступајући у конкуренцију са енглеским сукном, почела је да израђује нове лаке врсте вунених материја које су имале широку прођу и почетком XVI в. постале један од главних предмета низоземског извоза. Ова сеоска индустрија има очигледан капиталистички карактер. Међу радницима има мало самосталних мајстора. Огромна већина ради за прекупца — крупног трговца. Почетком XVI в. ми већ ту наилазимо на широку примену најамног рада. Низ месташаца у југозападној Фландрији и у Еноу, где се нарочито развија ова домаћа индустрија, израста у праве градове, и овде се са свих страна скупљају бескућне скитнице, много незапослених градских ткача који ту налазе посао. Исти такав карактер има и индустрија лана, производња танког платна, која се крајем XV в. развија ван еснафа по селима. На обраду лана бацили су се многи незапослени ткачи вуне по градовима, али су они отуда били сузбијени на село. У вези с тим, гајење лана постаје врло важна пољопривредна грана. Лан је за Фландрију постао исто што и вуна за Енглеску, но у XVI в. није више било довољно домаћег лана, па су га почели увозити из Московске државе. Исте црте младог капиталистичког подузетништва запажају се и у ћилимарској индустрији која се развија како на селу тако и у граду, нарочито у Бриселу. Она је задовољавала све већу жељу за раскоши, и њене су израђевине, захваљујући лепоти цртежа, које су често радили истакнути уметници, живости и трајности боја, чију су тајну чували бриселски мајстори, имале широку прођу по читавој Европи. И овде се мајстор претварао у предузимача-капиталиста, а калфе и шегрти — у безобзирно експлоатисане најамне раднике који су радили за ништавну плату.
12
Политичка оријентација старог еснафског занатства. Борба са енглеском конкуренцијом и с локалном домаћом индустријом довела је старе еснафске градове до оштрих сукоба са бургундском династијом, а затим с Хабзбурговцима. Војводе су добијале велике приходе у виду извозних царина, и због тога су се захтеви да се забрани увоз енглеског сукна косили с њиховим интересима. У жељи да учврсте своју сопствену власт, они су тежили да сузе све локалне повластице, слободе и привилегије. Градови који су инсистирали управо на тим слободама били су носиоци реакционарног сепаратизма против централизоване монархистичке државе која је тада стварана. Непријатељство између еснафских градова и династије доводило је више пута до експлозије током XV и XVI в. Управо на тој бази избили су, на пример, нереди у Низоземској после смрти Марије Бургундске у вези с постављањем Максимилијана за регента. У Брижу је избио устанак еснафских занатлија. Када је Максимилијан тамо дошао да преговара о регентству, они су га ухапсили и силом натерали да потпише повељу којом су успостављене све старе али већ сасвим застареле привилегије града и еснафског заната, и пустили га тек после четири месеца када им је запретила најезда царских трупа. Последњи велики сукоб еснафских елемената, већ у знатној мери ослабљених, с монархистичком владом био је устанак града Гана против цара Карла 1539—1540 г. Као повод за устанак послужило је одбијање града Гана да Карлу исплати новчану помоћ. Ган се позивао на право сваког „члана“ Фландрије да не плаћа дажбине на које није дао свој пристанак приликом њиховог изгласавања на сталешкој скупштини, — право које је било сасвим заборављено и на које други градови нису никада ни полагали. У Гану су узеле власт еснафске занатлије: обновили су старе еснафске привилегије, одбили да признају цара за свог неограниченог господара и покушали да се ставе под заштиту француског краља Франсоа I. Појавивши се с великом војском Карло је град сурово казнио. Неки учесници у немирима били су погубљени. Сем уплате свог дела новчане помоћи Ган је морао да плати још већу контрибуцију и, поврх тога, да сваке године даје цару 6.000 златника. Еснафи су као политичка организација били распуштени. Све повеље о повластицама биле су поништене. Депутација грађана је морала, боса, само у кошуљама, с конопцем око врата, да измоли од цара опроштај. Градови еснафског заната изгубили су свој значај не само као индустриски центри. Слом еснафске индустрије имао је у знатној мери за последицу да је град Бриж изгубио положај најважнијег чвора у међународној трговини. Трговина Брижа јако је пострадала због запуштености и заблаћивања канала који су га везивали с морем и са областима у унутрашњости земље, али је главни узрок његовог пада била његова политика забране стране робе, а због читавог привредног уређења Брижа, она и није могла бити друкчија. Анверс. Енглески трговци, којима је био забрањен приступ у Бриж, нашли су уместо Брижа друго стоваришно место за своје сукно — Анверс. Тамо су се заједно с робом пребацили и купци. Тај град је већ почетком XV в. био опасан супарник Брижа. Његово пристаниште на широком ушћу Шелде није се могло ни упоредити са узаним и плитким бришким каналом. Привредни живот Анверса био је изграђен на сасвим друкчијим принципима него у Брижу. Странцима и њиховој роби био је дозвољен сасвим слободан приступ у град. У односу на странце, грађани Анверса нису уживали никакве повластице ни предности, па је и стицање грађанског права у Анверсу било релативно лако. Страним трговцима у Анверсу је дата пуна слобода делатности. Ту се 12
чинило све да се привуку трговци и роба, стварани су најбољи услови за трговину, уређивано је пристаниште, грађени су магацини и, на крају, изграђена је специјална зграда берзе. Низоземска. влада, непријатељски расположена према старим еснафским градовима, потстицала је свим средствима прилив страних трговаца у Анверс. Од друге половине XV в. у Анверсу почињу да отварају своје испоставе најкрупније европске трговачке куће. Анверс је не само привукао к себи страни капитал и робу, већ је постао и најкрупнији индустриски центар. Домаћи предузимачи искористили су прилив сировина и материјала и отпочели читав низ за Низоземску нових грана производње. У Анверсу се обавља бојење и прерада енглеског сукна, а колико је та производња била важна, види се из тога што су приходи од ње и од препродаје сукна износили 338 хиљада ливара, тј. готово толико колико и вредност увезеног сукна (350 хиљада ливара). У Анверсу се израђује стакло на италијански начин и мајолика, отварају се фабрике сапуна, а нешто касније развијају се и рафинерије шећера. Најзад се развија и производња која је могла да настане само у условима знатне акумулације богатстава, производња чији је центар остао до данашњег дана Анверс: стотине радника биле су запослене брушењем дијаманата. Анверс је постао центар који је к себи привлачио продукцију читаве земље, који је организовао и давао смер знатном делу њене индустрије и експлоатисао добру половину њеног становништва. Ту нову ванеснафску индустрију вуне, која је настала у градовима, месташцима и селима пограничних области Фландрије, Еноа и Јужног Брабанта, узели су у своје руке трговци Анверса. У окрузима Уденар, Турне, Валансијен, Ат, Енгиен, Нивел, око 1500 г. за Анверс је радило око 20 хиљада људи. Анверс је куповао фландриско платно, ту су продавани бриселски ћилимови, оружје из Лијежа. Анверски трговци и банкари Шеци, који су постали власници рудника цинка у Луксембургу, узели су у своје руке највећу производњу месинганих предмета у Европи с хиљадама сеоских мајстора, разбацаних по широкој области дуж читаве доње Рајне готово до самог Келна. Политичка оријентација капиталистичке индустрије. Буржоазија Анверса, која је настала изван еснафских услова, дубоко прожета капиталистичким тенденцијама и духом слободне конкуренције, била је присан савезник бургундске и хабзбуршке династије. Њихови интереси су се у многоме подударали. Њих је сједињавало непријатељство према старим еснафским градовима. Анверс је у династији налазио заштиту од напада еснафских градова. Буржоазија Анверса била је заинтересована за политику уједињавања коју је спроводила влада, за уништење економских привилегија и свих ограничења у индустрији и трговини, која су скучавала слободу гомилања капитала и експлоатације становништва. Својом политиком према еснафским градовима низоземска влада је крчила пут замецима капиталистичке производње. Анверс је стално давао влади велику новчану помоћ. За историју Низоземске имало је огроман значај откриће Америке. Она се одмах нашла у центру светских путева, а Анверс је постао центар светске трговине. Северна област. У северозападним приморским провинцијама — Холандији и Зеландији — развија се поморство, риболов, бродоградња и трговина. У свим тим гранама стварају се крупна предузећа. Као и у јужним провинцијама (белгиским) и овде видимо савез династије с предузимачким круговима, а бургундска династија и Хабзбурговци воде спољну политику у интересу холандских трговаца и помораца. У XV 12
и XVI в. Холандија и Зеландија потискују Хаизу и узимају у своје руке трговину на Балтичком Мору, одакле су извозили жито и дрво. У XVI в. Амстердам је постао најкрупнији центар трговине житом у Европи. Зеландија је одржавала врло живе трговачке везе с јужном Француском и оданде увозила со и вино. Холандски и зеландски бродови продирали су у Средоземно Море, стизали до Мадере и Азорских Острва и покушавали чак да нађу пут у Индију обилазећи амерички континент са севера. Риболов је достигао размере непознате ма где другде у Европи. У лов на харинге отпремане су велике флотиле бродова, углавном, на енглеске обале. Настала је пословица да је „Амстердам никао на костима харинга“. Индустрија лова на китове имала је такође велики значај. Насупрот Анверсу који није имао своје флоте Холандија и Зеландија су сву своју трговину и рибарење обављали својим бродовима. Флота тих провинција постала је највећа у Европи. Бродоградња се претворила у најважнију индустриску грану земље. У свим тим привредним гранама развијају се крупна предузећа. У градовима се ствара богата буржоазија, али су и широке народне масе биле увучене у трговачки промет: мноштво морнара на рибарским лађама и трговачким бродовима, лучки радници, хиљаде људи запослених у бродоградњи и изради једара и ужади итд. Поред свих неизбежних класних противречности, интереси тих широких радних маса тесно су се преплитали са интересима крупне буржоазије. Необични пораст трговине и индустрије одразио се и на пољопривреди, која је овде добила специфичну капиталистичку нијансу. Ради проширења површине обрадиве земље били су потребни велики радови на исушивању. Холанђани и Зеланђани освајају стопу по стопу суве земље од мора и исушују унутрашња језера. Ти радови су захтевали улагање великог капитала. Добијене површине суве земље — полдери — одликовале су се ретком плодношћу и обично су даване сељацима уз поробљујући закуп. Холандија је рано почела да извози пољопривредне производе: холандски сир и путер били су чувени још у XV и XVI в. Јужна и источна област. По страни од тих индустриских области, јужно и источно од њих, живот је текао несравњено споријим темпом. Троугао провинција који је образовала провинција Хелдерн на истоку, Луксембург — у крајњем југоисточном углу, и Артоа и Ено на југозападу претстављао је заостале области аграрног карактера. Док се у централним и северним провинцијама, под утицајем развитка најпре еснафске а затим и капиталистичке индустрије, сељаштво већ одавно ослободило кметске зависности, овде је још постојало некадашње царство сениора и везаних сељака. У Луксембургу је било још врло много кметова који нису имали права да предају земљу у наследство и који су морали да моле од сениора дозволу за ступање у брак. Луксембург је био захваћен сељачким ратом 1525 т. У јужним провинцијама, Артоа, Ено и Намир, било је необично много црквеноманастирских земљопоседа. Знатан део земље припадао је манастирима и каптолима. Тако су југ и исток били ослонац феудалног племства и свештенства. Државно уређење Низоземске. Државно уређење Низоземске изграђено је у главним цртама у бургундском периоду и за време цара Карла V добило коначну форму. У појединим деловима бургундског војводстза постојало је сталешко претставништво, провинциске сталешке скупштине, које су имале као једну од главних функција — изгласавање новчане помоћи војводи. У својој тежњи за уједињењем 12
земље ради лакшег располагања њеним изворима прихода, бургундске војводе су ујединиле та сталешка претставништва. 1463 г. први пут су сазвани државни сталежи, који су се састојали од претставника провинциских сталежа. Однос војвода према сталешком претставништву одређиван је оним свечаним обећањима која су они давали приликом ступања на престо. Најважнији докуменат те врсте била је такозвана велика привилегија коју су извојевали државни сталежи сазвани у Гану приликом ступања на престо Марије, кћерке Карла Смелог. Тада је било одређено да државне и провинциске сталешке скупштине имају право да се састају на сопствену иницијативу и да се никакви новчани намети не могу убирати без њихове сагласности. Поједине провинције извојевале су себи разне повластице које су ванредно прошириле њихову независност. Уосталом, те су повластице и привилегије у знатној мери остале празна реч, али су их се сетили у доба борбе против шпанске владавине. И за време Максимилијана, и за време његовог сина Филипа Лепог, и за време Карла сталежи су се састајали само на сазив владара. Сачувано је као неприкосновено њихово право да изгласавају новчану помоћ која је сматрана за добровољну, али није било случаја да су сталежи одбили владару суму новца коју је он молио. Уствари, добровољност „помоћи“ била је фиктивна. За време Карла утврђено је чак с коликим делом треба да учествује свака провинција у теглењу државних терета. Највише од свих плаћали су Фландрија и Брабант. Холандија је давала четвртину од оног што је давала Фландрија, Зеландија — шеснаестину, итд. Но, ма да су сталежи увек без речи давали тражени новац, ипак су Карлови покушаји да уведе сталне порезе претрпели неуспех. Обраћајући се државним сталежима, владари су истицали њихов значај као органа који уједињава читаву земљу насупрот провинциским сталежима. Средином XVI в. водећу улогу у државним сталежима почела је да игра група посланика из Брабанта. У ту групу су улазили не само претставници најугледнијих низоземских породица већ и посланици града Анверса. Тако је нова буржоазија постала врло утицајан фактор у политичком животу земље. Виша аристократија је активно учествовала у државној управи. То се сматрало њеном наследном привилегијом и обавезом. Док су раније крупни аристократи због свог положаја непосредних крупних вазала бургундског војводе седели у војводином већу, сада су из њихове средине морали да се именују чланови из њега издвојеног државног већа, у коме су претресана најважнија политичка питања. Но, владар је такође ставио под своју непосредну контролу две најважније гране државне управе: финансије и судство. Друга два већа која су такође произишла из војводиног већа — финансиско и тајно (за судске послове) — била су попуњена чиновницима, финансиским и правним стручњацима из редова ситног племства и буржоазије, те је тако у тим гранама управе био ослабљен утицај аристократије. Из редова аристократије постављани су владареви претставници у провинцијама — намесници или штатхалтери, с врло неодређеном и широком компетенцијом и веома независни од централне власти. Кад је Низоземска припала Хабзбурговцима, њен се владар врло ретко и на кратко време појављивао у Низоземској, пошто је уједно био и римски краљ, или немачки цар или шпански краљ. У вези с тим настала је дужност његовог намесника, генералног штатхалтера. Обично је то место заузимала жена, блиска рођака владара. Тако је Карло V поставио за намесницу своју сестру Маргариту Угарску (1531—1555 г.),
12
а за време Филипа II управница је била његова незаконита сестра Маргарита Пармска (од 1559 до 1567 г.). Низоземска у склопу царства Карла V. Укључење Низоземске у монархију Карла V донело јој је у почетку огромне користи, али ју је на крају крајева довело до устанка против шпанског господства. У економском погледу најнапреднија земља у Европи, с буржоазијом која се брзо и снажно развијала, била је под влашћу племићке државе која је на њу гледала као на најважнији извор свог богаћења. Карло је, нарочито последњих година своје владавине, цедио из Низоземске огромне суме. Од пет милиона златника који су чинили приход шпанске монархије, Низоземска је давала Карлу два милиона златника док је из америчких поседа он добијао свега пола милиона. Према другим подацима, Карло је до 1540 г. добијао из Низоземске око 1 милион ливри годишње а 12 година доцније од ње је скупљао више од шест милиона ливри. Само на камате и амортизације државних зајмова ишло је готово 1,5 милион ливри. А сав тај новац трошен је на подухвате који су за Низоземску били сасвим некорисни. Читав терет расхода за Карлове ратове у Италији, Немачкој, Француској, она је носила на својим плећима. Но, поред финансиске експлоатације, вредност Низоземске за шпанску монархију била је у томе што је она имала необично важан политичко-стратешки положај у Европи. Не само да је лежала у чвору светске трговине, него је из тог северозападног чвора било могућно да се згодно дејствује против Француске, Енглеске и Немачке. То је била права тврђава одакле је могао хабзбуршки дом да диктира своје законе читавој Европи. Ову богату земљу требало је држати у покорности и свим средствима осујећивати све што је могло да је истргне испод власти шпанског краља или цара, а баш је такву опасност претстављао протестантизам који се све више ширио у Низоземској, у почетку као лутеранство, а од четрдесетих година XVI в. — као калвинизам. Подривајући католичку цркву, он је претио царском престижу. Но, владина верска политика, управљена на борбу против протестантизма, имала је судбоносни значај за шпанско господство у Низоземској. Карло је почео да необично свирепо угушује јерес. Он је првобитно намеравао да у Низоземској уведе шпанску инквизицију, али се ограничио на постављање (1522 г.) специјалног комесара који је заједно с два помоћника морао да „проналази и кажњава, како би то чинио и сам цар, све оне који су били заражени отровом јереси“, при чему су му сви органи власти морали да пружају пуну помоћ. Нешто касније епископима су подељена пуномоћја инквизитора (епископска инквизиција) и, најзад, последњих година своје владавине, Карло је издао низ указа („плаката“) против „јереси“. Нарочитом се окрутношћу истицао „плакат“ од 1550 г. Он је био тако састављен да се сваки непоћудан човек могао оптужити за јерес. Постојала је само једна казна — конфискација имовине и смртна казна: за мушкарца одрубљење главе мачем, за жену — закопавање живе у земљу, а за упорне јеретике — ломача. Људи су свим средствима потстицани на потказивање, део јеретикове имовине ишао је у корист достављача. Судијама је било најстроже забрањено да ублажавају казну, а такође се свакоме забрањивало да моли за помиловање јеретика. Ради рата с Француском Карло те у Низоземску довео 1553 г. шпанске трупе. Оне су се понашале као у освојеној земљи и изазвале против себе општу мржњу.
13
Финансиска експлоатација, увођење верско-полициског режима у облику инквизиције, логоровање страних трупа у земљи — све је то стварало предуслове за будуће сукобе између шпанске монархије и Низоземске. Почетак владавине Филипа II. 1555 г. Карло се у Бриселу свечано одрекао царске круне и своју власт у Шпанији и Низоземској предао сину Филипу. Затворени, натмурени и лицемерни Филип, који је одрастао изван Низоземске, изазвао је према себи на првим корацима своје владавине опште неповерење. Он није унео никаквих спољних промена у уређење изграђено за време Карла. У управу је привукао претставнике белгиске аристократије, али се о пословима саветовао само са својим шпанским присним сарадницима. Он је, додуше, само потврдио Карлове „плакате“ против јеретика, чије се одредбе у пракси нису ни издалека остваривале са свом суровошћу, али је низом инструкција првих месеци своје владавине захтевао да се они беспоштедно примењују. Свом наследнику Карло је оставио тешко финансиско наслеђе — огромни државни дуг. Првих година своје владавине Филипу је поново био потребан силан новац за рат против Француске, па он још више појачава финансиски притисак на Низоземску. Но, у краљевој борби за изворе прихода те земље против сталешког претставништва, у коме је буржоазија имала врло велики утицај, краљ је морао да чини уступке. 1557 г. Шпанија је објавила државно банкротство. То је нанело велику штету низоземској, нарочито анверској буржоазији, па је дошло до расцепа савеза напредне низоземске буржоазије и монархије који смо видели у бургундској епохи и за време првих Хабзбурговаца. За четири године свог боравка у Низоземској — 1555 до 1559 г. — краљ је у крајњој нужди сазивао државну сталешку скупштину четири пута и покушавао да уведе стални намет, час у виду 1% од прихода на некретнине и 2% од продаје робе, час у виду других побирица. Али, сталешка је скупштина одлучно одбијала те мере. Изгласавала му је велике новчане помоћи, али је притом постављала низ политичких захтева. Жестоко је протестовала што земља мора да покрива расходе који немају никакве везе с Низоземском. Сталешка скупштина је тражила да се страна војска повуче из земље, а њена одбрана повери домаћим трупама; да се домаћој аристократији дâ да учествује у управљању земљом. Претставници Холандије су, сем тога, тражили да се ограниче пуномоћја инквизиције. Анверска буржоазија се одлучно умешала у финансиске послове шпанске владе која је била у банкротству и узела у своје руке да распоређује како ће се трошити асигновани новац; један од биргермајстора Анверса Антон ван Стрален постављен је за генералног комесара и суперинтенданта за исплаћивање плате трупама. 1559 г. Филип је отишао из Низоземске у Шпанију. Пред свој одлазак спровео је две мере које су изазвале силно негодовање у свим слојевима становништва. Издао је инструкције којима се захтевало најстроже гоњење јеретика на основу „плаката“, а затим је у сагласности с папом наредио да се образује 14 нових епископских столица (раније их је у земљи било свега шест, а сада се желело да их буде 18 пошто су две раније биле упражњене). Циљ тих мера није био само појачавање борбе против јереси (епископи су били и инквизитори), већ је краљ имао у виду и да ослаби утицај аристократије. Намеравало се да се епископима за издржавање да неколико богатих манастира. Уместо опата тих манастира, који су обично припадали млађим члановима домаћих аристократских породица и који су због тога били доста независни од краља, сада су у провинциским сталешким скупштинама морали да заседају епископи, које је 13
постављао краљ између учених људи неаристократског порекла. Пошто су они за све дуговали краљу, почели су, природно, да спроводе његову политику. Разумљиво је због чега су ту меру дочекали непријатељски и аристократија и прелати. Широке масе су се усталасале и очекивале да ће одмах после тога бити уведена шпанска инквизиција. Гранвелина управа и пораст опозиције дрема шпанском режиму. За намесницу у Низоземској Филип је поставио своју незакониту сестру Маргариту, пармску војвоткињу, пореклом Брабанткињу, али је вођење свих послова поверио поузданом лицу Антоану Перено, који је ускоро добио чин генерала Гранвеле. Антоан Перено, пореклом Бургунђанин, син министра Карла V, врло способан и сјајно образован човек, био је туђ земљи и народу којим је морао да управља. Похлепан, частољубив и властољубив, он је био истакнути претставник тада стваране више бирократије апсолутистичке монархије. Везан само за краља, дугујући за све њему, он је смисао читаве своје делатности видео у служењу краљу и стварању сопствене каријере. Државно веће које су чинили претставници низоземске аристократије изгубило је под његовом влашћу готово сваки значај. Политика Филипа II била је усмерена ка претварању Низоземске у једну од провинција шпанске апсолутистичке монархије. Краљ је желео да добије могућност да самовољно располаже приходима земље. Та је политика с гледишта шпанског апсолутизма била историски неопходна. Шпанска апсолутистичка монархија као политичка доминација економски сасвим непродуктивне класе, која је током неколико векова живела готово једино од рата и пљачке, могла је и да води само такву политику експлоатације становништва политички потчињених области: у прекоморским колонијама вршена је отворена пљачка, на европским поседима она је имала прикривеније форме, али је суштина била иста. Занимљиво је да су савременици јасно уочили тај пљачкашки карактер шпанског апсолутизма. „Шпанци уображавају — говорило се у Низоземској 1565 г. — да ће они овде наићи на несрећне Индијанце које они тлаче на милионе, али се варају“. Та политика морала је наићи на врло одлучан отпор у Низоземској, у земљи у којој је буржоазија већ била заузела доминантно место у привредном животу и врло утицајан положај у политичком животу. Борба између све јаче низоземске буржоазије и шпанског феудалног племства добила је у Низоземској специфичне облике. Услед тога што су обе класе које су се бориле припадале двама различитим народима и током историског развитка биле вештачки уједињене у оквиру једног политичког организма, борба је добила облик устанка за националну независност. Борба против феудализма испреплела се с борбом против хиспанизације. У ову националну борбу, у првим њеним етапама, били су увучени и феудални елементи Низоземске, који нису желели да се одрекну располагања богатствима земље, али су у класном погледу, природно, били ближи шпанском феудалном друштву него својој националној буржоазији и зато су се у даљем току борбе удаљили од револуције и заузели реакционарни став. Буржоаска револуција у Низоземској није довела до рушења политичког и социјалног уређења оног политичког комплекса у чијим је недрима нестала. Она није срушила шпанску монархију, али снаге феудализма нису ни њу угушиле. Њен резултат било је територијално издвајање оног дела монархије у коме је дошло до те борбе, његово оцепљење од шпанске монархије, формирање ван њеног оквира нове државе, која је имала политичку форму новог буржоаског социјалног уређења. Низоземска 13
буржоазија није имала довољно снага нити су историски предуслови још били сазрели да разруши шпанску апсолутистичку монархију, али је она имала снаге да се ишчупа из шпанских канџи и одбрани своју политичку независност. Незадовољство поретком који је завео Филип сазревало је скоро у свим слојевима становништва. Већ првих месеци нове владавине знатан део аристократије прешао је у опозицију према њему. Богата низоземска аристократија навикла се да према цару заузима независан став. То јој није сметало да му предано служи, па су многи из њених редова дали главу у тој служби, али је она љубоморно чувала своја права и привилегије који су јој пружали могућност да прилично самостално обавља државне послове Низоземске и да, што је главно, располаже државним новцем. Аристократија је живела на великој нози — још за време бургундске династије бриселски двор је био чувен по својој раскоши и расипништву — и јако се заплитала у дугове. Најбогатији и најрасипнији међу аристократијом били су Виљем, принц Орански, и гроф Егмонт. То су били још релативно млади људи. Гроф Егмонт, пореклом из врло старог холандског рода, који је поседовао простране полдере у Холандији и на феудалним поседима у Фландрији, био је сјајан ратник, човек који је знао да се одушеви, смео и одлучан, али кратковид политичар. Виљема — по пореклу Немца, старијег сина и наследника грофа Насавског који је од свог брата од стрица добио огромно наследство на југу Француске, кнежевство оранско (Оранж) и велике поседе у Низоземској, отац је због тога вратио из протестантизма у католичанство и дао на васпитање у Брисел. Скоро као дечак,.пошто је био омиљени паж Карла V, већ је био посвећен у све тајне полуге државне политике и у тананости дворских интрига. Нашавши се међу низоземском аристократијом, он је усвојио њене обичаје и раскошан начин живота. Од њега се формирао вешт политичар који је до савршенства овладао вештином да стекне популарност, префињен дипломата, који је на самом почетку своје политичке каријере необично успешно водио мировне преговоре с Француском, и велики пијаница, као уосталом и већина велможа, у чијем се раскошном дворцу, отвореном за зване и незване госте, даноноћно потоцима точило вино а столови се проваљивали од јела која су спремали најбољи кувари Европе. За то није било довољно чак ни оних 200 хиљада годишњег прихода које је имао тај најбогатији човек Низоземске, па су, како је говорио Гранвела, његови дугови достизали 900 хиљада златника. Тај човек лепог образовања, будући вођ револуције, која је, према мишљењу извесних буржоаских историчара, била покретана из верских мотива, био је сасвим равнодушан према верским питањима. Хришћанство је сматрао „изумом политичара да се помоћу бога народ држи у покорности“, и у току живота четири је пута променио веру. Аристократија је тежила да обори Гранвелу и да поново концентрише сву управу у својим рукама. Главни орган поново је требало да постане државно веће. Аристократија се користила незадовољством које су код становништва изазвале последње Филипове мере (оснивање епископија, потврђивање „плаката“, задржавање шпанских трупа у земљи). За инспиратора свих тих мера сматрали су Гранвелу (у самој ствари то није било тако) који (је на себе навукао свеопшту мржњу. Егмонт и Виљем Орански одбили су да учествују у државном већу изјавивши да не желе да сносе одговорност за Гранвелову политику. У име већине аристократа они су се више пута обраћали Филипу с писмима у којима су у црним бојама приказивали положај земље и за све невоље оптуживали Гранвелу. Но, аристократија је, идући за својим уско 13
сталешким циљевима, истовремено штитила интересе земље. Њени претставници у државном већу пружили су одлучан отпор покушајима шпанске владе да помогне Катарини Медичи и Низоземску увуче у борбу која је избила у Француској између католика и хугенота. Опозиција према шпанској политици усретсредила се на питању епископија. Аристократија је у том питању наишла на подршку од стране брабантске провинциске сталешке скупштине, која је такође . послала краљу делегацију са жалбама на Гранвелу, а затим је престала да исплаћује новчану помоћ. На крају крајева, краљ је попустио. 1564 г. Гранвела је напустио Низоземску. Аристократија се издавала за заштитницу старих слобода и привилегија земље. Она је упорно захтевала сазивање државних сталежа. Њен позитивни политички програм добро је окарактерисао Гранвела у једном писму Филипу II. „Они хоће да претворе земљу у републику своје врсте, у којој краљ може да чини само оно што је њима по вољи“. Много дубљи су били узроци незадовољства и много је шира била опозиција према Шпанцима у буржоаским и плебејским слојевима становништва. Код последњих су уз то сазревала и револуционарна расположења. Та борба како национална тако и социјалнополитичка била је најтешње повезана с верским покретом. Калвинизам је постао идеологија борбе за националну слободу. „Плакати“ Карла V и Филипа II нису зауставили ширење калвинизма у Низоземској. Он је долазио двама путевима. Из Француске се ширио по градовима и месташцима у јужним и југозападним областима које су се с њом граничиле, где се развила нова капиталистичка индустрија, у Турнеу, Валансијену, Лилу и Армантијеру. Друга област у коју је продирао калвинизам био је Анверс и западне приморске провинције: Холандија и Зеландија. Овде је калвинизам долазио из Енглеске, с којом је читава та обала одржавала тесне трговачке везе. Калвинизам се ширио међу новом буржоазијом, а такође и међу масама које је она експлоатисала. Карактеристично је да су градови са старим еснафским занатима углавном сачували католичанство. Калвинизам — то је „јерес“ оних „који су се — по речима Гранвеле — обогатили помоћу својих предузећа и трговачких операција и због тога само и маштали о новотаријама“. Гранвела даје интересантну напомену да су предузимачи и трговци калвинисти „стављали нож под грло од њих зависним сиромасима“ и потчињенима како би их приморали да прелазе на јерес. Калвинизам је такође нашао много присталица и међу ситним племством чији је положај био близак положају француских племића-хугенота. Као и свугде, низоземско ситно племство је пропадало и његово пропадање је удвостручила „револуција цена“. С прекидом рата пресушивали су и споредни приходи у виду откупа и плена. Племство се заплело у дугове и у његовим редовима су се ширили планови о секуларизацији огромних црквених поседа. Према мишљењу племића, ту земљу је „требало претворити у војне поседе и разделити мноштву сиромашних племића који би за то били обавезни да служе ... И тада би, уместо гомиле калуђера — нерадника, имали увек при руци сјајну коњицу на корист краља и на срећу земље“. Прогони и гласови о увођењу инквизиције изазвали су прави талас емиграције калвиниста. Из земље су бежали трговци, предузимачи и чак радници. Но емиграција је погађала и интересе оних који су остајали. Сваки одлазак калвиниста из Низоземске доносио је растројство привредног живота. Од бежања калвинисте-трговца или
13
предузимача — нису страдали само његови ортаци, контрахенти. Радници који су били код њега запослени осуђивани су на незапосленост Бегунци су односили са собом своју предузимљивоет, знање, техничке навике и тајне, углавном у Енглеску, супарницу Низоземске. Савременици су рачунали да у Енглеској има више од 30 хиљада емиграната из Низоземске, који су тамо увели нове индустриске гране и усавршили старе, што је учинило да Енглеска постане још опаснији конкурент низоземске индустрије. Међу буржоазијом незадовољство је изазивала и спољна политика Филипа II. Она не само што није заштићавала интересе Низоземске, него је земљи наносила и велику штету. Затегнути односи са Енглеском одмах су се осетили у Анверсу смањењем увоза енглеског сукна и прекидом послова са енглеским трговцима. С друге стране, влада Филипа II, из побуда опште политике, није довољно енергично иступила против енглеског гусарства, које је цветало на Северном Мору и Ламаншу и наносило велике штете холандској трговини. Односи с Данском, која је затварала улаз у Балтичко Море, толико важно за холандску трговину, нису увек били у складу са интересима Низоземске. Најзад, после свог банкротства 1557 г., шпанска монархија је у знатној мери изгубила у очима анверске берзе оно чиме је она могла да је привуче: положај повољног контрахента за крупне финансиске операције. У свом опроштајном говору државним сталежима Филип II је 1559 г. инсистирајући на одлучној борби против „јереси“ изјавио: „Како показује искуство из прошлости, промена религије увек је праћена променом државног уређења, и често се сиротиња, беспосличари и скитнице користе тиме као изговором да присвоје имовину богаташа“. Плашећи имућне класе аветима револуције, краљ се показао као пророк. Већ идуће године, под утицајем верских ратова који су почели у Француској, долази до акција плебејских доњих слојева, у индустриским градовима Фландрије и Еноа, где је појачано проповедање калвинизма добило карактер револуционарне пропаганде и повезало се с немирима незапослених. И Гранвела и Маргарита су сматрали да се налазе пред неминовном великом револуционарном експлозијом. Нови револуционарни талас диже се 1565 г. када су допрли гласови да ће бити уведена шпанска инквизиција, да је краљ упркос протестима аристократије — Егмонт је ишао у Мадрид као делегат — одбио да укине „плакате“ и, напротив, тражио свирепо гоњење „јереси“. Земља је била преплављена памфлетима који су позивали масе да пруже отпор шпанском газдовању, краљевској самовољи, примени „плаката“ и тражили слободу вероисповести. „Компромис“ 1565 г. Узбуђење није захватило само градове него и села, и било је тако снажно да је изазвало акцију племства. У новембру 1565 г. сакупили су се у Бриселу са свих страна племићи и закључили такозвани „компромис“. Текст уговора носи наслов „Савез фламанског племства против шпанске инквизиције“. Чланови „компромиса“ морали су се заклети да ће се свим силама борити против увођења инквизиције, која „противречи црквеном и грађанском поретку и доноси растројство трговине, постаје извор побуна и изазива грађански рат...“. У Савезу је било много калвиниста али и доста католика. Но, „компромис“ није био само савез за самоодбрану од опасности верско-политичког терора. Њега је изазвао и страх од великог устанка сељака и доњих слојева града у случају да се продужи политика владе. Племићи су 13
отворено указивали да ће у случају устанка против шпанског режима они први бити изложени нападу у својим кућама и на поседима. Један део аристократа пришао је „компромису“, а други је обећавао и пружао подршку; међу последњима био је Виљем Орански. Првобитно су се међу племићима, можда, назирали планови о устанку против шпанског режима, али их више аристократија није подржавала. Егмонт је одбио да стане на чело устанка. Петиција 5 априла 1566 г. Тада је Виљем Орански саветовао племићима да поднесу петицију регенткињи приредивши уз то импозантну демонстрацију. То је и учињено 5 априла 1566 г. У Бриселу се сакупило неколико стотина племића који су пратили своју делегацију до улаза у двор. У петицији су племићи инсистирали да се краљу пошаљу делегати с молбом да се ублаже „плакати“ и да се сазову државни сталежи, а да се до краљевог решења обустави дејство „плаката“. Притом су енергично указивали на опасност од устанка који је претио у првом реду њима у случају да се продужи ранија политика. Изглед племића у изношеном и излизаном оделу изазвао је презриву примедбу једног од велможа који су присуствовали пријему делегације: „Вреди ли, владарко, да се бојите ових одрпанаца (геза)“. Тај надимак су прихватили племићи и почели да се називају гезима. Касније је то постало име свих устаника против шпанског режима. Маргарита је обећала да ће ублажити „плакате“. Била је намера да се калвинисти просто не дирају, само ако они не буду јавно показивали своју веру, али се краљ није сложио с тим безначајним уступком. Међутим, под утицајем демонстрација у пролеће и лето 1566 г. калвинистичка проповед је постајала све јача по читавој земљи. Калвинисти су се састајали сасвим отворено. Обично су скупови одржавани ван града; често су њихови учесници долазили наоружани како би пружили отпор у случају покушаја да се растури састанак. Проповед је почела да добија очигледно револуционарни карактер. Калвинисти су узели власт у своје руке у низу градова. Иступање племића организованих у „компромис“ изазвало је организовање истих таквих одбранбених савеза и у другим слојевима становништва. У „компромис“ се организују и анверски калвинистички трговци. Бојећи се репресалија од шпанске владе, анверски трговци су у почетку чак намеравали да се откупе великом сумом новца. Тај савез новчаних људи претстављао је значајну финансиску силу. Калвинистичка буржоазија је тежила да се уједини с племићким „компромисом“, тачније да га стави у своју службу како би пружила заједничким снагама отпор шпанској влади. Виљем Орански је такође сматрао да треба да се припрема за борбу, па је повео преговоре с немачким кнежевима. Узнемирено стање у земљи поново је изазвало знатну емиграцију, поремећај послова и незапосленост. Анверс је био препун незапослених, хиљаде њих су лутале по југозападним индустриским областима. По земљи су се шириле прокламације с позивом да се уништи „идолопоклонство“. Иконоборачки покрет у јесен 1566 г. Почело је рушење цркава и манастира. Тај стихиски иконоборачки покрет никао је у западној Фландрији, у индустриским калвинистичким областима и у току августа брзо је захватио читаву земљу. У Анверсу је достигао нарочито велике размере. Филипови шпијуни, природно, са знатним преувеличавањем говорили су о 200 хиљада порушених олтара у земљи. Савременици су истицали да у доњој Фландрији иконоборци „нису ништа опљачкали већ да су све злато и сребро предали, према инвентарисаном списку, у руке градских управа и црквених старешина и приморали градске управе да се закуну да ће све претворити у 13
сребрни новац ради поделе сиротињи“. Под утиском иконоборачких немира, Маргарита је попустила сматрајући да ће на своју страну привући племиће-калвинисте. Објављено је да до краљеве одлуке власти више неће забрањивати проповеди које се држе на уобичајеним местима. Чланови савеза су јој са своје стране обећали да ће свим силама радити да престане пљачка, да се народ примора да положи оружје и да се савез племића сматра распуштеним. Иконоборачки покрет унео је расцеп међу племство и појачао реакцију. Један део аристократије је стао на Маргаритину страну још за време прве акције племства. Акције калвиниста изазвале су образовање чисто католичке партије. Већ с јесени је знатан део племства прешао у владин табор. Из Шпаније је послат новац којим је Маргарита могла да најми војску. Она се одрекла свих уступака. Почели су прогони калвиниста у којима је узело учешћа и племство. Поједини одреди калвиниста су били разбијени, градови које су они заузели повраћени, аристократија и племићи су се поново заклели на верност влади. Виљем је одбио да то учини и отишао у Немачку. Он је предвидео свирепе репресалије. С пролећа 1567 г. покрет је у суштини био угушен и земља умирена. Но, шпанска влада се користила догађајима у Низоземској као изговором да у земљи уведе апсолутистички режим. Уништити привилегије градова, заменити градске власти краљевским чиновницима, распустити домаћу војску, разрезивати порез без сагласности сталежа — такав је био програм Филипа II. Кад би се он остварио, шпанска би влада могла располагати изворима прихода земље. Филип II је схватао да је немогућно спровести у живот тај програм без војне окупације земље. Зато је он у лето 1567 г. послао у Низоземску десет хиљада одабраних војника из шпанских одреда који су се налазили по гарнизонима у Италији и поставио им на чело војводу Албу. Војвода Алба у Низоземској и почетак терора. Изгледало је да је било тешко наћи погоднијег човека за испуњење постављеног задатка. Феудална монархија је послала у борбу с буржоаским друштвом једног од најсјајнијих својих претставника, можда најкрупнијег војсковођу у Европи тога времена, изврсног дипломату, човека који је пред себе јасно постављао циљеве и њима истрајно ишао не заустављајући се ни пред чим. У њему су се сјединиле ратоборне традиције и фанатизам старог кастиљског племића са охолошћу шпанске аристократије оног поколења у чије се време Шпанија претворила у највећу европску државу. 23 августа 1567 г. Алба је на челу своје војске ушао свечано у Брисел. Он је одмах разместио своје трупе по гарнизонима у најважнијим градовима и почео да у њима гради утврђења. Тако су већ првих дана предузете мере за спречавање устанка. Затим су похапшени вођи опозиционе аристократије, гроф Егмонт и адмирал Хорн као и биргермајстер Анверса ван Стрален. У Мадриду је већ одавно било одлучено да се они, као и многи други, погубе. Још у доба Гранвеле Алба је саветовао краљу да претворно попусти и сачека „кад буде могућно да се отсеку главе свима који то заслужују“. „Крваво веће“. Алба је завео режим најжешћег терора. Установљено је „Веће за немире“, које је добило назив „Крваво веће“. Почела су масовна хапшења са оптужбом за буне, иконоборство, потписивање „компромиса“. Ускоро је веће почело да изриче на стотине смртних пресуда. Много је племића изгубило главу на губилишту. У пролеће 1568 г. погубљени су Егмонт и Хорн. Први је, упркос својој лојалности и оданости монархији, могао изгледати врло опасан као војни вођ евентуалног устанка. Јако је страдала и имућна буржоазија. Ко се могао спасти, исељавао се, упркос најстрожим забранама, у иностранство, углавном у Енглеску. По извесним подацима, „Крваво 13
веће“ је за свега шест година погубило шест до осам хиљада људи, но циљ терора није био само обрачун с бунтовницима „јеретицима“, већ и повећање краљевских прихода, пошто су погубљења праћена конфискацијом имовине у корист краља. Алба се хвалио како је том финансиском операцијом прибавио краљу 500 хиљада златника прихода. Изгледало је да терористички Албин режим не изазива озбиљан отпор. Шпански гарнизони држали су земљу у покорности. Али се свакодневно повећавао број људи из свих сталежа који су били избачени из колосека, упропашћени, незапослени, који су бежали од погубљења и егзекуција, крајње огорчени и очајни. Становништво је одлазило у забачена места, у шуме. Овде су се образовали одреди „шумске браће“ — „шумских геза“, који су нападали на цркве и манастире. Но Албиној војсци они нису могли да пруже озбиљан отпор. Становништво приморских провинција, које је гладовало због незапослености, морнари и рибари Фризије, Зеландије, Холандије одлазили су на море и одавали се гусарењу. Често су њихови команданти били племићи-калвинисти, који су побегли од џелата „Крвавог већа“. Ови „морски гези“ нападали су и на своје и на туђе бродове. Поморске везе са Шпанијом биле су отежане. Емиграција се такође организовала свим снагама за борбу против Албе. Душа читавог покрета био је Виљем Орански и његов брат Лудвиг. Виљем је покушавао да на своју страну привуче немачке кнежеве и водио преговоре с француским хугенотима. Са сакупљеним новцем најмљена је прилично шаролика војска с којом је Виљем 1568 г. провалио у земљу рачунајући с дизањем устанка. Али он није наишао на подршку међу терорисаним становништвом. Алба је Виљему нанео неколико пораза. За продужење кампање није било довољно новца и Виљемова војска се распала. Пошто је одбио нападе Оранског, Алба се осетио врло сигуран. „Становници су врло задовољни — писао је он краљу — и нема у свету нације којом би било лакше владати него овом, само ако знаш да њоме руководиш“. Већ у почетку 1568 г. он је приступио испуњавању задатка ради кога је послат у Низоземску — хиспанизацији земље и њеном претварању у шпанску провинцију. Алба је тежио да до темеља разруши њено политичко и социјално уређење. „Потребно је изградити — писао је он краљу — сасвим нови свет и дајбоже да се то постигне, пошто је тешка ствар уништити обичаје који су се укоренили код тако слободољубивог народа какав су увек били Низоземци. Ја ћу на томе радити не жалећи труда“. Државном већу било је ускраћено учествовање у пословима. Алба се саветовао само са извесним својим поверљивим Шпанцима и предлагао да се постави ново веће састављено од Шпанаца. На крају су основане и нове епископије чије је питање дуго времена изазивало толико незадовољства. Али, главно је било — коренита промена финансиског система у Низоземској који би омогућио да се из земље извуче с најмањим напорима што је могуће више. „Ви можете да извучете — писао је Алба краљу — све што хоћете из ове земље којој сте досада морали да чините бескрајне уступке за сваки фјорин који вам је био уступљен, и то да их чините на такав начин да ја — ваш обични пушконоша — ни за шта не бих то трпео“. Али, овај притисак феудалне монархије на буржоаско богатство није успео. Управо ови Албини покушаји да уведе нов систем опорезивања нарочито су наишли на одлучан отпор и били непосредни узрок устанка. Покушај увођења алкабале. У пролеће 1569 г. сазвани су државни сталежи и њима је предложено да се уместо привремене новчане помоћи уведе стални порез: 1% на покретну и непокретну имовину, 5% на сваки уговор при продаји земље и 10% на 13
продају покретнине. Последњи порез није био ништа друго него стара арапска алкабала, која је постојала у Шпанији. У земљи као што је била Низоземска, са својом развијеном трговином, овај порез је претио да поремети читав привредни живот. Али, Алба је с потпуним неразумевањем и глупом упорношћу наводио у одбрану свог система аргументе типичне за феудалну економску идеологију. Он је указивао да ови порези неће оптеретити ни племство ни свештенство и да ће свом тежином пасти на плећа трговца и занатлије. Економски најразвијенијој земљи у Европи он је калемио искуство своје феудалне сењерије. Он је заиста добијао, како их је уверавао уосталом са извесним преувеличавањем, од свог малог града Албе 50 хиљада дуката годишње у виду алкабале. Шта би тек морала да дâ Низоземска, која је производила робе за 45 милиона фјорина годишње, како је показало истраживање извршено по његовом наређењу. Сталежи су категорички одбили да уведу десетопроцентни порез, али су на крају попустили пред претњама. Ствар се завршила компромисом: сталежи су пристали да сваке године плаћају по два милиона фјорина за одлагање пореза од 10% и 5% за две године, али се порез од 1% почео одмах наплаћивати, и у фебруару 1571 г. донео је три милиона и 300 хиљада фјорина. Изгледало је да Албина финансиска политика има успеха. Неки финансијери су му већ предлагали, како је он уверавао краља, своје услуге, да узму под закуп алкабалу за 4 милиона фјорина годишње, али је он сматрао да ће добити 6 милиона. Од тога ће два милиона чистог прихода добити мадридска каса. Он је с још већом упорношћу решио да спроведе у живот порез од 10%, утолико пре што су из Шпаније упорно тражили новац, а он је на поласку обећао да ће новац из Низоземске тећи златним потоком. У јесен 1571 г. порез од 10% упркос отпору био је ипак уведен. И крупна и ситна буржоазија је одговорила општим штрајком. Читава трговина је замрла, а уједно с њом и индустрија, која је остала без поруџбина. По речима савременика, становништво Анверса се топило као снег. Приходи од издавања тржишних места пали су од 80 хиљада фјорина на 14 хиљада. „Пивари су престали да варе пиво, пекари да пеку хлеб“. Порез је најтеже пао на најнезаштићеније радне масе становништва. Наступила је масовна незапосленост, а међутим, порез од 10% непоштедно је наплаћиван од предмета широке потрошње. Уз то се и буржоазија потрудила да искористи тешки положај маса. Како сведоче савременици, многи су се предузимачи користили народном невољом да снизе надницу на једну трећину. Био је потребан мали потстрек да се узаврела мржња против Албе и његовог режима излије у отворени устанак. Тај су потстрек дали морски гези. Са увођењем Албиних пореза њихов се број јако повећао. У уносно поморско разбојништво нису одлазили само морнари и рибари приморских провинција него и незапослени из индустриских југозападних валонских области. Њима су такође пришли многи француски хугеноти из Ларошела. Заузеће Брила од стране геза и почетак општег устанка. Сада су морски гези претстављали озбиљну опасност: они су скоро сасвим пресекли поморске везе Низоземске, нарочито са Шпанијом. Уточиште су налазили у енглеским пристаништима, али је после одлучног наваљивања шпанске владе Енглеска престала да подржава гезе и у марту 1572 г. затражила да њихови бродови напусте енглеске луке. Једна од тих флотила морских геза у потрази за провијантом искрцала се на острву Форну на ушћу Рајне и заузела мали град Брил. То се догодило 1 априла 1572 г. Заузеће Брила послужило је као сигнал за устанак читавог севера против шпанског режима. 13
Гези су одбили напад шпанских одреда и ускоро је у њиховим рукама био већи део острва на ушћу Рајне и Шелде. Гези су непоштедно пљачкали земљу, нарочито манастире и цркве и, природно, нису задобили за себе поверење буржоаских кругова. У Холандији је низ градова пустио гарнизоне Виљема Оранског. Притом је у неким градовима долазило до сукоба са шпанским гарнизонима. Али, Шпанцима је пошло за руком да задрже Амстердам. У јужним провинцијама су одреди хугенота које је из Француске довео Виљемов брат Лудвиг, заузели Монс, где је било много Виљемових присталица. Богата буржоазија Монса — трговци, свилари и сукнари — организовали су о свом трошку борбене одреде. Сам Орански је с војском прешао Рајну, продро у Брабант и упутио се у Монс. Становништво провинцијâ није га дочекало онако срдачно како је он очекивао. Брисел и други градови затворили су пред њим врата. Шаролика војска Виљема Оранског, рђаво и нередовно плаћана, била је страшно разуздана и пљачкала је становништво, можда више него дисциплиновани шпански одреди, а то, разуме се, није могло да помогне успеху ствари. Није било оправдано ни очекивање Виљема Оранског да ће Француска послати помоћ. „Вартоломејска ноћ“ (24 августа 1572 г.) пореметила је све планове. Алба је, опседајући Монс, избегао одлучне сукобе, пошто је био уверен да Виљему неће дуго потрајати новци и да ће се његова војска сама од себе распасти. Стварно, после непуна два месеца од свог упада Виљем се вратио у Немачку, где је затим распустио бедне остатке својих одреда. После тога он је отишао у Холандију. Овде га је становништво дочекало са одушевљењем, холандски државни сталежи су га прогласили за краљевог штатхалтера у Холандији, Зеландији, Фризији и Утрехту. Њему су биле потчињене војне снаге; за његовог заменика сматран је вођ геза Лимеј. После Виљемовог повлачења Алба је заузео Монс. Извршено је мноштво смртних казни и конфискација имовине. Затим је Алба кренуо да умири северне провинције. На путу је његова војска опљачкала Мехелн, црквено седиште Низоземске, „као да је то био турски град“, примећује савременик. Награбљеним пленом Алба је исплатио трупе. Крећући се на север Алба се потрудио да отсече западне провинције од Немачке, како би пресекао евентуалну помоћ немачких кнежева. После страшног покоља и пустошења, које је извршио над градом Цутфеном, остали градови на реци Изелу предали су му се без отпора. Пошто је град Норден на Зидерзеу покушао да му пружи отпор, збрисан је с лица земљиног. Ослањајући се на Амстердам, као на базу, Алба је крајем 1572 г. почео да опседа Харлем. Град је пружио упоран отпор, држао се седам месеци, али су се сви Виљемови покушаји да спасе Харлем завршили с неуспехом. Он није имао средстава за наимање ландскнехта. Харлем се предао на милост и немилост победника. Становништво се откупило од уништења за 100 хиљада златника, али Алба је храбри харлемски гарнизон потопио у море. Победа до које је Алба дошао по скупу цену била је његов последњи успех. Он је мислио да ће отпор још непокорених градова сломити најсвирепијим терором. Када је почео да опседа Алкмар, претио је да у њему неће оставити ни једне живе душе. „Пошто је пример Харлема био некористан (Алба је сматрао да је с градом поступио сувише благо), можда ће пример свирепости уразумити друге градове“. Али, опсада Алкмара морала се дићи пред опасношћу да земља буде потопљена. Холанђани су стварно прибегли том крајњем средству када је војска Албиног наследника опседала Лајден. Но, на отвореном пољу војска Оранског је стално трпела поразе. У пролеће 1574 г. провалио је Виљемов брат Лудвиг опет са слабо дисциплинованом војском сабраном од свакојаког олоша и, што је главно, рђаво 14
плаћаном. Војска је пљачкала и чинила злодела. Још у првој озбиљној борби шпанске трупе су до ногу потукле ове одреде (14 априла у битки код Мока); два Виљемова брата су погинула у боју. После победе код Мока Шпанци су почели да опседају град Лајден (од маја до октобра 1574 г.). Град је био на рубу пропасти, али су холандски сталежи решили да отворе бране које су чувале земљу од поплаве. Флота страшних геза је довезла намирнице становништву избезумљеном од глади, и Шпанци су били принуђени да се повуку. Неуспех Шпанаца под Лајденом био је прекретница у читавој кампањи, али је судбина устаника који су се опирали у неколико градова, на сићушном комадићу копна, ипак била угрожена. Додуше, њихова се снага састојала у томе што су .држали море, тукли шпанске ескадре и могли да држе Низоземску под блокадом. Устаничку ствар није спасла само њихова храброст и пожртвовање него и слом шпанских финансија, који се већ одавно спремао и коме је низоземски устанак задао последњи ударац. Албина политика претрпела је потпун неуспех. Уместо два милиона фјорина, које је Шпанија добијала од Низоземске, сада је она сама морала да тамо шаље сваке године скоро исто толику суму. За пет година, 1567—1572 г. из Шпаније је послато 8 милиона фјорина за издржавање трупа и ратовање, не рачунајући расходе из локалних средстава. А тим расходима није се могао предвидети крај. Алба је опозван, и крајем 1573 г. напустио је Низоземску. Рекезенс, његов наследник, извео је жалосни новчани биланс његове финансиске политике. 40 милиона дуката већ је било потрошено на рат. Сем тога, влада је дуговала војсци 6,5 милиона дуката, а рат је сваког месеца коштао око 600 хиљада дуката. Стање шпанских финансија се одразило и на стању у шпанској војсци. Одмах после заузећа Харлема, шпанске трупе су се, не добивши плату, побуниле и чак предлагале свом непријатељу Виљему да узме град натраг за 40 хиљада дуката, које Виљем такође није имао. Немире су некако успели да умире, али су те побуне постајале сваки пут све озбиљније. Војска се буни после победе код Мока, креће на Анверс и изјављује да ће град морати да јој исплати плату која јој припада, пошто је тајно повезан с холандским побуњеницима. Анверска буржоазија је с великом муком успела да се откупи од побуњене солдатеске огромним износом (у лето 1574 г.). Шпанска влада је у јесен 1575 г. прекинула плаћања према обавезама. Слом државних финансија, разуме се, још је више компликовао ситуацију. Од сталежа јужних провинција Рекезенс је тражио да му дају зајам од 1,200 хиљада фјорина и претио, у случају одбијања логоровањем војске и војничким бунама. Сталежи су дали новац, али он није дуго трајао. Шпанци су срећно почели поход против зеландских острва. У случају успеха он би јужној Низоземској опет осигурао излаз на море, али га је поткопала војничка побуна. Војници су кренули на Брисел, али се град припремио на отпор и они су заузели мали али богати град Алст, који се налазио у близини. Неуспех војних подухвата Шпанаца приморао их је да ступе с Виљемом Оранским у преговоре, али су се они више пута прекидали, пошто краљ није пристајао ни на какве уступке. Са своје стране влада се одрекла Албиних терористичких метода. Порез од 10% био је фактички укинут још у време његовог управљања. Знатно је била ублажена и делатност „већа за немире“, које сада није изрицало смртне пресуде. Најзад је Рекезенс објавио краљеву амнестију, али то није произвело никакав утисак, пошто се уопште није веровало влади, а посебно не Рекезенсу, који је вероломно кршио иста обећања за време покоравања Мориска. Виљему је било јасно да се он у 14
северним провинцијама не може одржати без помоћи споља, и он је читаво време покушавао да се повеже час с француском час са енглеском владом, користећи како антагонизам између ове две земље тако и њихово непријатељство према Шпанији. Он је више пута предлагао Јелисавети енглеској да узме под свој протекторат Холандију и Зеландију и да окупира неколико важних приморских места, међу њима и Флисинген, али Јелисавета ипак није прихватила тај предлог. Северне провинције после 1572 г. У северним и јужним провинцијама је за четири године од почетка устанка дошло до значајних социјалних и политичких промена. Устанак на северу био је усретсређен на градове. Градске класе становништва, везане за индустрију и трговину, чиниле су борце и организаторе отпора. Земљопоседничке и земљорадничке групе становништва односиле су се према борби пасивније и понекад чак непријатељски. Шпански систем експлоатације био је у мањој противречности с пољопривредним начином живота него с градском трговином и индустријом. Широке сељачке масе биле су још католичке. Сељаштву је било лакше да се помири са шпанским режимом. Али, рат је са својим пустошењима нарочито тешко падао на сељаштво и потпуно уништавао његову привреду. Специфични систем одбране провинција, плављење водом великих области — имао је за њега трагичне последице. Он је, иако не заувек, ипак за врло дуго време лишавао становништво средстава за живот. Разумљиво је зашто су се сељаци односили према тој крајњој мери врло непријатељски, Они су се, на пример, упорно противили потапању околине Алкмара. Сарадници Виљема Оранског морали су да угушују сељачке покрете, и то с нечувеном свирепошћу. Али је такође доста изгубила од свог социјалног и политичког значаја и експлоататорска земљопоседничка класа — племство и свештенство. Као социјална организација, католичка црква је на северу изгубила своју материјалну базу и скоро ишчезла; 1573 г. извршена је секуларизација црквених земљишта, после чега је свештенство престало да се појављује на сталешким скупштинама. Племићи су такође изгубили свој ранији социјални и политички положај. Један део племства прешао је у непријатељски табор, и њихова земљишта била су конфискована. У сталешким скупштинама Холандије и Зеландије племство сада заузима безначајно место: оно у Зеландији, на пример, има свега један глас против шест гласова градског становништва. Доминантан политички и социјални значај добило је градско становништво. Оно сада чини огромну већину посланика у сталешким скупштинама Холандије и Зеландије. Уствари, из старих оквира сталешког претставништва израста нови политички орган који у себи оваплоћује превласт буржоазије. Буржоазија је дала Виљему врло велика, скоро диктаторска пуномоћја. Он јој је био потребан за борбу против Шпаније. Био је врховни војни командант и могао је уопште да неограничено одлучује о свему што се тицало државне безбедности. Али, буржоазија је врло чврсто узела у своје руке располагање државним новцем. Виљем је морао да од ње енергично тражи новац, потребан за одбрану државе. Нови класни карактер државе двеју провинција, Холандије и Зеландије (1575 г. дошло је до њиховог тешњег уједињења) као буржоаске државе испољава се у оној финансиској експлоатацији коју спроводе сталежи. Они теже да терет пореза свале на широке масе. Појављује се мноштво посредних пореза на предмете широке потрошње
14
— црта врло карактеристична за Холандију и у доцнијем периоду — док се врло слабо ударају намети на трговину и производњу. Упркос рату трговина приморских градова Холандије и, посебно, Амстердама не само да није претрпела велику штету већ је, напротив, почела да цвета. Ту је стизала емиграција из јужних области заузетих од Шпанаца. За то време је становништво холандских градова јако нарасло. Амстердам је почео да привлачи трговину Анверса, коме су гези пресекли везе с морем. Холандска буржоазија се не устручава да тргује с непријатељем. Држава добија велике приходе од издавања дозвола за трговину с пристаништима под влашћу Шпаније, међу њима и са онима на фландриској обали. Узрок због кога најважнији град Холандије, Амстердам, није прешао на страну устаника био је у томе што није желео да прекине необично повољне трговачке везе са Шпанијом. Јужне провинције 1576 г. Пљачке и злодела побуњене шпанске солдатеске изазвали су општу експлозију мржње у јужним провинцијама. Становништво се свуда прихвата оружја и организује одреде ради самоодбране, ради пружања отпора војничким пљачкашким бандама. Пример је дао Брисел. Брабантски сталежи врбују трупе. Моменат је био необично повољан да се и јужне провинције, у првом реду Фландрија и Брабант, дигну у борбу против Шпаније. Виљем је повео енергичну агитацију. Многобројни емигранти из јужних провинција који су га окружавали, а исто тако и досељеници из Француске — хугеноти — међу којима се налазио и низ талентованих публициста, преплавили су јужне провинције памфлетима, прогласима и циркуларима. Прилагођавајући своје теорије бораца против тираније низоземским условима, супротстављајући власти шпанског краља власт државних сталежа, приказујући их, нимало ускладу са стварношћу, као претставништво читавог народа, као орган који има највишу власт у земљи, они инсистирају на политичком и историски створеном јединству свих 17 провинција и истичу Виљема као заштитника слободе и независности „јединствене отаџбине“. Околност да су Холандија и Зеландија, ослобођене туђег јарма, доживеле благостање морала је изазвати врло јак утисак на становништво јужних провинција, које је упропастило шпанско газдовање. Иако су Виљемове присталице биле калвинисти, ипак су у својим делима намењеним католичком становништву јужних провинција врло опрезно заобилазили верско питање. Ове идеје имале су жив одјек у најширим слојевима становништва, у првом реду међу буржоаском интелигенцијом, људима слободних професија, али су се, на свој начин преиначене, шириле и у нижим слојевима градског становништва. Ови су слојеви, пришавши Оранском и буржоазији северних провинција коју је он претстављао, били њему класно туђи, Они су припадали оном „народу“, оним плебејским масама које су у очима хугенотске публицистике претстављале „вишеглаву хидру“ и којима се никако није смело дозволити, ради избегавања опште анархије, да добију било каквог учешћа у управљању државом. Много Виљемових присталица — „оранжиста“ — који су себе називали „правим патриотима“ — било је у Бриселу. 4 септембра 1576 г. „патриоти“ су у Бриселу извршили преврат. Похапшени су чланови државног већа, које је тада, у отсуству шпанског намесника, било највиши орган власти (Рекезенс је умро, а нови намесник — дон Хуан Аустриски — још није био дошао). Брабантски државни сталежи узели су власт у своје руке. Под притиском „патриота“ сазвани су државни сталежи. Признајући и даље шпанског краља за свог 14
„врховног законодавца“ и „природног господара“, они су, обраћајући му се, захтевали да шпанске трупе напусте земљу и, отворено газећи његову прерогативу, ступили у преговоре с претставницима побуњених области. Предвиђајући неизбежну борбу са шпанским трупама, сталежи су почели да организују своју војску којој су постављени на чело претставници аристократије. Аристократија је поново дошла до утицаја на догађаје. Да би сачувала тај положај, она је сада заузела непријатељски став према Шпанији. Шпанске трупе, разбацане по земљи, затвориле су се у градске тврђаве, где су их одреди националне војске почели да опседају. У тврђави Анверса сакупиле су се главне шпанске снаге. Изненадним нападом 4 новембра 1576 г. оне су се пробиле кроз трупе које су их опсађивале, истерале их из града и наишле на баснословно богат плен. Анверс је био нечувено опљачкан. Изгорео је најлепши део града, више од 500 мермерних двораца. Око 8 хиљада грађана било је побијено или изложено мучењима. Опљачкано је за више од 6 милиона драгоцености и скупоцене робе. „Анверс — писали су брабантски сталежи — још јуче главни украс читаве Европе, уточиште народа читавог света, извор многобројног блага, расадник разних заната и уметности, заштитник науке и јунаштва, а што је главно, више него веран и одан свом владару — сада је претворен у мрачну јазбину разбојника и убица — непријатеља бога и краља“. „Ганска пацификација“. Преговори опуномоћених сталежа с делегатима Холандије и Зеландије вођени су у Гану и завршени 31 октобра споразумом, који је објављен у Гану 8 новембра 1576 г. под именом „пацификације“ (умирења). Захтеви северних провинција били су скоро у потпуности прихваћени. Обе стране су се обавезале да ће ослободити земљу „од шпанских војника и свих других странаца који су покушавали да завладају богатствима земље и најзад желели да потчине народ и да га држе у сталном ропству“. Све наредбе о „јересима“ које је издао Алба проглашене су за неважеће, конфискације су поништене. Поседници су добили оштету за отуђену непокретну имовину, али је потврђена секуларизација црквених имања у Холандији и Зеландији: њихови бивши поседници, тј. католичко свештенство, нису добијали оштету него само право на пензију. Холандија и Зеландија су задржале своју посебну управу и свој новчани систем. „Читава земља као целина“ морала је да исплати дугове које је направио Виљем Орански за време ратова — 1568 и 1572 г. Најважнија тачка о верском питању тако је била формулисана, да на крају није могла задовољити ни једну ни другу страну. Католичанство није било дозвољено у Холандији и Зеландији али ни протестанти ван граница ових провинција нису смели да отворено исповедају своју веру. Уопште, сва ова питања требало је да реше државни сталежи после протеривања Шпанаца. Ганско умирење није довело до тесног зближавања северних провинција, где је владала буржоазија, с јужним, где су феудални елементи и даље задржали утицајан положај. Ганска пацификација у суштини није одговорила чак ни на основно питање ради кога је споразум склопљен — на питање односа према Шпанији. Виљем је и даље инсистирао да се настави са отпором, аристократија и крупна буржоазија, која је владала у јужним провинцијама, уздале су се у споразум са шпанском владом. Но, гански споразум претставља уједно минималне услове под којима су владајући слојеви јужне Низоземске пристајали да признају суверенитет Шпаније. За аристократију је најважнија тачка било питање да шпанске трупе напусте земљу.
14
Шпански режим, у онаквом облику у каквом се испољио у Низоземској последњих десет година, био је за низоземску аристократију сасвим неприхватљив, пошто ју је лишавао политичког утицаја и значаја. Њен је програм остао у својој основи непромењен. То је била иста она аристократска република о којој је писао још Гранвела под врховном, у суштини сасвим фиктивном, влашћу краља. Краљева власт је неопходна — она је симбол постојећег поретка и може да послужи као ослонац против унутрашњих немира. Шпанци су врло добро схватали шта жели низоземска аристократија. Дон Хуан је писао краљу: „Кад би се владало Низоземцима у складу с њиховим привилегијама, не би се требало бојати никаквог устанка, пошто те привилегије на крају крајева сасвим скучују власт управљача и зато онај који тако влада није друго до лопта у рукама Низоземаца“. Владати под таквим условима, по његовом мишљењу, није доликовало мушкарцу; тај би задатак боље решила жена. На основу тога дон Хуан је молио да буде ослобођен поверених му обавеза, Владајуће класе јужних провинција, тумачећи Ганску пацификацију у корист католичанства, претвориле су је од оруђа борбе против Шпаније у оруђе споразума са Шпанијом. Државни сталежи пристали су да признају новог намесника (дон Хуана) само под условом ,да он призна Ганску пацификацију. Дон Хуан је лицемерно прихватио услове и потписао такозвани „вечни едикт“ (2 фебруара 1577 г.). Он је ушао у Брисел, извео шпанске трупе из Низоземске, али је врло брзо прекинуо са сталежима и као упориште освојио тврђаву Намир, где је поново почео да сакупља трупе. Претстојали су војни сукоби са Шпанцима. Акција плебејске масе у јужним градовима. У Бриселу су, међутим, у јесен 1577 г. ступили у акцију ситнобуржоаски и плебејски елементи града. Захтевали су одлучну борбу против шпанске окупације. Пошто су из оне племићке теорије о држави, коју су им тумачили „патриоти“, извели даље и, разуме се, за њихове учитеље непожељне .логичке закључке, они су развијали програм широке демократије: учешћа у управљању земљом не само повлашћених сталежа већ и свих грађана како би „сваком грађанину и уопште свима била дата пуна слобода акције“. Широки слојеви градског становништва изабрали су у Бриселу „Комитет осамнаесторице“. Он је почео да обавља све послове, ма да је његов званични задатак био да се брине о изградњи утврђења. На приходе имућних слојева ударен је посебан порез. Престало се са исплатом ренти. Ослањајући се на масе градског становништва, комитет је утицао и на политику државних сталежа. Под његовим притиском, брабантски сталежи изабрали су Виљема Оранског за диктатора; ранији изгнаник уз свеопште клицање народа свечано је ушао у Брисел. До истих револуционарно-демократских покрета долази и у другим градовима. У Гану устаје сиротиња под руководством калвиниста Рихове и Гамбизе с паролом васпостављања старих градских привилегија и уклања с власти буржоазију. Ган је постао комуна, готово независна од скупштине сталежа; комуна је организовала своју војску, одлучно утврђивала град и вршила реквизицију црквених драгоцености. Ганска демократија пружа војну помоћ при истим превратима у низу других градова западне Фландрије, у Брижу, Ипру и др. Свуда су основани „комитети осамнаесторице“, увођена је протестантска проповед и гоњени су католици. Покрети избијају и у валонским градовима. У Арасу је прости народ захтевао рат против „шпанске тираније“. Ту је такође створен „комитет осамнаесторице“. Подржавали су га „чизмари, обућари, гребенари, ткачи и друге занатлије“. „Свештенички сталеж — каже 14
савременик — доведен је до очајања, племићи су дрхтали од страха. Градски богаташи осећали су се несигурни у својим кућама“. Племићки одреди разбили су покрете градског плебса, али су они допринели да ојача и да се оснажи племићка реакција која је почела у јужним провинцијама и на крају довела до споразума са Шпанијом и коначног одвајања јужних провинција од северних. Реакција против плебејског покрета у јужним провинцијама. Жаришта реакције биле су провинције Ено и Артоа. То су првенствено биле земљорадничке области. Ту је било крупних црквених земљопоседа, а домаћи прелати нису били тако непријатељски расположени према Шпанији као свештенство Фландрије и Брабанта, које је било оштећено оснивањем нових епископија. Велики значај имало је и племство. Оно је сада било сасвим католичко, пошто су раније многобројни племићикалвинисти делом изгинули, делом отишли у северне провинције. Ти феудални елементи привукли су на своју страну и сељаштво, које је у маси било заостало, страшно пострадало од ратних операција и стога тежило окончању рата. Колико су у тим областима били јаки феудални елементи и, обрнуто, како су безначајну политичку улогу ту могли играти градови, види се и одатле што су у провинциској скупштини Еноа градови имали само једно место, а у Артоа само три. У јануару 1578 г. дон Хуан је нанео одлучан пораз трупама скупштине сталежа. Услед тога створени су врло затегнути односи између скупштине сталежа и војске која је претрпела пораз, нарочито њених команданата. Официри, првенствено исти они племићи из Еноа и Артоа, образују групу „незадовољних“. Покрет доњих градских слојева и узимање власти у градовима од стране калвиниста јачају струју за зближење са Шпанијом. Феудални слојеви и крупна буржоазија осећали су да се налазе у великој опасности. На седницама сталежа у Еноу говорило се да је крајње време да се предузму било какве мере да би се „заштитило ... од варварске тираније и дрскости секташа и њихових приврженика, који су чак превазишли Шпанце, и, сем тога, да се спречи искорењивање и пропаст који прете нашој светој вери (тј. католичанству), као и племству и уопште свим звањима и сталежима“. Араска унија 6 јануара 1579 г. Сталежи Еноа предложили су сталежима Артоа да се уједине у једну заједничку лигу. У јануару 1579 г. посланици сталежа тих двеју области закључили су међусобни споразум у граду Арасу (Араска унија 6 јануара 1579 г.). Они су чврсто решили „да постигну заједнички споразум с католичким краљем“, кога су сматрали својим „законитим господарем и владаром“. Утрехтска унија 23 јануара 1579 г. Као противтежа Араској католичкој лиги коју је образовало племство јужних провинција, северне провинције су потписале споразум у Утрехту 23 јануара 1579 г. У Утрехтску унију су ушли Холандија, Зеландија, Хелдерн, Утрехт и Омеланд (Гронинген), а доцније, 1580 г., Оверисел. Провинције су морале да се занавек уједине „као да чине једну провинцију“ и да се, чувајући своје старе привилегије, „боре против притиска и насиља који би долазили од краља или у његово име“. У низу тачака утврђиване су обавезе за одбрану провинција, за пружање међусобне помоћи и регулисање спољних односа. О најважнијим мерама које су се тицале читаве уније морали су решавати претставници провинција једногласно. Проглашена је слобода вероисповести, уведен је јединствен систем пореза. Унији су пришли најкрупнији градови Фландрије и Брабанта: Анверс, Ган, Ипр и Бриж. Доминантан положај у унији заузела је Холандија са својом моћном трговачком
14
буржоазијом. Источне племићко-земљорадничке области нису увек показивале пуну солидарност с њом. Почео је рат против Шпаније. Нови намесник, наследник преминулог дон Хуана, Александар Фарнезе Пармски, син Маргарите, био је не само истакнути војсковођ, већ и ванредни дипломата који је знао да на првом месту читавим низом уступака привуче к себи реакционарно племство које се организовало у Араску унију. По Араском споразуму од 17 маја 1579 г. шпанска влада је признала гански споразум, морала је да повуче из провинције стране трупе, да обнови све раније слободе и привилегије провинција и обећала је да ће на све најважније положаје постављати домаће људе. Тако су у потпуности остварени захтеви које је износила племићка опозиција првих година Филипове владе. Збацивање Филипа II. Крај рата. Утрехтска унија још није значила политичко оцепљење од шпанске монархије. Северне уједињене провинције још су признавале врховну власт шпанског краља, али је потпуни раскид био неизбежан: 21 јуна 1581 г. државни су сталежи свечано прогласили збацивање Филипа II. Аргументација је за то узета из теорије монархомаха (бораца против тирана): „Ако владар једанпут занемари интересе својих поданика, он више није владар, он је тиранин коме се не треба покоравати“. Но, република није била проглашена: фикција монархиског поглавара државе је задржана као мамац за привлачење савезника у борбу која се распламсавала против Шпаније. Рачунајући на помоћ француског краља Хенриха III, на инсистирање Оранског понуђена је врховна власт над провинцијама брату Хенриха III, анжујском војводи. Али, наде у француску помоћ нису се оправдале. Истицали су кандидатуру Виљема Оранског, али је те планове разбила његова неочекивана смрт: 10 јула 1584 г. био је убијен (већ 1580 г. Филип II га је ставио ван закона и његова је глава била уцењена са 25 хиљада круна). На чело владе стало је државно веће од 18 чланова. Виљемов син Мориц одређен је за његовог претседника. Сталежи су се још једном обратили Хенриху III с предлогом да укључи провинције у састав своје монархије, а када је он то одбио, молили су помоћ од Јелисавете енглеске. Крајем 1585 г. дошао је у Низоземску њен љубимац, гроф Лејстер, на челу војске од 6000 људи. Лејстер је именован за генералног штатхалтера и добио ванредна пуномоћја, али је почео да води врло невешту политику. Радећи углавном за енглеске интересе, он је провинцијама забранио трговину са Шпанијом. То је ишло у раскорак са интересима холандске буржоазије. Рат је водио такође неуспешно. Међу буржоазијом је изазвао крајње незадовољство па је био опозват (децембра 1587 г.). На чело војних снага северних провинција постављен је Виљемов син, Мориц Орански. Војне акције Александра Пармског свеле су се на систематско опседање градова. Градови су освајани исцрпљивањем, али њихово освајање није праћено уобичајеним погромима и убијањем становништва. Услови капитулације обично су били врло благи. Тако су 1584 г. заузети Бриж и Ган, а 1585 г. — Брисел. Врло је упорна била опсада Анверса (заузет је у августу 1585 г.). Притом се на обе стране појавило врло много војно-техничких проналазака. Из читаве Европе је притицала ратна омладина под Анверс да научи последњу реч ратне технике. После заузећа Анверса ратна се опасност надвила непосредно над северне провинције, али Шпанија, увучена у рат против Енглеске и Француске, упркос свом уједињењу с Португалијом 1581 г., није могла више да заврши поновно прикључење оцепљених провинција. Мориц Орански, који је испољио несумњиви ратни талент, реорганизовао је војску и почео офанзиву, углавном, према истоку. Његове успехе у знатној су мери условили добра опрема и 14
састав војске. Па ипак, упркос успешним војним операцијама Мориц није продро далеко на југ ради заузимања јужних провинција: њихово прикључење северној Низоземској не би овој донело никакве користи, а укључивање трговачког центра Анверса било је просто опасно за Амстердам који је преузео сву његову трговину. Примирје 1609 г. После дуготрајних преговора, започетих на иницијативу јужних провинција, 1609 г. закључено је примирје на 12 година. Шпанија је признала независност северних Уједињених провинција и дозволила Холанђанима да тргују с њеним колонијама које су сада, после прикључења Португалије, обухватале и врло богате источно-индиске поседе. Ушће Шелде остало је затворено за трговину. Из рата који је трајао готово 40 година јужна Низоземска је изашла потпуно упропашћена. Северне провинције много су допринеле њиховом даљем економском опадању. Неколико пута изложен уништавању, оцепљен од мора, Анверс је изгубио економски значај најважнијег трга за колонијалну робу, чији су товари сада потекли у Амстердам. Упропашћавање конфискацијама, војним погромима и логоровањем, масовна емиграција крупне и ситне буржоазије, трговаца, предузимача и занатлија потпуно су пореметили индустрију и трговину Фландрије и Брабанта. Емиграција је сада ишла у северне провинције, захватала је и слојеве интелигенције. Могу се набројити десетине имена научника, математичара, филолога, теолога, ботаничара, географа, публициста, инжењера, сликара који су се иселили из јужне Низоземске у Уједињене провинције. За свој економски и културни процват оне у знатној мери треба да захвале тим елементима који су дошли с југа. Низоземски устанак био је прва буржоаска револуција ма да је имао ограничен значај. У томе је његова важна прогресивна улога. Околност да се од јарма шпанског апсолутизма ослободио само северни део Низоземске објашњава се социјалнополитичким особеностима севера у односу на југ. На северу је буржоазија током борбе читаво време јачала попуњујући своје редове најенергичнијим елементима који су били принуђени да беже с југа. Масе радника на северу, чији је знатан део служио у флоти, упркос класном антагонизму који је постојао између њих и бродовласника, биле су тешње повезане с буржоазијом у борби против Шпаније него ситна буржоазија. и пук на југу. Југ је у већој мери сачувао свој аристократски карактер, и зато је покрет плебејских маса у градовима који је уплашио и аристократију и најбогатије и најконзервативније елементе буржоазије, на крају крајева ишао на руку Шпанији. Треба истаћи још једну карактеристичну црту низоземске револуције: као најранија буржоаска револуција у Европи, она је затекла народне масе и пролетаријат који се тек стварао толико неорганизоване за борбу против буржоазије, да јој је резултат била необично тешка форма експлоатације у које су доспеле те масе. То је сјајно истакао Маркс у „Капиталу“ да „су холандијске народне масе већ 1648 г. биле теже оптерећене радом, сиромашније и бруталније угњетаване него народне масе све остале Европе уједно“.78
78
К. Маркс, Капитал, књ. I, стр. 638.
14
X. ХОЛАНДИЈА У XVII И XVIII ВЕКУ Политичко уређење Уједињених провинција. — Држава Уједињених провинција није ни издалека претстављала хомогену целину — поједине провинције знатно су се између себе разликовале природним условима, карактером привреде, степеном економског развитка и социјалним саставом становништва који се у извесним областима знатно променио за време рата. Провинције које су ушле у Утрехтску унију биле су једна с другом политички врло слабо повезане. Савременици су сматрали да једино одбрана од заједничког непријатеља одржава савез и да ће се он распасти већ у првим годинама мирног времена. Најзаосталије су биле источне провинције. У Овериселу и Хелдерну још у XVII и XVIII веку били су у пуној снази феудални земљишни односи. Хелдерн је био област с многобројним ситним племством, Оверисел — са сиромашним сељачким становништвом с мало земље. Градски центри били су безначајни. У Фризији је преовлађивало слободно сељаштво и рибарско становништво; ту је сељаштво учествовало у политичком животу земље бирајући заједно с племством посланике у скупштину сталежа. У Холандији и Зеландији племство је готово сасвим ишчезло и доминантан положај је заузимала градска буржоазија која је жестоко експлоатисала сеоско становништво и тежила да на њега пребаци сав терет пореза. Врховни орган у Уједињеним провинцијама била је скупштина сталежа, у којој је свака провинција имала неограничени број посланика, али само један глас. Одлуке су се морале доносити једногласно. Посланици су у својим пуномоћјима били јако ограничени и у случају да искрсну ма каква непредвиђена питања, морали су тражити одлуку својих бирача. Врховна власт је у суштини припадала горњем слоју градске буржоазије која је држала градске чиновничке службе и локалним претставништвима племства и сељаштва (овог последњег само у Фризији). Уз скупштину сталежа централни општесавезни орган било је и државно веће у коме је Холандија имала три претставника, Зеландија, Фризија и Гронинген — по два, Утрехт, Хелдерн и Оверисел — по једног. Принчеви Орански имали су два гласа. Гласало се понаособ. Веће је углавном управљало војним пословима. Скупштина сталежа именовала је војног команданта (генерал-капетана) и команданта флоте (генерал-адмирала). Те су дужности већином заузимали принчеви Орански. Сваком провинцијом управљали су провинциски сталежи — скупштина претставника градова и племства. Свештенство је само у Утрехту имало своје претставнике које су, додуше, бирали само племићи и грађани, а у Фризији и сељаци. Право вета, нарочито у финансиским питањима, широко је примењивано у провинциским скупштинама. Провинциске скупштине бирале су посебно опуномоћено лице, такозваног адвоката или саветника — пенсионара провинције. Нарочити су значај добили пенсионери провинције Холандије; међу њима су били најкрупнији политичари Низоземске — Олденбарневерде и Јан де Вит. Из предреволуционарног времена сачувала се дужност царског намесника, штатхалтера, у свакој провинцији. Ту су дужност ујединили у својим рукама принчеви Орански. Они су истовремено били штатхалтери у неколико провинција (Виљем I — у три, Мориц — у шест). Постојала је опасност да положај провинциског штатхалтера постане временом положај свесавезног наследног претседника. Политичка борба у Уједињеним провинцијама. „Провинцијалисти“ и „унитаристи“. — Својим економским развитком и политичким значајем Холандија је у 14
Унији заузимала доминантан положај. Око две трећине становништва провинција (у XVII веку око 2 милиона људи) живеле су у Холандији. 1616 г. Холандија је покривала 57% свих државних расхода. Зато је владајући слој Холандије тежио потпуној политичкој превласти у Унији, потпуној експлоатацији Уније за своје интересе, на првом месту за интересе врхова градске трговачке аристократије. Холандија се бори против централних органа Уније, скупштине сталежа, и насупрот њима истиче аутономију, слободу појединих провинција — „провинцијализам“. „Уједињене државе Низоземске не чине републику, свака је провинција посебна република“ — говорио је де Вит, један од вођа холандске буржоазије. Низоземска буржоазија није претстављала јако компактну социјалну групу. Тако су, на пример, међу буржоазијом Холандије и Зеландије постојале противречности, пошто је ова последња потисла старе зеландске трговачке градове (Миделбург) и размимоилазила се са Зеландијом на питању у ком правцу треба усмерити трговачке интересе {велика заинтересованост Холандије у балтичкој трговини). Насупрот „провинцијализму“ Холандије, који је прикривао њену тежњу за хегемонијом у савезу, штатхалтер је себе истицао као заштитника општесавезних интереса, њихове преваге над провинциским и јачања централних органа насупрот локалним. Око тих принципа „унитаризма“, чији су носиоци били принчеви Орански (отуда тесна повезаност унитаризма са оранизмом), окупљали су се сви антихоландски елементи у Унији као и антибуржоаски слојеви становништва у самој Холандији. Под паролама „унитаризма“ и „провинцијализма“ текла је унутрашња социјална и политичка борба у Низоземској у XVII и делом у XVIII веку. Те су се противречности испољиле још у првом моменту образовања републике Уједињених провинција, избиле су већ првих година после закључења примирја 1609 г. Као повод послужили су сукоби на верској бази између такозваних Гомариста (по имену теолога Гомара), строгих калвиниста који су заузимали непомирљив став и према најмањим догматским скретањима и према многобројним сектама образованим у Низоземској, с једне стране, и либералније расположеним арминијанцима (по имену теолога Арминија) — с друге стране. За гомаристима је стајало племство незадовољно склапањем примирја, које је живело од рата и зато било нарочито непомирљиво према Шпанији а по својим верским погледима изразито калвинистичко. На челу му је стајао победоносни војсковођа незадовољан примирјем, равнодушан према верским питањима, штатхалтер Мориц Орански. Гомаристе је подржавао и један део буржоазије из Зеландије и других провинција, незадовољан холандском трговачком олигархијом. Иза арминијанаца стајала је углавном холандска буржоазија на челу с пенсионаром Холандије Олденбарневелдеом, привукавши на своју страну провинције Утрехт и Оверисел (које су сачувале и католички слој). Те су три провинције протестовале у скупштини сталежа против сазива националног синода и почеле да организују своје војне снаге у виду градске страже, потчињене не штатхалтеру већ градским магистратима. Сукоб је завршен победом унитариста. Мориц је, добивши подршку скупштине сталежа, разоружао градске чете, уклонио чланове градских већа који су према њему били непријатељски расположени — присталице провинцијализма, ухапсио Олденбарневелдеа и предао га суду посебне комисије (што је било сасвим незаконито). Олденбарневелде је оптужен за издајничке везе са Шпанијом и погубљен (13 маја 1619 г.).
15
Дуготрајни рат са Шпанијом који је обновљен 1621 г. (трајао је до 1648 г.) још више је појачао утицај „унитариста“ и подигао значај штатхалтера као једине власти која располаже снагама републике. Упркос ратних неуспеха Морица, после његове смрти (1625 г.) за генерал-капетана и генерал-адмирала проглашен је његов брат Фридрих-Хенрих, и шест провинција изабрале су га за свог штатхалтера. Рат против Шпаније није ни издалека вођен с ранијом једнодушношћу и заносом. Холандија је била присталица закључивања мира. Трговци Амстердама бојали су се више од ма чега да штатхалтер не заузме Анверс, бојали су се могућности да у том случају не уђе у састав савеза тај за Амстердам најопаснији конкурент. Оно је зато чак помагало опремом и храном шпанском гарнизону Анверса у доба када је био опседнут од трупа штатхалтера. Мировним уговором склопљеним после дугих преговора и уз јако противљење оранжиста у Минстеру 1648 г., коначно је призната независност Уједињених провинција. Њихова формална веза са Светим Римским царством коначно је ликвидирана. Унији је прикључен део земаља освојених у Фландрији, Брабанту и Лимбургу под називом генералитетских земаља (тј. земаља које у целини припадају савезу), без свог претставништва у скупштини сталежа. Ушће Шелде остало је затворено, а Анверс одвојен од мора. Склапање мира био је успех холандске буржоазије, која је добијала све већи утицај у савезу, али која још није била довољно снажна да освоји потпуну хегемонију. Унитаристи, груписани око штатхалтера, још су претстављали знатну снагу. Наследник Фридриха-Хенриха, његов син Виљем II, усретсредио је у својим рукама знатну власт. Био је штатхалтер у шест провинција, генерал-адмирал и генерал-капетан. Сукоб који је избио између њега и холандске скупштине око питања знатног смањења војске, на чему је инсистирала Холандија у жељи да ослаби утицај Виљема II и оранжиста и због тешких терета који су њој падали на плећа за расходе на војску, умало се није претворио у грађански рат. Виљемове трупе почеле су да опседају Амстердам и отступиле су тек пред опасношћу од поплаве. Сукоб је завршен компромисом. Питање бројности трупа морала је решавати општа скупштина сталежа, а не провинциске скупштине. Али је после смрти Виљема II задуго успостављена превага партије „провинцијалиста“. На великој националној скупштини у јануару 1651 г. Холандији је успело да се донесе одлука о задржавању дужности штатхалтера само у оним провинцијама које то желе. Укинута је дужност сталног генерал-капетана и генераладмирала, смањене су трупе на које је почело да се гледа као на скуп седам посебних провинциских војски. Власт је фактички потпуно припала провинциској скупштини Холандије, тј. доспела је у руке горњег слоја холандске буржоазије која је истакла изузетно обдареног политичара у личности пенсионара Холандије Јана де Вита. Хегемонија Холандије у савезу одговарала је развитку њене буржоазије, огромном порасту њене трговине, колонијалних подухвата, морепловству и нагомилавању великих капитала. Време неограничене превласти холандске буржоазије поклапа се с њеном огорченом борбом против Енглеске око хегемоније на мору. Економски значај Холандије у XVII и XVIII веку. — Уједињене провинције претвориле су се у то доба у најмоћнију трговачку државу Европе. Њихова трговачка флота далеко је за собом остављала све европске флоте (15 хиљада бродова од 25 хиљада колико их је било у читавој Европи).
15
Холандија је постала наследница Ханзе, посредник између северне и јужне Европе. Већ средином XVI века Амстердам је био главни центар те трговине. Првенствени значај за Холандију имала је трговина с Балтиком, где су Холанђани имали доминантан положај: око две трећине свих бродова који су од 1578 до 1657 г. прошли кроз Зунд, припадало је њима. Нарочито велики значај имала је трговина житом. Амстердам је постао центар те трговине још у XV веку, а средином XVII века претворио се у највећи житни трг у Европи. Извоз прибалтичког жита није само доносио огромне зараде амстердамским трговцима већ им је отварао пристаништа Португалије и Шпаније, јер ни у време рата шпанска влада није могла пресећи довоз жита. Холанђани су возили жито у Средоземно Море, у Ливорно и Ђенову. 1597 г. више од 400 холандских бродова прошло је кроз Гибралтар. Из Балтика су извозили гвожђе, дрво за бродоградњу и восак. Готово сва колонијална роба, све рајнско и француско вино отпремано на исток кроз Зунд, преношено је на холандским бродовима. У првој половини XVII века већи део спољне трговине Француске налазио се у холандским рукама. Владајући ушћем Рајне, Холандија је господарила трговином западне Немачке. Неуспешни покушај да се нађе северни пут у Индију довео је Холанђане у Бело Море, преко кога су почели да одржавају живе трговачке везе с Москвом. Руска крзна и восак често су холандским бродовима преношени из Белог Мора право у Италију. Холандија је наследила колонијалну трговину упропашћеног Анверса. Трговци који су се отуд иселили донели су собом не само капитал већ и искуство за колонијалну трговину, добре пословне везе са Шпанијом и Португалијом, и Амстердам је превазишао Анверс — његови су бродови стигли до колонијалних земаља, учинивши тим самим посредничку улогу Лисабона у колонијалној трговини непотребном. Источно-индиска компанија и колонијално господство Холандије. Још крајем XVI века, упркос рату са Шпанијом, трговина Холандије се толико развила да ничу планови о успостављању непосредних трговачких веза са Источном Индијом и ослобађању од португалског посредништва. Као потстицај за њихово остварење послужила је заплена холандских бродова који су се 1585 г. налазили у шпанским и португалским лукама. Бродови су, додуше, убрзо били ослобођени, пошто су упркос рату, Шпанија и Португалија наставиле да тргују с Низоземском да би куповале жито и пласирале зачине довожене из Индије. Али, Холанђани отада покушавају да онемогуће понављање таквих случајева и организују неколико експедиција у Северно Ледено Море не би ли нашли пут у Индију око Азије. Тај покушај, природно, претрпео је неуспех: Холанђани нису продрли даље од Нове Земље и острва Вајгача, али су, под руководством Виљема Баренца до танчина истражили та мора и дали низу места називе који су се до данас сачували. Огромне резултате дала је експедиција у Индију по већ познатом путу око Африке, коју су опремили амстердамски трговци. Много је холандских морнара раније пловило португалским бродовима у Иидију. Тако је тај пут био Холанђанима познат. Експедиција се вратила 1597 г. и довезла индиску робу. После тога стварају се сваке године компаније ради слања бродова у Индију, а 1602 г. све те компаније стапају се у једну Источно-индиску компанију. Компанија је била основана само на 21 годину. Прилично дуго је задржала карактер уједињења појединих компанија. Делила се на шест локалних домова (камера). Свака је од њих обухватала одређени крај Низоземске и била надлежна у границама тог краја. Пословима компаније управљао је општи скуп посланика ових домова, директори — свега 60 људи. Капитал компаније састојао се од 15
„акција“ (сам термин „акција“, што значи удео, холандског је порекла. Акционар је удеоник. Тај се термин први пут сусреће 1610 г.). Крајем XVII века акције Источноиндиске компаније припадале су 550—600 акционара. Али, поседовање акција још није давало право на учешће у управљању пословима компаније. Обични акционари имали су право само на дивиденде које су најпре исплаћиване у роби а тек 1699 г. — у новцу. Пословима компаније управљали су само главни деоничари. Тон су давали врхови амстердамске буржоазије, она је заштићавала и спроводила у живот најстрожији монопол компаније у источно-индиској трговини. Истицала је принцип најстрожег монопола као неопходан услов за успех у борби против тако опасних супарника какви су били Енглези и њихова Источно-индиска компанија, али је монопол такође био и добро средство да се обезбеди сигуран велики приход. За 200 година свог постојања компанија је акционарима исплаћивала просечно годишње по 18% дивиденди. Шачица дрмаџија у компанији добијала је несравњено више приходе, који су понекад достизали 100% и више, и она је обављала све послове у дубокој тајности. Та шачица никоме није полагала никакве рачуне. Она је лако могла да предузима за компанију уносне кораке, пошто је већи део директора компаније био уједно и влада Холандије. Источно-индиска компанија користила се монополом трговине по читавом Индиском и Тихом Океану. Она је као нека суверена држава закључивала у име скупштине сталежа уговоре и савезе, држала војску, ковала новац, имала тврђаве, свој суд и своју администрацију. Трговачка делатност компаније сводила се на најварварскије исцрпљивање природних богатстава и експлоатације домородаца тропских земаља. Главно поприште њене делатности била су Сундска и Молучка Острва с којих је потисла Португалце. У суштини није обављана никаква трговина као размена предмета приближно исте вредности. Понекад су продавали просто опљачкану робу. Део робе компанија је добијала у виду данка од локалних ситних кнежева. Обично је између компаније и локалних ситних кнежева склапан уговор на основу кога је становништво било обавезно да компанији лиферује производе по утврђеној цени. Ту је цену одређивала компанија сасвим произвољно. Компанија је ретко плаћала новцем већ обично робом која је понекад била неупотребљива и често сасвим непотребна домороцима. Компанија је набављала пиринач, бибер, шећер, кожу, кафу, цимет зарађујући на тим операцијама по 500, 600 и 1000%. Настојала је да задржи потпун монопол на најскупоценије егзотичне зачине — мушкатни цвет, мушкатни орах и каранфилчиће. Да домороци не би могли да лиферују те зачине ма коме са стране, компанија је на најварварскији начин искоренила шуме мушкатног ораха и плантаже каранфилчића по свим острвима сем једног острва за мушкатни орах и малог архипелага за каранфилчиће. Становништво тих острва је или побијено или претворено у робље, а плантаже подељене међу чиновницима и официрима компаније. Да би се избегао пад цена, компанија је спаљивала брда тих скупоцених производа. Од свих Европљана једино су Холанђани трговали с Јапаном, али су ту морали да се потчињавају врло тешком режиму. Па ипак је трговина с Јапаном доносила до 100% добити. „Историја холандског колонијалног газдовања“ — а Холандија је у 17 веку била узор капиталистичке нације — „пружа ненадмашиву слику издаје, подмићивања, мучких убистава и гадости“, — каже Маркс. И наставља: „Ништа није карактеристичније од њиховог система крађе људи на Целебесу да би дошли до робова за Јаву. У ту сврху били су крадљивци људи обучавани. Лупеж, тумач и продавац били 15
су главни агенти у тој трговини, а урођенички кнежеви главни продавачи. Украђена омладина бацана је у тајне тамнице на Целебесу док не би сазрела да се пошале на робовске бродове“.79 Холандија, где је колонијални систем најпре постигао пуни развитак, већ је 1648 г. достигла највиши домет своје трговачке моћи. Маркс цитира историчара Холандије Гилиха који је писао: „Она (Холандија — Ред.) је била готово искључиви господар источно-индиске трговине и саобраћаја међу европским југозападом и североистоком. Њено рибарство, поморство и мануфактуре нису имали премца ни у којој другој земљи. Капитали републике били су можда већи но целе остале Европе уједно“... Гилих је — примећује притом Маркс — заборавио додати да су холандиске народне масе већ 1648 г. биле теже оптерећене радом, сиромашније и бруталније угњетаване него народне масе све остале Европе уједно“.80 Колонијални подухвати Холанђанā нису се ограничавали само на Исток. 1621 г. основана је Западно-индиска компанија за трговину и колонизацију Јужне Америке и западних обала Африке. Она је тежила и за остварењем борбених циљева разбијања шпанске трговине и напада на шпанске колоније. Али су холандска освајања у Јужној Америци била мање значајна но на Истоку; нису успели да се стално и дуго учврсте у Бразилији, па су зато освојили неколико малих острва у Карибском Мору (Кирасао, који је постао центар трговине робљем) и учврстили се у Суринаму. Неколико је колонија основано у Северној Америци (Нови Амстердам на месту данашњег Њујорка). Најзад, у Африци су успели да потисну Португалце из неколико места и да почну с колонизовањем Капске земље (1648 г.). Англо-холандско супарништво и англо-холандски ратови. — Објављивање „Навигационог акта“ упереног против Низоземске од стране Енглеске и напади енглеских гусара на холандске бродове довели су до већ одавно назрелог сукоба. Први англо-холандски рат (1652—1654 г.) свалио се готово свом тежином на Холандију која је дала пет шестина читаве низоземске флоте. Холандија је дала истакнуте адмирале (де Ријтера, Тромпа, де Вита). Поморске битке које су понекад трајале по неколико дана, истицале су се необичном жестином. Са обе стране у битку је убачено више стотина великих бродова. Упркос низу пораза које су Енглези претрпели (код Плимута у августу 1652 г., код Дувра у децембру 1652 г.), превага је ипак остала на њиховој страни. Рат је од Уједињених провинција захтевао огромне напоре, пратили су га немир и устанци оранжиста, а завршио се неуспешно за Низоземску, пошто „Навигациони акт“ није био укинут. По допунском мировном уговору Холандија се, без нарочитог противљења, обавезала да принчевима Оранским неће дозволити да заузму никакве дужности пошто су се налазили у сродству са збаченим Стјуартима („Акт о удаљавању“, 1654 г.). Од 1658 до 1659 г. Низоземска је ради заштите за њих крајње важне трговине с Балтиком ратовала против Шведске која је напала Данску и разбила шведску флоту. Други англо-холандски рат 1665—1667 г. вођен је у колонијама и у Европи. У великим поморским биткама до којих је дошло на Ламаншу и Северном Мору Холанђани су у више махова односили превагу. Њихова је флота, угрожавајући Лондон, продрла у ушће Темзе. Резултат је рата био да је Низоземска изгубила северноамеричке колоније, али је стекла Суринам и добила право да својим бродовима вози у Енглеску немачку робу. 79 80
К. Маркс, Капитал, књ. I, Изд. Културе, Београд 1947, стр. 635-636. Исто, стр. 637-638.
15
У унутрашњој политици вођ холандске буржоазије де Вит и даље води енергичну борбу против оранжиста. Рат против стјуартовске Енглеске био је згодан изговор да се сасвим укине положај штатхалтера. По „вечном едикту“ 1667 г. у Холандији и Утрехту био је привремено сасвим укинут. Трећи рат против Енглеске (1672—1674 г.) компликовао се борбом против читаве коалиције којој је на челу стајала Француска Луја XIV. Низ узрока је увлачио Низоземску у сукоб с Француском. Продирање Луја XIV у шпанску Низоземску које је створило опасност непосредног суседства с моћном француском монархијом и могућност директног напада Француза на Холандију; тежња Француске да прошири своје колонијалне поседе; непријатељски став француског апсолутизма према протестантској републици која је пружала заштиту и прибежиште свим елементима опозиционо расположеним према француској монархији и католичанству; крајње неповољни услови за трговину с Француском услед Колберовог протекционизма — све је то потстицало Низоземску да узме учешћа у коалицијама ствараним против Француске и увлачило је у тешке ратове. Међутим, ти ратови нису донели никаквих значајних непосредних користи републици. Заједно са Енглеском и Шведском Низоземска намеће Француској Ахенски мир (1668 г.) и тим крајње заоштрава своје односе с Француском. У нападу на републику који је организовала Француска учествовали су Енглеска, Шведска и неколико немачких држава. Огромна француска војска, продревши у земљу, примакла се Амстердаму. Оранжисти су повели енергичну агитацију против де Вита и амстердамских богаташа који се из грамжљивости нису бринули о одбрани земље и били спремни да за буре харинга продају независност земље. Скупштина сталежа поставила је за генералног капетана (24 фебруара 1672 г.) Виљема III, сина Виљема II, а ускоро затим и за штатхалтера у Холандији и Зеландији. За време нереда у Амстердаму гомила је убила де Вита, можда на потстицај оранжиста. Холандија је зауставила најезду уз помоћ већ опробаног средства — плављења земље, а адмирал де Ријтер одбио је поморске нападе Енглеза и нанео низ пораза енглеској флоти. Рат је са Енглезима завршен 1674 г. миром у Дувру који није унео никаквих битних промена у положају обеју страна. Али је борба с Французима настављена. Виљем III је успео да привуче на своју страну савезнике. Нимвегенским миром 1678 г. Уједињене провинције су добиле Мастрихт и повољније услове за трговину с Француском. Популарност Виљема III била је необично велика. Републиканци су морали пристати на знатне уступке. Виљему су била предата велика пуномоћја: он је могао постављати људе на војне положаје и, што је главно, одређивати по свом нахођењу састав градских магистрата, услед чега су и провинциске и општа скупштина сталежа попуњене његовим присталицама. Акти уперени против Оранских били су укинути. Скупштина сталежа је објавила да је дужност генералкапетана и генерал-адмирала наследна у дому Оранских, а у пет провинција је одређено да дужност штатхалтера буде наследна. Виљем је уствари ишао ка оснивању наследне монархије династије Оранских. Његово ступање на енглески престо (види гл. XIV) још више је ојачало његове позиције. Република је задржана једино по имену. Унија са Енглеском нанела је знатне штете Уједињеним провинцијама. „Навигациони акт“ није укинут, како је рачунала холандска буржоазија, која је подржавала Виљемов подухват. Трговачки сукоби решавани су у корист Енглеске. У спољној политици Низоземска је била приморана да се бори за енглеске интересе. У 15
моменту смрти Виљема III (1702 г.) буржоазија је била крајње непријатељски расположена према Оранским, и наследно звање штатхалтера је укинуто. Опадање Холандије у XVIII веку. Ратови крајем XVII и почетком XVIII века вођени против Француске нису донели Низоземској оне користи које би одговарале поднетим жртвама. Миром у Риксвику (1697 г.) постигла је за себе од Француске повољне царинске тарифе и добила Мастрихт, Утрехтским миром (1 априла 1713 г.) Француској је поверено чување „баријере“, тј. право да поставља своје гарнизоне у осам тврђава аустриске Низоземске. Уједињене провинције изашле су из борбе јако исцрпене. Током XVIII века Холандија уопште узев води мирољубиву спољну политику. Она неактивно учествује у гату за аустриско наслеђе (на страни Енглеске против Француза) и у англо-француској борби крајем XVIII века (на страни Француске), и то оба пута неуспешно за себе. 1747 г. провалила је француска војска готово без запреке у земљу, а сукоб са Енглеском (1780 г.) довео је до губитка факторија на Короманделској обали у Индостану и отварању источно-индиских колонија за енглеску трговину. Од велике трговачке државе XVII века Низоземска у XVIII в. спада на положај другостепене државе која је додуше задржала знатне колонијалне поседе, али је изгубила економске основе своје моћи. Опао је на првом месту трговачки значај Низоземске, холандска трговачка флота изгубила је свој монополски положај светског транспортера. Енглеска и Француска стварају своје поморско бродарство. Оно, додуше, још заостаје за холандским, али јако подрива његов значај. Око 1670 г. холандска је флота имала 3½ хиљаде бродова с 600 хиљада тона бродског простора, 30 година доцније (1702 г.) Енглеска је имала готово исту количину бродова (3.300) додуше с мањом тонажом (260 хиљада тона), а 1761 г. тонажа енглеске флоте надмашила је холандску. Холандско рибарство било је сведено на нулу. Рибарске флотиле јако су пострадале у време поморских ратова друге половине XVII века, пошто су биле врло подесан објект за напад. Холандска харинга „на чијим је костима изграђен Амстердам“ сукобила се с моћним конкурентима — шкотском и норвешком харингом. 1601 г. ишло је у лов на харинге 1 500 бродова, а 1736 г. само 219. Од предузимљивих трговаца и морепловаца низоземска буржоазија претвара се у рентијере. Низоземска већ током XVII века почиње све више и више да се претвара у банкара Европе. Уз знатну помоћ холандског капитала створена је Енглеска банка. 1780 г. задужење Енглеске у Низоземској износило је 400 милиона фјорина, тј. једну четвртину читавог државног дуга Енглеске. Мрежа холандских зајмова обухватала је читаву Европу до Русије и Пољске закључно. 1786 г. Енглези су плаћали Холанђанима 15 милиона фјорина камата за зајмове, а Французи — 12 милиона фјорина. Узроци опадања Холандије у XVIII веку. Трговачка моћ Холандије чинила је основицу њене политичке моћи, али се управо у њој и крила њена слабост која објашњава зашто је почетком XVIII века Холандија била приморана да у трговини и индустрији уступи место другој земљи која се показала њеном срећнијом конкуренткињом — Енглеској. Ма да се енглеска трговина развијала спорије и у XVII веку заостајала за холандском, она се ипак развијала на бази сопствене производње. У борби која је вођена између Енглеске и Холандије током читаве друге половине XVII века постајало је јасно да земља са сопственом индустријом раније или доцније савлађује земљу која је само трговачка. „Историја пропасти Холандије као владајуће
15
трговинске нације — каже Маркс — јесте историја потчињавања трговинског капитала индустриском капиталу“.81
81
К. Маркс, Капитал, Ка. III, Изд. Културе, Београд 1948, стр. 276.
15
XI. ЕНГЛЕСКА У ДОБА ТЈУДОРА У XVI веку Енглеска је била мала држава; по броју становништва (2,5 до 3 милиона) била је три пута мања од Шпаније и пет пута мања од Француске. Но управо XVI век био је почетак оног успона енглеске привреде захваљујући коме је Енглеска за три столећа постала фабриком читавог света и најмоћнијом колонијалном државом на свету. Узроци за то леже у томе што већ од XVI века у Енглеској почиње да се развија капиталистичка индустрија, капиталистичка пољопривреда. Енглеска постаје она земља коју је Маркс узео као класични пример капиталистичког развитка за 24 главу првог тома „Капитала“, за главу „Такозвана првобитна акумулација“. Економски развитак Енглеске у XVI веку. Владавина Тјудора од Хенриха VII (1485 г.) до смрти Јелисавете (1603 г.), последње претставнице те династије, обележена је необично важним економским: променама које се своде на два основна факта: 1. У XVI в. у Енглеској се развија капиталистичка мануфактура, која од половине тог века па до последње трећине XVIII столећа, тј. до епохе индустриске револуције и учвршћивања фабричког система крупне индустрије, претставља карактеристичну форму капиталистичке производње. 2. Истовремено с тим на селу долази до важног, по својим последицама,процеса одузимања земље сељаштву — експропријације непосредних пољопривредних произвођача која чини основу такозване првобитне акумулације — процеса који почиње у Енглеској још крајем XV и углавном се завршава око половине XVIII в. Развитак вунарске индустрије. Непосредни потстицај за те промене на енглеском селу дао је развитак сукнарства у Фландрији и скок цена вуни у самој Енглеској, која је извозила вуну, а затим и сукно у Низоземску преко Анверса. У XVI веку почела се у самој Енглеској брзо развијати индустрија вуне у форми капиталистичке мануфактуре. Крупни сукнари усретсређују у својим рукама организацију вунарске индустрије, купују вуну код фармера одгајивача оваца, потчињавају свом утицају и контроли ситне сеоске произвођаче — прелце вуне и ткаче, чинећи их објектом све јаче капиталистичке експлоатације. Извесни сукнари који су поседовали већи број разбоја дају их за несразмерно високу накнаду ситним ткачима занатлијама који и даље раде код своје куће не кидајући везу са земљом. Ти ткачи који раде код своје куће и који су без сопствених средстава за производњу уствари су се претварали у најамне раднике. Често су се крупни сукнари међусобно договарали и заједно одређивали прелцима и ткачима ниску плату изазивајући њихове жалбе. Понекад су крупни сукнари окупљали ткаче који су за њих радили под једним кровом ради потпуније контроле и надзора над њима, ради боље и планскије организације њиховог рада. У последњем случају пред нама је већ права капиталистичка централизована мануфактура, смештена под кровом зграде која припада предузимачу, који реализује опште руководство производним процесом с карактеристичном поделом процеса производње на посебне операције и с већом или мањом поделом рада. Било је мануфактура у којима су радиле стотине радника-ткача, прелаца и преља; делимично је већ примењиван и дечји рад. Појава мануфактура по селима извлачила је део становништва из старих занатских градова с њиховом еснафском организацијом
15
занатства. Опадање старих занатских градова карактеристична је појава у енглеском животу XVI в. Конкуренција крупне сеоске радиности изазивала је жалбе градских занатлија и ситних сеоских ткача који су пропадали. Одговор на те жалбе и петиције ситних ткача били су статути из педесетих година XVI века. Први међу њима, познат под именом акта о ткачима 1555 г. забрањивао је градским сукнарима да држе по селима и употребљавају за производњу сукна више од једног разбоја; сеоски ткачи, према том акту, нису могли да имају код себе у кући више од два разбоја. Даље, акт од 1555 г. забрањивао је израду сукна изван оних места у којима се раније производило, и захтевао седмогодишњи ученички стаж као услов да се добије право за бављење ткачким занатом. Други статут издат 1557—1558 г. потврђивао је забрану израде сукна ван градова и варошица. Тако је влада безуспешно покушавала да задржи развитак капиталистичких облика организације индустрије сукна бојећи се да би услед тога могли да избију немири и метежи. Стојећи у основи на бази феудалне производње, феудално-апсолутистичка влада Тјудора покушавала је да се бори против облика капиталистичке организације индустрије који су се развијали у Енглеској. Ограђивање у Енглеској XVI века. Развитак вунарске индустрије, појава мануфактуре, а с њом и капиталистичког начина производње имали су у Енглеској за последицу оне важне промене у аграрном уређењу енглеског села, услед којих је средином XVIII в. ишчезло сељачко газдинство, а заједно с њим и сељаштво као класа, учинивши место фармерству и капиталистичкој организацији пољопривреде. Да би се схватио радикални карактер те прекретнице на енглеском селу, нужно је имати јасну претставу о томе шта је било енглеско село почетком XVI века. Током XV в. енглеско сељаштво у основи се ослободило личне зависности, али је и даље остало у аграрној и судској зависности од лорда манора. Вилан — кмет — претворио се у лично слободног копихолдера, тј. феудалног држаоца земље по обичајном маноријалном праву. Копихолд као форма феудалне државине и копихолдер као поседник копихолда — то су биле типичне форме аграрних односа на енглеском селу крајем XV в. За правну страну тих односа треба имати у виду да је манор — енглеска варијанта, европске сењерије — и даље постојао у Енглеској као систем правног односа који је везивао непосредног произвођача — сељака — с феудалним господаром — лордом манора. Манор се као и раније састојао од два дела: 1) земље која је припадала самом лорду, такозваног домена, или доменијалне земље и 2) земље која се налазила у рукама сељака, сељачких државина. Права лорда на земљу његовог домена утврђења су као фрихолд (freehold), тј. као слободна државина, пошто се претпостављало да лорд држи ту земљу било од другог лорда било од краља. Сељакова права на његову државину утврђена су у XVI в., пошто је сељак постао лично слободан, као копихолд, тј. државина по копији.82 Пошто је врховни господар или феудални сопственик свих државина манора био лорд манора а, с друге стране, пошто количину и карактер обавеза није одређивала лордова самовоља већ су они често били утврђени и неколико столећа раније и постали обичај, копихолд је с гледишта маноријалног или обичајног права дефинисан, као „државина по вољи лорда и обичају манора“. Обичај манора могао је бити 82
О термину копихолд види Историју Средњег века, I, гл. XXIII, „Село и град крајем XIV века“, стр. 274 /274. страна дигиталног издања прве књиге/.
15
различит, услед чега су и права копихолда била различита, за њега повољнија или неповољнија. Копихолд је могао бити наследна државина, могао је бити државина у току три, две или једне генерације, тј. предавао се по наследству само до другог или трећег поколења, а могао је исто тако бити државина за одређени рок. На исти начин су и обавезе које су падале на копихолд могле бити различите, теже или лакше. Али су имали једно обележје, заједничко сваком копихолду: као државина не само „по вољи лорда“ већ и „по обичају манора“ он је увек, у складу са обичајем, при евим променама поседника, морао остати непромењен. Његови услови, записани у курији лорда, били су право сељаштва, и лорд није имао права да мења услове државине по копији. Стога, када се у XVI веку распламсала жестока борба за земљу и када су лордови почели да присвајају сељачке државине и да их претварају у пашњаке и обрађују, заузимање земље било је акт најчистије узурпације зато што и у случајевима када је обичајно право дозвољавало лорду да мења поседника деонице, оно му уопште није давало право да ту деоницу припаја својој земљи и, према томе, .да мења услове државине. Лорд је, заузимајући земљу, присвајао себи права на земљу каква дотада није имао. Говорећи о аграрној револуцији XVI века у Енглеској Маркс је стога с пуно основа рекао: „крупни феудални господар створио је неупоредиво већи пролетаријат насилним најуривањем сељака са земље, на коју су имали исто феудално право које и он, узурпирањем њихове општинске земље“83 (подвлачење наше — Ред.). Копихолд, како смо већ могли приметити, није био једини облик феудалне државине. Као што се види из напред изложеног, у Енглеској се сачувало слободно сељаштво у већем степену него на континенту, тако да се фрихолд могао налазити и у рукама сељака. Ситно сеоско племство такође је у већини случајева имало на своју земљу право фрихолда. Но исто тако као и копихолд, фрихолд је могао бити различитог карактера. За неке облике фрихолда биле су везане обавезе фрихолдера да заседава у курији лорда манора и чак да плаћа лорду извесне, додуше безначајне, дажбине. Најзад, напоредо с феудалним државинама почела се развијати и обична аренда (лизхолд). Досада је говорено о правној страни аграрног уређења Енглеске у XVI веку. Још већи значај има економска страна тог питања. Сељаштво у Енглеској већ одавно није чинило хомогену масу у привредном погледу више или мање уједначених чланова општине. Рани развитак робних односа у пољопривреди, раширеност гајења оваца навелико, наследност државина и право наследних држалаца да испунивши извесне формалности према лорду манора продају, залажу, поклањају итд. своју земљу — све је то допринело диференцијацији сељаштва. Поред основног слоја средњег сељаштва које је стално водило своје газдинство и имућног горњег слоја који се из његових редова издвојио — и једни и други сељаци звали су се јомени — врло рано у Енглеској сусрећемо сељаке с мало земље па чак и без земље (котери), принуђене да надниче или на газдинствима привилегисаних или пак код свог имућнијег брата-сељака. И крупни и ситни сељак могао је бити и копихолдер и фрихолдер, што је зависило од права које је одређивало њихову државину. Фрихолдер је, разуме се, чешће био крупни газда, нарочито ако је био племић, али је и међу њима било много таквих чији су поседи делимично били фрихолд, а делимично копихолд. До почетка аграрних промена у XVI веку остао је недирнут и општи привредни поредак средњовековног села. Село је у привредном погледу претстављало извесну 83
К. Маркс, Капитал, књ. I, изд. Културе, Београд 1947, стр. 606.
16
целину — општину. Деонице појединих сељака лежале су измешано, и та изукрштаност повезана с релативно примитивном ратарском техником (тропољни систем) изискивала је поредак на основу кога је поједини сељак морао да своје привредне намере сасвим усклади са заједничком одлуком села (принудни плодоред). Том се поретку често морао повиновати и сам лорд уколико су његове земље биле испремешане са сељачким. После жетве сва је та земља коришћена за пашњак. Чак су и оранице, подвргнуте таквом привредном режиму, упркос томе што су се налазиле у индивидуалном поседу сељачких породица, називане општинским њивама (common fields); општинске, међутим, земље — пашњаци, утрине, ливаде, мочваре, пустаре и шуме — којима се заједнички користило читаво село, једноставно су се називали „општинском земљом“ (commons). Суштина промена које су се дешавале на селу управо се у томе и састојала што је развитак овчарства захтевао такве земљишне површине каквих ранији крупни земљопоседници нису имали. Да би до те земље дошли, они су почели да заузимају не само општинска земљишта (то се радило и раније, у XIII веку) већ и сељачке оранице (common fields), почели су да сељаке протерују са земље и да их тако претварају у беземљашки пролетаријат, а заузету земљу почели су да придружују својој, заокружујући и уједињујући у једну целину путем замене, куповине или једноставно даљим заузимањем земље своје поседе које су и „ограђивали“ одвајајући плотовима своју земљу од земље сеоске општине. Уједно су добијали могућност да експлоатишу ограђену земљу полазећи само од својих сопствених привредних циљева и не водећи рачуна о сеоском распореду. Ограђена земља је у XVI в. у већини случајева претварана у пашњак, али не увек. Развитак сукнарске индустрије у облику капиталистичке мануфактуре погодовао је повећању унутрашњег тржишта и потреби за житом, а то је стварало предуслове за интензивније форме пољопривреде. Крупни сељаци — кулаци такође су били спремни да „ограде“ своје земље, тј. такође су били заинтересовани за уништавање старог општинског поретка и развитак капиталистичког закупа. Тако се у XVI веку већ почео изграђивати тип енглеског капиталистичког фармера који је закупљивао земљу и обрађивао је уз помоћ најамног рада беземљаша и сељака отераних са своје земље. Ограђивање постаје у XVI в. јако раширено. Током читавог тјудоровског периода сусрећемо се са жалбама да су села остала без људи да је узело маха обеземљивање и ишчезавање сељака у вези са ограђивањем општинских поља и претварања ораница у пашњаке за овце. Томас Мор у својој „Утопији“, издатој 1516 г., шиба крупне лендлордове — „грамжљиве и незаситне прождрљивце — праву рак-рану своје отаџбине“ — који уништавају пољске међе и окупљају у својим рукама хиљаде акара земље, ограђујући те земље плотовима и живицама. Обеземљивање села и ново племство. Велики значај за убрзавање капиталистичког преображаја села имала је секуларизација манастирских земаља која је пратила верску реформацију у Енглеској. Од секуларизације црквених имања имала је користи на првом месту круна којој је припала пространа површина манастирског земљопоседа — милиони акара. Услед поклона и продаје те су земље затим припале краљевим љубимцима и дворанима, перовима краљевине и претставницима бирократије, земљопоседничком племству и градској аристократији, крупним трговцима и финансијерима, претставницима нове, капиталистичке мануфактуре која се развијала у Енглеској. Но већу корист од свих осталих извукли су из те мобилизације 16
земље сеоски племићи — џентлмени, средњи и делом крупни земљопоседници. Док је стара феудална аристократија доживљавала у време првих Тјудора период опадања не само у политичком већ и у привредном погледу, силно је порастао значај средњег, сеоског племства — правог ослонца тјудоровског апсолутизма. Ослободивши се спутавајућег утицаја старих аристократских родова, ослабљених и проређених после метежа у XV в., потчинивши својој власти оне своје раније супарнике и такмаце који често нису имали мања „права“ на енглески престо од нове династије Тјудора, ова династија покушава да нађе ослонац и основицу за нови владин систем у широким круговима земљопоседничке џентрије. Сквајри и џентлмени постају владајућа класа на селу. Нови поседници манастирских земаља усвајају принципе новог, капиталистичког прилажења земљи и пољопривреди, теже да увећају сељачке дажбине или да сељачке држаоце замене крупним фармерима закупцима. Племићи који су почели да се баве пољопривредом на капиталистички начин, чиновници и трговци који су покуповали сељачке и секуларизоване земље, ородивши се с племићима и претварајући се и сами у племиће, створили су нови слој буржоазованог племства и поплемићене буржоазије. Тај се слој и почео називати новим племством за разлику од старог, феудалног племства коме је главни извор за издржавање била феудална рента. Економска политика Тјудора. Законодавство против ограђивања. У вези са овим врло је важно зауставити се на фамозној „заштити сељака“ законодавством тјудоровског периода. Почевши од статута 1489 г. који је издат за време Хенриха VII па до статута Јелисавете 1597 г. низ законодавних аката тјудоровске владе имао је за циљ да заустави поделу општинских земаља, везану са обеземљивањем сељака. Ти су акти захтевали да се униште ограде, да се земље запуштене као пашњаци за овце претворе у оранице и да се обнове сељачки домови и газдинства. Још први статут против ограђивања, који је издао Хенрих VII, наводио је низ тешких последица које су проистицале из упропашћивања сељачких газдинстава и претварања ораница. у пашњаке. Исте је чињенице констатовао акт против ограђивања издат 1516 г., у време Хенриха VIII, после чега је дошло до именовања комисије кардинала Волсеја ради испитивања свих ограђивања која су извршена за готово три деценије. Статут Хенриха VIII је захтевао да се поново преору све земље које су незаконито претворене у пашњаке, да се обнове разорена села, засеоци и домови, где су раније живели сељаци држаоци који су обрађивали земљу. Ипак је и тај акт садржавао очигледан уступак крупним ограђивачима, онима који су заузимали општинске земље: Акт се није односио на земље које су биле претворене и које су и даље претваране у ловишта дивљачи, која су правили крупни феудалци, љубитељи лова. Покушаји владе да се у пракси остваре основне одредбе акта од 1516 г. завршени су очигледним неуспехом. Владини комесари, именовани у складу са одредбама тог акта да изврше испитивања о ограђивањима и конверсијама земље, наилазили су на терену на оштар отпор не само крупних лендлордова-ограђивача, већ понекад и обичног, средњег племства које је такође било заинтересовано за ограђивање. Законодавство XVI века показује да је влада Тјудора била заплашена ограђивањем, пропадањем сељаштва и порастом крупних капиталистичких фарми исто тако као и развитком капиталистичке мануфактуре у области индустрије вуне. Законодавство Тјудора „још није било дошло на ону висину цивилизације — иронично каже Маркс — на којој „Wealth of the Nation“ (национално богатство), тј. стварање 16
капитала и безобзирна експлоатација и осиромашивање народне масе, важи као врхунац свеколике државничке мудрости“.84 Само се по себи разуме да је та борба Тјудора против ограђивања морала претрпети потпун неуспех. Они су, каже Маркс Беконовим речима, желели да сачувају поданике довољно обезбеђене, непонижене ропском зависношћу, који би имали толику количину земље да би плугом могла да управља рука сопственика, а не најамника. „Оно што је капиталистички систем изискивао — додаје Маркс — био је, напротив, ропски положај народне масе, претварање саме ње у најамнике, а њених средстава за рад у капитал“.85 „Крваво законодавство против експроприсаних“. Ако се влада Тјудора показала немоћном да спречи ограђивање, зато се с још већом приљежношћу сручила на жртве „аграрне револуције“. Такво је тјудоровско законодавство о скитницама и просјацима, које је Маркс сликовито назвао „крвавим законодавством против експроприсаних“. Нова капиталистичка индустрија није била у стању да апсорбује читаву масу експроприсаних услед „ограђивања“ и заузимања општинских поља и комплекса земље. Енглески друмови и села били су закрчени гомилама просјака и скитница. Многи су од њих били приморани да себи прибављају средства за живот преступом. Против њих је и било уперено ново законодавство. У положају скитнице врло се лако могао наћи са земље отерани ситни сељак или радник који је изгубио зараду, а коме је за налажење места даван само једномесечни рок. По истеку тог рока незапослени је сматран скитницом који је према закону, издатом у време Едварда VI могао да се преда у ропство ономе ко га пријави као беспосличара. Требало је прихватити ма какав посао, па ма само и за храну, ако би се нашао послодавац. Али, кад би се ступило на посао, тешко га је било напустити по својој вољи. Самовољни одлазак закон је изједначавао са бекством: кривца су враћали газди, предавали му га у личну зависност, у почетку привремену, или би га принудним путем упутили у место рођења ако би газда одбио да таквог бегунца поново прими на посао. Беспослени „скитница“ прогнат у место рођења постајао је „роб парохије“. У случају бекства би га жигосали, претварали у доживотног роба, па чак и погубили. Свирепе одредбе које су претиле скитницама кажњавањем кнутом, жигосањем и смртном казном за бекство у поврату, издавани су и у доба Јелисавете када је законодавство поново обратило пажњу на повећање скитничења и када су као допуна старим законима Хенриха VIII о скитницама издате нове свирепе одредбе. Антиципирајући лицемерје модерног енглеског законодавства, Тјудори су гонили и просјачење: милостиња се могла купити једино с дозволом власти, и то само у свом округу. Тако су, како каже Маркс, очеве данашње радничке класе кажњавали за то што су их насилно претварали у скитнице и паупере. Устанак Кета. Једну од најдраматичнијих епизода у борби енглеског сељаштва за земљу у време Тјудора претставља сељачки устанак Роберта Кета. Тај је устанак избио 1549 г. у Норфоку — у пољопривредном погледу напредној енглеској грофовији, која је уједно била један од центара индустрије вуне. Роберт Кет је био ситни феудалац и истовремено имао мало кожарско предузеће. Али је он стао ка чело сељачког покрета упереног против самовоље аристократије и племства, против лендлордова-ограђивача. „Ми не можемо даље подносити тако велике и страшне неправде. Ми не можемо даље, скрштених руку, трпети самовољу аристократије и 84 85
К. Маркс, Капитал, књ. I, изд. Културе, Београд 1947. стр. 607. Исто, стр. 608.
16
сеоског племства; боље нам је да се латимо оружја, да усковитламо небо и земљу но да подносимо такве ужасе ... Поскидаћемо ограде и плотове, засућемо јаркове, вратићемо општинску земљу и сравнићемо са земљом све ограде, постављене са срамном подлошћу и безосећајношћу“ — такве су, како сведоче савременици, биле изјаве сељачких устаника. Један од основних захтева устаника био је да се поштују закони које је влада издала против ограђивања, а оправданост тог захтева морао је да призна и протектор Сомерсет, који је 1548 г. именовао нову комисију за испитивање ограђивања. На страну устаника прешла је и сиротиња града Норича, па чак је и део норичке буржоазије привремено пришао покрету. Поред делегата изабраних од различитих сатнија Норфока ради претреса сељачког програма који се састојао од 29 тачака ту су узели учешћа и претставници Норича. Кетов програм одражава најважније захтеве и потребе сељака. Инсистирајући на извршењу раније донетих закона против ограђивања сељаци су истицали даље захтеве — да се лендлордовима потпуно одузме право учешћа у коришћењу. општинских пашњака, јер им је оно давало повод да доцније заузимају општинске земље. Сељачки устаници, не изјашњавајући се у принципу против држања земље по копији, жалили су се на крајње тежак и необезбеђен положај копихолдера, на њихову преоптерећеност дажбинама и обавезама. Слично немачким сељацима који су устали 1525 г., сељаци Норфока су захтевали слободу шума, река, лова, риболова и ослобођење сељака од кметске зависности. Норфошки сељаци су инсистирали на свом праву да бирају свештеника који ће савесно вршити своје обавезе, проповедати и поучавати децу. Захтевали су укидање натуралне црквене десетине и њено замењивање десетопроцентном новчаном дажбином. Чињеница да низ тачака Кетовог програма 1549 г. несумњиво личи на „12 чланова“ заслужује сваку пажњу. Сетимо се да су се у граду Норичу, напредном у индустриском и трговачком погледу, и другим приморским грофовијама источне Енглеске спасавали од верских гоњења у отаџбини немачки анабаптисти — Минцерови емисари у годинама сељачког рата. Веома је могућно да су они овамо донели програм немачких сељака и допринели идеолошком формирању сељачког устанка који је избио у Норфоку — грофовији с јако развијеном и за XVI век напредном земљорадњом. Заузимањем општинских земаља и пашњака од стране спахија, њихово прелажење на робну сточарску привреду — делимично на овчарство — у вези с високим ценама вуне били су основни узрок и повод сељачког устанка. Али, тај је устанак био свирепо угушен, његови вођи и мноштво учесника побијени су и погубљени. Уз помоћ најамних немачких ландскнехтова Ворикове трупе су успеле да освоје Норич, заузет на јуриш, а затим да у његовој околини униште сељачке одреде захваљујући тактичкој грешки сељачких вођа. Настала је жестока реакција. Вешали су на стотине сељака и устаника. Самог Кета, окованог у ланце, одвели су с његовим братом Виљемом у Лондон и осудили на вешање и черечење. Ворик је убедио племиће да је народни устанак у Норфоку, који се одразио и у неким другим грофовијама где су планули сељачки покрети — дело Сомерсета, који је био против претварања општинских ливада и земаља у приватну својину. Сменивши Сомерсета на месту протектора, Ворик је потпуно чувао класне интересе крупних лендлордова-ограђивача и био лично заинтересован у ограђивању општинских земаља. На последице се није морало дуго чекати. Одмах после свирепог обрачуна са сељачким устаницима 1550 г. потврђени су и рестаурисани архајски статути XIII века — Мертонски (1235) и Вестминстерски (1285), којима је санкционисано 16
заузимање општинских пашњака од стране лордова и њихово ограђивање. Статут од 1550 г. олакшао је лендлордовима да надокнаде штете за рушење ограда подигнутих око општинских пашњака које су заузели лордови манора. Меркантилизам. Почетак колонијалних освајања. Оснивање источно-индиске компаније. Развитак капиталистичке мануфактуре у Енглеској XVI века, на првом месту у индустрији вуне, и појава крупних фарми за гајење оваца биле су две стране једног истог процеса — капиталистичког преображаја ситне занатске радиности и ситног сељачког газдинства. Развитак капиталистичке мануфактуре има свој одраз и у самом карактеру енглеске спољне трговине. Значај трговине расте, и она почиње да врши све већи утицај на спољну политику Енглеске. Још у доба владавине Хенриха VII датују два трговачка уговора с Низоземском — 1496 и 1506 г. — која су имала за циљ да се осигура извоз енглеског сукна преко Анверса и његова продаја не само навелико већ и намало. Предмет енглеске спољне трговине већ постаје сукно, а не вуна. Хенрих VII именује енглеског конзула у Пизи, која постаје центар енглеске трговине вуном и сукном на Средоземном Мору, где су енглески трговци почели да конкуришу млетачкима. На северу енглески трговци конкуришу ханзеатском савезу. Енглеска влада настоји да отргне од Ханзе Ригу склапајући с њом сепаратни трговачки уговор који је требало да обезбеди положај енглеске трговине на Балтичком Мору. Помажући развитак трговине, влада укида трговачке олакшице и привилегије ханзиним трговцима који су имали у Лондону своју факторију — такозвани Челични двор, и доцније (1598) га затвара и предлаже ханзиним трговцима да напусте Енглеску. Влада издаје законе који потстичу енглеску трговину и поморство. Још за време Едварда VI, 1552 г., експедиција Вилоуби-Ченслера открива пут кроз Бело Море у Архангелск. То је било само делимично остварење плана да се открије велики северни пут у Индију, око обала Сибира. Енглези нису успели да прокрче тај пут али су зато продрли у Московску државу. А преко Московске државе енглеско је сукно могло ићи на Кавказ и у Средњу Азију: енглески трговци допрли су до Тифлиса и Самарканда. Други ентузиаста енглеског поморства, Девис, покушава да прокрчи велики северо-западни пут до исте те Индије која је привлачила енглеске трговце. Девис после три путовања (прво — 1585 г.) успева да стигне до обала Гренланда и да открије мореуз који је назван његовим именом. Потстичући развитак енглеског поморства и прекоморске трговине, непосредно учествујући у организовању далеких трговачких путовања која су обећавала велике користи, Тјудори дају низ монопола, привилегија и олакшица трговачким компанијама и у исто време помажу пораст енглеске поморске силе, учвршћивање господства Енглеске на морима. Огромну улогу у развитку енглеске поморске трговине одиграла је чувена стара компанија трговаца-авантуриста (Merchant Adventures), која је монополизовала извоз сукна из Енглеске. Већ први Тјудори дају тој компанији која је конкурисала Ханзи низ привилегија и олакшица. Трговачка буржоазија и крупни мануфактуристи гледали су на успехе компаније као на национални тријумф своје врсте. За време Јелисавете поред те старе компаније ниче низ нових. Сама њихова имена сведоче о томе у којим су правцима ишле трговачке тежње Енглеза: Московска, Турска, Естонска, Мароканска, Гвинејска, Западно-индиска и, најзад, Источно-индиска компанија (1600 г.), која је доцније постала врло чувена. То су биле моћне организације трговачког капитала који је дизао главу, организације које су имале монополско право за трговину са овом или оном земљом. Упркос низу жалби на 16
злоупотребе компанија, упркос приговорима парламента поводом права круне да дели патенте на те монополе, влада потстиче њихов развитак. Компаније организују експедиције, убиру велике профите, чији део одлази и у корист круне. Заштићујући компаније, влада у својој трговачкој и спољној политици почиње да све више штити интересе трговачког капитала. Почетком XVII в. чине се први покушаји колонизовања Северне Америке. Основана је колонија Виргинија (1607). Заузима се низ места на обали Африке да би се западно-индиске америчке колоније снабдевале црначким робљем. Крајем XVI в. енглески се бродови већ сусрећу по свим странама света. На путевима за колоније Енглеска се сукобила с највећом колонијалном државом XVI в., са Шпанијом. Политичко уређење Енглеске XVI в. Социјална природа енглеског апсолутизма. Као и свуда у Европи, у Енглеској XVI в. заводи се она форма политичке организације владајуће класе коју називамо апсолутизмом. Но у Енглеској је апсолутна монархија имала извесне особености по којима се разликује од класичног француског апсолутизма XVII века. Специфичност енглеског апсолутизма састојала се, прво, у томе што, упркос јачању краљевске власти, парламент у Енглеској није престао да постоји као француски државни сталежи и што се није свео на парадну церемонију као кортеси у Шпанији. Друга особеност енглеског апсолутизма је релативна слабост бирократије и централизованог апарата управе и, обрнуто, крупна улога локалне самоуправе. Трећа његова особеност била је та што енглески апсолутизам није створио или, тачније говорећи, није успео да створи стајаћу војску која би зависила само од краља. Енглески апсолутизам, исто као и европски, претстављао је политичку форму владавине феудалне класе у целини, али је притом и у Енглеској основни ослонац апсолутизма била феудална класа која је изгубила свој горњи слој — крупне феудалне сениоре независне од краља. Стара феудална аристократија делом је била истребљена физички у периоду рата измећу Црвене и Беле руже, делом су њеној политичкој самовољи учинили крај први Тјудори. Први краљ те династије, Хенрих VII (1485—1509) г. водио је, као што је познато, непоштедну борбу против барона. Феудалци који нису хтели да се помире с јаком краљевском влашћу били су изложени прогонима. Краљ је издао закон којим су забрањене ливреје, тј. пратња која је носила мундире својих сениора. Та је мера поткопала војну моћ феудалаца. Специјално ради борбе против феудалаца створен је „Звездани дом“ — врховни суд за дела политичке издаје. Тај је дом осуђивао на смрт и конфискацију имовине феудалце који су се супротстављали краљу. Конфисковане земље су продаване, а њихови купци, који су првенствено били из редова буржоазије, добијали су заједно с феудалним поседима и племићко звање. Племићкој маси била је потребна јака краљевска власт, пошто јој је она гарантовала привилегован положај и извор издржавања — феудалну ренту, особито у XVI веку када је племство, као што смо видели, већ постепено почело прелазити на капиталистичку привреду и услед тога било пред сталном опасношћу. сељачких немира и устанака. Као и свуда у Европи, јака краљевска власт развила се у савезу с буржоазијом, заинтересованом за јединствену државну територију и поредак који би јој обезбедио активност. У XVI в. енглеска буржоазија брзо расте и јача, води широку прекоморску трговину и постепено почиње да продире у колоније. За све то потребна јој је јака и моћна држава која би јој у случају нужде притекла у помоћ. Ништа не смета да та држава буде и племићка; енглеско племство само се побуржоазује и стога постаје ванредно осетљиво за буржоаске интересе. Зато тјудоровска спољна политика 16
Енглеске задивљује својим реализмом и целисходношћу. Не треба ни говорити какву је огромну улогу одиграла држава у процесу капиталистичког развитка земље. Колико год су се феудални елементи владе супротстављали појединим појавама, везаним с процесом „такозване првобитне акумулације“, колико год су објављивали законе против ограђивања или против сеоске ванеснафске радиности, све су те мере слабо оствариване у пракси; зато је сваки бунтовни покрет опљачканих и лишених имовине маса угушиван без оклевања, а то је било сасвим довољно да би се „првобитна акумулација“ извршила са свим својим ужасима и свирепостима. Тим се објашњавају и све особености енглеског апсолутизма. Парламент је могао да и даље постоји у Енглеској стога што је сама апсолутна власт као орган племићке класе у целини водила политику у интересу оних група које су имале своје претставнике у парламенту: у интересу племства прожетог буржоаским интересима и у интересу буржоазије која је делимично постајала племство. Док се то стапање налазило у процесу настајања, краљевска је власт могла, лавирајући између те две групе, да добије у извесној мери самосталност и да приморава парламент да буде послушан. Но и сама структура парламента прилично је доприносила да он по правилу не одриче покорност краљу. Парламент је биран на основу обичаја утврђених још у XIII веку. Тридесетих година XV в. у те су обичаје унете извесне измене које су, прво, утврдиле изборни цензус и, друго, из редова бирача уклонили копихолдере. Активно и пасивно изборно право за парламент имали су само слободни држаоци — фрихолдери с цензусом који није био мањи од 40 шилинга годишњег прихода. Избори су, као и раније, вршени по грофовијама и градовима; свака од тих изборних јединица давала је по два депутата. Али су градови у то време доживели корениту еволуцију. Нова индустрија, као што смо видели, развијала се углавном по селима, стари еснафски градови су пропадали и губили свој значај. Многи од тих градова налазили су се на територијама лордова и са опадањем свог економског значаја постајали су играчка у рукама својих лордова. Бирање депутата од стране таквих градова у многим случајевима било је идентично са именовањем депутата од стране лорда. Стога је јасно да су у парламенту преовлађивали посланици племства. Затим је знатан број посланика зависио непосредно од краља. На југо-западу је било много краљевских домена, и избори посланика за парламент овде су се често сводили на то да их именују тамошњи шерифи. Такав је био састав Доњег дома. Горњи дом се, као и раније, састојао од претставника најистакнутијих феудалних породица не на основу избора, већ по титулама. Али, старији су родови били или побијени у доба феудалних међусобица у XV в. или уништени и унижени од стране краљева. Нова аристократија била је за своје постојање и богатство обавезна знатним делом династији, и стога није имала ни воље ни интереса да буде у опозицији према краљевској власти. Све је то водило томе да у XVI в. парламент послушно иде за краљем. Са своје стране, краљ је опет често тражио помоћ парламента када се радило о провођењу мера које су у земљи биле непопуларне. Послушни парламент узимао је на себе део одговорности. Парламент је чак прихватао и такве мере као што је било законодавство против ограђивања које се тобоже косило са интересима новог племства. Престиж краљевске власти био је толико потребан класама новог племства и буржоазије које су се економски уздизале да се парламент није решавао да круни не призна законе који су били очито апсурдни с његовог гледишта, утолико пре што то законодавство у пракси није имало значаја.
16
Колико је парламент у то време био послушан краљевској власти, сведочи околност што је тридесетих година XVI в. прошао закон по коме су краљеви укази, или прокламације, изједначени са законским актима који би по утврђеном реду прошли кроз парламент и били потврђени од краља. Друга особеност тјудоровског апсолутизма — релативна слабост централног апарата и бирократије — биће разумљива ако се сетимо да енглеско племство није кидало везу са земљом, да је, напротив, напоредо с развитком капиталистичке привреде постало активни покретач привредних успеха на селу. Зато племићи заузимају сва истакнутија места у локалној самоуправи, из њихових редова именоване су мировне судије, које претстављају главни ослонац племићке власти у унутрашњости. Исто се дешава и у градовима. Имућна буржоазија чини привилегисану корпорацију у чијим се рукама налази локална самоуправа. Та је буржоазија из већ изнетих разлога била заинтересована за постојање јаке краљевске власти и стога послушна краљу. Зато краљевској власти није било потребно да по унутрашњости ствара нове установе. Јачање краљевске власти дошло је ипак до изражаја у стварању низа централних установа чисто бирократског карактера. Такав је био, прво, већ поменути „Звездани дом“. Том је дому био близак „Дом за молбе“ — врховни бирократски краљевски суд, независан од судова општег права. 1559 г., за време Јелисавете, створена је „висока комисија“ за црквене послове. То је био врховни орган за управљање црквом и суђење у црквеним стварима. Пред тај суд су извођени јеретици пошто је црква (англиканска) постала краљевском црквом. У сличну категорију органа бирократске управе треба унети посебни Северни савет створен 1537 г. за ствари северних грофовија, Велшки савет за послове Велса и низ других установа. Ипак се сви они не могу поредити с бирократском машином апсолутних монархија у Европи. Трећа особеност енглеског апсолутизма — отсуство стајаће војске — делом се објашњава острвским положајем Енглеске и отсуством нужности сталне одбране од напада толико честих у периоду када су на европском континенту образоване велике територијалне државе. Ратови које је Енглеска водила у XVI и XVII в. били су првенствено поморски ратови, и Енглеска је стога своју главну пажњу посветила флоти. Сувоземну војску још су раније чиниле трупе које су купљене по грофовијама, од којих је свака морала да дâ одређени број наоружаних људи. Те су трупе скупљане сваке године на војну обуку, али је ова била слабо организована и војници су од ње имали мало користи. То су биле промене у социјалним односима и политичкој организацији које је преживљавала Енглеска у XVI в. Међу појавама које су условиле те промене и убрзале у Енглеској процес првобитне акумулације, видно место припада енглеској реформацији. Енглеска реформација. Као непосредни потстицај за верску реформацију у Енглеској послужила је бракоразврдна парница Хенриха VIII с Катарином Арагонском — извор великих компликација и тешкоћа за римску курију. Катарина је била рођака цара Карла V, и папа, који се налазио у власти цара, није могао да овога увреди разводом. Но и независно од те околности било је много узрока који су међу претставницима енглеске државне власти изазвали незадовољство с римском црквом и довели до њеног раскида с римском црквом.
16
Мешање римске курије у послове домаћих цркава увек је изазивало незадовољство у земљи, и националне цркве рано су почеле да ограничавају папске претензије користећи се ојачалом краљевском влашћу. Влада и парламент увек су били против тога да папа поставља странце на епископске столице у Енглеској. Још је 1351 г. издат статут „De provisoribus“ који је забрањивао да се на епископске столице постављају странци. 1352 г. „провизори“, тј. лица која су на разне начине издејствовала од папе да их постави на епископске столице у Енглеској, били су чак стављени ван закона, разуме се, уколико су били Енглези. Још у XIV в. енглески су судови све чешће протестовали против преношења судских послова у Рим, против обраћања суду римске курије. Борба енглеске круне против манастирског земљопоседа која се у XVI в. претворила у секуларизацију има такође своју предисторију. Још 1279 г. издат је статут „De viris religiosis“ који је спречио даљи пораст црквеног земљопоседа. Он је, додуше, слабо извршаван, па су црквени и манастирски земљопоседи и даље расли. Али се против њих дизао широк покрет који је наилазио у земљи на симпатије. Виклиф и лоларди захтевали су, као што је познато, још у XIV в., конфискацију црквених имања. У октобру 1521 г. Хенрих VIII послао је у Рим књигу коју је сам написао против Лутера у одбрану учења католичке цркве о седам тајни и добио од папе на поклон златну ружу и титулу „заштитника вере“ за нарочиту ревност коју је показао у борби против лутеранства. Зато је Лутер у свом одговору Хенриху овога страшно изгрдио. А када Хенрих VIII, обративши се на Рим с молбом да се разведе од жене, није наишао на подршку папе већ је, напротив, био одбијен, решио је да против папине одлуке апелује на универзитете и будући васељенски концил. Иступајући против папе, краљ је покушавао да се претстави у улози заштитника националног енглеског свештенства од папског угњетавања и намета. Уствари Хенриха су у знатној мери руководили лични мотиви: обојица папа, католички и протестантски, лично су вређали Хенриха VIII. Ето разлога за промену његовог курса.86 Раскид с Римом није извршен одједном. 1533 г. издат је статут којим је укинута јурисдикција папе за енглеске послове. 1534 г. „Актом о супрематији“, или врховништву, краљ је проглашен за главу енглеске цркве, при чему је подвучено да ниједна догма католичанства неће бити укинута, већ да ће се само изменити карактер црквене управе. „Шесторепник“ издат 1539 г. задржао је основне принципе католичког вероучења. Званично излагање верских догми у такозваној „Краљевској књизи“ 1543 г. такође је врло блиско католичанству. И после раскида с Римом у Енглеској је настављено с гоњењем протестаната: борећи се против папе, Хенрих VIII није хтео да кида с католичанством. Па ипак су енглески реформатори кидајући с папом, морали постепено да прекину и с католичанством, ма да су покушавали да задрже католичку спољашност у црквеној пракси, богослужењу, црквеним одеждама итд. Били су принуђени да нађу црте по којима се разликују од католичанства да би оправдали започету секуларизацију манастирских имања и гоњење католика. Језик богослужења постао је енглески. Понекад се и у редовима епископата појављују људи с протестантским погледима. Постепено је краљ не само почео да одређује кандидате за црквене дужности већ да одређује и само вероучење. Краљ као чувар јединства енглеске цркве узима на себе борбу против јереси, утолико пре што су у њима долазили до изражаја незадовољство маса и први знаци политичке опозиције. Влада почиње да прибегава ситничарском туторству и контроли верских послова. 86
Види Маркс, Хронолошки исписи.
16
Забрањује се читање књига у којима се износе јеретичке мисли. Само читање јеванђеља и старог завета добија сталешки карактер: могу га читати трговци и јомени, за себе. За друге, јеванђеље имају право да читају само џентлмени. Ситни сељаци, занатлије, шегрти, калфе, надничари и слуге уопште немају право да читају библију. Но основни узрок краљевске реформације у Енглеској састојао се у тежњи да се црквена имовина стави у службу владајуће класе и краљевске благајне. Непосредно после издавања акта о супрематији, почела је делимична секуларизација манастирских земаља и имовине. 1535 г. извршена је процена свих цркава и манастира, и ускоро после тога почели су се затварати манастири и конфисковати земље најпре малих, осиромашених а затим и крупних манастира. Део сељака пружао је отпор конфискацији у оправданом страху да ће нови поседници бити већи експлоататори од манастирске администрације. У манастире су послати краљевски комесари, који су одузимали манастирску имовину, присвајали драгоцености, скидали чак оловне кровове и све то слали у краљевску благајну. Но главни предмет конфискације биле су манастирске земље. Добивши у своје руке манастирска имања, Хенрих VIII почео је поклањати манастирске приходе и земље дворанима, вишем чиновништву, продајући их често по скупу цену. Влади је био потребан новац, па је земљу продавала првенствено онима који су је могли купити за велику суму и одједном исплатити много. Зато је међу купцима манастирских имања било много финансијера, мануфактуриста, било је и занатлија, али су готово потпуно били отсутни сељаци-јомени. Уосталом, влада није успела да се извуче из финансиских неприлика. Нису се испуниле наде да ће одузимање манастирских имања јако повећати приходе круне и, можда, чак уклонити потребу за порезима. Већи део простране површине манастирских земљопоседа расуо се у приватне руке још у време Хенриха VIII. Краљево расипништво и поткрадање благајне од стране његових министара доводили су до тога да су се наде у повишење крунских прихода оснивањем новог надлештва — „суда за профите“, који ће специјално мотрити притицање прихода с бивших манастирских земаља — показале потпуно јаловим, с друге стране, поклони, дељење и продаја манастирских земаља и даља жива мобилизација земље која је њима уследила, њено ново прелажење у треће руке — новом земљопоседничком племству и буржоазији — доводили су до врло јадних последица за широке масе сељачког становништва — сељака, држалаца манастирских земаља. Површина сељачког земљопоседа није порасла продајом манастирских имања. Зато је сељаштво, посредно, много изгубило од ликвидације манастирског земљопоседа. Црквена имања била су — „религиозна тврђава старинских односа земљишне својине. Кад је оно пало, нису се ни ови више могли држати“.87 Маса сељака, доживотних држалаца манастирских земаља, била је јако заинтересована за судбину те црквене сопствености, у којој су они били у извесном смислу учесници. Даље, конзервативност и економска заосталост својствена манастирском газдинству штитила је до извесне мере сељаке од свирепости везаних за интензивнију експлоатацију. Прелаз манастирских имања к новим поседницима — племству и буржоазији — обично је значио јачање капиталистичке експлоатације држалаца, повишавање њихове ренте и обавеза и често им је претио и лишавањем општинских права, права на пашњаке, па чак и протеривањем са земље. Само се по себи разуме да су људи који су потрошили капитал за куповину земље, желели сада да извуку максималну добит. Стога је на 87
К. Маркс, Капитал, I, стр. 610.
17
бившим манастирским земљама брзо текао процес ограђивања, тј. претварања земље у сталан посед купца, и протеривање сељака, бивших манастирских држалаца и сопственика земље. Секуларизација манастирских имања продубила је јаз између Енглеске и Рима и учинила немогућном потпуну обнову старих односа чак и у периоду католичке реакције педесетих година XVI в. Идеолошки израз и учвршћење тог јаза између енглеске цркве и Рима било је даље црквено законодавство из времена Едварда VI, које је подвукло догматичке особености нове, од папе независне цркве. Крајем 1549 г. Кранмер је завршио са састављањем нове литургије англиканске цркве (Book of common prayer) и упутство за обављање тајни. На причешће се почело гледати као на просту успомену на тајну вечеру. Кранмер, који је у време Хенриха VIII слао људе на ломачу зато што нису веровали у трансупстанцијацију, сада је био спреман да шаље на ломачу оне који су у њу веровали. 1552 г. парламент је прихватио нови, Кранмеров обред при служби божјој — његову литургију и 42 тачке новог вероучења. Уједно је настављено с грабљењем црквене имовине од стране краљевих фаворита. Из цркве су изношене златне и сребрне иконе, кадионице, свећњаци и раскошне одежде. Настало је опште пљачкање цркве у име краља и парламента. Опљачкавши неколико епископија, Сомерсет је изградио себи у Лондону раскошан дворац. Католичка реакција. Увођење литургије англиканске цркве морало је, по замисли Кранмера, да учини крај свим размимоилажењима, да уведе верску једнообразност. Али, за време наследнице Едварда VI — Марије (1553—1558 г.) — верску реформацију заменила је свирепа католичка реакција. Томе је ишло у прилог тесно зближавање са Шпанијом — бедемом католичанства — и Маријин брак с Филипом II Шпанским. Читаво Кранмерово дело је пропало. „Законом заведена“ протестантска црква проглашена је за новотарију коју су измислили малобројни изопачени умови, и поново је уведена католичка миса на латинском језику. Марија је покушавала да у целини васпостави католичанство. Понизни парламент обратио се Марији и њеном мужу — Филипу II с петицијом у којој је молио да њихова величанства, која нису узела учешћа у „греху“ одметништва од католичке цркве, измоле код папе „опроштај за оне који су згрешили и њихово поновно прикључивање римској цркви“. Оба дома и читава енглеска нација добила су од папског легата у име папе свечано разрешење од греха. Али је теже било вратити цркви опљачкана имања. Манастирске су се земље расуле, налазећи се у рукама приватних поседника. Марија је могла вратити цркви само она манастирска имања која су још остала у рукама круне. Но таквих је земаља већ било мало. Краљица је морала учинити озбиљан уступак новим поседницима црквених земаља и признати им да имају неоспорна права на посед те земље. Сам папа је био приморан да прими као свршен чин ликвидацију основне масе манастирског земљопоседа и да дâ „диспензацију“ — праштање греха новим поседницима, који су „на незаконит начин“ добили или стекли манастирска имања. Рестаурација католичанства за време Марије спровођена је с појачаним верским прогонима јеретика и секташа. Јеретике су палили на ломачама по пресудама лондонског епископа. Иста је судбина стигла и Кранмера, оптуженог за јерес и државну издају, ма да је Кранмер, седећи у Тауеру, потписао шест пута да се одриче својих ранијих „заблуда“. Међу осталим, Кранмеру је приписан у кривицу и развод Хенриха VIII с Катарином Арагонском, Маријином мајком. Тај је развод проглашен „незаконитим“, и самим тим је испало да је Јелисавета, кћи Хенриха VIII и Ане Боле, — 17
„незаконито дете“, што је и објављено актом парламента. Марија је ушла у историграфију с називом „Крвава“, чему су доста допринели протестантски историчари реформације, заборављајући да су још крвавији били „чудовиште“ Хенрих VIII и „ултра-крвава“ Јелисавета — Маријина наследница.88 Дефинитивна победа реформације. У новембру 1558 г. умрла је Марија и за краљицу је била проглашена Јелисавета. Приликом крунисања Јелисавета је положила свечану заклетву да ће бити верна католичкој цркви. Али када папа Павле IV није хтео да призна Јелисавети као „незаконитом детету“ права на енглески престо и признао право на енглеску круну законитој наследници Хенриха VIII, Марији Стјуарт, Јелисавета се прогласила „заштитницом“ протестантизма и почела да убеђује немачке протестанте у своју приврженост протестантској вери. Прекинувши с Римом и с бедемом католичанства — Шпанијом, Јелисавета је васпоставила реформисану, државну англиканску цркву. Поново је уведено богослужење на енглеском језику по поправљеном литуршком упутству Кранмера. Обновљен је акт о супрематији и други реформациони статути Хенриха VIII и Едварда VI. Јелисавета је поново проглашена, додуше не за „поглавара“ као Хенрих VIII, већ само за „врховну управницу“ цркве. „Високој комисији“ је стављено у дужност сређивање црквених послова и уношење веће „једнообразности“ у питања вероучења и црквеног култа. Римска курија никако није хтела да се помири с губитком Енглеске и маштала је о свргавању Јелисавете коју је папа 1570 г. прогласио искљученом из цркве и збаченом с престола. Папа је Јелисаветине поданике ослободио заклетве коју су дали краљици. Ипак је Јелисаветиној влади успело да се извуче из тешког положаја и у Енглеској учврсти реформисану цркву. 1571 г. проведен је кроз парламент нови англикански символ вере — такозваних „тридесет девет тачака“, којима су још једном формулисани принципи реформисане енглеске цркве. Вероисповест је имала компромисни карактер. Црквена управа тесно је повезана с државном: „висока комисија“ била је врховни орган администјзативно-црквеног надзора и управе. По унутрашњости су шерифи пазили да ли становници посећују англиканске цркве. У тој контроли помагале су им црквене старешине. У почетку положај католика није био нарочито тежак у јелисаветској Енглеској, али онда почињу њихова гоњења у вези с покушајима римске курије да се Јелисавета збаци. У земљи се склапају католичке завере, у којима активно учешће узимају енглески емигранти-католици који су се склонили на шпански двор. У Риму је основан посебни колеџ за припремање будућих свештеника, проповедника и мисионара католичанства у јеретичкој Енглеској. Други слични колеџ оснивао се у Дуеу, на самој обали Ламанша, са очигледним циљем да се што брже пребацују у Енглеску католички емисари и пропагандисти. Организују се католичке завере у корист Марије Стјуарт, шкотске краљице коју је прогнала из Шкотске протестантска партија уз непосредно учешће Јелисавете која је новцем помагала шкотске заверенике. Принуђена да побегне у Енглеску, Марија је пала у руке своје супарнице Јелисавете, која ју је држала у строгом заточењу. Седамдесетих година гоњење католика у Енглеској узело је јако свиреп карактер: у Енглеској је уведено чисто „шпанско“ верско законодавство само у „енглеском издању“.89 Везе с папом и језуитима, обраћање протестанта у 88 89
Види Маркс, Хронолошки исписи. Види Маркс, Хронолошки исписи.
17
католичанство или чак присуствовање том чину проглашени су за државну издају. За непосећивање англиканских цркава узимане су тешке, упропашћујуће глобе. У Енглеској се организује „света чета“ за борбу против католичанства и његових махинација. Језуитима и питомцима католичких колеџа наређено је под претњом смрти да напусте Енглеску. Католицима Енглезима ограничено је право кретања земљом. Општа раздраженост је појачана у вези са убиством Виљема Оранског, вођа протестаната који је пао од руке завереника католика 1584 г. По наређењу Јелисавете у Енглеској је погубљена Марија Стјуарт, у чију су корист организоване католичке завере. Таква је била политичка ситуација у годинама непосредно пред уништење шпанске „Непобедиве армаде“, коју је Филип II намеравао да пошаље у Енглеску 1588 г. Јелисаветина влада морала је водити борбу не само против католика и католичке опасности већ и са радикалнијим верским струјама и сектама. И то је разумљиво. Нова англиканска црква или, како су је почели називати, „висока црква“, остала је аристократском установом која је задржала много од старе феудалне католичке цркве: епископат, католичку спољашност култа и богослужење. Епископи су обично постављани из редова аристократских племићких породица и били уствари државни чиновници. Тај аристократски карактер државне цркве допринео је да је она постала не само бедем тјудоровског апсолутизма већ да је у доцнијој борби круне против парламента за време Стјуарта стала на страну апсолутистичких претензија нове династије. Напоредо с тим већ шездесетих и седамдесетих година XVI в. у Енглеској јача пуританство (од латинске речи purus — чист) са за њега карактеристичном одвратношћу према католичком спољашњем сјају који је делом наследила и англиканска државна црква. Присталице те струје изјашњавали су се против принципа краљеве супрематије у црквеним пословима, против црквених судова и захтевали су да свештенике бира општина. У калвинизму, који је на енглеском тлу добио назив пуританства, ново племство и буржоазија нашли су веру која је одговарала њиховом укусу и интересима. Тежња к „јевтиној цркви“, упрошћавању и чишћењу „култа“, својствена калвинизму, тој типичној буржоаској струји у реформацији — дошла је до нарочито живог изражаја управо у Енглеској. Буржоаска суштина калвинизма нигде се можда није испољила тако јасно као у енглеском пуританству. Енглеско пуританство је религија буржоазије и новог племства. Прави пуританац је брижљиви газда, — циција, крупни макуфактурист или сеоски племић који се на новоограђеној деоници марљиво бави рационалним газдинством или уносним овчарством. Но у пуританству су постојале две струје, једна — умеренија, друга — радикалнија. Умерени су се држали Калвиновог учења и његове црквене организације и настојали да се у Енглеској заведе презвитеријална државна црква слична оној која се у то време учврстила у Шкотској. Радикални правац у пуританству осуђивао је сам принцип државне цркве. Свака локална црквена општина морала би бити независна (по томе су се присталице овог правца називале индепендентима). Почетком седамдесетих година организована је у Енглеској прва презвитеријална општина. 1575 г. у Лондону су спаљена два анабаптиста — Фламанца. 1581 г. у Норичу, центру индустрије сукна, основана је прва општина индепендената у Енглеској. Све те манифестације верског радикализма од великог су интереса због доцније верске борбе 17
у првим деценијама XVII в. и нарочито у годинама енглеске буржоаске револуције 40— 50-их година XVII в. Но већ у јелисаветској епохи било је јасно да, упркос свим мерама „високе комисије“ и црквено-административном притиску званичног англиканизма, низ верских група и струја стоји ван граница званичне реформације. Против њих је Јелисаветина влада предузимала најодлучније мере све до протеривања ван граница земље и смртних казни. У том погледу Јелисаветина влада није заостајала за немачким кнежевима и вођима лутеранске реформације који су се свирепо обрачунавали са анабаптистима и другим сектама. Док су се раније анабаптисти крили по трговачко-занатским градовима источне Енглеске од верских прогона у отаџбини, сада почиње емиграција пуританаца из Енглеске у Низоземску, где је постојала већа верска слобода, а доцније, за време Стјуарта, у првим деценијама XVII в., пуританци се исељавају у Северну Америку, ударајући ту основе енглеске колонизације. Спољна политика Тјудора. Борба против Шпаније. Спољна трговина која је расла по својим размерима и значају у епохи Тјудора постаје фактор који све више утиче на правац енглеске спољне политике. Шпанија је више од осталих држава стајала на путу покушајима Енглеске да се учврсти у прекоморским земљама и да успостави с њима и трговачке односе. Шпанија је пре других држава успела да се учврсти преко океана. Зато је Шпанија била најозбиљнији противник Енглеске у њеним покушајима за трговачком, а затим за колонијалном експанзијом. Током XVI в. двапут се покушало да се династичким браковима изглади оштрина и затегнутост англошпанских противречности. Хенрих VIII се, ступивши 1509 г. на енглески престо, оженио Катарином Арагонском, удовицом свог старијег брата. Други династички брак у току тог периода био је брак Марије Тјудор и Филипа II Шпанског. Марија, по мајци Шпањолка, кћи Хенриха VIII и Катарине Арагонске, ступивши на енглески престо 1553 г. постаје носилац крваве католичке реакције у Енглеској, потчињавајући уједно с тим енглеску политику шпанским интересима. Насупрот, Јелисавета Тјудор (1558—1603 г.) која је сменила на престолу Марију Крваву, одбија брак који јој је предложио шпански краљ и свим средствима помаже учвршћивању англиканизма, реформисане државне цркве у Енглеској, иступајући у исто време као заштитница протестантизма на европском континенту, док је шпански краљ настојао да угуши протестантизам на својим низоземским поседима и да васпостави превласт католичке цркве у Европи. Подржавајући свуда непријатеље шпанског краља — протестанте, помажући низоземским гезима који су устали против Филипа, Јелисавета уједно енергично заштићује развитак енглеске трговине и поморства, води упорну борбу против Шпаније на њеним трговачким путевима у прекоокеанске земље. Тако је веза између протестантске антишпанске политике и интереса новог племства и буржоазије очигледна. Нису узалуд борбени пуританци, ма да гоњени од Јелисаветине владе, пружали њој у борби против Шпаније пуну подршку и, потапајући и пленећи шпанске бродове, „певали под носом Филипу своје псалме“. Насупрот, католичка реакција и помирљива политика према Шпанији били су уједно повезани с победом чисто феудалних интереса и слојева. Огромну улогу у развитку енглеске морнарице у епохи Јелисавете играли су приватни предузимачи, организатори трговачких путовања, одважни поморски трговци и уједно гусари. Енглески гусари уз незваничну подршку краљице баве се поморским разбојништвима на шпанским трговачким путевима, пустоше обале Западне Индије. 17
Два чувена Јелисаветина адмирала — Дрејк и Хаукинс — били су гусари. У завршној епизоди борбе Енглеске са Шпанијом, у уништењу шпанске „Непобедиве армаде“ (1588 г.) која је требало да искрца шпанску експедициону армију ради освајања Енглеске, врло велику улогу одиграли су енглески гусарски бродови. Уништење шпанске морнарице било је толико потпуно, да се Шпанија од њега није могла више опоравити. За њу наступа период економске деградације и опадања. Енглеска, напротив, обезбеђује свој доминантан положај на поморским трговачким путевима. Култура Енглеске у епохи Тјудора. Томас Мор. Шекспир. XVI век, који је доживео успон трговачке и колонијалне моћи Енглеске, био је у исти мах и доба развитка енглеског хуманизма и процвата енглеске књижевности и позоришта. Тај је процват нераздвојно везан са именима Томаса Мора, чувеног хуманисте, аутора „Утопије“, и Виљема Шекспира, који је у својим делима открио уметнички облик те епохе и оставио потоњим поколењима књижевно наследство огромне вредности. Томас Мор је најизразитији претставник енглеског хуманизма и уједно један од родоначелника западноевропске социјално-утописке мисли новог времена. Мор је најтешње повезан са својом епохом, с тјудоровском Енглеском, с верско-политичком борбом епохе реформације и с немачким хуманизмом XVI в. Мор је истовремено писац ванредног дела „Утопија“ у коме је критика пуна негодовања и анализа Мору савремене стварности сједињена с прогнозом за будућност, дубоком за XVI век: Мор је отац западно-европског утописког социјализма. Томас Мор родио се крајем седамдесетих година XV в. у „мало познатој али часној породици“. Отац му је био судија у једном од краљевских судова. Сам Мор студирао је на Оксфордском универзитету, где је крајем деведесетих година предавао грчки језик Еразмо Ротердамски. Мор се свесрдно дао на изучавање класика. Мор се нарочито одушевљавао Платоном и његовом школом. Платонова „Држава“ постала је прототип Морове „Утопије“. Црте реалне енглеске стварности у XVI в. преплићу се у „Утопији“ с Моровим претставама о идеалној држави. Утопија је земља које нема на свету (по грчком οὐ τόπος = нигде); то је срећна држава где нема приватне својине на земљу, где је земља опште добро. Тој идеалној држави супротставља се Енглеска Моровог времена са својим „грамжљивим и незаситним прождрљивцима“, који уништавају међе поља и окупљају у својим рукама хиљаде акара земље, који истерују сељаке и претварају их својим насиљима и угњетавањем у бескућнике и скитнице. У Моровој „Утопији“ и налазимо крилатицу коју је Маркс унео у „Капитал“ о овцама које у Енглеској прождиру људе. У чему се, по Мору, састоји главни узрок беде која је захватила Енглеску? — У приватној својини на земљу. „Славни муж Рафаел Хитлодеј“, коме Мор ставља у уста своје сопствене мисли, изјављује да се потпуно саглашава с Платоном који је одбио да пише законе за народе који одбацују заједницу имовине. А затим Мор даје изврсну анализу једне од основних социјалних невоља тјудоровске Енглеске — скитничења против кога је влада покушала да се бори бичевима, усијаним гвожђем и вешалима. „Незаситни прождрљивци“ протерују са земље сељаке-држаоце, претварајући их у беспризорне скитнице и вагабунде. Упропашћени сељаци продају своју имовину. Принуђени су да напусте родна места. „И када су те несрећне скитнице потрошиле све до последње паре, реците тако вам бога, шта им друго остаје да раде ако не да краду ... Затварају их у тамнице као скитнице зато што лутају без посла. Окривљују их за нерад, њих којима нико неће да дâ посла, па ма колико се они ревносно борили да 17
га добију...“ Пред нама је позната слика тјудоровске Енглеске, пуне жртава „првобитне акумулације“. Зато насупрот тој Енглеској XVI в., савременој Мору, где газдују насилници лендлордови и прави нерадници — опати, узгајитељи оваца и ограђивачи, у идеалној, срећној земљи, Утопији, сва земља претставља опште добро, а обрађују је слободним радом људи који на њој живе. Породично-занатлиска организација производње у Утопији такође нимало не потсећа на капиталистичке мануфактуре које су се рађале у Енглеској, већ, насупрот, она више личи на средњовековно занатско уређење. Две године после објављивања „Утопије“ (1 изд. 1516) налазимо Мора на двору Хенриха VIII. Слава писца „Утопије“ пријатеља Еразма Ротердамског била је у то време врло велика. То је и потстакло Хенриха VIII да приближи себи чувеног хуманисту чија му је помоћ била потребна ради полемике с Лутером. 1521 г. објављено је дело „Одбрана седам тајни против Мартина Лутера“ које је издао „непобедиви краљ Енглеске и Француске“ Хенрих VIII, уз непосредно учешће Томаса Мора који се, узгред буди речено, изјашњавао против прекомерног подвлачења папиног ауторитета и потсећао краља на статут praemunire из 1325 г. којим је укинут један део папиних права према Енглеској и забрањено обраћање римској курији мимо енглеске судове. Управо због те књиге папа је и поделио Хенриху VIII наслов „заштитника вере“, а свима који би прочитали ту књигу обећан је опрост греха. Морово учешће у састављању и редиговању краљевог апологетског рада и његов „одговор Мартину Лутеру“, издан 1523 г. са побијањем приговора Лутерових поводом првог дела, послужили су доцније да се Мор окриви ... за издају државе. Када је Хенрих VIII, не добивши сагласност папе за развод с Катарином, раскинуо с Римом, Мора су оптужили да је „одвратним сплеткама сасвим противприродно довео краља до тога да је издао књигу у одбрану седам тајни и папства“. Морова „издаја“ састојала се у томе што је издавањем те књиге 1521 г. дао папи у руке оружје уперена против енглеског краља. А суштина дела била је у томе што Мор није пристајао да призна да је Хенрихов развод с Катарином канонски важећи, тј. у том случају је стао на гледиште папе. Мор је 1532 г. поднео оставку на звање лорда-канцелара Енглеске које је имао од 1529 г. и одбио је да се закуне краљу као „главару цркве“. Стрпали су га у Тауер. Нашли су подметнутог сведока који је показао да парламент по мишљењу Мора нема права да проглашава краља за „главара цркве“. Показало се да је Морова „издаја“ „доказана“. Осудили су га на черечење. Хенрих VIII је милостиво заменио черечење отсецањем главе. Томас Мор је још једном после доношења смртне пресуде изјавио да је енглеска црква само мали део читавог хришћанског света. Стога не треба издавати законе који би противречили општим црквеним одредбама. Живот, књижевна и политичка делатност Томаса Мора падају на почетак периода који проучавамо, у доба владе прва два Тјудора, Хенриха VII и Хенриха VIII. Стварање Шекспира — његове чувене трагедије, историске драме и блиставе, живе комедије које одражавају „веселу“ јелисаветску Енглеску његовог времена — падају под конац епохе Тјудора. У раним Шекспировим делима нарочито се запажа утицај италијанских писаца епохе Препорода. Јако га интересују италијанске новеле. Духом Ренесанса прожета су његова дела „Два Веронца“, „Ромео и Јулија“, и др. Али га привлаче и антички сижеји. Поменућемо „Венеру и Адониса“, где је утицај Овидија несумњив. Шекспир се затим обраћа сижејима енглеске историје. Богати материјал за низ Шекспирових историских драма дају историске хронике које је он пажљиво проучавао. Шекспирове историске 17
драме — „Краљ Јован“, „Ричард II“, „Хенрих IV“, „Хенрих V“, „Ричард III“ — обухватају читав један велики период енглеске историје од XIII до XV века. Тај Шекспиров интерес за прошлост, за личности из енглеске историје у столећима која су претходила XVI веку, врло је карактеристичан. Шекспир узима магловите ликове из хроника и претвара их у живо оцртане типове свог времена и даје њихово веома фино психолошко тумачење. С драмом „Антоније и Клеопатра“, написаном по античком сижеу, почиње читав циклус најлепших и најдубљих Шекспирових дела: „Краљ Лир“, „Макбет“, „Кориолан“, „Отело“ и „Хамлет“. Шекспир психологизира и продубљује сижее који су по свом карактеру историски — често и на штету историске истине — у општечовечанске типове и ликове који су до данас сачували своју снагу. Не добијају узалуд ти уметнички типови и ликови стално ново тумачење. Тај последњи период Шекспировог стваралаштва карактерише се мрачним, песимистичким расположењем, у његовим делима истиче се у први план идеја мрачних, кобних сила које вуку човека у пропаст. Једна од најдубљих драма тог периода је „Хамлет“, написан под утицајем грчке трагедије. Хамлет, осветник за очево убиство, има можда за свој прототип Есхиловог Ореста, који се светио својој мајци за убиство Агамемнона. Уосталом, сиже „Орестије“ био је доста типичан и за епоху Ренесанса. Али је сиже те драме врло дубоко психолошки обрађен тако да лик који је створио геније Јелисаветине епохе и данас има своју снагу и убедљивост. Шекспирова су дела од великог интереса за историчара који проучава Енглеску Јелисаветиног времена. У његовим драмама има, додуше, доста историских контрадикција. Стари Рим и стара Енглеска сликани су често с цртама Шекспиру савремене енглеске стварности. Вођу полудивљих Шкотланђана Макбету стављају се у уста песимистичке тираде које сликају само сопствени Шекспиров поглед на свет из последњег периода његовог стваралаштва. Но Шекспир је несумњиво знао врло добро период енглеске историје који му је био најближи. Пред читаоцима пролази галерија уметничких портрета краљева, барона, ритера, грађана и занатлија из времена Марије и Јелисавете. Низ изразитих претставника јелисаветске Енглеске овековечен је у драмама, комедијама и комадима великог енглеског драматурга. Шекспирове драме претстављају „највећу славу његовог доба“, која је бацила у засенак и надживела друга „славна дела“ „Јелисаветиног доба“. То су морали признати и енглески историчари који величају „Јелисаветино доба“.
17
XII. ЕНГЛЕСКА УОЧИ БУРЖОАСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Економски развитак и економска политика Енглеске у време првих Стјуарта. Првих деценија XVII в. развитак капиталистичке мануфактуре постизава у Енглеској даље успехе. Брзо расте индустрија вуне у својим новим капиталистичким формама, јављају се нове врсте производње сукна делом пренете из Низоземске, расте извоз обрађених, обојених вунених тканина, чине се покушаји да се забрани извоз не само необрађене вуне већ и њеног полуготовог фабриката у виду необојених тканина. Развитак нових облика индустрије вуне у првим деценијама XVII в. врло оштро је поставио питање слободе трговине и конкуренције. Исто тако и пољопривреду тог времена карактерише даљи пораст капиталистичких односа. „Ограђивања“ која су изазвала толико жалби током читавог XVI в. настављена су и у првим деценијама XVII в. Ма да се не дају одредити прецизни размери површине земље која је у то време ограђена, једно је несумњиво да су ограђивања била врло велика и да су допринела све већем обеземљивању сеоског становништва. Велики фармер-капиталист постаје све приметнија фигура на селу. Расту и развијају се односи капиталистичког закупа, јачају тенденције да се пређе са обичног наследног или доживотног копихолда, с његовим фиксираним дажбинама, на давање земље уз повишену, „побољшану“ ренту и, најзад, на прости закуп, тј. на лизхолд општег права. Несумњиво је, даље, да су ограђивања у XVII в. за разлику од ограђивања у XVI в., којима је првенствено био циљ да се пређе на сточарску привреду, на гајење оваца, имала често друге циљеве — интензификацију земљорадње, побољшање плодореда, подизање нивоа пољопривредне технике. Као реакција на даља ограђивања и пауперизацију сељаштва биле су многобројне појаве сељачког покрета у XVII в. Тако је 1607 г. избио устанак сељака у централним грофовијама Енглеске које су биле изложене врло интензивном ограђивању. Они који су у њему учествовали рушећи ограде и засипајући канале којима су биле одељене ограђене деонице називали су се „уравњивачима“ и „копачима“ — левелерима и дигерима, антиципирајући револуционарну терминологију 40—50-их година XVII в. Како се влада Стјуарта односила према борби која се одвијала на селу за земљу, према ограђивањима и таласу сељачког покрета,. упереног против ограђивања? Непосредно после устанка 1607 г. Јаков I је одредио комисију да истражује извршена ограђивања. Поново се прибегло старом још у доба Тјудора опробаном начину „борбе“ против ограђивања. Одређују се више пута комисије да истраже ограђивања и тридесетих година, за време Карла I. Али су резултати рада тих комисија били незнатни. Фактички се борба против ограђивања прекида још за време првог Стјуарта који је крајем своје владе укинуо раније законодавне акте уперене против ограђивања. Што се тиче комисија које је постављао Карло I, оне су имале искључиво фискалне циљеве: глобама које су ударане на крупне ограђиваче круна је покушавала да поправи свој врло слаб финансиски положај, санкционишући уствари заузимање општинских земаља које су извршили ограђивачи. Слична политика нимало није заустављала процес капиталистичког развитка на селу, само је у исто време изазивала бес и крупних земљопоседника, повећавајући незадовољство финансиском политиком владе. Енглески апсолутизам за време првих Стјуарта. Монополи и пореска политика. Већ се Јелисавета сукобила с прилично озбиљним отпором парламента. Та 17
је опозиција била у вези с финансиским тешкоћама владе из којих је она покушавала да се извуче појачаним делењем монопола који су благајни доносили велики приход. Но управо то увећавање броја монопола који су стављали монополисте у привилегован положај и искључивали слободну конкуренцију, и изазивају протесте у парламенту. Стјуарти су наставили с политиком дељења монопола. Али је посебно незадовољство изазвала пореска политика Стјуарта који нису хтели да воде рачуна о праву парламента да изгласава порезе, праву које је ушло у уставну праксу још у време Тјудора. Супротстављање парламента финансиским мерама круне и изазива оштре сукобе. Заоштравању сукоба између круне и парламента, сем несугласица у питањима финансиске и економске политике, доприносило је постојање низа супротности у области верске и спољне политике првих Стјуарта који нису нимало изражавали „националне“ и економске интересе трговачко-индустриске буржоазије и новог племства. Први Тјудори и нарочито последња претставница те династије, Јелисавета, руководили су се у својој спољној, верској и трговачкој политици принципима који су одговарали основним интересима енглеске буржоазије и новог племства. Тим класама је била потребна јака централна власт; оне су је подржавале и биле природни савезници краља у борби против старе феудалне аристократије. Битно друкчију слину видимо за време Стјуарта. Руководећи се у својој спољној политици, непостојаној и дволичној, првенствено својим личним и династичким мотивима, Стјуарти су често ишли у раскорак са интересима буржоазије и новог племства. Све то, узето заједно, доприносило је порасту политичке опозиције против стјуартовског апсолутизма 20—30-их година XVII в., појачавало његову непопуларност и на крају крајева допринело његовом паду 40-их година. Јаков I Стјуарт (Јаков VI за Шкотску), који је ступио на престо 1603 г. после Јелисаветине смрти, био је син погубљене Марије Стјуарт, која је била унука сестре Хенриха VIII — Маргарите. Јаков I Стјуарт и његови политички погледи. Прожет претерано високим претставама о природи и правима краљевске власти, подржаван у том погледу од енглеског епископата, он је високо ценио свој положај поглавара англиканске цркве. Тиме се и објашњава зашто је он увек био спреман да пружи подршку англиканским епископима, изјављујући у исто време да су и они бедем краљевске власти. Одрастао и васпитан у традицијама и атмосфери шкотског двора, сујетан и слаб, склон фаворитизму, Јаков I је слабо познавао Енглеску. За време Стјуарта наставља своју делатност „висока комисија“, упорно усађујући у Енглеску принципе верске „једнообразности“. Та комисија чак проширује свој састав и круг своје делатности у поређењу са епохом Јелисавете. Али се верски живот Енглеске почетком XVII в. понајмање одликује том „једнообразношћу“ коју је покушавала да му да званична англиканска црква подржавајући апсолутизам и налазећи у њему врло активну подршку. За англиканством у почетку је стајала не само круна већ и знатан део енглеске буржоазије и племства. Али у редовима буржоазије јачају опозициона расположења према англиканском црквеном уређењу које је задржало много од католичанства како у погледу верског учења тако и у погледу црквене дисциплине и богослужбеног ритуала. Чишћењу англиканске цркве од остатака католичких сујеверица тежила је пуританска струја која је имала много присталица у 17
редовима енглеске буржоазије. Што се тиче доњих слојева градског становништва — ситне буржоазије, градских занатлија и калфи, међу њима се повећавао број присталица крајњег верског радикализма, јачало је секташтво, шириле су се идеје анабаптизма. Секташким покретом захваћен је и знатан део нижег свештенства. 1605 г. ускраћени су приходи групи од око 300 свештеника нонконформиста (тј. оних који се нису саглашавали са англиканском црквом). Но упркос административним казнама против нонконформиста, пуританизам је у Енглеској и даље јачао, добијајући значај крупне не само верске већ и политичке снаге. Поред претставника умереног презвитеријанства које је тежило да организује низ црквених општина којима би управљали свештеници и „најстарији“ чланови, јача непомирљива сепаратастичка (индепендентска) струја, која није склона никаквом компромису у питањима црквене организације. Сепаратисти су били против сваке „велике цркве“ како васељенске тако и националне, или државне, и истицали су идеју „опште светости“ и „праве цркве“ — „светих“ и „изабраних“. Сепаратисте су прогонили још у време Јелисавете, осамдесетих и деведесетих година XVI в., гонили су их и у време првих Стјуарта. Спасавајући се од прогона, они су бежали у Холандију, приближујући се овде претставницима радикалних верских секти. Сепаратисти разних нијанси бежали су и у Северну Америку, ударајући ту основе енглеској колонизацији. Ту, у Новом Свету, сазревала је нова верска и политичка мисао. 1620 г. ударају почетке „Новој Енглеској“ чувени „оци-хаџије“, који су маштали да на недирнутом тлу Америке оснују свој нови свет, сачувавши у исто време везу са Енглеском. До 1640 г. иселило се у Нову Енглеску око 20 хиљада људи који су се спасавали од верских прогона у отаџбини. 1628 г. почиње насељавање Месачузетса — друге енглеске колоније у Северној Америци. Тако је Северна Америка била обећана земља своје врсте за све претставнике крајње верске и политичке опозиције. Тек када је у Енглеској оборен апсолутизам, зауставља се тај прилив енглеских исељеника у Нови Свет, замењен обрнутим таласом. Заједно с повратницима наваљује у Енглеску и бујица нових политичких идеја и верских убеђења, који су делом никли или се модификовали на америчком тлу. То је одиграло велику улогу и у успону револуционог таласа у самој метрополи. Спољна политика Стјуарта. Када је 1603 г. Јаков I ступио на енглески престо, поставило се питање да ли ће Енглеска наставити рат против Шпаније који је трајао већ око 20 година. Уговором од 1598 г. Енглеска је склопила савез с Низоземским Уједињеним провинцијама, којима је, као и раније, претила Шпанија. Али Јаков I није био склон да заштићује Низоземску. У његовим очима Холанђани су били издајници свог „законитог“ владара — шпанског краља. Уз то, као краљ Шкотске, Јаков није сматрао да се налази у ратном стању са Шпанијом. Ускоро после свог ступања на енглески престо Јаков I прекида ратне операције против Шпаније на мору, а 1604 г. почиње мировне преговоре. Било је, додуше, врло тешко споразумети се са Шпанијом о условима мира и прекинути са Низоземском, с којом су Енглезе везивали трговачки интереси. Шпанија није желела да изиђе у сусрет енглеском захтеву да се дозволи слободна трговина у колонијалним поседима шпанског краља. Енглеско поморство и поморска трговина и даље су страдали од напада Шпанаца, који су заплењивали енглеске бродове под сумњом да превозе холандску робу и одржавају трговачке везе с Јеврејима и Турцима, непријатељима хришћанске вере,. 18
Шпанци су бацали у затвор енглеске морнаре, врло свирепо према њима поступали а понекад их и убијали. Тако су текле ствари када је у Европи избио Тридесетогодишњи I рат у који се Јаков I морао умешати као „заштитник протестантизма“ и, узгред, погажених права своје кћери Јелисавете која је била удата за Фридриха Фалачког. Њега је немачки цар Фердинанд II, после битке на Белој Гори 1620 г. лишио наследних поседа — Палатината (Фалачке). Јаков I одлучује да устане у одбрану права свог зета и да издејствује да се Фридриху врати Палатинат. Парламент одобрава краљу велику помоћ за учешће у континенталном рату тим рађе што је Фридрих Фалачки уживао у Енглеској симпатије као шеф протестантске уније и борац за ствар протестантизма, док је његов противник, који је Фридриха лишио поседа, био изразити претставник католичке реакције. План Јакова I састојао се у томе да покуша да склопи савез са Шпанијом и да је приволи да се умеша у Тридесетогодишњи рат против цара Фердинанда II, подржавајући права Фридриха Фалачког. Као накнаду за то што би се Шпанија умешала на страни протестаната Јаков I је предложио шпанском краљу да поделе Низоземску. Енглески престолонаследник Карло заједно с Бекингемом, љубимцем и првим министром Јакова I, креће у Мадрид да од шпанског краља добије коначни одговор на питање да ли је споразуман да помогне Фридриху Фалачком и да учврсти ту одлуку браком између Карла и шпанске принцезе. Добивши негативан одговор и на један и на други предлог, Карло и Бекингем враћају се врло разочарани у Енглеску и наговарају Јакова I да почне рат против Шпаније. 1624 г. Енглеска је склопила споразум са Уједињеним провинцијама, обећавши им финансиску и војну подршку у њиховом рату против Шпаније. Енглеска тражи и друге савезнике. Брак Карла I, који је 1625 г. ступио на енглески престо, с француском принцезом Анријетом-Маријом требало је да обезбеди Енглеској савез и помоћ Француске. Али после Бекингемових преговора с Ришељеом испоставило се да Француска ни не помишља да ратује да би се Фридриху Фалачком вратио Палатинат. Непосредни циљ женидбе Карла I с француском принцезом није био постигнут. Зато су Енглези поново добили краљицу католикињу чији двор постаје центар католичких интрига и утицаја у Енглеској. Енглеска покушава да придобије за свог савезника и шведског краља ГуставаАдолфа. Али је овај за своју помоћ Фридриху Фалачком тражио огромну суму, коју енглеска благајна није била у стању да плати. Успешнији су били енглески преговори с данским краљем Христијаном IV који је пристао да провали у Немачку под условом да Енглези плаћају трошкове за издржавање његовог корпуса од седам хиљада људи. Тај предлог је прихваћен. Најзад је, у јесен 1625 г., кренула према шпанским обалама велика енглеска флотила са експедиционим корпусом под командом Бекингема. Та флотила требало је да заузме Кадикс и похвата шпанске бродове који су довозили сребро из Мексика. Рачунали су да ће пленом који би узели од Шпанаца покрити трошкове за издржавање војске, везане са учешћем Енглеске у континенталном рату. Али, Бекингемова експедиција завршена је потпуним неуспехом. Не постигавши ни један од постављених циљева, његова се флотила вратила енглеским обалама јако оштећена буром и с много губитака у војницима и морнарима због болести и рђаве исхране.
18
Биле су неуспешне и доцније поморске експедиције Енглеза, уперене против Шпаније. Пре треће по реду експедиције убијен је краљев фаворит Бекингем који је изазвао против себе крајње раздражење у земљи. Положај Енглеске која је претрпела низ неуспеха компликовао се још и тиме што је 1627 г. увучена у рат с Француском. Француска је влада била јако незадовољна гоњењем католика у Енглеској, посебно протеривањем из земље низа Француза који су припадали дворским круговима краљице Анријете-Марије. С друге стране, многи су у Енглеској били јако узнемирени околношћу да енглеску морнарицу очекује учешће у опсади хугенотског Ларошела заједно с флотом „папистичког“ краља Луја XIII. Узајамни бес савезника, коме је уследило међусобно пљењење бродова, убрзо је довео међу њима до отвореног рата. Продубљивање сукоба између краља и парламента. Војни неуспеси у рату против Шпаније, а затим и против Француске, довели су владу Карла I у врло тешку ситуацију. Краљев љубимац Бекингем, који је претрпео неуспех у експедицији против Шпаније, с подједнако мало успеха дејствовао је против Француза код Ларошела, где је требало да пружи помоћ француским хугенотима. Апсолутизам Стјуарта био је дискредитован. Парламенти Карла I давали су краљу само незнатну новчану помоћ, али зато жалбама оба дома није било краја. На првом месту захтевали су оставку Бекингема. Краљ је покушавао да ради без парламента: убирао је царине и за рок преко једне године, колико му је дозволио парламент, уводио је принудне зајмове. Оне који су одбијали да их плате бацали су у затвор. Петорица ухапшених племића поднели су жалбу највишем краљевском суду захтевајући да се његовим судијама поднесу разлози за хапшења. Суд те разлоге није признао за законите. Краљ је морао да пусти ухапшене и 1628 г. сазвао је нови парламент. Избори за парламент донели су већину опозицији. Земљу је захватио талас протеста. Међу вођима опозиције истицали су се: чувени правник Едвард Кок — заштитник „слобода“ које је енглеском народу дала Велика повеља слобода, присталица слободе трговине и непријатељ монопола; Елиот — строги изобличитељ криваца за неуспехе у рату против Шпаније, један од најодлучнијих противника апсолутистичког режима Стјуарта; Пим — други истакнути опозиционар и будући вођ Дугог парламента. Најзад, међу вођима опозиције у парламенту 1628 г. налазио се и Вентворт, који је доцније прешао на краљеву страну и добио за своју издају од парламента титулу грофа од Страфорда. Елиот и Вентворт налазили су се међу петорицом ухапшених племића. Сада су стали на чело опозиције. Петиција права. Елиот; пламени присталица снажног парламента, настојао је да се краљу преда општа жалба, такозвана „петиција права“. Позивајући се на основне одредбе Велике повеле слобода од 1215 г. коју је после дугог заборава управо открио Кок, састављачи петиције су захтевали: 1) да се средства за државне расходе убирају само у сагласности с парламентом, 2) да краљ не шаље војнике на кантоновање и тиме принуђује поданике да му плаћају дажбине, 3) да се не врше произвољна хапшења и заточења у тамници без суда. Петиција је постала закон, али је краљ и даље газио право и одлучио да распусти опозициони парламент. Тада је на предлог Елиота парламент усвојио следећу резолуцију: „Свако ко гази верско уређење, сваки министар који убира новчану помоћ коју није одобрио парламент — непријатељ је државе и друштва; сваки поданик који 18
добровољно пристане да се потчини противзаконитим актима и захтевима — издајник је енглеске слободе и њен непријатељ“. После распуштања парламента Елиот је бачен у затвор, где је и умро. Распустивши 1629 т. парламент, Карло I се пожурио да склопи мир са своја оба противника, како с Француском тако и са Шпанијом. Морао је да жртвује Палатинат, интересе свог зета и сестре, морао је да препусти вољи судбине своје протестантске савезнике. Христијан IV Дански био је потучен, Французи. су заузели Ларошел. Преговори с Француском и Шпанијом значили су крај покушајима Стјуарта да воде активну спољну политику која је довела до низа неуспеха и пораза, до пораста политичке опозиције и Карловог раскида с парламентом .„Блистави крај“ ове бесмислене политике Карла I био је нови „тајни“ уговор са шпанским краљем о подели Низоземске, потписан у Мадриду који сведочи о томе да је Карло I дефинитивно изгубио осећање реалности. Владање без парламента. Карло I је намеравао да више никад не сазива парламент и да влада земљом по свом нахођењу. Али се преварио. Успео је да влада без парламента само 11 година (1629—1640). За неко време после распуштања парламента 1629 г. положај власти постао је критичан. Трговци су, повинујући се позиву парламента, одбијали да плате порезе. Трговина је почела да замире. Расла је незапосленост и земљи је претио неред. Но убрзо је све кренуло уобичајеним током. Рат између Шпаније и Холандије ишао је у корист енглеских трговаца, који су на својим бродовима превозили шпанску робу. Енглески новчари зарађивали су на кредитним операцијама обеју непријатељских страна. Криза је пролазила, а заједно с њом слабио је и отпор трговаца краљу. Изгледало је да ће краљ побрати плодове свог одлучног обрачуна с парламентом. Вођи опозиције седели су у затвору, Вентворт је, поставши главни краљев саветник, инсистирао на томе да Карло I дела без околишења. За то као да су постојали сви предуслови. Примери на континенту деловали су охрабрујуће. Карло се одушевљавао делатношћу кардинала Ришељеа, који је краљевску власт у Француској издигао до недостижне висине, и био је спреман да његове методе пренесе у Енглеску. Ради тога је појачана активност највиших ванредних судова — „звезданог дома“ и „високе комисије“, који су се безобзирно разрачунавали с поданицима који су краљу били непоћудни или цркви непокорни. С друге стране, архиепископ Лод је радио у корист приближавања англиканске цркве католичкој, настојећи да васпостави целибат свештеника, тајну исповест и „лепоту светости“, тј. раскош и велелепност католичког култа. Истовремено је почело гоњење пуританаца, и многи су од њих морали да напусте отаџбину. 1630 г. осудили су једног писца, Александра Лентока, због књиге против епископалне цркве на глобу од 10 хиљада фунти стерлинга и доживотни затвор; сем тога су му распорили ноздрве и отсекли уши, а на образе утиснули жиг робијаша. 1637 г. слична је судбина задесила три пуританца проповедника — Прина, Бертона и Баствика. 1638 г. бачен је у тамницу млади Џон Лилберн, будући вођ лелевера зато што је у Холандији штампао недозвољене књиге и кријумчарено их пребацивао у Енглеску. Пре но што су га бацили у затвор, јавно су га бичевали и везали за срамни стуб. Да ли је Карло имао основа да мисли да се пример Ришељеа и континенталних држава може у Енглеској завршити са успехом? Природно, не. Шпанска буржоазија је таворила дане принешена на жртву интересима племства. У Француској је буржоазија још била слаба, племство је живело 18
само од феудалне ренте и у апсолутној власти краља видело основну гарантију за свој паразитски живот. У Енглеској су, међутим, успеси капиталистичког развитка и буржоаски интереси захватили не само буржоазију, већ и знатан део племства. Држава је требало да служи тим интересима, а у чему су се они састојали, буржоазија и њено племство, како су они мислили, знали су то боље од краља и његове владе. Парламент се претворио у орган и заступника тих интереса који су постајали све јачи; питање о узајамном односу парламента и круне постајало је револуционарно питање. Али влада је, надахњивана од стране Страфорда, покушала да дела без околишења. Схватала је да су за успех њене ствари потребна два средства: војска и новац, без обзира на парламент. Страфорд је као намесник послат да угуши устанак у Ирској, где се надао да ће створити армију. Теже је било доћи до новца. Влада, чији је дуг 1629 г. прелазио 1 милион фунти стерлинга, усавршила се у проналажењу начина да поданицима извуче новац из кеса. Државне глобе претворене су у систем. Дешавале су се невероватне ствари. Тако су се 1630 г. сетили да је некада сваки земљопоседник који је имао 40 фунти годишњег прихода морао да се произведе у ритера, па су сада почели да ударају глобу на све оне који се у време ступања на престо Карла I (1625 г.) нису јавили да буду произведени. Тако је влада успела да сакупи преко 100 хиљада фунти. Исте 1630 године предузето је проверавање „ограђивања“ која су извршена упркос забранама. У том се случају, природно, није радило о заштити сељака, већ о томе да се од „ограђивача“ извуче добар откуп. Али је влада убрзо ударила главом о зид. 1635 г. завела је бродарски порез („бродарски новац“), који је убиран још у XI в. у грофовијама дуж обале ради борбе против норманских провала. Са образложењем да је тај порез уведен још пре настанка парламента, влада га је „обновила“ и чак намеравала да га прошири на читаву Енглеску. Ту је наишла на одлучан отпор. Одбијали су да га плате и крупни земљопоседници. Један од њих, Џон Хемпден, предао је ствар суду изјављујући да су слични захтеви незаконити. Ма да је већином од два гласа донета пресуда којом је Хемпден проглашен кривим, ипак је опозиција против одлуке суда била толико јака, да је даље купљење бродарског новца било за круну скопчано с врло великим тешкоћама. Опозиција је у редовима буржоазије и новог племства расла. Стална краљева злоупотреба продаје монопола изазивала је нарочито незадовољство. К томе је крајем тридесетих година дошло до извесног застоја у трговини и индустрији. Незапосленост и високи порези почели су да изазивају комешање у доњим слојевима народа. Положај владе Карла I постао је нарочито тежак када је избио устанак у Шкотској. Устанак у Шкотској. Шкотска је у то доба била, у поређењу са Енглеском, заостала земља. Делила се на планински део, где је становништво још живело у родовском (кланском) уређењу и бавило се првенствено сточарством и ловом, и равничарски, где су постојали градови, трговина, занати и земљорадња развијенија него у планинској Шкотској. Вођи кланова претстављали су аристократију, која се постепено претварала у крупне феудалне сениоре, који су се у XVII в. осећали још готово независнима од краљевске власти. Калвинизам (презвитеријанска црква), који се раширио у Шкотској још у XVI в. дао је шкотској аристократији нову и снажну форму организације. Стјуарти су видели свој задатак управо у томе да сломе независност шкотских феудалаца и заведу у Шкотској апсолутизам. Схватајући какав је организациони значај имало за феудалце презвитеријанство, покушавали су да у 18
Шкотској насилно уведу краљу покорну англиканску епископалну цркву. Али је против апсолутизма устала и шкотска буржоазија. 1606—1607 г. у енглеском је парламенту претресано питање о тесној вези између Енглеске и Шкотске, независно од персоналне уније којом су обе краљевине биле повезане ступањем на престо Јакова I (за Шкотску Јакова VI). Истичући идеју тешње англо-шкотске уније, Јаков I је намеравао да оствари економско, политичко и верско уједињење Енглеске и Шкотске у „вечном браку“ ради мира и благостања обеју нација и на већу славу њиховог краља. Али није пошло за руком да се оствари тај пројект јер су обе земље имале читав низ противречних интереса. Лондонски су се трговци изјашњавали против слободне трговине између Енглеске и Шкотске, бојећи се конкуренције ове последње. Изазивао је приговоре и пројекат натурализације Шкотланђана. Тешко су могле да се ускладе и верске противречности између две земље. Када је тридесет година после претреса пројекта тесне уније између Енглеске и Шкотске Лод покушао да уведе у Шкотску англиканску литургију, тамо је тај покушај наишао на одлучан отпор. Шкотланђани су на то одговорили склапањем „ковенанта“ — споразума о отпору званичној цркви, и отпочели су непријатељске акције против Карла. 1639 г. Шкотланђани су провалили у Енглеску и заузели северне грофовије. Према њиховим успесима били су пријатељски расположени у самој Енглеској вођи опозиције, рачунајући да ће краљеви ратни неуспеси довести до промене политичког режима који је притискивао Енглеску. Стварно, за вођење рата против Шкотланђана Карлу I је био потребан новац, а њега није било. Краљеве војне снаге биле су незнатне, и нису могле да пруже Шкотланђанима озбиљан отпор. Краљ је морао да прибегне сазивању парламента који одавно није сазиван. Но у почетку он је рачунао да ће избећи тај непријатан корак, закључивши 1639 г. с Шкотланђанима мир који им је гарантовао амнестију и неприкосновеност унутрашњег, а нарочито црквеног, уређења Шкотске. Али је 1640 г. рат са Шкотском обновљен, и ток војних операција био је за Енглезе још неуспешнији. Рат 1640 г. још је у већем степену открио слабост енглеске круне, снагу шкотске војске и пораст опозиције према апсолутизму у самој Енглеској. Непосредно пре почетка ратних операција 1640 г. Шкотланђани су се обратили — мимо краља — енглеском парламенту и народу. Изјављивали су да се не спремају за рат против енглеског народа и да се боре само против краља и против његових рђавих саветника — Лода и Страфорда. Шкотска војска поново је провалила у северне грофовије. Сви елементи који су били непријатељски расположени према краљевом апсолутизму у самој Енглеској заузели су дефетистички став, сматрајући победу Шкотланђана као слом апсолутизма Стјуарта. Чак и у дому лордова било је перова који су изјављивали да су интереси енглеске опозиције и шкотских ковенантера солидарни. Сазив Кратког и Дугог парламента. Влади Карла I није остајало ништа друго до да поново ступи у преговоре са шкотским „побуњеницима“ и да се обрати за помоћ енглеском парламенту који је — после једанаестогодишњег прекида — био сазван 13 априла 1640 г. То је био „Кратки парламент“, који је потрајао свега три недеље, а онда од краља био распуштен. Отварајући 1640 г. парламент, влада је покушала да апелује на „национална осећања“ Енглеза, оптужујући Шкотланђане за „побуну“, „издају“ и везе с Француском. Али, вођи опозиције нису обраћали пажњу на те покушаје канцелара да нахушка 18
парламент против Шкотске и да га потстакне да одобри кредите за настављање рата: опозиционари су, насупрот, доказали канцелару да се главна опасност не састоји у односима Шкотланђана с Француском, већ да долази изнутра, од стране непријатеља енглеске националне слободе и повластица — од стране краља и његових рђавих саветника. У дугом и живом говору вођ опозиције Пим набројио је сва безакоња и злоупотребе које је учинила влада Карла I у дугом периоду своје владавине без парламента. Пим је захтевао реформе и наглашавао политичку супрематију парламента. Влада Карла I је „обећала“ да ће дати реформе, али је унапред тражила новчану помоћ за продужење рата са Шкотском. Не добивши тражену помоћ, Карло I је распустио парламент (5 маја 1640 г.). Но, новца за рат ипак није било. Краљева је војска у међувремену поново претрпела пораз од Шкотланђана код Њуберна, што је у Лондону прослављено као да су Енглези однели победу. Опозиционо расположени перови и лондонски Сити поднели су краљу петицију у којој се указивало на потребу да се хитно сазове парламент. Краљ је морао да попусти. Тада сазвани парламент није више био „Кратки“ већ „Дуги“ парламент, парламент • енглеске буржоаске револуције. Ирски устанак 1641 г. Шкотска „побуна“ против деспотизма Карла I и злоупотреба његових саветника — Лода и Страфорда — утрла је пут енглеској револуцији четрдесетих година XVII в. Ту су велику улогу одиграли догађаји у Ирској. У борби против Шкотланђана енглески апсолутизам је био готов да искористи ирске католике не само за борбу против презвитеријанаца Шкотске, већ и против политичке опозиције у самој Енглеској. Наиме, у Ирској је због освајања која су вршили енглески колонисти постојала јака католичка странка, која је, страхујући од победе англошкотске опозиције, била спремна да пружи подршку влади у њеној борби против револуције која је претила земљи. После распуштања Кратког парламента Страфорд је саветовао краљу да пошаље ирску војску ради умиривања Шкотске. Страфорд је намеравао да исту војску искористи у почетку револуционарне борбе и у самој Енглеској ради угушивања револуције. Но, природни савезници шкотских ковенантера били су у Ирској шкотски и енглески колонисти — протестанти који су уз помоћ саме енглеске владе заузели знатан део провинције Велстер. Ирски чвор су заплитале и раније мере енглеског апсолутизма који је још у време Тјудора тежио освајању и поробљавању „Зеленог острва“. Није било тако једноставно искористити ирску војску коју је Страфорд бројно повећао и потпуно реорганизовао за време свог намесништва у Ирској. У самој Ирској постојала је реална могућност за устанак домаћег становништва кога је дуго угњетавала освајачка политика енглеског апсолутизма. Такав је устанак стварно и избио 1641 г. кад се енглески апсолутизам нашао у тешком положају због пораза у англо-шкотском рату и пораста револуционарног покрета у самој Енглеској. Руководећу улогу у том ирском устанку 1641 г. одиграли су војници ирске војске која је створена од Страфорда, а демобилисана на захтев парламента. Ирски парламент стао је на чело тог национално-верског покрета у Ирској оспоравајући законитост низа аката које је издао Страфорд и објавивши посебном декларацијом да су Ирци — слободан народ којим треба владати на основу општег права Енглеске и ирских статута и обичаја. Вест о ирском устанку изазвала је у Енглеској велику узнемиреност. У њему су видели 18
опасност за енглеске колонисте и католичку рестаурацију. Шириле су се гласине да ирски побуњеници раде у име краља и да воде преговоре с католичким државама на континенту. Ирски устанак 1641 г. ванредно је наелектрисао политичку атмосферу и приближио моменат када ће уставни сукоб између Карла I и Дугог парламента прећи у отворени грађански рат између „каваљера“ — ројалиста који су били на страни краља, и парламента кога су бранили „округлоглавци“ — противници краљеви у грађанском рату. Дуги парламент и његове мере (1640—1642 г.). Избори за Дуги парламент обављани су у атмосфери опште узрујаности. Резултати избора били су за круну јако неповољни. Поново је изабрано неких 30 посланика, чланова Кратког од краља распуштеног парламента. Што се тиче социјалног састава Дугог парламента, у њему је преовлађивало средње аграрно племство, ма да је било изабрано и доста претставника аграрне аристократије, баронета и ритера. Трговаца и мануфактуриста било је мало. Не само из грофовија већ и из градова изабрани су у већини случајева племићи. Но управо та класа која је раније била ослонац тјудоровског апсолутизма, четрдесетих година постала је непријатељски расположена према режиму Стјуарта. Додуше, део племства, чак и ситне аграрне џентрије, стајао је ипак уз Карла I. Али је углавном краљ морао да рачуна једино на подршку аристократског дела парламента. Процес и погубљење Страфорда. Дуги парламент који се састао 3 новембра 1640 г., одмах је покренуо поступак против Страфорда окривљујући га за издају државе. Страфорд је са своје стране оптуживао за издају вође парламентарне опозиције због њихових преговора са Шкотланђанима. Страфорд је био ухапшен и бачен у Тауер. Канцелар Финч, окривљен за незаконито скупљање бродарског новца, бекством се спасио у Француску. Процес против Страфорда трајао је око три недеље. Страфорд је покушавао да побије оптужбе које је против њега подигао Пим за издају државе и за намеру да уведе ирску војску у Енглеску коју краљ, узгред буди речено, никако није желео да распусти, упркос захтевима парламента. Било је стварно тешко да се оптужба докаже, пошто су по старим енглеским законима под појмом издаје државе узимани сами акти уперени против краља, а Страфорд је несумњиво радио по његовим наређењима. У парламенту је прошао законски предлог, тзв. бил (bill of Attainder), према коме је Страфорд проглашен државним издајником „као човек који је покушао да обори основне и старе законе краљевине Енглеске и Ирске“. После извесног колебања лордови су потврдили законски предлог. Карло, који је раније уверавао Страфорда да ништа не прети ни његовом животу, ни части, ни имовини, морао је да се одрекне свог љубимца. Страфорд је био погубљен. У Лондону је због процеса против Страфорда и његовог погубљења владало силно узбуђење. Гомиле народа, калфи и радника опколиле су краљев двор претећи му збацивањем и захтевале да се краљ сагласи са пресудом. Око 200 хиљада посматрача сабрало се код Тауера, места погубљења великог отпадника од принципа парламентарне владавине и кривца за неуспешан рат против Шкотске. Одмах после Страфордовог погубљења парламент проводи низ мера које су имале за циљ да ликвидирају државне установе стјуартовског апсолутизма. Спроведен је „трогодишњи акт“ којим је предвиђено сазивање парламента независно од краљеве воље, ако овај по истеку три године од дана распуштања парламента сам не сазове 18
нови. Затим су предузете мере против евентуалних краљевих покушаја да распусти постојећи парламент или да прекине његове седнице без сагласности самог парламента. Потресен Страфордовим погубљењем, Карло I је дао свој пристанак на њих. Парламент је затим укинуо незаконито убиране порезе и царине; реформисао је тајно краљево веће; укинуо је важне тјудоровске и стјуартовске централне органе као што су „звездани дом“, „дом молби“ и „висока комисија“; расформирао је „Северни савет“ и „Савет Велса“ који су били оруђа енглеског апсолутизма у његовој покрајинској политици; прогласио је незаконитим не само скупљање бродарског новца од стране круне у време владавине без парламента, већ и саму одлуку суда уперену против Хемпдена. Тако су парламенту враћена права која је уживао у доба Тјудора. Део племства је сматрао да за опозицију парламента против краља нема више разлога. Краљ, опет, није желео да попушта. У августу 1641 г. он је кренуо у Шкотску у нади да ће на своју страну привући шкотско племство и искористити шкотску војску за растеривање парламента. Али му Шкотланђани нису могли обећати више до да се неће мешати у борбу у Енглеској. Гласине које су долазиле из Шкотске о издајничким покушајима краља и, још више, почетак ирског устанка приморали су парламент да прибегне одлучним мерама. Велика ремонстранса. У новембру 1641 г. у парламенту је претресана и прихваћена Велика ремонстранса — један од најважнијих докумената енглеске уставне историје. Око ње се заподенула оштра борба између ројалистаи вођа парламентарне опозиције. Ремонстранса је набрајала све прекршаје политичких и црквених права које је извршио апсолутизам и захтевала да се на важна државна звања доведу лица која уживају поверење парламента. Пошто је у ремонстранси, међу осталим, говорено о замени епископата колегијалним уређењем цркве, о ограничењу власти епископа, неминован је био расцеп парламента и стварање блока између присталица епископата и ројалиста. 1 децембра 1641 г. Велика је ремонстранса, најзад, поднета краљу. Уједно Доњи дом доноси одредбу о штампању и ширењу ремонстрансе. После тога је краљ, рачунајући с постојањем битних несугласица између Доњег и Горњег дома (већина у Доњем дому била је већ у то доба склона да гледа на дом као на претставнички орган читаве нације, док су лордови у таквој ситуацији, природно, прелазили на краљеву страну), покушава да насилним путем обезглави парламентарну опозицију. Разбешњен оптужбама које је против њега дигла опозиција о завери против слободе краљевине и подржавања ирског устанка, Карло I одлучује да похапси петорицу посланика — вође опозиције: Пима, Хемпдена, Хелса, Хезилриџа и Строда, окривљујући их за издају државе и подржавање шкотских одметника. Али је тај краљев план пропао. Чак је и Дом лордова одбио да изда налог за хапшење петорице опозиционара. Није их издао ни Доњи дом, упркос личном доласку Карла са наоружаним одредом у Вестминстер. Пим, Хемпден и други сакрили су се у лондонски Сити, који је одлучио да их оружаном силом заштити од хапшења. У помоћ Ситију и наоружаном одреду који га је чувао притекли су морнари с докова. После недељу дана петорица посланика вратила су се тријумфално у Вестминстер, поздрављени од народа. Дан пре њиховог повратка у Доњи дом Карло је напустио Вајтхол и престоницу (јануар 1642 г.). Приближавао се тренутак када је сукоб
18
између краља и парламента морао неминовно да добије форму оружане борбе између ројалиста и присталица парламента.
18
XIII. ГРАЂАНСКИ РАТ У ЕНГЛЕСКОЈ (1642—1649 г.) Одлучност с којом су радили опозициони посланици Доњег дома, који су спровели Велику ремонстрансу у новембру 1641 г., не може се објаснити, природно, само тиме што су стајали на стражи права против краљевих покушаја да узурпира власт парламента. Краљ је фактички морао да уступи и призна ранија права парламента. На дневном реду више није било питање права већ питање револуције. Тако су схватали ситуацију они чланови Доњег дома који су протестовали против Велике ремонстрансе и који су, схвативши да почиње револуција, прешли на краљеву страну. Покрет међу сељацима и градским доњим слојевима. За опозиционим посланицима стајале су револуционарно расположене масе. Оне су гурале Дом у одлучне акције и доприносиле да се разграниче снаге груписане око две непријатељске стране — краља и парламента. Револуционарни скупови у Лондону брзо су одјекнули у провинцији. Почели су сељачки немири. Сељаци су рушили ограде, одбијали да плаћају ренту, терали стоку на ограђене пашњаке, хватали рибу, ловили по ловиштима за дивљач, секли шуму, и понегде рушили домове и разносили имовину феудалних земљопоседника, иступајући притом у читавим гомилама, наоружани оним што би им доспело до руке. У пролеће 1641 г. Дом лордова је издао наређење којим је стављено у дужност месним властима да угуше „сваки неред и незаконити збор“. Та су наређења слабо извршавана, па су се морали слати војнички одреди. Ништа мање није плашио аристократију покрет лондонских маса, њихове енергичне петиције, њихове бурне демонстрације и њихова мржња према присталицама ранијег режима. Оба непријатељска табора почела су сада да се јасно формирају. Уопште узев, север и запад су били за краља, а југ и исток — за парламент, али је и на северу низ крупних индустриских центара (Хул, мануфактурна област Вест-Ридинг с градовима Лидсом, Халифаксом и Бредфордом) био на страни парламента. Парламенту је била обезбеђена подршка свих пристанишних градова и варошица у Енглеској. читаве флоте, а та је околност имала ванредно важну последицу: парламент је могао да међу њима одржава везу морем, док би, међутим, инострана помоћ краљу била унапред осуђена на неуспех. На страни парламента стајао је и сав економски напредни индустриски југоисток Енглеске, на његовој страни био је, најзад Лондон, финансиски и административни центар земље. Тако је управни апарат такође био у рукама парламента. Додуше, то више није био читав парламент. Један његов део је отишао за краљем, па су 1643 г. заседала два парламента: један краљевски, у Оксфорду, други — „Дуги“ парламент — у Лондону. Уосталом, као што је и требало очекивати, краљ борећи се за неограниченост своје власти, није уопште ценио свој парламент у Оксфорду и није нимало држао до његовог мишљења. Тако је Енглеска била територијално подељена на два дела — краљевски и парламентарни. Но, основу те поделе чинила је класна подела на феудалну и буржоаску Енглеску. За краљем је стајала феудална аристократија, економски заостало племство северо-запада Енглеске и незнатан део буржоазије који је везао своје интересе с краљевим новчаним операцијама. Класни састав парламентарног табора био је много сложенији, а та сложеност била је бременита будућим сукобима. За парламентом су стајали сви они који су били везани за буржоаске интересе: широки
19
кругови саме буржоазије, ново племство, градска ситна буржоазија, полупролетерски и пролетерски слојеви и, најзад, знатне масе сељака. Треба, уосталом, приметити да је и у Карловим трупама било много сељака. Али то, природно, уопште не значи да су они стали на краљеву страну. Већина сељака узета је у војску присилним регрутовањем, и само је део заосталих области као Велс пошао за краљем добровољно. Сељаци су у основи били на страни парламента у нади да ће их он ослободити остатака феудализма. Разграничење двају табора по класном обележју подударало се, природно, и с поделом Енглеске по верским разликама. У време када су католици и англиканци, нарочито англиканско свештенство, стали на краљеву страну, две главне пуританске струје — презвитеријанци и индепенденти, а са овима последњим и екстремније секте, били су на страни парламента. Енглески калвинизам био је не само верска идеологија „најсмелијег дела тадашње буржоазије“ већ и „готова теорија борбе“ буржоазије против феудализма. Да би се потпуно разумеле околности у којима је почео грађански рат у Енглеској, треба се сетити да је економски заостала католичка Ирска стала на краљеву страну, исто као и заостали (планински) део Шкотске. Насупрот, племићи и буржоазија равничарске Шкотске били су на страни парламента. Нешто доцније, када је војска парламента почела да трпи поразе и када је парламент почео да тражи помоћ споља, формиран је савез Енглеске са Шкотском, чувена „лига и ковенант“ којима су се Енглези и Шкотланђани обавезали да ће задржати презвитеријанску цркву, слободе и привилегије парламента и краљевина Енглеске и Шкотске (25 септембар 1643 г.). Обе су групе убрзо добиле и надимке. Краљеве присталице називале су се „каваљерима“, пошто су међу њима играли главну улогу аристократи и племићи, а присталице парламента названи су „округлоглавцима“ услед тога што је тада међу буржоазијом почело да улази у обичај потшишавање косе. Ратне операције између краљевих и парламентских трупа нису почеле одједном. Презвитеријански врхови, који су руководили парламентом, дуго нису губили наду да ће моћи да с краљем окончају спор на миран начин. Када је у јануару 1642 г. Карло I напустио Лондон у пратњи мале групе својих присталица, његова је ситуација била врло незавидна. Његов покушај да се на северу организују војне снаге за борбу против парламента завршио се неуспешно. Краљ је двапут покушавао да освоји Хул, где су чуване велике залихе ратне опреме, оба пута без успеха. Тада је, распустивши одред јоркширских племића, који су се одазвали на краљев позив да устану у његову одбрану, Карло I поново кренуо на југ. У августу је стигао у Нотингем с Малим одредом свега са 800 коњаника и 300 пешака. Упркос тешком краљевом положају, парламент је ступио с њим у преговоре, изневши му у лето 1642 г. „Деветнаест предлога“; уколико би се с њима сагласио, Карло је могао да себи врати престо. Парламент је настојао да чланови тајног већа, виши чиновници и начелници тврђава буду постављени с његовим знањем и пристанком; парламент је захтевао да се строго извршавају закони уперени против католика и да се искључе паписти из Дома лордова; новопостављени перови смели су ући у Дом лордова једино у сагласности оба дома парламента; најзад, краљ се морао сагласити с црквеном реформом и с предајом „делинквената“ да им суди парламент (делинквентима су се називали противници парламента који су били у краљевом табору). 19
Краљ је одговорио оштрим одбијањем. Тада је парламент издао почетком септембра декларацију којом је изјављивао да наоружане снаге парламента неће бити распуштене док се не оконча сукоб с краљем и док он не изручи све делинквенте и злонамернике. Парламент је донео и другу важну одлуку којом је ударен темељ аграрном законодавству револуције: одлучено је да се имања делинквената искористе за покриће расхода око издржавања војске, при чему ће се на рачун тих имања отплаћивати дугови лицима која буду дала на зајам парламенту потребна средства за продужење борбе. Краљ је такође предузимао мере да би организовао своје војне снаге. У његов табор притичу верна чеда англиканске цркве коју је краљ обећао да ће штитити; притичу аристократи и племићи верни престолу и краљу као „божјем помазанику“. Њихову ревност према цркви и краљу подржава нерасположење према „трговцима и бакалима“ који су били уз парламент, непријатељство према пуританству које се ширило међу нижим класама. Форсирано се купи пешадија и коњица за ројалистичку војску: крајем септембра 1642 г. Карло I је имао већ око 6.000 пешака и 2.000 коњаника. Почетак и прве године грађанског рата. Када је 22 августа 1642 г. краљ из Нотингема објавио рат парламенту, имао је мало топова и још мање новаца. Морало се прибећи приватним улозима и добровољној помоћи. Краљу су помогли оксфордски и кембрички универзитет. Крупне су суме уложили за организовање краљеве војске аристократи као што су Хенри Сомерсет, гроф Вестерски, и Виљем Кавендиш, гроф од Њукастла, који су за грађански рат потрошили преко један и по милион фунти. Но, у поређењу с парламентом, краљ је за вођење рата располагао ништавним средствима. А ипак су „каваљери“ почели да туку војску „округлоглаваца“. Неуспеси војске парламента и њихови узроци. До прве велике битке у грађанском рату дошло је у јесен 1642 г. код Еџгила. Краљевска коњица задала је тешке губитке бројно надмоћним трупама парламента, под командом лорда Есекса. Војска парламента отступа према Лондону, краљу полази за руком да заузме Оксфорд који затим и постаје главним краљевим станом. Тамо су убрзо дошли контрареволуционарни делови оба дома парламента, образовавши свој краљевски „оксфордски парламент“, чија је улога, уосталом, била сасвим безначајна. За нешто више од једне и по године, све до победе парламентске војске код Марстон-Мура (2 јула 1644 г.) превага је очигледно била на краљевој страни, упркос томе што је војска парламента била многобројнија од краљеве и боље снабдевена материјалом. За војску парламента нарочито је тешко било лето 1643 г. На северу је један њен део под командом оца и сина Ферфакса био потучен. На западу је краљева војска заузела важан град и луку Бристол, где је запленила велику количину ратне опреме и део бродова. Генерал парламента Волер претрпео је два пораза нешто источније од истог тог града. Тек 2 јула 1644 г. у битки код Марстон-Мура близу Јорка ројалисти су били потучени, изгубивши много заробљеника, топова и опреме. То је била велика победа војске парламента, којој је много допринела добро обучена и дисциплинована Кромвелова коњица. У редовима ројалиста почела је дезорганизација. Знатан број ројалистичких официра спасава се бекством на континент. Ипак је краљу успело да и после Марстон-Мура нанесе тешке поразе војскама генерала парламента, Волера и Есекса, на централном и западном фронту ратних 19
операција, при чему се Волерова војска побунила и кренула кући захтевајући неисплаћене принадлежности, а Есексова је пешадија читава пала у краљево ропство. Узроци неуспеха војске парламента били су двојаки: војно-организациони и политички. Војска парламента дуго је била рђаво организована. Састојала се од два дела: стајаћих чета и народне војске. Први су били најамници купљени из редова свих оних који су хтели да служе за плату. То су махом били Људи који су се борили вишемање пристојно, док су их исплаћивали, а могли су да се разбеже ако би престали да им плаћају. Народна војска купљена је по грофовијама и у Лондону. Грофовије су биле обавезне да снабдевају своје делове војске свим потребама. Те су трупе биле поузданије, али рђаво наоружане и опремљене, па су биле подесне углавном за одбрану, Најбоља је била лондонска милиција, састављена од занатлија, калфи и радника, али она није била подесна за борбу на отвореном пољу. Краљевска војска, бројно неупоредиво мања од војске парламента, састојала се углавном од племића којима је ратна служба била животни позив. Била је дисциплинованија, боље организована и, што је било нарочито важно, имала је велике одреде коњице, што јој је и омогућавало да задаје, јаке и неочекиване ударце. Но узрок краљевог успеха првих година грађанског рата није се састојао само у чисто војној надмоћности краљевске војске „каваљера“. Не мању улогу играли су и политички узроци. На челу војске парламента стајали су људи блиски владајућим презвитеријанским врховима који су желели заједно с њима да се постигне споразум с краљем и који су се бојали даљег продубљивања револуције. Главнокомандујући те војске био је гроф Есекс, а команданти — истакнути лордови и више племство које је додуше стајало на „уставном“ гледишту, али се није одликовало нарочитом одлучношћу и на сваки начин настојало да нанесе краљу што мање штете. Један од главних команданата те војске, лорд Манчестер, дефинисао је свој положај овим речима: „Ако ми деведесет девет пута потучемо краља, он ће ипак остати краљ и то ће остати и његови потомци, а ако краљ потуче нас ма и једанпут, ми ћемо сви бити повешани, а наши потомци ће постати робови“. Било је јасно да је за те људе револуција већ била завршена. Даље су могли да је воде само они који би се одважили да туку краља до краја, да би своје потомке учинили слободнима. Један од таквих људи је и био Оливер Кромвел. Одговарајући на горе наведене речи лорда Манчестера Кромвел је рекао: „Милорде, ако је тако, зашто сте се уопште латили оружја? То говори против продужења борбе. Онда треба склопити мир па ма колико понижавајући он за нас био“. Кромвел (1599—1658 г.) је припадао индепендентској мањини Дугог парламента и слабо се истицао мећу „великим“ говорницима и префињеним правницима презвитеријанске већине. Пуритански једноставни и отворени поступци тог сеоског џентелмена средњег имовног стања који је искрено веровао у божанску оправданост својих класних интереса нису могли боље одговарати решењу револуционарног задатка који је стајао пред њим и његовим истомишљеницима — индепендентима: ићи до краја и бити нелојалан према прошлости да би се озаконила нова будућност. Један вајар претставио је његову мирну фигуру са шпадом у једној руци, а у другој с молитвеником, тим оружјем помоћу кога је решавао или, боље рећи, секао најсложеније проблеме свог бурног и великог времена. Већ у првим годинама рата показао је талент војног организатора, што му је омогућило да доцније постане организатор победе. Почетком рата створио је у Кембриџу два коњичка одреда 19
добровољаца, који су постали језгро његове војске „гвозденобоких“. То нису били прости најамници; људи његових одреда, великим делом секташи, били су јоменисељаци и занатлије — под командом истих онаквих племића индепендената какав је био Кромвел. Сви су они, по његовим речима, „били побожни, поштени, имали су страх од бога и за своју ствар иступали по захтеву савести“. Они су ватрено претресали. политичка питања позивајући се на библију као на доказ, пре битке много су се молили и, идући у бој, певали псалме. Војска парламента дугује победу код Марстон-Мура Кромвеловом одреду. Тада је Кромвел који је командовао левим крилом продро у непријатељску војску и решио исход борбе. Та је победа била почетак његове славе. У парламенту је иступио у име партије индепендената која је почела да се формира и захтевао енергичније вођење рата и реорганизацију војске. „Ако војска не буде друкчије организована и ако се рат не буде енергичније водио, народ неће моћи даље да је издржава и принудиће вас на сраман мир“ — говорио је. Као претходну меру за реформу војске парламент је примио „законски предлог о самоодрицању“, према коме су чланови домова који су у исто време имали и војне дужности морали да их се одрекну. Том је мером смењена ранија презвитеријанска команда, пошто су и гроф Есекс и већина главних команданата били чланови парламента. 28 јануара 1645 г. Доњи дом је прихватио план реформи војске који је предложио Кромвел. Место одвојених одреда издржаваних средствима грофовија организована је јединствена војска под јединственом управом, издржавана средствима која је давао парламент. На чело те војске постављен је Томас Ферфакс, али њен прави организатор и вођ био је Кромвел ради кога је чак учињен изузетак од тек прихваћеног „законског предлога о самоодрицању“. Он је постао генерал-лајтнант (тј. први помоћник главнокомандујућег) не преставши да буде члан парламента. Ова реорганизована „војска новог типа“ („нови модел“), како су је називали, била је исто тако дисциплинована, „поштена и побожна“, имала је исти друштвени састав као и Кромвелова чета „гвозденобоких“. Она је и постала носилац револуције у њеним даљим етапама. Њени војници били су сељаци, занатлије и радници. Њено командно особље, нарочито ниже и средње, у знатној мери је попуњавано људима из народа. Обућар Хјусон, кочијаш Прајд, котлар Фокс, капетан трговачког брода Рајнсборо постали су у тој војсци пуковници. Битка код Незбија 14 јуна 1645 г. била је не само тријумф нове војске, но и коначна победа револуције над краљем. Победницима је пало у руке 5 хиљада заробљеника, читава артилерија и опрема краљевске војске, а исто тако и штаб с „тајним кабинетом“, у коме се налазила краљева дипломатска кореспонденција која га је дефинитивно дискредитовала. Показало се да се краљ споразумео са ирским католицима, да је по Европи ужурбано тражио инострану помоћ и надао се да ће примерно казнити своје „бунтовне“ поданике после победе која му се чинила несумњивом. Битком код Незбија решена је судбина краљеве војске. Њом се уствари завршавају операције првог грађанског рата. Ствар се и даље ограничава поглавито на опсаде тврђава које су посели ројалисти. Ферфакс је заузео Бристол. Ројалистичке тврђаве предају се једна за другом војсци парламента. У марту 1646 г. први грађански рат био је у основи завршен. Војска парламента потукла је или уништила краљеве војне снаге. У мају исте године краљ бежи на север и предаје се Шкотланђанима, чија се војска под командом Леслија налазила у пределима Енглеске и одиграла познату улогу 19
у догађајима 1645—1646 г. Најзад се у јуну 1646 г. предао војним снагама парламента Оксфорд. Што је краљ побегао у Шкотску, објашњавало се тиме што је тамо још 1645 г. један од вођа планинских кланова, Монтроз, стао на његову страну. Али, у августу исте године Монтроз је био потучен, па је Карло, предавши се у руке Шкотланђанима из равнице, рачунао да ће их новим уступцима и обећањима приволети на своју страну. Али је и ту доживео неуспех. Карлу нису веровали. Зато је парламент који је одлагао да исплати шкотску војску за помоћ коју му је указала 1645—1646 г., сада предложио да се без одлагања почне са исплатом у износу од 400 хиљада фунти стерлинга. Шкотланђани су пристали да у замену предају Карла Енглезима. У фебруару 1647 г. енглески су опуномоћеници с пуно поштовања молили његово величанство да пође за њима под пратњом у замак Холмби, недалеко од Незбија. Економска криза у годинама грађанског рата. Опадање индустрије сукна. Сиромашење маса. Дуготрајни грађански рат изазвао је растројство читавог економског живота земље. Прекинута је веза која је повезивала поједине области Енглеске у једну привредну целину. Највише је страдао Лондон, који је већ у то време могао да опстане једино захваљујући довозу производа и сировина. Услед тога почела је да замире трговина и индустрија, почела је незапосленост. Велики број ткача из сукнарске индустрије иселио се у Холандију. Рђаво је стајало и с пољопривредом. 1646 и 1647 г. била је неродица, а то се објашњавало не само неповољним временом већ и околностима које су биле повезане с ратом: смањивањем радне снаге и коња, уништавањем усева при пролазу трупа, пљачкама итд. Цена жита и меса готово се удвостручила. Положај радних маса био је ванредно тежак. Њихов је положај постао још тежи због пореске политике парламента или, тачније, његове презвитеријанске већине. Законодавна делатност Дугог парламента. Побеђујући краља крвљу Кромвелових „гвозденобоких“, тј. углавном сељака, занатлија и радника, презвитеријанска већина парламента, или како су је сада почели називати, „партија кесе“ — тј. коловође Ситија и врхови новог племства похитали су да изведу револуцију на свој начин. Са ужурбаном грамжљивошћу богатили су се на рачун револуције и настојали да законодавним путем учврсте своје „тековине“. Извор зараде била је на првом месту сама револуција. Огромна средства која су била потребна за вођење рата добијана су углавном из три извора: пореза, зајмова и конфискације имовине феудалних класа. Буржоазија се постарала да из сва три извора исцеди у своју корист све што се може. У области пореских намета енглеска је буржоазија, идући за примером своје срећне претходнице — холандске буржоазије — увела трошарине, тј. посредне порезе на предмете потрошње, пребацивши на тај начин сву тежину пореског оптерећења на леђа радних маса. Сакупљање трошарина давало се по грофовијама у закуп, и на тим трошаринама су зарађивали локални новчари. Државни зајмови претстављали су праве златне мајдане за калвинистички богобојажљиве богаташе из Ситија. Они су узимали 8 до 10% и, сем тога, користили се тиме што су зајмови давани уз гарантију земљишне имовине која би им у згодној прилици припала готово за багателу. Зајам је 1642 г. закључен ради угушивања ирског устанка уз гарантију устаничких земаља. Затим, када је 1643 г. уведена презвитеријанска црква, уследили су зајмови уз гарантију епископских земаља и земаља делинквената, тј. племића ројалиста који су дефинитивно прешли у табор 19
контрареволуције. Пошто је парламент имао мало новаца, те су земље продаване јевтино и око њих се развила силна шпекулација. Њихов већи део доспео је у руке буржоазије и новог племства. Нису се устручавали ни да примају директни мито од тих истих делинквената да би им смањили глобе, а с глобом и удео земље коју би Продали за плаћање глобе. Као што видимо, револуција је текла и у пљачкању државних јасала и презвитеријански пословни људи далеко су превазишли стару аристократију у богаћењу и директном пљачкању државне касе. „Свуда је владала неправда и угњетавање — писао је доцније песник и индепендент Милтон. — Свакодневно су се дешавале срамне и гадне ствари које су наилазиле на тајну или отворену подршку. Многи, које су без икаквих њихових заслуга извлачили из дућана и канцеларија да би им дали почасна места у вишим саветима нације или комитетима, и овде су наставили своју уобичајену делатност, тргујући друштвеном имовином“. Резултати свега тога у области померања земљишне својине били су огромни. Буржоазија и ново племство добили су на расположење силне земљишне фондове, не мање од оних у време секуларизације манастирске имовине под Хенрихом VIII. При промени поседника врло је често долазило до промена и у положају сељака, држалаца те земље. Старо чврсто феудално право сељака на земљу ликвидирано је, а наследне државине претваране су у доживотне или чак у обичну аренду на одређени рок. Свему томе је уследила и законодавна потврда револуцијом постигнутих резултата. У фебруару 1646 г. укинуте су ритерске државине. Та реформа, на први поглед неважна, имала је дубоки принципијелни значај. Раније је указано да је у структури феудалног земљишног поседа — манора — део земље који се налазио у непосредном поседу лорда манора, такозвани домен, био „слободна државина“, фрихолд, а не потпуна буржоаска својина лорда. За феудалне односе карактеристично је било управо то што је свака земља, ма колико трајна на њој била права поседника, ипак претстављала државину за коју је њен поседник био обавезан да сноси одређене обавезе или дажбине у корист старијег сениора или краља. Већину крупних поседа у Енглеској управо су и чиниле такве државине, подељене од краља под условом да држалац у његову корист врши ритерску службу. У XVII в. ритерска служба није више тражена, али су поседници ритерских државина били дужни да место службе дају краљу новац. Сада су сва та плаћања била укинута, и ритерска је државина проглашена за својину. Но, укинувши феудалну државину за племиће, парламенат није учинио то исто за неплемићке државине. Копихолд није био укинут, и држаоци копихолда су као и раније морали да својим лордовима испуњавају раније феудалне обавезе. Парламент је такође у целини задржао законодавство против ограђивања и одбацио све законске пројекте који су тим поводом предлагани. Можда се ни у ком другом акту енглеске револуције није тако јасно испољила разлика између енглеске и француске буржоаске револуције, јер је француска без икаквог откупа уништила феудалну форму својине у корист буржоаске својине. Али та је принципијелна разлика имала свој корен у разлици међусобних односа класних снага: у енглеској револуцији „буржоазија се у савезу с новим племством борила против монархије, феудалног племства и владајуће цркве“90, док се 1789 г. „буржоазија у савезу с народом борила против монархије, племства и владајуће цркве“91 (подвлачење наше — Ред.). Стога енглеска револуција XVII в. није 90 91
Маркс и Енгелс, Дела, т. VII, стр. 54 (на руском). На истом месту.
19
потпуно уништила феудални облик својине у корист буржоазије већ само за „буржоазију у савезу с новим племством“. Презвитеријанска доминација у том периоду револуције учврстила је своје успехе и верским ланцима. 1643 г. калвинистичка црква, та верско-морална организација и оправдање капиталистичке акумулације, проглашена је за владајућу цркву у Енглеској. Као и свуда у калвинистичкој цркви, у месним црквеним општинама јављају се на сцену као старешине (презвитери) домаћи новчари који ревносно штите презвитеријанску политику парламента и победничку плутократију од сваке критике с десна и нарочито с лева уз помоћ црквено-полиписке контроле, глоба и тамничким заточењем. Пореска политика и законодавство парламента, провођени у уско класним интересима презвитеријанаца, тј. крупне буржоазије и врхова новог племства, морали су изазвати опозицију остале масе буржоазије и новог племства, а затим и широких слојева становништва којима је презвитеријанска револуција претила да се претвори у нову експлоатацију. Носилац те опозиције постала је индепендентска партија код које су, исто као и код презвитеријанаца, класни интереси били сакривени под љуштуром одређене верске доктрине. То је била средња трговачка и индустриска буржоазија и средње ново племство (џентрија). У прво време њој је пришла и ситна буржоазија, а исто тако и крупно и средње сељаштво (јомени). Та је партија почела да се ствара још у периоду борбе против краља, иступајући са захтевом да се рат води енергично до победе. У презвитеријанском парламенту она је била у мањини, али пошто је на крају крајева и за саме презвитеријанце победа над краљем који није хтео да пристане ни на какав споразум био неопходан услов за њихов сопствени успех, били су принуђени да испусте из својих руку организацију војске и команду у војсци и да све то предају у руке индепендената. У јесен 1645 г. обављени су накнадни избори за парламент на место посланика који су тих година напустили парламент, углавном ројалиста који су побегли у краљев табор. Требало је изабрати укупно 235 чланова парламента. Упркос популарности индепендената после битке код Незбија и њиховом несумњивом успеху на накнадним изборима, партија индепендената у парламенту је ипак остала у мањини, ма да је та мањина била знатнија но раније. На изборима је индепендентима постало јасно да не могу рачунати на успех са старим изборним системом када су ситни стари градови и варошице, који су изгубили сваки значај и који су често зависили од суседног земљопоседника, слали у парламент посланике који су били по вољи богатом патрону — „суседу“. Пошто на изборима нису освојили парламент, индепенденти су усретсредили сву своју активност у војсци која је и постала орган даљег продубљивања револуције. Презвитеријанци су господарили у парламенту, индепенденти — у војсци, Презвитеријански парламент је био принуђен да дозволи војсци да дотуче краља, пошто краљ није хтео да пристане на уступке ни парламенту. Но, парламент се бојао револуције. Када је краљ био потучен и када су га Шкотланђани предали, парламент је сматрао да је војска завршила свој посао и да треба да престане да постоји. Тада је војска, тј. индепенденти, изнела одлучан протест и самим тим изјавила да неће дозволити презвитеријанцима да се користе револуцијом оствареном њеним трудом и крвљу само у интересу „кеса“. У томе је главни смисао догађаја који су непосредно уследили дефинитивном поразу краља. 19
Међутим, у време када је краљ био предат парламенту војска још није била политички јединствена. У њој је дошло до расцепа у коме се одразила класна борба изван војске, заоштрена под утицајем опште привредне кризе 1646—1647 г.: замирања индустрије и трговине, незапослености и пропадања маса. Док су војска и њено руководство сада иступали против презвитеријанског парламента, пошто је овај радио само у интересу горњег слоја буржоазије и новог племства, у самој војсци је расло незадовољство најдемократскијих њених слојева, углавном војничке масе, са индепендентским руководством. Сукоб између парламента и војске компликовао се сукобом између индепендената и војничке масе која је сада радо слушала агитацију радикалнијих идеолога, који су стајали на челу такозваног левелерског покрета. Џон Лилберн и левелери. Левелери (по енглеској речи level — уравњивати) — „уравњивачи“ — претстављали су групу по свом саставу доста хетерогену. То су у основи били ситнобуржоаски елементи града и села: богати сељаци, који су страдали од економске упропашћености коју је собом донео грађански рат, делом ситна градска буржоазија коју су оптеретиле последице индустриског застоја. Но у прво време прилазили су левелерима као најрадикалнијој групи и сиромашни слојеви сељаштва и градски пролетаријат. Основни захтеви левелера на првој етапи њихове акције биле су широке политичке реформе и међу њима оно што је доцније постало обичан производ ситнобуржоаског мишљења — опште бирачко право, формална једнакост свих пред законом, што би ситној буржоазији дало могућност да доспе у парламент и тамо брани своје интересе. Вођ левелера био је Џон Лилберн, родоначелник европског буржоаског радикализма, велики трибун енглеске револуције. Џон Лилберн родио се 1618 г. у Гринвичу код Лондона. Његов отац, упркос свом аристократском пореклу (Лилберни су потицали од старог аристократског рода Норсемберленда), био је типични претставник средње џентрије, а његов се стриц бавио трговином. Џон Лилберн није добио озбиљно, систематско образовање. Када је имао шеснаест година доспео је међу шегрте богатог трговца сукном и колонијалном робом. Лилберн је имао трговачких способности. Његова практична школа била је берза коју је често посећивао извршујући налоге свог газде. У младости је отишао у Холандију да тамо штампа дела калвинистичког проповедника Баствика, уперена против власти епископа, да би их растурио у Енглеској. Када се вратио у отаџбину, Лилберн је био ухапшен, изведен пред суд „Звезданог дома“ и осуђен на глобу, бичевање и срамни стуб. Стојећи на срамном стубу, Лилберн је, обраћајући се гомили, указивао на неправичност пресуде која је против њега изречена. Лилберна су бацили у затвор и оковали ланцима. Али из тамнице он пише прокламације које његови пријатељи шире међу шегртима лондонских гилда. Лилберн је седео у тамници до пада стјуартовског режима. Тек у мају 1641 г. пуштен је на слободу пошто се обратио молбом за ослобођење Дугом парламенту. У грађанском рату породица Лилберна је била, као што се могло и очекивати, на страни парламента. Сам Џон Лилберн ступио је у један пешадиски пук, учествовао у низу битки и неко време провео у заробљеништву ројалиста. Развијајући идеје природног права, Лилберн је видео извор сваке законите власти у народном споразуму, уговору. Идеја народног „уговора“ привлачила је вођа левелера својом широком демократском садржином. Но што се тиче народа, Лилберн, је ту на првом месту мислио на људе средњег стања и положаја — трговце, занатлије, војнике, сељаке19
јомене, морнаре итд. — на средњу и ситну буржоазију и сељаштво. У интересу те средње, а делом и ситне буржоазије, Лилберн захтева укидање трговачких монопола и „слободну трговину“. Парламент је, природно, био склон да подржава монополска права трговаца-авантуриста, који су га финансирали у почетном периоду грађанског рата с краљем. Та ограничења у „слободи трговине“ изазивали су бес код средњих трговаца. Лилберн је и инсистирао на потреби да се укину монополска права на трговину вуном — „основном робом краљевине“. Што се тиче Лилберновог верско-политичког програма, он је захтевао да се укине ковенант, као акт који се противи слободи савести, да се уништи основа англиканске цркве — епископат, који је у исто време био један од ослонаца краљевског апсолутизма, и да се парламент сазива сваке године у циљу обезбеђења слободне контроле његових чланова од стране бирача. 1646 г. презвитеријански дом лордова осудио га је због „бунтовних“ памфлета на седмогодишње заточење у Тауеру, на глобу од четири хиљаде фунти стерлинга и доживотно лишење права да заузме ма какав војни или грађански положај. Али је то заточење само допринело повећању популарности Лилберна и порасту револуционарног расположења у војсци. Лилбернове памфлете, које је он наставио да пише и седећи у Тауеру, јако много су читали војници и о њима расправљали. Ти су памфлети вршили јак утицај на његове истомишљенике у војсци и уживали велику популарност међу лондонским шегртима и калфама. Већ. у новембру 1646 г., налазећи се у Тауеру, Лилберн пише памфлет „Анатомија тираније лордова“ у коме објашњава да лордови потичу од сабораца Виљема Освајача, који су насилно заузели земљу и власт над народом и почели себе називати војводама, грофовима и баронима. Пресуда дома лордова против Лилберна појачава општу узрујаност и нападе на Горњи дом. Лилбернове присталице подносе Доњем дому петиције са захтевом да се одмах уништи Дом лордова. У лето 1647 г. војска се побринула за Лилберново ослобођење. Лилбернове присталице организују војничке масе за борбу против парламента и официрског састава војске, такозваних гранда. Сукоб између војске и парламента. Када је шкотска војска напустила Енглеску и када је Карло био предат парламенту, поставило се питање даље судбине војске парламента. Предлагано је да се један њен део употреби за борбу против ирских устаника, а остали да се демобилишу, распусте кућама и да се по могућности смањи сума принадлежности које је требало исплатити. Парламент је намеравао када се ослободи револуционарне војне снаге да настави преговоре с Карлом I о условима његовог враћања на престо. Али је парламент одмах морао да се сукоби са озбиљним тешкоћама при покушају да се на изложени начин изврши демобилизација. Нашло се сасвим мало добровољаца који су пристали да крену у ирску експедицију. Читава је војска као целина пружила организован отпор покушајима парламента да је распусти не исплативши у целини дужне принадлежности. Најпре су у осам коњичких пукова, а затим и у осталим пуковима војске генерала Ферфакса изабрани војнички посланици, или агитатори, који заједно са официрима образују веће војске, да иступа у њено име. У војном већу се од самог почетка, поред чисто материјалне стране питања гашења дуга, претреса начелно питање о обезбеђењу права и слобода извојеваних победом над краљем. У лето и јесен 1647 г. војно веће постаје орган који иступа у име
19
револуционарне армије и покушава да узме у своје руке уређење државе на новим демократским начелима мимо и независно од парламента. Протоколи заседања војног већа које је саставио Кларк и други материјал сачуван у такозваним „Кларковим папирима“ (Clarke Papers) омогућују да се доста детаљно упознамо са животом војске парламента у периоду после првог грађанског рата против краља и ројалиста. Када су војници сазнали за намеру парламента да распусти војску, пописујући истовремено добровољце за експедицију у Ирску, настало је снажно роптање. Кромвел је енергично убеђивао војничке преставнике да се потчине одлуци парламента, обећавајући да ће војницима који се пријаве за ирски поход бити исплаћене првом приликом и принадлежности које су зарадили за време грађанског рата. Кромвелов говор изазвао је опште негодовање војничких претставника. Чак и међу официрима долази до расцепа. Кромвелове присталице у редовима официра обасули су оштрим речима официре који су стајали заједно с војницима и позивали их да се чврсто залажу за своја права и слободу, оптуживали су те официре да. кваре војнике и разбијају војску. У свом реферату у Доњем дому о ситуацији у војсци Кромвел је морао да изнесе своје мишљење да ће се војници можда и покорити наредби о демобилизацији, али да у Ирску збиља неће ићи. Парламент је на то одговорио наређењем којим су забрањени војнички митинзи и одредио Да се од 25 до 28 маја изврши демобилизација војске. Али није успело да се изврши та одлука. Парламент је наишао на организовани отпор војничких претставника који врше велики организациони рад у појединим пуковима, штампају позиве и прокламације упућене како различитим војним јединицама тако и становништву разних грофовија Енглеске. Захваљујући компактности и организованости агитатори су успели да осујете демобилизацију војске коју је наредио парламент. У земљи су се међутим дешавали важни догађаји. Сукобивши се са организованим отпором војске парламент преговара са својим крунисаним заробљеником, Карлом I. Успева да краљ прихвати предлог о признању ковенанта, укидању епископата и о предаји под контролу парламента свих оружаних снага краљевине за време од двадесет година. Краљ је пристао и на завођење презвитеријанског уређења и контролу парламента над снагама лондонске милиције. Војска парламента је и без тога већ фактички престала да се покорава парламенту. Тада је Кромвел донео важну одлуку. Још доскора он је убеђивао војнике да се потчине наредби о демобилизацији. Сада Кромвел кида с парламентом, покушава да се потпуно ослони на војску и наређује заставнику Џојсу да с коњичким одредом ухапси Карла I и превезе га у Њумаркет који је одређен за место збора читаве војске. Напустивши престоницу, Кромвел одлази к војсци генерала Ферфакса, под чијом је влашћу био сада и Карло I. Истовремено се из редова индепендентске војске протерују сви официри који су били на страни парламента, врши се својеврсно чишћење војске и из ње се удаљују непопуларни официри. Настаје потпуни расцеп између парламента и војске. На општеармиском скупу 4—5 јуна 1647 г. који је одржан у Њумаркету, чланови војног већа прихватили су и потписали „Свечану обавезу“ војске која је формулисала своје циљеве и свој програм. Војска је хтела да постигне задовољење својих „праведних и законитих захтева“ и да добије довољне гарантије да „слободнорођени 20
енглески народ“ као и бивши војници војске парламента после њене демобилизације неће бити притиснути ни изложени било каквим неправдама и увредама. Без задовољења тих захтева и добијања одговарајућих гарантија војска је одбијала да се разиђе или подели на јединице. Истовремено је војно веће изјавило да војска уопште не тежи обарању постојећег поретка, да у њене планове не улази стварање индепендентске владе и угушивање презвитеријанства. Ускоро после тога главни војни стан пренет је из Њумаркета у Сант-Албанс, ближе Лондону. Војно веће издаје 14 јуна нову декларацију која је имала циљ да оправда приближавање војске Лондону које је у престоници изазвало велики страх. Подвлачећи своју готовост да се бори за праведна права и слободу народа против сваке самовоље и насиља, декларација од 14 јуна је захтевала слободне и једнаке изборе за парламент, одређивање термина његових седница, „чишћење“ правог парламента од једанаесторице његових чланова који су највише мрзели војску и проглашење амнестије. Мисао о војној окупацији Лондона добија све већи број присталица у војсци генерала Ферфакса. Већ средином јула агитатори су захтевали да се одмах уђе у престоницу, да се изврши чишћење парламента, да се милиција преда у руке индепендената и да парламент изјави да ни под каквим изговором у земљу неће бити доведене стране трупе. Агитатори су претпостављали да ће увођење војске у Лондон учинити одлучан крај захтевима њених непријатеља који су помишљали на нови грађански рат, мобилисали против војске становништво престонице и издали низ „клеветничких памфлета“. Напротив, Кромвел и Аиртон одвраћали су од непосредног уласка у Лондон, доказујући да не треба обраћати пажњу на памфлете који се издају у престоници уперене против војске: „Зар се приличи свађати се са сваким псом који лаје на улици?“. Виши официри су стварно успели да за извесно време одложе улазак војске у Лондон. На предлог Кромвела и Аиртона створена је комисија од 12 официра и 12 агитатора да састави попис основних захтева војске као базе за даље преговоре с краљем и с парламентом. Та је комисија израдила такозване „Главе предлога“ (Heads of Proposals), према којима је парламент убудуће имао да се бира само за двогодишњи рок. Том поново изабраном двогодишњем парламенту требало је да припадне контрола за време од десет година над војском и морнарицом. За руковођење спољном политиком предвиђало се стварање посебног органа — државног већа, које би објављивало рат и мир у сагласности с парламентом и које би постављало више државне чиновнике. Даље, према том пројекту требало је да се укину сви акти који су прописивали обавезно коришћење утврђеног текста енглеске литургије. С друге стране, ни од кога се није смело тражити да прихвати ковенант. Ројалисти се у року од пет година не смеју постављати на државне положаје ни бирати у парламент. Била им је, додуше, остављена могућност да се откупе плаћањем глоба и да самим тим сперу са себе љагу делинквентства. Карло I је одбио да прихвати те предлоге војске и почео је да игра дволичну игру. Зато парламент привремено чини уступке. Ферфакс је постављен за главнокомандујућег свих војних снага Енглеске, међу њима и трупама које су се налазиле на северу, а којима је раније, до свог хапшења, командовао генерал парламента Поинтс. Решено је да се и командовање лондонском милицијом преда у 20
руке индепендената. Члановима парламентарне групе „једанаесторице“ није остало ништа друго до да траже дозволу да напусте Лондон и оду на континент. Али је затим дошло у Лондону до нечега налик на покушај презвитеријанског преврата. У парламент продире гомила коју воде непријатељи индепендентске војске. Посланици индепенденти морају да се спасавају бекством из престонице. Они беже к војсци генерала Ферфакса и траже од ње подршку. Војници, постројени у широком фронту, поздрављају индепендентске посланике и куну се да ће дати живот, само да се обезбеде слобода и неповредивост седница парламента. Окупација Лондона. У престоници је међутим команда милиције поново прешла у руке презвитеријанаца. Организују се оружане снаге ради заштите Лондона. Пред таквим догађајима Ферфаксова војска је кренула на Лондон и 6 августа ушла у престоницу. Окупација престонице од стране Ферфаксове војске прошла је готово без тешкоћа упркос покушаја парламента и Ситија да организују отпор. Ушавши у Лондон да заштити говорнике оба дома и обезбеди слободу заседања парламента, војска је ликовала због однете победе која јој је у суштини припала без боја. Војска је захтевала да се ухапси група „једанаесторице“ и други завереници који су побегли из Лондона. У све луке Кента и Есекса разаслати су агенти, који су имали да ухапсе бегунце при покушају пребацивања на континент. „Главе предлогā“ и „Народни споразум“. Још пре уласка војске у престоницу биле су објављене „главе предлогā“ — пројект политичког преуређења земље, састављен уз непосредно учешће Аиртона и претресен у војном већу половином јуна 1647 г. Али, парламент није пристао да тај програм војске узме за основу политичког уређења државе. Ни присуство индепендентске војске у престоници није био довољан аргумент за презвитеријанску већину парламента. Тада су агитатори предложили у војном већу да се парламент радикално очисти да би се у њему створила индепендентска већина. Тај предлог је био прихваћен. Његово извршење је узео на себе Кромвел. Распоредивши код парламента коњички пук и ушавши у зграду, Кромвел је успео да парламент изгласа укидање одредаба донетих у периоду од 26 јула и 6 августа под притиском споља. Многи презвитеријанци сада сасвим напуштају парламент и престају да долазе на седнице. Други презвитеријанци прилазе индепендентима. У Доњем дому после мера за његово „чишћење“ образована је сада индепендентска већина. Али је тада победа коју су однели вођи армије и њено веће над Дугим парламентом само убрзала давно испољену неслогу између официрског и војничког дела војног већа — између индепендентски распложених гранда и главнине војске генерала Ферфакса, где је на све веће разумевање наилазио левелерски програм продубљивања револуције, програм који су развијали Лилберн и други радикални вођи средње и ситне буржоазије. Резултат њиховог рада у војсци је био левелерски програм, заснован и развијен на документима претресеним у војном већу — „Ствар војске“, „Народни уговор“ или „Народни споразум“ (Agreement of the People). „Ствар војске“ и „Народни уговор“, предложени као основа за радикално преуређење државе на првом месту су изнели питање реформе изборног права. Док су „Главе предлога“, које су у име војске објављене 1 августа 1647 г., садржавале само јако неодређене захтеве за праведнијим и уједначенијим распоредом изборних округа, дотле је „Народни уговор“ предвиђао непосредно остварење принципа општег 20
изборног права, „општег гласања“ (manhood suffrage), у коме би учествовали сви пунолетни грађани. Конференција у Петнију. Крајем октобра и почетком новембра у Петнију је одржана војна конференција на којој су обе партије — индепенденти и левелери — заподеле ватрену препирку поводом принципа истакнутих у основи „Народног споразума“. Индепенденте је углавном претстављао генералитет и виши официри војске, од стране левелера иступали су не само агитатори и млађи официри већ и цивилни левелери који су дошли на конференцију из Лондона. Највише је трвења изазвало питање изборног права. Вајлдман, Сексби и други левелери инсистирали су на томе да сваки Енглез на основу свог „урођеног права“ (birth right) треба да бира народне претставнике који састављају законе: сви Енглези подлежу снази закона па према томе, сматрали су браниоци левелерског гледишта, сви морају учествовати и у састављању закона. „Ми се нисмо борили и ризиковали у рату живот зато да останемо без права“ — рекао је Сексби. Војници који су својом крвљу извојевали слободу треба да имају права као и гранди. Зар само земљопоседници могу да бирају чланове парламента? То би, по мишљењу Сексбија, значило да се војска,која је победила краља узалуд борила. Многи од оних који немају сопствене земље имају, по Сексбију, не мање права да шаљу у парламент своје претставнике од крупних земљопоседника. Саглашавајући се у начелу да је потребна извесна прегрупација изборних снага и делимична корекција застарелог изборног система, гранди су се одлучно изјашњавали против левелерског пројекта општег права гласа, сматрајући да је тај принцип опасан за приватну својину. Кад би постојало опште изборно право, сматрали су браниоци интереса крупних земљопоседника, могао би се провести закон који би нарушио то право својине. Може се десити да се заведе чак и једнакост имовине и поседа која је њих плашила. Војнички су претставници при претресу прве тачке левелерског програма, која је предвиђала увођење општег гласања, истицали не само неправичност већ и недоследност изборног система који је био на снази у Енглеској; према том систему изборна права могли су уживати само фрихолдери који поседују земљу с приходом од најмање 40 шилинга годишње. Војнички претставници су сматрали да се основни резултат победе над краљем и смисао „обавеза“ које је узела на себе победничка војска састоји у томе да се читавом народу обезбеди слобода извојевана у борби против тиранина који је угњетавао „божји народ“. И управо стога „агитатори“ су захтевали да се сасвим укине „конституција о 40 шилинга“ као супротна народној слободи. Али, захтевајући да се укине та „конституција о 40 шилинга“ левелери нису били до краја доследни у својој одбрани принципа општег изборног права; левелери су сматрали могућним да се лише изборних права калфе, слуге и сиромаси као људи без привредне самосталности. Политички радикализам левелера одражавао је економски и политички поглед на свет средње и ситне буржоазије, имућног сељаштва и самосталних занатлија, а не „калфи, слугу и сиротиње“, тј. не „предпролетаријата“ или већ потпуно пролетаризованог дела непосредних ситних произвођача. Прилично је била радикална четврта тачка „Народног уговора“, којом је проглашен принцип врховне власти Доњег дома. Антиципирајући својим програмом низ момената и проблема око којих је вођена оштра уставна борба наредних столећа све до 20
почетка XX века, левелери су захтевали да акти које усвоји Доњи дом добију снагу закона независно од потврде Дома лордова и краља. Аутори „Народног уговора“ гледали су на Дом лордова и круну као на две гране једне и исте тираније, које је требало сломити и уништити. „Народни уговор“ је предлагао да се уопште одузму законодавна права краљу и лордовима као правим „изродима зле воље краљеве“. Напротив, Кромвел, Аиртон и други гранди желели су на првом месту да заведу „спокојство и мир“ у краљевини. Зато им је била потребна „краљева помоћ“. Није узалуд презвитеријански парламент, који је и сам више пута покушавао да поведе с краљем преговоре, оптуживао за нагодбу с краљем команданте индепендентске војске. Команданти војске су успели да за собом повуку и један део агитатора који су учествовали у састављању августовских „Глава предлогā“ на равној нози са официрима (12 официра и 12 агитатора учествовало је у састављању општеармиског програма). После бурне дискусије о левелерском програму на заседању војног већа 29 октобра 1647 г. образована је специјална комисија с циљем да „усклади“ раније захтеве и декларације армије с „Народним уговором“ који су изнели левелери. У ту комисију, пред којом је стајао у суштини нерешив задатак, ушло је 12 официра и свега 6 агитатора. То је била очигледна победа гранда. Војнички претставници чинили су само трећину од укупног броја учесника комисије. Јасно је да је и тај „компромисни“ пројект, који је био резултат рада те „координационе“ комисије, уствари значио рестаурацију августовских „Глава предлога“ и ликвидацију основних радикалних захтева левелерске партије, формулисаних у „Народном уговору“. Решено је да се уопште не третира опште изборно право: предвиђено је да се тај основни захтев левелера поднесе на разматрање Дугом парламенту који се најкасније до 1 септембра морао позабавити питањем о равномернијој расподели гласова. По мишљењу комисије, требало је проширити бирачко право на све оне који су се у грађанском рату борили на страни парламента или који су му у време рата против краља помагали новцем, сребрним посуђем, коњима или оружјем. Тако се већ унапред изопачила сама суштина левелерског пројекта општег права гласа. Уместо да се одмах прогласи и оствари „урођено право“ сваког Енглеза да суделује у састављању државних закона путем општег гласања које су захтевали левелери, изнета је врло неодређена „жеља“; питање изборне реформе се одлагало на неодређени рок и имало се поднети парламенту на разматрање. Услед таквог стања ствари и очигледне тежње официра да се омете остварење основне тачке левелерског програма левелери који су радили у војном већу одлучују да се прихвате крајњег средства: да се обрате непосредно самим бирачима — војницима појединих пукова — и да постигну да се „Народни уговор“ прими на општеармиском скупу који је требало да се организује на тражење левелера. Почетком новембра 1647 г. у војсци се дешавају одлучујући догађаји који, међутим, нису довели до победе левелера, већ до распуштања војног већа у његовом ранијем саставу, до удаљавања из њега војничких претставника и реорганизације војничког већа у официрско веће које би послушно извршавало директиве више команде. У Кларковим записима, нажалост, врло су непотпуно и фрагментарно одражена трвења до којих је дошло у војном већу од 1 до 8 новембра. Настављен је даљи претрес питања о краљевој власти и правима Дома лордова, при чему су левелери врло одлучно изјављивали да у Енглеској треба уништити краљевску власт. „Бог жели да 20
искорени краљевску власт, а ми говоримо о њеном обнављању“ — негодовао је левелер Сексби. Други претставник левелера, Вајлдман, поставио је питање краљевог погубљења: зар је праведно казнити смрћу оне који су, слушајући наређење, пошли у рат, а имати самилости према главном кривцу за рат? Нарочито је буран карактер имала седница војног већа 5 новембра када су добили превагу противници сваког даљег преговора с краљем. Левелери су на том заседању успели да постигну други важан резултат — сагласност војног већа да се сазове општи скуп војске н§. коме су намеравали да поставе питање о томе да читава армија у целини прихвати „Народни уговор“. Гранди су били веома преплашени покретом војничке масе који је почињао. Предлог да се претрес пројекта пренесе на општеармиски митинг, мимо војног већа, у коме су официри били потпуније заступљени, значио је за њих да изгубе игру, сруше свој ауторитет и допусте „анархију“. Кромвел и Ферфакс решили су се да по сваку цену не допусте општеармиски митинг. Присталице очувања краљевске власти прешле су у одлучну офанзиву тежећи да сведу на нулу значај победе коју су однели левелери на ноћном заседању 5 новембра. На заседању 8 новембра против левелера и агената иступа врло одлучно сам Кромвел, нападајући левелерске вође, оптужујући их за растројство војске итд. Оштрој критици Кромвел је подвргао онај члан „Народног уговора“ којим се тражило опште изборно право. Његово прихватање довело би, по његовим речима, до пуне анархије. Кромвел се чак изјашњавао против проширења бирачког права на сељаке-копихолдере, тј. на основну масу сеоског становништва. Кромвел је бранио стари изборни ценз, тј. традиционалну конституцију о 40 шилинга, на коју су толико нападали левелери. На истом заседању 8 новембра донета је одлука да се заседања војног већа прекину за две недеље. Место општег скупа читаве војске,на коме су левелери претпостављали да ће извојевати прихватање „Народног уговора“, команданти су одлучили да одрже смотру војске по јединицама, у три рока, на три разна места. Покушај левелерског устанка. Покушај левелера да искористе смотру пет пукова у Веру, заказану за 15 новембар, и да је претворе у општи скуп читаве војске завршио се потпуним неуспехом. Левелери су успели, противно Ферфаксовом наређењу, да доведу у Вер још два пука с тим да изведу оружану демонстрацију у корист „Народног уговора“. Али су ти пукови брзо натерани на покорност. Ферфакс је наредио војницима да поскидају са шешира тамо причвршћени текст „Народног уговора“ с натписом „слобода народу, права војницима“, што је после извесног колебања и учињено. Одмах је сазван војни суд који је осудио три војника коловође на стрељање. Пресуда је над једним од њих извршена на лицу места, пред пуком. Смотре других војних јединица прошле су повољно за командно особље. „Бунтовне акције“ у појединим јединицама војске биле су пресечене. 25 новембра Ферфакс је сазвао „војно веће“, у коме уопште није било војничких претставника. Сем тога „већа“, очишћеног од левелера, агитатора и агената, у Виндзору је заседавао други орган, војно веће које је судило и кажњавало левелерски расположене војнике и официре умешане у „устанку“. Осуђују се коловође „немира“ и „прекршиоци војне дисциплине“. На стрељање су осудили још једног каплара. Шесторицу или седморицу војника потерали су кроз шибе. Но даље од тога нису ишли. Напротив, у децембру је дошло до измирења гранда с левелерима. Сви ухапшени левелерски 20
расположени официри и други учесници у акцији враћени су на вршење својих ранијих дужности. То је требало учинити зато што су у земљи дизали главу ројалисти и што се у ваздуху осећало да се прибилижује нова олуја. Други грађански рат. Краљ је, побегавши из војске на острво Вајт, склопио крајем децембра тајни споразум с презвитеријанском партијом крупних феудалаца која је победила у Шкотској; на основу тог споразума, Шкотланђани су, добивши од краља пристанак да се потврди презвитеријанско уређење и угуши индепендентство, морали оружаном силом обновити краљевску власт, распустити армију и парламент. Припремана је офанзива у корист краља и у самој Енглеској. Узимајући у обзир све то, Карло је прекинуо односе с парламентом. Од марта 1648 г. почели су ројалистички устанци: у Велсу, у Кенту и неколико других грофовија племићи-ројалисти су покушавали да побуне у корист краља сељаке, али нису имали успеха. У Лондону је у априлу дошло до сукоба по улицама између војника из војске и ројалиста. Неколико војних бродова се побунило и отишло у Холандију, где је с њима успоставио везе принц од Велса, Карлов син. Са севера се дигла на Енглеску војска од двадесет хиљада Шкотланђана. Исту такву војску ројалисти су припремали у Ирској. Али, револуционарна војска није спавала. 9 априла 1648 г. на скупу војске индепенденти и левелери су се заклели: „Позвати на одговорност Карла Стјуарта, тог крвника, за сву крв коју је пролио и штету коју је колико год је могао нанео божјој ствари и овој јадној нацији“. После неколико месеци војска је славила победу на читавој линији. Ројалистички покрет у Енглеској брзо је угушен. Флота принца од Велса дала се у бекство. У битки код Престона (август 1648 г.) Кромвел је до ногу потукао Шкотланђане. У септембру су енглеске трупе заузеле шкотску престоницу Единбург. Власт је у Шкотској прешла у руке левих презвитеријанаца, савезника енглеског парламента. Али, сада је опасност искрсла на другој страни. Пошто је војска била изван Лондона, презвитеријанци су поново завладали парламентом. Парламент је прогласио да енглески устав за вечита времена треба да споји у себи краља, лордове и Доњи дом, и поново ступио у преговоре с краљем о условима његове рестаурације. Преговори парламента с краљем у новембру су се већ приближавали срећном завршетку. „Прајдово чишћење“. Победоносна војска враћала се тада натраг у Лондон. На удаљењу једног конака од престонице, у Сант-Албансу, она је донела протестну декларацију против преговора парламента с краљем и захтевала да се одреди суд над њим и да се распусти парламент. Када је парламент протестовао, војска је извршила његово чишћење. 5 децембра 1648 г. пуковник Прајд је посео с четом све степенице и излазе из зграде у коме је заседавао парламент. Са списком у рукама Прајд је „очистио“ парламент од војсци непоћудних презвитеријанаца, око 140 људи. Равно месец дана доцније, 4 јануара, у Енглеској је проглашена република (commonwealth). Затим је образован нарочити врховни суд од 135 људи да суди краљу. У састав тог суда ушли су чланови оба дома: истакнути правници, виши официри војске, чланови лондонског већа и други. 27 јануара врховни суд донео је краљу смртну пресуду: Карло Стјуарт као тиранин, издајник, убица и непријатељ државе подвргава се смртној казни отсецања главе. 30 јануара 1649 г. Карло је био погубљен. Недељу дана доцније пред Доњи дом изнета су два законска предлога, од којих је једним укинут Дом лордова, а другим краљевска власт као „непотребна, отежавајућа и штетна за слободу, 20
безбедност и интересе енглеског народа“. Ти су акти дефинитивно примљени 17 и 19 марта 1649 г., али је република фактички проглашена још 4 јануара 1649 г., када су за врховну власт енглеске нације проглашени народ и од њега изабрани Доњи дом.
20
XIV. РЕПУБЛИКА И ПРОТЕКТОРАТ (1649—1659 г.) Ситуација у Енглеској после краљевог погубљења. Краљево погубљење и проглашење републике изазвали су ватрену мржњу ројалиста према републици. У њиховим редовима нису се сада налазили само пређашњи каваљери него и презвитеријанци Ситија и многи од племића, који су се раније колебали и који су се сад отворено прогласили противницима „краљоубица“. У Ирској и Шкотској устанци су и даље трајали. Монархисти су прогласили за краља Шкотске Карла II, сина погубљеног краља, рачунајући да ће то име претворити у паролу свеколиког контрареволуционарног покрета. Аристократе-емигранти упињали су се из петних жила да против републике дигну монархиске европске државе и да их приволе на интервенцију. Најзад, пред републиком је стајао можда најтежи задатак — задатак решавања унутрашњих противречности између победничких имућних класа и захтева широких маса ситне буржоазије и радног народа. Те противречности толико су се заоштриле да је 1649 година стајала под знаком новог грађанског рата. Привредни положај Енглеске у 1649 г. био је ванредно тежак. Индустриска и трговачка криза и даље је трајала. Цене животних намирница су расле, незапосленост се повећавала, беда је све више захватала радно становништво. У политичким памфлетима, који су у то време играли улогу новина, јављало се да у Енглеској гладују и умиру од исцрпености десетине хиљада сиромаха — мушкараца, жена и деце, да су чак и „људи средњег имовинског стања постали сиротиња, а они који су раније били сиротиња — сада се налазе на рубу пропасти“. Међутим, економска политика индепендената мало се чиме разликовала од политике презвитеријанаца. Република је водила ратове за свој опстанак, финансиска ситуација захтевала је све нове и нове порезе. Индиректни порези су повећавани. Нова влада веома се пажљиво односила према крупној буржоазији Ситија, која ју је финансирала, и уопште се није журила са предузимањем мера које би олакшале положај широких маса становништва. Све је то изазвало нову акцију идеолога ситнобуржоаских маса — левелерâ. Борба левелера против индепендентске републике. Левелери су сад иступали као једна чврста партија, која се формирала у периоду другог грађанског рата. Њихов савез са индепендентима у ово време значио је одлучно вођење рата против краља и непомирљив став индепендената према презвитеријанцима. Зато су се ови последњи свим силама старали да посеју семе раздора између индепендената и левелера и да поцепају савез који је по њих био толико опасан. Још у августу 1648 г. презвитеријански парламент пустио је из затвора Лилберна, у нади да ће овај устати против Кромвела. Али је Лилберн у то време сматрао целисходним да одржава савез са грандима. У периоду жестоког грађанског рата у јесен 1648 г. он се надао да ће „Народни споразум“ најзад бити примљен. Образована је мешовита комисија, од претставника обеју странака, и, упркос спорова и несугласица, „споразум“ је од стране индепендената био примљен. Средином децембра објављен је његов текст, под насловом: „Основне слободе, или народни уговор“. Догађаји су гранде натерали да остваре један део левелерских захтева. Енглеска је постала република „без краља и лордова“. Али је ускоро дошло до нових неспоразума. Левелери су захтевали да се „Народни споразум“ изнесе на свенародно гласање (референдум), док су га гранди, међутим, поднели на претрес савету официра и ту подвргли новим битним изменама. 20
Било је очигледно да владајући горњи слој индепендената, са Кромвелом на челу, тежи диктатури. У таквој ситуацији дошло је до нове акције Лилберна и левелера, овог пута против индепендистичке републике. Када је у Доњем дому, јануара 1649 г., народ проглашен за извор сваке праведне власти, а Домови — за највишу власт у држави на основу народног избора, онда је насупрот старој Доктрини, која је гласила да је „краљ изнад закона“, истакнуто гледиште новог буржоаског права: „закон је изнад краља, а парламент, који с народом доноси законе, изнад закона“. У тој аргументацији ми препознајемо државноправне теорије Лилберна и левелера. Али већ фебруара-марта 1649 г. Лилберн издаје један за другим два памфлета, у којима удара на уређење републике из 1649 г. као на „нове окове за Енглеску“. Уствари, пошто су освојили власт и обезбедили себи већину гласова у државном савету — новом врховном органу извршне власти, индепенденти су оштро изменили свој став према левелерима. Тај блок са левелерима, који је за индепенденте био важан у периоду другог грађанског рата против краља и крајем 1648 г., — дакле, у месецима који су непосредно претходили завођењу републике, — сада им више није био потребан. Пошто су искористили левелере, индепенденти сад одлучно раскидају са Лилберном, са његовом партијом, са уставним пројектима левелера, њиховим плановима за референдум итд. Зато сад Лилберн, позивајући на принципе „Народног уговора“ и Велике повеље слобода, удара на државни савет од четрдесет чланова, које је парламент поставио из своје средине, — као на орган који очито прети да постане извор нове тираније. Лилберн устаје против „војне диктатуре која прети земљи“, против „узурпатора“ и „убице слободног народа Енглеске“ — Кромвела, који је досад маскирао своје планове, а сад све отвореније почео да показује свој прави лик. Лилберн је тражио сазивање новог, праведно и на демократским основама изабраног парламента. Он је тај захтев упутио Дугом парламенту, који је бедно таворио дане и који је све више постајао слепо оруђе у рукама Кромвела и војних главешина што су командовале у ;државном савету. У одговор на ову акцију Лилберн је заједно са својим једномишљеницима био поново заточен у Тауер. Левелерски план за радикалнодемократске реформе. У другом памфлету, „Уговор слободног народа Енглеске“, који је Лилберн написао већ у тамници, развијен је програм демократске републике. По том пројекту, врховна власт у Енглеској треба да припада народном претставништву од 400 људи, изабраних на основу система гласања по коме изборна права имају сви Енглези који наврше 21 годину, са изузетком слугу и просјака. Ројалисти су такође били лишени права гласа у року од десет година. По левелерском пројекту, Дуги парламент имао је да престане постојати 1 августа 1649 г. До тог времена имају се завршити избори за нови парламент. Сви даљи парламенти имају се бирати на годину дана. Посланик који је изабран за члана једног парламента, не може се поново бирати за члана парламента који за првим непосредно следује, да би се избегле неприлике и опасности које проистичу из дугог бављења на власти једних истих лица и да би се обезбедила могућност да се сваке године бира заиста нов парламент. По том пројекту, у надлежност парламента спада старање о чувању мира, о осигурању безбедности живота, личности и слободе грађана, неприкосновености 20
њихове својине и имовине. Парламент је дужан да се стара и о развитку трговине са иностраним државама, о порасту благостања државе и о отклањању друштвених невоља. Имају се обуставити сви прогони по питањима вере и укинути сви ковенанти, заклетве и закони који прописују прогоне због верских убеђења, јер „ништа није причињавало већих раздора ни више мржње током векова — од прогона и угњетавања по питањима вере“. Даље, забрањивана је присилна војна служба. Сваки човек треба убудуће да сам одлучује је ли праведна ствар за коју се бори. Најзад, „Уговор слободног народа“ предвиђао је укидање монопола, давање свим Енглезима права да се баве прекоморском трговином, укидање трошарина, царина, десетине — уз давање накнаде њеним сопственицима, ублажење кривичног закона итд. У циљу спречавања опасности од војне диктатуре предвиђало се да се војска равномерно распореди по грофовијама и градовима. Парламент ће постављати команданте војске и виши официрски кор. А команданте пукова, ескадрона и чета бираће убудуће месни бирачи сваке поједине грофовије који имају право гласа при изборима за парламент. У завршном делу „Уговора слободног народа“ додавало се да парламент не може да укине, скрати или допуни овај уговор, примљен од читавог народа, исто онако као што парламент не може да изједначује имовна стања људи, да укине својину и претвори све ствари у општу својину. Лилберн и остали левелери овим су се још једном, и то веома одлучно, одрицали од идеје опште својине имовине и имања. Такав је био план радикалнодемократских реформи који су развили левелери. Тај план показао се утопистичким. Снаге демократије још су биле одвећ слабе да би могле да се супротставе интересима крупних монополиста-индустријалаца и крупних земљопоседника, који су своја имања увећали захваљујући распродаји делинквентских, епископских и крунских земаља. Интересима тих класа управо је одговарала неограничена Кромвелова диктатура, која се у Енглеској учврстила половином педесетих година XVII века. Разрачунавање са левелерима и угушење устанка у војсци. 1649 г. захватио је Енглеску прилично широк талас војничких покрета. Програм тих покрета био је „Уговор слободног народа“, који је садржавао пројекат демократских реформи, а у њиховој организацији узели су извесног учешћа и лондонске калфе и шегрти, који су већ одавно показали велику наклоност ка одушевљавању идејама „слободорођеног Џона“. Али су војнички покрети 1649 г. носили поцепан, изолован карактер, и нису се излили у нови „левелерски рат“. Кромвел и Ферфакс одлучно су угушили поједине покушаје војних устанака, после чега левелери брзо губе своју популарност у војсци и силазе са политичке позорнице. Дигери. Лилберн и са њим повезани левелери залагали су се за очување приватне својине на земљу. Али је у левелерском покрету постојало и радикалније крило — такозвани „прави левелери“ или дигери (копачи); они су инсистирали на томе да земља треба да је општа тековина. Приватна пак земљишна својина само је последица присвајања земљишта од стране користољубивих људи — лендлордова, који су сиротињу претворили у робље, противно божјим прописима. У двама дигерским 21
памфлетима из 1648—1649 г., под насловом: „Светлост што је засијала у Нотингемширу“, излаже се историја порекла „ропства“ земље. Освајачи, лендлордови, не само да су овладали земљом него су и ударили темеље монархији, која је постала средство за владавину мањине над већином. Одмах иза пада монархије треба, по мишљењу дигера, да дође до коренитог социјалног преокрета — уклањања земљишне неједнакости и преимућстава крупних земљопоседника — племића и буржоазије. Свако сме да има земље само онолико колико је потребно за то да може живети. Сви треба да подједнако раде, да поседују једнаку имовину и имају једнака права. Поред ових идеја, које су одговарале ситносопственичкој левелерској психологији најсиромашнијег сељаштва, дигери су имали и сасвим конкретне планове за расподелу међу сиротињом слободних државних земљишта, одузетих круни, епископима и ројалистима — противницима револуције. Дигери су устајали против таквог начина коришћења тих земљишта при којем их је парламент раздавао својим члановима. Дигерски памфлет из 1649 г. позивао је „браћу“ на устанак против гранда, који не желе да се растану од својих привилегија. Не чекајући резултате таквог устанка, дигери су предлагали да се хитно приступи колективној обради незаузетих, слободних земљишта. Такви случајеви колективног орања необрађених земљишта од стране дигера десили су се 1649 г. на брежуљку св. Ђорђа у Серију близу Лондона. Државни савет, дознавши за то, послао је коњицу да растера дигере. Онда су њихови претставници — Винстенли и Еверард — кренули генералу Ферфаксу ради изјашњења; а доцније је и сам Ферфакс, пролазећи колима мимо колоније дигера, зауставио кола и водио са њима разговор. Копачи су се жалили на суседе-сељаке, који им одузимају алатке, причињавају штете њиховим усевима, богаље стоку и чак руше куће, као и на генерал-мајора и сеоске судије, који су против копача покренули судски поступак за нарушење туђе својине. Копачи се обраћају парламенту, молећи га за заштиту и дозволу сиротињи-млађој браћи“, који су џентлменима помогли да се свргне краљ, да може обрађивати пуста земљишта. Слични покушаји орања пустих земљишта постојали су и у Нортхемптонширу, где се скупило неких хиљаду људи-копача, и у Кенту. Нортхемптонширски дигери покушали су чак да државном савету упуте молбу да им се дефинитивно додели обрађена земља. Али је државни савет наредио да се копачи изведу на суд и силом растерају. Аграрни програм правих левелера и њихови планови о преуређењу друштва нашли су свог најпотпунијег израза у делу Џерарда Винстенлија — „Закон слободе, изложен у виду платформе, или завођење истинског система управе“ (1651—1652 г.). Винстенлијева расправа несумњиво показује на себи утицај „Утопије“ Томе Мора. Она је посвећена у првом реду Кромвелу, који је протерао „фараона“ и који је позван да постане вођа народа. На Кромвела полаже Винстенли особите наде у погледу отстрањења оне праксе у поседовању земље која је по свом пореклу плод „нормандиске тираније“ и присвајања земљишта од стране лендлордова. Потсећајући Кромвела да је победа над краљем постигнута снагом простога народа, Винстенли саветује Кромвелу да земљу да народу и тако се покаже достојан историске улоге коју му је судбина доделила. Винстенли протестује против присвајања општинских земљишта од стране садашњих племића, који су грамзивији од старих феудалаца: ти освајачи истерују на 21
општинске пашњаке толико стоке да сиромашан човек нема куд да истера ни једну краву. Он протестује и због огромне распродаје крунских, црквених и делом племићких земљишта, распродаје која је довела до још већег ропства народа. На трговину земљом гледа Винстенли као на највећи злочин. Продаја земљишта кажњава се у његовом утописком пројекту смрћу. Винстенли је гајио веома наивне наде у то да ће Кромвел, који је потражио ослонца у буржоазији и главнини племства-земљопоседника, жедних земље и монопола, дати земљу народу. Одбијајући да плаћају закупнину и држећи да свако треба да има земље онолико колико је потребно да од ње може живети обрађујући је личним радом, дигери су се надали да ће се социјални преокрет извршити мирним путем. Они су били против насилног завођења новог поретка. Они су рачунали да ће доћи време када ће се ранији земљопоседници — носиоци „нормандиске тираније“, као год и нови земљопоседници-шпекуланти, који су своја газдинства организовали на принципима капиталистичке аренде и експлоатације најамног рада, — сами одрећи земље, уништити камене-међаше, предати земљу на друштвено коришћење, добровољно приступити савезу свих сиромашних и угњетених ... Тада ће се заправо остварити заједничка својина имања, завршити тиранија и настати царство божје на земљи. Винстенли се дотицао и питања положаја радника које експлоатишу послодавци. По Винстенлију, експлоатација туђег рада путем најма има се кажњавати тамничким заточењем на годину дана, као и купо-продаја. Сви ови подаци показују да је претстава буржоаских историчара о дигерима као „комунистима“ лишена основа. „Прави левелери“ и њихов идеолог Винстенли били су претставници примитивног уравњиваштва, које нема никакве везе са правим комунизмом, као што је то истакао друг Стаљин у своме „Разговору са писцем Емилом Лудвигом“. Сељачки покрети у Енглеској четрдесетих до педесетих година XVII века. Не само левелери лилберновског правца, него ни „прави левелери“ нису ни издалека одражавали истинска расположења и побуде сељачких покрета у Енглеској четрдесетих до педесетих година XVII века. На енглеском селу за те две деценије води се веома интензивна, противречностима и сукобима богата борба за земљу, за општинска земљишта, шуме, за право лова и риболова. Борећи се за своја права и интересе, енглески сељаци су четрдесетих до педесетих година XVII века, исто онако као 1549 г. у вези са устанком Кета и са покретом у грофовијама средње Енглеске 1607 г., устајали против ограђивања, присвајања општинских земљишта, ловишта и шума. Експлозије од сељачког покрета почињу од почетка четрдесетих година — од момента сазива Дугог парламента, и захватају већи део средње, југоисточне и југозападне Енглеске. У последњим годинама грађанског рата између краља и парламента особито јача покрет „клобменā“ (од речи great clubs — велике мотке). Овај покрет захватио је део југозападне Енглеске и протицао под паролом оружане неутралности сељаштва, упропашћеног грађанским ратом. Клобмени нису хтели да ратују ни на једној ни на другој страни, иако су и краљ и парламент настојали да тај покрет искористе за своје циљеве. Ферфакс је водио преговоре са клобменима, трудећи се да их привуче на страну парламента.
21
У покрету клобмена нашла је одраза чињеница да аграрне промене у вези са законодавством Дугог парламента о секвестрирању и распродаји конфискованих земљишта — нису одговарале интересима сељачког села, — не само интересима његових доњих него чак ни његових горњих слојева, — јер је удео сељака, чак и крупних, у куповини земљишта конфискованих од краља, цркве и ројалиста — био незнатан. Енглеско сељачко село није добило него је напротив изгубило од аграрног законодавства револуције. Према томе, победа коју је енглеска јоменри однела над краљем и ројалистима у грађанском рату, победа чије су плодове убрале друге класе, имала је за енглеско сељаштво, узето у целини, веома негативне последице. „Сељаци су она класа која после извојеване победе неизбежно пропада, због економских последица те победе. Сто година после Кромвела енглеске јоменри је ... готово сасвим нестало“.92 Угушивање устанка у Ирској, Шкотској и америчким колонијама. Пошто је марта 1647 г. донео одлуку о распуштању војске која је победила краља, парламент се носио мишљу да још тада пошље један њен део у Ирску, ради угушења локалног национал-католичког покрета, као и ради награде — на рачун ирских земљишта — војске и лица која су у периоду првог грађанског рата давала парламенту новац на зајам, рачунајући да ће добити накнаду из фонда ирских земљишта. Али је енглески парламент тек после краја другог грађанског рата и учвршћења републике у Енглеској, 1649 г., могао да приступи освајању Ирске, поред осталог, и ради рекомпензације својих поверилаца ирским земљиштима. У Ирску је кренуо Кромвел, на челу једне војске од 12 000 људи, специјално опремљене у ту сврху. Та се војска искрцала у Даблину августа 1649 г. Кромвел се сместа упутио на север Ирске, ка Дрогеди, коју је било запосело 3 000 Ираца. Гарнизом Дрогеде пружио је веома храбар отпор, али је енглеским трупама на крају крајева пошло за руком да тврђаву заузму на јуриш. Пошто је са невероватном свирепошћу уништио гарнизон и становнике Дрогеде, Кромвел је јавио парламенту о својој победи као о остварењу праведног суда божјег над ирским варварима и нитковима“. Затим је Кромвел кренуо на југ, ка другом приморском граду Ирске — Вексфорду, кога је такође постигао удес Дрогеде. Крајем 1649 г. Кромвел је могао да спикеру Доњег дома јави да је „бог благословио“ Енглезе да освоје велики појас земљишта који се протеже дуж ирске обале. Међутим, Енглезима није полазило за руком да продру у дубину „зеленог острва“. У пролеће 1650 г. Кромвел напушта Ирску, препустивши даље освајање острва својим помоћницима. Мало по мало, освојили су Енглези све утврђене тачке и градове Ирске, поступајући притом са крајњом свирепошћу. Спаљивали су житна поља и немилосрдно се разрачунавали са ирским партизанима, који су покушавали да се супротставе освајачима. У мају 1652 г. војне су операције биле углавном завршене и Енглези су приступили остваривању својих планова о подели ирских земљишта. На Ирску се проширује важност уредби, указа и аката Дугог парламента о секвестрирању земљишта „делинквената“ и паписта, са свима последицама које из тога проистичу. Ирци, као и делинквенти саме Енглеске, подељени су на неколико категорија — према степену „кривице“, тј. учешћа у устанку из 1641 г. и у потоњој борби против 92
Лењин, Дела, т. XII 210 (цитат из Енгелса, т. XVI, део 2, 297); на руском.
21
Енглеза; у складу са тим вршена је потпуна или делимична конфискација њихове имовине. На основу акта о „устројству“ Ирске, издатог 1652 г., извршена је у огромним размерама систематска пљачка ирског становништва. Не ограничујући се на конфискацију земљишта, инвентара и осталог, енглеска влада је насилно пресељавала Ирце на западни део острва, исељавала их на континент, где су ступали у војну службу Француске и Шпаније, или их слала на принудне радове у колоније — у Западну Индију, Барбадос и Карибска острва. О размерама и значају ове земљишне мобилизације може се судити на основу „Грађанског описа“ („Civil survey“), који је састављан у току три године почев од 1654 и који је обухватао већи део територије Ирске. Испрва је објекат енглеске колонизације било само 10 од 32 грофовије Ирске. Доцније пак није било довољно земљишта, па су издвојена накнадна земљишта у још 11 грофовија. Помоћу ирске земље влада републике је најпре исплатила војне лиферанте, којима је држава била дужна укупно преко два милиона фунти стерлинга. Затим је извршена — по официре веома повољна, а по војнике неповољна — операција на гашењу дугова војске. Демобилизација и распуштање војске, који су извршени у три рока, били су праћени емисијом такозваних „обвезница“ (debentures), које су давале право на добијање земљишних парцела у Ирској. Осећајући потребу за новцем, војници су продавали у бесцење те обвезнице официрима, авантуристима и трећим лицима, која уопште нису имала права на добијање земље у Ирској. У времену од 1653 до 1655 г. обвезнице су продаване по 4—5 шилинга, док је њихова номинална вредност износила једну фунту. Последица тих шпекулација са „обвезницама“ и даљих операција на „освајању“ ирске територије од стране Енглеза — била је та да су земљишни шпекуланти, војни лиферанти и читав низ официра, међу којима и сам Кромвел, постали крупни ирски земљопоседници, сопственици имања од по неколико хиљада акара земље, замкова некадашње ирске аристократије и паркова са дивљачи за лов. У Ирској није дошло до стварања ситног војничког земљопоседа, исто онако као што ни у самој Енглеској сељаштво није било у добитку у погледу проширења површине свога земљопоседа после аграрног законодавства револуције. Али се у Ирској није учврстио систем лендлордизма и крупних капиталистичких фарми, обрађиваних радом пољопривредних радника, — систем који је био типичан за Енглеску. Типичним обликом за Ирску постао је најсвирепији и најодвратнији облик експлоатације — систем ситног сељачког полунадничарског закупа и подзакупа, обрада земље помоћу рада полупросјачких ирских закупаца. Последице овог разрачунавања са Ирском биле су далекосежне. Поставши крупни ирски земљопоседници, индепендентски официри нису више мислили ни на продубљивање ни на настављање револуције него на њен што скорији крај. Систем експлоатације несрећних Ираца и мржња коју је поробљено становништво гајило према својим угњетачима — нагонили су ове последње да прибегавају најтежим мерама према ирском становништву и претворили су енглеске угњетаче у Ирској у упориште најмрачније реакције и у самој Енглеској. „На примеру ирске историје — писао је Енгелс Марксу 1869 г. — може се видети каква је то несрећа за народ — поробити себи други народ. Све енглеске свињарије воде своје порекло из ирске Пале.93 Ја још морам да проучавам доба Кромвела, али ми 93
Назив источне Ирске, коју су заузели Енглези. — Прим. ред.
21
се чини несумњивим да би ствари у Енглеској узеле друкчији обрт да није било потребе за војном владавином и за стварањем нове аристократије у Ирској“. 94 Маркс се тим поводом изразио још одређеније: „Енглеска република под Кромвелом разбила се о Ирску“95 — писао је Кугелману 29 новембра 1869 г. Угушење шкотског устанка. Неколико дана после погубљења Карла I у Шкотској је проглашен за краља његов син Карло II, који се у то време налазио у Низоземској. У пролеће 11349 г. кренуло је тамо једно специјално шкотско посланство, да се са Карлом II договори о условима његовог ступања на престо. По предвиђањима Шкотланђана, Карло II је требало да прими ковенант и да га прошири на Енглеску и Ирску. Карло II се међутим није журио да дâ пристанак на овај захтев шкотских презвитеријанаца, рачунајући да ће их будући догађаји учинити концилијантнијим. Али успеси које је Кромвел постигао у Ирској нису изменили ситуацију у корист Карла II. Његова нада да ће Ирска моћи постати база за упад у Енглеску сада се изјаловила. Карло II морао је да пристане на ковенант, попустивши пред захтевима шкотских изасланика. Пошто Кромвелов покушај да убеди Шкотланђане да треба да раскину са Карлом II није успео, енглеска војска је у лето 1650 г. упала у Шкотску. Септембра 1651 г. Кромвел је до ногу потукао војску Карла II код Вустера. После тога покорење Шкотске било је само питање времена. Њега је завршио Кромвелов заменик, генерал Монк. Шкотска је, слично Ирској, присаједињена енглеској републици. Укинуте су царинске баријере и обустављено је убирање царина на енглеско-шкотској граници. Тридесет шкотских посланика, сходно условима за то присаједињење, примљено је у енглески парламент. Сада је настало разрачунавање са шкотским племићима-ројалистима, са шкотском аристократијом и са средњим племством, који су били позвали Карла II и дигли устанак против републике. И они су имали, као и Ирци, да за то плате конфискацијом земљишта или глобама које су замениле конфискацију. Конфискација земљишта шкотског племства значила је у првом реду ударац уперен против превласти старинских шкотских аристократских породица и нову расподелу земље у корист оних класа које су највише биле у добитку од аналогних мера у Енглеској и Ирској. У добитку је била у првом реду буржоазија — енглеска и шкотска. Ова последња лакше се споразумела са победницима, па је узела активног учешћа у распродаји земљишта шкотског племства и аристократије. Много земље скупио је единбуршки трговачки сталеж. Један део земље у Шкотској припао је и енглеској буржоазији. Али Шкотска није искусила оно масовно протеривање са земље мноштва земљопоседника и досељавање, на њихово место, нових енглеских власника, као што је то бир случај у Ирској. Шкотско племство и аристократија задржали су своје позиције на селу у већој мери но што је то био случај у Ирској. Али у вези са укидањем феудалних земљишних односа у доба револуције, у Шкотској, као год и у Енглеској, јача тенденција ка претварању сељака — држалаца земље — не у власнике него у закупце; повећава се број сиротиње и експроприсаних елемената на селу; управо њих тежи шкотска буржоазија да употреби као радну снагу по мануфактурама.. 94 95
Маркс и Енгелс, Дела, т. XXIV 240-1 (на руском). Маркс и Енгелс, Писма, у редакцији Адоратског. Партиздат, 1932, 247-8 (на руском).
21
Истовремено са угушивањем ирског и шкотског устанка република је морала да се бори са ројалистичким покретом у америчким колонијама. Устанак у америчким колонијама. Половином XVII века америчке колоније Енглеске развиле су се у прилично знатну величину, нарочито услед прогона којима су били подвргавани нонконформисти (тј. лица која нису признавала англиканску цркву) крајем XVI века и под првим Стјуартима. У Америку су се кретале две колонизационе струје: секташка — демократска и англиканско-католичка — аристократска. Секташи су се настањивали поглавито у северном делу данашњих САД, у Новој Енглеској. Пошто је њих из Енглеске терала углавном влада Стјуарта, то су парламент, а затим и република уживали у њиховим редовима велике симпатије. Али је у периоду грађанског рата веза колонија са метрополом ослабила. Када је парламент 1644 г. ослободио колоније увозних и извозних царина, онда је Масачузетс то ослобођење спровео као сопствени закон, изјавивши да „акти енглеског парламента имају снагу само у Енглеској“. У јужним колонијама преовлађивали су аристократи, који су имали крупне земљишне поседе, махом англиканци и ројалисти. Ту су краљево погубљење и завођење републике изазвали експлозију негодовања. У Виргинији су сви који су одбили да осуде краљево погубљење и који нису признали за краља Карла II били проглашени за државне издајнике. Сличне резолуције донесене су и у другим јужним колонијама. Онда је парламент прогласио колонисте који нису признали републику за издајнике и забранио сваку везу са њима (1650 г.). У одговор на то, на острво Барбадосу (острва Мали Антили) одбили су да признају парламент и наоружали су војску од 6.000 људи. Но када се енглеска ескадра појавила близу острва, колонисти су постали попустљивији. Али је и република морала да чини уступке. Допуштена је слобода вероисповести, признато је да се порези не могу заводити без пристанка месног становништва, дозвољена је слобода трговине са свима државама које се са Енглеском не налазе у ратном стању. Убрзо су се и остале колоније потчиниле републици, под аналогним повлашћеним условима (1652 г.). Кромвелови војни успеси и завођење протектората. Кромвелове победе у Ирској и Шкотској прославиле су га као војсковођу не само у Енглеској него и на европском континенту. Али разрачунавање са ирским националним покретом, угушење ројалистичке побуне у Шкотској, конфискација и распродаја огромног земљишног фонда — све је то поткопавало темеље републике и стварало предуслове за завођење режима војне диктатуре. Подједнако велики значај за изрођавање републике у неограничену диктатуру Кромвела имала је и Кромвелова успешна спољна и трговинска политика, која се руководила начелима државног протекционизма и монополистичких привилегија. Та политика одговарала је интересима савеза крупне буржоазије са буржоазираним племством, савеза који је ишао на руку преласку на режим протектората, а затим рестаурацији монархије у Енглеској. 1650 и 1651 г. република је издала два важна акта, која су имала за циљ у подједнакој мери како пружање подршке енглеској трговини и индустрији тако и подривање холандске трговине. Закон из 1650 г. заводио је потпуну забрану иностранцима да тргују са енглеским колонијама без претходне дозволе владе. „Навигациони акт“ из 1651 г. претставља још типичнији плод меркантилизма XVII века. Овај акт садржавао је опште и специјалне одредбе. Опште одредбе говоре о увозу иностране робе у енглеске поседе. Акт разликује европску и ваневропску робу. 21
Ваневропска роба може се увозити у енглеске поседе само на енглеским бродовима и са енглеском посадом. Европска роба може се увозити само на енглеском бродовљу, било на лађама земље из које води порекло. Специјалне одредбе тицале су се заштите енглеског риболова: рибна роба могла се увозити само под условом да је риба уловљена од енглеских бродова. Риба се сме извозити само на енглеском бродовљу. Све те одредбе овог акта биле су уперене у првом реду против Холандије, а специјалне о риболову, — искључиво против ње. Енглезе је увек особито револтирала та околност што су Холанђани ловили рибу у енглеским водама, а затим је продавали истим тим Енглезима. Одбијање Холандије да призна навигациона акта довело је 1652 г. до енглескохоландског рата, који је изискивао велики војни напор Енглеске и веома крупне расходе, који су исцрпли благајну. Али је тај рат доведен до краја успешног по Енглеску. По мировном уговору, закљученом 1654 г., Холандија је била принуђена да призна навигационе акте, који су холандској поморској трговини причињавали несумњиву штету и који су олакшали доцнији развитак енглеског морепловства и трговине са колонијама. Рат са Португалијом, који је Кромвел водио, такође се завршио са успехом. Енглеска је са њом закључила повољан трговачки уговор, који је енглеским трговцима створио могућност за трговину са португалским колонијама. Уговор са Данском обезбедио је енглеским бродовима пут преко Зунда у Балтичко Море. Рат са Француском, у коју је енглеска република била увучена, завршио се миром, а затим и савезом са Француском. 1656 г., сад већ у савезу са Француском, отпочиње Кромвел рат са Шпанијом, негдашњим главним противником Енглеске, која је сада међутим, постала мање опасна. Енглезима је пошло за руком да Шпанцима одузму Динкирхен — важно упориште на континенту, које је доцније изгубљено под Карлом II, у периоду рестаурације. Рат са Шпанцима вођен је и у Западној Индији, где су Енглези освојили острво Јамаику. Кромвел је настојао да ступи у трговачке односе са Московском државом, и у томе настављајући традиције Тјудора. Али се преговори у Москви, куда је Кромвел био послао свога агента Придоа, нису завршили успехом. Холанђани су се показали енглеским конкурентима у Московској држави. Кромвелов протекторат. Кромвелова победа и његови успеси у области спољне и унутрашње политике привукли су на његову страну и измирили са њим оне друштвене слојеве који су раније стајали у опозицији према владавини индепендената: крупну буржоазију и горње слојеве новог племства, који су раније ишли за презвитеријанцима. Али су изрођавању били подвргнути и сами индепенденти. Индепендентистички гранди, као што знамо, веома су се обогатили захваљујући земљишној шпекулацији у Енглеској и нарочито земљишној конфискацији у Ирској. Зближење индепендистичког горњег слоја са крупнокапиталистичким круговима имало је и других разлога. Спољашње политичке и колонијалне мере републике изискивале су велика новчана средства, исцрпљивале финансије, јачале терет пореза и привредне тешкоће у земљи. Све веће незадовољство маса стварало је за владајуће класе опасност од нове плиме револуционарног вала. Кромвел се горњем слоју буржоазије и новог племства чинио најбоља гаранција и за заштиту њихових „тековина“ од ројалистичке контрареволуције одозго, и од даљег продубљивања револуције одоздо. Кромвелова власт је расла и све више личила на диктатуру. Пошто је одиграо улогу 21
Робеспјера енглеске револуције, он се сада спремао да се појави и у улози њеног Наполеона. 20 априла 1653 г. Кромвел је растерао „прирепак“ Дугог парламента, који је после честих чишћења имао још само неких педесетину посланика, и који је био изгубио сваку везу са својим бирачима и сваки значај у политичком животу земље. Како је рекао Кромвел, „ниједан пас није залајао“ док су војници на најбезобзирнији начин истеривали посланике. Према томе, ликвидација „прирепка“ била је прогресивна чињеница. „Енглески народ је у личности Кромвела растерао Дуги парламент“.96 — писали су Маркс и Енгелс 1848 г. Кромвел је покушао да у замену „прирепка“ створи ауторитативнији орган претставништва нације, који би у исто време био послушно оруђе у његовим рукама. Јула 1653 г. сазван је такозвани Мали или Бербонски (зеленашки) парламент, од кандидата које су дале месне индепендистичке општине, при чему је савет официра прегледао и допунио списак тих кандидата. У Малом парламенту седело је прилично много „људи пете монархије“, који су заједно са истакнутим радикалним претставницима индепендената образовали прилично јако лево крило. На тај начин, Кромвел се преварио у рачуну. Он није повео рачуна о томе да су у земљи поново узимала маха левелерска настројења. Истина, она нису била тако јака као у 1647 или 1649 год. Кристализација буржоаских интереса и окупљање око Кромвела свих слојева који су били у добитку од револуције, ради спречавања даљег продубљивања револуције, — чинили су сада да је остварење левелерског програма постало безнадежно. Зато се сад политичке идеје радикалних делатника револуције почињу заодевати у рухо мистичних нада у будуће „хиљадугодишње“ царство Христово, у анархистички савез верско-комунистичких општина. Такве идеје имају успеха у периоду осеке револуционарног покрета, у друштвеним круговима који су били изгубили наду у остварење својих политичких идеала. Претставници тих идеја и настројења били су „људи пете монархије“ који су своје присталице врбовали поглавито из редова материјално пропалих елемената градске ситне буржоазије и занатских радника. Али су се у њиховим редовима налазили и војници и чак неки официри. За кратко време свог постојања Мали парламент је извршио велики рад, настојећи да олакша положај широких кругова становништва. Убирање трошарина и других индиректних пореза предано је у надлежност државним чиновницима и одузето закупцима; издат је низ аката о завођењу строге одговорности за државни дуг и притицање пореза. Даље се парламент постарао да смањи државне расходе смањивањем војске и официрских принадлежности. То му је омогућило да олакша пореско бреме које је падало на плећа становништва. Предвиђало се упрошћење судског поступка и систематисање судског законика. „Свеци“ парламента, — тако су називали биготне секташе, „људи пете монархије“, — инсистирали су на одвајању цркве од државе и увели грађански брак. Најзад, донесен је закон о ослобођењу дужника бачених у тамнице и приступило се изради пројекта закона о организацији државне помоћи сиромашнима. Ова делатност парламента изазвала је разумљив протест у средини која је окружавала Кромвела. Умерена већина парламента почела се противити даљим мерама левог крила. 12 децембра 1653 г. та је већина под притиском ванпарламентарних 96
Маркс и Енгелс, Дела, т. VII, стр. 7 (на руском).
21
кругова буржоазије и племства прогласила распуштање парламента, упркос протеста левих, и предала сву власт Кромвелу. После неколико дана савет официра поднео је нов пројекат устава, под насловом „Оруђе управе“, по коме је на челу републике имао да стоји доживотни протектор (дословно: заштитник, покровитељ), који земљом управља заједно са парламентом. 16 децембра први лорд-протектор Кромвел положио је заклетву на верност новом уставу. Овај устав састављен је под знатним утицајем „Глава предлога“, које су 1647 г. изнели индепендентски официри Кромвелове војске. Он је предвиђао измену у расподели посланика по изборним окрузима. Многи градови и варошице, који су били изгубили свој негдашњи значај у вези са развитком нове радиности на селима, изгубили су сада и право да шаљу посланике у парламент; зато је повећан број посланика из грофовија и сеоских места. Према томе, нова расподела округа одговарала је у извесној мери променама извршеним под утицајем развитка индустрије. Даље је утврђен изборни ценз у висини 200 фунти годишњег прихода; за оно време то је била веома крупна сума, што је значило ванредно повишење дотадашњег изборног ценза (поседовање фрихолда који доноси приход од 40 шилинга годишње), против кога су протестовали левелери у војном савету 1647 г. Према томе, средња и ситна буржоазија, а да се о маси радног народа и не говори, биле су лишене изборних права. У пуном складу са погледима индепендената, устав је завео слободу вероисповести. Изузетак је чињен само за англиканску цркву и католичанство — бедеме ројализма и контрареволуције. 1654 г., на бази новог устава, састао се први Кромвелов парламент. Високи имовински ценз показао се ефикасним: у парламент су могли да доспеју само претставници „својине и реда“, — племство, крупна и делом средња буржоазија. Али се и у том парламенту нашло људи који су протестовали против Кромвелове диктатуре. Они су удаљени из парламента. Међутим, када се показало да је и такав парламент покушао да ограничи власт лорда-протектора, Кромвел га је распустио и почео да влада неограничено. Пошто су у земљи и даље трајале ројалистичке завере, а с друге стране, јачање капиталистичке привреде, као плод револуције, ишло на руку пролетаризацији ситних непосредних произвођача и тиме повећавало број незадовољника, то је Кромвел могао без нарочитог труда не само да заведе режим неограничене диктатуре него и да јој да војни карактер. Читава Енглеска подељена је на 11 округа, на чије су чело постављени „генерал-мајори“ се неограниченим овлашћењима; ови су се бавили истраживањем и угушивањем сваког устанка, свеједно долазио он с десна — од ројалиста, или с лева — од левелера и дигера. Тако поступајући, Кромвел је учвршћивао положај оних друштвених слојева у чијем је интересу револуција и извршена. Што доцније, ови су све више жудели за трајним и непоколебљивим поретком. Када је 1656 г. финансиска невоља натерала Кромвела да поново сазове парламент, овај је истакао предлог да се успостави Дом лордова, државна црква и чак монархија, тј. установе које су победничкој буржоазији и новоме племству могле пружити политичку санкцију и верско освештање. Парламент је Кромвелу понудио круну, али је револт вођа војске натерао Кромвела да одбије тај предлог. Све јаче тенденције ка рестаурацији, које су показивали буржоазија и племство, нису могле да под Кромвелом дођу до своје реализације једино стога што је иза Кромвела и даље стајала војска, у којој су постојала јака демократска расположења. Али је политичка ситуација била и даље затегнута. Септембра 1658 г. Кромвел је умро, 21
а са његовом смрћу нестало је и задњих препрека успостављању „чврстог поретка“. Револуција, која је капиталистичкој привреди прокрчила пут за даљи слободан развитак, била је завршена. Она је остварена крвљу широких народних маса, којима је донела само даље јачање капиталистичке експлоатације, лишивши их у исто време гаранција својствених феудалној привреди и друштву — у виду постојања ситног, економски независног газдинства непосредног произвођача. Али је револуција била потребна као нова нужна карика у процесу светскоисториског развитка, носећи са собом све револуционарне последице везане за капиталистичку привреду и владавину буржоазије: пораст и консолидацију пролетаријата као предуслов за социјалистичку револуцију будућности. Но овог последњег закључка савременици нису били свесни. Револуционарне ситнобуржоаске масе, које су највише допринеле победи новог поретка и које су у исто време постале прве жртве тог новог поретка, из сасвим схватљивог разлога доживљавале су дубоко разочарење. Угушивано свакодневном бригом код једних, оно се код других манифестовало у мистичним расположењима, која су их одвлачила из клете стварности у дубине унутрашње контемплације и у безнадежну пасивну резистенцију постојећем поретку. То су узроци развитка разних мистичких секти, нарочито секте квекерā („оних који се тресу“; тако су називали следбенике те секте, зато што су на својим молитвеним скуповима падали у екстазу, праћену дрхтавицом и грчевима), или „пријатељā унутрашње светлости“, којима су задњих година свог живота блиско стајали такви људи као Џон Лилберн и Винстенли. Од негдашњег револуционарног жара њима су остале само републиканске симпатије и мржња према режиму личне диктатуре Кромвела, због чега су и били изложени сталним прогонима. Само у времену од 1651—1656 г. бачено је у тамницу око 2.000 следбеника те секте.
22
XV. РЕСТАУРАЦИЈА И „СЛАВНА РЕВОЛУЦИЈА“. ЕНГЛЕСКА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XVIII ВЕКА Предуслови за рестаурацију. Криза режима. Последњих година протектората Енглеска почиње да осећа све веће економске тешкоће. Рат са Шпанијом, који се отегао, подривао је енглеску трговину. Енглески трговци и власници бродовља трпели су штету од губитка шпанског тржишта и од напада гусара, међу којима је, поред осталог, било и доста ројалиста-емиграната. Енглески трговци жалили су се и на конкуренцију Холанђана и на тешкоће енглеске трговине на Балтичком Мору, створене ратом између Данске и Шведске (1657 —1666 г.). Крај педесетих година обележен је већ озбиљном економском кризом. Петиције упућене генералу Монку, које су стизале из разних грофовија, констатовале су опадање трговине и индустрије, пораст незапослености и опште пропадање земље. Томе треба додати велике финансиске тешкоће владе, које су се граничиле са финансиском катастрофом. Земљишни фонд, којим је она располагала у првим годинама републике, пред крај протектората у знатној се мери истопио. Нису се имали одакле исплаћивати дугови. Декларације и петиције земљопоседника и трговачко-индустриске буржоазије, које падају у 1659 г., не само да сликају дубоку привредну кризу него су и пуне узнемирености због могућности новог хаоса и немира у земљи. Буржоазија и центри плаше се новог револуционарног таласа, који се може дићи у вези са дуготрајним ратом и са економским тешкоћама. Нашавши се пред тим могућим компликацијама, владајућа класа била је спремна на споразум са ројалистима. У таквој ситуацији, — у условима опште економске кризе, која је заоштравала унутрашње супротности, у условима кретања доњих друштвених слојева и опасности од дизања новог таласа револуције, — дошло је до пада режима протектората и до рестаурације монархије Стјуартоваца, која је у ствари већ била припремљена низом политичких и .уставних промена у току последњих година Кромвелове владе. Кромвелов син Ричард био је савршено безначајна личност. Њега је убрзо сменио горњи слој официрског кора — официрски савет, коме је фактички припала власт. Али се и та власт показала крајње нестабилном. Тако ни тим „капетанима“, „оклопницима и копљоношама“, како их иронично назива апологет рестаурације Стјуартоваца, историчар Меколеј, није пошло за руком да заведу чврсту владу. Реакција и контрареволуционарни терор после рестаурације Стјуарта. При таквим условима „просвећени патриоти“ из редова новог племства и буржоазије морали су да поразмисле како да себи осигурају „тековине револуције“ другим путем — путем компромиса са феудализмом и рестаурације монархије под одређеним условима, условима које је Карло II, син погубљеног краља, поставио у Бредској декларацији 1660 г. Један од основних услова за ступање Карла II Стјуарта на енглески престо био је тај да нови власници задрже земље конфисковане ројалистима, круни и цркви, земље које су за време револуције на разне начине прешле у својину нових власника. Други услов био је давање слободе вероисповести. На иницијативу официра сазван је специјални парламент (конвент), углавном из редова презвитеријанаца, десних индепендената и великог броја ројалиста. Овај парламент признао је 22
горепоменуте услове као довољне за склапање споразума. По доласку у Лондон краљ је био принуђен да потпише још један уставни акт, који је потврђивао све раније привилегије парламента и његова права у области пореза и финансија краљевине. Пошто су крунски домени за време револуције били конфисковани и готово у целини распродани, те тако краљ није имао сопствених извора прихода, парламент је одредио суму за издржавање краља и двора (цивилна листа). Исто тако, краљ сада није имао стајаће војске. На тај начин, отргнута су му из руку два битна средства за јачање краљевске власти. И индепендистичка војска била је распуштена. Господар ситуације постао је парламент, тј. уствари оне две класе које су искористиле револуцију: буржоазија и ново племство. Али су Стјуарти, који су се у Енглеску вратили у пратњи гомиле озлојеђених емиграната, крупних земљопоседника пострадалих од револуције, убрзо заборавили на сва своја обећања. Бивши политички изгнаници и емигранти желели су да себе максимално награде за све губитке које им је револуција причинила. Заборављена су и обећања о амнестији учесника у револуцији. Отпочиње разрачунавање са „краљоубицама“, које је узело најдивљије облике, све до вешања лешева Кромвела и Аиртона. Уместо обећане верске трпељивости рестаурисана монархија обновила је свој стари бедем — англиканску цркву, која је и сада, као и под првим Стјуартима, имала да служи као ослонац монархиског режима. Поново отпочињу прогони презвитеријанских свештеника и јеретика. Одузимају се епископске земље и један део земљишта која су четрдесетих година била конфискована ројалистимаделинквентима. Истина, основне земљишне промене у вези са револуцијом остале су и даље на снази. Карло II био је такође приморан да призна и потврди укидање ритерске државине, извршено 1646 г. Економска политика рестаурације. Под Стјуартима ограђивање земљишта и даље траје и све више јача. Наставља се и са повећавањем племићког и буржоаског земљопоседа. Сељаштво очито назадује, повећава се куповина сељачких земљишта и имања. У исто време расте капиталистичко фармерство. Законодавство доба рестаурације тежи да задовољи потребе капиталистичког фармерског газдинства за радном снагом, издајући такозване „законе о сталној настањености“, којима је забрањивано радницима да својевољно напуштају парохије у којима су радили у најам по крупним фармама. Напротив, ако би се у датој парохији појавио вишак радне снаге, парохиске власти имале су пуно право да пољопривредне раднике иселе, пославши их у место рођења. У циљу унапређења пољопривреде Стјуарти ограничавају увоз јевтиног иностраног жита у Енглеску, заводе увозне царине на жито, као и на сточарске продукте — на стоку и месо. Поред аграрног протекционизма спроводи се низ мера у циљу унапређења индустрије. Меркантилизам, тј. тежња да се помоћу одговарајућих мера постигне повољан трговачки биланс и да се у земљу увуче максимална количина новца, био је основица економске политике доба рестаурације. Увозећи из колонија сировине, Енглеска настоји да у иностранство извози поглавито индустриске артикле. Познати економист Пети стварао је планове за широко коришћење ирске вуне ради покривања потреба енглеских мануфактура, које су се брзо развијале.
22
Последње деценије XVII века обележене су брзим порастом мануфактура, особито развитком индустрије памука у виду капиталистичке мануфактуре. Расте број крупних акционарских компанија. Расте и трговачка флота. Обнова ранијег изборног система у доба рестаурације. Према томе, енглеска буржоазија и знатан део земљопоседничког племства наставили су у периоду рестаурације да још брже корачају путем капиталистичког преуређења читаве привреде. Притом Стјуарти, како пре револуције тако и после ње, нису ни издалека увек водили рачуна о интересима и потребама буржоаско-племићке Енглеске, — особито у својој спољној политици, као и у низу мера у унутрашњој политици. Буржоазија убрзо почиње да јасно осећа низ невоља и штета, које су проистицале из њеног принудног компромиса са феудалном аристократијом, компромиса који је имао за последицу рестаурацију и враћање на најгоре традиције првих Стјуарта. Видели смо да је револуција била ставила на дневни ред проблем широке изборне реформе. Изборни систем заведен уставом из 1653 г., и поред високог изборног ценза, ипак је значио извесну нову расподелу изборних округа и стајао до извесне мере у складу са новом расподелом индустриских подручја, са порастом нових индустриских центара и опадањем привредног значаја читавог низа ранијих градова и варошица, који су раније уживали изборна права. Карло II је успоставио ранији, веома застарели изборни систем, са његовим „трулим месташцима“. Овај изборни систем, који је крупним земљопоседницима обезбеђивао превласт у парламенту, стајао је у супротности са интересима индустриске и трговачке буржоазије. Спољна политика доба рестаурације. Крајње незадовољство буржоазије изазивали су и расипништво Карла II, раскош и лаки живот његовог двора, његова тајна дипломатија и спољна политика. Везе Карла II са Лујем XIV, његова готовост да енглеску царинску и спољну политику потчини интересима Француске, у којој је буржоазија. видела после слабљења Шпаније главног конкурента и такмаца Енглеске, — све је то још више јачало раздраженоет у круговима трговачко-индустриске буржоазије. Крајњи револт изазвала је у Енглеској продаја Француској 1664 г. Динкирхена, који је Кромвел био заузео. У вези са тим јачају напади на политику краљевог фаворита Кларендона, који су довели до његовог протеривања из Енглеске. Али и после Кларендоновог пада спољна политика Карла II није постала прихватљивијом за енглеску буржоазију. 1667 г. Карло II је закључио тајни уговор са Лујем XIV, којим је овоме обећана помоћ Енглеске у освајању једног дела Низоземске од стране Француза, као и завођење католичанства у Енглеској. У замену за та обећања Карло II је од Луја XIV добио једну крупну своту. Борба Карла II са парламентом. Заметање партија виговаца и торијеваца. При оваквој дволичној спољној политици Карла II односи између краља и парламента јако су се погоршали. 1672 г., под маском „декларације о верској трпељивости“ и очигледно у циљу испуњења обећања датих Лују XIV, Карло II је покушао да дâ политичка права католицима. Парламент се изјаснио одлучно против те декларације, и краљ је на крају крајева био приморан да је се одрекне, добивши од парламента крупан кредит. Следеће, 1673 године Карло II је чак обновио акт о заклетви (Test act), по коме је припадност англиканству био услов за заузимање државних положаја, иако се та мера косила са обећањима датим Лују XIV о завођењу католичанства у Енглеској. 22
Поред супсидија парламента и дарова Луја XIV, Карло II прибегавао је и зајмовима од енглеских финансијера и банкара. Али, пошто би добила новац на зајам, влада је затим често одбијала да новац врати, проглашујући се за банкрота. То је крајње раздраживало повериоце и јачало опозицију против Карла II. Особито оштре форме добијају опозициона расположења у вези са питањем наслеђа престола. Карла II имао је да наследи његов још мање популарни брат, будући Јаков II. То је био човек крајње реакционарно настројен, тесно повезан са француским двором, и уз то католик. У земљи јача опозиција „виговаца“. Виговцима (whigs), или вигаморима (whiggamores) су за време револуције називали шкотске брђане, непомирљиво настројене презвитеријанце-ковенантере. Сада су виговцима почели потсмешљиво звати противнике Јакова, војводе од Јорка, наследника енглеског престола. Виговци су енергично инсистирали у парламенту 1679—1680 г. на издавању била о уклањању Јакова са престола, као католика. Приврженике Јакова почели су звати „торијевцима“ — речју која је раније употребљавана за ознаку ирских партизана, непомирљивих католика, који су водили упоран рат са трупама републике. 1679 г. виговцима је пошло за руком да спроведу чувени Habeas Corpus Act., који је ограничавао самовољна хапшења. По закону, хапшенику се имао показати налог судије о хапшењу; у противном случају ухапшени има право, било личном изјавом, било на захтев неког од рођака, да тражи да га у року од 24 сата или изведу на суд, или пусте на слободу. Борба између виговаца и торијеваца у вези са овим актом претила је да се претвори у оружани сукоб. Да би стишао политичку атмосферу и ојачао позиције торијеваца, Карло II је пренео заседавање парламента у Оксфорд, где су постојали јаки торијевски елементи. Виговци су на седницу парламента дошли наоружани. Изгледало је да се Енглеска опет налази пред грађанским ратом. Али је Карлу II пошло за руком да постане господар ситуације и отклони могућност за даље сукобе — хапшењем низа виговаца. Неки виговци били су чак погубљени, под оптужбом да су учествовали у завери против краља. Да би учврстио положај торијеваца, Карло II још више мења изборни систем у њихову корист. Торијевци добијају већину у парламенту. Али последњих година своје владе (1681—1685) Карло II је владао уопште без парламента, вративши се пракси свога несрећног оца. Јаков II и његово свргавање. 1685 г., после смрти Карла II, на престо је дошао његов брат Јаков II. Како се могло и очекивати, овај је повео још одлучнију апсолутистичку политику. Јаков II је, по свему судећи, озбиљно намеравао да испуни обећање које је његов брат био дао Лују XIV у погледу завођења католичанства у Енглеској. Упркос акту о заклетви, заведеном 1673 г., он поставља католике на важне државне положаје. 1687 г. издаје се декларација о верској трпељивости, која је санкционисала ранија постављења католика и припремала нова. По свој прилици, Јаков II је намеравао не само реституцију католичанства него чак и рестаурацију црквеноманастирског земљопоседа, укинутог још реформама Хенриха VIII. Према томе, Јаков II се није плашио раскида са англиканском црквом, у којој су први Стјуарти видели ослонац своје власти, бедем енглеског апсолутизма. Отворени сукоб са англиканском црквом само је убрзао пад Јакова II. Заједно са њим пала је и династија Стјуарта. 22
„Славна револуција“ из 1688 г. Преврат из 1688 г., који је довео до промене династија на енглеском престолу и који је познат под звучним називом „славна револуција“, извршили су виговци, удружени са англиканским свештенством и једним делом партије торијеваца. Та „револуција“, коју историчари виговског правца толико величају, несумњиво је допринела остварењу принципа партије виговаца, која се борила за ограничење краљевске власти и проширење пуномоћја парламента. Али и поред тога, преврат из 1688 г. био је безначајна епизода у поређењу са бурним догађајима из четрдесетих и почетка педесетих година XVII века. 1688 г. радило се само о замени једног краља — претставника крајње непопуларне династије Стјуартâ — другим кандидатом за енглески престо, који је више одговарао енглеској буржоазији и са њом повезаном делу енглеског племства. Карактеристично је да та смена, помоћу које је енглески парламент настојао да постигне у своју корист низ битних ограничења краљевих овлашћења и права, извршена уз најстроже чување принципā легалности, да би се отстранила свака помисао на то да се 1688—1689 г. десило ма шта налик на догађаје из „велике побуне“ четрдесетих година, која је довела до пада монархије. Јуна 1688 г. енглески парламент је Виљему Оранском, штатхалтеру Холандије и мужу Марије, ћерке Јакова II, упутио молбу да дође у Енглеску и заузме енглески престо, који је проглашен за упражњен због тобожње абдикације Јакова II. Додуше, овај није ни помишљао да абдицира, али је организаторима преврата било важно да се очува фикција законитости. А када се Јаков II, преплашен приближавањем трупа Виљема Оранског Лондону, стварно решио на бекство, дата му је пуна могућност да напусти Енглеску. Сви његови доцнији покушаји, као и покушаји његовог сина, такозваног „претендента“, да поврати изгубљену круну — ломили су се о потпуну равнодушност народа и мржњу буржоазије према свргнутој династији. Новембра 1688 г. Виљем и Марија ушли су у Лондон, а 13 фебруара 1689 г. они су уз „опште клицање, уз звуке труба и таламбаса, проглашени за краља и краљицу Енглеске“, како тријумфално изјављује историчар Меколеј, тај, по Марксовом изразу, „фалсификатор историје“97 у интересу партије виговаца. Тако је протекла „мирна и бескрвна“ револуција из 1688 г., која је довела на власт „велепоседничке и капиталистичке шићарџије“.98 Политичке теорије доба рестаурације. Хобс. Лок. У периоду реакције од шездесетих до осамдесетих година публицистика брани принципе божанског порекла власти, против идеје да власт припада народу, идеје коју су за време револуције истакли Милтон, Лилберн и други. Али је Енглеска аристократија у доба рестаурације била одвећ образована и мало религиозна. За њу су докази узети из библије и светог писма били недовољни. Зато велики торијевски идеолог Томас Хобс (1588—1679 г.), материјалист који је порицао бесмртност душе, тражи друге, рационалне разлоге за ауторитет краљевске власти. Интересантно је истаћи овде једну околност. Калвинизам је био оно религиско рухо у коме је протицао „други крупни устанак буржоазије“ — енглеска револуција XVII века. Али је буржоазија и после победе осећала потребу за религијом. Енглески буржуј био је религиозан, јер му је „религија дала заставу под којом се борио против краља и лордова“.99 Али је он затим открио у религији средство 97 98 99
К. Маркс, Капитал, т. I, прев. М. Пијаде, Београд, Култура 1947, стр. 605, нап. 190. Исто, стр. 611. Фр. Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке, прев. М. Марковић, Београд, Култура 19502,
22
за потчињавање експлоатисаних, средство за то „да их учини послушним за заповест газда-хранилаца, које им је недокучива промисао божја поставила за старешине“.100 Насупрот томе, материјализам и деизам, који је у Енглеској био мрзак прогресивној буржоазији, постао је „аристократско учење за изабране“. У Хобсовој личности тај се материјализам појавио на сцени „као бранилац краљевске свемоћи“101 и почео да позива да се „укроти онај puer robustus sed malitiosus (снажан, али пакостан дечак, тј. народ)“.102 Још 1641 г. Хобс, који је пришао „каваљерима“, морао је да бежи у Холандију, и ту је написао своје главно , дело — „Левијатан, или материја, форма и власт црквене и грађанске државе“ (1651 г.). Хобс стоји на гледишту друштвеног уговора између владара и народа, гледишту које су заступали и пуританци. Али је он том уговору дао посебно тумачење. Природно стање људи било је, по његовом мишљењу, стање непрестане и опште међусобне борбе (bellum omnium contra omnes). Да би изишли из тог стања, људи су се споразумели да се одрекну своје слободе и потчине власти, која ће прекинути борбу и одржавати ред. Они су то и учинили, закључивши уговор са владарем и приставши да му се покоравају без поговора. Власт мора бити апсолутна; њој се мора потчињавати чак и црква. Држава гута личност; она је заправо Левијатан, звер о којој библија говори. Хобсов материјализам и рационализам одбијали су од себе многе претставнике аристократије, који су се држали или католичанства, или англиканства. Његове симпатије према апсолутизму учиниле су га неприхватљивим за виговце. Ови су такође полазили од појма уговора, али су из њега изводили друкчије закључке. Изражавалац њихових погледа био је знаменити енглески филозоф, емпиричар и материјалист Џон Лок (1632—1704), син имућног адвоката калвиниста, који се за време револуције борио на страни парламента. Лок је био лекар Шефтсберија — једног од вођа виговске опозиције и противника Јакова, војводе од Јорка. Када је Шефтсбери 1682 г. био осуђен на прогонство из Енглеске, Лок је изабрао да заједно са њим напусти отаџбину, и настанио се у Холандији, одакле се вратио тек после преврата из 1688 г. Лок је био прави „син класног компромиса из 1688 г.“103 и „преставник нове буржоазије, у свим њеним облицима“.104 У своме делу „О грађанској управи“ (1689 г.) он, као и Хобс, сматра да људи у првобитном стању нису знали за државу. Али њихово природно стање никако није било „рат свију против сваког“, како је то мислио Хобс. Односи су били мирољубиви, а у циљу изглађивања насталих спорова људи су одавно установили посреднике, судије. У ту сврху створили су између себе државни савез, путем друштвеног уговора. Али овај никако не претпоставља одрицање од слободе; људи су се само споразумели да заједнички бране своју имовину. Држава је заправо орган за заштиту и чување имовине и изван онога што је потребно за ту сврху она више ништа нема права да тражи од појединца. Зато држава не може да од поданика захтева безграничне порезе ни дажбине, нити било какве друге жртве, јер у том случају она може да упропасти њихов имовински положај. Из тога Лок изводи свој поглед на најбољи облик управе: законодавна власт треба да припада скупштини грађана чији се састав периодично мења, тј. парламенту; извршна власт најбоље се остварује ако се 100 101 102 103 104
стр. 22. (изд. латиницом). На истом месту. Н. д., 23. На истом месту. Маркс и Енгелс, Писма, у ред. Адоратског, стр. 384 (на руском). Маркс и Енгелс, Дела, т. XII, део 1, стр. 353 (на руском).
22
налази у рукама једног човека, тј. краља. Али ако краљ крши законе, поданици имају право да му се супротставе и да предаду власт у руке другом. Према томе, Лок је постао родоначелник политичке доктрине уставне монархије, претставник идеологије умерене буржоазије, истих оних друштвених слојева који су после 1688 г. дошли на власт у Енглеској. Оснивачи марксизма о историском значају енглеске револуције XVII века. У рецензији на брошуру Гизоа „Зашто је успела енглеска револуција?“105, написаној под свежим утисцима догађаја из 1848 г., Маркс је дао сјајну анализу буржоаске револуције у Енглеској XVII века, у вези са читавим током капиталистичког развитка Енглеске. Љуто исмевајући банална тврђења Гизоа о тобоже претежно „религиозном“ и „конзервативном“ карактеру енглеске револуције и откривајући узроке таквих оцена код овог буржоаског историчара, преплашеног фебруарском револуцијом из 1848 г., Маркс показује прави значај и смисао догађаја како четрдесетих до педесетих година XVII века, тако и „славне револуције“ из 1688«г. Није религиозност, већ је слободоумље, по Марксу, било један од најважнијих плодова буржоаске револуције XVII века у Енглеској, одакле је оно извезено у Француску, и ту било сјајно развијено у револуцији из 1789 г. Насупрот Гизоу, енглеска револуција никако није била конзервативна револуција, која је само бранила старе постојеће законе од атака са стране круне. „Конзервативни“ карактер енглеске револуције, који је Гизо био склон да објашњава „рационалношћу“ и „опрезношћу“ Енглеза, отсуством у Енглеској „гадних изрода“ француског друштвеног живота — „републиканства и социјализма“, Марке објашњава одређеним односом класних снага, наиме — дуготрајним савезом између енглеске буржоазије и знатног дела крупних земљопоседника. У том се савезу, по Марксу, крије узрок чврстине и дуговечности које је уживала енглеска монархија после 1688 г. Настављајући своју анализу енглеске револуције, Маркс открива прави карактер и значај „велике“ и „славне“ револуције. Четрдесетих година XVII века јоменри је била главна снага и ослонац Кромвела у борби против краља и ројалиста. Сто година доцније — око половине XVIII века — јомена је нестало у Енглеској, ,из више узрока; од којих Маркс нарочиту пажњу обраћа на следеће. Прво, у периоду реакције и рестаурације Стјуарта извршена је у законодавном поретку у корист крупних земљопоседника „узурпација“, која се састојала у уништењу феудалног уређења земљишних односа. Крупни земљопоседници присвојили су модерно буржоаско право својине на поседе које су раније држали на основу феудалног права. Друго, такозвана „славна револуција“, којом се буржоаски историчари нарочито одушевљавају, довела је на власт „велепоседничке и капиталистичке шићарџије“, који су пљачкање државних земљишта довели до колосалних размера, који су их продавали у бесцење или их присаједињавали приватним поседима путем директне узурпације. „Славна револуција“ веома је допринела даљем порасту крупног буржоаског и племићког .земљопоседа и све већем обеземљивању сељаштва, коме је ударен темељ ограђивањима земљишта крајем XV и почетком XVI века и секуларизацијом црквених имања у доба реформације. Упоређујући две буржоаске револуције — енглеску и француску, — Маркс истиче да се у Француској буржоазија удружила са народом против монархије, племства и државне цркве, док се у енглеској револуцији буржоазија удружила са новим 105
Маркс и Енгелс, Дела, т. VIII, стр. 275-80 (на руском).
22
племством против монархије, феудалног племства и државне цркве. Овим савезом између буржоазије и буржоазираног племства објашњава се и конзервативни карактер те револуције, могућност споразума са феудалцима, који је условио рестаурацију из 1660 г., и доцнији устав Енглеске. Развијајући Марксову мисао о јуменри као главној снази на коју се Кромвел ослањао у својој борби против краља, Енгелс наглашава улогу сељака, као и градског плебејства, као борбене снаге енглеске револуције. Револуцију из XVII века започела је у Енглеској градска буржоазија, а средње сељаштво, јоменри сеоских округа, победоносно је завршило. „У све три велике буржоаске револуције (Енгелс мисли« на сељачки рат из 1525 г. у Немачкој, на енглеску револуцију XVII в. и на француску буржоаску револуцију у XVIII в. — Прим. ред.) убојну армију чине сељаци, и ти сељаци су управо она класа која после извојеване победе, због економских последица те победе, неминовно пропада ... само захваљујући интервенцији те yeomanrye и плебејског елемента градова, борба је била доведена до одлучног свршетка и Карло I доспео је на губилиште.“106 Наводећи ово место, В. И. Лењин истиче значај интервенције сељаштва и плебејског елемента градова: савез градског плебса са демократским сељаштвом давао је замах и снагу енглеској револуцији XVII века. Једино је таква интервенција „кадра да озбиљно гура напред буржоаску револуцију.“107 Лењин не мисли само на Енглеску XVII века, него и на Немачку XVI в., на Француску XVIII в. и на Русију XX в. (1905 г.). Оснивачи марксизма-лењинизма дали су сјајну анализу овога заиста „значајног периода енглеске историје, коме су филистри дали име велика побуна“, као и оних последица буржоаске револуције које су свог живог израза нашле у деценијама што су дошле иза преврата од 1688—1689 г. Иако тај преврат, као што је напред већ истакнуто, претставља уствари незнатан догађај у поређењу са „великом побуном“ четрдесетих до педесетих година XVII века, ипак су се после 1689 г. са свом јасноћом показале економске последице за енглеско сељаштво оне његове победе чије је плодове убрала друга класа, тачније речено, класе-савезнице — земљишна аристократија и млада финансиска, индустриска и трговачка буржоазија. Маркс, који је посвећивао велику пажњу проучавању економских последица буржоаске револуције за племство, буржоазију и сељаштво, проучавању крупних промена везаних за њу и измене политичке улоге и значаја одговарајућих класа108, долази до закључка да је нестанак сељаштва била по својој важности главна крупна промена која је уследила иза буржоаске револуције у Енглеској XVII века. Компромис из 1689 г., којим су се завршили догађаји из бурних пет деценија, послужио је као полазна тачка за даљи буржоаски развитак Енглеске. Компромис из 1689 г. доводи до тога да су политичка spolia opima (ратни плен) — положаји, синекуре, велике плате — и даље, остајали крупним породицама земљишног племства, под условом да оне у задовољавајућој мери штите економске интересе финансиске, индустриске и трговачке буржоазије, интересе који су већ били довољно јаки за то да одређују општу политику нације.109 Зато као последица тог компромиса између земљишне аристократије и индустриске буржоазије, која се формирала у првим деценијама XVII века, трећа 106 107 108 109
Фр. Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке, нав. издање, стр. 20-21. Лењин, Дела, т. XII, стр. 211 (в. т. XV, стр. 347) (на руском). В. нарочито Капитал, т. I, главу XXIV, и т. III, главу ХLVIII. Фр. Енгелс, Развитак социјализма ..., стр. 22.
22
страна — сељаштво, главна снага у револуционарној борби, долази до пропасти. Енглеском сељаштву задају се пресудни ударци, који су га сломили, и око половине XVIII века оно нестаје као класа. Расте крупни земљишни посед, ударају се чврсти темељи капиталистичком начину производње у пољопривреди. А заједно са тим расте и развија се капиталистичка индустрија, припремајући индустриски преврат у другој половини XVIII века. Енглеска после 1688 г. Ограничење права круне. Виљем III Оранеки (1689— 1702) ступио је на енглески престо на бази низа тачака и ограничења, која су формулисана у „Декларацији права“, коју је он издао, и затим била прерађена у „Бил о правима“. Класе-савезнице — земљишна аристократија и крупна буржоазија — одлучиле су да у првом реду ограниче краља у попуњавању војске и располагању војним снагама краљевине. Постојање стајаће војске стављено је у зависност од парламента, који је сваке године обнављао акт који краљу дозвољава да у тој години има војску одређеног састава и бројности. Регулисано је и друго питање, извор сталних сукоба између круне и парламента, — питање о порезима; њихово завођење и убирање такође је стављено у зависност од одобрења парламента. „Бил о правима“ заводио је слободу упућивања петиција парламенту, слободу парламентарних дебата и дискусија, и гарантовао честа, редовна сазивања парламента. Даље, обновљен је акт о заклетви из 1673 г., који је забрањивао заузимање државних дужности лицима која не припадају англиканској цркви. Тај акт био је уперен поглавито против католика, и допуштао је низ изузетака у корист дисентера. Други важан акт, издан 1701 г., утврђивао је начин наслеђивања престола после Виљема и Марије, који нису имали деце. По том акту, за наследницу енглеског престола проглашена је млађа кћи Јакова II — Ана. После Ане енглески престо имао је припасти бочној линији Стјуартâ, претставницима хановерске династије, потомцима кћери Јакова I и Фридриха Фалачког, ради заштите чијих интереса се Енглеска у своје време била умешала у Тридесетогодишњи рат. Утврђујући ред наслеђивања престола, акт из 1701 г. је у исто време заводио даље ограничење краљевих права, које се састојало у томе што су се убудуће пуноважним имала сматрати само она акта која осим краља потпише и претседник владе, кога је парламент могао позвати на одговорност. Тиме је ударен темељ принципу одговорности владе који је постепено ушао у уставну праксу. Даље битно ограничење садржано у акту о наслеђу престола састојало се у одузимању краљу права да поставља и смењује судије. То право прелазило је на парламент, судије су постале независне од самовољних поступака круне. Економска политика Енглеске после „славне револуције“ и резултати економског развитка Енглеске шездесетих година XVIII века. Државни преврат из 1688—1689 г. претстављао је базу за даљи буржоаско-капиталистички развитак, који нас, са своје стране, доводи до револуције у индустрији из друге половине XVIII века. Половином XVIII в. већ се углавном завршава преуређење енглеског села и пољопривреде на капиталистички начин. Последица тога били су ишчезавање сељаштва као класе и даљи успеси капиталистичког фармерства, које је постајало типичан облик пољопривредне производње; XVIII век сматра Маркс класичном епохом капиталистичке фармерске привреде.
22
Пошто су на престо довели нову династију, крупни земљопоседници и капиталисти, који су доминирали у парламенту, спроводе низ мера које су обезбеђивале даљи пораст крупног буржоаског и племићког земљопоседа помоћу пљачкања државних земљишта, која су било продавана у бесцење, било присаједињавана приватним поседима путем директне узурпације. Овај процес незаконитих отуђивања крунских земаља у периоду који је непосредно следио иза преврата од 1688 г. приказује се у изворима на које се Маркс позива као скандалозно поглавље у енглеској историји, као варање нације навелико. Поред државних земљишта, конфискацијама и продаји подвргавана су и имања католика и вршена је даља експропријација земље од Ираца. Ова присвајања земљишта и за њих везани пораст буржоаско-племићког земљопоседа били су наставак оног процеса мобилизације земљишне својине и њеног преласка од феудалних на буржоаске власнике — који је трајао већ више од два столећа, од доба реформације и секуларизације црквених и манастирских земаља у XVI веку. У деценијама које су дошле иза преврата од 1688 г. задани су пресудни ударци сељаштву; они су допринели његовом обеземљивању, које је све више хватало маха и које је половином XVIII века било углавном већ завршено. Испитивачи који су употребили нову архивску грађу по питању нестајања сељаштва — долазе до закључака који потврђују Марксову тезу о томе да је енглеског јоменри нестало управо у то доба. Од двадесетих до тридесетих година XVIII века у Енглеској отпочиње такозвани покрет парламентарних ограђивања, који је, уосталом, ојачао у другој половини XVIII в., од шездесетих до осамдесетих година. Парламентарна ограђивања, или парламентарни облик пљачке народних општинских земљишта, означавала су епоху у процесу ликвидације остатака општинског земљопоседа, остатака који су у XVIII веку били још веома распрострањени и бројни. Под хановерском династијом — од другетреће деценије XVIII в. — однос владе према ограђивањима радикално се мења, нарочито у поређењу са добом Тјудора. Издавањем читавог низа појединих аката, који су имали у виду случајеве ограђивања појединих парохија, из којих су парламенту стизале одговарајуће петиције, влада настоји да свим средствима убрза процес ликвидације остатака старинског система општинских поља. Парламентарне комисије, које су именоване на основу тих аката, вршиле су проверу општинских права свих земљишних сопственика, како крупних тако и ситних, који су живели у датој парохији, и вршиле расподелу општинске земље, врло често на уштрб интереса ситних држалаца — фрихолдера или копихолдера, — а да се већ и не говори о сеоској сиротињи — котеџерима и скуотерима, власницима појединих котеџа и комадића земље, на чије је поседовање немогуће било доказати формална права. Парламентарна ограђивања, која су често била праћена комутацијом црквеног десетка, веома су допринела обеземљивању сељаштва и порасту јакога племићког, црквеног и буржоаског земљопоседа. Власници десетка обично су добијали крупне, целовите парцеле земљишта, на којима је с успехом могао развијати крупни, капиталистички тип закупа, који је у XVIII в. коначно потиснуо сељачко газдинство. У интересу крупног фармерског газдинства, које је осећало потребу за радном снагом, поновљен је и појачан акт о сталној настањености, спроведен још у периоду рестаурације, који је пољопривредне раднике везивао за парохије и препуштао их самовољи парохиских власти. Међутим не треба преувеличавати значај парламентарних ограђивања у процесу нестајања сељаштва. Тај се процес завршава углавном пре (половином XVIII в.) него 23
што покрет парламентарних ограђивања достиже своју кулминацију (шездесетих до осамдесетих година XVIII в. и нарочито у периоду од 1793 до 1815 г.). Ако је у области пољопривредне производње крај овог периода обележен важним променама на енглеском селу и пропашћу сељаштва као класе, доводе нас те промене и у области индустрије шездесетих година XVIII века до почетка епохе индустриске револуције. Период иза „славне револуције“ — од последње деценије XVII до шездесетих година XVIII века — јесте крај мануфактурног стадија у развитку капиталистичке индустрије Енглеске. Утолико је важније утврдити значај и карактер промена извршених у разним гранама енглеске индустрије, промена које су припремале индустриски преврат и замену мануфактуре фабриком. Као крупни земљопоседници, и индустриска и трговачка буржоазија много је добила од „славне револуције“. Док су земљопоседници спровели у свом интересу премију за извоз жита у иностранство, дотле је индустриска буржоазија била у добитку од прохибиционих царина на увоз продуката иностране индустрије, царина које су веома допринеле развитку мануфактура у самој Енглеској. Царинска политика доба рестаурације, која је стварала могућност за широк увоз у Енглеску продуката француске индустрије, изазвала је у редовима енглеских власника мануфактура силне приговоре. „Славна револуција“ донела је собом „заштиту“ енглеске индустрије од конкуренције главног такмаца — Француске. Који су успеси енглеске индустрије шездесетих година XVIII в.? У то време пада путовање познатог агронома и економиста А. Јунга по северним, поглавито индустриским, грофовијама и крајевима Енглеске. Јунг је посетио центре индустрије гвожђа као што су Шефилд и Ротергем, центар сукнарске производње Лидс и центар индустрије памука — Манчестер. У Ротергему Јунг је угледао мануфактуру гвожђа која га је задивила својим размерама: у њој је радило на 500 радника. Власник те мануфактуре био је уједно сопственик и двају рудника: у једном од њих вађена је гвоздена руда, у другом — угаљ. Већ у тој мануфактури широко су коришћене ниско плаћене категорије радника, био је прилично раширен рад жена и деце (дечаци су упошљавани од своје четрнаесте године, а у неким гранама, на пример у грнчарству, — и од своје девете-десете године). Шефилд је имао око 30.000 становника. Већи део становништва био је запослен у разним гранама индустрије обраде метала, која се делила на низ грана: производња ножева, маказа, бритви итд. Тоцило, тачније, низ тоцила разних димензија, покретани су воденим мотором. Тоцила су се окретала толиком брзином да су се често распадала на комаде и богаљила раднике. У једном од шефилдских предузећа употребљаван је маљ огромних размера, који је покретао водени точак. Индустрија гвожђа Шефилда радила је веома интензивним темпом од времена Седмогодишњег рата (1756—1763 г.), који је појачао потражњу за разним производима индустрије обраде метала. Индустрија памука у Манчестру већ је достигла велики развитак. Индустрија памука диференцирана је на низ појединих врста и подврста: производња порхета, коцкастих тканина, шешира итд. Памук који је прерађиван у манчестарским мануфактурама довожен је из Источне Индије. У индустрији памука широко је коришћен не само женски него и дечји рад, понекад сасвим ситне деце. Индустрија памука не ради само за унутрашње него — и чак углавном — за спољашње тржиште. Манчестарске мануфактуре жалиле су се на кризу у вези са 23
бојкотом енглеске робе од стране Американаца. Америчке колоније махом су куповале најмање 75% свих тканина произведених у Манчестру. Ниче низ нових акционарских компанија и предузећа, основаних удруживањем капитала великог броја учесника. У вези са тим јача берзанска шпекулација и трговина хартијом од вредности. Људи су често улагали читаву своју имовину у акције ове или оне помодне компаније, која је умела да развије енергичну агитацију и да бројне акционаре саблазни перспективама на нечувену зараду и профит. Тако је 1711 г., на пример, основана фамозна компанија Јужних мора, у циљу трговине са шпанским колонијама и лова на китове. Компанија је уживала подршку владе, умела да привуче и заинтересује за своју делатност низ претставника министарског савета. Пошто је до 1720 г. разним прљавим махинацијама истерала десетоструку номиналну вредност акција, компанија се затим распукла као мехур од сапунице, обогативши низ шпекуланата и упропастивши масу ситних власника акција. Али су поред таквих „мехура од сапунице“ делале и солидне компаније, као што је Источноиндиска, која је веома успешно допринела пљачкању и освојењу Источне Индије од стране Енглеза; такве су и Гвинејска компанија, која се обогатила на трговини робљем, и компанија Худсоновог залива и друге. У периоду иза „славне револуције“ формира се у Енглеској модерни систем државног кредита. 1694 г. основана је чувена Лондонска банка. Високе камате, које је држава прописала, привлачиле су јој многобројне улагаче, који су систем државног кредита искоришћавали за своје лично богаћење и у исто време омогућавали држави да државне зајмове користи као фонд за разне подухвате, међу којима и ратне. Рат за шпанско наслеђе (1701—1713 г.) и Седмогодишњи рат (1756—1763 г.) захтевали су мобилизацију крупних новчаних средстава, која се нису могла добити на раније практиковане начине. Спољна и колонијална политика Енглеске (1689—1763 г.) У XVIII веку Енглеска води читав низ ратова против Француске, у којима се решава питање трговине и колонијалне превласти Енглеске, која јој је припала после веома упорне борбе. Енглеска организује, финансира и узима непосредног учешћа у низу коалиција уперених против Француске. Пошто је још под Виљемом Оранским закључила савез са Холандијом против Француске, која је тежила да овлада не само шпанском Низоземском већ и самом Шпанијом, Енглеска под краљицом Аном води рат против Француске, оспоравајући овој право на „шпанско наслеђе“ и тежећи да отклони опасност по енглеску средоземну трговину, која би настала у случају освојења Шпаније од стране Француза. По Утрехтском миру, 1713 г., Енглеска добија кључ за владавину над Средоземним Морем — Гибралтар и острво Минорку. Енглезима је пошло за руком да себи присаједине и пространу територију на обали Худсоновог залива, која је раније припадала Француској. Енглеска је, даље, добила право вођења трговине са шпанским колонијама, право за које се борила још под првим Стјуартима, као и право монополисаног увоза робова-црнаца у шпанске колоније Америке. Пошто је по Утрехтском миру обезбедила себи те важне тековине, Енглеска ступа у раздобље релативно мирног развитка и политике засноване на тежњи за очувањем мира и учвршћењем у колонијама. Спољна политика Енглеске под Робертом Валполом — претседником владе Ђорђа I — одликовала се релативном мирољубивошћу. Валпол је остао на власти неких двадесет година (1721—1742 г.) Али већ крајем његовог министровања почињу напади на његову недовољно одлучну и активну спољну 23
политику. Против Валпола устаје, оштро га критикујући, Пит (Старији), присталица енергичне спољне политике Енглеске, политике какву су захтевали интереси крупне енглеске буржоазије. Пит се појављује у улози главног организатора Седмогодишњег рата, који је имао за последицу даљи пораст енглеских колонијалних поседа на рачун Француске. Енглеска свим средствима подржава у Седмогодишњем рату Фридриха II, дајући му супсидије и шаљући на континент мање помоћне корпусе. Али је Енглеска особито енергично ратовала у колонијама, тежећи да потисне Французе из Индије и да освоји њихове америчке поседе. Тај рат вођен је задњих година владе Ђорђа II (1727— 1761 г.) и првих година владе Ђорђа III. Као резултат Седмогодишњег рата, Енглезима је пошло за руком да готово у потпуности потисну Французе из Индије, да освоје Калкуту и ушће Ганга. У Америци Енглези су Париским миром из 1763 г. присајединили себи Канаду и земље западно од реке Мисисипи. Енглеска постаје најмоћнија колонијална сила. Политички развитак Енглеске (1689—1760 г.). Виговци и торијевци. „Славна револуција“ из 1688 г., која је ограничила краљеву власт и проширила права и пуномоћја парламента, била је реализација принципа партије виговаца, која је уживала политичку превласт како под Виљемом III Оранским тако и под прва два Ђорђа — претставницима хановерске династије. Тек под наследницом Виљема III — Аном (1702— 1714 г.), односи за неко време превагу партија торијеваца — на почетку и крају владе нове краљице, — која је као кћи Јакова 1II била везана за династију Стјуартâ. После смрти Ане торијевци чине покушај да на енглески престо доведу уместо Ђорђа I претендента из куће Стјуартâ, али у томе нису успели. 1714 г., сходно акту о наслеђу престола, доведен је на престо претставник хановерске династије, и то поново доводи на власт виговце, који су уживали пуну политичку превласт све до краја овог периода, до 1760 г., тј. читавих 46 година. Социјални састав партије виговаца био је ванредно сложен. У виговској партији били су веома јаки трговачко-индустриски елементи, заинтересовани за пораст поморске трговине и за колонијалне подухвате Енглеске, који су се обогатили на трговини робовима и на трговини са Индијом. Овој партији припадао је и знатан део земљопоседничке аристократије. Особито утицајну групу у редовима партије претстављао је низ ванредно богатих земљопоседничких породица — Стенхопā, Роселијā, Кавендишā, Шукестлијā и других, које су поглавито и давале виговске министре. Редови ове земљопоседничке аристократије попуњавани су срећним скоројевићима из крупне и чак средње буржоазије, који су добијали земљу и племићке титуле. Партији виговаца припадало је и средње родовско племство, иако је његов већи део био за торијевце. Ова последња партија, као што је већ истакнуто, формирала се пре 1688 г., од присталица војводе од Јорка, католика, будућег краља Јакова II. И после „славне револуције“ торијевци су остали „јакобити“, тј. присталице претендента из куће Стјуартâ. Торијевци су гравитирали Стјуартима и били непријатељски расположени према новој иностраној династији. Торијевци су били противници широке спољне политике, а нарочито су устајали против замашних ратних планова виговаца у време рата за шпанско наслеђе. Постигавши услед непопуларности овог рата, 1710 г., знатну већину на изборима, они су настојали да своју победу учврсте завођењем високог земљишног ценза, који је захтеван за избор за члана Доњег дома, а затим закључили Утрехтски мир са Француском, 1713 г. Виговци су оштро критиковали тај мир. На изборима из 1715 г. торијевци су претрпели потпун пораз. 23
Виговци — нарочито такозвани млади, „нови вигозци“, „патриоти“, чији је вођа био Пит, — били су браниоци активне спољне и колонијалне политике. Млади виговци били су љути противници Валполове политике, која им се чинила недовољно одлучном, таквом која не одговара националним интересима, и захтевали даљу колонијалну експанзију и борбу са Француском до краја. Користећи се доминантним положајем у земљи и парламенту од 1714 до 1760 г., партија виговаца чини низ даљих напора усмерених на то да учврсти превласт парламента над круном и оствари систем управљања земљом помоћу министарског савета. Учвршћењу парламентаризма у Енглеској допринела је и та важна околност што је Ђорђе I показивао врло мало интересовања за политику Енглеске, с којом је лично био врло слабо повезан, а поглавито се интересовао за ствари своје Хановерске изборне кнежевине. Он је врло рђаво знао енглески и клонио се учешћа на седницама кабинета. Значај парламента расте за владе прва два Ђорђа. Али је то био парламент изабран по веома застарелом систему, обележеном неједнакошћу у расподели гласова, „трулим месташцима“ и широко развијеним системом мита, који су виговски лидери примењивали у разним облицима. Ако су виговци поткупљивали бираче, влада је, са своје стране, поткупљивала чланове парламента, делећи им пензије, високе положаје, више-мање редовне новчане дарове. Поврх тога, чланови владе примали су мита и на јавни или тајни начин учествовали у профитима трговачких компанија. Они су са претставницима крупне буржоазије делили огромне приходе од пљачкашких колонијалних подухвата, од експлоатације Ирске, према којој су остварени планови Петија: ирска вунарска индустрија потпуно је упропашћена, и Ирска је претворена у тржиште за пласирање продуката енглеске индустрије. Виговски парламент XVIII века љубоморно чува тајну својих заседања. Уствари, он је био оруђе у рукама шачице крупних земљопоседника, који су тежили остварењу циљева оног политичког режима који је углавном основала „славна револуција“.
23
XVI. ФРАНЦУСКА У XVI ВЕКУ Економска ситуација у Француској XVI в. Крајем XV века Француска је завршила своје уједињење и била по територији само нешто мало мања од данашње Француске. Последње крупно војводство — Бретања — спојено је са Француском захваљујући браковима војвоткиње Ане од Бретање са француским краљевима Карлом VIII (1491 г.) и доцније са Лујем XII (1499 г.); ово присаједињење коначно је оформљено свечаним актом из 1532 г. Почетком XV века Француска је, узета у целини, била једна хомогена и јака држава. Ранијих крупних феудалних сениора или је нестало, или су били приморани да ступе у службу код моћнога француског краља, и уврштени су у дворско племство. Далеко од центра, на југу Француске, они су, истина, покушавали да се понашају прилично самостално, али су се увек повињавали заповестима које су долазиле из Париза и дуго нису могли да се навикну на то да су времена старе феудалне самовоље отишла у неповрат. Њихове локалне зађевице и раздори добијали су понекад карактер правих феудалних ратова и разрачунавања; они су понекад чак покушавали да по старом феудалном обичају „отпутују“ од свога краља и пређу у службу другога, на пример, шпанског краља, али су француски краљеви били већ довољно јаки да строго кажњавају непокорне вазале и усађују им у свест, за њих нови, појам издаје државе. О тешком и спором путу уједињавања Француске сведочило је и постојање у низу периферних провинција — локалних сталешких установа — провинциских скупштина сталежа, које су имале право да са владом преговарају о висини пореза које треба да падну на ту провинцију и које су вршиле расподелу пореског терета међу пореским обвезницима (Лангедок, Прованса, Дофине, Бретања, Бургундија — све су те покрајине називане самоуправним провинцијама — „Pays d’Etat“). На територији Француске живело је око 15 милиона становника. Француска је дакле била највећа држава и по територији и по броју становника, двапут више насељена од Шпаније, а пет пута више од Енглеске. Али за разлику од Енглеске, за коју је XVI век био почетак брзог и успешног капиталистичког развитка, Француска се економски развијала знатно спорије, и зато се у њој нису дешавале онако радикалне промене у социјалној структури земље као у Енглеској. Пољопривреда и аграрни поредак Француске. Земљорадња је претстављала основу економике земље. Већина њеног становништва живела је на селу; градови су, са изузетком Париза, који је у XVI в. имао преко 300.000 становника, били невелики, њихова производња носила је поглавито занатски карактер. Развитак новчане привреде, при отсуству повољних услова за крупну извозну трговину житом и трговину осталим пољопривредним сировинама за сопствену производњу, конзервирао је продукциону базу пољопривреде — ситно сељачко газдинство. Ни буржоазија, ни племство нису у Француској били заинтересовани за стварање крупне пољопривреде подузетничког типа, нити су имали потребе да мењају технику и размере пољопривредне производње. Напротив, сениори, принуђени да рачунају са ситним карактером пласирања пољопривредних продуката на месним тржиштима, више су волели да старање и ризик таквог пласирања пребаце на плећа својих држалаца-сељака, и зато су запуштали сопствену обраду земље, тежећи ка постепеном претварању натуралне ренте у новчану и постепеном свом одвајању од
23
пољопривреде и села уопште. Абсентеизам племства постаје обична појава на француском селу. Са тим је везана друга важна чињеница у француским аграрним односима — сељакова лична слобода. Са развитком новчаног облика феудалне ренте и опадањем кулука, за којим после нестанка господарских ораница није више било потребе, губила је смисао и лична зависност сељака. Процес личног ослобађања сељака у Француској, започет још у XIII веку, вршио се непрекидно, и крајем XV века главнина сељаштва у Француској већ је претстављала лично слободне ситне земљораднике, који су имали право да иду куд хоће и да се баве оном радиношћу која им се чинила најкориснијом. Али ако су се ослободили лично, сељаци нису ослободили нити откупили своју земљу. Све до велике буржоаске револуције сељаштво је претстављало масу средњих и ситних држалаца земље по феудалном праву, у његовим ванредно разноликим облицима, при чему је сама државина у огромној већини случајева била наследна; и у том погледу положај француског сељака био је неупоредиво повољнији од положаја енглеског копихолдера, такође лично слободног, али не ни издалека увек наследног држаоца земље на бази феудалног права. Пошто је основна врста феудалног плаћања у корист сеониора од такве државине био такозвани ценз, то је државина називана цензовном, а држалац — цензитаријем. У економски заосталијим источним провинцијама Француске и понегде на северу још су постојали везани сељаци (серви и менмортабли, тј. „људи мртве руке“, који нису имали права да своју земљу предају у наслеђе и који су зато приликом наслеђивања плаћали посебну суму), али је њихов број, по свему судећи, био невелик; па и сама лична зависност сељакова је ослабила, тако да је сениор за малу накнаду обично пуштао сељака да слободно зарађује, и то чак заувек, под условом да овај нађе себи заменика. Развитак новчаних односа и масовни прелаз на новчани облик феудалне ренте имали су још једну важну последицу. Сениоров захтев за плаћањем ренте у одређеном року, потреба за новчаним зајмовима у циљу проширења и побољшања производње (обрада ледина, исушивање мочвара, набавка инвентара), — што је без сумње био чест случај при општем привредном полету на почетку XVI века, — имали су за последицу пораст сељачке задужености. Услед тога на село продире зеленашки капитал, расте утицај буржоазије — и месне, тј. сеоске, и градске. Буржоазија купује земљу сениора (домене), право на убирање феудалне ренте у своју корист и, најзад, чак сељачке цензиве; она даје зајмове на бази некретнине, при чему се хипотека, тј. давање зајма уз задогу земље, реализује у облику такозване конституисане ренте (rente constituée à prix d’argent), при којој се камате на зајам исплаћују било у натури, било у новцу, распоређене на читаву површину дужниковог газдинства, слично начину на који се плаћао феудални ценз. Зато таква хипотека, која је установљивана за више поколења и чак наследно, постаје налик на феудални ценз и носи назив суперценз. Задуженост сељаштва била је тако велика да је било случајева да на једном земљишту лежи по неколико таквих ценза, тј. земља је била заложена и презаложена. Треба само имати на уму да сви ти цензи нису били сениорални, да нису плаћани сениору, већ зајмодавцу или лицу које је од зајмодавца купило тај ценз (тј. право на његово убирање од сељака). Ове чињенице треба истаћи зато да се стекне јасна претстава, с једне стране, о сељачкој задужености још у XVI веку, а с друге — о продирању буржоазије и зеленашког капитала у пољопривреду и нарочито у сељачко газдинство. Сва та плаћања и дажбине феудалног и нефеудалног карактера обавијала су сељачко 23
газдинство мрежом најразноврснијих обавеза и ванредно погоршавала његов економски положај. Али су заинтересованост буржоазије за стицање земље и шпекулација земљом имале за сељака и позитивну страну. Буржоазија је, напоредо са сељаштвом, била заинтересована за постојаност власничких права сељакā, чијом је земљом она шпекулисала. Зато буржоаски правници од XVI века настоје да докажу да је цензива готово својина сељака и да сељак има право да земљом располаже као њен сопственик по римском праву, једино под условом да остаје на снази плаћање ценза сениору; притом се на тај ценз гледа не само као на „вечити“ него и као на количински неизмењив облик плаћања. При општем опадању вредности новца у периоду „револуције цена“ такво тумачење ценза, — а оно постаје обичај и добија признање чак и од краљевских судија, — било је повољно по сељаке (па према томе и за буожоазију), јер се ценз, изражен у новцу, уствари стално смањивао. Према томе, у области аграрних односа и сељачких права на земљу у XVI веку припреман је онај савез буржоазије са сељаштвом који је у XVIII веку дигао у ваздух читав феудални поредак као такав. У XVI веку тај је савез омогућио сељаку да учврсти своја права на земљу и да одбрани неизмењивост апсолутне размере феудалне ренте у новчаном облику, тј. њено фактичко снижење, услед опадања реалне вредности новца. Племство се показало недовољно јаким да повиси феудалну ренту у складу са снижењем вредности новца, јер је у том питању наишло на протест двеју друштвених класа — сељаштва и буржоазије. А слабост племства објашњава се тиме што је оно све мање узимало непосредног учешћа у привреди земље, што се претварало у паразита који живи од феудалне ренте добијене од сељака, или од пензија, дарова и официрских плата, добијаних од краља, који је, са своје стране, црпао за све то средства из пореза и намета, убираних од истог тог сељака и буржуја. Апсолутна монархија у Француској, са својим централизованим апаратом убирања пореза, била је, према томе, у таквим привредним приликама, једини облик који је племству гарантовао извесну накнаду за губитке које је трпело услед снижења реалне вредности ценза. Сам порески систем у тој феудално-апсолутистичкој држави био је само концентрисани облик феудалне ренте, који је у корист племства убиран не само од сељаштва него и од трговине и индустрије, тј. од буржоазије. Ова околност појачавала је паразитски карактер привилеговане класе у Француској и у исто време антагонизам између племства, с једне стране, и буржоазије и сељаштва, с друге стране, — тим пре што је и само сељаштво у то време већ преживљавало природни процес диференцијације, која је његове горње слојеве приближавала буржоазији. Све ове чињенице, скупа узете, имале су за узрок ту околност што у Француској није било привредних услова који би сениоре побуђивали да против својих држалаца земље иступе — било у савезу са буржоазијом, у циљу експропријације сељачке земље и пролетаризације сељака, као што је то био случај у Енглеској, било, у случају крајње слабости буржоазије, у циљу везивања сељака за земљу и њиховог претварања у феудалне кулучаре (као у Пруској, Пољској, Русији, словенским земљама, у Аустрији, у Мађарској). Француска није имала таквих грана производње као што су овчарство у Енглеској, а због напред изложених узрока није могла да се бави масовним извозом жита у иностранство, као остале напред поменуте земље, и та је околност сачувала француског сељака и од губитка своје земље, и од губитка слободе. Изложена специфичност економског развитка Француске условила је собом положај и других друштвених класа и категорија француског друштва, па у крајњој 23
линији и облик саме француске државе, која се, упркос свег отпора феудалаца и династичких нереда XVI века, непрестано развијала у правцу најјасније израженог апсолутизма. Племство. Ранија феудална класа, која је са јачањем краљевске власти изгубила свој горњи слој — крупне феудалне сениоре — и своје привилегије, ступила је сад у подједнаке односе према своме шефу француском краљу, који је постао изражавалац интереса читаве феудалне или племићке класе. Од XVI века француско се племство дели углавном на две групе, које се једна од друге не разликују више својим положајем на овом или оном ступњу ранијих феудалнојерархиских лествица, већ својом блискошћу краљу, такорећи својим положајем на ступњевима лествица које воде у краљеве одаје. Најкрупнији међу сениорима и срећници који уживају краљеву наклоност — чине највиши слој племства, дворску аристократију. Дворски племићи живе од прихода са својих имања, али начин њиховог живота и кретање на двору захтевају од њих такве огромне расходе да стално морају да прибегавају краљевој милости. Они од њега добијају пензије (плате) и крупније или ситније дарове или награде за службу на највишим положајима у привилегованим краљевским пуковима. Међу дворским племством прво место припада .принчевима по крви, затим титуларном племству, које је својим расипништвом и лаком руком подржавало сјај и славу свога сталежа и његовог поглавара — краља Француске. Остала маса племства — провинциско племство — живи од својих, временом све тањих извора прихода — од феудалне ренте својих сељака-држалаца, и уз то од службе у краљевској војсци. Ова је служба претстављала важан извор племићких прихода, и француски краљ је био приморан да води сталне ратове, да би могао да издржава све сиромашнији племенити сталеж. Стављено силом објективних околности социјалноекономског развитка насупрот буржоазији и сељаштва, чији су се интереси у извесним тачкама додиривали, племство у јакој краљевској власти инстиктивно осећа гаранцију за очување свога привилегованог положаја, и услед тога, као противтежа буржоазији, која се консолидује у границама нове, тржиштем уједињене државе, формира се јединствена власт у облику праве племићке диктатуре, која за племство има утолико већу важност уколико оно мање учествује у све снажнијем капиталистичком развитку земље и уколико његови извори прихода све више носе паразитски карактер феудалне ренте. Такав је био положај оних двеју класа француског друштва — сељаштва и племства — које су својим приходима биле везане за земљу и које су у прошлости претстављале две основне класе феудалног друштва. Индустрија и трговина. Француска буржоазија. Развитак градова и индустрије, појаве елемената капиталистичке привреде, почетни стадији пролетаризације непосредних произвођача — све то повећава значај нове друштвене класе — буржоазије, која је у претходном периоду помогла француским краљевима да уједине Француску и која се сада консолидовала као класа у националним границама. Положај те класе и њена улога стоје у непосредној зависности од стања трговине и индустрије, од степена развитка капиталистичке привреде у земљи. Преношење трговачких путева на Атлантски Океан било је за Француску од мањег значаја него за Шпанију, Низоземску и Енглеску. Али је ипак општа живост у европским земљама на обалама Атлантика захватила и Француску. Иако Француска у прво време није имала приступа у новооткривене земље, опште ширење трговине 23
ојачало је њене трговачке везе са земљама на обалама Океана, са Шпанијом, Низоземском и Енглеском, и уздигло значај њених западних лука (Бордо, Ларошел, Сен-Мало, Нант, Диеп и друге). Даљи развитак доживела је и трговина на Средоземном Мору са Левантом, преко Марсеља, и трговина са Италијом, која је, истина, од друге половине XVI века изгубила своју важност у вези са општим опадањем Италије. Од великог значаја била је сувоземна трговина. Лион, са својим сајмовима под покровитељством краљева, постао је у XVI в. један од центара европске трговине и једно од најважнијих међународних новчаних тржишта. Ту су закључивани државни зајмови и вршене крупне финансиске и кредитне операције, особито у вези са том околношћу што су крупне европске државе, формиране крајем XV в., са својим великим најамничким војскама, осећале потребу за крупним новчаним средствима, па су стално тражиле кредита од тадашњих капиталиста, нарочито од Италијана и Немаца. XVI век у Француској јесте доба стварања крупних капитала, стечених на трговини и кредитним операцијама, који су постепено овлађивали производњом. Они најпре организују робно тржиште, а затим продиру и у саму производњу — у виду организације кућне радиности и ембрионалних облика расуте мануфактуре. Такви су, на пример, организација сукнене производње у Поатуу, производња лана и платна у Бретањи и доњем Мену, који су радили за извоз. У вези са пораслим потребама виших класа, особито после италијанских ратова, који су француском племству „открили“ богати и културни живот италијанске буржоазије, у Француској се јављају и брзо развијају нове гране производње, углавном луксузних артикала: свиле, сомота, атласа, сребрних и златних тканина, луксузног стакла, израђевина од емаља и фајанса. Мајстор и сликар, инжењер и агроном Бернар Палиси (1510—1589 г.) радио је осамнаест година и најзад пронашао начин израде белог емаља и других техничких тајни за израду посуђа од фајанса. Важну грану производње чини сад и штампарство, пронађено у претходном веку (прва књига појавила се у Француској 1470 г.). Штампарије Етјенā постају познате у целој Европи. Развитак капиталистичких односа ставља свој печат и на структуру старе еснафске производње. Еснаф се претвара у изоловану привилеговану корпорацију мајстора, који од владе купују звање мајстора и који то звање предају у наслеђе. Калфе и шегрти постепено се претварају готово у пролетере, који продају своју радну снагу. Зато није случајност што управо на почетку XVI в. наилазимо на прве помене о удружењима калфи, о такозваним компањонажкма, Разуме се, ове организације постојале су и раније, али сада, у вези са јачањем експлоатације калфи, оне су се од друштва за узајамну помоћ претвориле у борбене организације калфи, које воде борбу са мајсторима за побољшање свога економског положаја. Влада је почела да их забрањује, али и кад су престајале да буду легалне, оне су и даље постојале и организаторски деловале на штрајкашке покрете XVI— XVIII в. Први велики штрајкови калфи падају у XVI век. Они су избили међу лионским штампарским радницима, јер је скупо штампарство још од самог почетка добило карактер капиталистичког предузећа. Уосталом, у пуном складу са корпоративним ситноеснафским духом производње, та удружења нису показивала разумевање ни солидарност од стране свих калфи, без обзира на грану производње којој припадају. Њихови крупни савези, који су своје установе оснивали по читавој Француској, ратовали су између себе, и бучне туче и песничења разних савеза у каквој варошици били су обична појава у животу калфи старе Француске. 23
Француска буржоазија и државно газдовање. Француска буржоазија, која је јачала и цветала под заштитом јаке краљевске власти, и која је сад чинила прве покушаје организовања капиталистичке експлоатације, одавно је већ почела учествовати у управљању државом као правни стручњак. Чувени легисти треће династије (Валоа) били су скромног и махом неплемићког порекла. Компликовање државног апарата са порастом територије и јачањем краљевске власти допринело је увећавању тога слоја, буржоаске бирократије, која је делала у судству и администрацији. Један њен део постао је „племенит“ и добио назив „племство плашта“, али у XVI веку он још није био признат за равноправан правоме племству, „племству мача“, коме је приличила само војна или духовна каријера. Ипак се тај део издвајао од остале буржоазије и својим постојањем, у виду колосалног броја чиновништва, који је запањивао иностране посматраче, обележавао собом сталну тежњу француске буржоазије за стицањем каквог мирног положаја и сталне плате, уместо превртљивости и колебљивости привредне делатности. Тај део куповао је своје положаје од владе, и његова плата претстављала је неку врсту камате на онај капитал који је утрошио на куповину положаја. Ова камата није увек изражавана у плати, већ такође и у ослобођењу од пореза и просто у „безгрешним приходима“: митима, даровима и поклонима молилаца, парничара и оптуженика. Ова појава претставља веома важну црту у социјалном поретку Француске и специфичност у развитку њене буржоазије. Њена класна сабраћа у Енглеској, која су наишла на отпор јаке локалне самоуправе, која се налазила у рукама месног племства-џентри,. није могла ни да сања о ма чему сличном. „...Још од самог почетка — вели Маркс, — у крајњем случају од времена уздизања градова, француска буржоазија постаје одвећ утицајна, захваљујући томе што се конституисала као парламент, бирократија итд., а не као у Енглеској — само захваљујући трговини и индустрији. Ово је без сумње и данас-дани карактеристично за Француску.“110 Апсолутна монархија, која је стално осећала потребу за новцем,, за своју широку спољну политику, видела је у систему продаје положаја извор прихода своје врсте, нешто налик на унутрашњи зајам,, чије је камате плаћала у виду плата. У периодима великих финансиских тешкоћа, — а ове су биле готово стална појава, — влада је прибегавала стварању мноштва потпуно непотребних положаја и синекура, и увек се налазило људи који ће их купити. Било је очигледно да су у земљи постојали нагомилани капитали, који однекуд нису налазили друге, рационалније примене. Још горе последице имао је систем државног газдовања који је апсолутизам прихватио. Готово све индиректне, а повремено и директне порезе издавала је држава под закуп компанијама капиталиста, или, како су их тада називали, „финансијерима“, који су затим, помоћу сопствене управе, али уз подршку и средствима принуде државе, извлачили од становништва суме које су често много пута премашале размере закупа. Тако су настала крупна богатства француске буржоазије XVI—XVIII в. Нечувене зараде и немилосрдна изнуђивања тих компанија изазивали су понекад отпор од стране саме централне власти, и онда би отпочињала суђења и конфискације имовине крупних шпекуланата који су се залетели, тамнице, прогонства, губилишта; али је систем и даље постојао по старом, и у тешким тренуцима влада је опет прибегавала помоћи тих државних зеленаша, залажући на неколико година овај или онај извор државних 110
Маркс и Енгелс, Дела т. XXII стр. 49 (на руском).
24
доходатака или једноставно узимајући на зајам суме уз невероватно високе камате. То је била најбезочнија и готово озакоњена пљачка народне имовине. У том погледу „финансијери“ су били потпуно солидарни са горњим слојевима племства, које је, чинећи блиставу околину најсјајнијег међу европским краљевима, безобзирно пљачкало државну благајну помоћу синекура, пензија и просто краљевих дарова, штедро расипаних милостивом руком краља, краљице и њихових бројних фаворита, љубавника и љубавница. Уосталом, племство се није либило да и непосредно учествује у пљачки коју су вршили закупци пореза, добијајући од њих поклоне за високо покровитељство или учествујући у закупским операцијама. Свему томе треба још додати систем државних зајмова, који је племићка држава широко практиковала и који је реализован помоћу истих тих „финансијера“. Поред већ поменутих закупа, државни зајмови играли су у Француској код убрзања процеса такозване првобитне акумулације још већу улогу од оне коју је Маркс истакао у погледу Енглеске. Према томе, француска је буржоазија већ у то време почела да за своју земљу игра улогу зеленаша који стиче огромне капитале на пореском систему племићке државе. Та околност условила је једну црту у карактеру француске буржоазије, црту која је имала кобних последица, — отсуство подузетничког духа у поређењу са енглеском или холандском буржоазијом. Непосредна последица тога био је пораз Француске у њеној вековној борби са Енглеском на пољу стицања колонија. Француски капитал, који се гомилао захваљујући експлоатацији пореског система, показао се у спољној политици одвећ тромим у поређењу са енглеским капиталом, предузимљивим и упорним. А он није ни имао потребе да се упушта у опасне и рискантне подухвате преко мора, кад је могао, седећи код куће, да спокојно убира плодове изванредног трудољубља свога сопственог сељака, трудољубља које је француском капиталу обезбеђивало такве зараде о каквим Енглези ни сањали нису, са свим својим одважним колонијалним подухватима. Бројно и радино француско сељаштво претстављало је за француски зеленашки капитал најбољу колонију. Такво је било економско и социјално уређење Француске у своме повоју, у XVI веку. Француски апсолутизам. Историја Француске у првој половини XVI в., за владе тројице наследника Луја XI — Карла VIII (1483—1498), Луја XII (1498—1515) и нарочито за дуге владе Франсоа I (1515—1547), — била је историја формирања апсолутне монархије. Општа скупштина сталежа престала је да се сазива. Краљу је на расположењу стајала велика војска, и он је могао да убира порезе не молећи ни за чије одобрење. Практично, краљ је добро запамтио формулу којом је отсада завршавао своје указе: „јер ми тако желимо“ (car tel est notre plaisir). Читава управа била је концентрисана у краљевом савету, али су најважнија питања решавана у уском кругу лица блиских краљу. Једина препрека краљевом свевлашћу били су парламенти, нарочито париски. Он је потврђивао важне уговоре, постављао регента у случају краљевог малолетства, регистровао краљеве указе и имао право да краљу ставља до знања да ти укази не стоје у складу са обичајима земље и са смислом претходног законодавства. То право називало се правом ремонстрације, и парламент га је ванредно ценио, видећи у њему известан облик учешћа у законодавној власти. Али су седнице уз лично краљево присуство (lit de justice) чиниле регистрацију краљевих указа обавезном. Италијански ратови. Тек што је завршила своје уједињење, француска монархија бацила се на освајање богате и културне Италије, којој је све до великих открића припадало прво место међу европским трговачким центрима. Француско 24
племство, уједињено под влашћу свога краља, било је жедно славе, новца и плена. Италијански походи обухватају читаву прву половину XVI в. (1494—1559 г.). И за Француску, и за читаву Европу они су били од велике важности. Отпочевши походима Француза на Италију, они су се убрзо компликовали борбом и супарништвом двеју најкрупнијих европских државних творевина — Француске и огромне државе Хабзбурговаца, која је под Карлом V обухватала знатан део тадашње Европе (в. главу IV). Сукоб ових држава обележавао је собом почетак новог правца у спољној политици Европе, правац који је стајао у складу са појавом крупних уједињених држава. Њихове велике војске и новчани извори постају сада средство за освајања, у циљу стицања нових територија и нових поданика — пореских обвезника. Та политика наилазила је на једину препреку у отпору који су јој пружале друге, исте такве државе, такмаци на истом попришту освајањâ. Зато се у XVI в. први пут појављује, и задуго остаје у међународним односима доминантна, доктрина о политичкој равнотежи, тј. одржању историски насталог односа снага између крупних држава — путем недозвољавања једностраних освајања или путем компензација, вршених на рачун слабих. Италијанске походе започео је Карло VIII. 1494 г. он је с огромном војском и, што је за оно време било нарочито запањујуће, са великом артиљеријом на точковима прешао Алпе, упао у Италију, прошао је са севера на југ и освојио Напуљску краљевину. Ту су Французи својом пљачком убрзо дигли становништво против себе. Ситни владари Италије, од којих су многи поздравили појаву Француза, рачунајући да њихову снагу искористе за пречишћавање рачуна са својим противницима, склопили су сад против њих коалицију (папа Александар VI, Млеци, војвода милански). Подржана од стране цара Максимилијана I и шпанског краља Фердинанда Католичког (који је уједно био и краљ Напуља), коалиција је потисла Французе из Италије, при чему се француске трупе једва спасле потпуног пораза. Луј XII поновио је походе Карла VIII, припремивши их дипломатским савезом са папом, Хенрихом VII Енглеским и царем Максимилијаном. Пошто је заузео Милано, склопио је споразум са Фердинандом Шпанским, кога су у то време побуњени напуљски барони били истерали из Напуља, о подели Напуљске краљевине. Али су Французи, као год под Карлом VIII, својом пљачком дигли против себе становништво и посвађали се са Шпанцима. Шпанске војсковође задале су Французима неколико пораза, и Луј XII је био принуђен да се одрекне свога дела Напуљске краљевине (1504 г.). Сада је он усретсредио сву своју пажњу на северну Италију, где су главна препрека његовим освајачким плановима били Млеци. Децембра 1508 г. он се придружио лиги упереној против Млетака, коју су били склопили Максимилијан, папа Јулије II и Фердинанд Шпански (Камбрејска лига). У јануару 1509 он је Млецима објавио рат, али су ови вештим дипломатским маневрима успели да задовоље његове савезнике. Постигавши свој циљ, ови су напустили Луја XII, а папа је чак против њега склопио један тајни савез („света лига“), у који су ушли Млеци, Швајцарска, цар Максимилијан, Фердинанд Шпански и Хенрих VII Енглески. Папа је држао: чим је циљ италијанских владара постигнут, Французи постају најопаснији непријатељ за Италију. Франсоа I је још у првој години своје владе обновио походе на Италију. Сада се радило само о освајању северне Италије. 1515 г. Франсоа I је у битки код Марињана потукао непобедиве Швајцарце, који су стајали у служби Милана. После тога заузео је Милано и закључио са Швајцарцима „вечни мир“, по коме је добио право, уз накнаду од 700.000 златника, да сваке године купи у Швајцарској најамнике за службу у 24
француским трупама. Али се ту ускоро сукобио са Карлом V, краљем Шпаније и Низоземске, који је био изабран на царски престо и који је, као унук Марије Бургундске, кћери Карла Смелог, сањао о повратку „бургундског наследства“, чији је највећи део био освојио Луј XI. Милано, који су Французи недавно заузели, сматран је леном царства, и Карло V је сматрао за своју дужност да га поврати. Најзад, јабука раздора између Франсоа I и Карла V била је и мала краљевина Навара, на граници између Француске и Шпаније, чија је већа половина била освојена још од Фердинанда Католичког. Франсоа I водио је с Карлом V четири рата (1521—1525; 1527—1529; 1536— 1538; 1542—1544 г.). У тим сукобима учествовали су и други владари — папа, енглески краљ, Млеци и Швајцарска, која је давала најамнике. Они су најпре били на страни Карла V, али кад је овај потукао Франсоа и истерао га из Италије, они су, плашећи се претераног јачања царства, прешли на страну његовог непријатеља. Доба ових ратова је показало да сада принципима политике отворено постају политички планови и државни интереси, разуме се, онако како су их схватале владајуће класе младе апсолутистичке државе. Два главна противника — „хришћански“ краљ француске и „апостолски“ Хабзбург — водили су борбу не устежући се ни пред каквим средствима. Франсоа I је пружио помоћ немачким протестантима против цара и допринео успеху реформације у Немачкој. У првоме рату Франсоа I је био потучен код Павије (1525 г.) и допао је заробљеништва. Отправили су га у Мадрид и бацили у тамницу као обичног заточеника; пустили су га тек кад је потписао услове које му је Карло диктирао: одрицање од Милана и повратак Бургундије. Ишчупавши се из заробљеништва, Франсоа I међутим није ни помишљао да испуни услове које је био потписао, и убрзо се придружио новој лиги против цара (папа Климент VII, енглески краљ и неки италијански владари). Он је чак склопио савез са тада најстрашнијим непријатељем хришћанства, са турским султаном Сулејманом Величанственим, који је, потукавши 1526 г. на Мохачу чешко-мађарску војску, освојио већи део Мађарске и угрожавао сам Беч. Франсоа I је дозволио муслиманским гусарима да зимују у његовој луци Тулону, допуштао им да из тог уточишта пљачкају Шпанце, и ти гусари су несметано одвели у ропство преко 10.000 хришћана. Природни савез Француске са Турском против Хабзбурговаца показао је ускоро и материјалне резултате за француску трговину. 1535 г. француски краљ је закључио са султаном уговор о капитулацијама, по коме су Французи добили важне привилегије у трговини с Турском (в. главу XXII). Подједнако реалистички водио је политику и Карло V. Да би казнили папу Климента VII за то што је прешао на страну француског краља, шпанске трупе и Карлови немачки најамници напали су на Рим и нечувено га опљачкали (1527 г.). Тешкоће које је Карло V осећао на југоистоку и југу због Турака, веома су ишле на руку Франсоа I. Пошто је склопио савез с Турцима, он је поново заузео Милано. Тридесетих и четрдесетих година Франсоа је водио још два рата с Карлом V, али су и они били неуспешни по француског краља. У последњем рату Карло V је упао у Француску и био свега два дана хода далеко од Париза, али му акција протестантских кнежева у Немачкој, уперена против њега, није дозволила да искористи успех, и он је морао пристати на понуђени мир. По уговору у Крепију (1544) обе стране су се одрекле освојених територија. Борба је настављена и за владе сина Франсоа I — Хенриха II (1547—1559 г.). Овај је, искористио опште незадовољство немачких кнежева против цара, после Шмалкалденског рата, склопио са њима савез и притекао им у помоћ у најкритичнијем моменту по њих. После Карловог пораза у Немачкој, он је за помоћ указану немачким кнежевима добио три 24
епископије — Мец, Тул и Верден, али без уштрба по права царства, тј. без њиховог изузимања из састава царства. По миру у Като-Камбрезију, закљученом између Хенриха II и Филипа II Шпанског, ове нове тековине биле су званично признате (1559 г.). Француски Препород. Италијански походи били су од великог значаја за француску културу XVI в., за такозвани француски Препород. Када су трупе Карла VIII први пут упале у Италију, 1494 г., француском племству чинило се да се обрело у земљи чуда. Необразоване и ратоборне сениоре и ритере запањивала је пре свега спољашња страна италијанске културе: раскошни уређај станова, величанствене палате, богатство градова, сјај одела, фини начин опхођења који је владао у културном италијанском друштву. Француско племство, нарочито његови дворски кругови, лако су и брзо примили италијанску културу. То је био почетак француског Препорода. Али је он убрзо добио свој посебан, национални печат. Сјај италијанског Ренесанса, срачунат на чулни и естетски утисак, директна и непосредна веза тог Ренесанса са антиком, и немачки Ренесанс, унеколико гломазан и етички задојен, који се надовезивао на културу Средњег века, — нашли су у Француској своју средину, своју резултанту. Француски Препород није лишен тежњи ка сјају, али је у њему видљива и политичко-етичка струја, у духу потреба младог апсолутизма и дворског друштва. Углавном треба истаћи да француски Препород носи аристократско-племићки карактер. Буржоазија је у прво време дочекала нове идеје и нове обичаје са очитим неповерењем. Педесет година после смрти Луја XI Француска се потпуно преобразила. Елегантни замкови и дворци у стилу Ренесанса свуда су се дизали: на обалама Лоаре, у Паризу и његовој околини, по мањим градовима — Амбоазу, Блоа, Шомону, Шамбору, Фонтенблоу, Лувру итд. Они су се истицали међу мрачним остацима старинских замкова, подигнутих у своје време ради рата и одбране. Унутрашњи уређај одговарао је спољашњем сјају. Злато и драго камење улазе у општу употребу. Франсоа I позвао је себи Флорентинца Бенвенута Челинија, знаменитог мајстора за ковање метала и вајара. Одушевљен његовом уметношћу, он га је сместио у величанствени парк, у дворац у Нелеу, где су завидљиви еснафски златари често приређивали оружане нападе на њега. Али се Препород у Француској није ограничио само на спољашњу страну, на конфор. Он је био и Препород античке науке, филозофије, књижевности, и испољио се у првом реду у области античке филологије. Значајан француски филолог био је Биде, нека врста француског Ројхлина, који је грчки језик био тако добро научио да је њиме говорио и писао, подражавајући стил античких писаца. Биде није био само филолог него и математичар, правник и историчар. Други један истакнути рани хуманист био је Лефевр д’Етапл, Бидеов учитељ у области математике, али који је велику пажњу посветио и питањима етике. Његове расправе из аритметике и козмографије створиле су у Француској прву научну школу математичара и географа. Он је нагињао протестантизму и још 1512 г., тј. пре Лутерове акције, истакао две принципијелне тезе реформације: спасење помоћу вере и свето писмо као основ истине. То је био сањалачки настројен и повучен хуманист и реформатор, који се уплашио последица својих сопствених идеја кад је после Лутерове акције видео до чега оне могу довести. Али је Лефевр д’Етапл пре био изузетак. Француски Препород и француска реформација ударили су разним путевима. У целини узев, Ренесанс је сачувао свој световни и аристократски карактер. Стога је краљевска власт одиграла огромну улогу у смислу прикупљања хуманистичких снага и талената. Лакомислени, 24
али бриљантни Франсоа I штитио је научнике, књижевнике и уметнике. Његова знаменита сестра Маргарета (Ангулемска) била је и сама песникиња и делатник француског Ренесанса, и окупљала је око себе хуманистичке величине. Важан догађај овог доба претстављало је оснивање, поред Сорбоне, неке врсте новог универзитета, такозваног „француског колежа“ (Collège de France), слободне и отворене асоцијације научника, који су одатле ширили хуманистичку науку. Франсоа I је намеравао да на чело Колежа стави Еразма, али кад је овај одбио, Биде је заједно са једним другим хуманистом, париским епископом Етјеном Понше, предложио краљу да оснује институт за грчки језик. Због опозиције са стране Сорбоне Биде је успео да постигне само оснивање тројезичног колежа (1530 г.). Средином XVI в. колеж је већ имао три катедре за грчки језик, две за јеврејски, три за математику, једну за медицину, једну за филозофију и једну за латински. 1547 г. додате су и катедре за источне језике, које су удариле темељ проучавању Истока. Знање грчког језика и културе врло се брзо ширило у Француској. До 1547 г. издати су скоро сви грчки класици. Јеврејски језик достигао је у XVI веку исти ниво са класичним језицима. У Фонтенблоу је основана огромна библиотека. 1540 г. предузето је прво научно путовање на Исток, у Грчку и на острва Мале Азије, у циљу прикупљања рукописа и античких споменика. У области француске књижевности такође се веома запажа подражавање античким писцима. Песник Дибеле позивао је да се напусте стари методи трубадурске поезије, који „кваре укус и сведоче само о нашем незнању“. „Французи, смело крећите ка неупоредивоме граду Римљана, пленом освојеним од њега украшујте своје олтаре и светилишта, без и мало гриже савести пљачкајте свете ризнице делфиског храма“. Песник Ронсар, подражавајући „Илијади“, написао је „Франсијаду“. Од овог времена почиње француски класицизам, узимање античких писаца за узор, правац који понекад добија извештачен карактер пренатрпавања књижевних дела обрасцима античке митологије и историје. Рабле. Посебно место међу француским хуманистима и просветитељима заузима велики француски сатиричар XVI в. Франсоа Рабле (рођен осамдесетих година XV в., умро око 1553 г.). Син сељака-виноградара из Тирене, монах који је побегао из свог манастира, он је затим био лекар, а у првом реду филолог и познавалац народног француског говора, који је проучавао за време свога дугогодишњег потуцања по Француској. У своме сјајном роману „Гаргантуа и Пантагруел“ Рабле је дао сатиру друштва свога времена. Краљеви и племићи, свађалице и кавгаџије, спремни да се туку и проливају крв својих поданика због и најмање ситнице, а у време мира прождрљивци и пијанице; блудни монаси и попови, који „пију на богословски начин“, јер им је желудац „шири од чизми светог Бенедикта“; сколастички научници који пуне главе својих ученика најбесмисленијим глупостима — та су Раблеови омиљени типови. Интересантан је и сам жанр тога романа. Његови јунаци појављују се као џинови који прождиру небројено мноштво оваца и говеда и који могу да у један мах попију десетине буради вина и пива. Раблеов роман претставља генијалну сатиру савременог и пре свега француског друштва. Сељак-хуманист лукаво исмева своје господаре и њихове паразите. Он нема намере да преокреће свет, већ се ограничава само на извргавање потсмеху. Али је он нашао смешну страну у самој „величини“ господе, њихов историски формирани социјални удео и значај лишио разумности и изнео га на потсмех савременика и потомства. И управо ту страну његовог стваралаштва савременици су схватили и по 24
заслузи оценили. Раблеови силни света овога, краљеви и сениори, претворени у дивове који испијају невероватне порције пића и прождиру огромну количину хране, — одражавају у специфичном облику праву стварност феудално-апсолутистичке монархије, у којој се уместо прождирача-сениора појавио прождирач-краљ са својим двором, тј. сениор који је нарастао до џиновских размера и који је изрекао да се смисао постојања читаве државе састоји у његовој краљевској особи. Рабле је у своме роману одразио управо онај притисак који је та нова чињеница вршила на свест сељака, који плаћају безумно расипништво велелепне монархије. Али Рабле није само сатиричар. Он је и хуманист и просветитељ, и као такав — поборник нове науке. „Како се сред светлости што сија у нашем веку, и сред препорода најдрагоценијих знања још могу наћи људи који не умеју или не желе да свој вид ослободе готске или варварске магле што нас те окружила (тј. од сколастике)?“ Рабле приказује идеално царство просвећености у виду опатије Телем („идеал“). Ту живи сложна братија поклоника истинске науке, који не знају ни за завете што скучавају људску личност, ни за самобогаљења. Приступ у ту опатију забрањен је само лицемерима. Једино правило манастирске заједнице гласи: „ради што хоћеш“. „Слободан човек, одрастао у племенитој средини, већ од природе осећа нагон за истином и одвратност према пороку“. Реформација у Француској. Доба Препорода у Француској било је у исто време и доба ширења реформационих идеја у њој. Али у Француској није било услова који би за реформацију били у таквој мери повољни као у Немачкој. Развитак јаке краљевске власти и територијално јединство Француске, настало још у XV веку, допринели су томе да је француска црква, не раскидајући са Римом, умела да се огради од претераних претензија папе и пљачкања римске курије; она је те своје особености учврстила 1438 г. прокламовањем „слобода галиканске (тј. Национално-француске) цркве“. Прагматична санкција Карла VII 1438 г. била је типично чедо саборског покрета у католичкој цркви XV века. Она је декретом потврдила врховну власт сабора над папом, давала каптолима опатија и сабора право да бирају епископе и опате на упражњена места, укидала папске анате и ограничавала судска права папе правом апелације на папу само као на крајњу инстанцију у питањима вероучења. У складу са претварањем краљевске власти у апсолутну, краљеви све више теже да себи потчине цркву и да је претворе у послушно оруђе своје власти. Важан корак у том правцу учинио је Франсоа I, који је са папом закључио такозвани Болоњски конкордат, 1516 г. По том конкордату, краљу је припало право да поставља кандидате на највише црквене положаје, с тим да их затим потврди папа, али је у накнаду за то делимично успостављено право папе на добијање аната. Краљ је могао да дуго времена не попуњава упражњена места, а приходе од црквених бенефиција да убира у своју корист. Он је, најзад, могао да више таквих бенефиција споји у једну и да је да себи блиским људима. Социјални смисао тог споразума био је ванредно велик. Приходи католичке цркве, најкрупнијег земљопоседника Француске, делимично су стајали краљу на расположењу. Постављање на највише положаје претворило се тако у специјалну врсту краљеве дародавнице. За епископе, опате и друге највише функционере клира постављани су готово искључиво племићи, који су више били заинтересовани за црквене приходе него за црквене дужности, препуштајући вођење послова пастве својим викарима, људима скромног порекла, уз релативно незнатну награду. Црквени галиканизам претворио се у краљевски галиканизам, црква је 24
постала државна установа, а црквени приходи — средство за награђивање племства. Клир је постао готово искључиво племићки на врху и ниског порекла у доњим својим слојевима. Почиње да расте класни антагонизам између вишег и нижег клира. Али пошто су се управљање црквом и приходи цркве налазили у рукама владајуће класе и пошто су расподељивани на исти начин на који и пензије и племићке плате, то у Француској није било тла за оно незадовољство Римом које је у Немачкој претворило реформацију у широки друштвени покрет. Упркос томе, реформационе идеје продирале су и у Француску. Већ смо видели да је један од најумеренијих француских реформатора, Лефевр д’Етапл, још пре Лутера изрицао поставке блиске реформационим. Његов ученик, епископ Брисоне, и његови следбеници („група у Моу“) наставили су Лефеврово дело, али ниједан од њих није владао проповедничким жаром, нити је желео да иступа као вођа новога верског покрета. Све су то били људи који су припадали било племству, било хуманистичкој интелигенцији, сањалице и контемплатори, а не људи од акције. Лутеранске идеје почеле су се ширити у Француској после Вормског сабора, 1521 г. У то време пада прва акција Сорбоне против јереси. Чак је спаљено неколико најупорнијих јеретика. Али ни Франсоа I, који је у то време подржавао протестантске кнежеве у Немачкој против свог непријатеља Карла V, ни још више Маргарета, његова сестра, која је и сама нагињала Лефевровим идејама, нису били присталице одлучних акција против јеретика. За овај рани период ширења реформационих идеја у Француској карактеристична су два момента: јерес се шири више-мање равномерно по читавој Француској; јеретици су готово искључиво људи из трећег сталежа — буржоазија и занатлије, али не сељаци. Главнина сељаштва у Француској остала је подаље од реформације. Али је трпељивом краљевом ставу према реформацији убрзо дошао крај када су присталице нове вере приступиле, средином тридесетих година, одлучнијим акцијама. Октобра 1534 г., поводом хапшења неколико протестаната, у Паризу и чак у краљевом двору запљењени су афиши које су саставили фанатични приврженици реформе. Састављачи су порицали католичку мису, тврдили да су папа, руља његових кардинала, епископи и свештеници — лажљивци и богохулници и порицали присуство истинског тела и крви Христове у причешћу. „Не може бити да се човек тридесетих година (тј. Христос) може крити у комаду теста тако да се у њему не може приметити“. Овај испад протестаната послужио је као почетак фанатичних акција католичке ортодоксије. Сам краљ осетио се погођен поступком протестаната. Универзитет и парламент захтевали су строгу казну за јеретике. Паљене су ломаче. У јануару 1535 г. спаљено је 35 лутеранаца и ухапшено око 300. Краљ је приредио верску процесију у којој је и сам учествовао, корачајући гологлав и са огромном воштаном свећом у рукама. Овог пута било је међу ухапшенима прилично много угледних личности, али је главнина ипак припадала буржоазији и занатлијама. Пошто су излепљени афиши били оштампани, бацало се сад дрвље и камење на штампу. Најпре је било уопште забрањено да се ма шта штампа, под претњом казне вешањем. Али је влада убрзо схватила да је учинила глупост, па је дозволила штампање, али под надзором комисије парламента, која је имала да одређује које су публикације „потребне и могу се одобрити“. Од четрдесетих година отпочиње други период реформације у Француској, везан за ширење калвинизма. За овај, други период карактеристично је његово брзо ширење у редовима племства, незадовољног претераним јачањем краљевске власти, и у доњим слојевима католичког клира. У истом периоду дешава се и територијална подела 24
Француске на протестантски југ и католички север. Али одмах треба истаћи да се претежно ширење калвинизма на југу објашњава његовим ширењем у редовима јужног племства. Калвинисти из редова буржоазије и занатлија били су расути по читавој Француској. Успеси калвинизма и његов опозиционарски карактер изазвали су репресалије од стране владе. Под наследником Франсоа I — Хенрихом II, установљен је „огњени суд“ за суђење јеретицима, који је ревносно спаљивао протестанте. Верски ратови у Француској. Тако смо доспели на праг оних немира који су током читаве друге половине XVI века растрзали Француску и који се обично називају верским ратовима, иако су савременици више волели да их називају грађанским ратовима. Ванредна сложеност тог покрета, непопуларност последњих Валоа, физичких дегенерика, који су постали играчка у рукама оних који су били тутори полулудих хистеричара, доспелих захваљујући свом рођењу на престо Француске; подршка коју су хугенотске вође пружиле низоземским револуционарима, борцима за слободу против шпанског деспотизма; ореол мучеништва којим су били окружени такви заиста истакнути људи као вођа хугенота адмирал Колињи — све је то већ одавно доводило историчаре до често дијаметрално супротних оцена верских ратова у целини, а хугенотског покрета напосе. Ми овде немамо потребе да се задржавамо на огромној специјалној литератури посвећеној историји верских ратова. Довољно је навести као пример два мишљења, која дају директно супротну оцену значаја хугенотског покрета тога времена. Мишле, који је своју чувену историју Француске писао у предвечерје револуционарних бура из 1848, видео је у реформацији други ступањ, после хришћанства, у кретању човечанства ка слободи. Радикална буржоазија, којој је Мишле припадао, била је спремна да на читаву историју гледа као на непрестано нарастање оне вредности коју је њена претходница, револуционарна буржоазија XVIII в., била прогласила за неотуђиву припадност, за природно право човека и грађанина, — слободе. За њега су јунаци хугенотског покрета славни браниоци слободе, који преко низа векова пружају руку великим вођама буржоаске револуције XVIII века. Наш земљак, професор Лучицки, у своме делу посвећеном првом периоду верских ратова у Француској, види у хугенотском покрету, узетом у целини, типичну манифестацију феудалне реакције, уперене против апсолутизма. За нас задатак утврђивања објективног значаја хугенотског покрета постаје такорећи још сложенији ако имамо на уму да је француска реформација, која је постала идеолошки израз борбе хугенота, била калвинистичка реформација, а да је калвинизам, као што смо раније више пута истакли, по Енгелсовим речима, био идеологија „најсмелијег дела тадашње буржоазије“.111 А изван сваке сумње стоји ова чињеница: када је 1685 г., после укидања Нантског едикта, уследило прогонство хугенота из Француске, прогнаном се показала углавном имућна буржоазија. Упркос томе, гледиште Лучицког је ближе истини од Мишлеовог. Међутим, сама чињеница реакционарног значаја хугенотског покрета нимало не противречи Енгелсовом тврђењу, јер француски калвинисти, или, како су их савременици називали, „верски хугеноти“, нису сасвим једно те исто што и „политички хугеноти“, који су стварно били активни учесници у верским ратовима у Француској. Они друштвени слојеви који су били организатори и активни учесници у борби — само су се привремено придружили редовима калвиниста, искористили организационе облике калвинистичке цркве, али имали слабе везе са њеним учењем; а када је крајем тог 111
Маркс и Енгелс, Дела, т. XVI, део II, 297 (на руском).
24
столећа њихова позиција била изгубљена и када су њихове претензије коначно пропале, они су у масама поново почели да прелазе у краљевску, тј. католичку, веру, самим тим откривши првобитни, истински калвинистички. тј. буржоаски, фундамент француске реформације. Исто тако, када тражимо аналогије у савременим покретима, — а такве су аналогије са методолошког гледишта потпуно допустиве, — ми најмање можемо, као што је то чинио Мишле, да хугенотски покрет упоређујемо са низоземском револуцијом. У овој последњој класа-хегемон била је буржоазија, а њена борба против шпанског деспотизма била је права буржоаска револуција. Сасвим је други случај у Француској, где је борбу започело племство и где је оно до краја остало њен руководилац, док су друге класе играле углавном подређену улогу. Али, будући приморане да се упусте у борбу, која је упропашћивала и буржоазију, и сељаштво, и плебејске масе градова, те класе и слојеви уносили су у борбу своје сопствене захтеве, бранећи своје сопствене класне интересе, и услед тога крајње компликовале ситуацију, натерујући често главне узрочнике и иницијаторе немира да мењају своју тактику и своје понашање. Аналогију читавој тој сложеној ситуацији не треба тражити у Низоземској, већ тамо куда су упирани погледи самих учесника у тим догађајима, хугенотских публициста, проповедника и племићких емиграната, наиме, у Немачкој. Позиција племства у верским ратовима. Када је борба била у пуном јеку, седамдесетих година XVI века многобројни хугенотски публицисти, који су бацали муње и громове на Париз и његовог краља, приређивача покоља Вартоломејске ноћи, обраћали су своју пажњу на две државе, чији им се пример чинио достојним подражавања, — на Енглеску и Немачку. Може изгледати чудном та околност што су им се пореци тих земаља чинили готово једнаки. Али су они у Енглеској и Немачкој видели владавину „најбољих“ људи окупљених у парламенту, док су у Немачкој исти ти људи владали без парламента. Такав је био програм француских „најбољих људи“ optimates, patricii, principes, pares etc. Ти „најбољи“ — крупни сениори, углавном с југа Француске — дуго још нису могли да се помире са губитком својих политичких привилегија, и радо су прелазили у калвинизам. Реформа им је обећавала конфискацију црквених земаља и — у идеалној перспективи — њихово претварање у самосталне потентате на начин немачких кнежева. Али им је калвинизам био потребан и због другог разлога. Многобројне племићке свите угледних родова с југа Француске добијале су у црквеној организацији калвинистичке цркве нове везе, које су их спајале са „оптиматима“, претвореним у презвитере нове цркве. За те сениоре рат у земљи био је двоструко потребан. Спољашњи ратови за владе претходног краља уздигли су престиж краљевске власти, и племство је почињало да се измиче утицају својих сениора. Сада су сениори на челу своје верске општине кретали у борбу против краљевске власти, за своје привилегије. Читаво се питање састојало у томе — докле ће за њима ићи њихови племићи и има ли међу интересима сеониора и племства таквог размимоилажења које племству не би дозволило да до краја подржи своје господаре. Ратови су показали да су се сениори у својим надама на племство дубоко преварили. Племство је имало разлога да буде незадовољно постојећим поретком. То незадовољство било је делом стално изазивано специфичношћу организације саме племићке државе, а делом је изазвано моментаном ситуацијом. Хипертрофија краљевске власти у апсолутној монархији нужно има за последицу неједнакост у расподели добара међу члановима друштвене класе чији је она орган. Зато заобиђене масе просечног племства увек имају разлога да буду незадовољне онима који су се 24
обрели на врху дворских лествица. Помоћно средство у том случају јесте рат, који храни племство. А кад њега нема, незадовољство унутар владајуће класе избија на видело. Управо тако је стајала ствар после 1559 г., када је завршен рат између Француске и Хабзбурговаца. Племићи с југа били су незадовољни такође и бирократизацијом и централизацијом управе, која је под Хенрихом II први пут почела да продире. Према томе, јужни сениори могли су да у прво време рачунају на племићку подршку. Али само у прво време. Даље се почела показивати битна разлика између француске стварности и немачке. Политичко распадање Немачке напредовало је у корак са њеним економским оскудевањем, са опадањем трговине, занатства и градова, са опадањем уплива њене буржоазије. Напротив, Француска се, упркос ратом причињене опустошености, ипак објективно налазила у ситуацији економског полета, а уједно са тим и јачања оних тенденција које су њене краљеве претвориле у апсолутне монархе. Племићки рат нужно је заоштравао антагонизам између племства и буржоазије и изазивао револуционарни покрет сељаштва и плебејских слојева града, покрет који је племство нагонио да стално осећа потребу за снажном краљевском влашћу, тј. да уствари иде против својих сениора. У историји верских ратова у Француској увек пада у очи та чињеница што и калвинисти, и католици редовно имају вође које себи стављају у циљ освајање власти, а никако не завођење олигархије „оптимата“. Зато пароле борбе против краљевске власти не наилазе на одзив у племићкој средини. Чак у најпресуднијим моментима борба се не води против принципа краљевске власти већ само против њених недостојних носилаца. Монархизам читавог покрета јесте карактеристична и уједно типично племићка црта. Позиција буржоазије у верским ратовима. Пређимо сада на позиције буржоазије. На страну племства стали су јужни градови. Јужни градови, као год и јужни сениори, били су доцније укључени у састав француске државе, уживали су велике привилегије и имали самоуправу. Буржоазија тих градова видела је у калвинизму средство за повећање свог значаја и утицаја. Јачање централне власти било је праћено кршењем њених привилегија, и калвинизам, који је удруживао редове буржоазије, постао је у градовима застава опозиције. Најкрупнији међу тим градовима били су Ларошел, Ним, Монпеље, Монтобан. Али њихово учешће у грађанском рату никако није било у свим периодима борбе подједнако. До Вартоломејске ноћи они само бране своја стара права и пре свега право да унутар својих зидова немају краљевске гарнизоне. Значај тог права, или боље привилегије, био је врло велики. Пореска политика апсолутне монархије почињала је да погађа и Француску јужио од Лоаре. Влада Хенриха II настављала је са централизацијом и бирократизацијом апарата, настављала да уништава установе у којима су се још сачувале слободе из времена сталешке монархије. 1552 г. основани су президијални судови у читавом низу бајажа (судских округа), са чисто фискалним циљем продаје дужности. Створено је 550 нових чиновника, који су заменили старе судије месног порекла. Свесрдно цеђење порезâ, њихов непрестан пораст и завођење нових почињали су да узнемирују становништво. 1548 г. избио је велики устанак на југозападу Француске, управо у вези са покушајем завођења нових пореза. Он је захватио провинције Ангумуа, Сентонж и Бордо. У августу устанак се пренео и на сам град Бордо. Гувернер је убијен. Претседник бордоског парламента је принуђен да се прави као да је заједно са устаницима. Буржоазија је била преплашена покретом доњих слојева, па је сама замолила за помоћ споља. Устанак је био свирепо угушен. 25
Али догод у градовима није било краљевских гарнизона, градови су могли да бране слободу од пореза, у најмању руку да се цењкају са централном влашћу, као што су то чиниле провинције које су биле сачувале своје провинциске сталешке скупштине. 1568 г., на понован захтев краља да се у Ларошел пусти краљевски гарнизон, ларошелци су одговорили, „онако како су раније већ одговорили“, — да су се решили, догод краљ буде нарушавао услове мира са хугенотима, да неће пустити у град краљевске гарнизоне. Притом су ларошелци потсећали краља да су били на његовој страни чак и онда кад су припадали енглеском краљу, и да су сами добровољно прешли на страну француског краља. За то су добили разне привилегије, које се сад међутим, крше и не признају (енглески амбасадор Норис — краљици Јелисавети, од 23 јуна 1568 г.). Али такво држање градова према краљевској власти било је још далеко од директног устанка против краља. Став градова постаје одлучан и „бунтовнички“ после Вартоломејске ноћи, када се на југу дигло против краља готово све племство. Међутим, градови се дуго колебају и не желе да раскину са краљем. Тек онда када су власт по градовима узели у своје руке екстремни елементи, који потискују имућну буржоазију, почињу градови да финансирају племство и сами иступају заједно са овим. Важно је истаћи да су те екстремне елементе, или, како их савременици називају, „усрдне“ (zélés; homines seditiosi), истовремено квалификовали као „гомилу“. По свој прилици, то су плебејске масе градова и они елементи међу буржујима — грађанима демократског слоја — који се још нису уздигли до свести о потреби да се од грађана тога и тог града претворе у француску буржоазију. У сваком случају треба истаћи да ни издалека сва калвинистичка буржоазија јужних градова није била одлучна у борби са центром, тако да ми немамо никаквог основа за тврђење да је она гајила сепаратистичке тежње. Апсолутна монархија у XVI веку већ је широко практиковала систем продаје муниципалних положаја. Они који би купили те положаје, потискивали су ранију изборну управу и постајали такође нека врста бирократског гарнизона, који је централна власт уводила унутар зидова слободног града. Да су ти нови муниципални саветници водили порекло из средине имућне буржоазије, тешко да подлежи икаквој сумњи. Та политика централне власти утолико је већу мржњу морала изазивати код демократских елемената града, који су раније имали извесног удела у утицању на градске послове. Могуће је да је ревност тих „усрдних“ у приличној мери изазвана управо том околношћу. Док је јужна буржоазија, или бар један њен део — ишао заједно са „политичким хугенотима“, дотле је северна буржоазија углавном увек одлучно иступала под паролом „један краљ и једна (тј. католичка) вера“. Ту, на северу, налазио се центар државе — Париз, за оно време огроман град, који је доминирао огромном сељачком земљом. Систем управе, пореза и кредита — све је то чинило париску буржоазију природним привржеником „једног краља“. Она је била двоструко заинтересована за то јединство: као индустриска и трговачка буржоазија, којој је потребно јединство унутрашњег тржишта, и као зеленашка буржоазија, која се храни централизованим системом државних пореза, откупа и зајмова. Природно да су се све те околности најјаче манифестовале у старој Француској, Француској северно од Лоаре. Један савременик истакао је да се мржња Парижана према краљу Хенриху II и њихов устанак против њега пред крај верских ратова — објашњавају тиме што је Хенрих престао да плаћа камате на зајмове. Ако је такво тврђење можда одвећ једнострано, оно у сваком 25
случају директно сведочи о томе какву су огромну улогу у расположењу буржоазије играли интереси везани за систем државних финансија. Та буржоазија бранила је не само „једног краља“ него и „једну веру“, и то католичку. То је била вера оног дела становништва од којег је буржоазија добијала своје главне приходе. То је била вера француског сељаштва, главног пореског обвезника, неке врсте колоније за зеленашку буржоазију. Ту је веру бранио и онај део племства који је био везан за црквене приходе. Не треба заборављати да су вође католичке партије, Гизи, поседовали преко петнаест црквених бенефиција. Велики број таквих бенефиција био је расејан по северној Француској, по областима које се граниче са Низоземском, и на североистоку, на територији пограничној са рајнском Немачком. Најзад, код племства као класе природна тежња за јаком краљевском влашћу имала је овде, на северу, још мање разлога да буде поколебана него на југу. Близина Париза и краљевског двора чинила је ту тежњу још јачом. Сељаштво у верским ратовима. Какав је био став најбројнијег дела француског друштва — сељаштва? Оно је остало верно старој религији. Сви историчари подједнако истичу да је јерес међу сељаштвом била незнатно раширена. Јерес је била плод градова и била везана углавном за буржоаски поглед на свет. Француско се село, међутим, као што смо видели, развијало економски ванредно споро, и стагнантност старинских облика привреде, ненарушаваних развитком крупних пољопривредних газдинстава енглеског типа, — претставља типичну појаву у привредном животу француског села XVI в. Зато није било никаквог разлога ни за промене у сељачкој свести. Али оно није само било католичко. Непокретност сељачке масе112 била је онај темељ на коме је делом почивала и сама монархија. Ако је ова дубока опаска В. И. Лењина тачна за руско самодржавље XIX в., она је подједнако тачна и за Француску XVI в., — тим пре што се у личности хугенота пред сељаком појављивао његов класни непријатељ — племић. Многобројна писма Колињиа која су нам сачувана из времена прва три хугенотска рата — омогућују нам да истакнемо две интересантне чињенице. Колињи у својим писмима идентификује хугеноте са племићима и стално се жали на то како се „гомила“ лако раздражује говорима католичких монаха-фанатика против хугенота. То само потврђује напред изнесену поставку да су народне масе биле углавном против хугенота, у којима су виделе своје класне непријатеље. Али то у исто време живо илуструје чињеницу да су хугеноти чинили мањину, енергичну, организовану, али ипак само мањину. Међутим, било би нетачно мислити да су сељаци гајили мржњу само према хугенотима. Племићке пљачке, — а оне су биле стална: појава у време верских ратова, — изазивале су као одговор експлозије сељачких устанака, без обзира на то јесу ли ти племићи хугеноти или католици. Таква је била ситуација у Француској уочи грађанских ратова. Формирала су се два фронта: за централизам и против њега, тј. за очување месних и сталешких привилегија; за даље јачање апсолутизма, — и против њега. Та два фронта само су се делимично поклапала са поделом Француске на католичку и хугенотску Француску. Противници су врло често заборављали на те разлике. Како међу католицима тако и међу хугенотима било је друштвених слојева који су били настројени већма централистички и који су мање од осталих мислили на јачање месних привилегија. Опште узев, то је била криза апсолутне монархије, и у тој кризи антиапсолутистичке 112
В. Лењин, Дела, т. V 125 (на руском).
25
тенденције, које су код хугенота биле неупоредиво јаче, биле су уједно и тенденције за враћање уназад, а не за кретање напред. Објективно узев, хугенотски покрет био је у првом реду племићки покрет, а градови су се појављивали тек у другом плану; пошто је он био усмерен на слабљење централне власти, уз отсуство прогресивних елемената у економској бази племства, то је тај покрет претстављао феудалну реакцију, и ништа више. То, међутим, ниуколико не отстрањује чињеницу да је у католичком табору такође било доста елемената феудалне реакције, јер су и у том табору делали исти они елементи племства који и код хугенота. Али пошто се прогресивни ток историског процеса у Француској вршио линијом јачања централизма, који се услед конкретних услова земље показао католичким, и пошто се на тој страни налазила најнапреднија, северна, нарочито париска, буржоазија, то је делатност католичког табора, уколико је била уперена против хугенота, објективно била прогресивна, јер је делала у интересу оних друштвених елемената који су у датој економској ситуацији били прогресивни. Те прогресивне елементе на датој историској етапи развитка Француске претстављао је један део француске буржоазије и сва остала буржоазија — у оној мери у којој је она делала као класа нације, као класа која је створила политичко јединство Француске. Последњи Валоа и почетак хугенотских ратова. После Хенриха II владала су његова три сина — Франсоа II (1559—1560 г.), Карло IX (1560—1574 г.) и Хенрих III (1574 —1589 г.). Са њима се угасила ова династија која се била изродила. Најстарији син Хенриха II, Франсоа II, имао је 1559 г. 15 година. Он је био потпуно неспособан за управљање земљом, и власт је фактички прешла у руке ујакâ његове жене Марије (краљице шкотске Марије Стјуарт) — Гизима. Франсоа Гиз постао је шеф војске, Карло Гиз, епископ лотариншки и кардинал, узео је у своје руке цивилну управу. Појава оба Гиза на власти била је праћена крупним променама у саставу владе и двора. Гизи су привукли на своју страну краљеву мајку Катарину Медичи, уклонили с власти љубимца покојног краља — конетабла Монморансија — и његове рођаке, адмирала Колињиа и двојицу његове браће, и постарали се да се отарасе најближих сродника краљевске куће, Бурбонаца. То је било довољно да велможе потиснуте с власти образују јединствен фронт против оба Гиза. Најстарији претставник Бурбонаца, Антоан, на основу брака са наварском краљицом сматрао се краљем те сићушне државе на граници Шпаније и Француске. Његова жена била је ватрена поклоница Калвина, и увређени принц почео је такође да нагиње калвинизму, поставши у исто време центар за све незадовољнике. Већ у августу 1559 г. три вође будуће опозиције — Антоан Бурбонски, његов брат Конде и адмирал Колињи — посаветовали су се о мерама које треба предузети за то да се „краљ ослободи тираније“ Гиза. Треба истаћи да овај њихов поступак, по тадашњим претставама, није излазио из оквира легалности. Иако је краљ сматран пунолетним, било је потребно фактичко туторство, и, по обичајима краљевине, краљев тутор могао је да буде само његов најближи сродник, тј. Антоан Бурбонски. Гизи су били „иностранци“ (Лотарижани) и скоројевићи. Завера у Амбоазу. Гизи нису схватили тешкоћу свога положаја. Бриљантни дворани, који су се, не без успеха, борили за популарност међу Парижанима, они су се веома надмено понашали према обичном племству. Промена на престолу готово се временски поклопила са закључењем мира у Като-Камбрезију, којим је завршен дуги период ратова са Хабзбурговцима. У јулу 1559 г. краљевски указ делимично је распустио војску. Велики број војника и официра остао је без посла. Они су се скупили у Фонтенблоу, богорадећи и захтевајући награду. Франсоа Гиз их је наговарао да се 25
разиђу, кардинал им је припретио вешалима. Они су се разишли са скривеним огорчењем у срцу. Многи од њих били су са југа, из редова непокорног, ратоборног, а сада и калвинистички настројеног племства. Ти су људи образовали прве кадрове племићке завере. То је почетак верских ратова, њихов прелудиј — такозвана „амбоаска“ завера. Као што видимо, у њој није било уствари ничег верског. На њено чело стао је Конде. Он је намеравао да уклони Гизе, да сазове општу скупштину сталежа и обезбеди интересе Бурбонаца и протестаната. Уосталом, главни завереници сматрали су да је неопрезно иступати отворено, и читаву ствар узели су у своје руке незадовољни племићи. Одлучено је да се ухвати краљ и да се затим дела у његово име. А ако би се краљ показао упорним, одлучено је да се он свргне и Гизи ухапсе. У то време краљевски се двор налазио у замку Амбоаз. Али су Гизи дознали за заверу. Позвали су Колињиа и запитали га за узрок незадовољства. Адмирал је објаснио да су узрок прогони протестаната и предложио је да се изда едикт који би их умирио. Гизи су пристали. Едикт је 8 марта 1560 г. обуставио прогоне због вере и обећао амнестију, од које су, међутим, били изузети калвинистички проповедници и завереници. Вође су се умириле, али је њихова војска — племићи — покушала да самостално испуни свој план. Они су кренули на Амбоаз, али су били потучени. Гиз је укинуо едикт од 8 марта и свирепо се разрачунао са завереницима. Вешали су их без икаквог суда. Када није било довољно вешала, давили су их у Лоари и вешали директно о зупце Амбоаског замка. Међу погинулима било је и педесет капетана. Исто се десило и у другим градовима, када су се рашириле нити завере — у Блоа, Туру, Орлеану и другим. Међутим, праве вође завере остале су у сенци. Они су се обратили за помоћ енглеској краљици Јелисавети и немачким протестантским кнежевима. Сматрали су да у материјалној помоћи добијеној из Енглеске и Немачке нема ничег што би било за осуду. Уосталом, тако су мислили и њихови противници, Гизи, који су се радо обраћали за помоћ шпанском краљу, а доцније већ сасвим прешли код њега на плату. На југу се поново припремао покрет. Племство је почело да осваја црквене земље. До Гизā су допрли гласови да се Бурбонац спрема да заузме Бордо, да помоћу војске и новца добијеног од Јелисавете крене обалом Лоаре и натера краља да прихвати услове протестаната. Двор је био престрашен. Овде је такође било много незадовољника самовлашћем Гизā. Партија умерених, или, како су је почели звати, партија „политичара“, који су сматрали да државни интереси морају стајати изнад верских распри, са канцеларом Лопиталом на челу, постигла је од Гизā сагласност на сазив опште скупштине сталежа. У име краља Гизи су позвали на двор Антоана и Кондеа — и ту их ухапсили. Одржано им је суђење и Конде је осуђен на смрт. Али га је спасла изненадна смрт краља, 5 децембра 1560 г. Општа скупштина сталежа у Орлеану. Са краљевом смрћу изгубили су Гизи легално тле под ногама. Нови краљ, Карло IX, био је малолетан, и његов законити тутор био је Антоан Бурбонски. Вештим маневром Катарина Медичи натерала је Бурбонца да се одрекне својих права на туторство, али га је у исто време приближила себи, плашећи се претераног утицаја Гизā. Ово колебање краљице између две партије донело је привремену превагу „политичарима“. Децембра 1560 г. сазвана је после прекида од 75 година општа скупштина сталежа у Орлеану. 13 децембра канцелар Лопитал отворио је скупштину дугачким говором. Он је изјавио да је улога скупштине 25
сталежа само саветодавна. Врховна власт припада краљу. Он ју је добио од бога, и зато је сваки устанак против ње, преступ, па ма какви били његови узроци — тиранија владара или верски прогони. У исто време он је позвао на верску трпељивост. „Бацимо — рекао је он — у страну те ђаволске речи — политичке партије, побуне и устанке, лутеранце, хугеноте и паписте — и називајмо се просто хришћанима“. Али канцеларова добродушност није дошла у згодан час. Свештенство је остало равнодушно према његовим саветима. Племство и трећи сталеж били су расположени крајње опозиционарски. Када су сазнали да влада има дефицит од 43 милиона ливри, изјавили су да немају пуномоћја да решавају финансиска питања и разишли се у нади да ће тешкоће натерати владу да прихвати њихов главни захтев: сталну контролу сталежа над финансијама и учешће у законодавној делатности. На доцнијем састанку сталежа у Понтоазу, августа 1561 г., сталежи су захтевали продају црквене имовине ради покрића дугова. Узнемирено свештенство примило је на себе део њихове исплате, и сталежи су се разишли не постигавши испуњење осталих захтева. Да би спречила даље сукобе између хугенота и католика, влада је новембра 1561 г. приредила саветовање између њих у Поасију. У име хугенота појавио се чувени калвинистички проповедник Теодор Беза, а са стране католика — кардинал Гиз и језуити, које су Гизи први пут пустили у Француску. Беза је изложио Калвиново учење и корио бунтовнике који су устали против краља. Али Гизи нису желели измирење и одлучно су одбацили Калвиново учење о тајни причешћа. Осећали су за собом подршку Париза и нису хтели да учине уступак „провинцијалцима“, тј. хугенотима. „Покоравање поданика нераздвојно је везано за неприкосновеност црквених догми“ — рекао је кардинал Гиз. Јануарски едикт. Саветовање у Поасију само је долило уља на ватру; али је влада ипак остала на позицијама верске трпељивости; и у јануару 1562 издала „едикт о трпељивости“, по коме је калвинистима дозвољено да се сакупљају, али ван градова. Калвинисти су били дужни да врате имања одузета католичком свештенству, да се уздржавају од насиља, да не купе војску и не сазивају забрањене скупове. Јануарски едикт претстављао је максимум уступака на које је влада пристајала. Али је племство, које је било изнудило те уступке, заборавило на своје главне савезнике. Право да се сакупљају ван градова добили су само племићи — калвинисти који су живели по замковима; „политички хугеноти“ нису се постарали за „верске хугеноте“. Јануарски едикт озлоједио је католике, али су њиме били незадовољни и протестанти. Жалбе од стране протестаната управо су указивале на то да се главна њихова паства налази у градовима, а не по селима. Али за владу није била важна верска трпељивост већ спречавање племићке опозиције. Није се радило о религији већ о политици, јер је у провинцији борба и даље трајала са несмањеном жестином. За време саветовања у Поасију, у Паризу су убијали калвинисте. Фанатици-монаси бесомучно су проповедали против јеретика. Париске занатлије и католички монаси упадали су у куће калвиниста, пљачкали их и спаљивали, Ови париски калвинисти нису били племићи. То су били занатлије разних грана, јувелири, трговци. Али су цицијашење, привредни процват и калвинистичка организованост тих „људи божјих“, који су стицали новац у славу божју, чинили калвинисте предметом мржње од стране осталих занатлија. Пошто су калвинисти иступали као верска организација, конкуренција је узимала облик верске борбе.
25
На југу жртве су били католици; у Монпељеу убијено их је на 200 људи. Ван градова племство је на свој начин остваривало реформацију. Гувернери, тј. претставници месне аристократије, почели су да убирају порезе у своју корист. Племство је присвајало црквена земљишта. Убиства у Васију. У таквој атмосфери дошло је до „убиства у Васију“, која су ударила темељ отвореном рату хугенота са католицима. Франсоа Гиз, пролазећи с одредом покрај месташца Васи (1 марта 1562 г.), побио је гомилу хугенота, који су певали своје химне у једној сушници. Било је 23 убијена и око 100 рањених. Овај догађај оставио је огроман утисак на читаву Француску и нашао одјека у другим местима. Дошло је до разрачунавања са калвинистима у Анжеру, Сансу, Оксеру, Туру, Троа и Кагору. Упркос едикта, парламенти су истеривали протестанте, лишавали их законске заштите и чак издавали наређења да се убијају. Напротив, тамо где се превага налазила на страни протестаната, узимали су ови у своје руке општинске власти, лили топове од звона, ковали новац у име краља, уништавали иконе и статуе по црквама. После догађаја у Васију Париз је дочекао Гиза као хероја. Изишли су му у сусрет претставници градске управе и универзитета и мноштво Парижана, који су га поздравили поклицима као да је краљ. Трговачки прево Париза понудио му је у име града одред од 20 000 људи и 2 милиона ливри у злату, да би „умирио краљевину“. Против калвиниста предузете су у Паризу најсуровије мере: хапшења и протеривања под претњом вешала. Убиства у Васију довела су до отворене борбе између оба табора. Први период верских ратова (1562—1572 г.). Први период те борбе, до 1572 г. (до Вартоломејске ноћи), није се одликовао особитом огорченошћу. Изгледало је као да се туку две феудалне клике, које теже да се докопају краља, па да онда владају у његово име. Верска размимоилажења играла су незнатну улогу; људи који су сматрани вођама нису се нарочито устручавали да прелазе из једне вере у другу, када су то захтевале околности. Војске зараћених биле су невелике: за веће војске недостајало је новца. Нису се борили само племићи. XVI век јесте доба најамничких војсака. Ко не би прибегавао најамницима, рескирао је да претрпи пораз. У редовима католичке војске борили су се Шпанци, Италијани, Швајцарци, Грци и чак Албанци, али је нарочито много било Немаца. Још од самог почетка грађанска распра у Француској компликовала се интервенцијом страних држава. Супарништво крупних монархија, формираних у претходном веку, нагонило их је да се мешају у француске ствари. Борба између католика и протестаната нашла је одјека у великој распри између Шпаније и Енглеске, а људске снаге за ту борбу на континенту давала је у знатној мери Немачка, која се распрсла на мноштво држава неспособних за самосталну политику, наиме, кнежевска Немачка, која је крвљу својих синова трговала на мало и велико. Али ма колико тромо текли догађаји у прва три рата (1562—1563, 1567—1568, 1568 —1570 г.), учесници и на једној и на другој страни, племићке војске, нису се борили само као две феудалне групе које се боре о власт. Средина из које је потекла и прва и друга група вршила је притисак на свест зараћених страна и нагонила их да се боре за циљеве који се можда нису увек поклапали са непосредним интересима самих бораца. Католичка страна се и материјално и идејно ослањала на Париз: њен неписани програм био је програм Париза: „један краљ и једна вера“, упркос томе што су се крупни сениори и овде, на северу, понашали исто онако као и на југу и што су били вољни да
25
себи обезбеде што више политичке независности од центра, и упркос томе што је католичко племство пљачкало земљу исто онако као и хугенотско. Југ, окупљен око Бурбонаца и других феудалних сениора, био је у првом реду племићки; градови, чак узети сви скупа, били су овде неупоредиво слабији од Париза и играли су у покрету другоразредну улогу. Али племићка маса која је чинила војску, као што смо напред већ видели, никако није била вољна да апсолутно подржава крупне сениоре, који су желели да поврате стара времена. Хугенотски програми сачувани су нам у великом броју, али најважнији међу њима нису политички памфлети, који су се у мноштву појавили после Вартоломејске ноћи, него пословни пројекти најкрупнијег међу хугенотским политичарима, Гаспара де Колињиа, адмирала Француске (1519—1572 г.). Колињи није припадао јужном племству. Његова наследна имања лежала су у центру Француске, на најстаријем домену краља, у Орлеану. Водио је порекло из средњег племства. Прешавши у протестантизам, пришао је Кондеу, а заједно са њим дошао у додир са племством провинција удаљених од Париза, убрзо поставши, како вели Мишле, „идеал провинциског племства“. Строги војник-хугенот, отворен и частан, био је он прави кодекс племићке части, коме су се племићи обраћали за решавање шкакљивих питања племићког морала и понашања. Он се није слагао са двором, на који су Катарина Медичи и њена италијанска околина пренели дворске нарави италијанских тирана: разврат, интриге, дволичност и спокојство професионалних убица. Прилике су га убрзо натерале да се не само поново приближи двору него и да покуша да оствари свој програм. Катарина, која је до 1563 г. владала у име свога сина Карла IX, доспела је између две ватре и фактички изгубила непосредни утицај на догађаје. На једној страни стајали су Гизи, који су склопили савез са конетаблом Монморансијем, који је прешао на страну двора, и маршалом Сент-Андре. Они су скупа образовали „тријумвират“. На другој страни били су вођи хугенота, Конде и Колињи. Али је већина тих вођа изгинула. У првом рату погинули су Антоан Бурбонски, маршал Сент-Андре и Франсоа Гиз, који је, како су уверавале његове присталице, био убијен од човека припослатог од Колињиа (Колињи је то одлучно порицао). У другом рату убијени су конетабл Монморанси и Конде. Сада су протестантрша остали син Антоана Бурбонског, Хенрих, краљ Наварски, будући краљ Француске Хенрих IV, и Колињи; на челу католика и даље су стајали Гизи: кардинал и његов нећак, син убијенога Франсоа Гиза, Хенрих. Њих су окружавали бројни и грамзиви рођаци. После трећег рата, вођеног с променљивим успехом за обе стране, Катарина је закључила мир у Сен-Жермену, 8 августа 1570 г. Сенжерменски „едикт о измирењу“ претстављао је врхунац успеха хугенота. Протестантско богослужење дозвољено је по читавој краљевини. Протестантима је дозвољено да заузимају друштвене положаје. У њиховим рукама остале су четири тврђаве: Монтобан, Коњак, Ларошел и Лашарите. Прилично равнодушна према религији, Катарина Медичи је сматрала да је за њу у датом моменту корисно да се приближи партији која је, по њеном мишљењу, била слабија, да би имала противтежу Гизима. Колињи и његов политички програм. Колињи је позван на двор и постарао се да прокрчи пут својим плановима, не водећи при том рачуна само о једном — да је у таква времена, да би човек био велики политичар, требало да буде и подједнако велики интригант. Он је био частан и бескомпромисан, можда одвећ једноставан и поверљив. 25
Он нам је оставио документ састављен руком будућег хугенотског публицисте Диплесија-Морне, али који је он сам коначно редиговао. То је меморандум краљу, у коме он настоји да краља убеди у преку потребу активне спољне политике у интересу унутрашњег мира, јер „карактер Француза је такав да они, кад једном узму оружје у руке, не желе више да га испуштају, и окрећу га против сопствених суграђана ако не могу да га окрену против спољашњег непријатеља“. Он је даље доказивао да је исконски непријатељ Француске Шпанија и да шпанског краља треба тући у Низоземској. Ради тога, Француска треба да пружи руку низоземским гезима и да закључи савез са Енглеском. Колињи је даље веровао да ће становништво Низоземске радо пристати на присаједињење Француској. Зато треба штедети комуникационе путеве низоземске трговине. Треба ићи право и заузимати крупне градове. Прости народ не треба оптерећивати логоровањем великих гарнизона. Задатак је Француза да истерају Шпанце, да помогну земљи да стекне слободу, и онда ће она сама доћи под власт француског краља. Свему том треба додати да је Колињи развијао планове за хугенотску колонизацију у Америци и да је сматрао за потребно да се обнови савез са Турцима ради заједничке борбе против Шпаније. Пред нама је јасан и смишљен програм, који не оставља нимало сумње у то чије је интересе заступао. На први поглед, он је претстављао обнављање традиционалне политике Француске, природни наставак италијанских ратова и ратова са Хабзбурговцима, чији је крај био уједно почетак грађанских ратова. Али је уствари то био нов план, и Колињијеви противници били су у праву када су, кратко пре тога, пребацивали хугенотским вођама да, подривајући религију, руше јединство монархије и намеравају да јединствену краљевину замене федерацијом на форму швајцарских кантона. Подршком низоземских калвиниста Колињи је хтео да натера читаво француско племство да служи ствари калвиниста. Укључење у састав Француске Низоземске, са њеном првокласном трговином и индустријом, са старинским слободарским обичајима, са њеним градовима, од којих је Анверс био светски центар трговине, најзад, укључење богате и на самоуправу навикнуте буржоазије — све је то био програм који је за собом неизбежно вукао битне промене у структури француске монархије. То је био програм југа: провинциског племства, јужних градова, одавно већ повезаних — и трговином, и политиком — са низоземским градовима, јужних сениора, који су такође одавно стајали у вези са низоземском аристократијом. Читава је разлика била само у томе што је у Низоземској на челу покрета стајала буржоазија, а у јужној Француској племићи. Али је тај програм био и антикатоличка политика племства против Шпаније, двора, свештенства, Париза. У шта би се претворио Париз кад би Анверс и Амстердам постали француски градови? То је, дакле, у крајњој линији био програм: протестантизам над католичанством, племство над двором, провинција над Паризом, провинциска самоуправа над париским централизмом. Двор и католички Париз устали су против таквог програма. Такво је порекло Вартоломејске ноћи. Вартоломејска ноћ. Краљ није одмах дао одговор на Колињијев меморандум. Али су становници Ларошела, не чекајући на краљеву одлуку и на објаву рата Шпанији, почели да пљачкају шпанске бродове. Није се остварио ни други важан Колињијев подухват. Краљица Јелисавета оклевала је с одговором на понуђени јој савез, а енглески амбасадор Мидлмор је у приватном разговору (10 јуна 1572 г.) рекао адмиралу да Енглеска не може дозволити ширење ни Француске ни Шпаније. 25
Али Колињи није губио наде и био је убеђен да ће краљ објавити рат Шпанији. У таквој ситуацији обављена је одавно припремана свадба Хенриха, краља Наварског, са краљевом сестром Маргаретом. Једни су у том савезу видели акт измирења обеју партија, а други, међу којима и Катарина Медичи, — средство да се на страну двора привуче евентуални претендент на престо и у сваком случају да се он стави под надзор. На свадбу је у Париз са свих страна допутовала хугенотска аристократија. Она се понашала изазивачки и произвела је код Парижана експлозију мржње. Париски буржуји налазили су се у првим редовима незадовољника, Ти усрдни поклоници матере божје — буржуји, занатлије и трговци — нису желели да слушају проповеди у којима се не говори о дрскости јеретика, тих простачких и грубих провинциских племића, који су хтели да диктирају своје услове славној буржоазији престоног града, њеној великој цркви и њеном красноречивом универзитету. Поводом тога Париз је водио преписку са другим градовима — са Лионом, Руаном, Марсељом и Тулузом. Недавно је велики познавалац тог периода француске историје — Марјежол — убедљиво доказао да је Катарина много пре Вартоломејске ноћи била наумила да убије Колињија и тако хугенотску партију диши најспособнијег вође. Она је у том случају била сасвим доследна. Колињи је инсистирао на своме плану и захтевао да се Шпанији објави рат. Када би му пошло за руком да добије краљев пристанак на то, краљицамати би коначно изгубила свој утицај. 18 августа прослављена је свадба, а 22 августа Колињи је био рањен приликом изласка из Лувра, од стране непознатог човека, најмљеног од Гизā. „Рана је задана вама, а душевни бол је причињен мени“ — рекао је краљ приликом посете рањеника. Али они који су били наумили убиство — Катаринина околина, италијански авантуристи и дворани, који су се плашили Колињијевог утицаја, — решили су да избегну освету хугенота, да са њима сврше једном заувек. 24 августа, о празнику светог Вартоломеја, између 2 и 4 часа ноћу, са звонаре Сен-Жерменске цркве почела су да одјекују звона, за којима су почела да звоне звона са свих цркава Париза. Трговачки старешина Париза, унапред упозорен од Гиза, предузео је следеће мере: обавештене су све старешине квартова и милиција грађана, куће хугенота обележене су уочи тог дана белим крстовима. Тек што је одјекнуо звук звона, отпочело је дивље масакрирање хугенота, које су у већини случајева затицали неспремне, у постељама. Колињи је убијен међу првима, и његово тело избачено је кроз прозор на двориште, где су га развукли. Хенрих Наварски и Конде, који су живели у Лувру, спасли су се прешавши у католичанство. Клање је трајало неколико дана и пренело се и у провинцију. У Мору, Орлеану, Троа, Руану и Лиону било је на стотине убијених. У Паризу је само до подне 24 августа било око две хиљаде убијених. Побили су не само хугенотске племиће који су дошли на свадбу, — њих је било неколико стотина, — него и многе париске буржује за које се подозревало да су хугеноти, и чак иностранце, — Немце и нарочито Фламанце. Иза масакра дошла је пљачка. Двор, који је приређујући кланицу рачунао да ће застрашити хугеноте и, лишивши их вођа, натерати на покорност, грдно се преварио. Други период ратова (1572—1576 г.). Јужни су градови испочетка заиста били заплашени и чак су нагињали томе да пусте краљевске гарнизоне. Али је међу племством на југу букнуо прави устанак. Племићи су организовали одреде и наговарали градове да отворено устану. Под притиском племства крупна буржоазија је испустила дизгине власти из својих руку, и демократска партија „усрдних“ придружила 25
се племству. Отпочиње други период хугенотских ратова: Он се од претходног разликује двема цртама. Овај покрет није више био усмерен на то да се дочепа краља и да дела у његово име. Задатак устаника био је смењивање неподесне династије. Борба се не води против краља већ против Валоа. Друга црта била је: хугеноти, који су се још једном уверили у то да претстављају само мањину у земљи, немају више наде на остварење својих захтева у општедржавним размерама и зато стварају на југу своју организацију, праву државу у држави. Монархомаси. Антидинастички карактер племићке опозиције у другом периоду верских ратова веома се јасно одразио у многобројним хугенотским политичким памфлетима, издатим под непосредним утиском догађаја из Вартоломејске ноћи. Ти су памфлети важни и по томе што у њима налазимо прецизно изложене погледе хугенотске опозиције на државу и политички поредак коме они теже. Публицисти који су писали те памфлете познати су под именом монархомаха (бораца против тирана), јер су у својим делима образлагали право народа на уништење краљева који су заборавили своју дужност и који су се претворили у тиране. У једном од тих памфлета, издатом под псеудонимом римског републиканца Јунија Брута, под насловом „Тужба против тирана“ [J. Brutus (Diplesi-Morne), Vindiciae contra tyranos], стоји да једино бог влада неограничено, а земаљски владари само су вазали божји. Бог може да свргне вазала ако овај прекрши заклетву коју је дао народу. Прави циљ кланице коју је краљ приредио, вели аутор једног другог памфлета, „Франко-Турска“, јесте уништење аристократије и завођење турског система управе. Краљ жели да себе постави на такву висину на којој би могао да без икакве контроле располаже имовином и животима својих поданика. Влада, у тежњи да себе ојача, хушка једне племиће на друге, лишава их службе и предаје ову иностранцима. А те авантуристе, које су у Француску дошле голе и босе, заузимају сада утицајне положаје и заједно са влашћу свим силама раде на уништавању племства, на искорењивању старог система државе, са циљем да уместо њега заведу неподношљиву апсолутну власт, непознату нашим прецима. Једном речју, влада тежи да слободну Галију претвори у Итало-Галију, завршава аутор, алудирајући на италијанску околину Катарине Медичи. Али су хугенотски публицисти ишли још даље. Они су почели да развијају теорију да је убиство тиранина дело угодно богу. То их је натеривало да се детаљно изјасне о суштини краљевске власти, о народу и о њиховим узајамним правима и дужностима. „Народ је постојао пре краљева — вели Јуније Брут. — Народ је створио краљеве ради сопственог добра. У свим земљама, у царству Израела, као и у француској држави, краљеви дугују за свој опстанак искључиво народном избору. Бирајући их, народ је са њима закључио уговор, по коме су они дужни да пазе на његову корист. Краљевско звање није почаст него рад, није слобода него служење друштву.“ Без сагласности претставника народа краљ нема права ни да склапа мир, ни да започиње рат, ни да намеће порезе, ни чак да чини најнужније расходе. Ни у области привилегија и слобода нема он више права: он не сме да нарушава ничија права, ничије привилегије. И једино онда кад следује свим горе изложеним поставкама, заслужује он назив краља. У противном случају он је тиранин. Ова публицистика звучала је на првипоглед као теорија народног уговора и народног суверенитета, а буржоаска наука није је једном примала као такву. Међутим 26
ми морамо одлучно одбацити такво тумачење. „Народ“ о којем ти памфлети говоре — јесу „најбољи“, „перови“, „патрицији“, „магнати“ — називи који не остављају ни најмање сумње у то да су под „народом“ ти публицисти подразумевали увек аристократију, више племиће, „који су претставници у име народа“., Они су са страхом говорили о правом:народу као о „гомили“ која може да уништи племство. „Када ми говоримо о народу — изјављује један од публициста, Ибер Ланге, — онда ми под том речју не подразумевамо читав народ већ само његове претставнике: војводе, принчеве, оптимате и уопште све делатнике на државном попришту“. — „Чувајте се владавине гомиле или екстремности демократије, која тежи уништењу племства!“ Какво пак, са гледишта хугенота, треба да буде уређење државе? На ово питање давала је одговор чувена књига Отмана „Франко-Галија“, која је доживела много издања на латинском и француском језику и која је са подједнаким интересовањем читана како у хугенотским тако и у католичким племићким круговима. Интересантно је истаћи да се Отман, који је био хугенот, у своме памфлету не дотиче верских разлика ни распри. Његово гледиште је сталешко-класно, не верско. Овај значајни памфлет није важан само због тога што открива политичке идеале јужне опозиције, него и стога што указује на узроке племићког незадовољства — на централизацију и бирократизацију управе и губитак племићке самоуправе и месних слобода. Он је интересантан због тога што је писац у циљу образлагања својих поставки дао своју, хугенотско-племићку, концепцију историје Француске, што је настојао да историски потврди оправданост својих политичких захтева. „Главни узрок зала и невоља земље“, по мишљењу Отмана, крије се у томе што су француски краљеви, такви као Филип IV Лепи и нарочито Луј XI, уништили „часне установе наших предака“. Они су уништили старе слободне установе, племићке привилегије, месне самоуправе, а угњездили бирократију, створивши право царство адвоката и мајстора правних зачкољица (regnum rabularum). Утицај и власт тих људи ниског порекла постају сваке године све већи. Више од једне трећине грађана претворило се у чиновнике, и живи од жалби, ствара процесе, плете мреже клевета, лиферује акта. Број судских места се невероватно намножио. И поред тога што постоји осам парламената, чији чланови претстављају неку врсту сатрапа, — свуда су заведени ситни сатрапи — месни судови (алудирање на оснивање президијалних судова по бајажима под Хенрихом II), који још више шире заразу, пљачку и изнуђивања, тако добро позната плећима племства. Нема племића, нема опата, нема епископа, нема трговца који не би били упропашћени. Страда јадни народ. Треба се вратити старом поретку, повратити стари устав Меровинга и Каролинга, када је Француска (Галија) била федерација самоуправних република и када су сви становници учествовали у управи; краљеве је бирао народ. А то се може постићи само путем којим су у своје време ишли принчеви против Луја XI. Они су створили лигу „друштвеног добра“, сакупили војску и повели рат, да бране друштвено добро и да покажу краљу како рђаво управља државом. Дакле, краљ обуздаван од стране аристократије, краљ чија је власт ограничена сталежима, федерација самоуправних општина по провинцији — то је Отманов политички идеал. Да ли су постојали реални услови за остварење овог идеала и да ли се тај идеал, који је по својој спољашности био близак енглеском поретку, може сматрати прогресивним? На прво питање дао је одговор сам живот, коначном победом 26
француског апсолутизма. На друго питање треба одговорити такође негативно. И парламент, и месна самоуправа у Енглеској, не престајући да у знатној мери и даље буду племићки, ипак су могли да постану прогресивна појава, јер је у њиховој основи лежала чињеница буржоазирања самога племства, капиталистички преображај његове привреде. Ничег од тога није било у Француској, и зато је и свеколика племићка опозиција објективно ишла уназад, ка феудалној реакцији, и у случају успеха могла да створи не енглески већ само немачки поредак. Што до тога није дошло, десило се отуда што је Француска наставила да се економски развија у правцу капитализма, а њена буржоазија и само племство у својој маси дошли су до свести о нужности успостављања краљевске власти, уздрмане дугим грађанским трзавицама. Хугенотска република на југу. Теорије хугенотских публициста нису остале само мртво слово на хартији. Други период хугенотских ратова, као што смо већ рекли, био је доба образовања хугенотске државе на југу Француске. Она, разуме се, није прекинула везе са Француском, она је постојала унутар француске државе, али је имала сопствено уређење. Непосредно иза Вартоломејске ноћи уследила су један за другим још два рата (четврти и пети) (1572—1575). Хугеноти су узели власт у низу градова. Сансер је био заузет, а Ларошел је истрајао упркос десет јуриша. Уговори закључени после четвртог (Ларошелски) и после петог рата (у Болијеу) били су повољни за хугеноте. Краљ је пристао на све захтеве хугенота и ћутке признао сву ону организацију која се за то време образовала на југу. Протестантима је дата слобода вероисповести свуда осим у Паризу и на територији краљевог двора, даље, дато им је право да организују своје отсеке при судским већима, дато им је осам тврђава, осим оних, добијених после четвртог рата, тј. Нима, Ларошела и Монтобана. Осим тога, краљ је пристао да призна убиства из Вартоломејске ноћи за злочин, да врати имања конфискована хугенотима и поврати част погинулих хугенотских вођа. Он је морао да дозволи политичку организацију хугенота, насталу после Вартоломејске ноћи. Пројект политичке организације протестантске конфедерације начињен је на два конгреса у Милоу — 1573 и 1574 г. Градови Ларошел и Монтобан фактички су се претворили у две градске републике, које су изабрале своје владе. Затим су се оне ујединиле у федерацију. Осим тога, одлучено је да свака градска општина има своју сопствену скупштину и да делегати општина улазе у састав опште скупштине сталежа протестантске конфедерације. Али су овде племићи одлучно доминирали над буржоазијом и сеоски замак над градом. Важнија од ових градова-република била је организација провинција. Она је показивала да је дух феудалног партикуларизма и племићке самовоље за неко време преовладао над потребом за јединством племства као класе. Она је у исто време сведочила о слабости буржоазије на југу. Лангедок је био подељен на два велика гувернерства — Монтобан и Ним, на чије су чело постављени месни „барони“ (овај термин поново почиње да улази у употребу); они су управљали заједно са већем, које их је контролисало. Ова гувернерска већа, или месне сталешке скупштине, морале су да код важнијих питања траже мишљење ситних парламената, који су постојали у свакој дијецези. Сви ти органи били су изборни. Гувернерска већа управљала су финансијама, разрезивала порезе на градове и села, не водећи рачуна, разуме се, о вероисповести. „Католици су се потчинили томе јарму, плашећи се батина“.
26
Све је то још у 1573 г. омогућило хугенотима да наоружају неколико тврђава и да створе војску од 20.000 људи. Према томе, у самој Француској образована је федеративна република са очитом превагом племства и аристократије. 1575 г., на конгресу у Ниму, та је организација била коначно установљена. Трећи период верских ратова. Католици и Париз против династије. Тако долазимо до трећег и последњег периода верских ратова. Он почиње од оног времена када је коначно опадање краљевске власти и престижа династије под Хенрихом III натерало саме католике да створе организацију сличну хугенотској. Тако су образоване Католичка лига 1576 г. и.Париска лига 1585 г. Карло IX умро је 31 маја 1574 г. Власт је привремено поново прешла у руке Катарине Медичи, јер се наследник престола, Хенрих Анжујски, који је кратко пре тога био изабран на пољски престо, налазио у то време у Пољској (в. главу XXI). Када је дознао за смрт свога брата, Хенрих је похитао у Француску, дословно побегавши од својих нових верних поданика. У ноћи уочи 19 јуна кришом је ишчезао из свога Краковског замка, и читава три дана готово без предаха јахао ка граници Хабзбуршких поседа. За краљем се стуштио његов дворски маршал Тенцински, али је краљу пошло за руком да умакне своме слуги и да се довуче до Француске. 13 фебруара 1575 г. он је крунисан у Ремсу, а затим је предузео свој тријумфални улазак у Париз. Хенрих III није био краљ кадар да поврати ред у земљи. Ситничав и заљубљен у самог себе, склон пороцима и лакомислен, он је брзо проиграо и последње остатке краљевског ауторитета. Број незадовољника краљевском влашћу брзо је растао и међу протестантима и међу католицима. Успеси протестаната натерали су и саме католике да поразмисле о обезбеђењу својих интереса у случају потпуног краха централне власти. Католичке велможе почеле су да помишљају на савез са протестантском аристократијом, да би заједничким напорима постигли слабљење централне власти у своју корист. Отпочиње права подела Француске, коју су вршили вођи двеју партија. По мировном уговору у Болијеу, Франсоа од Алаксона, четврти син Катарине Медичи и млађи брат краљев, који је сад стао на страну хугенота, добио је Анжу, Турен, Бери; а наварски краљ добио је Гиен, а принц Конде — Пикардију. Гизима је припало пет области. Организација протестаната и њихови успеси објашњавају се њиховом сложношћу. Наде на јаку краљевску власт, кадру да спор реши у корист већине, тј. католика, није било. Католици су решили да се организују. Католичка лига из 1576 г. Тако је поникла Католичка лига (1576 г.). Њени зачеци падају још у 1563 г. То је била Тулуска лига, основана „ради заштите славе господње и његове католичке и римске цркве“, у коју су ушли свештенство, племство и средњи сталеж. Шездесетих година створено је неколико таквих месних лига. Њихов број јако је порастао после мировног уговора у Болијеу. Као протестантска конфедерација, и католичке лиге су обухватале и доње и горње друштвене слојеве. Доњи слојеви :— буржоазија и чак занатлије, нарочито у Паризу, — били су расположени очито ројалистички ц још више од тога: они су били директне присталице краљевског апсолутизма. Напротив, горњи слојеви — крупни сениори и племство — мало су се чиме разликовали од хугенотских горњих слојева, од 26
феудалних сениора који су маштали о привилегијама у духу оних које је проповедао аутор „Франко-Галије“. Није узалуд тај памфлет уживао велику популарност и у редовима католика. Мало по мало, те поцепане организације су се ујединиле. „Враћање француским провинцијама оних права, преимућстава и старинских слобода које су уживали под краљем Хлодовехом и стицање још кориснијих“ — постаје парола тог покрета. Припадност лиги проглашена је обавезном за све католике „који од месних управа добију тајне позиве да ступе у удружење, да му дају оружје и војнике“. Сви сениори морали су да раде једнодушно и да помажу један другог, да би се осветили својим увредитељима — било путем судског прогона, било помоћу оружја, без икаквих скрупула. Најзад, чланови асоцијације били су дужни да се покоравају своме старешини (тј. Хенриху Гизу) и обавезивали су се да ће за њега положити живот. Као у хугенотским организацијама, и у Католичкој лиги однели су победу на крају крајева аристократски елементи, а с њима и феудална реакција. Али је у лиги било и елемената који су били против реакције и против аристократије. Они су убрзо схватили да аристократски горњи слој лиге претставља исте онакве „хугеноте“ какви су и сами прави хугеноти. Пошто је лига била усмерена против протестаната као федералиста, они су били спремни да ступе под њену заставу, али нису били вољни да подржавају њене сопствене племићко-федералистичке тежње. У самој лиги вођена је борба за католичанство и јединство, против католичанства плус феудалне слободе. Католичанство као парола јединства против расцепканости, па ма откуда долазила, постало је застава париске буржоазије. Њен херој постао је Хенрих Гиз, који јој се чинио најбољим кандидатом за престо, против већ коначно „иструлелих“ Валоа. Тако је Гиз постао истовремено и шеф аристократске лиге, и носилац нада париске буржоазије. Адвокат Давид (умро у Лиону 1576 г.) дао је свим тим надама идеолошку формулацију. Гиз треба да доврши истребљење протестаната и да свргне с престола Хенриха III. Међутим, према оном делу плана који се тицао краља буржоазија се неко време односила веома осетљиво. Ауторитет краљевске власти био је сам по себи одвећ велики чак и онда кад је штитио најништавнијег свог претставника. У личности Хенриха III изгледало је да је краљевски апсолутизам сјединио све своје негативне стране. Кроз краљеве руке протицале су и отицале незнано куда огромне суме новца. Силни порези, зајмови који нису исплаћивани, финансиске операције сумњивог карактера, закупи индиректних пореза — такав је био рђави систем финансиске управе. Тај (директан порез) и остали директни порези, који су 1576 г. изнели 7 милиона 220 хиљада ливри, брзо су се пели и 1588 г. достигли 18 милиона. Порез на со, особито мрзак масама становништва, попео се од 1 милиона на 3,5 милиона ливри. На свим тим операцијама стицали су богатства закупци и државни кредитори, „финансијери“, — банда лопова, која је себи пунила џепове на рачун народне невоље. С њима су биле повезане највише аристократске породице, дворани и краљеви љубимци, који су у накнаду за своје покровитељетво и високо име уношени у књиге прихода и расхода оних ајкула као крупни кредитори и који су добијали огромне камате на своте које уствари никад нису ником позајмили. Особито је добро ишло људима из Катаринине околине — Италијанима. О једном од њих, по имену Сардини, срочена је у Паризу песма: „Мала сардина претворила се сада у кита; ето како се тове италијанске рибице у Француској“. 26
У Паризу су се масе становништва сећале срећних времена „добрих“ краљева — Карла VIII и Луја XII, када су порези били мали и кад је свако боље живео. Повећавање пореза падало је становништву утолико теже што се у Француској револуција цена управо седамдесетих година почела са свом силином испољавати. Зато није чудо што је новообразована лига још од самог почетка заузела опозициони став према краљу и његовој влади. 1576 г. састала се сталешка скупштина у Блоа, и то је легистима дало могућност да прогласе свој програм. Сам састав сталешке скупштине сведочи о успесима уједињених лига католика. Дошло је 329 посланика: 104 у име свештенства, 75 у име племства и 105 у име трећег сталежа. Хугеноти се нису налазили мећу посланицима. Свештенство је потсетило краља да је обећао да ће истребити јеретике. Трећи сталеж није био једнодушан у питањима религије, али су париски посланици затражили да се објави отворен рат хугенотима. Провинциски посланици желели су укидање уговора у Болијеу и протеривање протестантских пастора из Француске. Едиктом из 1577 г. краљ је објавио да не признаје ниједну другу религију осим католичке. То је значило укидање едикта у Болијеу. Протестанти су још једном устали. Сада су верска размимоилажења одлазила у други план. Протестанти су у Ларошелу основали унију, у коју су ушли хугеноти, шведски и дански краљ, енглеска краљица и немачки кнежеви. У своме манифесту Конде је изјавио да су хугеноти присиљени да се лате оружја, да би Французе ослободили срамног ропства. Оба предводника, Хенрих Бурбонски и Хенрих Гиз, само су парадирали својом вероисповешћу; они су у томе налазили погодно средство да вуку за собом присталице својих партија, док се обојица уствари нису интересовали за верска питања. Отпочео је рат, праћен не толико сукобима непријатељских војсака колико пљачком и упропашћивањем становништва. Он је прекинут издавањем едикта у Бержераку (17 септембра 1577 г.), којим су обновљени услови уговора у Болијеу. Мир је био склопљен на три године. Париска лига из 1585 г. Сумњичећи чак и своје католичке племиће за сепаратизам, буржоазија је образовала сопствену лигу, чији је центар, из сасвим појмљивих разлога, постао Париз. За париске буржује католичанство је било застава јединства Француске, застава славе краљевске власти, застава престижа Париза над свима градовима Француске. Зато су смрт војводе од Алансона (1585 г.) и претварање Хенриха Бурбонског у наследника (дофена) француског престола, тј. такорећи „дофенизација“ хугенотског програма, били један од важних момената у збијању редова и јачању делатности Париске лиге. Своје снаге она је могла да црпе чак и из доњих слојева Париза, незадовољних нечувеним пљачкашким газдовањем краља. 1585 г. та се опозиција чврсто организовала: у њу је ушла париска буржоазија, револтирана краљевим изнуђивањима, занатлије, задојене љутим католичким фанатизмом, доњи слојеви становништва, вазда спремни да устану, а сада прогоњени контрибуцијама и неправдама. Та лига почела је своју делатност тајним саветовањима и оснивањем комитета, коме је поверен надзор над понашањем краља. Врховна власт налазила се у рукама „комитета шеснаесторице“, према броју квартова на које је град био подељен. У војном погледу град се делио на пет округа; на чело сваког округа био је постављен по један пуковник са четири капетана. Огромну улогу у организацији и сједињењу лиге одиграло је ситно свештенство. „Комитет 26
шеснаесторице“ покуповао је оружје и сакупио градску милицију из најнижих слојева становништва — морнара, месара, ситних трговаца итд. Војска Париза бројала је 30.000 људи. Лига је ступила у везе са другим градовима, позивајући их да код себе оснују исте такве организације. Она се обратила за помоћ и шпанском краљу и папи. Дакле, организација оба табора у овоме последњем периоду грађанских ратова била је завршена. Ни један ни други табор није се одликовао одређеношћу свог састава ни свога програма. На једној страни стајали су католици, — из доњих слојева, из народних маса, нарочито по градовима, и у првом реду у Паризу, вечно угњетаваних и увек спремних да се дигну против сваке владе која живи на њихов рачун; из редова буржоазије Париза и северних градова, која је на католичанство гледала као на заставу јединства, централизације, апсолутне монархије и хегемоније Париза и северне Француске над југом, — једини слој који је био дубоко заинтересован за јединство земље и који је био до краја свестан преке потребе за јаком краљевском влашћу; из редова племства, за које је питање организације власти било питање најбоље — са гледишта племићких интереса — расподеле феудалне ренте у условима неизбежног, премда за ту класу сасвим непожељног, постојања јединствене државе. У католичком племству горњи слојеви су били расположени сепаратистичкије од доњих слојева, но ови последњи ишли су за оним првим, делили њихов политички програм и наде. Али их је инстинкт нагонио да напуштају вође чим би ови почињали да нарушавају јединство земље, и зато су вође, објективно узев, биле принуђене да остварују политику ситног племства јер сваки пут кад би опасност по јединство монархије постала очевидна, вође су остајале без војске. У протестантском табору, као год и у католичком, налазили су се: доњи слојеви народа, спремни да иду против владе; буржоазија слободних градова, свесна преке потребе за јединством Француске, али која је сматрала могућим да јединство Француске повеже са постојањем широке административне аутономије; хугенотско племство и хугенотски сениори, који су се мало чим разликовали од католичког племства и католичких сениора. Али није довољно истаћи само социјални састав оба табора. Треба нагласити да је уплив појединих група у сваком табору био такав да су и код једних и код других водеће групе чинили племићки доњи слојеви плус буржоазија, при чему су племићки доњи слојеви доминирали над буржоазијом. Све остале групе само су повремено стављале свој печат на покрет, али га у крајњој линији нису одређивале. Доњи народни слојеви давали су покрету снагу, али су сами у погледу програма и акције били и остали неорганизовани, играјући видну улогу само у периодима највећег хаоса и слабости власти. Феудална аристократија била је група историски осуђена на пропаст, и зато се могла тешити надама само у моментима слабости краљевске власти и неодређености положаја централне управе. Када су 1585 г. војне операције поново отпочеле, Париска лига, која је приступила Католичкој лиги, издвојила се у засебну, трећу владу, напоредо са северном, Католичком лигом, и јужном, Протестантском унијом. Четврту и најслабију владу чинили су краљ и његова „централна“, законита влада, која је изгубила готово сваки ослонац и која је висила у ваздуху. Спољна политика сваке од тих влада постала је такође самостална. Рат трију Хенрихā. Треба истаћи да су се протестанти, после смрти Франсоа од Алансона и претварања Хенриха Бурбонског у наследника француског престола, као 26
присталице Бурбонаца почели пажљивије односити и према краљевском ауторитету и према самој идеји монархиске власти. Јер је њихов вођа требало да ускоро постане француски краљ! Легална власт и даље је била у рукама Хенриха III, мрског највише онима којима је био најближе, тј. Паризу и лигистима. Али је он још био француски краљ, и свако је желео да га привуче на своју страну. Низоземци су му нудили звање протектора своје земље, Јелисавета му је нудила своју помоћ у борби против Шпанаца у Северној Европи, Млечани су били спремни да му даду новац, краљ Наварски нудио му је своју војску. Краљ се беспомоћно бацао између свих њих, претварајући своје пријатеље у непријатеље и губећи последње остатке уважавања. У јеку новог рата он је остао без војске. Лигисти су 1587—1588 г. повели најенергичнију офанзиву на хугеноте и на владу. То је било време пресудних битака између Енглеске и Шпаније. Филип II је спремао чувену „Непобедиву армаду“ и у упутствима своме амбасадору у Паризу захтевао да се уложе сви напори у то да се јеретици ослабе. Наређено му је да не дозвољава никакав споразум између католика и хугенота и да свим средствима подржава унутрашњи хаос у Француској, чак и на уштрб интереса Гиза. Сам Гиз понашао се изазивачки. Он више није крио своје претензије на престо, и ширио је фантастичну генеалогију, која води порекло од директних потомака Карла Великог. Хенрих III поново је почео да нагиње протестантима, настојећи да нахушка Хенриха Наварског против Гиза. Онда су лигисти, саставши се у јануару 1588 г. у Нансију, упутили Хенриху III захтев да према њиховом списку отпусти низ функционера, да конфискује имовину јеретика и поведе немилосрдан рат против протестаната. Не очекујући краљев одговор, лигисти су отпочели ратне операције. Католичке трупе дошле су до Соасона. Парижани су позивали себи Хенриха Гиза, али се овај уплашио краљеве швајцарске пешадије, распоређене на предњим положајима, па се вратио у Соасон. Катарина Медичи, убеђена у то да је династија осуђена на пропаст решила је да стане на страну Гизā; на њен позив Гиз је дошао у Париз, да обавести краља о покољу лигиста од стране протестаната, који се тобоже припрема. Гиз је дошао у Лувр, упркос директне забране краља. Разбешњени Хенрих III био је спреман да га убије, али се побојао грађана. Два непријатеља стајала су сада лице у лице и посматрали један другог спремни да се ухвате у коштац. Краљ је прикупљао војне снаге око Лувра, и да је био одлучан, ствар би се завршила у његову корист. Али су његова колебања и неодлучност ободрили његове непријатеље. Дан барикада. 12 и 13 маја 1588 г. по улицама Париза почеле су да се дижу барикаде. Гизу је пошло за руком да дигне париске занатлије, пиљаре, морнаре и надничаре. 13 маја под краљевом командом остали су тамо најамници, и он је побегао у Шартр. Клео се да ће се у Париз вратити кроз брешу пробијену у његовим зидовима. Гиз се није решио да га прогони. „Чир још није пукао — писао је шпански посланик Филипу II, — али они више нису у стању да помажу Енглезима“. У Паризу је „владао“ Гиз. Али бура коју је он био дигао није се стишала. Фактички, он је сам доспео у власт најенергичнијих елемената париске ситне буржоазије, која је 28 маја у градском већу приступила избору „комуне“. Свуда су се на власти обрели претставници занатлија. Слабљење централне власти вукло је коловође покрета успостављању старинског поретка заклетих комуна северне Француске XIII века. 26
Нова комуна упутила је осталим градовима захтев да стану на њену страну, претећи им да ће у противном случају прекинути са њима трговачке односе. Она је тврдила да је за све крив краљевски савет, али је у исто време упућивала Хенриху III уверења своје оданости и молила га да се врати у Париз. Буржоазија је била директно преплашена акцијама доњих слојева. Функционери и парламент проклињали су сад Гиза и акције лиге, и старали се да Парижане измире са краљем. У Шартр су одлазиле многобројне депутације. Чак су и корпорације занатлија изјављивале спремност да моле краља за опроштај. Гизи и лига почели су да прикупљају снаге ван Париза и поставили су краљу своје захтеве. Они су били толико претерани „да би извели из стрпљења чак и свеца“. Али је Хенрих III пристао на све: да стави лиги на расположење шест градова, да се придржава одлука Тридентског концила и да пусти у продају имања протестаната. Он је све принчеве-еретике прогласио лишеним права на престо и пристајао је да против њих поведе рат, а да Гиза постави за врховног команданта. Најзад, он је пристао да поново сазове општу скупштину сталежа, у јулу 1588 г. у Руану. Хенрих се, по свој прилици, надао да ће скупштину претставника искористити за одрицање од уступака на које су га натерали; Гиз је рачунао да ће краља потпуно потчинити својој вољи; јавно мњење се надало да ће постићи оно чему је тежило 1560—1571 г. — завођење сталне контроле над краљевским установама. Сталежи су се састали у Блоа тек октобра 1588 г. Готово сви посланици били су присталице лиге: све свештенство, 150 од 191 члана трећег сталежа и већина племства. Скупштина сталежа одлучила је да настави рат са протестантима. Али је у исто време буржоазија поставила захтев о контроли одлука које је скупштина донела. Хенрих III се повлачио на читавом фронту. Он је знао да Гиз подржава опозиционарност сталежа. Достазили су му да је кардинал Гиз пио за здравље свога брата, „француског краља“. Стрпљењу Хенриха III дошао је крај. Увече 22 децембра он је наредио својим дворанима да убију Гиза. Сутрадан ујутру војвода је позван краљу и убијен ударцима мача. Иста судбина задесила је сутрадан и његовог брата. Скупштина сталежа била је распуштена 15 јануара 1589 г.; два дана пре тога умрла је Катарина Медичи. Сви ови догађаји деловали су у Паризу као гром из ведра неба. Париз је узаврео. Наједанпут се ту нашло много власти: париски командант, генерални савет лиге, који се састојао од 50 људи, старешина трговаца, парламент, шеснаест старешина квартова и, најзад, „комитет шеснаесторице“. Овај последњи претворио се фактички у шеснаест комитета по девет људи у сваком. Основан је генерални савет за вођење државних послова. Агитација против краља достигла је свој врхунац. Особито су беснели претставници нижег католичког свештенства. Улице су постале поприште бесконачних процесија. Сахрана Гиза претворила се у грандиозне демонстрације, у којима је учествовало преко 100.000 људи. Људи су на дати знак гасили своје свеће и викали: „Нека тако господ угаси династију Валоа!“ Сорбона је издала декрет који је све ослобађао заклетве краљу. У парламенту ухапшени су чланови који су желели да остану верни Хенриху III: Богате грађане бацали су у Бастиљу, захтевајући од њих да плате откуп. Када је Хенрих III забранио парламенту и функционерима да доносе судске пресуде, парламент је повео против краља процес. За примером Париза пошли су и други градови. Лига је постала центар антиројалистичког покрета. Као резултат њене делатности, исто онако као и у сфери 26
делатности протестантске конфедерације, у Француској су образоване градске републике, које су ступиле у међусобну преписку. Ово распадање није се ограничило само на градове. По речима једног савременика, „није било ниједног села које није постало независна држава. — по примеру немачких, швајцарских или низоземских села“. Протестанти нису заостајали за католицима. Сакупивши се у Ларошелу 1588 г., посланици хугенотских општина старали су се да наметну своју вољу Хенриху Наварском. „Настало је време — рекао је један хугенот — када хоће да краљеве претворе у кметове и робове“. Лигисти су потукли краљеве трупе. С југа се кретао Хенрих Наварски са великом војском. Хенриху III није остајало ништа друго него да ступи под заштиту Хенриха Наварског. 14 априла 1589 г. он је са Хенрихом Бурбонским склопио споразум и 30 априла појавио се са својим одредима у Плеси-ле-Туру. Одатле су оба краља кренули на Париз. Хенрих III је већ унапред осећао задовољство освете за „дан барикада“ и за сва понижења. У Паризу су кружили гласови о новој Вартоломејској ноћи. Вође лигиста похапсиле су 300 угледних претставника буржоазије као таоце. Ватрени проповедници апеловали су на вернике: зар се међу њима неће наћи нико ко ће казнити кривца за убиство Гиза. 1 августа доминикански монах Жак Клеман провукао се у логор до краља и заклао га ножем. Проповедник монархомах Буше опевао је тај подухват као пример самопожртвованости и херојства.
26
XVII. ФРАНЦУСКА У XVII И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XVIII ВЕКА Хенрих Бурбонски и лига. После смрти Хенриха III његов природни наследник постао је Хенрих Бурбонски. Али је он био хугенот, и католици, организовани у лигу, нарочито париска буржоазија, нису хтели да га признају за краља. Хенрих је морао да се бори за краљевство. Он је располагао са мало средстава и војних снага да би могао потући своје непријатеље и, што је главно, — да завлада срцем Француске, Паризом. На челу лиге стајао је брат Хенриха Гиза, војвода Карло од Мајена, који је сањао о француској круни. Хенриха су помагали немачки протестантски кнежеви, који су се плашили јачања Шпаније и Хабзбурговаца, и заклети непријатељ Филипа II — Јелисавета Енглеска. Хенрих се повукао у Нормандију, да би био истовремено близу и Енглеске, и Париза. Војвода од Мајена упутио се сустопице за њим, давши Парижанима обећање да ће довести Хенриха у Париз и стрпати га у Бастиљу. Али је у битки код Арка претрпео пораз и био потиснут преко Соме. Хенрих је кренуо на Париз и овладао је неким од његових предграђа, али га је повратак војводе од Мајена нагнао да се поново повуче, овог пута ка Лоари. 1590—1591 г. било је време потпуног привредног расула у Француској. Упропашћена пљачкама обеју војсака, сталним препадима племићких и војничких банди, земља је преживљавала дубоку привредну кризу и глад. Више племство, принчеви и велможе у својству гувернера — апсолутно се нису обзирали на центар и понашали су се као самостални владари. Филип II Шпански спремао се да на француски престо доведе свог штићеника, оженивши га претходно својом ћерком Изабелом, која је по матери била унука француског краља Хенриха II. На северозападу војвода лотариншки намеравао је да освоји Шпанију и сањао да стекне француску круну за свог сина. На југоистоку војвода савојски освојио је део француске територије и спремао се да својим поседима прикључи Дофине и Савоју. Папа је потсећао француске католике да је Хенрих као јеретик искључен из цркве, и подржавао је планове Филипа II. У самом Паризу екстремисти, који су седели у „комитету шеснаесторице“, и доњи слојеви градског становништва, који су их подржавали, надахњивани помамном агитацијом језуита и фанатички настројених монаха, одлучно су се изјашњавали за шпанског краља. Те сплетке иностраних владара, понашање феудалаца, који су вукли свак на своју страну, тај почетак привредног расула и пропадања земље — окренули су се на крају крајева у Хенрихову корист. Мало по мало, он је постајао центар око кога су се окупљале снаге које су тежиле обнови јединства Француске. Уз то су и племство и буржоазија били преплашени покретом народних маса. Већ смо видели да још под Хенрихом III људи из „комитета шеснаесторице“ нису имали много скрупула према буржоазији. Још већи страх уливали су племству све чешћи устанци сељака, које су пљачке и беда довели до очајања. Грађански рат изрођавао се у племићку пљачку своје сопствене земље, од чега су страдали градови и нарочито села. Сељаци су били принуђени да бране себе и своју имовину; они су се наоружали и почели да туку племиће, не делећи католике од хугенота. 1586 г. дигли су устанак сељаци Доње Нормандије, „гоњени природном тежњом да заштите своју имовину, своје жене и децу од пљачке и насиља војника“. Још карактеристичнији у том погледу био је устанак у Бретањи. Сељаци су убијали све племиће који би им пали шака, „ројалисте и лигисте, католике и калвинисте“. „Они су се старали — вели један историчар — не толико о 27
уништењу јеретика, колико о искорењивању племства... то је, по њиховом мишљењу, требало урадити зато да се на земљу врати једнакост, која треба да влада на њој“. Најкрупнији међу сељачким устанцима био је велики покрет „кроканā“, који је трајао од 1593 до 1595, г., у провинцијама Поату, Сентонж, Лимузен, Марш и Перигор. Устаници су издали проглас, у коме су позивали све симпатизере да заједно са њима устану „против сплетки својих непријатеља и краља, а наиме, против канџи изумитеља индиректних пореза, лопова, убирача пореза и фискалних чиновника и њихових помагача...“. Речи „aux Croquants“ (на ниткове!) служиле су им као сигнал за напад на убираче пореза, племиће и војнике. У прогласу који су издали са своје стране, племићи су оптуживали сељаке да желе да се ослободе богом установљеног потчињавања, да руше религију и желе да заведу демократију по узору на швајцарску. Краљевским трупама пошло је за руком да угуше устанак крокана у Лимузену и Сентонжу. У Перигору војска сељака од 400.000 људи пружила је тако енергичан отпор да је влада више волела да са њима склопи споразум и опрости им остатак директне порезе, који и онако не би могла да сакупи. Крај Париске лиге. Ускоро су племство и буржоазија ликвидирали „комитет шеснаесторице“. Хенрих Наварски, који је овладао неким тврђавама у Мену, Анжу и Нормандији, 1590 г поново је кренуо против војводе од Мајена. У битки код Ивра (14 марта 1590 г.) он је до ногу потукао војводу и затим опсео Париз. Опсада је трајала пет месеци. У Паризу је завладала глад, и град би се Хенриху предао да се нису појавиле шпанске трупе под предводништвом Александра Фарнезе, које су запретиле Хенриховој позадини. Било је јасно да се Париз и у самом Паризу елементи који су према краљухугеноту били најнепомирљивије расположени — могу задржати само шпанском помоћу и шпанским златом. Али у редовима лиге, која је владала Паризом, није могло бити јединства. Буржоазија (укључујући ту и буржоаску бирократију) нашла се између две ватре. Она није могла да се помири са краљем-хугенотом, бојећи се остварења хугенотског програма комадања Француске, али се зато подједнако бојала и доњих слојева париског становништва, који су доминирали у „комитету шеснаесторице“ и у квартовским „комитетима деветорице“. Она је била спремна да Хенриха IV призна за краља, али под условом да се овај врати у крило католичанства, католичанства национално-француског, галиканског. За Хенриха IV то је значило исто што и потчинити се програму Париза, не само главног него и у свом роду јединственог града Француске, који земљом доминира и политички и економски. Екстремисти нису претстављали јединство. Ванредно шаролики по свом социјалном саставу (ситнобуржоаска трговачка и занатлиска маса, радништво, веома знатан слој нижег свештенства и неимућна интелигенција — ученици и ситно чиновништво), они нису могли имати ни строго смишљеног програма за социјалне преображаје, ни политичке платформе. Захтев за признањем Филипа II, најапсолутистичкијег од свих монарха, за краља Француске комбиновао се код њих са захтевом за муниципалном демократијом и са оштром опозицијом према племству и имућној буржоазији. Они су се борили за увођење својих претставника у парламент и друге највише установе и за конфискацију имовине „подозривих“, тј. оних буржуја који су били спремни да признају Хенриха IV. Помирљива политика десног крила лиге према Хенриховој кандидатури била је изазвана и том околношћу што је даље расуло претило да Париз лиши његовог значаја престонице Француске. Поред сениора, који су тежили да Француску рашчерече на комаде, градови су се такође старали да ојачају своју независност, чак и на северу, где 27
је лига доминирала. По градовима чули су се негодујући повици против племства, од којег су градови подједнако страдали као и села. Градови су престајали да пуштају у своје зидове гувернере поставл3ене од лиге, заузимали су замкове и утврђења унутар градских зидова и стварали сопствене управе, које су престајале да воде рачуна о центру. Између војводе од Мајена и „комитета шеснаесторице“ отпочели су сукоби, упркос томе што је војвода, као један од кандидата за престо, био заинтересован за делатност тог комитета, који је одлучно протестовао против кандидатуре Хенриха IV. „Комитет шеснаесторице“, незадовољан једном одлуком парламента, ухватио је и без суда погубио претседника парламента и два друга функционера, оптужујући парламент за издају. Одмах затим „комитет шеснаесторице“ затражио је образовање „огњеног суда“ ради разрачунавања са „јеретицима“ и верским преступницима. То је значило исто што и оснизање политичког трибунала. Престрашена буржоазија молила је војводу од Мајена да сместа дође у Париз и „успостави правду“. Војвода је обесио, такође без суда, четири члана „комитета шеснаесторице“, остали су које побегли, које похапшени (4 децембра 1591 г.). Партија „фанатика и теолога“, која је Хенриха III била изагнала из Париза и која је Хенриха IV спречила да уђе у Париз, била је разбијена. Сада је Хенриху IV пут био прокрчен. Он је остао једини претендент који је могао да постане национални краљ Француске, и притом снажан краљ. 25 јула 1593 г. он је прешао у католичанство изјавивши да „Париз вреди мисе“, 1594 г. крунисан је по обичају француских краљева и ушао у Париз не наишавши ни на какав отпор. Хенрих IV. Нантски едикт из 1598 г. Издржавши све невоље грађанских ратова, нови краљ, уман и опрезан политичар и човек равнодушан за питања вере, постарао се пре свега да задовољи своје бивше савезнике-хугеноте. У априлу 1598 г. издат је Нантски едикт — споменик верске трпељивости XVII века, који је одредио положај калвинизма у Француској. Он се састојао из 93 званична члана и од 36 тајних, који су остали нерегистровани од парламента. Католичка вера призната је за владајућу у Француској, а католичко богослужење успостављено је свуда где је било обустављено за време грађанских ратова. Католичком свештенству враћају се сва његова ранија права и имовина. Поред католичанства едикт је дозвољавао исповедање такозване „реформисане“ религије (la religion prétendue reformée), тј. калвинистичку цркву у два места сваког баљажа (судски округ), у замковима велможа и замковима обичних племића, ако број верника не прелази тридесет. Протестантско богослужење забрањено је у Паризу и низу других градова, али је дозвољено у њиховим предграђима. Даље је протестантима дозвољено да уживају сва права и заузимају положаје напоредо са католицима. Хугенотима је дато право да сазивају синоде. Забрањено је да се на хугенотску децу утиче да пређу у католичанство. Поред ових одредби, које се тичу вере, хугенотима, који су у исто време били и политичка партија, дат је низ привилегија неспојивих са постојањем централизоване државе. Протестанти су добили право да сазивају политичке скупове, организоване по узору на опште скупштине сталежа, да држе на краљевом двору своје претставнике ради одржавања везе са краљем; најзад, дате су им тврђаве, као гаранција за испуњење едикта (places de sûreté), од којих су главне биле Ларошел, Сомир и Монтобан. Све ове привилегије које су хугеноти добили за разлику од све остале Француске, за коју чак није била обновљена ни општа скупштина сталежа, сведочиле су о томе да су хугеноти признати такорећи за зараћену страну, којој се морају учинити важни политички 27
уступци. Није никакво чудо што је Нантски едикт непријатељски дочекан од бивших лигиста, и краљ је с тешком муком успео да постигне његову регистрацију од стране парламента. „Онај ко спречава испуњење мога едикта — рекао је он претставницима париског парламента — тај жели рат“. Али дајући протестантима таква права, краљ је веровао да ће раније или доцније политичке опозиције нестати и да ће се његови поданици-хугеноти вратити у крило краљеве вере. И није се преварио. „Политички хугеноти“, тј. опозиционарско племство, мало по мало престајало је да буде опозиционарски расположено, тј. хугенотско, и постало је једноставно „ројалистичко“. То се примећује још у периоду између 1589—1593 г. То је постало још приметније после уласка Хенрика IV у Париз. Афирмација апсолутизма. Влада Хенриха IV претстављала је почетак периода пуног процвата апсолутизма, чији је опстанак после дуготрајног периода грађанских ратова сведочио о снази оних друштвених интереса који су за њега били везани. Апсолутизам је био потребан племству, бранећи га од буржоазије и сељаштва, чији је савез могао по племство бити кобан. Подједнако нужан био је апсолутизам и за саму буржоазију, још слабу за то да би могла претендовати на освајање власти, јер је он гарантовао Мир и заштиту од племићке самовоље, која се за време верских ратова била поново разбуктала. Стога су били у праву „политичари“, који су државу стављали изнад религије, стога је био у праву и чувени правник и историчар Жан Боден, који је учио да су државни поредак, недељивост земље, јединствена управа, потчињавање свих интереса, па дакле и верских, политичким — највише добро и циљ политике; сва власт припада монарху, који је извор сваког права и закона; све остале установе могу имати само саветодавни значај. Учвршћење нове династије Бурбонаца на престолу Капетâ и Валоâ наставило је линију развитка Француске прекинуту избијањем „верских ратова“. Као истакнути политичар, Хенрих IV уложио је напоре на то да отклони последице привредног расула. За то је пре свега требало ликвидирати последње одјеке ратних немира. Банде војничког олоша, које су раније служиле оном ко више плати, претвориле су се сада у обичне разбојнике и наставиле да тероризирају земљу. Њих су хватали и уништавали. Економска политика Силија и Хенриха IV. Сељачки устанци деведесетих година потсетили су владу да експлоатација сељаштва има одређених граница, преко којих она почиње да прети и благостању земље и опстанку саме државе. Али није био тако прост задатак решити питање основне линије економске политике. Племићкој влади била су потребна средства, као што је за њима осећало потребу и само племство као класа. На који су се начин могли задовољити интереси и једних и других? Потреба саме владе за средствима била је условљена у првом реду издржавањем истог тог племства као владајуће класе — путем расподеле концентрисане феудалне ренте, добијане у виду државних пореза, међу њеним претставницима. Повишавање државних пореза, тј. повећавање масе феудалне ренте, коју су убирали органи племићке државе, било је неизбежно везано за економску политику усмерену на уздизање индустрије и трговине. То је практично био једини тада могућ пут за то да се повећају приходи саме државе. Француска пољопривреда, која је радила углавном за унутрашње тржиште и која у XVI није имала никаквих шанси за овлађивањем било којом сфером спољашњег тржишта, и сама је осећала потребу за развитком индустрије и трговине, који су ширили капацитет унутрашњег тржишта. Хенрих. IV је, разуме се, схватао да сељаштво као основни порески обвезник треба унеколико да се опорави од упропашћености, да би могло опет 27
постати способно за плаћање дажбина. Упркос све жеље Хенриха IV да у „сељачком лонцу види сваког дана пилећу чорбу“, највише што је он могао да уради у корист сељаштва састојало се у томе што је најстрожим економисањем, које је спроводио његов први министар и суборац из хугенотских ратова, Сили, успео да државне расходе сведе на релативно скромну суму. То му је омогућило да снизи директне порезе на сељаке, да их у више махова ослободи плаћања заостале порезе и да забрани да се стока и пољопривредне алатке продају за дуг. Племићка монархија могла је енергичније помагати пољопривреду само у случају да постоје повољни услови за развитак крупног племићког газдинства, као што је то био случај у Енглеској. У том погледу нарочито је важна делатност првог министра Хенриха IV, Силија. У својим чувеним мемоарима — „Les économies royales“ („Принципи државног газдинства“) он проводи мисао да је за Француску нужно да пружа подршку пољопривреди, форсирајући извоз пољопривредних продуката из Француске. Он је једном писао да су земљорадња и сточарство „две дојке“ које хране Француску, њени „прави рудници и перуанске ризнице“. Он се борио против закупаца и „финансијера“, исплатио им дугове које је држава од њих узела за владе прошлог монарха и натерао их да прихвате веома неповољне услове по њих, припретивши им да ће их у случају одбијања извести пред суд због зеленаштва и крађе. Он се изјашњавао и против дворске раскоши и племићког расипништва, и саветовао. је племићима да живе на селу. Све то скупа узето показује да се Сили старао не толико о сељацима колико о племићима, желећи да пољопривреду доведе у такве услове под којима би она могла да доноси више прихода и самим тим повиси онај део феудалне ренте који је одлазио директно у племићке џепове. У сваком случају, идеје и тежње Силија биле су тако необичне и тако су мало одговарале објективној ситуацији, да нису наишле на подршку ни племства, ни самог краља. Политика Хенриха IV ударила је линијом подржавања не толико пољопривреде колико индустрије и трговине, и према томе није била заинтересована за повишење већ за снижење цена житу и сировинама, као нужном услову за ниску надницу и унапређење индустријалаца. Скуп нотабла у Руану 1596 г. жалио се да је производња у Француској опала и да Французи своју склоност ка раскоши задовољавају увозом из иностранства, нарочито из Енглеске; зато су они захтевали да се забрани увоз иностране робе. Претставници тих погледа били су економисти Лафема и Монкретјен, који су у прилог забране увоза иностраних артикала наводили не само аргументе у корист развитка сопствене производње него и потребу да се незапосленом становништву пружи посао. 1598 г. Лафема је поднео краљу један меморандум, у коме је доказивао да треба предузети енергичне мере за развитак индустрије. У складу са тим Хенрих IV ствара крупне државне мануфактуре и форсира оснивање приватних (свилене тканине, гоблени, позлаћена кожа за таписерије, сафијан, посуђе од фајанса и остале грнчарске израђевине итд.). По савету економиста и агронома Оливије де Сера влада пропагује и форсира гајење дудовог дрвета и свилене бубе, даје иностраним мајсторима привилегије за оснивање приватних предузећа и помаже их супсидијима. Под Хенрихом IV први пут се појављује мноштво привилегованих мануфактура, које су добиле назив краљевске и од којих су многе биле за оно време веома крупне. На пример,. мануфактура платна у СенСеверу код Руана имала је 350 разбоја, мануфактура златне пређе у Паризу имала је 200 радника. Првој од ових влада је дала зајам од 150.000 ливри, другој супсидиј од 430.000 ливри. 27
Влада марљиво поправља путеве, гради канале, оснива прекоморске компаније, први пут тежи да освоји бескрајне равнице Северне Америке, склапа трговачке уговоре са другим државама, бори се помоћу повишених царина на увоз робе са другим државама за боље услове извоза француских израђевина, издаје после 1599 г., следујући жељама скупа нотабла у Руану, забрану на увоз иностраних материја и извоз сировина — свиле и вуне, „како би свим средствима допринела уносном бављењу наших поданика покретањем разних врста мануфактура“ итд. Унутрашња политика Хенриха IV. У унутрашњој политици Хенрих IV умео је да „једном руком задаје ударце, а другом дели милостињу“. Он је више волео да се откупи од својих непријатеља, привлачио је пензијама и поклонима велможе на своју страну, али није одустајао ни од оштрих мера када му се то чинило неизбежним. Тако, када је откривена завера Бирона, грофа овернског, и војводе буљонског, који су сањали о претварању Француске у феудалну монархију са изборним краљем на челу, наредио је он да се Бирон погуби (1602 г.). За шеснаест година своје владе Хенрих IV ниједном није сазвао општу скупштину сталежа, дајући предност ужим саветовањима са стручњацима, саветовањима која су сазивана по специјалним питањима. Према томе, у унутрашњој политици, упркос све опозиције верских ратова, преовладала је она линија развитка која се испољила почев од владе Луја XI — линија која је довела до коначног учвршћења апсолутне монархије у Француској. За време верских ратова (1560—1593 г.) скупштина сталежа састала се пет пута, али се сваки пут показивало такво разилажење интереса трију сталежа да је влада могла, користећи се тиме и добивши супсидије, да распушта те скупштине и да опет без икакве контроле располаже средствима и снагама земље. Спољна политика. У спољној политици Хенрих IV се као прави следбеник „политичара“ руководио државним интересима, онако како их је он схватао, и није водио рачуна о вери. Зато је он тежио слабљењу исконских непријатеља Француске — Шпаније и Хабзбурговаца — и пружао је подршку немачким протестантским кнежевима. За време припрема за рат са Хабзбурговцима њега је убио фанатик-католик Равајак, иза чијих су леђа вероватно стајали језуити, који су хтели да се краљу освете за Нантски едикт и антишпанску политику. Луј XIII. Последња скупштина сталежа. Дофен Луј имао је девет година кад је постао француски краљ Луј XIII. Париски парламент признао је његову мајку Марију Медичи за старатељку и регенткињу. Стварни владари земље били су њени фаворити, најпре Флорентинац Кончини, а затим војвода Лиин (Luynes). То су били вешти дворани, али људи без знања и талента. Користећи се слабошћу владе, велможе и принчеви били су вољни да опет отпочну са смутњама, жалећи се „на беду у којој је краљ (тј. Хенрих IV) оставио своје принчеве“. Истина, они сада нису гајили частољубиве замисли као њихови оцеви у доба верских ратова. Они су просто хтели да своју послушност краљу продаду за злато дарова, пензија и синекура. На било какву подршку у друштву они нису могли рачунати. Успомена на њихова недела била је још свежа, и краљевска власт, чак и у личностима једне жене и детета, изгледала је као добро. Зато је свака завера која би прешла границе двораца велможа и принчева претрпљивала неизбежан неуспех. Међутим, пошто су они и поред тога не само ишли на уштрб престижу регенткиње, због својих претераних претензија и пустошења државне благајне, него и апеловали на друштво, указујући на слабе стране управе, и пошто је државна благајна, у знатној мери захваљујући њиховом труду, била празна, то 27
се влада регенткиње решила да сазове општу скупштину сталежа. Њена прва седница одржана је 15 октобра 1614 г. То је била последња скупштина сталежа, после које се ови више нису састајали све до 1789 г. На њој се још једном испољила потпуна немоћ те установе, немоћ која је била одраз супротности интереса трију сталежа краљевине. Сваки од њих старао се само о очувању својих привилегија. Чак и „трећи сталеж“, који је овог пута био заступљен готово једино судским функционерима (од 192 посланика трећег сталежа 156 су заузимали положаје у суду и финансиским .надлештвима, 15 су били мерови и ешвени градова, а само 3 трговци), највише се плашио укидања наследности положаја, заведене од стране Хенриха IV (за ту наследност плаћао се посебан порез, који је износио један шездесети део куповне вредности положаја. Тај порез звао се полет, по имену свог проналазача). Један од делатника тога времена, за разлику од осталих, који готово уопште не спомињу скупштину сталежа из 1614 г. (толико је она била неважан догађај у животу Француске!), записао је о скупштини неколико реди: „У њој су се — вели он — у свему испуњавале жеље краљицерегенткиње, која је посланицима наредила да се разиђу, не давши им никакав одговор на њихове молбе.“ А те молбе садржавале су у себи читав програм. Трећи сталеж је желео да се општа скупштина сталежа састаје у одређеном року, да се укину привилегије племства и свештенства и да порески терет пада на све равномерно, да влада престане да купује покорност својих велможа новцем и пензијама. Али су све те жеље остале неуслишене. Племићки посланици били су увређени тиме што претставници буржоазије упоређују државу са тројицом браће од којих су двојица старијих упропастили породицу, а трећи, најмлађи, мора да је обнавља. „Ми нећемо — рекли су племићи — да нас синови обућара називају браћом; између нас и њих иста је толика разлика колика између господара и лакеја.“ Скупштина се разишла ништа не учинивши и ништа не постигавши. На скупштини сталежа из 1614 г. истакао се као вешт дипломата млади епископ лисоиски Арман ди Плеси, војвода Ришеље, будући кардинал и највећи политичар Француске у доба апсолутизма. Десет година неуморног рада и изванредне упорности, интрига и сервилности, иза којих су се крили један хладни и бистри ум и бескрајно частољубље, довели су Ришељеа на власт (1624 г.), и од тог времена француски апсолутизам добија своју круну, да за владе Луја XIV достигне апогеј свога сјаја и моћи. Ришеље. Од Ришељеа сачувана нам је његова огромна пословна преписка, његови мемоари и најзад значајно „Политичко завештање“, у коме је он, изводећи биланс своје делатности на положају првог министра Луја ХIII (1624—1642), писао: „Када сте ви, ваше величанство, одлучили да ме истовремено посветите у своје савете и да ми укажете велико поверење у управљању вашим пословима, ја доиста могу рећи да су хугеноти делили државу с вама, да су се велможе понашале тако као да нису ваши поданици, а најмоћнији гувернери провинција осећали се на својим дужностима као прави господари.“ Он даље вели: „Мој први циљ била је величина краља, мој други циљ била је моћ краљевине.“ Пред нама је, дакле, читав политички програм, који заслужује. утолико већу пажњу што је у потпуности био остварен. Ришеље је ликвидирао политичку независност хугенота, свирепо угушивао сваку акцију велможа и принчева и лишио сваког значаја непослушне гувернере, створивши снажан систем централне и месне управе, чврсто усмераван из центра, који је захтевао безусловно покоравање. Систем централизма и бирократизма нашао је у Ришељеу 27
свога талентованог инспиратора и реализатора. Све је то он чинио у име величине и славе државе, њене унутрашње чврстине и спољашње моћи, у име интереса апсолутизма, које је он идентификовао са „друштвеним добром“ (Salut public) и са интересима државе (raison d’Etat). Интереси племићке државе, интереси племства као класе, насупрот интересима појединих њених чланова, нашли су у том његовом учењу о „друштвеном добру“, коме политичар треба да потчињава сву своју делатност, свој јасан и прецизан израз. Ради остварења тог задатка он је до крајњих граница напрезао снаге осталих класа становништва, нарочито француског сељаштва, које је на својим плећима сносило сав терет и величину француског апсолутизма и славу најсјајнијег међу европским краљевима. Кардиналу Ришељеу припада изрека о народу која би могла да краси зграду сваке апсолутне монархије, толико добро она преноси класну суштину сваког апсолутизма: „Народ — то је мула која, пошто се навикне на терет, од дугога одмора више страда него од рада“. Уосталом, он је одмах додао да рад муле мора стајати у складу са њеним снагама и „ако је он претеран, не престаје он тиме да буде неправедан, чак и ако је користан по друштво“, — важна опаска, коју је често он сам заборављао и коју су његови наследници сасвим заборавили. Крај хугенотске републике на југу. Епископ и кардинал, Ришеље је стављао „интересе државе“ изнад интереса вере и често говорио да више воли француског хугеноту него Шпанца. Делајући у духу „политичара“ претходног периода, он је сматрао за преко потребно да искористи политички протестантизам, не дирајући у верски протестантизам. У апсолутној монархији, како ју је схватао Ришеље, не треба да има места за хугенотску државу у држави. Међутим, користећи се слабошћу краљевске власти за време регентства, хугеноти су 1621 г. поново успоставили јужну протестантску републику. Они су почели да убирају порезе у своју корист, постављали су по окрузима своје команданте и свога врховног команданта. Ришеље је одлучио да једном за свагда ликвидира политичка права хугенота. Он је опсео упориште хугенота на југу — тврђаву и морску луку Ларошел — и упркос помоћи коју су јој пружали Енглези, успео да је окружи бедемом са копна и огромном браном од 1.500 метара са стране мора. На тај начин, становницима Ларошела биле су пресечене све комуникације. Енглези су се појавили на домак града, али се нису решили да се пробију кроз брану. У граду је завладала глад, помрло је преко 16.000 становника. Најзад, 28 октобра 1628 г. град се предао. Међутим, пошто је заузео град, Ришеље није дирао становнике, и на основу уговора склопљеног са ларошелском буржоазијом становницима је дато право да слободно исповедају протестантску веру. У исто време Ришеље је упутио велику војску у Лангедок, где су се протестанти сакупили под командом војводе Рогана. Овај је такође био приморан да капитулира. Мировни уговор у Алеу и такозвани „едикт милости“ потврдио је Нантски едикт, уколико је овај давао слободу вероисповести, али су сви градови хугенота у којима су они имали право да држе своје гарнизоне и све тврђаве били од њих одузети. Хугенотска република престала је да постоји. О Ришељеовој верској трпељивости најбоље сведоче његове речи које је изрекао краљу — да „жели само да прекине завере међу његовим поданицима, а остало (тј. јединство вере) треба очекивати од бога, не прибегавајући никаквим насиљима и само дајући пример другима својим поштеним животом.“ Стога је разумљиво да се он није уздржавао од строгих мера кад се радило о непокорности поданика према краљу, без 27
обзира на то јесу ли они хугеноти или католици. Он је наређивао да се руше замкови, забрањивао је двобоје под претњом смртне казне, јер су двобоји у то време били наставак феудалних ратова и наносили су прилично осетну штету у редове племства, које је, по Ришељеовом мишљењу, било дужно да своју крв лије само у служби краљу. Он је с необичном свирепошћу, често само у случају подозрења, угушивао стварне и тобожње завере против своје власти, говорећи да „бич, који је символ правосуђа, никад не треба да остане без посла“. Говорио је да у случајевима преступа против државе треба затварати врата сажаљења, презирати молбе оптужених и говоре непросвећене гомиле, да у стварима које се тичу преступа против државе — основане претпоставке и домишљања треба сматрати за доказе, „јер завере и побуне кују се обично тако лукаво и у таквој тајности да се јасни докази могу имати тек онда кад је побуна већ избила и кад се већ показује да су сва средства против ње немоћна.“ Интенданти. Да би парализовао самосталност месних власти, нарочито у оним случајевима када су оне биле засноване на привилегијама и правима предаваним у наслеђе, и када су њихови носиоци, будући повезани са месним становништвом, могли да буду одвећ независни од централне власти — Ришеље је увео у праксу и био прави творац нове важне дужности — интенданата. Централна власт упућивала је у провинцију више чиновнике судских надлештава, такозване „мајсторе молби“ (maîtres des requêtes), који су имали сву административну, финансиску и судску власт, а који су могли бити опозвани у центар просто на заповест првог министра. Они су се звали интенданти полиције, суда и финансија, вршили су надзор над читавом месном управом и мешали се у све области провинциског живота, постајући свемоћни агенти централне власти. Ту дужност добијали су као привремени задатак (commission), нису је куповали од владе, и зато су у потпуности зависили од централне власти. „То је био начин — рекао је доцније аристократа Сен-Симон, мемоарист из времена Луја XIV — да се свуда уништавају велможе, сениори, племство, корпорације независних људи — помоћу људи незнатних сами по себи, али који су имали огромну власт, у којој су међутим били потпуно зависни, помоћу људи који код владе нису побуђивали никакво подозрење.“ Постепено се запажају битне промене и у централној управи. И ту су послушни извршитељи краљеве воље и воље његовог првог министра постајали људи незнатног порекла, али који су имали специјална знања и образовање. Тако су они, и поред тога што су чланови краљевског већа били принчеви по крви, војводе и перови, мало По мало потискивали ове у задњи план, док је канцелар, који је раније био секретар, стицао све већи утицај, да се најзад претвори у претседника тог већа. Четири државна секретара, који су постављани још пре Хенриха IV, и то из редова незнатних људи, постепено су се уздигли и почели да воде надзор над одређеним гранама државне управе. Под свемоћним Ришељеом они су били његови извршиоци, а после његове смрти постепено су се претворили у министре. Парламенти. Тешка рука великог министра пала је и на најстарије и најнезависније судско-законодавне установе Француске — на парламенте. Ришеље је забранио писмене протесте парламената и са великим незадовољством саслушавао њихове усмене протесте. Да би натерао парламент на послушност, наређивао је најтврдоглавијим његовим члановима да продају своје положаје, протеривао их и чак бацао у тамницу.
27
Ришеље је настојао да под своју будну контролу стави чак и књижевност. Основао је Француску академију (1641 г.), али је будно мотрио на њен рад. Искористио је периодичну штампу, која се појавила за његове управе, пружао јој подршку, али је у потпуности нагонио да се потчињава методима и циљевима његове политике. Под њим је 1631 г. покренуо Теофраст Ренодо „Француске новине“ („Gazette de France“), које су постале орган његове политике. Ришељеова економска политика. Добро схватајући сву зависност материјалне моћи државе од пораста производних снага земље, он је подржавао буржоазију у њеној економској делатности. Давао је фабрикантима-мануфактуристима разне повластице и привилегије, форсирао развитак поморске трговине, завео искључиво право Француза на пловидбу око својих обала, забрањивао француским трговцима да се користе страним лађама и ударао царине на инострану робу у истим размерама у којима су их иностранци убирали од француске робе, водећи притом пре свега политику заштите сопствене трговине и индустрије. Он форсира оснивање трговачких компанија и први пут им поверава задатак да населе Нову Француску (Северну Америку), Мартиник, Гваделупу и друге поседе Француза у Америци. Успеси свих тих подухвата били су више но скромни: ни капитали, ни људи нису одлазили у подухвате такве врсте, — појава на коју је доцније наишао и Колбер. Ради вођења енергичне спољне политике и јачања апсолутизма изнутра, завео је сталну сувоземну војску и флоту, које су биле коначно организоване тек под Лујем XIV, и појачао је у ту сврху порески терет. Основни директан порез (тај) повећан је од 11,5 милиона ливри у 1610 г. на 44 милиона у 1643 г., а укупна сума државних прихода повисила се готово пет пута у поређењу са добом Хенриха IV. Сељачки устанци под Ришељеом. Неколико месеци пре Ришељеове смрти млетачки посланик је писао: „Пограничне области Пикардије, Шампање, Бургундије, Лангедока, Дофинеа до те су мере опустошене да се у њима не наилази готово ни на какве остатке кућа, а већина становништва доведена је дотле да живи по шумама и често пљачком долази до средстава за живот; зато треба очекивати да та земља неће дуго давати средства за покриће претераних расхода који су јој наметнути.“ Притиснуто теретом пореза и експлоатисано од стране сениора, сеоско становништво дизало је устанке. Они су, као и увек у централизованој држави, носили локални карактер и лако били угушивани помоћу редовне војске. 1636 г. дигли су се сељаци Сентонжа, Ангумоа И: Поатуа. 1637 г. нормандиска скупштина сталежа поднела је краљу меморандум, у коме се жали на пљачку земље од стране војника и фискалних агената. Особито је подвлачен тежак положај сељаштва. Тамнице су, стајало је у меморандуму, препуне жртава царине на со, села су запуштена, сељаци се крију по шумама и постају разбојници. Магистрат града Руана такође је био на страни сељака против убирача пореза. На крају крајева сељаци су дигли устанак, позивајући на „заштиту и ослобођење од угњетача и сакупљача пореза“. Свог вођу називали су Јован Босоноги (Jean Va-nu-pieds) и намеравали да освоје неке градове и провинције. Ришеље је сменио с дужности муниципалне и краљевске чиновнике који су симпатисали устаницима и послао против сељака 4.000 иностраних најамника, јер му се чинило да нису достојни сажаљења. Племство, које су сељаци угрожавали, такође је пришло егзекуторском одреду. „Заробљене су вешали, остали олош стрељали“ — лаконски примећује један савременик.
27
Ришељеова спољна политика. У спољној политици Ришеље је био верни настављач политике Хенриха IV. Пошто Италија због опадања није претстављала никакав интерес, то је пажња француске владе била усмерена на оближње индустриске области у Белгији и на Рајни, које су припадале сада већ ослабелим Шпанији и Немачкој. И у једном и у другом случају та је политика нужно доводила Ришељеа до пружања подршке протестантским владама. Ришељеови успеси били су олакшани општом збрком која је у Немачкој настала у вези са Тридесетогодишњим ратом. Ришеље је помагао своје савезнике новцем, давао супсидије Шведској, која је устала против цара, и најзад се и сам умешао, пославши најамничке и француске трупе у Немачку — против Хабзбурговаца и њихових помагача Шпанаца. Ова интервенција имала је за последицу рат са Шпанијом. Рат се завршио кад је на власти био већ Мазарен. По Вестфалском миру Француска је добила већи део Елзаса (1648 г.), а по Пиренејском миру са Шпанијом — југозападни део шпанске Низоземске (Белгија), са њеном развијеном индустријом (1659 г.). Од тог времена Француска почиње да игра улогу најјаче државе у Европи, улогу, коју је припремила још Ришељеова политика. Личност Луја XIII. Лују XIII пала је у део скромна улога да буде краљ Француске под својим свемоћним првим министром. Он се занимао својим птицама, псима и коњима, волео је певање и сликање, могао је добро да поједе, био храбар и волео рат. Унеколико мрачан и неповерљив, ценио је одважност и јунаштво, и зато је био искрено ожалошћен кад је на захтев свога министра морао да потписује изгнанства и чак смртне пресуде непоправимим дуелантима. У узвишеним стварима државних послова он се слабо разумевао, и премда му је покаткад тешко падало Ришељеово туторство, па је чак дозвољавао себи и вицеве на његов рачун, ипак му је остао до краја веран, преневши сав терет државних послова на плећа свога оштроумног министра, иза чијих се леђа осећао потпуно безбедан од неиздржљиве досаде свога краљевског заната. Умро је пет месеци после Ришељеове смрти (1643 г.). Фронда. У то време нови краљ Француске, Луј XIV, имао је свега пет година (родио се 1638 г.). Поновила се ситуација која је постојала после смрти Хенриха IV. Парламент је признао за регенткињу краљицу+-мајку Ану Аустриску, док је фактички на чело управе стао њен фаворит Италијан Мазарен. Велможе и принчеви поново су покушали да искористе слабљење централне власти за то да државну благајну подвргну новој, грандиозној пљачки. Конде, Конти, Бофор, војвода буљонски и други захтевали су да им се преда управа државом, борили су се да им се даду богата гувернерства, изнуђивали су од владе новац у виду пензија, закључивали уговоре са иностраним државама и уопште били спремни да васкрсну времена и нарави „верских ратова“. Ситуација се није мењала од тога што овог пута иницијатор нових нереда нису биле велможе већ парламент, који је био увређен кињењима Ришељеа и који је сада громко протестовао против нових намета владе, која је од његових чланова затражила накнадну уплату новца за признање наследности њихових положаја. Ови нови нереди носили су назив „фронде“ — дечје игре праћком, коју је у Паризу полиција била забранила и прогонила (на шта су је париска улична дечурлија често засипала камењем). Тај назив изабран је да не може боље бити, јер се читава та побуна показала само празном игром привилегованих против апсолутне власти, неспособних за учешће у било каквом озбиљном друштвеном покрету. Фронда (1648—1653 г.) је била плод таквих друштвених слојева чији су интереси били тесно везани за постојање апсолутне власти у Француској и који су стога могли да се играју опозиције и чак да 28
прете револуцијом ради изнуђивања поклона и привилегија — само дотле док њима изазвани шири друштвени покрет није престрашио и саме иницијаторе и док их није натерао да поново стану на страну власти. Фрондин парламент истакао је као своју заставу ограничење краљевске власти у корист четири врховна дома“, тј. у корист парламента, државног рачуноводства, надлештва за царине и такозваног великог већа, који су имали да дођу наместо опште скупштине сталежа. То је била потпуно неоснована претензија на законодавну власт од стране више бирократије, која се захваљујући наследности својих положаја и стицању племства претворила у такозвано „племство плашта“, — реализација истог оног царства мајстора правних зачкољица (regnum rabularium) против кога је тако ватрено проповедао монархомах Отман, писац „Франко-Галије“. Становништво Париза, притиснуто порезима, било је жариште врења, спремног да се сваког тренутка излије у отворен устанак. Зато су пароле које је парламент избацио и његово играње опозиције наишли на неочекиван одјек и подршку. Парламент и врховни домови, подржани провинциским установама истог типа, израдили су, може се рећи, читав један устав, који је бројао 27 чланова. Најважнији међу њима били су: порези и царине имају се разрезивати само у сагласности са врховним домовима; свако лице које се ухапси, мора у року од двадесет четири сата бити саслушано и изведено пред одговарајућег судију. Све се то одигравало у време када су се у Енглеској развијали најдраматичнији моменти револуције. Зато је парламент не само поднео предлог о ограничењу краљевске власти него и захтевао да се ликвидира административна самовоља (укидање интенданата); он је надугачко и нашироко говорио о теми слободе, о правима народа, о врлинама старих Римљана, алудирајући на енглеску револуцију и помињући чак републику. Мазарен је наредио да се похапсе најугледнији чланови парламента. Онда је становништво Париза, коме је било обећано снижење пореза, дигло устанак и начинило барикаде (26 августа 1648 г.). После бојева на барикадама и низа сукоба са парламентом, двор је побегао из Париза и поново био спреман на уступке. Али је влади пошло за руком да привуче на своју страну Кондеа. Краљеве трупе опселе су Париз (јануар-фебруар 1649 г.). Погубљење краља Карла I у Енглеској и покрет париског становништва преплашили су парламент и натерали га да потражи зближење са оним слојевима француског друштва од којих се уствари ничим није разликовао, тј. са принчевима и аристократијом, који су као и парламент подједнако били заинтересовани за повећање оног дела режимског колача који су кусали захваљујући своме привилегованом положају. Покрет је прешао у руке велможа и племића, који су фронду претворили не у револуцију налик на енглеску, него у пљачку, која је потсећала на нарави недавно завршеног Тридесетогодишњег рата, са његовом разузданом солдатеском, издајствима и поткупљивошћу вођа, и са бескрајним упропашћавањем и патњама народа. Мазарен, који је чак био принуђен да са малолетним краљем побегне из престонице, измирио се са незадовољницима, са сваким понаособ, купио је пензијама и даровима крупне сениоре и принчеве, и са најамничком војском вратио се у престоницу. Одлуке парламента биле су укинуте, и парламенту је поново, као и под Ришељеом, било забрањено да улази у разматрање општих питања државне управе и финансија. Апсолутна монархија била је у потпуности успостављена (1653 г.).
28
Процес Фукеу. Фронда се завршила, али иза пљачке коју су починили велможе и принчеви дошла је пљачка од стране финансиских шпекуланата. Таква је била логика догађаја у Француској. Потреба за куповањем послушности сениора милостима, пензијама и поклонима имала је за последицу пражњење краљевске благајне, иза чега је сваки пут долазило до зајмљења новца од финансиских шпекуланата и закупаца, до продаје положаја и патената на племство итд. Иза разуздане племићке самовоље долазило је дрско и бескруполозно пљачкање државних доходака и неприкривено дерање коже са пореских обвезника од стране закупних компанија, са њиховим генералним закупцима државних пореза (fermiers généraux). Они су били довољно познати још у XVI веку; на њих се жалио и Ришеље, називајући их „пијавицама и сунђерима“, који сисају крв народа. Сада су они нашли у самој влади свог агента и заштитника — у личности сиринтенданта Фукеа. Жеђ за лоповлуцима овог чувара државних прихода није знала границе, и од 1654 г. он је једноставно престао да води евиденцију, трошећи државни новац на своје дворце, празнике и своје многобројне љубавнице. Саградио је себи у Воу такав дворац на коме му је позавидео и сам Луј XIV. 1661 г. умро је Мазарен, и краљ је почео да влада сам, изјавивши да ће бити свој сопствени први министар. Његов стварни први миниетар Колбер, постављен 1666 г. за генералног контролора финансија, инсистирао је још 1661 г. на хапшењу Фукеа и његових паразита. Ванредна судска комисија, која је Фукеа осудила на конфискацију имовине и доживотно заточење, истовремено се позабавила и „финансијерима“, који су грејали руке око сиринтенданта, штедрог на рачун државног добра. Укупна сума имања које је подлежало конфискацији износила је више него годишњи буџет државе. Наплаћено је преко 100 милиона ливри, док су приходи износили, по буџету из 1661 г., — 84 милиона, 1669 — 76 милиона, а 1687 — 94 милиона ливри. Уосталом, такви судови практиковани су и раније. Они су постепено ушли у систем, јер су уствари били нужна допуна систему државног газдовања: влада је помоћу суда периодично подрезивала крила финансиским шпекулантима, који су од те исте државе крали колосалне приходе. Али су исти ти шпекуланти са свог становишта били такође у праву. Зар сама апсолутна монархија, са својим системом пореза и доходака, дељених међу члановима владајуће класе, није била систематска и озакоњена пљачка, чији су технички извршитељи били сви ти закупци, финансијери и други пословни људи? На крају крајева, њихова се кривица није састојала у томе што су уопште крали, већ једино у томе што су крали више но што одговара њиховом положају. Луј XIV. Влада Луја XIV била је најсјајнији и најпотпунији израз тога уређења племићке монархије. У краљевој личности она је нашла утолико живљу инкарнацију што је тај, својим способностима сасвим осредњи човек био искрено убеђен у величину своје власти, и његова унутрашња садржина, његова делатност, његове одлике и у још већој мери његове мане у потпуности су проистицале из његове животне улоге да буде краљ. „Интереси државе“ као највише добро, које је као принцип прогласио кардинал Ришеље, замењени су у његовој делатности интересима владара, и ако изрека „држава — то сам ја“, која му се приписује и која је затим почела да кружи, и није била изречена од њега, његове сопствене забелешке у мемоарима нису далеко од смисла те реченице. Његови хвалиоци и идеолози признавали су, уз веће или мање ограде, богоустановљеност и неограниченост краљевског ауторитета, на пример Босије. Његови непријатељи с негодовањем су указивали на то да ти погубни принципи леже у основи његове практичне политике. „Некада је држава била све — писао је анонимни 28
аутор значајног опозиционарског памфлета „Уздаси поробљене Француске која позива на слободу“ (1689—1690 г.), — говорило се само о интересима државе, о служењу држави. Сада тако говорити ... значи чинити злочин, увреду величанства. Краљ је стао на место државе ... Краљ је све, држава ништа“. То, разуме, се, није било сасвим тачно. „Све“ — то су били они којима је служио сам краљ, мислећи да они њему служе. „Све“ — то је било племство као класа, и краљ је тачно одређивао класну природу своје власти кад је говорио да је он први племић у својој краљевини. Историја владе Луја XIV лако се може хронолошки поделити на два периода: до средине осамдесетих година XVII века и после тог датума. Први период јесте време даљег уздизања апсолутне монархије, други — почетак њеног опадања. Та околност што је први период био везан за делатност Колбера — није случајност. У Колберовој личности апсолутна монархија добила је, у својству свог извршиоца, правог претставника индустриске буржоазије, који је својом делатношћу поставио пред апсолутну племићку монархију питање: може ли — и ако може, до којих граница — племићка држава да пружа подршку делатности буржоазије, па према томе и капиталистичком развитку своје земље. Историја је показала да племићка држава, и логички и хронолошки узев, има такву могућност само до извесне границе, и да преко те границе буржоазија почиње да делатност племићке државе осећа не више као помоћ него као кочницу свог даљег развитка. Први период владе Луја XIV био је управо доба када је прогресивна улога феудалне монархије, њена историски важна улога дадиље буржоазије, — била до краја исцрпена, док у другој половини његове владе буржоазија, која наставља да се непоколебиво развија и богати, први пут почиње да осећа да јој та држава постаје терет. Племићка држава у том периоду великих и разорних ратова показала је својој буржоазији: чак и онда када у спољној политици устаје у одбрану интереса трговине и индустрије своје земље и њене буржоазије, ти ратови, који хране њену владајући класу, нужно се претварају од ратова који се воде у интересу буржоазије — у ратове типично племићке, подједнако разорне и за туђина и за своје поданике, — у ратове који се воде у име „краљеве славе“, тј. ради државно организоване племићке, феудалне пљачке и туђина и својих грађана. Централна и месна управа. Под Лујем XIV систем централизације и бирократизације апсолутистичке државе добио је свој завршетак. Сва власт у центру концентрисана је у неколико савета. са „уским“ саветом самога краља на челу. Извршни орган чинила су четири секретара, референти краљевског већа, који су се претворили у краљеве министре, и међу њима генерални контролор финансија, који је управљао кредитима и био фактички први министар, нарочито одонда откако је такав генерални контролор постао Колбер (1666 г.). Ранији врховни домови — и међу њима у првом реду парламент — морали су да се потчине вољи краља и његових непосредних извршилаца. Од почетка шездесетих година парламенти и друге централне установе престали су чак да се називају врховним домовима (cours supérieurs) и почели су се звати скромније — вишим домовима (chambres). Покушаји парламената да потсете на своја права, неизоставно су трпели неуспех. 1667 г. неколико чланова париског парламента је прогнано, а следеће године Луј XIV је својеручно ишчупао из парламентског регистра једну одлуку из времена фронде. 1673 г. краљ је парламенту забранио да чини ремонстрације. Ништа бољи није био ни положај провинциских парламената. Они су били потчињени гувернерима и у још већој мери интендантима, који су сад у провинцији постали 28
свемоћни агенти централне управе. Постепено се смањује значај и провинциских скупштина сталежа. Још је Ришеље укинуо скупштину сталежа у Дофинеу, привремено обуставио рад исте такве скупштине у Прованси и Нормандији и одузео лангедочкој сталешкој скупштини право изгласавања супсидија. У времену од 1657—1663 г. још неколико провинција изгубило је право да сазива своју скупштину сталежа. Све сталешке скупштине под Лујем XIV изгубиле су право да претресају питање пореза и бавиле су се само њиховом расподелом, док су за посланике све чешће бирани владини кандидати. 1692 г. Луј XIV је јавно укинуо све изборне дужности по градовима, претворивши их у продајне: сви мерови и ешевени морали су да купе своја места. Уосталом, пракса продаје грађанских дужности почела је још раније, у XVI веку. Са опадањем обласне и градске самоуправе растао је значај бирократских установа зависних само од централне власти. Таква установа били су интенданти, њих 34 на броју, по један на сваки административно-финансиски округ (généralité). Џон Ло је доцније рекао да Француском управља нешто преко три десетине интенданата, потчињених генералном контролору финансија, и Ло није био далеко од истине. Заведени као стална институција под Ришељеом, ти су интенданти сад постали свемоћни. Они су управљали „полицијом, правосуђем и финансијама“, како је стајало у пуномоћјима која су им уручивана, али уствари није било те гране која се не би налазила под будним оком интенданата. Муниципална и војна питања, вера, народна просвета, трговина, индустрија и земљорадња — све је то подлежало њиховом надзору. Те „паше“ и „сатрапи“, како су их доцније почели називати, угушивали су сваку манифестацију месне самосталности, потчињавајући себи све независне елементе друштва: свештенство, племство, градове. Њихови помагачи били су субделегати, који су такође били потпуно зависни од њих. Један од најенергичнијих интенданата из времена Луја XIV — Бавил, прочуо се тиме што је протестанте обраћао у католичанство помоћу кантоновања драгуна у кућама протестаната (драгонаде), изјављујући да је краљ сопственик све земље у Француској и да зато може да располаже свачијим земљиштем, па ма коме оно припадало. Особито велики значај стекла је под Лујем XIV полициска власт, која се мешала у све манифестације јавног живота. Административни надзор обухватао је све стране друштва, све до цензуре књига. У то време развио се и систем „наредби у запечаћеним ковертима“ (lettres de cachet), у којима је уз краљев потпис достављан месним властима бланко формулар, да га попуне наредбом коју год зажеле. Помоћу таквог документа могао се свако стрпати у тамницу и држати тамо без суда, истраге и назнаке рока заточења. Мало по мало, таква lettres de cachet обрела су се на располагању интенданата и других ситнијих чиновника. Краљевски двор. Завршетак централизације управе допринео је порасту краљевске самосвести, као и значаја установе каква је у апсолутној монархији био краљевски двор, који постаје права влада, премда званично непризната. На двору долази до додира између племства и његовог шефа — краља. Зато краљ захтева да племићи стално посећују двор. Ту се одређују основне линије политике апсолутистичке државе, и зато двор треба да одражава величину и снагу владајуће класе. Луј XIV волео је да га називају „краљем-сунцем“, и створио је себи атмосферу достојну своје величине. Недалеко од Париза, у Версаљу, подигнут је по својој архитектонској лепоти и раскоши изванредан дворац, који је стајао 150 милиона ливри. Ту су одржавани свечани пријеми, величанствени празници, и читав краљев живот био 28
је потчињен ситним, али свечаним правилима дворске етикете, налик на богослужење вршено у част бога на земљи — краља Француске. Колбер и колбертизам. Па ипак, у првој половини владе, упркос огромног расипништва двора и краља, упркос свег паразитизма владајуће класе, привреда земље брзо се развијала, ослобођена немира и несигурности, последица фронде, и крајњег материјалног напрезања снага у току претходне владе. Време када је на власт дошао Колбер (1661—1683 г. било је доба политике усмерене на уздизање производних снага земље и на заштиту делатности националне буржоазије. Апсолутна монархија као орган племићке владавине осећала је потребу за средствима и, добијајући их од пореза на индустрију и трговину, од све развијеније привреде земље, и сама је подржавала све снажнији капиталистички развитак, не будући још свесна последица које њеном опстанку прете од пораста буржоазије и њене класне самосвести. То је била не само француска него и општеевропска појава, карактеристична за апсолутну монархију на одређеном стадију њеног развитка. Племићка држава заштићује развитак сопствене индустрије и трговине, тежи повећавању извора и смањивању увоза готових производа, смањивању извоза и повећавању увоза сировина потребних индустрији, планирајући да извоз по својој вредности премаша увоз и тако повећа количину новца у земљи (активни трговачки биланс). Тај систем економске политике носи назив меркантилизам (трговачки систем). Његов најизразитији претставник био је чувени министар Луја XIV — Колбер. Систем активног државног биланса стајао је у вези са системом заштићавања националне индустрије и трговине (протекционизам) и са системом државног надзора и контроле над квалитетом продукције (регламентација). Сва ова основна обележја меркантилизма јасно су изражена у Колберовој политици. Али ми код Колбера налазимо још нешто више. Налазећи се на власти у једној тако крупној држави као Француска, Колбер је био принуђен да своју политику подржавања индустриске буржоазије комбинује са суштином те типично племићке државе, па је, према томе, био принуђен да у самој владавини племства нађе нешто корисно и за буржоазију, која је и даље била експлоатисана класа, и поред своје растуће економске моћи. Код Колбера налазимо поглед по коме количина економских добара света остаје вишемање постојана, а пораст једног национално-привредног организма може се вршити само на рачун другог. Отуда његова подршка агресивној спољној политици краља, коју је он свим средствима настојао да усмери на рушење трговачких такмаца Француске и у првом реду на освајање и упропашћење Холандије. Колбер је дакле покушавао да ратоборност француског племства искористи за привредне интересе Француске, па према томе и за интересе француске буржоазије. Стога је систем Колберове политике, у коме се меркантилизам комбинује са спољном агресивношћу у циљу угушивања такмаца француске буржоазије у области трговине и индустрије, боље називати колбертизмом, као посебном врстом меркантилизма. Али се Колбер у својим плановима са племством преварио. Племићка агресивност, у којој је рат увек бранио самог себе, увек је прелазила ону границу иза које постаје разорна за привреду сопствене земље. Слава племићког краља, у којој је персонификована државно организована феудална пљачка, — средство за опстанак племства као класе, — није трпела препрека које јој је постављао штедљиви Колбер, који је стално потсећао свога краља на потребу економисања. „За мене су сви расходи нужни“ — одговарао је, како кажу, краљ-расипник у таквим случајевима, дајући самим 28
тим томе министру-буржују на знање да племићка држава уопште нема намере да постоји и дела у интересу трговаца и пословних људи. Жан-Батист Колбер (1619—1683 г.) био је син руанског трговца сукном. Службу је почео као ситни чиновник код државног секретара Летелијеа, а затим прешао Мазарену, који га је пред смрт препоручио Лују XIV као изванредно талентованог и поштеног чиновника. Са Колбером продрла је у блиставу околину „великог“ краља скромна и тада још готово сервилна фигура француског индустриског и трговачког капитала. Са трезвеношћу и практичним смислом пословног човека незнатног порекла, Колбер је, као прави син своје класе, спајао у себи невероватну радну способност и сасвим искрено одушевљење величином француске монархије; од ње је та класа очекивала високо покровитељство и помоћ у питањима унутрашње и спољне трговине и зато је она засад била спремна да плаћа безумну раскош двора и његове безбројне паразите високог рода, величину и славу спољне политике те монархије. Мануфактуре. Колберово време јесте доба појаве крупне капиталистичке индустрије у Француској у облику мануфактуре и даљег пораста сеоске радиности, чему је не мало допринео сам Колбер. Од 582 привилеговане мануфактуре, које су пре револуције добиле називе краљевске, 113 их је основано уз његову подршку, док је само 68 постојало пре њега. У многе од тих мануфактура уложени су за оно време огромни капитали — од 200—300.000 ливри па до 1,5 милион. Индустријалци су добијали све могуће привилегије и зајмове, а да се већ и не говори о стварању државних мануфактура, које су државној благајни гутале огромне капитале. Тако су мануфактуре уметничких тепиха и тканина (Гоблени и Ла-Савокери) добиле од владе у времену од 1661 до 1710 — 4 милиона ливри. 1665 г. основана је чувена сукнарска мануфактура Холанђанина Ван-Робеа у Абевилу близу Амијена, у којој је пред крај владе Луја XIV радило преко 6.000 радника. Под Колбером приступило се вађењу каменог угља и почела се развијати металургиска индустрија. У време Колберове смрти Фландрија, Пикардија, Нормандија на северозападу, Лионска област, Дофине, Прованса, Лангедок — на југоистоку, Турен — у центру били су најбогатије индустриске провинције. Међу најважније продукте француских мануфактура спадали су пречишћени шећер из Марсеља и са обала Лоаре, хартија — из Бургундије, Оверња и Ангомоа, шешири и рукавице — из Дофинеа, Провансе и Берија, гвожђе — из Еноа (Хенегау), Бургундије, Дофинеа, грофовије Фоа, Аигомоа и Лимузена; свилене тканине — из Троа и Лиона; чипке — из Фландрије, Алансона, Лорена и Оверња; платно — из Нормандије, Мена, Дофинеа и Бретање; плетене тканине — из Ил-де-Франса, Орлеана, Берија; сукна и вунене материје — из Фландрије, Пикардије и Нормандије, Шампање, Елзаса, Берија, Лангедока и вунена саржа с југа (Левасер). Неке од тих грана производње имале су велики број радника и машина, иако треба имати на уму да је поред централизованих мануфактура,. у којима је рад био концентрисан под једним кровом и једним руководством, још више било таквих у којима су знатан део процеса производње обављале кућне занатлије које су радиле на селу. Регламентација. Штитећи индустрију, Колбер је, у пуном складу са основним задатком своје економске политике — да повећањем извоза привуче у земљу што више новца, меша у саму производњу, прописујући декретима квалитет и солидност продуката, размере, ширину и дужину, боје и дезене материја, стално наглашујући у својим многобројним инструкцијама да француски производи само уз испуњење свих тих захтева могу издржати конкуренцију на међународном тржишту. Та регламентација 28
производње — битна црта меркантилизма — била је код Колбера особито јако наглашена. Тиме се такође објашњава и његова царинска политика заштите француске индустрије од иностране конкуренције. У том погледу особито је била карактеристична, углавном против Холандије уперена, тарифа из 1667 г., тј. списак царина на увезену робу. Те царине су биле тако високе да је постало нерентабилно увозити већи део те робе. То је била готово прохибициона царина, која је француским произвођачима омогућила да повисе цене својим производима на унутрашњем тржишту и тако стекну нове приходе на рачун пољопривреде, која је, са своје стране, услед забране извоза жита и осталих пољопривредних сировина, била принуђена да своје производе продаје по сниженим ценама. Такво прелажење прихода из џепа земљорадника у џеп француског“ буржуја-индустријалца могло се вршити у Француској без нарочитог протеста са стране земљорадника, јер је тај земљорадник био сељак. „Национална мануфактурна индустрија — пише о том периоду Енгелс, — под тада постојећим условима, могла се створити само на рачун сељаштва. Натурална привреда сељака била је уништена и замењена новчаном; унутрашње тржиште било је створено и, у исто време, убрзо готово сасвим поново разорено, бар за неко време, захваљујући истом процесу: путем нечувеног насиља, којим се нова економска нужност пробијала у живот, као и путем повишавања пореског задужења у новцу и људима, које је тада постало неизбежно услед завођења стајаћих војсака и регрутовања“.113 То, разуме се, не значи да је Колбер занемаривао интересе земљорадње. За првих десет година своје управе спровео је он низ мера које су имале за циљ олакшање положаја сељака. Он је настојао да ограничи пореске повластице племства, које, по правилу, није плаћало порезе; 1664 г. анулирао је повеље и привилегије племства задњег времена, везане за пореске олакшице; делимично је ослобађао сељаке дужне порезе; ослобађао сеоске општине дугова, враћао општинама општинска земљишта која су им племићи били одузели, забрањивао да се сељачка стока продаје за дуг, али је у целини, како то показује читава његова царинска политика, интересе сељаштва жртвовао интересима буржоазије, а да већ и не говоримо о потреби која је стално пред њим стајала — о потреби да колосалним расходима одржава величанствену зграду апсолутне монархије, која је свим својим теретом лежала на плећима истог тог француског сељака. Колберова колонијална политика. Тежња за стицањем извора прихода одређивала је Колберову спољну, напосе колонијалну политику. Стварање трговачких компанија, делом уз принудну расподелу акција између буржоазије и чиновништва, и наметање тим компанијама улоге колонизатора — то је био предмет сталног Колберовог старања, које ни издалека увек није доводило до успеха. Француски капитали нерадо су се упуштали у такве подухвате и компаније, и поред свих привилегија и зајмова које је влада овима давала; те компаније крахирале би једна за другом или су бедно тавориле дане, доказујући да је француска буржоазија више волела да експлоатише свога сељака помоћу система закупа, индиректних пореза, непрестаних зајмова влади и свих могућих финансиских махинација, него да се упушта у далеке и рискантне колонијалне подухвате. Ипак је Француска за то време стекла простране територије у Старом и Новом свету (Канада, Луизијана, Гујана, део Западноиндиских Острва, низ упоришта у Африци — Сенегал и Мадагаскар — и неколико упоришта у Индостану). У интересу трговине и индустрије Колбер је укинуо многе од унутрашњих царина, градио је путеве и канале. Под њим је 1681 г. завршен велики Лангедочки 113
„Летописи марксизма“, 1930. бр. 3 (13), Писмо Даниелсону од 15-III-1892, стр. 120 (на руском).
28
канал, који је Средоземно Море спајао са Атланским Океаном. Он је много допринео и развитку трговачке и. војне флоте, али поред свега тога, по Марксовим речима, „финансиска, трговачка и индустриска социјална надградња, или, тачније, фасада друштвене зграде ... потсмешљиво се дизала над заосталим, инертним стањем главне гране производње (пољопривреде) и над гладовањем произвођача.“114 Опадање Француске у другој половини владе Луја XIV. После Колберове смрти (1683 г.) нестало је последње кочнице расипничкој племићкој монархији. Утицај је стекао министар војске Лувоа, а са њим је на сцену ступило преовлађивање војних интереса. Расходи почињу да бескрајно расту, у складу са развијањем уистину безумне краљеве спољне политике. Са њима расте пореско бреме и отпочиње право пропадање земље, нарочито сељаштва. Тридесет година после Колберове смрти држава се поново налазила у крајњој беди и потпуној упропашћености. Терет пореза. Основни порез и даље је био директни имовински порез — тај, који су од 1439 краљеви убирали без икаквог одобрења од стране опште скупштине сталежа. Свештенство и племство били су ослобођени тог пореза, буржоазија је успела да добије низ привилегија, које су смањивале размере дажбина, тако да је сав терет тог пореза падао на сељаштво. Други важан порез била је габел — порез на со (соларина), најмрскији сељацима од свих пореза. Продаја соли чинила је монопол државе у већини провинција и издавана је под закуп. Со је продавана по много пута вишој цени од цене коштања, закупци су се невероватно богатили, а сељак је био принуђен да се често одриче тога за живот нужног продукта због његове скупоће и старао се да до њега дође од кријумчара. Онда су се на сцени појављивали надзорници соли, отпочињали су претреси, конфискације и глобе, иза којих су долазиле праве битке и читави устанци. Да би спречила одрицање од куповине соли по државној цени, влада је стављала у обавезу сваком становнику да годишње купује од државних складишта одређену количину соли. Подједнак значај имале су и трошарине, нарочито на вино — важан продукат сељачког газдинства у Француској. Ту је постојао исти такав систем закупа и вршена су иста насиља и неправде. Положај сељаштва. Француско сељаштво у то време није више претстављало у имовинском погледу једнородну масу већ се диференцирало на имућни горњи слој, такозване ораче — власнике читаве оранице (20—30 хектара), или власнике половине или једне трећине „земље плуга“ (7—20 хектара), и на сељачку сиротињу, која је била принуђена да надничи на земљи својих сељака-кулака. Положај тих надничара (journaliers-manouvriers) био је особито тежак за време неродица и ванредних намета у другој половини владе Луја XIV, када су вођени непрекидни и скупи ратови. Чувени маршал Луја XIV, Вобан, који је врло добро познавао положај сељака, саветовао је влади да измени систем пореза и мноштво пореза замени једним, заснованим на типу црквеног десетка. У своме делу „Краљевски десетак“ он је писао крајем владе: „Ја могу са увереношћу рећи да је у последње време готово један десети део народа бачен у беду и да стварно проси; да од осталих девет десетина — пет није у стању да пружа милостињу првом делу, јер се и сами налазе у истом положају; да од преостала четири дела три живе врло рђаво, јер су оптерећени дуговима и парницама“. Други један значајан писац тога времена, Лабријер, давао је овакву јадну слику сеоског животарења: „Ту и тамо сусрећете дивље звери, мужјаке и женке, црне, 114
Маркс и Енгелс, Дела, т. XXVII, 34 (на руском).
28
сасвим спржене од сунца: они су ниско к земљи повили своје грбаче, обрађујући је с непобедивом упорношћу; они имају нешто налик на артикулисан говор и када се потпуно исправе, показују људско лице. И заиста, то су људи; ноћу се крију у своја легала, у којима живе хранећи се црним хлебом, водом и корењем; они избављају друге људе труда да сеју, раде и убирају жетву да би живели, и зато не заслужују да им се одузима хлеб који су они посејали“. Сељачки устанци. Сељаци нису увек били пасивни према гуљењу коже од стране сениора и државе, али је сада та држава била одвећ јака, и сви устанци сељака угушивани су чим би избили. Мржња сељака обрушивала се нарочито на убираче пореза. Такви су, на пример, били устанци у Берију, у Гаскоњи, Вивареу, Гиени и Бретањи — шездесетих до седамдесетих година XVII века. Велики устанак из 1675 г. у Бретањи захватио је знатан предео. Сељачка војска бројала је 20.000 људи. Своје захтеве сељаци су изложили у такозваном „Сељачком кодексу“, који је у многоме антиципирао захтеве будућих апела општој скупштини сталежа из 1789 г. Они су захтевали укидање ценза у натури (такозваног шампара), кулука, десетка, дажбина за обреде свештенства, завођење изборних судова итд. Верска политика Луја XIV. Рушећи последње остатке самоуправе, месних слобода и права, француски апсолутизам није могао проћи ни мимо верског непотчињавања краљевској вољи. Још од почетка своје самосталне владе Луј XIV је постепено почео да тлачи протестанте и да им одузима права која им је обезбедио Нантски едикт и која су потврђена „Едиктом милости“ из 1629 г. Уосталом, за те прогоне не треба оптуживати само краља. Укидање Нантског едикта 1685 г., припремљено низом претходних мера, учињено је под снажним притиском црквених кругова и после својеврсне демагогије, усмерене на то да се задовољи антипротестантски талас што се дизао одоздо. У времену које је протекло од заузећа Ларошела до укидања Нантског едикта у социјалном саставу француских протестаната десиле су се битне промене. Племство је мало по мало напустило његове редове, и протестантизам је постао „малограђанска вера“, тј. вера буржуја и занатлија. Иако је протестантизам остао на положају „трпљене“ религије, ипак су његови приврженици што се даље ишло све више прилазили у разред људи за које је краљевска служба и заузимање краљевских положаја постало немогуће. Сфера њихове делатности по нужди је постала индустрија и трговина, и ту су се њихова организованост, калвинистичка штедљивост и упорност, као и свуда у калвинизму, претворили у верску дужност капиталистичке акумулације и привредног успеха. Ситни мајстори, вешти у свом занату и здружени калвинистичком дисциплином, продиру у еснафе користећи се праксом владине продаје права еснафског мајстора, и на тај начин стварају у редовима занатлија верски удружене групе новајлија, мрских старој корпоративној цеховштини. По градовима дух уске корпоративне нетрпељивости стварао је фанатичку верску мржњу, коју је католичко свештенство подгревало са великом вештином. Распиривана од стране цркве и владе, верска нетрпељивост подржавана је у горњим слојевима католичке буржоазије, јер су и међу буржоазијом енергија и здруженост хугенота обезбеђивали овима привредне успехе и изазивали завист њихових католичких конкурената. Према томе, укидање Нантског едикта било је мера која је чак уживала извесну популарност не само у владиним него и у буржоаским круговима XVII века. Упркос томе, укидање едикта нанело је француској трговини и индустрији велику штету, јер је било праћено протеривањем из краљевине најенергичнијих и имућних 28
претставника буржоазије, који су својим знањима и капиталима оплодили земље у које су морали да емигрирају: Енглеску, Холандију, Бранденбург, Швајцарску и чак далеку Јужну Африку. Устанак камизарā. У вези са прогонима калвиниста и укидањем Нантског едикта стоји крупни устанак протестаната у планинском крају Севена, познат под именом устанак камизара (од речи chemise или старога camisa — кошуља), по кошуљи коју су носили преко одела. На југу Француске, у Лангедоку, у источним његовим областима, живело је мноштво сељака-брђана који су исповедали протестантизам. Заоштравање прогона протестаната у вези са тешким наметима на сељаке било је узрок тога устанка, који је избио 1702 г. Парола устаника била је: „Никаквих пореза и слобода савести“. Уживајући подршку околног сељаштва, устаници су освајали феудалне замкове. Кријући се по планинама, они су дејствовали у партизанским одредима, изненада се појављујући и задајући краљевским трупама неочекиване ударце. Читаве три године остали су непобедиви, и тек је издаја једног од вођа камизара — Жана Каваљеа — унела расцеп у њихове редове. После тога краљевским трупама је пошло за руком да угуше устанак и похватају његове вође. Један део камизара спасао се бекством у иностранство. Спољна политика Луја XIV. Средином XVII века, захваљујући политици Ришељеа и Мазарена, Француска је играла доминантну улогу у међународним односима. Главни непријатељи Француске — Шпанија и аустриски Хабзбурговци — били су понижени. По Вестфалском (1648 г.) и Пиренејском (1659 г.) миру Француска је стекла важне нове територије. По првом миру добила је од Немачке Елзас, по другом — Русијон јужно и Арас и већи део Артоа северно од Шпаније. Али сви ти поседи нису претстављали једну повезану територију, већ су се делом састојали из комада земљишта уклињених у туђе територије. Луј XIV желео је да у спољној политици игра улогу „великог“ монарха, који одлучује судбину Европе. Сматрајући себе правим наследником Карла Великог, Луј XIV је био вољан да стави на главу царску круну. Најмљена пискарала чак су доказивала да француски краљ стоји изнад цара, јер је наследни и неограничени господар, док међутим, цара бирају изборни кнежеви. Међународни положај Француске био је у то време заиста повољан. Њен природни и снажни такмац — Енглеска — после Кромвелове смрти и рестаурације није више претстављао опасност. Карло II био је спреман да у накнаду за новчане супсидије не чини препреке освајачким плановима француског краља. Али се Луј XIV, сасвим неочекивано, још од самог почетка сукобио са још једним непријатељем, чију је снагу потценио: са младом буржоаском републиканском Холандијом. Тек што је из тешке борбе за своју независност против Шпаније изишла као победник, република Уједињених провинција или Холандија видела је смртну опасност по себе у освајачким замислима Луја XIV, које су се у прво време кретале коритом колбертистичких идеја; зато је она постала душа свих коалиција које су у том периоду склапане између узнемирених суседа ратоборне Француске. После пада династије Стјуарта у Енглеској и „славне револуције“ непријатељ Француске постала је и Енглеска. Борба се претворила у серију у правом смислу те речи „трговачких ратова“, вођених за поморску и колонијалну превласт између трију највећих и економски најјачих држава XVII и почетка XVIII века — између Француске, Холандије и Енглеске. Из те борбе изишла је као победница Енглеска, која је у XVIII в. ударила темеље својој колонијалној моћи, припремљеној двама вековима њеног 29
капиталистичког развитка и консолидацијом њене буржоазије после енглеске револуције XVII в. Луј XIV водио је четири рата. Први рат био је изазван његовом тежњом да освоји Белгију, тј. онај део Низоземске који је остао у рукама Шпаније. Заснивајући своје право на томе да нови краљ Шпаније, син Филипа IV, Карло II (1665—1700), води порекло из другог брака, док међутим, по обичајима Фландрије деца из другог брака не наслеђују свога оца, Луј XIV, који је био ожењен ћерком Филипа IV из првог брака, поставио је у име своје жене претензије на Белгију. Против тога устала је Холандија. Њеној трговини већ је била причињена штета Кромвеловим „Навигационим актом“ из 1651 г. и затим ратом са Енглеском. 1667 г. отпочео је царински рат са Француском, услед готово прохибиционих царина које је Колбер завео на холандску робу. Холандија је на то одговорила искључењем француске робе са својих тржишта. Сада се она сасвим оправдано бојала да освајање Белгије од стране Француске не послужи као почетак њеног краја. Холандија је склопила савез са Енглеском и Шведском. Рат је кратко трајао (1667—1668) и завршио се Ахенским миром. Луј XIV морао се задовољити присаједињењем само неколико пограничних тврђава Белгије (Лил и друге). Али се Луј XIV није на том зауставио. Следећих година он је успео да Шведску одврати од савеза са Холандијом и да супсидијима привуче на своју страну Карла II Енглеског. Отпочео је други рат (1672—1679 г.) са Холандијом. Француска војска, под командом истакнутих војсковођа Тирена и Кондеа, упала је у Холандију и замало није заузела Амстердам. Али су Холанђани дигли бране и поплавили земљу, а њихова флота задала је пораз уједињеној енглеско-француској флоти. Холандији је у помоћ притекао бранденбуршки изборни кнез Фридрих Виљем („велики изборни кнез“), за чије је рајнске поседе ширење Француске на север и исток претстављало опасност од окружења. Против Француске устали су и аустриски и шпански Хабзбурговци и, најзад, Немачка царевина. Рат се разбуктао на Рајни, и Французи су зверски опустошили Пфалц. Савез са Француском био је у Енглеској крајње непопуларан, и парламент је ускоро натерао свога краља да раскине савез и прекине рат. Иако је Француској пошло за руком да провокацијом увуче Шведску у рат са Бранденбургом, ипак је Фридрих Виљем потукао Швеђане код Фербелина (1675 г.), и после тога Француска је пристала на мир, који је закључен у Нимвегену, 1679 г. (са Холандијом и Шпанијом 1678, а са царевином 1679 г.). Холандија је добила натраг све што су јој Французи били освојили, а Луј XIV добио је и накнаду за то од Шпаније Франш—Конте (грофовију Бургундију) и неколико пограничних градова у Белгији. Мир у Нимвегену био је време највећих успеха Француске у спољној политици. Користећи се тиме што је Немачка царевина преживљавала процес потпуног распадања, Луј XIV је почео да присваја њене пограничне територије. Основане су специјалне „анексионе коморе“ („chambres des réunions“), у којима су се француски правници бавили „испитивањем“ права француског краља на ову или ону територију Немачке. 1681 г. Луј XIV је изненада и без икаквог повода заузео Штрасбург и присајединио га Француској. Немачка царевина гледала је на сва та освајања прилично пасивно. Аустриски Хабзбурговци налазили су се у то време у опасности која је претила са Истока (опсада Беча од стране Турака, 1683 г.), и зато је за неко време њихова пажња била одвучена са западних граница. Стога су царевина и Шпанија биле
29
принуђене да са Француском склопе уговор у Регенсбургу, 1684 г., којим су формално признале право Луја XIV на све територије које је освојио. Над државе западне Европе наднела се опасност од коначног потчињавања Француској. Као и раније, на челу антифранцуске политике стајала је Холандија. Нови штатхалтер Уједињених провинција, Виљем III Орански (1672—1702 г.), улагао је све напоре у то да образује једну нову коалицију против Француске. После укидања Нантског едикта (1685 г.) Холандија је радо примала протестантске емигранте из Француске, и од њих је чак образовао неколико пукова. Холандија је постала центар свих антифранцуских публикација и антифранцуске пропаганде. 1686 г. Виљему је најзад пошло за руком да против Луја XIV закључи тајни одбранбени савез, „Аугзбуршку лигу“, која је обухватила готово читаву западну Европу. У њој су узели учешћа цар, Шпанија, Шведска, Холандија, Савоја, неки немачки изборни кнежеви и италијански владари. Чак се и папа Иноћентије XI изјаснио у корист савеза. Положај Француске се погоршао, нарочито после „славне револуције“ у Енглеској, када је Јаков II, потајни католик, који је подржавао савез са Француском, био принуђен да бежи, а енглески престо био понуђен Виљему III Оранском (види главу XIV). После тога савез Енглеске са Француском био је раскинут, и Енглеска је прешла у табор непријатеља Француске. Када је Луј XIV, настављајући своју политику анектирања, извршио нов напад на прирајнске земље и освојио готово сву земљу од Базела до Холандије, коалиција је ступила у рат с њим. Овај трећи рат Француске (1688—1697 г.) вођен је истовремено на више бојишта: у Низоземској, на Рајни, у Италији и Шпанији. Он је био крајње разоран по обе стране, и сам Луј XIV пожурио је да закључи мир. Мировни уговор потписан је у Рисвику (1697 г.). Француска је задржала Штрасбург и неке територије на граници са царевином, али је морала да Виљема Оранског призна за енглеског краља. Четврти рат Луја XIV носи назив Рат за шпанско наслеђе. Овај дуготрајни и за Француску крајње разорни рат увукао је у свој вртлог готово читаву западну половину Европе, док је на њеном истоку вођен један други, по својим последицама подједнако важни, велики Северни рат, у коме је Петар I исковао будућност Руске царевине. Као повод за Рат за шпанско наслеђе (1701—1714 г.) послужила је смрт шпанског краља Карла II, који није имао деце. Луј XIV, који се по својој жени, шпанској принцези Марији-Терезији (ћерци краља Филипа IV), сматрао „наследником“ шпанских поседа, још крајем деведесетих година водио је преговоре са другим државама о подели шпанског наслеђа. Али се он потајно одлучио да се њиме користи сâм, и у ту сврху успео је да од Карла II добије завештање, по коме је за наследника шпанског престола проглашен најмлађи унук Луја XIV, Филип Анжујски, истина, под условом да круна Шпаније и Француске никад не припада једној истој личности. Али је шпански краљ имао још једног наследника, у личности Хабзбурга, надвојводе Карла, другог сина цара Леополда I, који је шпанском краљу Филипу III долазио унук. Тек што је Карло II склопио очи .(1700 г.), Луј XIV је кренуо своје трупе у Шпанију, да потпомогне кандидатуру свога унука, проглашеног за Филипа V, краља Шпаније. Против њега устала је једна коалиција, са Виљемом Оранским на челу, који је сад дејствовао истовремено и као енглески краљ, и као штатхалтер Холандије. Насупрот Француској, коалиција је истакла кандидатуру надвојводе Карла. Претензије Хабзбурговаца подржавала је већина немачких кнежева. На страни Луја XIV били су испрва Савоја и Португалија (али су и оне ускоро прешле на страну његових непријатеља) и изборни кнез баварски, коме је Луј обећао шпанску Низоземску и Пфалц. Бивша савезница 29
Француске — Шведска — била је заузета ратом са Русијом, и зато није узела учешћа у овом рату. Рат је пао на Француску као тешко бреме и није јој донео нове победне ловорике. Велики маршали Француске Тирен и Конде лежали су већ у гробу. Уместо њих француским трупама командовали су неталентовани генерали типа Вилроа, док су се на непријатељској страни бориле такве крупне војсковође тог времена као што су принц Евгеније Савојски и лорд Малборо. Рат је вођен истовремено на више фронтова. Особито велике неуспехе доживели су Французи на низоземском бојишту, где су трпели пораз за поразом. Краљ је био спреман да моли за мир, али су му савезници поставили такве услове да је био принуђен да настави рат. Они су захтевали да краљ сам истера из Шпаније свог унука, који је већ био успео да се тамо учврсти. У Енглеској су такође били већ заморени ратом, и торијевска партија, која је добила превагу после смрти Виљема Оранског, извела је Енглеску из коалиције. Други претендент на шпански престо, надвојвода Карло, после смрти цара Јосифа I, наследника Леополда I (1705—1711), и сам је постао цар, под именом Карло VI (1711— 1740), тако да су се преостали чланови антифранцуске коалиције почели сада плашити новог спајања шпанске и немачке круне, као за време Карла V. Зато, када су Енглези ступили у преговоре са Лујем XIV и закључили са њим мир у Утрехту (1713 г.), Холандија, Пруска, Савоја и Португалија придружиле су се том уговору. Цар и немачки кнежеви наставили су да воде рат, али су сад Французи, слободних руку, прешли у офанзиву и Раштатским уговором натерали цара да прими услове Утрехтског мира. Резултат рата била је делимична подела шпанског наслеђа. Шпанија са колонијама остављена је Филипу V, али се он морао одрећи за себе и своје потомке свих претензија на француску круну и уступити Аустрији — Белгију, Милано и Напуљску краљевину. Енглеској је признат Гибралтар, који је она била заузела за време рата. Француска је морала да Аустрији уступи део Фландрије, а Енглеској — један део својих северноамеричких поседа. Холандија је добила право да држи своје гарнизоне у неким белгиским тврђавама, као заштиту од Француске. Савоја, коју су за време рата били освојили Французи, враћена је савојским војводама, и заједно са Пијемонтом и Сардинијом образовала је нову, Сардинску краљевину. Према томе, Рат за шпанско наслеђе имао је за последицу веома битне међународне промене. Француска је била упропашћена. Резултати блиставог царевања били су мизерни. Државни дуг достизао је сада 2,5 милијарди франака, тј. шеснаест пута више од годишњег државног дохотка. Опозиционарски настројени писци рачунали су да су народна беда и општа упропашћеност земље услед непријатељских инвазија смањили број становника за једну четвртину, ако не и за једну трећину. Када је краљ умро, пожурили су да га сахране без нарочитог сјаја, јер су се бојали непријатељских демонстрација. Време Луја XV. Влада Луја XV (1715—1774 г.), праунука „краља сунца“, била је наставак претходне владе у свему што је било најмрачније у апсолутизму Луја XIV, била је лишена његове величине и достојанства. „Двор“ постепено престаје да игра улогу центра културе, уметности, друштвене мисли, арбитра доброг укуса и моде. Друштвени живот сада ври ван граница двора, у граду. Буржоазија наставља да се развија и богати, она окреће леђа апсолутизму, тражи сопствене путеве у политици, тежи за друкчијим друштвеним поретком и, наилазећи на отпор у старим установама, подвргава их критици са позиција „просветитељства“, које подрива пређашње темеље друштва и 29
свргава још доскора признате ауторитете: религију, апсолутну монархију и феудализам у целини. Такав је општи карактер почетка XVIII века, бременитог револуционарним потресима, века опадања и распадања апсолутизма у Француској. Ове његове црте, које се запажају већ крајем владе Луја XIV, постају још видније под његовим наследником. Регентство. 1715 г. Луј XV је имао пет година. Филип Орлеански, нећак покојног краља, проглашен је од парламента за регента краљевине, упркос вољи Луја XIV. Енергичним мерама спречио је он покушај нове фронде, која је постала готово традицијом на почетку сваке нове владе. Али се регент ипак показао слабим, и парламент је поново поставио претензије на повратак права која су му погажена за претходног царевања. Управа се обрела у рукама неискусних људи, а они су постали жртва таквог интриганта какав је био шеф владе кардинал Дибоа (1715—1723 г.), који се увукао у савет за иностране послове „исто онако као што биљке мало по мало урасту у дубину стена па их најзад разбију“. Затим, упркос краљевог пунолетства и његове изјаве да ће владати сам, фактички је земљом управљао кардинал Флери (до 1743 г.). Невероватно расипништво и пљачке пред крај царевања бацили су државну благајну у колосалне дугове и били златни мајдан за финансиске шпекуланте, који су се богатили на закупима и зајмовима. По наређењу судских органа похапшено је око 1.500 људи, које су осудили на исплату 200 милиона ливара на име глоба и конфискација, али је држава успела да утера само половину те своте. Огромни државни дуг и стални дефицит били су она болест која је непрестано нагризала престарели организам апсолутне монархије. Благајна је била празна, краљевски домени, који су некада доносили приходе, били су распродани, и дуг је толико порастао да је влада тешком муком плаћала камате. Џон Ло и његов „систем“. У то време регент је дознао за пројекте које је развијао Шкотланђанин Џон Ло, професионални берзијанац и стручњак за банкарство. Лоова мисао састојала се у томе да Француска. располаже са довољно новца за то да оплоди трговину и индустрију, али да тај новац готово у потпуности одлази на шпекулације, у сфери чисто финансиских операција благајне, које, саме по себи јалове, доносе међутим својим власницима огромне профите. Ло је дакле истицао стварни порок француске буржоазије — њену тежњу ка зеленаштву, везаном за систем државних финансија, о чему је напред у више махова било речи. Са тог гледишта Ло, упркос фантастичних пројеката, остајући у свим својим подухватима хазардни играч, стоји близу најкрупнијим политичарима Француске XVII в. — Силију, Ришељеу и Колберу, јер су ови такође настојали да усмере капитале француске буржоазије у правцу трговине и индустрије и да их истисну из сфере државног пореског апарата и државног кредита. Али је Ло предлагао да се поступа сасвим друкчијим средствима од оних која су предвиђали његови претходници. По Лоу, буржоазија зато улаже своје капитале у државне хартије и закупе — што новац скупо стоји, тј. што сваки зајам доноси високе камате. Новац се може увући у трговину, индустрију и колонијалне подухвате — путем стварања крупних предузећа, типа енглеске и холандске Источноиндиске компаније, и обећањем будућих зарада. Друга мисао састоји се у томе да, по њему, држава може да новац учини јевтинијим, тј. сваком приступачним, — укидањем или бар смањењем камата на зајмове. Држава може да новац од племенитих метала замени папирним новцем и самим тим ишчупа приходе из руку зеленаша.
29
Регент је испрва дозволио да Ло оснује приватну банку (1716 г.), која је стекла свој капитал продајом акција. Акције су давале право на учешће у подухвату и имале да донесу одређени приход. Са своје стране, банка је давала зајмове у билетима, које је држава признавала за звечећу монету. Банчине ствари кренуле су врло добро, и влада је дозволила да се са банчиним зајмовним операцијама повеже финансирање великих подухвата, који су имали да у перспективи доносе огромне профите. Банка Ло основала је Западноиндиску компанију у циљу трговине са америчким колонијама Француске, Канадом и Луизијаном и добила је сва права и привилегије старе Источноиндиске компаније. Затим јој је дато право да кује владин новац, даље, добила је монопол на дуван и, најзад, продрла је чак у „олтар“ зеленашког капитала — узела на себе закуп државних пореза. Пошто су од Лоових подухвата очекивани велики приходи, вредност акција његове банке почела је да расте и акције су се убрзо почеле продавати по десетоструко већој цени од номиналне. Њихов курс нарочито је порастао онда кад је компанија узела на себе плаћање државних дугова, и Ло је наименован за државног контролора. Влада је узела зајам од банке у њеним билетима и исплатила своје повериоце. Иза прве емисије акција дошла је друга, па трећа, и њихов број попео се на 600.000. Цена акција и даље је расла, и ускоро је 40 пута премашала номиналу. У улици Кенкампоа, где се налазила Лоова банка, беснеле су страсти и текла жива игра на берзи. Људи су продавали земљишта и друге вредности, да би купили акције, које су много обећавале. Ло је већ маштао о томе да у своју банку увуче све вредности земље и да је претвори у концентрацију свеколиког њеног богатства. Али се његово предузеће ускоро распукло као мехур од сапунице. Ло је издао билета за готово 3 милијарди ливара, док међутим, подухвати везани за банку засад још нису доносили прихода, а реалних вредности било је у банци за највише 50 милиона ливара, поред сумњивих меница у вредности 200 милиона ливара. Поверење у банку почело је да опада, и Ло, да би зауставио замену билета које је издала његова банка — за звечећу монету, издејствовао је код владе указ по коме се приватним лицима забрањује да код себе имају металног новца преко одређене, и то мале суме. Ова мера отворила је сваком очи и коначно поткопала поверење у Лоове операције. Људи су почели да у маси подносе билете за замену, настала је паника, и банка је ускоро била принуђена да обустави замену, због отсуства звечеће монете. Ло се једва спасао од разјарене гомиле пропалих улагача и побегао је из Француске. Али је влада тако успела да исплати све своје повериоце помоћу билета Лоове банке и да се ослободи пређашњих дугова, — истина, да би се. ускоро увалила у нове. То је, разуме се, било тајно банкротство државне благајне, а кривица за то пала је на предузимљивог, али претерано фантастичног фабриканта финансиских планова. Интересантно је истаћи да су великог удела у подривању поверења публике у Лоову банку имали бивши закупци државних пореза, којима је инвентивни Шкотланђанин одузео масни државни колач. Они су се после Лоовог краха и латили посла да „спасавају“ државне финансије — старим методима систематских лоповлука, мародерства и малверзације. На челу те банде стајали су респектабилни „финансијери“ браћа Пари, најкрупнији зеленаши Француске XVIII века. Њиховим старањима и под покровитељством Дибоа, француске државне финансије усмерене су старим коритом финансиских операција сумњиве природе, дугова и дефицита. 29
Личност Луја XV. Опадање владиног ауторитета, карактеристично за владу Луја XV, налазило је свог израза у првом реду у личности новог краља. Луј XV био је ништаван, дубоко развратан човек, који је водио рачуна само о својим уживањима и на све остало презриво одмахивао руком: „После нас макар и потоп!“ На државу и на своју власт гледао је као на средство за задовољавање својих прохтева, и изнад свега ценио лов, који је био његова страст. Трошио је огромна средства на куповину и грађење вила ван града и ловачких замкова, обасипао поклонима своје љубавнице, од којих је једна, позната мадам де Помпадур, стајала Француску 36 милиона ливара. Његов двор претворио се у неку врсту ловачког бивака, јер краљ никад није седео на једном месту; све дужности државне управе пренео је на своје министре, које није имао времена чак ни да саслуша. Са својом околином и чак са министрима опходио се као с лакејима, добро знајући да ништа више не заслужују. Опозиција апсолутизму и покушаји бирократских реформи. Зато је у друштву, изван зидова двора, расла и ширила се опозиција. Она је налазила одјека чак и у владиним круговима. Маркиз д’Аржансон, један од министара Луја XV, у своме делу „О управљању Француском“ саветовао је краља да у управу земље увуче широке кругове друштва. Он је такође предлагао да се укине ослобођење племства од пореза, да се ликвидира систем закупа пореза, истичући да услед особености финансиског система државе сав новац притиче у Париз, те тако индустрија и трговина губе своју крв, а држава пропада. Основну реформу, која би могла да санира Француску, д’Аржансон је видео у стварању снажне локалне управе, у којој би учествовали претставници месног друштва, разуме се, његове владајуће класе. Уосталом, те установе, по замисли д’Аржансона, нису смеле ограничавати краљевску власт; општа скупштина сталежа, мислио је д’Аржансон, преживела је своје, и не треба је поново успостављати. Ове мисли нису остале само на хартији. Министар Машо је 1750 г. заиста покушао да заведе такав порез који би падао на све без изузетка. Он се звао „двадесетком“, тј. претстављао је петопроцентну дажбину на приходе од имовине, укључујући ту и земљишта која припадају племству и свештенству. Даље је он покушао да забрани свештенству да стиче нова земљишта. Против ових реформи устали су племићи и свештенство, и министар је морао да дâ оставку, а порез је укинут (доцније је поново враћен). Све те реформе, које су спровођене чисто бирократским путем, нису наилазиле на нарочиту подршку у друштву, тј. пре свега у буржоазији, која је временом све више давала тон и, постајући опозиционарски расположена, вукла за собом и најнапредније слојеве париског племства. Напротив, свака опозиција према влади или краљу, чак и кад је потицала од привилегованих и била уперена против бирократских реформи, изазивала је одобравање или пре злурадост поводом тешкоћа у које је влада западала. Опозиција парламента. Јавно мњење тога времена дуго је занимала борба краљевске власти са парламентима, у које су улазили виши слојеви полуплемићке буржоазије, за коју је сам појам слободе значио исто што и феудална привилегија. Парламенти су били, као што смо видели, понижени под Лујем XIV. Регент Филип Орлеански повратио им је права, и они су сад давали гласа од себе на тај начин што су приговарали свакој иницијативи коју би краљевска власт предузела, уз полупотсмешљиви аплауз Париза и „просвећене“ буржоазије остале Француске. У редовима парламентске бирократије поново се јављају претензије на законодавну власт. Велику популарност стиче теорија но којој су сви парламенти јединствена 29
установа, „општефранцуски парламент“, у односу на који су поједини парламенти само делови једне целине. Влада је стално морала да прибегава ванредним мерама да би тврдоглаве судије натерала да региструју указе. Седнице у краљевом присуству (lit de justice) уследиле су једна за другом. Најзад, 1766 г. краљ, коме је све то већ додијало, изјавио је у једном говору, прочитаном у његово име: „У своме дрском безумљу парламенти себе издају за органе нације ... док међутим законодавна власт, власт независна и недељива, припада само мени ... Они хоће да у нацији виде некакво засебно, самостално, од монарха одвојено друштво, док међутим интереси и права нације леже ту у мојим рукама.“ Устајући против насиља владе, парламенти су почели да приређују својеврсне штрајкове. Они би престајали да врше своје дужности све дотле док влада не би попустила пред њиховим захтевима. Онда је влада покушала да радикалном мером сломије њихову упорност. Министар Мопу издао је крајем 1770 г. декрет, којим је забранио да се говори о јединственом француском парламенту и његовим обавезама пред народом. У одговор на то париски парламент је организовао свој уобичајени штрајк. Мопу је на то послао саветницима парламента преко ноћи војнике, са захтевом да сместа одговоре да ли су вољни да приступе испуњавању својих обавеза, па је све који су дали негативан одговор послао у прогонство. Затим су парламенти затворени, дужности које су чиниле наследну својину чланова парламента биле су конфисковане, а отворени су нови судови, јевтинији и једноставнији. Нико није мрднуо у одбрану парламента. Међутим са почетком новог царевања они су обновљени. Опозиција парламента није наишла на подршку у француском друштву, и зато је влади пошло за руком да ту опозицију угуши и чак ликвидира саме парламенте. То се десило отуда што сами парламенти, као установе у чијој су основи лежале феудалне привилегије, нису били популарни. Ситан и по својој друштвеној садржини безначајан напад парламената на краљевску власт није више интересовао друштво у коме су сазревала револуционарна расположења. Краљ, влада, старе установе Француске — све је то изгледало неразумно са гледишта „просветитеља“, буржоаских идеолога, у којима је буржоазија, јака са својих капитала и знања, нашла нов израз своје класне самосвести. Настајала су нова времена, ближило се оно „царство разума“ великих просветитеља „које није било ништа друго до идеализовано царство буржоазије“.115 Спољна политика Француске до 1783 г. Апсурдност једне преживеле установе, каквом је постајала апсолутна монархија, нигде се није испољавала тако снажно као у области спољне политике. Под Лујем XV Француска је учествовала у три велика рата: у Рату за пољско наслеђе (1733—1735 г.), Рату за аустриско наслеђе (1740—1748 г.) и у Седмогодишњем рату (1756—1763 г.). Учешће Француске није ни издалека увек било изазвано њеним интересима, и зато су ти ратови добили назив „ратови луксуза“. Они су слабили снаге државе и неповољно се одразили на енглеско-француском супарништву у области колонија, које је решавано управо у другој половини XVIII в. Резултат тих ратова био је потпун губитак за Француску свих нада за будући колонијални развитак у широким размерама. Особито је непопуларно било учешће Француске у Седмогодишњем рату, које се косило са њеним антиаустриским традицијама; у том рату Француска је била у савезу са Аустријом против Пруске и њеног тадашњег савезника Енглеске. Пошто је допустила да је увуку у тежак и апсолутно непотребан рат, Француска је морала да беспомоћно гледа како Енглеска 115
Маркс и Енгелс, Дела, т. XIV 18 (на руском).
29
осваја њене колоније у Америци и Индији; ову последњу отргли су Енглези Французима такорећи испред носа. Општи биланс спољне политике Француске био је веома јадан. У активу своје политике она је могла да унесе присаједињење Лорена (коначно 1766 г.), учвршћење сродне линије Бурбонаца на престолу Напуљске краљевине (1735 г.) и у војводствима Парме и Пјаченце и, најзад, присаједињење Корзике (1768 г.). Њену пасиву чинили су тешки губици по Париском миру, којим се завршио Седмогодишњи рат (1763 г.). Канада у потпуности, а Луизијана дуж леве обале реке Мисисипи, осим града Новог Орлеана, прешле су у руке Енглеза. Земље Луизијане на десној обали исте реке, са градом Новим Орлеаном, и један део Антилских Острва припали су Шпанији, као накнада за Флориду, коју су Шпанцима узели исти ти Енглези. У Африци, од читавог Сенегала Француској је остало само мало острво, а у Индостану само пет градова. Колонијално царство прешло је потпуно у руке Енглеза. Све ове појаве у области унутрашње и спољне политике биле су симптоми труљења француског апсолутизма, који се брзим корацима кретао у сусрет својој пропасти.
29
XVIII. НЕМАЧКА ОД АУГЗБУРШКОГ МИРА ДО КРАЈА ТРИДЕСЕТОГОДИШЊЕГ РАТА Економски и политички развитак Немачке у другој половини XVI века. Економско опадање Немачке, изазвано великим географским открићима, наставило се све до XVIII века, а у неком погледу чак до почетка XIX века. Али се оно у првој половини XVI в. није испољило ни издалека у свим гранама привредне делатности. Јужнонемачки градови — Аугзбург, Нирнберг, Регенсбург, — као и неки рајнски градови прилично су се успешно прилагођавали новим трговачким путевима. Из јужне и западне Немачке трговци су кретали у Ђенову или Марсељ, а одатле ишли морем у Шпанију и Португалију. Постојао је и сувоземни пут, преко јужне Француске и Барселоне, до нових центара трговине. Економском зближењу јужнонемачких градова са Шпанијом ишли су на руку и политички односи у првој половини XVI в., када су обе земље биле саставни део велике монархије Карла V. Ситуација се изменила последњих деценија XVI в. Под Филипом II почело је брзо опадање Шпаније, а њена државна банкротства, која су постала хроничном болешћу, коначно су подрила благостање јужнонемачких банкара, зеленаша и трговаца, С друге стране, низоземска буржоазија извојевала је себи доминантан положај у светској трговини не само на рачун Шпаније и Португалије: од њене конкуренције пропадали су дотле цватући трговачки градови на Рајни и у северној Немачкој. Феудална реакција, ојачала после сељачког рата, налазила је повољно економско тле у опадању трговачких односа. С друге стране, верска борба и фанатизам како католика тако и лутеранаца, фанатизам који су они испољили у прогонима анабаптиста, изазвали су масовну емиграцију немачких занатлија и тако убрзали економско опадање градова. Пораз сељака-устаника био је победа племства и кнежева и истовремено тријумф феудалне реакције над свима прогресивним елементима друштва. Аугзбуршки верски мир из 1555 г. био је једна од многобројних етапа политичког дробљења царевине. Средином XVI в. престају покушаји реформи државног уређења. После Карла V изборни кнежеви натеривали су цареве да приликом избора потписују такозване изборне капитулације. Ове су ограничавале цареву слободу акције како у унутрашњој тако и спољној политици. После Аугзбуршког мира религија поданика сваког кнеза зависила је од његовог нахођења. Економска политика, право и судство фактички су такође постали компетенција кнежевске власти. Унутрашња историја Немачке овог времена испуњена је међусобном борбом кнежева и осталих немачких феудалаца. Католички кнежеви ратовали су са протестантским око поделе политичког утицаја у царевини и, према томе, око поделе материјалних добара у виду царских лена и црквених богатстава. Томе се придруживало још и мешање иностраних држава у унутрашње ствари Немачке. Како политичка тако и социјална борба и даље је вођена под заставом религије. Најмање размимоилажења међу кнежевима било је по уставном питању о њиховом односу према царској власти. Од седам кнежева-изборника три (бранденбуршки, саксонски и фалачки) су били протестанти и три католици (архиепископи Тријера, Келна и Мајнца), док је седми кнези-зборник (чешки краљ) био у исто време цар. Зато је у другој половини XVI в. владала у односу на цара равнотежа снага између католичких и протестантских кнежева. 29
Протестанти и католичка црква после Аугзбуршког мира. У територијалном погледу снаге католика и протестаната биле су овако расподељеие. Јужна и југоисточна Немачка налазила се у рукама католика. Они су владали и доњом и средњом Рајном. У њиховом табору водећу улогу играле су баварске војводе. Центар лутеранске реформације и даље је била Саксонија. Њој су се придружили Хесен, Бранденбург, Холштајн, Мекленбург, Померанија, Пруска и остале кнежевине северне и североисточне Немачке. На горњој Рајни, на челу антикатоличких снага стајао је Пфалц, који је у другој половини XVI в. постао бедем умереног калвинизма. Њега су махом подржавали Виртемберг, Баден и остале ситне кнежевине југозападне Немачке, али су главно упориште протестантизма били рајнски и горњодунавски градови (Франкфурт, Штрасбург, Шпајер, Вормс, Нирнберг, Улм, Регенсбург). Превласт калвиниста у том делу Немачке објашњава се утицајем како локалних градова тако и француских хугенота и низоземске буржоазије. На синоду у Емдену (1570 г.) немачки калвинисти изградили су своју организацију. Лутеранци и калвинисти држали су се различите политичке оријентације. Саксонски изборни кнез Август (1553—1586 г.), општепризнати вођа лутеранске партије, обично је подржавао политичке мере царева, сматрајући их заштитницима Немачке од турске опасности, као и од претензија екстремне католичке партије, под воћством баварског војводе. Очување верског и политичког status quo био је главни циљ лутеранских кнежева после Аугзбуршког мира. Напротив, ситуација настала после 1555 г. нимало није задовољавала протестанте западне Немачке. Поседи протестантских кнежева на Рајни губили су се у мору пространих земљишта католичке цркве. Нарочито је тежак био положај протестантских градова, којима је стално претио ратоборни католицизам. Ситуација се још компликовала грађанским ратом у Француској и Низоземској. Зато су месни протестанти (како грађани, тако и племићи) били за одлучну борбу против католичке цркве. Њиховом расположењу већма је одговарала борбена идеологија калвинизма него лутерански опортунизам. По свом географском положају општине немачких калвиниста на Рајни биле су повезујућа карика између Женеве, француских хугенота и револуционарне Низоземске, што је и одређивало њихову спољнополитичку оријентацију. Крајем XVI в. Рајна је делимично изгубила свој ранији значај трговачког пута између северне Италије и Низоземске, али је зато постала главни војни пут између шпанских поседа у Италији и Низоземској. После пропасти „Непобедиве армаде“ 1588 г., Рајна је остала и једини безбедан пут за везе саме Шпаније са Низоземском. Зато је Шпанија увек пружала активну подршку католичкој реакцији на Рајни. С друге стране, Баварска и католички изборни кнежеви западне Немачке оријентисали су се у својој политици не толико на аустриске колико на шпанске Хабзбурговце. Католичка реакција под Рудолфом II. Првих деценија после Аугзбуршког мира осећало се да је очита превага на страни протестаната. Сматрало се да су католицима остале највише три десетине читаве Немачке. Чак ни најпоузданије упориште католичанства, као што су архиепископи Келна, Тријера и Мајнца, није било у стању да спречи ширење калвинизма. Племство и градови у Баварској и Аустрији отворено су изражавали своје симпатије према реформи цркве. 30
Али је супарништво између Саксоније и Пфалца изнутра слабило антикатолички табор, и зато су католици могли да 1575 г. однесу своју прву победу у размерама читаве царевине. Приликом избора за цара успели су они да доведу свог кандидата — Рудолфа II (1576—1612 г.). Његови претходници Фердинанд I (1556—1564 г.) и Максимилијан II (1564—1576 г.) обично су се појављивали у улози посредника између зараћених верских партија. Остајући католици, они нису имали смелости да отворено иступају против протестаната. Насупрот њима, Рудолф II, кога су васпитали језуити на двору шпанског краља Филипа II, препустио је пуну слободу акције католичкој реакцији, чији почетак датује још из последњих година владе Карла V. Од времена Тридентског сабора у Немачкој су се појавили језуити; педесетих и шездесетих година њихово уточиште постала је Баварска (градови Инголштат, Минхен). Римска курија, да би успешније руководила католичком реакцијом у Немачкој, основала је 1551 г. у Риму специјалну језуитску школу (collegium germanicum), у којој су се спремали будући проповедници, епископи и професори за немачке земље. До првог крупног сукоба између протестаната и католичке реакције дошло је на Рајни. Келнски архиепископ Гебхард Трухзес, 1582 г., отворено је прешао у протестантизам. По мишљењу католика, од тог тренутка дужност келнског архиепископа била је упражњена, и они су на то место истакли свог кандидата Ернста Вителсбаха. Напротив, протестанти западне Немачке сматрали су да Гебхард Трухзес није изгубио своја права на келнску архиепископију. Обе стране придавале су том спору ванредно велики политички значај, јер је од келнског архиепископа зависила католичка или протестантска већина гласова у колегију изборних кнежева. У исто време, због доминантног положаја Келна, на Рајни, решавало се и питање односа западне Немачке према буржоаској револуцији у Низоземској, коју је феудално-католичка реакција, са Шпанијом на челу, тежила да изолује од осталог света. Папа, Шпанија и Баварска мобилисали су све своје снаге да Келн задрже на страни католика. Шпанске трупе запоселе су један део земље. Међутим Саксонија и остале лутеранске кнежевине нису подржале оружану акцију изборног кнеза фалачког, који је под притиском бројно надмоћних непријатељских снага био приморан, почетком 1584 г., да се повуче. После келнске победе католичка реакција проширила се на читаву северозападну Немачку. У Минстеру, Падерборну и Оснабрику власт је прешла у руке католика. Вирцбуршки универзитет, основан 1582 г., постао је упориште у њиховој борби против протестантских теолога, а месни епископ натеривао је све протестантске ритере који су феудално од њега били зависни — да се врате у крило католичке цркве. Сличним методима деловао је деведесетих година и епископ града Бамберга. Притом се уопште није водило рачунао верским убеђењима сељака и грађана. Образовање Евангеличке уније и Католичке лиге. Даљи успеси католичке реакције на Рајни били су донекле задржани пропашћу „Непобедиве армаде“ (1588 г.) и доласком Хенриха IV на француски престо (1589 г.), јер се овај показао савезником немачких протестаната. Покушај да се у Немачкој образује протестантска лига (1590— 1591 г.) — од Бранденбурга, Брауншвајга, Хесена и Мекленбурга — пропао је због старог супарништва између Пфалца и Саксоније. Међутим са сваком даљом годином све су се више заоштравале супротности на Рајни и у јужној Немачкој. Један незнатан догађај — растеривање католичке уличне 30
процесије у протестантском граду Донауверту (1606 г.) — послужио је као повод за војне акције од стране Максимилијана Баварског, који је Донауверт прикључио својим поседима (1607 г.). Калвинисти и лутеранци подједнако су сматрали оружани обрачун католика са тим градом за отворени позив на рат. На царском сабору у Регенсбургу (1608 г.) чак је и Саксонија подржала акцију Пфалца против католичке реакције. Али је цар на протесте одговорио затварањем сабора, који се затим од 1613 до 1640 г. ниједном није састао. Протестантски кнежеви јужне и западне Немачке још 1608 г. основали су „унију“, или војнополитички савез, који је стајао под воћством Фридриха IV, изборног кнеза фалачког. Савезници су имали заједничку војну благајну. 1609—1610 г. њима се придружио читав низ царских градова (Штрасбург, Улм и други), ландграф хесенски и изборни кнез бранденбуршки. На иницијативу Максимилијана Баварског формирана је 1609 г. Католичка лига. Она је располагала крупним средствима и 1610 г. приступила купљењу сопствене војске (под командом Тилија). Савез протестаната уживао је отворену подршку француског краља Хенриха IV, а Католичка лига — Шпаније. Од 1609 г. обе су се стране форсирано спремале за рат. Нашао се и повод за њега. 1609 г. умро је Јохан-Виљем, последњи војвода Јилиха, Клевеа и Бергеа. Његови поседи, који су лежали на доњој Рајни и граничили се са Холандијом, били су од великог трговачког и политичког значаја. Прелаз „наследства“ на протестанте претстављао би опасност да католичке кнежевине буду изоловане од Низоземске у време када је Шпанија после губитка своје флоте осећала особиту потребу за рајнским путем. Спор око „наследства“ претио је да се претвори у повод за рат. Убиство француског краља Хенриха IV (1610 г.) одложило је избијање рата за неколико година. Аустрија, Чешка и Мађарска у другој половини XVI века. Друго жариште ратне опасности лежало је на југоистоку Немачке. Поседи Хабзбурговаца на Дунаву одвајкада су били истурени бастион феудалне Немачке, уперен против Балканског Полуострва и подунавских степа. Војно-политички значај Аустрије и других наследних земаља Хабзбурговаца знатно је порастао у XV и XVI в., када су се турски освајачи учврстили на Дунаву и источној обали Јадрана. У Средњем веку јужне и источне границе Немачке биле су заштићене словенским државама и Мађарском, које су на себе узеле сав терет борбе за време татарске најезде. У борби са Турцима ситуација је била унеколико друкчија. Бугарска и Србија биле су крајем XV века уништене као самосталне државе. Снаге Мађарске и делом Чешке истрошене су почетком XVI в. у дуготрајним ратовима на Дунаву, тако да су оне биле принуђене да ступе под окриље Хабзбурговаца (1526 г.). Основно језгро хабзбуршких поседа са немачким становништвом и даље се налазило у повољном положају, јер су ратне операције вођене углавном на територији насељеној Словенима и Мађарима. Немачки феудалци могли су несметано да се богате на рачун својих мађарских и словенских савезника, на чија су плећа уз то падали главни трошкови борбе и последице ратних разарања. Међутим, у случају победе политичке и економске користи припадале су поглавито немачким феудалцима. Постанак централизованих држава на истоку Европе (Мађарска, Аустрија, Русија) претекао је процес формирања нација и развитка капитализма. „У тим земљама капиталистичког развитка још није било, он се можда тек заметао, а међутим су 30
интереси одбране од најезде Турака, Монгола и других народа Истока захтевали неодложно образовање централизованих држава, способних да задрже притисак најезде. А како је на истоку Европе процес постанка централизованих држава ишао брже од процеса формирања људи у нације, то су се тамо образовале мешовите државе, државе од неколико народности које се још нису формирале у нације, али које су већ биле уједињене у заједничку државу. На тај начин, први период је обележен постанком националности у освиту капитализма, при чему на западу Европе ничу чисто националне државе без националног угњетавања, а на Истоку — многонационалне државе на челу с једном, развијенијом нацијом и са осталима, неразвијенијим нацијама које се налазе у политичкој, а онда и у економској потчињености владајућој нацији.“116 У овим речима друга Стаљина дат је кључ за разумевање суштине унутрашње и спољне историје Хабзбуршке монархије. У XVI веку поседи Хабзбурговаца делили су се на горњоаустриске и доњоаустриске земље. У прве су спадали Тирол, Швапска и Елзас, у друге — такозваних пет војводстава, или две Аустрије („ниже“ и „више“ реке Енс), — Штајерска, Корушка и Крањска. Под Максимилијаном I (1493—1519 г.) за сваки од ова два дела државе створене су засебне владе (Регимент од 1498 г.), које су се састојале (од 1510 г.) пола од постављаних чиновника, а пола од изборних претставника племства. После победе турске војске над чешко-мађарском војском на Мохачу (29 августа 1526 г.), надвојводи Фердинанду припала је Чешка. и онај део Мађарске који Турци нису били освојили. Нове територије везане су за раније поседе Хабзбурговаца само династичким везама. Али су Фердинанд I, који је затим постао немачки цар (1556—1564 г.)г и његов наследник Максимилијан II (1564—1576 г.) тежили успостављању реалне уније и претварању шароликог конгломерата разнородних поседа у једну државу, што се потпуно поклапало са јачањем монархиске власти и организацијом централизоване управе. Класиа борба и верска реформација у Чешкој. По узору на аустриске земље, и у Чешкој и Мађарској заведене су финансиске коморе. Бечки дворски савет (Hofrat, који је постојао од 1527 г.) као највиши орган државне управе, тајни савет за иностране послове, финансиски савет (Hofkammer) и дворски ратни савет (Hofkriegsrat) — проглашени су заједничким установама за Чешку, Мађарску и аустриске наследне земље. Чиновништво је попуњавано углавном из редова немачког племства. Зато је свака опозиција према политици апсолутизма Хабзбурговаца не само добијала верску обојеност, што се запажало и у њиховим немачким поседима, него истовремено постајала и национални покрет, уперен против немачке превласти, као што је то био случај у Чешкој. ОпозициоНарске групе чешког племства налазиле су подршке у редовима грађана и сељака, који су од времена хуситских ратова били особито непријатељски расположени према католичанству и немачким феудалцима. Политика Фердинанда I и Максимилијана II сводила се на бројне покушаје да се Чешка изолује из савеза са протестантима. у аустриским земљама и осталој Немачкој. 116
Стаљин, Марксизам и национално-колонијално питање, српски превод Зв. Ткалца, Београд, Култура 1947, 108-9.
30
1546—1547 г. у Чешкој се запажа снажан друштвени покрет за подршку Шмалкалденског савеза протестаната. Због тога су строге репресалије погодиле чешке грађане и сељаке, али је влада у исто време избегавала да дира у класне интересе месног племства. „Крвави сабор“ из 1547 г. ограничио је самоуправу градова и лишио их права претставништва на саборима (са изузетком четири града). Фердинанд I и Максимилијан II руководили су се у верским питањима искључиво политичким мотивима. Они су се држали политике измирења католика са протестантима и чешких племића (утраквиста) са немачким племством, испољавајући за XVI век изванредну верску трпељивост. Али су анабаптисти и моравска (чешка) браћа, који су имали приврженика у редовима занатлија и сељака, подвргавани погубљењима или прогонству. Под заштитом Хабзбурговаца од 1556 г. развијали су у Чешкој своју делатност језуити. После Фердинанда I поседи Хабзбурговаца подељени су између његова три сина. Максимилијану II, а затим његовом сину Рудолфу II, припале су само обе Аустрије, Мађарска и Чешка. Швапске земље и Тирол дате су Фердинанду, другом сину цара Фердинанда I. Трећем његовом сину, Карлу, припале су Штајерска, Корушка и Крањска. Услед поделе аустриских наследних земаља порасла је улога Чешке као основне материјалне базе цареве власти у Немачкој, али се у политичком погледу њен положај погоршао. Чешку је све јаче притискивала политика апсолутизма, а то је даље било нераздвојно везано за јачање католичке реакције. Рудолф II (1576—1612 г.) прекинуо је с политиком кокетовања са немачким протестантима и чешком племићком опозицијом. До крајности занесен алхемијом и астрологијом, он није био кадар да лично руководи ни управом царевине, ни пословима својих аустриских поседа. Управу обема Аустријама пренео је он на надвојводу Ернста, а од 1594 г. — на надвојводу Матију, бившег намесника у шпанској Низоземској. Фактички је пак католичком, реакцијом у Аустрији руководио бечки епископ Клезел. Јачање католичке реакције било је у првом реду уперено против сељака; њих су пљачкали и упропашћивали под изговором истребљивања секташа — калвиниста и лутеранаца. Сељаци Аустрије покушали су да пруже отпор. У пролеће 1597 г., под руководством Георга Таша, сакупило се на 10.000 устаника, који су поред захтева за слободом вероисповести инсистирали на ограничењу висине оброка и кулука. Влада је била принуђена да патентом (указом) од 8 маја 1597 г. ограничи кулук на 14 дана у години. Немачко племство, које је дотле под заставом лутеранства бранило сталешке слободе и упорно се опирало свим мерама бечке владе, изменило је своју политику, и заједно са надвојводом организовало казнене експедиције против побуњених села. Према томе, почетком XVII века један део аустриског племства био је прожет свешћу да католичка реакција претставља поуздан ослонац власти спахије над кметовима. После угушивања сељачког устанка приступило се искорењивању протестантизма по аустриским градовима. По закону из 1603 г. претставници градова у сталешким органима могли су бити само католици. Тирол је после угушења сељачког устанка двадесетих година XVI века остао неосвојива тврђава католичанства, а под Фердинандом био главно упориште језуита на југоистоку Немачке. Зато се протестантизам раширио у Штајерској, Корушкој и Крањској, тј. по поседима војводе Карла, кога је 1590 г. наследио син Фердинанд Штајерски; овај је постао један од најистакнутијих делатника католичке реакције. У истребљивању 30
протестаната он је поступао по одређеном плану. Најпре су уништавани непријатељи католичке цркве у редовима сељака и грађана, док су племићи били поштеђени. Специјалне комисије у пратњи војних командоса путовале су по селима и градовима. Сваком ко није хтео да се врати у католичанство наређивано је да распрода имање и по уплати 1% од добијене суме држави, да напусти територију државе. 1602 г. ликвидирани су протестанти из редова грађана и сељака. После тога, протестантско племство, које је сад било потпуно изоловано, није могло да пружа отпор, и без борбе је дозволило да му се затворе цркве и школе. Деца лутеранаца имала су се отсада учити по католичким школама, којима су руководили језуити. Политика католичке реакције и апсолутизма, коју су Хабзбурговци спроводили у Мађарској, створила је повољне услове за ширење калвинизма у њој .(од 1567 г.). 1604 г. избио је устанак под воћством крупног магната Стефана Бочкаја. Устаницима је пружала подршку турска војска, што је натерало војводу Матију на уступке. По Бечком миру из 1606 г. мађарско племство добило је слободу вероисповести, као и признање искључивог права на заузимање свих државних и војних положаја у земљи. Дужност краљевог намесника (палатина) постала је изборна. Трансилванија и северни део Мађарске остали су под управом Стефана Бочкаја, кога су наследили Сигисмунд Ракоши и Габриел Батори (1608 г.). Процват Трансилваније пада у доба владе Бетлена Габора (1613—1629). Он је успешно одбијао све покушаје Хабзбурговаца да униште политичке и верске слободе мађарског племства. Неуспех владине политике у Мађарској оживио је опозицију у Аустрији и другим наследним земљама Хабзбурговаца. Конфедерација немачких протестаната, уживајући мађарску подршку, извојевала је од Матије „резолуцију“ од 19 марта 1609 г. о успостављању слободе вероисповести. Борба о престо између цара Рудолфа II и његовог брата Матије ишла је на руку даљим успесима протестаната. 1609 г. Рудолф је био приморан да Матији уступи власт над Мађарском, горњом и доњом Аустријом и Моравском. Да би се одржао у Прагу, он је исте године „повељом величанства“ дао Чесима пуну слободу вероисповести и повратио сва сталешка права племства и грађана. Ради заштите протестантске цркве заведене су специјалне дужности дефензора (бранилаца). Према томе, 1610 г. католичка реакција на југоистоку Немачке претрпела је привремен пораз, а заједно са њом показали су се неуспешним и покушаји Хабзбурговаца да своју монархиску власт уздигну изнад постојећих слобода племства. Чешки устанак из 1618 г. и први период Тридесетогодишњег рата. 1611 г. Матија се крунисао за чешког краља, а после смрти Рудолфа II постао је и немачки цар (1612—1619 г.). Мелхиор Клезел, бечки архиепископ и Матијин суборац у истребљивању протестантизма у Аустрији, стао је сад на чело тајног савета и по свом нахођењу усмеравао унутрашњу и спољну политику. Још од првих дана нове владе отпочела су у Чешкој кршења „повеље величанства“. Католичка црква, не признајући слободу вероисповести, забрањивала је грађење протестантских цркава на својим земљиштима. Влада се код тумачења услова „повеље величанства“ држала гледишта католика. До особито ватрених спорова дошло је поводом питања о градњи протестантске цркве на поседима опата у Браунову (1611— 1612 г.) и поводом затварања протестантског храма у Гробу од стране прашког 30
архиепископа. Протести дефензора остали су незапажени. Стрпљењу Чеха дошао је крај кад је Фердинанд Штајерски, познат по својим прогонима протестаната, проглашен за наследника Матије, који није имао деце (1617 г.). Устанак у Чешкој започео је акцијом племићке опозиције под воћством грофа Турна. 23 маја 1618 г. племићка делегација избацила је кроз прозор Прашког замка чланове владе, који су замењивали отсутног краља (такозвана „дефенестрација“). Овај догађај послужио је као сигнал за оружани устанак. Власт је прешла на 30 директора. Сабор, који се састао месец дана доцније, завео је порез за организовање војске. Затим је дошло до протеривања језуита и омрзнутих вођа католичке цркве. Бечка влада, чију је политику после Клезеловог отстрањења усмеравао Фердинанд Штајерски, сакупила је војску од 14.000 људи. Са своје стране, Протестантска унија пребацила је у Чешку један део својих трупа, под командом грофа Мансфелда. Царски генерали претрпели су у 1618 г. низ пораза (код Часлава, Ломнице и Буђовице). Чешка војска под командом грофа Турна заузела је чак предграђа Беча (6 јуна 1619 г.), али се повукла, јер није добила очекивану помоћ од аустриских протестаната. За време почетка ратних операција умро је цар Матија, и Фердинанд Штајерски изабран је за цара (1619—1637 г.), упркос енергичног отпора изборног кнеза фалачког. За језуитског кандидата гласали су чак лутерански изборни кнежеви, саксонски и бранденбуршки, отворено помажући тиме феудално-католичку реакцију. Фердинанда II нису признали ни у Чешкој, ни у Аустрији, у којој је образована властита протестантска влада од десет директора. Чешки сталежи изабрали су за краља изборног кнеза фалачког Фридриха V. У Мађарској се прогласио за краља (почетком 1620 г.) управљач Трансилваније Бетлен Габор. Али се превага снага показала на страни католичке реакције и хабзбуршке монархије. Под утицајем турске опасности један део племства у Мађарској (групе католика под воћством Казманија и Естерхазија), у Аустрији (католици, језуити) и Чешкој (магнатска партија грофа Шлика) заузимали су двосмислен став, или се пак показивали отвореним присталицама Фердинанда II (Албрехт Валенштајн). Немачки кнежеви, како католици тако и протестанти, тежили су ограничењу царске власти у погледу Немачке, али су њено постојање на југоисточним границама сматрали поузданом гарантијом од турских освајача. Спољнополитичким мотивима придруживали су се лични рачуни појединих кнежева. Војвода баварски, као шеф Католичке лиге, стао је на страну Фердинанда II у нади да ће освојити Пфалц и добити титулу изборног кнеза. Општепризнати вођа лутеранске партије Јохан-Георг, изборни кнез саксонски, намеравао је да у савезу са католичким царем извуче неку корист на рачун протестаната Лужице, Чешке и Шлеске. Други протестантски кнез, изборни кнез бранденбуршки, желео је да у накнаду за подршку пружену цару добије Магдебург и власт над Лабом. Зато су се устаничка Чешка и изборни кнез Фридрих V нашли потпуно изоловани. Издала их је чак и Протестантска унија, која је пристала да брани Пфалц, али одбила да пружи подршку изборном кнезу Фридриху V у његовом својству чешког краља. Међународна ситуација такође је била повољнија по цара. Римски папа Павле V (1605—1621 г.), шпански краљ Филип III и њихов савезник војвода тоскански пружали су цару новчану и делом војну помоћ. После неуспеха пољских интервената у Пољској
30
краљ Сигисмунд потражио је себи компензације на западу, и против Чеха и Аустријанаца послао један одред од 4.000 људи. Француска је иступила у улози посредника између уније и Католичке лиге, настојећи да војне акције ограничи на југоисток Немачке. У накнаду за одрицање Протестантске уније да се умеша у рат између Чешке и цара лига је обећала да ће признати неутралност Пфалца. Холандија се спремала да обнови ратне операције против Шпаније, и зато је избегавала да узме на себе обавезе према Чешкој. Само је енглески краљ Јаков I, рођак изборног кнеза, послао Фридриху V Фалачком у помоћ 4.000 војника, али је Енглеска у исто време тражила пута да се измири са Шпанијом, и зато је у корист изборног кнеза дејствовала са великом опрезношћу. До пресудне битке дошло је 8 новембра 1620 г., код Беле Горе, недалеко од Прага. Чешка војска претрпела је потпун пораз. „Зимски краљ“ Фридрих V, не чекајући да стигне Бетлен Габор, који му је похитао у помоћ, оставио је земљу на милост и немилост победнику. Отпочеле су крваве оргије католичке реакције. Нарочито је настрадало сељаштво. У неким подручјима Моравске остала је само једна трећина пређашњег сеоског становништва. Чешко племство је било уништено, било принуђено да напусти отаџбину. Племићка имања су конфискована и дељена Немцима и Италијанима, официрима цареве војске. Чешка је коначно изгубила своју политичку самосталност и претворила се у аустриску провинцију Бохемију. Напоредо са насилним успостављањем католичанства вођена је политика понемчавања словенског живља. Језуити су спаљивали све књиге на чешком језику, чак се не интересујући за њихову садржину. Према томе, први, чешко-фалачки период рата, започет устанком из 1618 г., завршио се пуном победом Католичке лиге. Иако су ратне операције трајале до 1623 г., после 1620 г. оне су добиле карактер истребљивања расутих остатака разбијеног противника од стране победника. Енглеска и француска дипломатија нису могле да спрече шпанског војсковођу Спинолу да окупира Пфалц (августа 1820 г.). Протестантска унија изгубила је сваки војно-политички значај и априла 1621 г. престала да постоји. Само је у Мађарској Бетлен Габор и даље пружао отпор царским трупама, али је и он био приморан да закључи мир у Николсбургу (1622 г.), задржавши за себе власт над Трансилванијом и над седам комитата северне Мађарске. На Рајни и у средњој Немачкој и даље се за изборног кнеза фалачког борила војска Мансфелда, који је добио подршку од стране војводе Христијана од Брауншвајга и маркгрофа Георга Баденског. Тили, војсковођа лиге, задао им је низ тешких пораза. После пада Хајделберга и Манхајма, крајем 1622 г., читава Рајна постала је католичка. Августа 1623 г. Тили је завршио пораз војних снага Христијана од Брауншвајга битком код Штатлона. Католичка реакција празновала је пуну победу. Дански период рата (1625—1629). Исход првог периода рата нарушио је равнотежу снага, успостављену после 1555 г., између протестантских и католичких кнежева у корист ових последњих. Лутерански кнежеви, не без основа, плашили су се да им могу затражити враћање земљишта одузетих католичкој цркви. Они су настојали да пруже отпор уздизању војводе баварског Максимилијана за изборног кнеза, али су претрпели неуспех. Максимилијан се као шеф Католичке лиге могао с пуним правом сматрати победником. Његов порасли политички утицај подривао је чак и ауторитет царске власти, што је и послужило као почетак раздора у табору победника. 30
Од 1624 г. заоштрили су се шпанско-француски односи. Војвода Оливарес, министар шпанског краља Филипа IV (1624—1655 г.), приступио је остваривању грандиозног плана окружавања Француске и уништавања трговачке моћи Холандије. Прве мере те врсте биле су обнављање војних операција у Низоземској (од 1621 г.) и окупација, од стране шпанских трупа, дела Пфалца и других стратешки важних тачака на Рајни. Од 1617 г. шпанска дипломатија у Бечу борила се да од цара добије пристанак на уступање Тирола и Елзаса Шпанији. Својом неутралношћу у времену 1618—1623 г. Француска је допринела поразу Чешке и изборног кнеза фалачког и уједно ишла на руку делимичној реализацији шпанских планова. Али од 1624 г. Ришеље је умео да савлада отпор дворске групе са Маријом Медичи на челу и да измени правац француске спољне политике. Он се вратио традицијама Хенриха IV, и помоћу немачких кнежева, како протестантских тако и католичких, почео да се бори са шпанским и аустриским Хабзбурговцима. Његови агенти појављивали су се на дворовима протестантских кнежева и нису штедели средстава само да заоштре односе између Баварске и Аустрије. Француска је 1624 г. обновила пређашњи савез са Млецима и Савојом и дала новчану помоћ Холандији, ради наставка борбе са Шпанијом. Заузимањем Ришељеа, 9 децембра 1625 г. закључен је уговор између Енглеске, Холандије и Данске, уперен против аустриских и шпанских Хабзбурговаца. Холандски и енглески супсидији коначно су учврстили одлуку данског краља Христијана IV (1588—1648 г.) да стане на чело протестантских кнежева северне Немачке. Његов непосредни циљ није била само заштита својих поседа (Холштајн) у Немачкој од католичке реакције, него и територијално проширење Данске. Помоћу енглеско-холандских супсидија сакупио је он велику војску, која је заједно са Мансфелдовим трупама бројно превазилазила војне снаге Католичке лиге. Лига и њен војсковођа Тили обратили су се цару за финансиску помоћ, да би могли врбовати нове контигенте најамника. Због отсуства средстава Фердинанд II није могао да удовољи њиховим захтевима; уз то је политичким плановима царске владе противречило даље повећавање једне војске која би постојала независно од цара. Наредбом од 7 априла 1625 г. Фердинанд II је наложио чешком племићу Албрехту Валенштајну (1583—1634 г.) да за свој лични рачун купи војску, независну од лиге. Валенштајн је у Чешкој наследио огромна земљишна богатства, која је уз то увећао женидбом. Особито се пак обогатио за време погубљења и конфискације имовине чешких племића после битке код Беле Горе. Истакнути организатор и војсковођа, он је за кратко време сакупио велику војску (на 30.000 људи), и 25 априла 1626 г. потукао Мансфелда, кога је затим гонио све до граница Мађарске. Бетлен Габор није могао да немачким протестантима пружи помоћ и сам је био принуђен да са царем склопи мир (28 децембра 1626 г.). Користећи се поразом Мансфелдове војске, Тили је са своје стране задао (27 августа 1626 г.) пораз данском краљу Христијану IV. За овога се неуспешно завршило и ратовање у 1627 години. Читава северна Немачка обрела се у Валенштајновој власти; као награду добио је он војводство Мекленбург и титулу „адмирала Балтичког и Немачког Мора“. На бечком и мадридском двору ницали су пројекти изградње једне флоте у Штралзунду, у циљу покорења данских острва и уништења поморске моћи Холандије. Али су се Данска и њени савезници показали довољно јаки да спрече Валенштајна да овлада 30
Штралзундом, и он је био приморан да дигне опсаду тог града. У одбрани града, на страни Данаца учествовали су и ратни бродови Шведске, која није могла да остане неутрална када се решавало питање превласти на Балтичком Мору. Мировним уговором у Либеку (1629 г.) Данска је сачувала своје поседе, али је дала обавезу да се неће мешати у политичка питања Немачке. Цар је искористио Валенштајнове победе за интересе католичке цркве. „Реституционим едиктом“ од 6 марта 1629 г. он је прописао протестантима да врате сва црквена земљишта освојена после уговора у Пасау, 1552 г. Према томе, други период рата завршио се победом царске војске. Последице те победе биле су краткотрајно јачање царске власти на рачун кнежева, као и проширење католичке реакције на северну Немачку, што је даље послужило као узрок прегруписавању снага у земљи. У првом реду забринули су се протестантски кнежеви у северној Немачкој, који су дотле остајали неутрални, а неки од њих (Саксонија) чак узимали активног учешћа у борби на царевој страни. Њихови интереси нису били непосредно тангирани победама католика у Чешкој или на Рајни. Али је реституциони едикт био уперен против њихових животних интереса. Политички опортунизам лутеранских кнежева добио је заслужену казну кад је у северној Немачкој почела да дела комисија за повратак земљишта одузетих католичкој цркви.. Цар је протестантима одузео епископију Халберштат и предао је своме сину, надвојводи Леополду. Иста судбина претила је Магдебургу, Бремену и осталим бившим поседима католичке цркве. С друге стране, Максимилијан Баварски и други католички кнежеви били су забринути претераним јачањем царске власти и Валенштајновом свемоћи. На конгресу кнежева-изборника у Регенсбургу (Kurfürstenkonvent), 1630 г., кнежеви су код цара издејствовали да Валенштајн да оставку и распусти своје трупе. Али је улазак Шведске у рат поново изменио однос снага. Шведски период рата (1638—1635). За Шведску је учешће у Тридесетогодишњем рату значило једну од етапа њене борбе за власт над Балтичким Морем. Шведски краљ Густав Адолф (1611—1632 г.) наследио је од свог претходника ратове са Данском, Пољском и Русијом,. које је завршио знатним територијалним добицима. Од времена Ливонског рата Шведска је поседовала Естонију (од 1561 г.). По Столбовском миру са Русијом (1617 г.) Густав Адолф је добио Карелију и Ингерманландију, а по миру у Алтмарку (1629 г.) са Пољском, добио је већи део приморја Пољске. Курландија се нашла у сфери шведског утицаја. Према томе, крајем двадесетих година само се мали део обала Балтичког Мора у границама североисточне Немачке и Данске налазио ван поседа шведског краља. Притом Данска, која је претрпела озбиљан пораз у Тридесетогодишњем рату, није била у стању да спречи шведску доминацију на Балтичком Мору. Међутим, Валенштајнови војни успеси и поморски пројекти шпанских и аустриских Хабзбурговаца претили су да униште све тековине Густава Адолфа. У исто време, јачање католичке реакције у северној Немачкој одражавало се на односу политичких снага у самој Шведској. Партија шведских крупних земљопоседника, која се борила против апсолутизма у име феудално-католичке реакције, одавно се већ оријентисала према католичкој Пољској, а сада се надала да ће за своје сврхе искористити порасли утицај Немачке царевине.
30
Слободни шведски сељак није остајао по страни од политичке борбе, јер су победа феудалне аристократије и рестаурација католичанства претстављале непосредну опасност за његова права на земљу и личну независност. У XVII веку шведска је војска својим борбеним квалитетима заузимала прво место у Европи. Њено основно језгро чинили су лично слободни сељаци, који су регрутацијом купљени у војску. Најамници су у тој војсци играли тек другоразредну улогу, док су се, међутим, све остале европске војске попуњавале искључиво из редова најамника. Густав Адолф спровео је низ битних војних реформи. Поред. осталог, повећао је број пешадије, која је почела да у свим биткама игра пресудну улогу. Шведски војник добио је побољшано ватрено оружје и избацивао три хитца, док је његов противник стизао да испали један. Тежина топова јако је смањена („кожни топови“), да би се убрзао њихов транспорт и постављање на нове положаје. Војним успесима Шведске ишао је на руку и благонаклони став који је заузела Холандија. У исто време, Ришеље је на победу царске војске у претходном периоду гледао као на директну опасност по интересе Француске. Свим средствима убрзавајући ступање Шведске у акцију, он је предузимао мере предострожности, да би подручје ратних операција ограничио на источну Немачку, по могућству не допуштајући ниједној од зараћених војсака да се приближи Рајни и границама Француске. Тиме је била условљена Ришељеова политика према Шведској и према немачким кнежевима 1630— 1631 г. Валенштајнова оставка била је први крупан успех Ришељеове политике. Али се он на томе није зауставио. У јануару 1631 г. потписан је француско-шведски уговор. У рату против царевине, који је фактички избио још у лето 1630 г., — искрцавањем шведског десанта у Померанији. Густав Адолф се обавезивао да ће држати у Немачкој војску од 36.000 људи, за шта му је Француска годишње исплаћивала 400.000 талира. У исто време, Густав Адолф је дао обећање да ће се уздржавати од војних акција против Баварске и Католичке лиге. На лајпцишком конгресу кнежева (Fürstenkonvent, фебруар —мај 1631 г.) протестантски Бранденбург и Саксонија такође су изјавили да ће остати неутрални, премда под оружјем. Али је даљи ток рата изменио све првобитне планове његових учесника. Шведска војска читавих годину дана није могла да дејствује, јер су изборни кнежеви саксонски и бранденбуршки одбили да јој дозволе слободан пролаз у средњу и јужну Немачку. Тили, војсковођа Католичке лиге, искористио је задржавање шведских трупа да овлада сратешки важним градом Магдебургом, који је стајао на страни Густава Адолфа. После дуготрајне опсаде град је заузет на јуриш (20 маја 1631 г.) и дивљачки опустошен. Са изузетком двеју цркава и једне рибарске колибе, све су зграде уништене од пожара и војника, којима је град био препуштен на пљачку. Подивљали победник побио је на 30.000 грађана. После пораза Магдебурга Тили је приступио размештају своје војске у Саксонији, захтевајући да јој се даје потребан провијант. Тек тада се изборни кнез саксонски решио да стане на страну Шведске. Судбина Магдебурга и пример Саксоније ничем нису научили бранденбуршког изборног кнеза, који је и даље остао царев присталица. Али кад се шведска војска приближила Берлину и почела да бомбардовањем угрожава град, изборни кнез је пристао да плаћа месечну контрибуцију у висини 30.000 талира и предао је Швеђанима све своје тврђаве и војне залихе. У битки код Брајтенфелда, близу Лајпцига, 17 септембра 1631 г. Густав Адолф је уништио Тилијеву војску. Победа Швеђана претстављала је прекретницу у историји 31
Тридесетогодишњег рата. Из Лајпцига шведској војсци био је отворен пут како у западну Немачку тако и у наследне земље Хабзбурговаца. У политичком погледу последица победе било је признавање Густава Адолфа за шефа немачких протестаната. Појавио се чак пројекат о стварању својеврсне федерације протестантских кнежева и градова (corpus evangelicorum), под руководством шведске директорије. Појава победничке шведске војске на горњем Дунаву и Рајни (1631—1632 г.) изазвала је озбиљну забринутост у Француској. Ришеље је настојао да јој супротстави војне снаге Максимилијана Баварског. Али је овај претрпео тежак пораз (15 априла 1632 г.) приликом покушаја да Швеђане спречи у преласку реке Леха, а тешко рањени Тили умро је после неколико дана. Пред опасношћу од најезде Швеђана католички кнежеви западне Немачке ставили су се под заштиту Француске, која се тиме користила да овлада неким упориштима у Елзасу. Ришеље и Густав Адолф у подједнакој су мери избегавали отворени раскид. Први од њих био је привремено спутан унутрашњим компликацијама, а Густав Адолф морао се спремати за борбу са новом Валенштајновом војском. После победе код Брајтенфелда војска изборног кнеза саксонског заузела је Праг, али се уздржала од даљих војних акција против цара. Фердинанд II се у то време споразумео са Валенштајном о купљењу нове царске војске, под условима које је овај последњи диктовао. Валенштајнова политика и његова погибија. Валенштајн је добио неограничену власт као врховни командант војске, која је само номинално сматрана царском. Он је могао да по свом нахођењу располаже ратним пленом. Због губитка оригинала писмене „капитулације“ није могуће с пуном веродостојношћу утврдити колико су далеко ишла његова политичка овлашћења за самостално вођење преговора и закључење савеза са немачким кнежевима и иностраним државама. Још у мају 1632 г. Валенштајн је ослободио Чешку од трупа изборног кнеза саксонског, а затим кренуо у јужну Немачку, против шведске војске. Покушај Густава Адолфа да на јуриш заузме јако утврђени Валенштајнов логор код Нирнберга завршио се неуспехом. До пресудне битке дошло је 16 новембра 1632 г. код Лицена; шведска војска изашла је као победница, али је у боју пао Густав Адолф. Валенштајн се повукао у Чешку. У Немачкој је сад господар ситуације постала шведска војска. Шведски канцелар Аксел Оксеншерна, на кога је сад прешло вођење спољне политике Шведске, створио је такозвани Хајлбронски савез (1633 г.) протестаната југозападне Немачке, али је одустао од пројекта шведског протектората над читавом Немачком, што је допринело успостављању ранијих односа између Шведске и Француске. Исте 1633 г. шведски генерали успешно су дејствовали у Швапској и Баварској. Валенштајн се пак ограничавао на незнатне победе у Шлеској, иако му је на расположењу стајала војска од 100.000 људи. Био је заузет преговорима о условима мира са Саксонијом и са осталим лутеранским кнежевима, да би изоловао Шведску од њених савезника у Немачкој. Али су у пролеће 1633 г. отпочели и преговори са Шведском и Француском, о чијој садржини бечка влада није била увек извештавана. Ова је имала основа да подозрева да војсковођа спрема издају према цару. 24 јануара 1634 г. објављен је едикт о уклањању Валенштајна, као државног преступника, са дужности врховног команданта. Официри потплаћени од владе склопили су заверу против Валенштајна и убили га у тврђави Егер (Хеб) 25 фебруара 1634 г. 31
За новог врховног команданта постављен је царев син Фердинанд. Царска војска у савезу са шпанским трупама задала је Швеђанима први тежак пораз код Нердлингена (6 септембра 1634 г.), после чега је Шведска изгубила читаву јужну Немачку. Друга последица пораза шведске војске био је Прашки мир, од 30 маја 1635 г., — између саксонског изборног кнеза и цара. У накнаду за незнатне територијалне добитке (Лужице) и извесно одлагање остварења реституционог едикта, Саксонија те издала своје протестантске савезнике и ставила цару своју војску на расположење. Прашком мировном уговору придружили су се Магдебург, Бранденбург, Брауншвајг-Линебург, ханзини градови и друге лутеранске кнежевине и градови. Француско-шведски период рата. Аксел Оксеншерна и врховни командант шведске војске Бернхард Вајмарски били су после Прашког мира принуђени да се у потпуности оријентишу на Француску. 1635 г. обновљен је француско-шведски савез. Исте године француска војска појавила се истовремено у Немачкој, Низоземској, Италији и Шпанији. Ришеље, а после њега Мазарен умели су да увуку у рат против Хабзбурговаца Холандију, Мантову, Савоју и Млетке. По уговору у Штумсдорфу (1655 г.) Пољска је гарантовала Шведској и Француској своју неутралност. У Каталонији и Португалији избио је устанак против Хабзбурговаца (1640 г.). Ђорђе Ракоши (1629— 1648), управљач Трансилваније, настављајући политику свога претходника Бетлена Габора, објавио је рат цару Фердинанду III, налазећи се у савезу са Шведском и Француском. Политичка и војна превага била је на страни противника Аустрије и Шпаније. У северној Немачкој и на Рајни шведски су генерали тукли царску војску и са њом уједињене војне снаге лутеранских кнежева. Мекленбург, Бранденбург и Саксонија били су за своју издају строго кажњени — страшним пустошењима њихових територија. На настојање кнежева Фердинанд III био је 1640 г. принуђен да сазове рајхстаг, који се после 1613 г. ниједном није састао. Под непосредним утиском победа шведских генерала Банера и Торстенсона, рајхстаг је 1640—1641 г. захтевао закључење мира, али се цар клонио преговора, очекујући улазак Данске у рат против Шведске. Међутим, данско-шведски рат 1643—1645 г. није зауставио војне операције у Немачкој. Торстенсон је 16 марта 1645 г. код Јаноковица (Чешка) потукао царску војску и непосредно угрозио Беч. Данска, која је коначно изгубила наду на добијање појачања из Немачке, била је принуђена да миром у Бромсебро (1645 г.) уступи Шведској Емтенланд, Герједален, Готланд и Езел. У исто време, Шведска се ослободила плаћања трговачких царина које је Данска убирала у Зундском мореузу. Саксонија је пошла примером Данске и 6 септембра 1645 г. закључила примирје. Француски генерали Тирен и Конде, који су испрва трпели поразе, 1645—1648 г. прославили су се сјајним победама. 1646 г. уједињена француско-шведска војска упала је у Баварску. Нешто доцније друга шведска војска, под командом Кенигсмарка, предузела је офанзиву преко Чешке. Према томе, почетком 1648 г. настала је опасност за Беч са две стране, што је и натерало Фердинанда III да прихвати услове Вестфалског мира, тешке за царевину 1648 године. Вестфалски мир. Припреме за преговоре вршене су од 1644 г., а преговори су отпочели априла 1645 г. У Оснабрику вођени су преговори између цара, протестантских кнежева и Шведске, а у Минстеру — између царевине и Француске. 24 октобра 1648 г. уговорне стране дошле су до заједничког закључка, али је ратификација мировног уговора извршена тек 18 фебруара 1649 г. Коначно решење свих питања у вези са 31
условима мировног уговора одложено је за конгрес у Нирнбергу (април 1649 — јул 1651 г.). Вестфалски мир унео је знатне измене у политичке границе држава Западне Европе и унутар саме Немачке. Шведска је добила западну Померанију и град Штетин, са једним делом источне Помераније, острво Риген, град Висмар са луком, архиепископију Бремен и епископију Верден. Градови Бремен, Висмар, Штралзунд сачували су своје слободе. Према томе, сва ушћа река Немачке нашла су се у рукама Шведске. У исто време, Шведској се имала исплатити контрибуција у висини од 5 милиона талира. Њени претставници, на равној нози са немачким кнежевима и царским градовима, имали су право да учествују на седницама рајхстага и на окружним конгресима. Француска је добила међународно признање својих права на епископије и градове Мец, Тул и Верден, које је поседовала од 1559 г., као и право на Елзас. Од Немачких кнежевина нарочито је повећао своје поседе Бранденбург (источна Померанија, епископија Халберштат, Минден, Камин и Магдебург). Мекленбург је, у замену за град Висмар дат Шведској, добио епископије Шверин и Рацебург. Брауншвајг-Линебург овладао је епископијом Оснабрик и неким манастирима, а ХесенКасел — Херсфелдом, Шаумбургом и другим ситним територијама. Војводи баварском признато је поседовање горњег Пфалца и титула изборног кнеза. Наследнику Фридриха V Фалачког враћени су рајнски Пфалц и права изборног кнеза, тако да је сад било осам кнежева-изборника. Општеисториски значај Вестфалског мира не лежи само у територијалним променама у Западној Европи. Битнију његову последицу претставља пораз на међународној позорници феудално-католичке реакције, коју су реализовали заједничким напорима римски папа, шпански и аустриски Хабзбурговци. Захваљујући поразу реакционарно-католичког блока држава, резултати буржоаске револуције и Низоземској добили су међународно признање: Холандија је призната за независну државу. Тридесетогодишњи рат скренуо је пажњу европских држава са енглеских ствари и тако спречио интервенцију феудалних држава .у корист енглеског апсолутизма, што је допринело победи буржоаске револуције у Енглеској. Швајцарски савез, који је три и по века фактички постојао независно од Немачке царевине, тек сад је признат за самосталну државу. Упропашћеност Немачке. Резултати Тридесетогодишњег рата били су изузетно тешки за Немачку. Вестфалски мир признао је немачким кнежевима суверено право да склапају савезе између себе, као и да ступају у споразуме са иностраним државама, — једино под условом да уговори које закључују не буду уперени против царевине. Али у пракси ова ограда није имала значаја. Према томе, уговор је признао и учврстио политичку расцепканост Немачке, и то је можда била најжалоснија последица Тридесетогодишњег рата за њу. Услови Аугзбуршког верског мира (cuius regio, eius religio) протегнути су и на калвинисте, а у условима развитка феудализма верска трпељивост постојала је само за уски круг феудалаца. Тридесетогодишњи рат довео је до разорења и опустошења многих подручја Немачке. При одређивању размера пустошења изазваних ратом запажају се знатна неслагања. Док су ранији испитивачи одређивали опадање становништва од 25 до 50%, дотле су се доцније чули гласови да су те цифре претеране. Може се сматрати утврђеним да су подручја која су највише настрадала били Виртемберг, Пфалц и друге кнежевине југозападне Немачке, као и територије источно 31
од Лабе, почев од обала Балтичког Мора па све до Чешке, јер су оне биле поприште сталних ратних операција. На пример, у Чешкој је од 2,5 милиона становника у 1618 г. у 1650 г. остало у животу још око 700.000. Тиме се објашњава и потпуно ишчезавање пређашњег словенског становништва на Лаби и Одри. После рата њихова места заузели су немачки досељеници. Према томе, Тридесетогодишњи рат изазвао је знатне миграције немачког живља у раније словенске области и убрзао германизацију тих области.
31
XIX. НЕМАЧКА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XVII И НА ПОЧЕТКУ XVIII ВЕКА Економски положај. Тридесетогодишњи рат није био једини, па чак ни најбитнији узрок који је изазвао економско опадање Немачке. Али је војно разарање завршило онај процес социјалноекономског развитка који се запажао још од друге половине Средњег века и од доба великих географских открића. Немачка је, по Енгелсовом изразу, била искључена из светске трговине, чији су се путеви померили у другим правцима. По Вестфалском мировном уговору из 1648 г. излази на Северно и Балтичко Море припали су Холандији и Шведској. Читава Немачка претворила се у пространи Hinterland њихових приморских поседа. Ситуација се још више погоршала када је у Енглеској почетком XVIII в. дошла на престо Хановерска династија (1714 г.). Под контролом енглеске трговачке буржоазије нашао се и последњи слободни комад морске обале — од граница Холандије до Бремена и Хамбурга. Особеност економског живота Немачке после Тридесетогодишњег рата чини њена заосталост и зависност од развијенијих земаља Западне Европе — од Холандије, Енглеске, Француске и делом Шведске. У XVII—XVIII веку Немачка се претворила у аграрни привесак трговачке Холандије и индустриске Енглеске. Зато су се најзначајније економске промене у овом периоду дешавале управо у пољопривреди Немачке, која је извозила жито и лиферовала индустриске сировине за цватуће капиталистичке мануфактуре. Извоз је потстицан ниским ценама, због којих су на унутрашњем тржишту услови за пласирање били мало повољни. После такозване револуције цена у Немачкој, око 1600 г. почело је супротно кретање у правцу снижавања, које је трајало све до осамдесетих година XVIII века, са изузетком краткотрајне скупоће, изазване ратним недаћама тридесетих година. Око 1700 г. цене су се понова попеле до висине с краја XVI века и остале стабилне до осамдесетих година XVIII в. Ниске цене у XVII веку изазване су низом узрока. Главни од њих били су разореност и опадање градова. Томе се придруживала незнатна куповна моћ сеоског и градског становништва, коначно осиромашелог за време верских ратова XVI—XVII в. После Тридесетогодишњег рата средства главнине народа одлазила су на плаћање високих пореза, а сеоско становништво је у време општег укмећивања сиромашило под теретом све јаче феудалне експлоатације. Занатлије су пак пропадале и нестајале због иностране конкуренције. Сваки од побројаних момената економског живота Немачке у XVII и почетком XVIII в. треба напосе размотрити. Даље укмећивање сељаштва, нарочито у североисточној Немачкој. Од краја Средњег века, а нарочито после сељачког рата, „поново је отпочело опште преовлађивање кметства међу немачким сељацима“.117 Тридесетогодишњи рат ни у том погледу није створио ништа ново, он је само завршио процес укмећивања. За време дуготрајног рата мародерством се нису бавили само прости војници. У пљачкању сељака такмичили су се предводници разбојничких одреда и официри католичких и протестантских војсака. Неки од њих постали су власници милионских имања. Валенштајнов „ратни плен“ износио је око 9 милиона гулдена. А Валенштајн није ни издалека био изузетак. Гроф Кенигсмарк започео је војну каријеру без гроша у 117
Маркс и Енгелс, Дела XVI, 641 (на руском).
31
џепу, а умро као власник огромног имања, које му је доносило годишњи приход од 130.000 талира. У редовима „новога војног племства“ делали су најобичнији разбојници. У другој половини XVII в. они су радо претварали своју напљачкаиу имовину у земљишну својину, попуњавајући тако редове старог племства и пруског јункерства. Трајна самовоља солдатеске изазвала је упропашћење сељака. Делом су настрадале и спахије, али су они после рата брзо поправили своје прилике на рачун сељака, повишујући све могуће дажбине и обавезе. Главнина сељаштва била је у безизлазној ситуацији. Ратној пустоши придруживале су се ниске цене пољопривредних производа. Чак су и крупни сељаци постајали инсолвентни дужници. Тиме су се користиле спахије, и на рачун сељачке земље проширивале своја поља, примењивали чак грубо насиље и без икаквих правних основа присвајали поља и пашњаке како појединих сељака тако и читавих сеоских општина. Обеземљивање сељака није се вршило свуда подједнако. У том погледу на првом месту стајао је Мекленбург. Месно племство сматрало је најуноснијим за себе развитак сточарства, и зато је обеземљивање сељаштва у XVII—XVIII в. потсећало овде по својим последицама на ограђивања у Енглеској. По броју уништених сељачких домова одмах иза Мекленбурга долазио је Бранденбург. На југу Немачке нешто слично запажало се само у Баварској и на аустриским поседима. Крупна имања поникла су и у северном Хановеру. Код укмећивања сељака такође се запажају специјалне, локалне особености. На западу Немачке сељаци су у већини случајева остајали држаоци својих малих парцела земљишта, али се њихов материјални и правни положај јако погоршао у поређењу са XVI веком. Имовинска и лична права сељака подвргавана су свакојаким самовољним ограничењима. У Бадену, Виртембергу и њима суседним кнежевинама југозападне Немачке кулук није био од пресудног значаја за крупне земљопоседнике. Ту су се формирали односи аналогни сењеријалном систему у Француској. Крупни земљопоседник добијао је за земљишне парцеле феудалну земљишну ренту у виду „оброка“ или других дажбина, док су плаћања и обавезе, везани за личну зависност сељака, претстављали другостепене приходе. Тип аграрних односа који је преовлађивао у западној Немачкој обично се назива Grundherrschaft (сењеријални поредак), коме стоји насупрот Gutsherrschaft — тип аграрног односа који је преовлађивао у источној Немачкој. Gutsherrschaft, или кулучарско газдинство, источно од Лабе стајало је у вези са постојањем крупног газдинства самога спахије. Продукти су пласирани делом на унутрашњем, али углавном на спољашњем тржишту. И поред производње робе, имања источнолабских јункера битно су се разликовала од капиталистичких предузећа — по томе што је у њима најамни рад примењиван само у виду изузетка. Њиве спахија обрађиване су кулучарским радом сељака. Сељаци су давали не само раднике него и живи и мртви инвентар, потребан за обраду земље. Користећи личну зависност сељака, спахија је чак и беземљаше принудно натеривао да раде као пољски радници код крупних сељака или на спахиским имањима. За време Тридесетогодишњег рата образовала се огромна војска обеземљених сељака. После рата њихов број се још више повећао из редова напуштених најамника. 31
Тако се на селу формирала специјална врста кметских пољских радника, који су често добијали колибу и комадић повртњака; отуда њихов назив Köter, Gartner или Einlieger — називи настали још у доба колонизације словенских земаља. У поређењу са њима, пуноправни чланови сеоске општине и нарочито држаоци крупних парцела претстављали су неку врсту сељачке аристократије. Сељачки рат толико је упропастио село да је снага отпора од стране сељака била коначно поткопана. Спахије су несметано присвајале судску власт. Спахиски суд показао се поузданим средством за то да се по нахођењу самог земљопоседника ограничавају и уништавају имовинска и лична права сељака. „Од тог времена — пише Енгелс — почели су да у земљи владају кнута и батина. Као читава Немачка, и немачки сељак дошао је до крајњег степена понижености. Као читава Немачка, и сељак је постао до те мере немоћан да је нестало сваке могућности за самопомоћ, и спасење је могло доћи само споља.“118 Опште укмећивање сељаштва извршило је огроман утицај на свеколику социјално-економску и политичку структуру Немачке. Напосе, „опште успостављање феудализма било је један од узрока што се у Немачкој није могла развити индустрија у седамнаестом и осамнаестом столећу.“119 Пољопривреда Немачке прилично се успешно прилагођавала ситуацији насталој после Тридесетогодишњег рата. У друкчијој ситуацији налазила се занатска радиност. За њу је прилив иностране робе био убитачан. Немачки трговци на велико и на мало претворили су се у комисионаре и агенте холандског, енглеског и француског капитала. По мишљењу пруског краља Фридриха Великог, у његовој држави „трговина није ништа друго до слуга иностране трговине.“ Економска стварност потпуно је одговарала таквој оцени. На пример, 1751 г. у Кенигсбергу је било 26 трговачких фирми за извоз, и све су оне биле или иностраног порекла, или су пак радиле помоћу иностраног капитала. На исту ситуацију наилазимо у Данцигу и у свим осталим приморским градовима и крупним трговачким центрима. Трговци су извозили вуну, лан, конопљу, бродоградилишну грађу и друге врсте индустриских сировина. У исто време, они су плавили земљу јевтиним израђевинама иностраних мануфактура. Занатлије су двоструко страдале од њихове делатности: остајући без потребне сировине и губећи купца. Жалбе на то чуле су се у Немачкој још крајем XVI в. После Тридесетогодишњег рата ситуација је постала још гора. Штрасбург, Келн, Хамбург, као и сајмишта у Франкфурту и Лајпцигу претворили су се у складишне центре за фламанске и енглеске вунене производе. Ови су увожени у таквим количинама да је некад цватућа сукнарска производња рајнских и горњодунавских градова и Саксоније запала у потпуну беду. Док је Енглеска у XVII веку утростручила извоз вунених материјала, дотле се у Аугзбургу, једном од најкрупнијих центара ткачке индустрије у Немачкој, производња у XVII веку за дванаест пута смањила у поређењу са XVI веком; од ранијих 6.000 занатлија-ткача остало је сада само 500 људи. Слично опадање доживљавало је занатство и у свим осталим гранама производње. Нирнберг је изгубио свој ранији монопол у производњи оружја и ситних металних продуката. Особито тешка ситуација настала је за занатлије запослене на изради луксузних артикала. У XVII и XVIII веку немачко племство рађе је куповало луксузније иностране производе. Почело је одушевљавање француском модом. 118 119
Маркс и Енгелс XV 643. Исто, XXIV 600.
31
Занатлије су биле потпуно немоћне у борби са иностраном конкуренцијом. Еснафске организације концентрисале су сву своју пажњу на борбу са техничким побољшањима и свим средствима тежиле да ограниче размере производње. У ту сврху готово све еснафске организације без изузетка затвориле су врата за пријем нових чланова. На упражњена места, слободна у случају смрти, примани су нови кандидати из уско ограниченог круга лица, по правилу, синови и рођаци еснафских мајстора. Заједно са општим опадањем занатства у XVII в. изгубили су свој пређашњи значај и савези калфи. Индустриски полет Бранденбурга крајем XVII в. Тежак положај занатства и трговине негативно се одражавао на финансијама немачких држава. Царски рајхстаг у Регенсбургу читав низ година (1666— 1672 г.) разматрао је питања трговине и занатства. Али предвиђене мере нису имале никаквог практичног значаја, због општег опадања царских органа власти. Од већег значаја била је трговачко-индустриска политика појединих кнежева. У том погледу особито се истицала политика бранденбуршког изборног кнеза Фридриха-Вилхелма (1640— 1688 г.). После укидања Нантског едикта 1685 г. Фридрих-Вилхелм је објавио закон од 29 октобра о давању уточишта и читавог низа повластица француским емигрантимахугенотима. До 1703 г. у Бранденбург се доселило око 20.000 француских протестаната, око 7.000 протестаната из шпанске Низоземске, 4.000 Швајцараца и око 2.000 чешких протестаната из Бохемије. Главнина досељеника састојала се од високо квалификованих занатлија и трговаца. Они су донели у земљу своје капитале и, што је најглавније, своје организационе и техничке навике и мајсторство. У маленим градовима Бранденбурга и Источне Пруске, где је заостало занатство дотле бедно таворило своје дане, појавила се мануфактура и никле су нове гране индустрије. Инострани колонисти први пут су основали вунарске мануфактуре (Магдебург, Франкфурт на Одри, Кенигсберг и други градови), фабрике хартије, предузећа за бојење и штампање ланених тканина, производњу сомота, пантљика, свећа итд. Њима припада заслуга за усавршавање и уздизање на дотле невиђену висину у источној Немачкој — производње предмета од стакла, коже и метала. У многоме њима дугује за свој развитак производња часовника, огледала, делова тоалете, одела, рукавица, шешира, хладног и ватреног оружја. Нова индустриска предузећа захтевала су знатну количину радне снаге. При постојању кметства број слободних људи био је јако ограничен, а још мање је било људи вољних да постану најамни радници. Фридрих-Вилхелм решио је то питање по узору на многе друге државе: „У циљу развитка вунарских и свиларских мануфактура“ основао је он 1687 г. нову тамницу у Шпандау, за „заточење скитница и просјака, међу којима и омладине која беспосличи.“ У исту сврху настојао је да искористи и кривичне преступнике и све становнике тамница и сиротињских домова. Одговарајући едикт изборног кнеза објављен је још 1686 г. Али су општи резултати индустриског развитка Бранденбурга били одвећ ограничени да би се он могао ослободити иностране зависности. Пораст сеоске радиности и појава мануфактуре. Од краја XVII в. настало је извесно економско оживљење, осим Бранденбурга, и у другим крајевима Немачке. Оживљење се дотакло у првом реду сеоске радиности, која је постојала као засебна грана сељачке привреде током читаве епохе феудализма. Та радиност изменила је свој 31
натурални карактер; уместо задовољавања потреба за занатским израђевинама самог сељака и његовог спахије, као што је то било раније, сада се производи роба за прекупца и за пласирање на удаљеном тржишту. Подручја раширености сеоске радиности била су крајеви у којима су сељаци страдали од оскудице земљишта и рђавих летина. Да би могли да плате порезе кнежевима и данак спахијама, они су били принуђени да потраже себи накнадну зараду, али су феудално право и еснафска правила градова стајали на путу њиховом одласку са села. Тиме су се користили прекупци, нагонећи сеоске кућне занатлије да раде за бесцење. Захваљујући само полугладном животу сељака, сеоска радиност Немачке могла је постојати и чак се развијати, упркос иностране конкуренције. Сеоска радиност била је концентрисана углавном по планинским пределима Бохемије, Саксоније, Шлеске, Виртемберга, Тирингије и Вестфалије. Израђивани су поглавито предива, вунене и ланене тканине и чипке. Бојење и дефинитивна обрада робе вршени су, по правилу, у централним радионицама, које су отварали поједини прекупци-подузетници или њихове компаније. У југозападној Немачкој радила је богата компанија прекупаца града Калва (Виртемберг), која се није ограничавала на експлоатацију сеоског живља него је нагонила да за њу ради и месно еснафско занатство. У истом таквом зависном положају од прекупаца налазили су се и ткачи лана у Улму, металци Нирнберга, израђивачи оружја Золингена и мноштво других занатских организација по свим градовима Немачке. Упркос своје велике раширености, ембрионални облици капиталистичке индустрије у Немачкој стали су у своме даљем развитку и тако остали све до континенталне блокаде почетком XIX века. Поред већ истакнутих узрока, стагнантни карактер индустрије био је условљен и политичким моментима: свемоћи заосталих група племства и политичком расцепканошћу Немачке. Значај кнежевског апсолутизма за Немачку. Политички односи у Немачкој после Тридесетогодишњег рата развијали су се у правцу даљег учвршћивања класне владавине племства, а за то се најзгоднијим обликом организације државне власти показао кнежевски апсолутизам. Он се развијао у специјалним историским условима. У Француској и Енглеској апсолутна монархија имала је као свој предуслов развитак градова и буржоазије. Појава и постојање кнежевског апсолутизма у Немачкој такође се не може замислити без тог предуслова. Али за разлику од водећих земаља Западне Европе, апсолутизам у Немачкој постао је преовлађујући политички систем у време општег економског застоја и чак опадања градова. Апсолутна монархија у Француској уништила је политичку самосталност градских комуна, али је у исто време умела да заведе ред у феудалном хаосу и створила је широко унутрашње тржиште буржоазији која се све више развијала. Зато је апсолутизам одиграо историски прогресивну улогу у смислу припрема прелаза на нове, буржоаске односе, иако је по свом класном карактеру био предодређен за заштиту интереса племства против претензија буржоазије и сељаштва. Друкчија је била историска улога кнежевског апсолутизма у Немачкој. Он је за дуго времена учврстио у земљи владавину феудалног хаоса и политичке расцепканости, па зато није ни могао да домаћој буржоазији створи унутрашње тржиште. Напротив, он је допринео економском и политичком поробљењу земље од стране развијених држава Западне Европе. Под влашћу кнежева Немачка се претворила
31
у географски појам и постала је плен освајања, пљачке и сваковрсних дипломатских комбинација. Зато је кнежевски апсолутизам у рукама немачког племства био поуздано средство за опште укмећивање. После сељаштва дошао је ред на градове, који су, изгубивши своје економске позиције, постајали лак плен кнежева. Политички развитак градова и буржоазије после Вестфалског мира. У XVII— XVIII веку сачувала се ранија подела градова на царске и покрајинске или кнежевске. Први од њих сматрало се да су потчињени директно цару. На царским саборима (рајхстазима) њихови претставници чинили су посебну градску курију. Опадање царских градова довело је до тога да је око стотину њих, тј. две трећине од укупног броја, потпало под власт световних или духовних кнежева. У XVIII в. сачувало је своју спољашњу независност око 50 градова, али тиме они нису били спасени опште свемоћи племства и феудалне реакције. Унутрашњи положај царских градова који су још сачували своју независност од кнежева — такође се јако изменио у поређењу са средњовековним градским уређењем. Некадашња градска аристократија (патрицијат) претворила се у XVII—XVIII в. у најобичније племство. Опадање заната и трговине, а особито политички пораз биргерства у сељачком рату 1525 г. и у потоњим верским ратовима — нагонили су трговачку и зеленашку аристократију да своје капитале улаже у земљишну својину и да од царева купује разне феудалне титуле. Фугери и друге трговачке породице претворили су се у земљопоседнике феудалног типа. Од обичних спахија они су се разликовали тиме што су живели у граду и што су поред сопствених сељака подвргавали свирепој експлоатацији и сељаке који су живели по градским имањима, као год и саме биргере (занатлије и трговце). Демократски елементи градова често су устајали против градског племства, али је патрицијат увек остајао победник. У моментима критичним по себе он се обраћао за помоћ суседним кнежевима, иако је тиме град долазио у опасност да изгуби своју политичку самосталност. Сачувани царски градови претварали су се у племићке републике минијатурних размера. Градска самоуправа — магистрат — постала је наследан монопол ограниченог и уско затвореног круга лица која поседују земљу и кметове. Хамбург је претстављао готово једини изузетак од тога. У њему се градски патрицијат и даље састојао од трговачке аристократије, за коју земљопосед није био од пресудне важности. Буржоаски елементи чак су ојачали после протеривања из Енглеске немачких чланова трговачке компаније трговаца-авантуриста (Merchant Adventures). Крајем XVI в. и у првој половини XVII в. они су се населили у Хамбургу, који се после разорења Анверса истакао као један од крупних центара не толико немачке колико међународне трговине, и напоредо са Бременом и Либеком наследио ранију ханзину трговину. Зато је Хамбург и могао постати једно од жаришта ране немачке буржоаске културе, која се заметала под непосредним утицајем Холандије. Али су Хамбургу стално претили суседни кнежеви. Једино захваљујући томе што се град налазио у сфери политичког утицаја Шведске, Данске, Холандије, Хановера и Бранденбурга, њему је полазило за руком да се успешно супротставља разним претензијама суседних феудалаца. Нису се сви градови под влашћу кнежева налазили у једнаком положају. Многи од њих ничим се нису разликовали од обичних села, и у потпуности су зависили од 32
самовоље месне племићке управе. Други су пак умели да одбране део својих ранијих права у области самоуправе, пореза и судске власти. На пример, у Пруској су градске власти биле у својој делатности толико спутане да је сваки расход средстава за суме преко 10 талира захтевао специјално одобрење владе. Напротив, у Виртембергу градови су сачували своје пређашње привилегије и по политичком утицају често се такмичили са племством. Насупрот старим царским и покрајинским (кнежевским) градовима, у. XVII—XVIII веку никао је нов тип града-резиденције, или престонице појединих држава. Такве престонице били су Беч, Берлин, Дрезден, Минхен и низ других градова. Док су стари градски центри преживљавали застој и чак опадање, резиденције кнежева расле су пропорционално ширењу територије њихових држава. Примера ради може се упоредити положај царског града Нирнберга са престоницом прускобранденбуршке државе. У XVI в. Нирнберг је имао око 60.000 становника, које је 1740 г. спало на 40.000, а 1780 чак на 30.000 људи. Са многим царским градовима ствар је стајала још теже. Међутим становништво Берлина бројало је 1661 г. 6.500 житеља, 1721 — преко 60.000, 1760 — удвостручило се (120.000), а 1777 г. достигло 140.000 житеља, од којих је уосталом 57.000 одлазило на војнике, чиновнике и чланове њихових породица. Пораст престоничких градова на рачун царских имао је важне политичке последице и непосредно се одражавао на класном развитку немачке буржоазије. Материјално благостање житеља кнежевских престоница у потпуности је зависило од кнежевске благонаклоности или гњева. Расходи кнежева на свој лични живот, на издржавање двора, војске, чиновништва и томе сличне позиције буџета одређивали су обим „унутрашњег тржишта“ за месне трговце и занатлије. Чак су и привремено путовање кнеза и његових дворана, или пак премештај поједине војне команде могли да поткопају економски живот читавог градића. Напротив, сваки кнежев успех у проширењу територије државе повећавао је средства која је он трошио, а у вези са тим повећавао се и број становника престонице. Зато је буржоазија у изражавању својих верноподаничких осећања чак превазилазила дворске лакеје из редова племства. Она је покорно и стрпљиво трпела све увреде и понижења која су јој причињавали кнежеви, њихове љубавнице, дворани, чиновници, официри и чак прости војници. Престонице ситних кнежевских деспотија биле су она политичка школа у којој се немачка буржоазија столећима васпитавала својој кукавичкој и подлој понизности према феудалним властима. Упркос своје спољнополитичке слабости, кнежеви су располагали довољним средствима за то да свирепо угушују и најмање знаке непокорности. Као све остале стране немачког кнежевског апсолутизма, и меркантилизам је у ситним немачким кнежевинама добио најнаказније и карикиране облике. Поред мало успешних покушаја да се реглементира привредна делатност, затворена у уске границе пигмејских државица, кнежеви су се мешали и у све стране домаћег и чак интимног живота својих поданика, контролисали њихове духовне потребе итд. Ако је у Немачкој и било неких заметака буржоаског образовања, вели Франц Меринг, „добијени су они из иностранства и стајали су у пуној зависности од милости владара. Да би себи стекли трпељивост од стране кнежева, морали су да им ласкају чак и најслободнији умови свога времена, као што су Лајбниц и Томазиус.“ Племство и кнежеви. Владајућа класа феудалаца делила се по размерама земљишних богатстава и. по свом политичком утицају на низ група, што се, са своје 32
стране, изражавало у шароликој номенклатури феудалних титула. На једном крају феудалних лествица стајали су цар и царски кнежеви, на другом — царски ритери и племићи-поданици кнежева или обичне спахије. Некада бројно царско ритерство сваким даном све је више ишчезавало, и у другој половини XVIII в. остало је само 1.475 ритера, који су, као и раније, били „суверени поседници“ својих „држава“. Принуђени да живе на рачун неколицине „поданика“, они су их подвргавали свирепој експлоатацији. Бекства и чести устанци сељака нагонили су царског ритера да тражи помоћ код суседног кнеза и да постане његов поданик. После умирења земље у другој половини XVII в. разбојништва на великим друмовима изгубила су за ритере своју ранију привлачност. Ипак су многи од њих и даље живели од криминалних преступа, дајући уточиште злочинцима које су царске или кнежевске власти прогониле у другим местима. Главнина царских ритера била је концентрисана у Швапској, Франконији и рајнској Немачкој. Они нису имали права да шаљу своје претставнике на царске саборе, али су у циљу заштите својих интереса образовали посебан савез, који уосталом није играо никакву улогу у тадашњем политичком животу Немачке. Ритер је у најбољем случају постајао племић, потчињен кнежевској власти (landsässiger Adel). Нарочито за североисточну Немачку сматра се типичном појава претварања ритера у спахију. У осталој Немачкој бројну групу чинили су племићибеземљаши, или такозвани „персоналисти“, којима је једини извор средстава за живот била служба дворског војника или чиновника. Ниже племство и спахије били су најбројнији слој владајуће класе. Они су и чинили класни ослонац кнежевског апсолутизма. Непосредна политичка организација племства били су ландтази, или покрајинска скупштина сталежа (чинова), која је постојала у свакој кнежевини, а у већим од њих племство сваке провинције имало је свој самосталан ландтаг. По правилу, претставници градова нису имали утицаја на ландтаге, који су бранили уско кастинске интересе локалних спахија. Унутрашња историја многобројних кнежевина у другој половини XVII и првој половини XVIII в. развијала се у три правца. Прво, племство је водило класну борбу са сељаштвом и градовима; друго, долазило је до трвења и борбе између разних група племства, често подељених једино по територијалном обележју; треће, пошто јачање кнежевског апсолутизма није увек у подједнакој мери одговарало интересима свих група племства, неизбежним појавама постали су сукоби између кнежевске власти и ландтагā. Најактуелнија питања политичке борбе била су расподела пореза и сталешка права и привилегије појединих група племства и грађана. Основни порески обвезници били су сељаци; стога се питање пореза у већини случајева сводило на расподелу феудалне земљишне ренте између спахија и државе, која. је захтевала по могућству што више дажбина у своју корист. Притом градска буржоазија није остајала неутрална, него је махом подржавала претензије кнежевске власти. Она се руководила простим аритметичким правилом: што више пореза буду плаћали сељаци, толико ће их мање морати плаћати грађани. После Тридесетогодишњег рата кнежеви су заводили порезе без одобрења ландтагā, али је племство издејствовало да се од краја XVII века већина директних пореза свуда замени сложеним системом индиректних пореза, у виду трошарина на производе занатства и
32
предмете широке потрошње. Племићи лично, као и њихова имовина нису подлежали пореском задужењу. У XVII в. кнежевска се власт ослободила туторства ландтагā и у питањима спољне политике и војске. Ова последња реорганизована је у смислу њеног потпуног потчињавања политичким циљевима апсолутизма. Појавила се регуларна војска, подељена на пукове, и то најпре у Пруској и Аустрији (од педесетих година), затим у Саксонији и Баварској (осамдесетих година), најзад, у осталим немачким државама, крајем XVII века. Притом су се кнежеви користили законом од 1654 г., који је важио за читаву царевину и који је обавезивао све поданике на пружање сталне помоћи у издржавању тврђава и гарнизона. Јака војска у рукама кнежева потпуно је одговарала интересима владајуће класе, која је за њом осећала преку потребу ради остваривања ванекономске принуде, у првом реду према кметовима. Стварање чиновничког апарата протицало је уз групну борбу у редовима племства. У појединим случајевима долазило је до особите заоштрености код питања о монополском праву племића, домородаца појединих провинција, на заузимање месних државних положаја (индигенат). И овде је кнежевски апсолутизам изишао као победник над појединим групама племства, које је, узето у целини, било заинтересовано за одабирање најспособнијих чиновника из своје средине, без обзира на њихово место рођења. Понекад су кнежеви узимали у службу поједина лица неплемићког порекла, или су позивали странце. Развитак кнежевског апсолутизма и јачање феудализма довели су до коначног укидања изборних судских власти по сеоским општинама. Њих је заменио спахиски суд, или пак чиновници истих тих спахија. Судска самовоља постала је једна од тешких невоља за народне масе. У католичком делу Немачке сачувало се неколико десетина духовних кнежевина. Власт прелата католичке цркве (архиепископа, епископа и опата) била је изборна, што је донекле отежавало развитак апсолутизма. Али се и на њиховим поседима током XVII в. утврдио поредак типичан за кнежевски апсолутизам. Међутим, неке од световних кнежевина, на пример Мекленбург, сачувале су карактер племићке републике. Царевина после Вестфалског мира. Вестфалски мировни уговор предвиђао је реформу државног уређења Немачке царевине. У ту сврху сазван је специјалан сабор у Регенсбургу, који је трајао од јуна 1653 до маја 1654 г. Због јаких размимоилажења која су се на сабору испољила између царске власти и сталежа царевине, коти су се, са своје стране, поцепали на непријатељске групе, сабор се завршио без икаквих резултата. Донесене су одлуке само по питањима од другостепене важности. У другој половини XVII в. царевина је овако изгледала: на њеном челу стајао је цар, који је биран доживотно. Упркос отпора Француске и њених савезника из редова немачких кнежева, Хабзбурговци су сачували царску круну својој династији, и 1658 г. постао је цар Леополд I (1658—1705 г.). Али је успех његове кандидатуре био обезбеђен фактичким одрицањем од сваке царске власти — у корист сталежа царевине. Претставници највише власти после цара били су осам кнежева — изборника. Од 1692 г. појавио се и девети, хановерски изборни кнез. На конгресима кнежеваизборника (Kurfüstentage) вршени су избори царева и састављане такозване изборне капитулације, које су предвиђале разна ограничења власти будућег цара. Отуда је долазио онај изванредни утицај изборних кнежева на политичку судбину царевине. 32
Осим тога, све највише дужности у царевини сматране су наследним власништвом појединих кнежева-изборника. Сва питања од значаја за читаву царевину спадала су у компетенцију сабора царевине, или рајхстага, у коме је пресудна реч припадала истим тим кнежевимаизборницима. На саборима они су образовали посебну курију кнежева-изборника. У њиховим рукама налазила се подела чинова царевине, новчане и царинске регалије, финансије царевине. По њиховом нахођењу постављани су генерали и виши чиновници царевине. По свом политичком упливу, на тим саборима друго место заузимала је курија кнежева. Она се састојала од 98 кнежева, у које су спадала 62 световна и 36 духовних суверених владара територија разне величине. Бројни ситни феудалци у виду грофова царевине и поседника мањих територија, који су просто називани „господом“, имали су у кнежевској курији само четири гласа. Кнежеви су обично подржавали политику ограничавања царске власти. Али су они у исто време имали разлога да буду незадовољни и политичком свевлашћу изборних кнежева. Зато је између прве две курије ретко долазило до сагласности, што је озбиљно отежавало рад сабора царевине. Трећу, градску курију, чинили су претставници градова царевине. Фактички, мишљење царских градова престало се узимати у обзир, нарочито после државног сабора из 1653 —1654 г., који је утврдио ред гласања (votum decisivum, 1653 г.). Претставници градова изрицали су своје мишљење тек пошто би изборни кнежеви дошли до пуне сагласности. Разуме се да царски градови нису били у стању да унесу било какву промену у одлуке кнежева. 20 јануара 1663 г. у градској већници Регенсбурга отворен је сабор поводом рата с Турском. Овог пута сабору нису присуствовали ни цар, ни кнежеви, већ су дошли само њихови претставници, који су пре но што ће приступити гласању по сваком питању, питали за дозволу своје господаре. Зато се решавање сваког питања отезало у бесконачност. Постојање овог сабора трајало је без прекида све до укидања царевине, 1806 г. Отуда његов назив „der immerwährende Reichstag“ (стални сабор). Међународни положај Немачке после Вестфалског мира. Вестфалски мир није избавио Немачку нових ратних невоља. Напротив, услови мировног уговора били су предуслов за даље комадање Немачке и освајање њене територије од стране јачих суседа. На истоку претила је стална опасност од стране Шведске и Турске. На западу је француска апсолутна монархија доживљавала свој највиши успон и отворено тежила завођењу супрематије над читавом Западном Европом, а у ту сврху било јој је преко потребно да сачува свој положај у Немачкој у својству гаранта Вестфалског мира. Главни чвор свих тадашњих међународних сукоба и ратова била је борба Француске са Холандијом, Енглеском, Шпанијом и Немачком. У поређењу са том борбом била су од другостепене важности сва размимоилажења међу осталим европским државама, како енглеско-холандско трговачко супарништво, тако и борба за хегемонију на Балтичком Мору између Шведске и њених такмаца — Данске, Пољске и Московске државе, као год и турски ратови. Под Леополдом I немачка царевина престала је да игра активну улогу у међународној политици, али при систему политичких односа који се међу европским државама формирао после Вестфалског мира — она више није могла да остане по страни од борбе која је вођена. У том погледу изгледало је да је за царевину био најмање опасан енглеско-холандски рат 1665—1667 г., али је и он захватио територију северне Немачке (Минстерски рат 1665—1666), и није случајност што се поклопио са 32
акцијом Шведске против Бремена — 1665—1666 г.; за седамдесет година од Вестфалског мира и Нирнбершког конгреса 1649—1651 г. па до завршетка Северног рата било је десет крупних ратова, који су, укупно узев, обухватили око 65 година. У једним случајевима Немачка царевина је сама подвргнута нападу и била је принуђена да се непосредно умеша у оружану борбу, а у другим случајевима је територија била само поприште ратних операција између војсака суседних држава. Тежак положај царевине постајао је још тежи због те околности што су Француска, Шведска и Турска обично иступале заједнички, чак и онда кад између њих није постојао формални савез. Француска је често пружала руку Шведској кад би се за ову појавила опасност од губитка њених поседа у Немачкој. Са своје стране, Шведска је чинила не мало услуга француској политици у Немачкој. Слична сарадња запажала се и између Француске и Турске. Савезници Немачке у њеној борби против Француске биле су Холандија, Енглеска и Шпанија. Али су прве две државе биле стално завађене због трговачке превласти, тако да је у случају заједничких акција са Шпанијом немачкој војсци падао у део главни терет борбе на копну, јер је Шпанија била у опадању и тешком се муком бранила, штитећи своје поседе. У нешто бољем положају била је царевина у ратовима с Турском, против које је уживала помоћ Млетака и Пољске. Деведесетих година наступила је прекретница у међународним односима — у вези са акцијом Русије најпре против Турске, а затим и против Шведске. Северни рат (1700—1721 г.) и победе руске војске избацили су Шведску из редова тадашњих великих сила. Француска је изгубила свога пређашњег савезника у североисточној Немачкој, а порази турске војске код Азова и на Дунаву ослабили су француске позиције у прирајнској Немачкој. Спољнополитичке слабости царевине нису долазиле толико од њеног међународног положаја колико од политичких односа у самој Немачкој. У другој половини XVII в. Мазарен и Луј XIV наставили су и усавршили Ришељеову политику потчињавања Немачке, користећи се поткупљивошћу немачких кнежева. Вестфалски мировни уговор признао је немачким кнежевима право да закључују савезе између себе, као и да одржавају односе и склапају уговоре са иностраним државама. Притом никакве важности није имала ограда да њихова спољна политика и савези не смеју бити уперени против цара. По правилу, политика немачких изборних и осталих кнежева била је према царевини отворена издаја државе и националних интереса. Став царевине и кнежева према Француској. Педесетих година било је неколико савеза кнежева, који су имали разне циљеве, углавном одбранбеног карактера. Међу њима истицао се Рајнски савез; он се коначно формирао 1655—1656 г., када му је на чело стао изборни кнез Мајнца. Он је постојао до 1667 г. и његов формални задатак било је очување територијалног status quo-а утврђеног Вестфалским миром. Уствари он је био оруђе француске политике. Његовом помоћу Мазарен је настојао да спољну и унутрашњу политику Немачке усмерава у правцу пожељном по Француску. Њему није пошло за руком да спречи избор Леополда I за немачког цара, зато је будући цар био принуђен, на инсистирање изборних кнежева, да не помаже Шпанију, што је и обезбедило Пиренејски мир, повољан по Француску, 1659 г.
32
За време турског рата 1663—1664 г. управо је став који су заузели Француска и Рајнски савез натерао Леополда I да закључи по себе мало частан мир 1664 г., упркос победа које су царски генерали Монтекукули и де Суша били однели. Рајнски савез осигурао је Француској неутралност царевине у деволуционом рату против Холандије (1667—1668 г.). После распадања Рајнског савеза Луј XIV је створио читав систем поткупљивања немачких кнежева. Изборни кнез Мајнца постао је његов стални плаћеник. Остали кнежеви повремено су се такође радо сами продавали и трговали својим војницима, добијајући француске супсидије. Уочи рата са Холандијом (1672—1678 г.) француски краљ је купио за 11.000 талира војску изборног кнеза келнског од 18.000 људи, а за 13.000 талира војску минстерског епископа од 19.000 људи. Остали кнежеви добили су мање, зато су од њих тражене мање важне војне услуге. Тако се, на пример, пфалцграф најбуршки обавезао да ће француској војсци дозволити слободан пролаз преко својих поседа и у случају потребе обезбедити јој зимске логоре. Изборни кнез баварски у накнаду за одређене супсидије дао је обећање да неће пропуштати царску војску преко својих поседа. У случају пак рата између Немачке и Француске он се обавезивао да ће свим силама наговарати остале кнежеве на издају према цару. Највећу скромност показао је изборни кнез саксонски, који се обавезао да ће само чувати неутралност. На страни царевине били су они кнежеви којима су непосредно претили освајачки планови француског краља или пак они којима је закинуто приликом поделе супсидија. У рату 1672—1679 г. Леополда I подржавали су изборни кнежеви тријерски, фалачки и бранденбуршки, али је сваки од њих водио у исто време тајне преговоре са Француском и настојао да се са њом споразуме на рачун царевине. Зато су операције царске војске биле паралисане непоузданошћу кнежева, и под притиском државног сабора од 5 фебруара 1679 г. потписан је мир са Француском, по коме су остали на снази услови Вестфалског уговора. Почетком осамдесетих година изгледало је да ће царевина, окружена са свих страна јаким непријатељима, престати да постоји. Мађарска, која је дигла устанак под воћством Емериха Текелија, ставила се под заштиту Турске (1681—1682 г.). 1683 г. велики везир Кара-Мустафа на челу војске од 200.000 људи приступио је опсади Беча. Догађаји на Дунаву стајали су у нераздвојној вези са политиком „анексионизма“ коју је Луј XIV водио у западној Немачкој после мира у Нимвегену (1679 г.). 1681 г. он је несметано заузео Штрасбург. Међутим Леополд I био је изолован у самој Немачкој. Ради добијања ма и незнатне војне или политичке подршке, он је морао да се споразумева са сваким изборним кнезом понаособ. Кнежеви су на цара гледали као на равног себи, коме су пристајали да пружају помоћ само под условом да од њега добију одговарајућу рекомпензацију. Војвода хановерски борио се да за себе добије титулу изборног кнеза. Највећма изазивачко било је понашање „великог изборног кнеза“ бранденбуршког. После мира у Нимвегену он је постао отворени најамник Луја XIV, добијајући од њега годишњу супсидију у висини 100.000 талира. Своју помоћ цару против Турака он је условљавао захтевом за територијалним проширењем својих поседа. У исто време захтевао је од цара да склопи примирје са Француском на тридесет година, тј. да Француској призна сва територијална освајања на рачун Немачке.
32
Леополд I обратио се државном сабору за помоћ против Турске и Француске. Уместо да натера непокорне кнежеве да се повинују цару, сабор је натерао Леополда I да прихвати ултимативне захтеве Француске, и тако је 1684 г. потписано Регенсбуршко примирје на двадесет година. Цар је Француској признао право на Штрасбург и на низ области западно од Рајне. У другој половини осамдесетих година отпочео је известан прелом у међународној ситуацији. Агресивна политика Луја XIV ујединила је већину држава Западне Европе у такозвану „Аугзбуршку лигу“ (1686 г.), која је стајала под руководством Холандије. После 1689 г. њој се придружила и Енглеска. У исто време запажа се прелом и у односима неких немачких кнежева (Хановер, Саксонија, Бранденбург) према царевини. Француска политика „анексионизма“ претстављала је опасност по њихове поседе, и зато су они почели да марљивије помажу царевину против њених спољних непријатеља. Али је у исто време било међу њима и доста присталица Француске (изборни кнежеви Мајнца, Тријера и Келна) Други (Баварска, Брауншвајг) били су вољни да се споразумеју са Француском. У редовима лиге такође су се испољавале озбиљне унутрашње противречности. Зато је царевина била недовољно јака да се одупре инвазији француске војске, која је почела септембра 1688 г., док је, међутим, државни сабор тек 24 фебруара 1689 г., тј. тек после пет месеци, одлучио да одобри рат царевине против Француске. За време рата кнежеви су наставили са својом ранијом политиком изнуђивања. Борили су се да од царевине добију политичке и територијалне уступке у своју корист, а од Холандије и Енглеске нове супсидије. После десетогодишњег рата, који је поново опустошио читаву западну Немачку, царевица је била принуђена да се придружи миру у Рисквику (1697 г.), одрекавши се Штрасбурга и осталих „анексија“ у корист Француске. Политичке користи тога мира по царство биле су незнатне и ограничиле су се на то што Пољска није постала савезница Француске. Луј XIV одрекао се свога кандидата, принца Контија, на пољски престо. За пољског краља крунисан је 1697 г. изборни кнез саксонски — Август, који је уживао подршку цара. Победе руске војске над Швеђанима у Северном рату (1700— 1721 г.) побољшале су међународни положај царевине. Леополод I је, када је избио Рат за шпанско наслеђе (1701—1714 г.), био у могућности да све своје снаге концентрише против Француске. На страни царевине биле су богате поморске државе — Холандија и Енглеска, чије су супсидије потстицале немачке кнежеве на учешће у рату против Француске. Изузетак је претстављао непријатељски став према царству који су заузели изборни кнежеви баварски и келнски; први од њих примао је од Француске 140.000 талира, а други 25.000 талира месечно. Војни успеси царевине и њених савезника спречили су остале кнежеве да стану на страну Француске. После смрти шездесетпетогодишњег Леополда I, 1705 г. дошао је на царски престо његов најстарији син Јосиф I (1705—1711 г.) који је водио мало рачуна о капитулацији коју је сам био потписао и који је изборне кнежеве баварског и келнског прогласио за издајнике државе и лишио их поседа. После 1705 г. француска војска није добила ниједну крупну битку. Али у исто време ни Енглеска и Холандија нису желеле да Шпанију и Немачку уједине под влашћу цара Карла VI. Од момента његовог избора на немачки престо Енглеска је ступила у тајне преговоре са Француском, који су се завршили Утрехтским миром (1713 г.). Оставши без савезника, Карло VI је потписао са Француском Раштатски мир, 3 марта 32
1714 г., који је потврђен Баденским мировним уговором од 8 септембра 1714 г. Карло VI одрекао се шпанског престола у корист Филипа V. Као компензацију за то прикључио је он својим аустриским земљама шпанске поседе у Низоземској и Италији (Милано, Напуљска краљевина). Према томе, дуготрајни ратови са Француском завршили су се коначним територијалним проширењем наследних поседа Хабзбурговаца. Ратови са Турском и присаједињење Мађарске наследним земљама Хабзбурговаца. После француске монархије прво место у редовима спољних непријатеља царевине заузимала је Турска. Предмет борбе између Немачке и Турске била је Мађарска, која је била подељена на три дела (уговорима из 1606 и 1645 г.) — између Аустрије, Турске и Трансилваније. Под Ђорђем Ракошијем II (1648—1660 г.) Мађарска се оријентисала на Немачку, али је под Михаилом Апафијем (1662—1689 г.) дошло до зближења са Турском. 1662 г. заоштрили су се односи између мађарског племства и Леополда I, због политике апсолутизма коју је водио бечки двор. Тај тренутак Мехмед IV сматрао је погодним за то да овлада читавом Мађарском, и 1663 г. турска војска од 120.000 људи прешла је Дунав. Обе стране подједнако су позивале Мађаре да се боре за политичко уједињење земље, али је Вашварским мировним уговором (1664 г.) Леополд I пристао да Турској уступи још четири комитата мађарске територије, у накнаду за обећање Турске да неће подржавати политичке захтеве племства у аустриском делу Мађарске. Поред притиска од стране Француске и појединих немачких кнежева, и бечка влада упустила се у сличну нагодбу с Турском, рачунајући да ће у земљи раскомаданој на делове лако изићи на крај са сваком верском и националном опозицијом. Министар Лобкович добио је задатак да најпре подвргне становништво војном опустошењу, а затим искорени протестанте и истовремено укине слободе локалног племства. Завера склопљена 1671 г. у редовима мађарског племства била је откривена, а њене вође — Зрињски, Надажди, Франкопан и други — погубљене. Доцније је племићка опозиција, под руководством Емериха Текелија, потражила подршке у широким круговима мађарског народа. Почетком осамдесетих година Текели је искористио сељачки покрет и приступио организовању самосталне мађарске војске. Вршене су и одговарајуће међународне припреме, у смислу привлачења Француске на страну Мађарске, а 1683 г. склопљен је и војни савез са Турском. Исте године турско-мађарска војска, са великим везиром Кара-Мустафом на челу, приступила је опсади Беча. У помоћ опседнутом граду похитао је пољски краљ Јан Собјески, који је Турцима задао тежак пораз (12 септембра 1683 г.). Отступање турске војске препустило је Мађарску на милост и немилост аустриском победнику. Отпочела су масовна погубљења, за време којих је изгубио главу и Текели. 1686 г. заузет је Офен, а 1689 г. Трансилванија је признала над собом врховна права Хабзбурговаца. У редовима мађарског племства дошло је до расцепа. Крупна аристократија пристала је на компромис са владом. Деведесетих година, под руководством Петра I, на међународној позорници појавила се Московска држава, која дотле није играла улогу у „концерту“ европских сила. Петрови војни успеси код Азова одмах су се одразили на односу снага на Дунаву. Измењена међународна ситуација ишла је на руку војним успесима царских генерала — Лудвига Баденског и Евгенија Савојског. 1699 г. Турска је била приморана да прихвати посредништво поморских сила, а мировним уговором у Карловцима Мађарска, Седмограђе (Трансилванија), већи део Славоније и Хрватске припали су наследним 32
земљама Хабзбурговаца, што је непосредно ојачало позиције Леополда I као једног од најкрупнијих немачких кнежева, а индиректно и донекле уздигло његов ауторитет као немачког цара. За време Рата за шпанско наслеђе у Мађарској је избио устанак под воћством Франца Ракошија (1703—1711 г.). У устаничкој војсци француски официри радили су као инструктори. У оружаној борби и тада је главна снага била сељачка маса. Устанак је захватио читаву Мађарску, и царска војска низ година није била у стању да са њим изађе на крај. У исто време (1705—1708 г.) избио је и устанак баварских сељака. Непосредна опасност од сељачког рата натерала је бечке племиће и немачке кнежеве да се измире са царском влашћу, која је последњих година владе Јосифа I видно ојачала. Војни неуспеси Француске такође су изазивали разочарење у редовима мађарског племства. 1706 г. угушен је с ванредном свирепошћу устанак баварских сељака, а 1705—1708 г. царска је војска однела низ победа у Мађарској. Ракоши је био принуђен да емигрира у Пољску, а затим у Француску. Умиривање земље потрајало је до 1711 г., када се мађарско племство на сабору у Сатмару коначно потчинило наследној власти Хабзбурговаца, али је притом сачувало за себе низ политичких привилегија у области државног уређења. Социјалну основицу сатмарских споразума чинила је сарадња између племства и монархије Хабзбурговаца на угњетавању мађарског сељаштва. Турска је после 1699 г. неколико година избегавала оружане сукобе са Немачком и држала се услова мировног уговора. Али је после рата са Русијом, успешног по Турску (1711 г.), прекршила Карловачки мир и заузела Мореју (1715 г.). Цар Карло VI (1711—1740 г.) одговорио је на то закључењем савеза са Млецима и ратним операцијама против Турака. Победе његовог војсковође Евгенија Савојског натерале су Турску на мир у Пожаревцу (1718 г.), којим су поседи Хабзбурговаца увећани присаједињењем Темишвара, Влашке (до реке Алуте), Београда са знатним делом Србије и Босне. Уздизање Бранденбуршко-пруске државе. Бранденбург је по своме политичком значају дуго времена заузимао другостепено место међу осталим немачким кнежевинама. Али се он 1701 г. претворио у Пруску краљевину и после неколико година појавио као опасан такмац хабзбуршке монархије. У време ступања Хоенцолерна на престо (1415 г.), ако оставимо по страни Њихове раније поседе, читава територија Бранденбурга износила је 2.375 км2. Почетком XVII в. она је нарасла на 21.000 км2, а крајем владе Фридриха I (1713 г.) достигла 112.524 км2. Најзнатније територијалне добитке постигао је Бранденбург за владе изборног кнеза Јохана Сигисмунда (1608—1619 г.) и Фридриха-Велхелма I (1640 до 1688 г.), као и за време Рата за шпанско наслеђе и Северног рата. 1609 г. умро је Јохан-Вилхелм, војвода Јилиха, Клевеа, Берга и уједно гроф Марке и Равенсберга и „господар“ Равенштајна. Бранденбуршки изборни кнез ЈоханСигисмунд појавио се као један од наследника. Споразумом са Пфалц-Мајбургом (1614 г.) Бранденбургу су припали Марка, Клеве и Равенштајн, који леже на доњој Рајни, и Равенсберг на Везеру. Истина, поседовање њих остало је спорно све до 1666 године. 1618 г. Јохану*Сигисмунду припало је Пруско војводство као ленска државина, зависна од Пољске. Према томе, за његове владе државна се територија удвостручила. По Вестфалском миру Фридрих-Вилхелм I добио је право на један део Помераније, који лежи источно од Одре, на епископију Халберштат и Минден, 32
грофовију Ханштајн и на друге, ситније поседе. Истовремено му је обећана, архиепископија и град Магдебург. Остварење права предвиђених мировним уговором захтевало је од великог изборног кнеза дуготрајне дипломатске и војне напоре. За своје учешће у пољско-шведском рату (1655—1660 г.) он је добио ослобођење Пруске од ленске зависности. За његове владе новостечене територије чиниле су, скупа узете, око 30.000 км2. По Утрехтском миру (1713 г.) државна територија увећана је на рачун једног дела војводства Хелдерн, а 1720 г. Шведска је уступила још један део западне Помераније са градом Штетином. Економски предуслови за уздизање Бранденбуршко-пруске државе. Економски предуслов за уздизање Бранденбуршко-пруске државе било је премештање трговачких путева на обале Атлантског Океана; према томе, исти они узроци који су изазвали опште економско опадање и застој у Немачкој, били су за Бранденбург повољнији по својим последицама. До XVII в. Бранденбург никад није играо видну улогу у општем економском животу Немачке. Његов се положај изменио у другој половини XVII в., када су поједина подручја јужне и средње Немачке уместо раније економске оријентације на северну Италију и Шпанију (преко јужне Француске) била прииуђена да траже излаз на обале Северног Мора, али су притом наилазила на свом путу на поседе Бранденбурга. Све водом богате реке Немачке које се уливају у Северно и Балтичко Море, Рајна, Везер, Лаба, Одра, као и речни путеви из Литваније (Њемен) и Пољске (Висла) — протицали су кроз територију под влашћу бранденбуршких изборних кнежева. Истина, сам Бранденбург дуго времена није имао погодног излаза на отворено море, тако да је његова спољна трговина вођена преко приморских градова који су се налазили под влашћу Холандије и Шведске. Али су се зато, у односу на осталу Немачку, на страни Бранденбуршко-пруске државе налазила сва економска преимућства. Од политике бранденбуршких изборних кнежева у знатној је мери зависила спољна трговина индустриских подручја Саксоније, Шлеске, Бохемије и једног дела југозападне Немачке. У истом је положају био и извоз пољопривредних продуката из средње Немачке. Дипломатија м ратови Хоенцолернā. Али је географски положај Бранденбурга био скопчан са читавим низом тешкоћа у политичком погледу. Држава није имала уједињене територије, а све њене границе биле су лако приступачне нападима од стране непријатељских војсака. До завршетка Северног рата јака Шведска претстављала је сталну опасност за разбацане поседе бранденбуршких изборних кнежева. Била је потребна изванредна дипломатска вештина и окретност да се за своје циљеве искористе супарништво Шведске, Пољске, Данске и Русије на Балтичком Мору, као и борба између Француске, Холандије, Енглеске, Шпаније и Немачке царевине на Западу. Издајништво према царевини, вероломство и обмана према својим савезницима, непридржавање обавеза примљених по међународним уговорима и томе слични методи постали су обични за бранденбуршко-пруске дипломате. У шведско-пољском рату (1655—1660 г.) бранденбуршки изборни кнез био је савезник Шведске, али је при првом неуспеху шведске војске, 1657 г. закључио тајни уговор са Пољском и повео војне операције против шведских поседа у северној Немачкој. 33
У рату 1672—1678 г. изборни кнез Фридрих-Велхелм I неколико пута је мењао оријентацију. Уговором од 6 маја 1672 г. обавезао се да ће својом војском од 20.000 људи помагати Холандију против Француске. Али када је Холандија одоцнила са исплатом супсидија и када се ратна срећа окренула Француској, бранденбуршка војска је прекинула војне операције и изборни кнез је са Лујем XIV потписао уговор од 16 јуна 1673 г., којим је добио натраг своје изгубљене поседе и у замену за холандску примио француску супсидију у висини 800.000 ливара. После месец дана погоршао се положај Француске у вези са образовањем коалиције против ње (царевина, Шпанија и поједини немачки кнежеви); зато је Бранденбург у лето 1674 г. поново пришао Холандији и Шпанији као савезник. У току низа година (1674—1679 г.) „велики изборни кнез“ водио је борбу против Шведске као савезнице Француске, али резултати рата нису оправдали напоре уложене у њ. Луј XIV га је Сен-Жерменским уговором из 1679 г. натерао да Шведској врати све области које јој је освојио. Рачунајући на француске супсидије и имајући у виду проширење својих поседа на рачун слабих суседа, бранденбуршки изборни кнез је почетком осамдесетих година активно помагао Лују XIV да заузме Штрасбург и Елзас. Таква политика остајала је некажњена зато што је Бранденбург у то време поседовао прилично јаку војску. У савезу са другим државама он је претстављао озбиљног противника чак Шведској, у шта је она имала прилике да се убеди у ратовима 1657—1659 и 1674—1679 г. У читавој серији битака бранденбуршка је војска изишла као победница, обично се користећи својом бројном надмоћношћу над непријатељским снагама, које су биле заузете на осталим ратним бојиштима. Оснивач војне моћи Бранденбуршко-пруске државе јесте ФрИдрихВилхелм I (1640—1688 г.), који се обично назива „велики изборни кнез“. Он се старао да подражава организацију шведске војске. Али су основно језгро ове последње чинили слободни сељаци, док је војска изборног кнеза попуњавана из редова кметова или декласованих елемената друштва; муштрање и дисциплина батине били су у њој главни услови за одржавање борбене способности. Организација сталне војске захтевала је велика средства. У својој финансиској политици велики изборни кнез био је ученик Холандије,, Он је настојао да буржоаску рачунљивост и тврдичлук искористи за служење племићкој држави, по могућству не дирајући у материјалне интересе владајуће класе. Упркос томе, финансиска питања била су сталан узрок спорова између владе и ландтага. Најпре се велики изборни кнез разрачунао са опозиционарском групом племства у Клевеу и Марки Борба се завршила хапшењем вође месног племства — Вилиха фон Винетала (1654 г.), после чега је ландтаг пристао дâ влади да средства за издржавање трупа. С друге стране, у Пруској је изборни кнез признао све остале привилегије племства, особито у погледу спахиске власти над кметовима. За време шведскопољског рата 1655—1660 г. пруски су јункери под воћством племићā Калкштајнā иступили у корист присаједињења Пруске Пољској. По завршетку рата вође племства, као државни издајници, биле су погубљене или осуђене на трајно заточење. Таквим методима велики изборни кнез ударио је темеље пруске војнобирократске монархије, која је знатно боље служила интересима племства него провинциски или други органи месне самоуправе. Претварање Пруске у краљевину, 1701 г. Бранденбуршки изборни кнежеви нису заостајали за другима у борби за слабљење царевине. Као пруске војводе, они се 33
чак ни формално нису покоравали власти царева, пошто Пруска није улазила у састав Немачке царевине. Фридрих III (1688—1713 г.) искористио је међународне тешкоће царевине и као један од претходних услова за своје учешће у Рату за шпанско наслеђе 1701 г. добио титулу краља Пруске. У територијалном погледу Бранденбуршко-пруска држава, за разлику од Аустрије, расла је на рачун осталих немачких кнежевина, а њен политички развитак стајао је у директној зависности од слабљења царске власти.
33
XX. ПРУСКА И АУСТРИЈА У XVIII ВЕКУ Пруска под Фридрихом-Вилхелмом I (1715—1740). У XVIII веку Пруска је у многоме потсећала на пространу баштину источнолабског јункера, на коме је унутрашњи распоред зависио од традиционалног начина феудалног живота и делом од личних наклоности самог власника. Краљеви Фридрих I, Фридрих-Вилхелм I (1715— 1740) и Фридрих II (1740—1786) по својим личним квалитетима и способностима мало су личили један на другог, али су и поред тога сви они били на престолу типични претставници крупних спахија и носиоци породичних традиција Хоенцолерна. Међу њима, по Марксовим речима, постојала су „увек само три карактеристична типа, који се смењују као дан и ноћ: лицемер, наредник и будала; неправилности су изазване једино нарушењем редоследа, а никако не појавом новог типа“.120 Фридрих I био је поклоник свега француског и лакомислено је поступао са државним средствима, којима је навикао да располаже као својим сопственим. Док су годишњи државни дохоци износили нешто преко три милиона талира, дотле је он утрошио шест милиона само на церемонију крунисања. По појмовима пруског јункера, какав је Фридрих I остао упркос његовог подражавања француске моде, особити шик изражавао се у томе што су он и његови дворани кренули у Кенигсберг на 30.000 коња. Фридрих-Вилхелм I такође је обожавао задах коњушнице и псетаре, али се, за разлику од свога оца, бојао да потроши који грош више. Због своје ситничаве рачунљивости, која се граничила са цицијашењем, он није био кадар за далековиду економску политику и управљао је државом на начин кога се обично придржавао какав просечни спахија на својој баштини. Као штедљив домаћин, растерао је бескорисну гомилу дворана. Да би спречио извоз новца, забранио је, уз незнатне изузетке, увоз иностране робе; притом се „економски здрави смисао меркантилизма могао и морао изродити у „самодржавну“ бесмислицу“ (Меринг). По краљевом наређењу на улицама Берлина свлачили би жене ако би се показало да су им хаљине сашивене од увезених тканина. Он је лично тукао батином мушкарце једино због тога што му се чинило да беспосличе. Са својом ћерком разрачунавао се ударцима песницом по лицу. Батинања и наређења о казнама праћени су сентенцијама: „ја не трпим пркос“ или „слушати и ћутати“. Као прави пруски фелдвебел на престолу, он нарочито није трпео науку, „мастиљаве душе професора“. Иностраним уметницима и научницима забрањиван је улазак у Пруску, многи професори су отпуштени, а осталим су смањили плате или их натеривали да играју улогу дворских будала. По краљевом мишљењу, познати филозоф Лајбниц био је „човек који није ни за шта, неспособан чак и да стоји на стражи“. Инстинктом јункера-феудалца осећао је он антипатију према рационализму; због привржеништва рационализму наредио је он филозофу Христијану Волфу да у року од 24 часа напусти Пруску, „под претњом да ће бити обешен“. Навике феудалног спахије, које је имао у опхођењу са кметским лакејима, задржао је и према својим министрима, које се није либио да обасипа дивљачким псовкама, а понекад и батинама. За одоцњење од једног сата министар је плаћао глобу од 100 дуката, а за пропуштање једне седнице одузимана му је плата за пола године. Али ова неподношљиво груба гагрица на престолу није била само „достојни“ претставник династије Хоенцолерна. Није без основа што се он поштује као оснивач војне моћи Пруске краљевине, као творац и „васпитач“ пруског чиновништва. Све до срамног пораза код Јене и Ауерштета 120
Маркс и Енгелс, Дела XXII 166 (на руском).
33
(1806 г.) пруска војска и државне установе сачувале су онај лик који им је дао Фридрих-Вилхелм I. За време његове владе пруска се војска повећала од 38 батаљона и 53 ескадрона на 66 батаљона и 114 ескадрона (85.468 војника), што је износило 4% укупног броја становника (2 милиона људи). Мала и слабо плодна земља била је принуђена да издржава четврту по величини војску у Европи, док се по размерама своје територије Пруска налазила тек на десетом, а по броју становника тек на тринаестом месту. Несразмерно велика војска захтевала је ванредно напрезање читавог пореског система. Фридрих-Вилхелм I повећао је државне приходе на 7 милиона талира, од којих је 5—6 милиона одлазило на врбовање војника (знатан њихов део састојао се од иностранаца) и на њихово издржавање. Зато је за његове владе поново дигла главу племићка опозиција у Источној Пруској и другим провинцијама. Нарочито је ситно племство протестовало што држава под видом пореза присваја лавовски део вишка рада кметова. Страсти су се разбуктале када су натерали и спахије да плаћају порезе, премда незнатне по размерама. Фридрих-Велхелм I умео је да сломије отпор племићке фронде. Временом спахије су се помириле са краљевом пореском политиком. Они су врло добро разумевали да Пруска и њен феудално-кметовски поредак могу постојати само ако постоји јака војска. Осим тога, повећање броја војних јединица аналогно је повећавало број официрских дужности. У пруској војсци официр је био не само командир чете него и лиферант и трговац, који је од државе добијао одређену суму новца за одевање, издржавање војника и врбовање регрута за своју јединицу. Све оно што би успео да „уштеди“ на рачун своје чете, претстављало је његов чист ћар. По својој уносности чета је вредела колико читаво имање. Особито се ситно племство хранило на рачун војника. Зато је свака племићка опозиција под Фридрихом-Вилхелмом I била унапред лишена тла. Читава унутрашња политика пруске монархије била је условљена старањем о војсци. Нужан привесак ове последње био је бирократски апарат управе, без чије се добро организоване делатности није могло обезбедити правилно притицање пореза. По мишљењу једног од немачких историчара, пруско чиновништво израсло је на царинама, тј. фактички на убирању војног пореза од грађана. Код попуњавања бирократског апарата промућурним и послушним извршиоцима Фридрих-Вилхелм I није водио рачуна о такозваном индигенату, или искључивом праву месних племића на заузимање дужности по провинцијама. Напротив, правилом је постао управо супротан систем, при којем су чиновници у провинцијама узимани из редова племства других области државе. Понекад су ангажовани и поједини претставници буржоазије. На двору и на челу највиших установа обично су стајали официри из редова племства. Централна управа организована је (1723 г.) у виду „генералне врховне управе финансија, војске и домена“; она је била потчињена непосредно краљу. Најмање се старало о судству, у које су одлазили, по краљевим речима, „глупи ђаволи“ из редова племићких синова који не би били способни ни за војску ни за убирање пореза. Сам Фридрих-Вилхелм I довољно се постарао за то да по судским инстанцијама „батина замени ученост“, што је допринело само јачању власти спахија над кметовима. Унутрашња политика Фридриха II (1740—1768). Фридрих II разилазио се са оцем у питању личног укуса. Отац је налазио задовољство у томе да своје слободно време проводи у лову или грубим шалама за чашом пива у своме „пушачком колегију“. Фридрих II био је „звиждач и песник“, како се оштро изражавао Фридрих-Вилхелм I 33
поводом синовљеве страсти за свирањем на флаути и састављањем рђавих француских стихова. Али Фридрих II није подражавао деда него је наставио очеву политику. Још као престолонаследник изјавио је:“ „Све моје мисли управљене су само на то како да увећам своју војску; све пак остало остаће као под оцем“. И доиста, за читаво време своје владе остао је веран политичком систему који је Маркс са мало речи окарактерисао као „мешавину деспотизма, бирократије и феудализма“. Под њим је пруска војска заузела прво место у Европи (186.000 војника), а њено издржавање гутало је 13 милиона талира, или две трећине свих државних доходака. Позајмљене из Француске, идеје „просветитељства“ служиле су само као маскирање култа грубог милитаризма и војних освајања на рачун Аустрије и Пољске. „Просвећени“ деспот Фридрих II свим средствима је доприносио процвату привилегија племства. По краљевим речима, „раса“ племића „толико је добра да је треба поштовати и чувати свим могућим средствима“. Једино под притиском спољне опасности у време Седмогодишњег рата постављани су на официрске положаје поједини припадници буржоазије, који су, без обзира на све своје заслуге, после окончања рата били отпуштени. У цивилној управи такође су сва места давана племићима. Једини изузетак чинила је такозвана „регија“ (1766 г.), или „главна администрација краљевских прихода“ за убирање индиректних пореза. На њено чело постављен је Француз де Лонеј, са својих 200 у пореским стварима искусних земљака. Ово нарушење монопола јункера на искључиво право заузимања свих државних положаја било је изазвано изванредно тешким стањем финансија после опустошења Седмогодишњег рата. Међутим пиво, вино и остали артикли ослобађани су плаћања трошарине ако су били предвиђени за употребу по племићким имањима. Заштита индустрије и читав систем меркантилизма били су условљени војним фискалним мотивима. Краљ је био против примене машина у индустрији, због тога што могу смањити број становника. Он је забранио да се граде нови друмови и оправљају стари, да би се отежало продирање непријатељских трупа. Свим средствима ограничавано је путовање трговаца у иностранство; притом је дозвољавано да собом носе највише 210 талира. Само је мали број индустриских грана показивао знаке пораста (свиларска мануфактура у Берлину, шлеска платнарска индустрија, производња марама у Марки). При ниском ступњу продуктивности укупна индустриска производња није прелазила 25 милиона талира. Зато је држава организовала јевтин кредит од 4,75% за спахије. „У феудалној војничкој држави Пруској меркантилизам је морао добити средњовековни карактер“ — вели Франц Меринг, карактеришући економску политику Фридриха II. Положај сељаштва у Пруској XVIII века. На пруском селу XVIII в појачан је процес „протеривања сељака“ (Bauernlegen). У вези са порастом међународног житног тржишта спахије су биле заинтересоване за проширење својих њива на рачун сељачке земље, а спахиска је земља била ослобођена плаћања пореза. Зато је обеземљивање сељака смањивало државне приходе. Руководећи се искључиво фискалним мотивима, Фридрих-Вилхелм I је 1699 г. објавио указ којим је забрањивао протеривање сељака „без оправданог разлога и без хитне замене прогнатога другим“. Према томе, држава се старала само о очувању постојећег броја сељачких парцела као објеката пореског задужења, али је уопште није интересовала судбина појединачног сељака, који је и даље зависио од спахиске самовоље. Покушаји 1719 до 1723 г. да се укине кметство по државним имањима наишли су на једнодушан отпор племства. Са истог разлога остао 33
је мртво слово на хартији и закон Фридриха II који је 1763 г. прогласио укидање феудалне зависности сељака у Померанији. „И током читавог XVII века декрети који су имали за циљ да обуставе протеривање сељака са земље — следовали су један за другим, нарочито у Пруској. Али је судбина тих декрета била иста као и судбина 99% оне бесконачне макулатуре коју су исписале све немачке владе још од времена капитулара Карла Великог; зато су они остали мртво слово на хартији; племство је врло мало обраћало пажњу на њих, и протеривање сељака и даље се наставило“.121 Фридрих II био је убеђен да бедем државе чини племићка аристократија, чија се моћ састоји у крупној земљишној својини и експлоатацији сељака. Политика „заштите сељаштва“, коју немачки буржоаски историчари толико величају, фактички је лишавала сељака права да се жали на спахију. Под Фридрихом II, влада је дозволила поделу општинских пашњака и тиме убрзала процес економског пропадања главнине сељаштва. Извесно побољшање настало је у положају државних сељака када им је указ од 1777 г. загарантовао право својине и наследства земљишних парцела. Аустрија на почетку XVIII века. Рат за шпанско наслеђе повећао је поседе аустриских Хабзбурговаца Белгијом, Миланом, Напуљском краљевином, а рат са Турском омогућио им да овладају Мађарском и знатним делом Србије. Истина, тридесетих година један део тих новостечених територија био је изгубљен у Рату за пољско наслеђе (Напуљ и Сицилија), али је зато Аустрија добила Парму и фактички завладала Тосканом (1738 г.), у којој се угасила династија Медичи. Тежи губици по њу били су везани за турски рат 1736—1739 г., којим је Турска повратила себи Београд са Србијом и Малу Влашку, али је Мађарска и даље остала Хабзбурговцима. Упркос својих пространих поседа, аустриска је монархија у политичком развитку јако заостајала за Пруском. Када се 1665 г. угасила тиролска (млађа) линија Хабзбурговаца, коначно је успостављено јединство наследства и недељивост државе, али све до реформи Јосифа II Аустрија је била прост конгломерат области, слабо или чак готово сасвим неповезаних међу собом. Између Мађарске и Белгије, као год и између Чешке и северне Италије није било ничег заједничког. Ујединитељски принцип међу њима нису могли бити ни ступањ економског, ни ступањ културног развитка, а још мање историске традиције или национални састав становништва. Феудална расцепканост појачавана је многобројним унутрашњим царинским баријерама и границама, које су стајале на путу формирању националног тржишта. Исту такву препреку економском развитку и уједињењу државе претстављали су средњовековно еснафско уређење и привилегије појединих провинција, градова и сталежа. По речима једног историчара, „свака провинција, сваки округ, готово сваки град, сви сталежи, све корпорације — имали су своју јурисдикцију, различну од других; свако је од њих чувао своје привилегије, а од државног јединства није било ни трага“. Релативно слаба централизација државне управе одговарала је интересима владајуће клике крупних земљишних магната, који су се појављивали као носиоци политичких традиција средњовековних феудалаца и увек били против претераног јачања краљевске власти. Ситно и средње племство никад није имало значаја аналогног његовој улози у историји уједињења Француске, а слаби развитак градова и буржоазије чинио је Хабзбурговце немоћним према претензијама аристократије. У појединим случајевима остајало им је једино да маневришу, искоришћујући спољну 121
Маркс и Енгелс, XVI део I, 244 (на руском).
33
опасност и противречности између појединих група аристократије. Особито спасоносно било је за круну супарништво немачке аристократије са мађарским магнатима. Реликти средњовековне сталешке монархије сачували су се готово недирнути, нарочито по локалним владиним установама, у ландтагу или скупштини сталежа, у којој су била заступљена четири сталежа: 1) свештенство, заступљено прелатима (епископи, опати) католичке цркве; 2) „господа“, или световна феудална аристократија; 3) „ритери“, тј. главнина спахија, и 4) „краљевски градови“, како су називане оне градске општине које су стајале у непосредној феудалној зависности од шефа државе. У њих нису убрајани градови потчињени претставницима првих двају сталежа (свештенству и „господи“). Најзад, кметови нису припадали ниједном од побројаних сталежа и налазили су се у потпуно бесправном положају. Изузетак су чинили лично слободни сељаци Тирола, који су улазили у састав месног „четвртог“ сталежа грађана. На челу провинција стајали су намесници (Landeshauptmann), које су сталежи бирали из редова локалних земљопоседника и које је потврђивао краљ. Зато су они били не толико претставници централне власти у провинцији, колико браниоци обласног партикуларизма од општедржавних установа. У судским и административним питањима намесници провинција потчињавали су се „дворској аустриској канцеларији“, а по питањима пореског задужења — специјалном камер-колегију. Почетком XVIII в. ранији „тајни савет“ као највиша државна установа уступио је своје место „конференцији“, која је од 1709 г. постала стални саветодавни орган при монарху. Дворски ратни савет од времена свог постанка, 1526 г., па током читавог XVIII века није подвргаван битним променама. Од новонасталих централних државних установа са почетка XVIII в. ваља поменути једино министарство иностраних дела, које се издвојило из „дворске канцеларије“, са канцеларом на челу. Главни недостатак свих централних државних установа било је отсуство јасног разграничења функција између њих. Њихову делатност и иначе су јако кочиле провинциске власти, које су браниле привилегије појединих области, што је, скупа узето, отежавало општедржавно законодавство. Наређења и налози централне управе често се уопште нису извршавали, са мотивацијом да противрече привилегијама поједине провинције, или је пак њихово извршавање било јако задржавано неокретношћу и инертношћу провинциских чиновника. Слабо функционисање државног апарата одражавало се на стању војске, која је попуњавана регрутовањем. Провинциски чиновници, који су били дужни да достављају регруте и провијант, својом спорошћу често су одуживали мобилизацију и у више махова допринели војном поразу монархије. Почетком XVIII в. аустриска је војска по списковима износила око 140.000 војника, док уствари њен број није достизао ни 40.000. У случају пак ратне опасности накнадна мобилизација трупа је задржавана, поред већ наведених узрока, још и отсуством средстава. Финансије су увек биле слаба тачка хабзбуршке монархије, што се објашњава општом економском заосталошћу земље и незнатним развитком новчане привреде. Белгија и делом италијански поседи чинили су изузетак; они су давали око половине свих новчаних прихода државе. Иза њих су долазили Шлеска и Чешка, као области које су биле најразвијеније у индустриском и трговачком погледу. Чиновници су једва излазили на крај и са убирањем директних пореза; зато су индиректни порези махом давани под закуп приватним лицима. Систем закупа знатно је снижавао државне дохотке и у исто време био скопчан са накнадним изнуђивањем новца од становништва. 33
Положај сељака. Основни порески обвезник у Аустрији био је сељак. Још у XVII в. заведена је „контрибуција“ као стални војни порез, који је свим својим теретом падао на кметове, и иначе притиснуте немаштином и прекомерном експлоатацијом од стране спахија. Због тога су избијали поједини сукоби између владе и племства. После великог устанка чешких сељака почетком осамдесетих година XVII в., Леополд I издао је указ о тродневном кулуку у недељи. Захваљујући отпору племства указ је остао неостварен, а забрана сељацима да се жале на своје спахије још више је учврстила феудализам на почетку XVIII в. Правно узев, личност кмета у Аустрији није сматрана за својину спахије. Као везане за земљу, сељаке су званично називали наследним поданицима племића (Erbuntertaten), а не кметовима (Leibeigenen). Уствари су постојале разне категорије кметова, почев од наследних цензуала, који су се откупом ослободили кулука и отуда називали „откупљеним газдама“, па све до „коморника“ — беземљаша, који су радили као надничари код других сељака или на имањима. Главнину кметова чинили су „сељаци-орачи“, или држаоци парцела од 6—12 хектара оранице, обавезни да врше коњски или пешачки кулук најмање три дана у недељи. Поред редовног кулука, установљеног обичајем или законом, сељаке су позивали на кулук за време жетве или других хитних радова. Зато су у XVIII в. за „сељаке-ораче“ чинидбе у летње време износиле и по шест дана недељно. Томе треба додати још и тешку обавезу вуче, како у корист спахије тако и у корист државе. Средњи положај заузимали су „повртари“, који су обрађивали земљишта упола мања од обичне сељачке парцеле у датоме месту. Такозвани „сеоски повртари“ нису имали своје стоке за рад, и уживали су само мали комад земљишта (око 1,5 ha), за шта су вршили кулук. Поред обавеза везаних за коришћење земљишних парцела, постојале су и дажбине и чинидбе које проистичу из личне зависности кмета од спахије. Подмладак кметова од 14—17 година био је дужан да ради на имању као послуга или да спахији плаћа одговарајућу откупнину. Млади кмет смео је да изучи занат или крене у град за зарадом само по одобрењу спахије, за шта је такође требало платити. Кметови су плаћали спахијама за одобрење да се могу оженити, за право наслеђивања имовине покојног оца и за многобројне друге случајеве. Морало се плаћати за коришћење пашњака, ливаде и шуме. У крајевима са развијенијим трговинским односима спахије су присвајале себи монополско право на куповину пољопривредних продуката, и сељаци су могли да крећу на тржиште тек пошто би добили специјалну дозволу. Самовоља од стране спахија није знала граница, јер је у њиховим рукама била концентрисана и административна, и судска власт, коју су они махом вршили без икакве контроле од стране државне управе. У многим областима Аустрије (Чешка, Шлеска, Корушка и Крањска) класни антагонизам између кметова и феудалаца заоштравао се још и националним јармом. По словенским земљама обично је већина крупних земљопоседника припадала Немцима или Мађарима. У току прве половине XVIII века нису престајали сељачки устанци, потпаљивања и атентати на живот нарочито свирепих спахија или управника имања. Али су били потребни изванредни догађаји да влада обрати озбиљну пажњу на положај сељака. Међународни положај Аустрије после Рата за шпанско наслеђе. Рат за шпанско наслеђе, Северни рат и рат Русије и Аустрије против Турске на почетку XVIII в. пореметили су систем међународних односа заснован на Вестфалском мировном уговору из 1648 г. Шведска, један од гараната тог система, престала је да буде велика 33
сила, а Француска је изгубила улогу хегемона на европском континенту, и ма да је према Немачкој и даље водила своју традиционалну политику искоришћавања унутрашњих трзавица између немачких кнежева, ипак је то чинила са знатно мање успеха него у XVII веку. Током читавог овог столећа главни стожер међународних догађаја било је француско-енглеско супарништво, које је директно или индиректно вршило утицај на расподелу снага у Средњој и Источној Европи. Претварање Пруске у велику силу и пад Пољске били су догађаји од релативно другостепене важности. После Рата за шпанско наслеђе и мировног уговора у Пожаревцу (1718 г.) јако је порастао међународни престиж Аустрије. Истина, она је изгубила Шпанију као савезницу, која се сад обрела на страни Француске, али су зато аустриски Хабзбурговци могли рачунати на подршку Енглеске и Русије. Прва од ових је на Аустрију и даље гледала као на свог савезника против Француске, а друга — као на савезницу против Турске. У првој половини XVIII в. питање Блиског истока, ако оставимо по страни поједине неспоразуме, зближавало је политику бечког и петроградског двора. У погледу Пољске цар Карло VI (1711—1740) био је приморан да се помири са преовлађујућим утицајем Русије, која је после Полтаве одређивала спољну и унутрашњу политику Пољске. Против ојачале Аустрије Француска је у Немачкој имала за савезника само Баварску, а на Истоку — веома ослабелу Турску. Интриге француских дипломата у Пољској само су јачале аустриско-руско зближење. У првим деценијама XVIII в. аустриска влада се борила за признање Прагматичне санкције (1713 г.), или закона о наслеђу престола по коме су све наследне земље аустриских Хабзбурговаца проглашене за недељиве, а при отсуству мушког потомства имале су припасти царевим кћерима, и тек по гашењу њиховог потомства престо је прелазио кћерима Јосифа, царевог брата, и његовом потомству по мушкој и женској линији, уз строго придржавање права старешинства. У датом случају радило се о правима наследства Марије-Терезије, ћерке цара Карла VI. Прагматична санкција добила је међународни значај, јер Карло VI није имао синова, а гашење династије Хабзбурговаца претило је распадањем хетероплеменске монархије, на шта је Француска и рачунала. 1720—1723 г. влада је од сталежа свих провинција осим Мађарске добила признање Марије-Терезије као наследнице престола, и 1724 г. Прагматична санкција је обнародована као један од основних закона државе. Немачке кнежевине и иностране државе, са изузетком Француске и њеног вазала Баварске, признале су Прагматичну санкцију, условивши за себе разне рекомпензације. Тридесетих година питање наследства престола у Аустрији повезивало се са борбом за пољски престо, борбом која је започета после смрти Августа II (1733 г.). Пољска партија „пјаста“ уз француску подршку прогласила је за краља Станислава Лешћинског, чијом је ћерком био ожењен Луј XV, што је значило претварање Пољске у савезницу Француске. Русија и Аустрија биле су за кандидатуру Фридриха-Августа Саксонског, сина Августа II. Рат за пољско наслеђе решен је победом руске војске, која је заузела Данциг, и после бекства Станислава Лешћинског пољски престо је заузео кандидат Русије — изборни кнез саксонски, под именом Августа III. На западном попришту ратних операција (на Рајни и у Италији) аустриска војска претрпела је низ пораза. По Бечком миру 1735 г., потврђеном уговором из 1738 г., Карло VI се одрекао у корист Станислава Лешћинског и Француске — Лорена, а у корист Шпаније — Напуља и Сицилије. У виду рекомпензације за то Аустрија је добила Парму и Пјаченцу и признање прагматичне санкције. Бивши војвода лотариншки Франц-Стефан оженио се 1736 г. 33
Маријом-Терезијом и 1738 г., после гашења династије Медичи, добио Тоскану као накнаду за губитак својих ранијих поседа. Али Француска није била задовољна резултатима рата. У замену за своје неуспеле планове у Пољској француска дипломатија је сад бацила око на Пруску, да је искористи као савезницу против Аустрије, а по могућству и непосредно против Енглеске. Велику тековину за политику Француске претстављао је исход турског рата 1736— 1739 г., који је водила Аустрија у савезу са Русијом. И поред успеха руске војске, Аустрија је претрпела тежак пораз. Београдским миром она је предала Турској Србију и Малу Влашку. Битније је било то што је Аустрија изгубила свој међународни престиж. Унутрашња и спољна слабост хабзбуршке монархије давала је повода Француској и њеним савезницима да се надају лакој победи и задобијању богатог плена. Француска није жалила средстава ни обећања да би изазвала заплете у руско-шведским односима, који су довели до рата 1741—1743 г.; овај рат је спречио Русију да на време пружи помоћ Аустрији. Смрт Карла VI (1740 г.) убрзала је још раније замишљени напад на Аустрију, што је послужило као почетак Рата за аустриско наслеђе (1740—1748 г.). Аустриско-пруско супарништво и ратови у XVIII веку. Фридрих II наследио је од оца велику војску и добро организоване финансије. Са себи својственим цинизмом он је доцније овако објашњавао мотиве напада на Аустрију: „Прави узроци који су ме побудили да ступим у борбу са Маријом-Терезијом били су постојање војске, увек спремне на акцију, пуна благајна и живост мог карактера. Частољубље, жеља да натерам људе да говоре о мени — занели су ме, и питање рата било је решено.“ Томе треба додати да је Фридрих II, кад је започињао рат, био апсолутно уверен у свој успех. Слаба Аустрија била је потпуно изолована од својих бивших савезника, јер је на почетку рата став Енглеске остајао нејасан. У сваком случају сматрало се да њена сувоземна војска не може вршити пресудан утицај на исход једног чисто континенталног рата. Потстицан од стране Француске, Фридрих II је бацио око на Шлеску, изборни кнез баварски Карло Албрехт борио се за царску круну и присаједињење Бохемије, а Август III, пољски краљ и саксонски изборни кнез, издао је Аустрију и Русију, своје бивше савезнике у Рату за пољско наслеђе, и прешао у табор Француске и Пруске, захтевајући за себе Моравску. Овима се придружила и Шпанија, која се надала да ће што ућарити на рачун аустриских поседа у Италији. Прва година ратовања потпуно је оправдала рачуне противника Аустрије. Фридрих II је без муке заузео Шлеску, а француско-баварска војска ушла у Праг. Француска је у савезу са Шпанијом успешно потискивала аустриске трупе из Италије. Хабзбуршка монархија била је спасена једино подршком коју су Марији-Терезији пружили мађарски магнати, који су крајем 1741 г. дали једну велику војску. У првој половини 1742 г. наступио је прелом у току ратних операција. Аустриска војска упала је у Баварску и заузела Минхен. Француска и Пруска постигле су додуше да Карло Албрехт буде изабран за немачког цара (Карло VII, 1742—1745), али су изгубиле сваку наду на брзо окончање рата. Фридрих II је пожурио да изда своје савезнике, и закључио је с Маријом-Терезијом сепаратни мир у Бреслави и Берлину (1742 г.), задовољивши се освојењем већег дела Шлеске. На закључењу мира особито је инсистирала Енглеска, која је била потпуно равнодушна према судбини Шлеске или других провинција Аустрије, али која је свим средствима тежила да разбије францускопруски војни савез. Зато је она пристала да буде гарант Берлинског уговора, а Аустрији је дала супсидије за даље вођење рата против Француске. У лето 1743 г. енглеска 34
војска је у савезу са аустриским трупама задала у Белгији пораз Французима (код Детингена), а у септембру 1743 г. Сардинија је ступила у рат на страни Аустрије и Енглеске. За њом је пошла Саксонија, коју су саблазнили енглески супсидији. Према томе, у 1743 години рат је добио општеевропски карактер. Фридрих II ]е сматрао да је тренутак погодан да опет отпочне рат против Аустрије („Други шлески рат“, 1744—1745 г.), али је претрпео тежак пораз у Чешкој, и све његове даље победе имале су само значај одбране шлеских поседа, које је и задржао, мировним уговором са Аустријом у Дрездену (1745 г.). У замену за то Пруска је признала Франца I, мужа Марије-Терезије, за немачког цара (1745—1765 г.). Рат је од 1745—1748 г. трајао још у Низоземској, Италији, на морима, у Америци и Индији. 1747 г. против Француске је устала Холандија, а 1748 г., на основу уговора са поморским силама, према француским границама кренула је једна руска војска од 30.000. Октобра 1748 г. рат се завршио Ахенским миром. Једна од последица дуготрајног Рата за аустриско наслеђе била је претварање Пруске у велику силу, што је даље довело до прегруписавања снага у међународним односима. Јачање Пруске претстављало је опасност по интересе Русије у Пољској и на Прибалтику, и зато је између ње и Аустрије још 1746 г. закључен савез. У прво време њима се придружила и Енглеска, која је тежила да искористи савез против Француске. Али после Ахенског мира Француска је била узнемирена претераним јачањем Пруске. На тој бази гроф Кауниц, аустриски амбасадор у Паризу (1750—1753 г.), а затим дугогодишњи руководилац аустриске политике, умео је да приволи Француску на пружање подршке његовом плану за окружење Пруске. Аустриско-француско зближење, са своје стране, узнемирило је енглеску владу, тим пре што су се 1755 г. поново заоштрили односи између Енглеске и Француске по питању њихових северноамеричких колонија. Енглеска је пожурила да закључи војни савез са Пруском, који је формално сматран одбранбеним савезом ради заштите Хановера од могућег напада од стране Француске; после тога Фридрих II се решио да предухитри своје противнике, да им не би дао могућност да заврше дипломатску и војну припрему за борбу с Пруском. Без икакве објаве рата упао је он 1756 г. у Саксонију, да би овладао исходиштем ванредно погодним за офанзивни рат против Аустрије. Али после Фридрихових првобитних војних успеха дошао је читав низ неуспеха, када су Аустрији после годину дана (у лето 1757 г.) притекле у помоћ руска и француска војска. 30 августа 1757 г. руске трупе однеле су победу код Тросехерсдорфа, а после годину дана (25 августа 1758 г.) Фридрих II је једва истрајао на бојишту код Корндорфа, али није могао да спречи руску војску у окупацији Источне Пруске и других области. 12 августа 1759 г. уједињене руско-аустриске трупе потпуно су потукле пруску војску код Кунерсдорфа, а 1760 г. привремено заузеле чак Берлин (октобра). 1761 г. Фридрих II се налазио на рубу пропасти, али га је спасла смрт руске царице Јелисавете Петровне. Њен наследник, Петар III, одмах је обуставио ратне операције против Пруске и чак наредио да се пружи помоћ Фридриху II. У исто време, војне снаге Француске биле су заузете борбом против Енглеске. Оставши без савезника, Аустрија је била приморана да пристане на мир. Хубертсбуршки мир од 1763 г. потврдио је Пруској поседовање Шлеске и место међу великим силама. У немачкој буржоаској историској литератури Фридрих II се слави као највећи војни геније. Поводом тога Маркс иронично примећује: „Маркгрофовија Бранденбуршка, откако је припала Хоенцолернима, уопште никад није предузимала 34
права освајања, са изузетком Шлеске. Вероватно отуда што је то његово једино освајање, Фридрих II се и назива „јединственим“! Ситне крађе, поткупљивања, директна куповина, интриге с наследствима итд. — на такве се тричарије своди пруска историја“.122 Фридрих II освојио је Шлеску као савезник Француске, задржао је за време Седмогодишњег рата захваљујући новчаној помоћи добијеној од Енглеске ради борбе против Француске, а доцније је уживао плодове својих „победа“ по благонаклоном одобрењу царске владе Русије. Ни Француска, ни Русија нису биле заинтересоване за потпуно уништење Пруске, као супарнице Аустрије. Искоришћујући аустриско-пруске супротности, оне су могле да располажу судбином Немачке. Фридрих Енгелс, у чланку „Спољна политика руског царизма“ указује управо на те историске последице освајачке политике Фридриха „Великог“, који се на крају показао „послушним слугом“ Катарине II: „уколико се он више ослобађао свог вазалног односа према Немачкој царевини, утолико је сигурније потпадао под вазални однос према Русији.“123 Реформе Марије Терезије. Тешки спољнополитички неуспеси и сељачки устанци који се никако нису прекидали — натерали су аустриску владу да предузме низ реформи, које нису дирале у владавину крупних земљишних магната, али које су им одузеле неке сталешке привилегије. У првом реду обраћена је пажња на војску. После завршетка Рата за аустриско наслеђе број стајаће војске повећан је на 108.000 војника. Уместо ранијег стања, када су војне порезе одређивали сталежи сваке поједине провинције, и то на рок од једне године, сада је утврђена за десет година годишња сума од 14 милиона гулдена. Тиме је влада у знатној мери ослабила своју зависност од провинциских сталежа. Нешто доцније, када је савладарем Марије-Терезије постао њен син Јосиф II (немачки цар од 1765; од 1780—1790 апсолутни владар свих аустриских наследних земаља), преузет је од Пруске такозвани конскрипциони систем купљења војника. Сваки пук приписан је своме округу; из редова житеља тог округа он се и попуњавао. Војна реформа захтевала је реорганизацију финансиске и административне управе у правцу веће централизације. Под руководством грофа Кауница, цара Франца I и других спроведена је реформа највиших државних установа. Од 1749 г. административна и финансиска управа била је концентрисана у специјалној „директорији“, а 1760 г. основан је државни савет, који је вршио опште руковођење свим гранама државне управе. Од 1763 г. на челу провинција стајали су „крунски гувернери“, које је постављала централна управа и који су у потпуности од ње зависили. Прилично важне промене десиле су се и у судству и кривичном законодавству. Највиша судска инстанца постало је „врховно судско присуство“, које је било потчињено непосредно краљевској власти и које је управљало свим судским органима у држави. 1768 г. појавио се кривични законик, који је унео известан ред у дотадашњи хаос провинциских закона и локалних обичаја. Али се централизација управе ограничавала поглавито на немачке земље. Магнати Мађарске добили су потврду својих ранијих привилегија, у награду за помоћ пружену влади на почетку Рата за аустриско наслеђе. По замислима реформатора, укидање појединих установа које су служиле као ослонац провинциског партикуларизма и строжа централизација управе требало је само да учврсте власт спахија. На пример, пошто је укинула мешање органа провинциске 122 123
Маркс и Енгелс, Дела, ХХII, 166 (на руском). Исто XVI, део 2, стр. 12.
34
самоуправе у војне ствари, влада је у потпуности предала спахијама право купљења регрута. Сачуван је такође и патримонијални суд спахије над житељима села и варошица. Влада се старала да од тих правила по могућству не отступи при спровођењу аграрних реформи. Указом од 1751 г. забрањено је протеривање сељака, из чисто фискалних побуда, тако да се тај указ ничим није разликовао од аналогних декрета пруских краљева. Влада је сматрала најпоузданијим пореским обвезником имућног сељака, и зато је указ из 1770 г. препоручивао, али никако није прописивао, да се сељацима дозвољава откупљивање својих парцела и прелаз истих у њихову својину, разуме се, ако они за то имају средстава. Битније мере спровођене су у оним земљама у којима су сељачки устанци претили да се претворе у сељачке ратове. У аустриској Шлеској после устанка из 1767 г., у Чешкој и Моравској после крупних сељачких немира у пролеће 1775 г. — дошли су укази (1771 и 1775 г.) о састављању нових урбара, у којима су утврђиване размере кулука и данка. Кулук је ограничен на три дана у недељи, при чему је утврђиван десеточасовни радни дан. Марија-Терезија била је принципијелни противник рушења светих права својине спахија на сељачке обавезе. Чак ни дажбине и обавезе које проистичу из чисто личне зависности кмета од спахије, — као што је дажбина кмета на одобрење да се жени, на дозволу да се бави занатством и да крене у зараду, — нису биле укинуте, већ су само тачно фиксиране. Али су спахије махом налазиле могућност да избегну владине прописе. Реалнији значај имао је новоуведени начин убирања пореза. Раније се убирање порезе поверавало људима изабраним из редова крупних земљопоседника, а под Маријом-Терезијом постављани су у ту сврху посебни чиновници. Али се чак и те скромне реформе нису протегле на Мађарску, где су сељаци и даље остали под неограниченом влашћу спахија. Неодлучан покушај владе да састави урбар (1764 г) ништа није донео сељацима. Њихова лична права, имовина и чак живот у потпуности су зависили од спахиске самовоље. Смелије је дејствовала влада у областима које су биле присаједињене за време поделе Пољске. Тамо је аграрна реформа била једно од средстава у рукама владе, да би сломила отпор непокорне пољске шљахте, која је тежила обнови Речи Посполите. Под Јосифом II, 1782 г., спроведено је ослобођење сељака од личне зависности у Галицији, Чешкој, Моравској и Крањској, а 1785 г. и у Мађарској. Пред крај његове владе (1789 г.) кулук и све натуралне обавезе замењени су чврсто фиксираном новчаном дажбином у висини 17,46% сељачког прихода; поврх тога, државне дажбине износиле су 12,13% укупног дохотка сељачког газдинства. Али се указ протезао само на „сељаке-ораче“ и на „крупне повртаре“ који су у газдинству имали своју марву за обраду. Коморнике и друге категорије беземљаша или сељака са мало земље коначно је упропастила политика поделе општинских поседа и земаља. Аграрна политика такозваног „просвећеног апсолутизма“ како под МаријомТерезијом тако и под Јосифом II имала је пред собом један једини циљ — учвршћење племићке државе, против сељачког рата који је претио да избије, а уз то јачање одбранбене моћи те државе против спољашњих непријатеља. Притом је класна политика племићке монархије често камуфлирана громком фразеологијом у духу филозофије просветитељства. Главнина пак племства није се одликовала таквом обазривошћу и искрено је сматрала да је опљачкана тиме што је држава присвајала себи 12%, док је спахијама падало у део само неких 18% укупног прихода сељачког 34
газдинства. На челу опозиције стајала је феудална аристократија, која се слабо интересовала за дужности чиновника и која је и даље сматрала излишним јачање централне управе на уштрб права провинција. Бедем феудалне реакције била је Мађарска. На крају крајева као победници су изашли противници реформи, и после смрти Јосифа II закони у корист сељака престали су да се испуњавају.
34
XXI. ПОЛИТИЧКИ И ЕКОНОМСКИ РАЗВИТАК ШВЕДСКЕ ПОСЛЕ ТРИДЕСЕТОГОДИШЊЕГ РАТА Класна борба у Шведској XVII века. Борба за земљу чини главну садржину унутрашње историје Шведске у XVII в. После смрти Густава Адолфа на престо је дошла његова кћи Христина (1632—1654); за време њеног малолетства државом је управљао канцелар Аксел Оксеншерна (1632—1644), претставник олигархиске партије племства. Племићи су још раније добили за себе признање искључивог права на заузимање највиших државних положаја; уз то су они стекли себи низ пореских и економских привилегија. Под Христином владајућа племићка аристократија позабавила се пљачкањем државних доходака и поделом државних имања међу својим људима. Сматра се да је средином XVII века у рукама племства било око 60% обрадиве земље. У исто време погоршао се положај сељака као основне категорије пореских обвезника. Претварање домена у феудалну својину племства јако је умањило државне приходе. Влада је покушавала да дефицит у финансијама покрије повећавањем пореза. Економска свемоћ племства претстављала је опасност од укмећивања сељака. Шведски сељаци сачували су у Средњем веку личну слободу. Изузетак су претстављале малобројне групе наследних цензуала, везаних за земљу цркве и крупних световних феудалаца. Средином XVII века већина сељака била је већ у положају поданика спахија. На политику племићке олигархије — на селу су одговорили устанцима. На риксдагу (сабор претставника свих сталежа, укључујући и сељаке) формирала се опозиција према влади, која се састојала од претставника сељаштва, грађана и нижег свештенства. Њима су се придружиле поједине групе ситносопственичког племства, које се сматрало увређеним приликом поделе земљишта и расподеле државних положаја. Опозиција је 1644 г. извојевала оставку Оксеншерне, а после 10 година (1654 г.) и сама Христина била је принуђена да се одрекне престола. Заједно са њом изгубила је власт и племићка олигархија. Борба централне власти са аристократијом. Карло X (1654—1660), ослањајући се на опозиционарске групе друштва, умео је да обузда самовољу племићке аристократије. За његове владе спроведена је делимична редукција, тј. враћање држави имања која су прешла у руке племића (1655 г.). Али за време малолетства Карла XI претставници аристократије вратили су се на власт (1660—1672). Опет је отпочела подела државних земљишта лицима блиским влади. Захваљујући таквим методима газдовања државни дуг се попео на 20 милиона талира, а бројност стајаће војске толико је опала да је дошла у опасност чак и спољашња безбедност државе. Зато је за време самосталне владе Карла XI (1672—1697) обновљена редукција. Имања која су у времену од 1673 до 1680 враћена држави, давала су државној благајни годишњи приход од 200.000 талира. На риксдагу од 1680 г. претставници нижих сталежа потпуно су одобрили аграрну политику владе. Краљева власт проглашена је за суверену и независну од државног савета, који је био главни ослонац политичке моћи аристократије. Осамдесетих година редукција имања спровођена је и у Ингерманландији (Ингрија, или Ижорска земља), Естонији, Летонији и Померанији. У Летонији је пет шестина имања враћено држави. Годишњи приходи државе од те провинције попели су се на 543.000 талира. Апсолутна монархија Карла XI била је и даље племићка држава, али су редукција имања и друге реформе допринеле развитку новчаних односа и истовремено јачале позиције младе буржоазије. 34
Економски развитак Шведске у XVII веку. Индустрија. Влада се у трговачкој и индустриској политици строго придржавала принципа меркантилизма. Захваљујући својим рудним и шумским богатствима, Шведска је у XVII веку заузимала видно место у економском животу Европе. Простране шуме обилно су снабдевале горивом њену индустрију обраде метала. Количина гвоздене руде вађене у XVII в. износи 7 милиона тона, а бакарне — 0,5 милиона тона. Гвожђе и бакар извожени су у разне земље Западне Европе. Развитак бродоградилишне индустрије у Холандији, Енглеској и другим земљама допринео је живој потражњи шумске грађе из Шведске и њених провинција. Шумска грађа обрађивана је на пиланама које је покретала вода. Крупне размере достигла је мануфактура у индустрији хартије. Многобројна ситнозанатска кућна предузећа обрађивала су продукте шумске привреде (смола, катран, израђевине од дрвета). Трговина и трговачка политика. Релативно високи ниво друштвене поделе рада условио је брз развитак трговине. Становништво индустриских подручја Шведске снабдевало се пољопривредним продуктима из провинција које су лежале јужно од Балтичког Мора. Особито су Летонија и Естонија претстављале „житнице“ Шведске. Владавина на Балтичком Мору била је темељ њене владавине као велике силе на северу Европе и у исто време потстицала је на даљу експанзију. Поморска трговина Шведске са Западном Европом и ваневропским земљама успешно се развијала после мировног уговора у Бромсебро (1645 г.), по коме је Данска ослободила њену трговачку флоту плаћања зундске трошарине. Шведска влада искористила је трговачко супарништво између Енглеске, Холандије и Француске, да стекне признање права трговања са читавим низом колонијалних земаља. У том погледу најуноснији су се показали трговачки уговори са Холандијом (1614—1640). 1626 г. основана је посебна Јужна компанија за трговину са ваневропским земљама. Извозна трговина предата је у монопол разним трговачким компанијама. Државна банка, основана 1668 г., такође је допринела економском развитку земље. Мање успешном показала се трговачка политика Шведске према Русији. После освајања старинских руских градова у Ингерманландији (Ивангород, Јами, Копорје, Орешек, који су уступљени Шведској по Столбовском миру (1617 г.), Московска држава била је отсечена од Балтичког Мора. Шведска влада била је задовољена тиме што без њеног одобрења ниједна руска лађа није смела да се појави у Финском Заливу. Али на све покушаје Шведске да монополише спољну трговину Русије, концентрисавши је у Нарви и Ревелу, московска влада одговарала је повећањем своје трговине преко Архангелска. Уз то је борба у области трговине стално претила ратним заплетима. Ратови Карла X. По Вестфалском миру 1648 г. Шведска је заузела место међу великим силама тадашње Европе. Али ради очувања своје владавине на Балтичком Мору она је у другој половини XVII в. била принуђена да води дуге ратове са Данском, Пољском и Русијом. Карло X је 1655 г. освојио Варшаву, Краков и већину провинција Пољске, користећи се њеном слабошћу због устанка у Украјини и рата с Русијом. Али Данска и Русија нису могле допустити претерано јачање Шведске и својом оружаном интервенцијом спасле су Пољску коначне пропасти. Зато је имала да плати Данска, која је по Роскилдском мировном уговору (1658 г.) морала да уступи Шведској своје поседе на југу Скандинавије (Блекинге, Сконија, Галанд). После Роскилдског мира Шведска је достигла кулминацију своје моћи. Њена територија износила је преко 900.000 км2, са становништвом од 3 милиона људи, од 34
којих је само око један милион долазио на њене скандинавске поседе. Али је Карло X тежио уједињењу читаве Скандинавије и Данске под влашћу Шведске, и зато су ратне операције код Копенхагена обновљене после неколико месеци. Међутим образовање војног савеза, у који су ушли Пољска, Данска, Аустрија и Бранденбург, као и смрт Карла X убрзали су закључење Копенхагеншког мира са Данском и мира у Оливи са Пољском (1660 г.). По првом од њих Шведска је задржала, осим два острва, све своје нове тековине стечене Роскилдским уговором, а Пољска је била принуђена да се коначно одрекне својих претензија на Летонију. Јан-Казимир, пољски краљ из династије Вазе, одрекао се својих права на шведски престо. Рат са Московском државом (1656—1659 г.) завршио се „вечитим миром“ у Кардису (1661 г.). Обе стране остале су при својим ранијим поседима. Према томе, Шведска је успешно издржала петогодишњу борбу са коалицијом непријатељских држава, што је још више уздигло њен војнополитички престиж као велике силе на северу Европе. Борба за превласт на Балтичком Мору под Карлом XI. Мање успешни били су ратови Карла XI. Дуготрајна владавина племићке олигархије упропастила је државне финансије и изазвала опадање војске. Зато се Шведска обрела у опасном положају када је на основу уговора о савезу са Француском 1674 г. ушла у рат истовремено против Бранденбурга, Данске и Холандије. Користећи се својом бројном надмоћношћу, бранденбуршка војска заузела је шведску Померанију. Али победом над Данцима код Лунда (1676 г.) шведска је војска обезбедила своју превласт над противничким сувоземним снагама. Зато је на мору доминирала уједињена флота Данске и Холандије. Рат се завршио 1679 г., успостављањем ранијих граница, ако не рачунамо најнезнатније измене у корист Бранденбурга. Аграрне реформе Карла XI учврстиле су финансиску и војну моћ државе. Али је редукција имања до крајности заоштрила политичку борбу. Особитом непомирљивошћу према влади одликовало се прибалтичко племство, које се упустило у издају државе да би себи повратило имања и успоставило своју пређашњу власт над кметовима. Паткул, један од претставника летонских спахија, енергично је делао као тајни дипломата, да би створио војни савез против Шведске. 1699 г. формиран је такав савез од Данске, Пољске и Русије. Данска је бацила око на поседе војводе од Холштајн-Готорпа, који је био ожењен сестром шведског краља Карла XII (1697—1718). Пољски краљ Август II, по пројекту Паткула, имао је да добије шведски део Ливоније (Лифландију, Естонију). Русија је пак рачунала да ће себи прокрчити пут ка Балтичком Мору на границама Ингерманландије и Карелије. Заједнички циљ свих савезника било је уништење владавине Шведске на Балтичком Мору. Северни рат. Ратне операције отпочели су Август II, својим походом на Ригу, као год и Данска. Русија је нешто задоцнила, због рата са Турском. Ратне операције савезника показале су се и у даљем току рата слабо координиране. Том околношћу користио се Карло XII, да уништи противничке снаге пре но што стигну да се уједине. Данска је прва претрпела тежак пораз, и била је приморана да закључи мир у Травендалу (18 августа 1700 г.). Новембра 1700 г. Карло XII је потукао војску Петра I код Нарве, а затим приступио гоњењу Августа II. Шведска војска задржала се у Пољској и Саксонији до закључења уговора у Алтранштету (1706 г.). Август II одрекао се пољског престола у корист Станислава Лешћинског, кандидата Шведске, а Паткула је предао у руке Карла XII, који је наредио да се овај погуби, као велеиздајник.
34
Петар I искористио је боравак главнина шведских војних снага у Пољској, и од 1701 г. енергично приступио покоравању Ингерманландије и Карелије. 1703 г. основан је Петроград. Истовремено су Естонија и Лифландија, као основне исхранбене базе шведске војске, подвргнуте пустошећим нападима од стране руских одреда. 1704 г. Швеђани су изгубили Нарву и Дерпт, сачувавши само добро утврђене приморске градове (Ригу, Ревел, Пернов). Крајем 1707 г. Карло XII је предузео поход против Русије. Шведска војска је преко Гродна и Могиљева кренула на Украјину, да се споји са војском хетмана Мазепе, који је био издао Русију. Затим је планиран заједнички поход на Москву. 8 јула 1709 г. руска војска је код Полтаве однела сјајну победу над Карлом XII и издајником Мазепом. Шведски краљ са остацима својих трупа потражио је уточишта на територији Турске, где је остао до јесени 1714 г. После полтавске битке војна превага је била на страни противника Шведске. Руска војска је 1710 г. завршила покорење Естоније и Лифландије, а 1712 г. отпочело је освајање шведске Помераније. 1716 г. Швеђани су изгубили Висмар, своје последње упориште у Немачкој. Почев од 1713 г. руска флота оспоравала је Швеђанима власт над Балтичким Морем, стварајући непосредну опасност за Стокхолм. У последњој етапи Северног рата, убиство Карла XII (децембра 1718 г.) довело је на власт племићку олигархију. Власт је припала аристократском државном савету, у коме је краљ добио свега два гласа. Руководство спољном политиком и финансијама прешло је на посебни „тајни извршни комитет“, који се у потпуности налазио у рукама племићке олигархије. Владајућа аристократија похитала је да погуби барона Герца, једног од најближих саветника Карла XII, а затим је несметано трговала државним интересима под видом закључења мировних уговора. За милион талира продали су Енглеској војводство Бремен и Верден (1719 г.), који су присаједињени поседима енглеског краља у Немачкој (Хановер). За два милиона талира пруски краљ је купио Штетин и један део Помераније (1720 г.). Данској су уступили поседе војводе од Холштајн-Готорпа и признали јој право да убира зундску царину од шведских трговачких лађа (1721 г.). По Ништатском миру (10 септембра 1721 г.) Русији су предали Ингерманландију, Естонију, Лифландију и један део Карелије, али су зато задржали Финску и извукли „компензацију“ од 2 милиона талира, не рачунајући новац који је царска влада потрошила на поткупљивање претставника шведске аристократије. Огроман државни дуг (око 60 милиона талира), који се накупио у годинама Северног рата, покрили су порески обвезници. Политичка борба у редовима племства у XVIII веку. После Северног рата Шведска се уствари претворила у племићку републику. На риксдагу из 1726 г. испољиле су се у редовима племства две групе, које су се између себе бориле о власт. Прва партија, под воћством грофа Хорна, добила је назив „капе“. Њихове противнике прозвали су „шешири“. На почетку свог постојања оне су се по свом социјалном саставу мало разликовале. Делила су их углавном питања спољне политике. „Капе“ су се држале руске оријентације, а „шешири“ — француске. Лидери обеју партија отворено су се продавали иностраним владама. Гроф Хорн и друге вође „капа“ примали су супсидије од руске царске владе, а вође „шешира“ издржавала је Француска. Средином XVIII в. јасније се формирало социјално језгро обеју партија. „Капе“ су изражавале интересе делом средњег, али углавном ситносопственичког и чиновничког племства (официри, чиновници, племићка интелигенција). Они су често иступали 34
заједно са градском буржоазијом, а понекад кокетовали и са кулачким делом села. Напротив, партија „шешира“ до краја је сачувала свој аристократски карактер и тражила себи савезнике међу горњим слојевима трговачко-зеленашке буржоазије, уједињене у привилеговане трговачке компаније. Рат са Русијом и даље слабљење Шведске. До 1738 г. политичка превага била је на страни „капа“. Али је затим власт прешла на партију „шешира“, после чега је Шведска, у интересу Француске, повела рат против Русије (1741—1743 г.). Француска је постигла постављени циљ утолико што је спречила Русију да за време Првог шлеског рата устане у одбрану Аустрије. Зато је Шведска претрпела тежак пораз. Француске супсидије присвојили су себи актери владајуће партије, а шведска је војска у Финској трпела несташицу у храни и оружју. Једино милошћу Јелисавете Петровне Шведска је прошла релативно лако Уговором у Абоу (август 1743 г.) она је изгубила Финску до реке Кимене, а још пре тога пристала да призна за престолонаследника војводу Адолфа Фридриха од Холштајн-Готорпа, који је био близак рођак будућег руског цара Петра III. Сељачки устанак из 1743 г. Срамна спољна политика племићке олигархије и тежак економски положај земље довели су до сељачког устанка 1743 г., у коме су учествовали и рудари Далекарлије. Устаници су заузели чак један део Стокхолма, али су били потиснути из престонице и растерани оружаном силом владе. Заоштрење партиске борбе међу племством и јачање краљевске власти. За време владе Адолфа Фридриха (1751—1771) „капе“ или „дворска партија“ покушали су 1756 г. да изведу државни удар у циљу јачања краљевске власти. Али је завера била откривена и непосредни учесници у њој, на захтев државног савета, погубљени. Партија „шешира“ искористила је своју победу за даље ограничење краљевске власти. За време Седмогодишњег рата Шведска је поново загазила у рат на страни Француске. Ратом изазвано растројство државних финансија и читавог економског живота земље натерало је партију „шешира“ да уступи власт својим супарницима (1765 г.). „Капе“, када су се дочепале власти, приступиле су у интересу ситног племства и буржоаског дела села подели и присвајању општинских земљишта. Услед тога појачао се процес обеземљивања сељака. У корист младе индустриске буржоазије укинута су нека ограничења која су спречавала развитак трговине и индустрије и која су још била остала од пређашњег система меркантилизма. Али су даље јачање незадовољства међу главнином сељаштва и непрестани пораст економског и делом политичког утицаја буржоазије стварали опасност за класну владавину племства. На место ранијег супарништва између „капа“ и „шешира“ дошла је борба за јачање краљевске власти. Густав III. Преврат из 1772 г. Густав III (1771—1792 г.), као претставник просвећеног апсолутизма у Шведској, релативно је лако савладао отпор оних кругова владајуће класе који нису разумевали да се политичка ситуација изменила и који су настојали да одбране пређашње привилегије племства. По краљевом наређењу похапшени су чланови државног савета; трупе су опколиле риксдаг и натерале претставнике сталежа да признају извршени државни преврат (1772 г.). Иако су се неки кругови земљопоседничке аристократије и даље непријатељски држали према апсолутној монархији, ипак су раније племићке партије „капа“ и „шешира“ изгубиле сваки значај. Опозиционе групе ојачале су за време новог бесмисленог рата против Русије (1788—1790 г.).
34
Упркос читавог низа реформи у корист буржоазије, апсолутна монархија Густава III и даље је била племићка држава. Шведска се у савезу са Русијом спремала за рат против Француске буржоаске револуције, али је 1792 г. Густав III погинуо у једној дворској завери.
35
XXII. ПОЉСКА ОД XVI ДО XVIII ВЕКА Привреда Пољске од XV до XVII века. Социјални развитак Пољске у XVI в. и потоње време може се схватити само ако се имају на уму оне економске промене које је та земља доживела у другој половини XV века. Почев од XV в. Западна Европа осећа све пречу потребу за довозом жита из Источне Европе, и Пољска је, као аграрна земља, заузела врло важно место међу источноевропским земљама које су Европу снабдевале тим продуктом. По миру у Торуну 1466 г., који је закључила са Тевтонским редом, Пољска је добила западну Пруску са градом Данцигом (Гданск). Од тог времена почиње редовни извоз пољског жита преко Данцига у Западну Евроцу. Током XVI и у првој половини XVII века тај извоз узима све веће размере. Статистика извоза жита из Данцига показује да крајем XV века годишњи извоз жита из те главне луке није прелазио 10.000 ласта124, док је средином XVII века достигао 100.000 ласта. У XVI в. Пољска почиње да преко Данцига извози у све већој количини и шумску грађу. У исто време битно се изменила и улога Пољске у међународној трговини. До краја XV и почетка XVI. в. Пољска је водила транзитну трговину у широким размерама. Она је одржавала трговачке односе са разним земљама — са Немачком, Мађарском, Фландријом, Италијом, Московском државом, али је највећи значај имала њена југоисточна трговачка магистрала, чија су полазна тачка биле црноморске факторије италијанских градова — Кафа, Килија и друге. Пољска је тамо достављала западноевропске вунене материје и ћилибар са Балтичког Мора, добијајући преко тих колонија робу са Леванта — зачине, свилу итд. Крајем XV в. црноморске колоније италијанских градова заузели су Турци, те је југоисточна трговина Пољске почела опадати, што је јако поткопало значај Пољске у међународној транзитној трговини. Тежиште њених трговачких односа пренесено је сада са Црног на Балтичко Море. Ту, на Балтику, Пољска се сукобила са Московском државом, са Шведском и Данском, које су биле такође заинтересоване за овлађивање обалама Балтичког Мора. Отуда током XVI и XVII века непрекидни ратови између Пољске и тих држава. С друге стране, Пољска није губила наду на обнову непосредне везе са Црним Морем. На том путу наишла је на препреку Турске и кримских Татара, што је такође доводило до ратних сукоба. Александар I и Сигисмунд I Стари. Пораст значаја шљахте. Готово читаву прву половину XVI в. обухвата влада двају краљева из династије Јагелонаца — Александра Литовског (1501—1506), и његовог брата Сигисмунда. I Старог (1506—1548), синова Казимира Јагелонца. Током тог периода незадрживо расту привилегије шљахте и кметовске невоље сељака. Могућност извоза жита у иностранство побуђивала је шљахту да шири своју пољопривреду, што је доводило до пораста потребе за радном снагом. Стога шљахта показује тенденцију ка повећању кулучарске обавезе зависних сељака. Многи сељаци, који су у претходном периоду пољске историје били преведени са кулука и натуралних дажбина на новчане, сада се преводе натраг на кулук. Расте број такозваних фолварка, тј. феудалних газдинстава која производе жито за продају и експлоатишу кулучарски рад сељака. Торнски и бигдодски статути из 1520 и 1521 г. прописивали су да су сељаци на свим имањима дужни да једном недељно раде на господској њиви, али случајеви забележени у документима показују да је почетком XVI 124
Ласт – велика житна мера. Њене размере варирале су између 16 и 33.000 хектолитара.
35
в. кулук на низу имања вршен по два до три дана недељно. Средином XVI в. у Малој Пољској понекад је захтеван и кулук од три до четири дана недељно. Веома тешку врсту чинидбе претстављала је обавеза кмета на вршење подвоза, који је обезбеђивао транспорт господског жита на тржиште. Укмећивање сељака. Положај пољског сељака постајао је све тежи. Већ крајем XV в. издају се закони који забрањују сељацима да одлазе из села без господареве дозволе. Исти такви закони у више махова се понављају током прве две деценије XVI в. У исто време власти предузимају мере за то да олакшају гоњење одбеглих сељака. Сељацима се забрањује да се жале на своје господаре. Упркос старом обичају, краљевска власт одбија да разматра сличне жалбе. Пољски се сељак везује за земљу и постаје голорук пред својим господарима. Истовремено расте број сељака са недовољно земље. Појављује се разред сељака који су потпуно без земље, који немају чак ни своје избе и који станују под најам код других сељака. То су такозвани коморници. Пораст броја сељака са мало земље у Пољској XVI в. објашњава се не толико природним порастом становништва, колико чињеницом да су пољски феудалци увећавали своје оранице на рачун сељачке земље. Али се у редовима феудалноземљопоседничког сталежа Пољске такође запажа дубока имовинска диференцијација. Поред магната, који поседују читаве латифундије (нарочито у Украјини), постојала је и средња и ситна шљахта, па чак и шљахтићи сасвим без земље, такозвана шљахтаголотиња. Важно је још истаћи да шљахта није престајала да се бори за своје привилегије, које су погоршавале положај грађана. Сабор из 1565 г. потврдио је шљахти право извоза робе (тј. жита) у иностранство без наплате царина и донео два друга закона, у њеном интересу: 1) одобрено јој је да без царина увози из иностранства робу за сопствену потрошњу (радило се поглавито о продуктима обрађивачке индустрије и о луксузним артиклима); 2) забрањен је извоз пољских занатских израђевина у иностранство, што је шљахти омогућавало да диктира цене пољским занатским производима. Пораст политичких права шљахте. Истовремено са порастом економских привилегија шљахте све више расту и њена политичка права. Тај сталеж ушао је у XV век поседујући већ низ веома крупних привилегија. Шљахтић је поседовао земљу, која му је додељена за вршену војну службу на праву својине, и плаћао је само незнатан порез у висини два гроша од ланца земље; закон му је гарантовао личну неприкосновеност; држава није могла да конфискује његово имање без суда. Ова преимућства високо су уздизала шљахту над осталим сталежима. XVI век додао је горњим привилегијама низ нових права, која су шљахту претворила у владајући сталеж у држави. Када говоримо о тим правима шљахте, ми мислимо управо на шљахту као такву, а не само на највиши и најбогатији слој феудалних земљопоседника, тј. „можновладство“. Из редова овог последњег још су раније бирани чланови сената, који је заједно с краљем решавао најважнија питања. Под Александром I читава шљахта бори се за право да учествује у решавању државних питања. 1505 г. на државном сабору у Радому издат је у том смислу ванредно важан закон, познат под именом „устав Nihil novi“. Он је прописивао да ни Александар, ни његови наследници немају права да донесу ниједан нов закон без сагласности сената и покрајинских посланика, тј. претставника месне шљахте. То је значило да је шљахта постајала признати фактор државног живота. Још у првој половини XVI в. шљахта често веома бурно изражава 35
своју вољу. Када је 1537 г. краљ Сигисмунд I сазвао за време жетве „посполито рушение“, тј. шљахтинску војску, да крене против молдавског војводе Петрила, шљахта му је отказала послушност и повела против самог њега рат, познат под именом „Кокошији рат“. 150.000 шљахтића сакупило се код Лавова и изјавило влади свој непристанак да ратује. Уздижући се над осталим сталежима, шљахта проводи све оштрију границу између себе и тих сталежа. До XVI в. шљахтићи су се често селили у градове, бавили се у њима градским занатима, богатили се и мешали са највишим слојем градског становништва, са патрицијатом. У XVI в. то престаје. Шта више, закон (од 1505 и 1550 г.) је забранио шљахтићима да се баве градским професијама. Зато је поседовање насељених земљишта постало њихова искључива привилегија. Сигисмунд I сасвим је забранио становницима градова да стичу таква земљишта. Формирање система сејмова и сејмића. У XVI век пада потпуно формирање система сејмова и сејмића, који се почео стварати још у другој половини XV в. По појединим војводствима састају се сејмићи, који претстављају конгресе месне шљахте. Они шаљу делегате, или такозване посланике, на општепољски или генерални конгрес. Сви ти посланици чине „посланичку избу“. Покрај краља постоји сенат, који се састоји од претставника вишег свештенства и виших државних функционера, тј. крупних световних и духовних феудалаца. Раније је краљ решавао државна питања уз помоћ тог органа. Сада је он морао тражити сагласност не само сената него и посланичке избе. Оба та органа — сенат и посланичка изба, скупа узети, чине „општи сејм“. Посланичка изба има специјалну организацију. Посланици не могу слободно гласати, они добијају за свако питање упутства од својих бирача, упутства која их обавезују. То је први основни принцип сејма. Други принцип који лежи у његовој основи састоји се у томе што су се сва питања на сејму морала решавати једногласно. Неко време и градови су слали своје претставнике на сејм, али их је шљахта потисла из сејма. Од градова је једино Краков сачувао своје претставништво на сејму. Спољна политика Александра I и Сигисмунда I. Како Александар I, тако и Сигисмунд Стари воде рат са Москвом. Противник првог од њих био је велики кнез Иван III, а други се борио против Василија III. Опште узев, ратови с Москвом били су у овом периоду мало успешни за Пољску. Александар је морао да се одрекне претензија на Псков и Новгород и да Москви уступи низ градова, међу којима и оне у Северској области, на пример Чернигов. Василије III одузео је Пољској Смоленск, 1513 г. Пољаци су морали да се бране од молдавских владара и кримских Татара, који су вршили препаде на Галициску Русију, Волињ и Подолију. Сигисмунд I морао је још да води борбу са великим мајстором Тевтонског реда — Албрехтом. Рат из 1520 г. са редом био је победнички за Пољску. Али, уместо да земље тог реда присаједини Пољској, што би несумњиво учврстило њен положај на Балтичком Мору, Сигисмунд је пристао на секуларизацију Реда и на његово претварање у наследну кнежевину, стављену у ленску зависност од Пољске (1525 г.). Сигисмунд II Август. Реформација у Пољској. После Сигисмунда I на пољсколитавски престо дошао је Сигисмунд II Август (1548—1572), слаб и колебљив човек, који није имао чврсте линије држања, већ је често мењао своје одлуке. Његова влада обележена је низом важних догађаја, од којих је можда највећи значај имала реформација.
35
Почетак реформације у Пољској пада још за владе Сигисмунда I, али је реформација највидније успехе постигла под Сигисмундом II. Насупрот реформационом покрету у Немачкој и Швајцарској, који је захватио широке народне масе, пољска реформација остала је ограничена на круг феудалног сталежа и омањег слоја градског становништва, поглавито немачког. Као свуда у Западној Европи, и у Пољској је црква поседовала велика земљишна богатства и уживала привилегије чак у поређењу са шљахтом. Као ова последња, и црква је плаћала само порез од лана земље, али је била ослобођена војне обавезе и располагала је таквим великим извором прихода као што је десетак. Осим тога, црква је имала право суда, чије су компетенције биле веома широке, протежући се не само на духовна него и на многа световна дела. Краљевска власт пружала је у том погледу подршку свештенству, видећи у њему елемент који може противставити световном феудалном сталежу, и још је Јагело гарантовао одлукама црквених судова извршење (такозвану „егзекуцију“) од стране световних власти. Шљахта и свештенство били су између себе тесно повезани својим пореклом. Знатан део црквених дужности, међу њима готово све највише духовне дужности, заузимали су чланови шљахте. Али су привилегије свештенства гурале шљахту у табор реформације. Нарочито незадовољство побуђивали су код шљахте плаћање десетка и црквени суд, напосе „егзекуција“. Реформација се у Пољској испољила у облику разних струја — лутеранства, калвинизма, цвинглијанства, вероисповести чешке браће (остаци хусита) и антитринитаризма. Најраније се појавило лутеранство — двадесетих година XVI в, Оно је наишло на пријем код немачког становништва пољских градова, углавном Данцига. На шљахту је извршило незнатан утицај. Још у првим деценијама XVI в. шљахта је одрицала да плаћа десетак и истицала је пројекте о секуларизацији црквених имања, са циљем да се приходи добијени са њих употребе за државне сврхе. Четрдесетих година у њеним круговима почиње да се формира идеја националне цркве. Њене карактеристичне црте биле би: богослужење на пољском језику, причешће под оба вида, укидање целибата свештенства. 1548 г. у Пољску се досељавају из Чешке прогната „чешка браћа“ и њихови ученици почињу да форсирано хватају маха међу шљахтом Велике Пољске. Педесетих година XVI в. у Малој Пољској и Литванији брзо се шири калвинизам. Њему приступају не само средња шљахта и пољски магнати, него чак и један део пољског свештенства. Али је реформациона црква била материјално слабо обезбеђена, недостајало јој је проповедника, није било школа које би шириле ново вероучење. Крајем педесетих и почетком шездесетих година међу шљахтом почиње да има успеха учење антитринитараца125. У то време спорови између присталица католичке цркве и бранилаца реформације са жаром се воде на заседањима сејма. Расцепканост реформације на мноштво струја спречавало је успешну борбу против католичке цркве. Учињен је покушај да се уједине разна реформациона учења у Пољској. У том погледу велику улогу одиграо је Јан Ласки, Пољак-калвинист и познати поборник реформације у Западној Европи, нарочито у Енглеској и Данској. Његов циљ било је учвршћење калвинистичке цркве у Пољској, али је он намеравао да то постигне подржавањем јединства међу присталицама разних реформационих вероучења. Он је наишао на жив одјек код шљахте Мале Пољске. Њу је привлачила црквена организација коју је он израдио. Према пројекту Ласког, световни чланови калвинистичке цркве, тј. иста та шљахта, треба да учествују у њеној управи 125
Тј. противника учења о тројству божанства.
35
као изборне старешине. То је одговарало жељи шљахте да нову цркву држи под својом влашћу. Али шљахта Велике Пољске, која се налазила под утицајем „чешке браће“, хладно је примала планове Ласког. Уједињење реформационих цркава ипак је остварено у Пољској, на Сандомирском синоду 1570 г. Оно није значило њихово потпуно стапање, јер је свака црква сачувала своје обреде. Али реформација ипак није успела. Католичка црква у Пољској сачувала је своја богатства и положај владајуће цркве. Спољна политика Сигисмунда II Августа. Спољна политика Сигисмунда II Августа била је концентрисана око питања везаних за овлађивање Ливоније, другим речима, око балтичког питања (dominium maris Baltici). 1557 г. магистар Ливонског реда, у вези са заоштрењем односа са Московском државом, закључио је са Сигисмундом II одбранбено-офанзивни савез. 1558 г. заиста је и дошло до рата, такозваног Ливонског рата између Московске државе и Ливоније. Иван IV заузео је Нарву, Дерпт и низ других градова Ливоније, и задао Реду потпун пораз. После тога нови магистар Ливонског реда, спасавајући свој лични положај, уговором од 1661 г. предао је Ливонију у правом смислу (Лифландију) Пољској и Литви, са правима аутономне области, док је Естонију предао Шведској, а острво Езел — Данској. Себи је оставио Курландију као наследну кнежевину. После тога су Пољска и Литва, као год и Шведска — ступиле у рат са Москвом. Упркос томе, у прво време рат је и даље текао успешно по Ивана IV, који је 1559 г. заузео Полоцк и запосео знатан део старе руске Полоцке кнежевине. Али је положај Московске државе био поколебан услед бојарске опозиције. У пролеће 1564 г. московске војводе биле су двапут потучене од пољске војске. Снаге Ивана IV биле су заузете унутрашњом борбом („опричнина“), и у току друге половине шездесетих година ратне операције су донекле ослабиле. Лублинска унија из 1569 г. Пошто су ударци Москве погодили непосредно велику кнежевину Литавску, на чија је плећа падао главни терет борбе, то је Ливонски рат убрзао формирање потпуне. уније између Литве и Пољске, која је дотле чувала династички карактер. Пољски феудалци одавно су се већ борили за „инкорпорацију“, тј. „утеловљење“ Литве. Уједињење је требало да пољским феудалцима омогући приступ у богате украјинске земље. Питање је добијало нарочиту актуелност у вези са чињеницом да Сигисмунд Август није имао деце. Међутим у Литви монархову власт није ограничавала читава шљахта, као у Пољској, већ само Рада, која се састојала од крупних феудалаца. Бојећи се да не изгубе своју политичку превласт у држави, литавски магнати („Радини панови“) противили су се тесном савезу са Пољском. Али је рат око Ливоније натерао литавске магнате да се одрекну своје непомирљивости. 1569 г. на лублинском сејму постигнуто је уједињење Литве и Пољске, премда не без отпора од стране литавских панова, који су се борили за низ уступака. Створени су заједнички пољско-литавски сејм, заједнички сенат и заједнички новац. Краљ се имао бирати и крунисати заједнички од стране Пољака и Литаваца, међународни уговори такође су се имали закључивати заједнички. Али је свака држава сачувала своје унутрашње законе и своју администрацију; према томе, до потпуног „утеловљења“ ипак није дошло. Но украјинске су земље прешле непосредно под власт Пољске. Овај споразум познат је под именом Лублинске уније. На истом том лублинском сејму дошло је до уније и између Западне Пруске и Пољске. Под називом Реч Посполита сада се почела подразумевати држава која је обухватала Пољску, Литву, Западну Пруску и Лифландију. 35
Крај династије Јагелонаца и прва „слободна елекција“. 1572 г умро је краљ Сигиемунд Август. Са његовом смрћу угасила се династија Јагелонаца, која је седела на пољском престолу готово 200 година. Сигисмунд Август није оставио деце. Сада је први пут требало бирати краља свенародно, тј. од стране читаве шљахте, из редова конкурентских кандидата. Ова прва „слободна елекција“ ванредно јасно показује политичку улогу шљахте у држави. Одмах после смрти Сигисмунда Августа шљахта Мале и Велике Пољске се на сопствену иницијативу наоружала, организовала одбрану границе и ујединила у посебан савез, који се назива „каптурна конфедерација“. Почев од тог времена таква је конфедерација редовно образована за време сваког interregnuma. Сејмови које је она сазивала нису решавали питања по принципу једногласности већ по принципу већине гласова. Бориле су се две шљахтинске партије — католичка и протестантска. Још од самог почетка доминантну улогу почела је да игра католичка партија. На њену иницијативу сазван је у Варшави сејм, који је добио назив Конвокациони сејм и који је отада сазиван за време сваког interregnuma. Његов задатак био је да организује елекцију (изборе) за новог краља. Конвокациони сејм организовао је и ванредне, такозване „каптурне судове“, који су убудуће редовно сазивани такође за време сваког interregnuma. Конвокациони сејм састао се у Варшави 1572 г. Он је одлучио да руководећу улогу за време interregnuma увек игра архиепископ и да краљ буде изабран од читаве шљахте, уз опште право гласа. Сама елекција одржана је близу Варшаве, под ведрим небом, у априлу 1573 г. Слегло се најмање 40.000 шљахтића. Борило се неколико кандидата: син цара Максимилијана I — Ернест, брат француског краља Карла IX — Хенрих Валоа, цар Иван Грозни, седмоградски војвода Стефан Батори. Избор Хенриха Валоа. Као победник изишао је Хенрих Валоа — штићеник католичке партије, коме је предложено да положи заклетву на верност одређеним члановима закона, такозваним „pacta conventa“ и „Хенриховим артикулима“. Хенрих Валоа је поднео заклетву да ће се придржавати како „pacta conventa“ тако и „Хенрихових артикула“, који су претстављали проширено излагање једног од чланова „pacta conventa“. После тога је Хенрих Валоа крунисан. По „pacta conventa“ Хенрих Валоа се обавезао да ће потврдити све привилегије и слободе Пољске. Ове последње, изложене у „Хенриховим артикулима“, ванредно јасно карактеришу положај и права не само Хенриха Валоа, него и пољске краљевске власти уопште. Почев од Хенриха Валоа сваки новоизабрани пољски краљ обавезивао се да ће чувати „Хенрихове артикуле“. Тако су они постали саставни део устава. „Хенриховим артикулима“ краљ се одрицао наследне власти, гарантовао је слободу вероисповести дисидентима, тј. некатолицима; обећавао да неће решавати никаква питања без савета сталне комисије од шеснаест сенатора; да неће објављивати рат нити склапати мир без сената; да неће разбијати на делове „посполитно рушение“; да ће сазивати сејм сваке друге године, највише на шест недеља. У случају неиспуњења било које од ових обавеза, народ (тј. шљахта) је ослобођен покоравања краљу. То је чувени члан De non prestanda oboedientia, који је озакоњивао оружани устанак шљахте против краља („рокош“).
35
Стефан Батори. После петомесечног боравка у Пољској Хенрих Валоа је на вест о смрти свога брата, француског краља Карла IX, побегао у Француску, где је постао краљ Хенрих III. Поновљена је елекција краља. Изабран је Стефан Батори (1576—1586). Стефан Батори био је крупни војсковођа и стекао је средства за држање најамничке војске. То му је донело превагу над Иваном IV; уз то су снаге Москве биле поткопане дуготрајним ратовима и унутрашњим нередима. Последње успехе Ивана IV у Ливонији 1577 г. сменио је низ победа Стефана Баторија. 1579 г. Батори је поново овладао читавом Ливонијом и августа месеца заузео Полоцк. Баторијеве трупе продрле су на територију Московске државе и стигле до Пскова, али су ту заустављене херојском одбраном руског гарнизона. Иван IV био је приморан да моли за мир, а и Баторијева средства била су исцрпена, сејм је, међутим, одбио да му да нова средства. По примирју склопљеном у Запољском Јаму 1582 г., Пољска је повратила све раније поседе Литве у руским земљама и осигурала себи Ливонију. Батори је ковао планове за нови рат против Московске државе, али је сред тих грандиозних планова умро. Сигисмунд III Ваза. Трећи interregnum, који је настао после смрти Стефана Баторија, био је праћен отвореном оружаном борбом између присталица двају кандидата на пољски престо — немачког цара Максимилијана и шведског краљевића Сигисмунда Вазе. Као победник изишао је из те борбе Сигисмунд Ваза, који је сео на пољски престо под именом Сигисмунд III (1587—1632). То је био ватрени католик, који је допринео победи католичке реакције. Језуити, који су се у Пољској појавили још шездесетих година XVI в., под Сигисмундом II, и који су делали већ под Баторијем, добили су сад широко поље за развијање своје делатности. Они су постали руководиоци школског васпитања омладине, ревносно су ширили своје списе и уништавали књиге реформационог правца. Дисиденти су отсад ограничавани. Њима је одузето право да заузимају највише положаје. Спољна политика Сигисмунда III Вазе. Спољна политика Сигисмунда III Вазе била је неуспешна по Пољску. Он је водио ратове са Турском, Шведском и Москвом. Најпре му је пошло за руком да поврати старе вазалне односе Молдавије и Влашке према Пољској, али после неуспешног рата 1617 г. са Турском Сигисмунд је морао да се потпуно одрекне тих кнежевина. Сигисмунд III претендовао је на шведски престо и желео да Пољску претвори у оруђе за остварење својих династичких претензија. Ратови са. Шведском заузели су знатан део његове владе. Водио је два рата са Шведском — 1601—1611 и 1614—1629 г. (у другом рату противник му је био Густав Адолф), али оба без успеха. Пољско-московски односи под Сигисмундом III. За нас најинтересантнија страница спољне политике Сигисмунда III јесу његови односи са Москвом. Он наставља ону политику агресије према Московској држави — у циљу њеног претварања у пољску колонију — коју је започео још Стефан Батори. Извор непрестаних сукоба између Пољске и Москве било је, као што је већ истакнуто, балтичко питање. Други узрок била је борба за руске земље на истоку. Пољски феудалци борили су се за богате земље Украјине, Белорусије и саме Московске државе, ради протезања на њих своје феудалне експлоатације, нарочито ради добијања жита и разних извозних сировина за експорт у Западну Европу. Сигисмунд III најпре је предузео дипломатски покушај стапања Москве са Пољском у једну целину. 1601 г. пољски амбасадор Сапега донео је Борису Годунову од 35
Сигисмунда услове „вечног мира“. Пољска је Москви предлагала: 1) вечни одбранбеноофанзивни савез; 2) слободно посећивање Пољске од стране Руса и Московске државе од стране Пољака и слободно исповедање у Московској држави католичке вере, а у Пољској православља; 3) обе државе ће заједнички бранити Украјину од Татара и имати заједничку флоту на Балтичком Мору; 4) пољски краљ бира се уз пристанак московског цара; ако он умре без деце, Пољска и Литва могу изабрати на свој престо московског цара, а ако московски цар умре без деце, руски ће престо припасти пољском краљу; 5) Москва уступа Пољској кнежевине Смоленску и Северску. „Вечни мир“ имао је за циљ да Москву стави према Пољској у такве односе под којима би Москва поновила историју Велике кнежевине Литавске, стопивши се на крају крајева са Пољском. Али Борис Годунов није загризао дипломатску удицу Сигисмунда III, и пројект који је Сапега донео био је одбачен. Онда се на историској позорници појавио Лажни Димитрије. Данас не подлежи сумњи да је његова појава дело пољске агресије. Први га је истакао пољски кнез Адам Вишњевецки, који је поседовао огромне латифундије у Украјини и био непосредно заинтересован за нова освајања на истоку. Други који га је подржао био је сандомирски војвода Јурије Мнишек, човек огрезао у дугове, типична фигура за известан део пољске шљахте. Он је удао за самозванца своју кћер Марину, мислећи да ће тако поправити своје упропашћене новчане прилике. Из таквих кругова врбоване су присталице Лажног Димитрија у Пољској. Реч Посполита се у датом моменту није решавала на отворену интервенцију. Али су сам Сигисмунд III и литавски канцелар Лав Сапега, који је сањао о проширењу својих поседа на рачун Смоленских земаља, активно подржали ту авантуру. Активног учешћа узео је такође и папа, преко свог нунција Рангонија и језуита који су делали у Пољској. Лажни Димитрије I добио је помоћ у новцу и дозволу да може купити војску из редова пољске шљахте. Лажни Димитрије се обавезао да ће у накнаду за то предати Пољској Смоленску и Северску земљу, дати Пољацима у Московској држави слободу трговине и допринети увођењу католичанства. Историја првог самозванца добро је позната. Користећи се незадовољством разних слојева становништва Московске државе, он је сео на престо московских царева, али необуздано самовлашће Пољака, које се под њим зацарило у Москви, изазвало је у мају 1606 г. народни устанак, за време кога је Лажни Димитрије био убијен од бојара. Подједнако се неуспешним показао и покушај са другим самозванцем, 1607—1610 г. Онда је започео трећи период историје односа Сигисмунда III са Москвом, период отворене интервенције. Сигисмунд је објавио рат Москви, која је закључила савез са Шведском (1609—1618 г.). Рат је почео опсадом Смоленска. Затим је пољском војсковођи Жолкевском пошло за руком да потуче војску Шујског код Клушина (1610 г.), да уклони тушинског самозванца, зароби Шујског, запоседне пољским гарнизоном Москву и закључи са московским бојарима уговор о ступању сина Сигисмунда III — Владислава — на московски престо. Најзад, после дуготрајне опсаде заузет је и Смоленск. Изгледало је да је Пољска близу тога да прогута Москву. Али се сад дигао талас руског народног покрета. Народна војска под руководством Мињина и Пожарског, формирана у Њижњем Новгороду, ослободила је Москву Пољака. Владислав је без успеха опседао Москву и 1617 г. 1618 г. закључио је он Деулинско примирје на
35
тринаест и по година, по коме је Пољска добила Смоленск, Новгород Северски и Чернигов. Претстојала је даља борба. Борба украјинског народа против Пољске. Козаштво. У исто време повео је борбу против јарма пановске Пољске и украјински народ, коме су се придружиле народне масе Белорусије. У XVI в. Украјина је преживљавала период знатног економског уздизања. Брзо се повећавао број становника и хватало маха насељавање Придњепровља, напредујући на исток, на леву обалу Дњепра — ка Полтавшћини, а на почетку XVII в. и на Черниговшћину. Поред пољопривреде расла су и занатска предузећа за производњу поташа, стакла, печење ракије итд. Развијали су се украјински градови, који су водили широку посредничку трговину између Москве, Турске, Пољске и немачких градова. У Украјину се досељавало живље које је бежало од све већег феудалног угњетавања у Литви и Пољској. Од осамдесетих година, на основу Лублинске уније, пољски су феудалци почели да освајају украјинске земље, подјармљујући украјинско становништво и упропашћујући украјинске градове. Ту су створене латифундије пољских магната Калиновских, Потоцких и других; у XVII в. они су продрли и на Левобережје, где су најкрупнији поседи припадали Вишњевецким. Против све веће експлоатације дигнути су у Украјини устанци. Знатну улогу у националној борби одиграло је украјинско козаштво. Оно је настало у XVI в., у јужним степама крај Дњепровских прагова, где је основан и центар козаштва — Запорошка Сеч; ту су се повлачили од све већег пољског угњетавања украјински сељаци, становништво градова које су освојили пољски магнати и ситна обеземљена украјинска шљахта. Слободни козаци бавили су се у степи занатима и војном вештином. Порасла потреба за војним снагама под Стефаном Баторијем натерала је пољску владу да делимично легализује козаштво, те су тако неке категорије козака уврштене у састав пољске војске. Тако је настало „реестарско козаштво“, тј. козаци који су били заведени у регистре (спискове), били дакле у служби Пољске и примали од ње плату. Ту, у Запорожју, створен је центар за борбу против пољске агресије у Украјини. Крупни устанци избили су деведесетих година. 1591—1593 г. — устанак Косинског, 1595 г. — устанак Наливајка. Овај последњи устанак захватио је читаво Правобережје (Десну обалу) Украјине и знатан део Белорусије. Брестска унија. Пољска је одлучила да своју политичку владавину у украјинским и белоруским земљама учврсти потпуном денационализацијом, пољачењем и превођењем у католичанство, које су овде језуити енергично проводили. Први корак у том правцу имала је да буде црквена унија, која је предвиђала званично потчињење украјинске цркве римском папи; то је у исто време имало за циљ да раскине верске везе Украјине са Москвом. Идеју уније прихватили су кијевски митрополит Максим Рагоза и неколико крупних православних хијерарха, који су тежили за добијањем феудалних привилегија и изједначењем са католичким епископатом. 1595 и 1596 г. састали су се у Бресту сабори по питању уније. Већи део украјинске шљахте, ситно грађанство Украјине и знатан део свештенства били су одлучно против уније; њима су се придружили и неки утицајни магнати, на пример Острожски. Унија је уствари претрпела крах, али је пољска влада, ослањајући се на шачицу црквених хијерарха, одлучила да је насилно оствари. Али се самим тим борба за православље претворила у Украјини и Белорусији у паролу националне борбе против пољскога пановског јарма.
35
Устанак Хмељницког. Присаједињење Украјине Москви. На почетку XVII в. Пољска је, у вези са својом интервенцијом у Московску државу, унеколико ослабила своју агресију и спроводила политику споразумевања са украјинском шљахтом и горњим слојем козаштва. Али од двадесетих година борба се све јаче заоштрава. Крупни устанци избили су у Украјини 1630 и 1637—1638 г. Угушивање тих устанака праћено је свирепим разрачунавањем, а 1638 г. спроведена је ординација (закон) којом су укинути остаци украјинских слобода и којом су читава управа над Украјином и чак команда над смањеним козачким реестром предани у руке пољске шљахте. Настао је период неограничене пољске владавине. Против све јачег пољског угњетавања ујединио се читав украјински народ, спасавајући свој национални опстанак. На чело покрета стао је бивши козачки сатник Богдан Хмељницки, талентовани војни руководилац и политичар. Устанак је избио 1648 г.; борба је добила дуготрајан и напрегнут карактер. У борби против пољске агресије украјински народ обратио се за помоћ братском руском народу, и 8 јануара 1654 г. у Перејаслављу је извршено присаједињење Украјине Москви. Рат између Московске државе и Пољске, који је затим уследио, трајао је од 1654 до 1667 г. и завршио се Андрусовским примирјем, учвршћеним вечним миром од 1668 г., по коме је Украјина подељена између Пољске и Московске државе; Москви су припали Левобрежна Украјина и град Кијев. Спољашњи положај Пољске у другој половини XVII века. Ови догађаји збивали су се већ за владе наследника Сигисмунда III, његових синова Владислава (1632—1648) и Јана-Казимира (1648—1668). Рат са Москвом и истовремени рат са Шведском (1655— 1659), који се завршио миром у Оливи, довели су у питање сам опстанак Пољске. 1656 г. Карло X Шведски заузео је саму престоницу Пољске Варшаву. Борба између Москве и Шведске спасла је Пољску, али је Пољска изгубила Ливонију. Нове губитке претрпела је Пољска у рату с Турском, у другој половини XVII в. Снаге Пољске биле су подривене. Тога су били свесни већ многи пољски политичари. Јан-Казимир се после Андрусовског примирја 1668 г. одрекао пољског престола. Јевреји у Пољској. Национално угњетавање испољавало се и према Јеврејима. До XVIII в. они су у Пољској живели искључиво по градовима, али не по општем праву грађана, већ на основу специјалних краљевских привилегија. Они су у градовима чинили засебне општине, које су уживале самоуправу, и имали су општенационалну организацију. Осим тога, они су морали да се споразумевају у сваком граду са градским властима или власником града о размерама додељених им права у погледу бављења овом или оном професијом. Државне и градске дужности биле су за њих затворене, еснафи их нису примали у своју средину. Њима су остајали само зеленаштво и трговина. Уствари се сиромашна јеврејска маса ипак бавила занатством. Крајем XVI и почетком XVII в. пољски су Јевреји створили своје еснафе. Најкрупнији градови — Краков, Лавов, Познањ, Лублин — борили су се против јеврејске трговине. За уговоре које су склапали са градовима Јевреји су морали да плаћају новчане накнаде и временом су услови за склапање тих уговора постајали све тежи. То је сасвим разумљиво. Пошто су права и економске могућности становништва Пољске све више скучавани притиском шљахте, месни трговачки сталеж све је осетљивије реаговао на конкуренцију јеврејских трговаца. Али се и у границама самоуправне јеврејске општине (кагале) такође развијала класна борба; у кагали је неограничено
36
господарио трговачки, зеленашки горњи слој, који је свирепо експлоатисао јеврејску сиротињу и занатлије. Почетак опадања Пољске. Под Сигисмундом III у унутрашњем животу Пољске већ се јасно запажа опадање. Сигисмунд је гајио апсолутистичке тенденције, шљахта им се опирала. 1606—1608 г. она је организовала огроман „рокош“ (устанак), под воћством Зебржидовског. Устаници („рокошани“) су се сакупили код Сандомира и послали краљу 67 оптужби. Сигисмунду је пошло за руком. да изиђе nа крај с тим устанком. Али се унутрашњи немири нису стишали. 1.260 г. извршен је атентат на Сигисмунда. Шљахта почиње да гледа на односе настале у унутрашњем животу Пољске као на остваривање драге јој идеје „златне слободе“. У тај појам искључивани су јако ограничење краљевске власти од стране сената и сејмова, читав систем управе преко сејмова и сејмића и принцип једногласног решавања питања на њима. Логичан закључак,из тога било је право сваког шљахтића да осујети одлуку сејма са којом се не слаже. Сваки пан могао је викнути на сејму: „не дозвољавам“, и одлука усвојена од свих сем њега није се могла донети. То је чувено право liberum veto, које је први пут наишло на отворену примену 1655 г. У Пољској се зацарила узакоњена анархија. Али се уствари иза свевлашћа шљахтинске масе често крила владавина магната. Ти крупни феудалци живели су као мали цареви, имали огромне дворове и наоружане свите, и држали су у зависности ситну шљахту, нарочито шљахту-голотињу. Живећи као паразити код великаша, такви шљахтићи били су покорно оруђе у њиховим рукама; великаши су се користили гласовима шљахте, усмерујући помоћу ње одлуке сејма. Пољски писац XVII в. Старовољски, карактеришући нарави свога времена, указује на самовољу шљахте у свим областима друштвеног живота. Шљахта, вели он, дере кожу не само свом сопственом сељаку него и краљевском сељаку, узимајући у своје руке аренду краљевских имања. Она гули народ, заузимајући све положаје у судовима и управи. Крупни великаши и дрска средња шљахта, путујући са великим свитама, пљачкају становништво, бесплатно живе на коначиштима, одузимају сваком на кога се успут намере — одело, намирнице, ствари из куће итд. и ништа не плаћају занатлијама и трговцима од којих присвајају робу. На самовољу и насиља великаша и шљахте особито су оштро реаговали сељаци и козаци — најугњетенији елементи становништва. Нажалост, историја сељачких устанака у Пољској није уопште испитана. Најбоље је познат устанак Костке Наперског, који је избио 1651 г. у Краковској покрајини. Он је истакао паролу укидања кметске зависности и преласка свих шљахтинских поседа у руке сељака. Пољска на почетку XVII века. На почетку XVII в., нарочито после установљења „слободне елекције“ пољских краљева и прихватања „Хенрихових артикула“ и „pacta conventa“, пољска држава се коначно претворила у шљахтинску Реч Посполиту. Последња етапа на том путу било је учвршћење у XVII в. поступка liberum veto, после чега је сејм, уместо да буде сталешкопретставничка установа државе, почео да пре личи на конгрес претставника бројних и самосталних шљахтинских република: војводстава, покрајина и округа итд., а посланици које су ти окрузи бирали, остајали су захваљујући императивним мандатима претставници само тих округа, а не читаве државе. То је била полумонархија-полурепублика, не толико држава колико федерација ситних шљахтинских држава. Економску подлогу те својеврсне политичке организације чинила је шљахтинска привреда, која је трговала житом са иностранством, одакле је 36
добијала сву потребну јој робу. Шљахтић је био економски везан својим извозом и увозом за иностранство, а унутрашњих веза између појединих шљахтинских газдинстава, оних унутрашњих веза без којих није могуће јединство земље, није готово ни било. Према томе, пољска се држава фактички распала још пре него што је постала плен својих суседа, који су се управо у то време претварали у централизоване апсолутистичке монархије. Под таквим условима пољска је држава имала мало шанси на очување свога самосталног опстанка. Пољски проповедник XVII в., језуита Петар Скарга, схватао је то: „Зидови ваше Речи Посполите — рекао је он пољским племићима у једној од својих проповеди — пуцају без престанка ... Она ће пасти кад се ви не будете надали, и све ће вас затрпати својим рушевинама ... Вас ће прогутати други народи, који вас мрзе. Изгубићете не само владара од ваше крви и право да га бирате, него и краљевство и отаџбину; постаћете просјаци-изгнаници, презрене скитнице, које ће газити ногама тамо где су их раније величали и славили“. Слабљење Пољске и територијални губици у XVIII веку. Ове пророчанске речи Скарге почеле су се обистињавати у XVII и првој половини XVIII в. Већ у Тридесетогодишњем рату Пољска услед своје политичке немоћи није била у стању да узме било каквог учешћа. Затим је Пољска почела да губи једну територију за другом. Шведска јој је одузела Ливонију, Турска — Молдавију, Москва — Смоленск, Чернигов и источни део Украјине; најзад, Пољска је изгубила суверенитет над војводством Пруским, које се, ујединивши се 1618 г. са Бранденбургом, претворило 1701 г. у Пруску краљевину. Двапут је у току тог периода Пољска стајала пред опасношћу да потпуно изгуби своју самосталност и потпадне под зависност Шведске: први пут за време борбе са Москвом око Украјине, други пут у Северном рату. Још мање су скрупула показивали према Пољској у XVIII в. њени моћни суседи — Аустрија, Пруска и Русија. Од времена Петра I Русија се понашала у Пољској као код своје куће. Упркос томе што је Курландија сматрана вазалним поседом Пољске, Русија је постављала војводе, и Пољска је само потврђивала одредбе Русије. Руске трупе слободно су пролазиле кроз Пољску за време руско-турског рата под Аном и за време Седмогодишњег рата под Јелисаветом, иако Пољска није учествовала ни у првом ни у другом од тих ратова. Разговори о подели Пољске почињу врло рано, при чему је иницијатива потекла од самих пољских краљева. Када је 1704 г. један део Пољака детронизирао саксонског изборног кнеза Августа I, изабраног за пољског краља 1697 г., и изабрао за краља Станислава Лешћинског, Август је, да би себи задржао бар један део Пољске, ступио у везу са Фридрихом I Пруским и предложио му пројекат поделе Пољске између Пруске, Саксоније, Русије и Данске. 1732 г. Август II је поново изнео план поделе Пољске, увређен тиме што су Аустрија, Русија и Пруска одлучиле да не дозволе да његов син наследи пољски престо. Покушаји реформе државног уређења и препорода Пољске, и њихов неуспех. Половином XVIII в. међу пољским великашима појавила се група која је маштала о препороду пољске државе. На њеном челу стајали су кнежеви Чарториски. Та је партија сматрала нужним укидање liberum veto, побољшање судства, сређивање финансија и војске и предузимање мера усмерених на привредно уздизање градова. Повољним моментом за спровођење реформе партија је сматрала конвокациони сејм из 1764 г., сазван ради избора новог краља после смрти Августа III (1763 г.). Чарториски је кроз сејм спровео следеће реформе: завођење правилника за саветовања сејма, који 36
ће ликвидирати дотадашњи хаос на сејмовима; укидање императивних мандата за посланике; укидање liberum veto и замену једногласности одлуке одлуком донесеном већином гласова; финансиске и војне реформе. Најважнија међу тим реформама било је, без сумње, укидање liberum veto. Против тих реформи устала је Русија, за коју је било важно да сачува све ране што су разједале политички организам пољске државе. Али, разуме се, Русија никад не би могла да постигне свој циљ да су у самом пољском друштву постојале довољно јаке тежње за коренитом реформом политичког уређења. Међутим, те су тежње биле слабе, догод је остајао недирнут економски фундамент владајуће класе: шљахтинско газдинство, засновано на кулучарском раду кметова и које је радило за спољашње тржиште. Елементи развитка капиталистичке привреде, која је постизала такве успехе у XVIII веку на Западу, били су једва приметни у Пољској; унутрашња привредна веза између шљахтинских имања остајала је и даље ванредно слаба, градови и буржоазија бедно су таворили дане. Реформе Чарториских могле су се остварити само онда ако би владајуће класе учиниле жртву и одрекле се метода свога газдовања. Али ниједна експлоататорска класа није кадра да се добровољно одрекне оних облика експлоатације који чине основицу њеног сопственог опстанка. Варварска експлоатација сељака и сељачка подјармљеност били су дакле, у крајњој линији, узрок пропасти политичке самосталности Пољске. На конвокационом сејму из 1764 г. Русија је предложила да се повећа војска од 24.000 на 50.000 људи, али под условом да Пољска закључи одбранбено-офанзивни савез са њом, и захтевала је изједначење православних са католицима. Шљахта и свештенство устали су против тих захтева, а Чартариски се нису одлучили да иду против шљахте и свештенства, из бојазни да не буду оптужени да желе да потчине Пољску Русији. Али је шљахта подједнако одлучно устала и против унутрашњих реформи Чарториских и њихове партије. На настојање ових последњих канцелар Замојски поднео је сејму 1766 г. предлог да се питања пореза решавају већином гласова. Онда је већина шљахте отворено устала против тог предлога, тј. у одбрану старе шљахтинске слободе liberum veto, и обратила се за помоћ Русији. Руски посланик кнез Репњин изјавио је да царица Катарина никад неће пристати на нов начин доношења одлука сејмова. Репњин је краљу рекао, ако се не повуче пројекат о ограничењу liberum veto, да ће Русија и Пруска то сматрати за довољан повод за објаву рата Пољској. Тако је реформа Чарториских претрпела крах, а одмах затим Русија је постигла изједначење православних у правима са католицима, обећавши шљахти да ће подржавати њене „слободе“: изборност краљева, liberum veto и остала шљахтинска права, тј. управо све оно што је подривало самосталност пољске државе. Споразум шљахте са Русијом заодевен је у облик званичног уговора и није се могао укидати без сагласности Русије. Међутим, знатан део шљахте и читаво католичко свештенство устали су против изједначења православних са католицима и против фактичког туторства Русије. Барска конфедерација из 1768 г. 1768 г. незадовољна шљахта склопила је конфедерацију у Бару за одбрану вере и независности од Русије. Али се одмах показала сва слабост шљахте и Речи Посполите, коју је она бранила. Конфедерати су претрпели пораз од руских и пољских трупа, њене вође су побегле у Молдавију, а устанак гајдамака и хлопа на југоисточним границама Пољске одвукао је пажњу шљахте у том правцу. Пољским конфедератима пошло је за руком да увуку Русију у рат са Турском, да себи обезбеде помоћ Француске, да увуку у борбу против Русије шљахту 36
северних војводстава, али они ипак нису постигли јединство својих снага. Шљахта се показала апсолутно неспособном за заједничку акцију. Међутим, Русија је постигла низ успеха у рату с Турском. Аустрија, узнемирена и бојећи се продирања Русије на Балкан, појавила се, по договору са Пруском, као посредница између Русије и Турске. 1770 г. у Петроград је допутовао брат Фридриха II Пруског, принц Хенрих, са пројектом рекомпензације Русије на рачун Пољске и присаједињења једног дела пољске територије Аустрији и Пруској у виду рекомпензације. Иако је руска влада дала евазиван одговор, даљи догађаји у Пољској, јачање антируских настројења код шљахте и атентат на руског штићеника, краља Станислава Поњатовског (1764—1795) — натерали су Катарину да прихвати предлог о подели, који је Пруску и Аустрију за све то време саблажњивао. Прва подела Пољске. Уговором од 5 августа 1772 г. између те три силе Русија је добила белоруске области (укупно 1.692 квадратне миље), Аустрија — галициске земље, Пруска — пољске земље дуж доњег тока Висле (осим Данцига и Торна). Русија је задржала свој протекторат над осталом Пољском. То је био почетак краја Речи Посполите. Двадесет година доцније, после друге и треће поделе (1793 и 1795 г.), Пољска је престала да постоји као самостална држава.
36
XXIII. ТУРСКА У XVI—XVII ВЕКУ Процват турске моћи у XVI веку. Почетком XVI века Османлиска је царевина чврсто засела на Балканском Полуострву, које је претворено у огромно исходиште за даље продирање Турака ка Европи. Река Дунав није могла да служи као вечита граница између Турске и Европе. Турке, чије је благостање зависило од пљачке све нових и нових земаља и експлоатације покорених народа, мамиле су плодне европске територије — Мађарска, Аустрија, Пољска. Они су уз то сматрали себе законитим наследницима ханстава која су се појавила, после распадања Златне Хорде — Астраханског, Казанског и Кримског. Истовремено се турска експанзија ширила и на плодне територије Азије и Африке. Турци воде бескрајне борбе са монархијом Сефевида, која је поникла на самом почетку XVI века у Ирану, — око Закавказја и Месопотамије, а са египатским Мамелуцима — око Сирије и самог Египта. Против Турака стварају се сложене коалиције, у којима важну улогу играју Млеци, који су узалуд маштали да поврате свој негдашњи трговачки значај на Истоку. Док је борба европских држава са Турцима у XVI веку носила одбранбени карактер, дотле су Млеци покушавали да пређу у офанзиву. Посланици пресветле републике напрезали су 1473—1475 г. све своје моћи да потстакну моћнога туркменског господара Узун-Хасана на акцију против Турака. Млетачки дужд Николо Троно отправио је 1472 г. преко Москве свога амбасадора Ивана Батист-Тревизана хану Златне Хорде — Ахмеду, да га приволи на рат с Турцима. Када покушаји војне коалиције против Турске нису били крунисани успехом, Млечани су 1479 г., после шеснаестогодишњег ратовања (1463—1479 г.), закључили мировни уговор и приступили тражењу нових сувоземних путева на Исток, преко територија које су лежале северно од Турске. Том подухвату придружила се и Ђенова. 1520 г. ради проналажења копненог пута у Индију дошао је у Москву Ђеновљанин Паоло Центурион, а 1537 г. и Млечанин Марко Фоскарини. У аналогне сврхе често су путовали млетачки трговци из Тане у Астрахан. Али, као што знамо, тек је Енглезу Џенкинсону, средином XVI века, пошло за руком да преко Московске државе успостави трговачку везу са Истоком, и то не са Индијом, већ са Ираном. Турци никако нису остајали равнодушни посматрачи тих покушаја да се подрије значај транзитних путева на Исток које су они држали у својим рукама. Током читавог XVI века они не само да су пружали отпор интригама Млечана и Ђеновљана, него су и водили борбу са Португалцима, који су се користили 1498 године откривеним поморским путем у Индију. Освајање крајем XV века (1475 г.) Крима и Тане (Азов), походи XVI в. на Астрахан и упорна борба са Ираном — јесу карике једне те исте политичке линије, која је, по мишљењу Турака, могла да им поврати оно што су изгубили са поморским открићима Португалаца. Још 1509 г. Турци су учинили први, неуспешан покушај да прокопају Суецку превлаку. 1524 г. они су тај покушај поновили. Завладе султана Селима I (1512—1520) Турци су приступили широко замишљеним копненим операцијама, које су имале исти онај циљ овлађивања Египтом. 1516 г. Селим I је потукао трупе египатских Мамелука у Сирији и већ 1517 г. заузео Египат. Фактички је та победа дала султану у руке не само Египат него и Сирију, Палестину и Арабију, које су се налазиле у зависности од Египта. Освајање Египта 36
донело је турском султану не само огромне економске него и политичке користи. У престоници Египта, Каиру, живели су потомци арапских калифа (Абасида), који су се ту учврстили, како гласи арапска легенда, после пораза Абасидског калифата од стране Монгола, 1258 г. Селим I узурпирао је у своју корист права египатског калифе и тако својој титули султана придружио титулу калифе, „намесника алаховог“, или „сенке божје на земљи“. То је знатно увећало султанов ауторитет у очима свих муслимана. Поставши поглавар ислама, султан је потчинио себи свештенство и натерао га да служи државној власти. У времену од 1514 до 1518 г. Турци су у Азији овладали Курдистаном, једним делом Закавказја и Дагестаном. Али се борба са Ираном показала тежом него што је то султан претпостављао. Чак и после пораза иранских трупа од стране Турака, 1514 г., код Чалдирана, Турцима није пошло за руком да потчине себи Иран. Најзад, 1538 г. Турци су учинили покушај да пошаљу своју ратну флоту из Црвеног Мора у Индију. Али су им Португалци пружили одлучан отпор и нису пустили турску флоту у Индију. Сулејман II. Влада султана Сулејмана II (1520—1566) може се сматрати највишом етапом развитка турске моћи. 1521 г. Турци су заузели Београд, а затим у битки на Мохачу (1526) потукли чешко-мађарску војску и отада претворили Мађарску краљевину у своју провинцију. После три године они су већ били пред вратима Беча. 1529 г. Турци су спалили предграђе аустриске престонице, али нису могли да је заузму на јуриш. Тако је Беч остао крајња тачка у Средњој Европи до које су Турци стигли. 1534 г. Сулејман је одузео Ирану Месопотамију са Багдадом. Ако томе додамо турска освајања у Триполису и Алжиру, добићемо потпуну претставу о размерама Османлиске царевине под Сулејманом, царевине која се простирала на три континента. Унутрашња политика Сулејмана II. Али владавина Сулејмана II није обележена само територијалним добицима. Због своје административне делатности он је у Турској добио надимак Кануни, тј. Законодавац. Под њим је Османлиско царство добило строго административно уређење и подељено је на 21 вилајет (провинцију), уз даљу поделу провинција на 250 санџака (округа). Старањем султанових најближих саветника — шеих-ул-ислама Абу-с-сууда, дефтедара Мухамеда-Челеби и великог везира Ибрахим паше — спроведена је реорганизација војске и турског војно-ленског система. Турска се војска састојала из два дела: од регуларне пешадије — јаничара, чији је број достизао 12.000 људи, и од војске коју су давали феудалци, намесници провинција, кнежеви покорених држава и најзад номади (јуруци). Осим тога, турски ситни феудалци, спахије, чинили су шест одабраних коњичких пукова, са укупно 12.000 људи. Јаничари. Под Сулејманом издат је специјални регламент или статут јаничарских трупа. Број јаничара одређен је на 20.000, при чему су они независно од својих пукова (орта) подељени на три категорије. У прву и најбројнију спадали су јаничари који су се налазили у редовној војној служби; њима је давана плата у висини од 3 до 7 акчи (или аспри) дневно. Друга категорија састојала се од заслужних ветерана, који су добијали од 9 до 12 акчи дневно. Трећа категорија састојала се од инвалида, како војника тако и официра, који су задобили рану у бојевима. Било је ванредно тешко доспети у ову трећу категорију. Ту се дневна плата кретала од 30 до 20 акчи. Јаничарима друге и треће, а затим и прве категорије дозвољавано је да ступају у брак и у време слободно од војних обавеза да се баве разним занатима. До Сулејмана јаничари су, као припадници верског братства „бекташа“, чували завет безбрачности. Побољшање 36
положаја јаничара ванредно је уздигло њихов значај међу становништвом. Сада је за сваког било примамљиво да доспе у ту привилеговану, добро плаћену корпорацију, или да се са њом ороди. Јаничар који се бавио занатом био је ослобођен пореза. Јаничари су могли да буду мирни од угњетавања и изнуђивања од стране градске управе, јер им је за леђима стајала читава њихова организација, „орта“. С друге стране, јаничари су, бавећи се мирним радом, губили љубав према рату и, што је било веома важно, према војној обуци Ова околност одиграла је важну улогу у губитку борбене способности турске војске, која се тако јасно испољила у следећем веку. Пошто је спровео реформу војске, Сулејман је постигао да су његове војне снаге без јаничара достизале 250.000 војника. Турска артиљерија бројала је на 300 топова, турска флота имала је преко 300 ратних лађа. Војно-ленски земљопосед. Следећи закони тицали су се војно-ленског земљопоседа. Још пре Сулејмана предузете су неке мере које су утврђивале принципе поделе земљишних парцела турским феудалцима. Под султаном Муратом I (1359—1389) установљене су три врсте феудалних поседа: тимар, који је давао приход између 3 и 20.000 акчи, зијамет, са приходом између 20 и 100.000 акчи и хас, са приходом преко 100.000 акчи. Сходно томе, власници тих лена називали су се: тимариот, заим и бег. Султан Мехмед II (1451—1481) издао је специјалан закон о начину наслеђивања лена и уз то завео специјалне књиге, у које су уношене како лена, тако и имена њихових власника. За владе султана Сулејмана питање о ленима поново је ревидирано и прецизирано. Осим тога, први пут је у законодавном погледу решено питање о положају сељака који живе на ленским поседима. По новоме закону, тимариоти и заими били су дужни да живе на својим имањима и да на први позив владе крену у поход са одређеним бројем наоружаних сељака. Тимариот је на сваке три хиљаде акчи прихода давао једног наоружаног сељака, заим и бег — на сваких пет хиљада једног наоружаног сељака. Старешина округа (санџака), санџак-бег, био је командант пука феудалне војске. У циљу регулисања начина наслеђивања лена, Сулејман је одузео гувернерима провинција (валијама) право да деле феудалцима крупна лена и потврђују права новим наследницима. Отсада су сва та питања била концентрисана у рукама централне управе. После те реформе крупна лена почела су прелазити у руке дворских фаворита, који понекад нису имали никакве везе са турском родовском феудалном аристократијом. Положај сељака. Положај сељака који су живели на ленским земљама био је необезбеђен, јер су феудалци тежили да им одузму земљишне парцеле, „тапу“, и да их претворе у арендаторе-наполичаре. Земље које би остале иза сељака без деце или одбеглих са своје парцеле — припадале су феудалцу. Истина, феудалац је имао право да врати одбеглог сељака, али то није ни издалека увек полазило за руком, а осим тога постојао је и одређени рок за потеру, после кога сељак више није подлегао насилном враћању. По законима султана Сулејмана, сељак је могао да промени место боравка само по дозволи свога феудалца. Султан је у својим законима одредио феудалне обавезе и дажбине сељака, поред државних пореза. Међу те дажбине спадали су: порез на некретнину, на пашњак, на стоку, на млин, на воду, као и индивидуални порези — на нежење, на заручнике, на пушаче дувана, на оне који држе робове. 1566 г., године Сулејманове смрти, сви закони које је он издао скупљени су у један зборник и издати од стране државног благајника, „дефтедара“ МухамедЧелебије, под насловом 36
„Канун-наме-и-Сулејмани“, тј. књига закона Сулејмана. То је био својеврстан кодекс војно-феудалног турског режима. Његова главна намена била је да учврсти феудални поредак, да заведе ред, који ће кочити класну борбу сељаштва и уопште радних маса против феудалне власти и самовоље појединих феудалаца. Децентрализација власти, потпуна самовоља великих и малих феудалаца, који су вршили државну службу и уместо плате добијали имања „да се исхране“, подмитљивост и корумпираност државних чиновника — то су биле карактеристичне црте турског феудалног система. Сулејманов законик није чинио никаквих покушаја да то стање измени. Спољна политика Сулејмана II. За владе Сулејмана II искристалисала се и главна линија спољне политике Турске. У војном погледу моћна Турска зближила се са Француском на бази борбе против заједничког непријатеља — хабзбуршке монархије Карла V. То зближење било је подједнако корисно по обе стране. Али су Французи умели да из њега извуку далеко више користи, јер су поред војних циљева имали пред собом и економске. У XVI в. Француску су интересовали огромна Османлиска империја, њена природна богатства, могућност освајања турског тржишта. Француска је прва решила задатак економског продирања у Турску и са успехом постигла оно што војни противници Турске у току неколико векова нису могли учинити. Економско освајање Турске, које је она започела у XVI веку, текло је много успешније од војне борбе европских држава. Почетак зближења између Француске и Турске пада још у 1508 г., када је султан Бајазит II издао ферман француском конзулу Жан-Пјер Бенету о слободној трговини француских трговаца у Турској. Селим I 1517 г. и Сулејман 1528 г. у потпуности су потврдили повластице које су француским трговцима дали ранији султани. 1535 г. између Француске и Турске закључен је први уговор, који је послужио као узор за даље уговоре, закључене између Турске и европских земаља. Турску је интересовао тајни део тог уговора, који је имао за циљ да јој осигура француску помоћ у борби против Аустрије и Млетака. Француска је и сама била крајње заинтересована за турску инвазију на Аустрију, која би одвукла снаге Аустрије и Шпаније од саме Француске. Уговор из 1535 г. садржи економске одредбе ванредно повољне за Французе, који су им омогућили да монополишу сву трговину Турске са европским земљама. Значај овог уговора, или прве „капитулације“, није зависио само од особитог режима који је у Турској важио за иностране трговце, него и од идеје, садржане у њему, о протекторату иностране државе, најпре над својим поданицима који живе у Турској, а затим и уопште над свима хришћанима, поданицима саме Турске. Маркс овако одређује суштину капитулација: „Капитулације, то су царске дипломе, повеље и привилегије које је Порта издавала разним европским нацијама; тим капитулацијама давано је право поданицима тих нација да без сметњи улазе у мухамеданске земље, да се у њима мирно баве својим пословима и да врше богослужење. Од уговора оне се разликују тим важним обележјем што се не заснивају на узајамности, што их не претресају заједнички обе заинтересоване стране и што их оне не потврђују на бази узајамних користи и уступака. Напротив, капитулације су једнострано дароване повластице, које, према томе, одговарајућа влада може по свом нахођењу натраг повући. И заиста, Порта је у разна времена укидала привилегије које је раније била дала некој нацији, — на тај начин што би их проширила и на друге нације, или их сасвим укинула, забрањујући даље коришћење њима. Овај нестални 36
карактер капитулација претварао их је у непресушни извор спорова, жалби од стране амбасадора, и изазивао је бескрајну размену противречних нота и фермана, који су обнављани почетком сваке нове владе.“126 Маркс, дакле, упркос буржоаским историчарима и дипломатама, који су се старали да докажу тобоже двострани и апсолутно равноправни карактер уговора из 1535 г., убраја тај уговор међу неравноправне уговоре — капитулације. Почетак опадања Турске. Под султаном Селимом II (1566—1574) Турска је ушла у раздобље војних неуспеха и унутрашњих тешкоћа. Главни противник Турске у то време била је Аустрија, која се упорно борила да стекне Мађарску, упркос жеље мађарске аристократије, која се бојала да ће изгубити своју релативну независност. 1568 г. између Аустрије и Турске склопљен је мир, по коме је знатан део Мађарске уступљен Аустрији у виду „поклона“, у замену за годишњу контрибуцију од 30.000 дуката. Аустрија је признала Турској као вазалне земље Трансилванију, Молдавију и Влашку. Од средине XVI в. турска инвазија тежи све више на исток, у правцу Пољске, Украјине и територија што леже у базену Азовског и Касписког Мора. У том новом правцу Турска се сукобила са интересима Ирана и Московске државе. Већ по ко зна који пут покушавали су турски султани да поразе Иран и овладају његовим богатим земљиштима. 1568 г. Селим II је одлучио да потуче Иран са оне стране одакле се овај понајмање могао надати ударцу, — са стране Касписког Мора. Зато је Селим настојао да искористи своју поморску флоту и да је спроведе преко Азовског Мора; рекама Доном и Волгом у Касписко Море. Није га зауставила чак ни природна препрека — отсуство комуникације између Дона и Волге. Своме азовском паши султан је наредио да дотера ратне заробљенике на место на коме су обе реке најближе једна другој и да прокопају канал. Са свих крајева Туреке потекли су у Азов поморски и копнени каравани, са заробљеницима, робовима и насилно одвученим сељацима. Сва та војска од много хиљада људи, наоружана лопатама и мотикама, требало је да прокопа Волшко-Донски канал, отприлике на истом оном месту на коме се врши прокопавање и данас. Плашећи се евентуалне противакције од стране московских трупа, као и у циљу заштите градилаца од препада, султан је наредио кримском хану да са својим коњичким корпусом заузме положаје северно од места радова. Али овај грандиозни подухват није Турцима пошао за руком. Делом због напада Руса, нарочито козака с Дона, делом због насталих пљускова и недостатка намирница, радови су се морали обуставити. Али и без тога читав је подухват био унапред осуђен на пропаст. Турски неимари не би умели да реше питање постављања устава у каналу, а при знатној разлици нивоа Волге и Дона канал се није могао изградити без устава. Турска и Москва. Неуспех с каналом није обесхрабрио султана. Он је наредио својим трупама из Азова да крену право на Астрахан, који је опседнут 1569 г. Тај подухват такође није ни до чега довео. Руски командант Астрахана, бојарин Серебрјаниј, са неколико хиљада људи, умео је да одбије све турске нападе. Њему је притекла у помоћ хладна јесен и рана зима. Услед лоших путева турска је војска била отсечена од своје базе у Азову. Међу војницима, као и међу стоком која се налазила при војсци — отпочеле су заразне болештине. Војници су дигли глас, и турски паша је био приморан да се повуче у Азов. 126
Маркс и Енгелс, Дела, X 8 (на руском).
36
Тако се завршио покушај Турске да потчини Астрахан и да га претвори у базу за борбу против Ирана. Сукоб са Русима код Астрахана 1569 г. био је први озбиљан војни сусрет двеју држава. Дипломатски односи између Турске и московских кнежева почели су још крајем XV в., посредством кримског хана Менгли-Гиреја, турског вазала, али савезника Москве. Док су Турци ратовали са Пољском и Литвом, тим непријатељима московских кнежева, ови су се старали да воде благонаклону политику према Турској. Основно питање дипломатских преговора у XV в. Било је питање посећивања Азова и Кафе од стране руских трговаца. Прво руско посланство у Цариград, са пехарником Михаилом Плешћејевим на челу, отправљено је 1497 г.; резултат преговора било је регулисање питања трговине, заштите личности и имовине руских трговаца. Током XVI в. односи између обеју земаља и даље су били пријатељски, иако су се турски султани почешће жалили на препаде донских козака. Борба са Млецима. Битка код Лепанта. Док су Турци водили борбу на Истоку, Млеци су, створивши јаку флоту, почели да освајају поједина острва Архипелага и престали су да Турској плаћају данак за поседовање острва Кипра. Сматрајући борбу за Кипар за ствар свих хришћана, јер је то острво играло важну улогу помоћне станице на путу у Палестину, ка „светим местима“, Млеци су се обратили за помоћ римском папи, владарима Аустрије, Шпаније и Француске. 1570 г., док Млеци још нису добили помоћ, Турци су се искрцали на Кипру и приступили опсади града Никозије. Крајем те године готово читаво острво било је већ у рукама Турака, који су ванредно свирепо поступили са месним становништвом. Пад Кипра убрзао је закључење светог савеза против Турске. У јесен 1571 г., под командом Хуана Аустриског, сакупила се једна јака ескадра од Шпаније, Млетака и папе. У Лепантском заливу, где се налазила турска флота под командом Капудан паше (адмирала), 7 октобра 1571 г. дошло је до поморске битке, која је по крвопролићу и по својим војним последицама надмашавала највеће поморске битке тога времена. Турска флота била је потпуно уништена. Само је 40 бродова успело да се бекством спасе. Капудан паша заједно са својим адмиралским бродом био је заробљен и погубљен. Међу рањенима у Лепантској битки налазио се и шпански писац Сервантес, писац „Дон Кихота“. Лепантски пораз није био искоришћен од стране савезника. Он уопште није значио крај турске војне моћи, како су савременици испрва мислили. Турци су се врло брзо опоравили и већ 1596 г. задали Аустрији осетан пораз у Молдавији и Влашкој и заузели Ервау. У исто време турска је флота потисла Млечане са обала Мореје. Млеци су били принуђени да са Турском склопе мир, да јој уступе Кипар и плате контрибуцију од 300.000 дуката. Али је пораз из 1571 г. ипак био први озбиљан симптом слабљења Турске. Погоршање економског положаја Турске. Турска је седамдесетих година преживљавала оштру економску кризу. Рат, нарочито на мору, захтевао је огромне трошкове за грађење ратног бродовља, куповину опреме и оружја, и коштао веома скупо. Турска влада увела је нове порезе, почела да даје под закуп право убирања пореза и да тргује положајима, ленима и звањима. Потпуна самовоља месних провинциских чиновника, скок цена предметима широке потрошње, масовно бежање сељака са државних и спахиских земаља — све је то припремало тле за народне устанке. 37
Народни устанци. Као непосредна последица погоршања положаја народних маса у периоду од 1591 до 1628 г., у Турској се дигао талас устанака, који су захватили сељаштво и градске занатлије. Устанак из 1591 г. био је толико јак да је 19 провинција одрекло да над собом признаје султанову власт. У исто време одрекли су послушност султану и ситни феудалци (спахије). С једне стране, њих је погађала општа криза, скупоћа живота, пљачка од стране старијих функционера, а с друге — они су били револтирани новим начином поделе лена, уведеним 1582 г., када су лена почела да прелазе у руке свих могућих шпекуланата, дворских фаворита и зеленаша. Турски летописи саопштавају да су за владе султана Мехмеда III (1.595—1603) спахије престале да се покоравају, да су почеле да чине насиља над државним великодостојницима, да су захтевали смењивање беглербегова и извојевали њихово погубљење. Причињавали су штету и насиља становништву, али је Ешемчи-паша умео да угуши ту феудалну буну. Договоривши се са јаничарима, он је изненада наредио да се затворе све стамбулске капије, па је онда посекао бунтовнике. Али је за то разрачунавање платио животом. Против њега склопљена је завера, у којој је он био убијен. Многобројни устанци народних маса, као и буне јаничара, који су избијали углавном због незадовољства неком мером султанове власти, у којој су они видели атак на своје привилегије, — у најбољем случају доводили су до погубљења појединих виших чиновника или до смењивања султана. Тако је, на пример, султан Мурат III 1595 г. свргнут с престола, а султан Осман II 1622 г. удављен због покушаја да ограничи њихове слободе. Спољна политика Турске у XVII веку. Тежак унутрашњи положај Турске на почетку XVII в. унеколико је надокнађен релативно повољном спољнололитичком ситуацијом за њу. Још крајем XVI в. Турска је добила једног отвореног симпатизера у личности Енглеске. Тежња Енглеска да се пробије ка источним тржиштима, којима су доминирали Португалци, гурала ју је на тражење копнених путева у Индију и на изналажење нових колонијалних тржишта. Огромна Османлиска империја, природно, привлачила је на себе пажњу енглеских трговаца, али су ови били принуђени да прибегавају покровитељству Француза, који су имали специјалан уговор са Турском од 1535 г. Тек је 1578 г. енглеском трговцу Гербону пошло за руком да ступи у преговоре са турском владом о трговачким повластицама. Гербон се сматра првим послаником енглеске владе у Турској, иако је он био само трговац, који је дуго времена живео у Цариграду. Енглези су успели да од Турака добију право на оснивање (1581 г.) Левантске или Турске трговачке компаније, која је прилично успешно развијала трговачке везе са Турском. Али се та компанија стално сукобљавала са противдејством од стране Француске. На тој бази између Француске и Енглеске заподела се огорчена борба, уз очиту превагу Енглеза. У XVII в. Турска је уз помоћ свога вазала — кримског хана — наставила своју традиционалну офанзивну политику на истоку Европе, видећи у њој једини спас од свих унутрашњих трзавица. Руско-турски односи у XVII веку. Турска дипломатија желела је да на своју страну привуче Московску државу, ради заједничке борбе против Пољске. Али су московски цареви упорно одбијали све покушаје војног зближења, задовољавајући се учвршћењем мирних односа са Турском. То, разуме се, није значило да Москва са Турском није имала спорних питања, јер су Турци претендовали на владавину над
37
приазиским и прицрноморским земљама. Као првоборци у борби с Турцима иступали су овде донски козаци. Донско козаштво, настало у другој половини XVI в., у XVII в. претстављало је још полусамосталну организацију са својом изборном управом. Козаци — слободни ловци — живели су од разних заната, а нарочито од риболова, који их је привлачио обалама Азовског Мора, од трговине, као и од ратних напада на Крим и турске поседе. Московска влада је користила војну снагу козака за одбрану своје степске крајине од кримских Татара и слала им плату у новцу и житу, оружје и барут. Најважнији објекат за нападе козака био је у XVII веку турски град Азов, који је играо велику улогу у трговачком и војном погледу. Азов је био бедем турске моћи у Југоисточној Европи. Преко њега вођена је трговина не само читаве Југоисточне Европе него и Русије и Средње Азије. То је био богат, добро утврђен град, са знатним јаничарским гарнизоном. Али се козаци нису ограничавали само на Азов. Они су вршили нападе и на чисто турске поседе у Малој Азији и на Криму. Козаци су били добри морнари. О томе сведоче њихови смели препади 1621 и 1624 г. на северну обалу Мале Азије и чак на обале Боспорског Мореуза. Козаци су се појављивали на својим „чајкама“ (баркама) у непосредној близини султанове престонице — Цариграда, спаљивали султанове дворце изван града и уливали силан страх житељима престонице. Упркос свирепих погубљења оних који би допали заробљеништва, козаци су упорно настављали своје налете. Московски цареви, преко својих посланика на турском двору (Отоманској Порти), свим средствима су порицали свој утицај на козаке. Опсада Азова. 1637 г., пошто је на Дон дошло око 4.000 Запорожаца, који нису хтели да живе под пољским јармом, козаци су предузели једну смелу операцију против Азова, који су исте године и заузели. Овај догађај, а такође и убиство турског посланика, Грка Томе Кантакузена, на путу између Азова и Москве, од стране козака — разбеснили су Турке. Султан Мурат IV (1623—1640) је рекао, ако се козаци не умире, да ће они стићи и до његовог сераја (двора). Он је наредио да се спрема један велики поход на Азов. Али је 1637 г. Турска водила рат са Ираном, Зато је султан као претходну меру наредио кримском хану да упадне у Московску Украјину, желећи тиме да покаже да он сматра московску владу одговорном за Азов. 1641 г. Турци су кренули против козака огромну војску, која међутим, упркос своје бројне надмоћности и бољег наоружања, није успела да заузме Азов, брањен само од 5.000 козака. Под Азовом Турци су видно показали своју војну слабост. Иако је Азов претстављао велики интерес за Русију, унутрашње трзавице и заоштрена финансиска криза нису дозволили московској влади да притекне у помоћ козацима, који су молили да се у Азов пошље московски гарнизон. Специјално сазвани земски сабор, 1642 г., није донео одређене одлуке. По наређењу цара Михаила козаци су били приморани да 1643 г. напусте Азов, претходно га потпуно разоривши. Борба козака против Крима и Турске и даље се наставила. Политика Турске према Аустрији, Пољској и Млецима у XVII веку. Азовски фронт био је за Турску ипак од другостепене важности. Главна њена пажња била је концентрисана на борбу са Аустријом, Пољском и Млецима. Али се положај Турака компликовао тиме што је њихов верни савезник, Француска, под Лујем XIII отворено помагала Млетке у борби за Крит, а под Лујем XIV отворено подржавала Аустрију, пославши јој знатну новчану помоћ и војску од 30.000 људи. Француски краљеви 37
носили су се мишљу да протерају Турке из Европе и тако се освете Турској за њено зближење са Енглезима и Холанђанима. Млеци су пружали отпор Турцима на Криту готово 24 године, али су ипак били принуђени да 1689 г. уступе острво Турској. Борба Аустрије била је срећније руке. Турци су 1664 г. претрпели пораз код Сан-Готарда и морали да моле за мир. Исте године закључен ]е мир са роком од 24 године. После мира са Аустријом Турска се одмах упустила у борбу за Украјину. Неуспех турског султана Османа II 1621 г. код Хотина нимало није зауставио Турке. Претендујући на Украјину, они су свим средствима подбадали московске цареве на борбу са Пољском, очигледно не схватајући да је Украјина интересовала Московску државу далеко више него саму Турску. 1667 г., по Андрусовском примирју, Украјина је подељена између Москве и Пољске линијом Дњепра. Чигирински хетман Дорошенко, не желећи да се потчини Пољацима, прешао је заједно са својим козацима под окриље Турске. Ова се решила да искористи прилику да освоји Украјину на десној обали, која је припадала Пољској. Онда су у Украјину упућене пољске трупе. Пошто нису сви козаци одобравали одлуку хетмана, на десној обали почели су немири. 1672 г. ту су се појавиле турске трупе, које су потукле Пољаке код Хотина и Камењец-Подољска и опселе Лавов, који се, истина, откупио солидном контрибуцијом. Пољски краљ Михаило Вишњевецки пожурио је да са Турцима склопи сраман мировни уговор (1672 г.). На основу тог уговора Турцима је припала сва Подолија и Камењец-Подољск. Пољска је била принуђена да се одрекне и јужног дела Украјине и да Турској плаћа 22.000 червонаца годишње на име контрибуције. Пољски сејм није потврдио тај уговор, и рат је обновљен. Овог пута пољским трупама командовао је велики хетман Јан Собјески, који је 1673 г. потукао Турке код Хотина. Али своју победу није искористио, јер је у Пољској исте године почела следећа кампања за избор новог краља. Док се Јан Собјески борио са својим конкурентима и, победивши их, добио пољску круну, 1674 г., Турци су одузели Пољацима Хотин, натерали их да дигну опсаду Камењец-Подољска и успешно почели да потискују пољске трупе у Подолији. 1676 г. Пољска је била приморана да прекине рат и закључи мир. Турска је задржала себи Подолију. Истовремено је чигирински хетман Дорошенко и даље сматран турским вазалом. Али се са јачањем Турске у Украјини нису могли помирити ни украјински народ, ни Московска држава, под чију су власт већ били прешли Лева обала и Кијев. 1676—1681 г. вођена је борба између Москве и Турске за Деснообалску Украјину. Под притиском народних захтева Дорошенко је 1677 г. признао власт Москве, и читава украјинска територија уједињена је под управом хетмана Самојловича. Али су турске трупе поново заузеле Чигирин и прогласиле за хетмана Јурија Хмељницког. Као резултат рата, московска граница остала је на Дњепру, територија између Кијева и Чигирина била је потпуно опустошена, а украјинско становништво тих земаља иселило се на московску страну. Турци под Бечом. То је био последњи успех Турака. 1682 г. они су се умешали у борбу Мађара са Ауетријом, подржавајући претендента на мађарски престо — Емериха Текелија. Ово је послужило као повод за нов аустриско-турски рат. Аустрија се енергично спремала за рат. Са баварским изборним кнезом и шведским краљем закључен је савез. Предузете су мере за изолацију Француске. Што се тиче Пољске, са Јаном Собјеским закључен је посебан уговор о заједничким офанзивним операцијама 37
против Турске. Циљ офанзивног рата за Аустрију била је Мађарска, за Пољску — Подолија и Деснообалска Украјина. Истовремено одлучено је да се на учешће у рату позову и друге земље, међу њима и Русија. Рат је почео 1683 г. Пошто су потукли аустриске трупе у Мађарској, Турци су под командом великог везира Кара-Мустафе кренули на Беч и 1683 г. приступили опсади аустриске престонице. Положај Беча био је тежак, јер његов гарнизон није прелазио 20.000 људи, па и сама тврђава никако није била спремна за дуготрајну опсаду. Сва је нада полагана у пољску војску Јана Собјеског и у саксонску пешадију, која је хитала у помоћ. По плану предложеном од пољског краља, који је био врховни командант, савезничке трупе имале су да ударе на Турке, заузете опсадом Беча, и да их натерају да приме борбу са оне стране са које не очекују противника. Тај план је сјајно успео. Турци нису издржали навалу Саксонаца и пољске коњице и, напустивши сву своју опсадну артиљерију, своје шаторе са напљачканим пленом, изгубивши на 20.000 мртвих и заробљених, били су принуђени да се спасавају бекством у Мађарску. Разбешњени султан Мехмед IV (1648—1687) наредио је београдском паши да пошаље у Цариград главу Кара-Мустафе и почео је купити нову војску, коју је одлучио да сам предводи на Беч. Пораз код Беча био је последица трајног и већ далеко поодмаклог опадања и распадања турске војно-феудалне државе. „Тако, на пример, нема апсолутно никаквих основа за мишљење да је опадање Турске било изазвано тиме што је Собјески у своје време пружио помоћ аустриској престоници. Испитивања Хамера непобитно су доказала да се организација Турске царевине у то време већ налазила у процесу опадања и да је доба брзог опадања отоманске моћи и величине још раније почело“127 (спационирање је наше. — Ред.). Победа од 13 септембра 1683 г. код Беча показала је све преимућство војних савеза и коалиција у борби с Турцима. Охрабрени тим успехом, Аустријанци су почели да окупљају нов војни савез, у који су поред Пољске увукли и Млетке и Русију. 1686 г. Русија је закључила са Пољском вечни мир, добивши за вечита времена Кијев, у накнаду за своје учешће у рату против Турске. Савезници су одлучили да не чекају акцију Турака него да сами нападну на њих. 1686 г. Аустријанци су овладали престоницом Мађарске Будимом и потукли турске трупе, које су потражиле спаса унутар зидина Београда. Сјајне војне способности показао је у том рату командант аустриских трупа принц Еуген Савојски, који је не само очистио од Турака сву Мађарску него и освојио Београд. Успешно су дејствовали и Млеци, чија је флота овладала Албанским приморјем, Морејом и низом ситних острва у Архипелагу. Остала два партнера Турци су потукли. Пољска војска, лишена свог војсковође, краља Јана Собјеског, који је умро 1689 г., била је потучена код КамењецПодољска и Јаша. Кримски походи кнеза Василија Голицина у 1687 и 1689 г. завршили су се потпуним крахом, иако је овоме у другом маху пошло за руком да продре на саму територију Крима. Његове трупе претрпеле су губитке не толико од кримског хана колико од недостатка намирница и невештине дејствовања у степским пространствима јужне Русије и Крима. Кримски неуспех исправио је Петар Први, који је 1695 г. предузео поход на Азов. Пошто је на Дону створио флоту (1696 г.) и отсекао град од сваке везе са Турском, Петар је заузео Азов. У. исто време, руски одред под командом 127
Маркс и Енгелс, Дела X 61 (на руском).
37
Шереметјева успешно је дејствовао на доњем току Дњепра и ступио у додир са владарима Влашке и Молдавије. Годину дана доцније, 1697 г., Еуген Савојски нанео је Турцима пораз код прелаза преко реке Тисе. Убрзо су аустриске трупе ушле у Босну. Карловачки мир 1699 г. Под таквим условима Турска је била приморана да моли за прекид рата и склапање мира. Захваљујући посредништву Енглеске и Холандије, 1698 г. у Карловцима су се састали пуномоћници противника Турске. 1699 г. закључен је Карловачки мировни уговор, по коме је Турска, као побеђена страна, морала да претрпи велике територијалне губитке. Аустрија је добила Мађарску и Трансилванију, Пољска — Подолију са Камењец-Подољским, Млеци — Далмацију, Русија — Азов. Осим тога, све европске државе које су Турској плаћале данак биле су тога ослобођене. Што се тиче Русије, она је с Турском закључила посебан Цариградски уговор, 1700 г. Релативна незнатност користи које је Русија добила била је последица издајства њених савезника у Карловцима. Опадање Турске и његови узроци. Војни порази које је Турска трпела током последњих деценија и који су 1699 г. довели до прве поделе њених територија — били су последица дуготрајног процеса опадања и распадања турске феудалне државе. Сматрајући својим основним животним задатком војно освајање све нових и нових територија, прилагодивши читав државни апарат извршавању тог задатка, турски султани и феудални горњи слој земље уопште се нису интересовали за питања унутрашње организације државе, за положај народних маса и питања развитка производних снага. Турски феудални режим позајмио је веома многе црте од Грка, Арабљана, Срба. Али је он побеђеним народима наметао своје специфичне црте, услед којих су завојевани народи били постављани у такве услове који им нису омогућавали да се даље економски развијају. Пошто су народе Балканског Полуострва оградили вештачком баријером од остале Европе, Турци су тамо подржавали елементе докапиталистичке економике, примитивну пољопривредну технику, натуралну привреду и кметске односе. Иако се натурална привреда у Турској у XVI—XVII в. распадала, феудални начин производње, срачунат углавном на сопствену потрошњу, и даље је доминирао. У Турској није било, као на Западу, слободних сељака, занатство је у њој било крајње расцепкано. Што се тиче градова, за разлику од Западне Европе, турски и уопште источњачки град претстављао је пре административни него продукциони центар. Развитак трговачко-зеленашког капитала, чврсто јединство између ситне земљорадње и домаће радиности — све је то допринело да се у Турској феудални начин производње веома споро распадао. Маркс поводом тога каже: „При азиским формама зеленаштво може постојати врло дуго, не изазивајући ништа друго осим економског опадања и политичке корупције.“128 Том се околношћу и може објаснити чињеница да је феудални режим у Османлиској царевини дочекао готово XX век. Као што је познато, у крилу турског феудалног друштва све време је живела робна производња. Карактеристичне покретачке снаге робне производње јесу трговачки капитал, занатство и најамни рад, који у себи крије заметке будуће капиталистичке производње. Али ти скривени замеци нису се у Турској могли нормално развити у капиталистички начин производње. Пошто турски феудализам и деспотизам нису могли да униште општински живот и кућно занатство, пошто Турска економски није могла да се слободно развија, то је њен социјалноекономски поредак 128
Маркс, Капитал, т. III, 1935, 428 (на руском)
37
био унапред осуђен на застој и постепено распадање, које је задржавано чисто спољашњим узроцима — у виду непрестаних феудалних освајачких ратова, који су феудалној власти давали привремени предах и могућност да паразитски живи од примања данка и контрибуције од освојених земаља. Анализирајући узроке који стоје на путу нормалном економском развитку феудалне Турске, Енгелс вели: „Уствари, турска, као и свака друга источњачка власт неспојиве су са капиталистичким поретком; извучени вишак вредности ничим није обезбеђен од грабљивих руку сатрапа и паша; нема првог основног услова за буржоаско стицање — обезбеђености личности трговца и његове својине.“129 Велику улогу у конзервацији турског војно-феудалног режима одиграо је инострани капитал, као и његова војно-економска експанзија у циљу монополизације турског тржишта и претварања Турске у сопствени аграрно-сировински привесак. Инострани капитал је током XVI—XVII века освојио у Турској пре свега област робног промета, локална тржишта, организовао низ факторија и складно организовао извоз из Турске сировина потребних европској мануфактурној производњи. Та делатност, коју буржоаски историчари називају „трговином са Левантом“, у суштини се сводила на то да се инострани капитал старао да себи потчини месну производњу, никако не тежећи да је преобрази на нов, капиталистички начин. Услед тога, у Османлиској царевини под притиском све интензивније делатности иностраног капитала почео је да се руши читав друштвено-економски поредак и пре свега јако је опала домаћа трговина. Тамо су почели да се развијају робно-новчани односи, који су ишли на руку пропадању турског сељаштва. Једини излаз из створене ситуације виделе су народне масе у дизању устанка, који испуњавају дословно сву историју Турске XVII века. Војно-феудални режим свим средствима је покушавао да кочи класну борбу турских радних маса; он је прибегавао најсвирепијим казнама и организовао казнене експедиције против сељака. Природно да турско сељаштво није могло служити као добар борбени материјал у рату. Па и сам по себи, рат се претварао у некористан подухват чак и за кадровску војску — јаничаре, јер је заостала турска војна техника у многоме била далеко иза европске. За војне поразе Турске у XVII веку није крива турска војска, већ турски феудални режим, који је земљу довео до потпуног опадања. У Турској XVII в. било је доста државника који су тачно уочавали узроке турских пораза и покушавали да реформама обнове некадашњу моћ Османлиске империје. 1656 г. за великог везира султана Мехмеда IV постављен је Мехмед Ћуприлић. Он, а затим и његови синови, који су основали читаву династију великих везира Турске, спровели су низ реформи у циљу сређивања административног апарата. Они су водили упорну борбу против сепаратизма феудалних паша-намесника, старали се да регулишу порески систем, да реорганизују војску и учврсте дисциплину међу јаничарима. Под њима је спроведена тачна евиденција тимара и зијамета {и утврђен поетупак код поделе ленских поседа турским феудалцима. Везири Ћуприлићи покушавали су да се боре против свих рак-рана које су разједале турски феудални режим. Али њихови напори нису могли да зауставе процес распадања турског феудализма. Као претставници крупних турских феудалаца, они су сањали о томе да ће помоћу делимичних мера моћи подмладити и поправити турски 129
Маркс и Енгелс, Дела, т. XVI, део 2, стр. 22 (на руском)
37
феудални систем. Они нису замишљали опстанак Турске без војно-феудалног режима, без ислама и многобројних „улема“ (више свештенство), који су тумачили државне законе на бази ислама и мотрили да читав друштвени и приватни живот турског народа почива на верској основи. Док су у Западној Европи у XVI и XVII в. били створени услови за развитак производних снага, док се тамо вршила првобитна акумулација капитала и док су стварани предуслови за развитак капиталистичког друштва, дотле је Турска и даље остајала при феудалном начину производње, који је, споро се распадајући, изазивао застој у економском животу земље и сиромашење народних маса. Та царевина није имала чврсте економске базе, њу су мрзели сви поданици. 1699 г. Турска је пред читавом Европом показала своју унутрашњу слабост и војну заосталост. Она је могла да изгуби још много више, да није било супарништва између многих европских држава, у првом реду Енглеске и Француске. Плашећи се јачања противника Турске, оне су јој у Карловачким преговорима указале велику помоћ. У даљим вековима метод помоћи за време мировних преговора, тј. већ после овог или оног војног пораза Турске, претворио се у један од начина за колонијално подјармљивање те земље. Култура, наука и уметност у XVI—XVII веку. Доктрине ортодоксног ислама (сунизам) одређивале су како верски тако и друштвени живот Османлиске царевине. Муслим (покорни), отуда искварени облик муслиман, уживао је низ преимућстава пред неверником — како у погледу пореза, тако и у погледу разних повластица у служби и животу. Званично се поданици царевине нису делили по националном већ по верском обележју: правоверни (муслимани) и неверни (хришћани и претставници других религија). Иако су се Турци старали да се придржавају догматске и обредне стране ислама, ипак се њихова вера у XV—XVII в. знатно разликовала од ислама у доба Арабљанског калифата. Мећу Турцима било је развијено секташтво и дервишизам (монаштво), са својим статутима. То је био допринос времена, покушај да се исламски култ прилагоди новим захтевима и особеностима живота. Иако је званично поглавар ислама био султан-калифа, ипак је фактички ту улогу вршио шеих-ул-ислам (поглавар ислама), кога је постављао султан. Он је имао право да издаје своје одлуке (фетва) све до фетве о свргавању султана. Он се ослањао на наследну корпорацију вишег свештенства, „улема“ (од XV в.) Улеме су се делиле на две групе: 1) муфтије (познаваоци закона) и кадије (судије) и 2) имами (духовни руководиоци). Они, као год и специјални функционери, вршили су надзор над животом становништва и чувањем основних прописа ислама (исповедање једнобоштва, пост, порез, хаџилук у Меку, свакодневна молитва, чврста вера у предестинацију судбине, у постојање раја и пакла). Поред суда, у рукама свештенства налазило се и народно образовање. Преко дервишких организација свештенство је вршило утицај на јаничаре, на занатлиске еснафе. Улеме су чиниле саставни део класе турских феудалаца. Они су располагали огромним земљиштима и имовином (вакуфи) верских организација. Иако су у састав Турске у XVI—XVII в. улазили свети градови ислама — Мека и Медина, као и Каиро, са својом теолошком академијом „Ал-Азхар“, — ипак се тежиште муслиманства постепено премештало у Цариград. Исто то важи и за науку и уметност. У XVII в. Турска је већ имала читав низ претставника научне мисли.
37
Султан Мурат IV (1621—1640) добио је опширан „рисале“ (реферат) Кучибеја Гомирџинског о узроцима опадања Турске. 1653 г. други један политичар, ЋатибЧелебија, или Хаџи Халфа, написао је велики библиографски рад о свим гранама књижевности и науке. Он је написао и географско дело у коме упоређује тековине европске и муслиманске науке. Најзад, 1671 г. појавило се вишетомно дело „Сијахетнамеси“ (књига путописа) знаменитог Евлије Челебије. То је опис његовог путовања по Малој Азији, Јерменији, Грузији, Азербејџану и Ирану. По потпуности обавештења, иако не увек веродостојних, ово дело надмаша најбоља дела арапских географа. У XVI в. Турци су створили и свој стил у архитектури. Сјајним претставником турске средњовековне архитектуре сматра се Синана, који је саградио величанствену џамију што носи име Султана Селима II (1566—1574) у Једрену (Хадријанопољу).
37
XXIV. РАЗВИТАК ТЕХНИКЕ И ПРИРОДНИХ НАУКА ОД XV ДО XVIII В. НОВИ ПОГЛЕД НА СВЕТ Значај доба Ренесанса за стварање нове технике и науке. У старом уводу за „Дијалектику природе“ Енгелс пише: „...модерне природне науке, као и читава најновија историја, датују од оне знамените епохе коју ми Немци називамо, по националној несрећи која нас је тада задесила, реформацијом, Французи — ренесансом, а Италијани — чинквечентом, и чији се садржај не може исцрпсти само са тим именима. То је епоха која почиње од друге половине; XV столећа ... То је био највећи прогресивни преврат који је човечанство дотле било доживело, епоха која је осећала потребу за титанима и која је и створила титане по снази мисли, страсти и карактеру, по свестраности и учености“.130 И доиста, епоха коју веома непотпуно карактерише термин „Ренесанс“ ударила је темеље читавој згради нове технике и нове науке, створила или припремила новине у већини водећих грана како прве тако и друге. Природно да се најраније и најсмелије новине почињу јављати у оној земљи за коју је Маркс рекао да се у њој „капиталистичка производња најраније развила“,131 — у Италији и подручјима Немачке и Француске која су на овај или онај начин била везана за Италију. Ту, у градовима, чији су еснафски горњи слојеви однели коначну победу над бившим феудалним господарима, први пут се стварају рани облици мануфактуре, ту се појављује нов однос према техници, успоставља се нова веза и с науком. Текстилна техника XV века. „Ткаштво је било прва мануфактура и остало главна међу њима“132 — пишу Маркс и Енгелс, детаљно анализирајући узроке раног развитка текстилне производње. И доиста, по италијанским, севернофранцуским и јужнонемачким . градовима текстилна производња прва добија нову, мануфактурну структуру, уводи у своју техничку опрему низ важних усавршења. Оба основна процеса текстилне производње — предење и ткање — пролазе у XV веку кроз ревизију. Предење, које је још од времена родовског друштва вршено помоћу вретена, у Средњем веку, а можда и у позној антици, добија ручну предилицу са точком, која је претстављала известан, премда прилично елементаран, механизам; крајем XV в., када је питање повишења продуктивности полузанатског, полумануфактурног рада постало веома актуелно, јавља се мисао о даљој механизацији процеса предења. Резултат тражења у том правцу била је аутоматска предилица, која се појавила још седамдесетих година XV в. и која је омогућавала да се истовремено обављају два раније одвојена процеса — увијање и намотавање. Претварање предилице у аутоматску предилицу није било, разуме се, од пресудног значаја, али је сама чињеница да се појавила направа која путем механизације двапут скраћује време потребно за вршење одређене операције — била дубоко симптоматична и карактеристична за нов, не више феудални, однос према проблемима производње, па према томе и према питањима технике. У области ткачке производње XV век такође доноси знатно побољшање и усавршење. Првобитни, груби, чисто ручни разбој постепено се замењује сложенијим, чији основни део претставља педални апарат, који ослобађа руке ткача и омогућује му 130 131 132
Маркс и Енгелс, Дела XIV 475 (на руском). Исто, XVII 784. Исто, IV 45.
37
да притиском ноге на прву или другу педалу диже ове или оне нити основе, образујући „зев“ за пробацивање потке. Проналасци и усавршења у текстилној производњи имају огромног значаја захваљујући ванредној раширености те производње; они су доводили у везу са компликованим техничким справама хиљаде људи које су на овај или онај начин стајале у вези са текстилом, и тако доприносили великој раширености новог односа према техници. Енергетика XV века. Знатно већи принципијелни значај имају проналасци у истој тој другој половини XV в. који су постигнути у двема другим гранама технике — у енергетици и металургији. Потреба за радикалном обновом енергетике почела се осећати знатно раније од XV в., у вези са почетком распадања кметског система. Осећа се нецелисходност да се људски рад примењује тамо где он врши једнообразне, недиференциране покрете, чине се покушаји да се за вршење тих покрета примене друге снаге — животиње, ветар, вода. „... Оруђа на која је човек још од самог почетка дејствовао само као проста покретачка снага — пише Маркс — ... та оруђа пре свега доводе до употребе животиња, воде, ветра као покретачких снага“.133 У XV в. та употреба природних снага као енергетске базе доводи до двају крупних проналазака. Прво, појављује се мотор на ветар, који одмах наилази на веома широку примену, углавном у млинарству, на чији је изванредан значај у техничком систему феудализма Маркс у више махова указивао“.134 Друго, у јужној Француској, Италији или јужној Немачкој, можда већ крајем XIV века, појављује се нова конструкција воденог мотора, далеко универзалнијег по самој својој природи него што је то мотор гоњен ветром. Водени точак који је стављан директно у водену струју и који се окретао снагом речног тока — појавио се још у Риму и постојао је, опет као покретач воденице, током читавог Средњег века. Али је такав систем точка имао веома низак коефицијент корисног дејства, није дејствовао стално и био је неупотребљив далеко од текуће воде. Све те недостатке знатно је умањио нови систем точка: код њега се вода доводи точку помоћу система цеви или жљебова и пушта на његове лопатице одозго, производећи окретање снагом свога пада. Коефицијент корисног дејства таквог точка знатно је повишен и, што је нарочито важно, он ради стално и на приличном растојању од текуће воде. Металургија XV века. Појава и велика распрострањеност нове врсте воденог точка изазвала је ванредно значајну, може се рећи пресудну, промену у металургији. Од времена појаве добијања и обраде гвожђа основицу металургије чинио је такозвани сирови процес, при коме руда, при релативно ниској температури постизаној у малим пећима, није давала течан метал већ тестолику масу, којој је затим ковачким поступком даван потребан квалитет и облик. Такав начин непосредног добијања гвожђа из руде био је веома прост, али није омогућавао добијање великих маса метала, и био је ванредно спор и изискивао много труда. У XV в. знатно ширење употребе барута, чији проналазак Маркс сматра једним од предуслова буржоаског развитка,135 изазвао је колосалан пораст потребе за металима. Метал је захтевала артиљерија, која је од XV в. стицала све већи значај, метал је захтевало одбранбено оружје — оклоп, који се све више компликовао и постајао дебљи паралелно са порастом артиљерије. Тежећи да добију што већу количину метала, људи 133 134 135
Маркс и Енгелс, Дела, XVII, 412 (на руском). На пример, у писму Енгелсу од 28 јануара 1863 год., Дела, ХХШ 131 и д. (на руском). Писмо од 28 јануара 1863 г., напред цитирано.
38
су повећавали димензије, у првом реду висину, пећи за топљење, а велике пећи за добијање макар оне релативно ниске температуре која је била потребна за процес топљења — захтевале су у првом реду јаку ваздушну струју, која се није могла постићи при ручном покретању мехова. Ту је притекао у помоћ нови водени точак, који је недавно наишао на широку примену. Спојен с меховима, он је веома повисио температуру у пећи и омогућио да се знатно повећају њене димензије, али и довео до неочекиваних резултата, који су испрва били примљени с крајњим неодобравањем. Врло често постизана је толико висока температура да руда није више давала кашасту масу већ течан метал, наше данашње сирово гвожђе. Такав течан метал добијан је и раније случајно, али је сматран за шкарт и није употребљаван. И сада се према течном металу почело односити као према отпатку: није случајност што су Енглези сирово гвожђе назвали „свињским гвожђем“ (pig iron). Али постепено, по свој прилици чисто експериментално, почели су се убеђивати да се, с једне стране, од „свињског гвожђа“ могу производити путем ливења у калупе, познате по бакарним ливовима, многи крупни предмети, а с друге стране, да додавање новог метала у пећ омогућује да се брзо и у великим количинама добије потребно гвожђе. Тако су људи дошли до ливења гвожђа и до металуршког процеса у високим пећима, који и данас чини темељ металургије. Процес добијања гвожђа помоћу високих пећи донео је колосалне, може се рећи управо неоцењиве користи свим гранама производње, што се убрзо почело и показивати. Он је најпре пронађен, како изгледа, у Француској, а затим је пренесен у северну Италију и јужну Немачку. Први детаљан опис високе пећи са воденим покретањем мехова налазимо у расправи италијанског архитекте Филарета, из средине XV века. Појава инжењера. Компликовање и усавршавање алата у текстилној производњи, завођење новог металургиског процеса, као и аналогне, премда принципијелно мање значајне промене у осталим гранама производње, нераздвојно везане за промену продукционих односа, — нужно су доводили до коренитих промена у односу људи према производњи и техници, па према томе и према читавом околном свету. Производња, техника први пут у историји човечанства постале су на неким местима, на пример у италијанским градовима, основа опстанка и привилегованог положаја нове владајуће класе — буржоазије, а „класа којој на расположењу стоје средства материјалне производње, располаже услед тога и средствима духовне производње“.136 Зато је разумљиво што у нови идеолошки систем, који се формира по најнапреднијим центрима Европе, техника улази као саставни део. Појављују се људи, као флорентински архитекта Леон-Батиста Алберти (1404—1472), који, припадајући владајућој класи, нису додуше били лично везани за производњу, али су ипак технику узели за предмет специјалног проучавања и посветили јој низ теориских дела, какво је, на пример, знаменито дело „Десет књига о архитектури“ поменутог Албертија. Налажење теориских одговора на питања технике, укључивање ове последње у систем научних знања, која су у класичном Средњем веку носила искључиво апстрактан карактер, — стоје у вези са још једном веома важном околношћу. Знатно компликовање средстава за производњу, које се испољава апсолутно у свим областима технике, чини немогућном или у крајњем случају некорисном ону чисто емпиричку рутинираност у послу, која је била карактеристична за занатску технику и која је, 136
Маркс и Енгелс, Дела IV 36.
38
преносећи се са оца на сина, са мајстора на шегрта и калфу, остајала готово непромењена. Релативно брз развитак технике, зачеци конкуренције — захтевају компликовање техничких навика, савлађивање извесних елемената технике, неприступачних наследном занатлији и који далеко прелазе оквире његовога уског хоризонта. Та околност изазива као нужну последицу први пут појаву на историској позорници фигуре техничара-стручњака, инжењера, лица које се не бави само практично неком граном производње него које и руководи њоме, које даје савете и упутства, саставља пројекте и оцењује готову робу. Само се по себи разуме да је издвајање фигуре инжењера нераздвојно везано за општу поделу рада, која је брзо хватала маха и која је занатство претварала у мануфактуру; оно се најраније врши у Италији. Није случајност што је реч „инжењер“ италијанског порекла. Од истог тог времена и градске управе-комуне, а затим и владари почињу да увршћују у своје особље „градске“, или „кнежевске“, или „краљевске“ инжењере, нужне помагаче у питањима рата и мира. Ти инжењери још не добијају никакво специјално образовање. Сколастички средњовековни универзитет, који се бавио теологијом, правом и медицином, није могао дати погодне кандидате за заузимање тих нових положаја, и они су попуњавани људима из редова занатлија, људима који су захваљујући личној енергији, таленту и упорности успевали да изађу ван граница канона завештаних од отаца. Многи од тих људи нису ни издалека учени; довољно је поменути да је творац низа веома компликованих справа, Флорентинац Брунелеско, једва умео да чита и пише. Али они осећају шта треба поручиоцима, и помоћу трезвеног, форсираног експериментисања постижу резултате потпуно недостижне сколастичкој науци. По својим преокупацијама и интересовањима ти нови људи су сасвим универзални. Почињући најчешће као уметници или златари, они се баве вајарством и са њим нераздвојно везаним занатом ливења бакра, са којег је природан прелаз на ливење топова, а затим на бављење уопште свим питањима артиљерије и фортификације. Будући истовремено архитекте, они се неизбежно сукобљавају са питањима преноса и дизања терета, са грађевинским материјалом и опет са војном архитектуром и фортификацијом. Та универзалност не даје им могућност да иоле дубоко проуче било коју грану технике понаособ, али, с друге стране, она доприноси и томе да они кроз хаос експерименталних података дођу до претставе о постојању извесних општих закона, који управљају свим гранама технике. Научно заснивање технике. Механика. Тежња да се згради нове технике да извесна, премда још сасвим незграпна, теориска база — доводи до појаве, још почетком XV в., читавог низа расправа о техничким питањима, које испрва носе чисто емпирички карактер и фиксирају техничке рецепте које је пронашао сам аутор или које је добио од других. Такве су, на пример, белешке Брунелеска. Затим они почињу да у те радове уносе и елементе теорије у правом смислу те речи, као што то запажамо код Албертија. Увођење елемената теорије било је донекле олакшано тиме што су се сва техничка питања на која су техничари тада наилазили — сводила готово без изузетка на проблеме теориске механике. И доиста, и артиљерија, и грађевинарство, и фортификација базирали су се на не одвећ великом броју формула статике и динамике, тако да је изналажење тих формула и постало задатак науке која се рађала из потреба нове технике. 38
Ту је у помоћ прискочила и та околност што је механика била област научног знања која је и у античкој науци, и у арапској, и у средњовековној била најразрађенија. Истина, обрађивање проблема механике у рукама претходних научника, које је у огромној већини случајева носило чисто теориски, чак филозофски карактер, било је везано за проблеме филозофије, а никако не за проблеме технике; па ипак је претходна наука постигла низ драгоцених резултата. Зато је разумљиво што су творци нове науке, дошавши до схватања потребе за теориским генерализацијама, искористили оно што су били сакупили њихови научни преци, иако су морали да том наслеђу дају радикално друкчији карактер. Тако се постепено, неприметно за савременике, рукама скромних и упорних трудбеника, потеклих из занатлиских доњих слојева, ствара нова наука — механика, која крунисаним и некрунисаним владарима и њиховим понизним дворанима омогућује да граде раскошне дворце и храмове и да ратују једни с другим. Најтешња повезаност нове науке са потребама праксе, која се јасно показује у области теориске механике, може се, истина, с нешто мањом одређеношћу, констатовати и у другим областима знања, на пример, у математици и медицини. Математика и медицина. Математика доживљује знатан успон још у XII в., када се у вези са захтевима брзог развитка трговине јавља прека потреба за сумирањем аритметичких знања. У XV в., у вези са општим полетом научне и техничке делатности, захтева се и дубље и свестраније осветљавање математичких проблема. Васкрс оригиналних античких научних радова прилично је допринео унапређењу математике, која у делима Луке Пачолија (1445—1514) „О божанској пропорцији“ и нарочито у „Сума аритметике, геометрије, пропорције и пропорционалности“ даје не само биланс свега што је било познато у Средњем веку, него и низ нових обавештења, како позајмљених из античке литературе, тако и оних које је Ренесанс открио. Аналогни процес сумирања и извесног унапређења, везаног за практичне тежње епохе, запажају се и у биолошким или, тачније, медицинским делима. Појачана пажња, живо и трезвено интересовање за реалну људску индивидуу, са свим њеним биолошким и психолошким особинама, изазвани хуманизмом, довели су, природно, до повећања интересовања за медицину, а нарочито за њен аналитички део — анатомију. Још 1316 г. појавила се анатомска расправа Мондина ди Луци, чији се поједини делови темеље на лишчевим посматрањима (по његовим сопственим речима, он је лично извршио два анатомирања). У XV в. број медицинских и анатомских дела расте, све су чешћа и анатомска секцирања, чине се и извесна открића, али се ипак не могу запазити неке пресудне промене. Леонардо да Винчи. Најкрупнији и најкарактеристичнији стваралац XV века, у свим гранама научног истраживања, стваралац који у јединственом џиновском напору настоји да сједини све што је наука пре њега била постигла и да отвори врата новој науци, — јесте генијални уметник и научник Леонардо да Винчи (1452—1519). Енгелс му у „Дијалектици природе“ даје следећу значајну карактеристику: „Леонардо да Винчи није био само велики уметник него и велики математичар, механичар и инжењер, коме најразличитије гране физике дугују за важна открића“.137 Незаконити син једног бележника из маленог тосканског града Винчи, Леонардо је добио уобичајено занатско образовање, чисто емпириско, али које даје рутинираност и вештину да се реално приступа решавању проблема уметности и технике. Пошто је 137
Маркс и Енгелс, Дела, XIV 476.
38
завршио учење и латио се самосталног рада у Фиренци, Леонардо је одмах, напоредо са бављењем сликарством, почео размишљати о техничким проблемима, које је истицала околна стварност. Фиренца је град текстилне производње и Леонардо настоји да конструише справе које ће омогућити да се одмах повећа продуктивност основних процеса те производње. У својим свескама, које он још од своје младости испуњава чудним шифрованим писмом с десна на лево и цртежима, изврсним по моћи запажања и тачности, он скицира конструкцију аутоматске предилице, тако савршену да је савременицима остала несхватљива и у појединим својим детаљима била поново пронађена тек у XIX веку. Фиренца је град интензивног грађевинарства, и Леонардо пројектује разне сложене и савршене машине-градилице, које омогућују да се рад механизује; он ствара пројекте за грађење канала са бранама на отварање, чији је проналазач Леонардо био, и стотине других машина. Али Леонардова техничка делатност нарочито се развија после његовог преласка у Милано, где је добио положај војводиног инжењера. Претходна делатност убедила га је у то да чисто емпириска лутања у питањима технике не могу довести до сигурних резултата, да техници треба дати поуздану теориску базу и да, с друге стране, људима није потребна наука која своје резултате не проверава на искуству, која није усмерена на оглед. Та своја убеђења он је изразио следећим речима: „Они који се заљубљују у праксу без теорије, личе на кормилара који ступа на брод без крме и компаса и који зато никад тачно не зна куда се креће“; „наука је командант, пракса су војници“. Полазећи од тих принципа, Леонардо је приступио ревизији читавог система наука и посветио томе сав свој даљи живот. У лутањима по Италији он вазда носи са собом своје свеске, испуњене научним белешкама. У тим белешкама налазимо мањевише целовито излагање читавог низа наука, при чему у свима њима принцип тесне повезаности науке са праксом доноси неочекиване и плодоносне резултате. На стотинама листова посвећених теориској механици налазимо ми решења низа питања недоступних разумевању претходне науке. Падање тела под дејством земљине теже, стрма раван, теорија блока, теорија свода и вишења нити — налазе код Леонарда правилно или готово правилно објашњење. Особито су значајни записи који се тичу хидро и аеродинамике. Али Леонарда не занима само механика. Као уметник, он се интересује за питања оптике и чини у тој области низ драгоцених открића, која знатно превазилазе све што је пре њега било познато и која ударају темеље како физичкој тако и биолошкој оптици. Такође као уметник, приступа Леонардо питањима анатомије, која га нарочито почињу интересовати у доцнијим годинама живота, када се и сам бави анатомским открићима и чини стотине скица, које први пут правилно осветљавају унутрашњу структуру човека и које се још и данас сматрају узоритим. Најзад, као архитекта и инжењер, он се сукобљава са проблемима геологије, чији је прави творац био, први пут историски прилазећи анализи структуре земље и давши тачно објашњење пореклу фосила. Веома несрећан у свом личном животу, Леонардо је себи поставио одвећ џиновски циљ, превелик чак и за таквог титана какав је он био, и зато он није могао да га и постигне. Разочаран, несхваћен и уморан, умро је далеко од незахвалне отаџбине, у Француској, оставивши за собом хиљаде несвршених страница својих научних дела и неколико генијалних слика. Не будући никад издата, Леонардова дела нису извршила иоле приметан утицај на даљи развитак науке и технике, али су она утолико 38
симптоматичнија, она утолико јасније сведоче о тенденцијама и правцима којима ће ударити нова наука и нова техника, које је титанским напором желео да сам створи генијални уметник из Винчија. Нова техника и наука у XVI—XVII веку. До XVI в., како је Маркс у више махова истакао, капиталистички елементи продиру у владајући феудални систем само спорадично и ни издалека не свуда, а понајпре у Италији. Од XVI века пак то продирање постаје опште и знатно енергичније. „Светска трговина и светско тржиште — пише Маркс — отпочињу у XVI столећу нову историју капитала.“138 Али заједно са развијањем животне способности капитала шире се читавом Европом нова техника и нова наука. Оно што је никло на једном или два места на југу Европе, налази сад примене на стотинама места, у најразличитијим земљама; историја нове технике и науке постаје међународна. Истовремено са ширењем и општим примењивањем врши се и диференцијација технике и науке. Са стицањем знања, са њиховим продубљивањем, један човек, као некада Леонардо да Винчи, не може више да се бави истовремено и теориском механиком и биологијом. Он обично бира једну или две гране, и у њима ради читавог свог живота. Али што се више ситне поједине гране технике и науке, утолико оне већи број људи траже. Техничари, научници — нису више талентовани појединци, већ њих стотине и хиљаде раде у свим земљама, заједничким напорима стварајући оно што нису могли постићи титани Ренесанса, који су радили индивидуално. Технички развитак мануфактурног периода. Период од XVI до средине XVIII века не даје иоле крупнија открића и проналаске у области технике, он не избацује ниједну новину која би се могла ставити у исти ред са аутоматском предилицом, штампарским тиглом или високом пећи, које је створио XV век. То је и разумљиво: читав тај период јесте доба владавине занатства и мануфактуре, а „докле год занат и мануфактура сачињавају општу подлогу друштвене производње, један нужан момент развитка биће подређивање произвођача једној јединој грани производње, черупање првобитне разноликости његових радова. На оној подлози свака посебна грана производње налази емпиричким путем технички облик који њој одговара, лагано га усавршава, а брзо скристалише чим достигне известан ступањ зрелости. Промене, које се овде-онде појаве, бивају изазиване, осим новим материјалом за рад који се добија из трговине, постепеним мењањем оруђа за рад. Али кад се једном дође до облика који је искуство потврдило, он се окамени ...“139 У XV в. доиста су се, као што смо видели, десиле знатне промене у техници, у вези са променом материјала рада и оруђа за рад. А у вековима који су затим дошли опет ступа на снагу спори развитак технике, својствен занатству, које остаје основица мануфактуре; тек средином XVIII в. доводи тај развитак до новог техничког преврата, који је чинио основу „индустриске револуције“ у Енглеској, а затим и у другим земљама. Сама пак мануфактура није носила у себи потстрека за брз развитак техничких основа производње, она „није била кадра нити да захвати читаву друштвену производњу, нити да је из темеља преврне. Као економско уметничко дело, она је била врхунац на широком темељу варошког занатства и сељачке кућевне индустрије. Властита њена уска техничка основа доспела је на извесном ступњу развитка у 138 139
Маркс и Енгелс, Дела, XVII, 163. К. Маркс, Капитал, т. I, српски превод М. Пијаде, Београд Култура 1947, 396–397.
38
противречност с потребама производње које је сама створила.“140 Али за то да се та противречност појави, било је потребно да се мануфактура, са својом занатском техничком базом која се ослања на проналаске XV в., претвори од случајног облика производње, који се примењује само на појединим местима, — у општи облик производње и, што је нарочито важно, да добије у својим димензијама. Остваривање тог задатка пада у део XVI, XVII и половини XVIII века. И стварно, у току тог времена све европске земље запажају буран развитак текстилних мануфактурних предузећа, која понекад достижу џиновске размере за оно време, обухватајући по неколико стотина радника који раде под једним кровом и још неколико стотина њих који раде код своје куће. По примеру прве мануфактуре — текстилне — стварају се свуда и мануфактуре у другим гранама производње, на пример, у керамичкој и нарочито у металургиској и металообрађивачкој. Мануфактурна техника и наука. Припремајући својим развитком наступање „индустриске револуције“, техника мануфактурног периода, особито неке њене гране, стварала је предуслов и за процват науке везане за њу и која проистиче из њених потреба. „Спорадична употреба машина — пише Маркс — постала је веома важна у 17 веку, јер је великим математичарима онога времена пружила практичне ослонце и потстицање за стварање модерне механике.“141 На другом месту, развијајући исту мисао, он пише: „... дошао сам до закључка: ако оставимо по страни проналазак барута, компаса и штампарије — те нужне предуслове буржоаског развитка, — да су за читаво време од XVI до средине XVIII века, тј. за читав период мануфактуре, која се од заната развијала до праве крупне индустрије, — две материјалне основе на којима је унутар мануфактуре вршен припремни рад за машинизирану индустрију чинили часовник и млин (најпре млин за жито, нарочито воденица)... Часовник је први аутомат створен за практичне циљеве; на њему се развила сва теорија о производњи равномерних покрета... Исто тако не подлежи ни најмањој сумњи да је у XVIII в. часовник први пут навео на мисао о примени аутомата (и то нарочито оних на навијање, од опруга), на производњу ... Што се тиче, с друге стране, млина, он је још од самог почетка, тј. још од времена кад је створена воденица, имао у себи све различне битне саставне делове организма машине: механичку покретачку силу. Прво, мотор, који она чека; механизам за пренос и, најзад, радну машину која захвата материјал за обраду; сваки од тих делова постоји независно један од другог. Све учење о трењу, па према томе и сва испитивања о математичким облицима система зупчастог преноса, зубаца итд., извршени су на млину. Ту је први пут обрађено и учење о промени степена покретачке силе, о најбољим начинима за њену примену итд. Готово сви велики математичари, почев од средине XVII столећа, полазе, уколико се баве практичном механиком и настоје да је теориски објасне, од обичне воденице за жито.“142 Према томе, мануфактурна техника потстицала је развитак науке у низу области, у првом реду у области теориске механике, коју је претходни развитак технике оставио у наслеђе као основну научно-техничку дисциплину. Тај бурни развитак науке везане за технику, која је нарочито пажљиво проучавала часовник и млин, испољава се у
140 141 142
Н. д., 296. Н. д., 279. Маркс и Енгелс, Дела, XXIII, 131 (на руском).
38
најразличитијим сферама, од чисто емпириских приручника до високо теориских студија. Технички приручници. Практични приручници за поједине гране или групе грана технике појавили су се, као што смо видели (на пример, „Расправа о архитектури“ Л. Б. Албертија), још у XV в.; у XVI и XVII в. угледало их је света врло велики број, при чему су најраширенији и најкарактеристичнији од тих приручника били посвећени опису разних аутомата, везаних, као што је Маркс истакао, за проучавање часовника. Примера ради, може се поменути низ расправа чувеног италијанског математичара и механичара Ђеронима Кардано (1501—1576), нарочито његова расправа „О финесама“ (De subtilitate), која је код савременика доживела огроман успех; даље, „Позорница математичких механичких инструмената“ од Француза Жана Бесона (умро 1569); „Нова позорница машина и направа“ од Италијана Виторија Цонко (1568—1602) и низ других дела. Изванредан успех тих и њима сличних техничких дела несумњиво стоји у вези са страсним одушевљавањем за аутоматизам, које је, нарочито у XVIII в., захватило владајуће кругове европског друштва и довело до стварања читавог низа компликованих аутомата, у првом реду часовника. Поред техничке литературе посвећене справама разне врсте, појављују се у XVI в. и специјалнија дела. Међу њима особито су знаменита и важна два дела из металургије: то су расправа Италијана Вануча Биринсучо „Пиротехнија“, написана око 1540 г., и сјајно илустровано дело „О металургији“ (De re metallica) Немца Георга Бауера, познатијег под псеудонимом Агрикола (1490—1555). Оба та дела, као и она горе поменута, никако не показују дубоку теориску спремност својих аутора, али први пут дају биланс и предају широком кругу читалаца читаву збирку металуршких рецепата, који су се до XVII века били знатно умножили, и својом појавом започињу серију модерне техничке литературе стручног карактера. Астрономија. Коперник. Док су техничари-практичари или аматери писали многобројне расправе чисто емпириске садржине, дубоко теориско проучавање научних питања, које је свог, од савременика непризнатог, пророка нашло у личности Леонарда да Винчија, хватало је и даље маха. Први крупан догађај у области научне теорије, који као да започиње сва даља постигнућа и који је послужио као застава даље прогресивне науке, — била је Коперникова нова теорија козмоса, која је задавала смртни ударац геоцентричном систему, утврђеном вековима и санкционисаном од стране цркве. „Оно што је у области религије било Лутерово спаљивање папске буле, то је у природним наукама било велико Коперниково дело, у коме је он — премда понизно и после 36-огодишњег колебања, и такорећи на самртном одру — бацио црквеном сујеверју рукавицу у лице. Од тог времена ослобађа се уствари испитивање природе год религије, иако је коначно разјашњење свих детаља потрајало све до данас, да се још не заврши у многим главама. Али је отада развитак природних наука пошао џиновским корацима напред, увећавајући се такорећи сразмерно квадрату удаљавања у време од своје полазне тачке ...“143 Творац те уистину револуционарне теорије, Никола Коперник (1473—1543), родио се у пољско-немачком граду Торну, учио на Краковском и Бечком универзитету медицину и астрономију, затим неких десет година провео у Италији, где је без сумње 143
Маркс и Енгелс, Дела, XIV, 416.
38
добро упознао све тековине италијанске науке и, вративши се у отаџбину, добио скромну духовничку дужност у Фрауенбургу. Последњих четрдесет година свога живота посветио је углавном стварању великог астрономског дела, које се плашио да дâ у штампу, осећајући сву његову револуционарност. Расправа „О окретању небеских тела“ („De revolutionibus orbium coelestium“) угледала је света готово на дан пишчеве смрти; притом је била снабдевена опрезним предговором, који је саставио издавач и који сву изложену теорију приказује само као згодну хипотезу. Упркос свему оном у шта су веровала поколења, скромни фрауенбуршки каноник тврдио је да земља спада у један од небеских система, а да никако није, сходно библији, центар васионе, и да се окреће око своје осовине, а заједно са пет других планета око сунца. Пошто је изрекао тако смелу теорију, Коперник се није задовољио само голим тврђењем, које је, на две хиљаде година пре њега изнео Аристарх са Самоса, за кога је он знао, — него је помоћу сложених и детаљних прорачуна омогућио да се читава слика запажених кретања небеских тела доведе у склад са његовом теоријом. Тиме је он, упркос тврђења у предговору, извео астрономију из сфере чисто хипотетичне у сферу праве науке. Истински револуционарно Коперниково учење није ни издалека одједном стекло опште признање. Веома тешко по свом садржају, изложено на латинском језику, дело је неко време остало искључива тековина астронома-специјалиста, који су на њега најчешће гледали очима његовог предговора. Тихо да Брахе и Кеплер. Генијална Коперникова теорија постепено је почела налазити подршке и потврде у делима других астронома. Ради њене пуне потврде било је потребно прикупљање знатно већег броја астрономских запажања од оног којим је наука дотле располагала. Тог задатка латио се дворски астроном данских краљева, а затим немачког цара Рудолфа II — Тихо да Брахе (1546—1601). Он није само сабрао огроман број посматрања, него је и унео низ усавршења у конструкцију астрономских инструмената и створио прецизан метод за мерење растојања. Сам Тихо да Брахе био је присталица Коперникове теорије, али се није одлучивао да је отворено призна и износио је компромисну теорију. Коперникову теорију коначно је образложио материјалом конкретних посматрања наследник Тиха да Брахе на месту прашког дворског астронома — Јохан Кеплер (1571— 1630), који је доцније постао наставник математике у малом граду Линцу, путујући научник и најзад астролог Валенштајна. Водећи изванредно немиран и несрећан живот, осећајући сталну оскудицу у новцу, јер ни цар, ни Валенштајн нису сматрали за потребно да дају плату својим дворским научницима, борећи се са духовним властима, које су седам година држале у тамници његову мајку, оптужујући је за мађију и претећи јој ломачом, и које су се и према његовом научном раду односиле с подозривошћу, — Кеплер је за живота издао 45 већих научних радова из астрономије, оптике и математике, од којих су многи садржавали уистину генијална открића. Особит значај имају астрономска дела Кеплерова — „Нова астрономија“ (1609) и „Светске хармоније“ (1619). У тим делима, још скроз наскроз прожетим вером у астрологију, коју је Кеплер на чудан начин спајао са најдубљом и трезвеном научном анализом, Кеплер је изложио три закона кретања планета, која још и данас носе његово име (Кеплерови закони), и тиме коначно засновао модерну научну аетрономију и механику. Није узалуд Енгелс у „Анти-Дирингу“ писао: „Хегел истиче ту околност да је оснивач модерне механике управо Кеплер, који је умро у Немачкој у беди, и да је Њутонов
38
закон гравитације већ садржан у сва три Кеплерова закона, а у трећем чак јасно изражен.“144 Генијални радови Кеплера, као год и Коперникова дела, написани су на латинском језику, и зато, а уз то и захваљујући надменом, магловитом, астролошком терминологијом прожетом начину изражавања, — нису стекли широку популарност, за којом уосталом њихов аутор није ни тежио, кад је писао: „Мени је сасвим свеједно ко ће ме читати: људи данашњег или људи будућег поколења.“ Једино у делима непосредног настављача Кеплеровог дела, подједнако генијалног и још смелијег и несрећнијег Галилеја, учење Коперника и Кеплера испољило је сву своју експлозивну револуционарну снагу и постало општепризната застава научног прогреса. Галилеј. Галилео Галилеј (1564—1642), син осиромашелог племића, завршио је универзитет у граду Пизи, као двадесетпетогодишњи младић добио универзитетску катедру, али одмах довео у питање свој положај тиме што је на својим предавањима оглед и своје сопствено научно убеђење ставио изнад општепризнатих ауторитета, а у првом реду ауторитета Аристотела. Галилеј је био приморан да Пизански универзитет замени Падовским, где је наставио самостална експериментална испитивања, нарочито у области механике. Резултат тих испитивања било је омање латинско дело „О кретању тешких тела“, у коме је аутор имао смелости да устане против вековима освештаних Аристотелових погледа на основне законе механике — законе падања тела. „Мене мало интересује околност — писао је он поводом своје теорије падања — што то противречи погледу многих лица, само кад стоји у складу са разумом и огледом.“ Интензивно се бавећи вршењем огледа, Галилеј је истовремено проучавао дела својих научних претходника, нарочито античких — Еуклида и Архимеда. Могуће је да се у то време упознао са извесним делом научних белешки Леонарда да Винчија, који је обрађивао исте проблеме механике којима се бавио и млади падовски професор. Несумњиво је да је велики утицај извршило на њега и пријатељство са Кеплером, успостављено преписком око 1597 г. Из те преписке види се да је млади Галилеј био већ добро упознат са Коперниковим учењем и да је био његов ватрени присталица, иако се бојао да то отворено призна. „Плаши ме судбина Коперника — пише он Кеплеру, — нашег учитеља, који је додуше стекао себи бесмртну славу у очима неколицине људи, али у очима огромног мноштва људи — јер је бескрајно велики број профаних — он је човек достојан само потсмеха и звиждања.“ На почетку XVII в. појавила су се прва Галилејева астрономска дела, која је званична наука примила веома непријатељски, а 1608 г. он се надалеко прочуо тиме што је пронашао (или, тачније, први пут у Италији саградио) телескоп и помоћу њега почео да врши редовна посматрања, која су довела до низа важних астрономских открића, изложених 1610 г. у мањој латинској расправи „Звездани весник“. Објављивање те расправе донело је Галилеју огромну славу, савременици и најближи потомци упоређивали су његова открића са открићем Америке, али управо та слава скренула је на научника неблагонаклону пажњу званичне науке и њеног ослонца — католичке цркве. Почела су да се појављују дела, инспирисана од стране цркве, против Галилеја, који је, уверен да је у праву, кренуо у Рим, наивно верујући да ће убедити оцеве-инквизиторе. Али, као што се могло и очекивати, јасни и разговетни докази генијалног научника довели су управо до обрнутих резултата. 1616 г. инквизиција је 144
Маркс и Енгелс, Дела XIV 9.
38
издала указ којим је Коперниково учење осуђивала као јеретичко и предлагала његовом браниоцу Галилеју да се одрекне својих „штетних“ убеђења. Али се овај задовољио формалним одрицањем и наставио је са својим научним радом. Он прикупља нов материјал, издаје неколико мањих дела, али углавном припрема велико дело из астрономије, које има за циљ да служи као објашњење Коперниковог система за широке масе читалаца. То дело изашло је 1632 г., под насловом „Дијалози о двама највећим системима света — Птолемејевом и Коперниковом“, и побудило огромно интересовање. Написана у облику разговора трију лица, од којих прво — Салвиати — брани Коперникову теорију, друго — Симпличио (тј. прост човек) — брани Птоломеја, а треће — Сагредо — заузима колебљиву позицију, Галилејева расправа оштро раскида са запетљаном латинштином Коперника и Кеплера. Његов италијански језик, изванредно пластично и јасно искоришћен, чини „Дијалог“ не само огромним научним него и једним од највећих књижевних дела италијанске прозе. Али је управо тај бриљантни облик Галилејевог дела, који му је одмах стекао огромну популарност, изазвао заоштрење става инквизиције према њему. Галилеј је позван на суд, осуђен као јеретик и 23 јуна 1633 г. осуђен на црквено покајање и доживотно заточење у тамници. Његова књига је забрањена, и он је потписао понижавајуће одрицање од Коперниковог учења. Међутим, пошто је себи спасао живот потписивањем одрицања, Галилеј је и у тамници, где је провео последњих девет година живота, наставио да проповеда учење у чију је истинитост био убеђен, на чему је и заснована историски неверодостојна легенда о његовим речима: „Ипак се окреће!" Али пошто после забране инквизиције није могао да објављује радове из астрономије, почео је сакупљати своја запажања о проблемима механике, нераздвојно везана за астрономију. Плод тога рада било је друго фундаментално Галилејево дело, написано такође на италијанском — „Разговори и математички докази о двема новим гранама науке, које се тичу механике и кретања у месту.“ У тим разговорима учествују иста три лица која и у „Дијалозима“, али се овде спор води око механичких погледа Аристотела, које је признавала читава Галилеју савремена наука. Помоћу низа необично складних и јасних математичких доказа и позивања на најпростије експерименте побија Галилеј сколастичку науку, засновану на Аристотеловом учењу. Пошто је у првим главама свога дела ударио темеље модерној примењеној механици, правилно решивши низ проблема везаних за статику конструкција и теорију машина, Галилеј затим прелази на анализу закона падања тела и њиховог лета под утицајем бацања, кретања клатна и на низ других основних проблема механике, који су под његовим генијалним пером налазила изванредно по својој јасноћи решење. Галилејева дела, која су се појавила на почетку XVII в.; као да чине прекретницу у историји егзактних наука: после њих и у знатној мери под њиховим утицајем почиње процват математике, астрономије, оптике и механике. Тај процват траје током читавог XVII в. и завршава се монументалним стваралаштвом Њутона. „Први период нових природних наука — пише Енгелс — завршава се — у области неорганског света — са Њутоном. То је период овлађивања материјалом; у области математике и астрономије, статике и динамике он је дао велике тековине, нарочито захваљујући радовима Кеплера и Галилеја, из којих је Њутон извукао низ закључака.“145 Математика. „Овлађивање материјалом“ било је нарочито потребно у области математике, која се већ у делима Кеплера и Галилеја показала као нужно оруђе 145
Маркс и Енгелс, Дела, т. XIV, 426 (на руском).
39
истраживања и која је још пре Кеплера и Галилеја, током XVI века, дала низ крупних научника. на пример Италијана Ђеронима Кардано (1501—1576), који је у својој расправи „Велика вештина, или о правилима алгебре“ дао начин за решавање једначина трећег и четвртог степена. Почев од краја XVI в. готово све гране математике постижу даље успехе. Алгебра добија свој данашњи изглед захваљујући увођењу алфабетских ознака, које је предложио француски математичар Франсоа Виета (1540—1603), који је положио темеље општој теорији једначина и који се отуда сматра оснивачем нове алгебре. Даљи развитак стекла је алгебра у радовима Албера Жирара, а нарочито Пјера Ферма (1601—1665). Крупна открића у алгебри, важна већ сама по себи, добила су нарочит значај када је један од најсјајнијих мислилаца XVII в. успоставио присну везу између учења о једначинама и геометрије. Заслуга за успостављање те везе и самим тим откриће нове дисциплине — аналитичке геометрије — припада француском филозофу и математичару Рене Декарту (1596—1650), који је основе те науке изложио у омањем прилогу уз своју филозовску расправу „Расправа о методу“ (1637 г.). Како алгебра, тако се и аналитичка геометрија у свом развитку сукобљавала са недовољношћу постојећих математичких метода, и зато су, природно, истицани нови методи, међу којима је највећи значај стекло израчунавање бесконачно малих величина. Први је принципе тог израчунавања изложио професор Болоњског универзитета Бонавентура Каваљери (1591—1647), у своме делу „Геометрија недељивих“. Готово истовремено и до истих резултата дошао је и професор париског Колеж де Франса — Жил Персоније де Робервал (1602—1675), који додуше није за живота објавио ниједно од својих математичких дела. У разради метода за израчунавање бесконачно малих величина велику су улогу одиграли Јохан Кеплер и Пјер Ферма, као и горепоменути творац аналитичке геометрије Рене Декарт, који је у научни обрт унео појам променљиве величине. „Прекретница у математици — пише Енгелс — била је Декартова променљива величина. Захваљујући томе, у математику су ушли кретање и дијалектика и захваљујући истом томе постао је одмах нужан диференцијални и интегрални рачун, чије су зачетке убрзо дали и који су у целини завршили, а не открили, — Њутон и Лајбниц.“146 Готфрид Велхелм Лајбниц (1646—1716), немачки филозоф и математичар, који је известан део свог живота провео у Паризу као члан Француске академије, а затим узео активног учешћа у организовању Берлинске академије (1700 г.), човек изванредне свестраности и најкрупнијих талената, има несумњиво право на то да се сматра једним од двојице завршилаца диференцијалног и интегралног рачуна (поред Њутона), а можда и његовим јединим завршиоцем. Пошто се своме најважнијем открићу приближио још 1675 г., Лајбниц га је први пут објавио 1685 г., годину дана пре објављивања Њутонових „Принципа“, при чему је формулација коју је Лајбниц у својој теорији дао, по разрађености, јасноћи и доследности превазилазила Њутонова делимична казивања. Механика и оптика. Механика је, као што је истицао Енгелс, такође дала у XVII в. низ крупних испитивача, који су активно наставили Галилејево дело. Нарочито су значајни радови Галилејевог савременика, холандског инжењера-практичара Симона Стевина (умро 1635 г.), који је паралелно са великим Италијаном обрађивао низ питања 146
Маркс и Енгелс, Дела, XIV 423–427.
39
из статике, у првом реду услове равнотеже на стрмој равни и паралелограм сила. Али су нарочито важни Стевинови радови у области његове непосредне специјалности — учењу о течностима. То учење, које је после Архимеда обрађивао још само Леонардо да Винчи, за кога Стевин није уопште знао, добило је у делима холандског инжењера тако потпуно осветљење да се он може сматрати оснивачем модерне хидростатике. Видан значај у области механике течних тела имају и радови најближег Галилејевог ученика, — Торичелија (1608— 1647), чија је студија о истицању течности положила темељ хидродинамици. Огледе и испитивања Торичелија, који је умро релативно млад, наставио је и продубио веома крупни француски математичар, физичар и верски писац, који је припадао мистично-етичком правцу познатом под именом јансенизам, — Блез Паскал (1623—1662), који је много урадио и у области хидростатике. Најзад, између 1660 и 1680 г., самостално, премда не истовремено, енглески механичар Бојл (1626—1691) и француски физичар Мариот (1620—1684) формулисали су закон који носи њихово име, закон на коме почива читава модерна аеростатика, — наука којом се осим Леонарда да Винчија све до XVII в. није нико бавио. Ванредно крупну, може се рећи управо пресудну, улогу у развитку механике одиграли су радови настављача Стевиновог дела, холандског астронома, математичара и механичара Христијана Хејгенса (1629—1695). Родом из града Хага, он се шездесетих година толико прочуо својим техничким проналасцима и астрономским открићима, да га је Колбер позвао у новоосновану Француску академију наука. Непосредно настављајући радове Галилеја, Хејгенс је у своме делу „Часовник с клатном, или о кретању клатна“, које је изашло у Паризу 1673 г., детаљно и коначно разрадио теорију кретања клатна и конструисао часовник с клатном, који је први пут омогућио тачно мерење времена. Тај часовник Хејгенс је конструисао и патентирао 1657 г., у својој 28 години. Али се испитивања холандског научника у области механике нису на томе зауставила. Он је, такође настављајући Галилејеве радове, детаљно проучио дејство центрифугалне силе. Он је први (опет осим Леонарда да Винчија) проучио и проблем удара, који је поставио Декарт. Механика је без сумње била област науке коју су научници XVI—XVII в. били најдубље и најсвестраније проучили. Узроци тога крили су се, како је Маркс истакао, у њеној највећој повезаности са техником оног времена. По степену обрађености следећа грана физике била је оптика, чије је проучавање било диктовано бурним развитком астрономије и уопште читавим кретањем физичко-математичке мисли. После радова Леонарда да Винчија, ванредно дубоких, али који су и у тој области остали сасвим непознати, најкрупније студије у области оптичких појава биле су „Оптика“ (1604 г.) и „Диоптрика“ (1611 г.) Јохана Кеплера, у којима је он тачно поставио, али не и сасвим тачно решио, проблем преламања светлости и низ других оптичких проблема. Пресудну улогу у развитку оптике одиграо је рад Франческа Марије Грималдија, језуите и професора математике на болоњском језуитском колегију (1618— 1663). Тај рад, „Физичко-математичке основе светлости, боја, дуге и осталих ствари“, угледао је света две године после ауторове смрти и садржавао ванредно дубоку анализу читавог низа светлосних појава. Грималди је открио и први пут проучио појаве дифракције и интерференције светлости и он је први, у хипотетичном облику, изрекао таласну теорију светлости. 39
Даљи свој развитак добила је таласна теорија светлости у раду већ поменутог Хејгенса — „Расправа о светлости“, која је изашла у Лајдену 1690 г. и била посвећена природи светлости и њеном ширењу. У другим радовима Хејгенс је тачно објаснио појаве двојног преламања и поларизације светлости. Њутон. Радови Хејгенса у области оптике, као и његови радови у области механике, непосредно доводе до генијалних творевина научника који завршава читав бурни развитак егзактних наука овог периода, — до Исака Њутона. Како истиче Енгелс, „Коперник на почетку овог периода подноси оставку теологији; Њутон завршава тај период постулатом о божанском првом импулсу“.147 Исак Њутон (1643—1727), син сиромашног сеоског племића, добио је образовање на Кембричком универзитету, чији је професор затим постао. Његов живот био је живот скромног научника, ванредно сиромашан иоле крупнијим догађајима. Тек под старост стекао је Њутон признање својих изванредних научних заслуга и место управника краљевске ковнице новца, које му је пружило угледан положај и материјалну обезбеђеност. Али колико је Њутонова биографија била сиромашна спољашњим догађајима, толико је богата његова научна биографија. Прво Њутоново научно интересовање, које датује још у његове студентске дане, било је интересовање за астрономију и за њу нераздвојно везану оптику. Први његов самостални рад била је нова конструкција телескопа, такозвани телескоп са огледалима. Прешавши затим на теориско проучавање основних питања оптике, нарочито теорије боја, Њутон је написао низ мањих специјалних радова и реферата, који су садржавали драгоцена открића, — дисперзију светлости, објашњење дуге итд. Своје радове на оптичким проблемима завршио је углавном 1676 г., али су они били објављени у једном складном систему тек 1704 г., под насловом „Оптика“. Осамдесетих година Њутон се почео у све већој мери бавити питањима механике, којима је уосталом и раније посвећивао пажњу. Тако позната анегдота о јабуци палој с дрвета, која је у Њутоновој претстави створила мисао о општој гравитацији, датује из 1666 г. Механика интересује Њутона у првом реду и углавном као наука која пружа могућност да се објасни систем козмоса, и већ у таквом постављању питања долази до израза изванредна смелост и оригиналност младога кембричког професора. Рад на проблемима механике наставља се са ванредном интензивношћу свега неколико година, и 1687 г. излази Њутоново дело, које се с правом сматра угаоним каменом свеколике модерне науке — латинска расправа „Математички основи филозофије природе“ („Philosophiae naturalis principia mathematica“). У томе генијалном деду Њутон најпре излаже опште законе и принципе механике, у првом реду чувена четири закона која и данданас носе његово име и чине основицу механике, затим, темељећи се на тим законима, објашњава он читав систем козмоса. Основом васионе Њутон сматра тежину, општу гравитацију, а што се тиче природе те силе, Њутон о њој пише: „Мени још није пошло за руком да из појава изведем основу својстава тежине, а хипотезе не желим да измишљам.“ Треба обратити пажњу и на то да у „Принципима“ Њутон примењује метод рачуна бесконачно малих величина, што то дело чини пресудним не само у развитку астрономије и механике него и у историји математике. 147
Маркс и Енгелс, Дела, XIV 479.
39
„Принципи“ су без сумње једно од најсјајнијих дела људског генија, дело које сумира резултате једне ванредно плодне етапе у развитку науке; али у исто време они нису били лишени ни неких недостатака, неизбежно изазваних њиховом историском ограниченошћу. Један од тих недостатака јесте њихова неспособност и отсуство жеље да се објасни основни појам — гравитација; тај недостатак одмах је запазила Декартова школа, која је била непријатељски расположена према Њутону, тј. картезијанци, који су структуру васионе објашњавали помоћу система вихора. Развио се спор између њутоноваца и картезијанаца, који је трајао преко сто година. У том спору Њутонова првобитна мишљења прилично су изопачена; први који је почео да их погрешно тумачи, био је, још за Њутоновог живота, његов пријатељ и ученик Котс, приликом изласка другог издања „Принципâ“ (1712 г.). Упорно Њутоново одбијање да изађе ван граница математичке анализе појава дало је основа Енгелсу, који је уопште ванредно високо ценио његове заслуге, да га на једном месту „Дијалектике природе“ назове „индуктивним магарцем“.148 Други, подједнако озбиљан недостатак Њутоновог дела, који је Енгелс такође у више махова истицао, јесте његова неисторичност и, према томе, недијалектичност, коју је савладао тек Кант, крајем XVIII в. „Кант је — пише Енгелс — претворио неизмењиви сунчев систем, који је Њутон претпостављао, и вечито — одонда откако је дат први импулс — пребивање тог система — у историски процес постајања сунца и свих планета из првобитне маглене масе.“149 Али истакнути недостаци нимало не умањују величину дела кембричког филозофа. Електрицитет, хемија, биологија. Завршујући своју, напред већ више пута цитирану, карактеристику бурног развитка проучавања неорганског света у XVII в., Енгелс је писао: ... „али у области органских појава још се није изашло ван граница првих заметака знања. Још није било испитивања форми живота које историски следе једна за другом и које смењују једна другу, као што није било ни испитивања њима одговарајућих и променљивих услова живота, — није било палеонтологије и геологије. Уопште, природа се тада није замишљала као нешто што се историски развија, што има своју историју у времену. Људи су се интересовали само за просторни екстензитет; разни облици груписани су не један за другим, већ један крај другог, историја природе сматрала се за нешто неизменљиво, вечно, слично елиптичним путањама планета.“150 И доиста, проучавање органског света и оних појава неорганског света које нису биле непосредно приступачне квантитативној математичкој анализи, иако је дало низ крупних научника, ипак је, опште узев, остало на стадију стварања самих ембриона науке. Зато ћемо само указати на основна постигнућа. У области физике највећи значај има рад личног лекара енглеске краљице Јелисавете — Вилхелма Гилберта (1540—1603) — „О магнету“. У њему је Гилберт сакупио све податке о појави електрицитета који су пре њега постојали, сâм извршио посматрања о дејству магнета и, поставивши хипотезу о земљином магнетизму и природи електричних појава, положио темеље учењу о електрицитету.
148 149 150
Маркс и Енгелс. Дела, XIV 393. Исто, 379. Исто, 416.
39
Природни наставак Гилбертових радова били су проналасци магдебуршког биргермајстера Ота Герике (1602—1686), који је конструисао прву електричну машину, која је стварала струју помоћу трења. У области хемије наука XVI—XVII в. с тешком се муком и полагано одвајала од алхемиских предрасуда, које је оставио у наслеђе Средњи век. Чак и најнапреднија и најзначајнија дела махом још носе на себи алхемиску скраму. То се особито осећа у радовима научника кога су савременици и најближи потомци сматрали за лудака или шарлатана, а кога потоња наука назива оснивачем модерне хемије. То је Филип Теофрид Бомбаст, који је себе називао Парацелзус (1493—1541); водио је живот лутајућег алхемичара и видара, и умро сиромашан и непознат. Његова главна заслуга била је у томе што је, одлучно раскинувши са ауторитетима признатим вековима, поставио тезу о разложивости, четири Аристотелова елемента и заменио их трима хемиским елементима: живом, сољу и сумпором. Осим тога, он је покушавао да фармакологију стави на научно-експерименталну базу. Настављач махом исмеваног Парацелзуса био је богати Низоземац ван Хелмолд (1577—1644), који је први увео у научни промет појам „гас“ и указао на разлику између неких гасова. Знатно мање везе са алхемијом имају дела ирског научника Роберта Бојла (1628— 1691), који се стога сматра првим научним хемичарем. У своме највећем делу „Хемичар-скептик“, које је угледало света 1661 г., Бојл поставља хипотезу о атомској структури материје, хипотезу која, у вези са интензивним проучавањем античких филозофа, стиче уопште много присталица у XVI—XVII в. Полазећи од те хипотезе, Бојл не прихвата Парацелзово учење о трима елементима и сматра нужним да чисто експерименталним путем одреди оне материје које су недоступне даљем разлагању. Он је први, разликовао механичку смесу од хемиског једињења, дао правилно објашњење процеса горења и уопште исписао низ бесмртних страница у младу хемиску науку. У XVI—XVII в. тек су ударани темељи и геологији — науци која уопште није постојала у Средњем веку и која се први пут појављује на страницама рукописа Леонарда да Винчија. Први претставник те науке био је испитивач-самоук, занатлијакерамичар, творац чувене сјајне бојене глазуре, чију је тајну однео са собом у гроб, — Француз Бернар Палиси (1510—1589). Вршећи своје научне огледе о сопственим, веома оскудним средствима, Палиси је живео у великој беди и неколико пута био принуђен да своју лабораториску пећ ложи сопственим оскудним намештајем. Као страсан калвинист погинуо је пред крај верских ратова. У предавањима и расправама Палиси се показивао љутим непријатељем алхемије и први је изрекао хипотезу блиску истини — о природи минерала. Знатно озбиљнији и дубљи били су радови из геологије и минералогије данског лекара Николе Стенона (1631—1687). Он је заступао гледиште о историском формирању геолошких слојева и положио је темеље проучавању облика и природе кристала. Најзад, значајан допринос учвршћењу историских погледа на структуру земље дали су у својим филозофским делима већ поменути Декарт и Лајбниц. Биолошке науке такође чине у XVI—XVII в. тек своје прве кораке. Стварање првих ботаничких башта (прва у Падови 1545 г.) дало је потстрека развитку ботанике, који је нашао живог одраза у делу Италијана Андреа Цезалпина (1519—1603) — „О биљкама“.
39
У „Историји животиња“ циришког професора Конрада Геснера (1515—1565) угледала је света озбиљна збирка свих познатих обавештења из зоологије, готово ослобођених фантастичних средњовековних „физиолога“. Обе те науке дају доцније низ пројеката за систематизацију врста, који доводе до генијалних радова шведског научника Линеа (1707—1778), творца научне класификације биљака. У области анатомије нарочито је значајно стварање низоземског лекара Андреа Везала (1514—1564). Систематски се бавећи секцирањем људских лешева, Везал је, упркос прогона од стране духовних и световних власти, упорно радио у Француској и Италији на проучавању људског тела. Био је осуђен на хаџилук у Палестину, за време којег је претрпео бродолом, био избачен на пусту обалу и ту умро од глади. У своме главном делу — „О грађи људског тела“ („De corporis humani fabrica“), издатом у Базелу 1543 г., Везал је уништио низ предрасуда, које су се вековима држале, о структури човека и створио модерну анатомију. Подједнак значај има и откриће крвотока, до кога је први дошао шпански лекар Михаило Сервет (1509—1555), кога је Калвин спалио на ломачи због смелости његових научних преокупација. Крвоток, који је Везал потврдио анатомским путем, коначно је проучио енглески лекар и анатом Вилијам Харвеј (1578—1665), који га је детаљно описао и анализирао у делу „Анатомска студија о кретању срца и крви у живим бићима“ (Франкфурт 1628 г.). Најзад, тек у XVII в., у вези са проналаском и усавршењем микроскопа, развија се и даје низ истакнутих дела физиологија како животиња тако и биљака. Веома крупне заслуге припадају у тој области Италијану Марчелу Малпиги (1620—1694); он је проучавао структуру нижих животиња, специјално се бавио процесом оплођавања и доста урадио на физиологији биљака. Подједнако крупна фигура био је и Холанђанин Јан Свамердам (1637—1680), који је са невероватним стрпљењем и брижљивошћу проучио низ проблема физиологије и који је из својих студија извео закључак о немогућности самозачећа, у које је чврсто веровала сва биологија. Земљак Свамердама, учени аматер Антон Левенхук (1632—1723), открио је инфузорије помоћу микроскопа који је сам био конструисао, и тако ударио темеље микробиологији. Осим тога, Левенхук је открио крвна зрнца, ћелије и готово тачно описао структуру нервних влакана. Организација науке. Преглед развитка науке у XVI—XVII в. не би био потпун ако се не би поменуле нове организационе форме које је наука у то време налазила, у првом реду — научне академије и часописи. Академије као организације научника разних струка први пут се појављују у Италији, још у XV в. (на пример, Платонова академија у Фиренци), али чврсту организацију добијају знатно доцније, на почетку XVII в., такође у Италији. Међутим, све академије у тој земљи постојале су на рачун средстава феудалаца-мецена, који су желели да се похвале својом образованошћу, и зато су те академије биле неизбежно кратког века. Прва стална академија, која постоји и дан-данас и која носи карактер државне установе, поникла је у Лондону за време енглеске револуције, 1645 г. Најпре је то било приватно научно друштво, окупљено у Оксфорду, а затим га је краљ Карло II, који је, без нарочитих основа за то, сматрао себе научником, примио на државни супсидиј, и отада се академија почела звати „Краљевским друштвом“.
39
Готово истовремено родила се и аналогна организација у Француској (основана 1666 г. од Колбера, под именом Париска академија наука). Затим је, по Лајбницовом плану, 1700 г. основана Берлинска академија наука, а 1725 г. и Петроградска академија наука. Значајну улогу у развијању наука одиграли су и научни часописи, од којих је први био париски месечни часопис „Журнал научника“, који је излазио од 1665 г. Филозофија. Под утицајем и у тесној вези са бурним развитком егзактних и природних наука тече и развитак филозофије, тачније, стварање нове филозофије. Већ су такви научници као Коперник, Кеплер и нарочито Галилеј својим стварањем подривали чврсто устаљени католичко-сколастички поглед на свет, истржући му тле испод ногу. Католичка црква, која је крајем XVI века прикупљала своје последње снаге, која је стварала језуитски ред и васкрсла инквизицију, осећа то и стара се да у корену угуши све покушаје слободног научног истраживања. Понекад јој то и полази за руком, али чешће, чак и онда када је, споља узев, побеђивала, излазила је она из сукоба изнутра поражена. Тако је било и приликом њеног сукоба са једним од првих пламених бораца за слободни људски дух — са Ђорданом Бруном (1548—1600). Потомак јужноиталијанског племићког рода, Бруно је још готово као дечак ступио у доминикански манастир, где је, убрзо сагледавши сву лаж монашког живота и упознавши се са Коперниковим делом, почео да усмено и писмено изриче тако смеле погледе да је био оптужен за јерес. Побегао је из Италије — најпре у Женеву, где се такође није могао помирити са педантизмом и ускогрудом хипокризијом режима који је Калвин био завео, а затим даље, у Париз. Ту је наишао на леп пријем код Хенриха III, љубитеља свега необичног, а затим прешао у Лондон, на двор краљице Јелисавете, где се срео са сјајном плејадом писаца и дворана што је окружавала краљицу, поред осталих, по свој прилици, и са Шекспиром. Али тежња да што шире развије проповед свога учења, које се у то време већ коначно било формирало, и Бруну својствена немирност духа нагоне га да напусти Лондон. На кратко време он се враћа у Париз, живи неколико година у Немачкој и, најзад, наивно поверовавши ласкавим обећањима, враћа се у отаџбину, у Млетке, где пада у клопку, у руке инквизиције. После тога, Бруно је осам година херојски подносио физичке и моралне муке којима су га подвргли „свети оци“, не отступивши ни од једног слова својих убеђења и не признавши ауторитет цркве за виши од ауторитета људског ума. Измрцварен, али спокојан, издахнуо је 17 фебруара 1600 г. на ломачи Цветног трга у Риму. На месту херојске смрти једног од првих мученика за слободу подигнут је 1889 г. споменик, који су уклонили фашистички господари Италије. Ђордано Бруно је оставио низ дела на латинском и италијанском језику. Међу њима налазимо и академско филозофске расправе, и живе дијалоге, приступачне широким масама читалаца његовог времена, и комедију „Свећар“. У свима њима Бруно се показује као пламени борац против мртвога црквеног ауторитета, као бранилац слободнога људског ума и његових највшпих тековина, а напосе Коперниковог учења. Ово последње је разјашњено и популарисано у низу Брунових дела, која су прилично допринела великој раширености тог учења. Не ограничивши се само на излагање Коперникове теорије, Бруно је особито развио идеју о бесконачности света, која проистиче из Коперниковог учења, али коју овај није био развио. Ванредно је важно и то што је Бруно у донекле статички Коперников систем унео елеменат историзма, посматрајући васиону у њеном развитку.
39
Ђордано Бруно није се ограничавао само на проблеме козмоса; он се интересовао и за етику и теорију сазнања, и у његовим филозофским делима могу се наћи елементи материјализма. Али је Бруно пре био први весник нове филозофије него њен прави оснивач. То је несумњиво био енглески филозоф и политичар Френсис Бекон (1561—1626). Син крупног државника, Бекон је рано започео своју политичку каријеру, у којој је достигао највиши степен — канцелара, добивши уз то титулу лорда Веруламског и барона де СентАлбан. Али је та каријера била стечена по цену издаја, интрига и излила се у тако знатан број ружних поступака, да је 1621 г. Бекон предат суду, оптужен за мито и проневеру, осуђен и заточен у тамницу, да најзад заврши живот у изгнанству. Бекон се још од младости бавио филозофијом и савременом науком, и издавао је једну за другом расправе о разним темама, од којих је најзначајнија — „Нови органон“, издат 1620 г. У својим делима Бекон знатно доследније од Бруна стоји на материјалистичким позицијама и истиче искуство као једини критериј истине, стављајући га насупрот лажном критерију — црквеном ауторитету. „Прави родоначелник енглеског материјализма — Пише Маркс — и сваке модерне експерименталне науке био је Бекон. Природне науке сматрао је правом науком, а ф и з и к у која се ослања на чулно искуство, најважнијим делом природних наука... Према његовом учењу чула су необмањива и извор су сваког знања. Свака наука се заснива на искуству, и састоји се у томе да се рационални метод примени на оно што је чулима дато. Индукција, анализа, поређење, посматрање, експериментисање — јесу главни услови рационалног метода“.151 „Нови органон“ је и посвећен углавном анализи оних путева којима треба да се креће право познавање методā помоћу којих ће сазнање моћи постићи непобитне резултате. Несумњив материјалист, Бекон показује и извесну наивност у својим концепцијама, које још садрже у себи реликте сколастике.. „Код Бекона — пише Маркс нешто даље, — свог првог творца, материјализам још крије у себи на наиван начин клице свестраног развитка. Материја, окружена поетски чулним сјајем, осмехује се на целовитог човека. Сама пак доктрина, изложена у облику афоризама, још кипти од теолошких недоследности.“152 Непосредни настављачи Беконовог учења били су енглески филозофи Томас Хобс (1588—1679) и Џон Лок (1632—1704), чија учења сјајно карактеришу следеће Марксове речи: „У свом даљем развитку материјализам постаје једностран. Хобс је систематичар Беконовог материјализма. Чулност губи свој колорит и постаје апстрактна чулност геометра. Физичко кретање жртвује се механичком или, математичком; геометрија се проглашава за главну науку. Материјализам постаје човекомрзачки. Да би могао савладати човекомрзачки, нетелесни дух у својој властитој области, материјализам мора убијати сам своје тело и постати аскет. Он иступа као разумно биће, али развија уједно и безобзирну доследност разума... Хобс је систематисао Бекона, али његов основни принцип, порекло знања и идеја из чулног света, није ближе образложио. 151
152
В. Фр. Енгелс. Развитак социјализма од утопије до науке, прев. М. М а р к о в и ћ, Београд, Култура 1947, 14. В. Фр. Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке, 14.
39
Лок образлаже Беконов и Хобсов принцип у свом „Есеју о пореклу људског разума“.153 Учења Хобса и Лока ванредно је тесно везано, као што су истакли Маркс и Енгелс, за нове идеолошке струје које је енглеска буржоазија истакла за време енглеске револуције.154 Поред филозофије они су се бавили и економиком и политиком. У овој последњој особито је крупну улогу одиграла Хобсова расправа „Левијатан“ (објављена 1651 г.), која истиче принцип апсолутне власти државе. Филозофска дела Хобса и Лока извршила су снажан утицај на даљи развитак идеја. Није узалуд Лењин у својим „Филозофским свескама“, правећи конспект „Свете породице“ Маркса-Енгелса, истакао: „Постоје два правца француског материјализма: 1) од Декарта, 2) од Лока. Последњи се улива непосредно у социјализам“.155 Енглески материјализам који су створили Бекон, Хобс и Лок — претстављао је крупан корак напред, али је у исто време створио и ону карактеристичну црту будуће филозофије која је условила њену ограниченост, — створио метафизичко мишљење. „Растављање природе на поједине њене делове, подела разних појава и предмета природе на одређене класе, анатомско испитивање разноврсне унутрашње структуре органских тела — све је то био основни услов за оне џиновске успехе којима је обележен развитак природних наука за последња четири столећа. Али је исти тај начин проучавања оставио у нама навику да на предмете и појаве у природи гледамо у њиховој издвојености, ван њихове велике опште повезаности, и услед тога — не у кретању, већ у непокретном стању, не као на такве који се битно мењају, већ као на вечно непроменљиве, не као на живе него као на мртве. Тај поглед на свет, који су Бекон и Лок били пренели из природних наука на филозофију, створио је карактеристичну ограниченост последњих столећа — метафизички начин мишљења“.156 Али већ у радовима савременика енглеских материјалиста, — оних савременика чије су позиције у многоме биле идеалистичке, — наилазимо ми понекад на поједине искре борбе против метафизичког мишљења, на поједине манифестације дијалектичког прилажења. У том погледу особито су значајна дела Декарта и Спинозе, које Енгелс назива сјајним претставницима дијалектике.157 Рене Декарт (1596—1650), кога смо већ упознали као математичара, родио се у породици провинциског француског племића, ступио у војну службу, напустио је, много путовао, али се већ 1629 г. решио да се сав посвети науци, и настанио се у Холандији, где је, живећи усамљеничким животом, издао већину својих дела, која су му навукла на врат прогоне како од стране католичке, тако и од стране протестантске цркве. Умро је у Шведској, куда је био позван 1649 г. Његова дела третирају готово све области знања, и у већини од њих Декарт спаја здрави материјализам са произвољним, често идеалистичким концепцијама, дијалектички начин прилажења појавама — са необузданом метафизичношћу. Његово најзначајније дело јесте „Расправа о методу“, која је угледала света на француском језику, 1637 г.; од ње води порекло онај правац који Енгелс и Лењин називају „механичким материјализмом“.158 153 154 155 156 157 158
Исто. Маркс и Енгелс, Дела, IV 396 (на руском). Лењин, Филозофске свеске, 1936, 45 (на руском). Маркс и Енгелс, Дела, XV 521. Исто, 520. Лењин, н. д., 45.
39
Барух, или латински Бенедикт, Спиноза (1632—1677) родио се у Амстердаму, у породици имућног Јеврејина-трговца, који је сину дао јеврејско талмудистичко васпитање. Убрзо осетивши лаж и извештаченост читавог система јеврејске религије, Спиноза, који се одликовао ретком отвореношћу и храброшћу, раскинуо је са јеврејском верском општином и, не обраћајући пажњу на њена проклетства и прогоне, повукао се у Лајден, а затим у Хаг, где је скромно живео од глачања стакала и истовремено се бавио филозофијом. Спиноза је издао низ дела, међу којима треба нарочито истаћи „Етику“, која је изашла после пишчеве смрти, 1677 г. Ово и друга Спинозина дела, написана на веома замршеном латинском језику, претстављају у још већој мери од Декартових радова мешавину идеалистичких и материјалистичких елемената, дијалектике и метафизике. Колосалну тековину Спинозиног филозофског система чини то што он, по Енгелсовим речима, „није подлегао утицају ограниченог гледишта тадашњих природних наука, што је ...енергично настојао да свет објасни на основу њега самог, препустивши детаљно оправдање за то природним наукама будућности“.159 Са делима Бекона, Хобса, Лока, Декарта и Спинозе ни издалека није исцрпена ванредно богата и разнолика филозофска литература XVII века. Она је дала још читав низ веома крупних имена, на пример, Гасендија (1592—1655), који је васкрсао епикурејски материјализам и био Декартов антагонист.160 Лајбница (1646—1716), творца метафизичког система монада, Пјера Бејла (1647—1706), који је теоријски поткопао метафизику XVII века ... својим оружјем скептицизма, и низ других, мање значајних. Поменути филозофи водили су између себе и са претставницима егзактних и природних наука сталну и огорчену борбу. Спорови између присталица Њутона и присталица Декарта, између Лајбница и истог тог Декарта и других — испуњавају странице научних публикација и живо интересују савремено друштво. У тим споровима, у којима. често ниједна од страна није била у праву, у постепеном прикупљању новог материјала, у све дубљој и тачнијој анализи тог материјала — подиже се грандиозна зграда нове науке, која се почела градити још у XV веку, у тесној вези са праксом, зграда науке провераване на пракси и коришћена од праксе, јер „наука која је изгубила везу са праксом, с искуством — зар је то наука?“161.
159 160 161
Маркс и Енгелс, Дела, XIV 479. Лењин, н. д., 46. Стаљин, Говор на Првом свесавезном саветовању стахановаца (на руском).
40
ЛИТЕРАТУРА 162
За главу I
Маркс, Капитал, т. I, гл. 12, 24 (с. п.). Маркс, Капитал, т. III, гл. 20, 36, 47 (с. п.). Маркс, Морализаторска критика и критизирајући морал, Дела, т. V. Маркс и Енгелс, Немачка идеологија, Дела, т. IV 45—50. Маркс и Енгелс, Манифест Комунистичке партије (с. п.). Енгелс, О распадању феудализма и развитку буржоазије, Дела, т. XVI, део 1. Архив Маркса и Енгелса, т. II (VII) 91—111. Кулишер И. М., Историја економског живота Западне Европе, т. II, 7 изд. Москва 1926. За главу II
Маркс, Капитал, т. I, гл. 24 (с. п.). Маркс, Хронолошки исписи, „Бољшевик“, бр. 24, 1936. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, Москва 1898, т. IV 821—931. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе XVI—XVII века, гл. I—III, Лењинград 1938. Пешељ, Историја доба открића, Москва 1885. Геблер К., Историја Америке до Колумба, 1901. Винсор, Христифор Колумбо и откриће Америке, Петроград 1893. Ревзин Г., Колумбо, Москва, 1937 [„Живот чувених људи“, бр. 20 (116)]. Фиске Џ., Откриће Америке, 2 тома, Москва 1892—3. Куњин К., Васко де Гама, Москва 1938 [„Живот чувених људи“, бр. 2 (122)]. Снегирев В., Конквистадори, Москва 1936. Прескот В., Освајање Мексика, 2 тома, Петроград 1885—6. Вољски Ст., Пизаро, Москва 1935 [„Живот чувених људи“, бр. 16 (64)]. Записи војника Бернала Диаца, део 1—2, прев. Д. Н. Јегорова, Лењинград 1924. Читанка за историју Новог века, т. 1, Москва 1910. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 11—31, Москва 1938. Хрестоматија за социјално-економску историју Европе у ново и најновије време, у ред. Волгина, 11—36, Лењинград 1929. За главу III Маркс, Хронолошки исписи, „Бољшевик“, бр. 24, 1936. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, Москва 1898—9, т. IV 1—134, т. V 670—692; т. VI 503—514. Вајнштајн О. Л., Италија, историски преглед. Средњи век, Велика совјетска енциклопедија, т. 28. Макијавели, Владалац (с. п.). Алексејев А. С., Макијавели као политички мислилац, Москва 1880. Вилари П., Николо Макијавели и његово доба, 1913. Вилари П., Ђироламо Савонарола и његово доба, 1913. 162
Сва дела подразумевају се на руском језику, осим ако није назначен српски превод (с. п.).
401
Коваљевски М. М., Од директне владе народа до претставничке и од патријархалне монархије до парламента, т. I, Москва 1906. Пискорски В. К., Франћеско Ферући и његово доба, Кијев 1891. Ранке, Римске папе, њихова црква и држава у XVI—XVII веку, 2 тома, 1869. Лафарг П., Томазо Кампанела, разна изд. Читанка за историју Средњег века, у ред. П. Г. Виноградова, разна изд., т. IV, чл. 80. Читанка за историју Новог века, т. I., Москва 1910. Хрестоматија за социјално-економску историју Европе у ново и најновије време, у ред. Волгина, 38—119, Лењинград 1929. Хрестоматија за западноевропску књижевност. Доба Препорода, саставио Б. И. Пуришчев, 51—172, Москва 1939. За главу IV Енгелс, Сељачки рат у Немачкој (с. п.). Гибинс, Марка, Дела, т. XV. Гибинс, Прилог историји пруског сељаштва, Дела, т. XVI, део 1. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. IV—V, Лењинград 1938. Лампрехт К., Историја немачког народа, т.. III, Москва 1896. Јансен И., Економско, правно и политичко стање немачког народа уочи реформације, Петроград 1899. Бецолд Ф., Историја реформације у Немачкој, т. I., Петроград 1900. Баумгартнер Е., Велики сељачки рат (1525 г.), Москва 1925. Гајгер, Историја немачког хуманизма, Петроград 1899. Штраус, Улрих фон Хутен, Петроград 1896. Еразмо Ротердамски, Похвала глупости, разна издања. Писма мрачних људи, разна издања. Извори за историју реформације, у ред. Д. Н. Јегорова, 2 свеска, Москва 1906—7. Читанка за историју Новог века, т. I, Москва 1910. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 32—67, Москва 1938. Хрестоматија за социјално-економску историју Европе у ново и најновије време, у ред. Волгина, 38—162, Лењинград 1929. Хрестоматија за западноевропску књижевност. Доба Ренесанса, саставио Б. И. Пуришчев, 175—220, Москва 1939. За главу V
Енгелс, Лудвиг Фојербах (с. п.). Енгелс, Сељачки рат у Немачкој (с. п.). Енгелс, Марка, Дела, т. XV. Енгелс, Прилог историји пруског сељаштва, Дела, т. XVI, део 1. Енгелс, Увод енглеском издању брошуре „Развитак социјализма од утопије до науке“ (с. п.). Шћегаљев И. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII веку, гл. VI—IX, Лењинград 1938. Лампрехт К., Историја немачког народа, т. III, Москва 1896. 402
Бецолд Ф., Историја реформације у Немачкој, т. I—II, Петроград 1900. Цимерман В., Историја сељачког рата у Немачкој, 2 тома, Москва 1937. Баумгартнер Е., Велики сељачки рат (1525), Москва 1925. Кауцки К., Претече модерног социјализма, т. II, Москва 1923. Проскурјаков В., Тома Минцер, Москва 1937 [„Живот чувених људи“, бр. 2 (98)]. Лутер, Хришћанском племству немачке нације, Харков 1912. Извори за историју реформације, у ред. Јегорова, 2 св., Москва 1906—7. Читанка за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 68—112, Москва 1938. Хрестоматија за западноевропску књижевност. Доба Ренесанса, саст. Б. И. Пуришчев, 231—237, Москва 1939. За главу VI
Енгелс, Лудвиг Фојербах (с. п.). Енгелс, Увод енглеском издању брошуре „Развитак социјализма од утопије до науке“ (с. п.). Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. IV 448—462, 498—518, 592—612, т. V 1—46, Москва 1898—9. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—.XVII в., гл. X—XI, Лењинград 1938. Лозински С. Г., Историја папства, Москва 1934. Ранке, Римске папе, њихова црква и држава у XVI—XVII в., 2 тома, 1869. Филипсон, Верска контрареформација у XVI веку, Москва 1902. Дементјев, Завођење реформације у Шведској, Петроград 1892. Ван Мијден, Историја швајцарског народа, т. II, Петроград 1900. Бемер Г., Језуити, Москва 1913. Читанка за историју Новог века, т. I, Москва 1910. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 318—321, Москва 1938. За главу VII Маркс, Револуционарна Шпанија, скица I, Дела, т. X. Маркс и Енгелс, Армада, Дела, т. XI, део 2. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. IV 316—363, т. V 50—109, Москва 1898—9. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. XIV, Лењинград 1938. Пискорски В. К., Историја Шпаније и Португалије, Петроград 1909. Кудрјавцев А. Ј., Шпанија у Средњем веку, Лењинград 1937. Прескот В., Историја владе Филипа Другог, краља шпанског, 2 тома, Петроград 1868. Љоренте, Критичка историја шпанске инквизиције, т. 1—II, Москва 1936. Лозински С. Г., Историја инквизиције у Шпанији, Петроград 1914. Франк Б., Сервантес, Москва 1936. Читанка за историју Новог века, т. I, Москва 1910. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред, Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 272—287, Москва 1938. Хрестоматија за западноевропску књижевност, Доба Ренесанса, саст. Б. И. Пуришчев, 403
603—761, Москва 1939. За главу VIII Маркс, Револуционарна Шпанија, Скица I, Дела, т. X. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. V 636-4567, т. VI 483—500, 636—685, т. VII 930—953, Москва 1898—9. Пискорски В. К., Историја Шпаније и Португалије, Петроград, 1909. Кудрјавцев А. Ј., Шпанија у Средњем веку, Лењинград, 1937. Љоренте, Критичка историја шпанске инквизиције, т, II, Москва 1936. Лозински С. Г., Историја инквизиције у Шпанији, Петроград, 1914. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 287—291, Москва 1938. Хрестоматија за западноевропску књижевност, Књижевност Доба Ренесанса и XVII века, саст. Б. И. Пуришчев, 551—563, Москва 1937. За главу IX Маркс, Хронолошки исписи, „Бољшевик“, бр. 24, 1936. Енгелс, Војска, Дела, т. XI, део 2. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. XV, Лењинград 1938. Лозински С. Г., Историја Белгије и Холандије у Новом веку, Петроград. Прескот В., Историја владе Филипа Другог, краља шпанског, 2 тома, Петроград 1868. Конради А., Историја револуција, т. I, Москва 1924. Мотлеј Д. Л., Историја низоземске револуције, 3 тома, Петроград 1866—1871. Лампрехт К., Историја немачког народа, т. III, Москва 1896, Пирен А., Низоземска револуција, Москва 1937. Коваљевски М. М., Од директне владе народа до претставничке и од патријархалне монархије до Парламента, т. II, Москва 1906. Читанка за историју Новог века, т. I, Москва 1910. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 292—313, Москва 1938. За главу X Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. VI 451—480, Москва 1899. Лозински С. Г., Историја Белгије и Холандије у Новом веку, Петроград. Конради А., Историја револуција, т. I—II, Москва 1924—5. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 313—317, Москва 1938. За главу XI Маркс, Капитал, т. I, гл. 24 (с. п.). Маркс, Капитал, т. III, гл. 47 (с. п.). Маркс, Хронолошки исписи, „Бољшевик“, бр. 24, 1936. Маркс и Енгелс, Армада, Дела, т. XI, део 2. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. XVI—XVII, Лењинград 1938. 404
Савин А. Н., Енглеско село у доба Тјудора, Москва 1903. Савин А. Н., Енглеска секуларизација, Москва 1906. Кенингем В., Пораст енглеске индустрије и трговине, Москва 1909. Ешли В., Економска историја Енглеске, Москва 1897. Роџерс Т., Историја рада и наднице у Енглеској од XIII до XIX века, Петроград 1899. Грин Д. Р., Историја енглеског народа, т. II, Москва 1891. Ченеј Е., Аграрни преврат у Енглеској у XVI веку, Петроград 1899. Гибинс, Инустриска историја Енглеске, Петроград 1895. Гибинс, Преглед историје енглеске трговине и колонија, Петроград 1899. Коваљевски М. М., Од директне владе народа до претставничке и од патријархалне монархије до парламента, т. I—II, Москва 1906. Мор Т., Утопија (с. п.). Читанка за историју Новог века, т. I, т. II, Москва 1910—11. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 212—239, Москва 1938. Хрестоматија за социјално-економску историју Европе у ново и најновије време, у ред. Волгина, 166—270, Лењинград 1929. Хрестоматија за западноевропску књижевност. Доба Ренесанса, саставио Б. И. Пуришчев, 406—600, Москва 1939. За главу ХII
Маркс, Капитал, т. I, гл. 24 (с. п.). Маркс, Критика и рецензије. Ф. Гизо: „Зашто је успела енглеска револуција?“, Дела, т. VIII. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. XVIII—XIX, Лењинград 1938. Савин А. Н., Предавања из историје енглеске револуције, Москва 1937. Гизо Ф., Историја енглеске револуције, т. I, Петроград 1868. Кудрјавцев А. Ј., Велика енглеска револуција, Лењинград 1925. Вајнгартен Г., Народна реформација у Енглеској у XVII веку, Москва 1901. Гардинер С., Пуританци и Стјуартовци, Петроград 1896. Читанка за историју Новог века, т. II, Москва 1911. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 239—248, Москва 1938. За главу XIII Маркс, Критика и рецензије. Ф. Гизо: „Зашто је успела енглеска револуција?“, Дела, т. VIII. Енгелс, Увод енглеском издању брошуре „Развитак социјализма од утопије до науке“ (с. п.). Енгелс, Коњица, Дела, т. XI, део 2. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. XX, Лењинград 1938. Конради А., Историја револуција, т. I., Москва 1924. Савин А. Н., Предавања из историје енглеске револуције, Москва 1927. Гизо Ф., Историја енглеске револуције, т. I—II, Петроград 1868. 405
Попов-Ленски И., Лилберн и левелери, Москва 1928. Вајнгартен Г., Народна реформација у Енглеској у XVII в., Москва 1901. Кудрјавцев А. Ј., Велика енглеска револуција, Лењинград 1925. Афанасјев, Историја Ирске, Петроград 1907. Морлеј, Нова биографија Оливера Кромвела, Петроград 1901. Вољски Ст., Кромвел, Москва 1934 [„Живот чувених људи“, бр. 12 (36)]. Лилберн Џ., Памфлети. Предговор В. Ф. Семјонова, Москва 1937. Милтон Џ., Говор о слободи штампе (Ареопагитика), разна издања. Читанка за историју Новог века, т. II, Москва 1911. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 248—259, Москва 1938. За главу XIV Маркс и Енгелс, Буржоазија и контрареволуција, II. Дела, т. VII. Енгелс, Увод енглеском издању брошуре „Развитак социјализма од утопије до науке“ (с. п.). Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—ХVII в., гл. XXI, Лењинград 1938. Конради А., Историја револуција, т. II, Москва 1925. Гизо Ф., Историја енглеске револуције, т. II—III, Петроград 1868. Савин А. Н., Предавања из историје енглеске револуције, Москва 1937. Кудрјавцев А. Ј., Велика енглеска револуција, Лењинград 1925. Вајнгартен Г., Народна реформација у Енглеској у XVII в., Москва 1901. Попов-Ленски И., Лилберн и левелери, Москва 1928. Морлеј, Нова биографија Оливера Кромвела, Петроград 1901. Вољски Ст., Кромвел, Москва 1934. Афанасјев, Историја Ирске, Петроград 1907. Лилберн Џ., Памфлети. Предговор В. Ф. Семјонова, Москва 1937. Читанка за историју Новог века, т. II, Москва 1911. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 259—266, Москва 1938. Хрестоматија за западноевропску књижевност. Књижевност доба Ренесанса и XVII века, саст. Б. И. Пуришчев, 398—415, Москва 1937. За главу XV
Маркс, Капитал, т. I. гл. 24 (с. п.). Маркс, Капитал, т. III, гл. 47 (с. п.). Маркс, Критика и рецензије. Ф. Гизо: „Зашто је успела енглеска револуција?“, Дела, т. VIII. Енгелс, Увод енглеском издању брошуре „Развитак социјализма од утопије до науке“ (с. п.). Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. XXII—XXIII, Лењинград 1938. Конради А., Историја револуција, т. II, Москва 1925. Ејри П., Рестаурација Стјуарта и Луј XIV, Петроград 1896. Вајнгартен Г., Народна реформација у Енглеској у XVII в., Москва 1901. 406
Роџерс Т., Историја рада и наднице у Енглеској од XIII до XIX века, Петроград 1899. Афанасјев, Историја Ирске, Петроград 1909. Гуревич Ј. Г., Порекло Рата за шпанско наслеђе и трговачки интереси Енглеске, Петроград 1884. Читанка за историју Новог века, т. II, Москва 1911. Хрестоматија за историју Средњега века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 266—271, Москва 1938. За главу XVI Маркс, Писмо Енгелсу од 27 јула 1854 г., Дела, т. XXII. Енгелс, Војска, Дела, т. XI, део 2. Енгелс, Артиљерија, Дела, т. XI, део 2. Енгелс, Увод енглеском издању брошуре „Развитак социјализма од утопије до науке“ (с. п.). Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. IV 49—207, 464—528; т. V 111—177, Москва 1898—99. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. XII—XIII, Лењинград 1938. Тијери О., Историја постанка и успеха трећег сталежа (Изабрана дела у редакцији О. Л. Вајнштајна, Москва 1937). Лучицки И. В., Феудална аристократија и калвинисти у Француској, Кијев 1871. Лучицки И. В., Католичка лига и калвинисти у Француској, Кијев 1877. Кљачин В., Политички скупови и политичка организација калвиниста у Француској XVI века, Кијев 1888. Випер Р. Ј., Политичке теорије у Француској у доба верских ратова, Петроград 1896. Коваљевски М. М., Од директне владавине народа до претставничке и од патријархалне монархије до парламента, Т. I—II, Москва 1906. Песници француског Препорода. Антологија у ред. Манделштама, Москва 1938. Читанка за историју Новог века, т. I, Москва 1910. Хрестоматија за историју Средњега века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II., део 2, 134—156, Москва 1938. Хрестоматија за западноевропску књижевност. Доба Ренесанса, саст. Б. И. Пуришчев, 275—402, Москва 1939. За главу XVII Маркс, Писмо Енгелсу од 27 јула 1854 г., Дела, т. XXII. Маркс, Писмо Даниелсону од 10 априла 1879 г., Дела, т. XXVII. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. V 271—412; т. VI 1—52, 79—246, 276—298, 636—686; т. VII 1—17, 317—355, Москва 1899. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. XXIV—XXV, Лењинград 1938. Тијери О., Историја постанка и успеха трећег сталежа (Изабрана дела, у ред. О. Л. Вајнштајна, Москва 1937). Ганото Г., Француска пред појавом Ришељеа, Москва 1903. Базаров и Степанов, Друштвени односи у Француској XVII—XVIII в., 1902. Савин А. Н., Доба Луја XIV, Москва 1930. Ардашев, Апсолутна монархија на Западу, Петроград 1902. 407
Гољцев В., Државно газдинство у Француској XVII века, Москва 1878. Xуго К., Социјализам у Француској у XVII и XVIII веку, Иваново-Вознесенск, 1924. Сказкин С. Д., Стари поредак у Француској, Москва 1925. Читанка за историју Новог века, т. I, т, II, Москва 1910—11. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 156—211, Москва 1938. Хрестоматија за социјално-економску историју Европе у ново и најновије време, у ред. Волгина, 274—333, Москва 1929. Хрестоматија за западноевропску књижевност. Књижевност доба Ренесанса и XVII века, саст. Б. И. Пуришчев, 632—750, Москва 1937. За главу XVIII Енгелс, Положај Немачке. Прво писмо, Дела, т. V. Енгелс, Прилог историји пруског сељаштва, Дела, т. XVI, део 1. Енгелс, Војска, Дела, т. XI, део 1. Енгелс, Артиљерија, Дела, т. XI, део 1. Енгелс, Коњица, Дела, т. XI, део 1. Енгелс, Пешадија, Дела, т. XI, део 1. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. XXVI—XXVII, Лењинград 1938. Лампрехт К., Историја немачког народа, т. III, Москва 1896. Меринг Фр., Историја Немачке од краја Средњег века (с. п.). Меринг Фр., Огледи из историје ратова и војне вештине, Москва 1938. Лавис, Студије из историје Пруске, Москва 1915. Митрофанов, Историја Аустрије, Петроград 1910. Борецки-Бергфелд, Историја Мађарске у Средњем и Новом веку, Петроград 1908. Љубавски М. К., Историја Западних Словена, Москва 1918. Шилер Ф., Историја Тридесетогодишњег рата, разна издања. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 113—121, Москва 1938. Хрестоматија за западноевропску књижевност. Доба Ренесанса, саст. Б. И. Пуришчев, 238—272, Москва 1939. 3а главу XIX Маркс, Божанско право Хоенцолерна, Дела , т. XI, део 1. Маркс и Енгелс, Писма од 15 и 16 децембра 1882, Дела, т. XXIV, Енгелс, Положај Немачке. Прво писмо, Дела, т. V. Енгелс, Марка, Дела, т. XV. Енгелс, Прилог историји пруског сељаштва, Дела, т. XVI, део 1. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. XXVII, Лењинград 1938. Лампрехт К., Историја немачког народа, т. III, Москва 1896. Меринг Фр., Историја Немачке од краја Средњег века (с. п.). Меринг Фр., Огледи из историје ратова и војне вештине, Москва 1938. Лавис, Студије из историје Пруске, Москва 1915. Митрофанов, Историја Аустрије, Петроград 1910. 408
Борецки-Бергфелд, Историја Мађарске у Средњем и Новом веку, Петроград 1908. Љубавски М. К., Историја Западних Словена, Москва 1918. Читанка за историју Новог века, т. II, Москва 1911. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 122—123, Москва 1938. Хрестоматија за западноевропску књижевност. Књижевност доба Ренесанса и XVII века, саст. Б. И. Пуришчев, 206—214, Москва 1937. За главу XX Маркс, Морализаторска критика и критикујући морал, Дела, т. V. Маркс, Божанско право Хоенцолерна, Дела, т. XI, део 1. Маркс, Писмо Енгелсу од 2 децембра 1856 г., Дела, т. XXII. Маркс, Положај Немачке. Прво писмо. Дела, т. V. Енгелс, Марка, т. XV. Енгелс, Прилог историји пруског сељаштва, Дела, т. XVI, део 1. Енгелс, Спољна политика руског царизма, Дела, т. XVI, део 2. Шћегољев П. П., Студије из историје Западне Европе у XVI—XVII в., гл. XXVII, Лењинград 1938. Меринг Фр., Историја Немачке од краја Средњег века (с. п.). Меринг Фр., Просвећени апсолутизам Фридриха II, 1907. Меринг Фр., Легенда о Лесингу (с. п.). Меринг Фр., Огледи из историје ратова и војне вештине, Москва 1938. Кнап, Ослобођење сељака у Пруској, Петроград 1900. Лавис, Студије из историје Пруске, Москва 1915. Голдин Н. С., Пропадање сталешко-земског поретка у Пруској монархији, Харков 1916. Митрофанов, Историја Аустрије, Петроград 1910. Митрофанов, Политичка делатност Јосифа II, његове присталице и непријатељи (1780 —1790 г.), Петроград 1907. Шћепкин Ј. А., Руско-аустриски савез за време Седмогодишњег рата, Петроград 1902. Трачевски А., Савез кнежева и немачка политика Катарине II, Фридриха II и Јосифа II (1780—1790 г.), Петроград 1877. Борецки-Бергфелд, Историја Мађарске у Средњем и Новом веку, Петроград 1908. Љубавски М. К., Историја Западних Словена. Москва 1918. Читанка за историју Новог века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 124—133, Москва 1938. Хрестоматија за социјално-економску историју Европе у ново и најновије време, у ред. Волгина, 334—386, Лењинград 1929. За главу XXI Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. VI 590—607, 688—732; т. VII 956—977, Москва 1899. Волтер, Историја Карла XII (с. п.). Форстен Г. В., Борба око владавине над Балтичким Морем, 1884. Форстен Г. В., Балтичко питање у XVI и XVII столећу, 1894. За главу XXII 409
Енгелс, Какве везе има радничка класа са Пољском, Дела, т. XIII, део 1. Енгелс, Спољна политика руског царизма, Дела, т. XVI, део 2. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. IV 625—642; т. V 695—712; т. VI 608—633, 688—732, Москва 1898—99. Бобжински, Преглед историје Пољске, т. II, Петроград 1891. Грабењски, Историја пољског народа, Петроград 1910. Љубавски М. К., Историја Западних Словена, Москва 1918. Мархљевски Ј., Преглед историје Пољске, Дела, т. VI. Кутшеба С., Преглед историје друштвено-државног уређења Пољске, Петроград 1907. Љубович Н., Почетак католичке реакције и опадање реформације у Пољској, Варшава 1890. Читанка за историју Новог века, т. II, Москва 1911. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Н. П. Грацијанског и С. Д. Сказкина, т. II, део 2, 322—337, Москва 1938. За главу XXIII Маркс, Капитал, т. III, гл. 36 (с. п.). Маркс и Енгелс, Објава рата. Муслимани и хришћани, Дела, т. X. Енгелс, Спољна политика руског царизма, Дела, т. XVI, део 2. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. IV 643—767; т. V 714—810; т. VI 572—588, 735—770, Москва 1898—99. Борецки-Бергфелд, Историја Мађарске у Средњем и Новом веку, Петроград 1908. Борецки-Бергфелд, Историја Румуније, Петроград 1909. Погодин А. Л., Историја Србије, Петроград 1909. Погодин А. Л., Историја Бугарске, Петроград 1910. За главу XXIV Маркс, Капитал, т. I, гл. 12, 13, 24 (с. п.). Маркс, Капитал, т. III, гл. 12 (с. п.). Маркс, Света породица, Дела, т. III 153—161. Маркс, Писмо Енгелсу од 23 јануара 1863 г., Дела, т. XXIII. Маркс и Енгелс, Немачка идеологија, Дела, т. IV 396—399. Енгелс, Дијалектика природе (с. п.). Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке (с. п.). Лењин, Филозофске свеске, разна издања. Бекон Р., Нови Органон, разна издања. Xобс Т., Левијатан, Москва 1936. Бруно Ђ., О узроку, почетку и јединственоме, Москва 1934. Декарт Р., Козмогонија, Москва-Лењинград 1934. Спиноза Б., Етика (с. п.). Лајбниц Г. В., Нови огледи о људскоме уму, Москва-Лењинград 1936. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. IV 298—315; т. V 447—483; т. VI 381—410, Москва 1898—99. Преглед историје технике докапиталистичких формација, у ред. В. П. Миткевича, Москва-Лењинград 1936. Покровски Ј. М., Огледи из историје металургије, Москва-Лењинград 1936. 410
Цајтен Г., Историја математике у XVI и XVII веку, Москва-Лењинград 1933. Ољшки Л., Историја научне литературе на новим језицима, т. I—III, Москва-Лењинград 1933—34. Данеман, Историја природних наука, т. I—II, Москва 1932—34. Фишер К., Историја нове филозофије, т. I—III, Петроград, 1905—6. Плеханов Г. В., Огледи из историје материјализма (с. п.). Џивељегов А., Леонардо да Винчи, Москва 1935 [„Живот чувених људи“, бр. 9—10 (57— 58)]. Бајев К. Л., Коперник, Москва 1935 [иста едиција, бр. 7 (55)]. Цајтлин З., Галилеј, Москва 1935 [иста едиција, бр. 5—6 (53—54)]. Проскурјаков В., Парацелзус, Москва 1935 [иста едиција, бр. 8 (56)].
411
ХРОНОЛОШКА ТАБЕЛА 1445 — Португалац Дионис Диас открива острва Зеленог Рта 1476 — Устанак сељака у Вирцбуршкој епископији под воћством Ханса Бехајма из Никласхаузена 1483—1498 — Карло VIII 1485—1603 — Династија Тјудора у Енглеској 1485—1509 — Хенрих VII 1486 — Португалац Бартоломеј Диас открива Рт Добре Наде 1492 12 октобра — Колумбо открива Америку 1492—1503 — Папа Александар VI Борђија 1493—1519 — Цар Максимилијан I 1493 — „Савез ципеле“ у Елзасу 1494 — Уговор у Тордесиљи о подели колонија између Шпаније и Португалије 1494—1559 — Италијански ратови 1494—1495 — Поход Карла VIII на Напуљ 1497 — Џон Кабот открива Северну Америку 1497—1498 — Васко де Гама открива поморски пут у Индију 1498 — Погубљење Савонароле 1498—1515 — Луј XII 1500 — Португалац Кабраљ открива Бразилију 1502 — „Савез ципеле“ на горњој Рајни 1503—1513 — Папа Јулије II 1505 — Радомски устав „Nihil novi“ 1506—1548 — Сигисмунд I Стари 1508 — Камбрејска лига Француске, Царевине, папе и Шпаније против Млетака 1508 — Албукерк осваја Ормуз 1509—1547 — Хенрих VIII 1509 — „Похвала глупости“ Еразма из Ротердама 1512—1520 — Селим I 1513 — Шпанац Балбо открива Велики Океан 1513—1521 — Папа Лав X
412
1513—1523 — Христијан II, краљ Данске и Шведске 1513 — „Савез ципеле“ у Леену 1514 — „Убоги Конрад“ у Виртембергу 1514 — Сељачки рат „куруца“ у Мађарској 1515—1547 — Франсоа I 1515 — Битка код Марињана 1515—1517 — „Писма мрачних људи“ 1516 — „Утопија“ Томе Мора 1516 — Болоњски конкордат 1516—1555 — Карло I, шпански краљ 1517 — Турци освајају Египат 1517 31 октобра — Лутер износи 95 теза 1519—1521 — Фердинанд Кортес осваја Мексико 1519—1522 — Пут око света Фердинанда Магелана 1519—1555 — Цар Карло V (шпански краљ Карло I) 1520 — Стокхолмска кланица 1520—1566 — Сулејман II 1520—1521 — Устанак градских комуна („комунерос“) Кастиље 1521 — Битка код Виљалара 1521 — Вормски рајхстаг 1522—1523 — Устанак ритера у Немачкој 1523—1560 — Густав I Ваза 1524—1525 — Сељачки рат у Немачкој 1525 марта — „дванаест тачака“ 1525 — Секуларизација земаља Тевтонског реда. Оснивање војводства Пруског 1525 — Битка код Павије 1526 — Мохачка битка. Присаједињење Чешке и Мађарске хабзбуршким поседима 1527 6 маја — трупе Немачке царевине пљачкају Рим (sacco di Roma) 1529 — Шпајерски рајхстаг 1530 — Аугзбуршки рајхстаг 1531 — Образовање Шмалкалденског савеза 1531 — Битка код Капела. Цвинглијева смрт 413
1531—1536 — Пизаро осваја Перу 1534—1535 — Анабаптисти у Минстеру 1534 — „Акт о супрематији“ 1535 — Погубљење Томе Мора 1535 — Француско-турски савез. Почетак („капитулација“) са Турском
неравноправних
уговора
1539—1540 — Устанак града Гана 1540 — Була папе Павла III о оснивању Језуитског реда 1545—1563 — Тридентски сабор 1546 — Лутерова смрт 1546—1547 — Шмалкалденски рат 1547—1559 — Хенрих II француски 1548—1572 — Сигисмунд II Август 1549 — Устанак Кета у Норфоку 1549 — Акт о једнообразности 1552 — Уговор у Пасау 1553—1558 — Марија Крвава 1555 — Аугзбуршки верски мир. Абдикација Карла V 1555—1598 — Филип II шпански 1555—1564 — Папа Павле IV 1558—1603 — Јелисавета 1558—1582 — Ливонски рат 1559 — Мир у Като-Камбрези 1559 — Амбоаска завера 1559—1589 — Хугенотски ратови 1560—1574 — Карло IX француски 1562 — Јануарски едикт о верској трпељивости 1562 1 марта — Напад Гиза на хугеноте у Васи 1564—1576 — Цар Максимилијан II 1565 — Почетак револуције у Низоземској 1566 5 априла — Петиција геза 1566 18 августа Низоземској
—
Почетак
иконоборачког
1566—1574 — Селим II 414
покрета
(Bildersturm)
у
1567—1573 — Војвода Алба у Низоземској 1568 — Погубљење Егмонта и Хорна 1568—1570 — Устанак Мориска у Шпанији 1569 — Лублинска унија 1570 — Сен-Жерменски верски мир 1571 — Битка код Лепанта 1572 1 априла — Гези освајају град Брил 1572 24 августа — Вартоломејска ноћ 1573 — „Хенрихови артикули“ и „Pacta coventa“ 1573—1574 — Опсада Лајдена 1574—1589 — Хенрих III француски 1576 — Оснивање Католичке лиге у Француској 1576—1586 — Стефан Батори 1576—1612 — Цар Рудолф II 1576 8 новембра — Ганска пацификација 1579 6 јануара — Араска унија јужних провинција 1579 29 јануара — Утрехтска унија северних провинција 1580—1581 — Присаједињење Португалије Шпанији 1581 24 јула — Проглашење независности северних провинција Низоземске 1584 — Убиство Виљема Оранског 1585 — Образовање Париске лиге 1585—1590 — Папа Сикст V 1587—1632 — Сигисмунд III Ваза, пољски краљ 1587 — Погубљење Марије Стјуарт 1588 — „Непобедива армада“ 1589 — Убиство Хенриха III. Гашење династије Валоа 1589—1610
— Хенрих IV Бурбонски
1593—1595 — Устанак „крокана“ у Француској 1596 — Закључење Брестске уније између католичке и православне цркве у Пољској 1598 15 априла — Нантски едикт 1598—1621 —
Филип III
1600 — Оснивање енглеске Источноиндиске компаније
415
1602 — Оснивање холандске Источноиндиске компаније 1603—1625 — Јаков (Џемс) I Стјуарт 1605—1606 — Лажни Димитрије I 1606—1608 — Рокош Зебржидовског 1607 — Оснивање колоније Виргиније у Северној Америци 1618 — Образовање Евангеличке уније 1609 — Образовање Католичке лиге 1609—1614 — Јилих-клеве-бершки спор око наслеђа престола 1609—1617 — Шведска интервенција у Московској држави 1609—1618 — Пољска интервенција у Московској држави 1609 — Протеривање Мориска из Шпаније 1609 — Шпанија признаје независност Уједињених провинција 1610—1643 — Луј XIII 1611—1632 — Густав III Адолф 1612 — Ослобођење Москве од Пољака 1614 — Последњи сазив револуције)
опште
скупштине
сталежа
(до
Француске
1617 — Столбовски мир између Московске државе и Шведске 1618 — Деулинско примирје између Московске државе и Пољске 1618—1620 — Калабриски устанак 1618—1648 — Тридесетогодишњи рат 1618 — Присаједињење Пруске Бранденбургу 1619—1637 — Цар Фердинанд II 1620 — Битка на Белој Гори 1620 — Пуританци оснивају Нову Енглеску 1621—1665 — Филип IV 1621 — Обнова шпанско-холандског рата 1624—1642 — Ришеље на власти 1625 — Валенштајн — врховни командант царске војске 1625—1629 — Дански период Тридесетогодишњег рата 1625—1649 — Карло I 1628 — Опсада Ларошела 1629 — Едикт милости
416
1629 — Реституциони едикт 1629—1640 — Владавина Карла I без парламента 1630 — Конгрес оставка
кнежева-изборника
у
Регенсбургу
и
Валенштајнова
1630—1635 — Шведски период Тридесетогодишњег рата 1631 — Тилијеве трупе поражавају Магдебург 1631 — Победа Густава Адолфа над Тилијем код Брајтенфелда 1632 — Пораз на Леху и Тилијева смрт 1632 — Битка код Лицена. Смрт Густава Адолфа 1634 — Валенштајново убиство 1634 — Пораз Швеђана код Нердлингена 1635—1648 — Француско-Шведски период Тридесетогодишњег рата 1637—1643 — „Азовска опсада“ донских козака 1637—1657 — Цар Фердинанд III 1637 — Устанак у Шкотској 1637—1652 — Устанак и грађански рат у Каталонији 1640 — Успостављање независности Португалије 1640—1688 — „Велики изборни кнез“ Фридрих Вилхелм 1640 13 априла — 5 маја — Кратки парламент 1640 3 новембра — Сазив Дугог парламента 1641 — Погубљење Страфорда 1641 — Укидање Звездане палате и Високе комисије 1641 — Ирски устанак 1641 — Велика ремонстрација 1642 22 августа — Почетак грађанског рата у Енглеској 1642 23 октобра — Битка код Еџхила 1643 — Увођење презвитеријанства 1643—1715 — Луј XIV 1643—1661 — Мазарен на власти 1644 2 јула — Витка код Марстон-Мура 1645 — Реформа парламентске војске 1645 14 јуна — Победа парламентске војске код Незбија 1646 — Укидање ритерских државина 417
1647 — Образовање савета војске 1647 6 августа — Војска окупира Лондон 1647 октобра—новембра — Конференција у Петни 1647—1648 — Устанак на Сицилији и у Напуљу (Мазањело) 1648 — Вестфалски мир 1648—1654 — Сељачки рат у Украјини 1648—1653 — Фронда 1648 — Други грађански рат у Енглеској 1648 6 децембра — Прајдово чишћење парламента 1649 4 јануара — Проглашење Енглеске за републику 1649 30 јануара — Погубљење Карла I 1649 6—7 фебруара — Укидање краљевске титуле и дома лордова 1649—1652 — Угушење устанка у Ирској 1650—1652 — Савлађивање ројалиста у Шкотској и колонијама 1651 — Навигациони акт 1652—1654 — Први енглеско-холандски рат 1653 20 априла — Растеривање „прирепка“ Дугог парламента 1653 — Мали парламент 1653 16 децембра — Завођење протектората 1654 — Присаједињење Украјине Московској држави 1654—1667 — Рат између Пољске и Московске државе око Украј-ине 1655—1660 — Рат Шведске са Пољском и Данском 1658—1705 — Цар Леополд I 1658 — Кромвелова смрт 1659 — Пиренејски мир 1660 — Рестаурација Стјуарта 1660—1685 — Карло II Стјуарт 1661—1683 — Колбер на власти 1665—1667 — Други енглеско-холандски рат 1667 — Андрусовски мир између Пољске и Московске државе 1667—1668 — Први рат Луја XIV 1668 — Ахенски мир 1672—1679 — Други рат Луја XIV 418
1672—1686 — Устанак у Мађарској Емерих Текели 1673 — Акт о заклетви (Test act) 1674—1696 — Јан III Собјески, пољски краљ 1678—1679 — Мир у Нимвегену 1679 — Habeas corpus act 1681 — Француска осваја Штрасбург 1681 — Оснивање Пенсилваније 1683 — Турци опседају Беч 1685 — Укидање Нантског едикта 1685—1688 — Јаков II 1686 — Аустријанци заузимају Офен 1686 — Аугзбуршка антифранцуска лига 1688—1697 — Трећи рат Луја XIV 1688—1689 — „Славна револуција“ 1689—1702 — Виљем III, енглески краљ 1689 — Бил о правима 1694 — Оснивање Енглеске банке 1696 — Руске трупе заузимају Азов 1697 — Мир у Рисвику 1697—1718 — Карло XII 1699 — Карловачки мир 1700—1721 — Северни рат 1700 — Битка код Нарве 1701 — Проглашење Пруске краљевине 1701—1714 — Рат за шпанско наслеђе 1701 — Акт о наследству престола 1702—1714 — Ана, енглеска краљица 1702—1705 — Устанак камизара на југу Француске 1703—1711 — Устанак у Мађарској 1709 — Пораз Швеђана код Полтаве 1711—1740 — Цар Карло VI 1713 — Утрехтски мир 1714—1727 — Ђорђе I. Почетак Хановерске династије у Енглеској 419
1715—1774 — Луј XV 1715—1723 — Регентство 1718 — Пожаревачки мир 1721 — Ништадски мир 1733—1735 — Рат за пољско наслеђе 1735 — Учвршћење Бурбонаца у Напуљу 1739 — Аустрија губи Србију и Влашку 1740—1786 — Фридрих II Пруски 1740—1780 — Марија-Терезија Аустриска 1740—1748 — Рат за аустриско наслеђе 1756—1763 — Седмогодишњи рат 1757 — Победа руских трупа над Пруском код Грос-Егерсдорфа 1758 — Битка код Корндорфа 1759 — Пораз пруске војске код Кунерсдорфа 1760 — Руси заузимају Берлин 1768 — Присаједињење Корзике Француској 1768 — Барска комфедерација 1772 — Прва подела Пољске — између Русије, Пруске и Аустрије 1780—1790 — Јосиф II
420
