Savremena srpska proza.pdf

ZBORNIK DVADESET PRVIH KWI@EVNIH SUSRETA

SAVREMENA SRPSKA PROZA 5-6. NOVEMBAR 2004. TRSTENIK

SADR@AJ

KWI@EVNI PORTRET GORANA PETROVI]A Mihajlo Panti} JEZIK, MA[TA I RAVNOTE@A Vasa Pavkovi} POSLE PETNAEST GODINA Aleksandar Jerkov IME UMETNI^KE ISTINE Goran Petrovi} ALBUM PRILOGA ZA PORTRET Bojana Vukoti} SELEKTIVNA BIBLIOGRAFIJA GORANA PETROVI]A

9 13 19 25

37

SRPSKI PESNICI KAO PRIPOVEDAÎ Marko Nedi} PROZA SRPSKIH PESNIKA êdomir Mirkovi} MODALITETI PESNI^KOG I PROZNOG IZRAZA Mihajlo Panti} NEKOLIKO REÎ O GRANI^NIM SLUÂJEVIMA Aleksandar Jerkov POEZIJA ILI PROZA: ONO [TO ARISTOTEL NE BI REKAO Petar Paji} PESNI^KA PROZA I PROZA PESNIKA Milentije \or|evi} TRI PESNIKA I TRI ANTIROMANA

87

97

103

107 115 117

Miroslav Egeri} DEOBE, SA VRANAMA Milo{ Petrovi} PRIPOVEDA^ STEVAN RAI^KOVI] Milosav \ali} „DNEVNIK ZA TEU“ QUBI[E \IDI]A, ROMAN JEDNE MLADOSTI U STAROJ SRPSKOJ PRESTONICI Gojko Boòvi} AN\ELI NA VRHU IGLE Mileta A}imovi} Ivkov ROMANESKNA TELEMAHIJA D. J. DANILOVA Branko Br|anin DRAMSKO I PROZNO PESNIKA VLADIMIRA JAGLIÎ]A

SAVREMENA SRPSKA PROZA 1984-2003

121 127

129 133

141

147

KWI@EVNI PORTRET

GORAN PETROVI]

Mihajlo Panti}

JEZIK, MA[TA I RAVNOTE@A

Petrovi}i su, kao {to se zna, na glasu u srpskoj kwièvnosti. Gorana Petrovi}a, za sada najnovijeg u tom nizu vi|enih prezimewaka, upoznao sam u decembru 1993. godine, na kwièvnoj ve~eri u kraqeva~koj biblioteci, gde je predstavqan wegov prvi roman Atlas opisan nebom. Bila je to vrlo depresivna zima, iz one morbidne decenije koja je mojoj generaciji odnela najboqi deo ìvota. E, u toj deceniji pojavio se jedan novi pripoveda~, da je onda u velikoj meri i obeleì. Sa mnom je na toj ve~eri u~estvovao i David Albahari, tako|e pisac najprefiwenijeg ose}awa za jezik, i mi smo, se}am se, govorili upravo o tome kako je Petrovi}ev jezik odoleo isku{ewima pogre{no shva}ene aktuelnosti. Srpska proza se tih godina, da vas podsetim, pod pritiskom r|avih dru{tvenih okolnosti, ubrzano mewala: doju~era{wi postmodernisti, ukqu~uju}i i Davida Albaharija, koji se upravo spremao da napi{e svoje najboqe kwige, suo~ili su se sa nakaznim licima politike i istorije, sa velikim entitetima i naracijama prema kojima su do pre godinu ili dve gajili ironi~an ili sasvim ignorantski odnos. Do{lo je do novog otkri}a stvarnosti. Prikaz Petrovi}evog romana, ubrzo potom objavqen u Politici, zavr{io sam re~enicom: „Ma{ta stanuje u Kraqevu“, i na tu re~enicu sam danas ponosan. Ne samo zbog toga {to sam wome hteo da naglasim jednu karakteristiku koja je, strogo uzev, u srpskoj kwièvnoj tradiciji nekako uvek u drugom planu, nego i stoga {to se i docnijim svojim kwigama Goran Petrovi} potvrdio kao pisac nesvakida{we razigrane ma{te. Upravo zato, povodom Petrovi}a, èlim da govorim o ma{ti, o jeziku i o ravnoteì. Bilo bi jereti~no re}i da u srpskoj poeziji, prozi i drami nije bilo ingeniozno ma{tovitih pisaca, od Jovana Sterije Popovi}a, preko Laze Kosti}a, Stani9

slava Vinavera, potom Rastka Petrovi}a (eto, za mene je taj Petrovi} najma{tovitiji pisac koji je do sada pisao na srpskom jeziku), Milorada Pavi}a ili Du{ka Kova~evi}a. Wihova ma{ta obeleìla je u velikoj meri tradiciju na{e nove kwièvnosti, ali je, i to treba re}i, uvek u prijemu nailazila na otpor, uvek je potiskivana, uvek je bila na mawoj ceni, jednostavno zato {to je srpska kwièvnost novog doba obre~ena druk~ijem vrednosnom modelu, onom koji u prvi plan stavqa prosvetiteqsku, a ne ludi~ku (igrivu) dimenziju kreativnog ~ina. Srpska kwièvnost gotovo uvek je ne{to morala, gotovo uvek je imala neku ulogu, nacionalnu, politi~ku, istorijsku, a kad se ne{to mora, kada se kwièvnosti name}e, na primer, eti~ki koncept i kada ona na wega pristaje i radi na wegovom osvedo~ewu, onda za igru ne ostaje ba{ mnogo prostora. Ma{ta kao da nema teìnu, ma{ta je sposobnost duha da se uzdiè u svetove izvan i iznad ovoga sveta, pa i da te svetove stvara, a srpski pisci su, pi{u}i uvek pod represijom stvarnosti, pa i tokom devedesetih godina XX veka, sebi na neki na~in uskra}ivali pravo na ma{tu. êmu ma{tawe kada vas stvarnost prisiqava da se o woj neprestano izja{wavate, i kada vam name}e predstavu o piscu kao o eti~ki odgovornom bi}u, ~ista imaginativnost je tu sekundarna. Srpska kwièvnost je upravo iz tih razloga tradicionalno preozbiqna, u woj je smeh ~esto shvatan i kao ogre{ewe o gra|anske regule (Sterija, Laza Kosti}, Vinaver), a ma{tovitost uzimana kao mawe va`na karakteristika stvarala~kog dara. Imamo toliko cewenih, a ne naro~ito ma{tovitih pisaca! Goran Petrovi} je, ~ini mi se, devedesetih godina pro{log veka odbranio pravo kwièvnosti da bude ma{tovita, a da u isti mah na sugestivan na~in govori o mnogim egzistencijalnim pitawima, kako iz istorije, tako i iz savremenosti. Ma{ta je, naravno, ~isti eros jezika, jezik u svom razmahnutom, nepragmati~nom vidu, pa su kwige Gorana Petrovi}a zapravo pravi jezi~ki majdani, praznici re~i, a pohvala wegovim kwigama u stvari je pohvala jeziku. Jezik savremene srpske proze je ceo jedan univerzum, i danas postoji najmawe nekoliko proznih pisaca koji predwa~e ne u upotrebi, nego u gra|ewu jezika, i ba{ je u tom pogledu, zarad svoje mikrostilske, leksi~ke, sintak10

si~ke pa, ako ho}ete, i arheolo{ke slojevitosti, reprezentativan jezik pri~a i romana Gorana Petrovi}a. Duh koji se igra u jeziku, me|utim, uvek rizikuje da postane nereferentan, usredsre|en samo na sebe i sebi dovoqan, pa da usled toga ne bude interesantan drugome, te pisac mora neprestano da traga za ravnoteòm izme|u „prava“ da bude jezi~ki, imaginativno slobodan i „obaveze“ da govori o ne~em {to je va`no za drugog. Tek u tom slu~aju, kada se ulu~i momenat tako shva}ene ravnoteè, moè se govoriti o uspelosti nekog dela. I srpska kwièvnost puna je dela koja su nekako jezi~ki samodovoqna, a jo{ i vi{e, dela koja osim va`nosti teme nemaju ni{ta drugo va`no. (Pogre{na je, naravno, aksiologija koja govori da su veliki pisci najpre oni koji pi{u o velikim i va`nim temama, jer je, strogo uzev, svaka tema velika i va`na ukoliko je sama pri~a u~ini takvom.) U svojim kwigama Goran Petrovi} uspostavio je ravnoteù izme|u zna~aja teme (svejedno da li govori o nacionalnoj istoriji ili sopstvenom shvatawu vremena) i wenog jezi~kog predstavqawa. Da nije te ravnoteè jezika, ma{te i teme, izostao bi onaj utisak estetske puno}e koji dolazi iz ~itawa wegovih kwiga. Da, velim vam, u srpskoj kwièvnosti novoga doba uvek je postojao barem po jedan znameniti Petrovi}. Pa je tako i danas, kada ~ast tog prezimena brani pisac ~arobne pri~e „Bli`wi“ – Goran Petrovi}.

11

Vasa Pavkovi}

POSLE PETNAEST GODINA O Goranu Petrovi}u, proznom piscu

Petnaest godina – moglo bi se re}i da upravo toliko Goran Petrovi} postoji i deluje u savremenoj srpskoj kwièvnosti. Ako se osvrnemo na istorijski i dru{tveni kontekst, u kome se javio i objavqivao svoje pri~e, kwige pri~a, romane, lako }emo se sloìti da je to jedan od najgorih a mogu}e je i najgori period u ìvotu ove zemqe i qudi koji ìve u woj. Raspad druge Jugoslavije, ratovi, op{ta kriza vrednosti, nevi|ena inflacija, neverovatan porast stope kriminala, beda, tranzicija – neke su od dominanti tog vremena. âk i ako prihvatimo da smo posle pada Milo{evi}a i vlasti oli~ene u wemu, lagano krenuli prema druga~ijem stawu, sloì}emo se da smo i daqe na dubokom dnu Evrope i da su i daqe u dru{tvu delatne snage koje bi iz razli~itih razloga da prekinu veze sa svetom, izvedu povratak na staro, u za to mogu}em obliku, da zaborave sve {to je bilo ili divinizuju pro{lost u wenom rasponu od evidentnih gluposti do „sistemskih“ gre{aka... Govorim o svemu ovome da bih istakao dru{tveni i kulturni kontekst u kojem je Goran Petrovi} po~ev od 1989. godine bio prisiqen, kao i svi mi, da pi{e i objavquje prozu. I da lagano, preko neprimetnosti Saveta za lak{i ìvot, egzoti~nog akcenta iznena|uju}eg Atlasa opisanog nebom, vrlo sigurnog pripoveda~kog debija Ostrva i okolnih pri~a, dospe do presudno prepoznatih visina Opsade Crkve svetog Spasa i krune Sitni~arnice „Kod sre}ne ruke“, odnosno virtuozne pripovedne poente Bli`wih. U tom nizawu, u kojem je aktuelna kwièvna kritika lagano pratila i prihvatala pisca, potom ga uvrstila u red najva`nijih srpskih pripoveda~a i roman-sijera, a publika je sledila do Opsade Crkve svetog Spasa, a potom krenula svojim putem, u vrlo {irokom ~itala~kom

13

poverewu u pisca; dve posledwe kwige, Sve {to znam o vremenu, kao pripovedni katalog postignu}a jednog fantasti~ara, i Skela, kao povereni i odgovorno realizovani kwièvni zadatak od nacionalnog zna~aja, obeleàvawa dvestogodi{wice najva`nijeg datuma u srpskoj istoriji, osvetqavaju proteklih petnaest godina, s vrha uspona, pokazuju}i wegovu osnovu (proza, pripovedawe) i trenutni savremeni domet (nacionalni zadatak). Na tom putu, otpo~etka, kako biva u svakoj kwièvnosti i kulturi, pa i na{oj, Goran Petrovi} je imao i nenaklowene ~itaoce-kriti~are, na po~etku od strane mediokriteta koji, kako kaè Vajld, nepogre{ivo prepoznaju novog velikog pisca i smesta se okomquju na wega, do posledwih sezona, nekih mla|ih kriti~ara i pisaca, malo mla|ih od Gorana Petrovi}a, koji iz raznih razloga napadaju pisca i wegovo delo. Ti razlozi se kre}u od li~nih psiholo{kih frustracija – i doti~u se fenomena zavisti, pa stiù, za{to da ne, do generacijskih odnosno poeti~kih, jer je nekima stran artificijelni, izgra|eni svet Goranove fantastike. Pojava kwige Sve {to znam o vremenu (2003), sabranih kratkih proza Gorana Petrovi}a, omogu}ila je da se wegov pripoveda~ki rad, po~ev od uvodnog autopoeti~kog paraboli~nog eseja, s naslovom Pri~a o pri~i, lak{e sagledava u celini. Naime, Saveti za lak{i ìvot (KOS, 1989), objavqeni u jednoj od najkriti~nijih godina postojawa Kwièvne omladine Srbije, u svega 300 primeraka, malo su kome do{li do ruke. Kwiga nije imala normalnu recepciju – a ve} u woj je pisac nazna~io koordinate svog shvatawa kwièvne umetnosti: okrenutost prema fantastici, diskretno stilizovani lirizam i cizeliranost jezi~kog izraza, inventivnost u pesni~kim slikama i metaforama, posebnu ve{tinu u upotrebi leksi~kog materijala, tematski oslonac u li~nom iskustvu, kao izvoru sièa, ali i sna`nu utemeqenost u doma}oj i svetskoj kwièvnosti (fantasti~ke i ine provenijencije). Ostrvo i okolne pri~e, sa svojih devet pripovednih medaqona, ukazalo je na ~iwenicu da Goran Petrovi} pripoveda~ke kwige zami{qa i izvodi kao precizne strukture, u kojima ima mesta za {irok rad imaginacije, ali nema mesta za improvizatorske, malo ili nimalo promi{qene digresije unutar mehanizma 14

gra|ewa sièa i izvo|ewa optimalne fabulizacije. Pri~e Gorana Petrovi}a su i interesantne i mudre, jednostavno kazano. One uzimaju dovoqno iz tradicije na{e i strane kwièvnosti ({ire gledano: i umetnosti), ali se ukazuju i kao nove i druga~ije u odnosu na celu tradiciju fantastike sve do Milorada Pavi}a, koji je s pravom dovo|en u vezu s Petrovi}em, odnosno ovaj s wim. Sli~no je, a za nijansu zrelije i ubedqivije, bilo u Bli`wima – a o~u|uju}i detaqi i neo~ekivane slike, skladno su se uklapali u jedan vi{i, rekao bih, metafizi~ki smisao govorewa o na{em dobu, apokalipsi devedesetih, koje su ove nadvremene pri~e, kao neka vrsta uzbudqivog umetni~kog dokumenta, razmatrale i pretvarale u ìvo tkawe opservabilne ma{te. U svakom slu~aju, pri~e: Trska, Iz hronike tajnog dru{tva, Re~i, Spomenik, Tri jeseni i sam po~etak zime, Matica, Bli`wi – a za svakog od ~italaca i jo{ po neke druge, antologijski su primeri Petrovi}eve kratke proze. Kwigu Sve {to znam o vremenu video sam krajem 2003. godine kao neku vrstu ugaonog kamena za sve pi{~eve naredne pripoveda~ke zbirke, ali i druge i druga~ije kwige, pa i romane, koji }e do}i da nas obraduju. Ako pri~e i pripovetke Gorana Petrovi}a nalikuju na virtuozne ru~ne radove, u tri svoja romana on je, praktikuju}i na mikro planu pripovedawa istu strategiju, na makroplanu pokazao nesumwivu odlu~nost da romane gradi kao atipi~ne, sloène gra|evine. U Atlasu opisanom nebom, pripovedaju}i na tri plana – pisac pa`wu posve}uje maloj alternativnoj grupi qudi, koji uprkos malogra|anskim èqama okoline, uspevaju da ìve u ku}i bez krova, pod golim zvezdama. Ni propast wihove utopije ne koleba ih da odlaze}i sa popri{ta svoje alternativne komune, krenu u avanturu tragawa za novim domom. Prepli}u}i ovu narativnu nit sa pri~om o Magelanovom oplovqavawu sveta, odnosno katalogom jedne neobi~ne izlo`be verbalnih slika, Petrovi} je sastavio roman-slagalicu bez znatnijeg presedana u srpskoj beletristici, roman koji na izvestan na~in, i u razli~itim nivoima, korespondira sa nekim od dometa latinoameri~kih romana magijskog realizma, recimo Qosinim, Bastosovim, Karpentjerovim ili Kortasarovim... Dok je Atlas opisan nebom mogao da se ~ita i 15

kao eskapisti~ki gest mladog romansijera, kojim se katastrofalnom kontekstu u kojem se javqa okre}u le|a, kao i aktuelnom svetu i aktuelnoj istorijskoj situaciji okruèwa, a zagovara druga~iji, alternativan, humaniji oblik ìvota, Opsada Crkve svetog Spasa obi~no je za mnoge neo~ekivano krenula u pravcu rekonstrukcije jednog doga|aja iz nacionalne istorije, ali istovremeno i jednog va`nog momenta iz istorije zapadne Evrope, krsta{kog pohoda, odnosno u svom putovawu kroz vreme, protekla kroz sedam vekova nacionalne ugroènosti. Ako je taj roman roman vremena, Sitni~arnica „Kod sre}ne ruke“ je temporalno znatno koncentrisanija, bavi se uglavnom HH vekom. I mogao bi se, budu}i da govori o Beogradu, posmatrati kao roman prostora, krucijalnog za Srbe. Dok je junake Atlasa opisanog nebom spajala utopijska ideja, a junake Opsade Crkve svetog Spasa povezivala i homogenizovala zla istorija, fino profilisane likove Sitni~arnice „Kod sre}ne ruke“ spaja kwiga kao fenomen. Re~ je o neuspe{noj kwizi, propalom i od kritike negativno do~ekanom romanu „Moja zadu`bina“ „zaboravqenog pisca“ Anastasa Branice. Petrovi}ev roman govori o wemu, wegovoj majci-udovi Magdaleni i o~uhu Slavi Veli~kovi}u, ali je posve}en i prvim decenijama HH veka, atentatu na Obrenovi}e, Balkanskim ratovima, Prvom svetskom ratu i ìvotu u kraqevini Jugoslaviji. Izrazito savremena perspektiva romana u delu koji se bavi ìvotom studenta Adama Lozani}a i udba{a Pokimice zaokruàvaju sliku najmra~nijeg od svih vekova, kako je negde zapisao [kvorecki. Sitni~arnica „Kod sre}ne ruke“ je roman o ~itawu i smislu ~itawa u qudskom ìvotu. Obasjan svetlom i posve}en tragawu za sre}om na vedutama Beograda, tre}i Petrovi}ev roman, kao da je za pisca i wegove ~itaoce traìo i prona{ao odu{ak na kraju HH veka. Traè}i alternativni prostor ìvqewa u romanesknom prvencu, Goran Petrovi} je koraknuo duboko u istoriju u drugom romanu, da bi u tre}em razmotrio posledwi vek, sa najvi{eg stepenika posledwe wegove godine. U sva tri slu~aja on je istoriju imao na umu, ali je istovremeno govorio o na{em dobu, a jezik koji je artificijelizovao, sloèni formalni postupci nara16

tivnih gra|evina koje je zidao, govorili su o pi{~evoj svesti da je u kwièvnosti potrebno zanimqivo i mudro govoriti o fenomenima i doga|awima koja nas se najdirektnije ti~u – intelektualno i umetni~ki odgovorno i s visokom nadvremenom ambicijom. Poetizam Gorana Petrovi}a nastao je na osnovi ukupne aktivnosti tzv. „mlade srpske proze“ i wene delatnosti na stranicama Kwièvne re~i i Poqa, prevashodno, i wegov je najvi{i vrh. Dok je delatnost Albaharija, Basare, Petkovi}a, Veliki}a, Arsi}ke, Pi{tala, Mitrovi}a, Damjanova, Panti}a, Pisareva, Petrinovi}a, i moja, kao najistaknutijih predstavnika „mlade srpske proze“, svoje po~etke vezala za devetu deceniju proteklog veka, Petrovi} je krenuo s wenog kraja, kao pripadnik slede}e generacije, odbacuju}i jalovi ekstremni formalizam, ali se i ne vra}aju}i, po u srpskoj kwièvnosti prisutnom i poznatom, opozitnom principu na (prqavo) realisti~ke obrasce pisawa stvarnosne proze. Postaju}i sa svim razlozima najceweniji i najpopularniji autor generacije 90-tih, on je na vreme prepoznat od kriti~ara protekle skupine (Panti}, Jerkov, Pavkovi}...) kao vrhunski nastavqa~ stremqewa mlade srpske proze. Za razliku od tako|e uspe{nih autora posledwe decenije, Zorana ]iri}a, Vladimira Arsenijevi}a i Vladana Matijevi}a, i onih koji su, za sada, nepravedno ostali u senci: Miodraga Kajteza, Sr|ana Vaqarevi}a, Mikaila Bodiroge ili Zorana Pe{i}a, Goran Petrovi} je vrlo mudro vodio svoj autorski brod, kroz nenakloweno, apokalipti~no vreme i promenqivu i ~esto nesigurnu pa`wu sredine, postav{i na po~etku novog veka jedan od vrednosnih amblema savremene srpske kwièvnosti.

17

Aleksandar Jerkov

IME UMETNI^KE ISTINE

Hteo bih da kaèm za{to od nekog beslovesnog slavqa i buke koji nikakve veze sa skupom posve}enim srpskoj kwièvnosti i Goranu Petrovi}u nemaju, ~ini se da ispod sale u kojoj se, to ve~e odràva piruju demoni, udaraju u talambase, ciju~u i sviraju u zurle kao da slave propast razuma.1 Kakademonijum primitivizma i bestidnosti oli~ava sve ono najgore {to u Srbiji postoji. Ta strana na{eg postojawa pripada istoj vrsti stvari za koju je veliki pisac jednom rekao da to qudski um ne moè da razume. Druga strana na{eg postojawa oli~ena je u vrlini kojom srpska kultura uzdiè ono najboqe {to je stvarala~ki duh mogao da proizvede. Na toj boqoj strani ìvota posebno visoko stoji srpska kwièvnost, najrazvijeniji deo srpske kulture. Srbija je uvek stajala pred te{kim izborima, od kojih je zavisila ukupna wena sudbina. Takav je i izbor izme|u primitivnog i kulturnog, izme|u brutalnog i delikatnog, izme|u prosta~kog ispoqavawa i umetni~kog izraàvawa, izme|u unièwa i uzdizawa u svemu {to ~ovek ~ini, izme|u svega ~ime se ~ovek odlikuje ili nipoda{tava. Nije to mawi izbor no ìveti u snazi svoje istine ili nanositi bezrazlo`nu smrt, tek da podsetimo na korene sunovrata. Izbor je teàk jer je niskost primamqiva a zlo opu{ta i ujediwuje niske du{e, ali ima qudi koji i u najteìm prilikama uspevaju da snagom poezije srca nasuprot svakoj bedi prilika – da ovako iskoristimo re~i jednog ~uvenog filozofa – uvere najve}i broj boqih qudskih stvorewa za koju se stranu vaqa opredeliti. U posledwih deset godina niko to boqe i sna`nije nije u~inio od Gorana Petrovi}a i ve} sada je vreme da mu ~itaoci i srpska kultura izraze svoju zahvalnost. 1 Za vreme kwièvne ve~eri iz prizemqa zgrade dopirala je preglasna „srbijanska“ muzika.

19

Goran Petrovi} je naslednik Andri}a i Crwanskog iz prve polovine veka, Ki{a i Peki}a iz druge, Pavi}a potkraj tog stole}a. Ima onih koji se qute kada se ovako odre{ito kaè {ta je tu bilo najboqe i {ta je obeleìlo epohu, ali to treba znati ma koliko ovde bilo mesta i za druge, od Isidore do Ti{me, od Vinavera do Jovice A}ina. Danas je Opsada Crkve svetog Spasa u rukama svakog boqeg ~itaoca nadnetog nad sjaj i bedu na{e istorije, Sitni~arnica „Kod sre}ne ruke“ u du{i svakog romanti~nog bi}a koje jo{ sluti da postoji prostor za ~istu qubav, a Bli`wi ve} leè na srcu svakome ko sneva o spasewu i bliskosti. Bez kwiga Gorana Petrovi}a vi{e se ne moè zamisliti srpska kwièvnost, vrlina wegove proze sada je merilo i onaj beleg negde u visini spram kojeg se meri {ta je izvrsno, a {ta nedoraslo najvi{im umetni~kim merilima. Lepo je i {to smo posle toliko vremena uz Gorana ponovo na istoj ve~eri Vasa Pavkovi}, Mihajlo Panti} i ja. Introdukciju ponudio je Vasa, laudaciju, kako sam re~e, Mihajlo. Od lepih re~i i vaqanih misli su skrojene, pa neka mi bude dopu{teno da dometnem poneku re~ o tome Za{to o kojem uvek vredi misliti i o kojem ko ne progovori isto mu je, kako stoji negde u Bibliji, kao da nije ni{ta ni govorio. Zato bih, u toliko re~i i izraza koliko ovde moè da stane, hteo da kaèm Za{to. Pre svega, sve je ovo zato jer je Goran Petrovi} danas najboqi stilist srpske proze. Jezik se u svemu {to ga dobrim ~ini otrgao od svih obi~nih pravila – pa je to ~ak zbunilo i onog stru~waka koji se stalno bavi jezi~kim nedoumicama – i postao sila sam po sebi. To nije samo zato {to Goran nalazi i one re~i za koje malo ko zna {ta zna~e, ako su lepe i dobro mu koriste, ili izmisli poneki oblik kakav se retko ili nikada ne sre}e. To nije samo zato {to ume da ih splete i poveè tako da jedna bez druge ne mogu i ne smeju. To je i zato jer pravo, izvorno nadahnu}e nalazi svoj jezik i stil i svaki je zaista veliki pisac umeo da u jeziku ostavi pe~at te veli~ine. Ne samo {to se od mnogih Goranovih re~enica i stranica odmah moè na~initi pesma, ve} je u samom jezgru wegovog pripovedawa ne{to pesni~ko kao takvo. Tu su svaka re~ i izraz nu`ni, goweni nekom dubqom silom, sa jedne 20

strane spregnuti sa samom istinom, koja vezuje i opomiwe, a sa druge razvezani su{tom ma{tom, koja osloba|a i podsti~e. A tu, upravo tu gde istina i ma{ta svetu priznaju da postoji i ~oveku dopu{taju da bude vi{e od onoga {to se u svetu mora biti, tu je Goran Petrovi} na{ao pravu meru stvari. Izme|u istine i obmane, izme|u zanosa i podse}awa, Goran Petrovi} je napravio ta~no onu ravnoteù koja dozvoqava da ono {to je istorija, ili na{e sopstveno iskustvo, deluje kao da tako moè biti samo u kwièvnosti, a ono {to je samo kwièvno i izma{tano, deluje kao da se nama samima ve} dogodilo. Neprikosnoveno, kao istina, a nepobitno, kao ma{ta, wegovo pripovedawe ja~e je od same stvarnosti. Ko misli da sam ovde preterao, odmah }u ga razuveriti. Ne samo zato {to su Gete i Dostojevski, uz mnoge druge, pokazivali da umetnost prethodi stvarnosti, a ne obratno, stvaraju}i pretpostavke za onaj obrt u kojem je Ni~e uzviknuo da je umetnost, a ne stvarnost istina. Stvarnost, kaè ta pretpostavka o esteti~kom prioritetu, opona{a umetnost. To zapravo zna~i da nas umetnost u~i da vidimo i uìvamo, ona oblikuje i kroti na{a ~ula, pa tako da bismo uop{te videli i doìveli stvarnost, da bismo upoznali sami sebe u svojim najboqim mo}ima, tu sposobnost omogu}uju snaga umetni~kog oblikovawa i predstavqawa. No mogu}e je i da se ode korak daqe. Upravo jedan takav put opisivao je Danilo Ki{ govore}i o „udelu Boga“, tj. onim situacijama kada je on ne{to izmi{qao u svojoj prozi, a zatim se pokazivalo da to {to je on stvorio, zapravo ve} postoji. Snaga stvarala~kog uma tako pokazuje da se i sama stvarnost moè izmisliti. Gorana Petrovi}a prisiqava stvarnost na umetni~ku istinu. Ne samo time {to je tako izme{ao ono {to je iz drugih kwiga i wegove glave sa dokumentima i istorijskim svedo~anstvima da kada ~ovek najvi{e misli da je ne{to izmi{qotina, to je istorijska istina ili li~no iskustvo, a kada je uveren da je to moralo ba{ tako biti, to je samo igra stvarala~ke ma{te. Vi{e od toga, Goran je dotakao onaj ontolo{ki horizont na kojem sve {to se kaè mora biti sama istina. 21

Evo primera. Ima jedan lik u wegovoj Sitni~arnici, Pokimica, koji radi za slu`bu bezbednosti i prati pisce, ali nije obi~na policijska u{tva ve} lik raspet izme|u podlosti i èqe, izme|u qudskosti i zla. Nije to sve o wemu, kao {to obi~no o takvim likovima uvek ima vi{e da se kaè, ali wegova sudbina je simptom ~itave jedne epohe u kojoj, naàlost, jo{ uvek ìvimo. Pokimica nije lik oblikovan po nekoj stvarnoj li~nosti, on je upravo simptom ~itave epohe. Pa ipak, kada je jednom oblikovan, sa takvom snagom da nam ne{to govori o svetu i vremenu u kojem ìvimo, on se gowen ovom vi{om istinom umetnosti morao i pojaviti. I pojavio se. Kao urednik „Prosvete“ pre mnogo godina odlazio sam na Kopitarevu gradinu kod Vladimira Dedijera i u prijatnom ambijentu razgovarao o istoriji i kwièvnosti, i nekim projektima. Ali po objavqivawu Sitni~arnice, eto me na ulazu u zgradu prekoputa, u kojoj ìvi jedna prijateqica, }erka poznatog glumca, i kako nikada ne znam brojeve stanova, dok traìm po interfonu, iskrsava ime Pokimica. Ta~no naspram Dedijera, koji je uvek bio pod budnom prismotrom, eto jednog Pokimice. Puka slu~ajnost, naravno, mali simpati~ni kuriozitet, pa se i porodici koja tu stanuje odmah izviwavam {to sam pomenuo wihovo ime da sliku o snazi umetnosti do~aram jednim primerom kao da citiram stvarnost. Na tome bi, tom osmehu na ulazu sve i ostalo da jedne druge ve~eri, iste nedeqe, nisam u Ulici bra}e Baruh pipao po interfonu na ulazu u kojem ìve Milorad Pavi} i moja prijateqica jo{ iz studentskih dana Jasmina Mihajlovi}. Na istom ulazu je jo{ jedna prijateqica, ba{ iz vremena kada sam bio u „Prosveti“, sjajan prevodilac. Te ve~eri ugledao sam da i na ovom interfonu pi{e Pokimica. Tamo gde je provokativan pisac, naro~ito neko u ~ijem delu se moè na}i i lik Tita ili titoizma, eto uvek nekog Pokimice. Ili me to kada ~itam Sitni~arnicu po Beogradu prate i likovi iz proze Gorana Petrovi}a, kao {to se u woj oni koji ~itaju istu kwigu susre}u u jedinom svetu koji je vredan celine qudskog postojawa? Kada pi{e Goran Petrovi}, stvarnost se uvija i prati wegovu prozu, prilago|avaju se sam svet i istina ~ovekovog postojawa snazi umetni~ke zamisli, jer je u 22

samom srcu kwièvnog stvarawa, ono {to ga pokre}e i daje mu snagu, istina umetnosti. Istina umetnosti je istina ~ovekovog bi}a kao takvog, i to je ona misao koja se moè pratiti od Platona i Aristotela, ili Avgustina i Tome Akvinskog, do Ni~ea i Hajdegera. To je ono unutra{we spoqa{weg, kako bi rekao Fuko, ili ime istine, {to bih rado dodao Delezu. Tu bi se u paradoksu sreli Vitgen{tajn, u jedna~ewu etike i estetike, i Derida, u raskolu jezika i bi}a, dva najve}a podsticaja mi{qewu u pro{lom veku. Ne samo {to se u prozi Gorana Petrovi}a ne moè promeniti nijedna re~, jer ona dolazi na svoje mesto snagom onti~ke ùdwe da svet wegovog dela bude upravo takav kakav jeste, mora da bude, i jedino sme da bude. îtawe kwièvnih dela Gorana Petrovi}a zato ne donosi samo estetsko zadovoqstvo, ve} i to od savremenog ~oveka skriveno ose}awe da ne{to na ovom svetu mora da bude po zakonima jedne boqe, uzvi{ene nu`nosti kojoj se kroz vekove i epohe daju razli~ita imena, a u kojoj istina, dobrota i lepota {tite krhku ~ovekovu egzistenciju od svakovrsnih zala {to na wu udaraju oduzimaju}i ono najboqe bez ~ega ìvot ne bi bio mnogo vi{e no razvojni put neke besmisleno uve}ane amebe. Proza Gorana Petrovi}a boqa je od ìvota, naro~ito na{ih, ovde u srpskom kakademonijumu. U woj on pripovedawe onog lika, koji za sebe kaè „moje ime je malo“ pa na bol postojawa privija pri~u, blaì i le~i od postojawa. Biti kwièvni kriti~ar ima toliko ìvotnih nedostataka koliko se ne da napisati, ali iako je kriti~arevo ime jo{ mawe, ima i on jednu privilegiju. Privilegija wegovog postojawa je to {to moè da kaè Za{to.

23

Goran Petrovi}

ALBUM PRILOGA ZA PORTRET

Zagasiti kon~i} – godina prva Reklo bi se da imam oko {est meseci. Nalazim se na otomanu, poloèn na stomak, u ne ba{ prili~noj, goli{avoj pozi, kako su nekada fotografisane bebe. Kaìprstom desne ruke zaneseno ~eprkam po jednoj od onih, tada veoma omiqenih, ma{inski izra|ivanih zidnih tapiserija, sa takozvanim {umskim, idili~nim motivima. Odmah pored ogromnog jelena, izvezenog na proplanku, jelena koji me netremice posmatra svojim krupnim o~ima – uspeo sam da iz potke izvu~em zagasit kon~i}. Delujem ponosno. Veoma ponosno... âk bih dodao da mislim kako tako ponosno nisam izgledao nikada posle ovog velikog poduhvata.

Otvor veli~ine petobanke – godina druga Ve} sedim, sred onog istog otomana. Na zidnoj tapiseriji, pored izvezenog, sada ne{to maweg jelena, primetan je ~itav „grm“, kao izraslih, zapravo izvu~enih kon~i}a. I negde tu je rupica veli~ine onda{we petobanke. Sude}i po izrazu lica, moglo bi se zakqu~iti da nisam ba{ najzadovoqniji. Toliko sam truda uloìo da na tapiseriji napravim otvor, a tamo me ~eka – zid. Ipak, po~eo sam da ~eprkam i po malteru. Mo`da je to ~eprkawe kaìprstom, ta èqa da se sazna {ta je iza tapiserije, {ta je iza zida, svojstvena svakom detetu, a mo`da je to i neka nasledna osobina. Kako god da jeste, bio sam veoma sre}an kada sam pored

25

kreveca na{e k}eri, posle vi{e od ~etvrt veka, zatekao pocepan tapet i rupicu u malteru. Sada preovla|uju jednoobrazni tapeti, a ne tapiserije sa naivnim, bukoli~kim motivima. Me|utim, rupica je bila ista, ako ne i ve}a... [ta je iza zida? Pratio sam „radove“ na{e k}eri danima i mesecima. Zajedno sa ènom procewuju}i koliko je milimetara odmakla.

Tavanica – godina tre}a Ja, li~no, pored oki}ene jelke, u zagrqaju Deda Mraza. Ve} tada sam po~eo da podozrevam da je Deda Mraz u obi~nom ìvotu ~ika Ra~i}, glumac gradskog pozori{ta, tatin prijateq. Video sam ga bez bele brade, napuderisanog lica, mal~ice „umornog“, pa od tada sumwam: nije li sve ovo neka velika podvala. Uostalom, ~ika Ra~i} je mojem ocu tiho rekao: „[ta da se radi, Todore. Da bi ~ovek zara|ivao za ìvot, on u istom tom ìvotu naj~e{}e mora da bude neko drugi.“ Ponavqam, rekao je to tiho, ali smo tada u stanu imali malo stvari, pa je svaka re~ odzvawala glasnije nego {to je iskazana. Opet, i pored tog razo~aravaju}eg saznawa, vidqivo je na fotografiji sa jelkom: nije da nisam raspoloèn. Znam da }e na porodi~nu proslavu Nove godine do}i ujak Rade. A on, odavno pokojni, ri|okosi ujak Rade, on me najboqe baca uvis, kako se to kaè: „pod plafon“... Stanujemo na ~etvrtom, posledwem spratu zgrade u centru grada. [ta li bi tek bilo da sobe nemaju tavanice?

Pufne i hortenzije - godina ~etvrta Na ibarskom keju. Ovde nema {ta da se pri~a. Ta bundica, sa nekakvim pantqikama koje se zavr{avaju sme{nim pufnicama, nikada mi se nije dopadala. Fotografiju nisam pocepao samo zato {to sam na woj u dru{tvu sa vreme{nim gospodinom Proki}em. Majka je radila, ro|aka u Kraqevu nismo imali, u obdani{tu bih uvek „pokupio“ neku prehladu, pa me je 26

~uvala Proki}eva èna, primetno mla|a Mima. Bili su ~udan par. Nisu imali dece, jer su se uzeli kada je Proki} ve} bio u poodmaklim godinama. Oko wihove dvori{ne ku}ice, u predgra|u, „vladali“ su pravi `bunovi hortenzija, svake godine zalivani vodom druge boje. Proki} je bio uvek besprekorno doteran, sa kravatom, u odelu od predratnog {tofa. Osim kada bi Mimi pomagao oko zalivawa hortenzija. Tada bi, preko svega, imao kecequ. Kom{ije su podsme{qivo gledale na Proki}a. Ali on nije mario, bio je ve}i gospodin od svih wih, ~ak i tako, sa keceqom. Mima i Proki} su obi~no sedmicama i mesecima ve}ali, pa se i lagano prepirali, kakvom vodom slede}e godine zalivati hortenzije. Uticati na boju cvetova u dvori{tu kao da je bilo pitawe od najve}eg, svetskog zna~aja. A mo`da to i jeste tako, mo`da u ìvotu i nema mnogo va`nijih odluka. Posle desetak godina, kada je Proki} umro, Mima je najzad popustila, na wegovom grobu je podizala samo hortenzije onih boja kakve je gospodin Proki} i voleo.

Sve re|i mehuri}i – godina peta Prvi put na moru. Utitrali, topli mol, fotografija kao da i danas isijava, a na pole|ini pi{e: „Ostrvo Rab“. Odeven sam u majicu i kratke pantalone. Sedim na onome velikom {to nikada nisam znao kako se zove, na onome od punog gvo`|a, o {ta se nami~u uàd ukotvqenih brodova. Sedim i, mada se to ne vidi, ma{em {trkqastim noìcama. Posle su mi pri~ali kako se umalo nisam udavio, tri dana posle tog slikawa, ba{ tu, na tom istom molu. Hteo sam da zahvatim vodu u koficu, hteo sam da poprskam Lolu, k}erku na{ih saputnika na letovawu, pa sam naglava~ke upao u vodu. Otac me je jedva na vreme izvukao. Ja se ne se}am. Samo ponekad, i sada, kada ~vrsto zatvorim o~i, kao da vidim mrke, uzwihane morske trave... pa jato malih, srebrnih riba, kako se pla{qivo razmi~e levo ili desno... dok mehuri}i postaju sve re|i i re|i... a negde na samom dnu se ko~opere crvenkaste ruke jedne jedine morske zvezde... 27

Neverovatan doga|aj – godina {esta Uspomena iz Vrwa~ke Bawe. Odmah pored hotela „Partizanka“, vi{edecenijskog odmarali{ta za radnike Dràvne bezbednosti i Ministarstva unutra{wih poslova, poluzatvorenog tipa, doskoro se nalazila ~uvena fotografska radwa Dragog Kr~marevi}a. De~aci su mogli da biraju èle li da budu „ovekove~eni“ u stilizovanim kaubojskim, indijanskim ili meksi~kim odelima. Odabrao sam ovo posledwe. U to doba Meksiko je bio na glasu zahvaquju}i crnogorskim peva~ima Slavku Perovi}u i Nikoli Karovi}u. Zahvaquju}i wima ili Titu koji je voleo ovakvu vrstu muzike. I predsednik se rado slikao sa sombrerom, istina u smokingu. Ipak, tek godinu dana docnije shvatio sam da je to sebi dopu{tao samo u mawe zvani~nim situacijama. Jedini put kada sam ga video, dok sam stajao u {paliru {kolaraca, du` ulice koja je vodila ka Fabrici vagona, dok sam mahao papirnatom zastavicom dràve, Tito je bio gologlav, delovao je mawe opu{teno, mo`da umorno. Kasnije, mnogo kasnije, fotografisawe u Vrwa~koj Bawi, u meksi~kom odelu, ubrojao sam u neverovatne doga|aje, spomenuo sam ga u jednom rukopisu. Uop{te, ~ini mi se da rukopisi zavise od neverovatnih doga|aja. Zato mi ni sada nije jasno za{to sam lane, dok sam sa k}erkom bio na karnevalu u Kotoru, jedva pristao da se slikam sa maskom kupqenom ispred palate porodice Besku}a. Za{to sam jedva pristao na jo{ jedan neverovatan doga|aj?

Karta, bukvar i olovka – godina sedma Majka se o~igledno bri`no postarala za besprekornu frizuru, za belu ko{uqu, za teget xemper sa ovalnim izrezom... Ali, ja sam na toj fotografiji, na kojoj kao da su se tonovi sepije zavukli u svaku slobodnu poru, na fotografiji snimqenoj povodom polaska u prvi razred, sa ogromnom kartom dràve u pozadini, one dràve {to sada ne postoji, na fotografiji gde je i karta na kojoj je neko preterano pomno zaokruìo Kraqevo, ja sam na toj fotografiji – vidno upla{en... 28

Ispred mene je otvorena kwiga, verovatno bukvar. Po onda{woj, uobi~ajenoj scenografiji – desnom rukom drìm grafitnu olovku. Ta~nije re~eno, steèm olovku tako sna`no, toliko gr~evito, da su mi ~lanci prstiju pobeleli... Da, toliko sam upla{en, ~ini se da bih pao pod klupu ako se ne bih drào za tu olovku... I sada bi se moglo re}i isto. Velike ili male karte iza le|a se mewaju, {ire se ili smawuju, neko ne{to, s vremena na vreme, preterano revnosno zaokruì, a ja bih pao od straha da se ne prihvatim olovke. Pisak zlatne trube - godina osma Roditeqi su me vodili na koncert {lagera uprili~en u Domu JNA, jedinoj ve}oj sali u gradu. Na cikcak makazama opervaènoj slici vidi se kako me samo dostojanstvo spre~ava da ne zapla~em. Naime, jedva desetak minuta ranije – otac je zamolio puna~kog ~lana orkestra iz Beograda za dopu{tewe da probam da duvam u trubu. Bilo je to doba kada su muzi~ari i posle zavr{enog koncerta ostajali na sceni u razgovoru sa publikom. Dobrodu{ni ~ovek je velikodu{no, uprkos mojoj neverici, pruìo instrument. I, napu}iv{i se, rekao: „[to da ne, neka proba... Sinak, tehnika je slede}a, ovako namesti usta i samo duni... Iz sve snage, mom~ino!“ Upiwao sam se, zapiwao sam celim telom, ali iz zlatne trube nisam uspeo da „isteram“ nikakav zvuk. âk ni obi~an pisak. Takva prilika! Bogovska prilika da makar svirnem! Jo{ pred svedocima! Me|utim, nije se dogodilo ni{ta... Nisam plakao. Odnosno, jedva sam se suzdràvao da ne pla~em, jer sam mislio da sam ve} odrastao... Pa, opet, toliko mi je bilo krivo... Toliko, da i sada, dok se prise}am te zlatne trube, samo {to ne zapla~em. Spre~ava me jedino to {to mislim da sam odrastao. Sve}ice i sir strugan „na kon~i}e“ – godina deveta Ipak, plami~ke sve}ice sam uspevao da razduvam. Ro|endanska torta. [teta {to nije u boji. Sendvi~i sa sirom struganim „na kon~i}e“. Ro|endan je na samom 29

po~etku jula, „pada“ u doba letweg raspusta, pa se makar ~etvrtina zvanica ne odazove. Ve} su oti{li na letovawe ili im je zanimqivije da se jure po gradskoj plaì kraj Ibra. To je, me|utim, za slavqenika, u tim godinama, tu`no. Veoma tu`no. Ali, nije nekorisno, na neke stvari ~ovek treba blagovremeno da se navikne.

Veli~ina sveta – godina deseta Kod brata u Vi{egradu. Gradi}, a meni se ~ini da je ve}i od svega. U pozadini je ~uveni most. ]uprija. Ogromna je. Volimo da sedimo na sredini, na takozvanoj „se}iji“. Toliko vekova, od jutra do ve~eri, ~itav svet kao da samo tuda prelazi. Kao da je tu ona jedina ta~ka susreta i razmimoilaèwa. Popodne smo pecali ribu na u{}u Lima u Drinu. Ne zna{ da li je bilo vi{e mladica ili zapewene vode. Posle se gradi} premetnuo u kasabu, }uprija se nekako skupila, a riba se proredila. Ili su se o~i smawile, nisu u stawu da i{ta vi{e posmatraju kao veliko. Stra{na je ta „o~na bolest“ poimawa sveta. Po~ne tako {to misli{, ~ak navodno utvrdi{, da nije veliko ovo, pa ono, zatim i da ono do onoga nije ni{ta naro~ito... I tako redom, sve oko tebe se smawuje, skupqa, a zapravo ti postaje{ sve mawi ili sve mawe radoznao, u svakom slu~aju sve mawe spreman da bude{ op~iwen – ta~no onom brzinom kojom i odrasta{.

Zec – godina jedanaesta Sestri je sedma. Stisli smo se na krevetu jedno uz drugo, kao da se trenutak pre nismo sva|ali do granice tu~e. êsto se igramo „plovidbe“. Krevet je la|a, mi smo posada. Na wega natovarimo sve neophodne potrep{tine. Pre svega – tacnu sa jo{ toplim vanilicima. Razvijamo jedro od stolwaka. Od klup~i}a vunice i maramica pravimo brodske zastavice. Kroz durbin od uvijenog lista starog kalendara osmatramo obale. Po lepom vremenu se 30

proteèmo, pa trpimo vetrove i udare talasa, krstarimo ta~no prema {kolskom atlasu, {estarom razmeravamo razdaqine, u plave povr{ine „upisujemo“ novootkrivena ostrva, ~itave arhipelage, uprkos upozorewu roditeqa da smo upropastili uxbenik... Samo {to mla|a sestra sve re|e pristaje da bude „mali od palube“. Sedmicu posle ovog snimka otac je ku}i doneo zeca. Nameravao je da ga upotrebi u kulinarske svrhe, ali nije smogao snage da mu prekrati ìvot, pa smo ga ~itava tri meseca dràli na terasi, u starom loncu za otkuvavawe ve{a. O zecu smo se, dok ga nismo poklonili, starali sestra i ja. Zahvaquju}i wemu i sada ta~no mogu da se podsetim {ta je ono {to nekada nedostaje qudima – {ta su pravi otkucaji srca i {ta je prava vla`nost oka.

Dok mehanizam zuji – godina dvanaesta Od nov~anog dela nagrade za dvadeset godina rada, otac je majci kupio prsten, a za sve nas fotoaparat marke „kijev“. Uìvam da pravim velike fotografske eksperimente. Na sto stavqam kwige odgovaraju}e debqine, na kwige aparat, zateèm malu polugu za automatsko okidawe, i dok mehanizam zuji – ùrim da zauzmem {to neobi~niju pozu. Sada su to desetine lo{e izo{trenih i neve{to kadriranih slika. Ali, onda... Onda sam mislio sasvim suprotno. Upisujem se na kurs fotografije, u okviru dodatne nastave iz op{tetehni~kog obrazovawa. âk svima saop{tavam kako sam re{io da budem profesionalni fotograf. Ova vest sve uku}ane veoma raduje. Nije ni ~udo, pre toga sam bio ~vrsto re{en da budem profesionalni bubwar.

Statisti~ki podatak – godina trinaesta [ta bi bilo da nema na{ih majki koje spre~avaju da se bilo {ta baca? [ta bi nam ostalo da nema na{ih ~uvarnih majki i na{ih bri`nih èna koje ne dopu{taju da se bilo {ta rasipa? Svet bi se sveo na fioku ili dve. Nama, kao, ni{ta ne treba. Prerasli smo. Prevazi{li smo. Imamo svega. Na re~ima nam nije stalo ni do 31

ìvota, kamoli do sitnica. Bahati mu{ki soj. U su{tini mnogo pateti~niji od tih, kako ih mi nazivamo „tugaqivih“ stvar~ica. Nedostaje nam samo prostor. Da se {irimo, razme}emo i prskamo od samozadovoqstva! Zahvaquju}i majci ostao je rendgenski snimak zuba, snimak na osnovu kojeg su stomatolozi kona~no utvrdili da }e mi obe mle~ne trojke u gorwoj vilici ostati za ceo ìvot. Odnosno, da }e trajati dok budu trajale, jer nema {ta da ih potisne. „De{ava se, nije to tako stra{na anomalija...“ rekao je doktor Qubo, zvani Kow, poznat po tome {to je imao laku ruku za va|ewe zuba. To ili ne{to sli~no saop{tio je zaprepa{}enim roditeqima, pa je ìvotni slu~aj na latinskom jeziku zaveo u statisti~ke podatke. Ovog poreme}aja sam se dugo stideo, navika da se ne osmehujem bez velikog razloga zanavek mi je ostala, a onda sam, negde posle tridesete ili trideset pete, stao da se hvalim: „Znate, ja i sada imam mle~wake!“

Ne ba{ slavno – godina ~etrnaesta Mislim da sam se te godine prvi put zaqubio. Ne ba{ slavno. Vidi se to na svim fotografijama iz tog doba. Ja namr{ten. Ona nije ni{ta primetila. Moglo bi se o tome op{irnije, ali ne bih da ona pro~ita... Kao i qubav – vaqana pri~a je uvek dobra zato {to je ne{to u woj re~eno do najmawe pojedinosti, ali i zato {to je taman isto toliko pre}utano, nije opisano, pa ~itaocu, kao i piscu, ostaje prostor da zami{qa. Re~eno je precizan splet kapilara, vena i arterija... Doma{tano je ono va`nije – krv koja tuda kola, vri, uzburkava, svuda dopire, snabdeva i mo`dane }elije i one ni{ta mawe va`ne u jagodicama prstiju.

Objektiv – godina petnaesta Kako sam tada ~itao. Naprosto su mi oko pono}i otimali kwigu iz ruku, jer se u {kolu i{lo izjutra. Ali, ja sam, kri{om od roditeqa, u prodavnici elektroure|aja „Radioton“ nabavio ~etvrtastu bateriju i onu 32

malu, najmawu sijalicu; udenuo bih je izme|u „plus“ i „minus“ pipka, te sam nastavqao ispod jorgana, gu{e}i se usled nedostatka vazduha. Mnogo vremena kasnije, o tome sam pisao upore|uju}i ovaj svet sa mestom gde se samo uzima vazduh za kwièvnost. Te godine sam bio bled. U fotografskoj radwi „ôrbi}“, gde smo obi~no razvijali slike, majstor je {irio ruke, pravdao se da ekspozicija nije dobra, a mo`da i aparatu ne{to nedostaje. Pitao je: „Da se nije razdesio objektiv?“ Otac se uvredio. Samo je rekao: „Molim vas, pazite {ta pri~ate! To je ’kijev’!“

Ne{to drugo – godina {esnaesta E, onda sam prestao da ~itam. Kod „ôrbi}a“ su rekli: „Vidi, vidi, ekspozicija se popravila!“ Boqe fotografije su razveselile moje roditeqe, ali ih je rastuìlo to {to sam prestao da ~itam, ~ak i ono {to je bilo neophodno za {kolu. Posvetio sam se slu{awu plo~a. Slu{alice su bile retkost, pa sam od Qubi{e kupio antifon u koji su priru~no bili ugra|eni zvu~nici od tranzistora. Slikao sam se sa Kepom, bubwarem grupe „Smak“. Rekao sam mu: „Kepo, mogu li da se slikam sa tobom?“ Kepa je rekao: „Moè{!“ Uop{te, veoma ~esto sam zapadao u takozvane ~itala~ke periode, i naglo sam iz wih istupao. Pa i kada sam po~eo da pi{em – dugo sam odbijao pomisao da sam pisac. A nije me ni do sada sasvim napustila stara èqa, ~ak se nekada i ponadam kako nije kasno da postanem profesionalni fotograf ili bubwar. Bi}e da je za pisca dobro da neprestano èli da bude ne{to drugo. U ameri~kim filmovima pisci od najranije mladosti pouzdano znaju da }e biti pisci. Nisam sasvim siguran, ali mislim da je to za wih prili~no optere}uju}e.

Odluka – godina sedamnaesta Ovde je toliko fotografija, moram da za`murim i izvu~em jednu, kao kada se izvla~i koverat sre}nog dobitnika. Dvoumim se, predomi{qam se, poseèm za 33

jednom, pa odustajem, uzimam drugu, opipavam, pa ipak gvirnem kroz pritvorene kapke, opaàm da bi mo`da bila boqa tre}a... Tako je to u tim godinama... Svega mnogo, najteà je odluka... Koja je pri~a vredna spomena? Kako izabrati iz obiqa?

Zavesica crne komore – godina osamnaesta Sli~ica za li~nu kartu. Previ{e stroga. Fotografije za isprave podrazumevaju ozbiqnost. I pored toga {to je dràva, koja te lagano zavodi u svoja dokumenta, u obrasce i u poveznice, sasvim neozbiqna. Ali, to se otkriva tek docnije, kada je kasno, kada nema povratka... Pre svega toga – majstor, ve} nezaobilazni ôrbi}, iza tvojih le|a razvija platno modre boje, koje je odli~an kontrast licu, a i skriva sav onaj kr{ u wegovoj radwi. Pa ôrbi}, na naro~it, „umetni~ki na~in“, sa dva prsta, krajwe strpqivo raspore|uje nabore pozadine. Platno je puno pra{ine i, gledano prema suncu, u vazduhu se obla~aju si}u{ne trine... Zatim ôrbi} govori da se ispravi{. Ti zvera{ uokolo, posmatra{ sve te uzorke fotografija na zidovima, tu|e fotografije za |a~ke kwiìce, tu|e fotografije za paso{e, tu|e fotografije iz vojske, tu|e fotografije sa ven~awa, tu|e fotografije za umrlice, tu|e fotografije na porculanu, za nadgrobne spomenike, gleda{ sve te prizore i postaje ti jasno da se sve to i od tebe o~ekuje... Ovim ili nekim drugim redom... „Pritvori usne, gledaj u aparat!“ nare|uje majstor ôrbi}. I ti pristaje{ i na to. Pritvara{ usne, gleda{ u aparat, lepo vidi{, kroz objektiv, sa one druge strane, kako se zavesica unutra, zavesica crne komore, na~as otvara, pa naglo zatvara. Sve ovo prati jedan odse~an {kqocaj i zadovoqno coktawe majstor ôrbi}a. Slede}eg dana, dok ti predaje ~etvrtinu plavog koverta sa ~etiri fotografije za prvu li~nu kartu, majstor ôrbi} i daqe zadovoqno cok}e jezikom. Gleda te, merka, kao da razmi{qa koliko li }e ubudu}e imati posla sa tobom... Gleda te, kao da ho}e da kaè kako si 34

tek po~eo... Ipak, uru~uju}i ti ~etvrtinu plavog koverta sa sli~icama za prvu li~nu kartu, majstor izgovara samo jedno teatralno: „êstitam!“ Odgovara{: „Nema na ~emu!“ Ako se seti{, ako nisi previ{e zaprepa{}en.

Mawak lepka i tre}ina pe~ata – godina devetnaesta I kao da sve biva onim redom... Slikali su nas na poligonu, zajapurene, posle besmislene ve`be postupawa u slu~aju atomskog napada. Vodnik je mehani~ki ponavqao: „Atomski s leva! Zalegni licem u zemqu, glavu pokrij sa obe {ake!“ Me|utim, fotografija u vojnoj kwiìci nije bila dobro zalepqena. êtni }ata prethodne klase {tedeo je na lepku, ne bih se iznenadio da ga je nosio ku}i, kao {to je prilikom svakog odsustva raznosio {ta stigne, zelene pe{kire, kutijice spajalica, ~aure sa bojevog ga|awa, vi{kove sledovawa suvog obroka ili uqe za podmazivawe zatvara~a. Uglavnom, slika je ubrzo otpala. Ostao je samo {tampani kvadrati} i jedna tre}ina pe~ata Komande jedinice. Na tom delu pe~ata ne{to pi{e, ali to ne{to nije dovoqno da se razume {ta je stvarno, uistinu, u onom krugu pe~ata bilo.

Jedan potez rukom – godina dvadeseta Kao student voleo sam da odlazim na Kolarac. Pu{tali su nas besplatno, ~im u|u svi oni koji su imali karte. Nekada se de{avalo da toliko nas „promakne“ u veliku salu, pa se sedelo i na podovima partera ili balkona. Se}am se da je tako bilo prilikom izvo|ewa Betovenove Devete. Posle je iza{la slika u novinama, {irok kadar, krcata sala, mladi qudi koji postrance sede ili stoje... Bio sam negde me|u wima. Ne, ne bih mogao da kaèm da se vidim u mno{tvu, ali se odli~no se}am tog uzbudqivog koncerta... Nekada se, kada pi{em, kada sastavqam pri~u, ba{ kao {to uobli~avam i ove priloge, setim dirigenta Devete. Ispred sebe nije imao partituru, pa opet, 35

prozivao je instrumente tako lako kao da ~ita note. Jedan potez rukom i podizao je gromke, ponosne timpaniste; jedan pogled i javqala bi se krhka pikolo flauta; snaàn zamah i guda~i bi se uzrojili; pa bi onda samo prstom uperio u fagot, koji bi se oglasio zvukom starim stotine godina... A onda svi zajedno... Tako je i kada se pi{e...

Pesme – godina dvadeset prva Napisao sam desetak pesama. Poku{ao sam da ih objavim. Me|utim, sre}om po mene i jo{ ve}om sre}om po poeziju, niko nije hteo da ih {tampa. Dabome, tada nisam tako mislio. Bio sam qut, nesre}an, iscepao sam ih i bacio zajedno sa nekoliko fotografija iz tog doba.

Pri~a – godina dvadeset druga Ili: hiqadu devet stotina osamdeset tre}a. Tek onako sam sastavio jednu pri~u. Naslov je glasio: „Malo soli“. Na moje iznena|ewe, prihvatili su je u kraqeva~kom ~asopisu „Oktobar“. Pri~a je bila, blago re~eno, neve{ta, kao i narednih desetak koje sam potom, a najvi{e dve ili tri godi{we, napisao. Ne ponosim se tim „ranim radovima“. Ipak, to je bio nekakav po~etak. Zvani~an po~etak. Nisam èleo da ih se odreknem. Tek {est godina kasnije pomislio sam da bih mogao da napi{em kwigu... Od kupqenog sve`wa primeraka onda{weg „Oktobra“ – ostao je samo jedan. Sada ve} poùteo. Uz pri~u „Malo soli“ nisu {tampali fotografiju. To nije bio obi~aj uredni{tva ~asopisa. Ali, i sama pri~a je nekakva slika.

36

Bojana Vukoti}

SELEKTIVNA BIBLIOGRAFIJA GORANA PETROVI]A1

МОНОГРАФСКЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ: 1989. 1. Савети за лакши живот : роман уз кафу / Горан Петровић. Београд : Књижевна омладина Србије, 1989. - 60 стр. ; 20 cm. - (Едиција Пегаз ; књ. 95) ISBN 86-7343-016-X 1993. 2. Атлас описан небом / Горан Петровић. - Нови Сад : Матица српска, 1993. - 240 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Данас) ISBN 86-363-0254-4 1996. 3. Острво и околне приче / Горан Петровић. - Београд : Просвета, 1996. - 103 стр. ; 21 cm. - (Савремена проза '96) ISBN 86-07-00994-X Селекцију прилога за ову Библиографију направио је Горан Петровић. Обухваћена су сва издања монографија; прилози који су објављени у више различитих публикација овде су заступљени само једном библиографском јединицом. Део Библиографије који обухвата стваралаштво Горана Петровића сложен је хронолошки (у оквиру исте године азбучно према почетном слову наслова), док су радови о Горану Петровићу сређени алфабетски, према првом слову презимена аутора (више радова истог аутора азбучно према првом слову наслова). Библиографски опис сагласан је принципима Међународних стандарда ISBD(M) и ISBD(CP); код монографија није навођен податак о тиражу, нити кратка белешка о аутору. 1

37

1997. 4. Опсада цркве Светог Спаса / Горан Петровић. - Београд : Народна књига - Алфа, 1997. - 365 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Крај века) 1998. 5. Атлас описан небом / Горан Петровић. - [2. изд]. - Београд : Народна књига - Алфа, 1998. - 224 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) 6. Опсада цркве Светог Спаса / Горан Петровић. - [2. изд]. Београд : Народна књига - Алфа, 1998. - 365 стр. ; 22 cm. (Библиотека Крај века) 1999. 7. Опсада цркве Светог Спаса / Горан Петровић. - 3. изд. Београд : Народна књига - Алфа, 1999. - 371 стр. ; 20 cm. (Библиотека Мегахит ; књ. бр. 184) 8. Острво и околне приче / Горан Петровић. - [2. изд]. Београд : Народна књига - Алфа, 1999. - 101 стр. ; 22 cm. (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) 2000. 9. Атлас, составленный небом : роман / Горан Петрович ; предисловие Милорад Павич ; перевод с сербского Лариса Савельева. - Санкт-Петербург : Амфора, 2000. - 282 стр. ; 21 cm. - (Новый век) Стр. 5-6: О Горане Петровиче, травинке из рукописи и нездешних мечтах / Милорад Павич. - Превод дела: Атлас описан небом. ISBN 5-8301-0085-1 10. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. Београд : Народна књига - Алфа, 2000. - 327 стр. ; 22 cm. (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) 11. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - [2. изд]. - Београд : Народна књига - Алфа, 2000. - 327 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Крај века)

38

12. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - [3. изд]. - Београд : Народна књига - Алфа, 2000. - 327 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Крај века) 2001. 13. Опсада цркве Светог Спаса / Горан Петровић. - 4. изд. Београд : Народна књига - Алфа, 2001. - 366 стр. ; 23 cm. (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) 14. Осада церкви Святого Спаса : роман / Горан Петрович ; перевод с сербского Лариса Савельева. - Санкт-Петербург : Амфора, 2001. - 429 стр. ; 21 cm Превод дела: Опсада цркве Светог Спаса. ISBN 5-94278-219-9 15. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 4. изд. - Врбас : Витал ; Београд : Народна књига - Алфа, 2001. 305 стр. ; 17 cm. - (Библиотека Златни сунцокрет ; књ. 5) Стр. 309-313: Роман као магично око / Новица Петковић. Стр. 314-317: Романсијерска маштарија / Радован Вучковић. Стр. 318-322: Читање као фантастичко чудо / Јован Делић. 16. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 5. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2001. - 327 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Крај века) 17. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 6. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2001. - 327 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) 18. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 7. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2001. - 327 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) 19. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 8. изд. - Врбас : Витал ; Београд : Народна књига - Алфа, 2001. 305 стр. ; 17 cm. - (Библиотека Златни сунцокрет ; књ. 5) Стр. 309-313: Роман као магично око / Новица Петковић. Стр. 314-317: Романсијерска маштарија / Радован Вучковић. Стр. 318-322: Читање као фантастичко чудо / Јован Делић.

39

20. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 9. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2001. - 327 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Крај века) 21. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 10. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2001. - 327 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Крај века) 22. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 11. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2001. - 327 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Крај века) 2002. 23. Атлас описан небом / Горан Петровић. - 3. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2002. - 224 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) ISBN 86-331-0678-7 24. Ближњи / Горан Петровић. - Београд : Народна књига Алфа, 2002. - 126 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) ISBN 86-331-0692-2 25. Опсада цркве Светог Спаса / Горан Петровић. - 5. изд. Београд : Народна књига - Алфа, 2002. - 371 стр. ; 20 cm. (Библиотека Мегахит ; књ. бр. 184) ISBN 86-331-0488-1 26. Опсада цркве Светог Спаса / Горан Петровић. - 6. изд. Београд : Народна књига - Алфа, 2002. - 371 стр. ; 20 cm. (Библиотека Мегахит ; књ. бр. 184) ISBN 86-331-0488-1 27. Острво и околне приче / Горан Петровић. - 3. изд. Београд : Народна књига - Алфа, 2002. - 120 стр. ; 22 cm. (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) ISBN 86-331-0683-3 28. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 12. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2002. - 327 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Крај века) 40

29. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 13. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2002. - 327 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Крај века) 2003. 30. Atlas descrito por el cielo / Goran Petrović ; traducción del serbio Dubravka Sužnjević. - México D.F. : Editorial Sexto Piso, 2003. - 223 str. ; 21 cm Prevod dela: Atlas opisan nebom. ISBN 96-856-7909-1 31. Ближњи / Горан Петровић. - 2. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2003. - 126 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) ISBN 86-331-0692-2 32. Ближњи / Горан Петровић. - 3. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2003. - 126 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) ISBN 86-331-0987-5 33. Опсада цркве Светог Спаса / Горан Петровић. - 7. изд. Београд : Народна књига - Алфа, 2003. - 371 стр. ; 20 cm. (Библиотека Мегахит ; књ. бр. 184) 34. Опсада цркве Светог Спаса / Горан Петровић. - 8. изд. Београд : Народна књига - Алфа, 2003. - 371 стр. ; 20 cm. (Библиотека Мегахит ; књ. бр. 184) ISBN 86-331-1326-0 35. Опсада цркве Светог Спаса / Горан Петровић. - [9. изд]. Београд : Народна књига - Алфа, 2003. - XXXI, 383 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Антологија српске књижевности ; књ. бр. 5) Стр. V-XXXI: Жича и модерна прича / Радивоје Микић. ISBN 86-331-1224-8 36. Све што знам о времену : изабрана кратка проза / Горан Петровић. - Београд : Народна књига - Алфа, 2003. - 244 стр. 17 cm. - (Модерна библиотека) ISBN 86-331-1027-X

41

37. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 14. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2003. - 327 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Крај века) ISBN 86-331-0854-2 38. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 15. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2003. - 327 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Крај века) ISBN 86-331-0854-2 39. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 16. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2003. - 327 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) ISBN 86-331-1268-X 40. Soixante-neuf tiroirs : roman / Goran Petrović ; traduit du serbe par Gojko Lukić et Gabriel Iaculli. - Monaco : Éditions du Rocher, 2003. - 305 str. ; 22 cm Prevod dela: Sitničarnica „Kod srećne ruke“. ISBN 2-268-04471-8 2004. 41. Магазинчето „Сполука“ / Горан Петрович ; превод от сръбски Жела Георгиева. - София : Стигмати, 2004. - 313 стр. ; 22 cm Превод дела: Ситничарница „Код срећне руке“. ISBN 954-9521-92-3 42. Опсада цркве Светог Спаса / Горан Петровић. - [10. изд]. Београд : Политика; Народна књига - Алфа, 2004. - 318 стр. ; 21 cm. - (Бисери светске књижевности ; књ. бр. 2) ISBN 86-331-1363-5 43. Опсада цркве Светог Спаса / Горан Петровић. - [11. изд]. Београд : Политика; Народна књига - Алфа, 2004. - 311 стр. ; 21 cm. - (Век Политике. Бисери светске књижевности ; књ. бр. 2) ISBN 86-331-1540-9 44. Све што знам о времену : изабрана кратка проза / Горан Петровић. - 2. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2004. 42

247 стр. ; 17 cm. - (Модерна библиотека) ISBN 86-331-1443-4 45. Sessantanove cassetti / Goran Petrović ; traduzione di Dunja Badnjević. - Milano : Ponte alle Grazie, 2004. - 335 str. ; 21 cm Prevod dela: Sitničarnica „Kod srećne ruke“. ISBN 88-7928-688-9 46. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 17. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2004. - 327 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) 47. Скела / Горан Петровић = The Ferry / Goran Petrović ; translated from the Serbian by Peter Agnone. - Београд : Народна књига - Алфа, 2004. - 95 стр. ; 22 cm. - (Модерна библиотека) Упоредни текст на енглеском језику. ISBN 86-331-1406-2 48. Trgovinica „Pri srečni roki“ / Goran Petrović ; prevedla Tatjana Žener. - Ljubljana : Mladinska knjiga Založba, 2004. 296 str. ; 20 cm. - (Zbirka Roman) Prevod dela: Sitničarnica „Kod srećne ruke“. ISBN 86-11-16815-1 2005. 49. Атлас, составленный небом / Горан Петрович ; предисловие Милорад Павич ; перевела с сербского Лариса Савельева. - [2. изд на руском јез.]. - Санкт-Петербург : Амфора, 2005. - 311 стр. ; 19 cm Стр. 5-6: О Горане Петровиче, травинке из рукописи и нездешних мечтах. - Превод дела: Атлас описан небом. ISBN 5-94278-705-0 50. Книга с местом для свиданий / Горан Петрович ; перевeла с сербского Лариса Савельева. - Санкт-Петербург : Амфора, 2005. - 415 стр. ; 19 cm Превод дела: Ситничарница „Код срећне руке“. ISBN 5-94278-715-8

43

51. La Mano de la Buena Fortuna / Goran Petrović ; traducción del serbio Dubravka Sužnjević. - México D.F. : Editorial Sexto Piso, 2005. - str. 333 ; 21 cm Prevod dela: Sitničarnica „Kod srećne ruke“. ISBN 968-5679-40-1 52. Осада церкви Святого спаса / Горан Петрович ; перевела с сербского Лариса Савельева. - [2. изд на руском јез.]. - СанктПетербург : Амфора, 2005. - 510 стр. ; 19 cm Превод дела: Опсада цркве Светог Спаса. ISBN 5-94278-704-2 53. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - 18. изд. - Београд : Народна књига - Алфа, 2005. - 327 стр. ; 22 cm. - (Библиотека Дело) (Дела Горана Петровића) ISBN 86-331-1897-1 54. Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић. - [19. изд]. - Београд : Политика : Народна књига - Алфа, 2005. - 246 стр. ; 21 cm. - (Бисери српске књижевности ; књ. бр. 28) Стр 5-16: Живот и штиво : идеологија читања / Иван Радосављевић. ISBN 86-331-2170-0 РАДОВИ У АНТОЛОГИЈАМА, ЗБОРНИЦИМА И СЕРИЈСКИМ ПУБЛИКАЦИЈАМА: 1983. 55. Возни ред / Горан Петровић. У: Повеља октобра. - ISSN 0352-7751. - Год. 13, бр. 45(4) (1983), стр. 15-20. 56. Мало соли / Горан Петровић. У: Октобар. - ISSN 0030-1949. - Год. 18 (октобар 1983), стр. 4. 1984. 57. Листови Данила Кастратовића / Горан Петровић. У: Повеља октобра. - ISSN 0352-7751. - Год. 14, бр. 49(4) (1984), стр. 19-24.

44

1985. 58. Шест писама за портрет Драгиње Сретовић / Горан Петровић. У: Рашка. - ISSN 0351-0719. - Год. 15, св. 22 (1985), стр. 46-48. 1988. 59. Прилог историји вештина / Горан Петровић. У: Ибарске новости. - ISSN 0019-0977. - Год. 41, бр. 1831 (15. IX 1988), стр. 8 1989. 60. Kukavička priča / Goran Petrović. U: Osluškivanje tišine : izbor najboljih priča sa II konkursa OZON-a / priređivači David Albahari, Mihajlo Pantić i Petar Lazić. - Beograd : Kosmos, 1989. - Str. 95. 61. Недовршена прича за читатељке са лепим крајем и још лепшим почетком / Горан Петровић. У: Октобар. - ISSN 0030-1949. - Год. 24 (октобар 1989), стр. 15. 62. О занатима и занатлијама / Горан Петровић. У: Књижевна реч. - ISSN 0350-4115. - Год. 18, бр. 339 (10. III 1989), стр. 10. 63. Putovanje u Oz / Goran Petrović. U: Osluškivanje tišine : izbor najboljih priča sa II konkursa OZON-a / priređivači David Albahari, Mihajlo Pantić i Petar Lazić. - Beograd : Kosmos, 1989. - Str. 94. 64. Седам дана у животу писца / Горан Петровић. У: Повеља. - ISSN 0352-7751. - Год. 19, бр. 1/2 (1989), стр. 8082. 1990. 65. Извештаји (I): О слабој постојаности границе између сна и јаве / Горан Петровић. У: Слово. - ISSN 0353-8923. - Год. 1, бр. 1 (децембар 1990), стр. 17.

45

66. Mala šola risanja / Goran Petrović ; prevedla Sandra Rekar. Prevod rada: Mala škola pisanja. U: Literatura. - ISSN 0353-5622. - Let. 2, št. 8, vol. 3 (leto 1990), str. 153. Zajednički br. Literatura; Књижевна реч; Quorum. 67. Моја тетка је госпођа Месец / Горан Петровић. - Нова српска проза / приредио Самир Садиковић. У: Стварање. - Год. 45 (9. IX 1990), стр. 844-846. 68. Моја тетка је госпођа Месец / Горан Петровић. У: Свеске - Заједница књижевника Панчева. - ISSN 0353-5525. - Год. 2, бр. 3 (март 1990), стр. 47-49. 69. Отмица тетке Елеоноре / Горан Петровић. У: Панчевац. - ISSN 0350-4115. - Бр. 1984(85) (28. децембар 1990), стр. 11. 70. Прича у седам потеза / Горан Петровић. У: Kњижевна реч. - ISSN 0350-4115. - Год. 19, бр. 364 (25. V 1990), стр. 21. Заједнички бр. Књижевна реч; Quorum; Literatura. 71. Човек није тица / Горан Петровић. У: Повеља. - ISSN 0352-7751. - Год. 20, бр. 1/2 (1990), стр. 34. 1991. 72. Geograf Idrisi i sinovi / Goran Petrović. - Panorama mlađe srpske proze / priredio Nenad Šaponja. U: Polja. - ISSN 0032-3578. - God. 37 (decembar 1991), str. 471. 73. Извештаји (II): О јануару 1991 / Горан Петровић. У: Слово. - ISSN 0353-8923. - Год. 2, бр. 2 (јануар 1991), стр. 27. 1992. 74. Мала бајка о великој небеској башти / Горан Петровић. У: Књижевна реч. - ISSN 0350-4115. - Год. 21, бр. 395 (11. V 1992), стр. 14.

46

75. Прича без наслова / Горан Петровић. У: Свеске - Заједница књижевника Панчева. - ISSN 0353-5525. - Год. 4, бр. 14 (1992), стр. 26-30. 76. Шест листова смиља / Горан Петровић. У: Повеља. - ISSN 0352-7751. - Год. 22, бр. 1/2 (1992), стр. 146. 1993. 77. Из хронике тајног друштва / Горан Петровић. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 90, бр. 28687 (22. август 1993), стр. 16. 78. Трска / Горан Петровић. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 169, књ. 451, св. 6 (1993), стр. 899-904. 1994. 79. Месец над тепсијом / Горан Петровић. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 170, књ. 454, св. 5 (новембар 1994), стр. 568-578. 80. Расправа са Фернандом Магеланом или аутопоетика у облику дијалога / Горан Петровић. У: Повеља. - ISSN 0352-7751. - Год. 24, бр. 1/2 (1994), стр. 3234. 1995. 81. Drugi dan / Goran Petrović. U: Reč. - ISSN 0354-5288. - God. 2, br. 14 (oktobar 1995), str. 516. 82. Жена која пева / Горан Петровић. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 92, бр. 29258 (2. април 1995), стр. 18. 83. Sedmi dan / Goran Petrović. U: Reč. - ISSN 0354-5288. - God. 2, br. 10 (jun 1995), str. 13- 16. 84. Трећи дан / Горан Петровић. У: Повеља. - ISSN 0352-7751. - Год. 25, бр. 4 (1995), стр. 3-9. 47

85. Umesto Arijadnine niti / Goran Petrović. - Reč povodom dodele književne stipendije „Borislav Pekić“. U: Reč. - ISSN 0354-5288. - Br. 5 (januar 1995), str. 113. 1996. 86. Дванаести дан / Горан Петровић. У: Књижевност. - ISSN 0023-2408. - Год. 50, књ. 102, бр. 9/10 (1996), стр. 994-1000. 87. Епистола / Горан Петровић. У: Повеља. - ISSN 0352-7751. - Год. 36, бр. 2/3 (1996), стр. 127-128. 88. Reči / Goran Petrović. - Srpska erotska priča / priredili Vasa Pavković i Dejan Ilić. U: Reč. - ISSN 0354-5288. - God. 3, br. 20 (april 1996), str. 5254. 89. Reči / Goran Petrović. U: Čarobna šuma : srpska erotska priča / priredili Vasa Pavković i Dejan Ilić. - Beograd : Radio B92, 1996. - (Biblioteka Reč). ISBN 86-7963-042-X. - Str. 205-210. 90. Слике са изложбе / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2400 (27. децембар 1996) стр. 34-35. 1997. 91. Атлас, составленный небом : роман / Горан Петрович ; перевод с сербского Лариса Савельева ; предисловие Милорад Павич. - Стр. 21: О Горане Петровиче, травинке из рукописи и нездешних мечтах. - Превод дела: Атлас описан небом. У: Иностранная литература. - ISSN 0130-6545. - Бр. 6 (июнъ, 1997), стр. 20-125. 92. Из хронике тајног друштва / Горан Петровић. У: Тајно друштво : Aнтологија младих српских приповедача / Приредио Васа Павковић. - Вршац : КОВ, 1997. - (Библиотека Антологије). - Стр. 119-124.

48

93. Кратко земљоописаније Острва и околних прича / Горан Петровић. У: Крагујевачко читалиште. - Год. 3, бр. 4 (април 1997), стр. 13. 94. На спруду / Горан Петровић. У: Зборник Tринаестих књижевних сусрета „Савремена српска проза“, 8-9 новембар 1996. - Трстеник : Народна библиотека „Јефимија“; Културно-просветна заједница, 1997. - (Савремена српска проза ; зборник бр. 9). - Стр. 93-97. 95. О занатима и занатлијама : Одгајивачи птица које лете, Заљубљеник у градски превоз, Надзорници раста винове лозе, Онај који заодева погледом, Галериста сопствених портрета / Горан Петровић. У: Књижевне новине. - ISSN 0023-2416. - Год. 49, бр. 960/961 (15. октобар - 1. новембар 1997), стр. 12. 96. О занатима и занатлијама : Онај који се вози на вртешци, Путници за Санта Крус и другде, Ослушкивачи ноћи / Горан Петровић. У: Rепортер. - ISSN 1450-975X . - Год. 1, бр. 8, (28. август 1997), стр. 44. 97. Осамнаести дан / Горан Петровић. У: Итака. - ISSN 0354-6977. - Бр. 1 (Видовдан 1997), стр. 159162. 98. Острво / Горан Петровић. У: Антологија српске приповетке : (1945-1995) / приредио Михајло Пантић. - Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 1997. - (Библиотека Избор). - ISBN 86-17-05090-X. Стр. 383-395. 99. Слутња / Горан Петровић. У: Хорхе Луис Борхес / приредили Радивоје Константиновић, Филип Матић и Марко Недић. - Београд : Завод за уџбенике и наставна средства : Српска књижевна задруга : Југословенско удружење латиноамериканиста, 1997. - ISBN 86-17-05979-6. Стр. 373.

49

100. Тајни пролаз / Горан Петровић. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 94, бр. 30197 (15. новембар 1997). 101. Три јесени и сам почетак зиме / Горан Петровић. У: Свеске - Заједница књижевника Панчева. - ISSN 0353-5525. - Год. 9, бр. 36/37 (септембар 1997), стр. 49-51. 102. Ух! / Горан Петровић. - Лист књиге. У: Демократија. - ISSN 0353-6629. - Год. 1, бр. 310/311 (20-21. децембар 1997), стр. 3. 103. Шест листова смиља / Горан Петровић. - Најлепше приче савремених српских приповедача (по сопственом избору) II део / приредио Мирољуб Јоковић. У: Рашка. - ISSN 0351-0719. - Год. 27, бр. 31 (1997), стр. 166169. 1998. 104. Ближњи / Горан Петровић. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 174, књ. 461, св. 1 (јануар 1998), стр. 5-10. 105. Између светла и таме / Горан Петровић. - Реч поводом доделе награде „Меша Селимовић“. У: Вечерње новости. - ISSN 0350-4999. - Год. 45 (22. јануар 1998), стр. 18. 106. Piskaralo / Goran Petrović. U: Na tragu : srpska krimi-priča / priredili Vasa Pavković i Dejan Ilić. - Pančevo : Knjižara „Prota Vasa“, 1998. - Str. 239-244. 107. Sunčanica / Goran Petrović. - Rubrika: Figure. U: Reč. - ISSN 0354-5288. - God. 5, br. 41 (januar 1998), str. 5-9. 1999. 108. Диван дан / Горан Петровић. У: Књижевне новине. - ISSN 0023-2416. - Год. 52, бр. 1000/1001/1002 (1 и 15. XI и 1. XII 1999), стр. 18.

50

109. Загледаност у литературу / Горан Петровић. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 96, бр. 30787 (10. јун 1999). 110. Наша мера / Горан Петровић. У: Ибарске новости. - ISSN 0351-0719. - Год. 52, бр. 2409 (1. октобар 1999), стр. 12. 111. Реч, Рача / Горан Петровић. - Реч поводом доделе „Рачанске повеље“. У: Рачански зборник. - ISSN 0354-9356. - Бр. 4 (1999), стр. 133-134. 112. Случај у Балканској улици / Горан Петровић. У: Rепортер. - ISSN 1450-975X . - Год. 3, бр. 71 (1. септембар 1999), стр. 51. 113. Три есени и самото начало на зимата / Горан Петровић; преводач Мила Васов. - Превод рада: Три јесени и сам почетак зиме. У: Мост (Ниш). - ISSN 0580-0293. - Бр. 159/160 (1999), стр. 50-54. 2000. 114. Zavesa / Goran Petrović. U: Reporter. - ISSN 1450-975X . - God. 4, br. 114 (28. jun 2000), str. 39. 115. Iz sitničarnice „Kod srećne ruke“ / Goran Petrović. U: Knjige. - ISSN 1450-7765. - God. 3, br. 6 (oktobar 2000), стр. 20-21. 116. Из ситничарнице „Код срећне руке“ / Горан Петровић. У: Књижевне новине. - ISSN 0023-2416. - Год. 53, бр. 1021/1022 (1. и 15. новембар 2000), стр. 11. 117. История / Горан Петровић ; перевод с сербского Жанна Гилëва. - Превод рада: Прича. У: Иностранная литература. - ISSN 0130-6545. - 9 (2000), стр. 125-130.

51

118. Слова / Горан Петровић ; перевод с сербского Жанна Гилëва. - Превод рада: Речи. У: Иностранная литература. - ISSN 0130-6545. - Бр. 9 (2000), стр. 122-125. 119. Часови потпуног читања / Горан Петровић. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 176, књ. 466, св. 10 (октобар 2000), стр. 437-454. 120. Шесть листочков бессмертника / Горан Петровић ; перевод с сербского Жанна Гилëва. - Превод рада: Шест листова смиља. У: Иностранная литература. - ISSN 0130-6545. - 9 (2000), стр. 118-122. 2001. 121. Из хронике тајног друштва / Горан Петровић. У: Српске прозаиде : антологија песама у прози / приредила Бојана Стојановић-Пантовић. - Београд : Нолит, 2001. (Библиотека Градина. Нолитови цветници). - ISBN 86-1902208-3. - Стр. 296-298. 122. Између читања и писања / Горан Петровић. - Реч поводом доделе „Виталове“ награде. - Додатак: Култура уметност - наука, стр. 3. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 98, бр. 31338 (27. јануар 2001). 123. Магазинчето „За всеки по нещо“ / Горан Петровић ; преведе от сръбски Мила Васов. - Превод рада: Ситничарница „Код срећне руке“ (одломак романа). У: Мост (Ниш). - ISSN 0580-0293. - Бр. 166/167 (2001), стр. 29-31. 124. Мало, а у малом много / Горан Петровић. - Реч поводом доделе Октобарске награде. У: Ибарске новости. - ISSN 0351-0719. - Год. 54, бр. 2513 (12. октобар 2001), стр 3. 125. Може ли човек да лебди сам / Горан Петровић. У: Мала кутија : најкраће српске приче ХХ века / приредио Михајло Пантић. - Београд : Југословенска књига, 2001. ISBN 86-7411-050-9. - Стр. 213. 52

126. Може ли човекот да летка сам. / Горан Петровић ; перевод од српски Тања Урошевиќ. - Превод рада: Може ли човек да лебди сам. У: Мала кутија: 100 најкратки српски раскази на XX век / приредувач Михајло Пантиќ. - Скопје : Македонски ПЕН центар, 2001. - ISBN 9989-36-058-8. - Стр. 151. 127. Прилика / Горан Петровић. У: Књижевни гласник. - ISSN 1451-0065 . - Бр. 1 (јануар фебруар 2001), стр. 134-135. 128. Прича о причању / Горан Петровић. У: Алфа. - ISSN 1451-043X. - Бр. 1 (2001), стр. 3. 129. Реч о речима / Горан Петровић. - Реч поводом доделе НИН-ове награде. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2614 (1. фебруар 2001), стр. 32-33. 130. Reči / Goran Petrović. U: Mala knjiga velikih ljubavi : najlepše ljubavne priče / priredio i izabrao Danilo Jokanović. - Novi Beograd : Libretto, 2001. - Str. 239-243. 2002. 131. Aus der Chronik eines Geheimbundes / Goran Petrović ; aus dem Serbischen von Christine Okresek und Klaus Detlef Olof. Prevod rada: Iz hronike tajnog društva. U: Lichtungen. - ISSN 1012-4705. - 92 (23) Jg. (2002), str. 81-83. 132. Die Wörter / Goran Petrović ; aus dem Serbischen von Christine Okresek und Klaus Detlef Olof. - Prevod rada: Reči. U: Lichtungen. - ISSN 1012-4705. - 92(23) Jg. (2002), str. 83-85. 133. Erzählung / Goran Petrović ; aus dem Serbischen von Christine Okresek und Klaus Detlef Olof. - Prevod rada: Priča. U: Lichtungen. - ISSN 1012-4705. - 92(23) Jg. (2002), str. 85-88. 134. Z kroniki tajnego stowarzyszenia / Goran Petrović ; przekład Danuta Cirlić-Straszyńska. - Prevod rada: Iz hronike tajnog društva. U: Arkusz. - ISSN 1231-9783. - Nr 3 (124) (marzec 2002), str. 67. 53

135. Matica / Goran Petrović. U: Balcanis. - ISSN 1580-7509. - Let. 2, št. 04 (jesen 2002), str. 92-94. 136. О ближњем / Горан Петровић. - Додатак: Култура уметност - наука. - Год. 44, бр. 28, стр. 3. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 99, бр. 31953 (19. октобар 2002) 137. О чему је овде реч / Горан Петровић. - Реч на уручењу награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу. Додатак: Култура - уметност - наука. - Год. 44, бр. 48, стр. 3. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 99, бр. 31733 (9. март 2002). 138. Све што знам о времену / Горан Петровић. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 178, књ. 470, св. 4 (октобар 2002), стр. 405-421. 139. Слике са изложбе / Горан Петровић. U: Sarajevske sveske. - ISSN 1512-8539. - N°1 (2002), str. 193197. 2003. 140. Године и тренуци / Горан Петровић. - Реч поводом доделе награде „Бора Станковић“. - Додатак: Култура уметност - наука. - Год. 47, бр. 50, стр. 4. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Век 1, бр. 32118 (5. април 2003). 141. Големият разговор / Горан Петровић ; превод Жела Георгиева. - Превод рада: Велика прича. У: Мост (Ниш). - ISSN 0580-0293. - Бр. 175/176 (март - юни 2003), стр. 70-71. 142. Зевс, Хера и Ехо / Горан Петровић. У: Зборник Деветнаестих књижевних сусрета „Савремена српска проза“, 8-9 новембар 1996. - Трстеник : Народна библиотека „Јефимија“ : Културно-просветна заједница, 2003. - (Савремена српска проза ; зборник бр. 15). - ISBN 86-8319109-5. - Стр. 111-113. 54

143. Pan Polovski / Goran Petrović ; przełožyła Danuta CirlićStraszyñska. - Prevod rada: Atlas opisan nebom (odlomak romana). U: Tygiel Kultury. - ISSN 1425-8587. - Nr. 7/9 (91/93) (2003), str. 146. 144. Pictures at an Exhibition / Goran Petrović ; translated by Peter Agnone. - Prevod rada: Slike sa izložbe. U: The Man Who Ate Death: an Anthology of Contemporary Serbian Stories / Selected by Mihajlo Pantić. - Belgrade : Serbian PEN, 2003. - ISBN 86-84-555-01-5. - Str. 289-294. 145. Пронађите и заокружите књижевност / Горан Петровић. У: Књижевни магазин. - ISSN 1451-0421. - Год. 3, бр. 24 (јун 2003), стр. 2-3. 146. Reči / Goran Petrović. U: Oslobađanje lektire : antologija srpske kratke priče / priredio Igor Marojević. - Zagreb : Naklada MD, 2003. - (Biblioteka Živi jezici). - ISBN 953-217-056-X. - Str. 77-82 147. Soixante-neuf tiroirs / Goran Petrović ; traduit du serbe par Gojko Lukić et Gabriel Iaculli. - Prevod rada: Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (odlomak romana). U: Lire. - ISSN 0338-5019. - Nº 314 (avril 2003), str. 50-54. 148. Студентски / Горан Петровић. У: Знак. - ISSN. 0351-5230. - Год. 32, бр. 26-27 (април - мај 2003), стр. 11. 2004. 149. Ближен / Горан Петровић ; от сръбски Жела Георгиева. Превод рада: Ближњи. У: Съвременник. - ISSN 0204-6962. - Год. 32, бр. 2 (2004), стр. 318-325. 150. Виђено / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2813 (25. новембар 2004), стр. 63.

55

151. Dah i iskra / Goran Petrović. U: Ekranzacije : Simpozijum 27. Festivala filmskog scenarija. Vrnjačka Banja : Kulturni centar Vrnjačke Banje : Festival filmskog scenarija, 2004. - ISBN 86-902639-5-0. - Str. 45-53. 152. Everything I know about time / Goran Petrović ; translated from Serbian by Peter Agnone. - Prevod rada: Sve što znam o vremenu. U: Northwest Review. - ISSN 0029-3423. - Vol. 42, Nu. 3 (2004), str. 85-105. 153. Изгубљено / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2805 (30. септембар 2004), стр. 55. 154. Испод таванице која се љуспа / Горан Петровић. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 180, књ. 474, св. 5 (новембар 2004), стр. 587-589. 155. Капија / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2809 (28. октобар 2004), стр. 59. 156. Картини от изложба / Горан Петровић ; от сръбски Жела Георгиева. - Превод рада: Слике са изложбе. У: Съвременник. - ISSN 0204-6962. - Год. 32, бр. 2 (2004), стр. 308-312. 157. Кућа / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2791 (24. 6. 2004), стр. 67. 158. Mots / Goran Petrović ; traduit par Anastase S. Branica. Prevod rada: Reči. U: Nouvelle prose serbe / textes réunis par Mirjana AvramovićOuaknine et Aleksandar Gatalica. - Lausanne : Editions L'Age d'Homme, 2004. - (Collection Petite bibliothéque slave ; 25). ISBN 2-8251-1836-X. - Str. 89-97. 159. Наднаслов / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2793 (8. 7. 2004), стр. 55.

56

160. Ништа / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2815 (9. 12. 2004), стр. 59. 161. Отворити макар душу / Горан Петровић. - Додатак: Култура - уметност - наука. - Год. 46, бр. 13. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Век 2, год. 1, бр. 32468 (27. март 2004), стр. В4. 162. Острво / Горан Петровић. У: Постмодерна српска фантасика : хрестоматија прича / приредио Сава Дамјанов. - Нови Сад : Дневник, 2004. (Едиција Антологије). - ISBN 86-84097-40-8. - Стр. 320-335. 163. Острiв / Горан Петровић ; переклад Алла Татаренко. Превод рада: Острво. У: Антологiя сербської постмодерної фантастики / Сава Дам'янов. - Львiв : Пiрамiда, 2004. - ISBN 966-8522-07-9. Стр. 242-256. 164. Папир / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2801 (2. 9. 2004), стр. 45. 165. Превод / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2817 (23. 12. 2004), стр. 61. 166. Профил / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2795 (22. 7. 2004), стр. 47. 167. Разказ / Горан Петровић ; от сръбски Жела Георгиева. Превод рада: Прича. У: Съвременник. - ISSN 0204-6962. - Год. 32, бр. 2 (2004), стр. 325-330. 168. Реченице / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2807 (14. октобар 2004), стр. 47. 169. Сасвим случајан избор фотографија. / Горан Петровић У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2811 (11. новембар 2004), стр. 49.

57

170. Скела = The Ferry / Goran Petrović ; translated from the Serbian by Peter Agnone. - Упоредни текст на енглеском јез. У: 200 година модерне српске државе : свечаност II, Орашац. - Београд : Министарство културе и медија Републике Србије : Народна библиотека Србије, 2004. - ISBN 86-85033-03-9. Стр. 41-82. 171. Со / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2799 (19. 8. 2004), стр. 49. 172. Тајни пролаз / Горан Петровић. У: Плејада величанствених / Рада Саратлић. - Београд : Политика : Народна књига - Алфа, 2004. - ISBN 86-331-18270. - Стр. 14-15. 173. Тишина / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2797 (5. 8. 2004), стр. 55. 174. Три есени и самото начало на зимата / Горан Петровић ; от сръбски Жела Георгиева. - Превод рада: Три јесени и сам почетак зиме. У: Съвременник. - ISSN 0204-6962. - Год. 32, бр. 2 (2004), стр. 313-318. 175. Тъкмо се готвех за един от своите разкази / Горан Петровић ; превела Жела Георгиева. - Превод рада: Прича. У: Мост (Ниш). - ISSN 0580-0293. - Бр. 185 (ноемвридекември 2004), стр. 19-26. 176. Una historia grande / Goran Petrović ; traducción del serbio Dubravka Sužnjević. - Prevod rada: Velika priča. - Suplemento de cultura Confabulario. U: El Universal. - ISSN 0214-5707. - Año 1, núm. 2 (1.5.2004). 177. Ципеле / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2803 (16. 9. 2004), стр. 58. 2005. 178. Врт / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2846 (14. 7. 2005), стр. 51. 179. Главе / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2840 (2. 6. 2005), стр. 46. 58

180. Дах / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2848 (28. 7. 2005), стр. 55. 181. Допуна / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2851 (18. 8. 2005), стр. 47. 182. La Mano de la Buena Fortuna / Goran Petrović ; traducción del serbio Dubravka Sužnjević. - Prevod rada: Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (odlomak romana). U: La Jornada (Mexico. Impresa). - ISSN 0188-2392. - Año 21, núm. 7532 (13 de agosto de 2005). 183. Плен / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2828 (10. 3. 2005), стр. 60. 184. Прозори / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2823 (3. 2. 2005), стр. 53. 185. Публика / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2844 (30. 6. 2005), стр. 51. 186. Путовање / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2832 (7. 4. 2005), стр. 51. 187. Равномерност / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2834 (21. 4. 2005), стр. 52. 188. Разврставање / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2836 (5. 5. 2005), стр. 57. 189. Разлика / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2821 (20. 1. 2005), стр. 50. 190. Ране / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2826 (24. 2. 2005), стр. 48. 191. Сведочанство / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2838 (19. 5. 2005), стр. 46. 192. ò ΰ/ άσ άό ά δά ντν πτς. - Превод рада: На спруду. У: Iνδικτσς. - ISNN 1106-9279. - Τέυχος 19 (απριλιος 2005), стр. 46-53.  59

193. Трагови / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2830 (24. 3. 2005), стр. 57. 194. Хотел / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2819 (6. 1. 2005), стр. 49. 195. Чаршави / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2842 (16. 6. 2005), стр. 49. 196. Штампа / Горан Петровић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2853 (1. 9. 2005), стр. 49. ДРАМАТИЗАЦИЈЕ: 197. Опсада цркве Светог Спаса / Кокан Младеновић. Драматизација романа: Опсада цркве Светог Спаса. У: Повеља. - ISSN 0352-7751. - Год. 31, бр. 3 (2001), стр. 5-52. ИНТЕРВЈУИ 1994. 198. Корист од провинције / Горан Петровић ; [разговор водио] Милош Милишић. У: Борба. - ISSN 0350-7440. - Год. 72 (20. децембар 1994), стр. 16. 199. Пасијанс у плавом / Горан Петровић ; [разговор водила] Јасмина Лекић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2249 (4. фебруар 1994), стр. 42-43. 1995. 200. Роман о четири времена / Горан Петровић ; [разговор водила] Б. [Бојана] Милосављевић. У: Ибарске новости. - ISSN 0351-0719. - Год. 48, бр. 2162 (12. јануар 1995), стр. 5. 1996. 201. Кројење јаве / Горан Петровић ; [разговор водила] Јасмина Лекић. - Додатак: Књига. 60

У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2391 (25. октобар 1996), стр. 30-31. 1997. 202. Попети се на брдо / Горан Петровић ; [разговор водио] Д. Јелисавчић. У: Демократија. - ISSN 0353-6629. - Н.С. Год. 1, бр. 231/232, (4-5. октобар 1997), стр. 10. 203. Priča o Žiči / Goran Petrović ; [razgovor vodila] D. Vuković. U: Blic. - ISSN 0354-9283. - God. 2, br. 340 (24. 10. 1997). 204. U priči, pobegloj od ljudi / Goran Petrović ; [razgovor vodio Rade Savić]. - Dodatak: Svet knjige, str. 3. U: Naša borba. - ISSN 0354-6217. - God. 3, br. 985 (21. oktobar 1997). 1998. 205. Живимо прилично насумице / Горан Петровић ; [разговор водио] Милован Марчетић. У: Rепортер. - ISSN 1450-975X. - Год. 2, бр. 21 (26. фебруар 1998), стр. 39-41. 206. Заседа за Светог Саву / Горан Петровић ; [разговор водила] Милица Пурић. У: Демократија. - ISSN 0353-6629. - Н.С. Год. 2, бр. 338 (19. јануар 1998), стр. 9. 207. На дну океана историје / Горан Петровић ; [разговор водила] Вера Гавриловић. - Додатак: Свијет културе. У: Побједа. - ISSN 0350-4379. - Год. 54, бр. 11534 (24. јануар 1998), стр. 11. 208. Nagrade kao iskušenja / Goran Petrović ; Razgovarao Nenad Šaponja. U: Nedeljni dnevnik. - ISSN 0354-9429. - God. 2, br. 69 (16. januar 1998), str. 30-31. 209. Пешице у прошлост / Горан Петровић ; [разговор водио] Драган Богутовић. У: Вечерње новости. - ISSN 0350-4999. - Год. 44 (9. јануар 1998), стр. 22. 61

210. Pisac ne trasira vidike / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Mila Milosavljević. U: Blic. - ISSN 0354-9283. - God. 3, br. 534 (16. jun 1998), str 11. 211. Причу ваља задобити, а не венац славе / Горан Петровић ; [разговор водио] Драган Бајовић. У: Ибарске новости. - ISSN 0351-0719. - Год. 51, бр. 2322 (30. јануар 1998), стр. 11. 212. Развезивање поетских чворишта / Горан Петровић ; [разговор водио] Ненад Шапоња. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 174, књ. 461, св. 1 (јануар 1998), стр. 198-204. 213. Све наше опсаде / Горан Петровић ; [разговор водио] Јован Јањић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 20458 (5. фебруар 1998), стр. 39-40. 214. Strah od reči / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Ivana Janković. - Dodatak: Knjiga, str. 4. U: Danas. - ISSN 1450-538X. - God. 2, br. 258 (22. februar 1998). 215. Тајни пролаз за бег од историје / Горан Петровић ; [разговор водила] Дејана Вуковић. У: Глас јавности. - ISSN 1450-7218. - Год. 1, бр. 164 (3. новембар 1998), стр. 12. 216. Čitalac ne sme da „diše“ van knjige / Goran Petrović ; razgovarao Ivan Radosavljević. U: Reč. - ISSN 0354-5288. - God. 5, br. 41 (januar 1998), str. 1015. 1999. 217. Oni sjaje najdubljim mrakom / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Nataša Janković. U: Blic. - ISSN 0354-9283. - Br. 808 (30. april 1999), str. 11.

62

2000. 218. Oni gaze ostatke ostataka sopstvenog dostojanstva / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Tatjana Nježić. U: Blic. - ISSN 0354-9283. - Br. 1317/8 (30. septembar -1. oktobar 2000), str. 9. 219. Повест века - низ залудних љубави / Горан Петровић ; [разговор водио] Милош Милишић. У: Борба. - ISSN 0350-7440. - Год. 78, бр. 350 (15. децембар 2000), стр. 6 220. U nas je i dno tanjira veće od oboda tanjira / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Sanja Domazet. U: Danas. - ISSN 1450-538X. - God. 4/5, br. 1188/1191 (30. decembar 2000. - 2. januar 2001), str 44-45. 2001. 221. Вера у реч и језик / Горан Петровић ; [разговор водио] Д.[Драган] Бт.[Богутовић]. У: Вечерње новости. - ISSN 0350-4999. - Год. 48 (20. јул 2001), стр. 19. 222. Време је да се све претресе / Горан Петровић ; [разговор водили] Радмила Станковић, Јован Јањић. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2613. - (25. јануар 2001), стр 35-38. 223. Додир два света / Горан Петровић ; [разговор водио] Зоран Радисављевић. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 97, бр. 31333 (22. јануар 2001), стр. 14. 224. O ljubavi i čitanju / Goran Petrović ; [razgovor vodio] Milovan Marčetić. U: Reporter. - ISSN 1450-975X . - God. 4, br. 143 (17. januar 2001), str. 48-50. 225. Одметнути приповедачи / Горан Петровић. У: Тупо перо : десета деценија / [разговоре водио] Зоран Хр. Радисављевић. - Београд : Дерета; Рашка : Градац, 2001. (Библиотека Дијалог; коло 1; књ. 1). - ISBN 86-7346-166-9. Стр. 242-244. 63

226. Писац и околне приче / Горан Петровић. У: Слике душе / [разговоре водио] Милан Никодијевић. Врњачака Бања : Народна библиотека „Душан Радић“, 2001. (Библиотека Fons Romanus). - ISBN 86-82-843-13-7. - Стр. 3145. 227. Поезија је свуда око нас / Горан Петровић ; [разговор водио] Михајло Пантић. У: Свет речи. - ISSN 1450-6211. - Бр. 13/14 (2001), стр. 5-6. 228. Помирење два света / Горан Петровић. У: Тупо перо : десета деценија / [разговоре водио] Зоран Хр. Радисављевић. - Београд : Дерета; Рашка : Градац, 2001. (Библиотека Дијалог; коло 1; књ. 1). - ISBN 86-7346-166-9. Стр. 240-242. 229. Расветљавање мрачних углова историје / Горан Петровић ; [разговор водио] Драган Бајовић. У: Ибарске новости. - ISSN 0351-0719. - Год. 54, бр. 2478 (2. фебруар 2001), стр. 12. 230. Хватач паралелних прилика / Горан Петровић ; [разговор водила] Оливера Ђурђевић. У: Глас јавности. - ISSN 1450-7218. - Год. 4, бр. 877 (13. јануар 2001), стр 14. 231. Читање је уметност / Горан Петровић ; разговарала Љубинка Милинчић. У: Алфа. - ISSN 1451-043X. - Бр. 1 (2001), стр. 9-10. 232. Читање као авантура / Горан Петровић ; [разговор водио] Драган Богутовић. У: Вечерње новости. - ISSN 0350-4999. - Год. 48 (22. јануар 2001), стр. 19. 233. Читање као вид живота / Горан Петровић ; [разговор водила] Нина Попов. У: Дневник. - ISSN 0350-7556. - Год. 57, бр. 19395 (6. фебруар 2001), стр. 11.

64

2002. 234. Век потрошен на сабирање заблуда / Горан Петровић ; [разговор водио] Милета Аћимовић Ивков. У: Глас југа. - ISSN 1451-4206. - Год. 2, бр. 18 (децембар 2002), стр. 12-13. 235. Da prepoznamo zlo / Goran Petrović; [razgovor vodio] Milivoje Mlađenović. U: Ludus. - ISSN 0354-3137. - God. 10, br. 93, (2002), str. 8. 236. За блискошћу се од памтивека трагало / Горан Петровић ; [разговор водио] Милош Милишић. У: Борба. - ISSN 0350-7440. - Год. 79, бр. 334/335 (30. новембар - 1. децембар 2002), стр. 5. 237. Имам на уму имагинарне читаоце / Горан Петровић ; [разговор водила] Радмила Гикић-Петровић. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 178, књ. 470, св. 4 (октобар 2002), стр. 565-573. 238. Pišem da bih održao vlažnost oka / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Tatjana Nježić. U: Blic. - ISSN 0354-9283. - Br. 2043 (18. oktobar 2002), str. 28 239. Svaki pojedinac je pod opsadom / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Tatjana Nježić. U: Blic. - ISSN 0354-9283. - Br. 1809 (22. februar 2002), str. 11. 2003. 240. Afortunado, quien „al menos intuye la vibración correcta de las palabras / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Dubravka Suznjevic. U: La Jornada. - ISSN 0188-2392. - (17. diciembre 2003), str. 5a 241. Бродоломник који је заборавио бродолом / Горан Петровић ; [разговор водила] Јелена Косановић. У: Вечерње новости. - ISSN 0350-4999. - Год. 50 (6. јул 2003), стр. 14. 242. Време као део тела / Горан Петровић ; [разговор водио] Милан Живановић. У: Дневник. - ISSN 0350-7556. - Год. 61, бр. 20100 (26. јануар 2003), стр. 20. 65

243. Goran Petrovic asume la literatura como „una especie de escapismo“ / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Dubravka Suznjevic. U: La Jornada. - ISSN 0188-2392. - (16. diciembre 2003), str. 3a. 244. Земља се гради од - презимена / Горан Петровић ; [разговор водила] Вукица Стругар. У: Вечерње новости. - ISSN 0350-4999. - Год. 51 (31. децембар 2003, 1-2. јануар 2004), стр. 58. 245. Откуцавање личних судбина / Горан Петровић ; [разговор водила] Анђелка Цвијић. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 99, бр. 32030 (6-7. јануар 2003), стр. А14. 246. Priča važnija od istorije / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Tatjana Nježić. U: Blic. - ISSN 0354-9283. - Br. 2452 (8. decembar 2003), str. 2627. 247. Прича је нокаут / Горан Петровић ; [разговор водио] Михајло Пантић ; приредио Милован Марчетић. У: Књижевни магазин. - ISSN 1451-0421. - Год. 3, бр. 21 (март 2003), стр. 16-18. 248. Sagledajmo sebe i druge / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Tatjana Nježić. U: Blic. - ISSN 0354-9283. - Br. 2202 (29. mart 2003), str. 20 249. Svoje rukopise doživljavam kao centar sveta / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Nataša Anđelković. U: Blic News. - ISSN 1450-8842. - Br. 157 (6. januar 2003), str. 38-40. 250. Тиха расправа са рукописом / Горан Петровић ; интервју водила Биљана Андоновска. У: Знак. - ISSN. 0351-5230. - Год. 32, бр. 26/27 (април - мај 2003), стр. 12-14.

66

2004. 251. Bilo je mnogo sprudova za ova dva veka / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Milica Jovanović. U: Danas. - ISSN 1450-538X. - God. 8, br. 2326 (10. februar 2004), str. 8. 252. Велика опомена / Горан Петровић ; [разговор водила] Душица Милановић. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Бр. 32721, Век други, год. прва (9. децембар 2004), стр. 17. 253. Исто што и осликавање цркве / Горан Петровић ; [разговор водила] Р. [Рада] С. [Саратлић]. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Век 2, год. 1, бр. 32423 (11. фебруар 2004), стр. Б4. 254. Pogled skozi okno me ne zanima / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Tanja Lesničar-Pučko. U: Dnevnik (Ljubljana). - ISSN 1318-0320. - Let. 54 (26. 11. 2004), str. 16. 255. Pogled skozi orošeno steklo / Goran Petrović ; [razgovor vodio] Igor Bratož. - Dodatak: Književni listi. U: Delo (Ljubljana). - ISSN 0350-7521. - (8. decembra 2004), str. 11. 256. Srbi su preskočili neke od epoha / Goran Petrović ; [razgovor vodio] Ivan Ivačković. U: Nedeljni telegraf. - ISSN 0354-8899. - Br. 405 (28. januar 2004), стр. 32-33. 257. U putu od obale do obale / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Sanja Milić. U: Repoter. - ISSN 1450-975X. - God. 8, br. 279 (10. februar 2004), str. 40-42. 258. Una babele di storie e di sogni : dialogo con Goran Petrović / Goran Petrović ; [razgovor vodio] Angelo Floramo. U: Letterature di frontiera. - ISSN 1126-7674. - Num. 5 (Ottobre 2004), str. 45-48.

67

259. Urazumimo se / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Tatjana Nježić. U: Blic. - ISSN 0354-9283. - Br. 2508 (5. februar 2004), str. 2223. 260. Urazumimo se = Let Us Come to Our Senses / Goran Petrović ; [razgovor vodila] Zlatica Ivković. - Uporedni tekst na engleskom jeziku. U: Jat Airways New Review. - ISSN 0354-6705. - 2004 / 2 (2004), str. 16-22. 261. Често живеем въбдещето и миналото, а само понякога в настоящето ; [упоредно на енглеском језику ] We often live in the past or the future and only sometimes in the present / Горан Петрович ; [разговор водио] Георги Гроздев. У: Литературни Балкани. - ISSN 1312-014X. - Год. 3, бр. 3, (април 2004), стр. 231-252. 2005. 262. Нека им је Андрић за наук / Горан Петровић ; [разговор водио] Горан Дакић. У: Глас Српске. - Год. 62, бр. 10579 (13-16. јануар 2005), стр 2. 263. Окупатор читатељевих осећања / Горан Петровић ; [разговор водила] Ирина Антанасијевић. У: Градина. - ISSN 0436-2616. - Н.С., бр. 8 (2005), стр. 265270. РАДОВИ О ГОРАНУ ПЕТРОВИЋУ АЛГРАН, Катрин 264. Soixante-neuf tiroirs / C.[Catherine] A.[Algrand]. Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Lire. - ISSN 0338-5019. - N° 314 (avril 2003), str. 54. АРБУТИНА, Петар В. 265. Византија између неба и земље / Петар В. Арбутина. Опсада цркве Светог Спаса. У: Књижевна реч. - ISSN 0350-4115. - Год. 27, бр. 501 (јун 1998), стр. 69. 68

АЋИМОВИЋ, Милета Ивков 266. Златни печат / Милета Аћимовић Ивков. - Ситничарница „Код срећне руке“. - Додатак: Свет књиге, стр. 1. У: Борба. - ISSN 0350-7440. - Год. 79, бр. 32 (1. фебруар 2001). 267. Историја и прича / Милета Аћимовић Ивков. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 94, бр. 30230 (20. децембар 1997), стр. 22. 268. Срж времена - срж приче / Милета Аћимовић Ивков. Ближњи. У: Свеске (Панчево). - ISSN 1451-9976. - Бр. 67 (март 2003), стр. 158-159. АХМЕТАГИЋ, Јасмина 269. Ситничарница и коментари / Јасмина Ахметагић. Ситничарница „Код срећне руке“. У: Kњижевна реч. - ISSN 0350-4115. - Год. 30, бр. 514 (април 2001), стр. 41-42. БЕСАРА, Драгана 270. Protiv raščovečenja istorije / Dragana Besara. - Opsada crkve Svetog Spasa. U: Reč. - ISSN 0354-5288. - God. 5, br. 41 (januar 1998), str. 3437. БЛАНКО, Сесар 271. Goran Petrovic, un serbio que juega con el realimo mágico / Cesar Blanco. - Atlas opisan nebom. U: Crónica. - ISSN 0717-8360. - (15. dic. 2003), str. 30. БОЖОВИЋ, Гојко 272. Istorija bez poslednje reči / Gojko Božović. - Opsada crkve Svetog Spasa. - Dodatak: Svet knjige. U: Naša borba. - ISSN 0354-6217. - God. 2, br. 1085 (29. januar 1998), str. 12. 273. Острво приповедања / Гојко Божовић. - Острво и околне приче. У: Политика, - ISSN 0350-4395. - Год. 93, бр. 29778 (14. септембар 1996), стр. 26. 69

БРАЈОВИЋ, Тихомир 274. Knjiga lirske fantastike / Tihomir Brajović. - Opsada crkve Svetog Spasa. - Dodatak: Knjiga (oktobar 1997), str. 5-6. U: Danas. - ISSN 1450-538X. - (oktobar 1997). 275. Нестали у књизи / Тихомир Брајовић. - Ситничарница „Код срећне руке“. У: Глас јавности. - ISSN 1450-7218. - Год. 3, бр. 825 (15. новембар 2000), стр. 14. 276. Предели сликани маштом / Тихомир Брајовић. - Острво и околне приче. - Додатак: Књига. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2375 (5. VII 1996), стр. 32-33. БУЛУК, Клеманс 277. Soixante-neuf tiroirs / Clémence Boulouque. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Le Figaro littèraire. - ISSN 0015-0843. - N°18278 (15. mai 2003), str. 5. ВЛАДУШИЋ, Слободан 278. Bajka o čitanju / Slobodan Vladušić. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“, U: Reporter. - ISSN 1450-975X. - God. 4, br. 137 (6. decembar 2000), str. 53. 279. Pravougaonik i/ili krug : prostor u romanu „Atlas opisan nebom“ i zbirci „Ostrvo i okolne priče“ / Slobodan Vladušić. U: Reč. - ISSN 0354-5288. - God. 5, br. 41 (januar 1998), str. 2128. 280. Прича VS историја / Слободан Владушић. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Свеске - Заједница књижевника Панчева. - ISSN 0353-5525. - Год. 9, бр. 39/40 (март 1998), стр. 176-178. ВУЧИЋ, Зоран 281. Книга за любовта и четенето / Зоран Вучич. Ситничарница „Код срећне руке“. У: Мост (Ниш). - ISSN 0580-0293. - Бр. 166/167 (2001), стр. 33-33.

70

ВУЧКОВИЋ, Радован 282. Романсијерска маштарија / Радован Вучковић. - О Петровићевом роману. У: Ситничарница „Код срећне руке“. - 4. изд. - Врбас : Витал; Београд : Народна књига - Алфа, 2001. - (Библиотека Златни сунцокрет; књ. 5). - Стр. 314-317. ДЕЛИЋ, Јован 283. Читање као фантастичко чудо / Јован Делић. - О Петровићевом роману. У: Ситничарница „Код срећне руке“. - 4. изд. - Врбас : Витал; Београд : Народна књига - Алфа, 2001. - (Библиотека Златни сунцокрет; књ. 5). - Стр. 318-322. ДИВАН, Одре 284. Soixante-neuf tiroirs / Audrey Diwan. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: À Nous Paris. - ISSN 1294-4572. - N° 173 (Du 10 au16 mars 2003), str. 11. ЂОРЂЕВИЋ, Часлав 285. Чудесни прозори Горана Петровића или гледање кроз време / Часлав Ђорђевић. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Рачански зборник. - ISSN 0354-9356. - Бр. 4 (1999), стр. 129-132. ЂОРЂИЋ, Стојан 286. Историја, симболика и роман / Стојан Ђорђић. - Опсада цркве Светог Спаса. - Додатак: Свет књиге. У: Борба. - ISSN 0350-7440. - Год. 76, бр. 8 (8. јануар 1998). 287. Месечарске приче / Стојан Ђорђић. - Острво и околне приче. У: Борба. - ISSN 0350-7440. - Год. 74, бр. 256 (12. септембар 1996). ЖИВАЉЕВИЋ, Тодор Велички 288. Хроника неостварених љубави / Тодор Живаљевић Велички. - Ситничарница „Код срећне руке“. У: Овдје. - ISSN 0475-1159. - Бр. 397/398/399 (јануар фебруар - март 2002), стр. 78-80.

71

ЖИВАНОВИЋ, Милан 289. Упијачи времена / М. [Милан] Живановић. - Ближњи. У: Дневник. - ISSN 0350-7556. - Год. 60, бр. 20058 (12. децембар 2002), стр. 13. ЖИВКОВИЋ, Живан 290. Рецепти против рецепата задатог живота / Живан Живковић. - Савети за лакши живот. У: Повеља. - ISSN 0352-7751. - Год. 21, бр. 1/2 (1991), стр. 9193. ЖУРИЋ, Вуле 291. На спруду велике приче / Вуле Журић. - Ближњи. У: Панчевац. - ISSN 0350-4115. - Год. 134, бр. 3956 (1. новембар 2002), стр. 9. И. A. 292. Soixante-neuf tiroirs / Y.A. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Le Bulletin des lettres. - ISSN 0007-4489. - (iuin 2003) ИЛИЋ, Слађана 293. Писац снажне наративне имагинације / Слађана Илић. Ближњи. У: Златна греда. - ISSN 1451-0715. - Год. 3, бр. 19/20 (мај - јун 2003), стр. 70. 294. Кључ за ситничарницу / Слађана Илић. - Ситничарница „Код срећне руке“. У: Свеске - Заједница књижевника Панчева. - ISSN 0353-5525. - Год. 10, бр. 56 (децембар 2000), стр. 159-163. ЈАГЛИЧИЋ, Владимир 295. Велики сан / Владимир Јагличић. - Острво и околне приче. У: Погледи. - ISSN 0353-3832. - Год. 15, бр. 193 (9-23. XII 1996), стр. 19. 296. Укровито небо : о прози Горана Петровића / Владимир Јагличић. У: Овдје. - ISSN 0475-1159. - Год. 29, бр. 343/344/345 (јул август - септембар 1997), стр. 110-113. ЈЕЛУШИЋ, Божена 72

297. Читање, засебан облик постојања / Божена Јелушић. Ситничарница „Код срећне руке“. - Додатак: Култура & друштво. У: Побједа. - ISSN 0350-4379. - Год. 57, бр. 12635 (17. фебруар 2001), стр. 32. ЈЕРКОВ, Александар 298. Bez lebeblija, molim / Aleksandar Jerkov. U: Vreme. - ISSN 0353-8028. - God. 12, br. 529 (22. februar 2001), str. 63-64 299. Dlanovi romana / Aleksandar Jerkov. - Atlas opisan nebom. Dodatak: Svet knige, str. 3. U: Borba. - ISSN 0350-1440. - God. 71, br. 231 (28. X 1993). 300. Добра вест / Александар Јерков. У: Књижевни гласник. - ISSN 1451-0065. - Бр. 1 (јануар фебруар 2001), стр. 133-137. 301. Zadužbine Gorana Petrovića / Aleksandar Jerkov. U : Vreme. - ISSN 0353-8028. - God. 12, br. 527 (8. februar 2001), str. 63-64. 302. Име уметничке истине / Александар Јерков. У: НИН. - ISSN 0027-6685. - Бр. 2811 (11. 11. 2004), стр. 48-50. 303. Protiv širenja istorije / Aleksandar Jerkov. - Ostrvo i okolne priče. U: Vreme. - ISSN 0353-8028. - God. 7, br. 304 (17. avgust 1996), str. 47-48. КОВАЧЕВИЋ, Наташа 304. Сан о нетривијалном / Наташа Ковачевић. - Савети за лакши живот, Атлас описан небом, Острво и околне приче. У: Будан сан (не)пристајања : есеји, снови, записи. - Краљево : Народна библиотека Краљево, 1998. - Стр. 42-52. КРАГУЈЕВИЋ, Тања 305. Игра сребрног и златног : Нова Хипербореја / Тања Крагујевић. - Атлас описан небом. У: Трепет и чвор : књига читања 2. - Београд : Рад, 1997. ISBN 86-09-00471-6. - Стр. 33-35. 73

306. Перо, инеграл / Тања Крагујевић. - Опсада цркве Св. Спаса. У: Орфеј из теретане : књига читања 3. - Београд; Просвета, 2001. - ISBN 86-07-01208-8. - Стр. 108-117. ЛАЗАРЕВИЋ ДИ ЂАКОМО, Персида 307. L'еnigma di S. Simeone nell' Assedio alla Chiesa di S. Salvatore (dell' Ascensione) di Goran Petrović / Persida Lazarević Di Giacomo. - Opsada crkve Svetog Spasa. U: Europa Orientalis. - ISSN 0392-4580. - 20, Nu. 1 (2001), str. 187-210. 308. Загонетка светог Симеона у „Опсади цркве Светог Спаса Горана Петровића / Персида Лазаревић di Giacomo. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 180, књ. 474, св. 5 (новембар 2004), стр. 662-679. ЛИВЕРНО, Морис 309. Soixante-neuf tiroirs / Maurice Livernault. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Balkans-Infos. - ISSN 1636-0281. - N° 79 (juillet - août 2003), str. 27. ЛУКИЋ, Љиљана 310. Књига као доживљена стварност / Љиљана Лукић. Ситничарница „Код срећне руке“. У: Трагање за смислом : књижевне критике. - Бијељина : Просвјета, 2004. - ISBN 99938-663-8-5. - Стр. 74-76. 311. Од меланхолије до болног грча / Љиљана Лукић. Ближњи. У: Трагање за смислом : књижевне критике. - Бијељина : Просвјета, 2004. - ISBN 99938-663-8-5. - Стр. 167-169. МАРОЈЕВИЋ, Игор 312. Obnovljeno poverenje u istoriju / Igor Marojević. - Opsada crkve Svetog Spasa. U: Blic. - ISSN 0354-9283. - God. 2, br. 401 (9. I 1998) , str. 12. 313. Čitanje / Igor Marojević. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Blic. - ISSN 0354-9283. - Br. 1432 (30. januar 2001), str. 13.

74

МАРТИНИ, Мауро 314. Spazio Petrovic / Mauro Martini. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Il Manifesto. - ISSN 0025-2158. - (03. 07. 2004), str. 17. MЕЛКОНИАН, Мартен 315. Les mille et une lectures / Martin Melkonian. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: La Quinzaine littéraire. - ISSN 0048-6493. - No 852 (Du 16 au 30. Avril 2003), str. 10. МИКИЋ, Бранкица 316. Dobri stari mitovi / Brankica Mikić. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Monitor. - ISSN 0353-8354. - God.12, br. 538 (9. februar 2001), str. 47. МИКИЋ, Радивоје 317. Жича и модерна прича / Радивоје Микић. - Предговор. У: Опсада цркве Св. Спаса. - [9. изд]. - Београд : Народна књига - Алфа, 2003. - (Библиотека Антологија српске књижевности; књ. бр. 5). - ISBN 86-331-1224-8. - Стр. VXXXI. 318. Изван свари, илузија, изван живота / Радивоје Микић. Ситничарница „Код срећне руке“. У: Алфа. - ISSN 1451-043X. - Бр. 1 (2001), стр. 6-8. МИЛАНОВИЋ, Александар 319. Стилематичност архаизама у роману Опсада цркве Св. Спаса Горана Петровића / Александар Милановић. У: Повеља. - ISSN 0352-7751. - Год. 30, бр. 1 (март 2000), стр. 120-130. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Бојана 320. Архипелаг светлости / Б. [Бојана] Милосављевић. Острво и околне приче. У: Ибарске новости. - ISSN 0351-0719. - Год. 49, бр. 2261 (28. новембар 1996), стр. 7.

75

МОНРЕМИ, Жан-Морис де 321. Rendez-vous dans le livre / Jean-Maurice de Montremy. Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Livres Hebdo. - ISSN 0294-0000. - N° 500 (7. février 2003), str. 20. НЕДИЋ, Марко 322. Поетска фантастика Горана Петровића / Марко Недић. У: Основа и прича : огледи о савременој српској прози. Београд : „Филип Вишњић“, 2002. - (Библиотека Албатрос; књ. 94). - ISBN 86-7363-337-0. - Стр. 317-326. НЕЖМАХ, Бернард 323. Trgovinica „Pri srečni roki“ / Bernard Nežmah. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Mladina. - ISSN 0350-9346. - Št. 49 (06. 12. 2004), str. 82. НОВКОВ, Митко 324. На четенето с любов, към любовта с четене / Митко Новков. - Ситничарница „Код срећне руке“. У: Литературен вестник. - ISSN 1310-9561. - Год. 14, бр. 35 (27. 10. - 2. 11. 2004), стр. 5. ОБРАДОВИЋ, Надежда 325. Sitničarnica „Kod srećne ruke“ / Nadežda Obradović. U: World Literature Today. - ISSN 0196-3570. - Vol. 75, no. 3/4 (summer/autumn, 2001), str. 216. ПАВИЋ, Милорад 326. О Горане Петровиче, травинке из рукописи и нездешних мечтах / Милорад Павич. - Предисловие. У: Атлас, составленный небом : роман. - Санкт-Петербург : Амфора, 2000. - (Новый век). - ISBN 5-8301-0085-1. - Стр. 56. ПАВКОВИЋ, Васа 327. Велики роман за крај столећа / Васа Павковић. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Рачански зборник. - ISSN 0354-9356. - Бр. 4 (1999), стр. 123-128.

76

328. Goran Petrović: Atlas opisan nebom / Vasa Pavković. U: Kritički tekstovi : savremena srpska proza. - Beograd : Prosveta, 1997. - (Prosveta; Savremeni esej 97). - ISBN 86-0701183-9. - Str. 215-221. 329. Jedno pozno čitanje : Saveti za lakši život / Vasa Pavković. Saveti za lakši život. U: Reč. - ISSN 0354-5288. - God. 5, br. 41 (januar 1998), str. 1620. 330. Мајстор Горан Петровић / Васа Павковић. Ситничарница „Код срећне руке“. У: Алфа. - ISSN 1451-043X. - Бр. 1 (2001), стр.4-5. 331. „Провера“ грешке / Васа Павковић. - Све штo знам о времену. У: Експрес. - ISSN 1451-0758. - Бр. 14081 (6. новембар 2003), стр. 19. 332. Роман за крај века / Васа Павковић. - Опсада цркве Светог Спаса. - Лист књиге. У: Демократија. - ISSN 0353-6629. - Н.С. Год. 1, бр. 248 (21. октобар 1997), стр. 7. 333. У свету маште / Васа Павковић. - Приказ књиге: Острво и околне приче. У: Књижевна критика. - ISSN 0350-4123. - Год. 26 (зима пролеће 1997), стр. 132-134. 334. Čaranje i očaravanje / Vasa Pavković. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. - Dodatak: Knjiga, str. 13. U: Danas. - ISSN 1450-538X. - God. 54, br. 2479 (9. februar 2001). ПАНТИЋ, Михајло 335. Вавилонски есперанто / Михајло Пантић. - Атлас описан небом. У: Александријски синдром II : огледи и критике о савременој српској прози. - Београд : Српска књижевна задруга, 1994. - (Савременик; Нова серија 95). - ISBN 86-3790511-0. - Стр. 211-213 стр. 77

336. Goran Petrović: Bližnji = Goran Petrović: Next of Kin / Mihajlo Pantić. - Uporedni tekst na engleskom jeziku. U: Godišnjak srpske književnosti : izd za 2002. godinu = Serbian Literature Yearbook : 2002 Edition. - (2003), str. 21-23. 337. Горан Петровић: постваривање маште, растакање света / Михајло Пантић. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Александријски синдром 3 : огледи и критике о савременој српској прози. - Нови Сад : Матица српска, 1999. - (Књижевне студије). - ISBN 86-363-0763-5. - Стр. 184-195. 338. Десет упутстава за читање романа Горана Петровића / Михајло Пантић. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Повеља. - ISSN 0352-7751. - Год. 28, бр. 1 (фебруар 1998), стр. 109-110. 339. О роману Опсада цркве Св. Спаса Горана Петровића / Михајло Пантић. У: Рачански зборник. - ISSN 0354-9356. - Бр. 4 (1999), стр. 113-122. ПАНЧИЋ, Теофил 340. Kikiriki, semenke / Teofil Pančić. U: Vreme. - ISSN 0353-8028. - God. 12, br. 528 (15. februar 2001), str. 63. 341. Pun džep kriptonita / Teofil Pančić. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Vreme. - ISSN 0353-8028. - God. 12, br. 526 (1. februar 2001), str. 43-44. ПАОВИЦА, Марко 342. Сведочанства приповедачке инвенције: о Горану Петровићу / Марко Паовица. - Ближњи. У: Распони прозне речи : о прозним књигама савремних српских писаца. - Београд : Народна књига - Алфа, 2005. (Библиотека Есеј 2005). - ISBN 86-331-1890-4. - Стр. 205-211.

78

ПЕРИЛО, Франческо Саверио 343. Da un libro sfogliato schizzano le vite dei lettori : in „69 cassetti“ una misteriosa Belgrado del ’900 / Francesco Saverio Perillo. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: La Gazzetta del Mezzogiorno. - ISSN 1594-1035. - (18. 07. 2004), str. 22. ПЕТКОВИЋ, Новица 344. Роман као чаробно око / Новица Петковић. - О Петровићевом роману. У: Ситничарница „Код срећне руке“. - 4. изд. - Врбас : Витал ; Београд : Народна књига - Алфа, 2001. - (Библиотека Златни сунцокрет; књ. 5) . - Стр. 309-313. ПЕТРОВИЋ, Милош 345. Градња коначишта / Милош Петровић. –Атлас описан небом. У: Фрагменти. - Београд : Просвета, 1998. - Стр. 102-104. 346. Нема Никејских прозора / Милош Петровић. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Јефимија. - ISSN 0354-2629. - Год. 10, бр. 10 (2000), стр. 139-143. ПИСАРЕВ, Ђорђе 347. Роман и прича / Ђорђе Писарев. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Rепотер. - ISSN 1450-975X . - Год. 1, бр. 16 (18. децембар 1997), стр. 44. 348. Srećna ruka Gorana Petrovića / Đorđe Pisarev. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Vojvodina. - God. 3, br. 183 (23. januar 2001), str. 10. ПОТИЋ, Душица 349. Наивна иронија / Душица Потић. - Ближњи. У: Кораци. - ISSN 0454-3556. - Год. 36, књ. 33, св. 5/6 (2003), стр. 153-157.

79

350. Пукотине свакидашњице / Душица Потић. Ситничарница „Код срећне руке“. У: Дневник. - ISSN 0350-7556. - Год. 59, бр. 19375 (17. јануар 2001), стр. 11. ПРОДАНОВИЋ, Остоја 351. Ближњи / Остоја Продановић. У: Напред. - ISSN 0027-7843. - (12. децембар 2002) 352. Ситничарница „Kод срећне руке“ / Остоја Продановић. У: Напред. - ISSN 0027-7843. - (26. јануар 2002) РАДОСАВЉЕВИЋ, Иван 353. Живот и штиво : идеологија читања / Иван Радосављевић. - Предговор. У: Ситничарница „Код срећне руке“. - [19. изд.]. - Београд : Политика; Народна књига - Алфа, 2005. - (Бисери српске књижевности; књ. бр. 28). - ISBN 86-331-2170-0. - Стр. 5-16. 354. Ideologija i konstrukcija : zlodelnik, piščev najbolji drug (O paradoksu zlih likova u romanu Gorana Petrovića „Opsada crkve Sv. Spasa“) / Ivan Radosavljević. U: Budno oko : iz savremene srpske proze. - Novi Sad : Matica srpska, 1999. - (Biblioteka Prva knjiga) . - Str. 42-56. 355. Kružno putovanje, danas? / Ivan Radosavljević. - Ostrvo i okolne priče. U: Budno oko : iz savremene srpske proze. - Novi Sad : Matica srpska, 1999. - (Biblioteka Prva knjiga) . - Str. 97-103. РЕЂЕП, Драшко 356. Никејски прозори Горана Петровића / Драшко Ређеп. Опсада цркве Светог Спаса. У: Књижевност. - ISSN 0023-2408. - Год. 52, бр. 3/4 (1998), стр. 790-792. РИСТОВИЋ, Ана 357. Ближњи и ближње у прози Горана Петровића / Ана Ристовић. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 180, књ. 474, св. 5 (новембар 2004), стр. 680-693. 80

СТАМЕНИЋ, Славко 358. Роман у роману као време у времену / Славко Стаменић. - Ситничарница „Код срећне руке“. У: Повеља. - ISSN 0352-7751. - Год. 31, бр. 1 (2001), стр. 109112. СТЕВАНОВИЋ, Бранко 359. Књижевност као дисциплина алхемије / Бранко Стевановић. - Атлас описан небом. У: Студент. - ISSN 0039-2693. - Год. 58, бр. 10 (9. IV 1994), стр 55. СТОЈАДИНОВИЋ, Драгољуб 360. Крупан догађај / Драгољуб Стојадиновић. Ситничарница „Код срећне руке“. У: Вечерње новости. - ISSN 0350-4999. - Год. 48 (12. март 2001). 361. Моћ страсти / Драгољуб Стојадиновић. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Вечерње новости. - ISSN 0350-4999. - Год. 44 (20. децембар 1997), стр. 14. 362. Обично, а ново / Драгољуб Стојадиновић. - Острво и околне приче. У: Вечерње новости. - ISSN 0350-4999. - Год. 44 (22. септембар 1996), стр. 21. СТОЈАНОВИЋ-ПАНТОВИЋ, Бојана 363. Сен одсутног вожда / Бојана Стојановић-Пантовић. Скела. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Бр. 32494 (24. април 2004), стр. В4. ТУРЕЛО, Марио 364. Un libro, una villa, e un mobile segreto : Grande romanzo del serbo Petrovic / Mario Turello. - Sitničarnica „Kod srećne ruke“. U: Messaggero Veneto. - ISSN 1120-608X. - (03. 08. 2004), str. 10. ЋИМАЛ, Алберто 365. Y el alcázar abarca el universo / Alberto Chimal. - Atlas opisan nebom. - Suplemento de libros. U: Hoja por Hoja. - ISSN 1606-7738. - Año 7, nú. 83 (abril 2004), str. 5. 81

ХАМОВИЋ, Драган 366. Дом пуног живота / Драган Хамовић. - Атлас описан небом. У: Књижевна реч. - ISSN 0350-4115. - Год. 22, бр. 423 (25. IX 1993), стр. 15. 367. Жича, српска прича / Драган Хамовић. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Књижевне новине. - ISSN 0023-2416. - Год. 49, бр. 946 (15. XII 1997), стр. 12. 368. За благе и осетљиве / Драган Хамовић. - Острво и околне приче. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 173, књ. 459, св. 1/2 (јануар - фебруар 1997), стр. 188-192. 369. Још један поглед на прозу Горана Петровића / Драган Хамовић. У: Липар. - ISSN 1450-8338. - Год. 2, бр. 3 (2000), стр. 12-13. 370. Роман и рима / Драган Хамовић. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Ствари овдашње : мали огледи на завичајне књижевне мотиве. - Краљево : Народна библиотека Краљево, 1998. Стр. 43-46. ХАЏИ-ТАНЧИЋ, Саша 371. Успење цркве Светог Спаса / Саша Хаџи-Танчић. Опсада цркве Светог Спаса. У: Народне новине (Ниш). - ISSN 0350-7572. - Год. 54, бр. 10734 (31. јануар / 1. фебруар 1998). ШАПОЊА, Ненад 372. Картографија метафора и слика : прозрачност прозора нестварног / Ненад Шапоња. - Савети за лакши живот, Атлас описан небом, Острво и околне приче. У: Бедекер сумње : 13 савремених прозних писаца. - Београд : Просвета, 1997. - ISBN 86-07-01126-X. - Стр. 161-172.

82

373. Ковитлац бајколиког или српска прича / Ненад Шапоња. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 174, књ. 461, св. 5 (мај 1998), стр. 986-987. 374. Мистерија књиге / Ненад Шапоња. - Ситничарница „Код срећне руке“. - Додатак: Култура - уметност - наука, стр. 4. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 97, бр. 31282 (25. новембар 2000). 375. Растварање стварности / Ненад Шапоња. - Ближњи. Додатак: Култура - уметност - наука. - Год. 44, бр. 32, стр. 5. У: Политика. - ISSN 0350-4395. - Год. 99, бр. 31981 (16. новембар 2002). ШМУЉА, Саша 376. Бљесак битинијске луне : о Светом Сави у књизи „Опсада цркве Светог Спаса“ Горана Петровића / Саша Шмуља. У: Крајина (Бања Лука). - Год. 3, бр. 9/10 (2004), стр. 37-43. ШОП, Љиљана 377. Дијалог са Творцем / Љиљана Шоп. - Острво и околне приче. У: Српска реч. - ISSN 0354-2963. - Бр. 156 (12. август 1996), стр. 56-57. 378. На крилима духовности / Љиљана Шоп. - Опсада цркве Светог Спаса. У: Српска реч. - ISSN 0354-2963. - Бр. 192 (25. децембар 1997), стр. 50-51. 379. Да ли смо перверзни / Љиљана Шоп. - Ситничарница „Код срећне руке“. У: Српска реч. - ISSN 0354-2963. - Бр. 267 (30. новембар 2000), стр. 46-47.

83

SRPSKI PESNICI KAO PRIPOVEDAÎ

Marko Nedi}

PROZA SRPSKIH PESNIKA

Kwièvno veoma zna~ajna, dobro odabrana i veoma aktuelna tema ovogodi{wih kwièvnih susreta u Trsteniku – Srpski pesnici kao pripoveda~i – moè se, i u svom uèm i neposrednijem zna~ewu, i u ne{to pro{irenijem – kao Proza srpskih pesnika – posmatrati iz nekoliko kriti~kih perspektiva. Najpre iz {ire kwièvnoistorijske i kwièvnoevolutivne perspektive, pri ~emu se ona u prvom redu vidi u kontekstu razvoja najzna~ajnijih proznih vrsta u okvirima novije srpske kwièvnosti, odnosno kwièvnosti HH veka, u kojem je ova vrsta proze odista doìvela svoj puni procvat. U tom kontekstu moè se posmatrati i proza savremenih srpskih pesnika i razli~iti vidovi wenog ispoqavawa u savremenoj kwièvnosti, od romana i pripovetke do pesama u prozi i poetski intonirane putopisne proze. Ona se moè posmatrati i u veoma inspirativnom komparativnom kwièvnom kontekstu, upore|ivawem sa sli~nom prozom u kwièvnostima drugih evropskih naroda, kod kojih, naro~ito kod nekih, tako|e predstavqa jedan od zna~ajnijih oblika proznog govora u HH, a kod pojedinih i u HIH veku. Nije potrebno nagla{avati da je poetska proza naro~ito razvijena u ruskoj kwièvnosti, gotovo podjednako u onoj nastajaloj u HIH veku (Pu{kin i Qermontov) i onoj nastajaloj u HH (Bjeli, Pasternak, Hqebwikov, Cvetajeva, Mandeq{tam, Jevtu{enko, Okuxava i drugi). Jedan na{ kriti~ar svojevremeno je tvrdio, dodu{e u jednom razgovoru, da je poetska proza kao poseban ànr tipi~na za slovenske kwièvnosti, rusku, srpsku, poqsku i druge. [ire posmatrana poetska proza veoma je jaka, u svetskim okvirima mo`da i najja~a, u francuskoj kwièvnosti, u kojoj su najve}i doprinos razvoju te prozne vrste dali 87

francuski nadrealisti, ali ne samo oni, i oni pisci koji su im bili bliski. U tom smislu neki tekstovi poetske proze na{ih pisaca nadrealizma s razlogom su upore|ivani s tekstovima francuske nadrealisti~ke proze, {to je u novije vreme najvi{e i najuspe{nije ~inila Jelena Novakovi}. Proza koju pi{u pesnici u uèm i specifi~nijem smislu, kao i poetska proza u {irem smislu, veoma su me|utim razvijene i u novijoj engleskoj i ameri~koj kwièvnosti, u italijanskoj i nema~koj, u {panskoj i norve{koj kwièvnosti, kao i u kwièvnostima drugih evropskih naroda. Uticaji koje su neke od ovih kwièvnosti vr{ile na razvoj i na pripoveda~ke oblike srpske proze u prvoj i drugoj polovini HH veka bili su vi{e nego produktivni i na planu proze koju su pisali pesnici. Wihova proza daqe se moè tuma~iti u okviru op{tijeg tipolo{kog prou~avawa novije srpske proze u celini i wenih najzna~ajnijih i najva`nijih posebnih oblika, romana i pripovetke, odnosno poetskog romana, poetske pripovetke, zatim poetskog putopisa, pesme u prozi, ritmi~ke proze i drugih, wima bliskih oblika, i tada se, analizirawem wenih osnovnih strukturalnih, ànrovskih i op{tih poeti~kih osobenosti, mo`da mogu ostvariti najtrajniji i najsigurniji kriti~ki uvidi u wene specifi~nosti. Poetska proza moè se ispitivati i u okvirima kwièvnog dela samo jednog pesnika i wegove implicitne poetike, pri ~emu se nu`no name}u izvesne paralele i mawe ili vi{e nagla{ene sli~nosti izme|u osnovnih izraàjnih oblika pesni~kog i proznog teksta, izme|u wihovog osnovnog tona, wihovih tematskih obele`ja, wihove simbolike, izme|u pesni~kih slika u poetskom i proznom iskazu, kona~no, izme|u wihove op{tije slike sveta formulisane i u jednom i u drugom kwièvnom vidu nu`no na sli~noj duhovnoj i poeti~koj osnovi. Potpunija kriti~ka slika o osnovnim kwièvnim i estetskim osobinama pripoveda~ke proze koju pi{u pesnici moè se, me|utim, dobiti ako se u kriti~ko ispitivawe i tuma~ewe ovog veoma va`nog fenomena novije srpske kwièvnosti ukqu~i ve}i broj kriti~kih perspektiva, ili ako se bar one najva`nije me|u wima podrazumevaju u toku ispitivawa.

88

U srpskoj kwièvnosti novijeg vremena bilo je, a i danas ima dosta pesnika koji su pisali prozu. Bilo ih je i u HIH veku, ali ipak ne{to mawe nego u HH. Ako se izuzme Roman bez romana Jovana Sterije Popovi}a, autora koji se ipak afirmisao pre kao komediograf nego kao pesnik, i ako se izuzmu pripovetke \ure Jak{i}a, Jovana Gr~i}a Milenka, Milorada Popovi}a [ap~anina, Milete Jak{i}a i jo{ ponekog pisca koji je u prvom redu bio poznat kao pesnik, moè se re}i da u HIH veku ipak nije bilo dovoqno zna~ajnijih proznih ostvarewa ~iji su autori bili pesnici. A ono {to je ostvareno, uglavnom je ostvareno izvan glavnih tokova srpske kwièvnosti tog veka i zato zadugo nije bilo dovoqno i potpunije tuma~eno u kwièvnoj istoriji, pa se sticao utisak da pesnici tada nisu aktivnije ni pisali prozu, {to nije u potpunosti ta~no, i {to uglavnom vaì, ako je bar delimi~no ta~no, iskqu~ivo za epohu realizma, ali ne i za romantizam. Ipak su glavni doprinos razvoju srpske proze pesnici dali u prvoj polovini HH veka, kada su se mnogi od wih paralelno ostvarivali i kao pesnici i kao pripoveda~i i romansijeri. Me|u wima su neki od najzna~ajnijih srpskih pisaca HH stole}a, kao {to su Veqko Petrovi}, Milo{ Crwanski, Rastko Petrovi}, Mom~ilo Nastasijevi}, Ivo Andri}, koji je samo u po~etku i na kraju svoje kwièvne delatnosti aktivnije pisao poeziju, Jovan Du~i} (kao autor poetski intoniranih putopisa), donekle i Rade Drainac i Stanislav Vinaver (kao autori kratkih, poetskih pri~a – oba autora, – avangardne proze – Vinaver, – ili kratkih romana – Drainac), pa i pojedini nadrealisti – Aleksandar Vu~o, Marko Risti} i Du{an Mati}, docnije i Oskar Davi~o, i wihovi saputnici – Qubi{a Joci}, Risto Ratkovi} i mnogi drugi pesnici. Nije potrebno posebno nagla{avati koliko je proza koju su pisali pesnici postala nezaobilazan deo najproduktivnijeg toka novije srpske kwièvnosti. Osnovne promene koje je doìvqavala srpska proza prve polovine HH veka uglavnom su poticale od pesnika i od wihove primarne poetske vizije stvarnosti projektovane u proznu strukturu i u razli~ite prozne oblike. Stoga je i srpska proza HH veka, uz poeziju, sasvim sigurno bila 89

ona inicijalna oblast kwièvnog stvarawa od koje su polazile gotovo sve zna~ajnije promene i inovacije kwièvnog izraza, iako je to u prozi naj~e{}e bilo teè izvodqivo nego u poeziji zbog mnogo ve}eg stepena o~ekivane komunikativnosti proznog govora. Saèti, sintetizovani jezik poezije na izvestan na~in je ve} unapred obavezivao pisce na izmeweni i unapred o~ekivani na~in recepcije kwièvnog teksta i komunikacije sa wim. Proza je, kao stara slu{kiwa mimezisa, oduvek bila obaveznija od poezije da ~itaocima ponudi {to prepoznatqiviju sliku stvarnosti, ili iluziju o takvoj slici, da bi u nadmetawu s poezijom mogla biti prihva}ena kao relevantan u~esnik zajedni~kog nastojawa da se uz pomo} jezika i kwièvnog oblika stvore odgovaraju}i uslovi za otkrivawe {to potpunijeg ~ovekovog doìvaja su{tine ìvota i vlastite li~nosti u wemu. Ciq poezije i ciq proze oduvek je bio iskazivawe op{tih i pojedina~nih, zajedni~kih i posebnih istina, vizija, ose}awa, iskustva, projekcija, snova, u obliku koji sugeri{e wihovu trajnost i ponovqivost i wihovo op{tije zna~ewe i smisao. Poezija je na tom putu, u krajwoj instanci, i{la od op{teg prema pojedina~nom, proza, tako|e u krajwoj instanci, od pojedina~nog prema op{tem. U modernoj kwièvnosti HH veka upravo su i jedan i drugi na~in iskazivawa ~ovekovog doìvqaja stvarnosti i ~ovekove li~nosti u woj, poetski i prozni, toliko priblièni jedan drugome da su se ponekad gubile ne samo ànrovske i formalne granice me|u wima, nego se izjedna~avao i wihov op{ti kwièvni smisao i, {to je jo{ va`nije, wihova osnovna kwièvna funkcija. Veoma veliki doprinos toj promeni unutra{wih odlika poetskog i pogotovo proznog teksta u srpskoj kwièvnosti HH veka dali su upravo pesnici koji su neka od sredstava pesni~kog iskaza ne samo spontano ve} i programski ukqu~ivali u prozni jezik i stil.U drugoj polovini HH veka pesnici koji su pisali prozu imali su obavezu da samo u izvesnim momentima potvr|uju op{tu intenciju moderne kwièvnosti, odnosno moderne proze za pribliàvawem proznog jezika poetskom, jer je ta bitka ve} bila dobijena u prvoj polovini veka. Mo`da je i iz tih razloga, a ne samo zbog jednostavne ~iwenice da i pesnici èle {to neposredniju i trajniju komuni90

kaciju sa {irim ~itala~kim krugovima, broj pesnika koji neguju prozne forme u savremenoj kwièvnosti tako veliki. Srpski pesnici druge polovine i kraja HH veka, kao i po~etka novog stole}a, gotovo odreda, i to vrlo uspe{no, neguju razli~ite prozne oblike. Naj~e{}e su pripoveda~i ili romansijeri – Miodrag Pavlovi}, Branko V. Radi~evi}, Bo{ko Petrovi}, Radoslav Vojvodi}, Milovan Danojli}, Petar Paji}, Vito Markovi}, Moma Dimi}, Dragan Luki}, Dobrica Eri}, Qubi{a \idi}, Boìdar Milidragovi}, Milorad Pavi}, Aleksandar Petrov, Aleksandar Ristovi}, Du{ko Trifunovi}, Milorad \uri}, Milovan Mar~eti}, Dragan Dragojlovi}, Stevan Tonti}, Radosav Stojanovi}, Dragan Laki}evi}, Tiodor Rosi}, Srba Igwatovi}, Ivan Negri{orac, \uro Damwanovi}, Qiqana \ur|i}, Qiqana Dugali}, Vasa Pavkovi}, Dragan Jovanovi} Danilov, Bratislav Milanovi}, Simon Simonovi} i mnogi drugi. Ponekad su pesnici autori specifi~ne proze, koja se po svim svojim unutra{wim odlikama nalazi izme|u poezije i proze, ipak se vi{e oslawaju}i na poetska sredstva i poetsku viziju u oblikovawu proznog teksta nego na proznu; takvi su Vasko Popa, Boìdar Timotijevi}, Petar Cvetkovi}, Slobodan Rakiti}, Alek Vukadinovi}, Novica Tadi}, Miroslav Maksimovi}, Nemawa Mitrovi} i neki drugi pesnici koji su zastupqeni u antologiji Bojane Stojanovi} Pantovi} Srpske prozaide, posve}enoj pesmama u prozi u srpskoj kwièvnosti. Pesnici su ~esto autori tako|e osobene autobiografske ili memoarske proze, kao {to su to Stevan Rai~kovi} i Milosav Te{i}, donekle i Dejan Medakovi}, koji se ogledao i u formi pripovetke, kao i Aleksandar Ti{ma i Pavle Ugrinov, koji je, kao Ti{ma i Medakovi}, prevashodno prozni pisac, ali sa nagla{enim odlikama poetske naracije. Poneki pesnici, kao {to je bio Jovan Hristi}, neguju}i esejisti~ki oblik iskaza, postepeno su prelazili i u formu pripovetke (mislim na pripoveda~ki kwigu Terasa na dva mora), postiù}i tu zavidne estetske rezultate. Dakle, svaki razgovor o prozi dana{wih srpskih pesnika nu`no name}e razgovor o poetskoj prozi kao o jednoj od najzna~ajnijih vrsta proze u srpskoj kwièvnosti HH veka i najosobenijem vidu prozne vokacije ne 91

samo srpskih pesnika minulog vremena ve} moderne proze uop{te, pa i moderne srpske proze. Ova mala napomena neophodna je iz sasvim jednostavnog razloga. Naime, postoji proza pojedinih srpskih pesnika koja ne mora biti primarno poetska ili pesni~ka, kako se to ranije mnogo ~e{}e govorilo, ona moè biti alegorijska, na primer, ili intelektualna i refleksivna, bez vidqivijih primesa poetske prirode, ili moè biti humoristi~ka i satiri~na, a verovatno moè pripadati i svakoj drugoj proznoj vrsti. Ne pi{u svi pesnici tipi~nu lirsku poeziju i lirsku prozu. Pogotovo lirsku prozu ne pi{u na isti na~in i sa istim sredstvima proznog oblikovawa. Wihova proza se zato ne mora na prvi pogled ukqu~ivati u korpus poetske proze koju pi{u pesnici, jer u woj nema vidqivijih strukuralnih odlika standardne poetske proze. Ali u takvom rukopisu ipak ima poetskih elemenata, iako u mawoj meri nego {to je to uobi~ajeno kod ve}ine pesnika, i oni su skriveni u pojedinim slojevima prozne strukture kao wihovo latentno motivacijsko i zna~ewsko ishodi{te. Takva proza, pored tipi~no poetske proze koju pi{u pesnici, sigurno }e biti jedna od zna~ajnijih faza u procesu potpunijeg sagledavawa i razumevawa celokupnog poetskog dela pesnika koji pi{u prozu. I obrnuto, poezija takvih pesnika, samim tim {to je deo wihovog jedinstvenog stvarala~kog sistema, bi}e jedan od najsigurnijih kqu~eva za razumevawe wihovog proznog govora i nekih wegovih specifi~nosti i op{tijih kwièvnih osobina. Prozna ostvarewa pesnika tako|e su jedno od zna~ajnijih sredstava za razumevawe ne samo wihove poezije ve} i wihove poetike, jer na druga~ijem kwièvnom materijalu od poetskog nagove{tavaju vrlo sli~ne odgovore poeti~ke prirode. âk i tamo gde su sli~nosti izme|u poetskih i proznih ostvarewa jednog pesnika u tematskomotivskom sloju kwièvnog teksta ve} na prvi pogled vrlo velike, razlike me|u poeti~kim konstantama u wima jo{ su mawe. Nije potrebno i}i daleko u ilustrovawu ovog zapaàwa, dovoqno je naporedo ~itati poeziju i prozu Miodraga Pavlovi}a ili Stevana Rai~kovi}a, na primer, zatim Milovana Danojli}a, Qubomira Simovi}a i nekih drugih savremenih pesnika pa videti da se kqu~ne dominante wihovog poetskog jezika gotovo transparentno prelivaju u prozne forme koje koriste. 92

S druge strane, i u srpskoj kwièvnosti, i u kwièvnostima drugih naroda, postoji proza tipi~nih pripoveda~a i romansijera, dakle pisaca koji nisu bili pesnici, koja je po svim svojim va`nijim strukturalnim odlikama tako|e poetska, pa i lirska. Ona se ne razlikuje mnogo, ili se u nekim slu~ajevima uop{te ne razlikuje od proze koju pi{e ve}ina pesnika. Mo`da su u nekim slu~ajevima u woj nagla{eniji narativni konstruktivni elementi, koje sami po sebi zahtevaju standardni prozni ànrovi, ali su isto tako mogu}ni i obrnuti slu~ajevi – da je upravo tamo gde se u pesni~kom obliku nije ostvarivao latentni a postoje}i „poetski kapacitet” tih pisaca, naro~itim stilskim sredstvima on bio nagla{avan u proznim oblicima koje su koristili. Sigurno je, dakle, da je i kod tih autora postojao odre|eni poetski stvarala~ki potencijal, koji se iz razli~itih razloga nije materijalizovao u poetske oblike trajnije estetske vrednosti, ve} se vremenom transformisao u prozni govor i u proznu imaginaciju, koja je u najva`nijim slojevima prozne strukture ipak ~uvala, a ponekad i nagla{avala svoju primarnu poetsku motivaciju i kori{}ena sredstva poetskih kwièvnih oblika. U srpskoj kwièvnosti HH veka postojao je ve}i broj takvih, za istoriju srpske kwièvnosti vrlo va`nih pisaca, kao {to su, na po~etku veka, Milutin Uskokovi}, Isidora Sekuli}, Veqko Mili}evi} ili Petar Ko~i}, u me|uratnom vremenu Stanislav Krakov, Dragi{a Vasi}, Milan Ka{anin, Aleksandar Ili}, Branimir ]osi} i drugi. U periodu posle Drugog svetskog rata, ponekad u celini, a ponekad samo u pojedinim, uglavnom ranim kwigama, to su Antonije Isakovi}, Dobrica ]osi}, Mom~ilo Milankov, Miodrag Bulatovi}, Danilo Nikoli}, Danilo Ki{, Mirko Kova~, Borislav Peki}, Grozdana Oluji}, Miroslav Josi} Vi{wi}, David Albahari, Mihajlo Panti}, Goran Petrovi}, i mnogi drugi. Mo`da su neki od wih u mladosti i pisali pesme, {to se, donekle s malim izuzetkom Danila Ki{a i Miroslava Josi}a Vi{wi}a, iz wihovih bibliografija uglavnom ne vidi, ali tom kwièvnom rodu oni ni tada a ni docnije nisu pridavali posebnu pa`wu jer su predose}ali da on ne pripada wihovoj primarnoj kwièvnoj vokaciji i da je samo jedan 93

od slojeva wihovog jedinstvenog doìvqaja sveta i wegove individualne kwièvne projekcije. Proza ovih pisaca, u svom najve}em delu i najva`nijem sloju, nije daleko od proze koju pi{u sami pesnici, ali nije u potpunosti ni ista... Ako se dakle proza koju pi{u pesnici ne moè u potpunosti poistovetiti sa poetskom prozom kao takvom, pogotovo sa narativnom poetskom prozom,ona se jo{ mawe moè posmatrati odvojeno od we. Druga~ije re~eno, ono {to vaì za poetsku prozu u celini, u najve}oj meri vaì i za prozu koju pi{u pesnici. To zna~i da se i u prozi koju pi{u pesnici mogu uo~iti najva`nije tipolo{ke osobine poetske proze uop{te, kao i sve postoje}e razlike me|u wenim ànrovima. S druge strane, u woj se, zbog neminovnih analogija sa ~istim pesni~kim formama, mnogo lak{e nego u poetskoj prozi koju pi{u priznati pripoveda~i i romansijeri uo~ava, izme|u ostalog, i jedna od osnovnih distinkcija izme|u poetske proze i lirske proze. Iako pitawe teorijsko-terminolo{ke prirode u ovom slu~aju jo{ nije u potpunosti razre{eno, ipak se, posle upotrebe ovog pojma u teorijskim kwigama @an-Iva Tadijea Poetska pri~a (Le recit poetique, neprevedeno), Ralfa Fridmana Lirski roman (The lyrical novel, delimi~no prevedeno), ili Volfganga [mita Poetsko ~itawe Pu{kinove proze (prevedeno, izdava~ Kwiàrnica Zorana Stojanovi}a, Novi Sad, 2001), kao i u kwigama nekih na{ih istraìva~a i tuma~a kwièvnosti, Aleksandra Petrova, na primer, ili Novice Petkovi}a, Petra Xaxi}a, Predraga Palavestre, Radovana Vu~kovi}a, Slobodanke Pekovi}, Mihajla Panti}a, Bojana Jovi}a, Bojane Stojanovi}-Pantovi} i drugih, sve vi{e kao osnovni za ovu proznu vrstu prihvata pojam poetska proza, dok se lirska proza vidi kao najva`niji deo poetske proze kao takve. Druga~ije re~eno, poetska proza ukqu~uje u svoje okvire i lirsku prozu, i ritmi~ku prozu, i retori~ku poetsku prozu, i oniri~ku poetsku prozu, i alegorijsku poetsku prozu, i simboli~ku poetsku prozu, i bajkoliku poetsku prozu, i de~ju poetsku prozu, mo`da i jo{ neku sli~nu vrstu proze, deliri~nu na primer, jednim delom i fantasti~ku. Sve ove prozne vrste imaju svoju poetiku i svoje specifi~nosti, ali u svima je uticaj poetskog doìvqaja sveta 94

i konstruktivnih i stilskih sredstava poetskog oblikovawa kwièvnog predmeta veoma primetan, naj~e{}e i dominantan. To daqe zna~i da se i proza koju pi{u pesnici tako|e oslawa na dva svoja osnovna inspirativna vrela, na doìvqaj i na jezik, odnosno na subjektivni doìvqaj i na individualni jezik, koji se u uspeloj poetskoj prozi u potpunosti proìmaju i me|usobno uslovqavaju. Na doìvqaj se u prvom redu oslawa izborom narativne svesti koja vodi i saop{tava pri~u, bilo da u~estvuje u wenom stvarawu kao aktivni lik u tekstu, bilo da svoje skriveno prisustvo otkriva dominantnom bojom svog narativnog glasa kojom je obeleèn svaki segment proznog rukopisa. Na osnovni doìvqaj i osnovni unutra{wi ton poetskog proznog teksta tako|e uti~e izbor kwièvnog junaka i izbor ìvotnih situacija na koje ovaj svojom izrazitom emotivno{}u i subjektivno obojenom projekcijom stvarnosti adekvatno reaguje. Na osnovni doìvqaj isto tako uti~e i usmeravawe prema poetskom zna~ewu nekih od kqu~nih pojmova standardnog proznog teksta – saop{tavawe pri~e, na~in wenog razvijawa, na~in uvo|ewa kwièvnih likova u wen tok, unutra{we relacije me|u kwièvnim likovima, na~in razre{ewa tih odnosa i na~in razre{ewa osnovne narativne tenzije proznog teksta i wegove pri~e u wihovoj semanti~koj otvorenosti. U sferi jezika i stila i narativnog postupka na konstituisawe poetskog proznog rukopisa, u najboqim primerima poetske proze u novijoj i savremenoj srpskoj kwièvnosti, najodlu~nije uti~e wegov unutra{wi ton, wegova intonacija i melodija, wegov ritam pripovedawa i promene tog ritma, promena i inverzija normirane sintakse, wegova unutra{wa dinami~nost i inventivnost, wegova narativna tenzija i afektivnost, metaforizacija i simbolizacija poetskih doìvqaja i slika u wemu, sistem wegovih nagove{taja i asocijacija, individualna obojenost wegovog jezika i stila u svakoj va`nijoj sferi wihovog pojavqivawa i zvu~awa. Tako|e i posebna sredstva poetskog na~ina oblikovawa kwièvnog predmeta, prenesena u proznu strukturu sa sli~nom funkcijom kakvu su imala i u poetskim kwièvnim oblicima, od individualno obojene leksike, sintaksi~kih paralelizama i razli95

~itih vrsta ponavqawa, od fonetskih i morfolo{kih do kompozicionih, koje se okon~avaju u fragmentarnoj i mozai~koj kompoziciji kao naj~e{}em izrazu subjektivizovane naratorske svesti ili svesti kwièvnog junaka u poetskoj proznoj strukturi, pa sve do op{te individualizacije jezika i stila uslovqene osnovnim doìvqajem sveta koji i u poetske i u prozne forme kao svoj neminovni unutra{wi glas neprestano projektuje autor. Na taj na~in se u proznom tekstu poetske prirode i sadrìne, u pripoveda~kom koliko u romanesknom, tako|e i u drugim oblicima proznog rukopisa koje koriste pesnici, ostvaruje sasvim specifi~na i individualna poetska i subjektivna slika sveta. Zahvaquju}i woj kwièvni tekst se doìvqava i vidi kao jo{ jedan poku{aj uspostavqawa davno naru{enog jedinstva sveta i ~ovekovog mesta u wemu i kao poku{aj trajnijeg osmi{qavawa postojawa u okvirima jezi~ke i stilske, odnosno individualne estetske i kwièvne projekcije.

96

êdomir Mirkovi}

MODALITETI PESNI^KOG I PROZNOG IZRAZA 1

Marko Nedi} je rekao da se ova tema „Srpski pesnici kao pripoveda~i“ moè na razli~ite na~ine shvatiti, i koliko je on u pravu odmah }e se videti, jer sam ja toj temi pri{ao ~ini mi se bitno druga~ije. Meni se ~ini da je ona zasnovana na zapaàwu, uo~avawu, da u srpskoj kwièvnosti postoje brojni primeri pesnika kojima je poezija dominantna u kwièvnom portretu, a koji su, tako|e, dali zna~ajniji i mawe zna~ajan doprinos pripoveda~koj prozi. Mi smo jednu sli~nu temu imali pre okruglo deset godina „Srpski kriti~ari kao pripoveda~i“. Ali je zanimqivo da pristup i jednoj i drugoj traì razli~ite metodolo{ke aparature, jer bez obzira {to je u stvarala{tvu svaki portret za sebe, ispostavilo se tada da postoji jedan op{ti model i da moèmo pretpostaviti, op{ti model kriti~ara koji je iskora~io uspe{nije ili mo`da mawe uspe{no, privremeno trajnije ili definitivno u umetni~ku prozu. U ovom slu~aju pesnika koji su dali doprinos pripoveda~koj prozi, skoro da je nemogu}no uspostaviti taj op{ti model, jer je zaista svaki portret za sebe, posebno ako u~inimo ono {to mi se ~ini da je bitno, da primere uzimamo iz domena kwièvno-istorijskih ili bar kriti~ki verifikovanih stvaralaca. U onoj sferi drugoj, stvaralaca koji se tek formiraju, zapaàwa mogu da nas odvedu i na teren slu~ajnosti i proizvoqnosti, dakle u toj sferi je lak{e prosu|ivati po analogiji sa ovim slu~ajevima kwièvno zna~ajnim. Dakle, ako smo povodom kriti~ara mogli da polazimo od pojedina~nih slu~ajeva, kriti~ara brojnih koji su pisali prozu, pa da dolazimo do nekih op{tih pretpostavki, u ovom slu~aju skoro da je to nemogu}no i ~ini mi se da je stru~nije napraviti jedan mogu}ni pregled i umesto tog pretpo1

Tekst nije autorizovan. Naslov je uredni~ki. 97

stavqenog modaliteta mo`da nabrojati varijetete u kojima se pojavquju ovi primeri pesnika koji su pisali prozu i tako|e prozaisti. Sasvim je ta~no zapaàwe Marka Nedi}a da je u novijoj kwièvnosti vi{e tih slu~ajeva ànrovske raznolikosti. Izgleda da je sve do XX veka put do prepoznavawa sopstvenog talenta bio kra}i i da su se pisci striktnije, definitivnije opredeqivali za odre|eni dominantniji ànr. Me|u izrazitim primerima pesnika koji su negovali i pripoveda~ku prozu u XIX veku mi imamo \uru Jak{i}a, koji je vrlo zanimqiv, zaista moè da mnogo {to-{ta kaè o prirodi talenta i o prepoznavawu talenta od strane samog stvaraoca i od publike i od kwièvne istorije. Kao {to je poznato ]ura Jak{i} je mnogo vi{e vremena posvetio prozi. U wegovim sabranim delima nekoliko puta su obimnije kwige koje sadrè pripoveda~ku prozu, nego poeziju ali on je u kwièvnosti jedan od nekoliko stubova srpskog romantizma, dok je wegova proza uvek, ~ini mi se i sa nedovoqno razloga u drugom planu, jer je wegov doprinos i romanti~arskoj i realisti~koj pripoveda~koj prozi, a posebno uspostavqawu tih kontinuiteta vrlo zna~ajan. Pripovetke kao {to su „Sirota Bana}anka“, „Komadi} {vajcarskog sira“, koje su ve} u antologijama, govore o tome da je \ura Jak{i} imao obe vrste talenta. I lirskog i pripoveda~kog, ali verovatno su wegove poetske elegije neka vrsta veze izme|u ta dva ànra. Po~etkom veka je tako|e, zna~ajan, neuhvatqiv, rekao bih slu~aj Veqka Petrovi}a. Skerli} ga je uveo u kwièvnost kao pesnika, jer u to vreme kad Skerli} pi{e svoju istoriju Veqko Petrovi} je objavio dve pesni~ke kwige. Tek }e desetak godina kasnije objaviti prvu pripoveda~ku kwigu. Ali je zanimqivo da sam Skerli} u jednoj zavr{noj re~enici portretisawa Veqka Petrovi}a kaè kako tog pesnika kome daje istaknuto mesto pre svega zbog patriotske poezije, da tog pesnika sve vi{e zanima proza, dakle on zna za neke prve prozne tekstove i kaè da wega opseda neurastenija savremenog ~oveka. Vrlo zanimqivo, skoro da je to ocena koja moè da potowe, obimno pripoveda~ko delo koje sadrì nekih desetak tomova najboqe oceni. Da li je danas Veqko Petrovi} prisutniji kao pesnik ili kao pripoveda~ to 98

je za razgovor, i o~igledno da se taj odnos mewa periodi~no, ne samo logikom kwièvnih moda, nego i nizom nekih kwièvnih prilika. Me|utim, kao slu~ajeve pesnika koji su dali doprinos i jednom i drugom ànru, moèmo navesti u me|uratnom periodu kao vrlo karakteristi~an primer Mom~ila Nastasijevi}a, koji je gotovo istom poetskom logikom pri{ao i svojim pripovetkama i ostvario zna~ajne domete. U novijem periodu, drugoj polovini XX veka sigurno je izazovan slu~aj Miodraga Pavlovi}a koji je kao {to se zna negde 50-te, 60-te godine objavio kwigu pripovedaka Most bez obala. Ta kwiga je imala u to vreme nekoliko izdawa i od jedne vrste kriti~ara, shva}ena je kao dokaz osavremewivawa srpske proze. Dakle, kriti~ari su èleli da vide da Miodrag Pavlovi} i u prozi uspostavqa one smernice koje su on i Vasko Popa uspostavili u poeziji ne{to pre toga. Ispostavilo se me|utim, da je to bio izlet u prozu, jer obnova srpske proze nije i{la onim putem kojim se ~inilo da ide, nije i{la samo kroz jezik, nego i kroz druge elemente prozne tehnike, kroz odnos prema ìvotu, kroz fabulu, kroz jezik, kroz kompoziciju i sam Miodrag Pavlovi} je po svoj prilici odustao od tog eksperimenta, vratio se 90-tih godina jo{ jednom prozi u kwizi Bitni qudi, ali na druk~iji na~in, pribliàvaju}i kratku pri~u poetskom tekstu, tako da bi neko ko je „cepidlaka“ ~ak mogao da se spori oko toga da li su ti wegovi tekstovi pesme u prozi ili su to prozni tekstovi. Miodrag Pavlovi} se u novije vreme oprobao i u romanu, i bi}e zanimqivo da se ocene rezultati tog wegovog novog izraza. Dakle, to je taj najzna~ajniji krug pesnika koji su se oprobali u prozi. Meni se ~ini da se pored najzna~ajnijeg kruga, najzna~ajnijeg modaliteta mogu prona}i jo{ bar tri modaliteta. Jedan bi pripadao proznim piscima koji su zapo~eli kao pesnici. Skoro da bi se rasprava o tome mogla nazvati prozni pisci kao pesnici. Naime, to je neobi~an slu~aj da je niz zna~ajnih pa i najboqih proznih pisaca u drugoj polovini XX veka u{lo u kwièvnost pesni~kim tekstovima i pesni~kim primerima. Mihajlo Lali} je objavio 1948. godine pesni~ku kwigu Staze slobode, dakle, pre nego kwigu pripovedaka 99

Izvidnica iroman Svadba. Jara Ribnikar je zapo~ela tako|e pesni~kom kwigom pod pseudonimom 1952. godine. Bo{ko Petrovi} je 50-tih godina objavio jednu zapaènu kwigu Zemqa i more u koju su u{le pesme nastajale od 30tih pa sve do 50-tih godina, dakle u rasponu od dvadeset godina, kasnije je objavio jo{ jednu kwigu pesama, ta~nije poemu „Ruj“ da bi tek potom u{ao u oblast proze kwigom Lagano promi~u oblaci. Ti{ma je objavio dve kwige pesama. Prihva}en je kao vrlo zapaèn pesnik mla|e generacije 50-tih godina. To su kwige Kr~ma i Naseqeni svet. Ali je kasnije kwigama Nasiqe i Krivice napustio definitivno oblast poezije i kretao se u domenu pripovetke i romana. Pavle Ugrinov je 1955. godine objavio jednu vrlo zanimqivu poemu Ba~ka zapevka i uvek mi je bilo ~udno, mada je jednu vrstu odgovora sada u najnovijoj svojoj memoarskoj kwizi Pavle Ugrinov ponudio, za{to se nikad vi{e nije vra}ao poeziji niti je ta kwiga ponovo objavqivana. Tek nekoliko godina kasnije on }e objaviti roman Odlazak u zoru, pripoveda~ku kwigu Kopno i druge kwige. Danilo Ki{ je po~eo kao pesnik. Bio je vrlo zapaèn svojim pesni~kim tekstovima posebno u crnogorskim ~asopisima, ali i u nekim drugim ~asopisima pre nego {to je 60-tih godina objavio Mansardu. îtavi ciklusi pesama su objavqeni u godinama koje predhode. Tu je zatim Vidosav Stevanovi} koji je po~eo kao pesnik, potom postao jedan od vrsnih pripoveda~a. Razume se ima tu i druk~ijih primera. Oni koji su po~eli kao prozni pisci, a kasnije privremeno ili trajno postali pesnici, kao {to je slu~aj sa Brankom ]opi}em koji je pred Drugi svetski rat objavio tri kwige, tokom rata i nakon rata se afirmisao kao pesnik, ili u jednom talasu poezije kolektivnih raspoloèwa postao jedno dominantno ime, da bi svoj o~igledno pripoveda~ki talenat krunisao znatno kasnije kwigom Ba{ta sqezove boje. îpli} je po~eo kwigom proze Preko Tise, a kasnije je objavio niz pesni~kih kwiga i prozi se vi{e nije vra}ao. Tre}i krug po meni ~ine, mo`da je to i najzanimqiviji i najzna~ajniji krug, pisci {irokog ànrovskog dijapazona u kome je postojawe poetskih i pripoveda~kih segmenata samo element te {irine ànrovske, a to su pisci najvi{eg dometa i u tu grupu bih ja uvrstio tri 100

najve}a pisca XX veka. To su Ivo Andri}, Milo{ Crwanski i Milorad Pavi}. Andri} po~iwe kao pesnik. 1910-1911. godine. Godine 1914. ulazi u znamenitu antologiju mladih hrvatskih pesnika posle Prvog svetskog rata, najpre objavquje dve kwige pesama Ex ponto i Nemiri da bi tek negde 20-tih godina objavio prvu pripovetku, 1924. godine prvu kwigu pripovedaka. Da je poezija bila deo trajnog opredeqewa u tom {irokom ànrovskom dijapazonu potvrdila je i zbirka [ta sawam i {ta mi se doga|a iz 1976. godine. Kod Crwanskog imamo sli~an slu~aj. Da li je pesnik, da li je romansijer, u svakom slu~aju je izvanredan pripoveda~. Wegova kwiga Pri~a o mu{kom pripada najboqim pripoveda~kim kwigama u srpskoj kwièvnosti. Milorad Pavi} je opet poseban slu~aj, kao {to su svi posebni slu~ajevi. Po~eo je, bar u beletristici pesmama, nastavio pripovetkama, kasnije su do{li wegovi zna~ajni romani. Neko bi mo`da mogao da kaè da je po~eo jo{ pre pesama u svojim istorijskim, kwièvnoistorijskim tekstovima i pa`qivi istraìva~ }e uo~iti da se mnogi motivi, ne samo motivi nego i poeti~ki kqu~evi, ~ak i one wegove zna~ajne poeti~ke zagonetke o potrebi da se uvek vo}e uzbere ili pre nego {to sazri, ili po{to sazri, da lampu ne treba nikad gasiti ta~no u pono}, nego malo pre ili malo kasnije, da }emo sve to na}i i u pesni~kim kwigama, dakle, Mese~ev kamen 1971. godine, potom u pripoveda~kim kwigama, recimo u jednoj pri~i koja se zove „Smrt Milo{a Crwanskog“, nalazimo cela mesta iz pesama stavqena u jedan novi oblik, a ista ta mesta }emo kasnije na}i u romanu Predeo slikan ~ajem, kao tako|e deo jedinstvenog aparata poeti~kog identifikovawa. Dakle, to su oni slu~ajevi koji izmi~u ovoj vrsti podele pisaca po primarnim ànrovima. I Andri} i Crwanski i Pavi} su pisci iznad ànrova, pisci najva`nijih ànrova i pisci koji ukidaju granice. îni mi se da je druga polovina XX veka zanimqiva i po piscima koji su usaglasili pesni~ki izraz sa proznim, koji su naporedo ~esto prave}i striktnu razliku izme|u onoga {to je poetski govor od onoga {to je prozni govor, dali zna~ajna dela. Takav je po mom mi{qewu Branko V. Radi~evi},~iju poeziju i prozu 101

odre|uje poimawe sveta, objediwuje eruptivna snaga shvatawa nadmo}i ìvota nad smr}u. Sli~an je slu~aj sa Milovanom Danojli}em koji je u{ao u literaturu kao pesnik a kasnije je nastavio esejima, kra}im proznim tekstovima koji se mogu svrstati u pripoveda~ku prozu, mada je kod wega vi{e tih jednostavnih elemenata poetskog u prozi i proznog u poetskom. Kod nedovoqno ocewenog pisca Boìdara Milidragovi}a imamo ne{to sli~no. Naporednost ànrova, poetskih i proznih, u wihovom ~istom obliku. Ta usagla{enost se nalazi i kod niza drugih pisaca. Vrlo dobri primeri za uspe{no prisustvo u obe oblasti imamo i kod dvojice autora koji su danas ovde prisutni, Petra Paji}a i Vase Pavkovi}a. Petar Paji} u pesmama ima ~itav raspon tematskih krugova od qubavi do parodirawa, nacionalnog karaktera, a wegove pripovetke obuhvataju tako|e neke dubinske oblike mentaliteta ali su autohtone i u wima su poetski elementi prisutni u meri u kojoj je probran jezik deo kwièvne radionice Petra Paji}a. Kod Vase Pavkovi}a imamo drugi slu~aj i u pesmama i u proznim pripoveda~kim tekstovima, jer on pi{e i druge tekstove, on identifikuje mitologiju aktuelnosti, one presne, dana{we aktuelnosti, ali ne me{a ànrove onda kad to ne èli, u ~istim poetskim oblicima i u ~istim pripoveda~kim oblicima sa vrlo dobrom kompozicijom, izvedenim reqefnim likovima i jezikom koji je saobraèn proznom govoru. Razume se da iz uqudnosti ne}u o wima dvojici op{irnije govoriti. Dakle, ~ini mi se da postoje ta ~etiri modaliteta, ali ma kako ovoj temi pri{li ona je prilika da ovde u prestonici proze saznamo dosta novog o srpskoj prozi i to mo`da iz jednog bo~nog ugla o autorima proznih i poetskih tekstova, a u svakom slu~aju da zavirimo i u neka teorijska podru~ja i u kwièvne radionice novih srpskih pisaca.

102

Mihajlo Panti}

NEKOLIKO REÎ O GRANI^NIM SLUÂJEVIMA

Odnos poezije i proze je verovatno najstarije pitawe mi{qewa o kwièvnosti. Premda razli~ite u na~inu oblikovawa i upotrebe jezika, poezija i proza stoje jedna uz drugu, dodiruju se i pretapaju... Proìmawe tih dvaju rodova va`no je, naravno, i za srpsku kwièvnost, naro~ito za srpsku kwièvnost modernih vremena, za koja se moè re}i da, na planu izraza, mo`da po~iwu ba{ relativizacijom ~istih rodovskih karakteristika, poetizacijom proze ili prozaizacijom poezije. O tom odnosu se, naravno, moè govoriti na vi{e na~ina: istorijski, poeti~ki, fenomenolo{ki, a ja bih o wemu najpre govorio korenski... [ta je dakle razlog tako intenzivnog proìmawa poezije i proze u XX veku, kada je i ogla{ena smrt ~istih formi i kada je do{lo do konfuzije nekada ~istih ànrova? U poku{aju odgovora na to pitawe po{ao bih od tvrdwe da se pisci ne dele tek na prozaiste i pesnike, nego i na odustale i neodustale pesnike. Fokner je rekao: „Da bi ste uspeli kao pripoveda~, morate najpre propasti kao pesnik“. Poezija je starija, ona je koren svekolike kwièvnosti, pa se taj pojam i danas upotrebqava da bismo wime ozna~ili ne samo kwièvni rod koji operi{e stihom, ritmom i zvukom, nego i su{tinski kvalitet svekolike jezi~ke umetnosti, a to je kvalitet metafori~nog, simboli~kog, metonimijskog, drugostepenog jezi~kog posredovawa sveta. Poezija je esencija, sama bit govorenog, neka vi{a tvar koja se „razliva“ i u proznim tekstovima. Kada pogledamo dana{wu srpsku kwièvnost, naro~ito wen pripoveda~ki deo, vide}emo da je on pun odustalih pesnika, qudi koji su kao pesnici krenuli u svet literature, da bi u jednom trenutku zatomili, neutralisali, zaboravili ili sasvim potisnuli tu vokaciju. Neki od na{ih najve}ih pripoveda~a po~eli su kao 103

pesnici: Bora Stankovi}, Ivo Andri}, Aleksandar Ti{ma, Danilo Ki{. Re|i su oni koji celog ìvota pi{u naporedo poeziju i prozu, a sasvim su retki, na prste jedne ruke prebrojivi, oni koji prozu zamene poezijom, u sebi naknadno otkriv{i pesnika. Sa poezijom se po~iwe, pri~a dolazi kasnije, i to nije tek puka empirijska konstatacija, ve} je to i jedna korenska dijagnoza: poezija je dubqi, primarni poriv, prvi signal ~ovekove potrebe da opi{e i protuma~i svet. U tom smislu mene posebno zanimaju tzv. medijalne, grani~ne pozicije, koje se, naravno, ogledaju u specifi~nim kwièvnim oblicima kakve su kratka kratka pri~a i pesma u prozi, ali i u duìm kwièvnim formama, kakve su spev (stih u slu`bi naracije) i poetski roman. Znate za onu ve} toliko puta ponovqenu istinu da se Crwanski kao pesnik ponajve}ma ostvario u svojim romanima. Sklapaju}i antologiju najkra}ih srpskih pri~a XX veka Mala kutija nai{ao sam na obiqe primera poetizacije proze ili prozaizacije poezije, a te su dve pojave, boqe bi bilo re}i: ta dva procesa, va`no svojstvo modernog pripovedawa. U istorijskom smislu proces pribliàvawa rodova i ànrova po~eo je negde na razme|u realizma i moderne, intenziviran je u modernizmu, da bi u visokom modernizmu i postmodernizmu prerastao u ~ist ànrovski relativizam. Mnogi savremeni pisci izda{no su koristili mogu}nosti poetskog izraza u prozi, svejedno da li su se deklarisali kao pesnici (na primer: Vojislav Despotov) ili ne (na primer: David Albahari, Svetislav Basara i Goran Petrovi} koji su u mladosti tako|e pisali pesme). U mojoj generaciji mnogo je pesnika koji pi{u prozu (Ivan Negri{orac, Vasa Pavkovi}, Milovan Mar~eti}, Rajko Luka~, Laslo Bla{kovi}), a ima i prozaista koji pi{u poeziju (Nemawa Mitrovi}, Vladimir Pi{talo, Mileta Prodanovi}). [ta to zna~i u prakti~nom smislu? Verovatno samo to da se ta~na granica na kojoj prestaje poezija, a po~iwe proza, ne moè nikada pouzdano ustanoviti. U kwièvnosti na{eg vremena koja je do maksimuma razvila karakteristiku proznopoetske fluidnosti mi se ~e{}e oslawamo na op{ti utisak da li u delu preovla|uje poezija ili proza, nego na egzaktne, teorijske 104

parametre. Imamo obiqe primera medijalnosti (fluidnosti) i u bliòj kwièvnoj istoriji i u novijoj tradiciji i u savremenosti. Kada ~itamo kratke tekstove Aleksandra Vu~a, Du{ana Mati}a ili Qubi{e Joci}a, ko }e pouzdano mo}i da odgovori na pitawe da li je tu re~ o poeziji ili o prozi. Sli~no je, danas, i sa nekim tekstovima Nemawe Mitrovi}a. Aleksandar Beli} je svojevremeno, da bi demonstrirao kako taj fenomen funkcioni{e na lingvisti~kom nivou, fragment jedne pri~e Mom~ila Nastasijevi}a „razlomio“ u oblik stiha i od wega „sa~inio“ pesmu. Na tragu tog „eksperimenta“, poku{avaju}i ne{to sli~no, u kwizi Modernisti~ko pripovedawe pokazao sam da je sâm Nastasijevi} svoje stihove pretvarao u prozni tekst. To je upravo medijalnost koju èlim da istaknem kao protivteù sholasti~nosti pitawa da li je ne{to poezija ili proza. Koja je svrha tog suvoparnog razdvajawa, tog cepidla~ewa, {ta dobijemo time {to èlimo da odredimo da li je ne{to poezija ili, pak, proza. Smisao se uspostavqa tek kada ustanovimo da je su{tina modernisti~kog pripovedawa te`wa da se u narativnom toku postigne gustina poetskog izraza, otuda ta medijalnost. Slede daqi primeri: u Burlesci Gospodina Peruna Boga Groma Rastko Petrovi} izda{no koristi ritam svoje poezije, a citira i Slovo qubve Despota Stefana Lazarevi}a, {to je rana najava avangardnih i transavangardnih (postmodernisti~kih) tehnika montaè, pa~vorka i pazla i pobijawa tradicijom uspostavqenih rodovskoànrovskih konvencija. Vladan Desnica „prepisao“ je, u proznoj formi, stihove iz svoje jedine kwige pesama Slijepac na àlu, uvrstio ih u zavr{na poglavqa romana Proqe}a Ivana Galeba, a kriti~ari koji su prenebregli pomenutu zbirku pesama hvalili su poetski kvalitet wegovog pripovedawa. Milorad Pavi} je kwige Mese~ev kamen i Du{e se kupaju posledwi put komponovao kao proznopoetske zbirke u kojima se smewuju pesme i pri~e. I to je vid medijalnosti. Medijalnost, dakle, postoji kao konstanta srpskog modernisti~kog i postmodernisti~kog pripovedawa. Vojisav Despotov ima najmawe dva takva dela, roman Mrtvo mi{qewe, u kojem romansira motive i topose svoje poezije, i spev Neo~ekivan ~ovek u kojem, kako je sam govorio, „upesmquje“ svoju esejistiku. 105

Ista se tvar ànrovski presvla~i, dobija nov oblik, ali se su{tinski ne mewa, {to sve skupa zna~i da se iskustvo poezije podrazumeva u prozi, proza bez odre|enog procenta poezije („makar koliko soli u hleb“, govorio je Ivo Andri}) nije umetnost, nego je prozai~nost, razblaènost jezika. A proznopoetska medijalnost je znak da je (post)moderna kwièvnost duboko svesna zna~aja i va`nosti te drevne konstatacije.

106

Aleksandar Jerkov

POEZIJA ILI PROZA: ONO [TO ARISTOTEL NE BI REKAO

Aristotel ni{ta od svega ovoga ne bi rekao. Ali on danas nije tu. Da jeste, mo`da bismo sve videli druga~ije. Da bi ~ovek video mora da gleda. Ukoliko okrene glavu na drugu stranu malo {ta moè da stane u wegov pogled, zatvori li o~i tek onda ni{ta ne vidi. Ili treba zatvoriti o~i da bismo mogli ponovo da ih otvorimo? Mo`da se ne vidi ni{ta stvarno novo zato {to se stalno gleda u jedno te isto, mo`da treba za`muriti i pogledati iz mraka, kao da se nikada ranije nije gledalo. Ako stojimo pred ne~im u {ta gledamo, da li stvarno vidimo sve {to treba videti, ili koristimo priliku {to nema Aristotela u blizini pa nam je mawe neprijatno {to ne vidimo najva`nije. Pred nama je plejada imena, i evo za{to da ne bele{karimo dok pri~amo, za{to da svako ne doda po neko ime, recimo Stevana Tonti}a, Milovana Mar~eti}a i Nenada Jovanovi}a, pesnike koji su se otisnuli u pripovedawe; ko voli paradokse neka dopi{e Predraga Markovi}a i Desanku Maksimovi}, ko ne voli neka se zadrì na Vinaveru i Nastasijevi}u; ko ne èli da gleda samo u imena koja svi znamo neka zabeleì kako se zovu svi oni pesnici prozaisti koje sre}emo na kwièvnim ve~erima u raznim gradovima. Mo`da je najjednostavnije da uvodni~ar koji je pregledno ukazao na mnoge, navede i sve ostale. Ho}e li i{ta biti jasnije ukoliko spisak bude duì? U {ta mi to stvarno gledamo? Ili, jo{ boqe re~eno, za{to je to uop{te bitno {to gledamo u tom pravcu i kakve to ima veze sa kwièvno{}u? Ovde je, danas, mo`da ve} bilo sumwe da postoji neko su{tinsko pitawe koje sledi iz toga za{to neki pesnici pi{u prozu, i {to su neki prozaisti napisali neke stihove.

107

Za{to bi izdvajawe i protivstavqawe ànrova bilo vi{e no puki, suvi{ni kuriozum, ~ak ne ni poeti~ki incident koji bi na boqi na~in izazvao pozornost, privukao na{u pa`wu? Kwièvnoistorijski gledano, uvek se mogu napraviti neke klasifikacije. Kad vidite opus jednog autora moète da potraìte da li je u istoriji kwièvnosti prete`niji sud o wemu kao o pesniku ili kao o pripoveda~u, ili je uravnoteèn. Za Beketa i Xojsa malo je va`no {to su pisali i poeziju, za Igoa i Pu{kina jeste {to su pisali i prozu. Teè je pitawe da li je za opus \ure Jak{i}a va`nija wegova proza nego za Ivu Andri}a wegova poezija, ali za Crwanskog i Rastka jednako je va`no i jedno i drugo, dok je Du~i} ipak pre svega pesnik a Veqko Petrovi} pripoveda~. Pa {ta? Ni{ta, sa time }emo se lako sloìti sve dok ne postavqamo sebi i drugima prete{ka pitawa, a naro~ito jesu li poezija i proza odista samo dva kwièvna izraza, dva modaliteta iste kwièvnosti. Od Aristotela do romantizma to spajawe uvek je odnosilo prevagu i danas bi bilo odvi{e smelo traìti da se pesni~ka umetnost i pripoveda~ka umetnost vide kao dve kwièvnosti. Ukoliko je ta~no da to nisu dve kwièvne umetnosti nego jedna, otkud onda interes za to ko pi{e poeziju a ko prozu, kakve to ima veze {to su mnogi prozaisti bili potajno, ili prvo pesnici? Za tako ne{to, da tvrdi ne{to {to niko ne tvrdi, da postoji vi{e kwièvnosti koje samo u nu`di esteti~kog ujediwavawa vidimo kao jednu, da bude prvi ili najsmeliji, potreban je Aristotel. Zapravo, antiaristotel. A to ve} zvu~i kao antihrist savremene teorije. Aristotel koji bi bio na{ saavremenik i koji bi danas bio ovde, sa nama, ne bi rekao ni{ta od onoga {to se ovde govori. To je dobro za Aristotela, nije za nas. Istorija, dodu{e, uvek moè da donese prevagu. Zato {to se kwièvnost ne ra|a bilo kako nego uvek kao poezija, poezija je starija kwièvna umetnost. Onaj ko po~iwe kao pesnik te nastavqa kao pripoveda~ otuda zapravo ponavqa osnovni tok kwièvne istorije. Nije, dakle, va`na voqa nekog pisca, nego nu`ni redosled

108

kwièvnih stvari. Prvo ide poezija, onda dolazi proza. Stvarala~ki duh ra|a se u prostoru pesni{tva, zbog toga nam je va`no da su prozaisti bili pesnici. Svi pisci su, istorijski gledano, prvo pesnici. Izvan teorijske osmi{qene istorije kwièvnosti sve ostaje elementarno opisivawe. Prelaznih slu~ajeva ima koliko volite, no moè se zaista lako napraviti neka vrsta tipologije: pesnici koji su ponekad pisali prozu, prozaisti koji su ponekad pisali poeziju, i pisci koji su, kako je to jednom prilikom rekao Pavi}, dvozanatlije, pesnici i pripoveda~i istovremeno. Ali to nije odgovor na na{ problem, to zapravo nije ni{ta. Drainac i Desnica, Bo{ko Petrovi} i Ti{ma, ili Ugrinov i Konstantinovi}, Ki{ i Pavi}, svi nas oni navode na dilemu koliko su pesnici postali pripoveda~i, koliko su to Mija Pavlovi} i Quba Simovi}, ili Ivan Negri{orac i Zvonko Karanovi}, ili Zoran ]iri} i Laslo Bla{kovi}? Tu se otvara povla{}eni prostor za kwièvno ocewivawe, za vrednosne sudove o zna~aju pesni~kih ili proznih dela, ali ti sudovi ovde ne pomaù. Iako su razli~iti umetni~ki rezultati, iako su razli~iti odnosi ànrovskih opredeqewa, to nije dovoqno da se utemeqe dalekose`nija saznawa. Mora se o vrednosti misliti u samom obliku kao takvom, a na to nismo spremni jer smo vrednosti poezije i proze izjedna~ili u kwièvnosti, jer smo razlike poezije i proze sveli na pitawe neutralnih poeti~kih sredstava. Jer smo ideologiju velikih pesnika, svetih pesnika, odbacili, jer nam se ~ini da je pisawe kao takvo zajedni~ki imeniteq poezije i proze. A nije, to je zabluda, nisu pesnici i prozaisti isto. Problem je u onome {to je skriveno i te{ko. Zbog ~ega je od ikakvog zna~aja promena ànrova, vrste, roda u granicama jednog spisateqskog opusa? Da li je va`nija promena vrsta i ànrova u granicama epohe ili ~itave jedne kwièvnosti? Istori~ari kwièvnosti }e se odmah sloìti govore}i o prete`nijoj ili ~ak iskqu~ivoj ulozi jedne vrste ili ànra u nekoj kwièvnoistorijskoj epohi. Romantizam i avangarda ne razlikuju se po tome {to i u jednom i u drugom postoji dominantno stawe, da tako kaèm, pesni~kog uzbu|ewa, nego zbog toga {to su razli~ite vrste poeti~kih osobina u~inile da se raz109

likuju, a to se moè re}i i za odnos izme|u klasicizma i realizma i druge. U istoriji kwièvnosti promene uloge kwièvnih rodova, vrsta i ànrova imaju poseban zna~aj, dominantni ànrovi i vrste ne{to va`no saop{tavaju o samim kwièvnoistorijskim epohama. Da li dominantni ànrovi u opusu jednog pisca tako|e ne{to saop{tavaju o tom autoru i wegovoj kwièvnoj imaginaciji? Na pitawe ovako postavqeno, koje sad zahteva posebnu vrstu antropologije kwièvne imaginacije, prou~avawe kwièvnosti osloweno na metodologije kakve do sada poznajemo ne daje neke naro~ite odgovore. U svom epohalnom obliku to pitawe retko je i postavqano, kao da je duhovnoistorijska slika nastanka rodova, vrsta i ànrova neutralna, kao da je svejedno {to roman zapravo nije roman pre novovekovnog preobraàja prozne vrste, koliko ni ep nije vi{e ep mnogo pre kona~nog gubitka ve~nosti u romantizmu. Kritika nedovoqno istorijski misli, ànrovi za wu nisu dovoqno ìv problem. Ukr{tawe ili smewivawe ànrova, kao preplitawe poeti~kih osobina, nije shva}eno kao kwièvnoistorijska dinamika jednog opusa, ili opusa jedne grupe autora, to kao da nije poseban kwièvnoteorijski ili poeti~ki problem. Kada je tako suspendovana prava teorijska dimenzija problema, tek onda se ne moè vaqano odgovoriti na pitawe koje leì iza svih ovih pitawa. Ne samo {to to ostaje izvan dosega savremenog prou~avawa kwièvnosti, ve} se upravo savremeno prou~avawe kwièvnosti moè proveriti na ovakvom pitawu kojem vi{e nije doraslo. Imamo li odgovor na pitawe svih pitawa kad nemamo odgovore ni na pitawa koja smo ve} postavili? Ne. Koliko god to bilo te{ko re}i, odgovora na to pitawe nema. Ali ima mnogo pitawa koja vaqa, dok ~ekamo Aristotela, izloìti. Pa neka ih on re{i kao odnos kwièvnosti i istorije, ali ne u korist filozofije. Ili mimezisa i dijegezisa, ali ne u korist preokreta u drami. Ili izme|u verovatnosti i nu`nosti, ali ne u korist doli~nosti. Zakon ànra, dakle, nije tako popustqiv kao {to se to nama moè u~initi. @anr ne dopu{ta svaku vrstu transformacije. U poetici se ne moè i}i u svakom pravcu. âk i ako svih mogu}ih prelivawa, pretapawa i prelaèwa ima kolikogod ho}ete, slu~aj da ve} osve110

do~eni pripoveda~ i prozaista iznenada napi{e kwigu pesama ostaje gotovo na nivou incidenta koji se jedva moè identifikovati. (Mo`da Mileta Prodanovi}, da slu~ajeve ove oteàle, gotovo nemogu}e transformacije – ne bismo li na{li jo{ neki takav primer~i} – ne cedimo kao kapi iz suve drenovine.) Mo`da nam zakon ànra moè ne{to saop{titi ako ga, dakle, pogledamo iz ove perspektive. Ta vrsta transformacije nije zabrawena nego na poseban na~in oteàna, pa druga~ije postavqeno pitawe glasi kako to da se iz poezije uvek moè pre}i u prozu i da je taj prelazak dobrodo{ao, kako to da pesnici i prozaisti u istome liku koegzistiraju dobro, a da se iz proze u poeziju prelazi te{ko ili sasvim retko i da prozaist i pesnik ne koegzistiraju na isti na~in. Koji je zakon ànra u tom slu~aju, koje je poeti~ko na~elo zbog koga ova i ovakva vrsta transformacije nije potpuno jednaka. Za{to imamo polupropustqivu poeti~ku membranu (dozvolite mi ovu malu metaforu) na granici izme|u poezije i proze gde se u jednom pravcu i bez Maksvelovog demona hrli, a u drugom pravcu vrlo te{ko, ili nikako ne prolazi. Da li postoje unutra{wi razlozi imaginacije da se kroz wu ne prolazi jednako u oba smera? Mo`da bi se odgovor morao nalaziti u ve} poznatim teorijama rodova, vrsta i ànrova? Ako je poezija pre svega lirika, onda je vreme prave poezije apsolutna sada{wost – svi prepoznajemo da citiram velikog nema~kog teoreti~ara – a proza zapravo stawe pro{losti u kojoj je sme{tena ~ak i mogu}nost sada{wosti, onda apsolutna sada{wost koja dopu{ta lirsko kao „genus“ poezije ~ini da se sve {to je ikada bilo i {to }e ikada biti pojmi u onom vremenskom modusu u kojem sve ima posebnu vrstu ìvotnosti; taj isti lirski genus koji lako klizi unatrag ne dopu{ta da mu se pri|e iz domena pro{losti. Zato je vremenitost kwièvnog roda takva da je uvek mogu}e iz poezije oti}i u prozu, dok je mnogo teè iz proze vratiti se u poeziju. Poezija je, uostalom, imala svoju pro{lost kao ep. Kada se epski horizont u stihu zatvori, onda ona pro{lost u kojoj apsolut ne prebiva, a to je pro{lost pri~e i pripovedawa u prozi, vi{e na dopu{ta povratak. Iz pripovedne proze bi se, dakle, moglo pre}i u ep. Po{to se kwièvnoistorijski 111

iz epske poezije odista i pre{lo na prozu, iz epa u roman, to je transformacija iz proze i pripovedawa u poeziju, a sada je to pre svega lirska poezija, oteàno do granica nemogu}eg. Ali epsku poeziju smenila je u korenima na{e civilizacije lirska poezija i ta istorijskopoeti~ka bifurkacija, da je epsko sa~uvano u pripovedawu a da je poezija opstala kao lirika, zapravo civilizacijski zakon u istorijskom razvoju kwièvnosti. U na{oj kulturi on ide tako da je preskakawe ovakve zakonomernosti gotovo nemogu}e, kao {to je nemogu}a i inverzija ~itavog procesa. Kada modusom kwièvne imaginacije jednom ovlada pro{lost, od we se ne moè pobe}i. Otuda je razmenqivost lirske proze i poezije razumqiva sama po sebi, a prelazak prozaista u pesnike gotovo nedozvoqen. Moglo bi se, tako|e, re}i da je pesni~ki tekst kao takav ìv i budu}i ìv dozvoqava sve vremenske dispozicije pa i mogu}nost da se pre|e u pro{lost kao zamrznuto stawe postojawa, kada kwièvni izraz postaje prozni. Prozni tekst umrtvquje sopstveni predmet, postavqa ga u jednu vrstu petrifikovanog kwièvnog sveta koji tek treba izgraditi i koji kao takav mora da postoji u bilosti, da vi{e nije aktuelan u svim svojim domenima u samom ~asu kazivawa. Dakle, po rodovima kwièvnost se razvija kao epika, lirika pa drama, a druga~ije gledano, prvo kao poezija, pa kao drama i tek onda kao proza. Ako se osvrnemo na kulturnoistorijsku misao koja je odavno pokrenula ove probleme i na~in na koji nas upu}uje na to da pojavu poezije, drame i proze shvatimo kao u dinamici preobraàja dru{tva i promenama u statusu i samosvesti pojedinca, onda je i odnos kwièvnih rodova i ànrova istorijska slika statusa subjekta i kolektiva. Moè se, prema tome, napraviti neka vrsta novog istorijskog niza. Po tom nizu moè se re}i da je stawe individue koja saop{tava sopstvenu subjektivnost, dakle, izdvojenog pojedinca koji ima pravo da reflektiraju}i i emocionalno usredsre|uju}i se na samoga sebe saop{ti pesni~kim sredstvima istinu svoga bitka kao ono mesto gde se na povla{}en na~in razumeva, oblikuje i saop{tava, gde se susti~u svest i svet koji ga okruùje, izraz i odjek koji u wemu prebiva, gde je to primordijalno stawe 112

pesni~ke imaginacije, to jest, izvorno stawe pesni~kog bitka kao takvog, ono mesto na kojem kwièvnost postaje i jeste ono {to jeste kwièvna umetnost. Do toga mesta ne moè se sti}i ukoliko se ide putawama u kojima nema istorijske, dakle duhovnoistorijske nu`nosti. Prelazak od epske poezije do lirike je nuàn jer se javio jonski subjekt koji ima ne{to da saop{ti o svojoj intimi. I prelazak u dramsku kwièvnost je nuàn jer je pitawe slobode tog intimnog subjekta postalo dru{tveni problem, pitawe anti~ke demokratije. Napokon, pripovedawe kojim se otvaraju horizonti proze, pored toga {to je u svezi sa mogu}nostima pri~e koju filozofija i kwièvnost dele, nu`na je jer je istorija neophodna da bi samosvest subjekta savladala ono {to je bilost kao takva. I tu se epska poezija i proza dodiruju kao uzvi{ena pro{lost i niska svakodnevica, da bi taj raskorak visokog i niskog zauvek ostao granica poezije i proze. Iz visokog, poezije, lako se spu{ta u niì diskurs, za drugi pravac potreban je ogroman poeti~ki napor koji je ~esto, skoro uvek, preteàk. Poezija je za sebe zadràla uzvi{enost. Proza to u odnosu na wu nikada nema, woj preostaje ironijsko iskupqewe. Ko nije izvorno pesnik, nikada to naknadno ne}e postati. Samo pesnici pi{u prozu. Prozaisti ne postaju pesnici. Pojednostavqeno re~eno, zakon istorije kwièvnosti boqe se uo~ava kada se osvrnemo na korene zapadnoevropske civilizacije. On pokazuje da je razvojna linija od epskog preko lirskog do dramskog, i od pesni~kog preko dramskog ka proznom, dvostruko kodirana – kao DNK molekul – zakonitost evropske kwièvnosti. Taj zakon nije arbitraran ve} je re~ o pravilnosti istorijskog niza, to nije zakon u razmerama jednog pojedina~nog opusa i zato u wemu i misao o ànrovima moè da prona|e boqe utemeqewe nego u tehni~kim opisima poeti~kih sredstava, boqe od najboqe naratologije i versologije. Ako uspostavimo teoriju kwièvnosti kao kulturnoistorijsku metodologiju, mo`da }e nam po}i za rukom da i ovo neprevrelo more primera koji su svi po ne~emu zanimqivi, a neki od wih izuzetni, razumemo u razmerama kriti~kog i teorijskog promi{qawa kwièvnosti.

113

Aristotel, koji se nije uzbu|ivao mnogo oko toga da li je ne{to u stihu ili nije, ve} kakva je priroda same stvari, ovde bi nam odmah re{io sve dileme. I ra|awe tragedije u ditirambu i uloga trageda samo bi bili putokaz da se setimo vrline velikih pesnika. To {to smo zaboravili da po{tujemo velike pesnike spre~ava nas da po{tujemo veliku poeziju koja se obistinila u velikim proznim delima. Ta dela jesu poezija. I to bi razlikovawe, proze koja je velika poezija i one koja to nije, bilo od najve}e koristi. Ve}e od toga da li je neko pisao poeziju, recimo Zoran ]iri}, ili nije, recimo Goran Petrovi}. Jer sve {to je napisao Goran Petrovi} je vrhunska poezija. Samo treba gledati da bi se videlo, dakle ne treba gledati da li ima stihova nego da li ima poezije. Ki{, Pavi} i Goran Petrovi} su veliki pesnici. Verujem da bi i Aristotel to rekao.

114

Petar Paji}

PESNI^KA PROZA I PROZA PESNIKA Kada sam posle dvadeset godina, otkako se odràvaju kwièvni razgovori u Trsteniku, pozvan da ove godine i ja uzmem u~e{}a u wima, osetio sam se veoma po~astvovanim. Znao sam da }u ovde sresti kwièvne kriti~are, ~lanove mnogih ìrija, dodeqiva~e mnogih presti`nih nagrada, me|utim, nadao sam se da }u u ve}em broju sresti i same literarne stvaraoce, pesnike koji pi{u i prozu, {to se, na àlost, nije dogodilo. Pred tim stvaraocima imao bih ve}u tremu nego li pred tuma~ima literature. Isto tako o~ekivao sam da }e reflektori na{ih uvaènih kriti~ara na ovom skupu biti upereni najvi{e prema proznim delima na{ih savremenih pesnika-pisaca o kojima je do sada re|e pisano, da }e se hrabrije pronalaziti nove vrednosti i da se posao koji se nudi savremenim kriti~arima ne}e ostavqati nekim budu}im ocewiva~ima. Nije novo re}i da su Ivo Andri}, Milo{ Crwanski, ili Danilo Ki{ bili pesnici koji su napisali velika i zna~ajna prozna dela, ali prozna dela mnogih na{ih drugih savremenih pesnika jo{ nisu u dovoqnoj meri, ili ~ak nisu ni malo, zainteresovala savremenu doma}u kritiku da bi dobila svoju literarnu analizu i neku ocenu. Na to ~eka proza Miodraga Pavlovi}a, Aleksandra Ristovi}a, Dragana Jovanovi}a Danilova, Dragana Dragojlovi}a, Milosava Te{i}a, i mnogih drugih pesnika. Moram da primetim i to da se ~esto proza koju pi{u pesnici izjedna~ava sa terminom „«pesni~ka“» ili «„poetska“» proza, {to dovodi do nesporazuma jer se radi o upotrebi jedne iste re~i sa potpuno suprotnim zna~ewima. Pod «„poetskom“» ili «„pesni~kom“» prozom, podrazumeva se proza pisana kitwastim stilom u kome svaka imenica i svaki glagol imaju svoje prideve, kao ukrase, slike su date u metaforama. Me|utim, ako znamo da je poezija strogo ekonomisawe re~ima, onda moèmo zakqu~iti da ona upravo ne trpi nikakvo ki}ewe i kin|urewe.

115

Prosto re~eno, poezija ne trpi brbqawe. Ono {to su pesnici nau~ili pi{u}i poeziju, a {to im koristi prilikom pisawa proze, to je upravo pomenuto ekonomisawe re~ima. Ni proza, koju pi{u pesnici, ne trpi brbqawe. A ki}ewe i kin|urewe pod pojmom „poetska“ ili „pesni~ka“ proza ne moè se nazvati nikako druga~ije osim brbqawe. Kad Crwanski napi{e „Veliki plavi krug, u wemu zvezda“, rekao nam je mnogo vi{e nego neko ko je na nekoliko stranica opisivao zvezdano nebo. Pisati poeziju zna~i baviti se i energijom jezika. Da bi pesma iza{la iz svog okvira i dobila neslu}enu {irinu, u jednoj izgovorenoj re~i moraju se ~uti i sve one pre}utane. Jedna izgovorena re~ mora u svojoj dubini nositi svu energiju tih pre}utanih re~i. Sluè}i se takvim, ~isto pesni~kim postupkom,i prozni pisac postiè mnogo ja~i efekat. On ~itaocu ostavqa prostor da sam, po svom izboru i ose}awu, dopisuje te pre}utane re~i, da i sam u~estvuje u kreirawu pri~e, da i sam bude stvaralac. Posve}enik stihovima bilo {ta da pi{e, poeziju ili prozu, bavi se jednim te istim zanatom, a u oba slu~aja pesnik mu je u~iteq.

116

Milentije \or|evi}

TRI PESNIKA I TRI ANTIROMANA

Poku{avaju}i da, bar za sebe, osmislim zadatu temu ovog okruglog stola, moram da priznam da sam nekoliko puta zapadao u metodolo{ko-logi~ki }orsokak. Najpre, ~ini se, da je gotovo nemogu}e nekog pisca odrediti kao pesnika koji se ogleda i u drugim ànrovima. Uzimaju}i pritom i prakti~ne modele iz na{e savremenosti palo mi je napamet da bi takav zgodan primer bio Qubomir Simovi}: dakle, pesnik koji je pisao i romane. Ali zar Qubomir Simovi} ne bi mogao biti dramski pisac. Nije li prete{ka obaveza za nas savremenike da sopstvenu recepciju uzimamo kao kwièvnoistorijsko merilo. Vreme je mnogo puta takve zakqu~ke potrlo. No, ako je Simovi} taj zgodan primer, {ta }emo sa onima kod kojih se ~ak ni to kvantitativno merilo ne bi moglo primeniti. U tom smislu ja bih se sloìo i sa kolegom Jerkovim koji se zapitao kakva je svrha na{ih zakqu~aka, ~ak i ako utvrdimo da je re~ o pesniku koji je pisao prozu. Nema sumwe da nam vaqana hipoteza ispada iz ruku, a to zna~i da }emo dobiti neupotrebqive zakqu~ke. Naàlost, mi danas imamo i takvih nau~nih i esejisti~kih radova koji se svode na jalova upore|ivawa ili besmislena prebrojavawa. Naravno, ne mislim da je na{a dana{wa tema u celosti neupotrebqiva pa sam se i ja opredelio da danas govorim o ne~emu {to bi u okvirima ove teme imalo smisla. Ja zapravo èlim osvetliti jednu pojavu iz pro{log veka, a naslov moje teme bi}e Tri pesnika i tri antiromana. Tridesetih godina pro{log veka Crwanski, Risti} i Vu~o objavquju tri romana, Crwanski Dnevnik o ârnojevi}u (1921), Risti} roman Bez mere (1928) i Vu~o roman Koren vida (1928). U izvesnom smislu moèmo uo~iti jo{ jednu simetriju: tri pisca, sa malim vremenskim razmakom objavquju i tri zna~ajne kwige pesama. Tako Crwanski 1920. objavquje Liriku Itake, Risti} 1925. Od sre}e i od sna, a Vu~o 1926. pesni~ku 117

zbirku Krov nad prozorom. Iz perspektive onog vremena zaista bismo mogli re}i da su tri pesnika napisala tri romana pa time, makar u formalnom smislu, zadovoqavamo zahteve ovde zadate teme. Sama ova ~iwenica jo{ ni po ~emu ne mora biti interesantna, me|utim, u kontekstu kwièvnoistorijskih gibawa na onda{woj kwièvnokulturnoj sceni Srbije ova pojava moè biti vi{estruko zanimqiva. Najpre, po prvi put se, ne ra~unaju}i neke ranije poku{aje, javqaju netipi~ne romaneskne tvorevine koje bi se s pravom mogle nazvati antiromanom, a sa druge strane re~ je o lirskim romanima pa sa jakim razlozima moèmo verovati da oni u izvesnom smislu nastavqaju onu lirsku ìcu koju su ve} ucrtali Borisav Stankovi} i Svetozar ]orovi} a i lirski potencijal samih pesnika, pa koliko su u ovome mogli biti nastavqa~i, toliko su u onome antiromanesknom i antifabularnom mogli biti negatori stare realisti~ke poetike. Ne mogu a da se ovom prilikom ne setim one zanimqive tvrdwe Henrika Markjevi~a koji otprilike re~e da kwièvne epohe u isto vreme spajaju kontinuitivne i opozitivne veze. Kako u tome nema istinske pravilnosti i matemati~ke podudarnosti, to kod ovih pisaca prepoznajemo i onu Sterijinu ideju o antiromanu. Nema sumwe da je roman u realizmu ve} doìveo svojevrsnu afirmaciju i ekspanziju i da se posle ovoga, prirodno, moglo o~ekivati ne{to novo. Avangardisti su se, poznato je, vrlo negativno odre|ivali prema fabulirawu a najre~itiju potvrdu za ovo dao nam je Du{an Mati} sa onom svojom ~uvenom Aninom balskom haqinom i pri~om o uzaludnosti opisivawa. U tom pogledu sva tri autora, i Crwanski i Risti} i Vu~o u celosti su pobegli od fabulirawa. Ako je za Dnevnik o ârnojevi}u re~eno da je roman bez ijednog romanesknog elementa, bez fabule i ~vrsto ocrtanih likova (Dereti}), onda se za Koren vida i Bez mere M. Risti}a to moè u mnogo ve}oj meri tvrditi. Dakle, po prvi put u istoriji srpske kwièvnosti registrujemo ovakvu pojavu koja bez malo poprima generacijske okvire. Pa kad Risti}a i Vu~a uzmemo kao pripadnike iste {kole koja se uistinu osmislila ne{to kasnije, onda moèmo zakqu~iti da je 118

ova crta o kojoj govorimo u ono vreme imala ne{to vi{e od predznaka generacije i {kole. Radilo se svakako o ne~emu {to je produkt duha vremena ili naprosto neka dijalekti~ka neminovnost. Svakako da u tom smislu nije zanemarqiva ~iwenica da u to vreme nastaju i 77 samoubica Ve Poqanskog (1923) i Crvene magle Dragi{e Vasi}a (1922). Ako je za Dnevnik o ârnojevi}u re~eno da je Straìlovo u stihu, a za Vu~ov roman Koren vida slikoviti lirizam i pesnikovo ~isto ja (M. Bogdanovi}) i da onaj ko ispoveda u tehnici ich lyrik moè biti samo glas pesnika, (S. Kora}) onda je jasno da je re~ o pravim lirskim romanima koji su, uz lirske refleksivne pasaè sadràli fragmente diskontinuiranog vremena i haoti~na se}awa. I ako i Risti}ev roman po ne{to od toga sadrì, on ima najmawe sli~nosti sa pomenutim romanima. Ve} wegov naslov ~itaoca upu}uje na wegovu bezmernost iliti neumerenost. Teku}a kritika ga je ocenila kao netalentovano {tivo i ~ist snobizam, a Milan Bogdanovi} veli da je to najmu~nije {tivo koje na na{em jeziku postoji. Roman Bez mere je i vremenski i su{tinski najbliì nadrealisti~koj pesni~koj {koli pa ga, izme|u ostalog, i zato moèmo smatrati i tipi~nim antiromanom. Istina ~italac koji od romana traì pri~u, zaplet i u krajwem, zanimqivost, to ne moè na}i ni u Crwanskovom ni u Vu~ovom romanu. Vu~o }e se klasi~nom romansirawu vratiti u Beogradskoj trilogiji ili jo{ ta~nije u koautorskom romanu Gluho doba, Crwanski u Seobama i u Romanu o Londonu, a Marko Risti} }e se okrenuti kritici i esejistici. Razume se ovim ne èlimo re}i da su Crwanski i Vu~o regredirali. Vu~o je primetno eksperimentisao u trilogiji Omame, a Seobe tako|e potvr|uju da je pisac veoma mnogo radio na uobli~avawu svojih poeti~kih stavova. Danas je svakako vrlo zanimqivo i ono saznawe o stepenu bliskosti ova tri romansijera. Dakle, iako su bili prirodno bliì Vu~o i Marko Risti}, wihovi prvi romani zapravo pokazuju suprotno. U mnogo ~emu Vu~o je bio bliì Crwanskom i wegovom shvatawu literature. Vu~ov lirizam sadrì onu potrebnu meru neposrednosti i iskrenosti kao i Crwanskov. Na stranicama Vu~ovog 119

romana moèmo na}i delove koji nas u mnogome podse}aju na Crwanskog. Navodimo jedan primer koji kao da je skinut sa stranica Obja{wewa Sumatre: „O, ve~erwa sti{avawa! Na tom mostu jo{ jedino ne gledaju obale. Kako sebe da ute{im pred najbliòm mogu}no{}u da u crnom moru mogu da poni{tim uàsno prisustvo misli. Stanice su prolazile brzo sa redom pokislih svetlosti a posle su se opet provla~ile crne {ume, koje su odjekivale kao vodopadi u rascepu bregova, odjednom, pred malom lampom zaustavio se na{ vagon. Neko se tromo vukao niz stepenice i posle sam ~uo kako {kripi pumpa“ (Koren vida, str. 17). U sva tri slu~aja, o~igledno je, da su romansijeri Crwanski, Risti} i Vu~o poku{ali da jezikom pesnika u|u u svet romana. Svako od wih, srazmerno svom pesni~kom talentu, poku{avao je da u svom tekstu vaspostavi romansijerski poredak. Najubedqivije ga je uspostavio Crwanski drè}i se, ve} samim naslovom, su{tine romansijerskog zanata. Dnevnik, makar samo formalno obe}avao je sigurne i proverene puteve, Vu~ov naslov Koren vida nagove{tavao je prevlast pesni~kog i vidno udaqavawe od osnovnih romansijerskih zakonitosti, dok je Marko Risti}, obuzet velikim htewem, vaqda, stvorio ne{to zaista bez mere, a sve ono bez mere u umetnosti nikad nije prolazilo. Rekli bismo da ~ak ni ona socrealisti~ki izgravirana plo~ica na koricama romana nije mogla da privu~e pa`wu publike. U kwièvnoistorijskom smislu interesantno je da kod nas prvi put vidqivije dolazi do razgradwe ànra. I Risti}ev i Vu~ov roman se te{ko ànrovski mogu odrediti pa ~ak i onom {aqivom konstatacijom da je roman sve ono {to ima vi{e od pedset hiqada re~i. Gledano {ire, pojavu ovih romana moèmo shvatiti i kao svojevrsnu nu`nost i logi~an rasplet spleta imanentnih ~inilaca u samom ànru i strujawa u sferi dru{tva, kwièvnih {kola i pravaca.

120

Miroslav Egeri}

DEOBE, SA VRANAMA

Nije kratka lista srpskih pisaca koji su i{li od poezije ka prozi, a mo`da ne{to mawe obrnutim tragom. Razmi{qaju}i {ta bi mogao biti moj prilog ovom susretu, zaustavio sam se na podsticajima kwige Qubomira Simovi}a Uìce sa vranama, jednoj „hronici, koja je povremeno roman, ili romanu koji je povremeno hronika“. Za{to ba{ taj pesnik kao pripoveda~, i za{to ba{ ova kwiga, kad Simovi} ima i drugih proznih spisa, prikladnih za zami{qawe nad wima? Pre svega, re~ je o velikom pesniku, {to }e re}i, pesniku bogate vizije, sabranog dara, zna~ajnog imaginativnog i misaonog raspona. Odmah zatim, to je pisac koji ima onu primarnu mo} da spoji realno sa mitskim i da strategijom stila spoji ta dva elementa vlastite stvarala~ke marqivosti. Najzad, to je pisac koji i u svojoj poeziji i u prozi odaje duhovnost koja ~ovekov problem ume da iskaè u slikama koje su skoro matemati~ki precizne i katkad deluju kao koncizni zapisi qudskih i dru{tvenih stawa: recimo, ratne slike u pesmi Okupacija Uìca: Kaputi se pretvorili u {iwele {e{iri u {lemove, cipele u ~izme, }irilica u latinicu. Ki{a se pretvorila u sneg, jagwetina u kowetinu. [kola se pretvorila u kasarnu crkveni zvonik je mitraqesko gnezdo, {tamparija kowu{nica bioskop vojni magacin. Samo je gradski zatvor

121

(s ~ijeg bi prozora, kad bih se popeo sebi na ramena, video mo`da pijacu sa malo snega) ostao ono {to je bio: zatvor, jedina ~vrsta, jedina stalna ta~ka, kroz sve promene i vremena. Kao {to se dosta lako da videti, rat, kao „ogoqeno qudsko stawe i istina“ (Mihailo Lali}) dat je u ovoj slici okupacije Uìca kao pretvarawe, naglo i prete}e, civilnog u vojni ìvot; kaput je postao {iwel, {e{ir – {lem, cipela – ~izma, }irilica – latinica, {kola – kasarna, zvonik – mitraqesko gnezdo, {tamparija – kowu{nica, bioskop – vojni magacin. Jedino je, kao opomena da nije svet sveden na temporalno, prolaze}e vreme, da postoji ne{to univerzalno: „ostao gradski zatvor“! Koji }e, i posle rata, zauzeti svoje ~vrsto, stameno mesto u qudskom svetu! Simovi} je, vidimo ovde, majstor jednostavnih slika koje su istovremeno slike – misli. Misao tu zahvata vidqivo, poznate predmete i situacije, ali sugeri{e da nije sve u vidqivom. Tako je bivalo i tako }e biti. ôvekovo stradawe se ponavqa. Cokule i opanci obe{enih qudi na ìtnoj pijaci u Uìcu, dozivaju u duhu ~itaoca sve one na{e mu~enike, a posle smrti posve}ene junake, koji su poput Andri}evog Radisava iz romana Na Drini }uprija umirali „}utke na stra{nome koqu“. Simovi} ima ìvu, istorijski bitnu, percepciju na{eg nacionalnog karaktera i nacionalne tragike koja je posledica toga karaktera, zna da vidi i ume da izrazi ono {to je iza pojavnih oblika postojawa. Otuda wegova hronika o Uìcu sa vranama, „koja je povremeno roman koji je povremeno hronika“, sugeri{e ve} naslovom da je wegov rodni grad, kao veliki broj gradova Srbije u ratu, u smutnom vremenu na{e istorije, bio oivi~en vranama. (Svi mi ~ija su detiwstva bila zastra{ena crnim barjacima na avlijskim kapijama posle vesti sa Sremskog fronta u prole}e 1945, moèmo i li~no svedo~iti o tim vranama koje su sletale na skoro svaku tre}u kapiju po selima Srbije!). Qubomir Simovi} ima tu primarnu ~estitost pisca da jasno gleda u istorijsku tragiku na{eg naroda i otvoreno govori bolna pitawa: kako se moglo desiti da 122

je na{ ratni udes bio teì od mnogih drugih u ratovima koji su hujali nad balkanskim svetom od Osmanlijskog vremena do danas? Op{ta mesta o ve~itoj neslozi Srba (kao da je, po lakomislenima, Stvoriteq sveta slu{ao samo molitve srpskih neprijateqa: „Ne daj, Boè, da se Srbi sloè“) nisu dovoqno obja{wewe na{e istorijske nesre}e. Naravno, deo razloga za teìnu srpskog udesa bivala je i u tome, ali po hroni~aru i romansijeru Uìca sa vranama, mehanizam je mnogo sloèniji, zamr{eniji, – tajnovitiji. Profesor Milo{ Petrovi} u svom konciznom eseju o Quski od jajeta, naveo je tri bitna elementa Simovi}evog vi|ewa Uìca u ratu kao stradawa qudi i grada, ali sa bitnim korekcijama oficijelne predstave istorije. Ta su tri elementa: Simovi} je, prvo, potiskivao stereotipe, drugo, istoriju video kao ponavqawe patwe i stradawa, tre}e, ukazao na „provincijske istori~are koji su nepokolebqivo po{tovali svaku zabranu objavqivawa istorijskih ~iwenica“. Istorija se ne moè pisati, kaè prof. Milo{ Petrovi}, osloba|aju}i se suvi{ne faktografije! Za apologetske istori~are partizanske borbe suvi{na je faktografija: gre{ke komandanata pri procenama ja~ine nema~kih jedinica; streqawa qudi po oslobo|ewu zemqe ~ija krivica nije sudski utvr|ena; nasilno mewawe imena gradova i oblasti; preru~ivawe glasa~kih kuglica sa poratnih glasawa iz tzv. }oravih kutija u kutije „jedinstvenog narodnooslobodila~kog fronta“ itd. i sl. Javqaju}i se ovom kwigom kao opor i jasan kriti~ar doma}e poratne tiranije laì, Simovi} je samo nastavio tradiciju onih srpskih pisaca iz pro{losti koji su, kao recimo \ura Jak{i}, Zmaj, Domanovi}, Nu{i}, Milorad Mitrovi}, ustajali protiv bezakowa, protiv nerazumne despotije i turskog java{luka u postupcima tada{wih vlasti. Naravno, pojedinac je u zupcima velikog mehanizma zrnce praha, ali sa druge strane, kako je pisao Dragi{a Stanojevi}: „Neuni{tiv je pojedinac koji je re{en na sve“. Ne{to od te re{enosti na sve, doslednosti da se svoja istina kaè cela, i bez ograni~ewa, dalo je ovom delu Qubomira Simovi}a pe~at gorke prodornosti i ìvosti. Mi smo uz sva poklecivawa i posrtawa, ostavili to doba jednoumnosti za sobom, ali recidivi nisu jo{ i{~ezli i potreban je napor gene123

racija da se osvoji bespogovorna sloboda za istinu u na{oj zemqi. Ona, naravno, traì i negu rizika i istrajavawe. Hteo bih na kraju, da kaèm nekoliko opaàwa o {kolovanoj literarnosti ove kwige, hronike i romana koji se bore stalno za prevlast u izrazu vremena i qudi. To je kwiga hibridne vrste, ali u pozitivnom zna~ewu te re~i, gde se na stabqiku faktografije kalemi ìvost imaginacije i gde se na opori proces realnog toka qudi i wihovih predstava o sebi, kalemi lepi i osveàvaju}i smisao za humor. U Simovi}a ima ne{to od onih uì~kih domi{qawa duhovitih qudi koji su za~inili srpsku kwièvnost bogatom razbibrigom i u brigama, ne~im razgaquju}im i kad se ~ini da su wegovim junacima sva nebesa zatvorena i svi brodovi potonuli. Kad, recimo, guslar u kafani, uz gusle {aqe Austrijance „u boj protiv Srba Vaqevaca“, jedan od Uì~ana predlaè da peva~ promeni taj detaq o Vaqevcima, pa posle argumenata, koji se pred wim mnoè u vidu ~a{ica klekova~e – naravno i posle re|awa uì~kih podviga na Drini, na Ma~kovom kamenu, na Gu~evu i u starijim bitkama na Qubi}u i Qubawima – peva~ taj predlog prihvata pa umesto „u boj protiv Srba Vaqevaca“ – ubacuje Uì~ane: Pa ih {aqe, gavrane iz mraka, ...u boj protiv uì~kih junaka. Grmqavinu aplauza i odu{evqewa koji ovde prekidaju pesmu, pisac ove kwige nema nameru da opisuje, jer nema obi~aj da se prihvata zadatka koji prevazilazi wegove snage“. Tom blagom ironijom Simovi} je stavio do znawa u kojim okolnostima peva~i mewaju sadràje svojih deseteraca, ali je sa~uvao i razumevawe za regionalni ponos „svojih Uì~ana“! U tom duhu, ova kwiga je i lepa {kola kako se mogu pisati kwige ove vrste, a da se ne osu{i ìvot i sa~uva karakter individualne vizije tog ìvota. Mi koji smo se i naslu{ali i nagledali mitologizacija „naprednih“ snaga, spasavaju}ih ideja o „sre}nom ìvotu na zemqi“, imamo sve razloge da po{rujemo ovakve trezne i otre`wavaju}e kwige. Ima u tom romanu „koji je povremeno hronika koja je povremeno roman“ i reskih opaàwa o nasilnim promenama imena ulica, ustanova, gradova, posle Drugog 124

svetskog rata, i posledicama od tih promena; ima opaàwa o jednom austrijskom kaplaru koji je docnije postao mar{al u na{oj zemqi, ima opaàwa o mudrosti koja dolazi iz dela Xiva Gunduli}a, „kolo sre}e vrte}i se / ne pristaje uokoli, tko je gori taj bi doli / a ko gori doli biva“/ i o tome koliko je na dobitku onaj koji na vreme shvati dubinu i zna~aj misli. Ima i onog {to je va`nije od toga: jedno ìvo tragizmom ispuweno saznawe o srpsko-srpskim raskolima i deobama i vranama koje ih prate, koje svagda ide na na{u {tetu i, razume se, u korist na{ih neprijateqa. Dakle vi{e od hronike, i dubqe od romana, to je kwiga jednog zrelog pisca koji zna opasnost od profesionalnog patriotizma. Ali i opasnost od ravnodu{nosti prema svojoj zemqi i wenim qudima.

125

Milo{ Petrovi}

PRIPOVEDA^ STEVAN RAI^KOVI]

Kada savremeni srpski pesnik pi{e fabularnu prozu, a posebno epistolarnu ili intimisti~ku, te{ko je razlu~iti epsko od lirskog u wegovom delu. To upu}uje na uvaàvawe duhovitog komentara Lasla Bla{kovi}a kako nije lako radniku rime da pre|e na teà~ku metafizi~ku prozu. Drugim re~ima, kreativno treperewe, prelamawe lirskog i epskog nenadoknadiva je lepota pripovednog dela koje pi{e pesnik. U ovom smislu mogla bi da bude paradigmati~na pripovedna proza Stevana Rai~kovi}a. U Rai~kovi}evim Intimnim mapama, 1985., âroliji o Herceg-Novom, 1989., Suvi{noj pesmi, 1991., Kineskoj pri~i, 1995., Jedinom mogu}em ìvotu, 1996., slike se „otimaju o primat“ u pesnikovoj memoriji, svuda je prisutnost autora dominantna, pounutarwivawe zbivawa je u svakom zapisu, fragmentu, svakoj pri~i, posebno u Zlatnoj gredi, 1993., koja je uz Male bajke, 1974., i Fasciklu 1999/2000, najblià ritmu proze. U kwigama poetskih i proznih zapisa Subjekt je intenzivno svoj – stvarnost je u dobroj meri transpozicija autorske li~nosti. Re~iti pesnik }utwe tri puta je imao krizu i tri puta se povla~io u samo}u (U samo}i je stalno!) – posle porodi~ne tragedije, po~etkom 90-ih godina kada su po~eli ratovi, i 1999. kada je bombardovan Beograd i Srbija. I upravo je tada kretao u novi diskurs, najpre u esejistiku (Bele{ke o poeziji, Dnevnik o poeziji), a zatim u narativnu prozu. Do{lo je do otvarawa i dopuwavawa fascikle, dejstvovao je „arheolog svoje sopstvene pro{losti“. Zasvetlela su ponovo, naro~ito u poetskim i proznim zapisima, pesnikova melanholi~na boànstva, koja su svoju najvi{u kristalizaciju imala u Kamenoj uspavanci: }utawa, bol, ti{ina, misao u dubokoj tmini...

127

Kwiga Fascikla 1999/2000, u kojoj je Rai~kovi} visoko podigao pesimizam prolaèwa i ùdwe za ìvotom, pripada pesnikovom krugu dela koja imaju lucidnu intencionalnu nadgradwu. Prvi deo kwige Prole}ni dnevnik 1999, nastao u vreme bombardovawa, ~ine pesme i prozni zapisi misaonog lirskog naboja; drugi deo – Torzo umetnika u starosti, gusta je, rai~kovi}evska lirska replika Xojsovom Portretu umetnika u mladosti. Rai~kovi}eva misao o sopstvenoj i nacionalnoj samo}i kao „sekundara neka zar|ala“, kao nemir srca dostiè ,,na isteku (na{e stra{ne) 1999. godine... svoj najvi{i mogu}i stepen“. Pripoveda~ sjajno nalazi znak koji pokre}e se}awa, pore|ewa, misao – znak koji osvetli celu pesmu, zapis ili pri~u. Takav znak moè da bude klupa u Hilandaru, poqski krevet u dvori{tu jednog primorskog gradi}a, bro{ ispod slike Mona Lize u Luvru, ulica Zlatna Greda u Senti, deli} vremena, jeza vremena na izvoru reke, zavijawe sirena u Svetosavskoj ulici, lave` psa na „pse rata“ u mrklim visinama... Me|u znake spadaju i sli~ice iz pesnikovog „kaleidoskopa“: prise}awe u „zloslutnom mraku“ stiha Branka Miqkovi}a „Najlep{e pevaju zablude“ ili kwige Milorada Pani}a Surepa Kad su ìvi zavideli mrtvima, ili dodatna sli~ica na kojoj Ivo Andri} iz svog stana u Prizrenskoj ulici silazi u podzemno skloni{te. Jedan od najsugestivnijih znakova je bri`ni glas bake pesnikove unu~adi iz daleke Hiro{ime, usplahireno pitawe: Stevan, dobro? Beograd, dobro? Visoka znakovna vrednost pitawa je, u stvari, glas stradalni~kog japanskog grada. Uz prozni zapis adekvatan oblik pesme u „Fascikli“ je torzo. Torzo je smisaono intonirani oblik, odjek unutra{weg, lirskog podsticaja, gr~evito stezawe bola zbog svega {to se doga|a wegovom Beogradu onih dana kada ,,iz svih nebeskih buxaka“ ni{ane pesnikovu desnu ruku. To je podstaklo Rai~kovi}a da se ma{i svog „rasu{enog pera“, da ta ruka pi{e sjajnu elipti~nu poeziju i prozu.

128

Milosav \ali}

„DNEVNIK 3A TEU“ QUBI[E \IDI]A, ROMAN JEDNE MLADOSTI U STAROJ SRPSKOJ PRESTONICI

Jo{ odzvawaju zvona od onog zvuka koji je u Rusoovu du{u unosio blagu setu... Mo`da bi ova re~enica najboqe pristajala momentu kada se prisetimo ili ponovo s nostalgijom i{~itamo izvanredan roman jedne generacije, jedne mladosti, tj. na{e, koja je u nepovrat prohujala, poput onog „sa vihorom“. To je roman Dnevnik za Teu Qubi{e \idi}a, istaknutog srpskog pesnika iz Kru{evca, esejiste, putopisca, antologi~ara. On je pesnik po vokaciji (objavio je oko dvadeset kwiga pesama). Ipak se retko doga|a, bar u na{oj kwièvnosti, da neki pesnik, kao {to je to i Qubi{a \idi}, napi{e ovako dobar, impresivan i ~itqiv roman. Ovaj topli, poetski lirski roman obeleìo je sna`nim impulsima jednu mladost i jedno pokolewe stare srpske prestonice Kru{evca iz nezaboravnih {ezdesetih godina, vremena omladinskih radnih akcija, Titovih pionira, izgradwe socijalizma kao „lepe i svetle budu}nosti“. Ovaj roman, koji je nadrastao te slike „usre}iteqskog“ vremena, samo atmosferom donekle podse}a na to minulo doba, ina~e su wegove slike dugove~ne, dalekose`ne, ve~ne, ono na{e koje samo kroz se}awe oìvqavamo. Taj kratki roman briqantne sadrìne i forme (koji je objavila beogradska Prosveta u svojoj afirmatavnoj ediciji Savremena proza) specifi~na je emanacija sinhrone i dijahrone simfonije na{e nekada{we prestonice koju pisac povremeno i mestimi~no uzdiè do neba kao {to je to s Makondom i Arakatakom u~inio svojevremeno Gabrijel Garsija Markes, kolumbijski dobitnik Nobelove nagrade za roman Sto godina samo}e. 129

Tako je Kru{evac sasvim zasluèno dobio svog kwièvnog hroni~ara a sna`nu apartnu veli~inu, smisao i zna~ewe steklo je sve ono {to je u izvanrednom romanu, kao na nekom impresionisti~kom platnu, naslikano na fonu stare prestonice prebogate raznim doga|ajima i doìvqajima u vetrometini srpske istorije. Pisac je pomno pratio i rukom pedantnog hroni~ara beleìo sve mene i promene u gradu pod „duguqastim moravskim nebom“, zarezao sna`no i lapidarno u savremenu srpsku kwièvnost, „perom kao skalpelom“, kako bi rekao Dragan M. Jeremi}. Markantno je data hronika ìvota, rada, bitisawa jednog intelektualno sazrelog pokolewa kojeg vi{e nema. Ostale su samo krhotine uspomena, se}awa i pi{~eva evokacija u romanesknom kwièvnom {tivu koje nikoga ne ostavqa ravnodu{nim kad ga pro~ita. Iako Kru{evac ima prili~an broj pisaca, pesnika i prozaista, vlada uverewe da je najboqi roman o staroj prestonici napisao jedan pesnik – Qubi{a \idi}, Dnevnik za Teu. Roman nadahnuto napisan prustovskim pismom „tragawa za izgubqenim vremenom“ baroknim stilom saìma ~itavu galeriju likova onih koji su ìveli i nestajali u jednom vremenu ali su se potom pojavqivali i drugi, novi, koji su kontinuirano nastavqali put svojih prethodnika, u~iteqa i savremenika. Poznati intelektualci Kru{evca s kraja pro{log veka i iz ne{to jo{ ranijeg doba imaju zasluèna i markantna mesta u miqeu jedne razbokorene mladosti, poletne i ambiciozne, iako wihovi likovi uglavnom danas stoje negde tamo daleko iza nas, preseqeni u uspomenu. Setna slika koju stvara Qubi{a \idi}, ovoga i onoga sveta, ~ini pojavnost i ~itqivost romana veoma zanimqivom a wegove poruke zna~ajnim. Biv{i predsednik op{tine Gema, koga vi{e nema, sjajni i slavni novinari Kru{evca, kojih tako|e vi{e nema (Milan Mihajlovi}, Antonije Stefanovi}, Bogdan Popadi}, Miomir Ristovi} Hari, Anastas Ne{i} Hardi) su ovoga puta i na ovome mestu postali istorijske li~nosti jednog modernog romana. Sledi politi~ar Toma{, onda po mnogima i najboqi predsednik op{tine kru{eva~ke, profesor kwièvnosti Slobodan Jovanovi}, zatim ~uveni pesnik boem @i}a (misli se na @ivadina Luki}a), a tu su i osniva~i Bagdale Dobri 130

Dimitrijevi}, Branko L. Lazarevi}, Antonije Marinkovi} i \urica Lazi}, upravnik biblioteke Sveta Qubisavqevi}, ~uveni akademski slikar i direktor kru{eva~ke likovne galerije Radul An|elkovi}, filozof i profesor univerziteta dr Pavle Bubawa, pa Mi{a Petrovi}, Srba \or|evi}, jedan od najboqih pesnika uè Srbije, doktor kwièvnih nauka i pisac Radomir Baturan, sada ìteq Kanade, slikari Mile Mi}i} i Aca Moravski, advokat i pisac Gradimir Moskovqevi}. Iznad svih se uzdiè kao karijatida, mitski uzrasta i dominira profesor filozofije Katunac koga autor ve{to provodi kao glavnog junaka kroz ~itav roman. Wihovi ìvoti, me|usobni susreti i vi|ewa, razgovori i polemike, wihove objavqene kwige i kwièvne ve~eri koje su bile veoma pose}ene (jer Kru{evac je oduvek imao ve}i broj pisaca od bilo kog drugog grada u Srbiji), a pre svega wihova izvanredna qubav prema Kru{evcu, humorne note, setne aluzije, latentne melanholije, markantne naracije – nose ovaj roman kroz vreme kao {to je Stefan Dedalus nosio Uliksa dok pisac luta kru{eva~kim ulicama pod fewerima kao {to je svojevremeno genijalni Xojs lutao ulicama Dablina. Romansijer Qubi{a \idi} je i sam pripadao tom vremenu i tim generacijama, prijateqevao i druìo se s ovim likovima i s razlogom strasno nastoji da oìvi to vreme, da mu udahne dah i duh neprolaznih trenutaka u pam}ewu i se}awu. Kwièvni kriti~ar Milo{ Petrovi} je ovaj roman obeleìo kao „tragawe za arheolo{kim kamenom“, no ovo je ipak roman {iroke forme i mozai~ke strukture komponovan od raznih beleàka, skica, kao i dnevnika tragawa za lucidnom i pomalo ~udnom devojkom Teom koja podse}a na ~udovi{nost one Ketrin u Orkanskim visovima. Su{tinom svoga teksta i wegovim izuzetnim kvalitetom pisac se mestimi~no vra}a i sredwem veku u kome je Kru{evac i bio prestonica s nebeskim knezom Lazarem na ~elu. Nadaleko ~uveni klesari iz Bele Vode kraj Kru{evca (oni {to ponekom istaknutom piscu dodequju svake godine ~uvenu Belovodsku rozetu) ovom romanu daju posebnu ~ar filigranskim potkama – izraàvaju}i ve{tinu i majstorstvo klesawa figura u kamenu – da bi ih potom, no}u, kad nad Moravom izgreju 131

zvezde, pohodio na svom krilatom kula{u pesnik, vojskovo|a i ratnik despot Stefan Lazarevi}. Lete}i na besnom atu od Jerininog grada on tu jezdi i nad gorom qubostiwskom. Sama devojka Tea ~esto je kao ona Andri}eva Jelena, èna koje nema; ~as je prisutna u se}awima i kazivawima naratora i wenih ìvih savremenika, a o~as opet nestala kao vetrom oduvana. Tea je, dakle, impresivni lik u ovome romanu fantasti~nog realizma, glavni lik kojem je roman i posve}en. Izvesne pastoralne stranice koje se nisu mogle izbe}i – jer roman bi bez wih bio osiroma{en! – mestimi~no podse}aju na „stare dane“ Bore Stankovi}a i „zelene vajate“ Janka Veselinovi}a, kao i na onaj starostavni roman barda iz Mostara, pripoveda~a ~udne narativnosti Hamza Hume. Kao na velikom filmskom platnu stoje figure {to deluju kao slika dvoje zaqubqenih i ve~itih protagonista sre}e, qubavi i neprolaznog ìvota. Borisova i Teina slika, i slika wihove mladosti, paradigma je ve~nog postojawa onih koje veè qubav u impozantnom istorijskom gradu (u kome se i danas doga|aju sli~ne za~arane qubavi). Wihova slika je beleg trenutka u kojem su mladi qudi iza{li na Trg kod spomenika kosovskim junacima da kli~u novim dru{tvenim procesima u Srbiji, vremena kada je Srbija, posle toliko zata{kavanog i prigu{ivanog u titoizmu, osvajala tu novu qubav. Wu je na nepatvoreni na~in likovima u svome uspe{nom romanesknom ostvarewu udahnuo izuzetan pesnik i sada dobar pripoveda~ Qubi{a \idi}. I religija i filozofija, sve ukazuje ~oveku na taj ve~ni kult uspomena.

132

Gojko Boòvi}

AN\ELI NA VRHU IGLE Ukr{teni govor kwiga i ànrova Vojislava Despotova

Sredwovekovnu sholasti~ku raspravu o broju an|ela na vrhu igle u na{e vreme obnavqa onaj od koga bi se to najmawe o~ekivalo. Naime, u jednom od stihova iz kwige Pera~ sapuna Vojislav Despotov kaè kako je poezija „hiqaditi deo vrha igle za {ivewe“. Kada neposustali duh modernizacije srpske kwièvnosti posegne za ovakvom analogijom da bi se dospelo do slike dovoqno upotrebqive da izrazi karakter poezije, onda to ne svedo~i o krizi razumevawa, iskazanoj u vra}awu na sigurna i dobro poznata mesta starih u~ewa, ve} upravo o dalekose`nosti jednog modernog razumevawa. Sme{tena na „hiqaditi deo igle za {ivewe“, poezija je, zapravo, suo~ena sa prirodnim iskustvom margine izvan kojeg ona u modernom, verovatno ni u jednom drugom dobu i ne postoji. To nije pozicija an|ela bestelesnog i bezinteresnog, pa otuda prepoznatog na vrhu igle, ve} pozicija usamqene delatnosti, ostavqene izvan javnosti i izvan svakog delotvornog uticaja. Poezija je sama, prepu{tena sebi, a wena lucidna ironija jeste paradoksalna mera samosvesti: poezija razume socijalnu stvarnost, ali je nemo}na da u woj bilo {ta konkretno u~ini. Svest o razmerama ove nemo}i vodila je Despotova izme|u neoavangarde i postmodernizma, izme|u potrebe da se re~ stopi sa svojim posledwim gestom materijalnosti i voqe da se jezikom igre i ironije razotkrivaju iluzije posustale civilizacije. Ako u svojim prvim kwigama ispituje neo~ekivani jezik, jezik potro{enog smisla i jezik nedovoqnih re~i, u kwigama koje u raznim ànrovima pi{e tokom posledwe dve decenije XX veka Despotov iz srodne pozicije istraùje osnove neo~ekivanog ~oveka i ispraèwene i obesmi{qene civilizacije.

133

Gotovo da nema kwièvnog i publicisti~kog ànra u kome se nije ogledao, ali je u pi{~evim tekstovima, svejedno {to su nastajali u razli~itim vremenima i razli~itim povodima, sadràno postojano jezgro poeti~ke i tematske doslednosti. Poeti~ke ideje Vojislava Despotova migriraju kako bi bile svuda prisutne, u svim kwigama i ànrovima. Stihovi iz sedam pesni~kih kwiga Vojislava Despotova, po|imo od wih jer je wihov autor u svemu {to je pisao bio pomalo pesnik, objavqivani su u vremenskom rasponu od preko dvadeset godina (prva kwiga pesama objavqena je 1972., posledwa 1994. godine). Ali oni su u znaku jo{ ve}eg istorijskopoeti~kog raspona (od neoavangardnih iskustava prvih kwiga, jezi~kih istraìvawa, konkretne i vizuelne poezije, do jednog od najizrazitijih primera postmodernog pevawa i mi{qewa na srpskom jeziku). Naro~it pe~at pesnikovim istraìvawima izraàjnih mo}i jezika i poezije, zbog ~ega su usko povezani sa pesni~kim iskustvom i razvojnom linijom ove poetike, daju tekstovi iz kwige Dwièpta bibil zizra uhunt. Podnaslov ove kwige – elementarne pesme, jezi~ka i vizuelna supstanca doìvqaja – sugeri{e karakter wenih tekstova. Despotov je u ovim tekstovima posve}en iskustvima verbo-voko-vizuelne poezije, kao i pretva-rawa jezika u wegove slikovne analogone, {to ga dovodi do kori{}ewa elemenata stripa. Ako je u kwizi Prvo tj. pesmina slika re~i (1972) pesnik isku{avao jezik pretvaraju}i pesme u konceptualne ostatke re~i, u kwizi Dwièpta bibil zizra uhunt slika re~i i pesme traì se i izvan jezika – u vizuelnim prostorima komunikacijske prakse. Svaki list, izuzev prvog, ima naslov („êkawe“, „Iskrenost“, „Sklad“, „Qubav“, „Trud“, „Bes“, „Nada“, „Veselost“, „Odluka“), jezi~ki tekst, u kome se samo po re~ ili dve mogu doìveti kao tradicionalni konstituenti smisla, potom kupon uzvuka, kao zvu~ni adekvat prethodno datih re~i, i kupon uslike, kao wihovu vizuelnu verziju. Iako u kwigama posle Treninga poezije vi{e nije pesnik nedvosmislene neoavangardne prakse, iako ga poeti~ka otvorenost i radoznalost vode prema novim izazovima sopstvenog vremena, Despotov u su{tinskom smislu nikada nije izneverio svoju neoavangardnu 134

mladost. U prirodi jezi~ke i poeti~ke igre ili pak u osnovi kardinalne sumwe koja omogu}ava ironiju nalazi se ìvo neoavangardno ~ulo za prekora~ewe zate~enog razumevawa jezika, smisla i sveta. Ukazuju}i na Despotovqevo interesovawe za neoavangardnu poeziju, ukazujemo, zapravo, na genezu wegovih poeti~kih ideja. Koliko god da je u posledwe dve decenije svog kwièvnog rada mewao ànrove, a postepeno i pre{ao raspon od neoavngarde do postmodernizma, Despotov je pokazivao istrajnu vezanost za poeti~ke ideje sa kojima je u{ao u srpsku kwièvnost po~etkom sedamdesetih godina. Govore}i u jednom intervjuu o sudbini moderne poezije i o ulogu neoavangarde u toj sudbini, Despotov podse}a na neke od svojih najva`nijih poeti~kih ideja. Kaè Despotov: „Poezija je ubila samu sebe, a umrla je u najavangardnijim bolovima. Moderni ~itaoci, u koje, naravno, spadaju i kriti~ari, treba da ulaù mawe strasti u svoje neznawe – treba da ~itaju unazad, da upoznaju istoriju vrste koja je, nalik dinosaurusima, izumrla. (...) Mladi ~itaoci i mladi kriti~ari naprosto moraju da obrate pa`wu na avangardu, na velike svetske avangarde po~etkom veka, pa naravno i na na{u avangardu, posebno posledwi talas sedamdesetih godina. I naro~ito na razlog za{to danas nema nove poezije. Ve} je odavno napisana.“ Mada izre~ena na pomalo radikalizovan na~in, {to, uostalom, odgovara temperamentu svake avangarde, a jeste vrlo ~est retori~ki oblik ispoqavawa pi{~evih poeti~kih stavova, ova teza Vojislava Despotova pokazuje kako su vezanost za avangardu i posve}enost neprestanoj modernizaciji kwièvnosti temeqna obele`ja kwièvnosti ovog pisca. Iz ovog ugla moè se boqe razumeti pi{~eva toliko puta izno{ena ideja o tome kako poeziju vaqa izdvojiti iz koordinatnog sistema kwièvnosti. Ostali oblici kwièvnosti, kazano u nekoliko re~i, ne poseduju dovoqan koeficijent avangardnosti. Pokazuju}i postojano prisustvo esejisti~kog mi{qewa u kwièvnosti Vojislava Despotova, wegovi eseji su oblikovani u znaku istinske zainteresovanosti za va`na pitawa poezije, te oblasti koju je pisac video kao odeqenu od tradicionalnog razumevawa kwièvnosti, 135

potom same kwièvnosti, ali i onog nu`nog okvira u kome nastaju i poezija i kwièvnost: dakle, moderne civilizacije sa wenim tehni~kim dostignu}ima, tokovima znawa i mo}i, informati~kim snagama i neo~ekivanim izazovima pred kojima se na{la prete}i da postane neki sasvim novi svet. Kao retko koji savremenik, Despotov je oslu{kivao nove civilizacijske izazove, kao i poziciju poezije i kwièvnosti u okviru wih. Na temequ tog interesovawa ne nastaju samo wegovi eseji, niti se samo iz takve pozicije mogu razumeti wihova lucidnost i prodornost, strast otkrivawa i sveìna pogleda. Eseje Vojislava Despotova najboqe je, zapravo, ~itati kao opus paralelan sa wegovom poezijom. Wihove teme su toliko srodne, a wihova zapitanost toliko istovrsna da u ~itawu ovih pesama i eseja moramo videti celovitost jedne stvarala~ke avanture ~ije je ime Despotov. U nekim slu~ajevima stihovi Vojislava Despotova proisti~u iz wegovih obimnih esejisti~kih razmi{qawa, u drugim prilikama eseji nastavqaju da prate pesni~ku egzegezu modernog doba. Nisu retki ni primeri u kojima se tekst pesme i tekst eseja poklapaju u onoj meri u kojoj to dozvoqavaju odlike jednog i drugog ànra. Pogledajmo, iz ovog ugla, primer tekstova iz obimnog ciklusa „Konac dvadesetog veka“. Sa stanovi{ta ànrovske metamorfoze prisutne u Despotovqevoj kwièvnosti, esejisti~ki spev Neo~ekivan ~ovek te{ko je zamisliv bez osnove uspostavqene u seriji tekstova „Konac dvadesetog veka“. U odnosu serije „Konac dvadesetog veka“ i esejisti~kog speva Neo~ekivan ~ovek imamo jedan od najintenzivnijih odnosa poezije i esejistike u delu Vojislava Despotova. Stihovi iz esejisti~kog speva Neo~ekivan ~ovek napisani su u tonu koji je od kraja osamdesetih intenzivno zanimao pesnika (pitawe nuklearisti~ke kulture, pitawe komunikacije u radikalno promewenim epohalnim okolnostima, katastrofi~ke senke kao posledica sloma samoiscrpqenih humanisti~kih projekcija, suo~avawe sa tehnolo{kim i uop{te civilizacijskim izazovima budu}nosti). Vi{e~lani pesni~ki tekstovi iz kwige Neo~ekivan ~ovek, izgovoreni iz perspektive samosvesnog posmatra~a, ispuweni su esejisti~ki pro136

dornim vi|ewima i pesni~ki lucidnim osvetqewima stawa modernosti. [esnaest tekstova u ovoj kwizi, zahvaquju}i tematskoj organizaciji i poeti~koj poziciji koja je nerazdvojiva od istinski duboke spoznaje savremene i neposredno predstoje}e civilizacije, sklapaju se u spev nagla{ene integralnosti. Esejisti~ki spev Neo~ekivan ~ovek predstavqa Vojislava Despotova kao jednog od najpodsticajnije zapitanih autora u modernoj srpskoj kulturi nad kulturnim, duhovnim i tehni~kim aspektima savremenosti i predose}ane budu}nosti, pri ~emu ta zapitanost uvek proisti~e iz pozicije ovladanog znawa i voqe za razumevawem. Tako ovaj spev ozna~ava neobi~no vaàn doprinos pesnikovoj poeziji, ali istovremeno najavquje tematski krug wegovih romana Jesen svakog drveta, Evropa broj dva i Drvodeqa iz Nabisala koji su obeleìli devedesete. Po redosledu nastanka, romani su tre}i ànr do koga je do{ao ovaj pisac. U romanesknom opusu Vojislava Despotova mogu se prepoznati tri celine. Te tri celine po{tuju hronolo{ki red nastanka pi{~evih romana (sa izuzetkom pozicije romana Andraci, jepuri i ostala ~udovi{ta Petrovgrada i sredweg Banata), ali se ovom podelom jo{ vi{e isti~u wihove tematske i poeti~ke osobenosti, onako kako su se uobli~avale tokom pi{~evog rada na prozi. îtawe Despotovqevih romana pokazuju kako oni i u pogledu tema i u pogledu poetike duguju dosta pi{~evom zanimawu za druge ànrove, najpre za poeziju, ali u vrlo visokoj meri i za esej i dramu. Mogli bismo re}i kako je ovo jedna od temeqnih poeti~kih odlika kwièvnosti na{eg pisca. Zainteresovan za mnogobrojne fenomene moderne civilizacije, posve}en {irokom krugu tema, istinski istraìva~ poetike i modernizacijskih iskustava savremene kwièvnosti, pa u mnogo ~emu i lucidni i smeli novator, spreman da se ogleda u prakti~no svim kwièvnim oblicima, Vojislav Despotov je bio pisac autenti~ne poeti~ke doslednosti koji je svoje teme izme{tao iz jednog ànra u drugi, poku{avaju}i da ih iznova proveri u novom obliku i u novom okruèwu. To nam otkriva koliko su ovom piscu bile va`ne izabrane teme do kojih je do{ao i kako ih je postepeno uslo`wavao. 137

Put od Mrtvog mi{qewa, na primer, do trilogije iz devedesetih godina HH veka (Jesen svakog drveta, Evropa broj dva i Drvodeqa iz Nabisala) jeste vrlo dug, proti~e izme|u romana i pesama, eseja i drama, naziremo u wemu najmawe tri razvojne faze, a pogotovu uporno nastojawe da se iznutra sagledaju neo~ekivan ~ovek i wegova neo~ekivana epoha. To su pi{~eve kqu~ne teme, ~ak i kada nam se u~ini da je oti{ao u susret ranim jadima detiwstva i po~etnog doba odrastawa. Ima neke dubqe pravilnosti u tematskom sledu Despotovqevih romana. Svaki wegov slede}i roman gotovo da po~iwe ta~no tamo gde je prethodni okon~an, kako u poeti~kom, tako i u motivsko-tematskom pogledu. Samo jedan primer, ali da, pri tome, ne govorimo o oblacima koji su svakako najpoznatiji detaq pi{~eve romaneskne avanture, trajna fascinacija ve}ine wegovih junaka i migriraju}i motiv sa vrlo bogatom simbolikom i zanimqivim transformativnim senkama u raznim pi{~evim romanima. Naime, na kraju romana Evropa broj dva pojavquju se avioni; bombardovawe samo {to nije po~elo. „Stali su iznad nas, kao zale|eni na plavetnilskom platnu. Sve se umirilo“, ovim re~ima, kao zale|enim na horizontu pripovedawa, Despotovqev pripoveda~ okon~ava roman. Drvodeqa iz Nabisala, naredni autorov roman, sav je u znaku aviona i bombardovawa. Avioni nisu samo zale|ena pretwa, oni su dejstvena sila koja pokre}e pri~u ovog Despotovqevog romana. Bombardovawe nije samo senka pretwe koja je zamra~ilo nebo i ~ija se teìna spustila na sve junake romana, ono je u Drvodeqi iz Nabisala postalo okvir i oblik ìvota. Ono je takvo i onda kada je dato u neposrednom vidu, kao posledica neobi~nog „teolo{kog ultimatuma“, i onda kada u wemu vaqa prepoznati svu surovost jedne cini~ne manipulacije. Umreènost pi{~evih romana pokazuje kako je pravi ~itala~ki izazov prepoznavati takve wihove spojeve i ukr{tene pri~e. Mada se oni mogu ~itati sasvim samostalno i mada pisac nigde nije izri~ito naglasio kako su wegova dva roman~i}a (Petrovgradska pra{ina i Andraci, jepuri i ostala ~udovi{ta Petrovgrada i sredweg Banata) ili wegova tri romana iz posledwe ~etiri godine XX veka delovi {irih kompozicionih 138

celina, Despotovqevi romani, a sa wima i wihov ~italac, dobijaju mnogo ukoliko ih dovedemo u prirodnu i ve} dovoqno sugerisanu vezu, prvo me|usobnu, potom i u odnos sa drugim delima ovoga pisca. Mrtvo mi{qewe, prvi pi{~ev roman, ujedno je i prva pretpostavqena celina. U ovom romanu Despotov uspostavqa scenu i temu pripovedawa koju najve}im delom ne}e napu{tati ni u docnijim romanima. Okre}u}i se istraìvawu moderne civilizacije, pisac najpre ispituje wene izraàjne snage i mogu}nosti wihovog prevazilaèwa. Drugu celinu sa~iwavaju dva roman~i}a: Petrovgradska pra{ina i Andraci, jepuri i ostala ~udovi{ta Petrovgrada i sredweg Banata. Oba romana govore o detiwstvu i odrastawu u Zrewaninu polovinom XX veka. Nastali iz eminentno lirske perspektive, u stapawu se}awa i oìvqenih detiwih fascinacija, ova dva kratka romana po~ivaju na proìmawu izvrsnog teksta – koji je nesumwivo me|u najboqim napisanim na srpskom jeziku o detiwstvu – i ilustracija koje je u maniru montaà atrakcija obradio sam pisac. Ilustracije, razli~ite po poreklu i po karakteru intervencija koje je na wima u~inio pisac, neodvojive su od teksta koji prate i sa kojim se spajaju. To, zapravo, i jeste tekst svakog od ova dva romana: nerazmrsivo klupko pri~e i slikovnosti. Tre}u celinu sa~iwavaju tri romana pune zrelosti: Jesen svakog drveta, Evropa broj dva i Drvodeqa iz Nabisala. U wima je oblikovana slika epohe u raspadu i u burnom i muwevitom preobraàju. Taj raspad i taj preobraàj pra}eni su, na jednoj strani, uzbudqivim slikama kraja epohe socijalisti~kog totalitarizma, ali i, na drugoj strani, slomom niza privatnih epoha koje sada, u novim okolnostima, na ni~ijoj zemqi, negde izme|u epoha, vaqa iznova osmisliti. Despotov je pisac te{ko uporedive epohalne samosvesti. Otuda ova tri wegova romana jesu veliko zave{tawe moderne srpske kwièvnosti suo~ene ne samo sa nihilizmom istorije ve} i sa nu`no{}u razumevawa epohe neslu}enog ubrzawa. Romani Despotova, a pogotovu ova trilogija, predstavqaju mo`da epohalno najsamosvesniji izraz srpske kwièvnosti na kraju HH veka. U wima se Despotov nije 139

bavio samo doga|ajima, ve} je raskrivao wihov smisao i razloge zbog kojih doga|aji bivaju oblikovani. Despotovqevi romani poga|aju u samo srce aktuelnih doga|aja, ali se u toj aktuelnosti ne iscrpquju, ve} ostaju ~vrsto ukoreweni u zoni epohalno samosvesne kwièvnosti. Kwièvnost koju je pisao Vojislav Despotov ni u ~emu nije imala lak karakter. Ona je, naprotiv, bila okrenuta i najboqim izrazima svog vremena i wegovim najuàsnijim porivima, i posledwim tehnolo{kim ~udima i arhai~nim, okamewenim izrazima modernizacijske zaostalosti. Sklapaju}i kwige i mewaju}i oblike kwièvnosti kako bi spoznao svo iskustvo razli~itosti, Vojislav Despotov je bio pisac paradoksalne doslednosti. Otvoren za nova pitawa i voqan da u promenama prepozna posledwu odbranu kwièvnosti, ovaj pisac je ovladao sposobno{}u da isto kaè na sve mogu}e razli~ite na~ine. Ukr{teni govor kwiga i ànrova Vojislava Despotova oblikuje uzbudqivu poeti~ku i ~itala~ku mapu, po svemu izuzetnu, na teritoriji moderne srpske kwièvnosti. Uspostavqena geneza poeti~kih i tematskih ideja, kao i podudarnosti koje se javqaju u razli~itim kwigama i ànrovima ovoga pisca, integri{u opus Vojislava Despotova u uzburkanu celinu u kojoj je umrla dosada, a smeh je postao dubqi za teìnu cini~nog razumevawa. Tamo negde na vrhu jedne od preostalih igala za {ivewe.

140

Mileta A}imovi} Ivkov

ROMANESKNA TELEMAHIJA D. J. DANILOVA Ne sastoji li se ceo na{ ìvot u tome da odrastawem vratimo to obiqe saznawa, svu izgubqenu vidovitost i harmoniju kosmosa.

Prozni tekstovi Dragana Jovanovi}a Danilova iskazuju vi{estruku srodnost sa wegovim poetskim tekstovima. Zapravo, u wegovom slu~aju, moè da se govori o izrazitom stvarala~kom sinkretizmu. U tom smislu karakteristi~an je wegov (prvi) roman Almanah pe{~anih dina (1996). Suma Danilovqevih stvarala~kih postupaka, kao i ~iwenice wegovog poetskog sveta, stekle su se u ovom strukturno sloènom romanu. A kada se sa poetskih i proznih tekstova Dragana Jovanovi}a Danilova pogled uputi ka wegovoj kwizi esejisti~kih tekstova i zapisa Srce okeana (1999) koja je u tesnoj idejnoj, motivskoj i stilskoj vezi sa Almanahom, utisak o polifoni~nom ustrojstvu wegovog prvog romana biva upotpuwen. Realizuju}i svoj prvi roman kao veoma sloèn tekst ~ija je ànrovska priroda polimorfna, Dragan Jovanovi} Danilov nastojao je da, zapravo, ispri~a pri~u o ro|ewu i odrastawu, odnosno o zasnivawu identiteta svog junaka. îwenica da roman zapo~iwe pripovedawem u prvom licu i to iz prenatalne perspektive: „Ja sam onaj koji tek treba da do|e na svet; plod koji postepeno sazreva, nejako bi}e za{ti}eno u maj~inom logu, a ne neosetqivo, tupo, refleksno klupko mesa.“, ukazuje da }e romaneskna pri~a biti saop{tena kroz, duboko individualizovanu vizuru pripovednog subjekta. A da bi se uska pripovedna vizura koju takav izbor perspektive name}e relativizovala, tekst romana je obremewen retardiraju}im tekstovima razli~ite ànrovske prirode i intonativne vrednosti. Tako je roman Almanah pe{~anih dina konstituisan kao sloèno {tivo kome je formalni okvir drugostepen u odnosu na zna~ewe i ideologiju sadràja koji se u wemu izlaù. 141

Stvarala~ki odnos D. J. Danilova prema definisanim okvirima ànra ni u pesni~kim tekstovima nije konzistentan. Jedan od kriti~ara wegove poezije1 takav odnos imenovao je ànrovskom promiskuitetno{}u. Danilovqevo aktivno prizivawe nasle|a evropskog romantizma i baroka, ve}inu wegovih tekstova, u~inilo je u izraàjnom smislu (retori~ki) sloènim. To je omogu}ilo da poetsko-aluzivni potencijal u wegovim tekstovima stekne status stilske dominante. Ve}ina „poetskih povr{inskih pojava“, kako ih je pobrojao Volf [mid:2 „visokoparna perifrastika, lepore~iva slikovitost, napeta retorika“ sadràna je u stilsko-izraàjnom sloju ve}ine Danilovqevih pesni~kih tekstova, kao i u tekstu ovog romana. Zbog toga odrednicom lirski, odnosno poetsko-esejisti~ki roman moè da se uslovno opi{e izraàjna priroda ovog romana.3 To posredno pokazuje da se romanom Almanah pe{~anih dina D. J. Danilov naslojio na tradiciju srpskog modernizma ~ija je, po tuma~ewu Jovana Dereti}a,4 „jedna od naj~e{}ih i najkarakteristi~nijih pojava“ upravo poetski roman. Dok se po intertekstualnim relacijama, kao i u pisanom svekolikom znawu u sadrìnski tekst romana, sa ~ime konotira stilski obrazac preplitawa narativnog i diskurzivnog (esejisti~kog),5 kao i brojnim jasnim naznakama: junakovim odnosom / mistifikovanom potragom za ocem, ovaj Danilovqev roman pribliàva romanima Porodi~nog cirkusa Danila Ki{a, odnosno prozi „aleksandrijskog sindroma“ – postmodernoj prozi. 1

Vidi: Sa{a Radoj~i}: Arkadijska obnova, u kwizi: Providni an|eli, „Rad“, Beograd, 1994, 137-147. 2 Volf [mid, Poetsko ~itawe Pu{kinove proze, „Izdava~ka kwiàrnica Zorana Stojanovi}a“, Sremski Karlovci – NoviSad, 1999, 39. 3 Oko distinktivne definicije: lirski/poetski, vidi uvodno poglavqe studije Bojana Jovi}a: Lirski roman srpskog ekspreseionizma, „Institut za kwièvnost i umetnost“, Beograd, 1994, 5-19. 4 Jovan Dereti}, Srpski roman 1800–1950, „Nolit“, Beograd, 1981, str. 254. 5 êsto spajawe ta dva stilska obrasca bilo je karakteristi~no za nema~ki romantizam. O tome vidi u: „Viktor @mega~, Povijesna poetika romana, Grafi~ki zavod Hrvatske, Zagreb, 1987, 95. 142

Kako je lirski roman ve} po sebi „hibridni ànr“6 koji „ho}e da poveè ~oveka i svet u ~udnu unutra{wu, a ipak esteti~ki objektivnu formu.“,7 D. J. Danilov grade}i svoj roman nastojao je da on bude svojevrsna spirala / lavirint u kome }e se aleksandrijski splesti i povezati raznovrsni motivi i sadràji. Uop{te su, u tekstu romana, kao i u tekstovima wegovih eseja, termin „lavirint“ i „spirala“ veoma frekventni. To jednim delom ukazuje i na ~iwenicu da je na~ela vlastite poetike Danilov sa terena poetskih dvosmislenosti preveo na diskurzivni izraz. Pored redova i stranica slikovite lirske deskripcije i efektnih epifanijskih prizora, u tekst ovog Danilovqevog romana upisana su veoma decidno na~ela wegovog kwièvnog vjeruju: „Ja ne èlim, niti mogu, da pi{em dehidrirane tekstove mumijske isu{enosti, hemijski o~i{}ene od metafora i svega poetskog. A sve {to je bez sokova mrtvo je i u poeziji i u prozi.“(63). Neke od tih tekstovnih deonica na{le su kasnije mesta i u kwizi eseja. To pokazuje da se u slu~aju romansijera Danilova radi o poeti~ki osve{}enom autoru. Jer je komentarisawe i samokomentarisawe, pasti{irawe, aluzivno ukazivawe i intertekstualno relacionirawe izrazita odlika modernisti~ki pisanih tekstova. A „Svaki oblik uokvirewa pri~e, ukoliko je bremenit pripovednim komentarima, a naro~ito poeti~kim iskazima, predstavqa pripoveda~ku samosvest.“.8 Ovaplo}uju}i, na nekim stranicama romana, utopisti~ki horizont u postupku stalnog kruèwa motiva Danilov je, kao i u pesmama, arkadijskim motivima dao izrazit zna~aj. U wegovoj arkadijskoj optici jedna~e se svet i tekst: „Jer, Arkadija je tamo gde ni{ta ne ugroàva mirni pripoveda~ki ton.“. Odnos svet-tekst artikulisan je i u kqu~u sasvim vidnog pi{~evog anga`mana. 6

Vidi: Ralf Fridman, Priroda i oblici lirskog romana, u „Savremenik“, God XIV, kw. XXVIII, sv. 12, Beograd, 1968, 491. 7 Isto, 492. 8 Aleksandar Jerkov, Od modernizma do postmoderne, „Jedinstvo“, Pri{tina, „De~je novine“, Gorwi Milanovac, 1991, 23. 143

Direktno u glavi LII romana, u tekstu pod nazivom: Opravdawe raja. U wemu je Danilov, na usta oca – jednog od junaka – u jednom od wegovih (kao i kod Ki{a) lucida intervalla otvoreno i jetko polemisao sa savremenicima. Podupiru}i vlastite tekstovne „skaske od krvi“, „vehementni otac“ polemi~ku o{tricu svog izlagawa okrenuo je protiv tzv. postmodernisti~kog na~ina pripovedawa: „Tako suhoparnu, dehidriranu prozu kakvu pi{ete vi postmodernisti moè proizvesti samo ono {to Hajdeger zove 'zaboravom bitka'.“ Takav programski govor moè da se razume i kao autorov poku{aj da objavi i obavi krleìjanski polemi~ki „Moj obra~un s wima“, ali i da se odredi prema aktuelnom kwièvnom trenutku. Tako, u tekstu romana, otac polemi~ki doti~e postojawe i funkciju kwièvne kritike i, uop{te, kwièvnog ìvota. Wima spo~itava sveprisutni „komformizam“ koga doìvqava kao „rak-ranu“, dok je postmoderna, prema kojoj iskazuje varijabilni odnos, istovremeno ogla{ena i kao „priprema za kwièvnost koja }e tek do}i. Ona je velika najava i pribirawe“. Danilov je u romanu Almanah pe{~anih dina nastojao da bude angaòvani pisac / intelektualac u svom vremenu. Da, koriste}i se mogu}no{}u posredovanog kazivawa, imenuje i opi{e vlastiti odnos prema kwièvnom trenutku; kwièvnom ìvotu i preovla|uju}em stilskom obrascu. îwenice koje oblikuju pripovedni postupak u romanu Almanah pe{~anih dina Dragana Jovanovi}a Danilova, od me{awa stilsko-izraàjnih registara, do eksplicirawa vlastitih poeti~kih na~ela, ukqu~ene su u funkciju podràvawa wegovog primarnog stvarala~kog pravca – poezije. Utisak da je i Danilov od onih „pisaca jedne kwige“, ~ini se, da ukazuje na stvarao~evu nameru da svim {to ume i moè podupre vlastitu poetsku zidanicu. D. J. Danilov je pesnik i u prozi kome je liberalnost ànra modernog romana, koji moè da „proguta“ razli~ite sadràje, omogu}ila da u drugim ànrovskim okvirima pro{iri i precizira neke od nosivih tema svojih prvih pesni~kih kwiga. Ovaj roman je dopuna i obja{wewe zna~ewskih ~vori{ta tih kwiga, ali i opravdawe pesnikovog poziva i stava. Uz Almanah, barokno razbokoreni pesni~ki tekstovi D. J. Danilova, ~itaju se i razumeju jednostavnije i potpunije. Vlastitu poetiku, 144

estetiku i etiku Danilov je ispovedio u ovom romanu. Ali i on je, kao i neke od wegovih pesni~kih kwiga, npr. ìvi pergament, „pretovaren brod“. Obiqe je vrlina i nedostatak wegovih ranijih tekstova, a srazmera ideal koji izmi~e. Bivaju}i ~iwenica u stvarala~kom razvoju Dragana Jovanovi}a Danilova, roman Almanah pe{~anih dina, hipostazira jednu od vr{nih ta~aka wegove „barokne“ razvojne faze. U wemu je dostignuta puna mera wegove ambicioznosti da se „opi{e“ svet i da mu se, nanovo, pridoda o~aravaju}a dimenzija snevnosti, sentimentalnosti, emotivne ponesenosti... A i da se ~iwenice vlastite biografije, mistifikovane i poetski preosmi{qene, u~ine sadràjem ovog „romana-spirale“. Mada nije wegovo najostvarenije kwièvno delo, ovaj roman jeste najreprezentativnije wegovo delo. Sve ono {to je D. J. Danilova u~inilo pesnikom / piscem u wega je zama{no i gorqivo upisano.

145

Branko Br|anin

DRAMSKO I PROZNO PJESNIKA VLADIMIRA JAGLIÎ]A

Me|u „najmla|ima“ (ro|en 4. novembra 1961., Gorwa Sabanta kod Kragujevca) u srpskoj literaturi, a posebno poeziji, s kraja XX vijeka i po~etka tre}eg milenijuma, brojno{}u (oko 1500 pjesama i „poema“, stotine stihovanih epigrama, hiqade novinskih i kwièvnih zapisa, biqe{ki i pri~a, prikaza i kritika, zbirke ve}ih proznih cjelina i romani) ukupnim korpusom i ostvareno{}u djela, zrelo{}u, iznena|uju}im utiskom o zaokruènosti opusa, kao i samosvojno{}u pjesni~kog glasa, tematsko-motivskom rasponu, odnosu prema jeziku i formalnoj organizaciji pjesama, radnom energijom i u~inkom (pored autorskih ostvarewa, prevodi sa francuskog, engleskog i naro~ito ruskog, prire|uje izabrane stihove doma}ih pjesnika, antologiju novije srpske poezije i dvije antologije ruske poezije, obuhvativ{i period od XVI do XX vijeka, za {ta je zasluìo i ugledne prevodila~ke nagrade, pored kwièvnih i „dru{tvenih“, budu}i da je ovjen~an Oktobarskom nagradom rodnog grada, 1995) kao netipi~na kwièvna „pojava“ – uz sve, ìvi i radi mimo „prestoni~ke“ scene, {to }e u najnovije vrijeme, objavom G. Petrovi}a, ili Z. ]iri}a i V. Matijevi}a, skoro postati conditio sine qua non – izdvaja se Vladimir Jagli~i}.1 1

Vidjeti na{ predgovor u kwizi izabranih stihova: Vladimir Jagli~i}, Pre nego odem, Zavod za UINS Republike Srpske, Isto~no Sarajevo, 2005, (str. 7-30); i u dodatku izbor iz kritika i prikaza kao i selektivnu bibliografiju autorskih i tekstova o djelu V. Jagli~i}a. 147

Jedna od osnovnih karakteristika Jagli~i}evog pjesni{tva je sklonost ka duìm formama, vi{e~lanim pjesmama, pjesmama-ciklusima, vijencima ili poemama (da ne otvaramo ovdje pitawe koliko su, zaista, to „poeme“). Ali, stih se ne „otima“ niti disperzivno „fluktuira“ u niz podoban proznom od „pjesmotvorne nemo}i“, no biva svjesno organizovan u ànrovski sinkreti~nu strukturu, prisvajaju}i ne{to od osobitosti komplementarnih „vrsta“; u izrazu blizak pripovijedawu u stihovima i svojevrsnoj „epi~nosti“, na{ Pjesnik ne preza ni od toga da pjesme ili cikluse i nazove „pri~ama“ (npr. „Doma}inske pri~e“, Senke u dvori{tu2), pa i da ih tehni~ki (iako u stihovima ) ostvari kao pri~e! Primjeri su brojni, ciklusi (1–13) Dedina smrt3, Kraqevski venac4 (34 pjesme) i Kwiga o zlo~inu sa tri „venca“ i ukupno 55 pjesama5. Sklonost ka sinkreti~nosti ànrova jo{ je o~iglednija sa aspekta „dramskog“ (ne „dramati~nog“!): stihovi na{eg Autora su po~esto na granici dramskog, u ànrovskom ali i u smislu odre|ewa po Rodu; najbliè dramskom spjevu. Ako To nije sli~no Wego{u, onda jeste (blisko) Qubomiru Simovi}u. Ukqu~ivawe cjelovitih pjesama u tkivo dramskog teksta (Boj na Kosovu, ili Putuju}e pozori{te „[opalovi}“) i wihovo „prirodno funkcionisawe“ (~ak i vezanog stiha), u strukturi koja nije eminentno stihovna niti pjesni~ka, postupak–odlika Simovi}evih drama, jo{ od Hasanaginice, nije skliznulo u (staru) dramu u stihovima, niti se otelo u (novu) „poetsku dramu“. Rod i ànr nisu naru{eni, a pjesme su ostale poezija! Tako bi bilo i ako se Jagli~i} odvaì na ukqu~ivawe stihova u nepostoje}e (?) drame, ili wihovo „dramatizovawe“. Jer, neke „pjesme“ kao da su pisane za scenu (Kraqevski venac prije svih).6 2

Slovo, Vrbas, 1996, str. 7-18. Vrelo, BIGZ, Beograd, 1997, str. 49-66. 4 Srbija-zemqa, Prosveta, Beograd, 1996, str. 7-60. 5 Spomen park „Kragujeva~ki oktobar“, 2001, str. 5-42. 6 Neodoqivo se name}e pore|ewe „dramskog svijeta“ poetskih slika V. Jagli~i}a sa „gatkama“ Ranka Mladenovi}a, jednog od rijetkih srpskih modernista-dramati~ara dvadesetih godina XX vijeka sklonog da „meterlinkovsku filozofiju du{e dramski iskaè sredstvima nove filmsko-teatarske 3

148

SVIWOKOQ I KRAQEVSKI VENAC – DRAMA ILI PJESMA

U stihovima Vladimira Jagli~i}a ~ak i formalno se nagla{ava otklon prema dramskom izrazu, priro|eno djeluju naizmjeni~nost monologa i dijaloga, stvarnog ili unutra{weg (npr. Sviwokoq). Doga|aj ili „dramska radwa“ izlaè se u svim etapama razvoja, od uvo|ewa pokreta~kog, prvog motiva, i kasnijeg „narastawa“ u zapletu, preko kulminacije (pa i peripetije!) do raspleta; aktera, personae dramatis („protagonista“ i „antagonista“), a prisutne su i „didaskalije“, odnosno bilo bi mogu}e neke od pjesnikovih stihovnih „napomena“ tretirati kao „sugestije reditequ“. Evo i prvog motiva, od prvog stiha, u krokiju „scene“, mjesta i vremena radwe i glavnih aktera, „o{trewe noà“, „koqa~i“, dvori{te, obor, blato, osvit: Od ranog jutra o{trim no`, sve pra{i! /...// Doma}in, qutko, katkad tek proviri (...) Kom{ije, ko `biri / tapkaju qigxu kraj usnule ku}e //. A od drugog ~lana Sviwokoqa, gdje se po~etnim stihom uvodi i „glavni akter“, koji izlazi iz trulog obora/ skvi~u}i o~ajno, po~iwe dijalo{ki „razvoj radwe“ (Ej, da je znala sudbinu zveriwu /.../ [ta, ti je àli{?) a odmah i scenski fizi~kom radwom („didaskalije“) Obaquju je odmah tu, kraj plota (...) Trojica drè noge, jedan kle~i, / na vratinu i prikqe{tene ple}i... I tako, sve do kraja. Odràno je prisustvo tri jedinstva, (isti akteri i doga|aj-radwa, u istom prostoru-mjesto) sve zapo~iwe u praskozorje, rano jutro, a okon~ava se uve~evrijeme. (I pada ve~e, kao pla{t ozvezdan.) Izme|u ta dva vremenska „grani~nika“ ispri~ana je cijela „scentehnike“ (Radovan Vu~kovi}, Moderna drama, „Veselin Masle{a“, Sarajevo, 1982, str. 596), danas poprili~no zaboravqenog, kao {to su zaboravqene i wegove „dramske gatke“, a me|u wima i Da}a sa kojom se – mada je Mladenovi}evo vrijeme doba sredweg vijeka a Jagli~i}evo dana{we – lako porede ne samo atmosfera i „drasti~ni naturalizam“ (Vu~kovi}, str. 603) nego i „tehnika“ Jagli~i}evog Sviwokoqa. Mo`da je za ovu priliku dovoqno a i najta~nije re}i kako je na{ utisak da je Jagli~i} u poeziji „dramati~ar“ onoliko koliko je Ranko Mladenovi} „pjesnik“ u svojim dramskim slikama. 149

ska“ fabula (kao da se po{tuje distinkcija „pri~e“ i „fabule“, sièa i sadràja!), a u neiskazanom (na planu zna~ewskog, „semanti~kog“) ispripovijedana je i pri~a, ono {to je {iri okvir, „op{ti plan“, unutra{we vi|ewe Srbije oslikano simboli~ki i metafori~ki tipi~nom „ritualno-obi~ajnom“ radwom, sviwokoqom; ~ak i na principu „sinegdohe“ (dio za cjelinu). U „posqedwem ~inu“ na sceni su svi, uz glavne (Kasapin {to je sviwu jutros klao, / u vrh sofre, ve}, pijan zaspao) i „sporedni akteri“, gosti, redu{e, djeca, stari Solunac (a brka {tipka sna{icu za guzu). Onda tonski-zvukovni „of-ovi“, muzika sa te-ve-a, gusle za starije, A harmonika kad krene iz {tima, / svi se sti{aju, i milo je svima. Kona~no, (u „drami“ ima i „naravou~enie“) i „scensko-svjetlosno“ razrje{ewe, posqedwa rije~ pripada prirodi i Srbiji, kad no} zvezdama svim na znawe daje, / kako se ìvi, opstaje i traje. Drama i „dramsko“ (u strukturi i organizaciji pjesni~kog iskaza) Kraqevskog venca su jo{ o~igledniji, budu}i da je pred nama {tivo koje u samoj zamisli podrazumijeva scensko:7 pisano povodom okupacionog pogroma Srba u Kraqevu, za javno predstavqawe, kao „recital“. Venac je vid „dramskog spjeva“ organizovanog u 32 cjeline. (Uokviruju ih uvodna, Vencu ovome i zavr{na, Dug, pjesme autorove „idejne platforme“, od po~etne invokacije i apostrofe, da, kojih nema, budu ovo cve}e, do zakqu~ne, koja i po naslovu odre|uje prirodu literarne pobude, duàn je bar da posveti one koji su stradali). Najprije Prolog (1), „opisivawe Scene“ (od granata i zvezda no} obeli), Aktera (Na svakoj koti – odred ustanika... A [vaba – be{wi od rawenog tigra) i Vremena doga|awa (~etrdeset prve, u oktobru); potom uvo|ewe glasova, dijaloga i monologa; slijede pripovijedawe-odvijawe doga|aja, u odvojenim (dramskim!) „slikama“ (zatvor, uzimawe talaca, prinudni rad, napadi no}u, strah u podrumima, ~etiri dana zaredom ne prestaje streqawe / i krici se me{aju sa nepristrasnim 7 Iz biqe{ke o autoru u kwizi Srbija-zemqa saznajemo da je Kraqevski venac „dobio prvu nagradu za tekst scenarija...“ (podvukao B. B.) Dakle, i u samoj namjeri je o~itovana dramsko-scenska priroda teksta. 150

vazduhom) ili kroz „unutra{wi monolog“ dnevnika natporu~nika Maciovica (6) (napadaju, uglavnom, no}u. / Koriste ki{u i hladno}u... Hapsiti, mu~iti, i ostalo. / Ne mrzim. Radim svoj posao). Tako, do kraja. Dok sve ne bude gotovo. U zavr{nim pjesmama – Epilogu – progovaraju sjene mrtvih (30), opet jedan od „dramskih izuma“ jo{ od Antike ili [ekspira, a 31. i 32. donose osvrtawe unazad, posjetu grobqu mu~enika. Sredi{we pjesme-dramske slike prosto mame da ih (samo neznatno „dramatizujemo“ ili i bez ikakve intervencije) ukqu~imo u scenski prilago|en literarni „predloàk“. Ve} u tre}oj pjesmi Jagli~i} sa izrazitim dramatur{kim darom, kroz grcave dijaloge, tka svoju Dramu: Nema {ta, na{i bore se herojski. / Neka, nek malo i [vaba ispa{ta, ogla{ava se prvi; slijedi „podr{ka“, Jest, Nemci su se uzmuvali svojski. / Pali su â~ak, Uìce i Ra{ka. Ali, odmah potom, evo i „antagoniste“, eto Sukoba: Pa {ta, i ako postignu pobedu? / Dràva nam je propala, pa kraj! / Navu}i }e nam samo na vrat bedu. / [ta ho}e? Nas je izdao sam Kraq! Dramski dijalog postaje dramski sukob: Ej, nemoj tako! Boqe snizi glas! / Sad moè glava lako da odleti... Ukrupwavaju se i umnoàvaju i glasovi sa druge strane, Ama, ~ove~e, Nemci su pred Moskvom! ili (karakterno jasno profilisani „likovi“) Svet ~itav }uti – samo Srbin, cve}ka, / tr~i pred rudu... U naizmjeni~nom nizawu „replika“ autor ne zaboravqa ni razvoj osnovnog doga|aja, Na{i su blizu, pred Ibarskim mostom!, ali ni dramski napon date situacije, Ej, pazi! Ide onaj qoti}evac. U hitrim i govornom veoma bliskim dijalo{kim su~eqavawima ne samo {to osje}amo (vidimo) likove i karaktere, nego i sukobe. I, pored dosqedno provedenog rimovawa, vezani stih Vladimira Jagli~i}a postaje govorni, obi~an. Skoro da i ne osje}amo raskol i sraz izme|u dramske replike-monologa ili dijaloga i „poetskog“; emotivno-ekspresivni govor priro|en dramskom, istovremeno je i jezik visokog pjesni~kog stila. Sli~no Simovi}evom uspjelom postupku u Dramama, i ovdje na djelu po~iwe da se „oìvqava“ i funkcioni{e i duì monolog, ~ak i kad je „ispjevan“ u 151

distisima (AA) pa u stihovima sa naizmjeni~nom rimom u rasporedu BC-BC-DE-DE, podignutim i zapovjednim tonom. Poslu{ajmo: Ti{ina! Jedan glas da ~uo nisam! Umesto ìta, ho}u prostor brisan! Prioni tamo! Ne pravi se lud! Da sam video znoj na svakom licu! Lomi kukuruz! Seci kro{wav dud! Postavqaj brè bodqikavu ìcu! Ni makac daqe! Sve je minirano. Ovamo vre}e s peskom! Te, s op{ivom. Stoko bez repa! Ne bacaj! Lagano. ûj, visi}e{ ti meni pred op{tinom! Jagli~i} je dramski najubjedqiviji u brzoj izmjeni kratkih dijaloga, potpuno „ìvotnih“, ispaqenih bez patosa (primjerenog poeziji?), u ritmu udisaja i izdisaja. Tako se sa malo poteza crta sloèna i sadràjna slika: jo{ jedna od dramskih odlika kwièvnog izraza. I, ponovo, skoro dosqedno provedena rima (ABCDE-EDA) ni malo ne „iska~e“ iz govorne – ìvotne situacije: Za na{e dobro, kaè onaj Nemac. / Otera}e nas na rad u Nema~ku. / Opravqa}emo put, most ili prugu. / Ako. [to smo se ka~ili s firerom? Gle onog plavog sa ma{ingeverom! / Ne vidim, brate, sad ni belu ma~ku. / Za na{e dobro, ~uje{: kaè Nemac. Dakle, i organizaciono, strukturom, na~inom izraza, jezikom i govorom (~ak se i vezani stih „uklapa“ u dramsko!), ali i ukupnom zami{qu (likovi, doga|aj, razvoj-zaplet, sukobi i okon~awe, pa Epilog) Kraqevski venac se pribliàva „dramskom“, i najboqi je primjer za sklonost ànrovskom i rodovskom sinkretizmu poezije V. Jagli~i}a.

„O PRIÎ I PRIÂWU“

Dedina smrt, sredi{wi ciklus zbirke Vrelo, u trinaest odvojenih pjesama pod istim naslovom, ispjevanih razli~itim stihovnim nizovima, i po obliku (distih, katren, oktava...) i po metru i po duìni, sasvim 152

je o~igledan primjer (me|u mnogima u poeziji na{eg Pjesnika) pri~ala~kog, sklonosti „epskim iskliznu}ima“ ali i svjesnom „mije{awu“ rodova. [ta „uodno{ava“ sve ove pjesme? Samo i jedino Doga|aj, pri~a i pri~awe, pripovijedawe o istom. Pjesme ne samo {to kao da i nisu zasebne cjeline, nego bi moglo da se (utemqeno) postavi pitawe i da li su (samo) pjesme? Ili su dijelovi „pri~e u stihovima“... Deda je umirao svu dugu i zlu jesen... Od pri~e o Dedinom bolovawu i umirawu, prisje}awa na djetiwstvo, do sprovoda i svega {to slijedi, potom ujakovog „izvje{taja“ o samom ~inu, pa onda izgradwe grobnice i kona~no „zadu{nog“ govora na grobu... Sve To je mogla da bude i pri~a. Ali, ne samo {to je mogla, nego u mnogo ~emu i jeste. Sli~no „vi{e~lanom“ ciklusu Dedina smrt, brojni su primjeri Jagli~i}evog Pri~awa u pjesmama, Vojna ve`ba (1-6) i Sli~ice (1-15) iz zbirke Srbija-zemqa; cijela Kwiga o zlo~inu (tri „vijenca“ sa ukupno 55 pjesama; uz „pri~u i pri~awe“ ovdje je, naro~ito u prva dva „venca“, ukupno 40 pjesama, lako uo~iti „dramske momenete“, i posebno dijaloge An|ela, „crnog i belog“ – eto, dakle dramskog osnova, sukoba i dijaloga!), Malo tiho mesto (1-8) ili Pesme o Branku (1-5) iz Senki u dvori{tu; Erdoglija-centar (1-5), Spava~i (1-7), Templari (1-7), Izgubqeni svet (1-7), [umsko kraqevstvo (1-6) i Vikend na selu (1-4) iz kwige Nepovratno, potom Spomen na Jermeniju (1-7) Pred no} pa ciklus Susret (1– 9) iz zbirke Nemoj da me zove{. Neki vi{e i uo~qivije, neki skrivenije i mawe, navedeni (nisu svi pomenuti!) primjeri u ve}oj ili mawoj mjeri ilustruju na{e uvjerewe o prisustvu dramskog i proznog u poeziji Vladimira Jagli~i}a, i Pjesnikovu sklonost za mije{awe rodova (i „ànrovsku sinkreti~nost“); prisustvo „epi~nosti“ (ne zaboravimo dramsko!), posezawe za „pri~om i pri~awem“. Kao i u slu~aju sa dramskim i ovaj, svojevrsni prozni Otklon Jagli~i}eve poezije nije puki kwièvno-teorijski kuriozitet nego je jasan znak sklonosti ka drugom i druga~ijem „pjevawu“ i autorskoj osobenosti. Ali, uz mal~ice „naknadne pameti“ i signal kuda }e se kretati muza na{eg Pjesnika. Ka proznom i dramskom; ka romanu...

153

Starac sa Pivare8 je roman-prvenac (iako, i to, samo uslovno, po{to iz „biqe{ke o autoru“ uz zbirku pjesama Nepovratno9 saznajemo da V. Jagli~i} ve} ima nekoliko neobjavqenih rukopisa proze i eseja (âsovi srpskog, i proza Do sudweg dana), ili barem prvi koji je ugledao svjetlo dawe, „pe~atan“ u najja~eg izdava~a danas, u presti`noj biblioteci. U gra|ewu romana na{ Pjesnik se snalazi rukom majstora, po mjeri talenta, pokazuju}i se kao „totalni pisac“, all rownd player; o~igledno je da u wegovoj literarnoj „laboratoriji“ nastaju djela raznorodne prirode a da decenijski uporan rad (prevo|ewe vi{e od dvadeset autorskih kwiga, antologi~arski u~inak, esejistika, ùrnalizam na me|i tik uz „~istu“ kwièvnost) rezultuje prvorazrednim ostvarewima. Istina, ponekad se „okosnica“ gra|e Romana o ju~era{wem svetu, kako je navedeno u podnaslovu (anegdote-pri~ice) svede na ùrnalisti~ku biqe{ku-crticu, ali je sve „ujedna~eno“ jezikom, re~enicom, ìvo{}u pripovijedawa u prvom licu; efektno i ~vrsto stvorenim likom pripovjeda~a (îka Dragi, 1913-2003, kome je i posve}en, {to pokazuje utemeqenost u „stvarnom“ i „stvarnosnom“, ranije uo~enu Jagli~i}evu kwièvnu odliku). Konstruisan kao stvarno zabiqeèni ìvotopis glavnog junaka (koji je zaista postojao i „pripovijedao“!), od niza prividno nepovezanih hronolo{kih „sje}awa“ na doga|aje i qude, koje u cjelinu povezuje Junak ali ni{ta mawe i Pisac, Starac sa Pivare je jedan od onih „lajfstori“ (life story), fik{n-fak{n (fiction-faction) literature: prividne „ìvotne pri~e“ istina oslowene na „stvarno“ ali i izma{tani sadràji kojima se, kao Bolani Doj~in krpama platna, uvezuje otvorena utroba i razminuta rebra pri~e, ono „stvarnosno“, ono {to samo li~i na stvarnu stvarnost, kao po uputstvu Aristotelovom dramaturzima, da pi{u onako kako je „moglo da se desi u skladu sa zakonima vjerovatnog i mogu}eg“. Uvodno poglavqe nije numerisano (kao da ga autor ne smje{ta unutar romanesknog tkiva, nego uzima za fizi~ki odvojen „okvir“, iako na kraju nema „zavr{nog 8 9

154

Narodna kwiga – Alfa, Beograd, 2003, 185 str. Pogledi, Kragujevac, 1998.

rama“) a wime se daje privid vjerodostojnosti: ne samo {to bismo trebali da prihvatimo kao glavnog junaka pripovjeda~a Lik, nego bi vaqalo da povjerujemo kako je i autorovo pripovijedawe u prvom licu autenti~an faktografski sloj; u znanom vidu literarne mimikrije (proze Putnik, Petrijin venac... pomenimo samo D. Mihailovi}a). Tako, odmah je locirano „vrijeme“ i „mjesto“ (Kragujevac, [panskih boraca broj dvadeset i dva), socijalni miqe (periferija, Pivara, jedno od naseqa u kome i sada traje na{a plemenita osiroma{ena gra|anska bijeda u ku}ama sa dvori{tem i psom, ali u gradu koji odavno ve} nema sluha za takav, ju~era{wi svet, i ìvot, u prizemqu{i, ali dugoj, sa nekoliko stanova i ulaza, gra|enih u „ge“, sa vratima prema ulici); odmah Lik, i „zapisni~ar-autor“, i po~etak pri~e... Oskudno je skiciran „lik“ Autora, onoga koji biqeì, ali ipak se u dovoqnoj mjeri nazire stav i karakter; u dovoqnoj mjeri ~ak i ako je sve drugo samo doslovno zabiqeèno svjedo~ewe Lika (Milutin Dragi}, loza Tanaska Raji}a, Stragarac, trgovac u penziji) – trebalo je sve to „presloìti“, otrijebiti... Od ìvotopisa na~initi literaturu! Vladimir Jagli~i} nije romanom Starac sa Pivare samo promovisan kao prozaista ili romanopisac, nego je ovim djelom o~igledno postvario ono ve} ranije uo~eno preplitawe kwièvnih rodova, literarnih ànrova i stilskih varijeteta: kao {to je u poeziji sklon proznom (i dramskom!), tako u prozi provejava poetsko, pjesni~ka „ekonomija“ i rad u jeziku, kratak i efektan potez, jarka slika u svedenih nekoliko crta; ono malo du{e, napokon, {to isijava (netipi~no) iz tkiva romana… A, mo`da, granice rodova i nisu tako jasne i odrìve, kako bi voqeli oni koji (moraju? vole?) me|e odre|uju; mo`da granice i ne postoje.

155

SAVREMENA SRPSKA PROZA TRSTENIK 1984-2003.

1984. KWI@EVNO VEÊ SAVREMENA SRPSKA PROZA Milisav Savi}, Radoslav Brati}, Janko Vujinovi}, Slaven Radovanovi}, Branko Leti}, Sa{a Haxi Tan~i}, Milosav \ali}, Qiqana [op, Milo{ Petrovi}. 1985. KWI@EVNI PORTRET MIODRAGA BULATOVI]A Miodrag Bulatovi}, Mirko \or|evi}, Milan Komneni}. UNIVERZALNO I REGIONALNO U SAVREMENOJ SRPSKOJ PROZI Mirko \or|evi}, \or|e Jani}, Miodrag Rackovi}, Xevad Sabqakovi}. KWI@EVNO VEÊ SAVREMENA SRPSKA PROZA Miodrag Rackovi}, Moma Dimi}, Slavko Lebedinski, Janko Vuinovi}, Xevad Sabqakovi}, Sa{a Haxi Tan~i}, Dragomir Lazi}, Bosiqka Pu{i}, Milosav \ali}. 1986. KWI@EVNI PORTRET DRAGOSLAVA MIHAILOVI]A Dragoslav Mihailovi}, Qubi{a Jeremi}, Milutin Sre}kovi}. PRIBLI@AVAWE @ANROVA U SAVREMENOJ SRPSKOJ PROZI Qubi{a Jeremi}, Sveta Luki}, Vuk Krwevi}, Milosav Mirkovi}, Marko Nedi}, Radivoje Miki}, Mihajlo Panti}, Aleksandar Jovanovi}, Milutin Sre}kovi}, Milo{ Petrovi}. 157

KWI@EVNO VEÊ SAVREMENA SRPSKA PROZA Ratko Adamovi}, @ika Lazi}, Sveta Luki}, Miladin Mi~eta, Svetislav Basara, Antonije Marinkovi}, Sa{a Haxi Tan~i}. 1987. KWI@EVNI PORTRET VIDOSAVA STEVANOVI]A Vidosav Stevanovi}, Petar Xaxi}, Milosav Mirkovi}. NOVI TOKOVI U SAVREMENOJ SRPSKOJ PROZI Petar Xaxi}, Milosav Mirkovi}, Slavko Lebedinski, @ivan @ivkovi}, Nikola Cvetkovi}, Milo{ Petrovi}. KWI@EVNO VEÊ SAVREMENA SRPSKA PROZA Petar Sari}, Milenko Jeftovi}, Radoslav Stojanovi}, Milorad Gruji}, Dragomir Popnovakov, Bogdan [ekler, Ismet Rebrowa, Danilo Mari}, Milosav \ali}. 1988. KWI@EVNI PORTRET SLOBODANA SELENI]A Slobodan Seleni}, Miroslav Egeri}, Qubi{a Jeremi}. KRETAWE IDEJA U SAVREMENOJ SRPSKOJ PROZI Predrag Palavestra, Miroslav Egeri}, Slavko Gordi}, Qubi{a Jeremi}, Danica Andrejevi}, Radomir Baturan, Nikola Cvetkovi}, Radoslav Zlatanovi}, Milo{ Petrovi}. 1989. KWI@EVNI PORTRET ANTONIJA ISAKOVI]A Antonije Isakovi}, Predrag Palavestra, Petar Xaxi}, Miroslav Egeri}. 158

BEKSTVO IZ TESKOBE U SAVREMENOJ SRPSKOJ PROZI Predrag Palavestra, Miroslav Egeri}, Petar Xaxi}, Qubi{a Jeremi}, Milo{ Petrovi}, Marko Nedi}, Jovan Strikovi}, Vladeta Vukovi}. 1990. KWI@EVNI PORTRET JOVANA RADULOVI]A Jovan Radulovi}, Qubi{a Jeremi}, Radivoje Miki}, Stanko Kora}, Du{an Ivani}. KWI@EVNOST SRBA U HRVATSKOJ Stanko Kora}, Du{an Ivani}, Slavica Garowa, An|elko Anu{i}, Neboj{a Devetak, Drago Kekanovi}, Slavko Lebedinski, Qubi{a Jeremi}, Jovan Radulovi}. 1991. KWI@EVNI PORTRET MILISAVA SAVI]A Milisav Savi}, Miroslav Egeri}, Vuk Krwevi}, Milutin Sre}kovi}. SAVREMENA SRPSKA PRIPOVETKA: NOVE TENDENCIJE Srba Igwatovi}, Milutin Sre}kovi}, Miroslav Egeri}, Mihajlo Panti}, Vasa Pavkovi}, Milisav Savi}, Janko Vujinovi}, Milo{ Petrovi}, Ratko Adamovi}, Milosav Mirkovi}, Vuk Krwevi}, Slavko Lebedinski. 1992. KWI@EVNI PORTRET MILORADA PAVI]A Milorad Pavi}, Miodrag Radovi}, Zoran Glu{~evi}, Jasmina Mihajlovi}. PAVI] I POSTMODERNA Nikola Milo{evi}, Mihajlo Panti}, Jasmina Luki}, Sava Damjanov, Du{ica Poti}, Milentije \or|evi}, Zoran Glu{~evi}.

159

1993. KWI@EVNI PORTRET MIROSLAVA JOSI]A VI[WI]A Miroslav Josi} Vi{wi}, Qubi{a Jeremi}, Marko Nedi}, Radivoje Miki}, Branimir @ivojinovi}. PUTOPISNA PROZA MILO[A CRWANSKOG Milo{ Petrovi}, Marko Nedi}, Qubi{a Jeremi}, Miroslav Josi} Vi{wi}, \or|ije Vukovi}, Radivoje Miki}, Miroslav Egeri}, Branimir @ivojinovi}, Zoran Avramovi}. 1994. KWI@EVNI PORTRET BO[KA PETROVI]A Bo{ko Petrovi}, êdomir Mirkovi}, Slavko Gordi}, Miroslav Egeri}. KWI@EVNI KRITIÂRI KAO PRIPOVEDAÎ Mihajlo Panti}, Miroslav Egeri}, Marko Nedi}, êdomir Mirkovi}, Danica Andrejevi}, Milo{ Petrovi}, \or|e Pisarev. 1995. KWI@EVNI PORTRET RADOSLAVA BRATI]A Radoslav Brati}, Qubi{a Jeremi}, Milo{ Petrovi}, Gojko Boòvi}, Jovan Deli}. ZNAKOVQE IVE ANDRI]A Radovan Vu~kovi}, Nikola Milo{evi}, Miroslav Egeri}, Qubi{a Jeremi}, Radoslav Brati}, Gojko Boòvi}, Jovan Deli}, Vladeta Vukovi}, Mihajlo Panti}, Milosav \ali}. 1996. KWI@EVNI PORTRET ALEKSANDRA TI[ME Aleksandar Ti{ma, Milosav \ali}, Vasa Pavkovi}. 160

SAVREMENA SRPSKA PROZA I ISTORIJA Marko Nedi}, êdomir Mirkovi}, Milisav Savi}, Danica Andrejevi}, Miroslav Egeri}, Milo{ Petrovi}, Predrag Markovi}, \or|e Pisarev, Goran Petrovi}. 1997. KWI@EVNI PORTRET @IVOJINA PAVLOVI]A @ivojin Pavlovi}, Gojko Boòvi}, Mihajlo Panti}, Ivan Rastegorac. KWI@EVNOST I MEDIJI êdomir Mirkovi}, Milo{ Petrovi}, Gojko Boòvi}, Slobodan Stojanovi}, Miroslav Egeri}, Milan Orli}, Mihajlo Panti}, Ivan Rastegorac, Slaven Radovanovi}, Mileta A}imovi} Ivkov. 1998. KWI@EVNI PORTRET SVETLANE VELMAR JANKOVI] Svetlana Velmar Jankovi}, Radivoje Miki}, Aleksandar Jovanovi}, Milo{ Petrovi}. ESEJISTI^KO U SAVREMENOJ PROZI Qubi{a Jeremi}, Miroslav Egeri}, @arko Ro{uq, êdomir Mirkovi}, Radivoje Miki}, Qiqana [op, Aleksandar Jovanovi}, Milo{ Petrovi}, Milisav Savi}, Ratko Adamovi}, Goran Stankovi}, Frawa Petrinovi}, Milosav \ali}. 1999. KWI@EVNI PORTRET DANILA NIKOLI]A Danilo Nikoli}, Marko Nedi}, Radivoje Miki}, Radovan Beli Markovi}. TEMA RATA U SAVREMENOJ SRPSKOJ PROZI Marko Nedi}, Jovan Deli}, Radivoje Miki}, Mihajlo Panti}, Milo{ Petrovi}, Miroslav Egeri}, Mileta A}imovi} Ivkov. 161

2000. KWI@EVNI PORTRET PAVLA UGRINOVA Pavle Ugrinov, Radivoje Miki}, Mihajlo Panti}, Vasa Pavkovi}. KRITI^KA DIMENZIJA U DELU BORISLAVA PEKI]A Milo{ Petrovi}, Mihajlo Panti}, Miroslav Egeri}, Radivoje Miki}, Milan Orli}, Milena Stojanovi}, Bojan \or|evi}, Jovan Deli}, Lidija Bo{kovi}. 2001. KWI@EVNI PORTRET DOBRILA NENADI]A Dobrilo Nenadi}, Milo{ Petrovi}, Mihajlo Panti}, êdomir Mirkovi}. PRIPOVEDA^KI TOKOVI U SRPSKOJ PROZI XX VEKA Mihajlo Panti}, Danica Andrejevi}, Aleksandar Jerkov, Radivoje Miki}, Jovan Deli}, Gojko Te{i}, Qiqana [op, Milo{ Petrovi}, êdomir Mirkovi}, Miroslav Egeri}, Vasa Pavkovi}, Milivoje R. Jovanovi}. 2002. KWI@EVNI PORTRET RADOVANA BELI MARKOVI]A Radovan Beli Markovi}, Radivoje Miki}, Mihajlo Panti}, Ostoja Prodanovi}, Danilo Nikoli}. JEZIK KAO TEMA SAVREMENE SRPSKE PROZE Marko Nedi}, Mihajlo Panti}, Sneàna Bauk, Goran Petrovi}, Aleksandar Milanovi}, Miroslav Egeri}, Milo{ Petrovi}, Dragan Hamovi}, Sla|ana Ili}. 162

2003. KWI@EVNI PORTRET MLADENA MARKOVA Milosav \ali}, Petar Pijanovi}, Vasa Pavkovi}, Mladen Markov, Dejan Vuki}evi}. SELO U SAVREMENOJ SRPSKOJ PROZI Milo{ Petrovi}, Mladen Markov, Radovan Beli Markovi}, Mi}o Cvijeti}, Miroslav Egeri}, Danica Andrejevi}, Slaven Radovanovi}.

163

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41.09 Петровић Г. (082) 012 Петровић Г. 821.163.41.09 - 3 (082) КЊИЖЕВНИ сусрети „Савремена српска проза“ (20 ; 2004 ; Tрстеник) Зборник Двадесет првих књижевних сусрета Савремена српска проза, 5-6 новембар 2004., Трстеник : / [ главни и одговорни уредник Верољуб Вукашиновић ] . - Трстеник : Нродна библиотека „Јефимија“ : Културно-просветна заједница, 2005 (Трстеник : Графика „Нешић“). - 163 стр. ; 24 cm. - (Савремена српска проза ; зборник бр. 17) Тираж 500 . Напомене и библиографске референце уз текст. ISBN 86-83191-20-6 1 . Доп . Насл . 2. Вукашиновић, Верољуб a) Петровић , Горан (1961 - ) - Зборници б) Петровић , Горан (1961 - ) - Библиографије ц) Српска проза - 20в - Зборници COBISS . SR-ID 126641164

Savremena srpska proza.pdf

Recommend Documents