KULTURNA ISTORIJA SREDNJEG VEKA 500-1000.
1. Karolinška renesansa 2. Pokrštavanje Zapadne Evrope od četvrtog do desetog veka
3. Rano srednjovekovno srednjovekovno monaštvo od četvrtog do jedanaestog veka 4. Kultura Klinija 5. Ideja carstva u srednjovekovnoj Zapadnoj Evropi
6. Nasleđe Rima u evropskoj kulturi ranog srednjeg veka. 2.
Karolinška renesansa Karolinška monarhija je teritorjalno obuhvatala celu rimsku Galiju, celu staru Germaniju, najveći deo Italije i severoistok Pirinejskog poluostrva. Svojim je vrhovništvom uza sebe vezivala polapsko-slovenske zemlje, češko-moravsku oblast, zapadnu Panoniju, istočnoalpske zemlje i prosvetni život te državne tvorevine predstavlja zapadni deo Balkana. Zbog toga kulturno – prosvetni jezgro tadašnje Evrope izvan vizantijskih, islamskih i istočnoslovenskih istočnos lovenskih poseda. Karolinška renesansa je pojam koji se najčešće navodi u istoriografiji, ali bi možda bilo pravilnije ako bi se zamenio sa pojmom karolinška correctio. corr ectio. Karolinzi su se uzdigli na vlast tvrdeći da su izveli Franke iz „mračnog doba“, i da je kraljevstvo njihovih merovinških prethodnika bilo svojstveno besciljno varvarstvo i nazadovanje u učenosti. Međutim, u tom mitu nema istine. Karolinzi su gradili na čvrstim temeljima koji su položeni još u vreme Merovinga. Učeni ljudi Karlovog okruženja tvrdili su da su „obnovili“ latinsku učenost, međutim, u poređenju sa humanistima italijanske renesanse, naučnici oko Karla Velikog i njegovih naslednika jedva da su obraćali pažnju na ono što danas smatrama susštinom klasičen Grčke i Rima. Oni su o sebi razmišljali pre svega kao o hrišćanima i stavljali su do znanja da ih „klasičan“ svet sam po sebi mnogo ne zanima. To je bio paganski svet sada smenjen hrišćanskim. Za Alkuina i njegove kolege, hrišćanska crkva, a ne rimsko carstvo, bila je najveličanstvenija ustanova ikad viđena u Evropi. Hrišćanski tekstovi iz vremena Avgustina nisu čitani kao svedočanstvo o jednom davno prošlom vremenu. Ti tekstovi su i dalje bili važeći. Cilj učenih ljudi okupljenih oko Karla Velikog nije bio da prizovu iz mrtvih svet starog Rima, i njihova hrišćanska kultura nije imala potrebe za „ponovnim rođenjem“ jer nisu ni smatrali da je ona umrla. Nju je trebalo samo iznova potvrditi. Zbog toga je pravilnije da se mesto pojma renesansa koristi pojam correctio (ispravljanje,
uobličavanje, ponovno uspostavljanje reda). Severozapadna Galija bila je najplodnija od o d svih oblasti kojima su vladali Franci: u njoj su
opstali jasni tragovi antičkih tradicija, do nje su dopirali živi podsticaji sa obala Rajne i sa britanskih ostrva. Karolinška correctio odigrala se najviše tu, na prostoru između Remsa, Kompijenja, Orleana. Njeni protagonisti bili su sinovi iz plemićkih porodica Karlovog carstva obrazovani u velikim manastirima i postavljani potom na čelo episkopija. Oni su se trudili da se po italijanskim bibliotekama prepisuju izgubljena dela latinske klasične književnosti, i tako su je
zauvek spasli od potpunog uništenja. Svi ovi čelni ljudi nove crkve, činili su istovrsnu celinu, ostajući u stalnoj prepisci i povremeno se sastajući zbog različitih savetovanja na vladarskom dvoru. U gradovima u kojima su stolovali stalno su uvećavali broj zgrada podignutih oko katedralne crkve.
Jedan od centara Karolinške rensanse je Karlov dvor u Ahenu. Krunisanjem Karla za cara, ubedili su ga da, pošto je postao Konstantinov naslednik, treba, da prihvati iste odgovornosti prema crkvi i rimskoj kulturi. Zato je počeo, po ugledu na prve pr ve hrišćanske careva, da podiže podiž e i ukrašava kamene građevine. U njegovim očima, spomenici koje je video u Rimu i Raveni bili su uverljiva i živa slika hrišćanskog carstva. Karlo je odlučio da prestonicu podigne u zemlji svojih predaka. Majstori koji su gradili dvorsku kapelu na obroncima o broncima Ardena, u Ahenu, u kojoj je želeo, po ugledu na vizantijskog cara, da posmatra svetkovine sa galerije, uzor su našli u rimskom Pantenonu i ravenskoj crkvi San Vitale. Karlo je preneo iz Rima bronzane bronzan e statue i smestio ih u
dvor koji se postepeno stvarao oko njegove ličnosti. Tu se stidljivo pomaljala prva „renesansa“. Tako su godine 794. otpočeli radovi na kompleksu palata kako bi priličio jednom caru. Za razliku od ogromnih palata Carigrada i islamskog sveta, iz kojih su vladari gospodarili velikim
gradovima, Ahen se nalazio u unutrašnjosti i bio je čvrsto sazdan. Posedovao je sve komponente neophodne carskom centru: dvoranu za prijeme, tremove koji su vodili u prostrano dvorište pred ulazom u kapelu kružne osnove sa kupolom. Kupolu je ispunjavao veliki mozaik sa predstavom Hrista okruženog sa četiri stvorenja iz Otkrovenja – tj. tj. predstavom Hrista kao sudije i vladara sveta koji će nastati na kraju vremena. Karlo je sedeo na prestolu, na visokoj galeriji, na pola puta između Hrista, svog Gospoda i uzora carskoj car skoj vlasti i „hrišćanskog naroda“ sabranog sabrano g pod njim.
Karlo Veliki, čiju kulturu ne bi trebalo prenaglašavati – s – s teškoćom je razaznavao slova, nije umeo da piše i slabo je znao latinski – ipak – ipak je imao veoma čvrsto vladarsko načelo: smatrao je da su znanje i obrazovanje neophodno oruđe vlasti. Karlo je bio svestan da monarh u tom svom zadatku mora najviše da se oslanja na klirike, i da njegova delatnost mora da bude usmerena prema sinovima moćnih mirjana, njegovih pomoćnika u upravljanju carstvom. car stvom. Počev od 781. godine, Karlo se okružio učenim ljudima i naučnicima tzv. „dvorskim intelektualcima“. Tu je bio Langobard Pavle Đakon, Paulin iz Akvitanije, Španac Teodulf koji je postao biskup Orleana i opat Flerija na Loari, a pre svih tu je bio Anglosaksonac Alkuin (živeo od oko 739. do 804.), glavni savetnik Karla Velikog, postao opat Sv. Martina u Turu koji je pretvorio u jedno od
najjačih žarišta karolinške correctio. Karlo i najznačajnije ličnosti iz njegovog okruženja stvaraju dvorsku akademiju koja predstavlja poigravanje s književnošću, budući da njeni pripadnici nose nadimke s antičkom potkom. Treba priznati da intelektualna delatnost u vreme Karolinga čini jedan od slojeva evropske kulture. Važnost znanja z nanja za upravljanje državom i za njen ugled istakao je Karlo Veliki u kapitularu De litteris colendis. Poneke dobro rukovođene reforme koje je spr oveo oveo Karlo Veliki sa svojim savetnicima bile su
znamenite. Takva je bila reforma pisma. Novo pismo, karolinška minuskula (karolina), bilo je jasno, ujednačeno, elegantno i lako za čitanje i pisanje. To je bilo prvo nadnacionalno nad nacionalno pismo u
srednjem veku. Razvoj karoline i nova merila čitljivosti koja su sa njom nastala označila su
važan raskid sa prošlošću. Knjige u Evropi nisu više bile nalik onima iz starog sveta: postale su znatno sličnije knjigama kakve mi danas znamo. Još značajnije, one su u to vreme postepeno postajale iste na celom prostoru Evrope. Alkuin je iznova uveo staranje o razumljivosti teksta
pomoću interpunkcije, a odigrao je važnu ulogu i u razvoju raz voju muzičke notacije. Karlo Veliki je, takođe, dao da se poboljša tekst Svetog pisma. Karolinška renesansa se i danas nameće ponajviše – iluminacijom. Takođe, dve novine će postati prvorazredno bogatstvom svojih ilustracija – iluminacijom. zaveštanje evropske arhitekture. Jedno je simboličko uvođenje transepta koji opisuje krst u linearnu osnovu rimske bazilike a pojavljuje se oko 800. godine. Drugo je zapadni masivni zid koji svojim tornjevima nagoveštava portale romaničkih i gotičkih crkava. Podignuti su uzorni
spomenici: manastiri Sen Deni i Fulda, carska palata i crkva u Ahenu. Naručioci i radionice putuju, a majstori koji će se pretvoriti u umetnike, nižu, jedan za dugim spomenike. Od početka svoje vladavine Karlo Veliki je, zajedno sa svojim savetnicima, želeo da franačke zemlje uredi po Božijoj volji. Čitav niz odluka tj. capitularies, donetih na godišnjim saborima, svedoče o njihovoj rešenosti da u crkvu ponovo uvedu strogo crkveno pravo, usaglase pravila koja su vladala u manastirima, a u celom kraljevstvu sprovedu hrišćanski način života. Admonitio generalis („Opšta uredba“) doneta 789. godine, upućena kliru i laicima Karlovog kraljevstva, bila je predviđena da se čita kao temeljni dokument novog stila „ispravljenog“ hrišćanstva. Kontrolišući crkvu, Karlo je kontrolisao strukture vlasti vrlo neobične po svojoj dalekosežnosti i sposobnosti da prodru do najnižih slojeva lokalnog društva. Karolinška Evropa bila je prekrivena mrežom velikih katedralnih crkava i manastira. Karolinški opati posedovali su imanja koja su ih načinila gospodarima desetina hiljada seljaka. Bili su odgovorni za regrutovanje lokalnog plemstva za ratne pohode a kao uzvratni poklon za uznošene molitve manastiri su primali na hiljade darova. Po prvi put su se država i crkva na Zapadu ujedinile u pokušaju da sve svoje podanike prevedu u hrišćanstvo. Jedan J edan od važnih doprinosa anglo – saksonskih i irskih sveštenika je uvođenje novog metoda u učenju izgovora latinskog jezika, a prema preporukama o tačnom izgovoru latinskog, koje je Alkuin izneo u svojim knjigama. Pokret za osnovno obrazovanje sveštenika iznedrio je i nekoliko korisnih tvorevina. U kral jevstvu jevstvu Karla Velikog javljao se sve veći broj obrazovanih obrazov anih duhovnika koji su mogli dobro da se iskoriste u njegovoj administraciji i koji su, zahvaljujući novoreformisanom latinskom i novom čitljivom pismu, vladali određenim, međunarodnim pisanim jezikom k oji oji se mogao upotrebljavati po celom, višejezičnom carstvu. A dugotrajno proučavanje kasnolatinskih gramatika i klasične latinske literature proizvelo je plejadu naučnika – pesnika, pesnika, istoričara, kritičara, teologa, filozofa – čiji – čiji se radovi mogu meriti s delima iz perioda kasne antike. Posledice karolinške obrazovne reforme moguće je i potcenjivati i precenjivati. Ona je neposredno uticala na mali broj ljudi. Obrazovana elita možda nije obuhvatala od hiljadu osoba u svako doba. Ogromna većina laika bila je potpuno nepismena. Mnogi seoski svetovni sveštenici bili su jedva pismeni. Mnogi obični monasi bili su tek toliko obrazovani da mogu vršiti službu
Božju. Ali kao što je poznato, skromni počeci imali su pred sobom veliku budućnost. Latinski Zapad ponovo je uspostavio veze sa rimskom prošlošću koja ga je podsticala i izazivala sve do naših vremena. Formalno obrazovanje zasnovano je na sedam slobodnih veština, naročito na literarnim predmetima. Analiza i vladanje merodavnim spisima označavali su obrazovanu oso bu. Preporod gramatički ispravnog latinskog značio je da će zapdno društvo biti dvojezično – sa sa latinskim u visokoj kulturi i mnogim vidovima religije, i mesnim govorima u svakodnevn om životu. Rezultat karolinških reformi biće da hrišćanstvo, veriospovest zasnovana na spisima,
nikad više neće oskudevati u sveštenicima i monasima sposobnim da te spise pametno koriste. Za kraj bih rekao još nešto o odnosu svetog i profanog u Karlovom carstvu. U latinskoj crkvi profano i sveto držano je razdvojeno razdvo jeno jedno od drugoga, i prema Teodulfovom Teodulfov om mišljenju, Karlovo carstvo je po tome bilo nadmoćno u odnosu na Vizantiju. Nijednome nije bilo dozvoljeno da ulazi u domen drugoga i zbog toga je sve uživalo izvestan stepen milosrdne slobode od onog drugog. Zbog čega je to znača jno? Zbog te činjenice latinski umetnici mogli su se osećati slobodnima da „se bave svojim poslom“. Latinski živopisci crkava, za razliku od ikonopisaca u pravoslavnom svetu, imali su slobodu predomišljanja i mogli su ispuniti crkve novim likovima, čak i skulpturama. Takođe, oštra podvojenost svetoga i profanog otvorila je neutralan prostor p rostor u kojem je čitava prehrišćanska prošlost severne Evrope mogla naći svoje svo je pribežište. Prehrišćanskoj prošlosti moglo se dozvoliti doz voliti da stane uz hrišćansku sadašnjost pod uslovom da ostane odlučno profana. Pod ovim uslovom predačke kulture Zapadne Evrope bile su slobodne s lobodne da doprinesu stvaranju književnosti k njiževnosti na dijalektima i stvaranju etničkih istorija koje su mogle deliti i hrišćanski klirici i laici. Druga faza karolinške renesanse usledila je posle Karlove smrti, u vreme vladavine njegovog sina, kada se crkvena reforma proširila iz opatija na episkopske dvorove. Svoj puni sjaj ona će dostići u trećem naraštaju, oko Karla Ćelavog, kralja zapadnih Franaka. Međutim, sredinom IX veka. u samom času kada je karolinška renesansa dostigla svoj vrhunac, latinsko hrišćanstvo su ponovo ugrozili osvajači. Da nesreća bude još veća, posle smrti Karla Velikog moć Karolinških vladara je gubila svoj značaj u stalnim sukobima njegovih naslednika a Verdenski ugovor je označio napuštanje zamisli o jedinstvenoj državi i obnovi carstva na zapadu. Bilo je očigledno da Karlovi naslednici nemaju snage da nastave politiku svog slavnog pretka, što je i bio jedan od glavnih uzroka propasti Karolinškog carstva. Iako je karolinška „renesansa“ nadživela Karla Velikog a svoj vrhunac je dostigla tokom vladavine njegovog unuka, u čije vreme su već, po celom kraljevstvu, postojale škole za prepisivanje i izradu knjiga, ironično zvuči istorijska činjenica da je karolinški ka rolinški duhovni zamah dostigao svoj vrhunac u trenutku kada je Karolinško carstvo počelo da se raspada. Za visok nivo obrazovanja i objavljivanje knjiga potrebni su bogatstvo i relativna politička stabilnost a krajem IX veka nedostajalo je i jedno i drugo.
Pokrštavanje Zapadne Evrope od IV do X veka Pokrštavanje cara Konstantina bila je velika prekretnica u istoriji hrišćanstva. Hrišćanska crkva je iz nezakonitog statusa i progona dospela u povlašćeni povlašćen i položaj. Između IV i VI veka hrišćanstvo se pretvorilo u državnu religiju i crkva je ušla u blizak i trajan savez sa rimskom državom. Međutim, nije bilo sigurno da će vaseljenjsko hrišćanstvo preživeti raspad Zapadnog rimskog carstva ili da će pokrstiti osvajače. Ipak, ono je bilo veoma prilagodljiva vera, koja je uspešno opstojavala u različitim ekonomskim, političkim i društvenim prilikama, ali oslobođeno teške ruke rimske države nije moglo odmah da se suprotstavi centrifugalnim silama. Regionalne jali su se i lokalni oblici hrišćanstva, podvojenosti, koje su oduvek postojale, cvetale su, a razvi jali dok je pravoverno ostalo sačuvano u idelalim, zakonima i crkvenim knjigama. Događaji koji su uništili Carstvo na Zapadu naneli su veliku fizičku i moralnu štetu Crkvi. Tokom dva veka položaj pravovernog hrišćanstva u mnogim delovima Zapadne Evrope biće sumoran. Ali do 700. godine plima će početi da se povlači. Potomstvo romanskog stanovništva i dalje je u velikoj meri hrišćansko, a i većinu osvajača zahvata jezička, kulturna i verska asimilacija. Masovno pokrštavanje primitivnih pokrštavanje primitivnih naroda bilo je nešto sasvim novo u istoriji hrišćanstva, koje je znalo samo za pojedinačna obraćenja u Rimskom carstvu. Porast obraćenika je svakako ubrzan kada je država drž ava počela da pomaže hrišćanstvo, ali vatreni episkopi nisu nis u imali iluzija o čvrstini ubeđenja onih koji su se pokrstili iz ekonomskih ili društvenih razloga. Ali čak i kada je dotok preobraćenika postao bujica u poznom IV i V veku, ljudi su se pokrštavali pojedinačno a ne cela plemena niti etničke grupe. Crkva u Rimskom carstvu bila je relativno labav savez episkopija, pri čemu je samo njih nekoliko bilo bogatije i uticajnije od ostalih. Episkopi su bili ključne ličnosti u pokrštavanju svojih dijeceza i snosili su odgovornost za primanje i iskušavanje preobraženika, jer tada još ni je je bilo misionarskih redova. U gradovima Carstva korišćen je jedan jed an redovni postupak – katihumenat – koji – koji podrazumeva pravo da podučavaju, iskušavaju i izgone đavola iz obraćenika. U gradovima gde je postojalo brojno sveštenstvo koje je podučavalo, hrišćanstvo je do kraja V veka postalo vera većine. Ali u hristijanizaciji seoskih područja, gde je živela većina stanovništva Carstva, postojale su ozbiljnije prepreke. Do V veka bogati zemljoposednici i njihova najbliža okolina postali su uglavnom hrišćani, ali je sa masama seljaka bilo teško. I kada je carska vlast u V veku ustupila mesto germanskoj vladavini, prostrane pr ostrane oblasti u unutrašnjosti, bez stalnih sveštenika i crkava, ili su bile hristijanizovane površno ili uopšte uopš te i nisu bile. Ipak, hrišćanstvo je uspelo između V i XI veka da prodre i među seosko stanovništvo. To je uspelo i zahvaljujući tome što su hrišćanstvo, tokom VI i VII veka, prihvatili i pomagali kraljevi i plemići novih germanskih država na Zapadu. Čak i posle stvaranja germanskih država lokalni episkopi su zadžali odgovornost da preobraćuju seoska područja svojih dijeceza. Napredak je bio spor i mučan. Glani metod pokrštavanja bio je povećanje broja crkava i sveštenstva, a kako episkopi nisu mogli da naprave crkvu u svakom zaseoku, ostavili su otvoren prostor drugima: vlastelini su gradili crkve za svoje naseljenike, manastiri za svoje seljake a i neki slobodni seljaci su na svoju
ruku osnivali crkve. Naposletku je broj privatnih crkava nadmašio broj zvaničnih episkopskih.
Takve crkve nisu bile pod kontrolom episkopa, već su ostajale svojina osvajača os vajača koji su
sveštenike imenovali iz redova svojih seljaka i podložnika. Ipak, one su masama zapadnoevropskih seljaka pružale hrišćanske svete tajne i sveštenike, ma kako nedoučeni bili. Ne treba misliti da su episkopi neprestano napadali paganstvo seoskog stanovništva, no povremeno je dolazilo i do sukoba. Episkopi su mogli da pribegnu i nasilnim sredstvima i tu se može dati primer Martina iz Tura (oko 330-397). Iako je rano postao katihumen, godinama je
odlagao svoje krštenje. Posle vojne službe postao je monah i osnovao je prvi manastir u Galiji, blizu Poatjea, oko 360. godine (zvao se Marmutje). Zbog svoje svetosti izabran je za episkopa Tura 372. godine. Pošto je bilo mnogo neznabožaca u okolini Tura i zapadnoj Galiji, Martin je
svoje propovedi paganima podupirao smelim akcijama, pokazujući nemoć njihovih bogova: razbijao je kipove, sekao sveto drveće, spaljivao hramove i na njihovom mestu osnivao crkve i pustinjačke ćelije. Seobe germanskih naroda na rimsku teritoriju između IV i VI veka izazvale su teškoče koje su prevazilazile moći lokalnih episkopa. Pre invazija, nema podataka da su misionari slati paganskim narodima koji su živeli severno od carskih car skih granica. Ali to ne znači da su svi osvajači osv ajači koji su nasrnuli na Carstvo bili neznabošci. Neki su bili pripadnici germanskih religija a neki su bili hrišćani, premda su ispovedali jeretičko arijanstvo. Arijanstvo je dobilo dob ilo ime po prezviteru Ariju iz Aleksandrije, a posredstvom Ulfile (preveo Bibliju na gotski jezik) i njemu bliskih
saradnika proširilo se među Gotima, Burgundima i Vandalima. Kada su se ovi narodi naselili u Carstvu, sa sobom su doneli arijanstvo sa sopstvenim sveštenstvom i crkvama, što je predstavljalo prepreku između njih i rimskih podanika koji su uglavnom prihvatili vaseljensko hrišćanstvo. U toku nekoliko generacija od njihovog stvaranja arijanska germanska kraljevstva zapala su u političku krizu čiji je uzrok bio demografski – osvajačka – osvajačka plemena nisu bila velika, a bila su okružena mnoštvom Romana. Sva jača kulturna asimilacija, praćena neprijateljstvom hrišćanske većine prema arijanskoj jeresi, bila je izvor nestabilnosti za arijanske kraljevine. Već u ranom VII veku nijedna od njih više nije bila jeretička. Ova preobraćenja nisu bila plod misionarskog rada, već su to bile političke odluke vladara součeni s ozbiljnim problemima i kojima je bila potrebna podrška sabornih episkopa i domaćeg romanskog stanovništva. Nisu svi napadači bili arijanci. Bilo je takođe i paganskih Germana i oni su bili najopasniji za crkvu. Došli su iz udaljenih krajeva iza Rajne i Danske, gde je uticaj rimske kulture bio zanemarljiv. Franačko napredovanje krajem V veka u severnoj Galiji imalo je važnih posledica za hrišćanstvo. Uvođena je germanska paganska germanska paganska vera, Crkva je bila u povlačenju, povla čenju, a neke episkopije su napuštene. U istočnoj Britaniji invazije su bile poražavajuće za romansku civilizaciju koja je jednostavno iščezla posle 450. godine. Preživeli britanski hrišćani povukli su se u surove zapadne predele ostrva u koje Germani nisu uspeli da prodru.
Najznačajniji osvajači bili su Franci koji su se pojavili na Rajni sredinom IV veka. Prodrli su južno od Loare i pokorili su ostatke rimskih teritorija u Galiji, vizigotske zemlje severno od Pirineja i Burgunde. Ključna ličnost u verskoj evoluciji Franaka bio je njihov kralj Hlodoveh (481-511) koji je obezbedio vlast svojim potomcima, Merovinzima, koji će vladati Francima do 751. godine. Priča o njegovom pokrštenju, iz pera episkopa Grgura Turskog (579-594) pokazuje
kako je crkva uspevala da osigura prevlast nad varvarskim narodima. Vera je bila društveni lepak koji je vezivao germanskog kralja sa njegovim ratnicima, a verska različitost označavala je političku nestabilnost. Nije bilo osnovano da će se Franci pojedinačno preobraćati. p reobraćati. Promena religije morala je da bude zajednička odluka: uloga vladara je bila najbitnija, ali je bio potreban i pristanak njegovih ratnika. Hlodovehu je bilo korisno da ima dobre odnose sa episkopima, koji
su, po okončanju rimske vladavine, preuzeli vodeći položaj u društvu, a i stanovništvo u središnjoj i južnoj Galiji, koje je on želeo da zauzme, najvećim delom je bilo hrišćansko. Takođe, Hlodoveh se oženio burgundskom princezom Klotildom, koja je zadržala svoju veru – vaseljensko hrišćanstvo. Stara germanska religija je očekivala od bogova praktičnu pomoć (ratna pobeda, bogatstvo) i očigledno su Klotilda i hrišćani dokazivali da je njihov bog moćniji od germanskih kada je reč o praktičnom delovanju. Grgur Turski piše da je jedna bitka bila prekretnica u Hlodovehovoj odluci da se pokrsti pošto poš to su događaji potvrdili da je hrišćanski Bog moćniji od paganskih božanstava, i da mu je pomogao da pobednički izađe iz bitke. Verske poduke davao mu je episkop Remsa Remigije i Hlodoveh je uspeo da ubedi ratnike i “više od tri hiljade njih” pokršteno je sa kraljem negde između 496. i 506. godine. Od tada je pravoverno hrišćanstvo postalo vera Franaka. Dešavanja na Britanskim ostrvima talođe zaslužuju pažnju. Tamošnja situacija bila je veoma složena: 600. godine na tom prostoru je postojalo nekoliko suprotstavljenih etničkih grupa, od kojih ni jedna nije bila jedinstvena, i postojale su tri jezičke grupe – keltska, keltska, piktska i germanska. Upravo u Irskoj hrišćanstvo je počelo da se širi u V veku, dok su anglosaksonski osvajači potiskivali britanske hrišćane na zapad ostrva. Pošto Po što Irsku nikad nisu potčinili Rimljani, na ostrvu se razvila keltska kultura. Pravoverno hrišćanstvo u Irsku je doneo Patrik (oko 390-460), hrišćanin keltskog roda, rođen u zapadnim krajevima rimske Britanije. Gusari su ga zarobili i odveli u Irsku, a u svojim Ispovestima kaže da je po bekstvu iz ropstva u snu pozvan da se vrati i pokrsti paganske Irce. Verovatno Verov atno je dobio svešteničke poduke i rukopoloženje u Britaniji. Hirotonisan je za episkopa i vratio se u Irsku oko 430. godine gde je pokrenuo pokrštavanje Iraca. Patrik je u Irsku uveo organizacioni mod el koji mu je bio poznat p oznat iz Britanije i Galije: teritorijalne dijeceze, s episkopima na čelu, koji borave po gradovima. U veku posle Patrika Irska je bila izolovana, dok su crkve u Britaniji i na kontinentu posrtale pod udarcima najezdi. Zbog
otežanih komunikacija, razlike među crkvama svuda su bivale sve veće. Prilike u Irskoj toliko su se razlikovale od onih na kontinentu ( jedan jedan od razloga je i to što nije mogla da se osloni na rimsko nasleđe) da se tradicionalna episkopska organizacija nije mogla ukoreniti i crkva u Irskoj je prestala da liči na crkve u Evropi. Hrišćanstvo se prilagodilo p rilagodilo životu u plemenskom društvu u kome nije bilo gradova i latinskog jezika. U Irskoj manastir je zamenio dijecezu kao glavnu
hrišćansku instituciju. Episkopi su bili potrebni zato što normativno hrišćanstvo nije moglo da funkcioniše bez njih, ali su oni živeli po manastirima i bili su na raspolaganju opatu kada su njihove usluge bile potrebne. U poređenju s episkopima na kontinentu, imali su mnogo manju moć i društveni značaj. Ovde je opat bio vodeća verska ličnost u društvu. Pored razlike u načinu organizacije crkvenog života bilo je i drugih stvari koje su Irsku crkvu delile od kontinentalne: računanje Uskrsa, osobena tonzura, stroga disciplina. Pošto su Irci govorili keltskim jezikom a
latinski su zadržali kao sveti jezik, morali su da ga uče od početka. Tako su Irci naučili gramatički pravilan latinski, pošto su učili iz knjiga, dok su mnogi na kontinentu učili govorni latinski koji je umnogome odudarao od klasičnog. Odvajanje od porodice bila je posebno zahtevna vrsta samoodricanja i počev od VI veka neki irski monasi odlazili su na udaljena ostrva u Irskom moru i severnom Atlantiku, u Englesku,
Galiju, čak i u Italiju i Palestinu. Nisu odlazili da budu misionari, ali kada bi sreli neznabošce često bi počinjali da deluju među njima. Za oživljavanje kontinentalnog hrišćanstva umnogome su zaslužni lutajući irski monasi. Drugo ostrvo na kome su se odigrale važne verske promene bila je Britanija. Hrišćanstvo se prvi put pojavilo u rimskoj Britaniji u III veku, a verovatno su ga doneli trgovci i vojnici. U IV veku postojale su samo tri episkopije. Ovaj prvi sloj hrišćanstva izbrisali su germanski osvajači u poznom V i u VI veku. Kada se rimska vojska povukla sa ostrva 410. godine, romano – britsko britsko
stanovništvo ostavljeno je samo da se brani od Pikta, i od irskih i germanskih Gusara. Zbog toga oni su unajmili Germane iz Danske i sa holandskih obala da im pomognu u odbrani. Najamnici, koji su pripadali plemenu Saksonaca, ubrzo su iskoristili priliku da zemlju zauzmu za sebe. Godina 450. je po tradiciji, datum dolaska saksonskih vođa Hengista i Horse, a u toku dva
naredna veka Saksonci će uz pomoć Angla i Jita, napredovati duž rečnih dolina i potiskivati romanizovane Brite. Tako su rimska kultura i ustanove, uključujući i hrišćanstvo i latinski jezik, iščezli iz ravničarske Britanije. Potomci romanizovanih Brita vratili su se keltskim običajima i nastanili su zapadne i severozapadne delove ostrva. Zadržaće hrišćansku veru, ali će se više organizovati po manastirima nego po episkopijama. Neznabožački i ratoborni došljaci podelili su nizinsku Britaniju na br ojna ojna malena kraljevstva koja su neprestano ratovala, što je bio jedan od razloga zašto romano – britski britski opati i episkopi iz Velsa, Devonšira i Kornvola nisu pristupili pokrštavanju zavojevača. Međutim, misionari će ipak doći u Englesku En glesku oko 600. godine i to južnu to južnu Englesku iz Rima, a u severnu iz Irske. Papa Grgur I (590-604) bio je pokretač misija upućenih Anglosaksoncima. Kakvi god da su bili
njegovi motivi, njegov napor je bio nesvakidašnji. Pre njega pape se nisu bavile misionarskim radom. Godine 596. Grgur je poslao grupu od četrdeset italijanskih monaha pod vođstvom Avgustina (597 – oko – oko 607) i oni su se iskrcali u Kentu, kraljevini najbližoj Franačkoj i najizloženijoj njenom uticaju. Kao što je često bivalo, presudna je bila milost lokalnog vladara. Kralj Etelbert od Kenta (560-616) bio je u braku sa Bertom, praunukom franačkog kralja Hlodoveha, i dopustio joj da ima pored sebe franačkog episkopa. Kralj Etelbert je dozvolio rimskim misionarima da se smeste u Kenterberiju, gde su oni osnovali man astir Sv. Petra i Pavla.
Avgustin, prvi kenterberijski arhiepiskop, obnovio je zdanje preživele rimske crkve (kasnije poznate kao Krajstčerč). U roku od o d nekoliko godina Etelbert je pokršten, a rimska misija u Kentu stekla malu, ali sigurnu bazu za dalje delanje. Prvi put pagane su pokrstili misionari koji su stigli
pravo iz Rima i ukratko, misija pape Grgura stvorila je na zapadnom obodu ob odu hrišćanskog Zapada Crkvu odanu papskoj stolici. Misija irskih episkopa, koji su radili po uputstvima opata manastira Jone koji je osnovao sv.
Kolumba 565. godine na ostrvu između Škotske i Irske, u kraljevstvu Nortumbriji, odigravala se
gotovo istovremeno. Irci su doneli svoje običaje (osobenu tonzuru, svoj metod računanja Uskrsa, asketski način života). Ostrvo Lindisfarn, kraj severoistočne obale Engleske, postalo je središte njihove misije i pridobili su nortumbrijski dvor za irsko hrišćanstvo. Rimska i irska misija radile su oko šezdeset godina u svojim odvojenim sferama, uz izvesna trvenja, ali bez ozbiljnijih sukoba. Svaka crkva imala je svoje pristalice među anglosaksonskim kraljevskim porodicama. U manastiru Vitbi godine 664. rimska i irska strana zastupale su svoje stavove pred kraljem
Nortumbrije, Osvijem, čija je supruga poreklom iz Kenta, slavila Uskrs po rimskom rimsko m kalendaru, d ok ok se on pridržavao irskog računanja. Na kraju se kralj Osvi opredelio za rimsku stranu. Do devedesetih godina VII veka sva anglosaksonska kraljevstva zvanično su prihvatila rimsko hrišćanstvo. Hristijanizovani Anglosaksonci su otpočeli misije na kontinentu u kojima su propovedali odanost sv. Petru i papi kao delu pravovernog pr avovernog hrišćanstva. Rimsko carstvo na na zapadu je nestalo, ali je hrišćanstvo preživelo u novim okolnostima i pokazivalo znake preporoda i uspona. Sredinom VIII veka anglosaksonski monasi, radeći kao misionari na kontinentu, omogućili su
savez pape i Franaka, što je imalo veliki značaj u uobličavanju srednjovekovne crkve. U zimu 677/8. godine jedan anglosaksonski episkop, Vilfrid od Jorka (634-709), uputio se u
Rim, ali je zbog sukoba sa franačkim vladarem morao da provede zimu na teritoriji današnje Holandije, gde je živelo germansko pleme Friza. Vreme koje je tamo proveo koristio je da ih preobrati, mada bez konačnog uspeha. uspeh a. Ipak, njegovi napori bili su početak kasnijeg talasa misionarskog zanosa u Crkvi iz koje je poticao, i koja će slati misionare među paganska plemena Friza, Saksonaca, Alamana, Titinžana i Bavaraca. S osobenom revnošću tek probraćeni Anglosaksonci, koji su poznavali hrišćanstvo gotovo samo iz knjiga, stvorili su najuređeniju i najdinamičniju crkvu na Zapadu. Neočekivanim obrtom, najučeniji zapadnjak VIII veka, monah Beda (672-735), živeo je na severnom obodu civilizovanog sveta, u Nortumbriji. Anglosaksonski misionari su bili pogodni za zadatak preobraćenja germanskih naroda. Sami su govorili germanskim jezikom, i lako su naučili i lokane germanske dijalekte. Ubrzo su mogli da propovedaju i podučavaju na jeziku svojih svo jih preobraćenika. Anglosaksonski misionari su bili vešti organizatori i delovali su gotovo jedan vek. Stvorili su dvojicu slavnih vođa: Vilibrorda/Klimenta (658-739) i Vinfrita/Bonifacija (oko 675-754). Vilibrord je bio nortumbrijski monah i učenik Vilfrida od Jorka. Njegov opat ga je 690. godine, zajedno sa još jedanaest drugova, poslao da nastave Vilfridov rad među Frizima, ali Frizijski vladar Radbod nije bio naklonjen hrišćanstvu. Vilibrord je shvatio da mu treba podrška Franačke, ali kako je merovinški kralj bio samo figura na prestolu, a pravu vlast je imao majordom Pipin Heristalski, Vilibrord je morao od njega da traži podršku. Pipinova podrška omogućila je Vilibrordu da radi u zapadnoj Friziji, koja je bila pod franačkom kontrolom. Takođe on je 698. godine osnovao manastir u Ehternahu, na zemlji koju mu je darovao Pipin. Od tada majordomi neprestano podržavaju anglosaksonske misionare. Vilibrordu je još bilo potrebno i zakonsko pravo da započne z apočne ckveno organizovanje novih teritorija. Obratio se papi, p api, i papa Sergije ga je 695. godine proizveo u arhiepiskopa Friza, sa sedištem u Utrehtu (ovo je bilo
prvi put od Grgura Velikog da papa pomaže misionarski rad). Tako je Vilibrord dobio podršku i
franačkih vladara tj. majordoma i papstva za svoj misionarski rad. Bonifacije, “apostol Germanije”, Vilibrordov učenik, radio je na mnogo širem geografskom prostoru (od severnomorskih obala Frizije pa do Tiringije i Bavarske gde su se prostirale prostirale
teritorije nepokrštenih starih Saksonaca.). Njegova glavna tvorevina je manastir u Fuldi (744), u zapadnoj Nemačkoj, a titula koju je dobio od pape je arhiepiskop Germana, sa sedištem u Majncu. Njegovi uspesi u oblastima izvan Franačkog kraljevstva značili su širenje redovnog, Rimu lojalnog i pravovernog hrišćanstva. Ali može se reći da on nije pokrstio jedan potpuno paganski narod, već je okončao doba simbioze s imbioze pagana i hrišćana. Takođe, Bonifacije je bio započeo nešto sasvim novo: rad na reformama unutar Franačke crkve. Štitio ga je Karlo Martel, a zatim njegov sin Pipin, budući kralj Franaka. Bonifacije se upokojio u Friziji 754.godine. Banda pirata je napal njegovu družinu i on je tu okončao okon čao svoj život. Sahranjen je u svom manastiru Fulda. Kada je umro, videlo se koliko je misionarski rad promenio severoistočne granice latinske Evrope. Mnoštvo manastira i episkopija unapredili su preobraćanje paganskih germana. U polovini veka posle Bonif acijeve acijeve smrti, misionari su u Germaniji bili manje značajni od do tada neviđene sile i odlučnosti franačkih kraljeva. Karlo Veliki (768-814) učinio je “narod Franaka” dominantnim za Evropu. Sudbina, još uvek paganskih, Saksonaca bila je od presudnog značaja za Karlov novi koncept hrišćanskog carstva. Takođe, su od Saksonaca stalno pretila i pustošenja graničnih oblasti. Iako su saksonski saksonsk i plemići već uveliko usvojili franačke običaje, ipak su se izuzetno uporno i dosledno držali paganstva. Ratove protiv Saksonaca Karlo je počeo 772. godine, i ovo su bili teški ratovi sa nekoliko prekida. Stanovništvo sa ovih oblasti bilo je nasilno preseljavano. Saksonski plemić, Vidukind, konačno se predao 785. godine i prihvatio je hrišćansko krštenje. Iste godine Karlo je izdao Kapitularij izdao Kapitularij nad oblašću Saksonije – niz niz administrativnih odluka. Ovim Kapitularijom je, teorijski bar, granica sada bila konačno zatvorena: nijedan drugi obred sem onih koje je propisivala hrišćanska crkva nije se mogao praktikovati ni u jednoj franačkoj provinciji. Ali potpuna predaja Saksonaca u celini nije bila moguća, te je Karlo okončao ratovanje sa Saksoncima tek 804. godine. Sredinom IX veka, u samom času kada je karolinška renesansa dostigla svoj vrhunac, latinsko hrišćanstvo su ponovo ugrozili osvajači. Ovoga puta nije bila reč, kao četiri veka ranije, o seobi naroda, već o razbojničkim, pljačkaškim upadima – Muslimana, – Muslimana, Mađara i Normana. Opet je došlo do spajanja različitih kultura i brisale su se granice koje su na severu i istoku delile hristijanizovane zemlje od oblasti naseljenih drugim narodima. Lutanja Normana i Mađara završila su se njihovim konačnim naseljavanjem i prihvatanjem sedelačkog života. Primili su hriščanstvo i stupili su u zajednicu evropskih naroda sa sopstvenim kulturnim nasleđem. Mađari su se preobratili u latinsko hrišćanstvo pod kraljem Stefanom (997-1038) i postali deo političkog sistema hrišćanskog sveta. Što se tiče Normana, još je kralj Alfred kumovao Dancu Gutrumu na krštenju 878. godine, a vikinški vladar Normandije Rolon prihvatio je krštenje oko 911. godine kao izraz svog pomirenja sa zapadnofranačkim kraljem Karlom Prostim (893-923). U početku su to bili samo politički dogovori koji su vodili u površnu hristijanizaciju, ali tokom X i XI veka proces asimilacije se nastavljao i naseljenike je apsorbovalo domaće stanovništvo, čiji su jezik i
religiju došljaci prihvatili. Važna je činjenica da je hrišćanstvo apsorbovalo svoje napadače a ne obrnuto.
U zemljama izvan severnih i istočnih granica latinskog hrišćanskog sveta preobraćenje je i dalje bilo grupna odluka sa jakim političkim naglaskom. Skoro svugde je kralj bio povezan pove zan sa preobraćenjem svoga naroda. U Skandinaviji Sk andinaviji je odlučujući period bio od 950. do 1050. godine. Hrišćanstvo je u Dansku uveo Harald Plavozubi (oko 960), u Norvešku Olaf Trigveson (9691000) i sveti Olaf Haraldson (1015-1030) i u Švedsku kralj Olaf (oko 1000). Na Islandu, koji nije imao kralja, odluku o prihvatanju hrišćanstva donela je oko 1000. godine skupština vodećih ljudi - Althing, s odobrenjem da se obožavaju stari bogovi još izvesno vreme za slučaj da nova vera poremeti red prirode.
Kao što vidimo pokrštavanje Evrope je bio dug proces, koji se završio pokrštavanjem osvajača hrišćanske Evrope. Razloge za ovo treba tražiti i u pristanku vladara da se pokrste, i da svoj narod prevedu u hrišćanstvo, jer im je hrišćanska ideologija, zasnovana na monarhijskom uređenju, omogućavala red i mir u upravljanju državom (hrišćanstvo je pomagalo u izgradnji centralizovanijih država pošto je zagovaralo jaku monarhiju pre nego nasilje i nered vezane za nezavisnost plemstva. Kao praktična stvar, osnivanje dijeceza, parohija i manastira stvorilo je infrastrukturu koja je podržavala vladare u njihovim naporima da ujedine svoje slabo povezane oblasti).
Ranosrednjovekovno monaštvo od IV do XI veka Pokrštavanje cara Konstantina bila je velika prekretnica u istoriji hrišćanstva. Hrišćanska crkva je iz nezakonitog statusa i progona dospela u povlašćeni povlašćen i položaj. Između IV i VI veka hrišćanstvo se pretvorilo u državnu religiju i crkva je ušla u blizak i trajan savez sa rimskom državom. Posledice tog saveza zovu se „pravovernim ili normativnim hrišćanstvom“. Pravoverno hrišćanstvo je bilo čvrsto utemeljeno u realnom svetu. Bilo je dobro organizovano i preduzetno. Brojno sveštenstvo, znatni zemljišni posedi, velelepne zgrade, javni obredi, simboli i likovna umetnost i vidljiva pobeda nad suparnicima učinili su pravoverno hrišćanstvo istaknutom ustanovom poznog rimskog društva. Pravoverno hrišćanstvo je imalo prilično bogatstvo i ekonomske povlastice, jer sa legalizacijom hrišćanstva crkveno imanje se znatno uvećalo. Episkopi su bili zvanične vođe lokalnih hrišćanskih crkava, ali od IV veka imali su suparnike u svetim ljudima kojima su se divili mnogi obični hrišćanski sveštenici i svetovni ljudi. Monasticizam je bio složen i nezavistan pokret unutar pravoverne crkve. Monaštvo se može shvatiti kao pokret koji je nastao kao odgovor na sve veći formalizam pravovernog hrišćanstva. Još od početka hrišćanstvo je visoko cenilo dobrovoljni asketizam, tj. samoodricanje iz verskih uverenja. Takvo odricanje je obično podrazumevalo seksualno uzdržavanje, post i izbegavanje svetovnih zabava. Mnoge hrišćanske zajednice imale su u II i III veku članove-askete. Askete su živele među sabraćom i, ako su mogli, sami su zarađivali za život, mada je neke izdržavala zajednica. Neki od njih. uglavnom muškarci, napustili su gradski život i svakodnevne poslove i potražili udaljena mesta gde su mogli da žive u potpunom samoodricanju, uz molitve i misli o svetim spisima. Ovo se na najspektakularniji način dogodilo u Egiptu i Siriji. Godine 270. Antonije (250 – 356, – 356, smatra se osnivačem monaštva), dovoljno imućan poljoprivrednik iz egipatskog Fajuma, otišao je u pustinju da bi se ponovo odande po javio tek oko 310. godine kao čuveni „eremita“, pustinjak, uzor hrišćanskog „otšelnika“ svih budućih vremena. U Siriji su, takođe, putevima već dugo krstarile družine harizmatičnih propovednika koji nisu ništa dugovali „svetu“. Ispunjene silom Svetoga Duha, ove putujuće družine bile su svojevrstan prizor i oni su bili „jedinstveni“, „usamljenici“. U Egiptu grčka reč monachos, „usamljenik“, od koje potiče i naša reč monah, ubrzo je počela da se vezuje za ovakve ekscentrike. Otuđeni od društva, „lutalice“ iz Sirije i „pustinjaci“ iz Egipta predstavljali su nov oblik radikalnog hrišćanstva, koji se od tog vremena vezuje za novi termin „monaštvo“. Sv. Vasilije Veliki je dao temeljni model zajedničkog života u traganju za ličnim spasenjem, ali i za spasenjem bližnjega, preinačavajući primitivan oblik askeze egipatskih seljaka. Njegovim manastirom u Kapadokiji upravljao je
starešina, dok je život monaha, mada strog, ipak bio otvoren za bratoljublje, zahvaljujući fizičkom radu, zajedničkom obredu i socijalnoj delatnosti. U tom pravcu se monaštvo na Istoku i dalje razvijalo, čuvajući snažnu asketsku crtu. Oni su uputili izazov pravovernom hrišćanstvu pošto su bili izdanci neusiljene i žestoke tradicije ispoljavanja verskih uverenja, koja je posredno ili neposredno osuđivala razvoj složene crkve usko povezane sa društvom. No, pravoverno hrišćanstvo je našlo način da ih prilagodi i do V veka monaštvo je uveliko postalo deo pravovernog hrišćanstva i postalo je jedan od njenih
glavnih temelja. U V veku episkopi su utvrdili svoje pravo da odobravaju o snivanje manastira i
nadgledaju monahe, ali nikada nisu imali punu kontrolu nad njima i stoga nije čudno što je većina pokreta za preporod crkve potekla iz monaških redova. Monaštvo se raširilo po zapadnim delovima Rimskog carstva otprilike jedan vek pošto je nastalo na istoku. Mali broj pustinjaka pojavljivao se povremeno na zapadu, ali ekstremnije i usamljenije
forme istočnog monaštva u celini nisu se dobro primile u toj oblasti. Iskustva istočnih oblika monaštva prenosili su znameniti pojedinci: sv. Ambrozije, sv. Martin Turski, sv. Jeronim, sv. Jovan Kasijan, ali i obočni ljudi koji su boravili Aleksandriji i na istoku uopšte. Normalni okvir zapadnog monaškog života je mala zajednica pod vođstvom opata, koga je nadgledao lok alni alni episkop. Međutim, tu se javlja kao izuzetak isrsko monaštvo. Poput monaštva koje je poniklo u Egiptu, i ono je nametalo veoma strogu disciplinu. Asketizam je visoko cenjen i sprovođen u irskim manastirima. Biografije irskih monaških svetaca obiluju svedočanstvima o strogom isposništvu, dugotrajnim bdenjima, vatrenom izlaganju fizičkim neudobnostima. Odvajanje od porodice bila je posebno zahtevna vrsta samoodricanja. samoodr icanja. Počev od VI veka neki irski monasi odlazili sun a udaljena ostrva u Irskom moru i sever nom nom Atlantiku, u Englesku, Galiju, čak i Italiju i Palestinu. Za oživljavanje kontinentalnog hrišćanstva umnogome su zaslužni Irski monasi. Jedan od najpoznatijih je svakako sv. Kolumban koji je osnovao manastire Liksej i Bobio na evropskom kontinentu. Kada je izabran za episkopa Rima, Grgur Veliki (590-604) je napisao popularno delo, Dijalozi,
koje se delom bavilo monaštvom i svetim ljudima Italije. Svoju drugu knjigu Dijaloga posvetio je Benediktu iz Nursije (oko 480-545), i iako ova knjiga nije istorija (gotovo da uopšte nema čvrste hronologije) to je jedini izvor biografskih podataka o Benediktu, ključnoj figuri zapadnog monaštva. Ovom knjigom je Grgur “lansirao” benediktince kao opštevažeću snagu hrišćanstva. Benedikt je rođen u dobroj porodici u gradu Nursiji gradu Nursiji i poslat je u Rim na školovanje. Bio je zgrožen nemoralnošću Rima i povukao se u pećinu u Subijaku, gde je živeo kao pustinjak tri godine. Pozvan je da postane opat jednog manastira u okolini, ali zbog sukoba sa monasima napustio je taj manastir i osnovao je dvanaest malih kuća, sa po dvanaest monaha. Međutim i tu
dolazi do sukoba, sada sa susednim sveštenikom i sada odlazi 150 km jugouistočno od Rima u Monte Kasino. Spalio je šumarke u kojima su se pagani molili i preuzeo hram i ruiniranu tvrđavu na vrhu brda. Godine 529. osnovao je novi manastir u Monte Kasinu i tu je ostao do kraja života. Benedikt je značajan jer je napisao Pravilo ( Regula Regula Sancti Benedicti), uputstva za organizaciju i provođenje monaškog života – relativno – relativno kratak rad od 73 sažeta poglavlja. U VIII i IX veku je Benediktovo Pravilo, uz podršku karolinških kraljeva, nadvladalo i postalo norma zapadnog monaštva. Benedikt je svoj manastir opisao kao “školu za početnike u službi Gospodnjoj”. Interesantno je da on nije planirao nikakve spoljne ili društveno korisne zadatke za monarhe poput prepisivanja rukopisa, podučavanja ljudi izvan manastira man astira ili misionarskog posla. Najviše što je uradio bilo je da podstiče monahe da obezbede hranu i prenoćište putnicima. Napisao je da ništa ne sme imati prednost nad služenjem Bogu, koje je nazivao “Božijim radom”. Pravilo je davalo detaljna uputstva za Božju službu, za osam perioda javne molitve. Takođe su postojali i periodi dana određeni za čitanje verskih radova rado va (pre svih Biblije i i spisa crkvenih otaca) a u
vremenu izme]u molitvi i religioznih proučavanja, Benediktovi monasi su se bavili fizičkim radom. Pravilo je takođe postavljalo okvir u kome treba da se organizuje or ganizuje život “onih koji se mole”. Glava manastira bio je opat, koga biraju monasi, savetuju se sa njim o važnim pitanjima, ali nisu mogli da opovrgnu njegove odluke i nisu mogli da ga smene. Benedikt nije odobravao
lično zanesenjaštvo i spektakularna dela samoodricanja koja su bila uobičajena u istočnom monaštvu. On je davao prednost zajedničkom životu s odgovarajućom vegetarijanskom ishranom, sa dovoljno vremena za san i svakodnevnim rasporedom rada i molitve. Istorijski
događaji će dovoditi benediktinske monahe u situacije koje Benedikt nije mogao ni da zamisli, ali temelj njihovog uspeha bilo je samo Pravilo.
Monaštvo je odigralo značajnu ulogu i u pokrštavanju Evrope. Početkom VIII veka sva arijanska kraljevstva, bilo pokrštavanjem bilo osvajanjem, nestala su. Svestan vrednosti benediktinskih monaha, papa Grgur I ih je krajem VI veka poslao u prvu misiju na britanska ostrva, među Angle i Sase, gde oni osnivaju više manastira – žarišta – žarišta i uporišta hrišćanstva (Vestminster, Vermut, Džerou). Hristijanizovani Anglosaksonci su otpočeli misije na kontinentu u kojima su propovedali odanost sv. Petr u i papi kao delu pravovernog hrišćanstva. Sredinim VIII veka anglosaksonski monasi, radeći kao misionari na kontinentu, omogućili su savez pape i Franaka, što je imalo veliki značaj u uobličavanju srednjovekovne Crkve. Monasi koji su živeli po pravilima svetog Benedikta dali su pravac Anglosaksonskoj crkvi. Manastiri su učili domaće sveštenstvo da čita latinski i koristi domaći jezik u verskoj obuci. Neočekivanim obrtom, najučeniji zapadnjak VIII veka, monah Beda (672-735), živeo je na severnom obodu – hrišćanske anglosaksonske civilizovanog sveta, u Nortumbriji. Upravo su iz pravoverno – hrišćanske Engleske, lojalne Rimu, počeli da odlaze misionari a najpoznatiji su Vilibrord i Bonifacije. Anglosaksonci su dobro znali da se manastiri mogu priligoditi slabo naseljenim oblastima bez
gradova, trgova i dovoljne količine novca. Manastiri su cvetali i u primitivnim materijalnim uslovima Irske i anglosaksonske Engleske. Idealni manastir je je zidan na mestu sa dovoljno vode,
sa zgradama potrebnim za monaški i ekonomski život i bio je okružen žitnim poljima. Snažan, radom sposoban benediktinski manastir bio je okosnica misionarskog rada na kontinentu.
Svoju civilizacijsku ulogu manastiri su imali i u podizanju opšteg kvaliteta života. Monasi su gradili puteve i mostove, isušivali močvare, krčili šume. Iako sv. Benedik Pravilom nije predvideo prepisivačku delatnost, skriptorijumi u Vivarijumu, Bobiju i Lindisfarnu bili su prava žarišta pismenosti. U irskom društvu manastir je takođe bio mesto gde se očuvala intelektualna i bogodlovska strana hrišćanstva, a što je od značaja, do karolinške renesanse ispravni klasični latinski najbolje se održao u manastirima Iraca i, kasnije, Anglosaksonaca. To je bilo zbog toga što su Irci govorili keltskim jezikom, a latinski su zadržali kao sveti jezik i morali su da ga uče od početka i tako sticajem okolnosti Irci su naučili gramatični pravilan latinski pošto su ga učili iz knjiga, dok su mnogi na kontinentu učili govorni latinski koji je umnogome odudarao od klasičnog. Manastiri su preuzeli ulogu škola, jer su samo oni imali sredstva da izdržavaju učitelje i prepisuju knjige. Za jedan vek (750-850) latinski Zapad se, pod vladavinom karolinške dinastije, politički učvrstio. Tokom ovog važnog perioda nastala je civilizacija koja se znatno razlikovala od svojih
rimskih prethodnika, ali i od savremenika. Srce nove Evrope bilo je Franačko kraljevstvo. Novi
politički uslovi imali su ogroman uticaj i na crkvu a kako je moć Karolinga rasla, oni su sve više mogli stvarno da deluju na podsticanju promena. Karolinški program reformi je imao nameru da vrati pravi “red” u društvo, uključujući i crkvu. Karolinški Kar olinški reformatori u težnji da pojačaju veze između svoje crkve i pravovernog hrišćanstva, podstakli su obnavljanje kanonskog prava. Do 800. godine u Franačkom carstvu je bilo više od 650 manastira izvan Italije, u kojoj je bilo nekoliko stotina više. Svaki manastir je bio nezavisan i samoupravan, iako su kraljevi, episkopi i moćni aristokrati kontolisali mnoge od njih. Različitosti među franačkim manastirima su bile znatne. Takođe, imali su različito poreklo i tradicije. Neki stari manastiri su osnovani još u poznom Rimskom carstvu, druge su osnovali osnov ali irski misionari u VII veku, treće anglosakasonski misionari u VIII veku, a neke i sami Franci između VI i IX veka. Početkom IX veka postojalo je zbunjujuće mnoštvo načina na kojima je upravljano manastirima. Neki su koristili galo – rimsko rimsko monaško pravilo, kakvo je bilo ono Cezarija iz Arla, neki irska monaška pravila, poput Pravila svetog Kolumbana, a neki i Pravilo svetog Benedikta. Mnogi nisu koristili nikakvo pravilo tj.
njihovi opati su upravljali onako kako su sami razumevali monaške tradicije. Zbog svog velikog broja i bogatstva, monasi su bili glavna snaga u karolinškom društvu i crkvi. Najdalekosežnija novina u monaškom životu koju su sproveli sp roveli karolinški r eformatori eformatori bila je odluka da svi monasi moraju da usvoje Benediktovo Pravilo. Najambiciozniji i najuspešniji napor u pravcu “benediktinizacije” odigrao se u vreme cara Ludviga Pobožnog (814-840). Vizigotski opat Vitica, poznat kao Benedikt iz Anijane, pokušao je da uvede jenoobraznost u manastire, što je bila novina u istoriji monaštva. On je Pravilo sv. Benedikta dopunio normama koje je trebalo da ga prilagode savremenim uslovima i podstaknu jednoobraznost. Ambiciozni planovi Benedikta iz Anijane da nadgleda sve manastire i primeni Pravilo u stotinama njih na
jedinstven način propali su, jer Karolinško carstvo carstv o nije bilo dovoljno sposobno da nametne jedinstvo nad tako velikim prostorom. Ipak monasi su prihvatili gledište da su oni “sinovi sv. Benedikta”, a n jegovo Pravilo je, sa dodacima i tumačenjima koji su ga približavali lokalnim tradicijama, potisnulo suparnička i postalo norma monaškog života između IX i XII veka. Opšte uredbe iz uredbe iz 789. godine su monasima propisale ideal koji se u znatnoj meri zasniva na Pravilu sv. Benedikta. Ponovo je uspostavljena vlast opata nad monasima. Takođe, problem su predstavljali i lutajući monasi i Admonitio generalis je propisivao da se lutalice koje za sebe kažu das u monasi moraju naterati da se skrase u manastiru. Monasi su trebali da doprinose
obrazovnom i kulturnom oporavku crkve. Trebalo je da uče i predaju latinsku gramatiku, čitanje, pravilno pevanje liturgijskih pesama i složeno računanje crkvenog crkveno g kalendara. Ideal pripadnika klase redovnika bio je odvojenost od ovozemaljski aktivnosti, tj. trebalo je da žive unutar zajednice, težeći svom posvećenju, liturgijskim molitvama, prepisivanju rukopisa i obrazovanju dečaka ili devojčica namenjenih monaškom životu ili mirskom sveštenstvu. Deveti vek je svedok početka “benediktinske epohe”, kada su se monasi isticali u svakom vidu verskog, misaonog, ekonomskog i političkog života. Manastirske škole bile su značajna podrška takvoj ulozi monaštva. Manastirske škole imale su tu prednost nad katedralnim što su radile u
postojanom red u monaškog života i manje zavisile od dobre volje opata ili prisustva jednog nastavnika.
Građanski rat između naslednika Karla Velikog i najezde sa juga, severa i istoka uništili su političko jedinstvo i osiromađili društvo. Iako je crkva u Zapadnoj Franačkoj i Italiji, najpogođenijim oblastima kasnog IX i X veka, doživela ponekad neviđeni pad, postojali su pojedinačni znaci njenog oporavka. Manastiri su bili b ili mesta u kojima je ležala budućnost verskog oporavka. Monaški reformski pokreti pojavili su se nezavisno na nekoliko mesta u X veku. Centar najpoznatijeg i najvećeg od svih monaških pokreta bio je u Kliniju, u Burgundiji. Sledio je klasičan obrazac: reformski opat je privukao pažnju svetovnog gospodara koji je za sebe i svoju porodicu želeo molitve “reformisanih” monaha. Godine 909. vovjvoda Viljem I Akvitanski dao je opatu Bernou svoje svoj e selo Klini da bude mesto za z a novi manastir. Reforma opata
Bernoa oslanjala se na ranije monaštvo iz karolinških zlatnih godina. Želeo je da njegovi monasi u potpunosti poštuju Pravilo sv. Benedikta. Ključ uspeha reforme bio je oslobađanje od mešanja laika, što je trebalo zadobiti vraćajući pravo monasima da sami izaberu svog opata. Vojvoda Viljem je pristao da se odrekne bilo kakvog prava da postavlja opata. Takođe, Berno i Viljem su svoj manastir stavili pod zaštitu pape ili, još tačnije, rimskih apostola Petra i Pavla. Pošto su pape bile daleko, Berno je uživao prvenstvo papske p apske zaštite za svoj manastir, ali je takođe imao i nezavisnost. U početku se Klini nije znatnije razlikovao od mnogih drugih reformisanih manastira, ali njegovi energični opati, posebno Odo (926-942), Odilo (994-1049) i Ig (10491109), uspeli su da Klini postane svojevrsna sila Zapadne crkve. Monasi u Kliniju su živeli po Pravilu sv. Benedikta u proširenoj i protumačenoj formi koja je naglašavala monašku odanost liturgijskoj molitvi. Tokom X I veka klini je dostigao najvišu tačku onoga što se zove liturgijski monasticicam. Klinijevski monasi nisu bili strogo asketski ili previše intelektualno nastrojeni, ali u haotičnom svetu život u Kliniju je bio uređen, uzvišen i usredsređen na liturgiju. K linijevski linijevski ideal je imao mnogo svetovnih i crkvenih sledbenika u XI veku. Klini je stvorio prvi internacionalni verski red (opat Klinja bio je i o pat svakog reformisanog manastira). Labavo ustrojstvo razbacanih manastira odgovornih opatu Klinija bila je velika snaga u XI veku, iako je
njegova slaba organizacija nosila seme raspada koje će iznići kada se uslovi promene, marljivost opadne i slabi opati dođu na čelo manastira. Pošto se red proširio reformišući postojeće manastire, mnogi izuzeci su preživeli iz dana kada su manastiri bili nezavisni. Takvi lokalizmi su se ponovo utvrdili kada je centralna kontrola oslabila u kasnom XII i XIII veku a već tokom središnjih decenija XII veka klinjevski monasticizam gubi svoju vodeću ulogu u društvu.
Kultura Klinija Na saborima u Ahenu, 816. i 817. godine, Pravilo sv. Benedikta proglašeno je obaveznim,
zahvaljujući sv. Benediktu Anijanskom, kao i vladarima Karlu Velikom i Ludvigu Pobožnom, za koje je takva odluka bila jedan od oblika političke opšte unifikacije i centralizacije države. Međutim, benediktinsko monaštvo je do tada već bilo prilično izmenjeno: manastiri su zbog svoje obrazovne delatnosti postajali sve otvoreniji prema svetu, značaj fizičkog i intelektualnog rada je opadao u korist molitve koja je sve duža i svečanija, sve veći broj monaha sticao je sveštenički čin. Uporedo s uspostavljanjem feudalnog društvenog ustrojstva, povećavale su se razlike među monasima. Karolinško carstvo je bilo izgrađeno na krhkoj ekonomskoj i političkoj osnovi. Ta činjenica postala je vidljiva četrdesetih godina IX veka. Građanski rat između naslednika Karla Velikog i najezde sa juga, severa i istoka uništili su političko jedinstvo i osiromašili društvo. Zapad je u naredna dva veka bio oslabljen zbog pojačanog nasilja, političkog raspada i ekonomskog opadanja. Crkva je podržavala ideal jakih, miropomazanih vladara, ali je stvarnost bila drugačija. Kolaps karolinškog poretka sa velikim posledicama na crkvu može se objasniti pojmom “svetovna dominacija”. Mesni i oblasni vlastodršci su prigrabili političku moć, uzeli ckrvena imanja i odlučivali o crkvenim položajima vodeći računa samo o sopstvenim interesima. Sve te okolnosti iz IX i X veka (raspad carstva, v arvarska nasilja, opadanje papstva) dodatno su
uzdrmale manastirski način života. Iako je crkva u Zapadnoj Franačkoj i Italiji, najpogođenijim oblastima kasnog IX i X veka, doživela ponekad neviđeni pad, postojali su pojedinačni znaci njenog oporavka. Manastriri su bili mesta u kojima je ležala budućnost verskog oporavka. Još Jo š od pojave monaštva u IV veku taj široki i nesređeni pokret često je bio polodno tle za verska previranja i neslaganja. Monaški pokret je bio fleksibilan, pojedini manastiri ili grupe manastira manastira bile su potpuno nezavisne i mogle su se prilagoditi mnogim okolnostima a čak i u nemrino vreme od 850. do 1050. godine molitve
dobrog monaha uglavnom su cenili i lokalni silnici, koji su prihvatili hrišćanske poglede na svet iako nisu živeli u skladu sa njima. Monaški reformski pokreti pojavili su se nezavisno na nekoliko mesta u X veku, uključujući Bronj blizu Namura i Gorce blizu Meca. Ali centar najpoznatijeg i najvećeg od svih monaških pokreta bio je u Kliniju, u Burgundiji. Sledio je klasičan obrazac: reformski reformsk i opat privukao je pažnju svetovnog gospodara, koji je za sebe seb e i svoju porodicu želeo molitve “reformisanih” monaha. Godine 909. vojvoda Viljem I Akvitanski dao je opatu Bernou svoje selo Klini da bude mesto za novi manastir.
Reforma opata Bernoa oslanjala se na ranije monaštvo iz karolinških zlatnih godina. Želeo je da njegovi monasi u potpunosti poštuju Pravilo sv. Benedikta, kako ga je tumačio Benedikt iz Anijane. Ključ uspeha reforme bio je oslobađanje od mešanja laika, što je trebalo zadobiti vraćajući pravo monasima da sami izaberu svog opata. Vojvoda Viljem je pristao da se u svoje ime i u ime svojih naslednika odrekne bilo kakvog prava da postavlja opata, što je bio uobičajeni način na koji su opati birani do 909. godine. U eri nereda i široko rasprostranjene laičke kontrole
nad manastirima, Berno i Viljem su svoj manastir stavili pod zaštitu pape ili, još tačnije, rimskih apostola Petra i Pavla. Pošto su pape bile daleko i nisu bile u mogućnosti da kontrolišu darovani manastir, Berno je uživao prvenstvo papske zaštite za svoj manastir, ali je takođe imao i nezavisnost.
U početku se Klini nije znatnije razlikovao od mnogih drugih reformisanih manastira, ali njegovi energični opati, posebno Odo (926-942), Odilo (994-1049) i Ig (1049-1109), u speli su da Klini postane svojevrsna sila Zapadne crkve. Monasi Mon asi u Kliniju su živeli po Pravilu sv. Benedikta u proširenoj i protumačenoj formi koja je naglašavala monašku odanost od anost liturgijskoj molitvi. Tokom XI veka Klini je dostigao najvišu tačku onoga što se zove liturgijski monasticizam, u kome je negovano proslavljanje usavršene liturgije u izvanrednom okruženju. Crkva u Kliniju, kojoj je glavni oltar podario 1095. godine papa Urban II, koji je tu nekada bio monah, bila je
najveća na Zapadu, sve dok nije u ranom XVI veku sazidana nova crkva Sv. Petra u Rimu. U impresivnom okruženju, više od trista monaha je pevalo monaške sate kako je odredio sv. Benedikt, uz dodatak litija i molitvi za z a dobrotvore manastira i mrtve darodavce, da n e bi bili
zaboravljeni. Klinijevski monasi nisu bili strogo asketski ili previše intelektualno nastrojeni. Ali, u haotičnom svetu život u Kliniju je Kliniju je bio uređen, uzvišen i usredsređen na liturgiju. litur giju. Klinijevski ideal nije zamenio druge forme benediktinskog ben ediktinskog monasticizma, ali je imao mnogo svetovnih i crkvenih sledbenika u XI veku. Klinijevski monasi su se suprotstavljali nekanonskim delatnostima, kao što su simonija i sveštenički brak, ali njihova oružja za suprotstavljanje bili su primer i opomena. Nisu se u potpunosti suprotstavljali svetovnoj kontroli nad crkvom, ali su su podsticali svetovne vladare da tu kontrolu koriste odgovorno. Klinijevski opati su bili dobrodošli
na dvorovima kneževa i kraljeva, gde su zastupali reforme svetovne vlasti nad crkvom, pre nego njeno ukidanje.
Opati Odilo i Ig su bili aktivni i u reformisanju drugih manastira, od kojih su mnoge držali laici. Neki svetovnjaci su od opata Klinija tražili da reformišu njihove manastire. Ako bi se opat složio slao bi klinijevce da obučavaju lokalne monahe i da izmene dotični manastir u pravcu poštovanja benediktinskih običaja i da ga učine uređenim, uzvišenim i liturgijskim – što – što sličnijim Kliniju. Iako su neki vladari zadržali kontrolu nad svojim reformisanim manastirima, drugi su ih davali za stalno opatu Klinija. Verski red okupljen oko Klinija počeo je da dobija svoje oblike u XI veku. Klinijevski sistem bio je monarhijski, sa punom vlašću u rukama opata Klinija. Opat Klinija bio je, uz neke male izuzetke, i opat svakog reformisanog manastira, čiji su monasi njemu polagali zavet. Prior koga bi opat Klinija imenovao vodio je svakodnevne poslove lokalnog manastira.
Ne postoji precizan način da se izbroje svi klinijevski manastiri, delom zato što su veze sa Klinijem bile slabe i nestalne. Jasno je da je divljenje prema klinijevskom monasticizmu,
naročito u Španijim južnoj Francuskoj i Italiji, dovelo do naglog širenja reda. Od nešto manje od trideset manastira godine 1000. procenjuje se da ih je početkom XII veka bilo 600 sa oko 10 000 monaha. Uticaj Klinija na Evropu XI veka uvećao se time što su klinijevski monasi, često zbog svoje pobožnosti i reformatorstva, birani za opate neklinijevskih manastira, episkope, pa čak i za pape. Klinijevski ideal života po detaljno napisanom pravilu, u nezavisnosti, ali i u saradnji saradn ji sa
svetovnim vladarima, i odanost moralnoj obnovi Crkve bili su snažna sila reforme, pogotovo kada su ih podržavali marljivi opati, veliko bogatstvo i ogroman broj monaha. Klini je stvorio prvi internacionalni verski red. Tokom svoje šezdesetogodišnje vladavine opat Ig je bio drugi posle pape po ugledu, a prvi po ljudskim i materijalnim resursima koje je imao na raspolaganju. Labavo ustrojstvo razbacanih manastira odgovornih opatu Klinija bila je velika
snaga u XI veku, iako je njegova slaba organizacija nosila seme raspada koje će iznići kada se uslovi promene, marljivost opadne i slabi opati dođu na čelo manastira. Preciznije, Klini nije imao opšte sabore priora s opatom na kojima bi se raspravljalo o problemima, usklađivala politika i održavala disciplina. Kako se red povećavao, tako je bila manja verovatnoća vero vatnoća da opat obiđe i nadgleda sve manastire. Pošto se red proširio reformišući postojeće manastire, mnogi izuzeci su preživeli iz dana kada su manastiri bili nezavisni. Takvi lokalizmi su se ponovo utvrdili kada je centralna kontrola oslabila u kasnom XII i u XIII veku.
Hrišćanstvo XI veka poimalo je još uvek odnos čoveka prema onostranom kao odnos dara i uzdarja. Konačni ishod takvog shvatanja je da se u manastire, kao predvorja raja, slivao najveći deo zemaljskih dragocenosti i upravo u ruke monaha su pristizali najbolji plodovi opšteg napretka. Zazvrat, oni su ta blaga prinosili u slavu Boga, nastojeći da mesta liturgijskog proslavljanja učine što raskošnijim. Mnogi razlozi predodredili su da se s e Klini nađe na čelu obnove koja je nastavila otonsku i karolinšku renesansu, smelo se vrativši estetskim načelima klasične antike. Najpre, činjenica da su se manastiri koji su pripadali klinijevskom redu nalazili najvećim delom na jugu Evrope, u oblastima u kojima je Rim ostavio najjasnije tragove svog dugog prisustva. Zatim gradovi, u kojima život nikad nije sasvim zamro, te su se prvi pr obudili obudili oživljeni obnovom veza sa oblastima oslobođenim od islama. Takođe i carski spomenici, ubedljiva svedočanstva prestižne rimske arhitekture i ukrasa. Najzad, činjenica da se tamošnja aristokratija ponosila što potiče od rimskih senatorskih porodica, a seljaci nikad nisu prestali potajno da obožavaju idole. Osim toga, Klini je od samog osnivanja bio suštinski povezan po vezan sa crkvom u Rimu. Takođe, sklapao je bliske veze sa nemačkim carevima, pa je tako, na primer, Hajnrih II posle krunisanja položio u ovu o patiju znake svoje vlasti. Takvi odnosi podsticali su opate ovog velikog manastira da snevaju o preuzimanju
vođstva nad vaskrslim carstvom. Predvodnička uloga klinijevaca zamišljena je u mističkom vidu, u okvirima očekivanja skorog povratka Hrista-Slave. Napokon, u samom Kliniju izmenjeno je Pravilo sv. Benedikta tako što se sav monaški život usredsredio na liturgiju. Monasi su najveći deo dana provodili u jednoglasnom pojanju. Činilo im se prikladnim da prostor u kojem se odvijala psalmodija predstavlja ovozemaljski odraz sjaja Nebeskog J erusalima. Da bi to postigli
nisu štedeli sredstva. Svetilišta su ukrašavali plemenitim metalima, svetlostima, svim onim što je uvećavalo njegovu blistavost. U čitavoj Evropi XI veka nije bilo mesta gde se sa više rešenosti ulagao trud oko sjaja i ukrasa svečanosti u slavu Boga. Duboko osećajući svoje veze sa Rimom i Carstvom, monasi Klinija su ostatke rimskih ukrasa koji su se očuvali do njihovih dana smelo koristili u sopstvenoj umetnosti. Takođe, tokom prvih decenija XI veka, ljudi na čelu Klinija i manastira pod njegovim uticajem odvažili su se da na ulazima svojih novosagrađenih crkava
postave veliku figurativnu kamenu skulpturu. Bila je to pobeda nad mentalnim otporima,
snažnim i dugotrajnim. Sam manastir u Kliniju imao je više od 300 monaha, od kojih su mnogi poticali iz
značajnijih aristokratskih i kraljevskih porodica. U velikoj crkvi u Kliniju služena je produžena i tanan liturgija u izvanrednom okruženju i pravilnim intervalima, i noću i danju. Godine 1095. klini je bio na vrhuncu svog uticaja, uzor toga kako treba da se provodi revnostan benediktinski
monaški život. Plemići iz većeg dela hrišćanskog sveta slali su poklone, nudili svoje sinove kao oblate i tražili da polože monaški zavet kada bi bili ozbiljno bolesni ili u poodmaklim godinama da bi mogli umreti kao monasi Klinija. Jedan od razloga Klinijevog uspeha je i taj što se zasnivao znatnim delom na vršenju službi za pokojnike. Ipak klinijevski monaški ideal već su osporavali pojedinci ili manje grupe, čiji je uticaj bio zanemarljiv 1095. godine, ali se povećao u XII veku kako je ideal apostolskog života u siromaštvu i propovedanju sticao sledbenike. Ideal apostolskog života u siromaštvu, propovedanju i ličnom verskom iskustvu postao je izazovan za jako klinijevsko ustrojstvo i verski ideal koji je ono predstavljalo. Nova verska udruženja na zapadu propovedala su povlačenje u samoću i tišinu a njihovi sledbenici odricali su se pre svega, posebno raskoši klinijevske liturgije. Takođe, sledbenici Iga Velikog morali su da se bore, kako s izmenjenim verskim idealima, tako i s ozbiljnim praktičnim problemima – nadgledanjem nadgledanjem i novcem. Zbog međusobnog rastojanja i velikog broja manastira, mnoge priorije Klinija nikada nisu videle opata a posledice toga su bile nemarno poštovanje pravila u mnogim manastirima i način života koji je ponekad bio znatno svetovniji nego što bi smeo da bude. Takođe, usled promene verskog ideala u XII veku, novčani nov čani pokloni od kojih je manastir zavisio počeli su da izostaju.
U vrhuncu svoje moći Klini je otelotvorivao važne ideale tog vremena: monaški i uzvišen način života, naglašavanje zajedničke liturgijske molitve, saradnju sa laičkim svetom od koga su monasi primali podršku i za koga su posredovali kod Boga (klinijevski manastiri su se izdržavali kao i svetovni gospodari, od prihoda p rihoda sa svojih imanja, od kmetova i unosnih prava). Ali
izuzimajući problem s unutrašnjom disciplinom, klinijevski red nije bio moralno iskvaren već je izgubio vezu sa novim verskim kretanjima i već tokom središnjih decenija XII veka klinijevski monasticizam je izgubio svoju vodeću ulogu u društvu.
Ideja carstva u srednjovekovnoj Zapadnoj Evropi Ulaskom varvarskog vođe Odoakara u Rim, 476. godine, prestalo je da postoji Zapadno Rimsko Carstvo. Istočni deo Carstva, koji danas nazivamo Vizantijom, opstao je još oko hiljadu godina, dok ga nije snašla slična sudbina kao i Zapadni. Stvaranjem varvarskih državica na prostoru nekadašnjeg Rimskog Carstva prestalo je da postoji jedno versko i državno jedinstvo koje je nekada postojalo. Samim tim i sama ideja Carstva kao takvog, unifikacionog faktora, prestala je da postoji.
Justinijanov pokušaj obnove Carstva na Zapadu je završen neuspehom. Na kratko vreme nekadašnje Rimsko Carstvo je zaista zasijalo starim sjajem, ali ne zadugo, ne dugo posle njegove smrti, sav njegov napor da obnovi nekadašnje granice, pao je u vodu. Vođe varvarskih država zadovoljavale su se sa titulom kralja i nijedan od njih nije pretendovao na neko veće zvanje. Nijedan do pojave jedne od najvećih, možda i najveće, ličnosti srednjeg veka, Karla Velikog, sina Pipina Malog.
Ipak, da bismo razumeli vladavinu Karla i njegovo uspeće na carski tron, potrebno je vratiti se malo u nazad, u vreme njegovih predaka. Deda velikog vladara, Karlo Martel, uspostavio je
temelje budućoj dinastiji Karolinga, ali on sam je morao da se zadovolji sa titulom majordoma. Međutim već u sledećoj generaciji, došlo je do promene. Karlov sin, Pipin, je odlučio da ne sme da dozvoli nesposobnim Merovinzima da dovedu državu na ivicu propasti, stoga je sazvao sabor franačkih prvaka koji su ga izabrali za novog kralja. Međutim, Pipinu je bila potrebna i podrška crkve, ne samo franačke elite, stoga je pisao tadašnjem papi Zahariju II, u nadi da će mu ovaj izaći u susret. Pipin je dobio potvrdan odgovor i 751. godine je krunisan za kralja Franaka. Na taj način načinio je korak bliže onome što će u vreme njegovog sina prerasti u novo Carstvo na Zapadu. Novonastalo kraljevstvo Karolinga, započelo je uniju krune i oltara. Uz podršku prvosveštenika grada Rima, vladarima Franačke je bilo olakšano napredovanje na hijerarhijskoj lestvici vladara tadašnje Evrope. Sada već kralj Pipin je još više ojačao svoju vlast, kada je novi papa Stefan II početkom januara 754. godine stigao po zimi u Franačku. Bio je to prvi papa koji je napustio Rim i stigao tako daleko na sever. Papa je ponovio obred pomazanja i ponovo proglasio Pipina i njegove
naslednike jedinom kraljevskom lozom sa pravom da vlada Franačkom. Za uzvrat kralj Pipin je morao da ratuje protiv Langobarda za papu. On je upao u Italiju i porazio Langobarde nakon
čega se vratio u Franačku. Iz pohoda je doneo veliko langobardsko blago, ali ono što je još bitnije, je to da je učvrstio vlast Karolinga u Franačkoj. Godine 768. Pipina je nasledio sin Karlo. Čovek koji će poneti epitet Veliki, vladar koji će vladati Franačkom 46. godina, kralj na Zapadu koji će postati Car. Na samom početku vladavine, Karlo je želeo da reši pitanje paganskih pagans kih Saksonaca. Saksonci ne samo da su bili pagani, već su bili i agresivna ratnička konfederacija koja je predstavljala stalnu pretnju Karlovoj državi. Četvrte godine svoje vladavine, 772., 772 ., Karlo je poveo vojsku u Saksoniju. Na ovom pohodu Karlova vojska je oskrnavila veliko pagansko svetilište u Irminsulu, divovsko hrastovo drvo koje je po verovanju pagana držalo svet. Sa pohoda u Saksoniji, Karlo se
vratio frijumfalno. Nakon Saksonije, Karlo se sa vojskom uputio u Italiju, kao i u vreme
njegovog oca, Langobardi su počeli da pritiskaju papu i Rim, stoga je papa vapio za pomoć za pomoć franačkom kralju. Karlo je odgovorio pozivu i stigao u Italiju gde je porazio Langobarde, 774. godine krunisao se Langobardskom gvozdenom krunom i proglasio se kraljem Langobarda. Na ovom pohodu, Karlo se prvi put našao u Rimu, prvi put, ali ne i poslednji. Ipak, prilike u Saksoniji, mu nisu dale vremena da dugo boravi na jugu. Sa vojskom se ponovo
uputio na sever, gde je Saksonski plemić, Vidukind, digao pobunu. Kada je Karlo stigao, ovaj je pobegao Dancima, koji su takođe bili pagani. Na ovom pohodu Karlo se pokazao kao nemilosrdan, pobio je 4.500 saksonskih zatočenika u Verdenu. Borbe su nastavljene do 785. godine kada se Vidukind predao, tada je pokršten, kao i ostatak Saksonaca. Karlo je odredio surove kazne za svakoga ko bi se vratio paganstvu. Na ovaj način, surov način, Karlo je pokrstio Saksoniju, zbog čega je takođe stekao simpatije Rima. Na Božić 800. godine, Karlo se ponovo našao naš ao u Rimu, pošto je došao da istraži zaveru protiv pape Lava III. Tom prilikom se molio u hramu, gologlav i bez insignija vlasti, nakon čega mu je navodno iznenada papa stavio krunu na glavu. Karla su izvikali avgustom, a Lav je pao pred
njim ničice. Na taj način papa je Karlo proglasio carem. Zapad je ponovo ležao pod skiptrom cara. Karlo je svoje Carstvo nazivao Rimskim, jer je smatrao sebe naslednikom zapadnorimskih
careva. Naravno Istočnorimski Car se nije slagao sa ovim, i najviše što je mogao da učini je bilo da prizna Karla za cara Franaka. Ne treba nas čuditi ni to da je pisac biografije Karla Velikog, Ajnhard, za uzor pri pisanju izabrao baš Svetonija i njegovo delo Život Avgusta, biografiju prvog rimskog cara i princepsa.
Ipak carstvo nije nadživelo svog cara. Posle njegove smrti usledio je period građanskih ratova među njegovim naslednicima. Verdenskim ugovorom, nekadašnje carstvo je podeljeno na tri – Italiju, Nemačku i Francusku. Sa smrću poslednjeg Karolinga 911. godine, umire i ideja o dela – Italiju, jedinstvenom Karolinškom carstvu. Ipak, to nije bio kraj Carstva na Zapadu. U Nemačkom delu nekadašnjeg Karolinškog Carstva na vlast dolazi Hajnrih Ptičar, vojvoda Saksonije, 918. godine. On je uspeo da izvrši vojnu reformu i učvrsti vlast svoje porodice. Njegova reforma konjice i građenje utvrđenja predstavljaju pre dstavljaju bitan faktor u daljoj istoriji Nemačke. Hajnrih je vladao d o 936. godine, kada ga je nasledio sin Oton, još jedan srednjovekovni vladar koji će poneti epitet Veliki. Otona je u Ahenu, krunisao arhiepiskom Majnca, glava nemačke crkve. Na taj način Oton je želeo sebe da prikaže kao naslednika Karla. Nastojao je da se poveže sa moćnom nemačkom crkvom i da se koristi ideologijom teokratske države. Podrška crkve mu je bila potrebna kao kontrateža vojvodama. Političkim brakom sa Adelaidom, naslednicom Lombardije, Oton se upleo u italijansku politiku. Ipak najveću slavu Oton je stekao pobedom iz 955. Godine kada je porazio Mađare na Leškom polju. Sistem utvrđenja i reforma konjice koju je načinio njegov otac pokazale su s u se kao veoma uspešne u borbi protiv ovog nomadskog naroda. Nakon ove bitke vojska ga je proglasila za cara. Sedam godina kasnije, i papa ga je proglasio carem. Godine 962. u Rimu Oton je krunisan za
cara. Kao i u slučaju sa Karlom, istočnorimski Car nije priznao ovo. Međutim njegov sin, budući
Oton II venčan je sa vizantijskom princezom Teofano, tek tada je Vizantija priznala nemačju carsku titulu. Kao i Karlo, i Otonovi naslednici su sebe smatrali obnavljačima Zapadnog rimskog carstva. Ugovorima sa Poljskom i Ugarskom, dolazi do ideološkog proširenja carstva na slovenske države.
СЕВЕРНА ЕВРОПА 900–1200. ГОДИНЕ
СЕВЕРНА ЕВРОПА 900–1200. ГОДИНЕ
Успон папства Током 10. века у западној цркви почеле су да се догађају промене које ће су штински изменити однос између црквене и световне власти, у којем је дотад ова друга, ослоњена на традиције Каролиншког царства, имала очигледну превласт. У метежу који је тада владао у Француској, црквени великодостојници су почели да излажу чувену теорију о три реда, према којој се друштво дели на оне који раде, оне који се моле и оне који се боре, при чему је дужност оних који се боре да своје оружје ставе у одбрану беспомоћних и цркве. Од око 1030. они су световним ли цима почели да налажу, под претњом екскомуникације и тешких казни, да се припри државају Божјег мира и да у одређене дане не потежу оружје. На тај начин су епи скопи на себе преузели одржавање реда. Сем што је покушавало да спречи ратове, свештенство је почело да полаже право и да их покреће. Гледиште да рат помаже оплемењивању душа оних који су га започели и о корисности ратовања довело је до појаве давања опроштаја грехова свима који с у кретали у походе против муслимусли манских упоришта у Италији и Шпанији. Штавише, папа Гргур VII је VII је покушао пок ушао да окупи војску за одбрану источних хришћана од муслиманских прогона. Његове проповеди су пале на неплодно тло, али је зато папа Урбан II на Сабору у КлермоКлермо ну 1095. године упутио исту молбу, која је овог пута наишла на опште одобрава ње. Он је убрзо направио преседан објављивањем крсташког рата, што је постало папска повластица која ће се током времена доста злоупотребљавати. зло употребљавати. Мада су свесветовни владари учествовали у походима, право да одобре рат против неверника прешло је са њих на папе. На тај начин је њихова улога као ратних вођа била при лично умањена, нарочито од краја 12. века када су папе почеле да објављују како су сви ратови искључиво у њиховој јурисдикцији. ј урисдикцији. Други догађај унутар цркве који је још више ограничавао сакралну моћ кра љева, огледао се управо у све већем папском ауторитету. Због међусобног такми чења цркава и светитеља, као и изложености цркава световним пљачкашима, нана рочито у крајевима у којима је дошло до слома политичке власти, све се више осеосе ћала потреба за једном институцијом која би могла једну цркву да подреди другој, да је ослободи зависности или стави и њу и њене поседе под сопствену заштиту. У исто време, папе су могле да пониште избор црквених великодостојника у слуслу чају било какве неправилности. Папе су тако поступале јер су све више биле убе ђене да световне вредности све више утичу на цркву, чак толико да замагљују и саму божанску поруку цркве. Већ од почетка њихов бес је био усмерен на две зло употребе: склоност свештенства да ступа у брак и да тргује црквеним положајима и звањима (симонија). У пракси је прихватање тих идеала било веома тешко. У неким областима свештенство је захтевало да и даље важи привилегија женидбе, претећи да ће убити епископа, као к ао на пример Сигфрида из Мајнца који је ј е покушао да спроведе папску забрану. Улога епископа у спровођењу реформи била је веома важна, али када се кажњавање за симонију проширило и на епископе и њихове подређене, сарадња је често изостајала. Незадовољство је достигло врхунац за време владавине папе Гргура VII (1073 –85), нарочито међу немачким епископима чије је деловање током немирних година малолетства Хенриха IV често изазивало сумњу у симонију. Јавило се чак и подозрење да је Хенрих штитио прекршиоце, а он је брзоплето увредио папу ка да је поставио епископе у три епископије на које је и сам папа полагао право, или су тамо већ били папски намештеници. Сукоб који је из тога проистекао означио је прекретницу у историји папства. Гргур је екскомуницирао Хенриха и захтевао је од његових поданика да га натерају да се потчини, а потом је признао немачког великаша Рудолфа од Рајнфелдена за краља. Са своје стране Хенрих је, после
кратког периода помирења до којег је дошло под великим притиском на чувеном састанку у Каноси 1077, уместо Гргура поставио сопственог кандидата за папу, одбијајући да призна Гргурове реформистичке наследнике. Поводом тог сукоба настали су бројни полемички тек стови са обе стране, та ко да су периферна питања постала централна, а питање остварења краљевских права у епископијама на територијама њихових држава постало је суштинско. Од почетка 11. века инвеституру, то јест, увођење црквених великодостојника у дуду жност предајом прстена и палице као симбола звања и имања која су стекли, вр шили су световни владари. У случају да је кандидован непожељан кандидат, влавладар је могао да заустави инвеституру. Гргур и његови наследници, папе Урбан II (1088 —1099) и Паскал II (1099 —1118) издали су читаву серију декрета са наменаме ром да се та пракса свуда св уда забрани. У исто време је прихваћено да владар може да буде екскомунициран уколико се користи насилним средствима. Борба за инве ституру окончана је споразумима који су постигнути са енглеским и француским монархијама 1106/7, а са немачком Конкордатом у Вормсу 1122. Краљеви више нису имали одлучујућу реч у изборима епископа, мада је њихова реч и даље има ла одређену тежину. У исто време за краљеве је постајало све теже да штите своје епископе од оптужби њихових подређених, као и од папских одлука, и то је уне колико ограничавало њихове поступке и смањивало степен до којег су се епискоепископи ослањали на краља. Немачка и њени суседи У току ова три века краљевина Немачка је доминирала Западном Европом. Такав развој догађаја било је тешко предвидети 919. године, у време када је ХенХен рих I ступио на престо. Када га је Конрад I устоличио, Хенрихову власт су при знавали само у његовом војводству Саксонији и Конрадовом, Франконији. Пошто није силом успео да га признају војводе Швапске и Баварске, био је принуђен да то постигне уступајући им неке крунске земље. Ипак, у време Хенрихове смрти губици су већ били повраћени. Успех Хенриха I заснивао се на два постигнућа. Као вешт војсковођа, он је био способан да 933. зада снажан ударац Мађарима (Угри), који су 906. године срушили словенску Великоморавску кнежевину и по стали претња целој Немачкој, а и даље на запад. Озбиљност те претње натерала је војводе да прихвате Хенрихову власт. Друга повољна околност за Хенриха био је недавни успон његове породице, који му је давао прилично слободан избор у склапању политички корисних бракова. Преимућство и није било велико, али је ипак помогло Хенриху да Лотарингију, јабуку раздора у односима са Францу ском, поново врати у своје краљевство. На овим темељима, Хенрихов син и наследник Отон I (936 –973) успео је да немачко краљевство доведе до пуног процвата. Унутар Немачке, склапањем брабра кова својих рођака са војводским породицама осигурао је њихов продор у Швап ску и Баварску. На истоку је отпочео серију напада против паганских Словена, коко ји су живели између Лабе и Одре и представљали претњу новооснованом војводвојвод ству Пољској под Мјешком I; тиме је стекао радну снагу и територије којима је људе везивао за себе. На југу су немири у Италији представљали врло плодно тло за мешање у италијанску политику, што је Отону донело круну Италије 951, а царску круну 962, као и богату жетву реликвија којима је могао да дарује велике епископије и манастире на истоку, где је међу Словенима развио снажну мисио нарску делатност. У међувремену, мађарске хорде су поново кренуле у напад, али је Отон у једној од најодлучнијих битака у историји успео да им нанесе на несе пораз на реци Лех, близу Аугсбурга, 955. 955. године. Ова победа је учврстила Отона као водећег владара тог времена. У том тре нутку краљевство које је он створио деловало д еловало је чврсто изнутра и било је утицајно
изван својих границе, нарочито на истоку, где је Отон основао велику мисионар ску архиепископију у Магдебургу и осигурао скоро сталну превласт над Чешком, а делимично и над Угарском и Пољском. Међутим, све веће ангажовање захтевале су и прилике у Италији, према којој су немачки владари после Отоновог царског крунисања имали велике обавезе. Први немачки краљ који је то прихватио био је Отонов унук, Отон III (983 – 1002). Пошто је смирио ситуацију на истоку после велике словенске буне 982/983. године, он је последњи период своје владавине провео у Италији. Он је изгледа сањао о обнављању царства које би предводио савез хришћанских краљевстава, али је умро у цвету младости, не оставивши наследника. Догађаји изазвани његоњего вом смрћу били су злослутни предзнак каснијих дешавања, јер су ступање на пре сто његовог рођака Хенриха Баварског оспорили моћни великаши. Хенрих је нај већи део своје владавине (1002–1024) провео борећи се против њих, а како није оставио наследника, на престо је ступио војвода Франконије Конрад II (1024 – 1039), оснивач нове, франконске или салијске династије. Да би учврстили своје положаје у Немачкој, Конрад и његов син и наслед ник Хенрих III (1039 –1056) прибегли су опасним средствима, придобијајући вазаваза ле својих противника обећавањем права поседовања и наслеђивања земаља и меме шајући се у питања наслеђивања војводстава, при чему су често инсистирали на њиховој подели. Та средства доносила су краткорочне добитке али су дугорочно била погубна. Проширивањем уступака могле су да се доведу у питање обавезе вазала према круни, а мешање владара у питања наслеђивања газило је право влавла стеле да решавају проблеме сопствених људи. Осећање гнева које је проистицало из таквог стања довело је Немачку на руб опште побуне у време када је 1056. го дине умро Хенрих III и оставио свог малолетног сина Хенриха IV као наследника. Намесници малолетног владара искористили су шансу да учврсте сопствене положаје на рачун крунских добара, а за њиховим примером повели су се и други. Војводства која је директно држала круна додељена су високим племићима: Швапска Рудолфу од Рајнфелдена, Баварска Отону Саксонском од Нордхајма, Саксонија Ордулфу Билунгу. Када је Хенрих постао пунолетан, суочио се с непре мостивим проблемом; покушавајући да поврати све оно што је било изгубљено, морао је да се ослони на људе који су иметак стекли на његов рачун, људе који су се плашили да би се поступак који се примењивао према другима могао применипримени ти једног дана и према њима. Покушај да поврати краљевска имања у Саксонији довео је до велике побуне, а када је она угушена 1075. године, сурове казне којима је краљ казнио к азнио вође натерале су његове присталице приста лице да још једном размисле о свесвему. Прилику им је пружио сукоб око инвеституре који је избио између цара и папе Гргура VII. У Немачкој, противници Хенриха IV изабрали су за краља Рудолфа РајнфелРајнфелдена. Рудолф је умро 1080. године, па је Хенрих могао да отпочне серију напада на Гргура VII у Италији, али његов успех је био краткотрајан, делимично и стога што су поклони којима је даривао своје присталице (Швапску је на пример покло нио Фридриху од Штауфена) оснажили отпор других претендената и довели до побуна његових сопствених синова. На крају, син Хенрих га је заробио и одузео му краљевске инсигније, а он је 1106. године умро екскомунициран и сахрањен у неосвећеном гробу у Лијежу. Долазак на престо Хенриха V (1106 –1125) није означио крај невољама у Не мачкој, које су се отргле његовој контроли. Иако у тренутним околностима су протстављање папству није био мудар политички потез , Хенрих је обновио захтев да додељивање епископских звања поново постане краљевско право. ЕкскомуниЕкскомуни кација која је потом уследила послужила је као повод за побуну домаћим незадо вољницима на челу са Лотаром од Суплинбурга, војводом Саксоније, који је по -
сле Хенрихове смрти постао нови владар (1125–1137). Он је изградио чврсте везе са својим зетом Хенрихом Гордим, баварским војводом из куће Велфа, којем је наменио да наследи Саксонију и круну. Када ј е Лотар умро, те намере су се распр шиле, јер су се великаши плашили доласка на власт изузетно моћног Хенриха. За то су изабрали кандидата из породице војвода Швапске, Конрада III ХоенштауфеХоенштауфена (1138–1152). Ипак, трвења са странком Хенриха Гордог су настављена. Конрада је наследио његов нећак Фридрих I Барбароса (1152–1190). Он је одредио као свој превасходни задатак да оконча супарништва и реши територитеритори јалне спорове који су се нагомилали током прошлог века. Сину Хенриха Гордог, Хенриху Лаву, враћено је војводство Саксонија, и он је у врло кратком периоду изградио изузетно велико господство. Сам Фридрих морао је да разграна своју моћ у Бургундији, Швапској и јужној Саксонији, иако су такве претензије водиле у нови сукоб са Хенрихом Лавом. Такође је покушавао да поврати своја царска права у Италији, али томе су се успротивили папство, норманска Краљевина Си цилија и северноиталијански градови у којима су успостављени домаћи самопу правни органи власти (комуне). После много тешких година и скупих ратова Барбароса је миром у Констан ци (1183) само декларативно постигао своје циљеве у Италији. У Немачкој, послепосле дице рата осетиле су се кроз опадање моћи владару оданих феудалаца који су рара сипали своја средства у његовој служби, док су други злоупотребљавали његову потребу за војском да би постављали све веће захтеве круни. Најважнији међу њињи ма био је Хенрих Лав, који је затражио преостала краљевска имања у Саксонији како би заокружио своје територије. Када је Фридрих то одбио, Хенрих је отказао своју војну помоћ, што је довело до Фридриховог пораза код Лењана 1176. годи не. Четири године касније Барбароса је искористио непријатељство које је у СакСак сонији тињало против Хенриха, лишио га војводстава, а самог Хенриха отерао са његових земаља, које су прешле у руке многобројних великаша. То је био опасан корак јер је разбудио пригушену мржњу и територијалне претензије, које су и ра није биле извор међувеликашких размирица. Да би се одржао мир, Фридрих је де лимично вратио Хенриху Лаву имања у Саксонији, а затим се отиснуо у крсташки поход у којем је и умро. До усаглашавања интереса је дошло под Барбаросиним сином и наследнинаследни ком Хенрихом VI (1190 –1197). Он је своју енергију посветио освајању краљевине Сицилије, а потом и много грандиознијим плановима. Да би све то постигао, мо рао је да да све од себе како би средио ситуацију у Немачкој. Ипак, упркос уступуступ цима и успешном освајању Сицилије, он није успео да убеди немачке принчеве да прихвате наследност владарске власти. После његове смрти 1197, његов малолетмалолет ни син Фридрих је био свргнут, а супротстављене великашке струје истакле су као кандидате за престо брата Хенриха VI, војводу Филипа Швапског, и сина Хенриха Лава, Отона од Брауншвајга. Над Немачком се опет надвио грађански рат. Трагедија Немачке била је у томе што се њена монархија најснажније развиразви јала и због тога је будила осећања најдубље нај дубље мржње у тренуцима када су циљеви, преимућства и обавезе краљевства били потпуно неодређени, а феудални господа ри у тој земљи убрзано јачали. И тако се догодило да је круна истовремено истов ремено била бил а оспоравана на свом традиционалном, теократском пољу, а да је световној опози цији недостајало снаге, можда чак и воље да покуша да одреди границе краљев ског утицаја. Уместо тога, великаши су се, као у калеидоскопу, груписали и препре груписавали око супарничких претендената на трон, а своје највеће изгледе на успех видели у захвалности оних које су подржавали. Тиме су круни негирали, мада им то у почетку није била намера, континуитет земаља, права, људства, зако на, обичаја – једино једино што је монархији обезбеђивало сигурност у часу када к ада је ослаосла била улога владара као теократског и ратног вође.
Краљевина Француска Француска Француска је у овом периоду такође доживљавала успоне и падове крупног поседа, али то нису били поседи француских краљева. Један такав посед настао је у широј околини града Руана коју је краљ Карло Глупи поклонио викиншком вођи Ролону, да би га поткупио. До краја 10. века Ролонови наследници су знатно про ширили територије и створили војводство Нормандију. Њихов војвода Виљем је 1066. године освојио Енглеску, постао њен краљ и тако створио државу која је по снази и богатству засенила било које севернофранцуско обласно господство, укључујући и оно у области око Париза које је припадало француској круни. СлеСле деће генерације су доживеле ширење англонорманских земаља у још већем степе ну – пошто се кћеркакћерка-наследница Виљемовог сина Хенрија I Енглеског (1100– 1135) удала за војводу Жофроа Плантагенета од Анжуа, њихов син Хенри II попостао је не само наследник Енглеске и Нормандије, него и Анжуа и Мена, да би по том браком са Елеонором Аквитанском, наследницом Поатуа и Аквитаније која се претходно развела од француског краља Луја VII, VII, припојио и те две области. области . ДоДодуше, Луј је задржао сениорска права над свим овим и другим француским обла сним господствима, али је остало отворено питање да ли ће он и његови наследни ци и у будућности бити способни да задрже ове територије у вазалној зависности. Историја Француске је, на неки начин, наличје историје Немачке. У 10. веку, уместо консолидације, најпре је наишао период великих немира пре свега због диди настичких борби између Каролинга и РобертингаРобертинга -Капета. У то доба се ситуација у Француској није много разликовала од оне у којој се Немачка често налазила попо сле владавине Хенриха III. Велики феудалци тактизирали су између две династи је, користећи њихов сукоб за осамостаљивање и проширивање сопствених поседа. Само две ствари су могле да окончају ту ситуацију – гашење једне од супарничсупарничких породица или ширење поседа до таквих размера да више нису морали да стрестре пе или да подстичу краљеву реакцију. Када је изданак Робертинга Хуго Капет 987. године дошао на престо, била су испуњена оба услова за престанак непријатељстава. Преживели каролиншки претендент био је искључен из наследства женидбом у витешку породицу. породицу . ВелиВеликаши северне Француске су у то време, мада још нису били потпуно учвршћени, достигли ону тачку у којој би даље продужавање борбе донело више ризика а мама ње зарада. Укратко, Хуго Капет се устоличио у време када престо више није имао некадашњи значај и сјај, и то је био главни разлог што је династија коју је он за чео преживела читава три века. Због такве слабости краљевског положаја, владавине Хуговог сина Роберта (996 –1031), унука Анрија (1031–1060) и праунука Филипа Фил ипа (1060–1108) биле бил е су на најнижем нивоу у историји монархије. Велики властелини, као што су биле војво де Аквитаније, грофови Блоа (Шампање), грофови Анжуа и војводе Нормандије, владали су пространим областима не обазирући се скоро уопште на краљевску власт. Додуше, повремене кризе у појединим војводствима омогућавале краљевикраљеви ма да се умешају у њихове међусобне односе, што је помогло да се очува свест о краљевским правима и подређеном положају феудалних господара. Преокрет је настао доласком на престо Луја VI (1108 –1137). Лујев велики допринос историји Француске монархије огледа се у томе што је под своју кон тролу вратио краљевске поседе, рушећи дворце чији су господари убирали забра њене дажбине од путника и трговаца, и градећи сопствене у којима су се наплаћи вале исте те дажбине, али у корист круне. У ствари, он је радио исто што и остали великаши, али га је његов биограф, опат Сугерије из Сен Денија, представио као прототип хришћанског монарха који штити своје цркве и сиротињу од сваког зла, а у исто време као бранитеља и стегоношу Сен Денија, апостола свих Француза.
Такође, пошто је јачање норманске лозе уздрмало политичку равнотежу северне Француске, великаши који су се осетили угроженим због таквог развоја догађаја почели су да траже ослонац у сопственој, француској монархији. Два догађаја су нарочито значајна за судбину монархије. Први се односи на годину 1124, када су скоро сви француски великаши устали да помогну краљу против продора немач ког владара Хенриха V, зета енглеског краља Хенрија. Други се збио крајем влавла давине Луја VI, када се војвода Аквитаније, области која је била ван домашаја краљевске власти, тражећи мужа и заштитника за своју кћер и наследницу ЕлеоЕлео нору, обратио Лујевом сину и наследнику. Тај брак је био неуспешан. Године 1152. Елеонора се развела од Луја VII (1137 –1180) и удала за војводу Хенрија од Нормандије, који је убрзо постао краљ Енглеске и гроф од Анжуа и Мена. Та велика акумулација ак умулација територије и моћи у руру кама анжујске куће Плантагенета додатно је учврстила везе између круне и друдру гих великих француских породица, попут грофова Шампање. И друге околности ишле су у прилог Капетима. У односу на поседе Плантагенета у Француској, Ка пети су били њихови врховни господари и заштитници права њихових вазала, што им је омогућавало да се стално мешају у тамошње спорове и распирују их. План тагенети су морали стално да показују своју моћ врло расипно, док су Капети сво је изворе користили врло штедљиво – о времену и месту напада одлучивали су они. Плантагенети су веома много зависили од својих енглеских добара, али кр сташки поход Хенријевог сина Ричарда I (1189 –1199) и његово откупљивање из заробљеништва у које је пао враћајући се кући знатно су исцрпли те изворе. Само пет година после Ричардове смрти 1199. године, његов неспособни брат Јован без Земље изгубио је главнину плантагенетских поседа у Француској у сукобу са на следником Луја VII, VII, Филипом Августом (1180– 1223). 1223). СЕВЕРНА ЕВРОПА ОСВАЈА МЕДИТЕРАН 900– 1200 1200
Сшара џарсшва и нови изазови Око 900. године на простору Медитерана наизглед су доминирале две силе – Абасидски калифат са седиштем у Багдаду, који је господарио земљама Блиског истока, и Источно римско царство, то јест Византија, која је још у 4. веку за своју престоницу одабрала хришћански Константинопољ. Око 1200. године већ се мо гла наслутити права истина. Моћ старих империја – Византије, Каролинга, муслимусли мана – преузеле – преузеле су мале, локалне државе, од којих неке нису биле веће од једног града. Централна власт је слабила, а везе које су држале на окупу све удаљене тете риторије свеле су с у се, у већини ве ћини случајева, на верске и културне к ултурне традиције, не ослаосла њајући се на чврст политички пол итички ауторитет. Нигде то није било толико очигледно као у „византијском комонвелту“. Овај пригодан термин односи се на територије под влашћу Константинопоља или на оне које су биле под његовом културном доминацијом. Десети век је био столеће великих освајања и територијалних ширења. На истоку се византијски војни гу вернери (стратези) срећу у области око горњег тока реке Еуфрат, у Тарсу и у Јер менији. Присуство стратега у Калабрији потврђује да је Византија поново успо ставила власт у јужној Италији, нарочито за време владавине цара Нићифора II Фоке (963–969). На Балкану, успостављање тема (административних области) у северној Грчкој и Далмацији крајем 9. века означило је обнову власти Византије над територијама које су нешто раније поклекле пред нападима Словена и Авара. Територија Византије проширила се још више после победе Василија II МакедонМакедонца над Бугарима почетком 11. века. Средства којима су ти успеси постигнути угрожавала су јединство Царства. У „мрачним годинама" Византија се бранила тако што је повлачила становништво
унутар зидина својих градова, или је прибегавала герилском начину ратовања. Са да када је и сама преузела офанзивну улогу, војници -сељаци (стратиоти) морали су да се претворе у тешку коњицу, што је било веома скупо. Њихове вође је треба ло да буду професионални војници; то је основни разлог што у 10. веку по први пут сазнајемо за постојање великих породица какве су биле породице Фока, Арги ра, Дука Д ука и Комнина. Њихови чланови су с у поседовали велика имања у провинција ма, а водили су и живот професионалних војника. Успех на бојном пољу отварао је врата још већим амбицијама; славни војсковођа Нићифор Фока је крунисао свосво је успехе на источним границама и Криту државним ударом 963. године и тако освојио царску власт. Сличан поступак се током 11. века често понављао и постао извор нестабилности за Византију, јер ако један провинцијски великаш може да успе, зашто и други не би покушао? За време владавине јаког, војничког цара, као што је био Василије II (976 –1025), центрифугалне тенденције „моћника" у пропро винцији су се обуздавале чврстом политичком акцијом, на пример конфискацијом поседа „моћних поданика". Али, пошто су породице у 11. веку створиле себи бо љи маневарски простор за освајање царске власти, централна власт је све више тртр пела од провинцијског секташтва. За време владавине Алексија Комнина (1081– 1118) поново је успостављена јака династичка власт, али је политичко нејединнеједин ство у Царству оставило дубоке трагове. Најозбиљнија последица нејединства је била неспособност да се заустави нана језда турских номада у Малу Мал у Азију, Азиј у, која је по бројности радне снаге и производпроизвод њи хране представљала браник империје. Оружане снаге, које су некада биле веовео ма успешне, сада су биле или потпуно увучене у политичке игре Константинопо ља, или су штитиле западне границе царства од напада споља. Значајна је чињени ца да је исте године када је Византија у Малој Азији претрпела пораз код Манци керта (1071), а цар Роман IV Диоген допао турског ропства, норманска војска освојила Бари, престоницу византијске Италије. И овога пута се показало да је одод брана разуђених граница царства представљала велики проблем. У 12. веку Византија се делимично опоравила, и територијално и финансиј ски. Цареви из лозе Комнина, Алексије I, Јован II (1118 –1143), а нарочито МанојМаној ло I (1143 – 1180), 1180), искористили су крсташке ратове и поново освојили делове Мале Азије. Манојло је такође покушао да поврати старе византијске земље у Италији, али без успеха. На Балкану, пошто је отклонила бугарску експанзионистичку претњу у 11. веку, Византија је за успостављање хегемоније над Србијом, Хрват ском и Угарском уместо оружја радије користила верска, дипломатска и културна средства. Ипак, крајем 12. века локалне територијалне амбиције су порасле и уву кле Константинопољ у низ ратова. Ширење Угарске према Јадранском мору дове ло је до потпуног престројавања на западном Балк ану. Тај преокрет је озбиљно узуз немирио Венецију, старог савезника Византије на супротној обали Јадранског момо ра. Срби су се под Стефаном Немањом побунили 1166. године, а 1185. два бугар ска племића, Петар и Асен, подигла су устанак, којим су изборили независност бугарске државе. Пошто су Турци код Мириокефалона (1176) поново нанели те жак пораз Византији, неуспеси су постали повод за династичке чарке између Ком нина и Анђела, које су последњих тридесет година 12. века задале Византији до ста мука. Такође, окретање Манојла I Западу у покушају да се мировним уговориуговори ма и брачним везама стекну пријатељи уплело је царство у сукобе западномедитезападномедите ранских градова – Ђенове, – Ђенове, Пизе и Венеције – и – и изложило га амбициама немачких царева. На тај начин, Константинопољ, некада жила куцавица самоуверене и про стране империје, постао је 1204. године мета западних територијалних амбиција. Десети век започиње великим променама у исламском свету. Долази до рас пада Абасидског калифата у Багдаду и стварања извесног броја независних муму-
слиманских држава, које је повезивала не толико лојалност калифату у Багдаду (Фатимиди су основали ривалски калифат у Египту), колико свеопшта употреба арапског језика у администрацији и важни верски ритуали, као годишње ходоча шће у Меку. Ипак, калифи су били једини представници легитимне власти у ислаисла му и многи су покушавали да их контролишу. Почетком 10. века, три брата – перперсијска војника, оснивачи династије Бујида стекли су власт у Ирану и Багдаду. ТеТе оријски, они су владали калифатом у име Абасида, јер су они били стварни носио ци моћи све док калифат није 1055. године потпао под турску власт. Калифа, који је практично био затвореник у својој огромној палати, контролисали су они који су помоћу војске одржавали сопствену моћ. Тако су регионални команданти у ствари постајали носиоци власти. Други важан узрок нестабилности у исламу био је шиитскошиитско -сунитски раздор. За време владавине Бујида, у Багдаду, „дуодецимални" шиизам – веровање у двадванаесторицу имама (учитеља) ислама, од којих је први био Мухамедов рођак и зет Али – прераста – прераста у политички покрет и верску фракцију. Њихови следбеници ома ловажавали су прву двојицу калифа, установили сопствене празнике у знак сећа ња на дане када су биле убијене прве шиитске вође и клањали се гробовима члачланова Алијеве породице. Шиити су били веома популарни међу трговачком класом у Багдаду, али калифи су и даље следили сунитски облик ислама. Делом и као по следица овакве поделе улога на водеће војне положаје п оложаје дошли су сунитски Турци. На Западу је поново, после 900. године, оживела идеја Карла Великог о јеје динственом царству у границама хришћанског света, али потпуно независном од Константинопоља. Пошто је, према тој идеји, град Рим требало да има главну уло гу, већи део политичких активности везаних за царске амбиције немачких владара требало је да се одвија у Италији. Одговарајући на молбе Аделаиде, удовице кракра ља Италије Лотара II, да јој пружи помоћ против њеног супарника Беренгара, гро фа од Ивреје, који се прогласио за краља, Отон I је стекао италијански круну. ПоПо том се папа Јован XII обратио Отону због заштите од Беренгарових напада у бли зини Рима и та улога заштитника папства донела је Отону фебруара 962. године царску круну. Тако је отпочела „обнова „ обнова Римског царства". У следећих сто година царске активности у Италији биле су усредсређене на два, често испреплетана, подручја: покушај да се заснује политичка хегемонија над некадашњим царским територијама у Италији и да се заштити положај пап ства. Помоћ папама често се састојала у дисциплиновању непослушних племића, као и самог града Рима. Папство, на које су искључиво право дуго имале само градске странке, постаје интересантно за самог западног цара, те су и људи врло високих способности почели да добијају тај положај. Многи, као истакнути уче њак Херберт од Оријака (папа Силвестер II), учитељ младог Отона III, ушао је у царске кругове и довео способне свештенике са севера да раде као папски адми нистратори. Међутим, „реформски покрет" у папским круговима, са своја два главна начела о свештеничкој чистоти и поновном дефинисању основних принци па црквеног ауторитета и власти, имао је дубок утицај на односе између папе и ца ра. Немачки цареви 11. века, на пример Хенрих II и Хенрих III, подржавали су ререформу монаштва и укидање црквених злоупотреба, али звучи иронично, управо су они одобравали оне делове реформе који су подстакли људе, као што су Никола II и Гргур VII, да оду још даље. По Изборном декрету из 1059. године папу бира ма ла група људи из највиших црквених кругова (касније она прераста у Веће карди нала); пристанак римског свештенства и народа тражи се после тог избора, а попо треба да се цару укаже дужна почаст само се наговештава. Све више је јачала идеиде ја да ниједно световно лице не може да има контролу над црквом и, што је још битније, уверење да је духовна моћ коју је св. Петар даровао папи снажнија од мо -
ћи било ког световног владара. Снажење ових идеја неминовно је водило у сукоб и на теоријском и на поли тичком нивоу. Једно од најмоћнијих оруђа у рукама папства – које је све више исистицало право на учење св. Петра и користило талентоване људе, као што је био Грацијан, познати зналац канонског права, да прекопавају папске архиве како би пронашли доказе о правима папа – била је традиција. На њу су се позивали и брабра нитељи царских права. Они су оправдање за царско деловање у Италији засновали на поставкама римског права, јер је управо у Јустинијановом у Јустинијановом Корпусу јасно Корпусу јасно истакистакнуто неотуђиво право цара да води световне послове царства и да се стара о цр кви. Школе у Болоњи, које су у 12. веку биле на гласу по изучавању права, обра зовале су људе који су могли да говоре у корист папске врховне власти, али и да дају теоријска тумачења о превласти царског положаја. Зато је с великим самопоуздањем цар Фридрих I Барбароса први пут 1154. године освојио Италију. Следећих тридесет година, до мира у Констанци 1183. гого дине, он је предводио неколико војних похода против папа и италијанских градо ва окупљених у савез под називом Ломбардијска лига. С једне стране, био је то његов одговор на молбе које су му упућивали мањи градови у Ломбардији (као, на пример, Лоди), који нису хтели да прихвате надмоћ Милана. Изговарајући се ста рим царским правом на врховно господарство, он је обећао да ће у свом царству успоставити правду и мир. За узврат, сви градови који су тражили царску помоћ морали су да се обавежу да ће признати царска суверена права формулисана у ДеДе кретима са Ронкаље, које је 1158. године саставио тим од четири правника из Бо лоње. Царска власт у Италији била би обновљена у потпуности да су Декрети са Ронкаље строго спровођени. Чињеница да су они остали мртво слово на папиру сведочи о политичкој реалности која је онемогућавала сваки такав покушај. КомуКому не на северу земље су одбациле све покушаје да им се наметне опипљива врховна власт. Пошто су обезбедили теоријско покриће за предузимање политичке акције, папе су покушале да се заштите од могућег ширења царских територија склапа њем савезништава са царским непријатељима: комунама на северу и Норманском краљевином на југу. Овај моћни савез уздрман је, међутим, ступањем младог цара Хенриха VI на престо Сицилије 1194. године. У том тренутку захтев за успоста вљање империје постао је реална политичка могућност, али већ 1197. године Хен рих је изненада умро. Крсташка Палестина Палестина – колонијално – колонијално искуство Четири године после позива на Први крсташки поход, упућеног упућеног из Клермона 1095. године, Јерусалим је пао. Ни Византија – која је, свакако, прихватила циљециљеве крсташа, иако је била узнемирена необузданим понашањем многих учесника – ни муслиманске снаге из Мале Азије и Сирије, нису могле да одврате хиљаде љу ди који су пошли да узму свети крст и пркосећи беди и немаштини, стигли до Свете земље. Прве групе које су кренуле на такозвани Народни крсташки поход, предвођене проповедницима Петром Пустињаком и Валтером Гољом, пљачком су се пробијале преко Балкана и стигле у Константинопољ у касну јесен 1096. годи не. Упорно су захтевали да их одмах превезу преко Босфора у Битинију, где су их Турци све побили. Много опрезније биле су трупе предвођене искусним западним витезовима, који су, пре преласка у Малу Азију, чекали да се главнина њихових армија окупи у византијској престоници. Са своје стране, Византинци су били за интересовани да добро искористе те у биткама, очврсле витезове. Цар Алексије је, по свој прилици, склопио неку врсту споразума са Рајмондом од Сен Жила (Тулу ским) и другим Францима, по коме се цар обавезао да ће крсташе штитити његова војска док буду прелазили Анадолију, Анадолиј у, а крсташи да ће под царску контролу вративрати -
ти све раније византијске територије које освоје. Претпоставља се да су неки од западних лидера положили и заклетву заклетв у на верност цару, јер су Византинци сигурно добро познавали обичај који су називали „уобичајена латинска заклетва". У Првом крсташком рату преокрет се догодио под зидинама Антиохије. Кр сташка војска је тај град држала под опсадом од октобра 1097. до јуна 1098. годи не. Тада су их опколиле исламске снаге које су стигле из Ирака. Ужасна оскудица притисла је све који су недавно преживели дуги марш кроз Анадолију. Хране и воде скоро да уопште није било, а сведоци помињу варварство, чак и канибали зам. У таквој атмосфери, пуној емоционалног набоја, примљена је запањујућа вест да је јуна откривено, како се веровало, свето копље којим је Христос Спаситељ прободен на крсту. Готово истоветно духовно искуство је почело да прожима це лу армију. Када су крајем јуна потучене муслиманске снаге које су их држале под опсадом, многи су тврдили да су видели свеце на убојитим коњима како их воде у напад. Те приче улиле су нову снагу исцрпљеним крсташима и обични војници су с нестрпљењем очекивали да се поход настави. До одлагања је дошло због несланесла гања између Рајмонда Тулуског и Боемунда Тарентског о томе коме ће бити доде љена управа над Антиохијом. На крају је Боемунд изашао као победник. Он град није предао представницима византијског цара, изговарајући се да је цар Алекси је, на основу нетачних обавештења да ће крсташка војска бити уништена под зизидинама Антиохије, повукао своју војску и спремао се да је врати у Константино пољ. Боемунд је сматрао да је таквим понашањем раскинуто савезништво. Пошто су се уверили да Боемунд нема намеру да преда град, за Византинце су и он и сви Латини постали могући непријатељи, у чију реч се не може веровати. То „издај ство" затровало је латинсколатинско -византијске односе у блиској будућности. б удућности. Рајмонд Тулуски је повео први контингент снага ка југу. Он је вероватно схватио да може још доста да добије ако покаже да је остао веран идеалима крста ша уместо да губи време у бесплодним размирицама око Антиохије. Почетком ју на 1099. године крсташка војска се улогорила под Јерусалимом. После краће опсаопса де, град је пао, после страховитог покоља јеврејског и муслиманског становнистановни штва. После овог успеха, многи крсташи су сматрали да су њихови завети испу њени и кренули су кући. Осталима се насељавање Свете земље и статус какав ни су могли да добију на Западу учинио привлачнијим. Али, како треба да изгледа та нова држава? За разлику од Шпаније или јужне Италије, где су редовно коришће на грчка и муслиманска искуства у владиној управи, у Светој земљи се није могло дозволити да муслимани и провизантијски елементи учествују у влади. Сви који нису били римокатолици или њихови савезници, сиријски и јерменски хришћани, представљали су могуће непријатеље. Јерусалимска краљевина и њене придружепридруже не државе Едеса, Антиохија и Триполи, биле су, у ствари, претече каснијих коло нија. Обичаји, систем вредности и ставови победиоца наметнути су домаћем ста новништву. Чињеница да се на Западу о њима говорило као о „прекоморској зе мљи", Прекоморју, показује да су савременици крсташке д ржаве у Палестини смасма трали земљама западног облика друштвеног уређења, иако су оне биле под све ве ћим источњачким утицајима. После неких сплетки и веома нејасног избора за владара у Јерусалиму постапоста вљен је Готфрид Бујонски, добивши титулу „заштитник Светог гроба". После ГотГот фридове смрти, његов брат Балдуин је крунисан за краља. Он је још у току крста шког похода основао војводство у Едеси, које је сада претворио у феудално добро круне. Међутим, Антиохија и грофовија Триполи су задржале своју независност. Освајачи су наметнули и своје верске институције. Како су крсташи освајали град по град, тако су се у њима одмах устоличили римокатолички свештеници, а већ 1099. године њихов патријарх је устоличен у Јерусалиму. Грчким епископима је био забрањен повратак, што је био још један разлог за непријатељство Византије.
Сиријским хришћанима било је дозвољено да имају своје свештенике и слободан приступ светим местима, али је постало јасно да римокатоличка црква постаје додо минантна. Одбрана Свете земље била је главна брига њених владара. Армија је по свом саставу била феудална; сви који су од краља добијали земљу или новац били су у обавези да се одазову краљевом позиву у рат. Стално се осећао недостатак иску сних бораца: 1100. године било је само око 300 витезова и око 1200 сержана. сержана. Тај проблем донекле је надомештен настанком у Светој земљи новог вида витештва – војничких монашких редова. Порекло реда витезова св. Јована Крститеља (Јова новци, хоспиталци) може се пратити од времена када су први чланови почели да се брину о ходочасницима који су посећивали Јерусалим још пре крсташких рато ва, док су хоспиталци св. Лазара бринули о лепрознима. Темплари и други редови који су касније основани, на пример тевтонски витезови и витезови Богородице од Монжоа, били су војничка братства, под монашком заклетвом и дисциплином, и посвећени активној одбрани Свете земље. Војнички редови служили су као посаде великих тврђава у Светој земљи, а због њиховог искуства у источњачком начину вођења рата, постали су незаменљиви, мада понекад самовољни део одбране кра љевства. Краљевство је поседовало мали број бродова. Ослањало се на поморску снасна гу италијанских комуна; оне су му пружале помоћ у освајању приобалних градо ва, и штитиле трговину и ходочаснике од напада моћне египатске флоте. Као што ћемо касније видети, морало је за узврат да им обезбеди и неке привилегије. Док је њихова поморска помоћ у многим случајевима сл учајевима била неопходна, уносна трговитргови на са муслиманским светом претила је да у њиховом пословању с Истоком увек постоји могућност за избијање сукоба верских и економских интереса. Пад првог Јерусалимског краљевства 1187. године, мада на изглед резултат страшног хришћанског пораза у бици код Хатина (Тиберијада), био је, у ствари, неминован још од тренутка када су Франци освојили град 1099. године. Занос Пр вог крсташког рата никада се више није поновио. С друге стране, за муслимане је поновно освајање Јерусалима постало питање части. Али и после пада ЈерусалиЈерусали ма, „питање Свете земље" заокупљало је многе вође западног хришћанства. Стари сан о хришћанској власти над Светом земљом и даље је трајао, иако је крсташка идеја током 13. века знатно измењена. Пад Божјег града Уносна трговина којом су се италијански градови бавили у византијској пре стоници Константинопољу довела до пораста броја италијанских насеобина у 12. веку и до повећаног трвења између различитих италијанских група у граду. С друдру ге стране, Византијцима је сметало што се у дворским круговима прихватају „за падни" обичаји. Често се наводи, у суштини неуспео, покушај Манојла Комнина да уведе витешке турнире, мада је још веће гнушање у круговима византијске ариари стократије изазивао обичај да се цареви жене принцезама са Запада, јер су их та кве брачне везе лишавале већ традиционалног начина стицања утицаја на двору. двору . Политичка позадина тих бракова била је ј е потпуно јасна. Стварање система медитемедите ранских савезништава – између Венеције, Византијског царства и Јерусалимске краљевине – имало је за циљ опкољавање, по могућству и уништење норманске моћи у јужној Италији. Међутим, после Манојловог неуспешног напада на Итали ју 1150. године, политичке прилике прилик е почеле су с у да се мењају. Могућност да визанвизан тијска војска крене јадранском обалом ка северу, све до Анконе, озбиљно је заза бринула Венецију, која је већ била нерасположена због византијског прихватања угарског ширења на Хрватску и Далмацију. Готово прећутно прихватање губитка царске власти на Балкану било је један
од најочевиднијих знакова слабљења Византије. Слабост је постала очигледна кака да су, после смрти Манојла Комнина 1180. године, царство захватиле династичке борбе. Власт је 1185. године завером приграбила породица Анђела; то је био врхуврху нац вековне озлојеђености аристократије због успеха Комнина да власт у целом Царству држе чврсто у рукама своје породице. Али, ни Анђели нису били поште ђени политичких размирица. Бекство Алексија IV Анђела на двор свог ујака ФиФилипа Швапског, пошто је његов отац цар Исак био свргнут и ослепљен 1195. годигоди не, увукло је Немце у политичке игре које су пратиле почетак Четвртог крсташког рата 1202. године. Још увек се с е воде расправе о томе да ли је папа Иноћентије III знао да ће се војни поход који је он послао на муслимане усмерити на Константи нопољ. Постоје, међутим, сведочанства о томе да је био дубоко несрећан што су немачки и млетачки интереси одредили судбину похода. Јасно је да су Млечани искористили крсташки рат, за који су обезбедили бродове, како би проширили сопствени утицај на Истоку. После чврсте опсаде, Константинопољ је коначно пао у руке Латина 12. априла 1204. године. Призори покоља и пљачке запрепасти ли су чак и тврдокорне савременике. За многе је пад представљао цену која је морала да се плати због лошег управљања Царством и корупције; за друге је то била Божја казна због дружења са шизматичним Латинима и прихватања њихових срамних схватања о папском првенству. Исти догађаји могу се посматрати и са супротне стране; разлог је мо гао бити и то што је медитерански свет све више био повезан трговином, религи јом и политичким интересима и савезништвима. Те везе су посебно постале снасна жне у време пролазног помрачења византијске моћи 1204. године. Медитеран је тада постао франачко језеро. МЕДИТЕРАН У ДОБА РЕНЕСАНСЕ 1200– 1500 1500
Папсшво, његови његови неиријашељи и савезнииџ Последњи цар који се сукобио с папством током борби за инвеституру био је Фридрих II (1194 –1250). Полусицилијанац, одгајан на Сицилији, Фридрих није обични наследник немачке аристократске традиције. Он је створио сопствену коко смополитску културу на Сицилији, а његов двор је постао стециште муслиман ских научника, астролога, егзотичних животиња и чак се тврдило да се тамо изво де чудни и сурови експерименти на људским бићима. Иако се ничим не могу до казати оптужбе које су га теретиле за јерес или за прихватање учења скептичара, управо је Фридрих, мада екскомунициран, заслужан за успех једног од неколико крсташких похода. Успех није био постигнут силом оружја, већ преговорима са султаном. Такво понашање је било изненађење (а можда и намерно), нарочито за једног цара чије је традиционално оправдање у сукобима с папством б ило да је он световни борац за хришћанство. Ипак, негативној представи о Фридриху врло много су доприносиле и папе. У очима папа Фридрих је био много више од обич ног отпадника или злог владара. Фридрих Барбароса (1152–1190) се побринуо да се све жешћи сукоб између измеђ у папе и цара води у Италији, близу центра папск е моћи. Венчање његовог сина, цара Хенриха VI и Констанце, наследнице Сицилије, није било само притисак већ и отворено опкољавање Рима. Папе је такав развој догађадогађа ја толико ужаснуо да су од момента рођења њиховог сина Фридриха 1194. године учиниле све да спрече да он наследи обе круне. Фридрих је тако постао политички веома значајна личност много пре него што је био способан да одговара за своје поступке. У доба Фридрихове младости папа је био Иноћентије III (1198 –1216), један јед ан од најспособнијих и најпредузимљивијих папа. Иноћентије је био неуморан у ши рењу папске власти и утицаја по целом хришћанском свету. Будућност царства
била је ипак главно питање које није успео да реши на задовољавајући начин. По сле двоструког избора 1197. године, Иноћентије је ступио у савезништво прво са кандидатом Велфа, Отоном од Брауншвајга, који је пружио гаранције да ће по штовати папску независност. Када је, после погибије свог супарника Филипа ХоХо енштауфена, Отон потпуно одбацио те гаранције и почео да прети пљачкашким походом на Италију, папа се окренуо јединој преосталој могућности, Фридриху, помажући га све до победе над Отоном у Немачкој. Фридрих је на тај начин при сајединио Немачку Сицилији, упркос свим напорима папе да то онемогући. Нови цар се 1220. године вратио у Италију, а у неколико наредних година обистиниле су се најцрње папске слутње. У почетку су Фридрихови напори били усмерени на сређивање ситуације на Сицилији (краљевство није обухватало само острво већ и велики део „чизме" од Напуља ка југу). Ускоро се он окренуо север ноиталијанским градовима, са циљем да поврати царска права на ту област. Пред тим изазовом градови су обновили заједничку за једничку опозицију – Ломбардијску – Ломбардијску лигу, попознату још из времена отпора према његовом деди Фридриху Барбароси. Њима се придружио и нови папа, Гргур IX, нећак Иноћентија III. Он је био царев велики противник и предузео је опсежне мере да би ослабио његов положај на Сицилији и организовао отпор на северу. До краја живота Фридриха су спутавали сукоби у северној и средњој Италији. После смрти Гргура IX, нови папа Иноћентије IV се склонио у Лион, тврдећи да је Рим постао несигуран због сталних Фридрихових притисака, и сазвао сабор на коме је Фридрих свргнут с престола. Фридрихова смрт 1250. године готово је једним замахом уништила све њего ве успехе. Од три сина, само је Манфред, његов ванбрачни син, успео да настави владавину Хоенштауфоваца на Сицилији и отпор папској власти у преосталом де лу Италије. Папство се, међутим, обратило за помоћ Карлу Анжујском, брату француског краља Луја Светог. Манфред је убијен у бици код Беневента 1266, а заробљавање и погубљење Фридриховог унука Конрадина после битке код ТаљаТаља коца 1268. године, означило је крај владавине Хоенштауфоваца, али заплети око Сицилије су настављени. „Сицилијанско питање" је имало далекосежан значај. Често се подвлачи да оно представља „почетак политичке историје савременог доба". Наиме, на Сици лији је долазак на престо Карла Анжујског, новог страног владаоца с новом владавлада јућом класом и још већим теретом пореза за потпуно несицилијанске намене, као што је поновно заузимање Византије, изазвало је велику озлојеђеност, која је 1282. довела до крваве побуне, „сицилијанског вечерња", и упућивања позива ПеПе тру III Арагонском да преузме власт над Сицилијом, док су Анжујци успели да заза држе континентални део државе са средиштем у Напуљу. Деведесет година на престолу су се смењивали слаби монарси, Анжујци у Напуљу, Арагонци на Сици лији, који су упорно покушавали да задобију превласт у међусобним размирица ма. Злокобна последица њиховог доласка на полуострво била је то што су захтеви и интереси до тада једне стране силе – царства, – царства, сада замењени двојством интереса с којима је била повезана будућност Европе. Крајем 15. века, када су Француска и Шпанија освојиле полуострво и за око три века угушиле независност Италије, оне су само поновиле захтеве који су постепено настајали из основног анжујско -араарагонског сукоба. За папство је савезништво са Анжујцима било фатално. То савезништво условило је све већу зависност папства од француског краља, који је стајао иза Анжујаца у Италији, тако да се Француска приближила самој курији. Урбан IV, који је Анжујце позвао у Италију, био је Француз и окружио се великим бројем француских кардинала. Тиме је још више повећао унутрашње поделе приликом избора папа. За време понтификата Бонифација VIII (1294 –1303) стекли су се сви ти чиниоци на критичан начин. Иако анжујски кандидат, Бонифације се убрзо за -
интересовао за лична и династичка питања, што Анжујци од њега нису очекивали. Убрзо, папство се нашло у сукобу са француским краљем Филипом Лепим у вези с питањем пореза. О сукобу између Филипа и Бонифација биће речи у следећем поглављу. Овде је довољно само поменути да су последице за папу биле катастрокатастрофалне, чак драматичне, и да су довеле до преласка папа из Рима у Авињон (Ави њонско ропство). Рим, Визаншија и муслимански свеш свеш Пад Константинопоља у руке снага које су водиле Четврти крсташки рат био је много више од срамотног чина и великог психолошког ударца. Он је омогућио крсташима да, први пут, дођу до простране територије у југоисточном делу Евро пе и у Малој Азији. У држави, названој Цариградско латинско царство, Венеција је стекла три осмине територије, а остатак су поделили нови цар Балдуин ФланФлан дријски и „франачки" барони. У исто време, шизма између источне и западне цр кве привидно је била превазиђена тако што се римска црква устоличила у КонКон стантинопољу. Латинско царство било је кратког века. Византинци, протерани из Констан тинопоља, груписали су се у две главне области: у Епиру, на западној обали ГрчГрч ке, и у Никеји у Малој Азији. Азиј и. Ускоро је постало јасно да ситуација измиче контро ли западних царева. Са запада је дошло врло мало појачања а византијске снаге су почеле да се сређују и преузимају иницијативу. Сами Латини учинили су врло ма ло да склопе савезништва, разумеју менталитет покореног становништва, искори сте његове слабости или снагу. Изнад свега, Латини уопште нису схватили посе бан значај вере у политици Византије. Распета између својих источних и западних територија, још од 11. века издвојена верским разликама, Византија је увек почи вала на вери, па је наметање западњачких прелата, обреда и „рационалне" органи зације некадашње византијске структуре дијецеза посебно огорчило грчко станов ништво. Унија наметнута силом није могла да буде трајна. Латинско царство је опстало око пола века, пре свега због нејединства ВиВи зантинаца. Вођство над византијском обновом преузели су Никејци предвођени тананом дипломатском вештином и организационом визијом енергичног Јована III Ватаца. Одлучујући догађај била је победа снага никејског цара Михаила VIII Палеолога над здруженим снагама Манфреда од Хоенштауфена, владара Епира и франачких кнежева из Ахаје код Пелагоније 1259. године. Поновно освајање Кон стантинопоља 1261. године био је природан след догађаја. Поновно заузимање Константинопоља само по себи не значи да Византију догађаји из 1204–1261. године нису дубоко уздрмали. Иако су никејски цареви би ли предузимљиви и способни, територијално јединство из година пре пада Кон стантинопоља није више никада постигнуто. Наредних две стотине година ПелоПело понез и острва били су у власти Запада. То је био и мотив због кога се Латинско царство, предвођено Анжујцима, повремено мешало у послове источног Медите рана крајем 13. века. Ипак, византијска озлојеђеност на Запад, која се већ у то вревреме претворила у мржњу, донела је Царству, што звучи парадоксално, више про блема. Највећа нада за отклањање западних претњи, а касније за добијање западне помоћи у борби против Турака, био је прекид шизме, али сваки цар који је поку шао да нађе компромис с папом наилазио је на веома жустро одбијање верника. Мада су интриге, разилажења и преврати били чести у Византији, такве тентен денције постајале су израженије после 1204. године. Михаило VIII (1258 – 1282), 1282), оснивач династије Палеолога, дошао је на престо пошто је ослепио свог савладасавлада ра, младог Јована Ласкариса. Дуга владавина Михаиловог сина Андроника II заврзавршила се грађанским ратом који је избио око питања наслеђа (1321–1328). Још је дан грађански рат је букнуо у следећем нараштају (1341–1347), после смрти Ан -
дроника III. III. Крунисањем за цара Јована VI Кантакузина, дугогодишњег саветника царева из лозе Палеолога, који је постепено водећу политичку струју усмерио против младог цара Јована V, царска власт се јако изменила; Кантакузин је током грађанског рата склапао савезништва са Стефаном Душаном, краљем Срба, који су изненада постали претња за Византију, и с Турцима Османлијама. И Кантаку зин је, под притисцима јавног мнења, био приморан да абдицира 1354. године, ка да су и Турци Османлије освајањем Галипоља ступили на тле Европе. Са западног гледишта, подухват из 1204. године био је готово непотребан, и то је већ постало опште место. При том се стално занемарује чињеница да је по следица западног освајања била италијанска и „франачка" колонизација нових области источног Медитерана, и мада су многи од њих били су краткотрајни вла дари скрпљених територија, неки су ипак успели да успоставе здраву и релативно стабилну владавину. Те жеље за колонизацијом су, на неки начин, биле замена за тежње ка Светој земљи и главни узрок пропасти крсташког покрета. Мало и при јатно имање или властелинство негде на Пелопонезу, или на острвима Егејског мора, свакако је било примамљивије од похода на прекоморске територије. Али пропаст крсташтва у Светој земљи није тако једноставна ствар. Ако се о било чече му може говорити, онда се мора рећи да се покрет истрошио ексцесима и расипарасипа њем крсташтва, као и постепеним сазнавањем да су успеси били ретки. Четврти крсташки рат је био први у дугом низу похода који никада није стигао до Свете земље. После њега одмах је следио албижански крсташки поход 1208. године про тив катара у јужној Француској; касније је било још неколико сличних „политич ких" крсташких похода. Даљи крсташки ратови под Фридрихом II, 1228 –122 –1229. 9. и попоново 1239–1241. године, привремено су повратили Јерусалим, али нису сматрани правоверним. Једина значајнија фигура међу крсташима 13. века био је француски краљ Луј IX. Губитак Јерусалима 1244. године надахнуо га је да повед е упечатљив традиционални поход – добро – добро организован, добро финансиран – на Египат. Ипa Ипaк, краљ је поражен, заробљен и ослобођен уз велики откуп. Лујев последњи поход на Тунис, 1270. године, био је покушај да спере осећање кривице због пораза из 1248. године. Случај је хтео да краљ умре под зидинама Туниса и поход је био осуђен на неуспех. Пошто је жестина крсташких налета на Свету земљу попустила, муслиман ске снаге су почеле да стежу обруч око хришћанских територија. У првој полови ни 13. века крсташи су имали успеха захваљујући приличном хаосу у муслиман ском свету. Осим тога, муслимански свет је осећао последице најезде Монгола. Они су двадесетих година 13. века разорили државу Кваразам, заузевши Бухару и Самарканд. Блискоисточне државе су се нашле пред опасношћу. Монголи су 1241. године продрли право у југоисточну Европу, опустошили Угарску и стигли до Далмације; две године касније напали су Малу Азију. Током оба напада они су се изненада повлачили, као што су се изненада и појављивали. Хришћански запад, већ задојен причом о легендарном краљу Јовану Етиопљанину, афричком владару који је желео да помогне Западу у борби против муслимана, почео је да се нада превођењу Монгола у хришћанство, или бар савезништву с њима, са циљем да на тај начин контролишу муслиманске снаге. Запад је са Монголима задржао добре односе, али је идеја да их искористе у борби против муслимана брзо напуштена. Убрзо после крсташког похода Луја IX Светог, у Египту је дошло до преврапревра та. Султан из династије Ајабида је убијен и на власт су дошли Мамелуци. Када су Монголи 1258. године заузели Багдад и свргнули Абасиде, Мамелуци су се сусу протставили њиховом налету. Септембра 1260. они су у бици код Аин Јалута у Палестини потукли Монголе и тако учврстили своју контролу над Сиријом и сте кли велики углед у муслиманском свету. Од тог тренутка хришћанске државе су биле осуђене на пропаст. Нови султан Бајбар, окренуо се ка градовима и тврђава -
ма крсташа и освајао их једну по једну. Антиохија је пала 1268, а Бајбаров наследнаслед ник Калавун заузео је Триполи 1289. године. Две године касније, падом Акре и напуштањем преосталих градова и постаја, хришћанска окупација Прекоморја је окончана. Ипак, у једној области хришћани су у 13. веку закорачили одлучно и дуго трајно у муслиманску територију. То је била Шпанија. Нови освајачки талас, под вођством енергичних краљева, означио је врхунац процеса реконквисте, поновног освајања територија које су запосели муслимани. Огромна хришћанска војска је 1212. године поразила снаге шпанских муслимана у бици код Лас Навас де Толо се. Краљ Фердинанд III од Кастиље (1217 Кастиље (1217 –1252) је 1236. муслиманима задао веливели ки психолошки ударац освојивши Кордову, некадашњу престоницу калифата. Енергични Јаков I Освајач од Арагона (1213–1276) освојио је Балеарска острва, као први корак ка стварању арагонске империје на Медитерану, а потом и град Валенсију. Напоредо с тим освајањима ишла су и португалска освајања ка југу, да би 1249. године били покорени сви градови дуж јужног обалског региона. Понов но освајање Иберијског полуострва било је скоро завршено. Само су неки планин ски делови на југу око Гранаде остали под муслиманском влашћу.
СЕВЕРНА ЕВРОПА 1200– 1500 1500
Остаиџ Царства Током 14. и 15. века, Свето римско царство било је конгломерат практично независних држава. У Немачкој је таквих јединица било 16000, различитих по ве личини и значају од војводстава Аустрије, Баварске и Саксоније, маркгрофовије Бранденбург и палатинске грофовије Рајне до малих слободних градова и терито рија ситних царских витезова. Ниједна немачка држава није била довољно моћна да би остварила чак и привремену превласт над осталима. Ако би цар пожелео да обезбеди неку стварну власт, она је морала да се заснива негде ван Немачке. То ком читавог овог раздобља, моћ царева обично је почивала на поседовању било Чешке или Угарске, или обеју. Италију је такође чинио већи број независних држава. Током читавог раздораздо бља, краљевином Сицилијом владала је кућа Арагона. Краљевина Напуљ остала је у поседу потомака Карла Анжујског до смрти Јованке II 1435. године, после чега су се и ње дочепали Арагонци у лику Алфонса V (1416 –1458), краљ Арагона и СиСицилије. Северно од Напуља простирала се папска држава. Тоскана је била подељеподеље на између Фиренце и Сијене. На северу, највеће силе биле су Венеција, Ђенова и Милано. Међу овим државама постојале су огромне разлике у политичком уређе њу. Венеција и Ђенова биле су аристократске републике. Миланом су, једна за другом, владале две војводске породице, Висконти и Сфорца. Фиренца је теориј ски била демократска република, али почетком 15. века њом је загосподарила куку ћа Медичи. Иако владари из породице Медичи нису узели никакву титулу, а власт су спроводили превасходно као политичке вође, њихова моћ била је апсолутна. Фераром је кроз читаво раздобље владала чврсто укорењена наследна војводска династија. Све ове државе водиле су ратове једна јед на против друге у тежњи да прошипроши ре своје територије. Уз то, спољне силе, Француска, Арагон и понеки цар, стално су сплеткариле по Италији и покушавале да играју одређену улогу у њеном поли тичком животу. Убрзо Италија ће постати бојиште између Француске и Шпаније, али у раздобљу којим се ми бавимо Француска је била исувише заузета Енглеском и Бургундијом да би представљала неку значајнију снагу у Италији, док је Шпа нија била у могућности да се умеша тек пошто се ујединила браком између Фер динанда Арагонског и Изабеле од Кастиље (1469) и довршила реконквисту освајаосваја -
њем Гранаде (1492). Светим римским царством владали су током 14. и 15. века углавном пред ставници куће Хабсбурга или куће Луксембурга. Кнежеви су 1273. године изабра ли за краља Рудолфа Хабсбуршког, ситног барона из Швапске. Рудолф (1273– 1291) је многим браковима своју кућу учинио моћном, а њен главни ослонац по стала је наследна власт над војводством Аустријом. Хенрих Луксембуршки, који је изабран за цара 1308. године обезбедио је својој кући к ући круну краљевине краље вине Чешке. Че шке. Године 1347, његов унук Карло, краљ Чешке, постао је цар (Карло IV). IV). Њега су наследили његови синови Венцеслав (1378–1400) и Сигисмунд (1410–1437), који је претходно постао и краљ Угарске. Сигисмунд је све своје земље оставио свом зету Алберту V Хабсбуршком (1438–1439), који је узео царску титулу, али је умро пре него што је стигао да се крунише у Риму, па је за цара изабран његов даљи ро ђак Фридрих III (1440 –1493). Он је био највећи слабић сл абић који је икада седео на царцар ском престолу, али је ипак оженио свог сина Максимилијана са Маријом БургундБургунд ском и омогућио својој кући да приграби највећи део наслеђа бургундских војвода после погибије Карла Смелог 1477. Уопште узевши, цареви су се мало интересовали за благостање Немачке или Италије и посвећивали су највећу пажњу изграђивању сопствених кнежевских по седа. Уобличавање самог Светог римског царства достигло је пун облик објављиобјављивањем чувене Златне чувене Златне буле од стране цара Карла IV 1356. године. Седморица кнекне жева (архиепископи Мајнца, Трира, Келна, гроф палатин Рајне, војвода Саксоније, маркгроф Бранденбурга и краљ Чешке) одређени су за изборнике који су имали законска овлашћења да одаберу цара. Када цар умре, они су били дужни да се од мах састану у Франкфурту на Мајни и изаберу новог цара већином гласова. Уз то, булом је предвиђено да изборници буду нека врста одбора који ће надзирати целу Немачку. Златна Немачку. Златна була је була је Царству дала правни облик који ће оно задржати до краја свог постојања. Француска и Бургундија Два најзначајнија догађаја у западноевропској политици овог периода били су успон лозе Капета у Француској, која је свој врхунац достигла за време влада вине Луја IX (1226 –1270), и појава нове политичке и династичке силе која се наланалазила између Француске и Немачке – лозе Валоа од Бургундије (1363–1477). За време владавине Филипа Августа (1180–1223) лоза Капета је проширила своје те риторије и јурисдикцију и об ухватила Нормандију (1204), као и већи део Лангдо ка који је све више потпадао под њихов утицај. Крсташки рат против катарских је ретика, албижана, довео је до политичке и верске превласти севера Француске над јужним областима. Успех који је постигао Луј IX делимично се може приписати његовим личним особинама – дубокој – дубокој побожности, бризи за правду и мир и њего вој слави крсташког ратника и оличења поборника светости краљевског величанвеличан ства. Идеја о „религији монархије" везује се за доба његове владавине; ту идеју је преузео и вешто ширио Филип IV Лепи. Луја IX су верно служили његови рођаци, бирократи међу којима је било све више световњака и француска црква. ФранцуФранцу ској круни је изузетно користио пад Хоенштауфоваца, јер се љ уди тражећи моралморал но лидерство, сакралност световне власти и непристрасан суд, више нису обраћа ли немачким царевима већ француским краљевима. Овакав лик Луја IX, IX, свесно дограђиван од стране његових првих наследника, коначно је заокружен када га је папа Бонифације VIII, VIII, у једном од краткотрајних побољшања односа са францу ском круном, 1297. године прогласио за свеца. Релативну хармонију францускофранцуско -папских односа у време св. Луја и Филипа III (1270 –85) нарушили су сукоби (или читав низ сукоба) Филипа Лепог (1285– 1314) са Бонифацијем VIII, између 1294. и 1303. године. Узрок сукоба је био ду -
бок, односио се на право световних владара да опорезују свештенство свог кра љевства и није био само проблем Француске. Енглески краљ Едвард I имао је кракра јем 13. века сличан проблем. Сукоб француског краља и папе био је пун жестине, незапамћене још од сукоба папе Гргура VII са царем Хенрихом IV крајем 11. века. Пропаганда с обе стране – Бонифацијеве жестоке осуде и громогласне изјаве о папским правима изнете у були Unam Sanctam (1302), или напади Филипа Лепог на неограничену власт папа, догматску правоверност и право на вођење истраге против јеретика – показала је да су улогу коју су раније имали немачки цареви, као перјанице и вође световне моћи хришћанства, сада, бар тренутно, преузели француски краљеви. Филипа су саветовали и подстицали правни експерти (Пјер Флот, Гијом де Ногаре, Пјер Дибоа, Гијом де Плезанс), који нису потицали из ре дова свештенства па зато и нису били ни у каквој обавези према папи. Филип ЛеЛе пи сноси део кривице што је Бонифације VIII био принуђен да абдицира и што је био оптужен за наводну јерес. Бруталан напад француских и италијанских трупа на папску палату у Анањију 1303. године под вођством Ногареа и Бонифацијевих непријатеља међу кардиналима изазвао је Бонифацијеву смрт неколико недеља касније. После кратког безвлашћа, за папу је изабран Клемент V (1305 –1314). ТаТа да настаје ново доба у францускофранцуско -папским односима, када је делимично враћена некадашња хармонија. Цену су платиле папе, које су постале још зависније од француске круне, дотле да је само седиште папства на 70 година (1308–1378) из мештено из Рима у француски град Авињон ( тзв. Авињонско ропство папа). Лоза Капета је 1328. године нагло угашена, а с њом и династички континуи тет. Филип VI Валоа (1328–1350) био је, у суштини, слаб монарх, кога су, између свих претендената на престо, изабрали његови великаши по принципу који се није много разликовао од принципа принчева немачког царства. У часу када је дина стија Валоа преузела престо Капета, отпочео је стогодишњи сукоб између ЕнглеЕнгле ске и Француске. Осим тога, Француска монархија је у 14. веку имала и унутра шњих проблема. Формирање квазинезависних кнежевина под влашћу великих принчева није био безначајан проблем. Војводе од Орлеана, Бурбона, Бретање или Анжуа, и грофови Фоа или Армањака формирали су на територијама које су др жали принчевске „државе", искористивши династичке борбе и кризе у којима се нашла монархија Валоа (на пример кобни догађај код Поатјеа 1356. године када је краља Јована II Доброг заробио Црни принц Едвард, или лудило Шарла VI после 1392). Знаци опоравка монархије и њене власти појавили су се доласк ом на престо Шарла V (1364 –1380). Управо из његове владавине и владавине Филипа Лепог развијају се многе политичке теорије, иконографија и краљевски обреди касног средњег века. Протокол церемоније крунисања, описан у Књизи крунисања Шар ла V (1365), или свечаност краљевог уласка у његове главне градове, показују склоност монархије за позоришним ефектима и јавним појављивањима, као и зна чај који се придавао одећи и краљевским инсигнијама. Под Шарлом V слика о Француској монархији била је потпуно измењена. Шарл V је био појам владара који се у свести поданика задржао не само као квазисвештеничка фигура, која во ди директно порекло од Карла Великог, обдарена чудотворном моћи да додиром лечи болесне, на пример шкрофулозне, већ и као образован, писмен и мудар вла дар. Вероватно није случајно да су унутрашње трзавице, до којих је дошло после смрти Шарла V 1380. године, поделиле високо племство и погодовале непријатенепријате љима куће Валоа. Јован Добри је свом другом сину Филипу оставио војводство Бургундију 1363. године, што је изазвало проблеме које краљ није могао да пред види. Од скромних почетака, као апанажа француске круне, војводство БургунБургун дија је постало нека врста језгра савеза европских краљева непријатељски распораспо ложених према тој круни. Да би се заокружиле бургундске земље или поседи, још
једном се прибегло брачним бра чним везама, куповинама и војним притисцима. Свим тим територијама прикупљеним измећу 1363. и 1477. године можда би бо ље одговарао термин „империја". Брак Филипа Валоа, касније названог Филип Смели, војводе од Бургундије, са Маргаретом, кћерком Луја де Мала, грофа од Фландрије и АрАр тоа, склопљен 1369. године изменио је судбину куће Валоа. После смрти свог та ста 1384, Филип је добио и фламанско наслеђе, које је омогућило бургундско ши рење у 15. веку. Историја Бургундије је класичан пример онога што су немачки историчари умесно називали hausmachtpolitik којом су војводе надмудривале своје суседе и супарнике прикупљајући територије и разбацујући своје богатство. Метод терито ријалне и династичке експанзије, који су примениле бургундске б ургундске војводе, није био необичан. Представници куће Валоа су огромним богатством које су им донеле низоземске земље надмашили своје савременике. У време владавине Филипа ДоДо брог војводски поседи у Низоземској (Холандија, Белгија и Л уксембург) доносили су владару преко 70 посто укупног прихода, док је старо бургундско војводство тражило од племства и адвоката да дажбине плаћају службом на двору а не у нов цу. Све те кнежевине тежиле су да стекну аутономију, а бургундски приступ кре дитима, богатство градова и порези на трговину и робу у земљама низије омогу ћили су остварење те тежње. Без текстилне индустрије, поморске трговине, речреч ног саобраћаја и банака Низоземске, Бургундија вероватно никада не би заузела кључни положај на северозападу Европе. Мада су бургундске војводе потицале из француске куће Валоа припадајући кругу највишег племства Француског краљевства, почеле су све више да се одваодва јају од француске династије, дотле да су у једној ј едној од последњих фаза дуготрајног сукоба између Енглеске и Француске познатог под називом Стогодишњи рат (1337 –1453) отворено ступили у савез са Енглезима. Савезништво с Енглеском омогућило је још већу независност Бургундије од француске династије Валоа. Ме ђутим, после помирења са француским краљем у Арасу 1435. године, војвода Фи лип Добри у француској политици никада више није имао централно место. Док је изјављивао да је „добар, искрен и лојалан Француз", Филип је своју политичку енергију трошио на смиривање немирних поданика у Фландрији, династичку екс панзију у Низоземској, као и на мешање у политику Немачког царства. Анексијом војводства Брабант и грофовија Ено, Холандије, Намура и Луксембурга, између 1428. и 1443. почео је низ бургундских упада у пограничне области између Фран цуске и Царства. Филипов син Карло Смели окончао је те подухвате заузимањем области АлзасАлзас-Лорен (1474–1477), покушавајући браком да оствари савезништво своје куће са кућом Хабсбурга. Такав савез би му омогућио или да постане један од претендената на царски трон, или бар да оснује сопствено краљевство између Француске и царске територије источно од Рајне. Карлове амбиције и грандиозне замисли могле су бити успешне, јер неки не мачки принчеви нису били против идеје о власти Бургундског краљевства, са вла дарем који се не би мешао у њихову аутономну власт и који би могао да се издр жава из сопствених извора. Нико није могао боље да послужи као контраст тада шњем сиромашном и шкртом цару Фридриху III Хабсбуршком. Хабсбуршком. Али је Карло Смели наследио врло мало политичког такта и дипломатског опреза свог оца. Он је натерао Ренеа II од Лорена у савезништво са Швајцарском конфедерацијом, и то савезништво је савезништво је довело до Карловог пораза и смрти у бици код Нансија 1477. гого дине и губитка финансијске помоћи банке Медичи у Брижу. Поновно оснивање „средњег краљевства", по узору на древно каролиншко краљевство Лотарингије, није се могло остварити због политичке ситуације у 15. веку. Карло је наилазио на многе препреке и устаљене интересе. Готово је исто толико било значајно и не пријатељство француског краља Луја XI (1461 –1483), великих градова попут
Стразбура, Берна и швајцарских кантона, као и отпор Ренеа II од Лорена и његоњего вих савезника у самом Немачком царству. На крају, Карлове земље су поделили Хабсбурзи и Француско краљевство. Венчањем његове кћерке Марије са будућим царем Максимилијаном I, низоземске територије прешле су у царске руке, а јужно бургундско војводство припало је француској круни. Политичку форму и структу ру ране модерне Европе, у којој је Низоземска играла значајну улогу, одредили су династички односи 15. века. СТОГОДИШЊИ РАТ
Узроџи рата Париским миром 1259, краљ Хенри III (1216 –1272) одрекао се својих захтева за Нормандијом, Меном, Анжуом, Туреном и Поатуом али му је француски краљ Луј IX (1226 –1270) признао право да задржи Гаскоњу, део војводства Аквитаније који је још био у енглеским рукама, као феуд француске круне. У данима када краљеви из лозе Капета нису имали никакве стварне власти над великим поседима који су формално припадали круни, случајеви када неки страни владар држи један од ових поседа нису изазивали неке посебне заплете. Међутим, до почетка друге половине 13. века, француски краљеви успели су да умање независност својих веве ликих вазала. Њихово најубојитије оружје у овом процесу било је учвршћивање правила да се жалбе на одлуке судова вазала могу прослеђивати краљевском суду у Паризу. Разматрање таквих жалби подразумевало је упућивање на поседе тих вазала краљевских службеника, који ће водити рачуна о спорној имовини и извр шавати пресуде. Ово се није свиђало ником од великих вазала, али било је нарочи то увредљиво за енглеског краља, који је по рангу био раван владарима из лозе Капета. Због ових спорова између француске и енглеске круне избијале су жесто ке свађе и мада се обично све завршавало компромисом, остајале су лоше успомеуспоме не. Мада је војводство Гаскоња било главни узрок напетости између два краља, није било и једини. У 13. и 14. веку појмови гусар и морнар били су синоними. Из године у годину, морнари из Француске и Енглеске вребали су једни друге са осо битим задовољством. Ако су краљеви желели мир, они су лако прелазили преко сталних чарки између својих помораца, чак и када би се оне изродиле у праве по морске битке, али ако су желели да изазову непријатељства, жалбе морнара биле су веома згодан изговор. Још један од честих узрока несугласица између Француске и Енглеске била је сложена политичка ситуација у грофовији Фландрији. Почетком 14. века, због политичке и привредне доминације богатих трговаца, занатлије у градовима често су дизали буне и устанке. Пошто гроф Фландрије није могао сам да се избори са тим, умешао се француски краљ. Фландрија је била главно тржиште за енглеску вуну, а царине на извоз вуне представљале су значајан део прихода енглеског кракра ља. Због тога, он никако није желео да француски краљ загосподари Фландријом, што би му омогућило да омета трговину вуном кад год то пожели. Тако, пошто је краљ Француске подржао богате трговце, енглески краљ ставио се на стану заназана тлија. Односи између краљева Француске и Енглеске постали су још сложенији 1328, када је Едвард III постао један од могућих наследника француског престола. Наиме, Филип од Валоа био је законити наследник само за оне који су веровали да жена не може ни понети нити пренети права на француску круну . Међутим, ако се прихвати да жена може пренети права на круну свом сину, постојао је један ближи рођак. Енглески краљ Едвард II био је ожењен Изабелом, кћерком Филипа IV, IV, а енглески краљ Едвард III био је њен син. Године 1328. Едвард III је III је још био
малолетан и тек је био ступио на престо после свгавања свог оца. Због тo т oга се није бунио против доласка Филипа од Валоа на француски престо. Чак је 1329. године отишао у Француску и положио заклетву верности Филипу VI за своје војводство Гаскоњу, чиме га је, наизглед, признао за краља Француске. Ипак, Едвард је био владар снажне воље и чврсте руке. Такође је жарко жеже лео славу и углед, верујући, попут већине племића тога доба, да се они могу стећи превасходно војничким подвизима. Срећом, уз све то, он је био изванредан запо ведник и тактичар, способан да надахне своје војнике и да их вешто предводи на бојном пољу. Додуше, због слабог додира са стварношћу није био добар стратег и увек је циљао на нешто што је далеко превазилазило његове способности и средсред ства којима је располагао. Он је у суштини био витез са круном на глави, односно владар потпуно обузет витештвом. Као такав, није се ни најмање устезао да про ћерда живе снаге и финансијска средства Енглеске у настојању да стекне славу и част за себе. Француски краљ Филип VI (1328 –1350) имао је исте слабости као и његов супарник, само наглашеније, као и још неколико својих, а да при том није имао ниједну добру особину којом би то надокнадио. Као и Едвард, и он је желео углед и славу великог ратника, али, за разлику од енглеског краља, није имао способ ност да предводи људе нити се разумео у тактику. Био је горд, увредљив и готово болесно сумњичав према свакоме. Укратко, Филип је био идеалан витешки владар и то не нарочито бистар. Било је јасно да и најмањи повод може довести до рата између двојице вла дара какви су били Едвард III и Филип VI. Повод је пронађен у оној вечној јабуци раздора, војводству Гаскоши. После неколико правних и дипломатских спорова, Филип је проценио да је куцнуо час да истера Енглезе из Гаскоње и 1337. године објавио је конфискацију војводства. Едвардов одговор био је брз. Он је објавио рат Филипу, „такозваном краљу Француске". Мада Едвард није одмах узео титулу краља Енглеске и Француске, јасно је показао да то намерава да учини. Француска војска из 1337. године мало се разликовала од оне из 12. и 13. ве ка. Њену основну снагу чинили су контингенти тешко наоружаних коњаника -плеплемића који су пратили своје сениоре у походу. Једина суштинска разлика између тешке коњице из 1337. и феудалних контингената из 13. века била је у томе што је она за службу примала плату. Међутим, пошто је сваки велможа добијао новац да исплати вазале који су кренули са њим, дисциплина у војсци није била много бит није побољшана. Поред коњице, била је ту милиција градова, која се састојала од пешадије наоружане дугачким копљима. У случајевима када је коњица била до вољно стрпљива да дозволи пешадији да заузме положај на бојишту, што се иначе догађало веома ретко, ове снаге могле су се показати доста корисним у борби. ЈеЈе дини војници у француској војсци који су били опремљени пројектилним оружјем били су плаћеници са самострелима и то обично странци, попут Ђеновљана. Енглеска војска много је узнапредовала од времена Јована без Земље. Земље. Едвард I је у освајању Велса и ратовима у Шкотској узимао у војску велики велик и број обичних људи и давао им плату у замену за службу. На тај начин, одређени број људи у Енглеској стекао је војно искуство и били су увек спремни да га примене ако за то добију накнаду. Временом, већина њих усвојила је ново, веома убојито оружје – дуги лук. Дугачак близу два метра, овај велики лук имао је нешто већи домет и пробојност од самострела, а добар стрелац са дугим луком могао је да одапне десет до дванаест стрела у минуту, док је највештији војник са самостресамостре лом могао да испали само два пројектила. Поред њих, у војску су улазиле и вел може, ерлови и моћни барони, од којих се очекивало да служе бесплатно колико год се од њих тражи. Сваки од њих доводио је са собом невелику пратњу саста вљену од коњаника. На тај начин, добијана је мања јединица тешке коњице.
Освајања Едварда III Енглески краљ прешао је 1338. године на континент, али временске прилике више нису дозвољавале било каква ратна дејства, па се поход претворио у низ ср дачних састанака са савезницима. Поход из 1339. године био је бескорисан као и онај из претходне године, јер се две војске уопште нису сукобиле. До краја године Едвард је већ био потрошио сав свој новац. Пошто је краљ Филип такође потро шио сву готовину којом је располагао, изгледало је да ће се рат тихо угасити сам од себе, без икаквих последица за било коју страну. Изненада, 1341. године нова варница разгорела је пламен који се гасио. Јован, војвода Бретање, умро је без на следника, па су на војводство полагали право кћерка његовог млађег брата и њење гов најмлађи брат Јован, гроф Монфора. Суд краља Филипа пресудио је да Брета ња може да пређе под власт једне жене. Јован од Монфора пожурио је у Енглеску и тамо са лакоћом обезбедио подршку Едварда III. Тако је почео рат за бретонско наслеђе, који ће трајати двадесет три године. Док су се енглески и француски заповедници борили у Бретањи, снаге краља Филипа покушавале су, углавном безуспешно, да освоје војводство Гаскоњу. ПоПо четком лета 1346. године, краљ Едвард сакупио је војску како би кренуо у помоћ својим снагама у војводству. Међутим, супротни ветрови одували су га у Норман дију. Убрзо потом стигле су му вести да краљ Филип прикупља у Паризу све француске снаге како би га победио. Пошто је имао само око 9 000 људи, Едвард је одлучио да се врати кући. Пошто је његова флота отишла к ући, преостала му је само једна могућност могућност да се пробије до Фландрије и пронађе уточиште међу свосво јим тамошњим савезницима. Ипак, његова пешадија није могла да се креће тако брзо као француска коњица која их је гонила, па се краљ 26. августа зауставио у близини сеоцета Креси у грофовији Понтије и сврстао своју војску у бојни ред. Војска је сврстана у три одреда, од којих се сваки састојао од чврстог језгра, које су чинили витезови који су сјахали и спремили се за борбу као пешаци и ко пљаници, и од стрелаца размештених на боковима. Пошто су Французи који су их гонили били расути у потпуном нереду дуж пута, а дан се примицао крају, краљ Фиилип је одлучио да је једино паметно решење зауставити се на пристојној удаудаљености од енглеских положаја и напасти их тек следећег јутра. Међутим, када је стигао на лице места, привидна слабост непријатеља и жеља његових витезова за борбом утицали су да промени одлуку. Тако су француски одреди, један по један, долазили на бојиште, редом јуришали узбрдо на енглеске положаје и сви су разбиразби јени на исти начин. Енглески стрелци који су гађали са бокова су успевали да пропро реде коњанике који су јуришали, толико да су копљаници без већих тешкоћа излаизла зили на крај с онима који преостану. Укупно је изведено петнаест или шеснаест напада, од којих последњи негде око поноћи. Тада су исцрпљени Енглези полега ли крај свог оружја тамо где су се затекли, док су остаци француске војске побе гли према југу. Пошто је пребројао заробљенике и погинуле на бојишту код Кресија, Едвард је схватио да је извојевао велику победу. Решио је да је искористи како би себи обезбедио стално упориште у северној Француској, па је опсео луку Кале, која је коначно пала 4. августа 1347. Добар део становништва Едвард је иселио и заменио их досељеницима из Енглеске. Затим је ојачао градска утврђења и оставио у њима снажну посаду. Кале је остао неосвојива енглеск а тврђава све до 1558. године. Краљ Филип VI умро је 1350. 1350 . године. Наследио га је његов син Јован (1350– 1364), назван Добри, мада за то ниједан историчар није успео да пронађе ваљан разлог. Јован је био слабије памети од свог оца и био је још више обузет витевитешким идеалом. После пада Калеа, уследио је низ примирја која су се смењивала с а мањим чаркама. У међувремену, Едвард, принц од Велса, који је због боје свог
оклопа назван Црним принцом, прелазио је из Гаскоње у јужну Француску пред водећи малу, али веома покретљиву војску, у којој су и стрелци имали коње, како би могли да држе корак с витезовима. Били су то походи какве су Енглези нарочинарочи то волели. Војска је наступала отвореним простором, пљачкајући све што је било од вредности и палећи неутврђене градове и села. Нису ни покушавани напади на утврђена места и настојало се да се на сваки начин избегне битка чим се покаже да противник располаже једнаким снагама. Све је то било веома забавно, али и уносно. У лето 1356. године, Црни принц је поново покренуо један поход из ГаскоГаско ње. Безбрижно је наступао све до Лоаре. Када је краљ Јован сазнао за поход Црног принца, решио је да крене на њега. Пошто је његова војска била мала и изморена дугим походом, а уз то била је преоптерећена пленом, Црни принц се журно окре нуо према југоистоку у нади да ће се извући без додатних сукоба. На његову жажа лост, кола са пленом кретала су се врло споро и Едвард је убрзо схватио да ће мо рати или да их напусти или да се бори. Зато је код града Поатјеа сврстао своју војвој ску у бојни ред, спреман за битку. Краљ Јован и његови саветници дубоко су размишљали. Видели су да је бо јиште прекривено жбуњем и живицама и да стога уопште није ниј е погодно за јуриш коњице. Такође, сетили су се да су се код Кресија енглески витезови борили пепе шке и победили. Зато им се као очигледно решење наметнуло да нареде својим витезовима да сјашу. Само, краљ није имао у виду да ће наступање преко више од километар и по тешког терена страховито исцрпети људе под тешким оклопом ко ји су навикли да се боре на коњу. Први француски одред под заповедништвом краљевог најстаријег сина, дофена Шарла, кренуо на Енглезе. Била је то снажна јединица и витезови који су је чинили борили су се жестоко, мада су били измореизморе ни дугим наступањем. Да би их разбио, принц Едвард је морао да убаци у борбу свој резервни одред. Видевши то, други одред француске војске побегао је са бо јишта, не узимајући учешћа у бици. б ици. Остао је само трећи одред којим је заповедао сам краљ. Сваки разуман владар спасао би себе и људе које је предводио, свестан да је битка већ изгубљена, пошто су две трећине војске разјурене. Међутим, Јован је био витез и није желео да устукне пред непријатељем, па је повео свој одред на енглеске редове. Опет се заподенула оштра и жестока борба, али Енглези су ускоуско ро однели победу, а краљ Јован и његов син Филип су заробљени. Битком код Поатјеа завршила се прва фаза Стогодишњег рата. Требало је да дође до мировног уговора којим би било договорено ослобађање француског кракраља. У међувремену, дофен, који је преузео власт у очевом одсуству, имао је пуне руке посла због побуне грађана Париза Па риза и устанка сељака у областима северно од Париза. Тек пошто су устанци угушени, између Енглеске и Француске склопљен је уговор у Бретињију, који су с у двојица владара вл адара потврдили нешто касније у Калеу. Откуп је смањен на три милиона круна. Едвард је добио древне земље војводства Аквитаније, грофовију Понтије и мању област око Ка леа. Након извршења примо предаје територија и исплате откупа, требало је да се, у истом тренутку, Едвард и Јован одрекну својих права на француски престо, односно на енглеске поседе у Француској. Ово ремекремек -дело од уговора вероватно је смислио изузетно оштроум ни младић који ће ускоро постати краљ Француске. Он није желео да се француфранцу ска круна заиста одрекне својих права на драгоцене поседе у замену за Едвардово одрицање од једног ионако тешко остваривог права и био је прилично сигуран да се то, под овим уговором, никада неће догодити. Опоравак Француске Никада није постојала ни најмања могућност да уговор из Бретињија буде реализован. Француске власти нису могле да обезбеде три милиона круна за отот-
куп, а и територијалне промене биле су изузетно замршене. Пошто нико није мо гао да се споразуме око граница округа који су помињани у уговору, предстојали су дугогодишњи мучни преговори. Многе замкове у Нормандији и Мену држале су енглеске посаде, док су делови Аквитаније који је требало да припадну ЕдварЕдвар ду били у рукама француских франц уских племића. Пошто је краљ Јован умро у Лондону 1364. године, дофен је постао нови краљ Француске као Шарл V (1364 –1380). Био је ситан, неугледан не угледан и веома инте лигентан. Није волео битке и искуство код Поатјеа било му је довољно за цео жи вот. Уместо тога, знао је да изабере људе, како војнике тако и цивиле, и да иско ристи њихове способности до крајњих граница. У шеснаест година своје владави вл адави-не повратио је оно што су његов отац и деда изгубили. Шарл V се чврсто држао својих обавеза да формално извршава одредбе уго вора из Бретињија. Он је био одлучан да поново отпочне рат и поврати што је из губио, али желео је да то уради држећи се правила у потпуности. На његову срећу, није му било тешко да нађе повод. Црни принц, који је у очево име владао Акви танијом, био је ефикасан, строг и суров управитељ. Порези које је убирао били су високи и у њиховом плаћању није допуштао изузетке. Међутим, племићи из Га скоње били су навикнути на опуштене и немоћне службенике којима су могли др ско да пркосе. Убрзо су двојица од најзначајнијих барона Гаскоње упутили жалбе француском краљевском суду. Црни принц је 1369. године оглашен за неверног вазала и кажњен одузимањем Аквитаније. Рат је поново почео. Енглези су примењивали своје омиљено средство – пљачкашке походе веливеликих размера. По налогу лукавог Шарла V, Французи су мањим снагама покушавапокушава ли да их ометају у покрету, али су пажљиво избегавали велике битке. Истовреме но, Шарлови заповедници постепено су освајали енглеске тврђаве на све могуће начине. Најчувенији међу овим заповедницима већ у то време, а и касније на стра ницама историје, био је Бертран Дигеклен. Овај ситни бретонски племић био је ге није за заседе, препаде и изненадне нападе на замкове. Када је рат обновљен, краљ Шарл поставио је Дигеклена за конетабла Француске и дао му одрешене руке у борби против Енглеза. Француске војске низале су успех за успехом. Едвард III је III је остарио, Црни принц није био доброг здравља и остало му је само још неколико година живота, а њихови заповедници нису успевали да се носе са Дигекленом и његовим саборцима. Енглеске тврђаве падале су једна за другом, све док, падом Ла Реола 1374. године, војводство Гаскоња није сведено на приобаље између ушћа Гароне и Пиринеја. Црни принц умро је 1376. године, Едвард III 1377. године, а Шарл V 1380. године. Између две стране није закључен никакав званични мировни уговор, све док 1396. године није закључено двадесетогодишње примирје поводом склапања брака између енглеског краља Ричарда II (1377 –1399) и Изабеле, кћерке француфранцуског краља Шарла VI (1380 –1422). У том раздобљу владари двеју земаља били су су исувише заузети унутрашњим невољама да би стварно водили рат. Владавина Ри чарда II протекла је у знаку низа побуна барона и једног озбиљног народног устанка, а завршила се свргавањем краља, ког је наследио његов рођак Хенри, вој вода Ланкестера, ступивши на престо као Хенри IV (1399 –1413). Хенри је био вешт војник и чврст и способан државник, али никада није био сигуран на престо лу који није стекао по наследном праву него вољом парламента и барона. Политичка ситуација у Француској била је још сложенија. Када је Шарл V умро, његов син Шарл VI још VI још је био малолетан, па је краљевством у његово име господарио његов стриц војвода Филип од Бургундије. Када је млади краљ лично преузео власт, вратио је на положаје сараднике свог оца и обасуо је поседима и положајима свог млађег брата Луја, војводу Орлеана. На жалост, Шарл VI био је ментално нестабилан. Пошто је 1392. године сасвим полудео, војвода Бургундије
постао је намесник. Шарлу се још повремено, на краће време, враћао разум и тада је донекле преузимао своје краљевске дужности, али је у ствари, само слушао сл ушао саса вете свог брата Луја. Дакле, када је Шарлово здравствено стање било лоше, влавладао је војвода Бургундије, а када је био здрав, на власти је био војвода Орлеана. Излишно је рећи да је држава била у непрекидном хаосу. Филип од Бургундије умро је 1404. године, а наследио га је његов син Јован, способан, амбициозан и крајње немилосрдан кнез. Војвода Ј ован убрзо је одлужио да се реши свог супарника. Једне вечери 1407. године, док се враћао кући пари ским улицама, Луја од Орлеана напала је и убила група пробисвета које је потплапотпла тио војвода Бургундије. Овим чином насиља Француска је подељена на две стран ке, орлеанисте и бургундијце, које су биле непријатељски расположене једна препре ма другој. Хенри V и Јованка Орлеанка Када је 1413. године умро енглески краљ Хенри IV, наследио га је његов син Хенри V (1413 –1422). Нови краљ био је способан заповедник и храбар војник. ЗаЗа љубљеност у рат, повезана са жудњом за моћи и уверењем да ће спречити устанке енглеских барона ако их запосли у Француској, навели су Хенрија да обнови одаводав но запостављени рат. Августа 1415. године, енглески краљ се искрцао у Норман дији и освојио град Арфлер, али до тада је епидемија дизентерије знатно смањила и величину и снагу краљеве војске. Када је сазнао да француска војска наступа према њему, схватио је да су његови људи превише слаби и исцрпљени да би попо кушали да беже и био је принуђен да се припреми за битку. Изабравши положај тако да су му бокове штитили вртови и воћњаци два села, Трамекура и Аженкура, Хенри је распоредио своје људе у већ уобичајена три одреда са витезовима и ко пљаницима у средини и стрелцима на боковима. Номинални заповедник фрнцуске војске био је конетабл, господар Албреа. По њему, напад на енглеске положаје није имао никакве сврхе. Довољно је било да се француска војска постави између Хенрија и Калеа, и Хенри би био приморан да нападне. Међутим, племенити витезови опет су истерали своје. Оклевање да се уђе у борбу није приличило господи. Тако се дошло до битке у којој је тактика примењена код Поатјеа поновљена скоро у потпуности. Најпре је требало да јури ша једна мања коњичка јединица, а затим би француски витезови напали пешке, распоређени у три одреда. Овакав план за битку који је донекле донек ле имао смисла код Поатјеа, код Аженкура је представљао потпуну лудост. Оклопи су били сада мномно го тежи и због тога је и најкраће пешачење било изузетно тешко, а ако витез пад не, тешко је могао да устане без нечије помоћи. Уз то, кише су претвориле бојно поље у блатиште. Као и код Поатјеа, енглески стрелци углавном су зауставили јују риш француске коњице. Мада њихове стреле ни су могле да пробију оклоп витезо ва, могле су да им побију коње и тако разбију јуриш. Онда су кренули напред француски пешадијски одреди. Док су се витезови који су их чинили дотетурали кроз блато до енглеских положаја, били су већ превише уморни да би се борили и Енглези су их лако заробљавали или убијали. Поразом код Аженкура странка орлеаниста практично је збрисана и војвода Бургундије опет је постао господар Француске. Оно што је остало од његових не пријатеља предводио је наследник престола дофен Шарл. У настојању да поврате мир у краљевству како би се суочили с енглеском претњом, дофен и војвода Јован одржали су низ састанака. На једном од тих састанака који се одржавао на неком мосту, један стари орлеански официр најзад је осветио смрт свог војводе тако што је убио војводу Бургундије. Нови војвода Филип, назван Добри, одмах је ј е склопио савез са Хенријем V, који је постепено савлађивао противничка упоришта у НорНор мандији. Пошто је бургундијска странка држала Париз и краља, она је, маја 1420.
године, у граду Троа, закључила уговор са Хенријем V. Овим уговором дофен Шарл је разбаштињен због својих „ужасних и огромних злочина", а договорено је да се Хенри V ожени краљевом кћерком Катарином и тако постане наследник француског престола. Војводи Бургундије зајамчена су сва права и повластице ко је је уживао у својим земљама, што се граничило са потпуном потпуном независношћу. Током 1422. године, умрли су и Шарл VI и Хенри V, па су, у складу са угоуговором из Троа, круне Француске и Енглеске припале Хенријевом сину Хенрију VI, који је био стар само неколико месеци. У ствари, Француска је била подељена на три различите државе – енглеске – енглеске поседе којима је у име малог Хенрија VI владао стриц, војвода Бедфорда, Бургундију и крајеве јужно од Лоаре, с изузетком вој водства Гаскоње, који су признавали за краља дофена Шарла, болешљивог, неунеу гледног младића слабе воље, који се осећао дубоко повређеним уговором из Троа. У жељи да прошири земље свог синовца јужно од Лоаре, Бедфорд је 1428. године опсео град Орлеан. Енглези су подигли утврђења како би запречили при лазе граду, и водили опсаду веома активно. Како је време пролазило, пад кључне тврђаве у долини Лоаре у енглеске руке чинио се све вероватнијим. Изгледало је да дофенови следбеници немају никакав борбени морал ни заједнички циљ. Чини ло се да је дуги низ претрпљених пораза потпуно сломио самопоуздање францу ске војске. У то време, у селу Домреми на источној граници Шампање живела је једна проста, потпуно необразована и дубоко побожна девојка по имену Јованка. Њена глава била је пуна прича о свецима, о неправдама које су Француској учинили Ен глези и Бургунђани и о њеном пуноправном краљу. Она је била уверена да су јој се указали неки од њених омиљених светаца и заповедили јој да разбије опсаду Орлеана и да крунише дофена у Ремсу. Јованка је отишла до најближег францу ског гарнизона и наговорила заповедника заповедника да је пошаље пошаље дофену. Дофен је био сумњичав према женама са визијама и наредио је својим слуслу жбеницима да испитају Јованку. Они су дошли до закључка да је није вештица, него оно што је стварно и била, дакле, необразована девојка испуњена вером у своју мисију и потпуно убеђена да извршава заповести Бога. Пошто његова војска није могла да се бори горе него што се већ борила, Шарл није имао разлога да Јо ванки ускрати прилику, па јој је дозволио да се прикључи одреду који се спремао да однесе намирнице у Орлеан. Када је Јованка стигла у град у мају 1429. године, њена проста вера и само поуздање надахнули су француске заповеднике и војнике, који су поверовали да Французи могу да победе Енглезе. Посада Орлеана извршила је испад, уништила енглеска утврђења и отерала војску која их је опседала. Убрзо су исту судбину додо живеле енглеске снаге које су опседале друге тврђаве у војводству, а енглеска војвој ска која им је журила у помоћ разбијена је у отвореној бици. У року од неколико недеља, долина Лоаре очишћена је од непријатеља, а Бедфордове војне снаге припривремено су онеспособљене. Разбијањем опсаде Орлеана, Јованка је испунила један од задатака који су јој пренесени у визијама. Други задатак, крунисање дофена у Ремсу, још више јој је лежао на срцу. Јованка је, захтевала да се одмах предузме поход на Ремс. Крајем јуна, Шарл је кренуо на дуги поход, који се претвотио у угодно парадирање. Ремс је запосео 16. јула и сутрадан је крунисан, у складу склад у са обичајима, у тамошњој ка к атедрали. Дофен Шарл постао је француски краљ Шарл VII (1422 – 1461). 1461). Јованкино одушевљење није спласнуло након што је постигла своја два основна циља. Ношене њеним борбеним жаром, француске војске стигле су под саме зидине Париза. Међутим, енглеске посаде чврсто су се држале у великом граду и појасу мањих тврђава око њега. У међувремену, краљ и двор поново по ново су за падали у, за њих уобичајену, апатију. Сада, пошто је Шарл постао краљ, чинило
им се да је дипломатија прикладније оружје од мача. Што је још горе, Бургунђани су сада успели да окупе своје снаге и отпочели су противнапад, опсевши град Компјењ. Жељна да се опет нађе у борби, Јованка је са нешто војске кренула пре ма граду да појача посаду, али Бургунђани су разбили њене снаге, а она и њени следбеници су заробљени. Енглези и Бургунђани су, сасвим природно, сматрали Јованку за узрочника свих невоља које су их у последње време задесиле. За обичног човека у том добу вере, Јованкин успех био је, у сваком случају, нешто натприродно, а од тога на коко јој је страни био зависило је да ли тај успех сматра делом Бога или ђавола. Учени доктори париског универзитета, који су били присталице Бургунђана, захтевали су да се Јованка преда инквизицији, како би јој било суђено као вештици. Мада је позадина процеса била политичка, ако се узму у обзир обичаји тог времена, суђе ње је било правоваљано. Цркви је припадало право да просуди да ли су се неком указале стварне визије или обмане које је послао ђаво. Самим тим што је одбила да прихвати пресуду да су њене визије биле обмане, Јованка је постала јеретик. Такође, носила је мушку одећу, упркос одредбама канонског права. Укратко, Јо ванка је пркосила цркви и била је спаљена због тога. После Јованкине смрти, рат је настављен, једнако бесциљан и неповезан као што је био пре него што се она појавила. Шарл није имао ни личне снаге ни сред ства да предузме неки одлучан корак, а Бедфорд је могао само да се брани од сталних упада француских заповедника. Шарлу је убрзо постало јасно да му нини шта друго не преостаје него да склопи мир са Бургундијом. Војвода Филип од Бургундије пристао је да разговара о условима мира, али је захтевао да на састансастан ку буду присутни и његови савезници Енглези. Августа 1435. године три стране састале су се у граду Арасу. Убрзо је постало јасно да је мир са Енглеском немо гућ, јер је Бедфорд захтевао да Хенри VI буде признат за краља Француске и да Шарл пристане да поседе под својом влашћу држи као Хенријев вазал. Пошто су Енглези напустили преговоре, војвода Филип је могао да мирне савести склопи сепаратни мир. После тога, градови и замкови које су држали Енглези један по јеје дан падали су у руке у руке Шарлових заповедника. До 1453. године, када је ратовање заза мрло, Хенрију VI од његовог француског краљевства остао је само град Кале са околином. Мада су сви енглески краљеви до Џорџа III и даље носили титулу кракра ља Француске, било је то потпуно празно достојанство, јер је кућа Валоа однела коначну победу у Стогодишњем рату и поставила темеље француске моћи у освит новог доба.