Istorija Vizantije

POZNOHRIŠĆANSKA RIMSKA IMPERIJA Prvobitno, vizantijska istorija je samo nastavak rimske istorije, a Vizantijsko carstvo samo produžetak Rimske imperije. Naziv «Vizantija» potiče iz docnijeg vremena, sami «Vizantinci» a nisu poznavali. Oni su sebe nazivali Rimljanima-Romejima, njihovi carevi se smatrali rimskim imperatorima. Ideja rimske države održavala je jedinstvo etnički šarenog carstva, a rimski univerzalizam određivao je njegov stav prema spoljnjem svetu. Vizantijski vladar je rimski car i poglavar hrišćanske vaseljene i tome teži politika Vizantije, vladavini nad celim poznatim svetom i dotadašnjim teritorijama rimskog carstva. Polaznu tačku državnog razvitka Vizantije čini Rimsko carstvo, onakvo kakvo je izašlo iz velike ekonomske krize III veka. Privredno opadanje bilo je naročito katastrofalno u zapadnom delu imperije, mada je i istok bio pogođen, ali smanjenje broja stanovništva i opadanje gradskog života i privrede nisu se ovde tako osetili kao na zapadu. Rimski sistem magistrature ustupio je mesto vizantijskog birokratiji. Carsko dostojanstvo nije više vrhovna magistratura već despotska vlast, koja se manje zasniva na ovozemaljskim političkim činiocima koliko na volji božijoj. Car je ne samo vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i zakonodavac već i branilac crkve i prave vere. On je izabranik božiji i kao takav ne samo gospodar nego i živi simbol carstva koje mu je bog poverio. Moć Vizantije zasniva se više na novcu, negoli na ratnoj snazi, što se pokazuje kroz skoro neiscrpnu sposobnost plaćanja u najboljim vremenima. Naličje toga je bio nemilosrdni fiskalizam vizantijske države, koja je sve i svašta potčinjavala finansijskim potrebama. Teret državnih nameta, samo po sebi pretežak, povećavao se bezmerno zbog zloupotreba koliko veštog, toliko i bezobzirnog vizantijskog činovništva. Dioklecijanovim preuređenjem provincijske uprave učinjen je kraj privilegovanom položaju Italije, ukinuta je i razlika između carskih i senatskih provincija, koja je već odavno bila izgubila svaki značaj. Od tog vremena sve provincije su potčinjene caru, a i Italija, koja je nekad gospodarila Imperijom, podeljena je, kao svaka državna teritorija u provincije i podvrgnuta poreskoj obavezi. Veće provincije su takođe podeljene u nekoliko manjih, tako da se njihov broj povećao; u Dioklecijanovo vreme bilo ih je oko 100, a u petom veku preko 120. Istovremeno Dioklecijan je podelio teritoriju carstva u 12 dijeceza; pred kraj IV veka njihov broj je dostigao 14. Carstvo je, pod Konstantinom podeljeno u prefekture, tako da je svaka prefektura obuhvatala nekoliko dijeceza, a svaka dijeceza veći broj provincija. Tek od kraja IV veka granice prefektura i njihov broj se ustalio. Istočna prefektura (Praefectura praetorio per Orientem), koja se sastojala od Egipatske, Istočne, Pontijske, Azijske i Tračke dijeceza zahvatala je Egipat sa Libijom, prednju Aziju i Trakiju. Susedna Ilirska prefektura (Praefectura praetorio per Ilyricum) koju su sačinjavale Dačka i Makedonska dijeceza, prostirala se sredinom Balkanskog poluostrva od Grčke na jugu do Dunava na severu. Italijanska prefektura (Praefectura praetorio Illyrici, Italiae et Africae) obuhvatila je, pored Italije, najveći deo Latinske Afrike, a s druge strane, Dalmaciju, Panoniju, Norik i Reciju. U Galsku prefekturu (Praefectura praetorio Galliarum) ulazile su Galija, rimski deo Britanije, Ibersko poluostrvo i zapadni deo Mauretanije. Tako se svaka prefektura prostirala na teritoriji koja danas obuhvata po nekoliko modernih država. Na čelu su stajali pretorijski prefekti. Prefekt Istoka, koji je rezidirao u Konstantinopolisu i prefekt Italije bili su najviši dostojanstvenici države; iza njih su dolazili prefekt Ilirika, čije je sedište bilo u Solunu, i prefekt Galije.

1

Rim i Konstantinopolis su bili izuzeti iz nadležnosti prefekata pretorija i potčinjeni svojim gradskim prefektima, koji su posle pretorijskih imali najviši rang među svim državnim činovnicima. Njima je bilo potčinjeno sudstvo u gradu, vodili su brigu o održavanju reda i mira u prestonici, kao i o snabdevanju. U Konstantinovo doba najuticajniji predstavnik centralne uprave bio je magister officiorum. Njegovom nadzoru potčinjena su sva officia u državi, dakle praktično cela državna administracija, uključujući i administraciju prefektura. Njegov sopstveni officium čine agentes in rebus, koji obilaze provincije kao carski kuriri, a ujedno kao agenti vrše i obaveštajnu službu, ispitujući rad i raspoloženje činovnika. Bilo je to veoma obimno telo, koje u V veku broji preko 1200 funkcionera, samo u istočnom delu carstva. On takođe rukovodi i poštanskim saobraćajem (cursus publicus) od IV veka nove ere, što je do tada spadalo u nadležnost prefekata pretorija. Pored ovog, najvažniji činovnik centralne uprave bio je od vremena Konstantina velikog quaestor sacri palatii, koji stoji na čelu pravosuđa, redigira zakone i kontrasignira carske ukaze. Na čelu finansijske uprave stoje fiscusi, šefovi državne blagajne i privatne carske blagajne (res privatae), koji se zovu comes sacrarum largitionum i comes rerum privatarum. Senat u Konstantinopolju, osnovan u vreme Konstantina je savetodavno telo, čiji je značaj poprilično ograničen carskom voljom, a ponekad je Senat nastupao i kao vrhovni sud. Najvažnija uloga mu je bila da prilikom promene vladara senat ima pravo izbora i potvrđivanja novog cara (ukoliko prethodni car nije ostavio naslednika senat je mogao izabrati novog cara, ali se njegova uloga obično svodila na aklamovanje carskog naslednika). Članovi senata su bili po pravilu potomci rimskih senatorskih porodica, a titula je bila nasledna. Pored njih u senat su ulazili i carski činovnici iz tri najviše klase, ilustres, spectabiles i clarissimi. Broj senatora se kretao negde oko 2000 u IV veku. Koloni, koji čine većinu seljaštva i predstavljaju glavnu proizvodnu snagu u poljoprivredi poznog carstva, sve više padaju u naslednu zavisnost od svojih gospodara. Dioklecijanovim poreskim sistemom, taj proces je pooštren i ubrzan. Anona se daje u robi, pošto je novac izgubio vrednost, a utvrđuje se po sabiranju iugiuma (komad zemlje + kvalitet) i caputa (radna snaga koja obrađuje zemlju). Jedno se bez drugog ne može oporezovati, pa se traži radna snaga za svaki komad zemlje, što je predstavljalo jako težak zadatak, jer je nestašica radne snage bila velika. Od doba Konstantina Velikog uvodi se opterećenje za trgovce i zanatlije, koje je bilo prilično visoko i nazivalo se auri lustralis collatio. Ovaj vladar je uspeo da stvori nov i neobično solidan novčani sistem. Osnovnu jedinicu tog sistema sačinjavao je zlatni solidus. Njegova normalna težina bila je 4,48 grama, tako da je u jednoj zlatnoj funti bilo 72 ovakva zlatnika. Srebrni novac, seliqua bio je težak 2,24 grama i činio 1/24 zlatnika, jer je vrednost zlata bila 12 puta veća od vrednosti srebra. Stabilnost ovog sistema bila je izvanredna i dugo se održala, sve do XI veka. Reorganizacijama je bila obuhvaćena i rimska vojska, koja se od pogranično statične preobražava u pokretljivu konjičku vojsku, sa rezervom u pozadini. Tako je Dioklecijan stvorio exercitus comitatensis, koji je dodatno izgrađen i ojačan u doba Konstantina. Ova vojska je postala jezgro rimskih oružanih snaga, tim pre što je Konstantin u korist ove smanjio pograničnu vojsku. Vojnici graničari, zvani limitanei, dobijaju kao nagradu za službu zemljišne posede, pa se pretvaraju u neku vrstu seljačke milicije koja živi od prihoda sa svojih imanja i brani granicu. Na čelu vojske su magistri militum, koji se dele na magistri peditum (pešadijski komandiri) i magistri equitum (konjički komandiri), ali se brzo odustalo od ovakve podele i komanda je poverena po dvojici zapovednika istog ranga, sa titulama magister equitum et peditum praesentalis. Tokom vremena vojska se sve više varvarizuje preko najamnika, Germana, Ilira i ostalog domorodačkog ili varvarskog stanovništva.

2

U ovom periodu carstvo se nalazi pod stalnim pritiskom Persijskog carstva Sasanida, koji konstantno održavaju pritisak na istočne granice, što će postati karakteristika vizantijskog ratovanja, stalne borbe na istoku i povremeno na zapadu. Premeštanje težišta na istok dovelo je i do toga da Konstantin Veliki na tlu stare varošice Vizantion na Bosforu uzdigne novu prestonicu imperije, čije je zidanje počelo 324. godine, odmah posle pobede nad Licinijem, a promovisana je u prestonicu 11. maja 330. godine. Konstantin je ujedno i prvi rimski car koji je tolerisao hrišćanstvo i proglasio ga za ravnopravnu veru, a pred smrt se i pokrstio. Svakako najjača i istorijski najznačajnija manifestacija hristijanizacije Rimskog carstva u njegovo vreme bila je sazivanje vaseljenskog sabora u Nikeji (325. godine). Iako još nije zvanično bio hrišćanin on je predsedavao saborom i uticao na odluke istog u popriličnoj meri. Na saboru se raspravljalo o nauci aleksandrijskog prezvitera Arija, koji je, polazeći od monoteističkih shvatanja, odbijao da prihvati jednakost Oca i Sina i stoga nije priznavao Hrista za boga. Arijeva nauka je osuđena, a usvojeno je da je Sin «jedinosuštan» Ocu i tako je formulisana dogma koja sa dopunama II vaseljenskog sabora u Carigradu (381. godine) čini «simbol vere» hrišćanske crkve. Ovakva presuda dovešće do sukoba arijanstva i pravoslavlja koje će se samo produbiti i proširiti u narednim godinama sve do pogibije cara Valensa, kada će arijanstvo konačno biti poraženo. Čak su se i Konstantinovi sinovi bili podelili po ovom pitanju, pa je tako Konstancije, koji je upravljao istokom bio arijanac, a Konstans pristalica nikejskog učenja. SEOBA NARODA I HRISTOLOŠKE RASPRAVE Posle smrti Julijana, Jovijan (363-364) sklopio je mir sa Persijom, kojim je Vizantija izgubila izvesne oblasti u Mesopotamiji i Jermeniji. Valentnijan I (364-375) i Valens (364-378) su takođe bili pripadnici suprotnih verskih pravaca. Ovo je doba ratova na dva fronta; na zapadu se ratuje na Dunavu sa Sarmatima i Kvadima, na Rajni i Nekaru sa Alamanima, u Britaniji protiv Saksa i Iraca. Na istoku su Zapadni Goti pod pritiskom Huna krenuli ka dunavskim pokrajinama i preplavili Trakiju. Valens je iz Persije dojurio na Balkan i sreo se sa neprijateljem kod Jedrena, gde je 9. avgusta 378. godine poginuo na bojištu, a vojska mu bila poražena. Valentinijana I nasleđuje Gracijan koji je sa sinom Teodosijem I koji je dobio istok na upravljanje kreću putem sporazuma i nagodbe sa Gotima kojima dozvoljavaju naseljavanje u Panoniju i severnu Trakiju, pod uslovom da kao Federati pruže vojnu pomoć carstvu. Pred svoju smrt Teodosije I je uspeo da ujedini carstvo, ali ga je na posmrtnom odru opet podelio i pri tom prednost dao istoku, iako je sam poticao sa zapada. Tako je Arkadije, stariji sin, dobio istok na upravu, a Honorije zapad. Teodosijeva gotska politka zapala je u krizu, jer su Goti pod Alarihom pustošili Balkan sve do Konstantinopolja i južne Grčke. Kriza se smiruje kada Alarih dobija titulu magistar militum per Illyricum i kada mu je prepuštena komanda nad carskom vojskom na centralnom Balkanu. Negde oko 406-407. godine Alarih je krenuo na Italiju i 410. godine osvojio Rim i tako nastupa period zatišja na tlu istočnih provincija carstva, sve do provale Huna. Teodosije II (408-450) Slabi car Teodosije II, vladao je u početku pod tutorstvom svoje sestre Pulherije, a docnije pod uticajem svoje supruge Atenaide-Evdokije, ćerke paganskog profesora retorike u Atini. Njenom uticaju treba pripisati što je 425. godine reorganizacijom i proširivanjem visoke škole iz

3

vremena Konstantina Velikog osnovan Univerzitet u Konstantinopolisu. 438. godine objavljen je codex Theodosianus, prva zvanična zbirka zakona izdatih posle Konstantina Velikog. Četrdesetih godina V veka carstvo se ponovo našlo pod navalom sa severa. Huni sa Atilom na čelu, počeli su da napadaju Vizantijsku teritoriju. Krstareći Balkanom, pljačkaju i pustoše zemlju, ruše gradove. Tada stradavaju Sirmijum, Singidunum, Naiusus, Petovio, Emona i mnogi drugi. Vizantija u nekoliko navrata sklapa primirja sa Hunima, ali posle svakom novog napada rasla je i cena danka. Carstvo je odahnulo kada je Atila krenuo na zapad i ubrzo potom umro (453. godine). Pošto je u borbi protiv arijanstva ustanovljena dogma o savršenoj božanskoj prirodi Sina i njegovoj jednodušnosti sa Ocem, sada se postavilo pitanje odnosa božanskog i čovečanskog načela u Hristu. Prema antiohijskoj školi u Hristu su postojale jedna pored druge i božanska i ljudska priroda, dok je po aleksandrijskoj školi u Hristu postojala samo spojena božanska i ljudska priroda u jednu bogočovečansku prirodu. Posle prve prevlasti aleksandrijske škole, zahvaljujući patrijarhu Kirilu, Rim (papa Lav I) i Konstantinopolis (patrijaršijski sinod) su se ujedinili i posle stvaranja monofizitizma od strane Evtihija koji je tvrdio da se ljudsko i božansko u Hristu pretvorilo u božansko, posle ovaploćenja Hrista, osudili ovakvo učenje. Markijan (450-457) Posle Halkedonskog sabora 451. godine, koji je sazvao novi car Markijan prihvaćena je dogma o dve prirode Hrista, što je samo produbilo raskol između Konstantinopolisa i Sirije i Egipta, koji će nastaviti dugo da tinja. U 28. kanonu Halkedonskog sabora priznat je rimskom papi prvi počasni rang, ali je u ostalom potpuno izjednačio episkope starog i novog Rima. Time se nagoveštavalo suparništvo ova dva crkvena sedišta, koje će se vremenom pretvoriti u ogorčenu borbu. Lav I (457-474) Čini se da je ovaj car bio prvi u čijem je krunisanju učestvovao carigradski patrijarh. Do tada su se carevi i pored pobožnosti, zadovoljavali tradicionalnim svetovnim krunisanjem cara, uzdignutog na štit, krunisao ga je predstavnik vojske, pa su ga vojska, senat i narod priznavali za vladara svečanom aklamacijom. Od ovog vremena svi carevi primaju krunu iz ruku patrijarha prestonice, pa je akt krunisanja vremenom sve više dobijao karakter crkvenog obreda. Da bi se oslobodio tutorstva Germana i Alana Aspara, Lav I obratio se maloazijskom plemenu Isavrijanaca, čiji je poglavica uzeo ime Zenon, oženio se najstarijom Lavovom ćerkom Arijadnom 466. godine i potisnuo Aspara. No, pošto je vojna ekspedicija pomoći zapadnom carstvu od 1000 brodova protiv Vandalske kraljevine u Africi pod vođstvom Vasiliska, šuraka Lava I, propala, Asparov uticaj je ojačao. Njegov sine Petrikije, oženjen je drugom carevom ćerkom, uzdignut za Cezara i time priznat za naslednika prestola. 471. godine Aspar i njegov mlađi sin Ardabur su ubijeni, dok je Patrikije teško ranjen, razveden od kraljeve kćeri i lišen titule Cezara. Kada je Lav I umro, nasledio ga je njegov unuk Lav II, Zenonov i Arijadnin sin, a Zenon je postavljen za suvladara svom maloletnom sinu, koji je u jesen iste godine umro. Zenon (476-491) Već 475. godine njegova vlast je bila ugrožena pobunom kada su zaverenici doveli na presto nesposobnog vojskovođu Vasiliska, istog onog zbog koga je propala vojna ekspedicija 468. godine. Dvadeset meseci kasnije, 476. godine Zenon je uspeo da se ponovo dočepa vlasti, pa je vladao još punih petnaest godina. Njegov dolazak na vlast pada u vreme propasti zapadnog carstva, što je Vizantija morala da prihvati kao svršen čin, a Odoakar je postavljen za magistra militum per Italiam i

4

formalno je upravljao Italijom kao carski namesnik, čime je sačuvan prestiž, ali je Italija izgubljena za Imperiju. Na istoku takođe imaju problem sa Germanima, sve do smrti Teoderiha Strabona, 481. godine, čijeg su naslednika, Teoderiha Amalijca nagovorili da krene na zapad i preuzme vlast od Odoakara koji je u međuvremenu otkazao poslušnost Vizantiji. Žestoka borba koja je usledila završila se 493. godine pobedom Teoderiha, koji je postao gospodar Italije i stvorio Istočnogotsku kraljevinu. Zenon je pokušao da putem kompromisa izmiri istočne monofizite sa pravoslavljem. U sporazumu sa Konstantinopoljskim patrijarhom Akakijem, on je 482. godine objavio Henoktikon, edikt o ujedinjenju, koji nije branio ni jedno ni drugo učenje, ali nije doneo presudu koje je učenje u pravu, tako da je sukob opstao, čak se javila i treća struja, oni koji su podržavali carsku politiku postojanja oba učenja. Kada je Zenon umro, narod je od carice Arijadne tražio da im podari rimskoj cara. Izbor je pao na Anastasija. Anastasije (491-518) Ovaj stari dvorski činovnik se pokazao kao dobar administrator, koji se naročito brinuo o sređivanju državnih finansija. Novčani sistem iz doba Konstantina, on je usavršio time što je konsolidovao bakreni follis i utvrdio njegovu vrednost prema zlatu i srebru. Brigu oko skupljanja poreza u gradovima preneo je sa kurija na organe pretorijske prefekture, ukinuo je auri lustralis collatio, što su veoma pozdravili trgovci i zanatlije, ali je time sav poreski teret pao na leđa seljaka, čije su obaveze i onako već bile prevelike. No, neosporna je činjenica da je u državnoj blagajni pred njegovu smrt bilo ogromno blago od 320 000 funti zlata. Anastasije je takođe slomio Isavrijsku prevlast, ali mu je za to trebalo punih 7 godina od stupanja na presto. Car je favorizovao trgovce i zanatlije, otvoreno podržavao monofizite, bio je pristalica stranke zelenih, pa je stranka plavih istupala protiv njegove vlasti. Više puta su spaljivali javne zgrade, a carski kipovi su često rušeni i vučeni po ulicama. Zbog monofizitizma, 512. godine u Konstantinopolisu je izbila buna koja ga je umalo stajala krune. Vrhunac krize desio se kada je pod zapovednikom Vitalijana 513. godine buknuo ustanak vojske u Trakiji, koja je tri puta dolazio do zidina Konstantinopolja, ali bi car tada učinio koncesije, da bi po odlasku vojske opet činio po svome. Konačno na prelasku V u VI vek etnička kriza na Istoku se smirila i sada je Vizantija bila u stanju da vodi aktivniju politiku i pokuša da vrati izgubljene teritorije. Justin I (518-527) i Justinijan (527-565) Justin I rođen je u Tauresiumu, malom selu, verovatno u oblasti Niša, stupio je u carsku vojsku, postao oficir, pa čak i zapovednik garde ekskubitora, a posle Atanasijeve smrti izabran je za cara. Prekid sa monofizitizmom delo je njegovog sestrića Justinijana, kao i izmirenje sa Rimom, što je bio neophodan uslov za ostvarivanje krupnih ciljeva na zapadu. Naravno nije sve car uradio, pohode je vodio Velizar, Tribonijan je izvršio kodifikaciju rimskog prava, Jovan Kapadokijski sproveo upravne reforme, ali je car uglavnom bio inspiracija iza svega toga. Sa vojskom od 18000 ljudi Velizar se iskrcao 533. godine u Africi i porazio državu Vandala, zarobio kralja Gelimera i vratio se u prestonicu kao pobednik sledeće godine. Već 535. godine krenuo je Velizar protiv Istočnih Gota u Italiji. Jedan deo vojske osvojio je Dalmaciju, Velizar Siciliju, prodro u Italiju i zauzeo Rim i Napulj. Ali je potom nastalo žestoka borba, kada je Velizar u Rimu morao da izdrži opsadu, dok nije uspeo da prodre na sever, zauzme Ravenu i savladao Vitigesa, koga je, takođe kao zarobljenika sproveo u Konstantinopolj. 540. godine Pod vodstvom Totile, energični Goti su se ponovo digli i porazili Velizara nekoliko puta, ali je diplomata i strateg Narzes uspeo da slomi protivnika posle dugog rata. Najzad posle 20 godina, cela zemlja je pokorena 555. godine, kada je zauzeta JI Španija.

5

Cena rata bila je poprilična. Odbrana na Dunavu i prema Persiji je bila oslabljena, tako da je Persija vršila stalni pritisak na Siriju. 540. godine prodrli su u Siriju i stigli do Antiohije, koja je razorena i prodrli su do mora. Na severu su pustošili Jermeniju i Iberiju i zaposeli Laziku na istočnoj obali Crnog Mora. Povećanjem danka Justinijan je kupio mir na 5 godina, zatim ga produžavao još dva puta, da bi 562. godine sklopio primirje na 50 godina, kada su Persijanci napustili Laziku. Još veća opasnost je dolazila sa Balkana, gde su Sloveni i Bugari počeli da stalno upadaju preko Dunava u pokrajine. Iako je Justinijan podigao sisteme utvrđenja na granicama carstva, nažalost nije bilo dovoljno vojske da ih zaposednu, tako da su Sloveni veoma lako prodirali u unutrašnjost i pljačkali. Zbog toga i problema u spoljnoj politici, došlo je do pobune poznate pod nazivom «Nika» (lozinka ustanika), kada su se, pod vodstvom zelenih i plavih, stanovnici Konstantinopolja digli protiv cara i na lokalnom hipodromu su proglasili Ipatija, sinovca Anastasija I za cara i krunisali ga. Grad je bio u plamenu, a Justinijan na korak od bekstva, ali ga je carica Teodora u tome sprečila. Narzes je stupio u pregovore sa pobunjenicima, dok je Velizar sa jednom jedinicom vojske vernom caru, uleteo na hipodrom i pobio pobunjenike. Veruje se da je u ovom pokolju stradalo nekoliko desetina hiljada ljudi, ali je pobuna uspešno ugušena. Justinijan je na mestu stare izgorele crkve podigao Aju Sofiju, koja stoji i dan danas, u svoj svojoj blistavosti. U ovo doba carstvo se još više okreće trgovini sa istokom i pokušava da izbaci Persiju iz posla, kao posrednika koji naplaćuje prelaz preko teritorije. Tako su pokušali da uspostave vezu preko Hersona i Bospora na Krimu i preko Lazike. Odatle su održavali veze sa nomadskim plemenima severno od Ponta koji su im u zamenu za tkanine, dragulje i vino dostavljali kožu, krzna i roblje. Trgovina je Vizantiju dovela i u vezu sa Turcima, koji su se tada proširili do severnog Kavkaza i kao i Vizantinci, zbog trgovine svilom, došli u sukob sa Persijancima. U vreme Justinijana i njegovih naslednika Vizantijsku špijuni su uspeli da saznaju tajnu pravljenja svile i prenesu svilenu bubu u Konstantinopolj, pa je uskoro vizantijsko svilarstvo postiglo veliki procvat, naročito u prestonici, Antiohiji, Tiru, Bejrutu i Tebi. Ono je postalo jedna od najvažnijih grana vizantijske industrije i kao državni monopol, važan izvor prihoda carstva. Codex Iustinianus, spisak važećih rimskih zakona iz vremena posle Hadrijana, objavljen je 529. godine, a pet godina kasnije, izašlo je i novo, dopunjeno izdanje. 533. godine objavljene su Digestae, zbirka spisa klasičnih rimskih pravnika koji su, pored carskih zakona, sačinjavali drugu grupu važećeg prava. Treći deo Corpus iuris civilis bile su Institutie, izvod iz prethodna dva dela, a koje su služile kao priručnik za pravne studije. Justinijan je bio poslednji rimski car na vizantijskom prestolu. Ujedno je bio hrišćanski vladar, ubeđen u božansko poreklo svoje vlasti. Njegove univerzalističke ideje imale su ne samo rimske nego i hrišćanske korene. Pojam rimske imperije bio je za njega istovetan sa pojmom hrišćanske vaseljene, pobeda hrišćanske vere bila mu je toliko sveta misija koliko i uspostavljanje rimske dominacije. 529. godine oduzeo je paganskim naučnicima pravo predavanja i zatvorio Akademiju u Atini, centru paganskog neoplatonizma. Proterani naučnici otišli su na dvor persijskog kralja, gde su nastavili svoju praksu. Justinijan je takođe pokušavao da pomiri mono i diofizite. Tako je na V saboru u Konstantinopolju 553, sproveo osudu «tri poglavlja» koja su izgledala sumnjiva zbog nestorijanskih tendencija, čime je izazvao nove sporove, a monofizite nije zadovoljio.

6

Justin II (565-578) Sestrić velikog cara, pokušao je da održi carstvo koje je zapadalo u krizu. 568. godine Langobardi su upali u Italiju i osvojili veći deo teritorije. Carstvo je bilo iscrpljeno, neprekidnim dvadesetogodišnjim ratovima i krizama. 572. godine osvojena je Kordova, glavno vizantijsko uporište u Španiji, a početkom VII veka izgubljeno je sve što su Justinijanova osvajanja donela za stalno. Justin II je u ovakvoj situaciji odbio da plaća danak persijskom kralju i raskinuo ugovor o miru. Izbio je dugotrajan i žestok rat. Borbe su se vodile oko Jermenije, a Persija je prva pokazala znakove slabosti i posle 20 godina rata su tamo izbili nemiri. Energični car Mavrikije (582-602), koji je iskoristio situaciju i doveo na presto Persije Hozroja II koji je sklopi ugovor o miru, prema kome je veliki deo Jermenije pripao Vizantiji 591. godine. Njegova vladavina predstavlja etapu u razvitku koji vodi od starog državnog sistema ranovizantijske epohe ka srednjevekovnoj Vizantiji. Za vreme ovog cara, preduzete su značajne mere kojima je vlast Vizantije na zapadu ojačana i bar deo Justinijanovog osvajanja sačuvan. Tada u Italiji i Sev. Africi nastaju vojna namesništva: Ravenski egzarhat i Kartaginski egzarhat. Jakom vojnom organizacijom egzarhati su osposobljeni za odbranu i postaju predstraže vizantijske moći na Zapadu. Osnivanjem egzarhata počinje epoha militarizacije vizantijske uprave, a organizacija istih poslužiće kao uzor za docnije uređenje tema. Dok je u Aziji uspostavljen kakav takav mir, na Balkanu vlada opšti haos. Nemirno, stanje usled čestih upada Slovena, još se pojačalo otkako su Avari, stvorivši svoju veliku silu, zagospodarivši Panonskom nizijom. Ogorčene borbe su otpočele oko prelaza preko Save i Dunava. Posle trogodišnje opsade hagan Bajan je 582. godine osvojio Sirmium. Dve godine kasnije zauzet je privremeno i Singidunum, Viminacium i Augusta koji će još prelaziti iz ruke u ruku. Srušivši odbrambeni sistem Sloveni i Avari su počeli da se šire po unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. 584 i 586. godine Sloveni i Avari napadaju Solun, ali ga ne osvajaju. 592. godine otpočeo je rat koji će rešavati sudbinu Balkanskog poluostrva. U početku su Vizantinci imali uspeha, ali to nije imalo većeg dejstva na Slovene, pa se borba otegla. Kada je 602. godine vojska dobila naređenje da ponovo prezimi s one strane Dunava, izbila je pobuna. Pobunjeni vojnici proglasili su za cara Foku, podoficira poluvarvarskog porekla, i napustivši položaje krenuli na Konstantinopolj, u kojem je takođe planuo ustanak, ujedinjenih stranaka plavih i zelenih. Mavrikije je zbačen a Foka, s pristankom senata, krunisan za cara. Foka (602-610) Za vreme vladavine ovog cara istrošeni organizam poznorimske vladavine doživljavao je svoju agoniju. Počela su masovna pogubljenja, vladin teror i zavere aristokratije protiv vlade, koje su se završavale novim pogubljenjima. Foka je izazivao sve veću mržnju protiv sebe, naročito u prednjoj Aziji, gde se njegova pravoverna crkvena politika izrodila u krvavo proganjanje monofizita i Jevreja. Stranka zelenih je prekinula podršku caru i zabranila svako vršenje državne službe svojim članovima, dok su plavi nastavili da podržavaju cara. 605. godine Persijanci su osvojili tvrđavu Daru i slomili pograničnu odbranu Vizantije i zaposeli Cezareju, a prodrli čak i do Halkedona. Na Balkanu Avari su nastavili sa pljačkama i pustošenjem i pored povećanog danka koji je car plaćao haganu.

7

Kartaginski egzarh Iraklije ustao je protiv Fokine strahovlade i nakon što je pridobio Egipat, poslao je na Konstantinopolj flotu pod zapovedništvom svog sina. Na svim usputnim stanicama flota je nailazila na oduševljeni prijem i uvećavala se novim vojnicima i brodovima, te trećeg oktobra 610. godine stigla pod zidine prestonice. Svega dva dana kasnije Iraklije mlađi pogubio je Foku i primio carsku krunu iz ruku patrijarha Iraklije (610-641) U vreme kada ovaj car dolazi na vlast država je u rasulu, ekonomski i finansijski potpuno iscrpljena. Zastareli upravni mehanizam više nije funkcionisao, kao ni vojna organizacija, zasnovana na vrbovanju najamnika. Velike teritorije nalazile su se pod okupacijom neprijatelja i samo je preporod moga da spase carstvo od propasti. U početku njegovo vladavine carstvo je bilo potpuno nemoćno pred groznom neprijateljskom navalom i čak je i sam car razmišljao da premesti prestonicu u Kartaginu, da bi odatle organizovao odbranu, međutim protesti lokalnog stanovništva, sa samim patrijarhom na čelu, primorali su ga da odustane od namere. Vizantijska vlast na Balkanu bila je slomljena, a Sloveni su preplavili ne samo podunavske provincije, već i skoro celu Makedoniju, a Trakija je opustošena do pred samih zidina prestonice. Sam grad Solun je nekoliko puta pod slovensko-avarskom navalom, ali je uspešno odbijao sve napade. Cela gradska okolina pripala je međutim Slovenima i preko Tesalije avarsko-slovenski talas kretao je dalje prema srednjoj Grčkoj i Peloponezu. U isto vreme stradava i Dalmacija, kada je oko 614. godine stradala Salona, središte vizantijske uprave u Dalmaciji. Stanovništvo koje je preživelo napade povlačilo se prema primorskim krajevima i okolnim ostrvima, što je dovelo do ponovnog jačanja grčkog i romanskog elementa. No čak su i ove oblasti bile preplavljene Slovenima, a najveći deo Balkana, cela unutrašnjost pretvorila se u potpuno slovensku zemlju. U isto vreme persijska invazija u prednjoj Aziji uzimala je maha. Vizantinci su uspeli da nateraju neprijatelja na povlačenje iz Cezareje, 611. godine, ali je protivofanziva u Jermeniji i Siriji doživela neuspeh. Carska vojska je 613. godine poražena kod Antiohije i posle toga je počelo brzo napredovanje Persijanaca, koji su zauzeli Damask, Tars i potisnuli Vizantiju iz Jermenije. 614. godine zauzeli su Jerusalim i odneli Sveti krst u Ktesifon. 619. godine zauzet je Egipat i izgledalo je da se staro persijsko carstvo ponovo obnavlja. U maloazijskim pokrajinama koje nisu podlegle neprijatelju, stvaraju se novi vojni okruzi – teme i time se udara temelj sistemu koji daje glavno obeležje celokupnoj provincijskoj upravi srednjevekovne vizantijske države. Na čelu pojedinih tema nalaze se vojni komandanti – stratezi, koji vrše u njima vrhovnu vojnu i civilnu vlast. Stara provincijska podela nije nestala, već se dugo zadržala u okviru tema. Sama reč Θ ε µ α značila je vojni odred, a zatim je počela da se upotrebljava i za vojno administrativne okruge, što jasno otkriva način na koji je novo uređenje nastalo. Ono je počelo naseljavanjem trupa – tema po novostvorenim okruzima i stoga su se postepeno i sami ti okruzi počeli nazivati temama. Pored ovih vojnika – graničara, u maloazijskim pokrajinama naseljavani su svakako i vojnici elitnih vizantijskih odreda. Tako se već u Iraklijevo doba stvaraju teme Armenijaka, Anatolika i Opsikija, a može biti da je tada nastala i Pomorska tema na južnoj obali Male Azije. Uvođenje tema značilo je jačanje domaće vojske. Dok se ranije vojska sastajala pretežno od najamnika, skupih i nepouzdanih, sada se vojska zasniva na stratiotima, naseljenim na teritoriji carstva. O ovaj novi sistem ulivaju se postepeno i mase Slovena koje Vizantija od sredine VII veka, prebacuje u Malu Aziju i naseljava kao stratiote. Iz kasnijih izvora vidi se da je stratiot, pozvan u vojsku, imao dužnost da se javi na konju i naoružan. Dobijao je izvesnu platu, ali je ona bila minimalna, što je svakako izazvalo i znatno smanjenje državnih izdataka.

8

Posle ovih reformi Vizantija je bila spremna za novi rat, koji je otpočeo u nekoj vrsti verskog zanosa, čemu je doprinela i saradnja crkve. Car je sam stao na čelo vojske, ostavivši patrijarhu Sergiju i patriciju Bonu da upravljaju prestonicom u ime njegovog maloletnog sina, dok je on u pohodu. 619. godine, po cenu visokog danka Iraklije je sklopio mir sa Avarima. Potom je prebacio trupe iz Trakije u Malu Aziju i na drugi dan Uskrsa 5. aprila 622. godine, car je napustio prestonicu posle svečane službe u Svetoj Sofiji. Prešavši u Malu Aziju u blizini Nikomedeje uputio se u oblast tema i tamo proveo leto obučavajući i uvežbavajući vojsku, dajući prednost konjici, pogotovo lako naoružanim strelcima na konjima. U jesen iste godine, veštim manevrisanjem car je prodro u Jermeniju i prisililo Persijance da napuste svoje položaje u maloazijskim klancima i da krenu u poteru za njim. Prvi sudar dve vojske završio se pobedom Vizantinaca nad vojskovođom Šahrbazom i Mala Azija oslobođena je neprijatelja. Zbog problema sa Avarima car je morao da obustavi ratovanje i vrati se na pregovore u prestonicu, ali je 623 nastavio rat na istoku, zauzevši Dvin u Jermeniji, a potom krenuo na jug i udario na Gabzak, rezidenciju prvog sasanidskog kralja Ardašira, važan persijski verski centar. Hozroje II je bežeći napustio grad, koji je pao u ruke Iraklija, koji je spalio Zaratustrin hram, u znak odmazde za razaranje Jerusalima. Preko zime vojska se povukla u oblast iza Araksa i stupio u kontakt sa hrišćanskim kavkaskim plemenima i ojačao svoju vojsku. Cela sledeća, 624. godina provedena je u zamornim borbama u Jermeniji, pošto prodor u Persiju nije uspeo. Iraklije je zaobilaznim putem preko Kilikije ušao u Persiju, ali je odlučujući uspeh izostao, tako da se vojska povukla na zimovanje u oblast Ponta. 626. godine Persijanci prodiru do Halkedona i na sam Bosfor, da bi se 27. jula iste godine pojavila i avarska vojska sa haganom na čelu, pod zidinama Konstantinopolja. Gradski garnizon uspešno je odbijao sve napade udruženih neprijatelja, a odluku je odnela nadmoć Vizantije na moru. U odlučujućoj bici, 10. avgusta slovenski brodovi su poraženi u sukobu sa Vizantijskom flotom. Posle toga, nastupa rasula u avarskom taboru, te je Hagan digao opsadu i povukao se. Šahrbaraz je potom napustio Halkedon i povukao se u Siriju, dok je drugi vojskovođa Šahin pretrpeo težak poraz od carevog brata Teodora. 627. godine car je poveo ofanzivu na jug i početkom januara 628. godine ušao u napuštenu rezidenciju persijskog kralja, Dastagerdu. Hozroje II je zbačen i ubijen, a na presto je došao njegov sin Kavad Široje, koji je sklopio mir, po kojem su Jermenija, deo Mesopotamije, Sirija, Palestina i Egipat postali ponovo deo Vizantije. Dok je neprijatelj evakuisao vizantijske teritorije Iraklije je 630. godine otišao u Jerusalim i ponovo uzdigao Sveti Krst, povraćen od Persijanaca.‚ Pošto je porazom kod Konstantinopolja uzdrmana avarska vlast, slovenska plemena su se pobunila i stvorila jak slovenski plemenski savez, a nešto kasnije i bugarska plemena su zbacila avarski suverenitet, pod vođstvom Kuvrata, za šta je on dobio počasnu titulu patricija. Hrvati i Srbi napustili su svoje postojbine iza Karpata i pojavili se na Balkanu, uz odobravanje Iraklija. U ovom periodu počinje i raskid sa rimskim periodom, a počinje pravi vizantijski. Latinski jezik, koji većina stanovnika nije razumela, niti govorila, ustupa mesto grčkom, tako da već u idućim generacijama znanje latinskog postalo je retko, čak u i krugovima najobrazovanijih Vizantinaca. Problem monofizitizma istoka ponovo je podelio carstvo. Patrijarh Sergije uviđao je svu ozbiljnost ovog problema i stalno se trudio da uspostavi crkveni sporazum. Njegovi pokušaji naišli su na podršku u nauci o jednoj energiji Hristovoj koja se oko 600. god. počela širiti po Egiptu. Izgledalo je da ova nauka, po kojoj Hrist ima dve prirode, ali samo jedno delovanje (ε ν ε ρ γ ε ι α ) poslužiti kao kompromis između monofizitizma i Halkedonske dogme. Čak je i car prišao monoenergetizmu i činilo se da ujedinjenje predstoji, međutim uskoro uslediše razočarenja, jer je ujedinjenje vršeno silom, naročito u Egiptu. Međutim opozicija je rasla i na pravoslavnoj strani; tako je monah Sofronije, koji je 634. postao jerusalimski patrijarh, nemilosrdno je napadao novu nauku, koja je odstupala od pravoslavne Halkedonske dogme. Pred ovolikom opozicijom Sergije je

9

ublažio svoju nauku, ostavio je po strani pitanje energija a učio je da je Hristos i pored svoje dve prirode, imao samo jednu božansku volju (θ ε λ µ ε ) . Ova nova monotelitska formula leži u osnovi edikta koji je Sergije sastavio, a car 638. godine obnarodovao pod naslovom Ektesis, naredivši da se ovaj edikt istakne u narteksu Svete Sofije. Ni ovaj potez nije urodio plodom. U vreme kada je savladana Persija, javlja se nova pretnja, muhamedanstvo. Muhamedova nauka, iako sama po sebi primitivna i duhovno nerazvijena, bila je puna elementarne snage. Već nekoliko godina nakon prorokove smrti otpočela je velika arabljanska seoba. Persija je podlegla, a Vizantija je izgubila istočne provincije, jedva deceniju posle smrti Muhameda. Već 634. godine kalif Omar je upao sa vojskom u Vizantijsko carstvo i otpočeo ofanzivu kroz oblasti nedavno povraćene od Persije. 20. avgusta 636. godine na Jarmuku carska vojska je potučena do nogu, čime je borba oko Sirije bila rešena, pa su se Antiohija i većina sirijskih gradova predali bez borbe. Dve godine kasnije zauzet je Jerusalim, posle duže opsade, a potom okupirana vizantijska Mesopotamija, 639/640. godinu. Po povratku iz Sirije Iraklije je duže vreme ostao u Hijerejskom dvoru na maloazijskoj obali, slomljenog duha. Nakon duže bolesti umro je 11. februara 641. godine U cilju da osigura presto Martininom (druga Iraklijeva žena, njegova sestrična) sinu Irakloni, a da ne povredi carska prava Konstantina, svog prvenca, Iraklije je ostavio carstvo obojici, a Martini obezbedio neposredno učešće u vlasti, naredivši da je oba vladara smatraju za mater i caricu. Ali po obelodanjivanju carevog testamenta pojavio se veliki otpor stanovništva, koje je podržavalo careve, ali ne i Martinu. Ona se nakratko povukla, ali se vratila posle smrti Konstantina III, koji je bolovao od tuberkuloze, posle svega tri meseca vladanja. Monotolita Kir, seo je na svoju episkopsku stolicu u Aleksandriji na njenu inicijativu i otpočeo pregovore sa Arabljanima, pošto je situacija izgledala bezizlazna. Ceo Egipat je prepušten nadmoćnom protivniku, što je pogoršalo ionako tešku poziciju carice i njenog maloletnog sina, te je krajem septembra 641. izvršen prevrat. Martini je odsečen jezik, a Irakloni nos i proterani su na Rodos, zajedno sa patrijarhom Pirom. Senat je vlast preneo na desetogodišnjeg Konstantinovog sina, Iraklija Konstantina, koga je narod zvao Konstans, kasnije poznat kao Pogonat (bradati). Konstans II Pogonat (641-668) U početku vladavine car je morao da se povinuje senatu, čija nekadašnja uloga nadgledača i ograničivača carske samovolje na trenutke vaskrsava, prvenstveno zbog mladosti novog cara koji je imao deset godina u trenutku dolaska na vlast. U vreme njegovog dolaska na vlast Vizantija je prepustila Egipat Arabljanima, koji su vlast proširili sve do Tripolisa. Međutim posle smrti kalifa Omara 644. godine, kalif Otoman, opozvao je vojskovođu Amra, što je ohrabrilo Vizantince, koji su pod vojskovođom Manojlom poslali vojsku koja je uspela da osvoji Aleksandriju. Međutim, u leto 646. Amr je sa svojom vojskom napao Manojla i porazio ga, tako da je on morao da napusti Aleksandriju, što je konačno ostavilo Egipat pod vlašću muslimana, a Vizantiju zauvek bez najbogatije i privredno najjače provincije. Muavija, namesnik Sirije, okrenuo je svoju vojsku ka Maloj Aziji i Jermeniji, koju je napao 642/643 godinu, a 647. godine ušao je u Kapadokiju i zauzeo Cezareju. Odatle je krenuo u Frigiju, ali nije uspeo da zauzme Amorion, pa se vratio u Damask sa velikim plenom i mnogobrojnim zarobljenicima. Znao je da borba sa Vizantijom bez jake flote ne može da bude presudna, te je počeo sa izgradnjom flote. 649. godine spremio je prvu ekspediciju i napao Kipar i zauzeo Konstancu. Iako su Vizantinci izdejstvovali primirje na tri godine, uz plaćanje danka, Muavija je nastavio sa izgradnjom flote i nastavkom operacija. 654. godine zauzeo je Rodos i prodao ostatke čuvenog Kolosa nekom Jevrejskom trgovcu koji ih je odneo na 900 kamila. Posle toga osvojio je Kos, a opljačkao i opustošio Krit. Blizu južne maloazijske obale 655. godine porazio je vizantijsku flotu, ali kada su

10

posle Otomanove smrti sledeće godine zavladale neprilike u Arabiji, Muavija je morao da potraži sporazum sa Vizantincima (659. godine), pa je čak pristao i da joj plaća danak u zamenu za mir. Oslobođen pritiska sa istoka, Konstans se okrenuo Balkanu i Slovenima, gde je mnoge zarobio i pokorio 658. godine. Njegov pohod praćen je preseljenjem Slovena u Malu Aziju. Od ovog vremena se pominje i povećani procenat Slovena u vizantijskoj vojsci. U pokušaju da prevaziđe razlike u veri Konstans je 648. godine objavio Tipos, koji je zaobilazio sporno pitanje, zabranjujući svaku diskusiju o problematičnim stavovima. Papa Martin, koji je 5, jula 649. godine, ne tražeći saglasnost carevog egzarha, seo na presto Sv. Petra, održao je skup na Lateranskom dvoru. Sto pet prisutnih biskupa su većinom pripadali rimskoj eparhiji, ali je u teološkom pogledu sabor osudio i Ektesis i Tipos, ali je krivicu, umesto na carsku vladu, prebacio na patrijarhe Sergija i Pavla. Ravenski egzarh Olimpije dobio je naređenje da uhapsi papu, a sve italijanske biskupe da potpišu Tipos. Uvidevši negativno raspoloženje građana Rima i Italije prema ovoj odluci Olimpije odluči da se pobuni protiv Konstantinopolja i čak zauzme Siciliju. No, njegovom smrću završava se i ova pobuna, 652. godine, u doba kada Vizantija i nije mogla, sve i da je htela da se pozabavi njome. Novi egzarh je došao sledeće godine i sa svojom vojskom ušao u Rim i uhapsio bolesnog papu, koji je krajem decembra 653. godine izveden pred senat. Osuđen je zbog veleizdaje, ali zbog starosti i bolesti nije pogubljen, već je proteran u Herson, nakon zlostavljanja na javnom mestu, i 656. godine je tamo i umro. Posle dvadesetogodišnje vladavine na Bosforu, Konstans II je rešio da napusti Konstantinopolj i preseli svoje sedište na zapad. Konstansov odlazak pokazuje koliko je Vizantiji još i u ovo doba bilo stalo do zadržavanja zapadnih oblasti. 660. godine on je naredio da se njegov brat Teodosije nasilno rukopoloži za sveštenika, a zatim da se ubije, jer je tobože imao veleizdajničke namere. Do sukoba sa Teodosijem došlo je svakako zbog toga što je Konstans, pošto je 654. godine krunisao za savladara svog sina Konstantina IV, 659. godine dao carstvo dostojanstvo i mlađim sinovima Irakliju i Tiberiju, obišavši ponovo svog brata. Ovo je bila kap koja je prelila čašu u prestonici čiji su stanovnici počeli otvoreno da ispoljavaju mržnju prema caru, što je doprinelo odluci da se prestonica premesti. Car se najpre uputio prema Solunu, zatim je neko vreme proveo u Atini i tek 663. stigao u Tarento, odakle je otpočeo rat protiv Langobarda, ali je posle produžetka sukoba prekinuo opsadu Beneventa i povukao se u Napulj. Iz Napulja se uputio u Rim, gde ga je dočekao papa Vitalijan i ispratio ga u staru prestonicu, koja je od nekadašnjeg sjaja zadržala samo uspomenu. Konstans II je bio prvi car koji je posle propasti zapadnog rimskog carstva posetio nekadašnju prestonicu Imperije. Posle dvanaest dana, car je napustio Rim i otišao na Siciliju, u Sirakuzu, gde je osnovao svoju novu rezidenciju. Tu je proveo poslednje godine života, sve do 15. septembra 668. godine, kada ga je u zaveri ubio u kupatilu jedan njegov sluga. Konstantin IV (668-685) Posle smrti Konstansa II stupio je na Konstantinopoljski presto njegov sin Konstantin IV. Ovo je vreme presudnih borbi u vizantijsko-arabljanskoj borbi. 670. godine jedan od Muavijinih vojskovođa zauzeo je poluostrvo Kizik, u neposrednoj blizini prestonice. Time je stvorena čvrsta baza za napad na prestonicu, koji su otpočeli u proleće 674. godine. Ogromna flota pojavila se pod zidinama grada, ali nisu uspeli da ga osvoje, te su se oni povukli da prezime. Ovo se ponavljalo sledeće četiri godine, sve dok Arabljani nisu odustali od borbe 678. godine i napustili Vizantijske vode, pošto su pretrpeli jake gubitke. U ovim borbama Vizantinci su prvi put upotrebili «grčku vatru», koja im je od tada često služila u defanzivnim i ofanzivnim ratnim operacijama. Ova zapaljiva smesa, izum Kalinika iz Sirije, bila je poznata samo Vizantincima.

11

Istovremeno sa povlačenjem mornarice desila se bura kod pamfilijske obale koja je uništila dodatni broj brodova, dok je vojska u Maloj Aziji poražena. Muavija je na kraju sklopio mir sa Vizantijom na 30 godina, kojim je bio obavezan da caru plaća 3000 zlatnika, 50 robova i 50 konja godišnje. Ovo je bio prvi jaki protivudar arapskoj invaziji koja čini prekretnicu od svetsko-istorijskog značaja Konstantin IV nije prevideo opasnost koja je nastala za carevinu dolaskom Bugara na njenu severnu granicu. Posle sklapanja mira sa Arapima, on je počeo da sprema pohod protiv Bugara i već 680. godine počeo je rat. Vizantijska flota je kroz Crno More doplovila do ušća Dunava, a konjica je kopnom stigla iz Trakije i prešla Dunav. Glibovita zemlja otežavala je ratovanje, a Bugarima omogućavala da izbegnu direktan sukob sa nadmoćnim neprijateljem. Vizantijska vojska trošila je snagu bez uspeha, pa je kada se car razboleo i napustio trupe krenula u povlačenje, u toku koga su bili izloženi stalnim napadima i znatnim gubicima. Slovenska plemena, njih sedam, u čiju su zemlju upali Bugari, obavezala su se da će plaćati danak i stupili su u rat protiv Vizantije. Mladi car je morao da plaća «na sramotu Romejaca» danak mladoj bugarskoj državi, ne bi li održao mir. U sporazumu sa Rimom, car je sazvao u Konstantinopolju VI Vaseljenski sabor koji je zasedao skoro godinu dana i imao 18 sednica kojima je lično car presedao i u kojima je učestvovao. Sabor je proglasio do tada osuđivanu nauku o dvema energijama i dvema voljama za dogmu hrišćanske nauke. Monotelitizam je osuđen i bačena je anatema na vođe pokreta, kao i na ranije predstavnike. Na svečanoj završnoj sednici, pošto je potvrdio saborske odluke svojim potpisom, on je pozdravljen ovacijama od članova sabora, kao branilac i tumač prave vere. Kao i otac mu i Konstantin IV je želeo neograničenu samovlast, pa je sabraći Irakliju i Tiberiju oduzeo sva carska prava, ali je naišao na žestoku opoziciju u vojsci, pa su se čak Anatolijske jedinice pobunile braneći postojeći red vlasti rečima: «Mi verujemo u Trojicu i želimo da trojica nose krune», aludirajući na Sv. Trojstvo. Međutim Konstantin se nije obazirao na to i oduzeo je braći titule i povlastice, a krajem 681. godine naredio da im se odseku nosevi, a predstavnici pobunjene anatolijske vojske su pogubljeni. Četiri godine kasnije, u 33. godini života car je iznenada umro, posle 17 godina vladavine. Nasledio ga je njegov sin Justinijan II Justinijan II Rinotmet (685-695; 705-711) Kao i otac, Justinijan II je imao jedva 16 godina kada je preuzeo presto. On međutim, nije imao razboritost i odmerenost koje karakterišu pravog državnika. Bio je po prirodi strastan i neobuzdan i po tome je više ličio na svog dedu Konstansa II. Njegov neobuzdani despotizam, krajnja naprasitost dovodili su ga do postupaka zbog kojih je kod savremenika i potomaka uživao rđav glas. Iste godine kada je on dospeo na presto, na kalifov presto u Arabiji stupio je Abdulmalik, koji je želeo da se osigura novim mirovnim ugovorom sa Vizantijom. Ugovor je Vizantiji doneo nove koristi; ne samo da je povećan danak na koji se Kalifat bio obavezao Konstantinu IV, nego si u prihodi sa Kipra iz Jermenije i Iberije podeljeni između dve ugovorne strane. Otada se Kipar nalazio u suvlasništvu dve sile, nekoliko sledećih vekova. 687/688. godinu Justinijan II je prebacio konjicu iz Male Azije u Trakiju, nameravajući da pokori Bugare i Slovene. Sledeće godine preduzeo je prvi pohod i prodro do Soluna, pokorivši velike mase Slovena, neke u boju, neku po nagovoru. Car je pobedu proslavio trijumfalnim ulaskom u grad i darovima crkvi Sv. Dimitrija, patrona grada. Pokorene Slovene je izveo iz njihove domovine i prebacio u Malu Aziju, u temu Opsikiju. Od preseljenih plemena mogao je navodno da formira vojsku od 30 000 ljudi. Pošto je pored Slavena preseljavao i druge stanovnike carstva, uključujući Kiprane, što je ugrozilo interese Kalifata, došlo je do rata 691/692 godinu, kada su nove

12

Slovenske trupe prišle Arabljanima i vizantijska vojska bila poražena kod Sevastopolja (današnji Suluseraj), te je vizantijski deo Jermenije pao pod vlast Arapa. U vreme ovog cara stvorene su i nove teme kao tema Helada u srednjoj Grčkoj i u oblasti Strimona, naseljavanjem slovenskih vojnika. Od tada se redovno dešava da Vizantija želi da u što većem broju dovede Slovene na svoju teritoriju da bi ih u novostvorenim temama naselila kao vojnike i seljake, povećavajući time svoju vojsku i privredno jačajući zemlje opustošene ratovima. U sve većem broju pojavljuju se mali posednici; slobodni seljaci koji uzimaju u obradu opustošene zemlje i služe kao stratioti nove tematske vojske. Menja se i fiskalni sistem naplate poreza.Starorimski sistem ε π ι β ο λ ε , koji je predviđao prinudno dodeljivanje neobrađene zemlje vlasnicima produktivnih poseda kao i prenošenje poreske obaveze za dodeljeno zemljište, zamenjuje se novim sistemom, po kome se porezi za neobrađeno ili napušteno zemljište prenose na susede, a prema tome im se daje i pravo korišćenja dotičnog zemljišta. Ovaj sistem kasnije nazvan α λ λ ε λ ε γ γ υ ο ν , prvi put se javlja u Zemljoradničkom zakonu. Krajem VII veka došlo je do promena u načinu redovnih zadužbina, kada se glavarina skuplja nezavisno od zemljarine i pogađa svakog oporezovanog bez razlike Tako nestaje razlog vezivanja seljaka za zemlju, pa je on sada slobodniji da se kreće i menja sredinu. Za vreme vladavine Justinijana II u Konstantinopolju se održava sabor koji donosi veliki broj kanonskih odluka kao dopunu dogmatskim odredbama V i VI Vaseljenskog sabora i koji se prema tome naziva Peto-šesti sabor ili Trulski sabor, po Trulskoj sali na carskom dvoru u kojoj je održan. Politika Iraklijeve dinastije koja je vodila jačanju malog seljačkog i stratiotskog poseda, svakako nije odgovarala interesima vizantijske aristokratije. Naročito se Justinijan II borio protiv aristokratije, što je dovelo do otvorenog sukoba. Prema istočnim izvorima, Justinijanova politika pretila je aristokratiji potpunim uništenjem. Pored toga kolonizaciona politika koju je sprovodio car je svakako imala svoje neprijatelje, a njegova vladavina je značila i veliko finansijsko opterećenje, jer se car sa rasipničkom strašću odavao grandioznom građenju. Krajem 695. godine izbila je pobuna protiv Justinijana II, te je stranka plavih proglasila Leontija, stratega teme Helada za cara. Justinijanu II je odsečen nos, pa je poslat u progonstvo u Herson. PROPAST IRAKLIJEVE DINASTIJE Posle prevrata carstvo gubi ravnotežu. Počinje period nemira koji će trajati preko 20 godina. Ovo vreme vrenja stavilo je državu pred nove opasnosti i dovelo do osetnih gubitaka, u severnoj Africi, gde su Arapi 697. godine zauzeli Kartaginu, a kad je flota, koju je poslao Leontije uspela da povrati grad, već sledećeg proleća prispeli su i sa mora i sa kopna novi Arapski kontingenti, pa su se Vizantinci povukli pred nadmoćnijim protivnikom. Tada se flota pobunila protiv Leontija i uzdigla za cara Apsimara, drungarija primorske teme Kivireota, koji je ušao u prestonicu i popeo sa na presto kao Tiberije II (698-705) Izgleda da je ovaj car uživao podršku gradske milicije zelenih. Zbačeni Leontije zatvoren je u manastir, pošto je i njemu, kao i Justinijanu II, tri godine ranije, odsečen nos. Tiberijeva vlada nije ni pokušala da povrati izgubljeni Kartaginski egzarhat, ili bar da zaustavi nadiranje Arapa. Arapi su nastavili dalje prodiranje ka zapadu, gde su se uglavnom sukobljavali sa lokalnim mavarskim plemenima i stigli prvih godina VIII veka do Atlantika. Na jači otpor naišli su tek kod Septema, 13

najisturenijeg uporišta carstva na zapadu (današnja Seuta, preko puta Gibraltara), ali su i nju zauzeli 711. godine. Sakaćenje i proterivanje nisu smirili Justinijanov duh, pa je sve aktivnije iz Hersona radio na svom povratku, tako da su lokalne vlasti rešile da ga predaju caru. Blagovremeno opomenut Justinijan II je pobegao kod Hazara, gde je lepo primljen, oženio se haganovom sestrom, koja je primila hrišćanstvo i uzela ime Teodora. Na hazarski dvor je zbog ovoga upućena carska delegacija koja je zahtevala njegovu predaju. Justinijan je ponovo potražio spas u bekstvu, ovaj put na zapadne obale Crnog Mora, gde je stupio u vezu sa bugarskim hanom Tervelom i osigurao njegovu podršku. Ujesen 705. godine se pojavio pod zidinama Konstantinopolja, ali protiv moćnih bedema nije mogao ništa. Tada se Justinijan, sa nekoliko drugova, noću ušunjao u grad kroz vodovodnu cev. U gradu je nastala pometnja u kojoj je Tiberije pobegao, ali je uhvaćen u bekstvu i izložen javnoj poruzi posle koje je pogubljen sa mnogim višim oficirima, koji su obešeni o zidine grada. Patrijarhu Kaliniku, iskopane su oči zbog krunisanja Leontija, a sistematski teror se nastavio i narednih godina, koje su obeležene jalovom borbom Justinijana II protiv unutrašnjeg neprijatelja, kojeg je i sam sebi ponekad stvarao. Ohrabreni nemirima u Vizantiji, a i carevom okupiranošću unutrašnjim zaverama, Arabljani 709. godine opsedaju Tianu, jedno od najvažnijih pograničnih utvrđenja i zauzimaju je, a prilikom upada u Kilikiju 710 i 711. godine nisu izgleda naišli ni na kakav otpor, pa su zauzeli nekoliko tvrđava. Car je u međuvremeno poslao kaznenu ekspediciju u Ravenu, koja mu je u toku njegove prve vladavine bila izrazito nenaklonjena. Grad je strahovito opljačkan, lokalnom episkopu su iskopane oči, a najugledniji građani su dovedeni u prestonicu i pogubljeni. Istovremeno car je poslao i poslanstvo u Herson, gde je osveta bila još svirepija, što je dovelo do otvorene pobune koja je cara koštala glave. Zbačenog cara ubio je jedan njegov oficir, a careva odrubljena glava je poslata u Rim i Ravenu, pa istaknuta na javnom mestu. Pored cara ubijen je i njegov mali sin Tiberije, kojeg je dobio iz braka sa hazarskom princezom i tako je Iraklijeva dinastija doživela neslavan kraj. IKONOKLASTIČKA KRIZA (711-843) Velika kriza koja je zadesila Vizantiju u ovo doba, nagoveštava se već za vladavine Filipika Vardana (711-713), koji je zamenio Justinijana II na čelu države posle pobune 711. godine. Filipik je, naime, ne samo obnovio hristološke rasprave, već je izazvao i jednu malo zapaženu, ali zanimljivu borbu oko slika. Kao Jermenin, čini se da je ovaj car bio naklonjen monofizitizmu. On nije išao tako daleko da bi pokušao uspostavljanje monofizitizma, ali je istupao kao branilac istog. Svojevoljno je odbacio odredbe VI vaseljenskog sabora i proglasio monotelitizam za jedino dopušteno veroučenje. ovo je naglasio uništenjem slike VI sabora i uklanjanjem natpisa na Milijskoj kapiji pred carskim dvorom, koji je zamenio svojom slikom, kao i slikom Patrijarha Sergija, pokretača monotelitizma. U Rimu je carska politika naišla na veliki otpor, koji se takođe ispoljio na simboličan način. Filipik je poslao svoju odredbu zajedno sa svojom slikom, ali je slika odbačena i nije se kovala ni na novcu, dok se carevo ime nije spominjalo ni u crkvenim molitvama, ni pri datiranju povelja. Bugarski han Tervel je iskoristio priliku da osveti svog prijatelja Justinijana II i zaratio protiv Vizantije. Bugari su doprli do ispod gradskih zidina i opljačkali okolinu prestonice. Raskošne vile u predgrađu, koje su uglednim Konstantinopoljcima služile za letnjikovce, opustošene su. Da bi se spasla situacija, morale su se dovesti trupe iz teme Opsikija, koje su se pobunile protiv Filipika, koji je 3. juna 713. godine zbačen i oslepljen, a za cara je proglašen civilni činovnik, protoasekrit Artemije, koji je prilikom krunisanja dobio novo ime

14

Anastasije II (713-715) Prva mera novog cara bila je opoziv Filipikovih odredaba i priznanje odluka VI vaseljenskog sabora. Slika sabora je ponovo vraćena na staro mesto, dok su slike Filipika i patrijarha Segija uklonjene. Postalo je očigledno da se Arapi spremaju da napadnu prestonicu, te je Anastasije pokušao da spase situaciju, organizacijom odbrane i snabdevanja prestonice, postavljanjem najsposobnijih ljudi za komandante i najzad se odlučio da predupredi neprijatelja i da iznenadi arapsku flotu u pripremama. Za mesto koncentracije trupa odredio je Rodos, ali čim su tamo stigli Opsikijanci, oni su ponovo digli pobunu, vratili se na kopno i proglasili Teodosija, sakupljača poreza u njihovoj temi, za cara. Najzad, posle 6 meseci borbe, uz pomoć Goto-Grka su uspeli da dovedu svog kandidata na presto. Teodosije III (715-717) Postavši car protiv svoje volje, Teodosije III je vladao kraće od svog prethodnika. U središtu događaja javlja se strateg Anatolijske teme Lav. Čovek neznatnog porekla, rođen u severnoj Siriji, preseljen za vreme Justinijana II u Trakiju. Kada je ovaj car prolazio kroz Trakiju u toku svog povratka na presto Teodosije je stupio u službu kao dobrovoljac, gde se prilikom jedne teške i opasne ekspedicije na Kavkazu pokazao kao sposoban vojnik i diplomata. Anastasije II postavio ga je na poziciju stratega Anatolije, a ovaj se sa strategom teme Armenijaka Artavazdom, dogovorio da ustanu protiv Teodosija III. 25. marta 717. godine Lav je ušao u prestonicu i krunisao se u Sv. Sofiji za cara. Time se završio period borbe oko prestola u kojem se u tri decenije smenilo 7 prevrata. Lav III (717-741) Opasnost koja je pretila carstvu od Arapa postajala je sve kritičnija. Pošto je Anastasijeva planirana kontraofanziva propala zbog unutarnjih nemira, u avgustu 717. godine, Arabljani su već opsedali zidine Konstantinopolja, sa vojskom i flotom. Međutim i ovaj put Vizantija je odnela pobedu, uništivši neprijateljsku flotu «grčkom vatrom», dok su se za kopnenu vojsku pobrinuli neosvojivi zidovi, teška zima 717/718. godinu i bugarski han Tervel, koji su desetkovali protivnika. Konačno, 15. avgusta 718. godine, tačno godinu dana posle početka opsade arapski brodovi napustili su vode oko prestonice Vizantije. Na kopnu je uskoro ponovo počeo rat, vođen velikom žestinom. Od 726. godine Arapi su svakog proleća upadali u Malu Aziju, zauzimajući Cezareju, opsedajući Nikeju i tek je 740. godine pobeda Lava III kod Akroinona prekinula ove napade. Jaku potporu ovim ratovima Vizantija je našla u Hazarima, a savez je pojačan 733. godine ženidbom Konstantina, Lavovog sina ćerkom hazarskog hagana. Nastavljajući sa izgradnjom upravnog sistema, Lav III je izvršio podelu prevelike teme Anatolike, što je prvenstveno urađeno ne bi li se sprečile učestale uzurpacije. Zapadni deo bivše teme organizovan je kao nova tema koja je nazvana Takesiska tema, prema tračkim trupama koje su u njoj bile naseljene. Negde u periodu između 710 i 732 godine podeljena je i tema Karavisijanaca, koja je prvobitno obuhvatala sve primorske snage carstva. Njena dva drungarijata pretvorena su u samostalne jedinice, južna maloazijska obala sa okolnim ostrvima sačinjavala je temu Kivireota, a Egejska ostrva drungarijat Egejskog mora, koji je kasnije dobio rang teme. 726. godine Lav III objavio je Eklogu, izbor najvažnijih važećih odredaba privatnog i krivičnog prava, što je svakako imalo veoma veliki značaj za razvoj vizantijskog prava. Njeno objavljivanje imalo je pre svega za cilj da, pored preopširnih i nepreglednih zakonika Justinijana I,

15

pruži zakonik koji bi po svom obimu i materijalu odgovarao praktičnim potrebama sudstva. Ekloga stavlja naročiti naglasak porodičnom i naslednom pravu, ograničavajući patria potestas i proširujući prava žene i dece. U toku prethodnih vekova na tlu grčke crkve, kult ikona se sve više širio i postao jedan od najvažnijih izraza vizantijske pobožnosti. S druge strane postojalo je protivljenje tom kultu koji je izgledao suprotan hrišćanstvu kao duhovnoj veri. Obe ove struje ispoljavale su se, pre svega, u istočnim pokrajinama Carstva. Dodirom sa arapskim svetom, latentno neraspoloženje prema kultu ikona pretvorilo se u otvoreno ikonoborstvo. Ikonoborska shvatanja nastaju u istočnim pokrajinama Vizantije kao rezultat ukrštanja hrišćanskih težnji za čisto duhovnom verom sa uticajima starih hristoloških jeresi i sekti, protivnih spoljašnjem crkvenom obredu, kao i sa uticajima nehrišćanskih religija, naročito islama. Posle savlađivanja vojne navale Istoka, otpočelo je, u borbi sa ikonoklazmom, razračunavanje s prodiranje istočnih kulturnih uticaja. 726. godine Lav III po prvi put otvoreno istupa protiv kulta ikona. Svakako su na to uticali maloazijski episkopi-ikonoborci koji su neposredno pre toga posetili Konstantinopolj. Moguće je i da je na carevu odluku uticao i snažan zemljotres, koji je on shvatio kao znak božijeg gneva, izazvanog poštovanjem ikona. Car je u početku držao propovedi u kojima je pokušavao da ubedi svoj narod da je poštovanje ikona protivno hrišćanstvu. Tako se već na samom početku borbe protiv ikona postavilo pitanje odnosa države i crkve; naime carevi – ikonoborci hteli su da potčine svojoj vlasti crkvu, koja je vremenom postala isuviše moćna. Uskoro se prešlo na dela, po carevom nalog jedan oficir skinuo je Hristovu ikonu koja se nalazila iznad Bronzane kapije carskog dvora, ali je narod odmah ubio tog oficira, negodujući protiv ovog akta. Ubrzo potom pobunila se tema Helada, proglasila svog cara i krenula sa svojom flotom na prestonicu. Tako se na delu pokazalo ikonofilstvo evropskih delova imperije, koje će se i u daljem toku rasprava oko ikona stalno pojavljivati. Car je ugušio pobunu, ali je pobuna čitave jedne provincije bila ozbiljna opomena. Duhovno najznačajniji protivnik ikonoborstva bio je Jovan Damaskin, koji je, iako Grk, zauzimao visok položaj na kalifinom dvoru u Damasku, pre nego što se zamonašio u jerusalimskom manastiru Sv. Save. On je napisao tri govora u odbranu kulta ikona, izgrađujući zanimljivu nauku o ikonama, koja u ikoni vidi simbol u neoplatonskom smislu, a ikonu Hristovu dovodi u vezu sa njegovim ovaploćenjem. 17. januara 730. godine Lav III sazvao je na carskom dvoru silention, skupštinu viših svetovnih i duhovnih dostojanstvenika, sa ciljem da izrade edikt protiv kulta ikona. Pošto je patrijarh German odbio da potpiše ovaj edikt, zbačen je sa svog prestola, 22. januara postavljen je njegov bivši sinkel Anastasije, koji se odmah povinovao carevim odredbama. Objavljivanjem edikta ikonoborstvo je dobilo zakonsku snagu i sistematsko uništavanje ikona je moglo da počne. Neposredna posledica ovog čina bilo je povećanje jaza između Konstantinopolja i Rima i slabljenje vizantijskog uticaja u Italiji. Konstantin V (741-775) Smrću Lava III na vlast dolazi njegov sin Konstantin V, koji je pre toga više od 20 godina nosio carsku krunu, koju je dobio kao očev savladar i prestolonaslednik u drugoj godini života, 720. godine. Međutim posle svega godinu dana vlasti protiv njega se digao Artavazd, Lavov zet, koga je ovaj bio postavio za komesa teme Opsikije. Privremeni uspeh njegove akcije objašnjava se u znatnoj meri time što je on istupao kao branilac kulta ikona.

16

Kada je u junu 742. godine Konstantin V krenuo u pohod protiv Arapa, Artabazd ga je na prolazu kroz Opsikiju napao i potukao. Posle ovog uspeha on se proglasio za cara i stupio u pregovore sa Teofanom Monutom, koga je Konstantin ostavio u prestonici kao regenta. Ovaj je stao na uzurpatorovu stranu, kao i mnogi drugi viši činovnici u prestonici. Artavazd je ušao sa vojskom u grad i primio krunu iz ruku patrijarha Anastasija, koji je ponovo promenio stranu. Svog starijeg sina Nićifora je krunisao za savladara, a mlađeg Nikitu postavio za vrhovnog zapovednika vojske i poslao u temu Armenijaka. U međuvremenu, Konstantin V je stigao u Amorion i naišao je ovde, u središtu Anatolijske teme, kojom je nekad komandovao njegov otac, na oduševljen prijem. Takođe mu je prišla i Trakeiska tema tako da je imao veliki broj pristalica. Artavazd je svoju potporu nalazio u Trakiji, dok su u Maloj Aziji uz njega bile Opsikija i Armenijaka. Tek što je Artavazd ušao sa svojim opsikijskim trupama u Trakeisku temu i pre nego što je Nikita mogao sa vojskom teme Armenijaka da mu pomogne, Konstantin V mu je nano težak poraz kod Sarda, 743. godine. Zatim se okrenuo protiv Nikite, sukobio s njim kod Modrine, avgusta iste godine i naterao njegovu vojsku u bekstvo. Svega mesec dana kasnije Konstantin je sa svojom vojskom bio pod zidinama prestonice koju je osvojio 2. novembra. Artavazd i njegovi sinovi su oslepljeni posle javne poruge na Hipodromu, dok su njihovi pomagači pogubljeni ili strašno osakaćeni. Patrijarh Anastasije je, sedeći natraške na magarcu, vođen po Hipodromu, ali je posle ove poruge ostao na prestolu, čime je namerno diskreditovan najviši crkveni položaj. Situacija na istoku bila je povoljna po Vizantiju, jer je arapska snaga bila uzdrmana unutrašnjom krizom, ali i ratovima koje su izgubili protiv Lava III. Vladavina dinastije Omajada bližila se kraju, posle građanskih ratova, ona je 750. godine zamenjena dinastijom Abasida. Promena dinastije praćena je prenosom prestonice iz Damaska u daleki Bagdad. Pritisak na Vizantiju je tako popustio. 746. godine Konstantin V je upao u severnu Siriju i zauzeo Germanikeju, grad odakle je njegova porodica vodila poreklo. Strateg Kivierota, zapovednik mornarice, uništio je kod Kipra arapsku flotu poslatu iz Aleksandrije, 747. godine. Pohod u jermenske i mesopotamske pokrajine iz 752. godine imao je još većeg uspeha; zauzeti su Teodosipolj i Melitna, dve važne pogranične tvrđave. Međutim Arapi su uskoro povratili obe ove tvrđave, ali je ovo vreme kada očito Vizantija se više ne bori za opstanak, već privremeno preuzima i inicijativu. Mere koje je Konstantin preduzeo na utvrđenju granice sa Bugarskom i doseljavanje ljudi iz osvojenih provincija istoka dovelo je do bugarskog upada u vizantijske zemlje 756. godine. Time otpočinje epoha velikih sukoba sa Bugarima, koje je već Konstantin V smatrao za glavne neprijatelje carstva. 762. godine na vlast dolazi han Telec koga je podržavao protobugarski boljarski element, netrpeljiv prema Slovenima i agresivan prema Vizantiji. Ogromna masa Slovena tada prelazi na stranu Vizantije, pa ih je car naselio u Bitiniji, čime je pojačan maloazijski kontigent Slovena. 30. juna 763. godine carska vojska koja je prodrla iz dva pravca u neprijateljske zemlje, preko ušća Dunava (konjica) i iz Trakije (veći deo vojske), nanela je Bugarima težak poraz u krvavoj bici koja je trajala čitav dan, kod Anhijala na obali Crnog Mora. Konstantin je ovu pobedu proslavio trijumfom u prestonici i svečanim igrama na Hipodromu. Bugarska je u toku više narednih godina poprište nemira i unutrašnjih borbi jer je Telec ostao bez prestola. 770. godine Telerig preuzima vlast i konačno smiruje unutrašnje sukobe, ali tada Konstantin u proleće 773. godine preuzima ponovo veliki pohod sa dve strane i primorava Bugare na pregovore o miru. Telerigov pokušaj da u oktobru iste godine prodre u Tesaliju carska vojska brzo i lako osujećuje, ali ne i smiruje, tako da car, sve do svoje smrti u pohodu protiv Bugara, 14. septembra 775, mora da ratuje sa njima.

17

Ono što je zaradio na istoku, car je izgubio na zapadu. 751. godine Ravena je pala u ruke Langobarda i time je Ravenski egzarhat prestao da postoji. U isto vreme se na horizontu pojavljuje nova sila zaštitnica, Franačka kraljevina. Papa Stefan II krenuo je preko Alpa i sastao se 6. januara 754. godine u Pontionu sa kraljem Pipinom. Ovaj sastanak udario je temelje savezu Rima i Franačke kraljevine i osnivanju rimske crkvene države. Konstantin je na ovo odvojio od Rima i pripojio Konstantinopoljskoj patrijaršiji Ilirik, koji je dotle bio potčinjen Rimu, kao i Kalabriju i Siciliju. Povrh toga nametnuo je plaćanje glavarine, a prihode od papskog patrimonija predao državnoj blagajni. Konstantin je bio pobornik borbe protiv ikona i u tu svrhu je rešio da zabranu osnaži odlukom crkvenog sabora. Zato je dovodio pobornike svojih ideja na episkopska mesta, a protivnike tajno zatvarao. Sam car napisao je 13 teoloških traktata, od kojih su samo dva, najvažnija, sačuvana u fragmentima. Da bi pobio argumente ikonofila koji su tvrdili da slikanje Hrista u njegovom čovečanskom obliku potvrđuje istinitost njegove inkarnacije, Konstantin poriče samu mogućnost slikanja Hrista, s obzirom na njegovu božansku prirodu. Sabor je počeo 10. februara 754. godine u Hijereji a završio se 8. avgusta u Vlahernskoj crkvi u prestonici. Predsedavao je episkop Teodosije Efeski, sin cara Tiberija-Apsimara, jer je Anastasije umro krajem 753. godine. Učesnici skupa su dokazivali da pristalice ikona padaju u nestorijansku ili monofizitsku jeres prikazivanjem na ikonama čovečansku prirodu Hrista ili razdvajajući dve njegove nerazdvojive prirode. Na poslednjoj sednici car je izveo pred sabor episkopa Konstantina Silejskog, koja je on samovlasno odredio za novog patrijarha, te su ga članovi sabora pozdravili kao novog duhovnog vođu. Zatim su saborske odluke objavljene na trgu, čime se naređivalo uništenje svih ikona, bacanje prokletstva na prvake pravoslavne struje, a svako poštovanje ikona postalo je kažnjivo. Teror je porasao i ubrzo su hapšeni ili ubijani protivnici carske volje, kao što je bio Stefan Novi ili 19 visokih carskih činovnika. Manastiri su pretvarani u kasarne i druge javne zgrade ili zatvarani, posedi i bogatstva konfiskovana. Otpočela je velika migracija monaha ka južnoj Italiji, gde nastaju nova središta grčke kulture sa grčkim manastirima. Lav IV (775-780) Posle smrti velikog cara, na presto stupa njegov sin iz braka sa hazarskom princezom, koji se načelno držao ikonoklastike, ali je izgleda bio umereniji od svog oca, gde se može primetiti veliku uticaj njegove žene Irine, Atinjanke, koja je bila vatreni pristalica kulta ikona. Lav nije izdigao svoju braću za suvladare i prestolonaslednike, već je to učinio sa svojim sinom Konstantinom. To se desilo jer je vojska tražila da car kruniše svog sina za savladara, što je on i učinio 776. godine Pošto je Lav umro 8. septembra 780. godine na presto je stupio njegov sin, star samo oko 10 godina. Regenstvo je preuzela njegova majka Irina, čime je restauracija kulta ikona faktički bila već rešena. Konstantin VI i Irina (780-802) Pošto nije moglo od jednom da se prekine sa ikonoborstvom, jer su još uvek postojali jaki elementi ikonoboraca na državnim i crkvenim pozicijama i naročito u vojsci, Irina je čekala i delovala tajno sve do kraja 784. godine kada je vlada otvoreno iznela svoje planove, pošto je patrijarh Pavle nateran na abdikaciju. Radi izbora novog carica je okupila «ceo narod» na Magnavorskom dvoru, gde je izabran Tarasije, njen lični sekretar. Vizantijska vlada stupila je u kontakt sa Rimom i istočnim patrijarsima koji su pozdravili ovaj preokret i poslali svoje poslanike na sabor koji se pripremao. 31. jula 786 godine u crkvi sv. Apostola u Konstantinopolju sastao se sabor. Međutim vojnici prestoničkih pukova verni borbi protiv ikona upadoše u crkvu i rasturiše sabor. Carica zatim

18

posla te trupe u Malu Aziju, radi tobožnjeg pohoda protiv Arapa i dovede ikonofilske trupe iz Trakije. Zatim su razaslati novi pozivi za sabor koji je sada trebalo da se održi u Nikeji 787. godine. Tako se poslednji VII sabor koji priznaje istočna crkva, sastao u istom gradu gde i prvi mnogo godina ranije. Sabor je osudio ikonoborstvo kao jeres, ali jeretici nisu kažnjavani već primani nazad u redove crkve ukoliko bi se odrekli jeresi. Međutim, ikonoklazam nije bio u potpunosti savladan, što se pokazalo prilikom sukoba oko vlasti Konstantina VI i Irine. Naime iako je car bio već odrastao majka nije htela da mu prepusti vlast. Izbila je pobuna, ali je carica uspela da je uguši 790. godine i namerila da legalizuje svoju faktičku prevlast. Zatražila je da joj se vojska zakune na vernost izgovarajući prvo njeno ime, pa tek sinovljevo, što je prestonička evropska vojska bez pogovora uradila, ali se u Armenijaki vojska pobunila, pa su joj se pridružile i ostale maloazijske teme, koje su proglasile za legitimnog cara Konstantina. Carica je proterana sa dvora, ali su caričine pristalice naterale Konstantina VI da je vrati dve godine kasnije. Pristalice mladog cara bile su time razočarane pa se pojavio pokret u korist Cezara Nićifora, koga je inoklastička opozicija poštovala kao najstarijeg potomka Konstantina V. Međutim mladi car je reagovao nemilosrdno iskopavši oči svom stricu, dok su ostaloj četvorici odsečeni jezici. Oslepljen je i strateg Armenijaka, koji je ranije vodio borbu u njegovu korist protiv Irine. Ovo je dovelo do novog ustanka 793. godine koji je mladi car svirepo ugušio i navukao mržnju naroda na sebe. Kada se 795. godine ponovo oženio dvorskom damom Teodotom (na majčin nagovor) i raskošno proslavio svadbu proglasivši ženu za avgustu bila je to poslednja kap. Protiv njega su ustali svi slojevi društva predvođeni kaluđerskom strankom zilota. Car je izgubio svu podršku i kada ga je njegova majka oslepela 795. godine u porfirnoj sali niko se nije pobunio protiv toga. U ovom periodu Vizantija je trpela poraze i protiv Arapa i protiv Bugara. Već 781. godine Arapi su upali u Vizantiju u Trakeiskoj temi dobili veliku i krvavu bitku, pa je vlada morala da pristane na plaćanje danka. 789. godine car je otpočeo ratove protiv Bugara, koji su kulminirali porazom Vizantije kod pogranične tvrđave Markele, kada se sam car jedva spasio bekstvom sa bojišta, a nekoliko poznatih vojskovođa bilo zarobljeno. Na zapadu Karlo Veliki je postao car, krunisan 25. decembra 800. godine u crkvi sv. Petra u Rimu od strane pape Lava III. Car je odmah poslao izaslanstvo na istok carici Irini 802. godine, ne bi li dobio formalnu potvrdu, ponudivši Irini brak kako bi se Istok i Zapad ponovo ujedinili. Međutim 31. oktobra 802. godine carica je zbačena sa prestola, čime je ta mogućnost propala. Nićifor I (802-811) Ovaj jak i sposoban vladar stupio je na čelo države u nimalo zavidnim okolnostima. Car se zvanično držao pravoslavlja i kulta ikona, a svog sina Stavrakija oženio je Teofanom, Irininom rođakom, pokazujući time da neće menjati versku politiku prethodne vladavine. Kada je patrijarh Tarasije umro 806. godine doveden je učeni Nićifor, koji se uporedo bavio svetovnim naukama i teologijom, a bio je državni činovnik pre stupanja na presto patrijarha. Ovo je izazvalo kod zilota veliko ogorčenje, utoliko pre, što su oni računali sa izborom Teodora Studite, svog vođe. U prvom redu Nićifor I je nastojao da sredi privredne prilike i uspostavi red u finansijama, poremećenim za prethodne vlade. Kao nekadašnji rukovodilac državnih finansija, on je bio predodređen da izvrši taj zadatak i preduzeo je niz mera. Ukinuo je poreske olakšice koje je Irina uvela, izvršio reviziju svih poreskih obveznika i uvećao poreze, a za upis u poreske spiskove tražena je taksa od 2 keratija (verovatno od svake nomizme što iznosi 1/12). Paricima na zemljama manastira, crkava i dobrotvornih ustanova nametnuo je plaćanje dimnine, koja se sačuvala u Vizantiji kao glavni porez pored glavarine.

19

Takođe je uveo da poreski obveznici snose odgovornost za pravilno plaćanje poreza. Zabranio je podanicima da naplaćuju na zajmove kamatu, ograničivši pravo traženja kamate na državu, zahtevao je da bogati Konstantinopoljski brodovlasnici uzimaju od države pozajmice od po 12 funti zlata i da na ime interesa plaćaju 4 keratija od nomizme, odnosno 16.66%. Car je radio i na osnaživanju vojske tako što je naredio da i siromašniji seljaci vrše vojnu dužnost, a da seoska opština plaća njegovo naoružanje u visini od 18 ½ nomizmi godišnje, što je omogućilo da jedno imanje određene vrednosti može biti u rukama više seljaka, a jedan od njih je vršio dužnost u vojsci dok su ostali obrađivali zemlju. Car je takođe naredio i stanovnicima obalskih krajeva koji su služili kao vojnici – mornari da moraju posedovati zemlju koju bi kupovali od države po ceni koju je ona određivala. Od kraja VIII veka počela je rehelenizacija Peloponeza, koja je otpočela Irininim pohodom iz 783. godine kada je ona nametnula tamošnjim Slovenima Vizantijski suverenitet i danak. 805. godine Sloveni su se digli na ustanak većih razmera i opsedali Patras, ali je opsada završena njihovim porazom, što označava važnu etapu u procesu rehelenizacije južne Grčke. Otprilike u ovo vreme već postoji i tema Peloponez, a svakako i tema Kefalenija, koja obuhvata ostrva u Jonskom moru. U prvoj polovini IX veka organizovani su i Solun i Drač kao posebne teme, dok se kasnije Solunska povezuje sa tračkim temama, osnivanjem teme Strimon. Plaćanje danka Arapima, na koje se Irina obavezala, Nićifor je odmah po dolasku na presto obustavio, pa su Arapi ponovo počeli sa upadima. 806. godine Harun-al-Rašid se pojavio sa velikom vojskom i zauzeo nekoliko pograničnih tvrđava, zauzeo Tianu i poslao veći odred u oblast Ankire. Car je morao da zatraži mir, da plaća novi danak, čak i za sebe i svog sina u visini po 3 zlatnika godišnje. Međutim Haronova smrt 809. godine i nemiri koji su potom izbili u Kalifatu doneli su olakšanje sa te strane, skrenuvši pažnju na Balkan, gde je novi bugarski vladar Krum napao Serdiku u proleće 809. godine i porušio je. Nićifor I je prodro do Pliske, a posle svratio u Serdiku, koju je obnovio. Veliku ofanzivu je otpočeo dve godine kasnije, razorio bugarsku prestonicu i ne obazirući se na Krumove molbe za mir krenuo da ga proganja. Krum se povukao duboko u planine, gde je vizantijska vojska bila opkoljena i potpuno uništena 26. jula 811. godine, kada je i car poginuo. U toj istoj bici teško je ranjen i carev naslednik Stavrikije, ali je uspeo da se izvuče u Jedrene, gde je proglašen za cara, ali je ovo urađeno samo pro forme, pošto nije bilo nade da će car preživeti. Očekivalo se da car za naslednika imenuje Mihaila Rangabea, njegovog zeta, ali se ovom rešenju usprotivila careva žena, Atinjanka Teofano, koja je po Irininom receptu htela da sama preuzme svu vlast. 2. Oktobra desio se državni udar, te su vojska i senat proglasili u Hipodromu Mihaila Rangabea za cara. Stavrikije je abdicirao i povukao se u manastir, gde se još nekoliko meseci borio sa smrću. Mihailo I Rangabe (811-813) Mihailo je bio slab vladar, lako je podlegao uticajima jačih priroda, a nije imao ni hrabrosti ni odlučnosti da preduzme nepopularne mere. Prestao je sa politikom štednje svojih prethodnika i svakom prilikom delio darove vojsci, dvoru, a pre svega crkvi. Zauzimanje vizantijskih provincija u Italiji, od strane Karla Velikog, nastavljeno je i sada je Vizantija u zamenu za priznanje carske titule Karlu, dobila nazad osvojene provincije. Time je zvanično franački vladar priznat za cara, ali ne i za rimskog cara. Zapadno carstvo je papinom inicijativom vezano za Rim, mada se ta veza tek u doba Otona ispoljila u odgovarajućoj titulaturi. U proleće 812. godine Krum je osvojio Develt na Crnom Moru, porušio tvrđavu i po vizantijskom uzoru odveo stanovnike u svoju zemlju. Zatim je ponudio Vizantiji mir, iznevši svoje

20

uslove u ultimativnoj formi. Pošto se carstvo kolebalo oko prihvatanja uslova, Krum je osvojio Mesemvriju u novembru 812. godine, gde je pored zlata i srebra zaplenio i velike zalihe «grčke vatre». U carskom savetu glasovi su bili podeljeni. Jedna opcija, na čelu sa patrijarhom Nićiforom i carom smatrala je da treba da se prihvate uslovi, dok je druga opcija, na čijem čelu je bio Teodor Studitski smatrala da se rat mora energičnije voditi. Ova druga opcija je pobedila, te se u junu 813. godine carska vojska srela sa Krumovim trupama kod Versinikije, blizu Jedrena. Pošto su obe vojske duže vreme stajale jedna naspram druge u iščekivanju, 22. juna vizantijska vojska je krenula u napad, međutim maloazijske trupe, kojima je zapovedao strateg Anatolijske teme Lav Jermenin, nisu ni krenule u napad, već su iznenada pobegle. Krum je izvojevao pobedu, što je dodatno oslabilo Mihailovu poziciju, pa je on zbačen 11. jula 813. godine i na vlast je došao Lav Jermenin. Lav V Jermenin (813-820) Lav V je bio predstavnik onih maloazijskih elemenata koji su se isticali vojničkim duhom i ikonoklastičkim stavom. Vodio je poreklo sa istoka i bio je strateg teme Anatolika. Posle pobede kod Versinikije Krum je otpočeo brzu ofanzivu, opseo Jedrene i došao sa glavninom vojske pred same kapije prestonice. Međutim, pred moćnim zidinama je bio nemoćan, te je zamolio cara za sastanak radi utvrđivanja uslova mira. Prilikom ovog sastanka, na koji je Krum došao nenaoružan, na njega je izvršen atentat, ali je on uspeo da izbegne smrti. Ogorčen ovim, on je opustošio celu okolinu prestonice, ušao u Jedrene i naredio da se stanovništvo grada, kao i susednih sela, deportuje u prekodunavske pokrajine. U jesen 813. godine Lav V je izvojevao pobedu kod Mesamvrije, ali je sa proleća sledeće godine Krum opet krenuo u ofanzivu ka Konstantinopolju. Međutim, kao i Atila u svoje vreme, i Krum je iznenada umro od kapi, 13. aprila 814. Posle nekoliko promena na bugarskom prestolu na vlat je došao Omurtag, koji je nastojao da proširi bugarsku teritoriju prema severozapadu i da sredi prilike u zemlji, pa je potpisao mir na 30 godina sa Vizantijom. U teritorijalnom pogledu granica je išla duž velikog nasipa od Develta do Makrolivade, tj. između Jedrena i Plovdiva, a odatle na sever prema balkanskim planinama. Sada se Lav V okrenuo ostvarenju ikonoboračkih planova, pa je naložio Jovanu Gramatičaru da skupi teološku građu za prestojeći ikonoborski sabor. Teodor Studita je poslan u progonstvo, sa mnogobrojnim pristalicama, Nićifor zbačen, a za patrijarha je, na Uskrs 1. aprila 815. godine postavljen Teodot Melisen, predstavnik jedne od najuglednijih aristokratskih porodica. Potom je u Sv. Sofiji održan sabor koji je odbacio odluke VII Vaseljenskog sabora i izjavio da ne smatra ikone za idole, ali je ipak naređeno njihovo uništenje. Car nije imao podršku u narodu i vojsci koju su imali ikonoborci VIII veka, te je stalno strahovao za svoju krunu, što se s vremenom pretvorilo u pravu maniju. No i pored svih mera on nije izbegao svoju sudbinu. Na Božić 820. godine ubile su ga usred crkve Sv. Sofije pristalice njegovog bivšeg ratnog druga Mihaila Amorijca. Mihailo II Amorijac (820-829) U vreme ovog vladara nastupilo je u verskom sporu zatišje. Gonjenja pristalica ikona prestala su, proterani ikonofili, sa patrijarhom Nićiforom i Teodorom Studitom na čelu, vraćeni su iz izgnanstva. Međutim car nije ušao u obnovu kulta ikona i zauzeo rezervisan stav po oba pitanja, ne izjašnjavajući se ni za ni protiv bilo koje struje. Pošto je poreklom bio iz Frigije, nekadašnjeg centra ikonoborstva verovatno je da nije bio pristalica istih, što pokazuje njegovo pismo Ludvigu Pobožnom

21

u kome se on obara na izvesna preterivanja u poštovanju ikona. Carevo mržnju prema ikonama pokazuje i činjenica da je posle smrti Teodota Melisena postavio za patrijarha Antonija Silejskog koji se pored Jovana Gramatičara, najviše istaka u izradi saborskih odluka iz 815. godine. U carstvu su kružile priče o neobičnim doživljajima tri ratna druga, Lava Jermenina, Mihaila Amorijca i Tome Slovena. U svoje vreme oni su bili u službi Vardana Turčina i bili su u njegovoj pratnji kada je on 803. godine, digavši ustanak, pokušao da otme presto Nićiforu I. Jedan starac im je tada prorekao budućnost, rekavši da će Vardanov pokušaj propasti, ali ono što njemu neće uspeti, postići će dvojica njih; Lav i Mihailo će nositi carsku krunu, dok će Toma biti na domaku iste. Još dok je Lav V bio na čelu carstva Toma je skupio veliku i šarenoliku vojsku od Arabljana, Persijanaca, Jermena, Đurđijanaca i predstavnika drugih kavkaskih plemena. Za širenje ustanika Mala Azija je predstavljala pogodno tle. Toma se predstavljao kao ikonofil, što je dodatno privlačilo pristalice, a takođe se proglasio braniocem sirotinje kojoj je obećao oslobođenje od svih njenih nevolja. Time je pokrenuo narodne mase. Od tadašnjih 6 maloazijskih tema samo su Opsikija i Armenijaka ostale verne Mihailu II. Toma se proglasio za cara i dobio krunu iz ruku antiohijskog patrijarha. Podrška Kivireotske teme, stavila mu je na raspolaganje pomorsku flotu i omogućila da se prebaci u Trakiju i da sakupi ikonofilsko stanovništvo oko sebe. U decembru 821. godine Toma je opkolio prestonicu i držao opsadu više od godinu dana, ali nije uspeo da pobedi. U proleće 823. godine posle intervencije bugarskog hana Toma je morao da prekine opsadu i njegov pokret se raspao. Još nekoliko meseci je u Arkadiopolju pružao otpor, ali je savladan i pogubljen u oktobru 823. godine. Mihailu je zapretila i druga opasnost. Arapski iseljenici iz Španije, koji su 816. godine zavladali Egiptom zauzeli su 827/828. godine Krit. Vizantija je tako izgubila najznačajnije strategijsko uporište u istočnom delu Sredozemlja. Svi pokušaji da povrate ostrvo propali su i Arapi ga drže sledećih 140 godina. Iste godine arapske snage iskrcale su se na Siciliju, čime počinje njeno sistematsko osvajanje. Teofilo (829-842) Nasuprot svome ocu, sirovom vojniku bez ikakvog obrazovanja, njegov sin Teofilo je bio odlično školovan i pokazivao ljubav prema nauci i umetnosti. Teofilo se pored vizantijske kulture oduševljavao i arapskom, što je izgleda primio od svog učitelja Jovana Gramatičara, od kojeg je sigurno primio i svoj ikonoborski zanos. On je želeo da bude idealan vladar i težio je za pravičnošću, koju je istina ispoljavao na malo teatralan način. On se naime, često šetao kroz grad i upuštao u razgovore sa najsiromašnijim podanicima, primajući od njih tužbe, da bi posle egzemplarno kaznio krivce, bez obzira na njihov položaj i dostojanstvo. Da bi se poboljšale vizantijske pozicije na Pontu stvorene su nove teme Paflagonija i Haldija. Prva je obuhvatala SI deo teme Bukelarija, a druga SI deo teme Armenijaka. Zatim su, izdvajanjem izvesnih delova tema Armenijaka i Anatolika, osnovane u brdovitim krajevima na arapskoj granici tri manje klisure, Harsijanon, Kapadokija i Selevkija, koje su kasnije pretvorene u teme. Sve vreme svoje vladavine Teofilo je morao da vodi ratove protiv Arapa. Snage Kalifata bile su duže paralisane unutrašnjim borbama, naročito delovanjem socijalno-revolucionarne sekte kuramita, ali je na kraju kalifa Mamun (813-833) postao gospodar situacije. Iskoristivši probleme u Vizantiji, on je 830. godine obnovio rat protiv nje. Vizantija nije mogla da se usredsredi na ratovanje u Maloj Aziji jer je deo snaga morao da istovremeno ratuje na Siciliji, gde je arapsko osvajanje, uprkos odbrambenim merama, stalno napredovalo, tako da je 813. godine izgubljen

22

Palermo. Rat na istoku odigravao se sa promenljivim uspehom. U početku su Vizantinci upali u protivničke zemlje, dok su kasnije Arapi prodirali u Vizantiju, pa su na kalifin dvor dolazila poslanstva sa mirovnim ponudama i bogatim poklonima. Posle smrti Mamuna, njegov brat kalifa Mutasim, preuzeo je 838. godine pohod protiv najvažnijih centara u Maloj Aziji. Deo vojske je krenuo na SZ, potukao 22. 7. 838. godine carsku vojsku kod Dazimona i zauzeo Ankiru. Mutasim je 12. avgusta sa glavninom vojske zauzeo Amorion, što je ostavilo vrlo loš utisak u Vizantiji, jer je ovde bio zavičaj carske dinastije, a ujedno i glavni grad Anatolijske teme. 837. godine na presto patrijarha uspeo se Jovan Gramatičar, čime su opet otpočela žestoka gonjenja, uperena, pre svega, protiv monaštva Kada je 28. januara 842. godine Teofilo umro, ikonoborski pokret je doživeo kraj, a time se završila i velika kriza koja se kroz taj pokret izražavala. CVETANJE VIZANTIJSKOG CARSTVA (843-1025) Savladavši vojnu navalu arapskih kalifa, Vizantija je savladala i navalu kulturnih uticaja islama koji su je bili zahvatili u obliku ikonoborstva. S druge strane, epoha ikonoborske krize povećala je jaz između Konstantinopolja i Rima, učinivši kraj vizantijskom suverenitetu na zapadu i nagovestivši kraj papske suprematije na Istoku. Posle smrti Teofila, nova vlada je požurila da obnovi kult ikona. Pošto je Jovan Gramatičar smenjen i za patrijarha postavljen Metodije, marta 843. godine svečano je proglašena restauracija kulta ikona. Kako je Teofilov sin Mihailo III bio maloletan regenstvo je preuzela carica majka Teodora. Među caričinim savetodavcima glavnu ulogu imao je logotet droma Teoktist. Carica, Teoktist i patrijarh Metodije pristupili su uništenju ikonoborstva vrlo oprezno i odnosili se prema ikonoborcima vrlo tolerantno, što je izazvalo reakciju stranke zilota, pa je usledio novi rascep. Sukob je uzeo maha, pa su studiti isključeni iz crkvene zajednice. Metodije je umro 14.6. 847. godine, pa je na patrijaršijski presto došao Ignjatije, sin car Mihaila I Rangabe, što je činilo izvesnu koncesiju zilotima, jer je Ignjatije kao monah bio blizak idealima zilota. Posle nestanka ikonoborstva, carska vlada je morala da se izbori sa pavlikijanskom sektom, koja je favorizovana za vreme Nićifora I, toliko ojačala u istočnom delu Male Azije da su i pravoslavni Mihailo I i njegovi ikonoborački naslednici preduzimali oštre mere protiv njih. Novi sukobi su bili naročito krvavi i praćeni su masovnim preseljavanjem pavlikijanaca u Trakiju. U ratovanju protiv Arapa, carstvo je i pored izvesnih neuspeha u početku, ispoljavalo sve veću aktivnost i smelost. 853. godine, vizantijska flota se iznenada pojavila pred obalama Egipta, koji je služio kao oslonac arapskoj vladavini na Kritu. Tvrđava Damieta, nedaleko od ušća Nila, zauzeta je i spaljena. Ova demonstracija imala je za posledicu da egipatski Arapi počnu da grade flotu i time udare temelje pomorskoj moći Fatimidskog kalifata u X veku. Mihailo III (856-867) Na nagovor svog ujaka Varde, mladi car je napravio prevrat i preuzeo upravu na sebe. Varda je bio ozlojeđen zbog zapostavljanja od strane Teodore i zbog Teoktistove svemoći, a mladi car je bio ozlojeđen zbog tutorstva svoje majke, koja ga je ne samo sprečavala da vrši carska prava, već se mešala i u njegov intimni život, odvojivši ga od njegove ljubavnice Evdokije Ingerine i oženivši ga Evdokijom Dekapolitom 855. godine. Zaverenici su Tektista ubili na oči Mihaila III, posle čega je car proglašen od Senata za samodršca.

23

Sada je Varda postao stvarni upravitelj vizantijske države, jer Mihailo nije bio poznat kao čovek čvrste i jasne volje. Varda je nosio titulu Cezara, a s njim počinje uzlet vizantijske nauke i prosvete. Varda je osnovao visoku školu na Magnavarskom dvoru, na kojoj je okupio najpoznatije naučnike tog vremena na čelu sa Lavom Matematičarom i Fotijem, najvećim učiteljem i naučnikom svoga doba. Pošto Varda nije mogao da sarađuje sa ograničenim i pobožnim patrijarhom Ignjatijem, on ga je naterao da abdicira i na patrijaršijski presto doveo Fotija 25. decembra 858. Fotije je bio najznačajnija ličnost, najveći političar i diplomata koji je ikada zauzimao patrijaršijsku stolicu Konstantinopolja. Posle ikonoborske epohe, odnosi Carevine i Rima ušli su u novu fazu. to su mogli prevideti samo ziloti, koji su u svojoj dogmatskoj zaslepljenosti, ne shvatajući nastale promene, i dalje, svakom prilikom apelovali na Rim. Uvučen u raspravu sa Ignjatijevom strankom, Fotije, bar u početku, nije želeo niti očekivao borbu s Rimom. On je poslao svoj sinodik papi u nadi da će mu papino priznanje biti potpora protiv domaćih protivnika. Uskoro posle Fotijinog dolaska na presto patrijarha, na presto sv. Petra popeo se Nikola I, smeo i energičan političar, čija je glavna težnja bila da učvrsti rimski univerzalizam. Umešavši se u vizantijski crkveni spor kao vrhovni sudija Nikola I se izjasnio u korist Ignjatija i odbio da prizna Fotija. Međutim, zahvaljujući Fotijevoj diplomatskoj veštini, papini legati su u Konstantinopolju priznali Fotija i potvrdili Ignjatijevu abdikaciju 861. godine. Nikoli prvom nije preostalo ništa drugo nego da demantuje svoje predstavnike i na saboru u Lateranu sprovede odluku o Fotijevom smenjivanju 863. godine. Borbu protiv Arapa vodio je Mihailo III, uz pomoć dobrih vojskovođa, sa velikom energijom. Na Siciliji je Vizantija trpela gubitke i uprkos svim nastojanjima nije mogla da spreči osvajanje ostrva i prodiranje Arapa u južnu Italiju. Pred kraj vlade Mihaila III od značajnih gradova na Siciliji samo Sirakuza i Taormina su ostali u rukama Vizantije. Međutim, u Maloj Aziji je carstvo prešlo u napad i 856. godine strateg Trakesijske teme Petrona, brat Cezara Varde, preduzeo je pohod u oblast Samosate i prodro sve do Amide. Odatle je krenuo na Tefriku i vratio se sa brojnim zarobljenicima. Uspešan je bio i ponovni pohod na Samosatu 859. godine, pod vođstvom Varde i samog cara. Pred Konstantinopoljom su se 860. godine pojavili i Rusi, iskrcali se i opustošili okolinu prestonice. Car koji je bio u ratu sa Arapima, hitno se vratio i prodro u opkoljeni grad da bi uzeo odbranu u svoje ruke. Od tog vremena Vizantija stupa u dodir sa mladom ruskom državom i počinje da razvija misionarsku delatnost, kojoj predstoji velika budućnost. Trećeg septembra 863. godine Vizantinci su odbijajući napad melitinskog emira Omara izvojevali veliku pobedu. Naime, emir Omar je prošao kroz temu Armenijaka i zauzeo važnu luku Amisos na crnomorskoj obali. Na granici Armenijake i Paflagonije suprotstavio mu se Petrona sa velikom vojskom i uništio arapsku, a sam Omar je poginuo. Posle ove pobede počinje epoha vizantijske moći u Maloj Aziji. Još važniji je bio zadatak pred koji su bili stavljeni Konstantin iz Soluna i njegov brat Metodije, koji su dobili poziv moravskog kneza da dođu i propovedaju veru hrišćansku u njegovoj zemlji. Ovaj poziv je svakako bio uslovljen željom da se suzbije uticaj franačkog klera i da se vezom sa Vizantijom stvori protivteža bugarsko-franačkom savezu. Državna i crkvena uprava je poverila ovu misiju Solunskoj braći i dozvolili da se u slovenskoj zemlji nova vera propoveda na slovenskom jeziku. Konstantin je najpre stvorio azbuku, tkzv. glagoljicu, a onda je počeo sa prevodom svetog pisma na slovenski. 869. godine Konstantin je umro u grčkom manastiru u Rimu kao kaluđer Ćirilo, a Metodije je podlegao borbi sa franačkim klerom, 885. godine.

24

Bugarski knez Boris se međutim obratio Franačkoj, na šta je Vizantijska vlada munjevito reagovala, te je poslala vojsku na bugarsku granicu, a flotu pred bugarsku obalu. 864. godine bugarski knez je primio hrišćanstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime Mihailo. Međutim bugarski knez se svim silama trudio da bugarsku crkvu odvoji od Vizantije, pa se okrenuo Rimu, kada mu to nije omogućeno. Papa je poslao svoje legate, koji su se dali na posao bez oklevanja. Tada Fotije postaje branilac životnih interesa Vizantije, uz punu podršku Varde i Mihaila III. Car je uputio papi pismo puno ponosa i samopouzdanja i tražio opozivanje papske presude protiv Fotija i odbio rimske pretenzije na supermatiju. U leto 867. godine na saboru pod carevim predsedavanjem bačena je anatema na Nikolu I, rimska nauka o proishođenju Svetog duha od Oca i Sina je osuđena kao jeretička, a mešanje Rima u pitanja vizantijske crkve proglašeno nezakonitim. U vreme kada se ova borba zaoštravala desio se državni udar u kome je ubijen Mihailo III, 24. septembra 867. godine, a na presto došao Vasilije «Makedonac», njegov prijatelj, poreklom iz teme Makedonija. Vasilije je bio konjušar na carskom dvoru, a time je počeo njegov uspon, kada je postao intimni prijatelj Mihaila III i muž njegove bivše ljubavnice Evdokije Ingerine. Čak je i carev ujak stradao zahvaljujući spletkama ovog Makedonca, koji ga je lično ubio 21. aprila 866. godine Vasilije I (867-886) Osnivač makedonske dinastije je već 6. januara 869. godine krunisao za savladara svog sina Konstantina, a godinu dana kasnije svog drugog sina lava, a oko 879. godine, posle prerane Konstantinove smrti i trećeg sina Aleksandra, dok je Stefan postao sveštenih i kasnije za vreme vladavine svog brata Lava postao patrijarh. Odmah po dolasku na presto car je poslao Fotija u manastir, vratio Ignjatija na mesto patrijarha i stupio u dodir sa Rimom. U prisustvu legata Hadrijana II održan je 869/870. godine sabor koji je osudio i ekskomunicirao Fotija. Međutim tu je nastao i spor jer je Rim smatrao da se samo treba potvrditi papina odluka o ekskomunikaciji Fotija, dok je Vasilije smatrao da se to mora uraditi na Konstantinopoljskom saboru. Kada je sabor već bio pri kraju na dvor su stigli izaslanici bugarskog kneza. Sabor se ponovo sastao, i izneto je pitanje da li bugarska crkva mora da pripadne rimskoj ili prestoničkoj jurisdikciji. Pozadina pojavljivanja legata bila je u tome što niz u Rimu Boris nije naišao na razumevanje za samostalnost bugarske crkve. Po carevom nalogu Ignjatije je rukopoložio arhiepiskopa Bugarske i više episkopa. Bugari su za uzvrat priznali vrhovna prava Konstantinopoljskog patrijarha, ali je dobila autonomiju. Primorskim jadranskim gradovima zapretila je 867. godine velika opasnost kada je arapska flota posle napada na Budvu i Kotor opsela Dubrovnik, koji se obratio Vizantiji za pomoć. Carska flota je primorala Arape da dignu opsadu koja je trajala 15 meseci i da se povuku na Siciliju. Uskoro posle ovoga osnovana je i tema Dalmacija, koja je obuhvatila dalmatinske gradove i ostrva. Vasilije I je nameravao da protiv napada sicilijanskih Arapa preduzme zajedničku akciju s nemačkim carem i papom, ali na Siciliji nije postignuto ništa. Arapi su 870. godine zauzeli Maltu i još više se učvrstili na Sredozemlju. 871. godine Ludvig II je zauzeo Bari, ali je za Vizantiju ovo bilo samo još jedno razočarenje, pošto je ostala praznih ruku. Tako se Vizantija okrenula istoku, gde je već 872. godine carska vojska odnela odlučujuću pobedu nad pavlikijancima, srušivši njihovu glavnu tvrđavu Tefriku i potukavši njihovu vojsku u bici u kojoj je pao i Hrizohir, vođa pavlikijanaca. Sledeće godine Vasilije je prodro u eufratsku oblast i zauzeo Zapetru i Samosatu. Slabljenje arapskog carstva omogućilo je uspon Jermenije, pa su već 885 – 887 i Vizantinci i Arapi priznavali titulu kralja Ašotu I.

25

873. godine Knez od Beneventa je ustao protiv Ludviga II i stavio se pod zaštitu Vizantije, a posle Ludvigove smrti Bari se predao vizantijskom strategu, krajem 876. godine. 21.5. 878. godine, posle dugog, ogorčenog otpora, pala je Sirakuza. 875. godine car je uvideo da smenjivanje Fotija nije izmirilo crkveni spor u Vizantiji te je car vratio Fotiju u prestonicu i poverio mu vaspitanje svojih sinova. Kada je Ignjatije umro 23.10.877. Fotije se posle 3 dana popeo u patrijaršijsku stolicu. Ovog puta priznao ga je i sam Rim. Vasilije I je težio obnavljanju rimskog prava i nameravao je da izda opširnu zbirku rimski zakona, reviziju Justinijanovih zakonika, dopunjenu odredbama kasnijeg zakonodavstva. Ovo veliko delo nazvao je «čišćenje starih zakona», ali je ostalo nedovršeno i nije obnarodovano. Sačuvana su dva manja zakonika iz ovog doba. Prvi, Prohiron objavljen je između 870 i 879. godine i predstavljao je priručnik za praktičnu upotrebu. Еpanagoga, drugi zakonik sastavljen je posle 879. godine i zamišljena je kao uvod u pripremanu veliku zbirku zakona. Najvećim delom ona reprodukuje Prohiron razlikujući se od njega rasporedom građe, izvesnim izmenama i dopunama. Najvažniju novinu čine odredbe o pravima i dužnostima cara i patrijarha, kao i drugih svetovnih i duhovnih dostojanstvenika. Naprasna smrt Konstantina, pogodila je Vasilija I neizmerno, pa je poslednje godine svog života proveo u teškoj depresiji. Nesrećnim slučajem u lovu Vasilije I je poginuo 29.8.886. godine, a na njegovo mesto došao je Lav VI, koji je odmah uklonio Fotija i postavio svog brata Stefana ua patrijarha. Ovog puta Fotije konačno nestaje sa istorijske pozornice i umire u Jermeniji, u izgnanstvu.

Lav VI Mudri (886-912) Po dolasku na presto ovaj car je delio svoj tron sa bratom Aleksandrom, ali ovaj, odan uživanjima, nije sudelovao u vođenju carstva. Glavni savetodavac cara bio je otac njegove ljubavnice i docnije supruge Zoje, Jermenin Stilijan Zauces, koji je umro 896. godine i nosio počasnu titulu vasileopator (carev otac). Lav VI je bio plodan pisac i pasionirani govornik Pisao je pesme, homilije i govore, a i pogrebno slovo svome ocu. Izgleda da je upravo zbog literarne umetnosti i dobio nadimak Mudri. Uprkos uzajamnoj antipatiji, političke težnje Vasilija I i Lava VI bile su u mnogome slične. Obnova Justinijanovog prava, započeta pod Vasilijem, završena je u Vasilikama, podeljeni u 60 knjiga i 6 tomova i predstavljaju najveću zbirku zakona Vizantijskog carstva u Srednjem veku. Vasilike su pisane po grčkim prevodima Justinijanovih zakona (originalno pisanih na latinskom) i to im je predstavljalo najveću prednost, a sem toga su bile mnogo preglednije, jer pružaju sistematski sređenu građu. Lav je takođe izdao i zbirku 113 Novela koje se ređaju bez nekog određenog sistema. S jedne strane one menjaju ili opozivaju stare zakone, a s druge, daju zakonsku snagu izvesnim pravnim običajima koji su se ustalili. Novele koje su upućene patrijarhu Stefanu nose oznake 2-17 i 75, dok su ostale, izuzev nekih bez adrese upućene Stilijanu Zaucesu. Ovim novelama opozvana je i zakonodavna i administrativna funkcija senata, a država se identifikuje sa carem i njegovim vojničkim

26

i administrativnim aparatom. Dok svetovni činioci koji su nekada ograničavali carsku vlast postepeno gube svoj značaj, vlast crkve raste istovremeno sa svemoći cara. Početkom X veka carstvo je podeljeno u ove teme: Mala Azija: Armeniakon, Haldija, Opsikion, Bukelarion, Optimaton, Paflagonija, Koloneja, Harsianon, Anatolikon, Trakesion, Kapadokija, Mesopotamija, Sebasteja, Likandos, Leontokomis, Selevkija i primorska tema Kivireota, na moru su bile teme Samos i Arhipelag Evropa: Trakija, Makedonija, Strimon, Tesalonika, Helada, Peloponez, Kefalenija, Nikopolj, Dirahion, Dalmacija, Sicilija, Langobardija i Herson. Dalje promene u organizaciji tema nastaju pre svega osnivanjem novih tema u osvojenim oblastima, dok se na staroj teritoriji teme stvaraju retko. Na čelu tema stoje stratezi, zapovednici lokalnih trupa i ujedno načelnici lokalne uprave (zapovednik Opsikije zvao se komes, a zapovednik Optimate domestik) Tagme, smeštene u prestonici na čelu imaju domestike, a najvažnije su bile tagme Shola, Ekskubita, Aritmosa (čiji je zapovednik bio drungarije) i Hikonata (osnovana za vreme Nićifora I). Domestik Shola bio je obično vrhovni zapovednik celokupne vojske, a usled proširenja teritorije od 2/2 X veka postoji domestik Istoka i domestih Zapada. Pomorske snage države se sastoje od carske flote pod komandom drungarija lađa i brodovlja pomorskih tema pod komandom lokalnih stratega. Među stratezima najveći ugled imaju zapovednici maloazijskih tema, koje sačinjavaju jezgro vizantijske vojne snage, skoro svi stratezi maloazijskih tema imaju viši rang od stratega Makedonije i Trakije, najvažnijih zapovednika evropske vojske. To se najbolje vidi u njihovim platama koje se kreću od 40 funti zlata godišnje za stratega Anatolike, Armenijake i Trakesije do 5 10 funti zlata za stratega Langobardije, Dalmacije i još nekih tema. Uporedo sa jačanjem carskog apsolutizma u zakonodavstvu Lava VI ogleda se i jačanje vizantijske aristokratije. Staru odredbu kojom se aktivnim činovnicima zabranjuje da kupuju zemlju i primaju nasledstva i darove bez carevog odobrenja Lav VI je za prestoničke činovnike opozvao, a za provincijske ublažio i samo je za tematske stratege ovaj zakon ostao na snazi. U vizantijsko-bugarskim odnosima je posle duže vremena ponovo došlo do neprijateljstava. Pošto se Boris-Mihailo odrekao krune 889. godine i pošto je njegov stariji sin Vladimir zbačen sa prestola zbog pokušaja da vrati zemlju paganstvu, vlast je preuzeo Borisov mlađi sin Simeon (893-927), najveći vladar srednjevekovne Bugarske. Sukob je izbio oko povećanja carine i pomeranje centra trgovine u Solun iz prestonice. Simeon je upao u Vizantiju i naneo poraz carskoj vojsci 894. godine. Kako su vizantijske snage na Balkanu bile nedovoljne, carstvo je diplomatijom pokušalo da spreči katastrofu. Pozvali su u pomoć Ugre, koji su tada držali oblast između Dnjepra i Dona. Oni su se na carski poziv umešali po prvi put u politiku evropskih država, napavši Simeona sa leđa, zadavši mu više poraza i opljačkavši severne bugarske provincije. U međuvremenu Nićifor Foka, vizantijski vojskovođa izbio je na južnu granicu Bugarske, a drungarije carske flote Evstatije blokirao je ušće Dunava. Simeon je sklopio primirje sa Vizantijom ne bi li dobio na vremenu i obratio se ratobornom plemenu Pečenega, koji su živeli u južnoruskoj ravnici. Uz njihovu pomoć savladao je Ugre, pa napao Vizantiju, odnevši pobedu kod Bugarofigona 896. godine. Posle toga je sklopljen mir kojim se Vizantija obavezala na danak Bugarima. Ugri su pod pritiskom Pečenega krenuli na zapad i doselili se u oblast srednjeg Podunavlja koje i danas zauzimaju, kao Mađari, odvojivši Južne Slovene od njihovih saplemenika na severu i istoku.

27

Na istoku Jermenija je bila izložena arapskim napadima, a u Kilikiji je počelo nadiranje Arapa, praćeno opsežnim pomorskim operacijama duž južne obale Male Azije. Na zapadu i na moru Vizantija je trpela poraz za porazom. 902. godine pala je Taormina, poslednje vizantijsko uporište na Siciliji. Time je završeno arapsko osvajanje Sicilije, koje je trajalo 75 godina i koštalo dosta ljudskih života. Arapi su gospodarili istokom, ne samo Sredozemnim, već i Egejskim morem i odatle napadali Vizantiju. Iste godine kada je pala Taormina, razorena je luka Dimitrijada u Tesaliji. 904. godine pod vođstvom grčkog prebega Lava iz Tripolisa pokrenuta je velika ekspedicija, koja je zauzela Abidos i potom udarila na Solun, koji je pao posle trodnevne opsade 31. 7. 904. godine. U osvojenom gradu usledio je strašan pokolj pre nego što su se Arapi povukli sa plenom. Poučena strašnim iskustvom, vizantijska vlada je pojačala utvrđenja u Solunu i preduzela energične ere za povećanje flote. U oktobru 908.godine to se isplatilo, kada je logotet droma Himerije u Egejskom moru odneo pobedu nad arapskom flotom. Dve godine kasnije Himerije se iskrcao na Kipru, odakle je napao sirijsku obalu i zaposeo Laodikeju. 911. preduzeta je još veća pomorska ekspedicija, koja je isplovila pod istim komandantom protiv Kipra, ali je bila primorana da se povuče. Na povratku, arapska eskadra, pod vođstvom Lava Tripolitanca i Damjana, takođe prebega, napala je vizantijsko brodovlje i potpuno ga uništila u proleće 912. godine. U ovoj ekspediciji učestvovalo je i 700 Rusa, koji su kao nagradu dobili jedan centenarij zlata. Ruski knez Oleg koji se učvrstio u Kijevu i osigurao sebi put od Varega do Grka, pojavio se pet godina ranije, 907. godine sa jakom flotom pod Konstantinopoljem i naterao vizantijsku vladu na sklapanje ugovora. Ovaj ugovor parafiran 911. g. obeležava početak redovnih trgovinskih odnosa između Vizantije i Kijevske države. Sam car venčavao se četiri puta, pošto su mi žene umirale mlade, čime je došao u sukob sa crkvom koja nije odobravala već ni drugi brak, a kamoli četvrti. Carica Teofana, umrla je 897. g. i proglašena je za sveticu, druga žena Zoja, umrla je već 899. godine bez muškog naslednika, pa se lav u leto 900. godine oženio Evdokijom Vajanom iz Frigije, što je bila očigledna povreda vizantijskih crkvenih i državnih propisa. Evdokija je umrla 12.4. 901. godine, pa se car naumio da oženi Zojom Karbonopsinom. Međutim, verovatno do toga braka ne bi došlo da Zoja nije 905. godine rodila caru sina, budućeg velikog cara naučnika Konstantina Porfirogenita, koji je kršten 6. januara 906. godine, nakon što je car obećao patrijarhu da će prekinuti odnose sa Zojom. Svega tri dana kasnije, on je obećanje prekršio, venčavši se sa Zojom i proglasivši je za augustu. Na to mu je patrijarh zabranio ulazak u crkvu i to sproveo ne dozvolivši caru da uđe u Sv. Sofiju za Božic 906 i na Bogojavljenje 907. godine. Car se obratio Rimu pa je od Pape Sergija III dobio oprost. Car je sproveo ipak svoju volju, smenio je Nikolu Mistika na čelu patrijaršije i doveo Evtimija, februara 907. godine, da bi 4. godine kasnije 9.6.911. g. Konstantin dobio carsku krunu i tako osigurao opstanak Makedonske dinastije. Aleksandar (912-913) Lav VI je umro 12.5.912. g., a vlast je preuzeo Aleksandar, stric maloletnog Konstantina. Pre svega on je težio da se oslobodi nasleđa svog pokojnog brata. Caricu Zoju je zatvorio u manastir, a sve ugledne Lavove saradnike smenio i zamenio svojim ljudima. Tako je i Nikola Mistik vraćen na mesto patrijarha. U spoljnoj politici se pokazao kao loš vladar, lakoumno je odbio da plaća danak Bugarima, na koji se Vizantija obavezala 896. godine i time pružio Simeonu povod za početak neprijateljstava. Na svu sreću, pre nego što je moga dalje da unesreći carstvo Aleksandar je umro 6.6.913. godine. Vlast je sada preuzelo regenstvo na čelu sa Nikolom Mistikom.

28

NAPADI SIMEONA BUGARSKOG Položaj je bio komplikovan i nesiguran. Nikola Mistik je upravljao u ime deteta, čije rođenje on nije mogao smatrati zakonitim i čije krunisanje nije priznavao. Protiv njega su vodili borbu dinastiji najverniji elementi, okupljeni oko carice Zoje i jedan deo sveštenstva koji je ostao veran zbačenom Evtimiju. Vlasti je pokušao da se dočepa domestik Shola Konstantin Duka, ali je osujećen posle teških uličnih borbi u prestonici. U ovakvoj situaciji počeo je napad Simeona Bugarskog. Simeon je bez otpora prodro u vizantijske zemlje i avgusta 913. g. stajao je pred zidinama prestonice u panici. Njegov cilj je ovaj put bila carska kruna, ali je uvideo da neće moći da osvoji ovu najjaču tvrđavu tog doba. Stoga je stupio u pregovore sa vladom. Patrijarh Nikola Mistik dočekao ga je na carskom dvoru, u prisustvu mladog Konstantina VII, sa velikim počastima. Vizantijska vlada je praktično kapitulirala pred uslovima bugarskog vladara, koji je dobio od patrijarha carsku krunu i obećanje da će se mladi car oženiti njegovom ćerkom. Zadovoljan postignutim on se povukla u svoju zemlju, obećavši Vizantiji trajan mir. Vrlo brzo posle njegovog odlaska, regenstvo Nikole Mistika oboreno je verovatno zbog isuviše dalekosežnih koncesija prema Simeonu. Zoja se vratila na dvor i uzela vlast u svoje ruke. Njena vlada odbacila je plan bugarsko-vizantijskog braka i oporekla pravnu važnost Simeonovog krunisanja. Bugari su na ovo prodrli u Trakiju i Simeon je zahtevao da ga Vizantija prizna za svog cara. Septembra 914. g. predalo mu se Jedrene, a idućih godina on je pustošio oblasti Soluna i Drača. Vrhovnu komandu nad vizantijskom vojskom preuzeo je domestik Shola Lav Foka, sin slavnog Nićifora Foke, ali se nije pokazao kao otac. Posle opsežnih priprema vizantijska vojska prodrla je u neprijateljsku zemlju duž obale Crno Mora. Simeon je odgovorio protivnapadom i na reci Aheloju, blizu Anhijala 20.8.917. g. razbio i potpuno uništio protivnika. Posle ove katastrofe Vizantinci su pretrpeli poraz kod Katasirta, u blizini same prestonice. 918. godine Simeon upada u Grčku i prodire sve do Korinstkog Zaliva. Drungarije Roman Lakapin, jedini nearistokrata među vojnim komandantima, iskoristio je situaciju i postepeno uklonio Zoju sa prestola. Mladi Konstantin VII oženio se maja 919. godine sa Jelenom, ćerkom Romana Lakapina, novog regenta, koji je dobio titulu vasileopatora. Godinu dana kasnije, 24.9.920. g. sam Konstantin ga je krunisao za Cezara, a sedamnaestog decembra iste godine za cara savladara. Roman I Lakapin (920-944) Uspon ovog cara je za Simeona predstavljao težak udarac, pa je zahtevao da se ovaj «uzurpator» skloni sa prestola. U cilju zastrašivanja napao je Trakiju i ponovo zauzeo Jedrene 923. godine, ali to nije bitno menjalo situaciju. Gospodar situacije bio je onaj koji je vladao Konstantinopoljem i to je Simeon znao, ali mu je nedostajala flota da bi osvojio utvrđenje. Zato je sklopio savez sa egipatskim Arapima, zarad zajedničkog napada na prestonicu Vizantije. No carska diplomatija je uspela da osujeti taj plan bogatim poklonima Arapima. Kada je 924. godine došao pod zidine prestonice Simeon je uvideo da njegova snaga nije dorasla prestoničkim zidovima i tada je pozvao svog suparnika na sastanak. Roman I nije, za razliku od Zoje, omalovažavao svog protivnika. Za razliku od sastanka 11 godina ranije koji je otvarao Simeonu sjajne izglede, ovaj sastanak je označio kraj njegovih velikih nada. Vizantijsko-bugarska borba je sve više zahvatala i ostale balkanske zemlje. Naročito se interesi dva carstva ukrštali i sukobljavali u Srbiji. Srpski knezovi bili su upućeni na podršku jedne ili druge sile i služili kao oruđe u međusobnoj borbi. Kada je na srpski presto, uz pomoć Bugara, došao

29

knez Zaharija, on je okrenuo leđa bivšim prijateljima i prišao Vizantiji. Simeon je rešio da ga odstrani i poslao je vojsku u Srbiju, koja je poražena. Tek angažovanjem novih i većih snaga Simeon je, posle strahovitog pustošenja, potčinio Srbiju svojoj vlasti 924. godine. To ga je dovelo do granice sa Hrvatskom pod vlašću kralja Tomislava i do novih borbi u kojima je njegova vojska poražena, oko 926. godine. Pošto je, posredstvom rimskog pape sklopio mir sa Hrvatima, Simeon je krenuo da priprema novi pohod protiv Vizantije, ali je 27.5.927. godine umro. Na njegov presto došao je Petar, njegov sin koji će vladati do 969. godine, koji očito nije bio nasledio očev ratoborni duh i visoke težnje, te je odmah potpisao mir sa Vizantijom, koja ga je priznala zla cara Bugarske i dala mu za ženu princezu Mariju Lakapinu, ćerku Romanovog najstarijeg sina Hristofora. Priznata je takođe i bugarska patrijaršija koju je Simeon izgleda osnovao pred kraj svog života. Srbija je obnovljena posle Simeonove smrti pod knezom Časlavom, koji je pobegao iz bugarskog zarobljeništva i preuzeo vlast, te priznao Vizantijski suverenitet. Mihailo Zahumski, Simeonov saveznik, sada se takođe približio Vizantiji i dobio titulu antipata i patricija. BOGUMILI Uporedo sa monaštvom, koje je bugarska crkva favorizirala, cvetaju i anticrkvene sekte, koje u epohama kriza imaju za nezadovoljne naročitu privlačnost. Tako se u doba cara Petra, javlja u Bugarskoj, sekta bogumila, apsolutno nepomirljiva prema zvaničnoj crkvi. Učenje popa Bogumila, polazi od nauke masalijanaca i naročito pavlikijanaca, koje je vizantijska vlast u većim masama preseljavala u Trakiju i koji su već duže vreme živeli tamo. Bogumilstvo polazi od verovanja da postoje da suprotna načela, dobro i zlo, bog i satana, koji vladaju svetom i sve što se u svetu zbiva. Čitav vidljivi svet je tvorevina satanina i prema tome potčinjena zlu. Oni teže za čisto duhovnom verom i strogim asketizmom. Oštro odbijaju svaki spoljašnji kult, sve crkvene obred, pa i čitavu organizaciju crkve. Ubrzo po dolasku na vlast, krunisani su i sinovi Romana I Lakapina; Hristofor je krunisan 20.5.921. g. a Stefan i Konstantin 25. decembra 924. g. Pritom je Hristofor dobio viši rang nego Konstantin Porfirogenit, zauzevši položaj drugog cara i prestolonaslednika svog oca, dok se predstavnik legitimne Makedonske dinastije morao zadovoljiti trećim mestom. Roman je imao jednu od veoma cenjenih i važnih osobina kod vladara, a to je da je umeo da izabere saradnike. U ličnosti protovestiarija, docnije parakimomena Teofana, on je našao izvrsnog ministra, a u Jovanu Kurkuasu, sjajnog vojskovođu, kada ga je 923. godine postavio za domestika Shola. Posle smrti Nikole Mistika, 925. g. odnosi između države i crkve se iz osnova menjaju i od nedavnog visokog ugleda vizantijske crkve nije ostalo ni traga. Posle dva kratka i beznačajna pontifikata, patrijaršijski presto preuzeo je 16-to godišnji carev sin Teofilakt, 933. godine. Romanova vlada je pokušala da stane na put opadanju poseda vojnika i seljaka i njihovom prelaženju u ruke vlastele. Tako je između centralne vlasti i feudalne aristokratije otpočela borba koja je bila presudna za ceo dalji razvitak carstva. Roman je aprila 922. godine objavio novelu kojom je ustanovio pravo prvenstva suseda pri kupovini seljačkih imanja. Prilikom prodaje ili zakupa pet kategorija kupaca / zakupaca imalo je pravo prvenstva: 1) rođaci-suposednici; 2) ostali suposednici; 3) posednici imanja koja su se nalazila sa imanjem na prodaji u međuzemljišnoj svojini; 4) susedi koji su zajednički plaćali poreze; 5) ostali susedi. Međutim ova odredba i pored strogosti nije imala očekivano dejstvo, jer su seljaci, usled neobično duge i jake zime 927/928. godine, morali da prodaju svoju zemlju, zbog nerodice i gladi koja je nastupila. Roman je 934. godine, u septembru izdao novu novelu kojom se udara protiv sebičnosti velikaša koji su se pokazali nemilosrdniji od gladi

30

i pomora. Ponovo se proglašuju nevažeći svi darovi, sva nasledstva i tome slične pogodbe. Ubuduće se vlasteli zabranjuje svaka kupovina seljačkih poseda uz pretnju da će im se kupljene zemlje oduzeti bez ikakve nadoknade. Međutim pritisnuti bedom i državnim dažbinama, seljaci su često dobrovoljno prelazili na zemlje veleposednika, stavljajući se pod zaštitu moćne duhovne i svetovne gospode. 924. godine Vizantijska flota je napala flotu Lava Tripolitanca, osvajača Soluna i uništila je kod Lemnosa, uspostavljajući svoju moć na Egejskom moru. Pod Jovanom Kurkuasom, kopnena vojska je započela ofanzivu, čim je nestala opasnost bugarskih napada, smrću Simeona. Granica na Tauru ostala je i dalje stabilna, dok su se borbe vodile u Jermeniji i severnoj Mesopotamiji. Prvi veliki uspeh bilo je zauzeće Melitine, 931. godine, a zatim ponovo pao u ruke Arapima. Tri godine kasnije, 19.5.934. godine Jovan ga je osvojio još jednom i otada je on duže vreme pod vizantijskom vlašću. Međutim emir Mosula i Alepa, predstavnik dinastije Hamdanida Saif-ad-Daluaha je septembra 938. godine potukao Jovana u oblasti gornjeg Eufrata, prodro u Jermeniju, naterao jermenske i đurđijanske knezove da priznaju njegovu vlast i opustošio oblast Koloneje, 940. godine. Međutim, pošto su u Bagdadu izbili nemiri, Saif se povukla, ne bi li se umešao u poslove Kalifata. Ovo je omogućilo Kurkuasu da uzme učešća u borbama na Bosforu, gde je juna 941. godine flota kijevskog kneza Igora napala Vizantiju. Rusi su se iskrcali u Bitiniji i opustošili maloazijsku obalu Bosfora. Prestonica je bila u teškom položaju, ali je u novom sukobu s Rusima Vizantija porazila protivnika, a prilikom povlačenja flote, vizantijske lađe su, pod vođstvom parakimomena Teofana napale protivnika i uništili ih «grčkom vatrom». Dve godine kasnije, Igor se pojavio na Dunavu s velikom ruskom i pečeneškom vojskom, te je Vizantija pristala da obnovi trgovinski ugovor s Kijevom, 944. godine, koji je bio u izvesnim tačkama povoljniji po Vizantiju. Pošto je savladao Ruse Jovan Kurkuas se ponovo okrenuo istoku i nastavio borbu u Mesopotamiji. U pobedonosnoj ofanzivi on je brzo osvojio Martiropolj, Amidu, Daru i Nizbis, 943. godine i krenuo na Edesu, gde se čuvala «nerukotvorena» ikona Hristova, poznata iz legende o caru Avgaru. Žestoka opsada prisilila je branioce da predaju ovu ikonu, koje je svečano prenesena u Konstantinopolj, 15.8.944. godine. Ovaj događaj bio je poslednji trijumf cara Romana I, koji je postao žrtva svojih vlastoljubivih sinova. Stefan i Konstantin, plašeći se da će posle careve smrti presto naslediti Konstantin Porfirogenit, izvršili su državni udar 16.12.944. godine i proterali oca u izgnanstvo, gde je on i umro kao kaluđer 15.6.948. g. Međutim do uklanjanja Konstantina Porfirogenita nije došlo jer ih je pametni car, 27.1.945. godine uhapsio i poslao u progonstvo gde su obojica umrli nasilnom smrću. Konstantin VII Porfirogenit (945-959) Na Uskrs 6. aprila 945. godine Konstantin je proglašen za cara, kao i njegov sin Roman. Konstantin VII je bio više književnik i naučnik nego državnik. Istorijski značaj ima ne njegova slaba i pasivna aktivnost državnika već aktivnost na polju nauke i književnosti. On je sastavio obimnu enciklopediju, punu raznoraznih podataka, poznatu pod naslovom «Knjiga o ceremonijama», napisao je istorijsko-geografsko delo o temama Vizantijskog carstva i spoljnopolitički traktat o stranim zemljama i narodima. Konstantin VII je a svoje saradnike uzeo pripadnike porodice Foka, pa je tako Varda Foka, brat nekadašnjeg Romanovog suparnika, Lava Foke, preuzeo je kao domestik Shola Istoka vrhovnu komandu. Zakonom iz marta 947. g. naređeno je bezuslovno vraćanje svih seljačkih imanja koje su veleposednici prisvojili posle početka carske vlasti. Drugi Konstantinov zakon odnosi se na vojnička imanja i njime su se zabranjivale prodaje poseda koji služe vojnicima za njihovo izdržavanje i vojnu službu. Takođe se određuje da imanja vojnika, kao i mornara pomorskih tema moraju imati

31

vrednost od najmanje 4 funte zlata, dok imanja mornara carske flote, koji primaju platu, moraju vredeti najmanje 2 funte. Pravo zastarelosti kod vojničkih imanja je pomereno na 40 godina Osnovni spoljnopolitički problem bio je i dalje rat sa Arapima na istoku. Monotone borbe u južnoj Italiji nisu mnogo uticale na opšti razvoj situacije. Na Bugarskoj granici vladao je mir, dok su upadi Ugara u Trakiju uspešno odbijeno 958. godine. Protiv Arapa na Kritu, Konstantin VII je preduzeo pohod 949. godine, ali je i ovog puta rezultat bio negativan. Iste godine Vizantinci su zauzeli Germanikeju, naneli Arapima više poraza i 952. godine prešli Eufrat. Tada se ratna sreća okrenula protiv njih, pa je Saif ad-Dulah ponovo zaposeo Germanikeju, prodro u vizantijske oblasti i zarobio Konstantina Foku, sina domestika Varde Foke. Trebalo je tri godine da vizantijska vojska ponovo preuzme inicijativu, kada je vrhovnu komandu preuzeo Nićifor Foka. Zauzet je grad Hadad u severnoj Siriji, a 958. godine Jovan Cimiskije je posle žestoke borbe osvojio Samosatu u severnoj Mesopotamiji. Roman II (959-963) Posle smrti Konstantina Porfirogenita, 9.11.959. godine, na presto je došao njegov sine Roman II, lakomislen i slab mladić, koji je nasledio očevu političku nesposobnost, ali ne i ljubav prema nauci. Tri godine pre stupanja na presto Roman se bio oženio Anastasom, ćerkom krčmara, koja je kao carica dobila ime Teofana. Ova neobično lepa, ali krajnje slavoljubiva i amoralna žena preuzela je cara potpuno pod svoje. Njoj za ljubav Jelena, carica mati, morala je da se povuče u manastir. Prvu ulogu u carstvu vodio je međutim veliki vojskovođa Nićifor Foka. U leto 960. godine Foka je krenuo s velikom flotom na Krit, koji je zauzeo posle duge i teške opsade u martu 961. godine, kada je pala Kandija, prestonica ostrva. Veću i značajniju pobedu Vizantija već nekoliko vekova nije doživela. Posle trijumfa u prestonici Foka je obnovio borbu sa Saifom-ad-Daulahom u Aziji. Jedan za drugim padali su Anazarb u Kilikiji, Germanikeja, Raban, Duluk, a u decembru 962. godine predao se i Alepo, prestonica Saifova. Borba sa Hamdanidima, koja je trajala tri decenije rešena je u korist Vizantije. Nićifor II Foka (963-969) Posle prerane smrti Romana II 15.3.963. godine vlast je najpre prešla u ruke Teofane, koja je preuzela regenstvo u ima maloletnih sinova Vasilija II i Konstantina VIII. No ovo je bilo samo privremeno rešenje, jer je carica uvidela da joj se pozicija klima, te je stupila u vezu sa Nićiforom Fokom. Pošto ga je vojska proglasila za cara u Cezareji, 15.8. 963. godine Nićifor je ušao u prestonicu, slomio otpor Josifa Vringe u krvavim uličnim borbama i sledećeg dana primio krunu iz ruku patrijarha. Posle toga car se venčao sa mladom caricom-udovicom, a politiku je u ruke umesto Vringe preuzeo evnuh Vasilije, vanbračni sin Romana Lakapina. Položaj vrhovnog zapovednika na istoku zauzeo je domestik Istoka Jovan Cimiskije, predstavnik jedne jermenske plemićke porodice. Brat i stari ratni drug cara, Lav Foka, dobio je kao domestik Zapada titulu kuropalata, dok je carev otac Varda Foka odlikovan cezarskim zvanjem. Car je bio ružan, grube i stroge naravi, a živeo je asketski. Voleo je rat i vojnički život, ali je voleo i društvo kaluđera i pustinjaka. Bio je veliki poštovalac Atanasija, osnivača Velike Lavre na Svetoj Gori. Zakonom iz 967. godine Nićifor II tvrdi da su njegovi prethodnici bili pristrasni prema seljacima i time se ogrešili o načelo jednake pravičnosti prema svim podanicima. Car je sada opozvao pravo prvenstva seljaka prvi kupovini vlasteoskih imanja.

32

U isto vreme car-vojnik je nastojao ne samo da očuva već i da poveća vojnička imanja. Pošto je novo teško naoružanje tražilo nove veće izdatke, minimalna vrednost vojničkih imanja ubuduće morala je biti 12 funti zlata, tako da vojnik nije smeo ništa prodavati od svog poseda ako njegova vrednost nije prelazila ovu granicu. Car je takođe pokušao da spreči porast crkvenih i manastirskih imanja, i o tome je 964. godine objavio posebnu novelu, koja predstavlja jedan od najsmelijih spomenika vizantijskog zakonodavstva. U svojoj noveli Foka nemilosrdno šiba grabežljivost kaluđera koji misle samo na nagomilavanje imanja, a zaboravljaju na svoj monaški zavet, pretvarajući manastirski život u «praznu komediju koja vređa Hristovo ime». Car je zabranio prelaz zemljišta u vlasništvo manastira, crkvenih ustanova, kao i predstavnika crkve, a podstiče osnivanje monaških ćelija u pustinjama. Na spoljnopolitičkom planu Foka je nastavio sa svojim osvajanjima koja je počeo kao domestik u vreme Romana II. Probio je granicu na Tauru i prve dve godine borio se u brdovitoj Kilikiji i opsedao Tars i Mopseuestije. U leto 965. godine izgladnele tvrđave su se predale, pa se car posvetio osvajanju Sirije. Oktobra 966. godine car je stajao sa svojom vojskom pred zidovima Antiohije, ali nije uspeo da je zauzme. Dve godine kasnije on je ponovo upao u Siriju, prodro duž obale i krenuo na jug zauzimajući grad za gradom, a zatim se opet okrenuo Antiohiji. Opsada se opet otegla, pa se car već bio vratio u prestonicu, kada su 28.10 969. Petar Foka i Mihailo Vurcis osvojili sirijsku prestonicu. Nekoliko meseci kasnije pao je i Alepo, čiji je emir, drugi naslednik Saifa-adDaulaha (umro 967. godine), morao da sklopi primirje pod ponižavajućim uslovima. Jedan deo Sirije sa Antiohijom pripojen je Vizantiji, dok je drugi deo priznao suverenitet carstva. 965. godine Bugari su poslali delegaciju caru tražeći plaćanje danka, koji su prethodne vlade plaćale Bugarskoj. Nićifor je bio veoma ljut i naredio da se bugarski poslanici bičuju i otpustio ih uz uvrede i pretnje. Vizantijska vojska je potom upala u Bugarsku i porušila nekoliko pograničnih utvrđenja, ali zauzetošću na istoku, car je pozvao ruskog knjaza Svjatislava da kazni Bugare u njegovo ime, što je ovaj rado i učinio u dva navrata 968 i 969. godine. Foka je sada uvideo da je sam, na mesto slabijeg protivnika doveo jačeg i opasnijeg neprijatelja. Sad je on pokušao da se sporazume sa Bugarima protiv Rusa, no teška greška se nije mogla tako lako ispraviti. Oton I je poslao u prestonicu izaslanike 968. godine u nameri da se sporazume sa Vizantijom oko preostalih neosvojenih teritorija u južnoj Italiji. Njegov izaslanik bio je episkop Liutprand koji je već u vreme Konstantina Porfirogenita bio u Konstantinopolju po nalogu kralja Berengara. Otonov izaslanik dočekan je vrlo neprijateljski u prestonici i morao je da sluša kako njegov gospodar nije car ni Rimljanin, već običan varvarski kralj i da o braku koji je Oton I ponudio između svog sina i vizantijske princeze nema ni govora. Svega šest nedelja posle zauzeća Antiohije Foka je pao kao žrtva zavere, koju je osmislila carica Teofana, koja je bila postala ljubavnica Jovana Cimiskija, mladog i sjajnog vojskovođe. Noću između 10. i 11.12. 969. godine Nićifor Foka je mučki ubijen u svojoj spavaonici. Jovan I Cimiskije (969-976) Teofana se grdno prevarila misleći da će postati supruga novog cara. Ubijeni Nićifor našao je osvetnika u ličnosti patrijarha Polieukta, koji je bio rešen da ne ostavi zločin nerasvetljen i nekažnjen. Car je morao da se povinuje patrijarhu te je uklonio Teofanu sa dvora u progonstvo, odakle se vratila tek kada su njeni sinovi došli na presto. Cimiskije se oženio Teodorom, ćerkom Konstantina VII, tetkom legitimnih prestolonaslednika.

33

I Foka i Jovan pripadali su najvišoj aristokratiji. Sa očeve strane Jovan je bio rođak Kurkuasa, a sa majčine samih Foka, dok je njegova prva žena bila iz porodice Sklira. Sačuvane su dve povelje kojima se pokazuje da je on naredio da se po temama pretražuju manastirski i vlasteoski posedi i ukoliko se na njima otkriju stratioti, ili državni seljaci, da ih smesta vrate državi. Kao vojskovođa, Jovan nije zaostajao za svojim prethodnikom, a kao državnik ga je čak i nadmašio. Cimiskije je pokušao da se nagodi sa knjazom Svjatoslavom, kome su se izgleda i Bugari polako priklanjali. Rus je tražio ni više ni manje, nego da se Vizantinci povuku u Aziju, a njemu ostave evropski deo svoje države sa sve prestonicom. Aprila 971. godine Jovan je krenuo sa vojskom na Veliki Preslav i zauzeo bugarsku prestonicu na juriš. Cara Borisa koga je Svjatoslav zbacio sa prestola, on je pozdravio kao bugarskog vladara i ostavio povoljan utisak na Bugare. Iz Preslava Jovan je požurio ka Silistriji na Dunavu, u koju se Svjatoslav povukao sa svojim vojnicima. Grad je opkoljen, a istovremeno se na Dunavu pojavila vizantijska flota sa «grčkom vatrom». Rusi su pružali fantastičan otpor, ali je vizantijska flota odbijala sve njihove napade, dok je glad u opsednutom gradu bivala sve nesnosnija. Krajem jula 971. godine pošto je propao pokušaj proboja, Svjatoslav se predao pobedniku. Obavezao se da će napustiti Bugarsku i da neće dolaziti na Balkan, da neće napadati vizantijske oblasti na Krimu i da će pomagati Vizantiju protiv njihovih neprijatelja. Već sledeće godine otpočeo je novi rat na istoku, jakom ofanzivom Vizantije u oblasti Nizibe i Majafarkina u Mesopotamiji. Glavna borba se vodila u Siriji gde su nastavljena osvajanja Nićifora Foke. Prethodne godine Fatimidi, koji su sredinom veka zasnovali vladu u Egiptu, počeli su da šire svoju vlast prema prednjoj Aziji i napali Antiohiju. Kao odgovor na to došli su pohodi Jovana Cimiskija 974 i 975. godine. Početkom aprila 975. godine on je krenuo iz Antiohije protiv Emese, a odatle na Balbek, koji je pao posle kratkog otpora. Predao se i Damask, pa je car posle toga upao u Palestinu, zauzeo Tiberiju, Nazaret, Akon i Cezareju, glavno uporište afričkih Arapa u prednjoj Aziji. Zatim se kralj u luku okrenuo na sever i osvojio Bejrut i Sidon. Nažalost, sa svojih pohoda car se vratio u prestonicu bolestan od tifusa. Umro je 10.1.976. godine. Tako se neočekivano završila njegova sjajna vladavina koja je trajala samo 6 godina. Vasilije II (976-1025) U doba smrti Jovana Cimiskija Vasilije II imao je 18 godina i uz pomoć parakiomomena Vasilija, njegovog ujaka preuzeo je vlast. Njegov brat Konstantin nije imao volju da upravlja, budući naklonjen uživanjima. Među svim potomcima Vasilija I, Vasilije II je jedini bio pravi državnik i vladar. Varda Sklir, koji je za vreme svog zeta Jovana I zauzimao najviši položaj u vojsci kao domestik istoka, krenuo je u leto 976. godine, nakon što ga je vojska proglasila za cara, ka zapadu, usput nanoseći poraze Vasilijevim vojskovođama. Početkom 978. godine posle zauzeća Nikeje, on se približio prestonici. U ovom trenutku parakimomen Vasilije obratio se Vardi Foki, sinovcu Nićifora Foke, smelom vojskovođi, koji je u službi cara trebalo da ukloni Vardu Sklira. Varda Foka je zaista i pobedio svog starog suparnika, u maju 979. godine, u Pankalejskoj dolini, kod Amoriona. Prvo ga je pobedio u dvoboju, a onda do noge potukao njegovu vojsku. Sklir je pobegao na Kalifin dvor i time se završio građanski rat koji je trajao 3 godine. Nekoliko godina kasnije došlo je do sukoba između cara i parakimomena u kome je stradao ovaj poslednji. Car ga je uhapsio kao buntovnika 985. godine i pošto su mu konfiskovana ogromna imanja, poslat je u progonstvo gde je i umro. Sledeće godine Vasilije II krenuo je na Balkan,

34

jer su se stanovnici Balkana posle smrti Jovana I raspojasali i 976.godine je u Makedoniji buknuo ustanak pod vođstvom 4 «kometopula», odnosno sinova vojvode – komesa Nikole. Ustanak je uzeo ogromne razmere, pa se pretvorio u pokret za oslobađanje od vizantijske vlasti. Saznavši za ovo car Boris je pokušao beg sa svojim bratom Romanom iz Konstantinopolja, ali je poginuo kod prelaska granice. Roman se spasao, ali nije mogao da nosi krunu je su ga Vizantinci bili uškopili. Vođstvo je stoga pripalo najmlađe kometopulu Samuilu, jer su David i Mojsije bili poginuli, a Arona je Samuilo pogubio. Samuilo je stvorio veliko carstvo, čije je središte bilo u Prespi, pa potom u Ohridu. Postepeno je ujedinio celu Makedoniju sem Soluna, priključio stare bugarske zemlje između Dunava i balkanskih planina, Tesaliju, Epir, deo Albanije sa Dračem i Srbiju. Krajem 985 ili početkom 986. godine Samuilo je posle nekoliko prodora u Tesaliju osvojio Larisu, što je probudilo Vasilijevu pažnju i primoralo ga da preuzme protivmere. Car je kroz Trajanovu kapiju prodro u oblast Serdike, ali nije uspeo da osvoji sam grad. Carska vojska je pri povratku napadnuta i potpuno razbijena, avgusta 986. godine. Posle ove pobede Samuilo je počeo da širi svoju vlast na sve strane. Podstaknuti carevim neuspehom, Varda Sklir i Varda Foka su se ujedinili protiv mladog cara i ubrzo kontrolisali skoro celu Malu Aziju. Varda Foka je uskoro stavio Sklira pod stražu i sad je bio jedini pretendent na presto. Početkom 988. godine on je bio nadomak prestonice. Jedan deo njegove vojske zauzeo je položaj kod Hrisopolja, a drugi kod Abidosa. Vasilije je zatražio pomoć od ruskog kneza Vladimira, koji mu je u proleće 988. godine poslao 6000 vojnika, koji su stigli u poslednjem trenutku. Pod ličnim carevim vođstvom pobunjenici su potučeni kod Hrisopolja, a odluka je pala kod Abidosa, u bici, u kojoj je i sam Varda poginuo, aprila 989. godine. Kao nagradu za pomoć Vasilije je poslao svoju sestru Anu ruskom knezu, pod uslovom da se on i njegov narod pokrste, posle malo ubeđivanja od ruske strane, zauzimanjem Hersona na Krimu, 989. godine. Posle silnih borbi car je postao nepoverljiv, nije znao ni za poverenje, ni za ljubav. Celog života ostao je neženja, povučen u sebe, živeći skromno, vojnički, skoro asketski. Veština govorništva bila mu je strana i nije je voleo. Nakon što je porazio svoje protivnike, Vasilije se okrenuo zaustavljanju privrednog jačanja feudalne aristokratije i to je radio vrlo radikalno. Ujedno je nastojao i da ograniči širenje manastirskog veleposedništva U tom smislu izdao je novelu 996. godina koja naređuje vraćanje seljačkih poseda, bez obzira na rok zastarelosti, sve do Avgustova doba. Nekoliko godina kasnije car je nametnuo plaćanje poreza umesto seljaka za vlastodršce, čime je obezbedio redovnije plaćanje poreza. Na spoljnopolitičkom planu car se okrenuo borbi protiv Samuila, što je postalo njegov glavni cilj. Izgleda da je Vasilije stupio u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom, radi lakše borbe. Oko 992. godine, došlo mu je srpsko poslanstvo, po svoj prilici iz Zete. Poslanici su putovali morem i pali u ruke arapskim gusarima, a kad su stigli caru, zatekli su ga na bojištu, jer je car već u proleće 991. napustio prestonicu i vodio operacije protiv Samuila. Međutim, Fatimidski Arapi su zadavali glavobolje caru prodorom u Siriju i porazom carskog komandanta Antiohije na Orontu 994. godine. Posle toga opsednut je Alepo, a izgledalo je da je i sama Antiohija ugrožena. Sledeće godine sam car se pojavio pod zidinama Alepa, oterao iznenađenog neprijatelja i zauzeo Rafaneju i Emesu. 999. godine, kada je komandant Antiohije doživeo novi poraz, car je došao u Siriju da još jednom spase situaciju, pa je posle krenuo u kavkaske pokrajine i sredio prilike u Jermeniji i Iberiji. Samuilo je iskoristio carevo odsustvo, upao u Grčku sve do Peloponeza, ali ga je na povratku iznenadio Nićifor Uran i zadao mu težak poraz 997. godine. Uskoro posle toga Samuilo je

35

uspeo da osvoji Drač i da prisajedini carstvu Rašku i Zetu. Kada se Vasilije II vratio na Balkan, otpočela je 1001. velika ofanziva. Car je vojsku predvodio lično i prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrđave. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava i zauzeo stare bugarske prestonice Plisku i Veliki Preslav, kao i Mali Preslav. Vasilije se posle ovoga okrenuo Makedoniji i osvojio Ber, Serviju i otvorio put za Severnu Grčku. Vasilije je uspostavio vlast u Tesaliji pa se vratio ponovo u Makedoniju i posle žestoke borbe osvojio Voden. Zatim je napao Vidin na Dunavu i posle 8 meseci opsade zauzeo i ovu tvrđavu. Potom je krenuo na jug i na Vardaru, u blizini Skoplja pobedio Samuilovu vojsku, posle čega mu se Skoplje samo predalo 1004. godine. Sada je Samuilovo carstvo držao u kleštima sa dve strane i prvi put posle 4 godine povukao se preko Plovdiva na zimovanje u prestonicu. 1005. godine Drač se predao Vizantiji, a i ostali komandanti su počeli da napuštaju Samuila. Međutim do pobede je trebalo još 9 godina, kada je posle dužih borbi o kojima ne znamo ništa Samuilova vojska opkoljena u klancima Belasice. Sam car je pobegao i dospeo u Prilep, ali je veliki deo njegovih vojnika izginuo i dopao zarobljeništva. Svoju pobedu Vasilije Bugaroubica, proslavio je oslepivši 14 000 zarobljenih, tek svakom stotom je ostavljeno jedno oko da bi odveli svoje drugove caru u Prilep. Kada je Samuilo ugledao ovu povorku, udarila ga je moždana kap i kroz dva dana makedonski car je umro, 6.10.1014.g. Unutrašnje razmirice olakšale su posao osvajaču. Samuilov sin i naslednik Gavrilo Radomir poginuo je 1015. godine, kada ga je ubio njegov brat od strica Jovan Vladislav, Aronov sin. Ista sudbina snašla je i njegovog zeta Jovana Vladimira, koga je Vladislav na prevaru uhvatio i ubio. Tri godine kasnije, 1018. godine, prilikom opsade Drača poginuo je i sam Jovan Vladislav. Rat se zvanično završio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid, čime je oborio makedonsko carstvo, protiv kojeg se borio 3 decenije. Postavši deo Vizantije, teritorija Samuilove carevine podeljena je u teme. Centralni deo obrazovao je tematsku jedinicu Bugarska. Središte ove teme, koja je dobila rang kapetanata, a zatim rang dukata bilo je u Skoplju. Između balkanskih planina i Dunava formirana je tema Paristrion ili Pardunavon, sa centrom u Silistriji. Čini se da je i pogranična oblast na Dunavu i Savi pretvorena u temu sa sedištem u Sirmiumu. Jadranska obala sa Zadrom na severu i Dubrovnikom na jugu sačinjavala je temu Dalmaciju, dok Duklja, Zahumlje, Raška i Bosna, nisu organizovane kao teme, već su ostale pod vlašću domaćih knezova. Dračka tema dobila je rang dukata, kao i Solunska tema. Posle smrti jermenskog kralja Gagika I (990-1020) izbili su nemiri na tlu Jermenije, te se Vasilije II i tu umešao i to vrlo uspešno. Vaspurkanska oblast i deo Iberije pripojeni su Vizantiji, dok je oblast Anija ostala kralju Jovanu Simbatu, sinu Gagika I, s ti da se posle njegove smrti pripoji Vizantiji. Na novo osvojenim teritorijama osnovane su teme Antiohija, Teluh, Prieufratski gradovi (kasnije Edesa), Melitina, Mesopotamija, Taron i dalje na istoku Vaspurkan, Iberija i Teodosiopolj. Radi efikasnije odbrane ceo vizantijski posed u Italiji organizovan je kao kapetanat, na čelu sa kapetanom Vasilijem Vojoanom koji je uspešno ratovao sa okolnim silama. Da bi proširio ove uspehe car se spremao na ekspediciju protiv Arapa na Siciliji, ali je 15.12.1025.g. umro, ostavivši imperiju od jermenskih planina do Jadrana i od Eufrata do Dunava. VLADAVINA CIVILNOG PLEMSTVA (1025-1081) Smrt Vasilija II predstavlja prekretnicu u vizantijskoj istoriji. Počinje doba epigona kada Carstvo, prema spoljnjem svetu, živi od slave prethodnog vremena, a u svom unutrašnjem razvitku podleže snagama feudalne dezintegracije. Posle velikih ratova Nićifora Foke, Jovana Cimiskija i Vasilija II, nastao je period skoro nepomućenog mira. Carstvo je izgledalo nepobedivo, ali upravo u ovo mirno doba počeo je da se ljulja državni sistem koji je zasnovao Iraklije, a Vasilije II

36

poslednji branio. Opadanje seljačkih i vojničkih imanja nastavlja se velikom brzinom, odbrambena snaga države slabi, poreski prihodi se smanjuju, privredna i socijalna struktura se bitno menja. Prevlast civilnog plemstva daje glavno obeležje razdoblju koje sada počinje. Dvorske spletke i intrige su možda najupadljivija, ali samo spoljašnja crta ove epohe. Najvažnije njene manifestacije su, međutim kulturno cvetanje prestonice sa jedne strane i opadanje vojne snage Carstva, s druge. Konstantin VIII (1025-1028) Vasilijev brat i naslednik, koje je pola veka figurirao kao njegov savladar, ne uzimajući nikakvog stvarnog učešća u državnoj upravi. I sada, kada je u starim godinama, došao na vlast, on je više reprezentovao državu no što je faktički vladao. Pre svega se bavio igrama na Hipodromu, dvorskim svečanostima i gozbama i traćio silna blaga koja je njegov brat sakupio. Pitanje nasledstva prestola postavilo se vrlo oštro, jer stari car nije imao muške dece. Njegova najstarija kći Evdokija, unakažena boginjama, zakaluđerila se još u mladosti. Dvema mlađim ćerkama Zoji i Teodori, iako su bile u poodmaklim godinama, predstojala je znatna uloga u vizantijskoj istoriji idućih decenija. Tek na samrtnom odru Konstantin je odlučio da jednu od njih uda, a izbor je pao na prestoničkog eparha Romana Argira. Kao nosilac ove ugledne titule i predstavnik jedne od najuglednijih porodica Roman je bio najistaknutiji predstavnik prestoničkog činovničkog plemstva. 12.11. 1028. g. on se venčao sa pedesetogodišnjom Zojom, a tri dana kasnije, posle Konstantinove smrti stupio je na presto. Roman Argir (1028-1034) Bio je tipičan aristokrata, lepo obrazovan i mada već u kasnim godinama (60) još dosta privlačne spoljašnjosti. Državničke sposobnosti potpuno su mu nedostajale ali, kao pravi epigon, pun sujete, on se ugledao na velike careve iz slavne rimske i vizantijske prošlosti. Često se tako ugledao na Trajana, i uobražavajući da je veliki vojskovođa, tražio slavu na bojnom polju, dok ga najzad nije otreznio težak poraz u jednom pohodu u Siriji. Situaciju je spasio vojskovođa Georgije Manijakis, koji ovde prvi put stupa na istorijsku pozornicu. On je u više mahova potukao neprijatelja, zauzeo Edesu 1032. godine i time još jednom potvrdio nadmoć Vizantije. Car se otvoreno odrekao anti aristokratske politike Vasilija II i ovo je istorijski najvažnija crta njegove krate, beznačajne vladavine. Na navaljivanje plemstva on je opozvao alilengion, poreski dodatak za napuštene seljačke zemlje, koji je Vasilije II bio nametnuo. Borba između centralne vlasti i feudalne aristokratije, koja se vodila tokom celog veka, završila se i u političkom i u privrednom pogledu odlučnom pobedom velikaša. Između carice Zoje i cara postojale su teške razmirice. Pošto je došao do krune, Roman nije više pokazivao bilo kakvo interesovanje za caricu, počeo je da je zapostavlja, pa joj je čak uskratio i novčana sredstva. Međutim, carica se nije dala tako lako eliminisati. Njen pogled pao je na mladog Mihaila, seljaka iz Paflagonije, koga je njegov brat, evnuh Jovan Orfanotrof, bio uveo u Genikej carskog dvora. Lukavi evnuh je hteo da preko brata osigura sebi moć, pošto nije sam mogao da se kandiduje za krunu. Zoja se zaljubila u lepog mladića i kada je Roman III, 11. aprila 1034. g. umro u kupatilu, carica se sledećeg dana udala za svog ljubavnika i ovaj se popeo na presto kao car. Mihailo IV (1034-1041)

37

Ali Zoja se ponovo prevarila, jer je i Mihailovo interesovanje za nju nestalo čim je stupio na presto.. Oduzeta joj je čak i sloboda kretanja, jer se evnuh Jovan plašio da i njegovog brata ne zadesi sudbina Romanova. Mihailo nije bio nesposoban čovek, ali je bolovao od epilepsije i njegovi napadi su bivali sa vremenom češći i jači. Sva vlast je stoga bila u rukama evnuha Jovana, koji je vrlo umešno upravljao državom, ali je nemilosrdno povećavao namete i pri skupljanju državnih poreza pokazivao najveću bezobzirnost. Ovaj nemilosrdni fiskalizam izazvao je ustanak Slovena na Balkanu. Jedan od uzroka pobune bila je svakako i nasilna helenizacija Slovenskih oblasti, započeta dovođenjem Lava Grka na mesto ohridskog arhiepiskopa, posle smrti Jovana (koji je bio Sloven), 1037. godine. Ustanak je uzeo ogromnog maha i 1040. godine Petar Deljan, koji je izgleda bio Samuilov unuk (kao sin Gavrila Radomira), proglašen je za cara u Beogradu. Njegova vlast se brzo i snažno širila, pa je zahvatila i oblasti severne Grčke, pored slovenskih teritorija. Preokret je nastupio kada je pokretu prišao Alusijan, sina Jovana Vladislava, koji je bio pre toga napravio karijeru u vizantijskoj službi, ali je pao u nemilost. Iznenađena i zbunjena neočekivanim ustankom Vizantija se postepeno pribrala. Pri napadu na Solun, Alusijan je pretrpeo poraz i to je znatno oslabilo ustanike. Potom se odigrao sukob između Deljana i Alusijana, te zavera sklopljena protiv Deljana, njegovo oslepljenje i Alusijanov povratak u Vizantiju. Sam Deljan je zarobljen, ustanička vojska eliminisana i već 1041. godine ustanak je bio ugušen, brže nego što se moglo očekivati. Zetski knez Stefan Vojislav vodio je više godina borbu za nezavisnost svoje zemlje. Njegov prvi ustanak protiv carstva nije uspeo, 1035. godine, ali posle privremenog potčinjenja i kratkog boravka u ropstvu, pošlo mu je za rukom da se vrati u svoju zemlju, obnovi borbu za njeno oslobođenje i da izvojuje više pobeda nad vizantijskom vojskom koja je poslata da ga eliminiše. U toku ustanka 1040. godine Vojislav je znatno ojačao svoj položaj. Posle gušenja ustanka Vizantija je ponovo uspostavila vlast u Draču, te je 1042. godine poslala protiv njega veću vojsku, a pozvala je i vazalne vladare Raške, Bosne i Zahumlja da joj se pridruže. Međutim u klancima Zete Vojislav je potukao Vizantijsku vojsku do nogu i osigurao nezavisnost svoje kneževine. Njegova vlast proširila se ne Travuniju i Zahumlje. Mihailo se sa pohoda protiv Deljana vratio teško bolestan. Pošto se njegova smrt mogla očekivati svakog časa, njegov brat se pobrinuo da sačuva carsku krunu svojoj porodici. Carica Zoja pristala je da usvoji njegovog i carevog sinovca Mihaila, pa je ovaj proglašen za Cezara i prestolonaslednika. One nije dugo čekao na krunu jer je Mihailo umro u decembru 1041. godine. Mihailo V (1041-1042) Nazvan po nekadašnjem zanimanju svog oca Kalafat (šuper) brzo je učinio vladavini paflagonskog doma. Prva njegova žrtva bio je sam evnuh Jovan, koga je poslao u izgnanstvo. No kada je, ohrabren time delo, poslao u manastir caricu Zoju, to ga je stajalo krune. Protiv njega su istupile aristokratija i crkva, oslanjajući se na dinastička osećanja stanovnika prestonice. Mihailo je zbačen sa prestola i oslepljen 20. aprila 1042. godine. Iako je imala već 64. godine Zoja se po treći put udala, ovom prilikom za uglednog senatora Konstantina Monomaha, koji je sledećeg dana primio krunu. Konstantin IX Monomah (1042-1055) Kao i Roman Argir i ovaj car je bio tipičan predstavnik civilne aristokratije. Bio je slab vladar, bez energije i državničkih sposobnosti, uzimao je olako život i svoju dužnost kao vladar. Carice Zoja i Teodora, sa kojima je delio presto, sada ni u čemu nisu nailazile na ograničenja. Nesmetano su trošile državni novac, zajedno sa bezbrižnim carem. Sa svoje strane Zoja je sa godinama postala popustljiva. Odnosi koje je Konstantin održavao sa lepom i pametnom Sklirinom izazivali su

38

ogorčenje naroda, ali ne i carice. Odlikovana počasnom titulom sevaste, careva ljubimica je, pored dveju carica, uzimala učešća u svim zvaničnim dvorskim svečanostima. Kada je ona umrla njeno mesto zauzela je jedna lepa alanska princeza. Presto su okruživali ljudi visoke i prave kulture, kao Konstantin Lihud, prvi carev ministar, istaknuti pravnik Jovan Ksifilin i mladi filozof Mihailo Psel. Kao piscu i govorniku, ovom poslednjem nije bilo ravna, a u vizantijskoj sredini gde je oratorstvo naročito cenjeno, to je bilo oružje naročite snage. Njime se on služio mnogo, pa ga je često i zloupotrebljavao na najciničniji način. Psel je svakako bio najveći vizantijski filozof i ujedno prvi veliki humanista. 1045. godine osnovan je u prestonici Filozofski i pravni fakultet. Filozofske studije uređene su po sistemu triviuma i kvadrivijuma, niži stepen sačinjavali su gramatika, muzika i astronomija, dok je filozofija važila kao sinteza svih nauka. Na čelo fakulteta postavljen je Psel, sa titulom konzula filozofa. U toku dva poslednja veka, u doba najveće moći vizantijskih careva senat je imao samo dekorativnu ulogu. Ali, otkako su viši carigradski činovnici preuzeli upravljanje državom, zvanje senatora je prestalo da bude samo počasna titula. Sada se povećava broj senatora., a u red se primaju i širi slojevi prestoničkog stanovništva. U ovo vreme se prvi put javlja i sistem pronije. Kao nagradu za svoju službu velikaši su dobijali u proniju (tj. na upravu) izvesne posede. Zemljišta su se davala na određeni rok, obično do pronijarove smrti. Za razliku od baštine, pronija je bila uslovno vlasništvo, bar prvobitno, i nije bila nasledna niti otuđivana. Pošto je izgubila veliki deo poreskih prihoda usled opadanja seljačkog poseda i davanja privilegija veleposednicima, carska vlada je pribegla sistemu izdavanja poreskih prihoda pod zakup. Zakupci su se obavezivali da u izvesnom okrugu skupe i dostave državnoj blagajni određenu svotu novca i to obično znatno veću nego što se u tom okrugu dobijala. Finansijsko rastrojstvo ogleda se i u kvarenju novca. Država je primorana da pri kovanju novca dodaje zlatu metale manje vrednosti. Vizantijski zlatnik, koji vekovima nije znao za veća kolebanja kursa, počinje sada naglo da gubi vrednost i onaj ugled koji je uživao u celom svetu. Pored opadanja u ekonomiji carstvo gubi i vojničku snagu. Da bi suzbila uticaj vojne stranke, vlada civilnog plemstva sistematski je smanjivala vojne kontigente, a tražeći nove prihode zamenjivala je stratiotima vršenje vojne obaveze poreskim plaćanjima. Usled opadanja domaće vojske, veći značaj dobijaju najamnici. Time se carstvo vraća prilikama iz doba pre Iraklija i sada Normani čine najveći elemenat u vojsci. Čak je i na Siciliji, pod zastavom Georgija Manijakisa, ratovala čuvena varegoruska družina. Varezi sačinjavaju carsku gardu, ali ne dolaze iz Rusije, kao u doba Vasilija II, već, naročito od 70-tih godina XI veka pristižu iz Engleske, tako da to postaje varego-engleska garda. Nekada slavni, stari vizantijski pukovi gube svoj značaj i postepeno potpuno nestaju. Podvizi Georgija Manijakisa na Siciliji bili su poslednja svetla tačka na horizontu koji se zamračivao. Manijakis je stavio sebi u zadatak da povrati Siciliju Carstvu. Snage Arapa su bile u opadanju, te je Manijakis za kratko vreme uspeo da im oduzme istočni deo ostrva sa Mesinom i Sirakuzom. Ali svi njegovi uspesi osujećeni su nepoverenjem i podozrivošću prestoničke vlasti. U odlučujućem trenutku Konstantin je smenio pobedničkog vojskovođu. Manijakis je prihvatio borbu i njegova vojska ga je proglasila za cara i on se iskrcao u Draču, krenuvši na Solun. Njegova pobeda izgledala je sigurna, ali je «car» poginuo, pogođen strelom, u jednoj bici koja je bila gotovo dobijena 1043. godine.

39

Nekoliko godina kasnije u makedonskoj oblasti se pojavio uzurpator Lav Tornikis koji je bio jermenskog porekla. On je uspeo da proširi svoju moć više nego Manijakis i opsednuo prestonicu. Činilo se da je pad grada neizbežan, ali je Konstantina spasila neodlučnost uzurpatora koji je propustio pogodan trenutak za juriš. Na istoku se javljaju novi neprijatelji. Umesto Arapa, sada na scenu stupaju Turci Seldžuci, koji jurišaju na Vizantiju. 1043. godine Rusi su poslednji put izvršili napad na carstvo, jer usled nadiranja nomadskih plemena i pomeranja težišta ruske države na severoistok, za duže vreme izlaze iz te interesne sfere. 1048. godine prodiru Pečenezi preko Dunava. Oslabljeno carstvo više nije bilo u mogućnosti da zadrži horde nomada koje su prelazile preko Dunava. Carska vlada je odredila zemlju za naseljavanje ovih plemena i pokušala da ih iskoristi kao pomoćnu vojsku za odbranu granice. Međutim, uskoro su ta plemena počela da pljačkaju okolinu, pa je carstvo moralo da na njih pošalje vojsku, koja je redovno bivala poražena, te je carska vlada bila prisiljena da otkupi mir dodeljivanjem novih zemljišta, poklonima i davanjem počasnih titula pečeneškim poglavicama. Poslednja godina vladavine Konstantina IX Monomaha obeležena je događajem od svetskog značaja; rascepom crkava. Putevi kojima su išli Istok i Zapad isuviše su se razilazili, suprotnosti su bile odveć velike i duboke da bi se fikcija duhovne i verske zajednice moga i dalje održavati. Carska vlast u Vizantiji se zalagala svim sredstvima da se održi jedinstvo. Ona je podupirala crkveni univerzalizam Rima, čak i protiv vlastite crkve, kako bi očuvala svoj politički univerzalizam i ojačala svoju vlast u Italiji. Kako je jačanje zapadnih sila sve više ograničavalo univerzalizam Vizantije, jačanje Konstantinopoljske patrijaršije i njene uticajne sfere neizbežno su potkopavali crkveni univerzalizam Rima. Posle južnih Slovena prišla je carstvu i Rusija i nije slučajno što se posle ovog događaja pooštrilo antirimsko raspoloženje u Vizantiji. Već je Vasilije II napustio tradicionalnu prorimsku politiku Makedonske dinastije, tako da je za vreme patrijarha Sergija (999-1019) papino ime brisano iz diptiha konstantinopoljske crkve. 1024. godine vođeni su pregovori o mirnom razgraničenju sfera, s tim da se prestonička crkva prizna kao univerzalna u svojoj sferi. Oslabljeno papstvo tog vremena bilo je spremno da prihvati ovo kompromisno rešenje, ali je ono odbačeno kada je, pod uticajem klinijskog pokreta, papstvo ojačalo i na Zapadu zavladao novi duh. Rascep se desio kada je na papskoj stolici bio Lav IX, tipični predstavnik klinijskog pokreta, a u prestonici carstva, na patrijaršijskom prestolu sedeo Mihailo Kerularije. I jedan i drugi su bili prožeti svešću o uzvišenosti svog dostojanstva. Sukob je izbio protiv volje cara i uprkos trenutnim političkim interesima obe strane. On je otpočeo u Južnoj Italiji gde su se odavno kosili interesi oba crkvena centra, a gde je tada, posle upada Normana, saradnja Rima i Konstantinopolja u političkom pogledu bila potrebnija više nego ikad. Spor je prenet na dogmatička i liturgijska pitanja i time se zaoštrio, jer je nasuprot jednoj dogmi stajala druga i nasuprot jednom običaju drugi. Reč je bila o pitanjima koja su već u Fotijevo vreme izazvala oštra razmimoilaženja; o zapadnjačkom učenju o proishođenju Sv. Duha od Oca i Sina, o rimskom postu subotom, o celibatu, o upotrebi kvasnog hleba za pričešće kod istočnjaka i beskvasnog kod zapadnjaka. Zanimljivo je da su se oko ovog poslednjeg pitanja vodile najžešće borbe. Kerularije je glavno težište bacio na ovu opipljivu i lakše shvatljivu liturgijsku razliku. Uz vizantijskog patrijarha stali su i predstavnici drugih pravoslavnih crkava. Umereni antiohijski patrijarh Petar posle izvesnih kolebanja morao se pridružiti Kerulariju. U prestonicu je stiglo poslanstvo pod vođstvom kardinala Humberta. Papski legati su 16.7.1054. godine stavili na oltar Sv. Sofije bulu u kojoj se baca prokletstvo na Kerularija i njegove najuglednije pristalice. Patrijarh je uz pomoć sveštenstva i naroda uspeo da razuveri slabog vladara koji se spremao da ga žrtvuje i da mu nametne svoju volju. Sa carevim pristankom on je održao sabor na kojem je bačena anatema na rimske legate.

40

Konstantin je umro 11.1.1055. godine i vlast je preuzela Teodora. Ona je bila poslednja predstavnica makedonske dinastije i sa njenom smrću, septembra sledeće godine nestalo je ove slavne dinastije. Za svog naslednika Teodora je na samrtnom odru odredila Mihaila, činovnika u godinama, koji je ranije vršio dužnost logoteta stratiotika i stoga nosio nadimak Stratiotik. Mihailo VI (1056-1057) Spreman da ispuni sve želje civilne stranke car je bio gluv prema zahtevima vojnih krugova i odbio je deputaciju koju su predvodili istaknuti generali Isak Komnin i Katakalon Kekavmen. Ozlojeđeni generali digli su ustanak protiv cara, a Isak Komnin je 8.6.1057. proglašen za cara. Pristalice su pristizale iz svih delova Male Azije i uskoro je Isak sa svojom vojskom prodro do Nikeje. Vojska koju je Mihailo poslao protiv njega poražena je. Car je morao da stupi u pregovore sa njim i ponudio mu titulu Cezara i položaj prestolonaslednika, što je shvaćeno kao znak slabosti. U prestonici se digla opozicija i pozvala Komnina da dođe. Presudnu ulogu odigrala je crkva, pa je Mihailo bio prisiljen da napusti presto i da se zamonaši 1.9.1057. Isak Komnin je ušao u prestonicu i primio iz ruku patrijarha Mihaila carsku krunu. Isak I Komnin (1057-1059) Stupanjem na čelo države nastupa reakcija vojne stranke. Granice na istoku su branjene, upad Ugara je odbijen, pa su i Pečenezi, osetili carevu moć. Na novcu je car prikazivan sa isukanim mačem u ruci. Posle stupanja na presto, one je delegaciju senatora dočekao na isti način kao što je njegov prethodnik dočekao delegaciju stratega koju je on predvodio pre nekoliko meseci. Pošto su bila učestala darivanja zemlje manastirima i vlasteli, što je smanjilo državni zemljišni fon, on je rešio da konfiskuje izvesne posede, i to kako svetovne, tako i crkvene, što je dovelo do sukoba sa patrijarhom. Uprava Sv. Stolice, koja je do tada predstavljala carevu privilegiju, potčinjena je patrijarhu i car se obavezao da će izbegavati svako mešanje u verski život. Međutim kada je car počeo da konfiskuje crkvena imanja, a patrijarh počeo da se nosi mišlju da duhovnu vlast stavi iznad svetovne dogovor je bio pogažen. Tako je između cara i patrijarha izbio sukob, koji je doveo da pada i jednog i drugog. Kada je Kerularije prilikom napuštanja prestonice zarad posete nekom manastiru, uhapšen i carska straža ga je odvela u progonstvo 8.11.1058. godine. Pošto nije hteo sam da abdicira car je organizovao sabor da ga smeni. Psel je sam pisao optužnicu, koja se na pojedinim mestima graniči sa neverovatnim. Igrom slučaja patrijarh je umro još za vreme zasedanja sabora, pa je na njegovo mesto postavljen Konstantin Lihud, dok je Psel dobio položaj prvog ministra. Ali čak i mrtav, patrijarh se pokazao kao opasan protivnik. Uzbuđenje koje je zavladalo među stanovništvom prestonice, posle njegove smene, još se povećalo posle njegove smrti. Decembra 1059. godine bolestan i obeshrabren, car Isak se, na uporno Pselovo navaljivanje povukao u Studitski manastir, gde se zamonašio i odrekao prestola. Konstantin X Duka (1059-1067) Konstantin Duka je bio školski drug i intimni prijatelj Mihaila Psela i Konstantina Lihuda. U njegovom uzdizanju presudnu ulogu odigrao je Psel, koji mu je u prisustvu najuglednijih senatora sam obuo crvene cipele. Vojnička reakcija pod Isakom Komninom bila je samo jedna epizoda. Civilna stranka ne samo da je povratila svoju moć, nego ju je i povećala. Upravni aparat sve više je gubio svoj strogi birokratski karakter. Konstantin Duka se široko služio davanjem poreskih prihoda pod zakup, a uveo je i u centralnoj finansijskoj upravi običaj prodavanja činovničkih dužnosti,

41

tako da se za novac dobijale ne samo funkcije sakupljača poreza već i položaji viših nadzornika finansijskih organa. Finansijska beda nametala je misao da se štednjom u vojsci može izravnati smanjenje prihoda i povećanje rashoda na drugim stranama, naročito rashoda na činovnički aparat, koji je bivao sve brojniji i postavljao sve veće zahteve. Anti-vojnička politika dinastije Duka pada u vreme najvećih spoljnopolitičkih opasnosti i stoga je bila naročito kobna. To je vreme kada Normani pod vođstvom smelog Roberta Gviskarda ostvaruju sve veće uspehe u južnoj Italiji. Ugri preduzimaju jak napad i 1064. godine zauzimaju Beograd. Pečenezima se pridružuju srodni Uzi i time počinje nova nevolja, kada ovi 1064. godine upadaju na Balkansko Poluostrvo. Njihove horde opljačkale su Bugarsku, Trakiju, Makedoniju, pa čak i Grčku. Mnogo kobnije posledice no ovaj napad turskih nomadskih plemena sa severa imao je napad Turaka Seldžuka sa istoka. Oni su zbrisali ostatke arapske sile u Aziji brzinom i lakoćom pred kojom blede svi uspesi nekadašnjih vizantijskih ofanziva. Oni su pokorili persijske oblasti, prodrli kroz Mesopotamiju i osvojili kalifinu prestonicu Bagdad. Aneksija Jermenije iz doba Konstantina Monomaha otvorila je put napadima Seldžuka. Turci su osvojili Ani 1065. godine, opustošili Kilikiju, upali u Malu Aziju i zauzeli Cezareju, 1067. godine. Posle smrti Konstantina Duke, njegova žena Evdokija preuzela je vlast u ime svojih maloletnih sinova Mihaila, Andronika i Konstantina. Carev brat Jovan Duka hteo je da preuzme vlast u svoje ruke, ali je civilna stranka u tome videla opasnost od povratka vojske, te se carica udala za generala Romana Diogena, čime je ovaj stupio na presto 1.1. 1068. godine. Roman IV Diogen (1068-1071) Roman je bio hrabar i valjan vojskovodja. Istakao se bio u pečeneškim ratovima i potpuno je zaslužio ugled koji je uživao u vojnim krugovima. Odmah je stupio u borbu sa Seldžucima, ali je unutrašnje opadanje carstva uzelo takvog maha da je njegov poduhvat propao. S velikom mukom Roman je skupio vojsku koja se pretežnim delom sastojala od stranih najamnika; Pečenega, Uza, Normana, Franaka. Njegovi prvi pohodi, 1068. i 1069. godine nisu bili bezuspešni, ali se treći pohod završio strahovitim porazom, čemu je mnogo doprinela i izdaja Andronika Duke, sina Jovana Duke. Kod jermenske varoši Mancikerta, blizu jezera Van, 19. 8. 1071. godine, vojska Alp-Arslana uništila je brojnu, ali raznorodnu i nedisciplinovanu najamničku vizantijsku vojsku. Sam car je dopao zarobljeništva, pa je morao da sklopi ugovor sa sultanom kojim mu je vraćena sloboda po cenu plaćanja lične otkupnine i godišnjeg danka, vraćanje turskih zarobljenika i slanje pomoćne vojske. Iste godine na zapadu u ruke Gviskarda pao je Bari, čime je završeno osvajanje vizantijske teritorije u Italiji. Za to vreme u prestonici, protivnička stranka je, na podstrek Jovana svrgla Romana sa prestola. Najpre je uspostavljena zajednička vladavina carice Evdokije i njenog najstarijeg sina Mihaila Duke, ali je uskoro carica zatvorena u manastir, a Mihailo VII proglašen 24. 10. 1071. za vladara. Kad se Roman vratio iz zarobljeništva, dočekan je kao neprijatelj, te je došlo do građanskog rata. Na kraju je Roman obustavio borbu, pošto mu je pismom, koje su, u ime Mihaila VII, potpisala tri mitropolita, garantovana lična bezbednost. Međutim i pre dolaska u grad, njemu su, usijanim gvožđem iskopane oči. Od zadobijenih rana Diogen je u leto 1072. godine umro. Mihailo VII Duka (1071-1078)

42

Ne smatrajući da su više vezani ugovorom koji su potpisali sa Romanom, Turci su svom snagom udarili na carstvo i počeli da prodiru kroz Malu Aziju. Kao u doba arapske najezde, carstvo se ponovo našlo pred opasnošću neprijateljskog osvajanja. Međutim, tada se neprijatelju suprotstavila junačka snaga Iraklijevih naslednika a i carstvo je bilo zdravo iznutra. Sada je pak sve bilo u rasulu, a kao protivnik moćnih turskih sultana sedeo je bedni Pselov đak. Sudbina Male Azije bila zapečaćena. Sada je i na Balkanu počela da se ljulja vizantijska vlast. Na teritoriji bivšeg Samuilovog carstva 1072. godine ponovo je izbio ustanak. Pobunjenici su našli jak oslonac u Zetskoj kneževini. Sin Mihaila Zetskog, Konstantin Bodin, proglašen je u Prizrenu za cara i tek posle dužih borbi carstvo je uspelo da savlada ustanak. Na Jadranu je Vizantija takodje sve više gubila pozicije. Suverenitet u Hrvatskoj, uspostavljen u doba Vasilija II, nije bio dugog veka. Već za vlade Petra Krešimira IV (1058-1074) Hrvatska je značajno ojačala, a 1076. godine Dimitrije Zvonimir dobio je od pape Grigorija VII kraljevsku krunu kao vazal rimske crkve. Uskoro posle toga i Zeta se okrenula Zapadu; 1077. godine Mihailo Zetski primio je krunu iz Rima. Slabi car podlegao je potpuno volji logoteta Nićiforice, koji je uspeo da potisne u pozadinu i Psela i Cezara Jovana. On je pokušao da ponovo uspostavi stari birokratski centralizam. Išao je dotle da je trgovinu žitom pretvorio u državni monopol. U Radostu su podignuta državna skladišta za žito namenjeno prestonici, a slobodna trgovina je zabranjena i proglašena kažnjivom. Skok cene hleba izazvao je poskupljenje i ostalih namirnica. Eksperiment je propao, skladišta su srušena za vreme narodne bune, a Nićiforica je posle pada Mihaila Parapinaka stavljen na muke i ubijen. Gotovo istovremeno pojavila su se dva pretendenta na presto iz krugova vizantijskog vojnog plemstva. U Maloj Aziji digao se Nićifor Votanijat, a na Balkanu Nićifor Vrijenije. Vrijenije, pobednik nad Slovenima 1072. godine, duks Dračke teme, bio je najugledniji predstavnik vizantijske vojne aristokratije u evropskim delovima carstva. Proglasivši se za cara, on je novembra 1077. godine ušao u Jedrene, svoje rodno mesto i odatle poslao vojsku na prestonicu. Strateg Anatolika Votanijat, navodno potomak porodice Foka, istupio je u ime malo-azijskog vojnog plemstva. Proglašen je za cara januara 1078. godine i osiguravši pomoć od Sulejmana, brata od strica Sultana Alp-Arslana, krenuo je na prestonicu. Votanijat se pokazao uspešnijim i preduhitrio je svog suparnika. Opozicija u prestonici, povećana zbog nepopularnih mera Nićiforice, podigla je pobunu, čim je Votanijat, u martu 1078. godine stigao do Nikeje. Mihailo je primoran da se odrekne krune i povuče u Studitski manastir. Votanijat je ušao u prestonicu 3.4.1078. godine i istog dana krunisan za cara. Da bi udovoljio legitimnim osećanjima vizantijskog stanovništva, on je stupio u rodbinske veze sa Dukama, oženivši se, kod još živog muža, suprugom svog prethodnika, Marijom. Nićifor Votanijat (1078-1081) Stari car nije mogao da carstvo izvede iz haosa. Njegova vladavina, bila je ispunjena borbama i ustancima, jer posle sloma moći civilnog plemstva nastalo je među vojskovodjama otimanje oko najviše vlasti. Kruna je najzad pripala najjačem i najsposobnijem, Aleksiju Komninu. Aleksije je najpre, u službi novog cara, savladao Vrijenija, a zatim i novog uzurpatora, Nićifora Vasilakija, koji ga je bio nasledio na položaju duksa Dračke teme, pa i u ulozi pretendenta. Kada je 1080. godine u Nikeji proglašen za cara Nićifor Melisin, koji je po Votanijevom primeru pozvao u pomoć Sulejmana, Aleksije nije stupio u novu borbu. On je prestao da izigrava lojalnog slugu cara i počeo da priprema svoje vlastito uzdizanje.

43

Zahvaljujući saradnji sa dva vizantijska pretendenta, Sulejman je već oko 1080. godine bio gospodar cele Male Azije od Kilikije do Helesponta. Ovde, na starom vizantijskom tlu, on je osnovao sultanat Rum, tj. Rimski sultanat. Pošto je propao čvrsti vizantijski odbrambeni sistem i nestalo stratiota, Mala Azija, kolevka tog sistema izgubljena je gotovo bez otpora. Aleksije Komnin, oženio se Irinom Dukom, unukom Cezara Jovana Duke, ćerkom izdajnika Andronika. Carica Marija ga je posinila jer je u njemu videla zaštitnika svog malog sina Konstantina, ne gubeći nadu da će ovaj jednom naslediti carsku krunu. U Konstantinopolj, čija se posada sastojala većinom od stranih najamnika, Aleksije je ušao zahvaljujući dogovoru sa zapovednikom nemačkog odreda. Tri dana i tri noći grad je bio pozornica divlje pljačke i nasilja. Odustavši od borbe Nićifor Votanijat se odrekao prestola i zamonašio. Na prvi dan Uskrsa, 4.4.1081. godine Aleksije Komnin krunisan je za cara. Aleksije I Komnin (1081-1118) Unutrašnje snage carstva bile su iscrpljene, jer je poredak na kome su se one zasnivale u toku prethodnih vekova doživeo slom, usled čega je Mala Azija napuštena bez otpora. Hegemoniju na moru izvojevale su, u ekonomskom i strategijskom pogledu, italijanske gradske republike i to je najznačajnija prekretnica ove epohe, koje se završava vizantijskom katastrofom 1204. godine. Politika ovog cara od samog početka otkriva jednu veštinu u situaciji koja je bila više nego kritična; vojska upropašćena, državna blagajna prazna, a sa svih strana su navaljivali neprijatelji. Sve svoje snage Aleksije je morao usredsrediti na borbu sa Normanima, jer, posle osvajanja vizantijskih oblasti u Italiji, Robert Gviskard se okrenuo istočnoj obali Jadrana. Krajnji cilj normanskog vojvode nije bilo ništa manje nego osvajanje Vizantije. Bez dovoljno vojske, bez novca, Aleksije I je morao odmah po stupanju na presto da krene u borbu i brani egzistenciju carstva. On je morao da prekuje u novac crkvene sudove da bi platio vojsku, koja se sastojala od stranih najamnika, znatnim delom od engleskih Normana. Car je pregovarao sa papom i carem Henrikom IV oko pomoći, ali je najzad obezbedio pomoć samo Mletaka. Mletačka mornarica je zadala normanskim lađama jak poraz, koji ih je naterao da prekinu opsadu Drača s mora. Na kopnu, međutim, opsada je nastavljena i posle pobede nad carskom vojskom oktobra 1081. godine Gviskard je ušao u Drač. Njegove trupe prodrle su duboku u Vizantiju, prošle kroz Epir, Makedoniju i Tesaliju i opsele Larisu. Međutim u južnoj Italiji izbija ustanak, te je već u proleće 1082. godine, Gviskard morao da napusti Balkan, predavši komandu svom sinu Boemundu. U međuvremenu Mlečani su zaposeli Drač. Gviskard je uspeo da savlada ustanak i ponovo stupio u akciju, ali je početkom 1085. godine umro od kuge. Carstvo je skupo platilo mletačku pomoć. Ugovorom od maja 1082. godine mletački dužd je dobio titulu protosevasta s godišnjim prinadležnostima, patrijarh Grada titulu ipertima, a mletačka crkva godišnju supsidiju od 20 funti zlata. Mletački trgovci imali su od sada pravo da u svim delovima carstva slobodno trguju svakom robom, ne plaćajući bilo kakvu carinu. Tek što se oslobodio Normana, Aleksije je morao da stupi u rat sa Pečenezima. Opasnost, koja je proteklih decenija stalno lebdela nad carstvom, zaoštrila se još više usled podrške na koju su Pečenezi nailazili kod bogumila. Kriza je dostigla vrhunac kada su Pečenezi, posle žestokih okršaja sa carskim trupama, 1090. godine dospeli do zidova same prestonice. Da bi nevolja bila još veća grad je istovremeno napadnut i s mora. Smirnski emir Čaha, jedan od seldžučkih emira koji je posle Sulejmanove smrti podelio njegovo nasledstvo, sklopio je savez sa Pečenezima i krenuo sa

44

svojom flotom na grad. Opsednut sa kopna i mora, Konstantinopolj je zimu 1090/1091. g. preživeo pun briga i strepnji. U tom položaju Aleksije se obratio Kumanima i poslavši bogate darove, zatražio pomoć. Kumani su prodrli u južno-rusku ravnicu iza Pečenega i Uza i stigli u proleće 1091. godine, 29. aprila u podnožje Lebuniona, gde je došlo do ogorčene bitke u kojoj su Pečenezi strahovito poraženi. Carska flota uspela je potom da porazi Čaha, a uskoro je on i konačno izbačen iz igre veštom Aleksijevom diplomatijom. Oslobođenje prestonice omogućilo mu je da zarati sa raškim županom Vukanom, koji je uznemiravao vizantijske oblasti stalnim upadima. Ovom ratu poklonio je car mnogo pažnje; u tri maha (1091, 1093 i 1094) vodio je pohode protiv nemirnih Srba. Vukan se nije upuštao u otvorenu borbu izjavljujući svaki put pokornost i nudeći taoce, ali čim bi se car povukao, on je obnavljao svoje napade. Na kraju je Aleksije time i morao da se zadovolji, jer su Kumani upali na teritoriju carstva, pljačkajući i paleći sve do Jedrena. Na čelu kumanskih hordi nalazio se čovek koji je tvrdio da je naslednik cara Romana IV Diogena, Konstantin Diogen. Pošto su uspeli prevarom da uhvate pretendenta, Vizantinci su rasterali Kumane, koji su ostali bez svog vođe. Na zapadu se budila snažna volja da se oslobode Svete zemlje od nevernika. Apel pape Urbana II na Klermonskom saboru naišao je na utoliko veći odjek, tim pre što su nevolje hrišćana u Palestini postale naročito teške posle seldžučkog osvajanja Jerusalima 1077. godine. Ideja osvajanja na istoku naročito je bila interesantna za mlađe sinove feudalnih porodica lišene zemljišnih poseda po principu prava prvorođenih. Krenule su i seljačke mase, bežeći od bede i dugova. Vizantiji je ova ideja bila potpuno strana, jer za njih borba sa nevernicima nije bila ništa novo. Oni su sa zapada očekivali najamničke pomoćne odrede, ne krstaše. Aleksije je čak i sam tražio od zapadnjaka pomoćne vojne odrede tokom godina pečeneške najezde. Između ostalih, pisao je Robertu Flandrijskom, koga je lično poznavao sa hadžiluka u Palestini. U istom cilju obratio se i Rimu i vodio sa papom Urbanom pregovore o uniji. Dolazak krstaša iznenadio je cara i omeo njegove namere, bacivši carstvo u nove nedogledne teškoće. Prvi je stigao «pustinjak» Petar iz Amijena, koga je pratila gomila sirotinje sakupljene sa svih strana i već na prolasku kroz Ugarsku i Balkan njegove nedisciplinovane i loše snabdevene horde su besomučno pljačkale stanovništvo. Došavši 1.8. 1096. godine pred Konstantinopolj, krstaši su nastavili sa pljačkom, pa ih je Aleksije vrlo brzo liferovao preko Bosfora. U Maloj Aziji oni su u prvom sudaru sa Turcima pretrpeli žalostan poraz, kada je većina i izginula, dok se samo jedan mali deo spasao i pobegao nazad u prestonicu Vizantije brodovima koje im je Aleksije ustupio. Krajem iste godine počeli su da pristižu veliki feudalni baroni. Bili su tu vojvoda Lorena, Gotfrid Bujonski, grof Rajmund Tuluski, brat francuskog kralja Gij od Vermandoa, brat engleskog kralja Robert Normandijski, grof Robert Flandrijski i mnogi drugi. Aleksije je zatražio da mu vođe krstaša polože zakletvu kao vazali i da se obavežu da će mu predati sve osvojene zemlje, koje su ranije pripadale Vizantiji. Sa svoje strane on se obavezao da će ih snabdeti namirnicama i oružjem i da će im se pridružiti. Na osnovu ovoga sklopljen je ugovor, početkom 1097. godine. Prvi značajniji uspeh bio je zauzeće Nikeje, u junu 1097. godine, pa je grad predat caru i zaposednut od vizantijske vojske. Aleksije je požurio da iskoristi ovaj uspeh. Njegove trupe zauzele su Smirnu, Efes, Sard i druge gradove u staroj Lidiji, tako da je u većem delu zapadne Male Azije vizantijska vlast uspostavljena. Među krstašima i carem još je vladala sloga, mada su se Gotfridov brat Balduin i Boemundov sinovac Tankred, odvojili od glavnine vojske i ratovali na svoju ruku u Kilikiji, a Balduin je prodro i u Gornju Mesopotamiju i zasnovao svoju kneževinu u Edesi.

45

3.6. 1098. zauzeta je Antiohija, ali je tu ujedno bio i kraj sporazuma. Krstaši nisu ni pomišljali da predaju grad caru, te su se oko njega otimali Boemund i Rajmund Tuluski. Boemund je zavladao gradom i pored protesta Aleksija, a ostali krstaši krenuli su put Jerusalima, ne sačekavši cara. Između Rajmunda i Aleksija došlo je do zbližavanja i dok su krstaši osnivali vlastite kneževine Rajmund, koji je bio odbio da ba bilo kakvu zakletvu pre početka pohoda, predao je caru više gradova na sirijskoj obali. Njegova saradnja sa carem postala je još tešnja kada su krstaši zauzeli Jerusalim 15.7.1099. godine, kada je Rajmund (iako najistaknutiji krstaš) ponovo ostao kratkih rukava, jer je na čelo Jerusalimske kraljevine došao Gotfrid Bujonski. Već 1100. godine Beomund je pao u tursko zarobljeništvo, ali su ga krstaši otkupili i doveli u Antiohiju. Četiri godine kasnije, kod Harana, Turci su krstašima zadali strahovit poraz, što je Aleksije I iskoristio. Carska vojska zaposela je važne tvrdjave Tars, Adanu i Maistru, a flota je okupirala Laodikeju i niz drugih gradova na sirijskoj obali, sve do Tripolisa. Boemund se vratio na zapad agitujući za akciju protiv Vizantije, čime je tamo stvorio sliku o neverstvu vizantijskog cara. Sakupivši jaku vojsku, on se oktobra 1107. godine iskrcao kod Valone. Kao pre 25 godina i sada su se Normani i Vizantinci sukobili na istočnoj obali Jadrana. Borba se završila odlučnom pobedom Vizantije i kapitulacijom normanskog kneza. U ugovoru iz 1108. g. Boemund je priznao vizantijskog cara za svog sizerena i obavezao se da neće preduzimati nikakva neprijateljstva protiv carstva. Unutrašnju politiku Aleksija I opredeljuju opadanje vojske i finansijska beda. Kvarenje novca otpočeto u vreme Konstantina Monomaha, nastavlja se i dobija sve veće razmere. Pored starog zlatnika puštene su u opticaj razne vrste novca niže vrednosti. U početku kursevi su se jako kolebali, poreski sakupljači utvrđivali su vrednost novca po svom nahođenju i bogatili se veoma bezobzirno. Najzad je car naredio da se u novoj nomizmi, umesto 12, računaju samo 4 srebrna milijarisija. Time je bilo zvanično priznato da je vizantijski zlatnik izgubio 2/3 svoje vrednosti. Za građenje brodova, tvrdjava, mostova i drumova stanovništvo je moralo da daje materijal i radnu snagu. Osim toga ono daje hranu i konak carskim činovnicima i oficirima i dostavlja carskim trupama na njihovom prolazu kroz provincije besplatno ili po niskim cenama, životne namirnice. Odbrambena snaga carstva ima sada čisto feudalni karakter, njenu osnovu sačinjava posed pronijara. Pronijar je sada dužan da vrši vojnu obavezu i stoga se obično naziva prosto vojnik. U stvari to je vizantijski vitez, koga, prema veličini njegove pronije, prati veći ili manji broj ljudi. Aleksije je promenio i sistem haristikija, tj. običaj davanja manastira i manastirskih imanja na upravu svetovnim licima. Ovaj običaj koji je naročito uzeo maha u XI veku, prvobitno je imao za cilj ekonomsko podizanje osiromašenih manastira, ali je često dovodio do drastičnih zloupotreba i izazivao opoziciju crkvenih krugova. Sada je car preuzeo na sebe dodeljivanje manastirskih imanja kao neku vrstu beneficija, što je naišlo na jak otpor crkvenog klera. Isto tako, Aleksije je naišao na otpor već prilikom normanskih ratova kada je bio primoran da pretopi crkvena blaga. Pod pritiskom ove opozicije on je morao da obeća da će vratiti oduzete crkvene sudove. Avgusta 1082. godine on je objavio edikt kojim je dezavuisao samog sebe zabranjujući ubuduće svako korišćenje crkvenih blaga u necrkvene svrhe. Svega par godina kasnije car je demantovao sam sebe ponovo posegnuvši konfiskaciji crkvenih sudova. Međutim i pored svih tih nesuglasica car i crkva su zajednički nastupali protiv sekti koje su uzele maha u to vreme. Tako je vođa bogumila, Vasilije, i svi njegovi sledbenici koji su ostali verni bogumilskom učenju spaljeni na lomači. Car je uzeo učešća i u suđenju «konzulu filozofa» Jovanu Italu, koji je bio vatreni poštovalac Platona i neoplatonika, pa je

46

došao u sukob sa hrišćanskom verom. Nemajući veštine svog učitelja Psela, Jovan nije umeo da se drži granica propisanih crkvenih dogmi i smenjen je sa položaja i ekskomuniciran. Careve poslednje dane otežala je borba oko prestola, ali ga je posle smrti ipak nasledio njegov najstariji sin Jovan, iako je car u početku svoje vladavine za naslednika nasledio mladog Konstantina Duku, sina Mihaila VII i verio ga sa svojom najstarijom ćerkom Anom. No, kada mu se rodio sin, budući car Jovan, car je preneo na njega pravo nasledstva. Međutim, posle Konstantinove smrti, njegova udovica Ana, udala se za Nićifora Vrijenija (1097) i zatražila da za prestolonaslednika bude određen njen muž. Sada je do izražaja došla i Anina majka, zapostavljena carica Irina. Ona je u pitanju nasledstva podržala svoju omiljenu kćer Anu i njenog muža. Carica i njena kći nisu prestajale da nagovaraju cara da krunu da Vrijeniju, pa mu čak ni na samrtnom odru nisu dale mira. Međutim, iako je bio na korak od popuštanja, car je u odlučnom trenutku ipak podržao svog sina, ali usled svih tih zapleta i intriga dolazak na vlast legitimnog prestolonaslednika dobio je karakter državnog udara. Ana je čak pripremila i atentat na svog brata i tek kad ni ovo nije uspelo, ona se povukla u manastir i odala nauci. Jovan II Komnin (1118-113) Po rečima savremenika Jovan II je bio najveći među Komninima. Bio je vladar čvrste volje, ali mudar i umeren, hrabar vojnik i čovek plemenite naravi, retke u njegovo vreme. Oprezan, ali i nepokolebljiv u namerama, on je odlučno i dosledno nastavio politiku svog oca. Glavni problem bila je borba sa normanskom Antiohijskom kneževinom, ali su se i na zapadu sada nametali važni zadaci, koji su zahtevali najveću budnost. Antiohijsko pitanje bilo je povezano sa sicilijskim, a normansko pitanje na Siciliji, kao i srpsko na Balkanu, dovodilo je Vizantiju u vezu sa nizom drugih zapadnih sila. Poslednja velika najezda Pečenega odigrala se 11222. kada su u velikim masama prodrli preko Dunava i opljačkali Trakiju. Jovan II im je naneo strahovit poraz od kojeg se više nikad nisu oporavili, a mnogobrojni zarobljenici naseljeni su po vizantijskim zemljama. Mleci su se čvrsto držali svojih privilegija, pa su čak i napali egejska vizantijska ostrva, te caru nije preostalo ništa drugo do da potvrdi sve mletačke povlastice novim ugovorom, 1126. godine. Savladavši Pečenege Jovan se okrenu Srbima, koji su stalno uznemiravali Carstvo svojim upadima. Car je odneo odlučujuću pobedu nad raškim županom i vratio se sa bogatim plenom i zarobljenicima koje je naselio u Maloj Aziji.. Srbi su morali da priznaju vizantijska vrhovna prava, ali se njihova težnja za slobodom i dalje ispoljavala u čestim ustancima. Rodbinske veze sa ugarskim kraljevskim domom pružale su Jovanu priliku da se umeša u česte borbe oko prestola i da podržava pretendente. Ova politika omogućila je carstvu da utiče na razvoj situacije u Ugarskoj, ali i da poveća zategnutost između dve sile. Stefan II (1114-131), čiji je oslepljeni brat Almoš našao utočište na carskom dvoru, otpočeo je 1128. godine neprijateljstva protiv Vizantije. Ugari su zauzeli Braničevo i prodrli duboko u vizantijsku teritoriju. Međutim snaga vizantijskog cara bila je veća i prisilila ih da se povuku i zatraže mir. Teko oko 1130. godine Jovan II se okrenuo na Istok i obnovio započetu borbu, koju je morao da prekine zbog zapleta na Balkanu. Glavni neprijatelj nije više bio Ikonijski sultanat oslabljen unutrašnjim nemirima, već Melitinski emirat dinastije Danišmenidita. Jovan ga je savladao

47

1135. godine, ali mu je ostalo da reši još jedan problem, a to je bila malo-jermenska kneževina u Kilikiji, tvorevina jermenskog kneza Rubena, koji se oko 1071. godine učvrstio u Taurskim planinama. Rubenov sin Lav, uz pomoć krstaša, osvojio je 1129. godine najvažnije tvrđave u Kilikiji i time zabio klin između Vizantije i Antiohijske kneževine. Pohod Jovana II u proleće 1137. godine bio je pobedonosan, Tars, Adana i Mamistra brzo su pale. Knez Lav je spas potražio u bekstvu, ali je kasnije uhvaćen i doveden u prestonicu. Već avgusta 1137. godine Jovan II dospeo je sa vojskom pod zidine Antiohije. Grad je pao posle kratke opsade, a knez Rajmund od Poatjea, zet Boemunda II, položio je caru vazalnu zakletvu i istakao na gradskim zidinama vizantijsku zastavu. Sada se Jovan okrenuo Siciliji, gde je na vlasti bio Rožer II, koji je ujedinio Siciliju i Apuliju i krunisan u Palermu 1130. godine. Jačanje Normana u Italiji ugrožavalo je Vizantiju i Nemačku, pa je došlo do zbližavanja dve carevine. U ovu koaliciju ušla je i Piza, kojoj je Jovan potvrdio privilegije 1136. godine. Ovo je caru oslobodilo ruke za akcije na istoku, gde su se odnosi rapidno pogoršavali. Antiohijski knez je, na nagovor latinskog sveštenstva, odbacio vazalnu zakletvu, 1142. godine. Car je bio odlučan da krene na Antiohiju, ali ga je u tome sprečila nesreća u lovu. Pogođen otrovnom strelom, Jovan II je umro 8.4.1143. godine. Pošto su carevi stariji sinovi umrli tokom epidemije 1142. godine, prema carevom testamentu krunu je primio najmlađi, četvrti sin, Manojlo I Manojlo I Komnin (1143-1180) Ovaj car istakao se kao vladar velikih i mnogostranih sposobnosti. Bio je hrabar vojskovođa, a još više vešt diplomata i državnik smelih i zamašnih ideja. Manojlo je voleo zapadne običaje i uvodio ih na svom dvoru, a i oba njegova braka sa zapadnim princezama doprinela su prodiranju zapadnih navika u Vizantiju. Za razliku od svog oca Manojlo se okrenuo zapadu, što je svakako bilo uslovljeno razvojem situacije na zapadu. Njegova greška bila je međutim u tome što je on prenaglio i prešao od želje na delo, ne vodeći računa o realnim mogućnostima. Car je pokušao da učvrsti savez sa Nemačkom, pre svega računajući na svoje bračne veze, preko svoje žene Berte od Zulcbaha, rođake Konrada III. Na žalost, saradnja dva vladara, protiv Normana, osujećena je Drugim krstaškim ratom, u kome je pored francuskog učešća uzeo i nemački kralj. Prolaz krstaša kroz Vizantiju, praćen uobičajenim izgredima, teško je pomutio odnose Vizantije i Nemačke. Čini se da se Manojlo nije ni sastao sa svojim šurakom, a odnosi sa Lujem VII, prijateljem Rožera II, bili su skoro otvoreno neprijateljski. Car je bio zainteresovan da što pre prebaci krstaše u Malu Aziju. Prvi prvom sukobu Konrada III sa Turcima njegova vojska je žalosno razbijena. Posle dužih pregovora i prepirki u Aziju je prešao i Luj, gde se njegova vojska ujedinila sa ostacima nemačkih trupa, ali su krstaši odustali od pohoda protiv Ikonije, te se okrenuli u pravcu Ataleje. Prolaz kroz težak teren, praćen nasiljem nad lokalnim stanovništvom, razmiricama između Francuza i Nemaca, sukobima Latina sa Grcima, konačno je iscrpeo snage krstaša. Konrad III se na putu razboleo, pa je u Efesu napustio krstaše. U Ataleji se i Luj VII ukrcao sa svojim baronima za Siriju, prepustivši svoje ljude sudbini. Koristi od ovoga jedino je imao Rožer II, koji je 1147. godine osvojio Krf, Korint i Tebu, najbogatije gradove tadašnje Grčke, glavna središta vizantijskog svilarstva. Iz Korinta i Tebe, Rožer je odveo vizantijske svilare i uposlio ih u mladoj normanskoj svilarskoj industriji u Palermu. Neuspeh je doduše ponovo zbližio Nemce sa Vizantijom. Konrad III je lepo dočekan u prestonici i obavezao se da će zaratiti protiv Rožera. Mleci su se takođe pridružili koaliciji i pomogli Vizantiji da povrati Krf, 1149. godine. Normanski kralj sklopio je savez sa vojvodom Velfom i podržao ga u borbi protiv Konrada III, koji se hitno vratio u Nemačku zbog toga. Sa druge strane Rožer II pomagao je i

48

Srbe protiv carstva. Već 1149. godine Manojlo je morao da stupi u borbu sa pobunjenim Srbima, a zatim i protiv Ugara. Velikog saveznika Rožer je imao u Luju VII, koji je zamrzeo Vizantiju i spremao novi krstaški rat. Ali ti planovi su se razbili o otpor francuskog viteštva. Nastupila je polarizacija Evrope i stvaranje razgranatih koalicija, gde se raspodela snaga često menjala. Konrad III je uspeo da savlada Velfa i počeo je da se sprema za pohod u Italiju, ali je umro 1152. godine. Sa Fridrihom I Barbarosom Manojlo nikad nije mogao da se dogovori, uprkos čestim pregovorima. Barbarosa se usprotivio vizantijskim pretenzijama na Italiju i s krajnjim nepoverenjem posmatrao univerzalističke težnje Manojla I, koji je za njega bio samo grčki kralj. Manojlo je uspeo da učvrsti svoj položaj na Balkanu. Na ugarskoj granici je zavladao mir, a kijevski presto zauzeo je vizantijski saveznik Jurij Dolgoruki. 1154. godine umro je i Rožer II. Manojlo se rešio da preduzme ofanzivu u Italiji, sa nemačkim carem ili bez njega, a ako treba i protiv njega. 1155. godine on je poslao flotu u Ankonu i odavde otpočeo rat. Sa malom vojskom, uz pomoć normanskih vazala, koje je car uspeo da pridobije za sebe, zaposednuti su u najkraćem roku važniji gradovi Apulije, cela oblast od Ankone do Tarenta priznala je vlast Vizantije. Međutim, dojučerašnji saveznici sada su se okrenuli protiv Manojla. Mleci su se osetili ugroženi carevim učvršćivanjem u Italiji, pa je okrenula leđa Vizantiji. Normanski kralj Viljem I prešao je u protivnapad i 1156. godine porazio vizantijsku vojsku kod Brindizija što je dovelo do brzog kraja vizantijske vlasti u Italiji. Dve godine kasnije, Manojlo je, uz posredovanje Pape, sklopio mir sa Viljemom I. Prema latinskim državama Istoka, Manojlo je postigao izvanredne uspehe. Jermenski knez Tor, koji se učvrstio u Kilikiji, prisiljen je 1158. godine da se pokori, a konačno je pokorena i Antiohijska kneževina, čiji je knez Rajnald priznao suverenitet cara. Čak je i jerusalimski kraj Balduin III načinio posetu caru i stavio se pod njegovu zaštitu. Smrt kralja Gejze II 1161. godine pružila je povoda za novo mešanje u ugarske prilike. Protiv Stefana III, Gejzinog sina, Manojlo je oružjem i novcem podržao Gejzinu braću Stefana IV i Vladislava. Zbog toga je izbio rat, pun teških i promenljivih borbi. 1164. godine sklopljen je ugovor, na osnovu koga je Stefanov brat Bela, poslat u Konstantinopolj, pošto je priznat za ugarskog prestolonaslednika i pošto su mu u apanažu dodeljene Ugarska i Dalmacija. Ali Manojlo je sada mora da vodi nove borbe da bi realizovao velika preimućstva koje mu je pružao ovaj ugovor. Osiguravši podršku kijevskog i galicijskog kneza, car je pokorio Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Srem, 1167. godine. Car je Belu proglasio za svog naslednika, ali kada mu se rodio sin, odustao je od tog plana. Uporedo sa borbama protiv Ugarske, car je morao da ratuje i sa Srbima. Istina, Manojlo je uspevao da svaki put uguši ustanak, ali nije mogao da im učini kraj. 1166. godine postavljen je za velikog župana Stefan Nemanja, ali se i on uskoro odmetnuo od cara. Uspesi Vizantije protiv Ugarske oduzeli su Nemanji potrebnu podršku. Savez sa Mlecima pokazao se nedovoljno efikasan, pa je Nemanja odustao od otpora 1172. godine kada je car ušao sa jakom vojskom u Rašku. Car je, da bi ublažio veliki uticaj mletačkih trgovaca koji je teško pogađao stanovništvo, sklopio ugovore sa Đenovom 1169. godine i Pizom, 1170. godine Sledeće godine izbio je oštar sukob. Svi Mlečani u Vizantiji su pohapšeni, a njihovi brodovi zaplenjeni. Jaka mletačka flota uplovila je u vizantijske vode i okupirala Hios i Lezbos. Posle toga se duže vremena pregovaralo, ali bez rezultata. Na istoku bivši carski saveznik, sultan Kilidž Arslan pogazio je svoju zakletvu i podstican podrškom nemačkog cara 1175. godine prekinuo odnose i započeo sukobe. Sledeće godine

49

Manojlo je krenuo protiv Ikonijskog sultanata, ali je u frigijskim klancima kod Miriokefalona 17.9.1176. godine strahovito poražen. Posle careve smrti 24.9.1180. godine, stupio je na presto njegov dvanaestogodišnji sin Aleksije II, a regenstvo preuzela carica mati Marija, poreklom Francuskinja. Državom je u stvari upravljao caričin ljubimac Aleksije Komnin, sinovac preminulog cara. Uticaj ovog nesposobnog i sujetnog čoveka izazvao je kod ostalih Komnina veliko ogorčenje. Pojedini članovi doma Komnina pokušavali su više puta da obore regenstvo, ali bez uspeha. Jedini jak čovek među Komninima bio je tada Manojlov brat od strica Andronik, koji se nalazio van prestonice, kao upravnik jedne oblasti na Pontu. U to vreme već šezdesetogodišnjak, on je imao za sobom buran život, pun romantičnih podviga i pustolovina. Bio je vrlo darovit čovek, sjajno obrazovan, duhovit, odličan orator, hrabar ratnik, smeo i otvoren na dvoru. On je bio jedini koji je smeo otvoreno da prkosi pokojnom caru. Sada kada je car bio mrtav, on je odlučio da se vrati u prestonicu i preuzme presto. Na prolazu kroz Malu Aziju Andronik nije naišao skoro ni na kakav otpor. Njegova mala vojska brzo je rasla pridruživanjem nezadovoljnika. U proleće 1182. godine on je ušao u Halkedon, a protosevast Aleksije je pokušao da zatvori Bosfor, uzdajući se u flotu čija je posada bila poreklom sa Zapada, velikom većinom. Zapovednik mornarice veliki duks Andronik Kontostefan prešao je na stranu Andronika Komnina, te je stvar regenstva bila izgubljena. Aleksije je oslepljen i bačen u tamnicu, a u prestonici se mržnja protiv Latina više nije mogla obuzdati. Nastao je strašan pokolj, posle čega je Andronik Komnin ušao u grad, oduševljeno pozdravljen od strane svetine, maja 1182. godine Andronik Komnin (1182-1185) U početku je car istupao kao zaštitnik mladog naslednika Aleksija II. Njegovi protivnici pogubljeni su pod optužbom da su radili protiv legitimnog cara. Pored drugih, pogubljena je i carica Marija, čiju je presudu potpisao mladi naslednik Aleksije II. Tek posle ovoga Andronik je odlučio, tobože izlazeći u susret zahtevima sveštenstva i dvora, da primi carsku krunu, septembra 1183. godine. Dva meseca kasnije Aleksije II je udavljen u moru, a stari car, da bi zadovoljio princip legitimiteta, oženio se njegovom trinaestogodišnjom udovicom, Agnes Anom, ćerkom francuskog kralja Luja VII. Andronik je težio slamanju prevlasti plemstva, ali njegove krajnje bezobzirne metode kojima se služio pretvorile su njegovu vladu u svirepu strahovladu. Andronik je mnoge mere prethodnika iskorenio odlučnom strogošću. Prestala je prodaja činovničkih položaja, a car je birao najsposobnije ljude i davao činovnicima dovoljne plate da bi ih učinio manje podmitljivim. Nemilosrdno je gonio svaku korupciju i uspeo da otkloni zloupotrebe kod skupljanja poreza. Time je poboljšao položaj stanovništva, koje je osetilo osećanje, dotle nepoznate, pravne sigurnosti. Car je takođe zabranio pljačkanje nastradalih brodova, naređenjem da se uhvaćeni pljačkaši vešaju o jarbole istih. Međutim, njegova svirepa borba protiv plemstva donela je neprestane zavere i ustanke. Razdražen otporom, car se sve oštrije razračunavao sa svojim protivnicima, ali je time stvarao sebi nove i nove neprijatelje. Ubistvom Marije, Andronik je sam dao Beli III oružje u ruke omogućivši mu da nastupa kao osvetnik Manojlove udovice. 1183. godine Ugri i Srbi su kao saveznici upali u Vizantiju i opustošili Beograd, Braničevo, Niš i Serdiku. Nemanja je uspeo da osigura svojoj zemlji nezavisnost i da, na račun Vizantije, znatno proširi njenu teritoriju na istok i jug. U Aziji su se nizali ustanci.

50

Velikaši iz porodice samog cara pružali su Androniku očajnički otpor. Isak Komnin učvrstio se tako na Kipru kao samostalni vladar, proglasio sebe za cara i čak je kovao svoj novac. Najteži udarac zadali su caru Normani koji su prodrli preko Drača, juna 1185. godine. Grad je ubrzo zauzet, pa je normanska vojska krenula na Solun. Tamo je krenula i flota, koja je osvojila Krf, Kefaleniju i Zakint. Već 6. avgusta, Normani su stigli pred solunske zidine, a 15. avgusta stigla je i flota. Otpočela je opsada i sa mora i sa kopna. Odbrana grada bila je slaba, snabdevanje nedovoljno, dok se komandant grada David Komnin pokazao nesposoban, a pomoćna vojska iz prestonice nije stigla na vreme. Grad je osvojen 24. avgusta, kada je došlo do strahovitog pokolja, kada su stanovnici svirepo zlostavljani, mučeni i ubijani. Jedan deo normanske vojske uputio se ka prestonici, dok je drugi deo krenuo ka Seru. Napetost u Konstantinopolju dostigla je vrhunac, teror vlade besneo je gore nego ikad, a strah od neprijatelja rastao je sve većom brzinom. 12. 9. 1185. godine oluja se prolomila nad gradom, a razjarena masa rastrgla je na ulicama prestonice cara koga je pre nekoliko godina slavila kao spasioca. PRVI PAD KONSTANTINOPOLJA I SLOM VIZANTIJE Feudalno plemstvo je pobedilo i uspelo da se održi pod dinastijom Anđela. Anđeli nisu pripadali staroj aristokratiji. Oni su bili neznatna filadelfijska porodica, čiji je uspon počeo kada se najmlađa kći Aleksija I, Teodora udala za Konstantina Anđela. Otada oni zauzimaju visoke položaje na dvoru, a naročito su se istakli za vreme Manojla I. Isak II Anđeo (1185-1195) Unuk Konstantina i Teodore, bio je sušta suprotnost jakom i samovoljnom Androniku. Isak II je dopustio da sve ide svojim tokom. Niko nije više pokušavao da stane na put zloupotrebama u centralnoj i provincijskoj upravi. Vizantijski upravni aparat raspao se u sitne jedinice koje su samo po imenu podsećale na nekadašnje teme. Prava je sreća bila što se strah od normanske najezde, koji je ubrzao Andronikov pad, pokazao preteranim. Odavši se pljački, normanska vojska je izgubila svoju borbenu snagu, a epidemije bolesti su jako proredile njene redove. Aleksije Vrana, vizantijski vojskovođa, porazio ih je u dve bitke, kod Mosinopolja i Dimitrice, novembra 1185. godine. Normani su napustili Solun, a kasnije i Drač i Krf. Samo su Kefalenija i Zakint bili konačno izgubljeni za Vizantiju. Krajem 1185. godine u Bugarskoj je izbio veliki ustanak pod vođstvom braće Petra (Teodora) i Asena. Odbijanje vlade da ispuni zahteve braće da im odobri zemlju u proniju dovelo je do potpunog odvajanja bugarskih oblasti od Vizantije i do stvaranja Drugog bugarskog carstva. Aleksije Vrana, pobednik nad Normanima, poslat je u Bugarsku, ali se u Jedrenu proglasio za cara i okrenuo protiv Isaka II. U borbama pod zidinama prestonice, uzurpator je poginuo u leto 1186. godine, tako da je car Isak ušao na čelu svoje vojske u Bugarsku. Ustanici su rasterani, a Petar i Asen pobegli preko Dunava. Međutim uskoro su se vratili sa jakim kumanskim odredima i borba se ponovo rasplamsala. Oktobra 1186. Isak II je krenuo u susret neprijatelju i tek posle žestoke borbe i velikih gubitaka uspeo da odbije bugarsko-kumansku vojsku. U proleće 1187. godine car je preuzeo novi pohod u oblast Serdike, ali je odlučujući uspeh izostao. Sada je ustanak izbio i u Maloj Aziji, pa je car odustao od borbe u Bugarskoj i prihvatio sporazum sa pobunjenicima, koji su mu poslali kao taoca, mlađeg brata Petra i Asena, Kalojana. 1187. godine Saladin je ušao u Palestinu, naneo Latinima kod Hatina težak poraz, zarobio jerusalimskog kralja Gvida Luzinjana i 2.10 ušao u Jerusalim. Ovo je dalo podstreka novom

51

krstaškom ratu u kome su uzeli učešća Fridrih Barbarosa, Filip II Avgust i Ričard Lavlje srce. U leto 1189. godine, Barbarosa je preko Ugarske stigao na Balkan. On je pokušao da se sporazume sa vizantijskim carem, ali je nepoverenje ostalo jer je Barbarosa vodio pregovore i sa neprijateljima carstva. Ovo su iskoristili Bugari i Srbi koji su potražili zaštitu od Barbarose. Nemanja je, u pratnji svoga brata Stracimira, dočekao Fridriha u Nišu s velikim počastima i ponudio u vazalnu zakletvu i savez protiv Vizantije. Carska vlada je na to obnovila ugovor sa Saladinom i car se obavezao da neće propustiti nemačku vojsku kroz svoje zemlje. Barbarosa je na to osvojio Plovdiv posle čega je usledila žučna rasprava. Barbarosa se potom uputio na Jedrene i ponovo se sastao sa Srbima i Bugarima. Tek posle ovoga je car popustio i u februaru 1190. godine prebacio svog protivnika u Aziju, dao mu taoce i obećao da će snabdevati njegovu vojsku namirnicama. U toku borbi u proleće te godine, Fridrih je uspeo da nanese nekoliko poraza protivniku, ali se nesrećnim slučajem udavio u jednoj reci. Ekspedicija francuskog i engleskog kralja nije prošla mnogo bolje. Po ugovoru o miru iz 1192. godine Saladin je zadržao Jerusalim, a vlast Latina ograničena je na uzano područje između Jafe i Tira. Prilikom ovog pohoda Ričard je učinio jednu uslugu Vizantiji, on je osvojio Kipar, zarobio Isaka Komnina i predao ostrvo Jovanovcima, a zatim 1192. godine kralju Gvidu Luzinjanu. Posle odlaska Nemaca sa Balkana Vizantija je krenula u ofanzivu. Isak II je napao Bugare, pa Srbe. U jesen 1190. godine Nemanja je poražen u bici na Moravi i morao da zaključi mir. Nemanjin sin Stefan oženjen je carevom sinovicom Evdokijom i dobio titulu sevastokratora. Manje sreće bilo je carstvo u sukobu sa Bugarima. Veliki pohod iz 1190. godine završio se teškim porazom. Vizantinci su doprli do Trnova, ali je opsada prestonice bila neuspešna; njihova vojska je pri povlačenju potučena u balkanskim klancima, a sam car se jedva spasio pogibije. Četiri godine kasnije car je ponovo poražen kod Arkadiopolja. Računajući na podršku Bele III, car je krenuo na čelu jake vojske u novi pohod protiv Bugara, ali je 8. aprila 1195. njegov stariji Brat Aleksije III izveo puč, oslepeo cara i zbacio ga sa prestola. Aleksije III Anđeo (1195-1203) U Srbiji je vlast uzeo Stefan, 25.3. 1196. godine, kada se Nemanja povukao u manastir, gde se pridružio svom najmlađem sinu Savi u Sv. Gori. Odlučujući uticaj sada je imala rimska kurija i Ugarska. Vukan, koji se morao zadovoljiti Zetom ustao je protiv brata, pa je Stefan spas potražio u sporazumu sa Rimom. Međutim Vukan ga je pretekao, uz pomoć Ugara zbacio sa prestola i preuzeo vlast, pošto je priznao papinu suprematiju i suverenitet Ugarske 1202. godine. Stefan je uskoro povratio presto, ali ne vizantijskom, već bugarskom pomoći. U dva navrata, 1195. i 1196. godine Bugari su opustošili sersku oblast, potukli vizantijsku vojsku i zarobili njenog zapovednika sevasokratora Isaka Komnina. Vizantija je počela da podržava opoziciju u Bugarskoj. Asen je ubijen 1196. od strane boljara. Međutim, njegov ubica boljarin Ivanko nije uspeo da se održi na vlasti, pa je pobegao u Konstantinopolj i ustupio presto Petru. No, nije prošlo ni godinu dana, a i Petar je bio ubijen. U prestonici Ivanku je bila poverena vojska za rat sa Bugarskom, ali se prepredeni boljar odmetnuo i zavladao u predelu Rodopa. U Makedoniji je vojvoda Dobromir Hrs zagospodario strumskom oblašću, a zatim proširio svoje područje sve do Vardara, učvrstivši se u teško pristupačnom Proseku. Hrs je otpočeo rat, osvojio Prilep i Bitolj, a zatim prodro kroz Grčku i privremeno zavladao Tesalijom. U Bugarskoj na presto stupa car Kalojan (1197-1207) sa kojim novo Bugarsko carstvo doživljava svoj prvi burni uspon.

52

Nemački car Henrik VI nasledio je posle Barbarosine smrti ne samo presto, već i želju za osvajanjem Vizantije. Henrik je zatražio da mu Vizantija ustupi sve oblasti od Drača do Soluna. Posle svrgavanja Isaka i ženidbe Henrikovog brata Filipa Irinom, ćerkom Isaka Anđela, Henrik ističe pretenzije na vizantijski presto i istupa kao osvetnik Isaka II. Zastrašena vizantijska vlada činila je ogromne napore da zadovolji nemačkog cara i obavezala se na ogroman godišnji danak. Ali pre nego što je došlo do kobnog udara Henrik VI je septembra 1197. godine umro. Sada na scenu stupaju Mleci, koji su imali velike konkurente u Đenovi i Pizi, kojima je Vizantija takođe dodelila značajne privilegije u želji da stvori izvesnu protivtežu mletačkoj prevlasti. Mleci su znali da nisu mogli da budu sigurni dok god je u Konstantinopolju postojala vizantijska vlast, da će njihov dominantan položaj biti održiv. Zato se vešto iskoristili anitvizantijsko raspoloženje na zapadu koje je raslo do vremena rascepa crkve. Tako se krstaški pohod na kraju pretvorio u oruđe osvajanja i okrenuo protiv hrišćanske Vizantije. Krstaši su se okupili u Mlecima da bi njihovim lađama otplovili za Egipat. Ali kako nisu mogli da plate vozarinu, oni su prihvatili duždov predlog da umesto para pomognu Mlecima pri osvajanju Zadra, koji je bio pao pod vlast ugarskog kralja. Novembra 1202. godine krstaši su zauzeli na juriš Zadar, ne obazirući se na to što su stanovnici grada istakli krstove na zidine. Posle ovog skretanja došlo je i do drugog. Mladi Aleksije Anđeo, sin Isaka II, uspeo je da pobegne iz zatvora sa svojim slepim ocem. Filip Švapski, njegov zet, primio ga je na dvor i pozvao krstaše i Mlečane da pomognu povratak na presto Isaka II i njegovog sina. Maja 1203. na Krfu potpisan je između Aleksija i krstaša ugovor, te je već 24. juna flota stigla pred vizantijsku prestonicu. Pošto su zauzeli Galatu i probili lanac koji je zatvarao ulaz u Zlatni Rog, krstaški brodovi prodrli su u prestoničku luku i tada je otpočeo sveopšti napad na grad. 17. jula 203. godine prestonica je pala u ruke krstaša. Aleksije III je pobegao, odnevši sa sobom državno blago. Slepi Isak II je podignut na presto, a kao suvladar, krunu je dobio i Aleksije IV. Pošto nije mogao da plati usluge krstaša Aleksije se našao između dve vatre, jer se i stanovništvo bunilo protiv cara koji je doveo krstaše. Krajem januara 1204. godine izbila je buna, Aleksije je pogubljen, a njegov otac stavljen u zatvor gde je ubrzo umro. Na presto je dovedena Aleksije V Duka Murzufl, zet Aleksija III, muž bivše žene Stefana Prvovenčanog, Evdokije. Krstaši su se spremali za borbu u nameri da još jednom osvoje prestonicu Vizantije, ali ovog puta ne samo da bi doveli novu vladu, već i da bi na ruševinama stvorili novo carstvo. Marta meseca, krstaši i Mlečani potpisali su detaljan ugovor o deobi Vizantije, posle čega je počeo juriš na grad. 13. aprila 1204. godine Konstantinopolj je podlegao napadačima. Posle podele ratnog plena došla je deoba samog carstva, koja je zapečatila njegov slom i potisnula ga na periferiju događanja. OBRAZOVANJE NOVIH DRŽAVA NA TLU VIZANTIJE Retko kada je u istoriji tako smišljeno i dosledno sproveden jedan plan, kao pri deobi srušenog vizantijskog carstva. Veliki mletački dužd koji je dominirao zbivanjima proteklih godina, imao je pri deobi poslednju reč. Pre svega se pristupilo izboru novoga cara novog latinskog carstva. Na to mesto doveden je grof Balduin Flandrijski, koji je 16. maja 1204. godine krunisan u Svetoj Sofiji. Prvi latinski patrijarh postao je Mlečanin Toma Morozini, jer je martovskim ugovorom tako bilo predviđeno. Kao car Latinskog carstva Balduin je dobijao četvrtinu teritorije. Od ostale ¾ polovina je data Mlečanima, druga polovina podeljena je vitezovima krstaške vojske. Balduinu je pripala Trakija i SZ deo Male Azije, tako da je njegova oblast zahvatala obe strane Bosfora i Helesponta. Car je dobio neka ostrva u Egeju, među kojima i Lezbos, Hios i Samos. Bonifaciju Monferatskom dodeljen je veći deo vizantijske Male Azije, ali je njega više privlačila Evropa. Posle

53

žestoke rasprave i borbe zaposeo je Solun i osnovao Solunsku kraljevinu, koja je obuhvatala i okolne oblasti Makedonije i Tesalije. Mlečani su odustali od okupacije teritorija u Epiru, Etoliji i na Peloponezu, a zadovoljili se Koronom i Modonom na Peloponezu, a malo kasnije zauzeli su i Drač i Dubrovnik, 1205. godine. Zauzeli su Jonska ostrva Krit, većinu ostrva u Arhipelagu sa Eubejom, Androsom i Naksosom i najvažnije luke na Helespontu i Mramornom moru (Galipolje, Radosto, Herakleja, Jedrene). Na ovakav način podeljen je i Konstantinopolj, Mleci su dobili 3/8 grada, dok je car zadržao 5/8. U srednjoj i južnoj Grčkoj stvorene su veće kneževine, sasvim slabo vezane za Balduinovu carevinu. Od njih najduže je opstala francuska kneževina Ahaja ili Moreja, koja je živela pod vlašću doma Vilarduena svojim zasebnim životom. Dok su se neki vizantijski feudalci pokorili novim gospodarima, a narodne mase ostale u domovini, mada nezadovoljne, neki velikaši su napustili okupirane zemlje i krenuli u slobodne pokrajine. Oslanjajući se na lokalno grčko stanovništvo, oni su osnovali nove države, u kojima je Vizantija nastavila da živi. Tako je u Maloj Aziji Teodor Laskaris, zet Aleksija III, stvorio Nikejsko carstvo, a na Balkanu Mihailo Anđeo, brat od strica Isaka II i Aleksija III, stvorio Epirsku despotovinu. Na jugoistočnoj obali Crnog Mora, nastalo je Trapezuntsko carstvo. Njega su stvorili unuci Andronika I Komnina, Aleksije i David, koji su se nazvali Veliki Komnini. Posle Andronikova pada oni su još kao deca dovedeni na đurđijanski kraljevski dvor, s kojim su bili u rodbinskim vezama. Uz pomoć velike kraljice Tamare (1184-1212) oni su aprila 1204. godine osvojili Trapezunt, a zatim je mlađi Davi prodro duž obale na zapad, zauzeo Sinopu i potčinio Paflagoniju i Herakleju na Pontu. U Filadelfiji je zavladao kao samostalni dinast Teodor Mankafa, u ravnici Meandra Manojlo Mavrozom, u Sampsonu kod Mileta Sava Asiden. Sa istoka, duž obale, nadirao je David Komnin. Na kraju su i Latini nasrnuli na Malu Aziju. Teodor Laskaris pretrpeo je poraz kod Pojmanenona i posle toga je većina gradova u Bitiniji potpala pod Latine. Činilo se da je kraj blizu, ali je pomoć stigla iz Trakije, gde su ustali pripadnici grčkog plemstva i pozvalo u svoju zemlju Kalojana, nudeći mu carsku krunu. Ustanak se brzo širio i u Dimotici i Jedrenu i nizu drugih tračkih gradova latinske posade su pobijene ili naterane na beg. Kalojan je upao u Trakiju i sudario se sa Latinima blizu Jedrena, 14.4.1205. godine. U znamenitoj bici Kalojanove trupe satrle su vojsku latinskih ritera i zarobili cara Balduina koji je u zarobljeništvu i umro. Posle ove bitke Latini su se povukli iz Male Azije, samo je u gradu Pege ostala njihova posada. Pošto je učvrstio svoju vlast Teodor Laskaris je pristupio izgradnji nove vizantijske države, izabravši Nikeju za svoju prestonicu. Vizantijski dvor, upravni sistem i činovnički aparat presađeni su u Nikeju Obnovljene su i najviše državne i crkvene tradicije, carstvo i patrijaršija. Učeni Mihailo Autorijan je izabran za patrijarha, pa je svečano krunisao Teodora za cara. Usled nastalih zapleta, pregovori i pripreme su duže trajali, tako da je Teodorovo krunisanje obavljeno tek u proleće 1208. godine. Sada je on važio kao jedini zakoniti car Vizantinaca, a isto tako je i novi patrijarh smatran za jedinog poglavara grčke crkve. Srušiti ovaj novi vizantijski centar postalo je za Latine pitanje života ili smrti. Cara Balduina zamenio je na prestolu njegov brat Henrik. U početku kao regent, a zatim kao car (od 20.8.1206.) Henrik je upravljao Latinskim carstvom sa mnogo energije i veštine. Uspeo je da ojača vladavinu u Trakiji i uspeo da pridobije deo grčkog plemstva za sebe, prvenstveno pomirljivim stavom. Već krajem 1206. godine Henrik je na čelu vojske upao u Malu Aziju. Međutim nove Kalojanove najezde primorale su ga da prekine borbu i sa Laskarisom sklopi primirje na dve godine. Međutim, bugarski pritisak nije dugo trajalo jer je Kalojan poginuo 1207. godine, u oktobru, prilikom opsade Soluna.

54

Nikejska carevina morala je da ratuje i sa Ikonijskim sultanatom. Prenos vizantijskog centra u Malu Aziju zaoštrio je stari seldžučko-vizantijski antagonizam. Posredovanjem Mletaka sultanat Rum je 1209. godine zaključio tajni savez sa Latinskim carstvom. Sa svoje strane Teodor Laskaris je stupio u vezu sa Malojermenskom kraljevinom u Kilikiji. Kao oruđe protiv Nikeje Turcima je poslužio bivši car Aleksije III Anđeo, koji je boravio na turskom dvoru. Borbe su izbile kod Antiohije na Meandru i bile su žestoke. Malobrojne trupe nikejskog cara, čije je jezgro sačinjavao odred od 800 latinskih najamnika pretrpele su teške gubitke, ali su na kraju ipak pobedili u proleće 1211. godine. Sultan je poginuo na bojištu, a Aleksije III je zarobljen i skončao u jednom nikejskom manastiru. Posle ovoga izbio je ponovo sukob sa latinima u zapadnoj Maloj Aziji i ratna sreća je bila na strani latinskog cara. Henrik je dobio bitku na Rindaku (15.10.1211.) i posle toga prodro sve do Pergama i Nimfeja. Međutim, ovaj rat nije doveo do odlučujućih rezultata. Protivnici su bili zamoreni, te je krajem 1214. godine sklopljen u Nimfeju ugovor o miru kojim je povučena granica između dva carstva. Za Nikejsko carstvo sada nastupa period daljeg uspona. Za Latinsko, smrt Henrika 1216. godine označava početak opadanja. Teodor se u trećem braku oženio latinskom princezom Marijom, ćerkom Balduinove i Henrikove sestre Jolante. S Mlecima je 1219. godine sklopljen ugovor kojim su dobili u Nikejskom carstvu iste privilegije koje su uživali i u staroj Vizantiji. 1219. godine Sava se, mimo Ohridske arhiepiskopije, kojoj je dotle bila potčinjena srpska crkva, obratio Nikeji, te ga je iste godine nikejski patrijarh rukopoložio za autokefalnog arhiepiskopa Srbije. Dve godine pre toga Stefan Prvovenčani primio je iz Rima kraljevsku krunu. Privremeno izmirenje Nikeje i Latina zaustavilo je ekspanziju Velikih Komnina na Pontu. Borbu protiv Teodora David Komnin je vodio uz pomoć Latina, kao vazal latinskog cara. Upućen na svoje snage on nije mogao da se odupre Nikeji. Laskaris je 1214. godine anektirao zapadni deo njegove teritorije, do Sinope i tako sebi stvorio jak položaj na južnoj obali Crnog Mora. Sada su se umešali i Seldžuci, koji su zaposeli Sinopu potukli vojsku cara Komnina, zarobili ga, a zatim ga vratili na trapezuntski presto kao svog vazala. Ovo carstvo živelo je četvrt milenijuma svojim zasebnim životom, odvojeno od ostalih vizantijskih zemalja, pa je čak i nadživelo samo carstvo za nekoliko godina. Epirska despotovina i njen despot Mihailo Anđeo potčinili su celo područje od Drača do Korintskog zaliva i stvorili jaku vojničku državu sa prestonicom u Arti. Ova despotovina suprotstavila se, kao samostalna grčka država, latinskoj Solunskoj kraljevini na istoku, Mlecima na Jadranu i Slovenima na severu i SI. Negde oko 1215. godine Mihaila Anđela nasledio je njegov polubrat Teodor. Posle pada prestonice one je duže vreme boravio na nikejskom dvoru i bio se zakleo Laskarisu na vernost, međutim bilo je samo pitanje vremena kada će doći do suparništva. I to se upravo i dogodilo u vreme vladavine jakog i ambicioznog Teodora, koji se nazivao Teodor Anđeo Duka Komnin. Prvi podvig kojim je proslavio svoje ime bio je smeli prepad na latinskog cara Petra Kurtenea, muža Balduinove i Henrikove sestre Jolante. Pozvao na presto Konstantinopolja posle Henrikove smrti, Petar je iz Francuske pohitao za Rim, de je krunisan, a zatim je stigao u Drač, gde ga je u albanskim klancima Teodor napao, zarobio, te je latinski car završio život u epirskom ropstvu. Regenstvo je preuzela Jolanta, a kad je ona 1219. godine umrla, carigradska kruna pripala je njenom bolesnom sinu Robertu.

55

Uskoro je Teodor Anđeo otpočeo borbu većeg zamaha. Najpre je udario na susednu Solunsku kraljevinu. Situacija je bila veoma povoljna, jer je kraljevina bila paralisana odlaskom mnogih ritera na Zapad, a sad joj je nedostajao i oslonac koji je za Henrikova života imala u latinskom Konstantinopolju. Posle duge opsade Teodor Anđeo Duka Komnin ušao je u grad, krajem 1224. godine, time uništavajući latinsku Solunsku kraljevinu. Posle ovih uspeha Teodor se proglasio za cara. Tako su na starom vizantijskom tlu nastala tri carstva, jedno latinsko i dva grčka. Pored njih sve više se isticalo i Bugarsko carstvo. POLET I PAD EPIRA. POBEDA NIKEJE Propašću Solunske kraljevine Latinsko carstvo je izgubilo svoju najznačajniju vazalsku državu. Ograničeno na oblasti oko prestonice, odsečeno od franačkih državica u Grčkoj, uzdrmano unutrašnjim neprilikama, Latinsko carstvo je i samo izgledalo osuđeno na slom. Posle smrti osnivača države Teodora I Laskarisa, nikejski presto zauzeo je njegov zet Jovan Duka Vatac, suprug njegove pametne i obrazovane kćeri Irine. Jovan III Vatac (1222-1254) Svakako najveći državnik nikejske epohe i jedan od najistaknutijih vladalaca vizantijske istorije uopšte. Već prvih godina njegove vladavine raspodela snaga u Maloj Aziji osetno se pomerila u prilog Nikejskog carstva. Pobuna braće pokojnog cara Teodora I, koja su pokušala da mu uz pomoć Latina oduzmu carsku krunu, okrenula se u korist Jovana Vataca i njegove države. Vatac je do nogu potukao latinsku vojsku kod Pojmanenona, na onom istom mestu gde je pre dvadeset godina Teodor I bio poražen. Posle ove bitke skoro cela oblast Latinskog carstva pripala je Nikeji. Ugovorom iz 1225. godine Latini su zadržali samo obalu preko puta Konstantinopolja, s okolinom Nikomedeje. U isto vreme nikejska flota zaposela je ostrva Lezbos, Hios, Samos i Ikariju, dok se malo potom i Rodos potčinio nikejskom caru. Na poziv grčkog stanovništva u Jedrenu, Vatac je poslao vojsku u Trakiju. Ali odlučni udarac latinima sprečio je njegov zapadnogrčki suparnik Teodor Anđeo, koji je takođe vodio svoj rat na zapadu. Prešavši granice bivše solunske kraljevine on je već bio ušao u Trakiju, gde je napao Jedrene i naterao vojsku nikejskog cara na povlačenje. Iz Jedrena je nastavio svoj put ka prestonici. Međutim, ka istom cilju stremio je i bugarski car Asen II. Epoha Jovana Asena II (1218-1241), sina Asena I, predstavlja vrhunac u usponu II bugarskog carstva. Asen se zanosio mišlju da stvori veliko vizantijsko-bugarsko carstvo sa sedištem u Konstantinopolju. Latinski car Robert Kurtene umro je 1228. godine i kruna je pripala njegovom maloletnom bratu Balduinu II. U ovoj situaciji javila se u prestonici misao da se regenstvo ponudi bugarskom caru, jer je izgledalo da je on jedini u stanju da spase carstvo od povratka pravih vlasnika. Asenova veza sa porodicom Kurtenea, zasnovana na srodstvu obe strane s ugarskom dinastijom, trebalo je da bude pojačana veridbom mladog latinskog cara s Asenovom ćerkom. Time bi Asenovi planovi dobili čvršću osnovu. Kao nekada Simeon, Asen II se mogao nadati da će kao tast maloletnog latinskog cara postati gospodar Konstantinopolja. Međutim, njegov put se ukrštao sa putem Teodora Anđela, koji je takođe verovao da mu je prestonička kruna već osigurana. Teodor je raskinuo savez sklopljen sa Asenom protiv Vataca i stupio u borbu sa bugarskim carem. U proleće 1230. godine, kod Klokotnice na Marici, Bugari su satrli vojsku solunskog cara. Teodor je zarobljen, a potom i oslepljen. Ova pobeda oslobodila je Nikejsko carstvo zapadno-grčkog suparnika. Čim je nestalo straha od Teodora Anđela, nestalo je i latinske ponude Asenu da preuzme presto. Asen je na ovo stupio u pregovore sa Nikejom oko

56

zajedničke borbe protiv Latina. Nikeja je morala da pristane na formiranje bugarske patrijaršije u Trnovu. U Galipolju koje se malo pre toga predalo caru, potpisan je u proleće 1235. godine ugovor o savezu, a u Lampsaku je proslavljena svadba Teodora II Laskarisa sa Jelenom, Asenovom kćerkom. Tu je ujedno i proglašena bugarska patrijaršija. Saveznici su odmah stupili u borbu i opseli prestonicu sa kopna i mora. Prekinute za vreme zime, operacije su obnovljene u proleće 1236. godine. Grad je izdržao opsadu, potpomognut i mletačkom flotom. U ovoj situaciji Asen II se okrenuo protiv svojih saveznika i stupio u rat protiv njih, uz pomoć Latina i Kumana. Asen je opseo Curulon u Trakiji, ali je u toku opsade primio vest da su mu žena, sin i trnovski patrijarh umrli od neke bolesti. Car se povukao i sklopio mir sa nikejskim carem, krajem 1237. godine. Četiri godine kasnije je umro i skoro je prodorom Mongola otpočelo opadanje Bugarskog carstva. 1242. godine Vatac je preduzeo pohod protiv Soluna, ali ga je prodor Mongola u Malu Aziju primorao da se zaustavi i sklopi mir sa solunskim vladarom Jovanom. Mongolska najezda uzdrmala je čitavu istočnu Evropu i prednju Aziju. Ruska država podlegla je osvajaču, a Mongoli su opustošili Poljsku, Šleziju, Češku, Moravsku, Ugarsku i prodrli sve do Jadrana. S istom neodoljivom snagom, prodrli su i u prednju Aziju. Ikonijski sultanat i Trapezuntsko carstvo našli su se pred opasnošću da budu pregaženi. Jovan Vatac je sklopio savez sa Ikonijskim sultanatom 1243. godine. Međutim, Mongoli su vrlo brzo napustili Malu Aziju, poštedevši tako nikejsko carstvo uništenja. Jovan je sada mogao ponovo da se okrene Balkanu. 1246. godine pobedio je Zapadnogrčku carevinu i Bugare, a decembra 1246. godine ušao je u Solun. Na mesto upravnika grada postavljen je Andronik Paleolog, a njegov sin Mihailo VIII, potonji car, postavljen je na mesto komandanta Sera i Melnika. Epir, koji se desetak godina pre odvojio od Zapadnogrčke carevine, bio je pod upravom despota Mihaila II Anđela, vanbračnog sina Mihaila I. On je potpisao sporazum sa Jovanom Vatacom 1249, ali ga je ubrzo, na nagovor Teodora Anđela pogazio i započeo rat koji se završio njegovim porazom 1241. godine. Teodor Anđeo je uhapšen i predat Jovanu, koji ga je zatvorio u nikejski zatvor gde je i umro. Da bi pojačao vojne kontigente, car je primao u službu Kumane, potisnute tatarskom najezdom i naseljavao ih kao stratiote u pograničnim pokrajinama, u Trakiji, Makedoniji, Frigiji i dolini Meandra. Car je težio i novoj ekonomskoj politici zemlje, koja bi se najkraće mogla opisati kao težnja za privrednom nezavisnošću zemlje koja je imala da zadovolji sve svoje potrebe. Jovan je hteo da učini zemlju nezavisnom od uvoza robe i da je oslobodi od ekonomske prevlasti italijanskih gradova. I pored čestih ratova Nikeja nije osećala nedostatak novca. Finansijske i privredne prilike bile su u nikejskoj državi zdravije negoli u Vizantiji iz vremena poslednjih Komnina i Anđela. Jovan Vatac, koji je poslednjih godina života bolovao od epilepsije, umro je 3.11.1254. godine, a grčka crkva ga je nekoliko decenija kasnije proglasila za sveca. Sahranjen je u Magneziji. Teodor II Laskaris (1254-1258) Vladavina ovog cara pokazala je da nikejsko carstvo nije ni u kulturnom pogledu zaostajalo za starom Vizantijom. Car je bio naučnik i pisac, ali i državnik čvrste volje, pa čak i borbene prirode. Ali i on je bolovao od epilepsije, u još težem obliku nego njegov otac. Nije bio osvajač, ali je uspeo da sačuva ono što je njegov otac stvorio. Jedino je malo nedostajalo da se zarati sa Ikonijskim sultanatom, oko sporazuma sultana sa Mihailom Paleologom. No rat je sprečio prodor Mongola, pa je sultan morao da moli nikejskog cara za pomoć. U Nikeju je stiglo mongolsko poslanstvo koje je veličanstveno dočekano, što je trebalo da ih ubedi u neiscrpna bogatstva i snagu carevine.

57

Mladi Mihailo Asen bio je napao Trakiju i Makedoniju, ali su ga Vizantinci u dva teška pohoda naterali na povlačenje, pa je sklopljen mir, povoljan po Nikeju 1256. godine. U Bugarskoj su izbili nemiri i na presto se popeo Konstantin Tiha (1257-1277), koji se oženio Teodorovom ćerkom Irinom Laskaris. Teodor II je sklopio ugovor i sa epirskom dinastijom, udavši svoju ćerku Mariju, za despotovog sina Mihaila II. Kad je Teodor umro u trideset sedmoj godini, kruna je pripala njegovom sedmogodišnjem sinu Jovanu IV. Za regenta Teodor je odredio svog prijatelja Georgija Muzalona, ne obazirući se mržnju vizantijskog plemstva prema njemu. Za vreme pomena, deveti dan posle careve smrti, Georgije je ubijen, zajedno sa svojim bratom. Regenstvo je povereno Mihailu Paleologu, najistaknutijem predstavniku vizantijske aristokratije. Mihailo je pripadao uglednoj plemićkoj porodici, imao među svojim precima članove starih carskih dinastija i bio oženjen rođakom Jovana Vataca, Teodorom. Prvo je bio postavljen za velikog duksa sa titulom despota, a uskoro zatim, decembra 1258 ili januara 1259. proglašen za savladara mladog Jovana IV Laskarisa. Brz uspon Mihaila objašnjava se novim spoljnopolitičkim zapletima koji su zahtevali brzo sređivanje prilika i stvaranje jake vlade u Nikeji. Za razliku od Fridriha II, njegov sin Manfred, bio je neprijatelj Nikeje. Već 1258. godine on je zauzeo Krf i najvažnije gradove na epirskoj obali, zauzeo je Drač, Valonu i Butrinto. Pošto se epirski despot pomirio sa gubitkom, dao je Manfredu svoju ćerku i sa njime sklopio savez protiv Nikeje. Ovom savezu pridružio se i ahajski knez Viljem II Bilarduen, koji je takođe postao zet epirskog despota. Na stranu ovog trojnog saveza stala je i Srbija Uroša I. Njegova vojska zaposela je 1258. godine Skoplje, Prilep i Kičevo. Rat protiv trojnog saveza bio je prvi zadatak Mihaila Paleologa. Njegov brat, sevastokrator Jovan Paleolog, poveo je veliku vojsku s jakim kumanskim i seldžučkim kontingentima. U jesen 1259. godine došlo je u pelagonskoj dolini do odlučujuće bitke u kojoj su Vizantinci dotukli do nogu šarenu vojsku saveznika. Četiri stotine konjanika koje je bio poslao Manfred izginule su, a sam Viljem Vilarduen dopao je zarobljeništva. Najteže je stradala epirska despotovina; carska vojska je upala u Epir i ušla u Artu. Samo zahvaljujući novoj pomoći sa Sicilije, Epir je mogao da se od ovog udarca oporavi. Čak su i Srbi napustili gradove zauzete pre godinu dana. 13. maja 1261. godine u Nimfeju je sklopljen znameniti ugovor između Đenovljana i Nikeje, koji je zasnovao đenovsku veličinu na Istoku. Đenova se obavezala da pruži caru vojnu pomoć protiv Mletaka, a za to je dobila vrlo široke privilegije, oslobođena je svih carina i dažbina na teritoriji Carstva i imala je da dobije pristaništa u svim važnijim vizantijskim lukama, a posle restauracije i u samom Konstantinopolju. U leto iste godine vojskovođa Aleksije Stratigopul poslat je sa malom vojskom na bugarsku granicu. Na prolazu kroz Trakiju, on je saznao da je prestonica skoro bez zaštite. Iako je još trajalo primirje, sklopljeno avgusta 1260. godine i mletačka flota sa većim delom latinske posade krenula u jednu ekspediciju na Crnom Moru, on je napao nezaštićeni grad i u zoru 25.7. 1261. godine prodro u grad, gotovo bez borbe. Car Balduin II pobegao je iz grada. Latinsko carstvo prestalo je da postoji. 15. avgusta Mihailo VIII svečano je umarširao u grad, koji je posle osvajanja 1204. izgubio mnogo na sjaju i bogatstvu. Carev dolazak u grad dočekan je sa velikim oduševljenjem i pretvorio se u narodni i verski praznik. Car je peške prošetao gradom i ušao u Svetu Sofiju, gde je primio krunu od patrijarha u septembru iste godine. Međutim, osvajanje prestonice donelo je i probleme. Izdaci su se povećavali, bila je potrebna veća vojska i flota. Obnova razorene i zapuštene prestonice iziskivala je ogromne troškove i teško je teretila provincije Carstva. U vizantijskim vodama gospodarile su italijanske republike, njihove kolonije bile su razbacane po celom carstvu, njima je pripadala većina ostrva u istočnom delu

58

Sredozemnog Mora. Grčka je takođe ostala pod vlašću Latina, a i Epirska despotovina, iako pod grčkom vlašću, izmakla je, zajedno sa Tesalijom, ujedinjenju i uporno je bivala neprijateljski raspoložena prema Vizantiji. Središte agresivnih planova protiv Vizantije bila je Sicilija i stoga su odnosi sa Sicilijanskom kraljevinom činili čvor Mihailove politike u toku cele njegove vladavine. Mihailo je težio da spreči sporazum Sicilije sa Rimom, ali je Papa Urban IV (1261-1264) podržavao Latine u Grčkoj u borbi protiv Vizantije i čak je bacio anatemu na Đenovljane. Međutim Urban IV nije podržavao Manfredove osvajačke planove, jer je radio na tome da učini kraja vladavini Štaufovaca u južnoj Italiji. Mihailo je uspeo da iskoristi taj papin animozitet prema Sicilijanskoj kraljevini i ponudama o uniji dve crkve izazvao kod pape preokret u mišljenju. Međutim, papa je u međuvremenu oslobodio vazalne zakletve Viljema II Vilarduena koji je pokrenuo rat protiv Vizantije. Mihailo je poslao jaku vojsku sa pomoćnim odredima seldžučkih najamnika jačine 5000 vojnika. Na Peloponezu je otpočela jaka vizantijska ofanziva koja se završila pobedom. Istovremeno, vizantijsko-đenovljanska flota zauzela je Egejska ostrva. 1262. godine Mihailo je zauzeo crnomorske luke Anhijal i Mesemvriju i uspeo da proširi svoju teritoriju na račun Bugarske. U Epiru su 1264. godine trupe pod komandom Jovana Paleologa odnele veliku pobedu i naterale epirskog despota da prizna suverenitet vizantijskog cara. Borbe u južnoj Grčkoj dobile su nepovoljan obrt, posle prvobitnih uspeha. Rat se otegao, novca je ponestalo i turske trupe su prešle na stranu protivnika. Vizantinci koji su bili prodrli u unutrašnjost Peloponeza pretrpeli su poraz 1264. godine kod Makri – Plagi i počeli da se povlače. Poraženi su i Đenovljani na moru, koje su u proleće 1263. godine porazili Mlečani kod Seteopocija u Nauplijskom Zalivu. Juna 1265. godine Mlečani su sklopili novi ugovor, prema kojem su dobili sve ranije, a i neke nove, privilegije u Vizantiji. Kako se opet sa Zapada povećavala opasnost, Mihailo VIII je opet sklopio ugovor sa Đenovljanima koji je bio privremeno suspendovan. Đenovljani su rado prihvatili ovu ponudu, jer su opet dobili pravo slobodne trgovine u Vizantiji, a i pravo da se nastanjuju u Galati, prestoničkom predgrađu na Zlatnom Rogu.. Ovaj ugovor učinio je kraj nećkanju Mletaka i oni su konačno ratifikovali ugovor 4.4.1268. godine. U međuvremeno su se na zapadu desile važne promene; Karlo Anžujski je došao u Italiju i savladao kralja Manfreda i tako je izgledalo kao da će antivizantijski planovi ponovo doći u prvi plan. Karlo je istupio s agresivnim namerama protiv Vizantije i umešao se u prilike u Grčkoj. Stupio je u vezu sa Viljemom II, koji je to jedva dočekao i stavio svoju zemlju pod njegov suverenitet. Srbija i Bugarska su takođe stale na Karlovu stranu, jer su bili u rodbinskim vezama ili sa Karlom ili sa Jovanom IV Laskarisom koga je Mihailo zbacio i oslepeo. Kada je papa Kliment IV umro i rimska stolica ostala na duže vreme prazna vizantijski car je našao oslonca u Luju IX Svetom, francuskom kralju. Podupiran u nameri da oslobodi svete zemlje od nevernika od strane Mihaila VIII, on je uspeo da odvrati svog ratobornog brata Karla od rata protiv Grka. Karlo je morao u leto 1270. godine da ga prati u krstaškom ratu u Tunis i time je njegov pohod protiv Vizantije zaustavljen. Dok su oni tamo boravili, Vizantija je učvrstila svoje pozicije na Peloponezu. Kratka vojna u Tunisu završila se smrću Luja IX i Karlo se posle par pobeda vratio na Siciliju. Njegovi transporti trupa u Moreju 1271 i 1272. godine zaustavili su napredovanje Vizantije. Mihailo je krenuo u obnavljanje Vizantijske suprematije na tlu Balkana, ali nije uspelo na tlu Bugarske i Srbije, ali jeste uspelo u zbližavanju sa Ugarskom. Car je oženio svog sina Andronika ćerkom ugarskog kralja Stefana V. Uskoro posle toga Andronik je u novembru 1272. godine krunisan za cara i savladara. U Bugarskoj je zategnutost privremeno popustila kada je 1270. godine carica Irina Laskaris umrla, a Konstantin Tih se oženio Mihailovom sestričinom Marijom. Pošto Mihailo VIII nije

59

predao bugarskom caru Anhijal i Mesemvriju koje mu je obećao kao «miraz» izbio je rat 1272. godine, ali pod pritiskom Tatara, Bugari su morali da se odreknu spornih gradova i povuku. Ove najezde i pređašnji porazi vizantijske vojske protiv Tatara 1264 i 1271. godine sada su naterali Mihaila da potpiše ugovor o prijateljstvu sa Nogajem, najznačajnijim tatarskim vođom. Tako je Mihailo VIII stvorio pojas prijateljskih zemalja iza prvog pojasa neprijateljskih, čime je svoje neprijatelje držao u stalnom šahu. Novi papa Grigorije X nije više hteo da se zadovoljava obećanjima te je pred cara stavio jasnu alternativu; u slučaju crkvenog potčinjenja Rimu garantovana mu je bezbednost od strane katoličkih sila, u protivnom slučaju stavio mu je do znanja da neće moći da spreči Karla Anžujskog u njegovim namerama. Papa je takođe uspeo da ubedi i Mlečane da odustanu od obnavljanja ugovora. tako je Mihailo morao, uprkos jakoj opoziciji vizantijskog sveštenstva da se pokori papinoj volji. 1273. godine on se dogovorio sa rimskim legatima i uspeo da jedan deo svog klera pridobije za prihvatanje unije. Na saboru u Lionu 6.6. 1274. godine unija je potpisana. Pod papinim uticajem Karlo je morao da odustane od planiranog rata i da pristane na primirje do 1.5. 1276. godine. Mleci su u martu 1275. godine potpisali novi ugovor sa carem, iako samo na dve godine. Sada je Vizantija preuzela ofanzivu; carske trupe su potisle anžujske u Albaniji, zauzeli Belgrad i Butrinto i opseli Drač i Valonu. Carev brat Jovan krenuo je 1275. godine sa jakom vojskom u Tesaliju i prodro do Neopatre, ali je smeli sevastokrator Jovan Anđeo uspeo da odbrani svoju prestonicu. Ni pohod iz 1277. nije imao većeg uspeha. Najveće uspehe Vizantija je postigla na moru, gde su uspeha imale operacije Likarija, postavljenog za velikog duksa Vizantije. Eubeja i više Egejskih ostrva pali su u njegove ruke, tako da je Vizantija ponovo gospodarila Egejskim morem. Važna promena nastala je smrću Viljema Vilarduena 1278. godine. Sada je Morejska kneževina dopala direktno pod vlast Karla Anžujskog. U stvari ova promena je oslabila pozicije Latina, jer je zemlja bila iscrpljena neprestanim ratovanjem, a grčko stanovništvo se bunilo protiv tuđinske vladavine. Sada su Vizantinci proširili svoju teritoriju sve do Arkadije. Priznanje katoličke dogme i potčinjenje papi izazvali su veliko uzbuđenje u državi. Patrijarh Josif nije hteo ni da čuje o uniji, tako da se morala izvesti nasilna promena na patrijaršijskoj stolici. Za patrijarha je postavljen Jovan Vek, darovit i vešt čovek, koji je u početku bio u opoziciji, a zatim prišao uniji. Otpočela su surova proganjanja. Po prepunim zatvorima ležali su sveštenici i svetovnjaci, neznatni ljudi i članovi carskog dvora, jer je rascep zahvatio sve slojeve stanovništva, pa je i sama carska porodica bila podeljena. Posledice su bile velike. U Epiru je despot Nićifor ustao protiv Paleologa, zauzeo Butrinto, pa ga predao Karlu anžujskom. Jovan Tesalijski, stari neprijatelj Mihaila sada je istupao kao branilac pravoslavlja okupljajući oko sebe mnogobrojne protivnike unije. 1278. godine one je održao sabor na kome je Mihailo VIII proklet kao jeretik. Smrću Pape Nikole III na kurijsku stolicu je seo Martin IV, slepo oruđe Karla Anžujskog i situacija se iz osnova promenila. Papa je sada stajao čvrsto na strani sicilijanskog kralja i uskoro je Karlo sklopio ugovor sa Mlecima radi uspostavljanja Rimske imperije (3.7.1281). Tako je unija doživela potpun neuspeh. Mleci su dali Karlu veliku flotu, a Jovan Tesalijski i srpski kralj Milutin napali su Makedoniju 1282. godine. Srpski kralj je zauzeo Skoplje koje je zauvek ostalo van domašaja Vizantije. Nikada Karlo Anžujski nije bio bliže cilju, ali je u poslednjem trenutku vizantijska diplomatija pobedila. Mihailo VIII je uspeo da ubedi Petra III, aragonskog kralja da napadne Karla Anžujskog s leđa i da mu oduzme kraljevstvo koje je on 1266. godine oduzeo Manfredu. U isto vreme vizantijski agenti su novcem huškali sicilijansko stanovništvo protiv Anžujaca. Na Siciliji je nastalo vrenje, jer je zemlja bila iscrpena stalnim Karlovim ratovima i ogorčena ucenama njegovog činovničkog aparata. 31. marta 1282. godine u Palermu je izbio ustanak, koji se munjevitom brzinom

60

proširio na celo ostrvo. U avgustu je stigao Petar III sa svojom flotom. Krunisan je u Palermu Manfredovskom krunom, postao gospodar Sicilije, dok je Karlo Anžujski jedva uspeo da održi vlast na jugu Italije. Tako su sve pripreme Karla Anžujskog pale u vodu i njegov pohod protiv Vizantije definitivno propao.

Andronik II (1282-1328) Odbrambena borba Mihaila VIII protiv osvajača sa Zapada, završila se pobedom. Njegova nastojanja da uspostavi vizantijsku vlast u starim zemljama imala su skromne rezultate. Careve težnje za restauracijom nisu imale manje uspeha nigde više nego u Atici, Beotiji, Tesaliji, Epiru s Etolijom i Akarnanijom. Naporna borba protiv osvajanja Karla Anžujskog i stalni ratovi u balkanskim zemljama potpuno su iscrpli snage carstva. Odbrana na istoku bila je duboko uzdrmana, a to je sada imalo još mnogo teže posledice. Carstvo je bilo potpuno istrošeno u vojnom i finansijskom pogledu, te počinje opadanje, ovoga puta bez izgleda da će se ikada zaustaviti. Državni organizam je bio podriven, a pritisak spolja se neprekidno pojačavao. Počela je snažna ekspanzija Osmanlija u Maloj Aziji i Srba na Balkanu. Andronik II svakako nije bio državnik većeg formata, ali nije bio ni tako slab i nesposoban, kako se to obično tvrdi. I pored grešaka koje je počinio, preduzeo je i niz mera koje pokazuju da mu nije nedostajalo razumevanje za državne potrebe. Irina, druga žena cara Andronika tražila je da se carstvo podeli među svim carevim sinovima, ali je Andronik odlučno odbio ovaj zahtev, usled čega je Irina napustila cara i otišla u Solun. Tamo je stupila u vezu sa svojim zetom, kraljem Milutinom, i pokušala sada da jednom od svojih sinova osigura nasledstvo prestola u Srbiji, ali joj to nije uspelo. Uzdizanje dinastije Paleologa značilo je pobedu višeg vizantijskog plemstva. Proces feudalizacije uzima novog maha i u XIV veku doživljava svoj vrhunac. Svetovni i duhovni veleposednici povećavaju svoja imanja kao i broj svojih parika, dobijaju sve dalekosežnije privilegije i često uživaju potpuni imunitet. Ovaj razvoj slabi državu ne samo u političkom već i u finansijskom, pa i vojnom pogledu. Poreski dohoci se sve više smanjuju, čemu doprinose i sve gore zloupotrebe poreskih činovnika. Sada oni iznose negde oko 1 000.000 zlatnika godišnje, dok su u ranom srednjem veku poreski prihodi iznosili 7-8 000.000 zlatnika. Pri tome su to tada bili punovrednosni zlatnici, dok je sada njihova vrednost pala na pola. Pronijari sve češće dobijaju pravo da prenesu svoje posede i prihode na svoje naslednike. Vizantijska vojska se sada skoro isključivo sastoji od stranih plaćenika. Nema sumnje da su trupe za vreme Mihaila VIII bile veće od nekoliko desetina hiljada; 1263. godine on je na Peloponezu držao 6000 konjanika kao stražu, a 1279. godine u jednom pohodu u Bugarskoj učestvovalo je 10 000 vojnika. Sada su vojni kontingenti smanjeni, čak i sa preteranim radikalizmom. Izdržavanje flote, koja je zahtevala velike izdatke, Andronika nije privlačio, on se potpuno odrekao flote, verujući u pomorsku snagu Đenovljana. Od kraja XIII veka retko nailazimo u Vizantiji na vojsku koja broji više od nekoliko hiljada ljudi. Flota sada iznosi 20 trijera, dok vojska broji 3000 konjanika, od kojih je 2000 stacionirano u evropskom delu, a 1000 u Maloj Aziji. Važan simptom finansijske krize bio je i sistematsko kvarenje vizantijskog zlatnika dodavanjem metala manje vrednosti. Srozavanje vrednosti vizantijske nomizme počev od sredine XI veka, donekle je prevaziđeno u XII veku. Početkom XIII veka vizantijski zlatnik imao je, kako izgleda oko 90% svoje nominalne vrednosti. Posle ovoga za vreme Jovana Vataca, zlatnik je imao samo 2/3

61

nominalne vrednosti (16 karata), a posle zauzeća Konstantinopolja samo 15 karata, dok je u prvim godinama Andronikove vladavine vredeo samo 14 karata. Najzad, početkom XIV veka, zlatnik je spao na polovinu svoje nekadašnje vrednosti. Odmah po stupanju na presto Andronik se odrekao unije i dao je svojoj politici izrazito pravoslavni pravac. Jovan Vek je morao da siđe sa patrijaršijske stolice, a za patrijarha je postavljen Josif, a kada je on uskoro umro, njegovo mesto zauzeo je učeni Grigorije Kipranin. Sada je naročito ojačao uticaj monaštva i nastaje period cvetanja i bogaćenja manastira. Svetogorski manastiri, koji su ranije, od vremena Aleksija I Komnina, bili potčinjeni samom caru, predati su hrisovuljom Andronika II od novembra 1312. godine, u nadležnost prestoničke patrijaršije. Antivizantijski planovi na zapadu još nisu bili zamrli. Opasnost je sada dolazila od Filipa Tarentskog, sina napuljskog kralja Karla II i od Karla Valoa, brata francuskog kralja Filipa Lepog. Filip Tarentski, kome je Karlo II 1294. godine predao prava anžujskog doma u Romaniji, preuzeo je anžujske posede u Epiru i polagao pravo na suverenitet nad latinskim kneževinama u Grčkoj, pa čak i nad Tesalijom. Svoje pozicije u Epiru on je osigurao brakom sa Tamarom, ćerkom epirskog despota Nićifora I, a 1295. godine Epirci su mu ustupili i gradove u Etoliji. Izmeću Epira i Tesalije, vladali su vrlo zategnuti odnosi, pa je u više mahova dolazilo do oružanih sukoba. Pod ovim okolnostima Vizantija je već 1290. godine uspela uspešno da interveniše. Carska vojska prošla je kroz Tesaliju, prodrla u Epir i opsela Janjinu. Tada je zauzet i Drač, tako da se Vizantija opet privremeno pojavila na Jadranu. Veza sa Filipom Tarentskim, stajala je Epirsku despotovinu jednog dela njene teritorije, ali nije ojačala njen položaj i samo je pooštrila razdor Tesalijom gde su Filipove pretenzije izazivale ogorčenje. Činilo se da prilike u separatističkim grčkim državicama uzimaju povoljan obrt za Vizantiju kada su 1296. godine umrli epirski despot Nićifor I i sevastokrator Jovan Tesalijski. Vlast u Epiru preuzela je princeza Ana, u ime svog maloletnog sina Tome, ali se Srbija umešala i preotela Vizantiji nedavno osvojeni Drač. Srpsko nadiranje prema jugu, ulazi sada u odlučujuću fazu. Otkako je kralj Milutin 1282. oduzeo Vizantincima Skoplje, upadi Srba više nisu prestajali. 1297. godine Vizantija je preduzela protivnapad pod zapovedništvom Mihaila Glavasa, ali i ovaj poslednji napor je bio uzaludan. Andronik II je morao da se nagodi sa Srbima, te je ponudio kralju Milutinu ugovor o miru i brak sa svojom sestrim Evdokijom, ali je ona odbila da se uda za njega. Zato je Andronik morao da Milutinu da svoju petogodišnju kćer Simonidu, uprkos protivljenju klera, koji je zamerao što je Milutin već bio oženjen tri puta i u braku sa bugarskom princezom. u proleće 1299. godine potpisan je ugovor o miru i proslavljena Milutinova svadba sa malom vizantijskom princezom.. Osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip Milutin je zadržao kao miraz. 1294. godine došlo je do rata između Đenove i Mletaka vođen prvenstveno zbog velikog suparništva ove dve pomorske sile, koje su bile podelile Mediteran na sever i jug. Pošto je car dozvolio da se Đenovljani, napadnuti u Galati, sklone iza prestoničkih zidina, Mleci su preduzeli napad na stanovništvo naseljeno van gradskih zidina, a na to su Vizantinci odgovorili represalijama prema Mlečanima naseljenim u gradu. Rat se pretvorio u sukob Mletaka i Vizantije, jer su Đenovljani napustili svoje saveznike i 1299. godine sklopili sa Mlecima «večni mir». Vizantija koja nije imala flotu zapala je u težak položaj. Rat se završio 1302. godine primirjem na deset godina pri čemu su Mlecima potvrđene sve njihove stare privilegije i osim toga dodeljene nove kolonije u Egejskom moru. Đenovljani su opasali Galatu jakim bedemom i tako je u blizini vizantijske tvrđave nikla još jedna.

62

Mongolska invazija koja je sredinom XIII veka uzdrmala celu prednju Aziju, potisnula je mnogobrojna turska plemena prema Maloj Aziji i ovde je Vizantija najviše nastradala. Velike mase kretale su se prema granici carstva, a zatim su počele da prodiru i u vizantijsku Malu Aziju. Vremenom turski napadi su postajali sve veći, dok na vizantijskoj strani otpora gotovo da nije ni bilo. Sistem pogranične odbrane, stvoren u nikejsko doba, bio je propao i zemlja je bila otvorena neprijateljskim najezdama. Za odbranu Male Azije nije postojalo ni vojnih ni finansijskih sredstava. Već oko 1300. godine čitava Mala Azija nalazila se pod Turskom vlašću. U ovoj bujici održale su se samo neke veće tvrđave, kao Nikeja, Nikomedija, Brusa, Sard, Filadelfija, Magnezija ili luke, kao Herakleja na severu, Smirna i Fokeja na jugu. Staru Bitiniju držao je Osman, rodonačelnik Osmanlijske dinastije, koja će vremenom ujediniti pod svojom upravom sva turska plemena i pokoriti i Vizantiju i južnoslovenske zemlje. Andronik II je mnoge nade polagao u Alane, koji su došli, tražeći zemlju za naseljavanje. Bilo ih je sve zajedno nekih desetak hiljada, ali su poraženi u prvom sudaru sa Turcima pa su se povukli i počeli da pljačkaju vizantijsku zemlju. Neočekivano se pojavilo svetlo na kraju tunela. Rožer de Flor, zapovednik Katalanske kompanije, ponudio je caru svoje usluge u borbi protiv Turaka. Krajem 1303. godine Rožer je stigao u prestonicu sa 6500 vojnika. Andronik mu je dao ugovorenu platu za 4 meseca unapred, a Rožera verio sa svojom sestričinom Marijom Asen. Početkom 1304. godine Katalanci su se prebacili u Malu Aziju i krenuli protiv Filadelfije, gde su u prvom naletu do nogu potukli Turke, ali su posle pobede počeli da pustoše okolnu zemlju, pljačkajući bez razlike Turke i Vizantince. Umesto da ratuju sa Turcima napali su vizantijsku Magneziju. Carska vlada bila je srećna kada je uspela da ih ubedi da se vrate. Zimu 1304/5. godine proveli su u Galipolju, ali se zategnutost povećavala. Sukob se toliko zaoštrio da je Rožer ubijen u palati Mihaila IX, aprila 1305. godine. Ogorčeni Katalanci latili su se oružja pa je izbio rat. Kod Apra u Trakiji, šarena vojska Mihaila IX sa pomoćnim turskim i alanskim odredima, pretrpela je težak poraz. Odbrana se morala ograničiti na važnije gradove, dok je ostala zemlja bila prepuštena pljački. Pune dve godine su Katalanci pljačkali po celoj Trakiji. Istovremeno se pojačao i bugarski pritisak sa severa. Pod upravom Teodora Svetoslava (1300-1322) Bugarska je počela da se oporavlja. Iskoristivši opšte rasulo u Vizantiji on je proširio svoju teritoriju južno od balkanskih planina i nekoliko važnih gradova na Crnom Moru, a carska vlada je morala da se pomiri sa ovim gubitkom i da ugovorom o miru prizna bugarskom caru njegova osvajanja, 1307. godine. U međuvremenu su Katalanci krenuli preko Rodopa i u jesen 1307. godine nastanili se na Kasandriji. Odavde su nastavili da pljačkaju na sve strane. Ni manastiri Svete Gore nisu pošteđeni, Hilandar je izdržao pravu opsadu, a Ruski manastir je spaljen. Napad na Solun je bio odbijen u proleće 1308. godine. Filip Tarentski se, na zapadu, sporazumeo sa katoličkim Albancima i zauzeo Drač. Njegov pohod protiv epirske despine Ane nije bio uspešan međutim. Opasniji od njega bio je Karlo Valoa. Oženivši se 1301. godine titularnom Konstantinopoljskom caricom Katarinom Kurtene, on je sad radio na oživljavanju planova Karla Anžujskog. 1306. godine zaključio je sporazum sa Mlecima, koji nisu mogli da odole iskušenju da ožive politiku iz vremena IV krstaškog rata. 1308. godine Valoa je sklopio ugovor sa Milutinom, a papa Kliment V je pružio moralnu podršku, bacivši još jednu anatemu na vizantijskog cara, 1307. godine. Karlov izaslanik Teobald Sepoa, stigao je 1308. godine sa jedanaest mletačkih lađa na Eubeju, odakle se uputio na Kasandriju i primio od Katalanske kompanije, u ime svog gospodara, zakletvu vernosti. Katalanci su potom krenuli na Tesaliju, gde je vladao Jovan II, unuk sevastokratora Jovana, teško bolestan mladić, koji se posle smrti tutora Gvidoa II de la Roša (1308) bio okrenuo ka vizantijskom caru. O davanju otpora Katalancima nije bilo ni govora. Čitavu godinu Katalanci su živeli bezbrižno u ovoj bogatoj i plodnoj oblasti. Najzad su u proleće 1310. godine krenuli na jug i stupili u službu atinskog vojvode Valtera od Brijena. Tu su uspešno služili za

63

njegov račun, ali su uskoro otvoreno zaratili sa Francima 1311. godine, kada su na Kefisu u Beotiji satrli brojno nadmoćniju franačku vojsku. Vojvoda Valter i njegovi vitezovi izginuli su u ovoj bici i tako je Franačka vlast u Atici i Beotiji bila slomljena i umesto nje nastala je Katalanska kneževina. Karlove osvajačke težnje nestale si tri godine ranije, kada je njegova žena Katarina Kurtene umrla, 1308. godine. Titula je prešla na njenu ćerku Katarinu Valoa i ona je 1313. godine, kao dete udata za Filipa Tarentskog, koji se zbog ovog braka razveo od svoje žene Epirke. Mleci su tri godine ranije uvideli da je mala šansa da će se obnoviti latinska vlast u Konstantinopolju, pa su potpisali primirje na 12 godina sa Vizantijom. Slično tome i Milutin se ponovo okrenuo Carstvu, pa je čak 1313. godine poslao 2000 konjanika caru kao pomoćni odred, koji se uspešno borio protiv Turaka. 1308. godine Andronik je uspeo da stabilizuje položaj na Peloponezu. Ukinuo je odredbu kojom se upravnik menjao svake godine, pa je sledećih osam godina regionom vladao Mihailo Kantakuzin, otac budućeg cara Jovana VI. Njegovo delo nastavio je Andronik Asen (13161323), sin bivšeg bugarskog cara Jovana III Asena. U uspešnim borbama sa Latinima, on je uspeo da učvrsti i proširi Vizantijsku vlast u Moreji. 1318. godine dinastija Anđela ugasila se i u Epiru i u Tesaliji. Epirskog despota Tomu ubio je grof Kefalenije Nikola Orsini. Janjina i niz drugih epirskih gradova došli su pod vlast vizantijskog cara, a posle smrti sevastokratora Jovana II, Tesalija prestaje da postoji kao država. Severni deo je priznao carev suverenitet, ali samo nominalno. Tada u Tesaliju upadaju velike mase Albanaca, dok je najveći deo sa prestonicom Neopatre prigrabila atinska vojvodina Katalanaca, dok je lučka varoš Pteleon pripala Mlecima. EPOHA GRAĐANSKIH RATOVA. PREVLAST SRBIJE NA BALKANU Opadanje države ispoljilo se u teškim nemirima. Sukob između starog i mladog Andronika je prvi u nizu unutrašnjih borbi. Andronik III, sin Mihaila IX, lep i darovit mladić, bio je nekada ljubimac starog cara. Još kao dete, on je bio proglašen za cara – savladara i važio je kao drugi naslednik, posle svog oca. Međutim stari car se, s vremenom, teško mirio sa lakomislenim životom mlađeg Andronika, a ovaj je sve teže podnosio očevo i dedino tutorstvo. Tragičan završetak jedne ljubavne pustolovine Andronika III učinio je kraj ovoj ljubavi. Tragajući za nekim suparnikom svog gospodara, Andronikovi ljudi su zabunom ubili njegovog brata, despota Manojla. Pogođen ovim, Mihailo IX je umro 1320. godine, teško bolestan, a stari car je lišio Andronika nasledstva. Međutim, Andronik III je imao mnogo pristalica, naročito među mlađim plemićima i protiv cara se stvorila jaka opozicija. Njen vođa bio je Jovan Kantakuzin, najbolji Andronikov prijatelj i daroviti pustolov Sirgijan, koji je bio po ocu kumanskog porekla. Iskoristivši nezadovoljstvo koje je vladalo zbog silnih nameta u Trakiji, aristokratija je uspela da izazove nemire, a na Uskrs 1321. godine Andronik III je napustio prestonicu i pridružio se vojsci koju su njegovi prijatelji skupili oko Jedrena. U borbi koja je predstojala on je bio u mnogo povoljnijem položaju nego stari car. Kada je vojska pod vođstvom Sirgijana krenula na prestonicu, stari car je požurio da sklopi mir, bojeći se pobune u prestonici. Već sledeće godine ponovo je izbio rat, kada je u taboru mladog Andronika došlo do neslaganja izazvanog suparništvom Sirgijana i Kantakuzina. Sirgijan je prišao starom caru i u njegovoj službi preuzeo vođstvo protiv svog doskorašnjeg štićenika i gospodara. Ali naklonost naroda je bila na strani pretendenta, pa je stari car, pošto se nekoliko gradova u blizini prestonice predalo, ponovo popustio i sporazum je uspostavljen pod ranijim uslovima. Sada je na duže vreme zavladao mir, a Andronik III je čak krunisan za savladara 2.2.1325. godine.

64

Turci su u međuvremenu zauzeli izgladnelu Brusu, 6. aprila 1326. godine, koju je Urhan, Osmanov sin, načinio svojom prestonicom. Nepunu godinu dana kasnije, u februaru 1327. godine ponovo izbija rat između mladog i starog cara. Kako je Andronik II, zahvaljujući starim vezama sa srpskom dinastijom, sklopi savez sa Stefanom Dečanskim, Andronik III se sporazumeo sa bugarskim carom Mihailom Šišmanom. Akcija koju su privrženici Andronika II preuzeli u Makedoniji propala je pre nego što je srpski kralj uspeo da se pridruži. Cela Makedonija i sam Solun pripali su Androniku III. On je u Solun ušao u pratnji Jovana Kantakuzina januara 1328. godine. U tom trenutku bugarski car je poslao Androniku starijem jedan odred bugarsko-tatarskog sastava, pa je Andronik III pretnjama i nagovaranjima morao da ga ubedi da opozove trupe. 24. maja 1328. godine Andronik III je prodro u prestonicu i preuzeo vlast. Stari car je zatvoren u manastir, gde je i umro 13.2.1332. godine, kao Monah Antonije. Andronik III (1328-1341) Na vlast je sada došla nova generacija, čiji je najistaknutiji vođa bio Jovan Kantakuzin. Državničkim sposobnostima on je daleko nadmašivao sve svoje savremenike, pa i hrabrog ali nestalnog cara. Preuzevši vlast i odgovornost, Andronik III i Kantakuzin su umnogome pratili mere prethodne vlade. 1329. godine Andronik III je izvršio reformu vrhovnog sudstva i od nekadašnjih 12 vrhovnih sudija koje je postavio njegov deda, načinio sudski kolegijum od samo 4 člana, dva sveštena i dva svetovna. Međutim, reforma nije bila uspešna, jer su već 1337. godine trojica od četvorice sudija bili smenjeni zbog primanja mita. Nemoćna prema nadiranju Osmanlija i Srba, Vizantija je postigla izvesne uspehe u severnoj Grčkoj i na Egeju, ali je i to imala da zahvali saradnji sa seldžučkim emirima, koji su se osećali ugroženi osmanlijskom ekspanzijom. Građenje brodova je bilo za cara i Kantakuzina jedan od važnijih zadataka. Kako državna sredstva za to nisu bila dovoljna, Kantakuzin i drugi vizantijski magnati svakako su već tada pomagali gradnju brodova iz ličnih sredstava. Andronik III je upao u srpski deo Makedonije, ali je 28. jula 1330. godine vojska njegovog saveznika Sišmana bila poražena kod Velbužda, a sam car je poginuo u bekstvu. Ova bitka udarila je temelje srpskoj prevlasti na Balkanu. Bugarski boljari su uskoro proterali sestru Stefana Dečanskog Anu, koja je bila postavljena na presto Bugarske posle smrti Mihaila Šišmana i doveli na presto Ivana Aleksandra (1331-1371). U Srbiji je izvršen prevrat i na vlast je došao Stefan Dušan. Južnoslovenski vladari zaključili su čvrst mir i Dušan se oženio sestrom bugarskog cara Jelenom. Aleksandar je odmah stupio u borbu sa Vizantijom i uspeo da vrati gradove koje je Andronik u međuvremenu bio zauzeo i to sve osigura ugovorom iz 1332. godine. u proleće 1334. godine stupio je u službu srpskog kralja Dušana Sirgijan, koji je uspeo da učini Dušanu znatne usluge u borbi protiv Vizantije. Već tada su pale mnoge važne tvrđave u Makedoniji, kao Ohrid, Prilep, Strumica, Kostur. Tek su jake zidine Soluna zaustavile Dušanovo napredovanje. Najzad je jedan carev čovek uspeo da ubije Sirgijana, a Dušan je prihvatio ponudu za mir, jer je sa severa pretio napad Ugara. 3.8. 1334. godine zaključen je ugovor o miru po kome su Srbi zadržali veći deo osvojene Makedonije, sa Prilepom, Ohridom i Strumicom. U Maloj Aziji Andronik i Jovan pokušali su da se odupru Turcima. 1329. godine krenuli su u Malu Aziju sa 2000 vojnika da oslobode opsednutu Nikeju, ali su podlegli u neravnopravnoj borbi kod Filokrene i početkom marta 1331. godine Urhan je ušao u grad. Šest godina kasnije pala je i Nikomedija. Sada su se u Maloj Aziji pod vizantijskom vlašću nalazili samo pojedini gradovi, udaljeni jedan od drugog, kao Filadelfija i Herakleja na Pontu.

65

Južni deo Egeja, trpeo je od napade od maloazijskih seldžučkih emira, ali su oni napadali Latine, što je omogućavalo saradnju sa Vizantijom. Oslanjajući se na njih Andronik III i Jovan su pokušali, uz pomoć novosagrađene flote da pojačaju vizantijske pozicije na moru. Carska flota je najpre krenula na Hios, koji je osvojen i do 1346. bio pod carskom vlašću. Car je uspeo da spase i Lezbos od napada zapada. Najznačajniji uspesi postignuti su u Epiru i Tesaliji. Posle smrti Stefana Gavrilopula Melisina 1333. godine, najmoćnijeg među tesalskim magnatima u Tesaliji je nastala anarhija. Jovan Monomah, solunski namesnik, upao je u Tesaliju, pa je severni deo Tesalije, sve do granice sa Katalancima. Epirski despot Jovan Orsini (1323-1335) pokušao je da zaposedne zapadni deo Tesalije, ali je odbijen. Despina Ana je uskoro otrovala svog muža i preuzela vlast sa svojim sinom Nićiforom II. Uskoro je carska vojska na čelu sa Andronikom i Jovanom pohitala iz Tesalije u Epir i primila od epirske despine izjavu vernosti 1337. godine. Zapadne sile, zainteresovane za Epir, pokušale su da ospore Vizantiji zemlju koja joj je tako lako pripala, ali se svega nekoliko gradova pridružilo Nićiforu II, pa kad su car i Jovan Kantakuzin prispeli sa malom vojskom, ustanak je brzo likvidiran 1340. godine. Kada je Andronik umro 15.6. 1341. godine, njegov sin Jovan imao je tek 9 godina. Veliki domestik Kantakuzin polagao je pravo na regenstvo, ali se protiv njega stvorila jaka opozicija. Najveći njegov neprijatelj bio je prepredeni Aleksije Apokavk, koji se za vreme građanskog rata istakao na strani Andronika III. Turci su pljačkali tračku obalu, Srbi su ponovo prodrli do Soluna, a i Bugari su pretili ratom. Kantakuzin se uspešno suprotstavio neprijateljima. Ahajski feudalci obavestili su velikog domestika da su spremni da priznaju suverenitet Vizantije. Odlazak Kantakuzina iz prestonice iskoristili su protivnici ua državni udar. Veliki domestik proglašen je za državnog neprijatelja, njegova palata je srušena i opljačkana, a pristalice pohapšene. Kantakuzin je primio borbu i 26.10.1341. godine u Dimotici se proglasio za cara. Ali Jovan naglašavao da se ne bori protiv legitimnog carskog doma, već protiv Apokavka. U borbu su se umešali i ziloti, fanatički deo monaha, koji su u to vreme oformili struju Isihasta, kaluđera koji su verovali da životom u potpunoj povučenosti i tišini, uz krajnji aksetizam može da se doživi vizija božanske svetlosti. Ove metode naišle su na podsmevanje i osudu, pa su čak izbili i sporovi u samoj crkvi oko ispravnosti ovog verovanja. Jedni su odbacivali postojanje nečeg takvog, dok su drugi izjednačavali nebeski i zemaljski svet, nečim što ih vezuje, što potiče od boga, a saopštava se ljudima. 1341. godine priznata je isihastička nauka na saboru u prestonici. Izbijanjem sukoba između regenstva i vođe aristokrata Kantakuzina socijalni antagonizam je buknuo svom snagom. U Jedrenu je izbio ustanak protiv lokalne aristokratije i uskoro je plamen zahvatio i druge tračke gradove. Članovi plemićkih i imućnih porodica svuda su ubijani, proterivani ili hapšeni. Najveću žestinu bunt je imao u Solunu, gde su 1342. godine ziloti uspeli da uzmu vlast u svoje ruke. Namesnik Teodor Sinadin morao je da beži iz grada, kao i pripadnici višeg staleža, dok je njihova imovina zaplenjena. Ziloti su priznali vlast Jovana V Paleologa. Kantakuzinova stvar izgledala je izgubljena. Najbliži njegovi saradnici okrenuli su se protiv njega i on se sa oko 2000 svojih ljudi povukao prema srpskoj granici i zatražio pomoć od cara Dušana. Srpski kralj ga je dočekao sa velikim počastima jula 1342. godine u Prištini. Kantakuzin je dugo ostao u Srbiji. Njegovi pregovori s Dušanom su doveli do sporazuma i sklapanja saveza. Međutim pohodi saveznika na jaki Ser nisu imali uspeha, ni 1342. ni 1343, pa je Kantakuzinova pratnja spala na svega 500 ljudi, kada mu je iznenada stigla vest da ga je Tesalija priznala za cara.

66

Uskoro mu je pošlo za rukom da proširi svoju vlast i na račun katalanske oblasti u južnoj Tesaliji. Potisnut iz starih vizantijskih pokrajina, Kantakuzin je podršku našao u nedavno vraćenim grčkim oblastima, kojima je on uvek pokazivao posebnu pažnju i čije je prisajedinjenje bilo u velikoj meri njegovo delo. Dušan je na ovo napustio Kantakuzina i pružio ruku prestoničkom regenstvu koje se svim sredstvima služilo da dobije njegovu naklonost. Uroš, Dušanov sin, veren je sestrom Jovana Paleologa, u leto 1343. godine. Kantakuzin je međutim prijatelja imao u aidinskom emiru Umuru, s kojim je još za vreme vladavine Andronika III bio u prijateljskim vezama. Krajem 1342. godine Jovan se obratio Umuru za pomoć i tada je stalno uživao podršku Turaka, prvo Seldžuka, pa Osmanlija. Jovan je odustao od osvajanja Soluna, a ostalu Makedoniju je prepustio Dušanu, ali je zato sa Turcima preduzeo osvajanje Trakije. Početkom 1343. godine Umur je ušao u Dimotiku, što je naplatio divljačkim pljačkanjem turskih trupa po zaposednutim zemljama Tokom 1343. godine Dušan je, najpre kao Kantakuzinov, a onda kao Paleologov saveznik, zauzeo Voden, Kostur i Hlerin i završio osvajanje Albanije. Bugarski car naplatio je svoje prijateljstvo zaposedanjem veće oblasti na gornjem toku Marice s Plovdivom i Stanimahom, iako na delu nije ukazao prestoničkoj vladi ni najmanju pomoć. Do leta 1345. godine Jovan je već potčinio skoro celu Trakiju. I u prestonici protivnička stranka je zadobila težak udarac; Aleksije Apokavk ubijen je 11.6.1345. godine prilikom obilaska jedne tamnice u kojoj su bili zatvoreni njegovi protivnici. Tada je i u Solunu došlo do prve reakcije protiv zilotske vladavine, a zanimljivo je da je poteklo od Jovana Apokavka, sina prestoničkog diktatora. On je ubio vođu zilota Mihaila Paleologa, ali su se oni digli na oružje i ubili Jovana sa oko stotinu svojih pristalica. Svi su bačeni sa gradskih bedema, a narod ih je rastrgao na komade. Jovan je sada mogao da bude siguran u pobedu. Oslanjajući se na ekonomski i politički najjače elemente on se sve više približavao svoj cilju, dok je snaga prestoničke vlade sve više opadala. Umur je doduše povukao svoju vojsku jer je morao da se bori sa koalicijom zapadnih sila, gde je i poginuo 1348. godine, ali se Kantakuzin u međuvremenu dogovorio sa osmanlijskim sultanom Uranom. Jovan se u Jedrenu krunisao za cara 21.5.1346. godine Vlast carice Ane bila je ograničena na prestonicu sa najbližom okolinom. Ona je u leto 1346. godine pozvala Turke da intervenišu u njenu pomoć i zaista, stigao je odred od 6000 ljudi, ali su oni upali u Bugarsku umesto da ratuju protiv Kantakuzina. 2.21347. godine carica je smenila patrijarha Jovana Kalekasa, pustila Grigorija Palamu iz zatvora i dovela za patrijarha Isidora, ali je 3.2.1347. godine prestonička kapija otvorena i gradska posada prešla na Jovanovu stranu, pa je carica morala da prekine borbu. Jovan Kantakuzin (1347-1354) Jovan je priznat za cara, i imao je da upravlja državom sam u toku deset godina, a zatim bi delio vlast sa legitimnim carem, Jovanom V. Njega je Jovan oženio svojom ćerkom Jelenom, a 13. maja obavljeno je novo krunisanje u prestonici. Jovan je proglašen «duhovnim bratom» Andronika, koji kao «zajednički otac» Jovana Paleologa i svoje dece brine o njihovim interesima. Osećajući da se njihova vlast ljulja ziloti su stupili u pregovore sa Dušanom, želeći da njima predaju grad. Ali, krajem 1349. godine njihova vlada je pala i Kantakuzin je ušao u grad 1350. godine. Sabor na Vlahernskom dvoru 1351. godine priznao je pravovernost isihasta i bacio anatemu na protivnike ove dogme. Grigorije Palama je uskoro proglašen (1357/58. godine) za sveca, a njegova nauka postala je jedna od osnova daljeg razvoja grčke crkve. Stišavanje unutrašnjih borbi nije zaustavilo napredovanje Dušanove vojske. Prvih godina Kantakuzinove vlade Dušan je završio osvajanje epirskih oblasti i pripojio svom carstvu Tesaliju (1348). Posle sloma zilotske vladavine u Solunu, Kantakuzin je uspeo da povrati Ber i Voden

67

u Makedoniji, 1350. godine, ali su uskoro ovi gradovi ponovo pali pod Dušanovu vlast. Njegove vojne operacije svodile su se uglavnom na opsedanje gradova, koji nisu dugo pružali otpor. Dušanovo carstvo se sada prostiralo na preko pola teritorije Vizantije. Sada su i preostale oblasti Vizantije bile ugrožene i činilo se da je potrebna još samo jedna ofanziva do sloma carstva. Ali Dušanu je nedostajala flota, a Mleci nisu bili voljni da mu je iznajme, jer im je bilo u računu da imaju slabu Vizantiju, na mesto jake Srbije. Stanovništvo Vizantije nije bilo više u stanju da plaća poreze. U Trakiji, jedinoj provinciji koja je carstvu preostala, zemljoradnja je za vreme građanskog rata potpuno upropašćena. Posle razornih borbi i pljačkanja Turaka ova provincija je ličila na pustinju. Carski prihodi od trgovine iznosili su svega oko 30 000 dukata godišnje, dok je samo Đenova u Galati zarađivala preko 200 000. Oko 1350. godine moskovski veliki knez poslao je za renoviranje novac koji se u celom gradu nije mogao skupiti. Ali, ovaj prilog nije upotrebljen za ono za šta je bio namenjen, već je utrošen na vrbovanje pomoćnih turskih odreda. Čak je i na carskom dvoru zavladala velika beda, pa je zabeleženo da su prilikom Kantakuzinovog krunisanja gosti jeli iz bakrenog i zemljanog posuđa. Kantakuzin se takođe oprobao u samostalnoj gradnji flote, a kako je državna blagajna bila prazna, Jovan je apelovao na pomoć bogatih građana. Na jedvite jade skupljeno je 50 000 zlatnika. Jovan se nije mogao pomiriti sa time da je skoro 87% carinskih prihoda na Bosforu išlo Đenovi, te je pokušao da učini kraj ovom stanju. Na većinu uvozne robe smanjio je carinu i postigao time da su brodovi u sve većem broju počeli da ulaze u prestoničku luku. Đenovljani su se odmah latili oružja, braneći svoje privilegije. U proleće 1349. godine nova flota je uništena i car je morao da se povinuje uslovima pobednika. Tek što se ovaj sukob završio, izbio je u vizantijskim vodama rat između Đenove i Mletaka. Mleci su sklopili savez sa aragonskim kraljem Petrom IV, a posle izvesnih kolebanja pridružio im se i Kantakuzin. 13.2.1352. godine odigrala se velika bitka na Bosforu u kojoj je i 14 vizantijskih brodova uzelo učešća. Bitka je trajala do mraka i nije donela prevagu ni jednoj strani, pa je rat nastavljen u zapadnim vodama još tri godine dok nije sklopljen mir. Odlazak mletačke flote ostavio je cara u teškom položaju. On je ostao usamljen i morao je da sklopi mir sa Đenovom. Mlečani su sada stupili u kontakt sa Jovanom V Paleologom i ponudili mu zajam od 20 000 dukata za borbu protiv Kantakuzina. Jovan je pokušao da izbegne sukob tako što je oblast svog sina Matije u zapadnoj Trakiji dao Jovanu V, a Matija je dobio nove oblasti u Jedrenskoj pokrajini. U jesen 1352. godine došlo je do rata, kada je Jovan V na čelu male vojske ušao u Jedrene, dok se Matija zatvorio u gradsku tvrđavu. Tada je Kantakuzin stigao sa svojim trupama i situacija se promenila. Jedrene i ostali gradovi pretrpeli su strahovito pljačkanje carskih trupa koje su uglavnom sačinjavali Turci. Jovan V je pozvao u pomoć Srbe i Bugare i dobio od Dušana 4000 konjanika. Ali Urhan je poslao Kantakuzinu još 10 000 ljudi pod zapovedništvom svog sina Sulejmana i tako je Kantakuzin pobedio. Trupe Jovana V potučene su u bici kod Dimotike. 1353. godine Jovan Kantakuzin je proglašen za cara i savladara dok je ime Jovana V izbačeno iz zvaničnih aklamacija i molitava, a sledeće godine carev sin je dobio titulu savladara. Sada počinje period turskog naseljavanja na tlu Balkana. Oni su se najpre učvrstili u tvrđavi Cimpe kod Galipolja, a marta 1354. godine, posle zemljotresa koji je oterao Vizantince Urhanov sin Sulejman zauzeo je i samo Galipolje. Prestoničko stanovništvo bio je prestravljeno, jer se verovalo da i sama prestonica ugrožena. Jovan V je u međuvremenu stupio u kontakt sa đenovskim gusarom Franćeskom Gatiluziom, vlasnikom dve galije, na kojima je krstario Egejom i tražio plen. Jovan mu je obećao svoju sestru Mariju ako ga ovaj vrati na presto, a kao miraz i ostrvo Lezbos. Novembra 1354. godine zaverenici su upali u grad i naterali cara da abdicira u korist Jovana V. Kantakuzin se zamonašio i kao monah Joasaf proživeo još trideset godina (umro 15.6.1383). Tu je napisao svoju čuvenu istoriju i niz teoloških spisa u kojima je branio nauku isihasta. Jovan V je uspeo da porazi Matiju Kantakuzina, 1357. godina, ali je Manojlo uspeo da se odbrani u Moreji i car je na kraju morao da prizna mladog despota.

68

Jovan V (1354-1390) Godinu dana po dolasku na vlast, desila se smrt srpskog i grčkog cara Dušana (20.12.1355), čime je jedan od najjačih pretendenata na vizantijsko nasledstvo ispao iz igre. Njegov sin car Uroš (1355-1371) nije bio u stanju da održi pod vlašću raznolike i slabo povezane delove očevog carstva. Turci su sada stajali na pragu Trakije, jedine preostale carske provincije. Jovan je pokušao da pregovara sa Rimom o uniji, te je par dana pre Dušanove smrti otišlo u Avinjon dugačko pismo u kome je molio papu da mu pošalje 5 galija i petnaest transportnih brodova sa 1000 vojnika i 500 konjanika. Sa svoje strane obećao je da će za 6 meseci privesti rimskoj veri svoj narod. Papa mu je u svom odgovoru odao priznanje za njegovo pobožno raspoloženje u vrlo toplim, ali i vrlo opštim izrazima. Uniji se usprotivio patrijarh Kalist, koji je branio prerogative svoje patrijaršije. Uskoro posle zauzimanja Galipolja, Turci su otpočeli sa sistematskim osvajanjem Balkana. 1359. godine prestonica je ugledala osmanlijsku vojsku pod svojim zidinama, ali su Turci krenuli u Trakiju. 1361. godine osvojena je Dimotika, a godinu dana kasnije i Jedrene. Za vlade novog sultana Murata (1362-1389) okupacija Balkana ulazi u odlučujuću fazu. Osmanlijski vojskovođa Lalašahin ušao je u Plovdiv i učvrstio se tamo kao beglerbeg Rumelije. Sultan je svoju prestonicu preselio prvo u Dimotiku, a potom oko 1365. godine u Jedrene. Domaće stanovništvo terano je u masama, kao roblje, u Malu Aziju, dok su u zaposednutim oblastima na Balkanu naseljavani turski kolonisti. Car je u proleće 1366. godine lično krenuo u Ugarsku da potraži pomoć kralja Ludovika I. To je bilo prvi put da car ide u inostranstvo kao molilac. No sve je bilo uzalud, a u povratku su Bugari čak i zadržali cara u Vidinu. Iznenadna intervencija grofa Amadea Savojskog, spasla je cara njegove bede. Amadeo je bio brat od ujaka caru i stigao je u leto 1366. godine u vizantijske vode sa krstaškom vojskom. U prvom naletu zauzeo je Galipolje, a zatim je krenuo na Bugarsku i primorao ih da predaju cara i Mesemvriju i Sozopolj.Tokom 1367. godine car je odlučio da lično krene u Rim, ali se odlazak otegao zbog opozicije, pa je car otišao tek avgusta 1369. godine. Prelaz cara u rimsku veru, obavljen je vrlo svečano, oktobra 1369. godine, ali je to ostao njegov lični akt. U proleće 1370. g. car je otplovio iz Rima u Mletke, gde su ga odvele njegove finansijske teškoće. Ali Mleci nisu hteli da pomognu. Jovan je pristao da im proda ostrvo Tenedos, a Mleci su se obavezali da mu vrate nakit carske krune i da mu daju 6 neopremljenih transportnih brodova i 25 000 dukata u gotovom. Stvar je izgledala gotova i caru je na ruke isplaćeno 4000 dukata. Ali, carev sin Andronik koji je upravljao carstvom u carevom odsustvu odbio je da preda ostrvo, jer je ono predstavljalo primamljiv plen i za njegove prijatelja Đenovljane. Jovan se sada našao u teškoj situaciji, bez para za povratak, a njegov apel za pomoć Andronik je odbio. Manojlo, isti onaj sin koga je car planirao jednom da pošalje kao taoca u Avinjon priskočio je ocu u pomoć. Iz Soluna kojim je upravljao, krenuo je u Mletke, ponevši neke dragulje koje je založio i tako oslobodio oca. Najzad oktobra 1371. godine Jovan V se vratio u prestonicu. Situacija je sada bila još složenija jer su Turci, koji su se u međuvremenu bili učvrstili u Trakiji, krenuli u osvajanje Makedonije. Mesec dana pre carevog povratka oni su kod Černomena na Marici porazili vojsku Jovana Uglješe i njegovog brata Vukašina. Vrlo brzo posle ove bitke i Vizantija je dospela u vazalni položaj i obavezala se da plaća danak sultanu i daje vojnu pomoć. Već u proleće 1373. godine, odgovarajući svojim obavezama, Jovan je pratio sultana u pohodu u Maloj Aziji. Andronik je ovo odsustvo iskoristio da ustane protiv cara, zajedno sa sultanovim sinom Saudži Čelebijom. Murat je brzo suzbio pobunu, oslepeo svog sina i zatražio da Jovan učini isto. Car nije smeo da se ogluši o Muratovu naredbu, ali je kana nad njegovim sinom izvršena blaže, pa su Andronik i njegov mali sin Jovan preživeli, za razliku od Čelebije. Andronik je stavljen u zatvor, a njegovo mesto je zauzeo Manojlo, koji je određen za naslednika i 25.8.1373. krunisan za cara savladara. Đenovljani su rešili da izvrše prevrat i pomogli su Androniku da pobegne

69

iz zatvora u Galatu i da stupi u akciju protiv Jovana i Manojla II. 12.8.1376. g. Andronik je posle tridesetdvodnevne opsade ušao u prestonicu, zbacio oca sa prestola, te nekoliko dana kasnije ustupio Đenovi Tenedos. Da bi stekao blagonaklonost Turaka, predao je njima Galipolje. Đenovljani nisu uspeli da zaposednu Tenedos, već su ga oktobra 1376. godine zauzeli Mlečani. Izbio je rat između ove dve sile, a Mlečani su pomogli Jovanu da pobegne iz zatvora i da pomoću Turaka povrati presto. Jovan V je 1.7.1379. godine ušao u prestonicu i preuzeo vlast, sa svojim sinom Manojlom II. Car se obavezao da plaća sultanu danak, te je Manojlo morao svake godine da dolazi na Portu sa ugovorenim dankom i pomoćnim trupama da bi pratio sultana kuda god ovaj naredi. Jovan je priznao Andronika IV i njegovog sina Jovana VII za zakonite naslednike i da im preda Selimvriju, Herakleju, Radosto i Panidos na upravu. Ovo priznanje čiji motivi nisu poznati, potvrđeno je formalnim ugovorom od 2.11.1382. Paleolozi su uspeli da oduzmu Kantakuzinima vizantijsku oblast na Peloponezu, što im je ujedno i jedini uspeh u ovo vreme. Teodor I (1382-1407) priznao je sultanov suverenitet i uživao kao vazal podršku Turaka protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Andronik nije mirovao i pokušao je da osvoji jednu tvrđavu na pola puta između Selimvrije i Konstantinopolja, ali je Jovan posle krvave i teške bitke uspeo da ga pobedi. Malo posle ovoga Andronik je i umro, u junu 1385. godine. Osmanlije su sve teže nasrtali na Vizantiju i Slovene; za nekoliko godina osvojeni su Ser (1383), Sofija (1385), Niš (1386), Solun (1387). Istina, posle pada Niša, knez Lazar Hrebljanović uspeo je da na Pločniku 1386. godine suzbije Turke, a 1388. godine bosanska vojska je porazila Turke kod Bileće. Ovi porazi izazvali su Muratov pohod protiv Srbije. 15.juna. 1389. godine došlo je do sudbonosne bitke u kojoj je Murat ubijen, ali je turska vojska pobedila. Knez Lazar je zarobljen i pogubljen po Bajazitovoj zapovesti. Srbija je postala vazalna država i poslednji veći centar otpora na Balkanu je bio slomljen. Položaj carstva sada je izgledao bezizlazan. Bajazit je opustošio okolnu zemlju a prestonici diktirao svoju volju, gušeći svaki nagoveštaj osamostaljenja. Kao oruđe služio mu je Jovan VII, žedan vlasti. 14. Aprila 1390. godine on je prodro u grad i preuzeo presto. Sada je izgledalo da je ovo predigra konačnog osvajanja Konstantinopolja od strane Turaka. Mletački senat, upućujući poslanstvo u grad, dao je specijalne instrukcije za slučaj da tamo već nađu «Muratovog sina». Ali Jovanova vlast nije potrajala dugo. Posle dva promašena napada, Manojlo koji je bio pobegao na Lemnos, uspeo je da 17.9. 1390. godine otera svog suparnika i vrati ocu presto. Dok je Jovan V prividno vladao carstvo Manojlo je morao da prati Bajazita u razna osvajanja, čak i u pohodu protiv Filadelfije i da pomogne osvajanje tog poslednjeg vizantijskog grada u Maloj Aziji. Stari car je u prestonici počeo da gradi nova utvrđenja, ali je na Bajazitov zahtev morao da ih sruši. Konačno, 16.2.1391 Jovan V je umro. Saznavši za očevu smrt Manojlo je pobegao sa turskog dvora i osigurao sebi presto na račun svog sinovca Jovana VII. Manojlo II (1391-1425) Manojlo je bio mnogostrano obrazovan i darovit čovek, ali je na presto seo u jednom od najtežih i najnesrećnijih trenutaka vizantijske istorije. Celo carstvo je sada bila prestonica, koji je i sam bio osiromašio i opusteo, spao na svega 40 000 – 50 000 stanovnika. Bajazit je sazvao sastanak u Seru 1393/1394. godinu i nagovestio svojim vazalima da će preći na taktiku totalnog neprijateljstva. Konstantinopolj je odmah blokiran sa kopna, pa je nestašica koja je decenijama pritiskala grad, dostigla vrhunac. Moreja, jedina vizantijska oblast van prestonice podvrgnuta je strašnim napadima. U centralnoj Grčkoj vodili su se sukobi oko zemlje Neria I Ačajuola, oko koje su se borili njegovi zetovi Karlo Toko, grof Kefalenije i despot Teodor Paleolog. Kada je Teodor napao Korint, Karlo je pozvao Turke koje su potukle Teodorovu vojsku, upale u vizantijsku Moreju i zaposeli vizantijske tvrđave

70

Leontarion i Akovu (početkom 1395). Dve godine pre toga Turci su već bili potčinili bugarsko carstvo, kada je osvojeno Trnovo 17.7.1393. Do teške borbe došlo je sa vlaškim knezom Mirčom koji je imao jakog oslonca u Ugarskoj. Na Rovinama se odigrala 17.5.1395. godine krvava bitka, u kojoj je poginuo Kraljević Marko (sin despota Vukašina) i Konstantin Dejanović. Vojnička pobeda ostala je na Mirčinoj strani, ali se on pokorio sultanovoj moći i obavezao se na danak. Posle okupacije Bugarske i Ugarska se našla ugrožena, pa se sada počelo ozbiljno pomišljati na zajedničku akciju hrišćana protiv Turaka. Pozivu ugarskog kralja Žigmunda, odazvali su se vitezovi iz više evropskih zemalja, u prvom redu Francuzi. Posle kolebanja pridružili su se i Mleci poslavši omanju flotu radi kontrole Dardanela. U bici kod Nikopolja, 25.9.1396. godine velika, ali šarena hrišćanska vojska poražena je. Kralj Žigmund spasao se bekstvom i stigao na jednom brodu u Konstantinopolj, da bi zaobilaznim putem preko Egeja i Jadrana, krenuo kući. Njegov prolazak kroz Dardanele praćen je jaukom zarobljenih hrišćana koje je sultan radi što većeg poniženja doveo na obale moreuza. 1397. godine osvojena je i Atina, a i Morejska despotovina je doživela strahovitu invaziju. Turci su prešli Korintsku prevlaku, zauzeli mletački Argos, potukli vojsku vizantijskog despota i prodrli do južne obale, pustošeći sve na putu. Jovan VII je pokušao da svoja prava na vizantijski presto proda francuskom kralju Karlu VI, ali on izgleda nije bio mnogo zainteresovan. Naprotiv, on se priklonio Manojlu i poslao mu 1000 ljudi pod vođstvom maršala Busikoa, koji je uspeo da se probije u grad i junački se borio sa Turcima. Decembra 1399. godine Manojlo je u pratnji Busikoa krenuo na put da obezbedi pomoć. Obišao je Mletke, druge italijanske gradove, otišao u Pariz, a odatle u London. Car nije dobio ništa sem obećanja koja su ostala neispunjena. Taman kada je nameravao da krene iz Pariza, posle 2 godine boravka tamo, stigne vest da je Bajazit poražen i zarobljen u bici kod Angore protiv Mongola pod vođstvom Timura, 28.7.1402. No Timur je već sledeće godine napustio Malu Aziju, a dve godine kasnije umro u toku pohoda protiv Kine. U Osmanlijskom carstvu izbili su nemiri. Učvrstivši se u evropskom delu i vodeći ogorčenu borbu protiv svoje braće u Maloj Aziji, Bajazitov najstariji sin, Sulejman sklopio je ugovor sa Vizantijom, despotom Stefanom Lazarevićem i pomorskim silama, italijanskim gradovima. Vizantija se oslobodila vazalne zavisnosti prema Turcima i prestala da plaća danak, a ponovo je dobila i Solun s okolinom i gradove na Mramornom moru. Kada je Sulejman 1411. poražen u borbi protiv Muse, Vizantiji je ponovo zapretila kriza. Musa je opseo prestonicu, ali je na kraju u ovoj borbi trijumfovao njegov brat Mehmed, koji je 1413. godine, uz pomoć cara Manojla i despota Stefana Lazarevića savladao Musu. Mehmed I posvetio se prema unutrašnjoj obnovi svoje zemlje. Car je čak i 1415 krenuo na Peloponez i naredio da se na Korintskoj prevlaci izgradi Heksamilion, dug i jak bedem. Manojlo je napustio oblast marta 1416. godine, a ujesen iste godine stigao je u Moreju, njegov najstariji sin Jovan da pomogne svom bratu Teodoru II u upravljanju. 1421. godine umro je Mehmed I, a na njegovo mesto došao je Murat II (1421-1451). Osmanlijska sila bila je uspostavljena i novi sultan je obnovio agresivnu politiku. Jovan VIII, krunisan 1421. godine kao očev savladar podržavao je Mustafu, pretendenta protiv Murata II i time navukao na sebe sultanov gnev. 8. juna 1422. godine Murat je opseo prestonicu, ali se na njega digao Mustafa, pa je Murat morao da se povuče. U proleće sledeće godine Turci su upali u južnu Grčku. Bedem Heksamilion srušen je i cela je Moreja opustošena. Vizantijska vlada je uspela da sklopi sa Muratom II mir, tek pošto je opet pristala da plaća danak 1424. godine. 1423. godine Manojlov treći sin, Andronik, koji je upravljao Solun predao je grad Mlecima, koji su se obavezali da će se brinuti o ishrani i odbrani grada. To je izazvalo reakciju sultana, koji se oglušio o mletačke ponude da mu godišnje plaćaju 300 000 aspri i posle svega sedam godina Murat II je lično na juriš osvojio 29. marta. 1430. godine grad.

71

Jovan VIII (1425-1448) Pet godina pre pada grada Manojlo je umro, a njegov sin Jovan vladao je sada prestonicom i njenim predgrađem. U preostalim delovima carstva vladala su njegova braća kao samostalni gospodari. I pored strahovitih turskih pljačkanja Moreja je nastavila uspešnu borbu sa latinskim državama. 1427. godine pobeđen je Karlo Toko, koji je potom sporazumom ustupio ostatak svojih poseda na Peloponezu, despotu Konstantinu, 1428. godine. 1430. godine Konstantin je osvojio Patras, pa je Latinska Ahajska kneževina prestala da postoji. Svestan teške situacije Jovan je odlučio da ponovo zaigra na kartu unije sa Rimskom crkvom, te su 1431. godine počeli pregovori, ali se zbog unutarcrkvenih svađa pregovori otegli. Novembra 1437. godine Jovan je napustio prestonicu i uputio se na Zapad, u pratnji svoga brata Dimitrija, patrijarha Josifa, nekoliko mitropolita i episkopa i igumana. U proleće 1438. godine on je stigao u Feraru, gde je 9. aprila otvoren sabor. Sabor je posle prenet u Firencu gde su se nastavile žučne rasprave. Tek 6.7.1439. godine u firentinskoj katedrali, kardinal Julijan Čezarini i nikejski arhiepiskop Visarion proglasili su na latinskom i grčkom jeziku uniju. Ali unija je ostala samo mrtvo slovo na papiru jer Jovan nije imao načina kako da suzbije opoziciju. Tursko napredovanje ponukalo je Erdeljskog vojvodu Jovana Hunjadija, slavnog Sibinjanin Janka iz narodnih pesama da povede borbu protiv Turaka. On je izvojevao nekoliko pobeda u Srbiji, Vlaškoj i Erdelju, koje su svuda izazvale oduševljenje. Papa je pozvao hrišćane u rat i uskoro se u Ugarskoj okupila vojska od oko 25 000 ljudi, pod vođstvom mladog kralja Poljske i Ugarske Vladislava III, Jovana Hunjadija i despota Đurađa Brankovića. Početkom oktobra 1443. godine, dok je Murat ratovao u Maloj Aziji hrišćanska vojska je prešla Dunav kod Smedereva i prošla kroz Srbiju, gde je Hunjadi, kod Niša pobedio turskog namesnika Rumelije. Zatim su prodrli u Bugarsku, osvojili Sofiju i krenuli prema Trakiji. Tu je turski otpor pojačao i strašni mrazevi su naterali hrišćane da se vrate. Ali i pri povratku, oni su početkom januara 1444. godine pobedili tursku vojsku. U Albaniji je izbio ustanak pod vođstvom Skenderbega, a u južnoj Grčkoj despot Konstantin otpočeo je ofanzivu. Konstantin je već od 1443. godine držao pod vlašću ceo Peloponez. Zatim je prodro u srednju Grčku, zaposeo Atinu i Tebu. U junu 1444. godine Murat se u Jedrenu sastao sa predstavnicima kralja Vladislava, despota Đurđa i Jovana Hunjadija i ugovorio sa njima primirje na deset godina. Kardinal Čezarini je uskoro oslobodio mladog kralja zakletve i već u septembru hrišćanska vojska je ponovo krenula u rat, ali ovaj put bez srpskog dela vojske, jer je Đurađ bio zadovoljan sporazumom. Vojska je krenula prema Crnom Moru i posle napornog prolaza stigla na obalu. No mletačka flota nije mogla da spreči prebacivanje turske vojske i 10. novembra na čelu velike vojske Murat se kod Varne sukobio sa saveznicima i porazio ih. Posle ove katastrofe despot Konstantin je nastavio sa pohodima u Grčkoj. Prodro je u Beotiju, proširio svoju vlast na Fokidu i dalje do Pinda. Murat je na to udario na njega i prodro kroz srednju Grčku. Tek kod Heksamiliona Konstantin mu se suprotstavio, ali je turska topovska vatra oborila zid, koji je 10.12.1446 zauzet na juriš. Turci su upali u Moreju i odveli preko 60 000 zarobljenika. Ubrzo potom Konstantin je pozvan da zauzme presto Vizantije. Jovan VIII umro je 31.10.1448. ne ostavivši poroda, a pošto je malo pre toga umro i Teodor, carska kruna je pripala Konstantinu. Krunisan u Moreji, 6.1.1449. Konstantin Dragaš stigao je u prestonicu. Vlast u Moreji delili su Toma i Dimitrije, koji je u više mahova pokušao da se pomoću Turaka dočepa prestola.

72

Konstantin Dragaš (1448-1453) Kada je posle smrti Murata II u februara 1451. vlast preuzeo njegov sin Mehmed II, kucnuo je sudnji čas Vizantiji. Vizantijska prestonica nalazila se usred turske teritorije i delila azijske od evropskih teritorija. Prvi zadatak mladog sultana bio je da osvoji ovu tvrđavu. O njegovim namerama nije mogla postojati bilo kakva sumnja, jer je sultan počeo da zida Rumili hisar, tvrđavu u neposrednoj blizini Konstantinopolja. Prvih dana aprila 1453. godine Mehmed II je sakupio pred Konstantinopoljom ogromnu vojsku. Prema njoj je stajo u gradu mali broj grčkih i još manji broj latinskih vojnika ukupno oko 700 Đenovljana. Mehmed II je bio odlično opremio svoju vojsku, a pre svega je, uz pomoć zapadnih inženjera stvorio jaku artiljeriju. Ovo novo oružje upotrebljeno je prilikom napada na grad i presudilo bitku. 7. aprila počela je opsada. Glavni juriš bio je usmeren na gradske zidine sa kopna, pre svega na kapiju Pemptona, jer su Turci primetili da je to najslabija tačka utvrđenja. Zlatni Rog je bio zatvoren debelim lancem, koji Turci i pored svih napora nisu mogli probiti. Prilikom jednog pokušaja došlo je do pomorske bitke u kojoj je vizantijska flota odnela pobedu, što je izazvalo oduševljenje branilaca. 22. Aprila Osmanlije su prevukle preko kopna veći broj brodova i započeli bombardovanje grada i sa kopna i sa mora. Sam car je, boreći se na zidinama grada davao primer odlučnosti i požrtvovanja, rešen da ne nadživi stvar koju brani. Više juriša odbijeno je, ali posle sedmonedeljnog jurišanja, počeli su da popuštaju i bedemi grada. Za 29. maj Mehmed je naredio opšti napad. Uoči tog dana, Grci i Latini, okupili su se u Sv. Sofiji po poslednji put. Posle službe vojnici su se vratili na položaje i sve do kasno u noć car je vršio inspekciju trupa. U zoru je počeo juriš, ali je odbrana grada odolevala. Tada je sultan u napad bacio svoju glavnu rezervu, janičare. Posle teške borbe trupe su uspele da prodru na zidove. U odlučnom trenutku kardinal Ćustinijani smrtno je ranjen, što je izazvalo zabunu u redovima branilaca i ubrzalo prodor Turaka. Uskoro je ceo grad bio u njihovim rukama. Konstantin XI Dragaš borio se do poslednjeg daha i napao je smrt u borbi. Tri dana i tri noći trajalo je pljačkanje grada. uništena su blaga neprocenjive vrednosti, umetnički spomenici i rukopisi. Konstantinopolj je preimenovan u Istambul i postao je prestonica otomanskog carstva. 1456. godine osvojena je Atina, a 1460. godine nestala je i Morejska despotovina. Godinu dana kasnije istu sudbinu doživela je i Trapezuntska carevina i time je poslednji komad grčke zemlje došao pod tursku vlast. Srpska despotovina pala je 1459. godine, a Bosna 1463. Tako se ponovo uspostavilo jedno carstvo koje se prostiralo od Mesopotamije do Jadrana, sa središtem u Konstantinopolju / Istambulu.

73