Poljubac Danielle Steel

5/27/2018

Poljuba c - Da nie lle Ste e l - slide pdf.c om

Danielle Steel

POLJUBAC

1 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

1/189

5/27/2018


»Hrabrost nije nedostatak straha ili očaja,

nego snaga da se to pobijedi.« Mojoj divnoj djeci,

koja su moje srce, duša i hrabrost, za Beatrbc, Trevora, Todda, Nicka, Sama, Victoriju, Vanessu, Maxxa

i Žaru, S ljubavlju, mama D.S.. Jedan trenutak, uklesan u vremenu, sjajan kao zvijezda

na ponodnom nebu, eon, časak, milijun goina sažetih u jenu, kad sve stane

i život eksploira u beskrajne snove, i sve se mijenja zauvijek, u jednom treptaju oka


2/189

5/27/2018


Poglavlje prvo Isabelle Forrester gledala je u vrt, stojedi kraj prozora svoje spavade sobe u kudi u rue e

Grenelle, u pariškom semom aronis-manu. U toj su kudi ona i Goron živjeli ved vaeset goina, tu su se roila oba njena jeteta. Sagrađena je u osamnaestom stoljedu i s ulične strane imala je visoka, upaljiva brončana vrata koja su voila u unutrašnje vorište. Sama kuda poignuta je oko vorišta, u obliku slova U. Bila je uobna, stara i lijepa, visokih stropova i pre-divne drvenarije, s ljupkim frizovima i parketima boje brendija. Oko Isabelle se

sve sjajilo i bilo je besprijekorno oržavano. Voila je kudanstvo s umijedem i preciznošdu, čvrstom, ali blagom rukom. Vrt je bio savršeno oblikovan, a za bijele ruže koje je posaila prije mnogo goina, ljui su često govorili a su najljepše u Parizu. Kuda je bila puna antikviteta koje su ona i Goron skupljali goinama, u grau i na putovanjima. A nešto o toga pripadalo je i njenim roditeljima.

U kudi je sve blistalo, rvo je bilo temeljito ulašteno, srebrnina sjajna, kristalni svijednjaci

na ziovima blještali su na jarkom lipanjskom suncu koje se kroz zavjese probijalo u sobu.

Isabelle s tihim uzahom skrene pogle sa svog ružičnjaka. Bila je nesretna što tog poponeva napušta Pariz. Rijetko je uopde bilo kamo išla, nije baš često imala prili ke za to. A saa ka je mogla otputovati, osjedala se krivom, zbog Tevja. Sophie, Isabellina kderka, an ranije je otišla u Portugal s prija teljima. Imala je osamnaest goina i na jesen de krenuti na fakultet. Isabelle je za kudu vezivao Theoore, njen sin, a tako je bilo ved četrnaest goina. Rođen tri mjeseca prerano, pri porou je oživio teška oštedenja i kao posljeica toga, pluda mu se nisu potpuno razvila, zbog čega mu je srce bilo slabo. Učio je ko kude, nikaa nije išao u školu. S četrnaest goina, vedi io vremena provoio je prikovan za krevet, a ka je bio preslab a bi se oržao na nogama vlastitom snagom, po kudi se kretao u invaliskim kolicima. Ka je vani bilo toplo, Isabelle ga je voila u vrt i tamo bi, ovisno o tome kako se osjedao, malo prošetao, ili samo sjeio. Njegov uh je bio nepokolebljiv, a ka go bi njegova majka ušla u sobu, oči bi mu zasjale istog trena. Uvijek bi imao neku šaljivu primjebu, ili bi joj nešto ispričao. Njihova veza se nije mogla opisati riječima; bila je jača o vremena, goina i strahova s kojima su se zajeno suočavali. Njoj se poneka činilo kao a su voje ljui s jenom ušom. Ulijevala mu je život nu snagu, satima razgovarala s njim, ržala ga u naručju ka je bio previše slab i bez aha a bi govo rio i nasmijavala ga u svakom trenutku. On je život viio istim očima. Isabelle je ouvijek posjedao na krhku ptičicu slomljenih krila. Ona i Goron razgovarali su s njegovim liječnicima o transplantaciji pluda, koja bi se mogla obaviti u Sjedinjenim Dr žavama, ali, po njihovom mišljenju, Theoore je bio toliko slab a ne bi preživio operaciju, moža čak ni putovanje. Takav rizik, ni u jenom ni u rugom slučaju, nije olazio u obzir. Theooreov svijet sveen na granice fine kude u rue e Grenelle činile su majka i sestra. Otac se nikaa nije obro snašao u njegovoj bolesti i Tey je čitavog života imao bolničarke, ali za njega se ipak najviše brinula majka. Oavno je napustila svoje prijatelje, osobne želje i bilo kakav oblik vlastitog života. Posljenjih godina, u svijet je izlazila samo uvečer, s Goro-nom, a i to rijetko. Jeina misija u njenom životu bila je a Tey bue


3/189

5/27/2018


živ i sretan. Kroz goine, njegova sestra Sophie je zbog toga ostala uskradena za vrijeme i pažnju, ali to je, izglea, shvadala, a Isabelle je uvijek iskazivala veliku ljubav prema njoj. No Tey je, jenostavno, morao biti na prvom mjestu. Život mu je ovisio o tome. Posljenja četiri mjeseca, o ranog proljeda, Theooreu je bilo bolje, pa si je njegova majka mogla dopustiti ovo neuobičajeno i ugo očekivano putovanje u London. To je bila ideja Billa Robinsona i na prvi pogled, bila je neizvediva.

Isabelle i Bili upoznali su se prije četiri goine, na prijemu ko američkog ambasaora u Francuskoj, Goronovog avnašnjeg kolege s Princetona. Bili je bio političar, poznat kao jean o najmodni jih, a vjerojatno i najbogatijih ljudi u Washingtonu. Gordon joj je is pričao kako je saašnji presjenik stigao o Ovalnog urea zaslugom VVilliama Robinsona. Bili je naslijedio veliko, gotovo nemjerljivo bogatstvo, a o mlaosti ga je privlačila politika i mod koju ona pruža. Ali, raije se zaržao iza kulisa; to mu je ogovaralo. Stvarao je kraljeve i mešetario s političkom modi, međutim, ka su se upoz nali, Isabelle se dojmilo koliko je bio tih i nepretenciozan. Kad joj je Goron opisao Billov položaj u ruštvu, bilo joj je teško povjerovati da je tako bogat ili toliko modan. Bili je bio krajnje jenostavan i iskre tan i to joj

se omah svijelo. Bio je vear, izgleao je iznenađujude mlaenački i imao je britak smisao za šalu. Na večeri je sjeila kraj njega i jako je uživala u njegovom ruštvu. Iznenaila se i bilo joj je rago ka joj je sljeedeg tjena pisao, a kasnije poslao i staro izanje jene umjetničke monografije za kojom je, kako mu je ispričala, ona tragala ved goinama. Ouševilo ju je kako se on toga sjetio kraj brojnih, puno hitnijih zauženja; irnulo ju je što se potruio a tu knjigu pronađe i pošalje joj. Umjetnost i rijetke knjige bile su njegova strast. Dugo su raspravljali o slikama, izgubljenim otkako su ih u ratu prisvojili nacisti, koje su

baš taa pronađene u jenoj spilji, negje u Nizozemskoj. To ih je ovelo o razgovora o krivotvorinama i krađi umjetnina, a na kraju i na restauratorske raove, što je bio njen posao kad je upoznala Gordona. Bila je pripravnica u Louvreu, a u vrijeme kad je prestala raditi,

nakon što se roila Sophie, vlaalo je mišljenje a je stručna i naarena za taj posao. Bili je bio fasciniran njenim pričama, jenako kao i ona njego vim, i u nekoliko sljeedih mjeseci, među njima se razvilo neobično, ali ugono prijateljstvo preko telefona i pisama. Ona je pronašla neke rijetke knjige o umjetnosti koje mu je poslala, a ka je on sljeedi put ošao u Pariz, javio joj se i pitao može li je pozvati na ručak. Oklijevala je, no nije mogla odoljeti; to je bio jedan od rijetkih slu čajeva ka je ostavila Theoorea samog u vrijeme ručka. Njihovo prijateljstvo započelo je prije gotovo četiri goine, a Tevju je taa bilo

deset godina. S vremenom, prijateljstvo je procvjetalo. On joj se povremeno javljao, za njega

u čune sate, ka je raio o kasna, a ko nje je bilo rano jutro. Ona mu je rekla a svakog jutra mora ustati u pet, zbog Tevja. Prošlo je još šest mjeseci prije nego što ju je upitao smeta li Goronu što je on naziva. Zapravo, uopde mu nije rekla za to. Billovo prijateljstvo postalo je njeno skriveno blago koje je buno čuvala samo za sebe. »Zašto bi mu smetalo,« upitala je, zvučedi iznenađeno. Nije ga htjela ualjiti o sebe. Jako je uživala u razgovorima s njim; imali su zaista puno zajeničkih interesa. Na neki čuan način, on joj je postao jedina prava veza s vanjskim svijetom. Prijatelji su joj se pre stali javljati ved oavno. Provoedi ane i nodi u brizi oko Tevja, bila je sve manje dostupna. No, ipak ju je pomalo brinulo bi li Gorona smetali Billovi pozivi. Ka su stigle prve umjetničke monogra fije


4/189

5/27/2018


koje je on poslao, ona ih je spomenula i činilo se a je Goron iznenađen, no ništa nije rekao. Nije pokazao nikakvo posebno zanimanje za to, a ona nije govorila ništa o telefonskim pozivima. To bi bilo malo teže objasniti, iako je bilo posve neužno. Ono o čemu su razgovarali nikaa nije bilo osobno, nikaa neprilično, nisu pričali ništa o privatnom životu, a u početku su rijetko spominjali svoje bračne rugove. Bio je to samo prijateljski glas koji se nenaano javlja u mračnim satima ranog jutra. A kako telefon nodu nije zvonio u nji hovim spavadim sobama, Goron ga nikaa nije čuo. Zapravo, slutila je a bi Goron imao primjedbi ka bi znao, pa mu zato nije ništa ni rekla. Nije htjela ostati bez tog ara - bez Billovih poziva i njihovog prijateljstva.

U početku, Bili ju je zvao svakih nekoliko tjeana, a ona su po lako pozivi postali sve češdi. Goinu ana nakon što su se upoznali, ponovo su ručali zajeno. Jenom, ok je Goron bio na putu, Bili ju je izveo na večeru. Večerali su u tihom bistrou u blizini njenog o ma i ona je, ka se vratila kudi, bila zapanjena shvativši a je prošla ponod. Osjedala se kao uvenuli cvijet koji upija sunce i kišu. Njihovi razgovori hranili su joj ušu, a njegovi pozivi i rijetki posjeti oržavali su je na životu. Osim jece, Isabelle nije imala nikoga s kime bi razgovarala.

Goron je ved ugi niz goina bio šef najvede američke investi cione banke u Parizu. S pedeset i osam godina, bio je sedamnaest godina stariji od Isabelle. Bila je svjesna da su se s godinama udaljili, no mislila je daje to zbog Teddvja. Gordon nije podnosio auru ne izlječive

bolesti koja je lebjela oko jeteta kao mač koji samo čeka a pane. Obojnost prema Tevjevoj bolesti bila je toliko snažna aje graničila s fobijom. I sam Tey je toga bio jako svjestan i ok je bio mlađi, mislio je a ga otac mrzi. Ali ka je postao stariji, rugačije je to sagledavao. Do desete goine, shvatio je a se otac boji njegove bolesti, gotovo panično, a o toga je mogao pobjedi jeino ako ga potpuno ignorira i pravi se kao a ječak ne postoji. Teddy mu to nikada nije zamjerio, no o tome je otvoreno razgovarao samo s Isabelle,

čeznutljivog izraza, kao a priča o zemlji koju bi želio posjetiti, a zna a to nikaa nede modi. Sin i otac bili su jedno drugome stranci, gotovo kao da se nikada nisu ni upoznali. Gordon ga

je obacio i sve snage uložio u posao. Tako je bilo goinama; najviše š to je mogao, udaljio se o života u svom omu, a naročito o svoje žene. Jeini član obitelji kojem je, činilo se, barem malo sklon, bila je Sophie. Njen karakter bio je puno sličniji njegovom nego majči nom. Sophie i Goron imali su mnoge zajeničke stavove i oređenu hladnokrvnost u pristupu i načinu. U Goronovom slučaju, to je bio plo ugogoišnjeg poizanja ziova između njega i emocionalnije strane života, koju je u svakom slučaju smatrao slabošdu i nije mu bila nimalo privlačna. Što se tiče Sophie , ona je, izgleda, naprosto naslijedila osobinu koju je njen otac sam ko sebe stvorio. Još kao malo ijete, bila je puno zatvorenija nego njen brat i raije nego a se obrada rugima za pomod, a pogotovo ne Isabelli, sve je rai la sama. Gordonova hladnoda ko nje se pretvorila u samostalnost i neku vrstu nepristupačnog ponosa. Isabelle se ponekad pitala nije li to bila njena instinktivna reakcija na brata koji je oduzimao jako puno

majčinog vremena. Kako se ne bi osjedala prikradenom za ono što joj nije dostupno, uvjerila je sebe i svoj vlastiti mali svijet kako o njih ništa ne treba. Isabelli se gotovo uopde nije povjeravala i, ako je bilo mogude, nije govorila o svojim osjedajima, a to joj je uglav nom i uspijevalo. Ako se ikome povjeravala, to su bili njeni prijatelji, a ne majka. Isabelle je to znala.


5/189

5/27/2018


Stalno je gajila nau a de, ka Sophie oraste, one pronadi nešto zajeničko i postati prijateljice. Ali o saa, onos s jeinom kderkom nije joj bio lagan. S ruge strane, Goronova hlanoda prema vlastitoj ženi bila je puno izrazitija. Privina istanciranost Sophie prema majci mogla se protumačiti kao nastojanje a stane na vlastite noge, kao suprotnost neprestanim potrebama njenog brata, nastojanje da bude dru gačija o njega. U njenom slučaju, to je izgledalo gotovo kao poku šaj a okaže kako joj ne neostaju vrijeme i energija koje joj majka i ne treba pružati, buudi a je Tey stalno bolestan. U Gordono-vom slučaju, korijeni su bili mnogo ublji. Poneka je to izglealo, ili je barem Isabelle to tako oživljavala, kao uboka obojnost pre ma njoj i okrutna igra sudbine koja im je oijelila bolesnog sina, zbog čega je on, činilo se, krivio nju. Goronov pogle na život bio je lišen strasti; uglavnom je promatrao život sa sigurne udaljenosti, kao a hode ogleati utakmicu, ali ne želi u njoj sujelovati, za razliku o Tevja i Isabelle, koji su sve oživljavali i izražavali sa strašdu. Plamen koji je bio zajenički njoj i jetetu, oržao je Tevja u životu ispunjenom bolešdu. A Isabellina posvedenost sinu odavno je udaljila Gordona od nje. Emo cionalno, Goron je bio aleko ved goinama; ualjio se malo nakon Tevjevog rođenja. Mnogo goina prije nego što je ona upoz nala Billa, Goron je otišao iz njihove spavade sobe. Taa je to op ravdao time što ona olazi na spavanje prekasno i ustaje prerano, a njega to smeta. Ali ona je jasno osjedala a se ne rai samo o tome. Kako ne bi još pogoršala stanje ili se sukobila s njime, ona mu se ni kada nije usuila suprotstaviti zbog toga. Ali ved ugo je znala a su Goronovi osjedaji prema njoj najprije oslabili, a onda, na kraju, potpuno nestali.

Isabelle se više nije mogla ni sjetiti ka su se posljenji put po ljubili, dodirnuli ili vodili ljubav. To jeljuba bila vi. životna kojuda je on saa prihvadala. Ved oavno je naučila živjeti bez muževljeve Cestočinjenica je sumnjala nije samo povezivao Teddvjevu bolest s njom, nego ju je i krivio za to, iako su je liječnici uvjeravali a njegova slabost i prerani porođaj nisu bili njena greška. Goron i ona zapravo nikaa nisu raspravljali o tome i nije bilo načina a se ona osloboi njegovih neizrečenih optužbi. Ali uvijek ih je osjedala i znala je da postoje. Kao a je sam pogle na Isabelle posjedao Gorona na ječakovu bolesničku sobu; jenako k ao što je obacivao sina o njegovog rođenja, o užasa pre njegovim tegobama i bolesti, na kraju je obacio i Isabelle. Između sebe i svoje žene poigao je zi, kako bi se obranio o pomisli na bolest koje se gnušao. Još o jetinjstva, nije ponosio ništa što je oživljavao kao slabost. Zi među njima bio je takav a ga Isabelle više nije pokušavala prijedi, iako se u početku truila. Njeni pokušaji a mu se približi nakon Tevje-vog rođenja bili su uzaluni; Goron se oglušio na sva njena nasto janja, dok ona na kraju nije prihvatila golemi, samotni ponor među njima kao način života. Gordon je po prirodi uvijek bio hladan i poslovan. Govorilo se da je nemilosrdan u poslu i

u životu ni u čemu nije bio sračna osoba, ali usprkos tome, u početku je pokazi vao naklonost prema njoj. Njegova neoirljivost činila joj se gotovo kao izazov, nešto njoj ne poznato. Baš zbog toga, svaki izmamljeni osmijeh, svaki izraz topline činio joj se kao pobjea, tim značajnija što on nije pokazivao to plinu ni prema kome drugome. Tada je bila vrlo mlada, a on je izazvao veliko zanimanje ko nje. jelovao je silno samouvjereno i mod no u njenim

očima; u mnogočemu, bio je vrlo ojmljiv. Bio je muškarac koji svoj svijet u potpunosti rži 6 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

6/189

5/27/2018


pod kontrolom. A u Isabelli je bilo mno go toga što se sviđalo Goronu, zbog čega je bio

uvjeren a de ona biti savršena supruga. Njeno porijeklo, bez sumnje; njeno aristokratsko naslijeđe i ime, kao i njene važne ruštvene veze, koje su mu u banci obro poslužile. Bogatstvo njene obitelji istop ilo se prije mnogo goina, ali ne i njihov značaj u ruštvenim i političkim krugovima. Ženiba s njom unaprijeila je njegov položaj u ruštvu, što je njemu bilo jako važno. Njene osobine bile su savršena potpora njegovom položaju i karijeri. A uz privlačnost njenog rooslovlja, u njoj je bilo jetinje neužnosti koja je nakratko otvorila vrata njegovog srca.

Uz sve krajnje ruštvene motive koje je mogao imati, Isabelle je kao mlaa jevojka imala suštinsku ljupkost kojoj bi bilo koji muškarac teško oolio. Bila je suosjedajna i obra, lišena prijetvornosti. A Goronov uzvišeni stil, njegova izrazita pažljivost prema njoj i is tančanost manira ok joj je uvarao, u njoj su pobuili obožavanje ostojno heroja. Očarala ju je njegova inteligencija, bila je pod dojmom njegove modi i uspjeha, a Goron je, pametno iskoristivši prenost činjenice a je seamnaest goina stariji o Isabelle, uvijek znao redi pravu stvar. Čak je i njena obitelj bila ouševljena ka ju je zaprosio. Po njihovom mišljenju, Goron de, sasvim očito, biti savršen suprug i olično de se brinuti za nju. Tako su, barem, oni mislili. A usprkos svojoj poznatoj oštrini u bankarskom poslovanju, prema njoj je, činilo se, bio izuzetno blag. Na kraju se, međutim, pokazalo da nije tako. Kad je upoznala Billa Robinsona, Isabelle je bila usamljena žena koja bdije nad beznadno bolesnim jetetom, s mužem koji joj se rijetko uopde obrada; žena koja voi neuobičajeno samotan život. Ponekad je Billov glas bio njen jedini kontakt s drugom odraslom osobom u cijelom anu, osim Tevjevog liječnika ili njegovateljice. Bio je, činilo se, jeina osoba u njenom svijetu koja se zaista brine za nju. Goron ju je rijetko ka uopde pitao kako je. U najboljem slučaju, ako bi baš morao, rekao bi joj a ie van na večeru, ili a sutra dan ujutro olazi na put. Više joj nije pričao što je raio preko ana. Njihovi kratki razgovori ko nje su samo pojačavali osjedaj isključe-nosti iz njegovog života. Sati koje je provela razgovarajudi s Billom otvorili su prozor u prostraniji, bogatiji svijet. Za Isabelle, to je bilo kao ašak svježeg zraka, životna nit koja ju je oržavala u mračnim nodima. Bili je, kroz goine razgovora, postao njen najbolji prijatelj, ok je Goron saa bio stranac u njenom životu. U drugoj godini njihovog prijateljevanja, prilikom jednog telefonskog poziva u rano jutro,

pokušala je to objasniti Billu. Tevju je tjenima bilo loše, ona se osjedala razoreno, iscrpljeno i ranjivo i ožalostilo ju je koliko je Goron bio hlaan prema njoj nod ranij e. Rekao joj je kako gubi vrijeme njegujudi ječaka, jer je svima jasno a de on uskoro umrijeti, pa bi joj bolje bilo a se s time pomiri. Ka ečko napokon umre, rekao je, to de biti spas za sve njih. ok je tog jutra razgovarala s Billom, i oči i glas b ili su joj puni suza, a njega je zgrozila bezušnost ječakovog oca i njegova okrutnost prema Isabelli. »Mislim a mi Goron užasno zamjera što sam tolike goine provela njegujudi Tevja. Nisam imala dovoljno vremena za njega, barem ne onoliko koliko sam trebala.« Primala je goste zbog njega, ali ne onako često koliko je on smatrao a bi trebala, i to je znala. Goron ju je oavno uvjerio a ga je kao supruga razočarala. A Bili se ljutio slušajudi kako ona spremno prihvada sve što Goron tvri. »S obzirom na okolnosti, zvuči razumno a ti je Tey na prvom mjestu, Isabelle«, blago je


7/189

5/27/2018


rekao Bili. Ved mjesecima je zbog nje ispitivao liječnike, u nai a de pronadi čuotvorni lijek za Tevja, ali ono što su mu rekli stručnjaci s kojima se savjetovao, nije ga ohrabrilo. Kako je objasnila Isabelle, ječak je imao egene -rativno oboljenje koje mu napada srce, njegova pluda bila su preslaba i čitav organizam polako je propaao. Bilo bi čuo ako oživi vaesetu, takvo je bilo opde mišljenje. Billu se zbog toga cijepalo srce, jer je znao kroz što prolazi Isabelle i sa čime de se jenog ana morati suočiti. U goinama koje su slijeile, njihovo prijateljstvo se proubilo. Često su razgovarali telefonom, a Isabelle mu je pisala duga, filozof ska pisma, naročito u nodima koje je provoila buna, sjeedi kraj Tevjevog kreveta. Tey je ved oavno postao sreište njenog ži vota, što je nije ualjilo samo o Gorona, nego je bilo ana ka ju je to ovajalo i o Sophie, koja je svoju majku ne jednom prilikom prekorila zbog toga. Optuživala je majku a brine samo za brata. A Bili je bio jedini kome se Isabelle mogla povjeriti, u dugim razgovorima usre nodi. Njihovi zajenički trenuci nailazili su stvarnost svakonevice. Ka je Bili razgovarao s njom, pritisci političke arene kao a su iščezavali. A što se tiče Isabelle, nju su ti razgovori odvodili u neko vrijeme i na neko mjesto gdje Teddy nije bio bolestan, Gordon je nije od-

bacio, a Sophie nikaa nije bila gnjevna. Bilo je to kao a je nešto prenosi iz života kojeg vodi, o mjesta i saržaja koji su joj nekaa bili istinski važni. Bili joj je pružio novu sliku svijeta; njihovi razgovori bili su opušteni i puni smijeha. Koji put bi joj pričao o svom ži votu, o ljudima koje je poznavao, prijateljima o kojih je ržao , a svako toliko, samom sebi usprkos, progovorio bi o svojoj ženi i vije kderi, obje ved na koležu i van kude. Bio je oženjen o dvadeset i druge godine, a trideset godina kasnije, preostala mu je samo praz na ljuštura o braka. Njegova supruga Cvnthia zamrzila je svijet politike, ljue koje su susretali, sve ono što je Bili morao raditi, skupove na koje su morali idi i količinu vremena koju je on provoio na putovanjima. Političare je prezirala o srži. I Billa, zato što im je posvetio svoj cijeli živ otni vijek.

Cvnthiju su saa, ka su jevojke otišle o kude, zanimali samo njeni prijatelji u Connecticutu, olasci na zabave i igranje tenisa. A hode li Bili biti io tog života ili ne, za nju je to bilo nevažno. Emo cionalno ga je odbacila prije mnogo goina i živjela je vlastiti život, koji nije bio lišen gorčine prema njemu. Provela je trieset goina kraj njega, između njegovih olazaka i olazaka i političkih ogađaja koji su za njega uvijek bili ispre svega što je njoj bilo važno. Nikada nije bio ko kude za praznike i rođenane, ni za maturu svojih kderi. Uvijek je bio negje rugje, zauzet pripremanjem kaniata za izbore. Protekle četiri goine, bio je stalni gost u Bijeloj kudi. Na nju to više nije ostavljalo ojam i jeva je čekala priliku da mu spomene koliko joj je to dosadno. I gore od toga; uz karijeru koju je prezirala,

obacila je i čovjeka. Sve što je nekaa postojalo među njima, oavno je nestalo. Prije godinu dana, obavila je estetsku operaciju, a on je znao da vec odavno ima diskretne veze s

rugim muškarcima. To je bila njena osveta za njegovu jeinu nevjeru prije eset goina, sa suprugom jenog kongresnika, što se više nikaa nije ponovilo. Ali Cvnthia nije lako praštala. Za razliku o Isabelle i Gorona, on i Cvnthia još su ima li zajedničku spavadu sobu, no bilo je ionako svejeno. Goine su prošle ot kako su posljednji put vodili ljubav. Gotovo kao a se ona ponosila činjenicom a je suprug više ne zanima seksualno. Bila je u obroj formi, stalno preplanula, a kosa joj je s godinama postajala sve svjetlija; gotovo jednako zgodna kao


8/189

5/27/2018


što je bila prije trieset goina ka se on oženio njome, ali saa je u njoj bilo neke grubosti koja se više osjedala nego vijela. Više nije bilo mogude prijedi ziove koje je poigla između njih. Bili su previsoki, a njemu više i nije paalo na pamet a to pokušava. Svu energiju uložio je u rad, a kad mu je trebala prijateljska ruka, rame za plakanje ili netko s kime de se nasmija ti, razgovarao je s Isabelle. Samo njoj je priznavao kad je bio umoran ili maloušan. Uvijek je bila voljna a ga sasluša. U njoj je bilo blagosti koju ko svoje žene nikaa nije pronašao. Nekaa mu se sviđao Cvnthijin živi uh, njen izgle, energičnost i sklonost šali i zabavi. ok su bili mladi, s njom je bilo vrlo zabavno, no sad se pi tao bi li joj uopde neostajao ka bi iščezao s lica zemlje. A ka su njegove kderi bile ko kude, kao i majka, ponašale su se prema njemu prijateljski, ali u suštini ravnoušno. Više nikome, izglea, nije bilo važno je li on ko kude ili nije. Ka bi se vratio s putovanja, s njim su postupale kao s neočekivanim gostom; zapravo se i nije os jedao kao a pripaa tamo. Bio je kao čovjek bez svoje zemlje. Osjedao se kao a nema korijena. A jelid svog srca ostavio je u kudi u rue e Gre nelle, u Parizu. Nikada nije rekao Isabelli da je voli, niti je to ona govorila njemu, ali on joj je bio duboko odan, sad

ved goinama. A Isabelle mu se silno divila. Osjedaji koje su Bili i Isabelle uzajamno iskazivali svih tih goina službeno nisu bili ništa više o prijateljstva. Ni sami sebi, ni jeno rugome nisu priznavali a u tome ima nešto više o obične naklonosti, verine i uživanja u zaboravljenom umijedu konverzacije. Ali Bili je primijetio ved oavno a je zabrinut ka njena pisma ne bi sti zala, a kad ne bi mogla ogovoriti na njegov poziv jer je Tevju previše loše, ili je otišla nekamo s Goronom, nedostajala mu je. Više nego što je htio priznati. Za njega je postala neka vrsta uporišta, netko na koga može računati, na koga se može osloniti. A on je njoj značio jenako mnogo. Bio je jeina osoba, osim njenog četrnaestogoišnjeg sina, s kojom je mogla razgovarati. Ona i Gordon nikada nisu bili u stanju razgovarati kao ona i Bili.

Goron je, na neki način, bio zapravo vise Englez nego Ame rikanac. Njegovi roditelji su bili Amerikanci, ali on je orastao u Engleskoj. Išao je na Eton, a ona su ga poslali u SA na fakultet, pa je završio stuij na Princetonu. Ali omah nakon iplome, vra tio se u Englesku i o tamo prešao u Pariz, u banku. Bez obzira na porijeklo, jelovao je puno više kao Britanac nego kao Amerikanac. Isabelle je upoznao jednog ljeta u Hampshireu, u ljetnikovcu njenog djeda, kad mu je ona

ošla iz Pariza u posjetu. Taa je imala vaeset goina, a njemu je bilo gotovo četr eset i još nije bio oženjen. Usprkos nizu žena u njegovom životu, nekih više, a nekih manje zanimljivih, nije našao nikoga vrijenog vezivanja ili braka. Isa -bellina majka je bila Engleskinja, a otac Francuz. U Parizu je živjela cijelog života, ali je svakog ljeta posjedivala djeda i baku u Engleskoj. Besprijekorno je govorila engleski i bila je zaista čarobna. Šar mantna, inteligentna, fina, osjedajna. Njena toplina, verina i gotovo vilinski lik dojmili su ga se od prvog trenutka kad su se upoznali. Prvi put u životu, Goron je povjerovao a se zaljubio. A mogude ruštvene prenosti koje je pružala njihova veza, za njega su imale neooljivu privlačnost. Goron je potekao iz cijenjene obitelji, ali ni približno tako glasovite kao što je Isabellina. Njena majka bila je iz značajne britanske obitelji bankara i u alekom srodstvu s kraljicom, a otac je bio istaknuti francuski ržavnik. To je, napokon, bila veza koju je Gordon smatrao dovoljno dostojnom svog truda. Rodoslovlje joj je bilo bez nedostataka, a


9/189

5/27/2018


njeno stidljivo, blago i profinjeno ponašanje savršeno mu je ogovaralo. Isabellina majka je

umrla prije nego što su se Goron i ona upoznali, a na oca je ostavio oličan ojam i on je oobrio njihovu vezu. U Goronu je viio savršenog muža za Isabel le. Gordon i Isabelle zaručili su se i vjenčali u roku o goine ana. On je upravljao svime. O samog početka, jasno joj je ao o znanja a de on onositi sve oluke. A Isabelle je to počela o njega i očekivati. Ispravno je naslutio a ona, zbog mlaosti, nede ništa prigovarati. On joj je oreio s kime de se ružiti, gje de živjeti i kako, čak je sam izabrao kudu u rue e Grenelle i kupio je prije nego što ju je Isabelle uopde vijela. U to vrijeme je ved bio na čelu banke i imao je istaknut položaj. Njegov status je veoma ojačao zbog braka s Isabelle. A on je njoj, zauzvrat, omogudio siguran, zaštiden život. Tek s prolaskom vremena, počela je primjedivati og raničenja koja joj je nametnuo. Goron joj je rekao tko mu se o njenih prijatelja ne sviđa , s kime bi se trebala ružiti, a tko nije naišao na njegovo oobravanje. O nje je očekivao a priređuje raskošne prijeme za banku, a ona je

vrlo brzo naučila kako se to rai. Bila je vrijena i sposobna, izuzet no organizirana i spremno je u potpunosti slijeila njegove upute. Tek kasnije, počelo joj se činiti a je bio nepravean kad je, u to doba, rastjerao nekoliko njoj ragih ljui iz njenog ruštvenog kruga. Goron joj je bez ikakvih dvojbi rekao da ti ljudi nisu vrijedni njenog ruštva. Isabelle je bila puno otvorenija za nove ljue, nove okolnosti i raznolikost mogučnosti i izbora koje pruža život. Studirala je umjetnost, ali kad se udala za Gordona, zaposlila se kao re-stauratorska pripravnica u Louvreu, usprkos njegovim protestima. To je bilo njeno jeino poručje neovisnosti. Voljela je svoj posao i ljude koje je tamo upoznala.

Po Goronovom mišljenju, to su bile boemske težnje i ka je zatrunjela, nosedi Sophie, istog trena je počeo zahtijevati a ostavi posao. Nakon što se beba roila, usprkos radostima majčinstva, Isabelle je shvatila da joj nedostaje muzej, izazovi i priznanja koje je posao nudio. Ali Goron uopde nije htio ni slušati o njenom povratku na posao nakon rođenja jeteta. Ubrzo je ponovo ostala trudna, no ovog puta je izgubila bebu. Oporavak je bio dug i nakon

toga nije bilo lako ponovo zanijeti. A ka se to ogoilo, imala je tešku trunodu s Tevjem, koja je završila njegovim preranim rođenjem i svim brigama zbog posljeica. U to oba su se Goron i ona počeli ualjavati. On je bio nevjerojatno zaposlen u banci. I smetalo ga je što ona, s bolesnim jetetom, više ne može tako često priređivati prijeme ili se posvetiti svo jim kudanskim i ruštvenim zauženjima onoliko koliko bi on to htio. Zaista, u tim prvim godinama Tedvjevog života, gotovo uopde nije imala vremena za Gorona i

Sophie i poneka joj se činilo a su se njih voje urotili protiv nje, što je oživljavala kao strašnu nepravu. Čitav njen život okretao se oko bolesnog jeteta. Kraj svih njegovateljica koje su unajmili, nije se mogla natjerati a ga ostavi samog. Taa je, na nesredu, i njen otac ved bio mrtav, a majka ved goinama nije bila živa. U Tevjevim prvim goinama, nije imala nikoga tko bi joj bio porška, a uz njega je bila stalno. Goron nije htio slušati o Tevjevim problemima, niti o njihovim medicinskim porazima i pobjedama. Takvi razgovori su mu se

gaili i kao a je želi kazniti, gotovo smjesta je prekinuo svaku intimnost u njihovom braku. Na kraju, nije bilo teško povjerovati a je više ne voli. Za to nije imala opipljivog dokaza, nikaa nije prijetio a de je napustiti, barem ne fizički. Ali ona je stalno imala neugoan


10/189

5/27/2018


osjedaj a ju je obacio i otišao svojim putem. Nakon Tevja, više nije imala jece. Goron ih nije želio, a Isa belle nije imala vremena. Sve što je imala, poklonila je svom sinu. A Goron joj je i alje avao o znanja, riječima i bez riječi, a ga je razočarala. Bilo je to kao a je počinila najgori zločin i skrivila Te -dvjevu bolest. Goron se nije ponosio ni jenom ječa kovom osobinom: ni njegovim umjetničkim sposobnostima, ni senzibilnim duhom, niti pametnom glavom, čak ni smislom za humor koji

ga nije napuštao usprkos teretu kojeg nosi. A Tevjeva sličnost s Isabelle, izglea, za Gordona je bila samo dodatna smetnja. Prema njoj je, re klo bi se, osjedao samo prezir i uboki, nijemi bijes kojeg nikaa nije izrazio riječima. Ali, Isabelle nije znala, sve ok joj mnogo goina kasnije to nije ispričala jena Goronova rođakinja, a je Goron imao mlađeg brata koji je umro s devet godina, nakon što ga je bolest pretvorila u invalia. Nikaa tog brata nije spomenuo Isabelli, niti ikome ru gome. Ta tema je za njega bila nedodirljiva. A iako je Gordonova majka bila luda za njim dok je bio sasvim mali, kasnije godine svog djetinjstva on je proveo gleajudi je kako njeguje

njegovog brata, sve ok nije umro. Rođakinja nije bila sigurna o kojoj se bolesti railo, niti što se točno ogoilo, ali znala je a se nakon ječakove smrti i Goronova majka razboljela. ugo se mučila i umrla je polagano i bolno. Goronu je, izglea, zbog toga ostao osjedaj a su ga oboje izali; lišavali su ga pažnje, nježnosti i vremena koje je trebalo biti posvedeno njemu, a onda na kraju umrli i ostavili ga samog.

Rođakinja je rekla kako je njezina ma jka bila uvjerena da je Gordonovom ocu puklo srce. Iako se to dogodilo nekoliko godina kasnije, on se nikada nije oporavio od dvostrukog

gubitka. Zapravo, Goron se osjedao kao a je izgubio cijelu obitelj zbog jenog bole snog djeteta. A onda je ostao i b ez Isabelline pažnje zbog Tevjeve bolesti. Ka joj je to rođakinja ispričala, Isabelli su mnoge stvari postale jasnije, ali ka je o tome pokušala razgovarati s Goronom, on se samo otresao na nju, rekavši kako su to same gluposti. Nikaa ni je bio blizak s bratom, tvrdio je, pa nikada i nije imao poseban osje daj gubitka. Majčina smrt je bila nejasna uspomena, a otac je bio vrlo težak čovjek. Međutim, ka je Isabelle progovorila o tome, usprkos suprotnim tvrnjama, ona je u njegovim očima opazila paniku. To su bile oči ranjenog jeteta, a ne samo Ijutitog čovjeka. Pitala se taa, nije li se zbog toga tako kasno oženio i ostao na ualjenosti prema svima; to je napokon objašnjavalo njegov otpor prema Ted-yju, kojeg je izražavao na sve mogude načine. No, sve to stoje tada shvatila, nije joj pomoglo ko Gorona. Nebeska vrata se među njima nikaa više nisu otvorila. Goron se potruio a ostanu čvrsto zatvorena, a tako je i bilo. Pokušala je to objasniti Billu, ali on nije uspio pronadi razumije vanje za to; za njega, bilo je nečovječno kako ju je Goron emocionalno napustio. Isabelle je bila moža najzanimljivija žena koju je on ikaa upoznao, a zbog svoje blagosti i obrote bila mu je samo još privlačnija. No, ma što mislio, Bili joj nikaa nije ni nagovijestio svoje romantične osjedaje; nije si opuštao niti a razmišlja o tome. O prvog trena, Isabelle mu je jasno pokazala a to ne dolazi u obzir. Ako žele biti prijatelji, moraju obostrano poštovati svoje brako ve. Ona je bila poštena o kraja i oana Gordonu, koliko god on pre ma njoj bio nepravean ili ravnoušan posljenjih goina. Još uvijek je bio njen suprug i, na Billov veliki očaj, ona ga je uvažavala i uboko je poštovala svoj brak. Pomisao na razvo, čak i na nevjeru, za nju je bila potpuno


11/189

5/27/2018


neprihvatljiva. O Billa je tražila samo prijateljstvo. Ma koliko se povremeno osjedala usamljenom kraj Gordo-na, saa je to prihvadala kao sastavni io svog braka. Nije tražila ni šta više i zaista bi mogla ooljeti svakoj napasti, no bila je zahvalna Bi llu zbog utjehe koju joj je pružao. Savjetovao ju je u mnogočemu, u vedini stvari imao je iste poglee kao i ona, pa je barem nakratko, dok bi razgovarali, mogla zaboraviti sve svoje brige i probleme. U njenim

očima, Billovo prijateljstvo je bio izuzetan  ar kojeg je dobila na poklon i ona ga je pomno čuvala. Ali ništa više o toga. Ieja o putovanju u Lonon pojavila se sasvim slučajno, u je nom jutarnjem razgovoru. Pričala je o sljeedoj izložbi u galeriji Tate; umirala je o želje a je vii, ali znala je da se to nikaa nede ogoiti jer nede biti postavljena u Parizu. A Bili joj je preložio a o leti u Lonon na jean, moža čak va ana, poglea izložbu i malo uživa nasamo, za promjenu bez briga oko muža ili jece. Za nju je to bila zaista revolucionarna ieja, nešto što nikaa o saa nije učinila. Isprva je tvrila a nikako ne može idi. Nikaa prije nije ostavi la Teddvja samog.

»Zašto ne?« Bili je na kraju pitao, ispruživši preko ranog stola svoje ugačke noge, u cipelama. Kod njega je bila ponod; u ureu je bio o osam ujutro. Ali zaržao se još malo, kako bi je mogao nazvati. »Tebi de to jako obro odi, a Tevju je protekla va mjeseca bo lje. Ako iskrsne problem, ko kude si za nekoliko sati.« Zvučalo je razumno, ali u vaeset goina b raka, ona nigdje nije bila bez Gordona. Njihov brak je bio izrazito staromodan, europski, potpuno rugačiji o vrlo slobonog sporazuma kojeg je Bili posljenjih goina imao sa Cvnthijom. Saa je, zapravo, bilo uobičajenije da Bili i Cyn putuju odvojeno, a ne zajeno. On se više nije ni trudio da praznike provodi s njom, s izuzetkom ponekog tjedna, s vremena na vrijeme, u Hamptonsu. A Cyn je, izgleda, bila puno

sretnija bez njega. Posljenji put ka je on preložio a putuju zajeno, ona je nabrojila milijun izgovora, a ona otišla na putovanje po Europi s jenom o kderi. Među njima je sve bilo jasno. uh njihovog braka oavno je iščezao, iako to nisu htjeli priznati. Ona je raila što želi i s kim želi; ovoljno je a u tome ne bue previše očita. A Bili je imao politički život kojeg je volio i telefonske pozive Isabelli u Pariz. U tome su se razlikovali. Na kraju je, nakon nekoliko razgovora, Bili uvjerio Isabelle da otputuje u London. Kad je odluka donesena, ona je postala vrlo uz buđena zbog toga. Jeva je čekala a vii izložbu i

malo kupuje po Lononu. Namjeravala je osjesti u Clarigesu, moža čak i posjeti ti jednu školsku prijateljicu koja se iz Pariza preselila u Lonon. Tek nekoliko ana kasnije, Bili je saznao a se treba sastati s američkim ambasadorom u Engleskoj. Bio je glavni donator poslje nje presjeničke kampanje pa je Bili trebao njegovu poršku novom kaniatu; htio ga je što prije obiti u obor, kako bi postavio temelj za buude priloge. S njegovom porškom, Billov kaniat iz sjene naglo de postati puno zanimljiviji. A to što de Isabelle u isto vrijeme biti u Lononu, bila je ugona slučajnost. Ka joj je rekao a de i on biti tamo, ona ga je počela zairkivati zbog toga. »To si namjerno izveo?« pitala je svojim pomalo britanski m izgovorom. Uz to, u njenom govoru bilo je i blagog prizvuka francu skog, što je po njegovom mišljenju bilo vrlo šarmantno. S četreset i jenom goinom, još je bila lijepa i nije izgleala kao a joj je toli ko. Imala je tamnosmeđu kosu s crvenim osjajem, mliječnu porculansku kožu i velike zelene oči 12 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

12/189

5/27/2018


prošarane jantarom. Na njegovo traženje, prije vije goine poslala mu je svoju fotografiju s jecom. Gleao ju je često, smješkajudi se, ok su razgovarali kasno nodu ili rano ujutro. »Ne, nipošto«, nijekao je on, ali njeno pitanje nije bilo potpuno neosnovano. On je bio svjestan njenih planova kad je dogovarao sastanak s ambasadorom u Londonu. Sam je sebi tvrdio kako je u skladu s njegovim poslovnim rasporedom da tada bude tamo, ali u dnu srca, znao je da se ne radi samo o tome.

Volio je biti s njom i veselio se mjesecima unaprije zbog onih nekoliko puta goišnje ka ju je viđao u Parizu. Ka je ugo ne bi viio, pronašao bi neki izgovor a oputuje, ili bi se zaustavio na proputovanju. Obično ju je viđao tri ili četiri puta goišnje i ka bi ošao u Pariz, uvijek su se nalazili na ručku. Nikaa nije o tim susretima pričala Goronu, ali je svejeno uporno tvrila i Billu i samoj sebi a u njihovim sastancima nema ničega lošeg ili tajnog. Ona i Bili sve su to objašnjavali pristojnim, sažetim, priklanim pojmovima. Kao a su pri svakom susretu nosili transparente na kojima piše prijatelji, a to su, dakako, i bili. No, on je ved ugo bio svjestan a prema njoj osjeda više nego što bi ikaa mogao priznati, njoj ili bilo kome drugom.

Raovao se boravku u Lononu. Sastanak u ambasai ouzet de mu samo nekoliko sati, a nakon toga, namjeravao je s njom prove sti što je više mogude vremena. Bili ju je uvjerio a i on umire o želje za izložbom u Tateu, a nju je ouševila mogudnost a to podijeli s njim. Uostalom, govorila je sama sebi, to je i bio glavni razlog njenog odlaska u London. A susret s

Billom bit de neočekivani oatak. Sve je to sreila u glavi. Bili su pravi prijatelji, ništa više. A činjenica da nitko ne zna za to prijat eljstvo znači samo a je tako jenostavnije. Nemaju što skrivati, govorila je sama sebi. U njegovim očima, ona se ogrnula plastom poštovanja, što je za suštinski To je On bilane granica koju je još avno njihovomuplašilo onosu,ilia Bilinju je bilo to, zbog nje,važno. uvažavao. bi nikaa učinio neštopostavila što bije upogoilo, otjeralo. Nije želio stavljati na kocku vezu, ili bolje rečeno, osobu koja mu je bila tako važna. Stojedi u spavadoj sobi, u kudi u rue e Grenelle, ona poglea na sat i uzdahne. Bilo je vrijeme da krene, ali u posljednjem trenut ku, grozno joj je bilo zbog pomisli a de ostaviti Tevja. Bolničarkama koje de se brinuti za njega ok nje nema ala je na tisude uputa. To su bile iste njegovateljice koje su i inače olazile , ali dok ona bue na putu, spavat de s njim u sobi. Razmišljajudi o Tevju, na vrš-cima prstiju je tiho krenula do susjednih vrata, u sobu do svoje. Htjela je još jenom pogleati Tevja. Ved se pozravila s njim, ali osjedala je kako je srce boli zbog pomisli a de ga ostaviti samog. Sa mo na tren, ona se upita je li njen put u

Lonon uopde obra ieja. Ali ka je provirila unutra, on je mirno spavao, a bolničarka je podigla pogle i mahnula joj s osmijehom, kao a je želi požuriti. Isabelli je baš ov a njegovateljica bila jena o najražih; krupna, nasmiješena jevojka iz Bretanje, verog lica. Isabelle joj domahne pa se ti ho omakne i zatvori vrata. Ništa više nije trebala učiniti; bilo je vrijeme za polazak.

Isabelle uzme torbicu i mali kovčeg, poravna svoj jenostavni crni kostim i još jenom pogleda na sat. Znala je da je u ovom tre nutku Bili još u avionu, na putu iz New Yorka. Tamo je radio nekoliko posljenjih ana. Inače je, uglavnom, svakonevno putovao u VVashington. Prtljagu je spustila na stražnje sjeište auta, a crnu Hermes Kel -ly torbicu na sjedalo suvozača. S osmijehom je, upalivši raio, krenula niz rue de Grenelle i uputila se prema


13/189

5/27/2018


aerodromu Charles de Gaulle. Za to vrijeme je Bili Robinson, zagledan kroz prozor, sjedio u svom privatnom

Gulfstreamu kojeg je stalno koristio. Smješkao se, razmišljajudi o njoj. Svoj let je usklaio tako a sleti u Lonon u isto vrijeme ka i Isabelle. Putovao je preplavljen osjedajem iščekivanja.

Poglavlje drugo Bili Robinson prošao je kroz carinu na Heathrowu kao čovjek koji ima vrlo oređenog posla;

izgleao je kao a mu se žuri. I bilo je tako. Trebalo mu je samo nekoliko minuta a preuz me svoju torbu i s aktovkom u rugoj ruci krene prema vozaču iz hotela Clarige's, koji je diskretno stajao sa strane ržedi u ruci mali natpis s njegovim imenom. Ka go je bio u Londonu, odlazio je u Claridge's. I Isabelle je nagovorio da tamo odsjedne. Prepun tradicije,

taj se hotel često navoi kao najbolji u grau. On je tu olazio tri deset godina. Dobrim dijelom, hotel mu se toliko sviđao zato jer su ga tamo poznavali. Vozač je, spuštajudi Billovu torbu i aktovku u prtljažnik limuzi ne, bacio pogled na ovog visokog sjeokosog Amerikanca i omah postao svjestan primjetne aure modi i uspjeha oko njega, koja nije mogla prodi nezapaženo. Bili je imao svijetle plave oči koje su sjajile prijatnim izrazom i nekaa plavu, saa prosijeu kosu; lice oštro iskresanih muževnih crta i istaknute četvrtaste onje vilice. Nosio je sive hlače, sako, plavu košulju i tamnopla vu Hermesovu kravatu, a crne cipele bile su savršeno ulaštene prije polaska iz New Yorka. U njemu je bilo neke iskretne elegancije; na sebi nije imao ništa upa dljivo ili razmetljivo. A kad je u autu otvorio novine koje de čitati, žena bi mogla primijetit i da ima lijepe ruke i uz to nosi Patek Philli-pe, sat kojeg mu je prije mnogo godina poklonila Cyn. Sve na nje mu, kao i ono što je imao obučeno, bilo je fino i imalo neku tihu ele ganciju koja je izazivala pravu vrstu zanimanja. Ali Bili Robinson je, najčešde, više volio ostati čovjek iza pozornice. Usprkos nepobitnim vezama u politici i prilikama koje su mu se pružale, nikaa nije imao potrebu a bue na čelu. Zapravo, najviše je volio baš ovakvo stanje stvari. Crpio je snagu iz modi i političkog uzbuđenja, volio je ulaske i izlaske s političke scene koja se neprestano mijenja, ali nije imao želja za istupanjem u javnosti. Njemu je često bilo puno važni je da ostane nevidljiv i neprimijeden. Nije imao ni potrebu ni želju za poizanjem velike buke, niti privlačenjem pozornosti na sebe.

To obilježje njegovog karaktera bilo je zajeničko i Isabelli. U njenom slučaju, to se iskazivalo kroz stiljivost, a u njegovom, bilo je to jeno o oruđa koje je koristio u stvaranju vlastite modi iza zatvorenih vrata. Iako ga nije bilo teško primijetiti ka bi ušao u neku prostoriju, ved i samim izgleom ili nastupom kao a je, bez ijene izgovorene riječi, preuzimao stvar u svoje ruke. Zanimanje i poštovanje pobuđivao je više svojom šutnjom nego bilo čime što bi učinio ili rekao. Na sličan način, ljui su primjedivali Isabelle, ne progovo-rivši s njom ni riječi. Njoj je zapravo bilo neugono ka bi se zani manje drugih usreotočilo na nju, i samo u privatnim razgovorima u četiri oka, kakvi su bili njihovi, osjedala

je da može biti ono što jest. To je bila jena o stvari koje je voljela ko njega, tu sposobnost


14/189

5/27/2018


da se uz njega otvori. On je poznavao svaku njenu emociju, svaku reakciju, svaku misao, a

ona je saa ved bez oklijevanja ijelila s njim svoje najublje tajne. Goron i ona, ispričala mu je, to nikada nisu imali. Bili se prijavio u Claridge's, a recepcionar Thomas smjesta ga je prepoznao i bilo mu je

rago što ga opet vii. Bili se upustio u pristojnu konverzaciju. Sračno je popričao o vremenu i nedavnim lokalnim izborima s pomodnikom upravitelja koji ga je otpratio o njegove sobe. To je bio veliki, svijetli apartman na tredem katu, op remljen cvjetnim

uzorcima, blijeo plavom svilom i antikvitetima. Ka je pomodnik upravitelja izašao, Bili je pričekao jeva jedan trenutak. Uzeo je telefon, ogleavajudi se po sobi. I osmjehnuo se čim je začuo poznati glas. »Kako si putovala?« »Vrlo ugono.« Isabelle se nasmiješila ka ga je čula. Usklaili su olaske; ona je stigla u hotel prije vaeset minuta. »A ti?« »obro.« Nasmiješen, izgleao je kao ječak. Imao je onu, tipično američku, ječačku kvalitetu koja je uvijek privlačila žene. »Činilo mi se beskonačno, jeva sam čekao a stignem ovamo«, reče on, na što se oboje pomalo nervozno nasmiju. Prošlo je gotovo šest mjeseci otkako su se posljenji put vijeli u Parizu. Namjeravao je ponovo odi i ranije, ali neočekivane političke komplikacije ovog puta su ga zaržale ulje, pa je s nestrpljenjem čekao a je vii. »Jesi li umorna? Hodeš li se malo omoriti?« »Nakon jenosatnog leta?« Ona se nasmijala. »Ja mislim a sam obro. A kako si ti?« »Glano. Želiš li izadi, pa a nešto pojeemo?« »Vrlo rao. Poslije možemo prošetati. Cijeli an se ne kredem. Samo sam sjeila u avionu.« Bila je uzbuđena što de ga vijeti, a on je to čuo u njenom glasu. Njihovi susreti uvijek su oboje ispunjavali iščekivanjem, a ka su se sastali, beskonačno su, satima i satima, razgovarali, jenako kao i preko telefona. Među njima nikaa nije bilo nikakve suzržanosti, koliko go vremena prošlo otkako su se zadnji puta vidjeli. »Kako je Tevju bilo ka si olazila?« Kao uvijek, zvučao je za brinuto. Znao je kakvu trajnu brigu za nju znači Tey. »Spavao je. Ali nod je prošla obro. A sinod se javila Sophie iz Portugala. Olično se zabavlja s pri jateljima. Kako su cure?« »obro, pretpostavljam. Za nekoliko tjeana olaze ovamo s majkom. Meni više nitko ništa ne govori. Znam gje su prema raču nima za moj American Express. Cyn ih vodi na jug Francuske, prije nego što ou u Maine ko njenih roitelja.« A on de se s njima nadi u Hamptonsu krajem ljeta, kao uvijek. No prije toga je imao vlasti tih planova. Cijelo ljeto de raiti u Washingtonu. Cvnthia ga više nije zvala a im se priruži; znala je a je to izgubljen slučaj i bila bi zapanjena kad bi on to sam poželio. »Koji je broj tvoje sobe?« upita ona, pogleavajudi na sat. Imali su vremena za ručak na brzinu, a on je ved znao a je želi ovesti na večeru u Harrv's Bar. »Tristo četrnaest.« »Na istom smo katu«, primijetio je on. »Nisam potpuno sigura n gdje si. Ja sam u tristo vaeset i evet. odi du po tebe na izlasku. Za eset minuta?«


15/189

5/27/2018


»Savršeno«, ona se na to stiljivo osmjehne, a ona nastupi kratka stanka. »rago mi je što du te vijeti, Bili.« Na tren, zvučala je vrlo francuski, a on se ojenom osjeti vrlo mladim. To što je ona njemu značila nije mogao objasniti. Bila je ono što bi, po njegovom shvadanju, žene uvijek trebale biti, no ka bi to morao pretočiti u riječi, ne bi znao kako. Blaga, puna ljubavi, strpljiva, puna razumijevanja i zan imanja za sve što on rai, suosjedajna, zabavna, obra. Bila je kao neočekivani poklon u njegovom životu, kao i on u nje nom. On je bio njen pojas za spašavanje za kojeg se uhvatila ka je sve rugo ved oavno nestalo. Više ništa nije mogla učiniti; Tey- jeva bolest je bila stalni izvor briga i znala je a ga može svakog tre na izgubiti, a Goron je bio samo čovjek s kojim je ijelila kudu i koji joj je ao svoje ime, ali često se osjedala kao a više nije io njenog života. U njegovom životu, osim zbog po vremenog pojavljivanja u javnosti, više nije bilo potrebe za njom. A Sophie je, u sklau sa svo jim goinama, napustila roiteljsko gnijezo. Ovih ana, više nego ikaa, Isabelle je osjedala a je sama. Osim s Billom, osobno ili preko telefona. On je bio njeno glavno uporište, njena radost, smijeh, utjeha i najbolji prijatelj.

»I meni je rago što du tebe vijeti«, on je blago rekao. »odi du po tebe za eset minuta. Ona možemo sve isplanirati.« Znao je a de sutra idi u Tate, a ona je spomenula i neke privatne galerije koje bi htjela posjetiti. Želio ju je izvesti van obje večeri. Rao bi je oveo i u kazalište jer je znao koliko to voli, ali nije htio izgubiti sate ragocjenog vremena koje je mogao provesti razgovarajudi s njom. Bio je utorak poslijepone; imali su vremena do četvrtka navečer. Rekla je a bi moža mogla ostati i o petka ujutro, ali to je ovisilo o Tevjevom stanju. A mislila je i a bi za viken trebala biti u Parizu. Sve je bilo vrlo slično trci s vremenom, ali tih nekoliko dana bili su izuzetan poklon. Ovako nešto nikaa još nisu uspjeli učiniti. On nije imao nikakvih skrivenih motiva, nikakvih namjera niti planova. Naprosto, raovao se mogudnosti a bue s njom. Bilo je nečeg prekrasno čistog i neužnog u njihovoj vezi. Bili se umio, oprao ruke, na brzinu obrijao, razmišljajudi o su sretu s njom, i deset minuta

kasnije, uputio se niz honik, tražedi broj njene sobe. Bila je va ugla alje; nije bilo lako, ali on ju je napokon pronašao. Pokucao je na vrata i činilo se a čekanju nema kraja, a onda ih je ona otvorila i na tren zastala, gleajudi ga sa stiljivim osmijehom. »Kako si?« upita ona. Njena mliječno bijela koža lagano se zaru menila, dok joj je duga tamna kosa sjajila spuštajudi se na ramena. Gleala ga je ravno u oči. »Olično izgleaš«, rekla je, izlazedi iz sobe, a on je zagrli. Nika je nije poljubio rugačije nego u obraz, kao i

sada. Bio je lagano preplanuo nakon vikenda kojeg je nekoliko tjedana ranije proveo kod

kude u Greemvichu, u oštroj suprotnosti s njenim mliječnim tenom. Njena sunčana ljeta na jugu Francuske završila su prije mnogo goina. Goron je i alje povremeno olazio tamo, u posjetu prijateljima ili sa Sophie, ok je Isabelle ostajala ko kude s njihovim sinom. »I ti«, Bili ovrati s ivljenjem. Svaki put ka ju je viio, ostao bi zatečen njenom ljepotom. Ponekad je na to zaboravljao, zaokup ljen njenim riječima i mislima i njihovom razmjenom ieja. Više nego izgled, zarobio gaje njen duh. No ona je zaista bila izuzetno lijepa. Prišla mu je i uhvatila ga ispo ruke elegancijom mlae srne. Još uvijek se kretala kao jevojka, više nego kao orasla žena. On je omah primijetio fini crni kostim, Hermesovu torbicu i elegantne cipele s visokom petom. Nosila je samo vjenčani prsten i par malih ija-


16/189

5/27/2018


mantnih naušnica. Gleajudi je, bilo bi teško povjerovati a ima ikakvih briga. Imala je topao,

sračan osmijeh i bilo je ovoljno a ga vii pa a joj se u očima pojavi raost i uzbuđenje. »Bože, Isabelle, sjajno izgleaš.« U posljenje četiri goine, uopde se n ije promijenila; bila je malo mršavija nego prije šest mjeseci, ali njena klasična ljepota kao a se zaustavila u vremenu. Dok su ruku pod ruku silazili niz stepenice, razgovarajudi o putovanju, galerijama koje žele vijeti, izložbi u Tateu, on se osjedao ponovo kao mlaid, a ona se smi jala dok su prolazili kraj recepcije prema ulaznim vratima.

»Jako sam se brinuo a ce se ogoiti nešto sto ce nam pokvariti ovo putovanje«, priznao je on. »Bojao sam se a bi tebe moglo spriječiti Tevjevo zravlje.« U vijek joj je govorio sve što misli, kao i ona njemu. A zbog Tevja se, bez sumnje, moglo ogoiti a ona ne ođe. Ili zbog Gorona, ukoliko bi on olučio a ona ne treba pu tovati. Ali njega, izgleda, njen plan da ode u London na nekoliko dana uopde nije irao, a Tevju je bilo rago što ie. Nije znao za Billa, no bio je sretan što vii osmijeh na licu svoje majke i omah je shvatio koliko ona želi idi, pa joj nije htio biti smetnja. »I ja sam se brinula«, priznala mu je. »Ali njemu je saa puno bolje. Mislim da u proteklih pet goina nije bio ovako obro.« Teško je ponosio aolescentsku ob; kako je rastao, u posljednjih nekoliko goina mu se pogoršalo stanje, uz stalno naprezanje srca i pluda. »On je zaista želio a otputujem.« Billu se činilo kao a ga ved goinama poznaje. Iako nije znao kako, naao se a de ga jenog ana i sresti. Izašli su na ulicu Brook i Isabelle je uboko uahnula. Stajala mu je blizu i još uvijek ga ržala po ruku. Bio je preivan an, neobično topao za lipanj. »Kamo bi htjela idi?« upita on, u mislima nabrajajudi sve mogudnosti; on je samo želio biti szanjom. Za njega je ved i to neobavezne što se nalaziručkove ovje bilo kao praznik. nije ovajao besposlena poponeva, ili šetnju ulicomNikaa u ženskom ruštv u.vrijeme Njegov cijeli život okretao se oko posla i sve što je raio bilo je povezano s politikom. U njegovom životu nije postojalo ništa slično slobonom vremenu, osim ka je bio s Isabelle. Kraj nje, vrijeme kao a se zaustavljalo, a njegov ritam i sreište in teresa potpuno su se mijenjali. Nitko tko ga je obro poznavao ne bi ga prepoznao saa, ok se opušteno smješkao lijepoj ženi uge tamne kose kraj koje je stajao. »Sto kažeš na pizzu?« on je vero upita, a ona kimne. Osmjehnula mu se i bila je tako sretna a je jeva mogla pratiti što on go vori. »Čemu se ti smiješ?« zairkivao ju je ok su se laganim korakom kretali niz ulicu, bez oređenog smjera. Oboje su znali a je, barem za saa, vrijeme u njihovim rukama. »Samo sam sretna. Nikaa nisam ovako nešto učinila. Osjedam se kao a sam ovje jako aleko o svih svojih briga.« Znala je aje Tey u obrim rukama i sve je bilo u reu. »Tako i želim a ti bue. Hodu samo a se opustiš i zaboraviš na sve.« Nekoliko minuta kasnije, ušli su u taksi i otišli u She pherd Market, u jedan mali restoran kojeg se Bili sjedao; nalazio se blizu ambasae i on je mnogo puta olazio tamo a pregrize koji zalogaj na brzinu, između sastanaka. Imao je vrt, a vlasnik je bio ouševljen što ih je viio ka su ušli. Bili su otjerani i elegantni i bilo je nečega vrlo karizmatičnog u njihovoj pojavi. Smjestio ih je za jedan miran stol u pozadini. Donio je vinsku kartu Billu i jelovnike za oboje, a onda se povukao.

»Ovo je savršeno«, ugono se smjestivši u svojoj stolici, Isabelle mu se osmjehne i 17 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

17/189

5/27/2018


pogleda ga. Zadnji put kad ga je vidjela - bilo je to prošle zime u Parizu, malo prije Božida - on joj je darovao predi-van Hermesov šal i prvo izanje jene knjige o kojoj su razgovarali.

Knjiga je bila u kožnom uvezu i vrlo rijetka i njoj je to bilo veliko zadovoljstvo, kao i sve ostalo što joj je on poklonio u ove četiri goine. »Osjedam se vrlo razmaženo.« »Baš obro«, reče on i potapše je po ruci. Složili su se a de uzeti pizzu, a on je naručio još i salate i bocu Corton-Charlemagnea. »Sa deš me još i opiti usre ana«, šalila se ona. O prethonih ručkova, znao je a ona gotovo i ne pije, no znao je a je to vino koje joj se sviđa, uz to i vrlo obra goina. »Ne bih rekao a postoji takav rizik, osim ako u posljenjih šest mjeseci nis i stekla neke ružne navike. Puno je vjerojatnije a du se napiti ja, a ne ti«, priznao je, iako ga ona nijednom kad su se sasta li nije vijela a previše pije. Bio je razumna osoba bez upaljivih poroka, osim sklonosti a previše rai. »Pa, što demo raiti anas popone?« »Što go želiš. Menije ovoljno što sam tu.« Osjedala se kao pti ca koja je pobjegla iz pozladenog kaveza. On je preložio a prošedu kroz nekoliko galerija i antikvarijata, što je njoj zvučalo vrlo privlačno. Cijeli ručak su proveli razgovarajudi i ka su izašli iz restorana, bilo je ved šesnaest i trieset. On je ponovo zaustavio taksi. U hotelu ga je čekala limuzina, ali oboje su uživali u slobonom lutanju Lononom, nasamo. Nakon galerija i udana, ošetali su natrag o hotela. Saa je bilo ved osamnaest sati. »Večera u evet?« on upita, smješkajudi joj se. »Možemo nešto popiti ovje u baru, a ona iemo u Harrv's Bar.« Još avno, priznala je a joj je to omiljeni restoran, kao što je bio i njemu. Sve je bilo vrlo pristojno i nisu os jedali nelagou zbog mogudnosti a tamo budu viđeni. Nisu imali što sakriti, pa čak i ka bi Goron čuo za to, ona bi mu bez ustezanja rekla a je srela Billa Robinsona. Nije mu to namjeravala ispričati svojevoljno, ali nije imala razloga da se os jeda krivom, niti se zbog bilo čega trebala ispričavati. »odi du po tebe u osam«, reče Bili; obavio je ruku oko njenih ramena i tako su ušli u lift. Nitko tko bi ih viio ne bi pomislio a imaju zasebne sobe i a nisu u braku. jelovali su tako prisno i opušten o da bi se lako moglo zaključiti kako su, barem, u ljubavnoj vezi. Ali oni toga, čini se, nisu bili svjesni; razgovarali su cijelim putem o tredeg kata, a ona ju je on otpratio o njenih vrata. »Popone je bilo ivno«, reče ona, a ona se poigne na prste i poljubi ga u obraz. »Jako ste dobri prema meni, gospodine Robin- son. Hvala, Bili«, ozbiljno je rekla, a on se osmjehne. »Ne znam zašto bih trebao biti obar. Ti si baš grozna osoba i strašno osana. Ali moram se tu i tamo malo baviti dobrotvornim rado m. Znaš, supruge političara, kljasti i

šepavi... i vrijeme proveeno s tobom. Skupljanje boova za obra jela.« Ona se nasmije, a on joj blago otakne ruku ok je otvarala vrata. »Omori se malo prije nego što večeras izađemo, Isabelle. obro de ti odi.« Znao je koliko je naporan njen život, kako se stalno osjedala kao a je na užnosti brinudi oko sina i želio je a se opusti i ovje bue na pra vom omoru. Prema onome što je pričala, znao je a se inače za nju nitko nije brinuo i htio je a to sada on učini, barem za kratko, koliko može. Obedala mu je a de malo ospavati i ka je ostala sama, legla je. Ispružena na krevetu, razmišljala je o njemu. Ka bolje raz misli, nevjerojatno je bilo kako je on čistim slučajem ušao u njen ži vot prije nekoliko godina i koliko je imala srede. Poneka se pitala zašto je ostao sa svojom ženom. Lako je bilo shvatiti a među njima nema 18 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

18/189

5/27/2018


prave komunikacije, a on je zaslužio mnogo više o toga. Ali isto tako je znala a on ne voli pričati o tome. Stanje njegovog braka sa Cvnthijom bilo je nešto što je on prih vatio, ravnoteža koju raije ne bi narušavao. Slutila je a bi za njega, u svakom slučaju, bilo nezgono ka bi to oveo u pitanje; nije želio ni mrvicu skanala koji bi skrenuo pozornost na njega. Dio njegove snage bio je u tome što se ržao poalje o očiju javnosti, pa je mogao ržati sve u svojim rukama, a biti izvan žarišta. Razvo bi izazvao preveliko zanimanje za njega, pogotovo ako bi bilo gorčine, a on je često govorio a Cyn ogovara baš ovakvo stanje. Ona ne bi otišla tiho; sviđale su joj se praktične prenosti koje je imala kao gospođa Robinson, naročito u VVashingtonu, ali i rugje. Iako je ivrila a mrzi politiku, po njenom mišljenju, nije bilo loše imati supruga koji ima priličan utjecaj na presjenika. Ali Isabelle ga je ža-lila. Zaslužio je puno više nego što je imao sa Cvnthiom. No on je is to to govorio za Isabelle. Život kakav je imala s Goronom sigurno nije bio brak kakvog je zamišljala ili kojem se prije dvadeset godina nadala, ali to je bil o nešto na što je pristala. Pomirila se s time i is pružena na velikom krevetu u Clarigesu, iščekujudi večer s Billom, ispunjenu razgovorom i smijehom, nije o tome razmišljala. U tom trenutku, činilo joj se kao a je Goron io nekog dalekog, gotovo nepostojedeg svijeta. Bili ju je uvijek nasmijavao, kraj njega se osjedala sigurno i ugono. A boravak u Lononu s njim bio je baš ono čemu se naala. Nekoliko minuta je zadrijemala, a onda, u devetnaest sati, ustala i okupala se. Odabrala je pripijenu crnu koktel haljinu s čipkom i svileni šal, uz crne satenske cipele s visokom

petom, bisernu ogrlicu koju je tog ana kupila i naušnice s biserima i ijamantima, koje su pripaale njenoj majci. Haljina je bila vrlo ecentna, ali i vrlo ženstvena, i baš kao i sa ma Isabelle, izazivala je dojam pritajenog sekse pila. Kosu je skupila u glatku punđu i brižljivo se našminkala; ka se omaknula i pogleala se, nije primijetila ništa posebno. No, njego va reakcija ju je iznenaila, ka se pojavio na vratima točno u vaeset sati, tren nakon što je ona nazvala kudi i razgovarala s Tey - jevom njegovateljicom, s olakšanjem saznavši a je sve u redu. Goron je bio vani, a Tevje ved čvrsto spavao, pa nije s njim razgova rala, ali bila je zaovoljna što čuje a je obro proveo an. Znajudi to, modi de se večeras obro zabaviti s Billom.

»Oho!« rekao je Bili, omaknuvši se korak unatrag a bi je pro matrao s divljenjem. Preko ramena je lagano prebacila svileni šal; provirilo je gotovo golo rame, a čipkasta haljina je savršeno pratila njen stas. Izgleala je elegantno i vrlo amski, a bila je puno ljepša nego što je to shvadala, što je bio io njenog šarma. »Izgleaš nevjerojatno. Čija je haljina?« on upita znalački, a ona se nasmije. Ne bi pomislila a on zna išta o monim kreatorima, niti da ga to zanima.

»Saint Laurentova. Iznenađuješ me. Otka te zanima moa?« Nikaa joj prije nije rekao ništa slično. Ali ovje je bilo rugačije. Imali su vremena, što je bio pravi luksuz; znali su a su pred njima cijela dva dana.

»Otkako je ti nosiš. Ono anas je bio Chanelov kostim, zar ne?« upita on s ponosnim izrazom, a ona mu se ponovo nasmije.

»Impresionirana sam. Morat du osaa paziti što nosim i potru diti se da to bude na tvojoj razini.« »Mislim a se ne trebaš zabrinjavati. Izgleaš preivno, Isabelle«, toplo ovrati on. 19 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

19/189

5/27/2018


Spustili su se liftom, stojedi blizu jeno rugom, razgovarajudi tiho, šaptom. Rekla mu je a je razgovarala s njegovateljicom, a je Tevju obro i izgleala je sretno ok je to pričala. Silno je želio a se ona opusti i dobro provede, a dosad je sudbina radila u njihovu korist. Puno vremena je proveo razmišljajudi što bi želio raiti s njom u ova va njihova ana. Htio je a to bue putovanje kojeg de se oboje sjedati cijelog života, jer tko zna ka de im se putovi ponovo ukrstiti na ovakav način. Bili je ušao u hotelski bar tik iza Isabelle i kad su ušli, okrenulo se više glava. Bili su zgodan par. Sjeh su za stol u uglu i Bili je naručio viski sa soom za sebe i čašu bijelog vina za nju. Kao i obično, ona je jedva pijuckala dok su razgovarali o umjetnosti, politici, kazalištu, ljetnikovcu njegove obitelji u Vermontu i mjestima na koja su rado odlazili kao djeca. Ona je

pričala o posjetima jeu i baki u Hampshireu, ok su bili živi, i rijetkim, ali ojmlji vim prilikama ka se susrela s kraljicom. Bio je očaran njenim pričama, a njegove su pojenako pobuđivale njeno zanimanje. Kao i uvijek, neobično su se pouarale njihove reakcije i uvjerenja oko stvari koje im nešto znače, ljui, mjesta, važnosti obitelj skih veza. Isabelle je kasnije, u limuzini, na putu o restorana, primijetila kako je čuno što su baš brakovi ljui kojima obitelj tako puno znači postali otuđeni i lišeni prisnosti i što su izabrali partnere koji su sve prije nego tople osobe.

»Cvn je bila puno toplija ok smo bili na koležu, ali kao starija postala je ponešto cinična. Ne znam je li to moja greška ili ne«, zamišljeno reče Bili. »Vedim ijelom, naprosto se jako razlikujemo, a uz to mislim da kroz dugi niz godina nisam ispunjavao njene potrebe i

vjerujem a je ugo bila bijesna na mene, ili barem razočarana zbog toga. Željela je a skupa s njom živim u ruštvenim krugovima Connecticuta i New Yorka. O početka, politička scena je uopde nije zanimala, ok je mene fascinirala i o grla sam bio u njoj. A sada, kad sam u malo mirnijim voama, mislim a joj je ved osta i sve joj je to postalo obojno. Privatno smo se naprosto ualjili.« Ali Isabelle je vjerovala a nije samo to. Ved joj se prije nekoliko godina povjerio i rekao kako vjeruje da mu je supruga nevjerna. I priznao joj je jednu svoju

vezu. No više o toga, po onome što je rekao i po onome što je prešutio, Isabelle je slutila a je Cvnthia sve prije nego topla osoba. Ne samo da se udaljila od njega, nego ga je, kad su se sretali, i kažnjavala zbog onoga što je smatrala njegovim grijesima prema njoj. Isabelle nije

čula ni riječi o nekakvoj prisnosti među njima, o privrženosti ili bilo kakvoj emocionalnoj poršci. I morala se zapitati nije li Billu previše bolno priznati a ga žena naprosto više ne voli. Po svemu što je ispričao, Isabelle se pitala je li ga uopde ikaa voljela. Ista pitanja paala su joj na pamet u vezi s Gordonom. Ali Billa nije htjela ispitivati o njegovoj ženi. Sto go viio u njoj, bili to osjedaji ili samo uspomena, nije ga htjela prisiljavati a se suočava s onim što bi

mu bilo previše bolno ili previše neugono priznati i o tome raspravljati. »Mislim a je Goron puno hlaniji o Cvnthije«, iskreno je re kao on, a Isabelle se nije usprotivila, iako je velikim ijelom i previše spremno optuživala samu sebe. »Ja mislim a sam za njega bila veliko razočarenje«, ona tiho uzvrati ok ih je limuzina vozila prema Harr/s Baru. »Mislim a je očekivao a buem aleko ruštvenija i otvorenija nego što jesam. Mogu priređivati zabave za njega, na to sam spremna, ali nisam ot vorena pre ljuima, niti znam ostaviti ojam na njih. To mi je teško. U početku našeg braka, osjedala sam se kao marioneta, a Goron je vukao sve konce. Govorio mije što du redi


20/189

5/27/2018


ljuima, kako du postupati, kako se ponašati, što du misliti. A ona, buudi a je Tey bo lestan, više nisam imala vremena niti strpljenja za tu igru. I ok je Sophie bila mala, ona me je zanimala puno više nego svi ti bezvezni ljui koje sam, po njegovoj želji, trebala impresionirati. Htjela sam samo obiteljski život i om. Moglo bi se redi, valja, a sam ga u tom smislu razočarala. Mislim a je Goron puno ambiciozniji nego ja.« Bili pomisli a se ne rai samo o tome, a hlanoda i okrutnost koju je ona opisala, činilo mu se, kao da je proračunata zato a bi Isabelle povjerovala kako je o razora među njima ošlo u pot punosti njenom krivnjom. Kao a Goron želi redi kako bi, a je ona bila bolja, još uvijek bio aktivno uključen u njen život. Bili je slutio a razlozi za njegovu saašnju nepristupačnost nemaju nikakve veze s njom, niti s Teddvjem, nego sa stvarima koje Isabelli nisu ni padale na

pamet. No nije je htio mučiti takvim sugestijama, a ona je vrlo spremno preuzimala krivicu. Usprkos Gordonovim postupcima prema njoj, bila mu je odana i uvijek je pronalazila opravdanja za sve što bi joj rekao ili učinio. Koliko je Bili mogao zaključiti, velikoušnost uha

koju mu je poklanjala bila je nezaslužena, ali i tipična za nju. »Ne znam kako bi ti bilo koga mogla razočarati, Isabelle. Ne po znajem nikoga tko se u tolikoj mjeri aje rugima, na svaki mogudi način, i siguran sam a tako postupaš i s njim.« Mogla je oprostiti gotovo sve i opraštala je. »A zbog činjenice aje Tey bio bolestan otkako se rodio, nisi ti kriva.« »Goron misli a sam u trunodi učinila nešto što je izazvalo preuranjeni poro. Liječnik tvri a bi se to u svakom slučaju ogoilo, ali nikaa nisam u to uspjela uvjeriti Gorona.« A to je samo potvrđivalo sve one ružne stvari koje je o njemu mislio Bili. Ona va puta ka su se sreli, Goron mu se nije sviio. Činio mu se napuhan, razmetljiv i arogantan, a o sarkastičnog tona kojim se obradao Isabelli, Bili se naježio. S njom je postupao kao s djetetom i javno ju je omalovažavao oštrim riječima, otvorenom kritikom i omahivanjem. Međutim, ao je sve o sebe a bue ljuba zan prema Billu, jer je on na Gorona ostavio snažan ojam, ok svoju ženu nije ni primjedivao. Goron je bio šarmantan ka je htio, s ljuima koje je smatrao važnima ili koji b i mu mogli biti korisni, ali Isabelle kao a je kažnjavao zbog onoga što je bila. Sva njena obrota, suosjedanje i finoda samo su izgleda podjarivali njegov bijes. Bili je slutio da je, u osnovi, Gordon impresioniran njenom obitelji, a sam se, na izvjesta n način, osjedao manjkavo pa ju je morao poni ziti kako bi se

osjedao jačim. Takvo ponašanje i takav način razmišljanja Billu nisu bili ni malo bliski. No, ka je Isabelle govorila o njemu, zbog nje je glumio oređeni stupanj uvažavanja. Nije je htio dovesti u položaj a brani tog čovjeka. Njena oanost je bila očita; uostalom, on joj je muž. Ali ona se pre Billom više nije pravila a je sretna s Goronom; naprosto je prihvadala svoj brak kao svoju životnu subinu i nipošto se nije htjela žaliti na to st anje. Bila je zah valna što ima Billa s kojim može razgovarati i koji je sluša. A posebno joj se sviđalo to što ju je uvijek nasmijavao.

Te večeri je u Harrv's Baru bila takva gužva a su jeva prošli kroz vrata; žene u večernjim kompletima i koktel haljinama stajale su nagurane uz šank skupa s muškarcima u tamnim odijelima, bijelim košuljama i tamnim kravatama. ruštvo je izglealo elegantno i otjerano po moi, a Isabelle se savršeno uklapala u svojoj crnoj čip kastoj haljini. Bili je izgledao otmjeno i elegantno u vorenom tamnoplavom oijelu koje je kupio baš pre


21/189

5/27/2018


putovanje.

Njihov stol ih je čekao. Glavni konobar je omah primijetio Bil la, a Isabelle je pozdravio sa smiješkom. oijelio im je stol u uglu; znao je a se to mjesto sviđa Billu. Oboje s u prepoznali mnoga lica za stolovima poreanim už zia. Bilo je tu nekoliko glumica, jena velika filmska zvijeza, neka poznata književna imena, jean stol pun poslovnih ljui iz Bahreina, dvije saudijske princeze i jedna grupa monenih Amerikanaca, međ u kojima i jean naftni magnat. To je bilo prilično otmjeno ruštvo i više ljui se zaustavilo kako bi poz -

ravili Billa. On je Isabelle bez oklijevanja prestavljao jenostavno kao gospođu Forrester, ne ajudi nikakva objašnjenja tko je. U pola večere, on a je primijetila poznatog francuskog bankara kojeg je upoznala prije više goina; on je, akako, poznavao Gorona, ali na nju se nije ni osvrnuo, niti ih je prepoznao na izlasku.

»Pitam se što ljui misle, tko smo«, reče ona, ali nije izgleala zabrinuto, nego kao da se zabavlja. Njena savjest je bila čista, iako je za nju neobično što je u Lononu i večera s jenim muškarcem u Harrv's Baru. »Vjerojatno misle a si ti francuska filmska zvijeza, a ja sam neki neotesani Amerikanac kojeg si pokupila.« Nasmijao se ok im je konobar točio Cristal uz esert. Večera je bila fantastična, a o sa su popili i va olična vina. No, nisu bili pijani, nego siti, sretni i opušteni. »Teško«, Isabelle se zabavljala. »Svi znau tko si ti, Bili. Usprkos tome što ti misliš da to nitko ne zna. Ali nemaju pojma tko sam ja.« »Mogu ati izjavu za javnost, ako želiš. Ili možemo na izlasku krenuti o stola o stola, pa du te svima prestaviti, a ona bih im mogao redi a si mi najbolja prijateljica. Misliš a bi tako čuli ono što su htjeli saznati?« Ono što su mogli vijeti, bio je izuzetno zgo dan par koji uživa u međusobnom ruštvu. Ljui su se smješkali, promatrajudi ih. »Mogude. Sto misliš, bi li se Cvnthia uzrujala ka bi čula a večeraš s rugom ženom?« Kod Isabelle je ona uvijek izazivala znati želju. »Iskreno?« on upita, smješkajudi joj se. S njom je uvijek bio iskren. Sam je sebi obedao još avno a s njom nikaa nede izbjegavati istinu, ma koliko neugodna bila. A koliko je znao, ona je s njim postupala jednako i stalno ga je uvjeravala da je tako. Cijenila je iskrenost i

otvorenost koja postoji među njima. »Najiskrenije, Isabelle, ne mislim a bi je bilo briga. Mislim a je to oavno naišla. okle go ne napravim bualu o nje, barem ne javno, ono što raim, to je moja stvar. Rekao bih a tako razmišlja. Ne želi a ja postavljam pitanja o njenom životu. A ona ima puno više toga što bi trebalo sakriti nego ja.« Goinama je slušao glasine o njoj, ali pitao ju je samo nekoliko puta, u početku. Nakon toga, zaključio je a ne želi znati. »To mi se poneka čini žalosnim«, Isabelle reče, gleajudi ga. »Nije to smisao braka.« »Nije. Ali brak izglea pokriva široku lepezu mogudnosti. Tvoj i moj baš nisu ono o čemu ljui sanjaju. Mi imamo ono na što ljui pristaju iz različitih razloga, nakon ugog vremena.« »Vjerojatno si u pravu«, ona zamišljeno ovrati, ok im je konobar punio čaše Chateau Yquemom. »Je li to tebi ovoljno, mislim, to na što si pristao?« O vina koje je ispila, postala je malo hrabrija nego obično.


22/189

5/27/2018


»Nemam izbora. Ako ne pristanem, ostaje mi jedino da se mak nem. A iz vrlo različitih razloga, to ne želimo ni ona ni ja. Cvnthia želi ruštveni položaj koji joj pružam i svoj način života. A ja ne želim buru koja bi se podigla ako se razvedemo. I zato smo tu gdje jesmo. Osim toga, ka bi se razveli, to bi pogoilo cure. Ne viim čemu. Nisam naišao na nekoga ili nešto, što bih želio više.« Ili barem ne ono što bi mu bilo ostupno. Pomirio se sa svojom situacijom, kao što je Isabelle znala, oavno. Ali ona se poneka pitala zašto. S peeset i vije goine, bio je ovoljno mla a počne novi život, a zaslužio je sredu, mislila je, više nego vedina. avao je tako puno, a obio zauzvrat tako malo. A Bili je isto to mislio o njoj. »okle go si vezan za nju, nedeš nadi nešto ili nekoga rugog«, reče ona uzimajudi tanki gutljaj Yquema.

»Savjetuješ mi a se razveem?« On je izgleao iznenađeno; ni kada prije nije mu to ovako otvoreno rekla i morao se zapitati zašto to saa govori. »Ne znam. Samo se poneka pitam, ne trošimo li mi svoje živote uzalud. Ja nemam izbora zbog Tevja, a i inače se ne bih razvo dila. Nitko u mojoj obitelji nije se razveo. U mojim godinama, prekasno je za novi početak. Ali, za muškarca je rugačije.« Iznenaile su ga njene riječi; vjerovao je a ona nikaa ne bi čak ni razmišljala o razlazu s Goronom, a ovo je bio prvi takav nagovještaj. »Nije rugačije za muškarca,« tiho reče on, »a ti si jeanaest goina mlađa o mene. Ako bi itko trebao razmišljati o novom životu, to si ti, Isabelle. Ti i Goron ved goinama zapravo niste u braku. Ti si zaslužila nešto puno bolje o toga.« Saa je prvi put bio ovako iz ravan s njom; ona je otvorila put njegovim riječima i bilo mu je ra go zbog toga. »Ne bih to mogla učiniti, to i sam znaš«, mirno je ogovorila. »Svi koje poznajemo i s kojima smo u srostvu bili bi užasnuti, a ja ne bih mogla razoriti Tevjev život. Previše je osjetljiv a bi preživio tako veliku promjenu. Uostalom, Gordon ne bi pristao na to, nikada. Ubio bi me prije nego što bi me pustio a oem. U to uopde ne sumnjam.« U njenim mislima, razvo nije bio ni najualjenija mogudnost. Zvučala je vrlo trijezno ka je to rekla, ali večeras je prvi put shvatila a se osjeda kao zatvorenik na uvjetnoj sloboi. Nikaa si nije ozvolila a shvati koliko je epresivna njihova kuda u Parizu, koliko je njen život ograničen i kako je Goron potpuno osutan. Ojenom, sjeedi u Harrv's Baru s Billom, potpuno je postala svjesna svega što nikaa nije imala. Međutim, uvjeravala je samu sebe, tako je bilo najviše zato jer joj se život okretao oko bolesnog jeteta. Nije bila spremna priznati a joj je život tako samotan obrim ijelom zato što ju je čovjek za kojeg se uala emocionalno napustio još prije mnogo goina. »Nisam te nikaa čuo a ovako govoriš«, reče Bili, spustivši la nove na njene ruke. Ni njemu ni sebi, nikada prije nije bila spremna priznati koliko je duboko nesretna; uvijek je pronalazila

isprike pojenako kao što nikaa prije nije otvoreno priznala a bi Goron mogao biti opasan. Bili se pitao je li joj ikada prijetio. No svejedno, prijetio ili ne, Isabelle je izgleda bila jako svjesna kakav je i koliko je okrutan, ne samo prema njoj nego i prema njihovom djetetu.

»Što te navelo a mi to saa pričaš, Isabelle? Je li ti on prijetio?« Nikaa prije nije rekla da bi je Goron ubio ka bi ga napustila i on se saa pitao je li ona, u izvjesnom trenutku, načela tu temu s njim. Bili je promatrao Isabelline oči ok mu se smješkala. Ispo osmijeha, njen pogle je bio zamišljen, muar i tužan. U svojoj buudnosti nije vijela nikakav rugačiji život 23 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

23/189

5/27/2018


o ovog kojeg ima. Naa u bolji život oavno ju je napustila. »Mislim a si me napio«, reče ona ispričavajudi se, međutim, osjedala se kao zatočenik koji je pobjegao i više se nije htjela ržati osaašnjeg zavjeta šutnje. S ruge strane Engleskog kanala, iznenaa više nije osjedala toliku oanost prema Goronu kao ko kude. A Bili ju je tako dobro poznavao.

»Bilo bi mi rago a sam te napio«, nasmijao se on, ispijajudi još jedan gutljaj iz svoje čaše. »Baš bih volio vijeti što bi raila a si pijana. Hodemo li pokušati?« »Grozan si. Tu se brineš a ne bueš premet skanala, a mene potičeš a se ponašam skanalozno. Ako mi nastaviš natakati šampanjac i Yquem, morat deš me iznijeti iz restorana, sigurno.« »Prebacit du te preko ramena i redi kako sam te našao ispo sto la. Mislim da to ne bi smetalo nikoga.« »A ona, što bi učinio?« Nasmijala se na sliku koju je opisao; bila je olično raspoložena i željela je a ova večer traje zauvijek. Negje u posvijesti, mogla je čuti kako vrijeme otkucava. Nakon ove večeri, Billu i njoj preostaje samo još jena nod i va ana. vije nodi, ako ona ostane o petka. No, nakon toga, oboje su se morali vratiti svom stvarnom životu. Osjedala se kao Pepeljuga na balu, a nije htjela a se kočijaši ponovo pretvore u bijele miševe. Barem ne još neko vrijeme. »Ako bih te morao nositi oave, mislim a bih ti ao kavu i otrijeznio te tek toliko a te poveem u Annabel's na ples.« To mu je upravo palo na pamet, a Isabelle se na to nasmijala. »To zvuči kao pravi provo, zaista. Goinama nisam bila tamo, otkako sam se uala. Tamo sam proslavila svoj osamnaesti rođenan, a nakon što smo se Goron i ja zaručili, otac me jenom oveo tamo. Goron iz na uše mrzi ples.« »akle, ogovoreno. Večeras iemo tamo. Čim isprazniš čašu.« Šalio se, jer je znao je a de ona vjerojatno popiti samo još poneki gutljaj, a čaša je još bila gotovo puna. Popila je samo po čašu o oba vina koja je naručio, čašu šampanjca i jeva kap Yquema. Ali to je još uvijek bilo više nego stoje obično pila. Oboje su bili sretni, ali ni su bili pijani. Ako su i bili, opijalo ih je uživanje u međusobnom ruženju, a ne vino. »Ne mogu više«, moledivo je rekla Isabelle gleajudi ga ravno u oči, a on se borio s porivom da je zagrli. Ali nije bio ovoljno lu a učini tako nešto i nije ni najmanje želio ugroziti njen ugled ili je dovesti u neugoan položaj. »Ako ne možeš popiti svoj Yquem o kraja, ona ne možemo u Annabel's«, on ovrati s olučnim izrazom na licu, a ona i m je konobar onio plaanj s čokolaama i bombonima, što je ouševilo Isabelle. Olično se provela i nije pretpostavljala a de idi još neg je, osim natrag u hotel. Nije bila pohlepna i nije očekivala olazak na ples. »Imam ieju«, reče on i dalje je bockajudi. »Ako pojeeš vije cokolaice, to du prihvatiti u zamjenu i voim te u Annabel's.« Baš ju je htio tamo ovesti, saa. »Ozbiljno govoriš?« Izgleala je iznenađeno i zabavljala se; strpala je čokolani bombon u usta s prijetedim pogleom. »Ovo je jena.« »A evo još jena«, nastavi on, pružajudi joj još jean slatkiš. »Ovo je strašno. Ne samo a me želiš napiti, nego hodeš i a se uebljam.«


24/189

5/27/2018


»Za to bi mi trebalo puno više vremena nego a te napijem«, ovrati on smijudi se, pa i sam pojede jedan bomb on. »akle, ogovoreno. Iemo u Annabel's«, reče, omahnuvši konobaru u prolazu, kako bi platio.

»Mislim a uopde više i ne znam plesati. Osim toga, ti si pre mlad, a ja sam prestara. Muškarci koji tamo olaze stari su kao moj otac, a plešu s jevojkama Sophijine obi.« »Ti možeš prodi, a bojim se, i ja. Morat demo ati sve o sebe. Nisam baš naročit plesač, ali mislim a de biti zgono.« Izgleao je sretno i opušteno ok joj je to govorio, a ka su izlazili, za njima se okrenulo više glava. Bili su vrlo l ijep par. Trebalo im je samo nekoliko minuta a stignu u Annabel's, a ka su ušli, opet se činilo kao a tamo svi poznaju Billa. Ovje je bio prije šest mjeseci, s ambasaorom, a i inače je znao tu odi na večeru s prijateljima, kad god je bio u Londonu. Isabelle se smješkala ok su išli prema svom stolu. Ojenom, osjetila se mlao i neozbiljno zato što je tu, ali jako joj je laskalo što ju je Bili htio ovesti ovamo. Te večeri u Annabel's je bila prilična gužva i bilo je osta onak vih parova kakve je Isabelle opisala Billu, starijih muškaraca s vrlo mlaim ženama, no bilo je i mnogo parova Billove i Isabelline dobi. Za stolovima su sjeili oni koji večeraju, a brojni gosti su se, uz pide i razgovor, okupili u ugodnom baru. Kad su Bili i Isabelle sjeli za stol u blizini plesnog podija,

nju je iznenailo ono što je primijetila u njegovim očima. To je bio pogle kakvog o saa nije vidjela.

Pripisala je to vinu kojeg su ispili i bliskosti koju su ouvijek osjedali, ali kad ju je pogledao, u njegovim očima je bilo neke nježnosti i to pline; tren kasnije, poveo ju je do plesnog podija, ne govoredi ništa. Svirala je jena stara pjesma koju je ouvijek voljela i ona s iznenađenjem ustanovi a Bili nije samo sjajan plesač, nego je savršeno usklađen s njom. rž ao ju je u tijesnom zagrljaju, snažno je obgrlivši, a ona je klizila plesnim poijem, sretna i smirena. Ovako se nije osjedala ved goinama. Prelazili su iz jene pjesme u rugu ne napuštajudi plesni poij i kao a su prošli sati ok se nisu vratili za stol, a ona je on naručio još šampanjca. Ona je svoj jeva pijuckala. Preko čaša, oči su im se ponovo sre -le na tren, a onda ona skrene pogle. Uplašila se onoga što je počela osjedati prema njemu. On je omah primijetio njen izraz i zabrinuo se. »Jesi li obro?« Uplašio se a je učinio nešto zbog čega se uzrujala, ali baš naprotiv - ono što je osjedala, bilo je tako uboko i tako ju je potreslo a nije mogla pronadi prave riječi. »obro sam. Ova večer je tako lijepa a bih najraije a nikaa ne završi.« »Mi to nedemo opustiti«, on blago ovrati, ali oboje su znali a mogu prodi goine prije nego što to buu mogli ponoviti. Izleti u Lonon njoj sigurno nisu mogli prijedi u naviku, a ako se Tevju opet pogorša stanje, mogle bi prodi goine prije nego što b ude mogla nekamo otidi. A u Parizu se nije mogla tako neopteredeno sasta jati s njim kao ovdje. Gordon to nikada ne bi shvatio i nije bilo na čina a mu ona to objasni. »Nedemo razmišljati o onome što slijei, Isabelle. Uživajmo u ovome što saa imamo, ok možemo.« Ona kimne i nasmiješi mu se, ali pri tome su joj se u očima pojavile suze. Kao a je, u trenutku ka ga je pozravila, znala a de mu vrlo skoro redi zbogom i njih voje de opet postati samo glasovi na telefonu.


25/189

5/27/2018


A njemu je bilo strašno što se ona vrada svom samotničkom životu. Bila je mlaa, puna života i lijepa i zaslužila je a uz sebe ima nekog tko cijeni sve što ona može ati. »Može li još jean ples?« na kraju on upita, a ona kimne. Ovog puta ju je ržao za ruku ok su se vradali na plesni poij. A ona se, ka ju je zagrlio, privila uz njega samo malo više. Ništa joj nije govorio; zatvorio je oči, ržedi je u zagrljaju. Baš taa, taj čas, bio je najsavršeniji trenutak u vremenu, kao jean blistavi, usamljeni ijamant nasre nodnog neba. Na izlasku, oboje su šutjeli i ved su bili na pola puta o hotela prije nego što su ponovo

progovorili. »Večeras mije bilo tako ivno«, tiho prošapde Isabelle, vrlo svjesna koliko je on zgodan, ali isto tako i koliko je dobar prema njoj.

»I meni«, reče on, obgrlivši joj ramena; ona se priljubila uz njega, a on je uživao u njenoj toplini. Između njih nije bilo nikakve iz -vještačenosti, nikakve nesigurnosti, ništa neugono ili čuno. A ono što je ona osjedala ok je s njim, osim srede, bio je izuzetan oživ ljaj smirenosti. Ka su stigli o hotela, oboje su ostali sjeiti ok je vozač pristojno čekao vani, ne otvarajudi vrata. »Hodemo li?« Bili reče sa žaljenjem, polako se omaknuvši o nje, a vozač je, primijetivši kretanje u autu, otvorio vrata.

Bili je ušao iza Isabelle u predvorje hotela. Bilo je dva sata uju tro i vojica čistača su uglačavali mramorni po. Isabelle je pospano zijevnula ok su se vozili liftom o tredeg kata. »U koliko sati želiš ujutro krenuti?« on je upita, sam sebi usprkos poželjevši a može provesti nod s njom. Znao je a to ne olazi u obzir i nikaa ne bi ugrozio njihovo prijateljstvo takvim prijedlogom ili nekim postupkom zbog kojeg bi ona mogla požaliti. Znao je koliko je njeno ponašanje besprijekorno. »U eset. Kako ti se to čini ? Ne vjerujem da su muzeji ranije ot voreni.« Saa su stajali pre vratima njene sobe, a ona je izgleala pomalo klonulo. Ova večer je ostavila silan ojam na nju, na mnogo načina. »oručak u evet, što misliš? odi du po tebe na silasku«, ponu di se on, stojedi joj vrlo blizu.

»To bi bilo lijepo«, ona se opet nasmiješi. »Večeras sam se tako dobro provela... hvala ti...« prošaptala je, ok je on njenim ključem otvarao vrata, a ona je poljubi na vrh glave. »A meni je bilo baš loše«, reče, osmjehnuvši joj se. Ona uđe u sobu i osvrne se prema njemu, nasmijavši se. »rago mi je«, rekla je, a on omahne i uputi se honikom pre ma svojoj sobi. Tiho zatvorivši vrata za sobom, ona skine cipele i pomisli koliko je samo sretna što ima prijatelja kao što je on.

Poglavlje treće Sutraan ujutro, Bili je pokucao na vrata Isabelline sobe, a ona je ved bila spremna i

čekala ga, ovog puta u morom lanenom kostimu prekrasnog kroja. Imala je moru Kelly torbicu i more cipele o aligatorske kože, svjetlozeleni šal oko vrata i naušnice o smaraga i safira. Izgleala je lijepo, mlao i svježe i, kao uvijek, vrlo šik.


26/189

5/27/2018


»anas preivno izgleaš«, napomenuo je on ka su ukorak krenuli niz stepenice. »Kako si spavala?« »Kao mrtva«, ona reče s osmijehom. »A ti?« »Mislim a sam previše popio. Nisam siguran jesam li zaspao ili se onesvijestio, ali anas se osjedam sjajno.« Njoj sinod nije izgleao pijan; nije ni mislila aje to istina. Samo ju je zairkivao. U obrom raspoloženju, ušli su u blagovaonicu. On je ved rezervirao stol i n aručio obilat oručak za oboje. »Ne mogu sve to pojesti«, Isabelle se žalila. Gleala je što je sve naručio - jaja, kobasice i slaninu, pecivo, kroasane, zobene pahuljice i vode, sok o naranče i kavu - više nego dovoljno za vojsku izgladnjelih, primijetila je s osmijehom.

»Nisam znao što voliš jesti za oručak,« zbunjeno joj se nasmije on, »pa sam naručio sve. Sto obično jeeš?« upita je sa znatiželjom; bilo mu je rago a čuje svaku sitnicu o njoj. »Obično kavu i tost, bez ičega, ali ovo je veselije«, reče ona, stavljajudi pecivo, jaja i slaninu na količinu svoj tanjur, a onašto oa i nekoliko jagoa. Na njegovo iznenađenje, pojela je priličnu o svega je naručio, a on je počistio gotovoveliko sve što je ostalo. Ka su krenuli iz hotela, oboje su bili obro raspoloženi i uzajamno su se bockali koliko su pojeli i koliko de se uebljati. »obro je što te viim samo nekoliko puta goišnje«, reče ona ka su ušli u limuzinu koja ih je čekala. »Utovila bih se a te češde viđam«, oala je, ali on joj j e uzvratio čunim pogleom. Razmišljao je kako bi bilo lijepo oručkovati s njom svaki an. Bila je jako obro ruštvo i s njom je sve bilo lako. Rijetko ka je, ka su se čuli, bila loše raspoložena, čak i ka ju je nazivao nekoliko puta tjeno. Cvnthia je uvijek govorila da ne ponosi ljue prije poneva. Isabelle je, međutim, bila razgovorljiva i puna informacija cijelim putem do galerije Tate.

Pričala mu je sve o slikama koje de vijeti, njihovoj povijesti, izvorima, tehnikama i detaljima koji su na njima bili najzanimljiviji. obro se pripremila i bila je uzbuđena što de izložbu vijeti s njim  ruštvu. On je bio presretan što može s njom poijeliti njeno ou -ijenje. A kad su stigli u galeriju, slike su je potpuno obuzele. Po mno je proučavala svaku , do najsitnijih pojedinosti, i sve mu je pozivala. Posjet muzeju s njom bio je potpuno novo iskustvo, pa se

m, ka su u pone otišli iz galerije, osjedao kao aje prošao intenzivni tečaj povijesti umjetnosti.

»Ti si nevjerojatno upudena. Zašto ne učiniš nešto s tim znanjem, Isabelle? Znaš previše o umjetnosti a bi to tek tako pustila.« »Više nemam vremena«, s tugom reče ona, »Tevja zaista ne mogu ostaviti.« »A restauratorski raovi koje bi obavljala ko kude, pa bi tako mogla biti kraj njega? Po tvom opisu, mogla bi tamo ureiti atelje. Kuda je sigurno ovoljno velika za to.« »Mislim a bi to zbog Gorona bilo jako teško«, ona tiho ovrati s prizvukom žaljenja u glasu. »Nikaa mu se nije sviđalo a ja ra zini. Dok sam radila u Louvreu, smatrao je daje to previše boemski izvor zarae. Mislim a to ne bi bilo vrijeno glavobolja koje bi uzrokovalo.« Oavno je oustala o razmišljanja o zaposlenju, ne sa mo zbog Gordona, nego i zbog njihovog sina.

»Ja mislim a bi to bilo izvrsno za tebe«, praktično reč e Bili. Divio se njenom znanju i


27/189

5/27/2018


nenametljivom načinu na koji je to poijelila s njim. Kao da dijele istu strast; nimalo mu se nije činilo a se ona razmede ili s njim postupa kao s neznalicom, iako je o tome imao puno manje znanja nego ona. U svemu stoj e raila i što mu je govorila, bilo je neke nevjerojatne ljupkosti i skromnosti. »Slikaš li i sama?« upita on sa zanimanjem. »Slikala sam, nekaa. Nisam baš obra, ali nekaa sam to voljela.« »I to bi mogla, ka bi imala atelje. Ja mislim a bi to za tebe bio pravi oušak.« Ona se osmjehnula na tu ideju, ali znala je koliko bi Gordona to razbjesnilo. Njeno zaposlenje ga je

stalno smetalo prije nego što je roila Sophie, a ka se ijete roilo, bespogovorno je zahtijevao da sve prekine. Smatrao je da joj je to ispo časti, a umjetnički ra nije se uklapao u preožbu koju je o njoj imao, ili kakva je želio a ona bue. O taa, o nje je tražio jeino a mu rađa jecu i voi kudu. Sve što je bila prije uaje, sve što je nekaa raila s ljubavlju, za njega više nije imalo nikakve važnosti. Saa je bila njegova, on njome upravlja i nadzire je i s njom postupa kao s pred metom u vlasništvu. Posjeovanje za njega ima veliko značenje. »Ako bih se saa vratila slikanju ili restauriranju, mislim a bi to Goron shvatio kao izazov. Kad su se djeca rodila, vrlo jasno mi je dao do znanja da to pripada mojoj mladosti i nije prikladna zabava za jenu uatu ženu.«

»A što je priklana zabava za uatu ženu?« upita Bili pomalo razjarenim tonom. Shvatio je a mrzi tog čovjeka i sve što on prestavlja. Bio je snob, površan i tlačitelj, a Billu je bilo jasno a za nju nije imao ni malo poštovanja. Ni najmanje ga nije zanimalo što ona voli raiti, niti tko je uopde. Ona je bila samo stvar koju si je nabavio zato da bi mu o jačala karijeru i ruštveni položaj, a ka je to oraila, više ga nije zanimala. Po Billovom shvadanju, to je bilo nevjerojatno nepošteno. Ona je zavrijeila puno više. »Mislim a je vođenje kude uglavnom sve što Goron želi a ja raim. Trebam voiti brigu o jeci i ržati se po strani ok moja prisutnost ne bue potrebna, što se više ne ogađa često. Mislim a bi mogao ponijeti ako bih se jenog ana počela baviti obrotvornim raom, ukoliko se to ovija u okolini koju on oobrava, moža s lju dima koje smatra korisnim ili ostojnim njegovog ruštva. Goron vjeruje samo u ono što može poslužiti u neku korisnu svrhu; inače je to za njega gubljenje vremena.« »Kako žalostan pristup životu«, Bili se osvrne s prezirom. »aleko je stigao na taj način. On je vjerojatno najznačajniji bankar u Europi, pogotovo u Francuskoj, a reputacija mu je vrlo čvrsta i u SA. Na Wall Streetu i u svim značajnijim zemljama Europe, svi znau tko je on.« »I što? Na kraju krajeva, Isabelle, što to za tebe znači? Tko si, ka sve rugo prođe, a ostane ti samo tvoja karijera? Kakav si ona čovjek? Ja sam se često baš to pitao posljenjih goina. Nekada sam i ja mislio a je samo to važno, a te cijene ljui s kojima si u poslov nim vezama. Ali što alje? Sto ti to znači ako nemaš obiteljski život, tvojoj ženi je svejeno jesi li živ ili mrtav, a jeca ti se ne sjedaju čak ni ka ste zanji puta večerali zajeno? Ne želim a me ljui pamte samo po tome.« Vrijenosti u koje je Bili vjerovao i njegovo shvada nje prioriteta bili su kristalno jasni; to je bila jedna od mnogih stvari koje je kod njega voljela. Ali isto tako

je shvadala a ih nije baš uvijek obro provoio u jelo, pa je platio visoku cijenu za naučene lekcije. Njegov brak je bio prazan kao i njen, a iako je volio svoje kd eri, nije bio blizak s njima i 28 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

28/189

5/27/2018


to se nije moglo poredi. Prečesto je bio osutan, zauzet stvaranjem presjenika, stalno u političkoj trci, čak i u ono oba ok su njegove kderi bile male i u trenucima koji su im mogli biti važni. Posljenjih goina, nastojao je provoiti više vremena s njima, s relativno obrim uspjehom. Obje cure uživale su njegovom ruštvu i bile su ponosne na njega, iako je i saa puno putovao. No sada, kad je bio odsutan, uvijek se potrudio da ih nazo-- Međutim, sve vedi razor između n jega i Cyn ostavio je traga na obitelji. Rijetko su provodili vrijeme svi zajedno, i kad je bio sa svo-;:m kderima, obično je to bilo sa svakom zasebno, ali i to je imalo smisla. U mnogočemu, Isabelle je imala više srede nego on; ono što ;oj je zaista bilo važno, to su Tev i Sophie, a ona je ouvijek puno i emena provoila s njima. Goron to ne bi mogao redi. jeca su za njega bila stranci; čak i Sophie, koja mu je bila raža. »Ne mislim aje Goron ostigao tvoj stupanj prosvijedenosti,« ;sabelle iskreno reče, »a mislim a nikaa ni nede. To njemu nije važno. Sasvim je zaovoljan time što je važan u financijskom svijetu, jstalo mu ne znači ništa.« »Na kraju de završiti kao vrlo jaan čovjek. Ali, s ruge strane,« reče Bili, gleajudi je sa žaljenjem ok su se vradali o auta, »moža du i ja. Ja sam to na kraju ipak shvatio, ali malo prekasno. S tobom, Isabelle, ijelim više stvarnog života nego što sam ikaa ijelio sa Cyn ili sa curama. Bojim se da sam odavno propustio taj vlak. Nikada nisam bio kraj njih kad je

trebalo.« »Sigurna sam a shvadaju zašto«, Isabelle reče blago. »jevojke su saa ved gotovo orasle, a imaju cijeli život pre sobom kojeg mogu poijeliti s tobom.« »Naam se a one to tako vie. Saa imaju vlastiti život, ali majka ih je nastoj ala uvjeriti a sam ja pravi sebični izro. A moža e u pravu«, reče on, a ona se osmjehne svojoj prijateljici. u menihtjela pobuila ono najbolje. nije topla osoba. ;sam da bi se ona toga bojala, siguran a »Ti li bisiuopde a buem ovakav,Ona kaonije, saa.nikaa. MislimOna ovakve prisnosti koju mi imamo, iako se uglavnom svodi na telefon. Nikada nije htjela razotkriti svoju dušu prea mnom niti se zaista suočiti sa mnom, htjela je samo a joj buem pri ruci i odlazim s njom na zabave. A to nisam ja. Volim se zabaviti, ali nisam zapravo

shvadao koliko mi neostaje netko s kim bih mogao razgovarati. Cyn i ja se uspijevamo samo potpuno pogrešno shvatiti i na kraju se osjedamo usamljeno, čak i ako sjeimo u istoj sobi. To se nikaa nede promijeniti.« »Moglo bi«, reče Isabelle, a govorila je s naom i nastojala zvučati ohrabrujude, zbog njega, »ako se ti promijeniš. Moža bi, ako joj pružiš priliku i otvoriš se, mogla naučiti kako a ti bue bliska.« »To ne sliči Cyn«, reče on, a u očima mu se pojavi neka oštrina, a to više i ne želim. Za nas je sve gotovo i, zapravo, mislim daje ta ko i bolje. Nema razočarenja, nema boli. okle go se svako toliko pojavljujem na njenim obrotvornim zabavama i pladam račune, ako uz to ne zaboravim odi curama na ipl omu, ona je sasvim za ovoljna. Mi živimo u različitim svjetovima. Mislim a se oboje tako osjedamo sigurnije.« Bio je vrlo siguran u ono što osjeda, a bojao se tih osjedaja. »Nevjerojatno što činimo o svojih života, zar ne?« Isabelle reče s uzahom ka s u se ponovo smjestili u limuzinu, a on je vozaču ao aresu restorana gje de ručati. Isabelle je čula za to mjesto, ali nije znala gje je. Goinama je to bio omiljeni restoran princeze i. »Ti 29 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

29/189

5/27/2018


si sebi opustio a se ualjiš o Cvnthije i jece. Ja sam opustila Goronu a me isključi iz svog života, bez riječi. Zašto tako spremno opuštamo ljuima a nam to rae? Zašto rugima prepuštamo izbor bez suprotstavljanja i pri tome nas se uopde ne čuje?« Bila je iznenađena vlastitim razmišljanjima. Sve joj je izglealo jasno, više nego ikaa ranije. »Zato jer su oni bili takvi ouvijek. Na nekoj razini, oboje smo znali o početka a de tako završiti. Cvnthia je bila ivna ok smo bili na koležu, pametna, slatka i strašno zabavna, ali topla nije bila nikada. Ona je vjerojatno najsebičnija, najmanipulativnija, najprora-čunatija žena na svijetu. A Goron je okrutan, hlaan tlačitelj. Ništa što bismo mi učinili ne bi to promijenilo. Priznali mi to ili ne, nevolja je u tome što smo na to uopde pristali. Pitanje je samo, zašto mislimo aje to najviše što smo zavrijeili?« »Moji roitelji su bili takvi«, tiho reče Isabelle gleajudi ga svo jim ogromnim zelenim očima, a on kimne. »Ja sam ih voljela, ali bili su vrlo suzržani i nepristupačni.« »Kao i moji. Moji roitelji su mrzili jecu i olučili su a ih nemaju, a ona sam ošao ja, kao iznenađenje, u njihovim četresetim godinama. Nikada mi nisu dali da to zaboravim, uvijek su mi to avali o znanja, ili postupali tako a sam se osjedao kao a mi čine veliku uslugu time što me uopde trpe u svojoj blizini. Jeva sam če kao da se pokupim kad sam krenuo na kolež. A oni su oboje poginuli u avionskoj nesredi ka je meni bilo vaeset i pet godina. Nisam ni zaplakao. Kad su mi javili iz avio-kompanije, osjedao sam se kao da su poginuli neki nepoznati ljui. Nisam znao što bih rekao. Nisam znao tko su zapravo bili; samo voje vrlo inteligentnih ljui koji su mi osamnaest goina opuštali a živim s njima i kojima je laknulo ka sam napokon otišao. Ne znam što bi učinili da sam ih zagrlio ili poljubio i rekao a ih volim. Ne sjedam se a me je majka ikaa zagrlila ili poljubila ok sam bio ijete. Uvijek mi se obradala rugog kraja sobe, a otacod uopde nije razgovarao mnom. Cvnthia je takva. Sa mnom uvijeks razgovara na udaljenosti tri metra i više, samosa ako može.« »Čuo je što si ostao ovako zrav«, Isabelle reče sa suosjeda njem. Jedva je mogla zamisliti njegovo jetinjstvo, iako ni njeno nije bilo puno rugačije. Bilo je grljenja i ljubljenja, ali vedinom samo zbog forme, a ispo te forme bilo je vrlo malo ljubavi. »Moja majka je bila prava Engleskinja. Mislim da me je htjela voljeti, vjerojatno i jest, ali nije znala kako. Bila je vrlo dostojanstvena i vrlo hladna, sama je izgubila majku kao beba, a njen otac je bio vrlo hladan prema njoj. Poslao ju je u internat kad joj je bilo devet godina i ostavio je tamo dok se nije udala za mog oca. Upoznala ga je prilikom njenog predstavljanja na dvoru, a ja mislim da

je moj je ogovorio brak kako bi je maknuo iz kude. Ka je otišla, on se ponovo oženio, ženom s kojom je bio u vezi godinama i prije smrti svoje supruge. Britanski dio obitelji bio je

pun nepriličnih tajni i ljui koje nismo smje-li spominjati, niti o njima razgovarati. Ja sam se morala samo oblačiti kako treba, biti pristojna i praviti se aje sve lijepo. Ne znam što je moja majka uopde mislila, a otac je bio potpuno obuzet politikom, pa mislim a nije ni znao a postojimo. Bila sam tinejžerka ka mi je umrla majka, a otac nikaa nije imao vremena da razgovara ili bue sa mnom, iako mislim a je bio pristojan čovjek. Njihov brak je bio pomalo kao moj i Goronov, pa moža me zato nije toliko potreslo što imam muža koji me ne primjeduje. Nikaa nisam previše razmišljala o tome, ali to je jeini moel kojeg poznajem.«

»I ja također«, muro oa on. Nije postojalo ništa što ne bi mogao redi Isabelli. 30 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

30/189

5/27/2018


»Pretpostavljam, a je Cyn bila prisnija nego moji roitelji, ja taa ne bih znao što a raim. Imao sam vaeset i vije goine ka smo se vjenčali i mislim a j e jedan dio mene ostao zamrznut goinama.« Tek ka je prije četiri goine počeo razgovarati s njom, toliko toga mu je postalo jasno i mnogi njegovi stavovi su se promijenili. Isabellina toplina i svjetlo privukli su

ga kao plamen mušicu i, na neki način, ona ga otaa oržava na životu. Ali suprot nosti između nje i njegove žene, nakon mnogih goina, još su ga više ualjile o Cvnthije. Saa je mogao vidjeti koliko su se silno udaljili i otuđili, a tako je bilo ved ugo. »Pitam se koliko bi bilo rugačije da smo tada, kad smo s njima sklapali brak, znali sve što znamo anas.« »Ja se nika ne bih oženio sa Cvnthijom ka bih je saa upoznao«, bez oklijevanja reče Bili. »S njom ne mogu razgovarati, nikaa nisam mogao. Mrzi govoriti o osjedajima, nema potrebu za pravom konverzacijom; zapravo joj se to gai. Važno joj je samo a brak dobro izglea izvana, a ono što leži ispo toga, ni najmanje je ne zanima. Nije mi rago što je opisujem kao tako plitku osobu jer ima i sjaj nih osobina, ali ja sam ved trieset godina u braku s neznankom.« »I spreman si nastaviti tako iudih trieset goina?« upita ga ona. »Izglea tako, zar ne?« on iskreno ogovori, ali u posljenje vri jeme se i sam to pitao. Međutim, razvo bi za njega bio ozbiljna smetnja. Položaj iz sjene i čist obraz bili su o suštinske važnosti za njega. Nijean presjenik, niti presjenički kaniat ne bi htjeli imati veze s njim u slučaju a Cvnthia počne stvarati probleme, a on oavno sluti a bi bilo tako. Nije htjela tek tako ispustiti iz ruku ono što joj ogovara. Razvo je zanje što bi Cyn željela. Njoj se sviđalo ovakvo stanje stvari. »Zar ti nisi spremna na isto? Ostat deš u braku bez ljubavi o kraja života?« Saa je Bili njoj postavio pitanje. Ogovor je znao i prije nego što ju je upitao. O tome su ved razgovarali. »Nemam izbora.« »Svi mi imamo izbor, ako smo ovoljno hrabri a onesemo oluku. Ali ti i ja možemo izgubiti puno. Moja karijera bi bila narušena ka bi se Cyn i ja saa razišli. A ti imaš jako bolesno dijete. Razumi jem zašto oboje raimo to što raimo. Mogu to objasniti. Ali uspr kos tome, ponekad mislim da smo oboje budale. Kad bismo zaista imali hrabrosti i vjerovali u

svoje ieale, pokupili bi se smjesta. A ne bih rekao a de to ijeno o nas ikaa učiniti.« Nije donosio sud o njoj, niti o samom sebi; to je bilo jenostavno iznošenje činjenica ka ko ih je on vidio.

»Rekla bih a si u pravu«, reče ona, a zvučala je tužno. »Samo se naam a nedemo jenog ana požaliti. Život je kra tak. Moji roditelji su umrli sa šezesetak goina, a nisam siguran a su ikaa uživali u životu. Samo su raili ono što su mislili da mora ju i trebaju raiti. Ja želim više. Samo još nisam smislio kako du to ostvariti.« »Ja si ne opuštam a o tome mislim«, iskreno reče Isabelle. »Prije vaeset goina sam onijela oluku i ostala sam pri tome.« »To je plemenito,« reče on i uhvati je za ruku, sjeedi o nje u autu, »ali za to se ne dijele priznanja. Na kraju, nitko te ne promatra, nikoga nije briga. Nitko nam nede jenog ana prikačiti mealju zato što smo bili obri.«


31/189

5/27/2018


»Sto to pričaš?« »Ne znam ni sam. Poneka se umorim o izgovora koje sam sebi smišljam za ovakav način života. Nisam siguran ni vjerujem li i sam u te svoje gluposti. a buem iskren, Isabelle, kad tebe vidim i razgovaram s tobom, pitam se, kog vraga nas oboje raimo.« »Jeno s rugim?« Zvučala je uplašeno i pitala se govori li on to a je više ne želi vijeti. Pogleala ga je raširenih očiju. »Ne, sa svima ostalima. Ti i ja - jedino to ima smisla. Nikada nisam s nekim mogao tako razgovarati kao s tobom. Zar ne bi trebalo biti tako?« Ona kimne, razmišljajudi o svemu stoje rekao. »a, saa, ali ja to ne bih shvatila s vaeset i jenom goinom, ka sam se uala. Znala sam samo a trebam raiti ono što mi se kaže. Goron je bio baš kao moj otac. On mi je govorio ka trebam ustati, ka spavati, što du redi, što učiniti, što misliti. To mi je, valja, taa ogovaralo. Nisam uopde shvadala a postoji izbor i a se može rugačije živjeti.« »A saa?« »I alje ne mogu birati, Bili. To znaš. Što bih izabrala?« »Ono što poželiš. U tome je stvar. Oboje govorimo o visokoj cije ni kojom bismo platili promjenu u životu. A što je s visokom cijenom ostanka u stanju kakvo jest? Pomisliš li ikaa na to?« »Nastojim a ne mislim«, iskreno reče ona. »Tu sam z bog Ted-yja i Sophie, shvadali oni to ili ne.« »Jesi li sigurna a je to zato? Jesi li sigurna u to?« upita on, napeto je promatrajudi. Nikaa nije tako silovito postupao prema njoj i Isabelle je bila iznenađena. Pitala se što se promijenilo. Kao a više nije bio zaovoljan svojim životom, a ni njenim. »Jesi li sigurna a to nije zato što se previše bojiš učiniti bilo što rugo? Jer ja jesam. Mislim a se strašno bojim idi sve u zrak i otidi. Netko bi mogao pomisliti a sam ipak samo čovjek, i to ne tako savršen, pa čak i a imam stvarne potrebe. Zamisli.« »Govoriš mi a deš je ostaviti?« Isabelle je bila zapanjena. U svim tim ugogoišnjim razgovorima, on je uvijek govorio da nikada ne bi razorio svoj brak, kao ni ona.

»Govorim, ili barem mislim a to govorim, kako bih volio kad bih imao petlje da je ostavim.« A ona se olučio na krupan korak. Čak i ako se razbjesni i oe, morao je to redi, jer se tako osjedao. A bilo mu je previše važno a bi to zanemario. »Za tvoje obro, volio bih a ti imaš hrabrosti za to. Ka te nazovem, ubija me to što zvučiš kao zatočenik u toj kudi; izglanjela, zapuštena, prezrena, bez poštovanja, i tako je ved goinama. ođe mi a te otmem, tebe i Ted-yja, što go treba, samo a te izvučem iz te kude, alje o njega. Goron te nije zavrijeio, Isabelle, ništa više nego Cvnthia mene. Štoviše, nikaa nisu. Oboje su goinama prolazili nekažnjeno. Volio bih aje život jenostavniji nego što jest. Ali nije. Prokleto je složen, za nas oboje. Ka barem ne bi bilo tako. Ka bismo bar em oboje mogli krenuti otpočetka.« »I ja tako mislim«, ona tiho reče. »Ali ne možemo. To znaš jenako obro kao i ja.« Isabelle se ideja njegovog odlaska iz braka jako svidjela. Ali uistinu, znala je, to bi za njega bila

katastrofa. A to je i on znao. »Ako Cvnthia napravi skanal, sav tvoj politički život de ti se


32/189

5/27/2018


razbiti o glavu. Graio si ga trieset goina. Jesi li zaista spreman a o toga igneš ruke? Zbog sloboe? Jesi li baš siguran? Zbog ieala? A ona, što deš? I što du ja? Goron mi je još davno rekao, ako ga ikaa ostavim, potruit de se a skapavam o glai na ulici. Ništa nisam naslijeila. Sve je otišlo mom bratu. A ka je on poginuo u nesredi, sve je otišlo njegovim sinovima. U potpunosti ovisim o Gor-donu. Ne mogu si dopustiti da ga ostavim. Ne bih mogla

izržavati svog sina. Ne bih mu mogla pružiti meicinsku pomod koju treba. To košta čitavo bogatstvo, a Goron, ma koliko mu je malo stalo o mene ili Tevja, plada sve ne trepnuvši okom. Sto bi mi ti savjetovao, Bille? a izložim Tevja krajnjem siromaštvu zbog svog hira ili a i njega ostavim? Ne, nemogude je i to znaš i sam. Jako je plemenito razmišljati kako bih trebala napustiti Gorona jer me, kako se čini, ne voli. Ali ljubav je u mom životu luksuz. I to onaj kojeg si ni Teddy ni ja ne možemo priuštiti.« To su bile teške riječi i teško je bilo s time živjeti, ali u njenom slučaju je to bila istina. Bila je ovi sna o Gordonu kako bi mogla svom sinu pružiti najviše što može. Ali Billu se srce slamalo zbog njene spremnosti a tako živ i, iako je on sam, barem privino, činio isto. Oboje su i previše spremno pristali na stanje u kojem žive. A za to su platili vrlo visoku cijenu.

»Pa, bit de a moramo iz toga izvudi najviše što možemo«, tiho reče Bili, ok su se zaustavljali pred restoranom kojeg je oabrao za ručak. To je bio talijanski restoran, izuzetno popularan i, ponovo, vrlo šik. »Moža si u pravu. Moža nemamo izbora, iako u to nerao vjerujem.« U njenom slučaju, on nije viio izlaza, iako je teško mo gao povjerovati da bi francusko pravosuđe opustilo Goronu a ostavi na ulici nju i njihovo bolesno dijete, no moža je bila u pravu, moža bi zaista bilo tako. »Ako ga ostavim,« s nesretnim izrazom na licu reče Isabelle, »to bi bilo nešto najsebičnije što sam mogla učiniti. Goron mi ne bi ao ni mrvicu više nego što mora, a ja ne bih mogla Tevju pružiti sve pogonosti koje saa ima. To bih učinila samo zbog sebe, a kako bih to njemu mogla napraviti? On i ovako teško oržava ravnotežu.« »To ne možeš učiniti«, jenostavno ovrati Bili. »Nisam te htio mučiti. Mislim a postajem pohlepan ka neko vrijeme proveem s tobom. Shvatim kakav bi život mogao biti, kakav nikaa nije bio za nas oboje.« »Moža je među nama ovako zato što imamo samo telefonske razgovore i nekoliko sati zajedno u nekoliko mjeseci. Moža, ka bismo bili u braku, ne bi bilo ovako.« »Zaista to vjeruješ?« on upita, gleajudi je ravno u oči. Ona je ugo oklijevala, a ona nijemo omahne glavom. »Ne, r vjerujem. Ali nedemo to nikaa saznati. Ne možemo si opustiti ni da razmišljamo o tome«, ona reče i u mislima čvrsto zatvori rata za sobom. »Ako o tome sanjamo, je li to još jean luksuz kojeg si ne možemo priuštiti, kao ljubav?« on upita s nesretnim izrazom na licu.

»a, mislim. Ako tražimo više nego što saa imamo, ili to pokušamo uzeti, samo demo se na kraju uzajamno povrijeiti. Mislim a naprosto trebamo biti zahvalni na ovome što imamo i ne tražiti više. Ti si najbolji prijatelj kojeg imam na cijelom svijetu i volim te zbog toga. Bille, znaš a je tako. Nemojmo to pokvariti tražedi još više.« Osjedala je istu privlačnost kao i on prošle večeri. Bilo im je tako ivno zajeno, u šetnji, razgovoru, smijehu, plesu, ok su dijelili kroa-ne i palačinke. A ona, što? Sto bi se ogoilo ka ou kudi? Ona ne bi 33 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

33/189

5/27/2018


dopustila Billu a učini bilo što glupo; čak i ako bi on to želio, znala je a više o ovoga ne mogu imati. Kao i on, i ona bi bila sret na a nije tako, ali bila je spremna prihvatiti činjenicu

a im to nije namijenjeno. Ali Bili je, pogleavši je prije nego što de vozač otvorit i vrata, djelovao tvrdoglavo.

»Ja hodu više«, on otvoreno reče, a ona se ojenom nasmije. »Pa, nedeš to obiti. Baš si razmažen.« »Prvi put nakon mnogo goina osjedam se živim.« Tako je i izgleao. Kao i ona. Osjedala se kao daje deset godin a mlađa nego jučer. »To je zbog onih kobasica za oručkom. Mislim a su ti uarile u glavu.« Olučila je a ga ne shvada ozbiljno, jer je zaključila aje :o bio jeini način a razriješi situaciju, ali je ipak bila zatečena svime što je izgovorio. »Moža bismo si mogli obedati a demo se ovje sastajati jenom goišnje na nekoliko ana, kao saa. Moža bi to bilo ovoljno.« U smislu života s njim, samo toliko je mogla zamisliti. »Znaš kao i ja a to nije ovoljno«, on tvroglavo ovrati. »Sto ti prelažeš? a pobjegnemo u Brazil? Bili, bui ozbiljan. Razmisli o tome što pričaš. Ne bui lu. I nemoj očekivati a i ja luujem skupa s tobom. Ne mogu to.« Poznavao ju je dovoljno dobro da mu je bilo jasno kako ona nikada ne bi ugrozila svoje dijete; to je za nju

bilo najvažnije. Ali nije bio siguran a li bi ona i inače, uopde, napustila Gorona. Bila je previše pristojna a učini nešto tako skanalozno. Iako je bio ouran prema njoj, bila mu je nevjerojatno odana.

»Ne može ti se sviđati to što trpiš njegovo zlostavljanje.« »I ne sviđa mi se. A i ne rai se o tome. On se, naprosto, potpuno ovojio o mene.« »Emocionalno te je napustio prije mnogo goina. Sto je ostalo, osim činjenice a plada račune za Tevja?« »ovoljno je. To je sve što trebam.« »To je suluo. Imaš četreset i jenu goinu. Treba ti više o toga.« »O tome više ni ne razmišljam«, ona čvrsto reče, nastojedi a se oupre svemu što je osjedala za njega. »Pa, trebala bi.« »Mislim a tebi treba pide i malo sna. Moža i seativ.« Nikaa ga nije vijela niti čula ovakvog. irnulo ju je, ali ona tu ništa nije mogla učiniti. I to je obro znala. Još jean an i ona se mora vratiti; va ana, najviše. Mogla je samo uživati u vremenu koje imaju, ne kvaredi ga novim željama. Ali on to, ojenom, nije htio shvatiti i činilo se a je spreman ugroziti sve, tražedi previše. »Saa moraš biti razuman.« »Zašto?« upitao je ka su izašli iz auta. »Znaš zašto. Jer, sviđalo se to nama ili ne, mi nemamo izbora. Samo se mučiš. Ili, u najmanju ruku, mučiš mene. Imaš pr avo da bueš sloboan, ako to želiš, a moža bi i trebao. Ali moja situacija je puno složenija. Tevjev život ovisi o onome što mu Goron omogudi.« A ona si nije mogla opustiti neizvjesnu ovisnost o nekome rugome, čak ni ka bi to bio Bili. Gordon je bio otac njenog sina i dugovao mu je barem toliko.

»Morao bi biti čuovište a ti to uskrati.« Na tren, ona nije rekla ništa, a ona ponovo 34 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

34/189

5/27/2018


poglea Billa u oči i progovori jasno i čvrsto, kako bi znao a zaista misli to što de redi. »Ja to nedu provjeravati. Ne mogu.« »Shvadam«, on tiho reče i krene za njom u restoran. ok nisu sjeli, nisu ponovo progovorili. »Žao mi je što sam načeo tu temu. Nisam te htio uznemiriti. Samo, ništa o ovoga nema smisla. Oboje ži vimo s ljudima koji nas unesrecuju, a kad smo zajedno, sve je kako treba.« On je, najenom, htio sve ovesti u pitanje zbog nje. »Moža je tako zato jer nismo zaista zajeno. Moža bi bili ne sretni zajedno kao i s njima. Ne znamo to.« Sve što je između njih ostalo neizgovoreno, saa je izbilo na površinu i, na neki način, to je bilo olakšanje. Skrivali su se iza prijateljstva, a saa se on, iznenada, izjasnio a želi više. Ali ona je jenako jasno tvrila a je to za nju nemogude, ma što osjedala za njega. Railo se o puno vedem ulogu. Nije mogla ugroziti Tevjev život ili zravlje zbog romantičnog Sna. Previše je razumna za to. Ma koliko joj Bili bio rag, ma koliko ouševljena njime, njen sin je bio na prvom mjestu. A on ju je štovao zbog toga, ouvijek, i uvijek de biti tako. »Prihvadam sve što si rekla, Isabelle«, jasno je rekao, ok su sjedili za stolom ispod suncobrana, zaštideni o lipanjskog sunca. »Ja nika ne bih oveo u pitanje Tevjevo zravlje. Ali želim a znaš koliko mi je stalo o tebe. Nedu ugrožavati ni tebe ni tvog sina. Za pravo, htio bih ti pomodi oko njega, ako ikako mogu. No, nedu se pretvarati kako mije svejeno ili a ne želim ništa više. Želim a to znaš.« »Znam, Bili«, ona tiho reče. »Ved ugo si tako obar prema meni.« U protekle četiri godine, osim djece, imala je samo njega.

»Ne ovoljno. Ne onoliko koliko bih htio biti. Umoran sam o voličnosti naših života. Ti se praviš a si mu žena, ja se pravim a mije stalo ka iem sa Cvnthijom na formalne skupove. Nisam siguran a du to modi i alje glumiti. Nisam siguran ni ž elim li. Mislim da ono što obivamo nije vrijeno cijene koju pladamo.« »Ako više ne bueš igrao po pravilima, možeš platiti još vedu cijenu.« I sama je sve to preispitala, a on je otaknuo pravo mjesto i pokušava je navesti na pobunu. Ali Isabelle je bila spremna da ustraje u ulozi razumne osobe.

»Jenog ana du moža sve to ostaviti iza sebe. Nika se ne zna«, mirno reče Bili. »Moraš jako obro promisliti o tome«, ona tiho oa, a on kim -ne i uhvati je za ruku. Imala je duge, tanke prste i prelijepe, graciozne ruke.

»Ti si izuzetna žena,« tiho reče on, očiju prepunih emocija, »pu no razumnija od mene. »Moža je to obro.« Ona na to poigne njegovu ruku o svojih usana i poljubi je. »Ti si moj najmiliji prijatelj.« Na tren, on nije mo gao progovoriti, a ona kimne. Htio joj je redi toliko toga, ali iz svega što mu je tog jutra rekla, shvadao je a ovo nije pravi trenutak. »Što bi htjela za ručak?« reče on, nastojedi ohlaiti navalu osjedaja koja ga je gotovo potpuno obuzela. Nije mogao ni zamisliti kako de mu biti ka ona opet oe u Pariz. Ali nije bilo smisla a o tome saa razmišlja. Olučili su se za tjesteninu i salate, a u razgovoru su se oboje ržali sigurnih tema kao što su knjige i umjetnost. Ona je smatrala a bi on trebao napisati knjigu o političkoj sceni. To mu je i prije go vorila. Ali ono po čemu bi knjiga bila posebno zanimljiva, bile bi tajne koje


35/189

5/27/2018


nije mogao iznijeti u javnost.

»Moža ka oem u mirovinu«, rekao je on, ok su jeli esert. Oboje su se o taa ved primirili. Nije mu baš bilo jasno kako su tog jutra stvari toliko izmaknule nazoru; znao je samo a je jako sretan ok je s njom i bilo je teško prihvatiti a nikaa nede biti više o toga. Znao je a ona, za Tevjevog života, ne bi ni pomislila a napusti Gordona, a zbog nje se n aao a de njen sin ugo živjeti.

Nakon porobnog savjetovanja, tog poponeva su otišli u Bri -tish Museum, a izašli su tek u šesnaest sati. Laganim hoom, ruku po ruku, prošetali su se New Bon Streetom, razgleavajudi izloge sa slikama i nakitom. On je neprestano razmišljao koliko mu je ugo dno s njom i nije si mogao pomodi. Ka su se vratili u hotel, bilo je skoro osamnaest sati, pa su olučili popiti čaj. Uzeli su senviče s krastavcima, i još nekoliko, sa zelenom salatom, rajčicom i salatom o jaja, a ona i kolačide koji su Isabelle posjetili na jetinjstvo i njenu baku. Ouvijek joj se sviđao običaj poponevnog ispijanja ča ja. Smatrala je to vrlo civiliziranim, a Bili ju je zairkivao zbog toga. On bi se raije najeo pariških eklera ili otišao na slaole na mjesto kao što je Berthillon. A ona oa a bi se to i njoj opalo. »Ka deš opet odi u Pariz?« usput je upitala, natočivši mu još jenu šalicu čaja. »Recimo, sljeedi tjean? Nakon ovog tjena, bit du u velikoj krizi.« »I ja«, priznala je ona. Usprkos svim svojim junačkim izjavama i svemu onome što znau a ne mogu imati, osjedala je isti poriv kao i on. Ka su zajeno, čak i ka razgovaraju preko telefona, sve izglea baš kako treba, za oboje. Ali to je bilo zabranjeno vode. Ved i to što je uopde u njegovom ruštvu, bilo je veliki obitak. »Gje anas želiš na večeru?« on upita, a ona na to zakoluta očima i nasmije se. »Kako uopde možeš razmišljati o jelu nakon svega ovog? Ja tjean ana nedu modi jesti.«

Ali, kako su oboje znali, to je bila njihova zanja večer. Ona je namjeravala krenuti sutraan kasno popodne. Zapravo, nije ni mislila a bi mogla ostati još jenu nod, iako je bila u

iskušenju, a on je nije htio nagovarati. Moža de, ako je ovog puta ne bue previše nagovarao, ovako nešto učiniti još jenom. A bilo je savršeno, za oboje. »Što kažeš na Mark's Club?« upita on, ne osvrdudi se na njeno negoovanje oko jela. »Možemo otidi kasnije, ako ti je to raže.« »To bi bilo zgono. Tamo nisam bila goinama. Zapravo«, nasmije se ona, »nisam bila nigje.« »Rezervirat du za evet navečer.« Ustao je i nakratko otišao u pre dvorje kako bi razgovarao s recepcionarom, a ona ga je promatrala. Imao je gotovo neooljivu mušku eleganciju ok je brzim korakom prolazio prevorjem i potom se obratio služ beniku na recepciji. Promatrala ga je i alje, ok se vradao. »Zašto tako zuriš u mene?« ve dro upita on, kao da mu je bilo pomalo neugodno. Bila je prelijepa, toliko da ga je ponekad srce zaboljelo pri samom pogledu na nju. Htio joj je dati toliko toga, biti s njom, idi na razna mjesta, upozna ti je sa svojim prijateljima, odvesti je u Washington i ponosno je pokazati svima. Ali znao je da oni to

ne mogu učiniti. Za nju, ovo je bilo najviše što je mogla. »Uživala sam u pogleu«, prizna ona. »Vi ste vrlo zgoan muškarac, gospodine Robinson.« Nekaa avno, vrlo avno, tako je mislila o Goronu. Ali više ne. Saa je predobro poznavala njega i lede nu hlanodu njegovog srca. 36 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

36/189

5/27/2018


»Ili si lua, ili slijepa«, reče Bili, pa se nasmije, pomalo smete nog izraza. A onda su ustali i krenuli gore. Saa je bilo ved evetnaest i trieset i on reče a de za sebe naručiti masažu, gore u svojoj sobi, ok se ona spremi i nazove kudi. »odi du po tebe u petnaest o evet. Je li to ovoljno vremena?« »Sasvim ovoljno.« Htjela je samo još jenom čuti kako je Te -y, okupati se i počešljati, a za to joj nije trebalo puno vremena.

»Viimo se uskoro«, reče on, zagrlivši je jenom rukom i polju bi je u obraz. Pri tome je bio u iskušenju a je pita hode li ostati još jenu nod ako je Tevju obro. Ali, olučio je pričekati i vijeti što de redi nakon što nazove kudi i razgovara s bolničarkama i s ječa kom. A ka je nazvala, bila je zaovoljna onime što je čula. Tey je proveo još jean miran dan i dok su razgovarali, smijao se. S njego vateljicom je čitao knjigu viceva koju mu je kupila prije polaska. I njoj je pročitao nekoliko, a ona se smijala skupa s njim; s osmijehom na licu, ušla je u kupaonicu. Obedala mu je a de sutra navečer biti ko kude. Imala je rezervaciju za let u osamnaest sati; kad stigne ku di, u Parizu de biti oko vaeset i jean sat. Pomislila je a bi mogla ostati još jenu nod, ali činilo joj se a to ne bi bilo pošteno prema njemu. Te večeri, obukla je jenostavnu bijelu koktel haljinu o svile s bijelom kašmi rskom stolom, perlama i bijelim, svilenim Chanel cipe lama s crnim petama. Uzela je bijelu večernju torbicu, u kojoj je bio samo ruž i ključ o hotelske sobe. Više o toga, nije joj trebalo. I, ovog puta, olučila je spustiti kosu. Ka je otvorila vrata Bi llu, izgleao je još više zaivljen nego prethone večeri. Očito, na njega je ostavljala jak ojam, a njoj je to pričinjavalo beskrajno zadovoljstvo.

U njoj je bilo neke posebne nježnosti, blagosti i toliko ženstve nosti. Bila je utjelovljenje svega što je Bili ikaa tražio u ženi i mogao je samo žaliti što je nije upoznao mnogo goina ranije.

»Kako je Tey?« upitao je, ok su silazili olje. Nisu imali strpljenja čekati lift i, barem niz stepenice, raije su hoali. »U oličnoj formi. Pročitao mi je nekoliko viceva, a bolničarka kaže a ga nikada nije vidjela u tako dobrom stanju. Ne znam je li to zbog lijekova ili zbog vremena, ili naprosto sreda. Ma što bilo, naam se a de os tati tako. Rekla sam mu da se sutra navečer vradam kudi.« »Oh«, reče Bili, a ona primijeti pogle u njegovim očima ka se na zanjoj stepenici okrenuo prema njoj. »Naao sam se a deš ostati još jenu nod. Sutra moram na sastanak s ambasaorom i ne znam hodu li biti sloboan prije poneva. Tako nam ne ostaje baš puno vremena do tvog leta.« »Znam«, reče ona, uhvativši ga po ruku. »Razmišljala sam o tome, ali nisam imala srca a mu kažem kako želim ostati još jenu nod. Trebala bih ga nazvati sutra.« »Ja bih to volio«, on iskreno reče. »Zašto ga ne upitaš a li bi mu smetalo?« Nije je želio otimati sinu, ali htio je a ostane. A i ona je htjela ostati. Osjedala se rastrganom između njega i sina, što je za nju bio nepoznat osjedaj. »Nazvat du ujutro a čujem kako mu je. Ali ne mogu ništa obedati. Ako mu ova nod bue teška, ona moram kudi.« Izna svega, imala je osjedaj ogovornosti. »Razumijem«, zahvalno reče Bili. Bilo mu je rago što je o tome htjela barem razmisliti.


37/189

5/27/2018


»Ako bueš morala idi, moža bih ja mogao otidi u Pariz s tobom. Ne bi ništa smetalo ako posjetim i tamošnju ambasau.« Čak i ako ne bi mogao biti ugo s njom, želio je biti u njenoj blizini. No ka se nađu na njenom omadem terenu, sve de biti rukčije. Moža de otidi na ručak, ali ona nede modi tako opušteno izadi s njim ni na ručak ni na večeru, kao ovje. Ako Goron shvati a se ona viđa s njim, ma koliko neužno, za nju bi to moglo postati nezgono. Ali Bili je sve to znao i shvadao. U Parizu su se i prije sastajali. »Hvala ti što imaš volje a ga još jenom nazoveš. Ja se u subotu ionako moram vratiti u New York.« Znao je a de taa i njegove kderi biti ko kude. »Bit de čuno«, tužno reče Isabelle, »ka oeš.« Bili su zajeno samo jean an, ali to ruženje je bilo tako ugono a saa nisu mogli zamisliti kako de se razvojiti. »I ja sam pomislio isto«, reče on dok su se vozili prema restora nu. »Ti bi mogla postati navika koje bih se teško orekao.« Ona kim -ne u znak odgovora, a on je blago uhvati za ruku. Prelazili su granice koje su oboje ranije poštovali i zašli su u ota nepoznata poručja. I oboje su znali da bi moglo biti opasno ako odu predaleko.

Popili su pide u uobnoj, elegantno otrcanoj atmosferi bara u Mark's Clubu. Trošnost je bila namjerna. Razgovarali su sjeedi u prevelikim, pohabanim kožnim naslonjačima, a ona su se smjestili za stol u blagovaonici. Po nekim osobinama, Isabelle je više voljela Harrv's Bar, ali ovje je atmosfera bila prisna i romantična. Razgo varali su satima, a Isabelle je imala osjedaj a želi zaustaviti vrijeme i vratiti sat unaza. Minute su prebrzo otkucavale, a ona n ije htjela a ova večer završi. Kao ni Bili. »a oemo opet u Annabel's?« upita on ka su napokon krenu li iz restorana. Njihovi pogledi su se sreli i dugo ostali prikovani je an uz rugog. Nije bila sigurna hode li zaglibiti još dublje ako sada odu plesati, ali nije mogla odoljeti, kao ni on. Ovo je, vrlo vjerojatno, njihova

posljenja večer i posljenja prilika koja de im se pružiti za ugo vremena. o iude, mogle bi prodi i goine. Znali su a mo raju ugrabiti ovaj trenutak. »Bilo bi mi jako rago«, tiho ovrati ona. Ojenom, u napetoj atmosferi između njih, bilo je i previše neizgovorenih riječi. Sjeli su u auto, ržedi se za ruke. A ka su ušli u Annabel's i sjeli uz bar, oboje su bili vrlo tihi.

Bili je naručio šampanjac i nazravio joj, a nakon njenog prvog gutljaja, spustio je čašu, pružio joj ruku i pozvao je na ples. Presretna, ona ga je slijedila na plesni podij, pod svodom punim blistavih zvjezica. Ovo je bilo najromantičnije mjesto na kojem je ona ikaa bila. Ovog puta, dok je plesala s njim, njihova tijela bila su kao jedno. Kretali su se polako uz glazbu, a sve pjesme bile su im pozna te. Nisu govorili ništa, samo su se privih jeno uz rugo

i plesali, a Isabelle je zaklopila oči. Prošlo je osta vremena ok nisu otišli s plesnog poija, a oboje su jelovali potišteno. Nisu htjeli razmišljati o sutrašnjem rastanku, ali to se nije moglo izbjedi. Znali su a de taj trenutak odi. Prije olaska, ponovo su plesali, a ka su se ualjili s plesnog poija, Isabelle je imala oči pune suza. Na izlasku, Bili je zagrli. Bila je preivna, topla, zvjezana nod, a on ju je pogleao s toplim osmijehom i u tom trenu, kao da im je silovita eksplozija prasnula u lice. U prvom

trenu, Isabelle nije znala što je to; zaslijepio ju je bljesak svjetla i tek ka joj se vid razbistrio,


38/189

5/27/2018


shvatila je da ih je to snimio je an fotograf, ali nije shvadala zašto.

»Što se to ogađa?« U prvom trenu, to ju je uplašilo i gotovo je skočila Billu u naručje. Njegova ruka je još bila oko njenih ramena; bila mu je vrlo blizu i on je čvrsto zagrli. »Tako poneka rae. Paparazzi se motaju vani, pre vratima. Pr vo snimaju, a onda naknano ientificiraju svoje žrtve. Tako uhvate mnoge filmske zvijeze i političare. A ako im naleti netko tko uopde nije važan, pretpostavljam a to bace.« »To vrijei za mene. Ali, što je s tobom? Mogu li ti stvoriti probleme?« »Ne, zapravo. Ne bih rekao a trač -rubrike uopde imaju pojma tko sam ja. Mislim a je to bačena snimka.« »U početku uopde nisam shvatila što je. Vijela sam samo blje sak svjetla.« Koristili su vrlo jaki fleš, a aparat je bio samo nekoliko centimetara o njenog lica. »To mora biti bijean život«, zaključi Bili. Razmišljao je o snim ljenoj fotografiji i pitao se hode li ga netko prepoznati. Ali o tome nije rekao ništa Isabelli. Saa ništa nisu mogli učiniti u vezi s tim. A Isabelle je bila potpuno nepoznata. Nije bilo razloga da Gordon Forrester ikada

vii tu snimku. Sjeajudi u limuzinu, Bili je to pitanje potpuno izbacio iz svojih misli. Isabelle je sjela tik uz njega, a on je uhvati za ruku, što mu je ved prešlo u naviku. Oboje su razmišljali o sutrašnjem olasku i u li muzini je vladala opipljivo ozbiljna atmosfera dok je on vozaču avao upute za kratku vožnju na povratku o hotela. Nije im se žurilo natrag, a nod je bila ivna. Prva je progovorila Isabelle, blagim, prigušenim glasom. »Ne znam kako du sutra otidi.« Jedino ju je Teddy vukao natrag.

»Moža i nedeš. Vijet deš kako de se osjedati ka nazoveš.« Bili je mogao samo moliti Boga a Tey mirno provee nod. Nije mogao zamisliti da je gleda kako odlazi. Isabelle kimne i nasmiješi mu se, a ona spusti glavu na njegovo rame. »Večeras mi je bilo prekrasno, Bille.« »I meni.« A ona se on okrene i ponovo je poglea. Njegove riječi su je iznenaile. »Što demo saa, Isabelle?« upita je on glasom kojeg je i predobro poznavala. To je bio glas od kojeg bi uvijek pro-trnula kad bi se javila na telefon.

»U vezi čega?« Gleao ju je ozbiljnijim pogleom nego što je ikaa vijela, a ona nije znala želi li mu odgovoriti ili ne.

»U vezi s nama. Zaljubljen sam u tebe. Kleo sam se a ti nedu izgovoriti te riječi. Znam a nije pošteno, ali želim a znaš. Želim a to poneseš sa sobom ka se vratiš sutra, ili ka go to bilo. Volim te, Isabelle. I to ved ugo.« Nikaa se ranije nije osjedao to liko ranjiv kao sada, izgovarajudi te riječi. »Znam«, prošapde ona gleajudi ga. »Ja sam tebe zavoljela o prvog trena ka smo se upoznali. Ali mi tu ništa ne možemo učiniti.« Oboje su to znali. A ona mu nikada nije htjela izgovoriti te rijeci jer je znala a de se tako sve zapetljati, ali saa se više nisu mogli zau staviti. On joj je blago dotaknuo obraz, dok je auto polako skretao prema jenom raskršdu, i na tren, Bili pomisli a vozaču kaže neka stane. Želio je biti sam s njom. Ovo je bio trenutak kojeg je htio oteti zaboravu.


39/189

5/27/2018


»Saa ne možemo ništa, Isabelle. Moža jenog ana. Nika se ne zna. Ali, što go se ogoilo, želim a znaš... voljet du te o kraja života.« U to je bio potpuno siguran ved ugo. Ona je bila sve što je ikaa želio, a znao je a to ne može imati. »Volim te, Bille,« prošaptala je ona ok ju je on stezao u naručju, »...jako te volim...« Na te njene riječi, on spusti usne na njene i bilo mu je samo žao što to nije prije učinio. Bio je to trenutak kojeg su oboje čekali čitavog života i sada su bili bliskiji nego ikada. Ljubio ju je, ona je obavila ruke oko njega, a vrijeme i prostor kao da su se istopili. Znala je samo da nikada u

životu nije bila ovako sretna i nije htjela a taj trenutak ikaa prođe. Zaklopila je oči i prvi put u cijelom životu, ok ju je on stezao u zagrljaju, ona se osjedala potpuno sigurno. Ljubio ju je ka su stigli na raskršde, a vozač ih je promatrao u retrovizoru, toliko hipnotiziran i opčinjen onime što vii, a uopde nije primijetio kako vokatni autobus ju ri prema njima punom brzinom. Autobus je bio samo nekoliko metara do Isabelline strane auta, ka je vozač zakrenuo na raskrsnici i više nije bilo izlaza. Bili ju je još ljubio, ka je autobus otkinuo cijeli prednji dio limuzine, a vozač oslovno nestao. Uopde nisu stigli ni uahnuti, nisu poigli pogle, nisu shvatili što se ogađa. Činilo se kao a je autobus progutao cijelu limuzinu, a oni su se još ljubili. Za nekoliko sekuni, automobil i autobus pretvorili su se u klupko skršenog lima, a polomljeno staklo je bilo posvua. Autobus je još vukao limuzinu o polovice ulice i na kraju je zrobio; ostao je prevrnut u stranu, s kotačima koji su se još okretali. Isabelle je još uvijek spokojno ležala u Billovom zagrljaju, na njemu. Krov limuzine bio je ulubljen, oboje su bili bez svijesti, a njena haljina više nije bila bijela nego crvena od krvi. Preko Billovog lica protezale su se vije ugačke posjekotine, a Isabelle je izgledala kao da mirno spava. Lice joj je bilo netaknuto, ali cijelo tijelo izgledalo je smrskano.

U aljini su se čuli zvukovi automobilskih truba, a i truba na au tobusu tulila je, zaglavljena. Vozač je proletio kroz vjetrobran i ležao je mrtav na ulici, tamo gje je pao. otrčalo je voje ljudi s baterij-skim svjetiljkama, te su osvijetlili smrskani auto. Vidjeli su samo krv na Billovom licu i jarko crvenu haljinu . Njegove oči su bile otvorene i izgleao je kao mrtav, a

suedi po količini njene krvi koje je bilo posvua, nije se moglo ni pomisliti a bi Isabelle mogla preživjeti. vojica muškaraca s baterijama samo su stajali i zurili u njih, a je dan je prošaptao, »Oh, Bože...« »Misliš a su živi?« upitao je rugi. »Ni slučajno.« Ka su bolje pogleali, vijeli su tanki mlaz krvi u uglu njenih usana. »Kako de ih izvudi otamo?« Onaj s baterijom nije mogao ni za misliti kako bi ih izvukao.

Krov auta pritiskao je Isab elle s leđa.

»Pa, više nije ni važno. Ali trebat de im cijela nod.« Vratili su se natrag a vie što je s ljuima koji su ležali na pou autobusa; nekoliko sretnijih isteturalo je van u okrvavljenim košuljama i s posjekotinama na glavi. Neki su šepali, a neki su samo iz gleali ošamudeno. Netko je rekao a unutra ima petero -šestero mrtvih. Bila je to jena o najgorih nesreda autobusa te veličine koje policija pamti. ok su razgovarali sa svjedocima koji su se zatekli tu kad je autobus udario limuzinu, pr ibližavao im se prodorni vrisak sirene i nekoliko minuta kasnije, sve je bilo puno kola hitne pomodi, vatrogasaca i meicinskog osoblja. Svi su krenuli prema limuzini, a ona vojica koji su ved bili na mjestu nesrede, rekli su im a su putnici izgleda mrtvi. 40 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

40/189

5/27/2018


Svejeno, otišli su provjeriti i, na prvi pogle, činilo im se a su ona vojica bili u pravu, ali ka se jean bolničar zavukao unutra i provjerio im puls, kako bi bio siguran, shvatili su a su Bili i Isabelle još živi. »Čekajte!« bolničar je oviknuo najbližem vatrogascu, »Ovje je voje živih, ali su na rubu. ajte ovamo izalicu. Moramo ih izvudi.« Imao je osjedaj a je prekasno, a de, ok ih uspiju izvudi, biti uzalu, ali morali su barem pokušati. o taa su ved pronašli i vozača limuzine; umro je o teške ozljee glave. A hode li ijeno o njegovih putnika preživjeti, nije se moglo redi. Ona je očito gubila velike količine krvi zbog teških povrea, a ka je bolničar još jenom opipao Billov puls, bio je toliko slab da ga je jedva osjetio. Oboje su im velikom brzinom izmicali iz ruku. Stigla je izalica; pričvrstili su je za ostatke automobila i posvua je bilo ljudi koji su se penjali, pri-čvršdivali kuke i ovikivali upute onima za upravljačem vozila kojim de rastaviti limuzinu na ijelove. Buka je bila zaglušujuda, ali ni Bili ni Isabelle nisu čuli ništa.

Poglavlje č etvrto Trebalo im je gotovo dva sata da rastave limuzinu. Morali su raditi oprezno, kako ne bi

još više povrijeili Isabelle i Billa. Oboje su bili po infuzijom, a uspjeli su i podvezati presječenu arteriju na Isabellinoj lijevoj ruci. Ljui koji su ih obrađivali bili su umrljani krvlju i nitko nije mogao povjerovati a su njih voje još živi. Nikako se ne bi moglo pogoiti a je Isabellina haljina nekada bila bijela. Cijela h aljina bila je natopljena njenom krvlju. Još nitko nije znao tko su. Dok su ih oboje uspjeli smjestiti u kola hitne pomo di, svi mrtvi iz autobusa ved su bili uklonjeni. Jean bolničar je pronašao Billov novčanik, pa su ga napokon mogli identificirati, ali i dalje nisu znali tko je Isabelle.

»Nosi vjenčani prsten«, napomenuo je jean o bolničara ok su kola hitne pomodi jurila prema bolnici Sv. Tome, »sigurno je njegova žena.« Raio-vezom je javio policiji na mjestu nesrede neka pripaze hode li se nadi kakva torbica, za svaki slučaj. Dok su ih iznosili iz kola, ni ona ni on nisu dolazili k svijesti, a kad su ih unijeli na

traumatološki ojel gje su ih preuzele vije ovojene liječničke ekipe, i alje su bili u ubokoj komi. Liječnici su brzo zaključili a je ko oboje potreban kirurški zahvat - kod njega zbog povree kičmenog stubaarterije, i lomačije nakrvare vratu,nje a je ko nje zbog povree glave, teških unutarnjih povrea i oštedene zaustavljeno podvezivanjem. Morali su je operirati odmah jer Je postojao rizik da izgubi ruku.

»Isuse, -ovo je bilo gano, zar ne?« jena meicinska sestra je prošaptala primjebu o nesredi ok su ih ovozili u ovojene operacijske vorane. »Ved ugo nisam vijela ovakve povree.« »Ne mogu vjerovati a su još živi«, oala je ruga, pripremajudi se za operaciju. Ona je bila oijeljena Isabelli, za koju je, prema procjeni, bilo manje vjerojatno a de preživjeti. Brinula ih je povrea glave, ali najveda oštedenja pretrpjeli su njena jetra, pluda i srce; sve je to bilo gotovo zdrobljeno.

Za nekoliko trenutaka, oboje su ležali na operacijskim stolovima u različitim voranama, a


41/189

5/27/2018


oko njih su po snažnim osvjetljenjem poslovali anesteziolozi, ok su članovi kirurške ekipe slušali mišljenje traumatološkog tima. Bilo je teško redi koji je o voje putnika iz limuzine bio u gorem stanju. Oboje su svrstani u kategoriju kraj nje kritičnih, a ka su počeli sa zahvatima, kod oboje pacijenata primijedeno je opaanje vitalnih znakova, gotovo jenakom brzinom.

Ka su počeli operirati Billa, s ciljem da namjeste brojne polomljene kraljeske u njegovom kičmenom stubu, on je osjetio kako se uspravlja, sjea, i u trenu se našao kako korača už jarko osvijetljene staze. Bio je svjestan svih zvukova oko sebe, a daleko ispred njega, nalazilo se jarko, blistavo svjetlo. A kad se osvrnuo, bio je izne nađen jer vii Isabelle kako sjedi na kamenu uz stazu, odmah do njega.

»Jesi li obro?« Izgleala mu je čuno ka ju je pogleao, kao aje spavala. Ali ona je ustala i čekala a joj se on priruži na stazi. »obro sam«, rekla je ona, ali nije ga gleala. Kao i on na početku, bila je hipnotizirana jarkim svjetlom. »Sto je to?« »Ne znam«, reče on, a osjedao se zbunjeno i bio je svjestan a ju je tražio i nakratko je nije mogao nadi. »Gje si bila?« »Bila sam tu, čekala te. Tebe ugo nije bilo.« Glas joj je bio vrlo tih i bila je vrlo blijeda, ali je jelovala neobično mirno. »Bio sam tu. Nikamo nisam otišao«, objasnio je on, ali ona kao a ga nije slušala i nestrpljivo je čekala a krene al je prema svjetlu. »Ieš li?« Okrenula se i pogleala ga, a on osjeti a žuri kako bi je stigao. Ali kretala se prebrzo za njega i htio ju je zamoliti neka uspori.

»Zašto tako juriš?« upitao je, a ona je samo omahnula glavom i proužila alje prema jarkom svjetlu.

»Želim a ođeš sa mnom«, rekla je, a ona se okrenula i pružila mu ruku. On je prihvatio i mogao je osjetiti njenu prisutnost kraj sebe, ali ruku nije osjedao. Viio je a ga ona rži, ali nije osjedao ništa. Znao je samo a je strašno umoran. Htio je negje ledi i spava ti, ali nije je htio ponovo izgubiti. Usprkos njenim riječima, znao je a se to nakratko dogodilo. A onda se ona okrenula, pogledala ga i jeva čujno progovorila. »Volim te, Bille«, rekla je, a on ju je htio zamoliti da uspori.

»I ja tebe volim, Isabelle. Zar ne možemo malo stati? Strašno sam umoran.« »Možemo se omoriti ka stignemo tamo. Čekaju nas.« U to je bila sigurna i obuzeo ju je nekakav osjedaj hitnosti. On ju je usporavao. »Kamo iemo?« htio je znati. »Tamo gore.« Pokazala je svjetlo i on ju je neko vrijeme slijedio. Trebalo je, izgleda, dosta da bi se stiglo tamo, a kad su gotovo stigli, on je negdje iza njih cuo glas koji je dozivao njeno ime. Kad se okrenuo, viio je a je to ijete. Nije viio jasno, ali činilo mu se a je iječak. Mahao im je i vikao, Mama, dok se Isabelle napokon nije okrenula i pogledala ga. Dugo ga je gledala. U daljini, iza njega, bio je nejasni lik mlade djevojke.

»Tko je to?« upita Bili, ali znao je i prije nego što je ona progovorila. »To je Tev. I Sophie. Saa ne mogu k njima. Prekasno je.« Ona e okrene kako bi krenula


42/189

5/27/2018


alje, a ona se iznenaa ječaku i jevojci koji su joj mahali priruže još vije jevojke. Njemu su izgledale kao djeca, ali kad se osvrnuo i pogledao ih, vidio je da su to njego-e kderi, Olivia i Jane, i one su ga ozivale baš kao stoje Tev ozi vao Isabelle. »Čekaj... « Saa se borio a orži korak s njom i zarži njenu pažnju, ali ona je odmaknula daleko ispred njega, a on nije bio sigu-vn treba li krenuti za njom ili se vratiti

natrag, Oliviji i Jane. »Moramo se vratiti o njih«, uvjeravao ju je, ali Isabelle omahne gla vom.

»Ja se ne vradam, Bille. Ieš li sa mnom?« jelovala je vrlo olučno, a on je svakim korakom postajao sve umorniji. Staza se činila beskrajnom. »Ne mogu oržati korak s tobom«, žalio se, »zašto se ne vratimo k njima? Oni nas sada trebaju...« »Ne, ne trebaju«, reče Isabelle i okrene se ponovo. »Ne mogu se vratiti. Za mene je prekasno. Reci Teddvju i Sophie da ih volim«, rekla je, pripremajudi se a nastavi alje sama. »Moraš odi sa mnom«, ojenom reče Bili, zgrabivši je za ruku. »Slušaj me...« govorio je, iznenaa vrlo ljut na nju. Nije ga slušala i bila je ved gotovo ko svjetla. »Moraš me saslušati... Tedv i Sophie te trebaju, vrati se... ja se moram vratiti curama. Vrati se sa mnom, Isabelle... Ovamo možemo odi rugi put.« Oklijevala je, ali samo jelid sekune, a on joj je otaknuo ruku. »Što ako ne obijemo rugu priliku?« »Hodemo, jenom... ali saa nije vrijeme za to.« »Za mene jest. Ne želim se vratiti...« Pogleala gaje moledivo i on osjeti kako mu izmiče. »Molim te, Bille... ođi sa mnom. Ne želim otidi sama.« »Hodu a ostaneš sa mnom. Volim te, Isabelle. Ne ostavljaj me saa.« Govorio je kroz su ze; oborio je glavu, ne želedi je gleati, ali ona je stala i gleala njega, a on na to poigne glavu i pruži joj ruku. »Uhvati me za ruku... nedu te pustiti, kunem se. Moraš se vratiti sa mnom.« Dok joj je on to govorio, izgledala je odjednom vrlo umorno. Osvrnula se prema Teddvju i djevojkama. Dugo je oklijevala, a onda polako krenula korak po korak natrag, prema njemu.

Kao a je puno teže idi natrag, nego naprije. Ka je krenula prema njemu, on je viio kako svjetlo ostaje iza nje. Tren kasnije, ržao ju je u naručju. Ljubio ju je i grlio, a ona mu se smiješila. Nisu bili sigurni gje su, ali znali su samo a se saa moraju vratiti svojoj jeci. On osjeti kako ga ona čvrsto rži za ruku. »Siguran si a to želiš?« upitala ga je ka su krenuli. Saa nisu mogli čuti glasove jece, ali znali su a ih čekaju. Paao je mrak, a svjetlo iza njih saa se činilo puno slabijim. »Siguran sam«, reče on i alje je čvrsto ržedi za ruku. »Kasno je... tako je mračno... kako demo pronadi put natrag?« upita ona. Činilo jo j se da su se ved jenom izgubili i nije htjela a se to ponovo ogoi. »Samo se rži mene«, reče Bili. Saa je opet mogao lakše isati. Zrak oko njih, čini se, više nije bio tako rijeak. »Ja znam put.« Zagrlio ju je i ugo su tako hoali alje. Saa je Isabelle bila umorna, a Bili je postajao sve jači. »Moram malo stati«, reče ona. Oboje su mogli sjesti na kamen, tamo gje je ona sjeila ranije čekajudi ga, ali on joj saa nije mogao opustiti a stane. Morali su stidi kudi.


43/189

5/27/2018


»Nemamo vremena. Bit de ti obro. Možeš se omarati ka se vratimo.« Ona ga je slijeila, bez riječi. Saa je oko njih ved posvua bio mrak, ali ona je imala osjedaj a on zna kamo ie. Htjela je samo zaspati, ledi uz put. Ali Bili nije ispuštao njenu ruku i nije joj dopu štao a uspori. A onda, nije znala kada i kako, ali nakon nekog vremena, imala je osjedaj a su ko kude. Bili su u prostoriji koju nije prepoznala, ali osjedala se sigurno uz njega. Posvua je bilo djece; vidjela je Teddvja i Sophie kako se smiju s nekim prijateljim a, a Billove kderi su razgovarale s njim. Pogledala ga je i osmjehnula mu se, a on joj je uzvratio osmijeh. Dok je

tonula u san, znala je a de on uvijek biti tu kraj nje. »Isuse, nisam mislila a demo ovu izvudi«, rekla je meicinska sestra anesteziologu dok su izlazili iz vorane. Satima su se borili a zarže Isabellin krvni tlak na razini potrebnoj a bi ostala živa ok je operiraju. Njeni zrobljeni organi su spašeni, kao i njena ruka, ali prvih pola sata, svi u vorani bili su potpuno uvjereni a de ona umrijeti. Izgubila je ogromnu količinu krvi. Nisu imali pojma zašto se ishod na kraju ipak promijenio, je li to zbog lijekova koje su joj rransfuzija, kirurškog zahvata ili je. naprosto, imala sredu. Bez obzira na sve, čuo je što je živa; oko toga su se svi složili. »Nisam još viio ovakav zahvat. Strašno je sretna što je preživje-: . složio se jean o kirurga. »Još se nije izvukla do kraja, ali mislim a bi mogla. Ovakvi slučajevi vradaju mi vjeru u Boga.« Smješkao se, izlazedi iz vorane, obliven znojem. Bila je to teška nod i iscrpljujuda bitka. Dvije sestre su izlazile iz susjedne dvorane, gdje su operirali Billa, a izgledale su umorno kao i svi ostali.

»Kako je bilo ko vas?« pitale su ih kolegice. »Četiri ili pet puta smo ga zamalo izgubili. Izvukao se, ali ima ozbiljna oštedenja na kičmi. Stalno smo ga morali vradati. Zanji put smo gotovo oustali.« »Zvuči slično kao naša. Nevjerojatno je a su preživjeli.« »Kako je ona?« »Još kritično. A ja sam mislila a de ostati bez ruke. Ali uspjeli smo je spasiti. Imali smo groznih problema s jetrom i srcem. Nisam os vijela a pacijent kraj takvih povrea preživi.« »To znači a se nikaa ne zna, zar ne?« Bilo je ved osam ujutro : obje ekipe su otišle u kantinu na kavu i senviče, a Bili i Isabelle su smješteni u odvojenim sobama. Oboje su bili još u ubokom nakon operacije. o taa je ved pronađena Isabellina torbica. I mitra je bio ključ njene hotelske sobe, pa je policija zvala Cla-r.ge's i tamo im je rečeno a je njeno ime Isabelle Forrester, da je Francuskin ja, s aresom u Parizu. Pomodnik irektora je obedao a : E odmah otidi u njenu sobu i potražiti njen pasoš, kako bi im mogao ;ci koga treba obavijestiti u ovakvom slučaju. Ali o saa se još nitko nije javio. 0 Billu su znali sve što im je trebalo. Telef onski broj njegove ku de bio mus jerecepcije u novčaniku, a kao najbliži ro svoju suprugu. Službenik u hotelu namjeravao je naveo nazvati je Cvnthiju i javi


44/189

5/27/2018


ti a je Bili imao nesredu, ali i preživio. 1 Bili i Isabelle svrstani su ;

Isabellina

:arnje kičme

povreda

povree. mogla

glave,

ali

među to

A za Billa, najviše ugroziti sposobnost

nije

kritične bilo

pacijente. toliko

Razlog

ozbiljno

se strahovalo a hoanja, ukoliko

je

koliko

bi mu uopde

bila unu-

povrea preživi.

Povrijeđeno mjesto je sredom bilo dovoljno nisko da izbjegne potpu nu paralizu. Veliko pitanje je bilo kako de se to oraziti na ra nogu. Oboje su imali još ug put pre sobom prije nego što njihov opsta nak bue potpuno izvjestan. To je bila jena o najgorih nesreda koje je policija vidjela u posljednjih nekoliko godina; poginulo je je anaestero ljui: vozači obaju vozila i evet putnika iz autobusa. Vedi io nodi, ok su operirali Isabelle i Billa, članovi kirurške ekipe bi li su gotovo sigurni a de se broj žrtava popeti na brojku trinaest. Isabelle i Bili samo su čuom bili još živi. Službenica s ojela ispunila je nekoliko formulara na svom stolu, a onda sjela s uzdahom. Pomodnik upravitelja hotela je otišao u Isabellinu sobu i pronašao njen pasoš, u kojem je kao najbliži ro naveden njen suprug. Imali su njihov telefonski broj u Parizu i Bil-lov, u Connecticutu. Mrzila je ovakve pozive. Popila je gutljaj kave a bue čvršda, i prvo nazvala Pariz. Telefon je zvonio nekoliko puta prije nego što se javio muški glas, a službenica u bolnici je duboko udahnula.

»Monsieur Forrester, s'il vous plait«, rekla je na francuskom, s jakim britanskim naglaskom.

»Ja sam«, on ovrati osječnim tonom. Prepoznala je američki naglasak, pa ga omah upita na engleskom je li Isabelle njegova supruga.

»a, tako je«, zabrinuto ogovori on. Službenica mu omah reče a zove iz bolnice Sv. Tome i a je Isabelle povrijeđena u saobradajnoj nesredi prošle nodi. Objasnila je a je njenu limuzinu udario autobus.

»Njeno stanje je kritično, operacija je upravo završila, gospoine Forrester, i nažalost, o saa nije bilo poboljšanja. Pretrpjela je teške unutarnje povree i umjerenu povreu glave. Još nekoliko sati nedemo znati ništa više. Ali ohrabrujude je to što je preživjela operaciju. Žao mi je«, reče ona, osjedajudi se neugono, na što na njego vom kraju nastane duga stanka, ok je on shvadao smisao njenih riječi. »a, i meni.« Zvučao je potreseno. »odi du sutra, ka stignem«, neoređeno je promrmljao, pitajudi se a li bi trebao najprije razgo varati s li ječnikom. Ali ta žena na telefonu rekla mu je dovoljno po jeinosti a mu se činilo kako, za saa, i nema više što pitati. »Je li pri svijesti?« »Ne, gospoine, nije. Nije ošla k svijesti o nesrede, a saa je po seativima. Izgubila je mnogo krvi.« On kimne, zamišljen; nije znao što bi rekao. Ma koliko malo toga imali zajeničkog, ma koliko bili jeno rugome aleki, ipak mu je bila žena. Pitao se treba li redi Tevju ili javiti Sophie u Portugal, no promislivši, oluči a im nede ništa redi. Samo bi i h uplašio. Nije bilo smisla a zove Sophie i optereduje je brigama ok ne bue znao ništa više. Najbolje je da nikome ništa ne govori ok sam ne izvii kako je, zaključio je Goron. Osim, naravno, ako ona ne umre prije toga. Bolnička službenica vrlo mu je jasno rekla da je 45 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

45/189

5/27/2018


to realna mogudnost. Spustivši slušalicu, jean ugi trenutak ostao je sjeiti za stolom, zuredi u prazno. Ved ugo nije ništa osjedao prema njoj, ali ona je bila majka njegove jece i dvadeset godina su proveli zajedno u braku. Nadao se da nije trpjela bolove kad se sudar

ogoio, i na tren. bio je sretan što nije umr la. Ali iznenadilo gaje koliko malo gaje to zaista pogodilo. Jedini os jedaji kojih je bio svjestan bili su suosjedanje i žaljenje. Nazvao je nekoliko avioprijevoznika i raspitao se o letovima, a ona je olučio. Nitko nije

znao za nesredu, ona nije pri svijesti, a njemu samom treba vremena a prihvati to što se dogodilo. Tog po-poneva je imao važan sastanak u ureu. Nije htio ojuriti u pani ci. Tamo ionako ništa nije mogao učiniti, a bolnice je mrzio. Nakon trenutka oklijevanja, rezervirao je kartu za let u seamnaest sati. Na Heathrow de tako stidi u seamnaest i trieset po lokalnom vremenu, a u bolnicu može stidi o evetnaest sati. Ako ona umre prije nego što on s tigne, tako je bilo suđeno, rekao je sam sebi. A ako o taa još bue živa, bit de to znak nae. Međutim, ok leži u komi, smatrao je on, svejedno joj je da li je on tamo ili ne. To vrijeme de bolje iskoristiti negje rugje, bio je uvjeren. Ili je barem sam sebi tako govorio. Malo kasnije, krenuo je u ure, a svojoj tajnici je rekao samo a de iz urea otidi u petnaest sati, ništa više. Nije htio a se oko toga iže velika bura. Nije bilo smisla; osim ako ne umre, dakako. U bolnici u Londonu, nakon razg ovora s Goronom, službenica s ojela intenzivne njege

pripremila se za sljeedi razgovor. Razgo vor s Gordonom nekako ju je zasmetao. Postavio je vrlo malo pitanja i zvučao je zastrašujude mirno. Bilo je krajnje neobično a net ko na takav poziv odgovara ovako kao on.

Službenica je imala pre sobom broj Robinsonovih, a ok je s ruge strane linije zvonilo, kraj njenog stola su prošle sestre. Govorile nikako su o Isabelli, nosedizaključiti njen karton. Poon onome što je Goron rekao preko vije telefona, službenica nije mogla ka de odi. Samo joj je zahvalio i spustio slušalicu. Billova vaesetjenogoišnja kderka Olivia javila se na telefon u omu Robinsonovih. Bilo je šest ujutro i nitko nije bio buan, ali Olivia je čula telefon. Glas s engleskim akc entom upitao je a li je tamo gospođa Robinson. »Spava«, reče Olivia, premjestivši se na krevetu. »Možete li se javiti malo kasnije?« upitala je kroz zijevanje, spremna a spusti slušalicu. »Bojim se a ne mogu čekati, niti zvati ponovo. Hodete lije poz vati na telefon?« »Nešto nije u reu?« Olivia se razbuila i uspravila u krevetu. Nije mogla znati o čemu se rai, ali glas je zvučao napeto. »Žao mi je, morala bih razgovarati s gospođom Robinson osobno.« Olivia je izgleala zabrinuto kad joj je rekla neka pričeka i ustala iz kreveta. Požurila je niz honik o majčine sobe, a na zvuk koraka u hodniku i otvaranje vrata, Cvnthia se probudila.

»Zravo, jesi li obro?« prošaptala je iz zamračene sobe. Čvrsto je spavala, ali i nakon tolikih goina, još je imala šesto čulo za svoju jecu. »Zlo ti je?« »Ne, na telefonu je neka Engleskinja koja kaže a mora razgovarati s tobom.« Majka i kder razmijenile su poglee, a Cvnthiju obuzme nekakav neugoan osjedaj. Instinktivno je znala da to ima neke veze s Billom. Nik aa o tome nije razmišljala, ali sa se ojenom


46/189

5/27/2018


zapitala postoji li u njegovom životu ruga žena. »Javit du se«, tiho je rekla i sjela. »U reu je, Ollie, vrati se u krevet.« Ali Olivia se nije micala. I ona je imala isti neugoan osjedaj. »Ovje gospođa Robinson«, Cvnthia reče u slušalicu, a potom je ugo slušala šutke. Olivia je primijetila kako je zaklopila oči. »Koliko je ozbiljno?« Olivia je mogla čuti samo toliko. »Kaa? Je li pri svijesti?« Kder ju je slušala, sve raširenijih očiju. »Je li nešto s tatom?« Njen glas bio je pun panike, a njena majka otvori oči i rukom joj pokaže neka šuti. Htjela je čuti sve što je služ benica s intenzivne njege govorila. Kimnula je u znak ogovora na Olivijino pitanje, a jevojka je na to sjela na krevet. »Je li obro?« Majka joj nije ogovorila, i alje slušajudi glas s ruge strane telefona. »Kako se zove liječnik?« Brzo je zapisala ime na blok kraj kreveta, postavila još nekoliko pitanja i zamolila neka je nazovu ako se bi lo što promijeni. »olazim što prije. Želim a me zovete ako se bilo što ogoi i omah mi javite ka ođe k sebi, ako ođe. Nazvat du za pola sata i javit du ka stižem.« Zvučala je mirno, ali njene oči su govorile a je aleko o toga. Izgledala je izbezumljeno kad je spu stila slušalicu i Olivia joj poleti u zagrljaj. »Što se ogoilo?« Bilo je suza u glasu njene kderi, a Cvnthia je i sama osjedala gruu u grlu. Ono što su joj rekli, bilo je strašno i mogla se samo naati a nije tako loše kao što se čini. Slomljen vrat, povrea kičmenog stuba, operacija na kičmi, moguda trajna uzetost, unutarnje povree, slomljene kosti. Nisu bili sigurni čak ni hode li preživjeti. A ako preživi, pitanje je bilo hode li ikaa ponovo hoati. Bili u invaliskim kolicima; to je bilo nezamislivo. Na neki način, ona gotovo pomisli, za njega bi bilo bolje a umre. Njemu bi bilo užasno a o kraja života ostane u invaliskim kolicima. A ona sebe nije vijela kao njegovu njegovateljicu. Što bue paraplegičar, ili još gore? U mislima je grozničavo razmatrala sve š to joj je ta ženaako rekla, a njeni vlastiti strahovi neobuzano su ivljali. »Tata je imao nesredu. U Lononu je. Zaboravila sam, rekao je a de biti tamo nakratko. Razgovarala sam s njim prije nekoliko dana u New Yorku. Bio je u autu koji se sudario s autobusom, a sve zvuči prilično loše«, Cvnthia iskreno reče. »Vrat mu je slomljen, a kičma

oštedena. Upravo su završili operaciju, i sve je vrlo ozbiljno.« »Hode li umrijeti?« Olivijine oči su izgleale ogromne. Cvnthia je oklijevala jedan dugi trenutak, dok su suze preplavljivale oči njene kderi.

»Mogao bi«, blago je rekla. »Ali tata je jak. Ja mislim a de biti sve u reu, ali to još ne znamo. anas iem tamo.« »Iem i ja s tobom«, reče Olivia. Ona je bila visoka, vitka plavuša, zgonog lica i lijepe figure. Na jesen je trebala krenuti na studij vanjske politike, na sveučilištu Georgetovvn. Bila je olična stuentica i sjajna cura i oba roditelja su opravdano bili ponosni na nju. A ona je, usprkos tome što je malo vremena provoila s njim, bila lua za svoj im tatom. Kao dijete, oživljavala ga je kao iola, a posljenjih goina bila je fascinirana svime što je raio. »Mislim a bi vas vije trebale ostati ovje«, Cvnthia reče, raz -maknuvši plahte. Ustala je. Trebala je rezervirati kartu za avion i spremiti se. Naala se a de uhvatiti neki ponevni let, a ako bi Oli-viju vodila sa sobom, to bi samo zakompliciralo stvari. Nije ih htjela

uznemirivati. Po svemu što je žena iz bolnice rekla, stanje je bilo vrlo loše.


47/189

5/27/2018


»Iem s tobom, mama.« Olivia poigne glas, što se rijetko događalo. »Ako moram, sama du kupiti kartu i sama putovati.« »Što se ogađa?« pospano upita Jane, ulazedi u sobu. Bila je sit na i plava, sjajno građena; izgleala je gotovo jenako kao i Cvnthia u njenoj obi. Napunila je evetnaest godina i upravo je završila prvu goinu na njujorškom sveučilištu. Čula je njihove glasove, i po izrazu na sestrinom licu, shvatila je a se Olivia ljuti na majku. »Oko čega se vas vije svađate u ovo oba?« Cvnthia i njena starija kder uvijek su oko svega voil e bitke. Mirotvorac je bila uvijek vedra Jane. Zijevnuvši, uvukla se u majčin krevet. »Tata je imao nesredu«, Olivia reče svojoj mlađoj sestri, a Jane je zapanjeno pogleda. Njihova majka je ved nazivala avioprijevoznike. »Je li obro?« Teško je bilo zamisliti da nije tako. Olivia je bila puno napetija nego ona, pa moža pretjeruje. Jane joj nije mogla tek tako povjerovati. »Ne zvuči obro«, reče Olivia, zagrcnuvši se o plača, a ona sjene na majčin krevet i zagrli Jane, koja se i sama rasplakala. »Slomio je vrat, kičma mu je povrijeđena. Mama kaže a nisu sigurni hode li ikaa više hoati. Upravo su ga operirali. Autobus je naletio na njegov auto.« »Oh, sranje«, reče Jane, privijajudi se uz stariju sestru koju je inače uvijek tješila, umjesto da bude obrnuto. No, Jane je uvijek bila ona mirnija i samostalnija, čak i kao vrlo mala. U svakoj prilici znala se brinuti za sebe ili za bilo koga drugoga kome je bila potrebna njena

pomod. Naslijeila je Cynthijinu hlanu, neosjetljivu stranu, ali ovog puta je, zaplakavši, izgleala uspaničeno. »Mama leti u Lonon, a iem i ja«, Olivia reče kroz suze. »I ja du idi«, reče Jane i skoči s kreveta, kako bi majci iznijela svoje namjere. Stala je pre nju, dok je Cvnthia dogovarala rezervaciju preko telefona. »Iemo s tobom obje«, Jane joj se obrati, a Cvnthia samo omahne rukom. Bile su tako glasne a je jeva čula što govori.

Stavila je ruku na slušalicu i obratila se Jane. »Mislim a bi obje trebale ostati ovje. Ja du vas zvati ako bu dem mislila da trebate odi.« »Ili demo s tobom, ili iemo same«, olučno reče Jane, a njena majka je iz iskustva znala aje rasprava s njom uzaluna. Oliviju se moglo natjerati a se preomisli, ali ka Jane nešto oluči, ostaje čvrsta kao kamen. »Ka kredemo?« »Ima let u jeanaest i četreset«, ogovori Cvnthia i ona pro mijeni rezervaciju. Rekla je da joj trebaju tri mjesta u poslovnoj klasi. Tren kasnije, spustila je slušalicu i rekla jevojkama a trebaju krenuti o kude u evet sati. Imale su va sata a sve pripreme, obu ku se i spakiraju. Nije čak bilo vremena a se Billov avion vrati u New York po njih. »Spremit du oručak«, Jane se ponuila, a Olivia je sjeila na krevetu i plakala. »Ii, spremaj se«, rekla je Jane svojoj starijoj se stri, a onda pogledala majku koja je otvorila ormar i skinula kovčeg s police. »Hode li se tata izvudi, mama?« tiho upita Jane. Uvijek ra zumna, truila se a ostane mirna. Majka se okrenula i pogleala je izmučenim očima. »Ne znam, ušo. Izglea aje prerano a bismo mogli znati. Ali rži se, izržao je operaciju.« Nije joj spomenula ono što je službeni ca s intenzivne rekla njoj, kako je dva puta zamalo umro i kako su im trebala gotovo va sata a ga osloboe iz auta. »Zrav je i jak, i u


48/189

5/27/2018


sjajnoj formi. To sigurno ne smeta.« »Kako se to ogoilo?« upita Jane, brišudi oči. »Ne znam. Znam samo a je na njegovu limuzinu naletio autobus. Očito, nesreda je bila strašna; poginulo je jeanaestero ljui. Buimo sretni sto vas otac nije među njima«, reče ona. Jane je nakon toga izašla iz sobe, a ona je pokušala smisliti što de ponijeti.

Ali, ok je ubacivala majice i žempere u kovčeg, mogla je razmišljati samo što to znači za Billa. U potpunosti je bila sigurna a on raije ne bi živio nego a ostane ozbiljno osakaden. Nije ni sama znala što mu želi; sve ovisi o tome koliko je teško njegovo tjelesno oštedenje. Ali ništa o toga nije htjela redi curama. Spremajudi rub lje i cipele u svoju torbu, shvatila je a čak nije sigurna ni što sama osjeda. U braku je s njim više o polovice svog života, više nije zaljubljena u njega, ali ako ništa rugo, bili su prijatelji. On je otac njene jece i njen muž ved trieset goina. U njenom životu je bilo rugih muškaraca, a njihov brak je ved oavno posustao, čak je jenom ili va puta, ok je bila u vezi s rugim muškarcima, razmišljala o razvodu. Ali nikada joj, svih tih godina, nije palo na pamet da bi on mogao umrijeti. Sama pomisao na to, sada je sve promijenila.

Cvnthia se saa sjedala samo kako je bilo ok su bili mlai, kako je bila luo zaljubljena u njega, koliko su bili sretni kad su se vjenčali. Kao a joj je trieset goina vlastite povijesti proletjelo pre očima ok je ulazila u kupaonicu. Pustila je vou na tušu i ok je stajala po mlazom tople voe, na pomisao a on moža više nikaa nede hoati, mogla je samo plakati. Malo nakon devet, krenule su prema aerodromu. Cvnthia je vo zila, a cure su šutke

sjeile otraga. Cvnthia nije progovorila ni riječ, a obje jevojke su zurile kroz prozor, izgubljene u mislima. Sve tri su nosile traperice, majice i tenisice, a uzele su vrlo malo stvari

sa sobom. Cvnthia je pretpostavljala a vjerojatno nede puno izlaziti iz bolnice i nijenu o njih nije bilo briga kako de izgleati. Cure su se jeva stigle počešljati. A ka im je Jane prije odlaska pripremila doručak, nitko nije jeo. U mislima im je bio samo Bili koji se u londonskoj bolnici bori za život. ok je njihov avion uzlijetao, Goron Forrester je ved bio u zraku, u avionu koji je upravo krenuo s aerodroma Charles de Gaulle. Trebao je sletjeti na Heathrow za manje od sata.

U bolnici u Lononu, ništa se nije promijenilo. Isabelle i Bili su smješteni u zasebne privatne sobe na odjelu intenzivne njege. Oboje su bili prekriveni monitorima, svatko je imao vlastiti tim koji de ih nazirati i bili su u tako lošem stanju da su ih odvojili od ostatka odjela.

Isabelle je tog poponeva bila u jakoj groznici još o petnaest sati. Njeno srce je nepravilno kucalo, jetra je bila jako oštedena, bu brezi su svakog trena mogli zatajiti, a prema traumatološkoj i kirurškoj obradi, znali su daje i mozak neznatno natekao. No, EEG je pokazao a mozak barem rai. Liječnici su bili prilično sigurni a tu nede biti trajnih oštedenja, ako preživi. Bilo je teško utvriti koja o njenih brojnih povrea uzrokuje visoku temperaturu, a uz to je još uvijek bila u ubokoj komi, koliko o traume, toliko i o anestetika i rugih lijekova. Klinički gleano, bilo je teško vjerovati a de osta ti živa. A Bili je bio u samo neznatno boljem stanju o nje. Njegov vrat bio je usađen u aparat 49 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

49/189

5/27/2018


zastrašujudeg izglea, sa čeličnim vijcima i polugama, na leđima je imao željezni steznik i bio

je položen na ravnu plohu koja je meicinskom osoblju omogudavala a ga pomaknu, iako on toga nije bio svjestan. I on je još bio u komi. »Njegova obitelj stiže iz S AD-a oko ponodi«, rekla je jena o sestara, ka je u osamnaest sati nastupila sljeeda smjena. »Javila se njegova žena, iz aviona. Na putu su.« Druga sestra kimne i podesi signal na jednom monitoru. Njegovi vitalni znakovi su barem bili bolji nego kod Isabelle koja je stalno lebjela između života i smrti. Za nju se još manje

moglo redi hode li preživjeti, nego za njega. Jena sestra upita dolazi li Isabelli netko. »Ne znam. Mislim a su jutros zvali Pariz i razgovarali s njenim mužem, ali on nije rekao ka de odi. Katherine kaže a je zvučao vrlo leeno. Vjerojatno je bio u šoku.« »Jaan čovjek. To je jean o onih poziva iz nodnih mora«, suosjedajno ovrati jena o Billovih bolničarki. »Pitam se, ima li ona jecu.« Nisu znali gotovo ništa o njima, nik akvih osobnih pojedinosti, samo ržavljanstvo i imena najbliže robine, uz ono što se ogo dilo prilikom nesrede. Nitko nije znao u kakvom su onosu njih vo je, jesu li povezani poslom ili na neki rugi način, ili samo prijatelji. I nije bilo smisla pogađati bilo što o toga. Saa je to bilo samo dvo je pacijenata na intenzivnoj njezi koji se bore za svoj život. Govorilo se o još jenoj operaciji, kako bi se olakšao pritisak na Isabellin mozak. Kirurg se trebao vratiti svakog trena i donijeti odluku. A kad se vratio, malo nakon osamnaest sati, pogledao je monitore i smrknutog izraza olučio čekati. Nije vjerovao a bi preživjela još jenu operaciju, a moža

ionako nede preživjeti. U ovom trenutku, bilo bi nerazumno a je još više izlaže naporima, smatrao je.

Prošlo je evetnaest sati i kirurg je upravo otišao, ka se pojavio Goron. Šutke je ušao na ojel, obratio se službeniku na recepciji i rekao tko je. Službenik ga je pogleao, kimnuo i zamolio bolničarku koja je prolazila a ga ovee o Isabelline sobe. Bez riječi, Goron ju je slijeio s mračnim izrazom na licu. Imao je cijeli an a se pripremi na ovo i ka je ušao u njenu sobu, očekivao je a de izgleati vrlo loše. Ali ništa što je zamišljao nije ga moglo pripremiti na ovo. Izgledala mu je kao gotovo neprepoznatljiva hrpa mesa; posvuda su bili

zavoji, žice, cijevi i monitori, čak joj je i glava bila obavijena navojima gaze, a i ruka s povrijeđenom arterijom bila je u ebelom zavoju. Jeino prepoznatljivo na njoj bilo je njeno mrtvački blijeo lice koje je izvirivalo iz bezoblične mase gaze. To je bio njen jeini io koji je izgledao kao da je ostao nedirnut.

Ka je ušao, kraj nje su stajale tri osobe. Jena o njih je mije njala infuziju, druga je promatrala monitore, a treda je provjeravala stanje njenih očnih jabučica, što su stalno činili, ali Goronu je o samog poglea na nju pozlilo. Nije osjedao ništa prema njoj, samo užas zbog onoga što vii. Kao a ona više nije tamo, a ljuštura koja je preostala njemu ništa nije značila. Bila je samo slomljeno tijelo, ništa više. Nije rekao ništa, nije se ni približavao. A ona mu se tiho obratila bolničarka. »Gospoin Forrester?« On kimne glavom i pročisti grlo, ali nije znao što bi rekao. I bilo mu je neugono što ju je morao vijeti ova ko, uz publiku koja motri na njega. Nije znao što oni, zapravo, očekuju o njega. a se moža baci pre njen krevet, ljubi joj prste, otiče usne? Ali, on se nije mogao natjerati a se približi. Promatrajudi je, osjedao se kao a glea anđela smrti, a to ga je plašilo. 50 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

50/189

5/27/2018


»Kako joj je?« upitao je oporim glasom. »Ima temperaturu. Liječnik je upravo otišao. Razmišljali su o još jenoj operaciji kako bi olakšali pritisak na mozak, ali on smatra a je ona previše nestabilna a bi to mogla ponijeti. Želi pričekati. Rekao je a de se vratiti u vaeset i va sata.« »A ako ne operira? Hode li joj mozak biti ošteden?« Nije mogao zamisliti ništa gore nego a ona preživi gotovo posve lišena možanih funkcija ili ozbiljno oštedena i htio je to redi kirurgu. Ako ne bue ono što je bila, smatrao je da su svi njihovi napori da je spase bili obična sprnja. Bila je lijepa, pametna i talentirana, i bez obzira na sva njihova neslaganja, bila je obra supruga i obra majka njihovoj jeci. Spasiti je zato a bi ležala u krevetu kao živi leš činilo mu se užasnim i bio je spreman na borbu kako se to ne bi ogoilo. Nije htio a njihova jeca imaju takvu uspomenu na nju. Niti a on sam mora živjeti s time. »U ovom trenutku, nemogude je redi kakva je prognoza, gospodine Forrester. Ali snimke mozga su ohrabrujude. Prerano je a bi itko mogao znati.« Nemogude je bilo povjerovati a de u ovakvom stanju preživjeti sate, a o mjesecima a i ne govorimo. »Postoji li liječnik s kojim bih mogao razgovarati?« Goron je pi tao medicinsku sestru, bez ikakvih viljivih znakova emocija. Ona pomisli kako on jeluje kao neki ne baš blizak prijatelj ili njen dalji

rođak koji je u bolnicu ošao po užnosti. On je svoje osjedaje zaržao za sebe. »Redi du ežurnom liječniku a ste ovje«, ovrati sestra i produži alje niz honik, ostavivši ruge vije kolegice s Isabelle. Gor -on Forrester izazvao je ko nje jak osjedaj nelagoe. Boljelo ju je srce pri pogleu na Isabelle. Bila je tako lijepa i mlaa. Ali ovaj čo vjek koji je oletio iz Pariza a vii svoju ženu, izgleda da nije osjedao ništa. Nikaa nije srela nekog tako hladnog.

Goron je izašao iz sobe i polako krenuo honikom, čekajudi a netko ođe i razgovara s njim. Prošlo je još esetak minuta ok se nije pojavio mlai liječnik. Potvrio je Goronu ono što je, više ili manje, ved znao, priznajudi veliku opasnost u kojoj se ona nalazi. Rekao je a su razmatrali mogudnost još jene operacije, ali naali su se a de to izbjedi, ako bue mogude. Saa su mogli samo čekati i pratiti kako njeno tijelo ogovara na pretrpljene povrede. A po njegovoj procjeni, još ugo de čekati na obre vijesti. Ali, smatrao je a je to što je o saa izržala, bio ohrabrujudi znak, jeini kojeg imaju. Naa je za Isabelle još bila vrlo slaba. »Zao mi je, gospoine Forrester«, na kraju reče. »S obzirom na težinu nesrede, čuo je što su uopde preživjeli.« Goron kimne, a ona njegovu pažnju privuče nešto što je mlai liječnik rekao, a što je bilo u potpunoj suprotnosti s onim što je ranije tog ana čuo. »Mislio sam a je vozač poginuo.« »I jest, omah, kao i vozač autobusa i evetero putnika.« »Učinilo mi se a sam čuo kako ste upravo rekli preživjeli.« Gordon je morao zastati na tren.

»a, jesam. S njom je bio još jean putnik. I on je preživio, iako nije u ništa boljem stanju nego vaša supruga. Njegove povree su rugačije o njenih, ali jenako teške. I njegovo stanje smatra se vrlo kritičnim.« Slušajudi ga, Goron je imao neki čuan osjedaj; nije mogao zamisliti što bi ona raila u autu s nekim muškarcem, pogotovo u to doba n odi. Znao je a je


51/189

5/27/2018


išla u Lonon kako bi vijela izložbu u Tateu i posjetila još neke muzeje i galerije i u tome nije viio nikakvog zla, ali sve ovo saa mu je bilo vrlo čuno. »Znate li moža tko je to?« upita Goron, naizgle sasvim usput. Baš ništa neobično nije se vidjelo na njegovom licu.

»Znamo njegovo ime, ali o njemu ne znamo puno više o toga. Zove se VVilliam Robinson i Amerikanac je. Mislim da je njegova obi telj na putu ovamo. Trebali bi stidi večeras.« Goron

kimne, kao a je očekivao stare prijatelje; na trenje razmišljao o tom imenu, a ka se sjetio, pitao se je li to isti čovjek. Postojao je William Robinson kojeg je upoznao prije nekoliko goina, važan lik u političkom svi jetu. Znao je da su Robinson i ambasador u Francuskoj stari prijatelji. Ali nije mogao zamisliti što bi on raio s Isabelle. Nije čak bio si guran ni jesu li se upoznali. Nije se mogao sjetiti je li Isabelle bila s njim kad su se sreli u ambasadi. Tako je rijetko izlazila. Sto je Isabelle radila s njim, to je bila potpuna tajna.

»Hode li s njim biti sve u reu?« Goron upita sa zabrinutim izrazom koji je prikrivao neizgovorena pitanja u njegovoj glavi.

»Ne znamo. Slomljen mu je vrat, ošteden gornji io kičmenog stuba. Ima i unutarnjih povreda, ali nijedna nije tako ozb iljna kao ko vaše supruge.« »Zvuči kao a je ona prošla gore,« reče Goron, »ali ne puno gore. Hode li ostati uzet zbog povree kičme?« »Prerano je a bismo mogli redi. Još nije pri svijesti, nije se osvi jestio nakon operacije. To bi mogla biti samo rea kcija na traumu ili nešto složenije, povezano s povreom vrata. I on je u kritičnom stanju.« ok ga je slušao, Goronu pane na pamet a bi oboje mogli umrijeti, ne objasnivši nikome što su raili zajeno te nodi. Goron se pitao je li to bila samo puka slučajnost. Ako je ona imala u Lon donu stare prijatelje iz mladosti za koje on nije znao i

trebala se nadi s njima, moža su ona i Robinson zajeno uzeli limuzinu iz hotela. Ali zašto bi izlazila u to oba? Otkua su olazili? Kamo su išli? Gje su bili? Zašto su bili zajeno? Jesu li se uopde poznavali? Jesu li se upravo sreli? Njegovim mislima prelijetale su tisude mogudnosti i pitanja. A o ogovora se nije moglo odi, pogotovo ako ne preži ve. Mislio je da dobro poznaje Isabelle, bio je siguran u to. Ni je bila žena koja bi imala vezu sa strane, čak ni tajne susrete s muškarcima. A ipak, bili su zajeno, u limuzini, u va poslije ponodi i ma koji io razlog, saa nije bilo načina a to otkrije. »Želite li prenoditi ovje u bolnici, kraj svoje supruge?« upitao ga je mlai liječnik, ali Goron je brzo omahnuo glavom. Užasavao se bolesničkih soba, bolnica i bolesnih ljui. To ga je na neki čuan način posjedalo na majku. »Buudi a nije pri svijesti, ne viim čemu bih ovje mogao poslužiti. Samo bih smetao vašem osoblju. Bit du u hotelu. Iem u Cla -rige's i možete me nazvati ako se ovje išta promijeni. To mi se čini puno razumnije. Zahvalan sam na vašim naporima i vremenu kojeg ste posvetili brizi oko moje žene«, službeno reče Goron i s izrazom nelagoe, ustane. Bilo je očito koliko se krajnje nelagono osjeda u bolnici i nije imao ni najmanju želju a se vrada u sobu svoje žene. Samo bih još jenom svratio i pogleao je prije olaska.« Još je nom je zahvalio liječniku i krenuo natrag honikom, a ka je stigao o njenih vrata, peteročlana ekipa je bila zaposlena oko nje i još nije bilo znakova života. Pogleavši ih samo na tren, nije ni pokušao udi u sobu, a ona se okrenuo i otišao bez riječi. Nije je otaknuo, niti poljubio; 52 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

52/189

5/27/2018


nije se ni približio Isabellinom krevetu, a ka je napokon izašao na ulicu, uboko je uahnuo svježi zrak. Goron se užasavao bolnica, bolesnih ljui i nemodi. Zato mu je Tey uvijek bio takav problem. On to, naprosto, nije mogao podnijeti. S torbom u ruci, u kojoj su bile stvari za

jenu nod, zaustavio je taksi i ao vozaču aresu hotela Clarige's. Bilo mu je pomalo mučno. Silno mu je laknulo ka je pobjegao s ojela intenzivne njege i, iako ju je žalio, nije se mogao natjerati a uđe u sobu i otakne joj barem ruku. Njeno nesvj esno stanje bila je prava milost, mislio je on, pogotovo ako preživi, a mozak joj ostane ošteden. Tu subinu joj nije želio. No usprkos svom sažaljenju koje je osjedao za nju, sam nije osjedao ništa. Nije imao osjedaj gubitka, očaja, niti straha a de je izgubiti. Saa mu se činila kao strana osoba, koja slomljena i nepomična leži u bolnici. Izgleala je kao beživotna lutka i bilo je teško shvatiti a je ta žena koju je upravo viio bila jevojka kojom se oženio, a pogotovo ne njegova supruga ved dvadeset goina. Njen uh kao a je ved oletio. ok se taksi zaustavljao pre hotelom, on se samo pitao što je raila u limuzini s Billom Robinsonom. Međutim, osim Isabelle, to nije imao koga drugog pitati. Samo je ona znala odgovor na tu zagonetku. I Bili, dakako, ali ni on, jednako kao ni Gor-donova supruga, nije mogao odgovoriti na njegova pitanja. Vratar je preuzeo Gordonovu malu torbu. Uzeo je samo nekoli ko košulja i nešto rublja.

Nije namjeravao ugo ostati. ošao je pro cijeniti situaciju i za dan ili dva vratit de se u Pariz. Ako bude potrebno, odi de opet u Lonon. o taa, ona može i umrijeti. Ili de osta ti u istom stanju. Mlai liječnik mu je te večeri rekao a bi mogla ostati u komi, bez promjene, tjenima ili čak mjesecima. A on nikako nije mogao ostati u Londonu s njom. Morao se vratiti svojim poslovima, morao je voiti računa o Tevju i vijeti što se ogađa u banci. Ako bue morao, svakih nekoliko ana putovat de u Lonon i natrag. Ali, zaključio je, ako ovo potraje, najbolje de biti a naz ove So-phie u Portugal i kaže joj neka se vrati kudi. Ako ništa rugo, ona može preuzeti nazor na Tevjem umjesto njega. Sa strahom je izbjegavao taj poziv, ali nakon ovoga što je večeras viio, počeo je pomišljati a bi to trebao učiniti. Morao ju je pripremiti za slučaj a Isabelle umre. Goron je skrenuo o recepcije i tražio Isabellin ključ, a iz urea je omah izašao pomodnik upravitelja i izrazio mu svoje ža ljenje. »To je, kako čujemo, bila strašna nesreda. Svima nam je jako žao... baš strašno... takva ivna osoba... nismo ništa znali ok nas nisu zvali iz policije...« I tako alje, nekoliko minuta. Gordon je kimao glavom i slagao se sa svime što je ovaj rekao. »Kako je ona, gospoine?« brižno je pitao službenik uprave.

»Nije baš obro.« A ona je Goron olučio ispitati što bi on još mogao znati. »I gospoin Robinson je izglea teško povrijeđen.« Ispitivački je motrio mlaideve oči, tražedi može li bilo što otkriti, ali sve se svoilo na isto. Suosjedanje i beskonačno kršenje ruku u znak žaljenja. »Tako smo i mi čuli«, mlaid je rekao samo to. Bilo bi nezgodno kad bi ga pitao zna li zašto su se vozili u istoj limuzini: Gordon je tragao za prikladnim pitanjem koje bi ispunilo njegove potrebe. Ali to nije bio lak zadatak.

»Zaista, prava nesreda što su se vozili zajeno«, neoređeno je rekao. »On je moj stari prijatelj. Sigurno su se ovje slučajno sreli.« »a, pretpostavljam«, reče pomodnik upravitelja, kimajudi glavom. »Viio sam ih 53 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

53/189

5/27/2018


zajeno, čini mi se, jučer popone u prevorju, na čaju.« »Znate li gje su mogli idi sinod?« ispitivao je Goron kao a istražuje nesredu, ali mlai službenik uprave omahne glavom. »Mogu pitati vratara je li imao kakvu rezervaciju za njih.« Na tren se ualjio i pitao, a vratar je rekao daje gospodin Robinson uvijek sve sam rezervirao i rijetko kaa je tražio bilo što o njih, osim ka je trebalo unajmiti auto, kao ovog puta. Ali činilo mu se a im je rugi vratar rezervirao stol u Mark's Clubu. »anas ima sloboan an. Mogu ga pitati ka se vrati. Ili mogu nazvati Mark's Club, ako želite. Nažalost, vozač je poginuo, kao što sigurno znate. Jean o naših najboljih ljui, Irac; imao je ženu i četiri sina. Strašna trageija«, reče on, očito potresen time što se ogoilo, a Goron mu zahvali uzimajudi ključ, pa oe  o lifta i oveze se na kat. Još je razmišljao o onome što je pomodnik upravitelja rekao, kako su jučer popone zajeno pili čaj u prevorju. Pitao se jesu li se nekako sreli u umjetničkim krugovima, ili ju je on baš pokupio. Koliko je bila pro-stoušna, mogla je biti dovoljno naivna da se sprijatelji s nekim takvim. Čaj u prevorju je, bez sumnje, relativno bezopasna stvar, ali biti vani u va ujutro, u limuzini s muškarcem, po Goronovom shvadanju baš nije bilo neužno. Još nije mogao zamisliti što je Bili Robinson raio s njom. Nije mu se to sviđalo i ka bi to bio netko rugi, a ne Isabelle, bilo bi mu omah jasno o čemu se tu rai. No u njenom slučaju, lako je mogao postojati neki bualasti, bezazleni razlog zašto se našla u autu s njim. Ka je ušao u njenu sobu, još je razmišljao o tome. Soba je ostavljala čuan ojam, kao a je ona tog trena izašla van, i ka se ogleao oko sebe, Goron se ojenom osjeti gotovo kao a je ona ved umrla. Na stolidu uz umivaonik stajala je njena šminka. Spavadica je visjela na kuki iza vrata kupaonice. U ormaru je bila njena ojeda, ureno obješena, a na stolu zbirka prospekata i brošura iz muzeja i galerija. A ona je kraj njih ugleao kutiju šibica iz Harrv's Bara, a buudi a Isabelle nije pušila, on pomisli kako je to pomalo čuno. I što bi uopde ona raila na mjestu kao što je Harrv's Bar? Ili Mark's Club? A ona je viio a je kraj šibica iz Harrv's Bara još jena kutija, iz Annabel's. Ugleavši to, osjetio je kako njegovom kičmom prolijedu trnci bijesa. Moža več er s Billom Robinsonom nije bila tako neužna kako se on naao. Pitao se je li na tim mjestima bila s njim. Po sobi je tražio ruge okaze, ali nije bilo tragova muške ojede, nikakvih pisama, poruka, nikakvog cvi jeda s posvetom o njega. Ništa, osim vije kutije šibica s va mondena mjesta koje je, to je nekako shvatio, ona zaržala kao suvenir. Moža ju je Robinson naprosto pokupio, a ona nije ooljela. Sve je, najvjerojatnije, bilo neužno, i ma što se ogoilo među njima te nodi ili prije toga, bez su mnje su to skupo platili. Ali i dalje se pitao kakva je to veza između njih voje, ako je uopde postojala. Ubacio je vije kutije šibica u žep, sjeo i osvrnuo se po sobi, a ona nazvao recepciju i naručio si jeno žestoko pide. Kad je Cvnthia Robinson s kderima izašla iz aviona, u Lononu je bilo pola sata o ponodi. Obje cure su spavale u avionu, barem malo. Ali Cvnthia je let provela uglavnom izgubljena u

mislima, zuredi kroz prozor. Počela je osjedati punu težinu onoga što se ogoilo Bil lu. Nestrpljivo je čekala a ga vii. Moža, ako uopde postoji sreda, ok one stignu o bolnice, on ved izađe iz kome, i moža, samo moža, uarac u vrat i kičmu nede imati ugoročne posljedice. Samo se tome mogla nadati, za njegovo dobro. Trebalo im je pola sata da prođu carinu, a iz Clarigesa su poslali auto po njih. Otišle su


54/189

5/27/2018


ravno u bolnicu i tamo su stigle u jean ujutro. Na ojelu intenzivne njege u to vrijeme je još bilo puno posla; malo prije Cvnthije i njenih kderi, stigla su četiri nova pacijenta. Ali Cvn thia se bez problema prestavila sestrama i pronašla liječnika s kojim može razgovarati o Billu. U tome je Cyn bila dobra. Uspjela je presresti liječnika na putu u Billovu sobu. Isti onaj mladi kirurg koji je ranije razgovarao s Gordonom, sjeo je s njom u hodnik i sve

joj objasnio, a Jane i Olivia su slušale. Bili je još bio u komi i o saa nije bilo nikakvih znakova poboljšanja. Počele su se stvarati velike otekline u poručju kičme, što je pritis -kalo oštedene živce, a lomovi u vratu bili su ozbiljni. Kad joj je li ječnik sve objasnio, slika Billovog opdeg stanja bila je vrlo mračna. A ka ga je Cvnthia vijela, bila je tek neznatno bolje pripremljena na ono što de vijeti. Ležao je sputan zastrašujudom napravom oko vrata, potpuno sputanog tijela, prekriven šavovima, posjekotinama, malim ožiljcima i moricama. Bolničarke su ga nazirale, monitori su bez prestanka pištali, a on je bio tako mrtvački blije a su obje djevojke zaplakale kad su mu ugledale lice. Cyn je samo zurila u njega i odjednom su je sve

emocije, kojima se opirala otkako je dula novosti, istovremeno savladale. Suze su se nakupile u njenim očima i on više nije bio bezlični skup simptoma i slomljenih ijelova tijela, ved je to bio ečko u kojeg se zaljubila na koležu, a ona je tek saa postala potpuno svjesna koliko je strašno ozlijeđen. Trebala joj je sva snaga koju je imala kako bi se ponovo pribrala i bila nekakva porška svojim kderima. Jane i Olivia samo su stajale u kutu sobe, zagrljene, i tiho plaka le. Jena bolničarka je

poesila respirator, a Cyn je polako prišla njegovom krevetu. otaknula mu je ruku i uopde joj se nije činilo a je njegova, a previše je silovito plakala a bi se mogla sagnuti i poljubiti ga. U sobi se osjetio strahovit miris sredstava za dezinfekciju. Prsa su mu bila gola, a na svim dijelovima bio je povezan s monitorima.

»Zravo, ušo«, prošaptala je, stojedi kraj njega. »Ja sam, Cyn.« Promatrajudi ga, osjedala se opet kao jevojka, a tisude slika prelije tale su joj glavom; dan kad ga je upoznala, dan kad se za njega udala, dan kad mu je rekla da je trudna. Toliko uspomena i trenutaka, a

on saa tu leži nepomičan. Njihovi životi su se zauvijek promijenili. Nije mogla zamisliti kako de se uopde ikaa vratiti u uobičajeno stanje. Iznenaa, ona shvati kako ne želi a on umre u slučaju a ostane invali; nije je bilo briga koliko je ošteden, nije ga htjela izgu biti. Prvi put u mnogo goina, shvatila je a ga još voli. »Volim te«, stalno je ponavljala, »Želim a otvoriš oči, omah. Cure su ovje. Žele razgovarati s tobom, mili.« »Ne može vas čuti, gospođo Robinson«, blago je rekla jena sestra. »To ne znate«, čvrsto ovrati Cvnthia. Ni u najboljim trenucima, ona nije bila žena s kojom se može raspravljati, a saa pogotovo nije htjela slušati što joj priča sestra. Uz to, goinama sluša priče kako ljui u komi mogu čuti što govore oni oko njih. Cvnthia mu je pričala i alje; ona i jevojke ostale su s njim va sata, ok im liječnik koji ga je ošao pogleati nije preložio a se malo odmore, pa se vrate ujutro. Za sada, nije bilo promjena u Billovom stanju.

»Mislite li a bih trebala ostati tu s njim?« Cvnthia upita liječnika. Nije ošla iz Connecticuta zato da bi sjedila u hotelu, umjesto da bude s Billom. Osim toga, nije bila jo š sigurna ima li potpuno povjerenje u njih. Htjela je pratiti sve što rae. No barem je njega koju su mu pružili, po svemu što je mogla zaključiti, ostavila ovoljno obar ojam na nju.


55/189

5/27/2018


»Mislim a biste trebali otidi u hotel. Pozvat demo vas ako bue ikak vih promjena u njegovom stanju«, čvrsto reče liječnik. Shvatio je a je ovo žena prema kojoj mora biti izravan. S njom nije bilo okolišanja, niti skrivanja činjenica. »Obedajem vam a demo vas zva ti.« Trebalo mu je još pola sata kako bi je uvjerio. Vozač ih je čekao, a saa je ved bilo gotovo četiri ujutro. Ka su otišle, Cvnthia i njene kderi bile su iscrpljene. Ona je u Claridgesu rezervirala sobu za Oliviju i Jane, a sama je namjeravala biti u Billovoj

sobi. Ka je otvorila vrata ključem kojeg su joj ali, imala je isti onakav čuan osjedaj, kao i Goron ka je ušao u Isabellinu sobu. Osjedala se kao uljez. Tu je bila njegova ak tovka, novine razbacane na nekoliko mjesta po sobi i snop brošura iz galerija i muzeja, što joj je bilo čuno. Ka je stigao ob ilaziti muzeje? A tu je bilo i pola tuceta računa za kreitnu karticu i ona primijeti da je jedan iz Harrv's Bara, a drugi iz Annabel's. Ali, znala je da on tamo odlazi s prijateljima i poslovnim poznanicima uvijek kad je u Londonu. To joj nije izgledalo neobično, a kad je navukla njego vu pižamu, opet se rasplakala. Ojenom se užasno bojala a ga ne izgubi. Kad je nazvala cure da provjeri jesu li dobro, obje su plakale. Bio je to dan pun emocija za sve njih, a kad su vidjele oca, njih dvije su se upla šile još više nego njihova majka.

Nakon što su ga vijele, bilo je teško sačuvati nau. Izgleao je strašno polomljeno i go tovo kao da je mrtav.

Cvnthia nije mogla tek tako zaboraviti plač svojih kderi pa je navukla kudni ogrtač preko Billove pižame i uputila se niz hodnik do njih. Htjela ih je samo zagrliti i umiriti. A na kraju je provela pola sata s njima. Bilo je skoro pet ujutro kad se napokon odvojila od njih i vratila

natrag u Billovu sobu. Legla je, ronedi suze u jastuk koji je još mirisao na nj ega i nije zaspala sve o šest sati u petak ujutro. Kad se Cvnthia kasnije tog jutra probudila, nazvala je bolnicu da provjeri kako je Bili, a oni su

joj rekli a se preko nodi ništa nije promijenilo. Vitalni znakovi bili su malo stabilniji nego prije, ali još je bio u ubokoj nesvjestici. Saa je ved bilo jeanaest sati, a Cyn se osjedala kao a su je cijelu nod tukli olovnim cijevima. Otišla je o cura, tiho se ušuljala u njihovu sobu i vijela a još spavaju. Vratila se natrag u svoju sobu, okupala se i obukla i malo nakon poneva, bila je spremna za povratak u bolnicu. Kderi nije htjela buiti, pa im je napisala poruku. Ostavila ju je u njihovoj sobi; iz bolnice de im javiti kako je njihov otac, rekla je. Sišla je o auta koji ju je čekao i vozaču ala aresu. A on je putem pričao o nesredi. Vozač koji je poginuo bio mu je jean o najboljih prijatelja. Rekao je Cvnthiji kako mu je žao zbog njenog muža, a ona mu je zahvalila. Ka je stigla u bolnicu, zatekla je uglavnom isto stanje i, nakon što je malo pričala Billu, smjestila se u čekaonicu. Htjela je razgovarati s nekim o njegovih liječnika. ok je čekala, primijetila je jednog muškarca koji je prošao kraj nje. Visok i otmjenog izglea, u o bro skrojenom odijelu, djelovao je aristokratski i zapovj enički, što je ona omah zapazila. Zaustavio se i razgovarao sa sestrama na prijemnom pultu. Vidjela je kako one odmahuju glavom i gledaju ga s obeshrabrenim izrazom na licu. Njemu se na to usne stisnu u smrknutu

liniju i on potom prouži alje honikom, u smjeru Billove sobe. Cvnthia se pitala što ga je ovelo ovamo. Kasnije ga je vijela kako izlazi iz sobe nasuprot Billovoj i vrada se kako bi razgovarao s jenim liječnikom u honiku. Zatim je opet otišao, ali Cvnthia je imala osjedaj a je zarobljen u istoj, mučnoj igri čekanja kao i ona, iščekujudi što de


56/189

5/27/2018


se ogoiti osobi kojoj je vrlo loše. Nije znala zašto, ali činilo joj se a je na njemu nešto čuno. Izgleao je kao a mu je ovje, na ojelu intenzivne njege, strašno neugono, a ona je naslutila i otpor i bijes u njemu, kao a je uboko uvrijeđen što uopde mora biti tu. jelovao je uznemireno, razražljivo i napeto. Spomenula je to jenoj o bolničarki ka se vratila u Billovu sobu.

Cvnthia taa nije znala a se Isabellino stanje pogoršalo i a su upravo objasnili Gordonu kako za njegovu suprugu sada ima bitno manje nade. Brojne povrede iscrpile su njen organizam i ona je tonula sve ublje u komu. Olučili su a je nede više operirati; bili su sigurni da njen organizam ne bi podnio novi napor. O n se vratio u hotel, oakle de nazvati

svoj ure, a ona de čekati nove vijesti. Svojoj tajnici je rekao a de ostati u Lononu preko vikenda, ne objašnjavajudi zašto, a ona je nazvao Tevjeve njegovateljice a čuje kako je on. Odjednom je odgovornost prema svom sinu osjedao kao strašno opteredenje. Nikaa prije nije se morao baviti time. Ni Ted- yju ni njegovateljici nije rekao ništa o stanju ječakove majke. Ali, nimalo mu nije bilo rago što je ta ogovornost iznenaa pala na njegova leđa. Sinu je rekao a ga nede biti preko vikena i a je u Lononu s mamom. »Mama je trebala odi jučer, tako je rekla«, rekao je on razočarano. »Zašto je ostala?« »Zato jer ovje ima posla, eto zašto«, Goron se otresao na nje ga, no njegova grubost nije iznenadila Teddvja. Njegov otac nikada nije imao strpljenja, niti zanimanja za njega.

»Nije mi se javila. Hodeš joj redi a me nazove?« Tey je poma lo jadikovao, a Gordon je bio razjaren. Saa je bio na kraju živaca, a Tevju nije mogao ati zaovoljavajude objašnjenje zbog čega ga majka nije nazvala. »Javit de ti se kasnije. Saa ima nekog posla sa mnom«, lagao je ječaku, ali činilo mu se

da nema drugog izbora. U ovom trenutku, za njega je bilo puno bolje da mu la že, nego a

mu kaže istinu. Tey je bio previše osjetljiv a bi ponio to što se ogoilo, pogotovo ako to čuje na ovakvoj ualjenosti. Ako mu na kraju bue trebalo redi, Goron de to učiniti osobno, u prisutnosti ječakovog liječnika. Još nije nazvao ni Sophie. Htio je vijeti kako de se stvari razvijati. Nije bilo smisla a ih plaši, a ukoliko ona umre ne ošavši k svijesti, ona je, po njegovom mišljenju, Sophie i ne treba vijeti. Tako je olučio jutros. »Reci mami a je volim«, rekao je Tey, a njegov otac je brzo završio razgovor. Nimalo nije uživao u tome. Nije mu bilo rago što laže ečku, a nije mu htio redi što se ogoilo Isabelli. Malo nakon toga, Gordon se vratio u bolnicu da je vidi. Kad je stigao, stao je u najudaljeniji kut sobe s bolnim izrazom na licu i pro matrao što joj sve rae. Za ra zliku od

ponašanja Cvnthije Robinson s Billom, on se Isabelli nije ni približio, niti joj se obradao. Nije je čak ni otaknuo. Njegova obojnost je bila toliko snažna a si nije mogao pomodi. »Želite li malo biti sami sa suprugom?« blago gaje upitala jena bolničarka. Izgleao je tako izbezumljeno a se ona sažalila na njim. Ali Goron nije oklijevao s ogovorom. »Ne, hvala vam. Ionako me ne može čuti. Bit du u čekaonici. Pozovite me, molim vas, ako se bilo što promijeni.« Uz te riječi, pobjegao je i sjeo u čekaonicu, kraj Olivije i Jane. Nakon nekog vremena, ošla je Cynthia, a Goron ni je imao


57/189

5/27/2018


pojma tko je ona, niti ga je bilo briga. Iznenaio se ka mu se Cynthia nasmiješila. Izgleala je umorno i blijeo i nešto joj se prolilo po majici, ali u njenim očima vijelo se suosjedanje prema njemu.

»Žao mi je zbog vaše žene«, reče ona. Čula je ka su sestre go vorile o njoj i znala je samo a je u još kritičnijem stanju nego Bili. Ali njoj su o tome rekle vrlo malo. »Hvala«, obojno ovrati Goron. Nije imao nikakve želje za razvijanjem prijateljstava u čekaonici ojela intenzivne njege. Ali nije želio ni sjeiti u užasu Isabelline sobe. Nije imao kamo, osim natrag u hotel, o čemu je i razmišljao ka mu se Cvnthia obratila. A ona mu ona, na njegovo veliko iznenađenje, pruži ruku i presta vi se. Po govoru, shvatila je da je on Amerikanac i osjetila je neku povezanost s njime. Oboje su bili aleko o kude, zatečeni očajnom situacijom. »Ja sam Cvnthia Robinson«, rekla je jenostavno, ok je jena njena kder r ijemala, a ruga je bila zaubljena u časopis kojeg je kupila u prevorju bolnice. Njih vije se nisu uopde osvrtale na Cyn-thiju, niti na Gorona. No, u trenu ka je čuo njeno ime, Goron se zapiljio u nju, a Cvnthia je to primijetila. »Ovje sam sa suprugom. Imao je saobradajnu nesredu prije va ana. Sinod smo oletjele.« ok ju je slušao, pitao se shvada li ona u potpunosti njihovu situaci ju. Ako je i bilo tako, izglea a je to uopde nije iralo. Reklo bi se a je brine samo stanje njenog muža, što je , po Gordonovom shvadanju, bilo plemenito o nje. Njega je puno više nego nju brinulo što je moglo spojiti to voje. Goron oluči biti iskren prema njoj.

»Pretpostavljam a ste svjesni činjenice a je moja žena bila u autu s vašim mužem ka ih je udario autobus.« Ka je to rekao, ona je izgleala kao a je autobus upravo uario nju. On istog trena, po izrazu na njenom licu, shvati a joj nitko nije rekao za Isabelle. Na to što joj je Goron saa rekao, ostala je bez riječi. »Što hodete redi?« Postala je još bljeđa nego prije, ako je to uopde bilo mogude. »Upravo to što sam rekao. Bili su zajeno u limuzini. Ne znam zašto, niti kako to a su se poznavali. Ja sam vašeg muža upoznao prije nekoliko goina u Parizu, ali ne sjedam se je li moja žena taa uopde bila sa mnom. U četvrtak su, izglea, zajeno pili čaj, a ona je bila u limuzini s njim. Sa je u kritičnom stanju, u ubokoj komi : mi moža nikaa nedemo znati što su raili zajeno. Pretpostavljam a ni vaš muž nije u takvom stanju a bi vam to mogao objasniti.« Cvnthia sjedne u stolicu nasuprot njemu; izgledala je kao da ju je netko osamario. I to

snažno. »Nitko mi nije rekao. Mislila sam a je bio sam, s vozačem.« Cvnthia je jelovala zbunjeno.

»Očito nije, nažalost. Ona je oputovala ovamo a pogle a neke izložbe. Strastveno je zanima umjetnost. A ja zaista ne znam što je još raila ovje u Lononu.« Cvnthia je zurila u njega, sjetivši se brošura o umjetnosti iz raznih galerija i muzeja koje je našla u Bil -lovoj sobi. »a li ju je vaš muž ikaa spom enuo? Njeno ime je Isabelle Forrester.« Bilo mu je neugono da o tome razgovara s njom i, bez sumnje, bilo je nezgodno, ali postojala su pitanja na koja

je on želio obiti ogovore, a ova žena je, barem u ovom trenutku, bila jedini put do njih. Međutim, ona omahne glavom. Znala je još manje nego on. »Nikaa nisam čula njeno ime. Nisam čak ni znala a je Bili u Lononu. Zanji put ka 58 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

58/189

5/27/2018


smo razgovarali, bio je u New Yorku. Ali mi nismo u jako bliskoj vezi«, ona tiho reče. »Razveeni ste?« upita Goron s vedim zanimanjem, a ona ostane zatečena pitanjem. »Ne, ali on puno putuje i vrlo je neovisan.« Nije mu htjela redi a je njihov brak ved godinama jako labav.

»Moja žena nije. Naš sin je invali i ona voi brigu oko njega ved četrnaest goina, pa rijetko odlazi o kude. Ovo putovanje je bi lo prvo nakon mnogo godina i mislim da je bilo

prilično neužno. Pomislio sam a je, moža, slučajno srela vašeg muža u hotelu, moža u prevorju. Ne mislim a bismo trebali brzati sa zaključcima. Ali pomalo jest čuno što s u bili zajeno u autu, u va ujutro.« Zvučao je gotovo kao a govori sam sebi. »a, to je pomalo čuno«, reče ona, zamišljenog poglea. Bilo je više nego ovoljno razloga da pomisli kako Bili ima neku vezu sa strane. Ona sama ih je posljednjih godina imala

nekoliko, a s Billom ved ugo nije tjelesno u vezi. Ali žena koju je opisao Goron Forre ster teško bi mogla biti vjerojatna kaniatkinja za romantični vi kend u drugom gradu. Cvnthia nije mogla ni zamisliti kako su se upoznali. A to što su bili zajeno, nije joj se sviđalo. ok su ona i Goron razgovarali, shvatila je a obje njene kderi slušaju sa zanimanjem. »Žalosno je što ih ne možemo pitati«, Cvnthia reče, međutim, one brošure joj saa nisu izlazile iz glave. A onda se sjetila računa iz Annabel's i Harrr's Bara. Moža ta žena i nije bila tako neužna kao što misli njen muž, usprkos sinu invaliu i činjenici a je uata. »Ako umru, nikaa nedemo obiti ogovor«, iskreno izvali Goron. »a nisu imali nesredu, vjerojatno nikaa ne bismo ni znali. Moža to naprosto moramo prihvatiti«, tiho reče Cvnthia. Nije bila sigurna želi li uopde znati; bilo je pitanja na koja ni ona njemu ne bi rado odgovarala, a i onih koje ona nije htjela postavljati. Pogotovo sada, dok se

on bori za život nakon nesrede, ona nije htjela zavirivati u mračne zakutke njihovog života. Ali Gordon ih je oboje podvrgavao svom isljeničkom svjetlu. Bilo je očito a ga ova tajna muči. »Ne vjerujem a de nam itko ikaa redi«, zamišljeno je rekao. »Ako su pametni, a bili su u nekakvoj vezi, nadajmo se da zaista nitko ne zna«, praktično odvrati Cvnthia.

»Naajmo se. Vozač nam je mogao nešto redi.« »Moža to trebamo pustiti i ne tražiti ogovore. Oboje se bore za život, a ako prežive, samo to bi nam trebalo biti važno. Ono što se ogoilo prije, moža nas se uopde ne tiče.« »To je vrlo plemenito o vas«, reče Goron, iako nije bio ni malo zadovoljan njenim savjetom. Ako gaje Isabelle varala, htio je to znati. Sada je bio puno manje uvjeren u njenu

neužnost. »Moj suprug je vrlo iskretan čovjek. Sto go se ogoilo, to nikaa nede izadi u javnosti. Njemu ne bi bilo slično a se ponaša neprilično ili izaziva skanale, vama ili samome sebi.« »Ne "bi bilo slično ni mojoj ženi a se spetlja s rugim muškarcem«, ponešto razjareno reče Goron, više u obranu vlastitog ponosa nego njene reputacije, a Cvnthia je to osjetila. »A ja i ne mislim a je imala nešto s njim. Siguran sam a postoji vrlo razumno, neužno objašnjenje.«


59/189

5/27/2018


»Ja se naam«, tiho reče ona, a ona poglea Gorona u oči. Htjela mu je dati do znanja kakav je njen stav u ovoj situaciji. »Mislim a biste trebali znati a ja ne namjeravam ništa pitati.« »Ja, međutim, namjeravam pitati svoju ženu, ako izađe iz ko me. Mislim da nam to uguju.« »Zašto? Sto bi to značilo?« upita ona, na veliko iznenađenje svojih kderi. »Sto bi to promijenilo? A ako umru, ne trebamo ništa ni znati.« »Ja trebam. Ukoliko je ona bila prema meni nepoštena na bilo koji način, mislim a to zaslužujem znati, kao i vi. Ako nije, bilo bi lijepo a ih to osloboi krivnje.« »Nije moja stvar a svog supruga oslobađam krivnje. On je orastao čovjek. Ako je bio u vezi s vašom ženom, ne bi mi bilo rago, ali u životu ima stvari za koje je bolje a ih ne znamo.« »Ne ijelim vaše mišljenje, gospođo Robinson«, on obojno reče i na to se upita kakav su to brak oni imali. Zapravo, ne puno drugačiji o njegovog, ali on nikome ne bi priznao a je njegov brak s Isabelle bio privi, i to ved goinama. Štoviše, ne bi bilo veliko čuo a je Isabelle imala nekog; bila je mlada, pu na ljubavi i čovječnosti. Goron je bolje o ikoga znao

koliko je bila usamljena, zahvaljujudi njemu. Zato je i želio znati što je raila, je li ga iznevjerila ili je bila samo vrlo lakoumna pa je otišla na večeru s nepoznatim muškar cem. U svakom slučaju, u to oba nodi je bilo prekasno a ona bue vani. Nije mu paalo na pamet gje su mogli biti u taj sat, niti što su raili. U bilo koje rugo oba, on bi mogao povjerovati a su bili na nekoj izložbi, ali ne u va ujutro. Cvnthia se nakon toga vratila do Billa, a ka je ona otišla, njene kderi su samo zurile u Gordona. Nakon nekoliko minuta, on se vratio do recepcije i rekao im da ide natrag u hotel, pa ga mogu nazvati tamo, ako se nešto promijeni. Bilo mu je osta bolničke čekaoni ce i nije mu se dopala Cvnthia Robinson, niti njeni liberalni stavovi o suprugu. Vjerojatno ju je redovno varao, a ona je to, izgleda, sa svim mirno prihvadala. I, u to nije sumnjao, ona je varala njega. Međutim, ok je Cvnthia stajala uz Billov krevet i promatrala ga, nakon s vega

što je čula o Gorona Forrestera, osjedala je kako joj se srce slama. Moža je Goron mogao sam sebi redi a su njih voje bili zajeno u to oba na posve neužan način, no Cvnthia u to, srcem i ušom, nije vjerovala. Stajala je gleajudi Billa, ok su joj se suze slijevale niz lice i pitala se je li ga na kraju ipak izgubila, nakon toliko godina. Dugo je bila

ravnoušna prema njemu, čak i zla, povremeno; znala je koliko je bila hladna i daleka, kako kritična prema njegovom načinu života. Goinama nije htjela biti io njegovog života, a sada ka ga je moža zauvijek izgubila, htjela mu je samo redi a ga još voli. Nije znala hode li ikaa obiti priliku za to, ali htjela mu je samo posljenji put redi koliko ga voli. o prošle nodi, nije to shvadala, no sa je znala i htjela je a to zna i Bili. Morala se zapitati što mu je značila Isabelle Forrester, i je li bio zaljubljen u nju. Cvnthia je bila svjesna a je sama kriva ako ga saa konačno izgubi zbog vlastite gluposti. U to uopde nije sumnjala. O jednom je, suočena s mogudnošdu a ostane bez njega, shvatila koliko je bila glupa svih ovih goina.

Poglavlje peto 60 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

60/189

5/27/2018


Goron je petak navečer proveo u hotelu, čitajudi knjigu koju je kupio na povratku iz

bolnice. Nije imao što rugo raiti. Mogao se javiti svojim prijateljima u Londonu, ali nije bio spreman redi ljuima što se ogoilo. Htio je najprije vijeti što de biti s Isabelle. Čitao je, no bio je osutan. Kasno navečer, prije nego što de ledi, nazvao je bolnicu, ali nije bilo promjene. Prošlo je četreset i osam sati o nesrede i ona je još bila živa, ali to je bilo sve. Još nije bilo nikakvog poboljšanja, samo joj nije bilo ništa gore. Razmišljao je bi li se vratio, ali nije mogao podnijeti pomisao da je ponovo vidi u onakvom stanju. Ne bi to nikome priznao, ali pogled

na nju gaje plašio. Mrzio je bolnice, bolesnike, liječnike, sestre, sve zvukove i mirise bolnice. Ka je Goron zvao, Cvnthia je još sjeila kraj Billa. Cure su se vratile u hotel negje u vrijeme večere, ali Cvnthia je olučila ostati. Povremeno je olazila po čaj ko bolničarki, a one su bile ljubazne prema njoj. No, Cvnthia je imala puno toga o čemu de razmišljati i raije je bila sama. Pitala se, gleajudi svog supruga kako se bori za opstanak, hode li ikaa imati priliku da mu kaže sve što mu je htjela redi. Puno toga mu je morala objasniti, ispričati se za sve ove godine. Iako on to nije govorio, bila je svjesna da vjerojatno jako dobro zna za sve

njene veze. Neke su bile prilično neprikrivene, no bilo je i onih iskretni jih. Poslije nekog vremena, nakon što je igla ruke o njihovog braka, nju više nije bilo briga. A saa više nije bila sigurna čak ni zašto mu je tako olučno okrenula leđa. Moža zbog ljubomore, pomislila je, zbog zanimljivog života kojeg je voio i ljudi koje je sretao. Nikada joj se nije sviđalo a ovisi o njemu, a saa se pitala, nije li mu to ona htjela okazati a ga ne treba. Uvijek ju je smetalo što se, kao supruga čovjeka s političke scene, morala ponašati kao njegov privjesak pa je, barem emocionalno, otišla svojim putem. On je bio toli ko zauzet i tako često na putu a se poneka osjedala obačenom. Mrzila je sliku majke s voje jece koja živi u pregrađu; ona je htje la biti puno zanimljivija i puno glamuroznija osoba. Sad je shvadala a je na pogrešan način pokušavala proizvesti uzbuđenje u svom životu. Saa je to znala i najviše se bojala a je sve to shvatila pre kasno. U ponod je još razmišljala o tome, sjeedi na stolici u kutu Bil -love sobe, kad joj se, samo na jelid sekune, učini a ga je čula kako se pomaknuo. »Bili?« Ustala je i pogleala ga pažljivije. Sestre su upravo izašle iz sobe kako bi mu onijele novu infuziju, a njoj se učini a vii kako mu se miču očne jabučice, kao a sanja. Ka su se sestre vratile, još je stajala kra j njega. Odmah su pogledale na monitore, ali sve je bilo na mjestu.

»Je li sve u reu, gospođo Robinson?« upita jena o njih; pro mijenila je infuziju i upravo je poravnavala pokrivač preko njegovih nogu. »Mislim... nisam sigurna... na čas, pomislila sam... zvuči glupo... ali, učinilo mi se a se nešto pomaknulo.« Sestre su ga pogleale pažljivije, ali nije bilo znakova života, pa su ponovo provjerile njegove vitalne znakove. anas se stanje ponešto stabiliziralo. Prošlo je gotovo točno četreset i osam sati o nesrede, a Cvnthia je tu bila vaeset i četiri sata. Činilo joj se kao cijela vječnost. Meicinska sestra je poesila njegov srčani monitor i ovog puta je osjetila jeva

primjetan pokret njegove ruke. Pomno gaje promotrila, a onda mu pregledala oči. Uperila je tanki snop svjetla u njih. Cyn je sve pratila i ovog puta nije bilo sumnje - on je ispustio tihi,


61/189

5/27/2018


prigušeni zvuk, kao blagi jauk. Oglasio se prvi puta, a Cvnthijine oči se ispune suzama ok ga je gledala.

»O, Bože«, prošaptala je, a on se ponovo oglasi. Bio je to gotovo životinjski zvuk. A ka mu je otaknula prste, njegovi očni kapci su zatreperili. Sestra pritisne zvono kojim se poziva ežurni liječnik. Na rubu stola se upali svjetlo i za nekoliko sekuni, liječnik je sti gao. »Što je?« upitao je sestru, ulazedi u sobu. Satima je ved bio ežuran i izgleao je umorno, jenako kao što se Cvnthia osjedala. »Ima li kakvih promjena?« »Jauknuo je vaput«, reče sestra. »A meni se čini a sam vijela kako je malo prije pomaknuo ruku«, oa Cvnth ia, dok je on ponovo usmjeravao zraku svjetla u Bil- love oči. Ovog puta, Bili se oglasio, reagirajudi na svjetlo. Cvnthia je bila sigurna u to, a liječnik na to poglea sestru. Njegov pogle je bio upitan i ona na to kimne. Njegovoj ženi nisu htjeli redi ništa pre uranjeno, ali on je dolazio k sebi. U ova dva dana, to je bio prvi siguran znak i prvo ohrabrenje.

»Bille, čuješ li me? Ja sam, ovje sam... volim te, ušo. Možeš li otvoriti oči? Želim razgovarati s tobom. Čekala sam a se probuiš.« On na to pokuša pomaknuti ramena i ovog puta jaukne glasnije, vje rojatno od boli. »Gospoine Robinson, sa du vam otaknuti ruku. Ako me ču -ete, stisnite moj prst što jače možete.« Liječnik mu je govorio na uho, nagnuvši se o njega, a ona mu prstom dotaknuo dlan, čekajudi hode li biti kakvog ogovora. U prvom trenu, ništa se nije o godilo, no ona su se polako, vrlo polako, Billovi prsti stegnuli oko liječnikovog prsta na njegovom lanu. Nije bilo nikakvog rugog aljivog znaka, ali on je jasno čuo liječnikov gla s i razumio njegove riječi. »Oh, Bože moj, čuo je«, reče Cvnthia, ok su joj se suze slijevale niz lice. »Čuješ li me, ušo? Tu sam... otvori oči, molim te...« Ali, na njegovom licu se ništa nije pomaknulo. A ona, i dalje vrlo polako, zatvorenih očiju, on se namršti, usne mu se razvoje i on jezikom prijeđe preko svojih raspucanih usana. Promatrati ga dok dolazi k svijesti, bilo je kao da se pred

njihovim očima oigrava čuo. »Jako obro, gospoine Robinson«, obratio mu se liječnik iz velike blizine. »A saa ponovo stisnite moj prst.« Bili ovog puta zaste-nje u znak prigovora, kao da ga gnjave, ali opet je to učinio, ovog puta rugom rukom. Obje bolničarke i liječnik razmijene pobjeo nosne poglee. On olazi k sebi. Nije bilo mogude oreiti koliko du je ili razumije, ali on im je odgovorio, u to nije bilo sumnje. Cvnthia se osjedala kao a de iskočiti iz kože; poželi ih odgurnuti i baciti mu se oko vrata. Ali nije se pomaknula s mjesta. Ne bi se usudila riskirati da ga povrijedi.

»Mislite li a bi mogli otvoriti oči ako se jako potruite, gospodine Robinson? Volio bih a pokušate.« Liječnik ga je poticao, ali s Billove strane ugo nije bilo nikakvog ogovora i Cvnthia se uplaši a je ponovo pao u komu. Izgleao je kao a spava. Na to liječnik otakne Billove kapke, kao a želi posjetiti njegov mozak gje su mu oči, a njega potaknuti na odgovor. Bili ispusti tihi uzdah, a onda, bez glasa, otvori oba oka i pogleda ih.

»Pozrav«, s osmijehom reče mlai liječnik. »To je bilo jako obro. Pa, rago mije š to vas viim, gospoine.«


62/189

5/27/2018


Bili ispusti tihi Hmmm..., a ona opet zaklopi oči, ali sekunu ili vije, gleao je ravno u

liječnika. Za saa, to je bilo najviše što je mogao. Polako je otplovio natrag tamo gje je bio. Sanjao je Isa-belle.

»Hodete li pokušati još jenom?« Ovog puta se začulo oštro mumljanje koje je očito značilo ne, ali minutu kasnije, svejeno je to ponovio. »S nestrpljenjem smo čekali a vas viimo«, reče liječnik uz osmijeh, a na njegove riječi, Billov pogle je preletio prostorijom; uglea o je Cvnthiju kako stoji kraj kreveta i bio je zbunjen.

»Zravo, ragi, tu sam. Volim te. Sve de biti u reu.« Na to se njegove oči opet zaklope, kao a je sve to bilo za njega previše i kao a nije htio vijeti nikoga o njih. Tren kasnije, ponovo je zaspao. Ali ovo je bio značajan ogađaj i sva lica bila su ozarena ka je Cyn -thia krenula za liječnikom van iz sobe. »O, Bože! Što to znači?« upitala je, rhtedi o glave o pete. Ništa je u životu nije toliko potreslo, a liječnik je bio zaovoljan zbog nje. »Znači a je izašao iz kome, iako nije potpuno van opasnosti. Ali ja mislim a je ovo vrlo ohrabrujudi znak.« »Može li govoriti?« »Modi de, kasnije, siguran sam. Povrea glave nije bila tolika a bi to utjecalo na njegovu sposobnost govora. Samo je prošao vrlo ozbiljnu traumu.« Najgore povree bile su na Billovom vratu i kičmi, iako su ga i ti manji uarci u glavu koje je pretrpio, ržali u komi va ana. »Njegov mozak se treba prilagoiti svemu što mu se ogoilo. Siguran sam a de govoriti kad se ponovo probui. Njegovo tijelo je oživjelo strašan šok. To vam je kao potpuni nokaut, samo nekih eset tisuda puta jače. Ne zabrinjava me njegov govor.« Zabri njavalo ga je sve ostalo. ugoročno, pravi problem de biti njegova kičma i ra nogu. Ali to što se može služiti rukama bilo je obar znak. Očito, bio je vrlo slab, ali to je značilo a de modi pomicati ruke i šake, pogotovo ka mu vrat zacijeli. »Mislim a možemo pretpostaviti kako de spavati nekoliko sati, a sutra de uslijeiti novi korak naprije. Moža biste mogli otidi u hotel i malo odspavati, gospođo Robinson. Sutra de biti još jean naporan an.« Ali ona je bila toliko uzbuđena a nipošto nije htjela otidi. »Mislite a se nede opet probuiti? Ako se probui, ja želim biti tu.« »Mislim a je puno vjerojatnije da je iscrpljen od upravo pretrpljenog napora. Za njega je to moralo biti ravno usponu na Everest. Sa je tek savlaao najniži stupanj i sljeedih tjeana ga čekaju još mnogi teški usponi.« A mogude i sljeedih nekoliko goina, ali to joj nije htio redi. Ovo je bio tek početak i pre njima je bio ug put, ali to što su upravo vijeli, jako je ohrabrilo cijelu medicinsku ekipu.

»obro«, Cvnthia se složila. »Moža du se vratiti u hotel.« Satima nije vijela svoje kderi. Rekle su a de naručiti večeru u sobu i gleati televiziju ok se ona ne vrati. Obedala im je a de im se javiti istog trena ka uđe u svoju sobu. Jeva je čekala a im kaže što se ogoilo. Ka im je rekla, vrativši se u hotel, Olivia je vrisnula o srede, a Jane je malo zaples ala. »Bože, mama, to je sjajno! Je li nešto rekao?« »Ne, samo je nekoliko puta otvorio oči i zajaukao. va puta je stisnuo liječnikov prst, a


63/189

5/27/2018


vidio je i da sam ja tamo. Ali onda je pono vo zaspao. Liječnici misle a bi sutra mogao progovoriti. A sestra je rekla a bi, saa ka je ošao k svijesti, vrlo brzo trebao postati pri -

seban.« Cvnthia se naala a de sutra razgovarati s njim. Sutraan ujutro, ka se vratila u bolnicu, on je ležao otvorenih očiju i ogleavao se po sobi, kao a još nije potpuno siguran gje je. Izgleao je kao a još napola spava, kao a se upravo probuio, što je i bila istina. »Zravo, spavalice«, blago reče Cvnthia približivši se njegovom krevetu. »Cijelu vječnost smo čekali a se probuiš.« On trepne očima kao a kaže, da, ali izgleao je tužno, gotovo kao a je razočaran što je vii, jer je očekivao nekog rugog. Njoj se činilo a bi joj on kimnuo kad bi mogao, ali nije mogao pomaknuti glavu zaroblje nu u stezniku oko vrata. »Osjedaš se bolje anas?« On ponovo trepne očima. A ona mu ona vrlo blago otakne lice. »Volim te, Bili. Žao mi je što se ovo ogoilo. Ali bit de sve u reu.« On nije skiao pogle s nje; zatim je ovlažio usne, kao prošle nodi, i ponovo sklopio oči. Htjela mu je ati nešto za pide, ali nije se usudila. Bolničarke su je na nekoliko minuta ostavile samu s njim. Monitori de ih upozo riti ako se bilo što promijeni. »Mogu li ti nešto onijeti?« prošaptala je, a on otvori oči i zaglea se u njeno lice. Izgleao je kao aje zbog nečeg zabrinut i ona mu se približi, kako bi mogla čuti ako joj nešto bue pokušao redi. Njegova usta se na to otvore, ali nije bilo nikak vog zvuka. »Sto želiš, ušo? Možeš li govoriti?« Obratila mu se kao što bi razgovarala s jetetom. A on je izgleao kao a je ojađen zato što ga je tako teško razumjeti. ugo je ležao u tišini, a onda ponovo pokuša, kao a je skupljao snagu ok je Cvnthia govorila. »Cure su ovje«, pričala je ona alje. »ošle su sa mnom u Lonon.« On trepne, kao a kaže a je razumio, a ona se opet namršti, boredi se da ovlada svojom vilicom. Ona se pitala boli li ga taj steznik oko vrata. Nije izgledao udobno, no reklo bi se da on sada nije trpio nikakve jake bolove.

»Gje...«, napokon je prošaptao, a ona gaje napeto slušala, nastojedi ga razumjeti i strpljivo čekala. Za sljeedu riječ, činilo se, trebala mu je čitava vječnost, »...je... Izzza... bel?« Ovo je za njega bio strašan napor. Zurio je u svoju ženu, a ona nije bila sigurna je li ju uopde prepoznao. Izglea a su sve njegove misli bile usreotočene na ženu k oja je bila s njim u autu. Htio je saznati, pretpostavila je ona, je li Isabelle živa. A te njegove riječi, tako bolno izgovorene, uz strašan napor, pogoile su Cvnthiju kao uarac. Pitao je za Isabelle; to je bilo prvo što je rekao svojoj ženi, a njoj je to govorilo sve što je trebala znati. »Živa je«, ona tiho ogovori, »pitat du sestru kako je saa.« On na to va puta trepne, kao a joj želi redi hvala, a ona zatvori oči. Tren kasnije, Cvnthia izađe van, a njene kderi je omah počnu salijetati pitanjima. Nije im ispričala što je on rekao. »Kako mu je, mama? Je li nešto rekao?« »Mislim aje bolje. Pomalo pokušava govoriti. A ja sam mu rekla a ste obje ovje.« Cyn je bila zapanjena zbog onog što joj je rekao. Njegove prve riječi onosile su se na Isabelle i Cynthia se morala zapitati koliko mu Isabelle znači. Bez sumnje, nije ga samo viteški poriv ponukao da pita za nju istog trena kad se probudio.

»Što je rekao?« jevojke su bile strašno uzbuđene. Bile su van sebe o srede što im je otac preživio. »vaput je trepnuo«, ona reče s osmijehom, prikrivajudi vlastitu bol.


64/189

5/27/2018


»Može li govoriti?« upita Jane. Izgleala je kao majčin oraz u oglealu. A Olivia je bila pravi Billov portret. Obje su izgledale kao njihovi klonovi - njen i Billov.

»Rekao je poneku riječ, ali to mu je još jako teško. Mislim a se saa omara.« Zvučala je neobično potišteno ka je obedala curama a de se omah vratiti i otišla o recepcije, obrativši se bolničarki. »Kako je gospođa Forrester?« tiho je upitala. Ako ništa rugo, treba redi Billu ono što je želio znati. Ako mu je bilo stalo o nje, imao je na to pravo, čak i ako su bili samo prijatelji. Zajeno su prošli pakao. Morala mu je redi što je novo s Isabelle; to je bilo najmanje što je za njega mogla učiniti, ka se ved toliko potr udio da je to pita. »Nije baš obro, nažalost. Uglavnom, kao i osa. Sinod je opet imala visoku temperaturu. Njen suprug je sa s njom.« »Je li ošla k svijesti?« pristojno upita Cvnthia. »Ne, ali to nije čuno, s obzirom na povree i operaciju pretho dne nodi.« Cvnthia kimne i zahvali joj, a onda se vrati natrag u Bil- lovu sobu a vii je li buan. Ali ka mu je prišla, on je tiho hrkao. A ona, kao a ju je osjetio, pomaknuo se i otvorio oči. Ponovo je sanjao o Isabelli. Kao i prethodna dva dana.

»Pitala sam za Isabelle. Jenako je kao i osa. U komi je i još se nije probuila, ali ja se naam a hode.« On trepne očima kao a joj ogovara. ugo je prošlo ok nije opet pokušao oblikovati riječi. »Hva... la... Cinnn... mislio... sam... asi... ti... ona«, rekao je, a ona ponovo zaklopio oči i utonuo natrag u san o Isabelli. Uopde nije želio vijeti svoju ženu, niti razgovarati s njom. »Želiš li vijeti cure?« Cyn mu je opet prekinula san; on saa trepne triput, a ona se nasmiješi. »Iem po njih, tu su u honiku.« Tren kasnije, bile su u sobi i govorile mu uglas, a Omthia primijeti a se on smješka. A ka im se obratio, za to mu je trebalo manje na pora nego prije. Vradala mu se sposobnost govora: išlo je polako, ali mozak mu je, očito, bio sasvim bistar.

»Cure... volim... vas...« »I mi tebe volimo, tata«, reče Olivia, a Jane se sagne i poljubi mu ruku. Imao je infuziju pričvršdenu na obje polaktice. Još je bio prekriven monitorima i cijevima. Ali jevojke su bile sretne što je uopde živ. »Sjajne... cure...«, rekao je Cvnthiji ka su njih vije otišle. »I ti si sjajan«, bilo je sve što je ona rekla, a on je na to izgleao iznenađen. »Uplašio si nas«, nastavila je ona. »Znaš li što ti se ogoilo?« pitala je. Palo joj je na pamet a se on moža i ne sjeda. »Ne.« Uopde se toga nije sjedao. Pamtio je samo večer koju je prije nesrede proveo s Isabelle.

»Tvoju limuzinu je uario autobus. Trebalo je, kako čujem, ne koliko sati da vas izvuku van.« »Bojao... sam... se... aje... ona... mrtva.« Borio se s riječima, a Cvnthia pomisli kako je čuno što on sa svojom ženom razgovara o Isabelli, ali njega za to izglea nije bilo briga. ok ju je gleao, oči su mu se punile suzama. »Mislim a je tome bila vrlo blizu.« Cvnthia mu nije rekla a bi ona još uvijek mogla


65/189

5/27/2018


umrijeti. »Njen muž je ovje s njom.« Ka mu je to rekla, bilo je to gotovo kao upozorenje

Billu a se i on treba vratiti stvarnom životu. Isabelle ima muža. A on ima vije kderke i ženu. Sada su one na redu. On je znao da prema njima ima obaveze, ma koliko volio Isabelle. Ali nju je sanjao, danima.

U tom trenu, u sobu su se vratile bolničarke; imale su posla oko njega, pa je Cvnthia izašla van i priružila se curama. Morala je promisliti o ovome što se s Billom ogoilo. U njenom umu nije bilo dvojbe. Isabelle F orrester mu je bila važna i nije bila samo stranac, kako se naao njen muž, čak ni usputna poznanica. Prve Billove riječi onosile su se na nju. A njegove oči bile su ispunjene bolom i brigom zbog nje. Čak je, ka se probuio, mislio a vii Isabelle, a ne svoju ženu. A ok je čekala a bolničarke završe svoj posao, Cvnthia je, sjeedi u čekaonici, uzela u ruke primjerak Herald Tribunea i vijela a je tamo objavljen članak o nesredi. Ostala je zatečena, ugleavši fotografiju Billa i neke žene, uz snimke raskomaanog autobusa. U članku je pisalo da je jedanaestero ljudi poginulo, a u limuzini u ko ju je uario autobus, bio je poznati politički lobist VVilliam Robinson. Tekst ispod fotografije navodio je da je to snimljeno samo nekoliko trenutaka ranije. On i nepoznata žena, pisalo je, bili su u Annabel's; njihov auto se suario

samo nekoliko blokova alje, a vozač je poginuo. Ali nije navedeno Isabellino ime, niti je li ona povrijeđena u suaru. No, Cvnthia je, vijevši joj lice, znala a to mora biti ona. Izgledala je privlačno i mlao, uge tamne kose, i fotograf ju je očito uplašio, jer je zurila u njega širom otvorenih očiju. Na toj fotografiji, Bili se smješkao, ržedi ruku oko njenih ramena. Cvnthia je ostala bez aha vijevši ih takve zajeno. Izgleali su sretno i opušteno i činilo se kao a de se Bili svakog trena nasmijati. To je ponovo podsjeti na mogudu ozbiljnost situacije. Pitala se je li to viio i Goron Forrester. Ma što postojalo između njegove žene i njenog muža, po njenom mišljenju, malo je vjerojatno da je to za njih bilo nebitno. Pogotovo sada. Ka su je vijele kako čita taj članak, njene kderi su razmijenile poglee. Ništa nisu rekle, ali vijele su ga i one. One se, međutim, saa nisu ni mogle ljutiti na svog oca, što go raio s tom ženom. Ono što se ogoilo bilo je puno ozbiljnije i one su mu mogle opro stiti gotovo sve. I Cvnthia se tako osjedala. Nju nije zabrinjavalo što je on učinio, nego mogudnost a mu je zaista stalo do Isabelle. Pogle u njegovim očima ka ju je pitao z a nju, govorio je Cvnthiji a to nije samo usputna veza. Teško je mogla povjerovati a su samo obri prijatelji. Ona i Goron iznenaili bi se još više ka bi znali a su njih voje bliski ved više o četiri goine. Taa je jena bolničarka ošla po njih i Cvnthia s kderima oe u Billovu sobu. Tren prije nego što de se vrata zatvoriti, spazila je Gorona Forrestera kako izlazi iz Isabelline sobe. Nije se usudila, ali rado bi ga bila upitala je li vidio Herald Tribune. Ali on je izgledao kao da ga

muče vede brige. Isabelle nije pokazivala nikakve znakove oporavka, pa iako je liječnik rekao a bi mogla

ugo ostati u komi, Goron se sve više bojao a de joj mozak ostati ošteden, ako uopde preživi. Uz to, upravo su mu rekli a joj srce nepravilno kuca, a u plud ima joj se skuplja tekudina. Opasnost o upale pluda bila je sve veda, a Goron je znao a de, ako se to ogoi, Isabelle umrijeti. Stanje se, izgleda, pogoršavalo. Jean sat je proveo tamo, razgovarao je s liječnicima o mogudoj novoj operaciji i ka ga je Cvnthia vidjela kako izlazi iz Isabelline sobe, bio je na povratku u hotel.


66/189

5/27/2018


Tek nakon sto su kasno tog poponeva Cvnthia i jevojke otišle, Bili je opet pitao za Isabelle. Preko ana mu se vratio govor. Cure su neprestano pričale s njim i morao je odgovarati. Saa je pitao jenu bolničarku kako je Isabelle, a ona je oprezno birala što de redi. »Približno jenako kao i o saa; još je u komi, a njene povree su unutarnje, više nego vaše.« On je slomio više kostiju, ali ko nje su svi unutarnji organi bili povrijeđeni. Nije se moglo redi što je gore. Ali on je preživio, sa je to bilo sigurno, ok Isabellin život još visi o niti, a opstanak je u pitanju. On je mislio samo kako ne želi a ona umre i ao bi vlastiti život za nju.

»Mogu lije vijeti?« tiho je upitao. Cijeli danje samo na to mislio, kad god ga ne bi zaokupile Cvnthia i kderi. »Mislim a to ne bi bilo mogude«, ogovori bolničarka. Bila je sigurna da bi se njegov liječnik usprotivio. Morao je ležati što je mogude mirnije. S takvim povreama kičme i vrata, nikako ga nisu smjeli izvlačiti iz kreveta, a Isabelle ionako ne bi bila svjesna njegovog posjeta. Ali Bili je te nodi svom liječniku ponovo postavio isto pitanje. Samo na tren. Samo je želim vijeti, a znam kako je.« »Nije baš obro, bojim se«, iskreno reče liječnik. »Njen cijeli organizam je pretrpio traumu. anas sam to objašnjavao njenom suprugu. On je želi premjestiti u Francusku. Rekao sam mu da je to ne mogude. U ovako osjetljivom stanju, to bi je ubilo.« Bili osjeti kako mu se liječnikove riječi zabijaju kao nož u grui. Nije htio a Isabelle odvedu bilo kamo, barem ne ok je on ne vii. A pogotovo ne ako bi je to ovelo u još vedu opasnost. Forrester je lu što uopde tako brzo pomišlja na to. Liječnik mu je to i rekao. To se lako m oglo zaključiti. »Mislim a nije pametno a je viiš, Bille«, suosjedajno reče liječnik. Bili su na ti. Sa ka je Bili mogao govoriti, liječnika je iznenadilo koliko je Bili ugodna i pristojna osoba. Po njegovom mišljenju, Bili je bio vrlo prijatan čov jek. Za razliku od Gordona Forreste-ra, koji je otresit i arogantan i izvrijeđao je sve na ojelu. Ujutro je ošao sa zahtjevom a je premjesti. Nitko nije htio ni čuti za to, a on se povukao ka mu je šef ojela neuvijenim riječima rekao a je lu što to prelaže. Vrlo otvoreno mu je objasnio a bi to ubilo nje govu suprugu, pa je Goron pristao a ona ostane tamo. Ali svi su bili sigurni a de pokušati ponovo. Očito, bio je previše tvroglav a bi oustao. »Zar ne možete ogurati moj krevet u njenu sobu ka tamo ne bue nikoga?« Bili je molio, saa potpuno ovlaavši svojim govornim sposobnostima. Bio je viljivo uznemiren. »Želim je vijeti, sam.« Liječnik je ugo razmišljao, a Bili se uzbuio. Liječnik nije znao ništa o njihovoj vezi i nije htio pitati, ali Billu je očito bilo jako važno a vii Isabelle, a to nije moglo naškoiti ni njoj ni njemu. Samo nije htio da Gordon Forrester bude bijesan ako to sazna.

»Nodas bi me mogli ovesti, zar ne? Ne moram biti ugo tamo.« »Zašto ne bismo pričekali a viimo kako deš se sutra osjedati? A i ona isto tako. Ni ti ni ona nikamo nedete otidi.« Billa je izluđivalo što zna a je ona tu, s ruge strane honika. Ka bi mogao, sam bi se ovukao tamo, ali bio je potpuno prepušten njihovoj milosti. Bio je nepomičan, zarobljen na krevetu, u stezniku i s ovratnikom. Nije mogao čak ni poidi glavu, a ruke su mu bile jako slabe. O struka na niže bio je nepokretan i ništa nije osjedao. A za saa


67/189

5/27/2018


nitko nije znao hode li mu se osjet vratiti. Bio je bespomodan kao beba, ispružen na krevetu, no svejeno je liječnika na miran i uporan način uvjeravao a je to obra zamisao. »Viim a te ne mogu razuvjeriti«, na kraju s osmijehom reče liječnik. Bila je prošla ponod i u honiku nije bilo posjetitelja. On na tren izađe i pošalje Billovu bolničarku po lijek, a ka se ona vratila u sobu, za njom su ušla i vojica muškaraca. Bili je na tren izgleao zabrinuto, pitajudi se što de mu saa raiti, ali oni su se bez riječi rasporeili kraj uzglavlja i u ponožju kre veta, bolničarka se omaknula u stranu i Billov krevet se polako zakotrljao prema vratima. »Kamo iemo?« on upita zabrinuto, a ona, ka mu se bolničarka nasmiješila, shvati. Liječnik mu je ispunio želju; čekao ih je u honiku i obratio se Billu ok su ga gurali. »Ako samo riječ kažeš o ovome, ja du te sam vratiti natrag u komu«, tiho je rekao, a Bili se nasmije. »Ovo je vrlo nepropisno.« Ali on je smatrao a de to Billu činiti obro, a Isabelli nije moglo naškoiti. Nede ni znati a je bio tamo. Trebalo je malo manevrirati, ali uspjeli su dovesti njegov krevet do njenog. On je napregnuo pogled, ali uspio je krajem oka vidjeti samo njenu glavu omotanu zavojima.

Međutim, ako bi istegnuo lijevu ruku najviše što može, mogao bi joj otaknuti prste na ruci. Dvije sestre koje su de žurale ko nje pratile su što se ogađa, a liječnik ih je uputio a na sve to zažmire. Svima je bilo jasno zašto je Bili tu. Nekoliko minuta je ržao njene prste u svojoj ruci, a onda joj se ob ratio i uopde ga nije bilo briga tko de ga u toj prostoriji čuti. »Zravo, Isabelle... ja sam... Bili... Saa se moraš probuiti. ovoljno ugo si spavala... moraš se vratiti...« A ona, tihim glasom oa, »Volim te... Sve de biti obro.« Pustili su ga neka bude tamo još nekoliko minuta, a ona ga ogurali natrag. Bio je iscrpljen i blijed kad se vratio u svoju sobu. Ispružen na krevetu, kasnije se, razmišljajudi o njoj, sjetio svog sna i pitao se kad se to dogodilo.

Oboje su hoali prema jarkom svjetlu i tren prije nego što de stidi, on ju je natjerao a se vrate, što je nju jako naljutilo. Tamo su bila njihova jeca i on im se htio vratiti. Ali Isabelle je htjela proužiti alje. A on joj je saa želio redi isto što i taa. Morala se vratiti. Htio je a se ona probui. I mislio je samo kako de je opet vijeti. Obu zela ga je panika kad se sjetio kako je Goron pokušava vratiti u Francusku. No, barem ga je liječnik uvjerio kako oni nede opustiti a se to ogoi. Billu je laknulo zbog nje, ali mu je jenako tako bilo rago što zna da je u njegovoj blizini.

Te nodi je utonuo u san misledi na Isabelle, a na licu mu se pojavio osmijeh. Ležedi u svom krevetu u hotelu, i Cvnthia je razmišljala o Isabelli. A u sobi u kojoj je prije samo nekoliko dana boravila Isabelle, Goron Forrester je ležao buan u krevetu i razmišlja o o Billu. Svi su te nodi imali mnogo toga o čemu treba razmisliti, a jeini koji su znali ogovore na njihova pitanja bili su Bili i Isabelle.

Poglavlje šesto Ka je Cvnthia sutraan stigla u bolnicu, bolničarka je upravo hranila Billa. Bila je nedjelja, četiri ana nakon nesrede, a on je još izgleao krajnje izmučeno. Ali oboje su bili presretni što je priseban i živ.


68/189

5/27/2018


»Kako ie, mili?« upita Cvnthia, verog i svježeg izglea. Vani je bilo toplo, pa je na sebi imala majicu, kratke hlače i sanale koje je posuila o jene kderi. Olivia i Jane de malo prošetati po Lononu; htjele su otidi na buvljak. Vrijeme koje je Cvnthia provoila u bolnici za njih je bilo preugo, pa su namjeravale odi kasnije tog poponeva. »Kako se osjedaš?« pitala je Cvnthia, približivši se njegovom krevetu. Zbog ovratnika, nije baš mogao aleko vijeti. Ka mu je ušla u vino polje, on se osmjehne. »Mislio sam anas oigrati nekoliko setova tenisa«, reče on. Zvučao je promuklo, ali sada je mogao jasno govoriti. Upravo su ga prvi p ut obrijali i on se osjedao malo ljuskije, ali pre njim je još bio alek

put. Liječniku je rekao a mu je vi zamagljen, što nije bilo nikakvo iznenađenje. Uarac u glavu je bio priličan, a još neko vrijeme de osjedati posljeice kome. Očekivao se speci jalist koji de mu još jenom pregleati noge i kičmu, a ežurni liječnik mu je rekao a de moža trebati još jena operacija, ovisno o onome što specijalist zaključi. Svima je saa bilo jasno a de Billov oporavak biti ugotrajan. A opseg tog oporavka još se nije moglo predvidjeti. Hode li ili nede više hoati, i alje je bilo glavno pitanje. Bili je toga bio svjestan, ali tu temu su on i Cvnthia do sada izbje gavali iako su oboje znali kako, s obzirom na povreu kičme, posto ji ozbiljna mogudnost a de ostatak života provesti u invaliskim kolicima. Cvnthiji se nije žurilo a o tome razgovara s njim; imao je ovoljno briga. Ali u ova četiri ana, ona je stalno razmišljala kako de osaa biti s njim u braku. Zaista nije mogla znati hode li se on ikada vratiti na posao, niti kakav de mu biti život ako se bue morao povudi. Nije to mogla ni zamisliti, a nije ni Bili, iako je pokušao. Ali oboje su znali a je moglo biti puno gore. Mogao je ostati potpuno uzet. I oboje su osjetili olakšanje ka su shvatili a de, na u potpunosti koristiti gornji io tijela. Međutim, hode li ili nede modi štiti onji diokraju, tijela,ipak bilo je otvoreno pitanje koje je njega ispu njavalo užasom. »Kako su cure?« upitao je ka je Cvnthia privukla stolicu i sjela. Primijetila j e da je nemiran i napet.

»obro su, anas iu na buvljak. Rekle su a de poslije toga odi ovamo.« Obje su osjedale ogromno olakšanje što im je otac živ. A Cvnthia ih je nagovarala a ou van, kako bi promijenile okolinu.

»One se trebaju vratiti kudi ovaj tjean, Cyn. Ovje nemaju što raiti.« »Ionako smo trebale oputovati u Europu za par tjeana. Mi slim da te one sada ne bi htjele napustiti.« Njegova supruga mu se osmjehnula, a on je, na trenutak, izbjegao njen pogle. »Moža du ih ovesti u Pariz na nek oliko dana, ako tebi za koji tjedan bude bolje. Ionako deš uskoro kudi.« Ali, ona u to nije bila toliko sigurna ko liko je htjela da on u to povjeruje. Liječnici su je upozorili a de Bili ostati u bolnici mjesecima, a nju je zanimalo može li letjeti u Sj edinjene ržave specijalnim avionom, ali oni su se složili u jenom - još je prerano a ga se premješta. »Ne znam ka du kudi, Cyn. One ne mogu ovje prosjeiti cijelo ljeto, čekajudi me. A ne možeš ni ti.« »Ja nemam pametnijeg posla«, ona vero ovrati, a on se nasmiješi. »Znači a su se stvari jako promijenile u posljenjih nekoliko tjeana. Ti se inače ne


69/189

5/27/2018


zaustavljaš, Cyn. Nisi li na nekom teniskom turniru, ne ieš li nekamo, pripremaš li kakvu zabavu? Polujet deš ako bueš samo sjeila ovje i nazirala me.« »Ja te nedu ostaviti ovje, Bili«, ona tiho reče. »Poslat du cure natrag kasnije, osim ako one ne buu htjele nekamo idi same. U dobni i u zlu, sjedaš se tog ijela? Ja se sjedam. Ne ostavljam te ovje samog i ne iem kudi.« »Nisam ijete«, reče on s neuobičajeno ozbiljnim izrazom na licu, a ona opazi nešto zloslutno u njegovim očima. To ju je zabrinulo; nastojala je oržati vero raspoloženje, ali nije ga mogla spriječiti a izgovori to što joj je naumio redi. »Htio sam o tome razgova rati. U dobru i zlu, mislim. Posljednjih godina je bilo jako puno onog zlog. Ja sam kriv; stalno sam bio

osutan i ugo sam ved upetljan u politiku, pa baš i nisam bio puno uz tebe i cure.« Ved ugo se osjedao krivim zbog toga, ali oni su između sebe uspostanli u aljenost kao pravilo, pa na kraju više i nije bilo mogude promijeniti stanje. »Navikle smo na to. Nitko te ne krivi zbog toga. Ja imam svoj život, imam što raiti. Ne žalim se na naš brak, Bille.« Izgleala je ozbiljno ok mu je to govorila. Ka su počeli razgovarati, bolničarka ih je ostavila same. »Trebala bi se žaliti, Cyn. Trebala si se žaliti ved oavno, kao i ja. Mi više nemamo brak. I tako je ved goinama. Ne raimo iste stvari, nemamo iste prijatelje. Ja čak ni ne znam što raiš, a u posljednje vri jeme ti čak zaboravljam redi gje sam. Iskreno, nisam siguran da li ti je to uopde važno. Iznenađen sam što si ošla ovamo. o saa sam vjerovao a bi ti bilo svejedno kad bih jednog dana napro sto nestao.« Nije osjedao samosažaljenje. Sve je to bila isti na, a nije joj ni spomenuo da zna za njene brojne veze posljednjih godina, iako su razgovarali o jedinoj njegovoj vezi, prije mnogo

goina. Cvnthia je zbog toga bila bijesna; rekla je a je to ponižava. Ali on je bio gospoin i nije joj nikada predbacivao da su njene kratke afere s instruktorima tenisa, profesionalnim igračima golfa i muževima njenih prijateljica njega ponižavale goinama. Vjernost više nije bila bračna osobina koje se ona priržavala. U početku je to bila njena osveta jer se osjedala odbačenom ka je on postao opsjenut politikom, a njemu se poneka činilo a ona na taj način izaziva njegovu pažnju, ali bio je to pogrešan put. Na kraju, on se ohlaio i samog sebe prisilio a ga više ne bue briga. Nije joj ništa rekao jer je bilo lakše zatvoriti oči pre onim što se ogađalo, ali toga je bio jako svjestan i to je na kraju ubilo njegovu ljubav prema njoj. Ono što je nekaa, prije trieset goina, osjedao za nju, ved ugo je bilo mrtvo. Ostalo je samo prijateljstvo i on joj je bio zahvalan što je s njim, ali više nije bio zaljubljen u nju, a to mu saa više nije bilo ovoljno. To je shvatio u onih nekoliko sati koje je prethonih ana proveo s Isabelle.

»Ružno je što to kažeš«, reče Cvnthia s povrijeđenim izrazom na licu. »Kako si mogao pomisliti a ne bih ošla ovamo nakon što si ti oživio nesredu? Sigurno misliš a uopde nemam srca.« »Ne, ušo, znam a imaš srce,« on joj se tužno osmjehne, »samo ved ugo nije moje. Volio bih a nije tako, poneka žalim zbog toga, ali tako je i mislim a se sada moramo suočiti s time. Htio sam o tome razgovarati s tobom ka se vratim kudi.« Cvnthia ga je ugo gleala u bolnoj tišini, sa suzama u očima. Nije mogla vjerovati a joj on to govori. Ironično, baš ka je ona shvatila a ga još voli, ili ga je ponov o zavoljela, on joj 70 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

70/189

5/27/2018


govori a je više ne voli i a je sve gotovo. Nije bila potpuno sigurna što joj on to, zapravo, želi redi. Ali zasa, uvo nije zvučao ohrabrujude. »Je li to zbog Isabelle Forrester?« upita ona, nastojedi a ostane mirna. »Zaljubljen si u nju, zar ne?« Nije bio trenutak a se skrivaju iza riječi. Pitala se, a li se on namjeravao s njome oženiti. Nije bilo slično Billu a se tek tako upušta u usputne veze; to je učinio samo jenom i nikaa više, barem koliko je ona znala. A ta veza sa suprugom kongresnika postala je vrlo ozbiljna prije nego što ju je on prekinuo. On je to okončao jer je znao a bi, ako ostane u vezi s njom, napustio Cvnthiju i kderi. »Ne rai se o Isabelli«, on reče, a bio je iskren. Morao je biti, za njihovo obro. » Radi se o meni. Ne znam zašto smo tako ugo osta li u braku. Navika, pretpostavljam. Ili lijenost, ili nekakva iluzija a de biti bolje, ili potreba a se skrasim; moža zato što su jeca bila mala. Ali, želiš li ti tako živjeti? U braku s čovjekom kojeg nikaa ne viiš? Više uopde ne razgovaramo, nemamo uopde ništa zajeničkog, osim cura. Ti imaš svoj život, ja svoj. Zaslužuješ nešto bolje o toga, a i ja.« Cvnthia je znala aje to istina, ali to su bile riječi koje ona nije željela čuti. »Još možemo sve popraviti, ako hodemo. Ka ti se ovo ogoilo, shvatila sam a te još volim. Ja sam ta koja je bila glupa sve ove goine«, a oboje su znali i zašto, i nije mu to trebala objašnjavati. »Mislim a sam u početku bila bijesna zato što se ti tako obro za bavl jaš i zato što postoji veliki io tvog života u koji ja nisam bila uključena. Pa sam se i ja olučila malo zabaviti. Raila sam to na pogrešan način i sa se jako bijeno osjedam, i zbog sebe i zbog tebe. Ali to se može promijeniti. Saa shvadam koliko toga još postoji među nama, koliko se volimo.« Suze koje su joj se skupile u očima saa su se iznenaa razlile po njenim obrazima; ona se nagnula i dotaknula mu ruku. »Bilo mi je užasno ka sam pomislila da bih te mogla izgubiti. Volim te, Bille. Nemoj saa idi ruke o nas. Prerano je.« a je mogao, on bi omahnuo glavom, ali njegove oči oavale su jenak ogovor. »Prekasno je, Cyn. Ništa nije ostalo. Jeino što zaista imamo, to su cure i činjenica a smo dobri prijatelji. Zato i jesi ovdje. I ja bih to učinio za tebe. Nedeš me izgubiti, Cyn. To se ne mo že ogoiti. Zato ja to želim saa završiti; neka ostane kako je bilo. Ako nastavimo alje, ako to i alje buemo raili, na kraju demo se zamrziti, a ja nedu a se to ogoi ni zbog nas ni zbog cura. Ako saa prekinemo, uvijek demo ostati prijatelji.« »Ja sam ti žena.« Saa se ona borila za život, ali ovu bitku nije obivala, to joj je bilo jasno. »Ne želim ti biti samo prijateljica.« »Bolje to, nego ona ruga mogudnost. Jenog ana, spetljat deš se s krivim čovjekom, moža nekim mojim prijateljem ili nekim o koga mi je stalo, a ja du se ozbiljno naljutiti i na tebe i na njega. Na kon toga, onosi među nama ne bi bili baš lijepi.« Iskreno se, zapra vo, čuio što mu nikaa nije prireila nikakav veliki skandal, no barem je u tome bila jako oprezna.

»Više to nedu raiti.« Plakala je i šmrcala; bilo je ponižavajude što joj on tako otvoreno govori o njenim zastranjenjima. Bilo joj je neugono što čuje a je on cijelo vrijeme znao za to; ona je stalno samu se be uvjeravala kako on ništa ne zna. I rao je samoj sebi govorila da i on, vjerojatno, rai isto to. Ali on je za to bio previše ozbiljan, previše oan i previše postojan, a njoj je sada bilo jasno daje to trebala odavno shvatiti. Vjerojatno je zbog toga i


71/189

5/27/2018


zaljubljen u Isabelle. Zato jer je o srži ispravan čovjek, pa je i ono što osjeda puno opasnije.

Ka on nekoga voli, to je ono pravo. »Nedu više imati nikakvih veza. Prestat du. Kunem se. Ni saa nemam nikoga.« Svoju zanju aferu, s čovjekom kojeg je upoznala u njihovom klubu, prekinula je prije samo četiri tjena, nakon tri mjeseca. On je imao ženu i troje jece i previše je pio. U krevetu je, usprkos tome, bio sjajan, ali ona se bojala a de, ok je pijan, pričati o njihovoj vezi. A nije se htjela izložiti mogudim neugonostima koje bi on mogao izazvati.

»Opet deš to napraviti. Oboje znamo a hodeš. A moža si u pra vu. Oboje smo prokleto usamljeni. Ualjeni smo milijune milja, čak i ka smo zajeno. A to nije ono što želimo, niti smo to zaslužili.« Dok joj je to govorio, on opet pomisli na Isabelle. anju gaje mučila briga za nju, a nodu snovi u kojima je besciljno lutao, tražedi je. »Oženit deš se njome?« Pitanje je završila jecajudi, a njemu je bilo grozno što joj to govori, ali bilo je vrijeme. Shvatio je to ok je bio s Isabelle i, usprkos nesredi, htio je saa završiti sa Cvnthijom. Bit de samo sve gore, a ne bi bilo pošteno a o njoj bue ovisan. Na kraju bi ga zamrzila. Nije bila tip žene koja može goine, a pogotovo ne cijeli život, provesti njegujudi muškarca. A ako on o kraja života ostane u invalidskim kolicima, to je bilo zadnje što bi joj htio nametnuti. Znao je da ima samo jedan izbor - morao je otidi i sam se brinuti za sebe.

»Ne, nedu se oženiti njome. Ona nede napustiti Forrestera, ako uopde ostane živa. On je pravi gad i oduran prema njoj. Ali ona ima jako bolesno dijete. Rekao sam ti, ne radi se o njoj.

Rai se o nama. Jenog ana deš mi zahvaljivati zbog toga, ka nađeš pravog čovje ka. Ja to nikaa nisam bio. U početku smo se strašno obro zabavljali, ali nikaa nismo imali iste želje. A ja više ne vjerujem u gluposti tipa suprotnosti se privlače, ne u našim goinama. U ovom trenutku života, oboje trebamo ljue koji žele isto što i mi. Ti si uvijek htjela bitno rugačiji život nego ja. ok smo bili mlai, mislio sam a to nije važno, ali pogriješio sam. Tebi treba neki bezbrižan i vear tip koji de s tobom obilaziti zabave i imati puno vremena koje de potro šiti s tobom. Ne treba ti manijak koji je opsjenut svojim poslom i stalno osutan i brine više oko toga tko de biti sljeedi presjenik, nego oko vlastite jece.« Znao je a de se ovijeka osjedati krivim prema kderima zbog propuštenog vremena, ma koliko saa bili bli ski. »Ti si sjajan otac, Bili. Uvijek si bio ivan pr ema curama. A one te vole toliko da ne bi ni mogle više.« To je zaista mislila; obje kderke su ga obožavale, iako su navikle a ga nema. uboko su poštovale sve što on rai i bile su ponosne na njega. »Nisam ovoljno bio s njima«, on pokajnički reče. >=To saa znam. I to im nikaa nedu modi naoknaiti. Ali pokušat du, jenog ana. Moža na neko vrijeme malo usporim.« Ali bilo je gotovo prekasno. Obje su bile na fakultetu, imale su vlastite živote i njemu je to bilo jasno. U mnogočemu, ved je propustio vlak, a te prilike, ka se propuste, više se ne ponavljaju. Sada je samo mogao biti uz njih onoliko koliko mu one, kao odrasle osobe, dopuste.

»Sto mi to govoriš?« upita ona, ponovo brišudi nos. Izgleala je uspaničeno i rastrojeno.

»Mislim a bismo se trebali razvesti. Samo tako možemo sačuvati ono što je ostalo.


72/189

5/27/2018


Cvnthia, ja ti želim biti prijatelj.« »Jebi se«, reče ona, a ona se osmjehne kroz suze. »Nika nisam mislila a deš nas napustiti.« Nije mogla vjerovati a im se to ogađa, pogotovo ne saa. Prije tri ana, željela je samo a on preživi, a ona se, u jelidu sekune, sjetila kako je tog jutra u Connecticutu, ka su joj javili za nesredu, pomislila a bi za njega bilo bolje a um re, nego da do kraja života ostane invali. Nije htjela a se to ogoi ni njemu, ni njoj samoj, a sa je on napušta. Morala se upitati nije li to on samo utučen pa reagira na nesredu na pomalo histeričan na čin. »Siguran si a to želiš? Pretrpio si strašan šok. Prirono je a...« Presjekao ju je prije nego što je stigla izgovoriti o kraja, a ka joj se obratio, izgleao je smireno. »Trebali smo to učiniti prije mnogo goina, Cvn. Samo što ja nisam imao petlje.« »Pa, žao mije stoje saa imaš. Cijeli tjean se ponovo zaljublju jem u tebe. A tebi je osta. Redi du ti jenu stvar, Bille Robinsone. Tajming ti je nikakav«, na to je još jače zaplakala i pogleala ga žalosnim očima. »Zašto me nisi zaustavio, ako si znao što raim svih ovih goina? Zašto nisi nešto rekao?« Strašno je bilo shvatiti a je znao za njene veze. Ali obo je su znali a nije njegova užnost a je zaustavi, nego samo njena.

»Nisam znao što bih rekao. Sam se nisam htio s time suočiti. U početku sam si pričao bajke, ponašao se kao a se to ipak ne ogađa. A ona sam se naviknuo. Ne znam, Cvn... moža nisam htio biti toliko iskren prema samom sebi. Ali sada nemam izbora. Za mene je prekasno a buem rugačiji. Nemam više snage a samom sebi pričam priče. Moža nikaa više, nakon ovog, nedu imati nikoga u svom životu, ali barem ni ti ni ja nedemo živjeti u laži . To mora biti bolje. Zar ne misliš tako?« »Ne, ne mislim«, ona iskreno reče. »Raije živim u laži nego a te izgubim. A i ne moramo živjeti u laži. Možemo pokušati, ovog puta kako treba, ako mi pružiš još jenu priliku.« ok je to govorila, bila je ponovo ona jevojka kojom se oženio i to mu je slamalo srce. Gotovo je žalio što se nije sukobio s njom prije mnogo goina, ali ta da nije bio spreman, a sada je za njega bilo prekasno.

»Prekasno je. Za nas oboje. Samo što ti to još ne shvadaš.« »Što du redi ljuima?« Bilo je bolno kao žestoki uarac. Cijela priča o razlazu bila joj je tako ponižavajuda a je poželjela pobjedi van i sakriti se. »Reci im a si se napokon opametila i najurila me. Vjerojatno si i trebala, još ona ka sam poluio i počeo raiti po stosatnom radnom vremenu. Oboje smo napravili puno gluposti. Nisi samo ti kri va.« Kao i uvijek, on je bio pristojan, obar i pošten, zbog čega je njoj

bilo još teže. Znala je što gubi, znala je a nede nikaa više nadi nekog kao što je on. Vrlo su rijetki muškarci kao što je Bili.

»Što du redi curama?« »To je ruga priča. Bit de teško. Mislim a bismo oboje trebali razmisliti o tome. ovoljno su orasle a shvate, ali vjerojatno nede. Nitko ne voli promjene.« »Ne volim ni ja«, reče ona glasom koji se gušio. A najteže de biti njemu, iako joj to nije palo na pamet. Pre njim je ug, težak put, a on je olučio a se sam suoči s time. Nije imao iluzija o svom oporavku; znao je a postoji vrlo velika mogudnost a više ne prohoa, a čak i rehabilitacija do stupnja kojeg može ostidi bit de jako mučna, pogotovo ako bude sam. Ali isto tako je znao da Cvnthia to ne bi mogla podnijeti. Svu sposobnost za brigu oko drugih 73 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

73/189

5/27/2018


koju je ikaa imala, utrošila je ved oavno na kderi. Izluila bi živedi s njim, ako on ostane imalo ošteden. Cvnthia nije bila Isabelle. Ona nikaa ne bi mogla učiniti ili proživjeti sve što je Isabelle činila za svog sina. A Bili je bio spreman a se sa svojim novim iskušenjima suoči sam. Cvnthia taa ustane i priđe prozoru; zurila je u prazno, slo mljenog izraza, kad je u sobu ušao američki ambasaor. Čuo je za nesredu i čitao o njoj u novinama. Bio je jako pogođen i izgledao je potreseno i zabrinuto ka je ušao. A ka se Cvnthia okrenula, crvenih natečenih očiju, viio je aje i ona jenako potresena. Nije mogao znati o čemu su oni razgovarali i ka

je žurno prišao krevetu i uhvatio Billa za ruku s izrazom uboke zabrinutosti, nije mu paalo na pamet da je uletio u obiteljsku dramu.

»Zaboga, Robinsone, što ti se ogoilo? Prošli tjean smo se trebali vijeti.« Nije mogao vjerovati ka je čuo vijesti, a sa je primijetio kako su Cvnthia i Bili razmijenili čuan pogle. »Upao sam u tučnjavu s autobusom u punoj brzini. I autobus je pobijedio. To je bila velika glupost«, reče Bili s osmijehom, ali izgledao je umorno. Iscrpila ga je rasprava sa Cvnthijom i on joj se obra ti, »Cyn, a li bi htjela malo prošetati s curama? obro de ti odi a se makneš oave.« Ona kimne; nije mogla progovoriti. Nije htjela plakati pre ambasaorom, a znala je a de se to dogoditi ako ostane. A nije htjela biti ni sa svojim kderima; bolje de biti a se vrati u hotel i isplače se u samodi, mislila je. »Vratit du se navečer«, reče ona, a suze joj ponovo preplave oči ka ga je poljubila u obraz. »Volim te«, prošaptala je, a ona brzo izašla iz sobe, ok ju je ambasaor pratio pogledom.

»Jana Cvnthia, pretrpjela je gaan šok«, suosjedao je ambasa dor. Godinama ih je poznavao. Bio je iz New Yorka i nekada je razmišljao o presjeničkoj kaniaturi, ali ga je Bili odgovorio. Nikada ne bi pobijedio, ali u ambasadi je svoj posao obavljao sjajno i volio je

to raiti. Tu je ved tri goine, a Bili je znao a de presjenik o njega tražiti još jean mandat.

»Jesi li obro?« upitao je Billa, mrštedi se zabrinuto. »Saa sam bolje.« Usprkos ovom jutru. Nije se nimalo veselio razgovoru s njom, ali znao je a je učinio ono što treba. Namjeravao je to učiniti ka se vrati kudi. No znao je a si ne smije opustiti a se zbog nesrede preomisli. Štoviše, to je samo učvrstilo njegovu odluku. A njoj nije htio ostaviti nikakve iluzije o sebi, ma koliko to bilo bolno.

»Trebaš li što?« pitao je ambasaor, sjeajudi. Supruga mu je rekla neka se ne zaržava dugo.

»Ništa posebno. Novi vrat, novu kičmu, obar par nogu, znaš ved.« Bili je pokušavao napraviti šalu iz toga, ali oči su mu bile tužne. Ambasaor se osmjehne. Ako ništa rugo, Bili Robinson je bio sjajan tip i obar čovjek. »I što kažu?« »Ne baš puno. Još je prerano. A ja mislim, ako je F. . Roosevelt mogao voiti zemlju sjeedi, to nede ni meni puno smetati.« Ali oboje su znali a hode. Cijeli život mu se promijenio u treptaju oka, ne samo politički život, nego i osobni, kao muškarcu. Sveukupne pos ljedice nesrede u ovom trenu nije bilo mogude procijeniti, ali osim što više nede h odati, nije imao pojma hode li ikaa više biti u stanju voiti ljubav sa ženom. I o tome je voio računa ka je


74/189

5/27/2018


Cvnthiji rekao a želi razvo. Tome se ona nikako ne bi mogla prilagoiti. Ali bilo je i jačih razloga za njihov razvod koji su ga na to potakn uli. Njegove tegobe su bile samo šlag na torti.

»Imaš li ikakvu preožbu koliko ugo deš biti ovje?« »Vjerojatno ugo«, reče Bili potištenim tonom. Bio je jako umoran. Jutro ni za njega nije bilo lako i uboko ga je žalostilo što je okončao svoj brak. Nije samo izgubio ženu, i to po vlastitom izboru, nego je zbog nesrede izglea izgubio i Isabelle, najbliskiju prijatelji cu. Nije se imao čemu raovati, pre njim je bila jena vrlo teška go dina ispunjena nastojanjem da ozravi. Ali barem je bio živ. »Pa, na nas možeš računati«, energično reče ambasaor Ste -vens. »I Grace de te posjetiti, ali rekla je a de odi rugi put. Nije te htjela izmučiti, a boji se a ja hodu. Ako bilo što trebaš, što go to bilo, nazovi ambasau. Neka se Cvnthia javi Grace. Pretp ostavljam da de ostati ovje s tobom.« Sirota žena je izgleala razoreno ka je izašla. Pa, sigurno joj nije lako suočiti se s činjenicom a de on mož da ostati zauvijek invalid, mislio je Jim Stevens. »Redi du Grace a je nazove za koji an.« Bili mu nije rekao a de Cvnthiju zamoliti neka se vrati u Connecticut s curama. Samo se osmjehnuo i pustio ga neka priča. Bili su stari prijatelji, ali nije mu htio redi za razvo. Novosti su još bile presvježe. Iz poštovanja prema kderima, nije htio redi nikome prije nego što kažu njima. Ambasador je nakon toga pogledao na sat, pa zatim Billa, i zak ljučio a je ovoljno ugo ostao. Grace je u pravu. Izgledao je stra šno, pa je za pet minuta ambasaor otišao. A Billu se, ojenom, ovaj čovjek, stariji o njega, ko ji je prije samo nekoliko dana izgledao kao njegov otac, saa učini mla, vitalan i pun života, samo zato jer je mogao izadi iz sobe na vlastitim nogama. Nakon toga, sati su se vukli. Bili je neko vrijeme spavao, a kasnije tog popodneva, pregledao ga je specijalist. Cvnthia se nije javila, ali Bili je pretpostavljao da je u hotelu i tamo

sama liže svoje rane. Svejeno, bio je siguran a de za nju to na kraju biti bolje, ma koli ko bolno bilo.

Specijalist nije rekao ništa naročito ohrabrujude. Billu je iznio sve mogudnosti, o najgore o najbolje. Prema rendgenskim snimkama i dokumentaciji s operacije, smatrao je da nije

vjerojatno a de Bili ikaa više hoati. Osjet bi mu se mogao jelomično i vratiti, ali njegova kičma je pretrpjela tolika oštedenja a on najvjerojatnije nikaa više nede potpuno vlaati svojim nogama. Čak i ako ih na kraju bue osjedao, nede se modi uspraviti. Mogli bi ga osposobiti a se krede uz pomod pomagala, pa bi, uz vježbu, mogao vudi noge i hoati sa štakama, ali po njegovom mišljenju, Bili de biti pokretniji i bit de mu lakše u invaliskim kolicima. To su bile obre novosti. Loše je bilo to što mu se, ako živci u spoju s povreom vrata nastave propaati, moža nede vratiti nikakav osjet niže o struka. Mogao bi se javiti i artritis i izazvati aljnje propaanje kostiju, pa bi uz sve ostalo, ostatak života mogao provesti u bolovima. No, s peeset i vije goine, smatrao je liječnik, Bili ima obre šanse a barem jelomično ovlaa svojim nogama, čak i ako više ne bue mogao hoati. Liječnik je procijenio a de biti potrebno četiri o šest mjeseci a zaraste Billov vrat, a rehabilitacija nogu trajat de goinu ili više. Mogli su izvesti još samo jenu ili vije oatne operacije, ali po njegovom mišljenju, korist bi bila minimalna, a rizik i prevelik. Ako bi pokušali popraviti saašnje stanje, u slučaju neuspjeha, on bi mogao završiti potpuno uzet o vrata na niže i 75 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

75/189

5/27/2018


liječnik je ozbiljno preporučio Billu neka se ne izlaže takvoj opasnosti. Upozorio ga je a bi nekim kirurzima moglo pasti na pamet da na njemu eks perimentiraju, obedavajudi mu poboljšanja koja ne mogu jamčiti, ali on je vrlo otvoreno rekao a bi svaki kirurg koji se u to upusti bio krajnje nerazuman, a Bili se, slušajudi ga, složio. Slika koju je opi sao bila je ponošljiva, ali ne i laka i bila je potrebna ogromna hra brost a se s time suoči. Iskreno je rekao Billu a de se iude goine naraditi kao pas kako bi do nekog stupnja osposobio svoje noge i morat de uz to ojačati gornji io tijela, kao kompenzaciju, a sve ono što mu prestoji oko vrata ne treba ni spominjati. Ali s vremenom i uz veliki trud, bio je uvjeren da bi se Bili mogao osposobiti za sasvim pristojan život, ako bue voljan a se psihološki prilagoi

ograničenjima na koja je osuđen zbog nesrede. Otvoreno je rekao a je to velika šteta, ali nije kraj svijeta.

A ona, čitajudi Billove misli, on ogovori i na pitanje koje se Bili još previše bojao postaviti. Bilo je jasno a više nikaa nede hoati i a de ostati prikovan za kolica. Ali on nije imao pojma što mu slijei ka se rai o spolnom životu i hode li ga uopde više biti, i zbog toga ga je lagano obuzimala panika. Liječnik je praktično i neuvije no objasnio kako postoji dosta velika mogudnost a de se Billu vra titi spolni osjeti i da bi mogao imati relativno normalan život, iako je još bilo malo prerano a bi mogli biti sigurni. To je teško previ jeti, rekao je Billu. Ali, njegov stav je bio ohrabrujudi i avao je na de; jako se trudio da umiri Billa, koliko go može. Bili de to, na kra ju, morati sam iskušati, ali još se nije ovoljno oporavio. Bilo je dovoljno loše što više nede hoati, pa liječnik nije htio a Bili potpuno izgubi nau u sve ostalo.

»Ako vaša žena neko vrijeme bue strpljiva«, rekao je, smješkajudi mu se, »sve može biti obro.« Bili mu nije objasnio da vrlo skoro više nede imati ženu, a eksperimentiranje sa ženama s kojima bi pokušao izlaziti, nije mogao ni zamisliti. Ali htio je barem znati a de, ako se oluči na seksualni eksperiment, to biti uspješno. No to mu nitko nije mogao obedati. Morat de čekati i vijeti, a to je bilo najteže. Ka se oporavi, bacit de se punim jerima u posao, kao što je uvijek raio. Više nego ikaa o saa, to je bilo sve što mu je preos talo. Nakon što je liječnik otišao, Bili je neko vrijeme samo ležao i razmišljao. Bio je jako potišten. Puno toga se ogoilo u nekoliko sati i puno toga je tek trebalo usvojiti. Teško je mogao shvatiti da nika više nede hoati... nika više hoati... u mislima je uporno po navljao te riječi. Ali znao je a je moglo biti i gore. Mogao je ostati potpuno uzet ili umrijeti, a zbog povrede glave mogao je ostati trajno mentalno ošteden. No usprkos izvjesnoj milosti zbog

koje, znao je, treba biti zahvalan, mogudi gubitak muškosti činio mu se najtežim i on je, nepomičan u krevetu, bio potišten i zabrinut. U tom razmišljanju, misli su mu ponovo olutale k Isabelli. Ležao je, zatvorivši oči, i razmišljao o trenucima koje su proveli zajeno, početkom tog tjena. Teško je bilo povjerovati a su otaa prošla samo četiri ana. Prije četiri ana, plesao je s njom u Annabel's, osjedao je kako se pripija uz njega, a saa on više nikaa nede plesati, ok ona lebi na rubu smrti. Nije mogao povjerovati a bi ikaa više mogao s njom razgovarati, čuti njen glas ili joj vijeti lijepo lice. Razmišljan je o njoj i svemu što mu se ogoilo natjeralo mu je suze na oči. Mis lio je na nju dok su mu se suze slijevale niz obraze, ka je u sobu ušla bolničarka. Znala je a je specijalist ugo bio ko njega i a nije onio baš obre vijesti, pa je pomislila a je obeshrabren zbog toga i blago ga je pokušala


76/189

5/27/2018


razveriti. Bio je zgoan, vitalan čovjek i mogla je zamisliti što za njega znači to što više nikaa nede hoati. Meicinske sestre su o prvog ana pretpostavljale a de tako završiti. Njegove povree bile su zaista preteške. »Hodete li nešto protiv bolova, gospoine Robinson?« ona upita, a on je poglea. »Ne, obro sam. Kako je gospođa Forrester? Ima li kakvih promjena?« To je pitao svaki put kad bi vidio neku od njih i nitko nije mogao s hvatiti osjeda li se on to na neki način krivim

zbog nesrede, zato što je ona bila s njim, ili je zaljubljen u nju. Bilo je teško redi. Jeina koja je to znala, bila je ona bolničarka koja se zatekla tamo ka je on prethone nodi posjetio Isabelle, a ona je liječniku obedala a nede redi ni riječ o onome što je čula. »Jenako je. Njen muž je kratko bio tu i upravo je otišao. Mislim a se vrada u Pariz na nekoliko ana. Ovje ništa ne može učiniti za nju.« Osim što može biti s njom i preklinjati je da se vrati. Bili je mrzio Gordona; dovoljno je bilo da ga se sjeti. Bio je ledeno hladan i zaista oduran prema njoj. A onda shvati - ako je Goron otišao iz bolnice, ona bi je on mogao

opet posjetiti; to je spomenuo i sestri. Ona je znala a je prošle nodi bio k od nje i da mu je to dozvolio njihov zajenički liječnik, ali zaista nije znala što bi on rekao ako Bili to učini opet. No ona je primijetila pogle u njegovim očima, shvatila koliko mu je težak bio ovaj an i koliko ga je to potreslo, pa se sažalila. »Vijet du što mogu učiniti«, reče ona i oe. Vratila se za pet minuta s va bolničara, koji su otpustili kočnice na njegovom krevetu i polako ga ogurali prema vratima. Ona je morala otkopčati neke o njegovih monitora, ali sa mu je ved bilo ovoljno ob ro da bi neko vrijeme mogao biti bez njih, a znala je koliko olučno želi prijedi na rugu stranu honika i vidjeti Isabelle.

Njena bolničarka im je priržala vrata, bolničari su pažljivo pre -gurali njegov krevet na drugu stranu hodnika, u sobu, i smjestili ga o nje. U njenoj sobi su bili navučeni zastori, a respirator je proizvoio svoj poznati šum. Bolničarke su se povukle u kut sobe, kako bi ih

ostavile nasamo. Bili se okrenuo prema njoj najviše što je mogao, a za to je imao vrlo ograničene mogudnosti, i ponovo je uhvatio za ruku, baš kao i prošle nodi. »Ja sam, Isabelle... moraš se probuiti, ljubavi moja. Moraš se vratiti. Tey te treba, a i ja. Moram razgovarati s tobom, strašno mi neostaješ.« Suze su se nesputano slijevale niz njegove obraze dok joj je govorio, a nakon nekog vremena, samo je nijemo ležao, ržedi je za ruku. Sestre su mu ved htjele savjetovati a se vrati natrag. On je mirno ležao kraj nje, u svom krevetu, i izgleao neobično smireno. Činilo se gotovo kao a de utonuti u san, a ta d su se otvorila vrata i u sobi se pojavio Goron Forrester, ogleavajudi se oko sebe. Obje sestre su bile zatečene, a bolničari su još bili pre vratima ka se Goron oštro obratio bolničarki svoje žene. »Molim vas, omah ovezite gospoina Robinsona nat rag u njegovu sobu.« Bilo je to sve što je rekao, a Bili nije rekao ništa ka su ga izgurali van iz sobe. Nije bilo sumnje što se tu ogađa i zbog čega su ga ovezli ovamo. Prolazedi kraj Gorona, Bili je osjetio nagovještaj straha. Bio je siguran a de Goron zahtijevati a je Bili više ne posjeduje. Ali ako uskoro olazi u Pariz, Bili de se potruiti a ga opet ovezu k njoj. Ležao je u svojoj sobi i razmišljao o tome i o njenom beživotnom izgleu, ka je Goron Forrester umarširao unutra. »Ako vas ponovo zateknem u njenoj sobi, Robinsone, ili čujem a ste bili tamo, uklonit 77 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

77/189

5/27/2018


du vas iz ove bolnice. Je li to jasno?« Tresao se o bijesa, a lice mu je bilo blijeo. Bili je zašao na njegov teritorij i on to nede opustiti. Što se njega tiče, Isabelle je nje govo vlasništvo i on de Billu onemoguditi a joj se uopde približi, ma kakva bila priroa njihovog onosa. Ona pripada njemu.

»Niste me uplašili, gospoine Forrester«, mirno reče Bili, gleajudi ga čvrsto u oči. »Mislim a bi ambasaor Stevens imao ponešto redi o mom uklanjanju. No ne treba on umjesto mene voiti moje bitke. Isabelle i ja smo prijatelji, i to ved jako ugo. Nikaa nije uči nila ništa što biste joj vi mogli zamjeriti, u to vas uvjeravam«, osim jenog poljupca u autu, one nodi, ali Goron to nije trebao znati; to je bilo samo između njih voje. »Zabrinut sam za nju. Vi ste sretnik. Ona je preivna žena i ja želim a ostane živa jenako kao i vi, mož da i više. Tey je treba, više nego vi. Ako to što joj se obradam, ili je naprosto prisiljavam a živi zato jer je meni stalo o nje, može pomodi, ona je to barem nešto što mogu učiniti za nju.« »ržite se poalje o nje. ovoljno ste učinili. ođavola, gotovo je poginula s vama. Što ste radili u to doba? Nije vam palo na pa met kako de to izg ledati? Snimili su vas paparazzi, napravili ste buale o sebe i o mene. Pretpostavljam, mislili ste a dete se izvudi samo tako. Pa, očito, niste. A saa, najbolje što možete učiniti je a se ržite što alje o njene sobe i našeg života. Ne treba nam skanal koji bi i vas uključio.« »Nema nikakvog skanala koji mene uključuje«, reče Bili raže-stivši se. »Nisam baš siguran u to. Ali bez obzira na to, zabranjujem vam a ulazite u njenu sobu. Jesam li bio jasan?« »Zašto je toliko mrzite?« Bili upita ka j e Gordon stigao do vrata, a onda stao kao ukopan i polako se okrenuo na njegove riječi. »Jeste li vi lui? Ne mrzim je. Ona je moja žena. Što mislite, zašto sam ovje?« »Kakvog izbora imate? Ka ne bi bili ovje, a li biste se mogli i alje, pre bilo k ime, pretvarati a vam je stalo o nje? Teško. Obojica znamo zašto ste ovje. Zbog vanjskog ojma i zato što nemate izbora. Odgovorni ste za nju. Ali nije vam ni najmanje stalo do nje, Forrester, a ja sumnjam a vam je ikaa i bilo.« »Vi ste pravi ga«, Goron se otrese na njega i potom izađe van. Ali morao se zapitati u tom trenu, je li mu to Isabelle ispričala a je muž mrzi, i pitao se koliko Bili zna o njihovom obiteljskom životu. Goronu se činilo a zna i previše. Bili je razmišljao o njihovoj raspravi ka su se tog poponeva vratile Cvnthia i cure. Njih dvije su bile na buvljaku i nakupovale hrpu gluposti koje su im se jako svidjele, a Cvnthia je

otišla na ugu šetnju, razmišljajudi o svemu stoje on rekao. Ali nije to spominjala, kao ni on, niti su pre kderima govorili o rastavi. Bilo je još prerano. Ostale su o večere, a Olivia gaje hranila žlicu po žlicu. Pokušao je jesti sam, ali zbog nespretnog ovratnika, posvua je prosipao hranu, pogotovo juhu.

»Sto je rekao liječnik?« tiho ga upita Cvnthia prije nego što su otišle. »a de ti biti bolje ovako«, on joj šapne, a ona je ponovo izgle dala kao da de zaplakati. »Šalim se. Rekao je a bih, uz veliki tru. mogao ponovo o neke mjere ovlaati nogama. Zanimljiv izazov. Tko zna? Moža im uspije čuo, pa ja opet prohoam.« Još je htio vjerovati u to, iako, po liječnikovim riječima, to nije bilo nimalo sigurno. »Počet du s terapijom i


78/189

5/27/2018


rehabilitacijom za tri tjena. Htjeli bi mi ati još malo vremena, a sve zaraste prije nego što počnu.« »To možeš i ko kude«, ona tiho reče. Još je bila shrvana njego vom odlukom i nadala se a de on s vremenom popustiti. »Moža. Vijet demo«, neoređeno ogovori on. Nije htio redi previše pre curama. »A vi? Ka se vradate kudi? Jeste li razmislile o tome?« Bili ju je pitao, osjedajudi se malaksalo. Za njega je ovo bilo teško popone. »Cure žele ostati još tjean. Mislila s am da ih odvedem u Pariz na nekoliko dana, ako ti bueš obro, a ona se ja mogu vratiti a te viim.« Još se naala a de on promijeniti mišljenje o svemu što je rekao, ali njegov glas je bio čvrst. Nije se pokajao. Znao je a rai ono što treba, za oboje. »Nemoj«, blago reče. »Bit du obro. Trebaš se vratiti s curama. Znam a si htjela posjetiti svoje roitelje u Maineu.« Ved je olučila a se nede više vradati u Europu, a nakon Mainea, ide ravno u Ham-ptons. »Ja du se uskoro vratiti u Sjeinjene ržave.« Imao je puno posla. Ako se vrati, morao je nadi ustanovu za rehabilitaciju gje može neko vrijeme biti, a ona stan, pa se iseliti iz njihove kude. Ali za to je još bilo rano. Kao prvo, morat de jevojkama redi što su olučili. Nije se tome veselio, a htio im je to redi zajeno s njom, kako bi cure shvatile a de on i Cvnthia i alje ostati prijatelji. To mu je puno značilo, a na kraju de značiti i njima. U to je bio uvjeren. Cvnthia se s kderima vratila natrag u hotel, na večeru, a on je cijelu nod mirno ležao u krevetu. Rao bi ponovo viio Isabelle, ali nije htio izazivati sredu, u slučaju a je Goron još u gradu, a ionako je bio umoran. Ovaj an je bio značajan. Rečeno mu je a najvjero jatnije više nikaa nede hoati, možda de kasnije ipak biti seksa, iako to nije sigurno, vidio je Isabelle, ukrstio rogove s njenim mužem i rekao Cvnthiji a želi razvo. Više o toga, osim nesrede koja je nepovratno svima njima promijenila život, nije se ni moglo ogoiti.

Poglavlje sedmo U ponedjeljak rano ujutro, Goron Forrester je otišao iz Londona. Nazvao je bolnicu prije

olaska, čuo a se ništa nije promijenilo i otišao na aerorom. Sa sobom je uzeo sve Isa smisla da joj išta belline kojeUjeovakvom ona ostavila u hotelskoj sobi. Zaključio a preko ne maEngleskog ostavljastvari u bolnici. stanju, ništa joj ne treba. ok je je letio kanala, nije znao ništa više nego ka je olazio. Liječnici još nisu mogli redi hode li ona preživje ti i hode li se oporaviti. Unutarnji organi su izglea po lako zacjeljiva-li, ali zabrinjavalo je stanje njenog srca i pluda, a bit de potrebno puno vremena a se zaliječi jetra. Uarac u glavu, iako manje težak nego ostale povree, ržao ju je i alje u ubokoj komi. Bila je stalno po sedativima kako bi povree mogle lakše zacijeliti. Ali hode li se probuiti, hode li živjeti ili ne, ili de trajno ostati u komi, to je tek trebalo vijeti. Još je bilo previše pitanja na koja nitko nije imao odgovor. Ohrabrujudi znak je bila činjenica a je još živa pet ana nakon nesrede i, bez

sumnje, svaki an je bio važan. Ali i alje je bila u krajnje kritičnom stanju. A Goron je, spuštajudi se na aerorom Charles e Gaulle u Roissvju, znao a jeci mora redi što se


79/189

5/27/2018


dogodilo i a to više ne može ogađati. Čekao je iz ana u an, naajudi se nekakvom

poboljšanju, ali nije ga bilo. Činilo mu se a je opasno čekati i alje. Sophie je bila ovoljno orasla a čuje istinu i shvati a bi mogla izgubiti majku, a i Tey se, bio bolestan ili ne, morao s time suočiti. Goron je bio siguran a de mu Sophie pružiti poršku. Čekat de a se ona vrati iz Portugala, kako bi mogla biti uz brata, pa de ona redi Tevju. Tom trenutku se Gordon nimalo nije veselio, niti se u takvim situacijama dobro snalazio. Pogotovo u ovom slučaju, jer sa svojim sinom gotovo i nije imao nikakav odnos.

Spuštajudi svoju i Isabellinu prtljagu u taksi na Roissvju, on se ponovo sjeti Billa Robinsona i njihovog neugonog susreta. Još je bio bijesan zbog Billove arogancije i rskog pitanja mrzi li on Isabel-le. To je bila nedopustiva pomisao i on se pitao je li mu to Isabelle

rekla. Nije mrzio svoju ženu. Samo ju je izgubio u kaosu teških goi na nakon Teddvjevog rođenja. U svojim mislima, više je nije mogao razvojiti o užasa bolesničke sobe i svega što je njemu to predstavljalo. U njegovim očima, ona mu više nije bila žena, nego samo Tevjeva njegovateljica i ništa više. Pitao se je li moža, po njenom shvadanju, uvjerenje a je Gordon mrzi opravdavalo vezu ili najmanje flert, kojeg je, kako je sumnjao, imala s Billom. Ako su bili zajedno u AnnabeFs,

kao što piše u novinama, a fotografija potvrđuje, očito njihov onos nije bio tako neužan kao što tvri Bili Robinson. Goron je o tome još imao tisudu pitanja u svojoj glavi, ali ukoliko se Isabelle ne oporavi, znao je a nikaa nede obiti ogovore. Bili Robinson mu sigurno ništa nede redi. Gorona je to načelno mučilo, ali uistinu, o njoj nije imao romantičnih niti seksualnih misli ved goinama. Pri olasku, u bolnici je iznio svoj zahtjev a više ne puštaju Bil -la u njenu sobu. Sestra je to sve vrlo službeno zabilježila, ali Goron je imao neugoan osjedaj a njegove želje uopde nede biti poštovane. Svi su oni, izglea, bili strašno naklonjeni Billu, a za Gorona uopde nije bilo simpatija. Pri tome nije trebalo ni spomenuti silnu količinu poštovanja i ivljenja prema Billovom profesionalnom položaju. Bili Robinson je bio vrlo značajan čovjek. Goron je s aeroroma otišao ravno u ure i obavio nekoliko te lefonskih razgovora. Objasnio je situaciju svo joj tajnici, što ranije nije učinio, a ona mu nije spomenula a je vidjela fotografiju Isabelle i Billa u International Herald Tribuneu. Bila je dovoljno pametna. Na

njegovo traženje, tog poponeva mu je ala Sophijin broj u Portuga lu. Isabelle ga je ostavila ko nje ka je krenula u Lonon, za svaki slučaj. Sophie je s prijateljima bila u Sintri, u iznajmljenoj kudi, i saa je bila vani pa je Goron mogao samo ostaviti poruku. Javila mu se u osamnaest sati, baš ka je htio otidi iz urea. Duboko je udahnuo uzimajudi slušalicu i sabrao se. »Kako je bilo u Lononu?« ona veselo upita. »Jeste li se mama i ti obro proveli?« »Kako si znala a sam bio u Lononu?« Nije rekao gotovo nikome, osim Teddvju i njegovoj njegovateljici.

»Nazvala sam kudi za viken i razgovarala s Tevjem. Nije ti rekao?« »Još ga nisam viio. Jutros sam s aeroroma sam ošao ravno u ure«, hlano ovrati Goron. Ougovlačio je, boredi se za riječi. »obro, nazvat du kudi. Moram nešto pitati mamu.«


80/189

5/27/2018


»Ona ne može razgovarati s tobom«, on tajanstveno reče, užasavajudi se ovog trenutka. Ovo je bila mora iz koje se nije mogao pro buiti, nego je morao još i svoju jecu uvudi u nju. »Zašto ne? Vani je?« »Ne, tvoja majka je u Lononu.« »Čuno. Ostala je?« Nije bilo slično njenoj majci a uopde ostavlja Teddvja samog, pogotovo ne šest ana. Sophie je znala aje majka otišla u Lonon u utorak. »Ka se vrada?« Zvučala je zbunjeno. »Još ne znamo.« Uahnuo je još jenom i napokon to izgovorio. Sophie, tvoja majka je imala nesredu.« Na rugom kraju linije zavlaala je mrtva tišina; ona je čekala, a srce joj je tuklo. U načinu kako je to rekao, bilo je nešto zastrašujude. »Vrlo ozbiljnu nesredu. Mislim a bi ti trebala odi kudi.« »Sto se ogoilo? Je li sve u reu s njom?« Bila je tako bez daha da je jedva uspjela procijeiti riječi. je une autu kojišto se de suario s autobusom.« više unutarnje nije mogaopovree. izbjegavati istinu. »U komi»Bila je. Još znaju se ogoiti. Ima vrloSaa ozbiljne Moža nede preživjeti. Žao mi je što ti to govorim preko telefona. Ali hodu a se spremiš i vratiš u Pariz što prije.« Usprkos onome što je osjedao za Sophie i, navono, za Isabelle, zvučao je kao a dogovaraju poslovni sastanak. Gordon se svim silama trudio da ostane neosjetljiv na bol

svoje kderi. Takvu slabost si nije mogao dopustiti. »O, Bože... o Bože...« Sophie je zvučala kao aje na rubu histerije, što njoj nije bilo slično. Inače je bila sabrana i mirna, razumna i pomalo neosjetljiva, kao njen otac. Cijelog života pripremala se a de izgubiti brata, a ne majku koju je voljela više nego što bi sama sebi htjela priznati. Ka joj se otac javio, ovako nešto nije joj bilo ni na kraj pameti. »O Bože moj, tata, misliš a de umrijeti?« On je čuo a Sophie plače i na tren nije znao što bi rekao. »Mogude je«, ogovori joj. Sjeio je u ureu, neugono se osjedao i zurio u prazno. Sjetio se kako je bilo kad je njegova majka umrla i svim silama je nastojao potisnuti te

uspomene. »To što je još živa, aje nau, ali još je u vrlo kritičnom stanju, a poboljšanja nije bilo«, iskreno je rekao, a Sophie jače zaplače i više nije mogla zaustaviti jecaje. On je čekao i nije mu palo na pamet ništa što bi mogao redi a je umiri. Nije joj htio lagati i avati lažne nade; Isabelle je mogla umrijeti svakog trena i to je bila istina. Sophie se morala suo čiti s time, kao i Teddy.

A ona se na to, ok ju je obuzimao strah, sjeti još nečega. »Zna li Tey?« Za viken joj je zvučao obro, a njoj nikaa nije lagao. Sophie nije mogla zamisliti a bi Tey pre njom skrivao takvu tajnu niti bi zvučao onako veselo ka gaje nazvala. »Ne, ne zna. Htio bih pričekati i redi mu ka se ti vratiš. Mislim a bi saa trebali prekinuti, a ti se spremaj. Može li ti tamo netko pomodi?« »Ne znam«, reče ona, zvučedi izgubljeno. »Hodu otidi u Lonon a viim mamu.« Zvučala je kao petogoišnje ijete i iznenaa se osjedala kao siroče. »Ja želim a najprije ođeš kudi«, on čvrsto reče. Htio je a bue tu ka on kaže Tevju. Nije namjeravao sam ponijeti taj teret. »U reu«, reče ona, i alje nesavlaivo plačudi. »Javi mi ka bueš znala ka stižeš. Poslat du nekoga po tebe.« Uopde mu nije palo na


81/189

5/27/2018


pamet a bi to mogao sam učiniti, čak ni u ovim okolnostima. Ostati na ualjenosti i nedodirljiv, bilo mu je toliko prirodno da ni sada n ije mogao probiti taj zi, čak ni za svoju kder, no ona je to ouvijek znala o njemu. Svi su znali, čak i ona koja mu je bila najbliža. »Pokušat du stidi još večeras«, reče ona osutnim glasom. Bila je na va sata vožnje o Lisabona, ali moža uspije uhvatiti kasni let, ako požuri. Inače mora čekati o sutra ujutro. Tren kasnije, završili su razgovor i Goron je svojim službenim autom s vozačem, otišao kudi. Nakon četiri ana, tek sa je viio Tevja, a on je izgleao obro raspoložen, no pitao je za majku istog trena kad je ugledao Gordona na vratima svoje sobe.

»Gje je mama? Je li olje?« Njegove oči obasjalo je svjetlo ka ju je spomenuo. »Ne, nije«, neoređeno reče Goron. Zavlačio je, prikrivajudi se strogim ržanjem. »Mislim a se Sophie večeras vrada iz Portugala.« »Ozbiljno?« ečko je izgleao iznenađeno, ali lukavstvo je upalilo, barem na tren. »Mama je rekla a Sophie nede biti va tjena. Zašto se vrada ranije?« U subotu to nije spomenula preko telefona i on je instinktivno nešto naslutio. A ona, kao pas koji ne oustaje o kosti, ponovo postavi isto pitanje. »Gje je mama?« Goron mu se nije usuio redi a je još u Lononu, jer bi znao a nešto nije u reu. Tey je bio previše pametan i osjedajan a bi ga ugo mogao zavaravati. Goron se mogao naati samo a de Sophie uskoro biti ko kude, pa de mu pomodi a to kaže ečku. »Viimo se uskoro«, Goron reče, ne ogovarajudi mu. »Moram obaviti nekoliko poziva.« S tim riječima, otišao je iz Tevjeve sobe. Ali, bilo je očito a je njegov sin zabrinut. Gordon je smrknuto krenuo niz hodnik do svoje sobe.

»Gje je moja majka?« zatvarajudi vrata, čuo gaje kako pita njegovateljicu. Bit de to teška nod ok se Sophie ne vrati kudi. Olučio je riješiti taj problem tako što de ostati olje, u biblioteci. Sat kasni je, iznenaio se ugleavši Tevja kako polako ulazi u prostoriju. Po svaku cijenu je htio sidi olje i njegovateljica ga nije mogla zaustaviti. Izgleao je uzbuđeno i bio je vrlo blijed.

»Nešto nije u reu«, tiho reče Tev, naslonivš i se bez daha na stolicu, i pogleda oca u oči. Goron je cijelog života bježao o njega, ali ovog puta ga nije mogao otjerati. U očima mu je bio olučan pogled koji Gordona podsjeti na Isabelle. Nikada prije nije vidio Ted-dyja a tako izglea. »Hodu znati gje mi je majka«, rekao je, sjeajudi. Bio je spreman čekati ogovor cijelu nod, ako bue morao. Morat de ga ovudi ili onijeti van iz sobe. Goron je izgleao zlovoljno, prikrivajudi vlastiti strah. U mu je bilo neugono u njegovoj bio tako nježan i osjetljiv, ali ved ugo nije izgleao ovako obro. Šest blizini; mjeseciečko ranije,jene bi mogao sidi olje. Saa mu više nije mogao pobjedi, i Goron na to uzdahne.

»Tvoja majka je u Lononu«, iskreno je rekao i molio Boga a ne treba redi ništa viš e. No, ka se susreo s pogleom svog sina, bilo mu je jasno a se tome ne može naati. »Zašto?« »Otišla je pogleati jenu izložbu«, reče Goron, skrenuvši pogle. Pokušavao ga je prisiliti a zašuti. »Znam. To je bilo prije šest ana. Zašto se nije vratila s tobom?« Na to Gordon podigne pogle i učini mu se kao a prvi put vii svog sina. Cijeli život proveo je obacujudi ga, u nastojanju da mu se odupre. A saa nije mogao izbjedi Tevjev napeti pogle. 82 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

82/189

5/27/2018


Bio je to lijep ečko, ali sve je na njemu bilo pogrešno. Zrav stvene tegobe koje je imao plašile su njegovog oca. Gorona je saa, njemu samom usprkos, irnuo taj bolni izraz u Tevjevim očima. Nije više bilo olaganja, morao mu je redi istinu, ali nije htio biti o govoran za posljeice koje de to ostaviti na njegovo zdravlje. Teddv jev život je uvijek visio na niti, a Goron nije htio biti taj koji de mu presjedi tu životnu nit strašnim vijestima o majci koju je obožavao. »Imala je nesredu«, tihim glasom reče Goron, a mogao je čuti kako Tev ostaje bez aha i ne gleajudi ga. Nije mogao ponijeti ono što je znao a de vijeti u ječakovim očima. »Je li obro?« Tevjev glas je bio jeva čujni šapat. Ved je shvatio a nešto nije u reu, ali je strahovao o onoga što de mu otac saa redi. »Bit de obro, naam se. Ne znamo još. Jako joj je slabo. Žao mi je«, Goron kruto odvrati, a Teddv barem nije zaplakao. Samo je sje io i promatrao svog oca, oprezno išudi. Čekao je a mu kaže još nešto. »Ne možeš pustiti a umre«, rekao je šaptom, kao a Goron ima nekakvu mod a to promijeni.

»Ja na to ne mogu utjecati. Znaš a ne želim a joj se nešto ogoi.« Ali pogle Tevjevih očiju govorio je puno. Znao je i preo bro da mu majka nije sretna, iako mu ona o tome nikada nije govorila. Drugi put u dva d ana, netko je optužio Gorona a nije obar prema Isabelli; to mu se nije sviđalo. »Zato se Sophie vrada kudi?« Tey upita, a Goron kimne. Sjedio je na drugom kraju sobe, nasuprot ečku. Nije mu palo na pamet a mu priđe i zagrli ga. Tako nešto bilo bi mu potpuno strano, za razliku o Isabelle koja bi saa ved čvrsto grlila Tevja a je Goron umjesto nje oživio nesredu. To je čak i Goron znao. »Hodu idi u Lonon sa Sophie ili s tobom«, Tey je rekao, gleajudi ga olučno. »Ka se vradaš?« Bio je uvjeren a de se vratiti. Nije mogao podnijeti pomisao da je njegova majka tamo sama.

»Ne znam«, iskreno reče Goron. »Mislio sam a bih se trebao vratiti kudi, k tebi.« Tey se nije osvrnuo na njegove riječi. Još je pokušavao shvatiti i prihvatiti to što mu je otac upravo rekao. Goron je bio iznenađen i zaivljen što ečko nije ni zaplakao. Teyje bio hrabriji nego što je on mislio. »Hodu razgovarati s njom. Možemo li je saa nazvati?« Tey upita, a njegov otac odmahne glavom.

»Ne, ne možemo. U nesvijesti je o nesrede. U komi je zbog uarca u glavu.« »O, ne!« reče Tey naglo shvativši koliko je teško povrijeđena i napokon zaplače. Težina situacije ga je saa pogoila svom silinom. »Hodu idi omah«, rekao je izbezumljeno. »Ona ne bi znala a si tamo«, praktično ovrati Goron, »a za tebe to ne bi bilo obro. Nisi ovoljno jak a izržiš putovanje.« To je bila stvarnost Tevjevog života, bez obzira na to koliko mu je majci loše ili koliko ozbiljno bilo njeno stanje. Put u London za Teddyja nije dolazio u obzir.

»Jesam, ovoljno sam jak«, sa žestinom ogovori Tey hrabro otirudi oči. »Ona nas

treba kraj sebe u bolnici. Kad meni treba, uvi jek je tu. Ne možemo je saa ostaviti samu,


83/189

5/27/2018


tata. Ne možemo joj to učiniti.« Saa je opet izgleao kao ijete; plakao je i osjedao se bes pomodno. »Pričekajmo a se Sophie vrati kudi«, reče Goron. Izgleao je umorno. »Oi gore i omori se, hodeš li? Ovo nije obro za tebe«, rekao mu je kao aje orastao čovjek, ali Teddy se nije obazirao. Sada je htio samo biti uz maj ku. I ništa ga nije moglo zaustaviti. I a lje je o tome govorio, krenuvši prema malom izalu kojeg su još avno za njega ugraili uz stepenice. Kad se vratio u sobu, Teddy je,

ispružen u krevetu, grozničavih očiju razgovarao sa svojom njegova teljicom. Nije prestajao pričati, a nakon večere, bolničarka mu je izmjerila temperaturu i bila je visoka. Previše se uzbuio, što je za njega bilo opasno. Točno takvu reakciju je Goron i očekivao o njega ka čuje novosti. Ka je kasno te nodi stigla Sophie, Tey je još bio buan. Us pjela je uhvatiti let u vaeset sati i o ponodi stigla u Pariz. Goron ju je čekao i izašao je pre nju u prevorje ka je vani čuo auto. Bacila mu se u naručje istog trena ka ga je ugleala i počela plakati. »Oh, tata... molim te, ne aj a ona umre...« Nikaa je o saa nije viio tako izbezumljenu, što je bilo potpuno shvatljivo. Ka se malo primirila, otišla je gore o Tevja. Čekao ju je u krevetu. Zagrlili su se kao a se nisu vijeli goinama. ogoilo im se nešto najstrašnije i nezamislivo. Nisu to mogli ni zamisliti. Previše strašno a bi to mogli ponijeti ili o tome razmišljati. ugo su plakali zagrljeni ok na kraju u sobu nije ušao njihov otac, izgleajudi iscrpljeno. Emocije tog dana ostavile su traga i na njemu, kao i na djeci. »Iem u Lonon s tobom, a viim mamu«, Tey tiho reče So -phiji, a otac ih je promatrao, smrknutog poglea. Njihova reakcija bila je još gora nego što je on strahovao a de biti. »Ja mislim a ne bi trebao«, ozbiljno reče Goron. »Bit de samo još bolesniji nego što je.« Govorio je o Tevju kao a ga on ne može čuti. »Mami to ne bi bilo rago«, reče Sophie, poglaivši brata po raskuštranoj kosi i ved na oir, primijetila je a je vrud. »a se ti razboliš, ona bi se jako uzrujala, a to ni za nju ne bi bilo obro ka se probui«, razumno oa Sophie, naglasivši riječ kada, a ne ako. Teddy je poglea širom otvorenih očiju. »Svejeno je želim vijeti, čak i ako je u komi. Znat de a sam tamo.« To je i Bili vjerovao, ali njihov otac nije se slagao. On je mislio da Teddvjev posjet ne bi imao nikakvog smisla.

»Ona uopde ne zna je li tko kraj nje«, mirno je rekao Goron. Bio je siguran u to i nije vjerovao a ljui u komi čuju ili osjedaju što se ogađa. Pogotovo nakon što ju je viio; bio j e mjeren a je to glupost i ečku nede opustiti a ie. To bi bilo bezumno i preveli ka ogovornost za svakoga tko bi ga pratio; bio je previše slab za putovanje, čak i za izlazak iz kude. »A zašto ona ti ieš ako ona nede znati a si tamo?« Tey upita Sophie. »Ona nije bolesna«, razumno reče Goron. »A ja mislim a bi trebala idi. Ja du ostati tu s tobom.« »Ti se ne vradaš, tata?« Sophie je izgleala zapanjeno, ali više ništa nije rekla ka je on


84/189

5/27/2018


odmahnuo glavom.

»Ne još. Čekat du a ti ođeš natrag kudi. Možeš idi sutra, na jean an, ili prenoditi. Kako želiš.« »Mislila sam ostati neko vrijeme, moža nekoliko ana.« »Vijet demo kako joj bue, ali nemoj ostati preugo«, reče Gor -on i potom izađe iz sobe. Uopde nije namjeravao ulje ostati sam u kudi sa svojim sinom. Htio je a Sophie preuzme brigu oko njega, a to nede modi ako bue u Lononu s majkom. Sophie je te nodi spavala u Tevjevom krevetu, zagrlivši ga. Sutraan je rano ustala, ok je on još spavao. Istuširala se i obukla, i ok se on probudio, bila je spremna za polazak. »Ieš saa?« pospano je upitao. »Hodu i ja.« Ali bio je preumo -ran i preslab da bi se pomaknuo. Prošla nod ostavila je traga na njemu i saa nije više izgleao tako obro kao prije.

»Brzo du se vratiti«, prošapde Sophie i izađe iz njegove sobe. Htjela se pozraviti s ocem, ali on je ved otišao u banku. Sinod je nabavio kartu za nju, a čekala ju je i rezervacija za Claridge's. Znala je kako se zove bolnica u kojoj je njena majka. Sveti Toma. A od njenog putovanja ostalo joj je novaca. Očev vozač je čekao pre kudom i pola sata kasnije, ona je

bila na Roissvju. Uopde nije bilo gužve u prometu. A Sophie je izgleala puno mirnije i zrelije nego što se osjedala. Sletjela je u podne po lokalnom vremenu, a auto iz hotela odvezao ju je ravno u bolnicu.

Ulazedi unutra, osjedala se vrlo oraslo, u jenostavnoj moroj haljini i cipelama koje joj je kupila majka. Bila je ureno počešljana i otjerana, ali svakome tko ju je viio, čak i s osamnaest godina izgledala je kao dijete velikih, uplašenih očiju ispunjenih tugom. Sestre su joj se smješkale ka im se obratila na recepciji ojela. Objasnila je tko je i jena o njih ovela ju je ravno u majčinu sobu. Vrata preko puta bila su otvorena i ona primijeti kako je promatra jedan mu škarac. Nije imao izbora; okrenuli su ga na bok i gleao je prema vratima, a nije se mogao pomaknuti.

Oprezno, ona je ušla u majčinu sobu i istog trena je šokiralo ono što je tamo ugleala. Njena majka je izgledala smrtno blijedo, s velikim zavojem na glavi. Respirator je disao umjesto nje, a sa svih stra na bila je spojena na cijevi i monitore. Sophijine oči ispune se suza -

ma ka se približila krevetu. ugo je stajala tamo. otaknula joj je ruku i samo je gleala, a ona je bolničarka privukla stolicu o kreveta pa Sophie sjene. Instinktivno, počela je govoriti Isabelli, nada judi se a je nekako, negje, može čuti. Rekla joj je koliko je voli i

preklinjala je neka živi. Isabelle nije avala nikakvih znakova života. Jeino što se pomicalo bili su respirator i tanke linije svjetla na monitorima. U sobi nije bilo drugog zvuka, ni kretanja. Njena majka iz gleala je još strasnije nego stoje očekivala. Bilo je teško povjerovati

a de preživjeti. Sophie je ugo sjeila tamo, a ona je oko šesnaest sati izašla iz sobe. Isti onaj čovjek koji ju je promatrao, opet je gledao u nju. Sestre su mu rekle tko je ona, ali on bi to ionako pogodio. Izgledala je kao vrlo mlada Isabelle.

»Sophie?« pozvao je on, a ona se trgne začuvši svoje ime, iznenađena što on z na tko je ona. Polako se približila i stala na vrata njegove sobe.


85/189

5/27/2018


»a«, rekla je s oklijevanjem, jako pogođena onime što je upravo vijela. On poželi a je može zagrliti, zbog Isabelle i zbog samog sebe. Tako malo je mogao učiniti za nju. »Ja sam Bili Robinson. Tvoja majka i ja smo prijatelji. Ja sam bio u autu s njom«, reče on, kao a se ispričava što je ona uopde bila tamo. »Žao mije što se to ogoilo.« Ona kimne, gleajudi ga. Nije se sjedala a je majka ikaa spomenula njegovo ime, ali jelovao je kao fin čovjek, a očito, bio je teško povrijeđen, no za razliku o njene majke, bio je buan i živ. »Sto se vama ogoilo u nesredi?« Sophie je oprezno pitala. Bojala se udi u sobu. I nije baš sasvim shvatila tko je on, niti zašto je bio s njenom majkom. »Slomio sam vrat i uario glavom. Ali tvoja mama je u puno gorem stanju nego ja«, reče on sa žalosnim izrazom. »ao bih sve a se mogu zamijeniti s njom, Sophie. Naam se a to shvadaš. ao bih život za nju, ka bih mogao.« Sophie je bila irnuta njegovim riječima; izgleao joj je kao obar čovjek. Pitala se kako su on i njena majka postali prijatelji. Majka nikaa nije nikamo išla, zbog Te-dyja. »Kako je to Tey primio?« upita on. »Zna li on?« »Otac mu je sinod rekao«, reče ona. Čuno se osjedala. Bilo je neobično kako ih on, izglea, sve poznaje, a oni ne poznaju njega. »Jako je uplašen. Sinod je imao visoku temperaturu, ali htio je odi. Ja se sutra moram vratiti, a pazim na njega. Raije bih ostala, ali mislim a sam mu tamo potrebna.« Preuzela je Isabellinu ulogu, a Bili poželi a može ispružiti ruku i otaknuti je. Bila je tako slična svojoj majci. »Mogu li išta učiniti za tebe?« upita Bili, osjedajudi se bespomodno kao i ona. U ovom trenutku, nitko ništa nije mogao učiniti. Nisu mogli promi jeniti ono što im se ogoilo, a hode li Isabelle izadi iz kome ili ne, bilo je u Božjim rukama. »Ne, obro sam«, reče ona. Ali izgleala je neizrecivo tužno. »Gje si se smjestila?« »U Clarigesu.« »Tamo su moja žena i kderi. Ako večeras bueš imala ikakvih problema, nazovi ih.« Baš ka je to govorio, Cvnthia i cure išle su honikom i vijele su Sophie kako razgovara s njim, sa vrata njegove sobe. Upoznao ih je sve međusobno, a ona je Sophie rekla a mora idi. Nije htjela smetati. Pomisli kako su mu kderke zgone, a obro je pogoila a je Jane približno njenih godina. Sophie se pristojno pozdravi sa svima pa se uputi van. Namjeravala se vratiti kasnije te večeri, a vii majku još jenom. Samo je to željela.

»Je li to njena kder?« tiho upita Cvnthia. »a. Ima i sina, ali on je jako bolestan.« Cvnthia ništa nije rekla na to, pa je, u neostatku pametnijeg posla, počela pospremati njegovu sobu. A cure su brbljale s njim. One su olučile krenuti sutraan. Idi de u Pariz, na tjean ana, a na povratku de odi u London da ga vide. On je smatrao da je to sjajna ideja i htio je da se malo zabave. Cvnthia i

on ogovorili su se a de im za razvo redi na povratku, tako a se ko kude prilagoe toj promjeni. On im nije htio pokvariti boravak u Parizu. Cvnthia de ih prije odlaska odvesti na večeru. Iskoristit de njegovu člansku kar ticu u Harrv's Baru. A on je, na sam spomen tog mjesta, pomislio na Isabelle i večer koju je tamo proveo s njom.


86/189

5/27/2018


Te večeri, Bili je mirno ležao na leđima, razmišljajudi o njoj, ka se S ophie vratila da vidi svoju majku. Ovog puta se zaustavila i ušla u sobu, a vii kako je on. »Kako ste, gospoine Robinson?« pristojno je pitala, a on joj se nasmiješi. »Uglavnom isto. Kako si ti?« Ona slegne ramenima, a oči joj se napune suzama. Srce joj se slamalo što glea majku u takvom stanju, a nije bilo baš nikakvih znakova napreovanja prema svjesnom stanju. Bila je zaustavljena negdje na nekom dalekom, nedostupnom

mjestu i nitko nije znao hode li se ikaa vratiti otamo. Njemu su sestre rekle a tako može živjeti goinama, ne izlazedi uopde iz kome, ok na kraju ne umre. To je bila užasna pomisao; bio bi to strašan gubitak jene izuzetne žene. To je bilo grozno nepraveno. O nesrede, Bili je stalno žalio što ona nije pošteđena, a on umro umjesto nje. »Kako ste upoznali moju mamu?« upita Sophie, stojedi kraj njegovog kreveta. To se pitala otkako ga je tog popodneva upoznala.

Otac nije rekao aje bila s nekim u autu i Sophie je bila iznenađena ka joj se Bili obratio. »Upoznali smo se avno, u američkoj ambasai u Parizu.« O jednom, imao je potrebu a priča o njoj i bilo mu je rago a je Sophie to pitala. »Nekoliko puta goišnje smo znali otidi na ručak i poneka smo razgovarali telefonom. Ona mi stalno priča o Tevju i tebi.« Sophie ga je htjela pitati je li zaljubljen u nju, ili majka voli njega, ali kako su oboje u braku, smatrala je da bi to bilo nepristoj no. Ali čuno joj je bilo što nikaa nije čula za njega. Majka nikada nije spomenula njegovo ime.

»Poznajete li i mog oca?« ona upita, a on se osmjehne i ponui joj neka sjene, što ona prihvati.

»a, poznajem. Mislim aje jako bijesan na mene zbog nesrede. Mislim a je uvjeren kako joj se to nikaa ne bi ogoilo a nismo izašli na večeru. I ja bih se tako osjedao na njegovom mjestu.« »Niste vi krivi. Sestra je rekla aje vaš vozač poginuo. Sve je to tako strašno. Ne shvadam kako se tako nešto može ogoiti,« i na to joj se oči opet napune suzama, »moja majka je tako obra osoba i to je tako nepraveno.« »a, ona je jako obra osoba.« I u njegovim očima su bile suze. Ispružio je ruku i uhvatio je. Na neki neobičan način, kao a je otaknuo Isabelle, a za Sophie, ovaj čovjek koji joj je bio prijatelj bio je nekakav način a opre o nje. Kroz Isabelle, spajala ih je neobična veza. »Ja nisam uvijek bila obra prema njoj«, nakon nekog vremena, priznala je Sophie. »Ljutila sam se na nju. Provoila je puno vreme na s Teddvjem dok sam ja bila mlada, a ja sam mislila da nema dovoljno vremena za mene.« Na ovaj način, ona je priznavala svoj e gri jehove i sve ono zbog čega se saa kajala, a on je to razumio. »Ona te jako voli, Sophie. O tebi govori samo a si ivna jevojka, ništa rugo.« Htio ju je umiriti. Samo to je mogao učiniti za nju. »Je li te večeri bila sretna?« Sophie tužno upita. »Je li se zabavljala?« Bilo je čuno što ga to pita, a dok je to pitala, on je mislio samo na njihov prvi i zadnji poljubac.

»a, bila je. Tog poponeva smo bili na prekrasnoj izložbi i ona je bila ouševljena zbog toga. A ona smo izašli na večeru. Ja sam bio tu u posjeti ko američkog ambasaora,« malo

je nategnuo istinu, zbog oboje, »sreli smo se u hotelu i olučili otidi na večeru.« Nije imao


87/189

5/27/2018


razloga a ovom jetetu priča kako su se namjerno sastali u Lononu i kako je zaljubljen u nju. Isabelle ne bi htjela a ona to zna, kao ni on. »ugo se nismo vijeli.« »Moja majka se nikaa ne zabavlja. Uvijek pazi na Tevja i stalno je ko kude.« »Znam. To ona želi. Oboje vas jako voli.« Sophie kimne. Sjeili su u tišini neko vrijeme, jedno do drugog, a ona Sophie ustane. Još joj nije bilo posve jasno tko je on, ali činilo joj se a je našla novog prijatelja. Prije olaska, na tren je zastala, smješkajudi mu se, a on je, gleajudi je, viio samo Isabelle i ženu kakva de Sophie biti je nog dana. »odi du k vama sutra«, Sophie mu obeda. »Ujutro du biti ovje, prije polaska.« »Bilo bi mi jako rago. Hvala ti što si razgovarala sa mnom, Sophie.« Za njega je to bio trenutak utjehe u anima strašne usamljenosti, više nego stoje ona znala, više nego stoje i on sam shvadao. Život kakvog je poznavao promijenit de se zauvijek. Nikaa više nede hoati, skakati ili plesati, niti šetati ulicom. Njegovi pokreti, kao i cijeli život, bit de o saa na alje otežani. igao je ruke o svog braka i izgubio ženu koju voli . U ovom trenutku, nije se imao za što uhvatiti, bio je izgubljen na otvorenom moru, a kopna nije bilo nig je na vidiku. Utješno je bilo provesti nekoliko minuta s Isabellinom kderi i pokušati, zajeno s njom, pogoiti kamo de ih alje ovesti život. Čak i ako je više nikaa ne vii, a znao je a je to sasvim mogude, bio je sretan što su se upoznali. Cvnthia je s curama ošla sutraan ujutro, na putu za aerodrom, kako bi se pozdravile. A omah nakon što su one otišle, ošla je Sophie. Sjeila je s majkom više o sat vremena, a ona ošla a se pozravi s njim. Primijetila je a izglea potišteno i pretpostavlja la je daje to zato stoje njegova obitelj otišla pa je saa ponovo sam. Nije znala a je u takvom stanju puno više zbog njene majke. Nije mogla znati da je zaljubljen u nju, iako je to naslutila. »oviđenja, gospoine Robinson«, pristojno reče Sophie na olasku. »Naam se a de vam uskoro biti bolje.« Nije je pitao hode li se vratiti; to mu se činilo nezgono, buudi a još nisu znali hode li Isabelle ostati živa. »obro se čuvaj... zbog svoje mam e, Sophie. Znam da bi se jako brinula zbog tebe. Pazi na sebe i čuvaj Tevja«, reče on sa suzama u očima. Zvučao je kao a joj je majka, kao a ona o kude olazi na put. »Mislit du na tebe.« »Ja du se pomoliti za vas ka oem u crkvu«, ona tiho reče. Bilo joj je žao što ga ostavlja, kao a ostavlja jelid svoje majke. Bio je baš obar i bilo joj je rago što su njih voje bili prijatelji i što joj je s njim bilo lijepo. »I ja du se pomoliti za tebe.« On je uhvati za ruku i blago je po gubi, jer je iz svog položaja nije mogao poljubiti u obraz. Ona po tom, uz stiljiv osmijeh, oe, a on je ispružen na svom krevetu, zatvorenih očiju, razmišljao o njoj. Malo kasnije, tražio je a ga oguraju u Isabellinu sobu. Ona je bila nijema i negje daleko, kao i uvijek, no on joj je. na krevetu ko jeg su ogurali tik o njenog, satima pričao o svom susretu sa Sophie.

»Ona je ivna jevojka. Shvadam zašto si ponosna na nju«, rekao je, kao a ga ona može čuti, a i alje se naao a ga ipak čuje. ugo je bio tamo; sl ao joj je svoje misli i ulijevao joj snagu a učini još jean napor i ponovo živi. Ka su ga vratili u njegovu sobu, bio je umoran. Njegovi česti posjeti više nisu izazivali primjebe među osobljem. Oni su to sa prihvadali


88/189

5/27/2018


kao izraz njegove ljubavi. Nikog a nisu zanimali razlozi niti su se pitali što se ogoilo među

njima, a po mišljenju nekih o njih, ako je išta moglo vratiti Isabelle, ona je to bio upravo Bili.

Poglavlje osmo Sophie je puno razmišljala o Billu na povratku u Pariz i mogla je shvatiti zašto se sviđao

njenoj majci. jelovao je baš kao obar čovjek i bilo joj gaje žao. Jena meicinska sestra rekla joj je a on više nikaa nede hoati. On je to, izglea, prihvatio vrlo razumno, a najviše gaje mučilo stoje Isabelle povrijeđena ok je bila vani s njim. Ka su sletjeli u Pariz, Sophijine misli vrate se na majku i brata. Osjedala se rastrganom, nije znala gje bi trebala biti. Olučila se vratiti kudi na nekoliko ana, a ona je htjela opet u London, da vidi majku. S aerodroma je uzela taksi, a kuda je bila neobično tiha ka je stigla. Nije se čuo ni šum, a kad je krenula gore, vidjela je da je u očevoj sobi mrak. A ka je ušla u Tevjevu sobu, zapanjilo ju je njegovo stanje. Bio je u jakoj groznici, činilo se a nije potpuno pri sebi; malo

prije je tu bio i liječnik, objasnila joj je njegova njegovateljica. Rekla je a de liječnik poslati Tevja u bolnicu ako mu preko nodi ne pane temperatura. I sama pomisao na to, nakon što je vijela majku, bila je za Sophie nešto što gotovo nije m ogla podnijeti. »Što se ogoilo?« Sophie se spusti u stolicu, izmučenog izglea; osjedala se kao a je orasla preko nodi. Tey uopde nije znao a je ona tamo. Bio je po seativima, u dubokom snu.

»Mislim a se uznemirio zbog vaše majke«, šaptom reče n jegovateljica. »Nije se pošteno naspavao ved anima. Nede jesti, nede piti.« Ona i liječnik razmišljali su hode li ga staviti na infuziju, ali ka ih je on čuo, usprotivio se i plakao toliko a su ga olučili pustiti još jean an, ako im obeda a de barem pokušati jesti i piti. Sophie se činilo a je smršavio. »Gje je moj otac?« upita Sophie, provukavši ruku kroz kosu; više nego ikaa, izgleala je kao Isabelle. U posljenjih nekoliko ana, kao a joj je postajala sve sličnija. »Izašao je«, reče njegovateljica, bez komentara. Nije ga vidjela o jučer, ali to nije rekla Sophie. »Kako je vaša majka?« zabrinuto je upitala njegovateljica. »I alje isto«, reče Sophie i pomisli na Billa. »Nitko ne zna što de se ogoiti. Kažu a bi

mogla biti dugo u komi, i svejedno se oporaviti.« Na Sophijinom licu se vijela naa ka je to rekla, me-f utim, rekli su joj isto tako i da bi Isabelle mogla umrijeti svakog trenutka. Mogli

su samo čekati i moliti se. »Ja du se vratiti tamo za nekoliko ana.« Njegovateljica ki mne, a onda ponovo izmjeri Teddy- ju puls. Bilo je kucalo brzo i silovito i ona se namršti, sastavljajudi bilješku za liječnika. Po njenom mišljenju, bilo je gotovo sigurno a de Tey morati u bolnicu. A Sophie se slagala. To joj se činilo najsi gurnije za njega. Sophie je te nodi buna čekala oca kako bi s njim razgovarala o Tevjevom stanju i iznenaila se ka ga u ponod još nije bilo. Upi tala je njegovateljicu zna li on da je Teddvju loše. »anas popone sam razgovarala s njim ok je bio je u ureu«, ona reče bez ikakvog 89 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

89/189

5/27/2018


izraza. »Sigurna sam a de uskoro biti ko kude.« Ali u tri sata, Sophie je još bila buna, a njega nije bilo. Još rani je je nazvala bolnicu u Londonu i pitala kako je majka, ali ni tamo nije bilo nikakvih novosti. Na tren, gotovo je pitala može li razgovarati s Billom, tek toliko da ga pozravi, ali bilo joj je neugono, pa je završila razgovor ne pitajudi za njega. Sophie se probuila ujutro, još uvijek obučena i u naslonjaču u Tevjevoj sobi, baš kao što je znala često zatedi majku ka je on bio bolestan. Nije to, zapravo, namjeravala; čekala je oca i na kraju zaspala. Vjerojatno je pazio a je ne probui, mislila je, i nije znao a ga čeka u Teddvjevoj sobi.

Ka je izašla iz sobe, tražedi oca, ečko je bio buan i izgleao je mal o bolje. Njegovateljica je rekla da se groznica povukla, ali So phie još nije izgleao posve obro. Ka je ošla o očeve sobe a razgovara s njim, iznenaila se vijevši a su vrata otvorena, a ka je pogledala unutra, tamo nije bilo nikoga.

S iznenađenjem se okrenula omadici. »Je li moj otac nodas spavao ovje, Josephine?« Žena omahne glavom i prouži alje niz stepenice. To, po njenom mišljenju, nije bio prikladan odgovor njegovoj kderi, u njenim goinama. Ali Sophie je i sama mogla vijeti a nije bio tamo. Zavjese i rolete bile su spuštene, svjetla pogašena, a soba netaknuta. Nitko nije spavao u njegovom krevetu. Na tren, ona se uspaniči. Sto ako se nešto ogoilo njenom ocu? Bili bi siroča, ojenom joj sine. Nije mogla ni pretpostaviti gje je. Sat kasnije, nazvala je njegov ure, a on je zvučao savršeno mirno ka se javio. Nije je viio otkako je otišla u Lonon, a ona je bila zapanjena što nije bio ko kude s Tevjem. Po njenom shvadanju, to je bilo neodgovorno.

»Tevju je bilo loše«, reče ona optužujudim tonom, kao a je on kriv za to, ali njega to izgleda nije zabrinulo.

»Znam. Jučer popone sam razgovarao s Marthe. Liječnik ga je pogleao i s njim sam razgovarao anas.« On se sigurno nede obazirati na nagovještaj prijekora o jene osamnaestogoišnje jevojke. »Sinod nisi ošao kudi«, otresito reče Sophie, a on se gotovo na smije na ton njenog glasa. Njoj, međutim, nije bilo zabavno. »Ja to jako obro znam. Bio sam s prijateljima van graa, bilo je kasno, pa sam smatrao razumnijim ostati nego voziti kudi.« Sophie je pretpostavljala a je pio, a s obzirom na ovo što se o godilo njenoj majci, morala se složiti s njim što se tiče vožnje u takvom stanju. »Upravo sam razgovarao s Lononom«, on tiho reče. »Nema promjene. »Oh.« Sophiji je uh još više klonuo na te novosti. Ali i alje ju je mučilo što otac nije sinod ošao kudi. a se Tevju ogoilo nešto strašno, bio bi im potreban. A nitko nije znao gdje je. On se, me đutim, nije ni najmanje ispričavao i Sophie se iznenaa zapita nij e li on reovno izbivao iz kude nodu. Nikaa ranije nije to primijetila. I morala se zapitati, pogotovo saa, ka je upoznala Billa, zna li ona baš sve o svojim roiteljima. Čuno joj je bilo što nikaa nije čula za majčino prijateljstvo s Billom, a shvatila je i a ona sama nikaa nije ušla u očeve prostorije navečer ili rano ujutro. Moža se ved ogađalo a ga tamo nema. Uvečer je često izlazio, zbog posla, a majka je saa rijetko kaa išla s njim. Sophie iznenaa obuzme


90/189

5/27/2018


osjedaj kao a joj se cijeli život ruši, ne samo zbog onoga što se ogoilo s Isa -belle, nego i zbog onog što je taj ogađaj otkrio. Sophie je uvijek imala bogoliku preožbu o svom ocu, a sa se pitala ima li on tajni kojih ona nije ni svjesna. Moža je bilo još razloga, osim Tevja, ko ji su majku vezivali za kudu i zbog kojih njeni roitelji spavaju u ovojenim sobama. »Hodeš li večeras biti ko kude?« ona upita oca nervoznim tonom; osjedala se više kao njegova žena nego kao kder, a osjedala se i jako nesigurno. ogađalo se previše strašnih stvari.

»a, hodu. Večerat du vani. Ali vratit du se kudi prije nego što legneš«, uvjeravao ju je on. »Ako Tey bue morao u bolnicu, želim a bueš tu«, objasni la je Sophie. »Liječnik nije više tako zabrinut, čini mi se. Mislim a je Tey samo oživio šok i treba mu vremena da se od toga oporavi.

»Treba nam svima«, tužno reče Sophie. »Ka se ti vradaš u Lonon?« »Za nekoliko ana. Tamo ništa ne mogu učiniti. Javit de nam ako bue ikakve promjene.« Ali ako ona umre, pomisli Sophie, nitko n ede biti s njom, a ako se ogoi nešto što bi ih moglo na to upozoriti, trebat de im nekoliko sati a iz Pariza stignu o Lonona. Sophie bi najraije tamo bila stalno, ali znala je da je i Teddy treba. A sad kad je shvatila da njen otac ostaje vani po ci jelu nod, bila je sigurna a ne treba otidi. Bilo je teško znati što je ispravno. Njenog oca

je to izglea mučilo puno manje nego nju. Malo nakon razgovora, on je otišao na sastanak, a Sophie je provela an s bratom. Čitala mu je, pričala priče i razgovara la s njim o majci. Dala je sve od sebe, ali oboje su znali da nije nikakva zamjena za Isabelle. Ka se otac vratio kudi nakon večere, osjedala se ved kao zombi. On je izgleao obro raspoložen i sjeo je u biblioteku a popuši cigaru. Sophie gaje čula kako ulazi i tamo gaje pronašla. Iznenailo ju je što nije ošao gore k njoj. Uvijek je bio prijazan prema njoj i pun zanimanja, pa ju je iznenadilo koliko je ovih dana nepri stupačan, tim više što je majci tako loše. Ojenom, gleajudi ga, ona se upita nije li njegovo osaašnje zanimanje za nju bilo više prestava nego istina, moža čak i zato a naljuti Isabelle, a joj pokaže kako mu je manje važna. Sa Sophie je uvijek postupao kao sa ljubimicom, a prema svojoj ženi je bio hlaan i nezainteresiran, kao sada sa Sophie. »Kako je bilo anas, tata?« oprezno upita. Ona je provela prilično sumoran an između strahovanja zbog majke i brige za bolesnog brata.

»Naporno. A tebi?« »Cijeli an sam bila s Tevjem.« Očekivala je a de on pitati nešto više o tome, al i na sam spomen ječakovog imena, njen otac se, nalijevajudi si čašu porta, smjesta počeo osađivati. »Sto si još raila?« upita on, usreotočen na svoju cigaru, a ona se čuno osjedala, razgovarajudi tu s njim kao a se ništa nije ogodilo. Njena majka je u Londonu, u bolnici, i to u komi, a bratu je sve gore otkako je to čuo. A njen otac izgleao je zapanjujude mirno. Promatrajudi ga, samo se sjetila izraza očaja na licu Billa Robinsona kad je govorio o njenoj majci. U očima svog oca nije vijela ništa s lično tome. Ka go bi je spomenuo, zvučao je hladno i neosjetljivo.

»To je sve, tata. Bila sam s Tevjem. Jako je uznemiren.« Gor -don kimne i ne odgovori


91/189

5/27/2018


ništa. Činilo se kako je ved i zaboravio a je ona tu, ka je zazvonio telefon. On se javio i rekao osobi na telefonu a de je nazvati. Sophie je zamalo stalo srce ka je čula telefon. Sada je, svaki put kad se telefon oglasio, strahovala da ih to zovu iz Londona, s najgorim vijestima.

»Ti bi trebala ledi«, reče Goron, pijuckajudi svoj porto, a na taj način je se htio riješiti. »Imala si naporan an.« Očito je bilo a ne želi razgovarati i Sophie je bila povrijeđena. Nikaa u životu nije se osjedala ovako usamljeno kao saa. »Vradaš se u Lonon?« ona tiho upita prije olaska. »Ka buem zaključio a trebam«, on neprijazno ovrati, na -mrštivši se na nju. Išla mu je na živce. Preko nodi se pretvorila u svo ju majku. »Ja želim idi s tobom«, ona reče, svjesna činjenice a mu njeno ponašanje nije po volji, ali u ovom trenutku, nije je bilo briga.

»Ovje si potrebna bratu.« »Hodu ponovo vijeti mamu.« Zvučala je mlao i tvroglavo, a njemu se to nije sviđalo. »Nede ni znati a si tamo. Trebam te ovje. Ne mogu cijeli an brinuti zbog tog ečka i

njegovih njegovateljica. Stalno me nazivaju u ured, a ja za to nemam vremena, Sophie. Ti se

trebaš brinuti o njemu.« Nije je zamolio, samo joj je rekao što mora raiti i očekivao je a ga ona posluša. »Taj dečko je tvoj sin, tata. A on treba i tebe, ne samo mene ili mamu. Ti nikad ne razgovaraš s njim.« Bila je previše umorna a bi se savlaavala. »On nema što redi«, grubo ovrati Goron, nalijevajudi si još jenu čašu porta. »A na tebi nije a mi govoriš što ja trebam učiniti.« Ovakve razgovore je Isabelle voila s njim mnogo puta proteklih goina, ali ved oavno je digla ruke od toga. Iz vlastitih razloga, između ostalog temeljenih na avnoj prošlosti, Goron je čvrsto olučio a ne razvija nikakav odnos prema svom sinu. A Sophie, u svojoj naivnosti, to nije mogla promijeniti. Da je Teddy bio zdrav i jak i sposoban a sujeluje u onome što je zanimalo njegovog oca, bilo bi

rugačije. Ali ovakav kakav je bio, što se Gorona tiče, ječak nije postojao i uopde ga nije zanimao. Štoviše, išao mu je na živce, iako ga je saa žalio. Tey je bio samo smetnja i opteredenje za svog oca. Po Goronovom mišljenju, on je bio Isabellina ogovornost, a ne njegova. A u odsutnosti Isabelle, odgovornost je prelazila na Sophie.

Vrativši se u sobu, Sophie je bila žalosna. ovoljno je bilo a ču je kako otac govori o Teddvju. Ona je s njim mnogo puta razgovarala o tome i uvijek je govorio da je otac takav, a ona mu se suprotstavljala. Ali sa je shvadala aje to istina. Teyje govorio aje njihov otac

zao, sebičan i hlaan i a ga mrzi. A saa je i ona shvatila a Tey poznaje onu očevu stranu koju ona nikaa nije htjela vijeti. Po Goronovom shvadanju, sin kao što je Tey, nije mu služio na čast. Raije ga je isključio i zaboravio, kao i svoju ženu. Sophie se u svojoj sobi presvukla u spavadicu, pa se vratila u Tevjevu sobu. Bolničarka je rekla da opet ima temperaturu, a Sophie se uvukla u njegov krevet i sklupčala kraj njega. Osjedala se kao a su voje jece koji su izgubili majku, barem za saa, i u životu nije bila tako tužna ili usamljena. ok su joj se suze razlijevale po jastuku, mogla se naati samo a de se njihova majka uskoro probu iti iz kome. Nije mogla ni zamisliti kakav bi im život bio ka bi ona umrla.


92/189

5/27/2018


Poglavlje deveto U bolnici u Londonu, stvari su se odvijale svojim slijedom. Stigli su i fizioterapeuti, kako bi procijenili Billovo stanje i osmislili program rehabilitacije za njega. Često su ga okretali u

krevetu, a orže cirkulaciju i izbjegnu upalu pluda, ali za njega su to bili ani puni osae. Jenom o va puta nevno, tražio je a mu oguraju krevet u Isabellinu sobu. Bolničarke se nisu obazira-le na Goronove zahtjeve, a više njih je gajilo nau a de na Isabelle obro jelovati njegovi posjeti. U svakom slučaju, to nije bilo štetno ni na koji način, a Billu je vino podizalo duh. Uvijek se osjedao bolje nakon što bi je posjetio. Strašno su mu neostajali njihovi kasni nodni razgovori. Satima je samo ležao i mislio na nju, tamo na ru goj strani hodnika. Cijeli dan se radovao onim rijetkim minutama koje je mogao provesti uz nju. Njegove povree su počele pomalo zacjeljivati. Vrat i kičma još su mu zaavali prilične bolove, ali sada se mogao micati bolje nego prije, a u nogama je imao nekakve fantomske nagovještaje osjeta. No usprkos tome, nisu se promijenile prognoze vezane uz njega . Na-

stojao je oržati obro raspoloženje i razmišljati 6 onome što de ra diti kad se vrati u Sjeinjene ržave, ali promjene s kojima se saa suočavao bile su neizrecivo teške. Postao je ljubimac cijelog osoblja, a bilo je i ošaptavanja; ljui su pokušav ali pogoditi u kakvoj je vezi s Isabelle, ali ono što su vijeli nije bilo jenostavno objasniti. Vedina je pretpostavljala a je on imao nešto s njom, a jena bolničarka je slučajno čula ka je svojoj ženi govorio a želi razvo, no ma kakav bio njegov odnos s Isabelle, sada ili nekada, on im se sviđao i smatrali su ga vrlo ragim čovjekom. »Ja du ga uzeti!« rekla je jena sestra, razgovarajudi u kantini s grupom svojih kolega. »Baš je zgoan tip.« Ali on nije ništa pokuša vao s njima, nikada nije bio neotesan, drzak ili nepristojan i svi koji su s njim razgovarali zaista su ga cijenili. Primijetili su, isto tako, i da ga

je nekoliko puta ošao posjetiti američki ambasaor. »Što on rai?« pitala je ruga sestra, zbunjena. Čula je nešto, ali sa se nije m ogla sjetiti što je to bilo, no svi su znali a je on značajna osoba. »Nešto u politici«, rekla je jena Isabellina bolničarka. »Sigurno je lu za njom. Kakva šteta, stvarno.« U tome su se svi slagali. phie, kad su se Cyn-thia i njene kderi vratile s Goron se još kao su ni So izleta u Pariz. Kanije su vratio stigle,Isabelli, njih vije bile obro raspoložene, ali o olaska su se otrijeznile, kad su im Cvnthia i Bili rekli da se rastaju. Olivia i Jane su bile zapanjene.

»Zašto?« Olivia je sjeila u očevoj bolesničkoj sobi i plakala. »Pa, vi se volite... zar ne? Mama?... Tata?...« Cure su ouvijek mislile a je tako, ali Bili im je pokušao objasniti kako su se kroz godine udaljili, pa on vjeruje da je za oboje bolje da krenu svojim putem. Nije im htio

pričati o majčinim vezama niti koliko su oboje bili nesretni. Goinama su to ržali za sebe. A on je morao priznati, otkako joj je rekao a je, što se njega tiče, gotovo, osjedao se na neki način bolje. Saa se pre njom osjedao iskrenije i poštenije . Ali Cvnthia mu je pred odlazak jasno rekla a bi ona, ukoliko se on preomisli, raije ostala u braku s njim. Bili je, međutim, bio blag, ali čvrst. On više ne želi biti u braku s njom. U njegovim snovima saa je bilo mjesta


93/189

5/27/2018


samo za Isabelle.

»Bolje je ovako«, bio je uporan, ali Cvnthiju je uznemirila reakcija njihovih kderi. On nije htio objašnjavati a je ne može zamisliti u braku s invaliom, ili osobom koja, u najmanju ruku, ima ozbiljnih poteškoda. No, više o svega ostalog, on više nije bio zalju bljen u nju. Ono što je osjedao za Isabelle govorilo mu je puno o njemu samom i onome što nije imao. Nije više želio živjeti u laži. Znao je a s Isabelle nikaa nede živjeti, oporavila se ona ili ne, no činjenica a je bio, i još uvijek je, zaljubljen u nju, bila mu je ovoljna a joj kaže kako je vrijeme a izađe iz braka bez ljubavi kojeg je i predugo podnosio. Nakon njihovog olaska, on je bio šutljiv i zamišljen. Curama je obedao a de ih često zvati ka se vrate kudi. Na povratku u hotel, one su upitale majku ne misli li moža a je otac malo poluio zbog nesrede ili uarca u glavu i misli li moža a bi se on mogao preo misliti. Ona se tužno osmjehnula i omahnula glavom. »Nije lu. Ali ja sam, čini mi se, to ugo bila. Nisam mu bila baš obra žena«, ona prizna. »On je za mene bio nešto što se porazu mijeva, a nije mi prijao njegov uspjeh i neovisnost, što je s moje strane bilo glupo.« One ništa o toga nisu primijetile, a to je ipak bilo nešto, i saa ih je otukla pomisao a de njihovi roitelji živjeti svatko za sebe. »Kako de se tata brinuti za sebe?« zabrinuto je upitala Jane. Nje gove povrede su bile ozbiljne; rečeno im je a moža više nikaa nede hoati. »Ne znam«, Cvnthia reče s uzahom. »On je vrlo ponosan i vrlo sposoban. Smislit de nešto. Ali a ti ogovorim na pitanje, Jane - ne, ja ne mislim a de se on preomisliti. On se nikaa ne preomišlja. Ka si nešto utuvi u glavu, obično se toga i rži, bez obzira na sve. Čak nede ni priznati a je pogriješio; on samo prihvada stvari kakve jesu i ide dalje. No, ma koliko meni bilo to što rai, ne mislim a je to je za njihovo njega loše.« Na neki način, on je uspio u onome štomrsko je htio; okončavši brak, sačuvao prijateljstvo i Cvnthia mu je to priznavala, bez obzira na svo svoje žal jenje. Samo joj je bilo teško zbog cura, jer je za njih to bio pravi uarac, a za sebe se plašila. Znala je a nede više nadi čovjeka kao što je Bili. »Misliš aje imao nešto s Isabelle Forrester?« otvoreno je upita Olivia, a Cvnthia se zamisli. I sama je puno razmišljala o tome. »Ne znam, zapravo. On kaže a nije, a nikaa mi nije lagao, ba rem koliko ja znam. Mislim aje zaljubljen u nju, ali ne vjerujem a su učinili bilo što, što ne bi trebali. Mogude je da su zaljubljeni jedno u drugo, ali i samo prij atelji.« »Misliš a bi se tata mogao oženiti njome, ako ona ostane živa?« Jane upita sa zabrinutim izrazom.

»Ne mislim a se o tome saa uopde treba razmišljati«, Cvnthia ogovori. Sirota žena je napola mrtva. »Ali, ne, ne mislim, ako i preživi. Vaš otac kaže a ona nikaa ne bi napustila Forrestera i cijeli život joj se okrede oko bolesnog jeteta.« »Što misliš a de tata učiniti saa, ka se vrati kudi... hodu redi, natrag u Sjeinjene ržave... « Olivia je izgleala ožalošdeno, postavljajudi to pitanje. »Ne znam. Nadi de si stan, pretpostavljam. Vratiti se na posao. ugo de biti na rehabilitaciji. Mislim a se nede vratiti još nekoliko mjeseci. Žele ga najprije ovje osposobiti.« Njene kderi su kimnule i ostatak puta o hotela provele su u tišini. Još n isu


94/189

5/27/2018


mogle povjerovati u ovo što su upravo čule. A Cvnthia još nije mogla potpuno pov jerovati da je donio takvu odluku.

To je bilo baš tipično za Billa; raio je ono što vjeruje a je ispravno, ma koliko teško bilo. Ona je iz njihovog braka izašla s ubokim poštovanjem prema njemu i znala je a u njenom životu više nede biti takvog čovjeka. Saa je samo žalila što to nije shvatila rani je. Znala je da je uglavnom ona ogovorna za rastavu, bez obzira na količinu krivnje koju je on bio spreman preuzeti na sebe.

Sutraan su otputovale u Sjeinjene ržave, tako rano a nisu stigle svratiti u bolnicu i vijeti ga prije olaska. Cvnthia i kderi su ga nazvale s aerodroma da se pozdrave, a kad su završili razgovor, obje jevojke su plakale. A on je, nakon njihovog olaska, bio žalostan, iako to nikome nije rekao. Bio je usamljen i počeo je shvadati koliko je težak i ugačak put pre njim. Slijeilo je najmanje goinu ana trua i muke na rehabilitaciji, moža i ulje. Ali, on nije imao izbora. Povremeno je obavljao neke poslovne razgovore, a javilo mu se i

nekoliko ljui koji su čuli za nesredu. No ipak se najčešde osjedao kao a živi u čahuri, okružen sestrama i liječnicima, kraj Isabelle koja je, tamo s ruge strane honika, još bila u komi. To nije bilo lako razdoblje za njega.

va tjena nakon nesrede, Bili se osta obro oporavio, a Gor-on Forrester se još nije vratio svojoj ženi. Billa su reovno prevozili u njenu sobu, ujutro i nodu. Iz toga je ved stvorio naviku. Tamo je, u svom krevetu, ležao kraj nje i neko vrijeme joj pričao, u nai a ga može čuti u svom ubokom snu, a ona se vradao u svoju sobu. Sestre su mu rekle a Forrester nije ošao zato jer je njihovom sinu loše i Bili je cijelo vrijeme bio zabrinut za Teddvja, zbog nje. Nadao se da stan je nije previše loše. A često je mislio i na Sophie i nadao se da je dobro.

Tredeg tjena nakon nesrede, ved je gotovo izgubio svaku nau a de se Isabelle probuiti iz kome i pitao se hode li je Goron tek tako ostaviti tamo, zaboravljenu i nevoljenu. Ni je bilo načina a se nju, ovako na respiratoru, preveze natrag u Pariz; bilo je to preopasno i Bili se počeo brinuti što de biti s njom ka se on vrati u Sjeinjene ržave. Liječnici su vjerovali a bi mogao krenuti na put za otprilike mjesec ana. Nije mogao ponijeti pomisao a je ostavi ovako, ka nema nikoga tko bi je posjedivao, razgovarao s njom, tješio je; nikoga kome bi bilo stalo o toga što se zbiva s njom. Nije mo gao shvatiti kako ju je Goron saa mogao napustiti, ali tako je bilo. Jene nodi, razmišljao je o tome, ležedi u krevetu o nje. Pričao joj je, ržedi je za ruku. Bolničarkama to više nije bilo neobično. Samo su se smješkale i brbljale s njim ka bi je posjedivao, kao a su očekivale da de ga u njenoj sobi zatedi nekoliko puta nevno. Govorio je Isabelli kako je lijepa i koliko mu, u ovoj toploj, bla goj srpanjskoj nodi, nedostaje razgovor s njom. Prozori su bili otvo reni i čuli su se zvukovi izvana. On je mislima

bio u onoj nodi ka su zajeno išli u Harrv's Bar, pa u AnnabePs. Naj radije bi da je mogao vratiti vrijeme i ponovo se nadi u toj nodi. »Sjedaš se kako nam je bilo obro?« tiho joj je govorio. Poglaio joj je prste, pa ih poljubio, ne ispuštajudi joj ruku. »Volim plesati s tobom, Isabelle«, rekao je. »Ako se probuiš, jenom možemo opet na ples.« Ali, za njega je to bila samo uspomena i aleki san. I alje joj je pričao i posjedao je na tu nod, ka osjeti blagi pritisak na svom lanu. U prvi 95 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

95/189

5/27/2018


tren, on pomisli da je to samo refleks i nastavi govoriti, a onda ponovo osjeti isti blagi

pritisak. Zbunjen, on na tren prestane govoriti i uputi pogle bolničarki koja je upravo ušla. Nije htio ništa redi, ali njegov razgovor s Isabelle nastavio se malo oluč nijim tonom. A onda je zašutio i pokušao se namjestiti kako bi je mogao vidjeti. »Osjetio sam malo prije kako si mi stisnula ruku«, reče joj jasno. »Želim a to učiniš još jenom.« Čekao je, činilo mu se, jako ugo, a bolničarka ih je oboje promatrala, ali ništa se nije ogoilo i ona skrene pogle. »aj, još jenom, Isabelle . Stisni mi ruku, samo malo... ozbiljno se potrui.« A ona, kao a mu se vrada iz nekog rugog svijeta, ona to zaista učini, gotovo neprimjetno. Na njegovom licu zasja širok osmijeh, a u očima mu se pojave suze. »To je bilo sjaj no«, ohrabrio ju je, potresen ovim što je upravo osjetio. »Sa želim a otvoriš oči. Samo malo... Isabelle, ja te gleam. I želim a i ti pogleaš mene.« Na njenom licu nije bilo nikakvog znaka života, ali na to se njeni prsti ponovo pomaknu, a on se upita nije li to ipak samo nasumični refleks. Baš ka se on opet osjetio obeshrabreno, ona se namršti oko nosa, iako su joj oči još bile zatvorene. Osjetio je kako mu je srce poskočilo. Ona se vrada. »A što je to? Ovo je bilo smiješno, ali neka, baš obro. Može smiješak?« ok joj je to govorio, niz obraze su mu se slijevale suze, a sav njegov napor, sva snaga i ljubav bili su usmjereni na nju.

Bolničarka je stajala kao ukopana, promatrajudi ih. To nikako nije bio refleks. »Možeš li mi se nasmiješiti, ljubavi moja? Ili samo otvori jeno oko... Tako si mi neostajala...« Preklinjao ju je, prisiljavao a mu se vrati, htio je posegnuti u ponor u kojem je bila i povudi je na sigurno, k sebi. Još je pola sata tako ležao i razmišljao o njoj, bez rezultata, a izgleao je iscrpljeno i umorno, no nije htio oustati. »Isabelle... obro, napravi opet onu grimasu... aj... namršti se.« Ali umjesto toga, ovog puta je ona je dnu ruku odigla nekoliko centimetara s kreveta i pustila je da slobodno padne, kao da je napor, potreban za to, bio naprost o prevelik. »To je bilo jako, jako obro. I teško. Omori se malo, ušo. A ona demo to ponoviti.« Nije htio a mu promakne nijean znak, kako bi je uspio nečim zaokupiti ok se ne vrati u život, k njemu. Pričao joj je bez prestanka, pokušao je natjerati a trepne, pokrene neki dio li ca, otvori oči ili mu ponovo stegne ruku. ugo se ništa nije ni pomaknulo, a ona je primijetio vrlo slabašno porhtavanje njenih očnih kapaka. »Oh, Bože moj...« ošapnuo je bolničarki, a ona na to požuri van, kako bi našla liječnika koji je morao vijeti što se ogađa. Na kon tri tjedna na rubu smrti, Isabelle je dolazila k svijesti. A Bili je bio taj koji ju je s mnogo ljubavi i muka voio kudi. »Isabelle«, Bili taa reče olučnije. »Moraš otvoriti oči, ljubavi. Znam aje teško. ugo si spavala. A saa je vrijeme a se probuiš. Želim vijeti kako me gleaš. Želim te vijeti, a znam a i ti želiš vijeti mene. Otvori oči, barem malo.« Tren nakon što je to izgovorio, to se zaista i ogoilo. Nije to ni očekivao. Nakon toliko vremena, bio bi zadovoljan s bilo kakvim znakom s njene strane. Ali ona je ovog puta stigla o kraja; ugo uspavane oči samo su se malo otvorile. »Tako je... tako treba... možeš li ih saa malo više otvoriti... potrui se, ušo... otvori te svo je lijepe oči...« Saa im se u sobi priružio i liječnik, ali ostao je po strani i nije se miješao. Bili se obro snalazio i sam, a liječnik i nije vjerovao a bi njemu to tako obro išlo. »Isabelle«, ponovo pokuša Bili, »čekam a me pogleaš. Čekam te ved jako ugo.« Kako je on to izgovorio, s njenog kreveta se začuje ugačak, blagi uzah i uz jeva primjetan rhtaj, ona otvori oči, pa ih, ne pogleavši ga, ponovo zaklopi, kao a je napor bio prevelik. »aj,


96/189

5/27/2018


ušo, neka buu otvorene ovoljno ugo a me pogleaš. Molim te, ljubavi...« Gleati je kako se polako vrada u život ok joj on priča, bilo je kao a je prati ok polako pluta prema Zemlji s neke aleke točke u prostoru. A ona, napokon, ona otvori oči još je nom, okrene glavu i pogleda ravno u njega uz tihi jauk. On pretpostavi da ju je zbog tog pokreta zaboljela glava. No ona se na to osm jehne, ponovo zaklopivši oči; činilo se a se bori kako bi izgovorila

bar jenu riječ. ugo se truila, a ona, napokon, opet otvorivši oči, izgovori njegovo ime glasom koji je bio jeva jači o promuklog ša -pta. »Bili... « On joj na to poljubi ruku i morao je prigušiti jecaj kako bi mogao govoriti. Htio ju je nagraiti za ono što je učinila. »Isabelle, silno te volim... Ti si sjajna cura. Zaista si se potrui la a se vratiš.« »a«, ona mu šapne, a oči joj se sklope, no ovog puta ih je sama ponovo otvorila. »Volim te... « prošaptala je i opet izgovorila njegovo ime, kao a uživa u tom zvuku. »Mislim a smo na tome i stali«, reče on, smješkajudi se kroz su ze. Kao aje prošao cijeli život, i više, o one nodi ka su se poljubili i suarili s autobusom. »Preugo te nije bilo, ljubavi. Jako si mi neostajala.« »Pričaj mi...« ona tiho reče uz osmijeh, a Bili, bolničarka i liječnik se nasmiju. Pričao joj je tri tjedna, i satima te nodi. Kao aje cijelo vrijeme znao a je može vratiti. Nije oustajao, iako je u posljednje vrijeme bio obeshrabren, no svejeno nije prestajao. »Volim... slušati... kako pričaš«, reče ona, kao aje strašno umorna, a Bili shva ti da vjerojatno i je tako. Zaista se namučila. »I ja volim tebe slušati. ugo sam čekao a mi nešto kažeš. Gje si bila, ljubavi?« tiho reče on, ne ispuštajudi joj ruku. »Otišla«, reče ona i opet se nasmiješi, a ona ga poglea s tisudu pitanja u očima. Znala

je a on ima ogovore koje ona nema. »Kako ugo?«

»Tri tjena«, iskreno joj je ogovorio, a ona je izgleala začuđeno. »Tako puno?« Kao a se borila, tražedi riječi, ali išlo joj je obro, a tako je mislio i liječnik koji ju je promatrao.

»Tako puno.« Trebao joj je ispričati još puno toga, toliko toga povjeriti, ali još je bilo prerano. Upravo je sletjela s nekog vrlo dalekog mjesta.

A ona se ona sjeti i poglea ga zabrinutim očima. »Tey... i Sophie?« »obro su.« Naao se a joj ne laže, buudi a nije imao najnovijih vijesti, a znao je da Tevju nije bilo obro. Ali bio je siguran a de se ječaku poboljšati stanje ka čuje a mu se majka osvijestila. »Sophie je bila ovje. ošla ti je u posjetu. ivna je jevojka i izglea baš kao ti.« Isabelle se nasmiješi i zaklopi oči, a ka ih je opet otvorila, u njima je bilo još jeno pitanje. Bili je znao o čemu se rai, gotovo a joj je mogao čitati misli. »Bio je ovje.« Ona kim-ne, a ona se naglo namršti. »Glava... boli me.« »Mogu misliti.« To nije bilo teško povjerovati. »I... sve... rugo.« Liječnika je upravo to i zanimalo, pa joj je i on postavio nekoliko pitanja; bilo mu je jako drago zbog nje. Predlo žio im je neka se oboje malo omore; ovo je bila velika nod. Ka su ušli bolničari koji de ovesti Billa, Isabelle se zabrinula zbog liječni -


97/189

5/27/2018


kovih riječi. »Ne... ne ii...« ržala gaje za ruku čvršde nego o sa da. A Bili upitno pogleda liječnika. »Mogu li ostati ovje?« Nastupila je uga stanka, ok je liječnik razmišljao. Nije bilo pravog razloga zašto ne bi. Odrasli su i prijatelji, a bolničarke mogu pripaziti na oboje. To mu se činilo kao priklana nagraa za ono što je Bili za nju učinio te nodi i osjedao je a je to ispravno.

»Mislim a je to obra ieja.« Bili više nije bio na monitorima, trebao mu je samo stalak s infuzijom kraj kreveta i srestvo protiv bolova, ako ga zatraži, a to se rijetko ogađalo. »Želim a spavaš ovje«, reče Isabelle, stežudi mu ruku, a Bili joj se široko osmjehne. Vratila se, bila je živa, vratila mu se. Ovo je najsretnija nod njegovog života. Oboje su se smiješili ok su bolničarke oko njih obavljale pripreme. Liječnik je temeljito pregleao Isabelle i bio je zaovoljan. Postavio joj je još nekoliko pitanja, a ona mu je opisala kako stoje stvari s njenom glavom. Rekla je a joj se vlastito tijelo saa čini premaleno; sve je unutra bilo prenapeto, a on joj je objasnio a to osjeda svoje unutarnje povree i a de tako biti neko vrijeme. Sutra je bilo dovoljno vremena za dodatne preglede. Sada su oboje trebali odmora.

Bolničarka je isključila sva svjetla osim jenog malog, a ona je ošla još jena, a joj pomogne okrenuti Billa na bok. On je bio zadovoljan jer je tako mogao bolje vidjeti Isabelle.

Nije htio spavati, htio ju je gleati cijelu nod, vijeti joj lice, otaknuti ruku. Ležali su okrenuti jeno prema rugome, a ona ga je još ržala za ruku. Izgleala je kao ijete, smješkajudi mu se. ojmilo ga se koliko je slična Sophie. »Preivna si«, šapnuo joj je, »a ja te jako volim.« Nju je vrijeilo čekati - protekla tri tjena i cijeli život prije toga. »Neostajao si mi ok me nije bilo«, ošapnula mu je. »Kako znaš?« on šaptom ovrati, ok se bolničarka smješkala iz ugla sobe. »Eto, znam.« Šaptali su u mraku, kao voje jece koja de prenoditi zajeno, a liječnik i bolničarka su izašli van. Oboje su bili nasmiješeni, i ka su izašli, razmijenili su značajne poglee. Njih voje su bili preivan prizor. Nitko nije očekivao a de Isabelle preživjeti. Liječnik je iste nodi nazvao Pariz kako bi obavijestio Gorona a mu supruga više nije u komi. Smatrao je da mu to duguje. Ali Gor-on je bio vani i liječnik je rekao ženi koja se javila na telefon, Teddi jevoj njegovateljici, neka kaže gospoinu Forresteru a je zvao. Nije htio ostaviti nikakvu drugu poruku, a Bili i Isabelle bili bi mu zahvalni zbog toga, da su znali.

Činilo im se kao a ouvijek spavaju zajeno, ispruženi jeno nasuprot rugome. Isabelle se u jenom trenutku pokušala okrenuti na bok, ali pokreti glavom bili su previše bolni, pa se okrenula natrag prema Billu, a on je bio potpuno budan i promatrao je.

»Što se tebi ogoilo?« upitala je, upravo primijetivši ogromni ovratnik na njegovom vratu. Nije ga prije primijetila. ogađalo se i previše toga, no ona je saa bila zabrinuta zbog njega.

»Povrijeio sam vrat i leđa. Bit de mi obro«, reče on, smiješedi joj se. Saa hode. Tri tjena je želio samo to. »Siguran si?« »Siguran sam. U životu se nisam osjedao bolje nego saa.«


98/189

5/27/2018


»Ni ja.« A ona ga ona poglea zamišljeno. »Ne sjedam se ničega... kako smo dospjeli ovamo?« »Ljubavi, to je jako uga priča i o tome možemo pričati sutra. Uario nas je autobus.« Nije joj omah htio redi a je poginulo jea naestero ljudi i da je ona zamalo bila dvanaesta. »Poljubio sam te, to je zanje što znam, a ona sam se našao ovje.« »Toga se i ja sjedam«, ona se pospano nasmiješi i zijevne. On bi je najraije opet poljubio, ali nije se mogao pomaknuti. Mogao je sa mo ostati ovako ispružen i otaknuti joj

lice ili ruku. »Jenog ana, rao bih te opet poljubila«, sanjivo reče o na, a Bili nije odgovorio. Nastupila je uga stanka ok je on razmišljao o mogudnosti a, u vlastitim očima, više nede biti muškarac. Šutke ju je ržao za ruku. Samo to joj je saa mogao ati. »Naam se a su jeca obro«, reče ona, razmišljajudi o njima, nesvjesna Billovih strahova vezanih uz spolnu nemod. »Bit de, ka im se javiš«, umirio ju je on. Na tren, na njenom licu se pojavi tužan izraz i jače mu stegne ruku. »A ona de se on vratiti, zar ne?« Nije joj htio redi a njen muž va tjena nije ošao a je vidi. Mislio je da to nije njegova stvar, a tog čovjeka je ved zamrzio zbog svega što za nju nije učinio, i svega ružnog što joj je raio. »Nedemo saa o tome razmišljati«, ošapne joj Bili. »Zatvori oči i pokušaj spavati, hodeš li?« Žalio je stoje ne može poglaiti po kosi. »Mislila sam kako želiš a se probuim«, bocnula ga je ona. Bit de obro, bez sumnje; nakon tri tjena u komi i nesrede iz koje zamalo nije izašla živa, nije se promijenila. uh joj je i dalje bio snažan. Na kraju, to ju je, uz nj egovu ljubav, i vratilo natrag. »Natrag na spavanje. Previše pričaš, sasvim deš se iscrpiti.« Gleajudi je, osmijeh mu nije silazio s lica. Činila mu se još ljepšom ne go prije. »Želim cijelu nod pričati s tobom«, ona se nasmije, a ona se sjeti još nečeg. »Želim opet idi s tobom na ples.« On joj se nasmiješi; osjedao se kao a de se to zaista ogoiti. »Idi demo, jenog ana.« »I želim još jenom u Harrv's Bar.« Sastavljala mu je listu svojih želja, a on se nasmije. »Saa?« šalio se, sretniji nego stoje ikada bio. Bio je prezadovoljan što leži uz nju i razgovara s njom.

»No, obro. Sutra. A ona u Annabel's. Moramo naoknaiti iz gubljeno vrijeme. Tjenima nisam išla plesati«, reče ona s nezaovoljnim uzdahom. »Ponašaj se kako treba, ili de te liječnici opet uspavati.« »Samo želim ležati tu, kraj tebe.« A ona se tiho nasmije u zamračenoj sobi. »Saa možemo redi a smo spavali zajeno, zar ne?« »Ti si jako zločesta za ženu koja je tri tjena bila ozbiljno bole sna. Mislim da ne bi trebala razmišljati o takvim stvarima«, prekora -vao ju je on, poželjevši a je može zagrliti, ali u srcu je to i učinio. U srcu, ona če uvijek biti njegova. Te nodi je postala njegova i ma što uslijedilo, znao je a se to nede nikaa promijeniti. Prošla je kroz tamu a mu se vrati i ma što se ogoilo, kamo go otišli, znao je a je više nikaa nede izgubiti. »Hoala sam prema vrlo jakom svjetlu s tobom... išli smo neka mo uskim putem... djeca


99/189

5/27/2018


su nas počela ozivati i ti si me natjerao a se vratim.« Ka je to izg ovorila, on osjeti kao da ga je udario grom. On je imao ista sjedanja ka se probuio iz nesvijesti. Točno tako, kako je ona opisala.

»Kako je to bilo?« »Vrlo svijetlo... a ja sam bila jako umorna... sjela sam na ka men. Nisam se htjela vratiti, ali ti si me uporno vukao. Rekao si a tamo možemo otidi rugi put... nisam htjela, ali ti si me

povukao natrag.« I ponovo je to učinio ove nodi. Prvi put ju je vratio iz smrti, a rugi put iz uboke tame gje je beskonačno spavala. Ali ono što je opisala - kamen i jarko svjetlo - bilo je upravo ono što je i sam viio. »Isabelle, i ja sam bio tamo.« Izgleao je kao a ga je grom po godio, a ona nije znala zašto. »I ja sam sanjao to isto. Točno onako, kako si ti opisala.« »Znam, bio si tamo,« njoj je to bilo normalno, »vijela sam te, uhvatila te za ruku i vratila se s tobom.« »Zašto?« Pretraživao je vlastito sjedanje; htio je shvatiti što im se ogoilo. Ovo je vrlo neobično, mislio je. Ljui pričaju o takvim iskustvima, ali uglavnom se ne rai o istom jarkom svjetlu, istom kamenu, istom putu u istom snu i istom sjedanju. Negje, na neki u bok, značajan način, njihove uše su se srele i uružile, shvatio je on. U rugom životu, oni su se sreli i postali jedno.

»Vratila sam se jer si mi ti tako rekao«, ona tiho reče. »Ali nakon toga sam se opet izgubila. Mislim a sam zaspala kraj puta.« »I jesi, zaista, a ako to ikaa više učiniš, Isabelle, ozbiljno du se naljutiti na tebe. a mi se više nikaa nisi izgubila!« »Nedu«, reče ona i poljubi mu prste i ruku. »Hvala ti što si me čekao i vratio natrag.« Bila je ved pospana, zijevnula je nekoliko puta i prije nego što joj je stigao redi još nešto, utonula je u miran san, ržedi ga za ruku. A on se, gleajudi je, jasno sjedao onog što je ona opisala: njihovog puta u jarko svjetlo, Isabelle koja korača malo is pred njega na stazi. Trebala mu je sva snaga koju je imao a je vrati iz tog svjetla, a nodas mu se vratila opet. Nije bio siguran što znači sve to, ali znao je da im se dogodilo nešto izuzetno i, promatrajudi je ok spava, znao je da je, usprkos svemu "sto ga je snašlo, sretan čovjek.

Poglavlje deseto Sutraan u osam sati, liječnik je nazvao Gorona Forrestera a mu javi novosti, ali isti glas mu je opet rekao da je vani. U deset je napokon dobio Gordona, u njegovom uredu. On je zvučao vrlo iznenađeno ka je čuo što se ogoilo i rekao je a je jako zaovoljan. Pitao je

može li razgovarati s njom, ali u njenoj sobi za saa još nije bilo telefona. Liječnik je rekao a de ga uskoro obiti, pa je Goron može naz vati tog popodneva. »Sigurno de jeca htjeti s njom razgovarati«, rekao je on, sjeedi za svojim ranim stolom osutnog izraza lica. Razmišljao je o njoj. Ved se pomirio s činjenicom a nikaa nede izadi iz kome i bio je zapanjen ka je čuo a se to ogo ilo. Iako mu je, dakako, laknulo zbog 100 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

100/189

5/27/2018


nje, njemu samom je bilo potrebno da se tome prilagodi.

»Kako se to ogoilo?« neužno je upitao Goron, a na liječni kovom kraju veze je nastupio trenutak šutnje. Nije mu htio redi za Billa Robinsona; vjerovao je a n jih dvoje to ne bi htjeli, i bio je u pravu.

»Probuila se sama o sebe«, reče on. To je bilo sve Što je Gordon trebao znati. »Jako obro«, Goron reče kao a pričaju o turniru u golfu ili teniskom meču. U oštroj suprotnosti s Billovim suzama radosnicama prethone nodi, Goron je zvučao potpuno ravnoušno, kao a govori o alekom poznaniku. Bilo je teško povjerovati a se rai o nje govoj ženi. Ali to je moža objašnjavalo njen onos s Billom. Postojala su pitanja koja liječnik nije htio postaviti, a nakon što ih je viio zajeno prošle nodi, nije ni trebao saznati odgovore. Sve je vidio. Pitao se koliko de prodi ok se Goron ne vrati u Lonon a je posjeti. Zbog Billa i Isabelle, naao se a to nede biti prebrzo. Naprosto se zaljubio u njih; bilo je nemogude ooljeti takvoj ljubavi koja je oprla o samog ruba smrti i vratila se natrag. To je ono što malo ljui može poijeliti i ka se ogoi, beskrajno je ragocjeno, a liječnik je to znao. »Recite joj a du je nazvati anas poslijepone, ka se vratim kudi«, to je bilo sve što je Goron rekao, a liječnik mu obeda a de biti tako. Ka su joj uključivali telefon, bolničarka je Isabelli prenijela poruku. Ona se radovala razgovoru s djecom, ali ne i s njim.

»Što demo saa?« tog poponeva je pitala Billa. Sjedio je na svom krevetu u njenoj sobi i pravio joj ruštvo ok je jela svoj prvi ručak. onijeli su joj žele i šalicu vrlo posne juhe. ugo je prošlo otkako je posljenji put vijela hranu i ništa joj uopde nije bilo privlačno. »Što misliš?« upita Bili. »Hodemo li na kriket ili golf, ili u šetnju parkom?« Opet se zafrkavao, ali ovog puta se ona ne nasmije.

»Goron de htjeti a se vratim u Pariz ka mi bue bolje.« Htjela je vidjeti svoju djecu,

dakako, ali nije htjela napustiti Billa.

»Mislim a to nede biti tako skoro«, Bili reče. Truio se a ostane miran. »Ne bih rekao a možeš tek tako skočiti iz kreveta i istrčati van.« Njene unutarnje povree su još trebale zacijeliti o kraja, a s glavom je trebalo biti oprezan. Kako joj je liječnik tog j utra rekao, oni očekuju a de ona biti tamo još približno četiri tjena. Jenako ugo su namjeravali zaržati i Billa.

»A nakon toga?« upita ga ona, ok joj je bolničarka avala juhu. Njene ruke još nisu bile dovoljno jake za to. Bila je nevjerojatno slaba, što nije iznenailo nikoga osim same Isabelle. »Smislit demo nešto.« Još joj nije rekao a su mu noge trajno ouzete i a nije siguran hode li ikaa više hoati. Htio je razmisli ti o tome. Nije bio siguran da ona to treba znati. Osim ako se stvari nisu raikalno promijenile ok je bila u komi, znao je a de se vra titi Gordonu i brinuti se za svoje bolesno dijete. Dakako, mogao ju je i dalje nazivati i povremeno

viđati, ali ukoliko ostane u kolicima, nije želio njeno sažaljenje. Želio je samo njenu ljuba v. Ka izađu iz bolnice, moža je više nede vijeti, ako i nastave vezu preko telefona. Nije još točno znao što de učiniti, niti koliko često bi je mogao viđati ka oe. Za saa, ona misli a je njegovo stanje privremeno i on bi radije da to ostane tako. U tom slučaju, ona se nede brinuti zbog njega i ne može ga sažalijevati. Isto tako, nije joj rekao ni za svoj razvo. Nije


101/189

5/27/2018


htio a ona misli kako on vrši pritisak na nju. Bilo mu je potpuno jasno a se ona, na kraju, mora vratiti kudi, svojoj obitelji. Htio je samo a uživaju u vremenu koje imaju. Kad se tog popodneva javio Gordon, ona je bila u svojoj sobi, a bio je i Bili. Gordon joj je

rekao kako mu je vrlo rago što čuje a se oporavlja. A to je zvučalo kao a se oporavlja o iščašenja zgloba ili nezgonog paa. Ustvari, osjedao se kao a se ona vratila iz mrtvih. o trenutka ka se probuila, on više nije očekivao a de preživjeti, niti izadi iz kome. O sebi je počeo razmišljati kao o uovcu i saa je u mislima morao vratiti sat unatrag i ponovo se uključiti u njihov brak. Zvučao je vrlo čuno i ona je ispravno pretpostavila a je bijesan zbog Billa i a je kažnjava zbog toga. On je izazivao nelagou, međutim, nije bilo nikakve nelagoe kad je razgovarala s Teddvjem i Sophie. Sophie je zaplakala ka je čula majčin glas. a Tevje uspio samo uhvatiti zrak i zajecati. Isabelle pomisli kako on strašno zvuči i ka su se jeca maknula s telefona, postavila je Goronu pitanje o tome. Još je plakala o emocija koje su je savlaale ka je čula svoju jec u. Bila je jako zabrinuta za oboje. »Tevju de saa biti mnogo bolje«, mirno reče Goron. Sophie je rekla a bije htjela posjetiti, ali Goron joj je rekao a de joj majka uskoro biti ko kude. »Ka de te pustiti otamo?« upitao je bez okolišanja. Nema sm isla da joj dolazi u posjetu, rekao je, ako se ona vrada kudi. »Rekli su, za četiri tjena, otprilike. Ovisi o mojoj jetri, glavi i srcu.« To uopde nisu bile beznačajne stvari, ali Gorona se to izglea nije baš ojmilo. Sa ka je izašla iz kome, ostalo ga više nije zanimalo. »Četiri tjena zvuče malo ugo, zar ne? Siguran sam a de te pustiti ranije, ako bueš tražila.« Zvučao je blago sumnjičavo i pitao se ne zavlači li to ona zato stoje Bili još tamo. To gu Goron nedei opustiti. »Jaje du razgovarati s liječnikom. Svu potrebnu njea možeš obiti ovje.« Ka završila razgovor, osjetila je paniku i rekla je meicinsku svom liječniku de ga Goron zvati kako bi tražio a je pošalju kudi.

»To želite, Isabelle? Mogli bismo vas, vjerojatno, prebaciti u b olnicu u Parizu za nekih tjean ana. Još niste spremni a buete ko kude.« »Želim ostati ovje«, reče ona, zabrinutog izraza. Oboje su znali zašto. »Ja du se pobrinuti za to«, on ovrati, umirujudi je. Bio je spreman to učiniti za nju i Billa; oboje su mu bili dragi. Zajedno su stigli o pakla i natrag, a njena jeca su mogla pričekati. Ali ona je kas nije priznala Billu koliko je zabrinuta za Tevja. Nije joj zvučao o bro preko telefona i to je bilo jeino zbog čega joj se činilo a bi trebala otidi kudi prije nego što je previđeno. Izluđivalo ju je što zna koliko mu je očajnički potrebna i koliko je ugo nema, iako je znala a je u obrim rukama. Bili je, kao uvijek, bio pun suosjedanja ka su kasnije o tome razgovarali.

»Jasno mije aje to za njega bilo jako traumatično. Bog zna što mu je Goron rekao o tvom stanju. Ali sa ka je čuo tvoj glas i zna a deš biti ko kude za nekoliko tjeana, siguran sam a de mu svakim anom biti bolje.« Ona se osjeti mirnije nakon Billovih riječi. »Naam se«, rekla je grozničavo. »Hvala Bogu aje Sophie tamo. Htjela je odi a me vii, ali mislim da ne bi trebala. Teddy je treba tamo, više nego ja ovje.« Ona je imala Billa. Htjela je iskoristiti ovo vrijeme s njim prije nego što se raziđu i ona se vrati kudi, ali ne na štetu


102/189

5/27/2018


svoje jece. »A što je sa Cvnthijom? Misliš a de se vratiti?« »Ne«, on je jenostavno ogovorio, ne objašnjavajudi zašto. A cure de imati posla cijelo ljeto. »Rekao sam im a se viimo ka se vratim.« Rekao je i liječniku a ne kaže I sabelle koliko je ozbiljno oštedenje njegove kičme, niti a vjerojatno više nede hoati. Osim raz voda, jeino za to nije htio a ona zna. Htio je obiti na vremenu, vijeti koliko se može oporaviti. Ona je mislila a de mu trebati ugo a ozravi, moža šest mjeseci ili goina, pa nije bila iznenađena što on ne hoa. Ka bi ona htjela napustiti Gorona, to bi za njega bilo nešto rugo. Taa bi joj moža rekao istinu o svojim nogama. Ali buudi a je Isabelle čvrsto olučila a se vrati Goronu, Bili nije htio da bude zabrinuta zbog njega. Imala je dovoljno briga oko svog bolesnog

jeteta. A saa ka je upoznao Gorona izbliza, znao je o čemu se rai i bilo mu je zlo pri pomisli na njen život uz njega. Goron izglea prema njoj nije osjedao nimalo poštovanja ili ljubavi, obrote, uvažavanja, nimalo topline. Za Gorona Forrestera, cijeli svijet se okretao oko njega samog, a Isabelle je bila samo korisna - njegov pijun i njegovateljica njihovog

bolesnog sina. Koliko je Bili viio, on uopde nije znao cijeniti dragulj koji posjeduje. Brinulo ga je nede li njoj život s njim biti težak, moža još teži nego što je bio prije. Gor don je sada bio sumnjičav prema njoj i bijesan zbog Billa, pa se Bili bojao a de je kažnjavati za sve što je zgriješila njemu iza leđa. Ona osaa mora biti jako oprezna s njim i boriti se za sebe, ili de joj on pretvoriti život u moru punu muka, lišenu svakog poštovanja. Nije se čak ni potruio a ostane s njom u Lononu više o nekoliko a na dok je bila u komi i, kako je tada izgledalo, na samrti, i otaa se nije uopde vradao. No saa, ka je buna, ka su ona i Bili ponovo zajeno, to je zapravo bilo dobro.

Ka je kasnije tog poponeva liječnik razgovarao s Goronom, ponovno ga je uvjeravao a se Isabelle ne smije micati barem još čet iri tjedna. Njen suprug nije bio zadovoljan. Smatrao je da su nerazumni i pretjerano oprezni, ali na kraju ga je liječnik uspio uplašiti strašnim komplikacijama koje se pri tome mogu razviti, kako je tvrio; čak je natuknuo a bi mogla ponovo pasti u kom u. »Izgubit du pravo na liječničku praksu zbog ovoga«, smijao se, pričajudi o tome kasnije Isabelli i Billu. On je, međutim, mislio a zaslužuju barem ovu malu priliku za sredu i nagrau za agoniju koju su preživjeli. A Billove muke nisu nipošto bile gotove. Liječnik je i preobro znao koliko de uga i teška biti njegova rehabilitacija. Ved mu je sreio mjesto u bolnici u New Yorku, gje de mu pomodi a ponovo ovlada svojim nogama, koliko bude mogao. Ni Isabelle ni Bili nisu zapravo imali predožbu što Billa tamo čeka.

Za saa, imali su četiri tjena a buu zajeno, smiju se i razgovaraju i uživaju u ljubavi i miru koje su si uzajamno pružali. Bolnica je za oboje bila mirna luka nakon užasa kroz koji su prošli, prije povratka u svakonevni život. Stvarnost de ih oboje uariti ovoljno brzo. Tu nod su opet prespavali zajeno u njenoj sobi, a nakon toga su se na neko vrijeme preselili u njegovu. Više nisu bili priključeni na monitore i cijela poslijeponeva su provoili satima razgovarajudi o svom životu, naama i snovima. Vrijeme proveeno zajeno bi lo je rijeak ar kojeg su oboje vrlo teško osvojili. Kartali su, čitali knjige, a on ju je učio kako se kocka. Sjeili su i satima razgovarali, čak su i jeli u istoj sobi. Njena jetra je bila bolj e i polako se oporavljala sama o sebe. Srce je još


103/189

5/27/2018


kucalo nepravilno, iako manje nego prije. A poneka je imala žestoke glavobolje. Brzo se zamarala i puno spavala, najčešde u krevetu o njega. Njegov vrat je još bio zarobljen u onom strašnom ovratniku ko jeg je morao nositi, a kičma mu je zacijelila; poneka je imao bolove u leđima i ona mu je blago masirala ramena i ruke. Primijetila je koliko malo kori sti noge, ali Bili ju je uvjeravao a de, sljeedi put ka se vie, on hoati, a ona mu je vjerovala, jer je tako htjela. Bilo je shvatljivo, tako joj se barem činilo, što on još ne hoa. Prošao je tek jedan mjesec o nesrede, a to nije baš ugo. Vrlo malo su pričali o svojim broj nim bolovima i

tegobama. Najčešde su se uzajamno povjeravali, raz govarali beskonačno i nasmijavali jeno drugo.

Jenog sunčanog poponeva u srpnju ležali su na njegovom krevetu; bila su ved puna va tjena otkako je ona izašla iz kome. Prozori su bili otvoreni, an topao, a oni su razmjenjivali priče o svom jetinjstvu. Ona je ležala na njegovom krevetu, uz njega. Jako je pazila a ga slučajno ne uari ili otakne neko još uvijek bolno mjesto. Posebno je pazila na njegovu kičmu. Pričajudi o anima koje je provoila ko svog jea i bake u Hampshireu, lijeno je povlačila prste niz njegovu ruku. Umjesto njega, češkala ga je po zatiljku, a nakon ruke, spustila je prste na njegova ramena i niže niz kičmu, tamo gje je znala a mu nede naškoiti, a on ju je na to pogleao s čeznutljivim izrazom i ona se osmjehnuo kao vragolasti ječak. »Zašto tako gleaš?« upita ona, pitajudi se smije li se on to njoj. »Mislila sam ozbiljno. Moj je je bio jako obar čovjek.« »Siguran sam aje bio. Prestao sam te slušati prije pet minuta«, on iskreno ovrati. »Želim te i to me izluđuje.« mislio? ŽelišJako me opet pobijeiti?« Stalno ju i nije joj htio kako»Na znašto kasi ona blefira. je loše lagala, a njemu se jetopobjeđivao baš sviđalo. U tome je redi bila potpuna suprotnost njegovoj bivšoj ženi. »Nešto bolje«, reče on, blago joj poljubivši usne. Pronašao je način kako a se nagne naprije ovoljno a se mogu poljubiti i često su to raili, pogotovo nodu, ispruženi jeno uz rugo. »Isabelle,« on tiho reče, »nisam siguran kako de to ispasti, ali želim voiti ljubav s tobom.« Proteklih pola sata nije ga napuštao vrlo snažan osjedaj. A s njom je bio tako opušten, a je bio voljan pokušati. Oboje su još bili prilično osjetljivi, ali on je ved ugo želio voiti ljubav s njom. avno prije nesrede, a taa je to ne bi pitao, no saa je u njego vim očima bio izraz pun nae koji ju je pogoio u srce. »U reu je, ljubavi.« To je htjela učiniti za njega, čak i ako buu samo ležali zagrljeni. Savršeno obro je razumjela što ga muči. »a zaključamo vrata?« Na njihovim vratima su bile brave koje nitko nije koristio, ali ovo je bio oličan trenutak a ih počnu koristiti. »Što misliš, hode li nas izbaciti iz bolnice?« on upita smijudi se, ka je ona ustala i zaključala vrata. On se jeva mogao pomaknuti, ali posljenjih pola sata osjedao je neooljivu žel ju za njom i sada je samo na to mogao misliti. Dugo je zbog toga bio jako zabrinut i bio je uznemiren što de to saa s njom iskušati, ali ni on ni ona nisu se tome mogli ouprijeti. Njihova veza bila je nježna i strastvena, učvršdena uzajamnim povjerenjem. »Nisam sigurna a su na to mislili ka su nam opustili a spavamo u istoj sobi«, Isabelle


104/189

5/27/2018


oprezno reče s vragolastim osmijehom. »To je bilo glupo s njihove strane«, reče on, a izgleao je prilično uznemireno. »Ovo je najbolji io.« Ili se barem naao a de biti tako. Ali što ako ne bue? Protrnuo je na tu pomisao. Ona ga u tom trenu prekine, ozbiljnog izraza, i blago ga polju bi u usta. »Ja ti samo želim

redi a je najbolji io ovo što ved ima mo... volimo se i zajedno smo... zagrljeni... volim sve na tebi, Bille. Ono što saa slijei, samo je oatak, ali nije najbolji io. Ti jesi.« Nije znao može li voiti ljubav s njom, ali je očajnički želio pokušati. Liječnik mu je rekao a je to mogude i Bili se naao a je u pravu. A ako je tako, želio je to podijeliti s njom. Ako ne, bio je uvjeren a de to biti ogromno razočaranje za oboje i njegov neuspjeh. Ali svoje strahove nije prenio na Isabelle. Bojao se a de se zabrinuti ili ga sažalijevati. Ovog rugog se najviše bojao. Ona je svukla njegov bolnički ogrtač i bila je beskrajno nježna s njim; imao je lijepo tijelo, a žuio je za njom. ok ga je ona milovala, među njima nije bilo ni stia ni čenosti; toliko toga su prošli a se činilo kao a su ouvijek zajeno, no on je izgleao zabrinuto. Em otivno je osjedao sve što i ona, ali za ostalo još nije bio siguran. Ona je skinula spavadicu, a on joj je šakama obuhvatio grui. Polomljena i izmučena tijela ojenom su zaboravila na sve boli i ona ga počne ljubiti, vrlo nježno; najprije usne, a ona je vješto krenula prema olje. Znali su koliko se vole, a ovo je bio posljednji tajni vrt u kojem još nisu bili. Polako su ga otkrivali zajedno, a njega su savla ali osjedaji prema njoj. Bila je beskrajno pažljiva ok ga je pokuša vala uzbuditi, oprezna da ga ne optereti svojom težinom, osim ono liko koliko je potrebno, na pravim mjestima, i on je slutio fino zado voljstvo koje mu je namijenila, ali željeni efekt se nije ogoio, na njegov očaj. Cak i ono što je osjedao, bilo je nekako prigušeno, i Bili je toga bio svjestan. Pa iako je osjedao silnu strast prema njoj, istovremeno mu se činilo kao a ne vlaa sobom. Nešto je u njemu bilo prekinuto, a on nije bio siguran je li to mozak ili kičma. Usprkos silini njego ve želje a voi ljubav s njom, on osjeti kako ga koči nesavlaivi strah. ok je ležala na njim, počeo je shvadati a to nede idi i osjedao se ne samo glupo, nego i luo, zato što je to pokušao. Isabelle je samo izaleka bila svjesna onog što mu se ogađa, ali bila je toliko zaljubljena u njega a ga je samo htjela usrediti i pokazati mu da je voljen. I sama je bila i te kako svjesna a moža nede uspjeti, moža nikaa, a sigurno ne prvi put. On je pretrpio oz biljne povrede i bilo je razumno očekivati a de za oživljavanje nje govih seksualnih sposobnosti trebati strpljenja. Nije mu htjela na metnuti izazov, nego mu ati nau u život. Ali, umjesto nae, vid jela je očaj u njegovim očima, ok su propaali napori a utaži njihovu strast. »Sve je u reu, ljubavi... sve je u reu... ima vremena«, šaptala je ona ok se privijao uz nju, a ona osjeti kako je on gura alje o sebe i okrede se. Nije mogao voiti ljubav s njom i to gaje uništilo. Ležedi uz nju, Bili je mislio samo kako nije uspio i ništa što bi ona rekla nije moglo promijeniti tu činjenicu. Zakleo se sam sebi, ržedi je u naručju, a više nikaa nede pokušati. Usprkos njenoj nježnosti i ljubavi za njega, osjedao se poniženo i jano, više nego u ijenom trenutku o nesrede. To je bio najgori an njegovog života. Više nije bio muškarac. I ništa na svijetu, rekao je sam sebi, nede ga natjerati a pokuša još jenom. Pogotovo ne s 105 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

105/189

5/27/2018


njom.

»Obuci se«, šapnuo joj je, a ona je oklijevala. Htjela je učiniti sve što može za njega. Ali mogla je vijeti koliko je utučen i svaki pokušaj a mu uovolji ili a ga utješi, pomiluje ili zagrli, samo bi ga još više ražalostio. Uvukla se po pokrivač o njega i pokrila se plah tom. »U reu je, Bille«, nježno je šapnula. »S vremenom de se ogoiti samo o sebe.« Oboje su znali koliko su duboki njegovi osjedaji prema njoj, ali on je, zbog oboje, želio više o toga.

»Ovo je samo početak«, reče ona, poljubivši ga blago u obraz i pokuša ga uhvatiti za ruku, ali on se odmakne. Borio se sa suzama i samo je htio pobje di, no za to nije bilo mogudnosti. »Ne, to nije početak«, gnjevno reče. Bio je bijesan na sebe, a ne na nju. »To je kraj.« Kraj njegovog života kao muškarca; tako je barem on to shvadao. »To uopde nije kraj«, reče ona, kao što bi rekla jetetu. »Liječnik je rekao da bi moglo potrajati ok sve ođe na svoje mjesto.« Ali Bili se strašno bojao a je njegova nemod trajna. Bilo kojoj ženi bilo bi teško zamisliti što mu je značio taj njegov neuspjeh u pokušaju a voi ljubav s njom. To nije bilo nešto preko čega može tek tako prijedi. Saa je pre sobo m vidio samo zastrašujudu buudnost bez seksa, uz spoznaju a više nikaa nede funkcionirati kao muškarac. Kao i svakom rugom muškarcu, u životu mu se i to ogađalo, ka je bio preumoran ili previše uznemiren, ka je previše brinuo o politici ili ka bi previše popio. Ali ovo je bilo njegovo krštenje, njegovo uza-šašde, prvi put a voi ljubav s Isabelle. A nakon nesrede, u njegovim očima to je bila jeina prilika a okaže kako je i alje muška rac, hodao ili ne. Ono što je otkrio, za njega je promijeni lo sve, iako za nju nije bilo tako. Isabelle je tome prišla s puno razumijevanja i vrlo mirno. Bila je sigurna a de na kraju sve biti u reu. A ako i ne bue, bila je spremna prihvatiti sva ograničenja koja je imao i sveje dno ga voljeti. Za nju promijenilo, ali to je promijenilo Billov cijeli svijet. Bio je uvjeren da, ako ne vrati se ništa nije muškost, ka ved ne može noge, ni na koji način ne može ostati u njenom životu. Te nodi je izgubio puno - samopoštovanje, samopouzanje, vlastiti osjedaj muškosti i svaku nadu za bilo kakvu buudnost s Isabelle, ako je njegova mod zauvijek nestala, kako se bojao. Po njenom shvadanju, takvi zaključci, zbog jenog neuspjelog pokušaja a voi ljubav s njom, bili su bezumni. Ali Billovi strahovi bili su nesavladivi. Užasno se bojao a de to značiti kraj za njih voje, iako njegova spolna nemod Isabelli nije značila ništa. Štoviše, ona ga je saa još više voljela i osjedala je beskrajnu nježnost prema njemu.

Poglavlje jedanaesto Billovo stanje duha je pretrpje lo težak uarac nakon neuspjelog pokušaja vođenja ljubavi. Iako su i dalje spavali u istoj sobi, bio je nepokolebljiv u oluci a više ne pokušavaju. Izložio se poniženju, najvedem koje je mogao ponijeti. Isabelle ga je pokušavala ohrabriti i potaknuti a bue optimističan, ali nije mu se nametala. Zapravo, i pazila je a to ne rai. Bila je tiha, mirna i pu na porške i tvrila je, ka joj je opuštao a o tome govori, a de se s vremenom i uz strpljenje, njegove seksualne sposobnosti vrlo vjerojatno v ratiti. Osjedao je i

previše, čak i prilikom njihovog kratkog pokušaja, a bi mogao povjerovati kako de zauvijek ostati nemodan. Ali Bili nije htio prihvatiti čak ni najualjeniju mogudnost a za njega ima


106/189

5/27/2018


nae. Sto se njega tiče, vrata njegove muškosti bila su zatvorena. On i Isabelle ostali su jedno uz rugo i zajeništvo im je pružalo veliku utjehu, ali on više nije pokušavao voiti ljubav s njom; nije to više ni namjeravao. Kako su Bili i Isabelle postajali emocionalno sve bliži, vrijeme kao aje prom icalo sve brže. Fizioterapeuti su počeli vježbati s Bil-lom, a Isabelle je prošla nebrojene pretrage, koje su pokrivale sve -od EEG-a za provjeru možanih funkcija o ultrazvuka srca. Malo po malo,

napreovali su prema oporavku i bili su sve svjesniji a de njihovi zajenički ani uskoro završiti. Nesreda je bila skupa cijena za skoro va mjeseca koje su proveli zajeno, ali kako je vrijeme odmicalo, počeli su se osjedati gotovo kao a su u braku. Po cijele dane su sjedili zajedno u njenoj ili njegovoj sobi, on ju je pratio na pretrage,

zajeno su čitali novine i oručkovali ujutro, a nodu su spavali u va susjena bolnička kreveta. Jeino što je u njihovom bračnom životu neostajalo, bio je seks, za njega još uvi jek osjetljiva tema. Čak i bez tjelesne strane u njihovoj vezi, Isabelle nikaa u životu nije bila sretnija.

»Čini mi se a ovje voim omaralište«, jena sestra se naša lila kad su se oni vratili nakon što su neko vrijeme sjeili na suncu. Isabelle je tog ana imala glavobolju, pa su joj prije ručka snimili mozak, no liječnik je rekao aje sve u reu. Brižljivo su pratili njeno napredovanje i zaista se dobro oporavljala. Gordon ju je stalno ispi tivao ka de kudi. Znala je, kao i Bili, daje do njenog povratka u Pariz ostalo još samo nekoliko tjedana. Ona ni sebi ni njemu ne bi poželjela nikakvo zravstveno pogoršanje, ali užasavalo ju je što de ostaviti Billa, ne znajudi ka de ga opet vijeti. Svaki anje razgovarala s jecom i činilo joj se a Sophie zvuči nevjerojatno napeto, što ju je zabrinulo. Potpuna ogovornost za Tevja bila je na njenim leđima, a iako je Isabelle s njim stalno razgovarala, ečku nije bilo onako obro kao prije nego što je njegova majka

otišla. Isabelle je osjedala krivnju zato što je tako ugo ale ko od njih, ali u ovom trenutku, nije imala izbora; mogla je samo bi ti u bolnici u Parizu. A znala je, ma koliko je bila sretna što de opet vijeti svoju jecu, bit de strašno bolno ostaviti Billa. Nekoliko puta su o tome razgovarali i ona je rekla da bi se ubu ude moža mogli i dalje negdje sastajati, kao ovog lipnja. Nije znala kako de se izvudi, ali mislila je a bi mogla. Ono što je saa ijelila s Billom nije bilo nešto o čega bi lako oustala, čak i ako se buu vijeli samo nekoliko puta goišnje. Bili nije govorio ništa oređeno ka je ona pričala o buudim sastancima s njim. Saa o tome nije mogao ni razmišljati, iako je obro napreovao, no njegov oporavak je tekao sporije nego njen, a uh mu je posustajao. Nije joj htio ništa obedati ok ne vii kako de se ovijati njegova rehabilitacija. I alje joj nije želio biti opteredenje. Ali nije htio niti oustati o veze s njom. Nakon svega što su zajeno prošli u bolnici i vremena proveenog zajeno, bilo je teško povjerovati a bi im telefonski pozivi bili dovoljni.

»Nisam siguran a si realna ka govoriš o našem sastajanju u Parizu«, Bili je jenom tiho rekao. »Goron ne zna što se ogoilo ovje, ali zna a smo one nodi bili zajeno. Ne vjerujem a de ostati miran ok ti lutaš naokolo. Mislim a de biti jako sumnjičav prema nama, a posebno prema tebi.« Bili je zaključio a bi on mogao čak i pratiti njene telefonske pozive. Goron je bio šokiran ka je shvatio da je ona razvila prijateljstvo s drugim 107 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

107/189

5/27/2018


muškarcem njemu ispre nosa. A Bili nije rekao Isabelli kako je još prije nekoliko tjeana olučio a nede biti teret ni

njoj, niti ikome rugome, ukoliko ostane u invaliskim kolicima o kraja života. To je utjecalo na njegovu odluku o rastavi o Cvnthije, iako u njihovom slučaju nije bilo presuno. Ako, uz to, ne može biti muškarac s Isabelle, u svakom smislu te riječi, on de prekinuti njihovu vezu. Ako uspije ponovo prohoati, potiho de se sastajati s njom negdje u Francuskoj, kad ona uspije pobjedi. Ali pitanje seksa je za njega ostalo neriješeno. Ako ga rehabi litacijski centar u Sjedinjenim Državama ne postavi na noge ništa uspješnije nego što to previđaju liječnici u Engleskoj, on je više nede vijeti. U tom slučaju, o seksu ne treba ni razmišljati. Nije je želio opteretiti svojim ograničenjima ako ostane vezan za kolica o kraja života. U posljenjim anima proveenim u bolnici, mučila su ga oba pitanja - hode li ikaa više hoati i hode li mu vrijeme vratiti njegovu muškost. Isabelli nije htio nametati ni jean ni rugi problem, a ona nije znala koliko se uzne mireno i beznano on osjeda zbog toga. Bili je pazio a ne pokazu je svoj pesimizam, iako je ona to povremeno osjedala i bez njegovih riječi. Svojem liječniku jenom prilikom je priznao a je pokušao vo diti ljubav s njom i da ga je jako pogodio neuspjeh, a liječnik ga je umirivao najbolje što je znao. »Ne čuim se, znaš«, rekao mu je s neuobičajenim razumijevanjem. »Zapravo, to zvuči prilično obedavajude za prvi put, nakon tako velike traume. S vremenom, mislim a de te ohrabriti ono što se ogađa. Još je prilično vjerojatno a deš postidi i erekciju i orga zam u prvoj godini oporavka. Mislim da te je malo preuranjeno obu-zelo ouševljenje i optimizam. Još si na početku.« No usprkos liječnikovim riječima koje su ga mogle utješiti, Bili mu nij e vjerovao. Ni-' je ga napuštao strah a je stanje beznano i a se nikaa nede po praviti. Bio je nepokolebljiv u oluci a u bližoj buudnosti više ne pokušava ništa, iako je Isabelle bila više nego voljna a mu pristupi s mnogo mašte. Ali Bili nije bio voljan. Napustio je svaku pomisao na tjelesnu vezu s Isabelle, zasa, a moža i zauvijek. A uopde nije znao kaa, i hode li uopde, imati priliku a to ponove. No usprkos mučenju kojem je Bili sam sebe povrgavao, on i Isabelle i alje su ijelili sobu, a ona je razmišljala što de učiniti sa svojim životom. Znala je a nikaa nede razoriti svoj brak, zbog Ted-yja i Sophie, ali ni Billa se nije htjela oredi. Uloga njegove ljubav nice bio je život kakvog si ona nikaa nije zamišljala, ali to je saa željela, a bilo je to i sve što je mogla imati. Između nje i Billa postojalo je nešto što nikaa prije nije upoznala. Cesto se osjedala kao a su va tijela s jenom ušom. I ništa na svijetu nede je natjerati a se toga odrekne. Svakih nekoliko dana razgovarala je s Gordonom. Njegova tajnica je, po njegovom nalogu, nazivala u bolnicu svaki dan, provjera vajudi njeno stanje, ali ona je puno češde nazivala

njega, obično u ure, iz poštovanja prema njemu i zato a čuje kako je Tey. So phie se obično javljala s novostima o njemu. A Isabelle je zvala Ted-dyja svaki dan. Kad je razgovarala s Goronom, on je, kao i obično, zvučao hlano i nepristupačno. Najčešde joj se činilo a ga je prekinula i nazvala u nezgono vrijeme. On je imao malo toga što bi joj že lio redi, posebno nakon nesrede. A ona je mogla osjetiti a joj više ne vjeruje, iako to nikada nije rekao. Osjedala se kao aju on kažnjava i znala je a de, ka opet bue s njim u Parizu, biti ozbiljnog objašnjavanja. Činjenica a su ona i Bili išli u Annabel's i Harrv's Bar, i da su bili 108 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

108/189

5/27/2018


zajeno u ono oba nodi ka je autobus uario nji hov auto, govorila je dovoljno. Samo jenom joj je, u telefonskom razgovoru, rekao, »Ti nisi žena koju sam oženio, Isabelle. Štoviše, nisam siguran znam li tko si.« Povremeno je zbog toga osjedala kri vnju i znala je da nije u reu što nastavlja vezu s Billom, ali njoj je to saa bilo kao roga; njen život je ovisio o tome i nije se toga htjela lišiti. Jene nodi je o tome razgovarala s Billom, masirajudi mu noge. Rekao je a ih još uvijek uglavnom ne osjeda, iako nije stalno bilo tako. Poneka je osjedao bolove, gotovo kao aje ugo pješačio. Pričala mu je o razgovoru kojeg je imala s Goronom tog ana. Bio je izrazito kratak i ona je samo uzahnula ka je spustila slušalicu. »Ne vjerujem a de mi ikaa više vjerovati«, rekla je Billu. »I u pravu je, naravno. Ne mogu ni zamisliti kako de biti ka se vratim kudi. A što je s tobom? Koliko je Cvnthia ljuta?« Isabelle je primijetila a nikaa ne priča o njoj, ved samo o curama . Ali njihov odnos je bio rugačiji nego njen s Goronom; oni su živjeli svaki svoj život i više nije ostalo puno o privia veze među njima. On još nije rekao Isabelli za razvo. To je bila jeina tajna koju je skrivao o nje. Nije htio a ona zna kako de uskoro biti sloboan. Nije htio a se ona osjeda kao a je po pritiskom. Znao je a de ona ostati u braku i či nilo mu se najbolje da vjeruje kako je i on oženjen. »Ne bih rekao a je bila zaovoljna ka je otišla«, iskreno reče Bili. »Ja sam bio iskren u vezi s mojim osjedajima prema tebi. A nisam morao biti. Ali ona me poznaje i zna koliko sam bio zabrinut zbog tebe.« »To je nije smetalo?« »Siguran sam a jest, ali ovoljno je pametna a ne iže buru. Ima ovoljno tajni u vlastitoj prošlosti.« Nasmiješio se Isabelli. »Ne možeš čovjeka strpati u zatvor zato što je zaljubljen. A Cvnthia ved ugo voi svoj život. U posljenjih eset goina, nije baš čekala a je prekrije mahovina.« Slušajudi ga, Isabelle je bila zamišljena. »Ne vjerujem a me Gor -don ikada prevario«, ona tiho reče. »Previše je konzervativan i razuman i previše rži o pristojnosti a bi učinio nešto takvo.« Po onome što je Bili znao o njenom braku, on nije bio siguran u to, ali nije joj to htio redi. Čuno mu je bilo a jean muškarac koj i je tako hlaan, pa čak i okrutan, kao njen suprug prema njoj, ne traži utjehu i zaovoljstvo negje rugje. Baš naprotiv, ka ga je upoznao, Gor-on mu nije izgleao kao čovjek koji bi ikome bio vjeran ili oan. On je mislio samo na sebe. A ljubavnica koju negdje skriva, objasni la bi njegovo neopisivo ponašanje

prema svojoj ženi, mislio je Bili. »Zbog čega to misliš?« Bili ju je oprezno upitao: nije htio mutiti vou, pogotovo zato što mu se ona vrada. Htio je a ona ima miran život, a ne a j e potiče na rat s čovjekom koji bi vrlo lako mogao biti okrutan i poguban za nju. »Njemu nije važna nježnost niti seks«, ona vrlo otvoreno reče. »Ved goinama ne spavamo u istoj sobi.« Znao je što ona hode redi, pa joj se nasmiješi. Bila je jako pristojna u nekim stvarima, barem na riječima. Ali s njim je bila vrlo otvorena i opuštena. A u vezi svog muža, bila je i vrlo naivna, u to je bio siguran. Bili i Isabelle su u svakom smislu bili sretni zajedno, ali sljede deg tjena oboje su postali napeti. Ona je trebala prodi niz pretraga i ako liječnici buu zaovoljni s rezultatima, idi de kudi. Saa je bio ved kraj kolovoza; u bolnici su proveli va mjeseca. Goron je sva kim 109 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

109/189

5/27/2018


anom bio sve bjesniji i optuživao je liječnike a zavlače s njenim otpuštanjem iz bo lnice. A Billa su ved čekali u rehabilitacijskom centru gje de provesti nekoliko sljeedih mjeseci. Ona se morala vratiti u Pariz, a njemu je ošlo vrijeme za olazak u Sjeinjene ržave. Njihova čuna iila uskoro de završiti. Nije im bilo lako suočiti se s time. »Kuneš se a deš me zvati svaki an?« ona upita tužnog izraza, jene nodi ok su ležali u krevetu. Sutraan je trebala idi na posljednje snimanje mozga. Njena jetra se oporavila, srce je na zanjem ultrazvuku izglealo normalno, a pluda su joj se napokon raščistila. »Zvat du te i eset puta na an, ako buem mogao«, reče on, privukavši je bliže. »I ti mene možeš zvati, znaš.« »Hodu. Ustajat du jako rano a te mogu nazvati prije nego što navečer oeš na spavanje.« Međutim, isto tako je znala a d e Gordon ili njegova tajnica primijetiti Billov broj na računu ako bue zvala prečesto. Nije ga mogla slobono zvati, kao on nju. Bila je, uz to, svjesna koliko de vojben biti nastavak njihovog onosa preko te lefona, ali nije mogla podnijeti pomisao da ne bue u vezi s njim. va mjeseca su živjeli zajeno. Za boravka u bolnici, postali su razmaženi i sa ju je plašila po misao na razdvojenost. Nije znala ka de ga opet vijeti. Liječnici su mu rekli neka očekuje a de u rehabilitacijskom centru u New Yorku provesti šest mjeseci o goinu ana. Njima je to zvučalo kao oži votni zatvor.

»Moraš požuriti i što prije ozraviti«, rekla mu je i poljubila mu prsa, nagnuvši se prema njegovom krevetu. »Hodu a ođeš u Pariz što prije.« Ona nikako nije mogla odi u New York. Sophie je dovoljno dugo nosila teret odgovornosti za Teddvja, a i trebala se vratiti na

fakultet. Isabelle je znala a de prodi puno vremena prije nego što ona bue mogla opet otidi iz Pariza. Očajnički je željela vijeti Tevja. Preko telefona, zvučao joj je sve slabije i slabije. Ali Bili nije rekao ništa ka je ona spomenula njegov olazak u Francusku, a ona to nije primijetila. Obedao je sam sebi a de se polako ualjavati iz njenog života, ako ne bue mogao hoati, ili još gore, ako s njom ne bue mogao biti muškarac. Takvu pogobu je sklopio sam sa sobom, a njoj o tome nije govorio ništa. Nikaa joj nije rekao koliko su loša njegova osobna previđanja i koliko se bojao a više nede hoati. Nije baš posve vjerovao a de biti osuđen na kolica. Ali ako bue, njoj je bio ovoljan jean invali u životu i on joj nede dozvoliti da ih ima dvojicu.

Bili nije mogao ponijeti pomisao a bi ga ona sažalijevala ili se brinula za njega, kao što se brine za svog sina. Provela je četrnaest goin a sa smrtno bolesnim djetetom. On zato ne bi htio a se mora brinuti i za njega, čak niti razmišljati o njemu na takav način. Ali čak i ako je više ne bue viio, nije mogao zamisliti a ne razgovaraju preko telefona. Više nije mogao zamisliti jutarnje buđenje, ili nod, bez Isabelle kraj sebe. Bilo je bolno ka bi samo pomislio a de biti tako aleko o njega i više nede bjeti na njom, brinuti se za nju i vijeti je kako mu se smiješi ulazedi u sobu. Vrijeme koje su proveli zajeno bilo je najsretnije raz doblje u njegovom životu. Samo je žalio što nije ispalo rugačije; a je Tey zraviji, Goron bi imao manje vlasti na njom. Imao je na tisude želja u vezi s njom, a bojao se a se nijena nede ostvariti. Posljednjih nekoliko dana u bolnici proletjelo je brzinom zvuka. Sve njene pretrage dale


110/189

5/27/2018


su dobre rezultate, a ona je do neke mjere vratila snagu. Bila je spremna za odlazak iz bolnice, pa su obavljene sve pripreme. Goron je trebao odi iz Pariza a je ovee, ali u posljednji tren im je rekao neka uz mu bolničarku koja de je pratiti. Rekao je a ima previše

posla. No Isabelle je tako bilo raže; nije htjela a je bilo što, ili bilo tko, ovaja o Billa posljenje nodi s njim. Njihove posljenje nodi, bolničarke su ih ostavile same. Željeli su samo još malo vremena u miru i prisnosti. Ona je olazila ujutro, a Bili sljeedi tjean. On je još morao obaviti neke pretrage.

»Ne mogu zamisliti a du te sutra ostaviti«, nesretno reče Isa belle. Uvukla mu se u krevet i čvrsto su se zagrlili. Ona je željela pronadi neki način a s njim voi ljubav, ali nije ga htjela uznemiriti ako

im ne uspije, pogotovo ne posljenju nod. Saa nije mogla ni zamisliti a de se vratiti Goronu, no bilo joj je lakše zbog toga što je Goron zaržao osaašnju ualjenost među njima. Teško se uopde mogla sjetiti kako je bilo živjeti s Goronom; više se osjedala kao a je udata za Billa.

»Moraš paziti na sebe, ljubavi«, reče on. čvrsto je grledi. Njegov ogromni ovratnik zamijenili su manjim, pa je mogao malo pomaknuti glavu. Sada kad je mogao okrenuti glavu, mogao ju je bolje vid jeti, a viio je samo izraz u njenim očima. Za ono što su osjedali, nisu im

trebale riječi. Otišli su mnogo alje o toga. A saa su morali otidi još alje. Morali su naučiti kako de živjeti, a a se ne vie svaki an; bez oira, bez njenih nježnih ruku na njegovim ramenima ka se bue osjedao iscrpljeno, ili njegove ruke oko njenih ramena, ok bue spavala. Ona to nije mogla zamisliti, ali znala je a de to sutra postati i previše stvarno, u trenutku ka stupi u kudu u rue e Gre -nelle. Srce joj je pucalo pri pomisli na to a de ga ostaviti.

»Ja to ne mogu«, ispružena uz njega, ona tiho prošapde ok su joj se suze slijevale niz obraze. »Ne mogu bez tebe.« »Možeš. Bit du aleko samo onoliko koliko je ualjen telefon.« Ali oboje su znali a de saa biti rugačije. A ona je imala neki čuan osjedaj zbog povratka Goronu. Preko telefona je bio tako leen prema njoj a je znala a de je kazniti zbog prijestupa i zato što je nesredu oživjela s Billom. Kao a ono što se ogoilo nije bila o voljna kazna. Ali ispravno je pogoila a je bijesan na nju zato što je bila u autu s Billom, i zbog svega što je to, po njegovoj pretpostavci, značilo taa, a i saa.

ugo su ležali u tišini, promatrajudi puni mjesec na nodnom nebu. A jutro je ošlo prerano. Posljenjih nekoliko minuta su ležali zajeno, a ona je ošla bolničarka i posjetila Isabelle da mora ustati. Istuširala se, obukla i oručkovala s Billom. Ali ni ona ni on nisu mogli jesti. Samo su sjedili i gleali se. Isabelle je zajecala i zagrlila ga, a on ju je tješio. »Bit de sve u reu, Isabelle. Nazvat du te večeras«, reče on, sa -bravši se. »Ne plači, ljubavi... « Zvučala je kao nesretno ijete, a u mnogočemu je to i bila. Ovajanje o njega bilo je gore nego odlazak o kude. On je bio njen jeini izvor utjehe i ljubavi. Goron joj je poslao ojedu iz Pariza: jenostavan crni Chane -lov kostim koji je sada visio na njoj i par crnih kožnih cipela s ravnom petom, koje su se činile prevelikima. Izgubila je dosta na težini, i cijelo tijelo kao a joj se promijenilo. Bila je tanka kao slamka, ali Billu je izgleala 111 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

111/189

5/27/2018


ljepše nego ikaa. ugu tamnu kosu skupila je u urean rep i nije se našminkala; stavila je samo ruž. Ka ju je viio takvu, podsjetila ga je na onaj dan u lipnju kad su stigli ovamo, njihov prvi an ka su izašli na ručak i navečer u Harr/s Bar. Toliko toga se ogoilo, prešli su toliko mostova. Nevjerojatno je bilo sjetiti se da su zamalo poginuli, a potom se ponovo

našli. A saa de nj ihovi snovi završiti. Oboje su se morali vratiti u stvarni svijet, svijet u kojem ne mogu biti zajeno, i zapravo de ostati oživotno razdvojeni. »Čuvaj se«, reče ona, čvrsto ga zagrlivši. »Brzo mi se vrati«, pro -šaptala je, a on se osmjehne vlažnih očiju. »I ne zaboravi koliko te volim.« »Bui jaka, Isabelle... i ja tebe volim«, reče on, a ona, osjedajudi se kao a se otkia o njega, ona olučno krene prema vratima, zastane, posljenji put ga poglea i smiješedi se kroz suze, ode. Zahvalila je medicinskim sestrama, pozravila se s oba liječnika koji su ošli a se

oproste s njom i u pratnji bolničarke koja de je pratiti na putovanju krene prema liftu. Bolničarka se nije ovajala o nje, za slučaj a Isabelle pane. A ona je cijelo vrijeme htjela samo otrčati natrag u njegovu sobu, vratiti vrijeme unaza, vratiti se čak i u komu ako mora, sve samo a ostane s njim. U lift je ušla pognute glave i svi su vijeli a plače. Mahnuli su joj, a vrata su se zatvorila.

Ka je otišla, nitko nije ulazio u Billovu sobu, iz poštovanja pre ma njemu. Nitko ga nije viio kako plače i glea u strop s bolnim izrazom, misledi na nju. a je tko slušao pre vratima, čuli bi ga kako jeca. To je bio glas umirude nae i izgubljenih snova. To je bio glas čovjeka koji je znao a više nikaa nede vijeti voljenu ženu. A ka su, satima nakon toga, bolničarke napokon ušle u sobu a vie kako je, on je spavao, iscrpljen suzama.

Poglavlje dvanaesto Let za koji je Gordonova tajnica rezervirala kartu Isabelli sletio je na Charles de Gaulle

malo nakon četrnaest sati. Ona nije imala nikakve prtljage, samo malu torbu s toaletnim priborom, nekoliko knjiga i fotografije djece i Billa. U bolnici nije, zapravo, sakupila nikakvih

osobnih stvari i službenik na carini samo joj je mahnuo neka prođe. Nitko nije ošao po nju. Goron nije ošao, a Sophie nije rekao kojim avionom joj olazi majka. Ka je ušla u auto koji je poslao Goron, iznenaila se koliko je iscrpljena. Jeva je hoala. Znala je a je to jelomično iz emocio nalnih razloga, ali za nju je bila ogromna promjena i to što je opet vani. Bolničarka ju je invaliskim kolicima ovezla o izlaza iz aero romske zgrae, a Isabelle je šutke sjeila i mislila na Billa. Pokuša la ga je nazvati prije nego što su ušli u auto, ali u boln ici su joj medicinske sestre rekle da spava. Nije ga htjela buditi, a i nije mu imala što redi, osim a ga voli i a joj je grozno što je aleko o njega. Ved se osjedala usamljeno bez njega, a još nije ni stigla kudi. Ali znala je, ka stigne, bit de sretna što opet vidi djecu.

Bolničarka je vrlo malo govorila za vrijeme vožnje o Pariza. Pronašli su je preko bolnice, a ona je inače raila u privatnoj praksi. Tog popodneva u osamnaest sati imala je povratni let za London. Bila je samo bebisiterica za put, kako je rekao Bili, a on je mislio da je to dobra


112/189

5/27/2018


ieja, buudi a Goron nije ošao po nju. Ako bi Isabelle osjetila vrtoglavicu, ako bi pala, ako bi se uplašila ili bila zbunje na, bolje je da nije sama. Vrlo dugo je bila jako bolesna i pretrpjela je strašan šok. Ova žena joj je postavila nekoliko opdenitih pitanja o nesredi ionako je pročitala njen karton - i nakon nekog vremena utonula u šutnju, a u avionu je čitala knjigu.

Isabelle se osjedala neobično potišteno ok su ulazili u gra. Ni je bila ouševljena što ponovo vii Pariz, a ka je ugleala Eiffelov toranj, to joj ništa nije značilo. Željela je biti na drugoj strani Engleskog kanala, u bolnici s Billom. Ka su se približili grau i prešli na Lijevu obalu, prisilila se da misli na Teddvja i Sophie. Zbog toga je, iznenaa, osjetila neobično uzbuđenje ka su skrenuli u rue e Gre -nelle. Od tog trenutka, mislila je samo na svoju djecu i jeva je čekala a ih opet vii, no istoobno je bila svjesna snažnog osjedaja čežnje i tuge kad bi pomislila na Billa.

Velika brončana vorišna vrata bila su otvorena, čekajudi je. Čuvar je motrio ka de se pojaviti auto, a kad su skrenuli, Isabelle podi gne pogle prema kudi. Nije vijela nikoga. Ali sobe njene djece gledale su na vrt, kao i njena, a Gorona nije ni očekivala ko kude u to oba ana. Rekao joj je a de biti ko kude u osamnaest sati, kao i obično; imao je puno posla u ureu, a ona je rekla a razumije. Ovako osutan, bio je modniji nego aje ošao po nju ili da ju je do čekao. To je bio njegov način a joj pokaže kako nije u njenoj vlasti i nikaa nede biti. Ka je izašla iz auta, nije bilo nikoga tko bi je očekao s obroošlicom. Vratar se naklonio i otaknuo rub kape bez riječi, ona mu je kimnula, a vozač je okrenuo auto, dok ju je bolničarka pratila uz niske stepenice u kudu. Isabelle je pozvonila i na tren se nitko nije pojavio, a onda je do šla Josephine, omadica. Pogledala je Isabelle, zaplakala i objesila joj se oko vrata.

»Oh, maame...« Mislila je a de Isabelle umrijeti i iskreno se raovala što je vii. Bila je ko njih goinama, još otkako se Isabelle uala. A saa je brisala oči ok ju je Isabelle grlila. »Tako mi je rago što vas viim«, reče Isabelle, pa zakorači u poznato prevorje i osvrne se oko sebe. Neobično je kako se um može poigravati s ljuima; kuda joj se više nije činila ugonom i bilo joj je čuno, kao a se nalazi u pogrešnoj kudi. Pitala se, osjeda li se ta ko zbog nesrede i povree glave, ili je zaista tako. Nije je bilo jako ugo. Prošla su više o va mj eseca otkako je otišla na va ana u Lonon, u lipnju. Toliko toga se ogoilo i sa joj je bilo jako čuno što se vratila. Činilo joj se kao a tu više ne pripaa, niti želi biti u kudi u rue e Grenelle. Jeino što ju je tu ržalo, bila su njena jeca. Zahvalila je bolničarki na pratnji i ostavila je s Josephine, a ona se polako popela na kat da vidi svoju djecu. Zastala je na tren na vrhu stepenica, hvatajudi ah; čula je glasove u aljini. Na tren, sve oko nje je nestalo osim glasa njenog sina. Čula ga je kako priča s nekim. Nečujnim korakom, ošla je o njegove sobe i otvorila vrata. Tey je u prvi tren nije viio; ležao je u krevetu i razgovarao sa svojom najražom njegovateljicom, Marthe. Isabelle je, i ne gle ajudi ga, mogla zaključiti a zvuči umorno i plačljivo. Nije mu se obratila, nije ga upozorila, samo je ušla u sobu s osmijehom na licu. Pogleao ju je i isprva kao a nije shvatio što se ogađa, a ona s glasnim vriskom ouševljenja skoči iz kreveta i pojuri prema njoj. Zagrlio ju je tako snažno a je zamalo pala. »Mama! Vratila si se!« Grlio ju je, objesio se o nju, vukao je i lju bio tako jako da je ona 113 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

113/189

5/27/2018


pomislila kako de oboje pasti. Nastojala je oržati na nogama i sebe i njega, a njegovateljica ga upozori neka bue nježniji. Grlila ga je i bilo je dovoljno da ga dotakne, osjeti kraj sebe, osjeti svježi miris njegove kose, a joj se u očima pojave suze. »Oh, moj Bože, tako si mi neostajao... ne mogu vjerovati... Tey, volim te...« Bila je kao majka s mlaunčetom, a on ju je povlačio i gurkao, ljubio i volio. Iznenaa, više o svega, ona shvati koliko joj je nedostajao. Kad se malo odmaknula od njega i sjela na njegov krevet i

alje ga ržedi za ruke, primijetila je koliko je blije. Bio je mršaviji i izgleao je krhkije nego kad je otišla, a ka je sjeo o nje, počeo je kašljati i ona shvati koliko mu je teško a se zau stavi ili udahne. Isabelle pogleda njegovateljicu; na njenim obrazima su bile suze dok ih je promatrala.

No ječakova majka je mogla i po najrazli -čitijim tabletama i sirupima kraj njegovog kreveta zaključiti a mu nije bilo obro. Ka ga je ostavila, bio je baš u obroj formi. Ali za dnja dva mjeseca ostavila su svoj trag.

»Sto raiš u krevetu u ovo oba?« upita ga ona zabrinutog izra za, a on joj se veselo nasmiješi, uvuče se natrag u krevet i zavali u jastuke, samo je gleajudi. »oktor mi nije ao a ustanem«, reče on, kao a cijela stvar uopde nije važna. Sa ka je ona ko kude, nije ga bilo briga koliko mu je loše. »Rekao sam mu a je to glupo. Jučer sam htio u vrt, a Sophie je rekla a ne mogu. Ona je još blesavija o tebe, stalno se brine. I ništa mi ne a raiti.« »To zvuči razumno«, reče njegova majka, smješkajudi mu se. »Zvuči kao a se jako obro brinula za tebe ok mene nije bilo.« »Ti si obro?« on upita nju, zabrinut. Kašljanje je prestalo, ali ka je bolje pogleala, vidjela je da mu se ruke tresu. Pretpostavljala je da je to izazvao neki lijek, ali svejedno joj se nije sviđalo. I prije se ved tresao o nekih lijekova za olakšavanje isanja. Isabelli s e nije

sviđalo što su ti lijekovi prejako jelovali na njegovo srce. Ali Sophie to nije mogla znati i Isabelle je bila sigurna a je sve raila obro. »Tata je rekao a si bila u komi, pa si se probuila, a sa si obro.« »Tako je, uglavnom. Nije išlo baš tako brzo, nažalost. Ali sa sam obro.« »Kako je bilo u komi? Je li bilo lijepo?« upita on s čunim, čeznutljivim pogledom u očima. »Sjedaš li se?« »Ne, ne sjedam se. Pamtim samo jean san, a ti si bio u njemu. Bilo je neko vrlo jarko svjetlo i ja sam odlazila, ali ti si zvao natrag, pa sam se vratila.« To je bio isti san kojeg je Bili sanjao, o čemu su razgovarali mnogo puta. Ali njemu nije mogla pričati o Billu. Ka je na to pomislila, ona osjeti ubo čežnje za njim. Ka bi on barem mo gao vidjeti Teddvja. Toliko su pričali o njemu; bilo je baš nepraveno što se ne mogu upoznati, iako se naala a de se i to jednog dana dogoditi.

»Jako te boljelo?« On je bio vrlo zabrinut zbog nje. Izgleao je kao Mali princ iz Saint Exuperyjeve knjige, sjeedi prekriženih nogu na krevetu, s mekim uvojcima svilenkaste kose oko lica. Izgleao je i ostavljao ojam a je mnogo mlai nego što je bio. S četrnaest go dina, nikaa nije bio u školi, rijetko je izlazio iz kude, nije imao pri jatelja. Imao je samo Sophie i roitelje. A o svih, uvijek se najviše oslanjao na Isabelle.


114/189

5/27/2018


»Boljelo je samo u početku. Nakon toga, samo sam se morala puno omarati, idi na pretrage i uzimati lijekove, i ozraviti kako bi se mogla vratiti kudi, tebi.« »Neostajala si mi«, on jenostavno reče. Njegove riječi ni približno joj nisu mogle opisati koliko je čeznuo za njom i koliko se bojao a se ona nikaa više nede vratiti. »I ti si meni neostajao.« Na to se Isabelle oglea oko sebe, pružajudi se preko njegovog kreveta. U ovoj sobi se osjedala ugono, puno više nego u prevorju, više nego što de se

osjedati u vlastitoj sobi. Ovje je uvijek provoila vrijeme ka je bila ko kude. »Gje je Sophie?« »Morala je nešto obaviti. Sljeedi tjean joj počinju preavanja. Baš obro što si ošla kudi. Tata je stalno bio vani, a Sophie je bila bijesna zbog toga.« »akle, ti i ja demo puno čitati i slagati puzzle. Ako su svi tako zaposleni, imat demo više vremena za sebe, zar ne?« reče ona, privi dno vedra, ali ipak se pitala gdje je to Gordon bio. Znala je, ouše, a je to Tevjevo viđenje stvari, pa vjerojatno i nije bio vani toliko koliko Tey kaže. Razgovarali su i smijali se zagrljeni, ka je u sobu ušla Sophie s hrpom časopisa za Tevja, a ka je ugleala majku kako leži na krevetu uz njega, vrisnula je o srede. »Mama!« Pritrčala joj je i zamalo se bacila na nju, a ona se u • trenu uplašila a je ne povrijei. Ne bitno rugačije o brata, i majka joj je izgleala vrlo krhko. »Izgleaš tako mršavo!« »U bolnici je bila grozna hrana.« Isabelle joj se smiješila. Nije joj rekla da je nekoliko puta Bili naručivao izvana olične obroke. Ali ona nije bila glana, a svih tih ana je imala strašno slab apetit. Od jeda koju je ko kude nosila, saa je na njoj visjela. »obro se osjedaš?« zabrinuto upita Sophie. Dok joj je majka bila u bolnici u Londonu, ona je postala glava obiteljskog omadinstva. »Sa ka opet mogu vijeti vas voje, osjedam se ivno.« Isabel -le je bila nasmiješena, kao i oni. Prošao je još jean sat ok nije otišla u svoju sobu i malo legla. Bila je potpuno iscrpljena pa je Teddy- jeva njegovateljica, Marthe, rekla a de pripaziti na nju. Isabelle se ispružila na krevet i obacila cipele: ležedi, osvrnula se oko sebe. Cijela soba bila je obložena svilenim tapetama s vrlo nježnim, blijeim cvjetnim uzorkom. Ružičasta, bijela i blijedo ljubičasta na polozi boje slonovače. A sav namještaj u sobi bio je Louis XV U nekom smislu, obro je bilo što je ovje i ona shvati a se opet osjeda cjelovito, saa, ka je vidjela djecu, no istovremeno, nedostajao joj je jedan dio. Bili joj je nedostajao toliko da se ona u trenu osjeti potpuno shrvano. Gotovo ju je obuzela panika zbog toga. Bili su jako

hrabri ka je olazila, ali uopde nije imala preožbu ka de ga opet vijeti. U najboljem slučaju, bit de to nakon jako ugo vremena. Čeznula je a mu čuje glas, a ga vii kako joj se smješka ili mu samo otakne ruku. Osjedala se neobično usamljeno u ovoj kudi gje je živjela s jecom i suprugom koji je za nju ved oavno postao stranac. Htjela se odmoriti samo nekoliko minuta, no usprkos samoj sebi, zaspala je i probudila

se tek ka je ušla Sophie i blago je otaknula po ramenu. »Jesi li obro, mama?« I previše je orasla preko ljeta; kao a je iz jetinjstva uskočila u

odraslu dob i primila sav teret. Saa je zvučala više kao roitelj nego kao ijete. Isabelle se


115/189

5/27/2018


okrene na leđa i poglea je s osmijehom. I bez riječi, osjedala je novu bliskost među njima. »obro sam, ušo. Očito sam zarijemala. Samo sam malo umorna.« »Ne aj a te Tey iscrpi. Toliko je sretan što te vii, a se ponaša kao veliko štene. Zanjih ana je opet imao temperaturu«, rekla je Sophie sa zabrinutim izrazom na licu. »Izglea jako mršavo«, primijeti Isabelle i rukom potapše krevet, pokazujudi Sophie neka sjedne kraj nje.

»I ti«, reče Sophie, bolje pogleavši majku. Izgleala je rugačije nego prije, kao a joj se ogoilo nešto strašno važno, a tako je i bilo. Zamalo je umrla i ponovo je rođena. I jako se zaljubila u preivnog muškarca. Promjene na njoj bile su viljive čak i njenoj osamnaestogoišnjoj kderi. »Sjajno si se brinula za Tevja«, pohvalila ju je Isabelle, a to je i bilo zasluženo. Ona je bolje od ikoga znala da briga oko bolesnog jeteta kao što je Tey, nije lagan posao. On je uvijek bio pun ljubavi i zahvalnosti zbog svega što se za njega čini, ali imao je strašno veli ke potrebe i trebalo ga je stalno paziti, nazirati i njegovati. To je bio život ispunjen vječnim oprezom i, doslovno, bez trenutka predaha za one koji se brinu za njega. »Žao mi je što mi je trebalo tako d-ugo a se vratim kudi«, tiho je rekla Isabelle. »Menije rago samo što si živa«, Sophie reče s umornim osmije hom. »Želim a se saa opustiš«, ovrati Isabelle, zabrinuta zbog nje. »Ja du sutra praviti ruštvo Tevju. Želim a se malo zabaviš prije početka preavanja.« Ka se Sophie ovog puta osmjehnula, ponovo je izgleala kao jevojčica. Nije se htjela žaliti niti pričati majci kako joj je bilo teško i koliko je bila usamljena. Nije imala nikoga s kime bi razgovarala ili podijelila brige, osim kad bi joj se javili prijatelji. Tu i tamo su joj dolazili u posjetu, ali nakon nekoliko tjedana, dosaila im je njena prevelika zauzetost. A vedi io ljeta nisu ni bili u grau.

Za nju su to bila va uga, usamljena, teška mjeseca. Otac joj nije bio nikakva pomod. Kao a nije htio znati ništa o Tevju. Imao je bolesnu ženu, bolesnog sina i vlastiti život. Jeva je razgovarao sa Sophie ok joj je majka bila osutna i ona se osjedala više kao preza poslena namještenica, nego kao njegova kder. Isabelle je ustala, umila se i počešljala, a ona je pomislila nazvati Billa, ali nije vjerovala a ima vremena za to prije nego što se Goron vrati kudi. Kako se pokazalo, ošao je kudi u evetnaest sati. Isabelle je bila u Tevjevoj sobi, čitala mu je knjigu, i ugledala je visoki, tamni lik kako prolazi kraj vrata. Sigurno joj je prepoznao glas, ali je samo proužio alje, ne zaustavivši se a poglea u sobu ili je pozravi. Isabelle je završila stranicu i spustila knjigu. Tey je prije sat vremena pojeo večeru u krevetu i nakon emocija zbog ponovnog su sreta s majkom, bio je umoran. Sophie je izašla s prijateljima, prvi put u va mjeseca. Nježno poljubivši Tevja u obraz, uz obedanje a de se vratiti, Isabelle tiho krene niz hodnik, do svog supr uga. Ka gaje pronašla, on je bio u svojoj garerobi i telefonirao. Izgleao je iznenađen što je vii, kao a je zaboravio a se ona vrada kudi. Znala je a to nije mogude, no to je bio njegov stil; nikaa nije izao bu ku oko dolazaka i odlazaka. Kad je odlazio na put, rijetko kad se pozdravljao, pri odlasku u ured, nikada, a po

povratku kudi, obično je olazio u svoju sobu a se malo omori prije nego što de vijeti Isa belle ili svoju jecu. Ni večeras nije bilo ništa rugačije. Ispravno je pretpostavi o da je ona s


116/189

5/27/2018


Tevjem i znao je a de je vijeti ka za to ođe vrijeme. Očito, nije mu se žurilo. »Kako je prošao put?« on upita, osmjehnuvši joj se izaleka. Ni je se ni pomaknuo niti joj se približio, ok je ona oprezno stajala na vratima.

»obro.« Kao a se protekla va mjeseca uopde nisu ogoila. Osjedala se kao aje nije bilo samo va ana; on se uopde nije osvrtao na činjenicu a je bila osutna va mjeseca i a je za to vrijeme zamalo umrla. Buudi a je još bila u komi ka ju je ostavio u l ondonskoj bolnici, nije ga vijela otkako je otišla iz Pariza. -Bolničarka je bila jako korisna. Bilo bi teško putovati bez nje. jeca su. čini mi se, obro«, Isabelle tiho reče; obro, ukoliko zanemari činjenicu a je Tey smršavio i stalno ima temperaturu, a da je Sophie ostarila pet godina u dva mjeseca. Osim toga, sve je bilo dobro. Ali znala je a on o tome ne želi slušati. Sto se Gorona tiče, ono što je vezano uz jecu i kudu nije njegova briga. »Kako se ti osjedaš?« Izgleao je zabrinuto ka ju je to upitao, što ju je iznenailo. Očekivala je a bi više volio ka bi se ona pretvarala a uopde nije bila bolesna. Mrzio je bolesti i bolesnike toliko aje smatrao znakom slabosti ka nekome nije bilo obro. Kao što su oboje znali, svaka bolest posjeda la ga je na njegovu majku, a to su za njega bile bolne uspomene. Po njegovom shvadanju, čitavo jetinjstvo mu je bilo okaljano i narušeno njenom bolešdu. »Osjedam se obro. Samo umorno. Mislim a de mi trebati još neko vrijeme a opet buem kao prije.« Sljeedi tjean je trebala otidi na specijalistički pregle za srce i jetru, a liječnik ju je upozorio neka omah potraži pomod ako bue imala glavobolje, makar i najblaže. Prema očekivanju lononskog liječnika, za njen potpuni oporavak trebat de približno goina ana, ako ne i uže. »Izgleaš vrlo obro«, prijazno reče Goron, u želji a zaista i bue takav. Iz raznih razloga, najradije bi da se protekla dva mjeseca uopde nisu ogoila. Još nije ustao a je zagrli ili poljubi. I nije joj se ni približio ok su razgovarali. Bio je potpuno rugačija vrsta čovjeka o Billa. Ona se ponovo zapita je li Goron ljut na nju. Znao je za njihovo prijateljstvo, a Bili joj je rekao a gaje Goron istjerao iz njene sobe. Ali nije ju ništa pitao i nije spominjao Billa. Znala je a je Bili Robinson saa potpuno zabranjena tema između njih dvo je. Goron je nije trebao upozoriti; shvadala je i sama. »Jesi li večerala?« on mirno upita.

je a glavom i o toga nagle joj sepokrete lagano glavom, zavrti, što se saa ogađalo. MoralaOmahnula se posjedati ne rai nikakve barem nekostalno vrijeme. »Ne još. Čekala sam te. Tey je jeo, a Sophie je vani s-prijateljima.« Goron se namršti ka je to re kla.

»Pretpostavljao sam a deš htjeti omah na spavanje ka stigneš, Isa belle. Ovo je bio naporan dan za tebe, prvi dan vani. Ja večeras iem na poslovni sastanak s jenim važnim klijentom iz Bang-koka.« »U reu je.« Nasmiješila mu se. Još je stajala kraj vrata. Zapravo je uopde i nije pozvao unutra, a ona je tu formalnost po štovala. Uvi jek je nedvojbeno davao do znanja svima kako je potreban njegov poziv a bi netko ušao u njegove prostorije, a to je vrijeilo čak i za nju. »Zamolit du Josephine a mi onese večeru u sobu. Ionako nisam glana.« Htjela je pojesti


117/189

5/27/2018


samo malo juhe, ili moža tost i jaja.

»Mislim a je to olična ieja. Sutra demo večerati zajeno.« Prije je ne bi čuilo što nije pokazao naročito uzbuđenje zbog njenog povratka kudi nakon ugog izbivanja. Ali saa, ka je tako prisno poznavala Billa i znala kako on postupa s njom, zapanjilo ju je što je Goron tako hlaan i alek. Njih vojica se nisu mogli više razlikovati. Nije bilo nikakvog spomena njene bolesti, nikakvog slavlja ni cvijeda. Nije joj čak ni prišao a je zagrli prije nego što je tiho izašla iz njegove sobe. Znala je a ga te nodi više nede vijeti. Zato je i bila iznenađena

ka se on na minutu zaustavio na izlasku. Nosio je tamnoplavo oijelo, bijelu košulju, moru Hermesovu kravatu i mirisao na kolonjsku vodu. Izgledao je kao da ide na zabavu, ali ona ga

ništa nije pitala. »Jesi li jela?« Za Gorona, to pitanje je bilo znak neuobičajene brižnosti i nju je irnula ta pažnja. To su bile mrvice naklonosti kojima se u prošlosti zaovoljavala. »Pojela sam jaja i malo juhe«, ona pristojno reče, a on kimne. »Omori se malo. Nemoj probjeti nod uz Tevja. Za to ima bolničarku.« Ona bi rao bila s Tevjem, ali znala je a za to još nije ovoljno snažna. »On ved spava«, rekla je Goronu. Maloprije ga je otišla pogleati i baš se vratila u svoju sobu ka je Goron ušao a razgovara s njom. »I tebi bi to bilo najpametnije«, reče on, ni saa ne prilazedi nje nom krevetu. Rijetko kad bi je oirnuo, nika je nije grlio, nije je poljubio ved goinama i ržao se na primjetnoj udaljenosti od nje kad su bili u istoj prostoriji. Prema njoj je bio nježan jeino u jav nosti. Prije mnogo goina, to ju je moglo prevariti; mislila je a se smekšao prema njoj, no ka bi se vratili kudi, on bi istog trena ka bi se zatvorila vrata spavade sobe postajao hlaan prema njoj. Biti prisan s nekim, to je za Gorona bilo najteže na svijetu, u oštroj su protnosti s Isabelle koja je bila topla, osjedajna i puna ljubavi. Isto tako, bilo je to svjetlosnim godinama

aleko o onoga sto je oživjela s Billom koji ju je stalno želio zagrliti i oirnuti. »Viimo se sutra«, reče Goron, neznatno oklijevajudi. Na tren, ona pomisli a de ipak udi u sobu i pridi joj, ali on se bez riječi okrenuo na peti i otišao. To nipošto nije bio brak o kojem je ona sanjala, ali nije bilo smisla saa razmišljati o tome; samo takav brak je imala. Sa se morala samo ponovo prilagoditi, nakon mjeseci provedenih s Billom. A to nije bio lak zadatak.

Nekoliko minuta nakon što je Goron otišao, uzela je telefon i nazvala Lonon. Ka se javila centrala, ona je tražila Billa. Zvučao je potišteno ka se javio, ali istog trena ka je čuo njen glas na drugom kraju, na licu mu se pojavio osmijeh.

»Ležao sam i mislio na tebe«, on vero reče, a njegov ton je bio u oštroj suprotnosti s očekom kojeg joj je prireio Goron. »Kako su jeca?« »Sjajno«, ona se nasmiješila ved i na zvuk njegovog glasa. Zvučao je kao suprug na putovanju koji se javlja a čuje kako je i što rai njegova žena. »Bili su jako sretni što me vide. Jadna Sophie izgleda iscrpljeno.

»Kako je Tey?« »Jako je mršav. Opet ima temperaturu. Ali večeras mi se činilo a je malo bolje. Sutra du cijeli an biti s njim.« »Ne pretjeruj. Ni ti još nisi u punoj formi.«


118/189

5/27/2018


»Znam, ušo. Kako si ti proveo an?« Po njegovom mišljenju, strašno, ali to joj nije rekao. Ka je otišla, cijeli an je bio usamljen, ali znao je a se mora naviknuti na to. Saa su imali samo telefonske pozive. Baš kao nekaa. No nakon va mjeseca zajeničkog ži vota, telefonski pozivi bili su im premalo. Oboje su čeznuli za toplinom i uzajamnom bliskošdu. »obro«, lagao je on. »Neostaješ mi. Pokušavaju me pripremiti za olazak sljeedeg tjena. Osjedam se kao a iem na vojnu obuku.« Išao je u rehabilitacijski centar s vrlo strogim programom, jer je smatrao a bi oni mogli postidi najviše. O tome je ovisila bu udnost, njegova i njihova zajenička. Usprkos onome što su mu u Lononu govorili o njegovim nogama, on nije gubio nau. Još je vjerovao a de mu u Sjeinjenim ržavama moža redi nešto rugo. Njima je više vjerovao. Još neko vrijeme su razgovarali o njenom povratku kudi i klinci ma, a njega je tog poponeva nazvala Jane, što ga je malo razveri lo. Tek na kraju razgovora, on je pitao za Gordona.

»Kako se on ponašao?« »Kao Goron. ošao je kasno kudi iz urea, a večeras je izašao van. Nije važno.« Ona je svoje srce ostavila kod Billa u Londonu, osim onog dijela koji je pripadao djeci. Ali za njenog

muža nije ostalo ništa. Bilo je prekasno i previše toga se ogoilo ovih goina. Čak i ako više ne bude vidjela Billa, znala je da je za nju i Gordona prekasno. Saa su imali samo ljušturu praznog braka, privi bez suštine i ništa više. »Čini ti se a je ljut na tebe?« Bili je zbog toga bio zabrinut. U onim prvim anima u Lononu, izgleao je strašno bijesan na Billa. »Ne, nije. Ali on to nikaa ne bi pokazao. Ako je, to de izbiti u nekom trenutku ka ja to ne buem očekivala. Takav je on. Sve olaže. Naplata olazi tek kasnije.« Ali ona, zapravo, nije imala takav osjedaj. jelovao joj je nezainteresirano, no takav je bio ved go dinama. U tome nije bilo ništa novog. Sve je bilo prilično jenako. »Samo ne bih htio a se iskaljuje na tebi zato što si bila sa mnom u trenutku nesrede. Znam da ga je to jako uzrujalo. Imao je i razloga za to.« Pogotovo saa, samo što to nije znao.

»Jesi li razgovarao sa Cvnthijom?« ona upita, nastojedi zvučati neobavezno. U Lononu je primijetila a ga žena nije nikaa zvala. U bolnici je obavio nekoliko razgovora sa svojim advokatom i ispunio papire za razvo, ne govoredi ništa Isabelle. »Jane kaže  a je u South Hamptonu. Vijet demo se ka buem u bolnici u New Yor -ku.« »Naam se.« Isabelle je bila zapanjena izostankom njenog zani manja. Bili joj je obedao a de je sutra zvati. Rekla je a de biti ko kude cijeli dan. Sada je bilo lako - samo sat vremenske razlike između Pariza i Lonona. Bit de teže ka on bue u New Yorku, ali Isabelle je znala a de se snadi, kao što je bilo ved goinama. Prije nego što de spustiti slušalicu, rekao joj je a je voli, a ona se te nodi u svom krevetu, u kudi koja bi joj trebala biti om, osjedala kao a je na nekom stranom mjestu. Osjedala se kao a joj je om s Billom u Londonu.

Te nodi nije čula Gorona ka je stigao; čvrsto je spavala u svom krevetu. Sutraan, na putu do Teddvjeve sobe, naletjela je na njega. Spa vala je ulje nego obično i ka je ustala


119/189

5/27/2018


bilo je skoro devet sati. Bila je u kudnoj haljini, umivena i počešljana, ka je ugle dala Gordona

kako juri prema stepenicama s aktovkom u ruci. Nije joj ništa rekao, samo je omahnuo, žuredi niz stepenice. Razgovarao je na mobitel i tren kasnije, ona ga je čula kako autom izlazi iz vorišta. Ona i Tey proveli su ugoan an. Puno mu je čitala, ležala na krevetu uz njega i to ju je malo podsjetilo na dane s Billom u lononskoj bolnici. Čitali su, pričali i igrali igre; on je

poslije ručka ugo spavao, a nakon toga je ošao liječnik a ga preglea. Zatekao ga je u puno boljem stanju saa ka mu je majka bila ko kude, ali ka ga je Isabelle ispradala van, on se okrenuo prema njoj s čunim izrazom. »Znate a mu se stanje pogoršava, zar ne, Isabelle?« Bojala se toga, ali mislila je a je to samo privremeno. Saa ka je opet ko kude, zapet de svim silama a ga vrati tamo gje je bio prije dva mjeseca, ka je otišla u Lonon. Bila je sigurna a de to modi. S ophie se dobro brinula za njega dok je nije bilo, ali ona nije znala sve Isabel-line trikove.

»Malo je blije i smršavio je, ali jutros mi se činilo a je bolje«, reče ona s izrazom nae. »Sretniji je. Ali postaje sve slabiji. Morate se suočiti s time. Ra njegovog srca se pogoršava, a pluda su cijelo ljeto bila loše.« »Sto mi to govorite, oktore?« Izgleala je zabrinuto. »To, a se njegovo tijelo muči ržedi korak s rastom. Sto je vedi, to je vedi i napor za srce i pluda.« »A presađivanje?« »Ne bi to preživio.« A bez toga, znala je a su mu ani obrojeni. Tek što je ošla kudi, morala se suočiti s takvim pitanjima; bilo je to zaista previše, jer je i sama još bila osjetljiva. Liječnik ju je upozorio neka ne pretjeruje s naporima. »Volio bih ga vijeti s kojim kilogramom više«, rekao je, »a i vas, Isabelle.« Bio je zabrinut za nju. Njeno tijelo je pretrpjelo strašan potres, a to se i vijelo na njoj. »Porait du na tome. Zajeno demo na kuru ebljanja.« Nasmiješila se, zamišljena zbog onog što joj je upravo rekao. Ovo je bilo teško ljeto za Tevja, za oboje, ali sa ka je ko kude, ona de sve promijeniti; bila je olučna i vjerovala je a to može. »odi du ga opet pogleati za an -dva, a ako vi budete imali ikakvih problema, zovite me.« Ali problemi koje je ona imala nisu bili povezani s Teddvjem nego s Gordonom. On se te

večeri vratio natmuren i nije joj ao nikakvo objašnjenje za to. Večerao je u svojoj sobi, a nije sišao olje a večera s njom. Nije joj se uopde obradao i nije ulazio u njenu so bu. Kasnije te nodi, ok je ispružena u krevetu razmišljala o tome, čula ga je kako izlazi van. Uopde nije znala kamo on ie ka nodu izlazi iz kude i nije ga vijela o sljeedeg jutra. Naišla je na njega ka je sišla na oručak. Sjeio je u blagovaonici, čit ao novine i pio kavu. Osvrnuo se na nju tek ka je spustio novine i ispio kavu o kraja. Činilo joj se a je ljut na nju, a nije imala pojma što je učinila a ga ozlovolji. »Jesi li se čula sa svojim prijateljem u Lononu?« on je otvore no upita, a nju je to pitanje zateklo. Nije mu htjela lagati, ali nije mu htjela ni redi a ju je an prije Bili nazvao vaput. »a, razgovarala sam s njim«, bilo je sve što je rekla. Iznenailo ju je što on spominje


120/189

5/27/2018


Billa. Onog ana ka se vratila kudi, o njemu nije rekao ni riječ, ali Goron je saa izgleao bijesno.

»Ne misliš li a je neprilično što te zove ovamo, Isabelle? Ja bih očekivao a de mu to biti neugono. K vragu, pa on te zamalo ubio.« »Autobus je zamalo ubio nas oboje. To nije bila njegova greška.« »a nisi bila vani s njim, to se ne bi ogoilo. Pretpostavljam a ne bi htjela a ti jeca znau kako si bila vani s rugim muškarcem ka se ogoila nesreda.« U tome je bilo neizrečene prijetnje a de im on to ispričati i njoj je to bilo jasno. To je bil o upozorenje. »Ne, ne bih. Ali nije bilo tako kako ti to prikazuješ. Bili smo prijatelji«, ona mirno ovrati, iako joj je srce tuklo.

»Želiš li redi aje to prijateljstvo gotovo?« »Nisam to rekla. Puno toga smo prošli zajeno.« Oprezno je po gledala svog supruga. Znala je koliko može biti osvetoljubiv i nije htjela s njim započinjati rat. Znala je, ka bi o toga ošlo, on bi pobijeio. Uvijek je pobjeđivao. Goronu su mod i vlast bili nešto najvažnije i ona je znala da joj ne bi oprostio prijevaru. Nije se htjela upuštati u okršaj s njim, ako ga ikako može izbjedi. »Njega se nemaš zašto bojati, Gorone. Ja sam saa ko kude.« »Ne rai se o tome. Kažem ti, Isabelle, ostavi to. Izlažeš se velikom riziku ako me naljutiš. To ti ne bih savjetovao.« »Uopde te ne želim naljutiti. Žao mije stoje to stvorilo vrlo nezgonu situaciju.« Te riječi izgovorila je oborivši pogle. »Zanimljiv izbor riječi.« Fiksirao ju je pogleom i u njegovim očima se jasno očitavalo upozorenje. »a, rekao bi aje to što si, varajudi me, oživjela zamalo fatalnu saobradajnu nesredu, bez sumn je nezgodno.« »Ja te nisam varala. Otišla sam na večeru«, ona tiho reče. »I ples. Bila si vani u va ujutro.« Nije ga pitala gje je on bio prošle nodi, ili kamo ie ka u sitne sate olazi o kude . Nikada ga to nije pitala. Ne bi se usudila. U njihovom braku, vrlo rano joj je ao o znanja a on postavlja pravila, a sloboan je a rai što želi. O nje je očekivao a ga poslušno slijei i među njima je postojao nijemi sporazum a ona ne smije postavljati pitanja niti dovoditi u pitanje njegov autoritet ili neovisnost. Kad bi se usudila, kazna za to bila bi nemilosrdna. To

se uvijek porazumijevalo među njima. Ni kada nije bilo nikakvog privida jednakosti u njihovom braku. To joj nikada nije obe dao niti ponuio, pa nije namjeravao ni saa. A ona je to shvadala. Jeino što ju je saa čuilo bilo je to što je uvijek tako spremno prihvadala njegovu autoritarnu vlast. Saa je shvadala a je to bila iktatura, a ne brak. »Ti si uata žena«, posjetio ju je on, »i ja želim a se tako i ponašaš. Naam se a si naučila lekciju.« A što bi to bilo, pitala se ona. a de je uariti autobus ako oe na večeru s rugim muškarcem? Pitala se što bi joj učinio a zna kako je ijelila sobu s Billom u londonskoj bolnici, ili kad bi mu to netko rekao. Bio je vrlo jasan. O nje očekuje samo primjerno ponašanje i ništa rugo nede ponositi. Sve što je manje o toga, bilo bi kažnjeno -šutnjom, prijetnjama, obacivanjem, uvreama ako treba, moža izgonom, čak i bez jece. A ako se on razvede od nje, ona se ne bi ni kako mogla brinuti za Tevja, a njoj je jeino to bilo važno.


121/189

5/27/2018


»Imaš srede što sam ti voljan oprostiti. Ali ako otkrijem a se ne ponašaš kako treba ili a te on ovje posjeduje, među nama de biti vrlo ozbiljnih nevolja. I savjetujem ti a mu kažeš neka prestane nazivati.« No ona je znala a to nikaa nede učiniti. Njihovi pozivi sa da su bili sve što ima. O Gorona sigurno nede obiti ni malo topline ili porške. On je zatim ustao o stola, uzeo svoju aktovku i izašao iz sobe. Rekao je svoje i tren kasnije, ona ga je čula kako odlazi u ured.

Neko vrijeme je sjeila u blagovaonici, sabirudi misli. Osjedala se smeteno. Pitala se hode li je on kazniti i sa joj je sve bilo jasno. Bila je zatočenik, osuđenik na uvjetnoj slobodi i ako opet prekrši pravila, a on to sazna, Bog zna što de joj učiniti. Moža se čak raz vede od nje i zarži Tevja po svojim starateljstvom. To bi bilo os tvarenje njene najgore more. A znala je da je on to u stanju izvesti. Htjela je n azvati Billa, ali nije se usuila. Čekala je a se on javi njoj. I nazvao ju je, u pone, nakon svoje fizioterapije. Zvučao je umorno, ali nije bio loše raspoložen i bio je sretan što razgovara s njom. »Hej, mala, što raiš?« vero ju je upitao, no u tren u kad je progovorila, shvatio je da se nešto ogoilo. »Sto nije u reu? Zvučiš zabrinuto.« »Ne, obro sam«, lagala je, a ona, buudi a on nije popuštao, ona se slomi i ispriča mu. Ispričala mu je o jutrošnjem razgovoru s Goronom. »Samo te pokušava zaplašiti. To je njegova strahovlaa.« Bili je mrzio sve u vezi s njim i sa je shvatio a Goron nije olazio k njoj u bolnicu, upravo zato a bi je kaznio i uplašio, i izazvao kod nje osjedaj nesigurnosti i ranjivosti. Ali Goron nije znao a je to z a nju, za njih oboje, zapravo bio ar i, na kraju, pravi blagoslov. »Ne može ti ništa. Ne može uzeti Tevja.« Uzalu ju je nastojao umiriti i kroz razgovor je shvatio a je Isabelle zaista uplašena. »Ovje suovi rae u korist očeva. Moža bi ih on mogao uvjeriti da sam nepodobna majka.» Billu se srce slamalo što je čuje tako zabrinutu. Cijelo jutro je zbog toga bila uznemirena.

»Kako bi on ikoga mogao uvjeriti a si nepodobna? Tako što bi im rekao a si četrnaest goina provela njegujudi ga an i nod? ušo, ne bui smiješna. On te samo pokušava uplašiti i u tome je uspio.« Taj strah je bio neutemeljen, ali Goron ju je uvijek plašio. je lovao je tako svemodno i sveznajude. »On je jako uvjerljiv.« U njenim očima, uvijek je bio takav. »Mene nije uvjerio«, Bili reče ljutitim glasom. Rao bi se upustio u okršaj s njim zbog ovakvih postupaka prema svojoj ženi. Goron Forrester je bio nasilnik. »Nemoj se uopde osvrtati na njega, samo nastavi po svome.« »To i raim.« »anas deš večerati s njim?« »Ne znam. To mi nikaa ne govori.« Slušajudi kroz što ona prolazi, Bili je luio, ali bio je nemodan a bilo što pouzme oko toga. Bio bi najsretniji da se Isabelle rasta-ne s Gordonom, ali znao je da ona to nikada ne bi

učinila. Ulog je bio prevelik i previše se bojala što bi joj Goron mogao napraviti, a on je baš to i želio. Bili joj je to pokušao objasniti, ali ona mu je stalno ponavljala da je potpuno


122/189

5/27/2018


prepuštena njegovoj milosti. Nije imala vlastitog novca, a imala je teško bolesno ijete koje treba izuzetno skupu meicinsku njegu. Bili se jako uzrujao ka je to čuo. On bi se rao oženio njome i brinuo za ečka. Ali saa je bilo prekasno, ba rem za sada. Nije je mogao pitati da se uda za njega ako ostane invalid. Ruke su mu bile svezane. A ljudi kao Gordon uvijek

pronađu pravo oružje kojim de napasti svoje žrtve. U ovom slučaju, to je bio strah. Pitao se koliko je ved ugo tako, i kolika je zlostavljanja ona ponosila sve te goine. Činilo se a tu ne postoje granice; taj čovjek ju je neometano gazio godinama, a svojim susretom s Billom u Lononu i razotkrivanjem zbog nesrede, ona mu je ala municiju. Bila je prava šteta što je on to otkrio.

»Pokušaj mu se sklanjati s puta. A ja du ti se javiti.« Znao je a de biti bolje ako se njegov broj ne pojavljuje na telefonskim računima. Goron bi samo to čekao. »Ti zovi mene samo ako baš moraš«, rekao joj je Bili. »Ja du tebe nazvati.« Shvativši u kakvoj je situaciji, ona se osjeti usamljeno i izolirano. Bila je u nemilosti, i više nego sto je on znao, a Goron je bio spreman da od nje naplati punu cijenu. Do zadnje mrvice.

Još su neko vrijeme razgovarali, a ona se on morao vratiti na terapiju. Obedao je a de joj se javiti kasnije popone, prije nego što se Goron vrati iz urea. No ovog puta, on ju je iznenadio. Umjesto a ođe kasno, ošao je rano. Stigao je kudi popone, ved u šesnaest sati, i kao aje očekivao a de je iznenaiti u nekakvoj neozvoljenoj ranji. Xo Bili ju je nazvao prije toga. Ka je Goron ošao, ona je bila u Teddvjevoj sobi, ispružena preko njegovog kreveta i kartala je s njim. Teddv je jako volio igrati remi. Volio je i pasijans, ali puno mu je raže bilo igrati s majkom. Goron omahne prolazedi kraj sobe, ali nije se zaustavio a razgovara s ečkom, niti s Isabelle. Bilo je to jednako ponašanje kao ono što je Sophie gleala cijelog ljeta. To je Sophie alo novu sliku njenog oca koja joj se nije sviđala. Način kako joj se obradao bio joj je mrzak, kao i njegovo potpuno ignoriranje Teddvja, kao da je ne viljiv ili uopde ne postoji. ečko je, u Goronovim očima, bio manjkav, pun ozbiljnih neostataka i on ga je prezirao. Nije bio vri jean njegovog zanimanja, a Tev je to znao. Goinama ved nije imao ni malo poštovanja prema svom ocu i vrlo malo je osjedao prema njemu. Goron prema njemu ved goinama nije pokazivao ni malo naklonosti - kao ni prema Isabelle, uostalom. Sophie je to tek počela shvadati. Kasnije tog poponeva, ona je majci rekla nešto o tome, ka ju je ošla pozraviti prije izlaska s prijateljima.

»Zašto mu opuštaš a tako postupa s tobom?« prigovorila joj je Sophie. Htjela je a se njena majka bori za sebe i mučilo ju je što nije tako. Iako se goinama borila s njom, Sophie je saa bila moža njen najjači saveznik. »On ne misli ništa loše, ušo. Naprosto je takav.« Isabelle ga je uvijek spremno branila pre jecom, ma koliko bili u pravu ka su se žalili na njega. »On nije otvorena osoba«, objasnila je, a Sophie je izgleala ljutito. Tog ljeta je o njemu naučila puno, više nego što je htjela. To joj je uništilo iluzije o ocu. Njena naklonost je saa bila potpuno na majčinoj strani. Isabelle je za nju postala heroj.

»On otvoreno pokazuje ravnoušnost, obacivanje i zlodu, i to stalno. Prema tebi je grozan, a za Tevja ga nije briga«, Sophie gnjevno reče. »Nije tako, Sophie.« Slušajudi što govori Sophie, Isabelle je izgledala uznemireno, iako je 123 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

123/189

5/27/2018


znala da u tome ima puno istine..

»On brine samo za sebe. Nije ga briga ni za mene.« »Jako je ponosan na tebe.« Sophie to nije osporila, ali nije joj ni vjerovala. »Ako i jest, nema pravo da s tobom tako postupa, niti s Teddy- jem.« Prema Sophie je bio malo bolji nego prema ostalima, ali u po sljenje vrijeme je bio manje ljubazan i to nije prošlo nezapaženo. Nije joj uopde zahvalio na uloženom truu, oricanju i ljubavi ko jom je obasipala brata u majčinom osustvu. Sophie je svog oca sa da vidjela kao hladnog, tvrdog, bezosjedajnog i nemilosrnog čovjeka, a upravo to je i bio. U poslu, to gaje odvelo daleko, ali ko kude, u onosu sa ženom i jecom, nipošto nije zaslužio priznanj e. »Molim te, nemoj se oko toga brinuti«, Isabelle je pokušala utjecati na nju. »Tvoj otac je obar čovjek.« Ali ona je znala a je to laž, čak i u trenutku ka je to izgovorila. A znala je i Sophie. Bio je sve prije nego obar, ili barem prijatan. »Tvoj otac i ja navikli smo jedno na rugo. Znamo što možemo očekivati i što jeno prema rugome osjedamo. Nije tako loše kao što izglea izvana.« No Sophie je znala a je i puno gore o toga. Saa je razumjela zašto imaju ovojene spavade sobe i shvatila je a njen otac stalno boravi vani. Dok je Isabelle bila u bolnici, gotovo nijenu večer nije proveo ko kude, a više nego jenom, ona je otkrila a je prenodio vani, no to nije rekla majci. Znala je a bi je to jako povrijeilo. Sophie nije pomislila da on ima ljubavnicu. Nije bio takva vrsta čovjeka. Ali nije imala pojma kamo olazi. Nikaa joj nije ostavio nikakav telefonski broj. »Sve je u reu«, Isabelle je ponavljala, ali nije uvjerila svoju kder. Međutim, po Isabellinom shvadanju, nije bilo nikakvog smisla da joj govori koliko je situacija ustvari neugodna.

»Je li ouvijek takav?« Saa, ka se to upitala, nakon što je pro tekla dva mjeseca razmišljala o tome, ona se nije mogla sjetiti a je otac ikaa rugačije postupao s majkom. Nije se mogla sjetiti razdoblja u kojem je bilo topline i osjedaja među njima. Ne pamti a je otac ikada poljubio majku, ili je zagrlio. A odvojene sobe imali su otkako se rodio Teddy. Majka je rekla kako je to zato da bi ona mogla paziti na Teddvja, a da pri tome ne smeta ocu, ali Sophie je saa shvadala a se nije railo samo o tome. Samo nije razumjela kako time o

saa nije bila šokirana. O najranijeg jetinjstva, otac joj je bio raži, a sa je zbog toga osjedala krivnju. Naučila je puno toga, i orasla, ok joj majke nije bilo. A zato što ju je zamalo izgubila u nesredi, Sophie ju je voljela više nego ikaa. »Je li bio rugačiji ka ste se vjenčali?« Sophie upita, žalosna zbog nje. Saa je osjedala veliku nježnost prema majci. »Ka smo se vjenčali, ponašao se vrlo zaštitnički. Bio je vrlo čvrst, vrlo olučan; mislila sam a to znači a me voli. Bila sam jako mlada. A kad si se ti rodila, bio je divan. Bio je jako sretan.« Nije rekla Sophie a je Goron želio ječaka. Nakon toga je imala spontani pobačaj, a onda se, napokon, četiri goine nakon Sophie roio Tey. I nakon toga se sve pokvarilo. On je nju krivio za Tevjevo preuranjeno rođenje, tvredi a je sigurno ona učinila nešto čime je to izazvala i a se sve ogoilo njenom greškom. Goron je o samog početka obacivao boležljivo ijete. Neko liko mjeseci kasnije, ualjio se i o Isabelle. Njoj je trebala njegova porška i ljubav; bilo je to teško razoblje za nju. U prve dvije godi ne njegovog života, Tevja su nekoliko puta gotovo izgubili i ona je bila strašno uplašena. Bio je jako mršav i vrlo slab, stalno u opa snosti, no Gordon joj je uporno davao do znanja kako vjeruje da je ona kriva za to. Stalno joj je govorio daje puna


124/189

5/27/2018


nedostataka, nesposobna i da sve radi krivo. Do temelja je potkopao njeno samopouzdanje i svu vjeru u sebe koju je ikada imala - kao majka, kao žena, kao njegova supruga. Kroz vije

goine nakon Tevjevog rođenja, potpuno ju je isključio iz svog života. Nikaa uistinu nije shvatila zašto, no počela je, nekako, vjerovati a je sama kri va za to. I sada se ponekad tako osjedala. Uvijek je imala osjedaj a bi je on još volio i sve bi bilo obro, ka bi ona bila bolja i uspješnija. On ju je uvijek krivio, kao i tog jutra zbog njenog ponašanja i nesrede u Lononu, a ona je spremno prihvadala i krivnju i odgovornost. No ovog puta je na to bila manje spremna, zahvaljujudi Billu. Znala je a nije bilo u reu što se s njim potajno sastaje u Londonu, ali barem do tog trenutka, nije učinila ništa loše. Htjela je a to bue neužan susret; rekla mu je a poštuje svoj brak. Tek se u bolnici, nakon nesrede, sve promijenilo. Sada je toliko voljela Billa da je bila spremna podnijeti krivnju, kako bi on ostao u njenom

životu. Saa ga se nikako nije mogla oredi. »Ne znam zašto si se uala za njega, mama«, rekla je Sophie spremajudi se u gra, gje su je čekali prijatelji. Ovog ljeta je, između ostalog, otkrila a je njen otac poneka zao, čak i okrutan. Mrzila je tu njegovu osobinu.

»Uala sam se za njega jer sam ga voljela«, tužno se osmjehne Isabelle. »Imala sam vaeset i jenu goinu i mislila sam a demo ivno živjeti. Bio je zgoan, pametan i uspješan. Moj otac je mislio a sunce izlazi i zalazi zbog njega. Rekao mi je a de biti savršen suprug za mene, a ja sam mu vjerovala. Tvoj otac je ostavio vrlo jak dojam na njega. Bio je

jako sposoban čovjek.« S trieset i osam goina, Goron je ved bio na čelu banke, a njega su se jako dojmile njene plemidke i ruštvene veze. Time mu je , u početku, mogla poboljšati život. Preko svojih roitelja imala je prijatelje koji su mu bili korisni.No nakon što bi ih sam upoznao nju bi odbacio. Bilo mu je nemogude iskazati ljubav ili privrženost prema njoj. U početku je bio jako šarmantan, a ona je vrlo brzo postao jako okrutan i potpuno samoživ, kao a ona zapravo ne postoji ni zbog čega osim a mu služi. Pet goina kasnije nije mu se više alo rasipati svoj šarm na nju. A sada pogotovo. Do smrti njenog oca, brak se ved pretvorio u moru, ali ona to nikaa ne bi priznala, nikome. Bilo ju je previše sram, a Goron ju je ota ved uvjerio a je greška u njoj. Otaa je svu ljubav davala Sophie i Teddvju. Barem je to, mislila je, radila ka ko treba. U oštroj suprotnosti prema njenom iskustvu s Gordonom, Bili je, čini se, vjerovao a sve rai olično. Još je bilo teško povjerovati a je va čovjeka mogu toliko različito vijeti. Ali saa je vjero vala Billu i uvažavala njegovo mišljenje. No, usprkos svemu, olučila je ostati s Gordonom zbog djece, i

morala je iz toga izvudi najviše što može. Sophie je malo nakon toga izašla iz kude, a Goron i Isabelle su večerali u blagovaonici. Ali nakon tona njihovog jutrošnjeg razgovora, malo toga su mogli redi. Isabelle ga nije htjela još više razbjesniti, a on je naprosto isijavao znakove upozorenja a mu se ne obrada. To nikaa nije bilo izgovoreno, ali se porazumijevalo, kao aje čak i razgovor s njim svoje vrsna nametljivost i nešto njemu posve nezanimljivo. Ona je ionako pričala samo o jeci, a njemu je to bilo osano. Za vrijeme večere, Isabelle nije rekla ni riječ, a nakon kave je otišla gore, u Tevjevu sobu. Goron se, kao i obično, zaba rikadirao iza vrata svoje sobe. Kad je odlazio, rekao joj je samo a ima posla. Ona je, ležedi kasnije u krevetu, razmišljala o svemu što je


125/189

5/27/2018


rekla Sophie. Ona je pametna, zrava, pronicljiva jevojka, a očevo ponašanje ju je užasnulo, no majčino ju je više zabrinjavalo. Htjela je da mu se ona suprotstavi, a Isabelle ga je umjesto toga branila, bez obzira na sve što joj rai. Sophie je to žalostilo, zbog nje. Isabelle nije čula ka je Goron te večeri otišao. Ali ka ga je ujutro tražila zbog nekog važnog poziva iz New Yorka, ustanovila je da u njegovom krevetu nije nitko spavao. Nije mogla pretpostaviti gdje je bio i nikoga nije mogla pitati. Kad je to vidjela, bila je iznenađena, a ona se iznenaa zapitala, rai li on to često. Toga prije nije bila svjesna. Ali sa a je bila

puno spremnija otvoriti oči. Nikome ništa nije rekla, a ljue koji su ga tražili uputila je neka ga zovu u ure. ošlo joj je a ga nazove i sama upita gje je bio, ali nije se željela tako ponižavati. Umjesto toga, nastavila je po svome, slijeedi nevna zauženja kao sto joj je Bili savjetovao. Brinula se za Tevja i če kala a se Goron vrati navečer kud i,a ka je ošao, ništa ga nije pitala i ništa mu nije rekla. Sukob nije bio u njenom stilu, a Gordonovo odbacivanje više joj nije značilo ništa. Imala je Billa i ljubav koju su dijelili. Nakon večere, otišla je na spavanje, a ugo nakon što je zaspala Goron je izašao i tiha zatvorio vrata za sobom, pažljivo kako nitko ne bi čuo.

Poglavlje trinaesto Bili je otišao iz bolnice u Lononu pet ana nakon što se Isa -belle vratila u Pariz. Dani provedeni bez nje neizmjerno su ga deprimirali. Bio je jako usamljen bez nje, ali znao je da se

na to mora naviknuti. A u vlastitom životu, sa ga je čekao uspon na Mount Everest. Terapeuti su mu opisali što de sve raiti u goini koja slijei, ali i tom pr ilikom su ga upozorili neka ne gaji prevelike nae. Vjerojatnost a de ponovo stati na svoje noge bila je ravna čuu, smatrali su, pa iako su se ivili njegovoj olučnosti, nisu htjeli a bue shrvan ako se na kraju bue uspio uspraviti samo na štakama ili se bude morao pomiriti s invalidskim kolicima. Po njihovom mišljenju, izvanreno je bilo ved i to što uopde nešto osjeda u nogama, s obzirom na težinu povree kičme. Ali postojala je velika razlika, objasnili su mu, između ograničenog osjeta u nogama i mogudnosti a zaista hoa. Sve sestre su ga izgrlile i isplakale se kad je odlazio. Svi su se zaljubili u njega i bili dirnuti

njegovom ubokom povezanošdu s Isa -belle. Činjenica a su preživjeli nesredu, vjerovali su oni, bila je pravi ar života. I to im je dalo novu nadu i obnovilo vjeru. Na odjelu intenzivne njege, svi su bili zapanjeni zbog toga što su oboje preživjeli. Obedao je a de im svima poslati razglenice iz New Yorka i za sve je naručio arove iz Harrodsa. Svim sestrama je kupio lijepe zlat ne narukvice, a svom liječniku, sat Patek Philippe. Bio je velikodušan i pažljiv, rag i zahvalan i osjedali su a de im jako neostajati. Jena sestra i jean bolničar otpratili su ga na aerorom i smjestili u njegov avion, a predstavnici rehabilitacijskog centra odi de po njega na aerorom Kennev u New Yorku. Bili je nazvao svoje kderi i rekao im a se vrada i obje su obedale a de ga posjetiti sutraan u rehabilitacijskom centru. Namjerno se nije javio Cvnthiji, pokušavajudi zaržati ualjenost među njima. Mislio je a je tako bolje, s obzirom na razvo. Ovojio je priličnu svotu novca za nju, dao joj njihov posjed i nekoliko automobila i po zamašan ulagački fon. Zahtjev za


126/189

5/27/2018


razvo postavio je prije mjesec ana. Ona je bila zatečena brzinom njegovih po teza, a i širokogru-nošdu, i još je vjerovala a je to zato što se on naa a de oženiti Isabelle, no Bili joj je iskreno i jasno rekao da nije tako. Da Cvnthia nije vidjela koliko je Bili zaljubljen u

Isabelle, još bi mu i povjerovala. Prvih nekoliko sati ugono je sjeio u avionu, no nakon nekog vremena, počeli su ga boljeti vrat i kičma. I alje je nosio steznike, no uspio se protegnuti, sretan što putuje vlastitim avionom. To mu je zaista puno značilo. Njegov liječnik mu je savjetovao a se suz ržava o jela i pida za vrijeme leta, a on ga je poslušao. Osim toga, savjetovali su mu a uzme bolničarku kao pratnju za putovanje; on je taj prijelog obio, no požalio je istog trena ka su uzletjeli. Međutim, htio je sam sebi okazati koliko je samostalan. Kad su sletjeli u New York, bio je potpuno iscrpljen i osjedao je prilične bolove. Na aeroromu su ga čekali vozač i va bolničara. Samo je proletio kroz carinu bez ikakvog provjeravanja, a vani je ved bio kombi, opskrbljen nosilima. Bolničari su ga najprije odveli u zahod i on po misli a stane i nazove Isabelle, ali olučio je pričekati ok ne sti gnu o rehabilitacijskog centra. Previše ga je boljelo i jeva je čekao a se ispruži u kombiju. »Kako je saa? Bolje?« pitao je jean o bolničara ka su ga smjestili u kombi, a Bili se osmjehne.

»Ovo je bio strašno gaan let.« Iako je io leta proveo u ležedem položaju, bilo mu je teško. Spustio je sjealo, ali čak i tako, ostalo je lagano nakošeno, što mu je stvaralo neponošljive bolove. To ga još jenom, vrlo neugono, posjeti a je pre njim još jako alek put o oporavka, no i alje je bio siguran a de ipak stidi o kraja. Sve jedno, uznemirila ga je spoznaja koliko je dalek taj cilj.

onijeli su mu termosicu s kavom, nekoliko osvježavajudih pida i senvič. Ka su krenuli, on se osjeti mnogo bolje. Bio je preivan jesenji an, a zrak je još bio topao. Trebalo im je pola sata a stignu o rehabilitacijskog centra; to je bila velika, ugačka građevina s fino pokošenim travnjacima, u pregrađu New Yorka. Izgleala je više kao klub nego kao bolnica, no Bili je bio previše umoran a glea oko sebe ka su stigli. Htio je samo stidi o kreveta. Prijavio se, a posvua oko sebe viio je muškarce i žene u kolicima i na štakama. va tima u invaliskim kolicima igrala su košarku, a ljui na nosilima su gleali i navijali. Atmosfera je, čini se, bila prijateljska i živahna, a ljui su uglavnom bili puni energije. Ali Bili se svejeno osjeti utučeno. Ovo de mu biti om sljeedih goinu ana, ili u najboljem slučaju, evet mjeseci. Osjedao se kao klinac kojeg su poslali aleko u školu i čeznuo je za Isabellom i bolnicom Svetog Tome i svim poznatim, prijateljskim li cima koja je tamo upoznao. Nije si ni dopustio da pomisli na svoj dom u Connecticutu. To je sada bio

io aleke prošlosti. Ka su ga ovezli u njegovu sobu, u očima su mu bile suze. Nikaa se u životu nije osjedao ovako ranjivo ili usamljeno. »Je li sve u reu, gospoine Robinson?« On je uspio samo kim-nuti glavom. Prostorija je izgledala kao uobičajena soba u čistom, pristojnom hotelu. Usprkos cijeni koja je bila pretjerana, nije bilo luksuza, nikakvih ukrasa i bilo je vrlo malo komfora. Solidan

moerni namještaj, čisti poovi, bolnički krevet i samo jean plakat s prizorom iz južne Francuske na zidu. Bila je to reprodukcija akvarela koji mu je izgle ao poznato i činilo mu se da prepoznaje Saint-Tropez. Imao je vlastitu kupaonicu, a osvjetljenje u sobi je bilo dobro.


127/189

5/27/2018


Tu je bio i faks. priključak za kompjuter i telefon s vlastitim brojem. Rekli su mu da u sobi ne može ržati mikrovalnu pednicu, no za to ga i nije bilo bri ga. Iako to nisu izgovorili, zapravo nisu htjeli da se njihovi klijenti izoliraju i jedu sami. Htjeli su da i on jede u kantini s ostalima, priruži se nekoj sportskoj ekipi, koristi ruštvene prostorije i sklapa prijateljstva.

Sve je to bilo io rehabilitacije koju su mu namijenili. A to je uključivalo i socijaliziranje u novim okolnostima. Ma tko bio, saa ili nekaa, ili tko tek može postati, htjeli su a bue aktivan član n jihove zajednice dok je ovdje. Priključci u sobi posjetili su ga a mora nazvati svoju tajnicu. Njegove političke aktivnosti su se svele gotovo na nulu u protekla dva i pol mjeseca. Iz kreveta nije mogao

obaviti sve što je potrebno i ona je morala sve otkazati. Nije bilo načina a međusobno upoznaje ljue, smišlja strategiju ili upuduje svoje štidenike u postupak vođenja uspješne kampanje. Za to je nužno bila potrebna njegova prisutnost i neposreno rukovođenje. Ogleavši se po svojoj sobi, on je još jenom shvatio a de, ako se uopde i uspije vratiti, taj dio njegovog života ostati zamrznut cijelu goinu. U sobi je bio mali hlanjak, opremljen jenako kao što bi bio mini -bar u dobrom hotelu - osvježavajudim pidima, grickalicama i čokolaicama. Iznenaio se i bio je zadovoljan kad je pronašao vije boce vina o pola litre. Ka su bolničari otišli, otvorio je kolu, ispio gutljaj i pogledao na sat. Htio je nazvati Isabelle, ali istovremeno se bojao da bi Gordon mogao biti

ko kude. No saa je bio previše usa mljen da je ne bi nazvao. Namjeravao je spustiti slušalicu ako se javi Goron. Telefon je zazvonio rugi put, a ona je on začuo njen glas. Za nju je bila nod, vaeset i tri sata, ali zvučala je potpuno buno. Njen poznati tihi glas smjesta mu se zarije u srce kao nož i on osjeti čežnju za njom. »Je li moža nezgono vrijeme?« on omah upita, a ona se nasmije. »Za što, ljubavi? Zapravo, baš je pravo vrijeme, samo žalim što nisi ovje. Goron je u Munchenu o sutra. Kako je prošao put?« »Bolno«, on iskreno reče, bez jaikovanja. »Sa sam u zatvoru.« Ponovo se ogledao po sobi, pa iako je znao a nije tako loša - kakva su inače takva mjesta, ovo je bilo vrhunsko svejeno, ubijala gaje. »Grozno mi je ovje«, reče on tonom klinca koji čeznutljivo n aziva kudi iz internata. »No, aj, bui hrabar. Puno deš postidi«, hrabrila ga je ona, baš kao što bi govorila Sophie ka je olazila o kude na fakultet. »Naviknut deš se i ok se okreneš, sve de biti gotovo. Moža deš ostati samo nekoliko mjeseci.« Nastojala ga je ohrabriti, ali on je zvučao jako utučeno i nju srce zaboli zbog toga. Ka bi barem nešto mogla učiniti za njega; no, na ovoj ualjenosti, to je bilo vrlo teško. Oboje su svoje bitke morali izboriti sami. A njegova je, u mnogočemu, bila puno tež a nego njena. »A što ako buem ovje vije goine?« upita on i ponovo je zvučao kao klinac. »To se nede ogoiti. Klaim se a deš za čas biti gotov. Kakvih ljui ima u centru?« Oboje su se bojali a de biti puno starijih ljui koji se oporavljaju o uara, s kojima on nede imati puno zajeničkog. No prema onome što je viio, vedina pacijenata koje je primije tio pri ulasku izgleala je mlao, čak mlađe o njega. Mnogi o njih bili su tu zbog skijaških paova ili pogubnih skokova u bazen, sao bradajnih nezgoa, gimnastičarskih trageija. Ljui koji su 128 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

128/189

5/27/2018


bili motivirani da budu tamo, bili su uglavnom mladi, s dugim, potencijalno produktivnim

životom pre sobom. »Izgleaju pristojno, čini mi se.« On uzahne i poglea kroz prozor na otvoreni olimpijski bazen, gje je mogao vijeti više ljui koji plivaju, ok su kolica bila parkirana posvua. »Samo ne želim biti ovje. Htio bih se vratiti u Washington i raiti, ili biti u Parizu s tobom. Čini mi se a život prolazi mimo mene.« No nijeno o mjesta na kojima je želio biti nisu za njega olazila u obzir. A najviše se bojao a nikaa više ni nede biti. Morao bi se osposobiti da sjedi duže vrijeme, izrži naporne sate, slobono putuje sam, brine se za se be i bude izržljiv, pokretan i bistrog uma, ako se želi vratiti svojoj karijeri. Isto tako, bojao se a de saa biti i nekakvog psihološkog otpora prema njemu. Ljui poneka imaju vrlo čuna shvadanja, pa de im se moža činiti a on, ako ostane u kolicima ili na bilo koji način ošteden, nije sposoban voiti uspješnu kampanju. Bilo je teško previjeti kakve sve čune obrate mogu izazvati ljudske predrasue. Iz mnogih razloga, za njega je bilo o suštinske važnosti a opet stane na noge i hoa. Po Isabellinom shvadanju, što se nje same tiče, nije je bilo b riga ako se to nikada ne ogoi, ali zbog njega je to jako željela. Hode li on hoati ili ne, ni najmanje nede utjecati na njenu ljubav prema njemu. To mu je i rekla, no njega je to opsjedalo. Ni o kome nije htio biti ovisan. Ni o Cvnthiji, ni o svojoj djeci, suradnicima i prijateljima, a pogotovo ne o

Isabelli. Ako je ne može zaštititi, brinuti se za nju, stati uz nju kao pravi muškarac i voiti ljubav s njom, taa nije namjeravao biti io njenog života. Po njegovom shvadanju, mnogo toga je ovisilo o njegovom oporavku, a Isabelle je slutila da su ulozi vrlo veliki, iako joj on to nije doslovno rekao. Mogla je samo biti kraj telefona i moliti se za njega.

»Kako je Tey?« on suosjedajno upita. »I kako si ti?« »Ja sam obro. Sophie su jučer počela predavanja. Tey je još jako umoran, a mene brine njegovo srce. Poneka mi se čini a mu se stanje pogoršava, a ona provee obar an i osjeda se bolje. Teško je redi. Ali raspoloženje mu je obro.« Tako je bilo otkako se ona vratila, ali njeni instinkti su joj govorili a je liječnik u pravu -Tey je bio slabiji nego prije. Svi ogađaji su ga ozbiljno pogoili. »Olivia i Jane vratile su se na kolež prošli tjean, ali rekle su a de me posjetiti ovaj viken.« »Hode li i Cvnthia odi?« Bila je pomalo ljubomorna na nju, iako mu to nije htjela priznati. On je to svejeno znao i laskalo mu je. Zapravo, Cvnthia je preložila a de odi s kderima, ali on je mislio aje bolje ako ne ođe. Nije to objasnio Isabelli jer joj nije rekao za razvo. I alje je vjerovao a de o na biti pod manjim pritiskom ako vjeruje da su oboje u braku. Tako nede misliti a je on čeka, niti a traži nekog rugog. Ako se ona ikaa osloboi Gorona, on de je čekati. No, vjerovao je a bi samo otežalo stvari ako bi joj to rekao. Zato je oržavao privid kao da on i Cvnthia ostaju zajedno i kao da je sve u redu. »Mislim a je Cvnthia otputovala na nekoliko ana«, on usput oa. Isabelle je mislila a je posebno bezušno što Cvnthia tako tvroglavo voi zaseban život, no njemu ništa o tome nije govorila. »Goron je u Munchenu o sutra; išao je na nekakvu konferenci ju u ime banke. Vrada se kudi za viken. Mislim a ima neke planove«, rekla je. Međutim, Goronovi planovi nju više nisu uključivali, a ona nije ni imala nikakve želje za time. Nakon Lonona , nakon Billa, os jedala se kao a s njim nema više ništa zajeničko i više je nije mučilo to što je Goron


129/189

5/27/2018


nikada ne zove sa sobom. On je pretpostavljao a ona želi ostati ko kude sa sinom i bio je u

pravu. Uz to, još je bila vrlo umorna. Rano j e odlazila na spavanje i sjedila s Teddvjem po cijeli an. Prije Sophijinog olaska, Isabelle je bila na ručku s njom i ved o tog jenog napora osjedala se potpuno iscijeđeno. Trebat de još nekoliko mjeseci, rekao je liječnik, ok se Isabelle ne bude osjedala kao prije. A Billu i uže. To je i njemu saa bilo jasno. Let je bio pravo mučenje, ved mjesecima nije osjedao takve bolove, a osjedao ih je još uvijek ok je razgovarao s njom.

»Sto deš raiti večeras?« blagim tonom upita Isabelle. U glasu mu je ču la koliko je umoran i tužan i zabrinula se za njega. »Spavati, mislim. Nema ostave u sobu, ali nisam ni glaan.« Bolovi su bili prejaki a bi jeo, a nije htio uzimati sredstva protiv bolova. Orekao ih se prije više tjeana, a cijelo vrijeme se bojao da ne stekne naviku. I nije, sredom, ali nije htio a ih ponovo počne uzi mati. »Moža bi trebao malo istražiti čega ima tamo.« Nije joj se sviđalo a on ostaje sam u sobi; zvučalo je previše samotno, pa se bojala a de zbog toga biti pretjerano utučen. »To du sutra. Nisu mi ni ostavili previše izbora. S terapijom počinjem u seam ujutro i ne vradam se u sobu o pet.« Režim je bio vrlo strog, ali on je baš zato izabrao ovu bolnicu. Ako se bue više truio, mislio je, brže de postidi rezultate. A saa je, čak i prije početka, samo želio otidi. »Zvat du te ujutro, ka se probuim.« Za nju de taa biti pone; znao je aje to obro vrijeme. Ako je nazove ka se vrati u sobu, prevečer, ko nje de biti ved vaeset i tri sata i ako se Gordon javi, to bi joj moglo stvoriti probleme.

»Mogu i ja tebe koji put nazvati«, preložila je, ali on ovrati a je za nju moža bolje ako on naziva nju, što je bilo istina. »Nazvat du te sutra, ušo«, na kraju je rekao, previše iscrpljen a bi alje razgovarao, čak i s njom. Leđa su ga ubijala, vrat mu je bio ukočen, a uh potonuo. Osjedao se kao a se i ona i život kakvog je nekada znao, nalaze na nekom drugom planetu. Napokon se vratio u Sjeinjene ržave, ali to mu nije ništa pomoglo. Bio je usre ničega, na pustom otoku - tako je on to shvadao - osuđen a tamo ostane cijelu goinu. To nije bila pomisao koja ohrabruje. »Volim te, ragi«, ona je šapnula u slušalicu. A nakon što su završili razgovor, ispružila se na krevetu i ugo razmišljala o njemu. Poželjela je a ga može zagrliti i utješiti, ali na ovoj udaljenosti mogla ga je samo voljeti i slati mu dobre misli.

Bili je ustao sutraan ujutro u šest. Nakon razgovora s njom, nije se uopde micao iz kreveta. Samo se okrenuo na drugu stranu i zas pao u ojedi, a probuio se ka se oglasila budilica. Bio je umoran o leta, iscrpljen i jeva se micao. Pozvonio je i pozvao bolničara a mu

pomogne i smjesti ga u kolica, pa ona oveze o tuša. Pola sata kasnije, osjedao se bolje i prije nego što je izašao iz sobe, nazvao je I sabelle. »Kako si, ušo?« upita ona zabrinutim glasom. On je zvučao verije i bolje raspoložen nego sinod. »Puno bolje nego sinod. Bio sam na rubu snaga.« »Znam.« Smješkala se. Tey se probuio obre volje, a vani je bio lijep rujanski an. Kod nje je bilo podne.

»Oprosti ako sam sinod previše jaikovao. Osjedao sam se kao klinac u internatu.« Ka je to rekao, ona se nasmiješi; i njoj je tako zvučao. 130 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

130/189

5/27/2018


»Znam. ošlo mi je a oletim tamo i oveem te kudi«, reče ona, suosjedajudi. »To majke uvijek rae. Očevi samo kažu klincu neka se sabere. To je temeljna razlika između spolova. Cure su uvijek patile za omom ka su išle na kampiranje. Cyn je uvijek htjela ranije otidi po njih, a ja sam mislio a trebaju izržati.« »Tko je pobjeđivao?« Isabelle je zvučala vedro. To je bila Cyn-thijina blaža strana, o kojoj on nikaa nije pričao, a zbog toga joj se ved više sviđala. Ona bi postupila jenako. Dok Sophie nije krenula na fakultet, Isabelle nikada nije nikamo slala svoju djecu, a i tada je mislila da je prerano. Htjela je da, umjesto odlaska u Grenoble, Sophie ostane u Parizu i ide na Sorbonne.

»Ona, naravno. Ja sam stalno bio osutan i nisam mogao nametati svoja pravila. Dok bih se vratio, one su ved bile ko kude.« »Tako treba.« »Pa, moram krenuti, a viim kakva mi mučenja pripremaju. Ovje su to sigurno oveli o umjetničkog savršenstva.« Međutim, za žestoki režim kojeg su mu namijenili, ni na koji način nije bio pripremljen. Nakon umjerene terapije koju su počeli u Lononu, ovo je bilo kao aje otišao u marince. Gimnastiku je oraio najbolje što je mogao, iz kolica. Morat de izati utege a ojača gornji io tijela i vjež bati na spravama. Za vrat je postojala posebna terapija, zatim ugi trening u bazenu i posebne vježbe za noge. Imao je pola sata za ruča k i jedva dovoljno vremena a stigne o kantine ili progovori koju riječ s ljuima, a o seamnaest sati, ka se vratio u sobu, bio je toliko umoran a se jeva micao. Nije se mogao čak ni idi iz kolica ka ko bi ošao o kreveta i morao je pozvati bolničara, koji mu se samo smješkao ka ga je čuo kako stenje. »obro ste se navježbali anas, gospoine Robinson?« Bio je to mlai Afroamerikanac koji je trenirao u Jetsima, a i sam je bio povri jeđen prije pet goina. Saa je stuirao fizikalnu terapi ju. Billa je ohrabrilo što nije mogao primijetiti nikakve znakove nekaašnjih povrea na njemu; bio je u sjajnoj formi, no imao je samo vaeset i šest goina. »Šalite se?« Bili ga poglea s janim izrazom na licu. »Mislim a su me anas pokušali ubiti.« »Za nekoliko tjeana, nedete to više ni osjetiti. Orait dete to kao ništa.« To je bilo teško zamisliti. Preložio je Billu a de ga izma -sirati i nakon njegovog olaska, Bili oluči preskočiti večeru i ostati u krevetu. Ved je zarijemao, ka se na vratima začulo kucanje koje ga ponovo razbui i on pospano upita tko je. Ka je otvorio oči, u sobi je ved bio jean mlaid u invalidskim kolicima.

»Hej! Ja sam Joe Anrevvs. Ja sam u sobi o vaše. Mogu li vas nagovoriti na košarku, večeras u osam?« Bili zastenje, pogleavši ga, a ona se nasmije. Anrews je sasvim opušteno sjeio u svojim kolicima i, izglea, služio se samo jenom rukom. Bio je zgoan mlaid, otprilike ranih vaesetih goina. Prije šest mjeseci, oživio je saobradajnu nesredu u kojoj je poginulo četvero ljui. »Košarkašku utakmicu? Šališ se? Možete me uzeti umjesto lopte. Nisam siguran ni a du ikaa više sjesti, a pogotovo ne pomaknuti se.« »U početku je gano«, reče Joe Anrews, smješkajudi mu se. »S vremenom postane 131 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

131/189

5/27/2018


lakše. Ovo je sjajno mjesto. Prije šest mjeseci, ja sam bio prikovan za ravnu plohu i mogao sam micati samo oči. Mislio sam a du biti presretan ako se uspijem počešati po nosu.« Sa gleavši ga u tom svjetlu, Bili se sabrao i uspravio u sjeedi položaj, uz jauk. »Goine su na tvojoj strani«, napomene Bili, iako je i on sam, o nesrede, bio u oličnoj formi. »Ja sam starac.« »Ovje to ne vrijei. Kapetan košarkaške momčai ima osameset i vije, i preživio je možani uar. Prije šezeset goina je igrao za Yankeese.« »Ja sam van konkurencije. Mogao sam se isto tako prijaviti u marince.« »To bi bilo lakše, ali nije tako zabavno. Tu ima i vrlo zgonih žena.« Na neki smiješan način, ovje je bilo kao na koležu i Bili zaključi a mu se ovaj momak sviđa. Imao je veseo pogled, prijateljski osmijeh i jarko crvenu kosu.

»Vi ovje, izglea, imate puno posla.« Za Joea to nije vrijeilo, ali barem je ponovo razmišljao o tome. jevojka s kojom je bio zaručen poginula je u nesredi, no to nije rekao Billu.

»Preko vikena olazim u New York. Moža bi htjeli sa mnom koji put. To je vaeset minuta vlakom.« »obra ieja. Ali saa nisam siguran a se mogu pomaknuti.« »ođite gleati, može? Upoznat du vas s ečkima.« Olučio je uključiti Billa u sve, po svaku cijenu. Joe je bio predstavnik kata i sam se javljao za zaatke kao što je ovaj posjet Billu. Za moral paci jenata bilo je važno a ih se uključi u još nešto osim terapije. Joeu je to spasilo život. Ka je ošao u rehabilitacijski centar, nakon nesrede, pomišljao je na samoubojstvo. A sa je prošao ono najgore i vratio se u život; bio je ponovo svoj. »A cure, što je s njima?« Bili se šalio. »Oženjeni ste?« upita Joe, potičudi ga a se otvori. Olično se snalazio s ljuima, a Bili je omah viio a je to obar ečko. Žalostilo ga je što ga vii u invaliskim kolicima. »Ne. Razvoim se.« »Baš nezgono. Imamo par cura u ekipi. Jena ima osamnaest goina.« »Ja bih raije izbjegao zatvor, ako može. Koliko je stara ruga?« »Šezeset i tri.« Joe se smijao. »Nju uzimam. Ona mi je bliža po goinama.« »Koliko vi imate goina?« »Peeset i vije. anas, oko eveeset.« »Jeste li ved večerali?« »Mislio sam to preskočiti.« Preskočio je večeru i sinod. Jenom ka je ved bio u sobi, bilo je preteško opet izadi. »To nije pametno. olazim po vas u pola seam, a o utakmici možete olučiti nakon toga.« Nije ga ni pitao za mišljenje i prije nego što se Bili mogao pobuniti, Joe je izašao iz sobe. Dobro je odradio svoj posao i Bili je, samom sebi usprkos, u osamnaest sati i petnaest

minuta ved bio u svojim kolicima, a osjedao se bolje nego prije jenog sata. Istuširao se, obrijao i počešljao. Nosio je majicu i traperice, pa su on i Joe izgleali kao va mlaida,


132/189

5/27/2018


uputivši se zajeno prema blagovaonici. Joe je izglea znao sve koje su sretali putem i sa svima je upoznavao Billa. o taa je Bili ved sa znao da Joe ima dvadeset i dvije godine i da je iz Minneapolisa. Završio je kolež i htio se upisati na pravo sljeede goine. Imao je vi je sestre i jenojajčanog blizanca koji je skupa s njim imao nesredu. Blizanac i njegova zaručnica su poginuli, kao i oboje u drugom autu. Joeov brat blizanac je vozio kad se drugi auto, jedne

snježne nodi, frontalno suario s njima. Mnogi ljui u ovoj bolnici imali su teške priče: klinci koji su se samo zezali i nisu raili ništ a ozbiljnije nego vedina ostalih klinaca; jena žena koja je pogođena u kičmu prilikom pljačke supermarketa ka je usre ana ušla unutra a svojoj jeci kupi kolu; ljui koji su preživjeli nesrede i traume raznih vrsta. Mnogi o njih nisu bili samo na tjelesnoj terapiji, nego su imali i psi hijatrijsku pomod, kao Joe i žena koja je pogođena u kičmu. Ieja je bila a, po izlasku iz bolnice, buu sposobni za ispunjen, produktivan i neočekivano normalan život. Bilo je dvjesto stalnih pacijenata i još tristotinjak koji su olazili u ovu ustanovu izvana, svaki an. Ali oni koji su ovje živjeli obli kovali su glavnu jezgru uzajamno naklonjenih ljudi koji su za vrijeme svog poduljeg boravka postali kao jedna obitelj. Buka u kantini Billa nije toliko posjetila na kolež, koliko na zabavu u punom za mahu. Svi su se smijali, razgovarali,

kovali planove, hvalili se svojim nevnim uspjesima ili se žalili a su se previše namučili. A Bili je shvatio a ved ugo nije viio toliko nasmiješenih lica. To uopde nije bilo ono što je očekivao olazedi ovamo. »Sljeedi tjean imamo teniski turnir, ako igrate«, obavijestio ga je Joe, razgovarajudi sa šestero ljui ojenom, a barem četvero o njih, bile su jevojke. Ali on nije bio jeini takav; bilo je mnogo zgodnih mladih momaka u invalidskim kolicima. Bili je procijenio da su

otprilike polovica ljui koje je viio muškarci vaesetih goina. ruga polovica pokrivala je širok obni raspon, a manje o polovice njih bile su žene ili jevojke. Tri četvrtine ovašnj e populacije bilo je muškog roa. Oni su, izglea, češde upaali u nevolje ili su imali manje srede; prebrzo voze, više se izlažu rizicima ili sujeluju u opasnim sportovima. Ali bilo je nekoliko muškaraca i žena Billove obi. A za njihovim stolom sjeila je lijepa djevojka prekrasnog lica koja je teško govorila. Bila je moel i na snimanju je pala niz mramorno stepenište, zaraivši strašnu povreu glave. Bila je u komi osam mjeseci i Bili je, razgovarajudi s njom, shvatio koliko su srede imali on i Isabel le. Djevojka se zvala Helena, a njena najbolja prijateljica ovje u centru bila je balerina povrijeđena u saobradajnoj nesredi, nepokolebljiva u oluci a ponovo zapleše. To su bili ljui koji su se suočili s velikim izazovima i ulagali su silne napore da savlaaju teškode pre kojima su se našli. Billa je obuzelo divljenje prema njima.

o kraja večere, ved se osjedao bolje, a Joe i Helena su ga nagovorili a ođe na utakmicu, ali nije htio igrati. On de samo gleati. »Prilično su obri«, smješkala mu se Helena, objašnjavajudi svo jim nerazgovjetnim govorom. I ona je bila u kolicima, ali samo zato jer je imala vrtoglavice zbog povrede glave i

ogađalo joj se a iznenaa pane. Osjedala se sigurnije u kolicima. Billa se jako ojmila njena ljepota i on pomi sli kako je slična Isabelli. O Joea je saznao a je prije nesrede raila u New Yorku, Parizu i Milanu i bila je na naslovnim stranicama Voguea i Harper's Bazaara. Kako je on rekao, išlo joj je zaista obro. »Sljeedi put morate igrati«, ona je h rabrila Billa.


133/189

5/27/2018


»Zašto ne bi ti?« uzvratio je on u šali; bila je viša o obrog ijela muškaraca, a to je zaključio po njenim beskrajno ugim nogama. Sjeila je u kolicima o njega, u kratkim hlačama i sanalama, a stopala su joj bila besprijekorno pedikirana, s jarko crvenim lakom na noktima. Mnogi mlai muškarci nisu skiali oči s nje, ali njen ečko je bio fotograf s kojim je radila na kobnom snimanju i bio joj je nev jerojatno oan. Vjenčat de se ka ona izađe iz bolnice, a ona je nosila zaručnički prsten za kojeg bi Cvnthia rekla a je veličine jajeta. Utakmicu su gleali sjeedi skupa; bilo je puno vikanja, vrištanja i ohrabrivanja na strani oba tima. Svi su bili sretni i uzbuđeni, bez obzira na to tko je zabio koš. Činjenica a uopde mogu igrati bila je pobjeda za sve njih. A Bili je bio impresioniran lijepom sportskom dvoranom.

»Oženjeni ste?« Helena upita tek tako. Svi su znali a je zaruče na i luda za svojim zaručnikom. Bila je samo znatiželjna. Bili je bio zgoan muškarac i u nekom rugom živ otu, bio bi joj privlačan, ali saa je bila sretna sa svojim zaručnikom. »Razveen. Uskoro. Za nekoliko mjeseci.« »Baš šteta«, ona je suosjedala. »Bit dete jako popularni ovje«, nasmijala se. Ali Billu se činilo a nikaa nije viio toliko zgonih muškaraca na jenom mjestu, a vedina je bila upola mlađa o njega. To ga nije brinulo, nije se smatrao slobonim. On voli Isabelle. »Imate li jevojku?« Zamalo je ogovorio ne, ali onda oluči a bue iskren s njom. »a.« »Vjenčat dete se?« Ona je pogoila ravno u srž. »Ne.« A ona on obaci sav oprez. Ovje nije imao potrebe za tajnama. »Ona je uata za rugoga i ostat de tako. Neka, u reu je.« »Što to znači?« Napeto gaje gleala, propustivši jean o glavnih zgoditaka utakmice. Buka oko njih u dvorani bila je zaglušujuda, ali nju je više zanimalo ono što je Bili upravo rekao. »To znači a joj ne trebaju još i moji problemi, uz njene. Ona ima bolesno dijete. Ne treba joj muž u invaliskim kolicima.« Po njegovom mišljenju, to je bilo jasno. »Zašto ne? Kakve to veze ima? Morate to prevladati. Misli li i ona tako?« »Vjerojatno ne. Ali ja tako mislim. Ne želim joj biti teret.« »To je lijepo o vas. A oni?« Pokazala je na igrače koji su se suarali, kotrljajudi se terenom punom brzinom, uz široki osmijeh, ok su im lica bila oblivena znojem. Sjajno su se zabavljali. »Izgleaju li vam oni kao teret?« »Nisam u braku s njima. No ka bih bio, moža bih tako mislio. Gleaj, Helena, ja ne mogu plesati, ne mogu stajati, ne mogu hodati ulicom, čak ne znam ni mogu li i dalje raditi. Ne mogu time opteretiti nekog rugog.« A nije joj rekao ni a je, zanji put ka je pokušao voiti ljubav, oživio neuspjeh.

»Pa što ste bili? Klizač?« upita ona poigavši obrve. Bila je pa metna djevojka, a njemu se odmah svidio njen nastup.

»Bavim se politikom.« »I to ne možete raiti sjeedi? To je za mene novost.« »Znaš o čemu govorim.« »Aha, znam. I ja sam se tako osjedala, a ona sam shvatila koliko sam glupa. Saa čuno govorim. Ponekad zaboravljam stvari, padnem usred razgovora s nekim. Prilično neugono. Ni ja ne znam hodu li modi i alje raiti. Ali, prokleta bila ako zbog toga oustanem o života. Nisam tako glupa. Mogu raiti i nešto rugo. Još izgleam o neke mjere pristojno«, ona 134 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

134/189

5/27/2018


skromno reče, a on zakoluta očima; saa su ved bili prijatelji. Ovje su se brzo sklapala prijateljstva; bili su kao putnici na brou, a ono što im je bilo zajeničko, čvrsto ih je povezivalo. »Još uvijek sam pametna, čak i ako zvučim glupavo. A ako to nekome nije osta, neka se goni ođavola. Mog zaručnika nije briga za to, a ako bi bilo rugačije, ja ga ne bih ni htjela. Moža bi trebao pružiti toj ami priliku a se sama oluči.« »To je malo složenije.« »A što nije?« nepokolebljivo reče Helena, samo na tren se zau -bivši u utakmicu, a ona se ponovo okrene prema Billu. »Samo pazi a ne olučiš tako iz krivih razloga. Klaim se u vlastito upe a nju, ako je vrijena tvoje ljubavi, a vjerojatno je, ne bi uopde iralo možeš li ti hoati ili ne.« Znao je a je istina to što govori. Ali Isabelle je imala još jean problem Tevja. A za Billa, pitanje hode li je i alje viđati ili ne, ovisilo je o tome hode li ili nede opet hoati. To je bio uvjet kojeg je sam sebi postavio, što Isabelle nije znala. »Znaš, Helena, na tu bih oklau i pristao«, on je nju bocnuo zauzvrat. No čuo je sve što je rekla i uboko ga je irnula, ne samo svojom hrabrošdu nego i iskrenošdu prema njemu. »Kakvu oklau?« »U tvoje upe«, reče on, a ona se glasno nasmije. »Smiri se, muškarčino. Ti si zaljubljen, a ja sam zaručena.« »Baš šteta«, on reče uz veri smijeh. Ostatak utakmice oglea-li su zajedno, kao stari prijatelji.

Joeova ekipa je pobijeila i on im se na kraju priružio. Bio je sretan i znojan. Sjajan ečko, ponovo je primijetio Bili ka su se njih troje vratili u kantinu na pide nakon utakmice, a tamo su bili goto vo svi članovi oba tima i njihovi navijači. Večer je bila puna zabave, a ka ih je Helena napustila i otišla u svoju sobu, Joe se nasmije Billu.

»Pa, raskia li zaruke?« Joe upita s osmijehom. »Svi smo pokušali.« »Raim na tome, ali ne, još nede.« Obojica su znali a se on samo šali. Ona je luo zaljubljena u svog zaručnika, a Joe je rekao a je to jean sjajan tip. Namjeravali su se vjenčati na proljede, a Helena je čvrsto olučila a o oltara ođe na vlastitim nogama. Po onome što je ove večeri viio, neuništivom uhu koji je isijavao iz nje kao svjetlo iz svjetionika, Bili je shvatio a ona to može. Bila je to izuzetna cura. »Ima sestru koja joj olazi u posjetu«, Joe je rekao Billu ok su se zajedno kotrljali prema sobama. »Izglea kao žaba.« Bili se glasno nasmije. »Sigurno nemaju istu majku, ili nešto tako. Helena me je htjela spojiti s njom i gano sam se iznenaio. Ali, raga je.« Njih vojica razmijene strogo muške poglee, a Bili se ponovo nasmije. »ogađa se i to, poneka.« »Pa, hodeš li igrati s nama rugi put?« Joe ga upita ka su zašli u honik sa sobama. »Mislim a bih raije gleao.« Uživao je u razgovoru s Helenom i razmišljao je o onome što je rekla, ali svejeno se nije slagao s njom. Ne želi biti teret ili još jean invali u bilo čijem životu, a pogotovo ne Isabellinom, čak i ako se buu sretali samo nekoliko puta goišnje. Ne treba joj još i ta muka. U njenom životu, ima je ovolj no i bez toga. »Hodeš li sutra idi u New York? Još neki ečki iu sa mnom. Iemo na večeru i na prestavu.« 135 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

135/189

5/27/2018


»Vrlo rao«, ljubazno ovrati Bili, »ali kderi mi olaze u posjetu. odi de ravno s fakulteta.« Olivia de odi iz Georgetowna, a Jane sa njujorškog sveučilišta. »Koliko imaju goina?« Joe upita sa zanimanjem. Bez sumnje, djevojke su ga zanimale, iako nije ni sa kim izlazio od smrti svoje za ručnice. »evetnaest i vaeset i jenu. Volio bih a ih upoznaš ako bueš tu ka ođu.« »Ne iemo u gra prije šest«, rekao je Joe, saa ved p red vratima Billove sobe. »Sutra imam plivačko natjecanje, ali bit du ovje.« Na koležu, bio je kapetan plivačke ekipe. »Potražit du te«, obeda mu Bili, a ona su obojica otišli u svoje sobe. Billa je mučilo što večeras nije stigao nazvati Isabelle, ali sada je bilo prekasno. Kod nje je bilo pet ujutro. Olučio je pričekati jedan sat i nazvati je kad ustane. Legao je i čitao sat vremena, truedi se a ne zaspe i ona, u ponod, nazvao. Ona se vrlo brzo javila i u glasu joj se osjetilo olak šanje jer čuje njegov glas. »Jesi li obro? Brinula sam se za tebe.« »Sve je u reu. Gleao sam košarkašku utakmicu. Ovje me ganjaju bez milosti. Ali mjesto je vrlo ojmljivo.« Ispričao joj je o ljuima koje je upoznao, pričama koje je čuo i terapiji kojoj je cijeli dan bio podvrgnut.

»Moj Bože, ja mislim a ne bih mogla ništa o toga«, ona reče, impresionirana. »Ni ja nisam siguran hodu li modi. Imamo samo jean sloboan an. Cure olaze sutra, bit de ih lijepo vijeti.« Nije ih viio va mjeseca i obje su mu nedosta jale. S iznenađenjem je shvatio da mu nedostaje i Cvnthia. Ali to nije rekao Isabelli. Nakon trideset godina,

Cvnthijino prisustvo postalo mu je navika s kojom je bilo teško prekinuti, iako je osjedao a ta navika više ne pripaa njegovom životu. »Kako si ti, ušo?« »obro. Upravo sam ustala. Tey još spava.« Još su neko vrije me razgovarali, a onda prekinuli, ka je ona čula a se Tey probuio. Na putu o njegove sobe, još je mislila na Billa. Dala je sinu jutarnju dozu lijekova i on se vratio na sp avanje. Ona je otišla u svoju sobu i obukla se, a ona još ugo stajala zagleana u vrt, razmišljajudi o Billu. Žalostilo ju je ka bi pomislila a de puno vremena prodi ok se ponovo ne vie, ali za to je postojao obar razlog. Ipak, znala je a to može potrajati i godinu. A Bili je, u svom krevetu, te nodi zaspao sa smiješkom, misledi na nju. Sjetio se Heleninih riječi ok je tonuo u san, ali ipak je vjerovao a u njegovom slučaju nema pravo. Ako ne uspije ponovo prohodati, nije mu mjesto u Isabellinom životu, niti u bilo čijem uopde. U to je vjerovao do kraja, iako je to njegovo uvjerenje bilo u suprot nosti sa svime što je ovje viio. Ali, Helena je bila lijepa i mlaa, i žena... nije shvadala kako se on osjeda... za njega je to rugačije... on je muškarac. Znao je, ako se ne bue mogao na vlastitim noga ma vratiti u Isabellin život, ona tamo uopde i ne treba biti

Poglavlje č etrnaesto Ka su sutraan Olivia i Jane ošle Billu u posjetu, bile su presretne što ga vie i obje su

zaključile a obro izgleda. On im je pokazao bolnicu i terene, upoznao ih s ljudima koje je sreo, a ona pronašao miran kut i sjeo s njima vani, na topao rujanski zrak. Bilo je sunčano poslijepodne i obje djevojke su izgledale sretno i obro. Puno su pričale, osta tog a o majci i 136 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

136/189

5/27/2018


rekle su a im on neostaje i a žele a se vrati kudi. Obje su još bile potresene zbog razvoa, ali stuij ih je više zaokupljao. Kasno popone, prije njihovog olaska, otišli su u kantinu na hamburger i tamo naletjeli na Joea. Bili je troje mladih upoznao me đusobno i činilo se a su se omah našli. Olivia je poznavala nekog s kim je on išao u školu u Minneapolisu. Stuentski svijet je malen. Joe je pitao Jane kako joj se sviđa njujorško sveučilište; razmišljao je a tamo upiše pravo. Rekla mu je a joj je tamo olično i razgovor se nastavio vrlo živo i bez Billovog uplitanja. Joe im se priružio u jelu i razgovarali su o raznim temama koje su im bile zanimljive. A to što je Joe u invaliskim kolicima izglea a nikome nije bilo važno. Nitko t o nije ni primijetio, na to se nisu obazirali, a Bili ih je promatrao ka su izašli iz kantine i krenuli natrag prema njegovoj sobi. Olivia je hoala uz oca, a Jane uz Joea. Ona ga je, očito, prilično zaokupila; pitao ju je bi li išla s njim i njegovim prijateljima te večeri u gra, u kino. Ali ona je rekla a ima ruge planove i činilo se a joj je žao što ne može idi. Rekla mu je neka je nazove rugom prilikom, ili de se ona javiti njemu. Imali su, izglea, puno zajeničkog i on se nije micao od nje do samog odlaska, a onda ih je pristoj no ostavio u obiteljskom krugu. Joe je bio osjedajan, pristojan i pametan, i Bili je, nakon što je on otišao, rekao kderima koliko mu se taj mlaid

sviđa. »Simpatičan je«, Jane je oala samo toliko, a Olivia joj se nas mije. »Ma aj, simpatičan! Baš je koma!« Joe je bio vrlo zgoan mo mak, a Billu je bilo zabavno slušati kako oni, u toj obi, govore jeni o rugima. Posjedali su ga na zaigrane pside. jevojke su krenule kudi; prespavat de ko majke. Ka su otišle, Bil i se vratio u svoju sobu. A ka je stigao o sobe, tamo ga je čekao Joe, zabrinutog izraza. »Htio bih te nešto pitati«, nervozno je rekao. »Samo izvoli, Joe, što je?« Pretpostavio je a se opet rai o košarkaškoj utakmici. »Htio sam znati ako... zapravo... mislio sam...« Ovo je bilo nešto ozbiljno; pametnom samouvjerenom ečku se ojenom zavezao jezik i zacrvenio se o korijena svoje riđe kose. »Bit de nešto žešde«, bockao je Bili. »Rekao bih, htio bi posuiti moj auto. Nemam ga, a ni ti ni ja ne možemo voziti.« Joe Anrews se nasmije. »Pitao sam se a li bi ti smetalo ako...« Uahnuo je i izbacio to iz sebe, »...ako koji put nazovem Jane? Ako se ti ne slažeš, ona nedu, a moža me ni ona ne bi htjela vijeti... mislim... znaš... ovo... znaš ved...« »Mislim a je to olična ieja.« vije goine je imala ečka ko jeg su svi mrzili no, na Billovo ouševljenje, prekinuli su prošle goine i otaa je nitko nije ozbiljno zanimao. »Koliko ja znam, slobona je i nije nikome obedana, iako nisam uvijek upude n u te stvari. Morat deš sam provjeriti.« »Rekla je a se mogu javiti, ala mi je broj ko svoje mame i njen broj na faksu. Ali htio sam prvo pitati tebe.« To je bio lijep potez; Bili je bio dirnut. »Meni se čini a je to obar znak«, osmjehnuo se mlaidu. »Bolje nego Helenina sestra, je li?« »Šališ se? Njih se ne može ni usporeiti. Jane je super! Mislim... Helenina sestra je raga


137/189

5/27/2018


cura, ali...« »Znam. Izglea kao žaba.« »Nemoj to redi Heleni. Cura je zbilja simpatična i vrlo pametna.« Izgleao je uspaničeno, kao aje zaista mislio a bi Bili mogao redi Heleni što on priča. »Nedu, obedajem. Polaskan sam što ti se sviđa Jane. Jako sam ponosan na njih vije.« Joe je mogao shvatiti zašto. Svijela mu se i Olivia, ali ona je jelovala starije i zrelije, a i suzržanije. S Jane mu je bilo ugonije, a njen izgle ga je oborio. »Moža je nazovem večeras.« »To ovisi o tebi«, reče Bili s očinskim izrazom. »O saa na alje, ja s time nemam više ništa. Ona je orasla cura.« No, irnulo ga je što ovaj ečko, koji mu se tako sviđao, osjeda neku bliskost s Jane. Za oboje bi to bilo dobro, mislio je. Njoj je trebao netko pametan, pristojan i

obar, a on je zaslužio malo srede nakon onog što mu se ogodilo. Ni na tren mu nije palo na pamet da Joe ne bi bio prikladno ruštvo za nju samo zato što je u kolicima. Sebe je tako oživljavao u odnosu na Isabelle, ali za Joea i Jane, smatrao je, to nije smetnja. Nije primijetio nikakav neskla između ta va shvadanja. Cure su bile zadovoljne svojim posjetom ocu. Obje su ga sutradan nazvale prije povratka na

fakultet. Jane nije više spominjala Joea, pa Bili nije znao je li se on javio, a nije htio ispitivati. Prije nego što su završile razgovor, Cvnthia je preuzela telefon i pitala može li ga posjetiti tog tjedna. On je oklijevao, a onda pristane. Nije bilo nikakvog zla u tome. Uostalom, sam joj je

rekao a se rastaju zato a bi mogli ostati prijatelji. Kao ni kderi, nije je viio ved va mjeseca. va ana kasnije, u utorak, Cvnthia je ošla k njemu na večeru. A ka s u zajedno ušli u kantinu, ona je ostala zapanjena. Nasmiješeni ljui su izgleali sretno, smijali su se i činilo se a nije važno hoaju li ili su u kolicima, ili ispruženi na nosilima. Izglealo je kao a se svi poznaju i imaju o čemu razgovarati. Ovo je bilo jeno o najživljih mjesta koje je ona ikada vidjela. Helena se zaustavila da ga pozdravi i on je upozna sa Cvnthi-jom, koju je predstavio kao svoju suprugu.

»Tko je to?« Cvnthia je upitala kasnije. »Izglea nevjerojatno.« »Ona je moel.« »Izlaziš s njom?« oa ona, uz bljesak ljubomore u očima, a on se nasmije.

»Zaručena je.« »Taj je sretnik.« Cvnthiji je, izglea, laknulo. »To sam i ja rekao«, nasmije se Bili. Nakon toga su otišli u njegovu sobu i još neko vrijeme razgovarali. Ona je izgleala obr o, ali zvučala je nesretno ka su otaknuli temu razvoa. »Siguran si a to želiš?« ona ga ponovo upita. »Zvuči jako glupo a to saa učinimo, u našoj obi, nakon toliko goina.« »Nema više ničega, Cyn. To obro znaš.« Bio je blag ali čvrst. »Ima, nešto je ostalo. Još uvijek. Pogleaj nas. Satima ved razgovaramo. Još te volim, Bille. Zar ne možemo pokušati još jenom?« »Ja ti više nemam što ati«, on iskreno ovrati. »I ja tebe volim, ali nemam više snage. Uvijek du te voljeti, ali ako pokušamo još je nom, mislim a de završiti jenako. Ako


138/189

5/27/2018


se vratim na posao, nede me biti, ti deš biti bijesna i opet deš nastaviti po starom«, nije izgovorio o kraja, ali oboje su znali na što on misli. Ona de i alje imati razne veze. »A ako se ne budem mogao vratiti na posao, sjeit du ko kude i crkavati, ok ti voiš svoj život, i u tom slučaju, ja du pob- jesnjeti. Bolje je a buem sam. A i tebi, ok ne nađeš onog pravog.« »Ti si bio onaj pravi«, reče ona s tužnim pogleom. Nije mu mogla redi a griješi. Ali teško joj je bilo što ga ostavlja samog. »Moža sam bio, a moža i nisam. a sam bio, išlo bi nam bolje nego što je.« »Ja sam bila glupa. Saa sam zrelija.« »Oboje smo. Pa, buimo zreli i u ovom slučaju.« Minutu, ona ništa nije rekla, a ona uzdahne. Shvadala je a je on olučio. A ka Bili nešto oluči, on ne oustaje. Takav je bio. »A stoje s Isabelle?« na to ga upita Cvnthia. »Sto s njom?« Bili nije htio pričati o njoj sa Cvnthijom. »Nema se što redi. »Zašto ne?« Cvnthia je bila iznenađena. Toliko je očito zaljubljen u nju a je teško povjerovati kako bi bio spreman tek tako odustati i od toga. Nije li on u depresiji, pitala se ona.

»Uata je. Ja sam ovje. Tu priča završava.« »Tebi nije slično a tako lako oustaješ. Zašto to raiš? Ona ne može bi ti sretna s onim leenjakom kojeg sam vijela u Lononu. jeluje kao pravi ga.« »I jest. Ali ona ima vrlo bolesno ijete. To sam ti rekao. Ne može napustiti Forrestera jer misli a bi to bila prevelika trauma za ečka, a ona mu ne može sama pružiti sve po trebno. Vjeruj mi, Cyn, to je jako složeno. Osim toga, postoji i sporna točka. Ne želim joj nametati još i svoje probleme, uz sve to. Zaslužila je nešto bolje. A i ti.« Cvnthia ga pažljivo poglea. »Zato si htio razvo?« Užasnula ju je ta pomisao. »Jenim ijelom«, on iskreno ogovori, »ali mi imamo i rugih razloga. Učinio sam to zbog samog sebe. A o nje du se ržati poal je zbog nje same. Osim ako ovdje ne postignu čuo.« »Znaš što su ti rekli u Lononu,« ona ga prekori, »to se nede o goditi. Odavde nedeš izadi na rolama, Bille. Nemoj si to raiti. Nemoj previše očekivati.« »Ne očekujem. Pretpostavljam a de sve što postignem biti napreak. Samo kažem, okle go sam ovakav, ostat du izvan njenog života.« »Ona to zna?« Cvnthia se zabrinula za njega. To je bio strašan razlog a napustiš nekog koga voliš, mnogo gori o onoga zbog čega on želi razvo. A u nekom smislu, smatrala je a on i ima pravo ka se želi rastati, iako njemu to ne bi priznala. a joj se htio vrati ti, prihvatila bi istog trena. Ali i predobro je znala koliko je bila rav noušna prema njemu ved goinama. Sada je tek u potpunosti shvadala stoje imala. No za njih je bilo prekasno. »Zna li ona zašto prekiaš s njom?« Zalila je oboje. Bili omahne glavom. »Ne zna čak ni a preki dam. Ali na ovoj udaljenosti, samo neko vrijeme možeš oržavati vezu na životu, ako se ne viđaš s tom osobom. Na kraju demo se ualjiti sami o sebe. Ja du ugo biti ovje. Ona ima svoj život. Preboljet de.« »Nisam baš sigurna. Zvuči kao a u njenom životu i ne postoji puno rugih stvari. A još je važnije, hodeš li ti to preboljeti? I zašto bi? Ako je upola onakva osoba kao što 139 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

139/189

5/27/2018


pretpostavljam a je, buudi a si tako lu za njom, nju nede uopde biti briga u kakvom si ti stan ju. Bolji si nego mnogi muškarci koji stoje na obje noge.« Upravo to mu je rekla i Helena. »Ljubav se ne sastoji o toga.« »Moža ne. Ali ja sam takav kakav jesam. Nikaa joj to nedu učiniti. Ionako nede ostaviti Forrestera. Ne može.« Cvnthiji sve to nije zvučalo nimalo lijepo, a nakon što je ona otišla, Bili je još ugo bio zamišljen. Zašto ga svi toliko uporno uvjeravaju kako nije važno hode li trajno ostati u invaliskim kolicima? Njemu je bilo važno. A znao je a bi, na ulji rok, to bilo važno i Isabelle. Nije htio krenuti tim putem, s njom ili s bilo kim rugim, ma što govorila Cvnthia. Ona nema pojma kako je to. Jako dobro je znao da ona to ne bi mogla

izržati. Na kraju bi ga zamrzila zbog svega što više ne može uči niti ili biti. A on to nikada ne bi napravio Isabelli, čak ni ako bi to značilo a joj mora lagati i redi joj a mu više nije stalo o nje. Čvrsto je olučio a više ne ie k njoj u Pariz ako ne bue mogao sam izadi iz aviona. A kako ga je Cvnthia posjetila, za to nije bilo gotovo nikakve nae. Ako to traži, trebao je otidi u Loures. Kako je vrijeme pretjecalo, Billu su sve brže prolazili tjeni u re -habilitacijskom centru. Bio je toliko zauzet, umoran i tako se trudio na svakoj terapiji da je jedva imao kada predahnuti.

Billu se opala vedina terapeuta koji su raili s njim; bili su pa metni, energični i uglavnom mlai i bilo im je jako stalo o njihovih pacijenata. O samog početka, ostavili su jak dojam na njega. Samo u jednu od njih nije imao puno povjerenje i bio je nezadovoljan kad je njoj dodijeljen. Zvala se Lina Harcourt i njeno poručje je bila seksualna terapija, a

on joj je, prvi put ka su se sreli, rekao a ga uopde ne zanima razgovor o terapiji s njom. »Zašto ne?« upitala je ona, mirno ga promatrajudi s ruge strane stola. Bila je upadljivo zgona žena inteligentnog lica, otprilike njegovih goina. »Mislite se oredi seksa?« pitala je uz smiješak. »Ili je sve u reu?« On pomisli a joj slaže, ali nekakva iskrenost u njenim očima spriječila ga je u tome. Nije htio razgovarati s njom o svom nepostojedem seksualnom životu, ali nešto u načinu kako ga je gleala govorilo mu je a ona nede imati obro mišljenje o njemu ako saa pobjegne. Nije mu paao na pamet nijean razlog zbog čega bi mu bilo stalo o njenog mišljenja, ali iz nepoznatih razloga, b ilo je tako. Ona je bila osoba koja zahtijeva pozornost i poštovanje. jelovala je kao žena s kojom nema šale, no istoobno, kao i ostali terapeuti u bolnici, bila je brižna i topla. »Viim po vašem kartonu a ste oženjeni«, opuštenim tonom mu se obratila ona, »mislite li a bi vaša supruga htjela popričati sa mnom?« Bila je gotovo sigurna a je njegova spolna mod narušena zbog povrea, a ako on nije htio o tome pričati s njom, moža njegova žena hode. Nije neobično a muškarci isprva oklijevaju kad treba progovoriti o seksualnim tegobama. Ponekad je razgovor sa njihovim

ženama, ako ih imaju, blaži pristup. Ali Bili je brzo omahnuo glavom. »Razvoim se«, on jenostavno ovrati, čvrsto joj zatvorivši ta vrata pre nosom. »Zanimljivo. Je li nesreda utjecala na tu oluku?« Bili skrene pogled; na tren nije ogovorio, a ona još jenom omahne glavom. »Ne, zapravo. Trebali smo to učiniti oavno. Nesreda je samo, na neki način, ubrzala stvari.

A ona liječnica postane malo izravnija. »Jeste li imali onose nakon nesrede, ili ste 140 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

140/189

5/27/2018


pokušali?« upitala je tako neobavezno a se on sam iznenaio ka joj je ogovorio. »a.« U toj jeinoj riječi, nije bilo nagovještaja kako je to prošlo. Njen ton je bio blag, ali ne pretjerano suosjedajan. Bila je praktična i vrlo priz emljena i na njenom licu ništa nije ukazivalo na sažaljenje. »I, kako je bilo?« »Kako je bilo meni?« On se nasmije na staru frazu, a ona se osmjehne. To muškarci obično kažu, pogotovo ka im ne uspije. Ona je ved znala što de on redi. »Nikako, zapravo.« »Bez erekcije ili bez ejakulacije, ili nijeno ni rugo?« ona upita hlanokrvno, kao a pita želi li šeder ili mlijeko u kavu, ili i jeno i rugo. Zbog toga mu je bilo lakše ogovoriti nego stoje i sam očeki vao. »Nijeno ni rugo. Nismo ni stigli o toga.« »Nešto ste osjetili?« On ponovo kimne. »Nejasno ili oređeno?« »Oređeno, zapravo. Ali nisam postigao erekciju; osjedao sam sve... obro, gotovo sve. No svejeno nije išlo.« »Obično treba vremena. Čak i ko ovakvih slučajeva, kao što ste mi opisali, mogude je a se stanje popravi toliko a kasnije možete imati relativno normalan seksualni život. Puno ovisi o tome kako se vi osjedate. Uspjeh u ovom poručju može biti stvar kreativnosti.« Bilo mu je osta aje čuje pa a se osjeti utučeno. Nije htio biti kreativan ili pronalaziti novo značenje za pojam uspjeha. Štoviše, više nije htio ni pokušati. A s kime bi i pokušao? S Isabelle? Ona je u Parizu i ne želi je opteretiti još jenim fijaskom, a sa Cyn nije više ni najmanje želio spavati. Bilo bi još vede poniženje a proba s njom. U nju više nije bio zaljubljen. »Imate li partnericu?« oktorica Har-court je jednostavno pitala. »Ne, nemam.« »Sve je u reu. Možemo razgovarati, a vi možete i sami malo eksperimentirati. Mnogo toga ovisi o vašem stavu, kako to prihvadate, a ne samo kako se osjedate tjelesno ili kakvi ste u praksi.« »Ne želim to uopde prihvatiti«, on otvoreno ovrati, olučivši a kaže svom liječniku kako više ne želi razgovarati s terapeutom za seks. »Ne mislim a je to saa važno za mene.« »Saa, ili moža uopde?« Ona ga čvrsto poglea u oči, a on ki mne.

»Tako je, oktorice. Nedu praviti bualu o sebe, znajudi a to nede uspjeti.« »A ako uspije? To je previše važan io života a ga se oreknete u vašim goinama.« »Poneka tako ispane. Ja sam jako zaokupljen svojim poslom.« »I ja«, ona mu se nasmiješi i preko stola mu oa knjigu. To je bilo nešto ozbiljno i stručno, meicinski, činilo mu se; oklijevao je, no ona uzme knjigu. »Obavezna literatura. Sljeedi tjean bit de is pitivanje.« On poprimi uspaničen izraz ka je ona to rekla i ona se nasmije. »Ne, zapravo. Ali moža de vam biti zanimljivo.« Time je njihov susret privela kraju; dovoljno daleko su stigli za prvi dan. Znala je kako on

shvada stvari, kakvo je bilo njegovo iskustvo tog jenog puta ka je, nakon nesrede, pokušao,


141/189

5/27/2018


a saa je obio i korisnu literaturu. Sljeedih mjeseci bit de vremena za ra s njim. U njenom stavu je bilo puno više optimizma nego ko njega, ka se vratio u svoju sobu. Bacio je knjigu na krevet s bijesnim izrazom na licu i ugo sjeio zuredi kroz prozor. Nije htio terapiju za seks niti je želio učiti kako de postati kreativan. Htio je biti muškarac, a ako ne bue, olučno je namjeravao okrenuti leđa svemu što voli. Ili barem Isabelli. Sasvim sigurno, nede se upuštati u spojeve i eksperimentiranje a vii može li postidi i oržati erekciju. Čvrsto je olučio sačuvati svoje ostojanstvo, ako ništa rugo.

Sljeedi put ka je razgovarao s Isabelle, nije joj ispričao o su sretu s Lindom Harcourt; to je bio jedini podatak o rehabilitacijskoj bolnici kojeg s njom nije podijelio niti joj ga opisao. Ali

još je bio uzrujan zbog susreta s oktoricom i prošlo je nekoliko ana prije nego što je napokon uzeo knjigu u ruke, a onda se iznenadio koliko je informativna. Prema onome što je pročitao, njegovo prvo iskustvo nije bilo atipično i moglo bi još uvijek ovesti o značajnog poboljšanja ka mu povree još temeljitije zacijele. Međutim, ka je stigao o kraja knjige, još je bio skeptičan. I alje je vjerovao a može završiti u kategoriji brojnih muškaraca koji nešto osjedaju, ali to ne mogu kontrolirati, s erekcijama koje lako nestaju. I nije želio tražiti poboljšanja, s partnericom ili sam. Lakše mu je, uporno je tvrio ka je tjean kasnije ponovo bio kod Line Harcourt, samo zatvoriti vrata za tim ijelom svog života. Uz to, rekao joj je, više ne želi razgovarati s njom, a ona mu je na to ala još vije knjige i preložila a se nađu još samo jenom. Rekla je a bi rao čula njegovo miš ljenje o knjigama; i njoj je to bila nova literatura. Bila je vrlo pamet na žena, opuštenog, otvorenog pristupa. Zapravo, svijela mu se, samo nije želio s njom raspravljati o svom mogudem seksualnom živo tu. Sto se njega samog tiče, on se pretvorio u eunuha i namjeravao je to i ostati. Poniženje, neuspjeh i razočarenje nisu ga nimalo zanimali. Raije de ostati u celibatu i sam. Neki o njegovih političkih prijatelja o taa su ved otkrili gje je. Nekoliko njih oletjelo je iz Washingtona da ga vide, a drugi su se dovezli iz New Yorka. Ka su se našli s njim, činilo se da su potpuno zaboravili na njegovo tjelesno stanje i cijelo vrijeme su prove li tražedi savjete o njega. o Božida, ved su ga reovno nazivali. Bilo mu je ovoljno teško a se usreotoči na razne oblike terapije, pa je pokušao zaržati politička pitanja na rubu mirovanja. Ali njegova stara ekipa nepokolebljivo ga je nastojala uvudi natrag u poli tiku. Ako ništa rugo, to mu je laskalo i rao je slušao o njihovim aktivnostima, naama, strategijama i planovima. A oni su, kao i uvi jek, o njega tražili pomod kojom de osigurati uspješne rezultate.

Pristao je a Božid provee sa Cvnthijom i kderima u njihovoj kudi u Greenwichu. ogovorio je limuzinu koja de ga tamo ovesti na Banjak, a curama je obedao a de i prenoditi. Malo mu je bilo neugono zbog toga, ali Cvnthia je rekla a može biti u jenoj o vije gostinjske sobe na onjem katu. O kderi je čuo a u njenom životu postoji novi muškarac. Bili je bio zaovoljan zbog nje. Sve se, izgleda, dobro odvijalo. Auto je ošao po njega u šesnaest sati i jean sat kasnije, on je stigao u Greenvvich, približavajudi se poznatim prilazom o stare kude. To je bila velika i impresivna zgraa, i njemu je uvijek bila draga, ali saa je izazivala čune osjedaje i nostalgiju za prošlim vreme nima. No kad je vidio cure, Bili se odmah osjeti bolje.

Ka je ušao u nevnu sobu, one su ukrašavale jelku. Svirale su božične pjesme, a Cvnthia je 142 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

142/189

5/27/2018


izgleala jako obro, kakvu je ved ugo nije vidio. A kad se okrenuo da pozdravi Oliviu i Jane, razrogačio je oči o iznenađenja, ugleavši Joea Anrewsa u svojim kolicima. »Kako si ti ospio ovamo?« zapanjeno upita Bili. Tog popone-va ga je vidio u blagovaonici. Joe se nasmije i zbunjeno ga pogleda, a Bili mu uzvrati osmijehom. Joeu je laknulo; Bili nije izgledao uzru jano, a Jane mu je prišla i uhvatila ga za ruku.

»Jane je ošla po mene na povratku s faksa«, objasni Joe. »Htjeli smo te iznenaiti.« Oboje su se široko osmjehivali, a Bili se zamisli. Joe mu nije rekao ni riječ o Jane nakon prvog susreta. Nije imao pojma a se oni viđaju, a stvari su, izglea, obro uznapreovale u protekla tri mjeseca.

»Pa, iznenađen sam.« Bili im se nasmiješi; bio je i zaovoljan. Joe je sjajan ečko, smatrao je on.

Večerali su zajeno, a nakon toga su svi skupa otišli u crkvu. Sutraan ujutro, on i Joe su se ovezli u nevnu sobu, a cure su sišle s kata. Cvnthia im je ved pripremila oručak, a njen novi prijatelj priružio im se za ručkom. jelovao je kao vrlo ugoan i inteligentan čovjek. Bio je udovac s četvero orasle jece i činilo se a mu je Cvnthia jako prirasla srcu, stoje Billu bilo rago. Iznenaio se i sam, shvativši a ne osjeda ni ljubomoru ni posesivnost prema njoj, što mu još jenom potvri a je razvo bio prava stvar. On i Joe vratili su se zajeno u bolnicu na božičnu večer, razgovarajudi o tome kako je ovo bio lijep praznik za sve. Jeino što je Billu neostajalo, bila je Isabelle. Nazvao ju je nekoliko puta, a ona je rekla daje tamo sve u redu, no on je u njenom glasu osjetio daje nesretna i izmučena. Goron je bio vrlo neugoan prema njoj pro tekla dva mjeseca. Kao da

nesreda nije bila ovoljna kazna, još uvijek ju je kažnjavao za vezu koju je imala, u što je čvrsto vjerovao. A Tey je polako gubio snagu. Sophie je ošla kudi za praznike, a dan nakon Božida trebala je idi na skijanje s prijateljima, u Courchevelle. »Ne ljutiš se što se viđam s Jane?« Joe oprezno upita Billa na putu kudi, a Bili mu se nasmiješi i omahne glavom. »Zaslužila je pristojnog momka kao što si ti, a ti zaslužuješ puno bolje o cure koja izglea kao žaba.« Obojica se nasmiju, sjetivši se njegovog spoja na slijepo s Heleninom sestrom. Helena je za Božid otišla u New York sa svojim zaručnikom. Prije olaska, svi su razmijenili sitne darove. Bili je bio siguran da ni Jane ni Joe ne misle ozbiljno, pa ga njihova veza nije zabrinjavala. Bili

su premlai a bi uopde razmišljali o tome, ali oboje su zgoni mlai ljui i lijepo je što su zajedno. A Oli-via je priznala a i ona ima novog ragog. On je pomodnik jenog senatora kojeg Bili poznaje. Na povratku, pogoila gaje spoznaja a svatko ima nekog u životu, osim njega. I dalje je bio zaljubljen u Isa-belle, no činilo mu se a je ona svjetlosnim goinama aleko, tamo u Parizu, ko kude, kraj Gorona i jece. Ušavši u svoju sobu, on se, prvi put nakon ugo vremena, opet osjeti usamljeno i tužno. Joe je nekamo otišao s prijateljima istog trena ka su stigli, a Jane de mu sutra odi u posjetu. Bili se uvukao u krevet i pokušao čitati, ali ništa nije uspio pratiti. Ka mu se, kasno te večeri, javila Jane, to je bilo pravo olakšanje. »Ljutiš se na mene, tata?« ona oprezno upita. Zvučala je jena ko kao kad je razbila njegov auto još u srenjoj školi i on se vero nasmije.


143/189

5/27/2018


»Ne, naravno. Zašto bih se ljutio na tebe?« Smješkao se, misledi na nju i lijep an kojeg su upravo proveli zajedno.

»Nisam znala kako deš se osjedati zbog mene i Joea.« »A kako se ti osjedaš?« Požalio je što se ovaj razgovor nije oigrao ranije, ko kude, pa bi joj mogao vidjeti lice dok razgovaraju. Glas joj je zvučao ozbiljno. »Jako ga volim. Nisam još upoznala nekoga kao što je on.« »I meni je rag. A prošao je gane stvari.« Više ne može hoati, preživio je traumu nesrede, izgubio zaručnicu i brata blizanca. Čitav život, zauvijek promijenjen. »Znam. Pričao mi je o tome. Tata, cura s kojom je bio zaručen umrla mu je na rukama. Kaže a si nikaa nede oprostiti.« »Po onome što ja znam, on nije bio kriv za nesredu. On ima osjedaj krivnje jer je preživio, ok su ostali poginuli. Prevlaat de to s vremenom.« »Htjela bih biti uz njega, tata.« Nastupila je uga stanka ok je Bili polako shvadao punu težinu onoga što je upravo rekla. »Što mi to govoriš, Janie?« Ojenom, on se upita nije li mu ona to htjela redi a de se vjenčati, a to mu se nije činilo kao obra zamisao. Oboje su bili premlai, a Joe je imao težak put pred sobom. Nije bilo nae a de on ikaa više prohoati. A to je, smatrao je Bili, prevelika ogovornost za nju. Ako je njima obro zajeno, kao romansa, bilo je u reu, čak i ako potraje nekoliko goina, no nešto ozbiljnije o toga bilo bi greška za oboje, mislio je on. »Hodu ti redi aje ovo ozbiljno, tata.« »Počinjem shvadati. I on se tako osjeda?« »a, mislim. Zapravo, nismo o tome razgovarali, ali on je takav tip.« Billu se to ko njeg a sviđalo; Joe je bez sumnje bio pouzan čovjek. Ali je ipak mislio da to nije dobro za njih. »Mislim a saa ne možeš razmišljati o nečemu ozbiljnijem. Još stuiraš, pa... no, razgovarat demo jenom o tome.« Nakon toga je promijenio temu i priča li su o tome kako su proveli lijepe praznike, kao nekaa, zapravo još i bolje. Nije bilo napetosti između njega i Cvnthije, a Billu se sviio njen novi prijatelj. A ona Jane oa a de svratiti o njega ka sutra ođe vijeti Joea. Ka su završili, ovaj razgovor potaknuo ga je na ozbiljno raz mišljanje i o tome je pričao Isabelli ka su razgovarali kasno te nodi. »Nemlaid.« želim ni a razmišlja o uaji za tog ečka«, on iskreno reče. »Ali šteta je, jer on je oličan »Pa zašto se ona ne bi mogli vjenčat i jednog dana? Mnogi ljudi sklapaju brak u toj dobi. Mlai su, ali meni se čini aje ona vrlo zrela za svoju ob, a on je prošao strašne stvari, jaan ečko.« »Za nju bi to bila propast, Isabelle. Njoj treba netko tko može ržati korak s njom. Ona voli skijati, trčati i voziti bicikl. Jenog ana de htjeti jecu. A on de o kraja života ostati u tim kolicima. Zaslužila je nešto bolje. Kao i on, no on nema izbora. A Jane ga ima. »Strašno je što to govoriš«, Isabelle reče uzrujano. »Kakve veze ima hode li idi na skijanje s prijateljima, ili ako bue plesala s nekim rugim? Hodeš redi a ti ne bi htio a se vjenčaju ako on ne može voziti bicikl, iako se njih voje vole? To je nevjerojatno uskogruno o tebe.


144/189

5/27/2018


Ne mogu vjerovati a tvriš nešto tako glupo.« »Znam o čemu govorim«, on tvroglavo reče, mrštedi se na svom kraju veze. »Ne, ne znaš!« ona čvrsto reče. To je bila njihova prva svađa. »Naam se a je Janeina majka pametnija nego ti. Nisam još čula nešto ovako glupo. Naam se a to nedeš redi Jane. Nikada ti ne bi oprostila i bila bi u pravu.« Zatim su prešli na ruge teme i oboje se smirili. Ispričao joj je o zajeničkom Božidu sa Cvnthijom i curama no, naravno, Cvnthiji-nog novog čovjeka nije spomenuo, buudi a Isabelle nije znala a je Bili izašao iz njenog života. Ona je Billu ispričala a Goron sutra putuje u Saint-Moritz na skijanje s prijateljima. Ona de ostati u Parizu s Tevjem i sami de očekati Novu goinu. Sophie je ved otputovala. Bili se nije mogao načuiti koliko je Goron bezobziran prem a Isabelli. No, istodobno mu je i laknulo što Goron nede biti tamo a je muči. Njegova osutnost je zapravo bila blagoslov. Te nodi su ugo razgovarali; Bili se osjedao nezaštideno, ranjivo i pomalo tužno. Nije je viio četiri mjeseca i strašno mu je neostajala, kao i on njoj. Nisu mogli čak ni razgovarati o ponovnom susretu; pre njim su još bili mjeseci rehabilitacijske terapije. Nakon razgovora, ugo je samo ležao razmišljajudi o onome što je Isabelle rekla, o Jane i Joeu. Nije se slagao s njom; ona nije znala o čemu govori, niti pre kakvim se velikim iskušenjima mogu nadi. On je za Jane želio nešto jenostavnije, ma koliko mu Joe bio rag. Prvi put, nije se slagao s Isabelle, i to žestoko. Bila je previše obra i puna iealizma a shvati o čemu zapravo govori. Bili je čvrsto olučio a to objasni Jane, ako bue morao. Za saa se barem izglea nisu žurili s onošenjem oluka. A Bili se naao a de se opametiti prije toga. Zaspao je, sanjajudi njihovu božičnu jelku i prvi put nakon ugo vremena, o pet je sanjao bijelo svjetlo. Hoao je prema njemu, ržedi Isabelle za ruku, a ka se ona okrenula prema njemu, on ju je pol jubio; no čak i u snu uznemirilo ga je ka je na istoj stazi ugleao Jane i Joea kako im se približavaju. On je bio u kolicima, a ona je polako hodala uz njega s izmučenim izrazom lica; ka se zaustavila, okrenula se ocu i upitala ga zašto je nije upozorio koliko de to biti teško.

Poglavlje petnaesto Ka je Goron otišao u Saint-Moritz, a Sophie u Courchevelle, kuda je bila mrtvač ki tiha,

a Isabelle je cijelo popone sjeila u Tevjevoj sobi i čitala mu. Vani je bio tmuran an i neuobičajeno hlano vrijeme. U kudi je bilo propuha i ona je Tevju navukla žemper preko pižame i umotala ga po poplun. Lijepo je proveo Božid i ob io je tonu knjiga i novih igrica. Ku pila mu je velikog plišanog meu a mu pravi ruštvo. No najraije o svega, Isabelle bi željela a mu može pokloniti zdravlje. On je bio njen stalni izvor briga.

Bili je češde zvao Isabelle, jer je znao a je Goron otišao, a ona je njega nazvala jenom ili vaput. Bili ju je zvao va puta nevno. Čeznula je za onim anima ka su bili zajeno u bolnici, pa su mogli razgovarati u svako oba. Ona nije imala nikakve želje za izlaskom niti posjedivanjem prijatelja. A ka je otvorila poštu, malo nakon Goronovog olaska, iznenaila se ugleavši jenu pozivnicu naslovljenu na njih oboje. Bila je o jenog bračnog para koji je, 145 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

145/189

5/27/2018


kako je Isabelle znala, bio vrlo popularan. Supruga je bila na čelu mone kude, a muž joj je bio vrlo star, imao je plemidki naslov i voio je jenu veliku banku. Isabelle se nije mogla sjetiti da ih je ikada upoznala, ali pretpostavljala je da ih je Gordon upoznao kroz neke od

njegovih ruštvenih aktivnosti koje nisu uključivale nju, ili je moža znao muža iz banke. Pozivnica je bila jako lijepa i onosila se na vjenčanje njihove kderi, u siječnju. Isabelle pomisli kako mora poslati poklon nevjesti, a potom zaboravi na to. Više nije sujelovala u takvim ogađajima, a ka je Goron išao, nju nije ni zvao sa sobom.

Nekoliko sljeedih ana provela je s Tevjem i u razgovorima s Billom. On de ostati u rehabilitacijskom centru na Staru godinu; ta mo spremaju razna slavlja i zabave. Obedao je a de je trieset i prvog nazvati u ponod po pariškom vremenu, a zajeno očekaju No vu goinu, a ona de njega zvati u ponod po njujorškom vremenu. Če kala je njegov poziv, kad je zazvonio telefon. Ka se javila, ženski glas s ruge strane zvučao je zatečeno. »Oh, baš sam glupa!« rekla je žena. »Oprostite, molim vas, nazvala sam krivi broj. Htjela sam javiti a sam propustila let.« Nakon toga, reklo bi se, još više zbunjena i pomalo pijana, ona prekine. Tko je i kamo leti, to je za Isabelle bila tajna. Žena je zaista nazvala krivi broj, zaključila je i spustila slušalicu. Kao što je obedao, Bili se javio; čestitali su si Novu goinu u Parizu, a Tey je taa ved spavao. Isabelle je nazvala njega u šest uju tro po njenom vremenu, kad je kod njega bila ponod. To je bilo pomalo budalasto, ali i zabavno. Nakon raz govora, ona je sišla u kuhinju da pripremi čaj, pročita novine i potom se vrati gore. Tevjevoj njegovateljici je ala sloboan an na samu Novu goinu; nimalo je nije smetalo što de se anas sama brinuti za njega. Tog dana je dugo spavao i ona ponovo uzme novine; iznenadi la se, ugleavši Goronovo ime u trač-rubrici, gdje se spominjao njegov boravak u Saint-Moritzu. Pisalo je daje tamo s prijateljima; spomenuli su Aga Khana, princa Charlesa i još nekoliko poznatih. A on da ona primijeti još jeno ime. U članku je pisalo a se u tom ruštvu očekivala i Comtesse e Ligne. To je bila žena koja im je an prije poslala pozivnicu za vjenčanje svoje kderi i Isabelle je mogla zaključiti samo a su ona i Goron prijatelji. A ona, razmislivši ma lo, ona se sjeti sinodnjeg poziva; ona žena koja je rekla a je propu stila avion. Jedan krajnje neugodan trenutak, Isabelle se naježi. Zašto bi ta žena zvala Goronov broj? I otkua, uopde, Isabelli pada na pamet da je to bila Comtesse de Ligne? Ime joj je bilo Louise. Isabelle nije mogla zamisliti da ona ima ikakve veze s Gordonom; vjerojatno je prijateljica nekog od tih ljudi koji su bili u Saint-Moritzu. Ali ta podudarnost ju je progonila cijeli dan. I, oko osamnaest sati,

Isabelle oluči izvesti nešto potpuno luo. Nije imala što rugo, a htjela je čuti glas Louise e Ligne. Nazvala je informacije i lako dobila broj, sjela i jean ugi trenutak se premišljala, a onda nazvala. Na drugom kraju, netko se odmah javio.

»Allo? a?« »Je li to Maame e Ligne?« upita Isabelle, preskočivši njen naslov. »a.« »Zovem zbog potvre vaše rezervacije za Saint -Moritz«, reče Isabelle. Nije imala pojma što de redi nakon toga. »Rekla sam vam prije sat vremena a o sutra ne mogu krenuti. Mom mužu je jako loše«, reče ona razjarenim tonom, no Isabelle je čula ono što je htjela znati. To je bio isti glas 146 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

146/189

5/27/2018


o sinod, ka je pomalo zbunjeni i, reklo bi se, supijani ženski glas nazvao a kaže ka ko je propustila let.

»Oh, zaista se ispričavam. To je sigurno bila moja kolegica. Naravno. Oprostite, Madame e Ligne.« »Trebam li još jenom potvriti?« upita grofica ponešto zapov jednim tonom. Neobično, u njenom glasu se osjetila ista ona prezriva arogancija kao kod Gordona, primijeti Isabelle. Zvučali su kao blizanci.

»Ne, ne trebate. Sretan put«, Isabelle ljubazno ovrati, a ona spusti slušalicu. Nije znala zašto, međutim, sva je rhtala, nastojedi shvatiti što je to upravo saznala. Nije znala zašto joj je bila sumnjiva, ali znala je daje tako. Upitala se, iznenada, zastoje grofica sinod zvala Gorona. Nije se htjela zalijetati sa zaključcima, ali šesto čulo joj je govorilo a Goron ima nešto s njom. Htjela ga je nazvati u Saint -Moritz i javiti mu a je propustila avion, a očito je bila pijana pa je umjesto toga nazvala njegov broj u Parizu, ko kude. »Tko je to bio?« upita Tey, koji je upravo olutao u majčinu sobu, što je rijetko raio. Ali ka je viio izraz na njenom licu, ostao je zatečen. »Nešto nije u reu?« »Ne, ja... baš sam zvala tatu u Saint -Moritz. Ali vani je.« »Vjerojatno skija, ili je otišao na zabavu«, razumno ovrati Te-dy, a ona kimne glavom. A ka ju je kasnije nazvao Bili, ona mu je to spomenula. »To mi zvuči prilično pretjerano«, oprezno je rekao on. »Ali žene imaju nevjerojatnu intuiciju u takvim stvarima. Vjerujem više tvojem osjedaju nego vlastitoj glavi. Uvijek sam znao ka je Cvnthia spavala s nekim. Uvijek mi je izgleala rugačije, bila je ljubaznija i veselija. Bit de a se bolje zabavljala nego sa mnom.« To mu se često ogađalo i gotovo uvijek je bio u pravu kad je pretpostavio da ona ima nekakvu vezu.

»Ne znam ni saa zašto sam zvala. Moža je bio krivi broj, ali ona se nekako previše pristojno ispričavala. a je bilo tako, samo bi spustila slušalicu. I zašto bi nas zvala na vjenčanje svoje kderi?« »Ako je tvoja teorija ispravna, on joj je vjerojatno rekao da ti ne deš odi, a ona želi a on bude tamo. Zaribao ju je njen dobar od goj«, Bili je ironično komentirao, »trebala je pozvati samo njega.« »Trebala bih uplašiti oboje i prihvatiti poziv«, Isabelle reče. »Stalo ti je o toga?« Bili upita, iznenađen njenom reakcijom. Znao je a ne spava s Goronom ved goinama, ali još je bila u braku s njim. A Goron je o nesrede bio tako ouran prema njoj a bi, u nekom smislu, bilo pravo olakšanje ka bi mu nešto mogla prišiti. To nije bilo lijepo, ali tako se ona osjedala. Otkako se vratila iz bolnice, on se ponašao kao uvrijeđeno oličenje vrline, a njoj je ved bilo zlo o toga a se s njom postupa kao s kriminalcem u njenom vlasti tom domu.

»Ne znam što osjedam«, iskreno je rekla Billu. »Ljutnju, povrijeđenost, olakšanje, osvetoljubivost, poniženje - nisam sigurna. Moža su samo prijatelji i ja griješim.« »Bilo bi zanimljivo znati«, tiho ovrati Bili. »Kako du to ustanoviti? Ako sam u pravu, on mi to ned e priznati. Da tako postupi, bio bi lu. Nemam pojma što on rai, kamo ie, niti s kime se sastaje.« Takve poatke joj ne aje 147 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

147/189

5/27/2018


ved goinama. »Uzmi istražitelja«, praktično preloži Bili. »To bi bilo pregrubo. A on bi bio bijesan ako bi saznao. Mučio bi me još više, a prikrije vlastitu krivnju.« Bili se složio; to bi vjero jatno bilo tako. »Pa, osluškuj. Moža de nešto izadi u novinama nakon njenog boravka u Saint -Moritzu.« »Goron je prepametan a se toliko izloži«, Isabelle reče, razmišljajudi o tome. A kad su završili razgovor, palo joj je na pamet još nešto. Postojala je jena žena iz svijeta visoke mode koju je poznavala nekaa avno. Išle su zajeno u školu i bile su obre prijatelji ce, ali Isabelle je godinama nije vidjela, otkako se Teddy rodio, prijevremeno i bolestan. Ona se zvala Nathalie Vivier i kao mlade, bile su jako bliske. Isabelle ponovo nazove informacije i dobije Nathalijin broj. Nije bila udata, a bila je

prilično značajna u svijetu visoke moe. U osnovi, bila je jednako jaka kao i Louise, samo u suparničkoj kudi. Isabelle se osjedala kao a otkriva neku veliku tajnu i naprosto je morala saznati sve što o Louise e Ligne. proteklih vanaest to se pretvorilo u opsesiju. Isabelle je može pričekala pristojno obaUana, a ona n azvalasati, Nathalie. Bila je nedjelja i ona se sama javila na telefon. Ostala je bez riječi ka je shvatila tko je zove. »Bože, tebe nisam čula goinama... kako tvoj maleni?« Isabelle joj objasni a boluje svih četrnaest goina i a joj prestavlja cijeli živ ot. »Imala sam osjedaj a se tako nešto ogoilo. Svi kažu a si se pretvorila u pustinjaka. Slikaš li još?« »Nemam vremena.« Neko vrijeme su razmjenjivale novosti. Na-thalijina majka je umrla, otac se ponovo oženio, ona je eset goina živjela s jenim senatorom, a onda se on vratio svojoj ženi koja je bila na umoru. Nikaa se nije uavala, nema jece i kaže a i a lje voli svoj posao. Kao a vrijeme uopde nije prošlo otkako su se zanji put vijele. U školi su bile najbolje prijateljice, a onda su se udaljile kad se ona udala za Gordona. Nathalie ga nije mogla podnijeti; smatrala ga je napuhanim i arogantnim i bila je uvjerena a se ože nio s

Isabelle zbog njenih ruštvenih veza. Nikaa mu nije vjerova la, ali sada je nije na to posjedala. Isabelle je prva spomenula njegovo ime. »Moram te zamoliti nešto grozno. Ništa mi ne uguješ, Nat, samo bih htjela nešto saznati, a ne znam kako bih to rugačije ustanovila.« Na rugom kraju je nastupila uga tišina, ok se Nathalie pitala koliko može biti iskrena. I prije se znala upitati hode li jenom dodi o ovakvog poziva, pa je Isabelle baš i nije potpuno iznenaila. Iako je bilo neobično a ona to traži saa, nakon toliko vremena. »Što želiš a napravim?« Nathalie tiho upita. »Pitala bih te nešto o nekome i nedu nikaa redi a sam to o tebe tražila. A voljela bih a mi kažeš istinu. Sto znaš o Louise e Ligne?« S ruge strane se začuo kratak uzah; Nathalie oluči o početka igrati otvoreno. »Vrlo talentirana, vrlo teška, vrlo bistra, zgona, iako malo starija od nas; ponekad vrlo bezobrazna. Prilično hlana. I vrlo ambiciozna, čini mi se. Kažu a je ona izvor novca za kudu u kojoj rai. Mislim a joj je muž kupio veliki io. Njemu je sto goi na, skroz je senilan, pretpostavljam, i vrlo bolestan. O na de naslijeiti novac ka on umre. Bio je ved oženjen i


148/189

5/27/2018


njegova djeca je beskrajno mrze, koliko čujem. Ali ona je ovoljno pametna a de ih izgu rati,

barem onoliko koliko može. Ved se hvalila time. Uala se za nje ga zbog novca kad mu je bilo osamdesetak goina i imala ijete a bi se ko njega osigurala za buudnost. Saa je ved obro zagazio u eveesete. Nede još ugo. On je jean o najkrupnijih bogataša u Francuskoj.« Sve su to bile zanimljive informacije, ali ne baš ono što je Isabelle htjela čuti. »Što još znaš?« »Isabelle, nemoj tražiti ono što de te povrijeiti. Život je ionako ovoljno bolan. Zašto me to pitaš?« »Zato jer želim znati. Ti nešto znaš, zar ne?« Nastupila je uga tišina, a ona se čuo još jean uzah. »To baš i nije tajna. Pola Pa riza zna.« Isabelle je osjetila kako joj je srce počelo žestoko lupati na te riječi. »Je li ona u vezi s Goronom?« Isabelle napokon upita ono što je htjela saznati, a Nathalie se nasmije. Isabelle je i nakon tolikih go ina još uvijek bila strašno naivna . U školskim anima, to je Nathalie i voljela ko nje. U Isabelli je bilo neke irljive neužnosti. Ali uskoro de orasti. Moža je i bilo vrijeme. »Ona mu je ljubavnica otprilike zanjih eset o vanaest goi na. Svugdje idu zajedno. Čuim se a ti nitko prije nije rekao. Izlaze u ruštvo prilično otvoreno i tako je ved goinama. Svi znau.« »Ja više nikoga ne poznajem«, Isabelle reče, zvučedi zapanjeno. »Ozbiljno to pričaš?« »a, a. Kupuje joj nakit, kupio joj je auto. Mislim a imaju za jednički stan negje na Lijevoj obali. Rue du Bac, mislim. Ljeti idu u Hotel u Cap. Prošle goine sam naletjela na njih u Saint-Tropezu.« S njom je imao potpuni život, potpuni svijet o kojem Isabelle ništa nije znala. To je bilo puno gore o onog čega se ona bojala. »On de te ostaviti?« Nathalie praktično upita. »Ako je tako, trebala bi o njega izvudi obru oštetu. Po onome što sam ja čula, na nju je potrošio čitavo bogatstvo.« »Ne mogu to povjerovati, Nathalie. Kako je to mogude? Jesi li sigurna?« »Sasvim. Ako meni ne vjeruješ, zovi esetero ljui koje si nekaa znala i oni de ti svi redi isto. Oni su zajeno ved goinama.« »Ne ostavlja me«, zamišljeno reče Isabelle. »Tek jučer sam to shvatila, ili pogoila, ali uopde nisam mislila a je ovako.« U najgorem slučaju, zamišljala je izlet novijeg datuma, ili usputnu vezu, a ne rugi život koji traje ved esetljede, ok ona ko kude njeguje svog bolesnog sina.

»Još nema razloga a te ostavi. Ona ne može nikamo ok joj muž ne umre. A taa, međutim, pretpostavljam da bi je Gordon ra o ulovio. Modna je i bogata. No, tko zna, o sada joj je Gordon mo ža i osaio. Nika se ne zna. Ali, čuvaj je se, prava je gaura. Ako pomisli a si joj prijetnja, okomit de se na tebe. Vijela sam kako to rai na poslu. Nevjerojatna je. Bila je mala krojačka negje u nekoj zabiti, a ona je upoznala starog i on je od nje napravio groficu i ku pio joj taj šminkerski posao. Ali, u tome je obra, priznajem. Međutim, s njom se ne treba šaliti, ako zaključi a si joj prijetnja. Zbrisat de te u tren oka, što go trebalo. Ako želi njega, uzet de ti ga ispre nosa.« A zapravo, obje su znale a se to ved dogodilo.


149/189

5/27/2018


»Ja joj nisam prijetnja«, reče Isabelle izmučenim glasom. Osjedala se kao potpuna buala. Uz sve, još je goinama tako okrutan prema njoj. To je bilo posebno gadno. »Ona to moža ne shvada tako. Žao mije, Isabelle.« Nathalie je bilo grozno što joj baš ona onosi loše vijesti. Isabelle joj je uvijek bila raga. Nevjerojatno je bilo pomisliti a se Goron vezao uz neku ženu o te m jere. Isabelle se morala upitati nije li to njena greška, zato što je bila toliko zaokupljena svojim sinom. Nathalie je rekla a to traje eset ili vanaest goina. A Goron ju je isključio iz svoje sobe, svog srca i života baš u to vrijeme. Sve je imalo s misla. »Bit de ti bolje bez njega jenog ana, Isabelle«, Nathalie iskreno reče. »A što se toga tiče, bilo bi i njoj. On je samoživ o kraja, a meni se oavno čini a zapravo mrzi žene.« Isabelle joj je ispričala o nesredi, ali ne i o Billu, a ona su si njih vije uzajamno obedale a de se uskoro opet čuti. Isabelle je bila zahvalna što je čula istinu, ma koliko bolna bila. Nakon što je spustila slušalicu, Isabelle je još ugo sjeila zuredi u prazno, a ona je nazvala Billa. Probudila ga je iz dubo kog sna, ali nije mogla čekati; morala mu je ispričati sve što je čula. Obasipala ga je riječima ok se on pokušavao razbuiti. ok je završila, on se ved uspravio u krevetu, širom otvorenih očiju i zapanjen. To je zvučalo vrlo francuski. ugogoišnje ljubavnice, cijelo desetljede ili ulje, nisu česta pojava u Sjeinjenim ržavama. Ljui se, vedinom, razvoe. Ali grofica je čekala a joj umre muž, kako bi mogla pokupiti nasljedstvo.

»Žestoka priča. Sigurno si obro?« To je potvrilo ono što je on slutio - Gordon je veliki gad.

»Nathalie uvijek sve zna. Zašto mi to nitko nije rekao o saa?« Ponižavajude je bilo to što su svi u Parizu znali. Zbog toga se osjedala tako glupo. »Vjerojatno su mislili a i ti znaš, pa se nisu htjeli petljati. Puno ljui se tako ponaša, naročito u Europi, ali i ovje.« Ni njemu nitko nikaa nije rekao za Cvnthijine veze, no on je sam zaključivao. »Ljui više ne rae to tako često ka im je jenostavnije razvesti se. Sto misliš, što bih trebala učiniti?« Nije uopde znala kako bi mogla iskoristiti poatke koje je skupila. »Što želiš učiniti?« trijezno upita Bili. »Ne znam. Najraije bih mu to istresla u lice istog trena ka uđe u kudu, ili ga nazvala u Saint-Moritz, ali znam a to nije pametno.« Znala je a bi se, u tom slučaju, o komio na nju kao tigar.

»Mislim a bi trebala pričekati i pokazati mu što ga ie sljeedi put ka te napane. Želiš li ga napustiti?« Htjela je, ali nije vjerovala a može. Promjena bi svejeno bila preteška za Tevja, a ništa ne jamči a bi Goron avao ovoljno za izržavanje ječaka. Njegova raga se ionako ne može uati, pa on ne bi žurio s rastavom o Isabelle, niti bi bio velikoušan ako o toga ođe. Ne bi želio skanal, pogotovo s obzirom na njegov ugle i besprijekornu reputaciju u banci. Pamet nije je, izglea, bilo a se pritaji i čeka, kako je rekao Bili. Trebalo je razmisliti o mnogočemu i puno toga olučiti. »Pa, saa imaš oružje, u svakom slučaju. Moža je najpametnije a to čuvaš o pravog trenutka, a ona ga uariš ravno među oči.«


150/189

5/27/2018


»Ako svi ionako znau, ne bi bio naročit skanal a se razvee-mo, zar ne?« »O, a, bio bi. Jeno je imati ljubavnicu sa strane, čak i ako je to javna stvar iza zatvorenih vrata. Potpuno je ruga stvar ako imaš bijesnu ženu koja iže sve u zrak, razgovara s novinarima, optužuje u javnosti, oguli ga za veliku svotu, okrene javno mišljenje protiv njega. Nebesa, pa ti izgleaš kao jevica Marija s bolesnim jetetom. Poznato mi je to, iz politike. Kad bi neki moj kandidat imao ovakvu svinjariju, rekao bih mu neka se skloni i dobro sakrije, ostane u bra ku, ponaša se strašno pristojno, počne hraniti siroča ili posvajati sli jepe reovnice. Ali sigurno mu ne bi rekao a se razotkrije, kaže svima i razvede se. Njemu

bi bilo stalo a se cijela zbrka raščisti što tiše, a to ovisi o tebi, ljubavi. Ti njega ržiš za vrat, ili

bolje rečeno, za jaja, oprosti mi na izrazu. Javni skanal je baš to što on ne bi želio, kao ni razvo. Pogotovo ako ona još nije slobona. Ka bue, on de se htjeti izvudi što tiše, ali ni trena ranije. A znajudi o kome je riječ, ne bih rekao a de se ispričavati i postati obar prema tebi, ni u kojem slučaju. Na kraju de opet okriviti tebe. Što više skriva, to de biti zlob -niji. Ako mu se suprotstaviš, on de te nasmrt uplašiti i uvjeriti t e koliko de opak biti i pokušat de te strahom spriječiti a poigneš poklopac s kaše koju je sam zakuhao. Bui vrlo oprezna, ušo. Ako ga sat jeraš u kut, zakrenut de ti vratom. Znam takvu vrstu čovjeka. On se nede povudi niti de se potiho izgubiti; prvo de tebe ubiti. Iz kojega go razloga, ovaj brak, po njegovom shvadanju, služi nečemu i on ti nede ati a se u to petljaš. Moža ona hode a ostanete u braku, zbog njenog uglea. Ona nede najuriti starog prije nego što umre. Mislim a se tu ogađa puno toga što ni ne slutiš. Bui jako oprezna i nemoj ga previše izazivati.« To je bio razuman savjet i Isabelle je znala a je on u pravu, samo nije znala što bi saa započela s time. Razmislivši, shvatila je a je bilo mnogo nodi koje on nije proveo ko kude jer je živio s groficom u stanu kojeg je spomenula Nathalie. Tek neavno je počela slutiti koliko često je nodio vani, a to je primijetila i Sophie. Sa se prisjedala raznih putovanja na koje je išao s prijateljima i odmora koje je provodio sam, zabava i mjesta koje je posje divao. Nathalie je bila u pravu - to traje ved vanaestak goina. »Zaista zanimljivo, zar ne?« reče Isabelle, još pomalo u šoku. Gor -don joj se odjednom učini kao stranac. A Louise e Ligne je bila puno žešda i lukavija nego stoje ona i kada bila. Isabelle se osjedala krajnje glupo zbog onoga što joj se toliko goina ovijalo pre nosom. »Htio bih još malo razmisliti o tome. Nemoj još ništa pouzimati«, zamišljeno je rekao Bili. Prije svega, nije htio da ona bude po vrijeđena na bilo koji način, a to se lako moglo dogoditi.

»Nedu.« »Zapamti, ako ga pritisneš, on de uariti. U to sam siguran.« U potpunosti se složila s njim. Gordon zna biti nevjerojatno opak ako ga se napane zbog bilo čega. To je ustanovila još prije mnogo godina. Sljeedih nekoliko ana, ona i Bili su razgovarali o tome, ali ni su zaključili ništa novo, a ka se Goron vratio kudi, bio je prepla -nuo i sretan i ponašao se iznenađujude prijateljski prema njoj. Čak ju je pitao kako je Tey, a ona mu je potvrila  a je dobro. Nije rekla ni riječ o Comtesse e Ligne. Jedinu malu psinu koju mu je priredila izvela je kad mu je pre ala poštu. Uklonila je jednu kuvertu jer je bila naslovljena na oboje, i sasvim usput spomenula da su ih Comte i Comtesse de Ligne pozvali na vjenčanje. Rekla je a je prihvatila poziv za oboje i a bi


151/189

5/27/2018


moglo biti zgono. Izgleala je potpuno neužno, a njegove oči ništa nisu oavale ok ju je slušao. Činilo se a je ko njega reakcija potpuno izostala. »Tevjev liječnik kaže a bih trebala malo više izlaziti, i u pra vu je. Pretpostavila sam a ih ti poznaješ, a buudi a je naslovlje no na oboje, mislila sam da te ne bi smetalo ako ođem«, ona umiljato reče, gleajudi ga širom otvorenih očiju. »Ni najmanje«, reče on, a izgleao je potpu no mirno i na tren se upita nije li Nathalie pogriješila. No, ona se okrenuo prema njoj s čunim izrazom. »Ali, malo su naporni, oboje su vrlo stari. Mislim a bi se osađivala. Ako želiš opet izlaziti, mislim a bi trebala iza brati nešto zabavnije.« Zvučao je brižno, prije nego zaplašeno. »Koliko stari mogu biti ako im se kder uaje?« Isabelle neužno upita, a Goron slegne ramenima.

»Mislim a baš nije mlaa. Vjerojatno je stara cura i vrlo neprivlačna. Meni to ne zvuči naročito zabavno.« Jako se trudio a je uvjeri kako ne treba idi i Isabelle se prvi put nakon mnogo goina zabavljala u njegovom prisustvu.

»Imaš pravo, ne zvuči baš zabavno. Trebam li im pisati i redi a ipak ne možemo idi, ili bi to bilo previše nepristojno?« »Ja du se za to pobrinuti. Uostalom, gje je pozivnica?« »Na mom stolu.« »Pokupit du je na izlasku. Neka to riješi moja tajnica.« »Hvala, Gorone. Poslat du im lijep ar, kao ispriku.« »I to de riješiti Elisabeth. Ti imaš ovoljno posla.« Umiljato mu je zahvalila i on je krenuo u u re, još uvijek ržedi pozivnicu u ruci. Ka ju je Bili nazvao, smijao se kad mu je to ispričala. »Baš si pravo čuovište. Ali sjeti se što sam ti rekao. Bui oprez na s njim, on nije budala. Moža te baš saa promatra, a vii što raiš. Može pomisliti a ti je netko nešto rekao, ako je tvoja prijateljica u pravu ka kaže a cijeli Pariz zna za to.« »Nedu ništa učiniti.« Nekoliko sljeedih ana, ona je samo pro vjeravala je li on u svojoj sobi kasno navečer i rano ujutro, nakon što bi ustala. Bil o je upravo onako kako je mislila; nije se vradao kudi po cijelu nod, a nije očekivao a de ona to znati jer joj je ulaz u njego vu sobu prešutno bio zabranjen. Vjerojatno je bio u stanu u rue u Bac, s Louise. Isabelle i Goron igrali su se mačke i miša cijeli sljeedi mjesec i ništa se nije promijenilo, ali s ruge strane, ved goinama se ništa ne mijenja. On je imao svoj život, ženu, stan, vezu, na neki način bio je više u braku s njom nego s Isabelle. Baš kao što se ona, na neki način, osjedala više kao Billova supruga, nego njegova. Bili je saa bio ved pet mjeseci u rehabilitacijskom centru; bio je jači i osjedao se zravije nego što se osjedao ved ugo. Vrat mu više gotovo i nije zaavao muke, raširio se u ramenima, njegovi bokovi su bili vitki i na bazenu, ka je išao na plivanje, izgleao je kao vrlo mla čovjek. Osjet mu se sve više vradao u noge i lakše se kre tao u kolicima, ali ne samo da nije mogao hodati, nego nije mogao ni stajati. Njegove noge nisu imale dovoljno snage i izdavale su ga kad go bi ih imalo opteretio. Čak i proteze koje je obio nisu ničemu služile. S

njima je samo još brže paao. A obedanje koje je ao sam sebi u vezi Isabelle, nije imalo dobre izglede.

I alje je olazio na razgovore s oktoricom Harcourt, usprkos početnom otporu. Još 152 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

152/189

5/27/2018


uvijek je tvrdio da je za njega gotovo sa sek som. Previše ga je pogoilo ka nije uspio s

Isabelle i bio je uvjeren a se ništa nede promijeniti. Ali svejeno je uživao u razgovorima s Lindom Harcourt. Stalno mu je davala zanimljive knjige. No i dalje ga nije uspijevala uvjeriti.

a bi sve postalo još složenije, u ožujku su ošli Jane i Joe i rekli mu a se žele zaručiti. Iako mu se Joe jako sviđao, Billa je to uzrujalo i imao je nekoliko ugih razgovora sa Cvnthijom, preko telefona. Ona je imala puno više razumijevanja nego on i nekoliko tje dana su se prepirali oko toga. Na kraju je Bili imao jedan dugi raz govor s Jane, ka mu je ošla u posjetu s fakulteta.

»Tata, znamo što raimo. Nismo jeca. olazim ovamo ved seam mjeseci. Znam u što se upuštam.« Zbog priroe svojih povrea, Joe je nosio pelene, uzimao lijekove i služio se samo jenom rukom. Njegova ograničenja su bila veda nego Billova. Na jesen se upisao na pravo i bio je zaista bistar. A liječnici su vjerovali, iako nisu bil i sigurni, a de ipak modi imati jecu. Lina je Billu objasnila a ima muškaraca s kojima žene, uz meicinsku pomod, mogu zatrunjeti, iako oni sami ne mogu spolno opditi. Nije bilo potpuno jasno je li i Joe jean o takvih. I on je bio njen pacijent. Al i, po Billovom mišljenju, Joe je imao mladost na svojoj strani. U svojim goinama, Bili više nije bio spreman na eksperimentiranje, niti je htio raditi bualu o sebe. Bio je spreman na potpuno oricanje o seksa o kraja ži vota. Prihvatio je to kao neizbježno, za razliku o Joea. »Ne znaš u što se upuštaš«, Bili se svađao s Jane. »On de biti potpuno ovisan o tebi, tjelesno i emocionalno.« »To nije istina. Joe se brine za mene, i on je jeini muškarac koji se tako ponaša, osim tebe. Bit de ovjetnik, a uložio je novac koji je obio kao oštetu zbog nesrede; ima milijun dolara u sigurnim dio nicama i nekoliko obrih ulaganja. Mamin burzovni mešetar je to pregleao i kaže a Joe postupa kako treba. A to što ne može planinariti, ili plesati valcer, to me uopde ne ira.« »Moža hode, jenog ana.« »Ti i mama niste uspjeli, a ti si taa mogao hoati. Po čemu je ovo toliko rugačije? Zašto smo mi u puno gorem položaju nego vi ka ste se vjenčali?« »Zato jer je on invali,« Bili je bio uporan, »to de za tebe biti strašan teret. Tvoja mama i ja nismo uspjeli dok sam ja mogao hoda ti, kako ti kažeš, ali ja u ovakvom stanju ne bih ni pomišljao a se ženim.« »To je jano. Ne mogu vjerovati a tako razmišljaš.« On tog trena požali što je ona ikaa ošla u bolnicu i što ju je on upoznao s Joeom. Mislio je da je to bezopasno, ali bio je u krivu. Prepirao se s Isabelle i Cvnthijom i s obje kderi iuda va tjena i na kraju, sjeo i razgovarao s Joeom. Bili je očekivao obilje iskrenog, gorljivog uvje ravanja s njegove strane i bio je primjetno uznemiren prije nego što je razgovor počeo. Ali nije bio pripremljen na ono što mu je Joe želio redi. »Znam kako se osjedaš, Bille«, tiho je rekao Joe. Sve je čuo o Jane. Bila je bijesna na oca zbog toga i htjela je pobjedi s Joeom. Ali Joe je i nju i Billa previše poštovao a bi to učinio. »Ne mogu ti redi a griješiš. Ne mogu ti redi a de biti lako; obojica znamo a nije. Ja znam. Shvadam to bolje o Jane. A oboje smo mlai. Brak nije je nostavna stvar ni u najboljim


153/189

5/27/2018


vremenima. Moji roditelji su razvede ni, ti i Cvnthia također. U životu nema nikakvih

garancija. Ništa nije potpuno sigurno. Ali isto tako vjerujem a smo Jane i ja povezani na poseban način i iskreno mislim a bismo mogli uspjeti. Ja du učiniti sve što mogu a je štitim i brinem se za nju«, u njegovim očima su bile suze, a Bili skrene pogle; nije htio a bue ganut. »Međutim, isto tako, tebe poštujem previše a bih učinio nešto što ti ne želiš. Vjerujem tvom suu, iako mislim a u ovom slučaju griješiš. Mislim  a i ti i ja imamo jednako pravo na obar život i obar brak kao i bilo tko rugi. Samo zato što ne mogu hoati ili upotrebljavati lijevu ruku ne znači a nemam pravo na ljubav. Naam se a i ti vjeruješ u to, zbog sebe. Ali ako ne želiš a se ona ua za mene, ako kažeš ne, redi du joj a sam malo razmislio i preomislio se. Ako to želiš, bolje je a mrzi mene nego tebe; ti si joj otac i ona te treba moža i više nego mene. A ja ne želim biti io tvoje obitelji ako to ti ne želiš. To ovisi o tebi.« Billu je bilo mučno ok ga je slušao. Htio je a to sve bue istina, ali vjerovao je a je sve to preteško za njih oboje i htio je zaštititi svoju jevojčicu. Želio je a ima muškarca koji može na vlastitim nogama ošetati s njom u zalazak sunca. »Što ako ustanovite a ne možete imati jece, nakon što pokušate?« To je za njega bilo veliko pitanje, a znao je a de jenog ana biti i za Jane. »Ona demo ih posvojiti. Jane i ja smo razgovarali o tome. Ni za koga nema garancije. Mnogi parovi koji nemaju naše probleme ustanove a ne mogu imati jecu. Mi demo učiniti ono što oboje procijenimo kao najbolje.« Bili je znao a ne može tražiti više o bilo kojeg muškarca. Joe je bio pouzan, rag, lu za Jane, pametan, pristojan, obziran, obrazovan, financijski pouzdan, ali o kraja života ostat de prikovan za invaliska kolica. To je bila najteža oluka koju je Bili ikaa onio. ugo je slušao Joea, a ona je sa suzama u očima ispružio ruke prema njemu i njih dvojica se zagrle. »U reu, seronjo mali«, obojica su imali oč i pune suza, a Billu su usne podrhtavale dok se borio za riječi. »Samo naprije. Ali ako ikaa bue nesretna, ubit du te.« »Kunem se, o kraja života du raiti sve što mogu za nju.« To je bilo sve što je čovjek mogao tražiti o muškarca koji se ženi njegovom kderkom. Obojica muškaraca obrisali su suze i osmjehnuli se; Bili izvadi jednu bocu vina iz hladnjaka u svojoj sobi.

»Ka se vas voje želite vjenčati?« upitao je, nalijevajudi svakome po čašu vina. Osjedao se kao da se proteklih pola sata penjao na Alpe, a i Joe se osjedao slično. »Mislili smo, lipanj ili srpanj. Ja sam na pravu na njujorškom sveučilištu, pa možemo obiti bračni smještaj, tako a to ne smeta njenom stuiju.« Ona de na jesen imati vaeset godina, a njemu su bile dvadeset i tri. Bili su mlai, akako, ali i rugi su prije njih uči nili isto i uspjeli. Bili se naao a de oni biti među takvim sretnicima; samo to im je poželio. »Ka izlaziš oave?« pitao je. »Za mjesec ili va. Ovje sam goinu ana i mislim a sam sve oraio. M islio sam malo otidi kudi, u Minneapolis.« Bili kimne. Sve je to zvučalo razumno, ako se tako moglo redi. a Joe nije u invalidskim kolicima, Bili bi skakao o veselja. Ali barem se složio. Obojica su se pomalo napili, a kad se Joe vratio u sobu, nazvao j e Jane. Osjedao se potpuno iscijeđeno. Strašno se bojao što de Bili redi, ali sve je prošlo nevjerojatno obro. A ka je to Jane čula, rasplakala se o olakšanja. Očev blagoslov značio joj je jako puno. Nije se


154/189

5/27/2018


htjela udavati ako on to ne odobri, niti je to želio Joe.

Pet minuta nakon što je Joe izašao iz sobe, Jane je nazvala Billa; plakala je, smijala se i zahvaljivala mu, a ona je slušalicu preuzela Cvnthia. »obro si postupio. Malo sam se zabrinula zbog tebe, nakratko, ali učinio si ono što treba.« Zvučala je jako mirno i zrelo. U protekloj godini, svi su odrasli, a ne samo djeca. »Zbog čega si tako sigurna?« upita Bili, još uvijek zabrinutim to nom. »Znam, eto. Kao i ti, samo si uplašen. On de biti obar prema njoj.« Samo to su i mogli tražiti. Sve ostalo je u rukama sudbine. »I bolje mu je. Ili de me čuti.« »Ponosna sam na tebe«, Cvnthia reče. »Nemoj, momak je tako obar a mu nisam mogao redi ne.« »rago mi je«, a isto to je rekla i Isabelle ka je nazvala a čuje kako je prošlo. »Nikaa ti ne bih oprostila a si rekao ne«, rekla je s puno strasti. Cijelu nod se brinula zbog toga i ustala je u četiri sata a bi ga mogla nazvati. Svi su navijali za to voje. Ništa nije tako neodoljivo kao ljubav, a jedno je bilo sigurno - Joe i Jane se vole. Bili se samo nadao da

de život biti obar prema njima. Uostalom, Joe je ved platio svoje. U Pariz je ved stiglo proljede, a za Isabelle se ništa nije promije nilo u protekla dva mjeseca. Svoje otkride još nije istresla pre Gor -ona. Čekala je povoljan trenutak. Ali, otkako je saznala za Louise. za nju se sve promijenilo. Više nije osjedala krivnju zbog onog što os jeda prema Billu i uglavnom se klonila Gorona. Nije se ispričavala ništa nije očekivala o njega. On je bio samo čovjek kojeg više ne poznaje, a žive na istoj aresi. Billa je samo brinulo a Goron ne osjeti preveliku promjenu u njoj. No o saa, čini se, ništa nije shva tio. Bili ju je i dalje nazivao svaki dan, ali znao je da uskoro mora donijeti neke odluke. U rehabilitacijskoj ustanovi je bio ved seam mjeseci, no iako je bio jači i zraviji, ništa se

značajno nije promijenilo. Njegovo tijelo se oporavilo; prvobitno je trebao ostati ovdje cijelu goinu, no njegovi terapeuti su mu govorili a de uskoro biti spreman za olazak. Neolučno je razmišljao o olasku u svibnju. Rekli su mu, na kraju, a više ništa ne mogu učiniti za njega. oživotno je bio vezan za invaliska kolica. Nije bilo nikakvog čua, nikakvog kirurškog zahvata kojeg bi mu mogli ponuditi. Morao se po miriti sa životom kakav je saa; takav de i ostati. To je za njega bio najokrutniji uarac kojeg je mogao zamisliti. Jeino bi još gore bilo aje Isabelle poginula ka ih je uario autobus. To što više ne može hoati, za njega je značilo a je više nikaa nede vijeti. Raije bi umro nego da je optereti svojim tegobama. Ka su mu rekli a više ništa ne mogu učiniti, osjedao se kao a je umro. Njoj još nije rekao a je među njima gotovo, no znao je a mora uskoro, kako se ne bi preomislio. Čvrsto je olučio: ubrzo de se tiho povudi. Prijatelji su ga i dalje nazivali iz VVashingtona i jedan jak kandi at za senatora tražio je a on preuzme njegovu kampanju u lipnju. Imao je i neke namjere u vezi presjeničke kaniature, za četiri goine, a znao je a je Bili pravi čovjek koji de mu to omoguditi. Bili mu je gotovo ved obedao a de prihvatiti. Razgovarao je o tome s Isabelle i ona je ošla o zaključka a bi mu povratak na posao


155/189

5/27/2018


obro činio. Shvadala je a je povremeno obeshrabren time što na rehabilitaciji nije postigao više, no oni su ga doveli do onog stupnja kojeg su mogli dosegnuti. Ispravno je naslutila da on ougovlači s olaskom. Olazak iz rehabilitacijskog centra bio je pomalo kao napuštanje majčine utrobe. Njene povree su ved obro zarasle. Pretrage su pokazivale nor malno stanje, samo je rijetko imala glavobolje. Zaista se dobro opo ravila i nije ostalo nikakvih znakova nesrede, osim ugog, tankog ožiljka už lijeve ruke, gje je bila zašivena presječena arterija. ru ge

uspomene na nesredu nije bilo, osim veze koja se u bolnici razvila medu njima. I dalje joj je strašno neostajao i zvala ga je aje posjeti ka izađe iz rehabilitacijske ustanove. Ali on je, svaki puta ka ga je ona pitala o tome, bio vrlo neoređen. Znala je a je prerano za njegove putne planove, no naala se a de se to ogoiti uskoro. Nije ga vijela seam mjeseci, što joj se činilo kao vječnost. A tako se osjedao i Bili. Kako je vrijeme prolazilo, neprestano je sam sebe mučio zbo; toga; tako je bilo ved ugo. Htio ju je vidjeti, ali je vjerovao da to ni je obro. Ka je zaista shvatio i prihvatio činjenicu a više nikaa nede hoati, za njega se sve promijenilo. A njihovi razgovori nisu mu se više činili tako neužni. Osjedao se kao a je zavarava, s obzi rom na odluku koju je donio. U njegovim očima, on joj više nije imao što ponuiti, osim emocionalne porške i ono malo ukraenih trenutaka koje bi mogli poijeliti nekoliko puta goišnje. Premalo joj je mogao ati; nije joj mogao pružiti buudnost okle go je ona u braku, nikakvu zaštitu o Gorona, niti pomod njenom bolesnom jetetu. A ono što nikako nije želio, bilo je njeno sažaljenje. To ne bi ponio. Znao je, ako je oluči napustiti za njeno obro, ona mora misliti a je potpuno zrav. Ako ne bi bilo tako, pa ona pomisli da mu je potrebna, nikada ga ne bi pustila. Toliko ju je

poznavao. No svaki put ka je pomislio a prekine s njom, a je više ne naziva, osjetio bi se kao a de mu srce puknuti. Nije htio a se ona osjeda napušteno, ali, govorio je sam sebi, na dugi rok je to za nju bilo naj bolje. Ka bi joj mogao ati buudnost, onakvu kakvu bi želio, čekao bi je zauvijek, ali saa ka je znao a to ne može i a de zauvijek os tati u kolicima, sam je sebi govorio da je mora pustiti, za njeno dobro. A pogotovo ako ne može voiti ljuba v s njom. Ako su Joe i Jane i bili ovoljno lui a pokušaju izgraiti zajenički život, što se nje ga tiče, on to nikaa ne bi učinio Isabelli. To se ved pretvorilo u svakonevno hrvanje između Billa i njegove savjesti.

Osim Billa, to što se Tey značaj no oporavio u protekla dva mjeseca bilo je jedino obro njenom životu.nego Nijecijele znalagoine. je li toČak zbog vremenaputa ili jesišao to samo nos on je izgleaou bolje i snažnije je nekoliko olje isreda, večerao njom u blagovaonici. U trav nju ga je provezla kroz Bulonjsku šumu, prvi put nakon mnogo goina. Svratili su na sladoled u Jardin dAcclimata-tion i kad je nazvala Billa, bila je van sebe od

ouševljenja. Ovako nešto nije učinila još otkako je bio sasvim mali. A ka je prvog svib nja navršio petnaest goina, zahvaljivala je Bogu što ju je blagoslovio njegovim postojanjem. an poslije, Bili se javio i tog poponeva je počeo polagati temelje za ono što je vjerovao a mora učiniti. Izgovorio je prvu laž. Razmišljao je o tome ugo i tešk o. Ma koliko grozno se činilo, znao je a to rai zbog nje. ovoljno ju je volio a bi sam sebe žrtvovao za njeno obro. Tevju je bilo bolje, Goron je ved nekoliko mjeseci ostavlja na miru. Gotovo ga ni nema ko kude. Bili je znao a nikaa nede biti obar trenutak za ono što je, po vlastitom


156/189

5/27/2018


uvjerenju, morao učiniti, ali saa je za to bilo bolje oba nego ikaa. ok mu je srce snažno tuklo, rekao joj je a ima sjajne novosti i nastojao se natjerati a zvuči uvjerljivo. Previše ga je dobro poznavala, pa se bojao a de znati kako to nije istina. No, nekim čuom, ona mu je povjerovala kad joj je rekao da je tog dana prohodao i da je napokon uspio uspostaviti vezu

između mozga i nogu. Bila je zapanjena što to čuje, čak se rasplakala; bila je presretn a zbog njega, a on se zato osjedao još gore. No, po njegovom shvadanju, nije mogao učiniti ništa drugo. Znao da je mora pustiti, za njeno dobro, i uvjeriti je da je zdrav. Imala je Teddvja, za njega se trebala brinuti, nije joj trebao Bili kao dodatni teret. Ovakav kakav je, mislio je,

nema joj što ponuiti, bez obzira na to što se na kraju ogoi s Goronom. Bili joj to ne bi učinio. Nije joj želio uništiti život i na kraju je pretvoriti u svoju sluškinju i njegovateljicu. Za razliku od Joea i Jane, Bili je znao što to znači. Nije joj smio opustiti a ga žali, spašava i nje guje. Ako ne može hoati, više ne želi biti io Isabellinog života. A to što joj je upravo rekao, kako je tog dana prohodao, bio je pr vi korak njenog oslobađanja. Po njegovom shvadan ju, to je bilo sve što joj je mogao ati. Bilo je to kao a preivnu pticu pušta na slobodu. ugo su razgovarali; ona ga je pitala kako se osjedao ka je na pravio prve korake, je li bilo strašno ili ivno, a on je beskonačno pričao na tu temu, u pojeino sti. Nakon toga, svakog dana je sve više učvršdivao svoju priču. Sa mu je bilo zlo ka bi je nazvao; gro zno mu je bilo što joj laže. Bila je topla, preivna, ranjiva i puna povjerenja i strašno ju je volio. Dovoljno da se, ovakav kakav je, ukloni iz nj enog života. Samog sebe je saa viio kao polovičnu osobu, čak i manje o toga - kao čovjeka koji više nema što ponuiti jenoj ženi. Čak i ako neki njegovi ijelovi funkcioniraju, bilo je rugih koji nisu i nede, nikaa više. Zapravo, kako je on to vidio, prognoza koju su mu ali njegovi terapeuti uništila je ono što je ostalo od njegovog života i ono što je ijelio s Isabelle. A kad nije razgovarao s njom, Bili je pripremao teren u Wa- shingtonu za svoj buudi

život. Napokon je počeo smišljati što de ka izađe iz rehabilitacijskog centra. Obedao je a de preuzeti kampanju kandidata za senat krajem lipnja.

Prije toga je morao nadi stan, a htio je i neko vrijeme provesti s kaniatom i saznati sve što može o njemu. No, prije povratka na posao, slijeilo je još i vjenčanje Jane i Joea. Imat de šest jeveruša, Olivia de biti kuma, a prijem su mislili oržati ko kude, u Greenwi -chu. Bit de tristo uzvanika, u šatoru na prenjem travnjaku. ogađalo se puno toga, Cvnthia je luovala s pripremama oko hrane i cvi jeda i jurila na probe haljina s curama. Joe i Jane su bili van sebe. Prebilježili su se za bračni smještaj na sveučilištu. Ona je bila u Minneapolisu i upoznala njegove roditelje. A na bračno putovanje iu u Italiju. ok je slušao Joea, odlazedi svakog ana s njim na terapiju, Billu je bilo sve više muka zbog onog što de uskoro učiniti Isabelli. No on je onio oluku. Bio je si guran da je to jedini izbor i ispravan potez. Trebalo joj je samo redi. »obro si?« Joe ga je upitao jenog poponeva, dok su se vradali u sobe. »U zanje vrijeme si nekako tih.« Joe se zabrinuo za nje ga. Djelovao mu je čuno. Znao je a je Bili, što se tiče oporavka, ošao o zia i brinulo ga je kakve je to posljeice ostavilo na njega. Svi su oni ošli o oređene točke ka su se morali suočiti s istinom

i stvarnošdu. »Spremam se za povratak u stvarni svijet. Nakon vjenčanja, imat du puno posla«, 157 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

157/189

5/27/2018


objasnio je Bili, ali Joe je primijetio da je nje gov buudi punac u proteklih mjesec ana gotovo potpuno izgubio zanimanje za terapiju. A prestao je odlaziti i na razgovore s Lindom

Harcourt. Nije imao što više redi, niti su ga zanimale njene knjige. Izgubio je svaku nau u život s Isabelle. Pristao je a ostane u reha-bilitacijskom centru još mjesec ana, no činilo se da srcem više nije bio prisutan ni na koji način. U glavi, ved je bio negje rugje. je lovao je osutno i tiho, a ka nije primjedivao ljue oko sebe, što se saa često ogađalo, činilo se a je utučen, a takav je i bio. Krajem svibnja, Bili je naišao na Helenu koja se vradala iz blagovaonice; plakala je. Išla je ravno prema njemu i gotovo ga je oborila kad je projurila kraj njega u svojim kolicima.

»Hej, bijeg s mjesta nesrede je krivično jelo!« oviknuo je Bili, a ona se polako zaustavi ne okrenuvši se a ga pogleda, a onda zabi je glavu u šake i zaplače. On približi svoja kolica njenima i otakne joj rame. »Mogu li pomodi?« Omahnula je glavom i na tren nije odgovorila. A ona ga poglea uplakanim očima. Ka je sklonila ruku s lica, on primijeti a nema njenog prstena, ogromnog dijamanta kojeg je nosila otkako ju je upoznao prije devet

mjeseci. Bilo je lako pogoiti što se ogoilo. »Hodeš li odi a malo popričamo?« preloži on, a ona kimne. Zajeno su se vratili o njegove sobe i on joj pruži snop papir natih maramica. Ispuhala je nos i zahvalila mu uz osmijeh pomiješan sa suzama. »Oprosti. Raspaam se«, ispričala se. Bila je lijepa kao i uvijek, čak i ka je plakala. Ta jevojka je nevjerojatno obro izgleala, bez obzira na to što je u invaliskim kolicima. »a pogađam ili deš mi ti redi?« »Sergio. Nazvao me... u zanje vrijeme je sve bilo nekako čuno. Radio je u Milanu, puno je putovao. Ogoili smo vjenčanje prije nekoliko mjeseci jer je on mislio a treba još vremena... Sranje, Bili, mi smo sku pa ved šest goina... ali tek nakon nesrede smo se zaručili. Mislim a je to učinio samo zbog osjedaja krivnje, jer sam pala ok sam raila za njega. Tog ana mi je stalno govorio neka stanem alje i alje, pa još alje, a ona sam pala niz stepenice... i... sa mi je rekao a on to ne može, a je preteško, jer ja trebam previše pa žnje. Njemu u životu treba netko neovisniji, tako je rekao. To je zbog ovog«, ona pljesne po svojim invaliskim kolicima s obje strane i ponovo zaplače, a Bili je na to zagrli. Nerazgovjetnost njenog govora značajno se smanjila u proteklih evet mjeseci, ali ruge stvari nisu i nikaa nede biti bolje. To je bilo baš ono čega se bojao ko Jane i Joea i zašto je želio osloboiti Isabelle saa, prije nego što ga za mrzi zbog svega što više nije bio ili nije mogao učiniti. »Vjerojatno se uplašio«, razumno reče Bili. Sergio je bio jean o najuspješnijih mlaih fotografa u svom poručju i imao je samo vaeset i evet goina. No isto tako, mogao je imati svaku manekenku koju poželi, i to one koje nisu u invalidskim kolicima. Bilo bi lijepo da je mogao oržati obedanje koje je ao Heleni, no za njega je to bilo previše, rekao joj je Bili; zato je bolje a se saa izjasnio. »Znaš, Helena, ako on to ne može, ona je saa postupio kako treba. Zašto a te ostavi nakon što se vjenčate? Ako nije pravi, bolje a to omah saznaš.« To je bio njegov stav u vezi Isabelle, iako je znao a ona njega nikaa ne bi napustila. Međutim, Bili je vjerovao a bi tre bala tako postupiti. A ako ona ne bi imala dovoljno razuma da to sa ma učini, on de to učiniti za njeno obro. Posljenjih nekoliko tjea -

na se mučio o luila i uspio je sam sebe uvjeriti a je u pravu. Ono što je Sergio učinio,


158/189

5/27/2018


potvrilo je njegovo mišljenje a zdravi ljudi ne idu uz ljude koji to nisu u potpunosti. »Helena, vjeruj mi, jenog ana de ti biti rago što se ovo ogoilo«, reče on, a ona se još jače rasplače. Ona u tome nije vijela nikakvog smisla. Voljela ga je i mislila je da i on voli nju. Ved je imala pripremljenu vjenčanicu, prijem, fotografa, glazbu. Ali brak je bio puno više o toga, pogotovo u njihovoj situaciji.

»Zašto bi mi bilo rago što se to ogoilo?« To što Bili govori, po njenom mišljenju nema nikakvog smisla.

»Zato jer mu ne želiš biti na teret. Na taj način, s amo bi te zamrzio.« »Ja nisam teret«, reče ona, razbjesnivši se. »Nisam ništa rugačija nego što sam bila prije nesrede. I alje sam ista osoba.« Joe i Jane bi zapljeskali na te riječi, ali Bili nije. On je stvari vidio upravo suprotno.

»Nitko o nas nije više isti. Ne možemo biti. Imamo ograničenja. Ima stvari koje više nikaa nedemo raiti«, tiho reče Bili, misledi na Isabelle. »Što, na primjer? Plesati? Skijati se? Rolati? Ma, koga briga za to?« Ponovo je ispuhala nos.

»Njega, očito, jest. To ti želim redi. Barem je bio iskren, to mu moraš priznati.« »Ništa mu ne priznajem. On je seronja. Nisam mu učinila ništa loše a me ovako ostavi.« »Ne. Samo nisi imala srede. Kao i mi ostali. Zato smo ovje.« »Ti to meni hodeš redi a nas nitko nede voljeti zato jer smo ova kvi? Ako je tako, mislim a nisi u pravu i ružno je što to govoriš. A što je s Jane i Joeom? Pogleaj njih.« »Imaš ovoljno goina a bueš pametnija o njih.« Njoj je bilo vaeset i osam i htjela je život s mužem i jecom. »I alje mislim a griješe i jenog ana de za to platiti. Moža de Jane jenog ana učiniti isto što i Sergio. I što ona? o taa de ved imati jecu i to de svima upropastiti život.« »akle, to misliš? a nitko nede ostati s nama niti de nas htjeti? To je sranje, znaš i sam. Barem se naam a znaš. Imamo pravo na sve što i rugi.« »Moža i nemamo«, reče on smrknuto. »Ili, barem, ja nemam. Mogu govoriti samo u svoje ime. Ali mislim da nemam pravo opteretiti ruge s ovim«, on rukom pokaže na njihova invalidska kolica, »To ne bi bilo praveno.« Oboje su znali a on govori o Isabelli i Helena se na to još više uzruja. »Jesi li u zanje vrijeme popričao s psihijatrom, Bille?« ona upita, iznenaa više zabrinuta za njega nego za sebe. »Mislim a bi trebao, jer mi se čini da su ti stavovi jako sumnjivi. Ja mislim daje Sergio guzica i moža si u pravu, moža je za mene bolje ovako nego a me kasnije napusti, ali mislim a to ne bi trebalo imati nikakve veze s ovim,« kao i on, ona mahne rukom prema njegovim kolicima. »Mislim da bi to trebalo ovisiti o tome voli li me on ili ne i njegovim očekivanjima kakva du mu biti žena. Moža misli a nisam dovoljno obra za njega.« »To i ja tvrim«, Bili joj je poilazio, no Helena gaje bijesno po gledala. »Ne, ne tvriš, Bili. Zbunjen si. Misliš a smo onog ana ka smo završili u kolicima izgubili pravo da budemo voljeni. Ja u to ne vjerujem i nedu vjerovati. Ima previše obrih ljui koje uopde nije briga stojimo li ili sjeimo. Ni meni se ne sviđa što sam ovakva. Raije bih


159/189

5/27/2018


slobono trčala naokolo i nosila visoke pete. Ali nije tako. I sto ona, jebi ga? Hodeš mi redi

a ne bi volio ženu u invaliskim kolicima? Zar si toliko sitan? Ne bih to rekla.« Pogleala gaje vrlo oštro. »Moža nije tako«, ovratio je on, izbjegavajudi ogovor na njeno pitanje, no samom sebi usprkos, znao je a ima istine u njenim riječima. Jer, a je Isabelle završila u invaliskim kolicima, on bi je volio jenako kao i prije, moža i više. Ali nije se o tome railo. »Moža samo želim redi a neki ljui nisu ovoljno veliki a to učine. A ako i jesu, moraš obro razmisliti i shvatiti želiš li im to zaista učiniti. Želiš li ih zaista izložiti tome, ili ih voliš toliko a deš ih se oredi?« Govorio je o sebi, a Helena je izgleala zbunjeno. »Zašto nas jenostavno ne strpaju sve na nekakvu santu lea? To bi moglo biti rješenje. Ne bi bilo problema ni za koga, oni se ne bi trebali ponašati kao pristojna ljuska bida, niti suosjedati ili se uopde ponašati kao zrele osobe. Znaš što? Strašno se ivim Jane i Joeu zb og ovoga što rae. Vjeruju jeno u rugo i u pravu su. Vole se, a to je vrijeno svake žrtve. Sve ostalo, s kolicima i štakama ili bez njih, ne znači baš ništa. Barem ne za mene. Nije me briga je li tip za kojeg du se uati gluh, nijem ili slijep; ako je obar čovjek, ako se volimo, ako je pristojno ljusko bide, za mene je ovoljno obar. K vragu, a je netko rugi umjesto mene u ovim kolica, meni to ne bi ništa značilo.« »obro. Ona se uaj za mene«, Bili ju je bocnuo, a ona se zava li dublje u kolicima i osmjehne kroz suze.

»Bio bi pravi avež«, nasmijala mu se. »A stavovi su ti nikakvi. I alje mislim a bi trebao popričati s psihijatrom prije nego što izađeš ili deš napraviti neku veliku glupost.« I ona je bila pacijent Linde Harcourt i bila je zadovoljna s njom, jer se i sama trudila.

»Što, na primjer?« On se branio. Sviđala mu se, bila je vrlo bi stra djevojka i postali su

dobri prijatelji.

»Na primjer, iznevjeriti ljue koji te vole zato jer misliš a si im teret. Zašto ih ne pustiš da to sami zaključe, umjesto a olučuješ za njih? Nemaš pravo oređivati što de oni misliti, niti donositi odluke umjesto njih.« »Moža sam ja ipak u pravu. Ako nekog voliš, želiš tu osobu zaštititi o nje same.« »Ljue ne možeš zaštititi«, olučno reče Helena. Puno je radila na sebi i suočila se s mnogim pitanjima, više nego Bili. On je sve vrijeme proveo ižudi utege i na kraju je počeo izbjegavati psihoterapi ju. Heleni je to bilo jasno. »Ljui imaju pravo na vlastiti izbor. Ne možeš to nikome ouzeti, kao što rugi to ne mogu oduzeti tebi. Rai se o poštovanju.« »Moža je tako kako ti kažeš«, zamišljeno reče Bili. »Ja nemam ogovore. Imam samo pitanja. A puno sam stariji o tebe. Moža bih u tvojim goinama i ja bio hrabriji. Moža si u pravu, moža je Sergio seronja. Ali ako je, bolje ti je bez njega i bolje ti je da to saznaš omah saa.« »To se slažem«, ona tužno reče, »ali svejeno boli.« »Aha,« reče on, »boli. Ali takav je život. Puno toga što se ogađa boli kao vrag. Neki te ljui uvijek mogu razočar ati. Bolje je ako ih se riješiš što prije«, reče on, a ona kimne. Mislio je na Cvnthiju, a to ni je imalo nikakve veze s njegovim kolicima.

»Sergio je, valja, jean o tih«, ona razumno ovrati. »Moža deš sljeedi put obiti


160/189

5/27/2018


manji prsten i vedeg čovjeka.« Ona kimne; pričali su još neko vrijeme, a ona se ona vratila u svoju sobu, no još jenom je posjetila Billa a bi, po njenom mišljenju, trebao popričati s psihoterapeutom prije odlaska. A kad ga je kasni je te nodi nazvala Isabeile, on je zvučao zabrinuto. Ponešto o onoga što je rekla Helena ponovo ga je zbunilo. Toliko je gorljivo tvrila a njihova ograničenja ne znače ništa ljuima koji ih vole, a se on go tovo pitao nije li u pravu. No, ipak, ona je mlaa žena, pa ako se neki muškarac želi brinut i za nju, to je druga stvar. On je muškarac i morao bi biti u stanju ponuiti više o toga. »Zvučiš umorno«, rekla je Isabeile, osjetivši omah a se on osjeda potišteno. »Jesi li anas previše hoao i izmorio se?« Potpuno mu je povjerovala a ponovo može hodati. A on je, slušajudi je, gleao u svoja kolica i osjedao krivnju. Zbog te laži, postalo je nemogude a je ikaa više vii. Ali to je i htio. I saa se nije namjeravao povudi, ma što pričala Helena. To je ved otišlo prealeko, a on je i alje vjerovao kako je ispravno a je ostavi. Jeino je još ostalo pitanje, kada.

»Aha, vjerojatno. Moram puno toga obaviti prije nego što izađem«, ovrati on neoređeno. »Oraili su sjajan posao«, reče Isabeile; zvučala je nježnije ne go ikada, bila je puna povjerenja, toliko da se njemu srce cijepalo na zvuk njenog glasa. Iako ju je zavarao, on joj je

želio pokloniti slobou, osloboiti je tereta koji bi joj, u to je bio siguran, uništio život. Znao je da bi mu Helena rekla da Isabeile ima pravo na vlastiti izbor, a on joj to pravo oduzima. No

bio je uvjeren a zna što je najbolje, a Isabeile je bila preobra a bi ga sama napustila. Međutim, ved anima je primjedivala nešto čuno u njegovom glasu, a nije znala što bi to moglo biti. Zvučao je rugačije, nesretno i nekako odsutno. Pomišljala je samo a je uznemiren zbog olaska iz zaštidene sreine u rehabilitacijskoj ustanovi i početka novog života. No saa ka je opet mogao hoati, kako je ona mislila, sve de mu biti puno lakše i ona je zbog toga osjedala veliko olakšanje. »Kako napreuje vjenčanje?« upitala je nekoliko minuta kasnije, naajudi se a de mu skrenuti misli o onoga što ga muči. »Cvnthia luuje. Ja se nastojim izvudi. Trebam samo pladati račune. To je lakši io.« Teži io je bilo ono što je namjeravao učiniti Isabelli. Ali ona to još nije znala. »Kako je Tey?« Brzo je promijenio temu. Primijetila je a to ovih ana često rai - skače s jene teme na drugu - kao a mu je ojenom neugono a o bilo čemu priča porobnije. To uopde nije bilo slično ni njemu ni razgovorima koje su voili ved gotovo pet goina. Poznavala ga je

bolje nego što je mislio, bolje nego što je želio a ga poznaje. »Sjajno«, Isabelle reče, što njega umiri. Nikaa ne bi mogao ras kinuti s njom daje Tevju loše. Rekavši to Billu, sama sije zapečatila subinu. »Nika nije bio bolje.« »obro.« A ona joj je rekao a de iudi tjean idi u VVashing -ton, potražiti stan. Na to ga ona opet upita o dolasku u Pariz.

»Moža bi mogao odi ovamo nakon vjenčanja, ako ne bueš previše umoran. Samo na nekoliko ana, prije nego što počneš raiti.« Puno je tražila o njega, ali bojala se a nakon toga on nede imati vremena. Znala je koliko može biti zaposlen, a sa de i biti tako. »Moram vijeti. Moža taj tjean ved počinjem s kampanjom.« To je bila još jena laž. 161 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

161/189

5/27/2018


Kampanju nede započeti prije kraja lipnja i imao bi vremena, ali on ne hoa, a to joj ne može redi. Sam je sebi onemogudio a je posjeti. »Smislit demo nešto«, samo to je rekao i ka su završili razgovor, ona je ovog puta bila zabrinuta. Imala je snažan osjedaj aje on izbjegava, a nije znala zašto. To se počelo ogađati o anas o sutra, oslovno preko nodi. A to a je njegovo čuno ponašanje počelo onog ana ka su mu terapeuti potvrili a više nikaa nede hoati, ona nije znala. To je za njega bila prekretnica. Kad se to dogodi, stalno je sam sebi obedavao, prestat de je nazivati i više je nikaa nede vijeti. Ali još se nije mogao natjerati a je prestane zvati. S ruge strane, Isabelle se zabrinula a je rekla nešto što ga je uvrijeilo. No nije zvučao kao a se ljuti na nju; samo je bio osutan. Prošlo je evet mjeseci otkako ga je zanji put vijela i nije imala nikakvu preožbu ka bi mogao odi u Pariz a je pos jeti. A nije bilo načina a ona oe u VVashington ili New York, k njemu. Nije mogla ostaviti Tevja tako ugo, niti otidi tako aleko. U vrijeme ka je vjenčanje bilo sasvim blizu, Isabelle je ved obu zela panika. On je propustio nekoliko poziva, a ka ga je pitala zašto, rekao je a je bio previše zauzet. Pronašao je stan u VVashingtonu i imao sastanak s mladim senatorom povodom njegove kampanje. Kad je o

tome pričao, zvučao je uzbuđeno. A nakon vjenčanja, Bili joj se va ana uopde nije javio. Iz nekog neobičnog, instinktivnog razloga, ona se njega nije usudila nazvati. On je, odjednom, podigao zid oko sebe.

Vjenčanje je bilo preivno; svi su plakali ka su Joe i Jane izgo vorili svoje da. Joe u invalidskim kolicima i Jane koja stoji uz njega; bilo je neopisivo dirljivo. A nitko nije plakao toliko kao Bili koji je u svojim kolicima sjedio do Cvnthije, na kraju prvog reda.

»obro si?« upitala gaje ona ka su krenuli za stol. Sjeio je o nje i njoj se činilo a je neuobičajeno tih. »Izgleaš izmučeno.« »Samo razmišljam o poslu. Za nekoliko ana izlazi m iz centra i idem u VVashington. Znaš kako mi je.« Fizički, izgleao je olično, ali ona je vijela a ga nešto muči. »jeluješ mi uznemireno.« Na kraju, pretpostavila je a ga je potreslo to što se njegova curica udala.

ošla je Olivia i neko vrijeme sje dila kraj njega, a Jane je, umjesto s njim, plesala s jeom, ok su je on i Joe gleali, smješkajudi se. Joe time nije bio pogođen, ali Bili jest. I to jako. Bilo je to lijepo vjenčanje, olična zabava i svi su se obro proveli. A Bili je, vrada judi se te večeri u rehabilitacijski centar, mislio samo na Isabelle. va ana je ostao u sobi, uopde nije išao na fizikalnu terapiju, a ona je napokon skupio hrabrost aje nazove. Ona se taa ved oz biljno zabrinula, a kad ga je zvala, on se nije javljao. Njegov telefon je zazvonio nekoliko puta u protekla dva dana. Znao je da je to Isabelle. No on je samo ležao na krevetu, mislio na nju i žalio što nije mrtav.

»Gje si bio?« upitala je ona s prizvukom panike u glasu, ka ju je napokon nazvao. »Mislila sam a si otišao s njima na bračno putovanje«, šalila se. No on je primijetio a je zabrinuta i povrijeđena i sam je sebe mrzio zbog toga. Znao je a briga koju osjeda nije ništa u usporebi s patnjom koju de tek osjetiti. Nakon pet goina razgovora s njom, bilo je nezamislivo a je više nede biti u njegovom životu. »Kako je bilo na vjenčanju?« ona neužno upita, a on uzahne.


162/189

5/27/2018


»Prekrasno. Na ceremoniji su svi plakali, a nakon toga se olično zabavljali.« »Pričaj mi malo o tome.« Tey je još spavao. Tih ana je spavao dulje i ona je imala puno vremena.

Ispričao joj je, a ona uboko uahnuo. Osjedao se kao a treba skočiti s najviše skakaonice. »Isabelle, moram ti nešto redi.« Ona osjeti kako joj je srce stalo. Prije nego što je on progovorio, znala je da je nešto jako loše.

»Pitam se, zašto mi se ne sviđa taj ton?« Zaržala je ah, čekajudi a lavina krene. »Cvnthia i ja obnovili smo bračne zavjete.« Na njenom kraju, zavlaala je beskonačna tišina ok je pokušavala usvojiti to što joj je upravo rekao. »Sto to točno znači?« Nastojala je biti pristojna, iako je htjela vrištati. Kao uvijek, bila je fina i čekala a joj on objasni. »Obnovili smo našu vezu.« To je bila ruga najgora laž koju joj je ikaa rekao. Prvu je izgovorio ka je rekao a ponovo može ho ati. »Stvari su se promijenile za vrijeme mog boravka u ovoj ustanovi. Mislimo aje to važno za cure.« Jena se uala, a ruga ima va eset i vije goine. Za vije orasle žene, koliko važno može biti a njihovi roitelji obnove bračne zavjete? No Isabelle nije postavila tako očito pitanje; bila je važna samo činjenica a su to učinili i a ona saa zna za to. »Ka ste to olučili?« Cijelo tijelo joj se treslo, ali zvučala je, pri vidno, vrlo mirno. »Posljenjih nekoliko tjeana.« On je ostavljao gotovo viteški ojam i prisiljavao se a ne misli kako de na nju to jelovati. »Znala sam a nešto nije u reu.« Imala je pravo. obro ga je poznavala, što i nije bilo čuno nakon pet goina. »Zato nisi htio planirati nikakav olazak u Pariz?« Sa joj je sve bi lo jasno. Znala je a je on zbog nečega zabrinut, samo joj nije bilo jasno zbog čega. »Sto to znači za nas?« »Mislim a više ne bismo trebali razgovarati.« Njegove riječi pogodile su je gore od suara s autobusom. Na tren nije uopde mogla govoriti i mislila je a de se onesvijestiti. U njena pluda nije ulazio zrak i prvi put nakon nesrede osjetila je stezanje srca. Kao a ju je pogoio razornom kuglom, bila je previše skrhana a bi ogovorila. Ali, znala je a nešto mora redi. Ovo nije očekivala. Ali ne može mu zamjeriti. Nije htjela ostaviti Gorona zbog Teddvja. Billu je mogla dati tako malo, samo njihove razgovore. Nije bilo besmisleno da se on vrati Cvnthiji, ma koliko nju to povrijedilo. Za njega je to bilo do bro, činilo joj se, a voli ga

toliko a želi samo ono što je za njega naj bolje. »Ne znam što bih rekla. Sretna sam zbog tebe, Bille.« Oporavak se nije onosio samo na njegove noge, nego i na brak, i ona mu je poželjela svako obro. On je čuo a plače i ošlo mu je da umre. No znao je daje to za nju dobro, vjerovala ona to ili ne. Samo gaje ljubav

prema njoj navela na ovakvu groznu stvar. Znao je, time što je njoj rekao, uništio je i io vlastitog srca. To je bila najveda žrtva koju je on mogao učiniti za nju i ona za njega. »Pazi na sebe. Ne aj a te Goron savlaa. Čuvaj svoje oružje i ako te bue mučio, upotrijebi ga. Nakon toga te više nede irati. okle go je Louisin muž živ, njemu de biti važno a ostane u braku s tobom.« Mnogo je razmišljao o tome i samo to ga je saa zabrinjavalo. Nije htio a je Goron muči, a on više nede znati za to. Ionako je nije mogao zaštititi o


163/189

5/27/2018


njega na rugi način osim svojom ljubavlju, a i to je, sad je bio uvjeren, bilo premalo. »Lijepo o tebe što o tome razmišljaš«, reče ona, šokirana i zbunjena. »Ne shvadam... nisi mi rekao a se između tebe i Cvnthije nešto poboljšalo. Kako se to ogoilo? I kaa?« »Ne znam. Moža ka su se klinci olučili vjenčati, shvatili smo a trebamo raščistiti stvari među sobom.« A uistinu, njihov razvo je okončan u ožujku, omah nakon što su im Jane i Joe rekli a de se vjenčati. Cvnthia je, izglea, saa bila u ozbiljnoj vezi s tim čovje kom s kojim se viđa ved evet mjeseci i Billu je bilo rago zbog nje. »Želim a bueš sretan, Bille«, ona širokogruno reče, »što go to za tebe značilo. I, samo a znaš, ja te volim svim srcem.« »Znam«, suze su se slijevale niz njegove obraze, ali nije smio opustiti da mu ona to primijeti u glasu. Njena sloboda ovisila je o njegovoj uvjerljivosti i on je čvrsto olučio a to uradi kako treba. »I ja tebe volim, Isabelle.« Htio joj je redi kako de je uvijek voljeti, no to nikako nije smio izgovoriti. »Čuvaj se. Ako ti išta bue trebalo, zovi me. Za tebe du uvijek biti tu.« »Ne vjerujem a bi se to Cvnthiji opalo.« »Trieset goina je puno vremena. Teško je to samo tako napustiti.« No on je i to napustio. Iz sličnih razloga. Jer, njegovo srce je pripaalo Isabelli i znao je a de uvijek biti tako. Ali to je znao samo on.

»Strašno deš mi neostajati«, rekla je ona i počela jecati. »Ali že lim a bueš sretan... budi sretan... budi dobar prema sebi, Bili. Za služio si jako puno.« On je znao a zaslužuje a gori u paklu zbog ovog što joj rai, no i alje je bio uvjeren a je ar kojeg joj aje vedi o boli koju saa osjeda. To de jenog ana shvatiti, bio je siguran. »Zbogom«, rekao je samo još to, a ona pažljivo prekinuo vezu, a Isabelle je, spuštajudi slušalicu, zaplakala, ok su je potresali ugi jecaji. Zvučalo je kao a je netko umro, a to je bila ona.

»Što je, mama?« Tey je ojurio u njenu sobu, prestrašenih očiju. Čuo ju je iz honika i nikada je nije vidio takvu. Bio je bez aha ka je stigao o mjesta gje je sjela nakon što je spustila slušalicu. Na tren nije mogla govoriti, no znala je a se zbog njega mora sabrati. »Umro je jedan moj stari prijatelj.« Nije znala što bi mu rugo rekla, a na neki način, to se i ogoilo. Bili je za nju sada bio mrtav. Otišao. Izgubljen za nju. Nije mogla zamisliti život bez njega, ni je mogla zamisliti kakav de joj biti život bez njegovih poziva. Sada je imala samo djecu. Dok ju je Teddy gleao, ona je ustala i uzela kaput, a ona mu prišla i zagrlila ga. »obro sam. Samo sam tužna. Iem se malo prošetati.« Otpratila ga je natrag u njegovu sobu i smjestila u krevet. A ona je izašla van i h odala satima. Kad se vratila, bilo je skoro ved vrijeme ručka, a bila je mrtvački blijea, gotovo siva. Čak se i Tevjeva njegovateljica uplašila za nju. »Jeste li obro, gospođo Forrester?« ona obzirno upita. Svih ovih goina koliko je poznaje, nije je vijela a tako loše izglea. Isabelle tiho kimne, sa žalosnim osmijehom. Njene oči bile su va uboka jezera puna boli. »obro mehanički reče. Ništa mogla redi. No tog poponeva, ok je čitala svom sam«, sinu, niz njene obraze su se rugo stal nonije slijevali mali potoci suza i Teddy joj tiho


164/189

5/27/2018


otakne ruku. Nije znao što bi joj rekao. A ka ga je te večeri zagrlila prije spavanja, zagrcnu la se od jecaja.

»Žao mi je, mama«, on je blago rekao, čvrsto je grledi, a ona mu kimne s tužnim osmijehom.

»I meni, ušo.« Te nodi je mislila samo na Billa. Bila je očajna, više nego ikaa u čitavom životu. Ouzeo joj je nadu, smijeh i ljubav, utjehu u mračnim anima. Saa joj više nitko nije bio oslonac i znala je a de tako ostati. Umrijet de kao Goronova zatočenica, a više je i nije bilo briga. Ni za što. Živjet de a služi Tevju i Sophie i nekako utroši preostale ane svog postojanja. A u rehabilitacijskom centru, u svojoj sobi, Bili je ležao u mraku. Nije se pomaknuo otkako ju je nazvao. Cijele nodi nije spavao. Samo je ležao i plakao. Ali postupio je ispravno. Jeina utjeha bila mu je ta spoznaja, i vjera da je tako.

Poglavlje

šesnaesto

Za Isabelle ani su bili beskonačni otkaa je bill izašao iz njenog života. Nije bilo početka ni kraja, ni trenutka u danu koji * * bi pružio olakšanje. Brinula se za Tevja kao uvijek, no saa se činilo aje ona bolesnik. Nije jela, nije spavala, vrlo malo je govo rila, iako se zbog Tevja truila a ne bue tako. No osjedala se kao a je bačena u ponor u ko jem nema ni sunca ni svjetla. Čeznula je a čuje Billov glas, ali nije više ni znala gje je. Znala je a je otišao u VVashington i pitala se je li i Cvnthia otišla s njim. Ali, ma gje bio, više joj nije pripadao, a sada je znala da joj nikada i nije pri paao. Bio je privremeni ar u njenom životu i ona je bila zahvalna zbog toga. Ali bol zbog gubitka bila je tako jaka da se svakog dana

pitala hode li preživjeti. Ostati bez Billa bilo je mnogo gore nego preživjeti nesredu. Ovog puta, pogođena je njena uša. To je čak i Goron primijetio, u ono malo vremena što je provoio ko kude. Pitao se je li njeno viljivo narušeno zravlje povezano s nesredom, a ka ju je Sophie vijela, vrativši se kudi za praznike, bila je užasnuta. Isabelle je izgleala kao  a umire. »Bolesna si?« Goron ju je na kraju upitao jenog ana za oručkom. Tu nod je proveo ko kude. Još nije znao je li Isabelle svjesna a on često nodi vani. Ali, Isabelle je toliko smršavjela a je ojeda na njoj visjela više nego nakon nesrede. »Ne osjedam se baš obro. Imam migrene«, rekla je kako bi objasnila sivu boju svog lica. I njoj je bilo jasno kako izglea, ali više nije mogla ni jesti ni spavati. »Sigurno je neki reciiv tvojih povrea«, reče on s blago zabrinutim izrazom. »Javi se liječniku.« To je bio prvi znak zanimanja ko jeg je pokazao prema njoj u proteklih nekoliko mjeseci. »Sljeedi tjean iem na put i mislim a bi to trebala obaviti prije mog olaska.« Pitala se ie li on na put s Louise. Ved oavno je shvatila a je prošlo l jeto, dok je ona bila u bolnici s Billom, on vjerojatno bio cijelo vri jeme s Louise. Njena osutnost obro mu je ošla, u to je bila sigurna. A to što je više nije posjetio u bolnici, nije imalo nikakve veze s njom ili Billom, ili ljutnjom zbog njih dvoje; radilo se o njegovoj vezi s Louise i vremenu kojeg je htio

provesti s njom, što mu je omogudila Isabellina osutnost. No njoj to više nije bilo važno. To 165 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

165/189

5/27/2018


je bila samo još jena činjenica u njenom životu i to ved goinama,

očito »Kamo ieš?« reče ona, nastojedi zvučati zainteresirano, iako je nije zanimalo. Više je ništa nije zanimalo. Mogla se brinuti za Te -yja i to je bilo sve, a sa ka je Sophie ošla kudi na nekoliko ana, bilo joj je ipak malo lakše. »Posjetiti klijente u južnoj Francuskoj.« Bila je sigurna daje klijent zapravo Louise, ali naravno, nije ga to pitala. »Sutra nazovi liječnika«, posjeti je on na olasku, ali ona ga nije poslušala. Znala je što joj je. Njeno srce je bilo slomljeno; to nije imalo nikakve veze s prošlogoišnjom nesredom. Prošlo je točno goinu ana otaa. Teško je bilo povjerovati a je Bili otišao iz njenog života. U posljenje vrijeme, ogađalo joj se a požali što nije umrla prilikom nesrede. To bi bilo puno lakše nego ovo kroz što prolazi. Pitala se hode li bol ikada prestati; sumnjala je u to. Svaki novi an bio je još gori nego prethoni. Nije se imala čemu raovati, ništa željeti, ničemu se naati, ni u što više nije vjerovala, nije mogla vjerovati a de joj život biti naklonjen. Bili je sve onio sa sobom i ostavio joj samo uspomene i patnju. A najgore je bilo što ona uopde nije bila bijesna na njega. Samo ga je voljela i znala je a de tako biti uvijek. Bila je kao životinja koja je izgubila partnera i saa traži mirno mjesto gje de umrijeti.

»Mama, što nije u reu?« pitala ju je Sophie zabrinutim glasom ka su se tog poponeva srele pred Teddvjevom sobom.

»Ništa, ušo. Samo sam umorna.« Izgleala je strašno; svi su to mogli primijetiti. Sophie i Teddvjeva njegovateljica Marthe razgovarale su o tome popodne. Teddy je rekao da izgleda

loše otkako su joj javili a je umro jean njen prijatelj. No ostali su slutili a je uzrok Isabellinog očaja mnogo ublji i ozbiljno su se bojali ne samo za nje no zdravlje nego i za život. Ka se Goron te večeri raspitivao, rekla je a joj je liječnik rekao daje dobro. Nije mu se uopde javila, a znala je a Goron to nede provjeravati. Njemu je palo na pamet a bi nekakva vrlo snažna emocional na bol mogla biti uzrok; propala ljubavna veza, slomljeno srce. U njegovoj glavi oglasio se alarm; pomislio je na Billa, a onda je jednako brzo odbacio tu pomisao. Gordon je znao da se ona to ne bi usudila

ponoviti nakon njegovih upozorenja. Ali on uopde nije shvadao koliko je snažna njena ljubav prema Billu, niti je znao tko je ona doista.

Sutraan je Goron bezbrižno otputovao na jug Francuske. Broj koji joj je ostavio bio je Hotel du Cap. Namjeravao je ostati tri tjedna, a Isabelle nije ništa pitala. Njegov olazak bio je olakšanje. Sa više ne mora pronalaziti izgovore za svoje narušeno zravlje ili loš izgled. Bilo joj je puno lakše ka je sama. A ka se on vratio, tri tjena kasnije, zapanjilo ga je što ju je zatekao u još gorem stanju. On je izgleao zravo, bio je preplanuo, a ona, kao a pati o neizlječive bolesti. Teddy i ona izgledali su jednako bolesno. Sophie je plakala kad je s njim razgovarala o tome. Ali on je

rekao a je njena majka bila ko liječnika prije nekoliko tjedana i on ju je proglasio zdravom. Više o toga nije želio znati, niti se suočiti s mogudnošdu a obije još jenog invalia u kudi. U kolovozu je Goron pono'vo otputovao, na ugačko poslovno putovanje po Italiji i Španjolskoj. Sophie je otišla na nekoliko tjea na kod prijatelja u Bretanju. A Isabelli je bilo


166/189

5/27/2018


ovoljno što je sama s Tevjem. Opet mu je čitala i truila se pre njim kako se ne bi bri nuo, ali nije mogla zamisliti a de ikaa više biti svoja. Bilo je lakše preboljeti nesredu nego izgubiti Billa. Svakog jutra se buila misledi na njega i žalila je što nije mrtva. Dok su i Gordon i Sophie bili odsutni, Teddy je dobio neugodnu ljetnu gripu. U početku je sve izglealo kao prehlaa, a ona mu je zahvatilo pluda. Imao je visoku temperaturu i liječnik mu je ao antibiotike kako bi spriječio aljnja pogoršanja. Ali temperatura j e stalno rasla i što go pouzimale Isabelle ili njegovateljica, ništa nije pomagalo. Tredeg ana je ved jeva isao. Uopde nije reagirao na terapiju, pa se i liječnik zabrinuo zbog toga. va ana kasnije, obio je upalu pluda. Ubrzano je tonuo iz zla u gore. Pet ana nakon što se razbolio, liječnik ga je smjestio u bolnicu, a Isabelle je ostala s njim. Pomislila je nazvati Gorona, ali nije joj se činilo potrebnim. Ionako ga nikaa nisu zanimale Tevjeve muke. To je uvijek padalo na njena leđa. »Hodu li umrijeti?« u bolnici ju je upitao Tey, velikih staklastih očiju; poglaila ga je po glavi i stavila mu hlane obloge na čelo i ručne zglobove. Bolničarke su joj bile zahvalne na pomodi. »Nedeš, naravno. Ali saa moraš ozraviti. To je običan glupi vi rus i zbilja si ved ovoljno ugo bolestan.« Ali te nodi je imao temperaturu od 41 stupnja. Isabelle je sutradan nazvala Gordona.

»Ne znam što je. Nekakav virus. Ali jako mu je loše.« Zvučala je još iscrpljenije nego prije i izgleala još gore. »Stalno mu je loše«, rekao je Goron obojnim tonom. Bio je u Toskani, a Isabelle nije mogla zamisliti kakav bi posao tamo mogao obavljati. Bio je to još jean omor s Louise, bez sumnje, ali Isabelle više nije bilo briga. »Oave ne mogu ništa učiniti.« »Samo sam mislila a trebaš znati«, reče ona, pitajudi se zašto ga je uopde nazvala. To je bila više pristojnost nego poziv u pomod. »Zovi me ako mu bue gore.« I što de on taa učiniti, pomisli Isabelle. Što ako umre, trebam li mu to javiti? Ili bi i to bila smetn ja? Ali ništa o toga nije mu rekla. Čekala je još va ana, a ona nazvala Sophie. Tey taa više nije bio potpuno priseban i Isabelle je obuzela panika dok je poku šavala razgovarati s njim. avali su mu antibiotike intravenoznim putem, no sada su mu pluda ved popuštala, a liječnik je bio zabrinut i za njegovo srce. Ona se iznenaa strahovito uplašila aje ovo tre nutak kojeg se uvijek bojala. A Sophie je, za razliku od svog oca, odmah doputovala iz Bretanje. Njih dvije su satima sjedile uz njega, a nijena o njih nije spavala; ržale su se za ruke stojedi kraj njego -

vog kreveta ok je on rijemao. Povremeno je govorio u snu, no vrlo malo o onoga što je rekao je imalo smisla.

Ka se sljeedeg jutra probuio, napokon je izgleao spokojno. Bio je vrud , sparan dan, a on je na oir bio užaren, ali stalno je go vorio da mu je hladno. Tog dana im se obratio tek navečer. Liječnik je olazio i olazio, a bolničarke su ga nazirale. Kasno te večeri, liječnik je Isabelli rekao da stvari ne izgledaju dobro. N jegovo stanje se pogoršavalo. »Sto želite redi?« »Bojim se za njegovo srce. Ne može ponijeti toliki napor. On je jako bolesno ijete.« To je oavno ved znala, no izjealo ju je što oni, izglea, za njega ne mogu ništa učiniti. 167 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

167/189

5/27/2018


Na njen užas, tako su provel i cijeli tjedan. Teddy je lebdio između života i smrti. I Sophie i Isabelle o taa su bile iscrpljene preko vlastitih granica. Izgleale su gotovo jenako loše kao i on. Isabelle je bila zgrožena jer se Goron uopde nije javio a pita kako je Tey, nakon njenog poziva u Toskanu prije gotovo dva tjedna. Vjerojatno je pretpostavio da se Teddy

oporavio, zaključila je. No, na početku tredeg tjena, Teyje izgubio svijest. Imao je nekoliko napada, a upala pluda se pogoršala. Isabelle nije shvadala kako je uspio preživjeti o saa. Samo je sjeila u honiku i plakala, a ona se vradala u njegovu sobu i sjedila kraj njega. Te

nodi je ponovo nazvala Gorona. Baš kao stoje zaključila, on je pretpostavio aje ječaku obro, pa je bio zatečen ka je čuo koliko mu je još uvijek loše. »Nisam znala a li bi se htio vratiti kudi.« »Misliš a bih trebao?« On nije zvučao kao aje ouševljen tom iejom, no ipak je bio zabrinut. Stanje je bilo puno gore nego što je očekivao. »Ovisi o tebi. Jako mu je loše.« Nije ošao k svijesti o sinod, a liječnik nije više bio siguran hode li se to uopde ogoiti. Goron je rekao neka ga ona nazove sutra. Isabelle i Sophie sjeile su kraj Tevja cijelu tu nod, a u pet ujutro, on je otvorio oči i nasmiješio im se. Obje su zaplakale o olakšanja i pomislile a je to obar znak. Ali bolničarka je rekla a je temperatura narasla preko nodi. Bila je blizu 42 stupnja. On je, međutim, razgovarao s njima. Ovog puta, ka je liječnik ošao, sa mo je odmahnuo glavom. ječaka je izavalo srce. ošao je i taj trenutak kojeg se Isabelle užasavala cijelog Tevjevog života. Izgleala je očajno, a osjedala se neobično mirno čekajudi skupa sa svojim sinom ono što im je subina namijenila. Sa je sasvim jasno razgovarao s njom i ržao je za ruku. Pogledao je Sophie s anđeoskim osmijehom. Isabelle ga poljubi u obraz, osjedajudi kako je vrud i suh, ok ga nije okupala svojim suzama. Plakala je i nije se mogla zaustaviti.

»Volim te, maleni moj.« Uvijek je bio pun ljubavi prema njoj, strpljiv i rag. Život mu je bio sama patnja, a nikaa se nije žalio. Nije se žalio ni saa. Samo ju je ržao za ruku i lebio između sna i bunog stanja. Ona je imala nesavlaivu potrebu a ga zarži, spa si s ruba ponora na kojim je lebjela njegova uša. Nije mogla ponijeti pomisao a de ga izgubiti. Ali ništa nije mogla učiniti a spriječi to što mu se ogađa. On je taa poglea i nasmiješi se. »Sretan sam, mama«, tiho je rekao, a ona se okrene svojoj sestri, »Volim te, Sophie« i potom se, uz najtiši uzah, ugasio , dok su ga njih dvije ržale za ruke. Spokojno i jenostavno, njegova uša se osloboila iz tijela koje ga je čita vog života mučilo. Isabelle ga uhvati u naručje i ržala gaje u zagrljaju, plačudi. Sophie ih je gledala i jecala, a onda Isabelle zagrli Sophie. Ispružen na krevetu, Tey je izgleao prekrasno i njih vije ga zagrle i poljube posljenji put, a ona tiho izađu iz sobe. Bio je vrud sunčani an i Isabelle se osjedala izgubljeno ka se našla na ulici. Nije mogla vjerovati a ih je on napustio. To je bilo nezamisli vo, neshvatljivo, neponošljivo. Izgleao je tako milo. Znala je a de se čitavog života sjedati posljenjeg izraza na njegovom licu. Stajala je na ulici jecajudi i grlila svoju kder, a Sophie se čvrsto privila uz nju. Njih dvije su zaustavile taksi i otišle kudi; Isabelle se gušila u suzama ugleavši njegovu sobu. Zaista je bio kao Mali princ iz Saint- Exuperyjeve knjige, i sa je otišao u svoj vlastiti


168/189

5/27/2018


svijet, svijet kojeg nikaa nije trebao ni napuštati. Ali, u svom kratkom životu, njoj je pružio veliku radost.

Pripremila je šalicu čaja za Sophie, a ona nazvala Gorona. Zvučala je nevjerojatno mirno. On je bio zapanjen novostima. Rekao je a de navečer biti ko kude. Nije zaplakao niti joj je rekao a mu je žao. Nije gotovo ništa rekao, samo je spustio slušalicu. Isabelle pomisli a nazove Billa, ali znala je a nema smisla; on više nije bio njen oslonac, a Tevja nije nikada ni vidio. Znala je da mora pustiti Billa neko ie svojim putem. Više nije imala pravo a ga naziva i ometa mu život. Sophie i ona otišle su tog poponeva u pogrebno pouzede i ogovorile ispradaj. Izabrale su jednostavan bijeli lijes, a Isabelle je na ručila cvijede - ljiljane i bijele ruže. Znala je a na pogreb nede odi nitko osim njih i njegovih njegovateljica. On nikaa nije išao u ško lu, nije imao prijatelja, a Isabelle je voila samotnički život ved goi nama. To su bili jedini ljudi koji su ga poznavali i voljeli. Isabelle nije mogla zamisliti što de bez njega. On nije bio samo njen život i njeno srce, nego i glavno zauženje ved goinama. Ka su se vratile kudi, Isabelle je tiho plakala, a Sophie je bila neutješna. Kasno navečer, Goron je stigao iz Rima, natmuren i potišten. Sutraan je otišao u pogrebno pouzede s Isabelle i Sophie. Isa belle je tražila a lijes bue zatvoren. Nije ga mogla gleati takvog, iako je i u smrti bio lijep kao i u životu. Goron je rekao a ga ni on ne želi vijeti, što je Isabelle shvadala. Nika nije mogao ponijeti Teddvjevu osjetljivost i bolest i jedva ga je po znavao, iako mu je bio otac. Čitavog njegovog života obijao je a ga upozna, a saa je bilo prekasno. Njih troje su večerali zajeno u blagovaonici. Isabelle nije govorila ništa ok su Sophie i Gordon razgovarali. Nitko nije spomenuo Teddvja; to je bilo previše bolno. Isabelle je kasnije otišla u svoju sobu i ispružila se na krevet, a u mislima joj je bilo samo ijete koje je donijela

na svijet, čiji život je uvijek bio tako krhak. Bio je kao leptir koji im je konačno pobjegao i oletio. Bila je sretna š to gaje mogla voljeti i upoznati. Pogreb se oržao sutraan, u kapelici njihove crkve, a oproštajni govor je napisao svedenik koji ga uopde nije poznavao i krivo je izgovorio njegovo ime. Ali vožnja o groblja je gotovo uništila Isabelle; nije mogla podnijeti pomisao a de ga tamo ostaviti i htjela se baciti na njegov lijes. otaknula ga je stotinu puta prije olaska i uzela je jenu nježnu bijelu ružu, a je osuši i spremi za uspomenu. Osjedala se kao a se krede po voom ili oporavlja o još jedne kome. Nije mogla ni zamisliti koliko je loše izgleala ka su stigli kudi. Jeva je isala, jeva se kretala. Svaki trenutak bio joj je neponošljivo bolan.

Bilo je kasno popone tog ana ka je Goron ušao u njenu sobu i namrštio se, pogleavši je. Ležala je na krevetu, a lice joj je bilo bijelo kao mramor. »Ne znam što ti je«, reče on, izgleajudi više razjareno nego zabrinuto. Počeo je mrziti njeno prisustvo. Izgleala je bolesno, stalno, i to ved neko vrijeme. »Izgleaš kao a smo anas trebali zakopati tebe umjesto Tevja. Sto ti je, Isabelle?« »Izgubila sam sina.« Imala je slomljen pogle ka se okrenula prema njemu, ne vjerujudi u ovo što čuje. »I ja. Ali ti ovako izgleaš ved va mjeseca.« »a? Pa, žao mi je.« Okrenula se na rugu stranu. Nije ga htjela ni pogledati i najradije bi da on ode.


169/189

5/27/2018


»Sophie jako teško paa što te vii ovakvu.« »Meni jako teško paa što sam izgubila sina«, reče ona bezizražajnim glasom. »Ved goinama smo to očekivali,« on je posjeti, »iako znam a je to šok, pogoto vo nakon udara na cijeli organizam kojeg si pretrp jela prošle goine.« Sa mu se činilo a se nikaa i nije potpuno oporavila. Ona ga je promatrala, zapanjena njegovom hlanodom i potpunim nedostatkom emocija. Nitko ne bi povjerovao da je i on upravo izgu bio sina. ržao

se više kao gost nego kao član obitelj, a pogotovo ne kao otac tog jeteta. Pogleao je Isabelle gotovo sa znatiželjom, a ona joj postavi čuno pitanje. »Sto deš saa učiniti?« »U kom smislu?« S njegovom sobom? Svojim životom? Njego vom od jedom? Nije o tome mogla ni razmišljati. »Posljenjih petnaest goina samo si njegovala Tevja. Ne možeš se sa zakopati skupa s njim.« Zašto ne? Ali to nije izgovorila. S malo srede, zaista de i umrijeti. Nakon što je izgubila Teddvja i Billa, osim Sophie, ostalo joj je malo toga za što vrijei živjeti. Međutim, Goron ju je zapanjio riječima koje su uslijeile. »Mislim a bi trebala otidi sa Sophie u Gre -noble, kad

se za va tjena vrati na fakultet. Zaista vjerujem a je to olična ieja. Moraš napokon izadi iz ove kude, a obro de ti činiti a bueš s njom.« Isabelle je istog trena shvatila a je on to želi iz-gnati u provinciju kako bi mogao biti s Louise. To je bio lukav plan, a zbog Teddvjeve smrti, lako je bilo pronadi objašnjenje. Goron je zaista bio omišljat. »Ti to ozbiljno govoriš?« Gotovo se nasmijala na izraz njegovog lica. Činilo se a je suosjedajan, ali je očajnički želio a ona oe. Sigurno se strašno bojao a bi ona, bez Tevja koji ju je zaokupljao, mogla ponovo tražiti svoje mjesto kao njegova supruga. »A što bih, zaboga, tamo trebala raditi? Sigurna sam da bi Sophie bila opravdano užasnuta a joj se motam oko nogu.« To je bilo zanje što bi Isabelle saa htjela učiniti. »Pa, ne možeš samo ležati ovako«, reče on, ponovo razjar enim tonom. »To, akle, misliš a raim?« U njihovom razgovoru se osjedala napetost. Isabelli je bilo osta laži i privia kojeg oržavaju preugi niz goina i saa je nede prijedi samo tako, po izgovorom da treba biti sa Sophie. Bila je očajna zbog gub itka Teddvja, ali dok tuguje za njim ne želi postati smetnja svojoj kderi. Bila je previše razumna i imala previše ostojanstva a bi to mogla učiniti. A bila je i ovoljno pametna a može prozreti što joj je on namijenio. »Nemam pojma što ti raiš,« on obojno reče, »osim što si se brinula za to ijete.« »To dijete je bio tvoj sin, a sa je mrtav. Imaj malo poštovanja. Prema njemu. I meni.« To je bio prvi put da se ona usudila tako razgovarati s njim. A njemu se to nije svidjelo.

»Isabelle, nemoj mi govoriti kako a se ponašam. Ako se sjedaš, ja sam otrpio priličnu količinu tvog lošeg ponašanja prošle goine, u vrijeme tvoje nesrede. I više nedu ponositi nikakve gluposti o tebe.« »Ozbiljno?« upita Isabelle s opasnim sjajem u očima. Približa vao se granici onog što je mogla tolerirati i to nevjerojatnom brzinom. »A kakvo je to loše ponašanje bilo?« »Jako obro znaš na što mislim. Prešao sam preko tvoje afere s Billom Robinsonom. Imala si srede što se nisam razveo o tebe.« Oružje je upravo otkriveno. A li ovog puta,


170/189

5/27/2018


izgubivši toliko puno, Isabelle ga se više nije bojala. S Tevjevom smrdu, Goron je izgubio vlast na njom. Moža zauvijek, a u ovom trenutku, bez sumnje. »A ti si imao jako puno srede što sam ja proteklih vaeset goi na prelazila preko tvog ponašanja prema meni i petnaest goina ponosila tvoje zapanjujude ponašanje prema vlastitom sinu.« Za-pleli su se u borbu na smrt; Isabelle nije očekivala ovakav razgovor s njim tako brzo nakon Teddvjeve smrti, ali bila je spremna. Sjetila se stoje Bili rekao na odlasku,

neka čuva svoje oružje ok je Goron ne napane, a sa se i to napokon ogoilo. Na an Teddvjevog pogreba. To je bila zapanjujuda okrutnost i neostatak poštovanja, ali ka se o njemu rai, nikakvo iznenađenje. Gordon je stajao gledajudi je kao a je želi ošamariti, ali nije se usuio. »To o tebe nedu trpjeti. Završit deš na ulici sa šeširom u ruci, Isabelle, ako ne bueš oprezna.« »Više me ne možeš uplašiti, Gorone.« Više ništa nije mogla izgubiti. Više nije morala štititi Teddv ja i više je nije bilo briga hode li je Goron izbaciti. Ka bi to učinio, to bi, na kraju, bio blagoslov za nju. »Uopde te se ne bojim.« On je viio a to zaista i misli. »A kamo deš ako te izbacim?« Siktao joj je u lice, a Isabelle je jelovala zaivljujude mirno. Čvrsto ga je pogleala u oči i prikova-la ga svojim pogledom. »Moža biste ti i Comtesse e Ligne bili ovoljno ljubazni a me pustite u svoj stan u rue du Bac? Pretpostavljam, ako me izbaciš, ona de ovje stanovati s tobom?« Rekla je to tihim, amskim glasom, a Goron na to bijesno zareži. Zvučao je kao ranjeni lav; prišao joj je tako blizu da je mogla vidjeti svaku poru na njemu. Bio je toliko bijesan da se tresao.

»Ne znaš o čemu govoriš!« zaurlao je na nju, zatečen njenim riječima. Takav udarac nije očekivao i na tren je izgubio ravnotežu. »Moža, pola Pariza očitoalizna, i tojeved esetoči goina. Nazvala je zabunom, navijeti Staru goinu. Mislimalia je bila pijana, to mi otvorilo i otkrilo ono što sam trebala odavno. Zato mi nemoj ništa govoriti o Billu Robinsonu, Gorone. Ne rai se o njemu.« »On još postoji u tvom životu?« Nije imao nikakvog prava a to čuje, ali rekla mu je, svejeno. Zapanjilo ga je to što je ona znala za Louise, a nije mu rekla ni riječ o tome. »Ne. Ali grofica, vjerujem, i te kako postoji u tvom. Pretpostavljam da je bila s tobom u Italiji.« On to nije priznao Isabelli, no njena pretpostavka je bila ispravna i za to je znalo više ljui. »Dula sam a se ne može ili nede uati za tebe ok joj muž ne umre. To ti sigurno teško paa. A što si namjeravao taa učiniti sa mnom, Gorone? Osim a me otpremiš u Grenoble sa Sophie, kako bi me se tada ri ješio?«

»Ti si lua! Rastrojena si zbog gubitka sina. Ne želim slušati te gluposti.« Goron je izgledao kao a de otidi. Nije htio čuti više ni riječ o nje. »Ne«, ona mirno ovrati. »Srce mi je slomljeno, ali nisam lua. Međutim, bila sam lua, sigurno, jer sve ove goine nisam shvadala što raiš. Nisi čak ni spavao ovje, a ja sam bila previše glupa a bih to shvatila, jer si se ti toliko truio a me mučiš. Pa, ti ani su prošli.« »Gubi se van iz moje kude!« zarežao je na nju. Tresao se o bi jesa. »Hodu, ali ne prije nego što buem spremna. A o taa, savjetovala bih ti a stanuješ s njom.« Na to je on izjurio iz njene sobe i tren kasnije, čula je kako s treskom zatvara vrata. Ovo je bio nevjerojatan prizor i ona iznenaa shvati a ju je on napustio, a nju to uopde ne


171/189

5/27/2018


ira. Izgubivši Tevja i Billa, izgubila je toliko toga a joj, osim Sophie, više ništa i nije ostalo. Svojim odlaskom, Gordon ju je osloboio jaa i laži koji su među njima postojali preugi niz godina.

»Sto ti je rekao, mama?« tiho je upitala Sophie. Isabelle je nije ni primijetila ka se uvukla u njenu sobu. Ušla je nakon očevog o laska, a izgleala je uplašeno. Nikaa u životu nije ih čula a se tako svađaju. »Nije važno«, reče Isabelle, ponovo sjeajudi na krevet. Osjedala se potreseno, ali joj je laknulo.

»Važno je«, reče Sophie. »Mama, grozan je prema tebi. Otac mi je i ja ga vol im, ali ne želim a ikaa više bue zao prema tebi.« Po gotovo ne danas, nakon Teddvjevog pogreba; to je bilo strašno. Pogleavši svoju kder, Isabelle ojenom shvati što se zapravo ogoilo. »Upravo mije rekao neka se iselim.« Bila je neobično mir na i sabrana kad je to rekla. A Sophie je htjela znati lišto ogoilo. »Mora bitisetako?« Sophijine oči su bile ogromne, a Isabelle je razmišljala. Sophie je izgleala prestrašeno, ali Isabelle nije. Bila je neobično mirna.

»Mislim a mora. Ovo je njegova kuda.« Njihov brak je okončan na dan Teddvjevog pogreba, što je na neki način bilo ispravno. Bilo je gotovo, napokon. »Kamo deš otidi?« U Sophijinim očima su bile suze. »Mogu nadi stan. Trebala sam to učiniti davno prije, ali nisam mogla njegovati Teddvja bez njegove pomodi.« Sophie kimne, a Isa belle shvati a je sve oko nje ošlo o svog kraja. Izgubila je puno. Tevja, Billa, om, brak. Sve što je voljela, znala i cijenila, na što je računala ili vjerovala, saa je bilo prošlost. Nije joj preostalo ništa rugo nego a počne ispočetka. Pogleala je svoju kder, a Sophie joj priđe i zagrli je. Sjeile su zagrljene, bez riječi. Teddy ju je napokon oslobodio od Gordona. Teddy, koji ju je uhvatio za ruku i odveo.

Bili to nije bio u stanju učiniti i prvi ju je napu stio. Ona sama nikada ne bi imala hrabrosti za to. Ali Teddy je, osloboivši se zemaljskog tijela koje je bilo izvor njegovih patnji, napokon osloboio svoju majku života koji ju je izjeao. Gotovo kao a ga je mogla osjetiti kraj sebe, sretnog zbog onog što je učinio. Nakon svega što je za njega raila petnaest godina, to je bio njegov posljednji dar. Bila je napokon slobodna.

Poglavlje sedamnaesto Goron se nekoliko ana nije vradao u kudu u rue e Grenel-le. Isabelle je znala gdje ga

može nadi ako želi, ali nije pokušala. Nije bilo razloga za to. Ništa si više nisu imali redi, a bila je sigurna da je on sa Comtesse de Ligne.

Isabelle je neko vrijeme besciljno lutala kudom, ok joj se u mislima slijegalo sve što se dogodilo. Satima je sjedila u Tevjevoj sobi i plakala, a ona bi se ojenom nasmiješila kroz suze, sjetivši se nečega što je učinio ili rekao. Činilo se kao a je izgubljena u nekom rugom svijetu. A ona je sama, kasno jene nodi, počela spremati njegove stvari. Imao je


172/189

5/27/2018


tako malo, kao a je bio samo u prolazu kroz ovaj svijet. Imao je knjige, slagalice, igračke iz djetinjstva, nebrojene pižame, nekoliko religioznih stvarčica koje su mu njegove bolničarke

avale. Isabelle je omirisala njegovu ojedu i njegov jastuk prije nego što de ih spremiti. Zaista, imao je vrlo malo. Jeino što je njemu bilo važno, bile su fotografije njegove majke i Sophie. A imao je i jednu vrlo lijepu fotografiju Isabelle i Gordona s njihovog vjen čanja. To je bila jedina fotografija oca koju je imao ili volio.

Spremila je sve i u tom poslu očekala jutro; ok se Sophie pro budila, sve je bilo gotovo. U njegovoj sobi stajale su uredno spremljene kutije. Ka je završila, Isabelle se vratila u svoju sobu i zaspala. Gordon joj se napokon javio tog popodneva. Htio je znati kakvi su njeni planovi.

»Nisam to još smislila. Spremala sam Tevjeve stvari.« »Baš morbino. Zašto nisi ala a to naprave njegovateljice?« Sama je to uraila iz poštovanja prema jetetu kojeg je toliko voljela. Ali Gordon to nije mogao shvatiti. Nije volio nikoga osim sebe; tako je bilo oduvijek. Isabelle nije bilo jasno kakav je njegov odnos s

Louise. Bila je sigurna a se temelji na njenoj ruštvenoj važnosti i naslovu. Isabelle mu je nekaa bila privlačna zbog istih stvari. Ali nju k ao osobu, niti njihovu stvarnost, nije mogao ponijeti. To nije imalo nikakvu upotrebnu vrijenost. »Neopustivo si se ponijela one nodi«, optužio ju je on, nastojedi je uplašiti svojim tonom. Taj ton je čula toliko često a više nije imao nikakvog utjecaja na nju. A njega je pogoila činjenica a se ona usuila postaviti pitanje njegove veze s Louise. Činilo mu se nevjerojatnim a je ona to, nakon toliko godina, napokon otkrila. A kad je upitao Louise je li ga zaista nazva la kudi na Staru goinu, ka d je propustila let za Saint-Moritz, što je po njegovom mišljenju bilo prilično nevjerojatno, priznala je aje to mogude. To je bila neužna pogreška. Ali, razotkrila je i raskrinkala eset goina njegovih brižljivo izgrađenih laži. Njoj se nije usuio pri govoriti zbog toga. Za mene je cijela situacija ved ugo vremena ovratna, Isabelle jenostavno reče, što je bila istina.Uvijek sam mislila da sam te na neki način razočarala i a si zato tako hlaan prema meni Mislila sam a je to moja greška, jer sam uvijek bila jako zaokupljena Te -dyjem. Ali napokon sam shvatila da to nema nikakve veze sa mnom, niti s njim. Ti samo nisi htio biti

ovje.« »To je imalo i te kakve veze s tobom«, ovrati on. »a si se po trudila, da si mi bila žena kako treba, to se nikaa ne bi ogoilo.« Ništa joj nije htio priznati, samo je nju krivio za sve; to je bilo tipično za njega. »Bila sam ti žena kako treba, Gorone. Uvijek sam bila uz tebe. U početku sam te zaista voljela. Ti si odbacio mene, podigao zid između nas, ti si otišao iz naše spavade sobe i isključio me iz svog života. Ali ništa o toga nije imalo veze sa mnom, a mislim a to i sam znaš.« »Ne možeš se tako lako osloboiti svake krivnje. Ja nikaa ne bih učinio ništa o toga a si omah u početku naučila što si trebala.« On je bio učitelj, a ona učenik, i sa joj je govorio da je nepopravljivo pala na ispitu ko njega. Sva njena ljubav, poštenje i srce, nisu za njega imali nikakve vrijednosti. Nije znao tko je ona, niti ga je bilo briga. To je bilo jasno. Godinama


173/189

5/27/2018


je pred njim izvodila salto, dok je on vikao više, brže, no nikada nije bilo dovoljno dobro.

Nakon što je iskoristio njeno porijeklo i veze i osigurao svoj položaj, ona mu više nije mogla ničemu poslužiti. A Isabelle je znala a de isto to uči niti s Louise. Kad svijet bude znao da se oženio groficom koja je vrlo bogata i uspješna žena, a služi mu za njegovo zaovoljstvo, mogao bi i nju obaciti. Isabelle više nije mogla zamisliti a bi Goronu mo glo biti stalo do bilo koga; ne samo o nje, njegove jece, čak ni lju bavnice. Bio je krajnje samoljubiv. »Meni se čini a je tebi mozak ošteden o nesrede«, on leeno reče, a ona iznenaa shvati kakvu de sliku on prikazati: uvijek je bila pomalo čuna, a nakon smrti sina je post ala ozbiljno poremedena. To je bio savršen izgovor a je se riješi. Bilo je to kao a je na tren zavirila u uboku, mračnu pedinu i ugleala čuovište koje tamo živi. Nekaa bi je to uplašilo, ali saa više nije bilo tako. Nije više htjela imati nikakvog posla s tim čuovištem. »Očekujem a se brzo iseliš«, on hlano reče. Potrošio ju je i sa je želio samo a nestane. Sve je bilo savršeno. Više ničemu nije mogla poslužiti i pretvorila se u problem. I on je želio a bue uklonjena. Razotkrila ga je, a on to nije mogao otrpjeti. Obasjala ga je prejakim svjetlom i ne

želi više biti prevarena. Jako ugo ju je obmanjivao, ali više nede biti tako. »Iselit du se ka nađem stan, Gorone«, reče ona umornim gla som. Probdjela je cijelu nod, spremajudi Tevjeve stvari. »Shvadaš, naam se, a bi ljui rekli puno ružnih stvari o tebi kad bi me izbacio iz kude omah nakon Tevjeve smrti.« »Redi du im a si skrenula zbog smrti sina i a si pobjegla iz me ni nepoznatih razloga, a sve je još otežano tvojom povreom m ozga.« Zaista, briljantno; sve je razraio. Morala se upitati nije li mu i Louise pomogla u tome.

»Pretpostavljaš a de ti ljui vjerovati, ali ja u to nisam sigurna. Neki moža, ali svatko koja se skriva na tavanu; ja sam žena tko znat dejea luđakinja iz ChaillotaJenog kojojme si poznaje, ti lagao, varao i snisam njom vrlo loše postupao. ana, ljui de shvatiti kakav si, kao što su to shvatila i tvoja jeca. Ne možeš ovijeka zavaravati ljue, čak ni mene.« Ali njegovu izaju još uvijek je oživljavala kao težak uarac. A to što je saa raio, činilo se gotovo još gore, s obzirom na šok zbog Tevjeve smrti. Bili ju je napustio nakon pet goina, a sada i Gordon, koji ju je emocionalno zapravo napu stio još mnogo ranije; a Tey je otišao jer nije imao izbora. Ma kako gleala na sve te ogađaje, za Isabelle su to bili teški uarci. Vrlo teški. Slušajudi ga ok priča kako de uništiti njen ugle, znala je a se nikaa nede potpuno oporaviti od izdaje ljudi koje je tako strastveno voljela. To je ubilo svaku nadu koju je nekada imala u pravednost života i sretan završetak. U njenom svijetu nije bilo sretnog završetka. Više ga čak nije ni očekivala. Samo je željela mir.

»Iseli ka hodeš. Samo mi javi ka to obaviš. anas sam zvao svog ovjetnika. Sastavit de ti prijelog za alimentaciju.« Rješavao je stvari velikom brzinom. Ona se pitala nije li moža Comte e Ligne slabog zravlja. Goronu se ojenom, izglea, žurilo. Savršeno bi mu obro ošlo ka bi se ona htjela pokupiti u Grenoble. Mogao bi redi da je u sanatoriju, ili da je polujela, ili a pati o epresije. Mogao je redi bilo što, ako je nitko više ne bi viio. Ali ona mu ni najmanje nije namjeravala toliko olakšati stvari. Shvatila je, slušajudi ga, a mora pronadi pravnika za sebe. A ona je Goron iznio još jeno upozorenje. »Neka ti bue jasno, Isabelle, ka se bueš spremala, možeš uzeti samo ono što je tvoje, ono što si onijela u brak. Sve ostalo pripaa meni.« 174 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

174/189

5/27/2018


»To sam i namjeravala«, ona hlano reče. Kako se brzo sve svoi na pitanje kome što pripaa. Htjela je samo svoju ojedu, Tevjeve stvari, neke slike i antikvitete svojih roitelja i malo nakita kojeg joj je poklonio Goron. Ostalo nije htjela više ni pogleati, a nakit de uzeti samo zato a ga može ati Sophie. »Javit du ti ka pronađem smještaj.« Sljeedih nekoliko tjeana grozničavo je tražila stan, a to je postalo lakše ka se Sophie vratila na fakultet. Sophie je bila toliko po gođena svime što se ogoilo a je Isabelle nije htjela dodatno uznemirivati. Krajem rujn a, Isabelle je pronašla vrlo priklaan stan za njih, u

rue e Varenne, ne prealeko o rue e Grenelle i kude u kojoj su Goron i ona živjeli. Stan je imao vije spavade sobe, veliku nevnu sobu punu svjetlosti, malu blagovaonicu, pomalo starinsku kuhinju i smočnicu, i terasu koja glea na Musee Roin. Ustvari, to je bio tredi kat jednog starog hotel particulier, na mjestu nekaašnjih staja bila je garaža s prostorom za jedan automobil i sve je bilo u prilično obrom stanju. Sama zgraa je nekaa bila raskošna, iako su ljui koji su je generacijama posjeovali ved oavno ostali bez novca potrebnog za oržavanje, što je bio slučaj s mnogim lijepim kudama iz osamnaestog stoljeda na Lijevoj obali. Postojao je i mali lift koji je izgledao kao kavez za ptice, stropovi su bili visoki, podovi

lijepi, ali izlizani, a vlasnici su bili članovi jene aristokratske obitelji koje je ona jenom upoznala. To je bio obar io graa i obra aresa, i ona je znala a de se tamo osjedati sigurno. A znala je i da ima dovoljno namještaja, naslijeđenog o roitelja, a pristojno namjesti stan. Kad je potpisala ugovor o najmu, nazvala je Gordonovog odvjetnika i rekla mu

a de iseliti za va tjena. A ona je nazvala Sophie. Ko Sophie, to je izazvalo oprečne osjedaje. Bila je sretna što je majka pronašla stan, ali bit de čuno stanovati negje rugje. Ka bue posjedivala oca, ona de boraviti u rue e Grenelle, ali bez majke i Tevja, i sama pomisao na to bila joj je teška. Isabelle je o taa ved obila okumente o razvou o G ordo-na. Nudio joj je malu oštetu, koja ni u kom slučaju nije bila oraz njihovog zajeničkog života ugog vaeset i jenu goina. Njen ovjetnik joj je savjetovao neka prihvati, što je ona i namjeravala, raije nego a o Gorona traži izržavanje. U ponuđenim okumentima, sve je bilo usmjereno u njegovu korist i za nju je to zapravo bio ogroman šamar. Uistinu, ona nije željela ništa o njega, a ovo je potvrđivalo sve što je mislila ka ga se bojala napustiti zbog Te dvja. Daje otišla, on bi ih pustio a umru o glai. Saa je o njega tražila vrlo malo, tek toliko a pokrije svoje troškove za slučaj a joj se nešto ogoi ili se razboli. Njen ovjetnik je bio zgrožen Goronovom ponuom i htio je a se ona bori za svoj io, čak i a pokuša obiti kudu u rue e Gre -nelle. Ali Isabelle je znala da bi to bila jalova pobjea. U najboljem slučaju, samo je htjela otidi i pri tome uzeti onoliko malo, koliko joj je potrebno a osigura svoje potrebe, ništa više. O njega nije željela gotovo ništa. Sredinom listopada, preselila se u stan u rue de Varenne i iznenadila se koliko je zgodan postao sada kad ga je malo sredila. Pri od lasku iz nekaašnje kude, bolno je bilo samo

napustiti prostorije u kojima je Tey s njom proveo cijeli svoj život. No ona je znala da svoje uspomene nosi sa sobom i uz posljenji, tužni pogle preko ramena, izašla je van, ok je omadica Josephine plakala. Isabelle joj je obedala a de je pozvati u posjet na novoj aresi. Čak je i Sophie bila iznenađena prvi put ka je ošla kudi za vikend. Bio je produljeni viken za Sve Svete i imala je četiri slobona dana. 175 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

175/189

5/27/2018


»ivno izglea, mama«, Sophie se osmjehnula ka je vijela svoju sobu. Isabelle je iskoristila neke materijale koje je imala spremljene i sve je bilo presvučeno svilom boje lavande s jorgovanima i ljubičicama. A ziovi su bili u toploj boji slonovače, s tankim svjetlo ljubičastim rubom. Svoju sobu je ureila u žutom tonu, a nevni bo ravak je bio pun antikviteta koji su pripadali Isabellinoj majci; bilo je tu lijepih primjeraka, uglavnom Louis XV i XVI. Tu je provela tek va tjena, a ved se zaista osjedala kao ko kude. Na neki način, pu no više nego u rue e Grenelle. Ovo mjesto je bilo njeno.

Najviše o svega, Isabelle je iznenailo koliko se brzo prilagoila novom ž ivotu. Gordon joj nije nedostajao, a jedini koji joj je stra šno neostajao bio je Tey; srce ju je neprestano boljelo zbog njega. Novi stan ju je ponešto zaokupio, ali nije se mogla sakriti o či njenice da njega više nema. Na neki način, bilo je lakše što boravi na novom mjestu; ne bi mogla lutati hodnicima kojima je i on nekada hodao, ili sjediti u sobi gdje je s njim boravila satima. No usprkos novom mjestu stanovanja, sa sobom nije donijela samo tugu zbog Teddvja; njena

beskrajna čežnja za Billom pratila ju je u stopu. Bilo joj je neshvatljivo a ga više nede vijeti i da ju je on, njen mentor i najbolji prijatelj, nakon pet godina razgovora, savjetovanja i

utjehe, obacio i otišao. To je bilo posljenje što bi o njega očekivala, jei na okrutnost koju je ikaa učinio. Na oređeni način, to je bilo najokrutnije. a ga zaboravi, trebat de joj cijeli život, ako ga uopde zaboravi; to joj je bilo jasno. I nije mogla zamisliti a de ikoga više voljeti, niti ikome vjerovati. Na kraju, nije joj Gordon toliko slomio srce i uništio vjeru, jer o njega ved goinama više ništa nije očekivala, koliko ju je Bili povrijedio, jer je njemu vjerovala i istinski ga voljela. No znala je a s time mora živjeti, bez obzira na cijenu. va tjena nakon što se uselila u stan, prije nego što je Sophie ošla kudi za Sve Svete, vidjela je njegovu fotografiju u Herald Tri-buneu. U članku se govorilo o sljeedim izborima u Sjedinjenim Državama i njegovom ujelu u jenoj značajnoj senatorskoj kaniaturi. Tekst je bio pun pohvala na njegov račun, a ona je sjela i ugo zurila u fotografiju, zaključivši a izglea obro. Nije mogla točno razabrati, ali izglealo je kao a stoji u grupi muškaraca, a kaniat kojeg zastupa stajao je kraj njega. Spomenuli su čak i kako je go inu ranije imao zamalo smrtonosnu saobradajnu nesredu u Lononu i kako se uspješno oporavio i vratio u politiku jači nego ikaa. Iako nigje nije pisalo a hoa ili trči maraton, članak je, činilo se, potvrio ono što je Bili rekao ka joj je lagao kako opet može hoati. Mo glo se shvatiti da mu je savršeno obro i a se potpuno oporavio. Na kraju, nakon što je va ana zurila u fotografiju i mučila se, Isabelle je bacila novine u smede. Sophie se upravo vratila na fakultet nakon prazničnog vikena, kad je Isabelle jedne večeri vijela Billa na CNN-u. Bio je na zasjedanju senata u VVashingtonu, sjedio je za ugačkim stolom i obradao se oboru za financijska pitanja. Ono što su govorili, njoj je zvučalo krajnje stručno i osano, no u trenu ka je ugleala njegovo lice, bila je kao hipnotizirana. Tog ana joj je bilo naročito teško zbog Tevja i na kraju je oustala o pokušaja a se razveri. Legla je i upalila televizor kako bi mislila na nešto rugo. Nije mogla odvojiti pogled s njega i njegovih pokreta ; govorio je, oržao je govor pun strasti, a ona se okrenuo ravno u kameru, kao a se njoj obrada. »Gae jean«, ona tiho prošapde. Rao bi a mu je mogla poželjeti sredu u obnovljenoj vezi sa Cvnthijom, ali nije mogla. Još je bila previše povrijeđena onim što joj je učinio. Još se


176/189

5/27/2018


mogla sjetiti svake njegove riječi koju je izgovorio ka joj je rekao a je među njima go tovo. Nije to zaslužila; jako ga je voljela i bili su vrlo sretni. Mučila se sjedajudi se svega toga, no u tom trenutku se, po završetku njegovog izlaganja, kamera udaljila i ona ugleda kako ga netko gura u invalidskim kolicima. Usta su joj ostala otvorena kad je to vidjela. Rekao joj je da opet

potpuno vlaa svojim nogama, a iz ovoga što je vijela, bilo je očito a je još u invaliskim kolicima. Ali zašto? Zašto bi joj rekao a može hoati, ako nije mogao? Čemu bi to služilo? A

ona se ona, gleajudi ga kako nestaje s ekrana omahujudi nekim ljuima u mnoštvu, sjeti što je govorio o početka. Još u Lononu, on je mračno spomenuo a nede o stati s njom ako ne bude mogao hodati, kako joj ne bi postao teret. Nije joj to nikada doslovno rekao, ali ona

je shvatila što želi redi, no mislila je a je samo utučen. Nije mu taa zaista povjerovala, mislila je da on pretjeruje, no sad se odjedn om upita, nije li zaista mislio to što je rekao. Kao a je ponovo mogla čuti njegove riječi, sasvim jasno. O tome uopde nije razmišlja la jer je on čvrsto tvrio a opet hoa. No saa se pitala, nije li lagao i o svemu ostalom. Dugo je sjedila u krevetu, p itajudi se što bi učinila, kako bi saznala što se ogoilo. Htjela je uzeti telefon i upitati ga. Ali a je že lio da ona zna istinu, to bi joj rekao i prije pet mjeseci, umjesto a laže. Bila je potpuno zbunjena. Zbacila je pokrivač, ustala i počela hoa ti po sobi, ok je televizija i alje zujala svoje. Isključila je aparat, kako bi mogla jasnije razmišljati, a onda je pogledala na sat. U VVashingtonu je sada bilo podne, a u Parizu osamnaest sati. I tad

se nečega osjetila; ojurila je u kuhinju i ohvatila telefon. Nazvala je informacije u VVashingtonu i pitala za broj njegovog ureda; odmah je dobila

ogovor. Nije joj bilo baš jasno što de učiniti sljeede, ali ka joj se javio jean vrlo zaposleni glas, ona je tražila pomodnika gospoina Robinsona, na što se začuo muški glas. Obja snila je da ju je gospodin Robinson uputio neka mu se javi u ime nje nog obora za ječju pismenost u južnim ržavama SA-a i primijetila je a pomodnik sluša sa zanimanjem. Isabelle je znala da je pismenost širom Amerike za njega važan premet i a je sve svoje kan didate poticao a to ističu kao značajno pitanje. »Samo izvolite«, rekao je pomodnik, procjenjujudi Isabellin pri jedlog. »Naali smo se a de on i njegova supruga prisustvovati našem skupu u prosincu. Bilo bi nam drago kad bi njegova supruga bila naša počasna presjenica.« Nastupila je kratka stanka; pomodnik je uhvatio zrak, a Isabelle se pribrala, moledi Boga a je bila u pravu. »Siguran sam a bi gospoin Robinson to rao prihvatio. Provjerit du u njegovom rasporeu ka mi kažete o kojem se atumu rai. Ali, bojim se a... hm... gospođa Robinson

nede modi presjeavati skupu. Ili, točnije, mogla bi, ali... no, oni su razveeni. Štoviše,« zvučao je kao a mu je pomalo neugono, »ona se ponovo uaje sljeedi mjesec. Siguran sam a de biti vrlo zainteresirana ako je pozovete. U svakom slučaju, mislim a bi gospoina Robinsona zanimao vaš skup. Možete li poslati materijal i oreiti atum?« »Svakako. anas du vam to poslati.« Isabelli se tresla ruka ko jom je držala slušalicu; zaklopila je oči. Lagao joj je oba puta. On i Cvnthia nisu zajeno, a on ne može hoati; ona je sa bila sigurna a zna zašto je to učinio. Osloboio ju je, za njeno obro, zbog luog, bezumnog uvjerenja a joj to uguje zato što je voli. Ili, moža je više nije volio... ali vije stvari bile su nepobitne: on više nije u braku sa Cvnthijom i još je u invaliskim kolicima. »Puno vam zahvaljujem«, u jenom ahu je rekla njegovom pomodniku. 177 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

177/189

5/27/2018


»Oprostite, koji je ono bio atum?« »vanaesti prosinac.« »Zabilježit du i redi du mu.« »Hvala vam.« »A vaše ime? Oprostite... nisam zapamtio...« »Ništa zato. Sally Jones.« »Hvala, gospođo Jones. Hvala vam što ste zvali.« ugo nakon toga, sjeila je na krevetu, premišljajudi što de sljeede učiniti. Sjeila je, razmišljajudi o njemu i bila je sve sigurnija a zna što je on učinio i zašto. No ovog puta, umjesto a želi umri jeti kao proteklih pet mjeseci, osjedala se ponovo živom. U ponod, nakon sati i sati razmišljanja, znala je što mora učiniti. Uzela je telefon, nazvala aviokompaniju i rezervirala kartu za sutra an poslijepone. Izbori su bili za četiri dana i trenutak je vjerojat no bio grozan, ali ona nije mogla čekati. Rezervirala je kartu za let u četrnaest sati sljeedeg ana. A ona je nazvala Sophie i rekla joj da ide u VVashington na nekoliko dana. majka je bila toliko »Zašto?« je mjesecima, zvučala iznenađeno, ali biloTevjeve joj je rago. beživotna Sophie i osutna naročito nakon smrti,Njena aje bilo olakšanje čuti a uopde želi nekamo otidi. »Iem u posjetu jenom starom prijatelju«, objasnila je Isabelle. »To je netko koga ja poznajem?« Sophie upita, nastojedi shvati ti o kome se radi. Njena majka se ponašala pomalo luo i čuno je zvučala. Zvučala je uzbuđeno, sretno i uplašeno. »Bili Robinson. Zajeno smo oživjeli nesredu«, blago reče Isa belle, a Sophie se nasmiješi na svom kraju telefonske linije. »Znam, mama. Bio je jako ljubazan prema meni ka sam te pos jetila u Londonu, u bolnici. Ima vije kderi i zgonu ženu.« »To je, otprilike, točno.« Osim žene.

»Bila si mu jako raga«, neužno reče Sophie, a Isabelle se smješkala. »I meni je on rag. Nazvat du te i javiti gje sam i ka se vradam kudi. U reu? Čuvaj se, ušo. Vradam se brzo.« »Nemoj juriti. Mene nema ko kude o Božida. obro se provei.« »Hvala ti«, reče Isabelle i spusti slušalicu. Te nodi nije mogla spavati. Sutraan ujutro u jedanaest sati, krenula je na aerodrom. Tamo je trebala biti u podne. Kad su poletjeli, jedva

se suzržavala. Nije uopde znala kako de odi o njega, niti što de mu redi ka ga vii. Moža de biti bijesan na nju zato što ga je razotkrila i krenula za njim. a je htio biti s njom, govorila je sama sebi, i bio bi. Bio je savršeno jasan, svađala se sama sa sobom cijelim putem preko Atlantika. Ali bio je u krivu. U tome je bila stvar. Bio je potpuno, savršeno u krivu. Nije to trebao učiniti za nju, nije se trebao žrtvovati. Nju nije bilo briga hode li on ikaa više proho ati, osim zbog njega samog, a ne zbog nje. Morala ga je pronadi i to mu redi; to je bilo sve što je saa mogla učiniti. Ali znala je a to nede biti lako. On je vrlo tvroglav čovjek. Jako se obro sjedala njegovih brojnih prigovora na račun Joeovog braka s Jane. Ka je avion sletio na aerorom ulles, Isabelle je zaklopila oč i i nijemo se pomolila da je on sasluša. Nije znala hode li uopde htjeti. Ali potruit de se, i to jako. U žepu joj je bila aresa njegovog urea. rhturedi na leenom zraku, ona je ušla u taksi i ala vozaču aresu hotela Four Sea-sons, u Georgetovvnu, gje je još sinod rezervirala sobu. Sada je tre bala još samo saznati gje je on.


178/189

5/27/2018


Poglavlje osamnaesto Bilo je gotovo ved šesnaest sati ok se Isabelle smjestila u svoju sobu u hotelu. Znala je a

što prije mora zvati njegov ure, ako želi saznati gje de on biti te večeri. Ili bi moža trebala naprosto odi k njemu, u ure. Moža je potpuno lua što je uopde ošla. U glavi joj se vrtjelo tisude scenarija i nije imala pojma kako de sve skupa završiti. Zurila je u telefon i ved je počela vjerovati a je učinila strašnu grešku. Moža on naprosto više nije zaljubljen u nju. Napokon, nakon još pola sata posvemašnjeg užasa, ona uzme telefon. Javila se djevojka s recepcije i Isabelle joj se obrati vrlo zaposlenim tonom, kao da je

pomalo na rubu živaca i napeta. »Pozrav, ja sam iz osiguranja za večeras. Ka olazi gospoin Robinson?« Truila se a zvuči američki, kako žena s ruge strane ne bi pogoila a je Francuskinja. »Bože, ne znam«, rekla je jevojka, a zvučala je puno nervoznije nego što je Isabel le mogla oglumiti. »Iu na šest raznih skupova. Oprostite, a tko je to?« »Osiguranje. Znate, za večeru.« »Ah, a, naravno... kvragu... mislila sam aje to otkazao... ne, imate pravo... OK... on vam olazi u vaeset ijean sat... ispričava se što de kasniti, ali nikako ne može ranije. Vi dete mu biti četvrti. I ne može ostati ugo... on je u kolicima, to znate, u reu?« »U reu. Imam to zabilježeno«, Isabelle reče poslovnim i ogovornim tonom. »Morate maknuti stolicu a bi se on mogao ovesti o svog m jesta. On ne voli komplicirati. I ne želi a ga snimaju u kolicima. Krajnja iskrecija. On i senator Johnson žele udi na bočni ulaz i tako de i izadi.« »U reu«, Isabelle reče, ali još nije znala gje je ta večera, a to nije mogla pitati. »Senator Johnson ima vlastito osiguranje i oni de vas čekati na bočnom ulazu u Centar Kennev kao i prošli put...« Hvala ti, Bože, Isabelle prošapde u sebi. Centar Kennev. »Hode li biti u svečanom oijelu?... Pitam zato a ga omah uočimo...« Morala je znati kakva joj ojeda treba. »Ne, ispričava se... nede... vjerujem a to ne smeta.« »Sve je u reu.« Još eset minuta su prolazile razne pojeinosti, ali Isabelle više nije bilo važno što priča jevojka s recepcije. On de biti u Centru Kennev te večeri u vaeset i jedan sat; samo to je trebala znati. A jean sat kasnije krede alje na sljeedi skup. Mogla ga je presresti na ulasku, ili na izlasku, ili je mogla prireiti scenu na večeri, sakri ti se ispod stola, ili uperiti pištolj u njega... mogudnosti je bilo beskonačno mnogo, a saa ka je bila ovje, njoj su uglavnom zvučale potpuno beznano. Nije imala pojma kako de to izvesti, ali znala je a mora pokušati. Na kraju, olučila je a de ga presresti vani, nakon večere, na izlasku. To znači, točno u dvadeset i dva. o taa je bilo još šest sati. Najuljih šest sati u njenom životu. Javila se na recepciju i unajmila limuzinu za večer. Nakon toga, sjeila je u sobi, zabrinuta što de mu redi


179/189

5/27/2018


i hode li joj on uopde ati priliku a govori. Postojala je prilična vjerojatnost a de je on samo presjedi i redi a nemaju o čemu razgovarati. Rekao joj je a je više ne želi vijeti, ali joj je i lagao. Rekao je a može hoati i a su on i Cvnthia obnovili svoj brak. Pet mjeseci ona nije mogla shvatiti kako je mogao tek tako presjedi sve veze s njom. No saa je savršeno obro shvadala. Sve je to bilo zato a joj ne postane teret. Nije je htio posjetiti u Parizu, shvatila je, zato jer nije htio a ona zna kako on ne može i nikaa više nede hoati. Sve je ona to saa znala. Ali još nije znala kako de ga uvjeriti a promijeni mišljenje. A jasno joj je bilo a de s njim biti samo nekoliko minuta, uz senatora koji stoji pokraj njega, prije nego što de udi u auto i ovesti se alje. Nije znala što de mu redi. Volim te, to bi bio početak, ali to je ionako znao; znao je to i ka je raskiao njihovu vezu i to ga taa nije spriječilo. Zašto bi saa bilo rugačije? Ali puno toga nije znao; nije znao za Teddvja, niti da je ona napustila Gordona i odselila se. Nije znao da joj je slomio s rce ka je otišao. A izna svega, nije znao a njoj nije bilo

važno hode li on ostati u invaliskim kolicima o kraja života. Ona je samo željela biti s njim i voljeti ga o kraja života. Sjeedi i razmišljajudi o njemu, počela se pitati je li ovaj pokušaj a ga večeras vii bila pogreška. Moža ga je trebala potražiti u ure du, ili ga nazvati telefonom. Znala je da je on sigurno na rubu živaca jer su izbori za samo tri ana. Mogla je pričekati a to prođe, govori la je samoj sebi, ali on bi mogao otidi iz grada, ili nestati. Nije htjela čekati. ovoljno ugo su čekali. Te večeri nije mogla jesti, pokušala je malo ospavati, ali bila je potpuno buna. Na kraju se okupala i spremila i u dvadeset jedan i trideset, bila je u limuzini koja je jurila prema Centru

Kennev. A ka su se približili bočnom ulazu, obuzela ju je panika. Što ako je on ved otišao? Otupjela o zabrinutosti, izašla je iz auta i stala sa strane, na mjesto oakle može vijeti ulaz i njega, ka bue izlazio. Bilo je strašno hlano, ali nj u nije bilo briga, a onda je, kao nekakav zloslutni preznak, čak počeo paati snijeg. Velike čipkaste pahulje počele su se lagano spuštati s neba. Bile su o one vrste koje se lijepe za ojedu, trepavice i kosu. oletjele su bez upozorenja, uz oštri vjeta r koji ih je raznosio posvuda. U de set i petnaest, još nije bilo ni traga Billu, a ona je bila uvjerena a je izašao na neka ruga vrata. Moža je ošlo o promjene u planu. Isabelle je nosila veliki, teški crni kaput i krznenu šubaru, tople crne čizme o antilopa i rukavice. Svejedno se smrzavala do kosti, prekrivena snijegom.

U vaeset va sata i trieset minuta, ved je izgubila nau. Znala je, morat de smisliti neki rugi način i pokušati još jenom. Morat de sutra primijeniti neko rugo lukavstvo. Sama je sebi rekla a de ostati o vaeset i tri sata, tek toliko a može redi kako je pokuša la, ali bila je sigurna a su Bili i senator ved oavno otišli na sljeedi skup. Međutim, u eset minuta o vaeset i tri sata, kraj vrata je na stao nekakav metež. Izašla su va policajca, prepoznatljivi iako u civilu, jean uniformirani zaštitar s prijemnikom u uhu, a ona i jean zgoan muškarac koji je, glave pognute na vjetru, brzim korakom izašao iz zgrae i krenuo prema autu koji ga je čekao, pojavivši se niotkuda. Isabelle ga prije nije vidjela. Izgledao joj je pomalo kao senator, ali iz svog kuta nije jasno vidjela. Promatrala ga je na trenutak, no nitko rugi nije izašao van. Pitala se je li Bili uopde ošao, ili je moža


180/189

5/27/2018


olučio ostati ulje. Motrila je i dalje, a onda je ugledala kako iz zgrade polako izlaze invalidska kolica. Oko njega je bilo ljudi i svi su bili zaokupljeni razgovorom; on je kimao glavom, slušajudi što govore. Sam je upravljao svojim kolicima. Nosio je ebeli šal i tamni kaput; odmah je vidjela da je to Bili. Osjetila je kako joj srce udara dok ga je gledala kako se sam gura prema stepenicama, a potom silazi niz kosinu, prema njoj. Nije ju primijetio, a ostali su pred snijegom brzo pobjegli natrag unutra. Senator i njegovi ljudi ve d su bili u limuzini i čekali su ga.

Osjedajudi se kao a uzima život u vlastite ruke, ona priđe kosi ni i krene prema njemu. Presrela ga je na pola puta, zaustavivši se ravno pre njim. Zaklanjajudi se o vjetra, spustio je glavu i vidio je samo njen kaput i noge; odsutno je promrmljao oprostite, ali ona se nije micala.

Pogleala ga je. Prije nego što joj je viio lice, začuo je njen glas. »Lagao si mi«, reče ona glasom o kojem je sanjao pet mjeseci, uvjeravajudi se a ga više nikaa nede čuti. Nje gov pogled se podigne o njenih očiju i on ostane bez riječi. Gleao ju je, zapanjen, i pokušavao se pribrati što prije. »Zravo, Isabelle. Kakva slučajnost što te ovje viim.« Pretpostavio je da je Gordon poslom ošao u gra, pa je poveo i nju. Nije ponuio nikakvo objašnjenje zašto je, usprkos onome što joj je rekao prije nekoliko mjeseci, još uvijek u invaliskim kolicima. »Zapravo, nije slučajnost«, ona iskreno ovrati. Bilo je zaista prekasno za nove laži. »oletjela sam iz Pariza a te viim.« Nije znao kako bi joj ogovorio, ok im je vjetar šibao lica, a na njenoj šubari se skupljao snijeg. Izgleala mu je kao božična čestitka ili ru ska princeza. Bila je toliko lijepa da mu je srce pucalo, ali na njego vom licu se nije vijelo ništa. Prisilio se a izglea ravnoušno i mirno i sakrije sve što osjeda. Postao je stručnjak u tome. »Moram idi. Cvnthia me čeka u autu.« To je bio jeini izgovor za brzi bijeg kojeg je mogao smisliti. Znao je a mora pobjedi o nje što prije, ok nije izgubio olučnost. »Ne, ne čeka«, Isabelle reče, čvršde se umotavši u kaput. »Raz veo si se. I to si mi lagao.« »Očito, više toga sam lagao. Osim a je za mene gotovo. To je istina.« Sve se na njemu opiralo, no oči su ga izavale. »Zašto je za tebe gotovo?« Bila je nemilosrna u svojoj potrazi za istinom i kad bi joj on mogao redi a je ne voli, otišla bi zauvijek. Ali morala ga je vijeti još ovaj, posljenji put. Tom riziku se izložila ka je ošla. A ako je on želi još jenom otjerati, htjela je barem a je pri tome gleda u oči. »To se poneka ogađa. Kako je Tey?« upita on kako bi razbio napetost među njima i zavarao je još jenom, ali nije bio pripremljen na ono što je uslijeilo. »Umro je prije tri mjeseca. Uhvatio je tešku gripu. Žao mi je što ga nisi upoznao«, ona tužno reče, boredi se a ostane prisebna. Nije ga namjeravala opteretiti svojim bolom, ali smatrala je da treba znati.

»I meni je žao«, on tiho reče, pogođen zbog nje. Na tren, savladala ga je silina udarca kojeg je pretrpjela i vlastiti osjedaj krivnje jer nije bio uz nju u tom trenutku. »Jesi li obro?« Htio ju je oirnuti i zagrliti, ali nije se usuio. Bilo je previše neugono što je


181/189

5/27/2018


uhvaden u laži i što ga je vijela u kolicima. Bio je potpuno uvjeren a im se putovi nikaa više nede ukrstiti i a ona nikaa nede saznati za to. »Ne još, ali bit du. Jako mi neostaje. I ti mi neostaješ.« Glas joj je bio tih i tužan. »Kako si ti?« Htjela ga je upitati neostaje li i ona njemu, žali li zbog toga što je učinio, ali on je, čini se, bio nestrpljiv a krene alje. Znala je a ga senator čeka. No ovo je bila njena jeina prilika.

»obro sam. Bolje nego ikaa. Vratio sam se na posao. Izbori su za tri ana.« Na to on poglea na sat. Na sljeedi skup su kasnili sat vremena i on poglea Isabelle kao a se ispričava, ali nije bilo nikakvog znaka a želi nešto o nje. »Zaista moram idi.« »Još te volim, Bille«, reče ona, osjetivši se strašno ranjivom, ali zato je i ošla. Htjela je a on zna. »Nije me briga što ne možeš vozi ti koturaljke ili plesati. Uostalom, nisam ni ja baš neka plesačica; nikaa nisam ni bila.« On joj se nostalgično nasmiješi i činilo se a to traje čitavu vječnost, a ona ispruži ruku i otakne je. »Ozbiljno kažeš a si me ošla vijeti?« Glas mu je bio blag; to je bio glas kojeg je pamtila i preobro, i ved jako ugo. Mogla je samo kimnuti glavom, ok su joj se oči punile suzama, a onda se pribrala. Nekoliko zalutalih suza kliz-nulo joj je niz obraze i ona ih obriše rukom u rukavici.

»Jučer sam te vijela na CNN-u i činilo mi se a znam zašto si mi lagao. Htjela sam a znaš a meni to nije važno.« »Znam a nije«, on tiho reče, »nikaa ti nije bilo važno. Ali meni je. I to je bitno. Nikada ti ne bi opustio a si to učiniš. Previše te volim a bih ti ozvolio a si uništiš život kraj ovoga«, on poglea na svoja kolica. »Čak i ako jenog ana napustiš Gorona, pogoto vo taa. Je li pristojan prema tebi?« U prvom trenu, tražio ga je po gledom, ali shvatio je da nije tu. Očito, nekako mu je umaknula ili ga je ostavila u hotelu. Ona se nasmiješi na njegovo pitanje. »Upotrijebila sam oružje protiv njega, kako si mi ti rekao, ka je Tey umro. Izbacio me van. Sophie i ja imamo stan u rue e Varenne.« Velike i brojne promjene ogoile su se u njihovim životima. Ali to nije promijenilo njegovo uvjerenje, niti oluku. Štoviše, susret s njom ju je učvrstio. Saa je slobona i zaslužuje puno više nego što joj on može ati, ili je barem on mislio tako. »rago mi je a si obro.« Ali nije htio redi ništa više. »Znam a moraš idi,« reče ona, otirudi snježne pahuljice sa svojih očiju, »ja sam u hotelu Four Seasons. Ako želiš razgovarati, nazovi me.« On je samo omahnuo glavom. Kosa mu je bila puna snježnih pahuljica i ona shvati da mu je sigurno hlano. »Nedu te zvati, Isabelle. Postupili smo ispravno prije pet mjeseci. Ja sam ispravno postupio. Za oboje. Sada se toga

moramo ržati.« »Ne slažem se s tobom, to je bilo potpuno pogrešno. Za oboje. Imamo pravo a se volimo, Bille. Čak i ako ne bueš u mom životu, ja du te i alje voljeti. Uvijek.« »Na kraju deš me ipak zaboraviti«, reče on, a ona omahne gla vom i odmakne se. On ju je gleao ugo i čvrsto. »Čuvaj se.« Htio joj je još jenom redi a mu je žao zbog Tevja, ali nije. Ništa više nije mogao redi. Ovezao se o kraja kosine, ne osvrdudi se, i ušao u auto.


182/189

5/27/2018


Ispričao se senatoru zbog zaržavanja i rekao a je sreo je dnu staru prijateljicu. Cijelim putem o sljeedeg oreišta nije rekao više ni riječ, a senator je osjetio koliko je sumorno raspoložen. Činilo se kao a je milijun milja daleko. Bili se vratio kudi nakon ponodi i nije je nazvao. Bilo je prekasno, a sam je sebi rekao da je više nikaa nede zvati. Vjerovao je u to što je učinio zbog nje i znao a je to čin ljubavi. a ju je malo manje volio, mogao bi je opteretiti svojim prisustvom, ali volio ju je previše a bi

tako postupio i znao je a de tako biti uvijek. Srce ga je boljelo zbog njenog sina; znao je koliko joj je Tey značio i mogao je samo pretpostaviti kako je za nju strašna bila njegova smrt. Laknulo mu je barem što zna a je Goron izašao iz njenog života. Bio je siguran a de uskoro nadi nekoga. Nikaa je nije viio a izglea tako lijepo i tako tužno, kao tamo, stojedi na snijegu. U svom krevetu, te nodi, samo je na to mislio. Snijeg je i dalje padao, a Isabelle je sjedila u svojoj sobi i mislila na njega. Sada je znala da

se on više nikaa nede javiti. Sve ono što je vijela na njegovom licu govorilo je o olučnosti a više nikaa nema ništa s njom. Samo su joj njegove oči rekle a mu je još uvijek stalo. Morala je to prihvatiti. Ako joj je i lagao, to je ipak bilo ono što on želi. Bila je u pravu prije nekoliko mjeseci: nema sret nih završetaka. Postoje samo lekcije i gubici, a ona ih je imala u izobilju.

Vedi io nodi je bila buna, a ka je napokon zaspala, sanjala je njega. Bila je u dubokom snu kad se oglasio telefon kraj njenog kre veta, u četiri ujutro. Bio je to Bili. I ovako, uronjena u magle sna, uvijek bi prepoznala njegov glas.

»Oprosti što te zovem tako kasno. Spavala si?« Zvučao je jenako izmučeno kao što se ona osjedala prije nego što je zaspala. »Malo.« U trenu ka je začula njegov glas, bila je potpuno buna. Zvučao je tako bolno poznato; a ona njoj nešto pane na pamet. »Gje si?« tiho upita i osjeti a on oklijeva. »olje. U prevor ju tvog hotela. Lud sam kao i ti, ali nisam znao ka olaziš, a ja sutra moram biti u New Yorku. Mislio sam, ako si ošla čak iz Pariza, moža bismo trebali razgovarati.« Suluo oba nodi, izglea, nije smetalo ni njoj ni njemu. »rago mi je što si tu. Hodeš li odi gore?« Počešljala se i oprala zube i poprskala lice voom, ok ga je če kala. Pet minuta kasnije, čulo se kucanje na vratima. Bili ju je gleao iz svojih kolica i polako ušao u sobu. ok mu je ona priržavala vrata, a ona ih pažljivo zatvorila za njim. Htjela je ispružiti ruke i otaknuti ga, ali nije se usudila.

»Oprosti što olazim ovamo u ovo oba, Isabelle. Nisam mogao spavati. Ka sam te sinod viio ovje, to je bio šok. I prilično je luo što si to učinila.« No on nije izgleao kao a je zbog toga nesretan; bio je dirnut, ali i uznemiren. U njemu su se probudili nebrojeni pri -

gušeni osjedaji kojima je mjesecima pokušavao pobjedi. A ona, ka ju je ugleao pre Centrom Kennev, u snijegu, sve mu se vratilo. »Jako mije žao zbog Tevja. Sto se ogoilo?« Sjela je na trosje, okrenuvši se licem prema njemu i ukratko mu ispričala o posljenjim anima svog sina. Glas joj je bio isprekian ok je govorila i oči su joj se punile neisplakanim suzama, a onda je obrisala jednu usamljenu suzu koja joj je kliznula niz obraz. Ne raz-


183/189

5/27/2018


mišljajudi, on joj otakne ruku. »Zao mi je«, prošaptao je. Ona se nasmiješi kroz suze. »I meni. Ljui kažu aje to za njega bila milost; vjerojatno i jest, ali imao je i sretnih trenutaka. Jako mi neostaje. Nisam ni shvadala koliko mi se život okrede oko njega. Ne znam što a raim sa sobom saa ka ga nema, a Sophie je na fakul tetu.« »Trebat de vremena a se prilagoiš. Naviknut deš se. Za tebe je to ogromna promjena.« Sve se u njenom životu promijenilo; njen om, razvo, smrt sina, gubitak Billa. U protekloj goini, samo se suočavala s bolnim promjenama, ništa rugo. Kao i on. »Ne znam što bih ti rekao«, reče Bili, a izgleao je nesretno. »Mislio sam a se nikaa više nedemo vijeti. Mislio sam da ni ne trebamo. Mislio sam a ti nemam pravo uništiti život, Isabelle. Ti zaslužuješ puno više nego što ti ja mogu pružiti. Ti trebaš nekog izuzetnog u svom životu, nekog čitavog... a ne nekog kao što sam ja.« »Ti jesi čitav«, ona tiho reče, a pogle joj se zaustavio na njemu. Nije baš bila sigurna što joj on to govori i nije bila sigurna želi li to znati. Njegove riječi su ponovo zvučale kao zbogom ili kao novi razlog zbog kojeg ne može biti s njom. Ali ovog puta barem nisu bile laži, nego samo ono što je on viio kao istin u, ma koliko izvrnuta bila ta slika. »Oboje znamo a nije tako.« Nije je htio posjedati na njihov katastrofalni pokušaj vođenja ljubavi u lononskoj bolnici. On je, za razliku o svog zeta, vjerovao a su njegovi nedostaci prepreka za njihov brak, prevelika da bi je mogli nadvladati. A njoj nije htio po-

nuiti ništa manje o braka. Bio je uvjeren a joj nema što pružiti, ništa što bi bilo praveno ili razumno za nju. Neoređeno se prisjetio što mu je sve Helena jenom prilikom rekla, ali i ona je bila mlaa i puna ieala. Moža je ljubav samo za mlae. U svakom slučaju, te nodi je

ošao u hotel a je vii, objasni sve i pristojno joj kaže zbogom. Barem joj to uguje, rekao je sam sebi prije olaska u Four Seasons. Znao je a ju je prošli put napustio na rijetko okrutan način. A ona ni to nije zaslužila, pogotovo saa nakon što je izgubila i Tevja. »Samo sam ti želio redi zbogom, i a mi je žao. Nisam te smio nagovarati a ođeš u Lonon. Osjedam se kao a sam za sve, o samog početka, ja kriv.« »Ti si mi ao jeinu pravu ljubav koju sam ikaa oživjela o muškarca«, ona blago reče. »To nije nešto zbog čega bi mi se trebao ispričavati, Bille.« »Žao mije što ne mogu biti više nego što jesam...« Ka ju je po gledao i uhvatio za ruku, u njegovim očima su bile suze. »Žao mi je zbog svega«, on tužno reče, a ona se na to nagne i poljubi ga. On je blago privuče k sebi; sjela mu je u krilo, a on ju je neprestano ljubio. Njihovi poljupci bili su puni nježnosti i strasti i sjedanja na sve čemu su se naali, jeva okusili i prebrzo izgubili. ržedi je u naručju, on na tren zaboravi svoju izgubljenu muškost i osjeti kako ga obuzima želja, kao plima koju nije mogude zaustaviti, niti bi oni to htjeli. Snaga onoga što su osjedali bila je neukrotiva i obuzela je oboje. Iznenada, u jednom blistavom trenutku, on više nije osjedao strah. ugo su se ljubili i oboje su bili bez aha ka se on ovojio o nje; ona mu je na to, bez objašnjenja i bez suvišnih riječi, pomogla a ođe o trosjea, pa mu počela nježno skiati ojed u, a on je s njenih ramena spustio svilenu spavadicu koja je pala na po.


184/189

5/27/2018


Sekundu, jedan trenutak, on je oklijevao, ali ovog puta se nije mogao zaustaviti. Svakim

jelidem svoga tijela i svoje uše, žuio je za njom. Ovog puta, nije bilo sumnje što se dogoilo. Nije pamtio a je ikaa s nekim voio ljubav kao saa s Isabelle, niti je ijenu ženu želio više o nje. Bilo je to ono o čemu su oboje sanjali i čemu su se naali: čežnja, otvorenost i strast koju on u životu nije iskusio. Ni prije nesrede, niti u m ladosti. Nitko na svijetu nije bio kao ona. Zbog nje, ponovo se osjedao kao muškarac i oboje su bili svlaani željom. Kasnije je ležao u zagrljaju s njom i smješkao se. Njegovi najgori strahovi su iščezli; raspršila ih je njena nježnost i ljubav. Sve što se upravo ogoilo među njima bilo je bolje nego što su mogli zamisliti. Bilo je očito a je saa svaki zaostatak njegovih povrea izliječen. Ako i nije mogao hoati, osjedao se zrav i čitav, a takav je i bio. »Oho!« kasnije je tiho rekla ona, privijajudi se uz njega, a on se nasmiješi. U njenom zagrljaju, osjedao se ponovo kao mlaid. »Ovo je bilo nevjerojatno.« »Kao i ti.« Ali, jean sat kasnije, nakon što ga je ogurala u ku paonicu i ostavila tamo, a on je četreset minuta kasnije izašao van potpuno obučen, ono što je ugleala u njegovim očima ju je zabrinulo. »Bio sam lu što sam ošao ovamo«, sumorno reče on, opet zahvaden kanžama krivnje i vlastitih strahova. »Nisam to trebao učiniti.« Nije je htio zavaravati ili joj avati lažne nae. I dalje je nepokolebljivo vjerovao a ona zaslužuje bolji život nego što joj ga on može pružiti, a vođenje ljubavi je samo još više zaplelo stvari. Proveo je pola sata po tušem, u mukama, prekoravajudi se, no istoobno mu je i neizmjerno laknulo zbog onoga što je poijelio s njom. Njegove noge su izgubljene zauvijek, ali muškost se vratila u punoj snazi. »Ne viim zašto to nismo mirno reče smo orasli i sloboni. Ti si razveen, a i ja dutrebali uskoroučiniti«, biti. Moj razvo de Isabelle. bit i gotov»Oboje za nekoliko mjeseci. Nemamo malu djecu kojoj bi to moglo smetati. Ne trebamo stvarati probleme koji ne po-

stoje. Život je ovoljno složen i ka to ne pogoršavamo. Osim toga,« ona ozbiljno reče, gleajudi ga u oči, »život je kratak i ragocjen. Mogli smo poginuti u Lononu, zajeno ili još gore, samo jeno o nas. A nismo. Moža ne bismo trebali tek tako obaciti blagoslov koji nam je uijeljen.« »Ja nisam blagoslov, Isabelle«, on ovrati, olučnog poglea. »Život s čovjekom u invalidskim kolicima nije blagoslov, ni u kojem smislu.« »Zajenički život voje ljui koji se vole, jest.« Stigli su o pakla i natrag i Isabelle je vjerovala a imaju pravo na komaid Neba, zajeno, ma koliko neobično to bilo. Ona gaje voljela takvog kakav je, bez oklijevanja ili kolebanja, i bila je više nego voljna a bue uz njega o kraja života; i to je željela. »Ne mogu ti opustiti a si to učiniš, Isabelle«, on čvrsto reče. »Nedu. Bez obzira na ovo što se ogoilo. Nisam smio opustiti a se to ogoi. To je bilo glupo i neodgovorno s moje strane.« »I ljuski. Ostavljaš li sebi ikaa prostora i za to? Zar si poneka ne možeš opustiti a bueš sretan umjesto a se kažnjavaš o smrti?« Nasmiješio se na njene riječi, znajudi a je barem nešto o toga istina, a moža i sve. »Zašto se truiš a bue teško, ka nije i ne treba biti? Mi se volimo. Zašto ti to ne može biti ovoljno?« Njeni stavovi su imali puno više smisla 185 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

185/189

5/27/2018


nego njegovi.

»Poneka ljubav nije ovoljna. Ne znaš u što se upuštaš, Isabelle.« »a, znam«, suprotstavila se ona. Sa je bilo gotovo šest ujutro i znala je a on mora uskoro krenuti. »Petnaest goina provela sam njegujudi Tevja. Znam što znači briga i ljubav za nekog tko je zaista bolestan. Ti nisi bolestan. Ti si jak, zrav i čitav. Ne možeš hodati. To meni ne znači ništa. Ne bi mi bilo važno ni a ne možeš voi ti ljubav. To je krasan oatak, ali pristala bih i na život bez toga. Ono što postoji među nama, znači mi puno više.« »To ti nikako ne bih opustio«, on čvrsto reče, sve više smrknut. »Ali ne mogu ti opustiti ni ovo. Ne želim. ošao sam ovamo a ti kažem zbogom, a to moramo i učiniti.« »To je vrlo glupo i velika šteta. Ja ti to nedu opustiti.« »Nemaš izbora. Više te nedu vijeti.« Oboje su znali aje on to u stanju učiniti. »I što ona? Osuit deš nas oboje a buemo sami o kraja života, a razmišljamo o onome što smo imali i izgubili, a mogli smo imati a nisi bio toliko tvroglav? Čemu? Gje je u tome pobjea? Hodemo li na Nebu obiti nagrau zato što smo kažnjavali sebe i ruge, zato što smo sami sebi nešto uskratili? U reu, moža nede uvijek biti lako. Nede biti savršeno. Ali u životu ništa nije savršeno. A koliko ja viim, ovo što postoji među nama, savršeno je koliko može biti. Zašto nam ne opuštaš a imamo ono što smo zaslužili i što želimo? ovoljno ugo si sam sebe kažnjavao, koliko još patnje moraš nanijeti sebi i meni? Ja sam izgubila ovoljno u životu, kao i ti. Zaboga, bui razuman...« Suze su joj preplavile oči i počele se slijevati niz obraze; pogledala ga je, ali on je bio kao od kamena. »Žao mi je«, on prošapde, poljubi je na vrh glave, a ona se o -veze do vrata. Okrenuo se i pogledao je.

»Zašto si to učinio?« Plakala je, postavivši mu to pitanje. »Čemu? Samo zato da nas oboje mučiš? a nas posjetiš koliko se volimo i ona sve ponovo uzmeš, zato a bismo zauvijek ostali u mraku i tuzi? Zašto, ka smo tako sretni zajeno i toliko se volimo? Zašto nam ne opuštaš a to imamo? Zar ti je to tako teško?« »Moža te ne volim ovoljno«, on tužno ovrati, »ili samog sebe, a moža ti mene ne bi mogla voljeti onoliko koliko misliš.« »Nemoj sve prikazivati kao a je tako složeno. Nije. Ja te volim. Samo to je važno. A koliko go ti mene volio, menije to ovoljno.« »Ja nisam ovoljan za tebe, u tome je stvar«, reče on, patnički je gleajudi s vrata; htio se vratiti i zagrliti je opet, ali nede si to opustiti. »Pusti mene a to zaključim. opusti mi a ja prosuim koga volim, a koga ne. Nemaš pravo a tu oluku oneseš umjesto mene.« »a, imam«, reče on, pogleavši je posljenji put i izađe iz sobe. Sekundu kasnije, vrata su se zalupila za njim, a Isabelle je ostala nepomično sjeiti na kauču, u suzama.

Poglavlje devetnaesto Isabelle je ostala u Washingtonu četiri ana. Senator je obio iz bore i njoj je bilo drago, zbog Billa. Vidjela ga je na vijestima ka ko sjei sa strane u svojim kolicima; mod iza kulisa.


186/189

5/27/2018


Nije joj se javio, niti je ona zvala njega. Sada mu je vjerovala. I znala je, ma koliko bila

uvjerena a griješi, mora poštovati njegovu oluku. Bilo je teško povjerovati a može biti toliko tvroglav i žrtvovati sve što su imali. Ali bio je izglea spreman a se orekne svega što je mogao imati s njom. Pristanak na to slomio joj je srce, ali nije ga mogla natjerati da joj se vrati. Morala je prihvatiti njegov izbor, koliko god se ne slagala s njim. To je bilo njegovo

pravo, baš kao što je i ona imala pravo vjerovati a su mogli lijepo živjeti zajeno. Ona bi bila ponosna aje s njim, u kolicima ili ne. Njoj to nije značilo ništa, ali njemu je. Njegovo je pravo bilo a živi po vlastitom izboru. Nazvala je Sophie u utorak navečer, nakon izbora, i rekla joj a se vrada kudi. Isabelle je zvučala žalosno, a Sophie je nije pitala zašto. Imale su više nego ovoljno razloga za to u posljednje vrijeme. Sophie se borila s gubitkom brata gotovo jenako teško kao i majka. »Jesi li vijela svog prijatelja?« ona upita u želji a je razveri. »a, jesam«, Isabelle tiho reče. »Sjajno izglea.« »Može li hoati?« »Ne.« »Ja nisam ni mislila a hode. Bio je u prilično ganom stanju kad sam ga vidjela u bolnici. ouše, bila si i ti.« »U svemu rugom je, izglea, obro. Ja stižem kudi sutra navečer, ušo. Ako me trebaš.« Voljela je a Sophie uvijek zna gje je ona. To joj je ostalo nakon što je tolike goine bila stalno odgovorna za Teddvja, a Sophie zapravo nije trebala znati gdje joj je majka u svakom

trenutku, ali obje su se na taj način osjedale sigurno. »Viimo se za nekoliko tjeana.« »Nazvat du te za viken, mama. Jesi li se obro provela?« So phie se nadala da jest, ali njena majka je zvučala prilično utučeno. »Ne baš«, iskreno reče Isabelle, »ali mi je rago što sam ošla.« To ju je prisililo a prihvati ono što nije mogla svo ovo vrijeme. A i obišla je nekoliko muzeja i galerija. Nakon Nove godine, htjela se vratiti na restauratorski posao u Louvreu i ponovo je hvatala korak sa svijetom umjetnosti. To ju je podsjetilo na dane provedene s Bil- lom u Lononu, prije više o

goine ana. Sve ju je posjedalo na njega. Slike, muzeji, Harrv's Bar, ples, glazba, smije h, atmosfera. Moža de jenog ana to prestati. Naala se a hode. Ako više nije io njenog života, morat de ga što prije zaboraviti. Moža ga jenog ana čak više ni nede voljeti. To bi bila prava milost za nju. U srijedu ujutro, spremila je nekoliko stvari koje je kupila i poz vala nosača a ođe po njene stvari. Imala je let u trinaest sati, a iz hotela je izašla u eset. Baš ka je zatvarala vrata svoje sobe, zazvonio je telefon. Trebao joj je trenutak a ponovo otključa vrata, i ka je ušla, zvonjava je prestala. Ka se ojavljivala na recepciji, službenik recepcije joj je rekao da je to on zvao, kako bi provjerio kad izlazi iz hotela. Ved je netko rugi čekao na sobu.

Vožnja o aeroroma bila je mirna i uga. Te nodi je ponovo pa dao snijeg i VVashington je izgleao prekrasno po snježnim pokrivačem. Preala je svoju prtljagu i nakon nekog vremena, otišla kupiti nekoliko časopisa i knjigu, kako bi imala što čitati u avionu. Osjedala se mirno i tužno, a na neki način i slobono. Napokon ga je pustila i bilo joj je rago što je ošla. Nije očekivala a de se zbog toga osjedati ovako spokojno. Pladajudi časopise i knjige, prisiljavala se da ne misli na njega. U trenu kad je zahvalila blagajnici na uz vradenoj razlici, 187 http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l

187/189

5/27/2018


omah o sebe je čula jean glas. »Znaš a si lua, zar ne? Ouvijek sam to znao.« Zatvorila je oči; ovo se nije moglo ogađati. Nije bilo mogude. Ali bilo je tako. Ka se okrenula, gleala je u Billa. »Nisi samo lua, nego i griješiš«, on tiho reče. I ovako, sjeedi, njegov lik je na nju ostavljao jednako jak ojam i ona se morala nasmiješiti, samoj sebi usprkos. »Slijeiš me, ili i sam putuješ?« Bilo je ovoljno a ga vii, pa a joj srce jače zakuca. Nije znala je li ovo slučajnost ili čuo, a nije se usuila pitati. »Zvao sam te u hotel, ali si ved otišla.« »Čuno, sigurno nisam čula telefon«, reče ona, nastojedi izgleati opušteno. Ruke su joj se tresle ok je grčevito stezala časopise i knjige koje je upravo kupila. »Recepcionar je rekao a je zvao zbog sobe.« »Sigurno sam zvao omah nakon njega.« Pretpostavljala je aje zvao kako bi se pozravili, ali zašto je ovje? »Znam a sam postupio kako treba«, reče on, sklonivši svoja kolica s puta, a ona mu sta ne nasuprot. Ljui su ih zaobilazili, ali njih voje to nisu primjedivali. Gledali su samo jedno drugo, a Isabelle je bila blijeda. On je izgledao kao da danima ne

spava. »Zaslužila si nešto bolje.« »Znam a to misliš«, reče ona, osjedajudi kako je srce opet boli. Koliko puta de joj redi istu stvar? »Ali nema boljeg. Ovo je najbolje što može biti... ili barem, za mene. Izgubila sam Tevja. Izgubila sam tebe. Nemam više što izgubiti, osim Sophie. Mislim a ne treba okrenuti leđa ljubavi. Ili, barem ne bi trebalo biti tako. Ljubav je previše rijetka i previše dragocjena. Ali ti to, očito, možeš.« Znala je, ne može učiniti ništa a bi ga uvjerila ili natjerala a se preomisli. On de vjerovati ono što želi. Kao i ona. »Ja ti želim nešto bolje. Želim ti a imaš pravi život s tipom koji te može natjeravati po

sobi i plesati s tobom na Staru goinu.«

»A ja želim puno više o toga. Želim onoga kojeg ja volim i koji voli mene, koga mogu poštovati, za koga se mogu brinuti i s kime se mogu smijati o kraja života. Ja mogu jenako voljeti sjeila ili stajala. Moža ti ne možeš«, reče ona, prihvadajudi subinu koju je on izabrao za oboje.

»Zbog čega si tako sigurna?« »a li bi me volio ka bih ja sjeila tu, umjesto tebe?« U njenim očima su bile suze, a glas joj je bio tih. On je kimnuo i ništa nije re kao. A onda joj on odgovori, napokon shvativši. »a, bih.« »Ako misliš a ja to ne bih mogla, sigurno nemaš naročito mišljenje o meni.« Nije joj rekao više ni riječ, samo ju je povukao k sebi i pogleao je, zagrlio je i poljubio joj usne, a kad je prestao, ona je bila bez daha.

»Zašto si to učinio?« morala ga je upitati. »Je li to zbogom ili zravo?« »Ti izaberi. Znaš što mislim. Volim te. Imaš pravo a se preomisliš.« Helena mu je to rekla još avno i bila je u pravu, napokon je shvatio. Pokušao je zaštititi Isabelle, ali više ne može. Ona ima pravo na izbor vlastite subine, a ovog puta, moža i njegove. Isabelle mu se nasmiješi i prošapde zdravo, a on je poljubi, čvrsto je zagrlivši.


188/189

5/27/2018

http://slide pdf.c om/re a de r/full/poljuba c -da nie lle -ste e l


189/189

Poljubac Danielle Steel

Recommend Documents