SRPSKA DRŽAVA NEMANJIĆA ( 1199-1321 ) Godina 1199. obeleţila je smrt srpskog velikog ţupana i osnivača dinastije Nemanjića, Stefana Nemanje. Za sobom je ostavio temelje srpske drţave i tri sina, Vukana, Stefana i Rastka, da sačuvaju i učvrste njegovo vladarsko delo. Nemanjino nasleĎe nije bilo ni lako, ni jednostavno. Rasprava izmeĎu dva starija brata o pravu na prvenstvo u drţavnoj upravi prerastao je u sukob. Sve do prvih godina trinaestog veka tinjala je ova borba, ponekad provaljujući u otvorenu netrpeljivost. U
prvo vreme Vukan je uspevao da odrţi vlast u Srbiji, delujući iz svog sigurnog utočišta u Zeti koju je nasledio još od oca. I najmlaĎi Nemanjin sin Rastko, mnogo poznatiji pod svojim monaškim imenom Sava, od samog početka se uključio u presuĎivanje koji od starije braće treba da bude vladalac u Srbiji. Mada je Nemanja odredio Stefana za svog naslednika, Vukan je,
uz pomoć ugarskog kranja Emerika, obezbedio premoć u Srbiji i proterao Stefana, 1202. godine. Tako je Vukan postao veliki ţupan. Nekoliko godina docnije, 1204. ili 1205. Stefan je uspeo,
postepeno osvajajući srpske zemlje, da preuzme vlast u Srbiji. Najzad se ostvarila Nemanjina ţelja: da Stefan vlada zemljom, a da Vukan bude "veliki knez" jedne oblasti. Prenošenju moštiju Stefana Nemanje iz Hilandara u manastir Studenicu pomoglo je pomirenju izmeĎu dva brata. Glavnu ulogu u tom činu imao je Sava.
U momentu Stefanovog konačnog ustoličenja na čelu srpske drţave, počelo je jedno novo razdoblje ne samo u srpskoj istoriji, nego i u istoriji čitavog Balkanskog poluostrva. Rušenje Vizantijskog carstva pod naletima krstaša (četvrti krstaški rat) i nastanak više novih drţava na tlu stare imperije promenio je odnos snaga na jugoistoku Evrope. Ceo Balkan podelio se na dva sveta. S jedne strane stajale su one drţave koje su pripadale vizantijskom duhu (Srbija, Bugarska
i dr.). S druge strane nalazile su se nove drţave litanskih krstaša ili male grčke drţave. Otuda je i proistekla prozapadna politika Stefanova. Najvaţniji korak u ovom svom opredeljenju Stefan je učinio kada se 1207. ili 1208. oţenio po drugi put i to venecijanskom princezom Anom Dandolo. Njegova prva ţena bila je vizantijska princeza Evdokija. Oba braka sklopljena su iz političkih pobuda. Ovaj drugi jasno pokazuje kojim putem je Stefan bio nameran da krene.
Prvi Stefanov pokušaj da od rimskog pape Inoćentija III dobije kraljevski venac nije uspeo. Ali, njegova upornost se isplatila 1217. godine. Sava je te godine poslao u Rim svog učenika Metodija koji od pape Honorija Hono rija III dobija blagoslov za krunisanje. Na saboru u manastiru Ţiči, Sava je krunio svog brata Stefana krunom donetom iz Rima. Te 1217. Stefan je postao prvi
srpski kralj, i zato Prvovenčani, a Srbija prvi put kraljevina. DogaĎaj koji je imao još presudniji značaj od ustoličenja Srbije kao kraljevine, bilo je stvaranje srpske autokefalne (samostalne) pravoslavne crkve. Ključnu ulogu u ovoj moţda najdalekoseţnijoj odluci u srpskoj istoriji imao je Sava Nemanjić. Godine 1219. Sava odlazi u Nikeju. Od tamošnjeg cara Teodora I Laskarisa i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula uspeva da izdejstvuje akt o samostalnosti srpske crkve. To je značilo da srpski arhijereji stiču pravo da potpuno sami biraju svog arhiepiskopa. Prvi srpski arhiepiskop postao je Sava u proleće 1219. godine. Odmah posle toga, Sava je započeo veliki posao učvršćivanja unutrašnje i spoljašnje
organizacije srpske crkve. On je bio taj koji je udario temelje srpskog pravoslavlja i u duh ovnom i u organizacionom smislu. Onog pravoslavlja koje poznajemo i prihvatamo i u današnje vreme.
Posle smrti prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog 1228. 12 28. na srpski presto je došao njegov stariji sin Radoslav, po izričitoj očevoj volji. Njegova kratka vladavina (1228-1233) bila je ispunjena unutrašnjim nesporazumima i borbama. Radoslav je bio oţenjen kćeri Jovana I AnĎela, epirskog vladara. Verovatno je neočekivani neo čekivani preokret u spoljnjoj politici Srbije pod novim kraljem, sa Zapada na Istok, uzdrmao stabilnost nekadašnje Stefanove drţave. Srpska vlastela nikako nije mogla da prihvati vizantijsku politiku kralja Radoslava.
Nezadovoljstvo srpskih feudalnih gospodara završilo se tako što je Radoslav zbačen sa prestola. Na njegovo mesto došao je Stefanov mlaĎi sin Vladislav. Radoslav se docnije zamonašio, a Sava ga je sahranio u manastiru Studenici.
I ponovo je promena na srpskom tronu promenila srpsku spoljnu politiku. Vladislav je traţio i našao oslonac u Bugarskoj. Oţenio Oţ enio se bugarskom princezom Beloslavom, kćeri Jovana II Asena. Ubrzo je i Sava otišao sa mesta srpskog arhiepiskopa. Na saboru u Ţili on se povukao ostavljajući svoje mesto učeniku Arseniju. Sava je napustio napu stio Srbiju i ponovo krenuo na Istok. Obišao je Palestinu, Aleksandriju i Nikeju. Umro je u Trnovu 14. januara 1236. godine. Uz velike muke i protivljenje svog tasta, Vladislav je uspeo da Savine mošti vrati u Srbiju i sahrani ga u kraljevskom manastiru Mileševi iduće, 1237. godine. Vladavina kralja Vladislava trajala je tačno deset godina. Oslonjen na Bugarsku, Vladislav je trajao koliko i njegov glavni saveznik. Sa prodorom Mongola u Ugarsku i Srbiju, njegova vlast
je počela da posrće. Još jedanput je srpska vlastela odredila sudbinu prestola. Ustala je protiv Vladislava, uspela da ga zbaci i da dovede na vlast trećeg sina Stefana Prvovenčanog, Uroša I. Sve se to odigralo 1243. godine. Uroš je na čelu srpske kraljevine ostao više od trideset godina. Za sve to vreme gledao je kako se prilike na Balkanskom poluostrvu iz osnova menjaju.
Vizantija je obnavljena 1261, a Ugarska je naglo počela da izrasta u silu prvog reda. Srbija, mada pritisnuta i sa severa i sa juga, bila je dovoljno velika drţava da neposredne opasnosti nije bilo. Uroš I je vodio politiku koliko na prvi ogled pomirljivu prema susedima toliko i smišljenu. U prvom periodu svoje vladavine obezbedio je granice srpske drţave. Naročito su značajni njegovi odnosi sa Dubrovnikom. Nekoliko puta su se pogoršavali i ponovo uspostavljali. U dva maha Uroš je i napadao grad i na taj način primoravao Dubrovčane na poštovanje drevnih obaveza prema srpskom vladaru. Uroš je bio dovoljno umešan da su ga smatrali prijateljem Nikejskog carstva, mada sam nikejski car nikada nije bio sasvim uveren u Uroševe prave namere.
Sredinom trinaestog veka Srbija je najveća opasnost op asnost pretila od Bugarske. Ali, ni ta opasnost o pasnost nije izrasla u otvoreni sukob. Pritisak je dolazio i sa severa i sa jugozapada, ali je posle smrti bugarskog cara Mihaila Asena, polako jenjavao.
Ali, Uroš nije na svim stranama bio tako uspešan. Njegov najveći promašaj bio je napad na Mačvu 1267-1268, kada ga je mačvanski gospodar uz pomoć ugarskog kranja Bele IV porazio i zarobio. Srpski kralj se morao otkupiti da bi se vratio u svoju kraljevinu. Kao znak pomirenja
posle ovog neuspeha, Urošev sin Dragutin oţenio se ugarskom princezom Katalinom, verovatno oko1270. godine.
Uroš je ponovo zaratio sa Dubrovnikom 1275. Iako je pobedio Dubrovčane, na insistiranje venecijanskog duţda mir je ponovo po novo uspostavljen Uroša je zbacio sa prestola njegov sin Dragutin duboko nezadovoljan očevim nepoverenjem. Dragutin je uporno zahtevao vlast u jednoj srpskoj oblasti. Budući da mu otac nikako nije izlazio u susret Dragutin je zaratio sa ocem i pobedio ga. Uz majčin oprost, postao je srpski kralj 1276. godine. Poraţeni otac se zamonašio zamo našio i umro već
naredne godine. Dragutin nije dugo ostao na vlasti. Pao je nesrećno sa konja na Jelači 1282.
Ostao je obogaljen. Razočaran i fizički i moralno ubrzo je odstupio sa prestola u korist svog mlaĎeg brata Milutina. Promena na srpskom tronu odigrala se na saboru u Deţevu. Najduţa vladavina jednog vladara u srpsko j istoriji srednjeg veka bila je upravo Milutinova. On je proveo na tronu bezmalo četrdeset godina (1282-1321). Na samom početku, Milutin je došao u sukob sa bratom Dragutinom. I taj sukob trajao je do kraja trinaestog stoleća i preneo se u novi, četrnaesti vek. Nije pouzdano utvrĎen tačan datum pomirenja izmeĎu braće, ali se zna da su 1313. delovali zajedno. Ne zadugo posle pomirenja, Dragutin je umro ostavljajući svoje oblasti sinu Vladislavu. Milutin je to iskoristio, napao sinovca, pobedio ga, bacio u zatočeništvo i zauzeo Rudnik, rudarsko naselje Lipnik, grad Mačvu i verovatno Beograd. To je dovelo do pogoršanja odnosa izmeĎu Milutina i ugarskog kralja Karla Roberta. Prvo je ugarska vojska prodrla prod rla u Srbiju 1319. zauzimajući zauz imajući sve bivše Dragutinove posede i prodirući dolinom Kolubare. Ali, ugarski uspesi bili su kratkog daha. U protivudaru Milutin je povratio deo zauzetih zemalja. Tako je u proleće 1320. Karlo Robert ipak uspeo da sačuva Mačvu pod svojom upravom. I Milutin je imao muka sa Dubrovnikom. Ratov Ra tovao je sa Dubrovčanima 1317, ali se ne zna pod kojim uslovima je zaključeno primirje. Jedino je sigurno da je Milutin ostao duţan oko 4.000 perpera dubrovačkim trgovcima i da je izmirenje toga duga razvlačio sve do 1318. kada su Dubrovčani dobili dozvolu da slobodno trguju u Srbiji. Srpski kralj morao je da odoli i naletima albanskih velikaša koji su, kao katolici, ka tolici, poslušali rimskog papu u zapovesti da zbace Milutina 1319. godine. Na ţalost ishod ove akcije ostao je nepoznat, ali je malo verovatno da je imala velikog uspeha. Još jednom je Milutin uspeo da se sačuva, ovoga puta uz pomoć epirskog despota Tome. Ono što je najvrednije iz dugogodišnje vlasti kralja Milutina svakako su mnoge zaduţbine i crkve koje je srpski vladar sagradio. Nijedna k runisana glava porodice Nemanjića nije toliko uradila da za sobom ostavi graditeljski i umetnički trag kao Milutin. S druge strane, srpska drţava koju je za sobom Milutin ostavio posle četrdeset godina na prestolu nije imala onaj unutrašnji sjaj i trajnost graĎevina njegovog doba. Istinski uspon srpske drţave Nemanjića doći će tek sredinom četrnaestog veka. Venčanje krunom je drevni izraz za čin krunisanja. Otuda naziv Prvovenčani. Prvi srpski kralj, Stefan Nemanjić, vladao je nešto više od dve decenije (1205-1228). Njegovu vladavinu krasile su dve, u stvari suprotne, osobine. Prvo, i najvaţnije, Stefan je srpskoj drţavi doneo krunu. Pod njegovom vlašću stvorena je srpska autokefalna crkva. Ali, ona druga strana Stefanove politike nije bila b ila tako svetla i uzvišena. On je zaratio s roĎenim bratom i time uspostavio jedan nesrećan običaj u srpskoj istoriji srednjeg veka. Često će se docnije ponavljati slični sukobi izmeĎu najbliţih srodnika iz dinastije Nemanjića. On je, istovremeno, Srbiju okrenuo katoličkom Zapadu. I koliko god je ta odluka imala praktično i političko objašnjenje, ona je Srbiju udaljavala od istinskih pravoslavnih korena. Zbog toga je Stefan došao u sukob i sa svojim mlaĎim bratom Savom. Vlast donosi nesporazume i razlaze. Ljubav pretvara p retvara u suparništvo, bliskost u izvor opasnosti. Ta sudbina nije mimoišla ni prvog srpskog krunisanog vladara. Nepravedna Neprav edna istorija pamti samo uspehe. Uspehe i ţrtve. U vreme sukoba izmeĎu Vukana i Stefana, Vukan je bio taj koji je uţivao podršku katoličke vlastele u Zeti. Oslanjao se na prijateljstvo Ugarske i papske kurije. Kada je za trenutak pobedio
Stefana priznao je prvenstvo katoličke crkve i vrhovnu vlast ugarskog kralja. Posle pobede Stefana nad Vukanom i sam Stefan se okrenuo Zapadu, Mletačkoj Republici i
Rimu. Raspad hiljadugodišnjeg carstva Vizantijskog primorao je Prvovenčanog da traţi saveznike na drugoj strani. Sila Boga ne moli. Politika ne poznaje svete zavete. Ali, i pored svega toga, Stefan je imao uspeha. I u ratovima i u
diplomatskim pregovorima. Mlada drţava je napredovala zahvaljujući saradnji dva brata Stefana i Save. Sve dok i braća nisu otišla različitim putevima. Vlast ima još jednu rĎavu odliku. Ako je uspešna, onda je usamljena. Srpski vladar se našao potpuno sam. Bez saveznika meĎu susedima i bez prijatelja na dvoru. Napustio ga je i Sava, njegov glavni diplomata i savetnik.
Srpski kralj, Stefan Prvovenčani, umro je iznenada u septembru 1228. godine. Ako ima u srpskoj istoriji ličnosti pred kojom ostajemo bez reči, zaseljeni njenom veličinom, onda je to Sveti Sava. Zato je i ispisivanje redova posvećenih najvećem od svih Srba i teško i odgovorno.
Rastko (Sava) Nemanjić bio je treći, najmlaĎi sin Stefana Nemanje. Ne zna se tačan datum njegovog roĎenja, ali se smatra da se rodio negde oko 1174. godine. Još kao dečaku otac mu je dao Humsku oblast na upravu. Ali, mladi Rastko je ţeleo nešto drugo. Već 1191. godine on napušta Hum i odlazi u Svetu Goru da se zamonaši. Od tada nosi ime kaluĎera - Sava. Boravio je u manastiru Stari Rusik, a potom u Vatopedu. Tu je i dočekao Stefana Nemanju 1197. godine. Zajedno sa svojim roditeljem, sada monahom Simeonom, obnavlja manastir Hilandar i osnova
srpsku monašku porodicu na Svetoj Gori. Savina drţavna delatnost počinje pomirenjem starije braće. Tada je preneo mošti Simeona i sahranio ga u očevoj zaduţbini, Studenici. Nije nikako bio oduševljen Stefanovim vezivanjem za katolički Rim. Godine 1217. vraća se u Svetu Goru sa čvrstom odlukom da reši srpsko crkveno pitanje. U tome i uspeva 1219. Srpska crkva postaje samostalna, a on, Sava, prvi srpski arhiepiskop. Čitavu drţavnu teritoriju podelio je na episkopije, protopopijte i parohije. Najodanije svoje prijatelje postavio je za episkope. Sve spiskopije snabdeo je duhovnim knjigama i naredio da se izrade njihovi prepisi. Crkveno sedište
smestio je u manastir Ţiču. Srpsku crkvu je oslobodio svakog gospodara i učinio od nje prvu duhovnu ustanovu srpskog naroda.
Temelji srpske crkvene organizacije koje je udario Sava Nemanjić uspeli su da preţive ne samo propast srpske drţave, nego i da ostanu trajni oslonac u budućim vremenima dugog razdolja pod nekrstima.
Sava je bio prvi veliki knjiţevnik srpskog roda. Pisao je mnogo i raznovrsno. Sasvim logično i očekivano, pisao je duhovne spise, sav proţet smislom pravoslavlja. U početku, Sava je pisao dela čisto crkvene sadrţine: Karejski i Hilandarski tiptih. Napisao je i zakonik crkvenog prava, poznat pod nazivom - Krmčija. Ali, dela u kojima je pokazao svoj istinski spisateljski dar napisana su docnije. Tu svakako na prvo mesto dolazi Ţitije Svetog Simeona (biografija Stefana Nemanje). Od izuzetnog značaja je Savina Sluţba Svetom Simeonu, duboko duhovni spis u tradiciji vizantijske hrišćanske poetike. Trag Svetog Save ne postoji samo u istoriji srpskog naroda, u nepreglednim stranicama pisane pr ošlosti. Njegova misao i duh ţive u svim Srbima, čije duše nisu zatrpane besmislom i čija svest
ne robuje zabludama vremena sadašnjeg. Posle smrti Stefana Prvovenčanog nije se postavljalo pitanje njegovog naslednika. Srpsku krunu je, sasvim prirodno po očevoj volji, poneo njegov najstariji sin Radoslav, iz braka sa Evdokijom. On je, još za ţivota Stefanovog, dobio poloţaj savladara. O vladavini kralja Radoslava nema mnogo podataka. Jedino se znaju osnovne činjenice političke situacije na Balkanu i u Srbiji. Pod uticajem oca svoje ţene, grčkog vladara Teodora I AnĎela, novi srpski kralj je preokrenuo pravac drţavne politike sa zapada na istok. I vaspitanje koje je
Radoslav stekao bilo je u duhu vizantijskih tradicija. I, naravno, ova nagla i netaktična promena političkog pravca uzdrmala je unutrašnje stanje u Srbiji. Radoslav se u jednoj prilici obratio Ohridskoj arhiepiskopiji, u ono vreme grčkom središtu na zapadu. Namera mu je bila da se još više pribliţi vizantijskoj strani i osnaţi njen uticaj. Otišao je toliko daleko da je pregovarao sa Ohridom neposredno, zaobilazeći arhiepiskopa Savu, poglavara srpske crkve. U tome je Sava video ozbiljnu opasnost po samostalnost srpske crkve, jer su pregovori sa Ohridom vodili ka priznanju vrhovne vlasti ohridske arhiepiskopije. Time bi
se uspostavili odnosi koji su postojali i pre 1219. godine. Ljut i razočaran, Sava ponovo odlazi na put. Boravi u Nikeji, Palestini i preko Soluna se vraća u Srbiju. Ali, njegovo drţanje prema Radoslavu se ni posle toga nije promenilo. Pr omena na srpskom prestolu 1233. godine bila je delo unutrašnjeg prevrata. Feudalni gospodari
svrgnuli su Radoslava i na njegovo mesto doveli Stefanovog mlaĎeg sina Vladislava. Radoslav se sklonio u Dubrovnik. Iduće, 1234, Dubrovčanima je izdao poznatu Povelju, u kojoj im je obećao silne ustupke i široka prava, ako se vrati na srpski tron. Ali, bivši srpski kralj nije dugo ostao u Dubrovniku. Uskoro je bio prinuĎen da se, posle neuspešnog pokušaja da u Draču naĎe utočište, vrati u Srbiju. Kralj Vladislav se okrenuo Bugarskoj. I opet zahvaljujući rodbinskim vezama, spoljašnja politika Srbije je promenila pravac. Zbog dubrovačkog gostoprimstva Radoslavu došlo je do nesporazuma Republike i srpske drţave. Pregovori sa Dubrovnikom završili su se 1235. novim mirovnim ugovorom, mada odnosi dve drţave nikada nisu postali sasvim prijateljski. Od 1237. Vladislav je morao da se okrene svojim zapadnim granicama. Štiteći Hum od hercega hrvatskog Kolomana, Vladislav je stigao do grada Splita. Sa splićanima je 1237. potpisao ugovor o prijateljstvu i skladnom delovanju protiv zajedničkih neprijatelja. Kralj Vladislav nije dugo izdrţao na vlasti posle smrti svoga tasta i zaštitnika, bugarskog kralja, 1241. Jedva dve godine docnije, Vladislav je morao da padne i preda kraljevsku vlast svom
najmlaĎem bratu Urošu, trećem sinu Stefana Prvovenčanog. Sva tri potomka Stefanova smenila su se na srpskom tronu. I dok su vladavine prve dvojice bile srazmerno kratke, Uroš je na vlasti ostao više od trideset godina (1243-1276).
Ono što je posebno zanimljivo za ovo razdoblje srpske istorije jeste pojava nemačkih rudara, poznatih pod imenom Sasi. Oni su stigli u Srbiju negde početkom četvrte decnije trinaestog stoleća. Sa sobom su doneli nove tehnike pronalaţenja i prerade ruda plenenitih metala, pre svega srebra, bakra i olova. Njihovo znanje i sposobnosti oţivele su proizvodnju metala i širom otvorili vrata mediteranskog trţišta srpskoj privredi. Sasi su razvili rudnike u Breskovu, Trepči, Rudniku, Rogozni, Novom Brdu i u drugim rudarskim mestima. Razvoj rudarstva u S rbiji
pokrenuo je čitavo kolo privrednih i trgovačkih veza sa primorjem i juţnom Italijom. Ako bi se to dugo vreme Uroševe vladavine sagledalo jednim pogledom, makakako to bilo i sloţeno i opasno, onda bi se moglo zaključiti da je Uroševo doba bilo doba beskrnve ravnoteţe. Uroš je imao tu sreću da su mu spoljašnje okolnosti išle na ruku. Već je bilo reči o njegovim borbama i pomirenjima sa Dubrovnikom. Veze sa ugarskim kraljem i zbliţavanje sa sicijalijanskim kraljem Karlom Anţujskim uputile su ga protiv Vizantije. Uroševa ţena Jelena, bila je iz roda Anţujskog, roĎaka Karlova. Od tih velikih planova koalicije i akcije uperene protiv Carigrada nije se mnogo ostvarilo, mada je Uroš dobar deo svoga vremena i paţlje upravio ka tom cilju. Čitavu deceniju Uroš je pripremao napad na Vizantiju, ali se do kraja svoje vladavine nije usudio da napravi odlučujući korak. Time je njegova dugogodišnja vlada u Srbiji ostala nekako nezavršena i nedorečena. Nepisano pravilo istorije jeste da posle duge vladavine jednog vladara dolazi kratka vladavina
njegovog naslednika. Urošev sin Dragutin jeste imao snage da pob edi oca i skine ga sa vlasti, ali nije imao snage da na toj vlasti on sam dugo ostane. Poraz novog srpskog kralja od viznatijske vojske 1281. bio je presudan za Dagutina. Njegovom
mlaĎem bratu, ratnički raspoloţenom, nije bilo teško da savlada Dragutina i popne se na srpski presto. Bivši kralj se povukao u oblasti oko Rudnika, Mačvu i Srem. Tu je vladao sve do svoje smrti 1316. godine. Stariji pisci istorije imali su tu retku odluku da izriču ispravne sudove. Nemoguće je pronaći
bolju ocenu kralja Milutina od one koju je zapisao Stanoje Stanojević u osvit dvadesetog veka: "Milutin nije bio vladalac velikh sposobnosti, ali je bio p un volje i ambicije da osnaţi svojud rţavu. On je na tom poslu radio voljno i istrajno, on je imao smelosti da postavi nove, velike ciljeve raškoj drţavi i da drţavnu politiku povede putem koji će dovesti srpski narod do snage koja mu je dala dominantan poloţaj na Balkanskom pouostrvu". (Istorija srpskog naroda, 154) Ono prvo pravilo ima i svoj drugi deo. Posle kratke vladavine jednog monarha dolazi duga
vladavina sledećeg. Tačno je to bio slučaj kralja Milutina. Milutin je nastavio politiku svojih prethodnika i spremao se z a napad na Vizantiju. Za razliku od njih on je taj napad i ostvario. Nekoliko puta je ratovao sa Carigradom da bi najzad u drugoj polovini osme decenije trinaestog veka osvojio Poreč i okolne krajeve. Još jedanput je Milutin krenuo na Vizantiju pred sam kraj
stoleća. Pobeda je bila ubedljiva, a srpski kralj je dobio sve one teritorije koje je ranije osvajao i vizantijsku princezu Simonidu za ţenu. Sve se to dogodilo 1299. godine. I Milutin je imao muke sa svojim naslednicima. Svome sinu Stefanu dao je na upravu zetsku
oblast. Nezadovoljni kraljević napadne oca, bude poraţen, oslepljen i proteran u Carigrad. Razlozi sinovljevog nezadovoljstva bili su istovetni razlozima nesloge u ranijim generacijama -
pitanje kraljevskog nasleĎa. Ali, ovog puta bilo je i načelnih neslaganja. Milutinov pomirljiv stav prema Vizantiji, pod uticajem kraljice SImonide, naveo je Stefana na oruţani otpor ocu. Rezultati Milutinove vladavine u Srbiji bili su jasno vidljivi. Kada je primio drţavnu vlast, granice srpske drţave bile su kod Lipljana. U trenutku njegove smrti (1312) granice su bile pomaknute daleko i na sever i na jug. Bili su to pravi osnovi za uspon srednjovekovne Srbije u
četrnaestom veku. Srbi nisu mnogo srećan narod. Od njihove velike srednjevekovne drţave nije ostalo gotovo ništa. A ono što je ostalo samo su spomenici. Siromašan je onaj narod kome ostanu samo spomenici. I to spomenici koje su rušili i skrnavili i neprijatelji, i strani gospodari i neumitni zub vremena. Svi srpski vladari kraljevske porodice Nemanjića za sobom su ostavljali zaduţbine, svoje crkve i manastire, da iskupe svoje duše i pokaţu svoju veličinu. Sveti Sava i njegov brat veliki ţupan Stefan počeli su izgradnju crkve Svetog Spasa u Ţiči čija je gradnja trajala punih dvadeset godina. Završena je tek dvadesetih godina trinaestog veka. Bogorodičina crkva u Studenici, zaduţbina Stefana Nemanje nije završena za ţivota svog osnivača. Unutrašnjost crkve oslikana je tek 1208-09. godine. Vladislav je sazidao svoju zaduţbinu manastir Mileševu oko 1225. godine. U njemu se nalaze najznačajnije freske srpskih vladara toga doba. Radoslav je obogatio zaduţbinu svoga dede Stefana Nemanje - manastir Studenicu. On je proširio Bogorodičnu crkvu u tom manastiru. Još dok je Sava bio ţiv započeta je gradnja hrama Sv. Apostola u Peći. Završen je tek sredinom trinaestog veka.
Od velike vrednosti je i manastir Morača čiji je zaštitnik i graditelj bio Vukanov sin Stefan. Podignut je 1251-52. godine.
Zaduţbina kralja Uroša I je manastir Sopoćani sa crkvom Svete Trojice iz 1260, jedan od najvelelepnijih u Srbiji.
Kralj Dragutin ktitor je crkve Svetog Ahilija u Arilju, sagraĎenoj oko 1290. godine. Daleko najveće graditeljske poduhvate preduzimao je kralj Milutin. Za vreme njegove vladavine podignuto je ili dovršeno više crkava i manastira velikog istorijskog i umetničkog značaja. Ovde će biti pomenute samo najvaţnije. Milutinova zaduţbina je crkva Sv. Jovana u Svaču iz 1300. godine. On je sazidao crkvu u Hilandaru (1303) poznatu kao crkva kralja Milutina. Njegova
glavna zaduţbina je manastir Gračanica, jedan od najlepših graditeljskih spomenika srpske srednjovekovne arhitekture. Tu se nalazi i Milutinov mauzolej, crkva Svetog Stefana u Banjskoj, neverovatno brzo završena (1312-17). Milutin je u poslednjih dvadesetih godina svoje vladavine sagradio ili obnovio crkvu Bogorodice Ljeviške u Prizrenu (1313-14). Kraljevu crkvu u
Studenici, crkvu Svetog ĐorĎa u Starom Nagoričinu i samu Gračanicu.
HRONOLOŠKA TABLICA 1199 - smrt Stefana Nemanje 1204-05 - Stefan postaje veliki ţupan 1217 -Stefan se krunisao za kralja i postao Stefan
Prvovenčani 1219 - Srpska crkva postaje autokefalna (samostalna) 1228 - smrt Stefana Prvovenčanog 1228 -Radoslav postaje srpski kralj 1233 -Vladislav smenjuje Radoslava na srpskom prestolu 1236 - smrt Save Nemanjića 1243 -Uroš I postaje srpski kralj 1276 -Dragutin smenjuje Uroša na srpskom prestolu 1282 - Milutin nasleĎuje krunu od Dragutina 1299 - Milutin se oţenio vizantijskom princezom Simonidom 1321 - smrt kralja Milutina
" Litera " i " Matica Srba i iseljenika Srbije " , BEOGRAD
Dinastija Petrovic-Njegos
Posle pada Crne Gore pod Tursku vlast i izumiranja dinastije Crnojevica, prva ponovna organizacija vlasti medju crnogorskim i brdskim plemenima vezana je za PetroviceNjegose. Rodonacelnik Petrovica-Njegosa, Radul, poreklom je sa Njegusa, po cemu je porodica i nazvana. Radulov sin, vojvoda Stefan, otac je Danila, prvog vladike iz ove porodice. Danilo je vladika postao 16997. godine i za njegovu licnost se vezuje pocetak teokratije, svetovne vlasti crnogorskih vladika: crkva je bila jedini autoritet sposoban da objedini plemena koja su bila u medjusobnoj krvnoj zavadi. Danilo je 1711. godine zaratio sa Turcima, a vec sledece godine na Carevu Lazu potukao tursku vojsku. Ostao je u narodnom secanju po cuvenoj "istrazi poturica". Danila je nasledio brat od strica Sava, koji je 1735. godine izabran za vladiku, da bi 1750. vladicanski presto ustupio Vasiliju, sinu Danilovog brata Radula. Posle Vasilijeve smrti u Rusiji 1766. godine, nastupio je period
anarhije, prekinut pojavom laznog cara Scepana Malog, posle cega vladika Sava ponovo preuzima vlast, do svoje smrti 1781. godine. Vladika Petar I, unuk Danilovog mladjeg brata Damjana, vladao je od 1781. do 1830. godine, u vreme Napoleonovih ratova i dva srpska ustanka. Ratovao je protiv Turaka i tako davao podrsku Karadjordju. Na unutrasnjem planu odlucno je radio ne medjuplemenskom jedinstvu i ucvrscivanju unutrasnje drzavne vlasti, pa je u tom cilju doneo prvi zakon 1796. godine i uspostavio drzavno sudstvo. Najpoznatiji crnogorski vladar svakako je Petar II, sin Toma Petrovica, starijeg brata Petra I. U mladosti je nazvan Petar Tomov ali je kasnije u knjizevnosti zvan Njegos. Nesumnjivo je jedan od najznacajnijih pisaca srpskog jezika, veliki deo svoje energije posvetio je knjizevnosti. Petar II je nastavio borbe sa Turcima, a u unutrasnjoj politici je zvanicno ukinuo guvernadurstvo i ustanovio Senat. Smrcu vladike Petra II ujedno se zavrsava i period teokratije u Crnoj Gori. Petrov naslednik, knez Danilo, bio je prvi svetovni vladar na Cetinju. Za knjaza je postavljen 1. januara 1852. godine, na osnovu Njegosevog testamenta. Zbog pomaganja pobunjenim plemenima, Turska krece vojsku na Crnu Goru ali im Danilo nanosi poraz. Pomocu evropskih sila, teritorija Crne Gore biva znatno prosirena. Knez Danilo je pao kao zrtva atentata, 31. jul a 1860. godine, u Kotoru, gde je na njega pucao crnogorski emigrant Todor Kadic, iz licne osvete. Poslednji vladar iz dinastije Petrovica-Njegosa, Nikola I, sin je Danilovog starijeg brata, vojvode Mirka. Za kneza je izabran 1860. godine, na osnovu Danilovog testamenta. I njega je, kao i njegove prethodnike cekalo odmeravanje snaga sa Turcima. Odredbama Berlinskog kongresa, 1878. godine, Crnoj Gori je priznata puna nezavisnost, a njena drzavna teritorija je vi se nego udvostrucena. U unutrasnjoj politici knez Danilo je vladao autokratski, sto je izazvalo sukob sa demokratskim snagama. Za kralja se Nikola proglasio 1910. godine. Nakon prvog balkanskog rata, Londonskim mirom, 1913. godine, Crnoj Gori su pripojene teritorije sve do Sandzaka i Metohije, ali im je uskracen Skadar. Nakon drugog balkanskog rata, Bukurestanskim mirom nije bili teritorijalnog prosirenja Crne Gore. Zbog losih odnosa sa Srbijom, odlukom Velike narodne skupstine u Podgorici 26. novembra 1918. godine porodica Petrovica-Njegosa svrgnuta je s prestola i proglaseno je ujedinjenje sa Srbijom. Po svrgavanju sa prestola, ne mogavsi da se vrati u zemlju, kralj Nikola je ziveo neko vreme u Italiji, a umro je 1921. godine u Francuskoj.
Dinastija Obrenovic
Dinastija Obrenovica vladala je Srbijom u dva navrata. Vodj Drugog srpskog ustanka, Milos Obrenovic, rodjen Todorovic, spada medju najznacajnije li cnosti novije srpske istorije. Detinjstvo i mladost je p roveo kod strica Milana, cije je prezime- najverovatnije zbog ugleda koji je Mil an, kao vojvoda u prvom srpskom ustanku imao- Milos preuzeo posle bratovljeve smrti 1810. godine. Milos je uz Mil ana prosao gotovo sve bitke od 1804. do 1813. godine. Karadjordje mu je poverio Uzicku nahiju na upravu i odbranu. Posle propasti Prvog srpskog ustanka Milos je jedini od istaknutijih vojvoda koji ostaje u Srbiji. Na celo Drugog srpskog ustanka Milos je stao 23. aprila 1815. godine. Iste godine je sa Marasli Ali-pasom sklopio dogovor o mesovitoj upravi u Beogradskom pasaluku. Ovim je oruzani deo Drugog srpskog ustanka ustupio mesto politickoj borbi. Ovim dogovorom je Srbija i zvanicno dobila nekoliko povlastica. Milos nije birao nacina da ucvrsti svoj polozaj i da i zbori sto vecu autonomiju za Srbiju. Hatiserifom iz 1830. godine Srbija je, kao vazalna drzava, stekla pravo na autonomnu unutrasnju upravu, dok je Milosu, posebnim beratom bilo priznato nasledno knezevsko dostojanstvo. Nepismeni knez dobro je osetio potrebe novog vremena. Od 1830. srpski mladici pocinju da se skoluju u inostranstvu. Iz inostranstva, na knezev poziv, dolaze l ekari, profesori, inzenjeri. Za njegovo vreme vezuje se i izlazak prvih "Novina serbskih". Miloseva preka narav i despotski nacin vladanja, ucinili su da se staresinski sloj ujedini i postanu pretnja njegovoj samovolji. Posle Miletine bune iz 1835. godine donet je prvi Ustav srpske moderne drzave, koji je predvideo ucestvovanje Sovjeta u zakonodavnoj vlasti. Ovaj "Sretenjski ustav" brzo je suspendovan ali to ni je pokolebalo ustavobranitelje. Nakon donosenja novog ustava, Milos nije mogao da se pomiri sa novom podelom vlasti pa je 1. juna 1839. godine bio prinudjen da abdicira. Nasledio ga je tesko oboleli stariji sin Milan, koji umire posle nepunih mesec dana, pa je presto pripao Milosevom mladjem sinu Mihailu. Ustavobraniteljski rezim je naterao Mihaila da 7. septembra 1842. godine pobegne u Zemun, a na njegovo mesto j e doveden Karadjordjev sin Aleksandar. On je vladao sve do 1958. godine kada se iz izganstva vraca Milos i zapocinje svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja se zavrsava 1860. godine. Nakon toga, na srpski presto ponovo dolazi Mihailo Obrenovic, cija medjunarodna aktivnost dovodi do kulminacije odnosa sa Turskom. U nekoliko navrata je odlagan sukob sa Turskom, sto je stvaralo veliko nepoverenje Mihaila u svoje saveznike. Pocetkom 1868. godine Mihailo ucvrscuje odnose sa Rumunijom i utvrdjuje malo poljuljane odnose sa Rusijom i Pruskom. Iznenadno ubistvo kneza Mihaila u Topcideru 10. juna 1868. godi ne ponovo menja politicku situaciju u Srbiji. Posle atentata za kneza je proglasen Milan Obrenovic, cetrnaestogodisnji unuk Milosevog brata Jevrema Obrenovica. Pod jakim pritiskom, Velika skupstina potvrdjuje Milanovo stupanje na presto, a zbog njegove maloletnosti izabrano je i Namesnistvo. Na svoj osamnaesti rodjendan, 10. avgusta 1872. godine Milan preuzima presto, sa velikim ambicijama usmerenim na sputavanje republikanskih ideja. Promena donetog Ustava i stalno krsenje ustavnih odredaba stvorili su Milanu jake politicke protivnike. Hercegovacki ustanak 1875. godine ucinio je da Mil an 1876. godine objavi rat Turskoj. Medjutim, umesto opsteg ustanka balkanskih naroda, saveznik Srbije je samo Crna Gora. I pored velikog junastva i nekoliko pobeda, srpska vojska je bila prinudjena na povlacenje. Najzad, Rusija pristaje da intervenise 1. novembra 1876. godine. Sledece godine Rusija ulazi u rat sa Turskom, a Srbija im se prikljucuje. Na kraju, Srbija j e Berlinskim ugovorom stekla nezavisnost i izvesno teritorijalno prosirenje. Posle zataskavanja afere oko proglasavanja
Srbije za kraljevinu (22. februar 1882. godine) i posle visegodisnjih afera i porodicnih sukoba, Milan kroz novi Ustav 1888. godine, uvodi neke obli ke parlamentarne gradjanske demokratije, a za svog maloletnog naslednika Aleksandra odredjuje namesnike koji bi vladali u njegovo ime. Kralj Milan je abdicirao 22. februara 1889. godine kada se iz Beograda preselio u Francusku. U nekoliko navrata se vracao u Srbiju ali 1900. godine zauvek napusta Srbiju i ubrzo zatim i umire u Becu 29. januara 1901. godine. Dolazak na vlast poslednjeg vladara iz porodice Obranovic poceo je ukidanjem Namesnistva 1. aprila 1893. godine. Uskoro zatim Aleksandar je ukinuo postojeci Ustav i vratio raniji iz 1869. godine, poigravao se vlascu, pa je ukinuo Ustav samo na nekoliko sati da bi promenio izborni zakon u Srbiji. Njegovi nepromisljeni politicki potezi ucinili su ga jako nepopularnim u narodu i u javnosti. Omogucio je nedemokratsku i surovu vladavinu politickog bezakonja, a narocito se kompromitovao ljubavnom vezom, kasnije i zenidbom, s dvorskom damom svoje majke Dragom Masin. Nezadovoljstvo vladavinom kralja Aleksandra Obrenovica kulminiralo je zaverom grupe oficira iz tajne organizacije "Crna ruka", koji su kralja i kraljicu ubili u noci 29. maja 1903. godine u Beogradu, predvodjeni majorom Dragutinom Dimitrijevicem Apisom, naklonjenim dinastiji Karadjordjevica, koja je pozvana da ponovo sedne na srpski presto.
Немањићи
Династија Немањића је владала Србијом између 1166. и 1371. године. Период владавине ове династије сматра се за најсјајнији период у историји српске средњовековне државе. Немањићи су носили различите владарске титуле: великог жупана, краља и цара.
Стефан Немаоа, велики жуан (1166—1196) Стефан Немаоић (Стефан Првпвенчани), велики жуан (1196—1202) и (1204—1217), краљ 2 (1217—1228) Стафан Радпслав, краљ (1228—1234) Стафан Владислав, краљ (1234—1243) Стафан Урпш I, краљ (1243—1276) 3 Стафан Драгутин, краљ Србије (1276—1282), краљ Срема (1282—1316) Стафан Урпш II Милутин, краљ Србије (1282—1321) Стефан Урпш III Дечански, краљ Србије (1321-1331) 4 Стефан Урпш IV Душан, краљ (1331—1345) и цар (1345—1355) Стефан Урпш V, цар (1355—1371)
Мрњавчевићи
Цар Стефан Урош V одредио је око 1365. за свог савладара Вукашина Мрњавчевића који тада добија краљевску титулу коју је носио до погобије у бици на Марици 1371. године. Ову титулу је носио и његов син Марко.
Вукашин Мроавчевић, краљ (1365—1371) Маркп Мроавчевић, краљ (1371—1395) (Краљевић Маркп)
Балшићи
Балшићи су владали Зетом од 1360. године до 1421. године. За време владавине цара Душана, Балшићи су признавали врховну власт Србије, али након Душанове смрти то признање постаје само формално и они постају прави господари Зете.
Балша I (1356—1362) Ђурађ I (1362—1372) Балша II (1372—1385) Ђурађ II (1385—1403) Балша III (1403—1421)
Лазаревићи и Бранковићи
Родоначелник ове династије био је Лазар који је носио титулу кнеза иако је био један од најмоћнијих обласних госпoдара његовог времена. Након погибије у Косовској бици 1389. наследио га је малолетни син Стефан у чије је име владала кнегиња Милица. Стефан је 1402. од византијског цара добио деспотску титулу. Он је усвојио свој сестрића Ђурђа Бранковића чији су потомци даље носили деспотску титулу.
Лазар Хребељанпвић, кнез (1371—1389) Вук Бранкпвић, гпспдар Кпспва (1371—1398) Стефан Лазаревић, кнез (1389—1402), деспт (1402—1427) Ђурађ Бранкпвић, деспт Србије (1427—1456) Лазар Бранкпвић, деспт Србије (1456—1458) Стефан Бранкпвић, деспт Србије (1458)
Немањићи
НЕМАЊИЋИ, српска владарска династија; сматра се да потиче од Стефана Немање, мада су већ његови преци владали Рашком као велики жупани; династија је владала српским земљама непрекидно у периоду 1168 - 1371. Имала је две линије: једна потиче од старијег Немањиног сина Вукана, а друга, краљевска, потиче од средњег Немањиног сина Стефана Првовенчаног, док Немањин син Св. Сава није имао порода. Вуканова линија: Вукан, краљ Дукље 1195-1208, имао је синове Ђорђа, Стефана и Димитрија, названог Давид; Давидов син Вратислав имао је сина Вратка, а овај кћер Милицу (жена кнеза Лазара). Стефанова линија: Стефан Првовенчани, велики жупан и краљ 1196-1228; његови синови: Радослав, краљ 1228-1234, Владислав, краљ 1234-1243, Урош, краљ 1243-1276, умро 1280. и Предислав одн. Сава II, архипископ 1263-1270. Владислав је имао синове Стефана и Деса, а Урошеви синови су Драгутин, краљ Србије 1276-1282, касније сремски краљ 1282-1316, и Милутин, српски краљ 1282-1321. Драгутинови синови: Урошиц и
Владислав; њихова линија је изумрла. Милутинови синови су Константин и Стефан Урош Дечански, краљ 1321-1331. Константинова деца се не спомињу, а Стефан Дечански је имао синове Душицу и Драгутина, који су умрли у детињству, Душана (краљ 1331-1346, цар 1346-1355) и Симеона. Душанов син је Урош (цар 1355-1371) са којим је изумрла мушка линија краљевске лозе Немањића. Симеон је био Стефанов син из брака са Маријом Палеологовом, па се осећао више као Грк него као Србин, добио је од Душана на управу Епир, где је у Урошево време владао као деспот до 1369; његови синови су Стефан и Јован Урош, који је умро 1423. као монах Јоасаф, а са њим је изумрла и ова грчко-српска лоза Немањића. За време владавине Немањића, српска феудална држава достигла је велики политички, културни и привредни успон и војничку моћ, па је у више махова била најјача држава на југоистоку Европе.
Држава Стефана Немање и првих наследника ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ
Словени продиру преко Дунава у Византију већ током VI века, али се трајно насељавају јужно од Дунава после 602. Срби су се настанили у унутрашњости Балканског полуострва између Саве и Јадранског мора, те успоставили своје државе у областима које су били опустошили Авари. У историјским изворима помињу се српски кнежеви и жупани, а од српских области Захумље, Травунија и, нарочито, Дукља (Зета) у Приморју, те Рашка у средњем делу. Крајем XI века знатно је ослабила Дукља, која је дотле предњачила у отпору Византији, а тежиште отпора се преселило у Рашку, која је постала најмоћнија српска област. За ту државу све више се везује појам Србије, поготово када јој је Стефан Немања, последњих година XII века, после Захумља и Травуније, придружио и Дукљу. Оснивач владарске
династије Немањића борио се истовремено за проширење граница српске државе и за њено осамостаљење од Византије. Истовремено, настојао је да учврсти унутрашње уређење и да унапреди духовни живот, градећи више значајних цркава и верских центара, касније уз свесрдну помоћ сина Растка, хиландарског монаха и будућег Светог Саве. Сава је наставио делатност и после смрти свог оца, потоњег Светог Симеона: постао је студенички архимандрит и крунисао брата Стефана Немањића за првог српског краља, издејствовао аутокефалност српске православне цркве (1219) и рукоположен је за њеног архиепископа, са седиштем у Жичи, отварао је болнице и подстицао просвету. Стефан Првовенчани и наредни српски владари, у честим сукобима са Бугарском, Византијом и Угарском, али и у повременом савезништву са њима, ширили су и јачали своју државу, у чему се нарочито истакао краљ Милутин, за чије се владавине (1282-1321) гради велики број цркава задужбина и формира особит дворски сликарски стил, а Србија постаје моћна држава централног Балкана. Милутинову славу надмашиће само његов унук Душан (краљ од 1331.), први српски цар (1346-1355), велики освајач (чије се царство простирало од Саве и Дунава на северу, Дрине, Требиња и Цавтата на западу, источно од Ниша и реке Струме, а обухватало је Епир и Тесалију на југу), али и законодавац (чувени је Душанов законик), градитељ и владар у доба којега је српска црква уздигнута у ранг патријаршије (1346), а архиепископ Јоаникије постао први пећки патријарх. Државничка величина Душанова испољила се и у томе што је упутио посланство папи Иноћентију VI да би успоставио сарадњу пред турском опасношћу. Изненадна смрт, међутим, спречила га је да пружи отпор Турцима који су већ прешли из Азије на Балканско полуострво и запретили Европи. За време потоњег цара Срба и Грка, Душановог сина Уроша, властела се све више осамостаљује, а огромно царство се изнутра растаче, док Турци освајају Бугарску. Исте године када су Турци нанели пораз Србима на реци Марици (1371), умире цар Урош и царство се коначно распада. Прво место међу осамостаљеним великашима заузима господар Поморавља кнез Лазар Хребељановић, који шири своју државу и покушава да се удружи са осталом српском властелом како би се супротставили Турцима, али у томе успева само делимично. У бици на Косову пољу (15/28 јуна 1389), у којој су се војска кнеза Лазара и одреди Вука Бранковића и краља Твртка I сукобили са турском војском султана Мурата I, испрва је српска војска постигла известан успех, а Лазарев властелин Милош (у народној поезији Обилић) убио је Мурата и направио пометњу међу Турцима. Пошто је, затим, Муратов син Бајазит преузео команду, надмоћнија турска војска је надвладала, кнез Лазар је био заробљен и погубљен, а Лазарева удовица књегиња Милица, у име малолетног сина Стефана, морала је признати вазални однос (плаћање годишњег харача и пружање војне помоћи). Међутим, српска држава је сачувала висок степен самосталности још седамдесет година.
Душаново царство у периоду 13481355. ___________________________
1. "Мала енциклопедија Просвета" - "Просвета", Београд, 1978. год. 2. "Срби у средњем веку" - Сима Ћирковић, "Идеа", Београд, 1997. год. 3. "Србија између истока и запада" - Марлис Вујовић, Јован Јанићијевић, ИП "Београд" ДД, Београд, 1994. год.
СРБИЈА У ВРЕМЕ НЕМАЊИЋА НЕМАЊИЋИ
Међу бројним српским династијама највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала од 1166. до 1371. године. У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја, имајући у виду и женске потомке. Немањићи су најзначајнија српска средњовековна владарска династија која је најдуже владала Србијом уопште, преко две стотине година (1166-1371). Њен значај у српској историји и свести проистиче из чињенице да је за њену владавину везано оснивање независне српске средњовековне државе, њен највећи територијални, економски и културни успон, као и стварање аутокефалне православне цркве, са самосвојношћу која зрачи до данас. Владавина државом, наслеђивање престола и стварање династије су у средњовековној Србији категорије које су се у свести савременика, па и владарске породице, формирали постепено, као и у феудалној Европи, са развојем феудалних држава. При томе су свакако од значаја старо словенско наслеђе и утицаји околних развијених феудалних држава, првенствено једнаковерне Византије, чије су државне традиције, владарска идеологија, као и култура уопште, били најближи узор. У феудалним европским државама важила су углавном два принципа наслеђивања престола: принцип примогенитуре (првородство) и принцип сениората (најстаријег у породици). Иако је најчешће важио први, често је зависило који ће принцип надвладати од низа околности: породичних, унутар-државних и спољних. И у Србији је преовлађивао принцип примогенитуре у наслеђу престола, нарочито од времена краља Стефана Уроша I, када је уведена установа младог краља, коју је добијао најстарији син као престолонаследник. Међутим, и поред тога, наслеђивање престола код Немањића није ишло увек утврђеним редом. Воља самог владара, честе насилне промене и утицај спољашњих и унутрашњих фактора су понекад одлучивале о будућем владару.
СТЕФАН НЕМАЊА Породица оснивача династије Стефана Немање је заправо била у сродству са владајућом породицом рашких великих жупана и са зетском краљевском династијом. Због метежа у Рашкој, Немањин отац Завида се са породицом склонио у Зету, где му се 1112. године (или 1113.г.) родио најмлађи син Немања.
После свргавања са престола великог жупана Десе од стране цара Манојла I Комнина (1163.), на престо је као велики рашки жупан постављен најстарији Завидин син Тихомир. Његова млађа браћа су постали удеони кнежеви и у име великог жупана су управљали одређеним деловима земље. Удеона кнежевина Стефана Немање се налазила на истоку земље, обухватала је жупе Ибар, Расину, Топлицу и Реке, као и крајеве између тих речних долина. Касније му је Манојло први даровао Дубочицу и одликовао га царским саном, дворском титулом. Тиме га је уздигао у односу на браћу, па је то касније био и један од разлога за Немањин сукоб са њима. Други разлог за сукоб са браћом била је Немањина политичка амбиција да дође на престо у Србији, што легалним путем, као најмлађи брат није могао да оствари. Немања је, наводно без сагласности великог жупана, подигао манастир Светог Николе у Куршумлији и манастир Свете Богородице. Браћа су га због тога позвала на одговорност и затворила у једну пећину код Раса. Након што се само чудом спасао заточеништва, он је уз помоћ својих присталица протерао браћу, збацио Тихомира са власти и прогласио се великим жупаном. Стефан Немања је дошао на престо 1166. године. Његовим доласком на власт започиње ново раздобље у развоју српске средњовековне државе. Оно се одликује, најпре, стицањем независности у односу на Византију, према којој је до тада била у вазалном положају, а онда почиње и постепено ширење државе. Посебан значај је имало припајање Дукље (Зете), старе српске државе, коју је у то доба држао грчки народ, па је називана и грчка област. Овај поход је био утолико значајнији што је Дукља сматрана Немањиним отачаством и дедовином. Освајање Дукље је завршено 1186. године. До краја 1189. године Немања је знатно проширио источне и југоисточне
границе своје државе. У састав Србије је трајно укључио територије Јужне и Велике Мораве, цело Косово и Метохију (сем Призрена) и Пилот у долини Дрима. На западу је граница српске државе допирала до ушћа реке Цетине, обухватајући Травунију, Захумље и Неретљанску област са острвом Мљетом. У току своје владавине, Немања се потпуно ослањао на цркву. Истовремено ју је помагао у њеном материјалном и духовном јачању, додељујући јој издашно поседе и повластице. Као ктитор је почео градити цркве и манастире још као удеони кнез, а по доласку на престо је изградио још мноштво њих. Цар Стефан Душан
Било је у српској историји више успешних владара и ратника. Али, само један је био цар Стефан Душан, познатији као Душан Силни. Такав надимак у једном борбеном и непокорном народу могао је да стекне само борац најређе врсте, оне која уме да побеђује и осваја. Долазак на власт Стефана Уроша IV Душана (1331-1355) и ранија победа код Велбужда, означили су почетак новог периода и највећег успона српске средњовековне државе.
У јесен 1330. године дошло је до отвореног сукоба између ''младог краља'' Душана и његовог оца краља Стефана Дечанског који је сакупио војску и отишао у Зету. Сам Стефан је скоро на истом месту ратовао са својим оцем, краљем Милутином, из истих разлога као и он сада са својим сином, само што су се улоге замениле. Као што се и онда син није супротставио оцу, тако се и сада Душан повукао, те је Стефан разорио његов дворац на обали реке Дримца и опљачкао цео тај крај. Стефан се вероватно сетио своје побуне када се исто тако повлачио пред Милутином, који га је на превару ухватио, оковао, ослепио и протерао у Цариград, па је покушао нешто слично и почео позивати Душана на разговор. Душан је ипак сазнао да му отац спрема ликвидацију, па се после много нећкања на наговор властеле ипак одлучио да покуша да обори Стефана изненадним нападом. Са мањом групом одабраних војника и верне властеле напао је оца, док је Стефан са породицом боравио на двору. Краљевић Душан кренуо је на оца и лако га савладао. Крунисао се за краља 8. септембра 1331. године. Политичке прилике на Балкану уочи Душановог доласка на престо биле су доста сложене. Моћна Византија почиње да слаби, а Стефан Душан је, крунишући се за краља, имао за
циљ да ослабљену Византију замени моћним српско -грчким царством. Млади српки владар одмах је напао Византију и освојио готово читаву Македонију, градове Прилеп, Охрид, Костур и Струмицу. На основу мира са Византијом, који је закључен 1334. године Србији су признате све нове границе. Једино од чега је у овом тренутку српски краљ морао да одустане била је опсада Солуна. Србија је ускоро наставила да ратује на југоистоку. Душан је освојио добар део Албаније и тиме још проширио територију своје државе. До 1345. г. када је освојен град Сер, Душанова Србија је обухватала целу Македонију осим Солуна, читаву Албанију и Епир, све бивше области Византијског царства. После дуже опсаде, краљ Душан је 25. семтембра 1345. године освојио град Сер. Са њим је у српске руке пала цела долина реке Струме и крајеви источно од ње, све до Христопољских кланаца, кроз које је водио важан пут за Тракију и Цариград. Истовремено је српској држави припојено Халкидичко полуострво, са Светом Гором (Атосом), најзначајнијим средиштем православља на Балкану. Душану је, као и свим осталим Немањићима пре њега, било веома стало до подршке светогорских монаха, па им је зато потврдио раније повластице и богато је даровао манастире. Освајање огромних византијских територија, а нарочито града Сера, омогућило је Душану да се крајем 1345. године прогласи за цара. Већ од првих значајнијих освајања он је у своју титулу уносио да је краљ и грчких земаља. А сада се и свечано прогласио за цара. Тада је и Србија постала царевина, а Душан ''цар Срба и Грка''. Душан је војевао на свим странама. И на југу и на северу. Проширио је територију српске државе до граница које, ни пре, а ни после њега нико није достигао. Све године његове владавине су биле испуњене непрекидним ратовима. Он је био тај који је уздигао Србију до места најзначајније војне и политичке силе на Балканском полуострву. Увек се успешно борио и преговарао. Душан је био сигурно један од најуспешнијих српских владара средњег века. Он је остварио снове које су сањали Урош и Милутин. И много више.
Друштво и закони за време цара Душана Под Душаном је и српско феудално друштво достигло своју пуну зрелост. Друштвена диференцијација која је у Немањино доба створила на једној страни класу зависних сељака, а на другој класу њихових господара (велможа), сада је добила пуни израз, јер се некадашњи слој ''војника'' или уздигао у властелу или пао на положај себара. Зависни сељаци, земљорадници и сточари, радили су у оквиру властелинства, дајући бројне новчане, натуралне и радне дажбине. Од њиховог рада се уздржавало бројно свештенство и монаштво, као и властела. Државна организација, која је већ од Милутиновог времена попримила византијске елементе, достигла је пун развој. Из Византије је преузета и пронија, специфични облик феудалног односа. Консолидацији феудалног система у Србији послужило је и Душаново законодавство, које је поред оригиналног Законика обухватало и преведене византијске правне зборнике. Душанов Законик је био најзначајнији документ његове владавине. Разлози за доношење Законика били су, пре свега, правни и политички. Рад на овом правном спису је започет неколико година раније, пре његовог званичног проглашења на Сабору у Скопљу 1349. године. Званичан наслов је био ''Закон благовернога цара Стефана''. У Скопљу је усвојено првих 135 чланова Законика, док је други део, до
завршног члана 201, донет на сабору у Серу шест година касније. За писање Законика неопходно је било познавање византијског права, српских писаних правних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи, дакле Законик је морао одговарати тадашњем развитку правне свести. Пет година касније (1354.) Душанов законик је допуњен новим одредбама. Душанов законик настаје у време потпуно развијених феудалних односа и издиференцираних класних обележја. Посебну пажњу представља први део Законика из 1349. године са 135 чланова. У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком погледу, а црква својим утицајем на религиозног средњевековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Овакав однос цркве и државе потиче из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе. Закоником се регулишу основни сталешки односи и одређује карактер државног и друштвеног уређења, тако да би се могао назвати и “уставом” средњевековне Србије. Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, чине значајан део Законика. Највиша власт у феудалној Србији прве половине 14. века припадала је владару. Он је, ипак, није вршио самостално, већ уз помоћ државног сабора. Законодавна власт владара, који је био на челу снажне централизоване државе, дошла је до изражаја у доношењу Законика. Сабори, који се највише спомињу, јесу старе установе. Сабор се састојао од свештенства, властеле, владара и његове породице. То није било народно представништво, већ скуп привилегованих сталежа са владаром на челу. Властела је била моћни повлашћени сталеж у Србији чија се моћ заснивала на њеним земљишним поседима, за разлику од себра неповлашћеног зависног становништва. Велики део Душановог законика је посвећен кривичном праву где се уводи и нови термин за кривицу - “сагрешеније”. То је подразумевало прекршај неке државне норме или моралне заповести, што је, по византијским схватањима, истовремено уперено и против божанског закона. Казне су биле врло сурове, а Душанов законик је преузео из византијског права све врсте сакаћења осим кастрације. Организација судства у феудалној Србији није била јединствена. Постојало је неколико врста судова чија је надлежност била подељена по категоријама становништва и врстама кривичних дела (црквени, властелински, државни). Црквени суд је судио припадницима клера за све спорове и сва кривична дела. О постојању властелинских судова у Душановом законику нема директних података, али из неких чланова може се закључити да су постојали. Душановим закоником су установљени државни судови који су били надлежни да суде све спорове световне властеле, као и њихова кривична дела. Осим држвних судова по областима, постојао је и суд на самом царевом двору који је судио властели која је живела на двору. Законик цара Стефана Душана који је донешен на два законодавна сабора, 1349. и 1354. године, није сачуван у оригиналу. Ово је документ изванредне важности, који је установио правни положај државе, владара
и цркве и представљао је онај врховни правни акт из којег произилазе сви појединачни акти и остали прописи и правне норме.
Култура и градитељство Срба за време царства И градитељска и ликовна достигнућа српске државе четрнаестог века без сумње улазе у ред највреднијих споменика српске прошлости. Велики број задужбина, манастира и цркава саграђено је у овом периоду. На жалост, многи од њих су нестали под налетима несрећне српске судбине, а многи и данас стоје оштећени као уверљиво сведчанство српске величине и, истовремено, српске трагичне прошлости. Манастир Светих Арханђела са црквом Светог Николе подигнут је на месту старије култне грађевине као задужбина цара Стефана Душана, најмоћнијег балканског владара оног доба. Градња је трајала од 1343. до 1352. године. Када је цар Душан умро, његово тело је пренето у манастир и сахрањено у монументалној гробници. Свети Архангели су од оснивања били најбогатији српски манастир. Манастир Светих Арханђела код Призрена, некада давно китњасти маузолеј цара Душана са црквом Светог Николе, постала је рушевина. Њено камење је оскрнављено и уграђено у Синан Пашину џамијуу Призрену, на крају шеснаестог века. Међутим, 1927. године су учињена прва археолошка ископавања, а сав нађени материјал је пренет у археолошки музеј у Скопљу. Темељна реконструкција је изведена шездесетих година двадесетог века. Поред ове своје задужбине, цар Душан је посебну пажњу посветио светогорским манастирима, нарочито Хиландару. Па ипак, творац највеће српске државе у историји, несебични ктитор, једини је из династије Немањића који није канонизован.
Распад Душанове државе Под непознатим околностима 20. децембра 1355. је умро цар Стефан Душан. Умро је у пуној снази, али није познато где. Зна се да је две недеље пред смрт боравио под градом Бером. Сахрањен је у својој сјајној задужбини манастиру Св. Архангела. После Душанове смрти, Србија је ушла у ново раздобље своје бурне историје. Доба у коме су локални феудални господари преузели водећу улогу и угрозили првенство средишње власти. Урош II, син цара Душана, није имао ни снаге ни мудрости да им се супротстави. Није много времена прошло пре него што се Душаново царство није сасвим распало. Први потомак Душана силног понео је надимак Урош Нејаки. Нови српски цар, који је ту титулу наследио од оца, није успео заштитити своју државу ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса. Душаново царство брзо се смањивало. Распад српског царства цара Душана почео је оног тренутка када је нестао његов ослонац и носилац. Урош је веома млад и неискусан, са осамнаест година, наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон се самовласно прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се отцепио и направио себи другу државу. То су почели чинити и други велможи, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у целину, па су као мали делови постали лак турски плен. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија
српске државе и народа. Овај народ је вековима био гажен, али никад сатрвен, захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. ЛИТЕРАТУРА:
Андрија Веселинпвић, Радпш Љушић, Срске династије, Бепград 2001 . М. Благпјевић, Србија у дпба Немаоића, Бепград 1989. M. Благпјевић, Србија Немаоића и Хиландар, Бепград – Нпви Сад 1998. www.srpskidespot.org.yu www.znanje.org www.dusanov-zakonik.co.yu www.snaga.org.yu/ilustrovana_istorija_srba
REALIZOVANO ZAHVALJUJUCI IZVORNIM MATERIJALIMA KOJE JE IZ ARHIVA I NAUCNIH RADOVA PRIKUPIO JOVANOVIC ZELJKO
Od 12. veka do danas traje kontinuitet srpskih dinastija koje su tokom vremena ucestvovale u ispisivanju evropske i svetske istorije. Po smrti Urosa IV iz prve srpske dinast. Nemanjica, ostalo plemstvo rasparcava kraljevstvo na delove. Godine 1389. knez Lazar pokusava da ponovo ujedini srpske drzavice kako bi sprecio tursku najezdu. No, spajanje i razdvajanje srpskog tla i nacionalnog bica je i dalje ostalo zlom igrom istorijske sudbine u okrsaju sila, i to jos uvek traje. Pripadnici prvih srpskih vladarskih kuca bili su na vlasti oko trista godina, od 1168. do 1459. Jos od najstarijih vremena, Srbi su prihvatili dogmu vladarske ideologije vizantijske orijentacije po kojoj je svetski poredak idealna slika nebeskog. Po analogiji sa nebeskim carem, vizantijski car je bozji namesnik na zemlji i otac svih naroda koji se oko njega grupisu kao clanovi idealne politicke porodice. U skladu sa istom podelom, srpskim vladarima je pripadalo velikozupansko, a kasnije i kraljevsko dostojanstvo. Zbog toga je uzdizanje Srbije u carevinu, u vreme Dusana Nemanjica, kasnije shvaceno kao protivprirodan cin i veliko srpsko prokletstvo, koje sa sobom kao kaz nu mora da nosi propast srpske drzave. Posle raspada Srpskog carstva, kasniji vladari su nosili samo titule knezeva i despota u nadanju da ce skinuti to tako steceno prokletstvo sa srpstva. Od godine 1168. do godine 1371. Srbijom su vladali utemeljitelji njene politicke nazavisnosti - Nemanjici. Od godine 1375. do godine 1427. drzavna vlast je bila u rukama porodice Lazarevica.
Od godine 1365. do 1395. jednim delom Srbije je vladala porodica Mrnjavcevica. Godine 1427. drzavnu vlast u Srbiji su nasledili predstavnici kuce Brankovica, koji su vladali do 1459. godine. Godine 1459, nepuna tri meseca, preostalom Srbijom je vladao Stefan Tomasevic iz bosanske dinastije Kotromanica. Kada se Mehmed II nasao pod zidinama Smedereva, Kotromanici nisu pruzili nikakav otpor, vec su poveli pregovore o predaji grada. Posto je postignut sporazum, dopusteno je Bosancima da napuste grad zajedno sa novoimenovanim despotom i njegovom zenom. Smederevo je napusteno 20.juna 1459. godine, a u grad su usli Turci. To je bio kraj niza gore navedenih srpskih provizantijskih despota. Naredne srpske dinastije su nastajale dosledno savremenosti vladarskih ideologija svoga vremena.
-------------------Svakim danom sam ovdje aktivna i redovna...
SeRbIaN_GiRl
Apr 23 2005, 06:28 PM Post #2 NEMANJICI
Grb Nemanjica simbolizira dvoglavi beli orao koji je usvojen iz vizantijske kulture i ubrzo je postao simbol srpskih kraljeva kao i srpske drzave. Moze se videti i na katalonskoj mapi iz 1339. gde je Forumska mezimica prestonica cara Dusana oznacena dvoglavim orlom, a taj isti simbol se nalazi i u manastiru Ljeviska. Celenka je bila omiljeni deo grba srpske vlastele i vrlo je prisutna na novcu iz tog perioda, gde se Grupa: Članovi upotrebljavala kao grb, bez stita. Broj postova: 7.028 Kraljevska kuca Nemanjica je vladala Srbijom od XII veka do 1371. Pridruţio: 11-October 04 Stvorili su mocnu i organizovanu drzavu, izgradili brojne crkve i Lokacija: Beograd manastire. Neki od njih su napisali i mozda najlepsa knjizevna dela Član br.: 93 svog vremena. Porodica je ponela ime po Stefanu Nemanji rodonacelniku dinastije, prvom srpskom nezavisnom vladaru i
prvom srpskom svetitelju. On je bio najmladji sin raskog velikog zupana Zavide. Tokom seste decenije 12. veka uspeo je da potisne bracu Tihomira, Stracimira i Miroslava u periferne delove raske drzave, a da sam ponese ocevu titulu. Stefan Nemanja je bio osnivac drzave i njegov srednji, drugi sin Stefan, je bio prvi krunisani srpski kralj dok je sam Nemanja imao titulu velikog zupana. Sin Rastko se zamonasio i uzeo ime Sava i izdejstvovao nezavisnost za srpsku crkvu (1219). Neposredno posle smrti Sv. Sava je proglasen za sveca. Stefan Dusan Nemanjic je krunisan za kralja 1331. god. Ovaj kralj, potom car, je bio veliki osvajac i za vreme njegove vladavine Srbija je bila jedna od najuticajnih evropskih drzava. Dusanov zakonik je regulisao norme i pravila ponasanja u drzavi. Zadnji kralj ove kuce je bio Uros IV, zvani "Nejaki". U vreme njegove vladavine izdvojilo se nekoliko snaznih oblasnih gospodara: Balsici, Vojnovici-Altomanovici, Dejanovici, Mrnjavcevici, Rastislalici i Hrebeljanovici, a koji su pokusavali da uspostave svoje dinastije. Oko 1375. godine medju njima se posebno uzdigao knez Lazar Hrebeljanovic. Taj deo srpskog plemstva je razdelio drzavu i razjedinjeni su i docekali turske osvajace. Turci su zeleli da iskorene svaku pomisao na nezavisnost srpske drzave te su spalili mosti Sv. Save u Beogradu 1594. godine, sto je samo jos vise ucvrstilo veru i zelju srpskog naroda za slobodom. Staru mapu Dusanovog carstva mozete videti
-------------------Svakim danom sam ovdje aktivna i redovna...
SeRbIaN_GiRl
Apr 23 2005, 06:34 PM Post #3 LAZAREVICI
Forumska mezimica
Mnogi istoricari veruju da su bivolji rogovi jedini deo grba Lazarevica, sto nije tacno. U delu Hilandara koji je Lazar podigao moze se videti dvoglavi orao kojeg su Lazarevici preuzeli od Nemanjica kako bi se potvrdili kao naslednici stare srpske kraljevske porodice. Despot Stefan je bio clan madjarskog viteskog reda zmaja gde je bio na prvom, pocasnom mestu. Zbog toga je crni zmaj
Grupa: Članovi
obmotan oko stita porodice Lazarevic. Broj postova: 7.028 Lazar Hrebljanovic (porodica je tek kasnije uzela prezime Lazarevic, Pridruţio: 11-October 04 pa se nekad pominju i kao Hrebljanovici) je bio najznacajnija Lokacija: Beograd politicka figura posle odlaska Nemanjica sa srpske istorijske scene. Član br.: 93 Iako nikad nije vladao celokupnom Srbijom jer je bila podeljena izmedju mnogobrojnih velikaskih porodica, Lazar je bio najjaci i najuticajniji medju njima. On je i predvodio srpsku vojsku 28. juna 1389. kada su ga Turci zarobili i pogubili. Njegova tragicna sudbina je stvorila "kosovski mit" a sam Lazar je u narodu postao "car Lazar" iako nikad nije imao tu titulu. Njegova zena Milica je vladala Srbijom sve dok Stefan Lazarevic nije dobio titulu despota 1402. Stefan je bio u obavezi da ucestvuje u turskim ratovima a njegova sestra Olivera je data za zenu turskom sultanu. Despot Stefan je uvek pokusavao da izbori vecu samostalnost za Srbiju a kao ucen covek posedovao je i veliku zbirku knjiga. Oprobao se i kao pisac napisavsi dve pesme, "Natpis na stubu" i "Slovo Ljubve". Posto nije imao poroda, despot Stefan je kao svog naslednika odredio svog rodjaka Ðurdja Brankovica, a ubrzo nakon te objave, od posledice srcanog udara umire u Sumadiji 1427.
-------------------Svakim danom sam ovdje aktivna i redovna...
SeRbIaN_GiRl
Apr 23 2005, 06:53 PM Post #4 BRANKOVICI
Brankovici su ostavili dosta podataka o svom grbu na novcu, pecatima i odeci. Iako ima varijacija, dva su simbola uvek predstavljena: bivolji rogovi i lav en passant (u hodu). Forumska mezimica Najverovatnije su bivolje rogove preuzeli od Lazarevica gde su hteli da naglase da su oni legalni naslednici bivse dinastije. Ovaj grb je u potpunosti bio i pecat Lazara Brankovica iz 1457. Grupa: Članovi Brankovici su poznati kao poslednja srednjevekovna srpska dinastija Broj postova: 7.028 koja je vladala do potpunog pada drzave pod tursku vlast. Vuk Pridruţio: 11-October 04 Brankovic se ozenio Marom, najstarijom sestrom kneza Lazara i bio Lokacija: Beograd je jedan od knezevih najblizih prijatelja. Zajedno su se borili na
Član br.: 93
Kosovu 1389. Kada je Vuk vodeci desno krilo srpske vojske prodro u sam centar turskog logora Lazar je bio zarobljen, sto je ostavilo prazninu u rasporedu trupa. Vuk je odlucio da se povuce sa namerom da spase ono sto se spasti moglo i da nastavi sa odbranom Srbije. Nasuprot istoriji, Vuk Brankovic je zbog toga p rikazan kao izdajnik u narodnim pesmama. Vukov sin Ðuradj se sukobio sa despotom Stefanom (dinastija Lazarevic) jer je zeleo da prigrabi srpski presto za sebe. Pomirili su se i krenuli u zajednicku uspesnu borbu protiv Turaka 1413. Posle smrti svog rodjaka, Ðuradj je postao novi despot, po Stefanovom testamentu, sto je ozvaniceno 1429. cime i Brankovici ulaze u redosled srpskih dinastija i monarha. I pored pada Smedereva 1459. (sto je oznacilo totalni kolaps drzave), Brankovici su i dalje bili veoma uticajna srpska porodica dok nije nestao i njihov poslednji potomak.
-------------------Svakim danom sam ovdje aktivna i redovna...
SeRbIaN_GiRl
Apr 23 2005, 07:12 PM Post #5 MRNJACEVICI
Jedan deo ovog grba se moze videti i na pecatu kralja Vukasina iz 1370. ali bez stita. Beli orao je u sastavu jer se smatrao grbom Srbije (mada ovde nije dvoglavi) i mnogi velikasi su ga stavljali na svoje Forumska mezimica predmete i odecu. Jos jedan veoma vazan simbol se javlja na grbu Mrnjavcevica a to su oscila koja su kasnije postala i deo zvanicnog grba obnovljene srpske drzave. Grupa: Članovi Mrnjavcevici su bili prvi srpski velikasi koji su se sukobili sa Broj postova: 7.028 Turcima. Bitka na Marici 1371. je bila izgubljena i turski osvajaci su Pridruţio: 11-October 04 nastavili sa prodorom u zemlju. Oba brata, Ugljesa i Vukasin su Lokacija: Beograd poginuli u tom boju a Vukasinov sin, Marko, je proglasen za novog Član br.: 93 kralja. Iako je Marko bio turski vazal, narodne pesme su ga opevale kao heroja natprirodne snage i izuzetne hrabrosti, kao Kraljevica Marka. Ubijen je u turskom pohodu 1395. koji je predvodio sultan Bajazit I. Posle ove pogibije Mrnjavcevici su nestali sa politicke scene i nema puno podataka o ostalim clanovima porodice. Ugljesina zena Jelena je otisla u manastir gde se zamonasila pod imenom Jefimija i izvezla cuvenu Pohvalu knezu Lazaru.
-------------------Svakim danom sam ovdje aktivna i redovna...
SeRbIaN_GiRl
Apr 23 2005, 07:16 PM Post #6 BALSICI
Na novcu Balsica se dosledno pojavljuje vucja glava okrenuta nadesno i na stitu i na celenci. Ovaj oblik stita i kacige se mogu videti na pecatu duke Balse iz 1385. godine dok se plast i kruna Forumska mezimica detaljnije raspoznaju na novcu Balse III. Ima dosta sporova o izgledu samog stita, jer se u kasnijim varijantama grba B alsica javljaju i osmokrake srebrne ili zlatne zvezde. Rumunska porodica Grupa: Članovi Bals, koja pretenduje da vodi poreklo od zetskih Balsica, takodje na Broj postova: 7.028 svom grbu ima osmokraku zlatnu zvezdu na crvenoj podlozi. Pridruţio: 11-October 04 Obrenovici su koristili svoje porodicne veze sa ovom rumunskom Lokacija: Beograd porodicom da predstave da i sami vode poreklo od Balsica, dakle i Član br.: 93 Nemanjica tako da su zbog toga legalni naslednici srpske krune. Prvi pomen vladarske porodice Balsic nalazi se u povelji koju je car Uros izdao Dubrovackoj republici 1360. g. Ne zna se nista pouzdano o njihovim precima, te je romanska osnova prezimena navodila neke istoricare da ih traze medju napuljskim i provansalskim plemstvom, sto nije urodilo plodom. Rodonacelnik porodice, Balsa I, je upravljao samo jednim selom da bi uz pomoc sinova uskoro ovladao Gornjom Zetom, Skadrom i teritorijom do Kotora. Moguce je cak da su upravljali i Barom. Ratovali su i sa albanskim vlastelinom Karlom Topijem gde je Ðuradj pao i zarobljenistvo da bi kasnije (1366.) bio oslobodjen po uspostavljanju mira. Vec 1368. Ðuradj kontrolise i Ulcinj. Postavsi mocan vlastelin vise ne priznaje Urosa Nemanjica za svog gospodara i dolazi u sukob sa njim. On se pominje uz kneza Lazara 1375. kao sazivac crkvenog sabora sto govori o njegovom nesumnjivom uticaju i moci. Nasledjuje ga najmladji brat Balsa II koji je potukao kralja Tvrtka i uz posredovanje Venecije sklopio mir 1385. Turci su sve vise upadali na njegovu teritoriju i on gine u boju na Saurskom polju iste, 1385. Unuk Balse I, Ðuradj se pojavljuje kao naslednik i u prvi mah se i pridruzuje turcima, da bi se okrenuo protiv njih i presao u katolicanstvo obecavsi svoje zemlje papi
Bonifaciju IX ukoliko ne bi imao naslednika. Njegov sin, Balsa III, je nasuprot tome krenuo u zauzimanje starih poseda svoje porodice i uz pomoc Turaka je zauzeo Skadar. Vesto balansirajuci izmedju Venecije, Ugarske i Turaka, uspeo je da odrzi svoje posede. Umire na dvoru svog ujaka despota Stefana Lazarevica koji postaje naslednik zemalja Balsica jer Balsa III nije imao muskih naslednika. Venecija je na to brzo reagovala i osvojila sve primorske gradove pod vlascu Balsica.
-------------------Svakim danom sam ovdje aktivna i redovna...
SeRbIaN_GiRl
Apr 23 2005, 07:22 PM Post #7 KOTROMANICI
Kotromanici su ostavili brojna svedocenja i predmete sa po rodicnim grbom mada su ga cesto menjali i doradjivali. Zlatni ljiljani na plavoj pozadini simboliziraju potcinjenost kuce madjarskoj Forumska mezimica kraljevskoj porodici. Cak je i Stefan Lazarevic s vremena na vreme dodovao ljiljane na svoj grb kada je bio blizak sa madjarskim kraljem. Grupa: Članovi Ovi srpski plemici su ziveli i upravljali delovima Bosne sve do Broj postova: 7.028 njenog pada kada su Turci preuzeli vlast nad tom drzavom. Iako su Pridruţio: 11-October 04 bili vladari Bosne, posto su bili srpska porodica, Kotromanici su se Lokacija: Beograd proglasili i za kraljeve Srbije. Stefan Tvrtko I je bio bosanski ban od Član br.: 93 1353. do 1377. a od te godine se proglasio za kralja Bosne i Srbije. Posle njegove smrti 1391. je usledio period nestabilnosti i borbe za presto, a kao pobednik iz tog meteza je izasao Stefan Dubisa mada nije razjasnjeno u kakvom je srodstvu bio sa Kotromanicima. Bilo kako bilo, Dubisin unuk, Stefan Tomasevic, je bio poslednji vladar Bosne koji je pokusao da odbrani drzavu od napada Turaka. Papa Pije II ga je potvrdio za "bosanskog kralja" 1461. jer je istocna crkva pala pod tursku nemilost, a zapadna dinastijska prava nisu vazila bez crkvenog priznanja. Posto su mu Turci obecali milost, Stefan se predao i bio je pogubljen. Tim ubistvom je okoncana i bosanska drzava dok su potencijalni naslednici, Stefanova deca Sigismund i Katarina, odvedeni u Carigrad (Istambul) i preobraceni u is lam.
-------------------Svakim danom sam ovdje aktivna i redovna...
SeRbIaN_GiRl
Apr 23 2005, 07:24 PM Post #8 OBRENOVICI
KNJAZ MILOS OBRENOVIC Dinastija Obrenovica je vladala Srbijom u dva navrata: prvi put od 1815. do 1842. godine, kada su se na prestolu promenila tri kneza Forumska mezimica Milos, Milan i Mihailo. Drugi period je od 1858. do 1903. godine, kada su vladali ponovo Mihailo, potom kralj Milan i na kraju kralj Aleksandar. Vladari iz ove loze potekli su od prvopomenutog Grupa: Članovi Milosa, jednog od najistaknutijih vodja u Prvom srpskom ustanku. Broj postova: 7.028 Milosevo prezime je bilo Teodorovic. Prezime Obrenovic preuzeo je Pridruţio: 11-October 04 1810. godine, posle smrti svog brata od ujaka Milana. Pretpostavlja Lokacija: Beograd se da je to uradio jer je Milan, kao istaknuti vojvoda, imao veliki Član br.: 93 ugled u narodu. Uz njega je Milos prosao kroz gotovo sve vece bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karadjordje mu je poverio Uzicku nahiju na upravu i odbranu. Posle propasti ustanka Milos je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudnicke, a zatim Pozeske i Kragujevacke nahije. Godine 1815, 23. aprila Milos je stao na celo Drugog srpskog ustanka. Ucestvovao je u najvaznijim bitkama i licno vodio pregovore sa Turcima. Tako je 25. oktobra 1815. godine sklopio usmeni dogovor sa Ali-pasom o mesovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pasaluku. Dogovor je regulisan posebnim fermanom, kojim je Srbija i zvanicno dobila nekoliko znacajnih povlastica. Milos nije birao nacina da ucvrsti svoj polozaj i da izbori sto vecu autonomiju za Srbiju. Turke je potkupljivao, a potencijalne konkurente za vlast uklanjao. Kada je jula meseca 1817. godine u Srbiju tajno dosao Karadjordje radi dogovora o organizovanju zajednickog ustanka Grka, Srba i Bugara, Milos je iz "drzavnih razloga" naredio da se Karadjordje ubije. Upornom diplomatijom i uz mnogo po litickog takta, Milos je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimicnoj unutrasnjoj samoupravi i slobodnoj skoli, takozvani Hatiserif. Posebnim beratom Milosu je bilo priznato nasledno knezevsko
dostojanstvo. Njegovi politicki protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne drzave, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Namesto njega, godine 1838. je donet jedan hatiserif, nazvan "Turski ustav". Ovim ustavom knezeva vlast je ogranicena Sovjetom, sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti. Ne mireci se sa takvom podelom vlasti, Milos je 1. juna 1839. godine bio prinudjen da abdicira i napusti zemlju. Nasledio ga je tesko oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Milosevom mladjem sinu Mihailu. Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karadjordjevog sina Aleksandra, koji je vladao do 1858. godine. Nakon devetnaest godina izganstva, Milos se vratio u Srbiju i zapoceo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860. godine.
-------------------Svakim danom sam ovdje aktivna i redovna...
SeRbIaN_GiRl
Apr 23 2005, 07:45 PM Post #9 KARADJORDJEVICI
DJORDJE PETROVIC-KARADJORDJE Karadjordjevici su poslednja srpska dinastija. Vladari iz ove loze potekli su od narodnog prvaka i vodje Prvog srpskog ustanka iz 1804. Forumska mezimica godine - Djordja Petrovica - Karadjordja. Godine 1804, 2. februara, odrzan je narodni zbor u Orascu, na kome su ugledni narodni predstavnici iz Sumadije izabrali Karadjordja za vodju Grupa: Članovi ustanka protiv turaka. Uz pomoc Stanoja Glavasa, Karadjordje je Broj postova: 7.028 odmah preduzeo korake ka brzem sirenju ustanka, a lokalne otpore je Pridruţio: 11-October povezao u jedan opstenarodni pokret. Ustanku je predhodio pokolj 04 najvidjenijih Srba od strane turaka, poznat u srpskoj istoriji kao "Seca Lokacija: Beograd knezova". Od marta meseca iste godine Karadjordje se u sluzbenim Član br.: 93 dokumentima potpisivao kao Vozd, Pervi predvoditelj, Vrhovni vojvoda ili Komadant od Serbije. Turci su ga prozvali Crnim Djordjem (tur. kara=crni), sto je u narodu ostalo i prihvaceno, a njegova dalja loza to i uzela za dinastijsko obelezje i prezime.
Godine 1813. Turci su pokrenuli veliku ofanzivu i uspeli su da slome otpor ustanika na Moravi, Drini i Timoku. U jesen iste godine Karadjordje i najistaknutije srpske vojvode su bili prinudjeni da se sklone u Austriju. Vazalnu upravu Srbijom turci su poverili Obrenovicima. 1816. Karadjordje je pristupio grckoj "Heteriji", ciji je plan bio zajednicki ustanak Grka, Srba i Bugara i stvaranje velike balkanske drzave, po uzoru na nekadasnju Vizantiju. Karadjordje je izabran za vodju tog ustanka. Tajno je presao u Srbiju u julu 1817. godine kako bi se dogovorio sa Milosem Obrenovicem o zajednickoj akciji. Medjutim, Milos je iz "drzavnih razloga" naredio da se Karadjordje ubije. Naredjenje je izvrseno u noci izmedju 13. i 14. jula 1817. godine u mestu Radovanju kod Smedereva.
KNEZ ALEKSANDAR KARADJORDJEVIC Aleksandar Karadjordjevic je sin Djordja Petrovica-Karadjordja. Detinjstvo i mladost je proveo sa roditeljima u emigraciji. U Srbiju se vratio 1839. godine. Postao je clan suda, a zatim i porucnik-adjutant kneza Mihaila Obrenovica (mladji sin naslednik Milosa Obrenovica). Kako je Mihailo vodio despotsku politiku svoga oca, ustavobraniteljski rezim ga je naterao da 1842. godine abdicira i ode iz zemlje, ocu. Na njegovo mesto je ustolicen Aleksandar. Medjutim, ruska vlada je bila nezadovoljna ovom odlukom i trazila je da se izbor ponisti i sazove nova skupstina, koja bi ponovo birala kneza. Ali, i nova skupstina je opet potvrdila izbor Aleksandra. Ipak, Knez Aleksandar je razvlascen na Svetoandrejskoj skupstini decembra 1858. godine, kada je na presto, voljom i uticajem velikih sila, po drugi put doveden Milos Obrenovic.
KRALJ PETAR I KARADJORDJEVIC Posle oficirskog Majskog prevrata 1903. godine u kome je ubijen poslednji vladar iz dinastije Obrenovica, na celo Srbije je po treci put dosla porodica Karadjordjevica, koja je vladala naredne cetiri decenije. Petar Karadjordjevic se skolovao u Beogradu i Zenevi, a u Parizu zavrsio vojnu skolu Sen-Sir, te kao porucnik i visu vojnu akademiju u Mecu. Borio se na strani Francuske u francusko -pruskom ratu i ucestvovao je u bosansko-hercegovackom ustanku pod imenom Petar Mrkonjic, kada je bezuspesno nudio svoju saradnju knezu Milanu Obrenovicu (starijem sinu nasledniku Milosa Obrenovica). Na srpski presto je stupio u svojoj pedesetdevetoj godini, kao zreo i izgradjen covek. Njegova vladavina je obelezena trima oslobodilackim i pobednickim ratovima: Prvim balkanskim ratom 1912. godine,
Drugim balkanskim ratom 1913. godine i Prvim svetskim ratom vodjenim od 1914. do 1918. godine. 22. juna 1914. godine se povukao sa javne vlasti, davsi regentske ovlasti prestolonasledniku Aleksandru. U secanju svog naroda kralj Petar I Karadjordjevic je ostao zapamcen kao omiljen i pravedan vladar, koji je zajedno sa svojom vojskom prosao kroz najteza iskusenja Prvog svetskog rata, prelazak preko Albanije i izbeglistvo u Grckoj. Kako je Prvi svetski rat doneo oslobodjenje Slavenima koji su ziveli u Austrijskoj monarhiji, kralj Petar je bio prvi kralj Srba, Hrvata i Slovenaca u zajednickoj drzavi. Umro je 1921. godine.
Kraljevski grb dinastije Karadjordjevic
Knezevski grb dinastije Karadjordjevic
Grb kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Po lje stita s krstom i oscilima je izdeljeno na tri dela da bi se pridodala hrvatska sahovnica i slovenacki polumesec sa plavom zvezdanom pozadinom.
KRALJ ALEKSANDAR I KARADJORDJEVIC Aleksandar Karadjordjevic je drugi, mladji sin kralja Petra I (ime po knezu Aleksandru). Skolovao se u Zenevi, Petrogradu i Beogradu. Ucestvovao je u Balkanskim ratovima, kao komandant Prve armije. Godine 1914. je postao regent Srbije, a u Prvom svetskom ratu je bio vrhovni komandant srpske vojske. Kako je iz Prvog svetskog rata Srbija izasla kao jedna od pobednickih zemalja, kao regent je iskoristio povoljnu politicku situaciju i 1. decembra 1918. godine proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u zajednicku Kraljevinu SHS. Danas mu se ta odluka pripisuje kao koban potez po srpsku buducnost, jer su mu saveznici savetovali da drzavom zapadno obuhvati samo podrucja gde zive pretezno Srbi, to jeste na liniji Sibenik-Karlobag. Aleksandar je ubijen prilikom njegove zvanicne posete Francuskoj, u Marseju, 9. oktobra 1934. godine. Atentatori su bili pripadnici ilegalne organizacije VMRO, ciji je cilj bio stvaranje Velike Makedonije koja bi, uz vardarsku Makedoniju, obuhvatala i delove Grcke, Albanije i Bugarske. U pripremi atentata je ucestvovala i ustaska emigrantska organizacija Ante Pavelica.
