Odrzivi Turizam Elektronsko Izdanje

Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja Mala poljoprivredna gazdinstva i ruralni turizam u Srbiji Suzana Đorđević Milošević Jelena Milovanović

BEOGRAD - VRŠAC - BUDIMPEŠTA, 2012

ODRŽIVI TURIZAM U FUNKCIJI RURALNOG RAZVOJA Mala poljoprivredna gazdinstva i ruralni turizam u Srbiji

Autori Vanredni profesor dr Suzana Đorđević Milošević Vanredni profesor dr Jelena Milovanović Izdavač Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Univerzitet Singidunum, Beograd Agroznanje, Vršac FAO, Budimpešta Recenzenti Dr Eleonóra Mariąová, docent i prodekan za međunarodnu saradnju Fakulteta za evropske studije i regionalni razvoj Slovačkog poljoprivrednog univerziteta u Nitri Dr Mirjana Bartula, docent Fakulteta za primenjenu ekologiju Futura Univerziteta Singidunum Beograd Slika na koricama: Suzana Đorđević Milošević Autori fotografija: Suzana Đorđević Milošević, UNJP STRD Aleksandar Damnjanović, Aleksandar Davidov Vera Jovanović, Mile Gošnjić, Vesna Vandić, Milica Živanović Lektura i korektura: Branislava Marković Dizajn i prelom: Miodrag Bogdanović Štampa: Lighthouse Studio d.o.o. Godina: 2012 Knjiga je, prema mišljenju recenzenata, prepoznata i kao štivo pogodno za studente i mlađe generacije naučnika i stručnjaka u oblasti ruralnog razvoja i očuvanja životne sredine, te je prihvaćena kao udžbenička literatura na predmetu Ruralna ekologija, koji se realizuje u okviru akreditovanog programa Osnovnih akademskih studija Fakulteta za primenjenu ekologiju Futura Univerziteta Singidunum u Beogradu. Knjiga je, takođe, pogodna i kao prateća literatura na više predmeta na Diplomskim akademskim studijama - master i Doktorskim akademskim studijama istoimenog fakulteta.

4

Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja

Opstanak malih seoskih gazdinstava i farmi u Srbiji čini se, s obzirom na probleme koji u ovom sektoru danas postoje, kao nemoguća misija. Ruralni turizam, koji ovom opstanku treba da pomogne, ali od njega i zavisi, takođe nailazi u Srbiji na brojne prepreke i probleme. Međutim, ne vredi ni žaliti se, ni bežati od problema, jer oni neće ni nestati ni odleteti, već se na taj način posmatrani mogu samo malo zamagliti ili udaljiti za trenutak, pa se tek učiniti nevidljivim ili pak manjim. Cela filozofija u pozadini svakog uspeha je prekinuti beg, okrenuti se i suočiti se sa svojim strahovima i problemima „uhvatiti problem za vrat, pokazati ko je gazda”, problem pretvoriti u izazov, a zatim ga shvatiti kao priliku, i konačno postići svoj cilj. Selu Srbije treba novac, ali i razumevanje, posvećenost i ljubav. Treba mu i stručna, jednako koliko i široka društvena podrška. Selu, međutim, ne treba ni sažaljenje ni verbalna podrška, posebno ne onih koji se lako rasplaču nad sudbinom sela iz koga potiču, ali mu se nerado vraćaju, čak i kad strukom i položajem i te kako mogu pomoći. Sa druge strane, niko ne može da razvije ruralne sredine ako taj razvoj ne uključuje sâmo ruralno stanovništvo. Ma koliko spoljna pomoć bila iskrena i kvalitetna, ona uvek zahteva lokalno odlučivanje o odlukama, akcijama i rezultatima. U tom smislu bezbroj identifikovanih problema s kojima UNJP STRD nije imao ni vremena ni sredstava da se nosi, ne umanjuje vrednost učinjenoga. Svaki identifikovani problem doprinosi pokretanju novih dobro ciljanih akcija za njihovo efikasno rešavanje. Žao mi je što program nije duže trajao, što novootkirivene probleme možda neću ja rešavati, ali neko možda pametniji i spretniji, znam da hoće. I, ako i samo jedna pobeda bude inspirisana ovom knjigom, znaću da trud nije bio uzaludan. Ova je knjiga i pisana samo za one koji ne žale truda da pokrenu akciju i istraju u njoj. Oni će znati i šta je pisac hteo da kaže i čemu sve ovo može da posluži. Za ostale nije ni bitno. Suzana Đorđević Milošević

Mala poljoprivredna gazdinstva i ruralni turizam u Srbiji

5

SK R AĆ E N IC E BDP CAP DAP EAFRD EC ENRD EU EU-15 FAO GAP GGAP GMO HACCP HDI HNVF ICT IFAD IPA IPA CBC IPARD JPP

6

bruto društveni proizvod (Common Agricultural Policy) – zajednička poljoprivredna politika Direktorat za agrarna plaćanja (European Agricultural Fund for Rural Development) Evropski agrarni fond za ruralni razvoj (European Commission) – Evropska komisija (European Network for Rural Development) Evropska mreža za ruralni razvoj (European Union) – Evropska unija broj članica Evropske unije pre priključenja novih 10 članica 1. maja 2004. godine. EU-15 predstavljaju: Austrija, Belgija, Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugalija, Španija, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo (Velika Britanija) (Food and Agriculture Organisation of the United Nations) Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (Good Agricultural Practices) – dobre poljoprivredne prakse ili GLOBALGAP (prethodno ime EUREPGAP) dobrovoljna serifikaciona šema i privatno telo koje je postavilo svoje standarde dobre poljoprivredne prakse genetski modifikovani organizmi (Hazard Analysis and Critical Control Point) analiza opasnosti i kritične kontrolne tačke / sistem za identifikaciju, ocenjivanje i kontrolu opasnosti od značaja za bezbednost hrane (Human Development Index) – UN indeks humanog razvoja (High Nature Value Farming) – farmerstvo visoke prirodne vrednosti (Information and Communications Technology) informaciona i komunikaciona tehnologija (International Fund for Agricultural Development) – Međunarodni fond za razvoj poljoprivrede (Instrument for Pre-accession Assistance) – instrument pretpristupne pomoći (Instrument for Pre-accession Assistance Cross-border Cooperation Programme) Program prekogranične saradnje iz instrumenta pretpristupne pomoći (Instrument for Pre-accession Assistance – Rural Development) instrument pretpristupne pomoći za ruralni razvoj javno-privatno partnerstvo


(Liaison Entre Actions de Développement de l’Economie Rurale) „Veze između akcija ruralnog razvoja” – naziv inovativnog pristupa unutar politike ruralnog razvoja EU MDG-F (Millenium Development Goals Fund) – Milenijumski razvojni ciljevi MERR Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja (Meetings, Incentives, Conferences, and Exhibitions) „Sastanci, podsticaji, konferencije, izložbe” – MICE skraćenica za poseban tip turizma za velike grupe koji se planira unapred radi okupljanja s posebnom svrhom MPŠV Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (National Agri-environmental Programme) NAEP Nacionalni agroekološki program NSRGRT nacionalna strateška radna grupa za razvoj ruralnog turizma NSRR Nacionalni savet za ruralni razvoj NTOS Nacionalna turistička organizacija Srbije NVO nevladine organizacije NWFP (Non-Wood Forest Products) – nedrvni (sporedni) šumski prozvodi PDO (Protected Designation of Origin) – zaštićena oznaka porekla PGI (Protected Geographical Indication) – zaštićeno geografsko poreklo RTS Radio-televizija Srbije (Special Pre-accession Assistance for Agriculture and Rural Development) SAPARD Specijalni pretpristupni program pomoći poljoprivredi i ruralnom razvoju (Traditional Speciality Guaranteed) TSG garantovano tradicionalni specijalitet TV televizija UN (United Nations) – Ujedinjene nacije (United Nations Development Programme) UNDP Program Ujedinjenih nacija za razvoj (United Nations Environmental Programme) UNEP Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu UNICEF (United Nations Children’s Fund) – Fond Ujedinjenih nacija za decu (United Nations Joint Programme UNJP „Sustainable toruism for rural development”) STRD Zajednički program Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja” UNWTO (The World Tourism Organisation) – Svetska turistička organizacija LEADER


7

8


O knjizi „Ova knjiga je rezultat želje da se napravi mali vodič, kovčežić dragocenih informacija spremnih za širenje dobrih praksi i iskustava stečenih tokom niza aktivnosti koje je sproveo tim Organizacije Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO) u okviru Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja” (UNJP STRD) između 2009. i 2012. godine. Ona je i pokušaj da se integrišu različite perspektive i pogledi – iskustva naučnika i tehnička, praktična iskustva razvojnih radnika, te iskustva stanovnika sela, korisnika tehničke i finansijske podrške. Korišćen je holistički pristup koji, odabran da bi pre svega ukazao stanovnicima sela kako da prepoznaju sopstvene resurse i mogućnosti koje mogu utkati u lokalni ekonomski razvoj, a ne da pruži instant rešenja, koja bi poslužila za prosto kopiranje onima koji se bave ovim razvojem. Naravno, ova knjiga bi trebalo da poslužu i kreatorima politike ruralnog razvoja kako bi bili u mogućnosti da kreiraju mere koje odgovaraju stvarnim potrebama i realnim mogućnostima ruralne Srbije. Iz tog razloga, autori ove knjige iskoristili su uveliko povoljan moment što je UNJP STRD relizovan u četiri potpuno različite ruralne oblasti – različite po prirodnim uslovima i resursima, strateške po svom položaju, s raznovrsnim stanovništvom po poreklu i kulturi, istoriji i nivou razvijenosti, specifičnim po tradiciji, ekonomiji i načinu života. FAO tim smatra da je teritorijalni pristup ključan za uspeh politike ruralnog razvoja, pa time i razvoja turizma. FAO vidi razvoj turizma u ruralnim oblastima kao direktan interest poljoprivrede jer obezbeđuje tržište za njene proizvode, i to kako na samoj farmi, tako i van nje, pomaže smanjenju siromaštva među malim farmerima i seoskom populacijom uopšte, a obezbeđuje i dodatan izvor prihoda na farmi kroz dodavanje vrednosti primarnim proizvodima, kao i zapošljavanjem viška radne snage i raspoloživog prostora i objekata. Razvoj turizma je podstrek za uvođenje poboljšanja u poljoprivrednu proizvodnju, preradu i ponudu hrane, kao i uvođenje savremenih standarda (uključujući promociju visokokvalitetne hrane, aktuelizovanje pitanja bezbednosti hrane itd.), koji se teško primenjuju na malim farmama zbog visokih troškova njihove primene. Uvođenje turizma u krhko tkanje srpske ruralne ekonomije pruža više šansi za konzistentnu primenu ekoloških farmskih praksi, kao i aktuelizovanje uloge poljoprivrede kao ekološkog servisa, koji obezbeđuje uslove da se u ruralnim sredinama zadrži i zaposli mlađa radna snaga. Za turizam kao ekonomsku delatnost poljoprivreda i farmerstvo nisu samo neophodni izvor hrane već i izvor atraktivnih aktivnosti i kreator atraktivnog ambijenta, predela i biodiverziteta, koji pomažu u povećanju raznovrsnosti turističke ponude. Turizam, s druge strane, oživljava seoski ambijent jer lokalna zajednica ima konkretnu materijalnu korist od održavanje njegovog atraktivnog tradicionalnog izgleda.” Autori


9

10


UVOD Mandat Organizacije Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO) jeste podizanje nivoa ishrane, kao i unapređenje poljoprivredne proizvodnje, poboljšanje životnog standarda seoskog stanovništva, te doprinos rastu svetske privrede. Cilj FAO-a u okvirima UNJP jeste omogućavanje povoljnog ambijenta za tržišta koja bi omogućila poboljšanje životnog standarda i ruralni razvoj. Glavni način za postizanje ovog cilja je preduzimanje akcije za stvaranje radnih mesta u ruralnom ambijentu, omogućavanje pristupa zemljištu i diverzifikacija prihoda. Obezbeđenje povoljnog okružanja za postizanje ovih ciljeva treba da obuhvati integraciju povoljnih odluka i mera u politiku poljoprivrede i ruralnog razvoja i programe na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Obezbeđivanje finansijskih sredstava za ovu podršku treba da ide ruku pod ruku sa transferom znanja, organizacionim promenama i nadogradnjom institucija. Divan primer mogućnosti za ruralni razvoj je integracija razvoja poljoprivrede s razvojem turizma u ruralnim područjima. Ključna aktivnost za ovu integraciju je rad na njenim osnovama – poboljšanje kvaliteta i bezbednosti hrane u svim fazama lanca ishrane. Naravno, uspeh ovih akcija zavisiće od toga koliko je lokalna razvojna strategija uspešno identifikovala raspoložive resurse i na osnovu njih definisala moguće najuspešnije privredne aktivnosti koje imaju kapacitete da doprinesu blagostanju lokalne zajednice. Ako prirodni i ljudski resursi ne dozvoljavaju razvoj poljoprivrede i turizma, svi napori mogu biti uzaludni. Utemeljivanje lokalne ekonomije na održivom upravljanju raspoloživim resursima, zajedno s racionalnim planovima unapređenja kao sredstvom za njihovo povećanje, osnovni je preduslov uspeha svake preduzete aktivnosti. Iz tog razloga je izgradnja lokalnih kapaciteta za razvoj, koja uključuje unapređenje partnerstva svih zainteresovanih strana, sastavni deo aktivnosti ruralnog razvoja.

FAO tim je većinu vremena proveo na terenu, angažovan na praktičnim aspektima uspostavljanja i unapređenja veze između primarne poljoprivredne proizvodnje, prerade i ruralnog turzima.

Zajednički program Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja” imao je za cilj da podrži diverzifikaciju ruralne ekonomije kroz razvoj održivog turzma. Aktivnosti Zajedničkog programa sprovodile su se u 4 pilot-regiona Srbije, i to: Južni Banat na Dunavu, Istočna Srbija, Centralna Srbija i Donje Podunavlje. Implementiralo ga je 5 agencija Ujedinjenih nacija, i to: FAO, UNDP, UNEP, UNICEF


11

i UNWTO u saradnji s nacionalnim partnerima – Ministarstvom ekonomije i regionalnog razvoja (MERR, u poslednjoj godini sprovođenja projekta Ministarstvom finansija i ekonomije – MFE), Ministarstvom poljoprivredne, šumarstva i vodoprivrede i Nacionalnom turističkom organizacijom Srbije (NTOS). Nacionalni partneri su pažljivo pratili aktivnosti Na lokalnom nivou, glavni imUNJP STRD doprinoseći razvoju nacionalnih plementacioni partner za FAO okvira za podršku razvoja ruralnog turizma. komponentu bila je Nacionalna mreža za ruralni razvoj, i to njeni regionalni centri u Vršcu, Ljigu, Zaječaru i Velikom Gradištu. U delu programa sarađivao je i regionalni centar iz Loznice. Korisnici rezultata Programa bila su seoska domaćinstva s poljoprivrednim gazdinstvima i bez poljoprivrednog gazdinstva i seoska turistička domaćinstva, poljoprivredni proizvođači i prerađivači hrane i neprehrambenih proizvoda značajnih za ruralni turizam. Španski fond za dostizanje Milenijumskih ciljeva obezbedio je 4 miliona američkih dolara za implementaciju Zajedničkog programa. U težnji da pomogne uspostavljanje održive veze od njive do trpeze, FAO je uspostavio efektan program aktivnosti u sklopu UNJP STRD kako bi promovisao efikasnije prilagođavanje proizvođača hrane međunarodno preporučenim principima dobre prakse u oblasti bezbednosti hrane i njenog kvaliteta u svim fazama u lancu ishrane, kao i njihovo usklađivanje sa zahtevima tržišta. Aktivnosti su uključile: – obezbeđivanje uslova za snažnu podršku investicijama u razvoj ruralnog turizma kroz adekvatnu politiku ruralnog razvoja; – jačanje savetodavstva i informisanosti, kao i transfera znanja namenjenog seoskim gazdinstvima koja se bave turizmom i/ili proizvodnjom hrane za turizam i oblikovanjem vrednih ruralnih predela i – podršku naporima za dostizanje održivosti sektora malih farmi kroz bolje povezivanje primarnih proizvođača u poljoprivredi s prerađivačima i pružaocima usluga u turizmu. Obezbeđivanje uslova za modernizaciju poljoprivrednih gazdinstava kako bi zadovoljili zahteve za kvalitetnom hranom i bezbednosne standarde osnovni je preduslov za povećanje prihoda u ruralnim oblastima, kao i za povećanje konkurentnosti ponude seoskog turizma. „FAO za kvalitet” je niz treninga kombinovanih s mentorskim radom, dizajniranim tako da doprinese uspešnosti razvoja ruralnog turizma u smislu obezbeđenja uslova za uspostavljanje kvalitetnog vrednosnog lanca u proizvodnji i plasmanu hrane. Namenjen je osposobljavanju zainteresovanih seoskih gazdinstava proizvođača lokalnih proizvoda i pružalaca usluga u ciljnim ruralnim područjima koji zbog atraktivnosti svog prirod-

12


nog i kulturnog nasleđa imaju najveće izglede za razvoj seoskog turizma. Treninzi „FAO za kvalitet” su obezbedili polaznicima upoznavanje s raznovrsnim temama značajnim za njihovo poslovanje, i to: HACCP i GGAP standardima, standardima prerade hrane u domaćinstvima, gastronomskim standardima, marketingom proizvoda i usluga, strateškim planiranjem, izradom predloga projekata, upravljanju projektima, obezbeđenju finansijske podrške, brendiranju proizvoda i regiona itd. Izgradnja kapaciteta obezbeđena kroz treninge i mentorstvo dopunjena je upoznavanjem s primerima dobre prakse u regionalnom i ruralnom razvoju u EU zemljama kandidatima, kao i kroz upoznavanje podrške ruralnom razvoju koja Srbije očekuje u procesu priključenja EU na primeru zemlje kandidata Hrvatske, i to kroz organizovanje studijske ture. Na nacionalnom nivou FAO komponenta UNJP STRD obezbedila je podršku programiranju politike ruralnog razvoja kroz izradu IPARD mera ose 2 i 3 (obezbeđeni su kao osnova za kompletiranje Nacionalnog i IPARD plana za podršku ruralnom razvoju), kao i podršku uspostavljanju i razvoju Nacionalnog saveta za ruralni razvoj (NSRR). Kao podrška izradi Master plana za ruralni turizam, obezbeđeni su inputi za okvir definisanja razvoja ruralnog turizma kao komponente ruralnog razvoja i identifikovanje izvora podrške razvoju ruralnog turizma u politici podrške razvoju poljoprivrede i ruralnom razvoju. Na lokalnom nivou FAO je obezbedio izgradnju kapaciteta mreže za ruralni razvoj i poboljšanje tehničke podrške za njega. Fokusirani treninzi, tehnička pomoć i mentorstvo korišćeni su za teme značajne za primenu modernih standarda, kreiranja proizvoda i upravljanja, osnova povećanja konkurentnosti, marketinga i komercijalizacije za proizvođače i njihove grupacije. Razvijene su i baze podataka lokalnih proizvoda od značaja za turizam u pilot- regionima – najznačajnijih tradicionalnih proizvoda iz poljoprivrede i nepoljoprivrednih zanatskih proizvoda. Organizovan je niz aktivnosti u regionalnim okvirima radi povezivanja poslenika iz oblasti poljoprivrede i turizma, a u cilju uspostavljanja i poboljšanja vrednosnih lanaca i izgradnje i jačanja regionalnih brendova, kao i njihovog integrisanog promovisanja s ponudom ruralnog turizma. Konačno, obezbeđena je podrška uspostavljanju lokalnih partnerstava, kroz strateški rad i uvođenje permanentnog projektnog planiranja. U toku realizacije UNJP STRD urađeno je nekoliko studija: agroekološka, studija o mogućnostima diverzifikacije ruralne ekonomije, studija o mogućem doprinosu ruralnog turizma razvoju sektora malih farmi, marketinška analiza odabranih proizvoda od posebnog značaja za ruralni turizam iz razvijene baze proizvoda. Stečena iskustva iz serijala inovativnih treninga biće predstavljena u ovoj knjizi. Da bi se dala mogućnost vežbanja korišćenja stečenih znanja, serije treninga kompletirane su objavljivanjem poziva za finansiranje najboljih projekata u oblasti razvoja turizma u segmentu koji vertikalno povezuje poljoprivredu i turizam, kao i uspostavljanje zajedničkih marketinških kanala između proizvođača i pružalaca usluga. Radi harmoničnog razvoja i prodaje lokalne i regionalne turističke ponude u skladu s prioritetima lokalne zajednice korišćen je LEADER koncept. Takođe je sproveden konkurs za unapređenje kvaliteta,


13

primenu standarda i unapređenje marketinga kroz investicije u individualna seoska gazdinstva i mala preduzeća u ruralnom turizmu, po principima IPARD podrške. FAO tim je sa svojim lokalnim partnerima organizovao nekoliko promocija regionalne hrane kroz ponudu u seoskom turizmu tokom Međunarodnog sajma turizma 2011. i 2012. godine, zatim otvaranja Arheološkog nalazišta „Lepenski vir”, Članovi FAO tima su, osim obezbeđenja finansijske i Međunarodne manifestacitehničke podrške iz fonda UNJP, redovno učestvovali je „Kosidba na Rajcu” 2010, u lokalnim i regionalnim manifestacijama i 2011, 2012, „Balkanskog kulitradicionalnim aktivnostima seoskih zajednica. narskog kupa” i raznih drugih regionalnih i lokalnih seoskih manifestacija. O sprovedenim aktivnostima pisali su nacionalna dnevna štampa, specijalizovani časopis za gastronomiju „Gastromag”, a aktivnosti su prezentovane i u nizu lokalnih elektronskih medija, kao i na nacionalnoj TV RTS. Najuspešniji priče poput marketinške platforme „Srpske magaze” prezentovane su i na sajmovima etno-hrane. Verujemo da su aktivnosti FAO-a doprinele i odluci NTOS-a da čitavu kampanju međunarodne promocije srpskog turizma u 2012. godini pod nazivom „Soul Food” veže za gastronomsku tradiciju Srbije. Partnerski projekat „Mirisi i ukus banatskog vina i sira” predstavljen je međunarodnoj javnosti i na okupljanju evropske mreže za ruralni razvoj PREPARE kao primer najbolje prakse u ruralnom razvoju, podržan u okviru Nacionalne mreže za ruralni razvoj Srbije za 2011. godinu. Uspešna višestepena obuka vodećih lokalnih aktera i srpske mreže za ruralni razvoj održana je u neposrednom ruralnom okruženju raznovrsnim podučavanjem praktičnog rada, on-line mentorstvom i finansijskom podrškom realizaciji projekata i zajedničkim monitoringom sprovedenih aktivnosti. Obuka je formulisana na temelju naučnih i stručnih istraživanja mogućnosti i potreba na terenu, uz podjednako učešće lokalnih i nacionalnih aktera podrške ruralnom razvoju. Na taj način je obezbeđen odgovarajući izbor tema, jednako koliko i prave ciljne grupe učesnika treninga. Iako je u pilot-regionima ostalo mnogo onih koji su želeli da učestvuju u treninzima, motivisani dobrim utiscima učesnika prethodnih akcija, može se smatrati da je postignuta kritična masa za pokretanje pozitivnih promena u ruralnom turizmu i lancima snabdevanja. Sprovođenje istraživanja i obuka kombinovanjem nacionalne i međunarodne ekspertize pokazali su se najboljim za korisnike programa. Jedino se na taj način za kratko vreme može postići da trening odgovara stvarnim potrebama.

14


Osim uspeha, naravno, UNJP STRD morao se suočiti i s preprekama i izazovima u sprovođenju planiranih aktivnosti. Problem je predstavljao ograničen stepen reagovanja na inicijative programa i lokala, kao ograničena apsorpciona moć za obezbeđene informacije na nacionalnom nivou. Problem je bila vredna, ali retka, pa i nedostajuća podrška lokalnih lidera u delovima nekih regiona, neefikasna saradnja različitih sektora kako bi se obezbedila održiva aktivnost u primeni stečenih znanja na lokalnom nivou ili potpuni izostanak saradnje itd. Svi ovi izazovi naterali su FAO tim da uloži ogroman napor da umreži, vodi i podrži razvojne procese, što kao moguća opcija, mora se priznati, nije u dovoljnoj meri predviđeno prilikom kreiranja projekta. Bilo je neophodno raditi i na uspostavljanju sinergije s različitim aktivnostima koje su u istoj oblasti, u istom vremenskom okviru sprovodili implementacioni partneri, razne druge međunarodne organizacije i lokalni akteri. Nedostatak saradnje i centralizovane koordinacije svih aktera razvojnih procesa u srpskom ruralnom ambijentu ostavio je brojne praznine u izgradnji kapaciteta za ruralni razvoj. Proizveo je i mnoga neočekivana i neracionalna preklapanja u aktivnostima koja ciljaju na isti auditorijum, što je učinilo posao racionalne podrške razvoju ruralnog turizma i malog farmerstva veoma komplikovanim za jedan program ograničenih resursa i nadležnosti. Naročito se osetio nedostatak sredstava za obezbeđenje neophodnog stalnog prisustva stručnjaka na terenu, kao i za konkretnu podršku lokalnim liderima koji su dobrovoljno dali veliki doprinost i jak pečat svim aktivnosti FAO na terenu. Lokalni nivo je visokoosetljiv na razvojni rad prilagođen njihovim stvarnim potrebama. Integralni pristup izgradnji kapaciteta veoma je cenjen, pa se čini da multisektorski UNJP, kao i teritorijalni pristup treba dalje razvijati, a stečena iskustva i naučene lekcije redovno širiti na ostale teritorije i razmenjivati s drugim međunarodnim i nacionalnim razvojnim programima, institucijama i organizacijama. Očito je i da investicije koje se podržavaju grantovima bilo koje vrste moraju biti praćene jakom tehničkom pomoći, transferom znanja i savetodavnim radom. Jasno je da su pozivi za dodelu bespovratne pomoći odličan „reality show” – neophodna vežba koja priprema i podstiče i uspešne i neuspešne kandidate za ozbiljne izazove velikih podsticajnih šema koje slede na nacionalnom i međunarodnom nivou. FAO tim je u okviru svojih aktivnosti sa UNJP STRD jasno utvrdio potrebu za razvojnim programima koji bi aktivno podržali identifikaciju lokalnih lidera, pozitivnih pojedinaca, poznavalaca problematike ruralnog razvoja ili organizacija sa sličnim karakteristikama i razvio mehanizam za njihovo aktiviranje i prevenciju njihove marginalizacije, i to zarad ubrzavanja ruralnog razvoja u Srbiji. Dalji konkretan, permanentan grupni rad neophodan je za jačanje vrednosnog lanca nasleđe – poljoprivreda – turizam korišćenjem modela javnog-privatnog partnerstva, LEADER koncepta, regionalnog brendiranja itd. Brendiranje i standardizacija nacionalne kuhinje uz uvođenje modernih standarda, pravila i procedura u UNJP pilot-regionima, na primer, samo su dodirnuti, a svojim značajem definitivno zavređuju više pažnje. Takođe, podrška ekspresiji multifunkcionalne uloge poljoprivrede u smislu njene funkcije ekološkog servisa, kroz podršku farmerstvu visoke prirodne vrednosti, ekstremno je značajna u regionima u kojima se razvija turizam, kao i područjima značajnim za zaštitu prirode.


15

UNJP STRD je bio, očito, samo početak kompleksnih aktivnosti neophodnih za podršku diverzifikaciji ruralne ekonomije u Srbiji, kroz introdukciju turističkih aktivnosti. Ove aktivnosti mogu mnogo pomoći dostizanju krajnjeg cilja – obezbeđenju održivosti sektora malog farmerstva i racionalnog korišćenja raspoloživih resursa u ruralnoj Srbiji, iako turizam nije i neće nikada biti jedan i jedini način da se to u potpunosti postigne. Teško da još u nekom slučaju postoji takav primer povezanosti dve ekonomske aktivnosti kao što je ona koja može da se izgradi između poljoprivrede i turizama u kojoj se odlično integriše celokupna mreža života ruralnih oblasti, na korist lokalnog stanovništva, lokalnih aktera ali i celokupnog društva. Lepota raznovrsnosti aktivnosti koja se u ovoj vezi može sadržati čini svaku raspravu o terminu koji bi ga mogao označavati irelevantnom – ruralni turizma ili seoski turizam, ili pak turizam u ruralnim oblastima. Utemeljen je u lokaciji njegovog dešavanja i znači uvek isto – turizam u ruralnim oblastima koristeći i okorišćujući se od specifičnog sklopa tradicije lokalnog stanovništva, njegove kulture, poljoprivredne delatnosti, prerade hrane, gastronomije, biodiverziteta kreiranog upravljanjem njivama, livadama, pašnjacima i šumama, selekcijom domaćih životinja i gajenog bilja, tradicionalne arhitekture, načina života, nematerijalnog nasleđa u verovanjima, religiji, etnosu i borbi za opstanak tokom istorije, specifičnog mesta – geografski i ekološki uvek originalno inegrisanog. Autori su načinili veliki napor da ova knjiga bude upotrebljiva za sve moguće korisnike: za one koji su učestvovali u UNJP aktivnostima za izgradnju kapaciteta – kao podsetnik, za one koji su obučeni i imaju nameru da igraju ulogu programera ili agenata promena u budućnosti – kao vodič, za naučnike i analitičare – kao ideja kako da prilagode svoje statistike i istraživanja da bi mogli da ih tumače i koriste i praktičari i kreaTrenutak mira za FAO tim u predahu između aktivnosti u Donjem Podunavlju tori politika. Knjiga je nai Južnom Banatu, na skeli preko Dunava menjena i onima koji nisu imali sreće da ih bilo koja aktivnost UNJP dodirne, a imaju slične potrebe kao oni koji jesu ili imaju prosto namere da u budućnosti postanu pružaoci turističkih usluga, poljoprivrednicima zainteresovanim za razvoj turizma, savetodavcima, konsultantima, akademcima, kreatorima razvojnih politika, agencijama... ali pre svega onima koji se još školuju, mladim ljudima u ruralnim oblastima ili onima koji bi se u selo rado vratili da se turizmom i malim farmerstvom bave

16


u budućnosti. Razvoj seoskog turizma je dugoročan posao, složen i multidimenzionalni. On je po svojoj prirodi multisektorski, jednako koliko i sam ruralni razvoj. Nijedan pažnje vredan rezultat u ruralnom turizmu ne može se postići angažovanjem samo turističkih stručnjaka, niti se njegovi problemi mogu rešavati jednostranom akcijom, pa ni jednim, vremenski i materijalno ograničenim programom. Aktivnosti moraju biti integrisane, dugoročne i permanentne uz posvećen i stalni rad na terenu. Međutim, bez obzira na to koliko se kvalitetno obavljaju razvojne aktivnosti, seoski turizam i dalje ne može biti opšte rešenje za sve probleme malih farmi iako može da doprinese razvoju ruralnih oblasti uz adekvatan razvoj svih vrsta infrastrukture, uspešne primene nacionalne politike o zaštiti životne sredine i zaštite prirode, razvoj prekogranične saradnje, promociju zemlje na međunarodnom nivou, a najviše od svega racionalne razvojne politike i podrške implementaciji te politike, uključujući sprovođenje pravne reforme i procesa decentralizacije. Seoski turizam daje najbolje od sebe ako se razvija kritičkom primenom dobrih praksi uz puno poštovanje mogućnosti i stremljenja lokalnog stanovništva i razumevanje njihovih potreba, težnji, navika i običaja, etno-psihologije i finansijske moći. Razvojem ruralnog turizma morale bi se baviti grupe „specijalaca”, ali njima moraju upravljati stručnjaci „univerzalci”, koji umeju da vide širu sliku i shvate ruralni razvoj u celini. Srbiji, nedostaje holistički pristup razvoju. UNJP je jedan od retkih razvojnih programa koji je u svojoj osnovi multidisciplinaran, i to ne samo zato što u njegovoj realizaciji učestvuje 5 UN agencija s različitim oblastima delovanja već i zbog toga što sami Milenijumski ciljevi razvoja nameću multisektorski pristup. Velika je šteta što zbog ekonomske krize jedinstvena i dragocena, a pre svega konkretna podrška španske vlade Razvojnom fondu u dostizanju Milenijumskih ciljeva izvesno više neće biti dostupna za nastavak rada na razvoju ruralnog turizma u Srbiji. Ostaje, međutim, nada da će rezultati Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja” poslužiti drugim donatorima da identifikuju razvojni potencijal koji se krije u malim farmama Srbije i ruralnom turizmu, kao i mogućnostima koje njihova interakcija može da pruži u zapošljavanju i smanjenju siromaštva u ruralnim oblastima.

Prof. dr Suzana Đorđević Milošević, programski oficir za ruralni razvoj / FAO tim lider u Programskoj implementacionoj jedinici Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja”


17

18


Teorija i stvarnost ruralne Srbije T E O R I J A I S T VA R N O S T R U R A L N E SRBIJE


19

Novi pristup RURALNOM RAZVOJU kao ODGOVOR NA STVARNE POTREBE Literatura nudi brojne definicije ruralnog razvoja, koncentrišući se na različite aspekte i razmatranja. Van der Ploeg i saradnici veruju da je „koncept ruralnog razvoja (je) iznad svega heuristički izum. On predstavlja potragu za novom budućnošću i pogonskom snagom ruralnog stanovništva. On prevazilazi teoriju modernizacije gde se problemi poljoprivrede i ruralnih oblasti smatraju rešenim. Teorija ruralnog razvoja nije o svetu kakav on jeste, već o načinu na koji poljoprivreda i ruralne oblasti mogu biti rekonfigurisane” (citat od Nemes, 2005). U prošlosti je poljoprivredni sektor često bio motor razvoja ruralne ekonomije i predstavljao preovlađujući izvor ruralnih prihoda, zaposlenja i proizvodnje. Shodno tome, ruralna i poljoprivredna pitanja su smatrana praktično sinonimima i često se pretpostavljalo da poljoprivredni i ruralni ciljevi mogu biti realizovani jedinstvenom politikom stvorenom da pomogne tranziciju poljoprivrednog sektora. Ta situacija se promenila, pre svega zato što poljoprivreda više nije glavni sektor u ruralnim oblastima kada je posredi proizvodnja ili zapošljavanje. Kreatori politike sve više shvataju da je politika ruralnog razvoja potrebna iz najmanje tri razloga. Prvi: ruralne oblasti se suočavaju s velikim izazovima, koji podrivaju teritorijalnu koheziju unutar zemalja. Drugi: ruralne oblasti često poseduju ekonomski potencijal koji je uglavnom neiskorišćen ili se može bolje iskoristiti za dobrobit ruralnog stanovništva i ukupan nacionalni razvoj.

20


Treći: nijedna sektorska politika ni sile tržišta nisu u stanju da u potpunosti odgovore na heterogenost izazova i potencijala ruralnih oblasti i da se izbore sa svim pozitivnim i negativnim spoljnim faktorima. Mnogi istraživači ukazuju da „postoji potreba za novom paradigmom ruralnog razvoja”. Njene glavne karakteristike treba da se fokusiraju na teritorije, pre nego na sektore i naglase investicije, pre nego subvencije. Pritom ciljeve kao što su ujednačavanje uslova života u ruralnim i urbanim oblastima, povećanje prihoda gazdinstva, konkurentnost gazdinstva treba dopuniti konkurentnošću ruralnih oblasti, valorizacijom lokalnih resursa, eksploatacijom neiskorišćenih resursa. Ključni akteri za primenu ovakve paradigme nisu više samo nacionalne vlade i poljoprivrednici već svi nivoi vlasti (nadnacionalni, nacionalni, regionalni i lokalni), različiti lokalni akteri (javni, privatni, nevladine organizacije) (OECD, 2006). S dramatičnim smanjenjem zaposlenosti na farmi ruralne oblasti postaju zavisne od širokog spektra ekonomskih motora rasta. Rast globalizacije, unapređenje komunikacija i smanjenje transportnih troškova su dodatni pokretači ekonomskih promena u ruralnim oblastima. Teorija i praksa regionalne politike su spoznale da finansijska redistribucija i politika bazirana na poljoprivredi nisu u mogućnosti da iskoriste potencijal ovih ekonomskih motora. Ruralne oblasti se u celom svetu suočavaju s nazadovanjem kroz odliv i starenje stanovništva, nižu bazu veština i nižu prosečnu produktivnost. Sve to smanjuje kritičnu masu potrebnu za efikasne javne servise, infrastrukturu i razvoj biznisa, čime se stvara začarani krug. Međutim, mnoge ruralne oblasti su iskoristile svoje mogućnosti i realizovale ih, profitirajući od postojećih potencijala kao što su lokacija, prirodni i kulturni sadržaji i društveni kapital. Uspeh ovih dinamičnih ruralnih oblasti je evidentan u regionalnim statistikama (OECD, 2006). Krajem prošlog veka koncept ruralnog razvoja dobija na značaju i u razvijenim i u zemljama u razvoju, uključujući Srbiju. Pogled na politiku društvenoekonomskog razvoja u celini se drastično menja. U fokusu je ne samo prevazilaženje regionalnih dispariteta i razlika između urbanog i ruralnog razvoja već i koordinacija razvoja poljoprivrede i drugih delatnosti i usluga u ruralnim područjima, da bi se osigurao bolji kvalitet života i unapredio životni standard stanovništva racionalnim korišćenjem resursa i njihovim očuvanjem za buduće generacije. Ovaj integralni pristup je danas osnova svih razvojnih politika država EU, čijem članstvu Srbija teži.


21

Promocija integralnog ruralnog razvoja sadrži brojne izazove u politici i upravljanju. Ona pre svega podrazumeva jačanje koordinacije među sektorima, različitim nivoima vlasti, kao i između javnih i privatnih aktera. Prelaz s jednosektorske (poljoprivredne) politike ka integrisanom pristupu ruralnom razvoju zahteva veliku pažnju prema najmanje četiri ključne oblasti: 1) transport i razvoj elektronskih komunikacija; 2) pružanje javnih usluga; 3) valorizacija prirodnih i kulturnih resursa; 4) promocija ruralnih preduzeće, uključujući razvoj i finansiranje malih i srednjih preduzeća (OECD, 2006).

Integralni ruralni razvoj je proces koji traje. On uključuje i spoljnu intervenciju i lokalne aktivnosti, obe da bi se obezbedio boljitak ruralnom stanovništvu, očuvaju i unaprede ruralni resursi, smanje komparativni nedostaci u odnosu na konkurenciju i pronađu novi načini korišćenja ruralnih resursa. On je integralni u smislu da je, za razliku od centralizovanog razvoja, kontrolisan i upravljan lokalno. Ali, nasuprot lokalnom razvoju, osim lokalnih resursa oslanja se i na profesionalnu i finansijsku podršku centra. Drugim rečima, integralni ruralni razvoj se može nazvati i teorijom „nove paradigme ruralnog razvoja” koja pokušava da identifikuje lokalni razvoj i/ili da rekonfiguracija lokalnih resursa može biti potpomognuta iz centra, za dobrobit ruralnih oblasti a u isto vreme da se očuvaju ruralne vrednosti za budućnost. Prema ovom shvatanju, integralni sistem ruralnog razvoja je i određena organizacija centralnih i lokalnih institucija u smislu administracije, znanja, informacija i sistema donošenja odluka, društvenih mreža itd., što fukcionišu skladno, pa su u tom smislu sposobne da realizuju ideje teorije integralnog ruralnog razvoja. Potreba za novom ruralnom paradigmom je raspravljana najpre u zemljama OECD, gde su radi konsolidacije poljoprivrede predlagane promene u pravcu uvođenja šireg pristupa ruralnoj ekonomiji. U nekoliko zemalja koje nisu u OECD politika integralnog ruralnog razvoja se takođe uvodi, ali kao način da se od ruralnih oblasti što više zaradi. U mnogim drugim

22


slučajevima ruralne strategije su usmerene na smanjenje siromaštva i povećanje novih aktivnosti na gazdinstvima i van njih koje mogu pomoći ruralnim oblastima da se nose sa smanjenjem zaposlenosti usled uvođenja, po korišćenom kapitalu, intenzivne poljoprivredne proizvodnje. Održiv razvoj sela u Srbiji u osnovi upravo i zavisi od praktične primene kombinacije koncepta multifunkcionalne poljoprivrede i integralnog pristupa sveopštem poboljšanju uslova života, kao i socioekonomskog položaja sela i seoskih zajednica, kroz veće mogućnosti za zapošljavanje van poljoprivrede (povećanja raznovrsnosti ekonomskih aktivnosti) u skladu s raspoloživim resursima. U dosadašnjoj, pa i trenutnoj agrarnoj politici Srbije, i dalje postoji zabluda poistovećivanja razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja (Đorđević-Milošević S., 2008). U suštini, koncept multifunkcionalnosti promoviše da sistem poljoprivredne proizvodnje pored svojih bazičnih funkcija ima i brojne neproizvodne eksternalije vezane za održivi i ruralni razvoj, kao i snažnu socijalnodemografsku komponentu. Poljoprivreda je i dalje najveći korisnik seoskih resursa i odlučujući faktor koji utiče na izgled ruralnog prostora Srbije. Stoga Srbija nema alternativu za koncept multifunkcionalne poljoprivrede ukoliko želi održiv ruralni razvoj. Realizacija ovog cilja podrazumeva da model podrške poljoprivredi bude u okviru ruralnog razvoja, i da snažno odražava upravo multifunkcionalnu ulogu farmerstva u bogatstvu i raznovrsnosti predela, proizvodnji hrane i kulturnom i prirodnom nasleđu. Za takvu podršku neophodno je jačanje institucionalnih mehanizama za poboljšanje socioekonomskog statusa i kvaliteta života ruralnih zajednica, te očuvanje kulturnog i prirodnog nasleđa (Đorđević-Milošević S., 2008).


23

Srbiji je uz sve ove promene potrebna i temeljna promena odnosa ka svemu što je ruralno. Seljak je u Srbiji i dalje ružna reč, a seoske teme su predmet podsmeha. Desetinama godina, a možda i stotinama, stvaraju se psihološke prepreke u javnosti koje vode ka negativnom odnosu prema svemu što nosi epitet seosko. Neodrživost ovakvog odnosa jasna je ako se ima u vidu da se prosperitet mnogih evropskih ruralnih oblasti zasniva upravo na suprotnom – glorifikaciji seoskog načina života, ruralne tradicije i sl. (Đorđević-Milošević S., 2008). „Nova ruralna paradigma” zahteva značajne promene u načinu osmišljavanja i sprovođenja politika. Tradicionalne hijerarhijske administrativne strukture nisu advektne za efektivno sprovođenje multisektorske politike na više nivoa – horizontalnom na centralnom i lokalnom nivou i vertikalnom na različitim nivoima vlasti (OECD, 2006). FAO je svestan potrebe primene nove paradigme u srpskoj teoriji i praksi ruralnog razvoja. Zajednički program Ujedinjenih nacija „Održivi turizam za ruralni razvoj” bio je savršena prilika da se primeni u praksi, integracijom aktivnosti koje sprovodi pet agencija UN – FAO, UNWTO, UNDP, UNEP i Unicef sa različitim portfolijima u četiri, za Srbiju karakteristična, ali i potpuno različita pilot-regiona. Praktičnim radom na rešavanju već poznatih problema na terenu i istovremeno uvođenjenjem neophodnog transfera znanja, u skladu s multidisciplinarnim procenama novih potreba, kao i dogradnjom nacionalnog političkog okvira s implementacionim partnerima – Ministarstvom ekonomije i regionalnog razvoja (kasnije Ministarstvom finansija i ekonomije), Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Nacionalnom turističkom organizacijom, uz odgovarajuće finansijske inpute, UNJP STRD uveliko je doprineo usvajanju nove ruralne paradigme na nacionalnom i lokalnom nivou. Sinergija aktivnosti uspostavljena u Programskoj implementacionoj jedinici i Upravnom odboru projekta pokazala je da novi ONE-UN način rada (inicijativa UN koja ima za cilj da omogući da sve UN agencije i programi deluju jedinstveno na nivou jedne zemlje) jeste dobar model i za integraciju svih aktera u ruralnom razvoju, kakav treba da bude da bi nova paradigma ruralnog razvoja zaživela u budućnosti i pomogla stvaranju boljih uslova života u ruralnim oblastima. Rezultati i stečena iskustva kroz UNJP STRD ostavljeni su kao zaveštanje nosiocima ruralnog razvoja Srbije, kroz čije aktivnosti treba da nastavi da živi za dobrobit ruralne Srbije, kao i da permanentno obezbeđuje povratne informacije za razvoj neke nove, još bolje paradigme (modela) ruralnog razvoja u budućnosti.

24


RURALNE OBLASTI I POLITIKA RURALNOG RAZVOJA EVROPSKE UNIJE Oko 57% stanovništva EU živi u ruralnim oblastima, koje obuhvataju preko 90% teritorije Unije. Prosečna gustina naseljenosti je od 38 stanovnika/km2 u pretežno seoskim regijama, do 125 u naglašeno seoskim regijama i 614 u pretežno urbanim regijama. U udaljenijim ili retko naseljenim oblastima, kao što je severni deo Finske, gustina može biti čak i 2 stanovnika/km2 (EC, 2004). Ruralne oblasti se po karakteru izuzetno razlikuju: od prigradskih seoskih područja, do pašnjaka na visokim planinama; od mediteranskih maslinjaka i vinograda Portugala, do pašnjaka u tundrama Laponije. Ruralne oblasti su veoma bogate i raznovrsne po zastupljenom predeonom diverzitetu i kulturnom nasleđu, i ogroman su rezervat ljudskih veština i energije. Ruralne oblasti Evrope obezbeđuju veći deo evropske hrane, drvne građe i sl. Ruralna ekonomija Evrope je vrlo raznovrsna, kao i lokalne zajednice koje na njoj zasnivaju svoj opstanak. Ruralne oblasti su i prostor za rekreaciju evropskih građana i domaćin rastućem broju turista, kako lokalnih, tako i onih inostranih. Uprkos našem uobičajenom poimanju nesporno razvijenije ekonomije Evrope, ruralne oblasti u njoj često ostvaruju nizak nivo prihoda i imaju visoku stopu nezaposlenosti, naročito u novim zemaljama članicama, ali i u nekim starim članicama EU-15 (Portugal, Španija, Italija, Grčka, Finska). Interesantan je i podatak da je manje od 25% poljoprivrednih proizvođača, a svega 10% njihovih supružnika angažovano s punim radnim vremenom u poljoprivredi, i da se 30% poljoprivrednih proizvođača i preko 25% njihovih supružnika bavi nekim drugim, ekonomskim aktivnostima. Nove države članice, plus Rumunija i Bugarska, imaju ukupno 7,5 miliona gazdinstava s manje od 5 ha zemlje, a većina ne može da ostvari dovoljno prihoda za svoje poljoprivredno domaćinstvo (EC 2004). Milioni vlasnika takvih malih gazdinstava u EU danas su primorani da traže posao ili dopunske prihode u drugim delovima ruralne privrede. Na sve njih utiču brze promene u poljoprivredi, koje slede iz reforme Zajedničke poljoprivredne politike EU (EU CAP), pa se spektar njihovih interesovanja sa primarne proizvodnje sve više širi ka drugim aspektima ruralnog razvoja.


25

Mnoge seoske oblasti u blizini gradova brzo menjaju svoj karakter jer u njima gradski radnici traže svoj novi dom, ili se u njih, zbog manjih troškova, useljavaju gradska preduzeća. U takvim naseljima meštani dolaze u priliku da svoju ekonomiju diverzifiikuju, pa čak i da napuste poljoprivrednu proizvodnju. Njihovim naslednicima se, zbog previsokih cena stanovanja, sve manje isplati da u svojim selima zasnuju odvojeni život. Suprotno tome, u mnogim udaljenijim, perifernim ili planinskim regijama EU-15 već duže vreme se smanjuje populacija, a ovaj proces traje i sada. U takvim naseljima je lokalna privreda slaba i svodi se na nekoliko aktivnosti. Takođe, teško je održati interes države za pružanjem javnih usluga i održavanje, izgradnju i razvoj infrastrukture. Mladi i ovde teže da napuste regiju. Pojedne zemlje, kao što su zemlje Skandinavije, stoga obezbeđuju visoke subvencije lokalnim zajednicama kako bi zadržale stanovništvo u ovim oblastima. U novim državama članicama u Centralnoj i Istočnoj Evropi privatizacija poljoprivrednog zemljišta je dovela do gotovo potpunog nestanka zadruga, što je imalo za posledicu gubitak posla i sistema socijalne pomoći koju su one nudile. Međutim, poljoprivredna dobra su i dalje značajni elementi poljoprivrede u mnogima od njih. Zadruge i trgovačke firme se nalaze na velikom procentu obradive zemlje u Slovačkoj (76%), Bugarskoj (74%), Češkoj (72%) i Mađarskoj (50%). S druge strane, mala, individualna gazdinstva pokrivaju većinu obrađenog zemljišta u Sloveniji (94%), Letoniji (90%) i Poljskoj (86%). U novim državama članicama i u državama pred priključenjem EU postoje ozbiljne slabosti u seoskim oblastima nasleđene iz perioda socijalizma: nekonkurentna poljoprivreda, ogroman broj malih gazdinstava koji se jedva izdržavaju i veoma mali broj radnih mesta u drugim privrednim sektorima. Ova situacija utiče na milione ljudi, koji već sada, nekoliko godina nakon proširivanja Unije, masovno migriraju ka urbanim oblastima razvijenijih zemalja članica. EU države stoga planiraju da sledeće decenije počnu da izdvajaju značajnija sredstva za obuku i stvaranje radnih mesta u ruralnim oblastima. Ako se u ovim zemljama ne ojačaju ruralne privrede, nastaviće se masovna migracije u gradove, kako u okviru nacionalnih granica, tako i ka bogatijim zemljama Evropske unije.

26


Politika ruralnog razvoja Evropske unije razvila se kao deo istorijske evolucije Zajedničke poljoprivredne politike (CAP). U trenutku kada je rođena, pedesetih godina prošlog veka, cilj CAP bio je da se poveća snabdevenost Evrope prehrambenim proizvodima. Predviđala se direktna podrška proizvodnji na farmama i pružanje pomoći za modernizaciju strukture farmi i preduzeća za preradu i prodaju poljoprivrednih proizvoda, i to radi povećanja njihove efikasnosti i konkurentnosti. Sredinom sedamdesetih godina u CAP je dodata Direktiva o regijama u nepovoljnom položaju, koja je omogućila davanje posebne pomoći poljoprivrednim proizvođačima u regijima koje su bile u nepovoljnom položaju za poljoprivrednu proizvodnju zbog činilaca kao što su nadmorska visina, klima ili loš sastav zemljišta. Cilj je bio da se zaustavi masovni odlazak ljudi iz ovih regija, što je oslabilo seoske zajednice i prouzrokovalo štetu prirodnim staništima i narušilo izgled okoline. Ova direktiva je veoma važna jer je prvi put u njoj primenjen „teritorijalni” pristup i ponuđena pomoć posebnim područjima kako bi ona postigla privrednu, društvenu i ekološku ravnotežu. Ali, pomoć je i dalje išla poljoprivrednim proizvođačima, a ne i drugim učesnicima u ruralnoj privredi ili društvu. Ovaj teritorijalni pristup je proširen osamdesetih godina, kada su poljoprivredni elementi integrisani u regionalnu politiku. Promene su ciljale regije koje se suočavaju sa strukturalnim slabostima i ruralne oblasti u nepovoljnom položaju, pružajući podršku ruralnom razvoju i primeni koncepta diverzifikacije proizvodnje u gazdinstvima.

Tih godina je već bilo jasno da je CAP doprinela enormnom porastu poljoprivredne proizvodnje i stvaranju viškova mleka, mesa, pšenice, vina i drugih proizvoda u Uniji. To je nateralo EU da preispita politiku podrške vezane za povećanje proizvodnje. Istovremeno je shvaćeno da CAP nije uspela da doprinese ruralnom razvoju, već je, naprotiv, doprinela stvaranju ozbiljnih problema, na primer, ekoloških, problema s bolestima i dobrobiti životinja na velikim farmama, kao i potencijalne opasnosti za ljudsko zdravlje. Visoke subvencije uznemirile su svetske trgovačke krugove, zbog čega je EU bila primorana da ponovo menja svoju poljoprivrednu politiku. Naglasak je pomeren sa „više prehrambenih


27

proizvoda uz niske troškove” na sveobuhvatnu dobrobit ruralnog stanovništva, koja uključuje i ekonomiju i zaštitu životne sredine u ruralnim oblastima. Naglasak se posebno stavlja na diverzifikaciju ruralne privrede, a uz poljoprivrednu proizvodnju podstiče se i uloga poljoprivrednog proizvođača u očuvaju i održivom upravljanju prirodnim i kulturnim nasleđem. U periodu 2000–2006. niz promena je ponovo unet u CAP. Uvedeno je postepeno smanjenje fondova za podršku proizvodnji, preradi i izvozu prehrambenih proizvoda, kao i „drugi stub” vezan za podršku ruralnom razvoju. Ponuđen je niz mera grupisanih u odgovarajuće ose za ispunjenje odgovarajućih ciljeva ruralnog razvoja, za koje su se zemlje članice slobodno opredeljivale. Mere su uključivale i inicijativu LEADER, čiji je cilj unapređenje akcije uz lokalna partnerstva radi realizovanja integrisanog ruralnog razvoja u mnogim regijama EU. Istovremeno je lansiran i SAPARD program (skraćenica od: Posebna pomoć za pretpristupanje u poljoprivredi i ruralnom razvoju), kojim je EU ponudila podršku ruralnom razvoju u 10 zemalja Centralne Evrope, uključujući Mađarsku, a koje su tada bile zemlje kandidati za članstvo u Uniju. Uz podršku ovog programa, vlade ovih zemalja su lansirale nacionalne programe ruralnog razvoja fokusirane na investicije u poljoprivrednu proizvodnju, preradu prehrambenih proizvoda i dobrobit životinja, radi ispunjavanja EU standarda (acquis communataire), kao i diverzifikaciju ruralne ekonomije. Izmenama CAP 2003. godine, od 2005. godine finansijska podrška poljoprivrednim gazdinstvima odvojena je od njihove proizvodnje kako same subvencije ne bi uticale na odluku farmera kojom će se proizvodnjom baviti i na taj način stvarati viškove hrane na tržištu. Jednom rečju, pod ovim novim sistemom proizvođači mogu da proizvode sve što misle da će imati dobru prođu na tržištu, a ne da prate signale koje daje EU ili državne subvencije. Uvedeni su i novi uslovi za ostvarivanje prava na ovu podršku, kao što je poštovanje zakonskih zahteva za zaštitom okoline, dobrobit ljudi, životinja i biljaka, kao i obaveza očuvanja kvaliteta zemljišta na kome se obavlja proizvodnja. Kako bi ispunili ove zahteve, sredstva namenjena podršci farmerima su takođe obezbeđena u setu predviđenih mera politike podrške ruralnom razvoju. Evropska komisija je 2007. godine formirala Evropski agrarni fond za ruralni razvoj (EAFRD) sa tri glavna cilja: povećanje konkurentnosti poljoprivrednog sektora kroz podršku za restrukturisanje, unapređenje životne sredine i okoline podržavanjem upravljanja zemljom i unapređenje kvaliteta života u ruralnim oblastima i razvoj diverzifikacije privrednih aktivnosti. Uredba o ruralnom razvoju, koja čini zakonsku osnovu EAFRD-a i koju je odobrio Savet ministara EU, uvela je odredbe i za četvrtu „spajajuću” osovinu LEADER, i to kao integralni deo nacionalnih ruralnih programa koji podržavaju inicijativu organizovanih lokalnih zajednica u ruralnim oblastima. Korišćenje sredstava EAFRD podrazumevalo je i izradu nacionalnih programa za ruralni razvoj koji doprinose ostvarivanju tri velika cilja Evropske unije: konkurentnost (Lisabonska agenda), održivost (Agenda iz Geteborga) i kohezija. Sve ovo se čini da bi se korigovali ogromni dispariteti u prihodima i standardima života među regijama Unije. Integralni razvoj ruralnih oblasti postao je prioritet EU, koncept koji svojom kompleksnošću bitno nadilazi ne samo ono što se uobičajeno podrazumeva pod agrarnom politikom već i ono što se do pre izvesnog vremena podrazumevalo pod sintagmom „ruralni razvoj”.

28


Ovaj koncept se podjednako odnosi na ekonomski razvoj kao i na demografsku, ekološku, institucionalnu, socijalnu i kulturnu obnovu ruralnih prostora. On, dakle, podjednako „pokriva” i ruralnu polivalentnu ekonomiju, infrastrukturu, kulturu, turizam i nasleđe, i to sve zasnovano na principima održivog razvoja, primereno regionalnim specifičnostima i raspoloživim resursima. Jednom rečju, smisao koncepcije integralnog ruralnog razvoja nije samo u pukom oživljavanju ovih prostora i reruralizaciji već i u omogućavanju višeg kvaliteta života, u njegovoj celovitosti (Zakić, 2002).

Vinogradi čuvenog Rajnskog vinogorja u Nemačkoj primer su uspešne male proizvodnje u ekstremnim uslovima.

Strukturalne promene u poljoprivredi i na ruralnim područjima EU podrazumevale su i podrazumevaju i radikalno smanjivanje postojećeg broja sitnih, pa i srednjih, naturalnih i svaštarskih porodičnih gazdinstava, koja ne mogu izdržati konkurenciju u evropskoj i svetskoj poljoprivredi i ekonomiji uopšte. Gotovo sve zemlje Evropske unije prošle su kroz tu neminovnu fazu. Tako se, na primer, broj seoskih gazdinstava u periodu 1959–1970. godine u Francuskoj sveo na manje od 800.000 . U višestuko manjoj Srbiji danas ih ima oko milion (Zakić, 2002). Pravu sliku mogao bi da da Popis poljoprivrednih domaćinstava započet oktobra 2012. (mada propisani kriterijumi za popis upravo čine da popis zaobilazi veliki broj malih domaćinstava, čime je preliminarni broj od oko 600.000 verovatno daleko od tačnog). Da li su u toku procesi tzv. modernizacije i globalizacije, koji eliminišu većinu sitnih i srednjih gazdinstava, „čije resurse preuzimaju krupni proizvođači, sposobni za organizovano sučeljavanje s nestabilnošću tržišta poljoprivredno-prehrambenih proizvoda”, pokazaće vreme. Mada, sve govori da se u ambijentu globalne ekonomske krize taj proces neće odvijati


29

na isti način kao u ostatku Evrope, i da se ovim problemom u smislu podrške opstanku dela malih ruralnih gazdinstava, bez drugih alternativa za zapošljavanje viška radne snage s njih, treba ozbiljno pozabaviti. Strategija i politika ruralnog razvoja Evropske unije i u novijem periodu su bile izložene daljem profilisanju. Značajnije promene nastale su koncipiranjem novih pretpristupnih programa i fondova za buduće članice Evropske unije (IPA), koji će biti osnova saradnje na razvoju poljoprivrede i rurala između EU i zemalja koje imaju nameru da postanu njeni članovi. Mnoge od predviđenih mera uveliko su doprinele naporima za stabilizaciju ruralnog sektora u zemljama korisnicima. One mogu doprineti i razvoju srpske ruralne ekonomije u celini, ali i opstanku malih farmi i malih ruralnih gazdinstava. Među najznačajnije EU programe ruralnog razvoja, odnosno neku vrstu originalnog pristupa ruralnom razvoju, spada i tzv. LEADER program. Iako na prvi pogled liči na englesku reč LEADER – vođa, to je, zapravo, francuska skraćenica za mrežu akcija usmerenih na razvoj ruralne ekonomije: Liaisons Entre Actions de Development de l’Economie Rurale. Ovaj program je program podrške celovitom razvoju lokalnih zajednica u ruralnim područjima. On podržava inicijative po principu „odozdo nagore”, odnosno jačanje uloge lokalnih partnerstava između javnog i privatnog sektora – lokalnih akcionih grupa (LAG). Ovim pristupom stimuliše se ne samo endogeno generisan ruralni razvoj već se podstiče i transnacionalna saradnja evropskih regija u razmeni iskustava i zajedničkoj akciji za korist ruralnog razvoja. Instrument odabran za tu namenu je umrežavanje nacionalnih mreža u Evropsku mrežu za ruralni razvoj, koja olakšava razmenu iskustava među lokalnim grupama uključenim u nacionalne mreže. Projekti koji se podržavaju moraju biti deo strateškog opredeljenja lokalne zajednice i najvećim delom se odnose na ruralnu ekonomiju, odnosno na diverzifikaciju delatnosti na ruralnim područjima. U okviru prvog LEADER programa komisija Evropske unije u partnerstvu sa državama članicama Unije potvrdila je 217 lokalnih akcionih grupa. U okviru još ambicioznije LEADER II inicijative program je obuhvatio gotovo sve ruralne oblasti u nekim od zemalja članica Unije. LEADER + je u periodu 2000– 2006. potrošio oko pet milijardi evra ohrabrujući dalju primenu integralnih, visokokvalitetnih i originalnih strategija za održivi razvoj s izraženim fokusom na partnerstvo i umrežavanje radi razmene iskustava. Ukupno ima 893 LAG-a izabranih tokom LEADER+ inicijative među 15 država članica EU pre njenog proširenja 2004. Tekući period LEADER-a nastaviće se do kraja 2013.

30


godine s trenutno aktivnih 2300 LAG-a. Evropska komisija već radi na pripremi nove zajedničke poljoprivredne politike, koji će takođe odlučivati i o budućnosti LEADER-a. Dana 27–28. aprila 2012. više od 400 eksperata za lokalni razvoj iz 300 lokalnih akcionih grupa i predstavnici svih 27 članica EU sastali su se u Briselu na ENRD LEADER konferenciji „Strategije lokalnog razvoja i kooperacija: ključni pristupi lokalnom razvoju”. Cilj je bilo podsticanje početka njihove pripreme za eru lokalnog razvoja kojim upravlja lokalna zajednica Unije 2014–2020. koja treba da doprinese ciljevima EU 2020. godine. Nasuprot pozadini propisa za sledeći programski period 2014–2020. i pojavi lokalnog razvoja kojim upravlja lokalna zajednica Unije kao njenog centralnog instrumenta, učesnici konferencije podržali su deklaraciju o podršci LEADER pristupa. Podržana je inicijativa Evropske komisije da u prvi plan narednog programskog perioda stavi lokalni razvoj kojim upravlja lokalna zajednica. Komisija je očigledno prepoznala pravi potencijal i pozitivan uticaj izvornih metoda i pristupa koji dolaze Jedan od LEADER projekata u nemačkom iz „baze” u oporavku stagnirajuće ruralne Algoju sastojao se od izgradnje zatvorenog ekonomije i podmlađivanje ruralnih oblaobjekta s veštačkom stenom, koja je trebalo sti u celini. da omogući produženje turističke sezone LEADER pristup je identifikovan kao idealno sredstvo za podršku ciljevima Strategije Evrope 2020. u smislu „pametnog”, „održivog” i „inkluzivnog” rasta.

za alpiniste, i na taj način omogući bolje iskorišćavanje raspoloživih smeštajnih kapaciteta i radne snage tokom cele godine.

Hiljade lokalnih akcionih grupa pokazalo je da primena specifičnih karakteristika LEADER pristupa može pomoći u pronalaženju inovativnih, ekološki i socijalno održivih rešenja za ruralni razvoj, kao i pomoći u mobilisanju jedinstvenih ljudskih, socijalnih, ekonomskih i kulturnih potencijala ruralne Evrope. Učesnici ENRD konferencije pozvali su kreatore politike da sačuvaju kontinuirano i nesmetano sprovođenje LEADER pristupa obezbeđenjem minimum 5% sredstava iz Fonda za ruralni razvoj. Iako su uspesi politike ruralnog razvoja Evropske unije neosporni, izvesno je da se ona mora i dalje prilagodjavati, koliko zbog sve snažnijih procesa globalizacije, toliko, još i više, zbog unekoliko promenjene sopstvene ruralne stvarnosti, do čega je došlo posle prijema novih članica i projekcije daljeg širenja Unije (Popović, 2003).


31

32


RURALNI RAZVOJ U SRBIJI Ruralne oblasti u Srbiji Srpski ruralni prostor je jedan od društveno i prirodno najraznovrsnijih u Evropi, pa je zato upravljanje njegovim razvojem veoma kompleksno. Zahvaljujući turbulentnoj istoriji, ali i propustima u politici podrške ruralnom razvoju, on je danas uveliko ekonomski i socijalno razoren i depresiran. Međutim, vredno prirodno i kulturno nasleđe koje je i pored svih nedaća sačuvano u savremenim uslovima može predstavljati veliki potencijal za razvoj ukoliko se njegov koncept bazira na poštovanju principa održivosti. Planiranje i sprovođenje ovog vida ruralnog razvoja veoma je složeno i zahtevno, naročito u uslovima ogromne heterogenosti na fizički malom prostoru, kao i ekonomske zaostalosti ruralnih oblasti i zemlje u celini. Održiv razvoj sela u osnovi zavisi od praktične primene kombinacije koncepta multifunkcionalne poljoprivrede i razvoja drugih ekonomskih aktivnosti u skladu s raspoloživim prirodnim i ljudskim resursima, sveukupnog poboljšanja uslova života, kao i socioekonomskog položaja sela i seoskih zajednica. Međutim, u nedostatku odgovarajuće ekspertize, ali i jakog poljoprivrednog lobija, u dosadašnjoj razvojnoj politici Srbije i dalje vlada zabluda poistovećivanja razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja. Poslednjih godina i u Srbiji raste svest o neophodnosti da se i poljoprivreda, kao sektor, i ruralne oblasti kao specifični prostor na kome se ona odvija moraju tretirati integralno, sa svim komponentama koje ga čine. Međutim, ovakav pristup nikako da u potpunosti zaživi i u praksi. Isti je slučaj s konceptom multifunkcionalnog razvoja poljoprivrede i ruralnih oblasti, koji aktivno podržava težnju ka svepštoj održivosti razvoja ruralnih prostora (Đorđević-Milošević S., 2008).

Predeo karakterističan za srpske ruralne prostore – planina Miroč, Donje Podunavlje


33

Ruralni prostor Srbije se ne može opisati ni jednostavno ni ukratko. Jedna šaljiva rečenica iz literature mogla bi poslužiti da objasni koliko bi ova namera mogla biti komplikovana: „Ako si video jedan seoski prostor, video si jedan seoski prostor.” Ruralne oblasti Srbije se međusobno veoma razlikuju u ekonomskom, socijalnom i demografskom smislu. To potiče od geomorfoloških razlika (planinske, brdske i ravničarske oblasti), razlikama u stanovništvu, ekonomskim strukturama, infrastrukturi, uslovima životne sredine, transportnoj pristupačnosti itd. Ruralne oblasti sadrže većinu prirodnih resursa države: poljoprivredno zemljište, šume i vode s bogatim eko-sistemima i biodiverzitetom, uključujući značajne ljudske resurse i privredne aktivnosti, kao i značajno prirodno, kulturno i istorijsko nasleđe. Raznovrsnost ruralnih oblasti Srbije je predivna pojava za, na primer, razvoj turizma, ali stvara velike probleme za planiranje ruralnog razvoja i podrške u celini. Tereni Srbije obuhvataju raspon od bogatih, plodnih ravnica Panonske nizije na severu, preko krečnjačkih planinskih venaca i basena na istoku i zapadu, do drevnih vulkanskih masiva na jugu. Severom dominira reka Dunav, od juga ga deli reka Sava, a duboko u planinska bespuća juga seže sliv reke Morave. Severne ravnice Vojvodine administrativno pripadaju Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, koja čini 28% ukupne površine Srbije i 26% njenog ukupnog stanovništva. To je najbogatiji region, koji je imao i neto priliv stanovništva u periodu 1995–1999. U Vojvodini je manje od 10% opština klasifikovano kao nerazvijeno prema UN Indeksu ljudskog razvoja (HDI). U Vojvodini postoji manje sela nego u drugim regionima i relativno je mala gustina stanovništva – 94 stanovnika/km2. Sela su povezana dobrom saobraćajnom i komunikacionom mrežom. Poljoprivreda je glavni element vojvođanske ekonomije. Preovlađuje ratarska proizvodnja zbog plodnog zemljišta, dobrih uslova gajenja i velikog procenta obradivog zemljišta: 78% od ukupne površine regije. Proizvođači u ovom regionu su snažnije tržišno orijentisani nego u druga dva regiona. Vojvođanski poljoprivrednici računaju na tržišne viškove svinja, živine i mleka kao i većine useva – žitarica, uljane repice, šećerne repe... Brdsko-planinski predeli Centralne Srbije čine 29% ukupne površine Srbije sa 44% njenog stanovništva. To je najraznovrsniji i najnaseljeniji od tri regiona, delom i zbog uticaja Beograda. Glavni grad je važno tržište i izvor zaposlenja.

34


Karakteristični prizor sa vojvođanskih njiva – nepregledna polja pod kukuruzom

Voćnjaci Centralne Srbije

Ovaj region ima nabolje razvijenu infrastrukturu u zemlji mada to ne znači da je ona kompletna i funkcionalna. BDP po glavi stanovnika je nešto malo niži nego u Vojvodini i ovde je veći udeo (21%) opština klasifikovanih kao nerazvijene po HDI. Ruralne oblasti karakterišu regionalna brdska topografija, mala gazdinstva i raznovrsni proizvodni farmski sistemi. Ovakva topografija ograničava i površinu pogodnu za poljoprivredu (66%) i procenat poljoprivrednog zemljišta pogodnog za obradu (67%). Proizvodni sistemi su prilično intenzivni i region računa na veliki udeo visokovrednog voća i povrća. Oko 90% bobičastog voća, koje je glavni izvozni artikal, proizvede se u ovom regionu. Planine i doline Južne Srbije – sa 44% ukupne površine Srbije, Južna Srbija je najveći od tri regiona a takođe i najsiromašniji i najnerazvijeniji region. Veći deo područja je planinski, sa 37% površine pod šumom i samo 55% poljoprivrednog zemljišta. Zemljište je, s izuzetkom dolina, često vrlo siromašno i plitko, dobrim delom i na strmim padinama. Glavni poljoprivredni resurs koji je održavao lokalnu ruralnu ekonomiju bili su prostrani visokoplaninski travnjaci pogodni za ekstenzivno stočarstvo i dolinski predeli pogodni za povrtarstvo. Neki delovi regiona veoma su pogodni za ratarske kulture, voće i vinovu lozu. Tipični planinski predeo U nastojanju da se identifikuju sličnosti i razlike Istočne Srbije među ruralnim oblastima Srbije, kao i njihove snage i slabosti, kroz klaster-analizu razvijena je njihova tipologija i dat opis. Ova analiza je identifikovala četiri homogene grupe opština kao reprezentativne tipove ruralnih oblasti Srbije. U nastavku je dat njihov kratak profil.

Tip 1: visokoproduktivna poljoprivreda i integralna ekonomija. – Ova grupa ruralnih opština obuhvata opštine u Vojvodini i severnim delovima Srbije oko Save i Dunava. Ova oblast je imala pozitivne demografske promene u periodu 1991–2002. BDP po stanovniku je ovde povoljniji nego u drugim krajevima Srbije, kao i struktura zaposlenih po sektorima. U ovim oblastima je visokoproduktivna poljoprivreda predstavljena boljom strukturom gazdinstva (veća gazdinstva s produktivnijim zemljištima) i vertikalnom integracijom s poljoprivredno-prehrambenim sektorom. Takođe su usluge i industrijski sektor u kontekstu Srbije ovde bolje razvijeni. Kombinovani efekti povoljne ekonomske strukture Vojvodine doprinose većem prihodu po glavi stanovnika Tip 2: male urbane ekonomije s intenzivnim radom u poljoprivredi. – Ovaj klaster-region se geografski proteže kroz ruralne opštine duž dolina reka i nalazi se na glavnim putnim pravcima u Srbiji, koji se radijalno šire od Beograda ka Crnoj Gori, Bosni i Makedoniji. Mnoge ruralne opštine ovog klastera identifikovane oko glavnih urbanih centara imaju raznovrsnije ekonomije i veće mogućnosti zapošljavanja. BDP po glavi stanovnika je približno na nivou nacionalnog proseka (98% nacionalnog BDP po stanovniku). Demografske promene nisu značajno vidljive i ne prelaze mnogo nacionalni prosek.


35

Ove oblasti su identifikovane kao tzv. urbanizovana sela, locirana blizu velikih srpskih gradova. U njima je intenzivna poljoprivredna proizvodnja (povrće, vinogradi) tržišno orijentisana, dok im je ruralna ekonomija raznovrsna – razvijene usluge i mala i srednja preduzeća. Produktivnost poljoprivrednog zemljišta je sličnog nivoa kao u ruralnim delovima Vojvodine. Međutim, pritisci na životnu sredinu su ovde snažniji usled zastarele industrije. Tip 3: pretežno planinska ekonomija orijentisana na prirodne resurse. – Ovaj klaster-region obuhvata planinske seoske opštine Jugoistočne Srbije. Odlikuje se nižom gustinom naseljenosti i negativnim demografskim promenama. BDP po stanovniku je značajno ispod nacionalnog proseka. Najniži je među ovde data četiri tipa ruralnih oblasti i iznosi 51% nacionalnog BDP po stanovniku. Ova ekonomska struktura ima nižu produktivnost u poljoprivrednoj proizvodnji, neke industrijske delatnosti, razvijenije usluge i turistički potencijal. To je u osnovi ruralni region orijentisan prema prirodnim resursima, s neiskorišćenim prirodnim resursima i turističkim potencijalom, kao i s mogućnošću iskorišćavanja ruralnih pogodnosti: prirodni resursi, ruralno okruženje, kulturno nasleđe. Tip 4: veliki turistički kapaciteti i loša poljoprivredna struktura. – Ovaj klaster ruralnih opština nalazi se u zapadnom delu Srbije i ima velike turističke kapacitete. Indeks broja hotelskih soba na 1000 osoba je u ovom klasteru tri puta veći od nacionalnog proseka. Međutim, poljoprivredne strukture su najlošije među svim ovde opisanim tipovima. Produktivnost poljoprivrednog zemljišta i rada je samo oko polovine nacionalnih – 48% i 54% respektivno. Takođe, BDP po stanovniku je u ovom tipu ruralnih oblasti među najnižima od svih ruralnih oblasti i iznosi 54% od nacionalnog proseka (Efstratoglou, Bogdanov, Meredith, 2006). Zahvaljujući raznovrsnim teritorijalnim razlikama i posebnostima Srbija je Evropa u malom. U Srbiji su praktično zastupljeni svi tipovi ruralnih oblasti – od udaljenih marginalizovanih oblasti, do onih s razvijenom ruralnom ekonomijom, bliskom gradskoj. Ekstremna neujednačenost regionalne razvijenosti ogleda se u izraženom krajnjem ruralnom siromaštvu juga nasuprot visokoj razvijenosti severa, i sve to na udaljenosti od samo nekoliko stotina kilometara.

36


Životna sredina Stanje u mnogim ruralnim oblastima Srbije brojni stručnjaci ocenjuju povoljnim za životnu sredinu, koja je manje opterećena hemizacijom, komunalnim i drugim vrstama otpada. Ovaj, gotovo jeretički, stav dovodi javnost u zabludu da napuštanje ruralnih oblasti ima i svoje dobre strane. Međutim, istina je da je životna sredina različito opterećena uticajima iz ruralne ekonomije, zavisno od dela zemlje koji se posmatra. Intenzivan pritisak poljoprivrede na prirodne resurse u ravničarskim oblastima rezultira iscrpljivanjem zemljišta i izrazitom zagađenošću vazduha, tla, površinskih i podzemnih voda. Smanjenjem korišćenja đubriva u marginalnim planinskim oblastima može se smanjiti rizik od zagađenja izvorišta voda, ali potpuno napuštanje primene agrotehnike može doprineti degradaciji fizičkih osobina zemljišta i ugroziti njegovu plodnost. Iako je Srbija i dalje bogata u smislu biodiverziteta, pretrpela je njegov progresivni gubitak kao posledicu ljudskih aktivnosti ili zbog njihovog nedostatka. Naročito su nekontrolisani prekomeran lov, ribolov, urbanizacija, rudarstvo i delimično transport i industrija negativno uticali na biološku raznovrsnost. Bogatstvo predeonog i genetičkog diverziteta, kao i diverziteta vrsta ugroženo je, na primer, prevelikom eksploatacijom šuma. S druge strane, mnogim Najveće kraško polje u Srbiji – Smilovsko polje u Istočnoj Srbiji, primer je snažnog uticaja poljoprivrede dostupnim šumskim resursima i seče šume na izgled i biodiverzitet predela. u nekim delovima Srbije se još upravlja na tradicionalan način koji je održiv i s modernog stanovišta. Međutim, depopulacija ostavlja ovu zemlju bez tradicionalnog upravljanja i ponovo je izlaže degradaciji. Najveći uticaj na biodiverzitet imaju poljoprivredne aktivnosti kao rezultat dva paralelna ali suprotstavljena procesa: intenzifikacija poljoprivredne proizvodnje uz prelazak na monokulturu na velikim površinama i napuštanje zemlje uz nestanak tradicionalnih sistema proizvodnje niskog ulaganja u planinskim predelima, što degradira prirodna staništa i biodiverzitet, koje je ranije podržavala povoljna poljoprivredna praksa poljoprivrednih gazdinstava s intenzivnom proizvodnjom. Sve češće napuštanje ovih oblasti, koje su se koristile za uzgoj stoke na ispaši, rezultiralo je nestankom mnogih oblasti poluprirodnih travnjaka zbog prirodnih procesa ekološke sukcesije. Prelazak travnate u žbunastu ili šumsku vegetaciju niskog kvaliteta ugrozio je na ovim površinama opstanak mnogih vrsta, često onih retkih i endemskih. Uz to, evidentan je i gubitak genetičke raznovrsnosti rasa domaće stoke i gajenog bilja kao rezultat intenziviranja poljoprivrede i „modernizacije”.


37

Demografija U praksi ne postoji statistička definicija ruralnih naselja Srbije. Podela na urbana i ostala naselja u Srbiji, prema popisima od 1981. do 2002. godine bazirana je na odlukama opština kojima one daju selima status gradskog naselja. Dovoljno je da selo ima Generalni urbanistički plan da bi mu bio dodeljen status gradskog naselja. Sva naselja koja nisu proglašena gradovima su tako ostala klasifikovana kao sela. Prema ovoj definiciji, oko Sve manje dece se rađa u selima Srbije, pa je i sezonski povratak unuka radost za ostarelo seosko stanovništvo 70% teritorije Srbije može biti klasifikovano kao ruralna teritorija, sa 43% stanovništva koje tu živi. Za potrebe Plana ruralnog razvoja i da bi se omogućilo poređenje sa EU statistikom, ruralne oblasti Srbije su definisane prema OECD kriterijumima kao opštine s gustinom naseljenosti ispod 150 stanovnika⁄km2. Prema toj definiciji se 129 od 165 opština karakteriše kao ruralne opštine. U ovom slučaju ruralne oblasti zauzimaju do 85% ukupne teritorije sa 55% stanovništva koje tu živi. Ruralni deo Srbije ima oko 3900 naselja. U ruralnim regionima Srbije, definisanim prema OECD metodologiji, ima 1.365.000 domaćinstava, što je 54% ukupnog broja domaćinstava u Srbiji. Dugo vreme su ruralni regioni bili neto izvoznici stanovništva za urbane sredine. Ruralne oblasti, specijalno one planinske, i dalje gube stanovništvo, naročito mlađi deo populacije. To preti da ugrozi ne samo razvoj već i opstanak ruralnih zajednica u većem delu Republike, bez obzira na slab reverzibilni proces, nastao propadanjem lokalnih indistrijskih centara i prilivom izbeglica. Od 1991. do 2002. godine broj stanovnika u ruralnim područjima Srbije opao je za 3,6% u poređenju s ukupnim padom broja stanovnika u zemlji za 1%. Razlozi za ovu pojavu su raznovrsni, mada pretežno ekonomski. Međutim, za njihovo ispravno razumevanje nije dovoljna ekonomska već i socijalna ekspertiza, kako bi se predupredilo izvlačenje pogrešnih zaključaka. To često uslovljava sterilan odnos ka problemu depopulacije i depopulisanih oblasti, kao nečemu prema čemu se treba odnositi kao prema trijaži ranjenika u velikim nesrećama – pomoći manje povređenima, a ozbiljno ugrožene ostaviti da umru. Uz uvrežen stav da je selo nešto nazadno, u Srbiji se može lako desiti da ono samo nikada i ne doživi razvoj, već da u najboljem slučaju samo preživi. Dok društvenoekonomski indikatori pokazuju da se ruralne oblasti suočavaju sa zajedničkim izazovima, postoji upadljiva raznolikost u putevima razvoja uglavnom ruralnih regiona s prednostima u dobrim uslovima za intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju, uz postojanje industrije za preradu hrane i blizine tržišta, što je sve daleko od tradicionalne, opšte slike ruralnih nedostataka.

38


Ekonomija Do koje mere je za Srbiju značajan ruralni razvoj govori i činjenica da 55% populacije Republike živi u ruralnim oblastima, stvarajući 41% BDP zemlje. Ovo govori i o ogromnoj važnosti ruralnih prostora i ruralnog stanovništva Srbije, uprkos tome što je do početka XXI veka, zahvaljujući agrarnom egzodusu zbog procesa modernizacije poljoprivrede i trenda urbanizacije i žrtvama u lokalnim ratovima, ruralna Srbija izgubila veliki procenat stanovništva, naročito mladog. Stopa nezaposlenosti u ruralnim oblastima dostiže 21%, a BDP po stanovniku tek 74% nacionalnog proseka. Situacija je još alarmantnija u ruralnim oblastima marginalnim za poljoprivredu, gde, prema navodima Svetske banke, približno milion ljudi živi ispod granice siromaštva sa 2 dolara na dan. Razlog ovome je uglavnom isključivo oslanjanje ruralne ekonomije na poljoprivredu – 68% malih ruralnih domaćinstava identifikuje poljoprivredu kao izvor prihoda čak i u uslovima koji ne obezbeđuju njenu održivost i profitabilnost. Poljoprivredu Srbije tako i dalje uveliko karakterišu niska stopa produktivnosti i nizak prihod gazdinstava, a veliki broj gazdinstava proizvodi i dalje samo za svoje potrebe. Ekonomska struktura ruralnih regiona Srbije umnogome zavisi od primarnog sektora i još je bazirana na ekstenzivnoj eksploataciji prirodnih resursa. Mala ruralna domaćinstva su visoko zastupljena u socioekonomskoj strukturi ruralnih domaćinstava Srbije. Gazdinstava do 3 ha ima oko 328.000 i ona čine oko 56% svih gazdinstava u ruralnim oblastima. Preko 600.000 gazdinstava ima manje od 5 ha zemlje. Prosečna veličina porodičnog gazdinstva u Srbiji je oko 3,7 ha. Privatno vlasništvo je dominantan oblik u vlasničkoj strukturi 5,4 miliona hektara ukupnog poljoprivrednog zemljišta Srbije. Od ukupnog obradivog poljoprivrednog zemljišta 83,7% je u privatnim rukama. Poljoprivredna populacija uključuje starije od 60 godina s nižim stepenom obrazovanja i veliki procenat izdržavanih lica starijih od 15 godina. Nezaposlenost u ruralnim oblastima dostiže čak 21%, čemu treba dodati virtuelnu nezaposlenost ili nisku produktivnost upošljenih u poljoprivredi koja ih čini nesposobnim da stvore dohodak dovoljan za opstanak. I pored egzodusa iz ruralnih krajeva, u Srbiji je stopa učešća poljoprivrede u zaposlenosti ostala među najvišim u Evropi, sa 33% zaposlenih u primarnom sektoru, dok je 75–80% aktivnog radnog stanovništva u ruralnim područjima uključeno u poljoprivredu. Agrarna prezaposlenost je, međutim, delimično iluzija jer

Članovi domaćinstva porodica Dmitrović su povratnici iz Beograda. Danas se na Rudniku uspešno bave proizvodnjom kozjeg sira. UNJP je obezbedio duplikator kao doprinos privođenju njihove mini sirarnice novim propisima bezbednosti hrane.


39

je starosna struktura ruralne populacije vrlo nepovoljna – preko 50% farmi nema aktivne farmere, a gotovo četvrtina farmera je starija od 60 godina. Postojeća struktura zaposlenih rezultat je nedovoljno raznovrsne ekonomske strukture, koja se i dalje uveliko oslanja na poljoprivredu i industriju prerade hrane. Ruralna radna snaga je uglavnom zaposlena na poslovima koji zahtevaju mušku radnu snagu: građevinarstvo, transport, delimično industrija prerade hrane, kao i radnike s relativno niskim kvalifikacijama. U strukturi ruralne zaposlenosti gotovo 59% ruralnog stanovništva u radnom dobu između 15 i 64 godine ima srednje obrazovanje. U Srbiji osobe sa završenom trogodišnjom srednjom stručnom školom spadaju u ovu kategoriju. U strukturi seoskog stanovništva starijeg od 15 godina većina od 39,2% ima srednju školu, 28% završilo je samo osnovnu školu a 29% nije pismeno i nema nikakvo formalno obrazovanje. Samo je 4% seoskog stanovništva starijeg od 15 godina završilo fakultet. Obrazovna struktura žena u okviru seoskog stanovništva starijeg od 15 godina je nepovoljna jer je 36% njih nepismeno i bez osnovnog obrazovanja. Veštine i kompetentnost s takvim kvalifikacijama svakako ne zadovoljavaju zahteve za primenu moderne tehnologije i nepovoljno utiču na ukupan kapacitet raspoložive radne snage u ruralnim područjima. Diverzifikacija ruralne ekonomije, usklađena s intenzifikacijom poljoprivrede gde god je to moguće, u Srbiji je jedini put za oporavak srpskog sela. Ona je uveliko otežana nedostatkom znanja o razvoju pogodnih modela koji odgovaraju konkretnim uslovima. Najređi tip zaposlenosti seoskog stanovništva od 3% predstavlja privatni biznis sa zaposlenima. Po sektorima, najviše ovako zaposlenih ima u trgovini – 39%, poljoprivredi – 28% i industriji – 13%. Privatni biznis koji ne angažuje tuđu radnu snagu ima 20% aktivnog seoskog stanovništva, pretežno u poljoprivredi – 76% i u skromnom broju u trgovini i Tkanje obezbeđuje dodatni prihod Dragice građevinarstvu. Generalno, naJoćović iz Ljiga, Centralna Srbija. vedeni podaci znače da je samo 7% aktivnog seoskog stanovništva samozaposleno, sa angažovanjem drugih zaposlenih ili bez toga, na nepoljoprivrednim poslovima. Ovaj podatak se može smatrati objektivnom merom nedostatka preduzetništva u ruralnoj ekonomiji Srbije. Stopa nezaposlenosti u ruralnim oblastima je takođe zabeležena kao vrlo visoka, sa 21%, odražavajući ponovo problem nedostatka mogućnosti zaposlenja. Investitori nevoljno angažuju svoj novac

40


tamo gde nema dobro obučenog osoblja. Nasuprot tome, obrazovani ljudi teško mogu da se skrase u ruralnim sredinama koje nemaju atraktivan privredni ambijent i mogućnosti za zaposlenje koje odgovaraju njihovim specifičnim potrebama. Vrlo mali broj ljudi u ruralnim oblastima je bio u stanju da valorizuje javna ili kvazijavna dobra kao što su čista životna sredina, atraktivni predeli i kulturno nasleđe, uključujući hranu. Govor o uspešnim ruralnim regionima na bazi ovih potencijala je još daleka budućnost, kada poboljšana infrastruktura i ulaganja u turizam učine možda rekreaciju u ruralnim sredinama izvodljivijom i/ili stanovanje u ruralnim oblastima atraktivnijom životnom opcijom. Ugrožene grupe u ruralnim područjima: siromašni, mladi i žene, pogođene su nezaposlenošću koja se ne vidi uvek kao takva ili je prikrivena. Regionalna politika tržišta rada mora da se nosi sa takvim problemima, kao i sa specifičnim potrebama ove populacije. Problem zaposlenja u ruralnim područjima je pogoršan hroničnim nedostatkom kapitala za poNe znamo kakve probleme ima ovaj čovek, čija će partnerka kretanje novih proizvodnih danas dobiti cveće, ali problem aktivne muške populacije u programa i neophodno reselima nije samo veliki stepen nezaposlenosti (budući da su strukturisanje. Problem je upravo oni najčešće vlasnici poljoprivrednih imanja),već loši nerazvijenost svih vrsta seuslovi života koji uzrokuju intenzivnu migracija žena iz sela u oske infrastrukture, ukljugradove. U Srbiji danas ima sela u kojima polovina muškaraca ostaju neoženjeni do kasnih pedesetih ili do kraja života. čujući obrazovnu, socijalnu a posebno putnu, što sve sprečava razvoj ruralne ekonomije. S obzirom na to da demografska struktura ruralnih oblasti često nije odgovarajuća, kako bi podržala pružanje lokalnih javnih usluga ili izgradnju fizičke infrastrukture, teško je očekivati da će većina srpskih ruralnih oblasti dobiti bilo koju od njih u bližoj budućnosti. Kako ovi regioni imaju teškoća da uspostave neophodnu kritičnu masu objekata, proizvodnih usluga i infrastrukture za podršku uspostavljanja poslova ili preduzetništva, privreda ne stvara mogućnosti za zapošljavanje i postoje jaki podsticaji za mlade ljuda da nastave da se iseljavaju. Nezaposlenost i nedostatak usluga, što vodi do ruralnog egzodusa, bio je opšti šablon u ruralnim područjima od kada je poljoprivredni sektor prestao da bude pribežište u zapošljavanja (OECD, 2006) i to nije specifično samo za Srbiju. Ruralne oblasti i sela su najveće blago i najdragocenije javno dobro svake zemlje, pa i Srbije. Pored ekonomskih i socijalnih razloga očuvanje, obnavljanje i razvoj ruralnih zajednica imaju svoju demografsku, ekološku i kulturnu dimenziju i iskazuju potrebu i sposobnost da se poboljša kvalitet života tih zajednica u svoj njegovoj punoći. Otuda i naša potreba za kreiranjem pravog društvenog pokreta za integralni ruralni razvoj i jačanje


41

prepoznatljive ruralne kulture, samopouzdanja i samosvesti (Malešević, 2004).

Petar Bekov, popularni Perča, povratnik je iz grada. I sa desetak zanata „u prstima” i svojom velikom angažovanošću u poljoprivredi i turizmu, Perča živi teško u svom malom selu Smilovci u podnožju planine Vidlič blizu Dimitrovgrada u Istočnoj Srbiji.

Ruralne zajednice moraju da se suoče s brojnim izazovima, koji doprinose slabijim ekonomskim performansama, ali i pojavi siromaštva. Prema studiji Svetske banke Ruralna ranjivost u Srbiji, domaćinstva i regioni s većom zavisnošću od poljoprivrednih aktivnosti su u većem riziku od ugroženosti i siromaštva od onih gde veći udeo prihoda dolazi iz nepoljoprivrednih izvora. Veći udeo prihoda iz poljoprivrede je direktno povezan s većim ukupnim rizikom, posebno od elementarnih nepogoda kao što je, na primer, suša (Ersado, 2006). Smatra se da, s obzirom na to da će ruralne oblasti Srbije i u buduće biti pogođene negativnim klimatskim promenama, promenjeni uslovi za razvoj poljoprivrede mogu preizvesti još teže posledice po opstanak ruralnih zajednica, veće i od efekata trenutne ekonomske krize.

Danas je teško naći ovčara za čuvanje stada na srpskim planinama. Njihov je život težak jer provode većinu godine izolovani u planini, gde nepostojanje bilo kakve infrastrukture potpuno onemogućava komunikaciju, snabdevanje, pa i pristizanje hitne pomoći. Ovo stado na Staroj planini čuvaju ovčari izloženi na milost i nemilost oštroj klimi, bez kvalitetnog smeštaja i pod stalnom pretnjom vukova. Oni održavaju retka preostala stada sastavljena mahom od autohtonih, danas retkih rasa, od proleća do jeseni, kada ih spuštaju u dolinu. Iskustvo nedavnih pokušaja subvencionisanja njihovih plata, pokazalo je da interesovanje za ovu delatnost nije u potpunosti nestalo, što predstavlja veliki potencijal za aktiviranje ogromnog resursa planinskih poluprirodnih pašnjaka za stočarsku proizvodnju.

42


Održivi ruralni razvoj u Srbiji „Održivost” je termin novijeg datuma. On predstavlja kapacitet da se traje, izdrži. Reč održivo, međutim, koristi se danas u previše situacija; pritom javnost naročito zbunjuje termin „ekološka održivost”. Često se govori i o održivom razvoju, održivom rastu, održivoj ekonomiji, održivom društvu i održivoj poljoprivredi. Sve je održivo (Temple, 1992 cit. Wikipedia, 2012). Moda „održivosti” polako nervira jer zbunjuje javnost, koja se s pravom pita šta ona zapravo znači. Termin „održiv” zapravo je teško objasniti van konteksta, pa ćemo pokušati da ga objasnimo u okvirima sektora poljoprivrede i ruralnog razvoja. Po prirodi stvari, „održiva” poljoprivreda je suprotnost efikasnoj intenzivnoj poljoprivrednoj proizvodnji, baziranoj na eksploataciji tehničkih proizvodnih kapaciteta zemlje, biljaka i životinja,

Održivost ruralnog razvoja u Srbiji pre svega zavisi od čovekovog aktivnog prisustva u seoskim sredinama.

June rase buša, nalik divljim preživarima, odlično se snalazi i na siromašnim pašnjacima na kojima moderne rase goveda nemaju šta da traže. Da li su poboljšanje rasnog sastava i prisilna melioracija siromašnih travnjak koja ugrožava životnu sredinu onda pravo rešenje za njihovu ekonomsku valorizaciju?


43

radi ostvarivanja niske cene, bez računice o šteti po čovekovu okolinu i dovoljne količine hrane, bez obzira na kvalitet. Poljoprivreda koja može da nosi epitet „održivosti” zasniva se na razumevanje prirode i njenih procesa i više znanja nego ikad – to je „novi način gledanja na stare stvari”. Održivost nije stvar izbora već stvar nužnosti. Prihvatanjem i razumevanjem „održivosti” postoji mogućnost da se nedostaci u ruralnoj Srbiji pretvore u prednosti. Srbija zaista ima dobre šanse da preskoči nekoliko stepenika na putu ka dostizanju održivosti svog ruralnog razvoja, i to za kratko vreme, ukoliko aktivira tradicionalna znanja i iskustvo koja i dalje funkcionišu u praksi, bez čekanja da neko drugi izmisli održiva rešenja za njene specifične uslove. Tradicionalno domaće znanje živi u ruralnim zajednicama. Da bismo mogli da iskoristimo ovu priliku, moramo prvo da zaista prihvatimo i razumemo zašto ovaj prividno oštar zaokret unazad mora biti izveden. Da bismo mogli da razumemo, prvo treba da ponovo razmotrimo značenje reči progres. On mora da počne rehabilitacijom održivog načina života, dakle punim prepoznavanjem tradicionalnog, etnički zasnovanih znanja, veština, normi i institucija, i uz poštovanje uobičajenih prava starosedelaca. Na tim pretpostavkama zaista može početi jedan strpljiv, nenasilan proces pregovaranja o budućim ekonomskim i ekološkim pravima i odgovornostima među različitim zainteresovanim stranama.

Đerdapska klisura je najvažniji deo prirodnog kapitala regiona Donjeg Podunavlja.

44


Treba, dakle, nastojati da se dalje unapređuju i održavaju kapitalni resursi onog prostora kojim se bavimo. Kapital je stalna zaliha dobara koja pripadaju jednom ruralnom prostoru i od kojih možda zavise njegova budućnost i dobrobit njenih ljudi i naselja. Četiri vrste kapitala odgovaraju svakom od četiri stuba razvoja. • Ljudski kapital uključuje lične ljudske veštine, znanje, iskustvo itd. Ovaj kapital se može unaprediti obrazovanjem, obukom i „izgradnjom kapaciteta”, uz izvestan napor da se zadrže mladi i vešti ljudi ili privuku sposobni ljudi iz drugih krajeva. • Privredni kapital uključuje već ustanovljena preduzetništva svih vrsta (farme, preradne kapacitete, usluge, turističke objekte) i proizvode ili sirovine iz okruženja (kao što su proizvodi gazdinstava i šuma, termalne vode, čak i otpad iz postojećih fabrika) koji mogu stvoriti osnovu za postizanje veće dodate vrednosti. Ova vrsta kapitala može se unaprediti širenjem preduzeća, stvaranjem novih preduzeća ili jačanjem privrednih lanaca na posmatranom lokalitetu. • Ekološki ili prirodni kapital uključuje zdrave eko-sisteme, čiste reke, čist vazduh, prirodu, tzv. kulturne pejzaže i istorijske zgrade (rezultat delovanja čoveka). Ovaj kapital se može zaštiti i unaprediti tako što će se izbegavati one aktivnosti koji bi mu nanele štetu. Dakle, treba ih koristiti na načine koji ih održavaju i obogaćuju, a uz to su potrebni za korist društva i privrede. • Društveni ili institucionalni kapital uključuje formalne i neformalne institucije i mreže kao što su škole, zdravstveni centri, društva i klubovi, lokalne samouprave, socijalni servisi. Ovaj kapital se može unaprediti održavanjem snage i demokratske odgovornosti javnih institucija, razvojem kapaciteta za upravljanje javnih službenika, jačanjem civilnog društva i izgradnjom partnerstva koji je u centru procesa lokalnog razvoja. Ruralni razvoj u Srbiji uveliko zavisi od konačnog jačanja svesti da primarna poljoprivredna proizvodnja i eksploatacija prirodnih resursa ne mogu same da održe ruralnu ekonomiju. Njena nova struktura, međutim, mora biti izgrađena na postojećem kapitalu, koji onda može dalje stvoriti napredak. Polazak od nule je moguć, ali je vrlo skup. Istorijska linija ekonomskih aktivnosti u lokalnoj sredini brzo i jeftino će posvedočiti o postojećem kapitalu i dobrim praksama, ili greškama zabeleženim u iskustvu lokalne zajednice. Lokalna ekspertiza može obezbediti vredne inpute koji se mogu ukrstiti sa spoljnom ekspertizom i ad hoc procenom postojećeg stanja i mogućnosti, a ova sinergija jedina može da izrodi najverovatnije uspešno i održivo rešenje. Proširenje primarnog sektora je još moguće uvođenjem održivog upravljanja zemljištem, vodom, pašnjacima i šumama u većini područja Srbije. U Srbiji je zemljište nepovoljno za poljoprivredu pogodno za intenzivniju proizvodnju drveta i ostalih šumskih proizvoda: lekovitog bilja, šumskog voća, pečuraka, kao i parapoljoprivrednih proizvoda iz pčelarstva. Uzgoj divljači i akvakultura mogu pomoći da pritisak lova i ribolova na prirodne resurse ribe i divljači bude manji. Ruralne oblasti koje, zbog ograničenosti zemljišnih resursa, ne mogu da iznesu intenzifikaciju poljoprivrede zahtevaju očuvanje tradicionalnih


45

održivih sistema kako bi se očuvala priroda. Ali one, s druge strane, pružaju povoljnosti za uvođenje turizma, na primer, uz jedini zahtev da ove aktivnosti budu dimenzionisane u skladu s okruženjem da se ne bi poremetila osetljiva ravnotežu lokalne zajednice i prirode.

Ovakave, nekada uobičajene, predivne scene danas su postale veoma retke u Srbiji. U Deliblatskoj peščari u Južnom Banatu još postoje tradicionalni pašnjaci na kojima pasu stare rase goveda i ovaca a na Staroj planini se poslednjih godina rehabilituju tradicionalni pašni sistemi koji postaju sve atraktivniji za turiste

46


RURALNI TURIZAM U SRBIJI Situacija u ruralnom turizmu Ruralni turizam se u Srbiji definiše kao turizam koji posetiocu nudi „ruralno okruženje” tako što mu omogućava da na jedinstven način doživi mrežu života prirode, kulture i ljudi. To podrazumeva da posetilac uživa u autentičnim, originalnim iskustvima i vraćanju korenima ili suštini ruralnog načina života. Ruralni turizam se zasniva na principima održivosti i podrazumeva niz aktivnosti i usluga koje stanovništvo u ruralnim oblastima organizuje upravo na bazi elemenata koji karakterišu te ruralne oblasti. Pritom ponuda u ruralnom turizmu ne obuhvata samo vidljive karakteristike prirode, arhitekture, narodnih umotvorina, gastronomije već i one nevidljive kao što su, na primer, tradicionalna gostoljubivost, običaji, kultura odnosa s prirodom, kultura komunikacije, verovanja i legende lokalnog stanovništva različitih nacionalnosti i religija koji su na konkretnom prostoru razvili specifičan način života. Upravo taj doživljaj jedinstvene multidimenzionalne mreže života ostvaren kroz lični kontakt s lokalnim stanovništvom čini ruralni turizam jedinstvenim. Iako solidno razvijen, naročito u nekim delovima Vojvodine, Centralne i Zapadne Srbije, ruralni turizam je još nerazvijen i nedovoljno prepoznat turistički proizvod Srbije. Do sada je ruralni turizam podržan sa više od 32.000 registrovanih i neregistrovanih kreveta u ruralnim područjima, od kojih je samo 10.000 u seoskim naseljima. Na osnovu istraživanja lokalnih turističkih organizacija u Republici Tradicionalna gostoljubivost je jedna od najcenjenijih Srbiji procenjuje se da ruralni komponenata srpske ponude ruralnog turizma, turizam u ovom trenutku di„Vlaška kuća” kod Kladova rektno učestvuje u ekonomiji Srbije sa 10,4 milijarde dinara. To predstavlja 16% ukupnog BDP-a u sektoru putovanja i turizma u Republici Srbiji 2010. godine. Zabeležena prosečna dnevna potrošnja je manja nego u drugim zemljama i iznosi 1900 dinara po osobi, ne uključujući troškove smeštaja i prevoza. Procenjuje se da je 2009. godine ruralni turizam ostvario 2,7 miliona noćenja ili 27% ukupnog broja turističkih noćenja u Republici Srbiji. Analiza podataka iz ovih istraživanja pokazuje da postoje velike sezonske varijacije i mala stopa popunjenosti smeštajnih kapaciteta u ruralnim oblastima. Prosečna stopa popunjenosti hotela u ruralnom smeštaju iznosi 4%, a


47

ostalih smeštajnih kapaciteta 21%. Da bi korišćenje kapaciteta bilo potpunije, osim same promocije ruralnog turizma mora se unaprediti postojeća i buduća ponuda smeštaja, a broj kreveta povećati u skladu sa zahtevima tržišta. Na primer, veliki deo ciljane populacije koju zanima ruralni turizam pripada različitim grupacijama: planinari, deca, bajkeri, timovi iz raznih firmi i sl. Jedan od njihovih primarnih zahteva je da se ne razdvajaju pri smeštaju. Dakle, konkretno selo u kome borave (ako je to već nemoguće učiniti u istom domaćinstvu) moralo bi da bude u stanju da smesti 45–50 ljudi, koliki je obično standard za ture s autobuskim prevozom. Ukoliko se ovaj uslov ne može ispuniti, turiste u tom mestu neće zadržati duže nijedna aktivnost, pa ni savršena ponuda hrane, zabave i sl. U najboljem slučaju, neke od ponuđenih usluga u mestu koje ne može obezbediti smeštaj cele grupe ovakve će grupe konzumirati samo usput. Ukoliko je ciljna grupa npr. porodica, nikako se ne može tolerisati nedostatak kupatila, a u skorije vreme ni zajednički mokri čvor itd. Ponuda smeštaja u tom smislu treba da pretrpi promene tako što će se uvesti posebne oznake za označavanje kvaliteta smeštaja i ponuđenih usluga. Prema nedavno usvojenom planu, turizam u Republici Srbiji trebalo bi da sledećih pet godina dostigne ukupnu godišnju stopu rasta od 3%. Sličan rast može se očekivati i u ruralnom turizmu gde broj kreveta treba da naraste za novih 8000. Implementacija Programa razvoja održivog ruralnog turizma trebalo bi da stimuliše razvoj ruralnog turizma u Republici Srbiji, što će omogućiti povećanje stope njegovog rasta za dodatnih 8%. Prema tome, ukupna stopa rasta u turizmu koja se očekuje u narednih 5 godina iznosi 11% i rezultat je i rasta ostvarenog na osnovu ovog programa.

Domaćinstvo „Tri hrasta” u selu Klatičevo kod Gornjeg Milanovca pruža jednu od najkompletnijih usluga u ruralnom turizmu Centralne Srbije.

48


Strateški plan razvoja turizma za Srbiju je 2007. godine identifikovao ruralni turizam kao važan proizvod, koji može da pokaže orijentaciju Srbije ka prirodi i razvoju održivog turizma. Takođe je konstatovano da je ruralni turizam Srbije zastupljen širom njene teritorije i da nudi različita iskustva u vizuelnom i emotivnom smislu. Renoviranje i oživljavanje postojećih objekata u selima Srbiji u službi ruralnog turizma prepoznati su kao povoljan razvoj događaja. U smislu različitih ekonomija i iskustava, definisana su i četiri turistička klastera: Vojvodina, Beograd, Jugoistočna Srbija i Jugozapadna Srbija. Prema Master-planu razvoja ruralnog turizma iz 2010. godine, definisano je 12 klastera ruralnog turizma (KRT): 1. KRTG 1: Centralna Srbija i Zapadna Srbija – KRT1: Golija; KRT2: Zlatar i Zlatibor; KRT3: Kopaonik; KRT 4: Centralna Srbija; 2. KRTG 2: Južni Banat i Donje Podunavlje – KRT5: Donje Podunavlje; KRT6: Južni Banat; 3. KRTG 3: Istočna Srbija – KRT7: Sokobanja; KRT 8: Istočna Srbija; KRT9: Jugoistok; 4. KRTG 4: Vojvodina – KRT10: Fruška gora; KRT11: Gornje Podunavlje; KRT12: Sever. Program razvoja održivog ruralnog turizma Srbije izrađen je na osnovu Strategije razvoja turizma Republike Srbije i Nacionalnog master-plana za razvoj ruralnog turizma, dokumenata Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja”. Program je u potpunosti usklađen sa Zakonom o turizmu Republike Srbije. Cilj programa je razvoj ruralnog turizma u Srbiji u svrhu diverzifikacije ruralne ekonomije, a radi smanjenja siromaštva, poboljšanja kvaliteta života, očuvanja kulturnog bogatstva zemlje, zaštite životne sredine i ravnomernijeg regionalnog razvoja. Ovaj program ima takođe za cilj da ruralni turizam Republike Srbije doprinese ukupnom razvoju turizma zemlje, a u skladu s njegovim velikim potencijalom. Ruralni turizam je identifikovan kao ključni katalizator koji može pokrenuti ruralnu ekonomiju lansiranjem novih biznis inicijativa i razvojem sinergije između postojeće poljoprivredne proizvodnje i turizma.

Služenje obilnih obroka navika je u selima Srbije koja je prenesena i u turizam. Koliko je i kada je opravdana, ostaje da se razmotri od situacije do situacije.

Na osnovu identifikacije i procena osnovnih resursa za razvoj ruralnog turizma u Srbiji urađenih u okviru UNJP STRD projekta zaključeno je da Republika Srbija raspolaže bogatim diverzitetom prirodnih i kulturnih resursa atraktivnih za razvoj ruralnog turizma. Međutim, ti resursi nisu razvijeni do svojih punih potencijala. Osim toga, postoje i neki ozbiljni izazovi u pogledu razvoja ruralnog turizma, uključujući nepostojanje pratećih struktura. Kritična veza


49

je nedostatak upravljanja i organizacije između zainteresovanih strana na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou, odnosno javnog i privatnog sektora i civilnog društva, neophodnih za upravljanje ruralnim turizmom na efikasan i održiv način. Postoji opšta potreba za razvojem ljudskih resursa i kapaciteta koji treba da podrže razvoj ruralnog turizma. Nepostojanje svesti o turističkim potencijalima i vrednostima prirodnih i kulturnih dobara među stanovništvom, kao i nedovoljni kapaciteti i nedovoljna podrška ruralnom turizmu ukazuju na neophodnost uspostavljanja servisnih centara za razvoj ljudskih resursa, kao i pratećih struktura za podršku, kako bi se omogućio razvoj kapaciteta ljudskih resursa u ruralnom turizmu. Neke lokalne turističke agencije imaju u ponudi celogodišnje proizvode ruralnog turizma, dok i dalje manji broj međunarodnih turoperatera već promoviše ruralnu Srbiju. To znači da je određeno, ali ograničeno pozicioniranje već ostvareno. Međutim, broj stranih posetilaca je mali u odnosu na domaće, a to su uglavnom posetioci iz susednih zemalja. Kao i u slučaju drugih destinacija, osnovni pokretač tržišta ruralnog turizma je domaće tržište. Najveća barijera za razvoj ruralnog turizma je dostupnost – loša putna infrastruktura, razdaljina i loša i nedostajuća signalizacija. Slede nedostatak informacija, nedostatak sadržaja i ponuđača, kao i loši higijenski uslovi u turističkim oblastima i nepostojanje ponude organizovanih aktivnosti i drugih atrakcija uz ponudu smeštaja.

Priprema dobre tradicionalne hrane uči se od malih nogu. Mala domaćica iz turističkog gazdinstva „Gostoljublje” u selu Skakavica kod Kosjerića, Centralna Srbija

50

U stvarnosti se dobre potencijalne turističke destinacije u Srbiji mogu prepoznati u svim njihovim tipovima kao što su: tradicionalne, popularne destinacije (blizu velikih urbanih oblasti koje imaju veliki deo dnevnih posetilaca); bogate poljoprivredne oblasti (gde gazdinstva pružaju mnogo toga što se dopada posetiocima); oblasti za tradicionalan odmor (sa značajnim smeštajnim kapacitetama i infrastrukturom, koje nastoje da unaprede ponudu i smanje uticaj na životnu okolinu); udaljene oblasti (čija je privlačnost bazirana na divljači i divljini, s prilikom za razvijanje ekoturizma); planinske i šumske oblasti (sa već uspostavljenim ruralnim turizmom, ali koje nastoje da ojačaju svoju ponudu i učine je raznovrsnijom); zaštićene oblasti (nastoje da upravljaju turizmom, kao i životnom okolinom i lokalnom ekonomijom na integralan način) i ruralne oblasti s malim istorijskim gradovima i selima i bogatim istorijskim, arhitektonskim, kulturnim i industrijskim nasleđem.


Ruralni turizam je u visokoj korelaciji s drugim vrstama turističkih proizvoda koji su u Republici Srbiji već razvijeni, uključujući turizam baziran na prirodi i kulturni turizam. Ruralni turizam može da podrži dalji razvoj tih proizvoda i može da ih još više unapredi. TOS je na tržištu već promovisao proizvod nazvan „seoski život”, koji odražava ruralne vrednosti i simbole Republike Srbije kao dobru osnovu za ruralni turizam. Međutim, još postoje velike praznine u turističkom lancu vrednosti, uključujući neiskorišćene mogućnosti sinergije unutar lanca snabdevanja, pre svega između sektora poljoprivrede i sektora turizma. Celokupna promotivna kampanja TOS-a pod nazivom Soul Food (hrana za dušu) za 2012. zasnovana je na tradicionalnoj gastronomiji ruralnih oblasti Srbije i doprinosi popunjavanju ovih praznina. Međutim, to je samo prvi napor u promovisanju tradicionalnih lokalnih proizvoda. Mnogo posla ostaje na primeni standarda i kontrole kvaliteta u turističkom sektoru u celini, specijalno vezano za smeštaj i uslugu ishrane. Tražnja za uslugama u turizmu analizirana je na osnovu 588 anketa posetilaca sprovedenih u različitim opštinama u celoj Srbiji. Rezultati anketa potvrdili su da potražnja za uslugama u ruralnom turizmu u Srbiji već postoji. Osnovni razlozi za posetu ruralnim krajevima su aktivna priroda, obilazak prirodnih i kulturnih dobara i baštine, gastronomski specijaliteti i tradicionalna dešavanja i festivali. Aktivnosti za koje su najčešće zainteresovani turisti koji posećuju ruralne krajeve su pešačke ture, rad na poljoprivrednim gazdinstvima i krstarenja seoskim prostorima. Ključne reči kojima se najčešće opisuje ruralna Srbija su priroda, opuštena atmosfera i prijateljski raspolože„Team building” – izgradnja tima je novina ni ljudi. Generalno, posetioci su u ponudi srpskog ruralnog turizma. Grupa zadovoljni ili veoma zadovoljni poslenika ruralnog razvoja sa gostima iz Bugarske iskustvom u ruralnom turizmu i u Slavinjskom grlu na Staroj planini. ponovo dolaze i preporučuju ga članovima svoje porodice i prijateljima. Profil posetioca/ turiste pokazuje nizak stepen sofisticiranosti i zahteva u pogledu smeštaja i usluga koje se pružaju. Ključni segmenti turista koji posećuju ruralne krajeve uključuju parove, porodice s decom, grupe prijatelja i organizovane grupe kao što su šetači, ribolovci, kamperi itd. Srbija, međutim, ima mogućnosti da proširi ciljne grupe posetilaca svojih ruralnih oblasti u okviru sledećih grupa: posetioci na jednodnevnim izletima, korisnici kratkog odmora, porodice s malom decom, stariji građani, osobe s posebnim potrebama, naročito mlade osobe, obrazovne i druge grupe, uključujući team building i MICE klijente, osobe s invaliditetom itd. Na osnovu studije UNICEF-a, u saradnji s Ministarstvom prosvete i nauke, utvrđeni su potencijali za dečiji i omladinski turizam u Republici Srbiji, kao i mogućnosti vezane za revitalizaciju napuštenih škola, kao još jedan od načina za razvoj ruralnog turiz-


51

ma u Srbiji. Prvi rezultati studije pokazuju da Republika Srbija ima velike potencijale za obrazovni turizam za decu, omladinu i porodice. Takođe je otkriveno da u Srbiji postoje ozbiljne potrebe za razvojem obrazovnog turizma za ove ciljne grupe. Identifikovana su četiri modela aktivnog učenja koja bi mogla da se razviju u svim ruralnim okruženjima i povežu s konceptom ruralnog turizma koji će se nadalje promovisati na datom području: Projekat aktivnog učenja/nastave, Projekat izrade lokalnog plana aktivnosti za decu (LPA), Škole po meri deteta u Republici Srbiji i Program „Škole bez nasilja”. Srbija se suočava s različitim izazovima u sačinjavanju svoje konkurentne ponude u oblasti ruralnog turizma. U definisanju prioriteta za ulaganja u centre za aktivnosti kao važan element Deca školskog uzrasta iz gradskih diferencijacije uzeti su u obzir značaj različitih sredina uživaju u seoskom ambijentu. centara za aktivnosti u razvoju ruralnog proiDobro osmišljena edukacija uz zvoda/ iskustva i mogućnost privlačenja tražnje, zabavu može imati višestruku kao i specifičnosti teritorije Srbije i njihov arankorist za obrazovni proces. žman s obzirom na razvoj ruralnog turizma, u skladu sa 12 klastera ruralnog turizma (KRT). Centri za aktivnosti odabrani su na osnovu njihove mogućnosti da privuku tražnju, karaktera KRT-a i visine neophodnih ulaganja. Potreba za uspostavljanjem 92 centra u srednjoročnom periodu od 4 godine identifikovana je za sledeće tipove: Centar za dobrodošlicu, Centar za istraživanje, Projekat revitalizacije etno-sela, Centar za vodene aktivnosti, Ruralni centar za reciklažu i umetnost, Centar za šumski i planinski avanturizam, Dečji centar za obrazovanje kroz zabavu, Centar za sportske i avanturističke aktivnosti, Obrazovna farma, Glavna luka za brodove za krstarenje, Projekti rehabilitacije seoskih škola, Mala luka za brodove za krstarenje, Utočište sporijeg tempa života, Marina, Konjički centar, Ribarsko selo sa centrom ribarstva, Centar za lov, Svet srpskih vina i gastronomije i Centar za aero-aktivnosti. Opšti cilj razvoja ruralnog turizma u Srbiji je razvoj socijalno, ekonomski i ekološki održivog proizvoda u kratkoročnom i srednjoročnom periodu, od čega će korist osetiti lokalne zajednice u ruralnim krajevima. Ukoliko ne bude postojala interakcija socijalne, ekonomske i ekološke komponente i ukoliko te komponente ne budu izbalansirane, koristi od ruralnog turizma biće ograničene. Osim toga, ruralni turizam u Srbiji zavisi od velikog broja prirodnih i kulturnih dobara koja, u procesu razvoja turizma, moraju da se očuvaju, koriste na održiv način i dalje unapređuju. Održivi ruralni turizam izvor je lokalnog preobražaja, integriše lokalne zajednice u cilju poboljšanja njihovih uslova života i smanjenja siromaštva i doprinosi očuvanju prirodnih i kulturnih dobara kao što su biodivezitet, kulturna baština i tradicionalne vrednosti.

52


Ruralni turizam predstavlja mogućnost za Republiku Srbiju da se pozicionira na listi vodećih turističkih destinacija na Balkanu. Ova pozicija bi trebalo da bude osvojena ovladavanjem prodajnim prednostima, što uključuje kombinaciju materijalnog i nematerijalnog nasleđa, ruralnih aktivnosti i ruralnog stanovanja i istovremeManifestacija isterivanja krda buše na visokoplaninske no naglašavanjem istinpašnjake Stare planine izazvala je u proleće 2012. veliko skog srpskog karaktera interesovanje među mladima školskog uzrasta. u svemu navedenom. Destinacije treba da odražavaju autentičan duh Republike Srbije na celoj njenoj teritoriji. Strategije pozicioniranja i aktivnosti treba da sadrže kombinaciju fizičkih i duhovnih elemenata koji omogućavaju pozicioniranje autentičnog ruralnog turizma koji će odražavati autentični duh Republike Srbije. Izjave o pozicioniranju su poziv da se duh Srbije istraži, oseti i podeli s originalnim Srbima, navodi se dalje u Master-planu razvoja ruralnog turizma. Razvoj ruralnog turizma treba da doprinese ostvarenju Milenijumskih ciljeva razvoja za Republiku Srbiju i to, pre svega, iskorenjivanju ekstremnog siromaštva, osiguranju održivosti životne sredine i razvijanju globalnog partnerstvo za razvoj. UNJP STRD igrao je značajnu ulogu u promovisanju ruralnog turzima na nacionalnoj i internacionalnoj sceni. STRD program i mali projekti za unapređenje turizma podržani kroz MDG Fond predstavljeni su tokom međunarodnih sajmova turizma 2011. i 2012. godine.


53

Teorija održivosti i ruralni turizam Najčešće korišćena definicija održivog razvoja je i dalje ona iz izveštaja Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj (Brundtland Report, 1987) – održivi razvoj je „proces zadovoljenja sadašnjih potreba bez ugrožavanja mogućnosti budućim generacijama da zadovolje svoje potrebe”. Održivi razvoj se, dakle, odnosi na stvaranje boljeg života za sve ljude na takav način da bude održiv u budućnosti kao što je i sada. Drugim rečima, održivi razvoj je baziran na principima zdravog i štedljivog ekonomisanja svetskim resursima, kao i na kapitalu koji koristi te resurse tako da se korist od njih pravilno raspodeli. Koncept je evoluirao od definicije iz 1987. godine, naročito kroz Agendu 21, plana aktivnosti proisteklog iz EU Konferencije o životnoj sredini i razvoju (Rio, 1992), i plana implementacije sa Svetskog samita o održivom razvoju (Johanesburg, 2002). Tada su prepoznate i naglašene tri dimenzije ili „stuba”. 1. Ekonomska održivost – stvarati prosperitet u različinim nivoima društva i baviti se isplativošću svih ekonomskih aktivnosti. U suštini, reč je o održivosti preduzeća i poslovanja i njihovoj sposobnosti da se održavaju na duži rok. 2. Socijalna održivost – poštovanje ljudskih prava i jednake mogućnosti za sve u društvu. Ona zahteva i jednakost u raspodeli koristi, s naglaskom na iskorenjivanje siromaštva. Naglasak je na lokalnim zajednicama, čije sisteme životne podrške treba održavati i ojačati, prepoznati i poštovati različite kulture i izbegavati svaki oblik eksplatacije. 3. Održivost životne sredine – konzervacija i upravljanje resursima, specijalno onim neobnovljivim ili dragocenim u smislu održavanja života. To zahteva akcije za minimiziranje zagađenja vazduha, zemlje, vode i za konzervaciju biološke raznovrsnosti i prirodnog nasleđa.

Ruralni turizam je važan kanal podizanja svesti o vrednostima ruralnih prostora i potrebi njihovog očuvanja.

54


Održivi turizam pokušava da što manje utiče na životnu sredinu i lokalnu kulturu, a pomaže lokalnom stanovništvu da se zaposli. Cilj održivog turizma je da omogući da razvoj donese pozitivno iskustvo lokalnom stanovništvu, turističkim organizacijama, kao i samim turistima. Održivi turizam nije isto što i eko-turizam (WIKIPEDIA, 2012). Radi sveobuhvatnijeg objašnjenja koncepta održivosti za turistički sektor UN WTO i UNEP (2005) identifikovali su dvanaest ciljeva održivog turizma: ekonomsku održivost, lokalni prosperitet, kvalitet zapošljavanja, socijalnu jednakost, zadovoljenje posetila-

ca, lokalnu kontrolu, zajednicu blagostanja, kulturno bogatstvo, fizički integritet, biološku raznovrsnost, efikasnost resursa i čistu životnu sredinu. Turizam je u posebnom položaju kada je posredi doprinos koji može imati za održivi razvoj. Prvo: zbog dinamičnosti i rasta turističkog sektora i velikog doprinosa ekonomiji mnogih zemalja i lokalnih destinacija. Drugo: zbog posebnog odnosa između potrošača (turiste), industrije, životne sredine i lokalne zajednice. Poseban odnos nastaje jer, za razliku od ostalih sektora, potrošač u turizmu (turista) putuje do proizvođača i proizvoda. Ova činjenica omogućava da turizam pomogne poljoprivredi da postane održiva, specijalno u oblastima koje su daleko od tržišta. Ili da pomogne sitnom sektoru koji, zbog ograničenih količina proizvoda koje iznosi na tržište, njih opterećuje visokim troškovima transporta i manipulacije, koje na tržištu ne može da povrati bez obzira na visok kvalitet proizvoda. Turizam je u mogućnosti da obezbedi lokalno tržište za te proizvode po ceni višoj od uobičajene jer visok kvalitet poljoprivrednih proizvoda dodatno doprinosi atraktivnosti turističke ponude, a važi i obrnuto. Ako se obezbedi sinergija na osnovu ovih interakcija, uspeh je zagarantovan. Jedinstveni aspekt odnosa između turizma i održivog razvoja može se definisati na sledeći način. 1. Interakcija: priroda turizma kao industrije usluga zasniva se na predstavljanju iskustava novih mesta, što znači da uključuje znatnu količinu interakcija, direktnih i indirektnih, između posetilaca, zajednica koje ih ugošćavaju i njihove životne sredine.

Ruralni turizam podrazumeva izazivanje jakih emocija kod gosta. Emocije su važan aspekt u zadovoljenju potreba i tražnje kupaca usluga, ali i ponuđača tih usluga.

2. Svest: turizam čini da ljudi, posetioci i domaćini, postanu mnogo svesniji tema vezanih za životnu sredinu i razlike između nacija i kultura. Ovo može uticati na stavove i brigu o održivosti, ne samo tokom putovanja već i tokom života. 3. Zavisnost: veliki deo turizma je zasnovan na tražnji posetilaca da osete čistu i netaknutu životnu sredinu, atraktivne prirodne oblasti, autentičnu istorijsku i kulturnu tradiciju i srdačne domaćine s kojima uspostavljaju dobar odnos. Turizam zavisi od postojanja svih ovih elemenata (UNEP/WTO, 2005).


55

Ova bliska i direktna veza stvara osetljivu situaciju, pri čemu turizam može biti vrlo štetan, ali takođe i vrlo pozitivan za održivi razvoj. Razvijen bez brige za održivost, turizam može ne samo da šteti društvu i životnoj sredini već i da sadrži seme sopstvenog uništenja. Održivi turizam nije posebna vrsta turizma, kompletan turizam mora biti više održiv. Kao reakcija na negativan uticaj turizma razvijen je koncept „održivog turizma”. Svetska turistička organizacija Ujedinjeniih nacija definisala je 1988. godine održivi turizam: „Održivi turizam zadovoljava potrebe turista i regiona domaćina i istovremeno štiti i unapređuje mogućnosti u budućnosti. Zamišljen je da vodi upravljanju svih resursa na takav način da ekonomske, socijalne i estetske potrebe mogu biti ispunjene održavajući kulturni integritet, esencijalne ekološke procese, biološku raznovrsnost i sisteme podrške životu” (EUROPARC, 2012). Prema definiciji WTO, održivi turizam treba da zadovolji sledeće elemente. Omogućava optimalno korišćenje prirodnih resursa koji su ključni element u razvoju turizma, održava osnovne ekološke procese i pomaže u očuvanju prirodnih resursa i biodiverziteta. Poštuje socijalnokulturnu autentičnost i zajednicu domaćina, čuva izgrađeno i živo kulturno nasleđe i tradicionalne vrednosti i doprinosi međukulturnom razumevanju i toleranciji. Obezbeđuje održive, dugoročne ekonomske aktivnosti, pruža socioekonomske koristi svim korisnicima, uključujući stabilnu zaposlenost, mogućnosti da se zaradi i socijalne usluge u zajednici domaćina i doprinosi iskorenjivanju siromaštva. Održivi razvoj turizma zahteva učešće svih relevantnih aktera, kao i jako političko rukovođenje, i to da bi se obezbedilo šire učešće i izgradio konsenzus. Postizanje održivog turizma je kontinuirani proces koji zahteva konstantno praćenje uticaja, uvođenje neophodnih preventivnih i/ili korek-

56

Akteri ponude ruralnog turizma su svi članovi lokalne zajednice, bilo da su direktni ponuđači usluga u turizmu ili su samo učesnici u kreiranju imidža te zajednice.


tivnih mera gde god je to neophodno (UNEP/WTO, 2005). Održivi turizam treba takođe da omogući visok nivo zadovoljstva turista i osigura im višeznačno iskustvo, podiže njihovu svest o održivosti i promoviše održivu turističku praksu među njima. Jednostavno rečeno, za održivi turizam se može reći da je: „Turizam koji uzima u potpunosti u obzir sadašnju i buduću ekonomiju, socijalni i ekološki uticaj, bavi se potrebama posetilaca, industrije, životne okoline i zajednicama domaćina.” Učiniti turizam više održivim, znači uzeti u obzir ove uticaje i potrebe pri planiranju i razvoju tako da važi jednako za turizam u gradovima, odmaralištima, seoskim i primorskim područjima, planinama i zaštićenim oblastima. To se može primeniti i na sve oblike biznis i zabavnog turizma (UNEP/WTO, 2005).

Pogled na Staru planinu sa Vidliča, opština Dimitrovgrad


57

SEKTOR MALIH FARMI U SRBIJI – ČINJENICE I POTREBE Mala seoska gazdinstva i male farme u Srbiji Mala poljoprivredna seoska gazdinstva, mada često neprofitabilna iz perspektive biznis orijentisane farme, opstala su s vremenom. Svi razlozi za njihovu upornost i žilavost nisu još shvaćeni, ali postoji opšta saglasnost da su takva gazdinstva vekovima igrala važnu ulogu u obezbeđenju hrane i skloništa tokom ekonomskih teškoća za svoje vlasnike i njihove rođake u gradu. U toku je debata o tome šta bi moglo podstaći mala gazdinstva da postanu profitabilna ili da napuste poljoprivredu. Takva kretanja bi potpomogla strukturne promene u poljoprivrednom sektoru i ruralnoj ekonomiji u celini. Brojne mere se odnose na ovu temu i, u kontekstu najnovijeg uvećanja EU, uvedene su specijalne tranzicione mere za promovisanje razvoja najmanjih poljoprivrednih gazdinstava u komercijalne privatne farme. Da bi bilo moguće osmisliti adekvatnu politiku ruralnog razvoja u Srbiji, od ključne važnosti je razumevanje malih seoskih poljoprivrednih gazdinstava. Isti model možda ne bi bio odgovarajući za svaku priliku.

Vlaška vitiriga (Racka) ovca je sitna, ali žilava – ovo je otporna i prilagodljiva životinja pogodna za uzgoj u ekstenzivnim uslovima malih farmi zasnovnim, pre svega, na oskudnoj ishrani i skromnim uslovima smeštaja i nege; Labudovo okno, Južni Banat.

Mala poljoprivredna gazdinstva obično imaju malo kapitala – zemljišta i radne snage. Često ih karakteriše visok udeo neto nepoljoprivrednog prihoda, kao i nešto viši nivo formalnog obrazovanja nego što ga imaju ostala striktno farmski orijentisana domaćinstva.

58


Viši nivo obrazovanja preduslov je za zaposlenost van sektora poljoprivrede, ali i za diverzifikaciju ekonomije na samom gazdinstvu. Širok spektar poljoprivrednih proizvoda koje proizvode uglavnom je namenjen zadovoljenju porodičnih potreba za hranom, ali izbor proizvoda neretko ne odgovara u potpunosti uslovima životne sredine, tako da ta proizvodnja nije uvek ekonomski i ekološki opravdana. Ova gazdinstva su obično vrlo zatvorena i nastoje da održe svoj način života i tradiciju i oklevaju da uvedu bilo kakvu izmenu u sistem koji je omogućio njegovim vlasnicima da godinama opstaju. Uz njihove sadašnje ekonomske teškoće postoji i opasnost da ih razvoj poljoprivredno-prehrambenog lanca dalje marginalizuje, međutim, literatura pruža malo dokaza da će se ona drastično smanjivati. Da bi se razumelo zašto mala poljoprivredna gazdinstva ne treba posmatrati samo s ekonomske taške gledišta, treba gledati i na neekonomske faktore kojima se ona rukovode. Pretpostavlja se da se mala poljoprivredna gazdinstva ponašaju racionalno u okviru datih ograničenja u ruralnim oblastima, gde dodatno treba takođe uzeti u obzir i socio-psihološke aspekte. Mogu se identifikovati sledeće varijante postojećih tipova domaćinstava: seoska nepoljoprivredno orijentisana, seoska penzionerska, naturalna i polunaturalna, što čini ovaj posao još komplikovanijim.

Mozaični predeo Negotinske Krajine: sitna povrtarska i ratarska proizvodnja u ataru sela Vidrovac

Prema Bogdanov, 2008, u Srbiji su, u proseku, privatna gazdinstva znatno manja nego u mnogim drugim evropskim zemljama. Ona navodi da prema Popisu iz 2002. godine postoji oko 778.900 privatnih gazdinstava u Srbiji prosečne veličine 2,5 ha obradivog ze-


59

mljišta (3,6 ha poljoprivrednog zemljišta), podeljene na prosečno 4 parcele po gazdinstvu. To stavlja Srbiju na evropsko dno i u pogledu fragmentisanosti poljoprivrednog poseda. Prema istom popisu, preko 75% privatnih gazdinstava ima manje od 5 ha, a manje od 5% ima više od 10 ha zemlje. Zbog svoje male veličine, većina ovih gazdinstava proizvodi samo za sopstvene potrebe a prodaje samo mali deo proizvedenog. Shodno tome, mnoge poljoprivredne porodice uveliko zavise od nepoljoprivrednih izvora zaposlenja i prihoda. Rezultati pomenutog popisa pokazuju dve velike promene u poređenju s popisom iz 1991. godine: smanjenje ukupnog broja poljoprivrednih gazdinstava i povećanje, u ukupnom broju, udela nepoljoprivrednih gazdinstava koja se bave poljoprivredom samo za svoje potrebe i obezbeđuju prihod van gazdinstva. Prema Popisu iz 2002. godine, nepoljoprivredna gazdinstva su postala dominantna ekonomska kategorija s udelom od 62% u ukupnom broju gazdinstava u Srbiji, dok je broj onih poljoprivrednih (17,8%) i mešovitih (16,4%) gotovo jednak. U grupi onih sa preko 5 ha zemlje (oko 174.000 u Srbiji), 36% su nepoljoprivredna gazdinstva, 33% poljoprivredna i 28% mešovita (part-time). To ukazuje da je u toku proces menjanja uloge gazdinstava u pogledu ekonomske strukture (izvora prihoda), kao i strukture zemljišnog poseda. Prema BSRS, 2005. (Bogdanov, 2008), poljoprivrednici privatnici poseduju oko 80% od 5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta. Mala seoska gazdinstva su vrlo zastupljena u socijalno-ekonomskoj strukturi seoskih domaćinstava Srbije. U ruralnim regionima Srbije (definisanim prema OECD metodologiji) ima 1365 miliona gazdinstava, što čini 54% ukupnog broja u Srbiji. Njih 328.000 ima do 3 ha zemlje, što čini 56% od ukupnog broja seoskih domaćinstava. U procesu tranzicije i stvaranja nove agrarne strukture njihova pozicija je veoma ranjiva. Zbog ograničenih resursa ova gazdinstva podležu većem riziku u prihodovanju. Problem ranjivosti malih ruralnih gazdinstava tokom tranzicije poznat je u ruralnoj praksi Evrope kroz iskustvo novih članica, tako da Srbiju očekuju (i već postoje) suočavanja sa sličnim problemom tokom pristupanja EU. Pristupni i tranzicioni programi podrške (SAPARD i IPARD) predviđali su posebne mere pomoći tim gazdinstvima da se transformišu u tržišno orijentisana gazdinstva održivog potencijala. Ovo iskustvo je važan putokaz Srbiji u procesu

60

Proizvodnju na malim imanjima ostarelih roditelja često podržavaju njihova deca iz gradova, kao dopunu sopstvenih nedovoljnih prihoda


kreiranja nacionalne strategije ruralnog razvoja. Glavna lekcija naučena iz iskustva drugih zemalja je da je neophodno obezbediti određene uslove radi osiguranja ruralnog razvoja, i to: unapređenje znanja, poboljšanje fizičke infrastrukture, pristup finansijskom tržištu, funkcionalno tržište zemljišta i odgovarajuće poslovno okruženje za razvoj malih i srednjih preduzeća. Uticaj lokalnih poslenika je važan a značaj ruralne nefarmske ekonomije moraju prepoznati prvenstveno kreatori politike i oni koji odlučuju. Većina malih poljoprivrednih gazdinstava ostvaruje prihode od zaposlenja van poljoprivrede, od prodaje poljoprivrednih prozvoda i od penzije. Iako samo 29% domaćinstava vidi kao svoj glavni prihod onaj iz poljoprivrede, ipak 68% njih kaže da su oni stvorili prihod od ove aktivnosti. To potvrđuje tezu da je poljoprivreda značajan amortizer socijalne i ekonomske nestabilnosti malih gazdinstava koji im garantuje prehrambenu sigurnost i smanjuje rizike kojima su izloženi (Bogdanov, 2008). Struktura prihoda malih ruralnih gazdinstava može se poboljšati u skladu s raspoloživim resursima, ali ipak treba uvesti neke promene koje neće samo pratiti investicije u njihovu proizvodnju već takođe i bolju organizaciju, kooperaciju i partnerstvo u zajednici, unaprediti marketing, uključujući stvaranje lokalnih tržišta kroz direktni marketing i turizam, brendiranje proizvoda itd. Tradicionalna saVećina značajnijih inicijativa za radnja među ljudima u ruralnim oblastima, obnavljanje poljoprivredne proizvodnje u međutim, izgleda da je deo istorije. Mala selima finansirana je spolja, ali najčešće zavisi od angažovanja viška radne poljoprivredna gazdinstva su često otuđeni snage iz propale lokalne industrije. i marginalizovani deo lokalne zajednice iako ona nisu potpuno protiv ove opcije a nisu ni dobro informisana o mogućnostima partnerstva i saradnje, modela itd. Nasuprot tome, mala gazdinstva čiji su vlasnici penzioneri koriste ređe zadruge i formalne organizacije. Kada se gleda na spremnost da se organizuju, podaci pokazuju da je više od 10% gazdinstva zainteresovano da postane član neke marketinške ili proizvodne organizacije. Otuda čak trećina anketiranih gazdinstava smatra da nijedna institucija ne radi na poboljšanju njihovog stanja. Mala poljoprivredna gazdinstva nisu uključena u kolektive i druge organizovane oblike poslovne saradnje, niti ona pokazuju bilo kakavo interesovanje za to. Članovi ovih domaćinstava su retko uključeni u socijalni život svog sela, osim u sportske klubove. Žene su još ređe aktivne u bilo kom obliku društvenih organizacija. Ova gazdinstva mogu videti udaljene nivoe odlučivanja i odgovornosti, svoju lokalnu samoupravu ili državu kao odgovorniju za njihovu situaciju od njih samih i njihovog neposrednog okruženja – udruženja farmera, NVO, poslovni sektor.


61

Polovina anketiranih malih poljoprivrednih gazdinstava (50%) ocenjuje svoj životni standard kao prosečan. Međutim, više od 41% njih veruje da im je životni standard loš ili vrlo loš. Ali ohrabruje optimistička prognoza bolje perspektive poljoprivrednih gazdinstava u budućnosti. Jedna trećina ispitanika očekuje da će im se situacija poboljšati, trećina da će ostati ista, a manje od 20% da će se pogoršati. Ispitanici su vrlo nepoverljivi prema svojim razvojnim prednostima i potencijalu svojih gazdinstava (slično svojoj oceni sposobnosti radne snage). Većina ispitanika nije mogla da se seti nijedne prednosti svojih domaćinstava u odnosu na druga ili su odbili da odgovore na ovo pitanje (Bogdanov, 2008). Seosko stanovništvo nije zadovoljno svojim kvalitetom života. Vidljivo su nezadovoljni dostupnošću i kvalitetom usluga na selu, naročito zdravstvenom zaštitom i kulturnim životom u selima. Međutim, nezadovoljstvo komunalnim problemima je neuporedivo veće od onog vezanog za usluge. Nedostatak ekonomske infrastrukture i socijalnog kapitala ili njihovo slabo organizovanje vide se kao manji problem, što je više posledica neznanja o tim uslugama nego nedostatak potrebe za njima. Za gazdinstva koja su pokušala da unaprede svoje poslovanje diverzifikacijom prihoda i započinjanjem nove aktivnosti (22% anketiranih domaćinstava) ključni problemi su bili nedostatak novca/kredita i nedostatak tržišta. Nedostatk kapitala, nepovoljni uslovi kreditiranja i niske cene poljoprivrednih proizvoda su glavni problem u gazdinstvima vezanim za poljoprivredu, koja u njoj vide i svoju buduću perspektivu (Bogdanov, 2008).

Uslovi života u selima Srbije jako se razlikuju od regiona do regiona i kreću se o katastrofalnih do odličnih. Generalno gledano sela imaju daleko lošije uslove života nego gradovi, a u Srbiji još postoje sela i zaseoci sa neregularnim ili bez snabdevanja strujom, vodom, osnovnim životnim namirnicama, bez komunalnih usluga, adekvatne infrastrukture itd.

62


Gotovo 50% domaćinstava vidi svoju budućnost van poljoprivrede i u aktivnostima van gazdinstva. Poljoprivredu, ili poljoprivredu s dodatnim aktivnostima, vide kao svoju buduću perspektivu samo oni koji trenutno strogo zavise od poljoprivrednih prihoda. Domaćinstva s prihodima iz drugih izvora nisu spremna da se an-

gažuju u poljoprivredi ili da više investiraju u tu vrstu poslova. Uprkos teškom nezadovoljstvu svojom pozicijom, kvalitetom života i pesimističkoj viziji života, polovina ispitanika nije videla ove činioce kao razlog za napuštanje sela. Kada se tome doda još 20% ispitanika koji nikad nisu mislili da napuste seoski život, dolazi se do rezultat da više od 60% ispitanika nije spremno da se odseli. Anketirana gazdinstva kao najvažnije preduslove za bolji život vide mogućnosti zaposlenja van poljoprivrede (66% ispitanika), pristup kreditima (57%) i bolje organizovano tržište (40%). Povećanje i diverzifikacija prihoda malih seoskih gazdinstava prioritet su u rešavanju problema u ruralnim oblastima koji se tiču smanjenja nominalne i prikrivene nezaposlenosti članova domaćinstva (Bogdanov, 2008). Prenaseljenost najvećih srpskih gradova postaje veliki problem i gradovi više nisu u stanju da apsorbuju višak radne snage iz ruralnih oblasti. Reaktiviranje radnih i proizvodnih resursa ruralnih oblasti je hitno potrebno. Osetljive grupe u ruralnim oblastime: siromašni, mladi i žene, jako su pogođene višedecenijskom nezaposlenošću. Alternativne mogućnosti zaposlenja – dopunski rad, kraće radno vreme, samozapošljavanje – delimično bi rešile ove probleme. Imajući u vidu zastupljenost na teritoriji Srbije, marginalizovane visokoplaninske oblasti predstavljaju najperspektivniji ruralni resurs. Tamo multifunkcionalne aktivnosti seoskog stanovništva imaju tradicionalne koTzv. svaštarska proizvodnja na seoskim gazdinstvima rene u mešovitim gazdinstvima, koja u Srbiji nije pitanje izbora, već pitanje opstanka su u stanju da koriste sve raspoložive prirodne resurse kroz raznovrsne tradicionalne odnose s prirodom. Ona mogu ponuditi mnogo više ako je ruralna ekonomija raznovrsnija od uobičajene ekspenzivne poljoprivrede i šumarstva i vraća se održivoj sakupljačkoj praksi, na primer, ili napreduje ka uvođenju turističkih i pratećih aktivnosti. Za ove regione gde je ruralno siromaštvo vrlo izraženo (na primer, siromaštvo učestvuje samo sa 44% u osetljivosti u Vojvodini, a s preko 84% u Jugoistočnoj Srbiji (Ersado, 2006)), takav razvoj je poslednja šansa da se spreći totalna depopulacija. Diverzifikacija delatnosti na samom gazdinstvu odnosi se na smanjenje rizika od tržišnih promena deljenjem poljoprivredne proizvodnje ili drugih nepoljoprivrednih aktivnosti na veći broj oblasti. Diverzifikacija zapravo zahteva angažovanje svih resursa u pravcu rasta


63

zaposlenosti. To može podržati “part time” – delimičan tip zaposlenosti i/ili samozaposlenje na farmi ili van nje, radi povećanja mogućnosti opstanka sektora sitnog farmerstva. U praksi ruralnog razvoja se dešava da ruralna ekonomija postane raznovrsna kada poljoprivredna zaposlenost počinje da opada. S druge strane, specijalizacija znači davanje prednosti jednoj komparativnoj prednosti farme ili oblasti koja više odgovara razvijenijim regionima s bogatijim prirodnim resursima i rastućim tržištem u okviru industrijskog sektora. Specijalizacija je koncept koji može smanjiti zaposlenost. U mnogim delovima Evrope postoji tendencija da se za ekonomski razvoj izabere nekoliko sektora, što se smatra novom vrstom specijalizacije. Ekonomska perspektiva za gazdinstva koja proizvode za svoje potrebe, a tek male viškove iznose na tržište, u novim članicama EU vidi se u zapošljavanju članova domaćinstva i to bi trebalo da bude ključni cilj socijalne politike i politike tržišta rada. S nacionalne tačke gledišta, povećanje kapitala znanja verovatno će biti najizvodljivija dostupna opcija za sprovođenje obe aktivnosti; ona će verovatno biti i najisplativija u srednjoročnom periodu (JRC, 2010).

64


Šanse koje proističu iz sve većih potreba za uslugama ruralnog turizma moraju da iniciraju konačno napuštanje negativnog odnosa prema fenomenima kao što su „polutanstvo” i „svaštarenja”, kao i ponovno razmatranje ruralne ekonomije i diverzifikacije ekonomskih aktivnosti u okvirima gazdinstava, kao i multifunkcionalne uloge poljoprivrede, a zatim i diverzifikacije ruralne ekonomije van okvira gazdinstava, a sve kao mogućnosti za revitalizaciju srpskog sela.

Seoska tradicija važna je komponenta kulturnog indentiteta svih naroda i etničkih grupa u Srbiji.

Srpskom selu je ovakav razvoj neophodan da bi se otrglo od siromaštva kao ruralnog fenomena. Srpsko društvo, međutim, ima potrebu za rehabilitacijom sela kako bi očuvalo svoje mentalno zdravlje, kulturu i prirodne resurse. Konačno, za državu Srbiju to treba da bude prioritet zbog potrebe da obezbedi bolji život svojoj celokupnoj populaciji.

Težnja za očuvanjem sopstvenog identiteta u seoskim zajednicama u Srbiji nema karakter ksenofobije, naprotiv. Seosko stanovništvo u Srbiji, bez obzira na manju ili veću zatvorenost, karakterističnu za pojedine krajeve, teži aktivnoj komunikaciji sa spoljnim svetom i oseća se njegovim delom. To je naročito izraženo u sredinama iz kojih je veliki broj stanovnika otišao na rad u inostranstvo ili veće gradove Srbije, ali je evidentno i u najudaljenijim planinskim zaseocima. Postoji nepoverenje prema državi ili pak osuda politika udaljenih zemalja i režima, ali se bazira na iskustvima i istorijskom pamćenju zajednice prema institucijama, a ne pojedincima. Seljak u Srbiji jednako iskreno prima u goste i Amerikanca i Nemca i Rusa. I, mada se neće libiti da u razgovoru istakne svoje slaganje ili neslaganje s politikama njihovih zemalja, ako se za to ukaže prilika, gost će biti prihvaćen kao član porodice. Ovakva otvorenost i gostoprimstvo privlače sve više inostranih gostiju u ruralnom turizmu Srbije. Izuzetno je, stoga, važno istaći ovu osobinu seljaka kada se promoviše ponuda ruralnog turizma. Gostoljublje seljaka u Srbiji može snažno uticati na promenu negativnog imidža zemlje u svetu.


65

Mogući doprinos ruralnog turizma razvoju malih poljoprivrednih gazdinstava Seoski turizam je izvorno tržište za lokalnu poljoprivredu na kome nema konkurencije s ostalim regionima i državama. Međutim, ovo tržište mora biti istraženo pre nego što se iskoristi. Prvo: potrebno je znati očekivanja turista i kako se ponašaju u potrošnji. Drugo: neophodno je ispuniti te potrebe. To može dalje značiti promenu upravljanja gazdinstvom, načina proizvodnje ili marketinga proizvoda. Jedno od najvećih ograničenja je oklevanje poljoprivrednika da učestvuju u seoskom turizmu ili njihovo nedovoljno ili nikakvo iskustvo s ovim posebnim klijentima. Za marketing je neophodna saradnja s turističkim Gost odvajkada seljaku u Srbiji donosi radost i agencijama, hotelima, restoranima i predstavlja podsticaj za rad i dostizanje velikih privatnim domaćinstvima koja nude životnih ciljeva. Ovaj se odnos prema gostu iz usluge u ruralnom turizmu. Druga privatnog života odmah preselio u seljakov odnos opcija je ponuda sopstvenih proizvoprema turistima. Motiv zarade, ostvarene preko dodate vrednosti na prodate sopstvene poljoprivredne da u ruralnom turizmu. Poslednja proizvode kroz turistilčku usluge, međutim, mogućnost je najbolja da mala gazovom odnosu treba da obezbedi novi kvalitet. dinstva direktno profitiraju zahvaljujući šarmu regiona ili sela, gostoljubivosti domaćina i lepotama pejzaža, koje i sama kreriraju stvarajući jedinstveni prostor za plasman sopstvenih poljoprivrednih proizvoda. S druge strane, lokalni akteri iz drugih opcija, koji nisu direktno uključeni u poljoprivredu, treba da obezbede podršku za održavanje malih poljoprivrednih gazdinstava ako su zainteresovani za udeo u prihodu od ruralne turističke potrošnje. U okviru FAO projektne komponente Zajedničkog programa (JP) „Održivi turizam za ruralni razvoj” realizovana je studija koja treba da pomogne izgradnju povoljne tržišne klime i utiče na poboljšanje kvaliteta i sigurnosti hrane u svim fazama prehrambenog lanca. Njeni glavni ciljevi bili su sledeći. • Uraditi procenu mogućnosti seoskog turizma da doprinese održivoj tranziciji sektora malih poljoprivrednih gazdinstava, malih seoskih domaćinstava i ruralnih zajednica u pilot-regionima, kao i da pruži informaciju o lokalnim komparativnim prednostima koje bi mogle biti korišćene kao okvir za diverzifikaciju ruralne ekonomije na samim gazdinstvima.

66


• Doprineti održivom ruralnom razvoju povezivanjem primarne poljoprivredne proizvodnje, tradicionalne domaće prerade hrane (uključujući tradicionalnu kuhinju) i neprehrambenih proizvoda, prerade malog obima na nivou zajednice i preduzetništva na bazi seoskih prirodnih i poljoprivrednih resursa s razvojem lokalnih tržišta i virtuelnog izvoza kroz ruralni turizam, i na kraju uticati na povećanje zaposlenja van poljoprivrede i doprineti smanjenju siromaštva u seoskim oblastima, naročito prilagođavanjem sektora malih poljoprivrednih gazdinstava i njihovom modernizacijom kao najpodložnijim promenama u tranzicionim ekonomijama. • Podržati razvoj politike razvoja ruralnog turizma u Srbiji, s naglaskom na razvoj adekvatnih mera podrške ruralnom turizmu u okviru podrške diverzifikaciji ruralne ekonomije. Metodologija definisana u okviru ove studije je univerzalna i opšteprimenljiva na celoj teritoriji Srbije. Studija je realizovana zahvaljujući terenskom istraživanju. Zahtevi su bili da se istraže resursi malih održivih farmi i njihove strategije razvoja koje se odnose na turizam i diverzifikaciju u opštem smislu. Srpska mreža za ruralni razvoj – regionalni centar Udruženje poljoprivrednika „Moba” iz Ljiga, bila je odgovorna za prikupljanje podataka na terenu. Terensko istraživanje je sprovedeno s tri vrste predstavnika u sva četiri pilot regiona (Centralna Srbija, Istočna Srbija, Južni Banat na Dunavu i Donje Podunavlje): 1. seoska domaćinstva koja pružaju usluge u seoskom turizmu, 2. domaćinstva koja nameravaju da uvedu turističke aktivnosti kao dodatnu mogućnost uvećanja vrednosti na farmi uz primarnu proizvodnju i 3. akteri poljoprivredne proizvodnje hrane i neprehrambenih proizvoda – predstavnici lokalnih samouprava, NVO sektor, zadruge, kao i predstavnici preduzetnika. Istraživanje je sprovedeno na uzorku od 20 domaćinstava uključenih u seoski turizam, 20 domaćinstava s potencijalom za diverzifikaciju i 20 aktera po pilot-regionu. Kompletnu analizu je uradila: Bogdanov, 2010. Regionalni centar mreže za ruralni razvoj Srbije pod rukovodstvom Dragana Sajića u saradnji sa regionalnim centrima u Vršcu, Gradištu i Zaječaru, bio je angažovan na prikupljanju podataka i terensku analizu potencijala lokalne poljoprivrede za obezbeđenje inputa u ruralnom turizmu.


67

Studija se fokusirala na poljoprivredna domaćinstva bez obzira na njihovu socioekonomsku kategoriju, tj. izvor prihoda. Uzorak su stratifikovali lokalni partneri koji su preuzeli odgovornost da na svojoj teritoriji izaberu domaćinstva s najmanje 3 člana, od kojih je najmanje jedan zaposlen, i sa 2–10 ha obradivog zemljišta. Glavni potencijali / prepreke koje je trebalo razmotriti u okviru ovog zadatka bili su: • resursi malih farmi – poljoprivredni, ljudski, infrastrukturni (stanovanje, IT, voda, struja, mehanizacija i oprema), • seosko kulturno nasleđe,

i

prirodno

• poljoprivreda, tržišni viškovi hrane i neprehrambenih poljoprivrednih i šumskih proizvoda, • standardi o bezbednosti hrane, briga sektora malih poljoprivrednih gazdinstava o životnoj okolini, • pristup poljoprivrednim tržištima za mala gazdinstva, • pristup finansijskoj pomoći i finansijskim tržištima, • svest i znanje o ruralnom turizmu kao opcija za diverzifikaciju i zapošljavanje, • lokalni proizvodi od posebne važnosti za zaštitu i marketing kroz turizam, • lokalne specifičnosti izuzetne vrednosti da podrže brendiranje proizvoda i regiona. Predstavićemo neke od najuzbudljivijih otkrića i izvoda iz finalne studije, dok se ostatak može naći u studiji na priloženom disku. Od 40% do 60% domaćinstava smatra turizam kao mogućnost za razvoj sa značajnim potencijalom za diverzifikaciju aktivnosti i prihoda, 10–20% smatra da je poljoprivreda prosperitetna a preostali procenat misli da je to zapošljavanje van farme. Povoljne osobenosti ljudskog kapitala je zajednička karakteristika gazdinstava fokusiranih na turističke usluge, ali takođe i onih koji su tek zainteresovani za diverzifikaciju prihoda i aktivnosti na svom posedu. Prosečna starost članova domaćinstva u oba primera je u rasponu od 40 godina u Jugoistočnom Banatu, do 46 godina u Istočnoj Srbiji. Povoljnija starosna struktura doprinosi komparativnoj prednosti istraživanih tipova domaćinstava u smislu povoljnije obrazovne strukture njihovih članova.

68


Rodni odnos članova domaćinstva bio je relativno uravnotežen i blizu proseka za Srbiju (52:48 u korist ženskog pola). Beznačajna razlika je registrovana u regionu Centralne Srbije, gde je ženska populacija bila zastupljanija (53:47). Prosečna veličina korišćenog obradivog zemljišta po gazdinstvu je značajno varirala između različitih tipova gazdinstava u regionu. Generalno govoreći, gazdinstva s potencijalom za diverzifikaciju imaju veće farme u poređenju s onima koje se već bave turističkim aktivnostima. Kada su ona posredi, proširenje poljoprivredne proizvodnje se nije smatralo glavnom strategijom razvoja. Domaćinstva uključena u seoski turizam imaju, u proseku, osam kreveta, osim u regionu Jugoistočnog Banata gde su ovi kapaciteti sa 15 kreveta po domaćinstvu bili veći od proseka. Oko 80% domaćinstava ima kategorisane sobe, osim u Južnom Banatu gde je manje od 50% soba bilo kategorisano. Samo mali broj ispitivanih farmi bio je dobro opremljen da ponudi i druge turističke usluge i time obogati svoju ponudu: šatori, kampovi, čamci, bicikli, treneri itd. Ovi rezultati ukazuju da postoje mogućnosti za diverzifikaciju i širenje turističkih ponuda. Ponuda u seoskom turizmu se, prema ovom istraživanju, fokusira na smeštaj i pripremu hrane, s izuzetkom Južnog Banata i Istočne Srbije gde veliki broj domaćinstava nudi turističke vodiče, edukaciju, organizovane vinske ture itd. Procenat članova domaćinstva angažovanih u poljoprivrednim aktivnostima, stalnim ili povremenim, kretao se od 30% u Južnom Banatu, do oko 70% u domaćinstvima s potencijalom za diverzifikaciju u Južnom Banatu i Donjem Podunavlju. Sezonska i trajna najmljena radna snaga uglavnom je angažovana na farmama iz regiona Južni Banat, ne samo u poljoprivrednim aktivnostima već i u turizmu i drugim aktivnostima domaćinstva.

Utvrđeno je da je u strukturi ukupnih prihoda značajno učešće poljoprivrednih prihoda, uprkos činjenici da su farme male. Ovo je bilo evidentno u studiji slučaja domaćinstava Centralne Srbije. Poljoprivredni prihod ovih farmi je bio visok, čak i za domaćinstva uglavnom uključena u ruralni turizam. Utvrđeno je da više od 50% njih ostvaruje od poljoprivrede više od 50% prihoda. Registrovano je 70% farmi koje zarađuju više


69

od 50% prihoda od poljoprivrede i imaju potencijal za razvoj turizma. Takođe je utvrđeno da je poljoprivreda od ključne važnosti za domaćinstva s potencijalima za diverzifikaciju u Južnom Banatu. U ovim domaćinstvima diversifikovani prihod iz poljoprivrede je znatno veći nego u drugim regionima. Domaćinstva u Donjem Podunavlju ređe smatraju prihode iz poljoprivrede glavnim. Samo 15% domaćinstava imalo je više od 50% prihoda iz poljoprivrede, što je i logično imajući u vidu raspoložive poljoprivredne resurse. Njihov prihod često dolazi od inostranih dotacija, od članova porodice zaposlenih u inostranstvu. Turističke usluge koje obezbeđuju domaćinstva su veoma važne za marketing poljoprivrednih proizvoda. Zbog skromnih i nestabilnih viškova malim poljoprivrednicima je teško da postignu bolju poziciju na tržištu. Višak hrane proizvedene na farmi većinom (60–90%) proda se sopstvenim gostima i drugim turistima u selu. Više od 50% potreba gostiju zadovolji se iz sopstvene proizvodnje, Domaća hrana, uz to i atraktivno servirana privlači što je značajno za domaćinstva s turiste Turisti ne opraštaju loš utisak stečen u ruralnom ograničenim resursima. Zahteve turizmu u kojem se obroci zasnivaju na hrani iz gostiju koji se odnose na farmske supermarketa. Loš utisak prenosi se kao požar. proizvode najmanje su ispunila domaćinstva uključena u turizam u regionu Južnog Banata, koja više pažnje poklanjaju proizvodnji industrijskog bilja i žitarica, dok im je obezbeđivanje domaće hrane za goste u drugom planu. Domaćinstva koja se bave turizmom kupovinom prehrambenih artikala za svoje goste i sopstvene potrebe na lokalnom tržištu pokazuju da je to najpraktičniji način (blizina tržišta) i da imaju poverenje u kvalitet i rokove isporuke lokalnih proizvođača. Samo mali procenat učesnika iz ovog regiona je izjavio da gosti insistiraju na domaćim proizvodima, osim onih iz Centralne i Istočne Srbije koji to smatraju ključnim faktorom. Zaključak koji proizlazi iz ovog istraživanja je da su lokalni proizvodi iz Južnog Banata nedovoljno prepoznati brend za posetioce i njihova potrošnja nije glavni razlog kada se biraju ove destinacije. Većina domaćinstava s potencijalom za diverzifikaciju poslovnih aktivnosti koja je motivisana željom da inicira uključi se u ruralni turizam, iskazala je potrebu za finansijskim sredstvima. Ova domaćinstva su manje sklona da pokrenu bilo koju drugu vrstu posla ili unaprede poljoprivredu. Oko 50% učesnika je spremno da inicira nove turističke usluge, a manji broj namerava da proširi kapacitete i investira u nove objekte i opremu. Međutim, oni se suočavaju s nedostatkom državnih subvencija, nedostupnosti kredita i obrazovanja. Većina učesnika je navela, pre svega, potrebu za pristupačnim tržištem novca i kredita, subvencijama, edukacijom i dodatnim znanjima. Nedostatk znanja je registrovan u oblasti marketinga, novih trendova i finansijskog poslovanja. Više od trećine istraživanih domaćinstava je izjavilo da je spremno da plati za ovu vrstu znanja i veštine

70


Razvoj ispitivanih domaćinstva bio je značajno ograničen činjenicom da novi sistem finansijske podrške MPŠV insistira na podršci gazdinstvima orijentisanim isključivo na poljoprivredu. Domaćinstva iz Donjeg Podunavlja su najmanje informisana o finansijskoj podršci u poljoprivredi – više od polovine učesnika nije znalo ništa o državnom sistemu podrške u poljoprivredi uprkos činjenici da im je nedostatak finansijskih sredstava bio glavni ograničavajući činilac razvoja.

Mnogi seljaci žele da se bave turizmom kao dodatnom delatnišću ali im nedostaju sredstva za investicije.

Prema ovom istraživanju, za više od polovine učesnika osnovna motivacija za diverzifikaciju aktivnosti je bila želja da se poveća i stabilizuje prihod domaćinstva. Osim toga, oni su naveli želju da iskoriste prirodne lepote pejzaža u regionu, lokalne potencijale itd. S druge strane, ključna motivacija za diverzifikaciju poslovnih aktivnosti bila je želja da iskoriste/zaposle sopstvene resurse radne snage i koriste raspoložive resurse domaćinstva. Ovaj rezultat je u skladu s iznetim zaključkom kako su domaćinstva iz Južnog Banata bila sklonija da naglase u svojoj turističkoj ponudi svoje resurse i povoljan pejzaž koji je stvorila lokalna samouprava nego prirodne resurse i lokalne potencijale.

Uprkos činjenici da je većina domaćinstava izjavila da su stabilizacija prihoda i povećanje profita bili ključni faktori koji su ih motivisali da se uključe u turizam, samo 50–60% učesnika smatra da je ovaj kriterijum bio najvažniji (30% u Istočnoj Srbiji). Međutim, ispitanici misle da je glavni kriterijum za poslovni uspeh zadovoljan kupac/gost (65–90%), sledio profit, pa zapošljavanje sopstvene radne snage itd. Učesnici iz Istočne Srbije su više od ostalih izjavili da je veće zapošljavanje sopstvene radne snage bilo dominantno. Svi učesnici ovog istraživanja su smatrali turističku ponudu skromnom, prepoznajući raznovrsne potrebe za poboljšanjima .Ključni faktori su viđeni u unapređenju infrastrukture, reklamiranju i proširenju liste usluga i turističkih proizvoda koje nudi region (Bogdanov, 2010).

Stabilizacija prihoda je osnovni motiv za diverzifikaciju delatnosti na gazdinstvu.


71

72


Procena potencijala – kultivisanje želja

PROCENA POTENCIJALA KULTIVISANJE ŽELJA


73

JAVNO - PRIVATNO PARTNERSTVO I UMREŽAVANJE ZA ODRŽIVI RURALNI RAZVOJ …Plod zajedničkog znanja i razmene reči, iskustava, mišljenja i uglova gledanja (IFAD, 2011) razlikuje zajednice koje su bile sposobne da uspostave unutrašnju sinergiju i one koje su godinama delovale preko pojedinaca. Vrednosti zajednice se često pripisuju ruralnosti. Socijalne mreže, rodbinski odnosi, uzajamno poverenje i razumevanje su važni svim ljudskim zajednicama, bez obzira na to gde se nalaze. Međutim, izgleda da se bolje održavaju u tradicionalnijim (ili manje modernizovanim) društvima, naročito povezanim s tradicionalnom poljoprivredom malog obima, tako da ih je lakše naći u ruralnim nego u gradskim sredinama. Malo selo u kome se svi međusobno poznaju i kažu „zdravo” čak i strancima može biti prilično atraktivno „postmodernim, otuđenim stanovnicima grada”. S druge strane, jake socijalne veze i poverenje mogu činiti osnovu saradnje u društvenim i ekonomskim aktivnostima. U stvari, vrednosti zajednice nazvane „mreže”, „uzajamno poverenje”, „kolektivna akcija”, „udruživanje kapaciteta” ili „društvene prakse” izgleda da su bitni uslovi za „nove aktivnosti ruralnog razvoja” i njihov nedostatak u određenim oblastima može ozbiljno da ograniči mogućnosti za ruralni razvoj (Tonnies 1972 i OECD 1996/2 cit. OECD, 2006).

Ruralne zajednice Srbije imaju dugu tradiciju ekonomske saradnje, jakih porodičnih i veza u zajednici, koje se ne razlikuju previše od onih modela partnerstava koja se u moderno vreme predlažu kao najbolje opcije za njihov održiv razvoj. S dugogodišnjom degradacijom ljudskih resursa u mnogim ruralnim oblastima, društvene mreže i tradicionalna dobrnonamernost i požrtvovanost u odnosima iščezli su ili oslabili. Danas se ove vrednosti u „modernom društvu” sve teže pronalaze i češće su opstale u najizolovanijim ruralnim oblastima, koje je nekim čudom zaobišao upravo „moderni” razvoj. Nažalost, upravo su ove udaljene oblasti izgubile najviše ljudskog kapitala, što za njih danas predstavlja ozbiljnu prepreku u razvoju. Tamo gde su društvene i porodične veze očuvane, ruralni razvoj znatno je olakšan i u segmentu razvoja zajednice i u razvoju biznisa. Porodica Milutina Stojšića i Sonje Jocić se u izgradnji svog novog biznisa proizvodnje vina oslonila upravo na iskustva dela porodice Sonje Jocić koji živi i bavi se vinarstvom u Republici Sloveniji.

74


I dok su ekološke i kulturne vrednosti postale „sadržaji koji se mogu prodati” ili deo lokalnog razvojnog repertoara (Ray 2000) u novoj ruralnoj ekonomiji, koja je prečesto pod kontrolom spoljnih investitora, vrednosti zajednice su neodvojivo „vlasništvo” starosedelaca. Kuće, zemlja, čak i kulturne atrakcije mogu biti prodate za novac, dok „rodbinske odnose”, „uzajamno poverenje” ili „društvenu praksu” pridošlice ne mogu kupiti, i to može biti samo prednost za „lokalce” i one koji su postali istinski integrisani u lokalnu zajednicu

„Moba” je tradicionalni oblik saradnje unutar seoskih zajednica, koji se u osnovi sastoji od besplatne pomoći u poljoprivrednim i drugim radovima na imanju jednom od članova zajednice, koja se na isti način „odužuje” onome ko je pomoć pružio, kada je i njemu potreban timski rad, odnosno angažovanje većeg broja radnika u cilju obavljanja kompleksnih ili obimnih poslova u kratkom vremenskom periodu i sa umanjenim rizikom od vremenskih i drugih neprilika. Moba je specifičan „srpski” oblik partnerstva.

Važno je pomenuti i da se ekološke i kulturne vrednosti mogu direktno zaštititi i podržati centralnim propisima i politikama, dok je vrednosti zajednice teško osvojiti i izuzetno teško spolja podržati. Međutim, s nedavno uspostavljenim transnacionalnim mrežama lokalnih razvojnih grupa koje potiču iz EU LEADER Programa, jedan važan novi aspekt se pojavio u areni evropskog ruralnog razvoja. Transnacionalni skup mreža se ovde pojavljuje s jakim vrednostima i rastućim uticajem, a podržali su ga evropski programi i nove komunikacione tehnologije. Lokalne grupe učestvovanjem u ovoj mreži mogu razmeniti iskustva, doći do najnovijih informacija i čak mogu imati izvestan politički uticaj na domaća i politička pitanja u EU. Sve ovo može značajno osnažiti lokalne zajednice i ojačati njihove vrednosti. Ova transnacionalna mreža takođe obezbeđuje kreatore politike (politički centar) sa „tačkom pristupa” kroz koju oni mogu, indirektno ali efikasno, da pomažu lokalnim zajednicama (Esparcia 2000, Ray 2001 cit. Nemes, 2005).


75

Koncept partnerstva je centralni u LEADER-u i regionalnoj politici EU u celini. Kada je 1988. formiran Evropski fond za razvoj, vertikalno partnerstvo je uvedeno da uključi nacionalni i regionalni nivo u razvoj i implementaciju politika i mera. Ova vertikalna partnerstva su brzo povezana s horizontalnim partnerstvom radi stvaranja međusektorske kooperacije na istom administrativnom nivou. Razlog za proširenje broja uključenih aktera u planiranje i implementaciju je bila namera da se oni učine potpuno legitimnim, a podrška onima uključenim u kreiranje politike i implementaciju mera pojača. Drugi razlog je povećana efikasnost u upravljaju dodeljenim sredstvima i angažovanje privatnog sektora.

Kohezija se u lokalnoj zajednici sela u Srbiji obnavlja i kroz običaje vezane za verske svetkovine. Slava Sv. Đorđa – Đurđevdan u porodici Stojadinov u selu Visočko Odorovce u Jugoistočnoj Srbiji tradicionalno okuplja porodicu i komšiluk uz „obrok” – kameni krst koji porodica kroz generacije čuva na jednoj od svojih livada u blizini sela. Posle molitve se na ovom mestu organizuje ručak, a za one koji „na krst ne mogu da izađu” hrana se nosi kući. Ovaj svojevrsni oblik solidarnosti je danas je uglavnom zaboravljen, ali se deo običaja ipak zadržao, a posvećenost njihovom obnavljanju upravo je motivisana okupljanjem kumova, rodbine i prijatelja i očuvanju veza u zajednici.

OECD je LEADER partnerstva definisala kao „sisteme formalizovane saradnje, utemeljene na pravno obavezujućim sporazumima ili na formalno obećanim radnim kooperativnim odnosima i zajednički usvojenim planovima među brojnim institucijama” (OECD, 1990). Drugi su ovu vrstu partnerstva opisali kao proces koji uključuje unutrašnje-organizacione aranžmane koji mobiliše koaliciju interesa oko zajedničkog cilja i zajedničkog plana kao sredstva da se odgovori na zajedničke teme ili realizuju specifični ishodi (James, 2002). Generalno, takva partnerstva traže da se naglase kompleksni problemi, izgradi konsenzus, podele resursi, unapredi koordinacija, ostvari sinergija, stimuliše veće angažovanje

76


zajednice, ojača lokalni identitet ili ohrabri inovativno rešavanje problema. Ova logika je proistekla iz različitih lokalnih partnerstava razvijenih skorijih godina kao deo novog upravljanja politikom ruralnog razvoja. Ona su različito evoluirali, zavisno od institucionalnih i administrativnih karakteristika svake zemlje (OECD, 2005). Prema OECD (1996), postoje četiri ključna uslova za uspeh ruralnih oblasti, shvaćenih kao socioekonomska mreža: fleksibilnost, kompetentnost, efikasnost i sinergija. Fleksibilnost je potrebna da bi se odgovorilo na promene na tržištu i da se one preduprede strateškim planiranjem. Nadležnosti se mogu podeliti s drugim firmama u lokalu i šire kroz mrežno povezivanje. Razmena informacija može pomoći razvoju zajedničkih poslovnih strategija, identifikovanju najbolje prakse i kretanje ka većoj efikasnosti. Efikasnost uključuje razvoj ekonomije obima kroz objedinjavanje ideja i resursa, da bi se ostvarili zajednički ciljevi, na primer ohrabrivanje zajedničke prerade, distribucije i maloprodaje proizvoda da bi se osiguralo da dodata vrednost ostaje na lokalu i da je nisu progutali posrednici na putu do pijace. Sinergija se najbolje postiže tamo gde informacije, inovacija i poslovne transakcije protiču najslobodnije (cit Nemes, 2005). Javno-privatno partnerstvo (JPP) sredstvo je mobilizacije novih resursa za infrastrukturu i usluge u ruralnim oblastima. JPP se definišu kao aranžmani između entiteta javnog i privatnog sektora koji obezbeđuju javnu infrastrukturu, objekte i srodne usluge. Strukture koje zajedno okupljaju turizam, životnu sredinu, zajednicu i šire razvojne interese su takođe potrebne na lokalnom nivou. Da bi se ojačala održivost turizma, potrebno je uspostaviti mehanizme koji ohrabruju razmišljanje o zajedništvu i akcije s lokalnom samoupravom. U nekim državama je na lokalnom nivou uspostavljena „organizacija upravljanja destinacijama”. To su partnerstva između lokalne samouprave i privatnog sektora. Glavna odgovornost im je upravljanje i promocija turizma; a ponekad se bave i nekim aspektima razvoja. Takve organizacije treba potpuno da uzmu u obzir socijalnu i ekološku dimenziju održivosti obezbeđivanjem čvrstog predstavljanja lokalne zajednice i ekoloških interesa u njihovim upravnim telima (UNEP/WTO, 2005). U Srbiji je uspostavljanje DMO još na početku. Drugi oblik lokalnih organizacija koje mogu zajedno okupiti različite intereEtyek je selo vinara na 30km od Budimpešte. Lokalna se lokalnih zajednica za održivi zajednica kroz partnerstvo uspešno promoviše razvoj su LAG. Ovaj EU model tradiciju na seoskim manifestacijama, čineći Etyek baziran je na već pomenutom interesantnom turističkom destinacijom LEADER programu.


77

LEADER je inovativni pristup politici ruralnog razvoja u okviru EU. To je metod za mobilizaciju i implementaciju ruralnog razvoja u lokalnim ruralnim zajednicama, pre nego određen paket mera koje treba sprovesti. Prošla iskustva su pokazala da LEADER može da napravi stvarnu razliku u svakodnevnom životu stanovništva u ruralnim oblastima. LEADER može igrati značajnu ulogu u ohrabrivanju inovativnih odgovora na stare i nove ruralne probleme, i postati na neki način „laboratorija” za izgradnju lokalnih sposobnosti i da testira u praksi nove načine da se zadovolje potrebe seoskih zajednica. Zahvaljujući LEADER-u, generisani dragoceni rezultati u mnogim ruralnim oblastima u 15 država članica EU danas imaju značajnu ulogu u pomaganju razvoja u drugim ruralnim oblastima u sadašnjim i budućim državama članicama EU. Ohrabrivanjem lokalnog učešća u kreiranju i primeni strategija održivog razvoja LEADER pristup može postati vredan alat buduće politike ruralnog razvoja i u Srbiji. Dosadašnje iskustvo na podizanju kapaciteta za uspostavljanje partnerstava ovog tipa u Srbiji pokazuje izuzetnu zainteresovanost u mnogim delovima Srbije. FAO tim UNJP u sva četiri pilot-regiona inicirao je proces uspostavljanja lokalnih JPP i obezbedio odgovarajuće treninge za podizanja kapaciteta njihovih najverovatnijih budućih lidera.

78


Akteri ruralnog razvoja u Srbiji Organizacije i institucije koje igraju značajnu ulogu u politici i strategiji ruralnog razvoja, kao i u njihovoj implementaciji na nacionalnom nivou su razna ministarstva i organi Vlade predvođeni Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koje ima odgovornost za ruralni razvoj u skladu sa Zakonom o ministarstvima koji je poslednji put usvojen 2012. godine, pre nego što je formirana nova vlada. Direktan interes za ruralni razvoj imaju i ministarstva odgovorna za ekonomiju i regionalni razvoj, finansije, infrastrukturu, obrazovanje, životnu okolinu, rad i socijalnu politiku, turizam, lokalnu samoupravu, kao i mnoga druga. Nacionalne agencije i tela, kao što su ona odgovorna za razvoj malih i srednjih preduzeća, infrastrukturu, životnu sredinu, fondove za razvoj, smanjenje siromaštva itd. treba takođe da igraju važnu ulogu u ruralnom razvoju. Privredne komore, Zadružni savez, Stalna konferencija gradova i opština, Turistička organizacija, savetodavne službe i razne akademske institucije koje pokrivaju navedene grane treba takođe da imaju uticaj u ovoj oblasti. Relevantne institucije su takođe i vladina tela za ravnomerni regionalni razvoj koji je važan u kreiranju Strategije regionalnog razvoja. Na lokalnom nivou aktere predstavljaju sve organizacije civilnog društva, udruženja građana, poslovna udruženja, poljoprivrednici, pružaoci turističkih usluga (operateri aktivnosti i vodiči, pružaoci usluga smeštaja, i ishrane, transporta, restorani i sl.), trgovina, drvna industrija, zemljoposednici i drugi pojedinci, predstavnici Susret s akterima ruralnog razvoja i razvoja ruralnog turizma na promociji UNJP u Zaječaru lokalnih zajednica. Nevladine organizacije – specijalne interesne grupe aktivne na određenoj teritoriji, kao što su grupe za očuvanje životne sredine i kulture i organizacije koje predstavljaju interes za najperspektivnije aktivnosti u regionu, od ključnog su značaja za uvođenje u bilo koji razgovor o ruralnim područjima, bez obzira na to da li se ta organizacija sastoji od članova samo iz tog regiona ili ima i spoljne članove. Veliki dispariteti među ruralnim regionima često potiču od relativne snage njihovih udruženja građana. Neki imaju aktivna udruženja građana zbog duge tradicije političke kulture, stepena obrazovanja itd. i uživaju njihove prednosti u smislu kapaciteta seoskog stanovništva da preuzme inicijativu i igra aktivnu ulogu u unapređenju sopstvene dobrobiti. Drugi regioni imaju slabo razvijeno civilno društvo zbog cen-


79

tralizovane vlasti, ili zbog društvene apatije ili zavisnosti, ili iz drugih razloga. Zbog toga nisu razvili kapacitete seoskog stanovništva da preuzme inicijativu. Obrazovne institucije i istraživačka tela bliska univerzitetima mogu pružiti vitalni uvid i istraživačke kapacitete, tako da se i oni mogu smatrati važnim akterima.

Mali sajam poljoprivrednih i zanatskih proizvoda partnera na projektu Udruženja poljoprivrednika „Moba” iz Ljiga, vodeće NVO u oblasti ruralnog razvoja u regionu Centralne Srbije, pa i šire u Srbiji, tokom manifestacije „Kosidba na Rajcu”

Uloga NVO sektora u ruralnom razvoju Srbije je i dalje neznatna. Veoma mali broj organizacija je zaista orijentisan na ruralni razvoj u celini, ali ima dosta i onih koje imaju kapacitet i interes da se bave seoskim razvojem. One se mogu uglavnom regrutovati iz grupe ekoloških i društvenih organizacija, udruženja poljoprivrednika i inicijativa vezanih za ruralni razvoj i obrazovanja u celini. Stotinak njih je već sarađivalo sa MPŠV u projektu uspostavljanja mreže za podršku ruralnom razvoju, dok je dvostruko više identifikovano kao mogući partneri. Mreža za podršku ruralnom razvoju je najvažniji projekat uspostavljanja saradnje sa NVO sektorom u istoriji MPŠV. Osnovana je krajem decembra 2007. i u vreme osnivanja ona se sastojala od 60 NVO koje su radile u 6 regionalnih i 60 oblasnih centara za podršku lokalnog ruralnog razvoja kao podrška u raspodeli fondova za ruralni razvoj iz poljoprivrednog budžeta. Novoosnovana nacionalna mreža NVO u partnerstvu s lokalnim vlastima imala je zadatak da sistematski inicira uspostavljanje lokalnih partnerstva i olakšava proces formiranja LAG obezbeđivanjem punog učešća lokalnih aktera na terenu. Njen

80


Promocija UNJP STRD u Donjem Milanovcu. Prisutan je veliki broj lokalnih aktera u razvoju ruralnog turizma i ruralnom razvoju uopšte,, ali je veoma uočljivo da u razvoju turizma u regionu Donjeg Podunavlja rezultatima prednjači Opštinska turistička organizacija Majdanpek, dok Regionalni cenatar mreže za ruralni razvoj u Gradištu, na primer, daje značajan doprinos obnavljanju i razvoju tradicionalnih zanata.

zadatak je u toku prve dve godine postojanja bio i da povezuje lokalnu samoupravu s ostalim akterima ruralnog razvoja na svojoj teritoriji. Naredne dve godine se mreži priključilo dvostruko više organizacija, omogućivši kompletnu pokrivenost teritorije Srbije. S manje ili više uspeha Mreža za ruralni razvoj je bila aktivna do 2011. godine, kada joj je otkazana podrška MPŠV. U međuvremenu su regionalni centri mreže osnovali nacionalnu organizaciju pod nazivom Nacionalna mreža za ruralni razvoj. Njen opstanak zavisi od pojedinačne projektne aktivnosti njenih članica. Opstanak NVO sektora u Srbiji generalno najviše zavisi od angažovanja na kratkoročnim projektima, dok angažovanje u ruralnom razvoju od svakog aktera zahteva kontinuitet. U tom smislu je ideja formiranja mreže za ruralni razvoj 2007. godine i bila obezbeđenje osnovne egzistencije i stalnog angažovanja za ruralni razvoj najvrednijih pripadnika lokalnog NVO sektora. Zahvaljujući angažmanu koji su podržali MPŠV, lokalne i regionalne NVO Srbije povezane u navedenu mrežu su neko vreme rasle i postajale jače. One su, u skladu sa stalnim angažmanom, obučavane za sticanje različitih veština, uključujući nalaženje fondova, upravljanje projektnim ciklusom, uspostavljanje partnerstava, participativnu socioekonomsku analizu sela itd. Izgubivši posle 2011. godine podršku iz MPŠV većina umreženih organizacija je izgubila i tlo pod nogama. Budući da su u ovom trenutku


81

daleko od očiju Vlade, koja još ne prepoznaje NVO sektor kao mogućeg partnera u ruralnom razvoju, NVO od velike važnosti za ruralni razvoj u Srbiji su vrlo slabe i nesigurne i gube najbolje ljude. S druge strane, MPŠV ostaje bez jakog decentralizovanog sistema za podršku ruralnog razvoja. U procesu pridruživanja EU izgradnja ovog društvenog kapitala će biti veoma važna. Institucije i organizacije koje se bave ruralnom politikom na nacionalnom nivou koje ostanu bez podrške lokalnog nevladinog sektora ostaće zasigurno neefikasne i neće uspeti da odgovore na sve izazove procesa pristupanja.

Dobitnu kombinaciju u životu lokalne seoske zajednice čini uvek spoj nevladinog i vladinog sektora. U kvalitetnom partnerstvu ovog tipa leži uspeh pojedinačnih manifestacija, nalik onoj na Rajcu, ali i uspeh ruralnog razvoja u celini. Partnerstvo u ovom primeru čine udruženje poljoprivrednika „Moba” i Opština Ljig.

Razvoj turizma je, kao i razvoj bilo koje druge ekonomske aktivnosti, uspešniji ako je planiran i sproveden kroz partnerstvo. Da bi efikasno i uspešno pokrenuli razvoj ruralnog turizma, članovi partnerstva moraju da obezbede dobro organizovano vođstvo u planiranju i razvoju. U partnerstvima rukovođenje zato najčešće preuzimaju lokalne vlasti ili NVO kao najbolje organizovani akteri ruralnog razvoja. Moguće je imati i dvostruko liderstvo. Da bi se rad partnerstva učinio efektivnijim, korisno je uspostavljanje radnih grupa. EC je izlistala faktore uspeha foruma aktera u svom dokumentu Prema kvalitetu ruralnog turizma. Lista počinje sa posvećenim vođstvom, za kojim sledi puno učešće lokalne vlasti ili nekoliko lokalnih vlasti (više lokalnih samouprava npr.), a zatim uključuje i sve faktore značajne za ruralni razvoj, kao što su upravljanje životnom sredinom, planiranje i transport, finansiranje, veze s regionalnim i nacionalnim turističkim odborima radi dobijanja podrške i ekspertize i izbegavanja dupliranja aktivnosti, jaka zastupljenost lokalne turističke industrije, prepoznavanje u celoj zajednici, unutrašnja komunikacija kroz redovne biltene, zajednički veb-sajt i mali radni tim posvećen kvalitetu. Međutim, i pored uključenja brojnih aktera u rad, pokretačka sila jednog ključnog pojedinca je često ključ uspeha

82


(EUROPARC, 2012). Mi ćemo pokušati da više osvetlimo neke od njih koristeći iskustvo stečeno kroz UNJP STRD aktivnosti i druge dostupne primere dobre prakse.

Trening za strateško planiranje u pilot-regionu Istočna Srbija, održan je u Kalni, Opština Knjaževac. FAO je obezbedio, u okviru UNJP STRD, seriju treninga u 4 pilot-regiona, namenjenih izgradnji kapaciteta različitih aktera ruralnog turizma za pokretanje inicijativa za uspostavljanje zvaničnih lokalnih javno-privatnih partnerstava. Treninzi su ponudili teoretsko znanje, ali i praktične vežbe u definisanju lokalnih aktera, određivanju zajedničkih potreba, prioriteta, strategija i akcija, upravljanju projektnim ciklusom i nalaženju fondova. FAO grupe za obuku su uvežbavale i proces strateškog planiranja, a UNDP je nastavio da ih trenira u organizaciji LAG. U FAO treninzima su učestvovali poljoprivrednici, pružaoci turističkih usluga, predstavnici lokalnih vlasti i predstavnici turističkih organizacija, organizacija civilnog društva i nevladinih organizacija.


83

Procena potencijala i strateško planiranje u ruralnim zajednicama U bilo kom programu ili projektu, planu ili akciji koja treba da se implementira u ruralnim područjima neophodno je sprovesti pripremnu procenu njihovih potencijalnih uticaja na ruralno društvo, ekonomiju, kulturu i životnu sredinu. Dok pojedini eksperti mogu planirati određene individualne aktivnosti, strateško planiranje zahteva puni participativni pristup odozdo-nagore, zasnovan na izvornom procesu učešća zajedno uz kompletnu konsultaciju s lokalnim zajednicama i organizacijama. Efikasna strategija lokalnog održivog razvoja trebalo bi da prepozna prioritete zajednice i identifikuje sredstva pomoću kojih će lokalne akcije doprineti dostizanju lokalnih, nacionalnih i globalnih ciljeva. Holistička autohtona gledišta moraju biti odslikana u okviru planiranja svih politika koje se odnose na ruralno stanovništvo. Strategija ruralnog razvoja razvijena je širom njihove zajedničke vizije tog prostora i postavlja set zajedničkih ciljeva. To je često rezultat kompleksnog procesa, gde se zbližavaju različiti i često suprotstavljeni pogledi na strategije koje najviše odgovaraju celoj teritoriji. Uloga medijatora takvih suprotstavljenih gledišta idealno je sadržana u lokalnom lideru, koji ima sposobnost i harizmu da vodi proces izrade strategije i dizajn projekata. Uticaj partnerstva u procesu strateškog planiranja i samog ruralnog razvoja veoma je značajan. Partnerstvo je pomoglo da se pripremi teren za dugoročni održivi razvoj (Moseley, 2003, cit. OECD, 2005). Samo partnerstvo može obezbediti dovoljno detaljnu analizu ruralnih oblasti u smislu kapitala teritorije – lokalnih resursa – ljudi, aktivnosti, zemljišnih resursa, kulturnog nasleđa, tehničkog znanja itd. i onih koje nisu pomenute ali su jedinstvene karakteristike, koje se mogu dalje razvijati. Analiziranjem ovih karakteristika i identifikacijom ključnih tačaka kroz koje se ta analiza odnosi na određeno područje, moguće je identifikovati moguće strategije lokalnog razvoja. Ove strategije mogu biti srednjoročne ili dugoročne za određenu oblast ili područje. Mada određena spoljna ekspertiza njihovih oblika može biti od velike pomoći, suštinski je važno imati raznovrsne razvojne vizije i strategije, izložene Uspostavljanje partnerstava i strateško javnoj debati radi dobijanja planiranje u Vršcu, Južni Banat

84


većeg konsenzusa. To je način da se pokrene proces endogenog razvoja, što se smatra hipotezom da se socioekonomske dobrobiti oblasti u nepovoljnom položaju najbolje mogu unaprediti prepoznavanjem i animiranjem zajedničkih resursa na samoj teritoriji (Ray 2000 cit. Nemes, 2006). Endogeni ili participativni razvoj je važan pristup za ruralni prostor Srbije, budući da obezbeđuje stabilnost i dugoročnost procesa u nestabilnom političkom i ekonomskom okruženju. Ruralne oblasti imaju funkciju raznolikih ekonomskih servisa koji treba da budu razvijeni uprkos ograničenim kapacitetima područja i socijalnih grupa, koje treba da učestvuju u ekonomskim i razvojnim aktivnostima. Zbog toga fokus ruralnog razvoja treba usmeriti na pomoć u podizanju kapaciteta: veština, institucija i infrastrukture, i prevazilaženju socijalne isključenosti. Ove tačke treba da budu obavezne u svakoj od strategija ruralnog razvoja. Set ekonomskih i drugih razvojnih aktivnosti koje treba identifikovati kao operativne delove lokalne strategije nužno je da prati pre teritorijalni nego sektorski okvir, i da bude orijentisan na maksimiziranje zadržavanja koristi unutar lokalne teritorije putem valorizacije i eksploatacije lokalnih resursa – fizičkih i ljudskih. To znaAleksandar Vasov iz Dimitrovgrada predstavlja potencijale za či da kada se razmatra ruralni razvoj Istočne Srbije koje je na treningu za strateško lokalna poljoprivreda, ili planiranje u Kalni pripremila njegova radna grupa . ruralni turizam ili bilo koja druga ekonomska aktivnost, mnogo je prikladnije utvrditi okvire za njihov razvoj i opštu strategiju razvoja, a zatim razviti održivu poljoprivrednu ili turističku strategiju odvojeno od ukupnog procesa ruralnog ekonomskog razvoja. Dakle, ove sektorske strategije moraju potpuno da uzmu u obzir ostale krovne lokalne strategije. S druge strane, za to je neophodno imati opšte nacionalne strategije koje će biti inkorporirane i praćene. Aktivnosti bi trebalo da odražavaju potrebe i budu fokusirane na njih, kao i na kapacitete i perspektive lokalnog stanovništva, što znači da su vlasništvo i odgovornost za sprovođenje svog vlastitog socioekonomskog razvoja na kreatorima strategije. Ciljevi strategije trebalo bi da budu realni, što ne znači da ne treba da budu bez izazova. Aranžmani o saradnji između stanovništva, privatnih i dobrovoljnih sektora trebalo bi da budu uključeni u projekat a da se znaju jasne odgovornosti u svakoj aktivnosti. Spoljne faktore trebalo bi uključiti kada god je to moguće, na osnovu njihovih istinskih odgovornosti definisanih u njihovim vlastitim strategijama i planovima koji su u vezi s istom problematikom, koji su zvanično prihvaćeni i objavljeni u javnosti.


85

Iako je endogeni razvoj mnogo više održiv pristup ruralnom razvoju, balans „internih” i „eksternih” elemenata je važan, i nije mudro planirati da drugi preuzmu odgovornost za vaše sopstvene aktivnosti. Zlatno pravilo u skladu s ovim je: „Finansirajte svoj program, a ne programirajte finansije drugih.” Ovo znači da lokalne akcione grupe i partnerstva treba da jasno znaju šta žele da postignu, da bi potom tražili fondove i implementirali planirane aktivnosti. Novac bi trebalo smatrati sredstvom, a ne ciljem. Lokalni razvojni programi prvenstveno zavise od energije i posvećenosti ljudi i partnera koji su uključeni. Bez ove energije i posvećenosti ni veće količine novca ne bi bile korisno upotrebljene. Ipak, finansijska podrška je vitalna i selekcija aktivnosti s jednakim nivoom prioritetnosti trebalo bi da budu izvršena u skladu s prognozom dostupnosti fondova iz različitih izvora. Kao što je istaknuto (Shortall i Shucksmith, 1998. cit. Nemes, 2006), „Razvoj nije samo uvećanje robe i usluga koje je obezbedilo i konzumiralo društvo. On takođe omogućava zajednicama da imaju veću kontrolu nad svojim odnosima sa životnom sredinom i drugim zajednicama.” Zbog toga endogeni pristup „predstavlja značajnu promenu od investiranja u fizički kapital do investiranja u razvoj znanja, veština i preduzetničkih sposobnosti lokalne populacije” (Nemes, 2006). Standardni pristup bili bi poboljšanje, podizanje kapaciteta, pažljivo dizajniranje društvenih zbivanja i obezbeđenje odgovarajućeg treninga. Međutim, strategija može pasti ukoliko sve to ne podržava razvoj institucija kroz centralne politike i određene političko-institucionalne sporazume, koji mogu pomoći stavkama endogenog razvoja. Ovo je mesto gde lokalna administracija i političke strukture imaju odgovornost da utiču na nacionalne strukture i, ukoliko nisu u mogućnosti da to sami obave, trebalo bi da udruže svoje napore s drugim ruralnim zajednicama koje imaju sličan interes za to. Da bi se uspešno javno upravljalo inkor p oriranjem lokalnih potreba u politike ruralnog razvoja na nacionalnom nivou, lokalno stanovništvo bi trebalo da upotrebi sve raspoložive resurse, uključujući mehanizme predstavljenosti u nacionalnom parlamenLEADER pristup Evropske unije dobro odgovara potrebama lokalnih tu, kanale lokalne ruralnih zajednica u Srbiji. On podrazumeva osnaživanje saradnje u administracije na ruralnim oblastima za postizanje zajedničkih razvojnih ciljeva. višem niovu, debate civilnog društva, regionalne strukture itd. Nema mesta unutrašnjim animozitetima između različitih aktera, javnog i privatnog sektora, vladinih struktura i nevladinih organizacija koja su, na nesreću, deo stvarnosti u Srbiji. Samo usaglašene akcije od donjeg do najvišeg nivoa mogu doneti rezultate – trening ili provera ovakvog pristupa, ukoliko je uspešna,

86


može biti najbolji mogući indikator postojanja istinskog partnerstva i kapaciteta ruralnih zajednica koje treba razviti. Participativni pristupi u ruralnom razvoju traže se radi osiguranja efikasne upotrebe ruralnih resursa, ali su često obezbeđivali i okvire i za lokalnu dominaciju uticaja u donošenju odluka od strane moćnih lokalnih učesnika ili su bili osujećivani lokalnom apatijom (Lowe i saradnici 1998; Ward i Nicholas, 1998, cit. Nemes, 2006). Održivi turistički pristup zahtevao bi pažljive konsultacije unutar svake od zajednica, da bi osigurao lokalne interese i očigledne mogućnosti koje se odnose na turizam. U kojoj meri će se procena usmeriti u tom pravcu uveliko zavisi od prirode same destinacije. U većini slučajeva, uključenje lokalne zajednica u određenje razvoja poljoprivrede i turizma u sopstvenom području je od kritične važnosti. Evropska komisija, u okviru koncepta strateških smernica za ruralni razvoj, odobrila je integrisani pristup koji naglašava potrebu da se „kreira maksimum sinergije između ekonomskih, ekoloških i socijalnih dimenzija u stvaranju nove generacije strategija i programa ruralnog razvoja”. Lokalni razvoj je proces promene svesti kreiran tako da poboljša kvalitet života lokalnih stanovnika i u tom smislu, to je razvoj lokalnog stanovništva, koji bi trebalo oni sami da realizuju. Zbog toga bi razvoj ove postavke trebalo zasnovati na interesima i učešću zajednice koja tamo živi. Lokalna zajednica formira osnovu za ruralni razvoj budući da najbolje poznaje svoje potrebe i interese, kontroliše većinu svojih resursa: zemlju, zgrade, lokalnu proizvodnju, svoje veštine, tradicije, znanje i energiju, koji su glavni resursi razvoja, i njena posvećenost je od vitalnog značaja – ukoliko ne podrži inicijativu, ona je osuđena na propast. Procena situacije na selu trebalo bi da uključi i analizu fizičkih potencijala sela: puteva, snabdevanja vodom, javnih građevina, kuća i otvorenih prostora. Ova analiza se sprovodi radi procene njihovog stanja i akcija koje je neophodno preduzeti da bi se poboljšali, analize ekonomije sela, da bi se videlo koji su poslovi raspoloživi, koji je nivo nezaposlenosti, kao i potencijal za dodatu vrednost lokalnih proizvoda itd. Ali, ono što je suštinski bitno u vezi s ovim je da socioekonomska analiza situacije treba da obezbedi identifikaciju snaga, slabosti, mogućnosti i pretnji svake od bitnih LEADER pristup Evropske unije izuzetno dobro odgovara potrebama stavki. Njihova lokalnih ruralnih zajednica u Srbiji. On podrazumeva osnaživanje saradnje u ruralnim oblastima za postizanje zajedničkih razvojnih ciljeva. staložena i pre-


87

cizna analiza može biti korisna za prvi korak u formulisanju razvojnog plana za tu oblast ili svako pojedinačno preduzeće, individualnu farmu ili domaćinstvo. Snage se sastoje od postojećeg kapitala koji može biti iskorišćen za razvoj. Primeri ovih jakih strana u ruralnim oblastima bili bi bogati i raznovrsni prirodni resursi, radna snaga za teške poslove itd. Slabosti su oni nedostaci koje treba uputiti bilo kom razvojnom programu, na primer nizak nivo obrazovanja radne snage, siromašna infrastruktura itd. Mogućnosti mogu biti unutrašnje i spoljašnje, one su potencijalne snage budućnosti: rastuće interesovanje za ruralni turizam i investiranje u organsku poljoprivredu itd. Pretnje su oni spoljni faktori koji mogu ugroziti ili sprečiti program razvoja. Primeri toga bile bi klimatske promene i intenzivna konkurencija usled liberalizacije tržišta. U skladu s iskustvom stečenim kroz razvoj lokalnih strategija u UNJP STRD pilot-regionima, raspoloživi resursi i interesi ruralne populacije dobro obrazlažu investicije u diverzifikaciju ekonomskih aktivnosti sa foProcena stanja u ruralnim oblastima ne može se obaviti bez učešća njihovih stanovnika. Za diskusiju kusom na ruralni turizam. Na o stanju i pravcima razvoja sela korišćena je svaka taj način je moguće doprineti prilika. Kulinarski trening u Kalni 2011. godine. porastu zaposlenosti lokalnog stanovništva, obezbediti dodatni prihod seoskim gazdinstvima, pomoći razvoj poljoprivredne proizvodnje, prerade i usluga, redukovati migracije iz ruralnih u urbana područja, potpomoći zaštitu i održavanje prirodnog i kulturnog nasleđa, kao i integralni razvoj ruralnih oblasti u celini. Međutim, osnovna ruralna infrastruktura nije razvijena u većem delu teritorije Srbije, što može biti ozbiljna smetnja razvoju ruralnog turizma u istoj meri kao i ruralnog razvoja u celini. U svim ruralnim područjima Srbije postoji trend proširivanja seoskih gazdinstava kroz povećanje kapaciteta za ruralni turizam, koji stanovnici sela smatraju atraktivnim izvorom profita u bliskoj budućnosti. Međutim, osnovni problem za domaćinstva koja žele da se bave ruralnim turizmom upravo je obezbeđenje finansijske podrške za ulaganja. Evidentno je da nema ni dovoljno informacija ni znanja, pa obrazovanje ovog segmenta ruralne populacije u Srbiji treba definitivno poboljšati, i to kroz formalnu ili neformalnu edukaciju u cilju podizanja znanja i veština u oblasti marketinga, finansija i primene različitih standarda (Majdak, Vandić, 2010).

88


FAO UNJP treninzi za podizanje poslovnih i organizacionih kapaciteta lokalnih partnerstava realizovani su kroz 4 radne grupe u sva četiri pilot-regiona. Grupe polaznika treninga u svakog regionu bile su formirane na osnovu lucidne prakse lokalnih akcionih grupa (LAG) u EU – 40% predstavnika javnog sektora – lokalnih vlasti, turističkih organizacija, obrazovnih i kulturnih institucija; 30% predstavnika nevladinog sektora – članovi mreže za ruralni razvoj i druge nevladine organizacije; 30% privatnih preduzetnika – farmera, prerađivača, zanatlija, pružalaca turističkih usluga itd. Osnovni cilj svake od radionica bio je da osnaže polaznike da podstiču i formiraju partnerstvo i učestvuju u radu za korist ruralnog razvoja u svom regionu. FAO tim je najpre organizovao seriju teoretskih treninga o procesu pregovaranja i definisanja sporazuma o partnerstvu, strateškom planiranju, pripremi i vođenju projekata i obezbeđenju finansijske podrške. Zatim su sledile praktične vežbe, praćene osnivanjem tehničkih centara odgovornih za dokumentaciju arhive i tehničku organizaciju skupova, kao i konsultacije. Polaznici treninga analizirali su i kapacitete i potrebe različitih aktera ruralnog razvoja u svom okruženju, a zatim prešli na praktičan rad – prikupljanje podataka i javne debate radi izrade strateškog plana za ruralni razvoj regiona. Usledio je i rad na participativnom kreiranju potencijalne liste projekata u oblasti ruralnog razvoja za naredni petogodišnji period. Predstavnici raznih sektora (javnih, nevladinih i privatnih) sarađivali su na obradi podataka i izradi nacrta strateških dokumenata. Finalno posmatranje i monitoring procesa stvaranja nacrta strateških dokumenata ruralnog razvoja u pilot-regionima obezbedili su FAO konsultanti. Kapaciteti izgrađeni na obuci trenera Mreže za ruralni razvoj i članova LAG grupa poslužili su kao oruđe kojim je omogućena dalja izgradnja kapaciteta za implementaciju srateških opredeljenja lokalnih partnerstava zainteresovanih grupa u lokalnim inicijativama. Naime, trening je nastavljen putem otvorene mentorske veze s konsultantima koji su obavili trening, a radi daljeg usvajanja veština neophodnih za participativno strateško planiranje ruralnog razvoja.


89

PARTNERSTVO U VREDNOSNOM LANCU Niz aspekata bi mogao da pomogne unapređivanje proizvodnje, počevši od poboljšanja uslova proizvodnje, opreme i oruđa, sirovina i aditiva, do znanja i veština, organizacije i standardizacije proizvodnje, kontrole i harmonizacije, obezbeđenja dovoljnog kvaliteta i kontinuiteta ponude, ambalaže, pakovanja i deklaracije, obezbeđenja specifičnog kvaliteta, brendiranja, optimizacije kanala distribucije i smanjenja troškova. Optimizacija je neizbežno povezana s uspostavljanjem različitih partnerstava mada drugi pomenuti aspekti mogu biti uveliko rešeni ili bar poboljšani ako bi se partnerstvo angažovalo na različitim nivoima. Prema Lowe i saradnicima (1995:95, cit. Nemes, 2005), „bliska mreža odnosa između lokalnih poljoprivrednika, prerađivača, distributera i prodavaca na malo obezbeđuje fleksibilnost u prilagođavanju tehnološkim i tržišnim promenama, ali istovremeno omogućuje da dodatna vrednost u nepoljoprivrednim aspektima lanca hrane ostane u regionalnoj privredi, pre nego da je iskoriste spoljni faktori, često multinacionalne kompanije za proizvodnju hrane”. Uspešna inovacija je često povezana sa „sposobnošću povezivanja” lokalnih učesnika. Budući da su u ruralnim oblastima uglavnom više usađene lokalne kulture saradnje i očuvane društvene strukture, potencijali za razvoj su ovde znatno veći nego što se danas koriste (Cooke & Morgan 1993, Brunori and Rossi 2000; Brusco 1996; Murdoch 2000; Paloscia 1991 cit. Nemes, 2005).

Primer horizontalne saradnje između pilot-regiona i stejkholdera uključenih u UNJP STRD Predstavljanje koncepta „Srpska magaza” na treningu o marketingu u Kalni, Istočna Srbija.

Uvođenje prerade i/ili turizma na gazdinstva radi bolje valorizacije primarnih poljoprivrednih proizvoda može biti u fokusu malih farmera, koji nameravaju da povećaju profit s ograničenih poseda poljoprivredne zemlje i drugih resursa umesto da se specijalizuju za nekoliko poljoprivrednih useva kako bi povećali efikasnost proizvodnje koja još ne donosi dovoljno. Lokalna mreža farmi i domaćinstava koji se bave preradom i onih koji se bave turizmom mogla bi predstavljati dalje unapređenje ovog sistema. Traženje zajedničkih koristi kroz saradnju i korišćenje društvenih mreža u ruralnim zajednicama može postati koristan inovativni razvojni resurs za dostizanje održivog ruralnog razvoja.

90


Na osnovu istraživanja na terenu, sprovedenih radi izrade „Lokalne strategije ruralnog razvoja Ljiga” u Centralnoj Srbiji, ustanovljeno je da je glavni problem ruralne populacije koja se bavi poljoprivredom malog obima marketing njihovih proizvoda. Oko 85% malih poljoprivrednika prodaje svoje proizvode neprerađene, ostavljajući veletrgovcima profit stvoren iz njih. UNJP STRD je potpomogao projekat pod nazivom „Plodovi srpske magaze”, sa ciljem da se poveća konkuretnost lokalne ruralne ekonomije uspostavljanjem novog modela povezivanja u jedinstvenu mrežu za promovisanje i prodaju robe malih proizvođača iz seoskih gazdinstava. Svrha projekta je bila da se povežu mali proizvođači i integriše ponuda poljoprivrednih i nepoljoprivrednih proizvodi i usluga, najpre u ruralnim oblastima Centralne Srbije, a zatim i u četiri ruralne oblasti u zemlji, kako bi se poboljšala ponuda u ruralnom turizmu. Njihova ponuda tržištu je organizovana kroz direktan marketing u okviru malog prodajnog objekta napravljenog u tradicionalnom stilu, takozvane „Magaze” na Ibarskoj magistrali i putem internet portala http:// www.srpskamagaza.com. Portal omogućava potencijalnim kupcima da kupe prozvod ili uslugu ili dobiju informaciju kako da nabave proizvod ili uslugu za koju su zainteresovani, i da na jednom mestu saznaju o različitim ruralnim oblastima i njihovoj ponudi. U isto vreme „Srpska magaza” pruža informacije o seoskim gazdinstvima i potražnji za njihovim proizvodima i uslugama, o mišljenju korisnika o kvalitetu i raznovrsnosti njihove ponude, i pomaže proizvođačima da poboljšaju strukturu i kvalitet postojeće ponude. Ovaj projekat je bio visoko rangiran zahvaljujući relevantnosti za postizanje MDG-a u ruralnom razvoju. Pružajući pomoć malim farmerima da efikasnije proizvedu i stave na tržište proizvode, Srpska magaza zapošljava ljude i značajno doprinosi smanjenju siromaštva. Oko 1000 ljudi iz četiri ruralne oblasti imaće koristi od toga. Planirano je da se ideja prodajnih mesta „Srpske magaze” u stilu lokalne arhitekture i za korist lokalnih proizvođača proširi i na druge oblasti Srbije. Svaka „prodavnica” bi nudila i ono što imaju one iz drugih krajeva Srbije, ističući sličnosti i razlike. Prvi članovi „Srpske magaze” dobili su i podršku kroz UNJP STRD grantove i obuke.


91

Saradnja u marketingu proizvoda i usluga u turizmu U direktnoj prodaji farmer, a ne posrednik, prodaje svoje proizvode finalnim kupcima po najboljoj mogućoj ceni na kapiji svoje farme – što je idealan model koji je postojao u poljoprivredi vekovima, zapravo do pedesetih godina prošlog veka. S razvojem poljoprivrede, naročito uvođenjem državnih subvencija, povećane su količine poljoprivrednih proizvoda i čak se pojavio i višak. Trgovci više nisu dolazili na kapije farmi, več su farmeri morali da se organizuju da dopreme dovoljne količine proizvoda na tržište po najnižim mogućim cenama kako bi bili konkurentni. Zato su morali ili da sarađuju s komšijama ili da povećaju sopstvenu proizvodnju da bi došli do trgovaca na veliko po razumnim cenama organizacije prodaje i transporta. Neki od njih to nikad nisu uspeli, nastavili su da svoje proizvode povremeno prodaju na zelenim pijacama po nešto boljim cenama i da se bore da prežive visoke troškove transporta i posrednika. Doba veletrgovaca se ni danas ne bliži kraju. Naprotiv, oni će biti još jači i dalja industrijalizacija poljoprivrede će nastaviti da obezbeđuje proizvode po sve konkurentnijoj ceni, što će za male poljoprivrednike biti gotovo nedostižno. Što je još gore, država će nastaviti da podržava povećanje farmi, intenziviranje svih vrsta i neće pružati nikakve podsticaje da uravnoteži prihod malih farmera, sve dok se njihova višestruka uloga i vrednost za životnu sredinu konačno ne prizna i nametne potrebu za očuvanjem malih gazdinstava. U Srbiji se ovo neće desiti najverovatnije ni tokom sledećih deset godina. Nedavno su razvijeni neki novi oblici direktne prodaje kao mini-poljoprivredni supermarketi u trgovinskim centrima, ugovorene korpe itd. Za direktnu prodaju najpogodniji su proizvodi koji se odmah mogu trošiti, kao voće, povrće, jaja i mleko. Ipak, većina poljoprivrednih proizvoda se mora finalizovati pre upotrebe, ili preraditi. Direktna prodaja ovih proizvoda stoga uključuje preradu na farmi. Prodaja proizvoda značajno povećava prihod i zaposlenje u Grafički prikaz koncepta „Srpske magaze”’ ruralnoj ekonomiji. S druge strane, saradnja primarne poljoprivredne proizvodnje, prerada je veoma zahtevna – zahtetradicionalne prerade i ruralnog turizma – va napredno poznavanje tehnologimarketing zasnovan na tradicionalnim oblicima partnerstava i modernoj marketinškoj logici je, značajne investicije u prostorije i opremu, organizaciju i upravljanje domaćinstvom, preduzetničke veštine i dodatni rad. Marketing određenih proizvoda ponekada zahteva skupu sertifikaciju i obeležavanje, dodatnu promociju i mora poštovati sve zahtevniju regulativu. Uprkos ograničenjima koja stoje pred malim poljoprivrednim gazdinstvima, budućnost direktne prodaje je veoma bitna. Potrošači su sve zainteresovaniji za direktnu trgovinu. Oni gube poverenje u masovno proizvedenu hranu; u potrazi su

92


za kvalitetnom hranom proizvedenom u skladu s prirodom, kao što su organski i tradicionalni specijaliteti. U EU se većina napredne direktne trgovine beleži u Austriji, gde su tri četvrtine seoskih farmi koje se bave njom uglavnom male farme, manje od 3 ha, što je ekvivalentno uslovima u Srbiji. Najuobičajenije se roba prodaje u dvorištu farme – 86%, sledi 35% prodaje po narudžbi, 33% prodaje na lokalnom tržištu i 23% u lokalnim prodavnicama. Udeo u direktnoj prodaji je obično 77% tamo gde se proizvodi vino, potom voće, grožđe i povrće 60%, a 34% junetina i 32% usevi (Kovačić, 2005). Pozitivna slika o ovim proizvodima se širi, a dobra iskustva koja potrošači imaju otvaraju nove mogućosti čak i u zemljama u razvoju, kao što je Srbija. Ciljne grupe se obično dele na pet grupa – ljudi koji dolaze sa sela, eko-potrošači, izletnici, avanturisti, oni koji štede i siromašni (Radman 2001, Kaiser, 1997, Mahler, 1991 cit. Kovačić, 2005). Ključ za uspeh direktne prodaje je upornost u pouzdanosti, ali i dobar marketing, finalizirani proizvodi i pakovanje. Neke šeme organskih korpi i „Srpska magaza” primeri su dobrih praksi, koje su u Srbiji i dalje retke. Za unapređenje marketinga lokalnih proizvoda potrebni su takva privlačna mesta prodaje i dobra reklama, kao i pojavljivanje na lokalnim seoskim događajima, u medijima, na poljoprivrednim i turističkim izložbama i sajmovima itd. Direktni marketing je verovatno jedini način da se održi proizvodnja koja se zasniva na malim količinama sezonskih proizvoda, ali ova vrsta prodaje je istovremeno i najosetljivija i najzahtevnija kad je posredi kvalitet – kvalitet je imperativ. U EU je direktni marketing, zbog svog značaja za podržavanje ruralnog razvoja i fleksibilnosti koju omogućava proizvodnju malog obima, priznat kao važan alternativni prihod, naročito za mala i srednja ruralna gazdinstva, tako da je podržan finansijski, tehnički i edukativno. U Srbiji je trenutno podrška takvim sistemima veoma ograničena i povremena.

Ruralni turizam je aktivnost koja podržava direktni marketing dovodeći potrošače na mesto prodaje, ali i obezbeđujući potrošnju proizvoda na licu mesta. Ovo tržište se ipak prvo mora istražiti pre nego što se počne koristiti. Pre svega, postoji potreba da se spoznaju očekivanja


93

turista i potrošačko ponašanje. To umnogome zavisi od toga koliko je neka oblast poznata po određenim lokalnim proizvodima. Njihovo postojanje u seoskim prodavnicama je obavezno a turisti očekuju da su visokog kvaliteta i dostupne cene. Takođe je važna dostupnost proizvoda u različitim pakovanjima i u različitim količinama je. Čitava mreža aktivnosti i koristi može se isplesti oko ovih proizvoda, uključujući marketing onih proizvoda koji su manje poznati, ali važni za lokalnu ekonomiju. Pijace i prodavnice su idealne, ali saradnja s turističkim agencijama, hotelima, restoranima vezana za marketinga ne bi trebalo da bude potcenjena. Direktni marketing i turizam zahtevaju mnogo znanja i veština, ali treba imati na umu da su regionalni i ruralni šarm, gostoljubivost ljudi i lepota prirode ono što prodaje proizvod. Ovi elementi čak mogu prodati proizvode koji se lokalno smatraju uobičajenim i normalnim, ili su čak zaboravljeni ako su proglašeni kao visokokvalitetni: par čarapa od grube vune od lokalnog stada ovaca, vreća kukuruznog brašna ako je samleveno između kamenja vodenice, čak i lokalna rakija lošeg mirisa od repe (primer iz Austrije). Ono što se ne može prodati je pokvarena i neupotrebljiva hrana pod nazivom „proizvedeno bez hemikalija” ili enormno skup običan proizvod za svakodnevnu upotrebu kao suvenir. Takođe se ne savetuje da se uništi reputacija lokalnh proizvoda zamenjujući ih kopijama ili onim jeftinim uvezenim koji nisu napravljeni od originalnih sirovina. Originalnost moraju zadržati svi koji su zainteresovani da imaju udela u prihodima od turizma. Ponekad će lokalnim proizvodima biti potrebna i zaštita originalnosti kako bi se sačuvala reputaciju. Nekoliko primera iz domaće prakse vrlo ilustrativno govori o ovoj pretnji. Lokalno stanovništvo u Rajačkom vinogorju uživa reputaciji proizvođača dobrih vina. Poslednjih godina, pošto su mediji promovisali privlačnost lokalnih vina i specifičnosti ovog kraja, posebno samih vinskih podruma, jedinstvenih u Srbiji, nakon decenija robovanja odnosima s velikom vinarskom industrijom bivše federacije, oblast Rajca je postala zanimljiva destinacija za ruralni turizam. Brojni turisti pristižu u ovu ruralnu oblast da bi uživali u vinu i tradicionalnoj hrani, u jedinstvenoj atmosferi kamenih vinskih podruma i da bi poneli kući neka dobra prirodna lokalna vina. Ubrzo je postalo jasno da bi ovo mogao biti pristojan izvor prihoda, pa su neki novopridošli preduzetnici počeli da prodaju jeftino loše vino iz drugih sela pod nazivom onog sa Rajca. Učinjena šteta je već dovoljno velika i posle samo jednog takvog događaja jer preti da ugrozi tek uspostavljeni dobar imidž nove turističke destinacije. Još jedan loš primer: dobro informisan turista dolazi da kupi vino od stare sorte grožđa. Umesto traženog vina, prodaje mu se vino od druge sorte grožđa, i to lošijeg kvaliteta po premijum, visokoj ceni... Ili: organizuje se večera s odleđenim tradicionalnim jelima i mesom... Mnogi turisti napuštaju mesto razočarani, odlučni da se više nikad ne vrate i rešeni da prošire loš glas o mestu koje su posetili...

94


Štetu koju ovakvi primeri mogu učiniti loklanom razvoju teško je izbrisati, naročito kada je lokalna zajednica preslaba da se bori s neodgovornim pojedincima. Ovo je dobar primer gde nije dovoljna. dobra veza između poljoprivredne proizvodnje i turizma zajedno s dobrom reklamom. Neophodna je dobra nova marketinška strategija, koja uključuje različite zaštite, ali i ponovno uspostavljanje jakih veza zajednice i partnerstvo koje može proizvesti, primeniti i braniti zajedničku strategiju razvoja. Oblast Vršca je poznata po vinogradima i izuzetnom vinu, Bela Crkva po proizvodnji jabuka, ali i gajenju stoke. Iako su prirodno povezani gastronomskim vezama, te veze izgleda nisu na odgovarajući način integrisane u lokalnu turističku ponudu, pošto je većina tradicionalne proizvodnje nestala jer je skupa i s ograničenog tržišta i ustupila mesto jeftinijoj industrijskoj proizvodnji. Pošto nisu u mogućnosti da proizvedu ili kupe od neposrednog okruženja sertifikovane proizvode (vezane za bezbednost hrane) za svoju turističku ponudu, lokalni ponuđači usluga u vinskom turizmu su primorani da idu u supermarkete i kupuju industrijske proizvode za svoje goste, dok lokalni proizvođači nemaju tržište za svoje tradicionalne proizvode. „Ukus i miris banatskog vina i sira” bio je projekat u južnobanatskoj pilot -oblasti u Vršcu i Beloj Crkvi koji su podržali UNJP STRD grantovi tokom 2010/2011. Cilj ovog projekta je bio da se popune praznine količinama proizvoda, opremom, znanjem i organizacijom da bi se obezbedio tok proizvoda u okviru različitih farmi koje se bave ruralnim turizmom, kako bi se obogatila njihova ponuda. Uspostavljeno je partnerstvo između dve farme – uzgajivača grožđa s vinarijom i uzgajivača stoke s tradicionalnom preradom mleka i lokalne NVO „Agroznanje”, kao predlagača projekta, radi obezbeđenja podrške lokalnim proizvođačima da nađu tržište za svoje primarne proizvode, kroz obogaćenu i kompletiranu ponudu u ruralnom turizmu. Neophodan transfer znanja je organizovan za partnere u lokalnim zajednicama koji žele da sarađuju ili da se pridruže integrisanoj turističkoj ponudi. Jedan od partnera u projektu je investirao u tradicionalnu proizvodnju barik vina, drugi u organsku proizvodnju sira. Njegov preradni kapacitet namenjen je preradi mleka iz sopstvene male proizvodnje, ali je osmišljen tako da pomogne i susednim malim lokalnim proizvođačima mleka da nađu tržište za svoje primarne proizvode kroz tradicionalnu preradu i razmenu proizvoda koja bi istovremeno obogatila i kompletirala ponuda u ruralnom turizmu. Projekat je promovisan kao najbolji projekat u Nacionalnoj mreži ruralnog razvoja Srbije u 2011. godini.


95

Partnerstvo institucija na nacionalnom nivou Ruralna politika nije koherentan niz politika i programa već mešavina nezavisnih delova koji su se razvili s vremenom. Čest neuspeh politike ruralnog razvoja posledica je nedostatka integrisanog pristupa koji se tiče različitih učesnika, resursa, institucija, znanja, fundamentalne logike razvoja, i međuodnosa dva različita nivoa ruralnog razvoja – nivoa politike ili centralne intervencije i nivoa lokalnih aspiracija čiji je cilj poboljšanje svakodnevnog ruralnog života (Nemes, 2005). Postoji prostor za zajedničko učenje političkog dijaloga između različitih sektora, ne samo onih poljoprivrednih. Samostalni rad nije dobar i ne donosi toliko koristi. Veoma je korisno otkriti da su drugi ljudi, koji su različiti ali ipak slični, „svi srodni, a ipak različiti” i koji se sreću sa sličnim problemima, našli (ili pokušali da nađu) rešenje za te probleme. Razmena iskustava i energije stimuliše otvorenu solidarnost i omogučava deljenje uspeha, neuspeha, izazova i naučenih lekcija (IFAD, 2011). Centralne vlasti se često trude da prevaziđu sopstveni sektorski pristup ruralnom razvoju u korist pristupa integrisanih politika. Veća i bolja koordinacija znači političku posvećenost prevazilaženju sektorskih tendencija i sveopšte razjašnjavanje uloga i odgovornosti različitih ministarstava ili agencija u oblasti ruralnog razvoja. Centralne vlasti koje se odlučno udaljavaju od sektorskog pristupa u ruralnim oblastima suočavaju se s pitanjem kako da reorganizuju svoju politiku da bi uključili integrisani pristup.Upravljanje na centralnom nivou ima za cilj i koordinaciju među svojim jedinicama i na drugim nivoima vlasti – metaupravljanje. Kako bi se to postiglo, neophodna je koordinacija koja bi ohrabrila različite institucionalne i upravljačke sisteme, koji formulišu i realizuju ruralne politike da rade zajedno. Doslednost je neophodna da bi se obezbedilo da pojedinačne politike ne budu kontradiktorne, i da se spajaju u koherentnu strategiju. Ovo podrazumeva jaku političku volju da se prevaziđu sektorske tendencije i sveopšte razjašnjenje uloga i odgovornosti različitih ministarstava ili agencija u oblasti ruralnog razvoja (OECD, 2005). Dostupne su različite opcije horizontalne vlasti: • specijalna jedinica direktno odgovorna šefu vlade ili parlamenta (u Francuskoj DIACT – međuministarsko telo povezano s kabinetom premijera, s koordinativnim i implementatornim odgovornostima), • integrisano ministarstvo koje se bavi raznim pitanjima značajnim za ruralne oblasti (kao što DEFRA u Velikoj Britaniji odgovara za poljoprivredu, hranu i životnu sredinu), • „obezbeđenje politike” i međuministarska koordinacija preko radnih grupa i formalnih ugovora (primer Hrvatske i nekih novih članica, Meksika itd.). Ruralni razvoj je značajan za mnoge, ako ne i za sve delove Vlade Republike Srbije. Potreba za njihovom koordinacijom i učešćem u programima i razvoju sistema za podršku ruralnom razvoju primećena je 2004. godine kada su vođeni prvi razgovori o formiranju posebnog „ruralnog” sektora sa MPŠV. Nažalost, do danas nije uspostavljena aktivna međuministarska saradnja. Na sreću, nesporazumi i nedostatak interesovanja za ruralni razvoj nestaju intenziviranjem procesa integracija i sve više ministarstava i vladinih tela je zainteresovano za ruralni razvoj. Ideja UNJP STRD bila je da u tom smislu obezbedi

96


pomoć MPŠV da se konačno formira i uspostavi Nacionalni savet za ruralni razvoj. Međuministarsko telo, Nacionalni savet za ruralni razvoj, organizovala je i zvanično uspostavila Vlada Srbije, a na predlog Sektora za ruralni razvoj MPŠV u decembru 2010. godine. Članovi Nacionalnog saveta za ruralni razvoj su predstavnici relevantnih ministarstava i drugih tela od nacionalnog značaja. Njegov cilj je koordinacija aktivnosti povezanih s definisanjem prioriteta mera i programa ruralnog razvoja s drugim ministarstvima, kao i jačanje regionalnih veza. Uz saradnju sa UNDP timom uspešno su obavljene konsultacije sa svim članovima novouspostavljenog Nacionalnog saveta za ruralni razvoj i dobijena je njihova podrška Konsultant UNDP , gospođa Snežana Kremić, za dalji rad. Veliki broj članova je učestvovao jedan od lidera prve srpske mreže za ruralni razvoj i direktor Poljoprivredne službe u Vršcu, u FAO programima za izgradnju kapaciteta saveta, koji su uključivali i studijsko putozajedno sa FAO UNJP STRD timom bila je angažovana na pripremi prvog sastanka vanje u susednu Hrvatsku da bi se upoznao Nacionalnog saveta za ruralni razvoj. sistem podrške ruralnom razvoju u najbližoj zemlji kandidatu za članstvo u EU koja koristi IPARD fondove, kao i obuku o procesu pregovora sa EU za dobijanje ovih fondova. Iako prvi sastanak još nije održan, pripremljeni su dokumenti za njega. U njihovim okvirima su definisane i glavne aktivnosti Nacionalnog saveta za ruralni razvoj. • Pomoći rukovodstvu sektora za ruralni razvoj u pripremi strategijskih dokumenata i programa ruralnog razvoja. • Pripremiti platforme za razgovore s relevantnim institucijama i partnerima (društvena, ekonomska i oblast životne sredine) o programiranju, upravljanju i implementaciji mera i programa ruralnog razvoja. • Proceniti uticaj do sada primenjenih mera podrške ruralnom razvoju i formiranje ekspertskih grupa radi povećanja efekata budućih mera. • Inicirati detaljnu tehničku procenu kapaciteta i potreba za ruralnim razvojem i shodno tome i stvaranje preporučenog kapaciteta i obrazovanje u ruralnim oblastima. • Pomoći dalji razvoj decentralizovanih struktura za podršku ruralnom razvoju (mreža za ruralni razvoj).


97

Agenda koju je predložio UNJP STRD za prvi sastanak Nacionalnog saveta za ruralni razvoj uključivala je i predavanja i rasprave na teme: uvod u ruralnu paradigmu i značaj ruralnog razvoja u Srbiji, aktuelne perspektive podrške ruralnom razvoju u Srbiji i EU i značaj uloge Saveta u toj podršci. Uvod treba da pruži i retrospektivu podrške ruralnom razvoju u Srbiji i analizu njenih efekata. Aktivacija Nacionalnog saveta za ruralni razvoj ostaje zadatak novog rukovodstva MPŠV. Pritom opis njegovih aktivnosti i odgovornosti verovatno treba da bude revidiran. Potrebno je delegirati i nove članove, u skladu sa aktuelnom strukturom centralne vlasti koji se Savet aktivirati i preuzeti odgovornost za upravljanje IPARD fondova na koje Srbija ima pravo od dobijanja statusa kandidata. Savet bi stoga trebalo da se ovlasti da pregleda svu pravnu dokumentaciju vezanu za ruralni razvoj, i da obezbedi smernice i koordinaciju za realizaciju. On bi trebalo da ubuduće formira brojna profesionalna tela i radi s njima, da se bavi specifičnim problemima važnim za ruralni razvoj: ruralnom infrastrukturom, obrazovanjem u ruralnim oblastima i sličnim temama, uključujući diverzifikaciju ruralne ekonomije i razvoj ruralnog turizma. Održivi pristup ruralnom razvoju i razvoju turizma zahteva strukture koje omogućavaju predstavnicima lokalnih vlasti i nevladinim organizacijama da se uključe u formulisanje i realizaciju nacionalnih strategija i politika. Master-plan za ruralni turizam predviđa da strukturu strategije donošenja odluka treba uspostaviti u obliku savetodavnih tela sastavljenih od predstavnika javnog i privatnog sektora i civilnog društva. Na nacionalnom nivou to bi trebalo da bude Nacionalna strateška radna grupa za razvoj ruralnog turizma (NSRGRT). Njeni članovi su pre svega MERR, NTOS, MPŠV, Nacionalna korporacija za razvoj turizma, Privredna komora, Asocijacija za razvoj ruralnog turizma Vojvodine i Srbije. Ova radna grupa bi trebalo da sarađuje s regionalnim strateškim radnim grupama za razvoj ruralnog turizma i turističkom orgnizacijom Vojvodine, kao i akcionim grupama na nivou ruralne zajednice. UNEP/WTO, 2005 sugeriše da se strukture za razvoj turizma mogu razvijati u saradnji s drugim učesnicima kako bi se: • podigao profil održivog razvoja turizma, i obezbedilo da oni koji mogu da utiču daju svoju pun doprinos; • dao glas u razvoju i upravljanju turizmom onima čiji će interes ili oblast odgovornosti biti pogođeni posledicama; • povezalo znanje i iskustvo iz ekonomskih, društvenih i pitanja životne sredine s turizmom; • obezbedilo da su politike i akcije u drugim sektorima ili oblastima aktivnosti koje utiču na turizam koordinirane i uzete u obzir kako bi se sprečili konflikti politika i povećala sinergija; • ohrabrila podrška i osnažili resursi zajedničkim dogovorenim programima.

98


FAO UNJP STRD je uz pomoć Stalne radne grupe za regionalni ruralni razvoj organizovao studijsko putovanje u Hrvatsku za predstavnike Nacionalnog saveta za ruralni razvoj, Nacionalne mreže za ruralni razvoj i nekoliko naprednih farmera iz pilot-oblasti. Grupa je posetila Ministarstvo poljoprivrede, ribarstva i ruralnog razvoja Republike Hrvatske gde su imali priliku da se upoznaju sa sistemom podrške ruralnom razvoju u Hrvatskoj (nacionalnom politikom i institucijama), EU politikom ruralnog razvoja i IPARD programom u Hrvatskoj i LEADER pristupom. Takođe su upoznati i s hrvatskim iskustvom u uspostavljanju nacionalne koordinacije ruralnog razvoja i ulogom tela za nadzor podrške ruralnom razvoju, pripremom za uspostavljanje zvanične Mreže za ruralni razvoj i ulogom i radom neformalne Mreže za ruralni razvoj u Hrvatskoj. Studijska poseta organizovana je i u nekoliko uspostavljenih LAG-ova: LAG Vallis Collapis (Karlovačka oblast), LAG Petrova gora (Vojnić), LAG Karašica u Belišću i LAG Baranja, Beli Manastir. Primer implementacije Mere 301 „Poboljšanje i razvoj ruralne infrastrukture” – Kanalizacioni sistem i sistem za preradu otpadnih voda prikazani je u opštini Barilović, a primer realizacije mere 101 „Investicije u poljoprivredu u cilju njenog restruktuiranja i dostizanja standarda zajednice” – na primeru poljoprivredno-trgovinskog objekta „Đurkić” u Starim Jankovcima. FAO konsultant za poljoprivrednu politiku ruralnog razvoja Evropske unije – gospodin Miroslav Božić održao je trening namenjen kreatorima ruralne politike u Srbiji. Kao deo stvaranja kapaciteta za aktivnosti za promenu politike na nacionalno nivou, UNJP STRD organizovao je obuka na temu: „Pregovori s evropskom komisijom u oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja” s članovima Nacionalnog saveta za ruralni razvoj Srbije i članovima Nacionalne mreže za ruralni razvoj. Naročito su pokrivene sledeće teme: uvod u proces pregovora, ključne faze u pregovorima o pristupanju, pregled Zajedničke poljoprivredne politike Evropske unije (institucije, prvi i drugi stub), ključna pitanja u pregovorima u poglavlju 11, oba s primerima iz Hrvatske. Poređenje sa zemljama novim članicama EU, kao i stečena iskustva tokom hrvatskih pregovora o pristupanju, posebno su razrađena tokom obuke. Materijal s obuke je uključivao i ključna strateška dokumenta povezana s procesom pregovora, uspostavljanjem struktura za pregovore i ulogama učesnika uključenih u pregovore u Hrvatskoj i pregledom strukture relevantnih dokumenata za pregovore i izvorima informacija za dalje studije.


99

100


Sprovođenje akcija - dostizanje ciljeva

SPROVOĐENJE AKCIJA – DOSTIZANJE CILJEVA


101

IZGRADNJA KAPACITETA ZA PODRŠKU RURALNOM RAZVOJU Stalna podrška i savetodavstvo za održivi ruralni razvoj Za održivi ruralni razvoj u Srbiji postojanje efikasne stalne podrške i proaktivnih savetodavnih službi je izuzetno značajno i za kreiranje ruralne politike i za njenu implementaciju. Ključni element stalne podrške ruralnom razvoju u Srbiji predstavljaju strukture uspostavljene u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede mada je važan učesnik stalne podrške ruralnog razvoja i Sekretarijat za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu Autonomne Pokrajine Vojvodine. Sektor za ruralni razvoj poljoprivrede je prvi put uspostavljen u MPŠV 2005. godine, a restruktuiran 2008. Poslednju rekontrukciju Sektor za ruralni razvoj je pretrpeo 2011. godine kada je integrisan u Sektor za agrarnu politiku i međunarodni razvoj i degradiran u odsek, čime je izgubio na samostalnosti i operativnosti. Nameravano je da Odsek za ruralni razvoj kao budući organ za upravljanje IPARD programom preuzme odgovornosti prema budućim sporazumima Republike Srbije i Evropske komisije sprovodeći funkcije upravljanja kao što su monitoring, evaluacija, izveštavanje i koordinaciju IPARD programa, kao i deo funkcije realizacije vezan za publicitet mera podrške ruralnom razvoju iz ovog fonda. Od 2005. godine tim Sektora za ruralni razvoj radio je na programiranju nacionalne, a tokom nekoliko poslednjih godina i IPA podrške ruralnom razvoju i njihove buduće implementacije. Prema istraživanju koje je FAO konsultant sproveo krajem 2011. raspon aktivnosti koje je odsek za ruralni razvoj u skorije vreme pokrivao je: • planiranje i programiranje ruralnog razvoja, uključujući pripremu za buduću implementaciju inicijativa tipa LEADER, • stvaranje planova, strategija i zakona u vezi s ruralnim razvojem uključujući LEADER, • harmonizacija zakonodavstva u oblasti ruralnog razvoja, • uspostavljanje funkcija Upravnog organa za sprovođenje IPARD-a, • nacrt i implementacija programa i projekata ruralnog razvoja koje finansiraju donatori. Osoblje MPŠV koje se bavi ruralnim razvojem neprestano je usavršavano od prvih dana uspostavljanja Sektora za razvoj. Međutim, izgrađenost kapaciteta u ovom domenu je i dalje nedovoljna, kao i broj ljudi koji se problematikom ruralnog razvoja u stvari istinski bave. Tako je u oblasti politike ruralnog razvoja obučavano dvoje zaposlenih za evaluaciju, monitoringa i izveštavanje, dvoje za programiranje, jedno za tehničku pomoć; a da danas niko od njih više ne radi u Odseku za ruralni razvoj. Pošto se promenio menadžment MPŠV, nova sistematizacija usvojena 2011. obavezala je preostali kadar da preuzme nove

102


odovornosti, ostavljajući samo jednog od starih zaposlenih, koji je delimično obučavan u skladu sa zahtevima trenutne radne pozicije da se bavi ruralnim razvojem (Majdak, 2011). U leto 2012. novi menadžment MPŠV ponovo reorganizuje ministarstvo. Očekuje se da će u novoj organizacionoj šemi ruralni razvoj dobiti ponovo na značaju, zbog potrebe da preuzme odgovornost za ruralni razvoj na način koji će odgovarati regulativama Evropske komisije za primenu IPARD, zajedno sa Direktoratom za agrarna plaćanja. Precizna struktura, podela odgovornosti i pozicija nisu bile poznate autorima do trenutka slanja ove knjige u štampu. Direktorat za agrarna plaćanja (DAP) odgovoran je za dodelu poljoprivrednih subvencija, odnosno plaćanja koja su za njih vezana i sva ostala davanja iz MPŠV, i treba da postane akreditovana IPARD agencija za plaćanja u ruralnom razvoju. Struktura DAP sastojala se od 6 sektora i Grupe za unutrašnju reviziju. Glavni zadatak Agencije za plaćanja u okviru IPARD biće definisan sledećim obavezama na osnovu projektnih aplikacija: administrativna kontrola, kontrola na licu mesta, ugovaranje projekata, isplaćivanje projekata. Agencija za plaćanja treba da stvori procedure za svaku meru IPARD programa, koje podležu samoproceni, državnoj reviziji i reviziji Evropske komisije. Započela je priprema za samoocenu (upitnici, pripreme za Grupu za unutrašnju reviziju, obuke). Procedure i pravne osnove su sada u procesu finalizacije ali i dalje nisu u potpunosti razvijene za akreditaciju. Sistem za bezbednost informacija u okviru Agencije za plaćanja (Sektor za ICT) treba da omogući da se rizici stalno prate i procenjuju. Kao jedna od najvažnijih institucija u primeni programa ruralnog razvoja, Agencija za plaćanja moraće stalno da prati različite organe Evropske komisije i da ima u potpunosti usklađene naručene i propisane akcije. Kadar Agencije za plaćanje mora biti obrazovan i obučen za bavljenje ovim procedurama, što zahteva određen broj zaposlenih i plan obuke o usklađenosti za svakog. Kadar DAP prošao je određen broj obuka, koje su organizovali Vlada, specijalne organizacije povezane s posebnim pitanjima funkcionisanja DAP-a, kao i njihov menadžment i načelnici unutrašnjih jedinica. Kadar je prošao i više obuka za svoja radna mesta mada je dalja izgradnja kapaciteta potrebna da bi DAP bio spreman za implementaciju svih zadataka (Majdak, 2012). UNJP STRD obezbedio je, kroz FAO konsultantske aktivnosti, obuku za obradu poziva za grantove u okviru ose 3 nacrta mera za ruralni turizam, koje su takođe razvijene u UNJP STRD. DAP je u okviru ove vežbe obradio 43 aplikacije, od kojih je 12 bilo uspešno (za koje je sproveo i sva plaćanja uz kontrolu aplikanata od strane FAO tima UNJP STRD). Deo ruralnog razvoja Srbije posvećen podršci razvoju poljoprivrede, kao i druga tehnička pitanja razvoja ovog sektora, tradicionalno je vezan za poljoprivredne savetodavne službe. Poljoprivredne savetodavne službe Centralne Srbije imaju 22 poljoprivredne stanice sa 135 savetnika, a Poljoprivredna savetodavna služba Vojvodine 13 stanica sa 78 savetnika. Glavni zadatak javnih savetodavnih službi su organizacija treninga/kurseva, poseta farmerima i pružanje individualnih saveta, objavljivanje članaka, pojavljivanje u medijima; skupljanje podataka za MPŠV „informativna usluga istraživanja tržišta” i razni statistički izveštaji; pomoć farmerima oko aplikacija za državne subvencije i grantove. Svaki savetnik je dužan da posećuje 40 farmi (obično od srednjih do velikih privatnih farmi) na redovnoj osnovi, što znači da oko 8600 farmi trenutno prima redovne savete – u poređenju s procenjenim ukupnim brojem od više od 700.000 farmi. Specijalizovani savetnici u savetodav-


103

nim službama (stočari, agronomi, zaštitari itd.) razmešteni su prema dominantnom tipu poljoprivrede u pojedinim oblastima. Njihova je uloga značajna, ali je efekat aktivnosti mali zbog malog obima tih aktivnosti usled ograničenosti resursa (npr. vozila). Tokom 2011. ministarstvo je lansiralo novi program zapošljavanja oko 1600 nezaposlenih poljoprivrednih inženjera u sistem poljoprivrednih savetodavnih službi, s namerom da pokrije i deo uloge mreže za ruralni razvoj, kojoj je u tom trenutku već otkazana podrška. Na žalost, ovaj program se završio s veoma ograničenim uspehom. Iako savetodavne poljoprivredne službe imaju veliki kapital ljudskog znanja i tehničke prednosti i stoga dobar izgled da igraju značajnu ulogu u pomaganju farmerima u ruralnim oblastima da napreduju koristeći sredstva iz nacionalnih i IPA fondova za ruralni razvoj, imaju velike praznine u organizaciji i kapacitetu da bi pokrile sve one kojim je potrebna pomoć. Ozbiljna rad je potreban da bi se ove službe rehabilitovale, a za njihov budući rad potrebno je obezbediti značajnija finansijska sredstava nego što je sada slučaj, ali i mehanizam nadzora i kontrole trošenja tih sredstava. Potrebe za podrškom u modernizaciji i razvoju srpskog poljoprivrednog sektora su ogromne i zato poljoprivredne savetodavne službe moraju biti odlične, efikasne i aktivne. Bitno je razumeti da dodavanje nepoljoprivrednih odgovornosti ovim službama u okviru ruralnog razvoja, a zadržavanje istih kapaciteta, broja ljudi i finansijske podrške nije pokazalo dobre rezultate u nekim zemljama koje su to pokušale – Slovenija, na primer. Dobra ravnoteža i podela odgovornosti s drugim akterima ruralnog razvoja koji pokrivaju njegove ostale aspekte kao što su druge privredne aktivnosti mogle bi biti korisnije. Nacionalna mreža za ruralni razvoj, Privredna komora, turističke organizacije, regionalne agencije za razvoj itd. mogu efikasnije i jeftinije obezbeđivati podršku nepoljoprivrednim aspektima ruralnog razvoja nego uvođenje nove delatnosti u poljoprivredne službe. Mreža za ruralni razvoj uspostavljena je 2007. kao projekat tadašnjeg Sektora za ruralni razvoj MPŠV da bi doprinela održivom razvoju ruralnih zajednica Srbije. Postojala je namera da mreža podržava ministarstvo u implementaciji politike podrške ruralnom razvoju i obezbeđivanju finansijskih sredstava za poboljšanje uslova života u ruralnim oblastima i investicije u ruralnu privredu, sa ciljem da se obezbede nova radna mesta i smanji siromaštvo. Mreža je imala zadatak da razvije novi efektivan i interaktivan protok informacija ka korisnicima o merama ministarstva i raspoloživim subvencijama, kao i da uspostavi bolju povratnu komunikaciju između ruralnog stanovništva, lokalnih insitucija i nacionalnih vlasti. Prve aktivnosti za sprovođenje ovih ciljeva bile su širenje informacija (leci, brošure i direktna komunikacija) i sakupljanje informacija u ruralnim oblastima o potrebama za programiranje politike ruralnog razvoja, kao i po-

104


vratnih informacija o efektima primenjenih mera. Centri mreže ruralnog razvoja oblikovani su tako da služe kao mesta za pomoć farmerima koji traže podršku bilo koje vrste i mesta povezivanja s profesionalnim organizacijama koje u domenu ruralnog razvoja pokrivaju različite razvojne aspekte, i u stanju su da za njih obezbede svaku vrstu tehničke podrške onima koji su za nju zainteresovani. Mreža za ruralni razvoj pokrivala je oko 90% zemlje 2010. godine, sa kadrom od jednog menadžera i jednog koordinatora u svakom regionalnom centru i jednim koordinatorom po područnom centru pod njihovom jurisdikcijom. Mreža je imala veliki značaj u podržavanju ruralne populacije u četiri godine njenog postojanja. Ako se analizira samo jedan indikator njihovog rada , od početka rada mreže u 2007. godini sa 260.000 registrovanih poseda, do 2009. godine broj se gotovo udvostručio do 456.000 gazdinstava zahvaljujući aktivnostima mreže za ruralni razvoj. Oko 190.000 ljudi koristilo je njihove usluge a 127.000 zahteva upućeno je u ime farmera. U avgustu 2010. članovi Mreže su registrovali nezavisnu nacionalnu organizaciju i putem projekta „RuralNet” obezbedili 160.000€ podrške za razvoj uslužnih i upravljačkih kapaciteta i saradnju s mrežama EU. Nakon 2010. projekat Mreže za ruralni razvoj MPŠV je ukinut iako je Mreži i dalje bila neophodna podrška u izgradnji kapaciteta, jednako kao i strateško partnerstvo sa MPŠV da bi bila sposobna da nastavi obezbeđivanje besplatnih usluga ruralnom stanovništvu i stabilizaciju sopstvenog sistema. Ključni korisnici usluge Mreže bili su registrovana poljoprivredna gazdinstva i ruralno stanovništvo uopšte, lokalne vlasti, preduzetnici i kompanije. Asocijacija „Nacionalna mreža ruralnog razvoja Srbije” postala je puni član EU PREPARE mreže 2011. godine. Ciljevi i funkcije Mreže ruralnog razvoja bili su sledeći. • Obezbezbediti pristup informacijama bitnim za ruralne oblasti i koje se tiču razvojnih politika poljoprivrede i sela, kao i drugih politika na nivou države i Evrope relevantnih za stanovništvo. • Identifikovati i promovisati dobre prakse i uspešne inicijative u Srbiji i Evropi kako bi se steklo znanje i ohrabrila kreativnost i nove ideje za korišćenje i razvoj postejećih potencijala ruralnog razvoja na lokalnom nivou. • Obezbediti punu jednakost svih ruralnih oblasti u pogledu korišćenja državnih finansijskih sredstava. • Obezbediti stalan trening članova i mreže u celini, i poboljšati metod funkcionisanja putem raznih obuka koje se tiču metodologije rada i izvođenja projekata od nacionalnog i regionalnog značaja. Dok je Mreža još imala finansijsku podršku, ovo je bilo efikasno sredstvo za prikupljanje podataka s terena i pomoć promotivnim aktivnostima za Nacionalni ruralni razvoj i IPARD program. Nakon nekoliko godina promotivnog rada mera podrške ruralnog razvoja Mreža je postala dobro poznat način za lokalne učesnike za kanalisanje vlastitih pitanja i predloga za promenu politike koji su veoma korisni za programiranje ruralnog razvoja. Ona je takođe imala zadatak da podržava uvođenje LEADER pristupa u Srbiji, i pruža po-


105

moć lokalnim učesnicima i zajednicama u procesu uspostavljanja lokalnih partnerstava i uspostavljanja budućih lokalnih akcionih grupa u skladu sa zahtevima EU. Pošto je Srbija obavezna da uspostavi Nacionalnu mrežu ruralnog razvoja sa Sekretarijatom u okviru MPŠV za IPARD program, a postojeća Mreža ruralnog razvoja jeste dobra platforma za to, MPŠV trebalo bi da razmisli o reaktiviranju svoje podrške njoj. Kako bi se čitav sistem ruralnog savetodavnog rada u Srbiji doveo u savršen red, Mreža ruralnog razvoja uz pomoć MPŠV trebalo bi da: • obezbedi povezivost s drugim nacionalnim mrežama, naročito mrežama Privredne komore, Vladinim i lokalnim institucijama i telima za podršku regionalnom ekonomskom razvoju, poljoprivrednim savetodavnim službama, Institutom za razvoj i istraživanje, obrazovnim institucijama itd.; • obezbedi protok informacija, znanja i iskustava stečenih u raznim razvojnim projektima u poljoprivredi, ruralnom razvoju i razvoju privrede kao celine, zaštiti životne sredine, očuvanju prirode i razvoju civilnog društva, obrazovanja, zdravstvene zaštite i drugih oblasti značajnih za razvoj sela za njihove stanovnike i ruralne učesnike; • obezbedi da aktivnosti Mreže budu interaktivne, tj. da se sakupe podaci o ruralnom razvoju i istraže prirodni i društveni resursi za razvoj, ali i povratna informacija o efektima primenjenih mera podrške ruralnom razvoju i obezbedi participacija svih aktera ruralnog razvoja na svim nivoima u programiranju podrške ruralnom razvoju i na strateškom i na akciononom nivou; • obezbedi uključivanje trenutno neaktivnih organizacija civilnog sektora i olakša formiranje novih, što bi moglo da pomogne lokalnom stanovništvu da ispuni potrebe za razvojem u saradnji s privatnim i javnim sektorom, vladinim agencijama i drugim akterima ruralnog razvoja; • obezbedi uslove za uspostavljanje dugoročnog partnerstva i zajedničke akcije između lokalne vlasti, nevladinih organizacija i civilnog društva uopšte, kako bi se obezbedila njihova efikasna usluga lokalnoj zajednici; • obezbedi da lokalna partnerstva prerastu u strateške i akcione snage koje ujedinjuju interese lokalne zajednice i uspostavljanje lokalnih akcionih grupa kako bi se stekla korist od programa podrške ruralnom razvoju EU, kao osnova za iniciranje inicijativa „odozdo nagore” za prilagođavanje politike nacionalnog ruralnog razvoja lokalnim potrebama; • obezbedi dijalog da bi se stvorile zdrave osnove za uspostavljanje struktura neophodnih za efikasno korišćenje IPARD fondova u budućnosti; • obezbedi podršku pojedincima – potencijalnim korisnicima budžeta za planiranje i formulisanje sopstvenih razvojnih i investicionih projekata, i da pruži sveopštu podršku lokalnim zajednicama kako bi bile u stanju da formulišu svoje strateške ciljeve i akcione planove, stvore i implementiraju projekte koji potiču iz njih i

106


podrže formiranje lokalnih multidisciplinarnih timova da deluju na opštinskom nivou ili regionalnom nivou kao podrška lokalnoj ruralnoj populaciji u dobijanju savetodavnih usluga, prikupljaju sredstva za sopstveno učešće u investicijama za koje se prijavljuju ili steknu znanja neophodna za realizaciju projekata koje nameravaju da pokrenu. Konačno, jedan od najvažnijih elemenata za ubrzavanje ruralnog razvoje u Srbiji je izgradnja kapaciteta institucija i lokalnih zjednica za pružanje podrške, kao i rad na ruralnom razvoju. U ovom smislu rešenje je u sledećem: 1. izgradnja kapaciteta centralne vlasti, a ne samo odgovornog ministarstva – MPŠV već i drugih učesnika u vladi, vladinim institucijama i telima u njihovoj horizontalnoj vezi, što čini trajno vladino telo – Savet za ruralni razvoj. Pošto je ruralni razvoj multidisciplinaran, bez povezivanja i koordinacije gotovo svih ministarstava, rezultate u ruralnom razvoju teško je postići; 2. izgradnja operativnog kapaciteta institucija, povezujući centralni i lokalni nivo i osposobljavajući ih za primenu ruralne politike i za obezbeđivanje povratnih informacija odozdo nagore radi ostvarenja mogućnosti stalnog unapređenja politike; 3. izgradnja kapaciteta lokalnih zajednica mobilizacijom i stalnom obukom i unapređenjem znanja svih lokalnih aktera ruralnog razvoja, vlasnika gazdinstava, zaposlenih u lokalnim vlastima, nevladinom sektoru i biznisu; 4. stvaranje kapaciteta za transfer znanja promocijom formalnog i neformalnog obrazovanja; 5. skupljanje svih resursa dostupnih za finansijsku i tehničku podršku ruralnom razvoju, od domaćih do međunarodnih – bilateralnih i multilateralnih grantova, zajmova, kredita itd.; 6. okupljanje eksperata i izrada ekspertiza da se podrži razvoj svih pomenutih učesnika u ruralnom razvoju, izgradnjom stvarnih i virtuelnih tela, skupova eksperata i elektronskih baza, panela, domaćih i stranih (naročito regionalnih) ekspertiza u oblasti ekonomije, sociologije, menadžmenta i zaštite resursa i životne sredine, urbanističkog planiranja, poljoprivrede, turizma, malih i srednjih preduzeća, trgovine i tržišta, marketinga, finansija i bankarstva, infastrukture i razvoja zajednice, inkluzije marginalizovanih grupa, kulture, rada, zaposlenja, socijalne i zdravstvene zaštite, infrastrukture i razvoja zajednice, kulture, sporta, psihologije (naročito etnopsihologije), dijaloga religija, komunikacije i informacija i slično. Potrebna je opšta akcija da se identifikuju svi eksperti koji već rade u ruralnim oblastima, imaju iskustvo s ruralnim okruženjem i afinitet ili kapacitet da rade u ruralnoj sredini i primene svoje znanje i sposobnosti za aktivno učešće u programima ruralnog razvoja. Potom ih je potrebno uključiti u programe ruralnog razvoja da i dalje unapređuju svoja znanja povećavajući profesionalne kompetencije. Pošto takvo interesovanje postoji u široj oblasti Balkana, bilo bi korisno povezati ove aktivnosti s postojećim integracijama eksperata u ekonomiji, poljoprivrednoj ekonomiji, životnoj sredini, ruralnoj sociologiji. Jedna od prvih i


107

najvažnijih takvih integracija je Stalna radna grupa za regionalni ruralni razvoj Jugoistočne Evrope (SWG RRD). Ova organizacija već nekoliko godina promoviše regionalnu ekspertsku saradnju. Jedan od prvih zadataka ekspertske grupe bila bi identifikacija konkretnih potreba za obukom u svakom pojedinačnom delu sistema podrške ruralnom razvoju Srbije. FAO je u okviru UNJP STRD već organizovao diskusiju o potrebama različitih učesnika ruralnog razvoja na lokalnom nivou u svoja 4 pilot-regiona. Grupne diskusije vođene su između članova iste vrste organizacija na radionicama obuke za strateško planiranje. Učesnici su izrazili svoje stavove o organizacionim ljudskim resursima, tehničkim i finansijskim kapacitetima kroz participativnu alatku H-dijagram. Istovremeno, obezbedili su zajedničku listu mogućih rešenja za poznate organizacione probleme, što je bila veoma važna polazna tačka za definisanje potencijalnih projektnih lista, koje su kasnije uključene u strateška dokumenta o ruralnom razvoju za sledećih pet godina. Prosečna ocena kapaciteta lokalnih vlasti u pilot-oblastima koju su davali učesnici bila je između 5 i 6 od mogućih 10. Ocena je pokazala da učesnici nisu potpuno nezadovoljni situacijom u organizaciji, ali da misle da je neophodno poboljšanje, naročito u oblasti stvaranja kapaciteta zaposlenih koji brinu o obezbeđivanju sredstava, strateškim planiranjem, upravljajem životnim ciklusom projekata i javnim zagovaranjem. Učesnici takođe smatraju da su kompjutersko znanje i poznavanje stranih jezika veoma bitni i prepoznaju potrebu za kursevima i obukama, što bi pratila kupovina moderne i usavršene opreme. Transparentnost aktivnosti lokalnih vlasti prepoznata je kao slaba tačka i naglašena je potreba za unapređenjem promovisanja i širenja informacija. Predstavnici lokalnih vlasti takođe priznaju da nisu dovoljno upoznati s terminom ruralni razvoj i svim njegovim aspektima, i misle da bi više javnih predavanja na ovu temu moglo da pruži osnovna znanja za njih i ostale članove zajednice (Milovanovic, 2010).

Prosečna ocena kapaciteta turističkih organizacija u pilot- oblastima je veoma varirala – od 4 u Banatu na Dunavu, do 7 u Istočnoj Srbiji. Otprilike se zlatnom sredinom može smatrati 5. Ova ocena se može poboljšati, prema mišljenju učesnika, umrežavanjem, standardizacijom rada, stvaranjem kapaciteta turističkih vodiča u oblasti animacije i stranih jezika.

108


Prosečna ocena za obrazovanje i kulturu je iznad 6 i oslikava potrebu za unapređenjem. Ova ocena može da se, prema mišljenju učesnika, popravi planiranjem aktera i programiranjem obrazovnog sistema, uključivanjem predstavnika relevantnih sektora (kulturnog, ekonomskog, preduzimačkog, učitelja i predavača), uvođenjem lokalnog tradicionalnog i kulturnog nasleđa u školske sisteme, razvojem poseta terenu kako bi deca upoznala prirodne i kulturne potencijale (što zahteva adaptaciju lokalnih kapaciteta,

istorijskih i kulturnih objekata) i razvoj interaktivnih predavačkih modela kroz zanate, radionice o zaštiti životne sredine ili o ekologiji itd. (Milovanovic, 2010).

Regionalni centar za ruralni razvoj u Vršcu predstavio je UNJP STRD na manifestaciji Vršačka berba „Grožđebal”. Uz podršku Programa i saradnju sa Centrom u Ljigu, na štandu Vršačke mreže predstavljeni su lokalni proizvođači proizvoda značajni za razvoj turizma u Južnom Banatu.

Prosečna ocena kapaciteta Mreže ruralnog razvoja i NVO sektora u pilot-oblastima je blizu 5. Predstavnici NVO sektora prepoznaju entuzijazam i volju za radom kao prednost, ali takođe misle da je dodatna motivacija zaposlenih neophodna na radionicama, obukama, treningu, kako bi se unapredile njihove komunikacione veštine. Veštine javnog zagovaranja su takođe veoma važne za NVO sektor i učesnici misle da je obrazovanje u ovom segmentu veoma bitno. Događaji umrežavanja lokalne zajednice i NVO mogu, takođe, doprineti razumevanju nevladinih aktivnosti i prihvatanju od zajednice. Pisanje projektnih predloga je već poboljšana veština u ovom sektoru, ali je neophodna obuka za monitoring, izveštavanje i evaluaciju projekata. Takođe, transparentnost NVO aktivnosti bi mogla biti bolja, a marketing i proces promocije se moraju unaprediti podizanjem kapaciteta i donacije za umrežavanje s medijima i poboljšanje PR veština. NVO imaju poteškoće da nađu odgovarajuće partnere u zajednici za zajedničke projekte ili da im pomognu da se prijave za neku finansijsku pomoć ili pomoć za podizanje nivoa svesti u pogledu značaja partnerstva na nivou zajednice. Širenje najboljih praksi na terenskim posetama predstavnika NVO i članova zajednice može da poboljša njihove odnose i pokaže značaj zajedničkih aktivnosti u pristupu tržištu (Milovanović, 2010).


109

Glavno obrazovanje mora biti obezbeđeno za proces sertifikacije, pre svega Global GAP i HACCP, ali organska proizvodnja je takođe prepoznata kao prilika za bolji životni standard. Edukaciju o značaju izgradnje partnerstva potrebno je obezbediti od međunarodnih donatora, kao i stalno mentorstvo eksperata. Partnerstva se moraju razvijati između poljoprivrednih proizvođača radi zajedničkog nastupanja na Preduzetnici su svoje kapacitete ocenili ocenom 5,5, čime su tržištu, između proizvođaukazali na potrebu unapređenja u različitim oblastima svoje delatnosti. Ocena može biti povećana edukacijom, uspostavljanjem ča i prerađivača kako bi se partnerskih odnosa, kao i povoljnijim komercijalnim kreditima. stvorila dodata vrednost proizvoda, kao i između proizvođača/prerađivača i pružalaca usluga u turizmu kako bi se zaokružila turistička ponuda na regionalnom nivou i razvili regionalni proizvodi i brendovi (Milovanović, 2010). Uopšteno govoreći, za organizacioni razvoj i održivost aktera ruralnog razvoja u pilot-oblastima, rezultati istraživanja preporučuju poboljšanja u sledećim ključnim oblastima. • Organizacija treba da ima jasne, fokusirane, realistične i vremenski ograničene pisane dugoročne ciljeve, u skladu s vizijom, vrednostima i misijom organizacije. • Svi zaposleni treba da budu uključeni u formulisanje strateških ciljeva i participativno planiranje. • Neophodni su periodični pregled i jačanje vizije, misije, ciljeva i organizacionih vrednosti. • Unaprediti organizacione kapacitete u participativnom projektovanju i upravljanju. • Novi projekti treba generalno da budu u skladu s dugoročnim ciljevima i opštim nacrtom programa. • Organizacija treba da razvija strategiju da pokrene kontakte s potencijalnim donatorima na redovnoj osnovi i održava ažuriranu bazu informacija o potencijalnim donatorima. • Omogućiti unapređenje procedura zapošljavanja i razvoj postojećeg kadra da bi se išlo u korak s promenama u svetu i unaprediti procedure za prikupljanje sredstava.

110


Indentifikovane su sledeće potrebe u podizanju kapaciteta ljudskih resursa. Profesionalni treninzi i obrazovanje • Upravljanje projektnim ciklusom – mentorski rad s trenerima • Monitoring i evaluacija implementacije strateških i projektnih ciljeva • Prikupljanje sredstava • LAG funkcionisanje i aktivnosti • Umrežavanje LAG-ova na nacionalnom i međunarodnom nivou • Sertifikacija u poljoprivredi (Global GAP, HACCP, organska) Sticanje raznovrsnih veština • Samomotivacija i motivacija u lokalnoj zajednici • Podizanje svesti o pitanjima ruralnog razvoja • Komunikacija, prezentacija, pregovaranje i veštine javnog zagovaranja • Kursevi stranih jezika • Organizacioni i timski rad i vodeće tehnike • Tehnike donošenja odluka

Lundvall, 1992 i 1993 (cit. Nemes, 2005) navodi da kapacitet lokalnih područja da se uključe u procese učenja i inovacija putem mreže zavisi od osnovih uticaja podrške lokalnog kulturnog konteksta ojačanog određenom institucionalnom debljinom. Neke oblasti više odgovaraju mrežnom razvoju i stoga će imati više koristi od endogenog razvoja nego neka druga udaljenija područija.

Sve su ove konstatacije iznete s nadom da će deo preporuka poboljšati kapacitete članova organizacije i konačno poslužiti ciljnoj zajednici u poboljšanju životnog standarda nakon realizacije. Rezultati studije su otkrili da su realizovane aktivnosti izgradnje kapaciteta u okviru Zajedničkog programa „Održivi turizam za ruralni razvoj”: upravljanje projektnim ciklusom, pisanje projektnih predloga i lokalno strateško planiranje vrlo pogodne i predstavnici organizacija smatraju ih korisnim.


111

Lokalno liderstvo i ruralni razvoj U svetu stalnog nadmetanja i konkurencije za gotovo svaki raspoloživi resurs od ključnog značaja su postojanje lokalnih partnerstva i dobro funkcionisanje lokalnih razvojnih organizacija, po mogućstvu sa harizmatičnim liderom na čelu. Da bi se postigli pozitivni rezultati, takođe je bitno da postoji bar delimičan konsenzus o glavnom pravcu delovanja i prioritetnim oblastima lokalnog razvoja. Iako su prirodni talenat za vođstvo i životno iskustvo u sticanju poverenja zajednice neophodni aspekti za nastajanje jednog lokalnog lidera, i aktivnosti obuke za izgradnju liderskih veština mogu biti veoma plodne. Moderan lokalni lider treba da poseduje veštine da mobiliše ili stiče neophodno znanje za planiranje i sprovođenje lokalnih akcija, integriše različite aktere za pomaganje u tom procesu, traži i prikuplja sredstva, pa čak i piše aplikacije, projektne predloge i sl. Liderstvu treba dati vremena. Promene u rukovodstvu zahtevaju dosta vremena da se ponovo uspostavi komunikacija i vreme za nove lidere da shvate situaciju i ono što mora da se uradi, zbog čega su lokalni lideri čije aktivnosti traju duže dragoceni za ruralne zajednice. Slična situacija je i s liderima na vlasti i na lokalnom ili nacionalnom nivou. Svaka promena vlasti čini da se mora početi od nule. Ova situacija je prečesta u Srbiji. Masovni programi koje sprovode vladina ministarstva, kao partneri i izvršne agencije, takođe su pogođeni neprestanim preraspodelama institucionalnih i političkih pozicija (IFAD, 2011).

Žene su često najposvećeniji lokalni lideri. U sadašnjem seoskom života u Srbiji veliki broj žena ima više veština za podršku i održavanje društvene mreže i predstavlja dragoceniji kapital lokalnih seoskih zajednica nego muškarci. Ipak, Srbija se se još može smatrati patrijarhalnim i paternalističkim društvom u kome su uloge polova strogo definisane, a s njima u skladu i podela rada i akcionih sfera.

112


Promene u lokalnom liderstvu često uslovljava i nerazumevanje složenosti njihovog posla, što direktno vodi do potcenjivanja njihovog rada i malih plata, i konačno čini da oni lako napuštaju zajednicu ostavljajući je da krene od početka. Neki od lokalnih lidera, s druge strane, imaju mnogo protivnika, obično u lokalnoj upravi ili iz redova moćnih lokalnih lobija, što je u lokalnim zajednicama s niskim nivoom unutrašnje kohezije ogromna prepreka za njihov efikasniji rad. To dalje vodi do njihove marginalizacije i razočaranja i konačno ponovo do napuštanja aktivnosti „od zajedničke” vrednosti i povlačenja u one od isključivog ličnog interesa. UNJP STRD imao je priliku da sarađuje sa nekima od najboljih lokalnih lidera u zemlji. Nakon sticanja iskustva na terenu, UNJP STRD tim je uveren da je, bez lokalnih partnera i lokalnih lidera, svaka akcija u ruralnom razvoju, bez obzira na to koliko bila dobro planirana, osuđena na propast ili ograničene rezultate. Lideri se mogu naći svuda – u neformalnim i formalnim strukturama, lokalnoj vlasti, univerzitetima i među privrednicima, ali čini se da najčešće dolaze iz nevladinih organizacija i civilnog društva u celini. Ove organizacije nude dovoljno prostora za njihovo delovanje, ali njihov ekonomski opstanak je tako gotovo uvek ugrožen. Moderna vremena traže od lidera da bude svestrani – menadžeri, komunikacioni, finansijski i razvojni eksperti, poliglote, čak i psiholozi, političari s perfektnim znanjem nacionalnih i politika EU, jakih političkih, stručnih i poslovnih veza, koji znaju da upravljaju, trče, voze i plivaju kroz svako vreme i svaki prostor... ili da barem poseduju veštine da povežu i motivišu sve, da ispolje neodoljivu magiju da privuku interesovanje za svoja više ili manje atraktivna ruralna područja. I sve to dobrovoljno, bez plate. Za ruralni razvoj je od ključnog značaja izgraditi socijalni kapital u lokalnim ruralnim zajednicama koji će moći da shvati značaj liderstva i angažovanja proaktivnih kvalitetnih ljudi, koji možda nisu spremni da se žrtvuju za opštu dobrobit radeći besplatno, ali su spremni da rade kvalitetno za druge, radeći pritom i za sebe. Nažalost, vođstvo na lokalnom nivou nije jedini problem ruralnog razvoja već i uski vidici vođstva na najvišim državnim položajima odgovornim za ruralni razvoj. Dolazeći sa različitim programima, i obično bez osnovnog razumevanja ruralnog razvoja, zbog njihovog moguće visoke specijalizacije u uskoj oblasti poljoprivredne proizvodnje ili ekonomije itd., oni ometaju razvoj sistema, i često ga vraćaju unazad. Još gore, paralisana admini-


113

stracija u narednom talasu promena menadžmenta često dobija lidere naprednije od sebe same, a proces se ponovo okreće u suprotnom smeru. Za posmatrače spolja, međutim, sve ostaje isto – sistem ne fukcioniše: ili se ne pomera, ili ide jedan korak napred, a dva nazad. Interesantan opis ljudi koji odlučuju o sudbini lokala daje Nemes, 2005. Akteri koji projektuju, upravljaju i kontrološu centralne politike (političari, birokrate, javni službenici) dolaze s različitim pogledima. Oni moraju da se bave tuđim životima i idejama, koje obično nemaju nikakav uticaj na njihove lične. Oni su visoko u sistemu, vide širu sliku, sličnost, razlike, postignut uspeh i počinjene greške na drugim mestima. Kao rezultat toga, oni mogu da zauzmu objektivniji stav koji uzima u obzir dugoročne ili indirektne ciljeve. Ali oni su i daleko od terena, imaju veoma ograničeno znanje i informacije o pojedinim lokalitetima i nikada neće imati dovoljno vremena ili resursa da obrade i razumeju čak i podatke koje su prikupili. Oni su pod administrativnom i političkom kontrolom, odlučujući o javnom novcu, imaju nesavršene informacije i resurse za to, a neuspeh može dovesti njihovu karijeru u opasnost. Istovremeno, oni imaju moć i kontrolu u svojim rukama, pa jedna od njihovih glavnih briga može biti izbegavanje rizika, prebacujući odgovornost na nekog drugog (zvaničnici na niže u hijerarhiji ili na korisnike ) ako je moguće. Oni bolje poznaju birokratske strukture, navikli su na stroga pravila i administrativne procedure, ali su takođe u najboljoj poziciji da znaju kako da ih „tumače“. Oni su često ograničeni političkim opredeljenjima i drugim razlozima, koje ne prepoznaju posmatrači izvan. Glavni problem njihovog rada je da ispune volju političkog centra, postignu merljive rezultate, projektuju i sprovode politiku na transparentan i odgovoran način, rizikujući što je manje moguće. Uporna nesposobnost i amaterizam u ruralnom razvoju imaju za posledicu loš uticaj na celokupan ruralni razvoj i njegovu poziciju u javnom interesu. To stavlja veći akcenat na neophodnost regrutovanja kvalitetnih profesionalaca s lokalnog nivoa, koji su stekli znanje o ruralnom razvoju kroz životnu praksu u ruralnim oblastima, radeći na raznim projektima, obrazovanjem u inostranstvu itd. jer u Srbiji ne postoji ustanova koja pruža formalno obrazovanje razvojnim radnicima za integralni ruralni razvoj. Retki neformalno obrazovani kadar u ovoj oblasti regrutuje se iz različitih struka, uglavnom poljoprivrede, šumarstva i veterinarske medicine, ali u nedovoljnom broju. Međutim, ljudi koji se bave ruralnim razvojem, bez obzira na to da li su lokalni lideri iz organizacija civilnog društva, ili državni službenici, menjaju posao suviše često da bi obezbedili puku egzistenciju ili većinu svog produktivnog vremena troše u granama koje nisu povezane s ruralnim razvojem, a njime se bave kao volonteri i entuzijasti. Aspekt razvoja socijalnog kapitala je neophodan korak ka realizaciji definisanih ciljeva održivog razvoja dobijenih triangulacijom stavova lokalne zajednice, ekspertskih mišljenja o stanju na terenu i statističkih činjenica. Da bi se postigao barem prvi nivo održivosti, Srbija će morati da uloži mnogo u ljudske resurse, isto koliko i u fizički kapital. Takve investicije su već prepoznate kao neophodnost u Evropskoj uniji, ali u Srbiji još nije postignut konsenzus, a da ne pominjemo akciju u tom pravcu.

114


Vesna Vandić, direktor Turističke organizacije opštine Majdanpek – lokalni profesinalac nacionalnog značaja Ekonomista na čelu Turističke organizacija Majdanpek na donjem Dunavu, sposobna da regrutuje lokalnu podršku uprave i to kako nacionalnu, tako i međunarodnu. Samo u nekoliko poslednjih godina uradila je više za promociju i razvoj turizma na donjem Dunavu nego većina onih pre nje zajedno. Svesno udružujući individualne proizvođače tradicionalnih proizvoda i pružaoce usluga ruralnog turizma, kroz proaktivnu i dobro organizovanu podršku i uslugu turističke organizacije, ona je uspela da region Donjeg Podunavlja učini prepoznatljivim i na nacionalnim i na međunarodnim turističkim mapama. Obiman promotivni program, akcije brendiranja celokupne ponude regiona i uvođenje međunarodnih standarda u regionalni turizam, uz pažljivu administraciju i monitoring efekata svake sprovedene akcije, obezbedili su korak po korak ispunjenje dobro osmišljenog plana razvoja, dok je iplementaciona struktura na osnovu procene potreba s terena kontinuirano nadograđivana. Vesna Vandić ide dalje u uspostavljanju zvaničnog partnerstva lokalnih aktera kako bi se postigli održivi rezultati. Niz obuka, studija, projekata, kao i jedan mali projekat iz FAO UNJP STRD portfolija urađeno je uz njenu podršku. Praktično nijedna sprovedena FAO aktivnost u ovom pilot-regionu, a i šire u Srbiji, nije protekla bez njenog učeša ili makar saveta i sugestije. Dragan Sajić, Udruženje poljoiprivrednika “Moba”, Ljig – traditionalni farmer s duhom modernog preduzetnika Preduzetnik, poljoprivrednik i lider Udruženja poljoprivrednika „Moba“ iz Ljiga iz Centralne Srbije, najbolje NVO orijentisane na poljoprivredni i ruralni razvoj u Srbiji. Ovaj izuzetno vredan porodični čovek, visokih duhovnih i moralnih kvaliteta, vodi jednu odličnu grupu mladih profesionalaca koja već godinama uspešno razvija službu podrške vlasnicima seoskih gazdinstava i preduzetnicima za ruralni razvoj kroz razvoj poljoprivrede, male prerade na gazdinstvima, zanatstva, seoskog turizma i inovativnog marketinga u regionu Šumadije i cele Srbije. Nema boljeg primera uspešnog lokalnog lidera u Srbiji koji proizlazi iz netaknute tradicio-


115

nalističke ruralne Srbije sa sposobnošću da kombinuje vekovnu tradiciju proizvodnje i autohtona znanja sa savremenim zahtevima tržišta, istovremeno podižući i ekonomsku snagu i koheziju zajednice izgradnjom naprednih partnerstava uz očuvanje tradicionalnih vrednosti, kulture i ponosa srpskog sela. Dragan Sajić i njegovi saradnik Mile Gosnjić, s drugim članovima tima „Mobe”, obezbedili su stalnu i sigurnu podršku FAO timu u mobilisanju lokalnog stanovništva za učestvovanje u različitim aktivnostima, podršku organizaciji gotovo svih UNJP STRD obuka u regionu, kao i u sprovođenju terenskih istraživanja. Sajićeva „Moba” je vodeća NVO, članica Nacionalne mreže ruralnog razvoja i autor najuspešnijeg UNJP STRD malog projekta „Srpska magaza”, inovativne marketinške platforme koja povezuje ponudu malih razmera seoskih proizvoda i usluga u seoskom turizmu.

116


INTEGRACIJA MALIH PROIZVODNIH SISTEMA U SELIMA S PONUDOM RURALNOG TURIZMA Već duže je jasno da će mali poljoprivrednici u modernim vremenima morati da pronađu nove načine zarađivanja novca. U oblastima s povoljnim zemljištem, vodom i klimom oni bi trebalo da povećaju efikasnost svoje proizvodnje povećanjem prinosa ili promenom strukture proizvodnje uvođenjem u proizvodnju profitabilnijih useva. Ako imaju ljudski potencijal, oni mogu uvesti i proizvode koje mogu sertifikovati kao bolje ili posebne s obzirom na kvalitet i/ili njihov doprinos zaštiti životne sredine, kao što su organski proizvodi, i dobiti više novca po jedinici površine. Za one koji poseduju dovoljnu radnu snagu i znanje opcija bi mogla biti uvođenje male tradicionalne prerade za dodavanje vrednosti primarnim proizvodima, ili bi oni trebalo da idu još dalje i da ih prodaju turistima na svojim imanjima.

Smeštaj u ruralnom turizmu u selu Crnajka u opštini Majdanpek u UNJP pilot-regionu Donje Podunavlje

Da bi mali farmeri prvi put bili uključeni u turističku industriju, često je potrebna podrška spolja. Da bi se prilagodili potrebama posetilaca, oni mogu imati potrebu za povoljnim kreditom i spoljnom ekspertizom, što bi im pomoglo da usvoje odgovarajuće standarde. Najverovatnije će im biti potrebne i nove veštine za upravljanje i obezbeđenje usluga kako bi njihovi posetioci bili zadovoljni boravkom i poželeleli da se vrate. Spoljna pomoć će im verovatno biti neophodna i u reklamiranju, da bi privukli turiste iz udaljenih gradova. Kakva god da je intervencija potrebna, ona je vredna truda jer integracija primarnog sektora prerade i usluga stvara lanac vrednosti koji donosi prihod i regeneriše seoske za-


117

jednice širom sveta. FAO UNJP tim veruje da ruralni turizam treba primarno razvijati na malim gazdinstvima iako će u krajnjoj instanci i drugi stanovnici ruralnih oblasti od toga takođe imati koristi. Planeri i kreatori politike obično vide seoski turizam u ekonomskom smislu, kao izvor dodatnih prihoda na gazdinstvu ili kao potpuno vanfarmsku aktivnost. Poljoprivrednici su sami skloni da vide poljoprivredu kao svoju glavnu ekonomsku aktivnost, a turizam kao sekundarnu opciju za diverzifikaciju ekonomije svojih farmi, koja može obezbediti tržište za njihove proizvode, dodatnu šansu za zapošljavanje nekog od članova porodice i način za bolje korišćenje viška prostora. Farmerima profit može čak i da ne bude glavni motiv kada ulažu u seoski turizam. Ovo se može desiti jer su previše mali da se takmiče na tržištu, odnosno transport njihovih proizvoda sa udaljenih farmi diže previše cenu njihovih proizvoda, ili količine viška proizvoda uopšte ne opravdavaju njegov transport do tržišta, pa tržište stvoreno na samoj farmi i te kako opravdava ulaganja. Dobro strateško i akciono planiranje je od vitalnog značaja da ruralni turizam doprinese poljoprivredi malog obima. Ovo planiranje uključuje uvođenje svih neophodnih koraka za proizvodnju kvalitetnih proizvoda koji će biti ponuđeni krajnjem korisniku u lancu, ali i pripremu upravljanja vremenom, uloženim radom i postizanje ravnoteže između primarne proizvodnje, prerade, pripreme i služenje hrane, obezbeđenja smeštaja, ponude aktivnosti, marketinga i promocije ponude i sl. Planiranje pomaže poljoprivrednicima u proceni turističkih potencijala svojih gazdinstava i njihove lokalne zajednice. Ono im pomaže i da koordinirano razvijaju ovaj potencijal u okviru svog gazdinstva i uspostavljaju partnerstva s drugima u svojoj seoskoj zajednici ili van nje. Svaka akcija i sopstveno strateško planiranje treba da se uklope u ukupne razvojne planove zajednice, regiona, države da bi bilo moguće sačiniti pravilan finansijski plan, planirati investicije na sopstvenoj farmi i izgraditi kapacitete sopstvene porodice da se nosi s kompleksnim biznis-planom i njegovim sprovođenjem. Ako mali farmer nije u stanju da proizvede kvalitetnu hranu po odgovarajućoj ceni, uvođenje prerade ili bilo kod oblika direktnog marketinga, kao i prodaje u ruralnom turizmu nije dobra opcija za diverzifikaciju ekonomskih aktivnosti na njegovom gazdinstvu. Jedini izlaz je nabavka hrane u neposrednom okruženju, od komšija. Ali onda se gubi smisao pomoći malim farmama da uspostave održivu vezu s ruralnim turizmom, a razvoj prerade van farme i turizam pripadaju nekim drugim industrijama. Poslednjih nekoliko godina kao alat strateškog marketinga šeme za dodatnu vrednost, fokusirajući se na različi-

118


te aspekte kvaliteta hrane, postale su široko rasprostranjene i od mnogo većeg značaja. Onima koji se bave hranom postalo je jasno da moraju da obezbede da sve faze proizvodnje, prerade i prometa pod njihovom kontrolom budu usklađene sa zahtevima za kvalitet, a za hranu za koju nisu propisani uslovi za kvalitet, usklađenost sa zahtevima za bezbednost hrane. Ova hrana može nositi oznaku: tradicionalne hrane, oznaku porekla, geografskog porekla ili naziv „stari zanatski proizvod” ako ispunjava uslove u skladu s propisima. Osim higijenskih pravila koja garantuju sigurne proizvode, Evropa je razvila: – marketinške standarde navodeći minimalne uslove koje moraju da ispune proizvodi koji se prodaju u Evropskoj uniji; – opcione uslove kvaliteta, na čijoj etiketi stoji da je proizvod jedan od visokokvalitetnih; – evropske sisteme kvaliteta za identifikaciju proizvoda sa specifičnim kvalitetom, posebno za one povezane s njihovim geografskim poreklom, logo „zaštićenog imena porekla” (PDO – protected designation of origin) i „geografska oznaka” (PGI – protected geographical indication); za one koji žele da se njihovi proizvodi prepoznaju po tome što su pripremljeni ili proizvedeni na tradicionalan način pod logom „zagarantovno tradicionalni specijaliteti” (TSG) i konačno za one proizvode koji su proizvedeni na ekološki održiv način posebni evropsku logo za organski proizvedene proizvode. Komisija i države članice EU podržavaju farmere koji se obavežu na kvalitet kroz mere podrške ruralnom razvoja i njegovu promociju. EU program funkcioniše na tržištu pored povećanja broja dobrovoljnih sertifikacionih šema. Nakon pažljive procene situacije, Komisija je razvila smernice koje pokazuju najbolju praksu u ovoj oblasti. Ako govorimo o kvalitetu proizvoda u Srbiji, obično pod kvalitetnim smatramo organske i PDP-PGI proizvode. Uredba o TSG i dalje nedostaje. Tokom rada UNJP identifikovao je potrebu aktera ruralnog razvoja za ovom oznakom. Njen nedostatak, zajedno s nerazvijenim propisima za U Srbiji se generalno smatra da je hrana sa bezbednost hrane za male prerade i prisela zdrava, posebna, originalna i da je to menu u ruralnom turizmu oni vide kao njena glavna prednost na tržištu. Problem je jednu od prepreka za rehabilitaciju male što takva tvrdnja bez odgovarajućih sertifikata prepoznatih na tržištu ne donosi profit . tradicionalne prerade na gazdinstvima. Veoma mali broj istraživanja je ponudio inpute za stvaranje baze podataka o kvalitetu proizvoda u Srbiji. Zato je veoma teško pratiti sve ostale proizvode koji imaju potencijala da dobiju oznake porekla. Na osnovu podataka sa sajta Projekta „Informisanje stanovnika Južnog Banata o značaju i mogućnostima


119

IPARD fonda”, http://leader.org.rs/ipard/lat/IPARD/Kvalitet, u Srbiji je do sada 24 poljoprivredno-prehrambenih proizvoda dobilo zaštitu oznake geografskog porekla. Od njih je 12 promovisano kroz štampani i web-materijal: 8 je registrovanih imena porekla (Ariljska malina, Futoški kupus, Homoljski med, Staroplaninski kačkavalj, Sremski kulen, Užička goveđa pršuta, Leskovački ajvar, Petrovska klobasa), dok su 4 u procesu zaštite oznake porekla (Sjenički sir, Zlatarski sir, Sjenički sudžuk i Pirotski kačkavalj). Najpreciznija analiza PDO i PGI u Srbiji vrši se u D. Barjolle & A. Klingemann (PDO-PGI u Srbiji, Izveštaj misije AGRIDEA, 2006). Prema ovom izveštaju, Srbija ima veliki potencijal za tradicionalne proizvode koji bi se eventualno mogli registrovati kao PDO ili PGI po evropskoj regulativi 510/2006. FAO konsultantski tim je u okviru UNJP STRD uradio detaljnu analizu 4 pilot-regije stvorivši bazu podataka koja sadrži i proizvode koji ispunjavaju uslove za PDO-PGI. Ova baza bi mogla u budućnosti da pomogne lokalnim i nacionalnim akterima da identifikuju i usmere svoju podršku da se pokrene njihova zaštita. Međutim, važno je napomenuti da mala proizvodnja na gazdinstvima namenjena prodaji kroz turizam, koja se ne proizvodi u dovoljnim količinama ili ne pati od nedostatka tržišta ili velike konkurencije, i ne treba da bude zaštićena geografskom oznakom. Za ovakve proizvode od koristi su i dovoljne privatne oznake kvaliteta, uspostavljene pojedinačno ili u partnerstvu. Ovakve su oznake pogodna opcija za pozicioniranje ponude seoskog turizma. FAO tim je radio s poljoprivrednicima i pružaocima usluga na identifikovanju potreba za takvim oznakama. Najistaknutiji su oni povezani s marketinškom inicijativom „Srpska magaza”, inicijativom za obeležavanje nacionalne i regionalne tradicionalne kuhinje itd. UNJP STRD iskustva s terena govore o veoma interesantnim pogledima na kvalitet u ruralnom razvoju kada je posredi poljoprivreda malih razmera. Primećeno je da su žene koje rade na svojim malim poljoprivrednim gazdinstvima jedan od ključnih činilaca za poboljšanje kvaliteta u ruralnom razvoju, bez obzira na to da li je to u vezi s proizvodnjom hrane ili kvalitetom usluga. One su zainteresovane za poboljšanje kvaliteta i imaju potencijal za njegovo povećanje. Kada su žene ekonomski i socijalno osnažene, one postaju moćna sila promene. U selima Srbije, kao i u ostatku sveta u razvoju, žene igraju ključnu ulogu u vođenju domaćinstva, prerađuju hranu i pružaju usluge u seoskom turizmu, dajući veliki doprinos kvalitetu poljoprivrednih proizvoda. Ako žene nastave da napuštaju ruralne delove Srbije kao što je to sada slučaj, loši demografski trendovi neće biti samo generalno loša stvar koja se dešava u seoskim područjima već će kvalitet tradicionalnih poljoprivrednih proizvoda i seoski turizam takođe

120


postati kritična tačka za ruralni razvoj. Kada nije moguće dostići kvalitet, mala gazdinstva neće imati više mogućnosti za sticanje raznolikih prihoda i zato će biti osuđena na propast. „Srpska magaza” je mali projekat koji je podržao UNJP STRD, čiji je cilj povećanje konkurentnosti ruralne ekonomije uspostavljanjem novog modela za povezivanje proizvodnje, promocije i prodaje proizvoda i usluga od farme do trpeze u ruralnom turizmu, kao i kroz direktni marketing u ruralnim oblastima. Projekat je naročito usmeren na aktivne male farme, žene i mlade koji su se zadržali na selu. Celokupan koncept „Srpske magaze” bazira se na tradicionalnim proizvodima ponuđenim u ambijentu tradicionalne arhitekture, kao i na aktuelizaciji tradicionalnog modela zajedničkog rada – mobe. Ovaj koncept treba da stimuliše poljoprivrednu i zanatsku proizvodnju kroz omogućavanje pristupa tržištu i dodavanja vrednosti na njihove proizvode u turizmu. Planirano je da se koncept „Srpske magaze” proširi na čitavu Srbiju, s mogućnošću prilagođavanja osnovnog koncepta potrebama i specifičnostima običaja u ruralnim gazdinstvima u svakom regionu. Pritom bi svaka nova magaza prodavala raznovsni asortiman proizvoda iz svog bliskog okruženja i drugih regiona Srbije svedočeći na taj način o ogromnoj raznovrsnosti koja u njoj egzistira. FAO tim je s ponosom pružio pomoć postavljanju temelja za prvo prodajno mesto „Srpske magaze” u Ljigu.


121

U toku sprovođenja UNJP STRD stručnjaci Instituta za prehrambenu tehnologiju u Novom Sadu realizovali su istraživanja i izradu baze podataka o lokalnim proizvodima od posebnog značaja za razvoj turizma u pilot-regionima. Zatim su procenili i potrebe na osnovu snimanja stanja tehničkih uslova i znanja i veština proizvođača hrane u pilot-regionima. Na osnovu ovih istraživanja razvijeni su program i metodologija obuke za nosioce tradicionalne male proizvodnje hrane u pilot- regionima. Oni su uključili i teme vezane za stvaranje, razvoj i upravljanje proizvodima, kao i teme vezane za uključenje pojedinih proizvoda u integrisanu ponudu regiona, s posebnim naglaskom na ponudu seoskog turizma. Ciljana obuka, tehnička pomoć i mentorstvo na teme stvaranja proizvoda i upravljanja, konkurentnosti, marketinga i komercijalizacije uspešno su sprovedeni 2011. godine.

122


Lokalne rase životinja i sorte biljaka u službi turizma Biološka raznovrsnost, generalno skraćeno nazvana biodiverzitet, obuhvata sve vrste biljaka, životinja i mikroorganizama, genetsku varijabilnost u okviru ovih vrsta i eko-sistema i ekološke procese koji ih stvaraju i održavaju. Biodiverzitet je više nego samo broj vrsta, a takođe uključuje njihovu raznolikost i jedinstvenost. Biodiverzitet je termin koji opisuje ukupnost gena, vrsta i eko-sistema na Zemlji (Pagiola S. et al., 1998). Agrodiverzit je jedna od vitalnih komponenata globalnog biodiverziteta. To je rezultat pažljive selekcije i inventivnog rada poljoprivrednika koji je trajao vekovima, kojim su ljudi pokušali da zadovolje svoje potrebe u širokom spektru klimatskih i drugih ekoloških uslova. Agrodiverzitet je uključio razne životinje, biljke i mikroorganizme od vitalnog značaja za funkcionisanje agroeko-sistema, njegovu strukturu i procese proizvodnje hrane, kao i opstanak milijardi ljudi u svetu koji je vekovima zavisio od njegovih rezultata (FAO, 1999).

Ovca rase cigaja, tipična je za vojvođansku ravnicu. Ovde je prikazana na ispaši na vlažnim travnjacima, uz reku Dunav u opštini Bela Crkva u Južnom Banatu.

Agrodiverzitet ugrožavaju razne pretnje, kao što su uvođenje savremenih produktivnijih rasa, ukrštanje s njima, ili velike epidemije bolesti i katastrofe raznih vrsta (suše, poplave, vojni sukobi itd.), naročito u slučaju malih, geografski koncentrisanih populacija. Pretnje ove vrste ne mogu se eliminisati, ali njihovi uticaji mogu se ublažiti. Osnova za takve planove je poboljšano znanje o karakteristikama vrsta koje ih čine prioritetima za očuvanje, njihovom geografskom rasporedu i proizvodnim sistemima. Druga ključna tačka je pronalaženje mehanizama koji povećavaju prednosti koje poljoprivrednici izvlače iz biodiverziteta (Pagiola S. et al., 1998). Oba bi trebalo hitno pokrenuti jer se agrodiverzitet gubi na dnevnoj bazi.


123

Biljke su prvi put pripitomljene 9000. godine pre n. e. Od 1900. godine, do današnjih dana, nažalost, izgubljeno je 75% starih vrsta koje su se razvijale hiljadama godina: vrste strpljivo proizvođene hiljadama godina izgubljene su u jednom veku (Čuvari semena, 2012). Prema FAO Globalnoj banci podataka za životinjske genetske resurse za hranu i poljoprivredu, tokom samo 6 godina „modernih vremena”, od 7.616 stočnih rasa, 62 rase su izumrle – što je gubitak od gotovo jedne rase mesečno. Genetički resursi domaćih životinja Dobro adaptirane stare rase stoke, koje su bile ključni element poljoprivrednih proizvodnih sistema u prošlosti, još su važne za održavanje proizvodnje hrane u surovim sredinama, gde je ratarstvo teško ili nemoguće. Autohtone stare rase stoke uklapaju se u lokalne poljoprivredne tradicionalne sisteme s niskim ulaganjem i u staPodolska goveda na ispaši nju su da obezbede sirovine za atraktivne tradicionalne proizvode izuzetnog ukusa i ostvare odlične cene u posebnim tržišnim nišama, uključujući ruralni turizam. Povećanje malih tržišta, naročito u agro i ruralnom turizmu, očekuje se i u narednom periodu, prvenstveno zbog podizanja svesti o ulozi tradicionalne hrane u lokalnoj kulturi, hranljive vrednost mnogih lokalnih namirnica i značaja raznovrsnosti ishrane i smanjenja puta koji hrana pređe od mesta proizvodnje do tržišta. Nekoliko međunarodnih inicijativa, uključujući “Slow Food pokret”, podržalo je ovaj trend i veću upotrebu „geografskih oznaka” da se odredi specifično geografsko poreklo hrane koja ima kvalitete ili ugled koji su u vezi s mestom porekla. Organski proizvođači širom sveta zahtevaju životinjske i biljne sorte prilagođene organskim uslovima gajenja, koje pomažu da agrodiverzitet globalno dobije na još većem značaju. Agrodiverzitet je sve povezaniji s inicijativama čiji je cilj promovisanje istinske tradicionalne i lokalne hrane u ruralnom turizmu. Agrodiverzitet u Srbiji može se oceniti kao bogat jer postoje brojne sorte, vrste i tipovi autohtonih populacija svih biljaka, životinja i mikroorganizama. Svaki region u Srbiji poseduje jedinstvene rase i vrste domaćih životinja stvorene kroz dugoročne procese selekcije koju su sprovodili ljudi

124

Ovan racke ovce na imanju jednog od saradnika UNJP STRD Jovice Bradvarevića u Deliblatskoj peščari


i pod uticajem prirodnih uslova u određenim regionima. Nažalost, do 2000. godine primenjivani državni sistemi konzervacije za životinjske genetske resurse bili su ekonomski i tehnički daleko od održivih, tako da su mnoge rase i sojevi domaćih životinja sa područja Srbije nestali ili dovedeni na rub opstanka. Kako bi se očuvanje genetskog materijala domaćih životinja učinilo održivijim, od 2000. godine su u primeni nove strategije očuvanja genetičkih resursa. Nadležne službe MPŠV uspostavile su aktivnu saradnju s nevladinim organizacijama za razvoj održivih modela očuvanja starih rasa na farmi (in-situ), kao i modele očuvanje i pružanje tehničke pomoći sa starim i novim malim gazdinstvima, koji drže životinjske kolekcije. Usledilo je i pružanje finansijske podrške kroz politiku podrške ruralnom razvoju kako bi se obezbedila finansijska podrška za kompenzaciju gubitaka, nabavku životinja, istraživanja kvaliteta proizvoda i mogućnostima za integraciju programa očuvanja u turizam. Ministarstvo poljoprivrede je uspelo ograničenom količinom novca da poveća broj životinja u kolekcijama i da reintegriše konzervaciju životinjskih genetskih resursa u tradicionalne sisteme mešovite poljoprivrede i nepoljoprivrednih aktivnosti za vrlo kratko vreme. Konačno, Zakon o stočarskoj proizvodnji je definisao listu autohtonih rasa domaćih životinja ugroženih u Srbiji, koje zahtevaju finansijsku pomoć da bi preživele. Pritom je planiran dalji rad na unapređenju programa konzervacija na gazdinstvima radi dostizanja održivosti, kroz uvođenje različitih modela integracije s tradicionalnom preradom i direktnim marketingom i lancima vrednosti turizma. Nažalost, ubrzo posle donošenja ovog zakona poljoprivredni budžet više nije pružao nikakvu podršku očuvanju genetičkih resursa u stočarstvu. Tokom 2010. FAO tim u UNJP STRD u saradnji s Avalon projektom agroekološkog programiranja, Prasići rase mangulica na imanju Aleksandra razvio je set agroekoloških mera IPARD Stojadinova, opština Dimitrovgrad tipa, predlažući da se ove mere uvrste u Nacionalni program ruralnog razvoja kako bi se spremno dočekala prilika za njihovo uvođenje u srpski IPARD program (kada Srbija bude imala pravo na njih). Nažalost, nijedna mera iz ovog seta još nije primenjena. Kao posledica toga, broj očuvanih životinja rapidno se smanjuje poslednje tri godine, preteći da uz već postojeće negativne efekte ekonomske krize potpuno ugasi program konzervacije animalnih genetičkih resursa u Srbiji, što će imati nesagledive posledice za njen agrodiverzitet. Resursi kultivisanih biljnih vrsta Broj gajenih biljnih vrsta u Srbiji prelazi 150, ali je veoma teško proceniti ukupni agrobiodiverzitet zbog potrebe da se u obzir uzmu hiljade genotipova (populacija), kao i hibridi i sorte koje se koriste. U Srbiji postoji preko 1200 sorti poljoprivrednog bilja: oko 80 jedno-


125

godišnjih i višegodišnjih biljaka, preko 740 žitarica, preko 170 industrijskih biljaka, preko 70 vrsta krmnih biljaka, preko 40 voćnih vrsta, preko 50 vrsta vinove loze i 6 sorti hortikulturnih i lekovitih biljaka. Konzervacija biljnih genetičkih resursa u Srbiji sprovodi se na dva osnovna načina: in situ i ex situ. Mere in situ konzervacije primenjuju se za očuvanje autohtonih i starih vrsta gajenih biljaka u njihovim regionima porekla ili sličnim oblastima s povoljnim agroekološkim uslovima kroz tzv. konzervaciju na farmi, obično na zemljištu individualnih poljoprivrednih proizvođača, odnosno poljoprivrednih istraživačkih institucija, stanica poljoprivrednih savetodavnih službi i sl. (Stefanova i Ivanov, 2010).

Sortiment grožđa prikazan na Vršačkoj berbi 2010. godine deo je sajamske atrakcije za posetioce. Naročito su bile interesantne one sorte tipične za Banat.

Vlasnici malih farmi će i nadalje ostati glavni čuvari većine svetskog agrodiverziteta. Međutim, mali farmeri žive sve teže, a njihov opstanak u globalizovanom svetu zavisi od njihove sposobnosti da intenziviraju svoju proizvodnju, da bi dobili više prihoda od ograničenih zemljišnih resursa koje poseduju. Oni se takođe sve više oslanjaju na zapošljavanje van farmi, što je održivija opcija, jer se smanjuje pritisak na raspoložive resurse koji se nameće u prvoj opciji. Različite strategije diverzifikacije prihoda, na farmi i van nje, unutar i izvan poljoprivrede, očigledno su ohrabrile agroturizam kroz, na primer, razvoj poljoprivrede malih ulaganja, muzejskih parcela, istorijskih bašta, festivala nasleđa i hrane i kulturnih predela, ineraktivnih farmi, prerade tradicionalnih proizvoda koji potiču od stare stoke i useva u tradicionalne proizvode namenjene direktnom marketingu itd. Poslednjih nekoliko godina potrošači obraćaju veću pažnju na kvalitet poljoprivrednih proizvoda, kako zbog veće brige za bezbednost hrane, tako i zbog potreba ponovnog otkrivanja prave vrednosti poljoprivrede i ruralnosti, uključujući proizvode tipične za određene geografske oblasti i autohtone rase životinja i tradicionalno gajene biljne sorte jer oni potiču direktno iz lokalne kulture. U ovom smislu savetodavne usluge i obezbeđenje stalne tehničke podrške neophodni su malim farmama kako bi ostvarile uslove za ino-

126


viranje svoje ponude tržištu i obezbedile finansijsku podršku za neophodne investicije. Šanse se vide u okviru pretpristupne podrške ruralnom razvoju EU i drugih donatorskih programa koje kao mogućnost proističu kroz usvojene strategije EU za očuvanje biodiverziteta s važnošću do 2020 (Filipović, Ugrenović, 2012). Agroekološke mere koje pružaju podršku agrodiverzitetu takođe su uključene u predlog nove Evropske regulative o politici ruralnog razvoja, koja će očito izgledati veoma slične merama dosada važeće Regulative 1698/2005 (ERFP, 2012), što potvrđuje da ova problematika ostaje i dalje prepoznata kao prioritet u Evropskoj uniji. Najvažnije mogućnosti vezane za agrodiverzitet proizlaze iz mogućnosti koje pruža sveobuhvatno iskorišćavanje poljoprivrednih životinjskih genetičkih resursa radi valorizacije različitih proizvodnih resursa u marginalnim područjima, mogućnosti ruralne rehabilitacije i diverzifikacije ruralne ekonomije i nadogradnje autohtone proizvodnje uvođenjem organske poljoprivrede. Tradicionalne prakse gajenja autohtonih vrsta stoke uz niska ulaganja prihvaćene su kao značajan doprinos upravljanju prirodom i zaštitom životne sredine – ekološki servis, na primer, u očuvanju biodiverziteta pašnjaka ugroženog nemogućnošću ispaše u napuštenim planinskim područjima (FAO, 2002). Ponovno uvođenje autohtonih rasa u zaštićenim područjima prirode, područjima oko banja i manastira, kako bi se povećala privlačnost pejzaža za turiste, sprovedeno je u Srbiji u okviru GEF komponente STAR projekta. UNJP STRD podržali su sinergiji s ovim projektom i regionalni Sajam balkanskog agrobiodiverziteta i seoskog nasleđa lokalne NVO „Natura Balkanika” i nove lokalne turističke manifestacije za oživljavanje tradicionalnih migracija stada stoke autohtonih buša ka visokim planinskim pašnjacima Stare planine – parka prirode. Ovi događaji su živa svedočanstva pastoralnih sistema koji danas predstavljaju najbolje čuvare Sajam agrodiverziteta i seoskog agrobiodiverziteta na svetu. nasleđa u Dimitrovgradu, koji je podržao UNJP, 2010. godine.

Opstanak tradicionalnih sistema malih ulaganja istovremeno omogućava razvoj proizvodnje visokokvalitetne hrane u organskim sistemima, čiji su stočarski proizvodi traženi na savremenim tržištima i razvoj ruralnog turizma za koji oni pružaju istinsko iskustvo. Ova situacija, u kojoj svi dobijaju i koja je obostrana korist za očuvanje agrodiverziteta, životne sredine, prirodnog biodiverziteta i ruralne ekonomije retka je i dragocena.


127

Organska poljoprivredna proizvodnja Organska poljoprivreda nije samo, kako se često govori, poljoprivreda u kojoj se ne primenjuju mineralna đubriva, pesticidi i druga sintetizovana hemijska sredstva. Ona je mnogo više od toga jer podrazumeva celovit sistem proizvodnje, a ne samo pojedinačne agrotehničke mere. Širenje organske poljoprivrede može imati i mnogo veći društveni i ekonomski značaj od same proizvodnje hrane boljeg kvaliteta. Organska multifunkcionalna poljoprivreda kao deo integralnog ruralnog razvoja daje šansu razvoju porodičnog gazdinstva i malih proizvođača u Srbiji, unapređenju eko- i agrobioturizma i očuvanju tradicije. prof. dr Branka Lazić, doajen organske proizvodnje u Srbiji Organska poljoprivreda je sistem koji proističe iz bazičnih standarda formulisanih u okviru IFOAM (Međunarodna federacija organskih poljoprivrednih pokreta), osnovanog 1972. godine. Na ovim principima zasnivaju se i dokumenti EU (Direktiva 2092/91, revidirana 1999), kao i srpska regulativa. Osnovni standardi Međunarodne organizacije pokreta organske poljoprivrede (IFOAM pokreta) jasno definišu agroekološke principe, na osnovu uspostavljanja dinamičkih bioloških korelacija u eko-sistemu (protok energije, cirkulacija vode, mineralizacija) i eko-sistema koji uključuju visok agrobiodiverzitet i visok prirodni biodiverzitet u celini. Organska poljoprivreda je po definiciji multifunkcionalna, što pored proizvodnje hrane uključuje i nepoljoprivredne proizvode i usluge (stare rukotvorine, škole, odmore, rekreaciju), što sve predstavlja osnove za razvoj agrobioturizma s elementima kulturnog, rekreativnog, zdravstvenog i gastronomskog turizma (Janiskee i Radovanović 2004 cit. Lazić et al., 2010).

Krdo organski gajenih buša, domaće rase primitivnog goveda, nalazi se na teritoriji opštine Dimitrovgrad. Gaje se tipično za ovaj region – ekstenzivno, na ispaši.

128


Organska poljoprivreda je najverovatnije jedan od najboljih metoda za dodavanje vrednosti primarnoj proizvodnji na malim farmama. To je istovremeno i retka privredna aktivnost koja može istovremeno da obezbedi ekonomsku korist ruralnoj sredini i biodiverzitetu. Poslednje decenije je širenje organske poljoprivrede indirektno podržalo proces spasavanja vrsta, sorti i rasa ugroženih nedovoljnom upotrebom ili istrebljenjem. Sve jača saradnja se uspostavlja između pokreta koji imaju za cilj odbranu biodiverziteta (kao što je Slow Food pokret) i pokreta organske poljoprivrede. To je slučaj sada kada postoji interesovanje za tradicionalne, posebne i organske proizvode. Za spasavanje vrsta ugroženih istrebljenjem, razvoj tržišta je fundamentalan i ovde organska poljoprivreda igra važnu ulogu jer daje dodatnu vrednost proizvodima koji proizlaze iz poljoprivrede malih ulaganja, što farmeru daje podsticaj da u ovom tipu proizvodnje istraje i time doprinese očuvanju prirode. Direktni marketing organskih proizvoda i marketing kroz seoski turizma od posebnog su istorijskog i filozofskog značaja za organski pokret (Ham U. et al., 2002). Organska poljoprivreda odgovara i očuvanju prirodnih resursa jer doprinosi mnogim aspektima održivosti. Prakse na kojima počiva čini da se značajno smanjuju negativan uticaj zemljoradnje na životnu sredinu, na primer, smanjenje emisije gasova i stvaranje efekata staklene bašte, zagađenje vode hranljivim materijama, kontaminacija hrane pesticidima i sl. Ova proizvodnja je i energetski efikasnija, doprinosi dobrobiti životinja i poboljšanju kvaliteta zemljišta i štiti biodiverzitet. Mnoge studije koje se bave upoređivanjem dejstva različitih poljoprivrednih sistema jasno su pokazale pozitivan uticaj organskih poljoprivrednih metoda na biodiverzitet (Bengtsson, 2005; Frieben i Koepke, 1996; Fuler et al., 2005; Rupa et al., 2005; Norton et al., 2009; Vetterich & Haas, 2000). Organska poljoprivreda je metod proizvodnje koji izbegava upotrebu proizvoda dozvoljenih u konvencionalnoj poljoprivredi, kao što su sintetički pesticidi, herbicidi, hemijska đubriva, stimulatori rasta, antibiotici i genetski modifikovani organizmi. Poljoprivrednici koriste tehnike koje pomažu održavanju eko-sistema i smanjenju zagađenja. Samo vrlo mali broj aditiva i prerađivačkih pomagala može da se koristi u organskoj preradi hrane. Pravila EU garantuju autentičnost organskih poljoprivrednih proizvoda, gde god da su proizvedeni, i osiguravaju da je obeležavanje organskih proizvoda tačno. Po zakonu, upotreba reči „organski” i njenih ekvivalenata na drugim jezicima na namirnicama isključivo je rezervisana za proizvode organske poljoprivrede. To pruža garancije potrošačima o kvalitetu i pouzdanosti organskih proizvoda koje kupuju. Organski logo EU dostupan je samo organskim farmerima i proizvođačima hrane i od 1. jula 2010. godine, i obavezan je na svim proizvodima organske hrane, kao indikacija porekla sirovina koje se koriste u proizvodu, što znači da: • su najmanje 95% sastojaka ovog proizvoda organski proizvedeni; • je proizvod usklađen s pravilima zvaničnog inspekcijskog programa; • proizvod nosi ime proizvođača, prerađivača ili prodavca i naziv, odnosno šifru inspekcijskog organa.


129

Srednjoročna reforma zajedničke poljoprivredne politike EU u 2003. obezbedila je okvir za razvoj organske poljoprivrede i niz instrumenata za sprovođenje ove strategije, promovišući proizvodne metode koji ističu kvalitet proizvoda i poštovanje životne sredine. Favorizovanjem zaštite zemljišta i voda, dobrobiti životinja, očuvanja biodiverziteta itd. organska poljoprivreda igra važnu ulogu u postizanju ciljeva CAP za poboljšanje održivosti poljoprivrede i životne sredine. Regulativa EU o organskoj poljoprivredi fokusira se na održivu poljoprivredu i kvalitet proizvodnje koji mora da zadovolji potrebe potrošača (EC, 2007).

U mnogim tradicionalnim voćnjacima u Srbiji voće se proizvodi u malom obimu bez korišćenja hemijskih zaštitnih sredstava i đubriva, ali to nije dovoljno za postizanje premijum cene na tržišti. Bez odgovarajućeg sertifikata cena ostaje nepromenjena, kao i iz konvencionalne proizvodnje. Uvođenje hemijskih tretmana postalo je neophodno s promenom sortimenta jer moderne sorte nemaju otpornost kakvom se mogu pohvaliti neke stare sorte. Obezbeđenje odgovarajućih bioloških preparata neophodno je ako se želi sačuvati imidž zdrave hrane u srpskom selu, a onda je i sertifikovanje ove proizvodnje kao organske sasvim primereno i opravdano.

Evropska regulativa iz 2009. detaljno propisuje specifične principe u vezi s organskom poljoprivredom, preradom organske hrane i organske hrane za životinje. Organska biljna proizvodnja mora biti u skladu s određenim pravilima tretiranju tla, koja moraju da sačuvaju život i prirodnu plodnost tla. Sprečavanje štete mora počivati na prirodnim metodima, a broj proizvoda za zaštitu bilja koji se pritom mogu iskoristiti je ograničen. Divlje biljke prikupljene u prirodi takođe se klasifikuju kao organski proizvodi ako su u skladu s određenim

130


uslovima koji se odnose na njihovo prikupljanje i poreklo. Alge se takođe mogu smatrati organskim proizvodima, sve dok je oblast proizvodnje i berbe u skladu s određenim uslovima. Organska stočarska proizvodnja mora biti u skladu s određenim pravilima o poreklu: životinje koje se u njoj koriste moraju biti rođene i odgajane na organskim gazdinstvima, uglavnom prirodno uz prevenciju bolesti, čišćenje i dezinfekciju isključivo korišćenjem preparata koje je odobrila Evropska komisija. Slična specifična pravila važe i za akvakulturu. Komisija odobrava korišćenje ograničenog broja proizvoda i supstanci u organskoj poljoprivredi. Ovi proizvodi mogu biti za biljke, životinje, negu i čišćenje objekata koji se koriste za stoku i biljnu proizvodnju. Komisija takođe može postaviti određene limite i uslove za primenu ovih proizvoda. Gazdinstva koja ulaze u novu organsku poljoprivrednu aktivnost moraju proći kroz period konverzije. Pravila propisana ovom regulativom takođe određuju ovaj period konverzije. Organske hrana mora sadržati organske sirovine i ne može se obrađivati upotrebem hemijskih rastvarača. Obrađena hrana mora da sadrži sastojke uglavnom poljoprivrednog porekla. Ostali sastojci su dozvoljeni ako se ovlašćenje traži od Komisije. Organski kvasac mora biti proizveden od organskih supstrata i drugih dozvoljenih sastojaka. Organska poljoprivreda u Srbiji razvija se u poslednjih dvadeset godina iako je najintenzivniji rast zabeležen u poslednjoj deceniji. Razvoj organske poljoprivrede u Srbiji pokrenule su nevladine organizacije, naročito udruženja „Terras” iz Subotice, koje je osnovalo i finansiralo i prvu bio-školu. Od 2001. usvojene su tri verzije Zakona o organskoj proizvodnji u Srbiji. Poslednja verzija – Zakon o organskoj poljoprivredi, koji je stupio na snagu januara 2011. godine, u potpunosti je u skladu s pravilima i propisima Evropske unije. MPŠV podržava razvoj sektora organske poljoprivrede obezbeđujući isplatu po hektaru za organsku biljnu proizvodnju i po grlu za organsku stočarsku proizvodnju (Stefanova i Ivanov, 2010). Prema MOAN istraživanju (Al Bitar cit. Čikić J. i Petrović Z. 2010), Srbija je na drugom mestu u mediteranskim zemaljama, posle Italije, po sertifikovanim površinama pod organskom proizvodnjom divljeg voća. Tačni podaci još ne postoje, ali se u Nacionalnom akcionom planu za razvoj organske poljoprivredne za period 2010–2015. navodi da su 224 gazdinstva uključena u organsku proizvodnju sa 596 ha, od čega je 265 ha u konverziji, ali je u MPŠV registrovano samo 47 lica, od kojih su 44 proizvođači. Planom je predviđeno povećanje organskih poljoprivrednih površina na 50.000 ha do 2014. godine. Očekuje se da će ovaj cilj država Srbija podržati snažno tehnički i finansijski i da će pružiti uslove za korišćenje EU pretpristupnih fondova.


131

Prema prof. Lazić, organska proizvodnja u Srbiji mogla bi da bude podeljena u tri vrste. Prvu predstavljaju male eko-farme, koje su najtipičniji ali i najbolji primer, pošto su biljna i stočarska proizvodnja integrisane. Drugi tip su specijalizovane farme za organsku ratarsku proizvodnju, organsku proizvodnju voća i sl., što nije najbolja opcija, jer je takva proizvodnja skuplja. Treći tip organske proizvodnje predstavljaju velike eko-farme koje kombinuju biljnu proizvodnju, npr. proizvodnju povrća i stočarsku proizvodnju na površinama oko 1000 ha i koje su povezane i s preradom. Prof. Lazić smatra da je najvažnija organska proizvodnja na malim domaćinstvima jer nijedna druga proizvodnja ne može stvoriti profit od ovako malog imanja. Ako se multifunkcionalna uloga ogranske proizvodnje uzme u obzir, dobit može da se kreira u kombinaciji organske poljoprivrede i turizma. U Vojvodini nekoliko lokalnih farmi tipa salaša razvija organsku proizvodnju i turističku ponudu. Profesorka Lazić dalje smatra da je razvoj organske stočarske proizvodnje u planinskom regionu Srbije od neprocenjive vrednosti. Zbog ograničenosti sredstava FAO tim nije bio u mogućnosti da snažnije podrži razvoj organske proizvodnje u okvirima UNJP STRD, ali je o organskoj proizvodnji bilo reči na treninzima. Sam tim je s lokalnim partnerima učestvovao u manifestaciji tradicionalnog isterivanja krda stare rase goveda buša na letnju ispašu na visokoplaninske pašnjake Stare planine, kojim se između ostalog propagirala i organska poljoprivreda. Ovo vredno krdo domaćeg, gotovo iščezlog goveda, gaji se na organski način u blizini Dimitrovgrada. Ovo je prva manifestacija ove vrste u Srbiji kojom se promovišu u isto vreme organska poljoprivreda, autohtone rase, poljoprivreda visoke prirodne vrednosti i ruralni turizam kao jedan od modela i dobitna kombinacija za očuvanje i razvoj sela Srbije u marginalnim planinskim oblastima s brojnim ograničenjima za razvoj.

132


Tradicionalna prerada ... tradicije su velika tema u savremenom svetu (WIPO, 2012). U Srbiji se može naći mnogo tipičnih proizvoda koji se tradicionalno proizvode na farmi ili u malim tradicionalnim radionicama u lokalnim zajednicama. Iako obično nisu posebno označeni i zaštićeni, oni uglavnom imaju sve preduslove za sertifikaciju geografskog porekla, a neki su spremni ili su blizu da budu sertifikovani kao organski proizvodi, „free range” proizvodi ili dobiju slične oznake ekološke i visokokvalitetne hrane. Postojanje takve tradicije čini veliku komparativnu prednost i šansu za ispunjenje zahteva različitih potrošača u turizmu, kao i na lokalnom i nacionalnom tržištu hrane. Međutim, takođe je važno da i ovde proizvodni lanac uključuje tradicionalna znanja o održivom upravljanju lokalnim prirodnim resursima, što ih čini dragocenim i moćnim za stvaranje dodatne vrednosti. Vrednost ovih proizvoda već premašuje cene koje se mogu dobiti na redovnom tržištu u konkurenciji s proizvodima konvencionalne poljoprivredne proizvodnje i industrije prerade hrane. Ovi proizvodi su takođe vrlo važni za očuvanje i vrednovanje kulturnog nasleđa i nacionalnog identiteta, koji je kao takav već ugrađen u lokalni i nacionalni ponos, pružajući samopouzdanje i osnovu za samopoštovanje seoske tradicije i načina života lokalnih zajednica. Lokalni prirodni resursi stočne hrane – pašnjaci i šume, domaće rase i autohtone tehnologije prerade životinjskih i biljnih proizvoda osnova su tradicionalne prerade prehrambenih i neprehrambenih proizvoda. Njihov značaj je vrlo rano evoluirao od potrebe za čuvanjem hrane u dužem vremenskom periodu ili za dugi transport i zadovoljenja potreba u ishrani sopstvenog domaćinstva, do potrebe za dodavanje vrednosti primarnoj proizvodnj radi ostvarenja zarade na tržištu. Ova evolucija je dovela svet do sadašnje dominacije velike industrije iako zanatska prerada malog obima, na farmi ili u lokalnoj zajednici, nikada nije zamrla. Poslednjih nekoliko godina poraslo je interesovanje potrošača za to kakvu hranu jedu i koliko je ona bezbedna. Razlog su brojni skandali vezani za bezbednost hrane, ali i visoke cene hrane sumnjivog ili lošeg kvaliteta. Pijačna prodaja i direktna prodaja proizvoda kupcima na farmama ponovo postaju atraktivna alternativa, i to kako za primarne proizvode, tako i za prerađene proizvode od mleka, mesa, voća i povrća. Priprema zimnice je tradicija koja je godinama jenjava-

Tradicionalna prerada mesa stare rase svinja mangulica u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica”


133

la zbog nagle i intenzivne depopulacije seoskog stanovništva i gubljenja odnosa ruralno–urbano kroz porodične odnose i ustupala mesto industrijskoj pripremi. Tradicionalna priprema zimnice se poslednjih godina vraća na velika vrata s nacionalnim osvešćivanjem mlađeg urbanog stanovništva, rehabilitacije kulta ruralnog kao sinonima kvalitetnog, utirući put novom dobu za selo kao podršku urbanog stanovništva. S druge strane, pored poljoprivredne proizvodnje malog obima u kombinaciji s tradicionalnom preradom i pčelarstvo, sakupljanje šumskih plodova i aromatičnog i medicinskog bilja, vekovima čuvaju ruralno obeležje kao jedinstven kvalitet, predstavljajući dobru mogućnost za diverzifikaciju prihoda u ruralnom domaćinstvu i takođe nudeći šanse malim farmerima koji se poljoprivrednom bave kao dodatnom aktivnošću. Komplikovana kombinacija različitih aktivnosti na mešovitoj farmi vekovima je obezbeđivala opstanak malih seoskih gazdinstava u Srbiji, ublažavajući negativne efekte loših godina sa slabom žetvom, proizvodnje niskog intenziteta, ekonomskih teškoća i klimatskih ograničenja. Na iznenađenje ekonomista, srpski seljak, vlasnik malog gazdinstva prkosi ekonomskoj logici. Budući ograničen zemljišnim resursima i finansijskim sredstvima za uvećanje ili intenzifikaciju proizvodnje radi uvećanja svog prihoda, on koristi celokupno dostupno tradicionalno znanje da bi ga obezbedio kroz diverzifikaciju na licu mesta. Nemajući više opcija, on tvrdoglavo drži članove porodice okupirane različitim ekonomskim aktivnostima, proizvodeći sveže tradicionalne proizvode za zelenu pijacu i tradicionalno prerađene proizvode, koje prodaje kroz sve moguće kanale i uspeva da preživi. Odnedavno se ubrzava proces priDomaća prerada voća u rakije, sokove, džemove i bližavanja zakonodavstva Srbije standruge poslastice iz zimnice neosporno čuva dobar dardima EU koji nameću zahtev za imidž sela Srbije. Zanimljiva prezentacija „Etno kuće modernizacijom kapaciteta za tradicio- Manov” sa Sajma autohtonih rasa i ruralnog nasleđa u Dimitrovgradu 2012. godine nalnu preradu da bi se obezbedila veća higijenska sigurnost, pa i više od toga. S druge strane, ovaj zahtev dolazi u trenutku teške ekonomske krize, bez odgovarajuće finansijske podrške za investiranje u modernizaciju. Fukcionisanje ponuđenih modela prilagođenih malim tradicionalnim postrojenjima od individualne prerade u okviru domaćinstva, do

134


različitih oblika udruživanja s trgovcima, kolektivnim sušarama i pušnicama, destilerijama itd. trebalo bi da ostavi prostor i malim prerađivačima koji žele da zadrže svoju proizvodnju samostalnom, malom i originalnom za direktni marketing i sopstvene potrebe u turizmu. S razvojem misli o održivosti malog farmerstva, multifunkcionalnoj ulozi poljoprivrede i potrebom za čvrstim osnovama za održivu poljoprivrednu proizvodnju u regionima s osetljivim prirodnim okruženjem i područjima sa zaštićenom prirodom pokrenuta su i nova pitanja. Da li je moguće obezbediti veću zaposlenost ruralnog stanovništva ako je malo farmerstvo podržano kroz podršku investicijama u dodavanje vrednosti tradicionalnom preradom i ruralnim turizmom? Da li je moguće koristiti malu tradicionalnu proizvodnju tipičnih proizvoda kao rešenje za kompenzaciju gubitaka u primarnoj proizvodnji farmera, koja obezbeđuju usluge zaštite životne sredine kroz farmske sisteme s niskim ulaganjem u ruralnim oblastima od izuzetnog značaja za očuvanje biodiverziteta? Većina ovih regiona je već poznata po svojim tipičnim mlečnim i mesnim proizvodima ili prerađenom samoniklom bilju, lokalnom poljoprivrednom bilju, voću i povrću. Ovi proizvodi su, međutim, proizvedeni u nedovoljnim količinama, nestalnog su kvaliteta i prodaju se po niskoj ceni. Njihovi marketinški kanali su slabi zbog promene pravila i zahteva za kontinuiranom isporukom koju nije moguće obezbediti zbog sezonskog karaktera proizvodnje u tradicionalnim uslovima, udaljenosti i malih količina. Poslednjih decenija praksa mnogih zemalja je pokazala da podrška ekstenzivnom tradicionalnom farmerstvu niskih ulaganja kao ekološkom servisu za očuvanje biodiverziteta uz diverzifikaciju ruralne farmske i vanfarmske ekonomije može da bude obostrano korisna. Međutim, potrebno je mnogo intervencija na nivou farme, kao i u zakonodavstvu i politici podrške ruralnom razvoju. Ključ za stabilnu tradicionalnu preradu malog obima je modernizacija prerade, opreme za skladištenje i pakovanje i objekata. U ključne elemente spadaju i modifikacije tehnologije radi povećanja efikasnosti proizvodnje i standardizacija kvaliteta ali bez brisanja vrednih raznolikih ukusa i specijalnih karakteristika koje proističu iz specifičnih sirovina koje slede iz proizvodnog okruženja, agrodiverziteta domaćih životinja i biljaka i lokalnih Ručno pravljeni kačkavalj – sir parenog testa na tehnologija. I naravno, klučno je i sprovotradicionalni način se još pravi na području Stare planine u Istočnoj Srbiji. đenje mera za bezbednost hrane i dobre poljoprivredne prakse, zajedno s potpuno operativnim lancima poljoprivredne proizvodnje, uključujući brendiranje proizvoda.


135

UNJP STRD je podržao inicijativu Udruženja farmera „Moba” iz Ljiga iz Centralne Srbije. Radili su sa FAO timom da bi članove mreže malih proizvođača snabdeli novom opremom neophodnom za ispunjavanje standarda prerade, zajedno s aktivnostima na obezbeđivanju modernog i jedinstvenog rešenja za marketing proizvoda iz prerade malog obima koji uključuje prvu prodavnicu iz mreže farmskih prodavnica i internet portal za promovisanje i prodaju proizvoda i ponudu ruralnog turizma malih domaćinstava nazvanu „Srpska magaza”, o kojoj smo već pisali. Njihova namera je da nastave rad na usklađivanju, standardizaciji i dokumentaciji proizvodnih procesa i uslova i mera dobre higijenske prakse za izabrane prehrambene proizvode do nivoa koji zahtevaju postojeći propisi. Takođe će nastaviti i da utiču na nacionalne donosioce odluka da usvoje propise za preradu malog obima koristeći dobre prakse iz EU. EU je takođe definisala mogućnosti odstupanja od higijenskih pravila da bi se dozvolilo tradicionalnoj proizvodnji malog obima da nastavi rad. U članu 18 Direktive (EC) br. 2074/2005 objašnjeno je da je neophodna fleksibilnost da bi se mogla nastaviti proizvodnja hrane tradicionalnih karakteristika. Države članice su već odobrile odstupanja za širok spektar takve hrane po zakonima koji su na snazi.

Mlečni i mesni proizvodi od autohtone rase goveda „ podolac” prikazani su u okviru prezentacije UNJP STRD na međunarodnom sajmu turizma u Beogradu 2011. godine

Druga tema identifikovana s lokalnim partnerima je potreba za uvođenjem oznake garantovano tradicionalnog specijaliteta (TSG) koji može da pruži odgovarajuće označavanje i zaštitu (i fer cenu) proizvoda proizvedenih korišćenjem tradicionalnih recepata. U ovom trenutku takvo označavanje ne postoji u Srbiji. Ovaj propis se očekivao posle usvajanja Zakona o PDO i PGI označavanju koji je usklađen sa EU zakonodavstvom i uveden 2010. godine, međutim on još nije kompletiran. Očekuje se od lokalnih proizvođača i NVO da pomognu u boljoj valorizaciji proizvodnje malog obima. TSG zakonodavstvo u EU podstiče diverzifikaciju poljoprivredne proizvodnje i ima pozitivne efekte u nekoliko oblasti. Uvođenje TSG-a podstiče stvaranje dodatnih prihoda za poljoprivrednike i pomaže ruralnoj ekonomiji u manje povoljnim i udaljenim oblastima. On takođe uvećava tržišnu vrednost proizvoda, garantujući da se razlikuju od drugih sličnih proizvoda ili namirnica.

136


Osim toga, zahvaljujući ovakvoj oznaci potrošač će moći lakše da shvati specifičnost karakteristika proizvoda koje kupuje i odluči o kupovini. Regulativa EU (EC) br. 509/2006 od 20. 3. 2006. utvrđuje kriterijume i procedure po kojima poljoprivredni proizvodi namenjeni ljudskoj ishrani i namirnice mogu biti priznati kao garantovano tradicionalni specijaliteti (TSG). „Garantovano tradicionalni specijaliteti (TSG)” uvedeni su 1992. godine kao registrovani nazivi poljoprivrednih proizvoda ili hrane proizvedeni korišćenjem tradicionalnih sirovina, ili ih karakteriše tradicionalni sastav, ili su proizvedeni korišćenjem tradicionalnog metoda proizvodnje. TSG šema nudi dva tipa registracije imena: sa „rezervacijom” ili bez „rezervacije”. Ako je ime registrovano bez rezervacije, ono može i dalje da se koristi za proizvode koji ne odgovaraju specifikaciji, ali bez oznake „garantovano tradicionalni specijalitet”, skraćenice „TSG” ili odgovarajućeg simbola. Nasuprot tome, kada je ime registrovano s rezervacijom, ono može biti korišćeno samo da opiše proizvod napravljen u skladu sa specifikacijom. U Propisu je „specifični karakter” definisan kao karakteristika ili grupa karakteristika koja jasno razlikuje jedan poljoprivredni proizvod ili namirnicu od drugih sličnih proizvoda iste kategorije. Termin „tradicionalno” odnosi se na proizvode čije se odlike i proizvodnja dokazano prenose s generacije na generaciju i traju najmanje 25 godina.

Savremeni uslovi poslovanja zahtevaju unapređenje opreme i proizvodnih procesa u cilju zadovoljenja standarda bezbednosti hrane. Radomiru Krišanoviću iz sela Rudna Glava u opštini Majdanpek, UNJP STRD je pomogao da opremi malu hladnjaču za divlje plodove, dok je on sam uložio novac u nabavku moderne sušare.

FAO konsultanti su uradili temeljnu analizu ruralnih proizvoda koji potiču sa malih gazdinstava i iz prerade malog obima koji bi mogli biti od najveće koristi za razvoj ruralnog


137

turizma. Uradili su i tržišnu analizu tradicionalnih i regionalnih proizvoda i zanatskih proizvoda za ciljane regione, za one proizvode koji su bili najperspektivniji. Na osnovu rezultata terenskih istraživanja, baza podataka proizvoda je identifikovala one najčešće i najatraktivnije u 4 pilot-regiona. Ona uključuje poljoprivredne proizvode od autohtonih rasa i sojeva biljaka i životinja (bilje, povrće, voće, meso, jaja, mleko, lekovito i aromatično bilje itd.), proizvode s geografskim poreklom (ekvivalent PDO i PGI, bez obzira na to da li je registrovan ili potencijalan), tipične proizvode regiona (ekvivalent TSG), organske proizvode ili slične iz drugih ekoloških šema, šumske nedrvne proizvode, poljoprivredne neprehrambene proizvode i tradicionalne zanatske neprehrambene proizvode. Izabrano je najmanje 10 tradicionalnih i regionalnih proizvoda po regionu, opisanih i uključenih u analize kao osnova za razvoj integralne ponude u ruralnom turizmu za izabrane destinacije. Baza podataka opisanih proizvoda sadrži 1710 definisanih proizvoda čiji je opis sumiran u 22 pitanja po svakom da bi se identifikovale njihove specifične karakteristike. Proizvodi su preliminarno podeljeni u karakteristične grupe: poljoprivredni biljni proizvodi, životinjski proizvodi, prehrambeni proizvodi, alkoholna i druga pića, neprehrambeni proizvodi i rukotvorine. Primeri nekih proizvoda identifikovanih kao najvažnijih za turizam u Istočnoj Srbiji kao što su kačkavalj, beli sir, pirotska peglana kobasica, belmuž, sarmice u vinovom lišću, punjene crvene suve paprike, vino, rakija, pirotski ćilim i grnčarija, govore u prilog njihovom bogatstvu i raznovrsnosti. Bez obzira na to koliko vrednih i brojnih dobrih lokalnih proizvoda postoji, na terenu je, nažalost, primećeno da ruralni turizam, lokalna poljoprivreda i proizvođači hrane još nisu dobro povezani osim ako je pružalac usluga sam farmer ili proizvođač, pa tako njegovi proizvodi stižu na tržište preko vlastitih prečica. Pružaoci usluga u ruralnom turizmu Srbije i dalje uveliko zavise od snabdevanja Lokalni proizvodi su od velikog značaja za povećanje atraktivnosti hranom iz supermarketa ili ruralnog turizma. No, i pored toga, povezanost proizvodnog i čak oklevaju da se bave slusektora usluga je u lokalu veoma slaba. U Donjem Podunavlju ženjem hrane. Vredno naslepostoji inicijativa da se sva gazdinstva s ponudom smeštaja u ruralnom turizmu opreme vitrinama s lokalnim proizvodima.. đe tradicionalnih proizvoda u ovom slučaju ima vrlo malo opcija da stigne do potrošača – preko zelene pijace u regionalnim urbanim centrima ili tokom retkih seoskih manifestacija. Ali oklevanje pružalaca usluga u seoskom turizmu je s jedne strane opravdano zbog straha da neće biti u stanju da kontrolišu bezbednost hrane u neuređenom lancu snabdevanja. Zato je važno da se uspostavi ne samo trajno i

138


UNDP STRD je obezbedio seriju treninga koji su imali za cilj upoznavanje malih prerađivača koji se bave preradom voća i povrća ili mesa u svojim domaćinstvima sa dobrom higijenskom i proizvođačkom praksom, kao i HACCP standardom, budući da nije do kraja sigurno u kom će se pravcu razvijati domaća regulativa za određene nivoe proizvodnje. Ova oblast nije adekvatno regulisana u Srbiji.

kvalitetno partnerstvo u lancu vrednosti, što je očigledno lokalna aktivnost, već i podrška investiranju u proizvodnju snabdevača. Iz tog razloga UNJP je razvio set mera podrške radi oblikovanja nacionalnih i IPARD planova za podršku ruralnom razvoju koji obuhvataju različite vrste investicija na ovu temu. UNJP STRD takođe je pokušao da podrži nekoliko partnerstava između nosilaca proizvodnje i prodaje radi ojačavanja tržišnih lanaca u pilot-regionima. Proizvođač sira od mleka starih rasa i barik proizvođač vina i njegova ponuda vinskog turizma u Banatskom regionu, proizvođač grnčarije i pružalac usluga u seoskom turizmu u Donjem Podunavlju i proizvođači povrća, sira, prerađenog povrća i prerađivači voća i prodavnica seoskih proizvoda u centralnoj Srbiji, svi su potvrdili da su lanci vrednosti od poljoprivrede prema turizmu ključni za stabilizaciju malih proizvođača, kao i za doprinos povećanju raznovrsnosti i kvaliteta ponude u ruralnom turizmu, koji ih čine atraktivnijim i konkurentnijim.

Dr Jasna Mastilović je vodila tim stručnjaka koji su sproveli analizu potreba u ovoj oblasti i kreirala prema tim potrebama seriju treninga za unapređenje prerade poljoprivrednih proizvoda u seoskim domaćinstvima i marketing ovih proizvoda namenjenih prodaji u ruralnom turizmu.


139

Tradicionalna gastronomija Mogu se dati brojni razlozi u prilog visokom nivou interesa javnog i privatnog sektora za saradnju onih koji se bave hranom i onih čiji je domen rada turizam. Turisti orijentisani na gastronomiju su tržište koje obezbeđuje visoke prihode, a gastroturizam se može povezati s ostalim turističkim proizvodima i time obezbediti sveobuhvatnost turističke ponude, čime ruralne oblasti dobijaju još jednu razvojnu alternativu. Hrana i turizam se takođe smatraju potencijalno vrlo povezanima s ukupnom slikom i pozicioniranjem destinacije i/ili regiona na turističkom tržištu, na način koji može poboljšati sliku o svim proizvodima i uslugama dostupnim u dotičnoj oblasti. Jedan od najvećih problema, međutim, s kojim se suočava efikasno povezivanje hrane i turizma za ekonomski razvoj je obim. Maksimiziranje koristi od lokalne kuhinje, hrane i turizma zahteva da različiti nivoi vlasti i privredne aktivnosti rade zajedno. Razumevanje shvatanja potrošača kada su hrana i turizam posredi ključno je za usklađivanje najvećih koristi od destinacija (Hal i drugi, 2003; Hall i Sharples, 2008 cit. OECD, 2012). Uz turiste koji imaju izražen interes za kuhinju postoji još veći broj turista koji jednostavno moraju da jedu. Ovi turisti su ekonomski značajni ne samo zbog direktne nabavke hrane kada su na destinaciji već i zbog šireg uticaja koji imaju na lanac snabdevanja hranom, tako da region treba da bude zainteresovan za oba tipa turista – posebno zainteresovane gastronomske turiste (turiste koji putuju radi uživanja u hrani) i opšte zainteresovane ostale posetioce. Mitchell, R i C. M. Hall, 2003, cit. OECD, 2012. definisali su četiri tipa gastronomskih turista – gastronome, ljubitelje autohtone hrane, turiste „na prehrani” i porodice „na prehrani”. I dok svi zaista moraju da jedu, nisu svi turisti gastroturisti; posvećeni gastroturisti su vrlo mali segment tržišta iako je više turista zainteresovano da probaju novu hranu. Ipak, pošto svi moraju da jedu, raste značaj ovog pitanja iz perspektive ekonomskog razvoja, kao i šta su obezbeđenost i dostupnost, posebno u kojoj meri je prodaja hrane turistima povezana s lokalnom proizvodnjom hrane, distribucijom i mrežom snabdevanja. Dakle, čak i kad turisti jedu samo poznatu hranu, pre nego onu iz lokalne kuhinje, postoje i dalje značajne mogućnosti za poslovanje kroz lokalno povezivanje i veze na osnovu prehrambenih pitanja. Tradicionalna gastronomija nudi mogućnost da kroz ruralni turizam pruži velike prednosti za proizvođače hrane u okolini. Potrošaču je proizvod bolje izložen i ima šansu da se

140


FAO UNJP tim je u saradnji s Kulinarskom asocijacijom Srbije obezbedio promociju tradicionalnih proizvoda iz pilot-regiona na Balkanskom kulinarskom kupu 2011. godine. Prezentirana jela je ocenjivao stručni žiri, koji je kuvarima amaterima davao sugestije i mišljenja o mogućnostima unapređenja proizvoda, kao i njihove prezentacije.

upozna s njegovim poreklom – da vidi „iza scene”, što daje veće šanse farmerima s malim obimom proizvodnje da prikažu ekološke modele proizvodnje da bi iskoristili dodatne prodajne šanse kroz direktni marketing i gastronomsku ponudu. Ova akcija povećava troškove i zahteva nove investicije u sobe za degustaciju, kuhinje ili objekte i opremu za direktnu prodaju, ali pruža i dodatne prilike za zapošljavanje. Naravno, dodatne aktivnosti zahtevaju unapređeno upravljanje gazdinstvom koje se bavi i poljoprivredom i prodajom hrane (OECD, 2012). Gastronomska ponuda je sastavni deo kulture jedne zemlje i sa svojim elementima folklora i nacionalne kuhinje je jedna od glavnih atrakcija. Brojne turističke destinacije postaju poznate po svojoj gastronomskoj ponudi i ritualima, običajima i događajima koji se organizuju – npr. tematskim večerima i slično (Ivkov, Stamenković, 2008). Kvalitetan način ishrane i kulinarske tradicije čuvaju tradicionalne vrste i varijetete, koliko i tradicionalna praksa prerade hrane. Prva turistička asocijacija na ruralne oblasti su priroda i hrana. Ipak, ruralni turizam u Srbiji ne koristi dovoljno njihove potencijale, kako bi bilo logično pretpostaviti. Jedna analiza ruralnog turizma u Rumuniji pokazala je da vlasnici agroturističkih pansiona nemaju neophodno znanje niti su završili bilo kakvu kvalifikovanu obuku o tradicionalnim proizvodima. Ovi pansioni su izabrali da prodaju uvozne proizvode: pice,


141

hamburgere, plodove mora i uvozni sir pre nego lokalnu hranu. Istraživanje je sprovedeno tokom 2006–2007. godine u Banatu i u Transilvaniji, gde je od 58 posećenih pansiona samo 4 imalo izvornu kuhinju baziranu na tradicionalnim proizvodima dobijenim od rasa životinja iz Transilvanije. U Transilvaniji istovremeno imaju mnogo recepata za tradicionalne proizvode, a lokalna gastronomija je raznovrsna i bogata. Ovi proizvodi se izrađuju u, tehnološki gledano, dobro opremljenim fabrikama. Ipak je kvalitet finalnog proizvoda slab, pa čak i loš. Kvalitet korišćenih sirovima ne zadovoljava potrebne standarde. Tradicionalni proizvodi su predstavljeni kao delikatesi po visokim cenama i primenjeni su novi brendovi za stare proizvode. Kao rezultat toga, potrošači loše ocenjuju takve proizvode i to snižava interesovanje za njima. U nekim mestima su izgrađene i male industrijske jedinice za preradu stočarskih proizvoda. Tradicionalni proizvod od svinjetine – Sibiu salama – pravi se od mesa crne mangulice i magarca. Po sadašnjem receptu za nju se koristi meso uvoznih hibrida. Rezultat su loš kvalitet i visoka prodajna cena. Dimljena šunka, slično kao i kod Parma i Serrano šunke, i ova koja je bila tipična za Banat i koju su doneli nemački kolonizatori u XVIII veku, izgleda da se izgubila.

Dok se čeka na slične detaljne analize iste vrste u Srbiji, FAO UNJP tim je neočekivano, radom na terenu, shvatio da je u srpskom ruralnom turizmu manje-više isto u mnogim regionima, a i trendovi ne idu u pozitivnom pravcu. Naravno, postoje i dobri primeri koji potvrđuju da negde postoji svest da visokokvalitetna tradicionalna gastronomija može mnogo doprineti razvoju ruralnog turizma i obrnuto. U ovim slučajevima, obično se turistima u ruralnim oblastima prvo nudi da upoznaju lokalnu gastronomiju u kombinaciji s nekom lepom hladovinom na imanju ili na klupi pored peći, i tako je ruralna Srbija doživljena na prvom mestu. Koji su razlozi za takvu razliku između različitih regiona, čak i sela? Glavni razlog je u tome da li je davalac usluga stvarno deo lokalne ruralne mreže ili ne. Primećeno je da ako se turističke usluge nude u poljoprivrednom gazdinstvu, obično je obezbeđena lokalna hrana. Međutim, usluge ruralnog turizma često obezbeđuju pridoš-

142


lice, vlasnici vikendica ili oni koji ne žive stalno u selima, ruralno stanovništvo koje samo ima staru seosku kuću svojih predaka. Većina njih ako uspe da aktivira „mrtvi kapital” i usudi se da ponudi hranu pre se opredeljuje za moderne kuhinje s komadićima tradicije ili čak bez njih. Većina neće ni pokušati da služi hranu, čak ni doručak, i opredeliće se samo za ponudu smeštaja. Da li je njihova odluka racionalna zavisi od mnogo činilaca. Jasno je da hrana može doneti veći prihod uz manje investicija, ali ako se ništa ne ulaže u smeštaj, a često se ne ulaže, lak prihod bez ulaganja previše energije može takođe biti opravdan. Neki proračuni u upravljanju hotelima govore da je prihod od hrane oko pet puta veći nego od smeštaja iako je tačno da, za razliku od onog od smeštaja, ne može lako da se predvidi ili planira jer ukupni mogući prihod od hrane nikada nije sasvim siguran. Na kulinarskom treningu u turističkom gazdinstvu Međutim, sigurno je da služenje tra„Gostoljublje” kuvari profesionalaci i kuvari amateri koji se bave pružanjem usluga u ruralnom dicionalne hrane u ruralnom turizmu turizmu u selima Centralne Srbije radili su na nije lak posao i da zahteva ogromno unapređenju praktičnih i teorijskih znanja o znanje i dosta veštine. Formalno obpružanju usluge ishrane. Uzajamno učenje i razovanje nije preduslov da se bude razmena ideja doveli su do zaključka da je potrebno stručnjak tradicionalne kuhinje, ali brendiranje srpske, odnosno domaće kuhinje. je dobroj domaćici ili amateru entuzijasti koji se bavi ponudom hrane u ruralnom turizmu u većini tradicionalnih srpskih seoskih domaćinstava potrebna neka vrsta pomoći u uobličavanju ponude hrane prema modernim gastronomskim standardima, uključujući sigurnost hrane, kao i ekonomiju i ekologiju. FAO UNJP tim je jedan takav trening za polaznike iz pilot-regiona organizovao u saradnji s profesionalcima iz Kulinarske federacije Srbije. Tradicionalna kuhinja je odraz kulture lokalnog stanovništva, a Srbija je budući toliko raznovrsna i multikulturalna jedno interesantno mesto. Srbija je puna istorijskih podataka na osnovu kojih se može oživeti slika prošlosti i njeni atraktivni delovi primeniti u sadašnjosti i budućnosti. Posle ere ubrzane globalizacije i brze hrane u mnogim zemljama stanovništvo je sada u potrazi za receptima i načinima kuvanja iz drevnih vremena da bi moglo da se vrati na zdraviji i mnogo mirniji način života. Srbija nije izuzetak u tome. U dalekoj prošlosti srpski narod je dosta jednostavno pripremao hranu, iz praktič-


143

nih razloga, zbog skromnog izbora namirnica i oskudnog pribora za pripremu i čuvanje hrane. Takva hrana ima sve odlike moderne spore hrane. Srpska kuhinja ima dugu istoriju i razvijana je pod raznovrsnim uticajima osvajača iz različitih kultura. Rezultat koji je danas zvanično srpska kuhinja je mešavina grčkog, vizantijskog, orijentalnog, austrougarskog, ruskog i francuskog kulinarskog nasleđa s lokalnim navikama u ishrani (Gastromag, 2011). Moderne zelene pijace nude nove mogućnosti koje se mnogo razlikuju od ograničenog broja kombinacija iz prošlosti. Hrana u Srbiji se vekovima delila na posnu i mrsnu i izbor je bio prilično ograničen. Ova situacija je preovladavala krajem XVIII i početkom XIX veka. Osnovne namirnice su bile posne: pasulj, krompir, luk (crveni, beli i praziluk), kiseli kupus, paprika (sirova, suva i kisela), riba, povrće (sirovo, suvo ili kuvano), pirinač, kupus, boranija, sirće, rasol, kukuruzno i pšenično brašno, pečurke i tikva. Većina domaćinstava imala je zalihe ovih namirnica. Za mrsne obroke uglavnom su korišćeni sir, kiselo mleko, mleko, meso, jaja, mast i suva ovčetina. Razvoj srpske nacionalne kuhinje počiva na nasleđu slovenskih naroda koji su naselili Balkansko poluostrvo, ali je nezvanični početak srpske kuhinje vezan za dinastiju Nemanjića. Dinastički i monaški duh utkani su u osnovu srpske kuhinje, pa je ona u srednjovekovno vreme bila na nivou evropske (Gastromag, 2012). Bez obzira na to koliko je moderna srpska kuhinja u stanju da se prilagodi savremenom snabdevanju sirovinama iz intenzivne poljoprivrede, ona je duboko ukorenjena u lokalnim rasama i varijetetima gajenih i divljih životinja i bilja i tradicionalnim receptima prerade, koji im daju poseban ukus i duh. Da bi se mogla ponuditi prava hrana srpskog sela, neophodno je imati znanje o sirovinama karakterističnim za pojedine regione, začinima, jelima i navikama u služenju i obavezno ih koristiti u skladu s pravilima savremene gastronomije. Takođe je ključno uspostaviti ravnotežu između ponuđene hrane i aktivnosti u koje je gost uključen jer prejaka hrana u količinama namenjenim za težak rad u polju ili gozbu ne može biti pogodna kao svakodnevna ponuda turistima. Posluživanje hrane u prirodi s organizovanim učešćem u nekim poljoprivrednim poslovima može biti isto tako atraktivno kao i sama hrana. Osamdeset odsto ponuđene hrane treba da potiče iz neposrednog okruženja

144


(povrće, voće, meso, mleko, začini), a samo preostalih dvadeset (uglavnom so, šećer, ulje i slično) mogu se obezbediti iz supermarketa ili maloprodaje. Najbolja varijanta je da ta hrana potiče iz što je više moguće ekološke proizvodnje na sopstvenom ili imanju suseda, čak i kada ta proizvodnja nije sertifikovana kao organska il slična, gde gosti mogu da vide proizvodnju i uživaju ubeđujući sebe da je kvalitetna i zdrava. Ali, davalac usluga mora biti i veoma oprezan kada promoviše svoje tradicionalno jelo kao zdravo. Čak i hrana proizvedena u organskim i drugim naprednim proizvodnim sistemima koji štite životnu sredinu i bezbedni su za korišćenje može biti u nekim jelima neodgovarajuća za neke goste s posebnim zahtevima ili zdravstvenim problemima i ograničenjima. Vrlo velike porcije i obilje hrane posluženo u svakoj prilici je klasična greška, koja na kraju, posle prvog uzbuđenja, loše utiče na svakog. Da se i ne pominje da Čuvene „Zlatne ruke” – udruženje žena iz Ljiga koje rasipanje hrane na takav način, se bave očuvanjem srpske kulinarske tradicije autori što je deo srpskog gostoprimstva, su prvog srpskog seoskog keteringa. „Zlatne ruke” su redovan učesnik svih manifestacija koje promovišu Srbiju donosi velike gubitke u ekonomiji i srpski turizam, srpsku poljoprivredu, gastronomiju ruralnog turizma. Da bi se ishrai tradiciju sela, ali i polaznici FAO UNJP treninga. na izbalasirala, a pritom zadržala njena atraktivnost koja potiče od upotrebljenih tradicionalnih recepata, kvalitetnih lokalnih sirovina ili posebnog načina i običaja vezanih za posluživanje, potrebno je duboko poznavanje nutricionizma. FAO treninzi iz gastronomije su se takođe bavili ovim aspektom.

Teoretski i praktični treninzi organizovani su radi sticanja znanja o planiranju menija, organizaciji kuhinje i pomoćnih prostorija, standardizaciji jela, potrošnji energije, knjizi standarda, kontroli troškova u kuhinji, karakteristikama planiranja nabavki, obračunu i pravilima efikasnog i ispravnog načina korišćenja grnčarije, posuđa i stonog posuđa.


145

Treninzi su oblikovani tako da odgovaraju karakteristikama specifične gastronomske ponude domaćinstava u svakom regionu i pojedinačnih domaćinstava u kojima su treninzi održani. Istražene su razne situacije, od „all inclusive” ponude i „ruralnog keteringa” u Centralnoj Srbiji, preko „alla card” ponude i degustacije vina u Banatu i Istočnoj Srbiji, do specijalnih ponuda prerađevina od ribe i etno-kuhinje stočarskih zajednica Donjeg Dunava. Učesnici su takođe pokazali interesovanje za specifične treninge za pripremu hrane gostima sa specijalnim zahtevima. Znanje stečeno na gastronomskim treninzima polaznici su mogli odmah da primene formulišući sopstvene planove za poboljšanje usluge ishrane u okviru svoje gastronomske ponude u ruralnom turizmu. Nakon završetka svih ciklusa treninga i obuka, tokom 2011. godine, oni su bili u prilici da konkurišu za grantove radi investiranja u svoje kuhinje i prostor za goste.

Jedan od projekata organizovan da ponudi treninge u oblasti izrade grnčarije bio je namenjen podsticanju obnove grnčarskog zanata kao načina obezbeđenja autentičnog posuđa za služenje lokalne hrane i pića, kao i za pakovanje lokalnih proizvoda i ponudu suvenira. Povrh toga, ovaj projekat je stvorio uslove za kreiranje novog turističkog proizvoda za zabavljanje turista, gostiju u ruralnom turizmu, kao i jednu od prvih zajedničkih aktivnosti, partnerstva za promociju novog brenda „Đerdap” u okviru ruralnog turizma u regionu Donjeg Podunavlja.

146


Standardi bezbednosti hrane i lanca snabdevanja ruralnog turizma hranom Bezbednost hrane je naučna disciplina koja se bavi rukovanjem, pripremom i skladištenjem hrane na načine kojima se sprečavaju oboljenja koja se prenose njenim konzumiranjem. Ovo uključuje izvestan broj postupaka koje bi trebalo slediti kako bi se izbegle potencijalne opasnosti po zdravlje. Hrana može preneti uzročnike bolesti, ali takođe može da bude i podloga za razvoj mikroroganizama koji prouzrokuju kvarenje i zatrovanost hrane. Rasprave o genetičkoj bezbednosti hrane uključuju i takve teme koje kao posledicu uticaja genetički modifikovane hrane na zdravlje navode i štetu za dalje generacije, potomke onoga ko je takvu hranu konzumirao i genetsko zagađenje životne sredine. Teorijski, zagađenje hrane je moguće sprečiti u 100% slučajeva poštovanjem pet ključnih principa higijene hrane, u skladu s preporukama Svetske zdravstvene organizacije. 1. Sprečiti kontaminaciju hrane patogenima koji se prenose sa ljudi, životinja i štetočina. 2. Odvojiti sirovu od kuvane hrane radi sprečavanja kontaminacije kuvane hrane. 3. Kuvati odgovarajuće vreme i na odgovarajućoj temperaturi da bi se uništili patogeni. 4. Skladištiti hranu na odgovarajućoj temperaturi. 5. Koristiti čistu vodu i kuvane materijale.

Vlaški kačamak od belog kukuruznog brašna, serviran na daščici i sečen drvenim nožem, poseban je doživljaj za turistu. Mnogi segmenti tradicionalne pripreme i služenja hrane , međutim, u budućnosti mogu doći pod udar regulative o bezbednosti hrane ukoliko se ne inicira njeno prilagođavanje, koje će omogućiti izuzimanje služenja tradicionalne hrane od strogih propisa.

Zakon o bezbednosti hrane u Srbiji (2009) propisuje opšte uslove upravljanja bezbednošću hrane i ishrane, obaveze i odgovornosti onih koji se bave hranom i ishranom, definiše brz sistem uzbunjivanja, hitnosti i upravljanja kriznim situacijama, higijenu i kvalitet hrane i ishrane. Cilj ovog zakona je da osigura visok nivo zaštite ljudskog života i zdravlja i zaštiti interese potrošača, uključujući principe dobre prakse u trgovini hranom, uzimajući u obzir, tamo gde je to moguće, zaštitu dobrobiti i zdravlja životinja i zdravlje biljaka, kao i zaštitu životne sredine. Hrana se definiše kao nebezbedna ukoliko je štetna po ljudsko zdravlje i nije pogodna za konzumiranje. Hrana nije pogodna za ljudsku ishranu ukoliko je neprehivatljiva u smislu roka upotrebe, kontaminacije ili nekog drugog spoljnog faktora, truljenja, pokvarenosti ili sušenja.


147

Bezbednost hrane je određena: 1. uslovima u svakom stadijumu proizvodnje, prerade i distribucije hrane, kao i načina pripreme i njene upotrebe od strane potrošača, u skladu s njenom upotrebnom namenom; 2. informacijom dostupnom potrošaču, uključujući informaciju na etiketi, o sprečavanju određenih štetnih efekata određenih tipova ili kategorija hrane na ljudsko zdravlje. Štetnost hrane po ljudsko zdravlje određena je: 1. potencijalnim direktnim i indirektnim kratkoročnim i dugoročnim štetnim efektima te hrane na zdravlje potrošača, kao i potencijalnim uticajem na zdravlje budućih generacija; 2. mogućim kumulativnim toksičnim efektima; 3. posebnom kategorijom potrošača osetljivom na određene tipove hrane koja im je namenjena. Od svih koji se bave hranom i ishranom zahteva se da ih usklade sa zahtevima ovog zakona i drugim regulativama, kao i da pokažu usklađenost s tim uslovima na svim nivoima proizvodnje, prerade, distribucije i upotrebe hrane. Oni, takođe, treba da osiguraju da svi nivoi proizvodnje, prerade i distribucije hrane budu pod njihovom kontrolom, u skladu s propisanim zahtevima o higijeni hrane po ovom zakonu i drugim regulativama. Prema zakonu, osobe koje rade u proizvodnji ili distribuciji hrane a dolaze u kontakt sa hranom treba da poseduju osnovno znanje o higijeni hrane i ličnoj higijeni i treba da nose radnu odeću i obuću. EU štiti kvalitet hrane na više načina, na primer merama garancije bezbednosti hrane i higijene, jasnim pravilima obeležavanja, regulativama o zdravlju životinja i biljaka i dobrobiti životinja, kontroli tragova pesticida i aditiva u hrani i preko nutricionističkih informacija. EU integrisani pristup bezbednosti hrane teži da osigura visok nivo bezbednosti hrane, zdravlja životinja, dobrobiti životinja i zdravlju biljaka unutar Evropske unije koherentnim merenjima i adekvatnim monitoringom puta hrane od farme do trpeze, uz osiguranje efikasnog funkcionisanja unutrašnjeg tržišta. Sva hrana, bilo da je proizvedena ili uvezena u EU, ispunjava visoke proizvodne standarde bezbednosti i higijene. EU farmeri i proizvođači se, takođe, pridržavaju detaljnih normi o dobrobiti životinja, zaštiti životne sredine i radnoj snazi i opremi. Ciljevi politike EU o bezbednosti hrane su da se zaštite zdravlje i interesi potrošača uz garanciju dobrog funkcionisanja svakog tržišta. U cilju dostizanja ovih ciljeva, EU obezbeđuje da kontrolni standardi budu osnovani i dosledni u svemu što se tiče hrane i higijene proizvoda, zdravlja i dobrobiti životinja, zdravlja

148


biljaka i sprečavanja rizika od kontaminacije spoljnim supstancama. Takođe postavlja pravila adekvatnog označavanja ovih namirnica i proizvoda za ishranu (COLEACP cit. EC 2007). Ekonomski pokazatelji šeme EU sertifikacije ukazuje na to da je farmerima na taj način omogućen pristup ključnim tržištima; efikasno informisanje potrošača o kvalitetu hrane, poreklu, brizi za životnu sredinu i dobrobit životinja; uvećanje efikasnosti farmerskih poslova; pozitivni uticaji na ruralni razvoj (turizam, infrastrukturu itd.), održavanje lokalne kulture i tradicije i povećanje društvene kohezije u ruralnim sredinama zasnovane na inicijalnom istraživanju; redukovanje troškova unutar lanca snabdevanja kroz vertikalnu integraciju; proizvođenje dodate vrednosti mada ovaj efekat varira od šeme do šeme. EU šeme sertifikacije kvaliteta vode do porasta cena u svim delovima lanca, ali ne i dovoljno u svim slučajevima da pokriju dodatne troškove. One su uglavnom u potpunosti uspešne kada ih prate odgovarajući marketing i vešto upravljanje prodajom. Uvođenje HACCP standarda HACCP je integrisani sistem kontrole bezbednosti hrane na svim nivoima njene proizvodnje i distribucije. Ukratko, HACCP je sistem koji obuhvata niz procedura za kontrolu kvaliteta i osetljive tačke u lancu ishrane, s krajnjim ciljem da potrošač koristi hranu u takvom stanju i na način koji će biti bezbedan za njihovo zdravlje. HACCP sistem je sedamdesetih godina XX veka postao prepoznatljiv kao međunarodni standard za proizvodnju bezbedne hrane. Takođe, Svetska zdravstvena organizacija (WHO) usvojila ga je kao najefikasniji način kontrolisanja bolesti izazvanih hranom. Primena HACCP principa široko je rasprostranjena u razvijenom svetu, dok je EU zakonska obaveza (Direktiva Saveta 93/43/EEC, zamenjena 29. 04. 2004. regulativom 852/2004/EC). Od januara 2009. godine primena HACCP sistema postala je zakonski zahtev za sve proizvođače hrane na teritoriji Republike Srbije. Prema Zakonu o bezbednosti hrane (2009), u Srbiji operacije vezane za poslovanje s hranom moraju implementirati sistem koji obezbeđuje sigurnost hrane na svih nivoima proizvodnje, prerade i distribucije hrane, osim na nivou primarne proizvodnje, na svim mestima koja su pod njihovom kontrolom, u skladu s principima dobre proizvodne i higi-

Kad nije bilo struje, moglo je i ovako. Prekida u radu nije bilo. Trening o standardima prerade u selu Popučke kod Valjeva, Centralna Srbija


149

jenske prakse, analizom kvara i kritičnim kontrolnim tačkama (HACCP). Proizvođači hrane bi trebalo da koriste dobre proizvodne i higijenske prakse, kao i da implementiraju HACCP. Proizvođači hrane bi trebalo da imaju stalno zaposlene ljude koji će biti odgovorni za implementaciju dobrih proizvodnih i higijenskih praksi, kao i implementaciju HACCP. Bez obzira na odredbe člana 47 ovog akta, ministar zdravlja može propisati varijacije vezane za sitne proizvođače hrane, u cilju regulisanja njihovih radnih operacija, uzimajući u obzir relevantne faktore rizika ukoliko takve varijacije ne pogađaju dostizanje ciljeva ovog akta. Izuzeće od paragrafa 1 ovog člana može biti propisano u slučaju primene tradicionalnih metoda u različitim stadijumima proizvodnje i distribucije hrane, i onima koji posluju s hranom a locirani su u predelima gde postoje specifična geografska ograničenja. Odstupanje od odredaba paragrafa 1 ovog člana može biti u vezi s konstrukcijom, dekoracijom i opremanjem kapaciteta u poslovanju s hranom. Dobra proizvođačka praksa je prvi korak ka prihvatanju i primeni modernih standarda o bezbednosti hrane. HACCP je primenjiv na svim nivoima proizvodnje. Svako ko dolazi u kontakt s proizvodom na bilo kom nivou njegovog tretmana, prerade ili distribucije mora da primeni principe HACCP-a. Industrijski sektori koji zahtevaju implementaciju HACCP su: proizvodnja, prerada i pakovanje, skladištenje, transport i distribucija, priprema i distribucija hrane – za bolnice, hotele, restorane, avio i druge kompanije, prodaja – maloprodaja i usluge. Primena HACCP u obezbeđenju hrane u ruralnom turizmu još uvek se ne zahteva. Umesto njega je predviđena primena dobre higijenske prakse. I HACCAP i dobre higijenske prakse su mere predostrožnosti. Uspeh implementacije HACCP sistema zavisi od obrazovanja i treninga zaposlenih. FAO je obezbedio seriju treninga za implementaciju standarda o bezbednosti hrane u preradi povrća, voća i mesa, u domaćinstvima za direktan marketing i prodaju u ruralnom turizmu. HACCP je najveću popularnost stekao tokom 1990-ih sa narastajućom brigom potrošača o bezbednosti hrane. HACCP je sada široko prihvaćen sistem upravljanju bezbednošću hrane koji daje procedure koje treba pratiti na kritičnim tačkama duž proizvodnog lanca. Nakon 2005. godine, srpski MAFWM predstavio je podsticajne mere finansijske podrške kompanijama koje je trebalo da podnesu troškove sertifikacije i investicije za uvođenje HACCP sistema u prerađivačke kapacitete. Kao rezultat toga, samo u sektoru koji se bavi voćem i povrćem 116 kompanija je dobilo sertifikaciju između 2005. i 2008. godine.

150


Istražujući postojeću situaciju na terenu, FAO tim je uočio da je znanje o standardima o bezbednosti hrane u sferi usluga malih farmera i pružalaca usluga ruralnog turizma nije dovoljno za rad s tradicionalnom preradom i gastronomijom, što bi moglo u budućnosti stvoriti probleme u njihovom razvoju. Serija treninga organizovana je za preradu voća, povrća i mesa u ruralnim domaćinstvima. Učesnici su naučili više o poreklu HACCP-a i preduslovima za njegovo uvođenje uključujući i EU zahteve u vezi s primarnim poljoprivrednim proizvodima. Učesnici su stekli jasnu predstavu o intervencijama koje se zahtevaju od zemalja koje su deo EU, kao i izazova i ograničenja s kojima se kandidati i potencijalne zemlje kandidati suočavaju tokom priključenja u EU. Razmatrana je hronologija pretpristupne podrške dostupnosti EU, omogućavajući učesnicima da razumeju obaveze i koristi od tržišno orijentisane poljoprivrede i ruralnog razvoja. Predstavljeni su i drugi sistemi osiguranja kvaliteta (ISO, HACCP, BRC, IFS, SQF i dr.). Posebno su predstavljena praktična iskustva stečena tokom implementacije HACCP u Makedoniji. Analizirana je i dokumentacija potrebna za implementaciju HACCP-a. Između prezentacija sporovedene su praktične vežbe / terenski izlasci, na kojima je od učesnika traženo kažu šta misle o stanju preradnih kapaciteta i primenjenog sistema kontrole bezbednosti hrane. Na ovim vežbama učesnik je imao ulogu implementatora HACCP-a. Sličan pristup korišćen je u treniranju za unapređenje tradicionalne gastronomske ponude. Uvođenje standarda u praksu serviranja hrane organizovano je kao set praktičnih i teorijskih treninga za one koji se bave pripremom hrane u ruralnim domaćinstvima registrovanim za ruralni turizam. Obrađene teme ticale su se bezbednosti hrane, i to su bili higijenski i sanitarni standardi, implementacija HACCP standarda i odgovarajući načini upravljanja otpadom.

Milijan Stojanić, vitez kulinarstva, FAO predavač za primenu HACCP-a u kulinarstvu, nosilac je Ginisovog rekorda u kuvanju čorbe, predsednik Asocijacije šefova kuvara Srbije, a od 2012. i predsednik opštine Kosjerić. Na treningu u turističkom domaćinstvu „Gostoljublje” u selu Skakavica kod Mionice Kosjerićke u Centralnoj Srbiji.


151

Uvođenje GGAP standarda EurepGAP, koji uključuje HACCP principe, počeo je 1997. godine kao inicijativa prodavaca koji su pripadali Evropskoj radnoj grupi prodavaca na malo (EUREP). Do danas se razvila u partnerstvo poljoprivrednih proizvođača i njihovih mušterija – prodavaca na malo. Cilj je bio da se razviju široko prihvaćeni standardi i procedure za globalnu sertifikaciju dobre poljoprivredne prakse (GAP). Industrijalizacija poljoprivrede, upotreba aditiva, hormona, pesticida, antibiotika itd. rezultirala je nezadovoljstvom potrošača i gubitkom poverenja u institucije odgovorne za kontrolu bezbednosti hrane u Evropskoj uniji. EUREP je potom stvorila GLOBAL GAP dokument kako bi najbolje zaštitila zdravlje svojih potrošača. Sve su naglašavaniji zahtevi potrošača da kupuju prirodne, ukusne i zdrave proizvode, proizvedene na „prirodan i zdrav način i na način koji ne remeti prirodu”. GLOBALGAP je sistem mera za obezbeđivanje kvaliteta hrane i poljoprivrednih proizvoda od njive do početka industrijske prerade.

GlobalGAP je sistem upravljanja u primarnoj proizvodnji hrane i ključna je referenca u dobroj poljoprivrednoj praksi na globalnom tržištu, koji prati zahteve potrošača u poljoprivrednoj proizvodnji. Cilj GlobalGAP-a je da ojača poverenje potrošača u kvalitet i bezbednost poljoprivrednih i drugih primarnih proizvoda. GlobalGAP je jedinstveni standard koji se može primeniti na sve vrste primarnih proizvoda – voće, povrće, cveće i ukrasne biljke, žitarice, stočnu hranu, lekovite biljke, stočarstvo – uzgoj stoke, proizvodnju mlečnih proizvoda, živine i akvakulturu. Glavni princip GlobalGAP-a jesu ograničena i kontrolisana upotreba svih vrsta hemikalija, briga o higijeni, upravljanje proizvodnjom i poljoprivrednim proizvodima koje prati potpuna i transparentna dokumentacija, dostupna za razmenu u lancu trgovine, briga za životnu sredinu i odgovorno upravljanje.

152


Poljoprivrednici u Evropskoj uniji se pridržavaju niza zahteva i sva hrana u EU proizvedena je u skladu s ovim pravilima. Oni imaju za cilj ne samo da obezbede ispunjenje standarda higijene i bezbednosti za proizvode koji se stavljaju na tržište već uključuju i društvenu brigu za životnu sredinu, poštuju etičke i druge društvene zahteve. Poljoprivrednicima ovo znači potrebnu brigu kada se priAnka je polaznik kulinarskih treninga i treninga o standardima prerade u domaćinstvu. Kod kuće, u selu menjuju pesticidi i đubriva, Poganovu u opštini Dimitrovgrad, Anka i njen suprug poštovanje higijenskih praviToša povrtari su bez premca. Iako u proizvodnji uopšte la, sprečavanje životinjskih i ne koriste hemijska sredstva, kvalitetno zemljište, dobra biljnih bolesti, obezbeđivanje organska đubriva i navodnjavanje daju izuzetne rezultate. adekvatne obuke i zaštite poljoprivrednih radnika, obezbeđivanje adekvatnih životnih uslova za životinje na farmi, zaštitu životne sredine. Njima to pruža sigurnost da su zahtevi proizvodnje prihvatljivi, uključujući pomenute legitimne društvene zahteve, i ispunjeni za sve poljoprivredne proizvode proizvedene u Evropskoj uniji. Ovi poljoprivredni zahtevi se stalno razvijaju u funkciji zahteva društva. Oni bi trebalo da budu važan deo obezbeđenja kvaliteta hrane koja se nudi na prodaju i jedna od prednosti koju farmeri mogu da promovišu. Da ove poljoprivredne zahteve poznaje veći broj potrošača, oni bi mogli postati potencijalna marketinška prednost. Da bi ih primenjivali sitni posednici, GGAP standardi zahtevaju ozbiljnu podršku u okviru politike ruralnog razvoja – finansijsku za investiranje i tehničku za transfer potrebnog znanja i uspostavljanje partnerstava koja snižavaju troškove. Ako ovakve spoljne podrške ne bude, troškovi uvođenja i primene standarda mogu da obeshrabre farmere. Za početak je dobro pomoći farmerima da shvate da većina pravila može biti primenjena i bez troškova, kao i da ona mogu pomoći u poboljšanju upravljanja njihovim farmama i povećanju kvaliteta njihovih proizvoda koji se plasiraju kroz turizam i na taj način doneti korist i bez plaćanja sertifikacije. Gost će znati da ceni napor uložen u obezbeđenje bolje hrane i lepšeg ambijenta u kojima ima nameru da uživa.


153

FAO UNDP tim je organizovao GlobalGAP/EurepGAP obuke u svim pilot-oblastima. Dan bi počinjao sesijama o mogućnosti da se prate zahtevi EurepGap i Evropske unije. Posebna pažnja je poklanjana praktičnoj strani sledivosti na primerima korišćenim tokom realizacije EurepGAP u Makedoniji. Učesnici su stekli veliko znanje o korišćenim sistemima i potrebnim resursima za uspostavljanje sledivog kretanja proizvoda, uključujući dokumentaciju, opremu i rešenja na terenu. U popodnevnim sesijama detaljno je razrađivana grupna sertifikacija, uključujući poziciju Food Plusa u grupnoj sertifikaciji i zahteve za QMS u okviru sertifikovane grupe. Dokumentacija koju zahteva EurepGAP (Quality Management System) obezbeđena je učesnicima u elektronskoj formi za dalju upotrebu. Koristeći ovu alatku, učesnici koji primenjuju standard u proizvodnim grupama mogu koristiti templejte ili prilagoditi obezbeđene dokumente. Između prezentacija izvođene su praktične vežbe/posete terenu, a učesnici su davali svoj sud o situaciji na terenu. Posle svake praktične vežbe donošeni su zaključci i sumirani utisci. Tokom vežbi bila su evidentna različita mišljenja učesnika, što je obezbedilo uvid u različite, često lične interpretacije zahteva standarda. Po završetku svake od tri praktične vežbe trener bi održao zaključnu sesiju na kojoj se raspravljalo o odgovorima/ rešenjima predstavljenih problema.

154


Regionalni brendovi i integrisanje ponude poljoprivrednih proizvoda i turističkih usluga Razlozi za stvaranje zajedničke ponude različitih proizvoda najčešće se svode na nedovoljan pristup tržištima i niske cene. Uzrok ovoga su potrebe za prevazilaženjem osnovnih slabosti proizvođača koji proizvode suviše malu količinu proizvoda da bi im se isplatio samostalni plasman na tržište. Ovo je uvek slučaj s onim proizvodima koji se na tržištu prepoznaju kao drugačiji ili bolji od drugih. Međutim, proizvođači retko kad imaju jedinstvenu prodajnu ponudu, jedni druge smatraju konkurencijom, pa više vole da rade samostalno, što ih čini manje konkurentnim u poređenju sa velikim proizvođačima. Ako se savlada strah, a konkurencija pretvori u partnerstvo, proizvođači mogu da udruže napore i količine istog prizvoda namenjene tržištu prodaju uz manje rashode, dok bi povećanje cene moglo biti složeniji problem. Taj proizvod treba da bude poseban, a ako je poseban, to bi trebalo da bude predočeno kupcu, što znači da ga treba označiti i promovisati kao drugačiji. Kada se jednom stavi odgovarajuća oznaka i ona dobije svoje mesto na tržištu i bolju cenu, ovaj proizvod će najverovatnije postati meta prevara pa bi trebalo uvesti i zaštitu. Ova zaštita će obično dodatno doprineti njegovoj promociji ukoliko novu oznaku koju poseduje kupci prepoznaju po imenu i oznaci i povezuju je s višim kvalitetom ili specijalnošću. Postoji mogućnost da se dosta uloži u reklamu tako da se ovaj dobar imidž izgrađuje s ulaskom na tržište, ali su za tu opciju potrebna velika ulaganja u promotivne kampanje što za proizvodnju manjeg obima u ruralnim područjima predstavlja naučnu Brend Đerdapa razvila je Turistička organizacija Opštine fantastiku. I tu se opet vraćamo Majdanpek. Upotreba ovog znaka treba da obezbedi na poziciju gde su potrebna par- prepoznatljivost integrisane turističke ponude regiona, jednako tnerstva, pa čak i spoljna podrškoliko i proizvoda od značaja za njeno obogaćivanje. ka. Ipak, niko ne može da uvede obeležavanje bilo koje vrste ako proizvođač sam nije svestan svojih prednosti koje treba istaći, ako među mogućim korisnicima ne postoji konsenzus o pravilima njegovog sprovođenja i ako je logika njegove primene suviše daleko od tradicije proizvoda i njegovog imidža koji ga čini primerenim za obeležavanje. Ako se smanji njegov kvalitet, nikakvo označavanje neće imati uspeha, ma šta da se uradi. Da bi se mogla staviti oznaka na ponudu proizvoda i usluga, mora se primeniti filozofija robne marke. Kod određivanja robne marke počinje se istraživanjem prirode proizvoda i relevantnosti za postojeće tržište, njegove istorije i nasleđa, a završava se kada se definiše vizija proizvođača za budućnost.


155

Koliko je ta vizija realna, zavisi od toga koliko je analiza bila detaljna i koliko je proizvođač realan u svojim željama. Označavanje će doći kao poslednje u nizu aktivnosti da potvrdi postojanje posebnog duha proizvoda na tržištu u korist onih koji ga poseduju. Važno je razviti mehanizme tržišta koji odgovaraju ruralnom stanovništvu. Utvrđivanje posebnih karakteristika različitih seoskih proizvoda, zaštićenih područja, poznatih istorijskih ili kulturnih činjenica itd. može da pomogne lokalnim proizvođačima i pružaocima usluga da razvijaju svoju ponudu postavljajući standard kvaliteta i inicijative određivanja robne marke koji povezuju poljoprivrednu i prehrambenu proizvodnju s turizmom. Ovo može da bude ključni metod za angažovanje podrške lokalnih partnera i poboljšanje kvaliteta turističke destinacije i stvaranje novih tržišta za lokalne proizvode. Već postoje mnogi standardi koji omogućavaju da se odmah obavi prepoznatljivo označavanje, pa je potrebno pažljivo odabrati neki od njih ili uspostaviti sopstveni kako bi se istrajalo u označavanju proizvoda i ponude kao posebnih. Pre uspostavljanja seta standarda neophodno je istražiti koji drugi programi mera već funkcionišu ili bi mogli da budu relevantni u datoj oblasti ili sektoru. Ako Vina iz poznatog Vršačkog vinogorja, iz Guduričkog podruma „Selecta” ne predstavljaju samo dobar primer postoji potreba da se razvije kvalitetne banatske produkcije ovog popularnog pića,već sa sopstveni standard, prvo treba sobom nose i zanimljivu priču o tradiciju vinara ovog kraja, odrediti ciljeve upravljanja. Da koja je otvorila i prostor za vinski turizam, kao dodatni izvor prihoda. Vršačko vinogorje poznato je po svojim belim bi mogla da se pokrene akcija, treba proveriti da li je lokalno vinima, ali je i jedno crveno – Frankovka, deo lokalnog imidža. Imidž sela Gudurice kao sela u kome se proizvodi preduzeće spremno da plati da dobro vino, jednako koliko i grada Vršca predstavlja dobru bude deo toga, ustanoviti fond osnovu za brendiranje ponude u ruralnom turizmu. kako bi bilo u stanju da ga stvori, pokrenuti i održavati program mera, napraviti plan projekta za program mera, utvrditi listu odgovora na sva navedena pitanja (akreditacija – dugoročni planovi), definisati standarde u tesnoj vezi s ciljnim grupama, razviti komunikaciju i određivanje robne marke. Povezivanje poljoprivrede i ruralnog turizma je od velikog društvenog značaja jer podržava razvoj ruralnih oblasti. Jačanje veza između lokalnih aktera, mesta i poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda veliki je korak ka održivom ruralnom razvoju. Ovi odnosi zasnivaju se na tome da se lokalnim kapacitetima stvori vrednost u okviru globalnog tržišta, a istovremeno ono ostane usidreno u određenom mestu. Proizvodi vezani za poreklo imaju atribute specifičnog kvaliteta neraskidivo povezane s mestima gde su proizvedeni i koji s vremenom grade reputaciju vezanu za geografsku oznaku po kojoj se identifikuju. Ovi diferencirani proizvodi

156


tako mogu da ispune specifičnu i unosnu potražnju. Potrošači se sve više interesuju za specifične atribute poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, posebno u smislu njihove kulture, identiteta i sredstava za održivu proizvodnju. Štaviše, takvi proizvodi mogu da doprinesu očuvanju biodiverziteta, zaštiti kulturne baštine, društveno-kulturnom razvoju i smanjenju siromaštva u ruralnim područjima. Identitet proizvoda s geografskim oznakama kao diferenciranih proizvoda vezanih za poreklo odražava jedinstvenu kombinaciju lokalnih prirodnih resursa (klima, zemljište, lokalne rase životinja i vrste biljaka, tradicionalna oprema itd.) i kulturnih dobara (tradicija, znanje i veštine, koji se često prenose sa generacije na generaciju) na datoj teritoriji, čime se uspostavljaju specifične veze između proizvoda, lokalnih aktera i teritorije. Tokom vremena odnos različitih aktera u određenoj proizvodnoj oblasti (poljoprivrednici, prerađivači, lokalni potrošači, državni organi, NVO i sl.) i njihova interakcija s drugim faktorima izvan zone izgrađuju identitet proizvoda u vezi s teritorijom i specifičnom grupom ljudi. Ovaj proces uključuje različite aktere koji usaglašavaju i usklađuju svoju proizvodnju i trgovačke prakse.

Crvena gusta vina Rajačkog vinogorja nisu samo poznata po svom izuzetnom kvalitetu već i po prirodnom načinu pripreme i negovanju u kamenim podrumima – pimnicama. Njihovu atraktivnost povećavaju i vina od starih lokalnih sorti grožđa kao što je crna tamjanika. Iako je nadaleko čuven rajački game, Rajačko vinogorje ima i dobra bela vina kao što je, na primer, šardone. Poznato je i lokalno vino „Bagrina”. Imidž Rajačkih pimnica osnova je brendiranja kompletne turističke ponude koja je ovde proistekla iz tradicije služenja hrane velikim kupcima vina. Na slici vina Negotinskog regiona.

Lokalni turizam i proizvodi s geografskim oznakama predstavljaju jasnu potencijalnu sinergiju, gde razvoj jednog doprinosi drugom. Ova interakcija je naročito izražena na kulturnim manifestacijama koje se organizuju u vezi s proizvodima koji predstavljaju region jer se time povezuje tradicija, kultura ili gastronomski planovi putovanja (muzej sira, festival šafrana, proslave vina i maslinovog ulja itd.). Ekonomski i društveni razvoj mogu imati koristi za ugled geografske oznake. Stoga, akteri turističke industrije mogu da igraju važnu ulogu u pružanju podrške kolektivnoj promociji proizvoda s geografskom oznakom kao ambasadora lokaliteta, širenjem informacija i organizovanjem planova putovanja za turiste, kao što su kombinacije izleta u prirodu s gastronomskim zaustavljanjem u restoranima ili na proizvodnoj lokaciji. Tematski putevi spadaju u najbolje načine da se integrišu geografski specifične ponude poljoprivrede i turizma pod jednom regionalnom robnom markom u određenom seoskom području. Za sve njih se zahteva da stvore pozitivnu sliku o regionu i/ ili temi, ili da se njihove tačke programa učine atraktivnim u trenutnoj tržišnoj situaciji. Tematski putevi su multidisciplinarni višegodišnji projekti, koji uključuju organizacioni, tehnički, marketinški i investicioni deo. Sam projekat predstavlja mešavinu različitih


157

disciplina (gastronomija / enologija, turizam i ruralni razvoj) u korist učesnika u projektu ili proizvođača uključenih u projekat. Tematski putevi mogu da se odnose na vino (put vina), dimljeno meso, med, aromatično i lekovito bilje, sir, jagode ili bilo koje druge karakteristične proizvode u određenom području, ili njihovu kombinaciju, kao što je tradicionalna hrana ili tradicionalna kuhinja (gastroputevi). Tematski putevi mogu se odnositi i na druge atrakcije koje postoje u ruralnim oblastima: kulturne, istorijske, verske i njihove različite kombinacije, pri čemu bi trebalo obratiti posebnu pažnju na izbor naziva ili tema. Ove projekte uglavnom organizuju pojedini regioni ili zajednice da bi promovisale turizam u regionu ili da bi unapredile turizam, ali ih mogu pokrenuti i civilni sektor i grupe poljoprivrednika, preduzetnika ili čak pojedinaca, ali u tom slučaju njihov razvoj i finansiranje su mnogo komplikovaniji i neizvesniji.

„Land of Shopska”’ (Zemlja Šopa) tematski je put koji povezuje farme koje se bave uzgojem autohtonih rasa stoke, prirodne pašnjake na kojima se ona gaji, kao i preradne kapacitete i pružaoce usluga u ruralnom razvoju koji prerađuju i služe proizvode ovih rasa. Razvijen je u Dimitrovgradu i delu teritorije susedne opštine Pirot, koji pripada Staroj planini. Ovo je dobar primer povezivanja primarne proizvodnje, očuvanja farmskih područja visoke prirodne vrednosti, tradicionalne prerade i ponude u ruralnom turizmu. Istovremeno predstavlja i osnovu edukativnih, gastronomskih i zabavnih tura.

Kreiranje tematskih puteva sadrži detaljnu standardizaciju ponude koju pružaju oni koji u njoj učestvuju, i predstavlja dobro sredstvo za dalje unapređenje njenog kvaliteta. Standardi su jasne smernice za vlasnike domaćinstava koja se bave seoskim turizmom o načinima na koje mogu obogatiti i poboljšati kvalitet svoje ponude u skladu s očekivanjima i željama potencijalnih klijenata. Standardi, s druge strane, predstavljaju važan element marketinga ponuđenih proizvoda i usluga jer kupac (potencijalni klijent) tako dobija detaljne informacije o kvalitetu ponuđenog proizvoda i garantuje da usluge i proizvodi koji se promovišu odgovaraju stvarnom stanju.

158


Pirotski ćilim je najjači lokalni brend Jugoistočne Srbije. Izgradnja turističke ponude oko ovog brenda može biti od obostrane koristi i za plasman ovog ekskluzivnog proizvoda, kao i za valorizaciju prirodnog kapitala Gornjeg Ponišavlja i njegovog kulturnog nasleđa. Bolja prodaja ćilima i turističke usluge dale bi novu šansu malim gazdinstvima koja gaje stare rase ovaca, čija je gruba vuna neophodna za tkanje ćilima originalnog kvaliteta. Dakle, pirotski ćilim može biti mnogo više od skupog suvenira ukoliko turistička ponuda bude integrisana.

Udruživanje specifičnih karakteristika turističkih gazdinstava i farmi uključenih u ponudu i vrednosti regiona pruža mogućnosti za uvođenje standarda koji doprinose poštovanju i priznavanju karakteristika i specifičnosti ruralnog turizma u ukupnoj turističkoj ponudi, kao i poštovanju i priznavanju različitosti te ponude: teritorijalni marketing i sve veća vidljivost na tržištu kako porodičnih poljoprivrednih gazdinstava koja se bave seoskim turizmom, tako i čitavih destinacija. Cilj standarda kvaliteta je da se otkrije kvalitet turističke ponude nakon osnovnog seta kriterijuma kojima se meri atraktivnost ponude seoskog turizma – opremljenost, spoljni izgled zgrade i neposredno okruženje, ponuda smeštaja i ishrane, ali i sposobnost vlasnika i članova porodice i neke veštine značajne za kvalitetnu organizaciju i funkcionisanje smeštaja, serviranja hrane, farmi, organizovanih aktivnosti za goste (dodatne aktivnosti), raspoloživost pomoćnih uređaja, organizacija lokalnog transporta, udobnost putovanja, fleksibilnost i spreman sistem za reagovanje na potrebe i inicijative korisnika, spremnost da se pruže dobre informacije o gotovo svemu u okruženju, pa čak i informacije o mogućoj konkurenciji u regionu.

Retka karakačanska i pirotska ovca čine ovaj ambijent posebno vrednim, ali istovremeno daju i grubu vunu, neophodnu za proizvodnju pirotskog ćilima.

Neophodni koraci koji slede su: evidencija proširenog spiska zainteresovanih proizvođača i pružalaca usluga u turističkoj industriji koji ne pripadaju grupi koja je pokrenula inicijativu o osnivanju tematskih putovanja na prvom mestu ili tačaka od interesa na određenom putu, tematsko praćenje tačaka od interesa u komplementarnim kategorijama, istraživanje tržišta o naklonostima potencijalnih kupaca / korisnika, uključujući izradu pravila za učesnike u tematskim putevima. Zatim sledi edukacija zainteresovanih za prednosti učešća u projektu,


159

administrativna pravila za uključivanje i učešće u tematskim putovanjima (ugovori, ugovorna izjava, prijava, kontrolna dokumenta, prijavni obrasci za registraciju) i izrada preciznih mapa s obeleženim putevima i stazama. Zatim se izrađuju saobraćajni znaci (veliki na ulazu u region, kao i mali pojedinačni putokazi za individualne proizvođače i oni koji obeležavaju ulaze kod njih), izbor raspoloživih marketinških alatki (oglašavanje, odnosi s javnošću, promocije, prodaja), promotivni materijali: brošure na odgovarajućim jezicima, štandovi s karticama i posterima koji se nalaze u hotelima i putničkim agencijama, autobuskim i železničkim stanicama, aerodromima, graničnim mestima, internet stranama, društvenim mrežama, po potrebi se vrši prezentacija projekta prilikom manifestacija (sajam, konferencija itd.), prezentacija projekta sa zvaničnicima iz regiona za novinare (po mogućstvu u jednoj od zgrada na relaciji ili organizovanje demo-ture za agencije i predstavnike medija). Uspeh tematskih puteva treba stalno pratiti i uvoditi odgovarajuće revizije, inovacije i poboljšanja (Marušić, 2012). Mnogi kulinarski specijaliteti i tradicionalni proizvodi predstavljaju lokalnu baštinu zahvaljujući ugledu i potražnji potrošača. Njihove specifične karakteristike povezane su s geografskim poreklom, a odnose se na prirodne ili ljudske resurse i njihovu interakciju, tzv. teroar (podneblje). Interakcija sektora, posebno u oblasti poljoprivrede i turizma, bitna je i na lokalnom i na nacionalnom nivou. Strategije ruralnog razvoja koje bi mogle da istaknu Pirotski kačkavalj godinama je kandidat za registrovanje geografskog porekla. Na tržištu razvoj ruralnog turizma integrisan s loje prepoznat i tražen. Put njegove proizvodnje kalnim poljoprivrednim proizvodima i od livade do trpeze istovremeno je zanimljiv gastronomskim nasleđem koji daju vidmaterijal za jednu tematsku rutu. ljivost za oba lokalna proizvoda mogu da obezbede široke mogućnosti za održivi razvoj ruralnih oblasti. Proizvodi s geografskom oznakom, kao bogatstvo usidreno na određenoj teritoriji, omogućavaju usvajanje proširenih teritorijalnih strategija. To znači da lokalni akteri koriste taj proizvod, specifične lokalne resurse koji uz njega idu (lokalna gastronomija, tradicija, pejzaži itd.) i njegovu reputaciju kao sredstvo za povećanje konkurentnosti celog lokalnog društvenoekonomskog sistema.

Vodopad Skok je samo jedna od komponenata koja turistu može privući na Staru planinu.

160

Proces prepoznavanja geografskog porekla jednog proizvoda može ojačati kapacitet teritorije da privuče potrošače i turiste u oblast proizvodnje i ponudi drugačiju korpu domaćih proizvoda i usluga zasno-


vanih na korišćenju lokalnih resursa. U okviru proširene teritorijalne strategije proizvodu s geografskom oznakom doprinose i atraktivnosti teritorije. Važne turističke lokacije i atrakcije kao muzeji, arheološka nalazišta, pojedini predeli, skijališta itd. mogu doprineti marketingu proizvoda s geografskim poreklom. Takva strategija zahteva efikasnu kolektivnu koordinaciju i sinergije. Određivanje robne marke regiona i proizvoda radi boljeg Arheološko nalazište Lepenski vir jedna je od glavnih atrakcija ruralnih oblasti Donjeg marketinga te teritorije u pogledu tuPodunavlja, ali i lokalitet od svetskog značaja. rizma moglo bi se u tom slučaju smatrati jednim od sredstava sprovođenja uspešnog ruralnog razvoja zasnovanog na području, najperspektivnijeg integrisanog pristupa ovom pitanju koje je nedavno promovisala Evropska komisija, a koje je na putu da se sprovede i u Srbiji. Uz ovo integrisanje se traže i sve mogućnosti da se iskoriste potencijali drugih aspekata partnerstava za razvoj koji se pominje u ovoj knjizi.

Koziji sir s aromatičnim biljem specijalitet je porodice Dmitrović, koja živi i radi na Rudniku. Budući da se proizvodi u malim količinama, a izuzetnog je kvaliteta, njegova prodaja nije problem. S povećanjem broja konzumenata, korist od kvaliteta ovog proizvoda počinje da biva odlična reklama za područje na kome se proizvodi, pa je sve više onih koji žele da tamo dođu i upoznaju se s ambijentom i načinom njegove proizvodnje. U saradnji s drugim malim proizvođačima na istom prostoru i uz podršku Udruženja poljoprivrednika „Moba”od porodice Dmitrović kreće tematski put namenjen deci i njihovim roditeljima. Tematski put povezuje nekoliko gazdinstava koja se u regionu bave malom prepradom u domaćinstvu, kao i tradicionalnom kuhinjom, koje predstavljaju na popularni način deci „od travice do kozice” .


161

Mali proizvođači vina i novi standardi, na primeru Rajačkih pimnica Autohtoni narodi moraju slobodno upravljati svojom ekonomijom, prirodnim resursima i sopstvenim razvojem. Podrška koja se nudi autohtonim narodima mora da se fokusira na zaštitu njihovih prava i pravo da žive u skladu s svojim kulturnim vrednostima, u potpunosti ih uključujući u participativne procese koji podrazumevaju njihov slobodan, prethodni pristanak (IFAD, 2011). Za ruralno stanovništvo, fokus interesovanja nije samo vlasništvo nad zemljištem već više teritorijalna prava. Ona obuhvataju korišćenje i upravljanje zemljištem, ali i imovinska prava na njihovim tradicionalnim kvalitetnim proizvodima čije se ime i poreklo često zloupotrebljavaju za industrijske proizvode, kao i njihov specifičan kvalitet, ukus, oblik, pakovanje, isto kao i pravo da primenjuju nasleđene tehnologije proizvodnje kao deo nasleđenog znanja ruralnog stanovništva. FAO je organizovao niz ciljanih obuka, savetovanje i mentorstvo za marketing, kreiranje regionalnog brenda i zaštitu proizvoda, kao i uvođenje standarda u tradicionalnu proizvodnju i ponudu ruralnog turizma u UNJP STRD pilot-regionima. Zanimljivi su neki rezultati dobijeni tokom ekspertskih studija i diskusija s polaznicima ovih obuka.

Prema ovim nalazima, u budućnosti je potrebno više akcije da bi se pružila pomoć lokalnim ruralnim zajednicama da se izbore za usvajanje odgovarajućeg zakonodavstva za preradu malog obima u seoskim domaćinstvima. Kod većine problema u ovom trenutku razmatra se uvođenje standarda za bezbednost hrane koji omogućavaju da se nastavi tradicionalna obrada, kao i da se uvede adekvatno regulisanje standarda u lokalnoj gastronomiji. Ovi problemi onemogućavaju poboljšanje ponude ruralnog turizma i njeno integrisanje u okviru regionalnih brendova, kao i bredniranje tradicionalnih proizvoda i njihovu dalju integraciju u marketing kroz ruralni turizam i koče ruralni razvoj u celini. Ovaj aspekt će biti istraženiji u drugim poglavljima. Međutim, dobar primer problema kada se radi o integrisanju kulturnog nasleđa i lokalne poljoprivredne proizvodnje i prerade malog obima je tradicionalna proizvodnja vina u Rajačkom vinogorju u Istočnoj Srbiji. Budući da po

162


spoznaji problema, o kojima ćemo dalje pisati, više nije bilo ni vremena ni kapaciteta da se oni rešavaju u okvirima UNJP STRD, tim FAO podelio je nalaze koji slede s nadležnima u MPŠV, kao i s predstavnicima delegacije Komisije EU u Beogradu, inicirajući razgovor o pokretanju projekta koji bi se bavio ovim pitanjem.

Vino Rajačkog regiona je dobro i prepoznatljivo na tržištu, bez obzira na to što je njegova proizvodnja mala i u lokalnim, a kamoli u nacionalnim okvirima. Klijenti prepoznaju rajačko vino kao originalni domaći proizvod, koji povezuju s tradicionalnim veštinama rajačkih vinara, specifičnim načinom proizvodnje zasnovanim na prirodnim procesima i povezanim s čuvenim „pimnicama”, atraktivnim naseljima sačinjenim od kamenih vinskih podruma – „selima bez dimnjaka, gde živi samo vino”, i povoljnom sredinom/zemljištem i insolacijom u kojima se proizvodi njihovo grožđe. Taj ugled i stabilno dobar kvalitet vina obezbeđuju prihod generacijama rajačkog stanovništva, i uključujuje i one koji su imali čast da izvoze svoja vina u Francusku i druge zapadne zemlje i osvajaju medalje na međunarodnim izložbama, kao što je ona u Londonu. Tokom napada filoksere na evropske vinograde, trgovci su otkrili rajačka vina koja su najsličnija onima iz Francuske, i Bordo, koji je na istoj geografskoj širini kao Rajac, počeo je da ih izvozi s Rajca za evropsku klijentelu. Tradicija prirodne proizvodnje vina, pri čemu se koriste stari tradicionalni metodi obrade, prirodni kvasci s površine grožđa, stari metodi koji obezbeđuju zdravu burad koja mogu da traju više od stotinu godina i sazrevanje vina bez kontrole temperature u prirodno stabilnoj klimi kamenih podruma itd. i istorija vinarstva predstavljaju dragoceno srpsko nematerijalno kulturno nasleđe – tradicija i životni izrazi nasleđeni od predaka i preneseni na potomstvo. Njen materijalni oblik – jedinstven u Srbiji živi kroz život kompleksa vinskih podruma u Rajačkom vinogorju u selu Rajac i susednom Rogljevu i Smedovcu (gde je manji broj podruma integrisan u selu a nije odvojen kao u Rajcu i Rogljevu) i zaštićen je kao srpsko kulturno blago. Danas pimnice i rajačka vina privlače interesovanje turista isto koliko i potrošača lokalnih vina. Običaj služenja lokalne


163

hrane kupcima vina koji se neguje kroz najmanje 6 generacija uz degustaciju vina danas je deo turističke ponude. U odnosu na proizvodnju vina u Rajcu, nacionalne institucije imaju svoje sopstvene zahteve – Institut za zaštitu spomenika kulture Srbije insistira na tome da pimnice treba čuvati onakvim kakve su bile, bez promena u strukturi, materijalima itd.; poljoprivredno zakonodavstvo, s druge strane, nameće suprotne zahteve – promene u arhitekturi i opremi i postupcima obrade... kako bi se prilagodilo propisima jednakim onima koje zahtevaju moderne vinarije. Tradicionalni mali proizvođači vina iz Rajačke oblasti, slično kao i iz drugih vinskih regiona u Srbiji (ili čak i više, jer barem u drugim regionima stari vinski podrumi ne podležu pravilima o zaštite kulturne baštine), trpe između ove dve strane. Obe ubijaju poslednju šansu za opstanak rajačkog stanovništva koje se bavi proizvodnjom vina i delimično turizmom i nema gotovo nikakav drugi izvor prihoda. Očuvanje podruma i tradicije vinarskih zajednica Rajačkog vinogorja moguće je ako nacionalno zakonodavstvo o proizvodnji vina dobije komponente koje regulišu tradicionalnu proizvodnju vina malog obima. Takva praksa postoji u EU, tako da nema prepreka za dobijanje dozvole za odstupanje od nametanja pravila industrijalizovane proizvodnje vina malim proizvođačima, ili čak posebnog propisa za njihovu vrstu. Korišćenjem ove dobre prakse i u Srbiji se može izraditi odgovarajuće zakonodavstvo, tako da male tradicionalne vinarije nastave da proizvode, i to ne samo da opstaju već i da prosperiraju i zapošljavaju više lokalnog stanovništva u ruralnom turizmu. Ovo će stvoriti mogućnost za završetak svih drugih aktivnosti na zaštiti rajačkih podruma kao svetske baštine u okviru UNESCO-a. Pimnice su na inicijalnom spisku za sprovođenje procesa zaštite svetske kulturne baštine kao Negotinske pimnice. U suprotnom, ako se mala proizvodnja potisne, ostali vlasnici podruma najverovatnije će napustiti svoju proizvodnju i njihovi podrumi će propasti. Šteta za lokalni turizam i ruralni razvoj biće nenadoknadiva. Tradicionalna proizvodnja vina u Rajcu obezbeđuje prihod lokalnoj seoskoj zajednici koliko i u nekim drugim tradicionalnim vinskim regionima u Srbiji, i oni dele iste probleme. Oni su suviše mali za velika ulaganja, a nemaju ni kapacitete ni namere da povećaju svoju proizvodnju ili da se takmiče s industrijski proizvedenim vinima. Oni ne žele da registruju vinarije i unište svoje podrume jer njihova atraktivnost u turizmu zavisi od žive tradicije proizvodnje vina u tradicionalnom okruženju i prodaje njihove proizvode i usluge.

164


Svet divljine i ekonomske aktivnosti izvan poljoprivrednog gazdinstva Od kad je sveta i veka, ljudi su brali biljke i lovili životinje za svoje potrebe. Za neke je to bio izvor čistog opstanka, za druge sport, sirovine za gastronomske delikatese ili lek. Čak i danas, stotine miliona ljudi, uglavnom u zemljama u razvoju, crpu značajan deo svojih životnih potreba i prihoda od sakupljenih biljnih i životinjskih proizvoda (FAO, 1993). Materijali sakupljeni u prirodi obično se slabo plaćaju lokalnim sakupljačima, čime je stvoren ogroman pritisak na resurse kao što su divljač, riba i lekovito bilje, što je vrlo vrlo rano dovelo do potrebe da se reguliše njihova eksploatacija. Razne zemlje su nametnule različite skupove pravila, koja manje-više predstavljaju pritisak na autohtone zajednice i njihov tradicionalan način privređivanja. Dok su neke zemlje uspele da stalno unapređuju i razvijaju pravila i sprovode ih u korist njihovih lokalnih zajednica, neadekvatni modeli upravljanja zaštićenim područjima prirode kod drugih neprekidno izazivaju otuđivanje tradicionalnih zajednica, što doprinosi siromašenju ruralnog stanovništva, ali i neodrživosti modela njihove zaštite. Ograničenost tradicionalnih sakupljačkih praksi u uslovima u kojima nema mesta intenzifikaciji poljoprivrede zbog oskudnih prirodnih resursa uglavnom je izazvala dva procesa – degradaciju usled nezakonite eksploatacije prirodnih resursa ili napuštanje marginalnih ruralnih oblasti. Pritisak nametnut krhkoj prirodi je smanjen, ali eko-sistemi koji zavise od ljudskog prisustva i aktivnosti počeli su da izumiru. Brojni ruralni predeli su izgubili raznovrsnost i lepotu, i postali manje privlačnim i produktivnim. Ovaj fenomen u moderno vreme zahteva nove modele za upravljanje divljim svetom. Snažan akcenat treba staviti na pomoć lokalnom stanovništvu da dobije sigurna prava na svoje teritorije i odgovarajuće prirodne resurse, uz utvrđivanje odgovarajućih praksi da se njima upravlja na održiv način. Povezivanje boljeg korišćenja prirodnih resursa i divljeg životinjskog sveta s lokalnom privredom izvan poljoprivrednih gazdinstava kroz ruralni turizam može biti ključno za uspeh malih naturalnih poljoprivrednih proizvoSrbija je poznata po prikupljanju đača u marginalnim područjima s ogranivisokokvalitetnih gljiva u slobodnoj prirodi. čenom poljoprivrednom proizvodnjom, Većina prikupljenog materijala se izvozi. koji žive u dragocenoj prirodnoj sredini.


165

Upravljanje prirodnim resursima mora da odražava koncepcije autohtonih zajednica jer one zavise od sredine ne samo zato što u njoj žive već i da bi održale svoj pogled na svet i svoj identitet. Ovo podrazumeva aktivnosti na zaštiti prirode, kao i sve planove razvoja ruralne privrede koji obuhvataju prirodne resurse i njihovo tradicionalno korišćenje. Izazov je da se divlji životinjski svet ustanovi kao ekonomska opcija i korist za stanovništvo korišćenjem njegove „komparativne prednosti” (DETE, 2000 cit. IFAD, 2011). Dakle, kvantifikovanje ekonomskih vrednosti divljači postaje sve značajnije. Osim toga, važno je i razjasniti odnos između delatnosti vezanih za divlji životinjski svet i koristi koje one donose. Mora se priznati da potencijalnu vrednost divljeg životinjskog sveta treba uzeti kao polaznu tačku za ruralni život i razvoj (IFAD, 2011). Lov Jedna od mogućih opcija je trofejni lov u ruralnim sredinama. Iako pogled šire javnosti na lovni turizam predstavlja delikatno pitanje, ako se lov sprovodi na održiv način, može pozitivno da doprinese očuvanju divljih populacija i njihovih staništa i da donese korist društvu. Trofejni lov je visokocenjena turističku delatnost gde podsticaji i efekti za ruralni razvoj dolaze od zapošljavanja vezanog za usluge i dobra koja se pružaju lovcima i njihovim saradnicima, tako da oni nisu ograničeni samo na cenu trofeja. Lovni turizam može da se definiše kao oblik turizma gde osoba putuje izvan svog prebivališta radi lova. Ova definicija uključuje i domaća i međunarodna putovanja radi lova. Lov ne mora da bude jedina svrha putovanja, ali predstavlja svakako njegov centralni element (Matilainen i Keskinarkaus, 2010).

Srndać je najpopularnija divljač u Srbiji. Izuzetno vredni trofeji mogu se naći u mnogim lovištima, a uslovi za uzgoj srneće divljači su idealni.

Potrošnja u Evropi vezana za lov i srodne aktivnosti donela je 2011. godine 16 milijardi evra evropskoj privredi (Naturalliance cit. Šegrt, 2011). Američka služba za ribu i divlji svet izvestila je da je 90 milijardi dolara potrošeno na lov i ribolov, a posmatranje prirode donelo je dodatnih 55 milijardi, što čini 1% američkog BDP-a za 2011. godinu. Važno je naglasiti da takvi veliki prihodi nisu isključivo zasluga velike teritorije SAD već i njihovog jednostavnog sistema lovačkih pravila i propisa (Šegrt. 2011). Iako je u ekonomskoj krizi, lov u Španiji je, na primer, doneo oko 4 milijarde evra tokom 2011. godi-

166


ne. Njihov lovni sektor zapošljava preko 80.000 stalnih radnika, a računa se da tri miliona ima koristi od zapošljavanja u vezi s lovom. Ne možemo da damo pouzdane podatke za Srbiju, međutim raznovrsnost divljači kao što su divlja svinja, srna, jelen, divokoza i uvedeni muflon i jelen lopatar, ili predatori poput vuka (kao najatraktivnija predatorska divljač) i sitna divljač, kao što su fazan, zec, prepelica i patka sigurno mogu da donesu veliku korist upravljačima lovišta, kao i lokalnim zajednicama u njihovim okruženjima preko lovnog i seoskog turizma. Saradnja i koordinacija radnika u lovnom i seoskom turizmu neophodan je preduslov za stvaranje profita od bogatih resursa divljači. Istovremeno, lovce iz lokalnih zajednica treba pažljivo organizovati i očuvati lokalnu lovačku tradiciju. Ukupna površina lovišta u Srbiji iznosi oko sedam miliona hektara. Srbija poseduje kvalitetne ekološki čiste i bogate lovne rezervate i terene kao što su Kozara, Apatin, Karađorđevo, Plavna, Morović, Karakuša, Fruška gora, Deliblatska peščara, cela Istočna i Zapadna Srbija. Povećanje ekonomskih efekata može se postići racionalnim korišćenjem šumskih, lovnih i ribolovnih resursa. Neophodnost održivog gazdovanja šumama i unapređenje šumarstva uz istovremeno održivo upravljanje populacijama divljači davno je ustanovljena. Međutim, stvaranje optimalnih uslova u šumama za unapređivanje stanja autohtone divljači, razvijanje strategije za razvoj lovstva u Srbiji i obezbeđenje regulatornih, institucionalnih i ekonomskih okvira za njeno sprovođenje i dalje se sporo ostvaruje. Novi zakon o Zbog svoje prepredenosti i krvoločnosti vuk je san svakog lovu donosi potrebne promene, lovca, a njegov odstrel se smatra vrhuncem lovačke ali za dobru organizaciju sektora karijere. Za razliku od većine zemalja u Evropi, u Srbiji je, lova potrebni su dodatno vre- zahvaljujući njegovoj brojnosti, lov na vuka dozvoljen svuda, me i novac. Stoga je neophodno osim u Vojvodini. Sasa Davidov usrećio je lokalne farmere na podržati privatne preduzetnike Homolju, koji su pretrpeli mnogo štete tokom proteklih zima. i organizacije koje će, u skladu s novim propisima o lovu, ulagati u gajenje i upravljanje divljači na održiv i odgovarajući način. Uz dodatno učešće lokalnih zajednica za integraciju u lokalne ruralne ekonomije,


167

njihove aktivnosti mogu biti od ključnog značaja u obezbeđivanju povećanja populacija lovne divljači a da se korišćenje raspoloživog prostora i njihov prirodan kapacitet učine racionalnim (Bradvarević i Đorđević-Milošević, 2011). Podrška ruralnom i regionalnom razvoju na osnovu dobro osmišljenih programa ulaganja u ove delatnosti vrlo brzo bi donela pozitivne ekonomske, socijalne i druge efekte. Razvoj lovnog turizma može da pomogne zapošljavanju seoskog stanovništva i stvori tržište za svoje proizvode i usluge. Da bi se odgovorilo na zahtev lovačkog turiste, neophodno je, naravno, obezbediti određenu količinu i kvalitet lovne divljači, ali su i usluge (stručne lovne usluge, usluge prijema, transporta, rekreativno-zabavne, obrazovne, usluge prevođenja itd.) i roba, kao što su oružje, lovna oprema, municija, suveniri itd. takođe od ključnog značaja. Lovni turizam podrazumeva prodaju proizvoda na licu mesta, bez dodatnih rashoda – divljač, smeštaj, hrana i hrana za životinje, što ga čini jednim od Hranilište u lovištu „Vratna” kod Negotina najunosnijih tipova specijalnog turizma. Kao privredna delatnost, lov je u aktivnoj korelaciji s nizom privrednih i neprivrednih delatnosti, kao što su šumarstvo, poljoprivreda, vodoprivreda, sport, obrazovanja, nauka, kultura itd. Stoga se lovni turizam oslanja na sve ove resurse prilikom kreiranja sopstvene ponude proizvoda. Na primer, šumarstvo, poljoprivreda i vodoprivreda obezbeđuju prostor i ambijentalni okvir za divljač koja je glavni motiv rekreacije lovnih tura koje su istovremeno osnov za obavljanje delatnosti lovnog turizma. Lovni turizam je takođe u korelaciji s drugim privrednim delatnostima, kao što su usluge, saobraćaj, trgovina, zanatstvo itd. U strukturi ponude lovnog turizma smeštaj, hrana i prevoz lovaca i njihovo snabdevanje različitom robom i uslugama, kao što su popravke oružja i opreme itd. zauzimaju značajno mesto. Ponuda usluga u lovištu može obuhvatiti i ponudu lovačkih pasa, ili smeštaj i hranu za lovce i njihove pse, prevoz lokalnim prevoznim sredstvima kao što su konji i kočije, vozače životinja, prevoznike, hranu i piće, opremu za hlađenje ili grejanje, skije, sanke, automobile s pogonom na četiri točka itd., u čemu može da učestvuje lokalno stanovništvo. Takođe, važno je da se izgrade male klanice koje ispunjavaju standarde

168

Zec i fazan su izuzetno perspektivna divljač, nažalost obogaćivanje lovišta ovom divljači nije svuda zastupljeno, niti se vrši u dovoljnoj meri u skladu s kapacitetom lovišta i mogućnostima prodaje.


o bezbednosti hrane za pripremanje mesa i njegovu eventualnu obradu, na zahtev kupca. Dodatne sportske aktivnosti kao što su obuka, vežbe, ispitivanje i sertifikacija lovačkih pasa, takmičenja, izložbe itd. takođe mogu pomoći razvoj lokalne turističke ponude. Pošto su lovci članovi svojih porodica i drugih formalnih i neformalnih grupa – lovačkih organizacija, možemo predvideti da bi oni mogli imati i kolektivne potrebe i potrebe za sporednim delatnostima i uslugama. Bilo bi dobro da se razmisli o mogućnostima da se organizuje turistička ponuda za lica koja ih prate, kao što su supružnik, deca, itd., koji nemaju lovačke potrebe, tako da se za njih mogu osmisliti neke druge vrste ponude, kao što su posmatranje ptica i životinja ili kulturne ture itd. Lovci često dolaze u grupama i vole da se druže, pa se javlja problem organizovanja animacije. Obično tu odgovara organizovanje zabavnih, rekreativnih i kulturnih sadržaja kako turistima ne bi bilo dosadno (Prentović, 2008). Adekvatnu ponuda lovnog turizma u kombinaciji s drugim aktivnostima i ponudama ruralnog turizma po povoljnim cenama, dobar kvalitet, visoka profesionalnost i poverenje u odgovarajuće uslove mogu da izbalansiraju seosko domaćinstvo zasnovano na poljoprivrednoj proizvodnji malog obima barem u blizini najboljih lovišta. Od toga će biti koristi kako za upravljanje prirodnim resursima, tako i za ekonomski i društveni razvoj lokalnih zajednica i preduzetništva.

UNJP je podržala Šestu međunarodnu naučnu konferenciju o lovstvu i održivom korišćenju biodiverziteta održanu u Žagubici 2011. godine. Program konferencije uključivao je diskusiju o ruralnom razvoju i razvoju turizma. Naglasak je bio na održivom lovstvu i njegovoj mogućoj ulozi u lokalnoj privredi izvan poljoprivrednih gazdinstava uvođenjem turističkih usluga baziranih na poljoprivredi s ponudom lova i ribolova, uključujući probleme bezbednosti hrane i potrebna ulaganja. Učestvovali su autori iz Srbije, Slovačke, Hrvatske, Mađarske, Bugarske, Rumunije, Belorusije, Ukrajine, Slovenije i Rusije. Konferenciju je organizovalo Udruženja lovaca „Jovan Šerbanović”’ iz Žagubice, uz podršku Nacionalnog lovačkog saveza Srbije s kvalitetnim prilozima iz nauke i prakse.


169

Rekreativni i sportski ribolov Ribolov je jedan od najpopularnijih vidova rekreacije na otvorenom u ruralnim područjima. Osim što predstavlja rekreaciju na otvorenom za stanovnike, ribolov se može smatrati i oblikom turizma jer ribolovci dolaze iz drugih mesta, ili čak prelaze državne granice da bi išli na pecanje. Zato rekreativni ili sportski ribolov može značajno da doprinese ekonomskom razvoju. Sektori turističkog poslovanja vezani za ribolov obuhvataju: prevoz (avioni, automobili, vozovi, autobusi, brodovi za krstarenje, čarter brodovi itd.), smeštaj (hoteli, moteli, noćenje s doručkom, kamp tereni, domovi itd.), atrakcije (kvalitetan ribolov, plaže, državni i nacionalni parkovi i šume, zabavni parkovi, festivali itd.), hranu i piće (restorani, barovi, prodavnice brze hrane, prodavnice za brzo-zaustavljanje itd. obično se nalaze na putu ka oblastima turističkih destinacija ili u njima), maloprodajne objekte za posebne stvari (majice, suveniri, snabdevanje ribolovačkim varalicama i mamcima, kamp oprema itd.) i informativne odseke (centri za prihvat posetilaca, veb-stranice, vodiči za putovanja, promotivni oglasi, mape, brošure itd. (Goldner i sar. 2000). Atraktivna mesta za ribolov mogu da privuku pažnju i učine razumnim ulaganja u infrastrukturu, kao što su putevi, aerodromi, postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u odredišnim zajednicama, bagerovanje rečnih kanala, ribolovna pristaništa, rampe za čamce itd., što donosi blagostanje ruralnom stanovništvu.

Promociji ribolovnog turizma poslednjih nekoliko godina i u Srbiji je sve atraktivnija isto koliko i u drugim zemljama u regionu i širom sveta. Očekuje se da više ribolovaca doputuje u Srbiji i iz inostranstva radi rekreativnog ribolova. Međutim, srpski ribolovci u Srbiji i dalje retko koriste lokalni smeštaj i više vole jeftinije verzije samostalno organizovanog ilegalnog boravka i ishrane pored vode.

170


S jedne strane, oni nisu informisani o drugim opcijama, a s druge, nisu svesni štete koju prouzrokuju okruženju tokom boravka u prirodi, bez obezbeđene infrastrukture. Biće sve važnije razmotriti društveni, ekonomski i ekološki uticaji ove aktivnosti u svakoj pojedinačnoj sredini, ali u principu je jasno da takva praksa nije ekološki održiva, ni ekonomski racionalna. Zagađenost životne sredine postaje opasnost na svakoj pojedinoj atraktivnoj ribolovnoj destinaciji. Uz to, smještajni kapaciteti u okruženju atraktivnih destinacija ove vrste nisu dovoljno iskorišćeni. Njihovoj ponudi najčešće nedostaju atraktivne aktivnosti koje će dovesti više turista. Obeshrabreni postojećim navikama u ribolovu, oni ne smatraju da je organizovana ribolovna ponuda u skladu s ponudom smještaja i ishrane u njihovim domaćinstvima. Da bi ribolov postao privlačan za turiste i doneo više od prihoda od ribarskih dozvola, biće potrebno da organizatori ribolova bolje upoznaju ribolovni turizam, turizam u celini, i razviju razna partnerstva s lokalnim i državnim organizacijama za promociju turizma i stanovništvom iz lokalnih zajednica koje se bavi ruralnim turizmom. Ova sinergija može doneti više koristi lokalnoj zajednici i obezbediti kvalitetniju ponudu onima spremnim da plate više. Za one koji se odluče za jeftine verzije boravka, akteri koji pružaju lokalni smeštaj u ruralnom turizmu treba da izrade ponudu za kampovanje i pruže neophodnu infrastrukturu.

Riba na Trajanovoj tabli, postavljenoj u blizini ribarskog sela Tekija svedoči o izgradnji rimskog puta uz tok Dunava i potvrđuje u kojoj meri je ribarenje bilo važno u ovim krajevima i u dalekoj prošlosti.

Specifičnosti ribljeg diverziteta u hladnim i toplim vodama Srbije treba da se utvrde kao deo razvojnih planova za sektor poljoprivrede malog obima u primarnoj proizvodnji i obogaćivanju prirodnih voda,


171

kao i veštačkih jezera namenjenih za kombinovanu upotrebu – proizvodnju ribe i ribolov. Osim nepovoljnih ekonomskih i socijalnih uslova koji su doveli do sadašnje situacije, evidentno je da položaj ribarstva kao potencijalno važne privredne delatnosti tokom proteklih decenija uglavnom nije bio sistemski rešavan. Boljim upravljanjem ribljim resursima radi razvoja ribolova i promovisanja ribolovnog turizma objedinjeno s ponudom u ruralnom turizmu Srbija može da iskoristi potencijal svojih voda, a naročito posebna prednost koja potiče od retkih vrsta riba koje su velika atrakcija za ribolovce. Pošto su ugrožene, njihov lov je u ovom trenutku ograničen ili zabranjen. Zabrana bi se mogla ukinuti ako bi se gajenju ovih vrsta i njihovom ponovnom uvođenju posvetilo više pažnje u upravljanju ribolovnim regionima u smislu redovne prakse.

Porodica Milice Živanović se bavi ribarstvom Moruna (Huso huso) kao atrakcija – proizvode pastrmku i šarana u valjevskom kraja u Centralnoj Srbiji. Oni su dodali Dunava bila je decenijama tema istravrednost svojoj primarnoj proizvodnji živanja, pa je u Jugoslaviji bio izrađen uvođenjem ruralnog i ribolovnog turizma, čak i program proizvodnje riblje mlađi, međutim mislili su da prerada ribe može međutim on više nije aktivan i ribolov da donese neku korist, pa su kupili nešto je sada zabranjen. Ovaj preistorijski od opreme potrebne za pakovanje i preradu relikt nekada je bio izvor čuvenog klaribe. UNJP je podržala ova ulaganja. dovskog kavijara. Zbog svojih dugih reproduktivnih ciklusa, dugih migracija, kao i osetljivosti na uslove sredine, ova kolosalna vrsta ribe (može da bude duga 9 m i teška do 2 t) u opasnosti je od preteranog lova, krivolova, zagađenja vode i pregrađivanja reka. Prema IUCN, preko 85% vrsta morune svrstano je u vrste kojima preti izumiranje, što ih čini kritičnije ugroženim od bilo koje druge grupe vrsta. Kao žrtva dve hidroelektrane za koje su podignute brane, ova riba koja migrira nema više dobrih uslova za mrest – mora da se zaustavi ispred brane Đerdap 2, gde se i dalje lovi uprkos zabrani.

Trenutno je u pogledu očuvanja stepen njene ugroženosti je IUCN 3.1. Redak ulov dozvoljen je za naučne svrhe, ali se nikada ne organizuje kao turistička atrakcija. Mladica, ili dunavski losos (Hucho hucho) slatkovodna je

172


riba iz porodice lososa. Poreklom iz palearktičke ekozone, mladica se prvobitno pojavila u slivu Dunava u Evropi, ali je uvedena i na druga mesta. Ne postoje pouzdani podaci o nivou ribarstva u otvorenim vodama, a ozbiljni problemi proističu iz nezakonitog ribolova (koliko i od lova ili čak i više) i upotrebe nedozvoljenih sredstava. Mladica se još lovi u reci Drini, ali je jak pritisak na nju i narušavanje životne sredine čine ugroženom. Isto se dešava s potočnom pastrmkom (Salmo trutta – morpha fario), atraktivnim ulovom za sportske ribolovce, za koju još ne postoji dosledan program ponovnog uvođenja u planinske čiste vodotokove mada je poslednjih decenija učinjen značajan komercijalni napor da se proizvede riblja mlađ da bi se ponovo uvela vrsta lososa u divljinu.

Ribarska manifestacija „Alaske večeri” u Velikom Gradištu je samo jedna od lokalnih tradicionalnih manifestacija koja slavi ribolov i ribu kao deo tradicionalne privrede Dunavskog regiona. UNJP je podržao njenu organizaciju 2010. godine. Možda je najpoznatija ona u Tekiji, posvećena lovu na soma u tradicionalnom ribarskom selu u Donjem Podunavlju, u zoni Đerdapske klisure.

FAO je u okviru UNJP obezbedio obuku za unapređenje tradicionalne kulinarske prakse ribolovačkih i stočarskih zajednica, dve gastronomije vezane za teritorijalne/prirodne resurse u ovom regionu.


173

Sakupljanje plodova prirode Sakupljanje divljih plodova je prilika za najsiromašnije da zarade bar nešto gotovog novca. Pogotovo oni koji nemaju pristup visokokvalitetnom poljoprivrednom zemljištu ili ga uopšte ne poseduju često zavise od sakupljanja plodova iz prirode da bi preživeli. Drugima je to dodatni prihod ili samo još jedan gastronomski delikates koji pored ostalog luksuza mogu sebi priuštiti. Lokalno stanovništvo koje sakuplja bilje za tržište najčešće dobija nisku cenu za neobrađeni biljni materijal. Većina divljih vrsta, a posebno lekovite vrste, i dalje će se sakupljati u divljini, što znači da je veoma važno da se održavaju eko-sistemi u kojima one žive. S druge strane, održavanje lokalnih zajednica u životu i briga o njihovoj dobrobiti takođe predstavljaju prioritet. Održivo sakupljanje uz obradu na farmi ili u zajednici i gajenje nekih biljaka kao aktivnost zaštite na licu mesta i izvor većih količina materijala potrebnog tržištu sve više se vide kao najvažniji za strategiju očuvanja većine vrsta koje se sakupljaju u divljini i njihovih staništa, imajući u vidu njihov trenutni i potencijalni doprinos lokalnim ekonomijama i njihovu veću vrednost za sakupljače u dužem vremenskom periodu. Osnovna ideja je da se nedestruktivno sakupljani materijal iz prirode i koristi na lokalnom nivou i na taj način podržati opstanak stanovništva, vrsta i raznovrsnosti eko-sistema. U tu svrhu ove resurse ne treba precenjivati, niti lokalne ekonomije svoditi na to da se oslanjaju samo na njih. Stoga postoji potreba da se prepozna i ojača uloga lokalnog stanovništva u njihovim procesima popisa, monitoringa i procene uticaja i da se korišćenje divljih plodova integriše u sveukupno upravljanje prirodnim resursima. Tržišta u ekonomskom procvatu s brzorastućom potražnjom često imaju razorne posledice po vrste sakupljene u divljini. To nameće hitnu potrebu za širenjem prakse gajenja lekovitog bilja kako bi se smanjio pritisak sakupljanja na divlje populacije (FAO, 1995; Lambert i sar, 1997;. Palević, 1991; De Silva, 1997; WHO, IUCN i WWF, 1993). Lekovita svojstva biljaka uglavnom su rezultat prisustva sekundarnih metabolita potrebnih biljkama u njihovim prirodnim okruženjima u određenim uslovima stresa i

174


konkurencije, a koji možda ne bi bili izraženi u uslovima monokulture. Gajenje lekovitog bilja u sličnoj sredini zahtevaće da se ono široko rasprostranjuje u različita (za poljoprivredu) marginalna područja, planine, močvare, peščane i slične terene. Male lokalne farme imaće u tome veoma važnu ulogu jer ta aktivnost može da obezbedi mogućnosti za povećanje prihoda od njihovog intenzivnog upravljanja zemljištem. Ta korist može biti i indirektna jer uvođenje ekstenzivnog gajenja lekovitog bilja može da im pomogne da na održiv način upravljaju vrednim predelima i seoskim prostorom u celini i pritom zarađuju novac. Održavanje poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti i poluprirodnih sredina koje su privlačne za turiste koliko i drugi proizvodi koji se iz njih dobijaju može povećati interesovanje za njihovu ponudu u okviru ruralnog turizma. Pošto lekovito bilje igra jednu od centralnih uloga u seoskim običajima, kao tradicionalni lekovi ovi proizvodi uz dodatu vrednost mogu postati važna roba za stavljanje u promet ukoliko se uloži u preradu i pakovanje koje odgovara savremenim standardima. Gajenje lekovitog bilja na lokalnom nivou je važno i kako bi se sprečili degradacija životne sredine i gubitak genetičke raznovrsnosti, kao i gubitak podsticaja da se sačuvaju divlje populacije. Kada govorimo o ogromnom bogatstvu i raznovrsnosti lokalne flore u Srbiji, to možemo ilustrovati brojem lekovitih biljaka. Poznato je više od 700 vrsta lekovitih biljaka, od kojih je oko 400 zvanično registrovano i 280 ih je u prometu. Sto pedeset dve biljne vrste su zakonom zaštićene od korišćenja i prometa na tržištu, a podležu kontroli sakupljanja. To znači da je 10% ukupnog broja vrsta lekovito (Stefanova i Ivanov, 2010). Raznovrsnost jestivog zeljastog bilja i divljih plodova je čak i mnogo veća. Lokalne poljoprivredne kulture, divlji plodovi, jestivo zeljasto bilje, lekovito bilje i pečurke, divljač i riba deo su gastronomije srpskih seoskih zajednica i njihove tradicije. Količine dozvoljene za sakupljanje, ili saradnja s upravljačima lovišta i ribarskih centara mogu lokalnoj zajednici doneti korist na održiv način uvođenjem prerade i plasmana kroz turizam kao mehanizma dodavanja vrednosti. Međutim, potrošnja lokalnih biljaka nije jedini način da se privuku turisti. Interesantna opcija za turiste avanturističkog duha su misije preživljavanja u prirodi. Sakupljanje aromatičnog i lekovitog bilja je takođe jedna od opcija. Priprema zimnice – sokova, džemova i sl. takođe privlači interesovanje koliko i kupovina ovih proizvoda direktno od domaćina. Zahvaljujući globalizaciji, otvaraju se jaka specijalizovana tržišta tradicionalnih proizvoda širom sveta. Proces otvaranja tržišta je toliko brz da lokalnim zajednicama nedostaje vremena i kapaciteta da mu se prilagode. Dobar primer je i uvođenje standarda za bezbednost hrane u lovstvo, pri čemu se novim propisom zahteva uvođenje rashladne opreme za trupove u redovnom pro-


175

cesu organizacije lova i prodaje mesa divljači. Stoga finansijska pomoć za održivo korišćenje divljači treba da bude praćena snažnim i istrajnim transferom znanja u svim segmentima vrednosnih lanaca, koliko i brigom za zaštitu životne sredine i socijalnim aspektima vezanim za održivost integracije divljeg životinjskog sveta u održivi ruralni razvoj i ekonomiju malih gazdinstva zasnovan na poljoprivrednoj proizvodnji malog obima.

Dušica Petrov iz pirotskog sela Slavinja prerađuje šumske plodove i zeljasto bilje sakupljene u neposrednom okruženju netaknute prirode parka Stara planina. Njenu ponuda u seoskom turizmu lepo dopunjuju sokovi, džemovi i druga tradicionalno pripremljena jela i konzervisana hrana koja se može dobiti direktnom prodajom u njenom domaćinstvu. UNJP finansijski podržava njeno domaćinstvo u renoviranju stare porodične kuće namenjene za smeštaj turista. U budućnosti se njeno iskustvo i znanje mogu koristiti ne samo za prenošenje tradicionalnih recepata već i za mapiranje divljih plodova, sakupljanje materijala za in-situ i ex-situ banku gena divljih plodova i zeljastog bilja, aromatičnog i lekovitog bilja, aktivnosti koje bi, iako malog obima, mogle biti presudne za budućnost poljoprivrede i čovečanstva.

176


FARMSKE PRAKSE KOJE OBLIKUJU PREDELE POVOLJNE ZA RAZVOJ TURIZMA Civilizacija je prešla dug put od principa dobijanja dovoljno hrane do obezbeđivanja bezbedne hrane. Može se reći da je to put od moguće održivog do nemoguće održivog i obrnuto. Drugi možda prigovaraju ovakvom mišljenju, a na kraju bi i jedni i drugi mogli biti u pravu. Kako je sve ovo počelo? Najprimitivniji način obezbeđivanja hrane je bilo jednostavna učešće u prirodnoj lancu ishrane: jesti i biti pojeden. Trčanje za hranom, ili da neko drugi trči za vama kao hranom, može da zvuči zabavno, ali u stvari nije. Jednostavno, ovo nije moglo večno da traje. Zašto? Prvo: bilo je previše nesigurno. Drugo: zahtevalo je dosta energije i vremena. S povećanjem stanovništva morala je da se traži bolja opcija a s prelaskom na zavisnost od sakupljanja „besplatne hrane” polako se išlo ka proizvodnji hrane. Poljoprivreda je rođena. To je bilo mesto gde su s prvim koracima napred napravljene i prve greške. Na samom početku poljoprivreda je bila veoma primitivna i zasnivala se na imitiranju prirodnih sistema, pri čemu se samo menjalo mesto dešavanja – bliže ljudskim naseljima sađenjem različitog semenja i korenja, i ograđivanjem divljih životinja ili selidbe za njima. Korišćenjem raspoloživih potencijala životinja i biljaka, bez ikakvih posebnih intervencija u životnoj sredini, ljudi su obezbeđivali izvesniji opstanak i bolje uslove za život. Za prvu primitivnu proizvodnju ljudi su koristili samo lako dostupan prostor travnjaka.

Prva poboljšanja su napravljena u organizaciji rada stvaranjem prvih komuna, konstruisanjem alata za uzgajanje itd. Sledeći korak bio je izbor produktivnijih životinjskih jedinki i biljnih sorti, čime se obezbeđivala bolja praksa skladištenja proizvoda i prva prerada u trajnije proizvode. Ali najneverovatnija prednost je učinjena promenom životne sredine.


177

Navodnjavanje i odvodnjavanje bili su među najprosperitetnijim praksama upravljanja koje su promenile poljoprivredu iz osnova. Međutim, dalje širenje populacije zahtevalo je i povećanje proizvodnje hrane. To je povećalo pritisak na prirodne resurse. Šume su prve žrtvovane da se obezbedi širenje proizvodnje hrane na većim površinama. Međutim, ni ovo nije moglo dugo da traje, i ponovo je bio potreban potpuno nov pristup. Umesto povećanja obradivih površina, čovek se okrenuo povećanju prinosa kroz hemikalizaciju, poboljšanu kultivaciju i mehanizaciju za uzgoj biljaka i stoke i na kraju poboljšanju aktivnom promenom genetskih potencijala. Konačno, moderna poljoprivreda postala je potpuno zavisna od kontrole životne sredine, đubriva za poboljšanje proizvodnje zemljišta, pesticida za suzbijanje štetočina i bolesti, herbicida za suzbijanje korova, navodnjavanja i odvodnjavanja zemljišta za kontrolu vlage, obrade zemljišta za kontrolu strukture zemljišta itd. U suštini, sva ova dostignuća znače prosperitet jer je sve veći broj stanovnika na svetu mnogo bolje snabdeven hranom nego ikada, tako da s poljoprivredom ne bi trebalo da se desi ništa loše, osim... Iako je uspeo da razvije različite tehnike kako bi uticao na lanac proizvodnje hrane, čovek je istovremeno uspeo i da ozbiljno ugrozi njegove osnove.

Iako je postignut visok nivo kontrole nad proizvodnjom, proizvodnja hrane je u osnovi ostala zavisna od sposobnosti biljaka da kombinuju hranljive materije iz zemljišta i vode kroz proces fotosinteze i da prime, uskladište, iskoriste, transformišu i oslobode energiju kroz proizvedeni biljni materijal. Svi poljoprivredni eko-sistemi izgrađeni su na njihovom pojednostavljenju. Ovo pojednostavljenje zahteva veliku potrošnju energije iz neobnovljivih resursa, što uzrokuje zagađenje radi održavanja niskoefikasne proizvodnje.

178


Ovaj doprinos globalnom zagađenju postao je toliko značajan da je potrebno revidirati čitavu strategija razvoja poljoprivrede, zajedno s razvojem privrede u celini. Ova činjenica je izazvala javnu diskusiju širom sveta s nepredvidivim krajem. Tokom ovih diskusija izmišljen je jedan termin: održiva poljoprivreda. Bilo je privlačno pomisliti „ODRŽIVO JE MOGUĆE” šta god to zapravo značilo. Samo nije jasno kako. Definitivno je bilo važno da ova misao nije bila samo naučno pitanje već stvarna potreba koja je sama zadobila pažnju široke javnosti. Nauka je ponudila različite opcije: organske, GMO, tradicionalne, moguće i nemoguće kombinacije. Konačno, na tržištu je bilo da odluči, pa je pokrenuta nova diskusija – možemo li koristiti iskustva koja smo sticali vekovima i nasleđeno znanje? Da li da ga unapredimo i nastavimo dalje, ili da osmislimo nešto potpuno novo?

Ambijent Dimitrovgradskog Visoka na Staroj planini s vidljivim uticajem aktivnosti malih poljoprivrednih gazdinstava u dolini (mozaik od malih parcela pod žitaricama i leguminozama) i ispaše na visokoplaninskim pašnjacima nastalih u zoni listopadnih šuma

Kombinovani sistemi malih poljoprivrednih gazdinstava dominiraju u regionu. Oni su deo srpske kulturne baštine. Seoska domaćinstva zasnivana na njihovim principima u socijalističkom periodu karakterisala su se pogrdnim nazivom – svaštarska. Međutim, iako su ovi sistemi izlazili na tržište s malom količinom proizvoda, oni su bili u stanju da obezbede seljaku određenu samodovoljnost i nezavisnost od ideologije kolektivne delatnosti bez uništavanja njihove osnove – prirodnih resursa. Mali farmeri mogu da hrane svet, tvrdi se u jednom IFAD-ovom napisu u kome se želi naglasiti važnost malog farmera. Rezultat opredeljenja za intenzivnu industrijalizovanu poljoprivredu bio je katastrofalan: iscrpljivanje i uništavanje zemljišta, zagađenje životne sredine... Sadašnji trendovi u svetu rehabilituju kombinovane sisteme poljoprivredne proizvodnje jer su oni gotovo najsamostalniji, sa zatvorenim ciklusom proizvodnje i hranljivih materija, racionalni u korišćenju energije i mogu da funkcionišu uz izuzetno mala spoljna ulaganja.


179

Poboljšanjem tradicionalnog tehničkog znanja, na kome se zasniva, uz uvođenje nekih dodatnih aktivnosti – parapoljoprivrednih, prerade, turizma itd., uz primenu globalnih standarda za tzv. visoki kvalitet (zdrave) hrane, kao što je organska, i dalje racionalizovanje korišćenje energije i upravljanja otpadom, ovi sistemi se mogu podići na veoma visoki nivo. Takva proizvodnja istovremeno može da bude osnovna delatnost ili da dopuni budžet poljoprivrednih domaćinstava kojima to nije osnovna delatnost obezbeđujući im šansu za opstanak. Osim toga, očuvani tradicionalni poljoprivredni sistemi održavaju skup autohtonog znanja, što stvara niz teritorijalnih specifičnosti seoske sredine, koje se mogu unovčiti, na primer, u turizmu. U borbi za ekonomski oporavak, ili čak i više – čisto preživljavanje, još uvek nismo u potpunosti svesni ruralnih blaga koje Srbija skriva. Autohtono znanje je lokalno znanje jedinstveno za neku kulturu ili društvo. Drugi nazivi za to su: „lokalno znanje”, „narodno znanje”, „znanje naroda”, „tradicionalna mudrost” ili „tradicionalna nauka”. Ovo znanje se prenosi s generacije na generaciju, obično od usta do usta i kulturnim ritualima, i bilo je osnov poljoprivrede, pripreme hrane, konzervisanja, zdravstvene zaštite, obrazovanja, i širokog spektra drugih aktivnosti koje podrazumevaju ruralna društva u mnogim delovima sveta. Autohtoni narodi imaju široko znanje o tome kako da održivo žive. (Izvor: http://unesdoc.unesco.org)

Boreći se da preživi, srpsko seljaštvo je vekovima oblikovalo svoj skladan odnos s prirodom. Tradicionalno stanovništvo u Srbiji izgradilo je jaku svest o ekološkim pitanjima važnim za moderno društvo koje je izgubilo tu vezu. Autohtono znanje ima nekoliko veoma važnih aspekata. Jedan je tradicionalni odnos s prirodom – poštovanje prirodnih resursa koji im obezbeđuju opstanak. Drugi je predstavljen različitim tehnikama za obezbeđenje efikasnog upravljanja resursima da se zadovolje sopstvene potrebe. Oba mogu da doprinesu opstanku ruralne Srbije u modernim vremenima.

180


Farmerstvo visoke prirodne vrednosti Tradicionalne poljoprivredne prakse su vekovima oblikovale predele koji su danas povoljni za turizam. One ne predstavljaju samo proizvodni prostor lep za čula već i za skrivanje i preživljavanje enormno bogatog divljeg životinjskog sveta, koji ih čini izuzetno vrednim i za svetski biodiverzitet, a samim tim i za čovečanstvo u celini. Ova vrednost je priznata i danas govorimo o „poljoprivrednom zemljištu visoke prirodne vrednosti” (High Nature Value Farmland – HNVF). Ona se uglavnom zasniva na niskointenzivnim poljoprivrednim sistemima koji često podrazumevaju relativno složen međuodnos s prirodnom sredinom. Oni održavaju važna staništa, kako na obrađenom zemljištu ili pašnjacima (na primer, stepe sa žitaricama i poluprirodni travnjaci), tako i s karakteristikama kao što su živice, bare i drveće, koje su istorijski bile integrisane sa sistemima poljoprivredne proizvodnje. Poluprirodna staništa koja se trenutno održavaju poljoprivrednom proizvodnjom visoke prirodne vrednosti veoma su važna za očuvanje prirode u EZ zbog skoro potpunog nestanka velikih prirodnih staništa (Baldok i sar.,1993).

Letnja ispaša goveda rase buša na planinskom pašnjaku visoke vrednosti biodiverziteta na Staroj planini u Istočnoj Srbiji

Srbija je učinila prve korake u određivanju farmi visoke prirodne vrednosti 2010. godine. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, farme visoke prirodne vrednosti u Srbiji pokrivaju 1,187 miliona hektara ili 19% ukupnog poljoprivrednog zemljišta. Ovo je verovatno nepotpuna procena ukupnog obima zemljišta visoke prirodne vrednosti u Srbiji jer obuhvata samo oblast poluprirodne vegetacije. Najveći deo predstavljaju poluprirodni paš-


181

njaci formirani u šumskoj zoni, kao i oni prirodni ili primarni (ukupno oko milion hektara), raspoređeni u završnoj fazi razvoja vegetacije na mestima neprikladnim za šumski pokrivač, uključujući visokoplaninske (iznad zone šuma) zone, zone plavnih zemljišta u nizijskim dolinama i kseričnim stepskim i/ili zaslanjenim staništima u severnom delu zemlje (Vojvodina). Mapa poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti bila je rezultat projekta „Podrška za agroekološke politike i programiranje” u Srbiji koje je finansijski podržao BBI-Matra, sprovodio Avalon, IUCN, IEEP i „Natura Balkanika” u 2009. i 2010. godini. Projektom je određeno deset tipova sistema poljoprivredne proizvodnje visoke prirodne vrednosti za Srbiju koji spadaju u 3 osnovne kategorije: stočarstvo, jednogodišnji usevi i stalni usevi. Projekat je usmeren i na razvoj 2 pilot-agroekološka programa mera za kontrastna područja gde je nastavak tradicionalnih poljoprivrednih praksi važan za očuvanje biodiverziteta povezanog sa sistemima poljoprivredne proizvodnje i poljoprivrednim zemljištem visoke prirodne vrednosti (Banat i Stara planina). Priručnik o agroekologiji za Srbiju napravljen je da pomogne izradu prvog agroekološkog plana. Na osnovu datih smernica u ovom priručniku, UNJDP STRD izradio je 3 od 5 odabranih mera za budući IPARD od kojih jedna doprinosi očuvanju tradicionalnih poljoprivrednih sistema i poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti koje od njih zavisi. Program mera podrške razvijen je korišćenjem novih iskustava iz tekućeg Projekta reforme srpske poljoprivrede u tranziciji (STAR) MPŠV, pri čemu su prvi put sprovođene agroekološke mere za upravljanje pašnjacima. Ova sinergija je obezbedila realne proračune i sadrži mere koje je predložio MPŠV 2010. godine.

Ekstenzivna ispaša ovaca na pesku u Banatu

182


Iako se poljoprivredno zemljište visoke prirodne vrednosti po pravilu ne odnosi na male i naturalne poljoprivrednike, već na nizak intenzitet proizvodnih sistema, mala seoska domaćinstva koja se bave poljoprivredom, kao i ruralne zajednice koje se bave ekstenzivnom poljoprivredom i stočarstvom od ključnog su značaja za njegov opstanak. Bitno je kako učiniti da sistem poljoprivredne proizvodnje visoke prirodne vrednosti bude isplativ. Dva ključna aspekta aktivnosti vezanih za tržište mogu doneti javno priznanje za poljoprivrednu proizvodnju visoke prirodne vrednosti i oba su još uvek prilično nerazvijena. Jedan je monetarizacija usluga eko-sistema i direktnih i indirektnih koristi za ljude i prirodu. Drugi su promocija i marketing hrane i drugih proizvoda sistema poljoprivredne proizvodnje visoke prirodne vrednosti, uključujući, ako je potrebno, oznaku „poljoprivredna proizvodnja visoke poljoprivredne vrednosti”. Environmentalizam je od revolucionarne ideje postao glavna politika, a prirodne vrednosti su prepoznate kao ključna javna dobra koja treba da se održavaju za budućnost. Međutim, kada su posredi sukobi između dugoročne održivosti životne sredine i kratkoročnog ekonomskog i političkog profita, centralne politike i direktive se često pokažu slabim i neefikasnim (Nemes, 2005). Ekološka poljoprivreda koja obezbeđuje egzistenciju za seosko stanovništvo može da održava društvene strukture, kao i kulturne predele, floru i faunu – od kojih svi predstavljaju rezultate simbiotskog odnosa prirode i ljudskih aktivnosti. Pitanja zaštite životne sredine mogu se posmatrati kao ograničenja, ali i sredstva za poljoprivredu i ruralni razvoj, u zaMetohijska pramenka bardoka na staroplaninskom visnosti od pristupa. Za pašnjaku, u službi očuvanja pašnjaka od propadanja usled prodora žbunaste vegetacije razvojnu filozofiju koja se gradi na intenzivnoj poljoprivrednoj proizvodnji, industrijskoj i prerađivačkoj industriji, ekološka pravila koja štite prirodna dobra mogu biti prepreka na putu stvaranja profita. Nasuprot tome, za pristup održivog integrisanog razvoja ona čak mogu biti glavni resursi za određenu oblast, posebno u svetlu očekivanog povećanja podrške za agroekološke politike i politike ruralnog razvoja (Nemes, 2005). Stoga ekološke vrednosti predstavljaju jedan od najvažnijih resursa za ruralni razvoj, obeležen žigom s izrazom „multifunkcionalnost” ili „multifunkcionalna poljoprivreda”. Multifunkcionalnost poljoprivrede Duran i Hajlenbrok (2002:1 cit. Nemes, 2005) definisali su „kao zajedničku proizvodnju robe i n-robe od strane poljoprivrednog sektora”. Smatra se da poljoprivreda, za razliku od modernizovane paradigme, ima višestruke uloge, kao


183

što su: da obavlja svoju funkciju na tržištu, obezbeđujući korisnicima i prerađivačkoj industriji zdravu, kvalitetnu hranu i obnovljive materijale, da izvršava svoju ekološku funkciju, obezbeđujući održivo korišćenje prirodnih resursa, očuvanje širokog spektra eko-sistema i obavljanjem novih funkcija za koje postoji sve veća javna potražnja, kao što je turizam, ili u društvenom sektoru i, da igraju glavnu ulogu u obezbeđivanju zaposlenja u ruralnim područjima (Komisija 1999/3 cit. Nemes, 2005). Jačanje prakse p o lj opr i v re d ne proizvodnje visoke prirodne vrednosti s ekstenziv nom ispašom autohtonih rasa, kao ekološke službe za održavanje poluprirodnih travnjaka u skladu s razvojem marketinških strategija za lokalne proizvode koji potiču od poljoprivredne Ovan karakačanac u brstu. Autohtone rase ovaca i koza su se uz proizvodnje vikonje pokazale kao najbolji regulator vegetacije na pašnjacima. soke prirodne vrednosti, može uveliko da poveća atraktivnost seoskog turizma u Srbiji. Da bi mogli da to urade, akterima u ruralnom turizmu treba objasniti multifunkcionalnu ulogu poljoprivrede baš kao i razvoj poljoprivrede i ekonomije u celini. Male poljoprivrednike koji moraju da održavaju praksu poljoprivredne proizvodnje visoke prirodne vrednosti u životu treba podržati da ulažu i uspostavljaju saradnju u lokalnim zajednicama s mogućim prerađivačima, pružaocima turističkih usluga i promoterima. Za ovu svrhu na raspolaganju su pretpristupni fondovi EU. Međutim, dok IPARD ne postane aktivan, a probne agroekološke mere moguće, treba obezbediti nacionalne fondove i međusektorsku saradnju obezbeđenu za integrisanje ekoloških potreba s ekonomskim prioritetima. Uloga Nacionalnog ruralnog razvojnog saveta možda ima presudnu ulogu u zalaganju za takvu organizovanu akciju. Evropska unija, kao centralni princip da se ozvaniči dalja podrška poljoprivredi, usvojila je koncept višenamenskog korišćenja zemljišta. „Ono što je od centralnog značaja za multifunkcionalnost kao paradigmu finansiranja je ideja da poljoprivreda obezbeđuje ne samo privatna ili razmenjiva dobra već i javna dobra, čiji se troškovi ne mogu podmiriti tržišnim mehanizmima. Stoga, da bi se ona zadržala i promovisala u javnom interesu, moraju im se preraspodeliti javna sredstva” (Buler 2002:12 cit. Nemes, 2005). Ovaj pri-

184


stup obezbeđuje legitimitet za niz politika EU i šema finansiranja, kao što je agroekološka podrška. Kroz ovo je CAP značajno uticao na strukturu podrške, pružajući finansijsku pomoć poljoprivrednicima u zabačenim ruralnim oblastima. Za Srbiju je važno da shvati šta su prioriteti agroekološkog pitanja pre nego što postane zemlja EU, i to ne zbog budućeg mogućeg članstva već zbog sopstvenih potreba. Uključivanje obrazovanja, nauke i savetodavstva, zajedno s nevladinim organizacijama i privatnim preduzetnicima i poljoprivrednicima u izbor tih prioriteta i neposredna akcija da se učine konkretni potezi da se podrži akcija na terenu umnogome će olakšati buduću integraciju u zajednicu EU i biti od veće koristi za ruralna područja u Srbiji. Turizam u ruralnim područjima treba da podrži očuvanje prirodnih područja, staništa i divljeg životinjskog sveta, tako da im se ne nanese šteta, ali igra i proaktivnu ulogu u obezbeđenju ekonomske opravdanosti održive poljoprivredne prakse koji su doprineli ovom očuvanju. Ova interaktivna veza podržava još jednu situaciju u kojoj svi dobijaju između životne sredine i ekonomije ruralnih područja. Podrška koja se obezbeđuje politikom ruralnog razvoja za ulaganja u održavanje poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti, uz podršku organskoj proizvodnji i starim rasama i podršku tradicionalnom načinu obrade malog obima i turizmu, kao dve opcije diverzifikacije ruralne privrede može dati nov podsticaj marginalnim ruralnim područjima u zemlji a posebno u planinskim, močvarnim i peščarskim područjima koja su od ogromne vrednosti kao prirodna staništa, ali i dom atraktivnih lokalnih seoskih tradicija koje održavaju siromašne seoske zajednice. Ekstenzivni sistem stočarstva, s ovcama, kozama i govedima koji pasu na travnatim visoravnima u Južnoj, Jugoistočnoj i Istočnoj Srbiji pripada jednom od tipova sistema poljoprivredne proizvodnje visoke prirodne vrednosti opisanih u Srbiji. Preko 100.000 ha pašnjaka je pod ekstenzivnom ispašom uglavnom autohtonih rasa ovaca, kao što je pramenka – i njeni razni sojevi – karakačanska, pirotska, svrljiška, krivovirska itd. Ispaša je tradicionalnog – „pod nogama ovaca” i sezonskog tipa (stada se svakodnevno kreću između pašnjaka). Potiču iz tradicionalne balkanske nomadske ispaše i još smatraju vrednim za tradicionalnu obradu i proizvode koji se priznaju i zahtevaju na tržištu. Odsustvo ljudi i životinja u ovim predelima, uz dolazak invazivnih vrsta, dovelo je do smanjenja ekonomske i ekološke vrednosti ovih travnjaka.


185

Aktivnosti u ruralnom ambijentu Uključivanje obrazovnih programa, zabave, atrakcija, rekreacije i sporta u lokalnu turističku ponudu isto je toliko važno za obogaćivanje i raznovrsnost ponude ruralnog turizma koliko i ponuda smeštaja i hrane. Ova ponuda mora da bude oblikovana tako da zadovolji interese različitih ciljnih grupa – pojedinci, parovi i porodice, odrasli i deca, mladi i stari, aktivni i avanturisti, kao i oni koji zahtevaju mir za odmor ili oni s drugim posebnim zahtevima – koje ne mogu da ostvare nigde drugde nego u netaknutoj prirodi ili miru nekog udaljenog sela. To znači da ponuda aktivnosti u ruralnom okruženju mora da koristi sve raspoložive mogućnosti za njihovo stvaranje, kulturnu i prirodnu baštinu, atrakcije koje proističu iz načina života ruralnog stanovništva, njihovih navika, verovanja, tradicije, da koristi svoje dobre ideje, kao i da kopira ili usvaja one koje Tradicionalno ispiranje zlata na području su efikasne, ali su proizvod drugih. Nema ništa opštine Majdanpek najoriginalnija je loše u tome da se izgradi indijanski kamp na aktivnost u ponudi ruralnog turizma. šumadijskim brdima ako će to doneti radost i zabavu gostima, a da se pritom ne uništavaju životna sredina i mir lokalnih zajednica. Međutim, izgradnja piste za Formulu 1 usred nacionalnog parka, iako to privlači interesovanje javnosti širom sveta, mogla bi biti pogrešna odluka.

Najpogodniji tereni za paraglajding su seoski predeli.

186


Katalog ruralnih aktivnosti prema Master-planu treba da obuhvati 10 grupa sa 24 proizvoda, koji će sigurno doprineti ruralnom turizmu. Ovi proizvodi predstavljaju prioritet, ili su u visokoj korelaciji sa seoskim turizmom i od ključnog su značaja za njegov dalji razvoj. Prioritetne aktivnosti su grupisane kao:

• kulturni turizam: kulturno nasleđe, etno-sela i događaji, ruralni način života, gastronomija, vina i alkoholna pića, • priroda i svet: planine, reke i jezera, eko-turizam, agroturizam, • sportski i avanturistički turizam: nautički turizam na jezerima i rekama, planinski turizam, aero -turizam, • zdravstveni turizam: banje, medicinski turizam, • porodični i dečji turizam: porodični odmori, deca i omladinski kampovi, život na farmi, školski i obrazovni turizam, • ture i obilasci: organizovani obilasci, • turizam za posebna interesovanja: ribolov, lov, posmatranje ptica. Grupa aktivnosti drugog prioriteta obuhvata individualne i grupne ture, kratke izlete za grupe i pojedince, aktivnosti kao što su sastanci, podsticaji, konferencije, izložbe, aktivnosti druženja saradnika a radnog mesta (team building), mali seminari i sastanci. Većina ovih aktivnosti zavisi od posebnih veština, znanja i iskustva za njihovo obavljanje, koji moraju da budu dostupni na lokalnom nivou, ali zavise i od žive poljoprivredne proizvodnje malog obima i domaćinstava koja je održavaju ili obezbeđivanja smeštaja, hrane, dobre osnove ili sredine za njihovo dešavanje.

Opstanak u prirodi je atraktivna opcija za obrazovno-zabavne aktivnosti u ruralnim oblastima.

Integracija različitih aktivnosti u ruralnom turizmu pruža šansu za uspešnu saradnju lokalnih kulturnih i obrazovnih institucija i revitalizaciju napuštenih lokalnih škola i seoskih kulturnih centara, što može da obnovi i ojača urbane i ruralne veze, što je društveni cilj dostojan svakog ulaganja.

Planinarske ture takođe mogu da uključe edukacionu komponentu.

Bez obzira na to kako grupišemo moguće aktivnosti, one mogu biti ponuđene na organizovan način u ogromnom broju kombinacija, prema raspoloživom ljudskom i fizičkom potencijalu na lokalnom nivou, da se obezbedi dodatni prihod i mogućnosti zapošljavanja. Teorija govori o uključivanju


187

različitih aktivnosti na koncentrisanim lokacijama radi obezbeđenja kritične mase da nešto postane atrakcija, mada se može organizovati i individualno promovisati i uspešno uvođenje aktivnosti u redovnu ponudu seoskog turizma jednog domaćinstva. Predloženi oblici koncentrisanja obuhvataju centre za primanje ili posete, za promociju i reklamiranje i razne tematske centre, kao što su istraživački centri, centri za sport, avanturistički centri, ruralni centri za reciklažu i umetnost, etno-sela „začarane šume”, centri za obrazovnu zabavu u prirodi za decu i omladinu, centri za usporen način života, ribarstvo i marine za krstarenje itd. Animacija je jedna od aktivnosti koje odgovaraju potrebi turista za promenom i druženjem, razvijanjem kulture odmaranja, sticanja novih znanja i veština i navike provođenja aktivnog odmora. Animacija je komponenta turističke ponude i obeležava je kao višu fazu. Turisti su sve zainteresovaniji za turističku ponudu koja podrazuTerenska vožnja je jedna od retkih aktivnosti kojoj meva organizovanu zabavu i druge odgovara loša putna infrastruktura u seoskim aktivnosti (Ivkov, 2007 cit. Ivkov i oblastima, ali i ona podrazumeva atraktivne predele. Stamenković, 2008). Uvođenje lokalne kulture može obezbediti i individualno iskustvo, uključivanje turista u sve aspekte kulturnog života jednog naselja, uvođenje narodnih običaja, savremene kulture, i događaja i kulture svakodnevnog života, kao što je gastronomija itd. Mešavina istorije i poljoprivredne tradicije ima veliki potencijal u Srbiji, ali još uvek neiskorišćen. Master-planom Srbije za put rimskih imperatora, na primer, nameravalo se da se iskoristi rimska tradicija u proizvodnji vina koja je deo srpske istorije i planirano je da se tim pravcem povežu vinski podrumi Kladova, Knjaževca i Negotina i dodeli oznaka vina drevnog Rima i oznaka ovog puta onima koji nameravaju da se pridruže služenju vina na stari način, možda čak i iz amfora, drevnih pehara i sl. koje mogu ponovo, posle više vekova, proizvoditi lokalne male zanatlije itd.

„Fotosafari” je jedna od potpuno ekoloških aktivnosti u ruralnom okruženju, koja uživa direktnu korist od očuvanog kulturnog i prirodnog nasleđa sela.

Kako se oko male atrakcije može uspešno iztkati zanimljiva ruralna aktivnost primer su pojedine stene, pećine ili čak mistična mesta bez vidljive specifičnosti, ali praćena pričom, čak i nekom izmišljenom. Zanimljiv aspekt je čak i staro drveće koje predstavlja lokalna

188


Selo je sinonim za opuštanje, mir i sigurnost. Sa imenom selo često se povezuju i iznenađenja i uzbuđenja, ali nikako buka, gužva ili pak vremenska stiska.

verovanja i tradicije. Endemske, reliktne i retke vrste Srbije su takođe deo biljnog biodiverziteta koji predstavlja potencijal za turizam. Sadnja stabala može biti interesantna i za omladinski turizam jer može imati simboličko značenje (Topuzović M. Ostojić, A., 2001). Geološka raznovrsnost, vodotoci, jezera, vodopadi, močvare i njihovi eko-sistemi uvek se očekuju u ruralnoj sredini, tako da svaka aktivnost koja ih predstavlja ima uspeha. Ruralni prostor Srbije veoma je interesantan za obrazovni turizam zbog izuzetnih potencijala ekskurzione flore. Srbija ima odgovarajuće predele, biodiverzitet, literaturu i stručnjake da služe tom cilju u okviru obrazovnog sektora na lokalnom nivou, ali i u okviru civilnog sektora, kada neki od njih mogu da ponude najviše stručno znanje potrebno da privuče i odrasle i profesionalce pravljenjem ponude ruralnih aktivnosti, čak bližim sofisticiranim oblicima turizma, kao što su naučni turizam, stacionarna istraživanja i ekspedicije. Definisanje grupe oznaka za aktivnosti u ruralnom okruženju treba da obezbedi sredstvo za razlikovanje različitih pružalaca usluga ruralnog turizma i podršku prenošenju poruka namenjenih ciljnim grupama korisnika. Lep skup takvih oznaka predlaže Unicef u okviru UNJP STRD za obeležavanje ponude za decu u vidu obrazovno-zabavnih aktivnosti. Neke od njih su direktno povezane s tradicionalnim farmama i uzbuđenjima koja tamo mogu da se dožive, kao što su obrazovna farma, koja je mesto gde deca uče o životu na selu kroz svakodnevne aktivnosti na farmi (stočna hrana, negovanje biljaka, pravljenje mlečnih proizvoda, praćenje procesa dobijanja hleba, gledanje pčela, sakupljanje meda itd.). Ove aktivnosti uključuju boravak na farmi ili čak smeštaj. Tokom boravka na farmi deca imaju priliku da se upoznaju s aktivnostima gazdinstava, da jedu ili čak pripremaju domaće proizvode. Unicef je razvio modele preko kojih se može učiti u skladu sa školskim programima, ali i steći raznovrsne sposobnosti i iskustava koji se ne odnose na njih. Razvoj dečjeg turizma u ruralnim područjima ne donosi samo finansijsku korist njihovim stanovnicima već i šansu da se promeni budući odnos prema selu i za njegovo bolje vreme.


189

Vlada Republike Srbije je prepoznala razvoj dečjeg turizma kao jedan od svojih prioriteta u Master-planu za ruralni turizam. Unicef-ov tim UNJP STRD istraživao je mogućnosti za uvođenje dečjeg turizma u ruralna područja i dao potrebne inpute. Istraživački timovi su se uverili da u ruralnim područjima postoji izvesna ponuda aktivnosti za decu, ali ne postoji odgovarajući smeštaj za njih u seoskim domaćinstvima. Postojeće lokalne inicijative i dalje pate od nedostatka saradnje između lokalnih turističkih organizacija, škola i opština. Nedostaje podrška u vidu stalno dostupne medicinske nege, a loša putna i komunalna infrastruktura u selima sprečava dalji razvoj masovnog dečjeg turizma, ali postoje i vredne inicijativa, kao u slučajevima gde su lokalni hoteli u koje dolaze ekskurzije uspostavili saradnju s lokalnim malim farmama za sprovođenje programa obrazovno-zabavnih aktivnosti, ili gde su nastavnici u školama organizovali kampove. „EuroVelo” je projekat Evropske biciklističke federacije (ECF), putem kojeg se razvija mreža biciklističkih puteva Evropom. Sastoji se od 12 transkontinentalnih pravaca koji prolaze celim kontinentom u dužini od preko 60.000 km. Ruta „Euro Velo 6” spaja obalu Atlantika s Crnim morem i kreće se uz reku Dunav. Kroz Srbiju prolazi i Euro Velo trasa 13 (Barencovo more – Crno more), nazvana i „Gvozdena zavesa”, jer dobar deo trase vodi duž granica podeljene Evrope tokom hladnog rata. Srbija je ušla i u projekat rute 11. Biciklistički turizam je u usponu u Evropi, a za bicikliste je smeštaj u ruralnom turizmu veoma povoljan, pa na trasama Euro Vela gazdinstva koja nude smeštaj i ishranu mogu očekivati bolju prodaju kapaciteta. Aktivnosti na vodi, uključujući nautički turizam, takođe su u povoju u Srbiji, ali je jasno da i ovaj vid aktivnosti predstavlja atrakciju za turiste kojima smeštaj u ruralnom turizmu odgovara mnogo više od bilo kod drugog vida turističke usluge ovog tipa. Za sada najbolje uslove za razvoj nautičkog turizma ima Podunavlje, ali perspektivu imaju i jezera i manje reke u Srbiji ukoliko se bude razvijala odgovarajuća infrastruktura.

190


Vlada Republike Srbije je prepoznala razvoj dečjeg turizma kao jedan od svojih prioriteta u Master- planu za ruralni turizam. UNJP STRD istraživao je mogućnosti za uvođenje dečjeg turizma u ruralna područja i dao potrebne inpute. Istraživački timovi su se uverili da u ruralnim područjima postoji izvesna ponuda aktivnosti za decu, ali ne i odgovarajući smeštaj u seoskim domaćinstvima. Postojeće lokalne inicijative i dalje pate od nedostatka saradnje između lokalnih turističkih organizacija, škola i opština. Nedostaje podrška u vidu stalno dostupne medicinske nege, loša putna i komunalna infrastruktura u selima sprečava dalji razvoj masovnog dečjeg turizma, malo je vrednih inicijativa kao u slučajevima gde su lokalni hoteli u koje dolaze ekskurzije uspostavili saradnju s nekim farmama za programe obrazovno-zabavnih aktivnosti, ili gde su nastavnici u školama organizovali kampove. Unicef je podržao inicijative u sva 4 pilot-regiona, a FAO jednu od njih, direktno povezanu s edukacijom na farmi i plasmanom hrane s male farme, na planini Rudnik u Centralnoj Srbiji pod nazivom „Vesela livada”. „Vesela livada” je promovisana na sajtu „Srpske magaze”. Najpovoljniji prostor za razvoj različitih aktivnosti, uključujući one za decu, predstavljaju zaštićena područja prirode sa živim ruralnim običajima, malim tradicionalnim farmama i tradicionalnim poljoprivrednim praksama. Mnogi od njih već imaju mogućnosti da prime porodice s decom ili manje grupe, i veoma su pogodni za aktivnosti kao što su radionice za druženje saradnika na poslu (team building) itd. Tim FAO koristio je kapacitete malog ruralnog domaćinstva koje pruža usluge u seoskom turizmu za organizovanje aktivnosti obuke, pa je zadovoljstvo izgleda obostrano. Vlasnici i njihovi gosti iz sličnih domaćinstva postaju sve uvereniji da se njihove ciljne grupe, posebno izvan vrhunca turističke sezone, mogu proširiti na one profesionalce koji žele da organizuju svoj rad ili druženje izvan urbanih područja i klasičnih hotela.


191

Seoske manifestacije i poljoprivredna tradicija Događaji predstavljaju neodvojivi deo ljudske civilizacije još od njenog nastanka. Kao što je slučaj i kod bilo koje tradicionalne proslave ili aktivnosti očuvanja, kulturni događaji služe kao neka vrsta društveno-kulturnog lepka koji potvrđuje identitet, overava postojanje i način života i drži zajednice povezane zajedničkom prošlošću. Ribarski festivali, proslave i ceremonije podsećaju na način života koji možda nestaje. Organizacija manifestacija podrazumeva brigu o običajima i kulturnom nasleđu, ali i efikasan metod za promociju svih turističkih proizvoda. Dakle, uloga ovih manifestacija je višestruka, a prilikom organizovanja ovakvih događaja treba postići ravnotežu između društvenih i finansijskih ciljeva (Jovanović i Delić, 2010).

Manifestacija vezana za isterivanje krda goveda na ispašu na Staroj planini prvi put je održana 2012. godine. Očekuje se da postane tradicionalna, kao doprinost očuvanju starih rasa stoke, kao i visokoplaninskih pašnjaka u Opštini Dimitrovgrad, koja je u novembru 2012. prograsila svoju teritoriju Parkom autohtonih rasa.

Seoska kultura, pored ekonomije i društva, ostala je tradicionalnija od svog urbanog pandana. U svetu koji se modernizuje i globalizuje ova „tradicionalnost“ je bila, i još uvek je, često shvaćena kao znak, ili čak i razlog za zaostalost i nerazvijenost (Taker 1999). Ruralno stanovništvo je godinama pokušavalo da „modernizuje” svoje živote i otarasi se znakova tradicionalne kulture. Kao posledica toga, bogatstvo ove kulture moglo je da opstane samo u najizolovanijim regionima, i/ili u onim mestima gde su se određene političke funkcije obično vezivale za teritorijalni ili nacionalni identitet. Ipak, renesansa sela poslednjih decenija dovela je do ponovnog otkrivanja seoske kulture (Nemes, 2005). Sa širenjem etno/kulturnog/zelenog turizma, novo tržište za lokalno specifične proizvode i usluge u nastajanju obezbedilo je novu mogućnost za način života i ekonomske aktivnosti upravo u ekonomski najzaostalijim ruralnim sredinama. Ruralno stanovništvo i šire društvo počeli su ponovo da vrednuju seoske kulturne tradicije (Klouk 1993, Mardok 1997, Vudvord 1996 cit. Nemes, 2005). Lokalni običaji su povezani s posebnom tradicionalnom ishranom, proslavama, verskim praznicima,

192


uz mešanje tradicija brojnih religija i naroda u regionu koje pružaju različite mogućnosti za kompletiranje turističke ponude u ruralnim područjima. Seoski događaji važni su i za privlačenje potrošača domaćih proizvoda – poljoprivrednih prehrambenih i neprehrambenih proizvoda, vina i žestokih pića, kao i proizvoda lokalne gastronomije i rukotvorina.

Manifestacija „Kosidba na Rajcu” je tradicionalna seoska svečanost sa tradicijom od pola veka. Od regionalnog je značaja zbog održavanja takmičenja u košenju ručnom kosom u kome učestvuju kosači sa celog Balkana, a često i iz drugih delova Evrope.

Prilika da se proizvodi i usluge prodaju na lokalnom nivou u ruralnim zajednicama čini ih privlačnijim jer njihova cena nije opterećena prevozom i drugim indirektnim troškovima i bliski su potrošaču zbog svog jasnog porekla, pa ih zbog poverenja u kvalitet kupuje s više zadovoljstva. Kvalitetni poljoprivredni proizvodi, lokalna kuhinja, narodna muzika, manjinski jezici, izgrađena sredina, umetnost i zanati postali su vredni resursi za takozvanu novu kulturnu privredu – centralni termin za novu literaturu o ruralnom razvoju (Rej 1998/2 i 2001 cit. Nemes, 2005). Osnovna ideja koja stoji iza ovog termina je da se ruralna privreda udaljava od tradicionalne standardizovane primarne proizvodnje u pravcu gde se privredni razvoj sve više zasniva na lokalnim kulturnim programima, identitetu i teritorijalnim strategijama. Ruralne sredine mogu značajno da povećaju dodatu vrednost svojih proizvoda njihovim povezivanjem s lokalnim kulturnim tradicijama, ističući njihovu jedinstvenu i neobičnu prirodu (Nemes, 2005). Seoski događaji imaju potencijal da podignu moral, samosvest, doprinesu vraćanju kohezije lokalnih zajednica kroz saradnju ili čak jednostavno druženje. Prvobitne seoske manifestacije se tradicionalno organizuju u retkim pauzama između napornog rada u poljoprivredi, posle žetve ili za vreme verskih praznika. To navodi većinu lokalnog stanovništva da bude spremno da preuzme aktivnu ulogu i uživa u predstavljanju svojih dostignuća, a


193

to doprinosi njihovom samopouzdanju, kao i izgradnji ljubavi i simpatija između urbanog i ruralnog stanovništva – gostiju i domaćina. Međutim, ponekad u srpskim seoskim događajima nedostaju mogućnosti za aktivno učešće gosta u događaju i kvalitetna zabava ili čak i bolje obrazovna zabava za decu u kojoj se ogleda ruralno nasleđe. Organizatori događaja su uglavnom nadahnuti pojedinci, bez obzira na to da li dolaze iz lokalnih vlasti, turističkih organizacija ili NVO. Neki istraživači smatraju da su oni često preokupirani samo sopstvenom prezentacijom (SeCONS, 2011), ali iskustvo na terenu govori da je tu više reč o entuzijazmu i strasti za sopstveno selo, seosko područje ili ljubavi za ruralno nasleđe, prirodno i kulturno. Iako većina seoskih događaja ima izvesnu finansijsku podršku od javnog sektora ili donatora, retko ih organizuju ekipe stručnjaka. Dostupna finansijska podrška po pravilu nije dovoljna da pokrije ambicije, pa su dobrodošli dobrovoljci sposobni da improvizuju. Mnogo dobrih ideja odozdo za seoske događaje nikada nije dobilo priliku da preraste u jedan takav događaj, što je šteta, jer neki drugi za koje se dobijaju visoke subvencije zbog jakih lobija nikada nisu ostavili lokalnom stanovništvu ništa više od smeća na zemljištu na kome su bili organizovani. S druge strane, neki istraživači čak tvrde da su sredstva uložena u ovu oblast prevelika ako se posmatraju kao investicije, a da se one često ne mogu smatrati ekonomski opravdanim. Oni takođe veruju da je značaj ovih događaja u smislu donošenja prihoda seoskim domaćinstavima ograničen (SeCONS, 2011). Ipak seoski događaji su prava prilika za predstavljanje vrednosti kulturnog nasleđa, uključujući tradicionalne vrednosti i one moralne, kao i vrednosti tradicionalnog odnosa lokalne zajednice prema prirodnim resursima. Mogućnosti događaja ukorenjeni u prirodno i kulturno nasleđe ne priznaju se kao mogući važan činilac ruralne ekonomije. Dosadašnja iskustva s događajima organizovanim na primer na arheološkim nalazištima kao što su Sirmijum, Viminacijum, Feliks romulijana, Lepenski vir itd. potvrdili su visok nivo atraktivnosti za turiste koji može doneti korist i okolnim ruralnim područjima. Međutim, čak i one kulturne vrednosti koje se priznaju kao razvijene i podržane kroz strateško planiranje i promovisanje turističkih destinacija i puteva, kao što je ITINERARIUM ROMANUM SERBIA još uvek nemaju interes za integraciju s lokalnim ruralnim zajednicama, već ostaju stešnjene u prilično elitnim urbanim okvirima nauke i visokog društva, udaljenih institucija koje smatraju da ovim kamenčićima nije potrebno da u sebe upliću fino tkanje lokalnih seoskih tradicija. Očigledno je da će zaštita spomenika kulture imati velike koristi ako lokalna zajednica počne da ih oseća kao deo svog života i prostora, a ne samo kao područja u kojima je postavljena zabrana na takav način da ona postaju prazan prostor na karti njihovih života. A kada bi bilo obrnuto, to bi moglo doneti ekonomsku korist seoskom stanovništvu koje neće biti srećno samo ako dobije posao čuvara na ulazu već i da izrazi svoje talente i prodaje svoje usluge i proizvode. Neki budući atraktivni seoski događaji mogu da idu dublje u istoriju i ožive preistorijska plemena, rimsko seljaštvo i plemstvo VILA RUSTICA ili srednjovekovne ruralne zajednice.

194


Kombinacija seoskog turizma, kulturnog, obrazovnog, ili čak avanturističkog može biti još atraktivnija kako za meštane koji ih organizuju, naučnike i stručnjake koji savetuju, tako i za turiste željne novosti i uzbuđenja. Seoski događaji odnedavno dobijaju sve integralniji karakter. Iako se najčešće organizuju oko proslave određene poljoprivredne aktivnosti ili proizvoda, verskog praznika ili istorijskog pomena, oni redovno uključuju prezentaciju kulturnog nasleđa lokalnih zajednica, kao što su narodna muzika i plesovi, obuhvataju prateće lokalne sportske događaje, ponekad s tradicionalnim sportovima, ponekad modernim, lokalne zanate itd. Većina njih je od lokalnog i regionalnog značaja, a vrlo malo njih je steklo nacionalnu i međunarodnu popularnost. Neki od najpoznatijih će imati više posetilaca, ali pritom gube ruralni karakter. Prema kalendaru događaja i registru, Nacionalna turistička organizacije Srbije svake godine je organizovala oko 600 događaja. Prema nezvaničnim informacijama, ovaj broj je mnogo veći, oko hiljadu (Jovanović i Delić, 2010). Neki događaji koji se organizuje u seoskim područjima imaju pravi ruralni karakter. Pravi seoski događaji u Srbiji izražavaju ruralni način života, ili su njegov deo – proslava žetve, kraj ili početak sezone sakupljanja, lov, ribolov, ispaša na visokim planinama i migracije stada, početak ili kraj sezone – proleće, leto, zima, posebno sezona pripreme ili konzumiranja tradicionalnih proizvoda – dimljeno meso, rakija, vino... Pored ove vrste događaja, srpska sela bi mogla biti samo prostor za događaje koji nisu direktno vezani za seoski život i seoske ljude, ali oni još mogu da imaju koristi od njih, privlačeći turiste, kao što su na primer umetničke kolonije. Ovi događaji takođe imaju koristi od seoskih karakteristika i tradicije koja podrazumeva otvorenost, gostoprimstvo i toplinu lokalnog stanovništva, ali ruralno stanovništvo ne učestvuje u njima, već uglavnom samo posmatra ili služi učesnike manifestacije koji su sami gosti, i njihove goste. Međutim, obe vrste događaja – seoskih i onih koji se samo se odvijaju u ruralnim područjima – mogu imati formu praznika, skupova, festivala, likovnih kolonija i sl. i doneti korist ruralnim zajednicama čiji prostor koriste, ako se promovišu i dobro organizuju u saradnji s lokalnim akterima.


195

Tim UNJP STRD imao je čast da učestvuje u otvaranju muzeja jednog od najznačajnijih arheoloških lokaliteta u Evropi, koji se nalazi u donjem Dunavu, Đerdapska klisura – Lepenski vir. On predstavlja važno i uzbudljivo arheološko nalazište iz perioda mezolita koje se sastoji od jednog velikog naselja s desetak okolnih sela čiji ostaci predstavljaju dokaz prvog ljudskog prisustva na lokalitetu iz oko 7000. g pre n.e. sa kulturom koja dostiže svoj vrhunac između 5300. g pre n. e. i 4800. g. pre n. e. Atraktivna struktura podignuta iznad lokaliteta da obezbedi njegovu zaštitu i prezentaciju u budućnosti će služiti ne samo kao centar za obrazovni i kulturni turizam već i da privuče i okolna ruralna područja sa dve dominantne kulture – kultura dunavskih ribarskih zajednica i planinska pastoralna zajednica u njenom zaleđu. Budući da je podignuta uz finansijsku pomoć Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, izvršnog partnera UNJP i uz entuzijazam i naporan rad lokalne turističke organizacije u Donjem Milanovcu, najvažnijeg lokalnog partnera UNJP, očekuje se da će ideje i dostignuća održivog turizma za program ruralnog razvoja u budućnosti biti podsticaj za korišćenje integracije multietničkih ruralnih tradicija i vrednosti donjeg Dunava, a ovo dragoceno kulturno materijalno nasleđe u korist ruralnog razvoja. UNJP STRD podržao je različite seoske događaje u pilot-regionima – čuvena „Kosidba na Rajcu” – tradicionalni praznik kojim se proslavlja zajedničko košenje travnjaka u blizini Ljiga, u Centralnoj Srbiji, „Alaske večeri”, dani ribara u Velikom Gradištu na donjem Dunavu, Sajam agrodiverziteta i ruralnog nasleđa u Dimitrovgradu i „Grožđebal”, festival grožđa i vina u Vršcu, u Južnom Banatu. Svim ovim neguje se tradicija poljoprivrede kao platforma za promociju integrisane ponude turizma i poljoprivrede u sredinama koje oblikuju mali poljoprivredni proizvođači. Godine 2011.

196


uz proslavu kosidbe na Rajcu organizovana je Međunarodna konferencija „Ruralne manifestacije kao put ka razvoju i prepoznavanju ruralnih regiona”. Ovu zanimljivu konferenciju koju je podržao UNJP STRD organizovala je NVO „Moba” iz Ljiga, jedan od njenih glavnih lokalnih partnera u Centralnoj Srbiji, uz prisustvo raznih stručnjaka, poljoprivrednika i prerađivača tradicionalne hrane i neprehrambenih poljoprivrednih proizvoda, naučnika i preduzetnika. Razgovarali su o uticaju tradicionalnih manifestacija vezanih za poljoprivredu i njihovom uticaju na razvoj turizma, lokalne proizvode i ponudu aktivnosti malog domaćinstva kao faktora razvoja ruralnog turizma, vezama između ruralnih događaja i susednih aktivnosti, kao što su lov, ribolov, sport i njihova uloga u razvoju seoskog turizma i starih rukotvorina i suvenira kao produženje ponude u turizmu. Učesnik konferencije je posle konferencije istinski uživao u seoskom ambijentu – tradicionalno takmičenje u kosidbi s učesnicima iz 10 zemalja, lokalnoj hrani na travi, predivnoj prirodi i prodajnoj izložbi lokalnih proizvoda.

Panel-diskusija na konferenciji „Ruralne manifestacije kao put ka razvoju i prepoznavanju ruralnih regiona” 2010. godine


197

FINANSIJSKA PODRŠKA RAZVOJU RURALNOG TURIZMA Podrška ruralnom turizmu u okvirima nacionalne politike ruralnog razvoja Uspešna ruralna ekonomija sa širokim mogućnostima zapošljavanja može više uticati na poljoprivredu nego što profitabilni poljoprivredni sektor može imati na ruralnu ekonomiju. Ruralna politika trebalo bi da omogući da se sredstva namenjena podršci razvoju sela usmere u perspektivne ekonomske aktivnosti, i to uz podršku lokalnoj inicijativi za koju postoje pozitivni signali s tržišta. Izbor odgovarajućih metoda podrazumeva i pravilno usmerene programe tehnološkog unapređenja, edukacije, razvoja infrastrukture, javnih službi i slično, kao i promociji i ulaganje u lokalnu privredu. Diverzifikacija treba da obuhvati ne samo poljoprivredu nego i ruralnu ekonomiju u celini. Za zemlje EU tipično je da su interes i odgovornost za politiku ruralnog razvoja rašireni na brojna ministarstva, agencije i nevladine organizacija. To je razumljivo od kada je ruralni razvoj zapravo ekonomski razvoj u određenom tipu regiona, a niz pitanja (zaposlenje, industrija, poljoprivreda, zdravlje, transport, životna sredina, socijalne službe, obrazovanje, komunikacije, finansije itd.) nije briga samo jednog ministarstva. Ruralni razvoj je samo jedna nit regionalne politike. Međutim, ako se ruralni razvoj smatra dovoljno važnim da ima posebne politike i ciljeve, onda treba da postoji nadležno ministarstvo jedino odgovorno za političku koordinaciju i rezultate. S obzirom na činjenicu da se ruralna populacija u Srbiji gotovo potpuno oslanja na poljoprivredu i šumarstvo kao bazu ruralne ekonomije, u neku je ruku logično, mada možda ne uvek i racionalno, da ova vrsta koordinacije bude postavljena u Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. To ministarstvo takođe ima ovlašćenje i odgovornost za rukovanje najvećim delom resursa za ruralni razvoj i ruralnu ekonomiju. Podrška razvoju ruralnog turizma u okvirima ruralnih domaćinstva je u tom smislu do sada bila obezbeđivana iz agrarnog budžeta, i to iz dela namenjenog podršci ruralnom razvoju. Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, („Sl. glasnik RS”, br. 41/2009) u članu 3 definiše da poljoprivredna politika i politika ruralnog razvoja Republike Srbije obuhvataju mere i aktivnosti koje preduzimaju nadležni organi, u cilju: 1. jačanja konkurentnosti poljoprivrednih proizvoda na tržištu; 2. obezbeđivanja visokokvalitetne i zdravstveno ispravne hrane; 3. obezbeđivanja podrške životnom standardu poljoprivrednika koji ne mogu svojom proizvodnjom da obezbede ekonomski opstanak na tržištu; 4. obezbeđivanja podrške ruralnom razvoju; 5. zaštite životne sredine od negativnih uticaja poljoprivredne proizvodnje.

198


Prema ovom zakonu, poljoprivredna politika i politika ruralnog razvoja Srbije sprovode se realizacijom Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije, Nacionalnog programa za poljoprivredu i Nacionalnog programa za ruralni razvoj. Nacionalni program ruralnog razvoja treba da bude usvojen za period od 7 godina i sadrži mere i druge aktivnosti, kao i očekivane rezultate, oblike, namene i obim pojedinih mera podsticaja. Za poslove pripreme i izmene Programa ruralnog razvoja, kao i za poslove programiranja, evaluacije, praćenja realizacije programa, izveštavanje, koordinaciju i sprovođenje mera tehničke pomoći ruralnom razvoju, u skladu sa zahtevima EU, odgovoran je deo ministarstva nadležan za poslove ruralnog razvoja. Prema Zakonu o ministarstvima iz 2012. godine, to je i dalje MPŠV. Mere ruralnog razvoja uvršćene su u strukturne podsticaje kojima se unapređuju konkurentnost u poljoprivredi i šumarstvu (investiranje u poljoprivredu i šumarstvo i uvođenje novih standarda u proizvodnji i prometu poljoprivrednih proizvoda), program zaštite životne sredine, očuvanje biodiverziteta i program diverzifikacije ruralne ekonomije i kvalitet života. Strukturni podsticaji se, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, mogu usmeriti ka određenoj grupaciji korisnika, kao što su poljoprivrednici koji pretežno proizvode za tržište, zadruge, jedinice lokalne samouprave, udruženja i drugi korisnici koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, preradom i plasmanom poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. Iskustva u oblasti ruralnog razvoja na srpskim prostorima su skromna. Srbija je velika sredstva usmeravala u poljoprivredu na osnovu Zelenog plana, što je neosporno doprinelo njenoj intenzifikaciji i osnažilo zemljoradnička gazdinstva, pa je time potpomognut i ruralni razvoj. U to vreme je jačala autonomnost nižih nivoa odlučivanja, pa su tako poboljšani i seoska infrastruktura, rad socijalnih i društvenih institucija i sl. Osamdesetih godina kreiran je i Program razvoja poljoprivrede i sela u brdsko-planinskim područjima, a 90-ih Program revitalizacije sela, ali su nepovoljne ekonomske prilike uslovile skromne efekte ovog programa. I pored postojećih programa namenjenih selu, Republika Srbija do 2005. godine nije imala posebnu strategiju ruralnog razvoja. Godine 2005. prve strateške okvire za razvoj sela, kao jednog od dva stuba razvoja poljoprivrede, definiše tada usvojena Strategija poljoprivrede. Međutim, Republika Srbija sistematsku podršku ruralnom razvoju počinje već 2004. godine uvođenjem sistema mera za podsticaj investicijama u podizanje konkurentnosti poljoprivredne proizvodnje, zaštitu životne sredine, očuvanje i unapređenje resursa, kao i poboljšanje uslova života na selu po ugledu na SAPARD program Evropske unije, namenjen zemljama u procesu priprema za priključenje. Finansiranje ovog programa bilo je obezbeđeno iz agranog budžeta, a za programiranje mera i sprovođenje podrške formirani su Sektor za razvoj sela i poljoprivrede i Sektor za agrarnu operativu (Đorđević-Milošević S., 2008). MPŠV je 2004. godine uvelo budžetsku liniju za podršku ruralnom razvoju, prvi put u svojoj istoriji. Ova linija trebalo je da podrži diverzifikaciju poljoprivrede i ruralne ekonomije, poveća efikasnost poljoprivredne proizvodnje, doda vrednost kroz preradu, obezbedi povoljan okvir za bolje, više održivo korišćenje raspoloživih resursa, obezbedi alternativne mogućnosti zaposlenja, razvoj novih marketinških strategija i poveća vrednost proizvoda. U tom okviru, MPŠV podržalo je različite projekte i investicije u ruralnom razvoju u 2004. i 2005. godini. Većina sredstava je izdvojena za infrastrukturu: rekonstrukciju i proširenje lokalnih


199

puteva, elektrifikaciju, vodovod i kanalizaciju. Odobrena sredstva za ove namene iznose oko 4 miliona evra za 82 opštine i lokalne zajednice. Deo sredstava je namenjen podršci diverzifikacije ruralne ekonomije kroz promociju agroeko-turizma, tradicionalne zanate i preradu. Za ovu namenu je oko 1,6 miliona evra dobilo 47 zadruga i NVO. Oko 7,4 miliona evra odobreno je mladim poljoprivrednicima za investiranje u sisteme navodnjavanja, stočni fond, staklenike, mešaonice stočne hrane, mehanizaciju, silose, opremu za pakovanje itd. Podrška ruralnom razvoju u 2006. odnosila se na povećanje održivosti primarne poljoprivredne proizvodnje u ruralnim oblastima, razvoj ruralne ekonomije i njenu diverzifikaciju, unapređenje infrastrukture i stvaranje efikasnih mehanizama za planiranje ruralnog razvoja i implementaciju. Korisnici podsticajnih sredstava su bili poljoprivrednici, odnosno fizička lica ako su nosioci registrovanih poljoprivrednih gazdinstava i ako imaju više od jedne godine poljoprivrednog iskustva i status poljoprivrednih osiguranika u trenutku podnošenja zahteva, poljoprivredne zadruge upisane u Registar poljoprivrednih gazdinstava, NVO i jedinice lokalne samouprave. Dodatno su definisane ciljne grupe poljoprivrednika: • poljoprivrednici koji nisu stariji od 40 godina u regionima s povoljnim uslovima za razvoj konkurentne intenzivne poljoprivredne proizvodnje, • poljoprivrednici koji nisu stariji od 55 godina u LFA za razvoj intenzivne poljoprivredne proizvodnje. Ciljevi podsticajnih sredstava bili su: 1. unapređenje proizvodnje/investicija na farmama: nabavka mehanizacije i stoke, rekonstrukcija objekata za smeštaj stoke, kupovina poljoprivredne opreme, zaštita od erozije i vetra, stvaranje zaštitnih zona; 2. poboljšanje lanca snabdevanja: oprema i objekti za unapređenje skladištenja proizvoda i snabdevanje, sertifikacija organske poljoprivrede, promocija i zaštita lokalnih proizvoda, podrška za preradu i marketing; 3. razvoj ruralnih oblasti: aktivnosti na očuvanju tradicije seoskih zajednica, poboljšanje životnog standarda, diverzifikacija aktivnosti koje obezbeđuju alternativne prihode poljoprivrednicima, upravljanje vodnim resursima, edukacija poljoprivrednika, osnivanje grupa proizvođača, aktivnosti u zaštiti životne sredine itd.; 4. razvoj i promocija organske proizvodnje: izgradnja objekata za aktivnosti u cilju razvoja organske proizvodnje, podrška uspostavljanju organske proizvodnje. Potencijalni primaoci su morali da pokažu sposobnost da sufinansiraju svoje projekte ruralnog razvoja/investicije kada se podrška kreće u rasponu 30–60% ukupnih investicionih troškova. Nivo podrške zavisi od toga da li se projekat realizuje u manje povoljnim područjima (LFA) ili u drugim regionima. Prvi put su LFA definisane kao „regioni s prirodnim ograničenjima (velika nadmorska visina, loš kvalitet zemljišta, obradivo zemljište na strmim padinama, poplave i sve vrste erozije), kao i zakonskim ograničenjima za razvoj intenzivne poljoprivredne proizvodnje (zaštita prirode i zaštita vodnih resursa)”. Oko 8,7 miliona evra – dodatno povećanje u odnosu na 2004. i 2005. godinu – bilo je u budžetu

200


za mere ruralnog razvoja u 2006. godini. Finansijska podrška je obezbeđena na osnovu tendera. Prijave je ocenjivala komisija sastavljena od predstavnika poljoprivrednika, medija, istraživačkih i razvojnih institucija, kao i predstavnika MPŠV. Kontrola je obezbeđena preko inspekcijskih organa, a praćenje preko odeljenja za implementaciju i pravne poslove, a evaluacija programa preko odeljenja za ruralni i poljoprivredni razvoj, koji su takođe godišnje revidirali program. Za 2007. godinu predviđena su dalja poboljšanja u formiranju objektivnog sistema bodovanja, gde je vrednovanje svake prijave zasnovano na različitim unapred definisanim kriterijumima. Nacrt programa politike ruralnog razvoja Srbije za period 2008–2013. u osnovi je predvideo čitav niz mera koje će omogućiti revitalizaciju sela i njihov kompleksan socioekonomski razvoj. U osnovi programa, bez obzira na to koji izvor finansiranja će biti za pojedine mere na raspolaganju, stoji saglasnost da Republici Srbiji u osnovi i u detaljima odgovara ruralna politika EU. U tom smislu Program politike ruralnog razvoja podrazumeva uvođenje koncepta EU politike i u nacionalne i u mere podrške ruralnom razvoju koje će se finansirati IPARD planom. Mere su, s tim u vezi, grupisane po osovinama, koje odgovaraju opštim ciljevima ove strategije i obuhvatile su sledeće podsticaje. 1. Državni podsticaji predviđeni za ispunjenje prvog cilja - unapređenje konkurentnosti, podrazumevaju sledeće mere - novčana davanja u vidu bespovratne participacije u troškovima: • ulaganja u poljoprivredna gazdinstava radi njihovog restruktuiranja i usklađivanja s međunarodnim standardima, posebno u oblasti bezbednosti hrane, ekonomičnosti i profitabilnosti, kao i unapređenja kvaliteta proizvoda; • uspostavljanja i funkcionisanja interesnog udruživanja, uključujući privredna društva čija pravila o osnivanju, uređenju i funkcionisanju propisuje ministar; • ulaganja u preradu i marketing poljoprivrednih proizvoda, proizvoda ribarstva i šumskih i drvnih proizvoda kako bi se ove delatnosti restruktuirale i uskladile s međunarodnim standardima; • aktivnosti vezanih za vertikalnu integraciju primarne proizvodnje i prerađivačke industrije i jačanja tržišne infrastructure; • ranog penzionisanja poljoprivrednika, nosilaca gazdinstava, preko 55 godina i preuzimanju gazdinstva i pri ulasku mladih farmera u poljoprivredu kao osnovno zanimanje. 2. Državni podsticaji predviđeni za ispunjenje drugog cilja – očuvanja i unapređenja životne sredine i obezbeđivanja održivog korišćenja prirodnih resursa u ruralnim oblastima, podrazumevaju sledeće mere – novčana davanja u vidu bespovratne participacije u troškovima: • investicija radi unapređenja zaštite životne sredine od zagađenja iz poljoprivrede, šumarstva i prerade njihovih proizvoda, unapređenja i očuvanja seoskih predela i unapređenja poljoprivrednog zemljišta;


201

• pripreme, izrade i implementacija strategija lokalnog ruralnog razvoja; • uvođenja organske i drugih ekološki prihvatljivih vidova poljoprivrede (integralna poljoprivreda i sl.); • očuvanja i održivog korišćenja genetičkih resursa u biljnoj i stočarskoj proizvodnji; • korišćenja planinskih pašnjaka. 3. Državni podsticaji predviđeni za ispunjenje trećeg cilja – unapređenja kvaliteta života i stimulisanja diverzifikacije ruralne ekonomije, kao i četvrtog cilja – obezbeđenja učešća lokalne zajednice u odlučivanju i lokalnih inicijativa u unapređenju konkurentnosti i kvaliteta života u ruralnim oblastima, podrazumevaju sledeće mere – novčana davanja u vidu bespovratne participacije u troškovima: • investicija u poboljšanje i razvoj infrastrukture u ruralnim područjima; • investicija u diverzifikaciju i razvoj privrednih delatnosti u ruralnim područjima; • pokretanja i sprovođenja dopunskih delatnosti na farmi i van nje u ruralnoj sredini (podrška zapošljavanju seoskog stanovništva, razvoju preduzetništva seoskog stanovništva, podrška očuvanju i ekonomskoj valorizaciji prirodne i kulturne baštine ruralnih oblasti, podrška razvoju agro- i seoskog turizma i sl.); • unapređenja profesionalne obuke, sprovođenju istraživanja, informativnih, razvojnih i edukativnih programa, promotivnih progama i kampanja, zaštite porekla, originalnosti i recepture tradicionalnih proizvoda i sl.; • rada neprofitnih nevladinih organizacijama čije su aktivnosti usmerene u unapređivanje ruralnih oblasti. Nacionalni plan ruralnog razvoja je usvojen 2011. godine. Iz ovoga se može zaključiti da je MPŠV i pored lutanja i neefikasnosti u pojedinim merama bilo na pravom putu da primeni dobre prakse iz okruženja. Nažalost, u rekonstrukciji Vlade Srbije 2011. godine ruralni razvoj je ponovo marginalizovan i usvojeni program nije primenjen, dok su sve mere ruralnog razvoja otkazane. Vođstvo MPŠV postavilo je tada pitanje svrsishodnosti pružanja podrške ruralnom razvoju iz nacionalnog poljoprivrednog budžeta i istaklo da finansiranje ruralnih mera treba naknadno obezbediti kroz EU fondove iako su kriterijumi za njihovo korišćenje jasni – 25% domaćih sredstava, 25% korisničkih. Do dana predaje ovog teksta u štampu mere podrške ruralnom razvoju još nisu bile rehabilitovane, ali je novi menadžment MPŠV, postavljen posle izbora 2012. godine, objavio da će kao deo novousvojenog poljoprivrednog budžeta za 2013. godinu ponovo biti sredstava za podršku ruralnom razvoju. Za početak 2013. predviđeno je i usvajanje Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju koji je dostavljen Skupštini krajem 2012. godine.

202


Podrška Evropske unije ruralnom razvoju u Srbiji Svi očekujemo da će svi naši ekonomski problemi biti rešeni kada Srbija postane članica EU, ali ovaj ulazak nije jednostavan i podrazumeva upravo suprotno – da se ekonomski problemi rešavaju najviše zato da bi zemlja ušla u EU. Ruralni razvoj kao jedno od najsloženijih pitanja tranzicije jedna je od oblasti u kojima proces približavanja EU zahteva posebnu pažnju. Ogromna sredstva koja zemlje kandidati i potencijalni kandidati očekuju u pretpristupnom periodu uključuju i dostupnost nacionalnih fondova – to je fizički dokaz postojanja svesti da ruralni razvoj predstavlja nacionalni prioritet. Usvajanjem Uredbe Saveta (EZ) br. 1085/2006 od 17. jula 2006. godine Evropska unija je uspostavila Instrument za pretpristupnu pomoć (IPA) kao okvir za pomoć zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima za EU, potvrđujući svoj čvrsti interes da se sve zemlje Evrope uvedu u članstvo EU. Ova uredba obuhvata pet komponenata: (A) pomoć u procesu tranzicije i izgradnje institucija; (B) podrška za prekograničnu saradnju; (C) pomoć za regionalni razvoj; (D) pomoć za razvoj ljudskih resursa; (E) pomoć za poljoprivredu i ruralni razvoj. Srbija je do dobijanja statusa zemlje kandidata, krajem 2011. godine, imala pravo samo na prve dve komponente, i to: (a) pomoć u procesu tranzicije i izgradnje kapaciteta, i (b) podrška za prekograničnu saradnju, ali sada može da koristi svih pet komponenata. Naravno, ako uspe da uspostavi i akredituje potrebne administrativne i kontrolne strukture za trošenje sredstava EU. Glavne komponente IPARD pomoći grupisane su u 3 ose. Osa 1. Unapređenje efikasnosti tržišta i implementacija standarda Zajednice Osa 2. Pripremne akcije za implementaciju agroekoloških mera i koncepta Leader Osa 3. Razvoj ruralne ekonomije. U okviru osa ponuđeno je 9 sledećih mera. U osi 1: unapređenje efikasnosti tržišta i primena standarda Zajednice 1. Ulaganja u poljoprivredna gazdinstva da se restrukturiraju i unaprede prema standardima EU. 2. Ulaganja u preradu i marketing poljoprivrednih i ribarskih proizvoda da se restrukturiraju i unaprede prema standardima EU. 3. Podrška formiranju grupa proizvođača. U osi 2: pripremne aktivnosti za implementaciju agroekoloških mera 4. Priprema za sprovođenje mera koje se odnose na životnu sredinu i selo 5. Priprema i sprovođenje lokalnih strategija ruralnog razvoja U osi 3: razvoj ruralne ekonomije 6. Poboljšanje i razvoj ruralne infrastrukture 7. Razvoj i diverzifikacija ruralnih ekonomskih aktivnosti 8. Obuka 9. Tehnička pomoć.


203

Predlog Uredbe o instrumentu za pretpristupnu pomoć (IPA II) Evropskog parlamenta i Saveta (7. 12. 2011) uveliko ukazuje na to da će Evropska unija nastaviti da pruža tehničku i finansijsku pomoć zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima da usklade svoje institucije i privredu sa standardima i politikama EU u okviru nove finansijske perspektive 2014–2020. Iako će cilj novog IPA ostati isti: oslanjanje na politiku proširenja podržavanjem zemalja kandidata i potencijalnih kandidata u njihovim pripremama za članstvo u EU, još nije jasno kakav će biti oblik nove IPA. Ipak, već je očigledno da će nastati određene promene. Neki od ključnih novih trendova koji proizlaze iz Predloga mogu se sumirati kao jačanje sektorskog pristupa, fokusirajući se na inovativne mehanizme finansiranja, pristup raznim vrstama pomoći koje više ne zavise od statusa kandidata/potencijalnog kandidata i uvođenje višegodišnjeg planiranja da se obuhvati trajanje narednog višegodišnjeg finansijskog okvira. Da bi mogla da se koriste sredstva IPARD, Srbija treba da stvori apsorpcioni kapacitet i odgovarajući fiskalni prostor. Lekcije naučene od novih članica ukazuju da su nedovoljni apsorpcioni kapaciteti potencijalnih korisnika jedan od ključnih razloga niske efikasnosti pretpristupnih programa. Pretpristupno iskustvo u mnogim zemljama pokazuje da kampanje informisanja javnosti predstavljaju važno sredstvo za stvaranje potražnje za pretpristupne fondove. Pošto su procedure prijavljivanja i zahtevi previše komplikovani za poljoprivrednike i seoske preduzetnike, potrebno je da se na terenu izgradi podrška za pripremu predloga. Koordinacija donatora u smislu pružanja podrške stvaranju takve savetodavne službe može biti od ključnog značaja, ali se oni moraju racionalno i sinhrono koristiti, koliko god je to moguće. „Grupa za koordinaciju pomoći” za poljoprivredu i ruralni razvoj formirana je da se usredsredi na razvoj odnosa s donatorima. Ovu grupu predvodi Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, kopredsedava Delegacija EU i sastoji se od oko 20 donatora koji se redovno sastaju s predstavnicima različitih sektora u okviru Ministarstva. Ovim se omogućava razmena informacija i stavova, kao i usredsređenija diskusija o tehničkim pitanjima. Dokument o proceni potreba Srbije 2011–2013. definiše niz prioriteta za poljoprivredu i ruralni razvoj. Poljoprivreda je fokusirana na potrebe da se poveća konkurentnost poljoprivrede, poboljša bezbednost hrane, i obezbedi da dobrobit životinja i zakoni o zdravlju bilja budu usklađeni s integrisanim pristupom EU bezbednosti hrane. Ruralni razvoj je usmeren na to da ruralna područja postanu više održiva kroz podsticanje diverzifikacije ruralne ekonomije, unapređenje kvaliteta života u ruralnim područjima i unapređenje agroekološkog kvaliteta životne sredine i biodiverziteta. Programom IPA 2012. u ovom sektoru je predviđeno izdvajanje od 15,6 miliona evra. Ova podrška je racionalizovana kroz pet mera u predlogu sektora čiji su ciljevi: razvijanje kapaciteta za unapređenje ustanova za preradu hrane i samim tim kvaliteta i bezbednosti mesnih i mlečnih proizvoda; razvijanje strateškog pravca za upravljanje životinjskim nusproizvodima; jačanje kontrole nad upotrebom pesticida; stalni napori da se smanji pojava besnila i klasične svinjske kuge s posledičnim potencijalom za poboljšanje kvaliteta stoke i prerađivačkih ustanova; razvijanje kapaciteta za unapređenje ruralnog i poljoprivrednog razvoja, bezbednosti hrane i zaštite potrošača u Srbiji u skladu s evropskim standardima

204


i zahtevima; obezbeđivanje kapaciteta za upravljanje ruralnim razvojem i programa mera za podršku u poljoprivredi, kao i razvojem strategije i metodologije za sprovođenje sistema identifikacije zemljišnih parcela, uključujući razvoj softvera. Poslednje četiri godine Srbija je sprovodila neophodne pripreme za korišćenje IPARD pripremom sistema upravljanja i kontrole i operativne strukture za implementaciju IPARD. Sistem upravljanja i kontrole za IPA fondove u celini nalazi se u Ministarstvu finansija od 2009. godine, dok je 2010. godine upravljanje IPARD fondovima bilo povereno tada postojećem Sektoru za ruralni razvoj koji je završio prvi nacrt IPARD plana. Uprava za agrarna plaćanja koja je trebalo da bude akreditovana kao Agencija za plaćanje IPARD osnovana je 2009. godine da bi počela primenu dve pilot-mere poput IPARD – ulaganje u poljoprivredna gazdinstva koja se bave proizvodnjom mesa i mleka (mera 101) i ulaganja u sektor prerade mleka i mesa. Sledeći korak je završen usvajanjem Nacionalnog plana ruralnog razvoja za period 2011–2013. Nakon dobijanja statusa zemlje kandidata, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je izrazilo nameru da koristi petu komponentu pretpristupnog programa Evropske unije za period 2007–2013, poznatu kao IPA instrument za pretpristupnu pomoć – IPARD. Zvaničan zahtev podnet je Evropskoj komisiji u aprilu 2012. godine. Paralelno s tim, Ministarstvo poljoprivrede u bliskoj saradnji s Ministarstvom finansija razvija sistem za upravljanje IPARD-om i istovremeno nacrt IPARD programa. Prenošenje upravljačkih ovlašćenja očekuje se do kraja 2013. godine. Prvo je planirano da implementacija IPARD programa doprinese poboljšanju ukupne konkurentnosti odabranih poljoprivrednih sektora. Poboljšanja će biti u oblasti standardizacije primarne proizvodnje i prerađivačke industrije. Ministarstvo je razvilo plan za mere koje se odnose na osu 1 sa međunarodnom pomoći, namenjenom za primenu nakon akreditacije krajem 2013. godine, dok je ostatak mera predviđen za primenu u okviru nastavka 2. faze IPARD. UNJP STRD je s timom FAO izradio niz mera koje pripadaju osama 2 i 3 IPARD, koje su već u toku 2010–2011, nakon rasprave i usaglašavanja, predate Odeljenju za ruralni razvoj. Predlog za finansijska izdvajanja sa IPARD bio je sledeći. Prioritetna osa 1: unapređenje efikasnosti tržišta i primena standarda Zajednice – Najmanje 60% ukupnog izdvajanja za Srbiju u okviru IPARD treba da se izdvoji za održivo prilagođavanje poljoprivrednog sektora i odgovarajuću implementaciju acquis communautaire. Prioritetna osa 2: pripreme za sprovođenje agroekoloških mera i lokalnih strategija ruralnog razvoja – Maksimalno 5% ukupnog izdvajanja za Srbiju u okviru IPARD treba da se izdvoji za pripremu sprovođenja agroekoloških mera i koncepcije Leader. Prioritet 3: razvoj ruralne ekonomije – Najmanje 20% ukupnog izdvajanja za Srbiju u okviru IPARD treba da se izdvoji za održivi razvoj ruralne ekonomije u ruralnim oblastima.


205

FAO prozor MDG fonda podržao je ulaganje u smeštajne kapacitete više poljoprivrednih gazdinstava u svim pilot-regionima po uzoru na IPARD.

Zanimljivo je uporediti predlog UNJP STRD sa Nacionalnim planom ruralnog razvoja, gde je MPŠV predvideo da se nacionalni budžet za ruralni razvoj deli prema sledećem: 80% za prioritetnu osu 1, 3% za prioritetnu osu 2 i 17% za prioritetnu osu 3. Nadamo se da će proces pristupanja biti ubrzan kako bi pripremljene mere IPARD ose 2 mogle da se realizuju u najkraćem mogućem roku, ali i IPARD da se stavi u punu funkciju narednih nekoliko godina da bi uskoro uključio i mere preostale dve ose. Međutim, ako se u međuvremenu ne razvije kreditno tržište kako bi se omogućilo potencijalnim klijentima da i sami učestvuju u investicijama, šansa da se iskoristi IPARD fondovi biće minimalna. Ruralno kreditno tržište pokazalo se kao glavna prepreka za ruralni razvoj u mnogim zemljama, posebno u onim koje poslednjih deset godina prolaze kroz proces pridruživanja EU.

206


IPARD mere koje imaju perspektivu da budu prve implementirane u Srbiji Nacrt prvog IPARD plana za Srbiju koji je MPŠV pripremao poslednjih godina uključuje mere koje treba da se sprovode uz podršku nacionalnog budžeta u periodu pre zvaničnog početka IPARD. Namera je da se ove mere kompletiraju primenom stečenog iskustva i da prema procedurama i kriterijumima koje važe za IPARD budu predložene za akreditacju. Prve dve predložen mere su iz ose 1: Unapredjenje efikasnosti tržista i primena standarda Komisije, dok je kao treća predviđena Mera 501: Tehnička pomoć koja će se sastojati od nekoliko usluga iz ose 3. Nacrt IPARD plana nije uključivao pilot- mere ose 2 niti druge mere ose 3 za unapređenje i razvoj ruralne infrastrukture, razvoj i diverzifikaciju aktivnosti u okviru ruralne ekonomije i obuke iako je najveći deo ovih mera razvijen tokom 2010. godine uz pomoć UNJP STRD. Za mere iz okvira ose 2 u Nacionalnom planu za ruralni razvoj 2011–2013. pominje se da su one već primenjene u određenoj meri i da stoga ne mogu biti smatrane „pilot”-merama za kofinansiranje kroz IPARD fondove, čime se opravdava njihovo izuzimanje iz IPARD plana. U programu se dalje navodi da mere ose 2 ipak treba uskladiti sa „EU zahtevima, dok se nastavlja njihova implementacija kroz državni budžet, kao pripremna aktivnost koja doprinosi izgradnji neophodnih institucionalnih kapaciteta”. U svrhu aktuelizovanja mera ose 2 i 3, UNJP STRD je u saradnji sa MPŠV u toku 2010. godine razvio niz dodatnih mera za osu 2 i 3, značajnih za razvoj ruralnog turizma, a koje bi ipak trebalo da budu uključene i u naredne IPARD planove, kao i da posluže kao osnova za unapređenje postojećih mera iz nacionalnog budžeta. Ove mere biće kasnije ukratko opisane kako bismo čitaocu dali ideju koja vrsta podrške se eventualno može očekivati za investicije u aktivnosti od najvećeg značaja za diverzifikaciju malih ruralnih gazdinstava u budućnosti. Ove mere, koje je UNJP STRD razvio za potrebe IPARD plana, kao i analiza stanja i opravdanje za njihovo uvođenje, delimično su korišćene u daljoj razradi Nacionalnog plana za ruralni razvoj 2011–2013. u delovima posvećenim agroekološkim merama i merama za diverzifikaciju. Tako su za implementaciju mera podrške iz nacionalnog budžeta, namenjenih obezbeđivanju dodatnog izvora prihoda kroz nepoljoprivredne aktivnosti na poljoprivrednim gazdinstvima i van njih, predviđene sledeće oblasti: razvoj ruralnog turizma, uz praćenje, obnavljanje i čuvanje starih zanata i veština i razvoj preduzetništva u ruralnim oblastima koje uključuju i ciljeve kao što su: 1) povećanje prihoda poljoprivrednog gazdinstva, 2) podrška razvoju turističkih kapaciteta na poljoprivrednim gazdinstvima radi širenja aktivnosti na seoski turizam, 3) podrška razvoju turističkih i rekreativnih aktivnosti, posebno dečjeg i porodičnog turizma, kroz pružaoce usluga u seoskom turizmu; 4) razvoj preduzetništva radi očuvanja starih zanata i 5) razvoj aktivnosti na polju pružanja usluga ruralnom stanovništu i turistima.


207

Mere ose 1 MPŠV je u toku asistiranog procesa planiranja svog prvog IPARD plana identifikovao kao neophodnu i moguću primenu sledećih mera iz ose 1. Mera 101: investicije u poljoprivredna gazdinstva radi rekonstrukcije i unapređenja farmi i omogućavanje dostizanja visokih standarda kvaliteta. Mera 103: investicije u proces proizvodnje i prodaju poljoprivrednih proizvoda radi restrukturisanja i unapređenja ove grane, kao i pomoć u dostizanju visokih (EU) standarda kvaliteta. Kroz ove mere predviđeno je da gazdinstva budu podržana u nameri da unaprede proizvodne alate i procese, radi dostizanja veće ekonomske efikasnosti, tržišne orijentacije i dugoročne održivosti i dostizanje standarda dobre proizvodne prakse i relevantnih EU standarda, a sve u cilju njihovog prilagođavanja tržištu i podizanja izvoznih potencijala. Podrška investicijama u poljoprivredna gazdinstva (namenjena gazdinstvima koja se bave proizvodnjom mleka, mesa, voća i povrća) po ovom planu treba da bude usresređena na gazdinstva koja imaju mogućnost da uvećaju svoju konkurentnost i održivost i da ih usmere ka primeni EU standarda. Osim toga, ovim planom se predviđa i obezbeđivanje ulaganja u prehrambenu industiju (sektori mlekarstva, prerade mesa i prerade voća i povrća), a u cilju povećanja njene efikasnosti, konkurentnosti i prilagođavanja tržištu, kao i obezbeđivanja pomoći usklađivanju sa EU standardima vezanim za bezbednost hrane i zdravlja ljudi, dobrobit životinja i zaštitu životne sredine. Podrška iz UNJP STRD iz MDG-Fonda obezbedjena je i za male investicije u skladišne i preradne kapacitete i opremu. Na slici je vakuum pakirka namenjena pakovanju ribe.

Implementacija prvog srpskog IPARD plana trebalo bi da prvo doprinese opštem povećanju konkurentnosi odabranih sektora u poljoprivredi Srbije. Unapređenja će biti podržana u sferi standardizacije primarne proizvodnje i prerađivačke industrije u skladu sa EU regulativama. Uvodjenje IPARD mera deklarisano je kao doprinos jačanju agrobiznis sektora, ali još nije jasno da li će IPARD sredstva u ovom segmentu biti dostupna malim gazdinstvima i malim prerađivačkim pogonima u okviru poljoprivrednih gazdinstava i time doprineti i razvoju ruralnog turizma, i to doprinosom čitavom lancu snabdevanja ili će samo ciljati na veće proizvođače. Sigurno je da će biti od velikog značaja zagovarati takve uslove i kriterijume koji će pogodovati i sektoru malih gazdinstava kao preovlađujućeg u Srbiji.

208


Investicije u preradne kapacitete za domaćinstva uslov su za legalizaciju proizvodnje. MDG-F fond učestvovao je u opremanju malih mlekara, kao i preradnih kapaciteta za voće i povrće.

Mere ose 2 Osa 2 IPARD obuhvata pripreme za implementaciju aktivnosti vezanih za životnu sredinu i selo. UNJP STRD je tokom svog rada na podršci razvoju ruralne politike bila fokusirana na mere podrške za očuvanje atraktivnih ruralnih pejzaža, agrodiverzitet i ekološki održivu poljoprivredu, od koje seoski turizam zavisi u velikoj meri, pa je doprineo razvijanju mera koje se odnose na agrookruženje. Preostala mera iz ove ose, koja se odnosi na pripreme za implementaciju lokalnih strategija ruralnog razvoja, iako značajna za razvoj turizma, nije razvijena u okvirima UNJP STRD. Razvoj LEADER pristupa u Srbiji je tema jednog drugog projekta koji se takođe realizuje u MPŠV, pa se očekuje da će on do kraja svog rada razviti ovu meru. UNJP STRD je uz sinergiju s ovim projektom obezbedio uspostavljanje i izgradnju kapaciteta lokalnih akcionih grupa u okviru UNDP okvira, dok je FAO kao input za njegov rad obezbedio materijale razvijene tokom sopstvene serije treninga za strateško planiranje i uspostavljanje partnerstava. Implementacija IPARD agroekoloških mera predviđena je kao izgradnja iskustva koje može pomoći u: a) dizajniranju sveobuhvatnog seta šema koji se odnosi na ključne agroekološke probleme; b) pilot-testiranje implementacije i oblika sprovođenja, kao i praćenju i uspostavljanju kontrolnih mehanizama poštujući EU zahteve i c) obezbeđivanju višegodišnje podrške poljoprivrednicima s agroekološkim obavezama.


209

Na osnovu rezultata osnovnih analiza, FAO konsultanti u okviru UNJP STRD pripremili su predlog mera za pilot- agroekološke mere. Ove mere su pripremljene praćenjem uputstva za zemlje kandidate za pripremu implementacije aktivnosti vezanih za prirodnu sredinu i selo u okviru IPARD-a i regulativa (EC) No 1085/2006 na uspostavljanju instrumenata pretpristupne pomoći (IPA) i Regulative (EC) broj 718/2007 za uvođenje regulativa (EC) 1085/2007 kojim se uspostavljaju instrumenti za pretpristupnu pomoć (IPA). Kao opšti cilj agroekoloških mera, konsultanti UNJP STRD definisali su doprinos održivom gazdovanju prirodnim resursima, kao i smanjenje negativnog uticaj poljoprivrede na životnu sredinu Srbije. Odabrane pilot- agroekološke mere za cilj imaju da doprinesu podršci tradicionalnim i održivim sistemima poljoprivrede i metodima koji doprinose očuvanju biološkog i posebno genetičkog diverziteta, kao i organskoj poljoprivredi, a zatim i da doprinesu izgradnji kapaciteta i sticanju praktičnih iskustava za implementaciju, praćenje i kontrolu agroekoloških plaćanja kako u državnoj administraciji, tako i kod poljoprivrednih savetnika, poljoprivrednika i uduženja poljoprivrednika. Mere su razvijene u skladu s Nacrtom nacionalnog agroekološkog programa (NAEP), koji je u saradnji s Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede razvio konsultantski tim organizacije „Avalon” tokom 2010. godine i koji objedinjuje 5 agroekoloških šema i ukupno 9 podšema. Predložene agroekološke šeme u NAEP nacrtu Šeme (1) Organska poljoprivreda (2) Tradicionalne rase (3) Farmerstvo visoke prirodne vrednosti (HNVF)

(4) Predeone karakteristike (5) Zaštita zemljišta i voda

Podšeme (1) podrška organskoj proizvodnji (2) očuvanje tradicionalnih rasa (3) obnova tradicionalnih ovčarskih sistema ovčarstva (planinsko pašnjarenje) (4) obnova i upravljanje nedovoljno korišćenih visokoprirodno vrednih (HNV) travnjaka (5) obnova i upravljanje previše korišćenih HNV travnjaka (6) održavanje staništa zaštićenih vrsta u obradivim delovima područija od značaja za ptice (7) održavanje tradicionalnih voćnjaka (8) plodored u svrhu zaštite zemljišta i voda (9) kontrola slivova s izraženom erozijom zemljišta

Izvor: „Agroekološki priručnik za Srbiju” (Avalon, IUCN, IEEP, Natura Balkanika)

S obziroma da regulativa 718/2007(1) zahteva da se agroekološke mere primenjuju samo na pilot-nivou, odabrane su tri pilot-agroekološke šeme: • podrška organskoj proizvodnji • podrška ugroženim autohtonim rasama • podrška HNV travnjacima.

210


Glavna svrha odabranih šema je da se stekne iskustvo u primeni različitih grupa mera odabranih tako da doprinesu ključnim agroekološkim pitanjima identifikovanim u Srbiji. Selektovane agroekološke šeme i njihove pilot-karakter Agroekološka šema Šema 1: organska proizvodnja

Pilot nivo Implementirana na pilot-podsektore – voće i povrće, žitarice (uključujući krmno bilje i travnjake) i lekovoto bilje. Organsko stočarstvo neće biti direktno podržano već može imati koristi indirektno kroz organsko krmno bilje i travnjake. Šema 2: ugrožene Implementirana na ugrožene autohtone rase. Podrška će biti obezautohtone rase beđena za rase koje imaju status ugroženih rase prema Aneksu IV regulative Komisije (EC) 1974/2006 kojom se utvrđuju detaljna pravila za primenu regulative Komisije (EC) 1698/2005 o podršci Ruralnom razvoju EAFRD. Šema 3: travnjaci Implementirana u pilot-regionima: šema će biti implementirana u zaštićenim područjima ustanovljenim prema srpskom zakonovisoke prirodne davstvu. Zaštićena područja biće odabrana po značaju travnatih vrednosti površina (pašnjaka i livada) za očuvanje biodiverziteta u regionu. Osnova za izbor bitće identifikovana HNVF područja. Agroekološke mere su najizazovnije mere pri implementaciji, kako u novim zemljama članicama, tako i u zemljama kandidatima, ali i jedne od najbitnijih u celokupnoj politici ruralnog razvoja. Ukupan budžet za AE mere procenjen je na maksimalnih 7,44 miliona evra od očekivanih 50 miliona koje IPARD izdvaja za Srbiju za 2012. i 2013. godinu. Prvi obračun, recimo, predviđa sledeća plaćanja za organsku poljoprivredu: organske žitarice – 250 EUR/ ha, organske livade – 150 EUR/ha, organsko povrće – 350 EUR/ha, organsko voće i vinogradi – 450 EUR/ha i organsko lekovito bilje (kultivisano) – 250 EUR/ha. Za podršku očuvanju autohtonih rasa planirana je potrošnja prema računici po uslovnom grlu a na osnovu Aneksa V Direktive (EC) 1974/2006 (koja detaljno utvrđuje pravila za primenu Direktive (EC) 1698/2005 o podršci ruralnom razvoju od EAFRD) za konje: nonijus – 350 EUR, domaći brdski konj – 250 EUR; magarac – 100 EUR; buša – 250 EUR; podolsko goveče – 350 EUR; bivo – 150 EUR; ovce i koze – 198 EUR; svinje – 200 EUR itd. Za poljoprivredno zemljište visoke prirodne vrednosti procenjena stopa izdvajanja je 150 EUR/ha. IPARD ne finansira ad-hoc akcije čišćenja sela, već ozbiljnije infrastrukturne zahvate za uređenje upravljanja otpadom, ali je i svaka mala akcija čišćenja, kao i sistematsko uklanjanje smeća iz ruralnih oblasti doprinos ruralnom razvoju i razvoju ruralnog turizma, te se za njih sredstva moraju potražiti iz fonda za javne radove, zaštitu životne sredine ili iz drugih nacionalnih i donatorskih izvora.


211

Mere ose 3 Jedina mera iz ove ose koju predviđa prvi nacrt IPARD plana u Srbiji je mera 501: tehnička pomoć. Trebalo bi da pokriva pružanje usluga tehničke pomoći u vidu podrške za praćenje programa, adekvatan protok informacija i publicitet, podršku studijskih programa, poseta i seminara, podršku za spoljne ekspertize, za evaluaciju programa, kao i za buduću impelmentaciju aktivnosti Nacionalne mreže za ruralni razvoj. Posmatrajući situaciju u brojnim ruralnim regionima Srbije, FAO UNJP STRD tim (Majdak i Vandić, 2010) predložio je rešenje za podršku diverzifikaciji ruralne ekonomije, uključujući i podršku izgradnji odgovarajuće osnovne infrastrukture, koja je i preduslov za razvoj turizma u ruralnim područjima. Takođe je predložena i podrška: • svim programima, objektima i obrazovnim sadržajima, • sticanju znanja i iskustava za vođenje i sprovođenje aktivnosti u oblasti seoskog turizma u poljoprivrednim domaćinstvima, • izgradnji, rekonstrukciji i opremanju smeštajnih kapaciteta u poljoprivrednim domaćinstvima, • tradicionalnim zanatima, npr. revitalizacija postojećih i otvaranje i otvaranje novih preduzetničkih inicijativa, • direktnoj prodaji, npr. opremanje prodajnih prostora u okviru domaćinstva, • opremanju/izgradnji tematskih puteva u formi šetališta, biciklističkih staza, konjaničkih staza, vodotokova itd., • prodajnim aktivnostima, posebno onim zasnovanim na kooperaciji više zainteresovanih strana. Preporučene mere i investicije treba da posluže Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (MPŠV) za nadogradnju i razvoj strateških i programskih dokumenata u delokrugu ruralnog razvoja. Ova vrsta mera je veoma popularna u državama članicama ali i u državama kandidatima. Slične mere Srbija je imala u periodu 2004–2010. u okviru nacionalne podrške ruralnom razvoju, i one su i u Srbiji izazivale veliko interesovanje. UNJP STRD je, poštujući nalaze osnovnih analiza, predložio sledeće IPARD mere ose 3 za implenentaciju u Srbiji. • Mera: unapređenje i razvoj ruralne infrastrukture – šifra mere 301 (član 12 Regulative (EC) broj 1085/2006; član 179 Regulative (EC) broj 718/2007) • Mera: diverzifikacija i razvoj ruralne ekonomije – šifra mere 302 (član 12 Regulative (EC) broj 1085/2006; član 180 Regulative (EC) broj 718/2007) • Mera: unapređenje obuke – šifra mere 303 (član 12 Regulative (EC) broj 1085/2006; član 181 Regulative (EC) broj 718/2007). Razvoj i unapređenje osnovne infrastrukture je jedan od preduslova za razvoj uravnoteženog privrednog rasta i unapređenje socioekonomskih uslova života seoskog stanovništva u Srbiji. Glavni cilj investiranja u seosku infrastrukturu je preokretanje negativnog trenda ekonomskog i društvenog/sociološkog propadanja i depopulacije. Velike regional-

212


ne razlike, kao i urbano-ruralni dispariteti jasno su uočljivi, u kvalitativnom i kvantitativnom smislu, kod postojeće lokalne infrastrukture. Mera 301 treba da obezbedi podršku investicijama čiji su cilj unapređenje i razvoj seoske infrastrukture kroz: a) rešavanje regionalnih dispariteta i povećanje privlačnosti seoskih područja za privatne i preduzetničke aktivnosti i b) obezbeđivanje uslova za razvoj ruralne ekonomije. U cilju rešavanja problema loše postojeće infrastrukture i unapređenje preduslova za razvoj seoskih područja, definisani su sledeći prioriteti: • investiranje u vodosnabdevanje, snabdevanje električnom strujom i upravljanje otpadom, • investiranje u lokalne pristupne puteve od posebne važnosti za lokalni ekonomski razvoj i • investiranje u toplane/sisteme daljinskog grejanja i sl. Kao krajnji korisnici mere 301 u početnoj fazi su predložene jedinice lokalne samouprave u opštinama sa do 20.000 stanovnika, po Popisu iz 2002. godine. Maksimalan iznos javne pomoći trebalo bi da iznosi do 100% (75% EU, 25% državni budžet) od ukupno prihvatljivih troškova za investicije, koje po prirodi ne generišu neto prihod. Ostale investicije u seosku infrastrukturu trebalo bi da budu do 50%. Ukupna plaćanje za investicije mogu se isplaćivati u jednoj ili u više tranši, a u skladu s Ugovorom potpisanim s Upravom za agrarna plaćanja. Diverzifikacija ruralnih aktivnosti definiše sektore za moguća ulaganja kao što su seoski turizam, tradicionalni zanati, direktna prodaja, prerađivački pogoni u domaćinstvu, nepoljoprivredne usluge ili objekti za korišćenje obnovljivih izvora energije. Predviđa se da podrška razvoju ovakvih aktivnosti u ruralnim oblastima doprinese obezbeđivanju novih i očuvanju već postojećih poslova i na taj način u većoj meri prevenira odlazak mladih ljudi sa sela. Ove su aktivnosti usko povezane i s lokalnim planiranjem zasnovanim na LEADER pristupu jer spuštaju nivo odlučivanja na nivo lokalne zajednice i lokalnog stanovništva kroz učestvovanje u strateškom planiranju, definisanju prioriteta i ciljeva na lokalnom nivou. Ova mera, kao deo investiranja u ruralna područja, ima za ciljeve: • povećan prihod od korisnika ruralnih usluga kroz razvoj i diverzifikaciju poljoprivrednih i nepoljoprivrednih aktivnosti; • stvaranje novih radnih mesta kroz razvoj i diverzifikaciju poljoprivrednih i nepoljoprivrednih aktivnosti; • očuvanje postojećih radnih mesta; • povećanje obima usluga seoskom stanovništvu i unapređenje njihovog kvaliteta; • diverzifikaciju nepoljoprivrednih aktivnosti; • unapređenje strukture stanovništva u ruralnim područijima. Da bi se ovi ciljevi postigli, prioritet treba da bude stavljen na investiranje otvaranja i razvoja malih i srednjih preduzeća, ruralnog turizma i zanatstva, direktnog marketinga, prerađivač-


213

kih pogona u domaćinstvima, nepoljoprivrednih usluga i obnovljivih izvora energije. Iznos javne pomoći trebalo bi da iznosi do 50% ukupnih investicija (75% EU, 25% državni budžet). Unapređenje obuke ne podrazumeva podršku kursevima, instruktažama ili obukama koje su deo uobičajnih programa ili obrazovnog sistema na srednjoškolskom ili višem nivou, osim ako nisu posebno prilagođeni kao neformalni kursevi za seosko stanovništvo ili druge zainteresovane aktere. Ova mera odnosi se na podršku neformalnim programima edukacije koji su deo posebne strategije obuka potkrepljene kritičkom procenom postojećih kapaciteta, analizom potreba za obukama i ciljevima tih obuka. Takođe podrazumeva i uspostavljanje kriterijuma za selekciju predavača/ izvođača obuke. Podržane obuke mogu da budu: • obuka u ICT • obuka i praćenje početnika u mikrobiznisu u ruralnim područjima, uključujući i obuku trenera • obuka mladih ljudi u veštinama vezanim za turizam, rekreaciju, ekološke usluge i kvalitet proizvoda • obuka u menadžmentu za poljoprivrednike koji su se opredelili za nepoljoprivredne aktivnosti. Krajnji korisnici mere 303 biće osobe angažovane u poljoprivrednom, prehrambenom i šumarskom sektoru, kao i ostali poslovni subjekti. Prema minimalno predloženoj raspodeli, ukupan naznačeni budžet za mere ose 3 procenjuje se na deset miliona evra, što je oko 20% očekivanih godišnjih IPARD sredstava za ovu namenu za Republiku Srbiju za godine 2012. i 2013. Naznačeni budžet mere u okviru ose 3 IPARD-a predložen je na osnovu pretpostavki da postoji potreba za dodatnim investiranjem u ruralna područja kroz ovaj vid mera u cilju razvijanja ruralnih oblasti. Smatralo se da će se regionalne različitosti ruralnih područja Srbije bolje iskoristiti ako se podrška ponudi u smeru diverzifikacije ruralne ekonomije, pre nego li sama podrška poljoprivredi, koja usled ekoloških i drugih uslova često ne može da obezbedi opstanak seoskog stanovništva. Na osnovu odabranih davanja u zemljama kandidatima predložena davanja za mere u okviru ose 3 u Srbiji mogu biti: Mera 301 – maksimum do 40% ukupnih izdvajanja po osi 3. Mera 302 – maksimum do 50% ukupnih izdvajanja po osi 3. Mera 303 – maksimum do 10% ukupnih izdvajanja po osi 3. Izbor IPARD mera za Srbiju koje se odnose na osu 3 izrađen je na osnovu Analize zatečenog stanja. Mere su pripremljene prateći uputstva za zemalje kandidate i regulative (EC) broj 1085/2006 i regulative (EC) broj 718/2007 o implementaciji regulative (EC) 1085/2006 .

214


Podrška ruralnom razvoju i razvoju ruralnog turizma van agrarnog budžeta Prema Master-planu ruralnog turizma, pored podrške obezbeđene kroz podršku ruralnom razvoju u okviru budžeta za poljoprivredu i u budućnosti dostupnih IPARD fondova, podrška razvoju u ovoj oblasti biće pružena i iz fondova uspostavljenih po Zakonu o budžetu Republike Srbije za finansiranje i podsticaje u turizmu i u skladu s Uredbom o uslovima i načinima raspodele i korišćenja kreditnih sredstava za podsticanje kvaliteta restorana namenjenih pojedincima i SME u sektoru turizma za relevantnu godinu. U skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi („Službeni list RS”, br. 129/07) i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni list RS”, br. 47/11), podrška će takođe biti obezbeđena i iz budžeta lokalnih samouprava.

Sredstva za resurse ruralnog turizma biće takođe obezbeđena za ostale državne institucije i ministarstva od međunarodnih donatora kao što su GTZ, Svetska banka, EBRD, i regionalnih razvojnih projekata u okviru saradnje između opština u regionu, kao i prekograničnog finansiranja. Učešće privatnog sektora u pružanju finansijske podrške programu je različito za različite tipove implementacionih programa, ali u realizaciji srednjih i velikih investicionih planova treba da učestvuju sa 50%. Ovo je naročito važno za programe razvoja aktivnosti i smeštajnih centara ako se uzme u obzir da bi njihove aktivnosti trebalo da budu atraktivan biznis i dobar potencijal za privlačenje investicija iz privatnog sektora. Mali lokalni projekti zasnovani na NVO sa različitim finansiranjem mogu takođe da daju svoj doprinos. Njihovi projekti se obično odnose na tehničku pomoć i treninge koji mogu da pomognu razvoj ruralnog turizma, unapređuju upravljanje malim gazdinstvima radi ade-


215

Prezentacija Master-plana i UNJP STRD na Sajmu turizma 2010. godine

kvatnijeg doprinosa turizmu, razvijaju lokalne usluge i zanatstvo, marketing i zapošljavanje. Organizacije koriste različite načine za svoj rad kao što su javni skupovi, seminari, radionice i nastupi u medijima. Vrlo retko su investicioni projekti i ako ih ima, odnose se na opremu objekata koje koriste lokalne zajednice. Vredno učešće takvih projekata obično je obezbeđeno kroz inicijative za promene državne politike podrške ili propisa o važnim pitanjima za lokalne zajednice. Neke NVO sposobne su da urade dokumente visokog kvaliteta koristeći sopstvenu lokalnu i nacionalnu ekspertizu i inostranu pomoć. Njihovom kombinacijom mnoga urađena dokumenta služe kao inputi za strateška dokumenta. Jedan od njih, koji su uradili lokalno udruženje „Natura Balkanika” i međunarodne organizacije IUCN i fondacije „Avalon” iz Holandije, korišćen je kao ključni input za osnovnu analizu srpskog agrookruženja i projektovanje mera ose 2 – prvog vodiča za agrookruženje realizovanog 2011. godine. Razni on-spot razvojni projekti koje su finansirale razne međunarodne organizacije, kao što su UNDP STRD, FAO stočarski projekat u Sjenici, UNDP MIR projekti u Južnoj i Jugozapadnoj Srbiji itd. spadaju u najuspešnije doprinose ruralnom razvoju. Većina tih projekata je obezbedila značajnu podršku lokalnim zajednicama i pojedincima, dajući mnogo primera dobre prakse kako male investicije, obrazovanje i kooperacija mogu da se koriste i u drugim regionima. Ipak, najbolji mogući pristup je onaj integralni koji je primenio UNJP demonstrirajući kako jedan program može istovremeno uticati na nacionalni i lokalni nivo s integralnim prilazom regionu i nadgradnjom različitih komponenata značajnih za razvoj lokalnih zajednica. UNJP STRD bio je prvi projekat koji je razvijao politički okvir dok je aktivno uključivao u proces lokalne zajednice i eksperte. Bio je spo-

216


Poseta državnog sekretara gospodina Gorana Petkovića, ambasadora Španije u Srbiji njegove ekselencije Injiga de Palasio Espanja i rezidentnog koordinatora UN njegove ekselencije Viljema Infantea standu UNJP STRD na Sajmu turizma 2010. godine

soban da demonstrira kako naučni pristup različitim procenama može pomoći identifikovanju potreba, da obezbedi inpute za oblikovanje treninga zasnovanih na stvarnoj potražnji za njima, realizuje te treninge i nastavlja nadgradnju kroz monitoring, treniranja itd. radi kreiranja strateških i akcionih planova koji vode do realizacije akcije, monitoringa tih procesa i evaluacije rezultata radi dobijanja povratnih informacija i budućih usavršavanja. Napredni integralni lokalni sistemi podrške ruralnom razvoju izgleda da mnogo više odgovaraju svrsi nego sektorski baziran pristup intervenciji na bilo kojoj skali. Za ravnomeran razvoj zaostalih ruralnih područja biće potrebna harmonična saradnja između centrale i lokalnih sistema razvoja (Nemes, 2005). Međunarodno finansirani programi s odgovornim i kompetentnim osobljem sprovodeći kvalitetne programe mogu takođe uveliko pomoći lokalnim zajednicama kroz lokalne institucije/administraciju, ali veoma mali broj lokalnih administracija u Srbiji ima prave kapacitete da radi na samoj implementaciji projekata koristeći samo novac kojim raspolaže. Građani Srbije su usvojili novi ustav 2006. koji postavlja osnovu za teritorijalnu organizaciju zemlje. Međutim, položaj lokalne samouprave još nije pravilno shvaćen u pravnom sistemu Srbije. Proces decentralizacije i dekoncentracije moći u Srbiji koncentrisao se na uspostavljanje novih nadležnosti lokalne samouprave i prenosa velikog broja nadležnosti


217

Njegova ekselencija ambasador Nemačke u Beogradu Wolfram Maas i gospođa Doris Pack, član EU parlamenta u poseti FAO partnerima, koji su prezentovali ponudu hrane u ruralnom turizmu regiona Donjeg Podunavlja u Donjomilanovačkoj luci, pred otvaranje Muzeja Lepenski vir

s državnog na lokalni nivo. Da bi bila uspešna u implementaciji projekata, lokalna administracija mora ili da uspostavi partnerstvo s ostalim akterima na lokalnom nivou ili da izgradi sopstvene kapacitete izborom i obukom dela zaposlenih da rade na kreiranju i implementaciji projekata. Institucije na lokalnom nivou trebalo bi da budu duboko povezane s lokalnom ekonomijom i društvom da bi to mogle da urade jer bez pronicljivog znanja o lokalnim okolnostima nema takve obuke koja može obezbediti kapacitete za davanje fleksibilnih, inovativnih odgovora na spoljašnje i unutrašnje izazove. Sve to je teško postići kroz konvencionalne, formalizovane institucije (Nemes, 2005). IPA Prekogranični program (IPA CBC) u delovima Srbije koji ispunjavaju uslove za korišćenje ovih sredstava predstavlja važan i redak finansijski instrument za pokretanje projekata ruralnog razvoja. Međutim, problem sa CBC jeste da su projektne prijave i procedure vrlo komplikovane a upravljanje finansijama težak teret (traže se visok iznos sopstvenog učešća i pretfinansiranje), što čini da je, osim lokalne administracije, ostalim sektorima (NVO, lokalne zajednice) praktično nemoguće da konkurišu. Razvoj prekogranične saradnje, zajednička i participativna priprema/izrada projekata, kao i proces donošenja odluka koji se deli sa susedima važna je vežba za aktere u ruralnom razvoju koliko i investicije koje se mogu napraviti korišćenjem CBC fondova. Međutim, izgleda da bez stalnih

218


prekograničnih institucija neće biti moguće osigurati dugotrajnu održivost prekograničnih inicijativa. U njihovom odsustvu i bez uključivanja drugih sektora osim javnog, koji je u ovom trenutku najuspešniji u osvajanju donacija, kooperacija može biti samo kratkoročna, uglavnom socijalno-kulturnog karaktera, pre nego postizanje socioekonomske dodatne vrednosti. Očekuje se da u budućem novom bazičnom pristupu EU prema ruralnom razvoju može da se stvori neki bolji budući okvir finansiranja inicijativa iz ruralnih prekograničnih oblasti. Stalna radna grupa za regionalni ruralni razvoj Jugoistočne Evrope je u ovom trenutku aktivna sa EC u promovisanju i razvoju ovog koncepta nadajući se da će biti u stanju da podrži kvalitetne projekte u prekograničnim ruralnim oblastima koji na najbolji mogući način mogu da doprinesu integraciji Balkanskog regiona. Nedavno završene procene i studije u nekoliko prekograničnih regiona među svim državama članicama pokazuju da su lokalne zajednice vrlo osetljive na teritorijalno zasnovan pristup i da raste entuzijazam za pokretanje konkretnih projekata radi rešavanja zajedničkih problema prekograničnih regiona.

Deliblatski trikolor pod plahom jesenjom kišom – predeo slikan stadima


219

220


ZAKLJUČAK Opstanak i rehabilitacija sitne poljoprivrede su od ključnog značaja za održivi razvoj ruralne Srbije. Ova poljoprivredna proizvodnja obezbeđuje ekološke usluge različitim ruralnim područijima Srbije i od ogromne je vrednosti za očuvanje biodiverziteta, a predstavlja i važan prostor za kreiranje novih radnih mesta i iskorenjivanje siromaštva. Seoski turizam, kao opcija za diverzifikaciju krhke ruralne ekonomije Srbije, posebno je održivi način obezbeđivanja dodatnih prihoda u malim seoskim domaćinstvima kroz dodavanje vrednosti proizvodima malih farmi, kao i kroz obezbeđivanje dodatnog zapošljavanja članova domaćinstva i bolje korišćenje raspoloživih sredstava. Ipak, sektor malih poljoprivrednih gazdinstava trebalo bi da čuva i neguje svoje specijalnosti (agrodiverzitet, tradicionalnu gastronomiju, sisteme poljoprivrede malih ulaganja i parapoljoprivredu, kao i sakupljačke prakse), visok kvalitet poljoprivrednih i nepoljoprivrednih proizvoda i njihovu tradicionalnu održivu vezu sa životnom sredinom putem aktivnosti na farmi i van farme. Ovo nije samo neophodno za održavanje proizvodnje, koja bi mogla da doprinese seoskom turizmu, već i zbog opstanka atraktivne ruralne sredine usaglašene sa svojim kulturnim nasleđem i važna je za privlačenje turista, kao i za postavljanje osnove dobrobiti ruralnih stanovnika. Razvoj sitne poljoprivrede i ruralnog razvoja je tema koje prožima različite sektore. Njihov prosperitet zavisi od partnerstva u različitim sektorima, horizontalnim i vertikalnim – u okviru lanaca vrednosti, kao i u okviru različitih nivoa javnog sektora, privrednih aktera i civilnog sektora. Najvažnija partnerstva su ona između vlasnika malih farmi i seoskog stanovništva u celini. Ova partnerstva već godinama tradicionalno donose korist ruralnim područjima. Rehabilitacija unutrašnje kohezije zajednice, stvaranja lidera, kao i kapaciteta za planiranje i delovanje u partnerstvima prvi je preduslov za održivi ruralni razvoj koji je u stanju da prihvati i neguje sitnu poljoprivredu i razvoj ruralnog turizma, kao i kulturno i prirodno nasleđe iz koga potiču ili od koga zavise. Ruralna zajednica koja je u stanju da održava proaktivnost i otvorenost zajedno sa čvrstom mrežom života sposobna je da sama napreduje ostvarujući partnerstvo s drugim zainteresovanim stranama za njihovo neposredno okruženje i korišćenje spoljašnje pomoći na najbolji mogući način. Seoskom stanovništvu se ne mora objašnjavati zašto je važno partnerstvo, oni imaju prirodno dobar smisao za to, jedino je potrebno objasniti koji bi se modeli i operacije mogli koristiti za najbolji uspeh u različitim aktivnostima. Distribucija moći, novca i hijerarhije s donošenjem odluka na svim nivoima, uključujući i međunarodne, kao i mnoštvo drugih informacija, ipak je neophodna, a uspostavljanje dobrog interaktivnog toka između lokalne ruralne zajednice i drugih zainteresovanih strana, uključujući državu treba da bude prioritet svake razvojne akcije. Saradnja s drugim naprednijim sredinama s takvim iskustvima koje su spremne za deljenje može biti prečica za postizanje sklada s onima koji su ranije počeli planirani razvoj. Da bi mogle da to urade, čuvajući svoje osnovne profesije, ruralnim zajednicama će biti potrebno celokupno lokalno dostupno znanje i iskustvo koje se nalazi u raznim lokalnim nevladinim i vladinim organizacijama, proaktivni i pozitivni pojedinci, naučnici, mladi ljudi, kao i oni koji su


221

se davno penzionisali, ostali ili se vratili iz spoljašnjeg sveta postigavši istaknute karijere. Luksuz izbegavanja nekih od njih ne predstavlja pametno rešenje. Realističan pristup analizi sopstvenih resursa – postojeće prednosti, slabosti, mogućnosti i pretnje kao i istorija aktivnosti, uspesi i neuspesi i procena potreba u sadašnjoj i budućoj stvarnosti je od suštinskog značaja za ruralne zajednice, a imperativ za male poljoprivrednike jer su oni već decenijama osuđeni na propast. Žrtvovanje sitne poljoprivrede u korist „moderne ekonomije” zbog globalizacije je već urađeno i može se desiti da preostali mali poljoprivrednici ne prežive do konačnog zaključka da je to bilo pogrešno i preokreta na akciju spašavanja. Znajući srpsku praksu u kojoj nema načina za nadogradnju ka budućem uspehu, već sve mora da počne iznova, od nule, dok se zaostaje u svim aspektima razvoja života i ekonomije, postoji potreba da seosko stanovništvo preduzme akciju da promoviše svoje potrebe, a ne da čeka da neko shvati da su u nevolji. Sva spoljna pomoć je, naravno, dobrodošla. Akcija mora odmah da počne zajedno s dugoročnim akcionim planiranjem. Cilj je da počne da se rešava jedan po jedan prioritet i da se bude spremno da se zgrabi svaka prilika koja se ponudi. Ruralnim područjima je potrebna stalna podrška da bi bili u stanju da to urade, ali pre nego što neko iz centra dođe na ovu ideju, zajednica mora da izabere grupu ljudi koji će kanalisati protok informacija. Grupa mora da raste u skladu s otkrivanjem novih mogućnosti. Trebalo bi da se pridruži drugim sličnim grupama na lokalnom i regionalnom nivou, kasnije nacionalnom, i to što je pre moguće. I zajednica treba da održava ovaj sistem efikasnim i skromnim po veličini, ali ne u pogledu aktivnosti u prikupljanja sredstva. U ovom pogledu štednja neće doneti nikakve koristi. Integracija sektora malih poljoprivrednih gazdinstava sa seoskim turizmom je samo jedan od primera kako se domaća privreda može nadograditi. Ova integracija treba da se sprovede između onog najkvalitetnijeg što jedna zajednica ima s potražnjom na tržištu. Integracija ne može biti čvrsto strukturirana, već fleksibilna, kako bi brzo usvajala promene. Nije neophodno diversifikovati svaku farmu da se dobiju sve moguće aktivnosti u regionu, već kombinovana diverzifikacija ekonomskih zanimanja raznih farmi i diverzifikacija van farme može da donese koristi/ili uštedu (koja je u vreme ekonomske krize kao i u „normalnim vremenima” takođe prihod). Istovremeno s očuvanjem lokalne agroraznolikosti, tradicionalnih proizvoda i tradicionalne kuhinje poželjno je uvesti organske i druge sertifikate i registracije koji ukazuju na bolji kvalitet ili moderne brendove i privatne oznake kvaliteta u cilju obezbeđenja dodate vrednost, kao i standarde za bezbednost hrane kako bi se poštovala stroga pravila i sofisticirana potražnja na savremenom tržištu. Istovremeno, nivo odlučivanja u državi treba da bude informisan o kritičnoj proceni posledica eventualne nametnute obaveze za uvođenjem nekih od ovih standarda da bi se eventualno na vreme pokrenuo postupak izuzimanja ili ublažavanje zahteva primene za male proizvodnje na seoskim gazdinstvima. Treba obezbediti dobra obrazloženja isto kao i što više primera dobrih praksi iz razvijenih ekonomija. Dobro je angažovati i neke spoljne eksperte , ali ne i kopirati gotova instant rešenja, već razvijati sopstvena rešenja korišćenjem najboljih praksi uz podršku lokalne ekspertize i prilagođavanje stvarnim uslovima u Srbiji.

222


Ruralna ekonomija treba da bude prilagođena raspoloživim prirodnim resursima a logika zahteva povratak velikog broja različitih aktivnosti koje ponovo povezuju ruralnu zajednica s njenom neposrednom okolinom na tradicionalan način. Iz tog razloga, lokalne zajednice treba da budu zainteresovane i da aktivno učestvuju u procesu decentralizacije. Lokalnim resursima treba da upravljaju ljudi sa lokala koliko god je to moguće, a borba za to je trebalo da počne još juče. Sva sredstva su dozvoljena, uključujući i politička. Lokalne seoske zajednice moraju da objasne najvišem nivou koji donosi odluke šta je primenljivo na njihov slučaj, a šta ne od ukupnih politika, trudeći se da ih prilagode svojim potrebama, prateći one krovnih strategije koje su već usvojene da bi se pokazalo koliko su one dobre ili ne. Brojke i praktična iskustva biće jak argument za lokalne zajednice koje pokušavaju da pridobiju pažnju nacionalnih struktura, kao i za nacionalne strukture koje se zalažu za sopstvene interese u široj međunarodnoj zajednici. Nema šanse da se završe pregovori o finansijskoj pomoći sopstvenim projekatima bez dobrog obrazloženja akcije koja treba da se sprovodi. Sticanje novih znanja je, dakle, neizbežno. Gubljenje vremena i drugih sredstava kroz neefikasno korišćenje pružene tehničke pomoći ili aktivnosti na izgradnju kapaciteta nije prihvatljivo jer predstavlja nenadoknadiv gubitak finansijskih sredstava, ali i gubitak ugleda. Razumevanje multifunkcionalnosti tradicionalnih poljoprivrednih praksi koje koriste mali farmeri je korak napred od primenjivanja dobre nasleđene prakse za obezbeđivanje osnovnih prihoda. Ponekad ovakvo shvatanje čini razliku između odluke da se ostane na selu ili da se seoski život potpuno napusti. Međutim, ovo shvatanje je važno za urbane stanovnike zbog vrednovanja ruralnog prostora i njegovog nasleđa u urbanom okviru svesti i stvaranja prostora za bolju valorizaciju ruralnih proizvoda i usluga. Veoma je važno koristiti sva raspoloživa sredstva da se ove vrednosti prenesu urbanoj populaciji – mediji, seoski događaji, lični kontakti, sve mora da odražava to razumevanje. Vapaj za čuvanje sela kao nacionalnog ponosa nije dovoljan argument u vremenima ekonomskih teškoća. Vapaj za očuvanje zdravijeg mesta za život je mnogo više od pomoći, ali to zdravo mora da bude istinito, i da nas vraća istinski kvalitetnim brendovima, kao i potrebi za naučnim i stručnim opravdanjem bilo koje izjave o izuzetnosti – jedan dobar merljivi pokazatelj u krutom i racionalnom svetu brojki može da ima vrednost nekoliko onih najdragocenijih duhovne prirode. Nacionalna ruralna politika se zasniva na raspoloživim podacima. Nema podataka, nema adekvatne politike. Neki od podataka moraju da budu statistički , i kada je taj neophodni uslov zadovoljen, bazične ideje, utisci sa terena, živa iskustva i svedočanstva su oni mali delovi koji čine razliku između uspešnih razvojnih programa na osnovu potražnje i ex catedra sterilnih rešenja. Odgovornost za uspeh razvoja je na svim akterima ruralnog razvoja i najbolje je rešenje uvek u preseku između lokalnog iskustva, stručnosti i spoljnih statističkih ili „pravih” podataka. Konsenzus o prioritetima i pristup vezan za teritoriju (vezan za oblast) jedina je osnova za planiranje koja čini strategiju dobrom za ruralna područja bez obzira na to da li se akcije finansiraju iz državnog budžeta ili EU, iz donacija ili sopstvenih sredstava. Ako svi u ruralnoj mreži života ostanu budni, proaktivni i spremni na saradnju, dok oni na visokom državnom nivou stalno sebe podsećaju da su tu da služe onima na nivou zajednice, a ne da njima vladaju, i oni u lokalnoj zajednici da moraju da preuzmu odgovornost za sopstveni razvoj, a ne da čekaju da neko drugi pokrene proces njihovog oporavka i razvoja, novca za ruralni razvoj će uvek biti dovoljno.


223

224


LITERATURA 1. 2. 3.

4. 5. 6.

7. 8. 9. 10. 11. 12.

13. 14. 15. 16.

17.

Abaza H., Bisset R., Sadler B. (2004): Environmental Impact Assessment and Strategic Environmental Assessment: Towards an Integrated Approach, UNEP Acimovic L., Beuk-Pirusic T., Sabados V. (2007): Country study Serbia, Ministry of Agrikulture, forestry and water management of the Republic of Serbia Aleksić I. (2007): Povezanost životne sredine i socijalnih aspekata održivog razvoja (siromaštvo, zdravlje i obrazovanje), Predložak za diskusiju: „Strategija održivog razvoja u Srbiji” Anđelka Mihajlov, (2006): „Sustainable development and Environment towards Euro in 95+ steps”, Angelovski D. (2010): Food safety, HACCP and GLOBALGAP TRAINING, Technical Report for FAO UNJP STRD Arsenov S. (2000): Agrarna politika, razvoj turizma i ugostiteljstva u ruralnim područjima – šansa za povećanje zaposlenosti, Razvoj sela i agrobiznisa, tematski zbornik, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd – Kopaonik, str. 196–200 Babović M., Vuković O. (2008) Žene na selu kao pomažući članovi poljoprivrednog domaćinstva: položaj, uloge i socijalna prava, UNDP, Beograd Baird E.G. (2010): Parks as a quality brand –Management and Control, Caurngorms national park Barjolle D., Klingemann A. (2006): PDO-PGI in Serbia, Mission Report, Agridea Bernardoni P. (2007): Reccomended strukture of Serbian agrikultural applied research and extension system to be financed under the STAR project, report for MAFWM Bernardoni P. (2007): Gaps and training needs, Strategy and development plan for STAR project support to applied research and extension Bogdanov N., Đorđević-Milošević, S. (2005): Multifunkcionalna poljoprivreda – koncept i institucionalni okviri, Menunarodni naučni skup: „Multifunkcionalna poljoprivreda i ruralni razvoj” (Tematski zbornik), Beograd, 8. i 9. XII Bogdanov N., Zaharijevski D., Angelkova T., Matić R., Kolev D. (2007): Social Assessment Study, Serbian Transitional Agrikulture Reform (STAR) Project, REC Srbija, Beograd Bogdanov N. (2007): Small rural households in Serbia and rural non-farm economy, UNDP Serbia, Publication Bogdanov N. (2008): Mapping of the institutions, measures and activities relevant to the rural development in Serbia, Study for UNDP Bogdanov N. (2010): Assessment of the potential contribution of rural tourism to small farming sektor and rural development in general, Sustainable tourism for rural development un joint program Bogdanov N., Volk T., Rednak Erjavec E. (2008): Analiza direktne budžetske podrške poljoprivredi i ruralnom razvoju Srbije


225

18. Bogdanov, Natalija (2007): Small Rural Households and Rural Non-Farm Economy, UNDP, Belgrade 19. Bojkovskii D., Salehar A., Kompan D. (2008): Products of rare sheep breeds in Slovenia, DAGENE – SAVE Meeting 12–14 June 2008, Kozard, Hungary 20. Bradvarevic J., Đorđević-Milosević S. (2011): Neetički način dobijanja trofeja (Lovni doping), Proceedings, International scientific meeting of hunting and hunting tourism 21. Bryden J. (2005): Rural development indicators and diversity in the European Union 22. CEEC Agripolicy net (2006): Rural employment in the context of rural development in Serbia, Project no. 513705, D12-3 Third 6-monthly report 23. CEESP (2008): Governance as key for effective and equitable protected area systems, briefing note 8, February, 08 24. CEESP (2008): Recognising and supporting indigenous & community conservation ideas and experiences from grassroots, briefing note 9, September 08 25. CenORT (2001): Definicije ekoturizma, http://www.cenort.rs/?page_id=87 26. CenORT (2001): Inicijativa organizatora putovanja za održivi razvoj turizma, Inicijativa organizatora putovanja za održivi razvoj turizma (pri Programu Ujedinjenih nacija za životnu sredinu – UNEP-DTIE), http://www.cenort.rs 27. CFS (2011): Food standards for rural tourism households offering meals, final report for FAO UNJP STRD 28. CFS (2011): Food standards for rural tourism households offering meals, training materials 29. CFS (2011): Priručnik za trening o standardima pripreme hrane u domaćinstvima koja pružaju usluge ishrane u ruralnom turizmu 30. Chaupin M-T. (2008): Wool products of the rare sheep breeds: Promotion of the breeds and added value, European Livestock Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 8th – 10th February 2008 31. Csisizar P., (2007): Food Quality Schemes and EU rules – issues related to competition, EC DG Competition, Food quality certification conference, 5 February 2007, Brussels 32. Čuvari semena (2011): Homepage, https://sites.google.com/site/cuvarisemena/home 33. Čikić J., Petrović Ž. (2010): Organska proizvodnja i poljoprivredna gazdinstva Srbije – ruralnosociološka analiza, Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu 34. Dahlstrom A. (2012): Bilogical heritage in nature conservation, Bioheritage, CBM Swedish BIodiversity Centre 35. DGAGRI (2000): Women active in rural development, Assuring the future of rural Europe, Luxeburg: Office for official publications of the European Communities 36. DGAGRI (2005): Agri-environment Measures, Overview on General Principles, Types of Measures, and Application, European Commission, Directorate General for Agrikulture and Rural Development, Unit G-4 - Evaluation of Measures applied to Agrikulture, Studies

226


37. DGAGRI (2008): Background paper to the green paper on agrikultural product quality, food quality certification schemes (FQCS), Working document 38. DGAGRI (2008): Green Paper on agrikultural product quality, http://eur-lex.europa. eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:52008DC0641:EN:NOT 39. DGAGRI (2008): Traditional specialties guaranteed, Background paper to the green paper on agrikultural product quality, traditional specialities guaranteed, Brussels 40. DGAGRI (2009): Impact assessment report for a communication on agrikultural product quality policy, Communication on agrikultural product quality policy:impact assessment report/Impact Assessment Summary 41. DGAGRI (2010): Preserving genetic resources in agrikulture, The 17 actions of the Community Programme 2006 – 2011 42. DGARI (2006): Handbook on monitoring and evaluation framework, draft guidance documents, version 3 43. DGARI (2010): Rural development in the European Union, Statistical and economic information, report 2010 44. Drovs S. (2008): Chances for Marketing in the Organic Sektor and Tourism in Montenegro Workshop “ELBARN” Kutna Hora, Czech Republic, 8. –10. February, 2008 45. Duric B., Milosevic S. (2009): Upravljanje projektima, Business start-up centre, Kragujevac 46. Džimrevska I. (2010): Organisation capacity development support and mentoring of local NGOs in local initiatives and proposal development, Technical Report for FAO UNJP STRD 47. Đekić S. (2001): Značaj komplementarnog razvoja agrara i ruralnog turizma, Prvi forum ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26.oktobar 2001, str. 55–60 48. Đorđević-Milošević S. (1999): Adapting valuable typical farming systems to environment conservation demands, Environmental Fall Session 1999, Curriculum Resource Center, Central European University Budapest 49. Đorđevič-Milošević S., Milovanović J. (2010): Module lokalna zajednica i ruralni razvoj, Faculty of applied ecology „Futura” Univerzitet Singidunum, Beograd 50. Đorđević-Milošević S. (2010): Recommendations for the development of agrikulture harmonized with the protection of the biodiversity of the Zasavica reserve, Study for Zasavica reserve 51. Đorđević-Milošević S. (2008): Detaljan izveštaj o radu Sektora za razvoj sela i poljoprivrede, rukopis 52. Đorđević-Milošević S. (2009): Horizontalna i vertikalna saradnja i donošenje odluka u ruralnom razvoju, rukopis 53. Đorđević-Milošević S. (2009): Predlog mera za podršku LAG, rukopis 54. Đorđević-Milošević S. (2009): Kadrovska pitanja i održivost ruralnog razvoja, rukopis


227

55. Đorđević-Milošević S. (2009): Projekat uspostavljanja nacionalne interaktivne mreže za podršku ruralnom razvoju, rukopis 56. Đorđević-Milošević S. (2009): Razvojni program za 2009/2010. za nacionalnu mrežu za podršku ruralnom razvoju Republike Srbije, rukopis 57. Đorđević-Milošević S. (2009): Trendovi u ruralnom razvoju Srbije kao kontekst za formiranje Ekspertske grupe za ruralni razvoj, rukopis 58. Đorđević-Milošević S. (2009): Vizija razvoja sektora za razvoj sela i poljoprivrede, „Snažna, teritorijalno specifična, ali evropski orijentisana podrška ruralnoj Srbiji”, rukopis 59. Đorđević-Milošević S. (2009): Značaj HNV koncepta za Srbiju, uključujući i njegove potencijalne veze sa ruralnim turizmom i lokalnim ekonomskim razvojem uopšte, Seminar Podrška razvoju agro-ekoloških politika i programa za Srbiju – HNVF Trening - Zavod za zaštitu prirode Srbije , Beograd, 19/20 Februar 2009. 60. Đorđević-Milošević S., Ivanov S. (2001): Održiva poljoprivreda kao faktor razvoja ruralnog turizma u oblastima zaštićene prirode, Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, str. 37–44 61. Đorđević-Milošević S., Milićev G., Tošev S. (2002): Traditional Agrikulture in Yugoslavia – Hidden Elements of Sustainability, “Promotion of the Organic Agrikulture in the Balkan Region” -Regional & Interethnic Workshop, September 1–7th, 2002; Struga, Macedonia 62. Đorđević-Milošević S., Stojanović S. (2001): Životinjski genetički resursi i izazovi održivog razvoja, Subotica 14–19. 2001. 63. Đorđević-Milošević S.(2001): Opstanak i ostanak seoskog stanovništva – primeri iz Istočne Srbije, rukopis sa predavanja na tribini u Bečeju 64. Đorđević-Milošević S.(2001): Sustainable Agriculture and Rural Development An Eastern Perspective -, readings 7th Summer School “Post-Communist Transition and European Integration Proces”, Cervia, 2–14th September 200.1 65. Đorđević-Milošević S. (2007): “A NECESSITY BUT MORE A NATURAL NEED” Regional Rural Development From The Serbian Prospective, Country statement, Agopolicy forum, Skopje 2007. 66. Đorđević-Milošević S. (2007): Assessment of Rural Areas in the South-East Border Region of Serbia, Study for GTZ, Belgrade – Sofija – Skopje 67. Đorđević-Milošević S.(2007): Poljoprivreda i životna sredina, studija za Strategiju održivog razvoja Srbije, rukopis 68. Đorđević-Milošević S. (2010): Trans-national cooperation in the SEEC, perspectives and need for action, Statement for discussion pannel on Euroregia, script 69. Đorđević-Milošević S., Ivanov S. (2012): Republika Srbija / Serbia, High nature value farming in Europe, 35 European countries-experiences and perspectives 70. Đorđević-Milošević S. (2006): Animal Genetic resources of Serbia “Fighting for sustainability of on-farm conservation”, SAVE Workshop “Rare indigenous breeds of the Balkan”, 22–24th September, Dimitrovgrad

228


71. Đorđević-Milošević S. (2003): The rural area of Topola municipality, PLA study, Project „Topola na potezu”, Topola – Belgrade 72. Đorđević-Milošević S. (2007): Rural Serbia in the early evening of the EU accession, Regional Workshop on EU Rural Development Programme 2007–2013 and its application to land consolidation, SWG Meeting, Prague 73. Đorđević-Milošević S. (2008): Agrikultural and rural development in Republic of Serbia, Monitoring the Mediterranean strategyfor sustainable development, Plan Bleu, Regional Activity Centre Sophia Antipolis 74. Đorđević-Milošević S. (2009): Assessment of rural areas Drina – Tara region, report 75. Đorđević-Milošević S. (2008): Održivi ruralni razvoj u Srbiji, Odgovornost za selo – odgovornost za budućnost nacije, njene ljudske i prirodne resurse, Evropske sveske, EMNIS 76. EC – DGAGRI (2007): Zajednička poljoprivredna politika, prevod SWG http:// www.seerural.org/publications 77. EC (2001): Communication from the Commission to the Council and the European Parliament –Biodiversity action plan for agrikulture 78. EC (2006): Employment in rural areas: closing jobs gap, Communication from the commission to the council and the European Parlament, Brussels 79. EC (2006): LEADER pristup, Kancelarija za službene publikacije Evropske Zajednice, prevod SWG http://www.seerural.org/publications 80. EC (2007): Agrikulture and environment, http://ec.europa.eu/agrikulture/envir/ index_en.htm 81. EC (2007): Less favored areas, http://ec.europa.eu/agrikulture/rurdev/lfa/index_en.htm 82. EC (2007): Politika ruralnog razvoja EU za period 2007–20013, Kancelarija za službene publikacije Evropske zajednice, prevod SWG http://www.seerural.org/ publications 83. EC (2007): Rural development policy 2007–2013 http://ec.europa.eu/agrikulture/ rurdev/index_en.htm 84. EC (2010): Impact assessment on traditional specialities guaranteed, Commission staff working paper impact assessment on traditional specialities guaranteed, Accompanying document to the Proposal for a Regulation of the European Parliament and of the Council on agrikultural product quality schemes, Brussels 85. EC (2012): A view on employment, growth and innovation in rural areas, Commission staff working document, Brussels 86. EC (2012): A view on employment, growth and innovation in rural areas, Commission staff working document, Brussels 87. EC (2013): Memo on commissions strategy to protect Europes most important widlife areas –frequent asked questions about NATURA 2000 88. EC: Certification schemes for agrikultural products and foodstuffs, Agrikultural product quality policy: impact assessment annex d, certification schemes for agrikultural products and foodstuffs (Version: 08-4-09)


229

89. EFNCP (2012): Support the farmers who maintain Europe’s pastoral landscapes – change the CAP rules on permanent pastures, http://www.efncp.org/download/ EFNCP-permanent-pasture-leaflet-English.pdf 90. ELBARN (2008): Characterisation of Ark and Rescue Centres, European Livestock Breeds Ark and Rescue Net, Work Group, Kutna Hora 8-10 February 2008 91. ELBARN (2008): Marketing strategies, European Livestock Breeds Ark and Rescue Net, Work Group, Kutna Hora 8–10 February 2008 92. Employment and social inclusion (2010) Rural Review, The magazine from the European Network for Rural Development, no. 6, http://enrd.ec.europa.eu 93. Epler Wood M. (2002): Ecotourism: Principles, practices and policies for sustainability, The cpomponents of successful ecotourism, UNEP/TIES, United nations publication 94. Erjavec E. (2009): Assessment of the Rural Development Policy in Western Balkan Countries, APF, Kolasin, Montenegro 95. ERPF Workgroup (2011): framework of the European Regional Focal Point for Animal Genetic Resources, Task force on agri-environmental measures 96. Ersado L- (2006): Rural Vulnerability in Serbia, World Bank Policy Research Working Paper 4010, Europe and Central Asia Region The World Bank 97. ETEPS AISBL (2006): Overview of existing studies preparatory economic analysis of the valueadding proceses within integrated supply chains in food and agrikulture, EC, JRC, Institute for Perspective Technological Studies, Seville 98. EUROPARC (2012): Practical, profitable, protected, A starter guide to developing sustainable tourism in protected areas, http://www.eceat.org/images/Practical,%20 profitable,%20protected%204%20MB.pdf 99. EUROPARC Federation (2010): European charter on sustainable tourism in protected areas, http://www.europarc.org/uploaded/documents/460.pdf 100. EUROPARC Federation (ed.) (2010): Following nature’s design, Promoting crossborder cooperation in nature conservation 101. European commission (2002): Commission working document on Natura 2000 102. European commission (2007) Rural Development policy 2007-2013, Aid to farmers in Less Favoured Areas (LFA), European Commission.mht 103. European commission (2007) Rural Development policy 2007–2013, Aid to farmers in Less Favoured Areas (LFA), EUROPA.mht 104. Eurostat (2010): A revised urban-rural typology, Eurostat yearbook 2010 105. FAO (2007): The state of the world’s animal genetic resources for food and agrikulture, http://www.fao.org/docrep/010/a1250e/a1250e00.htm, Rome 106. FAO (2009): Quality food products linked to geographical origin and traditions in South and Eastern Europe, Technical seminar ministry of agrikulture, forestry and water management food and agrikulture organization of United Nations, 3–4 December – Belgrade, Serbia

230


107. FAO (2009): Women and rural employment, Fighting poverty by redefining gender roles, Economic and social perspectives, Policy brief 5 108. FAO (2010): Gardens of biodiversity, Conservation of genetic resources and their use in traditional food production systems by small farmers of the Southern Caucasus, Rome 109. FAO (2010): The second report on the state of the worlds plant genetic resources for food and agrikulture, Commission on genetic resources for food and agrikulture, Rome 110. FAO (2010–2011): Women key to food security, FAO at work, Rome 111. FAO (2011): The vital role of women in agrikulture and rural development, 37th session, conference, Rome 25th June – 2nd July 2011 112. FAO (2012): Quality and origin, Quality linked to geographical origin: product, people and place, http://www.foodquality-origin.org/ 113. FAO 1998: Primary Guidelines for Development of National Farm Animal Genetic Resources Management Plans, http://www.fao.org 114. FAO 1999: The Global Strategy for the Management of Farm Animal Genetic Resources, http://www.fao.org 115. FAO/IFAD/ILO (2010): Gender dimensions of agrikultural and rural employment: Differentiated pathways out of poverty, Status, trends and gaps, Gender, Pathways out of poverty, Rural employment, Rome 116. FAO/UNESCO/ILO (1983): Training for agrikulture and rural development, FAO, Economic and social development series, Rome 117. FAO-Dimitra (2011): Communicating gender for rural development, Integrating gender in communication for development, Brussels 118. Fidancevska E. (2009): Bezbedni tradicionalni sadovi za čuvanje i prigotvuvanje i služenje na hrana, GTZ MAFP 119. Fimland E. (2011): Genetic diversity and sustainable management of animal genetic resources (AnGR), globally, European Livestock Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 8th–10th February 2008 120. FINS (2010): Market analysis of traditional and regional products and craft markets in targeted regions, Study for FAO UNJP STRD Novi Sad 121. FINS (2011): Kreiranje, proizvodnja, trening konkurentnost, marketing i, komercijalizacija proizvoda ruralnih regiona Srbije, materijal za treninge u 4 pilo- regiona 122. FINS (2011): Needs assessment of agrikulture and non-agrikulture producer groups in UNJP pilot regions, related to selected products from 2010, Study for FAO UNJP STRD Novi Sad 123. Fisher Boel M. (2007): Opening speech: Quality is the (present and) future for European agrikulture, Food quality certification conference, 5 February 2007, Brussels


231

124. Fritzsch J., Wegner S., Buchenrieder, Curtiss J., Gomeze y Paloma S.(2010): Economic prospect fir semi-subsistence farm households in EU new member states, JRC Scientific and technical reports 125. Fusco Girard L, Nijkamp P. (2009): Kultural tourism and Sustainable local development, Narrow escapes: pathways to sustainable local kultural tourism, Ashgate, Free University, Amsterdam, The Netherlands 126. Gefu J. (2009): Big farms or small farms, DAD-Net comments to Big farms or small farms, Future Agrikultures Consortium (IDS) e-debate 127. Georgoudis A, Rosati A., Mosconi C. (Eds.) (2005): Animal production and natural resources utilisation in the Mediterranean mountain areas, EAAP publication No. 115, 2005, Ioannina, Greece 128. Government of Serbia (2007): Regional development strategy of Republic of Serbia 2007–2012. 129. Group of authors (1997): Održivi turizam u zaštićenim oblastima, Agencija Koda, Green limes 130. Group of authors (2002): Sustainable tourism, Sustainability principles, practice and policy, Republic of Serbia, Ministry for natural resources and environmental protection, Ministry for trade, tourism and services 131. Group of authors (2006): Study on employment in rural areas, Final deliverable, SAC commissioned by DGAGRI, Unit F 3.Consistency of rural development, Brussels 132. Group of authors (2006): The relationship between the CAP and biodiversity, Outcome of an international seminar in Warsav, Polan, 7th to 8th December, 2006. 133. Group of authors (2007): Conference Conclusions, Food quality certification conference, 5 February 2007, Brussels 134. Group of authors (2007): National sustainable development strategy, Belgrade 135. Group of authors (2008): Approaches to rural typology in the European Union, JRC Scientific and technical reports, 136. Group of authors (2009): Minimum food hygiene and food safety conditions for small producers; How the small producer can continue to work and prosperwithin the rules of the European Union, WWF-DCP Romania, Fundaţia ADEPT and Milvus Group, in cooperation with the National Sanitary Veterinary & Food Safety Authority and with the support of the European Commission Representation in Romania 137. Group of authors (2012) Practical, profitable, protected A starter guide to developing sustainable tourism in protected areas, EUROPARC Consulting and ECEATProjects, http://www.eceat.org/images/Practical,%20profitable,%20protected%20 4%20MB.pdf 138. Group of authors (2012): Facilitating an area-based development approach in rural regions in the Western Balkan, JRC Scientific and policy reports, Seville 139. Grunenfelder H-P, Broxham E., Kugler W., Zimmermann A., Schneider-Jacoby M. (2008): The European Livestock Breeds Ark and Rescue Net (ELBARN) and

232


140.

141.

142. 143. 144. 145. 146. 147. 148. 149.

150. 151.

152.

153. 154.

Marketing Strategies for Rare Breeds, A project overview and results on marketing, European Livestock Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 8t –10th February 2008. Grupa autora (2007): Plan razvoja turizma na Staroj planini sa predinvesticionom studijom i fizičko-tehničkim karakteristikama skijališta, Finalni izveštaj, Horwath HTL Zagreb Grupa autora (2008): Analiza direktne budžetske podrške poljoprivredi i ruralnom razvoju Srbije, http://www.inkluzija.gov.rs/wp-content/uploads/2009/10/Analizadirektne-podrske-poljoprivredi-i-ruralnom-razvoju.pdf Grupa autora (2010): Strategija ruralnog razvoja opštine Knjaževac, 2010–2020, Agencija za razvoj Opštine Knjaževac Grupa autora. (2006): Poljoprivreda i ruralni razvoj Srbije u tranzicionom periodu, monografija, DAES i Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu Grupa stejkholdera Centralna Srbija (2011): Strategija ruralnog razvoja grupe Basta Srbije (2011–2015), nacrt Grupa stejkholdera Banat na Dunavu(2011): Strategija ruralnog razvoja grupe Banatska oaza (2011–2015), nacrt Grupa stejkholdera Donje Podunavlje(2011): Strategija ruralnog razvoja grupe Ruralni duh Dunava (2011–2015), nacrt Grupa stekholdera Banat (2011): Strategija ruralnog razvoja grupe Blago Istočne Srbije (2011–2015), nacrt Gugić G. (2008): An in-situ model for the preservation of the indigenous breeds in Lonjsko Polje Nature Park, Lonjsko Polje Nature Park Public Service Haas G. (2011): Stanje i okvir agrobiodiverziteta useva u EU – zaključak i perspektive za Srbiju, Organska proizvodnja i biodiverzitet, I otvoreni dani biodiverziteta Pančevo, 29. jun 2011. godine, Zbornik referata, Instutut „Tamiš” Pančevo Hajas P/ (2008): Use of rare plants and breeds for genuine food in rural tourism: The European scenario, SAVE-DAGENE Assembly, 12–13. June 2008, Kozard, Hungary Hamm U., Gronefeld f., Halpin (2002): Analysis of the European market for organic food, Organic marketing initiatives and rural development, volume 1, Scool of management and business, Aberystwyth Handan Giray F. (2007): Types of schemes operating in the EU – overlap or synergy? EC DG Joint Research Centre-IPTS, Food quality certification conference, 5 February 2007, Brussels Hardi P., Zdan T. (1997): Sustainable development principles in practice, International institute for sustainable development Hawkins D (2006): A Rural Destination Management Strategy to Develop Agrotourism in the Stara Planina Nature Park and Local Villages, In Situ AgroBiodiversity Conservation Project Republic of Serbia Ministry of Agrikulture, Forestry and Water Management


233

155. Hunting association „Jovan Šerbanović” (2011, 2012): Proceedings, International scientific meeting of hunting, biodiversity and hunting tourism, Žagubica 156. ICLEI – Local Governments for Sustainability (2010): Deset zlatnih pravila održivog turiste, www.iclei.org/europe/tourism 157. IFAD (2003): Indigenous people and sustainable development, Roundtable discussion paper for the Twenty-Fifth Anniversary Session of IFADs Governing Council 158. IFAD (2011): Indigenous peoples, valuing, respecting and supporting diversity, http://www.ifad.org/english/indigenous/index.htm 159. IFAD (2011): Learning by working together, Microprojects financed through the Indigenous Peoples Assistance Facility (IPAF) 160. IFAD (2011): Smallholders can feed the world, Enabling poor rural people to overcome poverty 161. Ilik B. (2010): Organisation capacity development training on project management and fund rising, Technical Report for FAO UNJP STRD 162. Ingrassia A., Manzella D., Martyniuk E. (2005):The legal framework for the management of animal genetic resources, FAO Legislative study, Rome 163. International Conference on Responsible Tourism in Destinations (2002) The Cape Town Declaration, Cape Town http://www.responsibletourismpartnership.org/ CapeTown.html 164. International Workshop for CEE Countries Tourism in Mountan Areas and the Convention on Biological Diversity (2002): Babia gora declaration on sustainable tourism development in mountain areas, Sucha Beskidzka, Biosphere Reserve Babia Gora National Park, http://www.cenia.cz/web/www/web-pub2.nsf/$pid/ MZPMSFHXLDSX/$FILE/tur_turism_declar.pdf 165. InWEnt (2007): Regional Marketing: Branding of Products and Regions, Training materials 166. Inwent (2009): Elaboration of regional development concepts/local development strategies with the LEADER Approach, Documentation of an International Seminar Leipzi –Zschortau, June 15–20, 2009, Inwent, Rackwitz 167. IUCN (2002): Sustainable livelihoods and co-management of natural resources, Policy matters, IUCN Commission on environment, economics and social policy, issue 10, July 2002. 168. IUCN (2004): History, kulture and conservation, IUCN Commission on environment, economics and social policy, issue 13, November 2004. 169. IUCN (2007): Conservation and human rights, Policy matters, IUCN Commission on environment, economics and social policy, issue 15, July 2007. 170. IUCN/CEESP (2010): Bio-kultural diversity conserved by indigenous peoples & local communities-Companion document to IUCN/CEESP Briefing Note No. 10, 2010, http://www.iccaforum.org/images/stories/Database/ea%20icca%20english.pdf

234


171. Ivankovic, A. (2008): Autochthonous breeds and marketing of their food products in Croatia, Department of animal breeding and technology, Faculty of Agrikulture, Zagreb 172. Ivanković A., Grgić Z., Janječić, Z., Luković, Z., Caput, P. (2008): Rural gastronomic offers in function preservations of rare breeds, Use of rare breeds and plants for genuine food in rural tourism, DAGENE/SAVE Conference, Hungary, Kozard, 12-14.06.2008. 173. Ivanov S. (2008): Marketing activities as a part of agrobiodiversity conservation efforts in the Stara Planina Mt. area, European Livestock Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 8th – 10th February 2008. 174. Ivkov A., Stamenković I. (2008): Etno-gastronomska ponuda u animaciji turista, Zbornik radova departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo, br. 7, str. 74–84, Novi Sad 175. Jankovic V (2007): Turizam, Faktori rizika po životnu sredinu, separat 176. Jovanovic V., Delic U. (2010): Karakteristike manifestacija i njihov uticaj narazvoj turizma u Srbiji, separat 177. Jenkins M., Williamson D. (2002): Effectiveness of biodiversity conservation, Biodiversity and the Ecosystem Approach in Agrikulture, Forestry and Fisheries, Satellite event on the occasion of the Ninth Regular Session of the Commission on Genetic Resources for Food and Agrikulture, Rome 12–13 October 2002, Proceedings 178. Jovanović V. (2012): Child and Youth Educational Tourism in Rural Areas, NTOS and UNICEF with UNJP STRD 179. Keenleyside C., Đorđević-Milošević S., Hart K., Ivanov S., Redman M., Vidojevic D. (2010): Developing a national agri-environment programme for Serbia, IUCN Gland Switzerland 180. KFS (2011): Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja, Gastromag, Kulinarska federacija Srbije, jun–jul 2011, Beograd 181. Komen T (2006): Integrisani ruralni turizam, Uvođenje turizma sa malim uticajem u privredno tkivo ruralnih zajednica, Priručnik za praktičare koji rade na uvođenju strategija socioekonomskog unapređenja u ruralne zajednice, prva verzija, Institut za integrisani ruralni turizam • www.integratedtourism.com 182. Kovačić D. (2005): Izravna prodaja seljačkih proizvoda, Agrarno savjetovanje d.o.o. Zagreb 183. Koohafkan P. (2002): Globally important ingenious agrikultural heritage systems responsible technical division, Biodiversity and the Ecosystem Approach in Agrikulture, Forestry and Fisheries, Satellite event on the occasion of the Ninth Regular Session of the Commission on Genetic Resources for Food and Agrikulture, Rome 12–13 October 2002, Proceedings 184. Krappitz U. (2009): Elaboration of Regional Development Concepts/Local evelopment Strategies with the LEADER Approach, Documentation of an International Seminar Leipzig – Zschortau, June 15–20, 2009


235

185. Kremić S. (2011): Materials for facilitating of Rural Development Council (NaRDeC), report 186. Krstic g., Jovic D., Babovic M., Vukovic D., Ilic M. (2010): Progress of the realization of millennium development goals in the Republic of Serbia, UNDP Serbia 187. KUD „Deli Jovan” (2011): Old handcraft – Incentive to marketing of products and services, final report for FAO UNJP STRD 188. Kume K. (2008): Building up Ark and Rescues Centres in Albania – a need for Action, European Livestock Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 8th–10th February 2008. 189. Kume K., Papa L., Beka I. (2008): The challenges of sustainable agro tourism. Biodiversity and Rare breeds as important factors Albanian experience, DAGENE – SAVE Meeting 12–14 June 2008, Kozard, Hungary 190. Kyprianou M. (2007): Food quality, health and safety – clarifying the concepts, , Food quality certification conference, 5 February 2007, Brussels 191. Lazić B. i sar. (2006): Moj salaš, Priručnik za razvoj poljoprivrede i sela, Zelena mreža Vojvodine 192. Lazić B. (2010): Organska poljoprivreda – zalog za budućnost, Organic news, br. 01, novembar 2010, Serbia organica 193. Lazić B. (2011): Međuzavisnost organske poljoprivrede i biodiverziteta, Organska proizvodnja i biodiverzitet, i otvoreni dani biodiverziteta Pančevo, 29. jun 2011. godine, Zbornik referata, Instutut „Tamiš” Pančevo 194. Linnell J. (2009): Hunting for sustainability-research in the wider meaning of hunting, http://fp7hunt.net 195. Lomardi G.G. (2005): Matrica vrednosti, Novi binarni model ekonomskih i kulturnih vrednosti, SKD Prosvjeta, Zagreb 196. Lorist (2012): Španiji četiri milijarde evra od lova, uhttp://www.lorist.co.rs/ 197. Majdak T (2011): The Analysis of the current situation in the rural development support sektor in Serbia draft Call for IPARD like measures of Axis 2 & 3 within the FAO’s grant agreement, UNJP STRD 198. Majdak T. (2012): Coaching (training) for the staff of the Serbian Paying Agency for procesing grant applications under the Call for IPARD like measures of axis 2 & 3 within FAO’s grant window, Technical Report for FAO UNJP STRD, Zagreb 199. Majdak T. (2012): The analysis of the current situation in the rural development support sektor in Serbia and drafting the Call for IPARD like measures of Axis 2 & 3 within the FAO’s grant agreement, Technical Report for FAO UNJP STRD, Zagreb 200. Majdak T. (2012): The Analysis of the current situation in the rural development support sektor in Serbia, Study for FAO UNJP STRD, Zagreb 201. Majdak T., Vandić V. (2010): Baseline analysis –rural economy diversification with emphasize on rural tourism, requirements for FAO UNJP STRD, Study 202. Majdak T., Vandić V. (2010): Conducting assessment and preparing detailed

236


203. 204. 205. 206. 207. 208. 209. 210.

211. 212.

213.

214. 215. 216. 217. 218. 219.

description of: Axis 3 measures related to rural economy diversification with emphasize on rural tourism in rural areas in accordance with IPARD requirements for FAO UNJP STRD, Tehcnical report, Majdak T., Vandić V. (2010): Measures related to rural economy diversification with emphasize on rural tourism (axis 3) for FAO UNJP STRD Malesevic K, Irsko iskustvo ruralnog razvoja – moguće pouke za Srbiju, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd Malešević K. (2001): Moguću uzroci depopulacije u AP Vojvodini, TM, br. 1–4, str. 157–180, Niš Malešević K. (2001): O Balkanu, balkanskom selu i ruralnom razvoju, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd Malešević K. (2003): O starima na našem selu danas, Razvoj i strukturne promene agrarne privrede i ruralnih oblasti, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd Malešević K. (2004): Kuda ide naše selo? Ogledi iz ruralne sociologije, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd Malešević K. Ruralni razvoj i budućnost ruralnih zajednica, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, rukopis Marcis M., Karlson K-R., Dauer M. (2008): Priručnik o LEADER pristupu, ICDT aktivnosti obuke trenera na Zapadnom Balkanu, Rural Workshop Foundation, Ećek, Mađarska, septembra 2008. godine Marcyin O., Đorđević-MiloševićS., Ivanov S. (2007): Smernice za razvoj održive poljoprivrede na području Stare Planine, Republika Srbija. REC Srbija, Beograd Marczin O., Đorđević-Milošević S., Ivanov S. (2006): Directions for Developing Sustainable Agrikulture in Serbian Municipalitiesof West Stara Planina, REC Szentendre, Hungary Marić R. (2001): Turistička delatnost - bitan faktor prosperitetnog razvoja ruralnih oblasti, Prvi forum ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodnomatematički fakultet/Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, str. 27–32 Matilainen, A.& Keskinarkaus, S. (eds.) (2010): The Social Sustainability of Hunting Tourism in Northern Europe. Helsinki: University of Helsinki, Ruralia Institute. Marušić-Lisac A. (2012): Training materials fo training on regional branding, FAO UNJP STRD, Belgrade Mastilović J. (2011): Targeted trainings on food standards for small on-farm handcraft meat and fruits & vegetable procesing, Final report for FAO UNJP STRD Mastilović J. (2011): Training materials for targeted trainings on food standards for small on-farm handcraft meat and fruits & vegetable procesing Mattas K., Tsakiridoue (2007): Impact of Food Quality Schemes on rural development – methodological needs MERD (2008): Strategy for development of competitive and inovative small


237

220. 221. 222.

223. 224.

225. 226. 227.

228. 229. 230. 231.

232. 233. 234. 235. 236.

238

and medium-sized enterprises 2008–2013, broshure financed by the EU project Technical support to enterprise policy and innovation project, Belgrade Miladinović Marko (2008): Itraživanje UNDP-a, Grcanje malih gazdinstava, Biznis & Finansije, Beograd Milenkovic D. (2007): Pristupanje zemalja Centralne i Jugoistočne Evrope svetskoj trgovinskoj organizaciji – pouke za Srbiju, Anali ekonomskog fakulteta u Subotici Milošević S., Đorđević-Milošević S. (2007): Partner organisation/stakeholder analysis for regional rural development and regional management in Serbia, Study for Inwent Milovanovic J. (2010): Mission reports 1–3, FAO, UNJP STRD Milovanovic J. (2010): Organizational capacity development needs of rural stakeholders in pilot regions, Banat on Danube, Lower Danube, East Serbia, Central Serbia, report, FAO, UNJP STRD Milutinovic S. (2006): Lokalni održivi razvoj, Izazovi planiranja razvoja u gradovima u opštinama Srbije, Stalna konferencija gradova i opština, Beograd Moba (2010): Plodovi srpske magaze, projektni predlog za FAO prozor konkursa UNJP STRD Moba (2012): Predlog programa – Standardizacija kvaliteta, unapređenje i dokumentovanje dobre higijenske prakse u proizvodnji najvažnijih prehrambenih proizvoda i pića seoskih gazdinstava u opštini, rukopis Moba (2011): Fruits of Serbian magaza, Final project report, FAO, UNJP STRD MPŠV (2010): Pravilnik o određivanju područja sa otežanim uslovima rada u poljoprivredi, „Službeni glasnik RS”, br. 3/2010, 6/2010 i 13/2010. Nemes G (2005): Integrated rural development, The concept and its operation, Institute of economics, Hungarian Academz of sciences, discussion papers, Budapest Nienhoff H-J. (2007): Qualität und Sicherheit – focus on control throughout the supply chain, QS Qualität & Sicherheit, Food quality certification conference, 5 February 2007, Brussels NTOS (2009): Village tourism of Serbia, National tourist Organisation of Serbia, Belgrade Njegovan Z., Bošković O. (2007): Institution building and strategic planning for the sustainable local development in the Republic of Serbia, Economic institute, Belgrade OECD (2012) Food and the Tourism Experience, The OECD-Korea workshop, OECD Studies on Tourism, OECD Publishing Oppermann R., Beaufoy G., Jones G. (Eds.) (2012) : Republika Srbija/Serbia, High nature value farming in Europe, 35 European countries-experiences and perspectives Pajić L. (2001): Konvergencija ekologije, poljoprivrede i turizma – osnova održivog razvoja Srbije, Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, str. 129–134


237. Papeš-Mokos B. (1995), Sakupljanje i čuvanje sjemena, Obnova tradicijskoga obiteljskog gospodarstva, Hrvatski centar Znanje za okolilš, Zagreb 238. Parks & benefits (2007): Guide to sustainable tourism in protected areas, Ways to sustainable management, Socio-economic benefits of conserving nature 239. Parviz Koohafkan P. (2002): Globally important ingenious agrikultural heritage systems Biodiversity and the Ecosystem Approach in Agrikulture, Forestry and Fisheries, Satellite event on the occasion of the Ninth Regular Session of the Commission on Genetic Resources for Food and Agrikulture, Rome 12–13 October 2002, Proceedings 240. Pesic R. (2007): Ekonomska aktivnost i stanje živote sredine u Srbiji, Strategija održivog razvoja Srbije, skripta 241. Pešič R. (2007): Economic activity and the status of the environment in Serbia, Serbian strategy of sustainable development 242. Popesku J. (2012): Ključna pitanja razvoja ruralnog turizma, CenORT, http://www. cenort.rs/?page_id=78 243. Popović V., Nikolić M. (2005): Održivi razvoj planinskih područja Srbije u svetlu novijih iskustava ruralnog razvoja Evropske unije, IAUS, Beograd 244. Popović V., Radmanović D, Simonović V.(2005): Starosna struktura stanovništva i politika ruralnog razvoja, rukopis 245. Pravilnik o kvalitetu jaja i proizvoda od jaja, (“Sl. list SFRJ”, br. 55/89 i “Sl. list SCG”, br. 56/2003 - dr. pravilnik i 4/2004 - dr. pravilnik) 246. Pravilnik o kvalitetu meda i drugih pčelinjih proizvoda i metodama za kontrolu kvaliteta meda i drugih pčelinjih proizvoda („Sl. list SFRJ”, br. 4/85 i 7/92 i „Sl. list SCG”, br. 45/2003 - dr. pravilnik i 4/2004 - dr. pravilnik) 247. Pravilnik o kvalitetu zaklanih svinja i kategorizaciji svinjskog mesa, („Sl. list SFRJ”, br. 2/85, 12/85 i 24/86) 248. Prentovic R. (2008): Korelacija Lovnog i ruralnog turizma u Vojvodini, Zbornik radova departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo, br. 7, str. 110–122, Novi Sad 249. PRSP tim Vlade RS: (2011): Prvi nacionalni izveštaj o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva u Republici Srbiji za period 2008–2010. godine, http://www. inkluzija.gov.rs/?page_id=2171 250. Quassola M (2008): Some considerations of Marketing Opportunities for Ark and Rescue Products, European Livestock Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 8th–10th February 2008. 251. Radmanovic D. (2000): Ruralni razvoj i politika regionalnog razvoja. Razvoj sela i agrobiznisa, tematski zbornik, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd – Kopaonik, str. 196–200 252. Rahman G. (1997): Contribution of rural tourism to the market for livestock products in LFAs in Germany,Livestock systems in European rural development,An international conference held at the Xenia Palace Hotel, Nafplio, Greece. 23rd–25th January 1997.


239

253. Ratinger T., Hubertus Gay S. (2006): The Diversity of the Rural Development Priorities in Europe, JRC-IPTS, European Commission (Seville, Spain), IAMO Forum 29 Jun, 2006. 254. Rio Declaration on Environment and Development, The United Nations Conference on Environment and Development, Rio de Janeiro from 3 to 14 June 1992, United Nations publication, Sales No. E.73.II.A.14 and corrigendum 255. Rollinger L. (2012): Local capacity building for rural development aimed at promoting tourism, UNDP for UNJP MDG-F, STRD, Belgrade 256. Rosati A. (2008): European Livestock Breeds Ark and Rescue, European Livestock Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 8th–10th February 2008. 257. Rosić I. (2001): Turizam i razvoj nerazvijenih područja Srbije, Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26.oktobar 2001, str. 1–14 258. SAVE (2007): Proceedings, International Conference at the occasion of EAD 2007: “Use it or lose it - Conservation of livestock breeds in Europe” 29 September 2007 at Guastalla, Italy; Town Hall, 9:00 – 12:30 a. m. 259. Schippmann U., Cunningham A. B., Leaman D.J.: (2002) :impact of cultivation and gathering of medicinal plants on biodiversity: global trends and issues, Biodiversity and the Ecosystem Approach in Agrikulture, Forestry and Fisheries, Satellite event on the occasion of the Ninth Regular Session of the Commission on Genetic Resources for Food and Agrikulture, Rome 12–13 October 2002, Proceedings 260. Settle W. (2002): Case study no. 11 Ecosystem management in agrikulture: principles and application of the ecosystem approach, Biodiversity and the Ecosystem Approach in Agrikulture, Forestry and Fisheries, Satellite event on the occasion of the Ninth Regular Session of the Commission on Genetic Resources for Food and Agrikulture, Rome 12–13 October 2002, Proceedings 261. Skąpski K, Gerber P. (2004): Serbia Danube river enterprise pollution reduction project, FAO consultant report, script 262. SKGO Iner-committe group (2005): The Strategy for Local Sustainable Development, The Standing Conference of Towns and Municipalities, Program for environmental protection and sustainable development in Serbian towns and municipalities, 2004–2006 263. Social inclusion and poverty reduction team (2012): Study on Options for the Establishment of the Social Inclusion Fund in the Republic of Serbia, Belgrade 264. SRDPP (2007): Gender and other cross-cutting issues, Plan of actions for gender mainstreaming and minority inclusion in rural development programming, Support to a Rural Development Programming and Payment System in the Republic of Serbia 265. SRDPP (2007): Overview of the existing agrikultural extension service and agrikultural vocational training in Serbia 266. SRDPPS Project (2007): Current situation and development of agrikulture and rural areas in Serbia, European Union Project: EuropeAid/119156/D/SV/YU “Support to a Rural Development Programming and Payment System”

240


267. SRDPPS Project (2007): Regional dimension of rural areas in Serbia, European Union Project: EuropeAid/119156/D/SV/YU “Support to a Rural Development Programming and Payment System” 268. Stamenkovic S., Tovic J. (2010): Unapređenje bezbednosti za upotrebu i obeležavanje tradicionalnih suhomesnatih proizvoda koji dolaze sa farmi, mikro i malih preduzeća ka standardima EU iskustvo Republike Slovačke, rukopis, Finansirali Slovakaid i Pontis Fondacija 269. Statistical office of Republic of Serbia (2006): Municipalities of Serbia 2005, Belgrade 270. Stefanova V., Ivanov S. (2010): Agri-environmental Situation Analysis of Republic of Serbia for FAO UNJP STRD, Study 271. Stefanova V., Ivanov S. (2010): Measures related to agroecology (axis 2) for FAO UNJP STRD 272. Stefanova V., Ivanov S. (2010): Technical report and measure fishes for axis 2, FAO UNJP STRD 273. Stefanova V., Kazakova Y. (2011): High Nature Value Farming in South-Eastern Europe: Policy Opportunities and Challenges in the EU Accession, http://www. efncp.org/download/SEE_report_2011.pdf 274. Stevens S. (2010): Implementing the UN Declaration on the rights of indigenous peoples and international human rights law through the recogniton of ICCAs, Policy matters 17 275. Stiinglhamber. (2007): Implications for imports from third countries, COLEACP/ PIP, Food quality certification conference, 5 February 2007, Brussels 276. Stojanovic S (2010): ERFP Country report 2010 – 2011 for Serbia. European Regional Focal Point for Animal Genetic Resources (ERFP), 21st April 2011 277. Stojanovic S, (2008): Use of Farm Animal Genetic Resources in Serbia in Rural Tourism, Use of rare breeds and plants for genuine food in rural tourism, DAGENE/ SAVE Conference, Hungary, Kozard, 12–14. 06. 2008. 278. Stojanović S., Đorđević-Milošević S. (2001): First report on the state of animal genetic resources in Federal Republic of Yugoslavia, Federal department for plant and animal genetic resources 279. Stolze M., Moschitz H., Schneider M., Heeb M. (2005): Needs assessment for information and communication capacity building in the national agrikulture research systems with particular emphasis on ecological and organic agrikultural production in Bulgaria, Serbia and Kosovo, Final report, Forschungsinstitut für biologischen Landbau (FiBL) 280. Suni J (2009): Jačanje ruralnog socijalnog kapitala i mreža, UNDP, Beograd 281. Svetska konferencija o održivom turizmu (1995): Povelja o održivom turizmu, http://www.cenort.rs/?page_id=59 282. SWG (2011): Study tour for visiting the National Rural Development Council and rural development support struktures, including the Rural Development Network in Croatia for the members of the National Rural Development Council of Serbia, agenda and report


241

283. SWG (2011): Training on negotiations with the European Commission in the field of agrikulture and rural development for the members of the National Rural Development Council of Serbia and Capacity building for policy changes at the national level for the members of National Rural Development Network 284. Sylvander B. (2007): Protecting GIs – an international comparison of schemes and systems, SINER-GI Food quality certification conference, 5 February 2007, Brussels 285. Šegrt V. (2012): Euri ne padaju s neba, Dobra kob, br. 133, Slobodna Dalmacija, Split 286. Štetić S. (2008): Strategija razvoja turizma Banata, Studija razvoja turizma Banata, Beograd 287. Štetić S. (2001): Uticaj turizma na ciklične promene ruralnih oblasti, Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, str. 45–48 288. Tar D. (2007): National assessment on policies, institutions and procesess for sustainable agrikulture and rural development in mountain regions, Project for sustainable agrikulture and rural development in mountain regions (SARD-M), UNEP 289. The World Bank (2000) “Poverty and Environment” 290. Tomić D., Bukvić R., Radmanović D. (2002): Gradska prenaseljenost i regionalna politika Srbije – osvrt na brdsko-planinsko područje, Zborniku radova Više poslovne škole, Novi Sad 291. Topuzović M., Ostojić A. (2001): Autohtona flora – osnova razvoja ruralnog turizma, Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26.oktobar 2001, str. 45–48 292. Trifunović S. (2006): A Contribution to the Reflection on the Notion of Agrikultural Multifunctionality, Acta agrikulturae Serbica, page 15–28 293. UNDP (2006): Uloga lokalne vlasti na podsticanju lokalnog ekonomskog razvoja i investicije u Srbiji, Situaciona analiza i pregled zakonskih i normativnih rešenja, Uvodna analiza za potrebe okruglog stola u organizaciji Odbora za lokalnu samoupravu Narodne skupštine Republike Srbije 294. UNDP (2011): People-centered development, UNDP in action – Annual report 2010/2011 295. UNDP (2011): Public-private partnership in rural tourism, UNDP for UNJP MDG-F, STRD, Belgrade 296. UNEP (2007): Mediterranean strategy for sustainable development, A Framework for Environmental Sustainability and Shared Prosperity 297. UNEP (2011): A three-year journey for sustainable tourism, http://www.unep.fr/ scp/tourism/activities/taskforce/pdf/TF%20REPORT_FINAL.pdf 298. UNEP/WTO (2005): Making tourism more sustainable, A guide for policy makers, UNEP Nairoby, Kenya/WTO Madrid, Spain 299. UNJP STRD (2011): Master plan for sustainable rural tourism development in Serbia (an integral version- volume I–IV), WTO, Madrid-Belgrade

242


300. Vandecandelaere E., Arfini F., Belleti G., Marescotti A. (2009): Linking people, places and products, A guide for promoting quality linked to geographical origin and sustainable geographical indications 301. Vlada Republike Srbije (2007): Second Progress Report on the Implementation of the Poverty Reduction Strategy in Serbia 302. Vlada Republike Srbije (2007): Strategija održivog razvoja Republike Srbije 303. Vlada Republike Srbije (2007): Strategija turzima Republike Srbije, skraćena verzija, Horwath Consulting, Zagreb i Ekonomski fakultet, Beograd 304. Vlada Republike Srbije (2009): Master plan Kulturno istorijske rute, Put rimskih careva (Felix Romuliana), Ekonomski fakultet 305. Vlada Republike Srbije (2011): Zaključak o usvajanju programa razvoja održivog ruralnog turizma u Republici Srbiji, „ Službeni glasnik RS”, br. 85/2011 306. Vojković G. (2003): Stanovništvo kao element regionalizacije Srbije, „Jovan Cvijić” SANU, Beograd 307. Von Zallinger L. (2007): Klaster menadžment, Projekat podsticaja razvoja klastera u 2007, GTZ i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Beograd 308. Vujičić M. (2001): Turizam kao faktor strukturnih promena i razvoja poljoprivrede i sela, Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodnomatematički fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, str. 61–66 309. Vukičević M. (2001): Poljoprivreda i turizam – prilog objektivizaciji osnovnih interakcija, Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodnomatematički fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, str. 135–140 310. VVMZ (2007): Preparation of the environmental impact assessment study, Serbian Transitional agrikulture reform project (STAR) 311. WBREN (2010): Activity 1.2 Curriculum Development training and new methodology workshops, Rural development master modules outlines developed at workshops in June and September 2010, TEMPUS 15877 Western Balkans Rural Development Network through Curriculum Reform 312. Wikipedia (2009): International Treaty on Plant Genetic Resources for Food and Agrikulture 313. Wikipedia (2012): Ecotourism 314. Wikipedia (2012): Sustainability, The free encyclopedia, http://en.wikipedia.org/ wiki/Sustainability 315. Wikipedia (2012): Sustainable development, The free encyclopedia, http:// en.wikipedia.org/wiki/Sustainable_development 316. WIPO (2012) Intergovernmental Committee on Intellectual Property and Genetic Resources, Traditional Knowledge and Folklore, Twenty-First Session Geneva, April 16 to 20, 2012, Glossary of key terms related to intellectual property and genetic resources, traditional knowledge and traditional kultural expressions


243

317. WIPO (2012): The protection of traditional knowledge: draft articles, Intergovernmental Committee on Intellectual Property and Genetic Resources, Traditional Knowledge and Folklore, Twenty-First Session, Geneva, April 16 to 20, 2012. 318. Witham M. (2005): Definition of rurality, Educational funding methodology papers – 24/4/93, prevod Bokan N. Žutinić Đ., Agronomski fakultet Sveučilišta u Zagrebu 319. World Bank (2006): Serbia and Montenegro joint ida-imf staff advisory note on the poverty reduction strategy progress reports 320. World Bank (2006): Supporting Serbia’s Agrikulture Strategy, Environmentally and Socially Sustainable Development Europe and Central Asia Development, Report No. 37825-YF 321. World Bank (2011): Poverty update for the Republic of Serbia, Trends 2007–2009. 322. Zaharijevski D. (2007): Institutional analysis for the area of Stara Planina Mt., In Situ Agrobiodiversity Conservation Project, Study prepared for Ministry of Agrikulture, Forestry and Water Management of Serbia 323. Zečević B. (2008): Strategija razvoja turizma opštine Dimitrovgrad, Ekonomski fakultet, Univerziteta u Beogradu 324. Zekić S., Gajić M., Lovre K., Trkulja Đ. (2004): Transformacija poljoprivrede Srbije u periodu – Tranzicije agrikultural transformation in Serbia during tranzitions period, script 325. Zingari C. (2011): The threefold link in community conservation: nature, kulture and institutions. The case of the Italian mountain common-pool resources, Understanding community conservation in Europe, Workshop organised by ICCA, Gerace (Calabria, Italy) –September 10–16, 2011. 326. Zlatković D. (2006): Tradicionalno stočarstvo Stare planine i njegova perspektiva, Pi-press, Pirot 327. Žikić R., Žikić J. (2001): Perspektive razvoja agroturizma u Timočkoj Krajini, Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, str. 75–82 328. Regulativa 329. Pravilnik o kvalitetu mesa pernate živine, „Sl. list SFRJ”, br. 1/81 i 51/8 330. Pravilnik o kvalitetu i drugim zahtevima za proizvode od mesa, „Sl. list SCG”, br. 33/2004 331. Pravilnik o kategorijama, kvalitetu i deklarisanju rakije i drugih alkoholnih pića 332. Pravilnik o kvalitetu sirovog mleka, „Sl. glasnik RS”, br. 21/2009 333. Pravilnik o kvalitetu voća, povrća i pečurki, („Sl. list SFRJ”, br. 29/79, 53/87 i „Sl. list SCG”, br. 31/2003 - dr. pravilnik, 56/2003 - dr. pravilnik i 4/2004 - dr. pravilnik “ 334. Pravilnik o izmenama i dopuni Pravilnika o kvalitetu voćnih sokova, koncentrisanih voćnih sokova, voćnih sokova u prahu, voćnih nektara i srodnih proizvoda

244


335. P r a v i l n i k o opštim i posebnim uslovima higijene hrane u bilo kojoj fazi proizvodnje, prerade i prometa, „Službeni glasnik RS”, broj 72/10 336. Pravilnik o uslovima koje moraju da ispunjavaju objekti za klanje životinja, obradu, preradu i uskladištenje, Proizvoda životinjskog porekla, „Sl. list SFRJ”, br. 53/89 i “Sl. glasnik RS”, br. 11/2008 - dr. pravilnik 337. Pravilnik o bližim uslovima za proizvodnju i promet prehrambenih proizvoda biljnog porekla, Pravilnik je objavljen u „Službenom glasniku RS”, br.50/96. 338. Pravilnik o izgledu oznake i nacionalnog znaka organskih proizvoda, „Sl. glasnik RS”, br. 107/2007 i 26/2009 339. P r a v i l n i k o izmenama i dopunama pravilnika o kvalitetu proizvoda od mleka i starter kultura , „Službeni glasnik RS” broj 69/10 340. Pravilnik o kvalitetu proizvoda od mleka i starter kultura („Službeni glasnik RS”, broj 33/10) 341. Zakon o bezbednosti hrane, „Službeni glasnik RS”, broj 41/09 342. Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda, „Sl. glasnik RS”, br. 41/2009 343. Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju („Sl. glasnik RS”, br. 41/2009) 344. Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima, „Službeni glasnik RS”, broj 41/09 345. Zakon o bezbednosti hrane, „Službeni glasnik RS”, broj 41/09 346. Zakon o oznakama geografskog porekla, „Sl. glasnik RS”, br. 18/2010 347. Zakon o vinu, „Sl. glasnik RS”, br. 41/2009 348. Zakon o zdravstvenom nadzoru nad životnim namirnicama i predmetima opšte upotrebe, „Sl. glasnik SRS”, br. 48/77 „ prečišćen tekst, 24/85, 29/88 i 6/89 i „Sl. glasnik RS”, br. 44/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005 - dr. zakon i 41/2009 - dr. Zakon WEB Sites: http://www.gstcouncil.org/ http://www.eceat.org


245

O AUTORIMA Prof. dr. Suzana Đorđević Milošević je dugogodišnji radnik u oblasti ruralnog razvoja. Po vokaciji inženjer poljoprivrede, magistirala je i doktorirala u oblasti agroekologije na planinskim prirodnim travnjacima Jugoistočne Srbije. Karijeru je započela 1988. godine u nauci, u Institutu za stočarstvo, gde je radila do 2000. godine sa zvanjima od istraživača pripravnika do višeg naučnog saradnika. Od 2000. godina na funkciji pomoćnika ministara, najpre zadužena za oblasti ribarstva, lovstva i organske poljoprivrede, a zatim međunarodne saradnje i ruralnog razvoja, radi sa jednim prekidom do 2008. godine. Osnivač je prve Mreže za podršku ruralnom razvoju u Srbiji. U međuvremenu je angažovana na više projekata međunarodnih institucija i organizacija i domaćih nevladinih organizacija u oblasti ruralnog razvoja, mlekarstva, očuvanja autohtonih rasa, očuvanja biodiverziteta i održivog razvoja oblasti pod režimom zaštite prirode, sistematizacije i očuvanja prirodno visokovrednih poljoprivrednih oblasti (HNVF) i agroekologije, unapređenja tradicionalne prerade, stočarstva, organske poljoprivrede, lokalnog ekonomskog i ruralnog razvoja i razvoja turizma. Od 2008. godine radi na nekoliko programa i projekata Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO). Od 2010 do 2012. je tim lider FAO tima u Zajedničkom programu Ujedinjenih nacija Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja. Vanredni je profesor Fakulteta za primenjenu ekologiju Futura Univerziteta Singidunum u Beogradu i član tima Centra za održivi ruralni razvoj Istraživačko-razvojnog centra Futura, za koji rukovodi TEMPUS WBREN projektom za razvoj regionalnog nastavnog programa i uspostavljanje mreže za podršku ruralnom razvoju Zapadnog Balkana. Autor je preko 200 naučnih i stručnih članaka, studija, knjiga, brošura, turističkih vodiča, dokumentarnih i obrazovnih filmova. Radila je u svim zemljama Zapadnog Balkana, Bugarskoj, Italiji, Nemačkoj i Rusiji kao konsultant, predavač i menadžer projekata. Pasionirani je terenski radnik-praktičar, koji i pored funkcija i kancelarijskih obaveza, veći deo svog radnog vremena konstantno provodi u selima Srbije. Prof. dr Jelena Milovanović spada u mlađu generaciju stručnjaka, koji u Srbiji danas rade na pitanjima od značaja za ruralni razvoj. U periodu 2007-2008. godine radila je u Sektoru za ruralni razvoj Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, a do danas je ostvarila i zapažene naučne i stručne rezultate u oblasti šumarstva, zaštite životne sredine i ruralnog razvoja. Koautor je više od 70 originalnih naučnih radova, objavljenih u zbornicima, nacionalnim i međunarodnim časopisima. Od početka karijere učestvuje kao ekspert ili konsultant na više međunarodnih projekata (FAO, IUCN, TEMPUS, COST, Visegrad Fund), a kao istraživač i na više naučnoistraživačkih projekata. Bila je predavač na nizu seminara u oblasti upravljanja projektnim ciklusom, a u sklopu ličnog usavršavanja učestvovala je i na brojnim međunarodnim kursevima i obukama. Od 2010 do 2012. bila je angažovana kao konsultant u FAO timu Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja, kao ekspert za strateško planiranje i razvoj lokalnih partnerstava. Vanredni je profesor Fakulteta za primenjenu ekologiju Futura Univerziteta Singidunum u Beogradu i član tima Centra za održivi ruralni razvoj Istraživačko-razvojnog centra Futura.

246


SADRŽAJ SKRAĆENICE..............................................................................................................................................................6 O knjizi...........................................................................................................................................................................9 UVOD..........................................................................................................................................................................11 TEORIJA I STVARNOST RURALNE SRBIJE....................................................................................................19 Novi pristup RURALNOM RAZVOJU kao ODGOVOR NA STVARNE POTREBE...............................20 RURALNE OBLASTI I POLITIKA RURALNOG RAZVOJA EVROPSKE UNIJE..................................25 RURALNI RAZVOJ U SRBIJI................................................................................................................................33 Ruralne oblasti u Srbiji..............................................................................................................................................33 Održivi ruralni razvoj u Srbiji.................................................................................................................................43 RURALNI TURIZAM U SRBIJI............................................................................................................................47 Situacija u ruralnom turizmu..................................................................................................................................47 Teorija održivosti i ruralni turizam........................................................................................................................54 SEKTOR MALIH FARMI U SRBIJI – ČINJENICE I POTREBE ..................................................................58 Mala seoska gazdinstva i male farme u Srbiji ......................................................................................................58 Mogući doprinos ruralnog turizma razvoju malih poljoprivrednih gazdinstava.........................................66 PROCENA POTENCIJALA - KULTIVISANJE ŽELJA...................................................................................73 JAVNO - PRIVATNO PARTNERSTVO I UMREŽAVANJE ZA ODRŽIVI RURALNI RAZVOJ .....................74 Akteri ruralnog razvoja u Srbiji...............................................................................................................................79 Procena potencijala i strateško planiranje u ruralnim zajednicama ...............................................................84 PARTNERSTVO U VREDNOSNOM LANCU.................................................................................................90 Saradnja u marketingu proizvoda i usluga u turizmu .......................................................................................92 Partnerstvo institucija na nacionalnom nivou ....................................................................................................96 SPROVOĐENJE AKCIJA – DOSTIZANJE CILJEVA................................................................................... 101 IZGRADNJA KAPACITETA ZA PODRŠKU RURALNOM RAZVOJU................................................. 102 Stalna podrška i savetodavstvo za održivi ruralni razvoj ............................................................................... 102 Lokalno liderstvo i ruralni razvoj........................................................................................................................ 112 INTEGRACIJA MALIH PROIZVODNIH SISTEMA U SELIMA S PONUDOM RURALNOG TURIZMA............................................................................................................................................................... 117 Lokalne rase životinja i sorte biljaka u službi turizma .................................................................................... 123 Organska poljoprivredna proizvodnja................................................................................................................ 128 Tradicionalna prerada............................................................................................................................................ 133 Tradicionalna gastronomija.................................................................................................................................. 140 Regionalni brendovi i integrisanje ponude poljoprivrednih proizvoda i turističkih usluga.................... 155 Svet divljine i ekonomske aktivnosti izvan poljoprivrednog gazdinstva .................................................... 165 FARMSKE PRAKSE KOJE OBLIKUJU PREDELE POVOLJNE ZA RAZVOJ TURIZMA .................... 177 Farmerstvo visoke prirodne vrednosti................................................................................................................ 181 Aktivnosti u ruralnom ambijentu ....................................................................................................................... 186 Seoske manifestacije i poljoprivredna tradicija................................................................................................. 192 FINANSIJSKA PODRŠKA RAZVOJU RURALNOG TURIZMA.............................................................. 198 Podrška ruralnom turizmu u okvirima nacionalne politike ruralnog razvoja .......................................... 198 Podrška Evropske unije ruralnom razvoju u Srbiji.......................................................................................... 203 ZAKLJUČAK.......................................................................................................................................................... 221 LITERATURA......................................................................................................................................................... 225 O AUTORIMA....................................................................................................................................................... 246 SADRŽAJ................................................................................................................................................................. 247 O KNJIZI.................................................................................................................................................................. 250


247

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 338.484:502.131.1 338.48-44(497.11) 631(497.11) ЂОРЂЕВИЋ Милошевић, Сузана, 1965Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja : mala poljoprivredna gazdinstva i ruralni turizam u Srbiji / Suzana Đorđević Milošević, Jelena Milovanović. - Beograd : Fakultet za primenjenu ekologiju Futura ; Vršac : Agroznanje ; Budimpešta : #FAO #Food and Agriculture Organisation of the United Nations, 2013 (Beograd : Lighthouse studio). - 247 str. : fotogr. ; 25 cm Slike autora. - Tiraž 500. - O autorima: str. 246. - Str. [249]: O knjizi / Vesna Vandić. Bibliografija: str. 225-245. ISBN 978-86-86859-27-3 (Futura) 1. Миловановић, Јелена, 1979- [аутор] a) Туризам - Одрживи развој b) Сеоски туризам - Србија c) Рурални развој - Србија COBISS.SR-ID 197047564

O KNJIZI Svojevrstan bukvar razvoja sela. Sveobuhvatno od A do Š izloženo stanje, problemi, analize i predložena konkretna rešenja ruralnog razvoja. Knjiga pred vama s jedne strane povezuje seoski turizam, poljoprivrednu proizvodnju, lokalnu zajednicu, državne institucije, sve do međunarodnih organizacija. S druge strane, strane čitalaca, korisna je kako domaćinu, lokalnom preduzetniku, tako i studentu, profesoru i naučnom radniku. Objedinjen višegodišnji rad učesnika na održivom turizmu obuhvata kako naučnoistraživači, tako i terensko-praktični deo. Svi koji se ozbiljno bave ili žele da se bave seoskim turizmom i uopšte razvojem sela imaju pred sobom nezaobilazan, vredan i koristan materijal. Svako od aktera ruralnog razvoja u Srbiji ima svoja slova koja treba da „sriče” ka zajedničkom cilju ka napretku srpskog sela. Dragan R. Sajić Ova knjiga predstavlja sveobuhvatan rad autora sa znanjem i iskustvom, kroz ukupan opus, date analize, uputstva, preporuke i primere u praksi, a namenjena je svima koji žele da unaprede svoja znanja i kapacitete na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou u razvoju turizma u ruralnim područjima Srbije. Svakako da će doprineti i imati uticaj na kreiranje politike ruralnog razvoja Srbije, koji se mora sagledati i kroz razvoj i unapređenje ruralnog turizma, kao jednog od efikasnih načina postizanja održivog ekonomskog razvoja ruralnih područja. Sagledane su realne mogućnosti i šanse za višestruko delovanje i angažovanje u ruralnim oblastima Srbije, koje odlikuju izuzetno dobri prirodni uslovi i resursi, a posebno očuvana različitost stanovnika u načinu života, privređivanju, tradiciji, istoriji i kulturi. Posebnost ove knjige je jasno iskazana vrednost stanovništva ruralnih područja Srbije, kao osnova njihovog budućeg razvoja. Jasno je određena njihova posvećenosti i sposobnost za unapređenje svega što poseduju, što najbolje znaju i umeju. Važno je naglasiti da razvoj ruralnog turizma Srbije poprima mnogo šire razmere, prerasta okvire pitanja razvoja specifičnog oblika turizma i postaje široko razvojno, socijalno i ekonomsko pitanje ruralnih područja.Zahvaljujući se autorima na njihovom doprinosu u poimanju značaja budućeg razvoja turizma ruralnih područja Srbije, želim da Vam ova knjiga pruži pronicljiv osnov i za Vaše opredeljenje i pravi izbor u izazovima koje razvoj turizma u ruralnim područjima Srbije pruža. Vesna Vandić

Odrzivi Turizam Elektronsko Izdanje

Recommend Documents