ИЗВОРИ
1. ЖОФРУА ДЕ ВИЛАДРУЕН (1154 – 1212) се родио око 1154.год у угледној феудалној породици. Од 1185.год заузимао је положај маршала Шампање. Као истакнутом учеснику Четвртог крсташког рата повераване су му важне мисије. Од 1204.год када је образовано Латинско царство, активно је учествовао у политичком животу ове државе коју никада није напустио. Учествовао је у походу против Бугарске 1205.год, када је успео да спаси остатке поражене крсташке војске, зато му је Бонифације Монфератски дао посед у Солунској краљевини. Доживео је да његов синовац и имењак постане кнез Ахаје 1209.год, а умро је 1212.год. Виладруен је написао дело ''Освајање Цариграда'' (La conquete de Constantinople) које је написао око 1208.год на основу бележака које је правио за време крсташког рата. Временски дело обрађује период од 1199.год до 1207.год, односно до смрти Бонифација Монфератског. Као један од западних вођа, био је добро обавештен, а писао је само о догађајима у којима је сам учествовао, што представља значајну чињеницу. Хронологија му је тачна, а стил јасан и једноставан. Његово дело је први наративни извор на француском језику и представља уједно једно од најбољих дела старофранцуске књижевности.
1
2. ФИЛИП ДЕ КОМИН (1447 – 1511) је рођен у фландријском месту Комин, одакле му и име. Бунгурдијски војвода Филип Добри му је био кум, па је одгојен на бургундијском двору, где је остао и када је војвода постао Шарл Смели. Убрзо је прешао у службу краља Луја XI (1461 – 1483), где је стекао високи положај на двору, као и велика имања. После Луја био је и у служби Шарла VIII (1483 – 1498), за којег је обављао важне дипломатске мисије, нарочито у вези са француском политиком у Италији, која постаје главна преокупација француског двора. Филип де Комин је написао два дела, која су постала значајна у француској историјографији. Прво ''Мемоари, хроника и историја краља Луја XI'' (Memoires, chronique et histoire du rui Louis onziesme) и ''Хроника краља Шарла VIII'' (Chronique du rui Charles huytiesme). Оба дела су написана на француском јер изгледа да сам аутор није знао латински. Представљају значајан споменик и моменат у продору француског језика у литературу и историјографију. Стил је жив и сликовит, мада је Комин понекад преопширан и лицемеран. Дело обухвата период од 1464. до 1498.год, а сам Филип је учествовао у многим догађајима које описује. Због квалитета његовог дела (тражи узроке, истиче последице, алализира карактере, мотиве и намере) и коришћења квалитетне документације многи га сматрају најбољим средњовековним истоијографом, други у њему виде првог модерног филозофа историје, а трећи као предходника Макијавелија и Гвичардинија.
2
3. АДАМ ГИЈОМ је рођен средином 13.века у Француској. Био је припадник доминиканског монашког реда. Доста је путовао, боравећи у удаљеним земљама као што су Индија и Етиопија. На путовањима се добро упознао са приликама на Истоку. Током 1307.год боравио је у Цариграду, а 1313. и 1314.год у Персији. Папа Јован XXII га је послао 1318.год у Јерменију заједно са домениканцем Ремоном Стеваном да раде на припајању јерменске цркве римској. Гијом је 1324.год одређен за барског надбискупа, али дуго није дошао у своју дијацезу боравећи у Француској, у Авињону и Нарбону. Тек је на молбу барског свештенства и на захтев папе одлази у Бар, где остаје до своје смрти 1342.год. На месту надбускупа наследио је надбискупа Андрију, а његов наследник је био надбискуп Јован, дотадашњи барски ђакон и каноник. Адам Гијом је био веома нерасположен према православцима (тзв шизматицима). Због тога, као и због великог познавања прилика на Истоку написао је чувени спис ''Directorium ad passagium feciendum per Philipum regem Franciae et terram sanctam anno 1332'' (Упут за поход за Филипа краља Француске свете госине 1332), који је послао француском краљу Филипу VI (1328 – 1350), у којем га саветује како да на најлакши начин поведе крсташки поход. Предлагао је за крсташе који би ишли сувоземним путем, трасу Аквилеја – Истра – Далмација – Солун, па би они морали да се повежу са српским краљем и византијским царем, али пошто су они били шизматици то није било могуће, већ су морали бити покорени. Као олакшицу приликом спровођења овог плана, Гијом наводи све насилне смене на престолу у Србији (1321 и 1331.год). Адам је уједни најранији извор који наводи да је Душан наредио убиство свог оца Стефана Дечанског. И поред оваквих предлога, њехово дело је значајан извор. Адам Гијом је 1317.год саставио један мање значајан спис ''De Modo Saracenos extirpandi'' () у којем говори о Персији.
3
4. ХРИСТИНА ПИЗАНСКА (1364 – 1430) је била ћерка италијанског научника Томаза Пизана. Рођена је у Венецији, али је убрзо њен отац добио место лекара, алхемичара и астролога на двору француског краља Шарла V (1364 – 1380). Христина је тада добила прилику да се образује у дворској школи, и да користи дворску библиотеку, а од малена је покразивала интересовања према страним језицима и књижевности. Са 15 година она се удала за дворског секретара краља Шарла V, али је већ после 10 година брака остала удовица са три детета. Раније је умро и њен отац, па је морала сама да се издржава. Тада је почела да пише, најпре песме по наруџбини чланова краљевске породице, па је од 1399.год па до 1429.год створила 41 дело пишући поезију и прозу, укључујући биографије и књиге које садрже практичне савете за жене. Она је прва жена у историји за коју се са сигурношћу може рећи да је била списатељица по професији. Такође остала је позната по томе што се залагала за бољи положај жена у друштву. Најзначајнија дела: ''Посланица богу Љубави'' – 1399.год дело у 825 стихова; ''Рекла је ружа'' (1402); ''Књига 100 балада'' (1402); ''Књига о манирима и добрим делима мудрог краља Шарла V'' (1404); ''Град жена'' (1405) ; ''Дитие о Јованки Орлеанки'' (1429); Књига војводе истинских љубави...
4
5. ФИЛИП МАЗИЈЕР (1312 – 1405) се родио 1312.год у Пикардији. Био је у служби разних господара, најпре је неко време био на двору кипарског краља Ига IV Лизињана, са којим је радио на обнови крсташке државе. Када је видео да Игове намере нису озбиљне, повукао се. Када је Пјер Лизињан постао краљ, поставио је Филипа за свог канцелара. Од 1361.год до 1365.год је пратио свог господара по Европи. Крада је Пјер убијен 1369.год, Филип је напустио Кипар и оришао у Авињон, а затим на двор француског краља Шарла V. Он је постао краљев саветник и учитељ престолонаследника и будућег краља Шарла VI. Када је Шарл V умро, Филип се повукао у манастир, у којем је и умро 1405.год у дубокој старости. Написао је дело ''Vita sancti Petri Thomae'' (Живот светог Петра Томе), које представља биографију његовог пријатеља који је једно време био папски легат у Србији, па је ово његово дело важан извор за историју Србије у 14.веку.
5
6. ЂОВАНИ ВИЛАНИ (1276/1280 – 1348) се родио између 1276. и 1280.год у Фиренци где је одрастао и играо истакнуту улогу у животу града. Био је члан гилде Arti di Calimala (банкари). Доста је путовао, па је 1302.год боравио у Француској, а 1308.год у Фландрији. Од 1316.год почиње да врши разне политичке и управне функције у Фиренци, чиме је стекао увид у значајна збивања свог времена. Умро је од куге 1348.год. Његово дело је ''Nuova cronica'' (Нова хроника), која је написана на тосканском дијалекту италијанског језика. Виланијева хроника иде од античких времена па до 1346.год, а састоји се од 12 књига. Изворни значај има од 7.књиге када аутор почиње да излаже догађаје у Италији од 1266.год. Излаже догађаје од године до године, а највише детаља даје за Фиренцу и Тоскану. Због значаја овог дела Вилани се сматра за једног од највећих хроничара средњег века. После његове смрти писање хронике су наставили његов брат Матео до 1363.год и нећак Филипо 1364.год.
6
7. КОЗМА ПРАШКИ (1045 – 1125) се сматра родоначелником чешке историјографије. Нема пуно података о његовом животу, зна се да је рођен око 1045.год у властеоској прашкој породици, за коју се раније веровало да је пољског порекла, али се данас то оспорава. Школовао се у најбољим европским школама, а у Лијежу је код професора Франка изучавао дијалектику и граматику. По повратку у Праг прво је радио као учитељ, а онда је ступио у слижбу прашког епископа Јаромира, сина кнеза Бжетислава. Зна се да је имао супругу која је умрла 1117.год, и сина Хенрика за кога се верује да је био епископ Оломуца од 1126. до 1151.год. Козма себе на једном месту назива деканом прашке цркве, што је титула старешине свештеника катедралне цркве, по рангу испод епископа. Налазио се у пратњи епископа Јаромира, затим епископа Андрије а затим и епископа Хермана којег је 1099.год пратио приликом сусрета кнеза Бжетислава II и угарског краља Коломана на граници две државе. Том приликом га је од острогонског архиепископа Серафима добио свештеничко рукоположење. За своје време је доживео дубоку старост (80 година), а умро је 21.октобра 1125.год. Најбажније Козмино дело је Чешка хроника (Chronica Bohemorum) у 3 књиге. Дело је настало између 1119. и 1125.год. Прва књига обухвата период од најстаријих времена до 1038.год, друга потом иде до 1093.год, и трећа до 1125.год. У писању овог дела служио се немачким писаним изворима, хагиографијама, повељама владара, као и усменим предањима. Како сам каже, ово дело пише из љубави према отаџбини и због жеље да сазна прошлост. Козмина хроника је имала своје настављаче. Први настављач је био анонимни монах из Вишеграда који је написао Canonici Wissegradensis continuatio, којим је обухватио период 1126-1142.год. Други настављач је анониман монах из Сазаве и саставио је Monachi Sazaviensis continuatio, којим писац поред тога што наставља, жели и да допуни дело Козме Прашког. Трећи наставак је заједничко дело анонимних прашких каноника Canonicorum Pragensium continuatio, којим је обухваћен период 1140-1195.год.
7
8. ТОМА БАЗЕН (1412 – 1491) је био француски епископ, правник и историчар. Највероватније је рођен око 1412.год у Нормандији, али ту није провео детињство због разарања Стогодишњег рата. Студирао је право у Паризу, Лувену и Павији. Присуствовао је склапању Фирентинске уније 1439.год, а убрзо након тога постао је каноник у Руану, затим професор канонског права у Кану, а након тога бискуп у Бајеу а 1447.год бискуп у Лизијеу. Био је уплетен у сукоб Енглеске и Француске, а 1464.год пао је у немилост француског краља па је морао да напусти земљу и оде најпре у Рим где му папа Сикст IV даје титулу надбискупа Цезареје затим у Тријер и онда у Утрехт где и умире 1491.год. Базеново гладно дело је ''Историја дела Карла VII и Луја IX француских краљева'' (Historiae de rebus Carolo VII et Ludovico XI Francorum regibus) у 12 књига. Ово дело представља значајан извор за владавину ова два владара, иако је значајно изражена Базенова мржња према Лују XI којег назива тиранином. Прво се сматрало да је аутор овог дела извесни свештеник Амелгард, али се данас поуздано зна да је аутор Тома. Тома Базен је такође аутор једне одбране Јованке Ореланке (Opinio et consilium super processu et condematione Johanne, dicte Puelle – Мишљење и савети о процесу и осуди девојке Јованке), затим једног предлога правне реформе администрације. Аутор је и дела ''Апологија'' у којем даје одговоре на све оптужбе које је против њега изнео Луј XI.
8
9. ВИЉЕМ ТИРСКИ (1130 – 1186) је рођен око 1130.год у Јерусалимској краљевини, а о његовом пореклу нема података. Претпоставља се да је био француског порекла, а да су му родитељи били трговци који су се на Исток доселили после Првог крсташког рата. Течно је говорио француски и италијански, а као дете је научио грчки, арапски и мало хебрејског и персијског језика. Око 1145.год Виљем је отпутовао у Европу да се школује у Паризу, Орлеану и Болоњи где су почели да се оснивају универзитети. Око 1165.год се вратио у Свету земљу, па је као један од ретко образованих људи брзо напредовао, па је 1167.год постао архиђакон у Тиру, одакле и његов надимак. Око 1170.год је путовао у Рим, а по повратку је постао учитељ младог Балдуина, сина јерусалимског краља Амаларика I, а сматра се да је он открио да Балдуин болује од губе. Надбискуп Тира је постао 1175.год. Покушао је да постане јерусалимски патријарх, али је претрпео неуспех. Био је огорчен јер је то место заузео полуписмен свештеник којег је подржавало племство. Умро је 1186.год. Своје дело ''Историја догађаја у прекоморским земљама'' (Historia rerum in partibus transmarinis gestarum) је почео да пише 1169.год а до 1173.год написао је 13 књига. По одлазку у Рим понео је са собом своје рукописе и наставио рад на овом делу, па је оно састављено од укупно 15 књига. Дело обухвата период од 1095.год до 1184.год, али нема једнаку вредност за цео тај период. У писању су му доста помогли подаци из архиве Јерусалимске краљевине, такође значајно је што је писао о догађајима са којима је лично био упознат, као и о људима које је познавао. Ипак у неким деловима му је хронологија нетачна, често и пограшна, мада се сматра да су ти датуми касије дописани од стране неког преписивача. Ово дело је нашло доста насављача на латинском, као и на старофранцуском језику. Виљем, архиепископ Тира, написао је детаљан опис Првог крсташког похода. Виљем је такође и аутор дела под називом ''Историја источних кнежева'' (Historia orientalium principum). Оно имак није очувано и о њему се зна само на основу других писаца.
9
10. ОТОН ФРАЈЗИНШКИ (1112 – 1158) је био пето од осамнаесторо деце аутријског војводе Леополда III Бабенберга и Агнезе, ћерке цара Хенрика IV Салијског. Агнеза је најпре била удата за војводу Швапске Фридриха Хоенштауфена са којим је имала сина који је 1137.год заузео немачки престо као Конрад III, чиме он Отону дође полубрад, а тако Отон пада стиц Фридриху Барбароси, највећем немачком владару свих времена. Основно образовање је стекао у манастиру Нојбург код Беча, чији је оснивач његов отац. Отон је 1126.год постао опат тог манастира, а исте године је отишао на студије у Париз. По повратку са студија 1132.год замонашио се у бургундијском цистерцитском манастиру Моримунду, чији је опат послао 1138.год. Ипак на том положају се није дуго задржао, јер га је полубрат Конрад III поставио за епископа Фрајзинга. Конрад га је три пута слао у Рим, а четврти пут га је тамо послао Барбароса који је желео да се измири са папом Хадријаном IV. Та мисија је била неуспешна, као и мисија мирења са Велфима и Баденберзима. Учестовао је у Другом крсташком рату (1147 – 1149), када је водио део немачке војске и са Конрадом стигао до Јерусалима. Није се показао као добар војсковођа, јер је његов део војске уништен а он сам се једва спасио. Након тога одлучио је да прати цара у походу на Италију 1158.год, али је због лошег здравља одустао, и игром случаја умро 22.септембра 1158.год у манастиру Моримунду, у којем се замонашио. Отоново најважније дело које га је прославило је Historia de duabus civitatibus у 8 књига (Chronicon seu rerum ab initio mundi ad sua usque tempora 1146 libri VIII). Посвећена је клерику Изенгриму, а сам писац каже да не жели да смао набраја догађаје већ да читаоцу предочи слику свеприсутног и нарастајућег зла. У првих седам књига говори о догађајима од настанка света до 1146.год, док осма књига говори о будућим догађајима, односно о Антихристу, Другом долазку и Судњем дану. Дело је нашло настављача у Отону из св.Власија који га је проширио до 1209.године. Када је дело написано постало је веома популарно и на самом двору, па је тако Барбароса од свог стрица затражио да напише дело које би му посветио. Тако је под условом да му на раполагању буду царски архиви, настало недовршено дело ''Дела цара Фридриха'' (Gesta Friderici imperatoris), од којег је написао 2 књиге, али због лошег здравља и смрти није успео да доврши рад. Ипак две књиге овог дела које је успео да заврши данас имају велику важност јер Отон у њима скоро у целости наводи неке документе који су изгубљени. Прва књига започиње сукобом око инвеституре а завршава се смрћу Конрата III, а друга се бави само кратким раздобљем од 1152. до 1156.год. Ово дело је имало настављача Рахевина који је био Отонов капелан, који је познавајући рад свог ментора дело проширио до 1160.год, а у скици до 1169.год.
10
11.
ИЗВОРИ ЗА ЧЕТВРТИ КРСТАШКИ ПОХОД:
1. Жобруа де Виладруен (1154 – 1212) се родио 1154.год у угледној француској породици. Од 1184.год заузимао је положај маршала шампањског племства. Учесник је Четвртог крсташког похода, а од 1204.год живи и активно учествује у политичком животу Латинског царства. Учествовао је у походу против Бугарске 1208.год, после чега је стекао феуд у Солунској краљевини. Умро је 1212.године. Аутор је дела ''La conquete de la Constantinople'' – ''Освајање Цариграда'' које је настало око 1208.год на основу бележака које је водио за време рата. Сматра се веома поузданим извором јер је Виладруен био један од западних вођа, а описује само догађаје у којима је учестовао. Хронологија му је тачна, а стил јасан и једноставан. 2. Роберт де Клари је такође био учесник Четвртог крсташког рата, али је припадао нижем друштвеном слоју од Виладруена. Био је обичан витез из Пикардије. У Француску се вратио 1205.год када је написао дело које се такође зове ''La conquete de la Constantinople'' – ''Освајање Цариграда''. Његово дело за разлику од Виладруеновог представља виђење овог догађаја из угла војника, а осликава и стање у војсци. О разлозима напада и освајања града, као и о политичким играма и договорима писац није био довољно обавештен. Пошто је писао по сећању, хронологија му је измешана. 3. Морејска хроника је настала у првој половини 13.века. То је поема која је сачувана у 5 верзија – две грчке, и по једна старофранцуска, италијанска и каталанска. Она је значајан извор јер даје доста драгоцених вести о француском феудалном друштву на Пелопонезу после Четвртог крсташког рата.
11
12.
ИЗВОРИ ЗА ИСТОРИЈУ МАЂАРА:
1. Gesta Hungarorum Vetera – Најстарија дела Мађара је анонимно дело настало крајем 11.века. Обухвара период од Ноја до почетка владавине угарског краља Соломона. Од великог значаја је период од светог Стефана до краја дела. Дело није сачувано у оригиналу, већ је са значајним променама унето у свако каснију хронику. Дело је настављено у 12.веку. Мађарски историчари су подробном анализом приближно реконструисали њен првобитан текст. 2. Институције светог Стефана, угарског краља свом сину Емерику представљају први законик или тачније устав краљевства. Раније се сматрало да је аутор свети Стефан, па одатле и назив. Међутим, Иституције су анонимни спис и показују доста сличности са делима европске литературе тог времена, али су само прилагођене угарским приликама. Неки историчари су сматрали да је дело настало знатно касније од 11.века, али је ипак прихваћено мишљење да је оно дело савременика светог Стефана. 3. Рогерије Сплитски се родио крајем 12. или почетком 13.века у Апулији. У Угарску је дошао као капелан папског легата Јакоба Пекорарија. После његове смрти постао је капелан новог легата Јована Толедана у чијој служби је обављао дипломатске мисије између Рима и Осторогона (црквеног центра Угарске). Као награду за успешно обављање ових мисија, папа Гргур IX га је поставио за каноника у Великом Варадину. Ту је 1241.год пао у монголско ропство. Успео је да побегне и после реорганизације земље постао је 1243.год шопронски архиђакон, затим 1244.год загребачки каноник, а 1249.год папа Иноћентије IV именовао га је за сплитског надбискупа. Написао је дело (Caren miserabile super destructione Hungariae per Tartaros) ''Тужна песма о пустошењу Угарске од Татара''. Дело је вероватно написано 1243. или 1244.год у Шопрону. Има велику вредност јер је аутор очевидац догађаја. 4. Шимон Кезаи је био дворски капелан Ладислава IV Куманца, на чији захтев је написао своју верзију дела ''Најстарија дела Мађара'', између 1282. и 1285.год. Ова хроника је најстарија самостално сачувана угарска историја. Садржајно је врло неуједначена. Њена вредност је у томе што су се у њој очували неки ранији, изгубљени извори, који нису ушли у званичну верзију хронике, или су пак из ње накнадно избачени.
12
5. Будимска миноритска хроника је анонимно дело, вероватно од више аутора. Она обухвата период од Ноја до средине 14.века. Од 1272.год иа изворну вредност. Извршила је снажан утицај на касније хроничаре коју су са мање-више измена преузимали њен текст. Ти наставци су очувани у више рукописа. Један од њих је између 1374. и 1376.год по налогу Лајоша Великог илуминиран и намењен као свадбени поклон његовој ћерки Катарини. По свом налазишту назива се (Shronicom pictum Vindobonense) ''Бечка илустрована хроника''. Она представља најстарију редакцију угарских хроника која је сачувана у оригиналу. 6. Јанош Кукулеи се родио око 1320.год. Био је клерик и до 1351.год радио је као нотар у краљевској канцеларији. За своје заслуге постављен је за стонобеоградског, загребачког, арадског и егерског каноника и архиђакона у Кукули. Генерални викар острогонског надбискупа и дворски капелан постао је 1364.год. У тој средини је имао могућности да пише. Његово дело се назива (Gesta regis Ludovici) ''Дела краља Лајоша'' и обухвата владавину Лајоша Великог. Дели се на два дела, где први излаже догађаје 1342 – 1352.год, а други 1352 – 1382.год. Највише пажње обраћа на Лајошеве војне походе. Служио се службеним документима и повељама због чега његово дело има велику вредност. 7. Јанош Туроци (1435 – 1488) се родио око 1435.год, а од 1465.год је био службеник у краљевској канцеларији, где је радио до 1486.год. У својству нотара боравио је у Хрватској, да би 1486.год постао краљевски пронијар. На тим положајима он је имао увид у дипломатички материјал, који је користио при писању свог дела. Његово дело се назива (Chronica Hungarorum) ''Хроника Мађара'', која обухвата период од Ноја до 1486.год, када је дело и написано. До 1382.год он се надовезује на старије угарске хронике. 8. Људевит Цријевић Туберо (1455 – 1527) се родио 1455.год у Дубровнику. Пореклом је био из Котора, а образовање је стекао у Паризу. По повратку кући он се оженио, а након смрти супруге ступио је у бенедиктански ред. Постао је опат манастира светог Ђурђа у Боки Которској, а затим генерални викар дубровачке бискупије. Умро је 1527.год. Био је свестрана личност, а поред историје бавио се и математиком. Његово дело носи назив ''Коментари о догађајима који су се десили за његово време у Панонији'' (Comentarii de rebus, suo tempore, in Pannonia finitimis regionibus gestis). Дело обухвата период 1490 – 1522.год. Упућеност, схватања и стил писца чине ово дело драгоценим извором за познавање угарског друштва и политике за време Владислава II и Лајоша II. 9. Стефан Бродарић је био краљевски канцелар Лајоша II. Као очевидац Мохачке битке, упутио је 10.септембра 1526.год извештај о тој бици. Тај извештај је онда допунио и прерадио у дело ''Истинита историја о сукобу Мађара са Турцима код Мохача'' (De conflictu Hungarorum cum Turcis ad Mohacs verissima historia). 13
10. Антонино Бонфини се родио у Асколију 1427.год. Већ као познати хуманиста дошао је 1486.год на позив краља Матије на угарски двор где је постао лектор краљице Беатрисе. Његово дело носи назив ''Четири књиге угарске историје'' (Rerum Ungaricum decades quattorcum dimida) које је настало 1495.год и у потпуности је самостално у излагању догађаја од 1468.год, а за ранији период он је користио Туроцијеву хронику. Од 1471.год дело има велику важност, јер је за тај период Бонфини користио документа, а често и сведочења краља Матије. 11. Петар од Варадина се родио средином 15.века у Великом Варадину. Био је штићеник острогонског надбискупа Ивана Витеза који га је школовао у Болоњи. По повратку из Болоње 1475.год Петар је постао службеник краљевске канцеларије, а већ 1480.год канцелар и калочко-бачки надбискуп. Стекао је велику наклоност краља Матије, који је чак код папе настојао да га прогласи за кардинала, али је већ 1484.год пао у немилост краља који га је затворио. Пуштен је тек на папину интервеницију, али је до Матијине смрти остао у Вишеграду. За време сукоба око упражњеног престола, стао је на страну Иваништа Корвина, а када је победила супарничка страна повукао се из јавног живота. У последњој деценији свог живота водио је спор са папом Александром VI око петоварадинске општине. Умро је 1501.год. Његова писма представљају веома значајан извор за историју Угарске крајем 15.века. Он се дописивао и са српским деспотима у јужној Угарској, да су његова писма значајан извор и за српску националну историју. 12. Стефан Штироксел је био пореклом из Моравске, а био је генерални викар ердељског бискупа. У свом делу је описао устанак Доже Ђерђа у хексаметрима. Његов спис има више историјску него поетску вредност.
14
1. ЛУЈ VII (1137 – 1180) И ДРЖАВА ПЛАНТАГЕНЕТА
Луј VII (1137 – 1180) је био син Луја VI Дебелог (1108 – 1137). Луј VII је био ожењен Елеонором, ћерком и наследницом војводе Аквитаније. Из брака су добили две ћерке, али је краљу био потребан наследник, па су Луј и Елеонора одлучили да се раставе, после Лујевог повратка из Другог крсташког похода 1147.год. У ту сврху је сабор француских епископа 1152.год прогласио брак неважећим. Неколико месеци касније, Елеонора се удала за Хенрија Плантагенета, који је био војвода Нормандије и гроф Анжуа. Уједно су тако у Хенријеве руке прешла и номинална права на Аквитанију. Хенри је сада управљао великим подручјем државе, што је постало веома опасно по Капете. Та опасност је постала већа када је Хенри постао краљ Енглеске 1154.год. Луј није могао по том питању много да учини, али је брак Елеоноре и Хенрија прогласио противправним, јер он као феудални сизерен није дао свој пристанак за склапање тог брака. Након тога, Луј се оженио са кастиљском принцезом, са којом је такође имао само ћерке. Трећи пут се 1164.год оженио Аделом од Блоа, чија су браћа били Арно гроф Шампање, Тибо гроф Блоа и Виљем епископ Ремса. У исто време Лујеве две ћерке из брака са Елеонором су се удале за Арноа и Тибоа, чиме је брачним везама створен чврст савез измећу краљевске куће Капета и куће Блоа. Браћа Блоа су почела да јачају све више, чак и да намећу своју вољу Капетима. Из овог брака Лује је добио сина Филипа II (1180 – 1222), који је када је напунио 15 година одлучио да умањи велики утицај својих ујака. Да би обезбедио подршку за њихово обарање, оженио се нећаком Филипа од Алзаса, грофа Фландрије и покушао да се споразуме са Хенријем II Плантагенгетом. Пошто је у томе успео, он је преузео фактичку власт годину дана пре смрти Луја VII 1180.год.
15
2. ФРАНЦУСКА У ДОБА ФИЛИПА II АВГУСТА (1180 – 1222)
Филип II Август (1180 – 1222) је још пре очеве смрти успео да преузме фактичку власт у држави, сламајући моћ својих ујака Арноа и Тибоа из куће Блоа. Иако му је у томе помогао енглески краљ Хенри II Плантагенет (1154 – 1189), знао је да он представља највећу претњу по његову државу, због поседа које је имао у Француској (Нормандија, Бретања, Мен, Анжу и Аквитанија). И поред тих поседа, Хенри је пар пута покушао да присвоји грофовију Тулуз, а водио је и преговоре са грофовима Моријена у Савоји. Филип је у почетку покушавао сплеткама да осујети планове енглеског краља. Убрзо је почео да подстиче Хенријеве синове на побуне, а у време Хенријеве смрти 1189.год двојица његових преживлих синова, Ричард и Јован, су били у савезу са Филипом. Када је Ричард Лавље Срце (1189 – 1199) постао краљ, Филип је схватио да је он једнако тежак противник као његов отац. Филип и Ричард су почетком 1190.год кранули у Трећи крсташки поход (1189 – 1192). Њих двојица су се свађали се током целог похода, све док Филип није објавио своју одлуку да 1191.год напушта Палестину и одлази у Француску. Правдао се лошим здрављем, али је ипак желео да искористи смрт грофа Фландрије, али и да искористи одсуство енглеског краља и приграби његове поседе у Француској. По повратку у Француску, Филип је дао сенешалу Нормандије један документ, тврдећи да је њиме Ричард пристао на Сицилији да да Филипу велики део Нормандије. Сенешал је одбио да испоштује уговор док не добије такво наређење од Ричарда, па је Филип одлучио да нападне Нормандију. Ипак његова властела је одбила да учествује у таквом походу, јер је Ричард био у крсташком рату а његове земље су биле под папском заштитом. Филип је тада склопио савез са Јованом без Земље (1199 – 1216), Ричардовим братом, по којем је Филип требало да му помогне да се попне на престо, а за узврат ће му Јован дати своје поседе у Европи. Гласине о томе су стигле до Ричарда, па је пожурио да се врати назад. Он се искрцао на северној обали Јадранског мора, и покушао онда да прође кроз територије свог непријатеља војводе Аустрије, који га је тада заробио. Војвода је онда Ричарда продао цару Хенриху VI, којем је Филип понудио велику своту да задржи Ричарда у заробљеништву, што је он и прихватио. Ипак Ричардове слуге су успеле да поткупе немачке кнежеве који су захтевали да Ричард буде пуштен, што је и учињено 1194.год уз велики откуп. Ричард је ипак убрзо погинуо 1199.г у Поатуу. 16
Јован без Земље (John Lackland) је био мање опаснији противик по Филипа II од његовог брата Ричарда. Јован иако способан војсковођа и управљач, није имао контролу над својим баронима за разлику од свог брата. Поред тога он је имао још једног претендента на престо, војводу Артура од Бретање и грофа Анжуа, који је био син његовог старијег брата Џефрија. Филип је активно онда подржавао Артура, припремао га за рат и чекао погодну прилику. Та прилика се указала када се Јован оженио вереницом једног од Филипових вазала, Хуга Лузињанског, грофа Ла Марша у Поатуу. Гроф се пожалио Филиповом суду, којем је Јован одбио да се одазове, па је Филип објавио 1202.год да су му одузети поседи које је држао као вазал француске круне. Онда је склопио савез са Артуром, дао му војску и новац, па напао Нормандију, док је Артур напао Поату. Док је Артур опседао замак Мирабо, у којем је живела његова баба Елеонора, Јован га је напао и заробио. Артур је онда одведен у замак Фалез, где му се губи сваки траг. Иако се сматра да је убијен, за то не постоје докази. Артурови вазали из Бретање и Анжуа су онда прешли на страну Филипа II. Филип је најпре освојио Нормандију 1204.год, односно његове градове и замкове, затим је прешао у Турену где је освојио замкове Шинон и Лош. До краја 1205.год Филип је загосподарио Нормандијом, Меном, Анжуом и Туреном, а већина вазала из Поатуа је прешла на његову страну. Јован је одбио да прихвати пораз, па је настојао да прикупи што више средстава да врати своје поседе. Уједно је и склопио савез са Отоном IV (1208 – 1215), царем Светог римског царства, затим савез са кнежевима из долине Рајне и са неким француским вазалима. Онда је ова коалиција 1214.год напала, Јован је упао у Анжу, док је Отон кренуо на Париз са севера. Ипак Филип је успео да порази нападаче у бици код Ларош о Муана и бици код Бувина. У овим биткама је Филип потврдио своја освајања, а под влашћу Енглеза остале су једино Гаскоња и Гијена у Аквитанији. Овим освајањима је територија Француске знатно увећана, приходу су се веома повећали, а моћ Капета је прерасла моћ свих њених вазала. Одмах је почео са увођењем нове организације, па је створио две нове врсте административних службеника, баиле и сенешале. Баили су управљали великим окрузима, судили и сакупљли поразе и заступали краља у односима са вазалима, за су добијали плату. Узимани су из средње класе, а често су премештани, да не би дошло до малверзациа са локалним вазалима. Сенешали су управљали граничним окрузима, па су располагали и војском, они су зато они били властелини или витезови. 17
3. ФРАНЦУСКА У ДОБА ФИЛИПА IV ЛЕПОГ (1285 – 1314)
Филип IV Лепи (1285 – 1314) је био унук Луја IX Светог (1226 – 1270). Филип IV је још 1284.год био престолонаследник, а захваљујући браку са наследницом краљевине Наваре и грофовије Шампање, оба та поседа су ушла у краљевски домен. Убрзо је и грофовија Фландрија ушла у краљевски домен, када је Филип IV искористио класне борбе које су се тамо водиле. У Фландрији у том периоду долази до каласне борбе између градова, односно његових виших слојева и еснафа, и патриција који је власт приграбио за себе и претворио је у наследну. Еснафски горњи слој се у овој борби ослањао на незадовољство народних маса. На улицама Фландријских градова долазило је до правих битки између еснафа и патрицијата. У борби са еснафским слојевима, патрицији су се обратили за помоћ француском краљу, док су еснафи ступили у контакт са фландријским грофом. Филип IV је одлучио да искористи ову прилику за коначно освајање Фландрије. Филип је у почетку у томе успео, али је одмах за тим почео одговор еснафа. Тако је у мају 1302.год у Брижу извршен страшан покољ француског гарнизона, тај догађај је познат као ''Бришко јутрење'', када је побијено 3000 француских војника, а власт француског краља је збачена. Филип је на то подигао војску својих ритера, којима су у сусрет изашли еснафски одреди фландријских градова. Дошло је до битке код Куртреа 1302.год, која је позната као ''битка мамуза''. Фландријски ткачи, који су чинили већину фландријске војске, су нанели страшан пораз француским ритерима, када су са неколико хиљада побијених ритера скинуте златне мамузе (обележје ритерског звања), које су обешене у цркви као успомена на победу у бици. Фландрија је очишћена од Француза, а битка је показала надмоћ организоване пешадије над ритерском коњицом. Ипак Филип је успео да задржи неколико фландријских градова. Осим борбе у Фландрији, Филип је водио рат са Енглезма око Аквитаније (француски Гијена). Рат је завршен миром по којем је Гијена остала Енглезима, а син енглеског краља Едварда I, будући Едвард II се оженио Изабелом, Филиповом ћерком. Ратови које је Филип IV Лепи водио захтевали су велика средства. Да би их прибавио, он је пронашао нове начине да добије средства. Напре је позајмљивао од градова новац који није враћао, па је почео да га рачуна као порез. Један од значајних прихода је био порез за Јевреје који су се бавили зеленаштвом, али је 1306.год када му је био потребан новац одлучио да Јеврејима конфискује имовину и прогна их, ипак због тога су се приходи смањили па су враћени. 18
Поред тога он је прибегао и кварењу новца, када је он изгубио на вредности а сам Филип је из тога успео да извуче корист. Ово је изазвало незадовољство најпре у трговачким круговима. Филип је то уједно искористио да се умеша у самосталност градских комуна, које нису могле да плаћају намете због тога, па се Филип мешао у њихову самосталност, коју је у већини случајева укидао. Уједно је успео да се умеша у финансије своје властеле, и да им намеће порезе и укључи их у свој порески систем. Мада се сматрало да су црквена имања ослобођена плаћања пореза, још је Луј IX Свети (1226 – 1270) увео порез на црквена имања. Тим извором прихода се још више користио и његов унук Филип IV који је сматрао то опорезивање својом привилегијом, што га је дововело у сукоб са папом. Тада је папску столицу заузимао моћни и енергични папа Бонифације VIII (1294 – 1303). Због сукоба интереса око прикупљања пореза са црквених имања у Француској, избио је 1296.год сукоб Филипа IV и Бонифација VIII, а иницијатор сукоба су били нови Филипови намети свештенству. Папа је тада издао булу ''Clericis laicos'' којом је под претњом екскомуникације забранио владарима да по својој вољи ударају порезе на цркву, а свештенсту забранио да световним владарима плаћају порезе без дозволе Рима. Филип IV је на то одговорио увођењем забране на извоз сребра и злата из Француске, што је погодило папске приходе, па нису могли да примају приходе са имања у Француској. Зато је дошло до извесног компримиса, али је он био краткотрајан јер је 1301.год сукоб обновљен. Папа је издао низ була у којима оптуживао Филипа IV да угњетава поданике, квари новац и отима црквена имања. Папа је издао чувену булу ''Unam sanctam'' у којој износи тезу о врховној власти папе над световним владарима. Папа је развио широку активност против француског краља. Филип IV је такође радио на добијању опште подршке у својој земљи, па је тако 1302.год сазвао први пут Скупштину државних сталежа, коју су чинила три сталежа француског друштва (племство, свештенство и трећи сталеж – градови). Племство и трећи сталеж су стали уз краља, док је свештенство остало неопредељено. Папа је послао свог легата у Француску да објави свргавање Филипа IV, али је легат ухапшен и бачен у тамницу. Филип је тада сазвао скуп прелата и барона, на којем је легист Гијом Ногаре изнео оптужбе на рачун папе Бонифација VIII који је оптужен за јерес и остале злочине. Да би свргнуо папу, Филип је у Италију посао Ногареа да организује заверу и свргавање папе. Папа се тада налазио у дворцу Анањију у Апенинима, у који је Ногаре продро са својим завереницима, али је папа Бонифације умро 1303.год.
19
Тада је за папу изабран архиепископ из Бордоа под именом папа Климент V. Нови папа је онда пренео седиште у град Авињон на Рони, чиме је започео период који се назива ''Авињонско ропство папа'' (1308 – 1378) које је трајало 70 година. Папска курија је тада постала зависна од француских краљева. Уједно је дошло до још један значајан догађај тог времена, односно до процеса против Темплара 1307.год. Филип IV се доста задужио код темплара, који су били највећи банкари свог времена у Европи. Да би се решио свог дуга, он је одлучио да уништи своје кредиторе, па је 1307.год похапсио темпларе, а њихова имања конфисковао. Темплати су оптужени за јерес, односно за службу ђаволу коју су обављали на својим ритуалима. Јавност је прихватила овај процес због њихове непопуларности, као и због зеленашке активности коју су обављали. Чак је заседала Скупштина трију сталежа 1308.год по питању темплара. Против њих је примењен инквизиторски судски поступак, па су они на мукама признали све оптужбе. Вође темплара су биле спаљене, део бачен у тамнице а део прогнан. Филип IV је успео да испослује код папе да он 1312.год распусти ред темплара. Краљ се ослободио својих дугова, а уједно се домагао њиховог богатства, али је њихову непокретну имовину на наговор папе дао реду Хоспиталаца. Ипак Филип је њима успео да наметне велике порезе на те поклоне па су се они трудили да их се ослободе. Владари и феудалци у другим земљама су се такође тада дочепали имовине темплара. У свим државним пословима Филипа IV видну улогу су играли образовани чиновници, који су били познаваоци закона звани легисти, који се јављају још за време Филипа II Августа (1180 – 1222) и Луја IX Светог (1226 – 1270), али су већ за време Филипа IV Лепог (1285 – 1314) они развили своју највећу активност и били најбољи и најупорнији заступници принцима неограничене краљевске власти. Једни од најпознатијих легиста су били Пјер Флот и Гијом Ногаре. Политика јачања краљевске власти коју је водио Филип IV довела је до појаве опозиције феудалаца. Феудалци су били незадовољни краљевим мешањем у њихове послове и самосталност, а сметало им је што је краљ од њих непрекидно тражио војну службу. Незадовољство феудалаца је нашло подршку у опозицији која се јављала у градовима због гушења њихове самосталности и великих порских намета. Тада у Француској почиљу да се јављају лиге или савези феудалаца којима су се убрзо прикључили градови. Такве су лиге настале у Нормандији, Шампањи и Бургундији, спремне да своје захтеве спроведу чак и оружаном силом. У јеку тог покрета умро је Филип IV Лепи 1314.год, а за политику коју је водио је морао да плати његов син Луј X (1314 – 1316) многим уступцима лигама.
20
4. БРУШКО ЈУТРЕЊЕ 1302.год
Филип IV Лепи (1285 – 1314) је био унук Луја IX Светог (1226 – 1270). Филип IV је још 1284.год био престолонаследник, а захваљујући браку са наследницом краљевине Наваре и грофовије Шампање, оба та поседа су ушла у краљевски домен. Убрзо је и грофовија Фландрија ушла у краљевски домен, када је Филип IV искористио класне борбе које су се тамо водиле. У Фландрији у том периоду долази до каласне борбе између градова, односно његових виших слојева и еснафа, и патриција који је власт приграбио за себе и претворио је у наследну. Еснафски горњи слој се у овој борби ослањао на незадовољство народних маса. На улицама Фландријских градова долазило је до правих битки између еснафа и патрицијата. У борби са еснафским слојевима, патрицији су се обратили за помоћ француском краљу, док су еснафи ступили у контакт са фландријским грофом. Филип IV је одлучио да искористи ову прилику за коначно освајање Фландрије. Филип је у почетку у томе успео, али је одмах за тим почео одговор еснафа. Тако је у мају 1302.год у Брижу извршен страшан покољ француског гарнизона, тај догађај је познат као ''Бришко јутрење'', када је побијено 3000 француских војника, а власт француског краља је збачена. Филип је на то подигао војску својих ритера, којима су у сусрет изашли еснафски одреди фландријских градова. Дошло је до битке код Куртреа 1302.год, која је позната као ''битка мамуза''. Фландријски ткачи, који су чинили већину фландријске војске, су нанели страшан пораз француским ритерима, када су са неколико хиљада побијених ритера скинуте златне мамузе (обележје ритерског звања), које су обешене у цркви као успомена на победу у бици. Фландрија је очишћена од Француза, а битка је показала надмоћ организоване пешадије над ритерском коњицом. Ипак Филип је успео да задржи неколико фландријских градова.
21
5. АВИЊОНСКО РОПСТВО ПАПА (1308 – 1378)
Мада се сматрало да су црквена имања ослобођена плаћања пореза, још је Луј IX Свети (1226 – 1270) увео порез на црквена имања. Тим извором прихода се још више користио и његов унук Филип IV који је сматрао то опорезивање својом привилегијом, што га је довело у сукоб са папом. Тада је папску столицу заузимао моћни и енергични папа Бонифације VIII (1294 – 1303), који се пре тога звао кардинал Бенедето Гаетани. Он је успео да наговори папу Целестина V да се одрекне папства. Целестин је раније био пустињанк, а на престо св.Петра је дошао путем компромиса две сукобљене струје у конклави које су водиле моћне породице Орсини и Колона. Сам Бонифације је касније успео да уништи породицу Колона, прогласи крсташки рат против њих, прогна их и одузме им имања. Због сукоба интереса око прикупљања пореза са црквених имања у Француској, избио је 1296.год сукоб Филипа IV и Бонифација VIII, а иницијатор сукоба су били нови Филипови намети свештенству. Папа је тада издао булу ''Clericis Laicos'' којом је под претњом екскомуникације забранио владарима да по својој вољи ударају порезе на цркву, а свештенсту забранио да световним владарима плаћају порезе без дозволе Рима. Филип IV је на то одговорио увуђењем забране на извоз сребра и злата из Француске, што је погодило папске приходе, па нису могли да примају приходе са имања у Француској. Зато је дошло до извесног компримиса, па је папа признао краљевима право да у случају нужде опорезују свештенство, али и да сами одређују висину пореза. Уједно да би се умилио француском краљу одлучио је да Луја IX прогласи за свеца. Ипак, овај мир је био краткотрајан јер је 1301.год сукоб обновљен. Папа је издао низ була у којима оптуживао Филипа IV да угњетава поданике, квари новац и отима црквена имања. Папа је издао чувену булу ''Unam Sanctam'' у којој износи тезу о врховној власти папе над световним владарима. Папа је развио широку активност против француског краља. Филип IV је такође радио на добијању опште подршке у својој земљи, па је тако 1302.год сазвао први пут Скупштину државних сталежа, коју су чинила три сталежа француског друштва (племство, свештенство и трећи сталеж – градови). Племство и трећи сталеж су стали уз краља, док је свештенство остало неопредељено.
22
Папа је послао свог легата у Француску да објави свргавање Филипа IV, али је легат ухапшен и бачен у тамницу. Филип је тада сазвао скуп прелата и барона, на којем је легист Гијом Ногаре изнете оптужбе на рачун папе Бонифација VIII који је оптужен за јерес, бављење црном магијом али и да има љубавницу да би прекрио чињеницу да је содомиста. Да би свргнуо папу, Филип је у Италију посао Ногареа да организује заверу и свргавање папе. Уз Ногареа је стао и Скјаро Колона, који је у Риму окупио присталице своје породице. Папа се тада налазио у дворцу Анањију у Апенинима, у који је Ногаре продро са својим завереницима 7.септембра 1303.год и заробио папу. Ипак племићи из околине су га натерали да ослободи папу, али је папа Бонифације VIII умро 1303.год од претрпљеног страха и понижења које је доживео. Сада је трон св.Петра заузео папа Бонифације IX (1303 – 1304), који је био пријатељ предходног папе. Он је Филипу IV понудио да повуче све оптужбе које су изнесене на његов рачун, али да он казни Ногареа. Ипак умро је пре него што је добио одговор на ову понуду. Тада је за папу 1305.год изабран архиепископ Бертран де Гоа из Бордоа под именом папа Климент V (1305 – 1313), који је био присталица енглеског краља Едварда I, па у Италији није био означен као Француз. Али је ипак био присталица француског краља, претпоставља се да су пре конклаве Филип и Бертран направили договор. Нови папа је сазвао састанак кардинала у Лиону а онда пренео седиште у град Авињон на Рони. Тада је започео период који се назива ''Авињонско ропство папа'' (1308 – 1378) које је трајало 70 година. Папска курија је тада постала зависна од француских краљева, о чему говори и чињеница да је од 28 кардинала које је Климент V произвео, 25 су били Французи. Авињонско ропство је окончано када је папа Гргур XI (1370 – 1378) отишао 1377.год у Италију у посету Риму, али је он у Риму умро марта 1378.год. Тада су Римљани одлучили да натерају Колегијум, чију су већину чинили Французи, да за новог папу изабере Италијана. Кардинали су под претњама онда за новог папу изабрали Италијана папу Урбана VI (1378 – 1389). Ипак француски кардинали нису били задовољни извбором, па су се 9.августа састали у Фондију, прогласили Урбанов избор неважећим јер је извршен под притиском, па су за папу изабрали Француза Роберта из Женеве, који је узео име папа Климент VII (1378 – 1394). Тиме је започет период који се назива Велики раскол, током којег је постојао један папа у Рима а други у Авињону. Црква данас прихвата Урбана за правог папу, али је та одлука заснована више на вери него на историјским доказима. Али ако се узме да је изабран под притиском, легални папа би био Климент. 23
6. СТОГОДИШЊИ РАТ (1337 – 1453)
Период између 1337. и 1453.год у односима Француске и Енглеске се назива Стогодишњим ратом. То није био један рат, већ низ ратова коју су се, барем формално, завршавали мировним уговорима. А непријатељски односи између Енглеске и Француске постојали су давно пре почетка Стогодишњег рата. УЗРОЦИ, ПОВОД И ПОЧЕТАК РАТА Постојало је више узрока за избијање непријатељстава. Најпре, постојала је француска тежња за делом Гијене (Аквитаније) која је била под влашћу енглеских краљева. Други узрок био је тај што је енглески краљ Едварт III, унук француског краља Филипа IV Лепог (1285 – 1314) по мајци Изабели, полагао тако династичка права на француску круну, коју је након изумирања династије Капета 1328.год (Шарл IV) преузела династија Валоа (Филип VI). Али је ипак главни разлог непријатељстава била Фландрија, која је била главни купац енглеске вуне, а сам извоз вуне из Енглеске је израо велику улогу у економији и финансијама острва. Фландрији је непрекидно претила опасност од освајања француског краља а сама Фландрија је својим непрекидним унутрашњим сукобима давала повода за спољну интервенцију. Тако је на позив грофа Фландрије 1328.год француски краљ Филип VI Валоа (1328 – 1350) дошао у помоћ грофу, који је имао проблема са побуњеним сељацима, и разбио фландријску војску у бици код Касела. Тада је дошло до смањења самосталности појединих градова, што је довело до велике мржње еснафа против Француза. Представници градских еснафа су онда захваљујући својим економским везама, почели да траже савезнике у Енглеској. Због тога је фландријски гроф наредио 1336.год да се похапсе енглески трговци у Фландрији, на шта је енглески краљ Ендвард III (1327 – 1377) одговорио забраном извоза вуне у Фландрију и хапшењем фландријских трговаца. Дошло је до пропадања многих радионица које су прерађивале енглеску вуну, па су фландријске занатлије на челу са крупним ганским сукнаром Јаковом Артевелдом пожуриле да склопе савез са Енглезима. Тада је избио рат новембра 1337.год између Енглеске и Француске. Објави је претходила дипломатска припрема, па је Едвард III разрадио читав систем савеза. На своју страну је привукао немачког цара и неколико немачких кнежева. Филип VI је са своје стране објавио кофискацију Гијене, а на то је енглески краљ истакао своја права на француску круну и објавио рат ''такозваном краљу Француске''. 24
ПРВА ФАЗА Ратне операције су одмах почеле, и убрзо су показале да је Едвард III био боље припремљен за рат. Он је реорганизовао војску, чије језгро је чинила најамничка пешадија а значајан је био корпус стрелаца, тада најбољих у Европи. Едвард III је иза себе имао и велика новчана средства, обезбеђена из савеза са градовима Фландрије. Енглези су најпре однели 1340.год победу код Слеиса (Еклиза), чиме су постали господари на мору. Борбе су се пренеле на копно, али су оне у почетку вођене споро и нису довеле до значајнијих резултата. Након тога уследила је енглеска победа у бици код Кресија 1346.год, након које су успели да после дужег отпора заузму луку Кале 1347.год, који им је постао важно упориште у Француској и у њиховој власти ће остати до 1558.год. Десет година након тога, дошло је до нове енглеске победе у бици код Поатјеа 1356.год када је победу извојевао принц Едвард од Велса, познат по свом оклопу као Црни принц. Овај пораз је Французе довео у тежак положај, тада је у ропство пао и тадашњи француски краљ Јован Добри (1350 – 1364) са многштвом ритера, за које су Енглези тражили огроман откуп. Краљевску власт је тада преузео Јованов син дофен Шарл (будући Шарл V – Карло V). Он је морао да на брзину позове у Париз државне сталеже и затражи средства за откуп краља и осталих ритера 1356.год. Већина у скупштини је припадала трећем сталежу (400 од 800), који су уместо да одобре новац, почели да критикују државну политику. Шарл је онда распустио сталеже, али је морао поново да их сазове 1357.год. Сада су убедљиву већину чинили представници трећег сталежа, па су израдили ''Велике мартовске ордонансе'', односно програм реформи. Одобрили су дофену средства, али под условом да они врше сакупљање, трошење и контролу новца, и да се зато састају три пута годишње, а тражили су и чишћење државног апарата. У свим тим захтевима, сталежи су се ослањали на незадовољство градова у северној Француској, као и на устанак у Паризу (1356 – 1358). Париски грађани су почели да се наоружавају, и да пружају подршку захтевима државних сталежа. Руководећу улогу у устанку имао је богати сукнарски трговац Етјен Марсел, који је имао положај трговачког старешине. Велики немири фебруара 1358.год довели су до тога да је дофен Шарл морао да побегне из Париза. Дофен је почео да спрема оружану акцију против устаника. Па је маја 1358.год сазвао скупштину сталежа у Компијењ од које је добио значајна средства. Етјен Марсел је са своје стране почео да утврђује Париз, а уједно је ступио у везу са наварским краљем Карлом Рђавим, унуком Луја X по женској линији. 25
ЖAКЕРИЈА Крајем маја 1358.год плануо је велики сељачки устанак у Француској, Жакерија. Непосредан повод за избијање устанка биле су невоље француског сељаштва изазване Стогодишњим ратом. Од свих класа, у рату је најгоре прошло сељаштво, нису могли да обрађују земљу нити да воде стоку на испашу, а села су постала рушевине. Трпели су велика зверства од најамника који нису добијали плате. На то треба додати и угњетавања феудалаца, која су нарочито била јака за време рата. Уједно је избила велика епидемија куге 1349.год која је харала Европом. Устанак је избио у Бовезу, северно од Париза, а брзо је захватио велики део северне Француске, односно покрајне Ил де Франс, Пикардију и Шампању. Сеоски одреди који су настајали местимично, почели су да се уједињују, а сељацима су пришле занатлије, ситни трговци и сиромашни свештеници. На чело устанка је стао Гијом Кал (или Жак Боном), који је служио у војсци и био искусан војник и организатор. Али је и њему било тешко да дисциплинује неорганизоване сељаке и спреми их за борбу са организованим војскама. Одлучио је да ступи у везу са Етјеном Марселом, који је желео да их искористи у борби са дофеном који је спремао војску за напад и опсаду Париза. Уједно, када је прошао први напад сељака, почели су феудалци да се спремају за борбу, занимљиво је да су сада енглески феудалци одлучили да помогну француске феудалце у овој борби. На чело феудалаца стао је Карло Рђави. Када је Етјен Марсел сазнао да је Карло Рђави иступио против сељака, одлучио је да повуче своје одреде и прекине са помагањем сељачког устанка. Тако је 10.јуна 1358.год дошло до сукоба сељачке војске на чел са Гијомом Калом и војске феудалаца на челу са Карлом Рђавим, у којој су феудалци разбили војску сељака, а Гијом Кал је убијен. Почеле су репресалије, у којима је за две недеље било убијено више од 20 000 људи. Овај обрачун је трајао два месеца, све док у августу није издат указ о општој амнестији, због стаха да земља не буде потпуно економски упропашћена. Тиме је решена и судбина Париског устанка. Самим становницима Париза нова власт није донела ништа ново осим нових пореза. Уједно је дошло до блокаде Париза коју је организовао дофен, па је Етјен Марсел убијен, а грађани су одлучили да орворе капије и предају се дофену. По улазку, дофен Шарл се сурово обрачунао са Марселовим присталицама. Након тога, Француска је морала да закључи мир у Бретињију 1360.год са Енглеском, под врло тешким условима. Енглеска је знатно проширила своје поседе на југозападу Француске, она је сем Гијене добила и Поату и неколико других области, а на северу им је остао Кале. 26
ДРУГА ФАЗА Мир у Бретињију је омогућио Француској да предахне. Дофен Шарл је убрзо после смрти Јована Доброг 1364.год у заробљеништву, постао француски краљ и владао као Шарл V (1364 – 1380). Шарл је спровео низ реформи, које су утицале на даљи ток рата, а сами феудалци, који су били и даље у страху због Жекерије, окупили су се око краља, а чак је и горњи слој грађанства подржавао владара. Реформе које је покренуо, су битно ојачале Француску. Најпре је спровео реформу пореског система, па је сакупљање пореза било поверено посебним чиновницима над којима је постојала велика контрола. Избегавао је сазивање Скупштине сталежа, па је увео скупштину нотабила, односно најугледнијих људи краљевине, које је сам краљ позивао. Спроведена је и војна реформа, уведен је систем унајмљивања војске, док се феудалне трупе стављају у други план, створена је јака артиљерија, а сам Шарл је доста времена посветио стварању јаке ратне флоте. Црни принц Едвард, који је у очево име владао Аквитанијом, наметнуо је велике порезе становништву, и у њиховом убирању био веома строг. Племићи из Гаскоње, Јован од Армањака и Арно Аманије, упутили су жалбу парламенту у Паризу, који је Црног принца прогласио за неверног вазала и казнио одузимањем Аквитаније. Ово је омогућило да Француска спроведе офанзиву 1369.год. Франзуци су најпре ситним сукобима успели да изморе енглеску војску, док је флота однела неколико победа над енглеском флотом и опустошила енглеске обале. Французи су успели да завладају већином енглеских поседа у Француској, а Шарлов војсковођа Бертран Дигеклен је успео да отме цео југоисток Француске, а истакао се и војвода Луј Бурбонски. Тако је средином 70-их година у рукама Енглеза било само неколико приморских места са околином, међу којима су Кале, Бордо и Бајон. Између Енглеза и Француза сада није закључен никакав званични мировни уговор, све док 1396.год није закључено 20-годишње примирје. После смрти Карла V 1380.год, престо је преузео његов малолетни син Карло VI (1380 – 1422), па му је додељено регенство које су чинила његови стричеви, Филип војвода Бургундије, Луј војвода Анжуа, Јован војвода Берија и Луј војвода Бургундије, који су почели да се међусобно боре за утицај. Ипак када је Шарл VI постао пунолетан и преузео владавину (1386.год) показало се да је неспособан и слаб владар, одан забавама. Убрзо је и полудео, па се власт нашла у рукама принчева краљевске крви, који су стали на чело разних феудалних група и почели да се боре за утицај. Тако су се у Француској тада створиле две сукобљене феудалне групе, на челу једне су се налазиле бургундске војводе, а на челу друге орлеансе војводе и њихови рођаци грофови од Армањака. Борба која се између њих развила, у историјографији је позната као борба бургундаца и армањака. 27
Уједно је дошло до новог устанка у Паризу 1380.год због нових пореза, али су регенти извршили неке уступке, па је он смирен. Ипак у међувремену су вратили намете па је опет избио устанак у Паризу 1382.год, који је познат као устанак буздована, јер су се устаници наоружали буздованима које су отели у арсеналу. Феудалци су се са устанком брзо разрачунали. Почетком 1413.год сазвана је скупштина државних сталежа, који су изнели низ тужби на злоупотребе при сакупљању пореза и изнели програм борбе против њих, а стекли су подршку горњих слојева као и бургундског војводе. Али они нису могли да спроведу своје одлуке, па је дошло до новог устанка, који је по његовом вођи Кабошу добио назив устанак кабошинаца. Убрзо су изнели програм административних, финансијских и судских реформи, познат као кабошинска ордонанса. Почели су да убијају људе које су сматрали главним кривцима за народне невоље, а горњи слојеви уплашени тиме, одлучили су да у град пусте војску армањака која је страховито угушила устанак. Уједно је то била и победа странке армањака, док је војвода Јован од Бургундије морао да се повуче на своје поседе. ТРЕЋА ФАЗА И КРАЈ СТОГОДИШЊЕГ РАТА Енглези су покушали да искористе немире изазване устанцима у Француској, за прелажење на одлучније акције. Чланови династије Ланкестер су најпре ступили у савез са војводом Бургундије и кренули у акцију. Дошло је до енглеске победе и великог француског пораза у бици код Аженкура (села Трамекур и Аженкур) 1415.год, када су Французи имали велике губитке, нпр изгубили су око 1500 племића, док је на енглеској страни страдао само један племић, и то Едвар војвода Јорка који је због топлоте умро од капи. Овим поразом је уједно збрисана странка армањака. После тога су заузели цео север Француске, па је дошло и до заузећа Париза од стране бургундијаца. Уједно су и деловали бургундијци, који су држали у ропству краља Карла VI (1380 – 1422), после чега је он морао да склопи мир 1420.год у граду Троа са енглеским краљем Хенрихом V (1413 – 1422). По томе је Хенрих постао регент Француске, који је после Карлове смрти требао да постане француски краљ. Енглези су добили Аквитанију и Нормандију, а Бургундији су дата велика права. Ипак прво је Хенрих V умро 1422.год, оставивши сина од 9 месеци Хенриха VI, а уместо њега владало је намесништво које су чинили његови стричеви војвода Јован од Бедфорда и војвода Хемфри од Глостера. После неколико месеци умро је Карло VI, а његов син Карло VII (1422 – 1461) се повукао на југ преко Лоаре и тамо се прогласио за краља са престоницом у Буржу. Тако су се у Француској појавила два краља, Хенрих VI на северу и Карло VII на југу. 28
ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА – девица из Орлеана Убрзо су се борбе наставиле, па су Енглези спровели нову офанзиву 1428.год и у октобру исте године опсели Орлеан, који је био кључ за југ Француске. У то време се јавила чувена ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА. Она је била припроста и необразована, али веома побожна сељанка из источне Француске из села Домремија, између Шамапње и Лотарингије. Сматрала је да је њена мисија да ослободи Орлеан од опсаде и да Карла VII крунише у Ремсу, што је сматрала извршењем божије воље. Веровала је да су јој сам Бог и њени светитељи указали на њену мисију. Она је успела да добије аудијенцију код Карла VII и убеди га да крене у акцију 1429.год. Омогућено јој је да стане на чело војске, односно да крене са војском да спаси Орлеан од оспаде. Била је велика мотивација за војнике, па је успела да ослободи Орлеан опсаде. Након тога је уследило ослобађање још неколико градова, па је успела да се пробије на север и да крунише Карла VII (1422 – 1461) у Ремсу 17. јула. Сматрала је да је своју мисију испунила, али је Карло VII желео још да је искористи како би поразио Енглезе. Уједно је јачала мржња појединих феудалаца према њеном великом утицају на војску. Тако је у бици код Компијења 1430.год Јована Орлеанка морала да са својим одредом одступи ка капији града, где се нашла пред затвореним вратима. Тада су је бургундијци заробили и продали Енглезима. Енглези су против ње организовали црквено суђење у Руану (главни град Нормандије) у којем је учестовало и француско свештенство из Париза. На челу тог суда био је епископ Пјер Кошон (франц. Cauchon; cochon - свиња). Јованка је осуђена за вештичарење и лажна пророчанства, а затим је осуђена на смрт и спаљена у Руану 1431.год. Уклањање Јованке Орлеанке није ништа донело Енглезима, а племство, буржоазија и сељаштво које је њу пратило је стало уз Карла VII. Уједно је и бургундијски војвода Јован Добри стао на његову страну, видевши да Енглези желе и његове поседе да отму. Енглези су почели да трпе неуспех за неуспехом, па је тако Стогодишњи рат завршен 1453.год предајом Бордоа и протеривањем Енглеза, којима је остао само град Кале.
29
7. РЕФОРМЕ ХЕНРИХА II ПЛАНТАГЕНЕТА (1154 – 1189)
Гроф Хенри Анжујски био је један од најмоћнијих људи у Француској. Поред грофовије Анжу, припадале су му и грофовије Поату, Мен и Турен. Његов брак са Елеонором од Аквитаније, бивше жене краља Луја VII (1137 – 1180), донео му је Аквитанију. Када је у Енглеској умро краљ Хенри I 1135.год без мушког наследника, престо је завештао својој ћерки Матилди. Али у тренутку његове смрти у Лондон је кренуо његов нећак Стеван од Блоа да се прогласи за краља. Барони су се поделили у ове две струје, а ни Матилда ни Стеван нису могли да стекну већу подршку и прогласе се за владаре. Ипак на иницијативу вишег свештенства барони су се споразумели, па је 1153.год закључен уговор између Стевана и Матилдиног сина Хенриха по којем је за краља признат Стеван а после његове смрти власт је требало да припадне Хенриху. Ипак убрзо је 1154.год умро Стеван од Блоа, па је сходно уговору нови владар Енглеске постао гроф Хенрих Анжујски, оснивач династије Плантагенета (по цвету из грба) или анжујске династије, који влада као краљ Хенрих II Плантагенет (1154 – 1189). Никада није научио енглески језик, говорио је француским, а више времена је проводио на својим поседима у Француској него у Енглеској. За време владавине Хенриха II Енглеска ступа у тесну економску, политичку и културну везу са континентом, на првом месту са Француском. Основни циљ Хенрихове политике је било јачање краљевске власти, која је била пољуљана јачањем моћи барона. Још је Стеван од Блоа наредио да се поруше замкови који су настали у току борби за власт, а Хенрих је завршио тај посао. Оне замкове које није срушио прогласио је краљевским и у њих сместио своје гарнизоне. Учврстивши се на власти, Хенри II је могао да се посвети реформи државне управе. Најпре је кренуо са реформом судства. Проширио је овлашћења краљевског суда (curis regis), на штету властелинских судова. Сада је сваки човек, уколико је има средства да подмири трошкове, могао да захтева да његов случај испита краљевски суд. Затим је донео одлуку да сваки сумњив случај истраже државне власти, без обзира да ли постоји оптужница или не, а до његовог времена државне власти су истраживале само оне случајеве за које је постојала оптужница. Увео је пороту (заклети људи), од 12 људи из редова домаћег становништва, који су обично били ситни ритери или богати слободни сељаци. Они су испитивали било који случај и свој исказ подносили краљевским судијама. Хенријеве судске реформе представљају почетак ''општег права'' (common low). 30
У Енглеској овог периода почиње да се развија судска, административна и финансијска бирократија. Почињу да се јављају прва дела о правима, тако се крајем Хенријеве владавине јавља ''Расправа о законима Енглеске'', дело које се преписује Ранулфу Гленвилу, главном правнику Хенрија II. Касније у 13.веку јавила се нова расправа о енглеским законима која припада чувеном правнику Брактону. Уследиле су нове реформе, које су произашле реформом судства. Тако је дошло до реформе шерифа 1170.год, јер је Хенри II наредио да се испита њихов рад. Тада је са места шерифа уклоњено 12 њих а на њихово место доведени су нови људи мање истакнути. Од тада је настала пракса да се на положаје шерифа не постављају крупни феудалци. Хенри је уједно увидео потребу за реформом војске. Морао је да брани своје велике поседе у Француској и стално ратује, а до тада је војску прибављао од барона, што није увек ишло лако. Таква феудална војска је била мало погодна за ратовање на континенту, јер су феудалаци са својим ритерима били обавезни да служе краља само 40 дана годишње. Сада је Хенри то променио, па војну службу феудалаца почиње да замењује новчаним плаћањем скутагијем (scutagium – плаћање по штиту). За новац који је тако добијао Хенри је узимао најамничку војску за своје ратове у Француској. Тиме је краљ уједно смањио завист од својих феудалаца и слабио њихову војну организацију. До Хенријевог времена уједно није постојао закон о наслеђиваљу, па је Хенри увео право наслеђивања по принципу примогенитуре. Држава се више није делида између краљевих синова, већ је најстарији син наслеђивао целу државу. Спроводећи своју политику јачања краљевске власти Хенри је дошао у сукоб са црквом. Тако је 1164.год издао ''Кларендонске конституције'' које су ограничавале овлашћења црквених судова. Краљевски суд је могао да одлучује која дела подпадају под духовни а која под световну јурисдикцију. Уједно је у црквеним судовима морао да буде један световни чиновник, да пази да црквени судови не прекорачи своја овлашћења. Онај кога црквени суд осуди, морао је бити предат краљевском суду ради извршавања казне. Краљевски судови су уједно могли да пониште пресуду црквеног суда, а апелација на папу је била забрањена. Кларендонске конституције су наишле на оштар отпор примаса енглеске цркве, кантербериског архиепископа Томе Бекета, који је одбио да се сагласи са њима. Хенри га је прогласио за издајника, па је он морао да побегне из Енглеске. Ипак Хенри је 1170.год морао да дозволи Бекету да се врати, и он је наставио да буде оштра опозиција краљу. Хенри је тада изразио жељу да га неко ослободи Бекета, па је неколико дворских ритера отишло у Кантербри и убило Бекета у цркви. 31
То је изазвало велико незадовољство код барона и народа, па је дошло до побуне. Најпре су се побунили барони на француским поседима, а убрзо су им се прикључили барони у Енглеској. Народ је почео да се окупља на Бекетовом гробу сматрајући га за заштитника и мученика, док је црква то искористила и прогласила га светим. Краљу је претило искључење из цркве, па се Хенри покајао на Бекетовом гробу и подвргнуо јавном бичевању. Уједно се одрекао мера уперених против црквених судова. Паралелно са овима почиње освајање Ирске. Неколико енглеских барона са запада државе се умешало у борбу ирских кланова и почело да заузима земљу на истоку острва. Они су почели да угњетвајау становиштво, па је дошло до побуне 1170.год а следеће године Хенри је намеравао да крене у Ирску да угуши побуну али и да сузбије јачање моћи барона у Ирској. Од тога су га одвратили немири који су због Кларедонских конституција избили у Енглеској. Крај Хенријеве владавине протекао је у борби са француским краљем Филипом II Августон (1180 – 1222) који је против старог енглеског краља бунио његове синове.
32
8. РИЧАРД I ЛАВЉЕ СРЦЕ (1189 – 1199)
После смрти Хенрија II Плантагенета (1154 – 1189), власт је преузео његов син Ричард (1189 – 1199). Остао је познат по свом надимку Лавље Срце, које се везује за његово учешће у Трећем крсташком рату. За саму Енглеску он је био странац, а до проглашења за краља боравио је тамо само два пута. Она је за њега представљала само главни извор прихода, а целу владавину је провео у ратовању на Истоку или на својим поседима у Француској. Још је његов отац Хенри II увеко тзв ''Саладинов данак'', порез који се прикупљао зарад покретања крсташког рата. Сам Ричард је долазком на престо повећао порезе и трудио се да прикупи што више новца за рат. Због тих пореза дошло је до израза незадовољства у Лондону 1196.год на чијем челу је био Виљем Брадати (Виљем Фиц – Осберт), али је убрзо убијен. Ричард је заједно са Филипом II Августом и Фридрихом Барбаросом крануо у Трећи крсташки поход (1189 – 1192). Ричард и Филип се уопште нису слагали, они су водили кратак рат на Сицилији и свађали се током целог похода, све док Филип није објавио своју одлуку да 1191.год напушта Палестину и одлази у Француску. Правдао се лошим здрављем, али је ипак желео да искористи смрт грофа Фландрије, али и да искористи одсуство енглеског краља и приграби његове поседе у Француској. По повратку у Француску, Филип је дао сенешалу Нормандије један документ, тврдећи да је њиме Ричард пристао на Сицилији да да Филипу велики део Нормандије. Сенешал је одбио да испоштује уговор док не добије такво наређење од Ричарда, па је Филип одлучио да нападне Нормандију. Ипак његова властела је одбила да учествује у таквом походу, јер је Ричард био у крсташком рату а његове земље су биле под папском заштитом. Филип је тада склопио савез са Јованом без Земље (1199 – 1216), Ричардовим братом, по којем је Филип требало да му помогне да се попне на престо, а за узврат ће му Јован дати своје поседе у Европи. Гласине о томе су стигле до Ричарда, па је пожурио да се врати назад. Он се искрцао на северној обали Јадранског мора, и покушао онда да прође кроз територије свог непријатеља војводе Аустрије, који га је тада заробио. Војвода је онда Ричарда продао цару Хенриху VI, којем је Филип понудио велику своту да задржи Ричарда у заробљеништву, што је он и прихватио. Ипак Ричардове слуге су успеле да поткупе немачке кнежеве који су захтевали да Ричард буде пуштен, што је и учињено 1194.год уз велики откуп. Ричард је ипак убрзо погинуо 1199. у Поатуу. 33
9. MAGNA CARTA LIBERATUM – 15.јун 1215.год
Након смрти Ричарда Лављег Срца, престо у Енглеској је преузео његов брат Јован Без Земље (1199 – 1216), који је био супротност свог брата. Брзо је од својих енглеских и француских барона створио непријатеље, што је доста погодовало француском краљу Филипу II Августу (1180 – 1222), који се тим незадовољством користио да би преотео Јованове поседе у Француској. Па је тако најпре 1204.год објавио конфискацију Јованових поседа у Француској (енглески поседи у Француској су били под Филиповом врховном влашћу и онда освојио Нормандију, Мен, Анжу, Турен и део Поатуа. Јован је због овога постао омражен у Енглеској, а нови порези су то незадовољство додатно појачали. Уз то је дошло до сукоба са црквом 1208.год, јер се чувени папа Иноћентије III умешао у избор кантеберског епископа, поништио избор краљевог кандидата и поставио за архиепископа Стевана Ленгтона. Јован је папи упутио оштар протест, а папа је на Енглеску бацио интердикт. Јован је онда конфисковао сва имања цркве у Енглеској, а папа га је екскомуницирао. Барони су отворено признавали незадовољство Јованом, а папа је онда објавио да Јована лишава престола 1212.год и круну предаје француском краљу Филипу II Августу, што су барони и свештенство подржали. Филип је почео да сакупља војску за напад, па је Јован из страха одлучио да измени своју политику. Јован је попустио папи, обећао да ће признати Лангтона за архиепископа и да ће вратити имања цркви. Онда је испред папског легата пао на колена, и положио вазалну заклетву папи. Уједно је одлучио да као папин вазал даје Риму годишње 1000 фунту стерлинга. Ослободивши се притиска папе, одлучио је да се супротстави Филипу и врати своје поседе у Француској. Почео је да сакупља војску, али га је доста барона одбило. Онда је склопио савез са Отоном IV и фландријским грофом, али је то било безвредно јер су Французи услепи да прво поразе Енглезе, а онда уједињене Немце и Фламанце 1214.год (битке код Ларош о Муана и Бувина). Претрпевши пораз, Јован је одлучио да се сукоби са непослушним баронима. Пошто га је папа подржавао, сам папа је претио баронима искључењем. Ипак то није помогло јер је незадовољство било велико, па је дошло до побуне барона, уз које су стали свештенство, ритери, градови и народ. Лондон им се придружио и отворио им капије. Јован није имао другог избора него да прихвати све што су они тражили па је 15. јуна 1215.год потписао чувени документ Magna Carta Liberatum односно Велика повеља слобода. 34
У Великој повељи слобода, краљ је дао свечано обећање да ће чувати права енглеске цркве а нарочито слободу црквених избора, и да од барона неће тражити нити узимати више дажбина него што је то утврђено обичајем. Лица којима буде поверено управљање над феудом чији је наследник малолетан морају са тих феуда да узимају умерен приход и не смеју да га упропасте. Наследнице феуда се не смеју удавати мимо њихове воље или воље њихових рођака. Члан 12 утврђује да се феудална помоћ (auxilium) може тражити од феудалних вазала само у 3 случаја (ради краљевог откупа из ропства, када најстарији краљев син постаје ритер и када се удаје његова најстарија ћерка). Свака друга феудална помоћ, као и штитарина (scutagium) могу да се узимају само уз дозволу ''Општег већа краљевине''. Члан 14 одређује састав Општег већа краљевине, које су смели да чине сви непосредни вазали краља, духовни и световни, како барони тако и ритери. Члан 15 је дозволио баронима да траже помоћ од својих ритера само онда када краљ захтева помоћ од барона. А следећи члан 16 је забрањивао да се са неког феуда тражи више служби него што на њега пада. Члан 35 је увео у Енглеску опште мере и тегове. Неке тачке у Великој повељи слобода су ограничавале краљева судска права. Краљ се обавезао да неће давати нове судске порезе, а грофовима и баронима су могли да суде само њима равни, односно перови. Краљ се такође обавезао да неће затварати, лишавати титуле, стављати ван закона и протеривати из земље без законске пресуде перова (члан 39). Овим чланом су барони покушали да се сачувају краљеве освете. Лондон и други градови су добили низ обећања. Краљ је дао дозволу да се лови у свим шумама, а обавезао се да ће најамнике удаљити из Енглеске. Члан 41 је дозволио свим страним трговцима да слободно улазе и бораве у Енглеској. Да би обезбедили спровођење ових одредби, било је изабрано 25 барона, који су у случају да краљ погази одредбе и обећања која је дао Великом повељом слобода, требали да га на то упозоре, а у случају да то не исправи они су могли и морали да почну рат против њега и заузму његове поседе и замкове. Велика повеља слобода је штитила интересе крупних феудалаца у односу на ојачалу краљевску власт. Она је требало да створи ограничену монархију. Али иако се сагласио са повељом, Јован није имао намеру да је испуњава. Чекао је добар тренутак да почне рат са баронима, чак није прогнао најамничку војску већ је послао по појачања. Папа је бароне прогласио за бунтовнике и ослободио Јована обавеза из повеље, чиме је рат обновљен, али је у том метежу Јован умро 1216.год а власт је наследио његов син Хенрих III (1216 – 1272). 35
10. ЕНГЛЕСКА У ДОБА ЕДВАРДА I (1272 – 1307)
Едвард I (1272 – 1307) је био син краља Хенрија III (1216 – 1272). Пре долазка на власт подржавао је политику јачања краљевске власти свог оца и борбе са баронима. Он је заједно са оцем пао у заробљеништво грофа Симона Монфора, који је као вођа барона празио његовог оца у бици код Луиса 1264.год после које је Мофор постао најмоћнија фигура у Енглеској. Ипак Мофорова политика је довела до новог таласа незадовољства, па је Едвард успео да уз помоћ барона који су прешли на његову страну побегне из заробљеништва, после чега је успео да порази и убије Монфора у бици код Ивзема 1265.год. Након тога власт је враћена у руке његовог оца, који је направио компромис са баронима, који је довео до настанка Парламента у Енглеској, који ће процват доживети управо за време владавине Едварда I. Када је 1272.год дошао на власт, Едвард I је себи дао задатак да ојача краљевску моћ, смањи утицај барона, али и да ограничи даље ширење моћи свештенства и цркве у Енглеској, која је постала велики земљопоседник. У сврху борбе против раста моћи црквених великодостојника и феудалаца, Едвард I је 1279.год издао ''Статут о духовњацима'', познатији као ''Статут о мртвој руци''. Он је за циљ имао спречавање пораста моћи црквених великодостојника, а нарочито старих и нових манастира или монашких редова какви су били духовноритерски редови Темплара и Хоспиталаца, или Доминиканци и Фрањевци. Земља коју би они стекли постајала је ''мртва рука'', односно она није подлежна отуђивању и заувек је остајала у рукама црквене управе која ју је стекла, а осим тога такви поседи су обично били ослобођени пореза. Статут о мртвој руци је забрањивао свим црквеним установама даље стицање црквених поседа без посебне дозволе. Тако је Едвард спречио даље јачање и богаћење цркве, али и смањење краљевских прихода. Да би се развила прекоморска трговина која је краљу доносила велике приходе, Едвард I је 1303.год издао ''Трговачку повељу'', која је страним трговцима давала право да слободно долазе у Енглеску, увозе и извозе робу и плаћају одређену царину. Те царине су биле веће од оних које су биле прописане за домаће трговце. Посебним актом је био утврђен начин исплате дугова у Енглеској, што указује на развој зеленаштва и кредитних послова. Таква мера је довела до прогона Јевреја из Енглеске, када је у Француску прешло њих око 16 000.
36
Едвардова освајачка политика је била усмерена ка ширењу власти на британским острвима, па је онда погађала Велс и Шкотску. Едвард I се најпре окренуо на западу и напао Велс 1282.год. После дуге и тешке борбе убијен је велшки вођа Левелин, а остали велшки великаши су морали да се потчине Едварду. Земље његових противника су биле конфисковане, а на њих су се населили енглески барони. Од времена освајања Велса па до данас, наследник енглеског престола је носио титулу ''принц од Велса''. Када је 1285.год умро шкотски краљ Александар III без наследника, па је у Шкотској дошло до немира и борбе између аристократских кланова, коју је Едвард одлучио да искористи и покори Шкотску. Енглезима су пришли многи шкотски феудалци, али је сељаштво и даље било против њих. Сељаци су после пар деценија енглеске власти дигли устанак 1314.год, назван ''рат за независност'', који се завршио поразом Енглеза и обнављањем Шкотске независности, али је од тога користи имало само шкотско племство. Шкоте је у току овог устанка доста подржавао француски краљ Филип IV Лепи (1285 – 1314). Ратови које је Едвард водио захтевали су доста новца, а своте које би му парламент одобрио обично за то нису били довољне. Он се трудио да на све стране нађе још новца, па је повећавао порезе на вуну и порезе свештенству. Због тога је умало дошло до сукоба са баронима 1297.год, па је Едвард да би то избегао одлучио да учини уступке. Пристао је да изда статут ''О неодобравању пореза'' (De tallagio non cencedendo) у којем је обећао да неће купити никакве порезе без сагласности парламента, чиме је утврђено главно право парламента да одређује порезе. Парламент је убрзо почео да се дели на два дома, горњи дом или дом лордова, и доњи дом или скупштина. У горњем је заседао врх феудалног друштва, односно архиепископи, епископи, опати великих манастира и велики барони. У доњем дому су заседали ритери и грађани. Ритери су бирани јавним гласањем по грофовијама (2 из сваке), и било их је 74 ритера у парламенту. Едвард I је у парламент позвап и по 2 представника из 165 енглеских градова, а сваки од њих је имао право да по свом нахођењу изабере представнике. Временом моћ парламента све више јача, он добија право да контролише суме добијене од пореза, да доноси законе и статуте, које треба краљ да потврди. Едварда I је наследио син Едвард II (1307 – 1327), а за време његовог унука Едварда III (1327 – 1377) почиње чувени Стогодишњи рат (1337 – 1453).
37
11. УСТАНАК ВАТА ТЕЈЛОРА – 1381.год
За време владавине Ричарда II (1377 – 1399), наследника Едварда III (1327 – 1377), обновљен је рат са Француском. Рат је текао неповољно за Енглезе, француски барони су пустошили енглеске обале, а походи које су Енглези организовали коштали су много новца. Тај новац се могао набавити само новим порезима, па је парламент 1377.год увео главарину, када је сваки Енглез морао да плаћа 1 грот (4 пенија), а две године касније порез је поново расписан. Нова главарина расписана 1380.год утростручила је порез (1 шилинг). Увођење главарине, а још више злоупотребе које су вршене при њеном сакупљању, довеле су до ескалације сељачког незадовољства, па је дошло до избијања устанка 1381.год у источној Енглеској, где су протерали сакупљаче пореза, а неке и поубијали. Устанак је постајао све обимнији, а устаници су нападали феудалце, а највише црквене феудалце – епископе и опате. Средиште устанка биле су грофовије Есекс и Кент око Лондона, где су сељаци за свог вођу прогласили Џона Була, који је проповедао класну мржњу према угњетачима народа. Сматрао је да ће ствари у Енглеској бити боље само када сви буду једнаки. Главни вођа устанка Ват Тејлор је био зидар, а по њему је овај устанак назван устанак Вата Тејлора. Устаници су подељени у два велика одреда кренули на Лондон, а лондонски председник општине је наредио да се затворе капије. Ипак, градска сиротиња је то спречила, јер се међу њима налазило доста незадовољних краљевом политиком, међу којима је била и градска буржоазија. Због тога устаници су ушли у Лондон, где су почели да се обрачунавају са народним непријатељима. Они су тада опколили замак Тауер, у којем се налазио краљ Ричард II, којег су позвали да са њима преговара. Када је он изашао они су упали у замак и поубијали неколико његових званичника, а убили су кантебериског архиепископа. Након тога дошло је до састанка у Мајленду, где се налазио краљ. Ту су сељаци изнели своје захтеве који су добили назив мајлендски програм. Овај програм је тражио укидање кметовског система, укидање кулука, увођење једнообразне ниске новчане ренте, слободу трговине у свим градовима и општу амнестију за устанике. Краљ је морао да прихвати овај програм, након чега се део устаника вратио кућама, али је велики део њих остао у Лондону. Гнев устаника се сада сручио на Фламанце и Италијане. Фламанци су били богати трговци вуном, који су основали радионице у Лондону за прераду вуне, док су Италијани углавном били зеленаши. 38
Краљ је морао поново да се нађе са устаницима на састанку у Смитфилду. Сада су устаници изнели нове захтеве (смитфилдски програм), који је тражио укидање свих закона, сем винчестерског закона, који је гарантовао личну и имовинску безбедност. Тражили су да се одузму земље свештенству, епископима и манастирима и да се разделе сељацима. Захтевали су да се укину привилегије феудалцима и да се сви сталежи изједначе. Лондонски феудалци и буржоазија су се тада припремили за сукоб са сељацима, па је у току преговора у Смитфилду лондонски председник општине убио Вата Тејлора. Без вође сељаци су оскудевали да се сукобе са војском, а феудалци су им давали разна обећања како би их натерали да се повуку кућама. Устаници су се разишли са убеђењем да су сви њихови захтеви прихваћени. Али је краљ у све грофовије послао наређење да се сви ритери сакупе у Лондону. Ритерска војска се после окупљања у Лондону дала у потеру за сељацима, а оне одреде који се још нису разишли су лако разбили. Одмах су послате судије у све побуњене области, где су казнили све сељаке који су имали и најмањи удео у устанку. Велики део сељаштва је био повешан, а у Лондону су градској сиротињи свакодневно одсецане главе. Убрзо је убијен и Џон Бул, а краљ је послао наредбу да сељаци морају да слушају своје сениоре као и раније, тиме је устанак угушен. Овај устанак је имао исте последице као и Жакерија у Француској.
39
12. УСТАНАК ЏЕКА КЕДА
У време владавине Хенриха VI (1422 – 1461) из Ланкестерске династије, народно незадовољство достигло је нову кулминацију. Ратни неуспеси у Француској, велико господарење феудалаца, прекомерно повећавање пореза и пљачкање државне касе довели су до незадовољства ритера, буржоазије и сељаштва. Ланкестерску династију су подржавали крупни феудалци, који су безобзирно владали, док ритери и грађанство стају уз јоршку династију. Далеки рођак краљевског рода војвода Ричард Јоршки је био популаран као способан војсковођа који је постигао успехе у Француској, али је због дворских сплетки одатле опозван. То је довело до нових неуспеха у Француској, па је то опште незадовољство довело до устанка у грофовији Кент који је захватио цео југ Енглеске, а на чије чело је стао искусан војник Џек Кед. Устанак је имао организован карактер, већину су чинили сељаци али са великим бројем ритера и неколико барона. Војска је бројала око 20 000 на челу са Џеком Кедом, који је кренуо на Лондон. Устаници су своје захтеве против тешких пореза и злоупотреба и лошег вођења рата у Француској изнели у Кедовом манифесту. У манифесту је захтевано да се краљу врате поседи који су му отети феудалци, да се уклоне лоши свештеници и да се на власт позове јоршки војвода. Од свих тих политичких захтева само је захтев да се укине радничко законодавство имао социјални карактер. Устанак је имао доста успеха у почетку, владине војне снаге су се показале као несигурне, устаници су стигли до Лондона који им је отворио капије. Устаници су успели да ухвате неколико краљевих саветника осуде их и погубе. Уједно је лондонска сиротиња стала уз устанике и почела да пљачка куће погатих трговаца и буржоазије. Тада се лондонска буржоазија на челу са председником општине латила оружја и уз помоћ тауерског гарнизона се супротстави устаницима и истера их из Лондона. Кед је покушао да са својим људима опет продре у Лондон, али није успео. Тада је кантерберијски архиепископ са осталим епископима дошао као посредник и почео преговоре са устаницима. У име краља и његовог већа понудио је општу амнестију само да се разиђу. Кед је видео да се његови људи колебају, и све их пустио кућама. Тада је амнестија укинута, а Кед је ухваћен и убијен. У Кенту су почела погубљења устаника, чиме је устанак сломљен.
40
13. РАТ РУЖА (1455 – 1471 – 1485)
Пораз Кедовог устанка и класни сукоби који су настали, навели су ритере и бруржоазију да све наде за борбу против крупних феудалаца положе у јоршког војводу Ричарда Јоршког. Војвода се пред тога ослањао на феудалце који су са њим били у родбинским везама, као и на феудалце који су били потиснути са двора Хенрија VI Ланкрестера (1422 – 1461). Краљ Хенри VI је био благ и добродушан човак, а око своје 30 године је полудео. Феудалци су водили своје сплетке и ратове између себе у којима је страдала земља. Једини човек који је у Енглеској био угледан је био Ричард Јоршки. Када је Хенри полудео, Ричард је постао намесник и признат за наследника престола ако Хенри не добије сина. Хенри је убрзо добио сина са Маргаретом, ћерком анжујског војводе Јована Доброг и веома амбициозном женом. Она је почела да сумња да Ричард жели да изврши преврат. Она је уз помоћ феудалаца који су је подржавали напала Ричардова поседе и прогнала га. Ипак Ричард се вратио у Енглеску са војском и започео рат. До првог сукоба је дошло 1455.год што је био почетак грађанског рата у Енглеској који је остао познат као рат Црвене и Беле руже, зато што је на грбу Ланкестера била црвена, а на грбу Јорка бела ружа. Енглеска се поделила на присталице ове две фракције. Уз Ланкестере је била већина крупних феудалаца чију већину су чинили они са севера, а уз Јорке су били феудалци са југа, али и велики део новог племства и буржоазија. Ипак већина тих феудалаца је пошла у рат да би имала изговор за пљачку. Војвода Ричард Јоршки је погинуо 1460.год у бици код Векфилда, а један од његових синова је ухваћен и убијен. На чело династије Јорка је стао његов син Едвард Јоршки, дечак од 19 година са великим способностима. Едвард је као способан војсковођа заузео Лондон 1461.год, а лордови који су били уз њега су га прогласили за краља, што је одушевљено прихватило грађанство. Едвард је уз помоћ ритера и богатијих сталежа са југа Енглеске успео да нанесе пораз присталицама Ланкестера, и потврди га страшним покољем. Убрзо је крунисан за краља у Винчестеру као краљ Едвард IV (1461 – 1483). Ипак то није био крај рата ружа, краљица Маргарета се није предавала а ратне акције су обновљене 1471.год. Она је успела да на своју страну добије ерла од Ворика Ричарда Невила, који је био најмоћнији Едвардов следбеник. Ланкестери и њихове присталице су дожвели нови пораз. Маргарета је прогнана, њен син Едвард је погинуо а Хенри VI је умро заробљен у Тауеру. 41
Едвард IV је умро 1483.год, а престо је припао његовом малолетном сину Едварду V. Његов регент је постао његов ујак Ричард Глостерски. Он је убрзо затворио свог штићеника и његовог брата у Тауер, а онда их и убио. Себе је прогласио за краља и почео да влада као Ричард III (1483 – 1485). Барони су овај преврат искористили за нови устанак, и истакли Хенрија Тјудира као свог претендента за престо. Уз њега су стали ланкестерски барони, али и многи јоршки који су били против политике Ричарда III. До одлучујућег сукоба је дошло у бици код Босворта 22.авг 1485.год која је завршена потпуним Ричардовим поразом. Нови владар Енглеске је постао Хенри VII Тјудор, а да би ојачао своје владарско право оженио се ћерком Едварда IV Елизабетом која је била наследница јоршке куће, а у свом грбу је сјединио црвену и белу ружу. Тиме је рат црвене и беле руже завршен.
42
14. НЕМАЧКА У ДОВА ХЕНРИХА IV (1056 – 1065) И ХЕНРИХА V (1065 – 1125) – БОРБА ЦАРСТВА И ПАПСТВА
После смртрти Хенриха III Црног (1039 – 1056), престо је припао његовом малолентном наследику Хенриху IV (1056 – 1065). Долази до опадања моћи царева, а феудалци постају скоро самостални. Црква такође постаје самосталнија и независнија од немачких владара, а сам келнски архиепископ Ханон је једно време заробио младог владара и управљао у његово име. Папство је могло слободно да делује не бојећи се цара, па спроводи низ реформи под утицајем клинијевског покрета. Покретач црквених реформи био је Хилдебранд, који је водио папске послове и управљао папском политиком током неколико папа. Сам је прошао кроз строгу клинијевску монашку школу у манастиру Клини. На Латеранском концилу 1059.год, под Хилдебрандовим руководством дошло је до реорганизације избора папа. Избор папе су вршили кардинали, а Римљани и свештенство су само били обавештени о том избору. Римска аристократија је такође била потиснута из избора, а немачки цар је имао само право да потврди тај избор. Уједно је тада потврђен целибат за сво свештенство, а концил се изјаснио против инвеституре од стране сверовних владара. Ове мере су довеле до отпора дела свештенства које је било незадовољно целибатом, али и изјашњавањем против инвеституре и симоније, јер је велики део стекао тако положаје. Хилдебранд је наставио са спровођењем свог програма, а да би добио политичку подршку направио је савез са Норманима са југа Италије. Нормандски вођа Роберт Гвискард је од папе добио титулу војвода Апулије и Калабрије, чиме се обавезао да ће штитити папу. Хилдебранд је уједно склопио и савез са тосканским маркизом. Свог непријатеља миланског архиепископа је успео да потисне подржавајући патаре, покрет занатлија и сиромаха у Милану. Хилдебранд је постао папа 1073.год под именом папа Гргур VII, а свој црквенополитички програм је изнео у ''Диктату папе'' (Dictatus papae). Ту је тврдио да папа има право да смењује и поставља епископе, да је папа сениор свих владара који су његови вазали и да њихова власт од њега долази. Он уједно има право да суди владарима, да их кажњава и њихове вазале ослобађа дужности и заклетви. Такав програм довео је до сукоба папе Гргура VII и цара Хенриха IV, који је започео 1074.год када је папа сменио неколико немачких епископа, сматрајући да су на своје положаје дошли куповином достојанстава (симонијом) или су своје титуле примили од цара лаичком инвестиртуром. 43
Хенрих IV је већ 1065.год почео самостално да влада, а истакао се као добар политичар и војсковођа. Убрзо је морао да се суочи са устанком у Саксонији 1075.год, када је против њега устала тамошња аристократија, али и сељаштво. У исто време је почео и устанак градова на Рајни против својих сенора. То је довело до измирења дела аристократије и владара, али му је помогло да зада пораз осталим устаницима. Тада је почела његова борба са папом. На папине захтеве одговорио постављањем неколико својих епископа на упражњена места, на шта је папа послао посланицу дец. 1075.год пуну претњи. Тада је Хајнрих у јан. 1076.год на концилу у Вормсу прогласио збацивање Гргура VII. На то је Гргур одговорио својим концилом на којем је објавио лишавање Хенриха IV власти и екскомуникацијом, а његове поданике је ослободио вазалне заклетве. То је био сигнал за нови покрет племства, које је на сабору у Тријеру окт. 1076.год објавило да Хенрих треба да изјави покорност папи, да би добио ново право да влада. Хентих је схватио да може изгубити престо, па је одлучио да се помири са папом. Он је 1077.год кренуо у Италију, без војске, да тражи састанак са папом. Гргур се из страха склонио у замак Канос којем је владала маркгрофица Матилда. Хенрих је ту у оделу грешника после три дана чекања пред замком добио опрост. Хенрих се вратио у Немачку, где су феудалци објавили његово свргавање и поставили новог краља. Када је 1080.год успео да поправи свој положај у земљи, поставио је антипапу Климента III, и кренуо на Рим 1084.год да га крунише. Пошто је освојио део Рима, папа Гргур се затворио у тврђаву Сент Анђело, а спасила га је интервенција Нормана. Роберт Гвискард је страховао од тога да Немци завладају Римом, па је успео да их потисне, али је истовремено опљачкао град. Због тога више није могао да остане у Риму, па је за Норманима отишао у Амалфи где је и умро 1085.год. Наследник Гргура VII је постао папа Урбан II, који је наставио борбу са Хенрихом, бунећи против њега војводе, али и синове. Хенрих IV је умро 1106.год, а његов наследник и син Хенрих V (1106 – 1125), који је бранио позиције папства је по доласку на власт наставио борбу са папама. Борба царства и папства је завршена Вормским конкордатом 1122.год, који је био компромис између две стране. По њему, епископе је бирало свештенство у присуству цара или његовог делегата. Лаичку инвеституру, предају скиптра као симбола власти у епископији је обављао цар, а потом је следила духовна инвеститура односно предаја прстена и штапа као симбол духовне власти. Цар није смео да се меша у изборе у Италији. 44
15. ФРИДРИХ I БАРБАРОСА (1152 – 1190)
Смрћу Хенриха V 1125.год угасила се франконска династија. Једно време је престо припадао саксонској династији (1125 – 1137), а затим је престо заузела династија Хоенштауфоваца (1137 – 1254). Први краљ из ове династије је био Конрад III, а други његов синовац Фридрих I Барбароса (1152 – 1190). Фридрих I Барбароса је био један од највећих немачких владара. Био је истакнути војсковођа, вешт политичар, а савременици код њега истичу велику храброст и частољубље. Морао је да пази на своје кнежеве, посебно на породицу Велфи, а насупрот папским захтевима истакао је своје. Тежио је да постане универзални владар свих владара, сматрао је да су сви вазали цара. У Немачкој је Барбароса брзо учврстио власт. Измирио се са Велфима давши им територијалне компензације, а са делом аристократије се обрачунао и конфисковао им имања на која је довео ситне ритере. Политика у Италији је постала доста сложена. Тамо је Барбароса морао да се сукоби са растућом моћи папа, али и моћи северноиталијанских ломбардијских градова. Градови су знатно економски ојачали, имали су права самоуправе и слободу ковања свог новца, убирања пореза и контроле над својом трговином. Зависност градова у Ломбардији и Тоскани је ипак била само номинална. Циљ Фридриховог првог похода је био да се крунише царском круном у Риму. У то време папе нису владале Римома, ту су 1143.год римски трговци и занатлије уједињени са ритерима узели власти и основали Римску републику, којом је владао сенат од 56 људи. Када је Фридрих био близу Рима, представници сената су изашли пред њега понудивши му круну, коју је он одбио, потом ушао у Рим где га је папа крунисао за цара. Ипак он се није задржао у Риму, јер су насиља немачких војника довела до устанка становништва, а Фридрих је морао да се повуче из Италије. Ипак успео је да ухвати вођу Арнолда из Брешеа и преда га папи на погубљење. Убрзо је дошло до сукоба цара и папе, јер је Барбароса погазио одредбе Вормског конконрдата и почео да поставља своје епископе, а папа је уједно био уплашен Барбаросиним жељама у Италији. На рајхстагу у Безансону 1157.год дошло је до сукоба са папским легатом Роландом, који је прочитао папино писмо у којем је папа тврдио да сва власт цара долази од њега. После тога легати су били протерани. Уједно је одређено да се 1158.год поведе поход на Италију.
45
У новембру 1158.год дошло је до сабора у Ронкаљској долини код Пијаћенце, на који су позвани и позваоци римског права из Болоње и представници градова северне Италије. Правници су требали да дају теоријско објашњење неограничене власти монарха, али и да преиспитају самоуправу градова. Градовима су призната само она права која су се заснивала на добијеним повељама, а за сваки град је утврђена посебна регалија. Цар је за себе узео право да поставља градске чиновнике, који су били врховна управа града. Тиме су градови пали у зависност од цара. Ломбардијски градови су се делом подчинили цару, а неки су се побунили. Тако се побунио Милано, и отказао послушност цару. Барбароса је онда опсео град на две године, после чега га је приморао да се преда 1162.год. Становници града су морали да изађу са концем око врата да би их цар поштедео, Милано је порушен и узоран да се никад не обнови. Становништво је расељено, а велики део земљишта је цар лично присвојио. Ово је одјекнуло целом Италијом, па је папа Александар III, који је 1159.год ступио на престо као легат Роланд, одличио да се супротстави цару. Папа Александар III почео да ствара коалицију против Барбаросе, у коју су ушле краљевина Сицилија, Венеција и ломбардијски градови. Тиме је 1167.год основана Ломбардијска лига, међу којима и Милано, који је уз помоћ лиге обновљен, а лига је основала тврђаву Александрију близу Верчелија. Барбароса је 1174.год упао у Италију са малом војском од 18 000 људи, са којом није могао да постигне успехе против Лиге. Опсада Александрије је завршена неуспехом. Затражио је помоћ од својих кнежева који су одбили да се умешају у његове намере у Италији, а нарочито је то одвијао војвода Хенри Лав из династије Велфа, војвода Баварске и Саксоније. Између Фридриха и Лиге је дошло до битке код града Лењано 1176.год близу Милана, која је завршена потпуним немачким поразом. Сам Барбароса је једва успео да се спаси, и морао је да капитулира пред Лигом. На конгресу у Венецији 1177.год на којем су поред представника Лиге били и Барбароса и папа Александар III, цар је клекнуо пред папу и пољубио му папуче. Склопљен је мир са папом којем је цар вратио освојене поседе. Са Лигом је договорено примирје од 6 година, које је требало да по истеку постане трајан мир. По тракту у Констанци 1183.год цар је одустао од права да поставља своје чиновнике у ломбардијским градовима, а градови су добији право да бирају своје конзуле које би цар потврђивао. У случају похода у Италију, градови су морали да му пошаљу помоћне одреде.
46
По повратку у Немачку 1178.год, Барбароса је одлучио да се обрачуна са Хенријем Лавом, који је поседовао две петине немачке територије. Велики део немачког племства је био против Хенрија Лава, па је Барбароса успео да их добије на своју страну. Хенри Лав је прогнан а његови поседи конфисковани и раздељени, остао му је само мали посед. Саксонија је била изпарчана, а Баварска је припала Отону Вителсбаху. Борба Хоенштауфоваца и Велфа, која је касније настављена, била је повод да се противници Хоенштауфоваца и уопште противници царске породице зову велфи или гвелфи (како су изговарали Италијани). Присталице цара назване су гибелини, по речи Вајблинген, другом имену Хоенштауфоваца. Да би учврстио положај своје власти у Италији, Барбароса је оженио свог сина и наследника Хенриха са наследницом сицилијанског престола Констанцом, чиме је норманска Краљевина Обеју Сицилија дошла у руке Хоенштауфоваца. Фридрих I Барбароса је са Ричардом Лављим Срцем и Филипом II Августом касније учестовао у Трећем крсташком походу (1189 – 1192), али се при прелазку у Малу Азију удавио у речици 1190.год. Његов наследик је постао Хенрих VI (1190 – 1197), који је постао цар Светог Римског Царства, немачки краљ и краљ Обеју Сицилија.
47
16. ИНОЋЕНТИЈЕ III (1198 – 1216)
Када је умро Хенрих VI (1190 – 1197) у Немачкој, за собом је оставио малолетног сина Фридриха. У Немачкој су се тада јавила два претендента на престо, Отон IV син Хенриха Лава из куће Велфа, и Филип Швапски брат Хенриха VI из куће Хоенштауфовца. Такву ситуацију је искористио папа да ослободи Италију немачког утицаја. У то време је римски потифект постао папа Иноћентије III (1198 – 1216), који је био сјајно образован студиравши Богословију на Париском универзитету и Римско право на Болоњском универзитету. Следио је идеологију папе Гргура VII Хилдебранда, сматрајући да је папа као наследник апостола Петра и Христов намесник на земљи имао врховну власт над свим владарима. Иноћентије III је црквену и световну власт поредио са сунцем и месецом, како месец прима своју светлост од сунца тако и владар прима своју власт од папе. Ситуација у Европи је дозвољавала спровођење ове идеологије. Сам Иноћентије је знао да може да искористи борбу за власт у Немачкој и потисне немачки утицај у Италији. Бојећи се Хоенштауфоваца, папа је стао на страну Велфа и као цара признао Отона IV. Онда је учврстио власт у Папској области и вратио територије које су отели феудалци његовим предходницима. Стекао је утицај на југу Италије, где је после смрти Констанце као старатељ младог Фридриха II Хоенштауфовца управљао Сицилијанском краљевином. Затим је успоставио ред у папској управи, односно у финансијама и судству. Ојачао је папски суд, који је стекао велику моћ у католичком свету, а водио је и велику преписку са скоро свим тадашњим владарима католичког света. Папа Иноћентије III се успешно мешао у унутрашња питања европских земаља, највише у борбу Енглеза и Француза. Вешто је искористио устанак барона у Енглеској, да Јована Без Земље натера на послушност и да му положи вазалну заклетву. Убрзо су вазалну зависност папи признали арагонски краљ, португалски краљ, бугарски цар, Шведска, Данска, Пољска па и Јерменија. Велики подухват Иноћентија III је била организација Четвртог крсташког рата, који се није завршио онако како је он желео, већ је завршен падом Цариграда 1204.год, али се није много противио падом шизматичке Византије. Поред тога организовао је и друге крсташке ратове, и то против албижана у јужној Француској, против прибалтичких пагана и против Мавара у Шпанији.
48
Тада је знатно порасла економска моћ папске столица, чија се каса пунила новцем из свих католичких земаља. Иноћентије је вешто искористио крсташке ратове за сакупљање новца. Велики низ земаља је плаћао данак папи, Енглеска је тако годишње плаћала 1000 фунти стерлинга, а Сицилијанска краљевина 1000 златника. Поред Енглеске, још су скандинавске земље и Пољска плаћале папи такозвали Петров новчић. Још један извор прихода који почиње у доба Иноћентија III је била и продаја индулгенција, односно опроштајница за грехе. Звог тога је папа тада имао на располагању више средстава него било која друга држава. Нови значај је добила инквизиција, односно црквени суд, који је постао најјаче папско оруђе. Инквизиција се бавила решавањем питања јереси. Понтификат Иноћентија III представља време највеће моћи папске столице. Пошло му је за руком да ликвидира немачки утицај у Италији, а у самој Немачкој је владао Отон IV који је био папин кандидат. Ипак између њих двоје је убрзо дошло до сукоба, јер је Отон IV покренуо нову освајачку политику према Италији. Папа је екскомуницирао Отона и против њега истакао унука Фридриха Барбаросе, младог наследника сицилијанског престола Фридриха II (1212 – 1250).
49
17. НЕМАЧКА У ДОБА ФРИДРИХА II (1212 – 1250)
Фридрих II Хоенштауфен (1212 – 1250) је имао мало веза са Немачком, одрастао је на Сицилији где су се укрштале арапска, византијска и западна култура. Био је најобразованији владар свог времена, а читао је арапске и грчке писце у оригиналу. Окруживао се научницима, а написао је тракт о лову са соколовима. Писао је стихове и био један од оснивача италијанске поезије. Основао је универзитет у Напуљу. Пошто је био окружен људима разних вера, био је веома толерантан према другим религијама, па је одржавао добре односе са муслиманским владарима. Због тога је у Шестом крсташком походу 1229.год дипломатским путем добио Јерусалим натраг. Уједно када је Луј IX припремао Седми крсташки рат, упозорио је египатског султана на то. Уједно је имао харем и евнухе (''У свом приватном животу је био прави муслиман''). Папе су га више пута екскомуницирале из цркве, на шта он није обраћао пажњу. Фридрих II је водио једну политику у Немачкој, а другу у Италији. Његови италијански поседи су му били важнији, па је духовним и феудалним властима у Немачкој дао одрешене руке да би могао да делује у Италији. Кнежеви у Немачкој су имали велику самоуправу, чак су могли да кују свој новац, а забранио је градовима да склапају савезе против феудалаца. Његова политика у Немачкој је водила јачању кнежевске а слабљењу власти владара. Његова политика у Италији је била другачија. Морао је пре свега да појача своје позиције у Сицилијанској краљевини, где је самовоља феудалаца порасла. Прво је морао да се обрачуна са феудалцима и умири их. Потом је 1231.год издао ''Конституцију Сицилијске краљевине'' којом је заведена бирократска монархија. Права феудална световне и друховне аристократије су била смањена, а самоуправа појединих градова смањена или укинута. Краљевска власт је постала неограничена. Његови чиновници су управљали финснсијама, администрацијом и судством. Повећао је царине и порезе, а закључио је и низ трговачких уговора на Истоку. Унапредио је земљорадњу и зантатство, у које је по узору на Византију и Арабљане увео монополе. Спровео је и војну реорганизацију. Више се није ослањао на феудалну или најамничку војску, већ је створио стајаћу војску у коју су углавном регрутовани његови поданици из Јужне Италије, претежно муслимани. Изградио је јаку флоту чиме је Сицилијанска краљевина постала моћна војничка држава.
50
Водио је посебну верску политику, а иако доста верски толерантан, вршио је прогоне јеретика хришћана. Али је то радио пре из политичких и социјалних разлога него из верских, а значајни мотив му је била и конфискација имовине јеретика. Ширећи свој утицај у Италији, појачао је притисак на градове на северу Италије, а нарочито на папску област. Ограничавањем права градова на северу створио је притисак на папу који је морао да му се подчињава. То је довело до новог савеза папе и ломбардијских градова и до обнове Ломбардијске лиге, која се распала после победе над Фридрихом I. Сукоб између царева са једне стране и папе и гвелфске странке са друге је вођен са променљивим успесима до смрти Фридриха II 1250.год. Тада је папа позвао у Италију Карла Анжујског, брата француског краља Луја IX, који је постао нови владар Сицилијанске краљевине. Син Фридриха II и вођа странке гибелина у Италији Манфред је после пораза у бици код Беневента убијен 1266.год. Хоенштауфовци су 1254.год изгубили власт у Немачкој, а последњи потомак ове династије Конрад, којег су у Италију позвали гибелини, је пао у руке Карла Анжујског и био убијен 1268.год.
51
18. ХАНЗА
Немачки владар Карло IV (1346 – 1378) из династије Луксембурговаца, који је као цар владао Сверим Римским царством и као краљ Чешком, је био приморан да 1356.год изда ''Златну булу''. У том акту, Карло је признао самосталност немачких кнежева и потврдио им право да као изборници бирају цареве. Уједно је утврдио састав колегија кнежева-изборника у који су улазила 3 духовна кнеза (архиепископи Келна, Мајнца и Тријера) и 4 световна (чешки краљ, саксонски војвода, бранденбуршки маркгроф и рајнски маркгроф). Сам избор цара се вршио простом већином гласова. А главни циљ буле је била да учврсти самосталност кнежева. Тај циљ се огледа и у одредбама о градовима. Була је забрањивала савезе међу градовима, а унета је баш због тежње немачких градова да играју самосталну политичку улогу, независну од власти кнежева. Стари градови западно од Лабе, нови градови настали у процесу колонизације словенских земаља и земаља Пруса, посебно истичу своје политичке захтеве и међусобно склапају савезе против моћи кнежева. Највећи савез градова била је северно-немачка Ханза. Тешко је одредити моменат када је она настала, у почетку су то били споразуми изеђу неколико градова или група градова, а тек средином 14.века она је обухватала све севернонемачке градове који су се налазили на обали, али и градове који су лежали далеко од обале а били везани за трговину на Балтичком и Северном мору. Језгро Ханзе су чинили градови Хамбург, Либек и Бремен, затим су у њу ушли градови на Рајни (Келн), Везеру, Одри, али и низ градова у земљама које су Немци колонијализовали, као на пример градови у Пруској (Данциг, Торун, Кенигсберг) или градови на источној обали Балтичког мора (Рига, Ревал, Дорпат). Важну улогу је играо град Визби на острву Готланду који је био центар трговине са јужном Скандинавијом, али и град Калмар и још неки низоземски градови. Ханза је имала своје контоаре у Брижи, Лондону, Новгороду, Бергену и у низу других градова. Ти контоари су имали посебну организацију и своје квартове у градовима у којима су се налазили домови и складишта Ханзе. Имали су своје обезбеђење, као и строга правила којима су морали да се покоравају они који су ту живели. Жене нису пуштане у те домове.
52
Главни предмет ханзине трговине су били производи балтичких земаља, Русије и Скандинавије, односно жито, крзно, коже, со, риба, маст, мед, восак, бакарна и гвоздена руда, дрво и шумски производи... У замену за ту роду ношена је роба са западне Европе, односно тканине, вино, луксузни предмети и зачини са југа. Трговци су ишли сталном линијом од Брижа ка Новгороду, захватали су Балтичко и Средоземно море, и од Гибралтара до норвешке обале. Ханза први пут као организација у политичком погледу иступа 1356.год радио одбране интереса својих градова. Те године је фландријски гроф погазио повластице за трговце са севера Немачке, што је изазвало реакцију свих градова из савеза и блокаде Фландрије, што је довело до грофовог попуштања. Тада се јавио термин немачка Ханза. Од тада чланови Ханзе организују представнички конгресе свих градова чланове Ханзе. На којима се расправљало о разним питањима, а све је решавано системом гласања. Ханза је повела рат са Данском 1367.год, јер је Данска покушала да умањи трговачки значај Ханзе. Тада се састао конгрес 60 градова у Келну, и одлучио да се Данској објави рат. Уз Ханзу су стале Шкотска, Холштајн и Мекленбург. Флота градова је блокирала данске обале, а онда је заузет Копренхаген. Данска је била приморана да потпише сраман Штралзундски мир 1370.год, по којем су Ханзине привилегије сачуване, добила је неколико замкова на скандинавској обали а за избор краља је била потребна њена сагласност. Тиме долази до трговачке и политичке превласти Ханзе на Северном и Балтичком мору. Тиме је стекла велики значај и утицај у осталим државама, па је добила трговачке повлсатице и од Енглеске. Ханза није имала заједнички политички орган нити заједничку благајну, а ни заједничку флоту или војску. Међу градовима је владало стално супраништво, а организација се претворила у наметање воље великих градова мањим градовима. Тако је долазило и до сукоба у Ханзи. Власт је у градовима Ханзе припадала патрицијату, односно горњем трговачком слоју, а занатлије су биле уклоњене из учешћа у градској управи. Само мешање нижих социјалних слојева је било забрањено, а по Великом статуту Ханзиних градова сваки град који дозволи било какве измене у политичком уређењу биће кажњен искључивањем из савеза. Уједно је приписано да се сваки град мора борити са револуционарним покретима. Средином 15.века почиње опадање Ханзе, јер јачају Енглеска и Низоземска трговина која потискује Ханзу. Почињу да им се супротстављају јаке политичке творевине. А када је Новгород заузео Иван III из њега је протерао све ханзине трговце. Данска је поново ојачала и потиснула их. Поред Ханзе, јављају се Швапски и Рајнски савез градова (уједињени 1381.год). 53
19. ДЕЛАТНОСТ ЈАНА ХУСА (1369 – 1415)
Јан Хус (1369 – 1415) је био професор Прашког универзитета. У почетку је заступао ставове средњих чешких градских слојева биргера. Био је под великим утицајем енглеског буржоазког реформатора Виклифа, који је иступао против католичке цркве, њених крупних земљопоседа и против њених непотребних обреда. Захтевао је да црква буде једноставна и приступачна народним масама, инсистирао је на проповедима и ширењу светог писма на народном језику. Постојала је велика повезаност између Прашког и Оксфордског универзитета на којем је радио Виклиф, а на којем је учио и Хусов пријатељ Јероним Прашки. Проповеди на народном језику какве је вршио Јан Хус, су привукле велике масе становништва. Он је као Виклиф захтевао секуларизацију црквених имаља, иступајући против ауторитета папа, признавајући само ауторитет Светог писма. Оштро је иступао против продаје индулгенција. Такве идеје су привукле око њега масе чешког становништва из различитих друштвених слојева. Папа је екскомуницирао Хуса из цркве, али то Хуса није навело да престане са радом. Упркос противљењу цркве, он се тада бавио превођењем Библије на чешки језик, стварајући тако чешки књижевни језик. Водио је велику преписку и ширио тако своје идеје ван граница Чешке. Велику подршку је имао међу сељацима, градском сиротињом и рударима на југу Чешке. Такво расположење народних маса је постајало све радикалније, а Хус је папу назвао ''антихристом'' а учење о непогрешивости папе ''богохуљењем''. На чувеном сабору у Констанци 1414.год, који је сазван ради решавања проблема насталих ''Великим расцепом'', позван је и Јан Хус. Најпре је добио гаранције цара Сигисмунда да ће бити безбедан што је потврђено царевим писмом о Хусовом идентитету. Али када је дошао на сабор, обмах је био ухваћен и бачен у тамницу, а затим и осуђен на ломачу. Сигисмунд није ништа учинио да га спаси, па је пресуда извршена и Хус је спаљен 6.јула 1415.год. Убрзо је страдао и његов пријатељ и сарадник Јероним Прашки, а сабор у Констанци је предузео мере да искорени Хусове присталице у Чешкој.
54
20. ХУСИТСКИ РАТОВИ – КАЛИКСТИНЦИ И ТАБОРИТИ
Смрт Јана Хуса 6.јула 1415.год изазвала је почетак национално-верски покрет у Чешкој. На скупу панова у Чешкој склопљен је савез радио одбране хуситства. Одатле је послат протест против погубљења Хуса и објављено је да је по питањима религије надлежан Прашки универзитет. Наупрот њима створен и савез католичких барона из Чешке и Немачке, на чијем челу се налазио краљ Вацлав који је до тада био благонаклон према хуситима. Праг је постао центар умерених хусита, који су били заинтересовани за секуларизацију црквених имања и црквену реформу. Они су окупљали имуђније грађане и племство. Присталице те стује су се називале каликстинци или утраквисти, пошто им је један од захтева била причест под оба вида, односно хлебом и вином (sub utraque specie), јер су се до тад свештеници причешћивали вином а остали хлебом. У јужној Чешкој је настао покрет који је истакао социјалне захтеве, а захватао је сељаке, занатлије и рударе. Ова струја екстремних хусита се назива таборити, по граду Табору који је био њихов ценатар. Они су одбацивали поштовање моштију, икона и светаца, али и светих тајни. Уједно су сматрали да је велики грех цркве тражење кулука. Њима је пришло доста пропалих ритера, који су били вешти ратовању у најамничким војскама. Тако је дошло до напада хусита у лето 1419.год на манастире и цркве, чиме је почело уништавање католичког култа. Масе су напале и градско веће Прага, а већнике побацали кроз прозор. Покрет се проширио на већину градова, а градска већа која су била састављена од Немаца католика су замењена хуситима. Свештеници су протеривани, и почело је увођење службе на народном језику. Исте године је умро краљ Вацлав, а чешки престо је припао његовом брату цару Сигисмунду, али је већина чешког становништва одбила да га призна, јер је био непријатељ и убица Јана Хуса. Њега је подржавала немачка-католичка странка у коју су улазили крупни чешки земљопоседници, патрицијати чешкиг градова и поседници рудника. Њима се супротставила хуситска странка, чија два крила (каликстинци и таборити) су почела да се разилазе. Каликстинци састављени од средњих слојева трговаца и имућних грађана, са делом племства и Прашким универзитетом тражило је стварање народне цркве, без имовине, односно ''јефтине цркве'' (Енгелс).
55
Таборити се по захтевима и саставу могу ставири у групу са Жекеријом у Француској и устанком Вата Тејлора у Енглеској. И они сами нису били једниствени. Ту се се ритери највише занимали за прерасподелу црквених имања а сељаци и сиротиња за укидање кметства и кметовских обавеза. Вођа десног крила таборита је био Јан Жишка, учесник у биткама код Гринвалда и Азенкура, који је био велики противник левог крила таборита. По његовом наређењу је спраљен Мартин Хуска 1421.год, најистакнутији вођа левог крила. Жишка је уједно уништио секту адамита, екстремних секташа који су негирали све догме, црквене обреде и проповеди и сматрали да су човек и црква једно и да ни један човеков природни нагон није грешан, како је проповедала црква. Истребљујући такве екстремне елементе код таборита, десно крило је слабило цео покрет. Папа Мартин V је објавио 1420.год рат против хусита, у који су кренули највише ритери из Немачке, али је било и ритера из осталих европских земаља. Састављена је велика војска на челу са царем Сигисмундом. Прикључили су се готово сви духовни феудалци и сви изборни кнежеви са својим војскама. Ипак дошло је до њиховог пораза код Прага, после којег је учињен покушај примирја. Каликстинци су изнели свој програм ''Четири прашка члана'' у којем су тражили проповед на народном језику, причешће под оба вида, секуларизацију црквених имања и контролу над моралним владањем верника. Сигисмунд је тај програм одбацио, па је рат настављен. Немци су поново доживели пораз, после којег су се поделили у неколико одреда и почели да крстаре Чешком пљачкајући и палећи. Хусити су на то одговорили рушењем цркава и манастира, заузимањем земље цркве, владара и феудалаца. Папа и цар су у периоду 1420. – 1431.год организовали 5 ратних похода против Чеха, али су сви завршени неуспехом, због војне надмоћи хуситске војске. Револуционарна војска хусита је била добро организована. Јан Жишка је сјајно организовао пешадију која се кретала на коњима, а уместо тешке артиљерије створио је лаку артиљерију која је лако преношена. Колима повезаним ланцима се супротствављао ритерској коњици. У војску је укључио и жене. А највећа врлина хуситске војске је била њена велика покретљивост. Војском је владала јака дисциплина и велика верска одушевљеност. Слеп, Жишка је умро 1424.год, а његов наследник је био Прокоп Велики, веома талентовани војсковођа и искусан војник, под чијом командом су Чеси из дефанзиве прешли у офанзиву. Чеси су сада упадали у немачке области и стизали до обала Балтика. Тим приликама таборити су ширили своје учење које је нашло одзива код сељака и сиротиње немачких градова, које су Немци називали ''чешки отров''.
56
У хуситском покрету је убрзо дошло до раздора. Каликстинци су почели да се боје таборита више него Немаца-католика. Немци су то искористили, и организовали сабор у Базелу 1431.год на којем су на преговоре позвали каликсинце на преговоре. На освнову преговора са каликстинцима дошло је до споразума 1433.год који је познат као ''Прашки компактати'', којим је уведено причешћење под оба вида, установљена је литургија на народном језику и спроведена је секуларизација црквених имања. Прашке компактате таборити нису прихватили. То је довело до расцепа хуситског покрета, чиме је почео рат међу Чесима. Каликстинци или Утраквисти су издајнички напали таборите 1434.год и поразили их у бици код Липана. После тога дошло је до споразума каликстинаца и цара Сигисмунда, који је потврдио Прашке компактате и дозволио хуситима да бирају свог архиепископа, чиме је призната аутономија чешке хуситске цркве. После пораза 1434.год код Липана, борба таборита и каликстинцима је опет настављена. Таборити су сачували нека места, међу којима и град Табор. После смрти Сигисмунда, каликстинци и католици су за краља изабрали Албрехта Аустријског, али га таборити нису признали. А после Абрехтове смрти, за време његовог малолетног сина, каликстинци су за регента поставили хуситског пана Ђорђа Пођебрадског, који је заузео Табор 1452.год и тиме разбио таборитски покрет. А већ 1457.год Ђорђе Пођебрадски је изабран за краља. Поражени таборити су се још више разбили, део таборита је пришао каликстинцима, а део је основао заједницу названу ''Чешка браћа'', са анархистичким идејама.
57
21. ПИРИНЕЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ У XII И XIII ВЕКУ
Државе на Пиринејском полуострву су настале у процесу ослобађања земље од Арабљана, односно Мавара, а сам тај процес се назива реконквиста. Реконквиста је делом полазила из Астурије, једине области која је сачувала независност после арабљанског освајања, а делом из Шпанске марке коју је основао Карло Велики крајем 8. и почетком 9.века у северо-источном делу Шпаније. Реконквисти су допринели и унутрашњи сукоби у Кордовском калифату између калифа и феудалаца или између самих феудалаца. У 11.веку Кордовски калифат се фактички распао на више мањих феудалних кнежевина таифа, које су међусобно биле у непријатељству, а у другој половини 11.века их је било 23. Против Арабљана је више пута устало шпанско-визиготско сељаштво које је прешло у ислам, а које се назива ренегадос или мувалади, као и они који су задржали хришћанство, односно мосараби. Процес ослобађања земље од Мавара, који је почео почетком 8.века нарочито је убрзан у 10. и 11.веку. Шпанци су ослободили Толедо 1085.год, али је тај процес ускоро заустављен најпре од Алморавида а онда у 12.веку од Алмохада, полудивљих берберских племена, фанатичних исламиста који су дошли из Северне Африке. До прелома је дошло када су уједињени шпански краљеви, уз помоћ крсташа из европских земаља, поразили Маваре у бици код Лас Навас де Толоса 1212.год, после којег је нису опоравили. Ослобођење је сада брзо текло, па је ослобођена Кордова 1236.год, а већ крајем 13.века Арабљанима је остала само област на југу Шпаније, позната као Гранадски емират. Гранада је била најбогатији део Шпаније, где је трговина цветала, али је и она ослобођена 1492.год. Значајну улогу у реконквисти је одиграло сељаштво, али су највише користи имали крупни феудалци који су стекли огромне поседе. Велике користи су имали и духовно-ритерски редови. Поред старих редова Темплара и Хоспиталаца, у Шпанији су настали и други духовно-ритерски редови, осносно ред Сант Јаго (св.Јаков), ред Алкантара и ред Калатрава. Они су постали велики земљопоседници. Значајне поседе је добила и сама црква, која је у Шпанији израла значајну улогу. Велики споменик реконквисте представља спев о Сиду, односно сиромашном шпанском племићу Родригу Дијасу, који је као идеализована фигура постигао велике успехе против Мавара. 58
У процесу реконквисте, у Шпанији су образоване у 13.веку три краљевине: краљевина Арагон, Кастиља и Португалија.
АРАГОН Арагонска краљевина је настала од 3 основна дела. Први од самог Арагона у ужем смислу, који је био западни, континентални део краљевине, и од два приморска дела краљевине, односно Каталоније и Валенције. Арагон у ужем смислу је био један од економски најзаосталијих делова Шпаније, док је Каталонија била једна од најнапреднијих. Арагон је био типична феудална област где је сељаштво било потпуно зависно од феудалних поседника. У Арагону и Каталонији сељаци су поред уобичајених кметовских обавеза да поштоју и низ других, који се називају ''рђави обичаји'' (malos usos). Сениор је могао да заузме цело имање сељака ако он умре без деце. Узимао је велике порезе за кршење брачне верности или у случају пожара на његовим поседима. У те ''рђаве обичаје'' спада и право прве брачне ноћи. Феудалци су уживали велику самосталност и имали велики утицај на политички живот државе. Међусобно су склапали савезе, могли су да краљу објаве рат, а сами су бирали и збацивали краља. Били су ослобођени пореза. Разликовали су се крупни феудалци рикос омбрес, средњи и ситни хидалго. Каталонија и Валенција су средоземном трговином биле повезане са Италијом и јужном Француском. А од градова је најзначајније место заузимала Барселона у Каталонији. За разлику од Арагона, у Каталонији су градови били богатији, са развијеном трговином и занатсвом, а посебно место је имала бродоградња. Арагон је у 13.веку освојио Балеарска острва, а арагонска краљевска кућа је убрзо стекла Сицилију 1282.год (краљ Педро III). Затим је припојена Сардинија 1324.год, више од века касније и Напуљска краљевина 1442.год. Тиме је Арагон средином 15.века постала крупна поморска држава. Ту су пресудну улогу играли трговачки интереси Каталоније, али су највише користи од поседа имали арагонски феудалци.
59
КАСТИЉА Кастиља је заузимала централни део Пиринејског полуострва, и чинила је 3/5 територије полуострва и играла најзначајнију улогу у реконквисти. Реч ''Кастиља'' значи ''земља градова (замкова)'' по латинској речи castellum. Тај назив је био оправдан, јер је било мноштво градова, који су пре свега били утврђења и упоришта за даље продирање на југ. Велику улогу у Кастиљи су играли крупни феудалци земљопоседници (рикос омбрес), како световни тако и духовни. Овде се знатно развијају и поседи ситних и средњих феудалаца ритера (хидалго), који су се одликовали ратоборношћу. Градови су морали да предузимају војне операције, а сваки град је имао своје право, обичаје и привилегије (fueros). Градови су међусобно склапали савезе назване хермандаде (братства), који су за циљ имали заједничке војне акције али и у сврху одбране својих привилегија. Ови градови војног карактера су били центри пољопривредне делатности, у њима се развија трговина и занатство. У градовима освојеним од непријатеља, трговину су држали Арабљани и Јевреји. Становништво тих градова је морало у првом реду да служи у војсци, која је била подељена у пешадију и коњицу која је била намењена ритерима. У градовима је мирно живело хришћанско, муслиманско и јудејско становништво. Полажај сељака је био тежак, а њихови устанци су били чести. Ипак, на ратом опустеле области Кастиље су довођени сељаци да их населе, уз то су добијали одређене повластице, а пре свега личну слободу. Ти сељаци су живели у слободним општинама бегетријама. Кастиља, као претежно континентална држава, слабо повезана са морем, је имала слабо развијену трговину. Градови су се претежно бавили пољопривредом, али је због терена најпогодније било сточарство.
60
ПОРТУГАЛИЈА Трећа краљевина Пиринејског полуострва је била Португалија. Португалски краљеви су се средином 12.века ослободили зависности Кастиље, а то је довело до великог утицаја и значаја цркве у држави. У Португалији су велику улогу играли духовно-ритерски редови (Темплари, Хоспиталци, Сант Јаго, Алкантара и Калатрава), који су имали велике земљишне поседе. Као и у Кастиљи и у Португалији су постојали сељаци организовани у слободне општине (бегетрије). Од градова највећи значај је имао Лисабон, који се развио у један од најкрупнијих трговачких градова Европе. Трговао је највише са Енглеском, Француском и Низоземском. А природно је била развијена бродоградња. Тако је изграђена велика флота, која је почетком 15.века освојила град Цеуту у Северној Африци, која је имала значајну улогу у путовању Португалаца око Африке. Све три краљевине на Пиринејима имају у политичком уређењу доста заједничког. Свига је постојала краљевска власт, која је била ограничена сталешким представништвом – кортесима, који су личили на француске државне сталеже. Кортеси су представљали племство, свештенство и градове. У Арагону су се кортеси састојали од 4 дома, јер су крупни феудалци били одвојени од средњих и ситних. У Кастиљи је племство било у једном дому, док су у трећем дому поред градова биле и слободне општине. Представници сталежа су на скупштине свуда долазили са наоружаним одредима.
61
22. УЈЕДИЊЕЊЕ КАСТИЉЕ И АРАГОНА – 1479.год
Један од најзначајнијих догађаја у историји Пиринејског полуострва је било уједињење Кастиље и Арагона 1479.год. Уједињење је извршено склапањем брака између арагонског краља Фердинанда и кастиљске краљице Изабеле. Као директна последица тог уједињења настала је Шпанија. Шпанија је постала једна од најмоћнијих држава Европе. Припадао јој је већи део Пиринејског полуострва, Балеарска острва, Сардинија, Сицилија и јужна Италија. Краљевска власт је знатно ојачала, па је у савезу са црквом, градовима и ситним племством напала крупне феудалце и лишила их великог дела раније политичке самосталности. Доста земље је било конфисковано, одузето им је право да кују новац и воде приватне ратове. Ускоро је исто учињено са духовноритерским редовима. Велику подршку краљевској власти у разбијању моћи феудала дали су градови. Градови Кастиље су међусобно закључили општи савез ''свету хермандаду'' 1480.год. Она је водила борбу са феудалцима, а главни циљ јој је био да укине приватне ратове и обезбеди безбедност на својим друмовима. Света хермандада је организовала милицију у сврху очувања мира. Највећи подршку краљевској власти је пружала црква, а посебно инквизиција, која је уведена 1480.год. У сврху борбе против јереси, инквизиција је сламала сваку могућу опозицију према краљевској власти. Први шеф инквизиције је био чувени и свирепи Торквемада. Када се учврстила унутра, Шпанија је кренула да води активну спољну политику. Тако је најпре почео рат са Грамадским емиратом (1481 – 1492). Најпре је 1481.год започет поход који је добио карактер крсташког рата, али је сам рат потрајао 11 година све док није заузета Гранада 1492.год. Тиме је, ако се изузме Португалија, цело Пиринејско полуоство било под влашћу Шпаније. Само заузимање Гранаде је предходило преговорима са Маварима и Јеврејима, који су одлучили да се предају само ако сачувају имовину и добију слободу вероисповести. Али та обећања су касније прекршена, а муслимани и јудејци су силом покрштавани. Зато су муслимани дизали устанке, али су они брзо сламани. Предложено им је 1502.год да се прекрсте или да напусте Шпанију, а већина се определила за селидбу.
62
Мавари који су остали у Шпанији и примили хришћанство су названи Морисци. Они су били подвргнути строгим надзором цркве и инквизиције. Под истим условима су се налазили и Јевреји који су прешли у хришћанство а називали се Марани, а они који су то одбили били су протерани 1492.год. Под Фердинандом и Изабелом, Шпанија постаје апсолутна монархија. Крупни феудалци су изгубили политичку самосталност, кортеси губе значај и ретко се сазивају, јача бирократски апарат концентрисан у рукама краљевских чиновника корехидора.
63
23. СИЦИЛИЈАНСКО ВЕЧЕРЊЕ – 1282.год
После пада власти Хоенштауфоваца власт у јужној Италији, односно у Краљевини Обеју Сицилија власт је преузео Карло Анжујски 1268.год, брат француског краља Луја IX Светог (1226 – 1270). Краљевина Обеју Сицилија је држала власт на југу Италије. У средњем делу Италије највећу област је држала Папска држава, док се западно од ње налазила Тоскана која се делила на неколико република (Фиренца, Пиза и Сијена). Северна Италија, односно Ломбардија је заузимала ток реке По, и била је највише политички издељена. На северу су најмоћније биле Млетачка република и Ђенова, али су ту били и Милано, Пијећенца, Падова, Верона, Парма и остале. На северо-западу Италије налазиле су се војводство Савоја и маркизати Монферат и Салуцо. Долазком на власт у Сицилији Карло Анжујски је најпре учвртио власт. Он је потиснуо и делимично истребио домаћу аристократију. Освојену територију Карло је поделио својој аристократији. Због католичке вере Карло је уништио арабљанске насеобине, на које се нарочито ослањао Фридрих II (1212 – 1250). Повећао је порезе и царине, а градске самоуправе је скроз уништио. Због тога је дошло до губитка Сицилије, када је избио устанак ''Сицилијанско вечерње'' 1282.год, који је као директан повод имао изнуђивања и окрутност Француза. Устаници су побили сву окупациону војску, сматра се да су убили око 4000 војника. Устаници су уједно на Сицилију позвали арагонског краља Педра III, који је успео да се успротиви Карловом покушају да поврати престо поразивши његову флоту два пута. Области Карла Анжујског су сведене на сами југ Италије, и од тада се називају Напуљска краљевина. Сицилија је прешла тада у арагонске руке, а од уједињења Кастиље и Арагона 1479.год она је под Шпанијом. Ратови који су ту касније вођени између анжујске и арагонске куће довели су до опадања економске моћи, јачања феудалаца наспрам краљевске власти и велике експлоатације становништва. Напуљска краљевина је 1442.год припала арагонској династији.
64
24. САБОРИ У КОНСТАНЦИ, БАЗЕЛУ И ФИРЕНЦИ
У време Авињонског ропства папа (1308 – 1378), у Папској држави су се осилили феудалци и наметнули тешке порезе становништву. Занатлије и трговци Рима су 1347.год збацили власт феудалаца и основали републику, на чије чело је стао Кола ди Ријенци који је проглашен за народног трибуна. Организовао је народну милицију, обуздао феудалце и натерао их на заклетву. Ипак феудалци су поново кренули у борбу, а он је морао да повећа порезе чиме је изгубио подршку становништва и морао да бежи из Рима. Убрзо се доспео у ропство папе Климента VI, али га је његов наследник папа Иноћентије VI поново послао у Рим. Тамо је због угњетавања феудалаца био поново прихваћен од становништва, од којег је добио власт 1354.год као сенатор. Поново је у борби са феудалцима морао да повећа порезе да би издржавао најамнике, због чега га је становништво свргнуло и убило. Феудалци су поново преузели власт у Риму, а када је папа Гргур XI пренео резиденцију из Авињона у Рим 1377.год и окончао ''Авињонско ропство'', дошло је до нових сукоба. Папе су се вратиле у Рим, али је почео ''Велики расцеп'' у католичкој цркви када је папа Гргур XI умро 1378.год. Тада је су проглаћена двојица папа, Италијан Урбан VI у Риму и Француз Климент VII у Авињону. Обојица су један другог екскомуницирали, проклели и назвали јеретицима. Државе су се по овом питању поделиле у два табора. Такво стање је настављено и после смрти обојице папа, када су на њихово место долазиле нове папе. Да би се то питање решило, више свештенство је сазвало сабор у Пизи 1409.год, али тај сабор није довео до решења, већ је прогласио трећег папу. То је довело до још већег компликовања ситуације, а више свештенство је поново хтело да реши све и спасе углед цркве. Сазван је нови сабор у Констанци (1414 – 1418), на којем је присуствовао велики број архиепископа, епископа, опата, кардинала, теолога, владара и племства. Присуствовао је и цар Сигисмунд, који је на овај сабор позвао и на ломачу осудио Јана Хуса (1369 – 1415). Пред сабор су постављена питања обнове јединства цркве, борбе против јереси и реформе цркве. Сабор је најпре збацио све три папе, и устоличио папу Мартина V. Сабор је уједно смањио папске приходе и приморао папу да сазива саборе који ће бити већи ауторитет од њега.
65
Папа Мартин V је избегавао да сазива те саборе. Али успеси хусита против немачких ритера католика, идеје таборита које су се шириле Европом и узбурканост сељачких маса, натерали су католичко свештенство да сазове нови сабор у Базелу (1431 – 1447). Овај сабор је увидео да је борба са хуситима безуспешна, и одлучио је да склопи савез са каликстинцима, учинивши Чесима неколико устпупака. Сабор у Базелу је потврдио одлуке сабора у Констанци да је сабор изнад папе, лишио је папе неких прихода и ограничио их у изборима епископа. Папа Мартин V је умро у току сабора у Базелу, а на његово место је дошао папа Евгеније IV. Нови папа је проклео сабор у Базелу, и сазвао сабор у Ферари, који је убрзо премештен у Фиренцу. Базелски концил је збацио папу Евгенија IV и поставио папу Феликса V, чиме је католичка црква добила 2 сабора и 2 папе. Фирентински сабор који је сазвао Евгеније IV је постигао ефективан, али ипак безуспешан успех јер је дошло до уније западне и источне цркве 1439.год, уз потчињење источне цркве папи. То је Евгенију донело велику славу на Западу, па је он успео да распусти Базелски сабор и да натера папу Фекликса V да се одрекне папске столице. Једнинство папства је било обновљено, али је оно кренуло у ново опадање, а папе су поново имале слаб ауторитет.
66
25. КОМУНЕ У СЕВЕРНОЈ И СРЕДЊОЈ ИТАЛИЈИ
Комуна означава облик државне управе, односно локалне самоуправе са темељом на уједињењу слободних грађана и сељака. Главна карактеристика комуна је било то што су се њени чланови заклињали да ће се међусобно помагати, да би заштитили територије, поседе и имовину. Назив ''комуна'' потиче од речи ''заједно''. Појава комуна се везује за 10.век, али су нагли развој доживеле у Италији у 11.веку, одакле су се у 12.веку прошириле на тло Француске, Шпаније и Немачке. Врхунац су стекле у северној и средњој Италији у 12. и 13.веку, настале у сврху одбране својих права и слобода. У Италији најзначајније комуне су биле Венеција, Ђенова, Милано и Фиренца. Највећа политичка подељеност је постојала у северној Италији и у Тоскани. Већина градова је била самостална, и у константном међусобном сукобу. Ниједан од тих градова није могао да постане центар око којег би се ујединили остали. Ђенова је водила велику и развијену трговину, због чега је била у сталном сукобу са Млетачком републиком око тржишта на истоку. Млетачка република је имала нарочито велике користи од учешћа у Четвртом крсташком рату који је довео до пада Цариграда 1204.год. Али када је Византије обновљена 1261.год, Ђеновљани су за помоћ пружену Палеолозима добили доста повластица. Добили су слободу трговине без плаћања царине, као и цариградска предграђа Галату и Перу, а заузели су и низ лука у северној Африци и Малој Азији. Она је основала низ значајних факторија на обалама Црног Мора (Кафа, Балаклава и Солдаја). Преко тих факторија Ђенова је трговала са Русијом, Централном Азијом, Ираном и Кином. Потиснути тада од Ђеновљана, Млечани су нова упоришта нашли у Египту када су од египатског султана добили велике повластице. Крајем 13.века Ђенова је победом над Млечанима у поморској бици код Крфа 1298.год однела превагу. Ђеновљанска трговина је била у рукама малог круга трговачког патрицијата, који је имао највише користи од колонијалних поседа Ђенове. То је довело до незадовољства нижих слојева трговаца, па је дошло до преврата 1339.год. Али је ипак на чело управе стала нова олигархија која ништа није променила. Из њених редова је биран доживотни дужд и уз њега веће. Нове трговачке породице су заузеле места прогнаних породица. У 13.веку дошло је до борбе између појединих трговачких породица, које су се делиле на гвелфе и гибелине, што је довело до слабљења моћи Ђенове. Млечани су постигли одлучујућу превагу над Ђеновом када је 1380.год млетачка флота уништила ђеновљанску у поморској бици код Киође. Млечани су остварили превагу на Средоземљу, а на истоку Млечани оснивају своје факторије (Тана). 67
Венеција, односно Млетачка република је своју трговину базирала на Средоземном и Црном мору. Често су прелазили Гибралтар и трговали са јужном робом, а путеви ка Брижу и ушћа Рајне били су редовни. Развили су своје занатство, односно израду луксузних предмета, који су извожени у већину земљу. На посебном гласу су били млетачки стаклени предмети, оружје и тканине. А велике користи је република имала од монопола на со. Већ почетком 12.века власт у Венецији је била под влашћу мале затворене трговачко патрициске групе. Најважнији политички орган је било Велико веће, састављено од 480 људи, чланова најутицајнијих патрициских породица. Поред њега је стајало и Мало веће или сењорија, и друге установе које су ограничавале власт изборног доживотног дужда. Патрицијска олигархија је успела да спроведе реформе 1297.год које су довеле до затварања Великог већа. Та реформа је довела до тога да право учешћа у највишем органу Млетака имају само чланови највећих трговачких породица. Касније су те породице биле унете у ''Златну књигу'', која је садржала списак лица чији су преци раније седели у већу. Они који су уклоњени из Великог већа су покушали да збаце олигархију завером 1310.год. Она је била неуспешна, али је довела до низа нових промена. То је довело до стварања Већа десеторице, које је било бирано на једну годину без права реизбора. Они су имали право надзора свих осталих органа управе, од дужда до Великог већа. Доносили су тајне пресуде и тајне одлуке. Средином 14.века Веће десеторице је постало најважнији политички орган. Територије Млечана су се пристирале у Италији, на северозападним обалама Балкана, а у 15.веку владали су Вероном, Падовом, Брешом и Равеном. Млечани су први увели стално дипломатска представништва, која су имали своје посланике код свих важнијих европских држава. Ти посланици су својој држави слали детаљне извештаје, који су постали важан историјски извор. Фиренца свој успон дугује свом занатству и банкарству, а не трговачкој олигархији као Ђенова и Венеција. Фиренца је још у 12.веку обављала зеленашке операције, нарочито у служби Папске државе у чије име су се по целој Европи јављали као процењивачи и сакупљачи папских прихода. Тако су они почели постепено да учествују у финансијским пословима европских држава. Са новцем фирентинских банкарских кућа Барди и Перуци, Едвард III је припремао Стогодишњи рат, али је 1346.год одбио да им исплати огромну суму од 1,3 милиона златних флорина.
68
Фиренца је била крупан занатски центар. Овде је била развијена производња тканина, најпре вунених а онда и свилених. Вуна је углавном купована у Енглеској и Шпанији. Рано почиње организовање занатлија у еснафе, која доводи до развоја мануфактуре. У њима су радници били слабо плаћени и доста експлоатисани, нарочито гребенари и дрндари вуне из ткачког еснафа, они су сматрани најнижим слојем становиштва. Радници тих грана носили су надимак чомпи. До средине 13.века власт у Фиренци се налазила у рукама патрицијата који су називани магнати или гранади. Патрицијат се у Фиренци састојао од ритера и живео у утврђеним кућама у граду. Један део магната који је учествовао у трговини и банкарству се приближио слоју трговаца и банкара чинио је странку гвелфа. Део феудалаца који је живео од својих поседа био је близак гибелинима. Између гвелфа и гибелина је вођена жестока борба, у којој су они ступали у савезе са другим градовима у Италији. Та борба је подрила моћ магната. У 13.веку, старији еснафи са народом су водили борбу са магнатима, у којој су се користили борбом гвелфа и гибелина. Тако су магнати сломљени 1293.год, а уведен је устав ''Одредбе правде'' (Ordinamenti di Giustizia). По њему су права да учествују у власти имали само чланови еснафа. Врховни управни орган је била сињорија, која се састојала од 9 чланова од којих је 7 бирано из редова еснафа. Чување новог поредка је било поверено гонфалонијеру правде (заставнику), који је био глава сињорије, а имао је војску грађана на располагању. Магнати су били лишени политичких права. Одлучујућу улогу у Фиренци је почела да игра странка гвелфа, у којој су били ''угојени'' (банкари, трговци, крупне занатлије) са делом магната. На чело странке је стало 9 капетана, који су имали право да смењују и постављају службенике. Ипак између њих су почели да се деле, и почели су сукоби између непомирљивих гвелфа (црних гвелфа), и оних група које су из страха од народних покрета тражиле да се приближе гибелинима (бели гвелфи). У тој борби између цркних и белих гвелфа, значајну улогу је играо сукоб између аристократских породица. На челу црних је стајала породица Донати, а на челу белих породица Черки. Долазило је до сукоба на улицама, али су због подршке папе Бонифација VIII црни победили беле 1302.год. Куће белих су биле порушене а њихова имовина конфискована, а велики део преживелих је прогнан из Фиренце, међу којима је био и Данте Алигери.
69
26. УСТАНАК ЧОМПА – 1378.год
Моћ коју су ''угојени'' стекли у Фиренци, и експлоатација радника и више пута је терала ''мали народ'' на устанке. Тако је дошло до устанка ''чомпа'' јула 1378.год, који су у савезу са неорганизованим ситним занатлијама напали сињорију, узели власт и спровели нове изборе. У нову сињорију ушли су представници радника, а гребенар Микел Ландо је проглашен за гонфалонјера правде. Била су организована три нова еснафа (два за ситне мајсторе и један за чомпе). Ипак побуњеници су се показали као неодлучни и нестручни у спровођењу својих акција. Микел Ландо се показао као издајник јер га је подмитила аристократија и искористила у борби за чомпима. Феудалци су одлучили да саботирају власт, па су почели да затварају своје радионице, чиме је настала беспарица у граду, а брзо се уследила глад. Маса незадовољних чомпа је августа 1378.год устала против нове управе, али је поражена. Њихову акцију нису подржали ситни трговци а у њиховом поразу је активно учестовао Микел Ландо. Еснаф у који су се чомпи ујединили је распуштен, а њихова организација забрањена. А затворена су и два еснафа за ситне занатлије. Угојени су се вратили на власт.
70
27. ТИРАНИЈА МЕДИЧИ
Породица Медичи је била породица крупних банкара у Фиренци. Имали су конроаре у највећим градовима Европе, а били су повереници многим европским владарима. Медичи су се најпре почетком 15.века сукобили са представницима трговачко-индустријског капитала који су сањали о освајањима, стицању територија и ширењу тржишта. Медичима то није било потребно, јер је њихов капитал освојио велики део Европе. Козимо Медичи је 30их година 15.века морао да побегне из Фиренце, где су велики утицај стекли његови противници Албици. То није било изгнанство, јер је Козимо путовао Европом где су га дочекивали као крунисано лице. Козимо је успео да збаци Албице 1434.год и постане фактички владар Фиренце. Медичи нису преузимали политичке функције, нису присвајали титуле, али су на политичке положаје доводили своје рођаке или присталице, и тако држали сву власт у својим рукама. Подршку становништва су добили тако што су олакшали пореско оптерећење Фирентинцима. Уместо главарине увели су порез на приход чиме су постигли два циља, симпатије становништва и слабљење својих конкурената и богаташа које је овај порез погађао. Медичи су у Фиренци развили велику грађевинску делатност, дајући зараде народним масама. Они су створили раскошан двор, и пропагирали себе као заштитнике уметности. За време владавине Медичија, Фиренца је постала центар уметничког и интелектуалног живота Италије. Она постаје центар луксуза, а уједно и место где народне масе проналазе сталне зараде. Поред тога, популарност Медичија се базирала и на сталном приређивању народних празника и гозби, где су се Медичи мешали са народом, понашајући се као део њих. У Фиренци се под Медичима постепено уводи монархистичко уређење, али су они остали некрунисани краљеви Фиренце. То се нарочито осетило за време Козимовог унука Лоренца Величанственог (1469 – 1492). Његова владавина је била епоха највеће моћи Фиренце. Лоренцо је имао банкарске контоаре у свим најважнијим градовима Европе, у Милану, Венецији, Женеви, Бружу, Лондону, Паризу... Тиме је могао да утиче на политички живот готово свих држава Европе. Власт Медичија је била само један пример завођења тираније у градовима Италије. Тако је у Милану крајем 13.века власт преузела породица Висконти, у Ферари је породица д'Есте, у Верони породица Скалигера.
71
28. ЦРКВА И ЈЕРЕСИ
У току целог средњег века, црква и феудалне државе су морале да воде борбу са јересима (по грчкој речи хаиресис – секта). Јереси су имале своју догму и представљали су верске покрете. Јереси се широко развијају у 11.веку, јер тада јачају трговинске везе са истоком, одакле у Европу продиру учења која су непријатељски расположена према католичанству. Други разлог јачања јереси је слабљење цркве као организације, најпре борбом Царства и папства, а онда и Авињонским ропством папа и Великим расколом. Борба царства и папства, али и сукоби папа са било којим световним владарима, често су наводили папе на разне методе. Тако су они често на земље владара бацали интердикт, односно забрану вршења божије службе, тиме је рад цркве замирао, а то је стварало повољно тло за ширење јереси. Такве јереси су најпогодније тло налазиле код најнижих слојева у којима су се развијали антифеудални покрети широм Европе. Такви покрети су били повезани са економским и трговинским напретком, па се уједно јереси развијају у најразвијенијим деловима Европе, односно у северној Италији, јужној Француској, јужној Немачкој. Катарство је било најраспрострањенија јерес у Западној Европи од 11. до 13.века. Катали су постојали у разним земљама, и били су познати под разним именима. Катари на југу Француске су се звали албижани, названи по граду Алби који је био њихов центар. На северу Италије у Ломбардили, нарочито у Милану називали су се хумилијати (понизни, по латинској речи humilis – понизни), а посебно су ту познати били као патари (одрпанци). У Немачкој су се називали кецер (Ketzer), која у Немачкој значи ''јерес'', што говори да је толико била распрострањена да је изједаначена са самим називом. Јерес катара продире у 11.веку у Европу, са Блиског Истока преко Балкана. Њихова догма је била блиска манихејској догматици, због сличног дуалистичког погледа на свет, односно учења о борби двеју сила добра и зла, светлости и таме. То учење је усвојила византијска секта павликијанаца, и пренела га из Мале Азије у Тракију где га је прихватила секта еутихијанаца. Мешањем павликијанаца и еутихијанаца настала је јерес богумила. Само богумилство које је прешло у Европу за време крсташких ратова, названо је катарска јерес. Назив Катари је грчког порекла, и значи ''чисти''. Иступали су оштро против католичке цркве. Проповедали су да папа није намесник Христа већ намесник Ђавола и да је сама католичка црква заједница људи који су огрезли у пороцима. 72
По схватањима катара свака материја, тело, телесни нагони итд, су биле манифестација зла. Сматрали су да само смрт ослобађа душу телесне тамнице. Али да би до тог ослобођења дошло, било је потребно обавити неке обреде. Најпре обред ''утехе'' (consolamentum), нарочит облик крштења полагањем руку. Ако болесник који добије ''утеху'' почне да оздравља, он по мишљењу катара излаже поново своју душу опасности, па катари болеснику не дају храну и воду, чиме га фактички убијају да би му обезбедили право спасења. То се код катара звало обред ендура. Тако су катари били негативни према целом материјалном свету, односно према државној управи, војсци. Сматрали су да је грех јести месо и низ других производа. Брак и породица су сматрани за плод зла. Катари би се брзо сами уништили да су се продржавали својих учења. Али они су спровели организацију која им је омогућило да се учврсте и прошире. Катари су се на почетку поделили на савршене (perfecti), који су у току живота остваривали све идеје катарства и сматрани за свете, мученике и проповеднике учења. Друга група су били прости верници (credentes), који су били катари али су крили своју припадност јереси. Први су били ''чисти'' целог живота, а други су обезбедили себи пут ка спасењу кроз обред ''утехе''. Друга јерес која је у 13.веку била раширена је јерес валденза или лионских сиромаха. Она је настала као резултат рада лионског трговца Петра Валда, који је 1173.год поделио сиромасима своја богатства и почео да проповеда сиромаштво и покајање. Валда је лутао као сиромах и проповедао своје учење, и тако стицао доста присталица. Али се црква њега уплашила тек када су његове присталице ушле у Лион и друге градове. Лионски епископ му је забранио да проповеда, али када су се пожалили папи он је одбацио епископову одлуку и учинио их зависним од локалног свештенства. Они се нису повиновали локалном свештеству, па их је папа Луције XII екскомуницирао. Наследник папе Луција XII, је био папа Иноћентије III који је екскомуникацију валденза сматрао грешком. Он је повео преговоре са валдензима, признао им неке особености у обредима и начину живота, чиме је настала група такозваних католичких сиромаха. Поред валденизма јавило се фрањевштво, које се на почетку није разликовало од валденизма. Ипак када је на валденизам бачено проклетство они су се налазили у групи оних који су гонили валденце. Петар Валд је погинуо, а оснивач фрањевског реда Фрањо Асишки је проглашен светим. Фрањевци су постали богат и моћан монашки ред, а валдовци су искорењени.
73
Оснивач реда фрањеваца Фрањо од Асиза са севера Италије је био син сукнарског трговца, водио је у младости живот богатог исталијанског грађана. Али инспирисан идејама валденизма, са којима се упознао путовањем кроз Француску, одриче се имања, напушта дом и почиње да проповеда сиромаштво. Убрзо је стекао праћенике и ученике са којима је лутао Италијом. Он и његове присталице, назване мала браћа или минорити, су сматрале да треба да се издржавају од свог рада. Папа Иноћентије III је 1209.год узео минорите под своју заштиту. То је довело до њихове трансформације из заједнице у монашки ред. Њихов први устав из 12091210.год, такозвана regula antiquissima, забрањије фрањевцима да имају било какву имовину, забрањује им да додирују новац, да не носе обућу, а на себи могу да имају само просто одело. Од другог устава 1221.год они могу да имају два плашта, да носе обућу и сл. Устав који је 1223.год потврдио папа Хонорије III је регулисао фрањевце као монашки ред. Према том уставу на његовом челу стоји генерал или генерални министар, којег бирају виши функционери реда. Ред је имао 1100 манастира у Европи средином 13.века, који су били подељени у 32 округа који су се звали провинције. На њиховом челу је стајао провинцијал или провинцијални министар. Сваки од округа се делио на групе манастира на чело којих је стајао чувар. После њих у хијерархији реда долазе управници манастира гвардијани, па обични чланови реда браћа и на крају послушници или новицијат, односно монаси који ступају у ред. Убрзо је дошло до сукоба у самом реду, одвојили су се спиритуалци, који су били против одступања од првог устава, јер је ред добијао доста имовине. Они су почели да иступају против папе па их је папа Јован XXII прогластио за јеретике, чиме је почело њихово искорењивање. Већи део фрањеваца који је остао веран папи, конвентуалци, није уништен и убрзо је постао феудално братство. Други просјачки ред су били доминиканци или ред браће проповедника, чији је главни циљ било проповедање против јереси. Оснивач реда је био Доминик Хусман, пореклом шпански племић. Раније је на југу Француске учествовао у искорењивању албижанске јереси. Сматрао је да по њиховом искорењивању треба организовати нова проповедања католицизма, али са неким новим идејама. Зато је кренуо у организацију реда, чији устав је папа потврдио 1216.год, од када ред креће и у борбу са јеретицима. Од средине 13.века преузимају теолошке катедре на европским универзитетима. Доминиканци су постали главни носачи инквизиције, где су стекли лош глас. Због њихове суровости, сматра се да своје име нису добили по оснивачу реда, већ по изразу domini canes – божији пси, а на заставама су им биле представе паса који су растрзали јеретике. 74
Инквизиција (од латинске речи inquisitio – истрага) је постојала још од ранијег времена цркве, али је била малог обима. Сада је гоњењем јеретика онда порасла обимнија. Органе инквизиције је завео папа Луције III, а развио их Иноћентије III 1215.год. Она је предата најпре у руке епископа, где је лоше обављала посао, па је предата доминиканцима, где је добила свој највећи обим. Чувени доминиканац у инквизицији је био Саванарола крајем 15.века. Црква је инквизицију називала Sanctum officium – света служба или света организација. Упорно су проналазили јеретике, испивали осумњичене мучењем, издавали пресуду и предавили световним властима на извршење казне. Јерес је била искорењена највише захваљујући раду инквизиције. Непријатељи цркве су уједно били и непријатељи државе и њеног поредка, па је борба против јереси карактерисана сарадњом црквених и световних власти. Тако је Фридрих II Хоенштауфовац (1212 – 1250), као противник папства, изнео низ закона и мера против јеретика у периоду 1220 – 1249.год. Најважнији закони које су црквене и световне власти спроводиле су биле конфискације имања, што је довело до богаћења цркве и власти.
75
29. КАЛМАРСКА УНИЈА (1397 – 1435)
Под Калмарском унијом се подразумева унија Данске, Норвешке и Шведске, трију скандинавских држава. Творац ове уније је била Маргарита ћерка данског краља Валдемира IV Атердага (1340 – 1375) и жена норвешког краља Хакона VI. Маргарита је успела да после смрти свог оца на дански престо постави свог сина Олафа, који је 1380.год наследио и норвешки престо. Маргарита је преко њега владала као регент Данском и Норвешком, а када је Олаф умро 1387.год она је постала краљица. Користећи се унутрашњом борбом у Шведској, добила је шведску круну 1389.год, и тиме стала на чело чак три државе. Она је тежила да учврсти јединство три северне краљевине и да обезбеди Данској превласт у тој заједници. Успела је да свог рођака Ерика Померанског постави за краља Норвешке, а онда и за краља Данске и Шведске. На скупу у Калмару 1397.год на којем је присуствовала духовна и световна аристократија све три државе, Ерик је крунисан за краља све три државе, чиме је уједињење извршено. Услови под којим су земље уједињене нису формално одређени, али је сама унија донела корист само Данској. Маргарита је умрла 1412.год, и до тада је владала Калмарском унијом. Она је успела да води самосталну политику и потчини својим интересима феудалце. Својим присталицама је делила поседе и епископска места у све три државе. Политика данских краљева је изазвала велико незадовољство у Шведској, где је извио устанак 1434.год против данске власти, под вођством ситног племића Енгелбректа Енгелбректсона. Војска је усмерена против Данаца, а за 4 месеца цела земља је била ослобођена. На скупштини сталежа (риксдагу) 1435.год објављено је да је Ерик збачен, а убрзо после тога данска аристократија га је протерала. За регента Шкотске је постављен Енглебрект, али је због немира сељака аристократија поставила Карла Кнутсона, а Енглбрект је убијен. А одлучили су да на престо врате Ерика Померанског. Тако је Калмарска унија задржана само формално. Без обзира на покушаје да се обнови, Калмарска унија је фактички престала да постоји, она је формално укинута 1523.год. Шведском су управљали њени регенти, односно аристократија, а Норвешка је остала под Данском влашћу, Унија Данске и Норвешке је трајала до 1814.год. 76
30. РЕГЕНСТВО СТЕНА ГУСТАВСОНА СТИРЕ
У Шведској су данску партију чинили крупни феудалци и црква, који су тежили да уз помоћ Данаца потпуно потчине својим интересима шкотско друштво. Таква њихова политика је натерала народ да приђе националној партији која се састојала од ситног племства и грађана и која се борила за пуну самосталност Шведске. Национална партија је 1470.год за регента Шведске поставила Стена Густавсона Стиреа (1470 – 1503). Стире је поразио Данце код Штокхолма 1471.год, али га је шведска аристократија приморала да призна макар номиналну завист од данских краљева. Стире је био један од најобразованијих људи свог времена. Универзитет у Упсали је он основао 1477.год, а после две године основан је први данаски универзитет у Копенхагену, и увео је штампање књига у Шведску. Тежио је да поправи положај сељаштва, због чега га је мрзело свештенство и племство, које га је стало ометало тажећи подршку у Данској. Чак га је свештенство екскомуницирало из цркве. А када је умро, сељаштво је тврдило да је отрован од стране свештенства. После његове смрти аристократије је поново однела превагу и на његово место довела данског краља, али је сву власт у држави приграбило више племство и свештенство.
77
31. УНИЈА ПОЉСКЕ И ЛИТВАНИЈЕ
У 13.веку угарски краљ Лајош I Велики (1342 – 1382) је постао краљ Пољске када је умро Казимир III 1370.год чиме је угашена династија Пјасловића. Када је и Лајош умро 1382.год наступио је период међувлашћа (1382 – 1384), после којег је на престо доведена Лајошева ћерка Јадвига. Панови (крупна властела) су натерали Јадвигу да се уда за литванског кнеза Јагела 1386.год, а тим браком је дошло до персоналне уније Пољске и Литваније. Унија је била слаба, јер је Литванија тежила да буде самостална, али је ипак довела до јачања пољске државе. Јагело је постао пољски краљ под именом Владислав II (1386 – 1434), а владавину је почео потврђујући слободе пановима и шљахти (ситно племство) уз шта им је делио и низ нових привилегија. Панови су уједно појачали колонизацију после 1399.год, када су Татари поразили литванског великог кнеза Витовита на Ворскли, после чега су татарским упадима биле изложене Пољска и Литванија, а опустошена је била Галиција. То је био повод да панови појачају колонизацију и стварају себи тамо феудалне поседе, и послуже као заштита од будућих најезда. Колонизација је узела правац према Подолији и Волонији које су биле литванске. Када су захватили Подонију и Волонију, панови су желели да их прикључе Пољској, што је довело до сукоба Пољске и Литваније, који се завршио тако што је Пољска заузела Подонију 1430.год. Главни циљ уније је била борба са тевонским редом, који је представљао опасност за безбедност и Пољске и Литваније. Борба је обновљена првих година Јагелове владавине. Ред је неколико пута напао пољске територије пустошећи све пред собом. До одлучног сугоба између Тевтонског реда и уједнињених снага Пољске и Литваније је дошло у бици код Гринвалда 1410.год. Реду су у помоћ притекли и ритери из Немачке и још неких европских земаља, док је у пољско-литванској војсци био и чешки одред под командом Јана Жишке. Учествовао је и татарски помоћни одред а битка је добијена захваљујући смоленским пуковима. Битка је завршена поразом снага тевтонског реда, велики део ритера је погинуо а погинуо је и велики мајстор реда Урлих Јанинген. Ипак сукоб који је уследио између Пољске и Литваније је довео да се победа не искористи до краја. Склопљен је мир 1411.год, по којем је ред морао да да велике територије и плати одшету, што га је уништило. Иако је између Пољске и Литваније повремено долазило до сукоба око територија, унија је успела да се одржи до 1572.год када је изумрла династија Јагелонаца. 78
32. ЗЛАТНА БУЛА АНДРИЈЕ II АРПАДОВИЋА
Андрија II Арпадовић (1205 – 1235) је на власт у Угарској дошао после смрти свиг брата Емериха (1196 – 1204), потиснувши његовог малолетног сина Ладислава III (1204 – 1205), који је убрзо умро. Његову владавину на унутрашњем плану је обележило неколико елемената. Најзначајнији од њих су фаворизовање Немаца, којима је делио имања и високе положаје а који су у Угарску дошли са његовом женом Гертрудом. Давао је неумерено краљевске жупе у трајно власништво (in perpetuo), кварио је новац да би повећао своје приходе и одузео монопол на со Цркви. Све ове мере су довеле до великог незадовољства световне и духовне аристократије, која га је 1222.год у Стоном Београду натерала да да свечана обећања да ће овакво стање да измени. Та обећања је дао у повељи, која је због златног печата којим је била потврђена названа Златна була. Златна була представља најзначајни политички догађај на унутрашњем плану у току владавине Андрије II Арпадовића. Није сачувана у оригиналу иако је издата у 7 примерака, а њене одредбе су нам познате из њених преписа. Златна була забрањује давање земље странцима и именовање странаца на високе полочаје у Угарској. Забрањује давање жупа у трајне поседе, да краљевске приходе даје странцима у закуп. Забрањено је гомилање функција, а одређено је да се новац мења само једном годишње и да се редовно одржавају сабори на празник Светог Стефана 20.августа. Призната је такође равноправност Андрије и његовог најстаријег сина младог краља Беле. Најзначајнији члан је последњи, 31 члан, који подсећа на последњу одредбу енглеске Велике повеље слобода (1215.год). По том члану, дозвољава се свом племству да поведе рат против владара уколико он прегрши одредбе Златне буле, а да при томе не буду проглашени за побуњенике или невернике. Та одредба се назива право на отпор и противљење (ius resistendi ac contradicendi) на које су се позивали сви каснији покрети против власти краљева. Ова одредба је важила до 1687.год, када се угарски сабор у знак захвалности Леополду I који је освојио Будим од Турака, одрекао овог права. Златна була представља устав феудалне Угарске, којом је ограничена краљева самовоља. Њу је чувени угарски правник Стефан Вербеци почетком 16.века уврстио у кодекс угарских закона Corpus iuris Hungarici (Трипартит).
79
33. МАЂАРИ У ДОБА БЕЛЕ IV (1235 – 1270)
Бела IV (1235 – 1270) је био син Андрије II (1205 – 1235) и Гртруде, Немице коју су великаши убили 1213.год, док је њене синове Белу, Коломана и Андрију спасио њихов васпитач жупан Мишка. Андрија је по повратку са Истока склопио брак између Беле и Марије Ласкарис, ћерке никејског цара Теодора I Ласкариса. Али када се вратио у Угарску желео је да раскине тај брак, али се Бела успротивио. У току владавине његовог оца, Бела је на притисак великаша проглашен за младог краља 1214.год, а касније је Андрија имеовао Белу за хрватскославонско-далматинског кнеза 1220.год, дајући му тако територијалну власт. Убрзо га је отац због самосталне политике 1226.год заменио млађим братом Коломаном, а њега поставио да буде ердељски кнез. Као владар Ердеља, Бела је радио на ширењу територије ка Влашкој низији, где су из јужноруских степа почели да упадају Кумани. Бела је тако опсео Видин 1228.год, али није успео да га заузме. Када је Андрија II умро окт 1235.год, Бела је почео самостално да влада. Најпре се обрачунао са присталицама свог оца, наредио је да се палатин Дионизије ослепи а да се Ђула из рода Кан затвори, а мали део је успео да избегне Белину освету. Њихова имања су конфискована, а међу њима су била имања бана Банка који је учествовао у убиству његове мајке. Бела је тиме постао омражен, а непопуларне су биле његове мере као што је забрана седења за време краљевског савета и забрана слободног улазка код краља, када је уједно увео писмено подношење молби. Пошто је схватио да конфискација имања великашима може да му нанесе више штете него користи, одлучио се на други план како ће сломити власт великаша. Одлучио је да у Угарску доведе заостале Мађаре са истока који су остали у прапостојбини (Hungaria Minor, Стара Угарска). Црква је ову идеју прихватила, сматрајући да ће тако добити више верника. Бела је на исток послао мисију од четири доминиканца, још у пролеће 1235.год. Од њих четворо, двојица су одустала од пута, један је умро а брат Јулијан је сам наставио. Пронашао је заостале Мађаре у њиховој прапостојбини поволшкој Мађарској. Са њима се Јулијан лако споразумео, али је пожурио да се врати и обавести Белу да Монголи спремају поход.
80
Бела је јавио папи Гргуру IX о проналажењу источних Мађара, тражећи дозволу да их покрсти. У међувремену је већ послао четворицу доминиканаца да их покрсте. Доминиканци су их срели у околини Суздања 1237.год, где су стилгли бежећи од најезде Монгола. Средином исте године ка њима се упутио и Јулијан, како би организовао њихово пресељење. На пола пута је стигла вест да су Монголи покорили полошку Мађарску и Бугарску, па су се вратили незавршеног посла. Уједно су донели вест Бели да монголски кан Бату жели да нападне његову државу. После овога угарски краљеви нису имали више прилика да пошаљу нове мисије и пронађу заостале Мађаре, јер они били сломљени од Монгола, а њихови остаци су се утопили у околне народе. Монголи су били нова појава у Европи. Они су живели у централним деловима Азије, са центром у граду шатора Каракоруму, бавећи се ловом и риболовом. Њих је крајем 12. и почетком 13.века ујединио Темуџин, назван 1207.год врховни кан, односно Џингис кан. Тада уједињени почињу са походима, најпре ка Кини а онда и према западу. Од 20их година 13.века они нападају јужноруске степе, које су им биле потребне као пашњаци, а где су живели Кумани. Пошто су Кумани признавали власт руских кнежева, они су организовали одбрану. Монголи су прешли Дон и победили Кумане и њихове руске савезнике у бици на реци Калки 1223.год. Даље њихово напредовање је стало због смрти Џингис кана 1227.год. Он је пре своје смрти поделио царство према странала света, односно на 4 улуса (дела света). Западни део је добио кан Бату, син Џингис кановог најстаријег сина Џучија, који је умро пре свог оца. За врховног кана одредио је свог трећег сина Угедаја. На курултају (скупштина монголских канова) одржаном 1235.год у Каракоруму, одлучено је да се организује поход на Еврипу под вођством Батуа. Тако је и било, па је дошло до похода 1237-1238.год ка Европи. Најпре је заузет Кијев 1240.год, а следећа на реду је била Угарска. Сам Бела IV је примио Кумане који су побегли испред Монгола, заједно са њиховим поглавицом Кутуном. Бату је захтевао да их Бела избаци, што је он и одбио. Кутуна је пристао да се са својм народом покрсти и остане да живи у Угарској. Бела је примио Кумане са надом да ће у њима наћи подршку против Монгола и против свог племства, али су они само појачали унутрашњи неред. Монголи су се утврдили у Карпатима и чекали знак за напад. Њихове извиднице су продирале до Пеште, а рушили су гранична утврђења. Белина војска се споро окупљала, а народ је за неефикасност у одбрани оптужио Кумане, убио Кутунуа и почео да их напада. Кумани су одговорили истим нападима и у повлачењу убијали. 81
Бела IV је са својом и војском свог брата Коломана кренуо у сусрет Монголима који су упали у Угарску. До одлучујућег сукоба је дошло у бици на пољу Мухи поред реке Шајо апр. 1241.год, где су Монголи поразили угарску војску. Од рана у бици страдао је Коломан, а побинули су острогонски и калочкобачки надбискупи. Бела је успео да се спаси бегом из битке. Упутио се ка Пешти, а одатле продужио ка аустријској граници где га је заробио војвода Фридрих II Свађалица у Хамбургу, и пустио тек пошто му је Бела дао три жупе. После ослобођења, Бела је из Загреба позвао западнохришћанске владаре и самог папу Гргура IX у помоћ. Папа је тад водио борбу са Фридрихом II, па су обојица обећали помоћ када се борба заврши. Бела није нашао ни савезника у краљу Лују IX. У међувремену су у Мађарску продрле још две монголске војске, једна је под вођством Кадана освојила велике делове Мађарске из правца Ердеља. У исто време је после битке код Лигнице са шлеским војводом Хајнрихом Побожним преко Пољске и Моравске, под вођством Орде и Бајана продла у Мађарску са северозапада. У зиму 1241-1242.год Монголи су заузели целу Угарску. Поубијали су велики део становништва, део који су оставили упутили су га на производњу хране за њихову војску, чак су људе користили у вежбама гађања. Монголи на челу са Каданом су гонили Белу, који је преко Загреба побегао ка Приморју, где му се у Клису породила жена и родила ћерку Маргариту 1242.год коју су Бела и Марија завештали Богу ако Мађарска буде ослобођена Монгола. Наставили су ка Сплиту, где су им умрле две ћерке. Он се склонио у Трогир којег су Монголи опсели, али због положаја нису могли да га освоје. Бела је припремио брод за бег уколико они освоје град. Повлачење Монгола је започело марта 1242.год из целе опустошене Угарске, јер је кан Бату желео да се врати у центар свог народа град Каракорум и да учествује у избору новог великог кана јер је велики кан Угедај умро. По Батуовој заповести, Кадан је дигао опсаду и преко Далмације, Зете, Рашке и Бугарске се вратио у јужноруске степе. Бела се вратио у Угарску, која је била опустошена и разорена. У повлачењу су Монголи вршили велике покоље, па је запретила опасност од епидемија, уједно су уништавали усеве па је завладала глад. Почела је да се јавља некрофилија и канибализам. Бела је одмах кренуо у опоравак и реорганизацију Угарске. Најпре је спровео нову одбрамбену организацију, сматрајући да ће се Монголи вратити. Почео је да руши стара земљана и дрвена утврђења, и гради камена на неприступачним местима. На различите начине подстиче градњу утврђења, па се од његовог времена јавља напредак градова. 82
Поред утврђивања стратешких тачака Угарске, Бела IV је настојао да врати суверенитет круне над целом територијом земље. Најпре је вратио 3 жупе које је за време најезде Монгола запосео војвода Фридрих Свађалица, то је довело до рата, а Бела га је поразио у бици код Бечког Новог Места 1246.год. Војвода Фридрих је погинуо, а Бела је запосео Шлеску, и убрзо је доделио свом првом сину и наследнику Стефану. Ипак 1261.год Шлеску је морао да преда чеком краљу Отокару II Пшемислу. Почео је да оснива бановине на границама земље, што је требало да допринесе њеној безбедности. Основао је бановину Мачву на подручју северозападне Србије и Кучевско-браничевску бановину на североистоку. У Босни је основана бановина Соли и Сребрничка бановина. Млади краљ Стефан је од освојеног Видина основао Видинску бановину. Бела је на простор између Тисе и Дунава морао да доведе део Кумана да се ту населе. Они су се покрстили и населе, а да би ојачао савез са Куманима, Бела је склопио брак Стефана и Јелисавете, ћерке куманског поглавице Сајана. Бела је гајио добре односе са српским краљем Урошем I, а Срби су 1260.год помагали угарског краља против чешког краља Отокара II Пшемисла. При крају Белине владавине око 1268.год Урош је напао Мачванску бановину, којом је управљао Белин унук истог имена, али га је Бела убрзо заробио. Са Уришевим сином Драгутином је касније брак склопила Белина унука Катарина. Пред крај владавине, дошло је до сукоба Беле IV и његовог сина Стефана V 1263.год. Иако су се измирили 1265.год тај сукоб се наставио до Белине смрти. Стефан је као млади краљ водио самосталну политику, подржавао је Константина Тиха у његовој борби за власт у Бугарској, а када је Стефан освојио Видин угарски краљеви су до 1918.год носили титулу краља Бугарске. Бела IV је умро 1270.год, а наследио га је син Стефан V (1270 – 1272).
83
34. ПРОПАСТ ДИНАСТИЈЕ АРПАДОВИЋА
Наследник Беле IV (1235 – 1270) је био његов син Стефан V (1270 – 1272), који је умро скоро две године самосталне владавине. У Угарској је сада у име његовог малолетног сина Ладислава IV (1272 – 1291) завладала као регент његова мајка Јелисавета, односно њени миљеници Јоаким и Петар Чак. Држава је почела да тоне у фаудалну анархију изазвану борбом феудалаца за власт. Када је Ладислав IV постао пунолетан, ослонац је нашао у Куманима, сународницима своје мајке који су му остали непосредно покорни. Чак је примио њихове обичаје, живео под шатором, облачио се и шишао косу као они. Због тога али и због свог куманског порекла добио је надимак Куманац. Дошао је у сукоб са црквом, јер су многи сматрали да због Кумана жели да себе и целу земљу врати паганству, за шта га је оптужио бискуп Бруно од Оломуца. Намеравао је да своју сестру калуђерицу Јелисавету уда за татарског кана Ногаја и позове га да са својом војском покори Угарску. Кренуо је у прогонство монаха, заробио је папског легата бискупа Филипа а острогонског надбискупа Ладомера је мучио зато што га је пријавио Риму. Ладисалв IV је 1278.год помагао Рудолфу Хабзбуршком у борби са чешким краљем Отокаром II Пшемислом, а битку на Моравском пољу између њих је одлучила Ладиславова коњица. Отокар је погинуо а Рудолф се учврстио у Аустрији. Ипак Ладисалав није био до краја доследан у својој политици према Куманима, када су се против њега побунили Кумани 1280-1281.год он је њиховог вођу Олдамура поразио у бици код Ходског језера после чега је уследио њихов прогон када су они поново уз пустошења напустили Угарску. Онда је својим зетовима Драгурину и Милутину помагао 1291.год у борбама у Источној Србији против куманских великаша Куделина и Дрмана. Ладислав није имао потомака, по речима хроничара окруживао се својим љубавницама Куманкама. А када је уследио сукоб са Куманима и њихов пораз они су га убили 1291.год из освете. Тиме се сматрало да је династија Арпадовића изумрла, па су се јавили многи претенденти, међу којима су били напуљски Анжујци, Немањићи и Хабзбурзи. Тада се јавио један заборављени члан рода Арпада, односно принц Андрија Арпадовић, унук Андрије II и његове треће жене Беатриче.
84
Батрича је своје дете родила после смрти Андрије II, када је морала да побегне из Угарске из страха од Беле IV, и родила је сина којег је назвала Стефан а који је добио назив Посмрче. Пошто није имао користи од права на угарски престо, Стефан је почео да се бави трговином и стекао је велику имовину. Због свог порекла и богатства оженио се млетачком патрицијком Томазином Морозини. Из тог брака се родио Андрија који је добио име по деди. Андрија III Арпадовић (1291 – 1301) је због мајчиног порекла назван Млечанин. Његова владавина представља непрекидну борбу са феудалцима и страним претендентима на престо. У томе су му помагали мајка Томазина и ујак Алберто Морозини, а Андрија им је за узврат дао титулу војводе и војводкиње Славоније. Постигли су мир с Албертом Хабзбуршким, чијом се ћерком Агнезом Андрија оженио после смрти своје прве жене пољске принцезе Фенене. Са Немањићима је такође направио споразум, Драгутинов син Владислав је ожењен Констанцом Морозини, Албертовом унуком 1292.год. Тако су се Арпадовићи и Немањићи преко Морозинија ородили. Андрија је донео низ закона 1298.год како би ојачао власт. Анрији је убрзо умрла мајка Томазина, а потом и ујак Алберто, после чега је и Андрија III умро 1301.год као последњи мушки члан динанстије Арпадовић. Сматрало се да га је отровао његов ставилац, који му је залогај рибе дао оном страном ножа на којој је био премазан отров. Тиме се угасила династија Арпадовића 1301.год (тадашња хроника ''тиме се одломила последња грана са стабла светог Стефана''). Андрија је имао само ћерку Јелисавету која је после очеве смрти са својом мајком Агнезом Хабзбуршком отишла у Беч, а касније у један манастир где се замонашила и умрла 1338.год. Она је била једини преостали потомак по мушкој линији, а остали су сада само потомци по женској линији. У Угарској је питање наследства било хитно. Потомци Марије и Катарине, ћерки Стефана V, напуљски Анжујци и српски Немањићи, који су били у истом степену сродства са Арпадовићима, још за време Ладислава IV су истакли своја права на престо. Немањићи су ородивши се са Андријом од тог права одустали, али нису Анжујци, потомци Карла II Анжујског и Марије Арпадовић. Напуљски двор је спровео велику дипломатску акцију да би себи обезбедио угарски трон, па су свог сина Карла Мартела оженили Клеменцијом Хабзбуршком, чиме су стекли подршку Хабзбурга. Ипак Карло Мартел је умро 1295.год а њихов син је истакнут као претендент и почео да влада као Карло Роберт (1301 – 1342). Он је поред подршке Хабзбурга добио подршку Немањића тако што је Драгутиновом сину Владиславу признао херцештво Славоније, коју је он добио од Андрије III. Тиме је у Угарској почела Анжујска владавина (1301 – 1387).
85
35. ЗАДАРСКИ УГОВОР – 18.2.1358.год
За време владавине Лајоша I (1342 – 1382), Угарска је значајно ојачала и постала водећа сила региона. Водио је напиљске, млетачке и балканске ратове. Напуљске ратове је почео 1345.год, који су били чисто династички а повод је било убиство његовог брата Андрије. Он је упао на територију Напуља, и 1348.год се прогласио краљем Сицилије. Ипак тамо је убрзо поново изгубио власт, па је повео нови поход 1350.год, који је завршен папиним посредством и Лајошевим измирењем са Јованом Анжујском 1352.год, једина област Напуљске краљевине која је остала под његовим утицајем је било Драчко војводство, чији је господар Карло Топија признао Лајошеву врховну власт. Он је 1380.год на напуљски престо успео да постави свог штићеника Карла Малог Лајошев велики је успех је било потчињавање хрватских великаша који су се доста османосталили. Лајош је 1345.год повео поход, заузео Книн, а хрватснки великаши, крбавски кнезови Нелипчићи и Шубићи су се покорили. Он је 1347.год Шубићима дао поседе у Славоноји са центром у тврђави Зрин, по којој су они названи Зрински. Друга угарска војска је за то време продрла до Задра, који се такође покорио Лајошу. Млетачка република није то могла да дозволи па је опсела Задар, па је Лајош 1346.год лично дошао да ослободи град опсаде. Ипак он је поражен 1.јула и Млечани су заузели Задар, а Лајош је морао да закључи примирје 1348.год. Борба за Далмацију је настављена 1358.год, само што је сада Лајош акцију припремао детаљно. Он је правио савезништва са господарем Падове Франческом Караром и папом, којег је убедио да су Млечани савезници шизматика односно српског цара Душана. Лајош је прво напао Италију 1356.год али је под зидинама Тревиза морао да закључи примирје. Онда је војне акције преместио на Далмацију, где је напао 1357.год. Далматински градови су се уједно побунили против Млечана и отерали млетачке посаде. Једино је млетачка посада у Задру пружала отпор, али су се и ону убрзо предали. Дошло је до склапања Задарског мира 18.фебруара 1358.год, по којем се Млетачка република заувек одрекла Далмације и Хрватске и целе источне јадранске обале, и дозволила поданицима краља Лајоша да несметано плове Јадраном и да слободно тргују у Венецији. Далматински градови су према угарском краљу били дужни да га у случају рата помогну са по једном галијом, а за узврат им је загарантована потпуна аутономија. 86
На чело покрајне је постављен бан, а први далматински бан након Задарског мира је био Никола Сечи. Посебним уговором у Вишеграду 1358.год врховну власт угарског краља је признао и Дубровник, који се обавезао на плаћање годишњег пореза од 500 дуката. Тако се у Дубровачким црквама од 1358.год до 1808.год помињало име угарског краља, којег је касније заменило Наполеоново име. Када је после распада српског царства 1371.год Угарску власт признао и Котор, Лајошева власт се протезала до Драча, где је владао његов вазал и рођак Карло Топија. Млечани се ипак никад нису одрекли претензија према Далмацији, и само су чекали погодну прилику. Она им се указала када се рат око Тенедоса пренео у Јадран, где је млетачка флота прокрстарила источном обалом и 1378.год заузела Котор. Млечани су ускоро морали да се повуку, јер им је ђеновљанска флота, савезник Угарске, нанела пораз код Пуле 1379.год, после које је заузела Кјођу и опсела Венецију. Уједно су Венецију са копна опсели Угари и аустијски војвода Леополд. Млечани су успели да саграде нову флоту и њоме потисну Ђеновљане. Уједно су започели преговоре са Лајошем, па је посредством Амадеа VI Савојског дошло до склапања мира у Торину 1381.год којим су Млечани потврдили своје обавезе и обећања дата у Задарском миру, и уједно се обавезали да ће Угарској да плаћају годишњи данак од 7000 дуката.
87
36. ТУРЦИ ОСМАНЛИЈЕ (етногенеза и освајање)
Крајем 8.века у Византији се јавља нови непријатељ, Турци Османлије. После пораза од стране Монгола 1243.год, Иконијски султанат се распао на наколико феудалних јединица, односно емирата. Међу њима као најјачи се истакао емир Осман (1288 – 1326), који је почео да шири своју територије освајањима у Малој Азији. Његов син Орхан се прогласио султаном после освајања Бурсе коју је учинио престоницом своје државе. Убрзо су наставили са освјањем Мале Азије, па је освојена Никеја, Никомедија и обале Мраморног мора, после чега се они пребацују на Балкан. Средином 14.века Османлије се учвшћавају на Балкану, заузимањем Галипоља. Султан Мурат I је освојио Једрене 1360.год, и учинио га новом престоницом своје државе. Турци су почели да притискају Византију, Србију и Бугарску. Србија је могла да пружи најјачи отпор, али је њена моћ сломљена најпре 1371.год битком на Марици, а онда и битком на Косову 1389.год, чиме је Србија морала да призна вазалну зависност од Турака, али је успела да сачува самоуправу која јој је коначно одузета падом Смедерева 1459.год. Бугарска је сломљена падом Трнова 1393.год после чега је освојена цела територија Бугарске. Турци су се окомили на остатке Византије, цар Јован V (1341 – 1391) и његов син Манојло II (1391 – 1425) су обилазили Европу тражећи помоћ, али је Византију привремено спасио турски пораз у бици код Ангоре 1402.год када је монголски владар Темерлан најпре опустошио јужну Русију, северну Индију, Месопотамију, Иран и Сирију, после чега је дошло до упада у Малу Азију. Темерлан ипак није искористио тај пораз јер је предузео поход на Кину и у току похода умро, после смрти султана Бајазита почео је сукоб између његових синова. Турске провале су обновљене 1422.год, када су после опсаде Цариграда опустошили Мореју. Византије је поново почела да плаћа данак, а византијски поседи су били ограничени на околину Цариграда, а Турци су заузели Солун 1430.год. Последњи византијски цареви Палеолози су чинили огромне напоре да сачувају државу. Јован VIII (1425 – 1448) је покушао да учврсти Цариград, а са свештенством је у Италији склопио Фирентинску унију 1439.год, али она није имала успеха. 88
Султан Мехед II Фатих је априла 1453.год са великим сувоземним и поморским снагама и артиљеријом опсео Цариград. И поред упорне одбране коју је организивао последњи византијски цар Константин XI Палеолог (1449 – 1453), град је ипак пао, а у њега је пренета нова престоница турске државе.
89
37. ПРОВАЛЕ МОНГОЛА У РУСИЈУ
Монголски народ је у средњем веку представљао заједницу номадских племена која су насељавала велика пространства, од Паноније, преко Карпата, Црног Мора, Каспијског језера, Средње Азије, Монголије и Маџурије до Кине. Најистакнутије монголско племе било је племе Монголи, по којем је читав народ добио име, затим Татари, Кереити, Неркити и Најмани. Делили су се и на шумска и сточарска племена. Они су били мобилна сточарска племена. Део Монгола је примио хришћанство у несторијанском облику од Ујгура. Већи део Монгола је поштовао јасун, односно веру у заједничког претка. Монголска племена су била подељена на родове који су се називали обог и били су засновани на сродству по мушкој линији. Поглавице племена су били нојони. Горњи слој друштва су били багатури или сецени, односно старешине родова и богати и истакнути ратници. Богатство се код Монгола изражавало бројем стоке. Темуџин се родио око 1162.год, пореклом је био из племена Монгола од рода Боргиџин. Деда му се звао Кабул кан, а погинуо је у борби са ривалским племеном Татара, а отац Есугеј је био багатур и отровали су га Татари. Темуџин је 1185.год постао вазал Тогрул кана, вође племена Кереита. Прославио се победом над племеном Неркита, када је око себе окупио доста ратника. Након тога је поразио Татаре, који су га признали за сизерена. То је довело до сукоба са Тогрул каном, којег је Темуџин победио и себи потчинио Кереите и ујединио монголска племена. Темуџин је 1206.год сазвао курулај, односно скупштину монголских племенских старешина нојона. На том првом курулају је проглашен за Џингис кана, односно највећег од свих канова. То се уједно узима за почетак његове владавине. Уједно је на првом курулају донета одлука о походу на Кину. Поход на Кину је припреман 5 година, а у међувремену су покорени Киргизи, Ојрати и кинеска вазална држава Маџурија. Освајање Кине је почело 1211.год а завршено је 1219.год. Од Кинеза су Монголи преузели организацију војске, барут и вештину опседања градова. Убрзо је 1221.год заузет Хорезам (централна тачка на путу свиле), прогнали Кумане и дошли у додир са Русима, које су поразили на реци Калки 1223.год. Џингис кан је погинуо 1227.год при опсади једног града, а сахрањен је негде у близини реке Онон а гроб му до данас није пронађен. Још за живота је своје царство поделио својим синовима, ти делови су се називали улуси. 90
Најзападнијим улусом, каснијем названим Златна Хорда, управљао је Џингисов син Џучи, али пошто је рано умро, наследио га је син Бату кан. Центалним делом је владао Џагатај, а источним Толуј. За врховног кана и Џингис кановог наследника је постављен Угедај (1229 – 1241). Престоница монголсог каната је био град под шаторима Каракорум. Трећи курулај Монгола је одржан 1235.год, на којем су одређени даљи правци монголског освајања. Одређена је предња Азија са Багдадским калифатом, Европа, Кореја и јужна Кина династије Сун. Европски поход је почео 1236.год, а њиме је заповедао Бату кан, Џуџијев син и Џингис канов унук. Војском је је руководио под његовим заповедништвом багатур Субутај. Монголи су најпре прешли реку Урал 1236.год, и покорили поволшке Бугаре и освојили Рјазањску кнежевину на крајњем југоистоку Русије. Затим је у њихове руке пао низ руских градова, и то Рјазањ, Пронск, Колона и остали. Они почетком 1238.год прелазе на територију Ростовско Суздањске кнежевине и освајају Ростов, Суздањ, Владимир, Јарослав и Москву. Велики кнез Јуриј Всеволодович се повлачио испред Монгола, али су га они сустигли и поразили 4.марта 1238.год на реци Сити. Следеће године Монголи су одмарали, и то време искористили да покоре Кумане (Половце), када се део Кумана склонио у Угарску код краља Беле IV. У лето 1240.год Монголи су напали јужну Русију, где су заузели Кијев после опсаде, након чега су се поделили. Један део је продро у Пољску и опустошио Краков, Гњездо, Вроцлав и Хутно. То је довело до сукоба на немачко-пољским ритерима шлеског војводе Хенриха Побожног, али су их Монголи потукли 1241.год код Лигница, налон чега су кроз Моравску напали Угарску. Други део је прешао Карпате и напао Угарску, а лично их је предводио Бату кан. Угарски краљ Бела IV је покушао да се одупре али је и он поражен 1241.год на реци Шајо. Даље пустошење и продор у Европу је прекинут јер је умро Угедај исте године, па се Бату повукао ка Истоку да би учестовао у борби за наслеђе. У међувремену је Угадајева најстарија жена Туракин успела да сазове курултај и да постигне да за врховног кана буде изабран њен син Гујук. Бату је би противник тог избора, на је осамосталио свој улус Монголсог каната, који је касније назван Златна хорда са седиштем у граду Сарају на Волги. Бату је наметнуо вазалну обавезу руском племству, које га је прихватило. Први руски племић који је примио вазалство је био Јарослав Всеволодович, а Бату га је 1242.год поставио за врховног руског кнеза и дао му Владимир и Кијев. Монголи су своју власт успоставили у јужној Русији. 91
38. УЗРОЦИ КРСТАШКИХ РАТОВА – ПРВИ КРСТАШКИ РАТ
Крсташки походи представљају кретања великих маса са Запада на Исток. Овај покрет сељачких маса, затим ситних и крупних племића и владара, који су ишли на Исток, некада као организована војска, а некада као неорганизована руља, под изговором да ''ослободе света места'' а пре свега ''Христов гроб''. Ти походи на Исток, који су као војно – колонизациони подухвати трајали у периоду од 1096. до 1270.год. Као обележје они су, најчешће на десном рамену, носили симбол хришћанске вере крст, па су зато названи крсташи, а њихови походи у историографији су познати као крсташки походи. Идеја крсташкох похода на Исток је у првом реду привлачила феудале бароне, жељне нових поседа. Исток је нарочито био примамљив за млађе синове феудалних породица, који су били лишени поседа због принципа примогенитуре. Владаре, војводе и грофове је идеја освајања Истока такође привлачила, они су ту видели прилику за јачање финансија, ширење поседа и политичког утицаја и угледа. Ипак владари нису одмах кренули у поход. Освајање Истока је доста привуко трговачке градове, пре свега Ђенову, Пизу и Венецију које су у томе видели прилику за своје трговачке интересе. Такође у поход су кренуле и велике масе сиротиње, које су бежале од беде и на Истоку тражиле богатство и нови почетак. У крсташком рату дошло је до новог израза тежњи Цркве и папства за проширењем свог утицаја на хришћански Исток. Црква је имала доста користи од ових ратова, најпре јачањем свог ауторитета и онда и својих финансија. Стално је скупљала прилоге за ратове и порез за крсташки рат. У то време на истоку су постојала два калифата, Египатски Фатимида и Багдадски Абасида. Багдадски калифат су 1055.год освојили Турци Селџуци, а од Фатимида су отели Сирију и Палестину. Код Манцикерта су 1071.год разбили војску византијског цара Романа Диогена и освојили већи део Мале Азије, али се држава Селџука убрзо распала на неколико кнежевина. У Византији борба са неверницима није била за њих ништа ново. Та борба је њима много раније била природно наметнута, а ослобађање Истока и Свете земље они су сматрали задатком своје државе, а не задатком опште хришћанске васељене. Византија је од Запада заправо очекивала у овом циљу само помоћне најамничке одреде, а не потпуно самосталну крсташку војску. Цар Алексије (1081 – 1118) се заправо и раније обраћао западним великашима за помоћне војне одреде. 92
Још је папа Гргур VII Хилдебранд (1073 – 1085) позивао у рат против неверника, али га је у томе спречила борба са Хенриком IV (1056 – 1106). Тек је папа Урбан II (1088 – 1099) је на сабору у Клермону у северној Француској, позвао све окупљене да пођу у ослобађање Христовог гроба. Он је изван градских зидина у уторак 27.новембра 1095.год у свечаном говору то и учинио, такође је указао на опасност од Турака Сеџука, и на невоље које трпе становници и ходочасници на Истоку, нарочито после пада Јерусалима 1077.год, није пропустио прилику ни да спомене богатства Истока. Уз поклич ''Тако Бог хоће'' (Deus vult), велике масе су се одазвале походу. На сабору је одлучено и да сви буду спремни до 15.августа 1096.год, када се заврши жетва. Црква је уједно дала низ повластица учесницима у походу. За време њиховог одсуства њихова имања и породице су се налазиле под заштитом цркве, а онај који је узео учешће је уједно био ослобођен плаћања дугова док је у рату. Кметовима је одговарало учешће у рату јер су се ослобађали власти својих господара. Прво је кренуо поход сиротиње. Први је кренуо проповедник Петар Пустињак из Амијана са огромним масама, који су већином долазили из Француске. Већ при пролазку кроз Угарску и Балкан, његове недисциплиноване сељачке масе су пљачкале локално становиштво, па су власти тамошњих градова морале и оружје да употребе. Они су се испред Цариграда нашли 1.августа 1096.год, где су такође наставили са пљачкама, па је цар Алексије пожурио да их пребаци преко Босфора. Већ после тог прелазка они су претпрпели велики пораз од Турака, а они који су се спасили су успели да бродовима умакну у Цариград. Крајем 1096.год у Цариград су почели да пристижу феудални барони са својим пратњама. Највише је било ритера из Лотарингије које је водио Горфрид Бујонски и његов брат Балдуин. Ритере са севера Француске је водио нормандски војвода Роберт Нормандски. Вођа ритера из јужне Француске је био гроф Рајмунд Тулуски. На челу нормандске војске из јужне Италије били су Боемунд и његов сестрић Танкред. Међу њима био је ту брат француског краља Гиј од Вермандоа и брат енглеског краља и син Виљема Освајача Роберт Нормандски У пролеће 1097.год сви они су одржали сасранак у Цариграду. Цар Алексије је покушао да из ове наметнуне му ситуације извуче што већу корист па је тако затражио да му крсташке вође положе вазалну заклетву верности и да се обавежу да ће му предати све освојене земље које су раније припадале његовом царству. Он се ипак обавезао да ће их снабдевати намирницама и оружјем, као и да ће им се сам придружити и ставити се на чело са својом војском.
93
Први успех крсташа је било заузреће Никеје у јуну 1097.год, која је сагласно са датим заклетвама и склопљеним уговорима предата Византији. Византијска власт је убрзо успоставњена тако у већем делу западне Мале Азије у старој Лидији, а Алексијеве трупе су запоселе Смирну, Ефес, Сард и остале градове. Крсташи су након тога још једном положили заклетве на састанку у Пелеканону, после чега су се упутили ка Антиохији у пратњи византијских одреда. Ипак, тада се одвајају одреди Готфридовог брата Балдуина и Боемундовог синовца Танкреда, који су на своју руку ратовали у Киликији и освојили поједине градове, а Балдуин је чак успео да продре у горњу Месопотамију, освоји Едесу и да оснује Едеску кнежевину, прву крсташку државу. Нови успех крсташа је било заузеће Антиохије 3.јуна 1098.год. Крсташи су тада одбили да предају Алексију главни град Сирије, а њиме је завладао Боемунд, и основао другу крсташку државу кнежевину Антиохију. Остали крсташи су наставили ка Јерусалиму. За предају града Алексију се залагао сам Рајмунд Тулуски, који једини није положио заклетву у Цариграду, али је предао скоро све освојене градове Византији. Његова сарадња са царем је постала још боља и после заузећа Јерусалима 15.јула 1099.год, када је Рајмунд као најистакнутији међу крсташким вођама поново остао празних руку, јер је на чело нове Јерусалимске краљевине као ''чувар гроба господњег'' дошао Готфрид Бујонски. Јерусалим је пред опсаду био добро утврђен град, са јаким гарнизоном, и имао је доста воде и хране да издржи дугу опсаду. Са друге стране крсташи су били сада доста проређени, фалило им је воде а хране је почело да понестаје, чак нису имали ни опсадне справе, као што су овнови за рушење капија, или куле за нападе на зидине. Многи су тада помишњали да одустану, али је ђеновљанска флота довезла потребну храну и грађу за израду опсадних справа. Саграђене су две велике и једна мала кула, а биле су прекривене свежим кожама да би се могле догурати и да их не би запалили. Тада је крсташа било 12 000 пешака и 1200 коњаника. Крсташима је пошло за руком да једну кулу ноћу приближе зиду и сутрадан баце покретни мост и њиме пређу на зидине. То је осталима омогућило да се мердевинама попну на зидине, сиђу у град и отворе једну капију, после чега су крсташи у великом налету упали у град. Заповедник Јерусалима се тада предао а допуштено му је да са остатком својих чета напусти град. Крсташи су тада кренули у стаховит покољ и пљачку која је трајала читаво послеподне и читаву следећу ноћ. Опис зверстава која су тада учињена оставио је архиеписком Виљем Тирски крајем 12.века у свом делу о историји Јерусалимске краљевине.
94
После заузећа Јерусалима, крсташи су постепено овладали целом источном обалом Средоземног мора, освојивши доста личких градова уз помоћ флота Млетачке републике, Ђенове и Пизе. На истоку је настало више крсташких држава међу којима је највећа била Јерусалимска краљевина која је обухватала Палестину и јужни део Сирије на чијем челу је био Готфрид Бујонски. Остале крсташке државе, грофовија Триполи, кнежевина Антиохија и грофовија Едеса, номинално су признавале врховну власт Јерусалима, али су ипак биле потпуно самосталне. Феудално уређење Запада је пренето на Исток, а уређење Јерусалимске краљевине било је регулисано њеним законима, познатих као ''Јерусалимски асизи''. Они су утврђивали у којим случајевима краљ може да тражи службу својих вазала. Краља је ограничавао скуп крупних феудалаца назван ''висока палата'', без које краљ није могао да донесе ни једну важну одлуку. Почињу да настају духовно – ритерски редови. Први је био ред Темплара или Храмовника, основан 1119.год, који је тако назван зато што се њихова првобитна зграда налазила поред места за које се сматрало да се ту налазио Јерусалимски храм. После њега основан је ред Јовановца или Хоспиталаца, који је настао реорганизацијом давно постојећег добротворног братства, а име им потиче по болници св. Јована у Јерусалиму коју су они основали. Крајем 12.века основан је трећи Тевтонски ред, који је представљао ред немачких ритера. Они су били везани монашким заветима, морали су да се покоравају статуту реда и вољи свог старешине (гросмајстер или велики магистри). Они су искористили богатства која су стекли на Истоку и постали једни од првих банкара Европе.
95
39. ТРЕЋИ КРСТАШКИ РАТ (1189 – 1192)
Губитак Јерусалима 1187.год, којег је освојио Саладин, био је повод за покретање Трећег крсташког рата (1189 – 1192). Учешће у овом походу су узела три највећа владара тадашње Европе, немачки цар Фридрих I Барбароса (1152 – 1190), француски краљ Филип II Август (1180 – 1222) и енглески краљ Ричард I Лавље Срце (1189 – 1199), који је тада сматран за најхрабријег европског ритера, који је сматран за оваплоћење свих ритерских врлина, иако је у суштини био суров и необуздан. Трећи крсташки рат није дао крупних резултата. Енглески и француски краљ су одлучили да путују поморским путем, а немачки цар копненим путем. Фридрих I Барбароса је на свом путу ка Истоку дошао у сукоб са Византијом, а када је она попустила и дозволила му да пређе у Малу Азију, он се утопио у реци, а немачка војска се делом вратила у Немачку, а део је наставио ка истоку где је страдао од епидемија. Ричард Лавље Срце и Филип II су се непрекидно свађали, али су ипак постигли неке војне успехе, па су освојили Акру, која је постала нова престоница Јерусалимске краљевине. Убрзо је Филип II одустао од похода и вратио се у Француску под изговором да је лошег здравља, а уствари је желео да искористи одсуство енглеског краља и приграби његове поседе. Ричард је сам настваио са ратом, али је морао да склопи договор са Саладином 1192.год по којем је крсташима остао узак приобални појас и кнежевина Антиохија. Ходочасницима и трговцима са Запада је дозвољено да слободно посећују Јерусалим. Након тога Ричард је освојио Кипар од Византије, коју је предао Јовановцима, а онда титуларном јерусалимском краљу Гију од Лузињана, где је основана Кипарска краљевина.
96
40. ПОСЛЕДЊИ КРСТАШКИ ПОХОДИ
После Четвртог крсташког рата (1202 – 1204), због његових резултата, као и због осталих фактора долази до опадања величине и обима крсташких похода. Пети крсташки рат (1217 – 1221) је повео маћарски краљ Анрија II (1205 – 1235) који је стао на чело војске из Немачке, Асутрије и Угарске. Рат је у почетку био уперен ка Сирији, али се онда окренуо против Египта, чији је султан владао Палестином. Крсташи су стигли на најисточнију тачку Нила, град Дамијету. После дуже опсаде успели су да заузму Дамијету. Султан Малик ал Камил је понудио предају Јерусалима и ослобођење заробљеника и враћање Часног крста, али су они тражили и одштету, коју је султан одбио. Рат је настављен али лоше по крсташе. Они су потписали мир на 8 година, по којем су добили Часни крст а султану је враћена Дамијета, а сви хришћански војници су морали да се повуку 1221.год. Крсташи су за пропаст рата кривили цара Фридриха II, који је 1215.год дао обећање да ће се придружити походу, али је одустао због политичких послова у Италији. Шести крсташки рат (1229.год) је забранио папа Гргур IX, јер је на његово чело стао његов противник цар Фридрих II (1212 – 1250). Када је стигао у Палестину није добио никакву помоћ од тамошњих хришћана, јер је цар био екскомунициран. Он је користећи се више дипломатским путем него оружјем, а уједно користећи се и борбом између дамаског емира и египатског султана око Сирије, Фридрих II је постигао да му египатски султан да Јерусалим, Акру, Назарет, Витлејем, Јафу и Сидон. Муслимани су у Јерусалиму једино и даље држали исламски део у којем се налазила њихова Купола на стени. Цар је за узврат обећао да неће указати никакву помоћ сиријским хришћанима против Египта. Папа Гргур IX је и поред ових успеха осудио Фридрихов договор са султаном ал Камилом. Али после Фридриховог поблачења дошло је до раздора међу крсташима, који је довео до тога да неверници овог пута дефинитивно заузму Јерусалим 1244.год. Седми крсташки рат (1248 – 1254) је повео француски краљ Луј IX Свети (1226 – 1270), и био је усмерен ка Египту. Луј је поново заузео Демијету, у којој су дуго остали због поплаве Нила, после чега је војска била исцрпљена глађу, болестима и дезертерством. Рат се завршио великим поразом код Менсуре 1250.год, тада је и сам краљ пао у ропство, као и 10 000 његових војника. Луј је патио од дезинтерије, али га је арапски лекар излечио. Луј је као откуп морао да врати Демијету и да плати велику своту новца. Остатак војске је повео у Акру, где је остао 4 године, па се 1254.год вратио у Француску.
97
Осми крсташки рат (1270.год) је био последњи крсташки рат, а на његово чело је поново стао краљ Луј IX Свети. Било је врло мало добровољаца који су хтели да иду у рат, па је краљ морао да унајмљује ритере за новац. Они су кренули на султана у Тунису, намеравајући да одатле нападну Египат где је избила куга, па је велики део војске страдао а од куге је умро и сам краљ. Остаци војске су се вратиле натраг. Папе су и даље наставиле да позивају на крсташке ратове, чак су и даље наставили да прикупљају порез за поход. Неки су узели крст, али до новог похода није дошло. Тако не добијајући помоћ са запада, крсташи у Сирији нису више могли да се одрже са својим снагама. Тако је пала Антиохија 1268.год, затим је пао Триполи 1289.год, а последњи град крсташа Акра, пала је 1291.год. Крсташи су остали једино у Кипарској краљевини, чија је лука Фамагуста постала најважнија трговачка тачка на источном Средоземљу. Краљ Кипра је носио титулу јерусалимског краља. На Кипру су поштовани ''Јерусалимски асизи'' а Кипар је у 15.веку пао у млетачке руке.
98
