ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1941 – 1945
АПРИЛСКИ РАТ У годинама које су претходиле Другом светском рату, Краљевина Југославија водила је политику неутралности, чији је најгласнији заговорник и носилац био Милан Стојадиновић. Он је кренуо путем успостављања добрих односа са Силама Осовине – Италијом и Немачком, што је устицало на слабљење традиционално добрих веза са Француском и савезницама из Мале Антанте – Чехословачком и Румунијом. Временом се Југославија нашла укљештена између сила Осовине: 1938. године, Немачка јој је постала сусед припајањем (аншлусом) Аустрије, а наредне, 1939. Италија је окупирала територију Албаније. Слабљење веза са Француском било је изазвано склапањем Минхенског споразума 30. септембра 1939, којим су се Француска и Велика Британија сагласиле са припајањем Судетске области Немачкој. То је утицало на још већу изолацију Југославије на међународном плану и њену већу зависност од Немачке, која је у Југославију улагала велики капитал. И некадашњи балкански савезници – Грчка и Румунија, додатно су утицали на неповољан положај у ком се Краљевина нашла – Румунија је 1940. приступила Тројном пакту, а Грчка се нашла у рату са Италијом. Уговор који је Југославија склопила 1940. са Мађарском о сталном миру и вечитом пријатељству није вредео много, пошто је Мађарска била ревизионистички расположена. Окружена земљама чланицама Тројног пакта и непосредно угрожена од њих, Југославија је морала попустити. Њени представници Драгиша Цветковић и Александар Цинцар - Марковић су 25. марта 1941. године у Бечу потписали Споразум о приступању Тројном пакту. За то су имали сагласност Крунског савета. То је изазвало велике демонстрације против владе Цветковић – Мачек у Београду, Сплиту, Цетињу, Скопљу, Љубљани и другим југословенским градовима. Носиоци ових демонстрација били су комунисти, антифашистички расположене масе и пробритански кругови југословенске буржоазије. Демонстранти су носили пароле: „Доле влада – савез са СССР – ом“, „Боље рат него пакт“, „Боље гроб него роб“. Атмосфера створена демонстрацијама, масовним антифашистичким таласом и незадовољством у војсци довела је до државног удара 27. марта под вођством генерала Душана Симовића и Боривоја Мирковића, у којој су учешћа узели официри београдског гарнизона и краљевске гарде. Оборена је влада Цветковић – Мачек и на чело државе је дошла пробританска гарнитура. Краљ, који није био у току догађаја, проглашен је пунолетним, а Душан Симовић је именован за председника владе. За потпредседника владе одређен је Влатко Мачек. Кнез Павле је интерниран у Кенију.
2
Државни удар је имао посебан значај за историју Југославије и, уопште, за историју Другог светског рата. Хитлер је био приморан да одложи почетак кампање против Совјетског Савеза („операција Барбароса“) и ангажује снаге за сламање Југославије и Грчке („операција Марита“). Разбијање Југославије, које је Хитлер предвиђао, пружало је шансу ревизионистичким земљама – Бугарској и Мађарској – да поврате територије изгубљене Нејским и Тријанонским уговором. Југословенска држава је дочекала немачки напад усамљена, без савезника, модерног наоружања и са великим унутрашњим проблемима. Она је годинама лавирала између великих сила водећи неутралну политику. Повијала се и пред једним и пред другим блоком, пред унутрашњим поделама буржоазије, да би се критичног часа њена неутрална политика распала као кула од карата1. Априлски рат је започео 6. априла 1941, без најаве. Немачки авиони су бомбардовали Београд из ваздуха, а истог дана су немачке копнене трупе продрле у Југославију са свих страна – из Немачке (Аустрије), Италије, Мађарске, Румуније и Бугарске. План југословенске војске је предвиђао дефанзиву према Немцима и вођење герилског рата у крајевима тешко приступачним за немачке тенкове, као и офанзиву према Италијанима у Албанији. Међутим, у априлском рату је југословенска војска доживела потпуну војну катастрофу пред страховито јаким налетом непријатеља. 8. априла Немци су заузели Скопље и овладали Македонијом, да би 10. априла ушли у Загреб, где је, у име усташког поглавника Анте Павелића, пензионисани пуковник Славко Кватерник прогласио Независну Државу Хрватску. Влатко Мачек, који је претходно напустио југословенску владу, позвао је чланство ХСС-а да остане лојално новој власти. Проглашење НДХ искористила је Мађарска као изговор да Југославија више не постоји, па је самим тим више није ни обавезивао споразум о сталном миру и вечном пријатељству; напад Немачке она је искористила да окупира своје некадашње територије – Бачку, Барању и Међумурје. Немци су 13. априла заузели Београд, трећи пут у 20. веку. Два дана касније, краљ и влада су се повукли у Никшић, одакле су одлетели у Грчку, затим у Палестину, те најзад у Лондон где ће остати током рата (Лондон је био седиште свих избегличких влада, па и југословенске). Начелник штаба Врховне команде Данило Калафатовић потписао је 18. априла капитулацију југословенске војске (не и државе!), дан након што су Александар Цинцар – Марковић и генерал Радивоје Јанковић потписали споразум о примирју у Београду. На југословенску територију су последњи ступили Бугари; они су 20. априла 1941. посели „бугарске области“ у Југославији које су претходно освојили Немци2.
1 2
Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918 – 1978, Nolit, Beograd 1981, 182 Исти, 187
3
Пораз у Априлском рату је био несумњив војни пораз, али тиме није окончано учешће Југословена у Другом светском рату. Хитлер је, као што је већ речено, био приморан да за пет недеља одложи напад на Совјетски Савез. Напад Немачке и Италије на Југославију обелоданио је ирационалност њене политике неутралности уочи Другог светског рата, политике која није почивала на широј међународној оријентацији, реалном савезништву и унутрашњој чврстини3. Немци су после Априлског рата постали господари залеђа Медитерана, освојили експлоатациони простор богат сировинама, храном и дрветом, овладали целим током Дунава, и тако, са војне тачке гледишта, заштитили позадину каснијих великих фронтова на истоку4.
3 4
Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918 – 1978, Nolit, Beograd 1981, 187 Исти
4
ОКУПАЦИОНА ПОДЕЛА ЈУГОСЛАВИЈЕ СЛОВЕНИЈА – подељена између Немачке, Италије и Мађарске; у делу који је припао Немачкој (Доња Штајерска, Горењска и Долењска и Межничка долина) спровођена је политика денационализације, са припремама за исељавање Словенаца у Шлезију, Италију, Бугарску, НДХ, већ према замислима Хајнриха Химлера. Ту су насељавани Немци из Буковине, Добруџе и Тирола. Словеначки језик, штампа и удружења су били забрањени. Првобитним планом било је предвиђено да се одатле исели преко 260 000 Словенаца, али је устанак онемогућио масовно исељавање. До половине јула 1941. у Србију је исељено преко 7 000 Словенаца, а у јесен 1941. у Немачку преко 30 000. Један део Словенаца пресељен је и у НДХ. Мађарској је припојено Прекомурје, а остатак Словеније је припао Италији, која је на тој територији оформила тзв. ЉУБЉАНСКУ ПРОВИНЦИЈУ, којом је управљао високи комесар Лео Рупник. ХРВАТСКА – заједно са Босном и Херцеговином, мањим делом Далмације и Сремом ушла је у састав НДХ. Срем су Немци предали НДХ тек октобра 1941. године задржавајући привилегован положај за Немце који су живели на том подручју. Међимурје је припојено Мађарској, што је компликовало усташко – мађарске односе. ДАЛМАЦИЈА – већи део Далмације је анектиран од стране Италије (мањи део ушао је у састав НДХ); на том простору су Италијани створили ријечку, задарску и сплитску покрајину, које су се спајале са бококоторском. Ова територија је била под управом гувернера Далмације у Задру. БАЧКА, БАРАЊА и МЕЂУМУРЈЕ – ушли су у састав Мађарске (заједно са словеначким Прекомурјем); БАНАТ – као посебна административна област остао у саставу окупиране Србије. Узрок томе су биле претензије Румуније и Мађарске на ту област, као и присуство великог броја Немаца. Једно време помињала се и могућност оснивања ''Донауланда'' – државе подунавских Шваба, која би господарила Дунавом и представљала капију Беча. СРБИЈА – сведена на границе уже од оних пре Балканских ратова. Бугарска је анектирала већи део Македоније и југоисточну Србију заједно са врањским и пиротским окрузима. На интервенцију краља Бориса добила је и Охрид. На Косову је окупирала качанички и делове урошевачког и гњиланског среза. Западна Македонија је, вољом Италије (упркос бугарском противљењу), прикључена Великој Албанији у чији састав су такође ушли Косово и Метохија и делови Црне Горе с Плавом, Гусињем, Рожајем и Улцињом.
5
ЦРНА ГОРА – делови Црне Горе су ушли у састав Велике Албаније, Бока Которска је анектирана Италији а остатак Црне Горе је добио блажи окупациони италијански режим. То је разочарало црногорске сепаратисте, који су желели да обнове ''Велику Црну Гору''. Независна црногорска држава (под италијанским протекторатом) проглашена је 12. јула 1941. САНЏАК – остао је у италијанској окупационој зони, али су Немци задржали Нови Пазар у саставу Србије, ради контроле Ибарске долине као важне саобраћајнице, као и рудник Трепчу на Косову са три среза. Успостављајући окупациони систем, нове државе и режиме, окупатори су се ослањали на снаге које су и пре рата били носиоци сепаратизма, поделе Југославије и фашистичке идеологије – пре свега на усташе и немачку народносну групу, као и на националне мањине, угњетаване и обесправљене у Краљевини. Припадници немачке националне мањине су се 1941. године декларисали као немачки држављани. Међу квислиншким групама испољавао се несклад политичких погледа, нарочито међу онима које су биле састављене од припадника различитих нација и вера, а у њима развијао ривалитет. Познати су разлаз Анте Павелића и Славка Кватерника 1942. године, Секуле Дрљевића и неких црногорских сепаратиста 1941, нетрпељивост између Драже Михаиловића и Димитрија Љотића. Јавне или притајене сукобе подстицали су и представници немачких и других војних, страначких или политичких служби, или су их пак смиривали, зависно од интереса окупатора, који су се и међу собом конфронтирали. Немци, Италијани, Бугари и Мађари спроводили су денационализацију српског, словеначког, македонског и хрватског живља на окупираним и анектираним територијама. На овим другим примењивано је законодавство држава које су извеле припајање. У Љубљанској провинцији заведен је италијански режим, нешто блажи и еластичнији од режима у остатку Словеније. Бугари, који су у Македонији заменили немачке трупе, забранили су употребу македонског имена, језика и натписа у службеној комуникацији и довели своје чиновнике и свештенике. За званичне језике у западној Македонији проглашени су италијански и албански.
6
УСТАНАК НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1941 Начелник штаба Врховне команде војске Краљевине Југославије Данило Калафатовић је 18. априла 1941. године потписао капитулацију југословенске војске. Тиме је окончан априлски рат у ком су Немци лако и без већих потешкоћа сломили одбрамбену моћ југословенске армије. Међутим, то није значило и дефинитивно покоравање народа Југославије, који ће врло брзо отпочети са пружањем отпора. Већ маја 1941. године на Равној Гори почиње окупљање и организовање устаничких снага на Равној Гори, под вођством Драгољуба Драже Михаиловића, пуковника Југословенске војске. Он од самог почетка претендује да представља легитимног наследника поражене војске, да би ускоро његов покрет прихватила и југословенска влада у избеглиштву. Његов четнички покрет представљао је и бранио интересе великосрпске буржоазије, тражећи одмазду за убиства Срба и усташку издају у априлском рату. Бранио је такође контиунитет Југославије са првенством Србије у њој. Михаиловић се ограничио на стратегију „чекања“, односно, сматрао је да се рат решава на великим фронтовима (западном и источном пре свега), и да тек након расплета на тамошњим фронтовима треба почети са отвореним војним акцијама против окупатора. А док се то не деси, Михаиловић је тежио да сачува „биолошку супстанцију“ српског народа („Срби не могу да дозволе да плате 50 или 100 живота за једну разрушрену пругу“). Покрет Драже Михаиловића окупљао је политичаре и јавне раднике (Драгиша Васић, Младен Жујовић, Стеван Мољевић итд). Поред устаничког покрета Драже Михаиловића, у јужној Србији деловао је покрет Косте Михаиловића Пећанца, састављен од припадника предратног удружења четника, на антиалбанској и противмуслиманској основи. За Комунистичку партију Југославије отпор фашизму није престао да званичном капитулацијом југословенске војске. КПЈ је остала југословенска организација независно од чињенице што је Краљевина Југославија војно поражена, а њена територија издељена између окупатора. За разлику од врхова осталих странака, руководство КПЈ је остало у земљи. Партија је задржала свој назив, обраћала се свим југословенским народима и залагала за политичко и организационо јединство комуниста. Прикупљани су наоружање и муниција, стваране су оружане јединице и окупљани војни стручњаци. Још 10. априла у Загребу је основан ВОЈНИ КОМИТЕТ, који је требао да руководи припремама за устанак. Ускоро, 8. маја, генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито прешао је у Београд, који је тако постао средиште припрема за устанак. Војни комитет је 27. јуна прерастао у ГЛАВНИ ШТАБ НОПОЈ-а (НОПОЈ – Народноослободилачки партизански одреди Југославије), а Тито је именован за његовог команданта. На седници Политбироа ЦК КПЈ од 4. јула 1941. године донета је одлука о подизању устанка.
7
Предвиђено је да се са саботажа и диверзија пређе на борбе у форми партизанског ратовања, да се стварају партизански одреди, уведу политички комесари као представници КПЈ у оружаним јединицама и да се у југословенске земље упуте чланови ЦК КПЈ са изванредним овлашћењима за дизање устанка и војно – политичку организацију. У Босну и Херцеговину је упућен Светозар Вукмановић Темпо, а у Црну Гору Милован Ђилас. Устанак у Србији. За почетак устанка у Србији се узима 7. јул 1941, када је у Белој Цркви Жикица Јовановић Шпанац убио два жандарма. Па ипак, и пре тога су у Србији постојале устаничке групације, а жариште устанка је било у западној Србији. На том простору је у јесен 1941. била створена УЖИЧКА РЕПУБЛИКА, која је представљала прву слободну територију у окупираној Европи. Она је обухватала ослобођене градове – Крупањ, Пожегу, Ариље, Чачак, Горњи Милановац, а њен центар је било Ужице. Простирала се на 19 000 км2, граничила се са Санџаком на југу, Источном Босном на западу, и Сремом на северу. У њој је оживљавана привреда, обнављан рад друштвених служби, одржаван саобраћај итд. У Ужицу је чак радила и фабрика оружја и излазио лист „Борба“. Централно руководство КПЈ је прешло на ослобођену територију. У селу Столице поред Крупња одржан је 26. септембра 1941. године састанак руководилаца устанка, ком су присуствовали делегати из свих крајева Југославије, изузев из Македоније и Црне Горе. На том састанку су донете одлуке о војној организацији устанка, усвојен је јединствен амблем – петокрака на националној застави, поздрав „Смрт фашизму – слобода народу!“ итд). У јесен 1941. дошло је и до два сусрета између Јосипа Броза и Драже Михаиловића (19. септембра у селу Струганику и 26. октобра у Брајићима), али они нису дали никаквих резултата. На њима је Тито покушао да приволи четнике на сарадњу, у чему није успео. Њихов разлаз је кулминирао 1. новембра, када су четници напали Ужице. То је уједно био и ПОЧЕТАК ГРАЂАНСКОГ РАТА у Југославији између партизана и четника. Непријатељства су привремено обустављена 20. новембра, али су касније настављена. Немци нису имали поверења у покрет Драже Михаиловића, знајући да иза њега стоји Лондон. Они су искористили слабљење одбране Ужичке републике након четничког напада, да га сами заузму, 29. новембра. Успели су да поврате изгубљене територије и потисну партизане, који су се склонили у Санџак. Убрзо након тога су разбили и штаб Драже Михаиловића на Равној Гори (7. децембар). Партизанске акције у источној и јужној Србији су текле одвојено, без координације са устанком у Западној Србији, првенствено због стратешког значаја који су те области имале за окупатора.
8
Устанак у Црној Гори. За почетак устанка у Црној Гори узима се 13. јул 1941, када је извршен напад на италијанске посаде у Вир – Пазару, на Чеву и у Петровцу. Устанак је изненадио окупатора својом масовношћу, првенствено због тога што је дан пре његовог избијања проглашена самостална црногорска држава под италијанским протекторатом (12. јул). На масовне размере устанка утицали су, поред пропаганде КПЈ и СКОЈ – а, слободарске традиције, мржња према ропству, учешће „Русије“ у рату итд. Убрзо је ослобођена цела Црна Гора изузев градова НИКШИЋ, ЦЕТИЊЕ, ПОДГОРИЦА и БАР. Ширина устанка је паралисала италијанску окупациону управу. Она је међутим успела да се консолидује, и, уз помоћ снага из Албаније успела да до 14. августа поврати целокупну ослобођену територију. То је накратко обуставило устанак, који је оживео октобра 1941. Међутим, нови ударац устаницима нанели су Италијани у ПЉЕВАЉСКОЈ БИЦИ (1. децембар). Та битка представљала је најтежи пораз партизанских снага у 1941. години. Устанак у Словенији. Словенија је, након окупације, била подељена између Немачке, Италије и Мађарске. У њој је вођена политика денационализације, нарочито у деловима које су држали Немци и Мађари. Њихово национално биће је било веома угрожено, а устанак је имао јединствен карактер. Носилац устанка у Словенији је била АНТИИМПЕРИЈАЛИСТИЧКА или ОСВОБОДИЛНА ФРОНТА, антифашистичка политичка организација која је окупљала најразличитије снаге – комунисте, хришћанске социјалисте, соколе, културне раднике итд. По својој ширини и карактеру, она је била јединствена појава, не само у Југославији, него и у читавој окупираној Европи. Она је имала свој лист „Словеначки порочевалец“ и пропагирала је отпор окупатору и останак Словеније у Југославији. Против ње су наступали словеначки колаборационисти и словеначка буржоазија која се налазила под утицајем словеначких чланова избегличке владе у Лондону. Фронта је радила на припремама за устанак, формирала чете и батаљоне итд. За почетак устанка се узима 22. јул 1941, када је дошло до првих оружаних акција у селу Тацен под Смарном Гором, након стварања првих партизанских јединица у Горењској и Штајерској. Устанак у Македонији. Устанак у Македонији је каснио, јер је тамошња партијска организација била онеспособљена унутрашњим сукобима. Методије Шаторов је покушао да издвоји македонску партијску организацију из састава КПЈ и прикључи је Бугарској радничкој партији комуниста. Југословенски комунисти су га оптуживали за опструкцију, саботажу, шовинизам и пријавили су га Коминтерни, која је донела одлуку да партијска организација Македоније остане у саставу КПЈ. Након тога, отпочело је стварање првих партизанских одреда – СКОПСКОГ, ПРИЛЕПСКОГ и КУМАНОВСКОГ. Напад Прилепског одреда на тај град 11. октобра 1941. узима се за почетак устанка. По налогу председника Покрајинског комитета Лазара Колишевског, устанак је требао да се шири, али је то онемогућено његовим хапшењем. Устанак је накратко утихнуо, да би се наставио јануара 1942. Тада су формирани нови одреди: БИТОЉСКИ („Перистер“), ВЕЛЕШКИ, КРУШЕВСКИ („Питу Гули“) и БИТОЉСКО – ПРЕСПАНСКИ („Дамјан Груев“).
9
Устанак у Босни и Херцеговини. Устанак у Босни и Херцеговини био је инициран усташким зверствима над српским становништвом. Међунационални односи у БиХ су у условима окупације и усташке власти добиле још изразитије шовинистичке ознаке. Западна Херцеговина је била најјаче усташко упориште, док су муслимани остали пасивни према напорима КПЈ да се дигне устанак. У току 1941. на тлу БиХ су се могле разликовати четири устаничке области: -Босанска Крајина (са центром у Дрвару); -Тузланска област (Бирча, Семберија, Озрен); -Сарајевска област (Романија, Калиновик, Хан Пијесак); -Херцеговина. Најјаче жариште устанка у Босни је било у Босанској Крајини, где је устанак и почео, 27. јула 1941, након напада на Дрвар и ослобођења тог града, који је постао центар народноослободилачке борбе. То је делимично било условљено и чињеницом да је истовремено текао устанак у оближњим деловима Хрватске – у Кордуну, Лици и Банији. У Источној Босни је такође била створена слободна територија, која се налазила под јаким утицајем Ужичке републике. Усташке власти нису успеле да сломе устанак у БиХ. То су учинили Италијани, који су успели да заузму Дрвар и да до почетка октобра 1941. поново окупирају ослобођену територију. Устанак у Хрватској. У НДХ су вршени велики погроми над српским становништвом, нарочито на простору Лике, Кордуна, Баније и Горског котара. Стога је политички рад хрватских комуниста био отежан и сконцентрисан првенствено на развијање братства и јединства Срба и Хрвата. Руководство ЦК КПЈ Хрватске (Раде Кончар, Јосип Краш, Владимир Бакарић) радило је на подизању устанка у свим деловима Хрватске. Хрватско становништво је било пасивно према устанку КПЈ, првенствено због утицаја и политике ХСС, која је позвала становништво на лојалност НДХ. Устанак је букнуо најпре у Лици, где се склонило угрожено српско становништво, и ширио се под утицајем устанка у Босанској Крајини и Дрвару. Најјача упоришта су била у Грачацу и Доњем Лапцу. Устанак је избио и на Кордуну, у Банији и Горском котару, али са мањим интензитетом од личког. Слабо се развијао и устанак у Славонији (углавном због политике ХСС), али су и тамо деловали партизански одреди (Псуњски, Папучко – крндијски итд). Операције су вођене чак и у непосредној близини Загреба. Власти НДХ су биле немоћне да угуше устанак са којим су се суочиле на тако широком простору. То су искористили Италијани, који су почели да иступају као заштитници српског народа од усташког терора. Велики део Срба је прихватао италијанску заштиту и стављао се под власт Италијана, добрим делом и због четничке подршке таквом развоју догађаја (у Сплиту је нпр. деловао емисар Драже Михаиловића Илија Трифуновић Бирчанин). Срби су почели да гледају на Италијане као на пријатеље и заштитнике, а на усташе и Хрвате уопште као своје непријатеље. То је отежавало напоре КПЈ да подигне устанак.
10
Устанак у Војводини. У Војводини се устанак развијао различитим интензитетом. Мађарско становништво је прихватило окупацију, као и Немци, који су се 1941. почели изјашњавати као немачки држављани. Од Немаца у Банату оформљена је СС дивизија Вермахта под именом „Принц Еуген“. У Банату су међутим оформљени и партизански одреди: Петровградски, Александровачко – карађорђевачки, Меленачки, Куманачки, Кикиндски итд. Ови одреди су међутим били тешко тучени од стране немачких снага и фолксдојчера у лето 1941. У Бачкој и Барањи је устанак био онемогућен масовним исељавањем становништва од стране мађарског окупатора, као и масовним хапшењима чланова КПЈ. У Срему је устанак био најуспешнији – тамо су у септембру 1941. оформљени ФРУШКОГОРСКИ и ПОДУНАВСКИ партизански одреди. Јануара 1942. Срем је потпао под команду Главног штаба НОПО Хрватске. У пролеће и лето 1942. устанак у Срему се ширио. Устанак на Косову и Метохији. Подизање устанка на Косову и Метохији је било отежано, због тога што су национални односи у покрајини били заоштрени, првенствено због политике окупатора спровођене у циљу заваде народа. Окупатори – Немци, Италијани и Бугари – потпиривали су националну мржњу Албанаца према Србима и Црногорцима, који су били изложени насиљу и пљачки и масовно протеривани. На Косову је делатност КПЈ била ограничена на стварање војних комитета, десетина и позадинских одреда, прикупљање материјалне помоћи и ширење пропаганде. Формирана је мрежа одбора народноослободилачког фонда, који су радили на томе (Пећ, Витомирица, Косовска Митровица). Преко Косова и Метохије одржавана је веза ЦК КПЈ са албанским комунистима.
11
1942 Устанак против окупатора је 1941. године избио у свим деловима Југославије. Негде је текао са мање, негде са више интензитета. У Србији је био привремено угушен заузимањем Ужичке републике крајем новембра, отприлике у исто време кад и у Црној Гори. Окупатор је ангажовао велике снаге како би се обрачунао са народноослободилачким партизанским покретом. У томе је имао и помоћ четничког покрета, који је у партизанима и комунистима видео свог главног непријатеља. Војно – политички програм четничког покрета добио је јасне одреднице током прве половине 1942. године. Преузимање власти од непријатеља у повлачењу, обезбеђивање сигурности српском народу (ред, мир, поредак), уједињавање целог Српства, обезбеђење граница српског простора, „чишћење“ српских територија од страних туђинских и националних елемената били су неки од препознатљивих елемената тог програма5. За покрет Драже Михаиловића, комунисти су били главни непријатељ, „страни елемент“, препрека на путу националног уједињења6. Бескомпромисно је заговарао њихово искорењивање, „чишћење“ и елиминисање, на сваки начин, па чак и у сарадњи са домаћим квислинзима и окупатором7. Под утицајем делатности четника и њихове колаборације са Италијанима (у Книнској крајини, Црној Гори, Словенији итд), као и због сузбијања народноослободилачког покрета у великим офанзивама, дошло је до тзв. ЛЕВИХ СКРЕТАЊА, под којима се подразумева масовно окретање становништва (у Херцеговини, источној Босни и Црној Гори) од партизанског покрета. Појам „лева скретања“ је у ствари синоним за „контрареволуцију“, насупрот „револуцији“ коју су комунисти покушавали да изведу у току рата. NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE VALJAAAAAAAAAA Револуција југословенских комуниста је имала две фазе: прва је подразумевала истеривање окупатора из земље и народно ослобођење, а друга обрачун са унутрашњим непријатељем и увођење социјалистичког уређења. Ове две фазе су оствариване упоредо у току рата, иако су се Стаљин и Коминтерна томе противили. Непријатељске офанзиве су крајем 1941. и у првој половини 1942. напросто сустизале једна другу8. После неуспеха немачко – усташке офанзиве у источној Босни, Италијани и Немци су почетком 1942. решили да сломе народноослободилачки покрет и поврате ослобођену територију у тој области, као и у Црној Гори, Санџаку, Херцеговини9. Потпомогнути четницима, Италијани су у
5
Љубодраг Димић, Историја српске државности. Србија у Југославији, Нови Сад 2001, 254 Исти, 249 7 Исти, 249 – 250 8 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918 – 1978, Nolit, Beograd 1981, 275 9 Исти 6
12
пролеће 1942. успели да потисну снаге народноослободилачких одреда из Црне Горе, Санџака и Херцеговине10. У другој половини 1942. међутим долази до промена. У лето и јесен партизани ослобађају велике области, и да би спречили ширење четничке пропаганде и левих скретања даље на запад, прелазе у западну Босну где, након ослобођења Бихаћа, формирају тзв. БИХАЋКУ РЕПУБЛИКУ, у којој новембра месеца оснивају АВНОЈ – Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије, врховни орган народноослободилачке борбе и неку врсту привремене владе. Истовремено су постојале слободне територије и у другим областима Југославије, које су Немци називали „пловећа острва“. На тим територијама ударане су основе нове Југославије и изграђиване установе револуције. Осим у централном делу земље, 1942. године било их је и на југу Србије, у Долењској и Нотрањској, Срему, Славонији, Македонији (на Шар – планини, око Битоља, Прилепа, Куманова); оне су имале не само унутрашњополитички већ и међународни значај 11. Оне су биле подстицај антифашистима и другим поробљеним европским земљама, негација фашизма и хитлеровског „новог поретка“, потенцијални мостобрани у случају савезничке инвазије12. Од 1943. на њима су радиле савезничке мисије, формирали се и наоружавали одреди антифашиста из суседних земаља, налазили уточиште савезнички авијатичари, а у Приморју обезбеђивао прихват британских командоса13.
1943 10
Исти Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918 – 1978, Nolit, Beograd 1981, 298 12 Исти 13 Исти 11
13
Стварање велике слободне територије у централној Југославији у лето и јесен 1942. временски се поклопило са великим биткама сила антифашистичке коалиције на обалама Волге, код Стаљинграда, и на северу Африке, где су извојеване преломне победе над фашизмом14. Антифашистичка коалиција је почињала да преузима стратегијску иницијативу. Осећајући да се равнотежа снага полако мења, Немци су рано почели са планирањем уништавања свих снага отпора у Југославији. Притом су се појавиле несугласице између њих и Италијана око улоге четничког покрета: Италијани су се залагали за искоришћавање четника у борби против народноослободилачког покрета, док су Немци сматрали да и четнике треба уништити (јер су имали британску подршку). Немачки планови су предвиђали велику операцију која је добила назив СЛУЧАЈ БЕЛО (Fall Weiss). Операција је била подељена у два дела: ВАЈС I (којом је предвиђено уништење партизана у Хрватској на подручју Карловца, Огулина, госпића, Книна, Кључа и Санског моста) и ВАЈС II (предвиђено уништење снага НОВЈ у Босни – код Босанског Петровца, Босанског Грахова, Ливна, Јајца, Кључа). Операција Вајс ће довести до најтежих битака народноослободилачког покрета у Другом светском рату средином године – на Неретви и Сутјесци, које ће бити окончане великим партизанским успесима. У јесен 1943. године оформљен је и АВНОЈ – Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије. Он је донео историјске одлуке по питању уређења нове Југославије, а исто тако, 1943. година је означила прекретницу по питању савезничке политике помагања покретима отпора у Југославији. Исто тако, 1943. година на југословенском ратишту остаће упамћена и по мартовским преговорима одржаним у Горњем Вакуфу и Загребу, једној од највећих контроверзи Другог светског рата на овом подручју.
БИТКА НА НЕРЕТВИ 14
Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918 – 1978, Nolit, Beograd 1981, 301
14
За време немачко – италијанско – усташко – четничке офанзиве Вајс I и Вајс II, које су за циљ имале потпуно уништење партизанских јединица, Главна оперативна група НОВЈ-а под командом Јосипа Броза Тита (1. и 2. пролетерска, 3, 7. и 9. дивизија) отпочела је противофанзиву да би у Херцеговини, Санџаку и Црној Гори створила нову слободну територију и услове за продор у Србију. У првој етапи противофанзиве 8 – 21. фебруара 1943. Главна оперативна група разбила је италијанску дивизију Murge као и мање усташко – домобранске снаге у долини Неретве и Раме. Ослобођени су Посушје, Имотски, Дрежница, Јабланица, Прозор, Рама и Острожац, а припреман је и напад на Коњиц да би се обезбедио лакши транспорт 3 500 рањеника који су се кретали са Главном групом. У борбама су партизани запленили доста наоружања, велике количине муниције, животних намирница и војног материјала. Услед тога, Италијани су разматрали могућност да напусте Мостар, где су Немци обуставили експлоатацију рудника и склонили се у Дубровник. Италијани су се обратили за помоћ Немцима, а од четника су захтевали да ка Неретви упуте што јаче снаге, стављајући им на располагање оружје и опрему. Дража Михаиловић је сматрао да је то погодан тренунтак за коначан обрачун са партизанима. Из Берлина је наређено генералу Леру да интервенише према Неретви и омогући поновну експлоатацију боксита. Јаке снаге су упућене у рејон Неретве, где се Главна оперативна група нашла опкољена на релативно малом простору („котло Неретве“). Међутим, план опкољавања је осујећен, пошто су партизанске снаге успеле да се пробију кроз непријатељски обруч и тако избегну уништење. Након тога, оне су се нашле, заједно са рањеницима чији се број попео на 4 000, под јаким ударом непријатељске авијације и артиљерије из оближњег Коњица, који нису успеле да заузму. Њихова ситуација је још више погоршана са избијањем епидемије тифуса. То су покушали да искористе Италијани и четници, и да их „згњече“ на левој обали Неретве. У бојевима код Чичева, Главатичева, Кљуна, Невесиња и Калиновика од 15. до 31. марта, Главна оперативна група је потпуно разбила четнике и изазвала расуло у њиховим јединицама. Тиме је завршена битка на Неретви. Одвлачењем јаких снага према тој реци, олакшана је ситуација остатка партизанских снага (1. босански и 1. хрватски корпус), који су убрзо успели да поврате и прошире ослобођену територију. Свој неуспех у овој бици Немци су објашњавали чињеницом да је „високо вођство партизана било врло добро и еластично, а борбена вредност трупа делом врло добра, делом изванредна“. преузето из: Мала енциклопедија „Просвета“, II, Просвета, Београд 1988 МАРТОВСКИ ПРЕГОВОРИ
15
-мартовски преговори из 1943. су једна од највећих контроверзи Другог светског рата на тлу Југославије; -десили су се за време битке на Неретви, а одржали су их представници НОВЈ и немачког окупатора; -крајем фебруара или почетком марта партизани су заробили немачког мајора Штрекера и око 25 војника; -пошто су се у то време у тешком положају и требао им је добитак у времену за прелазак преко Неретве, одлучили су да то искористе за преговоре са Немцима о размени заробљеника, не би ли тако бар накратко попустио немачки притисак; -преговори су одржани 11. марта 1943. у Горњем Вакуфу; -партизанска делегација је била на највишем нивоу и чинили су је Коча Поповић (командант 1. пролетерске дивизије), Милован Ђилас (под псеудонимом Милош Марковић), члан Врховног штаба НОВЈ и Политбироа КПЈ и др Владимир Велебит (под псеудонимом Владимир Петровић); -Немце су представљали генерал лајтнант Бенигнус Диполд (командант 717. дивизије), један млађи официр и један представник Хитлерјугенда; -партизански делегати су у писменој изјави назначили које људе нуде, а које хоће да добију у замену; -спорни део уговора је била тачка 3, која дословно гласи: „а) Да у садашњој ситуацији нема разлога због којег би немачки Вермахт вршио ратне акте против Ослободилачке војске Југославије, нарочито у светлу положаја, непријатеља и интереса обе стране – према томе, било би у интересу обе стране кад би непријатељства престала. У вези са тим, немачка команда и ова делегација требају да одреде своје предлоге који се тичу евентуалне зоне и навести циљеве економскихи и других интереса; б) Ослободилачка војска Југославије сматра четнике главним непријатељима.“ -тачка 4. предлагала је примирје за време трајања преговора, а тачка 5, је одређивала да ће сваки евентуални трајнији споразум регулисати више команде; -партизански делегати су немачким представницима напоменули да то не значи понуду капитулације, те да би они, за разлику од четника, напали и Британце ако би се ови искрцали на југословенско тло (с обзиром на тадашњу британску политику према НОВЈ и четницима); -Зигфрид Каше, немачки посланик у НДХ, је 17. марта обавестио своје министарство у Берлину о преговорима; у међувремену су немачким авионом у Загреб стигли Ђилас и Велебит и наставили преговоре са Кашеом и генералом Глезеом фон Хорстенауом, немачким војним изаслаником у НДХ; -Каше је Берлину предложио склапање трајнијег споразума са партизанима, али су његови претпостављени то одбили и тако су окончани мартовски преговори; -ипак, заробљеници су размењени, а размена је настављена до краја рата;
16
-мартовски преговори су послужили четничкој страни као средство напада на народноослободилачки покрет, као тобожњи доказ да су и партизани сарађивали са окупатором; -контроверзи око ових преговора доприносила је и потпуна тишина комунистичких власти после рата – пуних 35 година се није о њима говорило; први који их је споменуо био је Јосип Броз Тито, 12. новембра 1978, у свом говору на прослави 35годишњице битке на Неретви.
17
БИТКА НА СУТЈЕСЦИ Битка на Сутјесци (немачки назив Операција Шварц) вођена од 15. маја до 15. јуна 1943. године. Удружене немачко – италијанске и квинслишке трупе нападале су Главну оперативну групу НОВЈ на простору северног дела Црне Горе, Санџака и Херцеговине. Њихове снаге бројале су око 117 000 војника, шест пута више од партизанских одреда предвођених Јосипом Брозом Титом, уз које су се налазили и ЦК КПЈ, АВНОЈ и Врховни штаб НОВЈ, као и болница са око 3 000 рањеника и болесника. Укупне снаге партизана бројале су око 19 000 бораца. У погледу наоружања, остале ратне опреме и исхране, однос је био још повољнији у корист непријатеља. У плану за офанзиву Немци су предвиђали концентрацију трупа око слободне територије у Црној Гори и Санџаку, опкољавање Главне оперативне групе и њено уништење у троуглу реке Таре, реке Пиве и планине Дурмитор. Врховни штаб НОВЈ је одлучио да одустане од првобитно планираног продора према Метохији и определио се за пробој непријатељског обруча преко Сутјеске и Зеленгоре. У борбама на Сутјесци и Зеленгори рањен је и Врховни командант (9. јун), а у оквиру тих борби погинуо је и легендарни командант Сава Ковачевић, на Тјентишту. Средином јуна, Главна оперативна група је извршила пробој кроз три немачка обруча и избила на планину Јахорину. Крајем јуна и почетком јула, њене снаге су развиле широка офанзивна дејства у Источној Босни и ослободиле нову велику територију. Ове борбе биле су једне од најтежих које су јединице НОВЈ водиле у току целог Народноослободилачког рата. Вођене су на релативно малом простору и на земљишту ванредно тешком за маневрисање, без материјалних извора и могућности снабдевања, и уз одбрану неколико хиљада рањених и болесних бораца. Током офанзиве, Главна оперативна група изгубила је око 8 000 бораца, док су губици непријатеља непознати, али се свакако пењу на више хиљда мртвих и рањених. Победа у бици на Сутјесци имала је огроман војни, политички и морални значај. Она је донела афирмацију НОБ-а и, нешто касније, признање Савезника народноослободилачком покрету. преузето из: Мала енциклопедија „Просвета“, Просвета, Београд 1988
18
АВНОЈ АВНОЈ (АНТИФАШИСТИЧКО ВЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ) – највише политичко представништво, а затим највиши законодавни и извршни државни орган нове Југославије, основан на свом првом заседању у ослобођеном Бихаћу 26. новембра 1942, на иницијативу Врховног штаба НОВ и ПОЈ, у присуству 54 делегата из целе земље (нису били присутни делегати из Словеније и Македоније). Извршни одбор АВНОЈ-а је до другог заседања овог теле (у Јајцу 1943) вршио функције владе на ослобођеним територијама. Извршни одбор састојао од више ресора: управног, привредно – финансијског, здравственог, социјалног, верског, пропагандног. Недостајали су само ресори спољних послова и војске (народне одбране). За председника Извршног одбора изабран је др Иван Рибар. АВНОЈ је преузео на себе опште политичке послове, организацију народне власти и усаглашавање рада народноослободилачких одбора. Давао је подстицај и иницијативу за оснивање земаљских антифашистичких тела у оним деловима Југославије у којима она још нису постојала. Прво заседање АВНОЈ-а дефинисало је народноослободилачке одборе као органе ''народно – демократске власти'' који успостављају јединство позадине и фронта. Резолуција о оснивању АВНОЈ-а апострофирала је: ненародну политику бившег режима, издају војног и политичког врха, ''панично бекство'' југословенске владе, ''зверства'' четника који стоје под ''командом министра Драже Михаиловића'', отворено пристајање готово свих бивших политичких странака уз окупатора, служење општинског и државног апарата бивше Југославије окупатору. Посебно је истакнут став да југословенска избегличка влада ''сноси пуну одговорност'' за злочине које у рату чине четници Драже Михаиловића. Заседању је претходило упозоравајуће писмо из Москве у ком је Јосипу Брозу скретана пажња да будући ''политички орган Народно – ослободилачке борбе'' има југословенски, општенационални, вишепартијски и антифашистички карактер и по кадровском саставу и по ''акционом програму''. Истакнуто је да то тело не би требало да покреће деликатно питање укидања монархије и буде супротстављено избегличкој влади у Лондону. На другом заседању у Јајцу, 29. новембра 1943. АВНОЈ је еволуирао и донео историјске одлуке: -АВНОЈ је проглашен за највиши орган власти југословенске федерације; -образован је НКОЈ – Национални комитет ослобођења Југославије, као највиши извршни и наредбодавни орган народне власти, с обележјем привремене народне владе; -југословенској избегличкој влади забрањен је повратак у земљу, с тим да питање краља и монархије реши народ после ослобођења читаве земље; -донета је одлука о федеративном уређењу Југославије (којом је оборен један од најтемељнијих стубова старе државе: државни и национални унитаризам);
19
Одлуке АВНОЈ-а су прекидале уставноправни континуитет нове Југославије са Краљевином Југославијом. Мада нису донете по уобичајеној процедури, нити су представљале уставну кодификацију и уређивале целокупну државну организацију и друштвени живот, те одлуке су имале уставни карактер и биле уставне норме у материјалноправном смислу те речи. После другог заседања АВНОЈ-а дошло је до паралелизма влада: поред југословенске владе у избеглиштву, чија је легитимност у Јајцу оспорена, функционисао је НКОЈ као привремена влада, коју стари центар власти није признавао, и коју су Британци, у оквиру политике компромиса у Југославији, покушавали да стопе с краљевском владом, осигуравајући овој другој предност. НКОЈ није био у ситуацији да остварује функције међународног представљања земље, за разлику од краљевске владе, али су се временом његов уговорни капацитет и други видови вршења међународних функција проширивали, а југословенске владе у избеглиштву сужавали. За председника НКОЈ-а изабран је Јосип Броз Тито, маршал Југославије, а за потпредседнике Едвард Кардељ, Владислав Рибникар и Божидар Маговац. Нова Југославија је у Јајцу добила грб, али не и име. Након другог заседања било је предлога да се држава настала у револуцији назове Демократска Федеративна Југославија (ДФЈ); под тим именом, међутим, званично је позната тек после међународног признавања промена извршених у Југославији током рата. На грбу Нове Југославије налазио се и датум другог заседања: 29. новембар 1943. На другом заседању монархија није била укинута, већ суспендована, иако је оно протекло у знаку републиканског расположења. О краљу и облику владавине имао је да одлучи народ после ослобођења, али се народноослободилачки покрет у току рата није суздржавао од напада на краља због подршке коју давао Михаиловићевим четницима. У Јајцу монархија није укинута зато што је руководство нове Југославије сматрало тај чин нецелисходним крајем 1943, а и из међународних обзира. Као четнички одговор на друго заседање АВНОЈ-а одржан је Светосавски конгрес у селу Ба, на ком су учешћа узели др Живко Топаловић, Стеван Мољевић и др. На Конгресу у Ба осуђене су одлуке другог заседања АВНОЈ-а, које су окарактерисане као „одлуке усташко – комунистичке мањине“, а само заседање „шумском скупштином“. Конгрес се заложио за обнову југословенске државе на федеративној основи, као тријалистичке федерације и уставне парламентарне монархије на челу са династијом Карађорђевић. Споразум Цветковић – Мачек и стварање НДХ су проглашени ништавним. Велики савезници формално су признали НОВЈ као равноправног члана антифашистичке коалиције једним закључком Техеранске конференције. Тај техерански закључак значио је признање оружане силе народноослободилачког покрета de iure и, посредно, напуштање четничког покрета Драже Михаиловића.
20
Савезничке владе нису признавале АВНОЈ и НКОЈ, као што је руководство народноослободилачког покрета и могло очекивати, али стварање највиших органа југословенске федерације није ни оспорено. Британска влада је прва реаговала на одлуке АВНОЈ-а наводећи да се она увек изјашњавала за подржавање свих снага у Југославији које се одупиру Немцима, али да, с обзиром на право стање ствари, не може да не даје већу подршку партизанским снагама, пошто је њихов отпор Немцима далеко већи од Михаиловићевог. САД су остале верне монархији, док је Совјетски Савез подржао британски компромис, али се није изјаснио против краља и његове владе, са којом је одржавао дипломатске односе.
21
САВЕЗНИЧКА ПОЛИТИКА ПРЕМА ПОКРЕТИМА ОТПОРА У ЈУГОСЛАВИЈИ Са појавом отпора у Србији, Велика Британија се ангажовала у политици подршке и ширења тог отпора, како би ослабио немачки притисак на Западу. У њој је се, притом, налазила југословенска влада у избеглиштву, под чијим утицајем су Британци 1941. године признали Дражу Михаиловића за вођу ЛЕГИТИМНОГ ПОКРЕТА ОТПОРА. Те исте године је уз четнички штаб деловала и мисија британског капетана ДВЕЈНА ХАДСОНА. У почетку се Британија определила за четнички покрет, ком је слала и материјалну помоћ (иако Михаиловић њеним размерама није био задовољан). Уз то, Михаиловић је стално унапређиван: најпре у чин бригадног генерала (7. децембар 1941), затим у чин дивизијског генерала (19. јануар 1942), да би најзад био именован за министра војске Краљевине Југославије и Команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО). ТИМЕ ЈЕ ОН ОБЕЗБЕДИО ЛЕГИТИМИТЕТ СВОГ ПОКРЕТА ПРЕД ДРЖАВАМА САВЕЗНИЧКЕ КОАЛИЦИЈЕ. Таква ситуација је била иронична, јер је Михаиловић уживао британску подршку, не пружајући притом отпор окупатору и сарађујући са Италијанима, сматрајући народноослободилачки покрет (који је пружао жесток отпор окупатору) својим главним непријатељем. Истовремено, Британци су вршили притисак на комунисте преко Стаљина да се ставе под команду Михаиловића. Совјетска политика је ишла у супротном правцу од британске – СССР је тражио да Велика Британија призна НОВЈ. При четничким штабовима су деловале британске мисије, које су извештавале Лондон о отпору који је био пружан окупатору – БЕЈЛИЈЕВА МИСИЈА (1942) и АРМСТРОНГОВА МИСИЈА (1943). У септембру 1942, уочи савезничког искрцавања у Северној Африци, британски генерал Харолд Александер је затражио од Михаиловића да се четници активирају против окупатора и вежу његове снаге у позадини. Михаиловић је то одбио, под изговором да нема довољно наоружања за такве акције, и држећи се доследно своје стратегије „чекања“ („рат се решава на великим фронтовима“) и чувања „биолошке супстанце“ српског народа. У фебруару 1943, Михаиловић је, у присуству британског пуковника Бејлија, означио као главног непријатеља четничког покрета КОМУНИСТЕ, ХРВАТЕ и МУСЛИМАНЕ, док је Италијане обележио као „пријатеље“. Насупрот четницима, партизани су пружали жесток отпор Немцима. То је био повод да 1943. године прве британске мисије – ДИКИНОВА и МАКЛИНОВА стигну у партизанске штабове. Доласком Фицроја Маклина на чело британске мисије у Југославији, Велика Британија је и de facto признала НОВ и ПОЈ.
22
Британска политика је почела да се мења марта 1943, што се подударило са четничким сломом на Неретви. Главни заговорник ове политике је био британски премијер Винстон Черчил. Он се међутим није сасвим одрицао четника, већ је водио тзв. ПОЛИТИКУ ДВОСТРУКОГ КОЛОСЕКА – одржавао је и даље везе са Михаиловићем, али се преко својих официра повезао и са народноослободилачким покретом. Од четника је тражио да прекину колаборацију и да не нападају партизанске снаге, сем у нужној одбрани. У британској јавности се стварала слика да је Михаиловић неправедно глорификован због борбе коју је водио искључиво НОВЈ. Поред партизанског успеха на југословенском ратишту и четничке агоније марта – априла 1943 на Неретви и Дрини, на промену британске политике у Југославији утицала је и совјетска дипломатија, која је од раније указивала на сарадњу Михаиловића са окупатором. Таква ситуација је утицала на Черчила да изврши притисак на југословенску владу у Лондону да призна легитимитет народноослободилачком покрету. После пада влада Слободана Јовановића и Милоша Трифуновића, Британци су утицали на стварање једног слабог и прелазног кабинета Божидара Пурића. Рачунали су да би им Пурић помогао да се Михаиловић уклони из владе. Он то, међутим, није желео да учини. За њега је Михаиловић био „херој, ког су Британци хтели да жртвују међународном комунизму“. Он је упућивао краља да се што више окрене према САД и подржи Михаиловића. Черчил је међутим настављао притисак. Британски официри и дипломати Дикин и Ралф Стивенсон реферисали су му о ситуацији у Југославији, извештавајући о партизанима као страни која ће након рата управљати Југославијом. Черчиловој политици компромиса пришла је децембра 1943. и совјетска влада, што је британског премијера само подстакло да настави притисак на умереније кругове југословенске буржоазије да што пре нађу modus vivendi са народноослободилачким покретом. Сматрано је да се то може учинити само отпуштањем Михаиловића. Разговори између представника нове Југославије и краљевске владе нису долазили у обзир док се не уклони Михаиловић. То је постало могуће када је пала влада Божидара Пурића, на чије место је дошао др Иван Шубашић. Он је био прихватљив за народноослободилачки покрет као политичар неумешан у свађе српског и хрватског блока у емиграцији. Он није саставио владу, већ је требало да започне преговоре на којима је наступао као председник владе коју је тек требало формирати. Његов споразум са Јосипом Брозом Титом из јуна и новембра 1944. означили су дефинитивно признање легитимности народноослободилачког покрета и окретање леђа Дражи Михаиловићу. И сам краљ Петар II је подржао НОП. Нову владу створену споразумом Тито – Шубашић чинили су махом комунисти и тек понеки политичар из емиграције.
23
1944 Ратна 1944. година донела је многе заплете, али и расплете. Немачки фронт у Италији био је пробијен априла 1944. Дуго припремана операција искрцавања западних савезника на обалама Нормандије (операција „Оверлорд“) отпочела је 6. јуна, а Црвена армија је незадрживо напредовала према Румунији. На југословенском ратишту нагло је порастао значај Србије, у коју су јединице НОВЈ продрле у пролеће 1944. Немци су у Грчкој и Албанији имали стациониране велике снаге које је требало извући. Стога су они Србији придавали велики значај. Народноослободилачки покрет, с друге стране, гледао је на Србију као на антифашистички, али и антипартизански простор и упориште монархизма. Партизански покрет је на тлу Србије морао да задобије одлучујућу битку са главним противником југословенске револуције – четничким покретом, порази све антипартизанске, колаборационистичке и квислиншке снаге, елиминише утицај и пропаганду српске политичке емиграције, обезвреди британску политику „компромиса“ која је истрајавала на ставу да Србија представља центар реакције и да српски домаћини нису спремни да прихвате „политичке идеје Карла Маркса“ које заступа КПЈ, успостави контролу над кључним балканским комуникацијама и омете повлачење немачких армија са југа Европе, сусретне се са Црвеном армијом, обезбеди међународно признање и коначну легализацију револуционарних промена остварених у систему власти старог субјекта међународне заједнице 15. Почетком 1944. за све учеснике рата на југословенском ратишту Србија је постала „кључна земља“ (геостратешки положај на истоку, важност простора који заузима централни положај на Балкану, комуникациони значај, економска својства, мобилизационе могућности)16. Истовремено, Немци су настављали са својим покушајима да униште партизанске снаге у централној и западној Југославији. Последњи такав покушај био је ПАДОБРАНСКИ ДЕСАНТ НА ДРВАР. Дрвар је у то време био центар нове Југославије и у њему су се налазили Врховни штаб, ЦК КПЈ, АВНОЈ, НКОЈ и друге важне установе народноослободилачког покрета. Операција је добила назив „КОЊИЋЕВ СКОК“ и предвиђала је да се око 900 падобранаца, сакупљених из разних СС јединица спусти у Дрварску котлину, уништи Врховни штаб, зароби Тита и разбије снаге НОВЈ које су браниле слободну територију. Операција „Коњићев скок“ је почела 25. маја, али је окончана неуспехом – напад немачких падобранаца је задржан, а Тито је успео да побегне. Он је, убрзо након тога, напустио Југославију и пребацио се у Италију, а одатле на острво Вис, које су бранили британски командоси.
15 16
Љубодраг Димић. Историја српске државности. Србија у Југославији, Нови Сад 2001, 278 Љубодраг Димић, Историја српске државности. Србија у Југославији, Нови Сад 2001, 277 – 278
24
У јуну се Тито на Вису састао са др Иваном Шубашићем, ког је краљ Петар II овластио да преговара са НОП ради формирања заједничке владе. Њихов састанак на Вису од 14. до 16. јуна 1944. године резултирао је чувеним ВИШКИМ СПОРАЗУМОМ, познатијим као СПОРАЗУМ ТИТО – ШУБАШИЋ (в. напред). У лето 1944. почињала је борба за Србију. Тежиште операција НОВЈ је пренето у Србију у мају месецу, да би у августу дошло до већих борби. Истовремено са тим, нарасле су и снаге НОВЈ у Македонији, где се бугарска власт распала. Незадрживо напредовање трупа Црвене армије према Балкану довело је 23. августа до Букурештанског устанка и до бугарске капитулације те оснивања владе Отечественог фронта. Црвена армија је, након тога, избила на југословенско – румунску границу код Турну Северина. Крајем августа 1944. краљ је распустио Врховну команду и разрешио Дражу Михаиловића дужности њеног начелника. Почетком септембра он је упутио позив патриотима да учествују у ослобађању земље под командом маршала Тита. Михаиловић је, заједно са 17 000 четника напустио Србију и кроз Босну у зиму 1944 – 1945 започео повлачење према западу. Милан Недић и Димитрије Љотић су са својим сарадницима напустили Београд. У септембру је Тито отпутовао у Москву, где је постигао споразум са совјетском командом о уласку совјетских трупа у Југославију; тај план је операционализован 5. октобра, након чега је Црвена армија ушла у Србију. У октобру 1944. Тито и Шубашић су се састали други пут, у Белој Цркви, да би преговоре наставили у ослобођеном Београду (в. напред). Непосредна битка за Београд почела је 14. и трајала до 20. октобра 17. Трупе НОВЈ и Црвене армије ослободиле су главни град Југославије, који је у току рата претрпео велика разарања од немачких бомбардовања 1941. и англо – америчких 194418. Немци су приликом повлачења рушили и спаљивали зграде 19. Почетком јануара 1945. била је ослобођена цела Србија20. Фронт је стабилизован у Срему.
17
Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918 – 1978, Nolit, Beograd 1981, 348 Исти 19 Исти 20 Исти 18
25
СПОРАЗУМ ТИТО – ШУБАШИЋ -споразум склопљен између Јосипа Броза Тита и председника избегличке владе у Лондону др Ивана Шубашића; -назива се још и ВИШКИ СПОРАЗУМ, јер је склопљен на острву Вису, 16. јуна 1944. године; -споразумом је Шубашић (односно избегличка влада) прихватио одлуке Другог заседања АВНОЈ-а (од 29. новембра 1943); -Шубашић је прихватио федеративно уређење Југославије, одао признање Народноослободилачкој војсци Југославије под вођством Тита, преузео на себе обавезу да изда декларацију о признавању националних и демократских тековина народноослободилачке борбе и осудио сараднике непријатеља; -НКОЈ (Национални комитет ослобођења Југославије) се обавезао да ради на стварању јединствене владе; -предвиђено је да у Шубашићеву владу уђу поједини чланови КПЈ и да она убудуће функционише као представник НКОЈ-а у иностранству; -договорено је да се питање монархије не покреће до коначног ослобођења Југославије, када би народ по СВОЈОЈ СЛОБОДНОЈ ВОЉИ одлучио о облику владавине; -у току 1944. године, Тито и Шубашић су се састали још једном, 21. октобра у Белој Цркви, где се Тито налазио након боравка у Москви и Румунији; -састанак је настављен у Београду и окончан 1. новембра склапањем другог, БЕОГРАДСКОГ СПОРАЗУМА; -Београдски споразум Тито – Шубашић је потврдио одредбе Вишког споразума и предвидео једну нову установу – намесништво, на које је Петар II требало да пренес овлашћења у области међународног представљања; -према Београдском споразуму, настављао се међународноправни континуитет Југославије, која се у међународним односима појављивала у свом старом облику;
26
