I DEO - MORAL KAO DRUŠTVENA POJAVA 1. SOCIOLOŠKI POJAM MORALA MORAL je društv društveni eni fenom fenomen en ko koji ji pod podraz razume umeva va uku ukupno pnost st vredno vrednosti sti,, ideala ideala,, oseća osećanja nja,, običa običaja, ja, pravil pravilaa i uputstava, normi kojima se određuje šta je dobro i ukazuje na to šta je rđavo. r đavo. MORALNA LIČNOST je ona ličnost koja ima razvijena moralna osećanja, savest i koja se moralno ponaša iz svog unutrašnjeg osećanja dužnosti a prema usvojenim moralnim normama i univerzalnim važećim vrednostima i principima. Moral kao DUHOVNU ILI KULTURNU POJAVU proučavaju: moralna dogmatika i moralna analitika. Moralna dogmatika dogmatika proučava smisaonu sadržinu i njen je zadatak da tačno utvrdi šta moral sadrži. Moralna analitika tj. teorija proučava teorija proučava strukturu sadržine morala i njen zadatak je da je proučava polazeći od toga iz koji se pojmovni !misaoni" elemenata moral sastoji i u kakvom su oni međusobnom odnosu. Moral kao PSIHIČKU POJVU izučava psiologija morala i to kako individualna tako i socijalna.
ETIK ETIKA A kao posebna filozofska disciplina, proučava moral procenjujući moralne vrednosti poreklo i načela moralnosti. Etika se dei !a" #. teorijsku etiku !nauke u užem smislu, ali i neke filozofske discipline o moralu, kao što je metaetika.", $. normativnu etiku !postavlja idealan moral", i %. praktično&normativnu etiku 'sto tako, etika predstavlja jedinstvo moralne dogmatike i normativne etike. U #i$e% s%is& etika obuvata celu filozofiju morala ili sve filozofske discipline o moralu, a & &'e% s%is& samo tzv. normativnu etiku. Moral se određuje i kao oblik ljudske prakse, kao oblik delatnog, praktičnog odnosa čoveka prema svetu, drugim ljudima, kao i samom sebi i u tom smislu, moral se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudski postupaka i tenja kao pozitivno ili negativno vredni !tj. nevredni", pri čemu se prvi odobravaju, a drugi osuđuju. (ajbliži pojam koji služi za određenje morala je ()*a% ($akse , koji se odnosi na vrednosno procenjivanje ljudski postupaka. V&k) Pa+i,e+i, ) specifičnost moralne prakse je u tome što čovek njome oblikuje sopstvenu prirodu, dok u proizvodno&teničkoj proizvodno&teničkoj praksi oblikuje prirodu, prirodu, tj. objekte izvan sebe. sebe. *snovni nosilac morala je čovek kao biće prakse i zato je postojanje morala jedino moguće u društvu.
ORMALNO ODREENJE MORALA se uglavnom vezuje za: I%a!&ea Ka!ta i njegovu etiku kategoričkog imperativa. (jegova etika je, u stvari, etika norme i zakona koja nalaže: +adi tako da maksima tvoje volje u svako doba može ujedno da vredi kao princip opšteg zakonodavstvai E%ia Di$ke%a i njegov sociologistički kriterijum solidarnosti sa grupom. ako je /ant utvrdio unutrašnju prinudnost morala a 0irkem je tome dodao i društvenu prinudnost morala. 1ostoji opšta saglasnost da MORAL predstavlja sistem moralni pravila, skup normi koje određuju čovekovo ponašanje u društvu i to prema društvu u celini, prema drugim članovima društva i prema samom sebi. /ao skup pravila ponašanja, moral se zasniva na normama o dobru i zlu, a manifestuje se u vrednosnom procenjivanju ljudski postupaka, u smislu koje je ponašanje dostojno čoveka a koje nije, koje je vredno a koje se može označiti kao bezvredno, koje se odobrava a koje se osuđuje. 2 skladu sa moralnim normama, a u sklopu složene komunikacije koja se odvija u društvu, ljudi formiraju svoje ličnosti, karaktere i osobine, usmeravaju svoju motivaciju i delovanje, vrednuju i sude i sebi i drugima. 2 određivanj određivanjuu morala morala sa SOCIOLOŠKO/ STANOVIŠTA , polazi se od namere da se otkriju svi oni društveni faktori koji uslovljavaju moral i da se u skladu sa tim utvrde veze koje postoje između morala i ostali društveni pojava. 1olazeći od toga da moral nije ni biološka, ni božanska pojava, da ne postoji ni van vremena ni van #
prostora, da je njegov nosilac čovek i da se njegovo postojanje vezuje za društvo, SOCIOLO/IJA MORALA u najopštijem smislu %)$a svata kao skup pravila, normi !običaja, predanja" koje postoje u određenim društvenim grupama i u kojima se odvijaju međusobni odnosi, bilo međusobni odnosi pojedinaca u grupi, bilo odnosi pojedinaca prema grupi, ili pak odnosi grupa među sobom. 3ato se društvo tretira kao vrovni moralni arbitar, merilo o tome šta je dobro a šta zlo. Moral kao društvenu pojavu treba svatiti kao društveni proces, kao duhovnu pojavu treba ga tumačiti kao normu ili skup značenja a kao psihičku pojavu ga treba razumeti kao skup psiički procesa mišljenja i osećanja.
1.1. P)$ek) i )s!)+ %)$aa Moral je nastao nastankom ljudskog društva. azvijao se u skladu sa dostignutim nivoom društveno&ekonomskog razvoja, u zavisnosti od stepena razvoja kulturni uslova, politički odnosa, običaja i religije, kao i uporedo sa razvojem civilizacije. 1rimitivno mišljenje i primitivni mentalitet izrasta iz kulta predaka i povezan je sa t)te%i0%)% & ljudi su imali svog zaštitnika, prapretka koji je bio njiov simbol i koji je uživao sve počasti i kao kult bio poštovan. Međutim, kult totema odnosio se i na brojne zabrane, tabue. ' najprimitivnije norme imale su neko pozitivno značenje izraženo u osećanju dužnosti, odgovornosti, savesti, ličnom dostojanstvu i iskazano u razvijanju oni svojstava koja bitno utiču na razvitak društvene svesti kao i tradicija i kultura. Prvo psihološko tumačenje moralnosti potiče od Si%&!da $)*da koji određuje moralnost kao rezultat kompromisa +dveju zaraćeni strana-, čovekove nagonske i impulsivne potrebe. 1o 4rojdu, norme koje društvo definiše, posebno one kojima se određena ponašanja zabranjuju, ličnost samo delimično usvaja, pa tako i ne mogu postati deo unutrašnje strukture ličnosti. 5igmund tvrdi, imajući u vidu nagonsku, impulsivnu stranu ljudske prirode, da je potpuna armonizacija moralne svesti, kao oblika društvene cenzure i svesti pojedinca gotovo nedostižna. 1oreklo u običajima, religiji, psiologiji, antropologiji.
Ka!t izriče svoj kategorički imperativ: 1ostoji jedan jedini moral, moral koji je večan, savremen i univerzalan, pa zato i važi za sve ljude. 3a razliku od takvog stava Ni2e negira potrebu postojanja morala i zastupa mišljenje amoralizma. 0efinitivno možemo da tvrdimo, uvažavajući značajna mišljenja u ovoj oblasti, da je poreklo morala *&dsk), da se može naći u ljudskom društvu, u samom čoveku. 6er, živeći u društvu, živeći sa drugim ljudima, stvarane su razne vrste normi koje su regulisale odnose tog zajedničkog življenja. 7ovek kao slobodno, !samo"svesno, stvaralačko i odgovorno biće, stvara svoj moral kao izrazito ljudsku tvorevinu, koja služi očuvanju njegovog ljudskog identiteta.
1.1.1. M)$a i )3i2a* O4IČAJ je najstarija forma regulisanja društveni odnosa i ponašanja. 2 početnim fazama razvoja ljudskog društva, stiijski su nastala brojna pravila kojima su regulisana najraznovrsnija ljudska ponašanja. 6ednom ustaljena pravila karakteriše odsustvo svesti o njiovoj svrsi i razlozima zbog koji postoje. 5tiijski nastala )3i2a*!a ($a+ia vezana su za animizam, kult i magiju i nastala su iz potrebe da se ovlada prirodom i društvenim procesima. 3ato je običaj u svojoj osnovi navika ili praksa koja se formira i postoji kao rezultat trajne predstave. 1rvobitne običajne norme vezane su za obožavanje t)te%a. *bičajni moral & tradicionalni moral 3načajan deo ljudski postupaka se može proceniti i vrednovati na osnovu ustaljeni i vremenski nepromenljivi običaja, običaja koji se upravo zbog toga i pretvaraju ili prelaze u moralne norme. 3ato ima i opravdanja za tvrdnju da se poreklo morala može naći u običajima. $
1.1.5. M)$a i $eii*a /roz vekove, često je isticana i ta 8vanprirodna8 dimenzija morala, činjenica da je u samom svom nastanku proizišao iz religiozni dogmi. 1o tim svatanjima, moral se temelji na ideji o čovekovom - praiskonskom grehu9. 7ovek se na zemlji, u -dolini plača9, stalno iskupljuje za svoje gree jer nosi u sebi večnu krivicu, pa zato mora da pazi na svoje ponašanje iz straa od ožje kazne, koja ga uvek može stići, jer og vidi i čuje sve. 5amo tako bi mogao biti moralno pročišćen i samo tako bi mogao doći na 8onaj svet8 moralne bezgrešnosti.
I Reii*ski ii !adisk&st+e!i )s!)+ %)$aa zastupaju brojne metafizičke teorije koje su se bavile svetom i čovekom. II 3a razliku od religijskog svatanja morala, +&a$!i %ate$i*aisti poreklo i osnov morala traže u životinjskom svetu. 1olazište nalaze u instiktivističkoj teoriji !*snov morala za 7alsa 0arvina je čisto biološki, leži u instinktu, a izraz je nužnosti zbog opstanka ljudske vrste; /aucki ističe da suštinu morala čini životinjski nagon u čoveku, koji tako odbacuje uticaj drugi činilaca na moralne pojave;
5. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MORALA MORAL SE SASTOJI od: #. moralne norme, $. moralnog čina, %. moralnog suda, =. moralne sankcije, >. moralne odgovornosti i ?. moralne situacije NORMA je pravilo ponašanja ljudi u društvenoj !i prirodnoj" sredini. Moralna norma se ustvari odnosi na ono što +treba- a ne uvek na ono što +jeste- jer uvek postoje ljudi koji su drugačiji i koji se ponašaju drugačije. Os!)+!a ka$akte$istika moralni normi je njiova O4AVE9NOST. *baveznost je karakteristika i pravni i običajni normi. 1o Radomiru Lukiću: moralna )3a+e0!)st je dvostruka, što znači da je moral obavezujući i društveno !spolja" i individualno !unutra", za razliku od pravne i običajne obaveznosti koja je isključivo društvena !jednostruka". akodje, kao bitne karakteristike morala, . @ukić navodi i 3e0&s)+!)st, koja se sastoji u tome da se moralna %
norma poštuje isključivo zbog poštovanja morala kao samostalnog cilja; t$e!&ta2!)st, koja se odnosi na moralnu obavezu da se pojedinac ponaša gotovo automatski, kada se nadje u određenoj moralnoj situaciji; !a%et!&t)st, koja se sastoji u tome da je čovek često obavezan da postupi po moralnoj normi, iako to racionalno ne želi; *&dsk)st; +$ed!)st; d)3$) ka) +$6)+!a %)$a!a +$ed!)st ; ()se3!) %)$a!) )se,a!*e . Moralne norme za raziku od običajni, religijski, pravni i tenički obuvataju sferu čovekove celokupne ličnosti. Moralna norma može imati: %i!i%aa! i %aksi%aa! )3ik . Mi!i%aa! )3ik propisuje ono ponašanje koje je apsolutno obavezno za sve članove određenog društva. Maksi%aa! )3ik propisuje jedan relativno dalek moralni ideal koji je ponekad čak i neostvariv usled previsoki zateva koje postavlja čoveku, i zato on neobavezuje.
M)$a!e !)$%e %)& 3iti" opšte, posebne i pojedinačne; progresivne i reakcionarne; mogu se klasifikovati sa aspekta norme i dužnosti, tj. sa aspekta ponašanja pojedinca prema sebi i prema društvu kome pripada; mogu biti apstraktne i konkretne. /ao nepisana društvena pravila, moralne norme su svoje uporište našle u predstavama o dobru i zlu. -DO4RO-je jedna od najvažniji kategorija etike. *pšti pojam dobra se upotrebljava da bi se označila pozitivna vrednost predmeta i pojava koje čoveka okružuju. 1ojam dobra dobija svoj osnovni smisao ako odgovara interesima čoveka, ako doprinosi razvijanju njegovi snaga i sposobnosti, ako uslovljava njegov socijalni progres. 1ojam 0** se u sadržinskom smislu može odrediti na apstraktan i konkretan način. K)!k$et!) se odnosi na navođenje neki konkretni obeležja iskazani u zadovoljstvu, sreći, znanju, duševnom miru, a a(st$akt!) obuvata svako ponašanje koje ispunjava uslove da bude moralno, tj. da bude dobro. (aravno postoji i +9LO- kao suprotnost. 3a pojam zla se uglavnom vezuju predstave o nemoralnom, ponašanja koja protivreče zatevima morala, dakle ona ponašanja koja zaslužuju osudu. RACIONALNO MORALNO PONAŠANJE se iskazuje preko konkretnog moralnog postupka ili moralnog čina, a pretpostavlja svest o svrsisodnosti određenog postupka, slobodu volje usmerenu motivima ka određenom cilju, osećanje dužnosti i odgovornosti prema društvu u kome živi i radi, kao i prema sebi samom. MORALNI POSTUPAK ILI MORALNI ČIN može biti s)3)da!, kada se moralno ponašanje zasniva na svesnim, racionalnim i voljnim aktivnostima u kojima se ističe dužnost i odgovornost u postupcima, i može biti !ed)+)*!) s)3)da! a to je ponašanje koje isključuje neke od pretpostavki racionalnog, svesnog, slobodnog, odgovornog ponašanja. MORALNI SUD je sud o vlastitom ponašanju, ponašanju drugi ljudi, drugi društveni grupa i to u odnosu na moralnu normu. S&d %)'e 3iti pozitivan ili negativan. 'z moralnog suđenja sledi MORALNA SANKCIJA u slučaju da je prekršena moralna norma. O!a %)'e 3iti" unutrašnja !lična" i spoljašnja !društvena". U!&t$a#!*a ii i2!a sa!k8i*a najkompleksnije iskazuje autonomnost morala a ogleda se u /RI:I SAVESTI, koja sledi nakon izvršenog prekršaja moralne dispozicije. Gria savesti se sastoji iz izvesnog broja osećanja, kao što su osećanje stida i gađenja zbog učinjenog prekršaja, osećanje neodređenog straa zbog neodređeni posledica koje će nastupiti, osećanje prezira prema samom sebi, osećanje bola, potištenosti, bezizlaznosti, opšte nelagodnosti, osećanje želje za samokažnjavanjem, osećanje nemira, ljutnje, ponekad besa, strepnje, brige i tome slično. 0a bi čovek doživeo moralnu sankciju u obliku griže savesti, mora da bude svestan i savestan moralni subjekt. 'ma i oni autora koji grižu savesti ne karakterišu kao obeležje morala. 6edni smatraju da je osećanje krivice deo kulture jednog naroda, pa u tom smislu ono može biti toliko blago da se ne može uzeti kao merilo morala. A drugi tvrde da pojedine kulture to osećanje krivice nazivaju samo stidom. 'pak je privaćeno stanovište da se pod moralom mogu podrazumevati samo pojave kod koji se pojavljuje griža savesti, dok se norme sankcionisane samo stidom nazivaju pristojnošću. S()*a#!*a ii d$&#t+e!a sa!k8i*a je sankcija čiju primenu obezbeđuje društvo, tj. društvena grupa. *ve sankcije se odnose na MORALNI PRE9IR , gde se moralnom prestupniku poriču osnovne ljudske karakteristike i na MORALNO /AENJE; gde se prekida kontakt sa moralnim prestupnikom. 1ostoje i dr. oblici društveni sankcija koje se odnose na preduzimanje izvesni prinudni mera prema imovini, telu ili životu prekršioca. =
II DEO - ČOVEK I MORAL 1. SOCIOLOŠKI POJAM ČOVEKA 7ovek je izuzetno složeno biće koje, pored toga što poseduje određena svojstva koja su mu zajednička sa ostalim živim bićima, poseduje i posebne, samo njemu svojstvene karakteristike. 7oveka je moguće posmatrati kao biološko, psiičko i društveno biće. /ao 3i))#k) 3i,e čovek je potčinjen zakonitostima prirode, rezultat je duge evolucije, poseduje određene karakteristike i ima posebne sposobnosti prilagođavanja brojnim situacijama kako bi opstao kao vrsta. /ao (si6i2k) 3i,e čovek je svoja psiička svojstva i svoj život gradio i ostvario kroz biopsiološku evoluciju u kojoj je rad imao značajnu ulogu. /ao d$&#t+e!) 3i,e, čovek se formirao tokom društvenog razvoja. 2 3i))i*i je čovek vrsta homo sapiensa, vrsta koja se odlikuje posebnom telesnom građom, uspravnim odom, korišćenjem ruku, koja upotreljava oruđa i služi se artikulisanim govorom. 2 (si6))i*i i (si6))i*i i2!)sti mnogi teoretičari u određenju čoveka polaze od izvesne implicitne i eksplicitne slike o njemu a u cilju izgradnje svoji posebni teorija strukture, dinamike i razvoja ličnosti. 2
. +eka" francuski materijalisti svataju ljudsku prirodu kao opšti pojam, pri čemu polaze od toga da nju određuje karakter svakog pojedinca. 7oveka treba vaspitanjem formirati. Meanicističko svatanje čoveka. i)0)
predstavlja radikalniji raskid sa metafizikom, međutim ni on se nije u potpunosti oslobodio metafizički pristupa i pojmova, pošto je tvrdio da je bog najviša dominantna ličnost. /ao savremeni filozofski pravac, e0iste!8i*ai0a% postavlja problem ljudske egzistencije kao centralno filozofsko pitanje i razmatra pojedinačno ljudsko biće i njegovu egzistenciju. K*e$ke)$ u svojoj filozofiji razmatra konkretne individualne egzistencije, što je reakcija na apstraktnu filozofiju i što ga vraća rišćanstvu. 5misao i cilj Jas(e$s)+e filozofije nije poznavanje stvari, već osvetljenje egzistencije i ostvarivanje pravne samobitnosti čoveka. iće ima tri oblika: biće kao objekt ili svet, biće kao 6a ili egzistencija i biće kao transcendencija, kao og. (a apsolutno biće ukazuje samo konačno i relativno, empirijsko biće. 1o Ha*dee$&, čovek je ono što može da bude a ne ono što je već postao, čovek svoju-bačenost u svet- doživljava kao brigu i stra što predstavlja njegovu bitnu egzistenciju, a iz čovekovog bića nema transcendencije ka nekom apsolutnom biću već samo ka +ničemu-, ka smrti. Sa$t$ određuje čoveka kao slobodno biće, pri čemu slobodu uzima kao imanentni zakon egzistencije samog čoveka, a drugog čoveka i društvo tretira kao granicu slobode. 2 svim razmatranjima čoveka, od antičkog perioda do danas, "ilozo"ska antropologija na pitanje šta je to 2)+ek; odgovara da on ostvaruje konkretne uslove i stvara mogućnosti u kojima će doživeti i iskazati sebe u kulturi življenja i realnom svetu koji i sam stvara. aj novi svet koji čovek gradi osvanuće jednog dana mnogo umaniji, kako to predviđaju optimistički orijentisani futurolozi.
1.1. Č)+ek ka) st+a$aa2k); s+es!); sa%)s+es!); s)3)d!) i %)$a!) 3i,e 1. STVARALAŠTVO je bitna čovekova osobina, osobiina koja je samo njemu svojstvena. *va osobina mu omogućava da stvara nešto novo, nešto što do tada nije postojalo, a što čovek ostvaruje po svojoj pretodnoj zamisli. 5tvaralaštvo još uvek nije pojmovno određeno, ono se uglavnom razmatra kroz elemente i kategorije koji ga i čine tako složenim fenomenom. 5lično je i sa st+a$aa2ki% %),i%a od koji se najčešće pominju: imaginacija, intuicija, podsvest, inventivnst, originalnost, izuzetnost, tajanstvenost, pokretljivost, kreativnost, učenje. (ajveća saglasnost, i pored neopodni i razumljivi razilaženja u odnosu svatanja suštine i određenja stvaralaštva, postignuta je oko "aza stvaralačkog ciklusa, pa u tom smislu st+a$aa#t+) )3&6+ata : stvaralački potencijal, stvaralačku ličnost, stvaralački proces, stvaralačko delo i stvaralačku situaciju.
5. /ao stvaralačko biće čovek je i SVESNO 4IE. 5vest kao jedna od najdublji čovekovi karakteristika, svoje najopštije značenje nalazi u psiologiji. 2 (si6))#k)% smislu, SVEST je sveukupnost oseta, opažaja, sećanja, mišljenja, predstava, potreba, osećanja i slični sopstveni psiički doživljaja koje je čovek u stanju neposredno da opazi samoposmatranjem i koje može relativno jasno da opiše ili na neki drugi način da izrazi. 2 )!t))#k)% smislu, svest se određuje kao subjektivno biće, kao subjektivni način postojanja kome se u različitim filozofskim sistemima daje različito značenje. 2 s)8i))#k)% poimanju svesti polazi se od toga da svest obuvata sistem uverenja, predstava, stavova, vrednosti i znanja, kao i da se nastanak svesti vezuje za uticaj tradicije i sociokulturni uslova datog društva. 7. 7ovekovo moralno ponašanje uslovljeno je njegovom svešću, ali je mnogo više zavisno i povezano sa SAVEŠU. /ao razumno biće, čovek procenjuje i ocenjuje da li će u skladu sa moralnim vrednostima društva, a u skladu sa svojim potrebama učiniti, ili neće učiniti određeni imoralni postupak, da li će ili neće sebe dovesti u sukob sa moralnim zakonitostima i ličnim etičkim vrednostima. Prvo značenje savesti dao je H)%e$, po kome je savest izvestan stav u odnosu na ljudsku i sopstvenu osudu. 2 izvesnom smislu savest se nalazi u 5okratovom dajmonijumu ili u Aristotelovoj koncepciji vrline. 7ini se da je koncept savesti dobio svoju približnu formu tek u srednjem veku i to pod uticajem rišćanstva. 5avest je svatana kao božansko čovekovo nadanuće koje ima svojevrsnu vlast nad samim čovekom. 1itanje prirodnog ili neprirodnog porekla savesti postavljeno je u 1>. +ek&. 'ndividualističke teorije o poreklu savesti osporavale su urođeni karakter moralni osećanja, što je posebno karakteristično za asocijacionističku teoriju iz 1?. +eka. (jiova osnovna polazišta počivaju na stavu da čovekovu savest oblikuju roditelji i autoriteti i to kroz povale, nagrade, prekore ili kazne. ?
2 sa+$e%e!)% d$&#t+& sve više je izraženo svatanje o društvenom poreklu savesti, iako su i pretodne teorije ukazivale na društvenu uslovljenost savesti. Di$ke% definiše savest kao dispoziciju za ocenjivanje samog sebe, a posebno za osuđivanje sebe i izražavanje osećanja krivice. 5ličan je $)*d)+ stav po kome kultura stvara savest koja je u tesnoj povezanosti sa instiktima !nagon ljubavi ili nagon smrti". /ultura zateva od čoveka da oba ova nagona uguši, što ga primorava na odricanje. ako se formira nad*ja koje vrši svojevrsnu funkciju cenzure. j. tako nastaje savest, koja kontroliše ljudske postupke, ali kontroliše i njegove misli, želje, nagone, težnje. /ada sopstvena savest osudi određeni postupak, javlja se osećanje nespokojstva i dolazi do griže savesti. 4rojd smatra da gnev koji čovek oseća dovodi do strepnje i straa od kazne ili od ljudske osude i osude vlastitog nad&ja. (aravno, brojni autori se ne slažu sa 4rojdovim tvrdnjama da je savest neka vrsta stida.
Di%it$i*e Mia!)+i, ističe dve VRSTE SAVESTI : prava ili korektna savest i lažna ili pogrešna savest. 1od ($a+)% sa+e#,& podrazumeva procenjivanje moralnosti pojedinog akta u skladu sa stvarnim moralnim karakterom konkretne akcije, pa se u skladu sa tim pojedini postupci procenjuju ili se privataju kao dozvoljeni, ako se poklapaju sa vladajućim moralnim normama datog društva i profesije. La'!a ii ()$e#!a sa+est je ona savest pomoću koje pojedinac procenjuje da je određena akcija dobra i korisna, iako je suprotna vladajućim moralnim normama. M)'e 3iti: savladivo pogrešna !pouzdano savladiva i problematično savladiva" i nesavladivo pogrešna. 1ostoje sledeće VRSTE SAVESTI : #. pouzdano savladiva & pored počinjenog pogrešnog postupka, postoji i osuda onoga što nije ispravno moralno ponašanje; $. pouzdana & počiva na dobrim osnovama koje čovek svojim prosuđivanjem privata; %. pro)lematično savladiva ) isključuje se procena moralnosti nekog postupka ili se takva procena vrši samo iz straa da se greška ne primeti i otkrije, to je sumnjiva savest koja se može nazvati i spekulativnom ili manipulativnom; =. z)unjena & nalazi se između dve dužnosti pa osoba veruje da će počiniti grešku bez obzira na koji se postupak odluči; >. )ojaljiva & savest koju osoba ispoljava tako što pronalazi greške i tamo gde one u stvari i nepostoje ili se čudi ako se greške pronađu. *sobe sa bojažljivom savešću nalaze se u stanju anksioznosti koje je rezultat poremećaja same ličnosti.
B. 5a stvaralaštvom je tesno povezana i SLO4ODA, jer samo slobodan pojedinac može da stvara i jer samo sloboda ostvaruje realne pretpostavke stvaralaštvu. 1rava ljudska sloboda pretpostavlja svesno saznavanje racionalne nužnosti, isticao je Hee. Ali to nije dovoljno. 6er čovek nije samo biće koje saznaje, čovek je i biće koje oseća, želi, u sebi nosi svet svesni i nesvesni doživljaja, interesa, tendencija. 5loboda je značajan uslov ostvarivanja čovekove moralne prirode. ako je govorio Ka!t. ' to je tačno. Ali, tačno je i to da je čovekova moralna zrelost uslov njegovog slobodnog ponašanja u društvu. *stvarivanje moralne slobode povezano je sa pravnim uslovom jer poštovanje pravni normi utiče na slobodno ponašanje. 2 stvari, sloboda treba da ispuni jedan veoma značajan uslov, a to je postojanje više mogućnosti između koji čovek vrši sopstveni izbor.
. 7ovek kao MORALNO 4IE nije neki poseban tip čoveka. (aime, sve odredbe čoveka koje je utvrdila moderna antropologija čine ga i moralnim bićem. Moralno biće upućuje na sferu moralnog delovanja, ukazuje na određen aspekt života, podrazumeva i savest, moralno osećanje, moralni čin i moralnu odgovornost kao sposobnost ispunjavanja svoji moralni obaveza i dužnosti, pa se u skladu s tim može smatrati krivim ili odgovornim kada postupa suprotno.
B
5. LIČNOST @ičnost ima filozofsko, psiološko, antropološko, sociološko, pravno, političko, istorijsko, etičko značenje. 'zraz +ličnost- se šire počeo upotrebljavati tek u #B. veku. Celovitim određenjem ličnosti bavi se (si6))i*a. P)*a% i2!)sti se u psiologiji odnosi na neponovljiv, relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan fizički sklop osobina koji određuje karakteristično i dosledno ponašanje individue. @ičnost je dinamička struktura koju čini sistem međusobno povezani crta, kao što su: sposobnosti, temperamenti, karakteri, ali i motivi, vrednosti i stavovi. 0a bi se razumelo složeno ponašanje ličnosti i da bi se razumela dinamika ličnosti, neopodno je poznavati njene potrebe, nagone, težnje, uverenja, unutrašnje subjektivne konflikte, kao i načine njiovog rešavanja.
Kate)+) određenje ličnosti polazi od toga šta će čovek učiniti kad se bude našao u određenoj situaciji. /atel je tvorac najrazvijenije i najsloženije faktorske teorije ličnosti koja je imala značajan uticaj. 3asnovana je na matematičko&psiološkom postupku faktorske analize, pri čemu je u svoj sastav uključila i brojne postavke psioanalitičke teorije svaćene na nov način. /atel je došao do osnovni činilaca ličnosti, tj. došao je do najmanjeg broja faktora tj. do 1
TEMPERAMENT *e deo ličnosti koji se određuje kao ukupnost urođeni predizpozicija koje utiču na jačinu i način emocionalnog reagovanja i doživljavanja. 2 tom smislu, temperamentom se određuje učestalost i brzina, intenzitet, trajanje i kvalitet reakcija pojedinca. (ajpoznatija, najraširenija i najstarija klasifikacija temperamenta nastala je u antičkom dobu. 4ormulisao je Drčki filozof i začetnik medicine
Pa+)+ & polazeći od = tipa funkcionisanja nervnog sistema, tvrdi da svakom od ovi tipova odgovara jedan tip temperamenta. 0rugačije ocenjuje vrednosti neki temperamenata u odnosu na
E
KARAKTER je sistem crta ličnosti koje pokazuju kako pojedinac postupa i deluje u vezi sa moralnim principima i moralnim svatanjima društva u kome živi. 2 tom smislu su karakterne osobine one karakteristične crte pojedinca kojima se izražavaju njegove voljne osobine i njegov odnos prema etičkim principima. V$ste ka$akte$a" dobar i loš karakter; čvrst i slab karakter. 1od SPOSO4NOSTIMA se podrazumevaju crte ličnosti od koji zavisi uspešnost obavljanja određeni poslova. 7 $&(e s()s)3!)sti : inteligencija, psiomotorne sposobnosti i senzorne sposobnosti. 1. INTELI/ENCIJA se može objasniti biološki, pedagoški, sociološki i psiološki. 4i))#ki posmatrano, pod njom se podrazumeva sposobnost uspešne i brze adaptacije jedinke na nove okolnosti i to uz pomoć obrazaca ponašanja i psiički procesa koji nisu ni instinktivne prirode, niti su navike. 2 (eda)#k)% smislu ona je sposobnost učenja, pamćenja i mišljenja. Psi6))i*a je objašnjava kao sposobnost snalaženja u novim situacijama i to na osnovu apstraktnog mišljenja, što znači kroz rešavanje problema putem uviđanja bitni odnosa u određenoj situaciji koja je označena kao problem. 2 s)8i))i*i je inteligencija sinonim za intelektualce, za poseban društveni sloj ljudi koji žive od intelektualnog rada. $. PSIHOMOTORNE s()s)3!)sti odnose se na spretnost ruku, prstiju i druge posebne motorne sposobnosti. %. SEN9ORNE s()s)3!)sti su one pod kojima se podrazumevaju sposobnosti u oblasti vida, slua, mirisa, statički, kinetički i drugi oseta. 2 karakteristike pojedinca ubrajaju se i telesne osobine, koje mogu biti mor"ološke: visina, oblik glave, dužina udova ili mišićavost i "iziološke: osobenosti vegetativnog nervnog sistema, endokrinog sistema ili električni moždani talasa. 0anas su poznate brojne ti())i*e i2!)sti. 6edna od najpoznatiji je J&!)+a; koji prema orijentaciji libida ljude svrstava u dve kategorije: introvertne i ekstravertne. I!t$)+e$t!e i2!)sti okrenute su prema sebi, sklone razmišljanju, povučene su, uzdržani emocija, bez veliki kontakata sa drugim ljudima, bave se sobom i sopstvenim doživljajima. Ekst$a+e$t!e i2!)sti su okrenute prema stvarnosti i drugim ljudima, otvorenog su ponašanja, spremni su na neposrednu akciju, realistični, zainteresovani za sredinu u kojoj žive i imaju dobre kontakte sa drugim ljudima.
Š($a!e$ polazeći od vrednosni orijentacija gradi tipologiju ličnosti u kojoj razlikuje ekonomski, teorijski, religiozni, politički tip. 2 K$e2%a$)+)* tipologiji ličnosti, koja počiva na osnovnim razlikama u telesnoj konstituciji, razlikuju se: ciklotimni tip, koga karakteriše otvorenost, društvenost, taktičnost, vedrina, srdačnost, realističnost, praktičnost, nalaženje zadovoljstva u telesnim uživanjima, sklonost šali i neke druge osobine, i shizotimni tip, koga karakteriše ozbiljnost, povučenost, laka razdražljivost, sklonost fantaziji, individualizam, sklonost šali, osetljivost i neke druge osobine. Šed)! prema dominantnosti endomorfne, mezomorfne ili ektomorfne komponente u telesnoj građi razlikuje tri tipa ličnosti ili temperamenta: 1. +is8e$)t)!i2ki & emocionalna uravnoteženost, doslednost u ponašanju, tolerantnost, srdačan odnos prema ljudima, praktičnost, realizam, sklonost prema udobnosti; 5. s)%at)t)!i2ki & aktivnost, pokretljivost, energičnost, agresivnost, rabrost, težnja za vlašću, netrpeljivost, sklonost ka izlaganju opasnosti, nedostatak takta i saosećanja sa drugima; 7. 8e$e3$)t)!i2ki & sklonost ka razmišljanju, kontrola svoji postupaka, uzdržljivost, povučenost, izbegavanje bučne sredine, osetljivost, fizička neotpornost i lako zamaranje. /a+!i 3i))#ki
5.1. Na*()0!ati*e te)$i*e i2!)sti 1. ROJDOVA PSIHOANALITIČKA TEORIJA 1sioanaliza je jedan od najuticajniji psiološki pravaca nastao krajem #H. veka u Austriji kao reakcija na ograničenost saznanja klasične introspektivne psiologije. 5igmund 4rojd je pojmom psioanaliza označavao: teniku lečenja, tj. psioterapiju; metodu za otkrivanje psiički nesvesni sadržaja i procesa; sistem psiološki saznanja. 6asno je izneo svoje viđenje ljudske prirode, svoje viđenje čoveka. 1o njemu, čovek je energetski sistem koji je podstaknut seksualnim i agresivnim nagonima, njega vode zadovoljstva, funkcioniše tako što ga podstiču nesvesno određena ponašanja, a u suštini je u sukobu sa društvenim ograničenjima svoji instinkata. 2 oblasti nesvesnog leže osnovne pokretačke snage svi ljudski postupaka a te snage su !a)!i ii i!sti!kti , koji svoj izvor nalaze u osnovnim biološkim potrebama. D+e $&(e i!sti!kata" instinkti ivota !služe održanju života jedinke i održanju života vrste: nagon gladi, nagon za vodom i seksualni nagon, a njiovo zadovoljenje leži u libidu" i instinkti smrti !razarački instinkti, teže da se vrate u stanje mirovanja, stanje neorganske mrtve materije iz koje je živa materija nastala. 1ored biološkog nasleđa, instinkti čine onaj deo ličnosti koji $)*d označava kao 'd +ono, koji teži da po svaku cenu zadovolji instinkte, odma i neposredo, ne obazirući se ni na šta u tom zadovoljavanju. Međutim, pošto se instinkti ne mogu tako lako i brzo zadovoljiti jer njiovo zadovoljavanje zavisi i od objektivni uslova, na snagu stupa i drugi deo ličnosti, -go +ja, koji nastoji da zadovoljavanje motiva bude usklađeno sa realnom situacijom. 4rojd razlikuje i treći deo ličnosti koji se sastoji od principa, normi, moralni propisa i ideala usvojeni u procesu socijalizacije, vaspitanja i identifikacijom sa ocem, a čija se osnovna uloga sastoji u regulisanju čovekovog ponašanja. aj deo ličnosti naziva uper*ego ili $ad*ja. 0akle, osnovna uloga ovog dela ličnosti jeste u sprečavanju zadovoljavanja zateva koje postavlja 'd , oni zateva koji nisu u skladu sa usvojenim moralom u društvu, pri čemu i ovaj deo ličnosti iz svesne sfere potiskuje u nesvesnu. *va tri dela ličnosti su popuno nezavisna i predstavljaju tri strane ljudskog ponašanja. Id predstavlja biološku stranu ličnosti, osn. fiziološke potrebe i nagone; E) predstavlja psiološku stranu ličnosti, razne psiičke funkcije kao što su opažanje, pamćenje, mišljenje; S&(e$-e) predstavlja socijalnu stranu ličnosti, uticaj društva da usvoji norme koje treba da postanu principi čovekovog ponašanja.
Ned)sta8i i k$itike 4rojdove teorije: prenaglašavanje značaja nesvesnog; svođenje čovekovi motiva na samo dva instinkta, pri čemu se prvenstveni značaj daje seksualnom; postojanje čovekove urođene težnje za uništavanjem sebe i drugi ljudi; preterano naglašavanje uloge i značaja nasleđa uz zanemarivanje uloge i značaja socijalni faktora; nesigurni postupci u istraživanju i problematične postavke u teoriji psioanalize. 5. ADLEROVA INDIVIDUALNA PSIHOLO/IJA Alfred Adler je zasnovao individualno&psiološki pristup izučavanju ličnosti i njegova teorija se zasnivala na jedinstvenom poimanju ličnosti, njene objektivne i subjektivne suštine i počivala je na svatanju individualnosti koja podrazumeva da svaka individua ima sopstvene ciljeve koji traže jedinstven način njiovog ostvarivanja. 2 skladu s tim se i ponašanje ličnosti svata kao dinamičan, somatski, psiološki i socijalan proces. 5voje osnovno polaziste Adler je nasao u motivaciji kao čovekovoj urođenoj te'!*i 0a sa+$#e!st+)%. 1oistovećuje je sa superiornošću u društvu. 5vi ostali motivi podređeni su ovom i samo su način ispoljavanja osnovnog cilja: biti značajan činilac u društvu. ežnja za savršenstvom kao glavni pokretač čovekovog ponašanja proističe iz osećanja manje vrednosti , koje može biti urodjeno ili stečeno, ali koje se pod nepovoljnim uslovima može razviti u kompleks manje vrednosti. 1uteve prevazilaženja osećanja manje vrednosti Adler je označio procesima kompenzacije i natkompenzacije. 7ovekova želja i potreba za vladanjem, težnja za moći i dominacijom kao izraz psiičkog jedinstva ličnosti, a ne samo kao izraz njegove nesvesne psie, zamenjuje seksualni nagon individualnim nagonom. 3ato je, prema Adleru, instinkt vladanja jači nego što je to seksualni instinkt.
#I
Ka$akte$ je za Adlera socijalni pojam koji čoveka povezuje sa sredinom u kojoj ostvaruje težnju za važenjem. 2 odnosu na $)*da, Adler je mnogo više naglašavao značaj svesti i socijalni činilaca u oblikovanju ličnosti, čime je u velikoj meri uticao na formiranje s)8i*a!e (si6)a!ai0e . 1o njemu postoje d+e $&(e *&di: socijalno korisni i socijalno nekorisni. Adlerova teorija bila je k$itik)+a!a u celosti, mada su kritike posebno bile upućene na njegov stav da je osnovni izvor motivacije, u stvari, osećanje inferiornosti koje pokreće pojedinca ka superiornosti, ka perfekcionizmu i kompletnosti.
7. JUN/OVA KOMPLEKSNA PSIHOLO/IJA 6ung je kritikovao 4rojda i njegovu definiciju libida !polni nagon, seks, seksualni afekat ili psiičko zadovoljstvo, kao seksualnu energiju". P) J&!& LI4IDO je energija i emocija, može da napreduje i da stagnira, da bude potisnut, transformisan, kanalisan, može da bude svesne i nesvesne prirode, da zavisi od nagona, ali da ne bude nagon. 3a 6unga kao i za $)*da, NA/ON je tajanstvena manifestacija života, koja je podložna stalnom menjanju. Di!a%ika & i3id& je prema $)*d& uslovljena dejstvom principa zadovoljstva i patnje, a prema J&!& se ona odigrava u jednom složenom sistemu koji funkcioniše po principu autoregulacije. 3nači, libido reguliše celokupan psiički život koji funkcioniše na principima zakona suprotnosti. 6er, sukob, tj. napetost koja je izazvana tim sukobom, predstavlja bit života, kako to ističe 6ung. 1ošto se sukob dešava između suprotni sistema, stavova i funkcija, J&!)+) s6+ata!*e i2!)sti podrazumeva suprotnost na relaciji ekstraverzije i introverzije. -kstravertni stav će biti ostvaren ako je libido usmeren prema spoljašnjoj stvarnosti, a intovertni stav ako je okrenut prema unutrašnjoj stvarnosti. o je polazna teorijska osnova njegove tipologije ličnosti. J&!)+a i2!)st je veoma složena i čine je: (a !svest"; lično nesvesno sa pratećim )rojnim kompleksima ; kolektivno nesvesno sa arhetipovima, persona !javna ličnost" i privatna ličnost !anima, animus" i senka !tamna strana ličnosti" i samosvest ili nadsvest . Sa%)$a0+itak i2!)sti" @ičnost se razvija tokom čitavog svog života, ali se u drugoj polovini života u procesu duovnog razvoja težište ličnosti pomera sa Ja na S)(st+). 1ut samorazvitka ličnosti 6ung je nazvao INDIVIDUACIJOM. /ovek je za 6unga kompleksno biće: seksualno i religijsko, nagonsko i duovno, svesno i nesvesno, iracionalno i racionalno. (jegovo nesvesno se ne odnosi samo na rđave nagone, ono je i izvor mudrosti. 3a duševni život pojedinca pored ličnog nesvesnog veliki značaj ima i KOLEKTIVNO NESVESNO tj. nadlično i nasleđeno. Os!)+!i ee%e!ti kolektivnog nesvesnog su ARHETIPOVI kao nevidljivi koreni svesti i celokupnog iskustva i ponašanja. *ni nisu nasleđene predstave, to su, prema 6ungu, nasleđeni obrasci, modeli psiičkog funkcionisanja, privaćeni modeli ponašanja predaka. ako je 6ungova kompleksna psiologija imala prilično veliki uticaj na istoriju kulture i antropologiju, na religiju i simbolizam. B. HORNAJINA PSIHOLO/IJA
. OLPORTOVA TEORIJA LIČNOSTI o je personalistička teorija koja predstavlja polaznu osnovu za konstituisanje nauke o čoveku. LIČNOST je rezultat određene sredine u kojoj se razvija, pri čemu je označena kao samosvojni sistem u sklopu unutrašnje organizacije motiva, crta i ličnog stila svakog pojedinca. @ičnost je složeno jedinstvo, nalazi se u stalnom procesu razvoja i nastanka, specifična je i osobena. S&#ti!& *lportove teorije ličnosti predstavlja učenje o crtama, koje podrazumeva prisustvo karakterni osobina koje pojedincu daju specifičnu psiološku fizionomiju. CRTAMA LIČNOSTI ili personalnim dispozicijama, objašnjava relativno dosledno ponašanje svakog pojedinca. ako da crte ličnosti kao determinante ponašanja imaju karakter motivacionog delovanja. 6avljaju se u d+a 0!a2e!*a" 1od crtom ličnosti on podrazumeva opšte dispozicije koje su osnova za srodne oblike ponašanja koji pripadaju zajedničkoj vrsti, zajedničkoj kulturi i koji žive u relativno sličnim životnim uslovima. *ne nemaju neki veliki značaj za stvarnu analizu i predviđanje ponašanja pojedinca. A lične dispozicije su neuropsiičke jedinice koje karakterišu pojedine individue i ako se posmatraju kao delovi jedinstvenog sklopa ličnosti imaju mnogo veći značaj za predviđanje ponašanja pojedinca. 2 tom smislu, *lport ističe da jedino sa%)s+)*!e <&!k8i*e predstavljaju osnovu jedinstva ličnosti, a to su: raznovrsnost autonomni interesa, objektivan stav prema sebi i jedinstvena filozofija života. Crte ličnosti su osnova za razumevanje i dinamike i strukture ličnosti. 1o *lportu, struktura ličnosti se može opisati navođenjem DESET CRTA LIČNOSTI : intelektualne sposobnosti, sindromi temperamenta, nesvesni motivi, socijalni stavovi, stilističke crte, patološke crte i faktorski skupovi koji se ne mogu razvrstati ni u jednu pretodno navedenu kategoriju crta. A da bi se razumela dinamika ličnosti, *lport ističe da su i MOTIVI crte ličnosti, pri čemu su za razumevanje ljudski postupaka najznačajniji oni motivi koji su vezani za sadašnjost a ne za prošlost. 'sto tako, planiranje i namera imaju snažno motivaciono dejstvo, a motivi su jedinstven i osoben način organizovanja unutar svakog pojedinca. 1o *lportu, razvoj ličnosti se odvija od primitivnog jedninstva koji karakteriše rano detinjstvo i ide ka integraciji ličnosti, koja se istovremeno odvija sa diferencijacijom. ' *lport je kritikovao psioanalitički stav da je udeo svesti u čovekovom životu podređen nesvesnim aktivnostima. (aime, razvijenu ličnost pokreće delovanje svesti, jer čovek, po pravilu, zna šta radi i zašto nešto radi. /ritikovao je i bievioristično uprošćavanje stava o čoveku kao reaktivnom biću. *snovni ($i)+)$ teoriji se odnosi na poricanje postojanja neke bliže veze između ponašanja deteta i odraslog čoveka, kao i između ponašanja normalnog i nenormalnog pojedinca. 1rigovara mu se i što ne pridaje određeni značaj ulozi socijalne sredine u razvoju ličnosti. 1ored toga, kritike na njegovo učenje odnose se na personalističko svatanje po kome je svaki pojedinac osobena jedinka. P)0iti+!e st$a!e *lportove teorije ličnosti: opravdanost uloge svesni faktora za ličnost, složenost motivacije koja omogućava potpunije objašnjenje čovekovog ponašanja, korišćenje psiološki istraživanja u tumačenju ličnosti.
. MASLOVLJEVA TEORIJA LIČNOSTI Abraam Maslov se bavio proučavanjem normalne, odrasle, zdrave ličnosti. 1ošao je od toga da čovekova prava priroda nije rđava i zla, nego je mnogo više dobra ili je bar etički neutralna. 7ovek poseduje brojne potencijale koji imaju spontanu težnju da se ostvare, pa taj biološki pritisak ka ostvarenju genetski mogućnosti pojedinca jeste potreba za samoaktuelizacijom. Međutim, ako tu čovekovu težnju ometaju nepovoljni porodični ili društveni uslovi, ako je ometaju faktori koji čine ljudsku prirodu, dolazi do neuroza, psioza, do psiopatskog ili prestupničkog ponašanja. A kada se ta čovekova težnja nesmetano ostvaruje, razvija se zdrava ili zrela ličnost, razvija se samoaktualizovana ličnost. =. /EŠTALT MODEL LIČNOSTI (astao je početkom druge decenije $I. veka u (emačkoj kao reakcija na klasičnu introspektivnu psiologiju. *vaj psiološki pravac ustanovili su: /urt K)
*dnos između celine i pojedinačni elemenata istraživao je Ve$t6a*%e$, koji je ukazivao da se organizovane celine opažaju neposredno, u datom trenutku, pa je opažanje delova rezultat kasnijeg postupka analize. o je inače i jedan od )s!)+!i6 0ak)!a e#tat (si6))i*e koji se naziva 9AKON 9AJEDNIŠTVA . 'z njega proizilazi i d$&i 0ak)! po kome celina !geštalt" teži da bude percipirana na strukturisan i organizovan način.
>. ROD:ERSOVA ENOMENOLOŠKA TEORIJA 1o teoriji ličnosti Ka$a R)d'e$sa, ljudsko biće reaguje svesno na sopstveni doživljaj sveta koji ga okružuje, subjektivna uverenost u doživljeno je bitna odlika ponašanja, subjektivno viđenje se testira u objektivnoj stvarnosti. Os!)+!i st$&kt&$!i ()*a% njegove teorije je SEL kao deo identiteta i kao osnova strukture ličnosti, kao skup stavova, osećanja i znanja o vlastitioj ličnosti, kao oznaka za kognitivne procese koji su u osnovi komunikacije sa realnošću. (ačin na koji čovek doživljava realnost pokreće njegovo ponašanje, što znaći da na ponašanje ne utiče realnost sama po sebi. Celokupno ljudsko doživljavanje odigrava se u organizmu, pa ukupnosti doživljavanja čini fenomenalno ili pojavno polje, čiji je sastavni deo self i koji je dostupan svesnosti, ali se nužno u njoj ne nalazi. 2svajanjem jednog dela vrednosti i vrednovanjem postojećeg dela o sebi, formira se idea!i se< . odžersov 2)+ek je socijalizovan, racionalan, realističan, usmeren je prema budućnosti. (ajdublji sloj njegove ličnosti je po svojoj prirodi pozitivan, njegova svest je slobodna i neiskrivljena, ona je pridodat deo njegovog čulnog iskustva. akav čovek je svestan zateva koje pred njega postavlja kultura, kao što je svestan i svoji fiziološki potreba za ranom ili seksom. 3ato svest omogućava uravnoteženo i stvarnosti prilagođeno ponašanje kojim se obogaćuje sopstvena ličnost, ali i ličnost drugi. Međutim, ako čovek svojom svešću iskrivljuje realnost u kojoj živi, postaje destruktivan i prema sebi i prema drugima. 0a bi čovek mogao da reorganizuje svoju ličnost i svoj odnos prema životu u situaciji kada njegova slika o sebi pokaže protivrečnost sa realnošću, R)d'e$s razvija praksu koju naziva ki*e!t)% &s%e$e!a te$a(i*aF. *vo je jedna vrsta psioterapije koju je započeo Ade$ i njena osnovna karakteristika je u tome što terapeut, tj. savetnik nije dominantan autoritet koji pacijentu utvrđuje dijagnozu, određuje sadržinu i vodi tok razgovora koji tumači njegove iskaze i savetuje, već terapeutski razgovor vodi klijent koji teži sopstvenom preobražaju u procesu savetovanja.
K$itike" precenjivanje svesnog doživljaja, nejasnost u određenju ključni pojmova u postavljenoj teoriji, zanemarivanje nesvesnog. 2 objedinjavanju svi postojeći saznanja o ličnosti (A62F0@6'J'6' ' (A6251FK('6' bio je OLPORT.
III DEO - RADNI MORAL KAO O4LIK MORALA 1. POJMOVNO ODREENJE RADNO/ MORALA *snovni sadržaj i smisao radnog morala vezani su za uzročne odnose rada i morala, ali i za posledice po ličnost učesnika u procesu rada, kome je rad egzistencijalni uslov života, a moral čvrsta veza između društva i integriteta njegove ličnosti. 5loženost radno&moralnog fenomena tako se odnosi na rad, kao društveni proces u kome je povezano ponašanje pojedinaca usmereno ka stvaranju materijalni ili duovni tvorevina. A takvo povezano ponašanje pojedinaca u procesu rada regulisano je društvenim normama, moralnim normama i normama radnog morala.
RUDI SUPEK je izneo podelu definicija radnog morala, koju je sačinio u skladu sa podelom /onferencije američki psiologa iz #H=I. godine. 2 skladu sa tim, definicije radnog morala su svrstane u srodne grupe pa se zato razlikuju 7 ($ist&(a. o su : #. i!id+id&a!) )$a!sk) edi#te & pojam morala odnosi se na uslove telesnog i emocionalnog blagostanja kod pojedinaca, koji ga čine sposobnim da radi i živi sa nadom i uspeom, osećajući da deli osnovne ciljeve grupe čiji je član i koji ga čine sposobnim da može izvršiti zadatke sa energijom, zanosom i samodisciplinom, podržan uverenjem da, uprkos preprekama i sukobima, njegovi lični i socijalni ideali vrede da i sledi. #%
$. () k)ekti+!)% edi#t& & moral se odnosi na uslove života grupe u kojoj postoje jasni i određeni grupni ciljevi koje pojedinac smatra važnim i u skladu sa individualnim ciljevima; gde postoji poverenje da će postići ciljeve, sredstva za njiovo postizanje, poverenje u vođe, i konačno, u samog sebe, i gde su agresivnost i neprijateljstvo upereni protiv sila koje više štete grupi nego pojedincima unutar grupe. %. %)$a sa edi#ta ()*edi!8a & $&(i & kada se grupi da određeni zadatak, moral doprinosi da pojedinac pun nade i energično učestvuje u životu grupe, tako da svojim delom i naporima pojačava uspešnost grupe u izvršavanju tekući zadataka.
SAVO TRIUNOVI je dao noviju podelu definisanja radnog morala. *n je utvrdio da je radni moral isto što i moral a razlika je samo terminološke prirode. *pažajući da postoje različite definicije misli da i uslovno treba podeliti u d+e $&(e: onu koja radni moral vezuje za radnu grupu i drugu koja moralne odnose u radu stavlja u širi kontekst. 2 dosadašnjim istraživanjima radni moral se najčešće određuje kao odnos između pojedinca i grupe i sa tog stanovišta je definisan kao zbir zadovoljstava koje pojedinac ili grupa osećaju zbog članstva i učešća u jednoj organizaciji, kao stanje motivisanosti kroz koje pojedinac ili grupa stiču mogućnosti da ostvare ciljeve i da se suoče sa budućim izazovima, kao konsenzus ili du grupe koji ustanovljuje grupa u izvršavanju ciljeva grupe. *vakvo određenje nije bilo dovoljno jasno, pa je u cilju njegovog pojašnjenja nastala definicija koja je pod radnim moralom podrazumevala zadovoljstvo koje radnik postigne iz različiti aspekata svoje pripadnosti organizaciji. 1ojmovnom određenju radnog morala sa stanovišta odnosa između pojedinaca i grupe priklonila se i MARIJA NOVOSEL, po kojoj se ova vrsta grupnog morala odražava u izvršavanju zadataka i postizanju ciljeva grupe. 5lično stanovište imaju i DESPOTOVI i 4ALTI , koji radni moral određuju kao složenu pojavu koja obuvata potrebe, motive, zadovoljstva i stavove prema radu. *dređenje radnog morala kao odnos ljudi prema radu, kao njiovo zadovoljstvo i nezadovoljstvo radom karakteristično je za VLADIMIRA MILANOVIA . 2 tom smislu i IVAN MANDI definiše radni moral kao stanje ponašanja i aktivnosti pojedinaca i članova grupe u vezi sa uspešnošću rada. azmatrajući nešto kompleksnije radni moral, KSENIJA SAVIN ističe da tek određivanje načina i kvaliteta izjednačenja lični ciljeva sa ciljevima društva određuje moral, pa i radni moral i da radni moral nije savršeno usklađen skup moralni zateva, već skup zateva koji mogu, ali i ne moraju, biti takvi. adni moral je vrednost koja se ogleda u savršenosti. adni moral je MILICA /U9INA tretirala kao složenu pojavu koja se bazira i sadrži u potrebama, motivima, zadovoljstvima i stavovima pojedinaca i njiovom uzajamnom odnosu, što ukazuje da se u isto vreme može govoriti i o odnosu pojedinca prema svom poslu, prema ciljevima radne grupe i celokupnoj organizaciji. 1ojmovno određenje radnog morala mora imati širi društveno&ekonomski kontekst. 2 tom smislu SAVA TRIUNOVI radni moral definiše kao složenu društveno&duovnu pojavu koja zavisi od društ.&ek. i te.&tenol. odnosa i uslova procesa proizvodnje odr. društva, a koju čini skup moralni normi o odnosu i odgovornosti prema radu, prema vršiocima drugi delatnosti i prema sredstvima rada. 1ojašnjavajući svoje određenje radnog morala kao složene društvene pojave, rifunović ističe značaj di%e!0i*a k)*e ka$akte$i#& $ad!i %)$a , a to su: #. karakter pojave !složenost, društvenost, duovnost"; $. društvena uslovljenost !društveno&ekonomski, teničko&tenološki odnosi, uslovi proizvodnje uopšte"; %. vrednost i uloga rada =. odnos prema radu >. odgovornost ?. odnos prema vršiocima drugi delatnosti i prema sredstvima rada B. moralna norma, moralni čin, moralni sud i moralna sankcija
#=
(ajpotpunije svatanje radnog morala u našoj literaturi dao je DANILO :. MARKOVI . 1olazeći od saznanja da je $ad!i %)$a složena društveno&duovna pojava, određena društveno&ekonomskim i teničko&tenološkim odnosima, Marković radni moral određuje kao skup normi o ponašanju čoveka u radnoj sredini, zasnovani na svatanju o položaju i značaju rada u društvu, pri čemu norme u sebe uključuju motive, stavove i zadovoljstva učesnika u radnom procesu i radnoj grupi. /ao splet moralni zateva se navodi: kreativan odnos prema poslu, zalaganje u radnom procesu u smislu utroška energije, ispoljavanje samoinicijative, solidarnost sa članovima radne grupe, podržavanje ciljeva radne grupe i šire društvene zajednice.
Od!)s ($e%a !)$%a%a $ad!) %)$aa može biti dvojak. *ne se mogu usvojiti tako da i učesnik u procesu rada oseća kao svoju unutrašnju obavezu ali odnos prema normama radnog morala može i da bude usmeren samo na prosto izvršavanje obaveza u procesu rada. /akav će odnos pojedinac imati prema radu, po 0anilu L. Markoviću zavisi od njegovog društveno&ek. položaja u društvu i radnoj grupi, i od njegove ličnosti. 1.1. M)$a i $ad!i %)$a Moralne norme se uglavnom usvajaju stvaralački i kritički. 2 konačnom moralnom opredeljenju, iza moralng stava svakog pojedinca stoji moralna praksa. 1ostoji relativno mali broj opštih moralnih normi vezani za proces rada. *ne se obično ispoljavaju preko i putem konkretni i brojni dužnosti oblikovanii u procesu rada i to u vidu određeni tenički pravila, formalni i neformalni odnosa i pravila ponašanja između svi učesnika u procesu rada. 0ruštvo u celini postavlja pojedincu moralne zateve koji su u skladu sa opštim svatanjem o značaju i ulozi rada, postavlja zateve koji se odnose na sam proces rada, u smislu šta se od njega u tom procesu očekuje, postavlja zateve u odnosu na organizaciju rada i zateve u odnosu na ponašanja u jednoj grupi. 1rema istaknutim moralnim zatevima, svaki učesnik u procesu rada zauzima svoje stavove, ili i usvaja, pa i oseća kao svoju unutrašnju obavezu i zato biva motivisan u radu, ili postavljene zateve oseća kao prinudu, pa se prema njima negativno odnosi.
5. MOTIVACIJA 9A RAD I RADNI MORAL *snovna čovekova karakteristika kao živog bića je njegova aktivnost. 7ovekova ukupna aktivnost je određena motivima i motivacijom.
MOTIVACIJU možemo odrediti kao proces pokretanja aktivnosti radi ostvarenja određeni ciljeva, usmeravanja aktivnosti na određene objekte i regulisanja načina na koji će se postupiti. A MOTIVI su oni unutrašnji činioci koji pokreću na aktivnost, koji je usmeravaju i njome upravljaju radi ostvarenja određeni ciljeva. 1od njima se ne podrazumevaju samo oni unutrašnji faktori koji izazivaju određenu aktivnost, nego i oni faktori koji tu aktivnost usmeravaju prema raznim objektima i regulišu način na koji će se ta aktivnost obaviti. M)ti+i se dee !a: biološke !fiziološke" i socijalne. 4i))#ki %)ti+i počivaju na biološkim potrebama, oni postoje kod gotovo svi pojedinaca, a mogu biti urođeni i univerzalni; njiovo zadovoljavanje je neopodno za održavanje života, ali je zato regulisano i društvenim normama. 3a čovekovo ponašanje od posebnog su značaja s)8i*a!i %)ti+i, koji se zasnivaju na psiološkim potrebama i to onim potrebama koje se mogu zadovoljiti samo neposrednim kontaktima sa drugim ljudima ili čije zadovoljavanje pretpostavlja postojanje društva. (eki od nji su univerzalni a neki su karakteristični samo za pojedina društva. Na*2e#,e se s()%i!*&" gregarni motiv !motiv za društvom", motiv za afirmacijom&samopotvrđivanjem i motiv sigurnosti !da održi nepromenjenu situaciju" 5ocijalni motivi koji imaju poseban značaj za radnu motivaciju, ponašanje u grupi i postupanje po normama radnog morala, prema Da!i& :. Ma$k)+i,& su : #>
-
-
-
$ea$!i %)ti+ & odnosi se na težnju pojedinca da bude u društvu, da u njemu bude privaćen, da sarađuje i izbegne usamljenost. *vo je univerzalni motiv, jer je karakterističan za sve ljude. o je veoma jak motiv, pa ga zato veći broj autora smatra i urođenim motivom. %)ti+ 0a i2!)% a
5avremena psiologija priznaje sledeće OSNOVNE TEORIJE MOTIVACIJE" #. teorija ijerarije potreba, $. teorija dvojne motivacije, %. teorija pravičnosti ili društvenog upoređivanja, i =. teorija očekivanja. >. 1. vorac TEORIJE HIJERARHIJE POTRE4A je A3$a6a% Mas)+ . 1o ovoj teoriji ljudsko ponašanje je određeno potrebama koje se po ijerariji mogu podeliti u > grupa. 5 tim da potrebe iz više grupe mogu da se zadovolje samo ako su već zadovoljene one niže grupe. 2 #. grupu spadaju )iološke potre)e !za ranom, vodom, vazduom, odećom, skloništem...". $. grupu čine potre)e sigurnosti, i to ne samo fizičke već i socioek. sigurnosti, poput statusa, ugleda i zaposlenja. %. grupu čine socijalne potre)e koje se odnose na potrebe za pripadnošću grupi i na privaćenost od str. grupe. =. grupu čine interne ego*potre)e za samopoštovanjem i osećanjem lične vred., i eksterne ego*potre)e za statusom u grupi i poštovanjem od strane dr. članova grupe. >. grupu čine razvojne potre)e koje se manifestuju u čovekovoj potrebi da se razvija i izrazi kao ličnost, da se ostvari kao stvaralac.
5. TEORIJA DVOJNE MOTIVACIJE $ede$ik He$83e$a polazi od dva nezavisna niza faktora koji utiču na produktivnost. 2 prvom nizu su "aktori zadovoljstva, koji utiču na postizanje rezultata u radu, priznanja i napredovanja, jer su bazirani na sposobnostima a u drugom su "aktori nezadovoljstva, koji su rezultat politike preduzeća, oblika rukovođenja, radni uslova i plata, pa tako utiču na negativan odnos prema radu. 7. TEORIJA PRAVIČNOSTI ILI DRUŠTVENO/ UPOREIVANJA & Ste*si Ada%s polazi od toga da od zadovoljstva na radu zavisi stepen pravednosti u procesu rada !posmatra se kroz odnos između onoga što pojedinac ulaže u proces rada !napor" i onoga što za to zalaganje dobija od preduzeća !zarada"". 1oredi se uloženi rad sa nagradom pa pojedinac može svoju radnu aktivnost da intenzivira, da je smanji, da se prekvalifikuje, da napusti posao i tome slično. B. TEORIJA OČEKIVANJA ILI VREDNOVANJA je nastala na svatanjima Vikt)$a V$&%a i predstavlja matematički model za iznalaženje motivacionog napora. M)ti+a8i)!i !a()$ je rezultat množenja verovatnoće da će uloženi napor dovesti do očekivanog isoda i subjektivne vrednosti koja se pridaje realnom isodu. U 8i*& porasta motivacije za rad i produktivnosti rada, a na osnovu teorija motivacije za rad, nastali su motivacioni modeli. Na*0!a2a*!i*i %)ti+a8i)!i %)dei s&" t$adi8i)!a!i %)de !pesimističke predstave o ljudskoj prirodi da čovek ne voli da radi, da mu je zarada najvažnija i da ne može da obavlja bilo kakav kreativan posao bez određene spoljne kontrole", %)de %e@&*&dski6 )d!)sa !optimistička pretpostavka da ljudi vole da rade, da se osećaju korisnim, da pripadaju grupi i budu kao pojedinci priznati, jer je to važnije od njiove zarade. (jim može da se manipuliše, pošto u njemu dominira motiv samoaktualizacije" i %)de *&dski6 $es&$sa !rad većine može biti mnogo kreativniji". #?
7. NORME RADNO/ MORALA 5vako društvo. odnosno društvena grupa ima potrebu da formira norme radnog morala.
Eti2ki ()0iti+isti i eti2ki $eati+isti osporavaju postojanje apsolutni moralni normi i vrednosti, ističući raznolikost i suprotnost u moralnim svatanjima i suđenjima, ne samo u raznim fazama istorijskog razvitka društva, već i kod razni naroda u istom periodu razvoja društva. 3a razliku od ovog svatanja, eti2ki &!i+e$0aisti, smatraju da postoje univerzalne vrednosti i elementarne dužnosti koje mora da ispoštuje svaka zajednica, svaka društvena grupa. (a formiranje normi radnog morala, pored ukupnog moralnog koncepta društva, tipa kulture, istorijskog perioda i konkretne radne grupe, utiču i karakterne osobine ličnosti, jer ljudi učestvuju u stvaranju, ali i privatanju ti normi o ponašanju u procesu rada. 2 skladu sa društveno&ekonomskim odnosima, svojinskim oblicima i oblicima organizovanja rada Da!i) :. Ma$k)+i, se opredeljuje za OSNOVNIH NORMI RADNO/ MORALA : radinost, čovečnost, pravičnost, poštenje i drugarstvo. (eke od ovi normi radnog morala sve više postaju i vladajuće norme o ponašanju u mnogim kompanijama. 7ovekovo ponašanje u radnoj sredini u kojoj obavlja proces rada određeno je ne samo uslovima rada, već i oso)inama njegove ličnosti . 1ošto se ličnosti po svojim osobinama međusobno razlikuju, sasvim je normalno što je i njiov odnos prema radu različit, iako rad ima isti sadržaj, iako se vrši u istim društveno&ekonomskim odnosima. Predstava o ličnosti u svesti savremenog čoveka neraskidivo je povezana sa brojnim kvalitetima, kao što su određeni stepen individualne autonomije, svest i samosvest, jedinstvo i celovitost duovnog življenja, socijalna aktivnost, povezanost sa kulturnim nasleđem i individualna neponovljivost.
P)!a#a!*e i2!)sti & $ad!)* s$edi!i treba posmatrati kao ponašanje ličnosti koja samostalno razmatra svet na osnovu svog subjektivnog iskustva !samosvest", koja omogućava zadržavanje svoje individualnosti i onda kada se traži uniformnost !subjektivnost" i kada je dosledna u svom ponašanju u sličnim situacijama !integritet". (a osnovu oblika ponašanja pojedinca i njegovi psiički osobina stvorena je TIPOLO/IJA LIČNOSTI . 1ojam TIPA obuvata sistem osobina koji se može razlikovati od drugi sistema a razlikovanje određenog broja tipova u koje se pokušavaju svrstati sve osobe ili deo osoba naziva se TIPOLO/IJOM. ' u odnosu prema radu postoje normalne !u svojoj radnoj aktivnosti pokazuju profesionalizam u ostvarivanju svoji ciljeva" i poremećene ličnosti !imaju teškoća da se prilagode normama o ponašanju u radnoj sredini i u radu ne vide onu životnu vrednost koju treba da zadovolje". Od!)s ($e%a $ad& je veoma bitan faktor radnog morala. 2 najopštijem smislu taj odnos se može odrediti kao pozitivan i kao negativan. (aime, pozitivan odnos prema radu imaju one ličnosti koje u radu nalaze bilo koju vrstu zadovoljstva a negativan one koje rad doživljavaju kao prinudu i to najčešće ekonomsku prinudu. 2 osnovi, ako čovek ima pozitivan odnos prema radu, on će se u značajnoj meri iskazati kao stvaralačko biće, pri čemu će težiti da što uspešnije obavi svoj posao i postigne zadovoljavajuće rezultate, pa će se u tom smislu ponašati onako kako to zatevaju norme radnog morala. ako je )d!)s ($e%a $ad& )d$e@e! crtama ličnosti i društ.&ek. odnosima u okviru koji se odvija proces rada i vrši radna delatnost, na njega značajno utiču i međuljudski odnosi, organizacija rada i oblik upravljanja, zatim menadžment i menadžeri. 7.1. Uti8a* ek)!)%ski6 ($)8esa !a %)$a 1osredno ili neposredno, ekonomski procesi deluju i utiču na moralni poredak jednog društva. 7injenica je da je moralni život čoveka direktno vezan za materijalne uslove u kojima živi i stvara.
E%i Di$ke% princip i izvor moralnosti nalazi u društvenoj solidarnosti, u običajima koji upućuju na obaveze koje ljudi imaju jedni prema drugima zato što pripadaju jednoj društvenoj grupi, i pravu. O3i2a*i i ($a+) su dva osnovna oblika moralni činjenica. A )3i8i s)ida$!)sti, i logika njiovog funkcionisanja, suštinski podrazumevaju sistem pravila ponašanja, pri čemu svaka moralna činjenica predstavlja pravilo koje ima svoju #B
odgovarajuću sankciju. azmatra pitanja podele društvenog rada. 2 njegovoj interpretaciji podela rada ima pre svega funkciju da proizvodi društvenu solidarnost. 3a njega moralni efekat koji ta podela rada proizvodi ima mnogo veći značaj od napretka industrije, nauke i umetnosti, ekonomije, koji i dovodi do podele rada.
:)$' S)$e je isticao dva različita morala: moral proizvo0ača & stvaralački, erojski, saradnički, jer postiče rad, usavršavanje i moral potrošača & utilitaristički, konkurentski, teži profitu i sve posmatra kao sredstvo a ne kao cilj. P&#ka!is je uočio povezanst ekonomski procesa i morala, kao i moralni normi sa načelima privređivanja i materijalnim uslovima života. 1olazeći od osnovne postavke da je moral u buržoaskom društvu samo i isključivo određen robnom proizvodnjom, on je tvrdio da je moral skup normi kojima se utvrđuje podjednaka sloboda i vrednost za sve ljude. Ka$ Ma$ks je polazeći od konkretni vidova uticaja ek. procesa, posebno privrede i tenologije na moral, smatrao da ni proizvodne snage ni tenologija ne deluju sasvim neposredno na elemente društveni odnosa, pa i na sam moral. adomir @ukić: +1ovoljan privredni proces proizvodi moral koji ga smatra moralnim, i obrnuto-. 1od relativno povoljnim priv. procesom označava se onaj proces u kome svi ljudi imaju približno isti ekonomski položaj ili neki imaju nešto povoljniji položaj u odnosu na druge. 2ticaj privrede na moral ne ispoljava se u svim društvima i svim ekonomskim sistemima na isti način. (aime, u !e$a0+i*e!i% d$&#t+i%a, u društvima u kojima su ljudi relativno među sobom izjednačeni, može postojati minimalistički moral u kome su solidarnost i uzajamna pomoć osnovne moralne norme. Ali, zato u $a0+i*e!i% d$&#t+i%a moral gubi svoju nužnost, privredni proces se može osuditi kao nemoralan, solidarnost se može zameniti zakonima opstanka na tržištu, moralne norme se mogu kršiti, pa ekonomski proces iz ti razloga može biti i ugrožen. 3ato se pojavljuje i maksimalistički moral , koji najčešće ima oznaku utopističkog morala. 1rema tome, velika ekonomska beda, ali i veliko ekonomsko bogatstvo mogu ograničiti moralne vrednosti, mogu poništiti moralne norme. 6er, po marksistima, u društvima u kojima dominira robna pr., moral ima klasni karakter, pa se sukob privrede i morala i sukob između klasa, ispoljavaju kroz klasnu suprotstavljenost moralni sistema.
Maks Ve3e$ se suprostavio stavovima marksističke misli i naglasio je tesnu vezu između protestantizma&posebno kalvinizam i razvoja kapitalizma. ime je negirao Marksovu tezu da su proizvodne snage te koje stvaraju kulturne tvorevine i moralne običaje. Jeber je istakao da se du kapitalizma ne odnosi samo na radnu etiku u užem smislu već i na vrline, kao što su štedljivost, racionalni pristup rešenju problema, preokupacija koja tera pojedince da ovladaju svojim okruženjem pomoću inovacija i rada. 2 takvim okolnostima, profesija postaje sveti zadatak, poziv, ispit vere. 3a razliku od Jebera za $a!sisa &k&*a%& radna etika, protestantska etika ili neka druga, predstavlja neadekvatan izraz za skup međusobno srodni srta ličnosti koje se obično nabrajaju u postveberovskoj eri. 1o njegovom mišljenju ekonomska delatnost zaista predstavlja ključni faktor društvenog života, pa je zato ekonomija osnovna oblast modernog života u kojoj kultura ima neposredan uticaj na blagostanje društva. Di$ke% naglašenu nelagodu koju ljudi osećaju u međuzavisnosti kroz saradnju naziva anomijom. 2zajamni uticaji ekonomski procesa i morala su veoma složeni, posebno zato što moralni problemi mogu značajno uticati na odnos ljudi prema radnoj aktivnosti. S+)*i!a je značajan činilac ekonomskog procesa i morala. 1olazeći od određenja ljudskog rada sa ek)!)%sk) sta!)+i#ta , po kome rad predstavlja suštinsko određenje čoveka, delatnost kojom čovek ne obezbeđuje samo uslove materijalne egzistencije, već se iskazuje i kao stvaralačko biće, proizilazi da meterijalni interesi nisu jedini i dominantni, jer je sve više oni koji rade i kada ne moraju. A na %)$a!)% (a!& odnos prema radu obuvata čovekove predstave o cilju i smislu rada, kao i o značaju rada za društvo u celini i čovekov život uopšte. 2 stvari, osnovni stav čoveka prema radu i prema svojoj radnoj delatnosti, pa u skladu sa tim i prema odgovarajućem društveno&ekonomskom sistemu, zavisi od njegovi vrovni životni vrednosti. 6er vrovne vrednosti, u velikoj meri određuju i odgovarajući moral koji ljudi usvajaju. A ako moral kao vrovnu vrednost ističe i propoveda rad i privređivanje, onda će ljudi biti skloni onom ek. sistemu koji te vred. najbolje ostvaruje. #E
