Mihailo Lalic

MIHAILO LALIC, rodjen je 7.X 1914. u Trepci kod Ivangrada. Izmedju dav rata ucestvovao ucestvovao je u naprednom studentskom pokretu. U narodnooslobodilackoj borbi od 1941. Posle oslobodjenja bio je na raznim duznostima - kao novinar, direktor Tanjuga za Crnu Goru, urednik u izdavackom preduzecu Nolit. Prvi dobitnik Njegoseve nagrade (1963). Objavio je sledece knjige : pesme Staze slobode (1948), pripovedacka proza Izvidnica( 1948), Izabrane pripovjetke (1950), Prvi snijeg (1951), Posljednje brdo (1967), i azbor Gosti (1967), putopise i reportaze Usput zapisano (1952), kao i romane: Svadba (1950), Zlo prolece (1953), (1953), Raskid (1957 i 1969), Lelejska gora (1957 i 1962) Hajka (1960) i Pramen tame (1970). Romani su mu prevedeni na gotovo sve e vropske jezike *

*

*

*

Roman Lelejska gora pripoveda njegova glavna licnost Lado Tajovic. Lado je, prema tome, narator koji neposredno kazuje svoja iskustva i nudi nam svoja vlastita zapazanja i prezivljavanja. Svi dogadjaji obuhvaceni romanom prosli su kroz Ladovu svest, u njoj su se umetnicki uoblicili i izazvali odgovarajuce misaone i emocionalne odjeke. Bilo da pripoveda o svojim akcijama, ili, pak, o postupcima i sudbinama drugih licnosti, Lado je vrlo pouzdan svedok, ocevidac i komentator zbivanja. Kazivanje tece iz svesti glavnog i najaktivnijeg junaka u romanu. Pripovedanje postaje lirsko, ispvedno i psiholoski vrlo provokativno. Kazivanje tece u prvom licu i ima formu unotrasnjeg monologa i dozivljenog govora. Radnja romana obuhvata period privremenog odsustva narodnooslobodilacke borbe na istocnom podrucju Crne Gore. Dogadjaji su vezani, uglavnom, za teren u gornjem toku Lima, a izmedju Ivangrada (ranije Berana), Andrijevice i Kolasina. To je i piscev zavicaj. Vremenski opseg radnje romana je ,,od proljeca do pred kraj ljeta” 1942. godine. To je vreme kada je narodnooslobodilacka borba u gornjem Polimlju bila u privremenom jenjavanju. Pod pritiskom jakih okupatorskih snaga, uglavnom Italijana i cetnika, crnogorski partizanski odredi su se povukli preko Tare i u sastavu proleterskih brigada krenuli u Bosnu. Po nalogu Komunisticke partije na zavicajnom terenu ostale su manje zavicajne grupe sa zadatkom da razvijaju i odrzavaju borbeni moral u narodu. Na toj istorijskoj podlozi ponikao je drustveni i idejni sadrzaj Lelejske gore. Roman prikazuje zivot i sudbinu boraca koji su ostali na zavicajnom tlu da se bore pod najtezim uslovima boravka. Simbol te opore i vrletne prirode, koja se, kao u dosluhu sa neprijateljem , ustremila na coveka , dat je u turobnim i misteerijoznom pej zazu Lelejske gore. Taj izmastani i ukleti predeo, u koji je sujeverni narod, verujci u misticnu moc reci, progonio bolestine i necastive sile, iskoriscen je kao simbol za nepodnosljive uslove zivljenja. Lelejska gora pretstavlja i citavu Crnu Goru u kojoj su kao u nekoj ,,prokletoj avliji” zlocinci mucili pravednike. Postenom coveku koji je od gomile izdajnika gonjen kao zver, koga odrodjeni sugradjani traze preko puscanog nisana, ne ostaje nista drugo nego da spasava goli zivot pa makar to bilo i u ,,djavolovom utocistu”. Tu su Lado, Ivan, Vasilj, Jaksa, Niko, Veljko i drugi. Njih su gonili goni li fasisti koji su hteli da zatru svaki trag narodnooslobodilackom pokretu. Pod takvim okolnosima pocetkom 1942. godine, ziveo je i Mihailo Lalic. On je tako kao partizan iskusio znatan deo sudbine Lada Tajovica. Odatle i dolazi njegova opsesija ratom. Ceo svoj zivot pisao je o ratu verovatno i zbog cinjenice da pripada narodu koji j e mnogo ratovao i herojstvu i junastvu odavao najvecu pocast , ali i iz shvatanja da je rat ,,zgusniti zivot “, ,,otkriveno golo, prirodno stanje i istina”. Kao sto i Lalic sam kaze:,, U ratu se najbolje vidi sustina ljdskog zivljenja, borba coveka za ljudsko ili predavanje animalnom, visoko napustanje casti ili napustanje ponosa radi sigurnosti i blagostanja,

herojska borba za buducnost ili izdaja ideala, casna smrt ili necasno zivljenje”. Iako je pokazao borbu izmedju partizana i ce tnika u jednoj geografski vrlo ogranicenoj sredini, Lalic je, u stvari, prikazao nake tipicne situacije ljudske animalizacije. Gonjeni borci postaju zivotinje i njihova  jedina misao je ziveti, opstati. Od svih uslova koji ugrozavaju egzisrenciju progonjenih boraca najteza je usamljenost. Nije Lelejska gora stasna sto u njoj ,,petao ne kukurice” i sto tamo ,,ovce ne bleje” vec sto u njoj nema nikakvog ljdskog traga i glasa. U stanju prisilne usamljenosti covek postane obuzet samim sobom, muci ga neizvesnost, razjedaju sumnje, vr si neke svoje unutrasnje obracune i cesto pada u depresiju. Da bi skratio tu razornu moc samoce, Niko Doselic se sam predao neprijatelju. Time je pokazao da su fizicke kazne, pa i sama smrt, podnosljivije od duhovnog samokaznjavanja, izazvanog trajnom samocom. Pisac fabulu romana organizuje po psiholoskoj i asocijativnoj susednosti dogadjaja. Dogadjaji ne ulaze u okvir romana hronoliski, vec ,,padaju” u onim psiholoskim situacijama kad na njh nabasa Ladova svest. Tako se u date okolnosti uplicu Ladova secanja na detinjstvo, na studiranje u Beogradu, na prve ustanicke dane, na Jaksinu i Nikovu proslost. Sadasnjost, proslost i buducnost, stvarnost i fikcija, prikupljenih sa raznih prostora, iz raznih vremenskih daljina cvrsto se drze u Ladovoj svesti. Na samom pocetku romana posebnim stvaralackim postupkom, eterizovanjem i zamagljivanjem, pisac je iz culnog materijalnog sveta naglo zaronio u psihologiju glavnog junaka, u tok njegove svesti:,,Malo prije, bile su tu livade, divljake i zbunje oko pute ljka. S one strane doline, ako se dobro sjec am, sirila se visoravan s jarugama. Sad je sve drukcije: magla legla preko rusevina, rastace ih polagano i uporno u tisini. Od zelenila i cvrstine ostale su samo nejasne uspomene- one se gube kao u snu, ili plivaju na talasima i pojavljuju se na drugim mestima da me iznenade. Cini mi se da to i jeste san, samo produzen nesto drugacije nego obicno. Ponekad se ukaze neka stijena- maglom napadnut i preoblicen ostatak neke vec potopljene obale. Ne znam nije li to stijena, ili je pramen magle izme dju dvije pukotine koje same zarastaju cim se dodirnu. Zatim dugo nema niceg, samo mi, bez sijenki, necujni, ronimo u to rasplinuto, i to sto lici na tijesto a u stvari je bljutava blagost bez dna i bez neba.” Tako je Lalic stvorio utisak zamagljenjem da se cvrsti oblici razaraju, kako bi najzad iscezli iz c ula i ostavili prostor uspomenama, snovima i pricinjavanju. Ta razredjena, zamagljena i oduhovljena materija izmice zapazanju, odatle proistice Ladova neverica u sopstvena cula i memor iju. Tako je Lado prinudjen da od ostataka jednog realnog, zamagljenog i r azorenog sveta gradi nov duhovni i esteticki svet. Upravo, osudjen je da bude stvaralac. Lado je i svome telu ponekad davao privid nematerijalne pojave. I to u trenucima kada je opijen lepotom sveta. ,,Gubim tezinu i vezu sa zemljum, rasipam se tu i tamo kao oblacak razrije djen, kao pregrst pahuljica sto se gubi u nebicu praznog neba.” Mastarskim letovima iznad ponora, osecajem bestelesnosti i sjedinjavanja sa svtloscu Lado otkriva svoju zelju da se i pod najtezim uslovima odupre animalizaciji. Na kraju romana se iz magle pred culima regenerise materijalni svet. Nagovesteno je duhovno razvedravanje coveka koji je prebrodio psiholoske krize i moralna bespuca. Motivsku strukturu romana cine drustveni i moralni motivi (to su motivi rata, narodnooslobodilacke borbe, slobode, deoba, nasilja, hajki na ljude, izdaja, casti, junastva, kukavicluka, zivota, smrti…) Osnovni sukob u romanu motivisan je upravo ovim motivima. Ljudi su se u ratu podvojili i sukobili na osnovu razlicitih drustvenih i licnih interesa i moralnih pobuda. Na jednoj stani su borci za slobodu, partizani, Lado, Vasilj, Ivan, Niko, Jaksa. Oni su nosioci moralnih vrlina, casti, junastva, pravicnosti, dostojanstva…Na drugoj strani su okupatori, izdajnici: Italijani, cetnici, Masnik, Kosto Amerika, Miklja i Goljo. Njihove pobude su niske. Svode se na pljacku, izdaju, kukavicluk.

Motiv rata Lalic je prikazao kao patolosku pojavu koja fizicki i duhovno razara i drustvo i pojedince. U ratu trijumfuju podli interesi, svirepost i najnizi nagoni. Rat ne pre ti ljudima samo fizickim unistenjem vec i gubitkom osnovnih ljuckih odlika. Rat namece civilizovanom svetu zakone nasilja. Covek i dr ustvo se degradiraju na zivotinjski nivo. U ratu covecnost postaje tragicna krivica. Lado Tajevic se jos pre r ata, kao pripadnok naprednog studentskog pokreta opredelio protiv drustvenog zla. Po nalogu Partije osao je da se bori na zavicajnom terenu. Nosen zdravom narodnom etikom opredelio se za put pravde, slodode i ljuckog dostojanstva. U tome je Ladova tragicna krivica, jer rascoveceno drustvo ne trpi covecnost pa Lado, Vasilj, Niko i drugi pokusavaju da se sklone od ljudskok zverinjaka, da umaknu hajkama i da spasu svoje zivote i ljudsko obelezje. Dugo osujecen motiv samopotvrdjivanja tera junaka da cini postupke koji u prvi mah izgledaju nelogicni, cek paradoksalni u odnosu na tekucu situaciju. On pali vatru na brdu iznad sela i trudi se da se ona sto vise dimi i da se sto dalje vidi. Pri tome vodi prkosni obracun sa samim sobom: ,,Cudite li se, vi odozdo, gledajuci vartu gore? E, to sam ja!... Ziv sam dakle - zivim iz inata…” Bas iz ovih reci Lada Tajevica mozemo zakljuciti da motiv samopotvrdjivanja goni junaka da i po cenu zivotne opasnosti pokaze, vise pred sobom nego pred drugima da je ziv, da jos postoji kao licnost. U okolnostima ugrozene fizicke egzistencije snazno deluju bioliski motivi: glad, umor, iznemoglost od rana, potreba za snom i toplotom, a prisutan je i seksualni motiv. Od bioloskih motiva najsnaznije deluje glad. Mucninu izazvanu gladju, Lado ovako prikazuje: ,,Nekad mi se cini da je glad skorpija, ili neka druga zverka- uvukla se nekako unutra, tumara mi po crijevima i grize ih. Nekad tacno osetim gdije joj je glava, stavljam ruku tamo i pokusavam da je scepam- ona se tada pritaji, pobjegne i zagrize na drugom mjestu. Strasno grize. Nekad mi dodje da v ristim od bola, a nekad da pusku opalim u to mjesto.” Zbog straha od gladi mnogi ljudi su pogazili obraz i postali izdajnici. Pljacke i nasilja sto ih je Lado izvrsto kod Boja Mumla, Jaksinog strica i Miklje, motivisani su ne samo zeljom da se kazne neprijatelji vec i nastojanjem da se obezbede uslovi za bioloski opstanak- hrana i odeca. ,,Gladan covek je pogana zvijerka.”, kaze Lado, ,,Prvo izgubi stid, a posle pamet i strah, a onda je to strasno nesto- moze od gladi da ucini sto ni sam ne bi vjerovao. Osujeceni bioloski motivi brzo oslabe organizam i dovode ga u halucinantna stanja. Lado je poceo da halucinira kad mu je nestalo fizicke snage, kada mu je organizam bio iscrpljen ranom. U bunilu, u zatamljenoj svesti ,,video je” unakazenog Nika Sajkova:,, Tamno mu je lice, polomljene mu obe noge, lice mu oguljeno i zemljavo, zubi crni i poispadali.” Od grupe panjeva u sumi Ladu se pricinjavaju starci oko kazana. Tako masta i podsvest kreiraju opsene, prividjenja i r aznovrsna oblicja ,,djavola”. Motiv djavola u romanu Lelejska gora dat j e kao proizvod Ladove svesti, podsvesti i maste. Lado cesto istice kako je djavo njegovo drugo ,,ja”. Djavo je fiktivni subjekat koji sluzi da se preko njega projektuju Ladovi moralni stavovi i psiholoski konflikti. Pomocu njega, Lado uspostavlja dialog sa samom sobom. ,,Ponekad mi se cini da on sve to sto kaze na neki nacin iz mene izvlaci. Bez mene ga nebi bilo, ili se za njega ne bi znalo. Vreme mi je podmetnulo tu utvaru i navelo me da je sam dozivam i da je igrom maste stvaram. Moja ga je masta skroj ila. Lado stvara fizicki lik djvola. Olikuje ga od spleta sumskih grancica. On je demistifikovan. Istina, motiv djavola podstaknut je hriscanskom mitologijom, narodnim sujeverjem, narodnom i umetnickom knjizevnoscu (Lado je u partizanskoj zenumici citao Geteovog “ Fausta”) Lik djavola ima u Lelejskoj gori umetnicku funkciju. Djavo je ladov fiktivni dvojnik i sagovornik u trenucima potpune usamljenosti. On je aktivni oponent. Predocava mogucnost jos gorih situacija. Ali, kad je Lado pljackom obezbedio sebi novo odelo, djavo ga prekoreva sto je postao lopov i savetuje mu :

,, Treba da se odupres, zasto si covjek?” On nudi Ladu da svuce ukradeno odelo, da ponovo obuce svoje staro, da ostane moralno cist. Tako djavo, drugo Ladovo “ja” , podstice na dijalekticko misljenje. Gledista se umnozavaju, a konflikti postaju jaci i dinamicniji. Taj umetnicki postupak, a i pojava djavola u vidu suprotnog pola, u okviru iste svesti pretstavlja vrhunac romanesknog komponovanja po principu toka svesti U lelejskoj gori je rat osnovna destruktivna snaga koja stvara uslove za otudjivanje i dehumanizovanje coveka. Jedni ljudi podivljaju i postaju vuci, a drugi se protiv svoje volje pretvaraju u gonjene z ivotinje, skrivaju se po zemunicama, smrzavaju, beze i umiru. Lado, Jaksa i Niko bezeci ispred podivljalih hajkaca vec su osecali sebe kao progonjene zveri, a svoja sklovista kao jazbine. Te desktruktivne sile, fizicki i moralno, razarale su covekovu licnost .Jaksa je unezveren, bos, u vasljivim prnjama, strepi i od svoje senke. Opsednut je gladju i izdajom. Vuce za sobom garav kotlic, so i brasno, lici na pustinjaka i , ,bozijeg coveka”, gotovo je zaboravio da se sluzi govorom. A, Niko se mucen usamljenoscu, ponasao kao u ludilu i vrsi agresiju na samoga sebe: ,, cupau je kosu, udarau glavom o stbla” i na kr aju se predao neprijateljima. Lado je uspeo da sacuva zivot i da pribavi pogodnije uslove za fizicko egzistiranje, ali je moralno posrnuo. Shvatio je da se naprijatelj sluzi podmuklim i necasnim sredstvima: lazima, zastrasivanjem, ucenama, pljackom, potkupljivanjem svesti, vrbovanjem izdajnika, zatvaranjem i mucenjem partizanskig simpatizera. Zakljucio je da mu je opstanak moguc samo ako primeni nesto od neprijateljske necovesne taktike. Iskustvom je dosao do saznanja da je u napostenom drustvu nemoguce posteno ziveti, da je medju neljudima covecnost smetnja za opstanak, a postenje i ljucke vrline- taktika borbene naivnosti. Zato je odlucio da neprijatelja tuce nje govim podmuklim sretstvima, da im vraca milo za drago, da klin klinom izbija. Iako je naredba Partije da se partizani ne svete za ubistva svojih drugova, Lado je svetio svoje drugove i kaznjavao podlace. On kaznjava izdajnike iz drustvenih i licnih pobuda. Drustvene pobude su opravdane, ali je nacin kaznjavanja svirep i osvetnicki. Lado sam izrice kazne neprijateljima i sam ih izvrsava. Tako je ostvario i neke licne ciljeve (pljackanje Bo ja Mumla i Jaksinog strica). Ladov moralni pad je u tome sto j e prekoracio granice ljuckosti i poceo da uziva u samom aktu kaznjavanja. Pri ubijanju Masnika izivljava se u mucenju svoje zrtve. Iz ocajanja i prkosa, Lado svoju licnost mistifikuje djavoljim imenom i tako stvara famu da je po bezobzirnosti i surovosti superioran nad neprijateljem. Lado se neprijatelju suprotstavio njegovim sretstvima ali je preuzimanjem tih sredstava (osvete, zlostavljanja, zastrasivanja) preuzeo i egoizam, pljacku i svirepost, sto je bilo dovoljno da moralno posrne. No, ipak, ugrozene ljudske vrednosti Lado je spasao pod najtezim okolnostima, cesto i po cenu zivota. Dok pruza Jaksi hleb oseca radost davanja. Uziva kada primeti da se ljudi vole. Nezno i zastitnicki ponasa se prema zalutaloj ovci i jagnjetu. Zao mu je zeca sto je nezasticen i progonjen. Ume da se raznezi lepotom pejzaza i zali sto ga j e glad naterala da ubije cudesno lepog bika. Lado je pravican i uporno traga za istinom. Ne odlucije se da kazni Masnika dok se nekoliko puta ne uveri u njegovi podnuklu, izdajnicku aktivnost. Krajnji ciljevi su mu plemeniti. Uveren je u pobedu dobra nad zlom. Porazava ga sopstveno saznanje, sto se na tom putu prema dobru mora nekad pribeci i nasilju. Lado je ratom ojadjeni slosrecnik koji je bio pod zrvnjem ratnog rascovecenja, ali koji nije i moralno skoncao. Izneo je na ljudsku obalu poluugasenu baklju covecnostu koja nas svetloscu raduje, a senkama i oziljcima opominje. I na kraju, same analize evo i poruka koje se same namecu: Rat i nasilje ne odgovaraju ljudskoj prirodi. U ratu se ne gube samu zivoti, vec se satiru i m noge ljudske vrline.

Rat dehumanizuje i animalizuje coveka. Prisilna usamljenost deformise psihu i izaziva kod coveka umutrasnje konflikte i depresije. Ne moze se posteno ziveti u nepostenom drustvu. Na zlo se cesto se mora odgovoriti zlom. Covecnost je ranjiva, ali neunistiva.

Literatura:

• Jeremic, Dragan, Mihailo Lalic ili borba protiv animalizacije coveka

• Jeremic, Dragan, Prsti nevernog Tome (Mihailo Lalic)

• Pasic, Milutin: Obrada likova Lelejske gore