Srpska Diplomatija

RAD

SADRŽAJ

2

UVOD Da bi se uočila suština i karakter srpske diplomatije uoči Prvog svetskog rata potrebno je da se vratimo par decenija unazad. Za sagledavanje onoga što je na spoljnopolitičkom planu činila Srbija potrebna je šira vizura koja uviđa globalne, medjunarodne odnose i ne istrže iz konteksta pojedine poteze srpskih državnika i vladara. Na ulazu u novi vek, najveći deo današnje Srbije se nalazio pod vlašću Otomanske imperije. Turska je tada pokazivala sve više slabosti a na tlu Evrope izrastale su nove velesile. Rusija, Francuska, Nemačka i Engleska polako su uzimale primat večitim rivalima Austro-Ugarskoj i Turskoj. U tom kovitlacu i opštem metežu čitav Balkan je uzavreo, a Srbi su iskazivali, možda i najjače namere za nacionalnim oslobodjenjem. Osim toga, drugi balkanski, a pre svega slovenski narodi u Srbima su videli novi Pijemont, i nadali se ujedinjenju. Svetska diplomatija postavlja pred sebe jedno novo veliko pitanje – Istočno pitanje. Suština Istočnog pitanja je kako razgraditi evropski deo Turske, kako ga interesno razdeliti medju velikim silama, a ujedno ne isfrustrirati balkanske narode nekim novim savremenim ropstvom koje bi stvaralo nova žarišta i ratne sukobe. Zbog toga u ovom radu opservaciju srpske diplomatije započinjem Berlinskim kongresom, kao i događajima koji su mu neposredno prethodili. Ovaj veliki istorijski događaj postao je istorijska vododelnica posle koje će se globalni odnosi menjati munjevitom brzinom. Na tom kongresu Srbija je zvanično dobila samostalnost i u punoj meri povratila svoju državnost. Ipak, cena te državnosti nije bila mala što će izazvati nove frustracije Srba i izazvati ih na nove akcije. Baš tu na scenu stupa srpska diplomatija. Bez velike tradicije, bez velikih škola koje bi iznedrile vešte zastupnike njenih interesa, Srbija je uspela da obezbedi za sebe velike diplomatske pobede. Za to ona mora da zahvali veštim i učenim pojedincima koji su svojim prirodnim talentom i širokim obrazovanjem uspeli da nadomeste nedostatak onog formalnog diplomatskog. U ovom radu međunarodni položaj Srbije sagledaću iz dva dela, ali i u dve dimenzije. Prvi deo obuhvata period od Berlinskog kongresa do 1908.godine kada je Austrija anektirala Bosnu i Hercegovinu, a u Turskoj započela velika revolucija. Drugi deo obuhvatiće neposredne pripreme za reviziju Berlinskog kongresa kroz balkanske ratove i događaje koji im prethode.

3

Kada kažem da ću srpsku diplomatiju i međunarodni položaj države sagledavati u dve dimenzije, to znači da, osim hronoloških činjenica, u prvi plan želim da istaknem i grandiozne figure ovdašnje spoljne politike. Ličnosti kao što su Milan Kujundžić Aberdar, Stojan Novaković, Čedomilj Mijatović, Mihailo Vujić, Jovan Jovanović Pižon, Laza Paču i Milovan Milovanović gotovo da su nepoznate široj srpskoj javnosti. To su političari, ekonomisti, diplomate, državnici koji su iskazali nemerljivu veštinu snalaženja u više nego komplikovanim spoljnopolitičkim okolnostima. Ovim velikanima Srbija duguje današnju državnost i teritoriju, ali je u ovom trenutku još važnije usmeriti pažnju ka testamentu koji su svi oni svojim radom i požrtvovanjem ostavili budućim pokolenjima srpske diplomatije. U tom nenapisanom testamentu kriju se odgovori i na današnje izazove pred kojima Srbija već dugo stoji bez rešenja. U njemu su odgovori na pitanje: Kako na virovitom Balkanu jednu, u globalnim okvirima malu državu, sačuvati, ojačati i zaštiti pre svega diplomatskim sredstvima.

1. Odnosi Srbije i drugih balkanskih zemalja od Berlinskog kongresa do 1908. 1.1. Odnosi Srbije i Crne Gore krajem XIX i početkom XX veka S obzirom da je Berlinski kongres napravio razdor medju balkanskim zemljama, ni odnosi Srbije i Crne Gore nisu bili naročito dobri. Kongres nije doneo očekivane rezultate a velike sile ispoljile su veliku sebičnost. Srbija i Crna Gora osećale su se iznevereno. Iako su povratile državnost, one su teritoraijalno bile kažnjene. Srbi su dobili regije oko Niša, Pirota i Vranja ali su osakaćeni na Kosovu (Staroj Srbiji) i u Raškoj oblasti gde je Austro-Ugarska razmestila svoju vojsku. Crna Gora prošla je još gore jer su njena teritorijalna proširenja bila simbolična. Osim toga, nakon 1878. Srbija je potpala pod austrijsku interesnu zonu a Crna Gora tradicionalno pod rusku. Činilo se da bez obzira na osećanje zajedničke pripadnosti korpusu ''Srpstva'' ove dve države teško mogu da uspostave odnose medjusobnog poverenja. Ipak, Srbija je u to vreme postavila stalnog diplomatskog predstavnika na Cetinju čime su formalno po pvi put u istoriji uspostavljeni diplomatski odnosi izmedju dve države.

4

Samo oni koji su želeli da uprošćeno gledaju na suštinu odnosa dve zemlje svodili su srpsko-crnogorske probleme na dinastičko suparništvo. Pravi problem sastojao se u činjenici da su Austrougarska i Rusija dogovorile oko podele interesnih zona. Srbija, doduše, izvorno nije pripala nikome ali je morala da traži zaštitništvo Austrougara jer je Rusija imala svoju dobro poznatu nameru da stvori Veliku Bugarsku. Zajednička politika i veće zbližavanje Srbije i Crne Gore nije bilo u interesu zapadnih sila jer bi to mogao biti nukleus buduće zajedničke politike balkanskih zemalja što bi ugrozilo interese velikih. Tako ni za vreme ratova 1876. i 1877. Srbi i Crnogorci nisu ratovali zajedno, već su samo imali koordinaciju oko toga ko će gde ratovati. Nasuprot zvaničnim spoljnim politikama dveju zemalja narod je sanjao o ujedinjenju. Ipak, nakon razočaravajućeg Berlinskog kongresa zamrle su i te panslavističke ideje oličene pre svega u programu Omladine srpske. Austrougarska je činila sve da bi neku vrstu ''bezbojnih'' odnosa Srbije i Crne Gore učinila lošim, svađalačkim. Bilo je važno stvoriti nepoverenje, kako bi se u dužem periodu obezbedio sopstveni interes. Kao osnovno diplomatsko sredstvo austrougarska diplomatija je koristila diplomatske intrige. One su imale za metu staro dinastičko suparništvo Petrovića i Obrenovića. Mada Srbija i Crna Gora nisu imale medjusobnih teritorijalnih razmirica, postojala su različita viđenja oko budućnosti i pripadnosti delova Metohije i Prizrena koji su bili pod kontrolom Turske, kao i Hercegovine koja je bila sastavni deo Habsburške monarhije. Na čelu Srbije tada je bio austrofilski vladar Milan Obrenović sa Vladom koju su činili naprednjaci. Na čelu Crne Gore bio je rusofilski knjaz Nikola. Osim toga, crnogorski knjaz je već neko vreme važio za potencijalnog osloboditelja celog Srpstva. On je još knezu Mihajlu Obrenoviću, nakon bombardovanja Beograda pisao: - Ustani kneže. Raskini okove koji nam bedni srpski narod potiskuju. Ja knjaz Crne Gore, onda ću se ponositi da kao prost vojnik srtojim na straži pred tvojim carskim dvorom.(citat: Iz spoljne politike Srbije, Mihailo Vojvodić). Knez Nikola bio je izuzetno cenjen na ruskom dvoru, a svojom ratobornom politikom za oslobođenje izazivao je velike simpatije svih Srba, ma gde živeli. On je bio i pesnički nadaren pa je sastavio i pesmu ''Onamo, Onamo'' koja je u jednom periodu bila i crnogorska himna. Ta pesma govori o neugasivoj želji njegove duše da se Srbi oslobode tuđeg ropstva.

5

Položaj Srbije bio je u dugom nizu godina različit, pa su njeni vladari morali biti suzdržaniji prema politici oslobođenja. Tako se i dogodilo da osnova za dinastički rivalitet bude još dublja i šira. Neki krugovi u Srbiji plašili su se pogotovo težnje kneza Nikole da u sastav Crne Gore uđe Prizren kao jedna od dve bivše srpske prestonice. Oni su verovali da bi tada sa punim pravom, crnogorski vladar mogao da traži pravo da postane lider i okupitelj svih Srba. Tako se dogodilo da nakon priznavanja nezavisnosti knez Milan Obrenović pošalje svog izaslanika potpukovnika Jovana Anđelkovića u Crnu Goru sa predlogom da se uspostave diplomatski odnosi preko stalnih poslanstava. Od kneza Nikole dobio je odgovor: Videćemo!

1.1.2. Aberdareva poseta Crnoj Gori Prva zvanična poseta Crnoj Gori učinjena je 1882. godine kada je sa ličnim pismom Milana Obrenovića stigao srpski diplomata Milan Kujundžić Aberdar. Izvorno, Aberdar je bio pesnik i filosof, ali je svoja patriotska osećanja i ambicije izražavao kroz politiku. U to vreme premijer Srbije bio je Milan Piroćanac, a veoma važni ministar prosvete Stojan Novaković. Milan Kujundžić Aberdar rođen je 16.februara 1842.godine a umro 14,novembra 1893. Gimnaziju je učio u Beogradu i Pančevu, a upisao se na pravni odsek Liceja u Beogradu. Filosofiju je studirao u Beču, Minhenu i Parizu, a završio na Oksfordu. Bio je profesor filosofije na Velikoj školi, sekretar Srpskog učenog društva, ministar prosvete, predsednik Narodne skupštine, poslanik u Rimu, urednik Mlade Srbadije i pesnik. Kada je 5. aprila 1887. kralj Milan Obrenović imenovao prvih 16 akademika SANU, među njima je bio i Milan Kujundžić Aberdar. Milan Kujundžić Aberdar doneo je u Crnu Goru vest da je Milan Obrenović uzeo kraljevsku titulu, a imao je i zadatak da izvidi raspoloženje crnogorskog knjaza tim povodom. Bio je prijatno iznenađen odnosom prema Srbiji. Knjaz Nikola nije bio ljubomoran, a ni njegovo blisko okruženje nije podsticalo negativno raspoloženje. Ispostavilo se da su austrijske intrige poprilično netačne. Na Cetinju, Aberdar je mogao da vidi da postoji velika želja za složnim, zajedničkim radom. I ne samo to, knez Nikola želeo je aktivnu politiku prema neoslobođenim srpskim zemljama. U to vreme, a i ranije Hercegovina je bila poprište stalnih sukoba i ustanaka Srba protiv Austrougarske. Crnogorski vladar imao je komotniju poziciju od srpskog jer je

6

pripadao ruskoj zoni uticaja. Srbi su morali da trpe Austriju jer su plaćali cenu za onu podršku koju su dobili na Berlinskom kongresu. Ipak, knez Nikola nije podržao ustanak pred Aberdarom već se založio za ćetničko ratovanje, neku vrstu terorizma kojim bi se iznurivale austrijske finansije, vladanje Srbima činilo nesnošljivim i održavao plamen neke nove revolucije u kojoj će Srbi dobiti celokupan prostor na kome žive. Ovo je bio ohrabrujući stav za Srbiju, jer je postojala sumnja da Crna Gora podstiče ustanak u Hercegovini. Smatralo se da Crnogorci, s obzirom na svoje teritorijalne pretenzije prema ovom delu Balkana, žele novi rat. Taj rat doneo bi veliko stradanje srpskom stanovništvu, pa je Aberdar bio zadovoljan stavom kneza Nikole. Srpska diplomatija se plašila da na neki način i Srbija ne bude dovedena u vezu sa ustankom u Hercegovini, što bi značilo žestoko kršenje Tajne konvencije koju je sa Austrijom potpisao Milan Obrenović. Jedno od zanimljivih pitanja bila je i sudbina viđenijih Crnogoraca koji su bili sistematski iseljavani iz Srbije. Ovo pitanje bilo je veliki problem jer je moglo da označava direktno neprijateljstvo dveju država. Srbija tih godina nije bila samostalna u odlučivanju i njeni potezi nisu mogli biti tumačeni kao izrazi njene volje. Pogrešna su ona tumačenja koja bi ovde izvela zaključak o neprijateljstvu ili mržnji Obrenovića prema Crnogorcima. Radilo se jednostavno o tome da je Srbija iz dana u dan morala da prikazuje privrženost Austrougarskoj. Ona je morala da suzbija rusofilske ispade raznih krugova medju kojima su svakako bili i oni crnogorski. Ovde posebno izdvajam zaključak koji je Milan Kujundžić Aberdar izneo predsedniku Vlade Milanu Piroćancu: - Treba voditi računa o posebnosti ljudi i zemlje različitih srpskih krajeva, te da će Srpstvo još dugo morati da se razvija u skladu sa postojećim različitostima a ne u apsolutnom jedinstvu. (citat: Fond Milutina Garašanina br.268, M. Kujundžić – predsedniku Ministarskog saveta i ministru inosrtranih dela, Beograd 29.06.1882. godine) Čini se da je Aberdar gotovo proročki izrekao recept za srpsku diplomatiju današnjeg doba. Imajući u vidu međunarodne okolnosti i odnos snaga koje su prethodile ratnom sukobu na prostoru bivše Jugoslavije devedestetih godina XX veka, Kujundžićeve reči imaju snagu vrednog testamenta. On je uvideo značaj nijansiranja srpske politike koja se mora uklopiti u interes velikih sila. Ta Kujundžićeva spoljna politika imala je isti cilj, kao i one politike koje su želele 7

ustanke, ratove i revolucije. Razlikovala su se sredstva za dolazak do cilja, a u tome i jeste bio ključ njegove diplomatske mudrosti. Aberdarev zaključak uklopio se u razmišljanja Milana Piroćanca, koji je bez obzira na sve srpske obaveze prema Austriji, brzo uviđao potrebu za blagim i postepenim zaokretom u srpskoj spoljnoj politici. Nasuprot njemu partijski lider naprednjaka Milutin Garašanin imao je mnogo rigidniji stav. Piroćanac je želeo blaže oslanjanje na Austrougarsku, življe odnose sa drugim balkanskim zemljama i čvršće odnose sa Crnom Gorom. Ovakva politika umnogome je ličila na vizionarsku politiku Mihajla Obrenovića koji je u balkanskom savezu video trajno rešenje za problem ovdašnjih naroda razapetih izmedju sebičnih interesa velikih svetskih sila.

1.1.3. Obrenovići i Crna Gora Samo godinu dana kasnije dogodio se novi zaplet . Te 1883. Srbija je bila suočena sa velikim unatrašnjim rascepom. Proaustrijska vlada na čelu sa naprednjacima i kraljem Milanom ušla je u žestok sukob sa radikalima. Podignuta je takozvana Timočka buna, koju je vlast morala silom i oružjem da guši. Takvi potezi vlasti nisu mogli ostati bez odjeka u medjunarodnoj javnosti. Ovoga puta Rusija i njen najverniji saveznik na Balkanu Crna Gora shvatili su ovo kao obračun sa rusofilstvom. Iz Srbije je tada pobegao Nikola Pašić, vođa radikala, ali i mitropolit beogradski Mihailo. Tako je poseta Milana Kujundžića Aberdara i sve ono pozitivno što je iz nje proisteklo, a moglo dovesti do otopljavanja odnosa Crne Gore i Srbije, propalo. Osim toga knez Petar Karađorđević, dinastički takmac Obrenovića, živeo je na crnogorskom dvoru. Iste godine kada je ugušena Timočka buna on se oženio crnogorskom princezom kneginjom Zorkom, što je dodatno zakomplikovalo odnose tri dinastije. I Obrenovići i Karađorđevići i Petrovići videli su sebe kao vladare celog Srpstva. Upravo tada suparništvo dinastija postaje glavni problem koji će u narednim godinama određivati suštinu odnosa Srbije i Crne Gore. Za vreme Timočke bune došlo je praktično do obračuna sa proruskim snagama u Srbiji. Bio je to rat sa pobunjenim radikalima, ali oni su, pre svega, bili simbol težnji da Srbija među ''slovenskom braćom'' Rusima pronađe siguran oslonac za svoje oslobodilačke ambicije. Svaki

8

sukob sa radikalima ujedno je označavao i pogoršavanje odnosa sa Crnom Gorom jer je ona spadala u geopolitičku sferu Rusije. I ne samo to, Crnogorci su gajili neskrivene simpatije prema ruskoj braći, što će ruskog cara Aleksandra III izazvati da izjavi kako njegova velika zemlja ima samo jednog iskrenog i vernog saveznika a to su knjaz Nikola i Crna Gora. Obrt u odnosima Srbije i Crne Gore dogodio se kada je kralj Milan Obrenović abdicirao sa prestola, a na njegovo mesto došao maloletni sin Aleksandar. Vlast u zemlji preuzelo je namesništvo koje je mandat za sastav Vlade poverilo radikalima, stranci koja je već u dužem periodu uživala ogromnu podršku u narodu. Te 1889. godine radikalska Vlada donela je akt kojim dozvoljava da se 6.000 Crnogoraca doseli u toplički kraj. Odmah je usledila i poseta Gavra Vukovića, zastupnika šefa crnogorske diplomatije Beogradu čime je ozvaničeno otopljavanje odnosa dve zemlje. Posle posete Beogradu Vuković je otišao u Carigrad gde se susreo sa Stojanom Novakovićem, glavnim zaštitnikom srpskog naroda i srpskih državnih interesa u Turskoj. Njihovi razgovori bili su otvoreni i srdačni iz čega će kasnije proizaći veoma konkretne posledice. Naime, u maju 1891. Srbija i Crna Gora zaključile su trgovinski ugovor, sličan današnjim ugovorima koji određenim državama daju status najpovlašćenije nacije. Uz to jednim tajnim sporazumom, Srbija je omogućila Crnoj Gori bescarinski uvoz njenih glavnih izvoznih artikala, a snizila je na minimum carinu na slanu ribu i maslinovo ulje. Radikalska vlast nije zemlju mogla odmah da okrene Rusiji. Tajna konvencija i velika ekonomska zavisnost od Austro-ugarske učinili su da radikali ''ateriraju'' i svoju politiku primere realnosti. Ovoga puta oni su pokušali da pronađu neku sredinu između Rusije i Austrije. No, kako je to obično za vreme Obrenovića bivalo, dobri odnosi sa Crnom Gorom nisu mogli potrajati. Već 1893. mladi kralj Aleksandar suspendovao je Ustav i promenio spoljnu politiku Srbije. Odmah su zahladneli odnosi sa Crnom Gorom, a politika davanja prioriteta dobrim odnosima sa balkanskim državama je napuštena. Do kraja vladavine poslednjeg Obrenovića odnosi Srbije i Crne Gore biće na stalnoj klackalici, s obzirom na nestalnost njegove politike i samovolju koju je od početka izražavao. Tako, nova dimenzija odnosa i otopljavanje nastaju formiranjem Vlade Stojana Novakovića 1895. Ovaj datum i događaj predstavljaju nagoveštaj onoga o čemu ću govoriti u drugom delu rada. Kao veliki vizionar i ideolog srpske diplomatije Novaković je još tada udarao

9

temelj balkanskom savezu a na Crnu Goru gledao je kao na osnovni stub podrške Srbiji. Novakovićeva Vlada nije dugo potrajala a već 1897. novi premijer Đorđe Simić pokušao je da sa Crnogorcem Gavrom Vukovićem sačini tekst sporazuma po kome će Srbija u nekoj budućoj podeli teritorijalnog plena Crnoj Gori prepustiti Metohiju i Prizren, dok bi zauzvrat Crnogorci Srbima pružili vojnu i svaku drugu pomoć u svim daljim težnjama Srbije. Ovako nešto bilo je apsolutno neprihvatljivo za kralja Aleksandara jer bi preuzimanjem jedne od dve carske prestonice Srba, crnogorski dvor mogao tražiti za sebe legitimno nasledstvo prestola nad svim srpskim teritorijama. U sve ovo prste je umešao i bivši kralj Milan koji je prekršio obavezu nemešanja u politiku Srbije, pa je Simićeva Vlada oborena baš zbog pokušaja pravljenja sporazuma sa Crnom Gorom. Povratak kralja Milana u Srbiju dodatno je podstakao pogoršanje odnosa sa Crnom Gorom i Rusijom, a kada je 1899. Milan postao vrhovni komandant vojske neprijateljstvo je postalo otvoreno. U to vreme Milan Obrenović otvoreno je sumnjao da Crnogorci rade na organizaciji atentata na Aleksandra, kako bi u Srbiji došlo do promene vladajuće dinastije. Zato je pokrenuo proterivanje Crnogoraca iz službi a neki od njih stavljeni su pod policijski nadzor. Išao je dotle da zabrani ulazak Crnogoraca u Srbiju, i to ne samo iz matične države nego i iz Bugarske odakle je očekivao atentatore. Ipak, radikal i ekonomski diplomata Mihailo Vujić uspeva kao novi premijer da barem obnovi diplomatske odnose sa Crnom Gorom. Te 1900.godine venčanjem kralja Aleksandra i Drage Mašin Srbija ponovo pokušava da se približi Rusiji. Čak je i ruski car bio kum na venčanju. Poslednji Obrenović ipak nije uspeo da održi konzistentnost svoje politike vršeći državne udare 1902. i 1903.godine i vraćajući se u krilo Austrougarske.

1.1.4. Odnos Srbije i Crne Gore od Majskog prevrata do balkanskih ratova Ni posle Majskog prevrata odnosi Srbije i Crne Gore nisu bili blistavi. Nova dinastija Karađorđevića iako u bliskim porodičnim odnosima sa crnogorskim dvorom nije mogla da nađe zadovoljavajući modus funkcionisanja. Suština novonastalih problema između dve zemlje ležala

10

je u dve bitne činjenice. Prva i najbitnija je ta da Crna Gora više nije imala neprikosnovenu poziciju kao glavni spoljnopolitički oslonac Rusije na Balkanu. Težište ruskog uticaja sada je stavljeno na Srbiju, a Crna Gora je trebalo da bude samo pomagač i podupirač srpske politike. To se naravno nije svidelo crnogorskom dvoru, koji je od tog trenutka počeo da iskazuje neke nove tendencije okrećući se zapadnim silama. Druga neosporna činjenica je da ni dolazak Karađorđevića nije rešio veliki problem dinastičkog rivaliteta. Pošto je novi kralj Petar Karađorđević imao prilično liberalne poglede na politiku i vođenje države, prepustio je veliki deo odlučianja Vladi i radikalima. Koliko je on bio liberalan, a koliko se zapravo plašio uticaja ''Crne ruke'' i drugih paralelnih centara moći teško je sada razlučiti. Uglavnom, demokratizacija Srbije poslužila je kao osnov za napad na Crnu Goru i apsolutistički režim knjaza Nikole. U tome je prednjačila crnogorska emigracija u Beogradu, ali je jasno da je i srpska država u sve umešala prste. ''Crna ruka'' pružala je svoje pipke i ka Crnoj Gori a model zavera i likvidacije vladara, prema mišljenju njihovih ideologa mogao je lako biti primenjen i na knjaza Nikolu. Postoje dileme i protivurečne informacije o takozvanoj ''bombaškoj aferi'' iz 1907.godine, koja je mogla značiti i želju Srbije da izvede državni udar u Crnoj Gori. Jedan od glavnih svedoka na suđenju povodom bombaške afere Đorđe Nastić govori o ulozi Srbije u nameri da se u vazduh digne crnogorski dvor i Narodna Skupština. Ovaj Srbin iz Mostara, prethodno član srpskih tajnih organizacija u srpskoj istoriografiji često je označavan kao austrougarski špijun i izdajnik srpskog naroda, ali radi što šireg i dubljeg razumevanja položaja Srbije u odnosu na Crnu Goru, pred početak Prvog svetskog rata navešćemo i njegovo svedočanstvo. Nastić govori precizno o svim ličnostima i organizacijama koje su imale zadatak da uklone crnogorsku dinastiju kao pretnju ostvarenju ideje ujedinjenja svih srpskih teritorija. U ''bombaškoj aferi'' vodeću ulogu imaju članovi Narodne stranke koja će decenijama kasnije biti eksponent srpskih interesa u Crnoj Gori. Iste 1907.godine, štampa u Srbiji pisala je o nekoj Tajnoj konvenciji Crne Gore i Austrougarske, na štetu Srbije i pravoslavlja. Crnogorski istorijski izvori smatraju ovo velikim falsifikatom srpske diplomatije koja je imala za cilj potpunu marginalizaciju značaja Crne Gore na ruskom dvoru.

11

Nešto bolje odnose i veći stepen saglasnosti Srbija i Crna Gora pokazale su 1908. reagujući na aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, ali su različiti pogledi na sudbinu delova Turske za čije su se oslobođenje zajednički borili učinili da i u Prvi svetski rat dve zemlje uđu razjedinjeno. Crna Gora i Srbija krajem XIX i XX veka imale su zajednički interes jedino u Makedoniji. Naime, tamo Crnogorci nisu imali nikakve pretenzije, ali su želeli da iskreno podrže Srbiju, kako bi je odvratili od borbe za Prizren, Peć i Hercegovinu.

1.2. Odnosi Srbije i Bugarske i pitanje Makedonije krajem XIX i početkom XX veka Najveći problem u odnosima Srbije i Bugarske bila je teriotrija Makedonije. Svi su znali da će evropski deo Turske ubrzo postati plen drugih država, ali niko sa sigurnošću nije mogao da tvrdi kome bi mogla da pripadne Makedonija. U tom trenutku, ne postoje tragovi makedonske nacije o kojoj govorimo danas. Tamo je živelo slovensko stanovništvo pravoslavne hrišćanske vere, a Srbi i Bugari borili su se za njihovu naklonost. Ta borba bila je žestoka ali svedena na diplomatska, kulturna i prosvetna sredstva. Ipak, ta teritorija je i dalje bila u sastavu Turske, pa je put do srca tamošnjih Slovena vodio preko dobrih odnosa sa Portom i agitacije medju samim stanovništvom. No, vratimo se korak unazad. Srbija za vreme kneza Mihajla Obrenovića po prvi put u svesti evropskih diplomata biva doživljena kao motor i pokretač oslobođenja balkanskih naroda. Nije naravno Englezima, Austrijancima i Francuzima bilo stalo do slobode Balkanaca već do otvaranja Istočnog pitanja u kome su one videle mogućnost proširenja sopstvenog uticaja na jednom veoma važnom geostrateškom području. Upravo knez Mihajlo utemeljuje politiku jedinstva balkanskih naroda naspram Turske, ali njegova misija biva prekinuta atentatom i smrću 1868. Ipak, u toj vizionarskoj politici gotovo da nikada nije pronađen modus odnosa Srbije i Bugarske. Što se tiče relacija sa Crnom Gorom, postojala je neka vrsta tajnog dogovora da se crnogorska dinastija povuče nakon oslobođenja Balkana i prepusti presto ujedinjenog ''Srpstva'' Mihajlu Obrenoviću. Sa Grcima nije bilo sporova, ali sa Bugarima se nikako nije moglo doći do

12

jedinstvenog stava oko sudbine vardarske Makedonije i današnje južne Srbije. Ključnu ulogu u konačnom pogoršanju odnosa odigrala je Rusija pokušajem da poništi sve zasluge Srba u oslobodilačkim ratovima 1876-1878 a za račun Bugara. Treba pomenuti da je Srbija 1876. ušla u rat sa Turskom pre svega inficirana panslavističkim uticajima ruskih romantičarskih krugova. Rusi u to vreme još nisu bili spremni za sukob širih razmera pa su oklevali. Reakcija Srbije i ulazak u rat trebalo je da im posluži kao probni balon i neka vrsta umaranja Turske pre nego što dođe do kančnog obračuna. Srbi su imali velike gubitke i ratna sreća nije bila na njihovoj strani. Opekli su se zbog sopstvene brzopletosti, mada treba reći da Srbija nije ušla u rat isključivo po nagovoru ruskih nezvaničnih krugova, već i zbog serije oružanih sukoba koji su plamteli u Hercegovini i ratovanja Crnogoraca. Nakon velikog broja poraza i gubitaka na ratištima Rusija je uputila ultimatum Porti pa je propast Srbije sprečena. Poučena tim iskustvom Srbije je oklevala da uđe u rat godinu dana kasnije kada su se Rusi odlučili za obračun sa Turskom. To naravno nije dobro odjeknulo u zvaničnoj Rusiji ali je nakon određenih ruskih uspeha i Srbija ušla u rat. Ovoga puta imala je više snage i sreće, pa je napredujući ka jugu oslobodila Niš, Pirot i Vranje i znatan deo Kosova. Turci su zatražili mir i dobili ga 17.januara 1878. u Jedrenu. Ono što će potpuno zagaditi odnose Srbije i Bugarske bio je mir koji su Rusija i Turska potpisale mesec dana kasnije u San Stefanu, nadomak Carigrada. Prema tom ugovoru dogovoreno je bilo stvaranje Velike Bugarske sa 163.000 km2 teritorije koja je obuhvatala bukvalno sve teritorije koje su Srbi oslobodili tokom rata. Od tada pa do završetka Prvog svetskog rata Srbija i Bugarska neće uspeti da prevaziđu sopstvene nesporazume. Velika Bugarska nije stvorena, samo zahvaljujući činjenici da se sa tim nisu složile druge velike sile, pre svih Austrougarska. Zapadne sile izdejstvovale su da posledice rata Rusije i balkanskih naroda sa jedne i Turaka sa druge strane ne budu sankcionisane bilateralnim mirom Rusije i Turske, već međunarodnom konferencijom. Važna je bila i činjenica da je srpska diplomatija toga vremena shvatila da mora da se okrene Zapadu, jer je bila izneverena od svog tradicionalnog zaštitnika i ''velikog pravoslavnog slovenskog brata''. Velikom borbom srpske diplomatije i pritiscima Austrijanaca, niški, pirotski i vranjski okrug pripali su Srbiji dogovorom postignutim na Berlinskom kongresu.

13

1.2.1. Timočka buna i sukob sa Bugarskom Timočkoj buni prethodila je ubedljiva pobeda radikala na izborima, ali kralj Milan jednostavno nije priznavao političku realnost pa je mandat za sastavljanje vlade poverio vrlo konzervativnom i slepo poslušnom Nikoli Hristiću. Predosetivši da bi to moglo izazvati dodatni gnev kod naroda, kralj je naredio da se od naroda pokupe stare puške izazvali su konačno bunu u timočkoj oblasti. Centralna vlast je ipak ugušila ustanak uz donošenje 21 smrtne osude, dok su 734 lica kažnjena zatvorom. U to vreme posebno se pogoršavaju odnosi Srbije i Bugarske, jer ova rusofilska država pruža punu podršku izbeglom Nikoli Pašiću, dozvolivši mu da se nastani blizu granice i da odatle ugrožava vlast kralja Milana. Pašić je planirao četničke akcije i novu bunu, a Bugari su se oglušili o zahtev zvanične Srbije da se emigranti izruče. I ne samo to, došlo je i do oružanog sukoba dve države oko imanja koje je pedesetak godina pre toga kupio kod Bregova na Timoku. Pošto je Timok u međuvremenu promenio svoj tok, imanje je dospelo na državnu teritoriju Bugarske. Timočka buna i otvoreno neprijateljso držanje Bugarske ponukali su kralja Milana na oružano zauzimanje Bregova, na šta su Bugari reagovali istom merom. Bugari su pre toga pokušali da diplomatskim putem zatraže povlačenje srpske straže, ali su nakon odbijanja bili prinuđeni na oružanu akciju 22.maja 1884. Srbija je reagovala ultimatumom da se Bugari povuku i da se sa granice uklone radikalski emigranti, ali dogovora nije bilo. Tada je Srbija odlučila da objavi prekid diplomatskih odnosa sa Bugarskom. U ovom slučaju je važno naglasiti ulogu ruske diplomatije koja je praktično sprečavala svaki mogući dogovor između Bugarske i Srbije. Bugarski knez Batenberg je bio voljan za neke ustupke Srbiji, ali je to sprečila ruska diplomatija, želeći da izmedju dva balkanska suseda ostavi otvorena pitanja. Zategnutost u odnosima bila je još veća imajući u vidu da je Srbiji kao jedini pravac napredovanja u narednim godinama, o kojima je mogla da razmišlja bila južna transferzala, niz tok Vardara. To se kosilo sa težnjama Bugara ali i Rusa koji su još Sanstefanskim ugovorom hteli da naprave Veliku Bugarsku.

14

1.2.2. Pitanje Makedonije Vodeći borbu za teritoriju Makedonije, Srbija i Bugarska razvijale su živu crkvenoškolsku aktivnost. Ujedno njihove buržoazije činile su sve da na dvoru u Carigradu imaju uticaj putem koga bi mogle da pružaju privilegije hrišćanskom stanovništvu Makedonije. Bugari su svoju zonu uticaja širili preko crkvenog Egzarhata, dok je glavni čovek srpske akcije u Makedoniji bio Stojan Novaković. Sa prefinjenih sredstava na oružje prešlo se 1895.godine kada je Bugarska organizovala čete koje su upale u Makedoniju. Burno su reagovale sve evropske diplomatije tražeći uzdržavanje od nasilja, ali je ovakav potez Bugara primorao Srbiju da jasnije i glasnije definiše svoj odnos prema pitanju Makedonije. Stojan Novaković je dobro utemeljenom i činjenicama potkrepljenom diplomatskom akcijiom onemogućio podmetanja bugarske diplomatije. Ona je naime pokušala da za upad komitskih četa okrivi Srbiju. Novaković se odmah pozvao na odredbe Berlinskog kongresa pozivajući velike sile da spreče bilo kakve jednostrane akcije prema Makedoniji. Ideja Bugara je bila da na prepad izvrše ujedinjenje sa Makedonijom, kao što se to dogodilo nešto ranije sa Istočnom Rumelijom. Ovaj scenario predupredio je Stojan Novaković vraćajući se na legalne forme delovanja i pozivajući na institucionalne reforme koje je Turska na svojoj balkanskoj teritoriji bila dužna da izvrši. Osim toga, nakon bugarskog incidenta u Makedoniji, Srbija je strogo, vojnom silom zaštitila granicu prema Bugarskoj šaljući joj tako jasne signale da se ne miri sa njenom politikom. Srpska diplomatija oživela je i odnose sa Turskom, što je za rezultat imalo smirivanje stanja i rasformiranje bugarskih četa. Sukobi u Makedoniji, i vrlo agresivan odnos Bugarske doneće Srbiji novo i dugoročno savezništvo s Grčkom. Grci su u Makedoniji bili u velikom zaostatku kada je u pitanju propaganda, ali su imali interesa da Srbi zaustave Bugare, kako bi sutradan i oni dobili deo makedonskog teritorijalnog plena. Diplomaski rat Srbije i Bugarske oko Makedonije, sve do balaksnkih ratova vođen je veoma suptilno i lukavo putem uticaja na rusku diplomatiju i turske vlasti. Srbi su dokazivali da u Makedoniji ne žive samo Bugari, već u značajnoj meri Srbi, kao i da Bugare označe kao

15

neverne i nepouzdane saveznike Rusa. Bugari su nastojali da očuvaju uvrežene pozicije kod Rusa, a u samoj Makedoniji agresivno su pojačavali svoj crkveno-školski rad. Još komplikovanija situacija u Makedoniji nastaje početkom XX veka kada nastaje autohtoni narodni pokret za oslobođenje. Pošto reformi nije bilo, tamošnji narod je sam tražio ekonomsku i nacionalnu slobodu, ne očekujući pomoć ni od Srba, ni od Bugara. Ilindenski ustanak iz 1903. rasplamsao je Balkan, baš u isto vreme kada je u Srbiji promenjena dinastija Obrenovića a na presto dovedeni Karađorđevići.

2. Odnos Srbije i velikih sila (Rusije, Austrougarske i Turske) krajem XIX i početkom XX veka Iako je srpski narod u Rusiji uvek video svog velikog zaštitnika, slovenskog i pravoslavnog brata, politike dveju zemalja nisu uvek išle u istom pravcu. Srbija je već krajem 18.veka postala samo jedan deo nastajućeg Istočnog pitanja. Uz sve simpatije za Srbiju, Rusija je pragmatično posmatrala sopstveni interes. Zapravo, leš velikog Otomanskog carstva počeo je da se raspada a Austrija i Rusija pokušale su da se dogovore oko podele evropskog dela Turske. Nekako prirodno, Crna Gora i Bugarska potpale su pod ruski, a Bosna i Hercegovina pod austrijski interes. Srbija je bila ničija zemlja. Oko nje će se lomiti koplja upravo u periodu koji prevashodno obrađuje ovaj rad. Što je najgore, Srbija će biti poprište prljavih i podlih borbi začinjenih intrigama, podvalama, špijunažom i ucenama. S obzirom da su se velike sile dogovorile oko teritorija oko kojih su mogle, ostalo im je da se oko Srbije bore najprljavijim sredstvima. To se pokazalo na Berlinskom kongresu i uoči njega. Kasnije, uz kraće predahe, borba za interes u Srbiji postaće sve očiglednija. Na kraju, srpsko pitanje kresnuće varnicu koja će zapaliti uzavrele strasti velikih sila i započeti Prvi svetski rat.

16

1.2.2. Kralj Milan i velike sile Timočka buna je konačno ogolilo prgav i prek karakter kralja Milana Obrenovića, koji svakako nije bio dobar za tadašnju srpsku diplomatiju. Iako je u svom okruženju imao vešte i mudre političare, sav teret spoljne politike preuzeo je na sebe. Što je najgore on je računao isključivo na kratke rokove i večni sukob Austrougarske i Rusije. Problem Vardarske doline on je doživljavao veoma emotivno pa je 3.maja 1885. godine austrijskom poslaniku u Beogradu rekao: - Smatram da je Velika Bugarska koja bi se približavala granicama sanstefanskim grob srpskog naroda... to ću pre odstupiti i drugima prepustiti odgovornost za posledice, nego gledati da se mojoj zemlji ruskim delom podvezuju životne žile.(citat:Vladimir Ćorović, Istorija Srba) Kralj Milan verovao je da se sukob Rusije i Austrougarske može dogoditi svakog časa, u čemu je verovatno video šansu za teritorijalno proširenje Srba prema jugu. Njegovoj zbunjenosti nije bilo kraja kada su se tri cara Vilhelm I, Aleksandar III i Franjo Josif sastali kako bi se ruskoaustrijski antagonizam učinio manjim, Oni s tada napravili sporazum do koga kralj Milan nije mogao doći pa se poprilično uplašio za svoju budućnost. U tim danim on je pomišljao da abdicira sa prestola. Tražio je od Austrije da pruži utočište njemu i sinu Aleksandru, dok bi presto ustupio nekom od članova Habsburške monarhije. Ovaj potez odrediće njegovu dalju sudbinu jer Austrougarska diplomatija počinje da ga označava ka nestabilnog, čak i nervno obolelog. Milan je to shvatao i osećao se izneverenim. Ipak, do kraja života on ostaje posvećen očuvanju austrougarskog uticaja u Srbiji i borbi protiv radikala, Crnogoraca i rusofilstva.

1.2.3. Majski prevrat Majski prevrat je bio državni prevrat u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime se prekinula loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. vijeka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos evropskih sila zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austro-Ugarsku, a Karađorđevići na Rusiju. Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je organizacija "Crna ruka" na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći

17

između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti taj dan je 35 godina ranije ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku. Položaj Srbije u svetu bio ja znatno pogoršan nakon mučkog ubistva kralja i zatiranja dinastije Obrenovića. Velike sile su se zgražavale nad učinjenim zločinom a Velika Britanija i Holandija uvele su sankcije Srbiji Ipak, jedna od velikih sila mogla je imati direktne koristi od zatiranja Obrenovića. To je, naravno, Rusija. Uprkos deklarativnoj osudi mučkog ubistva, Rusija od Majskog prevrata na Srbiju počinje da računa mnogo ozbiljnije.

2. Srbija između Rusije i Austrougarske krajem XIX i početkom XX veka Iako je od Prvog srpskog ustanka ka novijem vremenu Srbija u Rusiji tražila svog velikog zaštitnika, odnosi dve zemlje nisu bili idealni krajem XIX i početkom XX veka. Formiranje Istočnog pitanja, opredelila je zvaničnu Rusiju da svoju politiku prema Balkanu formira strogo pragmatično. Ipak, tradicionalna osećanja između dva naroda bila su jaka, pa spoljna politika Srbije nikada nije uspevala da se u punoj meri otrgne od ruskog uticaja. Tome su najviše doprineli takozvani panslavistički krugovi koji su širili ideje slovenskog i pravoslavnog romantizma. Iz ove perspektive može se verovatno govoriti i o dobro osmišljenom obaveštajnom radu Rusije jer su sve te filosofske i pesničke ideje po pravilu bile praćene nekom vrstom oružane logistike. Konkretno, u prvom pokušaju oslobođenja od Turaka 1876.godine na srpskoj strani učestvovali su ruski dobrovoljci, njih nekoliko hiljada. Osim toga, vrhovni komandant srpske vojske bio je ruski general Černjajev koji je za tu priliku došao u Srbiju. Ovako nešto teško je moglo da se dogodi bez jakog operativnog rada nečega što bismo modernim rečnikom nazvali ruskom obaveštajnom službom. Ovu tvrdnju dodatno potkrepljujem činjenicom da u tom trenutku zvanična Rusija nije slala ama baš nikakve signale Srbiji da treba da uđe u rat protiv Turske.

18

Iako su Srbi očekivali od Rusa pomoć u ujedinjavanju svih blakanskih Slovena, ruska hegemonija nikada nije nailazila na velike simpatije među Srbima. Poznat je primer ''Poslanice iz Moskve'' koja je 1861.stigla u Srbiju, a u kojoj 11 uglednih ruskih slovenofila upozorava Srbe da se ne druže mnogo sa nepravoslavnim narodima Evrope i da samostalnost balkanskih Slovena treba da bude pod okriljem ruskog orla. Jedan od ključnih likova srpske diplomatije Stojan Novaković oštro je osudio ovakav pristup odnosima dveju zemalja uprkos činjenici da je pripadao slovenofilskoj ''Ujedinjenoj srpskoj omladini''. Presudan događaj koji će pokvariti odnose Rusije i Srbije jeste preliminarni mirovni ugovor sklopljen između Rusije i Turske u januaru 1878, kao i držanje Rusije na Berlinskom kongresu mesec dana kasnije. Rusija se svom snagom založila za stvaranje Velike Bugarske kojoj bi trebalo da pripadnu današnja južna Srbija i Kosovo. Srbija, kao verni ratni i politički saveznik Rusa bila je izneverena i umalo teritorijalno oskaćena od strane svoje ''slovenske braće''. Ovde, ipak, treba pojasniti suštinu držanja Rusije. Rusija nije imala nikakva posebna osećanja koja bi je prelomila prema Bugarskoj. Ona je samo tražila najkraći i najlakši put za ostvarenje sopstvenih interesa. U bilaterealnom sporazumu koji je sklopila sa Austrougarskom ruskoj sferi uticaja na Balkanu pripali su Crna Gora i Bugarska, dok je Austrougarska pretendovala na Bosnu i Hercegovinu i novopazarski Sandžak. Srbije je ostala van podele, neka vrsta zone izmešanih interesa, a ta sudbina pratiće našu državu i kasnije kroz istoriju. Dogovor Austrijanaca i Rusa bio je formiran na onim pitanjima o kojima su dve strane mogle da se dogovore. Nerešeno pitanje Srbije rešavalo bi se ''ispod žita'', svim sredstvima koja u datom trenutku budu podesna i dostupna. Tako je Rusija odlučila da žrtvuje Srbiju. Ukoliko bi se Bugarska proširila na veći deo srpskih teritorija, uz već ostvarenu hegemoniju u Crnoj Gori, Rusija bi zapravo odnela pobedu na Balkanu. Ovakav postupak Rusije učinio je da veliki broj srpskih slovenofila zagledanih u ''majku Rusiju'' promeni svoje stavove. Tako je i Stojan Novaković iz redova liberala prešao medju konzervativce. On je, nazirući plan Rusa, još pre Berlinskog kongresa prišao konzervativcima naklonjenim kralju i Austriji, a nakon kongresa učestvovao je u donošenju programa Srpske napredne stranke koja je osnovana 1881.

19

Te 1881. sklopljena je Tajna konvencija Srbije i Austrougarske. Radilo se samo o logčnom nastavku dobrovoljnog žrtvovanja nezavisnosti Srbije, zarad očuvanja teritorija niškog, pirotskog, leskovačkog i vranjskog okruga. Kao nagradu za ulazak u austrijsku političku sferu Srbija je dobila mogućnost da se proglasi kraljevinom 1882. Iste godine Italija je ušla u savez sa Austrougarskom i Nemačkom pa se činilo da centralne sile u potpunosti gospodare Balkanom. Ako se tome pridoda da je Engleska tradicionalno bila protivnik Rusije, onda je jasno da Srbija nije imala izbora. Morala je da se pokori Austrougarskoj i pristane na sve njene političke i ekonomske želje. Jovan Ristić, vođa liberala i šef diplomatije prihvatio je dve obaveze: da sklopi poseban trgovački ugovor sa Austrijom i da na svojoj teritoriji Srbija izgradi železničku prugu, od austrijske do turske i bugarske granice. Pokušavajući da makar malo ublaži obaveze svoje zemlje Jovan Ristić je uspeo da prolongira obaveze Srbije na duži rok. Prilikom sklapanja trgovinskog ugovora, Srbiji je bio ponuđen carinski savez što su tada vladajući liberali odbili. S obzirom na velike ucene od strane Austrije, knez Milan je popustio, smenio Ristićevu vladu i na vlast doveo naprednjake. Knez a uskoro kralj Milan odlučuje da Srbiju na dugi rok priveže uz Dunavsku monarhiju uprkos saznanju da je srpska sloboda, pod austrijskim okriljem samo drugo ime za kolonijalno ropstvo. Tako je i potpisao Tajnu konvenciju, ne tražeći pri tome ni odobrenje Skupštine, ni stav Vlade. Ipak, Srbija je u narednih nekoliko godina, zahvaljujući politici kralja Milana dobila predah i mogućnost da se pripremi za buduće događaje o kojima je reč i u ovom radu. Prva promena stava Rusije prema Srbiji i njenim interesima dogodila se 1888.godine prilikom diplomatske misije Stojana Novakovića ruskom poslanstvuu Carigradu. Novaković je uspeo da razuveri Ruse u neprijateljstvo zvanične Srbije i od tada u Rusiji počinje da se čuje i druga, a ne samo bugarska strana. Radikalnija promena odnosa Srbije i Rusije nastupa povlačenjem kralja Milana 1889.godine. Ipak, na snazi je i dalje ostala Tajna konvencija a Srbija nije mogla tek tako da se odupre iz ''zagrljaja'' moćnog zapadnog suseda. Nikola Pašić i radikali su pobedom na izborima preuzeli Vladu i imali nameru da kupe novo rusko naoružanje za Srbiju. Uz to traženo je bilo da Rusija podrži da dve srpske eparhije u Skoplju i Prizrenu ne budu više pod vlašću bugarske

20

Egzarhije i da se pripoje srpskoj Patrijaršiji. Uprkos zvaničnim obećanjima do toga nije došlo, pa se i sam Stojan Novaković razočaran tokom dogaja na neko vreme povukao iz diplomatije. Prvi pokušaj menjanja odnosa snaga u Srbiji bio je oličen u politici nove Vlade koju je 1895. formirao Stojan Novaković. Naprednjaci su se okrenuli Rusiji, a Novaković je odbio da potpiše produženje Tajne konvencije, za čije je postojanje saznao tek godinu pre toga. Približavanje Rusiji nije išlo lako jer je sve što je dolazilo iz Srbije primano sa sumnjom. Uostalom, kralj Aleksandar Obrenović će u svakom trenutku budno brinuti o mišljenju Austrougarske plašeći se za sudbinu srpskog trona i države. U narednim godinama, Austrougarska i Rusija težiće takozvanom ''Statusu quo''. Za obe zemlje biće važno da se trenutna pozicija ne menja jer su svi imali preče probleme i tražili predah od večno gorućeg pitanja Balkana. Tako je 1897.godine sklopljen sporazum između Austrije i Rusije a Bugarska i Srbija su se morale zakleti na miroljubivo držanje i uzdržavanje od bilo kakvih jednostranih poteza. Iako je Austrougarska tada želela da za sebe dobije ugovorno pravo na buduću aneksiju Bosne i Hercegovine, Rusija na to nije pristala. Želja Austrije bila je i da se u slučaju nemogućnsoti održanja Statusa quo stvori nezavisna država Albanija, ali su Rusi i to odbili. Sporazum je očigledno jedino služio tome da se obuzdaju neki nekontrolisani potezi balkanskih naroda, pre svih Srba i Bugara. 1903.godina predstavlja novu prekretnicu s obzirom na atentat na Aleksandra Obrenovića i dinastičku promenu u Srbiji i Ilindenski ustanak u Makedoniji. Velike sile ponovo uspevaju da očuvaju Status quo, održavajući u životu ''polumrtvu'' Tursku kao poslednju branu krvavom obračunu na Balkanu koji će se dogoditi u Prvom svetskom ratu. Promena dinastije u Srbiji donosi i konačan obrt u odnosu snaga velikih sila kada je u pitanju prevlast u Srbiji. Rusija počinje da računa u punoj meri na Karađorđeviće i radikale, uviđajući da Srbija, a ne Crna Gora mora da bude oslonac ruskih interesa na Balkanu. U toj saradnji kao prvi problem se ispostavio uticaj ''Crne ruke'', to jest uticaj oficira koji su učestvovali u Majskom prevratu. Iako je odlazak Obrenovića, a dolazak Karađorđevića išao u prilog Rusima, oni su sada tražili uspostavljanje reda. Hteli su da zaštite princip monarhizma i u tom smislu su tražili da se iz službe proteraju svi oficiri koji su učestvovali u organizaciji zavere protiv kralja. Osim zaštite monarhističkog principa, Rusiji je bilo stalo da Srbija obnovi pokidane

21

diplomatske odnose sa zapadnim silama koje su Srbiju označile kao bespravnu i vandalsku zbog likvidacije sopstvene dinastije. Uprkos okretanju ka Rusiji, Srbija je i dalje bila ekonomski zavisna od Austrougarske. Svi glavni poljoprivredni proizvodi Srbije bili su apsorbovani na austrijskom tržištu. Tako 1906.godine dolazi do carinskog rata, u kome Austrija ucenjujući Srbiju da mora da kupuje topove i druge vojne materijale od nje.

Uopšte, Rusija se već uveliko bila okrenula Dalekom istoku i ratu sa Japanom. To je ohrabrilo Austriju da otvoreno objavi svoje ekspanzionističke namere prema Srbiji, Makedoniji i teritoriji Albanije. Austrijska Vlada je dobila finansije za pripremanje ratnih dejstava što je, naravno, njihova diplomatija na svaki način htela da opovrgne. Jedina pozitivna stvar za Srbe u tom vremenu bila je podela koja se javila među velikim silama. Pošto se Nemačka povezala već sa Bagdadom, a Austrougarska proglasila hegemonom Balkana. Italija je bila nezadovoljna zbog Balkana, dok su Englezi i Francuzi bili itekako zainteresovani za Persijski zaliv.

3. Ekonomija Srbije krajem XIX i početkom XX veka Srpska ekonomija tog doba bila je priprosta. To je bilo seljačko društvo, i to veoma primitivno. Nije postojala napredna farmerska proizvodnja, seljaci su bili zaostali, siromašni, nepismeni, radili su na način na koji su radili njihovi dedovi. Nisu poznavali tehniku, nisu znali da je potrebno koristiti stajsko đubrivo i slične stvari. Imali su ograničen spisak kultura koje gaje. U varošima je trgovina prvenstveno bila uvozna, postojalo je nešto zanatstva, industrija je bila u povoju i počela polako da se razvija tek oko 1900. godine. Ali, zanimljivo je to da su problemi kojima se bavila ondašnja elita praktično jednaki današnjim problemima - poresko opterećenje, budžetski deficit, državni dugovi, problemi s novcem, da li dozvoliti ulaganje stranog kapitala i šta s tim raditi, da li su kamatne stope previsoke i šta tu može da se napravi, problemi u poljoprivredi, kako razviti industriju, privući strani kapital. Ti ekonomisti 19. veka bavili su se nekim sličnim problemima kojima se ekonomisti Srbije bave i danas.

22

U 19. veku je, među ekonomistima, briga za državu, bila razvijenija nego što je danas. Onda je država njih školovala i u Srbiji i van Srbije, plaćajući boravke na studijama u Hajdelbergu, Parizu i na drugim mestima, i oni su osećali dug prema zemlji koja ih je napravila ministrima, akademicima. Temelj ekonomske nauke u Srbiji postavio je Kosta Cukić polovinom 19. veka, a nakon njega dolaze Čedomilj Mijatović i Mihailo Vujić. Njihova orijentacija bila je liberalna i dominirala je klasična ekonomska teorija. Kosta Cukić, profesor narodne ekonomije i dugogodišnji ministar finansija koji je napisao prvi ekonomski udžbenik u Srbiji - Državna ekonomija I-III (1851- 1862) kaže: - Vlada je obavezna narodu i njegovom kućenju potpore ukazivati, no iz istog uzroka mora se čuvati da izlišnim i prekomernim mešanjem slobodno ekonomsko dejstvovanje građana, koje se u granicama zakona nalazi, ne stesni i da slobodu industrije ne skuči i uništi. Sloboda industrije slaže se sa dužnošću vlade da narodno kućenje potpomaže, samo ne sme ovo potpomaganje narodnog gazdovanja preći u tutorovanje nad narodom i njegovim ekonomskim dejstvovanjem, koje bi stanje i osnovnu ideju pravne države vređalo...

Za sve poduhvate spoljne politike koje je nameravala da pokrene Srbija je morala imati finansije. U ekonomski zaostaloj zemlji, u nerazvijenoj privredi, u državi u kojoj se uvek više trošilo, no što se zarađivalo, pojava autoritativnih ekonomista kao što je na primer Mihailo Vujić bila je veoma važna. Mihailo Vujić bio je profesor ekonomije, ministar i političar. Završio je filozofiju na Velikoj školi, a zatim studirao filozofiju i ekonomiju u Nemačkoj, gde je i doktorirao folozofiju 1879. godine. Ubrzo po povratku sa studija u Srbiju pristupa Radikalnoj stranci, i to njenom umerenom krilu. Prvi put postaje ministar finansija u liberalno-radikalnoj vladi Jovana Ristića sredinom 1887. godine. Ostao je zapamćen po tome što je kao ministar finansija preuzeo u državne ruke monopole duvana i soli i eksploataciju železnica, koji su do tada bili u rukama stranih društava. Donekle je sredio državne finansije, dovodeći budžet iz velikih deficita u ravnotežu 1891. godine. Pokušao je da izvede konverziju svih spoljnih zajmova Srbije kako bi smanjio teret njihove otplate, ali nije uspeo. U strukturi trgovine Srbije, 90% sačinjavali su poljoprivredni proizvodi koji su uglavnom plasirani na austrougarsko tržište. U to vreme ekonomska politika Srbije prema inostranstvu je izuzetno liberalna jer to odgovara Austriji kao dominantnom spoljnotrgovinskom partneru Srbije. 23

Ali,1903. napravljen je prevrat, a dolaskom na presto kralja Petra Karađorđevića počinje unutrašnja demokratizacija, nastaju sindikati, dok se carinama štiti razvoj srpske industrije. Od liberalne, počinje protekcionistička spoljnotrgovinska politika. I kada je Srbija htela da sklopi carinski savez sa Bugarskom, tada joj Austro - Ugarska objavljuje Carinski rat 1906. godine, verujući da će Srbiju uništiti ekonomskom krizom. Ministar narodne privrede, vlada i Skupština propisivali su ekonomsku politiku, manevrisali osvajanje novih tržišta i razvoj industrije. Trgovci i industrijalci dobijali su povlastice radi ulaganja kapitala u fabričku proizvodnju. Time su uvećavali dobit, pod dejstvom ekonomskih zakona. Agrarni proizvodi se prerađuju, pa izvoze na nova tržišta. Srbija pobeđuje u carinskom ratu Austro - Ugarsku i razvija industriju. Spoljnotrgovinski robni promet povećao se od 47 na 96 dinara po stanovniku u periodu 18791911.godine, što znači da se trgovina razvila brže no prirast stanovništva u Srbiji.

3.1. Carinski rat 1906.godine Carinski rat sa Austrougarskom vodio je možda i ponajbolji ministar finansija Srbije doktor Laza Paču. Ostaće upamćen i kao jedan od najstrožih poreznika. Nije bio ekonomista, nego lekar, veliki profesionalac, otporan na korupciju. Preporodio je finansije i to u vreme dok je Srbija bila izložena stalnom pritisku. Da bi izvršila političku presiju na Srbiju, bečka vlada bi, s vremena na vreme, zabranila uvoz živih svinja, jednog vrlo važnog srpskog izvoznog artikla. Otuda se u svetskoj štampi taj carinski rat, koji je trajao od jula 1906. do jula 1910. ironično nazivao „svinjski rat" („La guerre des cochons"). Na to je srpska vlada odgovorila podizanjem klanica da bi se izvozile prerađevine od mesa, a ne stoka u živom stanju. Laza Paču je tada uspešnim pregovorima, pronašao za Srbiju nova tržišta ostvarivao je dobit privlačeći strani kapital u Beograd, uglavnom francuski. Kao rezultat ovog umeća otvorena je Francusko-srpska a potom i Praška banka. Tržište za našu robu, uglavnom stoku, našao je u Belgiji, Nemačkoj, Francuskoj pa čak i Egiptu. Obrt spoljne trgovine povećan je 100% (1912. godine iznosio je čitavih 200 miliona dinara u zlatu). Srbiji, odnosno Lazi Pačuu nuđeni su krediti sa svih strana. Finansijskom disciplinom i urođenim tvrdičlukom uspeo je, već 1909. godine da pokrije državni budžet od 103 miliona zlatnih dinara. Priznavao je samo novac sa zlatnom podlogom. Čak i u vreme Balkanskih ratova, nije dopustio da ima deficit u budžetu što je slučaj nezabeležen u istoriji bankarstva i istoriji ratovanja.

24

Ministar finansija Paču izradio je i autonomnu carinsku tarifu koja je sa minimalnim i maksimalnim stavovima bila baza za trgovinske pregovore sa stranim državama i naterivala ih da prave ugovore sa Srbijom, kako njihovi izvozni artikli ne bi morali da plaćaju maksimalne stavove. Tako je dr Paču bio veliki reformator naše carinske politike, uvodeći „specifičnu carinu" na mesto dotadašnje carine „ad valorem". Carinski rat između Kraljevine Srbije i Austro-Ugarske monarhije nastupio je 12. januara 1906, posle prekida pregovora, koji su vođeni u Beču, radi zaključenja trgovinskog ugovora. Prekid pregovora izazvala je iznenadna objava ugovora o carinskom savezu između Srbije i Bugarske, koji je izglasan 21. jula 1905. u Beogradu. Problem je nastao kada je bugarska Vlada, protivno utvrđenim uslovima za potpis samog ugovora (ugovoreno je bilo i o tome potpisana zajednička deklaracija, da se ugovor neće objavljivati, pre no što Srbija zaključi trgovinski ugovor s Austro-Ugarskom, što je bio uslov za potpis ugovora o carinskom savezu), podnela Narodnom Sobranju ugovor o carinskom savezu na ratifikaciju. Sobranje ga jeste jednoglasno usvojilo krajem decembra 1905. ali je Austro-Ugarska smatrala da je ovaj ugovor uperen protiv njenih političkih i ekonomskih interesa. Zato je prekinula pregovore sa Srbijom koji su vođeni radi zaključenja trgovinskog ugovora. Opšte shvatanje bilo je da će Srbija, budući ekonomski slaba i zavisna od tržišta Austro-Ugarske, brzo kapitulirati. Austro-Ugarska je odmah zabranila uvoz stoke i stočnih proizvoda, najosetljiviji i najvažniji proizvod Srbije. Na zabrane i pooštravanje drugih mera Srbija je odgovorila istim merama (12. januara 1906). Šestog marta 1906. obustavljene su represalije i postignut je sporazum o provizornom uređenju međusobnih trgovinskih odnosa do zaključenja trgovinskog ugovora. Srbija je dobila pravo da izvozi stoku i stočne proizvode u Austro-Ugarsku sa najvišim povlasticama, za koje se preko Ministarstva Narodne Privrede moralo tražiti prethodno odobrenje. Marta 1908. zaključen je u Beču pravi a ne provizorni trgovački ugovor, koji je Narodna Skupština odobrila 5. juna 1908. Srbiju je ovaj Carinski rat bio od neizmerno povoljnih posledica. Prvi put se oslobodila straha i prvi put je osetila svoju snagu. Pri tom, nikakvu, ni trenutnu štetu ona nije pretrpela.

25

Jednom jedinom merom, kojom se težilo da održi neprekinut izvoz stoke i mesa, po cenama, koje su vladale u trenutku prekida trgovinskih odnosa s Austro-Ugarskom, odobrenjem vanrednog kredita od 500.000 dinara na otvaranje i iznalaženje novih tržišta za stoku i stočne proizvode, uspelo se izbeći i najmanje štete, jer 500.000 dinara, utrošenih na to, ne može se ubrajati u štetu. Ubrzo su nađena nova tržišta za stoku i stočne proizvode, cene su pošle u vis i trgovina je uzela svoj normalan tok. Klanička preduzeća su u ovom vremenu učinila sjajne usluge zemlji. Posle Carinskog rata u Srbiji se osetio brzi napredak trgovine i industrije. Ceo privredni život i razvitak dobio je izvanredan zamah. To je bio možda i ključni događaj koji će Srbiji dati dodatno samopouzdanje i nacionalni polet. Trgovinski ugovor od 1910. nije više mogao vratiti Srbiju u ekonomsku zavisnost. O Srbiji toga doba govori i jedna anegdota vezana za čuvenog ministra finansija Lazu Pačua. Mnoge su anegdote vezane za Dr Lazu Pačua. Jedna od njih je i ona kada je Kralju Petru I Karađorđeviću trebalo hitno 200.000 dinara. Poslao je sekretara kod ministra Pačua da mu unapred ispalti ovu sumu od vladareve plate. Dr Laza sasluša sekretara, kiselo se osmehne i kaže: “Ne može”! Zgranutom kraljevom sekretaru ministar je svoju odluku objasnio ovako : “Umre kralj, ne daj Bože, a smrtan je kao svi mi. Ko će onda da vrati dug državnoj kasi? - Zna se Laza. Ili, političari nateraju kralja da abdicira. Ko će da plati dug? - Opet Laza. Nego brate, da mene ne bi bolela glava, idi ti u Kreditnu zadrugu, oni daju zajam. Znam te pošten si čovek, biću ti žirant na menici, kod njih uzmi tih 200.000 dinara. Ovde ne može! I kvit! Sekretar se vratio na dvor neobavljenog posla, a kralj se nije naljutio.

4. Milovan Milovanović o položaju Srbije i mogućnostima srpske diplomatije Za razumevanje položaja Srbije pred Prvi svetski rat veoma je važno sagledati sve ono što je o srpskoj spoljnoj politici mislio, govorio i delao Milovan Milovanović. Rođen je 1863, a umro prerano 1912.godine u jeku svoje borbe, ne dočeakjući da vidi ostvarenje svoje velike političke vizije. Sa punim pravom, neki teoretičari ga nazivaju prvim pravim profesionalnim diplomatom. On je, posle grandiozne figure Stojana Novakovića, doneo novi kvalitet i novu 26

snagu srpskoj diplomatiji nalazeći ključno rešenje u nerešivom problemu sa Bugarskom. Bio je prvi Srbin doktor prava koji je doktorirao u Parizu a potom sa 25 godina postavljen za profesora Beogradskog univerziteta. Učestvovao je u pisanju liberalnog Ustava iz 1888. godine, a vršio je funkcije ministra pravde, privrede i zamenik ministra inostranih poslova. Kao predstavnik Narodne radikalne stranke bio je predsednik Vlade Srbije od 25. juna 1911. (po starom kalendaru) do svoje smrti. Zajedno sa bugarskim predsednikom vlade Ivanom Gešovim bio je tvorac saveza s Bugarskom bez koga ne bi bilo pobede nad Turskom u Prvom balkanskom ratu 1912. godine.

Proučiti život i rad Milovana Milovanovića znači proučiti političku i diplomatsku istoriju Srbije 20. veka, do balkanskih ratova. Milovanović je do pred samu smrt beležio razgovore koje je vodio u skoro svim prestonicama Evrope, sa najvidjenijim državnicima sveta. Milovanovićeva rasprava "Naša spoljna politika" postala je, po nekim shvatanjima, "katihizis spoljne politike Srbije". On je smatran boljim teoretičarem nego prakticarom, jer je bio sklon analiziranju, klasificiranju i sistematisanju. Milovanović je rasclanio zadatke srpske spoljne politike na dva osnovna: "Očuvanje državne nezavisnosti, kao potreba unutrašnje prirode, i izvršenje srpske nacionalne misli, oslobodjenje i ujedinjenje celokupnog Srpstva, kao spoljna nužnost". Spoljna politika Srbije nije nezavisna i usamljena pojava; ona je u vezi sa Istocnim pitanjem i austro-ruskim odnosima. Stoga je pre svega potrebno odrediti okvire u kojima se kreće srpska spoljna politika, analizirati politiku Rusije i Austro-Ugarske na Balkanu. Milovanović se nijednog trenutka nije zavaravao da politiku Rusije pokrecu emocije. Štaviše znao je da je pokreću zavojevački motivi, kao i politiku Austrije. On je samo razlikovao vrsti tih imperijalizama. Rusija je, prema Milovanoviću, tražila političke, a Austrija teritorijalne ciljeve. Posle Berlinskog kongresa ruskoj diplomatiji je konačno postalo jasno da se mora odreći teritorijalnih zavojevanja na Balkanu, pokušavajući da Carigrad i moreuze na neki način ogradi od Austrije i centralne Evrope. To se jedino moglo postići bedemom nezavisnih balkanskih drzava koje bi cinile front prema nemačkom pritisku. - Tu se nas interes poklopio s ruskim i zato politiku Srbije treba usmeriti prema Rusiji, govorio je Milovanović. On je uvidjao, i nije krio, da u ruskim planovima Bugarska ima prvenstvo, ali se odmah zatim pitao koja druga sila stavlja srpske interese makar i na drugo mesto. Sklapanje francusko-ruskog saveza dodatno je učvrstilo Milovanovićeva gledista. Rusija 27

je ovim savezom ojačala svoj položaj u Zapadnoj Evropi i na Porti. Francuskom djaku i zapadnjaku Milovanoviću Rusija je tek udružena s Francuskom bila puni garant da se neće ponoviti neki novi Berlinski kongres. Stoga je Milovanović zastupao vezivanje za Francusku a preko Rusije. U proceni austro-srpskih odnosa kod Milovanovića se izdvajaju ranije i poznije razdoblje. U svojim mladjim godinama mnogo je isključiviji i borbeniji. U Srbiji se živo osećao strah od ovih nezadovoljenih i nezajažljivih apetita Dvojne monarhije, jer je Srbija bila prva sledeća žrtva, nalazeći se neposredo na putu ka jugu i Solunu. Milovanović stoga nije video mogućnost izmirenja izmedju Srbije i Austro-Ugarske. U kasnijoj fazi Milovanović je bio popustljiviji i elastičniji u stavu prema Beču iz tri razloga. Austro-srpski odnosi posle 1903. do te mere su se zaoštrili da je agresija na Srbiju izgledala neizbežna. Milovanović se uplašio da Srbija svojom nepopustljivošću ne ubrza tu agresiju. U njegovom manevrisanju prema Beču projavljuje se miloševska politika. On tada kaže: "Srbija mora uglavnom onako raditi kako je Miloš radio prema Turcima: ne samo čuvati svoju korektnost u redovnim odnosima, nego i zadovoljavati sujetu i uspavljivati nepoverljivost austrijsku manifestovanjem poštovanja i popustljivošću u sitnim uslugama". Kao što je Miloš bakšišima kupovao turske paše, Milovanović je hteo da sitnim ustupcima kupuje pomirljivost Beča. Neuspeli pokusaji sklapanja saveza s Bugarskom takodje su delovali na Milovanovića da ublaži držanje prema Beču. Bojeći se združenog austro-bugarskog fronta, težio je da koristi austrijski uticaj u srpsko-bugarskom sporu. Ako Srbija izgubi svoju nezavisnost, nadoknadiće je teritorijalnim dobicima na jugu, uz pomoć Beča. Balkan će, prema Milovanoviću, deliti ili same balkanske države, ili će podelu sprovesti Austro-Ugarska. Ako zbog srpsko-bugarske svađe ne bude moguće prvo, Srbija se mora miriti s drugim. Stoga je Milovanović istakao devizu: s Bugarskom u Skoplje, ili s Austro-Ugarskom u Solun. Milovanovićevi pogledi bili su u izvesnoj meri novina za Srbiju po utilitarizmu koji je izbijao iz njih. Staroj romantičarskoj skoli, on je kao jedinu meru diplomatije suprotstavio interes. Obrazovan na Zapadu, u vreme kada su medjusobni interesi sila dobili odredjen oblik,

28

Milovanović je osetio potrebu da se ne vezuje samo za Rusiju već da utire sve puteve kojima može proći interes Srbije. Pristalica "zapadnjaštva", Milovanović je prema slovenskom pokretu bio hladan; on ga je interesovao samo kao sredstvo u političkom manevru. Privučen zapadnjačkim sistemom vladavine, Milovanović je otišao korak dalje u negovanju čiste politike interesa. - U srpskoj diplomatiji pre njega se smatralo da je dužnost Srbije ukazati Rusiji na zajednički interes, naturiti joj svoje poglede, ako je potrebno vući je za sobom. Milovanović usvaja sasvim novo merilo -- on podvodi srpski interes ruskom; ne nameće ga, već ga krijumčari, kaže o njemu Dimitrije Đorđević u delu ''Portreti iz Novije srpske istorije''. Smatrajući da mala država ne može voditi aktivnu politiku širih razmera, Milovanović je projektovao mnogo elastičniju politiku: ona ide za interesom i traži ga svuda, u Rusiji kao i u Austriji. Milovanović je imao i originalne poglede na jugoslovenski problem. U jednoj svojoj raspravi on označava zadatke srpske spoljne politike "da se posveti izvršenju srpske nacionalne misli, oslobodjenju i ujedinjenju celokupnog Srpstva u jednu državnu zajednicu". S druge strane, kao intelektualac, Milovanović smatra ovaj program nedovoljnim. On ga proširuje i dopunjuje jugoslovenskim

programom,

ističući

potrebu

ujedinjenja

svih

Jugoslovena.Njegovi

jugoslovenski pogledi više su politička potreba nego osećanje. U raspravi "Srbi i Hrvati", pisanoj 1895. godine, Milovanović podvlači štetne posledice srpsko-hrvatske svadje. Zbog nje, smatra Milovanović, Hrvati ne mogu pružiti dovoljan otpor Italijanima i Madjarima, niti Srbi imaju slobodne ruke prema Turskoj. Milovanović tvrdi da je srpsko-hrvatsko jedinstvo neophodno. Njegova je deviza, ipak, da političar ne sme ići ispred dogadjaja. Na ideju jugoslovenstva on gleda očima diplomate koji procenjuje uslove i mogućnost njene primene. Ideja jugoslovenstva, koja prethodno traži raspad Habsburskog carstva, izgleda mu udaljena i neostvarljiva. Milovanović ideji jugoslovenstva daje drugi karakter: od revolucionarne ona treba da postane kulturna borba. Umesto da se svadjaju, Srbi i Hrvati treba da se zajednički odupru tudjinu. On predlaže kompromis u kome je ključna tačka bila Bosna. Prema Milovanovićevom shvatanju, u Bosni "imena hrvatskoga nema", pa hrvatske težnje u Bosni, označava velikohrvatskom službom Beču i Katoličkoj crkvi. On osudjuje i držanje Srba i njihovu mađaronsku politiku u Hrvatskoj.

29

Milovanović je kompromis u srpsko-hrvatskoj svadji zamišljao tako da Srbi u Hrvatskoj treba da podrže borbu Hrvata protiv Mađara, a Hrvati, za uzvrat, da podrže srpske interese u Bosni. Ovi Milovanovićevi pogledi bili su ujedno politika koju su srpske stranke vodile prema srpsko-hrvatskoj koaliciji u 20. veku. Milovanović je bio svestan da se Turska raspadala. Zato on vidi da je put Srbije na jugu, a ne na zapadu gde bi se sukobila sa Austrijom. Na tom južnom putu Srbija će se sudariti sa Bugarskom i celokupna njegova diplomatija biće usredsredjena

na ovu balkansku državu.

Milovanović nije pokušavao da sporna pitanja rešava sa velikim silama već srpsko-bugarskim sporazumom. Tim sporazumom, smatrao je on, Balkan bi bio ograđen od agresivnih namera velikih sila. Izmedju dva suparnika, Austrije i Rusije, Milovanović je umetnuo srpsko-bugarski sporazum, sa željom da iskoristi suparništvo sila. On je verovao da Bugari i Srbi ne mogu biti spojeni u jugoslovenstvo ali mogu napraviti zajednicu interesa i solidarnosti. Zato je žestoko osudio srpsko-bugarske sukobe u Makedoniji. Umesto borbe za prevlast mora se sačiniti sporazum o podeli sfera.. Milovanović je verovao u kompromis u kome obe države treba da žrtvuju ponešto radi sopstvene budućnosti. Verovao je da za balkanske drzave važi deviza: bez tebe nema ni mene.

- Samostalna Srbija je uslov od životne važnosti za Bugarsku,

kao što obrnuto, samo oslonjena na Bugarsku, Srbija može pružiti otpor Austriji, govorio je on. Milovanović je odricao istorijsko, etnografsko i geografsko postojanje makedonske nacije i države. Bio je pristalica izuzetno raširenog gledišta da će "makedonski Sloveni" prionuti uz Srbe i Bugare čim dodju s njima u trajniju državnu zajednicu. U srednjem veku Bugari su duže vladali u Makedoniji, ali su Srbi ostavili veći kulturni trag. Iz tih razloga, tvrdio je Milovanović, ništa ne stoji na putu srpsko-bugarskom sporazumu. Milovanovićeva osnovna misao je podela Makedonije u korist srpsko-bugarskog sporazuma koji se nameće kao imperativ u rešenju Istočnog pitanja. Ne može se reći da je imao potpuno preciznu viziju podele Makedonije, ali se može reći da je Vardarsku dolinu traoio za Srbiju, a Strumičku prepuštao Bugarskoj. Milovanović je očekivao za Srbiju više nego što je ona kasnije dobila savezničkim ugovorm, ali se mora naglasiti da nije bio zadrt po pitanju granica.

30

5. Od Aneksione krize do Balkanskog saveza Italijansko – turski rat je ubrzao izbijanje jedne krize, koja je odavno sazrevala. On je potstakao balkanske države da se međusobno sporazumeju o savezu protiv Turske i da počnu rat protiv nje. Ruska diplomatija je veoma aktivno doprinosila obrazovanju Balkanskog saveza, ali ga je smatrala kao oruđe upereno ne toliko protiv Turske, koliko protiv Austrije i Nemačke. Drugim rečima, u njenim očima je stvaranje Balkanskog saveza pretstavljalo etapu pripreme za svetski rat, koji se približavao. Ambasador Čarikov čak se nosio mišlju da se i Turska pozove da uđe u sastav ovoga saveza i da joj se garantuju dobri susedski odnosi od strane balkanskih država.

ODLUKA (1908-1914) Osnove (leto 1908-1909) Kriza koja je u jesen 1908. godine izbila zbog austro-ugarske aneksije Bosne i Hercegovine već je u političkim shvatanjima u vreme prvog svetskog rata bila ocenjena kao konačna prekretnica u međunarodnom političkom životu, da je njome počeo razvoj događaja koji je odveo neposredno ka ratnom razrešenju dubokog sukoba između dva bloka velikih sila. Kada su u pitanju bili odnosi između Austro-ugarske i Srbije, ta velika međunarodna kriza je dovela do konačnog rascepa između ovih dveju država, ali i do velikog uplitanja Nemačke u njih, kao i do stvaranja one čvrste zajedničke osnove daljnjih stremljenja i delovanja Centralnih sila. Kada je u leto 1908. godine Austro-Ugarska počela da vrši neposrednije pripreme za aneksiju dveju pokrajina u središtu Balkana, odnosi između ove velesile i Srbije ulazili su u šestu godinu sve većih sukoba. Carinski rat, koji je Beč objavio Beogradu, navršavao je dve i po godine , a već višedecenijska sporenja oko Bosne i Hercegovine postala su izuzetno zaoštrena. Međutim potpuna politička situacija se sagledava tek u okviru celokupne političke situacije u kojoj se Monarhija nalazila početkom 20. veka.

31

A Monarhija se nalazila u krizi koju su prouzrokovale mnogobrojne činjenice. U unutrašnjoj politici najočiglednije je bilo snažno jačanje

nacionalnih pokreta, koji su

nagoveštavali da budućnost donosi dezintegraciju ove Carevine nastanjene mnogobrojnim narodima. Austro-Ugarska nije imala neke vidljive, velike i neposredne probleme na međunarodnom planu, ali je njena vladajuća elita shvatala da su prilike daleko od vedrih, jer je konstatovala da monarhija gubi prestiž evropske sile. Prema unutrašnjosti Evrope bila je ograđena Rusijom na severu, Nemačkom na zapadu i Italijom na jugu. Njeno već višedecenijsko opredeljenje za savez sa Nemačkom i Italijom nije odlučujuće doprinosilo jačanju spoljnopolitičkog položaja. Italija se za taj savez vezala samo zato da bi , zbog sukoba oko Sredozemlja, u Nemačkoj imala podršku protiv Francuske, pa i Velike Britanije, dok je prema Austro-Ugarskoj zadržavala odnos konkurenta i na Jadranskom moru i na Balkanskom poluostrvu; što se tiče Nemačke ona je bila najpouzdaniji austro-ugarski saveznik, ali je, paradoksalno, upravo od nje dolazila najveća opasnost po nezavisnost Monarhije, pošto su pangermanske težnje i planovi o „velikom privrednom prostoru srednje Evrope“, koje je Rajh gajio, pokazivali da ova sila želi da sebi najpre priključi državu Habzburga. Situacija je postajala utoliko teža ukoliko je Monarhija gubila korak u modernom privrednom razvitku, dok je Nemački Rajh doživljavao buran ekonomski napredak.1 Prekriveno nizom politički i privredno slabih a kulturno zaostalih malih država, činilo se da Balkansko poluostrvo pruža Monarhiji jedinu mogućnost. Tačno je da je ona na Balkanu morala računati sa izuzetno jakom težnjom balkanskih nacija za samostalnim državnim životom, ali je njeno vođstvo očigledno smatralo da to nije neka velika prepreka. Međutim, Srbija je već dokazivala da nije tako, iako se nije radilo o nekom izuzetnom otporu te države, bez obzira na njenu tadašnju žilavost, nego o delovanju dva druga kompleksa faktora. Prvi kompleks su činili spoljnopolitički faktori, jer se Austro-Ugarska na Balkanu sučeljavala najpre sa ruskim interesima, a takođe, posebno kao nemački saveznik, i sa interesima ostale dve sile Antante, Francuske i Velike Britanije; pored toga ona se na privrednom polju susretala sa nadmoćnom konkurencijom francuskog finansijskog i nemačkog trgovačkog kapitala. Drugi kompleks su činili unutrašnjopolitički faktori, koji su, opet, bili dvostruki, jer je svako sukobljavanje Podunavske monarhije s balkanskim državama za njen vladajući sloj značilo i izazivanje

1

Mitrović, A., Prodor na Balkan, Nolit, Beograd, 1981.,str.61.-63.

32

ozbiljnih nesporazuma, ako ne i sukoba, s nacionalnim pokretima u sopstvenim granicama i sa socijaldemokratijom.

Austro-Ugarske aspiracije Austrijska aristokratija , tradicionalno srasla sa kućom Habzburga i njihovom državom kao velikom silom, tražila je svoju mogućnost da istorijski preživi ne samo u očuvanju nezavisnosti i integriteta Monarhije nego i u njenom jačanju i širenju, pa je, u vezi s tim, videla izlaz najpre u spoljnoj politici i to na Balkanu. Tu je najozbiljniju teškoću predstavljalo nastojanje Srbije da se otme iz interesnog kruga i njeno povezivanje s jugoslovenskim i srpskim nacionalnim pokretima koji su delovali u granicama same Austro-Ugarske, pa je ovom problemu dat prvorazredan značaj među problemima koje je trebalo rešavati. Ipak, u redu poteza najpre je dolazila aneksija Bosne i Hercegovine, dve pokrajine koje je Austro-Ugarska držala pod svojom okupacijom na osnovu odluke Berlinskog kongresa iz 1878. godine i kojima je tokom proteklih trideset godina upravljala tako da je prekinula sve njihove političke veze s njihovim stvarno samo prividnim suverenom, sa sultanom. Među novim kormilarima habzburške države središnja ličnost i po sposobnostima najistaknutiji čovek bio je sigurno Alioj baron fon Erental. Istoričari se slažu sa činjenicom da se nije radilo samo o smani jednog ministra drugim , već da je to bio početak odlučnog prelaza na aktivnu imperijalističku politiku i to politiku usmerenu prema Balkanskom poluostrvu. Baron fon Erental bio je duboko odan ideji Habzburške monarhije i zato spreman da energično traži puteve njenog ponovnog jačanja, ali je kao darovit i iskusan čovek shvatao da mora ulaziti u rizike i to samo pod uslovom da pri tom ne izgubi nadzor nad prilikama. Erentalove reči omogućavaju da se tačno shvati njegova politika u celini, koje je izgovorio „nakon srećnog okončanja teške političke krize izazvane aneksijom Bosne“, kada je „stajao na vrhuncu svog ugleda i svoje samosvesti“. Te reči su sadržale duboka ministrova uverenja: „Lažne profete tvrde da raspad Monarhije leži u prirodnom razvitku Evrope; ali ova carevina ne može, ne sme da propadne; ona je samo bolesna od oskudice akcije; akcija je sve, iz akcije izrasta i vera.“ Među novim rukovodećim ljudima iz 1906.bila je ,uz barona fon Erentala, još jedna veoma jaka ličnost, koja

33

je na svoj osobit način u nova stremljenja monarhije unosila gledišta jednog drugog, takođe važnog kruga vladajućeg sloja. Reč je o novom načelniku Generalštaba, generalu Francu baronu Konradu fon Hecendorfu. On jeste bio tipičan predstavnik onog dela plemstva okupljenog oko kuće Habzburga, ali vojnik po zanatu. U praksi su ubrzo počele pripreme za dalekosežnije korake. Ministarstvo spoljnih poslova radilo je na pokretanju revije s naslovom Monarhija, posvećene „političkim, privrednim i diplomatskim pitanjima između Austro-Ugarske i balkanskih država“. Tada je u Generalštabu polako razrađen ratni plan za napad na Srbiju; fon Erental je objavio plan izgradnje železničke pruge od Uvca do Mitrovice kroz Sandžak, koja bi povezivala središnje delove Balkana sa Solunom i time potvrdila austro-ugarsku privrednu zainteresovanost za balkanski prostor. Kad je u julu 1908. izbila mladoturska revolucija, u Beču je ona odmah shvaćena kao pogodna prilika za izvođenje prvih koraka nameravanog nastupanja na Balkan, pre svega za već dugo priželjkivanu i već pripremanu aneksiju Bosne i Hercegovine. Pitanje Sandžaka, pružalo je mogućnosti za važne taktičke poteze, poslužilo je da se odrede bliže i dalje namere na čitavom Balkanskom poluostrvu. Tada je podrobno razrađen plan aneksione kampanje. Povlačenje trupa iz Sandžaka, koje su tamo bile stacionirane od Berlinskog kongresa 1878, bilo je objašnjeno političkim,vojnim i finansijskim razlozima. Držanje Sandžaka je bilo pravno sredstvo za sprečavanje teritorijalnog dodira između Srbije i Crne Gore i, u vezi s tim, onemogućavanje stvaranja „jedne velike slovenske države na jugu. Pošto su Bosna i Hercegovina već stvarno bile u austro-ugarskim rukama, najvažnija tačka celog plana bila je, u stvari, opet ona o komadanju Srbije. Jasna je bila želja koju su imali Erental, i general Konrad i njihovi jednomišljenici,da se anektira najveći deo Srbije, ali se ne može tačno reći koje teritorije.2 Uništenje Srbije trebalo je da posluži Monarhiji za dokazivanje kao velike sile i upravo je zato bilo shvatano u funkciji i balkanske i unutrašnje politike. Tim nasilnim činom bilo bi omogućeno uključivanje balkanskog prostora delom u granice a delom u interesnu sferu Austro- Ugarske. Uporedo sa aneksijom delova Srbije razrađivana je i pretpostavka za unutrašnje preuređenje sopstvene države.

2

Mitrović, A., Prodor na Balkan, Nolit, Beograd, 1981.,str.77.

34

Namere Austro-Ugarske prema Srbiji oblikovane su na osnovu procena spoljnopolitičkih i unutrašnjopolitičkih okolnosti i isključivo s ciljem da se Monarhija dokaže kao velika sila. To je značilo da je Srbija mogla da se drži kako hoće, jer su u pitanju bile okolnosti koje ona, u suštini, nije prouzrokovala. To što je beogradska vlada posle 1903. bila sve bliža Rusiji i Antanti i što su u Beogradu već decenijama gajili aspiracije na Bosnu i Hercegovinu, moglo je da bude važno ali samo za zaoštravanje odnosa s Monarhijom i za pružanje mogućnosti Monarhiji da optužuje Srbiju u javnosti i u diplomatskim razgovorima, kako bi prikrila svoje stvarne namere. U godinama 1907. i 1908. konačno je u Beču bila oblikovana namera o uništenju Srbije. Memorandum od 9. avgusta i sednica Zajedničkog ministarskog saveta od 19.avgusta 1908 su predstavljali donošenje merodavne spoljnopolitičke odluke. Ostalo je samo da se nađe pogodan trenutak za njeno ostvarenje. Nemački ambasador je znao da Austro-Ugarska više ne misli da sprečava stvaranje neke „ velike slovenske države „ na jugu držanjem trupa u „ slepoj uličici „, u Sandžaku, nego da namerava „da željeni cilj postigne sa severa, napadom preko Beograda „; fon Čirški je, međutim, procenio da bi upravo srpski i crnogorski pokušaj da zauzmu Sandžak stvorio „ priliku, nagoveštenu od strane barona fon Erentela, za podelu Srbije između Austro-Ugarske i Bugarske, kao i priliku za odstranjenje celog srpskog revolucionarnog gnezda „. To je bila nepotpuna procena, jer je način na koji je austro-ugarska spoljnopolitička služba otpočela sa radom na aneksiji Bosne i Hercegovine pokazivao da se nije radilo samo o iščekivanju neke akcije Srbije i Crne Gore nego o ispitivanju mogućnosti da se ovaj potez poveže sa uništenjem Srbije.

Monarhija kao velika sila Smisao dokazivanja Monarhije kao velike sile zahtevao je da se odluke iz avgusta 1908. ostvare što samostalnije. To je značilo da je prosto trebalo demonstrirati sopstvenu volju pred svim drugim silama. Ipak je anksija Bosne i Hercegovine predstavljala jednostranu povredu međunarodnog sporazuma potpisanog od svih velikih sila, pa je bilo jasno da ona neće biti tako lako međunarodno prihvaćena; ako je uz to išlo i uništenje jedne nezavisne države, onda se moralo računati sa veoma ozbiljnim zapletima. To sve je nagonilo da se ipak pravovremeno

35

obezbedi bar nečija podrška. Bečko ministarstvo spoljnih poslova je u takvoj situaciji izabralo taktiku da sve pripremi u strogoj tajnosti i da iznenadi velike sile, ali je ipak savezničku Nemačku uglavnom obavestila o onome što namerava da preduzme, a savezničku Italiju samo na najobazriviji način okolišno upoznalo sa svojim namerama. Alojz Leksa baron fon Erental odlučio je da saveznike obavesti tek početkom septembra, otprilike mesec dana pred planiranu akciju. Sve do tada Beč je ne samo ostavljao Berlin i Rim neobaveštene, nego ih je držao i u zabludi. Baron fon Erental sastao se u Berhtesgadenu 5. septembra sa nemačkim državnim sekretarom za spoljne poslove Vilhelmom fon Šenom i rekao mu da je Monarhija odlučila da „konačno sredi odnose u Bosni i Hercegovini“ i da „rešenje ne može biti ništa drugo do aneksija“. Zatim je, na veoma škrt način, govorio i o daljnjoj nameri, onoj o Srbiji. U službenoj belešci, koju je zapisao Fon Šen, stoji: „Najzad mi je baron Erental s nekom bojažljivošću i s molbom da se tajna strogo čuva, označio kao daljnji cilj balkanske politike – potpuno uništenje srpskog revolucionarnog gnezda. On se i u ovome nada našoj podršci“. Sledila je još jedna zagonetna rečenica, kojoj su se čudili i sami Nemci:“ Srbiju bismo mogli dati Bugarskoj, što bi Austro-Ugarskoj donelo značajnu korist, jer bi tako za suseda dobila državu sa čvrstim etnografskim granicama“. Istog dana u obližnjem Salcburgu baron fon Erentalse susreo i sa Tomazom Titonijem, ministrom spoljnih poslova Italije. U razgovoru koji je vođen tom prilikom austro-ugarski ministar ograničio se samo na nagoveštaje, nešto određenije u pogledu Bosne i Hercegovine i sasvim neodređene u pogledu Srbije. Pošto je Italijanu najpre dopustio da dobar deo vremena utroši na različita pitanja širom Sredozemlja, Austrijanac je rekao da „ ne treba sumnjati da mi trajno ostajemo u okupiranim pokrajinama“, ali i to da će se austro-ugarski garnizoni povući iz Sandžaka. Potom je govorio o Srbiji, ograničivši se samo na to da napadno i opširno optužuje ovu državu zbog njenog držanja prema Monarhiji. Način na koji su oba saveznika bila obaveštena bio je isti: Austro-Ugarska prosto saopštava ono što namerava da preduzme, ne očekujući razmenu mišljenja ili savete. Sadržaj onoga što im je rečeno bio je suštinski različit. Fon Šen je tako saznao da se planira aneksija Bosne i Hercegovine i pred njim je i bila izgovorena reč „aneksija“; Titoni je samo saznao da Austro-Ugarska hoće trajno da ostane u Bosni i Hercegovini i iz toga je mogao sam da zaključuje

36

da se aneksija sprema, mada ta reč pred njim nije bila upotrebljena. Nemac je upoznat i sa namerom Monarhije da uništi Srbiju i , štaviše, čuo da se pri tome računa na Rajh; Italijanu je preostalo da se sam doseća šta bi to moglo uistinu da znači da austro-ugarski ministar toliko grdi Srbiju. Prvome je rečeno da se pri uništenju Srbije računa na Bugarsku, dok Italijanu nije bilo ništa rečeno. Jasno je da je od Nemačkog Rajha očekivana podrška, ako bude neophodno čak i aktivna, a od Italije se nije očekivalo drugo do da kasnije, kad dođe krizni trenutak, ne može reći da joj baš ništa nije saopšteno. Posebno je važno da je pred nemačkim saveznikom odmah i jasno izneta namera o uništenju Srbije. Bilo je očevidno da se Nemcima može reći suština i da je to neophodno učiniti; i, obrnuto, procenjeno je da Italijanima ne treba reći suštinu i da je čak dobro to prećutati. U kriznom trenutku, dakle, htelo se da Rajh stane uz Monarhiju, a prepuštalo se Italiji da radi šta hoće i šta može. Procena u vezi sa Nemačkom bila je tačna, jer je tih godina Nemački Rajh zaista mogao da računa samo sa Austro-Ugarskom Monarhijom kao jedinim bliskim saveznikom. Rajh je istovremeno bio sila u kojoj je zbog nadmoći političke desnice u unutrašnjem životu, potpuno preovlada imperijalistički program, zasnovan na krajnjim nacionalističkim i rasističkim ideološkim pretpostavkama, kao i spremnost da se, uz oslonac na sve veću vojnu snagu, služi na međunarodnoj sceni sredstvima pritiska, pa i oružanog nasilja. Krajnje ambiciozan spoljnopolitički program mogao se ostvariti samo na račun tadašnjih najjačih sila i Rajh se zato vojnički, diplomatski i ideološki očigledno spremao za veliki obračun, željan da načini čudo na taj način što će izboriti rang svetske sile, ako treba čak i pomoću oružja. Jedno čudo je doista brzo postigao, ali sasvim suprotno svojim interesima i željama: protiv sebe je uspeo da, na osnovama zajedničkog osećanja ugroženosti od nemačke opasnosti, objedini u jak blok inače ljute i tradicionalne protivnike: ruske cariste i francuske republikance, francuske i britanske imperijaliste, britanske nosioce svetske države i ruske zagovornike svetskog carstva. Tako je Rajh jedinog saveznika mogao da nađe u Austro-Ugarskoj, jer se upravo njenom pomoću mogla izgraditi nemačka svetska carevina. Međutim, ni Austro-Ugarska nije imala izbora. Svojim uspehom na Berlinskom kongresu 1878. godine na račun ruskih interesa, trošna Monarhija se trajno zavadila s jačim istočnim susedom i prema njemu se mogla održavati samo pomoću sve jačeg oslonca na Nemačku; oslanjanjem na Nemačku ona se prirodno, počela vezivati za konfrontaciju Rajha sa Rusijom, Francuskom i Velikom Britanijom. I tako se Austro-Ugarska,

37

mada se htela dokazati kao velika sila i pred samom Nemačkom, u tom poduhvatu jedino mogla osloniti upravo na tu istu Nemačku. U nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova otvoren je i poseban dosije u arhivi, sa oznakom „Serbien 25 geheim“, posvećen austro-ugarskoj politici prema Srbiji. Kancelar Rajha, Bernard knez fon Bilov, posle Erentalovog saopštenja Šenu postao je veoma zainteresovan za bečke namere prema Srbiji i pošto je pročitao uopšteno pismo koje mu je lično uputio austrougarski ministar spoljnih poslova 26. septembra, u njemu je video ono što je pisalo između redova. Tada je knez fon Bilov izvestio svoga vladara da „i iz ovog pisma barona fon Erentala govori mržnja prema Srbiji“ i da Monarhija očevidno hoće da „u pogodnom trenutku baci Srbiju u čeljust Bugarima“. Fon Šen se držao veoma uzdržano ali je ipak bilo jasno da nema primedbi u pogledu namera Nemačkog saveznika, a što se tiče Srbije, nju je odmah prepustio na milost i nemilost Monarhiji rekavši da Rajh „nema posebnih interesa za Srbiju“. Austro-Ugarske namere ocenio je kao junačke. Imao je primedbi na proširenje Bugarske, zato što je smatrao za potrebno da ukaže da to ne bi dobro primile Rumunija, Grčka i turska, pošto je Rajh upravo računao da mu ove tri države budu budući saveznici na Balkanskom poluostrvu. U Berlinu su bili saglasni sa ovakvim držanjem državnog sekretara. Knez Bilov je podvlačio da se mora održati neoštećen savez sa Austro-Ugarskomi, i da se ne sme poljuljati poverenje Austrijanaca. On se, dakle zalagao za bezrezervnu podršku Erentalovoj politici. Stoga je imao puno razumevanja i za ulogu koju je Beč namenio Bugarskoj: Austrijanci veruju da moraju iskoristiti ili Srbe protiv Bugara ili Bugare protiv Srba. Dali su prednost drugoj alternativi, a nadaju se i da će nezavisna Bugarska, kao svojevremeno i Rumunija, doći u sukob sa Rusijom. Austro-ugarski suveren Franja Josif I je 5. oktobra potpisao dokumenta o aneksiji Bosne i Hercegovine. U štampi je ona bila objavljena 6. oktobra, a u službenim novinama 7. oktobra 1908. Nemački Rajh je, iako je Vilhelm II bio lično uvređen što ga saveznik o svemu nije ranije podrobno obavestio, prihvatio aneksiju kao činjenicu koja je sama po sebi razumljiva i, pošto su sve ostale sile, a sa njima i Srbija i Crna Gora, odbile da ovaj jednostrani čin prihvate, stao je svim svojim uticajem i snagom uz Austro-Ugarsku. Uporedo je Monarhiji stavio na znanje da je potpuno podržava i u namerama prema Srbiji. Nemački car je jednom prilikom izrazio veliko

38

lično zadovoljstvo što je Monarhija „jednim udarcem postala vodeća sila na Balkanu“. Na ukazivanje o opasnom stanju u Srbiji odgovara: „Srbima je bolje da ćute da ne bi došli u situaciju da ih Austro-Ugarska i Bugarska pošalju do đavola“, i istom prilikom kaže: „Vi Srbiju možete u celini prepustiti Bugarskoj“. Jasno je u kojoj je meri nemački car Vilhelm II saglasan sa aktivnom politikom carske i kraljevske vlade i kako je čvrst u odluci da je saveznički nepokolebljivo i verno podržava. U Berlinu su brzo i lako prihvatili odluku o uništenju Srbije. O ovome posebno lepo govori greška koju je napravio ambasador u Beču – Hajnrih fon Čirški u drugoj polovini oktobra 1908. Neobavešten o gledištima svojih pretpostavljenih, a shvatajući svu ozbiljnost nejasnih Erentalovih izjava fon Šenu, ambasador je smatrao da treba najpre da upozori austro-ugarskog ministra spoljnih poslova o dalekosežnosti njihovih namera prema Srbiji i da, zatim razjasni o čemu je stvarno reč u pogledu prepuštanja Srbije Bugarskoj. Ambasador je sa Erentalom vodio razgovor tako da mu je nagovestio da se Rajh još uvek koleba u pogledu bečkih zamisli i stavio mu dalje na znanje da u Berlinu nikako nisu lišeni sumnji u vezi sa etničkim argumentom kada su u pitanju Srbija i Bugarska. Kancelar Rajha je izveštaj o ovom razgovoru primio krajnje nepovoljno po svog ambasadora. Uz mesto u izveštaju na kome piše da je Čirški pitao Erentala šta doista misli kad kaže da Srbiju treba prepustiti Bugarskoj, kancelar fon Bilov je zapisao marginaliju: „Nadam se da ambasador nije ovu napomenu formulisao tako da bi mogla biti shvaćena kao kritika, prekor ili možda opomena; za takvo nešto mi nemamo nikakvih razloga“. Saopštenje o tome da Erental, u stvari, misli samo na to da Bugarskoj pripadnu delovi Srbije, propratio je fon Bilov kratko: „Zašto da ne?“ Procenu Čirškog da Monarhija, u stvari, hoće da priključi sebi Srbiju, tj. veći deo Srbije, knez Bilov je ovako komentarisao: „Mi takođe, ni protiv toga nemamo primedbi“,a procenu da je uistinu reč o uništenju Srbije: „Takođe, nikako loša ideja“. Iz tih marginalija se vidi da nije bilo nikakvih sumnji u pogledu podrške Rajha Monarhiji, jer je Bilov zapisao: „Kako će Austrija da nastupi, to je samo njena stvar“. Bezrezervna podrška bila je čak i naglašenija kada je postalo jasno da je već sama aneksija Bosne i Hercegovine prouzrokovala izuzetno duboku krizu između velikih sila da preti evropski rat. Pošto nije bilo čak ni najmanjeg, makar samo taktičkog, znaka da Berlin savetuje Beču da dalje ne zaoštrava situaciju nego je, sasvim suprotno, stalno i uporno naglašavao da Rajh najodlučnije stoji uz svaki potez Monarhije, sledi da su upravo podržavali Monarhiju u

39

najriskantnijoj politici, da su hteli da do krajnjih granica izazivaju sile koje su štitile Srbiju, pa makar došlo i do rata. Iz Berlina u Beč učestalo stižu ohrabrenja da istraje upravo u najriskantnijoj politici. Bilov je savetovao Erentala da što pre popravi odnose sa Turskom tako što bi se pokazao „predusretljiv u pitanju novca“ tj. visokom novčanom odštetom za anektirane provincije, da nastoji da „privuče Bugarsku, Rumuniju i Grčku“ i da u saradnji sa Bugarskom sprovede svoje namere prema Srbiji. Nemačko vođstvo je sada davalo i određene predloge:“ Od posebne je važnosti da Austrija za sebe čvrsto i tesno veže Bugarsku i to ne samo zbog svojih Slovena nego da bi time otežala i svaku akciju Rusije protiv sebe. Zato Austrija ne treba da bude bojažljiva sa obećanjima kajiševa srpske kože“, reči su nemačkog vođstva. Po mišljenju Berlina, srpske teritorije trebalo je , takođe ponuditi i Rumuniji, kojoj bi se „moglo staviti u izgled dobijanje dela Srbije kao –kompenzacija za eventualno teritorijalno uvećanje Bugarske, odnosno srpske Krajine“(oblast oko Negotina). Erental je savete Berlina primao sa –napetom pažnjom i očevidnim zanimanjem, uz isticanje pune saglasnosti Monarhije i Rajha i po ovom pitanju. On je obećao da će glavna briga njegove politike biti da na austrijsku stranu privuče Bugarsku, Rumuniju i Grčku, a da ideju „da se u odgovarajućem slučaju Rumuniji dodeli deo Srbije“ smatra „nesumnjivo dragocenom, posebno zato što će Rumunija sigurno nastojati da dobije neke teritorijalne nadoknade ukoliko se geografski prošire bugarske granice“. Time je konačno bila oblikovana osnova plana o podeli Srbije. Što je opasnost od opšteg evropskog rata više pretila, postepeno je postajalo jasno da austro-ugarska diplomatija, predvođena Erentalom, pazi šta radi, a da nemačka diplomatija, predvođena Bilovom, nastoji da je navede na najriskantniju politiku. Prihvatanje pomenute nemačke ideje o Srbiji nikako nije značilo da je Beč tada doista i hteo zaploviti vodama u koje ga je gurao Berlin; u pitanju je bila prihvatljiva ideja i ništa više, što se više bližio kraj godine prilike su bivale sve više ispunjene opasnostima: Srbija i Crna Gora su odlučno odbijale da prihvate aneksiju Bosne i Hercegovine i u njihovoj su javnosti, bez obzira na sve diplomatske i taktičke poteze vlada, odjekivali pozivi na rat sa Monarhijom. To samo po sebi za Beč nije moglo značiti ništa drugo do da traži izgovor za oružanu akciju, istina sada- mimo ranijeg planane samo protiv Srbije nego i protiv Crne Gore. Austro-ugarski Generalštab je zaista spremao vojni pohod protiv ovih dveju država i tražio od merodavnih da se udar izvede u proleće 1909. godine. General Konrad je pisao o „ uništenju i priključenju Srbije i analognom uništenju Crne Gore“. Međutim, iza ove dve balkanske državice stajao je tada ceo blok Antante, koji takođe nije 40

prihvatao jednostrano izvedenu aneksiju Bosne i Hercegovine, a bilo je veoma teško poverovati da bi zbog svojih interesa mogao da dopusti uništenje bilo Srbije bilo Crne Gore, a ponajmanje uništenje obe zajedno.Ta činjenica je imala sasvim različite posledice za daljnju politiku Berlina i Beča. U Berlinu se mislilo da je ovakvo zaoštravanje situacije dobrodošlo,jer je nudilo priliku za odmeravanje snaga sa Antantom u trenutku koji je smatran povoljnim po Nemačku; smatralo se da je moguće postići tako dalekosežnu političku pobedu da se čak i Antanta raspadne i na taj način otvore putevi nemačkoj ekspanziji ili, u gorem slučaju, da može doći do oružanog odmeravanja snaga u kome bi Rajh imao bolje izglede. Računica s pobedom na diplomatskom polju zasnivana je na nespremnosti Rusije za rat,zbog čega bi ona bila primorana da prihvati slom, pa i uništenje Srbije. Po Erentalu su na Balkanu postojale dve mogućnosti: ili bilateralni ratovi ili povod za opšti evropski rat. Pod bilateralnim ratovima podrazumevao je, uz neke druge mogućnosti, i rat Austro-Ugarske i Srbije; u tom slučaju bio je spreman, prema onome što je rekao svojim nemačkim saveznicima, da bugarsku blakonaklonu neutralnost obezbedi ustupanjem Pirota. Beč je istovremeno uspostavio najpoverljivije veze sa uskim krugom odlučujućih ljudi u Sofiji, pre svega sa knezom Ferdinandom I, pa je fon Erental tako saznao da u Sofiji, naročito kod vojnih starešina, postoji veliko interesovanje za saradnju sa AustroUgarskom a protiv Srbije. Austro-ugarska diplomatija imala je, takođe, u vidu i bugarsko-srpski, ali pod uslovom da se obezbedi da Turska ne pritekne u pomoć Srbiji. Što se tiče opšteg rata, način na koji je Erental nastojao da vodi akciju pokazuje da je gledao da tu mogućnost nekako izbegne i pošto je postojala verovatnoća da se taj rat razvije iz napada Monarhije na Srbiju, on je sve više radio na tome da izbegne i ovaj na izgled samo lokalni rat. Uočljivo je da je vremenom, što je aneksiona kriza postajala dublja, fon Erental sve više razdvajao bosansko-hercegovačko pitanje od srpskog, a onda čak i sam rat protiv Srbije od uništenja Srbije. Naime, pretnja ratom Srbiji se sve više uzimala kao poslednje sredstvo da se beogradska vlada, a uz nju i cetinjska, natera da službeno prihvatiaustro-ugarski suverenitet nad Bosnom i Hercegovinom. I dok je Berlin sve više podsticao na austro-ugarski obraččun sa Srbijom, a u vezi s njim i na uvlačenje Bugarske u opasnu igru, u cilju da izazove što dublji razdor sa Antantom, Beč je pokazivao sve veću sklonost da odustane od ostvarenja drugog koraka svojih balkanskih planova da bi izbegao krajnje zaoštravanje odnosa sa Antantom. Konačan zaokret baron fon Erental je

41

izveo negde početkom januara 1909. godine. U razmatranju daljnjeg pravca akcije sa šefom Generalštaba 19. januara, ministar spoljnih poslova je izneo stanovište da je „ inkorporacija Srbije nesprovodljiva“ i objasnio ga sledećim razlozima: prvo „ mi Srbiju ne možemo da svarimo“; drugo trenutno je najvažnije „mnogostrano osigurati aneksiju Bosne i Hercegovine“; treće, Monarhija ne odustaje od aneksije Srbije nego je samo odlaže za neku daljnju budućnost, odnosno, po rečima samog Erentala, ostaje da „ na tome rade njegovi naslednici“. Sigurno je da se radilo o izbegavanju još opasnijeg razvoja međunarodne krize. A General Konrad svedoči da je „ mađarski uticaj učinio“ da Erental promenisvoju nameru, jer su se „ Mađari rogušili protiv pripajanja Monarhiji novih Jugoslovena, strahujući da će se tako stvoriti protivteža mađarskom elementu“. Nemački rukovodeći ljudi se nisu mnogo zanimali za Srbiju kao takvu, ali su povodom nje i dalje nastavljali sa pokušajima da zaoštravaju krizu. I dalje je Nemačka ohrabrivala Beč da Bugarsku privuče Austro-Ugarskoj, na poznatoj osnovi podele Srbije između Monarhije, Rumunije i Bugarske.U Monarhiji se sledio pravac kojim je išao ministar spoljnih poslova, međutim ratoborni Generalštab na čelu sa Generalom fon Konradom je i dalje računao sa ratom kao sredstvom za naterivanje Srbije da prihvati aneksiju Bosne i Hercegovine. Govorio je da politički cilj rata treba da bude – Aneksija Srbije. U pismu ministru spoljnih poslova od 3. februara ponavljao je Konrad svoj stari stav da Niš mora da „ pripadne našoj interesnoj sferi“. Knez Bilov je u uspomenama zabeležio da su „austrijski generali 1908-1909. gurali u napad“. U Ministarstvu spoljnih poslova su konačno odustali od aneksije Srbije u toku tekuće krize, ali su nastojali da joj ostave otvorena vrata u budućnosti. U ličnim pismima barona fon Erentala knezu fon Bilovu ova namera posebno dolazi do izražaja. On kaže:“ Ja sam i danas čvrsto ubeđen da rat sa Srbijom zasad ne bi imao smisla. Obim vojnih trošenja i finansijskih žrtava, kao i neizbežno pogoršanje odnosa sa ostalim silama, makar mi vodili samo lokalni rat, bili bi preterani s obzirom na rezultate koji se mogu postići. Dajem prednost tome da sada ne postane nužan rat protiv Srbije, jer je moj cilj da aneksiju osiguram bez rata i smatram da se slabljenje Srbije pomoću Bugarske u budućnosti može lako postići ako se pripremi na odgovarajući način.

42

Razgovori koje je austro-ugarski ministar spoljnih poslova vodio sa nemačkim diplomatama tokom februara i marta 1909. pokazuju da se zvanična politika Monarhije sve više učvršćivala na stanovištu da se politika kreće u „pomirljivom pravcu“. Odluka o uništenju Srbije trebalo je sada da se ostvari ovako: umanjiti Srbiju podelom njenih teritorija susednim malim državama, a ostatak ne bi imao uslova za neki samostalniji život. Erental je nemačkom ambasadoru rekao da je odustao od ideje o podeli Srbije između Austrije, Rumunije i Bugarske, jer bi u tom slučaju cela Evropa bila dovedena do uzbuđenja najvišeg stepena, čije je posledice teško sagledati. Baron fon Erental je u februaru 1909. uveo još dve ideje u balkansku politiku. U pogledu Srbije otvorio je mogućnost ispitivanja da li se ona za Monarhiju može vezati privrednim sredstvima, putem trgovačkog ugovora i dobijanjem tranzitnog izlaza železnicom preko austrougarske teritorije na Jadransko more. Ova ideja je imala i taktički značaj za smirivanje krize oko aneksije, ali je u njoj ležala i dugoročna mogućnost da se privrednim sredstvima ograniči slobodno polje političkog delovanja južnog suseda. I druga ideja se odnosila na primenu privrednih sredstava u spoljnoj politici, i to kako da se ispita mogućnost jačanja austro-ugarskog uticaja u Bugarskoj putem angažovanja bečkih i budimpeštanskih banaka kao konkurenata francuskim bankama. Krajem marta 1909. austro-ugarsko vođstvo je s najvećom odlučnošću sprovelo Erentalov plan za rešavanje krize. Srbiji je najpre bio postavljen zahtev da prihvati aneksiju Bosne i Hercegovine, pa pošto je ona i dalje to odbijala, došlo je do predaje ultimativnog zahteva i do mobilizacije vojske. Na drugoj strani Srbiji su stavljeni u izgled dobri privredni odnosi. I s jednom i s drugom odlukom bile su upoznate sile Antante, prvenstveno Rusija. Pošto je Nemačka podržala ovakve stavove Monarhije i, posle toga, Antanta prihvatila aneksiju, to je učinila i Srbija. Monarhija je izvojevala veliku diplomatsku pobedu, utoliko značajniju jer je prošla kroz dugu i veoma oštru međunarodnu krizu. Gradeći svoju politiku na temeljima koje je postavio Đula grof Andraši-Stariji još 1878, Alojz Leksa baron fon Erental uspeo je da Austro-Ugarskoj priključi Bosnu i Hercegovinu i tako pod suverenitet cara Franje Josifa I stavi dve nove pokrajine, što je bio veliki uspeh, pošto je za duge vladavine toga vladara Monarhija znala samo za gubitak svojih teritorija. Sledilo je smirivanje situacije.

43

U avgustu 1909. fon Erental je za svoje zasluge dobio rang visokog plemstva, postao je grof. Ostalo mu je da se bori sa ratobornim generalom Konradom, koji mu nije opraštao što u martu 1909. nije napadnuta Srbija. Grof fon Erental je i ovu bitku dobio, uspeo je da Konrad u decembru 1911.bude smenjen sa dužnosti šefa Generalštaba. Najvažnije je to što je on postavio neke temelje i ustanovio neke smernice nastupanja u balkanskoj politici Monarhije, koji nisu napušteni zato što su dobici u prvim mesecima 1909. bili ograničeni samo na Bosnu i Hercegovinu. Celokupna politika ostala je nepromenjena i pošto je Erental, zbog sukoba sa carem i još žešćeg sukoba sa prestolonaslednikom, uz to smrtno bolestan, bio udaljen sa položaja ministra početkom 1912. godine.

Od Aneksije do Balkanskog saveza Posle izlaganja o pokušaju aneksije Srbije i njenom položaju u međunarodnim odnosima uglavnom iz ugla Monarhije, u daljem izlaganju vratiću se ponovo na rad i političku aktivnost jednog od naših najvećih diplomata, Milovana Milovanovića, jer su kroz prizmu njegovog rada najbolje oslikani diplomatski napori Srbije uoči I svetskog rata. Moja politika ima za cilj dati Srbiji mogućnost da bude, kada dođu prilike, uvek ducote du marche na strani jačeg. Milovan Milovanović Kao što se nekada brzo utešio, kada ga je kralj Milan oterao iz dvora, učvrstivši svoj položaj među radikalima, tako se, optimista po prirodi, tešio posle aneksione krize da prijateljske sile više ne mogu sumnjati u Srbiju. Milovanović je pre svega želeo da izbegne borbu na dva fronta; Austro-Ugarska je, eliminišući turska prava na Bosnu, svršila jedan posao u korist Srbije. Odsada su bosanski muslimani upućeni na Beograd, koji im je bliži od Beča. Snage na Balkanskom poluostrvu dele se na one koje čeka neposredna smrt, kao Turska, one koje lagano umiru, kao Austro-Ugarska, i one koje nose duh mladosti i svežine - mlade balkanske državne tvorevine, kojima pripada budućnost. Umesto da se bori s jednim iznemoglim carstvom na periferiji

44

Balkana, Srbija se mora okrenuti unutrašnjosti Poluostrva gde je na jugu, u bugarskim težnjama prema Makedoniji, čeka mnogo opasniji suparnik. To je zaključak koji je Milovanović izvukao iz aneksione krize. Ona je rešila dilemu koja je razdirala građanska nacionalistička stremljenja u Srbiji: na zapad, u Bosnu, ili na jug, u Makedoniju. Izgubivši izglede da će u doglednom vremenu potisnuti Dvojnu monarhiju iz Bosne, Milovanović je težište srpske politike bacio na jug, gde su mogućnosti za uspeh, zbog turske slabosti, bile veće. Aneksija Bosne i Hercegovine, širokim prodorom koji je izvršila u sistemu balkanske odbrane, izazvalo je potrebu novog grupisanja snaga. Celokupan Milovanovićev rad od 1909. do 1911. godine svodi se na određivanje položaja Srbije u novom rasporedu. To je period njegove najjače aktivnosti, diplomatske radnje koja mu je najviše ležala. Posmatrana spolja, ona ostavlja utisak monotonije, kao da je jaka napregnutost povukla smirenje; nema snažnih dogadjaja koji bi uzburkali balkansko more. Naprotiv, njegova delatnost, odmah ispod površine, izvanredno je dinamična, zaverenička; on kuje nemirne planove, priprema i sabira snage. Najveće životno priznanje Milovanović je dobio za sklapanje saveza s Bugarskom. Temelji toga saveza postavljeni su neumornim radom od 1909. do 1911, usmeravanjem okolnosti koje su ga konačno učinile neophodnim. Kao plod koji je sazreo. Od aneksione krize Milovanović se tesno vezuje za Rusiju. U njegovim planovima ona treba da odigra onu ulogu koju je igrala Francuska u italijanskom ujedinjenju. Milovanović ne preza od sredstava koja će Rusiju povezati sa Srbijom, načiniti je saučesnikom srpske stvari i kompromitovati je njome, ako je potrebno. Posle poraza u aneksionoj krizi, ruski prestiž u Srbiji naglo je opao. Malobrojni austrofili Milanovih tradicija sve glasnije su tražili odbacivanje "ruske hipnoze" i sporazum s Dvojnom monarhijom. Veći deo političara i javnosti zahtevao je da se raščiste odnosi s Rusijom, hoće li ona pomoći Srbiju i koliko se na tu pomoć može računati. Oni su verovali u dobru volju Rusije, ali su sumnjali u njenu sposobnost. Ruska pomoć Bugarskoj u aneksionoj krizi izazvala je naročito veliko razočaranje. Milovanović se svim silama trudio da pronikne rusku zagonetku. Da bi postigla svoj cilj na Balkanu - Carigrad i moreuze - Rusija je imala tri sredstva na raspolaganju. Najpre, da uzme Tursku u zaštitu i postigne prevlast na Porti, da podeli Balkan sa Austro-Ugarskom, uzimajući njegov istočni deo, i, konačno, da podigne između Carigrada i Centralnih sila branu od

45

nezavisnih balkanskih država, preko kojih će i sama doći bliže cilju. Prvu tezu pokušao je da sprovede ruski ambasador na Porti, Carikov, radeći na balkanskom savezu kome bi na čelu bila Turska. Njegov pokušaj onemogućili su sami mladoturci svojom nesposobnošću da srede odnose u carstvu i prilaskom Centralnim silama. Deobu Balkanskog poluostrva omogućila bi samo obnova Trojecarskog saveza, koja je u novim uslovima, posle aneksione krize, bila nemoguća. Ruskoj diplomatiji konačno je ostala samo treća solucija - podizanje bloka nezavisnih balkanskih država koji bi zaustavio nemački pohod na istok. Taj trenutak čekao je Milovanović da krene u akciju. Dugogodišnjim posmatranjem i poznavanjem rasporeda snaga, Milovanović je pronikao u osnovnu potrebu diplomatije malih sila u odnosu na velike. Nikada mali neće nametnuti svoje interese velikom, sva veština malih mora biti u tome da svoje interese usklade sa interesima velikih. U tome leži ključ Milovanovićeve diplomatske veštine, da oblinu i zaokrugljenost koju je nosio u svojoj prirodi primeni na svoju politiku. "Ja ne mislim da će Rusija ikada imati volje da uzme inicijativu i da se založi za ostvarenje srpskih narodnih ideala, za ostvarenje velike Srbije. To nije niti će biti program ruske balkanske politike", zabeležio je Milovanović. "Uostalom, to ne važi samo za Srbiju i Srbe. Rusija uopšte nema nameru i ne misli da može imati interes da na Balkanu digne kakvu veliku i snažnu slovensku ili neslovensku državu." Treba odbaciti sve iluzije i nerealna maštanja o Rusiji i saobraziti se njenim stvarnm ciljevima. Rusija hoće Carigrad i Dardanele, naš je zadatak da svoje interese uključimo u njen cilj. Sve balkanske države koje žele rusku potporu moraju joj dokazati na primeru da su njihova nezavisnost i snaga neophodan preduslov za ispunjenje ruskih težnji. Milovanovića nije zabrinjavalo hoće li se Rusija boriti za nas, dakle i svoj interes, već može li se ona boriti. U aneksionoj krizi Rusija se više zauzela za Bugarsku nego za Srbiju jer je za prvu mogla nesto učiniti, dok za drugu nije. Poučen ovim iskustvom, Milovanović je strepeo da se slične okolnosti ne ponove, i Rusija, u nedostatku druge mogućnosti, prenese opet težište svoje potpore na Bugarsku. On je vodio opasnu igru: uvlačio je Rusiju u rizik za koji nije bio siguran da će ga podneti. Da bi Rusiji olakšao dejstvo, Milovanović je shvatio neophodnost vođenja pomirljive politike prema Dunavskoj monarhiji. Uklanjajući Damoklov mač koji je stalno lebdeo nad glavom Srbije, Milovanović je ujedno olakšavao uslove za rusku intervenciju.

46

U politici prema Beču Milovanović je bio lišen svakog osećajnog opterećenja. Njegov realizam govorio mu je da Srbija može ili popraviti svoje odnose prema Dunavskoj monarhiji, ili se tući s njom. Poraz u aneksionoj krizi nije smeo određivati dalju srpsku politiku, jer je aneksija bila samo isečak, etapa srpske spoljne politike koja je imala određen smer. Jeste istina, govorio je Milovanović "da se naši interesi najbolje poklapaju sa svima, sem sa interesima Austro-Ugarske i Nemačke, ali to još nije dovoljno da odredi pravac naše spoljne politike. Za nas je mnogo važnije pitanje postoji li u Evropi grupa sila spremna da se založi za naše interese i odbrani nas od austro-ugarskog pritiska? Sve dok takvu snagu ne nađemo i ne vežemo je za sebe, moramo izbeći opasnosti trvenja sa Austro-Ugarskom." Milovanović želi da stvori takvu ravnotežu koja mu neće oduzeti slobodu opredeljivanja. Za jednu malu državu, kakva je bila Srbija, utisnuta između dva carstva, na večito rovitom balkanskom tlu, bilo je krajnje neoprezno da ostane u stalnom neprijateljstvu s moćnim susedom. Pri otvorenom balkanskom pitanju bilo je utoliko nezgodnije kavziti se sa silom koja može svakog trenutka da onemogući srpsku akciju u bilo kom pravcu. Milovanović je bio duboko uveren da Srbija mora ispraviti svoje odnose sa Habsburškim carstvom ako želi neometano da ostvari svoje nacionalne težnje. Dobri odnosi nisu, uostalom, sprečavali Srbiju da se priprema za konačni obračun, kada to dozvole prilike; oni su, naprotiv, te pripreme olakšavali. Zar se nije slično držao Pijemont izmedju Francuske i Austrije? Milovanović nije sumnjao da je to jedina moguća politika za male i slabe. Milovanović je smatrao da je, po završetku aneksione krize, nastupio trenutak za revidiranje austro-srpskih odnosa. Analizirajući okolnosti novoga stanja, on je video tri mogućnosti razvoja balkanskog pitanja. Iako je tvrdio da je aneksija završna etapa balkanske politike, Beč nije nameravao da se odrekne agresivne politike u pravcu Soluna. Austro-Ugarska se mogla domoći Jegejskog mora bilo neposrednom okupacijom, bilo deobom čitavog područja s Rusijom, bilo pokušajem da potčini svome uticaju prirodni razvitak balkanskih država. Prve dve mogućnosti Milovanović je odbacio kao trenutno malo verovatne; treća je privukla njegovu pažnju. Bilo je verovatno da Centralne sile nikada neće dozvoliti ostvarenje ma kakve kombinacije na Balkanu koja bi prema njima bila neprijateljski orijentisana. Stoga je Milovanović bio gotov da im žrtvuje jedan deo interesa samo da se ne bi protivile jačanju i napretku balkanskih država. Radi ostvarenja načela "Balkan balkanskim narodima" bilo je neophodno popraviti odnose s Austro-Ugarskom.

47

Smatrajući Srbiju oruđem Rusije, austrougarska diplomatija se protivila izlazu Srbije na more. Ona je protiv Srbije gurala Bugarsku, mada je nerado gledala na njene pretenzije u Makedoniji. Srpska diplomatija, imajući Austriju za vratom, nije mogla ući u ravnopravne odnose sa Sofijom. Tražeći pomirenje s Dvojnom monarhijom, Milovanović se nadao trostrukoj koristi: slabljenju podrške koju je Beč protiv nas pružao Bugarskoj, obustavljanju provale arbanaske mase na srpska područja i jačanju veza, kulturnih i ekonomskih, Srba iz Srbije sa Jugoslovenima u Monarhiji. Popuštanje zategnutosti bilo je Milovanoviću potrebno zbog prijateljskih velikih sila koje su pomagale Srbiju sa ustručavanjem, iz bojazni da ih ona ne uvuče u kakvu avanturu. Milovanović se nije zavaravao da će Bugarska, ako uz austrijsku pomoć dobije Makedoniju, zadobiti time podršku svih sila koje će u njoj videti najsnažniju biološku jedinicu na Balkanu. Milovanović je osetio opšti talas pomirljivosti koji je zahvatio Evropu posle prebrodjene aneksione krize, kao posle kakve teško preležane bolesti. Opšta težnja da se krpi pocepano i nerešena pitanja ostave za budućnost nije smela, iz sentimentalnih razloga, mimoići srpsku politiku. Kada se Italija vratila, kao bludni sin, svojim saveznicima, a Rusija pružila ruku pomirenja Nemačkoj, Milovanović je rešio da nanovo satka raskidane niti između Srbije i Dvojne monarhije. "Srbija mora imati prema Austro-Ugarskoj svoje mostove sazidane i svoje kapije otvorene", pisao je on poslaniku Simiću u Beč. "Drugo je pitanje da li će Srbija preko tih mostova prelaziti i na te kapije ulaziti. Ali oni treba da su tu, jedno da se, ako nevolja natera, može njima koristiti, drugo da se vidi, naročito u prvom redu Bugari, da za naše zbliženje s Austro-Ugarskom postoji mogućnost." Gradeći ove mostove, Milovanović je dobro pazio da ne istrčava, da ne pretiče događaje. Njima i samo njima on ostavlja konačnu odluku o pravcu srpske spoljne politike. Njegovo je geslo "Mi niti jesmo, niti hoćemo da budemo ni rusko, ni ma čije oruđe." Najpogodniji teren za izmirenje s Austro-Ugarskom Milovanović je našao u trgovinskim odnosima. To je bila oblast u kojoj smo bili podjednako zainteresovani i mi i oni: mi našim stočnim, Beč industrijskim izvozom. Trgovinski ugovor je kapija kroz koju Milovanović misli da provuče poboljšanje političkih odnosa. Milovanović je mnogo očekivao od uspostavljanja normalnih ekonomskih odnosa s Austro-Ugarskom. On je bio protiv carinskog rata još u vreme kada je izbio; što je duže trajao, Milovanović je sve više naginjao izmirenju. Primio se za člana vlade čiji je prvi zadatak bio 48

uvođenje u život trgovinskog ugovora od 1908. godine. Oštrina sukoba u aneksionoj krizi primorala ga je da odbije ponudjene pregovore iz bojazni da ne stvori utisak ekonomskih kompenzacija. Ali, čim je kriza okončana, Milovanović nije video razloga da dalje zateže. "Mi smo i ranije imali nezgoda što smo našim izvozom bili upućeni samo na Beč", govorio je Milovanović, ali iste nezgode možemo dočekati ako se ustavimo samo na jednim - turskim vratima. Kao što je Austro-Ugarska ucenjivala Srbiju svojim monopolističkim položajem, slično je mogla postupiti Turska u novostvorenim uslovima. Cilj carinskog rata nije bio da jedan monopol zameni drugim, već da razbije obruč koji je davio Srbiju. Najvažnija Milovanovićeva politička kombinacija je savez sa Bugarskom, sa oštricom protiv Turske. Blokiranjem srpskog izvoza, Porta je mogla onemogućiti srpsko-bugarsko zbliženje. Milovanović je odlučno pobijao tvrdnje zagriženih pristalica carinskog rata u Srbiji da austrougarska tržista nisu više potrebna našem izvozu. On je težište trgovinskih interesa prebacivao sa izvoza na provoz; ako našu stoku ne možemo slati na bečke i peštanske pijace, možemo preko njih doći do velikih tržišta zapadne Evrope. Na taj način moglo se rešiti pitanje stočnog izvoza koji je hramao od trenutka kada su mu zatvorene granice prema Austro-Ugarskoj. U austro-srpskim odnosima nastao je preokret; aneksiona kriza potvrdila je pobedu Srbije izvojevanu u carinskom ratu; Srbija nije podlegla snažnoj ekonomsko-finansijskoj blokadi. Pregovori sa Bečom mogli su se sada nastaviti ravnopravno, na bazi do ut des. To je bio najvažniji razlog carinskog rata, otpadanjem ovoga razloga, i sam rat je izgubio smisao. Izlažući se napadima svojih protivnika u zemlji, Milovanović je, u tri navrata od avgusta do novembra 1909. godine, odlazio u Beč Erentalu radi uspostavljanja normalnih odnosa i pokretanja trgovinskih pregovora. U Beču je Milovanović našao puno volje da se carinski rat dokrajči. Posle bure koju je izazvao, Erental je bio gotov na umerenu politiku prema Srbiji. Ali, pitanje trgovinskog ugovora nije bilo u njegovoj moći. Agrarna struja u Monarhiji nastavila je otpor kao u danima najžešćeg rata. Mišljenje da je Erental, posle pobede u aneksionoj krizi, dovoljno snažan da slomi agrarni otpor pokazalo se pogrešnim. Agrarci ne samo što se nisu osećali obaveznim Erentalu već su ga, štaviše, činili svojim dužnikom; aneksija nije bila njihov zahtev, već ustupak dvoru.

49

U pitanju trgovinskog ugovora Milovanović nije postigao veliki napredak. Njegova želja da brzo završi sa ovim pitanjem nije se ispunila. čitave dve godine vođeni su i prekidani trgovinski pregovori dok konačno nije postignut jedan bledi trgovinski ugovor 1910. godine. Najveću zagonetku za Milovanovića predstavlja balkanski program Austro-Ugarske posle aneksione krize. On pokušava na svaki način da nađe odgovor da li je Monarhija, činom aneksije, zaključila svoja teritorijalna osvajanja na Balkanu? Ukoliko bi odgovor na ovo pitanje bio potvrdan, do koje mere bi se Beč usprotivio ispunjenju srpskog narodnog programa, za slučaj raspada Turske? Posle aneksije Bosne i Hercegovine najosetljivije područje za austro-ugarsko prodiranje bilo je u pravcu Novopazarskog Sandžaka i Albanije. Milovanovićeva pažnja usredsređena je na ove oblasti; njemu je jasno da vlast nad Sandžakom nosi sobom gospodarstvo nad zapadnim delom Balkana. Po završetku aneksione krize Milovanović tvrdoglavo nastavlja kompenzacionu politiku, samo pod drugim vidom. On pitanju Sandžaka posvećuje svu svoju pažnju, smatrajući njegovo prisajedinjenje Srbiji prvom i neophodnom etapom u rešavanju srpskog pitanja. Novopazarski Sandžak postaje stalni refren svih njegovih izjava i razgovora vođenih po evropskim prestonicama od 1909. do 1911. godine. Austrijsko držanje prema srpskim težnjama u Sandžaku treba da mu pomogne u odgonetanju bečkih namera na Balkanu. U diplomatskoj pripremi rešenja sandžačkog pitanja Milovanović je izmenio taktiku kojom se dotle služio. Umesto da radi na potpunom austrijskom odricanju od Sandžaka i njegovom posedanju sa srpske strane, Milovanović usvaja obrnut postupak: da najpre zadobije bečku saglasnost sa srpskim težnjama u Sandžaku, pa tek onda da privoli Beč na odricanje. To je bila duža procedura od dotadašnje, ali je imala većih izgleda jer je akciju odlagala za budućnost. On nije više tražio od Beča da se odmah odrekne Sandžaka, već da se načelno saglasi sa srpskim smerovima u ovoj oblasti. Milovanović je vešto zastupao svoju stvar u Beču, obećavajući da će Sandžak odvući srpsku pažnju od Bosne i toliko angažovati Srbiju u asimilovanju nove oblasti da će biti prinuđena da potraži podršku u Beču. Erental je, međutim, odbio da buduće odnose sa Srbijom uslovi ustupanjem Sandžaka. Na taj način on je ujedno odgovorio Milovanoviću o svojim budućim planovimažeći otvorena sanydžačka vrata, bečka diplomatija otkrivala je svoje agresivne namere.

50

Milovanović se zurio da pitanje Sanyaka resi pre no sto stupi u sporazum s Bugarskom. Uzimajuci Sanyak, Milovanović je nameravao da ojaca otpornu snagu prema Bugarskoj i prema njenim zeljama u Makedoniji. Usled balkanske ravnoteze srpskoj diplomatiji bilo je stalo da svoje ciljeve u nespornim oblastima Stare Srbije ostvari ako ne pre, ono bar jednovremeno kada i Bugarska svoje u jedrenskom vilajetu. Najbolje jemstvo da u sporazumu s Bugarskom nece biti izigran, Milovanović je video u tome ako Bugarska svoje ciljeve ne sotvari pre Srbije. U jesen 1909. godine Milovanović je bio sasvim blizu odluke da pitanje Sanyaka resi svrsenim cinom. Pocetkom septembra on je vladi izlozio nameru da posedne Sanyak prvom povoljnom prilikom. Generalstab je dobio poverljiv zadatak da za najkrace vreme izradi planove za vojnu okupaciju Sanyaka. Generali Zivkovic i Putnik predvideli su za operacije u Sanyaku cetiri divizije pod pretpostavkom da ne dodje do sukoba sa Austro-Ugarskom i da Bugarska podrzi srpsku akciju. Racunalo se da ce za mobilizaciju biti potrebno sedamnaest dana i predlozeno je da se blagovremeno i potajno na granici Sanyaka obrazuju magacini hrane i furazi. Najvecu opasnost za Srbiju, odmah posle Sanyaka, predstavljali su austrijski planovi u Albaniji. Decenijama je austrijska diplomatija radila na stvaranju Velike Albanije koja bi se pruzala od mora do Vardara, obuhvatajuci Staru Srbiju i veliki deo bitoljskog vilajeta. Preko takve Albanije Bec bi na Balkanu suzbio Italiju, utvrdio gospodstvo na Jadranu, otvorio put u Makedoniju i zaokruzio Srbiju. Propagirana preko Katolicke crkve i dispozicionih fondova, ideja albanske autonomije predstavljena je narodu kao oslobodjenje od svake sredisne vlasti, poreza i sluzenja vojske. To je godilo arbanaskim plemenima gotovim da se suprotstave svakom centralizmu. Milovanović je bio uveren da bi stvaranje Albanije pod austrijskim uticajem oborilo Srbiju kao zreo plod. Taj strah od austrijskih namera potpuno je opredelio njegove poglede u albanskom pitanju. Ne nalazeci zamenu austrijskim teznjama, nemajuci drugu formulu koja bi Albaniji dala nov sadrzaj, Milovanović je otisao u drugu krajnost, u potpunu negaciju albanske nezavisnosti. Milovanović je istovremeno bio dovoljno pametan da uvidi koliko je negacija Albanije bila suprotna nacelu "Balkan balkanskim narodima." Da bi oba gledista izmirio, morao je odreci Arbanasima postojanje nacionalne svesti i podobnost za organizovanje drzave. "Kada bi se doista pokazalo da u Arbanasa pocinje razvijati se nacionalna svest", zapisao je Milovanović, "i da oni hoce da imaju narodnu drzavu, mi ne bi smeli, ni hteli protiviti se da se o njima vodi racuna, razume se u onim granicama, u kojima oni istinskih nacionalnih prava imaju, to znaci u 51

granicama skadarskog i janjinskog vilajeta." Kod Milovanovića postoji izvesno kolebanje, nepoznato ostalim gradjanskim politicarima u Srbiji toga doba koji su albansku autonomiju odbijali ne razmisljajuci mnogo. To kolebanje je izraz izvesne Milovanovićeve umerenosti u nacionalnim i opstim pitanjima. Ali diplomata je u Milovanoviću pobedio umerenjaka; on u autonomiji ne vidi Albaniju vec "austrijsku etiketu"; ne gleda u arbanaski narod vec u one carigradske nezadovoljnike i avanturiste koji po Evropi zastupaju albansku nezavisnost, ziveci na racun tajnih fondova velikih sila. Nalazeci se sa Austrijom u borbi na život i smrt, Milovanović je njene planove suzbijao deobom Albanije izmedju Srbije, Crne Gore i Grcke. Kako Srbija ne moze zbog Bugarske na jug dokle se to u Beogradu zelelo, i kako se na toj strani moraju vrsiti pomeranja i povlacenja, Milovanović je pravac kretanja izmenio - umesto prema Solunu, na Drac. To je bila neka vrsta srednje linije izmedju Austro-Ugarske i Turske, izmedju Makedonije i Bosne, linije koja je ozivljavala tradicije srpske srednjovekovne drzave na zetskom i severnoalbanskom primorju. Milovanović je vodio oportunisticku politiku u sukobima Arbanasa i Porte od 1909. do 1011. godine, narocito u vreme velikih ustanaka koji su uzdrmali tursku vlast na Balkanu. Milovanović je naginjao cas na jednu, cas na drugu stranu, u zelji da izvuce sto vise koristi. U prolece 1909. godine on se zalagao za arbanaske ustanike. Arbanasi su razoran elemenat koji vodi likvidaciji carevine, govorio je Milovanović na ministarskom savetu aprila 1909. godine. Uspeh mladoturaka znacio bi ne samo jacanje turskog sredista vec negaciju teznji balkanskih naroda. Godinu dana docnije, 1910, Milovanović je promenio drzanje. Kada je Porta preduzela energicne mere da ugusi arbanasku pobunu, on naginje razoruzanju Arbanasa. Ostrica ustanka pogodila je i srpski zivalj u Staroj Srbiji. Milovanović je ocekivao da ce poraz umeksati ustanike i tako ne samo poboljsati uslove života srpskog stanovnistva vec olaksati srpsko-arbanaske pregovore za zajednicki rad protiv Turske. Govoreci o toj politici na ministarskom savetu, aprila 1910, Milovanović je rekao: "Nas interes nije da Turska suvise ojaca, naprotiv da slabi i da lomeci Arnaute olaksa stvaranje nasih narodnih ideala." Iduce, 1911. godine Milovanović se drzi rezervisano prema novom arbanaskom ustanku. Ne znajuci do koje mere iza njega stoji Bec, Milovanović nece da se zatrcava. Umesto opsteg ustanka on zeli male, lokalne pokrete koji lome Tursku. Sve njegove poruke arbanaskim

52

vodjama, koji su od Srbije trazili oruzje i novac, davane su u tom smislu. Milovanovićeva oprezna politika izazvala je negodovanje Pasica, koji je trazio jacu akciju. Pasic je zivlje od Milovanovića odrzavao dodir s poverenicima iz Albanije i bio gotov da arbanaski pokret podstice protiv Turske. Na ministarskoj sednici marta 1911. doslo je do sukoba izmedju Pasica i Milovanovića, koji se bojao beckih namera skrivenih iza ustanka. Ipak, Milovanović nije gubio dodir sa ljudima i dogadjajima u Albaniji, smatrajuci srpsku potporu ustanicima kao neophodni preduslov za zajednicki život u jednoj drzavi. Mi Arbanase ne smemo napustiti, govorio je on maja 1912. Hartvigu, moramo ih pomagati moralno i materijalno, ako nista vise da bismo ih otrgli od beckog uticaja, da steknemo njihovu zahvalnost i prijateljstvo. Od aneksione krize celokupna Milovanovićeva politika, ne samo prema velikim silama vec i prema balkanskim drzavama, sracunata je na to da se postigne srsko-bugarski sporazum. Od 1909. godine, kako kaze bugarski poslanik u Beogradu Tosev, srpsko-bugarski sporazum postao je Milovanovićeva fiks-ideja. Sve njegove ostale aktivnosti potcinjavaju se ovaj i znace njenu dopunu. Aneksija Bosne i Hercegovine ugrozila je njegovu nameru da razdvoji Bugarsku od Austro-Ugarske - umesto da ih koristi u njihovim protivnostima, Milovanović ih je video zdruzene, jer su ankesija Bosne i Hercegovine i proglas bugarske nezavisnosti bili izraz zajednicke politike Beca i Sofije. Njihova solidarnost zatvarala je Milovanoviću sve perspektive. Umesto devize s Bugarskom u Skoplje ili s Austro-Ugarskom u Solun, Milovanović se obreo pred pretpostavkom da sretne u Makedoniji Bugarsku udruzenu s Austro-Ugarskom. Milovanoviću je bilo jasno da sudbina Balkanskog poluostva lezi u rukama Beca i Sofije. Ne mogavsi da slomi Srbiju, usled protivljenja velikih sila, posebno Rusije, nemajuci dovoljno asimilacione snage da je upije, Bec je vrsio pritisak na nju preko kralja Ferdinanda. Milovanović je stalno strepeo od njihovih planova o podeli Srbije, pred kojima bi bio nemocan. Iza Beca stajala je strahovita snaga Nemacke; Bugarska je bila najsnaznija balkanska drzava, s najboljom vojskom i najvecim prestizem na Balkanu. Za razvitak dogadjaja bilo je od najvece vaznosti hoce li Bugarska koristiti tudjinsku pomoc za suzbijanje ostalih suparnika u Makedoniji. Pretnje Srbiji znacile su ujedno opasnost za Bugarsku. Bugarski ciljevi u Makedoniji ukrstali su se s austrijskim - i jednima i drugima krajnji cilj bio je Solun. Kralj Ferdinand je uvidjao da mu je lakse nositi se u Makedoniji s jednom odasvuda pritisnutom Srbijom nego s Habsbur �kim

53

carstvom. Srbija je bila jastuce koje je primalo one udarce sto bi se inace srucili na Makedoniju, pa cak i na Sofiju. Bugarska je po svome geografskom polozaju bila predodredjena da nasledi najveci deo turskog carstva na Balkanu. Bolje je bilo sporazumeti se sa Srbijom no predati glavninu nasledne mase Becu. Bugarska spoljna politika imala je daleko vecu slobodu kretanja od srpske. Bugarska nije bila tako neposredno ugrozena od Austro-Ugarske, nije bila u stalnoj opasnosti da bude osvojena. Ferdinand je zato pokusavao da sacuva slobodu akcije u svim pravcima. On se zanosio opasnom mislju da ce izmiriti rivalstvo sila na Balkanu namecuci im Bugarsku kao fakticnog gospodara na Poluostrvu. Stoga je izdvojio sudbinu Bugarske od sudbine ostalih balkanskih naroda. Njemu je nesumnjivo polazilo za rukom da vestom igrom vodi dvostruku politiku prema Rusiji i AustroUgarskoj; on je bio neophodan obema - Rusiji zbog Carigrada, Dvojnoj monarhiji radi ostvarenja balkanskih zavojevackih planova. Posle aneksione krize izmenio se raspored snaga. Bec je suvise naglaseno ispoljio svoje teznje ka Makedoniji i Solunu; Srbija umalo nije unistena pre no sto je Bugarska dobila svoje sanstefanske granice; Rusija je izisla iz krize porazena, resena da revidira svoje odnose s Bugarskom. Konačno, bugarske teznje u Makedoniji presle su okvire Berlinskog ugovora i sukobile se sa prohtevima Dvojne monarhije. Posto je iz odnosa s Becom izvukao sve koristi, kralj Ferdinand je bio gotov da promeni pravac svoje politike i vrati se balkanskoj zajednici koju su trazile narodne mase i dobar deo politicara. Jedini nacin da se to postigne bio je sporazum sa Srbijom. Jos u prvim danima aneksione krize Milovanović je pokazao dalekovidost i uzdrzljivost, trudeci se da bosansko pitanje odvoji od proglasa bugarske nezavisnosti. Na pocetku krize on je dao uputstvo da se ne napada bugarski proglas i svim silama je radio na tursko-bugarskom sporazumu, odbijajuci da sklopi s Portom savez koji bio uperen protiv Sofije. Njegov je cilj bio da razvije austro-bugarsku solidarnost interesa. - Ako se sa Bugarskom ne uortacimo - rekao je jedan poslanik u narodnoj skupstini - mi cemo jednim carskim ukazom, kao Bosna 1908. godine, promeniti svoju sudbinu. U najzescem jeku aneksione krize Tosev je ponudio Milovanoviću pomoc u pitanju Sanyaka, savetujuci ga da Evropu stavi pred svrsen cin. Milovanović je ove ponude primao nepoverljivo

54

jer se bojao da iza njih ne stoji Austrija, zeljna da sebi stvori izgovor za napad. Milovanović isto tako nije mogao odmah da prizna bugarsku nezavisnost; protestujuci nacelno protiv krsenja Berlinskog ugovora, on nije mogao praviti izuzetke. Medjutim, cim je Rusija priznala bugarsku nezavisnost, Milovanović je odmah sledovao ruskom primeru. On je toliko hitao da nije stigao cak ni vladu da obavesti - istog casa, po dobijenom obavestenju iz Petrograda, poslao je srpsko priznanje Sofiji. Cim je aneksiona kriza zakljucena, Milovanović je pregao na posao. Nije prosla nedelja dana od priznanja aneksije, Milovanović je pozvao Malinova da mu iznese predloge za sporazum. "Solidarnost srpsko-bugarska", pisao je Milovanović predsedniku bugarske vlade, "prva je, najneophodnija pogodba koja se nicim ne moze nadoknaditi, za samostalnost Balkanskog poluostrva i resenje balkanskog problema na osnovi: Balkan balkanskim narodima." Milovanović je svojerucno sastavio govor Sveti Simicu pri predaji novih akreditiva, pozivajuci se na "zadatke slovenske solidarnosti", "glas krvi", "zjaednicka stradanja i nade". Na Milovanovićeve jasne nagovestaje, Malinov je odgovorio uzdrzljivo. Obostrano nepoverenje jos nije bilo razbijeno. Milovanović je sumnjicio Malinova da ce u Becu trgovati srpskim predlozima; Malinov se bojao da bugarske ponude ne dodju do usiju Porte. Milovanovićev topao nacrt Simiceva govora primljen je hladno u Sofiji. Nije li bolje ublaziti snagu njegovih izraza? Ne zeleci da ih slabi, Milovanović ih je prosto izbrisao. Prevrat u Carigradu aprila 1909. bio je znak da treba zuriti. Turska se svakim danom sve vise osipala dok su se srpski i bugarski politicari glozili oko sitnih pitanja. Cim je dobio prve glasove o dogadjajima u turskoj prestonici, Milovanović je uzurbano poceo raditi na sve strane: poslao je Simicu nalog da ubrza pregovore za sporazum, zamolio je sve prijateljske kabinete da ga pomognu u Sofiji, obavestio je Cetinje o svojim planovima i naredio konzulima u Makedoniji da budu predusretljivi prema Bugarima. Da bi sto pre postigao sporazum, Milovanović je Tosevu predlozio dve kombinacije: sporazum koji ce dejstvovati odmah i resiti aktuelna pitanja i ugovor koji bi obuhvatio sve balkanske probleme na duzoj stazi. Bugarska i Srbija moraju biti zajedno kada se otvori makedonsko pitanje, i Milovanović je bio spreman da prihvati autonomiju Makedonije, kojoj se inace protivio, uz jemstva narodnostima i obelezavanje njihovih sfera. Ako autonomija ne bude mogucna, on je trazio podelu, zahtevajuci za Srbiju Skoplje, Veles, Prilep,

55

Debar, i Ohrid. Istovremeno, predlagao je usku srpsko-bugarsku ekonomsku zajednicu, po mogucstvu carinsku uniju. Malinov i Ferdinand nisu smatrali da je nastupio trenutak koji bi ih nagnao da se odreknu jednog dela Makedonije; oni su je hteli celu. Milovanović je odmah mogao primetiti, po njihovom zatvorenom drzanju, da nema smisla tvrdoglavo nastojati u jednoj stvari koja jos nije sazrela. Svako dalje insistiranje moglo je stvoriti utisak da je Srbiji neophodan savez, sto bi jos vise otezalo izglede na sporazum. Meseca juna Milovanović je naredio Simicu da to pitanje vise ne pokrece. Ne mogavsi da dodje do cilja pravim, neposrednim putem, Milovanović je promenio taktiku i pokusao da mu se priblizi preko Rusije. On je uvlaci u pregovore, tezeci da je nacini ne samo svedokom vec trecom ugovornom stranom. Dovesti Rusiju u taj polozaj za Milovanovića je isto toliko vazno koliko i sklapanje sporazuma sa Bugarskom. On nece samo srpsko-bugarski vec srpsko-bugarsko-ruski balkanski sporazum. Rusija je bila jedina sila koja je mogla nagnati kralja Ferdinanda na popustanje prema Srbiji. Zato Milovanović tezi da bugarsku diplomatiju zatvori u jednacinu: Srbija jednako Rusija. S jedne strane on uverava Ruse da je balkanki sporazum jedina mogucnost ruske politike na Balkanu, s druge strane nagovestava Sofiji da su iza njega ruski interesi. Izvoljski je shvatio domasaj balkanskog sporazuma i zastupao ga u Sofiji. Ali, on je u svoj rad unosio mnogo sumnje u mogucnost stvarnog sporazuma, narocito kada je cuo za srpske zahteve u Makedoniji. Zato je opominjao svoga poslanika u Sofiji da se ne zatrcava, bojeci se da ne gurne Sofiju jos vise u austrijsko narucje. Izvoljski je strahovao da bi svako pomeranje na Balkanu moglo izazvati austrijsku akciju; ako se u Becu sazna za surovanje izmedju balkanskih prestonica, rodice se odmah misao i zelja za aktivnim mesanjem u turske stvari. Kada je, s jeseni 1909, Nikola Hartvig dosao za ruskog poslanika u Beogradu, Milovanović je dobio snaznu podrsku. Novi ruski predstavnik ne samo sto se odmah zalozio svim srcem za balkansku zajednicu vec je, sto je veoma vazno, u srpsko-bugarskim razmiricama zauzeo cisto srpsko glediste. Hartvig je svojim vezama na carskom dvoru bio dovoljno jak da vodi u Beogradu politiku koja se lomila na granici sluzbene i licne. On je sprovodio politiku inata 56

sopstvenoj vladi, kivan sto petrogradska diplomatija okleva i izbegava rizik. Ambiciozan i zeljan slave, premesten u malu balkansku prestonicu, Hartvig je u srpsko-bugarskom sporazumu video akciju koja premasa lokalne balkanske okvire. Nasavsi odjednom i neocekivano ovako sjajnog saveznika, Milovanović ga je odmah koristio za svoje planove. U toku srpsko-bugarskih pregovora on je tesno saradjivao s njim. Njihov medjusobni odnos, u pocetku vrlo srdacan, docnije je ohladneo, uglavnom zbog Hartvigove suvise naglasene antiaustrijske politike. Bucan, govorljiv i eksplozivan, Hartvig se nije ustezao da javno propoveda svoje neprijateljstvo prema Dunavskoj monarhiji, malo vodeci racuna o posledicama svojih reci. Mnogo obazriviji od njega, Milovanović je izbegavao tako ostre podele i njegovi pokusaji izmirenja s Becom ljutili su Hartviga i budili sumnje u Milovanovića kao u coveka spremnog da napusti slovenski tabor. U osnovi, razmimoilazenje medju njima bilo je duboko i vuklo je koren u razlicitom gledanju na politiku. Hartvig je bio slovenofil staroga kova, sa primesama novoga narastaja u Rusiji koji je uz slovenofilstvo proturao ruski imperijalizam; Milovanović je bio izraziti zapadnjak, koga za Rusiju nisu vezivala osecanja nego interes. Kako su osecanja postojanija od interesa, Hartvig je s pravom sumnjao u Milovanovićevu stalnost. Milovanović je po strukturi svoga intelekta, po gledistima, pa cak i po licnim osobinama, bio blizi Izvoljskom, noseci u sebi, kao i ruski ministar, izvesnu nervnu labilnost, samo u manjoj meri. Hartvig nije cenio Izvoljskog i nasavsi slicnosti izmedju njega i srpskog ministra, ohladneo je i prema ovome. On se daleko bolje slagao s Pasicem, mada je bio njegova susta suprotnost. Obojicu je zblizila ideja rusenja Habsburskog carstva i stvaranja Velike Srbije. Mnogo temperamentnijem Hartvigu dobro je dosao jedan Pasic, hladan i zaverenicki raspolozen, u koga je mogao zatvoriti svoj gledista kao u kakvu celicnu kasu. Pored toga, Pasic je umeo da zatreperi Hartvigove slovenske zice kada mu je to bilo potrebno. Uporedo sa radom u Rusiji, Milovanović je svim silama pokusao da za svoju ideju pridobije kabinete prijateljskih sila, posebno Francuske i Italije. Obilazeci zapadnoevropske prestonice, u jesen 1909, Milovanović, kao za vreme aneksione krize, sada uporno i stalno ponavlja nov moto svoje politike: sporazum s Bugarskom. Posle pobede Centralnih sila Milovanović je video u Evropi opstu uznemirenost, koja je izazvala teznju jaceg grupisanja. To je stvorilo potrebnu atmosferu njegovom radu. Nespremnost Rusije, kolebljivost Italije, neodlucnost Engleske da se jace angazuje na kontinentu i strah Francuske od nemacke hegemonije stvorili su povoljne 57

uslove balkanskom savezu u kome su ove drzave dobile novog i neocekivanog saveznika u svojoj borbi s Centralnim silama, sposobnog da za slucaj ratnog sukoba veze dobar deo protivnicke vojne snage. S jeseni 1909. Milovanović je opet pokrenuo razgovore s Bugarskom o deobi Makedonije. Dimitrije Rizov, bugarski poslanik u Rimu, proputovao je evropskom Turskom, po nalogu svoje vlade, i doneo s puta malo utesne vesti. Milovanovića je posebno zabrinulo bugarsko interesovanje za Albaniju, koje je dokazivalo da su u Sofiji jos uvek zive sanstefanske ideje. Cak se i Rizov, poznati pobornik srpsko-bugarskog zblizenja, zauzimao za sirenje bugarskog uticaja u Albaniji, upoznao se sa vodjom albanskog pokreta Ismailom Kemal-bejom i prisustvovao sastancima arbanaskih vodja u Napulju. Zakljucak s njegovog puta po Turskoj bio je da sa srpsko-bugarskim sporazumom treba zuriti. Zajedno sa Milovanovićem pokusao je da u Beogradu, septembra 1909, nadje osnovu za sporazum. Bugarska ne moze prihvatiti srpsku teoriju o podeli Makedonije, rekao je Rizov. Umesto podele treba obrazovati jednu autonomnu oblast koja ce obuhvatiti solunski, bitoljski i kosovski vilajet, juzno od Sare. Takva Makedonija dobice slovenski karakter. Bugarska u novom rasporedu dobija jedrenski vilajet s Dedeagacem i Kavalom; Srbija uzima Sanyak, albansko primorje kod usca Drima i Staru Srbiju do Sare. Milovanović nije hteo da prihvati Rizovljev plan. Kao vecina politicara u Srbiji i Bugarskoj, Milovanović je bio uveren da se Makedonija ne bi mogla odrzati kao posebna drzavna celina. Na nju bi delovale, govorio je Milovanović, unutrasnje centrifugalne sile i spoljni uticaji. Umesto da postane spona, ona ce jos vise rasplamsati srpsko-bugarsku medjusobnu borbu. Turska vlast, na cijem rusenju sada rade balkanske drzave, stvara kohezionu snagu potrebnu za saradnju; kada te snage nestane, iseznuce element ujedinjenja. Milovanović je autonomiju Makedonije usvajao nacelno u razgovoru s Rizovom, ali ovo usvajanje nije bilo iskreno. To se videlo cim je zatrazio podelu Makedonije, kao alternativno resenje. Taj "plan u drugom planu", po Milovanoviću, svodio se na odredjivanje medjusobnih granica u Makedoniji, sto je odmah kompromitovalo ideju autonomije. Autonomija Makedonije, pod uslovima nacionalistickih stremljenja gradjanskog drustva i s jedne i druge strane, nije mogla postati stvarnost. I srpski i bugarski plan nosio je zadnju misao da Makedoniju prisvoji sebi, jedan delimicno, drugi u celini.

58

Milovanović se nije bavio problemom Makedonije, niti je za to imao znacajnije prilike u svojoj diplomatskoj karijeri. On je makedonske prilike slabo znao, mnogo slabije od Pasica, Svete Simica i Ljube Jovanovica. Bio je uveren da makedonske narodnosti nema i da bi njeno stvaranje bilo stetno; Srbi i Bugari takodje ne bi trebalo da su dva naroda. U resenju makedonskog pitanja Milovanović je isticao "drzavni razlog", potrebe vec postojecih balkanskih drzava. U toku ovoga rada na sporazumu, Milovanović je stalno zeleo da se sretne s Ferdinandom. Bugarski kralj mu je imponovao, iako se neprestano sukobljavao s njegovom politikom. On je svakako bio najzivlja inkarnacija Makijavelijevog Cezara Boryije, koji je na Milovanovića u mladosti ostavio snazan utisak. Ferdinandova politika balansiranja izmedju Rusije i AustoUgarske bila je u velikom stilu ono sto je Milovanović pokusavao sprovesti u malom. Njemu je imponovala smelost kojom je Ferdinand vodio svoju politiku, ne obraziruci se na skrupule i nacela. Ferdinand je bio kralj, gospodska pojava, sa urodjenim instinktom politicara, koji je umeo da bude vrlo privlacan kada je to hteo. Prvi susret Milovanovića i Ferdinanda u Beogradu, novembra 1909, ocarao je srpskog ministra. Milovanović je osetio da se Ferdinand trudi da ga osvoji i to je godilo njegovoj sujeti. Posle prvog utiska, Milovanović je sa vise skepticizma razmisljao o bugarskom kralju. Mada bistar i okretan, Ferdinand je do te mere bio stekao naviku da se krece okolnim i skrivenim putevima da je izmisljao krivine i na pravom drumu. Lukavstvo je preovladalo njime i ono mu se citalo na licu, sto je stvaralo osecanje nesigurnosti kod ljudi koji su s njim dolazili u dodir. Na njegov rad uticale su u velikoj meri simpatije i antipatije; on je bio hrabriji u idejama no u njihovom izvrsenju. Ferdinand je bio politički igrac koji je tezio najvecem dobitku, uz najmanji ulog. To mu je stvorilo strah od rizika. Njegova uloga u bugarskoj istoriji svela se na akciju jednog diplomatskog kondotijera. Umesto da se bori za bugarsku buducnost, on je trazio trenutne uspehe koji bi zadovoljili njegovu sujetu. U razgovorima koje je u Beogradu vodio u jesen 1909. godine sa kraljem Petrom, Pasicem i Milovanovićem, Ferdinand je izbegavao bilo kakvo vezivanje. Svojim dolaskom u Srbiju radi "naucnog izleta" na Kopaonik, koji je prethodio beogradskom sastanku, Ferdinand je hteo da stvori utisak kod evropskih kabineta da je on inicijator zblizenja sa Srbijom, ne primajuci, ujedno, nikakve obaveze. U tome trenutku Ferdinand nije hteo savez sa Srbijom, ali je hteo da savezu ostavi otvorena vrata, za svaki slucaj. Milovanović je tacno zakljucio posle sastanka da Ferdinand jos nije odredio pravac svoje politike i da ce ga odrediti tek kada bude siguran koja ce 59

strana prevagnuti. Videci da ne moze od njega nista uscupati, Milovanović se morao zadovoljiti onim sto je dobio, ma kako to bilo malo. Vise no ikada bio je resen da ne ostane pri izboru samo jedne, bugarske karte. Tek sto je Ferdinand napustio Beograd, Milovanović je poslao brzojav Porti da Srbija ne bi nikome zrtvovala svoje prijateljstvo prema Turskoj. Milovanović od toga trenutka pocinje rad na priblizavanju Turskoj, koja ce ispuniti njegovu diplomatsku aktivnost 1910. godine. Milovanovićevi pogledi na politiku osudjivali su slepo drzanje jednog pravca, vodjenje akcije samo u jednom smeru. On je politicar koji hoce da radi na nekoliko strana; njegova masta suvise je bogata kombinacijama da bi mu se razum i politički instinkt zadovoljili jednom jedinom. Secao se da je nekada optuzivao kralja Milana ne zato sto je prisao Austro-Ugarskoj, vec sto je prisao samo njoj. Milovanovićeva glavna "životna" kombinacija je savez sa Bugarskom, Crnom Gorom i Grckom, koji bi se vezao za veliku grupaciju Antante u Evropi. Pored nje on ima u yepu jos jednu, za svaki slucaj. Posle neuspeha u privlacenju Bugarske, Milovanović priprema zblizenje s Turskom i Rumunijom, koje ima dva zadatka: da posluzi kao most za povlacenje ka Centralnim silama, ako se ukaze potreba, i da natera Ferdinanda da pridje Srbiji silom ako ne bude hteo milom. Obe kombinacije - s Bugarskom i turskom - plod su Milovanovićevih teznji da ima na raspolaganju sredstva za svaku priliku. Prva kombinacija sa Bugarskom je aktivna, druga s Turskom je pasivna; u prvoj lezi ofanziva, u drugoj povlacenje. Razlika medju njima je u dometu koji im Milovanović daje: u prvoj je gotov da ide do kraja, druga je samo pomocna, kao sporedni izlaz za slucaj pozara i nezeljenog obrta situacije. Srpski program mogao se ispuniti samo ofanzivom, sve ostalo je diverzija. "Moja politika je u stvari: vezivati solidarnost s Bugarskom i s njom zakljuciti pozitivan sporazum za resenje balkanskog pitanja; u isto vreme uspavljivati nepoverenje Turske i odrzavati prijateljstvo s njom, s obzirom i na političke i na ekonomske aktuelne interese." Dogadjaji na Balkanu mogli su se razvijati u tri pravca: da se udruzene balkanske drzave obracunaju s Turskom; da se, opet udruzene, s Turskom suprotstave Austro-Ugarskoj i da se, svaka na svoju ruku, bace na Tursku. Milovanović je hteo da bude spreman za svaku od ovih mogucnosti. Radeci jednovremeno na ovim oprecnim kombinacijama, Milovanović je u zamrsenoj i zakulisnoj igri ispoljio diplomatske sposobnosti, poznavanje mere, takt i okretnost u manevru. Nikada nije dozvolio da ga sporedna kombinacija suvise povuce i ugrozi onu glavnu. Uvek je 60

znao da se zaustavi na vreme, da vesto izbegne stvarne obaveze i zadrzi slobodu odlucivanja. Njegova radnja podseca na sahovsku igru; sve je u njoj rasporedjeno, svako polje pokriveno odgovarajucom figurom. Milovanović koci Austriju Rusijom, Tursku Bugarskom, Bugarsku Rumunijom. On se cvrsto drzi Rusije i gradi porusene mostove prema Austro-Ugarskoj, u Petrogradu preotima od Pasica rusku naklonost, u Becu ga smatraju austrofilom koji u Srbiji drzi ravnotezu prema neprijateljima Monarhije, u Carigradu mu poklanjaju puno poverenje, u Bukurestu vide u njemu jemstvo protiv bugarskih planova u Makedoniji, dok u Sofiji uziva glas protagoniste ideje srpsko-bugarskog sporazuma. Celokupan ovaj galimatijas ima u njegovoj glavi svoj red; on spaja u sebi sve ove protivrecnosti i svojom sposobnoscu uskladjivanja stvara od zbrke celinu. Milovanovićeve kombinacije s Turskom nisu mogle biti ozbiljne jer je njegovo misljenje o novom, mladoturskom rezimu bilo vrlo nepovoljno. "Kao sto ne verujemo u cuda ili spiritizam", govorio je on Tosevu, "tako ne verujemo ni u obnovu Turske." Stari hamidovski sistem doziveo je slom; novi nije nastao voljom naroda, vec pronuncijamentom vojske. Religiozna muhamedanska osnova carstva zamenjena je parolom otomanizacije, ali su na kraju njome bili povredjeni svi: prorokovi sledbenici, jer je vera oskrnavljena, pritisnuti narodi usled nametnute i tudje drzavne ideje. Revoluciju u Turskoj nije povela jedna drustvena klasa, vec jedna hunta. Oslonjeni na vojsku okupljenu konskripcijom, mladoturci su bili prinudjeni da stalno pocinju iz pocetka - sigurni u oficire, nisu se mogli osloniti na vojnicke mase. Okruzen neprijateljima i spolja i iznutra, rezim je ziveo u stalnom nervnom grcu i zavisio od prestiza. S jedne strane to ga je odvelo pravo u narucje Nemaca, s druge, posle aneksije Bosne i Hercegovine i proglasa bugarske nezavisnosti, ugrozilo mu temelje na kojima se izdizala nova zgrada drzavne tvorevine. Milovanović je pazljivo pratio kretanje unutrasnjih prilika u Turskoj, ne sumnjajuci u to da ce razne arapske, kurdske, arbanaske revolucije ubrzati slom. On se cak bojao da taj slom ne dodje suvise brzo. Njemu je potrebno da zadovolji zahteve koje mu namece aktuelna politika. Srpski interesi bili su mnogostruki u Turskoj. Turska podrska srpskoj akciji u Makedoniji davala joj je prevagu nad bugarskim suparnikom; od Porte je zavisila koncesija za gradjenje jadranske zeleznice koju srpska vlada neumorno trazi od 1906. godine da bi preko nje dosla do svetskih pijaca; konačno, od Turske je zavisio jedini kopneni put srpskom izvozu preko Soluna, koji je

61

Srbiju spasao u vreme carinskog rata. Srpska vlada je stalno pokusavala da taj put ucvrsti i prosiri novim trgovinskim ugovorom. Na udvaranje Turskoj Milovanovića su prinudile nejasne i uznemirujuce vesti o nekakvom priblizavanju Bugarske i Grcke kao i Turske i Rumunije. Milovanović se uplasio da ne upadne u makaze, jer su obe kombinacije obilazile Srbiju i mogle se okrenuti protiv nje. On je sumnjao da iza toga stoji Bec. Bugarsko-grcko i tursko-rumunsko priblizavanje bili su izraz dve suprotne, protivrecne politike - prvo je nosilo izrazito antiturski, drugo antibugarski karakter. I jedno i drugo mogao je Bec da koristi u svoje svrhe, bilo da forsira Bugarsku u Makedoniji protiv srpskih teznji, bilo da pomaze Porti protiv Sofije, uz obestecenje u Sanyaku i Albaniji. U nedostatku sporazuma balkanskih drzava, sve su kombinacije bile mogucne i sva resenja izvodljiva. Milovanović se starao da Srbija ne ostane van ovih zbivanja, da se ona ne bi okrenula protiv nje same. Umesto da protivtezu tursko-rumunskim planovima trazi u sporazumu sa Srbijom, Ferdinand je najpre pokusao, 1910. godine, da postigne sporazum sa onim drzavama koje se sanstefanskim granicama Bugarske nisu protivile onoliko koliko im je bila protivna Srbija. Grcka je bila suvise zauzeta kritskim pitanjem da bi bugarskim teznjama u Makedoniji pruzila ozbiljan otpor. Isto tako je crnogorski knez usmerio svoju paznju severnoj Albaniji, u zelji da nasledi Skenderbegovu drzavu i tradiciju. Stoga su Ferdinand i Malinov pokusali da obidju Srbiju jednim bugarskogrcko-crnogorskim sporazumom koji bi uspostavio ravnotezu u odnosu na tursko-rumunsku kombinaciju. Zajednica bez Srbije nije, medjutim, mogla biti efikasna, jer nije mogla zastrasiti Tursku, a i zato sto se balkansko pitanje nije moglo resiti bez ucesca Srbije, hteo to Ferdinand ili ne. Za slucaj turskog sloma umesale bi se velike sile i trojni balkanski sporazum morao bi ukljuciti i Srbiju ili bi se raspao. Naprotiv, ako bi se Turska odrzala, ona je uz pomoc Rumunije i Srbije mogla zauzdati Bugarsku i Crnu Goru. Balkansko pitanje moglo se resiti samo sporazumom svih balkanskih drzava. Ne samo srpsko-bugarski vec je balkanski interes bio da se ostvari savez Beograda i Sofije, ili da se onemoguci svaka druga kombinacija koja bi mimoisla Srbiju. Milovanović ne samo sto je u to cvrsto verovao vec nije sumnjao da ce i bugarska vlada kad-tad uvideti da Srbiju mora uneti u svoje planove.

62

Tursko-rumunsko priblizavanje urgozavalo je resenje balkanskog pitanja na osnovi pravicne podele turske zaostavstine medju balkanskim drzavama. Porta bi dobila odresene ruke prema Srbiji i Bugarskoj i omogucila hegemoniju beckih političkih planova, vezujuci svoju turskorumunsku osovinu za Centralne sile. Milovanović je odmah shvatio koliko je opasna ova kombinacija. Medjutim, ona je Bugarsku ugrozavala vise no Srbiju i stoga je mogla korisno da posluzi kao sredstvo da se Ferdinand prevede u srpske vode. Milovanović to i cini, dobro pazeci da se u ovoj opasnoj igri ne zatrci. Tursko-rumunsko zblizenje njemu koristi samo kao pretpostavka, nikako kao stvarnost. Milovanović se upustio u ovu avanturu ne obaziruci se na sredstva. Septembra 1910. godine pustio je preko svojih starih pariskih novinarskih veza vest u Matenu da je tursko-rumunski savez svrsena cinjenica, uzivajuci u uzbudjenju i zaprepascenju koje je izazvao kod zapadnoevropskih kabineta i bugarske vlade. Rumunija je dosla kao porucena za manevrisanje prema Sofiji. Ona se ostro protivila jednostranim bugarskim pokusajima u resenju makedonskog pitanja. Za nju je Sanstefanska Bugarska bila neprihvatljiva koliko i za Srbiju. Stoga Milovanović igra s Rumunijom pogledajuci stalno ispod oka na Sofiju. On se drzi tradicionalnog prijateljstva s Rumunijom i dalje razvija srdacne odnose. U Bukurestu je on kod svoje kuce, u tazbini; njegova poznanstva i prijateljstva sa rumunskim drzavnicima iskrena su i duboka. Njegov glas ima svoju tezinu u Bukurestu, rado se cuje i jos cesce trazi. Naravno, Milovanović ne propusta priliku da to boduje u svoju korist pred kraljem Ferdinandom. U svim razgovorima s bugarskim drzavnicima, Milovanović istice rumunski barometar za merilo bugarskih atmosferskih prilika. Da bi dao siri zamah svojoj politici, Milovanović je pripremio 1910. godine niz kraljevih poseta stranim dvorovima i sam je ponovo obisao zapadnoevropske prestonice, Carigrad i Sofiju. Bio je u punom smislu "leteci diplomata", prvi od nasih drzavnika koji je uveo praksu stalnih poseta i neposrednog kontakta. Kraljeva poseta Petrogradu bila je prvo njegovo putovanje u inostranstvo posle 1903. godine i imala je za cilj da prekine bojkot srpske dinastije na evropskim dvorovima posle 29. maja. Put u Petrograd bio je ujedno protest protiv aneksije Bosne i Hercegovine. Da bi pripremio kraljevu posetu Carigradu, Milovanović je licno otisao u tursku prestonicu marta 1910. godine i vratio se preko Sofije. Put je bio vesto sracunat: da bi stigao neupadljivo do Sofije, Milovanović se posluzio Carigradom. On je punim jedrima plovio u makijavelistickim vodama; Portu je uveravao da s Bugarskom ne misli nista ozbiljno i trazio podrsku u srpsko-bugarskim 63

sukobima u Makedoniji; samo nekoliko dana docnije, u Sofiji je zarko zastupao pred Ferdinandom, Paprikovom, Danevom i Gesovom srpsko-bugarski sporazum. Toplo primljen u Carigradu, Milovanović je u Sofiji docekan uzdrzljivo. Ferdinanda je zabrinulo njegovo koketiranje s Becom i Portom. Milovanović je to i hteo, nadajuci se da ce ovakva politika doneti uskoro plodove. Treba ih ostaviti da se ljute, govorio je on, samo treba paziti da ne posumnjaju u nasu volju za pregovore. Najznacajniju etapu u Milovanovićevoj politici predstavlja poseta Rusiji, marta 1910. godine. Milovanović svim silama pokusava da ruskoj diplomatiji nametne formulu ne Mircstega, vec Rakonidjija, formulu dinamicnu a ne staticnu. Milovanović je narocito nastojao da razbije svako zblizenje Beca i Petrograda, jer je znao da je ono mogucno samo na bazi postojeceg stanja na Balkanu. Medjutim, ustolicenje postojeceg stanja znacilo je ujedno jacanje balkanske uloge Austro-Ugarske koja se na Balkanu vec utvrdila. Umesto toga, Rusija mora baciti parolu: "Balkan balkanskim narodima" i izbegavati razgovore s Becom u cetiri oka; naprotiv, navoditi ga sto vise na evropski teren. Predstavnici Srbije toplo su primljeni u Petrogradu. Boravak u prestonici i Carskom Selu ispunjen je svecanostima, ruckovima, zdravicama i političkim razgovorima. Zajedno s Pasicem, Milovanović vredno radi. Na sastanku s Izvoljskim obojica mu iznose ciljeve srpske spoljne politike i traze aktivnu podrsku u pokusajima da se s Bugarskom postigne sporazum. Izvoljski je ovom prilikom prvi put priznao da je Sanstefanski ugovor nepravedan prema Srbiji i da teskoce u sporazumevanju ne dolaze sa srpske, vec sa bugarske strane. On je izjavio gotovost da sanstefanske ideje revidira "radi zadovoljenja srpskih interesa i prava koji su zaboravljeni i povredjeni prilikom njegovog gradjenja". Milovanović mu je podneo kartu granicnih zahteva u Makedoniji koji su zahvatili oblast do ispod Demir-kapije i koju mu je jos u Beogradu izradio Jovan Cvijic. Na zahtev Izvoljskog, koji se uplasio da zahtevi srpske vlade ne udalje Ferdinanda, Milovanović mu je izradio dve formule koje je ruski ministar trebalo da zastupa u Sofiji, siru i uzu. U njima je trazena "pravicna i siroka satisfakcija nacionalnim i istorijskim pravima Srbije na jug od Kacanika i Sar-planine, koja bi joj dozvolila da sebi osigura srpsko-albansku jadransku obalu s dovoljnim zaledjem i tako ispuni bitni uslov za svoju stvarnu nezavisnost". Prihvatajuci i granicu i formulu, Izvoljski je trazio da se zahtevi ublaze, jer "Bugare ne treba pritiskivati, vec gurati". Tako je led u Rusiji bio probijen. 64

Blistav u salonima, naviknut na visoko drustvo, slobodan u razgovoru i duhovit, Milovanović je u Petrogradu izbio u prvi red i potisnuo u pozadinu svoga starog suparnika Pasica. Na rucku u Carskom Selu raspolozio je i nasmejao caricu; posle rucka car ga je zadrzao citav cas u razgovoru. Vreme za polazak bilo je davno proslo a dva coveka su jos zivo razgovarala nasred sale. Tek kada su opsti tajac i uprti pogledi privukli carevu paznju, razgovor je srdacno prekinut. -- Mir treba cuvati jos pet godina -- rekao je Nikola II -- posle pet godina mi cemo sa svakim drugkcije govoriti. Rusija zna da nije krivica Srbije sto se srpsko-bugarski sporazum nije ostvario. Danas Rusija nema vise posebnih naklonosti prema Bugarskoj koje bi isle na stetu Srbije; ruski balkanski program sadrzi nezavisnost balkanskih drzava. -- Ove reci potvrdjivale su tacnost Milovanovićevih pretpostavki; njegova politika pocela je da donosi plod. Iz Petrograda, kralj Petar i Milovanović otisli su u Carigrad i odatle se vratili kuci preko Svete gore, Soluna i Skoplja. Turci su im stavili na raspolaganje dvorac u Jildizu i carsku jahtu ali nisu uzeli nikakve političke obaveze. Zato je put preko Makedonije smisljeno planiran. Kralj Ferdinand pokusao je da ga omete, medjutim Milovanović je ostao cvrst -- on je jos uvek smatrao da je to sredstvo koje ce omeksati bugarskog vladara. Milovanovićevu pomirljivu politiku prema Austro-Ugarskoj posle aneksione krize ugrozila su dva politička procesa vodjena u Monarhiji: veleizdajnicki u Zagrebu i Fridjungov u Becu. Jos u danima koji su prethodili aneksiji podignuta je optuzba protiv pedeset i tri Srbina optuzena za prevratnicke namere i veze sa zvanicnom Srbijom. Milovanović je odmah po zavrsetku aneksione krize organizovao uspesnu novinarsku kampanju u inostranstvu, koja je ne samo uspela da evropsku javnost uveri u nevinost optuzenih vec da razotkrije političku ostricu procesa uperenog protiv srpsko-hrvatske koalicije i Srbije. Veleizdajnicki proces postao je drugo izdanje Drajfusove afere: ban Rauh doziveo je tezak poraz i njegova politika potpuno je otkrivena. Milovanović je kampanju protiv procesa vesto vodio: cilj njegove aktivnosti je dvojak -- da unese zabunu u Monarhiju i spase optuzene. Istovremeno je uspeo da izbegne opasnost ponovnog sukoba s Crnom Gorom, jer je izmedju zagrebackog i cetinjskog procesa postojala veza olicena u ucescu austrijske obavestajne sluzbe. Kada je veliki Sloven i jedna od najumnijih glava tadasnje Evrope, Toma Masarik ustao u odbranu optuzenih, on je, bezobzirno trazeci istinu, istakao Nasticevu ulogu i napao cetinjski dvor, ugrozavajuci tek uskladjene odnose Cetinja i Beograda. Uplasen od raskida, Milovanović se javno ogradio od Masarikovih optuzbi. 65

Milovanović se mnogo vise uplasio kada je istoricar Fridjung objavio optuzbe protiv srpskohrvatske koalicije. Veze sa Supilom, Pribicevicem, Medakovicem i ostalima odrzavane su bez pismenih tragova, ali se Milovanović bojao da ne postoji kakav dokumenat iz Pasiceva vremena koji bi obesnazio srpsku odbranu. Spalajkovicev izvestaj, na koji se Fridjung najpre pozvao, bio je ocigledan falsifikat, ali je Milovanović verovao da je Bec hotimice pustio lazan dokumenat da bi ga namamio na protest, a onda obrukao stvarnim dokazima. Zato je u pocetku bio vrlo oprezan i savetovao je Erentalu da se obe vlade u to ne mesaju. Tek kada su objavljeni svi dokumenti, Milovanoviću je svanulo -- od prvog do poslednjeg, svi su bili lazni. Milovanović je tada odbacio sva ranija ustrucavanja i aktivno usao u sukob. Ovlastio je Masarika da suzbije sve optuzbe, "jer ni Supilo, ni Pribicevic, ni Medakovic, niti bilo koji od onih koje je optuzio Fridjung nisu nikada primali novac od srpske vlade, jer srpska vlada nije nikada organizovala, subvencionirala, niti uopste znala za pokrete koje Fridjung stavlja na teret srpsko-hrvatskoj koaliciji". Milovanović javno govori u skupstini o laznoj optuzbi, pusta Ljubu Jovanovica da se brani od napada i preti da ce celokupni materijal o nevinosti srpske vlade staviti na neposrednu ocenu svetskoj javnosti. Konačno, kao glavni udar, salje svedoke u Bec, Bozu Markovica, Ljubu Davidovica, Mila Pavlovica Krpu i Miroslava Spalajkovica. Osecajuci da duva povoljan vetar, on ga svom snagom hvata u svoja jedra. Fridjungovo javno priznanje da su mu optuzbe osnovane na falsifikatima povuklo je moralni slom onih metoda kojima su se u borbi protiv Srbije sluzili Erental i ministarstvo na Balhausplacu. Nakalemljen neposredno na aneksionu krizu, Fridjungov proces postao je njena zavrsnica koja je otkrila pravi smisao i uzroke austro-srpskog sukoba. U rusenju Fridjungovih optuzbi glavnu ulogu odigrala je zvanicna Srbija. U zajednickoj odbrani je manifestvovala saradnja Juznih Slovena i Srbija je ucvrstila svoj prestiz. Oprezni Milovanović zadrzao se ipak na vreme i nije dozvolio da mu krv udari u glavu. Strasti ga nisu mogle zaneti i zamagliti mu glavni cilj; u Fridjungovom procesu on je dublje zagazio no sto je smatrao razumnim -- odmah po zavrsetku procesa napustio je politiku ofanzive i vratio se svojoj odbranbenoj taktici. Za nacin njegovog manevrisanja karakteristican je slucaj austrougarskog poslanika Forgaca. Tesko kompromitovan u aferi falsifikovanih dokumenata, Forgac je bio zreo za premestaj. Ceo svet je to opravdano ocekivao. Milovanović, medjutim, ne samo sto nije trazio da Forgac povuce posledice svoje radnje vec se zauzeo da on ostane i dalje na svom poslanickom polozaju u Beogradu. Nasa raspaljena i ogorcena sredina to nije mogla razumeti, jos manje

66

odobriti. Milovanović je, ipak, razmisljao sasvim pravilno: kompromitovani i osramoceni Forgac bio je u Beogradu mnogo manje opasan od nekog svezeg i naduvenog beckog ili pestanskog aristokrate, ornog da sa Srbijom zametne borbu iz pocetka. Njegovo zauzimanje za Forgaca trebalo je da u Becu iskupi drzanje na Fridjungovom procesu i dokaze uvek zivu zelju za poboljsavanjem odnosa. Slicno je Milovanović postupio u slucaju austrijskog oficira Rajkovica, uhvacenog u Srbiji na delu spijunaze. Umesto da ga sudi, proterao ga je preko granice; bio mu je vazniji cilj od pijedinca. I na vece zrtve je bio spreman u svojoj elasticnoj politici. Mada je to javno poricao, Milanovic je odrzavao kantakt sa srpsko-hrvatskom koalicijom i posebno sa srpskim pokretom u Bosni. Taj rad nasledio je od Pasica, koji je u ovim poslovima bio pravi majstor. Milovanović nije bio nimalo revolucionarne prirode; to nije bilo u skladu s njegovim svojstvima izrazitog diplomate. Njegov ambijent nisu skrivena, zabita zaverinicka sastajalista vec diplomatski saloni. Njegova lukavost i makijavelizam podscali su vise na metode Meterniha; on nije imao dovoljno ni vere ni snage da bude Macini, jos manje Orovasini. Racionalan i diplomatski odmeren, Milanovic se nije mogao uneti u psihologiju revolucionara koje je nacionalna religija vodila do negacije sopstvene licnosti. Kao i veliki deo intelektualaca, posebno kao epikurejac, Milovanović je osecao odvratnost prema fizickoj zrtvi. Slicno Kavuru, on je zazirao od revolucionara ne samo radi svoje politike vec i radi sebe licno. Njegove veze sa jugoslovenskim pokretom van Srbije bile su veze jednog politicara, ne nacionalnog revolucionara. On je nerado ulazio u podzemne veze, tajne poruke i zaverenicki rad; teziste njegovog zagranicnog rada nije toliko razvijanje i jacanje nacionalne revolucije, koliko njeno uskladjivanje s ciljevima srpske spoljne politike. Ona je glavno i jedino merilo, sve je ostalo podredjeno njoj i svodi se na njeno pomocog sredstvo. Dok je Pasic u ovu zaverenicku radnju unosio svu svoju sklonost za podzemni rad, gotov da ostricu jugoslovenskog pokreta okrene protiv Monarhije, Milovanović to koristi u doplomatske svrhe. Godine 1910. on je porucio Bosancima i Hercegovcima da ucestvuju u doceku cara Franje Josifa jer je zeleo da u Becu stvori utisak kako Srbi i srpska vlada nisu protivni sporazumu. Iz istih razloga savetovao je vodjama srpskog pokreta u Bosni da obrazuju dva krila: nepomirljivo i oportunisticko. Srpsko-hrvatskj koaliciji porucio je iste godine da ne odbija svaki sporazum s Hedervarijem, jer "ne treba nikada uzimati na svoja ledja vise no sto je moguce poneti". Istu politiku ravnoteze, procene uslova i okolnosti i odbacivanja jednostranih resenja, koju je nametnuo Srbiji, Milovanović je hteo

67

presaditi u jugoslovenski pokret. On je u njega usao vise sto je morao no sto je hteo; koliko iz zelje da pokret ojaca, toliko isto iz straha da mu se ne otme iz ruku i ne ugrozi mu diplomatsku igru koju je vodio u svome ministarstvu. Na ovome zagranicnom radu Milovanović se sreo sa organizacijom "Ujedinjenje ili smrt", kja je 1911. godine obrazovana u Srbiji. Njegovi raniji odnosi sa zaverenicima nisu bili dobri. Njihovo mesanje u unturasnju politiku ljutilo je Milovanovića kao politicara koji hoce slobodne ruke i ne prima oficirsko tutorstvo. Naprotiv, oblina kojom je zastupao nacionalna pitanja zestila je nacionalnu revnost zaverenika. Godine 1909. u Milovanovićev fijaker uskocio je Voja Tankosic i zapretio mu cetnicima. Medju krajnjim nacinalistima uopste, Milovanović je imao dobar broj neprijatelja koji su mu pretili smrcu. Jedno vreme bio je prinudjen da vodi sa sobom dva telohranitelja da ga zastite u slucaju napada. Preokret u odnosima Milovanovića i "Crne ruke", krajem 1911, nastao je usled njegovog rada na srpsko-bugarskom savezu. Na sastanku clanova organizacije Ljuba Jovanovic Cupa predlozio je da Apis izlozi Milovanoviću gledista organizacije u odnosu na sporzum s Bugarskom i pruzi mu podrsku u tome radu.Tako je Apis priznao Milovanoviću postojanje organizacije i objasnio mu njene ciljeve. "Stavite mi, mladi prijatelju, tu vasu 'Crnu ruku' na raspolozenje", rekao mu je Milovanović, "pa cete videti sta cu uskoro uciniti za Srpstvo." Odnos izmedju Milovanovića i Apisa bio je svoj raznorodnih elemenata; Milovanović kompromisan, popustljiv, u cilindaru i rukavicama; Apis revolucionaran, iskljuciv, odvazan. Licnosti suprotnih naklonosti i osobina, oni su, po staroj istini da se krajnosti dopunjuju, u zajednickom radu medjusobno naknadjivali osobine koje su im nedostajale. Milovanovićev rad na sporazumu s Bugarskom znacio je prekid dotadasnje suvoparne politike i vinuo se u svet maste jedne bolje sutrasnjice. to je najpre utrlo put izmedju nacionalnog fantaste i trezvenog diplomate - samo na tome terenu oni su mogli zasnovati zajednicki rad. Sa gledista prakticne politike, Milovanoviću je podrska vojske dobrodosla u sukobu s Pasicem, koji se sve vise zaostravao. Milovanović je bio predodredjen da nasledi starog vodju u stranci - uspeo je da zadobije rusku naklonost i da miri oba krila zavadjenih radikala. Nedostajala je jos samo podrska vojske pa da se steknu svi potrebni uslovi za poslednji korak: preuzimanje vodjstva stranke. Kao prijatelj, Apis je mogao koristiti Milovanoviću isto onoliko koliko mu je mogao smetati kao protivnik. Nije iskljuceno da se Milovanović u radu s Apisom setio Kavura, koji mu je u mnogo cemu sluzio kao nadahnuce; 68

sastajuci se sa zaverenicima, Milovanović je podrzavao Kavurov rad sa Garibadlijem, Macinijem i drugim borcima italijanskog Rizordjimenta. Milovanovićeva podrska bila je, s druge strane, potrebna organizaciji, Srpska spoljna politika svakako je bila najsnaznije sredstvo u borbi za ujedinjenje Juznih Slovena. Apis je bio dovoljno pametan da uvidi neophodnost uticanja na tu politiku u duhu koji je odgovarao ciljevima njegove organizacije. Samo uskladjivanjem oba faktora, javnog i tajnog, zvanicnog i podzemnog, moglo se misliti na uspeh. Za odrzavanje celokupne zagranicene organizacije, za vodjenje propagande, za poverenike, bila su potrebna velika novcana sredstva. Tim sredstvima raspolagali su tajni fondovi ministarstva na cijem je celu bio Milovanović. Milovanovićevi odnosi sa organizacijom "Ujedinjenje ili smrt" nisu se razvili do kraja; on je umro dok se saradnja jos nalazila u medenom mesecu. Dokle bi oni dosli, tesko je reci, jer istorija ne voli pretpostavke. Jedno je svakako sigurno: i jedna i druga strana mislila je da zajednicu koristi za svoje ciljeve: Milovanović da organizaciju ukroti i saobrazi je svojoj politici; Apis da preko ministra spoljnih poslova jos vise razvije svoj rad, unutra i napolju. Posle sporazuma 1911. godine, oganizacija je na jugu, u Makedoniji, postala izvrsni organ ministarstva inostranih dela. Milovanović je usvajao i sprovodio predloge koje je dobijao od oficira. Nisu li magnetizam i licna snaga jednog buntovnika bili jaci od blistavih varnica finog uma jednog diplomate. Posle aneksione krize unutrasnje političke prilike u Srbiji nesto su se smirile. Koncentracioni Novakovicev kabinet, osnovan u jeku krize, stisao je partijske strasti i izveo zemlju iz teskog polozaja u koji je dovedena aneksijom. Saradnja političkih stranaka bila je, medjutim, uzrocena vise spoljnom opasnoscu no pomirljivim raspolozenjem politicara. Cim je neposredna opasnost minula, u stranackoj slozi javile su se prve pukotine; parlamentarne krize nisu, istina, tako ostre kao ranije, ali se ipak periodicno javljaju, kao erupcije prigusenog vulkana. U jesen 1909. godine Novakoviceva vlada usla je u latentnu krizu koja se morala zavrsiti slomom. Posle nekoliko krpeza, zavada i mirenje, Novakovic je u oktobru konačno odstupio. Novu koalicionu samostalsko-radikalsku vladu s mukom je obrazovao Pasic. Milovanović je u njoj zadrzavao svoj polozaj iz stare vlade, koji uopste nije dosao u pitanje, jer u Srbiji, sem Pasica, nije bilo coveka koji bi mogao voditi spoljnu politiku u tako opasnom vremenu. Milovanović se samo u jednom

69

trenutku pokolebao da li da udje u Pasicev kabinet. Odnosi medju njima svakodnevno su se zatezali. Spoljni poslovi bili su suvise vazni da bi se Pasic uzdrzao od mesanja u ministarstvo u kome mu se cak i kancelarija nalazila, jer osim predsednistva nije imao drugog resora. Milovanović ovo tutorstvo nije hteo i borio se svuda da Pasica potisne; to se jasno oseca u svim prilikama u kojima su zajedn istupali, posebno u Rusiji. Dok je u ovoj medjusobnoj borbi za prestiz Milovanović grabio teren u Petrogradu, Pasic mu je otimao naklonost u Becu. Forgac je budno pratio njegov rad; plaseci se i postujuci ga istovremeno, Forgac je Pasica isticao u izvestajima ne samo kao najsposobnijeg vec i najopasnijeg politicara koga Srbija ima. Utakmica izmedju Pasica i Milovanovića bila je pocela i povlacenje bi znacilo priznanje poraza. Milovanović je stoga morao uci u njegovu vladu, oslonjen na prisustvo cetvorice samostalaca, na koje je uvek mogao racunati u sukobima sa radikalskim vodjom. Moze se reci da je na ministarskim sednicama Milovanović bio prema Pasicu agresivniji nego ovaj prema njemu. Milovanović je isao na rskid, dok Pasic nije smatrao da je trenutak za obracun nastupio. On bi nesumnjivo dosao jer su se ukrstile dve suvise snazne ambicije koje vise nisu mogle ici zajedno. U Pasicevoj vladi Milovanovićev polozaj bio je cvrst. Njemu je uvek najveca opasnost dolazila od skupstine; vlada, oslonjena na samostalsko-radikalsku vecinu, bila je tako jaka da se nije imala cega bojati s te strane. Jaka vecina ujedno je otupila ostricu skupstinskih sastanaka - nema vise onih praskavih sednica, velikih ofanziva, manevara i uzbudjenja koji su stavljali u pitanje ishod svakog zasedanja. Skupstinom je ovladala nekakva monotonija koju je uzalud pokusavala da razbije brojno slaba opozicija. Posle aneksione krize spoljna politika se retko iznosila na diskusiju. Skupstinska zasedanja nisu se vise otvarala prestonom besedom, koja bi opoziciji omogucila frontalni napad na politiku vlade, vec citanjem kraljevog ukaza posle cega se odmah prelazilo na dnevni red. Aneksiona kriza uvela je jednu novu praksu u skupstinski rad - praksu tajnih sednica. Od njih pa do potpunog iskljucivanja diskusije o spoljnoj politici nije bilo daleko; sa tajnih sednica ona je samo prebacena u ministarski savet i poslanicke klubove, cije su sednice odrzavane iza zatvorenih vrata. Milovanoviću je ovakav postupak godio i on je vesto izbegavao da se upusti u javnu raspravu. Svoj zanat smatrao je suvise slozenim da bi o njemu mogao suditi kakav narodni tribun, kojima je obilovala nasa skupstina. Cim bi skupstina pokusala da se umesa u njegov rad, Milovanović se zagrtao plastom tajanstvenosti i pozivao na vise interesa koji traze cutanje i diskreciju. Na taj nacin on je u dobroj meri uspeo da zaplasi Skupstinu, sastavljenu

70

mahom od seoskih domacina i sitnih trgovaca, namerno namecuci zakljucak da su oni sposobni da resavaju sitne, lokalne probleme, ali da se u evropsku politiku ne razumeju. Na sva poslanicka pitanja i interpelacije da ga izvuku na megdan, Milovanović je odgovarao neodredjeno, oblo, unoseci u odgovore odmeren diplomatski recnik koji je poslanike zbunjivao i oduzimao im volju da se dalje pregone s njim. Milovanovićeva koncepcija "slobodnih ruku" u spoljnoj politici izazvala je ipak napade opozicije, cak i potajno neraspolozenje udruzenih stranaka, posebno Radikalne. Svet je od njega ocekivao stvarne i trenutne rezultate, i oprezna politika sracunata na dugu stazu morala je izazvati razocaranje. Ono sto je u toj politici bilo stvarno, kao rad na sporazumu sa Bugarskom, moralo se cuvati kao tajna. U medjuvremenu, Milovanovićevi pokusaji na sve strane stvorili su utisak neuspeha jer im je nedostajala konacna akcija. Zaludu je on govorio da hotimice izbegava zavrsne faze koje bi ga sputale, javnost je u delima trazila jemstvo uspeha. Milovanovićeve teze o jednako dobrim odnosima s Turskom i Bugarskom stvorile su pogresan utisak da to nije sredstvo jedne politike, vec njen cilj. - Nase ruke su toliko slobodne da niko nece da ih primi govorili su njegovi protivnici. Protiv takve politike digla se bura narocito 1910. godine kada je izbio spor sa Portom oko mitropolita Vićentija i zatvaranja srpskih skola u Turskoj. Milovanović je napadnut zbog popustljivog stava prema Turcima; njegovo pravdanje i isticanje "nacela neintervencije" licilo je na odbranu jednog profesora prava koji rasciscava pravne pojmove dok nas narod u Turskoj progone i istrebljuju. Opozicija je posebno napala njegova stalna putovanja u inostranstvo. - Ni dva meseca on ne moze sastaviti u zemlji - govorila je opozicija. Umesto da se posveti nacionalnoj politici, Milovanović u inostranstvu "eskontira svoj licni sarm"; strani novinari bolje su obavestavani o problemima nase zemlje no poslanici nase Supstine. Radikalsko-samostalska koalicija, ciji je izraz bila Pasiceva vlada, postala je uskoro teska i jednoj i drugoj strani. U njoj su obe stranke zadrzale svoju individualnost i ona je ubrzo postala smetnja njihovom posebnom razvitku. Znacajna pitanja koja su uslovila stvaranje koalicije izgubila su vremenom aktuelnost i time je oslabila veza koja je spajala stranke. Sukobi i zadjevice, nastali najpre kod partijskog clanstva, preneli su se postepeno u stranacko vodjstvo, zatim u samu vladu.

71

Kada je juna 1911. godine Pasicev kabinet podneo kralju ostavku, jedini covek koji je mogao uzeti drzavno krmilo bio je Milovanović. Posle tri godine on je po drugi put dobio nalog da sastavi vladu. Ovoga puta nece dopustiti da mu se izmakne prilika, kao 1908. godine. Milovanović je presao sve prepone koje su ga odvajale od predsednistva vlade; taj put je prelazio dvadeset godina i konačno je stigao do cilja. U punoj snazi muske i političke zrelosti, u cetrdeset i osmoj godini života, ambiciozan, iskusan i smiren, Milovanović je posedovao osobine koje je od njega zahtevao ovaj zadatak. Ne osecajuci se dovoljno sigurnim u cesto radikalskom drustvu, u kome je uticaj Pasica bio vrlo jak, Milovanović je najpre pokusao da nastavi praksu koalicionih vlada. Medjutim, pokusaj sa samostalcima nije uspeo. I sami u previranju, oni su zahtevali uslove iz vremena Velimiroviceve vlade, koji su se svodili na privremenost i nove izbore. Milovanović je na svaki nacin hteo da izbegne privremenost i nasao se u procepu izmedju radikala, koji su trazili homogenu vladu, i samostalaca, koji su hteli izbore. U jednom trenutku cinilo se da ce i ovaj Milovanovićev pokusaj propasti. Konačno, on se ipak privoleo homogenom kabinetu, koji je i nacelno vise odgovarao njegovim pogledima. U partijskoj borbi Milovanović nije mogao dugo zadrzati polozaj coveka koji sedi na dve stolice, on se morao odluciti i odluka je prevagnula u korist radikala. Inace bez mnogo licnih pristalica, Milovanović je morao paziti da ne izgubi naklonost stranke u cije se vodjstvo probio i sa kojom je bila povezana celokupna njegova politička proslost. Kada je vec izgledalo da su uklonjene sve prepreke njegovom homogenom kabinetu, zapelo je sa Stojanom Proticem, koga nije hteo da primi u vladu. Za radikale Milovanović nije bio dovoljno siguran da bi ga pustili da vlada sam; ako uz njega nije mogao biti Pasic, morao je doci Stojan Protic. Resen da kabinet obrazuje po svaku cenu, Milovanović je progutao i ovaj ocigledni znak nepoverenja stranke. Tako je, najzad, 25. juna 1911. godine obrazovana Milovanovićeva vlada. Davni snovi u studentskoj sobici u Parizu, za vreme teskih emigrantskih dana u Beču, u srpskom poslanstvu u Rimu, konačno su se ispunili, ali Milovanović je tako stigao i na kraj svoga životnog puta.

72

Raskorak Prvi balkanski rat je u oktobru 1912. godine ponovo usredsredio najveću pažnju politike velikih sila i evropskog javnog mnjenja na jugoistočno poluostrvo Evrope. Potpuna i brza pobeda udruženih malih država malih država Crne Gore, Bugarske, Grčke i Srbije iz osnova je izmenila političku kartu Balkana i postavila temelje novih odnosa na njemu. Viševekovna vladavina Osmanlijskog Carstva i više od dva veka dugo pitanje njegovog opstanka u Evropi time je bilo konačno rešeno, a proces multilateralne organizacije Poluostrva, započet 1804. i snažno ojačan od 1878., dobio je novu istorijsku potvrdu. Istovremeno su se velikim silama nametnule i nove strategijske procene i praktična politička prilagođavanja. Nasuprot htenju Austro-Ugarske za hegemonijom sada je stajao lanac balkanskih država, ubrzo i proširenih i silno uvećanih nada u budućnost, ojačalih samosvesti i odlučnih u težnji da se od sila osamostale. U tome lancu Srbija je stekla istaknuto mesto učinkom svoga oružja i svojim nastojanjima da sebi priključi što više oblasti. Već s obzirom na mesto koje joj je Beč namenio u svojoj balkanskoj politici, Srbija je za Monarhiju zbog svega ovoga bila izdvojena kao središnji izazov među inače mnogobrojnim i višestranim problemima nastalim zbog uspeha četiri saveznika. Ubog Monarhijine početne orijentacije na očuvanje status quo-a, u svim balkanskim državama opao je njen prestiž, pa se uskoro čak i u Beču moglo utvrditi da i austrougarska roba na jugoistoku nailazi na bojkot. Uz sve to balkanski saveznici imali su podršku Antante, pa je onaj koji bi pokušao da ih ugrozi morao da računa ne samo na njihovu solidarmost nego i na neprijateljstvo Rusije, verovatno Francuske, pa i Velike Britanije. Srbija se teritorijalno proširila daleko na jug i jugozapad, njena vojska se konačno zaustavila tek kod Dojrana, Đevđelije i Ohrida, odnosno na jadranskim obalama severne Albanije. U njoj je samosvest naglo ojačala. Zemlja koja je jednostavno uzimana za objekt Monarhijine politike i, u pravom smislu reči, kao njena žrtva, iznenada je izrastala u rivala. Pobede balkanskih vojski nisu samo zatvorile horizonte austro-ugarskoj politici velike sile, nego su i snažno iznutra uzdrmale državu Habzburga. Nacionalna svest svih naroda Monarhije je ojačala zbog vesti sa Balkana, a kod Austrijanaca je velikoaustrijska misao, i do tada jaka, počela da preovlađuje nad umerenijim gledištima i upravo svoje povode tražila i

73

nalazila u “slovenskoj opasnosti”. Sa proticanjem meseci je situacija u Austro-Ugarskoj postajala sve teža, a produbljivanje međunarodne krize oko Balkana zbog sve pretećijeg držanja Monarhije prema Srbiji i Crnoj Gori samo je dosipalo ulje na raspaljenu vatru nacionalnih pokreta. Predsednik austrijske vlade tada je na sednici ministarskog saveta u maju 1913. godine rekao: “Svođenje na nulu naših snaga i nečuveni polet balkanskih država,koje su došle do vrhunca političke i državne samosvesti, izazvali su najveće utiske kod našeg temperamentnog jugoslovenskog stanovništva. Dok su izrazi tih simpatija bili čisto teorijski, carska i kraljevska vlada je mogla mirno da ih posmatra. Sada to više nije moguće. Ministar spoljnih poslova grof Berhtold bio je zasipan različitim planovima i idejama, kao npr. onoj o „podeli Srbije između Albanije, Bugarske , Rumunije i Austrije“, zatim o priključenju Srbije „Austriji puzem carinske unije i vojne konvencije“ i raznim drugim. Ova poslednja ideja činila se kao taktički izlaz iz složene situacije. Sada je trebalo izaći u susret Srbiji, čime bi se Monarhija dokazala kao jak privlačni centar i Srbija privredno priključila Austriji. Franc Ferdinand je bio protiv rata bez obzira na neka njegova kolebanja. Prestolonaslednik je bio i protiv aneksije Srbije, a razlozi su bili sledeći: „Mi treba da činimo sve da održimo mir! Ako izazovemo veliki rat sa Rusijom, onda je to nesreća i niko ne zna hoće li funkcionisati naše krilne zaštitnice; Nemačka će imati posla sa Francuskom, a Rumunija će se izgovarati opasnošću od Bugarske. Dakle sada je veoma nepovoljan trenutak. Ukoliko povedemo lokalni rat sa Srbijom, mi ćemo nju za kratko vreme pregaziti. Ali, šta onda? I šta time dobijamo? Prvo, cela Evropa će se dići na nas kao na one koji potkopavaju mir. Drugo, neka nas Bog toga sačuva, anektiraćemo Srbiju, jednu totalno prezaduženu zemlju s kraljeubicama, lupežima itd. Uz to, mi još nismo ni sa Bosnom gotovi, to nas zadovoljstvo već košta silne pare i još uvek predstavlja leglo državnopravnih pitanja. Šta će biti tek sa Srbijom! U nju možemo da bacimo silne milijarde, a stalno ćemo u njoj imati jezovitu iredentu.“

74

Literatura: Boško Mijatović, autor knjige Srpski ekonomisti do 1914. godine Portreti iz Novije srpske istorije Dimitrije Đorđević

75

Dr Laza Paču - finansijski genije PROFIT MAGAZIN br.27, Darko Milosavljević

76