UNIVERZITET U BEOGRADU FILOLOŠKI FAKULTET KATEDRA ZA OPŠTU KNJIŽEVNOST I TEORIJU KNJIŽEVNOSTI
Esej:
Prust і Bergson
Profesorica: Adrijana Marčetid Studentkinja: Jelena Perovid, 060352 Naziv kursa: U traganju za izgubljenim vremenom: roman і autobiografija
Beograd, jun 2013.
Svojim životnim delom, romanom U traganju za izgubljenim vremenom, Prust dotiče mnogobrojne teme і otvara složenu problematiku koja se tiče poetičkih, folozofskih і teorijskih problema. Pored ekspliciranih tema društva, društvene angažovanosti umetnika, sukoba aristokratije і buržoazije, mondenskog sveta, homoseksualnosti, patoloških stanja vezanih za ljubav і ljubomoru, Prust veliki deo svog romana posveduje filozofskim temama kojima želi da prožme celokupno svoje delo. Među uticajima posebno se ističe Bergson, od koga Prust preuzima brojne postavke vezane za specifično shvatanje vremena, ali u mnogo čemu mu і protivreči, što de і sam eksplicitno potvrditi: “…moja knjiga bi možda mogla biti nešto kao pokušaj “ Romana nesvesnih”. Ne bih se stideo da kažem “Bergsonovi romani”, kada bih bio uveren da je to tako, jer književnost svakog doba nastoji da veže za sebe, posle dela, naravno, dominantnu filozofiju svog vremena. Ali to ne bi bilo to, jer u mom delu dominira razlika svesnog і nesvesnog sedanja, razlika koja ne samo da ne postoji u Bergsonovoj filozofiji, ved joj je і protivrečna. “1 U ovom radu bavidemo se teoretičarima koji su uvideli ovaj aspekt Prustovog dela, takođe de biti reči і o samoj Bergsonovoj filozofiji. Pokušademo da damo presek teoretskih postavki koje prate Prustovo shvatanje vremena u skladu ili opoziciji prema Bergsonovoj teoriji. Anri Bergson bio je poznati matematičar, filozof, humanista, Prustov poznanik koji na njega značajno utiče, posebno svojom teorijom o vremenu. Za Bergsona se obično kaže da je spiritualistička alternativa pozitivističkom shvatanju sveta. Vremenu shvadenom na pozitivistički način, kao atomičku strukturu koja je podležna podeli na posle і pre, na vremenske odrednice prošlost- sadašnjost- bududnost, suprotstavlja subjektivističko shvatanje vremena. Kod Bergsona vreme je shvadeno kao bitna odrednica svesti, jer je svest ta koja vreme percepira. Kao u Anštajnovoj teoriji relativiteta, koja svojim osnovnim odrednicama korespondira sa najznačajnijim Bergsonovim mislima, te sa nadolazedom strujom antipozitivizma u nauci i u umetnosti, potrebna je jedna nepromenjiva vrednost koja de odrediti svet, na osnovu koje se svet drži na čvrstim osnovama. Ono što je za Anštajna brzina svetlosti za Bergsona je subjektivna svest, ona pojmi і oblikuje svet, svet і svest su nerazdvojivi. Ovo je osnovna Bergsonova misao koja postaje krilatica Prustovog romana. Svest je ta koja karakteriše stvarnost. Kao pokretačka sila univerzuma shvadenog na bergsonovski način javlja se elan vital, to je u osnovi vitalistički pristup. Nužno je postojanje fabulativne funkcije za život, ona u sebi obuhvata naš impuls za poezijom і za religijom, to je pronalazačka і kreativna snaga koja je u korenu naše nezavisnosti, slobode, kreativnosti. Bergson kaže da su samo inteligentna bida praznoverna, odnosno sposobna da tvore religiozne і mitološke predstave. Kada govori o 1
Aleksandar Petrov, Rađanje moderne književnosti, roman”,Nolit, Beograd, 1975, str. 93
1
religijama fokusira se na misticizam і smatra da je jedino misticizam hrišdanstva uspeo da dosegne složene metafizičke istine. U skladu sa njegovim subjektivizmom konstituiše se і specifična metoda koja odbacuje pozitivistički racio, kao і proverljive naučne eksperimente koji se zasnivaju na egzaktnim činjenicama. Bergsonov metod je intuicija, krajnje subjektivan і proizvoljan, do kraja zavistan od karakteristika date svesti. Sa ovim se Prust u potpunosti slaže, intuiciji podređuje objektivnost. U svom tekstu “Prust і znaci” Delez insistira na kategoriji znakova kojoj podređuje fenomen vremena. Ovaj pristup je jedinstven među teoretičarima koji su se posvetili Prustu, jer se fokusira na tananu simboliku kojom odiše Prustovo delo, і konstituiše dve figure koje se ponavljaju kroz roman. Čak i sam Prust govori o orjentaciji prema ideji, odnosno prema kontaktu između dve ideje, Delez ove ideje preimenuje znacima: “ I taj mladid, koji se potajno igra usred mojih ruševina, živi ni od čega; zadovoljstvo koje mu pričinjava pogled na ideju koju je otkrio je jedina hrana koja mu je potrebna, on stvara ideju і ideja stvara njega, on umire ali ga ideja oživljava slično zrnima čije je klijanje u suvoj atmosferi onemogudeno, ali koja uz pomod vlage і toplote ponovo oživljavaju. “2 Delez smatra da u “Traganju za izgubljenim vremenom” nema jedinstva, samo nejednakost, nesamerljivost, rasparčavanje delova, praznine, prekidi. Izdvajaju se dve figure iz kojih izranja struktura romana: otškrinute kutije, koje pretpostavljaju uklapanje, uvijanje, implikaciju, і zatvorene posude, koje pretpostavljaju komplikaciju. Kod prve figure pisac razvija, kod druge izabira. Slika zatvorene posude obeležava suprotnost jednog dela sa susedstvom bez opštenja і zamenjuje sliku otškrinute kutije koja je obeležavala položaj sadržaja bez zajedničke mere sa sadržaocem.3 Kada govori o kategoriji pamdenje, shvata ga kao drugorazrednu pojavu u odnosu na fenomen sna. San je dublji od pamdenja zato što pamdenje ostaje vezano za znak koji ga potstiče і za ved izabrano ja koje de doživeti, dok je san slika čistog tumačenja koje se uvija u sve znake. 4 Delez smatra da pored izgubljenog і pronađenog vremena postoji і izgubljeno vreme na drugi način, ovo trede vreme, vezano je za smrt, koja pretstavlja konačno oslobođanje tela od vremena, napuštanje od strane vremena. Izgubljeno vreme dovodi u rastojanje stvari koje se dodiruju snagom zaborava, dok pronađeno vreme obnavlja dodirljivost udaljenih stvari snagom sedanja і vaskrsavanja. Vreme je krajnji tumač, krajnje tumačenje, ima čudnu mod da simultano potvrdi parčide koji ne čine celinu u postoru ne više nego što obrazuje celinu sukcesivno u vremenu. Vreme je upravo transverzala svih mogudih prostora, računajudi tu і prostore vremena. U jednom tako rasparčanom univerzumu nema Logosa koji sakuplja svu parčad, na 2
Aleksandar Petrov, Rađanje moderne književnosti, roman”,Nolit, Beograd, 1975, str. 86 Delez:Prust і znaci, Plato, Beograd, 1998. 4 Delez: Prust і znaci, Plato, Beograd, 1998. 3
2
sceni je Antilogos. Nema zakona koji tu parčad vezuje u celinu, Celina se ne pronalazi, čak se ni ne obrazuje. Grčki svet je svet u kome je zakon uvek na drugom mestu, zakon je drugorazredna mod u odnosu na Logos. Kod Prusta svest uređuje svet od fragmenata koji nisu totalizovani і ne mogu se totalizovati, zakon postaje prva mod. 5 Ovo transverzalno čitanje Prustovog romana velikim delom potiče iz Delezovog shvatanja vremena, koje deli sa Bergsonom i Prustom. Vreme je po svojoj suštini fragmentarno, kada mislimo vreme, mislimo da nam celina nije data, to je osnova iz koje Bergson, Prust і Delez dalje razvijaju svoje teorije. Drugi važan pojam koji Delez konstituiše je delo kao mašina za proizvođenje smisla. Dela moderne umetnosti imaju osobinu da budu to što hodemo, da imaju neodređenost onoga što hodemo. Delo moderne umetnosti je mašina i ono u tom svojstvu funkcioniše. Umetničko delo shvadeno kao mašina je proizvođač određenih istina. Cela “Potraga” pokrede tri mašine u proizvođenju knjige: mašinu za delimične predmete, odnosno podsticaje, ona pretstavlja izgubljeno vreme; mašinu za odjeke, koja pretstavlja pronađeno vreme kroz odjek; mašinu za prisilno kretanje, koja pretstavlja Tanatos, izgubljeno vreme na drugi način, kroz amplitude prisilnog kretanja. 6 Delez vidi Prustov roman kroz tri tematska kruga: krug mondenskog sveta, krug ljubavi, krug čulnih utisaka. Iz preseka sva tri proizilazi svet znakova ili umetnosti. Potraga za istinom je ono što prevazilazi sve ostalo u Prustovom romanu, pa і potragu za vremenom. Edmund Vilson govori і o Bergsonovom uticaju koga smatra jednim od od preteča modernih antimehanicista. Razvija і primenjuje onu metafiziku koja je u osnovi simbolizma. Za simbolistu, sve što se opaža u jednom trenutku ljudske egzistncije ralativno je u odnosu na lice koje opaža, u odnosu na okolinu, kao і u odnosu na trenutak ili raspoloženje. Sve je četvorodimenzijalno, sa vremenom kao četvrtom dimenzijom. Kada se vreme uzme u obzir, sve menja čvrst osnov, pregrupiše se. Prustov relativizam može se uporediti sa Anštajnovim: potrebna je jedna nepromenjiva vrednost da bi svet mogao da funkcioniše; za Anštajna to je brzina svetlosti, za Prustovog pripovedača u romanu, to je figura bake, čija ljubav je konstanta.7 Opšte je prihvadena teza da je u centru romana stvaralačka, posmatračka, pripovedačka instanca, kroz koju se sagledava stvarnost. Ličnost je čvor u tkivu Prustovog romana, osnova je isredena od osedanja prošlosti a niti od emocija sadašnjosti. Ono što smo danas samo je poslednji sloj nedovršene konstrukcije, u neprestanom gibanju slažudi jedno na drugo različita duševna stanja. 8
5
Delez: Prust і znaci, Plato, Beograd, 1998. Delez: Prust і znaci, Plato, Beograd, 1998. 7 Vilson: Akselov zamak, Kultura, Beograd, 1960. 8 Prust, U traganju za izgubljenim vremenom, Predgovor, Zora, Zagreb, 1965. 6
3
U radu Problem vremena kod Sterna і Prusta, Olga Humo opsežno se bavila istorijom shvatanja vremena kroz istoriju razvoja romana, kao і filozofskim postavkama koje na Prusta utiču. Problem vremena u romanu može se javiti u vidu piščevog svesnog stava prema vremenu kao filozofskom, psihološkom, і metodskom činiocu stvaranja; kao problem koji objektivno postoju u romanu a da ga pisac nije svestan ili ostaje pasivan prema njemu kao teoretskom problemu. U pikarskom romanu radnja se odvija bez psihološkog razvoja tokom vremena, nema psihološke obrade ličnosti. U XVIII veku iz pikarskog romana nastaje porodični roman, roman o građanskoj klasi, sad nastaje psihološko opravdanje likova. Ličnost romana, sazrela za dramski motivisanu radnju, postaje vremenski složenija. Sve se više primeduju znaci trajanja u prirodi oko čoveka, koja služi kao pozadina radnje. Prolaženje vremena vidi se і na ličnostima, u vidu starenja. U XVIII veku produženje vremena ne zavisi od proviđenja ved od konkretnog individualnog doživljavanja. Cela misao XIX veka prožeta je vremenom. Kant je potisnuo Hjumovu nevericu u sklad prirodnog poretka, objektivno vreme dobija svoje ozakonjenje. Hegel, Marks, Darvin, Kont koriste vremenske odrednice u svojim teorijama. Bergson svojom teorijeom utiče na književnost koja od njega preuzima tehniku toka svesti, koja postaje simbol fragmentisane svesti čoveka ali i želju da se ta fragmentarnost objedini. Prust, kao і Bergson, odvaja racionalno, praktično mišljenje, kao koru naslaganih navika, od spontanih і iracionalnih duševnih reakcija, koje su pouzdanije. Ali kod Prusta podsvest ima samo estetski ali ne і praktičan značaj: “Mi želimo da se vratimo životu, da razbijemo led navike i racionalnosti koji se trenutno uhvati na stvarima і koji nas zauvek sprečava da ih sagledamo.”9 Egzistencijalisti osuđuju Prusta jer trazi esenciju, dok se oni bave konkretnim stvarima. Međutim, Prustova esencija je traženje jedne dublje, istinitije vrednosti koja se zasniva na spontanom utisku, na specifično konkretnom. To je tačka u kojoj se slažu Bergson, egzistencijalisti, Prust і Stern. 10 Za Prusta je pouzdanija stvarnost umetnosti koja nastaje na temelju naših emocija od naučnog eksperimenta koji se zasniva na teoretskom izračunavanju. Kod Prusta voljan rad razuma u umetničkom procesu je samo obrada trenutka nadahnuda, kao neophodna etapa u umetničkom procesu, prelazak iz podsvesnog u svesno. Prust uspeva, zahvaljujudi upotrebi pesničkog nagoveštaja, da prostornim slikama prenese unutrašnje trajanje, konkretnije nego sam Bergson, koji u unutrašnjem trajanju odbacuje prostor u bilo kom vidu, Čovek je žrtva navika u shvatanju vremena і prostora, novi tehnološki iznalasci dali su mu uvid u 9
Aleksandar Petrov, Rađanje moderne književnosti, roman”,Nolit, Beograd, 1975, str. 87 Olga Humo, Problem vremena kod Sterna I Prusta, Naučna knjiga, Beograd, 1960.
10
4
to da je odnos vreme- prostor uslovan. Prust to širenje ljudske svesti sagledava sa stanovišta emocija. On dopušta da u oblasti duševnih zbivanja kvantitativne promene dovedu do kvalitativnih. Cela njegova vremenska psihologija, o ličnosti zavisnoj od subjektivnog і objektivnog tok vremena, izgubila bi svoju podlogu da nije gomilanja stvarnih kvantitativnih promena. Prustovo subjektivno vreme koje traje kad smo budni Iі prestaje kad spavamo ne smeta objektivnom vremenu da prolazi і ostavlja tragove tog prolaženja. Drugi su za Prusta niz subjektivnih trenutnih predstava koje zavise od promenjivih subjektivnih і objektivnih činilaca. Pomodu racionalnog osedanja sastavlja svoje književne portrete. Njegove ličnosti nisu jedinstvo u mnogolikosti kao kod Bergsona, ved jedan isprekidan lanac utisaka izazvan spontanim sedanjem. Kod Prusta kao і kod Loka, identitet je pre svega proizvod materijalnih čestica koje se stalno menjaju u organizmu, zatim svest o svojim emocijama, і obuhvatanje emocija sedanjem. Identitet je u stalnoj promeni, a ono što ostaje je pamdenje, kome Prust daje umetnički dignitet. Sedanje Prust deli na spontano і hotimično. Spontano je u potsvesti і izbija nezavisno od naše volje kada ga isprovocira sadašnji utisak koji izaziva potsvesnu asocijaciju, iako ne može da se razazna veza sadašnjeg utiska і asocijacije. Hotimično sedanje je ono koje sami izazivamo і koje služi praktičnim životnim potrebama. Značaj spontanog pamdenja je u emocionalnosti. Izgubljene emocije prošlosti ostaju zaključane u potsvesti ali mogu da se povrate sa sedanjem. Povodi za sedanje su obično trivijalni: “Po mom mišljenju, svesno sedanje- a to je naročito ono koje je vežbano inteligencijom і viđenjem- daje nam pogrešan nagoveštaj prošlosti, ali miris ili ukus koji se ponovo javi u različitim okolnostima, budi u nama prošlost , uprkos nama samima, i mi uviđamo da je ta prošlost drugačija od one o kojoj smo sanjali, koju smo prizivali, і da je naše svesno sedanje slikalo , kao loš slikar, lažnim bojama…Verujem da je nesvesno sedanje jedino ono iz čega umetnik treba da uzima osnovnu građu za svoje delo.”11 Prustova prošlost je subjektivizirna, povezana sa iracionalnim і podsvesnim. Samo putem umetnosti mogude je uobličiti egzisenciju kao vanvremensku kategoriju. Od iracionalnih, podsvesnih utisaka stvara zakonitost koja bi se mogla primeniti samo na utiske čija je uzročna veza objektivno primenjiva; na procese podsvesti primenjuje merila svesti. 12 U studiji Oblik і značenje Ruse pokušava da, u skladu sa tematskom kritikom čiji je pretstavnik, odgovori na pitanje kako Prust problematizuje prelazak iz društvenog ka stvaralačkom ja. Flober i Prust dele sličnu estetiku, samo što je Prust od te estetike načinio stvarni predmet svog dela: istoriju čoveka koji otkriva і iskustveno doživljava tu estetiku. U korenu njegovog romana je pitanje kako od čoveka načiniti stvaraoca a odgovor je – činom nehotičnog pamdenja. Prisutna je dijalektika vremenskog і vanvremenskog, koja oslikava 11 12
Aleksandar Petrov, Radjanje moderne knjizevnosti, roman, Nolit, Beograd, 1975, str. 94 Olga Homo, Problem vremena kod Sterna I Prusta, Naučna knjiga, Beograd,1960.
5
dijalektiku čitavog dela: vremenska pustolovina čoveka koji traga za onim što izmiče vremenu, traganje za stvaralačkim ja kroz diskontinuitet, isprekidanost. Na kraju se sredu junak і pripovedač, lik і autor, u poslednjem poglavlju, čitav roman pretstavlja njihovo uzajamno traganje. Kraj knjige omogudava početak, nastanak pripovedača omogudava pisanje prvog poglavlja i tako se sve vrti u krug. Da bi se stiglo do umetnosti mora sa pobediti društvo ali pre svega prenebregnuti vreme, utvrditi prividnost kontinuiteta, a zapravo rasparčanost. 13 U skladu sa stilistickom kritikom, Auerbah kao predstavnik škole nemačkih romanista, razvija teoriju prema kojoj određeni detalji dela određuju celokupnost sveta dela, što je u skladu sa Prustovim shvatanjem umetnosti kao građevine nastale na nizu proizvoljno odabranih događaja. Čitav Prustov postupak sastoji se od ponovnog nalaženja izgubljene stvarnosti u sedanju izazvanom beznačajnim і slučajnim događajem. U prvom delu ukus kolačida vrada sedanje na Kombre і detinjstvo. Kroz svest koja se seda teži da prodre u objektivnost, u samu suštinu stvari. Kada se sedamo lišeni smo subjektivnosti, jer imamo distancu u odnosu na ono čega se prisedamo. Prisutna je slojevitost strukture svesti koja se seda sebe.14 Nabokov smatra da Prustov roman pretstavlja potragu zablagom, blago je vreme, a mesto gde je sakriveno je prošlost. Od Bergsona preuzima protok vremena, kontinuirani razvoj ličnosti, potsvest, do koje se dolazi intuicijom, sedanjima, nevoljnim asocijacijama. Shvatanje umetnosti kao jedine realnosti u svetu. Delo je prizivanje, a ne opisivanje prošlosti, koje se izvršava kroz odabrane trenutke, delove slika. Suština problema samog uspostavljanja prošlosti je suština umetnosti. Prostim sedanjem, vizualizacijom nečega u retrospekciji, ne može se iznova stvoriti prošlost, ved treba na osnovu utisaka iz sadašnjosti evocirati osedaj koji izrasta iz prošlosti i sačuvati ga da ga sadašnjost ne potisne.Treba intelektualno preispitati minula sedanja. Most između prošlosti i sadašnjosti je odnos osedanja i sedanja. Tako se izgubljeno vreme vrada kada se čulo i sedanje spajaju. 15 U svojoj studiji Sreten Marid pozabavide se filozofima koji su presudno uticali na Prusta, a to su pre svega Bergson, Šopenhauer, Seaj, Emerson, Šeling. Prust želi da njegova knjiga ima filozofsku dubinu, ali ona pretstavlja mnogo više od toga sa tematskog aspekta. Žanr razvojnog, obrazovnog romana ima uticaja na Prusta. Odnos prema prošlosti je siže dela. Ono što je na kraju nađeno nije vreme ved suština realnosti izvan vremena, ekstratemporalna dimenzija. To savladano vreme mistici і filozofi nazivaju večnošdu, to je pobeda nad smrdu. Umetnost intelektualizuje, produbljava. Umetnost jedina preovladava nemogudnost opštenja među ljudima. Čovek je podložan svojim promenjivim impresijama, a umetnost govori univerzalnim, nepromenjivim, trajnim jezikom. Zamera Sen- Bevu što poistoveduje autorovo stvaralačko ja sa 13
Žan Ruse: Oblik і značenje, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovida, Novi Sad, 1999. Auerbah, Mimezis, Nolit, Beograd, 1978. 15 Nabokov: Eseji, NNK Internacional, Beograd, 1997. 14
6
njegovim socijalnim ja, knjiga pratstavlja proizvod stvaralačkog ja. Pradmet romana je filozofsko, metafizičko, poetičko traganje za istinom. To je odnos svesti prema spoljašnjem svetu, a taj svet je dat kao zagonetka od mnogo znakova koje treba odgonetnuti. To je traganje za autentičnim svetom koji se krije iza brojnih privida. Egzistencijalni і ontološki problemi razrešavaju se kroz pisanje.16 Uticaj Šopenhauera ogleda se u shvatanju muzike, teoriji o posebnom kao izrazu opšteg, davanje prednosti intuiciji nad inteligencijom, isticanje vrednosti patnje, nalaženje smisla života u umetnosti. Suprotnost sa Bergsonom se ogleda u tome što je kod Bergsona trajanje dinamično i usmereno na bududnost a kod Prusta doživljaj je dinamičan і okrenut ka prošlosti. Dok je kod Bergsona prisutan kontinuitet, kod Prusta je fragmentarnost dominantna.17 Markovid u svom radu daje presek tumačenja Prusta kroz istoriju srpske kritike. Svet nema koherentnosti i poretka, ved je to zagonetna slika u svesti glavnog junaka. Razlikuje objektivno і psihološko vreme. U Traganju nema sveznajudeg pripovedača ni hronološkog nizanja, pa nema ni objektivnog vremena. To je nova koncepcija naracije і književnog vremena. Prustovo književno vreme odgovara promenama u fizici sa početka dvadesetog veka, kada aristotelovsko і njutnovsko apsolutno vreme zamenjuje Anštajnovo relativno vreme. 18 Prust u svojim teoretskim razmatranjima govori o planu і psihologiji svog dela,koje smatra svojevrsnim vremenskim eksperimentom: “ Po meni roman pripada ne samo opštoj psihologiji nego і psihologiji u vremenu. Pokušao sam da izdvojim tu nevidljivu vremensku supstancu, ali to zahteva neprestan і dugotrajan eksperiment. “19 Kada govori o filozofskim dometima koje njegovo delo želi da uspostavi, Prust insistira na monumentalnosti, na sveobuhvatnosti, pa zamera kritičarima koji su ovu osobinu njegovog romana prevideli і fokusirali se na tematski aspekt: “ Niko od njih ništa ne razumede. Čak і oni koji su bili blagonakloni prema mom poimanju, koje potom htedoh ugravirati u hram, čestitahu mi što sam ih otkrivao mikroskopom, dok sam se ja , naprotiv, služio teleskopom da bi se shvatile stvari, vrlo malene, odista, ali samo zato što su bile postavljene na ogromnoj daljini, і od kojih je svaka bila čitav jedan svet. Onamo gde sam tragao za velikim zakonima, oni smatrahu da čeprkam po sitnicma.”20 16
Sreten Marid:O Prustu I Fokneru, Službeni glasnik Srbije, 2010. Sreten Marid:O Prustu I Fokneru,Službeni glasnik Srbije, 2010. 18 Veselin Markovid: Marsel Prust і drugi realisti, Biblioteka”Dissertatio”, Zadužbina Andrejevid, Beograd, 1996. 19 Aleksandar Petrov, Rađanje moderne književnosti, roman”,Nolit, Beograd, 1975, str. 93 20 Aleksandar Petrov, Rađanje moderne književnosti, roman”,Nolit, Beograd, 1975, str. 96 17
7
Tema teleskopskog posmatranja ujedinjuje tri prustovske figure: ono sto se vidi iz daleka, sudar među svetovima i slaganje delova jednih u druge. 21 Prustova і Bergsonova filozofija u mnogome se poklapaju, Prust preuzima Bergsonovu koncepciju vremena, sa malim izmenama koje se tiču ponovo zadobijene objektivnosti, і to paradoksalno, kroz svest koja se seda. Mnogi kritičari і teoretičari uvideli su ovu jaku vezu između dvojice mislilaca, takođe, mnogi uviđaju da postoji opšta klima antipozitivizma, kojoj se і Prust і Bergson povinuju, a koja pretpostavlja zaokret ka relativizmu і subjektivizmu. Prust і Bergson su samo dva vida istog shvatanja stvarnosti, jedan se okrede teoretskim razmatranjima, dok drugi ta razmatranja izlaže u literarnoj formi.
21
Delez: Prust і znaci, Plato, Beograd, 1998.
8
Literatura: Auerbah: Mimezis, Nolit, Beograd, 1978. Delez, Žil: Prust і znaci, Plato, Beograd, 1998. Humo, Olga: Problem vremena kod Sterna i Prusta, Naučna knjiga, Beograd, 1960. Marid, Sreten: O Prustu i Fokneru, Službeni glasnik Srbije, 2010. Markovid, Veselin: Marsel Prust і drugi realisti, Beblioteka “ Dissertatio”, Zadužbina Andrejevid, Beograd, 1996. Nabokov: Eseji, NNK Internacional, Beograd, 1997. Ruse, Žan: Oblik і značenje, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovida, Novi Sad, 1999. Petrov, Aleksandar, Rađanje moderne književnosti, roman, Nolit, Beograd, 1975. Prust, Marsel: U traganju za izgubljenim vremenom, preveo Tin Ujevid, Zora, Zagreb, 1965. Vilson, Edmund: Akselov zamak, Kultura, Beograd, 1960.
9
