СОЦИОЛОГИЈ А СЕЛА ( скрипте)
ПИТАЊА
1.
НАСТАНАК И РАЗВОЈ СОЦИОЛОГИЈЕ СЕЛА?
2. ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ СЕЛА И ЊЕН ОДНОС СА ДРУГИМ НАУКАМА? 3. ОСНОВНЕ КАТЕГОРИЈЕ И ТЕОРИЈСКЕ ВИЗИЈЕ У СОЦИОЛОГИЈИ СЕЛА? 4.
МОНОГРАФСКИ ПРИСТУП?
5.
ТИПОЛОШКИ ПРИСТУП?
6.
АНАЛИТИЧКИ ПРИСТУП?
7.
САВРЕМЕНО СТАЊЕ И ПРОБЛЕМИ У СОЦИОЛОГИЈИ СЕЛА?
8.
ВУК КАРАЏИЋ?
9.
СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ?
10.
СТОЈАН НОВАКОВИЋ?
11.
ВАЛТАЗАР БОГИШИЋ?
12.
ЈОВАН ЦВИЈИЋ?
13.
ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ?
14.
МИХАЈЛО АВРАМОВИЋ?
15.
ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ?
16.
СРЕТЕН ВУКОСАВЉЕВИЋ?
17. САВРЕМЕНО СТАЊЕ И ПРОБЛЕМИ У НАШОЈ СОЦИОЛОГИЈИ СЕЛА? 18.
ГЛОБАЛНИ РАЗВОЈНИ ПРОЦЕСИ КАО ЧИНИОЦИ ПРОМЕНА АГРАРНЕ И РУРАЛНЕ ДРУШТВЕНЕ СТРУКТУРЕ?
19. ПОЈАМ СТРУКТУРЕ? 20.
И
ЕЛЕМЕНТИ
АГРАРНЕ
И
РУРАЛНЕ
ДРУШТВЕНЕ
ЕКОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ТРАДИЦИОНАЛНОГ СЕЛА?
21.
ЕКОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ '' ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА''?
МОДЕРНЕ
ПОЉОПРИВРЕДЕ:
ПАРАДИГМА
22.
НАЧЕЛА ТРАДИЦИОНАЛНЕ СЕЉАЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ?
23.
ТРАДИЦИОНАЛНИ СЕЉАЧКИ РАДОВИ?
24.
ОД ПРОСТИХ СЕЉАЧКИХ ОРУЂА ДО МОДЕРНИХ ПОЉОПРИВРЕДНИХ МАШИНА И НАУЧНО
ЗАСНОВАНЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ?
25. ОСВРТ НА ИСТОРИЈУ АГРАРНИХ ОДНОСА КОД ЕВРОПСКИХ НАРОДА? 26.
СТАРИ АГРАРНИ ОДНОСИ У ЈУЖНОСЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА? 2
27. ПРОМЕНЕ ЈУГОСЛАВИЈИ?
АГРАРНЕ
СТРУКТУРЕ
У
ПРВОЈ
28.
СОЦИЈАЛИЗАМ И СЕЉАШТВО У ЈУГОСЛАВИЈИ?
29.
СЕЉАЧКО ГАЗДИНСТВО ДАНАС?
30.
НАСЕЉА – ПРОЈЕКЦИЈА ДРУШТВА У ПРОСТОРУ?
31.
РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ СЕЛА И ГРАДА?
32.
ТИПОЛОГИЈА СЕОСКИХ НАСЕЉА?
И
ДРУГОЈ
33. СЕОСКО СТАНОВНОВНИШТВО И ОСНОВНИ ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ? 34. СЕЉАШТВО КАО ДРУШТВЕНИ СЛОЈ И КАО ПОЛИТИЧКОИСТОРИЈСКИ ЧИНИЛАЦ? 35.
СРПСКО СЕЉАШТВО И ОСЛОБОДИЛАЧКИ ПОКРЕТИ?
36.
ЛОКАЛНА САМОУПРАВА И СЕОСКА ЗАЈЕДНИЦА?
37.
ПОРОДИЧНА ЗАДРУГА И САВРЕМЕНА СЕОСКА ПОРОДИЦА?
38.
СЕОСКЕ ЖЕНЕ?
39.
МЛАДИ У СЕЛУ?
40.
СТАРИ У СЕЛУ?
41.
ЕКОНОМСКЕ УСТАНОВЕ И ПРИВРЕДА У СЕЛУ?
42.
ПОЛИТИКА И ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ У СЕЛУ?
43.
ВЕРСКИ ЖИВОТ У НАШЕМ СЕЛУ?
44.
СЕОСКЕ ШКОЛЕ И ПРОСВЕТА?
45.
УСТАНОВЕ ЗА КУЛТУРУ И ЗАБАВУ У СЕЛУ?
46.
ИДЕАЛНО- ТИПСКИ ОБРАЗАЦ ТРАДИЦИОНАЛНЕ СЕОСКЕ КУЛТУРЕ?
47.
ИНОВАЦИЈЕ У ПОЉОПРИВРЕДИ?
48.
ИНОВАЦИЈЕ У СВАКОДНЕВНОМ ЖИВОТУ СЕЉАКА?
49.
ИНОВАЦИЈЕ У СТАНОВАЊУ, ИСХРАНИ И ОДЕВАЊАУ СЕЉАКА?
50.
СЕЉАШТВО НЕСТАЈЕ А '' СЕЉАЧКО'' ОСТАЈЕ?
51.
ПОЉОПРИВРЕДА ПОСТАЈЕ СВЕ ВАЖНИЈА?
52.
ШТА ЈЕ СЕЉАК?
53.
ЛОКАЛНИ КОЛЕКТИВИТЕТИ?
54.
ДАВАЊА, ВЛАСТ И ПОСРЕДОВАЊА?
55.
АГРАРНЕ РЕФОРМЕ?
56.
РУРАЛНИ ЕГЗОДУС?
57.
СЕЉАЧКЕ ВРЕДНОСТИ? 3
• СОЦИОЛОГИЈА СЕЛА • 01. НАСТАНАК И РАЗВОЈ СОЦИОЛОГИЈЕ СЕЛА • Неко подручије стварности обично доспева у средиште мисаоне рефлексије и научног разматрања онда када се у њему појаве процеси који до тада нису постојали и када се јави тежња људи да схвате, објасне и овладају тим процесима. • Социологија села тако настаје крајем 19. и почетком 20. века када се сусрећу село и сељачко друштво захваћено модернизацијом са социологијом као глобалном теоријом таквих промена. • Тада се јавља потреба а постоји и могућност да се читав низ проблема наглог преображаја сељачког друштва објасни у светлу социологије. • ФРАНЦУСКА: Социологија се прво конституише и афирмише. Као земља са јаком аграрном компонентом има богату традицију научног истраживања села, сељаштва и пољопривреде. o Ту је доминантно Физиократско учење економске мисли које пољопривреду издиже изнад свих других привредних грана а сељаке сматра основном класом друштва. Сматрали су да се чисти приноси постижу само у пољопривреди. Најутицајнији је био Жак Тирго који формулише ЗАКОН ОПАДАЈУЋИХ ПРИНОСА. o Иако је касније превазиђено направило је простора за социологију села. o Фредерик Ле Плеј спроводио је истраживања типова сеоских породица и тиме је основао руралну социологију. Затим Емил Диркем са својим разликовањем друштава механичке и органске солидарности, колективне свести, поделе рада разликује традиционална сељачка и модерна грађанска друштва и пружа руралној социологији класичну подлогу. • САД: Прагматична клима и потреба за посебним социологијама због лакше применљивости. o Чикашка школа и проучавање града али самим тим и потреба за однос према селу. o Књига Виљема Томаса и Флоријана Знаниецког – Пољски сељак у европи. Прва емпиријска студија сељаштва о променама пољака на тлу америке што је дало фундаментални значај за социологију села. Фармерско организовање и увођење социологије села у пољопривредне школе ради модернизације села.
4
•
ЕНГЛЕСКА:
Адам Смит – побијао основне поставке физиократа о пољопривреди као јединој производној грани, истицао значај економске поделе рада, ренте и релативизовао дејство природних фактора. o Роберт Малтус – изазива шок да пољопривреда не може да исхрани све већи број људи на земљи. Изазива Аграрни песимизам • НЕМАЧКА: Рурална социологија се ослања на традицију Аграризма – идеологије о прворазредном значају села, сељаштва и пољопривреде и исторјско-феноменолошке школе – тежи удаљавању од позитивизма ка историјском разумевању и не свођењу на специфичности што одговара селу јер је другачије од града, специфичније, тражи више разумевању, нису општа. o Фердинанд Тенис – поставља поделу на Заједницу и Друштво. o Макс Вебер – проучавао типове друштвеног делања, друштвенокултурне механизме, последице модернизације традиционалних друштава. • РУСИЈА: Посебна због идеолошке превласти бољшевика над народњацима а расправе се гасе 1929 и Стаљиновим усиљеним индустријализмом и колективизацијом села. • Социологија села увек је пратила као допуна проблеме у другим дисциплинама тако да је њен настанак тесно везан са њеним односом са другим наукама.
o
02. ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ СЕЛА И ЊЕН ОДНОС СА ДРУГИМ НАУКАМА • Научне дисциплине се обично разликују по свом предмету, методу и сазнајним циљевима. Ипак, реч је о посебној социологији чије су везе са општом социологијом непосредне па је разграничење условно. • Ако се крене од тога да је социологија општа, теоријска и фундаментална наука о друштву као целини друштвених појава онда се посебне социологије баве једним делом те целине. • Предмет социологије села јесте село као друштвено-просторна скупина, као људско насеље и локална друштвена заједница – са својим особеним начиномдруштвеног живота, са специфичном социјалном структуром и одговарајућим развојем. • Разлика је у обиму а не врсти друштвених појава између опште и посебних социологија. Спаја их приступ и циљ. • Општа социологија се бави глобалним друштвом (структуром, променама и развојем), социологија села се бави само једним његовим делом традиционалним сељачким друштвом. • Социологија села као и свака друга тежи теоријском и целовитом објашњењу свога предмета али за разлику од опште специјалне социологије долазе до практично применљивих решења. • Везана је са: социологијом породице јер ова не може да проучи породицу без традиционалне сељачке породице, социологијом рада која проучава рад као и село што проучава сељачки рад, ту је и социологија политике и културе. • Тесно повезана са социологијом града са којом дели и предмет тј проучавање типова људских насеља. Везана са историјом јер село представља прошлост у садашњости. • Са социјалном антропологијом (која је корективна компонента редукционизма) и етнологијом. Веза са социологијом пољопривреде која је била снажан подстицај настанку социологије села. • Сазнања социологије села битно је за сваку аграрну политику.
5
03. ОСНОВНЕ КАТЕГОРИЈЕ И ТЕОРИЈСКЕ ВИЗИЈЕ У СОЦИОЛОГИЈИ СЕЛА •
Да би се конституисала научна дисциплина мора да створи мрежу логички повезаних појмова различитог степена општости која би представљало појмовну апаратуру за сазнавање проучаваних појава. Она се повезује са општом социологијом на теоријски начин преко онтолошких и гносеолошких категорија и методолошких поступака. • За општу социологију онтолошки друштво је најопштија категорија. Синтетичко-гносеолошки начин друштвеног живота је најважнија категорија а аналитичко методолошка друштвено деловање и понашање. • За социологију села онтолошка категорија је сељачко друштво, гносеолошка сељачки начин друштвеног живота који се аналитички гледа као сељачко деловање, понашање, мишљење и веровање. • Социологија села проучава овај сложени комплекс детерминанти сељачког начина живота. Оне су УНУТРАШЊЕ (сељачки радови, привређивање, становање, комуницирање, културни обрасци...) и СПОЉНЕ (утицај природних услова на сељачке радове, становање, привређивање, комуникације...) • Да би се установљени појмови дефинисали треба елиминисати грешку дефинисања у круг, села преко сељачког и везати је са теоријском визијом и методолошким приступом. • Теоријске визије су: o Органска визија села преовлађује у социологији села где се и глобално и сељачко друштво посматрају као мање-више уравнотежене целине са усклађеним односима, структуром... o Конфликтна визија села долази у два облика: 1) модел спољних сукоба (сточари ратари, пољопривреда индустрија...) види узроке у спољним факторима док унутрашњост остаје хармонична и безконфликтна. 2) марксисти – суукоб кроз поделу рада, свуда присутан. o Интеракцијска визија села види га као један посебан социјални простор у коме различити актери на различите начине делују једни на друге и обликују специфичну мрежу међуљудских друштвених односа. Садржи облике деловања предходне две визије.
04. МОНОГРАФСКИ ПРИСТУП •
Монографски приступ је најстарији и најелементарнији начин социолошког проучавања села. Он је и данас изузетно погодан начин свестраног, кавлитативног и квантитативног описа неког конкретног сеоског насеља, установе, региона, особености друштвеног живота. • То је сложени социографски поступак који се заснива на више различитих техника за прикупљање сређивање и тумачење искуствених података о селу као што су посматрање, разговор, анализе докумената, упоређивање, статистика... • Израда монографије једног села захтева интердисциплинарна истарживања уз учешће читавог тима истраживача.. • У социологију га уводи Ле Плеј. • Ако се за пример узимају села која су карактеристична као тип представљају значајну социолошку грађу.
05. ТИПОЛОШКИ ПРИСТУП •
Теоријско уопштавање социографске грађе коју садржи велики број монографија појединих села јесу типологије села. • Типологије су сложене класификације, а типови су резултат типолошког поступка. • Све типологије у социологији разликују се по три критеријума:
6
По обиму, могу бити мале и велике. По броју типова су биполарне дихотомије или сложене вишестепене класификације. o По временској димензији су континуалне (историјске) типологије добре за динамичку анализу друштва и дисконтинуалне (структуралне) типологије добре за попречни пресек друштвене структуре. • Сва три типолоша приступа се подједнако користе преи приступању проблему али из његове природе или теоријско методолошке организације научника преовлађује нека од њух. • Седамдесетих година у Југославији покренута је идеја о остваривању пројекта о типологији руралних насеља али никада није завршена. • Почетак типологија је у Тенисовом разликовању заједнице и друштва. • У социологији села најпрецизнију дихотомију су приказали Ларсон и Роџерс: o Традиционалну друштвену организацију карактеришу: неразвијена технологија, низак ниво образовања, друштвени односи на нивоу локалне заједнице, примарни односи међу појединцима, мањак економске рационалности, затвореност према модернизацији. o Модерну друштвену организацију одређују супротности: развијена технологија и подела рада, висок степен образовања, космополитска орјентација, секундарни односи уз разбијање сродничких веза, економска рационалност, лако преузимање нових улога. • Дихотомије се динамички отварају увођењем трећег прелазног типа. • Талкот Парсонс разликује: o Првобитно примитивно друштво – засновано на породичним односима, неиздиференцирано, локализам и ниво свести у коме доминира мит, магија и религија. o Интермедијално друштво – постојање писмености, постоји архајско и историјско. o Модерно друштво – модерно право, универзалне норме и формална процедура. • На крају се стиже до рурал-урбан континуума где између села и града не постоје јасне границе него континуирана ступњевитост. • Сорокин и Зимерман распоређују насеље по једној линији али и такве идеје су спорне јер се на почетку налази типично село а на крају типичан град што доводи до закључка да је село прошлост града што је спорно.
o o
06. АНАЛИТИЧКИ ПРИСТУП •
Аналитички приступ је усмерен на објашњење тј. на искуствено проверавање теоријских хипотеза и тумачење узрочних веза унутар једног типа друштвених појава. • Аналитичким приступом се улази у унутрашњу природу детерминистичких односа унутар и између села и града, традиционалног и модерног друштва. • Наизменичном употребом и комплементарним коришћењем монографских, типолошких и аналитичких метода који су у основи комплексни сазнајни поступци социологија се приближава прецизнијем дефинисању и теоријској артикулацији својих основних онтолошких и гносеолошких категорија – села, сељаштва и сељачког друштвеног живота.
07. САВРЕМЕНО СТАЊЕ И ПРОБЛЕМИ У СОЦИОЛОГИЈИ СЕЛА •
Приказивање стања, проблема и приступа у социологији села мора имати у виду разлике између земаља које су раније захваћене индустријализацијом, урбанизацијом и модернизацијом традицијалног сељачког друштва и оних код којих се ти процеси управо одвијају.
7
• То су битне разлике у карактеру развојних процеса развијених индустријских друштва и оних која то тек постају. • Поред структурно-развојних разлога на социологију села утичу и унутрашње недоумице. Наиме у развијеним земљама социологија села је у кризи јер губи предмет свог проучавања јер у свом класичном облику сељаштво нестаје. А и многи социолози распарчавају правац и баве се само фрагментима а не целином. • Проблеми социологије села у неразвијеним земљама су другачији.За њих важе два приступа: • Трнутно стање у свету, нарастање проблема у неразвијеним земљама све више доводи у питање квалитет друштвеног раста посебно код убрзане индустријализације, сви више је питања око енергетике, екологије, депопулације а развија се социологија урбанизованог сеоског простора као социологија алтернативне пољопривреде и производње здраве хране, хуманијег живота и примарних односа, локалних заједница, традиционалних образаца...
08. ВУК КАРАЏИЋ •
Вук Стефановић Караџић (1787–1864) био је утемељивач модерне српске писмености као и српске културе и националне свести која на тој писмености почива. Његов рад превазилази оквире једне друштвене науке и прекрива лингвистику, етнологију, историографију и социологију. Неки га сматрају за првог социолога села иако је заправо он њен значајан претеча, јер у његово доба она се још није конституисала као наука. • Води борбу за идентитет српског народа целовитим проучавањем народног живота прикупљајући и систематизујући грађу о језику, обичајима, народним умотворинама, установама и начину живота. • Његов Српски речник (1818) представља ризницу свакодневног друштвеног живота српског народа где су поред термина описане и појаве, сељачки радови, занимања, односи итд. • Начело његовог рада је истина и ништа не сме бити подређено родољубивим циљевима, тежи да буде непристрасан сведок свог времена. • Отворено критикује власт у Писму кнезу Милошу Обреновићу (1832) где критикује разне поступке власти, кулучење, монопол над трговином, кулук сељака... Критикује и чисту формалност скупштине којом кнез управља. • Писао је житија знаменитих Срба, спис Географско-статистическо описаније Србије што је први део његове историје срба у коме описује рељеф и друштво пред први српски устанак. • Пише о раји и тешком положају под Турцима. О читлуцима и харачима. О глобама а најтежа је кривнина коју село плаћа у чијем је атару нађен мртав човек или рођено мртво дете. О хајдучији која расте како Турци из градове залазе у села, о притисцима да се вера промени. • Такође описује и економске и политичке прилике као и промене у друштвеним односима унутар традиционалног сељачког друштва. • Народ Српски је сељачки а нешто трговаца по градовима народ презире и то су варошани. • Описује домаћи живот и организацију. Локална сеоска самоуправа се састојала из Сеоских кнезова који су били изабрани сеоски представници и бирали породичне старешине које су по кућама разрезивали и прикупљали порезе. Обор кнежеви су били најугледнији народни главари и посредовали су између турске власти и народа у својој кнежевини. • Турци што траже од раје иде преко овакве домаће власти и тако је спречена пенетрација турака у село где се уз веру и митологију очувао идентитет Срба. • Вук је разматрао и стратификацију друштва под повлачењем феудализма и турака. У Војводини: Владике (највећа господа), Спахије и племићи, Средњи слојеви (доктори, адвокати, писари), Грађани (пургери)
8
•
Дели друштво дихотомно на господску и просту класу које су по њему удаљене као небо и земља. Наглашава удаљеност власти од народа.
09. СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ •
Светозар Марковић (1846-1875) дели напоре са Вуком Караџићем у смислу да су се и један и други залагали за ослобађање од беде и незнања најширих слојева. Марковић покушава да теоријски заснује српски социјалистички покрет,реформише многих области друштвеног живота и политике. Таква проучавања стварају књигу Србија на Истоку (1872) која је социолошки пресек српског друштва 19 века кроз призму социјалистичке теорије. Тако су ударени темељи каснијих социолошких размишљања и проучавања српског народа. • Са социологијом села га везује то што је установе Патријархалне сељачке породичне задруге, сеоске општине и колективне земљишне својине узео за основе на којима треба подићи ново друштво после првог и другог српског устанка. • У духу критичке социјалистичке мисли 19 века разматра разлике између Срба и Турака кроз класне супротности, рајом као обесправљеном радничком класом која носи царство и борбе. • Сматра је да је старо српско патријархално сељачко друштво било сачувано од турака кроз институције задруге и општине. Његове идеје ускоро су изневерене јер друштво је кренуло мимо демократије. Он је корен тих неједнакости видео у томе да је ратовање избацило на површину природне поглавице које су преузеле власт а патријархална средина их прихватила кроз породично неограничено право. • Проучавао је феноменологију власти у србији и разматра преображај демократске власти у харизматску где је Совјет прерастао у дружино Обреновићевих слуга. • Каснија европеизација донела је само тиранију чиновника и судија који су примењивали туђе и лоше законе, сви су били поткупљиви и друштво је назадовало што је многима одговарало.
10. СТОЈАН НОВАКОВИЋ •
Стојан Новаковић (1842-1915) је велики српски историчар, политичар и истраживач средњевековног српског друштва. • Из тог проучавања настао је и нацрт за дело Народ и земља у старој српској држави. • Ова студија је била изразито широко замишљења а сам Новаковић успео је само да објави неке делове: Пронијари и баштиници, Село, Остарој српској војсци. • Његова студија Село није потпуна али веома широка и основна када се код нас размишља о социологији села. • Он не разјашњава значење самога термина село. Најпре разликује земљу (област) и државу (власт у области). Иако се често меша значење, јер понекада земља значи цела држава. • Тумачећи значења термина у Душановом законику уочава се стално преплитање значења термина града и жупе. • Жупе су састављене из честих и простих насеља - села. Жупу је у целину везивао један господар или државни старешина. Њено седиште је у граду. То је више географски и адмистративан појам а село је оно што чини што се каже да жупа чини. Оно се јавља као антитеза града још од свог настанка. • По Душановом законику држава се делила на земље, земље на жупе, а у жупама се насељена места деле на села и градове. Сам облик села диктира место и занимање сељака а и племенске особине. По занимању су били ратари, сточари а понекад занатлије и мајстори. Ратарска села су старија, сређена, у
9
равницамаа сточарска мања и несталнија а у планинама нестални пастирски катуни. • Феудална давања сељака су прилагођена привредној активности села. Сточарске су нпр биле обезбеђивање каравана, допремање соли итд. Мајстори су били привилеговани али само је један у селу могао имати олакшицу. • Разматра друштвену структуру средњевековног српског села преко структуре насеља, начина становања, организовања земљишних својинских односа, узајамнох обавеза феудалаца, породице, културних образаца. • У писаним документима се често помињу селишта јер су се сељаци под тешким господарима стално селили. • Највећи проблем му је био да разграничи све типове својинских односа јер су они у феудалној европи били шаролики и нестабилни. • Ипак он пише о Пронијарим и баштиницима. • Све земље се деле на државне, црквене и властеоске. Краљ као врховни господар има право на уобичајене работе, данке и војничкуу службу и може да нареди нове дажбине. • Баштине могу бити двоструке: 1) независне – властелинске, које над собом имају само државног господара и обавезе према њему и држави. 2) зависне – сељачке, оптерећене обавезама и према држави и према властилину. • Она је наслеђена која се непродаје и купљеница коју власник сам стекне и са њом може чинити шта хоће. • Разликује се још и прћија (мираз) је земља коју у кућу доноси жена. • Везаност за земљу није била јака, меропс је мога отићи или бити отеран увек. Закон је забрањивао да се земља даје на обраду дуже од 29 година јер је по византијском праву припадала ономе ко је обрађује. • Испитује постојање заједничке својине али не налази писане трагове иако је као таква била коришћена можда државна земља. • У погледу сталешке структуре разликује властелу, свештенство и себре. • Себри су меропси – слободни сељаци насељеници или отроци – лично зависни, слуге, који су као робови стечени и немају права за разлику од меропса па и заштиту. • Власт тежи да настани људе и држи их на једном месту чему се противе пастири а власт им не даје баштине у планинама. • Касније под турцима постојао је континуитет друштвених установа. Унутрашња друштвена организација заједнице остала је нетакнута још од средњевековне државе.. Њу су чинили старешине-кнезови, сеоски збор. Највећи део друштвених обавеза сваљивао се на породичну задругу а одговорност на кућног старешину. • Проучавајући историју сазнао је да задруге нису биле толико честе колико се мислило јер нису користиле властелинима а када су турци дошли и нису се мешали у сеоски живот она је ојачала као једино уточиште сељацима.
11. ВАЛТАЗАР БОГИШИЋ •
Валтазар Богишић (1835-1908) је био веома образован правник, историчар, филозоф, професор и министар па и следбеник Вука Караџића. Председавао међународним социолошким институтом са седиштем у Женеви. • Први је почео систематско сакупљање грађе о народном сељачком животу, правним обичајима. Тиме се сврстао у претече етносоциологије и социологије села. • Прихватао је ставове немачких правних историчара и историјске школе права да се законодавство ни судство не могу развијати ако се предходно не проуче стварни друштвени нормативи који живе у народу. Тиме тежи да се одбаци природно-правна школа и формални извори права идеалних норми које не постоје у стварном животу.
10
• Писано право које власт намеће мимо правних обичаја народа могу имати супротно дејство и ствара збрку у друштвеним односима. • То се десило код нас када су закони других земаља само преписани и примењени на балканске народе са којима није имало никакве везе јер је то било право господе и запада који је презирао сељака. • Формулисао је законитост о односу права и обичаја – што норма буде више осакаћена у писаном закону то ће више бујати кроз обичај. • Разматрајући сукоб закона и обичаја код нас указује на несносан положај судија, који се или о закон или о обичај морају огрешити што доводи до деморализације народа а да би писани закон био поштован примњује се сила што значи да држава постаје непријатељ свом народу. • У сврху превазилажења проблема саставља упитник и упутство за прикупљање грађе Напутак за описивање правних обичаја који у народу живе (1866) То је први упитник за истраживање друштвених појава код јужних словена. Тако је установио емпиријску праксу за многе гране социологије. • Структура упитника је састављена на основу три проблема која су Богишића занимала: колективна земљишна својина, породица, општина. • Тако је израдио и своју типологију породица: задружна (проширена), инокосна (проста), варошка, муслиманска породица. Сваку је проучио по структури, старешинству, дужности, забрана итд. • Кроз породичну средину и социо-културни контекст утуцаја и прожимања са другим културама представљала су оквир за Богишића у коме тражи да се описују све манифестације сељачког деловања и понашања друштвеног живота уопште. Тако је ударио темељ социологији села код нас.
12. ЈОВАН ЦВИЈИЋ •
Јован Цвијић (1865-1927) остварио је огроман утицај на српску науку. Сматра се оснивачем антропогеографије, етнологије, етнопсихологије и социологије села код Срба. • Школовао се и стекао углед у западној Европи а читав радни век провео у Србији. • Саосећао се са судбином свих угњетених и национално не слободних народа на балкану а на њега су посебно утицале социјалистичке идеје Светозара Марковића. • Својом мотивисаношћу и пожртвованошћу до краја живота тежио је да оствари свој план да систематским и свестраним проучавањем природе и друштва на Балкану створи једну праву научну школу. • Школовао се у бечу али није потпуно прихватио антропогеографију Фридриха Рацела већ је узима у обзир да на психу утичу поред географије и историјски, привредних, политичких и других чинилаца. • Оснивач је и српске модерне географије, теренска истраживања за социологију села о балканским народима, миграцијама итд. Обилазио лично све пределе и насеља и написао Балканско полуострво и јужнословенске земље, Основе антропогеографије – својеврсна социологија Балкана. • Она се темеђи на Цвијићевом синтетичком приступу у проучавању међуутицаја природе, друштва и човека. • У проучавању се служио типолошким приступом те је дао бројне типологије насеља, природно-еколошких и геополитичких оквира, културних појасева, сеоба, психичких особина које чине балканске народе. Те типологије су толико уплетене и у модерну науку да и данас када се раде научни радови на сличне теме почиње се од Цвијића. • Основну друштвену и културно историјску матрицу за разматрања Цвијић поставља тако што полази од географских и историјских карактеристика уочава постојање 4 главна културна појаса: 1. Византијско-цинцарски културни појас: заузима Тракију, Румелију, Грчку, јужну Албанију, јужну Србију, приморије Бугарске. Главни носиоци ове
11
културе су били Грци и Цинцари а утицали су и на све народе са којима су дошли у додир. То је најстарија култура на Балкану коју Словени преузимају покрштавањем од грчког свештенства. Стил живота такозвани егоистички морал. 2. Патријархални културни појас: покрива Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију, северну и средњу Албанију, северну Бугарску. То су простори високих планина, сточарских племена и одлика динарског типа. Снажни и јаки људи, сточари, високи, мршави, готово да нема дегенарица, висок морал, пожртвованост. Највећи антипод византијско-цинцарској култури. 3. Италијански културни појас: западно приморије Балкана, у унутрашњост се пробија долином река, на северу млетачки утицај а на југу у Албанији јужноиталијански. 4. Турско-орјентални културни појас: захвата јужне и источне области Балкана, донели су га Турци са својим освајањима. Ислам је наметнуо посебне норме домаћег и јавног живота, режиме понашања за жене и разне обавезе и забране које су утицале на дух и одлике културе. • Ове идеје је документовао у свом синтетичком делу Балканско полуострво и јужнословенске земље. Ово је помогло и у преговорима око поделе територија после првог светског рата у Паризу. • Цвијићева социологија Балкана заснована је антропогеографски и представља пример интердисциплинарне синтезе која се ретко јавља. Он омогућује да се суоче човек и географска средина посредством друштва и културе. • Разматра географске особине како посредно и непосредно утичу на људе и њихово друштво. Социолошки су најзначајнија Цвијићева разматрања дејства географских чинилаца преко интервенције друштвених елемената (великих догађаја). Тада у садејству стварају главне етнографске и социолошке факте – просторни распоред народа, привређивање, својински односи и типови насеља. • Сеобе Цвијић назива метанастазичка кретања и она имају изузетан значај за етногенезу, прожимања и психоцијална својства народа. • Разликује четири главне селидбене струје: Динарска (од југа србеје на север); Косовско-Метохијска (Од косова, пештера ка шумадији); Вардарскоморавска (из македоније до београда); Оне које су прешле дунав, косовска и вардарска.. • Друга књига балканског полуострва даје типологију етно-психичких профила: 1. Динарски тип: Заузима Динарску област и све пределе насељене динарцима у миграцијама. Три четвртине су срби. Чине га варијетети: шумадијски, ерски, црногорско-племенски, лички, босански, мухамедански и јадрански. Живог духа, осећајни, поводе се маштом као првим импулсом одушевљења или срџбе, војничке врлине, осећање националног поноса, патријархалност, култ предака, славе. Наивност, површност, заслепљеност, сујета, охолост, прецењивање себе, 2. Централни тип: снажан једино јужно од Ниша. Ипак осећа се дух и шире због еконмског утицаја. Остатци византије и турске, радом долазе до новца, прилагодљиви, мимикрија, неразвијена подела рада, осећајно становништво, 3. Источно балкански: традиција нестала под турцима, нема сећања на претке, снажни, радни, воде се стицањем богатства, радни, хладни, користољубиви, без жртвовања, добро организовани. 4. Панонски тип: комбинација старобалканске основе, динарских досељеника и западне европе, мешани. • Тежи просвећивању народа, уједињењу и политичком освешћивању, превазилажење предрасуда.
13. ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ 12
•
Веселин Чајкановић (1881-1946) по струци класични филолог али и социолог старе српске религије. Први је научно проучавао стару српску религију и митологију. Школовао се у Немачкој и стекао широко знање које му је помогло при упоредним испитивањима. Познавао је и коментарисао етнологију, књижевност. • У својој студији О врховном богу у старој српској религији (1939) синтетисао је све своје радове о култу предака, Светом Сави, легендама, причама. • Испитивао је старословенске погове и њигхов пантеон, хришћанске свеце и славе који се славе као преци, исопитује оно паганско у домаћем хришћанству. • Такође испитује и митологију биљака. Ипак његова бројна испитивања су остала недовршена. • Показао је да централно место заузима култ предака. Он је оживео унутар православља притиснут католичанством и исламом а без сопственог хришћанског центра.
14. МИХАЈЛО АВРАМОВИЋ • Један од најзначајнијих друштвено-економских покрета српског села јесте покрет земљорадничког задругарства. То је због историјске подлоге одсуства велепоседника јер они као ни пролетери не улазае у задруге. • Родоначелник задругарског покрета је Михајло Аврамовић (1864-1945) који је основао прву земљорадничку задругу, био професор задругарства, један од оснивача међународног задружног савеза. • Његов програм земљорадничког задругарства треба да организовањем сељака у задруге ублажи ударе крупног капитала, оспособи сељаке за тржишну производњу, да штите од зеленашког капитала итд. • Залажући се за научни приступ задругарству опредељује се за социолошко утемеђење. Под утицајем Диркема он задругарство посматра као друштвену чињеницу (обичај, установу). • Говорећи о друштвеној улози задругарства он истиче да је императив социјални мир а главна предпоставка друштво комплементарних интереса. Оно штити интересе ситних робних произвођача и приватника који су као сами угрожени на тржишту. • Помало греши па је налази и у доба ропства као обичај познат од давнина. • За социологију села важан је његов рад Шта је село (1929) у коме село дефинише као друштво за себе, које живи својим животом и које се развија на својим основама. • Ту су такође присутне Диркемовске идеје, социјалне чињенице, њихов колективни карактер. • Постао је касније и социолошки теоретичар задругарства, у њему афирмише и друге друштвено-културне механизме традиционалне солидарности.
15. ДРАГИЉУБ ЈОВАНОВИЋ •
Драгољуб Јовановић (1895-1977) је после првог светског рата отишао на студије у Француску, студирао историју, географију и право а на Сорбони је слушао Диркемова предавања. Одбранио је докторат из социологије. Припремајући докторат дошао је у додир са сграризмом и проблемима села и пољопривреде. Тако је и постао професор каније на Београдском универзитету. Бавио се касније активно политиком и бивао затваран. • Са становишта социологије села најзначајније његово дело је Аграрна политика (1930). Поред много тога назначава и склоп главних проблема који настају у стварном друштвеном животу сељака и сељачких друштава. Он је такође обрадио и мрежу појмова и толико свега унео и обрадио да је то систематска основа његове социологије села.
13
• Његово теоријско становиште је одређено ставом да су рад у пољопривреди и услови у којима се одвија пољопривредна производња главни чинилац сељачког начина живота што је изведено из марксизма, да је рад она делатност појединца или групе која пресудно одређује њихов друштвени карактер. • За пољопривреду су значајни природни услови и друштвени услови. Тек њиховим међуделовањем и радом људи у тим условима настаје одређени тип пољопривредне производње. У сваком трнутку историје ова три елемента су била на другачијем нивоу и условио различите типове производње. • Посебну пажњу поклања сеоским породичним газдинствима и аграрним реформама у појединим деловима Југославије. Наглашавао је значај јавних друштвених мера за унапређење пољопривреде. • Обављао социолошке анализе процеса деаграризације. Тражећи одговор на питање зашто сељаци беже са земље веже рурални егзодус са либерализмом и укрупњавањем поседа у капитализму. На једној страни ту су и погодности града као и неповољни услови сељаштва. • Прелазак из села у град је разумљива појава, један социолошки закон. Сматра да је промашај да се незапослени индустријски радници врате на село, да то нигде није успело. Једини начин подизање општог културног нивоа села, изједначавање сељака са индустријским радником по положају. • Ипак он наравно стаје и брани сељака као човека и све његове жеље и права. Сељаци су ван цивилизације и желе да буду у њој. • Политичко деловање заснива на брошури Социјализам и сељаштво (1941) у којој образлаже разлоге зашто се сељаци окрећу социјализму. Сељачки социјализам почива на људима што живе од свог рада. Теже економском поретку заснованом на раду а не капиталу, за задругу а не индивидуализам. • Главна начела су: рад као стваралац свих вредности, верност земљи која је услов нормалног живота, друштвена правда, кооперација, просвећеност • Оквири ове идеологије су породични дом и слободна домовина а крајњи циљеви благостање и слобода • Доживео социјализам и разочарао се. Наставио да запажа и критикује друштво јер не користи своје потенцијале. • У основи заступа класно-конфликтни приступ друштвеној структури. Критикује непостојање начелности у политици што је одраз малограђанског друштва. Ипак уочава да смо мешани тип друштвене структуре. Да још снаге нису дефинисан ни горе ни доле. Изражава правило да се тако чудно сложене структуре на исти начин и распадају. • А ратови у модерном добу уништавају појединце и сметају обнови друштва. Сумира и критикује националне особине као херојство и демократски дух јер у нашој јуначкој прошлости било је превише суровости и примитивизма који су само кочили стварање.
16. СРЕТЕН ВУКОСАВЉЕВИЋ •
Сретен Вукосављевић (1881-1960) је поред Цвијића највише утицао на развој социологије села код нас. Вукосављевић је био сеоски учитељ који је ишао Цвијићевим траговима у проучавању српског села. Други узор му је био Валтазар Богишић • Једно од централних тема је проучавање својинских односа на селу, историјско и нормативно уобличавање земљишне својине и осталих аграрних односа. • Разматра баштину и колективну својину. Баштином назива сву земљу која је у приватној својини. Настала је деобом колективне земље. Промена начина привређивања је најзначајнији узрок преласка колективне у баштинску земљу. • Такође се бави аграрном пренасељеношћу и њеним последицама.
14
• При преласку на баштинску својину битно је како реагује држава. Држава доноси законе који су у сукобу са обичајним нормама и тако долази до забуне и деструктивног деловања државе. • Велики проблем представља и сеоско становање. Изводи везу између облика насеља, становања, делатности. За разлику од Цвијића њему је распоред кућа само спољни показатељ дубљих структура. • Бави се предрасудама о селу: да је непроменљива друштвена творевина, задржавање на само урбанистичком критеријуму. • На промене села утичу: Распоред привредних површина, Утицај земљишта, Привреде, Аграрни односи, Друштвени утицаји, Стара култура, Утицај града, Остали ситни утицаји. • Разматра и културне обрасце тј. Установе на селу. Бави се више социопсихолошким профилима. На њега највише утичу материјални чиниоци, • Бави се проблемом подређивања сељачког друштва граду и глобалном друштву. То је најуочљивије при сукобу законских и традиционалних норми. • Најзначајније је запажање да све промене долазе споља.
17. САВРЕМЕНО СТАЊЕ СОЦИОЛОГИЈИ СЕЛА
И
ПРОБЛЕМИ
У
НАШОЈ
•
Наша социологија села развијала се све до распада Југославије унутар југословенске социологије села. До тада она има југословенски карактер. Сва истраживања су се и бавила тематикама од ширег државног значаја и спроводили су их социолози из свих република. Стицајем околности главни центар руралне социологије је био Загреб. • У Београду је још од Цвијића било средиште проучавања традиционалних аспеката традиционалног сељачког друштва. Посебно од шездесетих када се уводи као предмет на филозофском факултету а предаје је Цветко Костић. • Историјски најпознатије студије су: o Историја сељачког друштва – Сретен Вукосављевић o Породица у трансформацији – Вера Ерлих. Предходне две су спона са традиционалном социологијом села пре другог светског рата. o Социологија села – Славољуб Дубић. Социологија села је примењена и емпиријска дисциплина. Залаже се и за рурбанизам – одговор на урбанизацију, компромисно решење. o Сељаци индустријски радници – Цветко Костић. Најзначајнија студија после другог светског рата. Први професор социологије села. Истраживао је село. Бавио се радницима полутанима као групу типичну за прелазна друштва. o Социологија села – Цветко Костић. o Социологија села – Стипе Шувар. • Ту су још бројни социолози који су испитивали највише само одређене проблеме и појаве. Егзодус, деаграризација, иновације, економију, промене аграрне структуре • То су најдоминантније теме савремене грађе социологије села. Постоје и радови у скорије време који су и идеолошки обојени. • За нова разматрања и истраживања треба прилагодити социолошке категорије и моделе специфичностима сељачких друштава али и кроз бројне друге науке које проучавају одређене аспекте сељачког друштва. • То би требало да омогући синтезу грађе о српском селу кроз тематске целине: природа и људи у селу (екологија, становништво), привређивање, сеоска насеља, установе и организације локалне сеоске заједнице, обрасци сеоске културе. • Тако би се створиле смислене и истините синтезе када теоријска мисао следи логику стварног свакодневног живота, али не следити само очишћене емпиријске податке од историје јер и то доприноси разумевању а не само да се објашњава.
18. ГЛОБАЛНИ РАЗВОЈНИ ПРОЦЕСИ КАО ЧИНИОЦИ ПРОМЕНА АГРАРНЕ И РУРАЛНЕ ДРУШТВЕНЕ СТРУКТУРЕ 15
•
Село, сељаштво и привреда су важан сегмент глобалног друштва. Аграрна и рурална структура су посебан део глобалне структуре. У руралним процесима данас се огледају и најважнији глобални процеси покренути научно-техничком револуцијом као што су: индустријализација, урбанизација, модернизација. • Досадашњи се развој светског друштва огледа кроз три периода: o ПРЕДИНДУСТРИЈСКИ (аграрни) – трајао је надуже, од 5000 г.п.х. до 19. века када се започело са индустријализацијим. У том периоду велика већина становника живи у селима, бави се пољопривредом (наслоњена на вучну снагу животиња), неразвијена подела рада, натурална производња, друштвени живот у примарним и локалним срединама које су слабо повезане. o ИНДУСТРИЈСКИ – период наглог развоја механизације и рада. Почиње проналаском парне машине Џемса Вата 1784. године. Почиње прва индустријска револуција (друга почиње проналаском електро и мотора са унутрапњим сагоревањем). Техничким проналасцима удара се темеђ градске масовне индустрије високе продуктивности и просторне концентрисаности. Тржиште расете. Концентрише се капитал а радници који се регрутују из сељаштва досељавају у градове. Рурални егзодус. Индустријализацију прати и урбанизација због раста градова. Основа је прерађивачка индустрија сваке врсте, долази до загађења околоне. Производња и потрошња су масовне. Све то захтева гломазан бирократско апарат, јаке везе и комуникацију, отуђење међуљудских односа. o ПОСТИНДУСТРИЈСКИ – период захвата најновије промене у друштву у другој половини 20. века са трећом технолошком револуциом – компјутерска револуција. Настаје ново постиндустријско друштво. Његове тековине продиру и у најнеразвијенија индустријска и аграрна друштва. Све области друштва су захваћене суштинским променама. Све већи значај имају терцијални и квинтални сектор.Интелктуализује се радна снага јер све више физичких прослова преузимају машине и роботи. Негативне стране су сеоба прљаве индустрије у сиромашне земље и освајање њиховог тржишта, централизација власти, све већа зависност човека од нових технологија, односи међу људима су измењени. Ствара се сурово глобално село где појединац сам мора решити своје муке. Млади на селу највише су захваћени свим тековинама модерног доба преко телевизије иако све што усвајају није у вези са њиховим реалним окружењем.
19. ПОЈАМ И СТРУКТУРЕ
ЕЛЕМЕНТИ
АГРАРНЕ
•
И
РУРАЛНЕ
ДРУШТВЕНЕ
Социологија села проучава руралну друштвену структуру и све њене промене. • Један од најважнијих елемената руралне структуре јесте аграрна друштвена структура. • Аграрна структура је скуп чинилаца пољопривредне производње који је историјски уопбличен у неком конкретном глобалном друштву. Ти чиниоци делују једни на друге, делују на друштво али и друштво преко њих делује на пољопривреду и сељака. • Чиниоци аграрне друштвене структуре су: o Природни услови – матрица стабилних околности у којима се одвија пољопривреда и сељачко друштво. Користе се на разне начине у зависности од људи који их користе. o Становништво – које у природним околностима обаваља пољопривредну производњу. o Зиемљишни својински и други аграрни односи – најзначајнији друштвени односи у сељачком друштву. o Сељачки радови – најдинамичнији чинилац пољопривреде. o Оруђа рада, техничка средства и поступци – степен културноцивилизацијског степена пољопривреде.
16
Друштвено организовање и глобално усмеравање развоја пољопривреде посредством државне аграрне политике – којим се вежу сви предходни чиниоци. • Аграрни односи су нераздвојна повезаност власничких и других друштвених односа у које људи ступају обављајући сељачке радове и бавећи се пољопривредом – целокупност ових односа је аграрна структура. • Руралну друштвену структуру чини историјски уобличен склоп детерминанти сељачког начина живота: сељачка економија (аграрна структура), сеоско насеље и становништво, локална друштвена организација, обрасци сеоске културе.
o
20. ЕКОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ТРАДИЦИОНАЛНОГ СЕЛА • Једно од главних обележја сеоских друштава јесте њихова велика уклопљеност у природне услове који непосредније обликују све друштвене односе, процесе и културне творевине него у индустријском друштву. • Природа је важна за свако друштво али она никада није чиста јер у односу са човеком она се такође мења. Ипак еколошка обележја битно разликују сеоско од индустријског друштва. • Најнепосреднији природни утицај је на сфере материјалне производње, становања, исхране, облачења и саобраћаја. Тако се повезују природни услови и друштвене структуре. • Утицај простора на организацију друштва истичу још Аристотел, Монтескије, Ле Плеј повезује простор са начином привређивања, Фридрих Рацел заснива антропогеографију под чијим еластичним утицајем је и Јован Цвијић. • Диркем уводи друштвену морфологију која проучава материјалну густину друштва. Човеково адаптирање природног окружења. Чикашка школа разбија људску екологију на еколошки, економски, политички и морални поредак. Под утицајем су Дарвина и борбе за опстанак. • Природним утицајима су подложнији слојеви друштвености који су са њом више повезани. Маркс критикује Малтуса и истиче да преласком на виши ниво друштвености човек решава многе проблеме окружења. • Од расположивих ресурса и климе зависи човеково облачење и изглед кућа. Од природних околности материјална производња. Комуникација од географских одлика. • Цвијић се код нас бавио најактивније свим овим темама. 21. ЕКОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ МОДЕРНЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ: ПАРАДИГМА '' Одрживог развоја'' • У најразвијенијим државам крајем 20. века афирмисао се еколошки концепт руралног и аграрног развоја – модел одрживог развоја. • Има особине алтернативног веровања које се може представити кроз ставове: o Биосфера налаже ограничавање економског развоја. o Недостатак вере да наука и технологија воде људском побољшању. o Противљење ризиковању природне околине. o Јавна брига за раст становништва, прерасподелу приородних добара, етика једнакости. o Ограничење раста популације и инвестирање у људски капитал. • Неприкосновена вредност очување интегритета природне околине. Наука и технологија морају да се прилагођавају. • Алтернативну пољопривреду заговара још Рудолф Штајнер 19/20 век. • Одржива пољопривреда указује на проблеме управљања ресурсима и примену технологије. Највећи проблеми су недостатак воде и хемизација пољопривреде што загађује околину, утиче на здравље људи и квалитет производа. То се елиминише подизањем еколошке свести и употребом природних ђубрива.
17
22. НАЧЕЛА ТРАДИЦИОНАЛНЕ СЕЉАЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ • У нашем времену преовлађује робно-новчани, тржишни и капиталистички систем производње где је све подређено максималном профиту. Ово је међу првима приметио Александар Чајанов који сматра да је циљ на селу потрошња и преживљавање а не профит и да се зато традиционално село разликује и не може бити индустриализовано. • Анри Мендрас сматра да ширењем капиталистички начин долази у контакт са традиционалним селом те се тада посељачује по својим ободима (африка, латинска америка, азија) • Постоји неколико начела сељачке економије: o РАДИТИ ДА БИ СЕ ПРЕХРАНИЛО – Сељак производи првенствено за себе па тек онда за тржиште на које излази само када може или када мора. o ПОРОДИЧНА ЕКОНОМИЈА – Економски биланс сељака зависи од руку која раде и уста које треба прехранити. Унутар породичне групе лежи начело солидарности. Расподела се врши према најнужнијим потребама. Млади и одрасли увек раде више него што им треба да врате страима и задуже младе. o ТРОШИ ШТО САМ ПРОИЗВЕДЕШ – Сељачка производња је натурална и аутаркична (самодовољна). То намеће обавезу да се свако ослања на себе и снаге којима располаже. Зато је у сељачком друштву често везан врста производње са режимом сихране. o АУТАРКИЈА ЈЕ САМО РЕЛАТИВНА – Сељачка аутаркија је релативна јер село увек мора да комуницира са глобалним друштвом да би преживело. Морају да произведу више него што им треба и поделе да би преживели. Деле за семе, за одузимање и за себе. o НЕ РИЗИКОВАТИ БЕЗ ВЕЛИКЕ НУЖДЕ – корен традиционализма, смањен ризик да би се избегли губитци који могу бити фатални за преживљавање.
o
НАГЛАШЕНО
ДЕЈСТВО
НЕЕКОНОМСКИХ
ЧИНИЛАЦА
НА
СЕЉАЧКУ
– Сва начела сељачке економије остављају траг на социјални и привредни менталитет сељака. Тај менталитет је и саставни део економије. Нпр. Сељачко неповерење глобалном друштву. ЕКОНОМИЈУ
23. ТРАДИЦИОНАЛНИ СЕЉАЧКИ РАДОВИ •
Сељачке радове у традиционалном српском друштву проучавао је Сретен Вукосављевић и који је истицао његов пресудни значај за целокупан живот. • Сељаку рад није само привредна делатност усмерена на зараду већ је једна од његових животних функција. • Сељачки радови имају тврди континуитет у смислу природне нужности и егзистенцијалне потребе. • Ови радови се одвијају у оквиру породичног газдинства. Није заснована на друштвеним разликама. Постојали су и најамници. • Радови су рангирани и одређу ранг радника. Најцењеније је орање. Ту су још и сејање, косидба, жетва, сточарски послови. • Постоји подела на мушке и женске послове а преласком мушкараца у фабрике та граница се меша и долази до феминизације пољопривреде. • Радови имају свој ритам подешен према природи и њеним циклусима. Из тога и неусклађеност режима исхране када се најмање једе на пролеће и лето када се највише ради а са јесени престаје рад и исхрана постаје доминантна. • Сељачки радови се обављају од најмањих ногу па све до саме смрти. Обављају се у природном окружењу.
18
• На одморе поред природе утичу и културни чиниоци а највише празновање. Славе, бербе, мобе. 24. ОД ПРОСТИХ СЕЉАЧКИХ ОРУЂА ДО МОДЕРНИХ ПОЉОПРИВРЕДНИХ МАШИНА И НАУЧНО ЗАСНОВАНЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ?
• Све до почетка шездесетих година техничко-технолошка основа наше пољопривреде била је традиционална и темељила се на тешком физичком раду сељака. • Граница између традиционалне сељачке економије и модернизоване пољопривреде иде линијом раздвајања оруђа која сељаци сами праве и која су фабрички састављена, између сточне и механичке вуче која је и показатељ. • Механичка вучна снага тек постаје доминантна седамдесетих година 20. века. • Механизација је процес увођења машина у пољопривреду а шири се са индустријализацијом друштва • Хемизација је непосредније коришћење вештачких хемијских материја у разним врстама и фазама пољопривредне производње. Хербициди и пестициди. • Генетски инжењеринг – најновија фаза у развоју пољопривредне производње. Ипак вештачки утицај на ставрање пожељних особина производа угрожава се природна хармонија а тиме и квалитет производа.
25. ОСВРТ НА ИСТОРИЈУ ЕВРОПСКИХ НАРОДА
АГРАРНИХ
ОДНОСА
КОД
• Главна особина аграрних односа је њихова историчност и релативност: у разним друштвима се појављују разни облици у којима се одвијају сељачки радови и ако се појаве слични или исти облици не јављају се у исто време. • Стари век: У Риму достиже врхунац развоја у облику Латифундије – крупног државног поседа који поседује држава, обрађују робови а управља аристократа који временом постаје и господар поседа. Робови прво раде под принудом, затим доводе породице а затим постају Колони – зависни од земље коју им аристократе дају на коришћење убирајући натуралну ренту. Колонат – нова институција, закупљени део Латифундије коју аристократе изделе на парцеле. • Феудализам: бројни аграрни односи који су одредили традиционалну друштвену матрицу. Постоје два најважнија облика: 1) Феудална Пронија – почетни облик економског потчињавања слободних сељака пронијару којем су дужни натурална давања за рад на његовој земљи. Ипак сељак касније даје само ренту а баштиник је земље тј. Може да је наслеђује. 2) Феудална Баштина – тотално потчињавање сељака феудалцу који је апсолутни власник великог комплекса земље на коме има сва права. • У феудализму постоје три типа сељака: 1. Сељак власник земље – пронијарски систем где је сељак баштиник земље. 2. Сељак са правом коришћења земље – сељакова својина ограничена врховном својином 3. Сељак лично завистан – баштински систем где је господар баштиник над земљом а сељак нема никаква права. • Сељачке обавезе су биле давање, подчињавање, служење. Натурална давања, таксе у новцу, кулук. • Феудалчеве обавезе су организација восјне, судске и административне власти. Новчане и натуралне накнаде за лоше године. Помоћ при глади или болести. • Трагови данас су где су преовлађивале проније ситни фармерски поседи а где су биле баштине су јавна и државна добра великих површина.
19
26. СТАРИ ЗЕМЉАМА
АГРАРНИ
ОДНОСИ
У
ЈУЖНОСЛОВЕНСКИМ
• Словенско становништво поседује сопствену родовско-племенску организацију која је сродничка, економска, војна и културна. • Сви односи се преламају кроз базичне установе сељачког друштва: сељачку кућну задругу, сеоску општину, локалну сеоску самоуправу. • Под њиховим утицајем формира се патријархална структура аграрних односа. • Основу привредног живота чине земљорадња и сточарство. Земљишна основа ратарства је баштина а сточарства сеоска општина. • Сељачка баштина представља приватну својину породице (очевину), она је економска подлога породице којом нико не управља самостално. • Сеоска општина је онај део земљишта који није подељен кућама већ је задржан за заједничко коришћење од стране свих чланова. То су обично пашњаци или шуме јер су баштине претворене у оранице. • Феудализам продире у овакву традиционалну родовску структуру када уз помоћ државе поједини феудалци намећу сељацима разне обавезе као услов за коришћење земље. Временом племство колективну земљу претварају у феудалне баштине а сељачке баштине се претварају у феудалне проније. Тако је родовско друштво закорачило у цивилизацију која познаје државу и њене установе. • Јужни словени првобитно немају племства и оно се појављује тек у касном средњем веку од племенских вођа, владарских чиновника и сродника. • Сталешки родови у средњовековним српским земљама: 1. Властела (крупно племство) 2. Властеличићи (ниже племство, војници) 3. Себри – сељаци кметови: Меропси (слободни сељаци обавезани дажбинама власнику поседа); Отроци (зависна послуга краља) • И властела и сељаци су имали одговарајуће право на земљу која је била: • Баштина – по пореклу: очевина, купљеница, прћија (мираз); по статусу: оптерећена (сељачка), неоптерећена (властелинска) • Пронија – земљопосед који се држи под одређеним условима, најчешће уз обавезу вршења војне службе и верности даваоцу. Пронија је настајала оптерећивањем баштина али се никада није могла продати док је баштиник радио по вољи са баштином. • Са доласком Турака мења се управа. Пронијари и баштиници постају Спахије који добијају земљу за своје заслуге од султана. Земља је дељена на веће Зијамете и мање Тимарете и зависности од величине поседа зависиле су и обавезе. Власт су били ратници док су земљу обрађивали неверници – раја. • Постојале су кметске земље (спахилуци) које су одговарале пронијама. Кметови су баштиници и дужни су спахијама (еге и бегови) • Беговске земље – читлуци су оштрији и каснији облик организације. Кметови (чифчије) су зависни и обавезни на кулук. Сличан положај са отроцима. • Слободан српски посед се одржао једино у планинама где су завладале традиционалне установе. • На северозападу старе Југославије владао је западноевропски феудални систем под окриљем Аустрије. Посебно је била издвојена крајишка баштина која је била слободнија због обавезе грничне одбране. При распаду система сељаци су у Аустрији добили слободу и право да земљу одкупе али пошто нису могли одржани су на северу велики поседи.
20
27. ПРОМЕНЕ ЈУГОСЛАВИЈИ
АГРАРНЕ
СТРУКТУРЕ
У
ПРВОЈ
И
ДРУГОЈ
Аграрна реформа у првој Југославији: • Са уједињењем 1918. стекле су се и околности за спровођење прве аграрне реформе и колонизације. • Односи су били бројни: у Босни је постојао беглук, у Македонији и на Косову Чифчијски односи су нестали тек скоро, на острвима остатци колоната а на северу укинут феудализам али само формално. • У Војводини постоји масован аграрни пролетаријат (надничари, слуге) и специфична сељачка герила – зелени кадар – који су изнудили аграрну реформу одмах после рата. • По уједињењу укидају се сви феудални односи, велики поседи се раздељују сељацима, држава је жирант сељацима за отплату земље, колективна земља под шумама и пашњацима је власништво државе али сељаци имају право на коришћење, ревизија ранијих аграрних реформи које су штетиле сељацима. Развлашћени су поседа сви страни држављани. • Уброзо је реформа почела да успорава. Већина разлога је била политичке а не економске природе. Нпр велики поседи који су разбијени онемогућили су модернизацију. Најбоље су пролазили добровољци који су добили највише земље. Ова реформа је временом стала и само половина планиране земље је била подељена. • Велики проблеми избијају у другом светском рату када сви поседи бивају одузети и раздељени међу окупаторима. Аграрна реформа у другој Југославији: • По крају рата успоставља се социјалистичка власт бољшевичког типа. • Све аграрне реформе су утемеђене на идеолошкој доктрини и радикалном решењу сељачког питања путем државне принуде. • Реформа је ослободила сељаке дугова али је увела обавезан откуп и обавезно формирање сељачких радних задруга и колективизација пољопривреде. • После рата сво напуштено и одузето земљиште улази у Фонд за аграрну реформу и дели се и колонизује. Земљиште се одузима по закону о аграрном максимуму и тиме су највише страдали велепоседници у Југославији, Албанији и Бугарској јер је максимум варирао од државе до државе. • Нова реформа је била заснована на идеологији и тежила је да укине класне супротности на селу. Ово је довело до проблема јер ситни поседи нису повећали производњу по јединици површине те се јавља притисак на стварање задруга. • Колонизација која је пратила реформу јавила се у пресељењу сељака из пренасељених и неразвијених подручија у плодне и ненасељене пределе који су остали за Немцима и Мађарима. Њоме је руководио Сретен Вукосављевић. Да би пресељења била што безболнија исељавана су често и читава села. То је била најмасовнија колонизација у новијој историји балкана.
28. СОЦИЈАЛИЗАМ И СЕЉАШТВО У ЈУГОСЛАВИЈИ • У новом социјалистичком друштву сељаци су добили задатак да хране раднике али кампања подстрека није могла да оствари потребне резултате и држава је увела репресивније мере. • Обавезан откуп – сељаку се производ одкупљује за тачкице за које он може набавити непољопривредне производе али је стварна вредност далеко нижа од вредности његовог производа • Принудна колективизација – стварање сељачких радних задруга по узору на руске колхозе. У почетку док је улазак био добровољан само су борци и колонисти у њих улазили а сељаци су се тешко одвајали од својих баштина и тада је притисак постао јачи. Притисак је најјачи био на богатије сељаке као класне непријатеље.
21
•
Сељаци су предавали земљу у задруге и били распоређени у бригаде са радним задатцима. Мерили су се трудодани по којима је исплаћивана плата и производи иако су они мерили присутност на раду а не резултат посла што је у основу изменило однос сељака према раду. • Производња се распадала и уведене су измене и укинут је обавезан откуп да би се избегли проблеми. • Самоуправљање – задругари су се сами организовали и бирали руководство, почело мерење и према резултатима. Ускоро обавеза је нестала и сви су изашли из задруга. • Уведена друга аграрна реформа где је смањен аграрни максимум. • Вишак се припајао државним добрима. • Забране о коришћењу крупне механизације а касније о набављању. Развој је ометан на разне начине као што је здравствено осигурање.
29. СЕЉАЧКО ГАЗДИНСТВО ДАНАС •
Иако се приватно сељачко газдинство данас ослободило идеолошког притиска оно је и даље у проблемима. Гледано кроз опремљеност, величину поседа, приходе, технологију у односу на европске земље Србија је земља за релативно неразвијеном пољопривредом. • Слаба је и парцеларна структура где и са малом површином многи имају просечно 5 парцела. Смањење обрадивих површина због раста градова. Деаграризација села, смањење чисто пољопривредних а раста непољопривредних мешовитих газдинстава су нужна последица сељачког газдинства у предходном друштвено-економском систему. • По односу према даљим улагањима у процес производње газдинства се деле на: 1) Прогресивна: улажу у проширење поседа, механизацију, која се развијају; 2) Стагнатна: улагања су непроизводна; 3) Регресивна: нису у стању или немају мотива да улажу и која пропадају. • Највиталнија и прогресивнија су она газдинства са већим земљиштем док мања пропадају.
30. НАСЕЉА – ПРОЈЕКЦИЈА ДРУШТВА У ПРОСТОРУ • Насеља су сложене и вишефункционалне друштвено-просторне скупине које настају релативно трајним везивањем појединаца и група за неку одређену територију и њиховим међусобним друштвеним повезивањем (због просторне близине) у локалну друштвену заједницу. • Насељавање је један од најзначајнијих цивилизацијских процеса а насеља веома важне друштвене творевине да са људима који их насељавају представљају највидљивију морфолошку основу друштва и његове социјалне структуре у датом простору. • Насељавање и трајност насеља су прва и најважнија предпоставка сложенијих и трајнијих људских односа без којих не могу настати културе и цивилизације. • Трајно насељавање омогућава гомилање и кристализовање друштвених деловања из више генерација из којих настају цивилизације. • Они који насељавају исти простор имају исте потребе, интересе, вредности, норме. Свака друштвена организација везана је и за просторну. Понекад толико глобално друштво утиче на просторну организацију да насеље постаје пројекција друштва у простору. Оно обликује комуникацију, деловање, становање итд и тако обликује насеље. Индустријализација нарочито непосредно утиче на организацију градова. • У свим цивилизован облицима друштва постоје два типа насеља: село и град. • Одвајање града од села последица је поделе рада и глобалне друштвене организације које су наступиле у преласку родовске заједнице у цивилизацију.
22
Племенско сродничка организација повукла се пред политичко државном организацијом власти. • Град обично настаје на месту укрштања путева, место је трговине и средиште државне власти. Село је тако остало подређено граду. • Село је друштвено-просторна скупина која историјски настаје обликовањем првих сталних насеља када се појединци и групе у условима неразвијене поделе рада организују у малу локалну заједницу у којој се са члановима своје породице баве пољопривредом, станују у засебној породичној кући, ступају у примарне односе међусобно, са суседима и природом стварајући при томе особене обрасце мишљења, понашања и деловања.+ • Прва су настала на истоку, преласком на земљорадњу и назива се неолитска револуција. • Градови су насеља у којима се концентришу глобалне друштвене функције и главне политичке економске и културне установе па самим тим и становништво које се углавном бави непољопривредним делатностима. Они су зато центри моћи и средишта културе. У њима је развијена друштвена и техничка подела рада а односи међу људима су углавном секундарни и деперсонализовани. • Први градови настају на истоку, као центри политике и културе. Архитектонски се разликују. Превласт над селом је политичка али град од села још увек зависи економски. Касније постаје моћнији са појавом индустије и влашћу индустрије над пољопривредом. Капиталисти потиснули старе аграрне неиндустријске класе. Ипак градови често и пребрзо расту па се у њима поред позитивних јављају и негативни чиниоци као беда и криминал.
31. РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ СЕЛА И ГРАДА? • О разликама села и града често се говори кроз дихотомију село-град тако што се ова два основна типа људских насеља упоређују оним обележијима која битно одређују сеоски и градски тип живота. Ово се ипак схвата као идеални тип јер се у стварном животу село и град прожимају. 1. Архитектонско-урбанистички гледано град је плански уређен простор док је село спонтано уређено насеље. Град је тако функционалнији. 2. Демографски гледано град је густо насељено место насељено већином непољопривредницима. Село је мање и преовладавају пољопривредници. 3. Еколошки гледано село је ближе природи и хармонији док је град супродстављен природи мада нуди обиље предности над селом. 4. Економски гледано сељачка привреда се разликује од градске, заснована је на пољопривреди и натурална је док је градска индустријска и ослоњена на економију и профит. Сељачка је орјентисања на егзистенцију а градска на капитал. 5. Радови на селу се обављају у природној средини и подвргнути природним ритмовима. Није одвојен од осталих активности. Рад је конзервативан и често конформистички аутоматизован. Индустријски рад је у вештачкој средини, одвојен од осталих активности са сопственим ритмом. 6. Карактер друштвених односа је такав да на селу владају присни и непосредни односи трајније природе. Породица је база унутар које се одвијају сви односи. Градско друштво је вештачко, формално, краткотрајно, хладно а породица има слабу функцију. 7. Установе на селу почивају на инертности и очувању локалних традиционалних навика и обичаја. Друштвена организација је заснована на патријархалном ауторитету харизматских вођа и нетолерантним односима. Урбане установе и организације почивају на формалном и апстрактном ауторитету правних прописа, универзалном моралу, толерантном односу. 8. Култура на селу је типична народна култура. Њу непосредно стварају током рада и живота природно обдарени и непознати појединци а
23
кристалише се у облику устаљених вредносно-нормативних образаца колективног веровања, мишљења и понашања. Традиционалистичка је (релативно статична), затворена, окренута прошлости. Урбана је масовна култура, преносе је и стварају мас-медији, настаје по поруџбини, намењена тржишту просечне већине, због просечности је космополитска, поред комерцијалне има и манипулативну улогу. Путем медија агресивно продире и разара село. Такође град ствара и елитну културу. Она узима и оплемењује народне елементе културе и уграђују је у елитну националну културу. 9. Иновације као нове друштвено-културне творевине у село обично долазе споља, из градова или глобалног друштва. Процес ширења градског начина живота на село означава се као урбанизација у социолошком смислу. Сеоско и сељачко се све мање поклапају због те урбанизације. Већ се говори о селу без сељака. Такође и село утиче на град рурализацијом града пресељењем сељака у градове.
32. ТИПОЛОГИЈА СЕОСКИХ НАСЕЉА • У поступку социолошког проучавања сеоских насеља њихово класификовање и разврставање по типовима је неопходан корак у синтетизовању монографског знања о мноштву различитих сеоских облика. Све досадашње типологије балканских села воде порекло од Јована Цвијића а касније су их други развијали. • Цвијићева типологија је комплексна а одређују их првенствено географски и културни чиниоци. Цвијић разликује: 1. Села разбијеног типа – чине куће и окућнице разбијене по сеоском атару без посебног реда а и становништво је разуђено. Овај тип је распрострањен у планинско-брдским динарским и централним деловима Балкана. Варијетети су: a. Старовлашки тип – најстарији тип разбијеног типа, карактеристична за стари влах а простире се све до Ужица преко Босне до Крањске. Заузимају велики простор и деле се на засеоке, називају се или по топониму или по најстаријој фамилији која га је раскрчила. b. Шумадијски тип – настала згушњавањем старовлашког типа у такозвана друмска села где је груписање око пута. Куће су лицем окренуте путу, нису ушорене већ увучене у дворишта, неправилно растурене. c. Мачвански тип – настају даљим згушњавањем шумадијског типа, ушоравањем села са обе стране главног пута који се са другим путевима укршта под правим углом. d. Јесенички тип – сличан мачванском само се улице не секу под правим углом већ је више неправилног звездастог облика а у центру су зграде власти. e. Красни тип – настају по ободу красних поља и унутар вртача често су збијена због простора. f. Ибарски тип – варијетет старовлашког а куће су збијене у мање целине јер се насељавају само заобљени врхови брда који су удаљенији од засеока – џемате. 2. Села збијеног типа – супротна најстаријем типу, куће су толико близу да се једна о другу ослањају, настала су под утицајем турског читлучког система и старе балканске турске и медитеранске цивилизације. Смештена су у равницама и долинама, јаругама а ређе на висинама. a. Тимочки тип – збијене куће, вијугави сокаци, зборило где се сокаци укрштају, ту су чесма, школа, црква, кафана, месна власт, средиште је друштвеног живота. Има их око Тимока, Хомољу, Средачкој жупи, Скопској Црној Гори. Овај тип је настао спонтано а
24
збијање није последица читлучког система. Понекад су удвојена због сточарских појата у планинама. b. Читлучки тип – настала су вештачки под утицајем турског феудалног режима око Ниша, на Косову, македонији и Бугарској. По правилу су у равницама, квадратна имања ограђена зидом, више читлука чини село, по ободу су чифчијске куће, на углу је бегова кућа а у средини чардак са кога бег надгледа радове. c. Медитерански тип – грчки, далматински и каштелански тип. Настају уз море и приморију. Збијене куће зидане од камена, покривене плочама, кривудави и уски сокаци • Д анас архитекте урбанисти разликују: 1. Урбанистички-морфолошки – данас се села могу распоредити на континуираној скали од: потпуно разбијена, разбијена, полуразбијена, полузбијена, збијена и ушорена села. 2. Статистички – постоје мала села (до 500 становника, сасвим мала или мала, има их у нишком, краљевачком, јужнооморавском региону); средња села (500-1000 становника, централна Црбија, Војводина, Косово,ближа градовима расту а даља опадају); велика села (преко 1000 становника, велика, средње велика и веома велика до 3000 становника, по Војводини, Косову, неопадају већ све више расту) 3. Функционално – без обзира на величину може имати јак утицај у друштвеној репродукцији и мрежи насеља. По репродукцији могу бити пољопривредна, мешовита и специјализована. По положају у мрежи Примарна (функционално зависе од већег ближег места), Села са сеоским центром (имају функције за неколико примарних села), Сеоске варошице (обједињују више функција села са сеоским центром, општина нпр.) 4. Територијални положај – теренска (планинска, брдско-планинска, брдска, долинска, павничарска) и саобраћајна (друмска и изолована), према удаљености од градског центра (приградска и градска). • Постоје још и социо културне детерминанте за типове због утицаја мањина и других култура.
33. СЕОСКО СТАНОВНИШТВО И ОСНОВНИ ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ • Сеоско становништво су некада сачињавали сељаци а данас то није тако, долази до деаграризације села а то је једна од најважнијих демографских промена. Посебно кроз урбанизацију села и разлика између градског и сеоског данас није тако јасна и оштра. Све се мање понаша, живи, облачи на сеоски начин а све више продиру градски обрасци. • У пољопривреди становништво се појављује у двострукој улози као извориште радне снаге и као маса потрошача и корисника свих друштвених добара. Равнотежа између броја становника и расположивих добара битна је за развој села али и шире за глобално друштво. • Главни демографски ритмови у Европи по Ернесту Вегеману су: 10-13 век становништво знатно расте, 14 век пад због црне куге, 15 век мирује, 16 век знатно расте, 17 век мирује, 18 век расте, 19 век мирује, 20 век расте али спорије. Постоје три велика пораста. Свеопште глобално повећање броја становника. • Пораст становништва проблематизује производњу хране. Оживљавају разне малтузијанске идеје. Сељаштво улази у спонтану демографску транзицију преласком у индустријско друштво. Тако да разликујемо два основна модела репродукције становништва:
25
•
Традиционални тип структуре становништва – превладав у сељачким друштвима, екстензиван вид популационе репродукције, наглашено висока стопа рађања и такође доста високом стопом смртности и код одојчади. Ствара се нехумана селекција рођених. Ипак мимо тога број становништва се повећава. Прираштај може бити толико велики да неразвијена пољопривреда није у стању да прехрани све јединке и долази до аграрне пренасељености. Долази до глади и епидемија и становништво се сели. Обележја су екстензивност, неравномерност, нехуманост. Данашња демографска слика последица је вековних спонтаних и планских сеоба са југа на север. • У процесу демографске транзиције – долази до низа промена у структури, распореду и обележијима становништва. Долази до деаграризације у оквиру глобалне индустријализације друштва које је апсобовало вишак пољопривредног становништва. Деаграризација код нас је текла споро и тешко због менталитета који ју је спроводио на лош начин. Ипак демографски процеси постају стабилнији, хуманији, опада морталитет, рационални развој, урбанизација. У Србији је то текло наравно спорије и ближе дну када се гледају остали европски народи.
34. СЕЉАШТВО КАО ДРУШТВЕНИ СЛОЈ И КАО ПОЛИТИЧКО- ИСТОРИЈСКИ ЧИНИЛАЦ •
Предмет социологије села бави се селом и пољопривредом али и сељаштвом као засебан друштвени слој у вертикалној стратификационој структури друштва и као специфични историјско-политички актер у глобалним друштвеним покретима. • У сваком теоријском становишту сељаштво је најнижи слој у свим савременим друштвима. Испод сељаштва налази се још само грдски лумпенпролетеријат као талог друштва а не чинилац. • Сељаштво је неизоставан део структуре иако заузимају нанижи положај на хијерархијској лествици економског богатства, друштвене моћи, друштвеног угледа. • Постоје два теоријска приступа и три оперативна модела вертикалне структуре друштва и у сваком од њих сељаштво се види другачије. 1. Органско-интегративни приступ сагледава глобално друштво као интегрисану и функционалну целину у којој сви друштвени слојеви обављају посебну друштвену улогу и према њеном значају за целину заузимају друштвени положај. У класичним сталешким, феудалним системима сељаштво има задатак да храни и брани. Власт управља и ово је стари елитистички модел друштвене стратификације. Сељаштво је маса којом елита управља. Функционалистички модел социјалне стратификације више не познаје племство као сталеж са привилегијама али признаје нове горње, средње и грађанске слојеве који су далеко изнад сељака. Иако удаљена отворена је са сељаке који попуњавају њене најниже слојеве. 2. Класно конфликтни теоријски приступ вертикалној структури заснива се на марксистичкој поставци да у свим развијеним друштвима постоје класни сукоби и антагонизми интереса. У феудализму то је племић и сељак, у капитализму то је капиталиста и радник. У капитализму су сељаци споредна експлоатисна класа путем тржишта капитала и пољопривредних производа. Посебно сељачки пролетаријат без земље. • Маркс, Енгелс а касније Лењин и Стаљин бавили су се следећим проблемима: 1. Аграрно питање односи се на друштвено-економски положај ситних сељачких поседа у склопу капиталистичке привреде где крупни поседници путем конкуренције уништавају ситне који нужно пропадају. 2. Сељачко питање имало је више друштвено политичку улогу у класним борбама. Они нису били бројни на западу али у русији били су бројни и нису могли остати са стране друштвених процеса али како нису били пролетери схваћени су као пратећи револуционарни субјект који често само смета.
26
Лењин је поступио практично и изједначио је сељаке са радницима да би добио на бројности у револуцији. Уместо земље сељацима створени су колхози и совхози који су били колективни државни радни логори за сељаке. Ситни и крупни приватни поседници су ликвидирани као непријатељи револуције. Радници су уместо синдиката добили совјете. Нације угушене а не ослобођене као што је обећано. На крају се схватило да су либералистичке економије хуманије према свим овим питањима.
35. СРПСКО СЕЉАШТВО И ОСЛОБОДИЛАЧКИ ПОКРЕТИ • Незадовољно сељаштво је у свим покретима до сада било главни фактор у јужнословенским земљама. Од српских устанака до буна и револуција. • Сељаштво као економски, политичко, комуникацијски и културно повезано са својим народом дели његову судбину и прати глобалне покрете и дешавања. • То почиње у модерној грађанској епохи када се утицај града шири и захвата и село. Тада село постаје политички чинилац кроз буне и устанке који прерастају у друштвено-политичке покрете. У Европи то се догађа од 15. века кроз ренесансу, реформацију итд и тако постављају темеље модерног европског грађанског друштва. Тада се ствара и модерна држава ослоњена на грађанство и економију али и на сељаштво. • Модерна држава креће са политичким освешћивањем најзаосталијег сељаштва и оно постаје битан чинилац. Па и Француска револуција достигла је своје размере захваљујући реформацији сељаштва и аграрних односа и тиме ширењем идеја. Ту се дошло до обрасца да суштинска друштвена промена није могућа без укључивања сељаштва. • Такође ни буне сељака немају моћ док се не удруже у покрете што није могуће без подршке градова. Све у тежњи сељака за сељачком утопијом када је земља била само њихова. Политички неосвешћени сељаштво је погодно и за манипулације. • Берингтон Мур даје нацрте каоко је модернизација настала са неуспелим сељачким револуцијама где се развијала упоредо са оним успешним и тако је сељак активан учесник историје и уграђен је у друштво које му то не узвраћа.
36. ЛОКАЛНА САМОУПРАВА И СЕОСКА ЗАЈЕДНИЦА • Однос између глобалног друштва и локалних заједница се разликује од времена до времена и по друштвима. Једно од најважнијих питања је питање усклађивања права и обавеза, овлашћења и могућности, циљева и средстава економског, политичког и културног деловања на глобалном и локалном плану. • Свака локалан заједница тежи неком виду локалне аутономије. Са друге стране локалне заједнице очекују и потпору од глобалног друштва и његових установа. Највећи број питања се концентрише око проблема самоуправљања. • Локална самоуправа је универзални друштвени феномен и среће се у свим друштвима и временима иако има различите појавне облике. • У грађанском друштву локална самоуправа има облик демократске управе локалним срединама. У демократском друштву власт се дели на законодавну, извршну и судску али и на глобалну и локалну. Овакава управа на локалном плану омогућава да се избегну посредне и споља дириговане управе. Рационалнији је и спречава бирократизацију, трошкове, гомилање проблема и одлагања решења. Постоји и проблем што већина проблема данас настају на глобалном плану и не могу се решити локално. Такође спречава и сепаратизам националних мањина. • Најпознатија у историји је када су градови добијали локалну самоуправу од феудалних господара. • У српској традицији локална самоуправа везана је за сеоску општину као месну заједницу патријархалних породица. Њени органи су сеоска скупина и
27
сеоски кмет који представља село пред другима. Природа турског феудализма допринела је јачању старих српских облика самоуправе што је допринело очувању националног идентитета. • Односи су солидарни, групе су независне али и заједно чине језгро социјалне структуре села.
37. ПОРОДИЧНА ПОРОДИЦА
ЗАДРУГА
И
САВРЕМЕНА
СЕОСКА
• Породична задруга је типична традиционална друштвена установа јужних словена која је највише до сада проучавана. • Вук Караџић – први употребљава термин задруга што значи више породица у истој кући. То је сложена и проширена вишегенерацијска породична скупина са особеним патриархалним односима који се кристалишу око ауторитета задружног старешине. Он влада, продаје, контролише новац, дели послове. Такође има и старешина села. • Од ове патријархалне демократије разликује се непатријархални систем или римски доживотни старешина где је више превласт норми и права из чега ниче политичка демократија у држави. • Валтазар Богишић – нуди типологију породичних односа Јужних Словена. Разликује породичну задругу (скуп сеоске породице) и инокоштину (проста сеоска породица). • Међу варошким породицама разликују се хришћанске и муслиманске. • Разликује породичну задругу и римску породицу: римски старешина неограничено располаже имовином док у задрузи тражи сагласност, располаже и после смрти док се у задрузи ни за живота не поседује, у римској он је најстарији и влада до смрти док у селу се мења и не мора бити најстарији, у римској отац дели а и не мора имовину синовима док у задрузи обавезан је ако ико тражи да се одвоји, имовина се дели после смрти а задруга опстаје само се старешина мења. • Сретен Вукосављевић – бави се коренима распада наших задруга. Није економски хомогена као што се мислило и постала је терет задругарима у новом времену. Чим се појавила лепеза потреба настаје распад. • Истицао је улогу жена као центара у породицама и које су иако чувале традицију прве које су покренуле промене у породичном животу. Иапак нису могле брзо да се адаптирају и настаје и прекид породичних а не само задружних веза. • Оливера Бурић – ипак уочава континуитет у међуљудским односима у породицама и да је то траг давних задружних веза у смислу помагања градских породица селу, примањем деце на школовање итд.
38. СЕОСКЕ ЖЕНЕ • Будући да је породица главни оквир друштвеног живота на селу то је и положај жене у породици детерминанта укупног друштвеног статуса сеоске жене. • Сељанка је радник, роб, све на њој стоји. Овако тежак положај је резултат уопште тешког положаја сељаштва. • Вукосављевић сматра да њен положај није толоко тежак и без поштовања и утицаја на друштво а са преласком у град та важност је само порасла. • Социолошки је за положај жене везан за њену радну улогу. Првенствено то је кућа, исхрана, деца, одевање, затим са смањењем величине породице она помаже и сељаку у типичним мушким пословима. Када се мушкарци запосле изван пољопривредног газдинства долази до феминизације пољопривреде
28
• Еманципација жена је парадоксална јер почиње са преузимањем мушких послова поврх свих досадашњих обавеза. Оне морају примити мноштво нових терета да би одбациле неколико старих. • Пропадање села кроз еманципацију младих девојака које се школују и удају за некога у граду.
39. МЛАДИ У СЕЛУ • Акомулира старосни ниво од 15 до 29 година и без ове скупине модернизација села није могућа. То се не односи само на младе већ и на старе у селу. • Они су најдинамичнија социодемографска и културолошка категорија. Методолошки су погодни за проучавање динамичке стране села. Проблем је што млади већином не желе да живе на селу и из њега одлазе. Овај проблем је лак за објашњење али тешко решив. • Најопштији структурно-историјски детерминистички оквир свих друштвених промена па и оних на селу јесте индустријализација пољопривреде, урбанизација, масмедијска комуникација, потрошачко друштво. Тако млади постају орјентисани на индивидуализацију насупрот породици и уместо на производњу окренути су потрошњи. Зато млади све више беже из села. Стари на селу су неспособни да се укључе у модернизацију и држе се старих образаца. Тако настаје генерацијски сукоб. • Такође пропаст због одласка девојака и неравнодеже полова. Бројни млади сељаци нису у могућности да створе породицу. • Данас је витално једино модерно село које се адаптира и бори да задржи младе.
40. СТАРИ У СЕЛУ • Наше друштво је све старије а село поготово. • О проблемима живота старих на селу највише је писао Светозар Ливада. Истиче да су код нас сељаци били грађани другог реда а посебно притиснути животом када млади оду а они морају да раде и најтеже послове без икакве наде у помоћ. • Гурнути су у маргину културног прогреса. Често су стари и мање образовани, статични, конзервативнији и везани за село и чекање до смрти. Идеал старих људи је мирна старост, без тешких послова, у учењу млађих и везивањем генерација у породици. • У традиционалном селу су били заштићени али данас то није тако, такво друштво је сломљено. Њихов ауторитет опада, пбно-новчана привреда продире, образовање, модернизација, егзодус младих, нови идеје о личним слободама... долази тако до беде старих сељака. • Такође социјализам их је сломио и на други начин ускраћујући им здравствену заштиту а касније је уводећи у оној мери која највише одговара систему а не сељаку. • У рату такође су били најчешће жртве јер су остајали да чувају огњишта и тако убијени.
41. ЕКОНОМСКЕ УСТАНОВЕ И ПРИВРЕДА У СЕЛУ •
Традиционална сељачка привреда је пољопривреда а модерна је мешовита. Важан аспект те привреде су и различите привредне установе и организације – сељачко газдинство, породично домаћинство, земљорадничка задруга, занатске радње, индустријски погони...
29
• Одиграва се једна промена која је највидљивија у процесу привређивања и која мења традиционално село. Овај модерни тип привредног живота на селу карактерише економски рационалнија власничко-парцеларна аграрна структура, механизована производња, улагање у научно техничко знање, хемизација, генетски инжењеринг... • Ово доноси већи стандард и развијенију комуналну инфраструктуру, облачење, исхрану, задовољавање све више потреба. • Прилоком бављења променама у аграрној структури указује се на различите економске, техничке и социјалне промене унутар сеоског домаћинства као основне потрошачке друштвено-економске установе. Промене настају из породице, оне које обликују заједничко пољопривредно газдинство, оне које долазе из спољног окружења. • Домаћинство је скупина за коју је битно само да буџет буде заједнички. • Мешовито сеоско домаћинство је када се у заједничку касу сабирају приходи из пољопривреде али и осталих активности ван ње због све мањих прихода са поседа а раста потреба укућана. Пре су најчешће ван сезоне упражњавали неки занат или сезонски посао у коме су понекад постајали чувени професионалци. • Радикална промена у структури примања долази са индустријализацијом. Структура породичног буџета је показатељ многих промена и зато се тиме бавио Фредерик Ле Плеј. • Професионализација рада у газдинству и домаћинству на селу није могућа јер води разградњи породице разарањем примарних односа. • Зато је бити сељак више начин живота него што је занимање. Он не ради за плату већ да би преживео. Таква врста професионализације постоји у развијеним земљама где се унајмљује најчешће висококвалификована радна снага. • Овде се пак граде мањи индустријски погони на селу који повремено запошљавају мештане и тако мењају привредну структуру места. • Ту су и аутобуска и железничка станица, пошта, сеоске продавнице. • Сеоске задруге су посебне економске установе у које се удружују сељаци да би лакше издржали тржишну конкуренцију. Прва задруга је настала 1884 у Рочделу код Манчестера. • Модерни проблеми код наших задруга су унапређење села и решавање проблема цене робе, незапослености, сиромаштво... • Да би се то решило потребна је потпора државе и професионално руководство.
42. ПОЛИТИКА И ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ НА СЕЛУ • Политика је вештина управљања друштвом помоћу државе као глобалне политичке установе и њених органа као и помоћу посебних политичких организација грађана (странака). • Сељаци као подређен сталеж чешће су политички објект него субјект. Ипак у земљама где је сељаштво бројно сељаци су битан политички чинилац. Пре кроз буне а данас као бирачко тело. Зато је свакој власти битно мирно село. • Хенри Мендрас истиче да је однос између власти и сељака увек некаква лабилна равнотежа обостраног страха и тај мир власт мора одржавати да не би пропала јер сељаштво је успавана политичка снага. Такође ни један рат није потрајао без подршке сељака. • Ослањање на сопствене изворе хране представља и стратешку погодност сваке државе. Тако су сви ратови на простору србије водили већином сељаци. Ипак они су задржали наивни патриотизам да се буне против туђина али не и против сопствене власти која је често и гора. • Светозар Милетић је о томе доста писао али је изоставио и бројне буне против домаће власти у 19. веку а и идеолошки је посматра сељаке као класи
30
која је на неповољном положају. Сељаци ипак постају жртве и националистичке и класне идеологије и образаца. • Такве манипулације се умножавају кроз електронске медије, преко политике локалних представника, најдуже трпе и нису у стању да узврате ефикасно. • Они улазе у политику и идеје бирањем свог човека коме верују и тако се одржава популистичка политика – у друштву без чврстих правила које прима либералистичке идеје.
43. ВЕРСКИ ЖИВОТ У НАШЕМ СЕЛУ • Село и сељаци су увек били значајно упориште вере јер су религија и црква у средишту традиционалног живота који влада на селу. • Сељачка вера је више обредна и обичајна него догматска. Верски живот на селу је мешавина верских и световних обичаја, религије, магије, разних црквених и ванцрквених обреда. То су најчешће одлике народне религије. • То је посебно наглашено код православаца код којих је због разних историјских разлога црква била више као народна духовна заједница. Католици су имали континуитет па је код њих црква више институционализована и догматска. • Код муслимана поклапање вере са свакодневним животом је велико. Вера регулише већину практичних ствари. • Често је исламизација и уопште промена вере више под световним утицајем а не духовним. • Ослабљена вера под социјалистичким режимом условила је развој бројних секти.
44. СЕОСКЕ ШКОЛЕ И ПРОСВЕТА • Школе су главне образоване и важне културне установе у сваком друштву а нарочито на селу јер су често и једине од своје врсте. Село је зато у образовању најзаосталији део друштва. • Са школом у село продире просвета. Она врши описмењавање и често је прва степеница ка даљем образовању. Развијеност села се мери и по степену писмености чему доприноси школа. • Школа је веома битна за село а Свети Сава је првенствено био учитељ те је црква кроз историју била и образовани центар на селу. • У 19. веку после устанака стварају се и прве српске школе а Доситеј Обрадовић је био и први министар просвете. • Социолошки гледано неписменост је синтетички показатељ укупне културне и разне друге зрелости. У скорашње време све је мање сеоских школа и тамо где их има оне су пусте. То показује и да је село депопулизовано. Оне које још увек раде срећу се са бројним проблемима. Школе су и старе и дотрајале. • Учитељи немају ауторитет и беже у град.
45. УСТАНОВЕ ЗА КУЛТУРУ И ЗАБАВУ НА СЕЛУ • Село је социјална средина где се већина друштвених односа одвија у примарним, неформалним и вишефункционалним облицима друштвеног живота: породици, суседима, локалној заједници. • То се односи и на сеоску културу која је интегрални део живота. Зависи од времена, када се ради у пољу онда нема времена за окрепљење али како радови прођу почиње се са славама, свадбама, окупљањима. • Међу културним установама црква и школа су најстарије. Показатељ развоја је и институционализовање одређених активности. Мрежа институција тако веже село са глобалним друштвом. • У селима постоје сеоски домови који су средиште друштвеног, културног и забавног живота на селу. Они су се градили од почетка века а масовно после
31
другог светског рата. Ипак већина њих је замрла као вештачко подстрекивање културе. • Ту су културно-уметничка друштва као и спортски клубови. Потпора државе за њих често изостаје и опстају само они који имају приватне спонзоре а њих је све мање због продора комерцијализације. • Експанзију бележе само кафане и кафићи као начин да се потроши слободно време.
46. ИДЕАЛНО- ТИПСКИ КУЛТУРЕ НА СЕЛУ
ОБРАЗАЦ
ТРАДИЦИОНАЛНЕ
• У селу се култура не може замислити као једна издвојена област друштвеног живота. Култура у традиционалном селу је скуп вредности које осмишљавају привредни живот, међуљудске односе, и са неписанм правилима понашање и деловање појединаца и група у локалној сеоској заједници. • Међусобно повезане и усклађене вредности и норме обликују културне обрасце који уређују понашање и деловање људи у свим областима друштвеног живота на селу. • Култура у традиционалном селу јесте унутрашња страна начина живота која га осмишљава и чини људским чак и када је тежак. Кроз ту културу симболички се изражавају страхови, лепоте, истине. То утиче на живот, облачење, подизање деце и вчесто више него што се види. • Она је творевина која настаје као симболички осмишљен одговор на природно-друштвене услове колективне егзистенције тј на тежак живот. • Традиционална ксељачка култура има тако фундаментални значај. Разликујемо: 1) Традицију – основа културног континуитета и развоја који не би био могућ без преношења искуства потомцима као културно наслељђе; 2) Традиционализам – јесте појава када се историјски преокрене однос генерација па прошлост једних притиска и замењује будућност других, старо искуство омета стицање и развијање новог. • Традицији се мора приступати критички да се не би утонуло у традиционализам. То је могуће само кроз упознавање традиције. • Културе нема без континуитета културног стваралаштва и очувања културних творевина и у томе је свака култура традиционална. • Ипак она је и модерна и традиционална али самим именом она није мање или више вредна. Са свих страна њу треба проучити јер и неке традиционалне творевине културе најбоље функционишу у модерној култури села. Зато треба вредностно неутрално сакупити социографске податке о култури као суочавању са разним проблемима да би били доступни будућности као подлога. • Традиционалну културу ипак карактерише већа синкретичност процеса и творевина, спојеност рационалних и ирационалних садржаја. Оно је у себе затворено и споро се мења. Зато је хијерархија вредности на селу непромењена, прво је земља, породица, домаћин куће. • Промене долазе углавном споља из глобалног друштва.
47. ИНОВАЦИЈЕ У ПОЉОПРИВРЕДИ • Промене у начину пољопривредне производње су најважније промене у начину сељчког живота. Промене су настале највише под утицајем научнотехничке револуције али и генетике и хемије у последње време. • Спремност на иновацију код сељака зависи од: обележја средине (спремнији су у развијенијим насељима), домаћинства и газдинства (пре их уводе пољопривредна него мешовита домаћинства), личних обележја домаћина (већа је ако је домаћин образованији) • Код нас често образованији се баве више непољопривредним делатностима а информишу се преко телевизије или личних контаката.
32
• Такође спремност зависи и од убеђености да му иновација доноси добит. Питање дифузије иновација јесте зашто су појединци којима иновација једнако доноси различито спремни да је прихвате. Ту утичу и задруге, организације, флексибилност, порекло и најважније да трошак није већи од могућности сељака. Тако богатији пре усвајају неке иновације. • Увођење новина подстакло је и тржиште а и лабав колективни режим и лична слобода. • Вукосављевић се бавио и овим проблемом код домаћих сељака. Посебно истиче да је спремност мала због строгости правила природе од које се живи и са којима треба опрезно да не би остао гладан иноватор. • Поред појединачних проналазака јављају се и они који праве велике таласе – лук и стрела, барут, точак, писмо... нове културе кукуруза и кромпира, у сточарству – арапски коњи, говече, фризијске краве, овце, свиње... погодније штале, свињци. • Техничке иновације – плуг, трактор, механизација, комбајни • Код нас Војводина је имала повољније чиниоце за модернизацију због географског и политичког положаја. Тако је и данас што у односу на остатак Србије говори како упоредо постоје старе и модерне методе.
48. ИНОВАЦИЈЕ У СВАКОДНЕВНОМ ЖИВОТУ СЕЉАКА • Свакодневни живот сељака је борба за опстанак. Иновација у таквим условима је често сналажење за елементарне потребе за храном, смештајем. • Праве иновације захватају сељака тек када глобални процеси продру у село и измене начин рада, становања, исхране, облачења, комуникације. • Проблематизовање друштвеног живота као предмета социологије врши се преко синтагми : 1. Начин друштвеног живота – историјски створен облик структуисања битних друштвених односа појединаца и група у оквиру друштва као целине према природним и цивилизацијским условима. Тако схваћен он се у истраживању разлаже на функционалне димензије: егзистенцијално-продукцијска, организационо-регулативна, духовно идентификацијска. Аспекти су динамички, статички, материјално-технички, симболички. 2. Квалитет живота – конкретна животна ситуација која омогућава веће или мање задовољавање основних егзистенцијалних потреба појединца и група. Оно зависи од потреба које варирају: Друштвено и приватно благостање, сигурност, слобода, могућност самопотврђивања у систему. Социолошки се емпиријски одређује благостање преко варијабли: исхрана, начин становања, рада, здравља, образовања, коришћење слободног времена. Такође могућ је и висок ниво благостања а опет низак ниво среће. 3. Дтил живота – посебан начин комбиновања објективно датих друштвених услова са реалним потребама и интересима субјекта и са пожељним нормама, вредностима, обрасцима. Социолошки се истичу разлике међу слојевима. • Схватање и нове жеље навели су сељаке да дођу у град и побегну од беде.
49. ИНОВАЦИЈЕ СЕЉАКА
У
СТАНОВАЊУ,
•
ИСХРАНИ
И
ОДЕВАЊУ
Становање је основна људска и друштвена потреба коју сељаци задовољавају на различите начине али увек у склопу своје породичне куће и локалне средине где раде и живе. Социолошки гледано становање сељака у сопственој кући разликује се од становања људи у градовима где су станови удаљени од места запослења. • За сељака место становања и рада није одвојено. Удобно становање је на другом месту а кућа је центар привредног и друштвеног живота. Иновације у
33
начину становања се огледају у диференцирању зграда за разне потребе. Прво се гради зграда за живот, онда штале, нужник итд. • На почетку 20. века сељаци су живели у веома лошим стамбеним и хигијенским условима. Чак и богатији су спавали само на поду или слами. Куће често нису имале ни прозоре. • Крупније промене настају тек када је село захваћено модернизацијом и урбанизацијом. Најмасовнијне су после другог светског рата. Куће се почињу градити од чврстих материјала. Све више по стилу опонашају градске куће иако често нису функционалне на селу. • Брзо се и мења начин и стандард становања, опремљеност кућа. Предњаче развијена села ближа градовима. Уводи се струја, водовод, канализација, намештај, електрични апарати. • Појављује се и вишак сеоских кућа због масовне градње викендица у другој половини 20. века које су остале неискоришћене. • Несклад између нараслих материјалних могућности сељака и старих културних образаца довео је и до кича у градњи кућа и стилу живота. • Исхрана сеоског становништва увек је била брига самих сељака. Најважније је било да се једе оно што не мора да се купује и да је јефтино. Често се боља пшеница мењала за јефтинији кукуруз да би се у разлици нашао новац за дугове што је такође осиромашило исхрану. • Основу исхране чини хлеб, пасуљ, кромпир... • Разлика у исхрани варира од равничарских ратарских (више хлеба) до планинских сточарских (више меса) села. • Ретко је била масна осим понекад у Војводини. Највише се јело на јесе а најлошије на пролеће. • Хигијена исхране је такође била лоша, јер се храна није чувала и обрађивала на хигијенски начин. Судови се нису прали, из исте посуде јело је више људи, јело се неопраним рукама, храна је трулила а било је и глодара који су преносили болест. • Зато је за сељаке квантитет био важнији него квалитет а бити дебео исто што и бити здрав иако је дана обрнуто. • Са механизацијом и индустријализацијом ствара се и довољна количина хране и прелази се на пшенични хлеб и млечне производе, млеко, шећер, фрижидери омогућавају равномерну исхрану преко целе године. • Начин сељачког облачења и личне хигијене мењају се у новом добу. Пре су сами себи обезбеђивали одећу и обућу, ноћу у њој и спавају, готово никада се нису купали. • Хигијена се поправља изградњом купатила, вешмашина и увођењем детерџента. • Поред радне сељаци имају и свечену народну одећу и обућу. Она је лепша и квалитетнија, са циљем опонашања старих елита али данас је она замењена за градску ношњу а село копира град. • Све ове промене настају са променом живота, модернизацијом, запослењем у градовима, конфекцијска гардароба се усваја, народна нестаје са старим мајсторима,. • Масовна употреба стилизованих фрамерки као мешање старе сељачке одеће.
50. СЕЉАШТВО НЕСТАЈЕ А СЕЉАЧКО ОСТАЈЕ •
Брзе друштвене промене села огледају се највише у променама начина живота. У савременим селима убрзано се разара друштвено културни образац традиционалног сељачког живота а тиме нестаје и сељаштво као социјални слој који је такав начин живота обликовао и конкретно живео. • Иако се сељаштво смањује оно нигде сасвим не нестаје. И у најразвијеним земљама постоји сељаштво као социјално културни тип и друштвени слој.
34
• У индустријски развијеној земљи сељак постаје фармер, професионалац, стручно образован, предузетник и модерних погледа на свет. Ако такав ради са својом породицом на свом поседу може се рећи да је сељак. Чак и ако ништа друго није типично сељачко осим оног главног – приватни земљишни посед и породична организација пољопривреде. • Ту су још и пратећи сељачки обрасци: рад на свом поседу са својом породицом и својим средствима, становање у сопственој породичној кући, непосредно комуницирање у малој локалној средини, сопствени културни идентитет и облици понашања. • Тако и тамо где је мало сељака ипак опстаје сељачко – као атрибут и ознака за одређене групе на маргини. • У новије време долази до идеолошког заокрета где село постаје избор места живљења а не одакле се бежи. • Анри Мендрас се пита постоје ли тек у најразвијенијим постиндустријским друштвима реална стара неорустикална утопија, место мало у којем се лепо и квалитетно живи и локалном самоуправом. Свака комуна има властиту управљачку економију. То је ипак теоријски замишљено али практично је више стихијски него планирано.
51. ПОЉОПРИВРЕДА ПОСТАЈЕ СВЕ ВАЖНИЈА • Пољопривреда се одувек сматрала примарном граном сваке привреде. Таква она је значајна за свако друштво. Оно што данас и убудуће чини пољопривреду све важнијом јесте савремена демографска експлозија – све више људи тражи све више хране коју једино може произвести још развијенија пољопривреда. • Становништво се увећава непредвиђеном прогресијом и само је све више гладних што постаје озбиљан глобални проблем. Питање је колико ће у будућности пољопривреда успевати да нахрани човечанство. • Зелена револуција – производне иновације у облику хемизације и генетског инжињеринга. Јавља се парадокс да најразвијенију пољопривреду имају земље у којима је природни прираштај најмањи. • Мења се и друштвена организација пољопривреде – паралелно са научно технолошким променама. Немачки руралиста Андреас Боденштет разликује тенденције по групама земаља: А) Бенелукс – користе максимално модернизацију, већи просек него цела ЕУ, Б) Западна Европа: индустријски аграрни гиганти са растућим становништвом. В) Јужно западно европске земље: још увек са малим уделом али огромним потенцијалом. Г) Источна европа: не даје прогнозе. • У америци је после другог светског рата дошло до комерцијализације породичних фарми. Разбило се на две фракције: 1) породичне фарме којима је то више начин живота него производња; 2) Велики и високо специјализовани произвођачи; • У Јапану се смањио број фарми, повећала комерцијалност, развијена је мрежа задруга. • Индустријска култура донела је много погодности али сеоски простор више није ни налик на нетакнуту природу. Многа питања муче модерни свет а нарочито како помирити индустрију и сељаштво и сачувати природу.
52. ШТА ЈЕ СЕЉАК •
У свим индустријализованим земљама став се све више у последње време мења и сељак више није носталгични траг прошлости већ револуционарна историјска снага и модел за оне који беже из града. • Историчари су открили да су владари земаља западне европе били прво аграрни поглавари. Са феудализмом раскол је растао а затим град преузима аграрно земљиште од феудалаца, уводи се кметство, право на земљу и маса
35
аграрног становништва се трансформише у сељаштво, историјски засебну популацију коју данас масовна култура разара. • Сам појам сељака се одређује у контрасту са дивљаком и пољопривредником који је карактеристичан за индустријализовано друштво. • Општи модел сељака карактеришу следећа обележја: Релативна аутономија у односу на доминантно глобално становништво, структурална важност домаћинске групе у организацији економско-социјалног живота, систем економске аутаркије које не разликује производњу и потрошњу, локални колективитет који карактеришу односи међусобног познавања и слаби спољни односи са другим колективитетима, посредовање сеоских угледника у односима са спољним светом. • Историчари често трагају за вечитом душом, суштином сељака. • Стварност пак не бележи тачне моделе. Прото сељак јесте врста сељака данашњег трећег света.
53. ЛОКАЛНИ КОЛЕКТИВИТЕТИ • Сељачка друштва су организована у релативно мале и аутономне колективитете. Сваки од њих је засебан тоталитет који својим члановима даје све што им је потребно. То је веома битно јер тамо где нема праве заједнице села се брзо распадају. • Термин сељачка заједница се највише користи за локалне заједнице. То подразумева због бројних мислилаца комунитарност социјалних и управних односа што историја бележи али све зависи од места и времена. Оно што је увек присутно и карактеристично је да се сви односи могу обележити као међусобно познавање. • Друштво међусобног познавања: Оваква одлика сељачке заједнице се најбоље види у реченици – Овде се сав свет познаје! • Овде – јесте територија и оквир веза унутар кога се преплићу живот домаћинства, рада, колектива. • Сав свет – мисли се на староседеоце који су често у неком сродству ближем или даљем. • Познаје – познавање није само у оквиру одређеног контакта већ на свим аспектима личности других. Појединац познаје сваког и свако познаје појединца – што је група међусобног познавања. • То је могуће само у друштву где су улоге неиздиференциране и домаћинство би се разорило када би дошло до специјализације. Ни психолози ни економисти који се баве специјализацијама не могу да проучавају овакав колективитет јер економија и психологија сељака се заснива на домаћинској групи која управља баштином и са којом живи. • Једина диференцијација улога је проста – по полу, старости, сродству, евентуално неко слабије занатство. Различите улоге и познавање стварају јаку структуру. • Провидност, предвидљивост и стратегија: Из свега тога проистиче предвидљивост понашања везана за провидност друштва у коме живе појединци. Свако зна како да се понаша и шта од других да очекује. Ситуације су стереотипне, нема појаве новог понашања које једино може бити последица промене. • Да би овакав систем постојао појединци морају да му се покоре. Од најмлаћег доба дете се уводи у друштво. • Такође иако се све зна постоји елеменат поштовања да иако се све зна група се не бави туђим проблемима. • У свим сељачким друштвима контрола земљишта и избор брачног друга пружају могућности за стварање дугорочних стратегија јер су то најчешће прилике када се несигурност уводи у систем социјалних односа.
36
•
Културна хомогеност: Друштво међусобног познавања подразумева и идеолошку сагласност свих чланова који деле исту слику света, систем вредности, интелектуално оруђе. • У контрасту са светом у првом је плану унутрашње јединство на штету разлика. Морал вреди за све а свака разлика наилази на конфронтацију. • Један од најбољих показатеља је нпр. миса или литургија где сви слушају исту проповед. • Свако село је посебно, има своје особина али ипак пример савршено аутаркичног села не постоји у стварности. • Социјалне разлике: социјална разноликост није везана за културну хомогеност. Сваки члан заједнице индивидуализује колективне обрасце – ношња: све исте а свака различита по детаљима. Такође свака категорија има своја мест окупљања – мушкарци у кафанама или берберницама, жене напијацама. • Разликују се и по материјалном богатству – богати, надничари...
54. ДАВАЊА, ВЛАСТ И ПОСРЕДОВАЊА • Односи између сељачког и глобалног друштва одређују границе и услове сељачке аутономије. Глобално друштво очекује од села људство, рад, добра, признавање власти, правила, идеологије... • Давања: Сеоско домаћинство производи само онолико колико му је потребно да преживи. Када падне под утицај глобалног друштва оно производи више или убрзавањем или модернизацијом која са тим утицајима долази. Под тим утицајима спада и порез око кога су вођене бројне полемике колико његово повећање стимулише већу производњу код сељака и као и сви спољни притисци треба да буде пажљиво и умерено да не би дошло до пропасти сељаштва. • То је био проблем још у феудализму када сељак није поседовао средства за рад тј. земљу већ само радну снагу и тиме је био отуђен те самим тим слабо везан за земљу. Сељак је тада познавао само једну власт – свог властелина. Сељак га поштује и плаћа намет а властелин мора да се понаша благонаклоно према сељаку иначе ће овај отићи. Он мора чувати и подстицати сељаке да се репродукују ниским наметима, привлачењем одбеглих сељака, велике породице итд. • Када се институције издиференцирају а самим тим и узимачи пореза – власт, црква, судство, војска итд. Читав трансфер сеоске на глобалну економију зове се давање. • Културно подвргавање: Хомогеност и културна аутономија битне су карактеристике сељачког колектива. Оно се најбоље види кроз слику света коју колектив нуди својим члановима. • Укупност веровања и локалних култова може створити посебну религију датог сељачког друштва. Таква разноликост религије изгубила се доласком хришћанства. Такође постојали су правни сукоби са писаним законима глобалног друштва, језички сукоб званичног језика против дијалеката. Он се увлачи у село преко институције школе и разједајући сељачку аутаркију уводи село у глобално друштво. То је све лагана припрема за еманципацију и егзодус сељака. • Заправо кроз историју село је следило град и каскало за њим. Ипак да би све информације и вести дошле из града у село и биле објашњене у правом светлу потребан је неко ко зна – посредник. • Посредовање и посредници: У свим односима између глобалног друштва и села постоји улога посредника јер потребан је механизам за контакте, ценкања, конструктивно превазилажење сукоба – дипломата једном речју. • Сељачки колективи тако бирају делегате што није карактеристично за заједнице без аутономије. Они служе да увере глобалну власт да је признају али да јој не допусте мешање у унутрашње послове заједнице.
37
• Такође такав положај може бити и маргиналне природе када је представник признат и у селу и у граду – сеоски племић, адвокат итд. • Његов је задатак да очува изолованост колектива од остатка света. • Са добијеном моћи може доћи у сукоб и са другима који траже моћ на селу – капиталисти, свештенство... • Стари и нови угледници: У свим својим улогама посредник је двострук. Власт га слуша јер га слушају сељаци а сељаци га слушају јер га власт слуша. • Угледник има три битна обележја: недељеност социјалне, економске и политичке власти; недељеност унутрашњих и спољашњих извора власти; персонализовани односи.
55. АГРАРНЕ РЕФОРМЕ • Развој капитализма у 17 и 18 веку дубоко је трансформисао однос између сељачког и глобалног друштва. Највише је томе допринела нова либерална трговачка визија економије која тежи да сва добра и услуге сведе на робу па и саму земљу. • Аграрна реформа између револуције и земљишне политике: аутономија сељачког друштва у односу на глобално друштво омогућила му је да сачува своју традиционалну концепцију земље која не припада само једном човеку. • Ипак либаралне идеје и приватна својина ушли су у село преко угледника и шансе за сељаке да се ослободе феудалних стега. Француска револуција је тако приватну својину подигла на ниво права човека што је у француској ослободило сељаке а у енглеској протерало са поседа. • Та вековна трансформација социјалних односа у односу на земљу може се назвати аграрна реформа. У току те борбе сељаци су се служили правним и економски трансформацијама. • Аграрна реформа настаје обично када је исходиште преображаја и правних одлука које произилазе из присутних односа снага. • Аграрна реформа се ретко помиње кроз историју јер се везује за ослобађање сељака и земље од предкапиталистичке социјалне организације. То се постепено догађало у оној мери у којој је то користило друштву јер саме сељачке буне без подршке из глобалног друштва нису ништа постизале. • На истоку европе све су револуције тако биле урбане али и на штету сељака преко колективизације. • О аграрној реформи се на крају може говорити као о наглим променама у друштвеним односима паралелно са којима настаје прекид у правном режиму присвајања земљишта. • Земља ономе ко је обрађује: аграрни закони имају дугу историју. Још у старом риму цареви су се борили са похлепним угледницима који су присвајали земљу па је тако уведен аграрни максимум. • Ипак у 20 веку реформе су постале бројне и учестале и у планетарној размери сељаштво се ослобађа и постаје слободно. То је довело до такозваног посељачења модерног света. • Сељаци се отварају према глобалном свету, ослобађају се традиционалне хегемоније. Резултат тога су револуције у источној европи, куби, кини. • Аграрна реформа је оправдана једино великом густоћом сеоског становништва. Тада долази до прерасподеле земље, велики број појединаца остаје без поседа и долази до руралног егзодуса у градове. Они што остају на малим поседима боље им је него пре али могу да производе само за себе и не више због слабе технологије а тако се посељачује сеоска привреда што се може спречити једино модернизацијом. Организују се кооперативе за помоћ. Ипак многи пропагирају да се кроз реформу врате традиционални колективитети. • Аграрна реформа својом појавом разара систем који је често неправедан и неефикасан па зато и тражи да се мења. Тада се сељак окреће
38
некомерцијалним производима који задовољавају само личне потребе а држава полако пропада. • Уоквирити сељака: Тако да чим се аграрна реформа спроведе мора се сељаштво уоквирити кооперативама кроз које се модернизују да не би привреда пропала. Успех реформе тако највише зависи од техничког и политичког освајања села.
56. РУРАЛНИ ЕГЗОДУС • Одлучујући датуми људске историје везани су за стварање и раст градова. Данас присуствујемо поновном таласу досељавања. • Кроз историју сељаци су тежили да дођу у град али их је власт држала на селу јер не би имао ко да храни народ. • У кретању становништва бележе се две врсте кретања: • Емиграција и егзодус: рурална емиграција значи прелазак сељаштва у прединдустријске градове јер се на селу нису могли сви прехранити. Тај прелазак није оставио битне последице по село. • У тој првој миграцији адаптација је била лака јер су се сељаци лако укључивали као занатлије у живот у граду али са модернизацијом и фабрикама у којима могу радити само уско специјализовани стручњаци то се изменило јер је град у контрасту са селом. • Ипак како време одмиче тај контраст је све мањи јер глобално друштво све више продире у село преко урбанизације, модернизације, мас медија а када се село и град изједначе технолошки једине миграције ће бити на професионалној основи. • Егзодус је са друге стране масовни покрет који сељаке води ка индустријским градовима а термин егзодус се примењује да означи масу људи каја мења простор. • Сезонске миграције: Миграције су увек биле присутне кроз историју. Намерно, плански, бежећи, градови ипак не могу свакога прихватити па тако мушкарци одлазе лети да раде као надничари а жене остају на селу да се бави пољопривредом код куће. Понекад одлазак од куће траје и по неколико година. Након тога брђанин се враћа кући, купује земљу и жени се. • Индустријализације је само донела масовност већ постојећим миграцијама. Млади људи су били брви који су одлазили због бројних разлога, психолошких, социјалних, економских... • Сеоске индустрије и сељаци радници: Да би се избегле сезонске миграције у села се доноси индустрија. Из разлога што стара сеоска мануелна производња нестаје а индустрија је била удаљена од села. • У таквим условима сељак наставља да се бави пољопривредом али ради у фабрици да би имао прилив новца али он у фабрици тежи да се одмори због чега је мање ефикасан. Зато су такви радници и слабо плаћени. • Преживљавање и трансформација сељачког друштва: Из сеоских индустрија сељаци прелазе у градове где су радили у фабрикама које су пре индустрије биле сличне сеоским радионицама. Међутим у трећем свету данас сељаци имају велике проблеме због компјутеризованих фабрика за које су потребне специјалне обуке. • Егзодус не смањује само сељачке заједнице већ мења односе између читавих група мењајући из корена структуру сељачког друштва. • Млади одлазе а стари остају. Менталитет пада под притисцима које стари не могу да издрже – самоћа, болест, тешки радови... • Неравнотежа полова, жене лакше и брже одлазе јер нису везане земљом и наследством, наговарају и своје породице да се селе, затим међу првима одлазе угледници, са њима надничари које нико не плаћа више, занатлије чији производи више нису потребни, нестаје разноликост села. • Друштво се распада, социјална лествица не постоји да би се на њу уздигло.л
39
• Са стајалишта глобалног друштва посматра се као велики проблем који економисти заговарају јер сматрају да економија може расти само са ишчезавањем села.
57. СЕЉАЧКЕ ВРЕДНОСТ • Од почетка писане речи писци величају сељака и његове врлине што су најчешће били градски писци који су у селу видели антипод градске декаденције. Они малобројни писци који су са села писали су о његовим мрачним тоновима. Све то је често било део владајуће и пролазне идеологије. • Љубав за земљу: љубав за своју земљу је једна од основних одредница сељачких вредности. Величина поседа данас има своје економске разлоге а пре је била симбол слободе од феудализма и господара. Таква веза је наравно јача у земљама где сељаци нису отуђени од своје земље и где је то фаворизовано у систему вредности. • Интерес за породицу: Породичне врлине су често хваљене као чисте и посебне иако су у стварности оне биле и тотално супротне. Оне могу и да се инструментализују у морал читаве заједнице где се издвајају одређене хипотезе које је изнео Бенфилд: 1) Нико не брине за интересе колектива осим ако у томе неналази интерес.; 2) У таквом друштву ко је слаб заговара тврђи режим који би га штитио; 3) Када се жени и ставра нову домаћинску групунови интереси ће бити у супротности са родитељским. • Ово постоји у односу на глобално друштво од кога је изолирано али без њега овакав морал се неби одржао. • Ми и они: Сељачки колектив је често супродстављен окружењу, грди га и презире, псује и непоштује. Тако се појединац потврђује групи и то јача дух корпуса и одређује идентитет. • То ипак није повезано са персонализовани понашањем које је често гостољубиво да прикаже свој колектив у добром светлу. • Све што село чини често је да га Они пусте на миру. • За правилну употребу идеологије: Идеологија састављена од чврстих сељачких вредности често може бити супродстављена глобалном друштву и модернизацији. То се може превазићи пажљивом праксом која доказује своју практичност и тако мења вредности и убеђења.
40
