KNJIŽEVNOST
I
CIVILIZACIJA
KNJI2EVNOST
CIVILIZACIJA
UREDNIK
JOVAN HRISTIĆ
R E C E N Z I J A : P E T A R V U J lC lC • N A C R T K O R I C A : D U Š A N R IS T I C • O M O T : M I O D R A G K N E Ž E V I Ć • T E H N IČ K I U R E D N I K : B O G D A N C U R C IN • K O R E K T O R : S V E T L A N A D R A M L IC • I Z D A V A Č : I Z D A V A Č K O P R E D U Z E C E N O L .IT , B E O G R A D , T E R A Z I J E 27 • Š T A M P A : Š T A M P A R I J A B I R O G R A F I K A , S U B O T IC A • T I R A 2 : 4.000 P R I M E R A K A
STANISLAV LEM
SUMMA TECHNOLOGIAE PREVEO S POLJSKOG
PETAR VUJIČIĆ
NOLIT • BEOGRAD
1977
STAN IStAW LEM
SUMMA TECHNOLOGIAE Wydanie III. Krakow, Wydawnictwo Literackie, 1974
SADRŽAJ
Predgovor III I. DILEME II.
III.
izdanju —
—
—
— — —
—
—
—
—
—
DVE EVOLUCIJE _ _ _ _ Uvod — — — — — — — Sličnosti — — — — — — Razlike — — — — — ■— — Prvi uzrok — — — — ■ — — Nekoliko naivnih pitanja — —
_ — — — — —
KOSMIČKE CIVILIZACIJE — — Formulisanje problema — — — Formulisanje metoda — — — Statistika kosmičkih civilizacija Kosmički katastrofizam — — Metateorija čuda — — — — Unikalnost čoveka — — — — Inteligencija: slučaj ili nužnost? Hipoteze — — — — — — Votum separatum — — — — Perspektive— — — — — —
— — — — — — — — — — —
IV. INTELEKTRONIKA _ _ _ Povratak na Zemlju — • — — Meg abitska bomba — — — — Velika igra — — — — — — Mitovi nauke — — — — — Pojačivač inteligencije — — — Crna kutija — — — — — O moralu homeostata — — — Opasnosti elektrokratije — —
9 35
_
_ _ _ — — — — — — — — — — — — — — —
— — — — —
44 47 53 67 72
— — — — — — — — — — —
— — — — — — — — — —
77 80 84 87 91 95 99 103 107 111
— — — — — — — —
H8 118 123 127 131 135 139 143 147
44
77
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
_ _ _ _ — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
_ — — — — — — — —
V.
Kibernetika i sociologija — — Vera i informacija — — — — Eksperimentalna metafizika — Verovanja elektromozgova — — Duh u mašini — — — — — Brige sa informacijom — — — Sumnje i antinomije — — —
— — — — — — —
— — — — — — —
— — — — — — —
— — — — — — — — — — — — — —
151 155 163 172 176
PROLEGOMENA SVEMOĆI — Pre haosa — — — — — — Haos i red — — — — — — Scila i Haribda, ili o umerenosti Konstruktorovo ćutanje — — Ludost s metodom — — — — Novi Line ili o sistematici — — Modeli i stvarnost — — — — Plagijati i kreacije — — — — Oblast imitologije — — — —
— — — — — — —■ — — —
— — — — — — — — — —
— — — — — — — — — —
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
203 203 208 213 217 221 227 229 234 237
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —• — — — — — — — — — — — —
241 241 246 254 257 263 270 274
— — — —■ — —
— — — — — — — — — — — —
289 289 291 324 340 346
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
356 356 359 367 381 383 389 393 398 410 412 415 419 423 427 451
VI. FANTOMOLOGIJA Osnovi fantomatike — — — Fantomatska mašina — — — Periferna i centralna fantomatika Granice fantomatike — — — Cerebromatika — — — — Teletaksija i fantoplikacija — — Ličnost i informacija — — — VII. STVARANJE SVETOVA Uvod — — — — — Uzgajanje informacije — Jezička inženjerija — — Inženjerija transcendencije Kosmogonijska inženjerija VIII.
— — — —
— — — — — — —
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE — Uvod — — — — — — — — Rekonstrukcija vrste — — — — Konstrukcija života — — — — Konstrukcija smrti — — — — Konstrukcija svesti — — — — Konstrukcije zasnovane na greškama Bionika i biokibemetika — — — Očima Konstruktora — — — — Rekonstrukcija čoveka — — — — Kiborgizacija — — — — — — Autoevoluciona mašina — — — — Vančulne pojave — — — — — ZAVRŠETAK NAPOMENE ' — — — — — — — LITERATURA RAZMATRANA U TEKSTU
— — — — — —
— — — — — —
179
185
SUMMA TECHNOLOGIAE
PREDGOVOR III IZDANJU
I Pre deset godina ova knjiga bila je autorovo razme tanje, bez prava stalnog građanstva u bibliografijama. Sećam se da su m e knjižari pitali na k oju policu treba pravilno da je stave. Danas je ona atom futurološkog mora. Tada niko još nije bio čuo za istraživanje buduć nosti. Danas niko ne može da ga obuhvati. To je oznaka vremena koje m odernu temu osuđuje da upadne u potop. Lišen kom forne usamljenosti u razmišljanju, dužan sam da objasnim gde je mesto S u m m a e T e c h n o lo g ia e u futurološkoj biblioteci. Da li je bila prekursorska ili pro mašena? Ako je postala anahronična, zašto je obnavljati? Ako nije, po čemu se razlikuje od futurološke literature? Ali, kako m ože sadržati nešto čega se nisu dosetili svetski eksperti, m oćni već zbog same brojn osti? Odgovor na to pitanje pretpostavlja bar površno poznavanje futuroloških mapa. Sredinom veka pojavilo se bar dvadese tak knjiga usmerenih ka budućnosti. Nastajale su ipak svaka za sebe, udaljene uzajamnim neznanjem jedne o drugoj, sadržinom ograničene na autorovu specijalnost. O tome svedoče naslovi kao G e o g r a fija gladi, N aša o p lja č k an a p la n eta , naslovi alarmantni, k oji dolaze od ekono mista ili prirodnjaka. Krizu tehnoloških porasta negde oko 1985. godine proricao je Džon fon Njumen u članku objavljenom u časopisu »Fortune« 1955. godine. Naučno
STANISLAV LEM
javno mnjenje primalo je takve opomene ipak ćutke. Mo gao bi neko pomisliti da je posledica suprotnih gledišta bi la ravnodušnost, samim tim što su nasuprot publikacija ma koje smo naveli stajale takve kao što je Čem u smera svet Frica Badea iz 1960. godine, vizija sitog sveta s privre dom u punom procvatu. Moglo bi se pretpostaviti da je po tom u svetu naišlo nešto prelomno, što je istraživanjima budućnosti dalo važnost i popularnost. A eto, ništa slično se, u stvari, nije dogodilo. Futurologija je slično rascepIjena na krajnja stanovišta kao i knjige koje su joj pret hodile. Ne može, takođe, da se pohvali ni velikim uspesima. Ako u nauci postoji prag podstreka, prag koji su prekoračili impulsi što stižu iz sveta, onda ne umemo ni njega ni njih da označimo. Futurologija je postala moda kad su se inicijative pojedinaca spojile u organizacione okvire. Sondaža budućnosti postala je produktivna, da jući stručne časopise, knjige, međunarodne kongrese, čitave biblioteke, ali ta planina je bar zasad rodila samo miša. U pakosnoj primedbi da je futurološki teren rezer vat porasta ni iz čega, podložnih Parkinsonovom zakonu, ima mnogo tačnosti. Majka te discipline bila je, kako čujemo, potreba, a otac — duh vremena. Kritičari sma traju da se dete pokazalo impotentnim, iako silovito raste. Ako je majka futurologije zaista bila potreba, ona joj onda nije garantovala šta će postići. Kao jamstvo njene saznajne pouzdanosti obično se podvlači kolektivnost nauke. Ali plodnost discipline nije funkcija broja stručnjaka. Tamo gde nema očiglednih mera, pouzdanih polaznih aksioma i metodike provera, greška može da zarazi i najveće kolektive, te je masovnost futurologije njena sumnjiva vrlina. Ništa ne deprimira tako kao čita nje prognoza od pre osam ili pet godina, određenih za 2.000. godinu, a koje same sebe ismejavaju već danas. Kako ipak prikazivati spisak pretpostavki koje su kao nauka precrtane ili su se pokazale kao nepouzdane? Liše na nesumnjivih dostignuća futurologija nema ničeg pouz danijeg od svoje istorije, te stoga počnimo od nje. Zrelost jedne naučne grane obrnuto je proporcio nalna u odnosu na s njom srasli istorizam. Zakoni kre tanja masa mogu se izlagati bez pozivanja na istoriju njihovih formulacija, ali opšta istorija prikazuje se bez zakona njenog kretanja. Samo zrele discipline stiču neza
PREDGOVOR
11
visnost od okolnosti svog rođenja. Futurologija se ne da razumeti bez istorijskog koeficijenta, što znači da njene prognoze više govore o savremenom stanju duhova i dru štava nego o bilo kakvoj budućnosti. A ipak nemoguće je da taj trud naša epoha nazove prosto suvišnim. Posle drugog svetskog rata nauka je, zahvaljujući ulozi odigranoj u borbi, postigla društveni napredak. Tada su se pojavljivale knjige s naslovima iz kojih je zračio oduševljeni entuzijazam, na primer Nauka — horizont beskraja. To uzvišeno oduševljenje bilo je ipak već u ranom detinjstvu unakaženo sećanjem na uništenje dva japanska grada. Ubrzo ga je potpuno zamrzla aura hladnog rata. Taj period vesto je iskoristio Herman Kan, istupajući iz ugodne situacije kao analitičar nuklearne Apokalipse, jer je izmenjivao misli sa samim Pentago nom, aspirirajući na ulogu novog Klauzevica. Silom pri lika morao je, budući na tom stanovištu, da se bavi bu dućnošću sveta — doduše katastrofalnom. Navika je dobro došla kad je naišlo međunarodno otopljavanje. Kan je od vojnih prešao na civilne prognoze, i dotad prazni naziv futurologije (sročen još 1942. godine od strane O. Flehtmana) počeo ispunjavati sistematičnim delovanjem erudita. Takav je bio početak institucio nalne i bogate futurologije, povezane s vlašću, odnosno s »Establishmentom«. Kan nije njena vodeća ličnost, već samo naročito spektakularna, zbog pokretljivosti (koja ga je ne jednom činila samozvanim glasnogovornikom te škole), a i repre zentativna, jer je u sebi skupljala nadlične odlike epohe. Vredno je spomenuti da je futurologija iskočila iz raz mišljanja o strategiji, a kosmonautika je za svoje rakete imala da zahvali balističkim granatama. Kad dođe vreme, pravac delatnosti te škole zaslužiće da dobije ime futurologije status quo. Prvu fazu zatvorio je, dakle, Kan sa Entonijem Vinerom u opširnom delu 2.000. godina. Njegova kvintesencija je optimizam poreklom iz skepticizma: svaki metod predikcija je varljiv, ali njihovo umnožavanje može da aproksimuje izvesnost, shvatanu doduše skromno, naime više kao okvir anticipacije nego kao definitivno predskazivanje. Stav anticipacije označava ulogu eksperta kome
12
STANISLAV LEM
budućnost ne sprema nikakva iznenađenja, jer je stvorio »prostor mogućnosti« i samim tim uzeo u obzir ono što može da se desi. Na taj način predikcijski zadatak neprimetno pada na spekulacione pozicije, odnosno sondaža budućnosti pretvara se u katalog šansi, instruktažu ili kazuistiku. Na žalost, ni taj zadatak-minimum nije izvr šen. Sedam godina posle pojave 2.000. godine treba reći da se Kanovi scenariji nisu ispunili, istorijske analogije šantaju, od čitavog roja nagađanja ostala su samo opšta banalna mesta, a trendovi pak iz poraslih nacionalnih dohodaka doduše još uvek traju, ali se promenilo nešto više no njihovi parametri, jer je izokrenuta njihova ocena: već danas oni više bude nemir nego oduševljenje. Institucionalna futurologija navukla je na sebe rđav glas zbog služenja vlasti, što je, istina, iznad pozitivnih zasluga, jer je vlasti pogodovala više utešno nego efek tivno. Šta Pentagon ima od toga što je Kan odobravao njegove vijetnamske postupke, ako tu lojalnost nije potkrepio nikakvim korisnim konceptom. Njegovi vijetnam ski scenariji razmimoišli su se sa stvarnošću, što znači da je on tešitelj a ne pomoćnik vladajućih. Celo Kanovo vjeruju sadržano je u ubeđenju da tehnocentrički kostur Zapada ne može ništa razoriti, što znači da će on, ma na koji način kulturni ili subkulturni pokreti pokušali da ga izglođu, iz tih iskušenja izići čitav i ostaće i dalje uzor za svet. Ne izražavaju svi predstavnici futurologije sta tus quo -a tako javno svoju vezanost za aktuelno stanje stvari, ali su im pogledi ipak bliski. U proleće 1973. godine Sjedinjene Države osetno je pogodila energetska kriza. Američki ekonomisti podvla čili su kratkovidost vladine politike u energetici, kratkovidost koja je dovela do deficita u kumulaciji goriva. Lažna je bila unutrašnja finansijska politika, pogrešna politika u odnosu na kartel Persijskog zaliva, sopstvene rezerve gasa su upropašćene umesto da je dragocena sirovina zamenjena ugljem, a ekološka panika je do te mere izazvala alergiju u javnom mnjenju, da je sve odlu ke u nuklearnoj energetici bilo krajnje teško realizovati. »Kolebamo se« — pisao je P. E. Semjuelson u »Njusviku« — »između opasne nemarnosti i prazne retorike o pra vim standardima, koji su ili nedostižni ili će ih javno
PREDGOVOR
13
mnjenje oboriti«. Neće doći — zaključivao je taj ekono mist — ni do kakve čvrste politike: ni do slobodnog kre tanja cena, ni do njihovog zamrzavanja pri pokušaju iznalaženja novog tehnološkog rešenja nego će Sjedinjene Države i dalje »gacati kroz mutljag«. Ne zanimaju nas ovde energetske brige SAD nego odnos futurologije prema njima. A taj odnos je nulti: futurolozi nisu predvideli nikakvu krizu, te ih niko nije ni pitao za savet. Dve godine posle izdavanja 2.000. godine Kan je objavio (u kolektivnom zborniku) prognozu deka de 1970— 1980, u kojoj je izneo kao aksiom da svet sredi nom sedamdesetih godina ne samo što neće osetiti glad nego će nagomilati velike viškove hrane. Polovina sedam desetih godina upravo je pred nama; Svetska organizacija za ishranu objavila je da su zalihe kojima je svet raspo lagao potpuno iscrpljene, i da se u 1974. godini ne mogu očekivati nikakvi viškovi. To stanje stvari ističe pravu specifičnu težinu futurologije kao naučne discipline, po mišljenju njenih zastupnika ogromnu, a na areni realnih zbivanja — nikakvu. Ako je futurologija moda, ako je red brinuti se za budućnost, red je da i vlade imaju odgo varajuće eksperte. Javno mnjenje takođe želi jamstvo da se budućnost sveta nalazi u dobrim rukama. Ljudi Kanovog kroja zadovoljavaju takve potrebe, u čemu se ispoljava glavna crta savremenog previdizma: sociologija uslovnosti sadašnjosti tumači ga daleko tačnije no apstraktno razmatranje predikcijskih metoda. Taj zah vat ne odnosi se na egzaktne nauke: sociologija fizičara ne objašnjava karakter teorijske fizike, pošto fizika istra žuje realne pojave, a ne naše predstave o njima. Po hronološkom redu drugu futurologiju u SAD stvorio je pokret za zaštitu sredine, vezan sa antinatalističkim pokretom. Beri Komemer bio je jedan od prvih »zaštitnika«, a Paul Erlih, koga takođe spominjem samo radi primera, postao je prorok demografskog potopa. O ugroženosti biosfere i demografskoj eksploziji pisano je dobrih desetak godina, dok se pojedinačni glasovi nisu sjedinili u kasandrički hor i prekoračili granicu društve ne osetljivosti. Ta delatnost u propagandno uprošćenim verzijama postala je detonator javnog mnjenja, jer je ušla u prosečne američke domove, postajući deo svako
1 ‘t
STANISLAV LEM
dnevnih razgovora. Ta »futurologija mimo volje« izokrenula je za 180 stepeni predstave o budućnosti: hladeći dotadašnji optimizam, došla je do katastrofičnog pesi mizma. Ta inverzija pogleda važna je nezavisno od njene predikcijske vrednosti, jer je vera u sve bolju budućnost poistovećena sa blagoslovima instrumentalnog progresa do sredine veka bila dominanta američkog „životnog pu ta«. Danas je budućnost podlegla prenaimenovanju u košmar prenaseljene zemlje, izjalovljenog tla, zatrovanog vazduha i mrtvih voda. Sadašnjost je vrednost koju treba braniti od opadanja, iako tu odbranu prati moralna goru šica koja potiče iz svesti da onaj koji koristi planetarna dobra u američkim razmerama čini to na račun drugih naroda. »Futurologija mimo volje« učinila je osetljivim mišljenje o štetama od industrijalizacije, a učinila je to do te mere da svaka tehnička inovacija — ma i podizanje rafinerije — budi strah, pa čak i društveno neprijatelj stvo. (O tome je pisao Semjuelson.) Stoga je ova futu rologija bliska ćorsokaku, pošto se ispoljava preko teh ničkog negativizma, ne mnogo korisnijeg od pantehničkog entuzijazma — čim ne postoje alternativne koncep cije. Bilans obeju spomenutih škola izgleda, dakle, ovako: futurologija status qu.o-& daje nepouzdana, ako ne i lažna obećanja, zagledana u postindustrijske perspektive Ame rike, dok se ekološka usredsređuje na fatalnosti stihij skog rasta. Prva cilja previsoko, dok druga — malčice prenisko. Futurologija treće vrste, bestselerska, deo je masov ne kulture. Stvara je literatura koja donosi bezbroj sen zacija u modernom, budućnosnom svetlu. Štetnost te proizvodnje nije funkcija najkičerskijih publikacija, već tržišne zavisnosti sviju. Uspeh kod čitalaca nema ono što je razumno nego ono što se prodaje. U stvari, taj pokret i nije nikakva futurologija, ali ga ipak spominjem, jer utiče na javno mnjenje, kumulativno izazivajući Edipov efekt — samim tim što preobražava ono što čini pred met futuroloških istraživanja, naime mentalnost društva. Najpre uzbuđena katastrofičkim vizijama, potom ravno dušna i ispunjena dosadom, publika se najradije prihvata knjiga koje obećavaju laka i neobična posvećivanja u
PREDGOVOR
15
»futurološke« tajne. Saznaje, dakle, ono za čim žudi, po maksimi »m undus vult decipi, ergo decipiatur«. U pop lavi koja preopterećuje tezge i police sreću se i vredna dela. Moguće ih je naći i u makulaturi bacanoj u bescenje na rasprodaju, pošto je kompjuter, nerazdvojivi savetnik trgovaca, izračunao da se rasprodaja i bacanje u preradu više isplate nego magaziniranje dela koja se sporo prodaju. Granica tog trenda je poistovećivanje bestselera sa intelektualnim otkrićem, odnosno inflacija vrednosti kao posledica dezorganizacije kontakata izme đu primaoca i knjiga. U pitanju je haos isti kao i onaj koji upravlja statistikom atomskih sudara u gasu. Sedište futurologije četvrte vrste — opozicione — postala je Zapadna Evropa. Ona teži politizaciji previdizma, zamerajući drugim školama na njihovom pseudoobjektivizmu, koji kamuflira ideološke sadržine i bekstvo od normativneg ustrojstvenog meliorizma. U njoj deluju levičarski intelektualci, naučnici koji poštuju neprecizirani humanizam, ekstremisti ili obnovitelji marksizma, koji se prikazuju kao jedini autentični marksisti, filozofi-eklektičari i ostali diletanti. Upetljani u sholastičke spo rove, oni se služe antitehnokratskom (antietablišmentovskom i prorevolucionarnom) frazeologijom. Teška hermeneutika tu je u susedstvu sa uzvišenim propovedništvom, anatemisanje kapitalizma sa utopijskim koncep cijama, lakoća u teoretizovanju — sa bezgraničnom poli tičkom naivnošću koja je, doduše, greh, ali nekako bla gorodan, pošto su intencije toga razjedinjenog tabora plemenite. Zajednički imenitelj pokreta iznosi ovakva mišljenja: tehnokratske krize, udari i okovi, koje čovečanstvu proriču drugi futurolozi, ili su mistifikacija koju subvencioniše vlast, ili lažljivo zastrašivanje, ili korelat imperijalističkih napetosti ili, najzad, posledica otupljenja masa, te će, prema tome, promena svesti promeniti društvene strukture, preseći veze kojima je sputano potrošačko društvo i svet će na taj način biti izlečen. To zvuči poput kvadrature kruga — \a ipak predstavlja esen ciju složenih i različitih elaborata. Dva njihova osnovna nedostatka jesu: prvi, oni ne kažu kako se tako globalna melioracija može izvesti izvan strpljivog papira i, drugi, oni celokupno svetsko zlo izvode iz političkih izvora, što
16
STANISLAV LEM
je preterivanje utoliko što poznajemo činioce, na primer termodinamični bilans Zemlje, veličinu civilizacione nosi vosti biosfere, njenu apsorpcionu sposobnost lučenja, parametarski indeterminizam još neisprobanih tehnolo gija s njihovim nepoznatim reperkusijama — koji se ne daju neutralizovati samim prestrukturiranjem društva. Odnos opozicionara prema tehnologiji je mutan. Oni ma nje bistri, koji gaje prezir prema svakom instrumentalizmu, buncaju o tehnoklaziji, te se tu pojavljuje besmrtni motiv »povratka Prirodi« posle razaranja maši na, ideja beznadno glupa, pošto bi dovela do katastrofe umesto do spasenja. Postoje duhovi koji misle hermetički i koje je naprosto nemoguće poučiti da primitivizacija društvenih i ekonomskih struktura mora u mnogomilijardnom svetu biti tragedija, a stvaranje, pak, bilo kakvih rustikalnih komuna je unutar takvog sveta de facto parazitizam, pa ma ga sprovodili ne znam kako časni idealisti, pošto komune, makar toga i ne bile svesne, žive na račun civilizacione tehnologije, i kad bi u njih stupilo ćelo čovečanstvo, izginulo bi od gladi i bolesti. Razumniji, oni koji shvataju da bi taj čin značio pro past, maglovito raspredaju o porazu tehnokratskih intri ga, zaboravljajući ipak na svoj marksizam, jer je još Engels podvlačio da tehnologija na svakoj istorijskoj etapi čoveku nameće određeni način rada i samim tim ga podvlašćuje sebi svojstvenoj logici delovanja. Prividnoj apolitičnosti futurologa status quo -a ova opoziciona futurologija suprotstavlja svepolitičnost zah vata, koja krije glavu u opštoj frazi revolucije, koja je kadra da sve reši i ispravi: radi se, dakle, o simptomatici odvajkada poznatoj kao dečja bolest levičarstva. To je utopijski meliorizam, jer od kritike društva hoće da preskoči pravo u njegovo savršeno stanje (ono bi se, na primer, sastojalo u »pluralističkom društvu«), apsolutno zanemarujući suštinu marksističke promene istorije, to jest konkretan put od jednog uređenja do drugog. Oma lovažavajući realno stanje društvenih snaga, opozicionisti isto toliko vatreno koliko i naivno veruju u konversionu moć svojih glasila — kao da marksizam ima nečeg zajedničkog sa idejom da novi poredak nastaje od sta rog zahvaljujući publikacijama koje demistifikuju ideolo
PREDGOVOR
17
gije nepravednih režima. Stoga takvi futurolozi ne zastu paju marksizam nego manipulacionizam a rebours, čim po njima novi red može da nastane zahvaljujući prosvetarskom radu intelektualaca koji prerađuju svest masa. Ta već su narodovoljci koji su odlazili u narod, a ne samo podnosili referate, postupali razboritije. Mase ipak mo raju baš takvim referatima da poveruju naslepo, jer ih, pisane ezoterično, ne bi mogle da shvate. Ako, dakle, establišment manipuliše duhovima iz podlosti, opoziciona futurologija hoće to isto da čini iz plemenitosti — u inte resu masa — i to je baš ono zbog čega tu delatnost nazi vam obrnutim manipulacionizmom. Što se tiče konkret nih pitanja koja nastaju u toku društvene kritike: koji životni model treba da zameni potrošački, ako se zna da se današnjih preko tri milijarde ljudi ne može obdariti luksuzom rasipništva, što znači da će to biti dvostruko ne moguće u odnosu na sedam milijardi 2.000. godine; kako usmeriti odnose između nagomilavanja čistog znanja i znanja investiranog u tehnologiju; šta učiniti sa gorućom činjenicom neravnomerne distribucije rudnih dobara na planeti (vrsta ruda je uvek lutrija, jer o tome koja ih nacija u svojoj zemlji ima mnogo odlučuje slučaj a ne nacionalne zasluge, poput vrednoće, na primer); odakle uzimati sredstva za transfer tehnologije u zaostale zem lje; kakvim kriterijumskim ključem određivati ko ima pravo na deficitarne usluge ili dobra (postoje, recimo, tehnike lečenja čija će dostupnost, ma i zbog same nji hove skupoće, još dugo biti neostvarljiva) — to su pita nja koja niko ne postavlja, te nema na njih ni odgovora u opozicionoj futurologiji. Ne baveći se realnim proble mima, ti dobročinitelji posvećuju veliku pažnju nerazrešivim dilemama (negujući takozvani »Friedensforschung«), a kad se nađu priterani uza zid govore kako je njihovo da pripreme temelj za »čistu futurologiju« ili »futurologiju druge faze«. Ne zna se samo ko treba da ostvari tu čistu, drugofaznu futurologiju. Nije stoga čudo što se komunističke partije drže podalje od toga pokreta. Poslednju vrstu futurologije dostojne pomena pred stavlja formalno-testovska. Nije slučajno što su taj pok ret, čija je prethodnica bio Rimski klub, druge škole dočekale bajonetima. Nenaklonjeni su mu takođe bili
1°
STANISLAV LEM
ljudi Kanova kova — pošto se diskreditovao njihov rad, pokazujući kolika ogromna razlika deli samozvani objektivizam od objektivizma ukorenjenog u strogom metodu. Neprijateljski su se prema njemu odnosili opozicionisti, koji iz navike svuda njuše unapred smišljenu mistifikaciju, a već je prvi izveštaj Rimskog kluba proglasio »apolitičnost«, u kojoj su sumnjivci odmah vi deli reakcio narnu diverziju. Oponirali su mu mislioci i filozofi koji su delovali samostalno, jer su u mašinskom modelovanju globalnih događaja videli ugroženost sopstvenih, s toli kim trudom osvojenih pozicija — učitelja i mudraca. Svi su se, dakle, zajedno bacili u protivnapad. Svezavađenost, koja pitanje budućnosti čini razbojištem bezbrojnih futuromahija spominjem ne toliko zbog hroničarske obaveze koliko radi toga da bih poka zao da sam o »komfornoj usamljenosti razmišljanja« u uvodu govorio sasvim ozbiljno. Korelat žestine sporova oko pravog uzora predikcije, naime, jeste stalno rastuće skretanje publikacija i prognoza od budućnosti: sve otvo renije i stalno se istupa protiv oponenata, pa te publika cije i prognoze, upetljane u sadašnji spor, služe kao pole mički a ne meritorni argumenti. Neupućen čovek mora da se čudi knjigama s jednoznačno prognostičkim naslo vima, jer u njima često nema ni trunke bilo kakve prog noze: to su kritike tuđih koncepcija, njihova dokumentovana ili čisto frazeološka pobijanja, nabrajanja obave za koje opterećuju prognostički program, kao i bezbrojni meandri metodoloških razmetanja. Nije to ni besmisleno, ni uvek loše, samo je ipak kobno, kao pravi parkinsonizam predviđanja, jer futurologija usled tog elefantijazisa ima već toliko posla sa samom sobom da joj gotovo ponestaje snage za pogled u budućnost. Kad se eksperti tuku, predviđanjima nema mesta. Masovnost »futurologiziranja« stvara svojevrsnu sferu teže koja misao povija slično kao što gravitaciona masa povija — čak do zaokružavanja! — putanju svetlosnog zraka. Zato se žestina pri govora kojom je dočekan protokol modelskog testa, izvr šenog u MIT-u, poznatom pod nazivom The Limits to G row th — može tumačiti najpre psihosociološki. Auto rima te knjižice ništa nije pomogla upornost ograda ko jima su špikovali tekst, da to nije prognoza niti futuro-
PREDGOVOR
19
loški rad, da su kompjuterski modeli sveta tek prvi pristupi a ne verna slika civilizacione dinamike, da su u kolektivima koji će biti mnogo internacionalniji neop hodni tačniji naredni radovi, i tako dalje. Ništa im nije pomoglo to osiguranje, jer futurologija nije nauka nego oblast suprotnih interesa — a ne samo gledišta. Priznajmo da su kritičari Rim skog izveštaja često bili u pravu. Njegovi zaključci stekli bi veću ozbilj nost da su bili više metodični a manje katastrofični, odnosno da su svetsku nauku pozivali da nastavi modelska istraživanja i da »ceo svet« nisu pozivali da zakoči ekonomski rast. Takvi apeli su utopijski prosto zato što su bili neostvarljivi, a ne samo zato što su bili moralno loši kao želja da se zamrznu nejednakosti koje postoje na Zemlji. Uprkos intencijama da bude objektivan, ko lektiv Rimskog kluba je pogrešio zbog žurbe koja ide u krajnost i- samim tim karakter svog istupa (iako ne nje govu formalnu strukturu) učinio sličnim onome ratu svih protiv sviju, ratu u koji se pretvara futurologija. Uslovi žestokih sporova zaista ne pogoduju mirnoj kon solidaciji bazičnih zahvata i metoda, bez koje nijedna disciplina ne može pravilno da sazreva. Novoosvajano znanje stiže u zgradu nauke u porcijama hipoteza koje jedna drugu mogu da poriču, ali iznad celine sporova iz kojih se destiluje saznanje stoji kao načelna instanca — korpus direktiva zgusnutih u metodsku sigurnost. Bez takvog vrhovnog suda, koji predstavljaju saznajni me todi a ne autoriteti, nauka bi se morala raspasti u neusklađenu zvonjavu. Elem, tog vremena za sazrevanje sudova, njihove pravedno budne kontrole, onog intelek tualnog mira koji meri sva »za« i »protiv«, mira u kome kao u tečnosti ostavljenoj da se slegne mutljag pada na dno i istina se izbistri, toga raslojavanja informacije na kome stoji nauka — najviše nedostaje baš futurologiji. To je njen nedostatak, osetljiviji od svih ostalih uzetih zajedno — koji joj, uostalom, ne nedostaju. Prigovor zbog reakcionarne pristrasnosti upućen R im skom izveštaju, ovenčanom pozivom na »nulti rast« bio bi u svakoj grani prirodnih naukđ donekle nebitan, pošto o zasnovanosti teorijskih zaključaka u nauci ne presuđuje ni klasno ni nacionalno poreklo njenih tvo
zu
STANISLAV LEM
raca, ni njihovo imovno stanje ni politička ubeđenja. To, dakle, što u R im skom klubu ima i milionara, u astrofi zici ili herniji bilo bi nevažno. Analogna neutralnost za futurologiju ipak ne važi, pošto u njoj dejstvuje »Edipov efekt« koji označava relativnost verifikacije i falsifikovanja hipoteza — ili relativizaciju klasične dihotomije isti ne i laži. Naime, ne ispunjava se obavezno ona prognoza koja je istinita, već ona koju istinitom budu smatrali moćnici što odlučuju. Stičući odlučujući uticaj na tok zemaljskih stvari lažna prognoza predodređuje o njego vom obliku — suprotno no u bilo kojoj oblasti prirodne znanosti. Prihvatanje pogrešne hipoteze u fizici ničim ne oštećuje saznanje. Kao teorijsko znanje to saznanje je savršeno reverzibilno, te će hipoteza privrem eno smatra na ispravnom pre ili kasnije biti oborena i samim tim udaljena iz riznice znanja. Međutim, prihvatanje pogreš ne prognoze kao direktive pokreće delatnosti čiji se efekti obično ne daju otkloniti. Kad bi se pokazalo da su aktuelne procene zaliha sirove nafte pogrešne, jer su smanje ne, to ipak ne bi izmenilo pod njihovim uticajem stvo renu atomsku energetiku, koja će promeniti norme svetske ekonomike i na tržištima potisnuti klasična goriva. U futurologiji kao i u politici, ali ne i kao u nauci, jer odlučuju izvršene činjenice, ostvarene oslanjajući se bilo na »tačne« ili »netačne« prognoze. Stoga pravilo fait accompli tu obavezuje i metodologiju. U vezi s tom poja vom izrečena je misao kako budućnost čovečanstva zaslu žuje da se stvore futurološki poligoni, kao društveni enklavi u čijem bi okviru morale da se isprobavaju ino vacije kako tehničkog tako i socijalnog tipa. Taj projekt, ako i ima bilo kakvo opravdanje, u sadašnjem stanju svetskih prilika je čista utopija. Znači, bez obzira na zaključak saglasan s prvim korakom Rimskog kluba tre ba priznati da za predviđanje nema sigurnije baze od mašinskog modelarstva, jer se ono daje realizovati stalno novim poboljšanjima i može da podleže oglednoj kon troli. Glavni adut istraživačke grupe iz Saseksa, postignut protiv modela MIT-a, bio je originalan modelski test: kad je moment stavljanja modela u pokret u vremenu povučen tako da on »prognozira« naše vreme, startujući
PREDGOVOR
21
početkom X X veka, dobijen je rezultat koji civilizacijski kolaps locira već na danas, oko 1970. godine. Nije teško objasniti tu protivrečnost rezultata. Model MIT-a pola zio je od razvitka u apsolutno zatvorenom sistemu: veli čine pripisane sirovinskoj, prehrambenoj, energetskoj bazi sveta bile su konstantne, što znači da su predstav ljale kapital koji bi morao biti sukcesivno izjedan, jer nije procentovao (a ako je, zahvaljujući rekonversijama sirovina i tehnološki zasnovanim poboljšanjima procen tovao, stopa prirasta bila je niža od stope eksploatacije kapitala). Pretpostavka da je zemlja zatvoren sistem izgleda pri ma facie neosporna, jer ni njeni obradivi areali, ni rudne naslage ni ekskrementna zapremina biosfere, atmosfere i hidrosfere nisu proizvoljno rastegljivi. Suština leži u pitanju da li je pravi model sveta vozilo sa prom enljivim parametrima kretanja, ali samo, p o s v o jo j strukturi neprom enljivo (kao automobil), ili je to možda vozilo koje je i u svojoj sopstvenoj građi podložno transforma cijama (kao rastući organizam koji podleže kako dina mičnim tako i anatomskim promenama). Ako civilizacija pre podseća na drugi nego na prvi sistem, ako je ona vo zilo koje se usled svog kretanja — i u njegovom toku — preobražava do neprepoznatljivosti, onda se suprotnost dva modelska testa da objasniti. Zašto je model MIT-a, koji su istraživači iz Saseksa hronološki pomerili una trag, propast sveta predvideo za naše godine? Zato što je taj model civilizaciji pripisivao svojstvo vozila posto janog u parametrima građe (»anatomski« nepromenljivog), a ne osobine »vozila koje samo sebe menja« (čija je anatomija funkcija dinamike). Zato što se ono vozilo koje je krenulo 1900. godine — suštinski razlikuje od vozila u kome se danas nalazimo. Kao da je ekipa vozila, pred kojim se naziru ivice provalije, stigla da to vozilo preradi u avion — pre no što je stiglo do ivice ponora. J zaista, kumulativni tovar inovacija uvedenih između 1900. i 1970. godine ne samo što je ojačao dinamiku civilizacionih porasta, već je i samu civilizaciju tako preobra zio da je izbegla opasnost. \ Ali argument iz Saseksa tiče se samo anatomije kon kretno isprobanog modela, a ne samog principa mode-
STANISLAV LEM
lovanja sveta. Ako njegovu budućnost ne sondiramo kompleksnim modelovanjem, ničim je nećemo isondirati. Treba, najzad, shvatiti ono što sledi. Složenost civiliza cije je već tolika da je njeno obuhvatanje umom za čoveka postalo nemoguće. Svaki istraživač koji se upušta u sporove o budućnosti sveta sigurno za njih nije pot puno pripremljen, jer je kadar da obuhvati samo deo bitnih promenljivih veličina, od kojih zavisi sudbina sve ta. Tamo gde kriterijum istine predstavlja saglasnost stvari i njenog kvantovanog odraza, nema mesta za ubeđenja i nagađanja, a podtekst mnogih napada na model MIT-a (npr. dijatribe Džona Medoksa u belešci uz njego ve Prophets o f Doorri) bilo je upravo duboko ubeđenje autora da civilizaciji X X I veka ne preti propast. U stvarni spor koji »modelari« raznih stranaka vode među sobom ne možemo se upuštati. Saglasno s onim što je rečeno, bila bi to čista sholastika: tamo gde u formal nom računu odluče transformacije datosti, nema mesta. za intuicijski pothranjivana ubeđenja. Možemo samo da na margini toga spora zabeležimo ovakvu napomenu. Dilema na koju je tu naišla gnoza — kao dijagnoza i prog noza — otada će biti neizbežna komponenta misli o sud bini civilizacije. Stvar ćemo izložiti tako što ćemo ponovo pribeći očiglednosti »lokomocionog« primera. Civilizaciono vo zilo nema pred sobom nikakav put, pa čak ni zvezdanu raskrsnicu puteva koji neskladno ulaze u budućnost. Naime, vozilo ovaj put samo za sebe stvara i predodređuje — na ne mnogo veliku distancu napred; taj put postaje tako nepromenljiv, učvršćen, kada se konsoliduje i kada, u datom razmaku istorijskog vremena, do razvojne punoće stiže grupa najuvedenijih i najraspro stranjenijih tehnologija. Kada u domen instrumentalne delatnosti počne da đifundira novo znanje, koje polazi od čiste nauke, nastaju nove alternative kao nove šanse delovanja, a samim tim najbliža deonica puta pred vozi lom postaje neobeležena, pošto njen konkretan oblik biva zavisan od onakvih odluka tehnoloških inovacija kakve budu preduzete. Civilizacijski put počinje da gubi svoju izrazitost baš tada, pošto nailazi vreme izbora između alternativa. Konkretne odluke, na primer o ma-
PREDGOVOR
23
sovnom prelazu na atomsku energetiku, ako budu ostva rene, nekako će likvidirati (slikovito rečeno!) onaj put na koji bi vozilo stiglo u slučaju kad izbor između tradi cionalne i nuklearne energetike ne bi postojao, ili kad atomska — iz bilo kojih razloga — ne bi podlegala izdva janju. Likvidirajući taj »neostvareni« put, takve odluke će vozilu otvoriti novi, drugačiji put, kojim će ono — tokom izvesnog vremena — ići u budućnost. Ali nije u pitanju samo ova »putna« briga — pošto nam posebna iznenađenja priprema već spominjana spo sobnost vozila za »samopreoblikovanje«. Ono se ne ogra ničava na tehnološke parametre. Oni imaju kulturološki uticaj koji nismo kadri da predvidimo. Govoreći prosto, ali jasno: možemo se pobrinuti da svi ljudi budu pred zakonom jednaki, ali niko ne poseduje tu moć da ih izjednači unutar svake tehnologije. Naime, tehnologija je instrumentalna celina koja pruža nove koristi zajedno s novim zahtevima. Ako nove zahteve nije moguće ispu niti, od tehnologije treba odustati. Još prostije: zaštita postulirane ljudske jednakosti od nejednakosnih tenden cija određene tehnologije obično je samo delimično mo guća. Ne mora u svakoj tehnologiji svim njenim radni cima biti jednako ugodno — a sem materijalnih impulsa i nada ulaganih u dobru volju zaposlenih znamo samo za prisilu kao sredstvo koje nateruje na rad za koji se nema volje. Ne može se predvideti da li će se od strane dru štva javiti volja za usvajanjem nove tehnologije. Ako uslovi rada ne zadovoljavaju ljude, u kulturi se rađa tendencija raspada, koja menja celokupnu karakteristiku civilizacionog vozila. Ali građenje takvih prognoza za dru štveno još neisprobane tehnologije samo je fantazija, jer ne umemo da kvantifikujemo motivacijske preobražaje ljudskog postupanja, a samim tim kadri smo da deli mično čak odredimo parametre novog oruđa, ali ne i vo lju koja upravlja rukom što to oruđe drži. Ako se vratimo na vozilo s točkovima, koje su put nici uspeli pravovrem eno da prerade u avion, čime su izbegli katastrofu, lako je shvatiti da takav uspeh ili čak serija takvih narednih uspeha ničim ne garantuje da će se, zahvaljujući istoj taktici, moći izići iz svake teškoće — u svakom vremenu. Ono što je kao prerada u pobolj-
^
STANISLAV LEM
sanju vozila pošlo za rukom jedanput, pa i deset puta, uopšte ne mora poći za rukom jedanaesti put. Iz toga što se sa hemijske energetike može preći na atomsku ne proizlazi da svaki drugi prelaz može da bude analogno ostvarljiv. Jamstvo uspeha u permanentnom toku primenljivih metamorfoza koje automobil prerađuju u avi on, avion, ako zatreba, u brod, brod u podmornicu i, naj zad, podmornicu u raketu — može da bude samo rezervni višak teorijskog znanja, koje je svojina jedne ekipe. Za civilizaciju koja ubrzano raste nailazi, ipak, ovak va komplementarnost: što su sigurnije prognoze buduć nosti to manja može da bude rezerva znanja koje nije neposredno iskorišćeno. I obrnuto: ukoliko je buduć nost teže prepoznatljiva utoliko brižljivije treba voditi računa o maksimilizovanju suvišnog znanja. Zaliha takvog znanja predstavlja fond za slučaj nes reće, fond iz koga je moguće crpsti kad prognoze počnu civilizaciji najavljivati sudare ili uska grla, kao i u slu čaju kad se te prognoze iznenada pokažu kao pogrešne. Onoga koji raspolaže viškom znanja ne mogu zarobiti iznenađujuće okolnosti, pošto nije osuđen na čisto defanzivan stav. Danas se rasplamsao spor oko kontraverzije: može li svaka kriza biti savladana tehnološkim sredstvi ma ili, pak, nastupaju takvi prelomi u kojima je svaka tehnologija bespomoćna. Taj spor rešava se uprošćenjima. U stvari, svaka kriza može se tehnološki savladati, stvar je jedino u tome što mi na svaku tehnologiju ne pristajemo. Suština je u srastanjima vrednosti i tehnika. Šta vredi što bi priraštaji stanovništva »tehnološki« mogli biti zakočeni, kada bi takva sredstva trebalo primeniti putem dalekim od ubeđivanja, jer se njihovoj upotrebi protive kulturološke norme. _ Ali kako vreme protiče, unapređene tehnologije menjaju i te norme. Na žalost, transformacija normi je spor proces, a mi nema mo vremena. Stvar je u tome, a ne u imanentnoj bespo moćnosti tehnoloških rešenja. Futurologija nije ništa drugo do nadomestak ili neodložno pripremljena proteza suvišnog znanja. Zamis limo da nauka već poznaje veličinu deformacija koje biosfera može podneti amortizujuće. Zahvaljujući tome ona će se ili sama vratiti u ravnotežu ili će, potpornog-
PREDGOVOR
25
nuta starateljskim tehnikama, otkloniti deformaciju. Da znamo karakteristiku »civilizacijskog potiska« planete. Da su postale poznate dinamika, sintaksa i evoluciona tempa kultura, te se orijentišemo u procesima funkcionisanja motivacionih i normativnih vrednosti. Kolikih bi se dilema, sporova, sumnji — pri takvom stanju znanja — futurologija odjednom resila! A kad bi druge nauke već imale pri ruci tačne me tode istraživanja dinamike veoma složenih kompleksnih pojava, futurologija bi tu paradigmu naprosto preuzela od njih u gotovom vidu, kako bi pripremila dalekosežne prognoze. Ali, ništa od toga; znanje koje futurologija može da dobije od nauke u za nju — što znači za civili zaciju — životnom obimu, višestrano je nedovoljno. Stoga to znanje biva na štetu prognoziranja zamenjivano intuitivnim procenama, hipotezama koje stvar samo uprošćavaju, nedovoljno zasnovanim pogledima — iz čega sledi zaključak da znanje, i to ne primenljivo, ne neko konkretno, ne ono koje se može neposredno iskoristiti, »futurološko«, već svako znanje uopšte— treba, ma šta se desilo, neprestano povećavati, s važnom ogradom da se korist od njega može ispoljiti možda tek negde posle desetak godina, što znači da svaku teorijsku informaciju ne treba odmah grozničavo prerađivati u tehnološki instrument. Drugim rečima — između rezervoara znanja o svetu i tehnološke kovačnice treba da deluje filtar sa opstrukcionom karakteristikom, i da isključivost ne treba da dobijaju oni pravci teorijskih istraživanja, koji u teh nološkoj primeni obećavaju hitnu ekonomsku korist. Zaključak: nauka u najmanju ruku zaslužuje onakvu autonomiju kakvom je Priroda obdarila žive organizme, isključivši unutar hromozomnog naboja uređaja recesivne gene iz neposrednog učešća u borbi za život. Baš usled toga zaliha takvih gena predstavlja mutacionu rezervu koja se u kriznim situacijama vrste spasilački aktivizuje. Još jednom se, dakle, pokazuje da je ono što smatramo dovitljivošeu kao našim pronalaskom, naime, koncept nagomilavanja informacija preko neodložnih potreba, već davno, i to doslovno, utelovljeno u život — od strane njegove evolucijske stvoriteljice. .
26
STANISLAV LEM
II Nije nov opažaj da je količina lekova usmerenih pro tiv konkretnog oboljenja obrnuto proporcionalna njiho voj efektivnosti. Ako tih lekova ima mnogo, to znači da se nijedan od njih ne odlikuje potpunom uspešnošću. Futurologiju karakteriše siromaštvo dostignuća ostvare nih prekobrojnim naporima. Neprobojnost budućeg vre mena odbija kao zid bujicu misli usmerenih na njega, i one se divergentno rasipaju. Jedne odskaču naviše — ka opštim mestima, druge padaju naniže — u razradu sitnih problema. To je difrakcija misli gurnutih u apstraktnost ili na margine. Dosta tipičan je i efekt potpunog odbija nja: umnožavanje tobožnjih priprema koje ništa ne preduzimaju. Jer čim praksa promašuje, ništa sem povratka na metodološka pretresanja ne može da spase od svesti o porazu. Time se objašnjavaju dve široko rasprostra njene pojave: literature čisto postulativne, i ideoloških stavova sa maskom objektivizma. Sve više dela razglaba o tome kako bi futurologija morala da deluje, samo što te obaveze još uvek niko ne smatra svojima. To je prvo. Drugo, tamo gde je verovatnoća budućih događaja iracio nalna, u prognoze se kradom uvlači subjektivizam istra živača, subjektivizam koga oni često nisu svesni. Ideolo gija se, dakle, uvlači u prognoze putem osmoze nadomestaka koji ispunjavaju prazninu. Stoga se optužbe da su u pitanju zla volja, makijavelističke namere i diverzijske težnje razmimoilaze sa suštinom problema, iako je činjenica da se subjektivna mišljenja proturaju kao teo rijski objektivizam. Razumnija bi bila izjava da futurolozi taktiku nauč nika zamenjuju taktikama hazardnih igrača. Sastavljajući kalendar budućih otkrića ili gradeći scenarije, oni pokrivaju polja svih opažljivih šansi, kao što igrač na ruletu pokriva mnogo polja odjednom. Ta kav igrač postupa razumno, po taktici minimaksa, jer maksimalizuje izglede dobitka, istovremeno minimalizujući rizik gubitka, a može tako da čini zato što su svi gubici i dobici srazmerni, daju se menjati za istu valutu. Međutim, ni vrednost pretpostavljanih otkrića ni politič kih događaja nije srazmerna, to jest ne postoji nikakva
PREDGOVOR
27
valuta kojom bi se ta vrednost mogla izraziti. Nauka, do duše, proizvodi mnogo hipoteza, ali ih prosejava kroz filtre eksperimenata; zato u futurologiji čitavi rojevi istovremeno proglašavanih prognoza stvaraju prognos tički šum, jer u futurologiji nema uspešnih filtara za pre čišćavanje. Najnoviji postulat za ograničavanje na krat koročne prognoze je, najpre, odustajanje od predikcijskih ambicija, a zatim, što je mnogo gore, on briše razlike između istine i laži prognoza, pošto oba pojma relativizuje na ostvarivane delatnosti. Jer, ukoliko se tačnije realizuje ono što je planirano utoliko ćemo veću sadržinu istine biti skloni da pripišemo prognozama koje su asis tirale pri startu. Ali tada se pojmovi istine i laži ne mogu primenjivati razumno, kao što se pri posmatranju šofera na raskrsnici ne može reći da je put koji je izabrao pra vi, za razliku od napuštenog i vice versa. Istinita ili lažna može biti samo prognoza koja obuhvata buduće šoferovo ponašanje zajedno s konfiguracijom raspuća do koga će stići. Tako je, dakle, vezivanje za kratkoročne prognoze izbegavanje koje prognostičku komponentu bez raspoz navanja utapa u obično planiranje. Pri takvom stanju stvari množenje prognoza nije neutralno već štetno delovanje, jer je u boljoj situaciji onaj koji ništa ne zna nego onaj koji prima bezbroj prognoza koje se uzajamno potiru. Prvi raspolaže nulom informacije i to zna; drugi, pod prividom da prima informaciju, dobija njenu naj goru varijantu: dobija informaciju negativnu, varljivu, jer ne zna ni da li je prognoza u sumi donekle tačna niti na koji način da je razlikuje od svih ostalih. Navedena razmišljanja (ima ih više!) guraju ka antiprognostičkom stanovištu. Radikalni izraz dao mu je na neki način Karl Poper — doduše u pretfuturološkom razdoblju. Taj filozof izložio je u P overty o f Historicism pobijanje predvidijivosti istorije. On dopušta samo laga nu, postepenu melioraciju društvenih stanja. Budućnost je, po njemu, nepredvidljiva, jer predstavlja promenu koja menja i dato stanje stvari i zakona koji njome upravljaju. Srž Poperovih pogleda jeste teza izložena u drugoj njegovoj knjizi, naime u Post Scriptumu uz Logic of Scientific Discovery, teza koja proglašava da »ako postoji
28
STANISLAV LEM
nešto kao što je rastuće ljudsko znanje, onda ne možemo danas anticipirati ono što ćemo saznati tek sutra«. Poper je logički dokaz nemogućnosti predskazivanja izveo po moću proizvoljnog prediktora sopstvenih budućih stanja. U slobodnom izlaganju stvar izgleda ovako: Budućnost je moćno uslovljena budućim naučnim tekovinama, a one se ne mogu predskazati na pouzdan način, jer kad bi prognoza budućeg otkrića bila pouzdana, samim tim bi bila i tačna, a kad bi bila tako tačna, onda se do otkrića ne bi došlo u budućnosti već ovde i sada. Otkriće je uvek utvrđivanje sprege izvesnih parametara (na primer mase, kretanja, razdaljine). Kan je tvrdio da je tobože uspeo da predskaže otkriće lasera. De facto, izvršio je neku vrstu ekstrapolacija iz već izvršenih otkrića (iz izveštaja koji su se odnosili na lasere). Nije to bila prognoza ne čega što čak ni u klici nije postojalo nego obično produ žavanje trenda koji se već bio počeo nazirati, i to čak tako izrazito da ga je bilo moguće.kvantifikovati za neve liku distancu unapred. Kan je jednostavno objavio u štampi ono o čemu su fizičari u razgovorima raspravljali kao o nečem mogućem. Po Poperovom mišljenju nepredvidljiv je ne samo tok istorije nego i tok prirodne evolucije. To ipak nije — podsetimo — potpuna nepredvidljivost. Mehanizam evolucije približno poznajemo. Ona igra s Prirodom, a ulog u toj igri je preživljavanje sistema, zavisno od oso bina naslednog koda. Priroda obavlja lutrijske poteze (stvaranjem planina, promenama klime, prodiranjem u biosferu čvrstih kosmičkih zračenja, itd.), a pošto opti malna protivtaktika može takođe biti samo lutrijska, to i sistemi praktikuju upravo nju, otelovljenu u mehanizam nasledne promenljivosti. Evolucija se, prema tome, kreće poput putnika u bespuću, koji postupne odluke svoga kretanja zasniva na rezultatima bacanja kocke. Prima facie čini se da je put koji će takav putnik izabrati ne predvidljiv, ali nije tako. Slučajni su takođe pokreti Braunovih čestica, bombardovanih molekularnim haosom tekućine u kojoj plivaju, a ipak se posle određenog vremena mogu ustaliti okviri ponašanja svake takve čes tice, odnosno označiti granične verovatnoće njene loka cije. Tu se pojavljuje zračak nade. Sasvim suprotno
PREDGOVOR
29
Braunovoj emulziji, evolucija ne luta bez određenog pravca, nego otkriva gradijent složenosti koja raste u vremenu — kako samih sistema tako i međusistemskih i međuvrsnih odnosa. Ne izaziva ga neka težnja ka kom plikaciji ili »tendencija ka progresu«. Poput igrača koji tokom razonode stiče sve veću veštinu i samim tim među partnerima pokreće takmičenje u okretnosti, dok oni koji nisu kadri da je ispolje moraju da ispadnu iz igre, neki sistem i moraju, u saglasnosti sa zakonom velikog broja, da poboljšavaju svoju strategiju za preživljavanje, što znači da drugi, zavisni od prvih (oni koje se njima hrane ili im služe za hranu) takođe podležu selekciji za uspešnije preživljavanje. Elem, korelat takvog nadmetanja jeste upravo rastuća složenost sistema i njihovih odnosa. (Parazitizam je donekle obrnut proces, »prelaz na lako ću«, i odgovara taktici varanja u igri; ali, kao što svi igrači ne mogu crpsti dobit iz uzajamnog varanja tako ni svi sistemi ne mogu parazitirati: prevara polazi od isto vremene lojalnosti partnera, a parazitizam — od emulacije u napretku). Da generalizujemo to što smo rekli: gde god se manifestuju sistemske zavisnosti elemenata, tamo svako zamislivo stanje nije ostvarljivo. Ono što je nemoguće jeste stanje zabranjeno, odnosno takvo na koje svet ne pris taje. Nauka se bavi svojstvima granice koja razdvaja ono što može da se desi od onoga što se desiti ne može, otkri vajući zavisnosti zvane prirodnim zakonima. Pošto se radi o granici, to jest o nekoj vrsti površine koja razdva ja dva prostora: mogućnosti i nemogućnosti, ona se da opisati sa dve suprotne strane: ostvarljivih ili neostvarIjivih stanja stvari. Zato svaki prirodni zakon možemo izraziti u pozitivnom ili negativnom vidu, odnosno može mo mu dati vid naređenja ili zabrane: oba su uzajamno istovredna. Prvi vid Poper naziva »naučnim«, a drugi — »tehnološkim«. Zakon očuvanja energije glasi da je u tehnološkoj verziji nemoguće izgraditi perpetuum m obile, a zakon entropije — da je nemoguće izgraditi mašinu sa stopostotnom energetskom efektivnošću. U takvoj ver ziji zakon otkriva ono što se nikad neće dogoditi, a ćuti o onome što može da se dogodi. Mogućnosti označava zakon u pozitivnom vidu, posle ujednoznačenjenja polaz
M
STANISLAV LEM
nih i graničnih uslova konkretnog sistema. Buduća stanja civilizacije odlikuju se velikom neodređenošću, zbog čega je nemoguće da budu tačno predviđena. Iz toga što ih je nemoguće tačno predvideti ipak ne proizlazi da se o nji ma ne bi moglo apsolutno ništa izjavljivati. Futurologija je pogrešila zbog žurbe, prihvatajući se konstruisanja prognoza koje bi u principu bile tačne, umesto da traži više sistemske zakone koji upravljaju skupom u koji spa da i civilizacija. Takvi zakoni ustanovljuju šta se kao civilizacijsko stanje može, a šta ne može dogoditi. Tek od njih treba prelaziti ka precizaciji narednog postupka. Jednoznačnu tačnost sigurno nećemo postići: prognoze koje govore šta će se dogoditi na konkretnom mestu i u budućem vremenu predstavljaju i u evoluciji i u istoriji samo obezglavljene sanjarije. Naše namere moraju biti skromnije, onako kao što je postupila fizika krećući u potragu za preciznom određenošću onoga što je u mate riji neodređeno. Samo tako ćemo saznati gde protiče gra nica koja prospektivne potencije deli od utopijskih. Tvrđenje autora The Limits to Growth da se nisu ba vili futurologijom treba shvatiti doslovno. Oni, u stvari, nisu nameravali da načine bilo kakvu konkretnu prog nozu. Istraživali su civilizaciju kao dinamičan sistem u procesima simuliranog mašinskog rasta — u odnosu na monolitnost izdržljivosti. Istraživali su je fenomenološki, a ne teorijski, što znači da su postupali kao tehnolozi, a ne kao teoretičari. Teoretičar polazi od teorije koju proverava u ogledima. Tehnolog polazi od prototipske kon strukcije koju izlaže probama izdržljivosti. (Moguće je, doduše, smatrati da razlika između ta dva pristupa nije dihotomična, odnosno da su moguća »mešana« ili »kom promisna« postupanja, a da su se upravo takvog postup ka prihvatili ljudi Medouza i Forstera i to zato što kom pjuter koji modeluje neka stanja stvari — na primer sta nje evolucije ili civilizacije — u sebi ne sadrži ni »čistu materiju« ni »materijalni objekt«, nego nešto što leži baš na sredini između njih oboje. Istraživači su, dakle, težili da obeleže granične uslove trajanja civilizacije kao dinamičnog sistema. Na to ukazuje (možda nedovoljno podvučen u tekstu) sam nas lov knjige: The Limits to Growth, a ne o f Growth, dakle
PREDGOVOR
31
»ograničenja nametnuta rastu«, a ne — »granice rasta«. Radilo se o trasiranju tih granica u negativnom smislu; kao što pamtimo, iza takve granice širi se »zabranjena« sfera, koju modeli signalizuju kolapsima; sistem počinje da se ruši, jer u dotadašnjem pokretu ne može duže da traje. To ograničenje ima oblik apsolutne zabrane, jer zavisi od fundamentalnih osobina sveta, isto kao i zab rana kretanja brzinom većom od svetlosne brzine. Takve zabrane, odnosno zakone, možemo prepoznati, ali ih ne možemo izmeniti. Jednom rečju, mašinsko modelarstvo sondira domete dinamičnih mogućnosti Zemlje kao siste ma dobijenog spregom biosfere i tehnosfere, što znači da nije futurologija, jer ne daje nikakve pozitivne prognoze. Saznajemo šta se kao stanje rastuće civilizacije neće do goditi nikad, dok ništa, međutim, ne saznajemo o tome šta tako delimitovani prostor događaja može da sadrži. Ova knjiga pokušava da ispuni tu drugu — pozitivnu — stranu negativa. Padovima rasta testovi su rasporedili spoljni sloj prostora događaja, a ovde se radi o istraži vanju njegove sadržine. Ta sadržina nije ipak shvaćena kao ono što će se faktički ostvariti, već kao pramen šansi koje šantaju u graničnim mogućnostima izvršenja. Ne radi se, dakle, o prognozama kao obećanju ispunjenja, nego o prospektivnim potencijama, i opet — koje se odnose ne na oblasti kojima se bavi futurologija (rad i odmor u budućnosti, stil života, izvori energije, trans port, arhitektura, društveni odnosi itd.), već na izvorni prostor ekspanzivnosti delovanja, koji predstavlja nauka. No opet, nije reč o istraživanju njenih institucionalnih promena niti o njenim posebnim plodovima, nego o mo gućnostima promene sistema koji je rasadnik tih plo dova. Tempo promena (ili mutacioni), koji je konstanta bioevolucije, nije konstanta saznanja. Kumulativnost rasta znanja otežava predskazivanje istorije nauke. Pa ipak i evolucija i nauka imaju za svoje kretanje napred da zahvale metodu ogleda i grešaka. Istorija nauke je veliki bazen misli, čije se pojmovne pritoke odlikuju meandrima. Svaka krivina i zaokret znak su korekcije dotadašnjih zahvata — za račun pouzdanijih. Prognoza budućih naučnih teorija predstavlja nemogućnost, jer bi
32
STANISLAV LEM
označavala prognozu izlomljenog kretanja budućeg saz nanja kao srljanje u grešku i izvlačenje iz greške. Ali onaj koji je kadar da predvidi grešku samim tim je neće počiniti. Prognoziranje nauke u njenim teorijama bilo bi, dakle, identično sa davanjem našem saznanju odlika nepogrešivosti — koja je, izvan svake sumnje, nedostiž na. Tu Poperu treba priznati da je u pravu. Čini se da je izlaz iz ćorsokaka misao, danas utopijska, o uspostav ljanju veze s visokim civilizacijama iz Kosmosa. Od njih bismo svakako mogli dobiti obaveštenja o budućoj nauci. Ali i tada bi Poper bio u pravu, jer dobiti takve podatke ne znači — predskazati ih sam. Refleksija ukazuje na drugi izlaz iz ćorsokaka: ne treba juriti za neostvarljivim — za teorijskim znanjem — već nastojati na njegovoj primeni, smatrajući da su naj važnija samopovratna, odnosno ona znanja što umnoža vaju i preobražavaju informacionu vrlinu nauke. Pri tome treba da retropoliramo iz dostignuća koja je neko već obavio, umesto da ekstrapoliramo iz naših dostignuća. Domen takvih dostignuća jeste Priroda. Ljudi kao da nisu izvršili ništa što u odnosu na Prirodu ne bi bilo dru gorazredno. Plagijativnost naših bezbrojnih konstrukcija je opštepoznata; zna se da smo laser, termoelement, radio, reaktivne mašine, časovnik, prerađivač energije, polugu, pumpu načinili veruj ući pogrešno kako Prirodu eksploatišemo, ali je ne ponavljamo. Srljali smo u te plagijate, prepoznajući njihov karakter tek posle svršenog čina. Cak smo i tragove miliongodišnjeg funkcionisanja atom skog reaktora u ležištima afričke uranske rude — koji se sam prirodi tamo načinio, otkrili zato da bismo već znali šta treba tražiti. Dalji put vodi od preuzimanja koncepata-izolata do preuzimanja vlasti nad pojavama najvećih dimenzija, a ona pretpostavlja dosad nepoznat univerzalizam efikas nosti ukorenjene u informacijskom potencijalu Prirode. Rezervoar prerade informacije koji tehnologija još nije dotakla jeste biosfera, sa strategijama optimalnih proce dura igre upisanim u sisteme zato da bi se preživelo. Posle industrije eksploatacije materijalnih dobara, kako ne očekivati industrijalizovano izvlačenje informacije iz
PREDGOVOR
33
pojava koje nas okružuju? Takav korak iz osnova će pokrenuti dosadašnje oblasti filozofije kao gnoze i kao ontologije, a iz pada tih stolećima ukočenih razgraniče nja nastaće discipline koje danas još nemaju ni svoje ime. Znači, ne želim da proglasim putokazima u buduć nost dela koja smo kradom sagledali u Prirodi, već nji hova civilizacijska preinačenja i sprege, od »lingvistič kog neimarstva« do »kosmogoničke inženjerije«. U pita nju su, dabogme, hipoteze, a ne aksiomi. Ne zna se u kojoj će meri uspeti tako nadmeno predskazano rivalizovanje s prirodom. Ona je ipak zbir očiglednih ekspo nata, pa još i više, ona je riznica puna dokaza o m oguć nosti konstruisanja neobičnih stvari na nebu i zemlji, među koje i mi sami spadamo. Svaki takav dokaz pred stavlja za nas izazov kao jamstvo ostvarenja koja leže po strani. Ne može se smatrati da tamo gde postoje do kazi za mogućnosti konstruisanja nema ni izgleda za po duhvate ni putokaza za delatnost. U koeficijentima koris nog dejstva Prirode koji privlače naše napore i samim tim usmeravaju naše kretanje u budućnost — ja vidim argument protiv totalnog Poperovog poricanja svakog predskazivanja budućnosti. Završavam: ova knjiga nije deo futurologije u istom smislu u kome to R im ski izveštaj nije. Ona ne sređuje budućnost po uzoru na savremeni katalog stvari i ništa ne govori o onome što će se najverovatnije dogoditi (ono što je najverovatnije za dedove, biva najkomičnije za unuke: to pravilo gotovo da ne zna za izuzetke). Ova knjiga zalaže se za ubrzanje saznanja protiv ubrzanja prognoziranja, jer polazi od mišljenja da je bolje živeti sa jakom naukom bez futurologije nego s futurologijom bez jake nauke. Jer počiva na ubeđenju da najsigurniji garant budućnosti nije normativni panaceum, nije u fotelji izmišljeni plan za spasenje sveta, nije roj scena rija nego stalno rastuće znanje — i opet ne ono koje iz godine u godinu život čini ugodnijim i povišava životni standard nego nagomilavano nesebično, okrenuto prema svemu što postoji — znanje čisto, na izgled beskorisno. Jer svet se izgleda odlikuje time da znanja o njemu, koje bi bilo večito nekorisno — naprosto nema. Zato jedina kriza kojom se ova knjiga bavi jeste kriza porasta saz 3
34
STANISLAV LEM
nanja. Po tome stanovištu futurologija je nadomestak, crash program, hitna mobilizacija, provizorijum koji treba da nam zakrpi nedostatke znanja, jer prognoze su, kao što rekosmo, u odnosu na znanje komplementarne: onaj koji zna veoma mnogo može samim tim izići na kraj sa svakom budućnošću, a onome koji ništa ne zna gotovo svaka prognoza će zvučati katastrofički. Ova knjiga je zamišljena kao pogled u prostor šansi koje ra zum ima pravo da prisvoji. Ne smatram, dakle, da posle eksplozije futurološke literature treba u knjizi bilo šta da menjam. Zakopane, juna 1973.
I. DILEME
1 Treba da govorimo o budućnosti. No nije li rasprav ljanje o budućim ružama posao u najmanju ruku nepri kladan za čoveka izgubljenog u lako zapaljivim šumama savremenosti? A istraživanje bodlja tih ruža, razmišljanje o brigama prapraunuka, dok sa njihovom današnjom prekobrojnošću ne umemo da se snađemo, ne liči li tak va sholastika na podsmeh? Jer, kad bismo imali bar takvo opravdanje da tražimo sredstva za potkrepljivanje optimizma ili da delujemo iz ljubavi prema istini, jasno vidljivoj baš u budućnosti slobodnoj od bura, znači i onih doslovnih, pošto ćemo ovladati klimom. Obrazlože nje tih reči nije ipak ni akademska strast ni nepokoleb ljivi optimizam koji nameće veru da će, ma šta se desilo, kraj biti uspešan. Ovo obrazloženje je istovremeno pros tije, trezvenije i verovatno skromnije, jer prihvatajući se pisanja o sutrašnjici činim naprosto ono što umem, i čak nije važno koliko dobro to umem, pošto je to moje jedino umenje. A ako je tako, moj rad neće biti suvišan ni manje ni više od svakog drugog rada, jer se svaki rad oslanja baš na to da svet postoji i da će i dalje postojati. Obezbedivši se tako da namera nije nepristojna, upi tajmo za obim teme i metod. Biće reči o različitim aspek tima civilizacije koji se daju zamisliti polazeći od danas poznatih premisa, ma koliko bila mala verovatnoća da će se one ostvariti. Temelj naših hipotetičnih konstruk 3*
36
STANISLAV LEM
cija činiće opet tehnologije, to jest stanjem znanja i dru štvenom sposobnošću uslovljeni način realizovanja cilje va koje je zajednica sagledala, kao i takvih koje niko, pristupajući poslu, nije imao pred očima. Mehanizam pojedinih tehnologija, kako postojećih tako i mogućih, ne zanima me i ne bih njima morao da se bavim kada bi čovekova kreativna delatnost, poput božanske, bila slobodna od svih mogućih zagađenosti nesvesnošću — kad bismo sada ili ikada bili kadri da našu nameru ostvarimo u čistom stanju, izjednačujući se u metodološkoj preciznosti sa Postanjem, kad bismo, izgovarajući »neka bude svetlost«, u obliku krajnjeg pro izvoda dobijali baš samu svetlost, bez nepoželjnih primesa. Pa ipak, gorespomenuto razmimoilaženje ciljeva, pa čak i zamenjivanje onih koje smo želeli drugima, tako često neželjenim — jeste tipična pojava. Približne pore mećaje nezadovoljnici vide čak i u delu božjem, naročito otkad je pokrenut prototip razumnog bića i otkad je taj model, H o m o Sapiens, počeo masovno da se proizvodi — ali je bolje da taj deo razmišljanja prepustimo teo-tehnolozima. Dovoljno je što bilo šta da čini čovek gotovo nikad ne zna šta u stvari čini — ili to bar u potpunosti ne zna. Da odmah posegnemo za krajnošću: uništenje Života na Zemlji, danas tako moguće, nije bio cilj težnji nijednog od otkrivača atomske energije. Tako me, dakle, tehnologije zanimaju donekle iz nužde, pošto određena civilizacija obuhvata kako sve ono što je zajednica želela tako i ono što nije bila ničija namera. Nekada, čak i veoma često, tehnologiju je inicirao slučaj, kada se, na primer, tražio filozofski kamen a pro nalazio porculan, ali uporedo sa napretkom nauke raste i učešće namernosti, svesne cilja u sveukupnosti postu paka proverljivih u odnosu na tehnologiju. Doduše, time što postaju reda, iznenađenja upravo zato mogu da pos tižu razmere bliske apokaliptičnim. Baš kao što je to napred rečeno. Malo je tehnologija lišenih dvoseklosti, kao što po kazuje primer kosa pričvršćenih na točkove hititskih bor nih kola ili primer poslovičkih lemeša prerađenih u ma čeve. Svaka je tehnologija u načelu veštačko produžava nje prirodne tendencije, urođene u svemu što živi, ten-
DILEME
37
dencije ovladavanja okolinom ili bar nepodleganja sre dini u b orbi za opstanak. Homeostaza — kako se učenim jezikom naziva strem ljenje ka stanju ravnoteže, odnosno preživljavanja uprkos promenam a — odgajila je krečne ili hitinske kosture otporne prema sili teže, odgajila no ge, krila i peraja k oji daju pokretljivost, zatim očnjake, rogove i vilice k oji olakšavaju proždiranje, odnegovala sisteme za varenje, kao i oklope i kamuflažne oblike koji štite od napred spomenutih, sve dok nije, u procesu oslo bađanja organizama od sredine dovela do regulisanja stalne telesne toplote. Na taj način nastala su ostrvca smanjivane entropije u svetu njenog sveopšteg porasta. Biološka evolucija ne ograničava se na to, pošto od orga nizama, od biljnih i životinjskih tipova klasa i vrsta nas tavlja da gradi ne više ostrvca nego čitava ostrva homeostaze, oblikujući celu površinu i atm osferu planete. Oživ ljena priroda, biosfera, istovrem eno je saradnja i prož diranje, savez nerazlučno povezan sa borbom , što nam pokazuju sve hijerarhije k oje su ekolozi proučili: među životinjskim form am a to su naročito piramide na čijim vrhovima vladaju veliki grabljivci k oji se hrane manjim životinjama, a ove opet drugima, i tek na samom nizu, na sam om dnu životne države, deluje zeleni transforma tor sunčane energije u biohem ijsku, sveprisutan na kop nima i okeanima, transformator k oji preko biliona neuglednih stabljičica održava na sebi životne masive, prom enljive pošto su im form e prolazne, ali postojane, jer kao celina ne ginu. Homeostatska čovekova delatnost, k oja se služi teh nologijam a kao svojevrsnim organima, učinila ga je gos podarom Zemlje, snažnim, u stvari, samo u očim a apo logeta, a to je on sam. Pred klimatskim porem ećajim a, zemljotresima, pred retkim, ali realnim opasnostima pa da velikih meteora — čovek je u suštini bespom oćan, baš kao i u poslednjem glacijalu. Jeste — stvorio je tehniku ukazivanja pom oći onima k oji bivaju pogođeni ovim ili onim kataklizmama. Neke od njih — iako nedovoljno tačno — ume da predviđa. Do homeostaze u razmerama planete jo š je daleko, a šta tek da se kaže o homeostazi u zvezdanim razmerama. Nasuprot većini životinja, čovek se daleko m anje prilagođava okolini, koliko okolinu pre-
38
STANISLAV LEM
obražava prema svojim potrebama. No da li će to ikada biti moguće u odnosu na zvezde? Može li, ma i u najda ljoj budućnosti, nastati tehnologija koja će izdaleka moći da upravlja unutarsunčanim preobražajima na taj način da bića, nezamislivo sićušna u odnosu na sučanu masu, budu sposobna da proizvoljno upravljaju njenim milijardugodišnjim požarom? Čini mi se da je to moguće, a to govorim ne da bih veličao i bez mene dovoljno slavljeni ljudski genije nego, naprotiv, da bih stvorio mogućnost kontrasta. Čovek bar zasad nije postao ogromno velik. Ogromno velike su postale samo njegove mogućnosti da drugima čini dobro i zlo. Onaj koji bude mogao da pali i gasi zvezde biće kadar da uništava čitave nastanjene globove, prerastajući iz astrotehničara u zvezdoubicu, u zločinca kosmičkog ranga. Ako je moguće jedno, moguće je i ovo drugo, ma koliko i jedno i drugo izgledalo neverovatno i ma koliko izgledalo opterećeno neznatnom šansom da bude ostvareno. Neverovatnoća — da odmah dodam neophodno objašnjenje — ne potiče iz moje vere u krajnji trijumf Ormuzda nad Arimanom. Ne verujem ni u kakva obeća nja, ne verujem u ubeđivanja koja bi se zasnivala na takozvanom humanizmu. Jedini način za prevladavanje jedne tehnologije jeste druga tehnologija. Ćovek zna da nas o svojim opasnim sklonostima više no što je znao pre sto godina, a za sledećih sto godina njegovo će zna nje biti još savršenije. Tada će ga on iskoristiti. 2.
Ubrzanje tempa naučno-tehničkog razvitka postalo je već toliko izrazito, tako da nije potrebno da neko bude stručnjak pa da to primeti. Mislim da je promenljivost životnih uslova, izazvana tim ubrzanjem, jedan od fak tora koji su negativno uticali na formiranje običajno-normativnih homeostatskih sistema savremenog sveta. Kad celokupni način života narednog pokolenja prestane da bude ponavljanje roditeljskih života, kakva onda uputstva i pouke mladima može da ponudi iskusna sta rost? Doduše, taj poremećaj uzora postupanja i njego
DILEME
39
vih ideala već je preko samog elementa neprestane promene zamaskiran drugim procesom, daleko izrazitijim i po neposrednim posledicama sigurno ozbiljnijim, naime, zamaskiran je ubrzanim oscilacijama onog samopobudnog sistema sa pozitivnom povratnom spregom i vrlo slabom negativnom komponentom, kakav danas jeste sistem Istok — Zapad, koji tokom poslednjih godina oscilira između serija svetskih kriza i popuštanja. Na šansi da se ozbiljno bavimo našom glavnom temom imamo, razume se, da zahvalimo spomenutom ubrzanju porasta znanja i nastanka novih tehnologija. Niko, naime, ne osporava da promene nastupaju brzo i silovito. Ko god bi pokušao da dvehiljaditu godinu opiše kao potpuno sličnu našim danima, ispao bi smešan. Slič no projiciranje (idealizovanog) aktuelnog stanja u buduć nost ranije za savremenike nije bio besmislen postupak, kao što to može da nam potvrdi primer Belamijeve uto pije1)*, u kojoj su dvehiljadite godine opisane iz perspek tive druge polovine X IX veka, verovatno uz svesno oma lovažavanje svih mogućih pronalazaka, iako oni u nje govo vreme nisu bili poznati. Kao pravi humanist Belami je smatrao da promene izazvane tehnoevolucijom nisu bitne ni za funkcionisanje društava ni za psihu jedinke. Danas nije potrebno čekati na unuke koji bi se smejali takvim naivnim prorokovanjima, pošto njima svako može da se pozabavi sam, stavljajući na nekoliko godina u fioku ono što sad opisuje kao vernu sliku sutrašnjice. Tako, dakle, lavinski tempo promena, postajući podstrek za razmišljanja slična ovima koja mi vodimo, isto vremeno redukuje izglede za sva moguća predviđanja. Čak i ne mislim na nevine popularizatore, pošto greše njihovi učitelji, naučnici. P. M. S. Blejket2), poznati engle ski fizičar, jedan od tvoraca operacionog računa — uvod nih radova matematičke strategije, dakle u neku ruku profesionalni predskazivač — predskazao je u knjizi iz 1948. budući razvoj atomskog oružja i njegove ratne konsekvencije do 1960. godine tako pogrešno kako se to samo može zamisliti. Čak je i meni bila poznata knjižica austrij skog fizičara Tiringa, objavljena 1946. godine, koji je *) Vid.: Literatura razmatrana u tekstu.
40
STANISLAV LEM
prvi javno opisao teoriju hidrogenske bombe. Blejketu se ipak činilo da nuklearno oružje neće izići van kilotonskog dometa, pošto megatoni (kad je pisao, taj termin, doduše, još nije postojao) ne bi imali ciljeva dostojnih razaranja. Danas već počinje da se govori o »begatonima« (bilion tona TNT, u stvari milijarda tona, jer Amerikanci »bilionom« nazivaju našu milijardu, odnosno hiljadu miliona). Nisu bolje prošli ni proroci astronautike. Ali dešavale su se i obrnute greške — negde oko 1955. godine smatralo se da će u zvezdama zapažena sinteza vodonika i helijuma dati industrijsku energiju za najbližu buduć nost. Sada se vodonični reaktor predviđa za 90. godine našeg stoleća, ako ne i za kasnije. Ali ne radi se o lansi ranju ove ili one tehnologije — nego o nepoznatim konsekvencijama od takvog lansiranja. 3. Dosad smo, evo, stalno diskreditovali predskazivanje razvoja, kao da sečemo granu na kojoj želimo da izvrši mo niz smelih vežbanja, a naročito— da bacimo pogled u budućnost. Pokazavši koliko beznadežan biva takav poduhvat, trebalo bi, otvoreno govoreći, da se pozabavi mo nečim drugim, ali nećemo ipak tako lako odustati; naprotiv, otkriveni rizik može biti dodatak za dalja raz mišljanja, a sem toga, načinivši niz gigantskih grešaka, naći ćemo se u odličnom društvu. Od bezbrojnog mno štva razloga koji predskazivanje čine nezahvalnim pos lom, navešću nekoliko, koji su za umetnika naročito ne prijatni. Pre svega, promene koje odlučuju o naglom zaokretu postojećih tehnologija, često, na čuđenje svih, sa specija listima na čelu, iskaču kao Atina iz Zevsove glave. X X vek je već nekoliko puta bio iznenađen od strane novootkrivenih sila, da spomenemo samo kibernetiku. Takvoga deus ex machina ne trpi umetnik koji je zaljubljen u škrtost opisa, kao i onaj koji ne bez razloga smatra da su slični štosovi jedan od glavnih grehova u umetnosti kom pozicije. Ali šta možemo kad se Istorija pokazuje tako neprobirlj ivom ?
DILEME
41
Dalje, uvek smo skloni da perspektive novih tehno logija produžavamo u pravim linijama u budućnost. Otu da danas u našim očima krajnje zabavan, »univerzalno balonski« svet ili svet »univerzalno parni«, kako su ga predstavljali utopisti i crtači iz X IX veka, ili ovo današ nje naseljavanje zvezdanih prostranstava kosmičkim »brodovima« sa hrabrom »ekipom« na palubi, sa »stražarima«, »krmanošima« i tako dalje. Ne radi se o tome da tako ne treba pisati nego o tome da je takvo pisanje baš fantastična literatura, neka vrsta »izokrenutog« istorijskog romana X IX veka, jer kao što su onda faraonima pripisivani motivi i psihičnost savremenih vladalaca tako se danas prikazuju »gusari« i »pirati« X X X veka. Moguće je i tako se zabavljati, pamteći ipak da je to upravo samo zabava. Istorija ipak nema s tim uprošćavanjima ničeg zajedničkog. Ne ukazuje nam na prave razvojne puteve nego pre na oštre krivine nelinearne evolucije, što znači da se, na žalost, treba odreći i kanona elegantnog građevinarstva. I treće, najzad, književno delo ima početak, sredinu i kraj. Ispremešavanje tokova pripovedanja, uništavanje vremena i ostali postupci čiji je zadatak bio da modernizuju prozu, tu osnovnu podelu nisu bar za sada još uniš tili. Mi smo uopšte skloni da svaku pojavu smestimo u okvire zatvorene sheme. Stvorimo sada sebi pred očima sliku mislioca tridesetih godina, kome predstavljamo sledeću izmišljenu situaciju: svet u 1960. godini podeljen je na dva antagonistička tabora, od kojih svaki poseduje stravično oružje kadro da uništi drugu polovinu toga sve ta. Kakav će biti rezultat? On bi svakako odgovorio: pot puno uništenje ili potpuno razoružanje (no ne bi propus tio da doda kako je naš koncept loš zbog svoje melodramatičnosti i neverovatnosti). Međutim, bar za sada, ništa od takvog proročanstva. Podsećam da je od nastanka »ravnoteže straha« prošlo već petnaest godina*) — tri puta više no što je trajala proizvodnja prvih atomskih bombi. Svet je u izvesnom smislu kao bolestan čovek koji misli da će ili odmah ozdraviti ili odmah umreti, i ni na pamet mu ne pada da može, kunjajući, s povremenim *) Pisano 1961. godine.
42
STANISLAV LEM
pogoršanjima i poboljšanjima doživeti poznu starost. Upoređenje ipak ima kratke noge. . . sem ako ne izmis limo lek koji će toga čoveka radikalno izlečiti, ali koji će ga ipak opteretiti potpuno novim brigama koje potiču otuda što će, doduše, imati veštačko srce, no smešteno u kolicima, spojeno s njim savitljivom cevčicom. To je, dabogme, glupost, ali radi se o ceni ozdravljenja: za izlaz iz nevolje (za atomsko oslobađanje čovečanstva od ogra ničenih zaliha nafte i uglja, na primer) uvek treba platiti, pri čemu su razmere i termini tog plaćanja, kao i načini njegovog izvršenja, po pravilu iznenađenje. Masovna primena atomske energije u mirnodopske svrhe nosi sa sobom ogroman problem radioaktivnog pepela, s kojim do danas niko ne zna šta da se učini. Razvitak nuklear nog oružja, pak, može odjednom da nas dovede u situa ciju u kojoj će se današnji predloži za razoružanje, zajed no sa »propozicijama uništenja«, pokazati kao anahronizam. Da li će to biti promena nagore ili nabolje, teško je oceniti. Totalna ugroženost može porasti (to znači, reci mo, da će domet razaranja u dubinu rasti i zahtevati skloništa oklopljena betonskim zidom debelim čitavu milju), ali će se šanse za njeno ostvarenje smanjiti, ili obrnuto. Moguće su i druge kombinacije. U svakom slu čaju, globalni sistem je neuravnotežen ne samo u tom značenju što se može pomeriti na stranu rata, jer to nije nikakva novost nego, pre svega, u tom značenju što će kao celina evoluirati. Zasad je tobože »strašnije« no u eposi kilotona, jer već postoje megatoni, ali i to je prelazna faza i, nasuprot prividima, ne treba smatrati da porast razorne moći raketa, brzine njihovih putanja i akcija »rakete protiv raketa« predstavljaju jedini mogući gradijent te evolucije. Penjemo se na sve više spratove vojne tehnologije, usled čega postaju zastarele ne samo konvencionalne oklopnjače i bombarderi, ne samo stra tegije i štabovi nego i sama suština svetskog antagoniz ma. U kojem će pravcu evoluirati, ne znam. Zato ću na vesti fragment Stejpldonovog romana, u kome se poka zuje »akcija« dveju milijardi godina ljudske civilizacije. Marsovci, neka vrsta virusa sposobnih da se spajaju u polupihtijaste »razumne oblake« — napali su Zemlju. Ljudi su se protiv invazije dugo borili, ne znajući da
DILEME
43
imaju posla sa inteligentnim oblikom života, a ne sa kosmičkom kataklizmom. Alternativa »pobeda ili poraz« nije se ispunila. Posle mnogih vekova borbi virusi su se toliko temeljito promenili da su ušli u sastav nasledne čovekove plazme i tako je stvorena nova varijanta H o m o Sapiens-a. Mislim da je to lep model istorijske pojave u skali koja nam je dosad bila nepoznata. Verovatnoća same po jave nije bitna, imam na umu njenu strukturu. Istoriji su tuđe tročlane zatvorene sheme tipa »početak, sredina i kraj«. Samo se u romanu pred rečju »kraj« sudbine ju naka zaustavljaju u ukočenoj figuri, koja autora napaja estetskim zadovoljstvom. Samo roman mora da ima kraj, dobar ili loš, ali u svakom slučaju takav da kraj kompozicijski zaključuje. Elem, takva definitivna zatvaranja, takve »krajnje krajeve« ljudska istorija nije upoznala i nadam se da ih neće ni upoznati.
II. DVE EVOLUCIJE
Uvod
Nestajanje drevnih tehnologija bio je proces koji nam je teško da shvatimo. Njihov upotrebni karakter i teleološka struktura ne podležu sumnji, a ipak nisu imali svoje individualne tvorce, pronalazače. Traženje izvora pratehnologija opasan je posao. Uspešne tehnologije imale su za »teorijski osnov« mit, sujeverje: tada ili je njihovoj primeni prethodio magični ritual (lekovite trave trebalo je, na primer, da svoju lekovitost zahvale formuli izgovaranoj pri njihovom branju ili pri njihovoj primeni) ili su, pak, same postajale ritual, u kome se pragmatički element neraskidivo prepliće s mističnim (ritual pravlje nja čamca, u kome se proizvodni recept realizuje liturgički). Što se tiče svesti o krajnjem cilju, struktura namere koju je preduzimala zajednica može danas da se približava realizaciji namere jedinke; ranije tako nije bilo, i o tehničkim planovima drevnih društava može se govoriti samo prenosno. Prelaz od paleolita na neolit, neolitska revolucija koja se u pogledu kulturotvornog ranga izjednačuje sa atomskom, nije se dogodila tako što je neki Ajnštajn ka menog doba »došao na ideju« da obrađuje zemlju i savremenike »ubedio« da prihvate tu novu tehniku. Bio je to neobično spor proces, koji prekoračuje vek mnogih pokolenja, puzeći prelaz od korišćenja kao hrane nekog bilja na koje su naišla, preko sve većeg zamiranja nomadskog
DVE EVOLUCIJE
45
načina života i prelaska na stvaranje naseobina. Promene koje su se javljale tokom života pojedinih pokolenja praktično su se svodile na nulu. Drugim rečima, svako pokolenje je zaticalo prividno nepromenljivu i »prirod nu« tehnologiju, kao što su izlasci i zalasci sunca. Taj način proisticanja tehnološke prakse nije potpuno izumro, pošto kulturotvorački uticaj svake velike tehnologije seže znatno dalje no granice života pokolenja, i zato kako u prošlost utonule konsekvencije tih uticaja ustrojstvene, običajne i etičke prirode tako i sam pravac na koji one guraju čovečanstvo ne samo što nisu predmet ničije svesne namere nego se osvešćivanju o prisustvu i određiva nju suštine takvog tipa uticaja uspešno izruguju. Tom strašnom rečenicom (strašnom po stilu, a ne u pogledu sadržine) otvaramo odeljak posvećen metateoriji gradijenata čovekove tehnološke evolucije. »Meta« — jer zasad imamo na umu ne samo proisticanje njenih pravaca ni odredbu suštine uzrokovanih posledica, nego opštiji, primarniji fenomen. Ko šta uzrokuje? Tehnologija nas ili mi tehnologiju? Da li to ona nas vodi kuda hoće, pa i u uništenje, ili pak mi nju možemo prisiliti da se povinuje našoj težnji? Ali šta ako ovu težnju ne određuje tehno loška misao? Da li se događa uvek isto ili je i sam odnos »čovečanstvo — tehnologija« istorijski promenljiv? Ako jeste, kuda smera ta velika nepoznanica? Ko će steći pre vagu, strategijski prostor za civilizacijski manevar, čove čanstvo koje proizvoljno bira iz arsenala tehnoloških sredstava koja mu stoje na raspolaganju ili tehnologija koja će automatizacijom ovenčati proces čišćenja svojih prostranstava od ljudi? Postoje li tehnologije koje se daju zamisliti, no koje su — danas i uvek — neostvarljive? Šta bi odlučivalo o takvoj nemogućnosti — struk tura sveta ili naša ograničenja? Da li postoji drugi mo gući pravac razvitka civilizacije sem tehnološkog? Da li je naš pravac tipičan za Kosmos, predstavlja li on normu — ili aberaciju? Pokušavamo da potražimo odgovor na ta pitanja — mada to traženje neće uvek dati jednosmislen odgovor. Za polaznu tačku poslužiće nam tabela klasifikacije efektora, to jest sistema sposobnih za dejstvo, tabela koju Pjer de Latil daje u svojoj knjizi Veštačko m išljenje .3)
46
STANISLAV LEM
On razlikuje tri glavne klase efektora. U prvu, klasu determinisanih efektora, spadaju prosta oruđa (kao čekić), složena (računske mašine, klasične mašine) i spregnuta (ali ne povratno spregnuta) sa okolinom — na primer, automatski detektor požara. Druga klasa, u koju spadaju organizovani efektori, obuhvata sisteme sa povratnom spregom: automate sa ugrađenim determinizmom dejstva (automatski regulatori, npr. parne mašine), automate s promenljivim ciljem dejstvovanja (programirani izva na, npr. elektromozgovi) i automate sa samoprogramiranjem (sistemi sposobni za samoorganizaciju). U ove poslednje spadaju životinje i čovek. Za još jedan stepen slo bode bogatiji su sistemi koji su kadri, radi postizanja cilja, da sami sebe menjaju (De Latil to naziva slobodom »ko«, u tome smislu što dok su čoveku organizacija i ma terija njegovog tela »dati«, sistemi ovoga višeg tipa mogu — ne posedujući slobodu samo u oblasti materijala, gra đe — da radikalno preobražavaju sopstvenu sistemsku organizaciju: kao primer može da posluži živa vrsta u stanju biološke evolucije). Hipotetični latilovski efektor još višega reda takođe ima slobodu u oblasti izbora ma terijala od koga »sam sebe gradi«. De Latil predlaže da se primerom takvog efektora s najvišom slobodom smat ra mehanizam samostvaranja kosmičke materije po Hojlovoj teoriji. Lako je zapaziti da sistem te vrste, daleko manje hipotetičan i lakši za proveru, jeste tehnološka evolucija. Ona pokazuje sve odlike sistema sa povratnom spregom, programiranog »iznutra«, tj. koji se sam organizuje, i uz to još snabdevenog kako slobodom u oblasti celokupnog preobražavanja (kao živa evoluirajuća vrsta) tako i slobodom izbora građevinskog materijala (pošto tehnologiji stoji na raspolaganju sve što sadrži Svemir). Suzio sam sistematiku sistema s povećavanom koli činom stepeni slobode delatnosti, koju De Latil predlaže, uklanjajući iz nje neke detalje podele koji su krajnje dis kutabilni. Pre no što pređemo na dalja razmatranja, mož da ne bi bilo suvišno dodati da ta sistematika u predstav ljenoj formi nije potpuna. Mogu se zamisliti sistemi obda reni još dopunskim stepenom slobode: zasad je izbor materijala sadržanih u Svemiru silom prilika ograničen na »katalog delova« kojima Svemir raspolaže. Može se
DVE EVOLUCIJE
47
ipak zamisliti takav sistem koji, ne zadovoljavajući se izborom onoga što je dato, stvara materijale »izvan kata loga«, koji u Svemiru ne postoje. Teozof bi možda bio sklon da takvim »samoorganizujućim sistemom s maksi malnom slobodom« smatra Boga; nama ta hipoteza ipak nije neophodna, pošto smemo, oslanjajući se čak na skromno znanje dana današnjeg, misliti da je »stvaranje vankataloških delova« (npr. nekih podatomskih čestica koje Svemir »normalno« ne sadrži) — ipak moguće. Zašto? Zato što Svemir ne realizuje sve moguće materi jalne strukture i, kao što je poznato, ne proizvodi npr. na zvezdama, niti igde drugde, pisaće mašine; pa ipak »potencija« takvih mašina u njemu postoji — te tako stvar stoji, slobodno je zaključivati, i sa pojavama koje obuhvataju stanja materije i energije što ih Svemir (bar u sadašnjoj fazi svog postojanja) još ne realizuje u pro storu i vremenu koji ih nose. Sličnosti
O prapočecima evolucije ništa nam pouzdano nije poznato. Znamo, međutim, tačno dinamiku nastajanja nove vrste, od njenog rođenja, preko kulminacije, do sumraka. Puteva evolucije bilo je gotovo isto onoliko koliko i vrsta, a svima su zajedničke mnogobrojne karak teristične odlike. Nova vrsta dolazi na svet neopaženo. Njen spoljni izgled uzet je od već postojećih i ta pozaj mica, čini se, svedoči o inertnosti Konstruktorove inven cije. U početku malo šta ukazuje da je onaj prevrat unu trašnje organizacije, kome će vrsta imati da zahvali za svoj kasniji procvat, u načelu već izvršen. Prvi primerci obično su sitni i imaju niz primitivnih crta, kao da je njihovo rođenje bilo pod zaštitom žurbe i nesigurnosti. Oni izvesno vreme poluprikriveno vegetiraju, s mukom samo izdržavajući konkurenciju s vrstama koje već odav no postoje i koje su optimalno prilagođene za izvršavanje zadataka koje im svet postavlja. I najzad, zahvaljujući promeni opšte ravnoteže, izazvanoj prividno ništavnim pomeranjima u okviru sredine (a sredina za vrstu nije samo geološki svet nego i sve druge vrste koje u njemu
48
STANISLAV LEM
vegetiraju), ekspanzija nove vrste kreće s mesta. Stupa jući u već zauzete oblasti, ona u borbi za opstanak ubedljivo pokazuje svoju prevagu nad konkurentima. Kada, pak, ulazi u prazan prostor koji niko nije zauzeo, eksplo dira evolucionom radijacijom koja se zrakasto rasprska va, dajući odjednom početak čitavoj lepezi varijanata, kod kojih je gubitak ostataka primitivizma praćen bogat stvom novih ustroj stvenih rešenja što sve smelije sebi podređuju spoljni izgled i nove funkcije. Tim putem vrsta ide ka vrhuncima razvitka, postaje ono po čemu će epoha uzeti svoj naziv. Period vladavine na kopnu, u moru ili u vazduhu traje dugo. Najzad opet dolazi do narušavanja homeostatske ravnoteže. Ono što nije isto što i gubitak prevlasti. Evoluciona dinamika vrste dobija nove, dotle neviđene odlike. U njenom glavnom središtu primerci se divovski razrastaju, kao da u gigantizmu tra že spas od ugroženosti. Istovremeno se ponavljaju evolucione radijacije, ovoga puta često pogođene belegom hiperspecij alizacij e. Bočni ogranci nastoje da prodru u sredine u kojima je konkurencija relativno slabija. Taj poslednji manevar često biva krunisan uspehom, a onda kada se izgubi svaki trag divova čijom je proizvodnjom srž vrste nastojala da se odbrani od uništenja, kad se izjalove i istovremeno preduzimane suprotne probe (jer neki evolucioni izdanci u to isto vreme teže ka ubrzanom prelasku u patuljke) — potomci onoga bočnog ogranka, našavši srećno pogodne uslove na tlu periferijskog prostora konkurencije, uporno traju u njemu gotovo nepromenjeni, kao poslednje svedočanstvo zamrle bujnosti i moći vrste. Molim za izvinjenje zbog ovog pomalo visokoparnog stila, ove primerima nepotkrepljene retorike, ali uopštenost je došla otuda što sam govorio o dvema evolucijama odjednom: o biološkoj i tehnološkoj. U samoj stvari, više pravilnosti i jedne i druge obi luju analogijama koje teraju na razmišljanje. Ne samo što su prvi gmizavci bili slični ribama, a sisari — malim gušterima, nego su i prvi avion, prvi automobil ili radio za svoj spoljni izgled imali da zahvale kopiranju oblika koji su im prethodili. Prve ptice bile su leteći gušteri ko jima je naraslo perje; prvi automobil živo je podsećao
DVE EVOLUCIJE
49
na bričku sa giljotiniranom rudom, avion je svoj izgled »maznuo« od papirnatog zmaja (ili čak od ptice . .. ), ra dio — od ranije nastalog telefona. I razmere prototipova takođe su, po pravilu, bile nevelike, a njihova struktura je neprijatno delovala zbog primitivizma. Sitna je bila prva ptica, praotac konja ili slona, prve parne lokomo tive nisu prekoračivale razmere običnih kola, a prva elek trična lokomotiva čak je bila manja. Novi princip bio loške ili tehničke konstrukcije najpre pobuđuje više samilost nego oduševljenje. Prva mehanička vozila kre tala su se sporije od vozila sa konjskom vučom, avion se jedva odvajao od zemlje, a slušanje radio-emisija nije predstavljalo prijatnost čak ni u poređenju s limenim zvukom prvih gramofona. Slično tome, prve kopnene životinje više nisu bile dobri plivači, a još nisu postale uzori dobrih pešaka. Perjasti gušter — archeopteryx — nije toliko leteo koliko je poletao. Tek u skladu sa usavr šavanjem dolazilo je do spomenutih »radijacija«. Kao što su ptice osvojile nebo, a travojedni sisari stepu, tako je vozilo s motorom na sagorevanje ovladalo putevima, dajući početak sve specijalizovanijim varijantama. U »borbi za opstanak« automobil ne samo što je potisnuo diližansu nego je »rodio« autobus, kamion, buldožer, moto-pumpu, tenk, terenska kola, cisternu i desetine drugih vozila. Ovladavajući »ekološkom nišom« vazduha, avion se verovatno razvijao još elastičnije, nekoliko puta menjajući već ustaljene oblike i forme pogona (klipni motor zamenjuje turbopotisni, turbinu, i najzad reaktivni, bezmotorac, dobija za kraće distance opasnog protivnika u helikopteru, itd.). Takođe je vredno primetiti da kao što strategija grabijive životinje utiče na strategiju njene žrtve, tako se i »klasični« avion brani od invazije helikop tera: stvaranjem prototipa bezmotoraca koji, zahvalju jući promeni pravca reakcije, mogu da startuju i ateri raju okomito. To je borba za maksimalni univerzalizam funkcije, dobro poznat svakom evolucionistu. Oba spomenuta transportna sredstva još nisu dos tigla vrhunsku razvojnu fazu, te se ne može govoriti o njihovim kasnijim formama. Drugačije se dogodilo sa balonom na kormilo, koji je, suočen sa ugroženošću od mašine teže od vazduha, ispoljio elefantijazis, tako tipi 4
50
STANISLAV LEM
čan za predsmrtni procvat zamirućih evolucionih ogra naka. Poslednje cepeline iz tridesetih godina našeg veka smelo možemo uporediti sa atlantosaurusima i brontosaurusima iz krednog perioda. Ogromne razmere dobili su, takođe, poslednji tipovi teretnih parnih lokomotiva, pre no što su ih potisnule dizel i električne lokomotive. U traženju simptoma evolucija koji padaju naniže i koji se sekundarnim radijacijama bore da se izvuku iz ugro ženosti, možemo se obratiti radiju i filmu. Konkurencija televizije izazvala je silovitu »radijaciju promenljivosti« radioprijemnika, njihovu pojavu u »ekološkim nišama«, i tako su nastali minijaturizovani, džepni aparati, isto vremeno sa drugima, podstaknutim hiperspecijalizacijom, kao »high fiđelity« sa stereouređajima, sa ugrađe nom aparaturom za snimke visokog kvaliteta itd. Sam pak film, boreći se protiv televizije, znatno je uvećao svoj ekran i čak pokazuje tendenciju da ekranom »okruži« gledaoca (videorama, cirkarama). Dodajmo da je moguće zamisliti dalji razvoj mehaničkog vozila koji će učiniti zastarelim kretanje na točkovima. Kada današnji auto mobil bude konačno potisnut od strane nekakvog »vazdušnog jastučnika«, sasvim je verovatno da će još pos lednji potomak »klasičnog« automobila biti, recimo, mala kosačica s motorom na sagorevanje, koja će vegetirati negde sasvim po strani, a njena konstrukcija će biti pos lednji odraz epohe automobilizma, poput nekih primeraka guštera sa arhipelaga Indijskog okeana, koji su pos lednji živi potomci velikih mezozojskih gmizavaca. Morfološke analogije dinamike, bioevolucije i tehnoevolucije koje grafički mogu biti predstavljene krivom linijom koja se postepeno penje uvis, da bi s tačke kul minacije ponovo sišla dole, u uništenje, takve sličnosti ne iscrpljuju sve podudarnosti između tih dveju velikih oblasti. Mogu se pronaći druge, još neobičnije podudar nosti. Tako, na primer, postoji ceo niz veoma osobenih crta živih organizama, čiji se nastanak i opstanak ne da objasniti njihovom prilagodljivom vrednošću. Tu se može spomenuti, sem odlično poznate petlovske kreste, divno perje mužjaka nekih ptica, npr. pauna, fazana, pa čak i neke jedrima slične kičmene izrasline pretpotopskih rep tila.4' Analogno, većina proizvoda određenih tehnologija
DVE EVOLUCIJE
51
ima prividno nepotrebne, afunkcionalne crte, koje se ne daju obrazložiti ni uslovima njihovog rada ni ciljevima delovanja. Tu se dešava veoma zanimljiva i u izvesnom smislu smešna sličnost invazije na područje biološkog i tehnološkog konstruktorstva — u prvom slučaju kriterijuma polnog odbira, a u drugome — mode. Ako se radi jasnoće ograničimo na razmatranje problema na primeru savremenog automobila, zapazićemo da glavne crte auto mobila projektantu diktira tekuće stanje tehnologije te, recimo, pri zadržavanju pogona na zadnje točkove s mo torom smeštenim napred, konstruktor mora tunel kar danskog zgloba smestiti unutar prostora za putnike. Pa ipak se između tog diktata nenarušive sheme »organske« organizacije vozila i prohteva i ukusa primaoca širi slo bodan prostor »invencijskog raspona«, jer se tome pri maocu ipak mogu ponuditi različiti oblici i boje kola, nagib i veličina prozora, dodatni ukrasi, hromovane povr šine itd. Ekvivalent promenljivosti proizvoda, izazvane pritiskom mode, u bioevoluciji je neobična raznolikost drugorazrednih polnih oznaka. Te oznake bile su prvo bitno rezultati slučajnih promena — mutacija — a usta lile su se u narednim pokolenjima, pošto su njihovi no sioci podlegali privilegovanosti kao seksualni partneri. Tako su, dakle, ekvivalent automobilskih »repova«, hromovanih ukrasa, fantastično modelovanih otvora za vazdušno hlađenje, prednjih i zadnjih svetala — svadbene boje, perjanice, ukrasne izrasline ili — last but not leasl — određeni raspored lojnog tkiva zajedno s takvim crta ma lica koja pobuđuju seksualnu naklonost. Dabogme, bespomoćnost »seksualne mode« je u bio evoluciji neuporedivo veća no u tehnologiji, pošto konstruktor-Priroda ne može iz godine u godinu da menja modele koje je proizvela. Ipak se suština pojave, to jest naročiti uticaj »nepraktičnog«, »nebitnog«, »ateleološkog« faktora na oblik i razvoj jedinki živih bića i tehno loških proizvoda da otkriti i dokazati na ogromnom broju proizvoljno izabranih primera. Mogle bi se naći i druge, još neupadljivije sličnosti između oba velika evoluciona stabla. Tako je, npr., u bio evoluciji poznata pojava mimikrije, to jest izjednačivanja po sličnosti jednih vrsta sa drugima, kada se to za »imi 4*
STANISLAV LEM
tatore« pokaže korisnim. Neotrovni insekti mogu do krajnosti da liče na daleke, ali opasne vrste, i čak ističu samo jedan deo tela nekog stvorenja, deo koji sa ovim insektima nema ničeg zajedničkog — mislim tu na neo bične »mačje oči« na krilima nekih leptirova. Analogne mimikrije mogu se otkriti i u tehnoevoluciji. Najveći deo delatnosti bravarstva i kovaštva u X IX veku protekao je u znaku imitiranja biljnih oblika (železo mostovskih konstrukcija, ograda na stepeništima, uličnih svetiljki, rešetki, čak su i »krune« na dimnjacima starih lokomo tiva »imitirale« biljne motive). Predmeti svakodnevne upotrebe, kao što su naliv-pera, upaljači, lampe, pisaće mašine — pred našim očima često ispoljavaju znamenja »plovnosti«, oponašajući forme uobličene u vazduhoplovnoj industriji, u tehnici velikih brzina. Doduše, toj vrsti mimikrije nedostaju duboka obrazloženja njenog biološ kog ekvivalenta, nego više imamo posla sa uticajem ključnih tehnologija na potčinjene, drugostepene, a uz to i moda tu sa svoje strane ima mnogo šta da kaže. Uosta lom, najčešće je nemoguće otkriti u kojoj meri je dati oblik predodredila konstruktorska ponuda, a u kojoj — nabavijačka potražnja. Jer tu imamo posla s kružnim procesima u kojima uzroci postaju posledice, a posledice — uzroci, gde deluju mnogobrojne pozitivne i negativ ne povratne sprege: živi organizmi u biologiji ili naredni industrijski proizvodi u tehničkoj civilizaciji samo su sit ni delići ovih viših procesa. Taj zaključak istovremeno otkriva genezu sličnosti obeju evolucija. Obe su materijalni procesi sa gotovo istom količinom stepeni slobode i približnih dinamičnih pravilnosti. Ti procesi javljaju se u sistemu koji se samoorganizuje, sistemu koji predstavlja i cela Zemljina bio sfera, i sveukupnost čovekovih delatnosti — a takvom sistemu kao celini svojstvene su pojave »napretka«, to jest rasta homeostatske funkcionalnosti koja stremi ka ultrastabilnoj ravnoteži kao svom neposrednom cilju« .E) Posezanje za biološkim primerima pokazaće se koris nim i plodnim i u našim daljim razmatranjima. Osim sličnosti, obe evolucije su ipak obeležene i dalekosežnim razlikama, čije ispitivanje može ukazati kako na ograni čenja i krhkosti na izgled tako savršenog Konstruktora
DVE EVOLUCIJE
53
kao što je Priroda tako i na nenadane izglede (ali i opas nosti) kojima je bremenit lavinski razvoj tehnologije u čovekovim rukama. Rekao sam »u čovekovim rukama«, pošto (barem za sada) ona nije bezljudna, celinu pred stavlja tek kad se »dopuni čovečanstvom«, i tu je možda ona najhitnija razlika: jer bioevolucija je, van svake sum nje, amoralan proces, što se o tehnologiji ne bi moglo reći. Razlike
1. Prva razlika između naših dveju evolucija jeste gene tička i tiče se pitanja o vinovničkim silama. »Vinovnik« bioevolucije jeste Priroda, a tehnološke — Čovek. Objaš njenje »starta« bioevolucije stvara nam do dana današ njeg najviše briga. Problem nastanka života zauzima u našim razmatranjima važno mesto, pošto će njegovo razrešavanje biti nešto više od utvrđivanja uzroka određe nog istorijskog fakta koji se odnosi na daleku Zemljinu prošlost. Ne mislimo samo na taj fakt sam po sebi, već i na njegove najaktuelnije konsekvencije za dalji razvoj tehnologije. Njen razvoj doveo je do situacije u kojoj dalji put neće biti moguć bez tačnog znanja o neobično složenim pojavama — takvima kao što je život. Stvar, takođe, nije u tome da bi trebalo da »imitiramo« živu ćeliju. Ne imitiramo mehaniku ptičjeg leta, a evo letimo. Ne želimo da oponašamo nego da shvatimo. I upravo pokušaji da se biogeneza shvati »konstruktorski«, nailaze na ogromne teškoće. Tradicionalna biologija poziva se na termodinamiku, kao na kompetentnog sudiju. Ova veli da tipičan tok po java ide od veće složenosti ka manjoj. Nastanak života bio je obrnut proces. Ako čak kao opšti zakon prihvati mo hipotezu o postojanju »praga minimalne komplika cije«, posle čijeg prekoračivanja materijalni sistem može, uprkos spoljnim smetnjama, ne samo da očuva aktuelnu organizaciju nego čak i da je, nepromenjenu, predaje organizmima potomaka, onda takva hipoteza uopšte ne
54
STANISLAV LEM
predstavlja genetičko objašnjenje. Jer, nekad je neki organizam morao ovaj prag prekoračiti prvi put. Elem, neobično je važno pitanje da li se to desilo zahvaljujući takozvanom slučaju ili uzročnoj nužnosti? Drugim rečima, da li je »start« života bio izuzetna pojava (kao glavni zgoditak na lutriji) ili tipična (kao gubitak na njoj)? Biolozi koji uzimaju reč u raspravi o problemu autogeneze života kažu da je to morao biti postepen proces, složen iz niza etapa, pri čemu je ostvarenje svake nared ne etape na putu do nastanka praćelije imalo sopstvenu, određenu verovatnoću. Nastanak aminokiselina u praokeanu pod uticajem električnih pražnjenja bio je, na primer, potpuno verovatan; nastanak iz njih peptida — nešto manje, ali opterećen ipak velikim izgledom da bude ostvaren; međutim, spontana sinteza fermenata, tih kata lizatora života, upravljača njegove biohemijske reakcije, predstavlja — u takvom zahvatu — krajnje neobičan slu čaj (iako za nastanak života neophodan). Tamo gde vlada verovatnoća imamo posla sa statističkim pravilnostima. Termodinamika reprezentuje baš takav tip zakona. S nje ne tačke gledišta voda u loncu, stavljenom na vatru, uzavreće, ali to nije pouzdano. Postoji mogućnost zamrza vanja te vode na vatri, za šta, doduše, postoji astronom ski mala šansa. I eto, argumentacija takvog tipa da se čak i termodinamički najneverovatnije pojave uvek deša vaju na kraju, samo ako se dovoljno strpljivo čeka, a evo lucija života je, pak, imala dovoljno »strpljenja«, pošto je trajala milijardama godina — takva argumentacija zvuči uverljivo sve dok je ne podvrgnemo matematičkom razmatranju. Jeste: termodinamika može da proguta čak i spontani nastanak belančevina u rastvorima aminokise lina, ali se sa autogenezom fermenata ne miri. Kada bi cela Zemlja bila belančevinski okean-rastvor, kada bi imala raspon pet puta veći nego u stvarnosti, ta masa još uvek ne bi bila dovoljna za slučajni nastanak takvih stro go specijalizovanih fermenata koji su neophodni za pok retanje života. Količina mogućih fermenata veća je od broja zvezda u ćelom Svemiru. Kada bi belančevine u praokeanu trebalo da čekaju na njihov spontani nasta nak, moglo bi to, bez sumnje, trajati i čitavu večnost. 1
DVE EVOLUCIJE
55
tako, dakle, za objašnjenje realizacije izvesnog tipa biogeneze valja pribeći zalaganju za krajnje neverovatnu pojavu — baš za onaj »glavni zgoditak« na kosmičkoj lutriji. Recimo sebi iskreno: kad bismo svi, zajedno s nauč nicima, bili razumni roboti a ne bića od krvi i kostiju, onda bismo ove naučnike, sklone da prihvate takvu probabilističku varijantu hipoteze o nastanku života mogli izbrojati na prste jedne ruke. To što ih ima više dolazi ne toliko iz opšteg ubeđenja u njenu istinitost koli ko iz te proste činjenice da smo mi živi, te da sami, dakle, predstavljamo ubedljiv, mada posredan dokaz u korist biogeneze. Jer, dve ili i četiri milijarde godina dovoljno je za nastanak vrsta i njihovu evoluciju, ali ne i za stva ranje žive ćelije — putem ponavljanih, slepih »izvlače nja« iz statističke vreće svemogućnosti. U takvom zahvatu pitanje je neverovatno ne samo s tačke gledišta naučne metodologije (koja se bavi tipič nim, a ne lutrijskim pojavama sa ukusom neuračunlji vosti), nego istovremeno predstavlja potpuno jednoznač nu presudu koja osuđuje na neuspeh sve moguće poku šaje »životne inženjerije«, ili bar samo »inženjerije veo ma složenih sistema«, čim o njihovom nastanku odlučuje krajnje redak slučaj. Sva sreća što je taj zahvat pogrešan. On potiče otuda što poznajemo samo dve vrste sistema: veoma proste, kao što su mašine koje mi sami gradimo, i neizmerno komplikovane, kao što su sva živa stvorenja. Nedostatak svih mogućih posrednih karika učinio je da smo se suviše grčevito držali termodinamičke interpretacije pojava, ko ja ne uzima u obzir postepeno proizlaženje sistemskih zakona u strukturama koje teže stanju ravnoteže. Ako je to stanje toliko usko kao u slučaju časovnika i istoznač no sa zaustavljanjem njegovog klatna, nedostaje nam materijal za ekstrapolaciju na sisteme sa mnogim dina mičnim mogućnostima, kao što je planeta na kojoj poči nje biogeneza ili laboratorija u kojoj naučnici konstruišu sisteme sa samoorganizacijom. Takvi sistemi, danas još relativno prosti, čine baš one tražene posredne karike. Njihovo nastajanje, na pri-
56
STANISLAV LEM
mer u vidu živih bića, nije nikakav »glavni zgoditak na lutriji slučaja«, već predstavlja manifestovanje neophod nih stanja dinamične ravnoteže u okviru sistema koji obiluje veoma velikim mnoštvom raznorodnih elemenata i tendencija. Tako se, dakle, procesi samoorganizacije odlikuju ne izuzetnošću nego tipičnošću, a nastanak života je jedva jedan od mnogih simptoma u Kosmosu sasvim običnih procesa homeostatske organizacije. Termodinamički bilans Svemira time se nimalo ne naruša va, pošto je to globalan bilans koji dopušta mnoštvo takvih pojava, kao što je, na primer, nastajanje teških elemenata (znači složenijih) iz lakih (znači prostijih). Tako, dakle, hipotezu tipa »Monte Karlo«, kosmičkog ruleta koji predstavlja naivan metodološki produžetak rezonovanja zasnovanog na poznavanju elementarno prostih mehanizama, zamenjuje teza o »kosmičkom panevolucionizmu«, koja nas od živih bića osuđenih na pasiv no iščekivanje specijalnih slučajnosti pretvara u kon struktore, sposobne da vrše izbor u ošamućujućem mno štvu mogućnosti sadržanih u zasad uopštenim direkti vama građenja samoorganizujućih sistema sa sve većom i većom složenošću. Posebno je pitanje kako u Kosmosu može izgledati učestalost pojavljivanja ovih postuliranih »paraboličnih evolucija« — kao i to da li se njihovom krunom može smatrati nastanak psihičnosti, onakve kako je mi na Zemlji podrazumevamo. No to je tema za posebna raz matranja, koja zahtevaju prikupljanje obilnog činjenič nog materijala iz obima astrofizičkih posmatranja. Veliki Konstruktor, Priroda, već milijardama godina vrši svoje eksperimente, izvodeći iz jednom zauvek datog materijala (no i to je takođe pitanje. . . ) sve što je mo guće. Čovek, sin majke Prirode i oca Slučaja, motreći sa strane na tu neumornu delatnost, vekovima postavlja pitanje o smislu te kosmičke igre, koja je smrtno opasna pošto je krajnja. Svakako — uzalud, ako bi trebalo da zanavek ostane onaj koji postavlja pitanje. Druga je stvar ako počne sam sebi da odgovara, preuzimajući od Priro de njene komplikovane tajne, i ako po svojoj slici i podobiju započinje Tehnološku Evoluciju.
DVE EVOLUCIJE
57
2. Druga razlika između dve razmatrane evolucije jeste metodska i tiče se pitanja »na koji način«. Biološka evo lucija deli se u dve faze. Prva obuhvata period od »starta«, od mrtve materije do nastanka živih ćelija, izrazito raz graničenih od svoje sredine. I dok opšte pravilnosti i mnogobrojne konkretne evolucione procese u njihovoj drugoj fazi, fazi nastajanja vrsta, poznajemo dosta dobro, o ovome početnom periodu ne možemo da kažemo baš ništa pouzdano. Taj period je kako u pogledu njegovog vremenskog raspona tako i u pogledu pojava koje su u njemu nastajale dugo bio zanemarivan. Danas smatra mo da je obuhvatao najmanje polovinu celokupnog tra janja evolucije, to jest oko dve milijarde godina, pa i po red toga neki stručnjaci se tuže na njegovu kratkoću. Stvar je u tome što je baš tada konstruisana ćelija, ele mentarna ciglica biološke građe, koja je po svojoj glav noj shemi ista kako kod tribolita od pre više milijardi godina tako i kod savremene kamilice, vodenjarke, kro kodila ili čoveka. Najčudnovatiji i u stvari neshvatljiv je univerzalizam te građe. Ćelija papučice, sisarovog mi šića, biljnog lista, žlezde sluzavog puža ili trbušnog čvora insekta ima iste osnovne rasporede kao i jedro s celokupnim njegovim, do krajnjih molekularnih mogućnosti dovedenim mehanizmom predaje nasledne informacije, kao encimski raspored mitohondrija, kao Golgijev apa rat, a u svakoj od ovih ćelija sadržana je potencija dina mične homeostaze, selektivne specijalizacije i, istovre meno, hijerarhijske strukture metazoa. Jedna od osnov nih pravilnosti bioevolucije jeste neodložnost njenog delovanja, jer svaka promena neposredno služi aktuelnim potrebama prilagođavanja; evolucija ne može da obavlja takve promene koje bi bile samo pripremni uvod za druge, koje bi nastupile posle više miliona godina, pošto ništa »ne zna« o onome što će posle kojeg miliona godi na biti, jer je ona slepi konstruktor koji deluje po me todu »proba i grešaka«. Ona takođe ne može, kao inže njer, da »zaustavi« neispravnu životnu mašinu, da bi se posle temeljnog proučavanja glavnog konstrukcionog ske leta prihvatila da ga u jednom zamahu radikalno preradi.
58
STANISLAV LEM
I upravo nas utoliko više začuđuje i zapanjuje njena »uvodna dalekovidost« koju je pokazala stvarajući u sa mom pristupu drame sa mnogo činova, drame koju pre življavaju vrste, da raspolaže građom s neuporedivom svestranošću i plastičnošću. Pošto, kako rekosmo, ne mo že da vrši nagle, radikalne rekonstrukcije, svi mehanizmi naslednosti, njena ultrastabilnost zajedno sa mešanjem u nju lutrijskih elemenata mutacija (bez kojih ne bi bilo promene, što znači — ni razvoja), podela polova, poten cije razmnožavanja, pa čak i one osobine živoga tkiva koje se naj izrazitije ispoljavaju u centralnom nervnom sistemu, sve je to nekako ugrađeno već u arheozojsku ćeliju pre više milijardi godina. I takvu dalekosežnost predviđanja ispoljio je bezlični, nemisaoni Konstruktor koji se prividno brine samo za krajnje trenutno stanje stvari, samo da preživi data, trenutna generacija praorganizama — nekih mikroskopski sićušnih sluzno-belančevinastih kapljica koje su umele samo jedno: da traju u ravnoteži fizičkohemij skih procesa i da dinamičnu struk turu tog trajanja prenesu na naredne generacije. O pradramama te faze, pripremne u odnosu na pravu evoluciju vrsta, ništa ne znamo, jer nije iza sebe ostavila nikakve, baš nikakve tragove. Sasvim je moguće da su tokom tih miliona godina redom nastajale i ginule forme pra-života, potpuno različite od savremenih, kao i od onih koje otkrivamo u iskopinama. Možda je dolazilo do više kratnog nastajanja većih »gotovo-živih« konglomerata koji su se razvijali tokom izvesnog vremena (sigur no opet merenog milionima godina), i tek su na daljoj etapi borbe za opstanak te tvorevine neumoljivo potis nute iz svojih ekoloških niša od strane veštijih, onih koje su bile univerzalnije. To bi označavalo teorijski moguću, i čak verovatnu, uvodnu raznorodnost i razgranatost puteva na koje je stupala samoorganizujuća materija, s ne umornom eksterminacijom kao ekvivalentom misli koja planira finalni univerzalizam. Sigurno je da količina kon strukcija koje su doživele uništenje hiljadama puta prevazilazi šačicu onih što su pobedile. Konstrukcioni metod tehnološke evolucije potpuno je drugačiji. Slikovito rečeno — Priroda je u biološko gradivo morala u začetku ugraditi sve potencije koje su
DVE EVOLUCIJE
59
realizovane daleko kasnije — dok je čovek svoje tehno logije započinjao i odbacivao ih da bi prešao na nove; time što je u izboru građevinskog materijala bio relativ no slobodan, imajući na raspolaganju visoke i niske tem perature, metale i minerale, gasovita, čvrsta j tečna tela — čovek je na izgled mogao da postigne više no Evolu cija koja je uvek bila osuđena na ono što joj je bilo dato: na mlake vodne rastvore, na lepljive multimolekularne supstance, na relativno ograničen broj elemenata koji su postojali u arheološkim morima i okeanima, ali je iz tako ograničenog uvodnog sastava nepogrešivo istisnula sve što god je bilo moguće. U konačnom rezultatu »tehnolo gija« oživljene materije i dan-danas nadvišava za celu glavu našu, ljudsku, inženjerijsku tehnologiju, potpoma ganu svim zalihama društveno osvojenog teorijskog znanja. Drugim rečima, univerzalnost naših tehnologija jeste minimalna. Tehnička evolucija kretala se dosad nekako kao u obrnutom pravcu u odnosu na biološku, produkujući isključivo usko specijalizovane uređaje. Model za većinu oruđa bila je ljudska ruka, no ipak svaki put samo jedan njen pokret ili gest: klešta, svrdlo, čekić imitiraju redom — prste koji se zatvaraju, jedan prst ispravljen i okretan duž duge ose zahvaljujući pokretima u zglobovima šake i lakta i, najzad, pesnicu. Takozvani univerzalni stru govi su, u suštini, takođe visokospecijalizovani uređaji, a čak su i fabrike-automati, koje tek nastaju, lišene plastič nosti ponašanja prostih živih organizama. Čini se da šan se univerzalnosti leže u daljem razvoju teorije sistema za samoorganizovanje, kadrih za prilagođavajuće samoprogramiranje, a njihova funkcionalna sličnost sa samim čovekom nije, dabogme, slučajna. Ali krajnji domet tog puta nije, kao što neki misle, »ponavljanje« konstrukcije čoveka ili drugih živih orga nizama u električnoj mašineriji brojčanih uređaja. Teh nologija života prestiže nas, bar za sada, za više dužina. Moramo da je stignemo ne radi toga da bismo majmun ski oponašali njene plodove, nego da bismo pošli dalje no što seže njeno savršenstvo, koje samo prividno ne mo že biti prestignuto.
60
STANISLAV LEM
3. Posebno poglavlje evolucione metodologije jeste ono koje obuhvata odnos teorije prema praksi, apstraktnog znanja prema ostvarivanim tehnologijama. Taj odnos u bioevoluciji, naravno, ne postoji, pošto priroda, razume se, »ne zna šta čini«, već samo naprosto realizuje ono što je moguće, što stihijski proističe iz datih materijalnih uslova. Čovek nije lako mogao da se pomiri s takvim sta njem stvari, ma i zbog toga što i on spada u »nehotičnu«, »nesvesnu« decu Majke Prirode. To, u stvari, nije poglavlje nego čitava ogromna bib lioteka. Pokušaj njenog sažetog izlaganja izgleda nam dosta beznadežan. Ugroženi ponorom eksplikacije mora mo se truditi da se izražavamo veoma lakonski. Pratehnolozi nisu imali nikakvo teorijsko znanje, između osta log i zato što nisu znali da je tako nešto uopšte moguće. Teorijsko znanje se kroz čitave milenijume razvijalo bez primene eksperimenta, proističući iz magijskog mišlje nja, koje je svojevrsna forma indukcije, samo lažno primenjivane; njegov životinjski prethodnik jeste uslovni refleks, to jest tip reagovanja sa shemom »Ako A, onda B «. Naravno, i takav refleks i magija usledili su tek posle opservacije. Nije se retko dešavalo da je ispravna tehno logija bila u suprotnosti s pogrešnim teorijskim znanjem svoga vremena, te je stvaran lanac pseudoobjašnjenja čiji je zadatak bio da ih međusobno izmiri (to što se voda pumpama ne može podići na visinu iznad deset metara »objašnjavalo« se strahom Prirode od praznine). Po da našnjem shvatanju, znanje je istraživanje pravilnosti sveta, dok je tehnologija — iskorišćavanje tih pravilnosti za zadovoljavanje čovekovih potreba, u načelu istih da nas kao i u Egiptu iz doba faraona. Obući nas, ishraniti, dati krov nad glavom, prenositi sa jednog mesta na dru go, čuvati od bolesti — to su njeni zadaci. Znanje se brine za činjenice — atomske, molekularne, zvezdane — a ne za nas, bar ne na taj način da njegov kompas bude neposredno služenje rezultatima. Treba napomenuti da je nesebičnost teorijskih istraživanja nekada bila čistija nego danas. Zahvaljujući iskustvu znamo da nema nekoristoljubivog znanja u najpragmatičnijem značenju, pošto
DVE EVOLUCIJE
61
se nikad ne zna kada će nam neka informacija o svetu dobro doći ili će se, štaviše, pokazati kao potrebna i dragocena. Jedna od »naj suvišnij ih« grana botanike, lihenologija, posvećena plesnima, pokazala se životvornom dos lovno od trenutka kad je otkriven penicilin. Istraživači-idiografi, neumorni skupljači činjenica, opisivači i klasifikatori, nisu u davno vreme računali na takve uspehe. A ipak se čovek, stvorenje čija se nepraktičnost ponekad izjednačuje s njegovom radoznalošću, pre zainteresovao za problem prebrojavanja zvezda i strukturu Kosmosa nego za teoriju zemljoradnje i funkcije sopstvenog tela. Iz mravljeg, često gotovo manijačkog truda skupljača i kolekcionara opservacija, polako je izrasla zgrada nomotetičkih nauka, koje činjenice svrstavaju u sistemske za kone pojava i stvari. Dok se teorijsko znanje vuče, daleko zaostajući za tehnološkom praksom, čovekova konstruktorska delatnost umnogome podseća na metod »proba i grešaka«, koji primenjuje Evolucija. Kao što evolucija »isprobava« primenjivačke mogućnosti životinjskih i bilj nih »prototipova« — mutanata, tako inženjer ispituje real ne mogućnosti novih pronalazaka, uređaja za letenje, vozi la, mašina, često pribegavajući građenju redukcionih mo dela. Taj način empirijske trijaže lažnih rešenja i ponav ljanja napora išao je naruku nastajanju pronalazaka X IX veka: sijalice sa ugljenim vlaknom, fonografa, Edisonove dinamomašine i, najzad, još — lokomotive i parobroda. To je popularizovalo koncepciju pronalazača kao čoveka kojem osim božanske iskre, zdravog razuma, istrajnosti, klešta i čekića — ništa više nije potrebno za posti zanje cilja. To je ipak rasipnički način, gotovo isto toliko rasipnički kao i delatnost bioevolucije, čija je praksa tokom više miliona godina gutala čitave hekatombe žrta va, tih njenih »lažnih rešenja« problema održanja života koji su iskrsavali u novim uslovima. Suština tehnološke »empirijske igre« bila je ne toliko u nedostatku teorij skih rešenja koliko u njihovoj sekundarnosti. Najpre je nastala parna mašina, a zatim njena termodinamika, naj pre avion, a zatim teorija leta, najpre su građeni mostovi, a potom su ljudi naučili da ih izračunavaju. Moglo bi se rizikovati pa tvrditi da se tehnološka empirija razvija dotle dok je to uopšte moguće. Edison se trudio da pro
62
STANISLAV LEM
nađe nešto poput »atomskog motora«, ali iz toga ništa nije proizlazilo niti je moglo proizići: jer metodom proba i grešaka može se sagraditi dinamomašina, ali ne i atom ski reaktor. Tehnološka empirija nije, naravno, slepo bacakanje od jednog nepromišljenog eksperimenta do drugog. Pronalazač-praktičar ima nekakvu koncepciju ili, tačnije rečeno — zahvaljujući onome što je već izvršio (ili što su drugi izvršili pre njega) on zapaža mali delić puta pred sobom. Sekvencija njegovih delatnosti regulisana je nega tivnom povratnom spregom (krah eksperimenta svaki put objašnjava da to nije pravi put); u efektu, njegov put je izlomljen, ali on ima neki određen pravac. Sticanje teo rijskog znanja dopušta da se načini nagli skok napred. Nemci u prošlom ratu nisu raspolagali teorijom balistič kih raketa bržih od zvuka, a oblik svojih »V 2« izveli su trijažom empirijskih proba (izvršavanih na redukcijskim modelima u aerodinamičnom tunelu). Poznavanje odgo varajuće formule učinilo bi, svakako, da gradnja svih tih modela otpadne. Evolucija nema drugog znanja osim »empirijskog«, sadržanog u informacionom genetičkom zapisu. Pri tom je ovo »znanje« dvojako. Prvo, ono određuje i determiniše sve mogućnosti budućeg organizma (»urođeno zna nje« tkiva o tome kako treba da deluje da bi životni pro cesi tekli, kako treba da se ponašaju jedna tkiva i organi u odnosu na druge, ili još, kako organizam kao celina treba da se ponaša u odnosu na okolinu — ta informacija je jednoznačna sa »instinktima«, odbrambenim reakcija ma, tropizmima, itd.). Drugo, znanje je »potencijalno«; ne »vrsno« već individualno, ne determinisano nego takvo da se može naučiti tokom ličnog života, zahvaljujući to me što organizam poseduje nervni (moždani) sistem. Prvu vrstu znanja evolucija može do izvesnog stepena (ali sa mo baš do izvesnog stepena) da kumulira: jer građa savremenog sisara odslikava miliongodišnje »iskustvo« vodnih i kopnenih vodozemaca koji su mu prethodili. Istovremeno je ipak istina da evolucija na svome putu na neki način češće »gubi« odlična rešenja bioloških pro blema. Zato plan građe određene životinje (ili i čoveka) nipošto ne predstavlja neki zbir svih dotadašnjih opti
DVE EVOLUCIJE
63
malnih rešenja. Naime, nedostaje nam ne samo mišićna snaga gorile nego i regeneracijska potencija gmizavaca ili riba, zvanih »nižima«, ili mehanizam stalne obnove zuba, kojim se odlikuju glodari ili, najzad, takva univer zalnost prilagođavanja vodnoj sredini kakvu su stekli vodozemni sisari. Te tako, znači, ne treba precenjivati »mudrost« biološke evolucije koja je već više puta odvo dila čitave vrste u ćorsokak razvitka, koja je ponavljala ne samo korisna rešenja nego često i greške koje su vo dile u propast. Znanje evolucije jeste empirijsko i neodložno, a svoju prividnu savršenost zahvaljuje ogromnim ponorima prostora i vremena koje je prevalila, no u koji ma je ipak, pokušamo li da svedemo bilans, bilo više po raza nego uspeha. Čovekovo znanje tek izranja, i to ne u svim oblastima (najsporije, valjda, u biologiji i medicini) iz empirijskog perioda, ali danas već zapažamo da je ono za šta su bile dovoljne strpljivost i upornost, obasjavane problescima intuicije, u načelu već ispunjeno. Sve ostalo, što zahteva najvišu jasnoću teorijske misli, još uvek je neostvareno111*. 4. Poslednji problem koji ćemo morati da pokrenemo tiče se moralnih aspekata tehnoevolucije. Njena plodnost je na sebe već navukla stroge kritike, jer stalno povećava jaz između dveju glavnih sfera naše delatnosti — regulisanja Prirode i regulisanja čovečanstva. Saglasno s tim gledištem, atomska energija je prerano pala u čovekove ruke. Preuranjen je i čovekov prvi korak u Kosmos, tim pre što već u zaranku astronautike zahteva ogromna ula ganja. Uspesi medicine prouzrokovali su, smanjenjem smrtnosti, nagli populacioni rast, koji je usled izostanka kontrole nemoguće zaustaviti. Tehnologija olakšanja života postaje oruđe njegovog osiromašenja, pošto sred stva masovne informacije, koja su bila umnoživač duhov nih dobara, prerastaju u proizvođača kulturne šmire. U kulturnom pogledu tehnologija je, u najboljem slučaju, *) Vidi: Napomene.
64
STANISLAV LEM
jalova — tako se tvrdi; u najboljem, pošto se ujedinjava nje čovečanstva (na kome njoj imamo da zahvalimo) obavlja na štetu duhovnog nasleđa minulih vekova i aktuelnog stvaralaštva. Progutana od strane tehnologije, umetnost počinje da podleže zakonima ekonomike i ispoIjava simptome inflacije i devalvacije, a iznad tehničke poplave masovne zabave, koja mora da bude laka, jer je sveolakšanje deviza Tehnologa, jedva vegetira tanušni sloj stvaralačkih individualnosti; njihovi napori streme ka ignorisanju ili ismejavanju stereotipova mehanizovanog života. Jednom rečju, tehnoevolucija nosi sa sobom više zla nego dobra; čovek se pokazuje kao rob onoga što je sam stvorio, pokazuje se kao biče koje, uporedo s povećanjem svog znanja, u sve manjoj meri može da odlučuje o svojoj sudbini. Mislim da sam, iako sažet, prema tom gledištu bio lojalan i da sam predstavio ceo nacrt njegove ocene, ra zorne u pogledu tehničkog progresa. A da li se o tom gledištu može ili treba diskutovati? Objašnjavati da tehnologija može da bude jednako dobro upotrebljavana, kao i zloupotrebljavana? Da se ni od koga, pa ni od nje, ne mogu zahtevati protivrečne stvari? Da se ne može zahtevati zaštita života — što u konsekvenciji znači i njegovog priraštaja — istovremeno sa sma njenjem tog priraštaja? Kultura elitna i, istovremeno, opštepristupačna? Energija kadra da pomera brda, a koja bi ipak čak i za muvu bila bezopasna? Bilo bi to verovatno nerazumno. Recimo sebi najpre da se tehnologija može razmatrati različito. U prvom približenju, tehnologija je rezultanta čovekove delatnosti i delatnosti Prirode, jer ona realizuje ono na šta materi jalni svet daje svoj prećutni pristanak. Tada ćemo je priznati oruđem za postizanje različitih ciljeva, čiji izbor zavisi od stepena civilizacijskog razvitka, društvenog ure đenja, i podleže moralnim ocenama. — Samo izbor, a ne i tehnologija. Stoga se ne radi o tome da je treba osuđi vati ili hvaliti nego o tome da se istraži u kojoj meri se može imati poverenja u njen razvitak i u kojoj meri se može uticati na njegov pravac. Svako drugo rezonovanje zasniva se na ćutke prihva ćenoj pogrešnoj premisi da tehnoevolucija tobože pred
DVE EVOLUCIJE
65
stavlja aberaciju razvitka, njegovu usmerenost koja je isto toliko pogrešna koliko i kobna. Elem, to nije istina. U stvari: pravac razvitka ni pre Industrijske Revolucije niti posle nje niko nije utvrđi vao. Taj pravac, počev od Mehanike, dakle »klasičnih« mašina, sa astronomijom shvatanom mehanički kao uzo rom za podražavaoca-konstruktora, preko Toplo te, s nje nim motorima sa hemijskim gorivima, i Termodinamike, do Elektriciteta, istovremeno predstavlja prelaz u saznajnu sferu od singularnih do statističkih zakona, od krutog kauzalizma do probabilizma i — kao što tek sada razumemo — od prostote, kao »najveštačkije« u tom smislu što u Prirodi ništa nije prosto — pa do složenosti, čiji nam je rast pokazao da glavni naredni zadatak jeste Re gulacija. Bio je to, kao što vidimo, prelaz od prostijih do sve težih rešenja, zbog njihove složenosti. Tako, dakle, samo izdvojeno, fragmentarno zahvatani pojedini koraci na tome putu — otkrića, pronalasci — liče na posledice srećnih sticaja okolnosti. U celini, to je bio najverovatniji put i svakako — kada bi se zemaljska civilizacija mogla uporediti s hipotetičnim kosmičkim civilizacijama — tipičan. Činjenicu što takva stihijnost u kumulativnom efek tu posle više vekova daje pored željenih rezultata i takve čiju štetnost niko ne poriče, treba smatrati neizbežnom. I tako osudu tehnologije kao izvora zla treba da zameni ne apologija nego obično shvatanje činjenice da predregulaciona era ide ka svome završetku. Moralni ka noni treba da bdiju nad našim poduhvatima kao savetnici u izboru između alternativa koje pokazuje njihov proiz vođač, amoralna tehnologija. Ona dostavlja sredstva i oruđa; naša zasluga ili krivica jeste dobar ili loš način njihove upotrebe. To je pogled dosta proširen, svakako dobar kao prvo približenje, ali i ništa iznad toga. Takva podela ne može se održati, naročito na dužim distancama. Ne zato što tehnologiju stvaramo mi nego, pre svega, zato što ona formira nas i naše stavove, takođe i moralne. Dabogme, posredstvom društvenih uređenja, kao njihova proizvod na baza, ali o tome ne mislim da govorim. Ona može da
66
STANISLAV LEM
deluje i deluje takođe neposredno. Nismo navikli na to da postoje neposredne veze fizike i morala, a one ipak postoje. Bar može tako da bude. Da ne govorim u praz no: moralne ocene postupaka zavise, pre svega, od njiho ve nepovratnosti. Kad bismo mogli da vaskrsavamo mrt ve, ubistvo bi, ne prestajući da bude loš čin, prestalo da bude zločin, kao što nije zločin kada nekog čoveka uda rimo u nastupu gneva. Tehnologija je agresivnija nego što obično mislimo. Njene ingerencije u psihički život, problemi vezani za sintezu i metamorfozu ličnosti, koji ma ćemo posvetiti posebnu pažnju, aktuelno su samo prazna klasa pojava. Ispuniće je dalji napredak. Tada će iščeznuti mnoge moralne naredbe, danas smatrane za neprikosnovene, ali će se zato javiti novi problemi, nove etičke dileme. To bi značilo da nema nad-istorijskog morala. Razli čite su samo skale trajanja pojava; čak se i planinski lanci na kraju ipak ruše i pretvaraju u pesak, jer takav je svet. Čovek se kao nepostojano biće rado služi pojmom večnosti. Večita treba da su neka duhovna dobra, velika umetnička dela, moralni sistemi. Ne zavaravajmo se ipak; i oni su smrtni. To nije zamenjivanje harmonije haosom ni zamenjivanje unutrašnje neophodnosti — nemamošću. Moral se menja sporo, ali se menja, i zato je utoliko teže međusobno upoređivati dva etička kodeksa ukoliko je između njih veći vremenski raspon. Bliski su nam Sumerci, ali zato bi nas moral čoveka levaloaske kulture sigur no prenerazio. Postaraćemo se da pokažemo kako nema sistema vanvremenskih ocena, kao što nema ni njutnovskog, apso lutnog sistema gravitacije, ni apsolutne istovremenosti pojava. To ne označava zabranu izricanja takvih ocena u odnosu na bivše ili buduće pojave: čovek je uvek izricao vrednujuće sudove koji su prevazilazili njegovo stanje i realne mogućnosti. To samo označava da svako vreme ima svoje pravo, s kojim se možemo slagati ili ne slagati, ali koje najpre treba razumeti.
DVE EVOLUCIJE
67
Prvi uzrok
Živimo u fazi ubrzanja tehnoevolucije. Proizlazi li iz toga da je celokupna čovekova prošlost, od poslednjih zaleđivanja, preko paleolita i neolita, tokom antike i srednjeg veka bila u svojoj suštini priprema, nagomilavanje snaga za ovaj skok koji nas danas odnosi u nepoz natu budućnost? Model dinamične civilizacije nastao je na Zapadu. Začuđujuća je stvar studiranje istorije i dolaska do uverenja kako su razni narodi dolazili do blizine područja »tehnološkog starta« i kako su se zaustavljali pred nje govim predvorjem. Današnji livci čelika mogli bi učiti od strpljivih indijskih zanatlija koji su stvorili čuveni, nerđajući metalni stub u Kitabi, po metodu pulverizacijske metalurgije, otkrivene po drugi put tek u naše vreme. O tome da su Kinezi pronašli barut i papir danas svi znaju. Nasušno misaono oruđe nauke, matematika, svoj veliki procvat ima da zahvali arapskim naučnicima. Ipak od tih, toliko revolucionarnih otkrića, ništa nije nastalo u smislu civilizacijskog impulsa, počinjanja lavinskog progresa. Danas ceo svet prihvata od Zapada njegov raz vojni model. Tehnologije importuju narodi koji se mogu ponositi posedovanjem kultura starijih i složenijih od one koja je svetu dala tehnologiju. Nameće se fascinant no pitanje: šta bi bilo da Zapad nije izvršio tehnološki prevrat, da nije preko svojih Galileja, Njutna, Stivensona krenuo ka industrijskoj revoluciji? To je pitanje o »prvom uzroku«. Ne kriju li se nje govi izvori u ratnim konfliktima? Pokretačka moć rato va kao motora tehnoevolucije poznata je i proslavljena. Tokom vekova militarna tehnika gubi svoj, iz sveukup nosti znanja izdvojeni karakter, u tom smislu što postaje univerzalna. U vreme kad su opsadne mašine i ovnovi za probijanje zidina bili isključivo vojna oruđa, puščani ba rut je već mogao služiti industriji (na primer u rudar stvu), a to se u većoj meri odnosi i na transportnu teh nologiju, jer nema komunikacionog sredstva, od vozila na točkovima pa do rakete, koje, modifikovano, ne bi moglo služiti u mirnodopske svrhe. A atomska, kibernetička, astronautička tehnologija pokazuju gotovo potpu no sjedinjenje militarnih i mirnodopskih potencijala.
68
STANISLAV LEM
Pa ipak se čovekove ratničke sklonosti ne mogu prih vatiti kao pokretački motori tehnološke evolucije. One su, po pravilu, povećavale njen tempo i bile veliki korisnik zaliha teorijskog znanja svog doba, ali treba razlikovati ubrzavajući faktor od inicijacijskog. Sva ratna oruđa imaju za svoj nastanak da zahvale Galilejevoj i Ajnštajnovoj fizici, herniji osamnaestog i devetnaestog veka, ter modinamici, optici i atomistici, ali tražiti militarnu ge nezu takvih teorijskih oblasti bilo bi besmisleno. Razvoj jednom pokrenute tehnoevolucije moguće je, bez sumnje, ubrzavati ili kočiti. Amerikanci su oko 1969. godine rešili da investiraju 20 milijardi dolara u iskrcavanje prvih ljudi na Mesec. Da su bili spremni da taj termin pomere za dvadeset godina, realizacija projekta »Apolo« sigurno bi stajala daleko manje, pošto primitivna tehnologija zbog svoje mladosti guta nesrazmerno velika ulaganja u odnosu na ona kakva zahteva postizanje analognog cilja u fazi njene zrelosti. A da su Amerikanci ipak bili spremni da utroše ne 20 nego 200 milijardi dolara, sigurno na Mesec ne bi kro čili za šest meseci, slično kao što se nikakvim, pa ni bilionskim ulaganjima neće u najskorije vreme ostvariti let na zvezde. Znači, investirajući velike sume i koncentrišući napore može se stići do plafona brzine tehnoevolucije, posle čega dalja ulaganja neće dati više nikakve efekte. Taj zaključak, sa ukusom očiglednosti, podudara se sa analognim pravilnostima koje vladaju u bioevoluciji. Ona takođe poznaje maksimalni tempo evoluiranja, koji se ni u kakvim okolnostima ne da prekoračiti. Ali mi smo pitali za »prvi uzrok«, a ne za maksimalni tempo procesa koji već dejstvuje. Proučavanje praizvora tehnologije, vršeno s takvom namenom, prilično je očaj nički posao; to je putovanje u dubinu istorije koja beleži samo činjenice, ali ne objašnjava njihove uzroke. Zašto je to ogromno stablo tehnološke evolucije, stablo čiji koreni sežu valjda do poslednje ledene ere a krošnja mu uranja u nailazeće milenij ume, stablo koje izrasta u ra nim fazama civilizacije, u paleolitu i neolitu, na celoj ze maljskoj kugli manje-više jednako, zašto je, pitamo, svoj snažni procvat doživelo u zapadnoj sferi?
DVE EVOLUCIJE
69
Levi-Stros je pokušavao samo kvalitetno, bez mate matičke analize, koja je usled složenosti pojave nemogu ća, da odgovori na to pitanje. Razmatrao je nastanak tehnoevolucije statistički, primenjujući za njeno objaš njenje — teorije verovatnoće.6> Tehnologiju pare i elektriciteta, a zatim — sintetičke i atomske hernije započeo je niz istraživanja, u početku međusobno nezavisnih, koja su prevaljivala često krivudave i daleke puteve, takođe i iz Azije, da bi oplođavale duhove skoncentrisane oko basena Sredozemnog mora. Tokom nekoliko vekova došlo je do »pritajenog« porasta znanja, dok se nije ispoljio kumulativni efekt takvih do gađaja kao što je obaranje aristotelizma kao dogme i priznanje empirije kao direktive svih mogućih saznajnih delatnosti, kao što je uzdizanje tehničkog eksperimenta u rang pojave sa društvenom dimenzijom i kao što je proširenje mehanicističke fizike. Te procese pratio je nas tanak društveno potrebnih pronalazaka; ta poslednja po java neobično je značajna, pošto je potencijalne Ajnštajne ili Njutne imao svaki narod i svaka epoha, ali nije bilo podloge, uslova, nije bilo zajedničke rezonanse koja po dupire rezultate njihovih pojedinačnih poduhvata. Levi-Stros smatra da zajednicu na put ubrzanja napretka uvodi određeni niz pojava koje slede jedna za drugom. Kao da postoji neka kritična veličina, neki koeficijent »razmnožavanja« koncepcija i njihovih dru štvenih realizacija (građenje prvih parnih mašina, nasta nak ugljene energetike, pojava termodinamike, itd.), koji najzad dovodi do lavinskog porasta otkrića, uslovljenih onim prvim, isto kao što postoji izvesna kritična veličina koeficijenta »razmnožavanja« neutrona, koja u masi teš kog elementa, posle prekoračenja izvesnog praga, uzro kuje lančanu reakciju. Mi upravo doživljavamo civiliza cijski ekvivalent takve reakcije, a možda čak i »tehno lošku eksploziju« koja se nalazi u punoj ekspanziji. O tome da li će neko društvo stupiti na takav put, da li će započeti lančanu reakciju, odlučuje, po mišljenju fran cuskog etnologa, u stvari, slučaj. Kao što igrač koji baca kocke može računati da će izbaciti sekvence samih šesti ca samo ako igra dovoljno dugo, tako i svako društvo ima sa probabilističke tačke gledišta bar u načelu jedna
IV
STANISLAV LEM
ke izglede da će stupiti na put brzog materijalnog nap retka. Treba primetiti da je Levi-Stros imao u vidu nešto drugo nego mi. Želeo je pokazati da su civilizacije koje se krajnje razlikuju jedna od druge, što znači i atehnološke, u stvari ravnopravne i da se ne smeju vrednovati, priznavati jedne za »više« od drugih samo zbog toga što su imale sreće u spomenutoj »igri« i što su, zahvaljujući njoj stigle do starta lančane reakcije. Po svojoj metodo loškoj prostoti to je lep model. On objašnjava zašto poje dina, čak i velika otkrića mogu, što se tiče njihovih teh noloških društvenih efekata, ostati da vise u praznom — kao što je bilo s pulverizatorskom metalurgijom kod Indusa ili sa barutom kod Kineza. Za počinjanje lančane reakcije ponestale su joj daljne, neophodne karike. Iz te hipoteze jasno proizlazi da je Istok naprosto bio »manje srećan« igrač nego Zapad, bar kad je reč o tehnološkom primatu, i da bi, što je logičan zaključak — da se na istorijskoj sceni nije javio Zapad — na taj isti put pre ili kasnije stupio Istok. O ispravnosti te teze pokušaćemo malo da prodiskutujemo na drugom mestu; sada ćemo se usredsrediti na probabilistički model nastajanja tehno loške civilizacije. Pozivajući se na naš veliki analogon, biološku evolu ciju, primetićemo da su pasmine, vrste i familije tokom evolucije na raznim kontinentima, koji su razdvojeni jedni od drugih, često nastajale istovremeno. Biljojedima ili grabljivcima Staroga Sveta mogu se saodrediti oblici Novoga Sveta, koji sa prvima nisu u srodstvu (bar ne u bliskom), ali koje je evolucija slično izmodelovala zato što je na njihove prapretke delovala sličnim uslovima sredine i klime. Evolucija tipova je, međutim, po pravilu bila monofiletska, takvo je, u najmanju ruku, mišljenje ozbiljne većine stručnjaka. Jednom su nastali kičmenjaci, jednom ribe, jednom na celoj Zemljinoj kugli vodozemci, gmizavci i sisari. To je zbilja čudnovato. Kao što vidimo, veliki prevrat telesne organizacije, takav »konstruktorski podvig«, uvek se u skali planete događao samo jednom. Ta se pojava takođe može tretirati kao podložna sta tistici: nastanak sisara ili ribe bio je toliko malo verovatan da je sličan »glavni zgoditak« koji je zahtevao
DVE EVOLUCIJE
7 1
»izuzetnu sreću«, sticaj brojnih uzroka i uslova, pred stavljao neizmerno redak fenomen. A što je pojava reda to je neverovatnije da će se ponoviti. Dodajmo da u obema evolucijama možemo zapaziti još jednu zajedničku crtu. U obema su nastali oblici viši i niži, jednostavniji i složeniji, koji su pretrajali do danas. S jedne strane, ribe su sigurno prethodile vodozemcima, a ovi opet gmizavci ma, ali danas žive predstavnici svih tih klasa. S druge strane, rodovsko-plemensko ustrojstvo prethodilo je ro bovskom i feudalnom, a ovo — kapitalističkom, ali ako ne do danas, a ono su do juče na Zemlji postojala, jedna pored drugih, sva ta ustrojstva, zajedno s najprimitivni jima, čiji se ostaci još mogu otkriti na arhipelazima juž nih mora. Što se, pak, tiče bioevolucije, pojavu je lako objas niti: promenu u njoj uvek izaziva potreba. Ako sredina to ne zahteva, ako dopušta postojanje jednoćeličnih orga nizama, oni će ploditi dalja pokolenja tokom sto, sto i pedeset miliona godina. Šta ipak izaziva promene društvenih uređenja? Zna mo da je motor promena proizvodnih oruđa, to jest teh nologije. Dakle, opet se vraćamo na polaznu tačku, jer je jasno da se uređenja ne menjaju ako se nepromenljivo služe tradicionalnim tehnologijama, pa ma one poticale ravno iz neolita. Problem nećemo rešiti definitivno. Pa ipak se može izjaviti da probabilistička hipoteza »lančane reakcije« ne uzima u obzir svojevrsnosti društvene strukture u kojoj do takve reakcije treba da dođe. Uređenja sa veoma slič nom proizvodnom bazom ispoljavaju često znatne razli ke u oblasti kulturne nadgradnje. Neizmerno je bogat stvo rafiniranih socijalnih rituala, često komplikovanih do mučnine, prihvaćenih i rigorozno nametanih normi postupanja u životu porodičnom, plemenskom i tako da lje; antropologa fasciniranog mirij adama tih unutarcivilizacijskih zavisnosti treba da zameni sociolog-kibernetičar, koji će, svesno omalovažavajući unutarkulturno, se mantičko značenje svih takvih praksi, istražiti njihovu strukturu kao sistema s povratnim spregama, sistema čiji je cilj stanje ultrastabilne ravnoteže, a dinamički za datak — regulacija koja teži ka ustaljenju tog stanja.
72
STANISLAV LEM
Veoma je verovatno da neke od ovih struktura, od ovih sistema međuljudskih zavisnosti, uzajamno spregnu tih restrikcijama nametnutim na slobodu činova i misli, mogu veoma uspešno da se suprotstave svakom naučno-tehničkom pronalazaštvu. Kao takođe i to da postoje i takve strukture koje, možda i ne pomažući to pronalaza štvo, otvaraju za njega bar neki, ma koliko ograničen prostor. Dabogme, osnovne crte evropskog feudalizma bile su začuđujuće bliske japanskom feudalizmu još iz X IX veka. A ipak su oba modela — azijski i evropski — toga istog uređenja takođe ispoljavali određene razlike, koje su u aktuelnoj društvenoj dinamici imale drugoraz redno, a možda i trećerazredno značenje, što je ipak uči nilo da su baš Evropljani, a ne Japanci, novom tehnolo gijom slomili feudalizam i na njegovim ruševinama stvo rili začetke industrijskog kapitalizma7). U takvom zahvatu tehnološka lančana reakcija poči nje ne od serije jeđnorođnih slučajeva (recimo narednih otkrića izvesnog tipa) nego naslojavanjem jednog na dru gi dva toka događaja, od kojih prvi (kibernetički shvaće na struktura nadgradnje) ima masovno-statistički karak ter u višem stepenu nego drugi (pojava empirijsko-tehničkih interesovanja kod jedinki). Ta dva toka moraju da se ukrste da bi nastala šansa za start tehnoevolucije. Ako do toga susreta ne dođe, onda nivo neolitske civili zacije može da se pokaže kao neprekoračiv plafon. I ova nabačena slika sigurno je samo grubo uprošćavanje, ali stvar će razjasniti tek budući istraživački rađovi[II].
N ekoliko naivnih pitanja
Svaki razuman čovek pravi životne planove. U odre đenim granicama on ima slobodu izboru u pogledu obra zovanja, profesije, načina života. Ako se na to odluči, mo že promeniti obavljani posao, pa čak, do izvesnog stepena, i sopstveno postupanje. O civilizaciji se to ne može reći. Niko je, bar do kraja X IX veka, nije planirao. Nasta jala je stihijski, razmahivala se u tehnološkim skokovima neolita i industrijske revolucije, zaustavljala se na čitave
DVE EVOLUCIJE
73
milenijume, jedne su kulture rasle i prolazile, a na njiho vim ruševinama nastajale su nove. Civilizacija »sama ne zna« kada, u kome trenutku svoje istorije, zahvaljujući seriji naučnih otkrića i njihove društvene eksploatacije, stupa na put rastućeg ubrzanja razvitka. Taj razvitak izražava se kroz uvećani obim homeostaze, kroz porast korišćenih energija, kroz sve uspešniju zaštitu jedinke i zajednice od ugroženosti svih mogućih vrsta (bolesti, ele mentarnih katastrofa, itd.). Taj razvitak omogućava na redno obuzdavanje stihijskih sila Prirode i društva, zah valjujući aktima regulacije, ali istovremeno ovladava i daje pravac ljudskim sudbinama. Civilizacija ne deluje kako hoće, nego kako mora. Zašto, u stvari, treba da raz vijamo kibernetiku? Između ostalog zato što ćemo uskoro sigurno naići na »informacionu barijeru« koja će zakočiti rast nauke ako u duhovnoj sferi ne izvršimo prevrat ka kav je tokom poslednja dva stoleća izvršen u fizičkoj sferi. Znači tako? Znači, nećemo raditi ono što ushtemo nego ono što od nas zahteva dosegnuta faza civilizacijske dinamike? Naučnik će reći da se baš u tome ispoljava objektivna delatnost razvojnog gradijenta. A zar civiliza cija, kao jedinka, ipak ne može da osvoji slobodu izbora daljeg puta? I kakvi uslovi moraju biti ispunjeni da bi takva sloboda nastala? Društvo mora da se izbori za neza visnost od tehnologije elementarnih problema. Osnovna pitanja svake civilizacije — ishrana, odeća, transport, ali takođe i životni start, distribucija dobara, zaštita zdrav lja i imovine, moraju da se razvijaju. Moraju da postanu neprimetni, kao vazduh čije je izobilje sve dosad bilo jedini suvišak koji je pratio ljudsku istoriju. To se, bez sumnje, može postići. Ali to je samo uvodni uslov, jer tek će se tada u svoj svojoj veličini izdvojiti pitanje »šta dalje?« Smisao života jedinki daje društvo. Ali ko ili šta daje smisao civilizaciji, određenoj životnom sadržinom? Ko ustaljuje hijerarhiju njenih vrednosti? Ona sama. Od nje zavisi taj smisao, ta sadržina, od trenutka stupanja na slobodan prostor. Kako možemo da zamisli mo tu slobodu? To je, razume se, sloboda od poraza, bede, nesreća — no da li to njihovo izostajanje, to uklanja nje dosadašnjih nejednakosti, nezadovoljenih gladi i žeđi, označava sreću? Kada bi tako bilo, ideal dostojan ostva
74
STANISLAV LEM
renja predstavljala bi civilizacija koja konsumira maksi mum dobara kakve je kadra da proizvede. Pa ipak je sumnja u usrećujuću snagu takvog potrošačkog raja na zemlji sveopšta. Ne radi se o tome da treba svesno težiti askezi ili proglašavati neku novu verziju rusoovskog »povratka u prirodu«. To već ne bi više bila naivnost nego glupost. Potrošački »raj« sa svojom momentanošću sveopšteg ispunjenja svih mogućih želja i prohteva verovatno bi brzo doveo do duhovne stagnacije i one »dege neracije« kojoj fon Herner u statistici svojih kosmičkih civilizacija pripisuje ulogu »gasitelja« psihozoika. A čim taj lažni ideal odbacimo, šta nam preostaje? Civilizacija stvaralačkog rada? Pa mi sami činimo sve što je u našoj moći da svaki rad mehanizujemo, automatizujemo, osa mostalimo; granica tog napretka jeste odvajanje čoveka od tehnologije, njena potpuna alijenacija, po kibemetičkom shvatanju, dakle i ona koja obuhvata čak i sferu psihičke delatnosti. Kaže se da će se moći automatizovati samo nestvaralački duhovni rad. A gde su dokazi za to? Recimo jasno: nema ih i, štaviše, ne može ih ni biti. Tako neosnovano izražena »nemogućnost« ne predstavlja vrednost veću od biblijske tvrdnje da će čovek uvek zarađi vati hleb u znoju lica svog. Bio bi to odista neobičan na čin tešenja kad bi se proglašavalo da ćemo uvek imati nešto da radimo ne zato što rad smatramo vrednošću sa mom po sebi nego zato što nas sama suština sveta u kome živimo prisiljava i uvek će nas prisiljavati da radimo. S druge strane, kako čovek može raditi nešto što na isti način, a možda čak i bolje od njega, može da uradi mašina? Danas se ovom načinu pristupa iz nužde, jer je uređenje Zemlje krajnje nesavršeno, a ljudski rad je na mnogim kontinentima jevtiniji, ekonomski rentabilniji od mašinskog. Ali mi razmatramo perspektive budućno sti, i to veoma daleke. Treba li da ljudi u jednom trenut ku sebi kažu: »Dosta, više nećemo automatizovati takve i takve vrste poslova, iako je to moguće — zakočićemo Tehnologiju da bismo spasli čovekov rad, kako se čovek ne bi osećao suvišnim?« Bila bi to osobenjačka sloboda, čudno korišćenje njome, posle mnogih vekova borbe za njeno postizanje.
DVE EVOLUCIJE
75
Takva pitanja su, pored sve prividne ozbiljnosti, u suštini veoma naivna, pošto sloboda u nekom apsolut nom smislu neće moći da se osvoji nikada. Ni kao apso lutna sloboda izbora delatnosti ni kao sloboda od svakog delovanja (izazvana »opštom automatizacijom«). Prve vrste slobode neće biti, jer ono što je s pozicije jučeraš njeg dana izgledalo kao sloboda, danas to već više nije. Situacija izlaska ispod pritiska delatnosti koje treba da zadovolje elementarne potrebe omogućava određen izbor daljeg puta, ali neće biti neponovljiv istorijski događaj. Situacije izbora će se ponavljati na sukcesivno postizanim, sve višim nivoima. To će ipak uvek biti izbor izme đu konačnog broja puteva, te će i svaki put postizana sloboda biti relativna — jer se čini nemogućim da bi od čoveka mogla da otpadnu sva ograničenja, ostavljajući ga licem u lice sa svemoći i sveznanjem, koje je najzad postigao. Fikcija je takođe i ona druga, nepoželjna vrsta slobode — prividan rezultat potpune alijenacije Tehno logije koja svojom kibernetičkom moći treba da stvori sintetičku civilizaciju, što čovečanstvo istiskuje iz svih oblasti delatnosti. Strah od besposlice kao posledice automatizacije opravdan je naročito u visokorazvijenim kapitalističkim zemljama. Ne može se ipak smatrati opravdanim strah od nezaposlenosti nastale usled »prekomernog potrošač kog izobilja«. Vizija kibernetičke Zemlje Dembelije lažna je zato što pretpostavlja zamenjivanje ljudskog rada ra dom mašina, koji čoveku zatvara sve puteve, dok stvari stoje baš obrnuto. Do takvog zamenjivanja će sigurno doći, ali ono će otvoriti nove, danas jedva nejasno naslu ćivane puteve. Ne u onom uskom shvatanju ida će radni ke i tehničare zameniti programeri digitalnih računara, jer sledeća pokolenja, nove vrste ovih mašina više neće imati potrebe za programerima. To neće biti samo smenjivanje jednih, starih zanimanja novima, drugima, iako u načelu njima sličnim, nego će to biti duboki prevrat, ko zna možda i takav koji će se izjednačiti s prevratom u kome su se antropoidi pretvorili u ljude. Ćovek, naime, ne može neposredno preduzeti takmičenje s Prirodom: ona je suviše složena da bi on sam mogao s njom da iziđe
76
STANISLAV LEM
na kraj. Slikovito rečeno, čovek između sebe i Prirode mora izgraditi ceo sistem karika, od kojih će svaka na redna, kao pojačivač Razuma, biti moćnija od prethodne. To je, dakle, put savladavanja ne sile nego misli, put koji u perspektivi omogućava ovladavanje osobinama mate rijalnog sveta, naprosto nedostupnim za ljudski mozak. Svakako: te posredne karike delatnosti biće u izvesnom smislu »mudrije« od njihovog ljudskog konstruktora, ali reč »mudrije« — još ne označava »neposlušne«. Oslanja jući se na domišljanje, govorićemo i o onim područjima u kojima će tako potpomognuta čovekova delatnost moći da se izjednači sa delatnošću Prirode. Čak i tada će čo vek podlegati ograničenjima čiji materijalni karakter, uslovljen tehnologijom budućnosti, ne možemo predvideti, ali čije ćemo psihološke efekte biti kadri bar u nez natnoj meri da shvatimo, iako smo sami ljudi. Veza tog shvatanja prekinuće se tek onda kad se čovek, posle hi ljadu ili milion godina, za račun savršenije konstrukcije odrekne celokupnog svog životinjskog nasleđa, svog ne savršenog, netrajnog, smrtnog tela, kada se preobrazi u biće od nas toliko više da će nam već postati tuđe. Ocrtavanjem početaka te autoevolucije vrste moraće, dakle, da se završi ovo naše zagledanje u budućnost.
III. KOSMIČKE CIVILIZACIJE
Formulisanje problem a
Na koji način smo tražili pravac kojim će ići naša civilizacija? Istražujući njenu prošlost i sadašnjost. Zašto smo se, urnesto na tehnološku evoluciju, pozivali na bio lošku? Zato što ona predstavlja jedini nama dostupan proces usavršavanja, regulacije i homeostaze veoma slo ženih sistema — slobodan od ljudske ingerencije koja bi mogla izopačiti rezultate posmatranja i iz njih izvedene zaključke. Postupali smo kao neko ko, želeći da upozna sopstvenu budućnost i sopstvene mogućnosti, proučava sebe i svoju sredinu. A postoji ipak, bar u načelu, i druga mogućnost. Mladić može svoju sudbinu pročitati iz sud bine drugih ljudi. Posmatrajući njih, saznaće kakvi otvo reni putevi stoje pred njim, kakve ima mogućnosti izbora i kakva su ograničenja tog izbora. Mladi Robinzon na pustom ostrvu, posmatrajući smrtnost prirodnih stvoro va — mekušaca, riba, biljaka, možda bi uvideo i svoju sopstvenu ograničenost u vremenu. Ali o sopstvenim mo gućnostima više bi mu rekle svetlosti ili dimovi dalekih brodova ili avioni koji preleću iznad njegovog ostrva: na osnovu njih zaključio bi da postoje civilizacije koje su stvorila njemu slična bića. čovečanstvo je takav Robinzon, smešten na usam ljenu planetu. Svakako, uslovi su njegovu radoznalost izložili daleko težem ispitu, ali zar ga nije vredno prihva titi? Kad bismo zapazili kosmičku delatnost drugih civi
78
STANISLAV LEM
lizacija, istovremeno bismo nešto saznali i o sopstvenoj sudbini. Da smo u nečem takvom uspeli, ne bismo ostali prepušteni isključivo nagađanju koje se oslanja na škrto zemaljsko iskustvo: kosmičke činjenice stvorile bi ogro man prostor referencija. Osim toga, odredili bismo svoje mesto na »krivulji civilizacijskog plana«. Saznali bismo da li predstavljamo pojavu prosečnu ili krajnju, da li smo u skali Kosmosa nešto obično, normalno u razvitku, ili njegovo čudovište. Od dobijanja materijala o biogenezi u skali sunča nog sistema dele nas, kako je slobodno suditi, jedva go dine — najviše koja decenija. Postojanje visokorazvije nih civilizacija u njemu je gotovo stopostotno nemogu će. Pokušaje signalizovanja našeg prisustva namenjene stanovnicima Marsa ili Venere, pokušaje tako popularne krajem X IX veka, danas više ne preduzimamo ne zato što je to nemoguće nego zato što bi bilo uzaludno. Na tim planetarna ili ne postoje ili prebivaju takvi oblici života koji nisu stvorili tehnologiju. U protivnom, već bi otkrili naše prisustvo. Ono se u planetarnim razmerama može zapaziti zahvaljujući zračenju u kanalu kratkih talasa: radio-emisija Zemlje, u obimu metarskih talasa (koji slo bodno prolaze kroz atmosferu), već je ravna potpunoj emisiji Sunca u tom istom obimu — zahvaljujući televi zijskim predajnicima. . . Tako bi, dakle, svaka civilizacija, koja bi u najma nju ruku bila dorasla zemaljskoj, u okviru sunčanog sis tema zapazila naše prisustvo i bez sumnje bi uspostavila s nama kontakt — svetlosni, materijalni ili putem radija. Ali takvih civilizacija u njemu nema. Taj problem, ma ko liko fascinirajući, sada nas ne zanima, pošto ne pitamo za civilizacije uopšte nego samo za takve koje su već prekoračile zemaljski stepen razvitka. Jedino bismo od njih, polazeći od njihovog postojanja, mogli izvesti zak ljučke koji bi odredili našu sopstvenu budućnost. Pošto bi odgovor koji bi se zasnivao na kosmičkim posmatranjima većinu naših, po prirodi stvari spekulativnih ana liza, učinio potpuno suvišnima, Robinzon koji može da se sporazumeva sa drugim razumnim bićima, ili bar samo da izdaleka posmatra njihovu delatnost, prestaje već da bude osuđen na nepouzdanost komplikovanih nagađanja.
KOSMICKE CIVILIZACIJE
79
Postoji, dabogme, nešto grozomorno u sličnoj situaciji. Suviše jasni, suviše jednoznačni odgovori pokazali bi nam da smo robovi razvojnog determinizma, a ne bića osuđe na na sve veću slobodu, koja označava potpuno neogra ničenu mogućnost izbora, utoliko prividniju ukoliko bi podudarniji bili putevi zajednica koje nastaju u svim Ga laksijama. Tako je, dakle, otvaranje posebnog, na Kosmos pro širenog poglavlja naših istraživanja, isto toliko privlačno koliko i opasno. Od »nižih stvorenja«, životinja, razliku jemo se ne samo civilizacijom nego i znanjem o sopstvenim ograničenostima, od kojih je najveća — smrtnost. Ko može znati na koliko su sumnjiviji način bogatija od nas bića, koja su od nas samih, opet, viša. Bez obzira kako stoje ta pitanja, treba podvući da nam je stalo do činjenica i njihovog interpretiranja, zasnovanih na nauci, a ne na fantaziranju. Zato uopšte nećemo uzimati u obzir sve one bezbrojne »budućnosti« koje su za Zemlju ili druga nebeska tela predskazali pisci koji se bave danas tako bujnom književnom vrstom kao što je Science-Fiction. Kao što je poznato, u običajima literature, pa čak i naučno-fantastične, nije zavedeno operisanje egzaktnim metodima, ne primenjuju se matematički i metodološki kanoni ili račun verovatnoće. Ne govorim to da bih fan tastiku optužio zbog greha protiv naučne istine, već jedi no da bih podvukao koliko nam je mnogo stalo da se otrgnemo od svake proizvoljnosti. Oslanjaćemo se na astrofizički opservacioni materijal i na metod koji oba vezuje naučnika, metod koji ima veoma malo zajednič kog sa metodom jednog umetnika. Čak i ne zato što bi ovaj drugi bio više sklon preuzimanju rizika nego prvi, već samo zato što je ideal naučnika — strogo izolovanje onoga što prikazuje od onoga što spada u svet njegovih sopstvenih doživljaja, očišćenje objektivnih činjenica i zaključaka od subjektivnih osećanja — što je umetniku taj ideal stran. Drugim rečima, čovek je u toliko većoj meri naučnik ukoliko u većem stepenu primora svoju čovečnost na ćutanje, tako da preko njega nekako dolazi do reči sama Priroda, dok je neko umetnik utoliko više ukoliko nam silnije nameće samoga sebe, svom veličinom i krhkošću svoga neponovljivog postojanja. To što tako
80
STANISLAV LEM
čiste stavove ne srećemo nikad svedoči o nemogućnosti njihovog potpunog ostvarenja, jer valjda u svakom nauč niku postoji nešto od umetnika, a u svakom umetniku nešto od naučnika — ali sad ipak govorimo o pravcu stremljenja, a ne o njihovoj nedostižnoj granici.
Formulisanje metoda
Naučni radovi, posvećeni temi o kojoj govorimo, u poslednjim godinama su se razmnožili, ali pošto su rasuti po stručnim časopisima većinom su teško dostupni. Tu prazninu popunjava rad ruskog astrofizičara J. Šklovskog, Svem ir — Život — Razum.S) To je, koliko mi je poznato, prva monografija posvećena problemu kosmičkih civilizacija, znači knjiga u kojoj pitanja njihovog pos tojanja i razvitka, mogućnosti njihovog uzajamnog kon takta, učestalosti njihovih istupa u našoj Galaksiji i dru gim zvezdanim sistemima ne predstavljaju samo margi ne kosmološkog ili kosmogonskog izvoda, nego su njena glavna tema. Profesor Šklovski, nasuprot drugim struč njacima, uz to se ovom temom bavi u najvišoj skali, pos većujući pitanjima biogeneze u sunčanom sistemu samo jedno poglavlje svoga rada. Knjiga je utoliko dragocenija jer izlaže poglede i rezultate izračunavanja niza astrono ma, uglavnom radioastronoma, koji su za dobij anje civi lizacijske »gustoće« u Kosmosu primenili probabilističke metode i pokušali da rezultate svojih radova usaglase sa stanjem savremenih opservacija i teorija. S obzirom na naša sadašnja interesovanja, bogati materijal koji Šklovski navodi uzećemo u obzir samo uto liko ukoliko se vezuje za probleme »kosmičke tehnoevo lucije«. Takođe ćemo pretresti neke uvodne postavke na kojima su autori (engleski, američki, nemački) zasnovali svoja izračunavanja — za šta opravdanje nalazimo jedino ako su te postavke u znatnoj meri proizvoljne i hipo tetične. Savremena astronomija nije kadra ni neposredno (na primer vizuelno) niti čak posredno da utvrdi prisustvo planeta oko zvezda, sem ako su to najbliže zvezde, a pla nete, pak, predstavljaju tela s masom daleko većom od
KOSMICKE CIVILIZACIJE
81
Jupiterove. Samo tada se postojanje takvih tela, udalje nih koju desetinu svetlosnih godina, može izvesti iz pore mećaja zvezdanih putanja. To što je u sličnoj situaciji uopšte slobodno govoriti o nekim rezultatima potrage za »drugim civilizacijama«, rezultatima koji pretenduju da budu tačni — može u najmanju ruku pobuditi čuđenje. Teško je ipak ne pristati bar na uvodne delove razmatra nja koje čini osnov radova te vrste. Postoje dve mogućnosti za opažanje kosmičke egzis tencije »drugih«. Prvo, prijem signala koje oni šalju (radiotalasnih, svetlosnih ili materijalnih, neke vrste »stra nih« raketnih sonda, itd.). Drugo, opažanje »čuda«. Tim terminom Šklovski određuje pojave isto toliko nemogu će, to jest neobjašnjive s tačke gledišta astronomije, kao što je, sa geološke tačke gledišta, nemoguća autostrada koja preseca pejzaž planete. I slično, kao što bi geolog na osnovu njenog prisustva izveo zaključak o postojanju razumnih bića koja su je izgradila tako bi i astronom, otkrivši odstupanja od očekivanja kakva mu diktira nje govo znanje, odstupanja koja se ne daju objasniti ni na koji »prirodan« način, morao zaključiti da se u polju vi đenja njegovog uređaja nalaze proizvodi svrhovite delat nosti. Prema tome, »čuda« ne bi bila smišljena signalizacija koja eventualne kosmičke posmatrače treba da obavesti o prisustvu života nego bi to bili sporedni proizvodi pos tojanja visokorazvijene civilizacije, što je prate na način na koji odblesak koji u rasponu od nekoliko milja obas java nebosklon, prati noću postojanje velike metropole. Prost račun dokazuje da bi takve pojave svoju opažajnost, iz distance bar nekoliko desetina, ako ne i stotina svetlosnih godina, morale da zahvale energetskim ulaga njima koja bi dostizala jačinu zvezda. Jednom rečju, astronomski primetni mogu biti samo simptomi »zvezdane inženjerije«. Njen nastanak u ovakvom ili onakvom obliku, u određenoj etapi razvitka, smatraju pouzdanim svi autori (Dajsn, Sagan, fon Herner, Brejsvel, kao i sam Šklovski). Ako se prihvati pretpostavka da će zemaljska energetika rasti za 1/3 procenta (procena u odnosu na savremene priraštaje skromna), onda će globalna proizvodnja ener 6
82
STANISLAV LEM
gije za 2.500 godina deset milijardi puta prekoračivati današnju, iznoseći 4.500. godine jednu desethiljadninu celokupne sunčane snage. Čak bi i pretvaranje okeanskog vodonika u energiju pokrilo takve potrebe jedva za neko liko hiljada godina. Astrofizičari vide različite mogućno sti. Dajsn predviđa iskorišćavanje celokupne snage Sunca pomoću izgradnje »Dajsnove sfere«, to jest prazne kugle tankih zidova sa radijusom koji se poklapa s radijusom Zemljinog kruženja oko Sunca. Građevinski materijal do bio bi se od velikih planeta, u prvom redu od Jupitera. Unutrašnja površina te sfere, ona koja bi bila okrenuta prema Suncu, primala bi celokupnu sunčanu emisiju (4 • IO33 erga u sekundu). Šklovski takođe vidi moguć nost iskorišćavanja sunčane energije na drugi način, i čak uticaja na tok Sunčevih unutrašnjih nuklearnih pre obražaja na način saglasan sa zahtevima astroinženjera budućnosti. Ne znamo, naravno, da li će potrošnja snage tokom nailazećih milenijuma odista rasti ovako kao da nas, ali već sad se može ukazati na potencijalne primaoce tako ogromne energije: jedino, danas teoretski zamislivo vozilo za zvezdana i galaktička putovanja u vremenu koje se poklapa sa dužinom ljudskog života, fotonska raketa, zahteva baš instaliranje snage spomenutog reda. To je, naravno, samo očigledan primer. Pošto je Sunce zvezda sasvim prosečna čak i u pog ledu svog trajanja, moramo misliti da zvezda njemu slič nih, po godinama starijih od njega i koje imaju plane tarne porodice, ima manje-više isto onoliko koliko i zvezda od Sunca mlađih. Iz čega sledi zaključak da treba da nas je u razvoju prestiglo isto onoliko kosmičkih civi lizacija koliko ih je i ostalo iza nas. Razmišljanje koje za osnov uzima ubeđenje o našoj prosečnosti dosad se uvek pokazalo nepogrešivim: jer i sam položaj Sunca u rasporedu Mlečnog Puta jeste »prosečan« (ni na samom njegovom kraju ni suviše blizu cen tra), a Mlečni Put ili naša Galaksija ista je takva tipična spiralna galaksija kao i milijarde drugih, pokazanih u ogromnom katalogu maglina. Tako, dakle, imamo ozbilj ne razloge da zemaljsku civilizaciju priznamo kao dosta tipičnu, običnu, iz one vrste koja se sreće najčešće.
KOSMICKE CIVILIZACIJE
83
Brejsvel i fon Hemer obavili su nezavisna statistička izračunavanja »civilizacijske gustine« u Kosmosu, pola zeći od postavke da u našoj Galaksiji samo jedna zvezda od njih 150 poseduje planete. Pošto Galaksija ima oko 150 milijardi zvezda, trebalo bi da planetarnih u njoj kruži oko jedna milijarda. To je procena reklo bi se, skromna. Ako je na svakoj od milijarde planeta nekad nastala životna evolucija, koja je posle izvesnog vremena dosezala »psihozoičku fazu«, iz izračunavanja proizlazi da kad bi raspon te faze (trajanje ekološke ere) zavisio samo od dužine trajanja matičnih sunaca, to znači kad bi prosečna civilizacija mogla postojati onoliko dugo koliko dugo prima za život neophodnu energiju od svoje zvezde, tada bi prosečna međusobna udaljenost dveju civilizacija iznosila manje od deset svetlosnih godina. Taj zaključak, matematički neoboriv, ne nalazi potvr du u činjenicama. Pri takvoj civilizacijskoj zgusnutosti morali bismo već sada primati signale iz zvezdane blizi ne, i to ne samo pomoću specijalne aparature kakvu je počev od 1960. godine upotrebljavala grupa radio-astronoma pod upravom Drejka u opservatorijumu Grin Benk (SAD). Ta aparatura, za koju bi danas bili dovoljni ze maljski otpremnici, mogla je da primi signale s maksi malnom preciznošću iz udaljenosti od desetak svetlosnih godina. Dabogme, američki radio-teleskop primio bi sig nale i iz udaljenosti čak sto puta veće, kada bi samo duž pravca u kome je »gledala« njegova antena visoka 27 metara bio upućen signal odgovarajuće jači po snazi. Ovako, pak, iz ćutanja uređaja ne samo da odmah proiz lazi očevidna činjenica da oko zvezda Epsilon Eridana i Tau Kita vlada »civilizacioni vakuum« nego i nepostoja nje jačih signala koji bi u našem pravcu bili upućeni iz dubina Kosmosa iza tih zvezda. Grupa naučnika pod Drejkovim rukovodstvom ostvarila je prvu u istoriji astronomije probu »civilizacionog zvezdanog osluškivanja«, prihvatajući ideju koju su izrekli drugi američki astronomi — Kokoni i Morison. Naučnici su primenili aparaturu izrađenu specijalno radi primanja »veštačkih« signala, koja bi omogućavala njihovo razlikovanje od »galaktičkog šuma«, pošto radio-talase generiše ceo Mlečni Put, kako njegove zvezde tako i međuzvezdana 6*
STANISLAV LEM
materija. Bio je to strog eksperiment — traženje bilo kakve regularnosti u radio-talasima što do nas stižu, regu larnosti koja bi označavala da je snop upućivanih talasa moduliran, odnosno da predstavlja nosioca informacije koju su poslala razumna bića. Bio je to prvi pokušaj, ali sigurno ne i poslednji, iako se očekivanja astro-fizičara nisu ispunila, a njihovi su uređaji iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, beležili samo ravnomeran kosmički šum koji stvara mrtva materija.
Statistika kosmičkih civilizacija
Kao što rekosmo, pripisivanje zvezdanim civilizaci jama trajanja koje biva saglasno s njihovim matičnim zvezdama i koje praktično označava da jednom nastala civilizacija postoji kroz milijarde godina, neizbežno vodi do zaključka o takvoj »civilizacijskoj gustini« Kosmosa, da jedva nekoliko svetlosnih godina razdvaja dva nasta njena sveta jedan od drugoga. Taj zaključak je u suprot nosti sa celokupnim opservacijama, u koje spadaju nega tivni rezultati radio-prisluškivanja Svemira, odsustvo signala druge vrste (na primer »tuđih« raketnih sonda) i, najzad — potpun nedostatak »čuda«, to jest pojava izazvanih astroinženjerijskom delatnošću. Takvo stanje stvari navelo je Brejsvela i fon Hernera, a takođe i Šklovskoga, da prihvate hipotezu o kratkoći civilizacij skog trajanja u odnosu na zvezdano trajanje. Ako prosečno trajanje civilizacije iznosi »samo« sto miliona godi na, onda (usled neizbežne dispersije u vreme njihovog postojanja) statistički najverovatnija razdaljina između dveju civilizacija iznosi oko 50 svetlosnih godina. To je takođe veoma sumnjivo. Stoga su spomenuti autori sklo ni hipotezi koja za prosečnost trajanja jedne civilizacije priznaje nekoliko do dvadesetak hiljada godina. Tada dva visoko razvijena sveta razdvaja razdaljina niza hiljada svetlosnih godina, što fijasko prisluškivanja i posmatranja najzad čini razumljivim. Tako, dakle, što većem broju planeta u Galaksiji pri pisujemo izglede da imaju biogenezu, ovenčanu nastan kom »psihozoika«, to smo više prisiljeni da utvrdimo
KOSMICKE CIVILIZACIJE
85
krađi prosečan život pojedine civilizacije kako ne bismo došli u sukob sa posmatranjima. Danas se prihvata gle dište da od 150 milijardi zvezda Galaksije oko milijardu njih ima planete kadre da rode život. Pa ipak, čak ni desetostruko umanjivanje toga broja u suštini ne menja rezultate probabilističkog računa. Stvar izgleda potpuno nerazumljiva, jer čim evolucija života u njegovim pretcivilizacijskim oblicima traje milijardama godina, teško je shvatiti zašto bi »psihozoik« posle svog divnog starta morao da pretraje već posle nekoliko desetina vekova? Kad postanemo svesni da čak i milion godina predstavlja neveliki delić vremena kroz koje bi prosečna civilizacija mogla dalje da se razvija, pošto njena matična zvezda obezbeđuje postojano isporučivanje zračne sile tokom više milijardi godina, shvatićemo u svoj punoći tajanstve nost te pojave čije se objašnjenje zasad ruga našoj radoz nalosti. U svetlosti takvih razmišljanja razumski život u Kosmosu izgleda nam kao redak fenomen. Ne život uopšte, dodajmo, nego život savremen našem, jer ne radi se o tome koliko je milijardi civilizacija nastalo i ugasilo se tokom celokupnog života Galaksije (vreme iz reda 15 milijardi godina) nego o tome koliko njih egzistira isto vremeno s nama. Prihvatajući efemernost »psihozoika«, kao objašnji vu činjenicu, fon Herner nabraja četiri moguća uzroka te efemernosti: 1) potpuno uništenje života na planeti, 2) uništenje samo visokoorganizovanih bića, 3) psihička ili fizička degeneracija, 4) gubitak naučno-tehničkih interesovanja. Pripisavši svakom od tih uzroka arbitrarno izabrani koeficijent verovatnoće, fon Herner dobij a kao srednji pokazatelj postojanja civilizacija 6.500 godina, a kao raz daljinu između njih — hiljadu svetlosnih godina i, naj zad, iz njegovih izračunavanja proizlazi da bi najverovatnije trajanje civilizacije s kojom ćemo uspostaviti prvi kontakt iznosilo nekih 12.000 godina. Verovatnoća kon takta (prvoga) s civilizacijom u istoj fazi razvitka kao što je zemaljska, iznosi jedva 0,5°/o, što znači da je ništav na. Fon Herner uzima u obzir, između ostalih, eventual
86
STANISLAV LEM
nost višekratnog nastajanja i umiranja civilizacije na jed noj istoj planeti. Krah američkog osluškivanja postaje, u svetlosti takvih izračunavanja, sasvim jasan. Problem razmene informacija, čak i kad bismo uspeli da primimo signale, takođe biva doveden u pitanje, samim tim što posle upu ćivanja pitanja na odgovor treba čekati 2.000 godina. . . Fon Herner smatra mogućim efekt »pozitivne povrat ne sprege«, kada bi s obzirom na statistički karakter ra sipnosti života u Galaksiji nastala lokalna skupina kosmičkih civilizacija. Kad vreme čekanja na odgovor pos taje (u takvoj lokalnoj »zgusnutosti psihozoika«) relativ no neveliki delić celovitosti civilizacijske egzistencije, može doći do efektivne razmene informacija između po jedinih civilizacija, što bi dalje moglo da produži njiho vo trajanje (razmena iskustava, itd.). Šklovski skreće pažnju na sličnost takvog procesa sa lavinskim razmnožavanjem organizama u pogodnoj sredini. Takav proces, kada bi na nekom mestu Galak sije bio započet, mogao bi, obuhvatajući sve veća pro stranstva, u svoju orbitu da uvuče rastući broj galaksijskih civilizacija, od kojih bi se stvorila neka vrsta »superorganizma«. Najčudnije i, istinu govoreći, potpuno ne shvatljivo jeste to što takva mogućnost nije dosad još realizovana. Prihvatimo za časak čak fon Hemerovu katastrofičku hipotezu kao kosmičku pravilnost. Statistički karakter te pravilnosti čini u najvećoj meri verovatnim postojanje — makar i malobrojne — šačice izuzetno dugovečnih civilizacija. Jer, dopustiti da apsolutno nijedna civilizacija ne može doživeti milion godina, bilo bi menjanje statističke pravilnosti u neki tajanstveni, fatalistički determinizam, u potpuno demonsku neizbežnost brzog uništenja. A ako je tako, onda bi čak i nekoliko od ovih izuzetno dugovečnih, miliongodišnjih civilizacija već odavno moralo savladati zvezdana prostranstva, kraj nje daleka od njihovih matičnih planeta. Drugim rečima, šačica tih civilizacija postala bi odlučujući činilac galaksijskog razvitka, a tada bi postulirana »pozitivna povrat na sprega« bila realnost. U samoj stvari, ona bi trebalo da deluje već hiljadama vekova. I zašto onda nema sig nala takvih civilizacija? Zašto nema simptoma njihove
KOSMICKE CIVILIZACIJE
87
gigantske, astroinženjerijske delatnosti? Zašto nema na njima proizvedenih bezbrojnih informacionih sondi koje ispunjavaju prazninu, zašto nema samoumnožavajućih automata koji prodiru čak i u najudaljenije zakutke na šeg zvezdanog sistema? Jednom rečju, zašto ne zapažamo »čuda«?
K osm ički katastrofizam
Mlečni Put je tipična spiralna maglina, Sunce je tipična zvezda, a Zemlja je sigurno tipična planeta. U kojoj meri, ipak, smemo da na Kosmos ekstrapoliramo civilizacijske pojave koje na njoj nastaju? Treba li odista smatrati da kad gledamo u nebo imamo nad sobom pro valije ispunjene svetovima koji su se, po sili samoubilač ke inteligencije, već pretvorili u pepeo ili se nalaze na pravom putu ka takvom završetku? Fon Herner misli baš tako, pošto hipotezi »autolikvidacije psihozoika« pri pisuje čak 65 šansi na stotinu mogućih. Shvatimo li da galaksija sličnih našoj ima na milijarde, prihvatimo li, s obzirom na analognost njihove atomske građe i dina mičkih zakona, da se planetarne i psihozoičke evolucije u svima njima razvijaju približno isto, dolazimo do slike triliona civilizacija koje se razvijaju radi toga da bi se posle vremena koje se u astronomskoj skali izjednačuje s trenutkom, uništile. Taj statistički pakao čini mi se neprihvatljivim ne zato što bi to bilo krajnje stravično nego zato što je suviše naivno. I zato fon Hernerovoj hipotezi Kosmosa kao mašine koja proizvodi rojeve atom skih klanica treba prebaciti ne to da je katastrofična^a na njeno odbacivanje ne treba da nas navede moralno gnušanje, jer emocionalne reakcije ne mogu da učestvuju u analizi koja pretenduje na to da bude tačna. Stvar je u tome što ta hipoteza polazi od potpuno neverovatne podudarnosti planetarnih procesa. Uopšte ne smatramo da Zemlja s njenom krvavom istorijom ratova, da čovek sa svim poročnim i mračnim osobinama svoje prirode predstavljaju neki neslavni kosmički izuzetak, i da zvezdana prostranstva nastanjuju bića koja bi od samog po četka svoje istorije bila savršenija od nas. Pa ipak ekstra-
oo
STANISLAV LEM
polacija istraženih procesa na neistražene, tako dragocena u kosmologiji, u astronomiji, u fizici, može pokušaj metagalaktičke sociologije lako da pretvori u sopstveni reductio ad absurdum.
Napomenimo samo radi primera da je sudbina sveta mogla da se zakotrlja sasvim drugačije, da je krvožedna politika Trećeg Raj ha iz sfere eksterminacije isključila nemačke Jevreje ili bar da je hitlerovska diktatura ranije ocenila važnost nekih fizičkih eksperimenata i moguć nost dobijanja od njih »čudotvornog oružja«, o kome su vladaoci Nemačke toliko sanjali. Jer, do toga je moglo doći i zahvaljujući »proročanskom snu«, poput onih kakve je Hitler imao; najzad, Ajnštajn je mogao da ne bude Jevrejin; moguće je, u svakom slučaju, odlično zamisliti situaciju u kojoj bi sredstva hitlerovske države četrdesetih godina bila uložena u atomska istraživanja. Nemački naučnici bi se svakako užasavali od davanja u fašističke ruke atomskih bombi, ali odnekud znamo da se skrupule te vrste mogu slamati (pored svih ograda u pogledu prigovora upućivanih Hajzenbergu posle rata, nemoguće je oteti se utisku, kad se te stvari podrobnije prouče, da je on ipak nastojao da izgradi prvi atomski reaktor i da je to imalo neke veze s njegovim ne samo naučnim ambicijama). Kao što znamo, dogodilo se dru gačije: atomsku bombu prvi su proizveli Amerikanci — rukama i mozgovima emigranata iz Trećeg Rajha. Da su ti ljudi ostali u Nemačkoj, Hitler bi možda dobio to strašno oružje o kome je sanjao. Nećemo se upuštati u neosnovano razvijanje daljih nagađanja — hteli smo samo ukazati kako je određeni sticaj okolnosti doveo do brzog poraza Nemačke i do izranjanja poslednja dva po tencijalna protivnika, socijalizma i kapitalizma, iznad njenih zgarišta od bombardovanja. Bez obzira na to da li bi Nemačka, zahvaljujući nuklearnoj prevlasti, uspela da osvoji svetsku vlast ili ne, atomski faktor, kao ogrom na sila ratne tehnologije promenio bi ravnotežu u skali planete. Možda bi došlo do cele epohe ratova iz kojih bi čovečanstvo izišlo desetkovano, ali i ujedinjeno; ta naga đanja, jalova i bez većeg značaja ako ih smatramo nekom vrstom »kadbilogije« obavljane u fotelji, stiču značenje pri ekstrapolaciji u Kosmos, pošto nastanak jednog veli
KOSMIČKE CIVILIZACIJE
89
kog hegemona u istorijskom procesu ujedinjavanja ne kad usitnjenih zajednica može da se događa isto tako često kao i istovremeni nastanak dva antagonista, jedna kih po snazi. Slobodno je pretpostavljati da će izvesnu svetlost na to pitanje u bliskoj budućnosti možda baciti modelovanje socioevolucionih procesa u kompjuterima. Imam na umu naročito spomenutu pojavu planetarnog ujedinjenja zajednica čije uzajamne antagonizme ili izo lacionizme likvidira rastući pritisak tehnoevolucije. Pošto je savladati Prirodu lakše nego izvršiti akt globalne društvene regulacije, moguće je da prestizanje socioevolucije od strane tehnoevolucije predstavlja tipičnu dina mičnu odliku takvih procesa. Teško je ipak prihvatiti da bi zakašnjenje regulisanja društvenih snaga u odnosu prema regulaciji prirodnih sila uvek moralo da bude isto u kosmičkim razmerama i da bi predstavljalo neku kon stantnu veličinu za sve moguće civilizacije. Međutim, razmere tog zakašnjenja, ulazeći kao bitni parametar u okvir društvenih pojava na Zemlji, formirale su započeti proces planetarnog ujedinjavanja čovečanstva na takav način da je iz njega došlo do istovremenog nastanka dveju velikih antagonističkih koalicija. Čak i ne govoreći o tome da i takav tip razvitka uopšte ne vodi do totalnog uništenja kao do nužnosti, slobodno je valjda pretpostav ljati da će u ozbiljnom postotku »svetova« (podsećam da je reč o modelima) raspored snaga biti toliko različit od zemaljskog, da neće doći čak ni do izgleda za uništava jući sukob protivnika; takav sukob može takođe imati pobačajni karakter, a posle prelaznog regresa, kao nje gove konsekvencije, može doći do ujedinjavanja svih društava »planete«. Šta onda? Onda — odgovoriće pristalica fon Hernerove hipoteze — ima da počne dejstvo drugih činilaca koji skraćuju vreme tehnološkog trajanja. Ispoljiće se, na primer, »degeneracione« tendencije — jer hedonističko-potrošački karakter ciljeva ka kojima danas stremi znatna većina sveta, jeste neoporeciv! O mogućnostima »hedonističkog zakočivanja« razvitka još ćemo govoriti, kao i o mnogo verovatnijem, periodičnom nastajanju »tehnološkog ubrzanja«. Ali tim drugim uzrocima fon Herner pripisuje ukupno 35°/o od mogućih izgleda. Mi
STANISLAV LEM
smo ipak predočili određenu mogućnost teoretičnog, matematičko-modelskog obaranja fon Hernerove hipote ze o autolikvidaciji kao pravilu egzistencijalne većine kosmičkih civilizacija. Uostalom, kad bi fon Hemer imao čak više prava no što mislimo, onda bi — kao što smo već spomenuli — statistički tip »praivilnosti« koje je pos tavio, morao, baš zbog svoga probabilističkog karaktera, dopuštati postojanje izuzetaka. Neka 990 miliona planeta od galaktičke milijarde odista bude obeleženo kratkotrajnošću tehnološke ere. Neka od preostalih deset mili ona samo sto hiljada, ili jedva jedna hiljada, isklizne ispod »zakona o civilizacionoj efemernosti«. Tada će ta hiljada planeta razvijati civilizaciju kroz stotine miliona godina. I tada ćemo pred sobom imati naročiti, ovoga puta već kosmički, analogon zemaljske bioevolucije: jer baš se na takav način ispoljava njena delatnost. Količina životinjskih vrsta koja je nestala u toku evolucije neuporedivo je veća od one koja je pretrajala. Pa ipak je svaka vrsta koja se očuvala dala početak ogromnom broju no vih. I u pravu smo da postuliramo baš takvu »evolucionu radijaciju«, samo sad ne više biološkog nego kosmičkog i civilizacionog reda. Naša hipoteza uopšte ne sadrži na nužni način »idilične« elemente, štaviše, neka se te milijardugodišnje civilizacije u toku svoje zvezdane ekspan zije susreću ne radi toga da bi se međusobno borile: ali tada bismo njihove ratove morali posmatrati kao gašenje čitavih sazvežđa, kao ogromne erupcije izazvane snopo vima uništavajućeg zračenja, kao ovakva ili onakva »ču da« astroinženjerije, mirne ili rušilačke, svejedno. Tako se, dakle, opet vraćamo na pitanje postavljeno u uvodu: zašto ne prisustvujemo »čudima«? Molim da se primeti da smo u poslednjem odeljku naših razmišljanja bili čak spremni da prihvatimo u izvesnom smislu i »katastrofičniju« sliku civilizacionog razvitka no što to čini fon Herner. Jer on tvrdi ne samo i ne jedino da se kosmičke civilizacije same ubijaju nego da to čine u razvoj noj fazi potpuno sličnoj ovoj koju je postiglo čovečanstvo (to znači, astronomski neprimetnoj). Čini mi se da to već nije više primenjivanje probabilističkih metoda na poja ve sociogeneze, već naprosto prikrivanje strahova savre-
KOSMICKE CIVILIZACIJE
91
menog čoveka (a savremeni čovek je i učeni astrofizičar) maskama kosmičke sveopštosti. Astrofizika nije kadra da nam odgovori na postavlje no pitanje. Pokušajmo, dakle, da ga potražimo negde drugde. M etateorija čuda
Na čemu bi, u stvari, mogla počivati dosad uopšteno spominjana »čuda« kao simptomi astroinženjerije? Kao »moguća čuda te vrste« Šklovski navodi veštački izazi vane eksplozije Supernovih zvezda ili prisustvo spektralnih linija elementa tehnecijuma u spektrima nekih retkih zvezda. Pošto se tehnecijum ne pojavljuje u Prirodi (na Zemlji ga veštački proizvodimo) niti se može pojav ljivati, pošto je to element koji se brzo raspada (u roku od nekoliko hiljada godina), mogli bismo zaključiti da njegovo prisustvo u zračenju zvezde može biti izazvano . . . njegovim veštačkim »ubacivanjem« u žarište zvezde, ubacivanjem, naravno, od strane astroinženjera. Uzgred rečeno, da bi spektralna linija nekog elementa postala vidljiva u zvezdanoj emisiji, potrebne su beznačajne ko ličine elementa u astronomskoj skali — iz reda od neko liko miliona tona. Tu hipotezu, uporedo s hipotezom o »veštačkim eks plozijama Supernovih«, Šklovski ipak iznosi u polušaljivom tonu. Uzrok zbog koga tako postupa je i pored toga sasvim ozbiljan. Naime, jedan od fundamentalnih meto doloških principa nauke jeste »Okamova oštrica«, odnos no teza koja glasi da entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem. Gradeći hipoteze, »entitete« nije slobodno množiti bez potrebe. Ovde se pod »entitetima« podrazumeva unošenje u neku teoriju osnovnog pojma, koji je već nesvodljiv na druge. Taj princip se tako svestrano poštuje da je njegovo prisustvo u svakom naučnom istra živanju teško čak i primetiti. Novi pojam slobodno je unositi u teorijski model stvarnosti samo u vanrednim okolnostima: kad postaju ugrožene malobrojne teze koje predstavljaju temelj celokupnog našeg znanja. Kad je u nekim pojavama nuklearnog raspadanja postao ugrožen
STANISLAV LEM
zakon očuvanja mase (izgledalo je kao da njen deo »nes taje« bez traga), Pauli je, da bi taj zakon spasao, uneo pojam »neutrina«, čestice najpre čisto hipotetične, čije je postojanje tek kasnije dokazao eksperiment. »Okamova oštrica« ili, drugim rečima, princip štednje mišljenja, zahteva da naučnik nastoji da svaku pojavu objašnjava na što je moguće prostiji način, bez uvođenja »dopunskih entiteta«, to jest hipoteza koje nisu neophodne. Rezultat primene toga principa jeste tendencija ka unifikaciji svih nauka: ona se ispoljava u objašnjavanju raznorodnosti pomoću njenog stalnog svođenja na elementarne pojmo ve, takve kakvima operiše fizika. Pojedine nauke često se protive takvoj redukciji: tako su, na primer, biolozi dugo smatrali da je za objašnjenje životnih pojava neophodan pojam »entelehije«, »vitalne snage«; takva »dopunska hipoteza« slična je natprirodnom stvaralačkom aktu, koji treba da nas oslobodi od svih briga vezanih za objašnje nje početaka biogeneze ili nastanka svesti. Takvi pojmovi se ipak, posle nekog vremena, pokazuju kao gresi protiv Okamovog principa i bivaju odbačeni kao suvišni. Astro nom koji gleda u zvezdano nebo zapaža mnogo pojava koje već ume da objasni, pozivajući se na određene teo rijske modele (na primer model evolucije zvezda, model njihove unutrašnje građe), kao i niz drugih pojava, još neobjašnjivih. Ogromne emanacije međuzvezdanog vodonika iz domena jezgra Galaksije ili snažne radioemisije nekih vangalaksijskih maglina, još nisu našli svoje teo rijsko objašnjenje. Pa ipak se naučnici uzdržavaju od izjave: »to je za nas nerazumljivo, što znači da je to ozna ka delatnosti razumnih bića«. Takvo postupanje bilo bi suviše opasno, jer bi zatvaralo put svim pokušajima da se te pojave objasne kao nešto »prirodno«. Ako na pustoj obali za vreme šetnje zapazimo grupe kamenih blokova koji leže u pravilnim razmacima, pri čemu nam padne u oči simetrija njihovog rasporeda, spremni smo da pret postavimo kako je to rezultat neke pojave čije bi istraži vanje moglo da bude neobično plodno za nauku: zar ne bi to bilo još nepoznato ispoljavanje delatnosti hidrodinamičnih sila plime? No ako zaključimo da je pre nas neki čovek išao tim istim putem i ovo kamenje slagao jer mu se to prohtelo, celokupno naše fizičko ili geološko
KOSMICKE CIVILIZACIJE
93
znanje neće imati čime da se pohvali. Zato je naučnik sklon da ponašanje nekih spiralnih maglina, koje čak veoma mnogo odudara od »galaksijske norme«, smatra oznakom delatnosti Prirode, a ne kao posledicu mešanja Razuma. Hipoteze o »čudima« moguće je množiti do mile volje. Tako se, na primer, čulo da kosmičko zračenje označava duž cele Galaksije rasuti efekt reaktivnog potis ka ogromnih »kvantnih letelica« čije se trase presecaju u svim pravcima vakuumskog prostora. Ako se prihvati da sa raznih udaljenih planeta u toku više miliona godina startuju fotonske rakete, onda se deo radio-emisije koji do nas dopire iz Galaksije može proglasiti kao trag nji hovog zračenja, prenesen usled dejstva Doplerovog efekta čak na radio-talase (pošto su one tobožnji izvori tih tala sa, ove rakete kreću se brzinama bliskim brzini svetlosti). Zvezde koje brzinom od više stotina kilometara u sekun du naglo »izleću« iz okvira nekih grupacija mogu tako da se kreću usled efekta »praćke«, izazvanog prirodnom eksplozijom njihovih zvezdanih drugova, ali ti drugovi mogli su takođe biti uništeni intervencijom astroinženjera. Najzad, deo eksplozije Supernovih odista bi mogao biti veštačkog porekla . . . ali nam »Okamova oštrica« neumoljivo zabranjuje da prihvatamo slične hipoteze. Uzgred rečeno, jedan od glavnih grehova naučne fantas tike jeste množenje »dopunskih entiteta«, to jest hipoteza bez kojih se nauka savršeno snalazi. Mnoštvo dela Science-Fiction-a prihvata kao polaznu postavku da je razvi tak života na Zemlji (ili samo — preobražaj nižih sisara u čovečjeg pretka) posledica spoljašnje ingerencije: ne kad, u dalekoj prošlosti, na Zemlju se spustila raketa »drugih« koji su, zaključivši da su uslovi za »uzgajanje života« pod našim suncem dobri, zasadili na planeti nje gove klice. Možda su smatrali da čine dobro delo, možda je to bio eksperiment, možda samo »lapsus« jednog od zvezdanih došljaka koji je, vraćajući se na palubu rakete, ispustio epruvetu sa životnim sporama . . . Koncepti te vrste mogu se množiti do u beskraj. Stvar je u tome što su oni po Okamovom shvatanju zabranjeni kao suvišni, samim tim što se biogeneza da objasniti i bez prizivanja »teorije kosmičkih poseta«, ma koliko se i ta stvar
94
STANISLAV LEM
(Šklovski to spominje u svojoj knjizi) u principu ne da isključiti, i ko zna neće li i sam čovek jednog dana postati rasadnik života na površini drugih planeta. Već spome nuti američki astronom Sagan predlaže plan da se Vene ra osposobi za kolonizaciju na taj način što će se na njoj razmnožiti neko vodeno bilje . . . Prema tome, rezultat metodološke analize je jednoznačan. Naučnik koji istra žuje »astroinženjerijsku« delatnost u Kosmosu možda je odavno zapaža, samo što mu baš ona nauka kojoj služi zabranjuje da te pojave posebno okvalifikuje, da ih odvoji od prirodnih pojava i da njihovu genezu pripiše Razumu. A zar iz te dileme ipak nema izlaza? Zar su ne zamisliva »jednoznačna čuda« koja se ne daju objasniti na netehnološki način? Postoje, bez sumnje, i takva. Ali zajedničko im mora biti (sem očiglednog korišćenja ogromnih, dakle astro nomski opažajnih sila) postupanje na neki, ma i najopštiji i najudaljeniji način, sličan našem. Na koji način smo postupali tražeći »čuda«? Preko dizanja na neku po tenciju naših savremenih mogućnosti. Jednom rečju, pro gres smo shvatali kao kretanje po usponskoj liniji, a bu dućnost kao eru sve Većih i Moćnijih Stvari. Šta bi od zemaljske ili vanzemaljske budućnosti očekivao pećinski čovek? Svakako ogromno, divno klesano kamenje. A če mu bi se antički ljudi nadali da će otkriti na drugim pla netarna? Sigurno galijama s veslima kilometarske dužine. Možda se tu krije greška našeg mišljenja? Možda visoko razvijena civilizacija označava ne — najvišu energiju, ne go — najsavršeniju regulaciju? Da li tako nedavno otkri vena sličnost atomskih reaktora i bombi sa zvezdama označava da smo dobili putokaz? Da li je najviša civiliza cija isto što i najjača? Biće da nije. A ako nije, onda njena sociostaza ne mora biti shvatana kao rastuća ener getska proždrljivost. Šta je radio divlji čovek pored vatre koju je zapalio svojim rukama? Bacao je u nju sve što je zapaljivo, igrajući i vičući pored vatre, ošamućen tak vim ispoljavanjem sopstvene moći. Da nismo mi suviše slični njemu? Može biti. I pored svih takvih »zaključiva nja« ipak bi trebalo očekivati različite razvojne puteve, a među njima — i ekspanzivne, bliske našoj herojskoj kon cepciji večitog savladavanja sve većih oblasti materije i
KOSMIČKE CIVILIZACIJE
95
prostora. Stoga recimo sebi istinu: mi ne tražimo »sve kolike civilizacije« nego, pre svega, one koje su — antropomorfne. Uvodimo u Prirodu red i poredak eksperi menta i nakon pojava te vrste želimo da upoznamo bića slična nama. A takve pojave ipak ne uspevamo da zapa zimo. Da li ih nema? . . . Ima zaista nečeg duboko rastužujućeg u ćutanju zvezda kao odgovoru na to pitanje, ćutanju tako apsolutnom, koje kao da je večito. Unikalnost čoveka
Sovjetski naučnik Baumštejn u pitanju koje mi ovde razmatramo zauzima stav potpuno suprotan u odnosu na stav Šklovskoga. On smatra da je trajanje jednom nas tale civilizacije gotovo neograničeno u vremenu, to jest da mora iznositi milijarde godina. Zato je učestalost bio geneze, kako on smatra, izuzetno mala. On rezonuje na ovaj način. Verovatnoća da će od jednog zrnca ikre bakalara jednom nastati zrela riba — neobično je mala. Pa ipak je, zahvaljujući tome što te ikre ima veoma mnogo (oko tri miliona jajašaca u jednom nakotu), verovatnoća da će bar od jednog ili dva jajašca nastati ribe jednaka broju jedan. Taj primer neobično malo verovatne pojave u svakom, posebno uzetom slučaju, ali krajnje verovatne pri razmatranju zbira istih slučajeva, Baumštejn upoređuje sa procesima biogeneze i antropogeneze. U rezultatu izračunavanja koje nećemo navoditi, on dolazi do zak ljučka da je od milijarde planeta Galaksije jedva njih nekoliko, a možda čak samo jedna, Zemlja, proizvela »psihozoik«. Baumštejn se služi teorijom verovatnoće koja veli da je pri veoma malom izgledu ostvarenja neke pojave neophodno toliko mnogo ponavljanja uslova u odnosu na nju uvodnih, da bi se ona na kraju morala ostvariti. Tako je, na primer, veoma malo verovatno da bi jedan igrač, bacajući deset kocki, izbacio deset šestica. Pa ipak je verovatnoća, ako milijardu igrača bude bacalo kocke, da će bar jedan izbaciti deset šestica već daleko veća. Nastanak čoveka bio je uslovljen neizmerno velikim brojem činilaca. Tako je, na primer, najpre morao nas tati zajednički predak svih kičmenjaka, riba; hegemonija
96
STANISLAV LEM
malomoždanih reptila morala je ustuknuti pred erom sisara, dalje — među sisarima su morali da se izdvoje Vodeći, a nastanku od njih čoveka morala su na odluču jući način, kao što je slobodno pretpostaviti, doprineti ledena doba, koja su uvećala silnu selekciju i pred orga nizme postavljala ogromne zahteve u pogledu njihovih ispoljenih regulacionih sposobnosti; to je dovelo do ener gičnog razvoja »homeostatskog regulatora drugog tipa« — mozga9). Taj zaključak je pravilan, uz jednu, ali veoma bitnu ogradu. Autor toga zaključka je, u stvari, dokazao da su neki organizmi mogli nastati samo na planeti koja je imala veliki i samo jedan mesec (koji izaziva pojave pli ma i oseka, što dalje stvara svojevrsne uslove vegetacije u priobalnim sferama), da je »cefalizaciju«, rast pračovekovog mozga, verovatno ozbiljno ubrzao uticaj ledenih doba, koji je narušavao i istovremeno pojačavao selek tivni pritisak, a ovaj uticaj ledenih doba bio je, kako se smatra, izazvan opadanjima sunčanog zračnog emitovanja, koje nastupa svakih nekoliko stotina miliona godina. Jednom rečju, ovaj autor je zaista dokazao retkost antropogeneze, ali ju je dokazao doslovno, a to znači da je pokazao koliko bi neverovatna bila hipoteza o nastanku na planetarna najrazličitijih sunaca — čovekolikih orga nizama. Taj zaključak ipak nipošto ne rešava unapred prob lem kosmičke gustoće biogeneze i bioevolucije. Tu se probabilistički model razvitka jednog bakalara na milion zrnaca bačene ikre ne može više primenjivati. Da od tri miliona jajašaca ikre preostaje jedna jedinka, slažemo se — pa ipak je nenastajanje ribe iz jajašca istovredno sa uništenjem toga jajašca. Međutim, nenastajanje vrste H o m o Sapiens iz Primata još nipošto ne bi otklonilo mogućnost da se na Zemlji pojave razumna bića. Početak bi im mogli dati, na primer, glodari. Probabilistički mo del tipa kockarske igre ne može se primeniti u odnosu na sistem samoorganizacije, u koji spada evolucija. Taj model uvek uzima u obzir ili samo gubitak ili samo dobi tak, što znači da je to igra zasnovana na principu »sve ili ništa«, dok je evolucija sklona svim mogućim kompro misima; ako »gubi« na kopnu, razmnožava druge svoje
KOSMICKE CIVILIZACIJE
*'
organizme u vodi ili u vazduhu; ako čitav ogranak živo tinja podleže uništenju, njegovo mesto odmah zauzimaju, zahvaljujući evolucionoj radijaciji, drugi organizmi. Evo lucija nije igrač koji će žuriti da prizna poraz, ona nije slična protivniku koji će ili savladati prepreku ili će pasti kao tvrd projektil koji se može samo razbiti o zid ili ga probiti. Evolucija pre liči na reku koja zaobilazi prepre ke, menjajući pravac svoga toka. I kao što na Zemlji ne postoje dve reke s potpuno analognim tokom i oblikom korita tako sigurno ni u Kosmosu ne postoje potpuno identične evolucione reke (ili dva drveta). Tako je, dakle, spomenuti autor dokazao nešto drugo no što je nameravao. Ukazao je na neverovatnoću ponavljanja zemaljske evolucije u drugim planetnim sistemima ili bar na nemo gućnost podudarnog, tačnog ponavljanja u svakoj poje dinosti, koje je dovelo do oblikovanja čoveka onakvog kakvog poznajemo. Druga je stvar što gotovo ništa ne znamo o tome šta je u bioevoluciji slučajni oblikujući uticaj (a slučajna, po takvom shvatanju, jeste prisutnost Zemljinog Meseca), a šta neophodni rezultat dejstva zakona homeostatskog sis tema. Najviše nas valjda navode na razmišljanje ova »ponavljanja«, ovi »nesvesni autoplagijati« koje je evolu cija počinila, ponavljajući posle više miliona godina pro ces prilagođavanja organizama prema sredini koju su već davno napustili. Kitovi su po drugi put, bar po spoljnom izgledu, postali slični ribama; nešto slično dogodilo se s nekim kornjačama, koje su najpre imale koru, a potom je sasvim izgubile, i najzad je, posle desetak hiljada pokolenja, ponovo stekle. Kore »prvobitnih« i »ponovlje nih« kornjača potpuno su slične, samo što su jedne nas tale od unutrašnje koštane građe, a druge od kožnog tki va koje je postalo rožasto. Sama činjenica ipak ukazuje na to da modelujući pritisak sredine odlučno doprinosi nastanku oblika koji su u konstrukcijskom pogledu slični. Pokretači svake evolucije valjda su, prvo, promene nasledne informacije, predavane od pokolenja pokolenju i, drugo, promene u životnoj sredini. Uticaj kosmičkog činioca na predaju nasledne informacije podvlači Šklov ski, koji je izneo neobično originalnu hipotezu da je jači na kosmičkog zračenja (koje predstavlja suštinski regu
98
.
STANISLAV LEM
lator za količinu nastajućih mutacija) bila promenljiva i da je zavisila od toga koliko je planeta na kojoj se stvara život udaljena od Supernove; jačina kosmičkog zračenja može tada »normalnu« jačinu, znači prosečnu jačinu za celu Galaksiju, da prebaci na desetine pa i stotine puta. Neobična je otpornost jedne vrste organizama prema uticaju takvog zračenja koje uništava genetičku informa ciju; tako, na primer, insekti mogu da podnose doze zra čenja koje su na stotine puta veće od onih koje su za sisare smrtne. Osim toga, takvo zračenje kod organizama koji duže žive povećava učestalost mutacija u ozbiljnijem stepenu nego kod kratkovečnih (što je čak moglo imati izvestan uticaj na »negativnu selekciju« metuzalema organskog sveta). Šklovski iznosi hipotezu da je masovno uništenje velikih gmizavaca u mezozoiku izazvalo slučaj no Zemljino približenje jednoj Supernovoj koja je upra vo eksplodirala. Samim tim, kao što vidimo, faktor život ne sredine postaje univerzalniji no što bismo hteli da priznamo, pošto on može da odlučuje ne samo o pri tisku selekcije nego i o učestalosti mutiranja genetičkih odlika. Uopšte možemo reći da je tempo evolucije mini malan i da se čak približava nuli, pošto uslovi životne sre dine praktično ostaju nepromenljivi kroz više stotina mi liona godina. Takve sredine su, pre svega, okeanske du bine u kojima su se do danas očuvale neke životinjske forme (riba), gotovo nepromenjene od razdoblja krede i jure. Prema tome, planete sa klimatskom i geološkom stabilizacijom većom od zemaljske, jednom rečju takve koje bismo bez ustezanja proglasili za »rajske«, ako je u pitanju njihova »pogodnost« za životne pojave, u stvari mogu da predstavljaju prostranstva homeostatskog zas toja; život, naime, evoluira ne zato što bi imao ugrađenu tendenciju ka »napretku«, nego samo kad se suoči sa apsolutnom ugroženošću. S druge strane, čini se da suviše nagla kolebanja koja se, na primer, događaju oko promenljivih ili dvojnih zvezda, ili isključuju mogućnost nastanka života ili, pak, predstavljaju za njega stalnu opasnost od iznenadnog uništenja. Evolucije se, kako mislimo, javljaju na mnogobroj nim nebeskim telima. Nameće se pitanje da li one moraju da kulminiraju uvek, ili bar gotovo uvek, u nastanku ra
KOSMICKE CIVILIZACIJE
99
zuma ili, pak, i njegova pojava predstavlja slučaj u odno su na pravilnost dinamičnih procesa nekako spoljašnji, nešto poput slučajnog stupanja u uličicu razvoja, otvo renu zahvaljujući sticaju okolnosti. Kosmos, na žalost, ne može da nam pruži odgovor na to pitanje i sigurno neće brzo to učiniti; zbog toga smo, dakle, zajedno s će lom našom problematikom na Zemlji, osuđeni na znanje kakvo može da se crpe samo iz događaja koji se na njoj dešavaju. Inteligencija: slučaj ili nužnost?
»Neinteligentne« životinje i biljke mogu da se prilagođavaju pojavama izazvanim faktorima životne sredine — na primer godišnjim dobima. Evolucioni katalog homeostatskih rešenja toga zadatka zaista je golem. Perio dični gubitak lišća, preostajanje sklerocija, zimski san, metamorfoze insekata — to su samo malobrojna od mo gućih pitanja. Stvar je ipak u tome što regulacioni meha nizmi, predodređeni naslednom informacijom, mogu da savladaju samo one pojave koje su selekcionisale hilja de prethodnih pokolenja. Preciznost instinktivnog pona šanja postaje uzaludna kad iskrsne potreba za rešenjem novih zadataka, zadataka koje vrsta još nije savladala, pa samim tim nisu postali genetički učvršćeni. Biljka, bak terija ili insekt, kao »homeostat prvog stepena«, imaju načine reagovanja na promene ugrađene od trenutka svog nastanka: na jeziku kibernetike reći ćemo da je sistem (pojedinac) »unapred programiran« u pogledu obima mo gućih promena koje je dužan regulaciono da savladava radi svoga sopstvenog kontinuisanja i kontinuisanja vrste. Takve promene najčešće imaju ritmički karakter (smenjivanje dana i noći, godišnjih doba, plime i oseke) ili bar periodični (približavanje grabljivca, koje pokreće gotove odbrambene mehanizme: bekstvo ili ukočenost u »prividnoj smrti« i slično). Kad dolazi do promena koje organizam izbacuju iz njegove sredinske ravnoteže putem »programiranja« nepredviđenih instinkata, odgovor »re gulatora prvog stepena« pokazuje se nedovoljnim, pa po činje kriza. S jedne strane, naglo se povećava smrtnost 7*
100
STANISLAV LEM
neprilagođenih, a selektivni pritisak istovremeno će privilegovati neke nove forme (mutante) — što na kraju može da dovede do utelovljenja u »genetičko programi ranje« načina reagovanja neophodnih da bi se preživelo. S druge strane, nastaje izuzetna šansa za organizme obda rene »regulatorom drugoga tipa«, to jest mozgom, koji u zavisnosti od potreba može da menja »program delat nosti« (»samoprogramiranje zahvaljujući učenju«). Pret postavlja se da postoji takav tip promena, takav tempo i takva sekvencija (mogla bi se nazvati »lavirintskom«, imajući na umu lavirinte u kojima naučnici proučavaju inteligenciju životinja, na primer pacova), koju evoluciona plastičnost genetski determinisanih regulatora, instinkata, nije više kadra da savlada. To će privilegovati procese razrasta centralnog nervnog sistema kao homeostatskog uređaja »drugog stepena«, kao sistema čija delatnost počiva na stvaranju probnih situacionih m o dela. Ne oslanjajući se više na gotove programe delat nosti, organizam se »na svoju ruku« ili prilagođava promenjenoj sredini (pacov uči da pronađe izlaz iz lavirinta) ili sredinu prilagođava sebi (čovek gradi civiliza ciju). Postoji, dabogme, još i treća mogućnost, moguć nost gubitka: kada organizam, stvorivši pogrešan model situacije, ne postiže prilagođavanje i umire. Organizmi prvog tipa »sve znaju unapred«, organiz mi drugog tipa moraju pravo postupanje tek da nauče. Ugodnosti prvog rešenja organizam iskupljuje njegovom uskošću, ugodnosti drugoga — rizikom. »Kanal« kroz koji biva saopštavana nasledna informacija ima ograni čene dimenzije, usled čega broj unapred programiranih delatnosti ne može da bude suviše veliki: to smo imali na umu govoreći o regulacionoj »uskosti«. Učenje, među tim, pretpostavlja uvodno razdoblje u kome je organizam posebno izložen greškama, koje lako mogu da ga staju veoma mnogo, uključujući i gubitak života. Sigurno su zbog toga do dana današnjeg u životinjskom svetu pretrajala oba ta glavna tipa regulatora: postoje sredine u kojima se stereotipno ponašanje, ali »znano od kolevke«, više isplati od svih napora skupe nauke učenja na sopstvenim greškama. Otuda, uzgred rečeno, potiče »ču desno savršenstvo« nagona. Sve to zvuči dosta dobro, ali
KOSMIČKE CIVILIZACIJE
101
šta iz svega toga proizlazi za opšte pravilnosti encefalogeneze? Mora li evolucija uvek na kraju da proizvede tako jake »regulatore drugog stepena« kao što su veliki mozgovi čovekolikih stvorenja ili mozgovi, ako na pla neti ne dolazi do »kritičnih promena«, kao nepotrebni, na njoj i ne nastaju? Odgovor na tako postavljeno pitanje nije lak. Površ no poznavanje evolucije obično navodi na naivnu kon cepciju napretka: sisari su imali »veće mozgove« nego gmizavci, što znači da su imali »veću inteligenciju« i zato su gmizavce konačno potisnuli. Pa ipak su sisari sa gmi zavcima koegzistirali kroz više stotina miliona godina, predstavljajući sporedne, sitne oblike u odnosu na vladajuće gmizavce. U poslednje vreme ponovo je utvrđeno koliko veliku inteligenciju, u poređenju sa drugim orga nizmima koji žive u okeanu, imaju delfini. No i pored toga oni nipošto nisu ovladali isključivim načinom pre vlasti u vodama. Skloni smo da važnost inteligencije precenjujemo kao »vrednost samu po sebi«. Ešbi za to daje niz zanimljivih primera. Pacov »tup«, koji sporo uči, nađenu hranu isprobava oprezno. Pacov »bistar«, pošto je naučio da se hrana uvek nalazi na istome mestu i u isto vreme, prividno ima veću šansu da ostane živ. No ako u toj hrani bude otrov, »tupi« pacov koji »ništa nije naučio«, upravo će zahvaljujući svome nagonskom nepoverenju nadživeti »bistrog« pacova koji će se najesti i uginuti. Prema tome, svaka sredina ne privileguje »inte ligenciju«. Uopšteno govoreći, eksploracija iskustva (nje gov »transfer«) veoma je korisna u zemaljskoj sredini. Ali moguće su ipak i takve sredine u kojima ta odlika postaje minus. Poznato je da iskusni strateg može savla dati manje iskusnoga, ali da može i da izgubi s najgorim fušerom, pošto su potezi ovoga poslednjeg »neinteligent ni«, to jest potpuno neuračunljivi. Vredno je pažnje da je evolucija, inače tako »škrta« u svakoj oblasti informacione poruke, proizvela čovekov mozak, uređaj s tolikim stepenom »prekomernosti«, da je taj mozak, koji još i danas, u X X veku, odlično izlazi na kraj s problematikom moćne civilizacije, anatomski, biološki potpuno isti kao i mozak našeg primitivnog, »varvarskog« pretka od pre sto hiljada godina. Na koji je način ta ogromna »pros-
102
STANISLAV LEM
pektivna potencija razuma«, ta »prekomernost«, koja kao da je već u samom osvitu istorije bila spremna da se prihvati izgradnje civilizacije — nastala usled delatnosti probabilističke evolucione igre dva vektora, mutacionog i selekcionog pritiska? Evolucionizam na to pitanje ne može da da pouzdan odgovor. Iskustvo pokazuje da se mozak svake životinje, u stvari, odlikuje znatnom »prekomernošću«, koja se izražava u tome što je životinja kadra da rešava zadatke kakve u normalnom životu nikad ne sreće, dok joj ih ne postavi naučnik-eksperimentator. Takođe je činjenica opšti rast moždane mase: savremeni vodozemci, gmi zavci, ribe, uopšte svi predstavnici životinjskog sveta, imaju mozgove veće od njihovih paleozojskih ili mezozojskih predaka. U tom smislu su tokom trajanja evolucije sve životinje postale »mudrije«, pa se čini da ova takođe opšta tendencija svedoči o tome kako će, bude li proces evolucije trajao dovoljno dugo, moždana masa najzad morati da prekorači »kritičnu veličinu«, koja će otpočeti lavinsku reakciju sociogeneze. Treba ipak da se uzdržimo da ovaj proces »težnje ka razumu« kao konstrukcijske tendencije evolucionih pro cesa, žurno »ekstrapoliramo na Kosmos«. Neki činioci »materijalne« ili »uvodno-građevinske« prirode mogu u samom osvitu evolucije tako da ograniče njene buduće mogućnosti i tako da odrede njen razvojni plafon da do nastanka »regulatora drugog tipa« uopšte ne dođe. Pri mer mogu da budu insekti, jedan od najstarijih, najživotnijih i najplodnijih životinjskih rodova; Zemlja danas broji preko 700.000 njihovih vrsta, prema 80.000 vrsta svih kičmenjaka. Insekti predstavljaju preko tri četvrti ne čitavog životinjskog carstva — a ipak nisu proizveli razum. Insekti su, sem toga, postojali kroz manje-više isti vremenski raspon kao i kičmenjaci, što znači da bi, s obzirom na desetostruko veću brojnost vrsta, sa statis tičke tačke gledišta (kad bi samo ona odlučivala) imali deset puta više izgleda za realizaciju »regulatora drugog tipa«. A to što se tako nije dogodilo ubedljivo svedoči o neprimenljivosti računa verovatnoće kao odlučujućeg kriterijuma kad su u pitanju pojave psihogeneze. Prema tome: ona jeste moguća, ali nipošto nije neizbežna poja
KOSMICKE CIVILIZACIJE
103
va; ona predstavlja jedno od boljih rešenja, ali ne uvek i ne za sve svetove optimalna. Radi konstruisanja razuma Evolucija mora raspolagati tako raznorodnim činioci ma, kao što je ne suviše velika gravitacija, relativno pos tojanom silinom kosmičkog zračenja, ne suviše energič nog, promenljivošću životne sredine ne samo cikličkog karaktera i sigurno još mnogim drugim, nama još nepoz natim činiocima. Njihov sticaj na površinama planeta valjda ipak nije nešto izuzetno. Prema tome, možemo, i pored svega, očekivati da u Kosmosu postoji Razum, iako oblici njegove manifestacije mogu da protivreče svim našim savremenim predstavama. H ipoteze
Situacija je paradoksalna. Tražeći oslonac za naše pokušaje da zavirimo u budućnost zemaljske civilizacije, neočekivano smo dobili pomoć od astrofizike, koja sta tističkom analizom istražuje učestalost pojava razumnog života u Kosmosu, posle čega smo rezultate takvih poslo va odmah osporili. Astrofizičar bi mogao upitati kakvim pravom smo to učinili, pošto je njegova kompetencija u ključnom pitanju — diferencijaciji »prirodnih« astro nomskih pojava od »veštačkih« — neuporedivo veća od naše. Takav, potpuno verovatan prigovor traži odgovor. Taj odgovor je delimično već bio rasut u prethodnim odeljcima ovog ciklusa i sad nam preostaje samo da ga sistematizuj emo. Treba napomenuti da se radioastronomija tek razvi ja. Pokušaji kosmičkog osluškivanja nastavljaju se (izme đu ostalog, u SSSR-u će to činiti jedan od saradnika pro fesora Šklovskog). Ako se u narednim godinama otkriju astroinženjerijski ili signalizacijski fenomeni, imaće to, dabogme, veliki značaj. Pa ipak će potpun nedostatak svih pozitivnih podataka imati veći značaj, utoliko veći ukoliko takvi ogledi budu duže nastavljani i ukoliko se u tu svrhu bude koristila osetljivija aparatura. Posle izvesnog, dovoljno dugog vremena, potpuno odsustvo takvih pojava prisiliće nas na reviziju gledanja o biogenezi i psihogenezi u Kosmosu. Danas je za to još prerano.
104
STANISLAV LEM
Pa ipak se — pri izricanju hipoteza — smatramo veza nim sadašnjim stanjem nauke. Odsustvo »čuda« i kosmičkih signala primamo k znanju is,to kao što to čini i astrofizičar. Stoga ne osporavamo opservacioni materi jal, nego samo njegovu interpretaciju. Objašnjenje »psihozojskog vakuuma« nudi nam svaka od tri hipoteze koje smo izneli. I. Civilizacije nastaju u Kosmosu retko, ali su dugo trajne. Učestalost njihovog pojavljivanja iznosi nekoliko do nekoliko desetina na jednu Galaksiju. Tako, dakle, jedna planeta sa »psihozoikom« dolazi na milijardu zvezda. Zajedno sa astrofizičarima odbacujemo tu hipotezu, jer je ona u suprotnosti sa opšteprihvaćenim pogledima na tipičnost nastanka planetarnih sistema i života u nji hovom domenu. Ipak se ograđujemo da ova hipoteza, koliko god neverovatna, ne mora biti i neistinita. Pošto se galaksije, kao i zvezde, međusobno razlikuju po sta rosti, u galaksijama starijim od naše moralo bi dolaziti do astroinženjerijskih delatnosti čiji bi simptomi, posle odgovarajućeg usavršavanja aparature, mogli da se zapa ze. Pri tom polazimo od postavke, slično kao i astrofizičari, da se sve, ili gotovo sve, ma koliko malobrojne civi lizacije, razvijaju u tehnološkom pravcu koji, posle do voljno dugog vremena dovodi do astroinženjerije. II. Civilizacije nastaju u Kosmosu često, ali su krat kotrajne. To proizlazi a) iz njihovih tendencija ka »autolikvidaciji«, b) iz njihovih tendencija ka »degeneraciji«, c) iz uzroka za nas potpuno neshvatljivih, koji počinju da dejstvuju na izvesnoj razvojnoj etapi. Upravo tim hi potezama najviše pažnje posvećuje u svojoj monografiji Šklovski. Za nas je najvažnije iznošenje postavki na koje se te hipoteze oslanjaju. Mogu se svesti na dve: 1) prih vata se da je pravac razvitka ogromne većine civilizacija ovakav kao zemaljski, to jest tehnološki; 2) da je tem po razvitka, bar u astronomskoj skali, gde odstupanje od milion godina nema značaja, sličan. Tako, dakle, polazna postavka te grupe hipoteza jeste ortoevolucioni karakter razvitka gotovo svih civilizacija. Ćutke se prihvata da je ubrzanje tehnološkog napretka, kakvo na Zemlji posmatramo tokom najmanje poslednjih dvesta godina, tra jan dinamični proces koji mogu zakočiti jedino destruk
KOSMICKE CIVILIZACIJE
tivni činioci (»degeneracija«, »samoubistvo« civilizacije). Osnovna dinamična odlika svih civilizacija bio bi, dakle, eksponencijalni rast (do potencije) koji pravim putem vodi ka astroinženjerijskoj delatnosti. Obe te postavke mogu biti napadnute. Ipak, nemamo bilo kakvih datosti za donošenje suda da li je tehnološka usmerenost odista oznaka razvojnog zakona »psihozoika«. Možda i nije. No bez obzira na to, u skladu sa Okamovim principom, ne unosimo »suvišne entitete«, to jest hipoteze koje se ne oslanjaju ni na kakve činjenice. Prihvatamo da je to usme renost tipična zato što same sebe i našu sopstvenu istoriju smatramo prosečnom, običnom, te prema tome i tipičnom kosmičkom pojavom. Drugačije stoji stvar sa drugom postavkom. Istina, dosadašnja istorija, počev od Industrijske Revolucije, pokazuje stalan eksponencijalni rast naše civilizacije, ali bez obzira na to postoje određene i to važne činjenice koje govore u korist verovatnoće njegove promene. Kad osporimo prividnu postojanost (u astronomskoj skali) tempa tehnoevolucije, otvara se mogućnost novog rešenja. Možemo govoriti o trećoj grupi hipoteza koje se slažu sa posmatranim (ili tačnije — neposmatranim . . .) činjenicama. III. Civilizacije nastaju u Kosmosu često i dugotraj ne su, ali se ne razvijaju ortoevoluciono. Kratkotrajno je ne njihovo postojanje, već jedino neka njegova faza koja se odlikuje eksponencijalnim rastom. Ta ekspanziv na faza traje u astronomskoj skali veoma kratko: neko liko do nekoliko desetina hiljada godina (kao što će se kasnije pokazati, verovatno je da traje čak i kraće). Posle tog razdoblja dinamična karakteristika razvoja se menja. Ova Zemlja ipak nema ničeg zajedničkog ni sa »autolikvidacijom« ni sa »degeneracijom«. Otuda putevi različitih civilizacija mogu već ozbiljno međusobno da se razlikuju. Ta raznorodnost daljeg razvoja uslovljena je uzrocima koje ćemo posebno razmotriti. To razmatranje neće biti greh protiv zabrane jalove spekulacije, pošto činioci koji menjaju dinamiku razvoja mogu u začetnom vidu da se otkriju već u našem svetu. Oni su vansocijal ne, vanustrojstvene prirode i potiču naprosto iz same strukture sveta u kome živimo, iz stanja što je takav
106
STANISLAV LEM
kakav je. Zamislimo moguće pojave ponašanja kakve civilizacija otkriva posle dostignuća određene ražvojne etape. Pošto ona u izvesnim granicama ima slobodu izbo ra strategije daljeg postupanja, nećemo, naravno, uspeti da predvidimo šta će se s civilizacijom dogoditi. Između mnogobrojnih varijanti izabraćemo takve koje zadovo ljavaju činjenice, to jest one koje mnoštvo nastanjenih svetova koji postoje veoma dugo mire sa njihovom astro nomskom nemogućnošću da budu zapaženi. Na taj način će dobijena slika s jedne strane odgo varati zahtevima astrofizičara (to jest biće u slozi sa od sustvom »čuda« i kosmičkih signala), a s druge, pak, izbeći ćemo katastrofički fatalizam fon Hernerovih hipo teza. Mislim da vredi ponoviti motive koji nas navode na odbacivanje te »statističke neizbežnosti uništenja« ko ja proističe iz tih hipoteza. Ako su pravac i razvojni tem po svih civilizacija u Kosmosu približni, i ako srednja veličina trajanja civilizacija iznosi nekoliko hiljada godi na, onda iz toga uopšte ne proizlazi da ne bi mogle pos tojati miliongodišnje civilizacije koje predstavljaju kraj nje odstupanje od norme. Fon Hernerova statistika je slična statistici gasa. Gas na sobnoj temperaturi broji najviše čestica sa brzinom od nekoliko stotina metara u sekundi, ali u njemu postoje malobrojne čestice sa mno go većim brzinama. Elem, prisustvo šačice brzih čestica uopšte ne utiče na ponašanje gasa sa sobnom tempera turom. Međutim, prisustvo jedva nekolicine »anormalno« dugovečnih civilizacija u galaktičkom skupu uticalo bi na celu Galaksiju, pošto bi te civilizacije započele snažne, ekspanzivne radijacije u sve veća zvezdana prostranstva. Samim tim astroinženjerija bi se mogla posmatrati — što se ipak ne događa. Tako, dakle, fon Herner ćutke polazi od postavke da njegova statistika obuhvata pojave isto tako završene u vremenu i relativno kratkotrajne kao što su ljudski životi. Jer postoje, doduše, statistička odstupa nja od prosečne dužine života, koja iznosi oko 60 godina, ali nijedan čovek ne može živeti 200 ili 300 godina. Pa ipak opšta smrtnost ljudi posle nekoliko decenija proiz lazi iz osobina njihovih organizama, što se, doduše, o društvenim organizmima ne može reći. Svaka rivalizujuća civilizacija može, bez sumnje, prolaziti kroz faze »kri-
KOSMICKE CIVILIZACIJE
107
za« (vezanih, recimo, sa otkrićem atomske energije, a po tom s nekim drugim promenama za koje ne znamo), ali trebalo bi očekivati proporcionalnost obrnutu od one ko ju posmatramo u biološkoj populaciji: jer u takvoj po pulaciji individua može sa utoliko većom verovatnoćom da očekuje skoru smrt ukoliko je dosegnula duži život, dok dugovečna civilizacija treba da bude upravo »manje smrtna«, manje izložena poremećajima no što to biva sa kratkovečnom civilizacijom, jer sa dugovečnošću stiče sve šire znanje, a zahvaljujući njemu — i kontrolu nad sopstvenom homeostazom. Tako je, dakle, sve-smrtnost civilizacija dopunska postavka, uzeta iz vazduha. Fon Herner je uvodi u svoje matematičke žrvnjeve još pre no što se prihvati izračunavanja. Tu postavku smatramo neosnovano proizvoljnom. Tako nam, dakle, metodolo gija, a ne optimizam (koji u Kosmosu može da bude neumesan) naređuje da se okrenemo drugim objašnjenji ma »psihozojskog vakuuma« Svemira[m].
V otum separatum
Trebalo je, doduše, da se vratimo na Zemlju, ali ostaćemo još malo na nebu, jer bih hteo da iznesem svoje lično ubeđenje o razmatranom pitanju. Ta najava će možda izazvati čuđenje, a zar nisam sve vreme govorio u svoje ime, stupajući u sporove s raznim hipotezama? Evo, hitam da objasnim kako sam se ponašao kao sudija, doduše samozvani, ali koji se drži paragrafa kodeksa koje nije sam propisao. Imam na umu svoju pokornost u od nosu na stroge propise naučne strogosti, koja se ispoljava u presecanju, Okamovom oštricom, svih mogućih spe kulacija. Bilo je to valjda razumno. Pa ipak čovek pone kad poželi da ne bude razuman, uprkos očiglednostima. Zato ću ovde izneti svoju tačku gledišta, obećavajući da ću potom ponovo postati pokoran sluga metodologije. Dakle, kosmičke civilizacije. . . Dok su pitanja koja je Prirodi postavljala Nauka bila bliska pojavama u skali koja je bila ravnopravna s nama (imam na umu sposob nost koja je, zahvaljujući svakodnevnom iskustvu, izgra đena u nama, sposobnost da istraživane pojave izjedna-
108
STANISLAV LEM
čujemo s onima što primamo neposredno putem čula), dotle su njeni odgovori zvučali za nas razumno. Kada je ipak upitano eksperimentom: »materija je talas ili čes tica?« — smatrajući formulisanje strogom alternativom, odgovor nam se učinio isto toliko neočekivan koliko i teško prihvatljiv. Dakle, kad na pitanje: »kosmičke civi lizacije česte — ili retke?« — ili: »dugovečne ili efemer ne?« — padaju nerazumljivi odgovori, puni prividnih protivrečnosti, onda te protivrečnosti ne izražavaju toli ko stvarno stanje koliko naše neumenje da Prirodi pos tavljamo prava pitanja. Jer čovek Prirodi postavlja mno štvo pitanja, s »njene tačke gledišta« besmislenih, želeći da dobije jednoznačan odgovor koji se uz to uklapa u njemu drage sheme. Jednom rečju, ne trudimo se da otkrijemo Red uopšte, nego neki određeni red, naime štedljiv (»Okamova oštrica!«), jednoznačan (da se ne bi mogao različito tumačiti), sveopšti (da bi vladao u ćelom Kosmosu), nezavisan od nas, to jest nezavisan od toga da li ga i ko zapaža) i nepromenljiv (to jest, da se zakoni Prirode tokom vremena ne menjaju). Ali sve su to istra živački postulati, a ne otkrivene istine. Kosmos nije stvo ren za nas niti mi — za njega. Mi smo bočni proizvod zvezdanih promena i proizvoda, kakve je Svemir proiz vodio i proizvodi u bezbrojnim količinama. Bez sumnje, osluškivanja, posmatranja treba nastavljati, u nadi da ćemo sresti Razum, toliko sličan našem da ćemo ga po njegovim znacima prepoznati. Ali upravo je to samo na da — pošto Razum koji ćemo jednom otkriti može biti toliko različit od naših pojmova da nećemo poželeti da ga nazovemo Razumom. Na tome mestu se strpljivost naklonog Čitaoca iscrp ljuje. Može biti, veli, da nam Priroda daje nejasne odgo vore, ali vi niste Priroda! Umesto da jasno iznesete svoj sud o kosmičkim civilizacijama, ćelo pitanje ste iskomplikovali, govoreći o zakonima Prirode, o Uređenju i ta ko dalje, da biste na kraju pobegli u semantiku — kao da bi postojanje tih nekih razumnih bića u Svemiru za visilo od toga šta mi podrazumevamo pod rečju »razum«! To je najčistiji subjektivizam, pa čak i nešto gore! Zar ne bi bilo poštenije da izjavite kako naprosto ništa ne znate?
KOSMIĆKE CIVILIZACIJE
109
Naravno — odgovaram — da nemam pouzdanog zna nja, jer otkuda bih ga imao? Takođe može biti da se va ram i da će »sociokosmički« kontakti, koji se ostvare u narednim godinama, ismejati i mene i moje izvode. Mo lim ipak da mi se dozvoli objašnjenje. Mislim da kosmičko prisustvo Razuma možemo da ne primećujemo ne zato što ga nigde nema nego zato što se on ponaša drugačije no što mi očekujemo. Takvo drugačije ponašanje može se, opet, objasniti dvojako. Najpre se može prihvatiti da ne postoji samo jedan Razum nego da su mogući »razni Razumi«. Zatim, prihvativši da postoji samo jedan Ra zum, ovakav kao naš, može se razmisliti ne menja li se on tokom civilizacijske evolucije do te mere da najzad u svojim oznakama prestaje da bude sličan svome počet nom stanju? Primer situacije prvog tipa jeste zajednica ljudi koji se međusobno razlikuju po temperamentu, karakteru, i tako dalje. Primer situacije drugog tipa jeste skup sukcesivno u vremenu smenjivanih različitih stanja jednog istog čoveka, kao dojenčeta, deteta, zrele individue i, najzad, starca. Situaciju drugog tipa razmatraćemo zasebno, pošto postoje određene činjenice koje govore u korist baš tak ve interpretacije »kosmičkog stanja stvari«. A čim se bu de javilo pokriće u činjenicama, možemo se nadati da ćemo dobiti dozvolu — za to razmatranje — neophodne — Metodologije. Situacija prvog tipa nema, na žalost, nikakvog oslon ca koji bi se temeljio na činjenicama: ona je najobičnije spekulativno naglabanje. Otuda sve ograde kojima sam uslovio njeno razmatranje. Tako, dakle — različiti Razumi. Ne smem čak ni da kažem da se radi o različitim, što znači i netehnološkim pravcima razvitka — jer oko pojma Tehnologije može mo da se posvađamo isto onako kao oko pojma Razuma. U svakom slučaju, posebni Razumi ne označavaju »glup lje« ili »mudrije« od ljudskoga. Razumom smatramo homeostatski regulator drugog stepena, kadar da iziđe na kraj sa poremećajima sredine u kojoj postoji, zahvalju jući delatnostima preduzimanim uz oslonac na istorijski
110
STANISLAV LEM
stečeno znanje. Razum je čoveka doveo do Tehnološke Ere, pošto se zemaljska sredina odlikuje nizom naroči tih crta. Da li bi Industrijska Revolucija bila moguća da nije bilo Karbona, one geološke ere u kojoj su zalihe sunčane energije magazinirane u utopljenim, ugljenisanim šumama? Da li bi bila moguća da tokom drugih preobražaja nisu nastala ležišta sirove nafte? — Šta s tim? — čujem pitanje. — Na planetarna koje nisu imale svoj Karbon moguća je upotreba drugih vrsta energije, na primer sunčane, atomske. . . a uostalom, udaljujemo se od teme. Trebalo je da govorimo o Razumu. Pa govorimo o njemu! Stići do Atomske Ere bez Ere Ugljena i Elektriciteta, koje joj prethode, bilo bi nemo guće. Ili, u svakom slučaju, druga životna sredina zahtevala bi drugi redosled otkrića; to označava nešto više od običnog pomeranja kalendara Ajnštajna i Njutna dru gih planeta. U sredini sa veoma jakim poremećajima koji prekoračuju društvene regulacione mogućnosti, Razum može da se ispolji ne u ekspanzivnom vidu, ne kao tež nja ka ovladavanju sredinom nego kao težnja da mu se podredimo. Imam na umu formiranje biološke evolucije pre fizičke evolucije: bića takvoga sveta preobražavaju se da bi mogla živeti u datoj sredini, umesto da, kao lju di, menjaju sredinu da bi im služila. — Ali to nije razum na delatnost — to nije Razum! — pada replika. — Jer tako se ponaša svaka biološka vrsta tokom evolucije . . . Biološka vrsta ne zna šta čini — odgovaram. — Ne vlada sobom ona nego Evolucija vlada njome, bacajući je u hekatombama na rešeta Prirodnog Odabiranja. Imao sam na umu svesnu delatnost: planiranu i dirigovanu autoevoluciju, nešto kao »prilagođavajući povratak«. Po našem shvatanju, biološka vrsta ne podseća na razumnu delatnost, pošto je čovekova deviza herojski napad na materiju koja ga okružuje. No upravo je to ispol javanje našeg antropocentrizma. Ukoliko se više između sebe razlikuju uslovi koji vladaju na nastanjenim svetovima utoliko veća mora na njima biti raznorodnost Razuma. Ako neko misli da postoji isključivo četinarsko drveće, on će i u najgušćoj dubravi uzalud tražiti »drveta«. Što god se dobro može reći o našoj civilizaciji, jedno je sigur no: njen razvitak nema ničeg zajedničkog sa harmoni
KOSMICKE CIVILIZACIJE
H l
jom. Ta civilizacija, naime, kadra da za nekoliko časova uništi celokupnu biosferu planete, pod uticajem nešto jače zime počinje da puca u šavovima! Ne govorim to da bih »kaljao gnezdo«, već naprotiv: neravnomernost raz vitka je sigurno kosmička norma. Ako ne postoji »jedan Razum«, već njegove bezbrojne varijante, ako je »kos mička intelektualna konstanta« fikcija, onda se odsustvo signala, čak i pri znatnoj gustoći civilizacija, lakše može razumeti. Mnoštvo Razuma, svakako, no samo upletenih u »sopstvene planetarne probleme«, mnoštvo koje se kre će različitim putevima, podeljeno načinima mišljenja, delovanja, drugačijim ciljevima. Kao što je poznato, čovek može čak i u nepreglednoj gomili da bude sam. Zar ta gomila ne postoji? I zar takva samoća proizlazi jedino iz »semantičkog nesporazuma« ?[IV]
Perspektive
O postojanju kosmičkih civilizacija u 1966.*> godini još uvek ništa konkretno ne znamo. No, bez obzira na to, pitanje postaje predmet istraživanja i planiranja. U SAD i SSSR održavane su naučne konferencije posvećene isključivo problematici »drugih« i kontakta s njima. Dabogme, pitanje da li »drugi« uopšte postoje, ostaje te meljni problem. Na izgled, usled nedostatka empirijskih datosti, izbor odgovora još uvek zavisi od ličnih pogleda, od naučnikova »dopadanja«. Ipak sve veći broj naučnika polako dolazi do ubeđenja da bi totalna »psihozojska praznina« Kosmosa bila u suprotnosti nemirljivom sa celokupnošću našeg prirodnjačkog znanja koje, doduše, postojanje »drugih« explicite ne zastupa, ali to ipak čini implicite, pošto rezultati prirodoslovnih istraživanja pri siljavaju da se pojave astrogeneze, planetogeneze i, naj zad, biogeneze — priznaju kao procesi normalni za Kosmos, što znači prosečni, »tipični«, i stoga bi empirijsko ukazivanje (u ovom trenutku nije važno kako i na koji način moguće) da u Metagalaksiji koju uspevamo da posmatramo — »drugih« nema, označavalo ne samo obara*) Kao i u godini 1974.
1
STANISLAV LEM
nje izvesne izolovane hipoteze (o svojevrsnoj gustini po javljivanja života i razuma u Kosmosu), nego bi pred stavljalo metodološki veoma ozbiljno ugrožavanje teme lja našeg prirodnjačkog znanja. Konstatovanje takve praznine, naime, izjednačivalo bi se sa tvrđenjem da ne prekidnost prelaženja od jednih materijalnih pojava do drugih, znači od nastajanja zvezda i nastajanja planeta, sve do onog poslednjeg — do rođenja života, njegove evo lucije itd., neprekidnost koja predstavlja nepokolebljiv osnov celokupne nauke, zasnovanu na u nauci opšteprihvaćenoj ekstrapolaciji svet ne dopušta, odnosno da negde u njemu postoji za nas neshvatljiva pukotina u istraži vanjima i najopštijim zastupanim pravilnostima, pri če mu bi takva konstatacija zahtevala reviziju povećeg broja teorija, danas sveopšte priznatih za pravilne. Da navedem reči J. Šklovskog iskazane 1964. godine na kon ferenciji u Bjurakanu: »Za mene bi najveće, pravo ,čudo’ bio dokaz da nikakvih ,kosmičkih čuda’ nema. Samo astronom-specijalist može u potpunosti shvatiti značenje (eventualne) činjenice da od IO21 zvezda koje čine onaj deo Svemira koji se da posmatrati (oko IO10 galaksija, po IO10 do oko IO11 zvezda u svakoj) nijedna nema oko sebe dovoljno razvijenu civilizaciju, iako je postotak zvezda koje imaju planetarne sisteme dovoljno visok.« Jedan od mlađih sovjetskih astrofizičara, Kardašev, u svom izlaganju na spomenutoj konferenciji delio je hipotetične civilizacije na tri tipa, ubrajajući u prvi — civilizacije slične Zemljinoj (godišnje trošenje energije oko 4 X IO19 erga), u drugi — civilizacije koje troše 4 X 1033 erga energije godišnje i u treći — »supercivilizacije«, koje su energetski ovladale svojim galaksijama (energija u skali 4 X IO44 erga godišnje). Pri tom je vre me neophodno za nastanak civilizacije I tipa procenjivao na nekoliko milijardi godina (povodeći se za primerom Zemlje), prelaz od I u II tip imao bi da traje jedva neko liko hiljada godina (procena zasnovana na tempu rasta energetske proizvodnje na Zemlji tokom poslednjih vekova), a od II do III tipa imao bi da traje nekoliko dese tina miliona godina. Ova poslednja procena naišla je na kritiku drugih stručnjaka, po kojima bi tobože — pri takvim »tempima psihogeneze« — praktično sve galak
KOSMICKE CIVILIZACIJE
113
sije morale već imati svoje »supercivilizacije«, a nebo bi usled toga bilo područje veoma intenzivne delatnosti »zvezdane inženjerije« i kiptalo bi od »kosmičkih čuda«, a to se — što je valjda van svake sumnje — ne dešava. Te je tako ili nastanak (svake) civilizacije pojava veoma malo verovatna, što znači i retka, zahvaljujući čemu civi lizacije nastaju samo u nekim galaksijama (što znači da bismo mi u našoj galaksiji mogli biti jedini), ili pak nivo energetskog (tehnološkog) razvitka nailazi na neku poja vu (barijeru?) koja ga koči ili na niz pojava, za nas pot puno zagonetnih. Dabogme, ta zagonetka može biti objašnjena dosta trivijalno. I tako se, kao što smo već spomenuli, može desiti da se razvojni putevi kojii su do izvesne etape za jednički (do etape koja se, recimo, može uporediti sa sadašnjom zemaljskom etapom), kasnije razilaze u vidu nekakve radijacije razvojnih pravaca, pri čemu ekspo nencijalna tempa ranog razvitka može nastavljati samo sitan delić postotka svih onih što »startuju«. Takva raz vojna barijera koja ima probabilistički karakter jeste nešto radikalno različito od neke »tajanstvene« zabrane, snabdevene oznakom čak neke fatalističke determinisanosti. Stoga ovakav, statistički tretman vraća Kosmosu njegov karakter mesta igre i borbe za dalji rast, borbe teške i opasne, ali koju vredi poduzeti, dok bi determi nistička slika izgledala kao kakva tajanstvena presuda obešena iznad naših glava, presuda koju nikakav saznajni ili emocionalni napor ne može otkloniti. Takvo rešavanje problema u probabilističkom (a ne samo »utešiteljskom«) duhu danas nam izgleda najpra vilnije, čak i u metodološkom pogledu. Jedno uopštavanje možemo formulisati kao konsta taciju sa gotovo stopostotnom sigurnošću: naime — počev od planetogeneze koja je, kao što znamo, pojava na koju se može gledati kao tipičnu za kosmos, dalja podu darnost procesi (biogeneze, zatim psihogeneze, i, najzad, nastajanja i razvojnog pravca civilizacija) na nekom mestu toga puta počinje da se gubi, a mi ipak ne znamo nije li tu pre u pitanju neki izraziti »prag« početne divergen cije ili se takođe možda radi o čitavom mnoštvu etapa na kojima dolazi do sumiranja narednih pravčanih od 8
H 4
STANISLAV LEM
stupanja, polazeći od zemaljskog obrasca. Ćini se da je zik statistike govori da planetarnih sistema uopšte ima daleko više nego onih koji rađaju život, ovih poslednjih, pak, da ima više no onih koji počinju da stvaraju civili zaciju i tako dalje, sve do etape »krunisanja« civilizacije tehnološkim dostignućima, i to takvim koja bi u kosmičkim razmerama bila vidljiva. Ovim spomenutim hipotezama naučnici iz razumlji vih obzira posvećuju relativno malo pažnje, usredsređujući se više na fiziko-tehničke probleme kontakta između civilizacija. O tome predmetu vredno je napomenuti, valjda, samo ovo. Prvo, predskazivanje da će čovek svoje zvezdane letove obavljati, na primer, fotonskim brodo vima, danas nije ni »moderno« ni teorijski razrađeno, pošto su bilansne energetske analize (na primer fon Hernerova) pokazale da čak ni upotreba anihilacije kao po gonskog izvora ne rešava neverovatne energetske proble me takvih putovanja. Naime, količina materije koja bi morala da se anihilira za prelaz iz jedne galaksije u dru gu u »razumnom« vremenu (ljudskog života), znači brzi nom približnom brzini svetlosti, poklapala bi se maltene sa masom našeg Meseca. Te se tako na slične letove da nas gleda kao na nerealne čak i za nekoliko najbližih vekova. Doduše, skretana je pažnja na to da bi brod koji se kreće brzinom bliskom svetlosnoj brzini mogao bar deo svog deficita početne mase nadoknađivati kosmičkom materijom koja, i pored sve svoje razređenosti, za brod takve brzine predstavlja potencijalno gorivo koje se ne bi smelo potcenjivati. Ko zna, takođe, neće li biti otkri vena druga vrela za energetski pogon; u svakom slučaju teškoće na putevima astronautike imaju drugačiji karak ter od onih koje, na primer, čine uzaludnom izgradnju perpetuuma mobile, jer astronautiku ne zabranjuju pri rodni zakoni, a čak i kada se dokazuje da bi galaktički brod morao imati početnu masu približnu mesečevoj masi, ukazuje se na stravične tehničke mogućnosti, ali ne i na načelnu nemogućnost, ma i zbog toga što postoji Mesec, a kad bi se neko od budućih zemaljskih pokolenja dovoljno uprlo možda bi na odgovarajući put uputi lo našeg poštovanog satelita, koga nam je tako blagona klono pripremila planetogeneza sunčanog sistema.
KOSMICKE CIVILIZACIJE
1 13
Drugo, pitanje koje naučnike zanima više od svih drugih, to jest pitanje kontakata putem radija (eventu alno i lasera) sa »drugima«, zahteva za svoju realizaciju, kao što se pokazuje, ozbiljne materijalne investicije (gradnja velikog broja uređaja za »kosmičko osluškivanje«, eventualno i predajnih stanica, jer, kao što je ispravno primećeno, čak i kad bi sve civilizacije zbog štednje radile samo na osluškivanju, niko nikoga ne bi čuo). Te bi investicije čak bile veće od ulaganja koja se danas lociraju u istraživanja nuklearne energetike. Naučnici će, bez sumnje, morati tek »odgojiti« gene raciju vladajućih koja će biti sklona da dovoljno duboko posegne u državne riznice, i to radi ciljeva tako uznemi rujuće sličnih tradicionalnoj tematici naučne fantastike. Osim tog materijalnog, radio kontakt ima zanimljive informacijske aspekte. Radi se o sledećem: ukoliko se tačnije iskorišćava kapacitet informacionog kanala pri slanju poruke, odnosno ukoliko se u većem stepenu redukuje suvišnost te poruke, utoliko će ona više postati slična šumu, a primalac koji ne poznaje sistem kodiranja praktično će imati ogromne teškoće ne samo u dešifrovanju informacija koje pristižu nego čak i u njihovom prepoznavanju kao informacija, za razliku od kosmičke šumne podloge. Prema tome, nije isključeno da mi kao šum ove već danas našim radioteleskopima primamo od lomke »međuzvezdanih razgovora« koje vode neke »su percivilizacije«. Da bismo uopšte bili kadri da ih otkri jemo, takve civilizacije morale bi emitovati i signale pot puno drugačijeg karaktera, signale koji ne iskorišćavaju potpuno kapacitet emisionih kanala, to jest specijalne »pozivne signale« s relativno prostom, jasno sređenom i stalno ponavljanom strukturom. A pošto »lozinke« te vrste mogu predstavljati samo deo sveukupnih njihovih informacionih emisija, gradnja znatnog broja specijalis tičkih prijemnih uređaja na Zemlji još jednom se poka zuje kao stvar od velike važnosti (i, kao što rekosmo, velikih izdataka). I tako, kao jedina zagonetka koju dosad čak ni pri bližno ne umemo da shvatimo, ostaje nepostojanje »kosmičkih čuda«, a to je problem u kome se ipak, napome nimo to, krije neki paradoks. Jer ono što je dosad bilo
116
STANISLAV LEM
predlagano kao »model« takvog »čuda«, na primer Dajsnova sfera, po svoj verovatnoći (kao što smo izneli na drugom mestu) uopšte nigde nije realizovano. Odne kud se zna da podosta pojava koje se dešavaju u galak sijama i zvezdama tek treba da bude objašnjeno, a uz to se niko od stručnjaka ne žuri da to nepoznato nazove »kosmičkim čudom«. Jer jedno je izmišljati takve feno mene (poput Daj snove sfere) koji bi za nas kao posmatrače stvorili uslove pogodne za dihotomično rešenje (alternative »prirodno« — »veštačko«), a drugo je, opet, stvarati stvarne pojave koje bi manje ili više bile spore dan produkt pokrenutih zvezdanih, neutrinskih ili i ne kih sasvim »kvarkovnih« energetika[V1. Za hipotetičnu supercivilizaciju njena energetika ne predstavlja svojevrsnu aparaturu posvećenu slanju u Svemir signala o prisustvu te civilizacije i zbog toga mo že, nekako slučajno, da dolazi do neke vrste »kamuflaže« koja uzrokuje da ćemo mi ono što su »drugi« izazvali veštački interpretirati kao nešto što su stvorile prirodne sile, ukoliko nam samo poznate pravilnosti dopuste da damo takvu interpretaciju. Nestručnjaku je teško da shvati kako u tom pogledu uopšte mogu još da se gaje sumnje. Kad bi našao list nekoga pisma, napisanog čak i na nerazumljivom jeziku i nerazumljivim pismenima, on ne bi imao sumnji da li je pismo sastavilo razumno biće ili je, pak, ono nastalo zahvaljujući prirodnim, »ne nastanjenim« pojavama. Pokazuje se, međutim, da ta ista sekvenca zvezdanog »šuma« može biti smatrana kao deo »signala« ili kao zračenje mrtve materije — takva nesu glasica već je postojala kad su bili tumačeni spektri ne kih naročito udaljenih objekata koje je Kardašev, nasu prot većini drugih astrofizičara, pokušavao da identifikuje sa emitujućim supercivilizacijama. Verovatno su u pravu bili oni, a ne on. I, najzad, završna napomena. Za ogromnu većinu živih ljudi, zajedno s naučnicima, izuzev one još veoma male grupice zainteresovanih specijalista, ceo problem »drugih« ima izrazit ukus fantastičnog i, još više, a što je daleko važnije, gotovo potpuno je lišen emocionalnog aspekta. Ogromna većina ljudi navikla je na sliku nasta njene Zemlje i bezljudnog (sem u bajkama) Kosmosa,
KOSMICKE CIVILIZACIJE
117
kao na očiglednu normu koja se priznaje kao jedino mo guća. I upravo zbog toga koncepcije po kojima bismo u Kosmosu bili sami uopšte ne vrše na ljude utisak neke čak monstruozne revelacije, a upravo to stanovište pred stavljaju napred navedene reči Šklovskoga, s kojima se u potpunosti solidarizujem. Nota bene, radi lojalnosti dodajmo da će naša usamljenost pre biti monstruozna, tajanstveno-stravična za materijalista i empiričara, i pre čudovna a možda čak »umirujuća« za spiritualista. To se odnosi čak i na naučnike. U našoj svakodnevici navikli smo na isključivo postojanje ljudi u klasi »razumnih bića«, a postojanje pak drugih, sa kojima prirodoznanstvo ne samo da izražava saglasnost nego ih, kao što je rečeno, neizmernim implikacijama zastupa, za nas ima izuzetno apstraktan karakter. Taj antropocentrizam ne može lako ustupiti mesto nekakvom galaktocentrizmu, što je tim razumljivije stoga što je ljudima još uvek teško da s ljudima žive na jednoj Zemlji, i stoga u takvoj situ aciji postuliranje čak nekog kosmičkog univerzalizma lako dobij a ukus bajkovno-ironične ili i neodgovorne fantazije, na koju grupica nekih osobenjaka pokušava da nagovori Zemljane, tako okrutno zavađene između sebe. S tim sam potpuno načisto i ne apelujem da se u duhu predstavljenih izvoda poprave školski udžbenici. Pa ipak mi se čini da je u drugoj polovini X X veka teško biti potpun čovek, ako se bar ponekad ne pomisli na ovu, zasad nepoznatu zajednicu razumnih bića u koju, kako kažu, spadamo.
IV. INTELEKTRONIKA
Povratak na Zem lju
Treba da razmotrimo da li je razumna delatnost koja se ispoljava u tehnoevoluciji — trajan dinamični proces koji svoj ekspanzivni karakter ne menja kroz proizvoljno dugo vreme ili, pak, ona mora da se preobra žava, dok njena sličnost sa sopstvenim početnim stanjem nestaje. Hteo bih podvući da će se ovo razmatranje suštinski razlikovati od kosmičkog ciklusa koji mu je prethodio. Sve što smo govorili o zvezdanim civilizacijama nije bilo plod jalovih spekulacija — pa ipak su se hipoteze redom oslanjale na druge hipoteze, zbog čega je verovatnoća iznošenih zaključaka često bivala neznatna. Pojave o ko jima ćemo sada govoriti predstavljaju prognoze koje se oslanjaju na savršeno poznate i precizno istražene činje nice. Tako je, dakle, verovatnoća procesa koje ćemo pred staviti neuporedivo veća od one koja je karakterisala dis kusiju o civilizacijskoj gustoći Svemira. Razmotrićemo budućnost civilizacije — pod uglom razvojnih mogućnosti nauke. Lako je reći da će se nauka razvijati »uvek« i da će, što više budemo saznavali, sve više novih problema iskrsavati pred nama. Zar taj proces neće imati nikakvih ograničenja? Ćini se da hoće — da lavinski tempo saznanja ima svoj vrhunac i da ćemo, štaviše, ubrzo do njega stići.
INTELEKTRONIKA
119
Industrijska revolucija počela je u XVII veku. Njeni koreni — ili, tačnije rečeno, fitilji — jer je više ličila na eksploziju nego na lagano sazrevanje — sežu daleko u prošlost. Na pitanje o »prvom uzroku« nauke Ajnštajn je odgovorio na način isto toliko zabavan koliko i tačan: »Niko se ne češe, ako ga ne svrbi«. Nauku, kao pokre tačku snagu tehnologije, pokrenule su društvene potre be. Pokrenule su je, proširile, dale joj ubrzanje, ali je nisu stvorile. Prapočeci nauke sežu u vavilonsko i grčko doba. Počela je od astronomije, od istraživanja nebeske mehanike. Velike pravilnosti ove mehanike oživele su prve matematičke sisteme, neuporedivo složenije od onih začetaka računa kakve je zahtevala drevna tehnologija (merenje tla, građevina, itd.). Pri tom su Grci stvorili formalne aksiomske sisteme (Euklidova geometrija), a Vavilonci pak aritmetiku koja je bila nezavisna od geo metrije. Prvenstvo astronomije u porodici nauka istoričar zapaža do dana današnjeg. Druga se, posle nje, rodila eksperimentalna fizika, koja je u znatnoj meri nastala pod uticajem pitanja postavljenih od strane astronomije. Fizika je dalje oplodila herniju i istrgla je — dakako kasno — iz mitološkog sna alhemičara. Verovatno poslednja od disciplina, koja je već na prelomu našeg veka izišla iz magle neproverljivih pojmova, bila je biologija. Ukazujem ovde samo na važne, a ne na isključive uzroke nastanka, pošto je uzajamno ukrštanje rezultata pojedi nih nauka ubrzavalo njihov rast i nastanak njihovih no vih grana. Iz ovog što je rečeno jasno izlazi da su kako »matematički duh« savremene nauke tako i njeno mate rijalno oruđe — eksperimentalni metod — postojali, ma da samo u klici, još pre Industrijske Revolucije. Ova re volucija davala je nauci razmah, pošto je povezala teo rijsko znanje i proizvodnu praksu; zahvaljujući tome Tehnologija se trista godina naovamo povezuje s pozitiv nim povratnim sjedinjenjem s Naukom. Naučnici pre daju otkrića Tehnolozima, a ako se rezultati pokazuju kao plodonosni, istraživanja odmah podležu »pojačava nju«. Sprega je pozitivna, jer negativan stav Tehnologa prema nekom otkriću Naučnika još ne označava likvida ciju teorijskih istraživanja u tom pravcu. Uostalom, svesno sam uprostio karakter veza između ovih dveju oblas
1 /u
STANISLAV LEM
ti: one su složenije no što bih mogao ovde da ih predsta vim. Pošto nauka znači osvajanje informacija, o tempu njenog razvitka uopšte svedoči broj izlazećih stručnih periodičnih publikacija. Taj broj eksponencijalno raste počev od XVII veka. Svakih 15 godina broj naučnih lis tova se udvaja. Obično je eksponencijalni rast prelazna faza i ne traje dugo. Tako je bar u Prirodi. Eksponenci jalno, to jest do potencije, tokom kraćeg vremena raste embrion ili kolonija bakterija na hranljivoj podlozi. Moguće je izračunati kojom brzinom bi kolonija bakte rija pretvorila u svoja tela masu cele Zemlje. U stvarnosti sredina brzo ograničava takav tip rasta, usled čega on prelazi u linearni ili u stagnaciju sa opada njem brojnog stanja. Razvoj nauke, određen porastom broja naučnih informacija, jeste jedina pojava što je poz najemo, koja tokom trista godina ne menja svoj začuđu jući tempo. Zakon eksponencijalnog rasta veli da dati zbir raste utoliko brže ukoliko je brojniji. Njegove simp tome u nauci izaziva to što svako otkriće rađa celu seriju novih otkrića, pri čemu je broj takvih »rađanja« u stro goj proporcionalnosti s razmerama »populacije otkrića« u datom vremenu. Danas izlazi preko sto hiljada naučnih periodičnih publikacija. Ako se tempo rasta ne promeni, u 2.000-toj godini izlaziće ih milion. Broj naučnika takođe raste eksponencijalno. Kao što je izračunato, kad bi svi univerziteti i fakulteti SAD od danas počeli da proizvode isključivo fizičare, ponestalo bi ljudi (ne kandidata za studente, nego uopšte ljudi, ubrajajući tu decu, starce i žene) već krajem narednog stoleća. Tako bi, dakle, pri sadašnjem tempu naučnog prirasta, za nekih 50 godina svaki Zemljin stanovnik bio naučnik. To je »apsolutni plafon« koji se, naravno, ne može prekoračiti, jer bi tada jedan čovek morao da bude nekoliko naučnika istovremeno. Prema tome, eksponencijalni rast nauke ukočiće se usled nedostatka ljudskih rezervi. Početke te pojave zapažamo već danas. Pre nekoliko desetina godina Rentgenovo otkriće je na front istraživanja X zraka povuklo znatan deo svetske fizike. Otkrića ne manje važnosti pri vlače danas jedva delić procenta svih fizičara, pošto se
INTELEKTRONIKA
1 21
usled nesrazmernog proširenja fronta naučnih istraživa nja broj ljudi koji pripadaju jednom ogranku nauke — smanjio. Pošto teorijsko znanje stalno ide ispred znanja već realizovanog u industriji, znači da bi, čak i kad bi pro ces prirasta teorija stao, njene nagomilane rezerve bile dovoljne za usavršavanje tehnologija za nekih stotinu na rednih godina. Taj »inercioni« efekt tehnološkog napret ka (hranjenog već nagomilanim, a još neistraženim rezul tatima nauke) najzad bi prestao i došlo bi do razvojne krize. Kada u skali planete dođe do »naučne zasićenosti«, broj pojava koje zahtevaju istraživanje, a koje — usled nedostatka ljudi — leže po strani, moraće da raste. Pri rast teorija neće prestati, nego će biti zakočen. Kako je moguće zamisliti dalju sudbinu civilizacije čija je nauka iscrpla sve rezerve, a i dalje ih zahteva? Globalna poboljšanja tehnologije iznose danas oko 6% godišnje. Pri tom potrebe ozbiljnog dela čovečanstva nisu u potpunosti zadovoljavane. Usporenje tehnološkog prirasta, kroz ograničenje tempa razvitka nauke, poka zalo bi se — prema održavanom prirodnom priraštaju — ne kao stagnacija nego kao početak regresa. Naučni ci10) iz čijih sam radova izvukao fragmente predstavljene perspektive — gledaju na budućnost ne bez zabrinutosti. Jer oni predviđaju situaciju u kojoj će morati da se do nese odluka — koja istraživanja će morati da budu nas tavljena, a koja će, po nuždi, valjati napustiti. Problem, svakako, bitan, ko o tome treba da odluči, da li sami naučnici ili političari, odlazi u drugi plan kad pomislimo da odluke, bez obzira na to ko će odlučivati, mogu da budu pogrešne. Cela istorija nauke pokazuje da veliki tehnološki napreci potiču iz otkrića stečenih u »čistom« istraživanju, koje nije pred očima imalo nikakve prak tične ciljeve. Obrnut proces, međutim, nastajanja nove nauke iz tehnologije koja se već primenjuje bio je toliko retka pojava da se može smatrati izuzetnom. Znači, ova nepredvidljivost iz kojih će teorijskih istraživanja nas tati nešto za tehnologiju dragoceno, proverena istorijski od vremena Industrijske Revolucije, nije nas napustila. Neka lutrija izdaje, recimo, milion srećaka, od kojih hi ljadu dobijaju nagradu. Ako sve srećke budu rasproda
122
STANISLAV LEM
te, društvo koje ih je nabavilo sigurno će dobiti sve zgo ditke. No ako ovo društvo otkupi samo polovinu sreća ka, može se dogoditi da dobitak ne padne ni na jednu od njih. Slična »lutrija« je danas nauka. Čovečanstvo sve »srećke« »snabdeva« naučnicima. Zgodici koji slede ozna čavaju nova civilizacijska, tehnološki vredna otkrića. A kad u budućnosti bude valjalo arbitrarno utvrditi koje oblasti istraživanja treba da budu »snabdevene« naučni cima, a koje ne treba, može se pokazati da bi baš one »nesnabdevene« bile specijalno plodne rezultatima koji se zasad ne daju predvideti. Uostalom, svet već preživlja va početke takve »hazardne igre«. Koncentracija struč njaka u oblasti raketne balistike, atomistike itd. toliko je velika da zbog toga trpe druge oblasti istraživanja. Ovo što smo izneli nije predskazivanje propasti civi lizacije. Tako može da sudi onaj koji u Budućnosti vidi samo uvećano Sadašnje Vreme, koji ne vidi drugu mo gućnost napretka osim ortoevolucionog, uveren da civili zacija može da bude ili ovakva kao naša, koja lavinski raste već trideset godina — ili nikakva. Mesto na kome kriva rasta menja svoj okomiti let uvis u pregib »zasi ćenosti«, označava promenu dinamične karakteristike sistema, to jest nauke. Nauka neće nestati — nestaće samo onaj njen vid, lišen ograničenja rasta, kakav poz najemo. Tako, dakle, eksplozivna faza predstavlja samo prvu etapu istorije civilizacije. Da li jedini u njenoj istoriji? Kako izgleda »posteksplozivna« civilizacija? Da li svesmernost delovanja Razuma, koju smo smatrali nje govom trajnom osobinom, mora da ustupi mesto prame nu selektivnih delatnosti? Tražićemo odgovor i na to pi tanje, ali već ovo što smo pokazali baca naročitu svetlost na problem zvezdanih psihozoika. Eksponencijalni rast može da bude dinamični zakon civilizacije tokom više milenijuma, ali ne i tokom više miliona godina. Takav rast traje, astronomski mereno, jedan trenutak, za vre me kojega započeti proces saznanja dovodi do kumula tivne lančane reakcije. Civilizacija koja sopstvene ljudske rezerve iscrpljuje u »naučnoj eksploziji« može da bude upoređena sa zvezdom koja svoju materiju spaljuje u jednom blesku, posle čega dolazi do stanja druge ravno teže — ili do procesa koji su možda već mnoge kosmičke civilizacije doveli do ćutanja.
INTELEKTRONIKA
123
Megabitska bom ba
Uporedili smo ekspanzivnu civilizaciju sa zvezdom Supernovom. Kao što zvezda u eksploziji spaljuje svoje materijalne rezerve tako i civilizacija troši ljudske rezer ve u »lančanoj reakciji« lavinskog rasta nauke. A možda sam ipak — upitaće neki skeptik — preterao u ovom poređenju? Možda sam prekomerno preuveličao konsekvencije kočenja rasta nauke? Kad bude postignuto stanje »zasićenosti« nauka će u plafonu svojih ljudskih rezervi rasti i dalje, ali ne više do potencije nego proporcionalno prema broju svih živih. Što se, pak, tiče pojava koje leže po strani, zaobilaženih u istraživanjima, one su u istoriji nauke postojale uvek. U svakom slučaju, glavni frontovi nauke, životno važniji pravci tehnološkog juriša i dalje će, zahvaljujući racionalnom planiranju, raspolagati ar mijama stručnjaka. Tako, dakle, dokaz da će buduće lice civilizacije biti tobože potpuno drugačije od ovoga koje poznajemo, pošto visokorazvijeni Razum prestaje da bu de sličan sopstvenom početnom stanju — taj dokaz nije sproveden. A naročito je lažan »zvezdani« model civili zacije, pošto iscrpljenost materijalnih rezervi označava gašenje, dok »blesak« civilizacije ne umanjuje iscrplji vanje energetskih izvora koje eksploatiše. Jer civilizacija može preći na korišćenje drugih izvora energije. Takav zahvat nalazi se, uzgred rečeno, u osnovi po gleda na astroinženjerijsku budućnost svake civilizacije. Slažemo se da je zvezdani motiv bio uprošćenost: jer zvezda je samo energetska mašina, dok je civilizacija — i energetska i, istovremeno, informacijska mašina. Zato je zvezda u razvojnom pogledu daleko više determinisana nego civilizacija. No iz toga ne proizlazi da je civilizacija u svom razvitku lišena svih ograničenja. One se razlikuju samo po karakteru: civilizacija poseduje energetsku »slo bodu« sve dotle dok ne naiđe na »informacijsku barije ru«. U načelu, dostupni su nam svi energetski izvori koji ma raspolaže Kosmos. No da li ćemo uspeti — ili tačnije: da li ćem o stići da do njih dopremo? Prelaz od jednih energetskih izvora koji se iscrpljuju na nove — od sila vode, vetra i mišića na ugalj, naftu — a od ovih dalje na atomske sile — zahteva prethodno
124
STANISLAV LEM
osvajanje odgovarajuće informacije. Tek kada količina te informacije prekorači izvesnu »kritičnu tačku«, nova tehnologija, proizvedena oslanjajući se na nju, otvara nam nova skladišta energije i nove oblasti delovanja. Da su rezerve uglja i nafte bile iscrpljene, recimo, krajem X IX veka, veoma je sumnjivo da li bismo sredi nom našeg stoleća stigli do tehnologije atoma, pošto je njeno ostvarenje zahtevalo ogromne snage, instalirane najpre u laboratorij ama, a zatim u industrijskoj skali. I ovako oovečanstvo čak ni danas ipak još nije potpuno spremno da pređe na isključivu eksploataciju atomske energije. Uostalom, industrijska eksploatacija »teške« atomske energije (koja potiče iz cepanja teških nukleu sa) pri sadašnjem tempu rasta gutanih snaga dovela bi u toku nekoliko vekova do »spaljivanja« svih zaliha urana i njemu bliskih elemenata. Međutim, eksploatacija ener gije nuklearne sinteze (vodonika u helijumu) još nije realizovana. Teškoće su se pokazale većim no što je bilo predviđeno. Iz rečenoga proizlazi, prvo, da civilizacija mora da raspolaže znatnim energetskim rezervama kako bi mogla imati vremena za sticanje informacije koja će joj omogućiti otvaranje vrata nove energije i, drugo, da civilizacija mora priznati da je sticanje te vrste informa cija važnije od svih drugih. U protivnom slučaju ona mo že da iscrpe dostupne joj zalihe energije pre no što nauči da eksploatiše nove. Pri tom iskustvo prošlosti ukazuje da energetski troškovi sticanja nove informacije rastu srazmerno s prelaženjem od prethodnih energetskih izvo ra na sledeće. Stvaranje tehnologije uglja i nafte bilo je energetski mnogo »jevtinije« od stvaranja atomske teh nologije. Tako, dakle, ključ za sve energetske izvore, kao i uopšte za zalihe saznanja, jeste informacija. Nagli porast broja naučnika počev od Industrijske Revolucije izazvao je pojavu dobro poznatu kibernetičarima. Količina infor macije, koja se može poslati jednim određenim kanalom, ograničena je. Nauka je takav kanal koji civilizaciju spa ja sa spoljnim svetom (i njenim vlastitim, unutrašnjim, jer ona istražuje kako materijalnu sredinu tako i samo čovekovo društvo). Broj naučnika koji neobično raste označava stalno povećavanje propusnog kapaciteta ovog
INTELEKTRONIKA
125
kanala. Ono je bilo neophodno zato što je količina infor macije koju je valjalo predati eksponencijalno rasla. Veći broj naučnika uvećavao je količinu nastajuće infor macije, a ovo je zahtevalo »proširenje« informacionog kanala putem »uporednog dodavanja« novih kanala ili regrutaciju novih naučnika, što je opet izazivalo dalji rast informacija za predaju, itd. Bio je to proces sa po zitivnom povratnom vezom. Na kraju ipak mora doći do stanja u kome će se dalje povećanje predajnog kapaciteta nauke u tempu diktira nom porastom količine informacije pokazati nemogu ćim. Ponestaće kandidata za naučnike. I upravo je to situacija »megabitske bombe« ili, ako je nekom draže, »informacijske barijere«. Nauka ne može prekoračiti tu barijeru, ne može progutati informacijsku lavinu koja se na nju obrušava. Strategija nauke je probabilistička. Gotovo nikad ne znamo pouzdano kakva se istraživanja isplate, a kakva ne. Otkrića bivaju slučajna baš kao i mutacije u genotipu. I mogu isto tako da vode do radikalnih i naglih promena. Primeri penicilina, Rentgenovih zraka ili, naj zad, »hladnih« nuklearnih reakcija, tj. onih koje nastaju u niskim temperaturama (reakcija koje će, iako su za sad neostvarljive, u budućnosti možda izazvati nov pre vrat u energetici) potvrđuju ovu slučajnost otkrića. Ako se, dakle, »ništa unapred ne zna«, treba »istraživati što god se da«. Otuda svesmerna ekspanzija, tako karakte ristična za nauku. Verovatnoća otkrića je utoliko veća ukoliko je veći broj naučnika koji obavljaju istraživanja. Istraživanja čega? Svega što uopšte možemo da istražu jemo. Situacija u kojoj ne istražujemo nekakvo X , pošto ne znamo da li X postoji (to iks može da bude, na pri mer, zavisnost količine bakterija u bolesnikovom orga nizmu od prisustva penicilina u njegovoj krvi), potpuno je drugačija od situacije u kojoj pretpostavljamo da bi se X možda dalo otkriti kad bismo najpre ispitali niz pojava: R, S, T, V, X , Z — ali ne možemo to da učinimo, jer nemamo s kim. Tako će se, dakle, posle stizanja do plafona ljudskih rezervi, istraživanjima nepreduzimanim zato što uopšte ne znamo za njihove mogućnosti — pri dodati sva ona istraživanja koja leže po strani, a koja
126
STANISLAV LEM
ćemo zbog nedostatka naučnika morati svesno da zaobi đemo. Prva situacija je — streljački lanac koji, ulazeći u sve veće prostranstvo, ipak održava stalan razmak izme đu dvojice strelaca, jer im se stalno pridružuju novi ljudi. Druga situacija je — streljački lanac koji, što je više rastegnut, postaje sve redi. Pri tom treba dodati da se zapaža dopunska, neko risna pojava: broj postizanih otkrića nije proporciona lan sa brojem istraživača (ako dva puta više istraživača znači dva puta više otkrića). Stvar pre stoji ovako: broj otkrića udvaja se u toku trideset godina, dok se broj istraživača udvaja već u toku od deset godina. To je na izgled suprotno onome što smo rekli o eksponencijalnom rastu naučne informacije. Ali nije tako: broj otkrića takođe može da raste eksponencijalno, samo sporije (ma nje snažno) nego broj naučnika, a sva otkrića uopšte predstavljaju samo neveliku česticu informacije koju nauka osvaja. Dovoljno je u nekoj univerzitetskoj arhivi pregledati prašnjave gomile radova i disertacija rađenih radi sticanja naučnog stepena, pa da se ponekad uverimo kako nijedan od stotinu ljudi nije doveo ma i do malo vrednog rezultata. Tako, dakle, stizanje do granice informacijskog kapaciteta nauke označava suštinsko smanjenje verovatnoće dolaženja do otkrića. Staviše, koeficijent ove verovatnoće mora od sada stalno da se smanjuje, srazmerno tome kako će se kriva stvarnog po rasta broja naučnika opadajući udaljavati od hipotetične krive daljeg (već nemogućeg) eksponencijalnog rasta. S naučnim istraživanjima je donekle isto kao sa ge netičkim mutacijama: važne i prelomne čine samo mali deo skupa svih mutacija i svih istraživanja. I, slično, kao što je populacija koja ne raspolaže dovoljno velikom re zervom »mutacijskog pritiska« izložena opasnosti da izgubi homeostatsku ravnotežu tako i civilizacija, u ko joj »otkrivački pritisak« slabi, mora na sve načine težiti inverziji tog gradijenta, jer on od trajne vodi u sve koleb ljiviju ravnotežu. Prema tome — predohrana sredstva. Ali kakva? Da li bi u njih mogla da spada kibernetika, stvoriteljka »veštačkih istraživača« ili »veštačkih Mozgova« — Generato
INTELEKTRONIKA
127
ra i Predajnika Informacije? Ili, možda, razvoj izvan »informacijske barijere« vodi u civilizacijsku specijaciju? Ali šta to znači? Ne mnogo — jer je sve o čemu ćemo govoriti fantazija. Nije fantazija jedino onaj žalom u obliku slova »s«, onaj pad krive eksponencijalnog rasta, udaljen od nas trideset do sedamdeset godina.
Velika igra
Šta se dešava sa civilizacijom koja stiže do »infor macijskog plafona«, tj. koja iscrpe predajni kapacitet nauke kao »vezivnog kanala«? Predstavićemo tri moguća izlaza iz takvog stanja. Neće to biti sve mogućnosti. Odabiramo tri, pošto odgovaraju rezultatima strateške igre u kojoj kao protivnici učestvuju Civilizacija i Priroda. Prve faze »igre« znamo: civilizacija čini takve »poteze« proizvodeći ekspanzivno rastuću nauku i tehnologiju. U drugoj fazi dolazi do informacijske krize. Civilizacija može ili da je savlada, to jest da dobije i tu fazu, ili da u njoj pretrpi poraz ili, najzad, da postigne rezultat »remi«, koji ćemo radije nazvati svojevrsnim kompromisom. Pobeda ili remi bez ostvarenja mogućnosti kakve predstavlja kibernetika — neostvarljivi su. Pobeda ozna čava stvaranje kanala sa proizvoljno velikim kapacite tom. Korišćenje kibernetike za stvaranje »armije veštačkih naučnika«, ma koliko izgledalo mnogoobećavajuće, u suštini je nastavak strategije prethodne faze; struktura nauke načelno ne podleže promeni, jedino što istraživački front potpomažu »intelektronska pojačanja«. To je, dakle, uprkos prividima, rešenje u tradicionalnom duhu. Broj »sintetičkih istraživača«, naime, ne može se pove ćati do u beskraj. Na taj način kriza se može odložiti, ali ne i savladati. Stvarni dobitak zahteva radikalnu rekon strukciju nauke kao sistema za prikupljanje i predaju informacija. Možemo da ga zamislimo ili u vidu kakav se danas nameće mnogim kibernetičarima — građenja sve moćnijih »pojačivača inteligencije« (koji ne bi bili samo »saveznici« naučnika nego koji bi naučnike brzo ostavili iza sebe, zahvaljujući svojoj »intelektronskoj« supremaciji nad ljudskim mozgom) — ili u vidu zahvata
128
STANISLAV LEM
koji se radikalno razlikuju od svih onih koje danas raz matramo. Bilo bi to potpuno odbacivanje tradicionalnog pris tupa pojavama, stvorenog od strane nauke. Koncepcija koja leži u osnovi takve »informacijske revolucije« može da se izrazi sasvim sažeto: radi se o tome da se »ekstrahuje« informacija iz Prirode bez posredstva ljudskih ili elektronskih mozgova — da se stvori nešto poput »uzga janja informacije« ili »informacijske evolucije«. Ta kon cepcija danas zvuči potpuno fantastično, a naročito u formulaciji ovako jeretičkoj u odnosu na dominirajuče poglede. No, bez obzira na to razmotrićemo je nešto kas nije i posebno, jer zahteva dopunska uvodna razmatra nja, a učinićemo to ne toliko zbog poverenja kakvo može da pobudi (ona je do krajnosti hipotetična) koliko zbog toga što bi samo ona obezbedila radikalno »probijanje informacijske barijere«, to jest — potpunu strategij sku pobedu u igri s Prirodom. Ovde ćemo ukazati samo na prirodni proces koji pokazuje načelnu mogućnost takvog rešenja. Njime se bavi genetika, razmatrana evo lucijski. To je način na koji Priroda nagomilava i pre obražava informaciju, izazivajući njen rast izvan bilo kakvog mozga — naime, u naslednoj supstanci živih orga nizama. Ali, kao što smo napomenuli, o takvoj »informa cijskoj molekularnoj biohemiji« porazgovaraćemo po sebno. Drugi mogući rezultat igre — jeste remi. Svaka civi lizacija stvara za sebe veštačku sredinu, preobražavajući površinu svoje planete, njenu unutrašnjost i približni deo Kosmosa. Taj proces je ne odseca radikalno od Prirode, nego je od nje samo udaljuje. Moguće ga je ipak nastav ljati tako da dođe do svojevrsnog »učaurenja« civiliza cije u odnosu na ceo Kosmos. »Učaurenje«, ostvareno zahvaljujući specifično primenjenoj kibernetici, omogu ćava »tamponadu« suvišnosti informacije i istovremeno stvaranje informacije potpuno novog tipa. O sudbini obične civilizacije odlučuju, pre svega, njeni regulacioni uticaji na povratne sprege s Prirodom. Sprežući među sobno različite prirodne pojave (oksidacija uglja, raspad atoma) moguće je doći sve do zvezdane inženjerije. Civi lizacija u fazi informacijske krize, ako već poseduje pris
INTELEKTRONIKA
129
tup do takvih sprega s Prirodom, do takvih energetskih izvora da joj oni osiguravaju trajnost na milione godi na, iako istovremeno shvata da »iscrpljivanje informacij skog potencijala Prirode« nije moguće, dok nastavak dotadašnje strategije može da dovede do gubitka (jer će neprestani pohod u »dubinu Prirode« najzad dovesti do hiperspecijalistićkog rasula nauka, a time i do mogućeg gubitka kontrole nad sopstvenom homeostazom) — tak va civilizacija može već u svom sopstvenom krilu da konstruiše potpuno nov tip povratnih sprega. Tako stvoreno »učaurenje« označava izgrađivanje »sveta u svetu«, izgra đivanje autonomne civilizacijske stvarnosti nepovezane neposredno s materijalnom stvarnošću Prirode. Nastala »kibernetičko-sociotehnička« kora zatvara u sebi civiliza ciju koja postoji i koja se dalje razvija, ali već na način neprimetan za spoljašnjeg (i tim pre za astronomskog) opservatora. To donekle zvuči enigmatično, ali stvar se, bar u na čelu, daje već danas skicirati, i to u različitim varijanta ma. Jednu ili dve od njih razmotrićemo kasnije nešto podrobnije, podvlačeći u ovom trenutku samo to da ta kav kompromis nije fikcija. Nije fikcija zato što između našeg sadašnjeg znanja i znanja kakvo bi bilo neophod no da bi se ostvario »remi«, nedostaju zabrane Prirode. Po takvom shvatanju fikcija je, na primer, gradnja perpetuum a m obile ili let brzinama većim od brzine svetlosti. I najzad — gubitak. Šta će se desiti s civilizacijom koja ne savlada krizu? Iz one koja istražuje »sve« (kao naša sada) preobraziće se u civilizaciju koja se specijalizuje samo u malobrojnim pravcima. Pri tome bi se koli čina tih pravaca smanjivala stalno ali polako, srazmerno s tim kojim bi se redom u njima javljao manjak u ljud skim rezervama. Civilizacije bliske iscrpljenosti energet skih izvora bez sumnje bi svoja istraživanja koncentrisale upravo na tome frontu. Druge, sa obilnijim rezerva ma, mogu da se specijalizuju drugačije. Upravo to sam imao na umu kada sam prethodno govorio o »specijaciji«, to jest o nastanku vrsta, samo ne ipak bioloških nego civilizacijskih. U takvom zahvatu Kosmos naseljavaju mnoge civilizacije od kojih se samo jedan njihov deo pos 9
130
STANISLAV LEM
većuje astroinženjerijskim ili uopšte kosmičkim pojava ma (na primer, kosmonautici). Može biti da je za neke od njih vođenje astronomskih istraživanja već »luksuz« ka kav sebi ne mogu da dopuste — zbog nedostatka istraži vača. Takva mogućnost čini se, na izgled, malo verovatnom. Kao što se zna, što je veći rast nauke to svestranije veze spajaju njene pojedine grane. Nemoguće je ograni čavati fiziku bez štete za herniju ili medicinu — i obrnu to, novi problemi mogu da stižu u fiziku i izvan nje, na primer iz biologije. Jednom rečju, ograničenje razvojnog tempa istraživačke oblasti proglašene za manje važnu može negativno da se odrazi baš na one oblasti radi čijeg smo dobra i rešili da one prve žrtvujemo. Sem toga, uskost specijalizacije smanjuje obim homeostatske ravno teže. Civilizacije otporne prema nekim dalekim zvezdanim poremećajima, ali podložne, na primer, epidemijama ili lišene »pamćenja« (to jest takve koje odustaju od istra živanja sopstvene istorije) bile bi sakate tvorevine, izlo žene opasnostima proporcionalno s razmerama ovih specijalizovanih jednostranosti. Ti argumenti su ispravni. Pa ipak izvesna vrsta »specijacija« ne sme biti isključena iz obima mogućih razmatranja. Zar naša civilizacija, ma da još nije stigla do »informacijske barijere«, ne poka zuje izvesne hiperspecijalističke preraste, i zar njen militarni potencijal ne podseća na snažne vilice i oklope mezozojskih gmizavaca čija je prodornost u mnogim dru gim oblastima bila toliko neznatna da je bila presudna za njihovu sudbinu? Svakako, savremenu hiperspecijalizaciju izazvali su činioci političke, a ne informaciono-naučne prirode, a posle ujedinjenja čovečanstva taj pro ces bi se dao odvratiti. U čemu bi se, uzgred rečeno, ispoljila razlika između biološke i civilizacijske specijaliza cije: druga može da bude prva, a prva nikad nije u pot punosti povratna. Razvitak nauke podseća na rast drveta čiji se veliki kraci dele na grane, a ove dalje na grančice. Dok broj naučnika prestaje da raste eksponencijalno, broj novih »grančica«, međutim, broj novih disciplina i dalje raste, te mora da dođe do rascepa, do neravnomernosti infor macijskih dobiti, a planiranje istraživanja može taj pro ces samo da premešta s jedne strane na drugu. To je
INTELEKTRONIKA
131
»situacija kratkog gubera«. Posle više milenijuma mogu da se izdvoje tako uslovljena tri pravca civilizacijskih specijalizacija: društveni, biološki i kosmički. Oni, sigur no, nigde ne istupaju u čistom vidu. Na pravac glavnog razvitka utiču uslovi koji vladaju na planeti, zatim istorija date civilizacije, otkrivačka plodnost ili jalovost u nekim granama nauke, itd. U svakom slučaju, reverzibilnost jednom nastalih promena, koje su posledice preduzetih odluka (o zanemarivanju ili kontinuiranju određe nih istraživanja), tokom vremena se smanjuje, sve dok ne dođe do nesavladljivog uticaja ovih, nekadašnjih odluka na celokupan život. Smanjivanje količine stepeni civili zacijske slobode kao celine smanjuje, takođe, lične slo bode njenih članova. Mogu se kao neophodna pokazati ograničenja prirodnog priraštaja i ograničenja u oblasti izbora zanimanja. Jednom rečju, specijacija je bremenita nepredvidljivim opasnostima (jer po nužnosti treba do nositi odluke čije se posledice mogu ispoljiti tek posle više stotina godina). Upravo zato smo je shvatili kao gu bitak u strategijskoj igri s Prirodom. Dabogme, ispoljavanje poremećaja koji ne podležu odmah regulaciji još ne označava pad ili čak uništenje. Razvoj takvog društva predstavljao bi se svakako kao niz oscilacija, uzdizanja ili padova koji se protežu na stoleća. Kao što smo ipak rekli, gubitak je rezultat neprimenjivanja ili neodgovarajućeg primenjivanja onih mo gućnosti koje otvara univerzalizam kibernetike. Ona će, u krajnjoj instanci, odlučivati o rezultatima Velike Igre, njoj ćemo se, dakle, sada obratiti s novim pitanjima.
M itovi nauke
Kibernetika broji dvadeset godina života, ona je, dakle, mlada nauka, ali se razvija sa začuđujućom brzi nom. Ima svoje škole i pravce, svoje entuzijaste i skep tike; prvi veruju u njen univerzalizam, drugi traže gra nice njene primene. Njome se bave lingvisti i filozofi, fizičari i lekari, inženjeri-vezisti i sociolozi. Više nje mo nolitna, jer je u njoj došlo do podele na mnoge grane. Specijalizacija u njoj ide napred, kao u drugim nauka-
132
STANISLAV LEM
ma. A pošto svaka nauka stvara svoju mitologiju, ima je i kibernetika. Mitologija nauke, to zvuči kao contradictio in adiecto, kao iracionalizam empirije. No bez obzira na to, svaka, pa i najegzaktnija disciplina, razvija se ne samo zahvaljujući novim teorijama i faktima, nego i zahvaljujući takođe nagađanjima i nadama naučnika. Razvoj opravdava samo jedan njihov deo. Ostatak se pokazuje kao iluzija i po tome je sličan mitu. Imala je svoj mit klasična mehanika, oličen u Laplasovom demo nu koji je, znajući aktuelni tok i položaj svih atoma Kosmosa, mogao, navodno, da predvidi celokupnu njego vu budućnost. Svakako, nauka se čisti od takvih pogreš nih vera koje prate njen pohod, no ipak o tome šta je u njoj tačan domišljaj, a šta prividan problem, saznajemo tek ex post, iz istorijske perspektive. U toku takvih promena nemoguće postaje mogućim, ali, što je daleko bitnije, menjaju se sami ciljevi kojima se teži. Upitan da li je moguća transmutacija žive u zlato, taj san alhemičara — naučnik devetnaestog veka kategorički bi rekao da je nemoguća. Naučnik dvadesetog veka zna da je živine ato me moguće pretvoriti u atome zlata. Proizlazi li iz toga da su alhemičari bili u pravu, a naučnici nisu? Ne, jer je ono što je trebalo da bude glavni cilj, zlato koje blešti u retorti, izgubilo — u okviru atomistike — svaki značaj. Atomska energija je ne samo beskrajno dragocenija od zlata, nego je ona, pre svega, nešto potpuno novo, što ne liči čak ni na naj smelije snove alhemičara, a do njenog otkrića doveo je metod koji su primenjivali naučnici, a ne magični postupci njihovih alhemičarskih protivnika. Zašto o tome govorim? U kibernetici se danas po javljuje srednjovekovni mit homunculusa, veštački stvo renog razumnog bića. Spor o mogućnosti stvaranja veštačkog mozga koji bi ispoljavao osobine ljudske psihičnosti ne jednom je već uvlačio u svoju orbitu filozofe i kibernetičare. To je jalov spor. Je li moguće pretvarati živu u zlato? — pitamo atomista. — Jeste, odgovara, ali time se uopšte ne bavimo. Takva transmutacija za nas nije bitna i ne utiče na smer naših radova. Hoće li jednom biti moguće izgraditi elektronski mozak kao istovetnu kopiju živoga mozga? Svakako, ali niko to neće činiti.
INTELEKTRONIKA
133
Tako, dakle, treba razlučiti mogućnosti od realnih ciljeva. Mogućnosti su u nauci uvek imale svoje »nega tivne proroke«. Njihov broj me je često dovodio do ču đenja, isto kao i vatrenost kojom su dokazivali uzalud nost građenja letećih, atomskih ili mislećih mašina. Najrasudnija stvar koju je moguće učiniti jeste uzdržavanje od sporova s predskazivačima nemogućnosti, ne zato što treba verovati u sveispunjenje nego samo zato što ljudi, uvučeni u jalove diskusije, lako mogu da izgube iz vida realne probleme. »Antihomunkulisti« su uvereni da negi rajući metod sintetične psihičnosti brane čovekovu pre vagu nad njegovim delima koja, po njihovom mišljenju nikad ne treba da prestignu ljudski genije. Takva odbrana imala bi smisla samo utoliko ukoliko bi iko odista hteo da čoveka zameni mašinom, ne u konkretnoj radionici nego u okviru cele civilizacije. Ali to nije ničija namera. Ne radi se o tome da treba da se konstruiše sin tetično čovečanstvo, već jedino o tome da se otvori novo poglavlje Tehnologije — sistema s proizvoljno velikim stepenom komplikacija. Pošto sam čovek, njegovo telo i mozak, spadaju upravo u klasu takvih sistema, nova Teh nologija označavaće potpunu vlast čoveka nad samim sobom, nad sopstvenim organizmom, što će dalje omo gućiti realizaciju takvih večitih snova kao što je želja za besmrtnošću, a možda čak i — odvraćanje procesa koji se danas smatraju za nepovratne (kao što su biološki pro cesi, a naročito — starenje). Druga je stvar što će se ti ciljevi možda pokazati fiktivnim, kao zlato alhemičara. Ako čovek čak i može sve, a ono sigurno ne može na pro izvoljan način. Ako to poželi, najzad će postići svaki cilj — ali će pre toga možda shvatiti da cena koju bi trebalo platiti čini ostvarenje tog cilja apsurdnim. Mi, naime, označavamo krajnju tačku, ali put do nje označava Priroda. Možemo da letimo, ali ne pomoću šire nja ruku. Možemo da hodamo po vodi, ali ne onako kako to predstavlja Biblija. Možda ćemo postići dugovečnost koja se praktično izjednačuje sa besmrnošću, ali radi nje će trebati da odustanemo od ove telesne forme kakvu nam je dala priroda. Možda ćemo, zahvaljujući hibernaciji, uspeti da slobodno putujemo kroz milionc godina — ali oni koji sc probude iz ledenog sna naći će se u svetu
1
STANI SLAV LEM
za njih potpuno tuđem, jer će za vreme njihove povratne smrti preminuti onaj svet i ona kultura koji su ih formi rali. Tako, dakle, materijalni svet pri ispunjenju želja zahteva od nas postupke koji, kad budu ostvareni, mogu da budu nalik na pobedu isto kao i na poraz. Naša vlast nad sredinom oslanja se na spregu pri rodnih procesa, zahvaljujući čemu ugalj izranja iz rud nika, veliki tereti prevaljuju ogromna prostranstva, a bleštavi automobili silaze sa proizvodne trake: sve zah valjujući tome što se Priroda ponavlja u malom broju prostih zakona koje smo upoznali putem fizike, termodi namike ili hernije. Složeni sistemi, kao mozak, kao društvo, ne daju se opisati jezikom ovih prostih zakona. U tom smislu još je prosta teorija relativiteta i njena mehanika, ali nije pro sta mehanika misaonih procesa. Kibernetika usredsređuje svoju pažnju na te procese zato što teži razumevanju i ovladavanju složenostima, a mozak je najsloženiji od svih materijalnih sistema koje poznajemo. Verovatno, a u stvari sigurno, mogući su sistemi još složeniji nego mozak. Upoznaćemo ih kad naučimo da ih konstruišemo. Kibernetika je, dakle, pre svega nauka o postizanju cilje va koji na prost način ne mogu da se postignu. »Videli smo« — kažemo inženjeru — »shemu ure đaja složenog od osam biliona elemenata. Uređaj poseduje sopstvenu električnu centralu, lokomocijske siste me, hijerarhiju regulatora, kao i univerzalni dispečerski centar što svim upravlja, sastavljen iz petnaest milijardi delova. Taj uređaj je kadar da izvršava toliko funkcija da ih ne bismo mogli izredati za ceo život. Pa ipak se shema, koja je ne samo omogućila izgradnju toga ure đaja nego koja ga je sama izgradila, cela smešta u obim od osam hiljaditina kubnog milimetra«. Inženjer odgovara da je to nemoguće. Vara se, jer se radilo o glavici ljudskog spermatozoida koja, kao što je poznato, sadrži potpunu informaciju potrebnu za pro izvodnju primerka H om o Sapiens-a. Kibernetika se takvim »shemama« ne bavi iz »homunkulističkih« ambicija nego zato što se priprema za razrešavanje konstrukcijskih zadataka sličnog reda. Još je veoma, zaista veoma daleko od šansi takve konstruk
INTELEKTRONIKA
135
cije. No ona postoji tek dvadeset godina. Evoluciji je za njena rešenja bilo potrebno nešto preko dve milijarde godina. Recimo da će kibernetici biti potrebno još sto ili hiljadu godina da bi je postigla: razlika vremenske skale i tako govori u našu korist. Što se tiče »homunkulista« i »antihomunkulista«, njihovi sporovi podsećaju na strasne diskusije epigenetičara i preformista u biologiji. Označavaju detinji period (ili čak period dojenčeta) nove nauke, a u daljem razvit ku neće od njih ostati ni traga. Neće biti veštačkih ljudi, pošto je to nepotrebno. Takođe neće biti »pobvfiie« mislećih mašina protiv čoveka. U osnovama te koncepcije počiva drugi stari mit — satanski — ali nijedan Pojačivač Inteligencije neće biti Elektronski Antihrist. Svi ti mitovi imaju zajednički, antropološki imenitelj na koji, navodno, moraju da se svedu misaoni akti mašina. Pravi rudnik nesporazuma! Dabogme: ne znamo neće li posle prekoračivanja izvesnog »praga složenosti« automati po četi da ispoljavaju oznake svojevrsne »individualnosti«. Ako se dogodi tako, njihova individualnost biće nešto toliko različito od ljudske, kao što se čovekovo telo raz likuje od atomskog reaktora. Možemo biti spremni na iznenađenja, brige i opasnosti koje danas ne umemo još ni da zamislimo — ali ne za povratak demona i maškara poreklom iz srednjeg veka, preobučenih u tehničke larve. Rekao sam da te buduće brige ne možemo da zamislimo: većinu sigurno ne možemo. Na neke ćemo ipak, u neko liko misaonih eksperimenata, pokušati da ukažemo.
Pojačivač inteligencije
Opšta tendencija matematizacije nauka, čak i takvih koje dosad po tradiciji nisu upotrebljavale matematička oruđa, obuhvata polako posle biologije, psihologije i me dicine čak i humanistiku, zasad, istina, više pod vidom usamljenih partizanskih proba kakve se mogu posmatrati, na primer, u oblasti jezikoznanstva (teorijske ling vistike) ili teorije literature (primena teorije informacije na izučavanje književnih tekstova, a naročito — pesničkih). Istovremeno ipak nailazimo na prve oznake
136
STANISLAV LEM
neobične i dosta neočekivane pojave, naime, na nedostatnost matematike (svekolike) za realizaciju izvesnih, tek nedavno formulisanih ciljeva na frontu istraživanja koji je među svim najnovijim najviše napredovao; reč je o zadacima koji se postavljaju pred homeostatske sisteme što se sami organizuju. Navedimo, više primera radi, nekoliko osnovnih problema u kojima su se stručnjaci prvi put sreli s ovom bespomoćnošću matematike. Biće to — izgrađivanje pojačivača inteligen cije, samoprogramirajućeg upravljajućeg automata za industriju; najzad — i to je najširi zadatak — univerzal nog homeostata sa složenošću uporedivom s našom vlas titom, ljudskom. Pojačivač inteligencije, prvi put postulovan kao realan konstrukcijski program valjda od strane Ašbijan), treba da u oblasti umnih delatnosti predstavlja neki ekvivalenat pojačivača fizičke snage, kakav je valjda svaka mašina kojom upravlja čovek. Pojačivač snage je auto mobil, bager, dizalica, strug, uopšte svaki uređaj u kome je čovek »pridodat« uz upravljajući sistem kao izvor re gulacije, a ne kao izvor snage. Nasuprot izgledima, odstu panja individualnog nivoa inteligencije od prosečne nisu veće od takvih odstupanja u oblasti fizičke sposobnosti. Prosečni količnik inteligencije (meren najčešće primenjivanim psihološkim testovima) iznosi oko 100 do 110; kod izrazito inteligentnih osoba dostiže od 140 do 150, a gor nja granica, ostvarivana izuzetno retko, leži negde na 180 do 190. I eto, pojačivač inteligencije sa umnožiteljem manje-više takvim kao što je prosečna veličina umnožava nja snage radnika pomoću mašine koju on opslužuje u industriji, ukazao bi količnik inteligencije reda 10.000. Mogućnost konstruisanja takvog pojačivača nije manje realna od mogućnosti izgradnje mašine sto puta jače od čoveka. Istina, izgledi konstrukcije zasad nisu suviše ve liki, u znatnoj meri zato što je u prvom planu izgradnja drugog uređaja — onog već spomenutog upravljajućeg automata za industriju (»homeostatskog mozga automat ske fabrike«). Zadržaću se ipak na primeru pojačivača zato što je na njemu moguće bolje predočiti osnovnu teškoću na koju konstruktor tu nailazi. Stvar je u tome što on mora da izgradi uređaj »mudriji od njega samo
INTELEKTRONIKA
137
ga«. Jasno je da, ako bi hteo da postupa saglasno s me todom koji je u primenjenoj kibernetici već tradiciona lan, to jest da postavljeni zadatak pripreme odgovaraju ćeg programa delatnosti za mašinu on neće rešiti, pošto taj program već ocrtava granicu »inteligencije« kakvu građeni uređaj može da dosegne. Na izgled — ali samo na izgled — problem izgleda kao nerazrešiv paradoks poput predloga da samog sebe dignemo za kosu (i to još imajući vezan za noge teret od stotinu tona...) . Zaista, problem je nerešiv, bar prema današnjim kriterijumima, ako postuliramo neophodnost da pre izgradnje pojačivača priredimo teoriju, po sili prirode — matematičku. Postoji ipak, zasad samo kao hipotetična, mogućnost, sasvim drugačiji pristup zadatku. Podrobno znanje o unutrašnjoj konstrukciji pojačivača inteligencije nije nam dostupno. Možda je ono i sasvim suvišno. Možda je ovaj pojačivač dovoljno tretirati kao »crnu kutiju«, kao uređaj o čijem unutrašnjem planu i daljim stanjima ne mamo čak ni najslabiju predstavu, ali nas će zanimati isključivo krajnji rezultati delovanja. Ovaj pojačivač, kao svaki kibernetički uređaj koji sebe poštuje, poseduje »ulaz« i »izlaz«. Između njih se prostire sfera naše igno rancije, ali šta to smeta ako se ova mašina bude pona šala samo kao intelekt sa količnikom inteligencije reda
10.000?
Pošto je metod nov, i dosad nije nikad primenjivan, priznajem da to donekle zvuči pre kao koncept iz apsurd ne komedije nego kao proizvodni tehnološki recept. Ali evo primera koji će, možda, učiniti verovatnim njegovu primenu. Moguće je, recimo (to se radilo), u mali akva rijum, u kome se nalazi kolonija infuzorija, sipati malo železa u prahu. Infuzorije, zajedno s hranom, gutaju ta kođe sićušne delove ovog železa. Kada sad akvarijumu dodamo spolja magnetno polje, ono će na određen način uticati na pokrete infuzorija. I evo, promene jačine polja — to su promene »signala« na »ulazu« našeg »homeostata«, a stanja »izlaza«, pak, determiniše samo ponašanje infuzorija. Ne radi se o tome što zasad ne znamo za šta bi se ovaj »infuzorijsko-magnetni« homeostat mogao primeniti, kao i da on u tom vidu nema ničeg zajedničkog s hipotetičnim pojačivačem inteligencije. Suština stvari
138
STANISLAV LEM
je u tome da smo, iako uopšte ne poznajemo stvarnu slo ženost pojedine infuzorije, iako ne umemo čak ni da nacrtamo njenu konstrukcijsku shemu onako kako se crta shema mašine, ipak uspeli da iz ovih elemenata koji su nam u pojedinostima nepoznati, sastavimo izvesnu celinu koja podleže sistemskim zakonima, koja poseduje »ulaz« i »izlaz« signala. Umesto infuzorija moguće je uzeti, na primer, neke vrste koloida ili propustiti elek tričnu struju kroz mnogofazne rastvore, pri čemu neke supstance mogu tada da se izbacuju, menjajući provodnost rastvora kao celine, što dalje može da da efekt »po zitivne povratne veze«, to jest pojačanja signala. Priznaje mo odmah da, bar za sada, ovi pokusi nisu dali neke prelomne rezultate i da ima mnogo kibernetičara koji ne rado gledaju na to jeretičko odstupanje od tradicional nog operisanja elektronskim elementima, na to istraži vanje novih materijala, nove građe koja je u izvesnom pogledu bliska građi živih organizama (što uopšte nije slučajno!)12). Ne preuveličavajući rezultat takvih istraživanja, sad nešto bolje razumemo kako je moguće od »nerazumlji vih« elemenata graditi sisteme koji funkcionišu onako kako nam odgovara. Tu nastaje, u samom osnovu konstruktorske delatnosti, načelno metodsko pomeranje. Dosadašnja inženjerija pomalo se ponaša poput nekoga ko ne pokušava čak ni da preskoči preko rova, dok najpre teorijski ne utvrdi sve bitne parametre i njihove ve ze — dakle, dok ne izmeri lokalnu silu gravitacije, spo sobnost vlastitih mišića, tačnu kinematiku pokreta svog tela, karakteristike upravnih procesa koji nastaju u moz gu, itd., itd. Tehnolog-jeretik iz kibernetičke škole, među tim, naprosto namerava da preskoči preko rova i smatra, ne bez ispravnosti, da će, ako u tome uspe, problem sa mim tim biti rešen. On se pri tom poziva na sledeću činjenicu. Bilo koje fizičko delovanje, kao ovaj spomenuti skok, zahteva pri premni i realizacijski rad mozga, koji nije ništa drugo do samo neizmerno složena sekvenca matematičkih pro cesa (jer se na njih uopšte svodi svaki rad moždane mre že neurona). Pa ipak sam ovaj skakač, koji ipak »ima u glavi« celu ovu moždanu matematiku skoka, uopšte neće
INTELEKTRONIKA
139
umeti da na papiru ispiše ceo njen teorijsko-matematički ekvivalent kakav bi predstavljala odgovarajuća količina čvrstih obrazaca i transformacija. To, čini se, dolazi otu da što ova »biomatematika« koju praktikuju uopšte svi živi organizmi, zajedno sa infuzorijom, radi svoje mate matičke verbalizacije u njenom klasičnom, školskom ili univerzitetskom shvatanju, zahteva višekratni prevod impulsa koji tvore čitave sisteme, s jezika na jezik — s nemog i »automatskog« jezika biohemijskih procesa i proticanja neuronskih impulsa na simbolični jezik čijim se formalizovanjem i konstruisanjem bave sasvim drugi delovi mozga no što su ovi koji nadziru i realizuju ovu »urođenu matematiku«. Prema tome, ključ problema je baš u tome što pojačivač inteligencije ne mora da formalizuje, da konstruiše, da verbalizuje nego da deluje tako automatski i naivno«, ali istovremeno i tako preciz no i nepogrešivo kao neuronski procesi našeg skakača — da ne čini ništa sem transformisanja impulsa koji protiču kroz »ulaze«, da bi na svim »izlazima« dostavio go tova rešenja. Ni on, ovaj pojačivač, ni njegov konstruk tor niti bilo ko uopšte, neće znati kako on to radi — ali imaćemo ono do čega nam je isključivo stalo: rezultate.
Crna kutija
U prastaro vreme svaki čovek je znao kako funkciju tako i strukturu svojih oruđa: čekića, strele, luka. Kas nija podela rada redukovala je individualno znanje, dok u novovremskom industrijskom društvu protiče jasna granica između onih koji uređaje opslužuju (tehničari, radnici) ili se njima koriste (čovek u liftu, kraj televizo ra, koji vozi automobil) i onih koji znaju njihovu kon strukciju. Niko živ danas ne poznaje sve uređaje kojima raspolaže civilizacija. Pa ipak postoji neko ko takvo zna nje poseduje: društvo. Znanje, delimično u odnosu na jedinke, potpuno je ako se uzmu u obzir svi članovi datog društva. Proces alijenacije, otuđenja znanja o uređajima iz društvene svesti napreduje ipak dalje. Kibernetika nas tavlja taj proces, prenoseći ga na viši nivo — jer je, u
140
STANISLAV LEM
načelu, moguće nastajanje takvih njenih proizvoda čiju strukturu ne poznaje više niko. Kibernetički uređaj pos taje (termin koji stručnjaci rado upotrebljavaju) »crna kutija«. »Crna kutija« može da bude regulator uključen u određeni proces (produkcije dobara, njihove ekonom ske cirkulacije, koordinacije transporta, lečenja bolesti, itd.). Neophodno je da prvim stanjima »ulaza« odgova raju izvesna stanja »izlaza«, i na tome je kraj. Za sada se grade tako proste »crne kutije« da inženjer-kibernetičar zna karakteristične veze između parova ovih veličina. Izražava je neka matematička funkcija. Moguća je ipak i situacija u kojoj čak ni on neće znati matematički izraz te funkcije. Konstruktorov zadatak biće da izgradi »crnu kutiju« koja izvršava potrebnu regulacionu delatnost. Ali ni konstruktor niti iko drugi neće znati kako »crna kutija« tu delatnost obavlja. Neće znati matematičku funkciju koja pokazuje zavisnost stanja »ulaza« od za visnosti stanja »izlaza«. A neće znati ne samo zato što je to nemoguće nego, pre svega, zato što to neće biti po trebno. Nije najgori uvod u problematiku »crne kutije« pri čica o stonozi koju su upitali kako može da upamti koju nogu treba da digne posle osamdeset i devete. Stonoga se, kao što je poznato, zamislila i, pošto nije bila kadra da da odgovor, uginula je od gladi, jer više nije mogla da se pomeri s mesta. Stonoga je, u samoj stvari, »crna kutija« koja izvršava određene funkcije, iako »nema poj ma« kako to čini. Princip delovanja »crne kutije« neo bično je opšti i po pravilu prost, poput onoga »stonoge hode« ili »mačke love miševe«. »Crna kutija« ima odgo varajući »unutrašnji program« delovanja kome su potčinjeni njeni pojedinačni činovi. Savremeni tehnolog počinje konstruktorski rad od pripremanja odgovarajućih planova i izračunavanja. Most, lokomotivu, dom, mlažnjak ili raketu on stvara, dakle, nekako dva puta — najpre teorijski, a zatim stvar no, kada se simbolički jezik njegovih formula i planova ili algoritam postupnog delovanja »prevodi« na niz mate rijalnih postupaka. »Crnu kutiju« je nemoguće programirati algorit mom. Algoritam je jednom zauvek sastavljeni program
INTELEKTRONIKA
141
delatnosti, koji sve predviđa unapred. Popularno se go vori da je algoritam — strog, ponovljiv, reproduktivan propis koji pokazuje, korak po korak, na koji način se rešava određeni zadatak. Algoritam je svaki formalizovani dokaz matematičke teze, kao i program kompjutera koji prevodi s jednog jezika na drugi. Pojam algoritma potiče iz matematike i zato ga u primeni na inženjeriju upotrebljavam pomalo suprotno običajima. Matematičara-teoretičara algoritam nikad ne obmane: ko je jed nom sredio algoritam matematičkog dokaza, može biti uveren da se taj dokaz nikad neće »srušiti«. Primenjeni algoritam, koji upotrebljava inženjer, biva varljiv, pošto se samo prividno »sve predviđa unapred«. Izdržljivost mostova izračunava se u osloncu na određene algoritme — ali to ne garantuje njihovu apsolutnu trajnost. Most može da se sruši ako na njega deluju sile veće od onih koje je konstruktor uzeo u obzir. U svakom slučaju, ako imamo algoritam proizvoljnog procesa, možemo da saz namo — u zadatim granicama — sve naredne faze, sve etape toga procesa. A eto, u odnosu na veoma složene sisteme, takve kao što su društvo, mozak ili još nepostojeće »veoma velike crne kutije«, takvo poznavanje nije moguće. Takvi sis temi nemaju algoritama. Kako to treba shvatiti? Svaki sistem, naime, pa prema tome i mozak i društvo, uvek se ponaša na neki određen način. Način tog ponašanja mo gao bi simbolično da se izrazi u obrascu. Bez sumnje: ali od toga ne bismo ništa imali, pošto algoritam mora da bude ponovljiv, mora dozvoliti da se predviđaju buduća stanja, dok isto društvo, postavljeno dva puta u istu situaciju, uopšte ne mora da se ponaša analogno. I tako upravo stvar stoji sa svim sistemima visokog stepena slo ženosti. Kako izgraditi »crnu kutiju«? O tome da je to uopšte moguće, da se bez ikakvih uvodnih planova, izračunava nja, bez traženja algoritama da konstruisati sistem sa proizvoljnim stepenom složenosti znamo, pošto smo mi sami »crne kutije«. Naša tela su nam podređena, može mo da im izdajemo određena naređenja, a ipak ne zna mo (to jest: ne moramo da znamo; to znanje nije neop hodno) njihovu unutrašnju strukturu. Tu se vraća prob
142
STANISLAV LEM
lem skakača koji ume da skače, ali sam ne zna kako to čini, to jest ne poseduje znanje o dinamici živčano-mišićnih procesa čiji rezultat je skok. Prema tome, savršen primer uređaja kojim je moguće služiti se ne znajući nje gov algoritam, jeste svaki čovek. Jedan od »nama najbli žih« »uređaja« u ćelom Kosmosu jeste naš vlastiti mo zak: imamo ga u glavi. Pa ipak mi do dana današnjeg ne znamo tačno kako taj mozak deluje. Istraživanje njego vih mehanizama introspekcijom — kako pokazuje istorija psihologije — u najvećoj meri je bezuspešno i vodi u bespuća najnepravilnijih od svih mogućih hipoteza. Mozak je izgrađen tako da — olakšavajući nam delova nja — istovremeno ostaje »sakriven«. To, naravno, nije rezultat perfidije delovanja našeg Konstruktora, Prirode — nego samo posledica prirodnog odabiranja: obdario nas je umenjem mišljenja, jer je mišljenje bilo evolucij ski korisno, i zato mislimo — iako ne znamo kako se događa to da mislimo, pošto poklanjanje ljudima takvog znanja nije bilo »u interesu« evolucije. Ništa od nas nije sakrila: samo je iz okvira svojih dela iščistila svako zna nje, s njene »tačke gledišta« suvišno. Ako nije suvišno — s naše tačke gledišta — moramo da ga osvojimo sami. Tako je, dakle, Priroda, i to odavno, popularizovala neobičnost rešenja predloženog od strane kibernetike, po kome je mašina potpuno izopštena iz sfere ljudskog znanja. Možda — reći će neko — ali čoveku je njegovu »crnu kutiju«, njegovo telo i mozak, koji teže optimalnom razrešavanju životnih problema, dala Priroda, konstruisavši ih u rezultatu proba i grešaka koje traju milijardama go dina. Treba li da težimo kopiranju njenih plodova? I ako treba — onda na koji način? Ne možemo, valjda, ozbilj no razmatrati ponavljanje — ovoga puta tehničko — evo lucije? Takva »kibernetička evolucija« progutala bi mož da ako ne milijarde, a ono milione, ili bar — stotine hi ljada godina. . . I kako uopšte razmatrati to delo? Da li problem napadati sa biološke ili sa abiološke strane? Odgovor ne znamo. Sigurno će biti potrebno ispro bati sve moguće puteve, a naročito one koji su za Evolu ciju iz raznih razloga bili zatvoreni. Ali naša namera nije da fantaziramo o mogućim, to jest takvim »crnim kutija
INTELEKTRONIKA
143
ma« koje je moguće osmisliti, »crnih kutija« kao tvoraca Tehnologije. Hteli smo samo da formulišemo zadatak. Znamo da će samo veoma složen regulator izići na kraj s veoma složenim sistemom. Mi stoga moramo da traži mo takve regulatore — u biohemiji, u živim ćelijama, u molekularnoj inženjeriji postojanog tela — svuda gde je to moguće. Znamo, dakle, šta hoćemo i šta tražimo, kao što, takođe, znamo — zahvaljujući korepeticijama u Pri rodi — da je taj zadatak m oguće rešiti. Znamo, dakle, već toliko mnogo da je to ravno polovini uspeha.
O moralu hom eostata
Došlo je vreme da u okvir naših kibernetičkih raz matranja unesemo moralnu problematiku. Situacija je, u stvari, obrnuta: ne unosimo mi u probleme etike kibernetiku nego ona, razrastajući se, svojim konsekvencijama obuhvata sve što smatramo moralom, znači — sistem kriterijuma koji delovanje vrednuju sa čisto objektivne tačke gledišta, na arbitraran način. Moral je arbitraran kao matematika, jer se i moral i matematika izvode pu tem logičkog rezonovanja iz prihvaćenih aksioma. Mogu će je za jedan od geometrijskih aksioma prihvatiti da se kroz jednu tačku koja leži izvan prave da povući samo jedna linija paralelna s ovom pravom. Moguće je taj aksiom i odbaciti i tada ćemo dobiti neeuklidovsku geo metriju. Bitno je da budemo svesni kada postupamo na način unapred dogovoren, kao što je slučaj sa izborom geometrijskih aksioma, pošto taj dogovor zavisi od nas. Moguće je kao jedan od moralnih aksioma priznati da decu, opterećenu urođenom nakaznošću, treba ubijati. Dobićemo poznat iz istorije »tarpejski moral«, čiju je žestoku diskusiju i krajnje odbacivanje u poslednje vre me izazvala poznata afera s talidomidom. Često se go vori kako postoje nadistorijske moralne direktive. S te tačke gledišta »tarpejski moral«, čak i u najblažoj formi (koji se ispoljava, na primer, kao zalaganje za eutanaziju prema ljudima koji trpe usled neizlečivih bolesti), jeste nemoral, jeste zločin, zlo. U osnovi stvari tu se javlja ocena jednog moralnog sistema s pozicije drugog siste
144
STANISLAV LEM
ma. Dabogme, mi se odlučujemo za ovaj drugi, »netarpejski« sistem, ali čim se složimo da je on nastao u toku čovekove društvene evolucije, a da nije otkriven, treba priznati činjenice istorijskog praktikovanja drugačijih sistema. Pitanje razilaženja proglašavanog morala sa praktikovanim moralom uvodi u problem komplikacije koje nas ipak ne zanimaju, pošto ćemo se ograničiti sa mo na predstavljanje realnih delatnosti, zaobilazeći nji hovu, nesumnjivo moguću, kamuflažu ili naprosto — dezinformaciju. Onaj koji dezinformiše primenjuje na rečima drugi moral nego u delima. Sama potreba dezin formacije ukazuje da određeni moralni aksiomi sveopšte vladaju u društvenoj svesti, jer u protivnom slučaju či njenice ne bi bilo potrebno iskrivljavati. Ali iste činjenice mogu u raznim civilizacijama da nađu dijametralno sup rotnu ocenu. Uporedimo moralne aspekte savremene prostitucije i prostitucije iz vavilonskog doba. Vavilonske sveštenice-prostitutke podavale su se ne radi lične dobiti, nego iz »viših pobuda«, takvo postupanje odobra vala je njihova religija. One su bile u potpunoj slozi s moralom, izvedenim iz njihove religije. Samim tim one u okviru svog vremena i društva nisu zasluživale osudu, na suprot savremenim kurtizanama, jer je po današnjim kriterijumima prostitucija moralno zla. Znači, ista delatnost nalazi u dvema različitim civilizacijama dve krajnje različite ocene. Uvođenje kibernetičke automatizacije povlači za so bom, i to pre neočekivano, moralne dileme. Straford Ber, jedan od američkih pionira kibernetizacije velikih kapi talističkih proizvodnih jedinica, zalaže se za gradnju »kompanije-homeostata« i kao njen primer podrobno raz jašnjava teoriju delovanja velike čeličane. Njen »mozak« treba da optimalizuje sve procese koji se uklapaju u pro izvodnju čelika na takav način da taj proces bude naj produktivniji, najprecizniji i najnezavisniji kako od smetnji ponude (radne snage, rude, uglja, itd.) i tržišne potražnje tako i od unutrašnjih sistemskih nedostataka (neravnomernost proizvodnje, nepoželjan porast vlastitih troškova, maksimalna produktivnost po jednom radni ku). U njegovom prikazu takva proizvodna jedinica treba da bude ultrastabilni homeostat, koji unutrašnjom reor-
INTELEKTRONIKA
145
ganizacijom odmah reaguje na svako odstupanje od sta nja ravnoteže i samim tim vraća to stanje. Diskutanti — stručnjaci, kojima je predstavljen ovaj teorijski model, obratili su pažnju na to da mu nedostaje »religija«. Ber je ovu čeličanu-homeostat svesno modelovao na princi pima delovanja živog organizma. A eto — jedini, u stvari, kriterijum »vrednosti« organizma u prirodi jeste njegova sposobnost da po svaku cenu pretraje. To znači, eventu alno, i po cenu jedenja drugih organizama. Shvatajući da Priroda ne zna za »sisteme moralne ocene« Prirodnjak na postupanje gladnih grabljivaca ne gleda kao na »mo ralno zlo«. Stoga pitanje glasi: da li »čeličana-organizam« može, to jest »ima li pravo« da u slučaju potrebe »ždere« svoje konkurente ili ne? Takvih pitanja, možda nešto manje drastičnih, ima više. Treba li takva homeostatska jedinica da teži maksimalnoj dobiti? A šta ako se posle izvesnog vremena, usled nastupajućih tehnološ kih promena, proizvodnja čelika pokaže suvišnom? Tre ba li »tendencija da se preživi«, ugrađena u »mozak« ovog proizvodnog sistema, da ga dovede do potpunog pre ustrojstva, tako da, na primer, sam sebe reorganizuje u proizvođača plastičnih prerađevina? Ali zašto baš plastič nih? Čime treba da se rukovodi u toj totalnoj reorgani zaciji — šansom maksimalne društvene korisnosti? Ili opet — dobiti? Ber zaobilazi odgovor na ta pitanja, izjavljujući da iznad »mozga čeličane postoji još nadzorni organ privat nih vlasnika, koji donose odluke opšteg karaktera, naj višeg reda. Mozak ih samo optimalno realizuje13). Ber samim tim odstupa od »automatsko-organskog« principa sopstvene koncepcije i sva »moralna« pitanja prenosi van strukture »crne kutije« — u okvir nadzornog odbora Ali to izbegavanje je samo prividno. »Crna kuti ja«, čak i tako ograničena, donosiće odluke moralnog ka raktera, na primer otpuštajući radnike ili snižavajući im plate čim to bude zahtevao princip optimalnog delova nja čeličane kao celine. Takođe je lako zamisliti da će doći do »borbe za opstanak« između Berove čeličane-homeostata i drugih čeličana koje su projektovali drugi kibernetičari koji stoje na usluzi drugih korporacija. Ili će one u svojim kompetencijama biti toliko ograničene da
10
146
STANISLAV LEM
će se neposredno obraćati za odluke ljudskom »menadže ru« (da li konkurenta upropastiti, jer postoji prilika, i si.) ili će se njihova delatnost, opterećena moralnim konsekvencijama, proširivati. U prvom slučaju biva narušen sam autoregulacioni princip homeostata-producenta. U drugom — homeostati počinju da utiču na ljudske sud bine na način veoma često nepredvidljiv od strane njiho vih tvoraca, pa može da dođe do narušavanja državne privrede kao celine, zato što jedan od homeostata suviše dobro obavlja zadatak koji mu je poveren — upropašćujući sve konkurente . . . Zašto u prvom slučaju biva narušen princip delovanja »crne kutije«? Zato što takva »kutija«, takav regula tor, nipošto nije sličan čoveku u tom smislu što bi mu se mogla postavljati pitanja na svakoj etapi odluka koje preduzima i što bi on na ta pitanja (o društvenim konsekvencijama svojih pojedinih postupaka) bio kadar da odgovori. Uzgred rečeno, čak ni čovek — »menadžer« često ne poznaje te daleke posledice svojih odluka. »Crna kutija« koja treba da »održi u životu« čeličanu reaguje na sve fluktuacije »ulaza« (cene uglja, rude, mašina, visi ne plata) i »izlaza« (tržišna cena čelika, potražnja poje dinih njegovih vrsta), i »crna kutija« koja, sem toga, uzima u obzir još i interese radnika, a možda čak i kon kurenata — to su dva potpuno različita uređaja. Prva će kao proizvođač biti ispravnija od druge. Unošenje u uvodni program, u »aksiomatsko jedro« postupanja, za konodavstva rada koje obavezuje sve proizvođače prisut ne na tržištu — ograničava delovanje homeostata na šte tu radnika, ali moguće ga je, na primer, povećati u odno su na konkurentske firme ili proizvođače čelika u drugim kapitalističkim državama. Najvažnije je ipak to da »crna kutija« uopšte »ne zna« kada deluje upravo na taj na čin, na nečiju štetu, i ne može se od nje očekivati da o takvim posledicama svojih odluka obaveštava ljude, poš to ex đefinitione njena unutrašnja stanja ne poznaje niko, pa čak ni njen projektant-konstruktor. Konsekvencije uvođenja homeostatskih regulatora ovog tipa imao je upravo na umu Norbert Viner, posvetivši u novom izda nju svoga osnovnog rada Cybernetics posebno poglavlje neuračunljivim posledicama njihovog delovanja. Moglo
INTELEKTRONIKA
147
bi se činiti da će opasnosti ove vrste u klici likvidirati pokretanje »crne kutije« višeg tipa, kao »mašine za up ravljanje« — ne ljudima nego njoj podređenim »crnim kutijama« individualnih producenata. Razmatranje posledica takvog koraka pokazaće se kao neobično intere santno. Opasnosti elektrokratije
Tako smo, znači, da bismo izbegli društveno štetne konsekvencije delovanja »crnih kutija« kao regulatora pojedinih proizvodnih jedinica, doveli na presto ekonom ske vlasti Crnu Kutiju — Regulator najvišeg stepena. Recimo da ona ograničava slobodu proizvodnih regula tora, namećući im programiranjem (istovetnim s legislacijom) da se pridržavaju propisa zakona o radu, principa lojalnosti u odnosu na konkurente, težnje za likvidira njem rezervne armije rada (to jest nezaposlenosti) i si. Je li to moguće? Teoretski — jeste. U praksi će takvo postupanje ipak opteretiti ogroman broj — nazovimo ih eufemistički — neugodnosti. Crna Kutija je, kao veoma složen sistem, neopisiva; njen algoritam niko ne zna i ne može ga znati; ona delu je probabilistički i stoga, postavljena dvaput u istu situ aciju, uopšte ne mora da postupi isto. Crna Kutija je, sem toga — i to je valjda najhitnije — mašina koja uči da u toku konkretno preduzimanih delatnosti ispravlja svoje greške. Iz samih osnova kibernetike proizlazi da je izgrađivanje Crne Kutije — Ekonomskog Vladaoca koji bi odmah bio sveznajući i koji bi bio kadar da predvidi sve moguće kosenkvencije preuzimanih odluka — nemo gućnost. Tokom vremena regulator će se približavati tome idealu. Kojom brzinom — to ne umemo da odredimo. Možda će najpre državu dovesti u niz stravičnih kriza, iz kojih će je postepeno izvesti. Možda će izjaviti da između aksioma unesenih u Program Delatnosti postoji suprot nost (na primer: ne može se istovremeno sprovoditi ekonomski isplativa automatizacija proizvodnih procesa i težiti likvidaciji nezaposlenosti, ako se ujedno ne bude činilo mnogo drugih stvari — na primer ako Država ili 10*
1 '+ °
STANISLAV LEM
Kapital ne budu uvodili subvencionisanu prekvalifika ciju onih koji usled automatizacije gube posao, itd.). Šta onda? Teško nam je da se upuštamo u podrobniju ana lizu tako komplikovanog pitanja? Može se reći ovo: Crna Kutija, bilo kao regulator proizvodnje u jednoj od njenih podređenih karika bilo kao univerzalni regulator u skali države, uvek deluje s pozicije delimičnog znanja. Drugačije ne može da bude. Čak i kad bi, posle mnogih proba i grešaka u čijem bi toku unesrećila milione ljudi, »crna kutija« — ekonomski vladalac postigla ogromno znanje, neuporedivo veće od znanja svih kapitalističkih ekonomista uzetih zajedno, čak ni tada ne bi bilo nikak ve garantije da ona ne bi počela da se suprotstavlja na rednoj fluktuaciji izazvanoj novim uzrocima, i to da de luje na način od koga bi se svima, pa čak i njenim projektantima, digla kosa na glavi. Moramo da razmotri mo takvu eventualnost na konkretnom primeru. Recimo da prognostički deo (»podsistem«) »crne ku tije« — ekonomskog regulatora zapaža opasnost za već srećno, posle mnogih oscilacija zavedeno stanje homeostatske ravnoteže. Ova opasnost potiče otuda što je pri rodni priraštaj veći od mogućnosti zadovoljenja onakvih ljudskih potreba kako ih predstavlja postojeće stanje civilizacije, u tom smislu što će životna stopa — pri datom priraštaju — početi da opada počev od iduće, ili za trideset godina od danas. Istovremeno se pokazuje da je kroz jedan od »ulaza« u »crnu kutiju« stigla informa cija o nekom otkrivenom hemijskom sredstvu potpuno neškodljivom za zdravlje, no koje uzrokuje takvo sma njenje tempa ovulacije kod žena da je pri stalnoj upo trebi tog sredstva žena sposobna da začne ne, kao što je normalno, oko sto i nekoliko desetina puta godišnje nego jedva u malobrojnim danima u godini. »Crna kutija« do nosi tada odluku da ovo sredstvo uvede u neophodnim, mikroskopskim količinama u pijaću vodu svih vodovod nih sistema u državi. Naravno, s obzirom na uspeh ak cije, »crna kutija« mora ovaj korak da zadrži u tajnosti, jer bi u protivnom slučaju parametar prirodnog priraš taja opet pokazao tendenciju porasta — pošto bi se mno go ljudi trudilo da pije vodu bez ovog sredstva, na pri mer iz reka i bunara. Tako će, znači, »crna kutija« stati
INTELEKTRONIKA
149
pred alternativu — ili da društvo informiše i da računa na njegovo protivljenje ili da ga ne informiše i samim tim da spase, radi opšteg dobra, stanje postojeće ravno teže. Recimo da radi odbrane društva od teženja »crne kutije« ka ovakvim formama »kriptokratije« njen pro gram predviđa objavljivanje svih nameravanih promena. »Crna kutija« ima, takođe, ugrađenu »kočnicu bezbednosti«, koja se pokreće svaki put pri nastajanju situacije kao što je ova, upravo opisana. Tako će, dakle, »savetodavno telo« regulatora, sastavljeno od ljudi, pokvariti plan unošenja u vodu ove supstance koja smanjuje plod nost. Problem ipak počiva na tome da će ovako prostih situacija verovatno biti malo, i da »savetodavno telo« u ogromnoj većini slučajeva neće znati da li treba već da vuče za »kočnicu bezbednosti«. Uostalom, njeno suviše često pokretanje može celokupnu regulacionu delatnost »kutije« da učini iluzornom i da čovečanstvo gurne u kompletan haos. Čak i ne govorim o tome da je u najve ćoj meri nejasno čiji će, u stvari, interes reprezentovati ovo »savetodavno telo«. Ono bi, na primer, u današnjim Sjedinjenim Državama onemogućilo uvođenje besplatne lekarske pomoći i sistema penzija (što je Kongres tamo i učinio, dok je ulogu »kutije« koja je takve promene predlagala odigrao predsednik Kenedi i bio zadržan »vu čenjem za kočnicu bezbednosti«), O tome ne govorim, pošto »crnu kutiju« ne treba potcenjivati. Verovatno će ona, »zakočena« u svojim delovanjima jednom, dvaput, triput — razraditi novu strategiju. Težiće, na primer, tome da se brakovi sklapaju što je moguće kasnije, kako bi posedovanje manjeg broja dece bilo ekonomski koris nije, a ako ni to ne bi dalo prave rezultate, postaraće se da priraštaj smanji na još zaobilazniji način. Recimo da postoji lek koji sprečava kvarenje zuba, koji u izvesnom procentu slučajeva primenjivanja izaziva takvu mutaciju gena da novi (»mutirani«) gen sam po sebi još ne sma njuje rasplodnost, nego to čini tek kad se sretne sa dru gim genom, takođe mutiranim, koji je nastao zahvalju jući upotrebi drugog leka, korišćenog već odavno. Ovaj drugi lek je, recimo, mušku polovinu čovečanstva oslo bodio od briga preranog ćelavljenja. I evo, »crna kutija« će svim sredstvima rasprostraniti upotrebu leka protiv
1 50
STANISLAV LEM
kvarenja zuba i najzad postići svoje: posle izvesnog vre mena broj oba (recesivna) mutirana gena toliko će u po pulaciji porasti da će se oni sretati često, pa će tako doći do opadanja prirodnog priraštaja. Zašto — može se pos taviti pitanje — »crna kutija« na vreme ne obavesti sta novništvo o ovom poduhvatu, jer smo rekli da ona, u saglasnosti s propisom delovanja koji je u nju ugrađen, mora da obaveštava © svim promenama koje smera da uvede? Ona neće obavestiti stanovništvo ne zato što bi se rukovodila »lukavstvom« ili »demonizmom« nego prosto zato što ni sama neće znati šta, u stvari, radi. Jer, ona nije nikakav »elektronski demon«, sveznajuće biće koje rezonuje kao čovek ili natčovek, nego je samo uređaj koji neprestano istražuje veze, statističke korelacije iz među pojedinih društvenih pojava kojih ima na milione i na hiljade miliona. Pošto je, kao regulator, dužna da optimalizuje ekonomske odnose, stanje visoke stope društva jeste stanje njene vlastite ravnoteže. Prirodni priraštaj ovu ravnotežu ugrožava. »Crna kutija« će jed nom zapaziti korelaciju između pada prirodnog priraš taja i primene leka protiv kvarenja zuba. Obavestiće o tome »savet«, ovaj će sprovesti ispitivanje i utvrdiće da taj lek ne izaziva smanjenje plodnosti (naučnici »saveta« vršiće oglede na životinjama, koje ne upotrebljavaju lek protiv ćelavosti). »Crna kutija« neće pred ljudima ništa sakriti, pošto sama ništa ne zna o mutacijama, o genima, a ni o uzročnoj vezi između uvođenja dve vrste lekova i opadanja priraštaja. »Crna kutija« će otkriti samo tra ženu korelaciju i trudiće se da je iskoristi. I ovaj je pri mer dosta primitivan, iako nije sasvim neverovatan (o čemu svedoči afera s talidomidom). »Crna kutija« će, u stvari, delovati još posrednije, postepeno, »ne znajući šta čini«, pošto teži stanju ultrastabilne ravnoteže, a koju sama otkriva i primenjuje radi održavanja toga stanja, korelacije pojava izraz su procesa koje ona ne istražuje, ne poznaje (to jest ne mora da poznaje) njihove uzroke — i na kraju se, posle sto godina, može pokazati da cena kojom je trebalo platiti porast životne stope i pad bes poslice jeste rep koji raste svakom šestom detetu ili opšte sniženje koeficijenta inteligencije u društvu (pošto
INTELEKTRONIKA
1 •>1
inteligentniji ljudi veoma ometaju mašinu u regulacionom delovanju, pa će ona težiti smanjenju njihovog bro ja). Kao što mislim, »aksiomatika« mašine neće uspeti da unapred uzme u obzir sve mogućnosti, od »repica« pa do opšteg zaglupljivanja. Samim tim sproveli smo reductio ad absurdum Crne Kutije kao Najvišeg Regulatora ljudskog društva.
Kibernetika i sociologija
Fijasko »crne kutije« kao regulatora društvenih pro cesa izazvan je nekolikim uzrocima. Prvo, nije isto regulisati unapred zadatim sistemom, to jest zahtevati takav regulator koji će podržavati homeostazu kapitalističkog društva, a nije opet isto — re gulisati sistem projektovan u osloncu na odgovarajuću sociološku nauku. U načelu je moguće regulisati svaki složeni sistem. Ali ni primenjeni metodi ni njihove posledice ne moraju da naiđu na priznanje od strane onoga kojim se reguliše — ako je to društvo. Ako je sistem, kao upravo kapita listički, sklon zapadanju u samopodsticanje oscilacije, zvane konjunkturama i krizama, onda regulator može naći da su u cilju uklanjanja oscilacija neophodni takvi ko raci koji će pobuditi opšte protivljenje. Lako je zamisliti reakciju vlasnika »čeličane-homeostata« Staforda Bera kada bi njen »mozak« izjavio da je radi dalje homeostaze neophodno podruštvljenje proizvodnih sredstava ili bar samo smanjenje dobiti za polovinu. Ako je dat sis tem, dati su i zakoni njegovog ponašanja u izvesnom ras ponu promenljivosti. Nikakav regulator ne može ukinuti dejstvo tih zakona, jer bi to bilo činjenje čuda. Regulator može samo da bira između stanja sistema koja je mogu će realizovati. Biološki regulator — evolucija — može da povećava ili razmere organizama ili njihovu pokretlji vost. Nemoguć je kit sa okretnošću buhe. Tako, dakle, regulator mora da traži kompromisna rešenja. Ako su neki parametri »neprikosnoveni« — kao npr. privatna svojina — onda se izbor mogućih mera smanjuje i može biti takav da jedino sredstvo održanja sistema u »ravno
152
STANISLAV LEM
teži« bude upotreba sile. Ravnotežu smo stavili pod navodnike, jer je to ravnoteža kuće koja se ruši, podupi rane železnim klanfama. Onaj koji samopodsticajne osci lacije sistema guši upotrebom sile, napušta principe homeostaze, jer samoorganizaciju zamenjuje prevlašću. Tako su nastajali istorijski poznati oblici vlasti — tira nija, apsolutizam, fašizam itd. Drugo, elementi sistema treba, s tačke gledišta regu latora, da imaju samo takvo znanje kakvo je neophodno za njihovu delatnost. Taj princip, koji ne izaziva protiv ljenje u mašini ili živom organizmu, suprotan je s pos tulatima ljudi, jer mi, kao elementi društvenog sistema, težimo da posedujemo informaciju ne samo o onome što sami treba da radimo, nego i onu koja se odnosi na sis tem kao celinu. Pošto »neljudski« regulator (»crna kutija«), kada je pridodat društvu teži ovakvim ili onakvim ispoljavanjima kriptokratije, nepoželjna je svaka forma društvene homeostaze s primenom »vladajuće mašine«. Jer, ako je u pitanju drugi od primera spomenutih u uvodu — re gulacija sistema projektovanog u osloncu na sociološku nauku — nema ni tada garantije da stanje stečene rav noteže u budućnosti neće podleći ugroženosti. Naime, ciljevi kakve sebi postavlja društvo nisu u svim vreme nima jednaki. Homeostaza nije »trajanje samo po sebi«, nego je teleološka pojava. U početku će se, dakle za vreme projektovanja, ciljevi regulatora i društva koje mu je podređeno poklapati, ali potom mogu da nastupe an tagonizmi. Društvo se ne može osloboditi tereta odluči vanja o svojoj sudbini, oslobađajući se te slobode na ra čun kibernetičkog regulatora. Treće, količina stupnjeva slobode kakvu predstavlja društvo u razvoju veća je od količine tih stupnjeva u ok viru biološke evolucije. Društvo može da izvrši naglu promenu ustrojstva, može pojedine oblasti delatnosti da poboljša u skokovima, jer će u njih uvesti »kibernetičke upravljače«, obdarene ograničenim, ali širokim ovlašćenjem. Sve takve revolucionarne promene u bioevoluciji su nemoguće. I tako je, znači, društvo ne samo obdareno većom slobodom unutrašnjih delovanja od živog orga nizma, uzetog izdvojeno (s kakvim je ranije često upore-
INTELEKTRONIKA
153
đivano), nego čak i od svih zajedno uzetih organizama u evoluciji. Iz istorije su poznata razna ustrojstva; u klasifikacionom pogledu ona su neka vrsta »tipova«, više jedinice. Dinamiku unutarustrojstvenih sprega određuje ekonomi ka koja se sprovodi, ali je ne određuje jednoznačno. Stoga isto ustrojstvo može da realizuje različite ekonom ske »modele« u izvesnom rasponu parametara. Pri tom o tipu ustrojstva ne odlučuju pojedine vrednosti ovih parametara. U kapitalističkom ustrojstvu može da cveta zadrugarstvo, ali ono time ne prestaje da bude kapitalis tičko. Tek istovremena promena niza suštinskih parame tara menja ne samo ekonomski model nego i ustrojstveni tip koji je viši u odnosu na taj model, jer se tada pre obražava celina društvenih odnosa. I tako je regulator datog ustrojstva opet nešto drugo nego takav regulator koji može da preobrazi (ako to nađe za potrebno) dato ustrojstvo u ustrojstvo drugog tipa. Pošto ljudi teže da odlučuju o tome u kakvom će ustrojstvu živeti, kao i o tome kakav će ekonomski mo del realizovati i, najzad, o tome kakve ciljeve treba da realizuje društvo, jer jedno isto društvo želi radije da razvija kosmičku eksploraciju ili radije da se bavi bio loškom autoevolucijom i, s obzirom na sve to, primena mašinske regulacije društvenih sistema, iako je moguća — nije poželjna. Druga je stvar kako primeniti takve regulacije na rešavanje pojedinih zadataka (ekonomskih, administra tivnih i si.), kao i na modelovanje društvenih procesa u kompjuterima ili drugim složenim sistemima — u cilju tačnog upoznavanja njihovih dinamičkih zakona. Jer, jedna je stvar primenjivati kibernetičke metode za is traživanje društvenih pojava u cilju njihovog poboljša nja, a druga, opet, uvoditi plodove kibernetičkog konstruktorstva na presto vlasti. Potrebna je, dakle, kibernetička sociologija, a ne inženjerija gradnje vladajućih mašina. Kako treba zamisliti predmet kibernetičke sociolologije? To je tema suviše opširna da bismo je mogli ma
154
STANISLAV LEM
kar i nabaciti. Da ovaj termin ipak ne bi ostao prazan, evo nekoliko orijentacionih napomena. Civilizacijska homeostaza je produkt društvene evo lucije čoveka. Velika istorijska društva od pradavnih vremena negovala su regulacionu delatnost koja je imala za cilj očuvanje ravnoteže sistema. Naravno, ljudi nisu bili svesni ovog karaktera svojih skupnih postupaka, isto kao što nisu bili načisto u pogledu činjenice da njihov ekonomsko-proizvodni život oblikuje oblik ustrojstva. U društvima koja su stajala na istom stepenu materijalnog razvitka sa analognom ekonomikom, nastajale su nejed nake strukture u okviru iste sveukupnosti vanproizvodnog života, sveukupnosti koju nazivamo kulturnom nad gradnjom. Kao što dati stepen grupne kooperacije na primitivnom stepenu izaziva nastanak artikulisanog go vora, raščlanjenog sistema sporazumevanja, ali ne determiniše kakav će to biti govor (jezik ugrofinske grupe ili neki drugi), analogno se može reći da i dati stepen raz vitka sredstava proizvodnje izaziva nastanak društvenih klasa, ali ne determiniše kakvi će tipovi međuljudskih veza u njima biti obavezujući. Vrsta jezika, isto kao i vrsta tih veza, nastaje lutrij ski (probabilistički). Najracionalniji — za opservatora iz različitog kulturnog kruga — tipovi društvenih veza i obaveza, naredaba i zabrana u principu su težili uvek istom cilju — smanjenju individualne spontanosti delovanja, dakle redukovanja raznorodnosti koja predstavlja potencijalno vrelo koje narušava stanje ravnoteže. An tropolog se, pre svega, zanima za sadržinu verovanja, socijalnu i religijsku problematiku — procese inicijacija, suštinu porodičnih odnosa koji vladaju u datom društvu, odnose među polovima, pokolenjima, itd. Sociolog-kibernetičar dužan je, apstrahujući u znatnoj meri sadr žinu ovakvih ili onakvih rituala, propisa, kanona pona šanja da traži glavne crte njihove strukture, pošto ona predstavlja sistem povratnih sprega, regulacioni sistem čija karakteristika označava obim slobode ličnosti uporedo sa obimom trajnosti sistema tretiranog kao dina mična celina. Od takve analize može se preći na ocenu, jer čovek, zahvaljujući plastičnosti svoje prirode, može da se pri
INTELEKTRONIKA
155
lagodi životu u okviru najrazličitijih kulturoloških mo dela. No, bez obzira na to, većinu njih odbacujemo, pošto njihova regulaciona struktura izaziva naše protiv ljenje. Protivljenje krajnje racionalno, koje ima objek tivne kriterij ume vrednovanja, a ne oslanja se samo na ono što se nama, kao članovima izvesnog kulturnog kru ga, dopada. Sociostaza, naime, ne zahteva po svaku cenu takvo smanjenje raznovrsnosti delovanja i mišljenja, dakle lične slobode, kakvo se ranije praktikovalo i kakvo se još uvek praktikuje. Može se reći da se većina regulacionih sistema, naročito prvobitnih društava, odlikovala znatnom prekomernošću restrikcija. Preobilje takvih restrikcija u porodičnom, društvenom, običajnom, erot skom itd. životu jednako je nepoželjno, kao i njihova nedovoljnost. Bez sumnje, za dato društvo postoji regulacioni optimum naredaba i zabrana. To je jedna od mnogih tema za sociologa-kibernetičara, veoma lapidarno skicirana. Nauka kojom se on bavi izučava istorijska ustrojstva i predstavlja teoriju gradnje optimalnih modela sociostaze — optimalnih s obzirom na parametre primljene po izboru. Pošto je broj činilaca koji ulaze u igru ogroman, ne može se stvoriti nekakva matematička, »ultimativna forma društva«. Moguće je samo prilaziti problemu metodom narednih približenja, izučavanjem sve složenijih modela. Tako se, dakle, na kraju vraćamo »crnim kutijama«, ne kao budućim »elektronskim velevladaocima« niti, pak, ljudskim mud racima koji presuđuju o sudbini čovečanstva, pošto će one biti samo eksperimentalni poligon istraživača, oruđe za iznalaženje odgovora na tako komplikovana pitanja da bez njihove pomoći čovek neće uspeti do njih da do đe. Svaki put, ipak, krajnja odluka kao i planovi delo vanja moraju da budu u rukama ljudi. Vera i informacija
Filozofi se već stotinama godina trude da logično obrazlože kompetentnost indukcije, rasuđivanja koje an ticipira budućnost u osloncu na iskustva iz prošlosti. Nijedan u tome nije uspeo. Nije ni mogao, pošto induk
156
STANISLAV LEM
cija, čiji začetak predstavlja uslovni refleks, jeste nasto janje da se nepotpuna informacija pretvori u potpunu. Samim tim ono predstavlja istup protiv zakona teorije informacije, koji kaže da u izolovanom sistemu informa cija može da se smanji ili da očuva stalnu veličinu, ali ne može da se poveća. Pa ipak indukciju, bilo u formi uslovnog refleksa (pas »veruje« da će posle zvonjenja dobiti da jede, jer je do tada tako bivalo, i tu »veru« izražava slineći) bilo u vidu naučne hipoteze praktikuju sva živa bića, zajedno s čovekom. Delovanje u osloncu na nepotpunu informaciju, dopunjenu »odgonetanjem« ili »domišljanjem«, jeste biološka nužnost. Znači, homeostatski sistemi ispoljavaju »veru« ne usled neke anomalije. Baš naprotiv: svaki homeostat ili regulator koji teži održanju svojih suštinskih promenljivih veličina u granicama čije prekoračivanje ugrožava njegovu egzistenciju mora da ispoljava »veru« ili delo vanje u osloncu na nepotpunu i nepouzdanu informaciju tako kao da je ona i pouzdana i potpuna. Svako delovanje polazi sa pozicije znanja koje sadr ži praznine. Usled takve nesigurnosti moguće je ili uzdr žati se od delovanja ili delovati s rizikom. Uzdržavanje od delovanja označavalo bi prestanak životnih procesa. »Vera« označava očekivanje da će se dogoditi ono što očekujemo, da je onako kao što mislimo, da je duhovni model istovetan sa spoljašnjom situacijom. »Veru« mogu da ispoljavaju samo složeni homeostati, pošto su oni sistemi koji aktivno reaguju na promene sredine, što ne čini nijedan mrtvi predmet. Takvi predmeti ništa ne »očekuju« niti anticipiraju; u homeostatskim sistemima Prirode takva anticipacija je mnogo ranija od misli. Biološka evolucija ne bi bila moguća kad ne bi bilo one mrvice »vere« u uspešnost reakcija, usmerenih ka budu ćim stanjima, vere koja je ugrađena u svaku česticu žive supstance. Mogao bi se predstavljati stalni duh »vera«, manifestovanih od strane homeostata, počev od jednoće lijskih pa sve do čoveka, s njegovim naučnim teorijama i metafizičkim sistemima. Mnogo puta povrđivana iskus tvom, vera postaje sve verovatnija i na taj način se pre obražava u znanje. Indukcijsko postupanje nije apsolutno sigurno, a ipak je opravdano, pošto u znatnom broju slu
INTELEKTRONIKA
1 57
čajeva biva ovenčano uspehom. To proističe iz same suštine sveta, iz toga što on ispoljava mnogo različitih pravilnosti koje indukcija može da otkrije, ma koliko se ponekad rezultati indukcijskog zaključivanja pokazivali kao pogrešni. Stvoren od strane homeostata model je, da kle, tada nesaglasan sa stvarnošću, informacija je po grešna, te je stoga pogrešna i vera koja se na nju oslanja (vera da je nešto takvo i takvo). Sve dok podleže empirijskom proveravanju, vera je prolazno stanje. Ako postane nezavisna od eksperimenta, postaje metafizička konstrukcija. Osobenost takve vere je u tome što se realna delovanja preduzimaju radi pos tizanja nerealnog cilja, to znači cilja koji se uopšte ne da ostvariti ili cilja koji je ostvarljiv, ali ne pomoću preduzetih delatnosti. Postizanje realnog cilja može se proveriti empirijski, a nerealan cilj ne može se proveriti na drugi način sem zahvaljujući zaključivanju koje usaglašava spoljašnja ili unutrašnja stanja sa dogmama. Tako se, dakle, ogledom može proveriti da li izgrađena mašina deluje, ali se ne može proveriti da li će čovek biti spasen. Delovanja koja imaju za cilj postizanje spasenja jesu realna (određeni način ponašanja, postovi, činjenje do brih dela, itd.), dok je cilj nerealan (jer se u tom slučaju nalazi »na onom svetu«). Ponekad se taj cilj nalazi »ovde«: to biva kad se upućuju molitve za sprečavanje elementarne nesreće. Zemljotres može da prestane; cilj je, dakle, bio prividno postignut, ali veza između molita va i prestanka kataklizme ne proističe iz empirijski upoz natih veza Prirode nego je posledica zaključivanja koje usaglašava stanje molitava sa stanjem zemljine kore. Vera stoga vodi do svojevrsne zloupotrebe indukcijskog metoda, pošto su rezultati indukcije ili projicirani na »onaj svet« (što empirijski znači »u nikuda«) ili treba u okviru Prirode da ustanove takve veze kakvih u njoj nema (svakodnevno, uveče, kad počinjem da pržim kajga nu, pale se na nebu zvezde; zaključak da tobože postoji veza između moga pripremanja večere i pojave zvezda jeste pogrešna indukcija, koja može da postane predmet vere). Kibernetika, kao i bilo koja druga nauka, ne može da presudi postoje li transcendentna bića ili veze. Pa
1J0
STANISLAV LEM
ipak je vera u takva bića i veze sasvim ovozemaljska i realna. Vera je, naime, informacija ponekad istinita (verujem da postoji središte Sunca, iako ga nikad neću ugledati), a ponekad lažna. Prema tome, a tome smo te žili, lažne informacije, kao direktiva delatnosti, preduzimane u okviru neke sredine, obično vode u neuspehe. Pa ipak iste takve lažne informacije mogu u okviru homeostata da vrše mnogobrojne važne funkcije. Vera je koris na kako na psihološkom planu, kao sredstvo postizanja duhovne ravnoteže (u čemu se ispoljava korisnost svih metafizika) tako i u oblasti telesnih pojava. Određeni pos tupci koji menjaju materijalno stanje mozga (unošenje u mozak izvesnih supstanci posredstvom krvi) ili njego vo funkcionalno stanje (molitva, meditacijski postupci) pogoduju nastajanju subjektivnih stanja poznatih u svim vremenima i religijama. Interpretacija takvih stanja svesti predstavlja proizvoljnost, okamenjenu u okviru datog metafizičkog sistema u dogmu. Govori se, na primer, o »nadsvesnosti«, o »kosmičkoj svesti«, o sjedinjavanju ličnog »ja« sa svetom, o uništenju toga »ja« ili o stanjima milosti. Ipak su sama stanja te vrste, po shvatanju empi rije, potpuno realna pojava, jer su ponovljiva, jer se daju ponovo izazvati primenom određenih postupaka. Psihi jatrijska onomastika oduzima ovim stanjima njihov mis tični karakter, što, dabogme, ne menja činjenicu da emo cionalna sadržina takvih stanja može za onoga koji do življava da bude važnija od svih drugih saznanja. Nauka ne osporava ni njihovo postojanje ni njihovu vrednost za doživljavajući subjekt, jedino smatra da takva stanja, uprkos metafizičkim tezama, ne mogu da predstavljaju akt saznanja, pošto saznanje označava povećanje zaliha informacije o svetu, a takvo povećanje se u njima ne javlja. Treba primetiti da mozak, kao veoma složen sistem, može da prima stanja manje ili više verovatna. Stanja veoma malo verovatna su ona u toku čijeg kombinatoričkog rada dolazi do formulacije — u osloncu na informa ciju već sadržanu u njemu — tvrđenja tipa »energija je jednaka kvadratu brzine svetlosti umnoženom masom«. To tvrđenje može potom da se proveri, mogu iz njega eventualno da se izvedu različite konsekvencije koje naj
INTELEKTRONIKA
159
zad vode do astronautike, do gradnje uređaja koji proiz vode veštačka gravitaciona polja, itd., itd. Stanja »nadsvesnosti« su, takođe, rezultat kombinatoričkog rada mozga, no ipak, dok njihovo doživljavanje može da daje najuzvišenija duhovna saznanja, njihov informacijski karakter je ravan nuli. Znači, saznanje je isto što i povećanje količine posedovane informacije. Re zultat mističnih stanja je informacijski ravan nuli, što se vidi po tome što sadržina tih stanja ne može da se preda drugome i što ni na koji način ne može da obogati naše znanje o svetu (kako bismo ga, kao u navedenom primeru, mogli iskoristiti). Navedeno suprotstavljanje ne treba da služi ciljevi ma trijumfujućeg ateizma; nije nam to namera. Bitno je jedino da razmatrana stanja prati osećanje doživljavanja neke krajnje istine, tako duboko i sveobuhvatno da po tom čovek s prezirom ili sažaljenjem gleda na empiričare koji se bedno koprcaju oko nevažnih materijalnih pita nja. S tim u vezi treba reći dve stvari. Prvo, razmimoilaženje »istine doživljaja« i »istine nauke« bilo bi možda nebitno kad ova prva ne bi sebi uzimala pravo na neku prevagu. A pošto je tako, napo menimo da lice koje doživljava ne bi uopšte postojalo da nije one naše prizemne empirije koju su u svoje vreme započeli Australopitek i pećinski čovek. Jer ta je empi rija, a ne stanja »višeg saznanja«, omogućila tokom ne koliko stotina hiljada godina izgrađivanje civilizacije, a ono je dalje učinilo čoveka vladajućom vrstom na Zemlji. U protivnom slučaju već bi pra-pračovek, pošto bi doživeo nekoliko takvih viših stanja, bio tokom biološke konkurencije potisnut od strane drugih životinjskih vrsta. Drugo, opisana stanja moguće je izazivati davanjem raznih hemijskih spojeva, npr. psilocibina (ekstrakt iz jedne vrste gljivica). Pri tom ispitivana osoba, budući sve vreme svesna amističkog načina kojim je njeno stanje izazvano, doživljava neobičnu napregnutost aure emocio nalnih doživljaja, u kojoj se najobičniji impulsi primaju kao potresna otkrića. Uostalom, to je i bez psilocibina moguće iskusiti, na primer u snu, kada se neko budi u dubokom ubeđenju da mu se prisnila otkrivena istina
160
STANISLAV LEM
bivstvovanja; otreznivši se, on uviđa da je to bila reče nica u stilu »mažđani vitosuju u terpentinu«. Tako, dakle, fiziološki normalan mozak može da sti že do tzv. mističnih visina tek pošto prevali mučan put postupaka propisanih određenim ritualom, ili pak, izu zetno i retko, u snu. Ista takva stanja, bez prethodne ve re u njihov naučni karakter, mogu se takođe izazvati »olakšanim« načinom (pomoću psilocibina, pejotla, meskalina). Takve olakšice za sada pruža samo farmakopeja, ali — kad budemo o tome govorili — treba smatrati da će neurokibernetika u toj oblasti takođe stvoriti potpu no nove mogućnosti. Podvlačim da ovde ne raspravljamo o pitanju da li stanja te vrste treba izazivati, nego samo govorim da je njihova realizacija, nevezana za nekakvu »mističnu pripremu«, potpuno moguća. Nisu manje dalekosežne od psihičkih telesne konsekvencije vere. Takozvana čudesna ozdravljenja, spaso nosne posledice terapije vidara, lekoviti uticaji sugestije u slučajevima proverenim do te mere da je moguće isključiti mistifikaciju, posledice su delovanja određene vere. Ne jednom za postizanje pravog efekta nisu potreb ni nikakvi uvodni postupci; tako je, npr., poznat postu pak koji se sastoji u tome što lekar, namazavši pacijentu bradavice nekim neutralnim sredstvom, izjavljuje da će bradavice odmah nestati, što se zaista često dešava. Pri tom je ključna stvar da bi lekar takav postupak uzalud primenjivao na sebi ili na nekom od kolega, jer znanje o iluzornosti takvog postupka, nedostatak vere u njego vu lekovitu moć čine da ne bivaju pokrenuti oni nervni mehanizmi koji kod »verujućeg« izazivaju grč krvnih su dova što hrane bradavicu, čime se izaziva njeno sasušivanje. U nekim slučajevima, dakle, lažna informacija se, paradoksalno, može u dejstvu pokazati kao uspešnija od istine — s jednom suštinskom ogradom. Dejstvo takve informacije završava se na granicama organizma, a van njih najočiglednije omašuje. Vera može da izleći verujućega, ali ne može da pokrene brda, uprkos onome što je o tome negde rečeno. U Ladaku, na planinskim vrhovi ma, lame se, specijalno tome posvećene, trude da molit vama dozovu kiše na tu zemlju koja pati od večnih suša. A eto, molitve nekako ne daju rezultate, iako su vernici
INTELEKTRONIKA
1 61
ubeđeni da to neki duhovni uticaj i smetaju lamama u realizovanju njihovog zadatka. To je lep model metafi zičkog rezonovanja. I ja mogu davati uverenja da posedujem umetnost prenošenja brda zahvaljujući jednom demonu, a samo mi uticaj drugog demona ili antidemona onemogućava da to preseljavanje brda obavljam. Nekad je za izvršenje željenih promena u okviru ne kog ustrojstva dovoljan sam akt vere (lečenje bradavice). Ponekad, kao kad su u pitanju mistična stanja, takve posledice zahtevaju uvodni trening. Jedan od najsavršenije kodifikovanih i najrasprostranjenijih jeste induska joga. Među svojim disciplinama ona sem joge telesnih vežbi ima i jogu vežbanja duha. Kao što se pokazuje, čovek može naučiti da vlada nad svojim organizmom u daleko većem stepenu no što se normalno dešava. Može da upravlja stepenom krvare nja u pojedinim delovima tela (što, uostalom, baš i leži u osnovi »nestajanja« bradavica), kao i delovanjem oživčenih organa putem autonomnog sistema (srce, creva, urogenitalni sistem), kočeći, ubrzavajući, pa čak može i da odvraća pravce fiziološkog delovanja u utrobi (odvra ćanje peristaltičkog pokreta creva i si.). Pa ipak i te, dosta začuđujuće penetracije volje u domen autonomnih delo vanja organizma, imaju svoja ograničenja. Naime mozak, kao vrhunski regulator, upravlja čak i telima koja su mu podređena samo delimično. Mozak ne može, npr., da zaustavlja procese starenja, organske bolesti (skleroze, tumora) ili da utiče na procese koji se dešavaju u gene rativnoj plazmi (npr. mutacije). Promenu tkiva kadar je da smanjuje, ali u relativno uskim granicama parame tara, tako da se, npr., priče o jogama, koji preživljavaju dugotrajnu zakopanost u zemlji, posle provere pokazuju kao preuveličane ili lažne, a nikad nema govora o takvim obustavljanjima životnih funkcija kakva se javljaju kod životinja koje hibernuju (slepi miš, medved). I tu oblast regulacije dostupna ljudskom organizmu dopušta da od strane biotehnike bude ozbiljno prošire na; hipotermička stanja, pa čak i bliska kliničkoj smrti, već su bila realizovana u farmakološkim postupcima i postupcima koji ih prate (hlađenje tela i si.). Samim tim, rezultati koji se danas postižu uz najveće napore i odri 11
162
STANISLAV LEM
canja, moći će, van svake sumnje, kroz izvestan broj go dina da se postižu zahvaljujući »olakšanom« biotehnič kom metodu, pri čemu će na taj način moći da se ostvare stanja (povratne smrti, npr.) koja su za jogu ili drugi neki vannaučni metod nedostižna. Jednom rečju, tehnologija može u obe spomenute oblasti uspešno da se takmiči s verom kao izvorom du hovne ravnoteže, ingerencije u normalno nedostižne pro store životnih funkcija organizma, pa čak i kao izazivač »nadsvesnih stanja« i »kosmičkog ushita«. Vraćajući se problemu vere i informacije sad može mo da sumiramo rezultate. Uticaj informacije unesene u homeostat zavisi ne samo od toga da li je ova informa cija objektivno lažna ili istinita nego i od dispozicije ho meostata da je prizna kao istinitu, s jedne, kao i od toga da li regulaciona karakteristika omogućuje homeostatu da reaguje saglasno sa unesenom informacijom, s druge strane. Da bi ona mogla da deluje neophodno je ispunje nje oba postulata. Vera može da me izleći, ali neće uči niti da počnem leteti. Jer prvo leži u regulacionoj oblasti mog organizma (iako ne uvek u oblasti moje svesne vo lje), a drugo — van njega. Relativna nezavisnost podsistema iz kojih se sastoji organizam može učiniti da se bolesnik od raka, koji veruje u spasonosnost terapije, i pored materijalne bezuspešnosti lečenja subjektivno oseća bolje. Ipak se ovo sub jektivno mišljenje, koje je rezultat antikritičkog i selek tivnog delovanja vere (bolesna osoba neće zapažati pouz dane znake pogoršanja, npr. porasta opipljive otekline ili će ih sebi nekako »razjasniti« i si.), ne može dugo održati i završiće se naglim opadanjem snage kada jaz između stvarnog i umišljenog stanja postane suviše veliki. Zanimljivo je zbog čega istinita informacija može ponekad da se pokaže manje uspešnom nego lažna. Zašto biološko znanje lekara koji poznaje verom pokrenuti mehanizam (grč krvnih sudova koji izaziva zamiranje bra davice) ne može da rivalizuje s lažnim pacijentovim su dom koji, ipak, vodi do izlečenja? Možemo samo da naga đamo zašto je tako. Jer jedno je nešto znati, a drugo je — doživeti to nešto. Može se posedovati znanje o tome šta je ljubav, ali iz toga ne proizlazi da ona, uz oslonac
INTELEKTRONIKA
163
na to znanje, može i da se doživi. Neuralni mehanizmi saznajnih akata drugačiji su od mehanizama »emocio nalnog angažovanja«. Prvi su samo relejna stanica za veru koja istovremenim aktiviranjem drugih otvara informacijski kanal koji omogućava vansvesno grčenje krvnih sudova u koži. Tačan mehanizam te pojave ne poznajemo. Suviše malo, naime, znamo još za sada o delovanju mozga. On je ne samo »gnostička mašina« nego je i »verujuća mašina«, što ni psiholozi ni lekari ni neurokibernetičari ne smeju da zaborave.
Eksperimentalna metafizika
Pod nazivom »metafizička« podrazumevaćemo onu informaciju koja ne podleže empirijskoj proveri, bilo zato što je ova provera nemoguća (empirijski se ne mo že proveriti postojanje čistilišta ili nirvane) bilo zato što ova definicija ex đefinitione ne podleže kriterijima koji se mogu eksperimentom proveriti (tj., rečeno svakodnev nim jezikom, religijske istine ne mogu se ili se ne smeju empirijski proveravati). Ako je tako, onda formulacija »eksperimentalna me tafizika« nosi sve oznake protivrečnosti, jer kako je mo guće baviti se eksperimentalno nečim što po definiciji ne podleže eksperimentu i o čemu ne može da se donese sud zasnovan na eksperimentu. To je prividna protivrečnost, jer je zadatak koji sebi postavljamo relativno skroman. Nijedna nauka ne može ništa da kaže o postojanju ili nepostojanju transcendentnih pojava. Ona jedino može da istražuje ili da stva ra uslove u kojima se vera u takve pojave ispoljava, i mi ćemo govoriti baš o njima. Nastanak metafizičke vere u homeostatu označava stanje u kome dalje promene njegovih ulaza, ma koliko bile suprotne s modelom egzistencijalne situacije, ne mo gu više da ga naruše. Molitve mogu da ne budu sasluša ne, reinkarnacija može da bude oborena dokazom unu trašnje logične suprotnosti, tekstovi religijskih dela mo gu da sadrže očite neistine (u empirijskom shvatanju) ali takve činjenice ničim ne narušavaju veru. Dabogme u*
164
STANISLAV LEM
teolog će reći da je onaj koji bi izgubio veru pod uticajem njihovog prihvatanja k znanju imao »malu« ili »sla bu« veru, jer prava vera počiva baš na tome što ništa, dakle nikakva kasnija stanja ulaza, ne bi bilo kadro da je obori. U praksi često dolazi do svojevrsne selekcije. Naime, metafizički sistem nikad nije istinski dosledan, i kroz neodoljivu želju da se potvrđuje empirijskim činje nicama nastaje stanje u kome ove promene ulaza, koje, čini se, potvrđuju istinitost vere, bivaju prihvatane kao njena dopunska verifikacija (neko se moli za nečije oz dravljenje, posle čega ova osoba ozdravi; za vreme suše prinosi se žrtva i počinje da pada kiša). Međutim, stanja ulaza suprotna veri bivaju ignorisana ili »objašnjavana« bogatim arsenalom argumenata koje je metafizički sis tem stvorio tokom svog istorijskog razvoja. Treba primetiti da je empirijska proverljivost jedi na, neophodna i dovoljna diskriminanta naučnih teza nasuprot metafizičkim diskriminantama, ali zato prisut nost neproverene informacije u tezi ne predodređuje ka rakter same teze. Tako, npr., opšta teorija polja, koju je pred kraj života stvorio Ajnštajn, ne poseduje nikakve slične konsekvencije koje bi se dale izvesti, a koje bi bilo moguće eksperimentalno ispitati. Samim tim je informa cija sadržana u teoriji polja neproverena ali nije meta fizička, pošto će njene, zasad nepoznate, konsekvencije podlegati pokušaju ogleda ako samo pođe za rukom da se ogled izvede na osnovu formule. Stoga je informacija, sadržana u Ajnštajnovoj formuli, nekako »odložena«, »latentna«, nalazi se u iščekivanju šanse da bude proverena. Samu formulu treba smatrati pokušajem izražava nja izvesnog opšteg zakona o materijalnim pojavama, pokušaj čija istinitost ili pogrešnost zasad nije mogla da se dokaže. Dabogme, nešto drugo je pokušaj da se izra žava uverenje kako se materija možda ponaša tako i ta ko, a potpuno je drugo — verovati da tako i tako sigurno jeste. Naučnikova teza može poticati iz bleska intuicije i njeno obrazlaganje činjenicama može, u trenutku formulisanja, da bude krajnje oskudno. Odlučuje ipak nauč nikova sprem nost da ovu tezu podvrgava empirijskoj proveri. Prema tome, naučnik se od metafizičara razli
INTELEKTRONIKA
165
kuje ne količinom informacije koju poseduje, nego odno som, stavom prema njoj. Podelu rada, svojstvenu civilizaciji, prati pojava koja bi se mogla nazvati »podelom informacije«. Ne sa mo što ne činimo sve sami nego, takođe, sami neposred no o svemu i ne saznajemo. U školi saznajemo da postoji planeta Saturn i u to verujemo, makar sami nikad ne mali prilike da ga vidimo. Tvrđenja tog tipa u načelu ipak mogu eksperimentom da se provere, iako ne uvek neposredno. Moguće je videti Saturn, ali ne može se aktuelno eksperimentom dokazati postojanje Napoleona ili biološke evolucije. Ali iz naučnih teza koje se neposred no ne daju proveriti proizlaze logičke konsekvencije koje se empirijski već mogu dokazati (posledice istorijskog postojanja Napoleona, činjenice koje svedoče u korist evolucije života). Naučnik je dužan da zauzima empirij ski stav. Svaka promena ulaza (nove činjenice) suprotna s modelom (s teorijom) dužna je da utiče na ovaj model (sumnja u njegovu adekvatnost u pogledu modelovane situacije). Takav stav je više ideal nego stvarnost. Mnogi ideali, danas opšteprihvaćeni kao naučni, imaju čisto metafizički karakter. Kao, recimo, većina psihoanalitič kih teza. Ovde se ne možemo upuštati u razmatranje psiho analize, jer bi nas to skrenulo s puta, ali nekoliko reči je valjda neophodno. Podsvest nije metafizički pojam iz mnogih razloga; u pogledu pojmovnih kategorija ona je, na primer, nešto poput barijere nuklearnog potencijala. Ta barijera ne može ni da se vidi niti da se neposredno izmeri; može jedino da se utvrdi da prihvatanje njenog postojanja dopušta da se teorija usaglasi sa empirijskim činjenicama. Između ta dva pojma postoje ipak izvesne bitne razlike, koje ovde zaista ne možemo da analizujemo. Reći ćemo samo da se postojanje podsvesti može otkriti odgovarajućim empirijskim metodima; međutim to — da li se dete mnogo boji prilikom porođaja, da li njegov krik označava strah vezan za patnje doživljene na putu kroz rodnicu ili izražava oduševljenje zbog ugledanja svetla ove doline suza — zaista ne može ni na koji način da se proveri. Isto je tako proizvoljna interpreta cija snovnih simbola koji po frojdovskoj panseksualnoj
166
STANISLAV LEM
školi označavaju isključivo razne vrste kopulacije i orga na bez kojih nema načina da se uz tu školu ostane; Jungovi učenici imaju drugi »rečnik snovnih simbola« i zaista je poučno što pacijenti frojdovaca sanjaju saglasno s frojdovskim uputstvima, a pacijenti psihoanalitičara Jungove škole — sanjaju »po eksplikacionoj liniji« ovog naučnika. Ta eksplikaciona monomanija, koju predstav lja »analiza snova«, čini odnekud dragocene elemente psihoanalize — ostrvcima trezvenosti u moru krajnje pro izvoljnih izmišljaja. Kada, dakle, čak i naučnici koji su nekako po pro fesiji obavezni da budu verni principima empirije, često greše u odnosu na osnovu naučnog metoda, nije nikakvo čudo što većinu ljudi karakteriše »pomeranje« od empi rijskog stava prema metafizici. Po našoj definiciji, meta fizičkima se mogu smatrati sva sujeverja, zatucanosti, ustaljena ali neosnovana ubeđenja, no takva je metafizi ka ipak ili karakteristična za uske grupe ljudi ili je, čak, sasvim individualna. Naročiti značaj imaju metafizički sistemi, društveno prošireni kao religije. Svaka religija, naime, bez obzira da li su takve tendencije učestvovale u njenom nastanku, predstavlja društveni regulator me đuljudskih odnosa, neisključiv, naravno, jer dominiraju drugi regulatori (ustrojstveno-ekonomskog karaktera), ali svaka religija teži da postane takav regulator. Prob lem pragmatičke vrednosti religije za jedinke, njena moć stvaranja duhovne ravnoteže kao oruđa savršenog mire nja s egzistencijom, silazi u dalji plan u odnosu na — često ni od čije strane ne zamišljene — konsekvencije njenog skupnog delovanja. To dominiranje religije u okviru duhovne kulture društva bilo je, naročito u proteklim epohama, izuzetno snažno. Zato je pojedine kulturne krugove često moguće poistovetiti sa određenim religijama. Tako draž staro drevne tajne, draž metafizičkih sistema koji su učinili da su ljudi zbog njih i radi njih podigli naj veličanstvenije hramove, stvorili najtrajnija umetnička dela, prekrasne mitove i legende, sve to često deluje na istraživače koji inače misle racionalno. Tako, npr., potpuno blizak mark sizmu Levi-Stros smatra u svojim radovima da su, u stva ri, sve civilizacije manje-više međusobno jednake (ili da
INTELEKTRONIKA
167
su neuporedive, što izlazi na isto). Čini mu se da za na šom civilizacijom, s njenim tehnološkim ubrzanjem, u najmanju ruku ne zaostaju po vrednostima staroazijske civilizacije koje su, dok na azijski kontinent nije prodro osvajački kapitalizam, trajale gotovo u potpunom (eko nomskom, privrednom) zastoju. Slični sudovi po kojima je, npr., budizam vredan zbog njegovog prezira prema čisto materijalnim vredno stima i omalovažavanja empirije, često se mogu sresti i kod drugih zapadnih naučnika. Levi-Stros ubedljivo tvr di da svaki sud u toj oblasti mora da bude relativan, pošto onaj koji takav sud izriče postupa u duhu sopstvenih kulturnih tradicija, tako da je spreman da »gorim« i »boljim« smatra ono što je manje ili više slično osobina ma civilizacije koja je njega stvorila. Govorimo ovde o tome zato što je baš u Aziji, a na ročito u Indiji, religija najduže zamenjivala sve ideje naučnog ili tehničkog napretka i što je načinima mišlje nja, usađivanim redom u sva pokolenja, sprečavala, kako se može suditi, svaku mogućnost rađanja autonomne re volucije delovanja i mišljenja u toj zemlji. Nema, naime, nikakve sumnje da nauka ne bi, u slu čaju da nije bilo grčko-vavilonskog otkrića dedukcijskog metoda, kao i da nije bilo povratka na empiriju, naročito u vreme evropske renesanse — u današnjem obliku uopšte mogla da nastane. Međutim, i logičko mišljenje (princip isključenog sredstva, jednoznačnosti pojmova, njihove uzajamno jednoznačne koordiniranosti, itd.), kao i tehnička empirija duboko su prezreni od strane religij skih mističnih doktrina Istoka. Ne radi se o tome da se s takvom postavkom vode verbalni sporovi ili da treba apologizovati nauku. Radi se jedino o tome da treba uka zati na najrealnije društvene konsekvencije takvog sta nja stvari. Kakvo god da je nanela zlo, samo je nauka pokrenula znatan deo čovečanstva iz gladnog života. Sa mo savremena industrijska i biološka tehnologija može da savlada probleme civilizacije masa, a ravnodušnost, isto toliko uzvišena koliko i katastrofalna po posledicama, ravnodušnost prema problemima upravo masovnim, problemima stalno rastućih ljudskih skupina, temelj je religijskih doktrina azijskog modela. Dovoljno je proči
100
STANISLAV LEM
tati nešto od onoga što danas imaju da kažu mislioci to ga religijskog kruga, pa sagledati svu potresnu neodgo vornost, ceo košmarni anahronizam njihovih učenja i preporuka. Jer uverenje da je dovoljno da jedinke praktikuju u životu najlepšu etiku koja se izvodi iz najharmoničnije religije, pa da će tada automatski doći do stvaranja idealne ravnoteže u skali društva, a možda i celog čovečanstva, isto je toliko primamljivo koliko i lažno. Društvo treba tretirati i kao ljudsku skupinu, i kao fizički sistem. Ko ga tretira samo kao skupinu jedin ki, greši isto kao i onaj koji hoće s njim da postupa kao sa zbirom molekula. Jer jedne su stvari dobre za čove ka, a druge za društvo kao celinu, i tu je potrebno kom promisno rešenje koje se oslanja na svestrano znanje. U protivnom slučaju, ako svako i bude činio ono što nare đuje duh božji, celina koja se iz toga složi lako može da se pokaže kao nešto stravično. Već je danas očevidan poraz religiozno-filantropske Vinobine akcije (u Indiji), jer je on, hodočasteći i kucajući u ljudska srca, želeo da osvoji 50 miliona akara zemlje darovane beskućnicima i gladnima u toj zemlji; njegov poraz zaklonjen je pred očima nekih ljudi samom činjenicom začuđujuće hra brosti i duhovne lepote toga čoveka koji je na takav na čin nastojao da radikalno reši goruće društvene proble me. Nije uopšte važno što nije isprosio tih, kako je izra čunao, neophodnih 50 miliona akara, nego to da bi, čak i da je postigao svoj cilj, to dalo samo kratkotrajnu po pravku, pošto bi prirodni priraštaj za kratko vreme uniš tio prolaznu popravku životnih uslova. Uverenost da civilizacija Zapada sa svojim standar dima masovne kulture i mehaničkog olakšavanja života na svakom koraku uništava u čoveku ono potencijalno duhovno bogatstvo čiji razvoj treba da bude sadržina eg zistencije, čini da se razni ljudi, često i naučnici, sa Zapa da, stalno okreću ka staroj Aziji, naročito ka Indiji, u na di da se u krugu budizma kriju panacea za bezdušnost tehnokratije. Ništa pogrešnije od toga. Na taj način mogu da se »spasu« jedinke, a oni koji traže utehu sigurno mogu da je nađu u budističkim manastirima (o tome se čuje), ali to je običan eskapizam, bekstvo, da ne kažem — intelektualno dezerterstvo. Nijedna religija ne može za
INTELEKTRONIKA
169
čovečanstvo učiniti ništa, pošto ona nije empirijska na uka. Ona svakako smanjuje »bol postojanja« jedinki, a uzgred, pak, povećava sumu nesreća koje muče većinu, naročito svojom bespomoćnošću i neaktivnošću pred problemima zajednice. Tako je, dakle, religiju nemoguće odbraniti čak i s pragmatičke tačke gledišta, kao koris no oruđe, pošto je loše ono oruđe koje je bespomoćno pred ključnim problemima sveta. Na Zapadu se religije sve više sele iz sfere društve nog života u privatni život jedinki. A ipak je glad za me tafizikom velika, pošto ona za svoj nastanak treba da zahvali ne samo društvenim pojavama. Metafizički siste mi, bilo da su istočnjački magloviti i aforistički mnogosmisleni bilo da operišu evropski formiranom logikom, kao skolastički, uvek su prosti, bar u poređenju sa stvar nom složenošću sveta. I upravo tom prostotom i istovre meno neopozivom krajnošću svojih objašnjenja (i izbegavanja) — oni privlače ljude. Svaki od tih sistema, nai me, odmah može da nam kaže (iako svaki drugačije) da je svet nastao tako i tako, da ga je stvorio taj i taj i da je oovekovo predodređenje to i to. Logičnost strukture judeo-hrišćanskog sistema impli cira njegov »mehanicistički determinizam«. Po njemu, svaka je duša besmrtna, svaki greh će biti kažnjen, itd. Teologija nije sklona da se metodološki modernizuje uvođenjem odnosa indeterminističkog tipa između »dva sveta«. U takvoj »probabilističkoj« metafizici to što molit ve ne bivaju saslušane ništa ne bi smetalo, jer bi u njoj vladale samo verovatnoće: duše bi bivale besmrtne, ali ne sve, gresi bi bivali kažnjivi, ali ne uvek. Ali u religiji između sadašnjosti i večnosti obavezuje viši tip knjigo vodstvenih odnosa, nego onakav kakav karakteriše Pri rodu. Treba, uostalom, lojalno primetiti da evropske reli gije, sve varijante hrišćanstva, predstavljaju uzore racio nalno konstruisanih i logički neprotivrečnih sistema u odnosu na budizam u raznim njegovim varijantama. Oko pravog prevoda značenja »nirvane« bore se religiolozi od vremena kad se Evropa s tim pojmom prvi put srela. Nije to ništavilo, čujemo, ali nije ni biće; upućuju nas na razne parabole, aforizme, Budine napomene i duboke
170
STANISLAV LEM
sentence sadržane u svetim knjigama. Smrt je kraj pos tojanja, ali i nije to, itd. Duh teologa čak i upućenog u srednjovekovnu skolastiku oseća se unutar sličnih izvoda kao na mukama. Mistična sadržina treba da se krije baš u paradoksu, u logičkoj suprotnosti. Takve karike nalaze se i u hrišćanskom sistemu, ali njihova uloga je dru gačija. Sada pak sa strahom vidim koliko smo se udaljili od prave teme; trebalo je da govorimo o eksperimental noj metafizici, a bavimo se maltene religiologijom. Da bih umirio savest reći ću, dakle, samo još to da mi nije bila namera da blatim budizam, jednu od najlepših religija koje poznajem. Prigovori potiču prosto otuda što u njemu tražim ono čega u njemu uopšte nema; to jest — odgovore na pitanja koja u tom sistemu nikad niko nije postavljao. Treba sebi samo jasno da kaže mo čemu težimo; ako smo prema sudbini čovečanstva savršeno ravnodušni, ako ne želimo da promenimo svet nego same sebe i to samo tako da se što bolje prilagodimo postojećem svetu, samo za kratak pe riod vlastite egzistencije — budizam valjda neće biti naj gori izbor. Ali ako iznad svega stavljamo Bentamovu tezu o »najvećoj količini dobra za najveći broj ljudi«, ni etič ke ni estetske vrednosti bilo koje religije ne mogu nam prikriti da ona kao oruđe za usavršavanje sveta, za ispravljanje njegovih puteva — jeste isto toliko nekoris no, isto toliko anahronično geslo kao što bi bilo i geslo »povratka Prirodi«. Bio bi red da kažemo šta znači bentamovsko »dobro« — ali izbeći ćemo to izjavljujući da se, pre svega, radi o tome da svaki čovek treba da može da živi, da zadovo ljenje potreba ne bude problem nad kojim treba da mud ruju vlade velesila i naučnici; zaista je najskromnije dobro takav nedostatak gladi, bede, straha i nesigurnosti — ali i tako ga je još suviše malo na našem nesavršeno uređenom svetu. Prema tome — eksperimentalna metafizika . . . Ne ćemo se baviti prevođenjem jezika metafizičkih metoda na kibernetičke ekvivalente jer, mada je i to moguće, malo bismo time postigli. Onome koji veruje, prevod vlastitog vjeru ju na jezik teorije informacije učiniće se
INTELEKTRONIKA
171
u najboljem slučaju glupost, a u gorem slučaju — huljenje. Moglo bi se, doduše, pokazati na koji način težnja za ravnotežom, svojstvena svakom homeostatu, podleže »kratkom spoju«, zahvaljujući kome sistem postiže čak večitu ravnotežu, iako ostvarenu zahvaljujući neproverljivoj ili lažnoj informaciji. Vera bi u takvom zahvatu bila kompenzacija svih gnostičko-egzistencijalnih krhko sti homeostata, koja bi omogućavala čak trijumfalno mi renje sa postojanjem. Tu vlada nezakonitost? »Tamo« će sve biti izjednačeno. Tu s mnogim stvarima ne možemo da se pomirimo? »Tamo« ćemo shvatiti sve, zbog čega će mo izraziti saglasnost sa svime. Itd. Cela ta egzegeza, ipak, nikud ne vodi, jer ukazivanje na kompenzacione geneze vera ne obara njihova tvrđenja. Makar i matematičkim aparatom teorije informacije dokazali kako dolazi do toga da homeostat stvara surogatske, metafizičke modele egzistencije, kako nastaje u njemu teogonija, taj izvod neće rešiti pitanje samog postojanja designata tih poj mova (znači Boga, večnog života, proviđenja). Ako je bilo moguće pronaći Ameriku tražeći Indiju ili pronaći porculan u žudnji za alhemičarskim zlatom, zašto nije moguće otkriti Boga tražeći ne objašnjenje — to daje nauka — nego opravdanje vlastite egzistencije? Šta prema tome ostaje kibernetičaru? Samo jedno: konstruisanje takvih homeostata koji će, pošto neće biti ljudi, biti kadri da spontano »proizvode« metafiziku. Jednom rečju, eksperimentalna metafizika jeste modelovanje dinamič kog procesa nastajanja vera u sistemima koji se samoorganizuju, nastajanja, dodajmo, ne programiranog nego spontanog, u osloncu na mogućnosti kakvima ti homeostati raspolažu, a koje ima za cilj optimalnu adaptaciju uz uslove najovozemaljskijeg života. Naime, pri celokupnoj empirijskoj nerazrešivosti postojanja designata vere, njena prilagođavajuća vrednost kao izvora univerzalne informacije ne podleže sum nji. Jer, kao što smo se uverili, adaptaciona vrednost in formacije ne zavisi od toga da li je informacija istinita ili lažna. Pretpostavljamo da će različiti homeostati proiz vesti razne »tipove vera«. I govorićemo jedino o takvoj, uporednoj kibernetičkoj metafizici.
172
STANISLAV LEM
V erovanje elektromozgova
Konstruisanje homeostata za koje se zalažemo kao za program budućih istraživačkih radova, homeostata sposobnih za stvaranje metafizičkih sistema ili »verujućih mašina«, nije uopšte igrarija. Ne radi se o karikaturalnoj rekonstrukciji geneze transcendentnih pojmova u okviru mašine. Taj zadatak ima za cilj otkriće opšte pra vilnosti nastajanja metafizičkih modela sveta. Moguće je zamisliti (zasad samo zamisliti) skup homeostata, koloidnih, elektronskih ili nekih drugih, koji u toku svoje evolucije teže ka stvaranju određenih verovanja. Ova verovanja nastaće ne zato što su ovi homeostati namerno tako programirani. Slični ogledi bili bi bez vrednosti. Ho meostati će biti sposobni za samoprogramiranje, tj. raspolagaće promenljivošću ciljeva ili će imati kibernetičku ekvivalentu »slobodne volje«. Slično kao što se čovek sastoji iz niza podsistema, hijerarhijski »pripojenih« mozgu, tako će i svaki od ovih homeostata posedovati različite podsisteme (ulaza, »čula«) i izvršne (izlaza, efektore, npr. lokomocijski sistem), kao i pravi »mozak«, koji ni na koji način nećemo predeterminisati niti ograniča vati. Nećemo u njega uneti nikakve instrukcije za delovanje (sem neophodne, no koja spontano potiče iz homeostatskog sistema — tendencije prilagođavanja sre dini). U početku delovanja homeostat će biti prazan, kao neispisan list. Zahvaljujući »čulima« opažaće okolinu, a zahvaljujući efektima moći će na nju da utiče. Ograniče nja ćemo unositi jedino u njegove efektore (izvršne podsisteme ili u njegovo »telo«, njegovu »somu«) da bismo se uverili u kojoj meri karakteristika ove »telesnosti« utiče na metafiziku koju »mozak« generiše. Ta metafizi ka će sigurno imati karakter koji će u odnosu na ova ograničenja biti izjednačavajući. Kako to treba shvati ti? Upoznavši svoja ograničenja, tj. svoju »nesavršenu prolaznost«, homeostat će sebi, pod vidom njenih smiš ljenih dopuna i produžetaka, nasuprot njoj sigurno stvo riti »vanprolaznu savršenost«, takvu koja će mu omogu ćiti optimalno postizanje unutrašnje ravnoteže ili, govo reći svakodnevnim jezikom, saglasnost sa postojećim sta njem stvari. Ali kompozicijski izvori ne iscrpljuju sve
INTELEKTRONIKA
173
»generatore« metafizike. Osim izjednačujućih u »egoističkom« značenju delovače takođe »gnostički« i genetički činioci. Homeostat će uvideti da njegovo znanje može da bude samo približno i nepotpuno. Prirodna težnja za pos tizanjem savršenog i potpunog znanja dovešće ga do tak vog »metafizičkog modela« koji će omogućiti uverenost da »zna već sve«, a pošto takvo znanje empirijski ne mo že da se osvoji, on će njegovo ostvarenje preneti van granica sopstvene, materijalne egzistencije. Jednom reč ju, doći će do ubeđenja da poseduje »dušu«, svakako besmrtnu. Najzad, »genetički« činioci označavaju traženje »tvor ca« samoga sebe i sveta koji ga okružava. Zadatak na to me mestu postaje naročito interesantan zato što kibernetičko modelovanje dopušta da se, osim stvaranja homeostata, uzme u obzir i »stvaranje sveta« za njih. Naj prostiji primer je kompjuter (ali znatno složeniji od pos tojećih), u kome se vode dva, na neki način međusobno nezavisna procesa. Moguće ih je nazvati »procesom« i »antiprocesom«. »Proces« je pojava samoorganizacije sistema koji posle nekog vremena postaje ekvivalent ra zumnog organizma. »Antiproces« je njegova »sredina«, njegov »svet«. Naravno, i »razumna bića«, kao i njihov »svet«, nisu u ovoj situaciji materijalni ekvivalenti uslova naše svakodnevnosti nego samo izvestan ogroman skup procesa (elektronskih, atomskih), koji nastaju u mašini; kako zamisliti takvo stanje stvari? Moguće ga je uporediti s »prenošenjem« stvarnosti u okvir mozga čo veka koji spava. Tada se svi prostori, vrtovi, palate koje posećuje nalaze u njegovoj glavi, kao što se tamo, tako đe, nalaze svi ljudi koje u snu susreće; njegov mozak je, prema tome, ekvivalent i približnost naše »mašine-sveta«, jer i ovde i tamo, zahvaljujući izvesnim procesima (biohemijskim, elektronskim), nastaje podela na »sredi nu« i »organizme« koji u njoj žive. Razlika je samo u tome što je san privatna stvar jedinke, dok ono što se dešava u mašini može da kontroliše i ispituje svaki struč njak. Tako dakle — proces i antiproces. Zadatak počiva na tome da se »organizmi« prilagode »sredini«. Možemo sada proizvoljno da menjamo ne samo konstrukcijska
1'q
STANISLAV LEM
načela »organizma«, nego i njegovog »sveta«. To može da bude, npr., svet strogog determinizma. Ili tačnije — statični svet. Može to najzad da bude srednji svet, onaj koji je nastao iz naslojavanja pojava oba tipa, a time bi »mašinski« svet bio naročito sličan našem. Može da bude takav svet u kome se dešavaju »čuda«, tj. pojave suprotne pravilnostima odnekud posmatranim. Može da bude lišen »čuda«. Može da bude »reduktabilan«, do kraja »matematičan«, a može da bude i »krajnje — nesaznajan«. Sem toga, ovaj svet može da manifestuje raz ne oblike skladnosti. To će nas specijalno zanimati, jer zaključivanje iz postojanja realnog sveta o njegovom Konstruktoru predstavlja jednu od suštinskih diskriminanata metafizike osoba koje se bave naučnim istraživa njima (taj tip argumentacije za račun postojanja Tvorca bio je, na primer, karakterističan za Džinsa i Edingtona). Živeći u tim svetovima homeostati bi sigurno stvorili i empirijsko znanje. Nesumnjivo je da bi neki od njih takođe postali »materijalisti«, »agnostičari«, »ateisti«. »Spiritualisti« će, ipak, proći kroz period raznih šizmi. Šizma označava promenu aksiomskog jedra postulovane transcendencije. Najhitnije je, u svakom slučaju, to da će uvođenje određenih modifikacija u podsisteme homeo stata, ili ograničavanje njihove materijalne mogućnosti (ali nikad — duhovne, tj. slobodu misaonih operacija), moći da dovede do nastajanja različitih metafizika. Menjajući, pak, karakteristiku »sveta«, kao i upoređujući dobij ene rezultate, biće moguće doći do uverenja da li i kakvi tipovi »svetova« preferiraju nastanak određene strukture metafizičkih verovanja. Sasvim je, kako mi se čini, očigledno da će razumni homeostat (ali već »obi čan«, dakle nešto poput »robota«), vaspitan ne među drugim homeostatima nego među ljudima, a uz to ljudi ma koji veruju, primiti njihov »metafizički model«, što bi dovelo do prilično neobičnih konflikata, pošto bi ho meostat tražio ravnopravnost sa pripadnicima one reli gije kakvu bi otada ispovedao. Pojava »preuzimanja me tafizičkog modela« ličnosti od društva u kome se ličnost rodila i u kome živi — toliko je tipična da gornja ekstrapolacija ima velike izglede da se ostvari. Ali takvo zahtevanje »metafizičkog izjednačenja u pravima« sa pripad
INTELEKTRONIKA
17 5
nicima religije više će zanimati teologe (koji se prema njemu ipak moraju nekako odrediti) nego istraživače-empiričare. Istraživanje skiciranog tipa moguće je razraditi na razne načine. Tako, npr., u društvu sastavljenom iz »viših« homeostata — tj. intelektualno razvijenijih — i »nižih«, može da dovede do situacije u kojoj »metafizič ka solidarnost« čeone grupe neće obuhvatati »niže« homeostate, te će tako odnos ovih razumnih mašina prema njihovim manje komplikovanim drugovima tačno odgo varati odnosu kakav postoji između čoveka i svega osta log živog sveta. Često se čuje argument za račun metafi zike koji njenu neophodnost svodi na davanje smisla našim beskrajnim slabostima, nesrećama, patnjama, liše nim zemaljske naplate. Prostor te solidarnosti ne obuh vata nikog sem čoveka (u hrišćanstvu i njemu bliskim religijama). Za biologa, koji poznaje neizmernost ovog okeana muka kakav predstavlja povest života na Zemlji, takvo stanovište je isto toliko smešno koliko i stravično. Tako milijardugodišnja istorija vrsta biva izbačena van granica naše mitotvoračke lojalnosti i ta lojalnost ima da obuhvata jedva mikroskopski delić, nekoliko hiljada godina jedne od Načelnih grana samo zato što tu granu mi reprezentujemo. Posebna, zanimljiva mogućnost, jeste lišavanje ho meostata znanja o prolaznosti njihovog postojanja. Verovatnoća nastanka metafizike možda bi se time sma njila, ali ne bi bila dovedena do nule. Teorija homeostata razlikuje dva njihova tipa: privremeni (jedino ostvarljiv bilo od strane Prirode bilo od strane čoveka) i beskonač ni (takozvani »Turingov generalni automat«). Očevidno je da je beskonačni automat, tj. takav koji bi bio lišen kraja prelaženja iz jednog stanja u drugo stanje — samo apstrakcija (za tako nešto bila bi potrebna i večnost i beskonačna količina materije). Pa ipak homeostati našeg poligona mogu da budu toliko dugovečni da bi sud o vlastitoj večitosti mogao da im se učini verovatnim. Sva ki takav automat slobodan je od »gnostičkog uslovljavanja metafizike sopstvenom prolaznošću«, čim može da pothranjuje nadu da će sam u svojoj večitosti saznati »sve«. Pošto to ipak označava samo likvidaciju saznaj-
176
STANISLAV LEM
nih, a ne kompenzacijskih izvora metafizike, takav homeostat može svoju bezgraničnu nepostojanost da shvati kao smetnju koja brani ulaz u »bolji svet«, za koji bi — u njegovoj situaciji — vrata bila jedino samoubistvo.
Duh u mašini
»Duhom u mašini« — the ghost in the mashine — neki psiholozi nazivaju uverenje da je čovek tobože »dvo struko« biće, tj. takvo biće koje se sastoji iz »materije« i »duše«. Svest nije tehnološki problem, pošto konstruktora ne zanima da li mašina oseća, nego samo da li mašina radi. Tako, dakle, »tehnologija svesti« može da nastane, da tako kažemo, samo uz put, kad se pokaže da izvesna klasa kibernetičkih mašina poseduje subjektivni svet psihičkih doživljavanja. Ali na koji način je moguće saznati za postojanje svesti u mašini? Problem nema jedino apstraktno-filozofski značaj, pošto pretpostavka da neka mašina koja treba da ide u staro gvožđe jer se remont ne isplati pose duje svest, menja našu odluku iz akta uništenja materi jalnog predmeta, kao što je gramofon, u akt uništenja ličnosti, u akt svesnog uništenja. Neko bi mogao snabdeti gramofon isključivačem i pločom tako da bismo, kad bismo ga pokrenuli s mesta, začuli povike: »Ah, preklinjem te, pokloni mi život!« Kako je moguće razliko vati takav, bez sumnje bezdušan aparat od mašine koja misli? Jedino upuštajući se u razgovor. Engleski mate matičar Alen Turing, u svom radu M o že li mašina da m isli ?14), predlaže kao odlučujući kriterijum »igru imitiranja« koja se sastoji u tome što Nekom postavljamo pitanja i na osnovu odgovora treba da presudimo je li taj Neko čovek ili mašina. Ako ne uspemo da razlikuje mo mašinu od čoveka, treba priznati da se ta mašina ponaša kao čovek, odnosno da poseduje svest. Primetimo sa svoje strane da je igru moguće iskomplikovati. Naime, mogu se zamisliti dve vrste mašina. Prva je »obična« mašina-računar, koja je sastavljena kao ljudski mozak; s njom je moguće igrati šah, razgovarati
INTELEKTRONIKA
177
o knjigama, o svetu, na sve moguće opšte teme. Kad bismo je otvorili, ugledali bismo ogromnu količinu elek tričnih kola spregnutih kao što su spregnuti lanci neuro na u mozgu, tu su zatim njeni blokovi pamćenja, itd., itd. Druga mašina je potpuno drugačija. To je do planete (ili do kosmosa) povećani gramofon. On poseduje veoma mnogo, npr.: sto triliona snimljenih odgovora na sva mo guća pitanja. Tako dakle, kad pitamo, mašina uopšte ništa »ne razume«, nego samo forma pitanja, tj. postup nost treperenja našeg glasa pokreće predajnik koji pušta u obrtaje ploču ili traku sa snimljenim odgovorom. Nije važna tehnička strana. Razume se da je takva mašina neekonomična, da je niko neće izgraditi, jer je to, u stvari, i nemoguće i, što je glavno, ne zna se zbog čega bi se to činilo. Ali nas zanima teorijska strana. Jer, ako o tome da li mašina ima svest odlučuje ponašanje, a ne unutrašnja struktura, zar nećemo brzo doći do zaključka da »kosmički gramofon« ima svest — a samim tim ćemo izreći besmislicu? (Ili, tačnije rečeno, neistinu.) Da li je ipak moguće programirati sva moguća pita nja? Bez sumnje, prosečan čovek u životu ne odgovara ni na jedan njihov bilion. Mi bismo pak, za svaki slučaj, snimili mnogo puta više. Šta da radimo? Našu igru mo ramo voditi sa dovoljno razvijenom strategijom. Postav ljamo mašini (tj. Nekome, jer ne znamo s kim vodimo razgovor, npr. telefonskim putem) pitanje da li voli vice ve. Mašina odgovara, recimo, da voli dobre viceve. Mi joj, dakle, pričamo vic. Mašina se smeje. (Tj. smeje se glas u slušalici.) Ili je imala taj vic snimljen, te joj je to dozvo lilo da pokrene pravilnu reakciju, tj. smeh, ili je to odista misleća mašina (ili čovek, jer ni to ne znamo). Razgova ramo s mašinom neko vreme i iznenada pitamo da li se seća vica koji smo joj ispričali. Dužna je da ga pamti, ako zaista misli. I ona će reći da ga pamti. Zamolimo je da ga ponovi vlastitim rečima. I eto, to je već veoma teško isprogramirati: jer na taj način primoravamo kon struktora »Kosmogramofona« da snimi ne samo pojedi ne odgovore na moguća pitanja, nego i cele sekvence raz govora kakvi bi uopšte mogli ponekad da se vode. To traži, naravno, pamćenje, tj. to traži ploče ili trake koje u sebe ne može smestiti čak ni sunčev sistem. Mašina,
178
STANISLAV LEM
recimo, ne može da ponovi naš vic, mi je stoga demaski ramo kao gramofon. Konstruktor, uvređen u svojoj oho losti, prihvata se usavršavanja mašine na taj način što će dograditi takvo njeno pamćenje zahvaljujući kome će ona moći da rekapitulira ono što je rečeno. Ali na taj način on bi učinio prvi korak na putu od mašine-gramofona do mašine koja misli. Pošto bezdušna mašina ne može da primi kao istovetna pitanja s analognom sadržinom, ali formulisana čak i s najmanjim formalnim odstu panjima, recimo: »Da li je juče bilo lepo napolju?«, »Da li je juče vladalo lepo vreme?«, »Beše li vedar dan koji je prethodio današnjem?«, itd., itd., za bezdušnu maši nu su razna pitanja, dok su za mašinu koja misli to pi tanja istovetna. Konstruktor ponovno razobličene maši ne ponovo mora da je prerađuje. Najzad, posle duge serije prerada on uvodi u mašinu umenje dedukcije i indukcije, umenje asociranja, hvatanja istovetnog »vida« različito formulisanih i identičnih sadržina, dok na kraju ne dobije mašinu koja će naprosto biti »obična« misleća mašina. I tako nastaje zanimljiv problem: kada se, u stvari, u mašini pojavila njena svest? Recimo da konstruktor nije prerađivao te mašine nego da je svaku odnosio u muzej, a sledeći model gradio iz temelja. U muzeju stoji 10.000 mašina, jer bi u nizu bilo toliko modela. To je u sumi tečan prelaz od »bezdušnog aparata«, kao što je kutija koja svira, do »mašine koja misli«. Treba li da smatramo svesnom mašinu br. 7.852 ili tek br. 9.973? One se međusobno razlikuju po tome što prva nije umela da razjasni zašto se smeje zbog ispričanog vica, nego je samo govorila da je neobično smešan, a druga je umela. Ali nekad se ljudi smeju vicevima, iako ne umeju da objasne šta je, u stvari, u njima smešno, jer, kao što se zna, teorija humora je tvrd orah i ne može lako da se pregrize. Zar su takvi ljudi takođe lišeni svesti? Ali ne, oni sigurno nisu preterano bistri, nisu suviše inteligentni, njihov um nije uvežban da problemima prilazi analitički; a mi ne pitamo da li je mašina inteligentna ili je pre tupava, nego samo — ima li ona svest ili nema. Čini se da treba prihvatiti da model br. 1 ima nulu svesti, model br. 10.000 ima potpunu svest, a svi koji se
INTELEKTRONIKA
179
nalaze između njih, imaju »sve više« svesti. Ta konstata cija predočava koliko je beznadna misao o tome da svest može strogo da se lokalizuje. Odvajanje pojedinih eleme nata (»neurona«) od mašine uzrokuje samo slabe, koli činske promene (»slabljenje«) svesti, isto kao što to u živom mozgu čini napredovanje bolesti ili hirurgov nož. Problem nema ničeg zajedničkog ni s materijalom upo trebijenim za konstrukciju ni s razmerama »mislećeg« uređaja. Elektronsku misleću mašinu moguće je izgraditi iz posebnih blokova koji odgovaraju, recimo, moždanim vijugama. Sad razdvajamo te blokove i razmeštamo ih po celoj Zemlji tako da je jedan u Moskvi, drugi u Pari zu, treći u Melburnu, četvrti u Jokohami, itd. Odvojeni jedan od drugog ti blokovi su »psihički mrtvi«, a spo jeni (npr. telefonskim kablovima) postajali bi jedna, integralna »ličnost«, jedan »misleći homeostat«. Svest takve mašine neće se, naravno, naći ni u Moskvi, ni u Parizu ni u Jokohami nego, u izvesnom smislu, u svakom od tih gradova, a u izvesnom smislu — ni u jednom od njih. Jer teško je o njoj reći da se, kao Visla, proteže od Tatri do Baltika. Uostalom, sličan problem pokazuje, iako ne tako bleštavo, ljudski mozak, pošto se krvni su dovi, molekuli, belančevine i tkivo zajedno nalaze unu tar mozga, ali ne unutar svesti, no opet se ne može kazati da se svest nalazi pod samom kupolom lobanje ili da je pre negde niže, iznad ušiju, sa obeju strana glave. Svest je »rasejana« po ćelom homeostatu, po njegovoj aktiv noj mreži. Ništa se više ne da o toj materiji presuditi, ako želimo da povežemo razumnost sa dalekovidnošću. Brige sa informacijom
Već se bližimo kraju ovoga dela naših razmatranja, posvećenih različitim temama, prilično udaljenim od onih što predstavljaju njenu suštinu, posvećenih tema ma kojima se bavi kibernetika. Jednim od svojih najre volucionarnijih delova ona je formulisala zakone koji upravljaju promenama informacije i na taj način je, prvi put u nauci, premostila razlike između d.osad tradicio nalno humanističkih disciplina kao što je logika, i ter
12*
180
STANISLAV LEM
modinamike, ogranka fizike. Već smo govorili o različi tim primenama teorije informacije, i to zbog žaljenja vrednog nedostatka u ovoj knjizi svih preciziranja, jer njih može da donese samo matematika. Zamislimo se sada za časak šta je, u stvari, informacija i kakvo mesto zauzima u svetu. Ona sad pravi karijeru u oblastima tako dalekim od fizike (koja ju je rodila), kao što je pesnička ili likovna umetnost. To je, recimo odmah, karijera koja prevazilazi aktuelno stanje, iako se ne zna da li prevazilazi i bu duće mogućnosti. Rado se govori o količini informacije, ali pre pristupanja merenjima vredno je ispitati prob lem koji je sigurno osnovniji: osobenosti informacije koja, iako je materijalna pojava, nije ni materija ni ener gija. Kad u ćelom Kosmosu ne bi bilo nijednog živog bića, zvezde i kamenje postojali bi i dalje. Da li bi tada posto jala informacija? Da li bi postojao H am let? U izvesnom smislu da, kao niz predmeta pokrivenih mrljama štam parske boje, zvanih knjigama. Da li iz tog proizlazi da ipak postoji onoliko Hamleta koliko je primeraka te knjige? Nije tako. Velika količina zvezda ostaje velika količina zvezda, bez obzira na to da li neko proverava njihovu prisutnost. O mnogim zvezdama, čak i međusob no idealno sličnim, ne može se reći da je to jedna te ista zvezda ponovljena mnogo puta. Milion knjiga pod naslo vom H am let jeste milion fizičkih predmeta koji ipak predstavljaju samo j e d n o g Hamleta, ponovljenog milion puta. Na tome počiva razlika između simbola, to jest čestice informacije i njenog materijalnog nosioca. Postojanje Hamleta kao niza fizičkih predmeta koji su nosioci informacije ne zavisi od toga da li žive bilo kakva razumna bića. Međutim, da bi H am let postojao kao infor macija, mora takođe da postoji neko sposoban da ga pro čita i razume. Iz toga proizlazi dosta šokantan zaključak da H am let nije deo materijalnog sveta ili da to nije bar kao informacija. Moglo bi se ipak primetiti da informacija postoji čak i onda kad nedostaju razumna bića. Zar oplođeno gušterovo jaje ne sadrži informaciju? U njemu ima čak i više informacija nego u Hamletu, a razlika je u tome
INTELEKTRONIKA
1 81
što knjiga pod naslovom H am let predstavlja statičnu strukturu koja podleže dinamizaciji tek za vreme čita nja, tj. zahvaljujući procesima koji nastaju u .čovekovom mozgu, dok je jaje dinamična struktura, pošto »ono sa mo sebe dešifruje«, to jest stavlja u pokret odgovarajuće procese razvoja čiji rezultat postaje zreo organizam. H am let je kao knjiga u suštini statična struktura. Ali moguće ga je »dinamizovati«. Recimo da je neki astroinženjer, putem odgovarajućeg kodnog uređaja, tekst Hamleta »pripojio« uz snažnu zvezdu, posle čega je umro ovaj inženjer i sva razumna bića u Kosmosu. Uređaj »čita« Hamleta, tj. preobražava njegov tekst, slovo po slovo, u impulse koji uzrokuju strogo određene promene zvezde. Ta zvezda, eksplodirajući u protuberancama, grčeći se i šireći, vatrenim pulsom »daje« sada Hamleta koji je time nekako postao njen »hromozomni aparat«, jer upravlja njenim preobražajima kao što hromozomi jajeta upravljaju razvitkom ploda. Da li ćemo i sad kazati da H am let nije deo materi jalnog sveta? Ne, on to nije. Stvorili smo snažan otprem nik informacije, zvezdu i njen »predajni kanal« u koji se sad pretvorio ceo Kosmos. Pa ipak u daljem toku ne ma adresata, nema primaoca te informacije. Neka ti pu poljci zračenja koja zvezda šalje »dajući« scenu Polonijeva ubistva pobude susedne zvezde na eksplozije. Neka kao rezultat tih eksplozija nastanu oko tih zvezda pla nete. Kada, pak, Ham let nestane, neka u međuvremenu na tim planetarna nastanu prve klice života; otpremljene kao »tekst emitovan od strane zvezde« poslednje scene drame povećaće u vidu veoma čvrstog zračenja učestalost mutacija u plazmi onih živih bića iz kojih će posle nekog vremena nastati protomajmuni. Vrlo zanimljiv tok poja va, bez sumnje — ali šta on ima zajedničko sa sadržinom H am leta? Ništa. Možda se ipak tiče samo semantičke informacije? Teorija informacije se njome ne bavi. Ona meri samo količinu informacije. Neka bude i tako. Koli ko informacije ima u Ham letu? Njena je količina propor cionalna sa stepenom verovatnoće stizanja na drugi kraj otpremnog kanala, kraj koga čeka adresat. Ali ko je taj adresat? I gde se završava otpremni kanal? U maglini Andromede? Ili možda u Mesjeu? Recimo da uslovno
182
STANISLAV LEM
prihvatimo kao »adresata« neku zvezdu nedaleko od »otpremne« zvezde. Kako sad izračunati verovatnoću? Kao recipročnu veličinu entropije? Nipošto; entropija je mera informacije samo onda kad se sistem u kome je merimo nalazi u stanju termodinamične ravnoteže. A kad se ne nalazi? E, tada zavisi od zbira odnosa. Ali gde je taj zbir? Bio je u Šekspirovoj glavi, uslovljen strukturom njegovog mozga, kao i cele civilizacije koja je Šekspira vaspitala i formirala. Ali sad nema te civilizacije, niti ikoje druge, nego postoji samo pulsirajuća zvezda, »prik ljučena« uređajem za »prevođenje« uz knjigu pod naslo vom Hamlet. Zvezda je, uostalom, samo pojačivač; infor macija se nalazi u knjizi. Prema tome, šta sve to zajedno znači? Jezik je sistem simbola koji se odnose na vanjezičke situacije. Zato je moguće govoriti da postoji poljski jezik, kao i da postoji jezik naslednosti (»jezik hromozoma«). Ljudski jezik je veštački proizveden nosilac informacije. Hromozomni jezik — jeste informacioni kod, konstruisan od strane biološke evolucije. Oba jezika imaju svoje adresate i svoje značenje. Određeni gen gušterskog jaje ta označava određenu crtu organizma (on je aktuelno simbol te crte, i istovremeno — njen potencijalni gradi telj, u toku embriogeneze). Ako jaje »označava« (sadrži konstrukcijski opis) guštera, onako kao što odštampani papir označava (sadrži konstrukcijski opis drame za igru) Hamleta, onda za nekog upornog maglina koja se kondenzuje »označava« (sadrži opis kao zbir neophodnih konstrukcijskih uslova) zvezdu kakva će u budućnosti iz nje nastati. Tada je ipak padajuća bomba simbol eksplozije, mu nja je — simbol groma, a bol trbuha — simbol proliva. Takva tačka gledišta je neprihvatljiva. Simbol može da bude stvar, ali on se ne odnosi na tu stvar nego na nešto drugo. Kada nosači iznose iz skladišta slonovaču, Crnac odvaja kamičke. Ti kamičci su stvari, ali se odnose na nešto drugo, u tom slučaju oni su brojni simboli koji se odnose na slonovske kljove. Simbol u principu nije rani ja razvojna etapa pojave: bar u sferi ljudskih informacij skih tehnika nije tako. Koordiniranje simbola onome što on označava jeste arbitrarno (to ne znači da je sasvim
INTELEKTRONIKA
183
proizvoljno, nego samo da to nije stvaranje nekakve uzročne veze između simbola i njegovog designata). Geni u suštini nisu simboli, pošto baš predstavljaju takav osobeni slučaj, kada je nosilac informacije istovremeno ra nija etapa njegovog kasnijeg »značenja«. Dabogme, mo žemo se dogovoriti da su oni simboli: to je stvar defini cije, a ne empirije, jer nikakvo empirijsko istraživanje neće pokazati da li je gen »simbol« plavih očiju ili je sa mo »nosilac te informacije«. To ipak ne bi bilo pogodno, pošto bi reč gen bila simbol simbola; sem toga, po na šem shvatanju, simboli nisu sposobni za spontane pre obražaje (znaci hemijske jednačine ne reaguju međusob no). Zato je bolje gen nazvati informacionim znakom (sposobnim za autonomne promene). Tako je, dakle, znak opštiji pojam. Znak pretpostavlja postojanje informacije (on je čestica njenog koda), a informacija postoji samo onda kad ima adresata. Zna se ko je adresat Hamleta, kao i da maglina nema nikakvog adresata — ali ko je adresat hromozomne informacije gušterskog jajeta? Zreli orga nizam nije; to znači da je on samo izvestan »dalji stadijum« informacijskog saopštenja. Ovaj organizam, dalje, takođe ima adresata; gde? Na Mesecu ni u Sahari guš teri ne mogu da žive; mogu da žive samo u reci sa blat njavim obalama čija im voda pruža hranu gde, našavši partnere, mogu da se razmnožavaju. Znači, adresat gene tičke informacije guštera upravo je ta sredina zajedno s ćelom populacijom njegove vrste i sa drugim organizmi ma koje će ili on proždirati ili će oni proždirati njega; jednom rečju, primalac genetičke informacije jeste biocentrička sredina jedinke. U njoj će ona oplođavati druge guštere i na taj način će biti produženo kruženje gene tičke informacije, deo evolucionog procesa. Analogno, »sredina« koja omogućava postojanje Hamleta jeste ljud ski mozak. Ako je ipak tako, zašto onda, u stvari, nije slobodno reći da je Galaksija adresat informacije sadržane u maglini? A ako nije Galaksija, onda su to možda planete koje će zvezda, nastala iz magline, nekad oploditi? Na tim planetarna poteći će život, stići će u stadijum razuma — pa je možda taj razum »adresat« maglinske informacije?
184
STANISLAV LEM
Kao što je poznato iz termodinamike, količina infor macije (ili entropije) u zatvorenom sistemu ne može da poraste. Pošto smo sami postali od zvezdanih ostataka, a Kosmos, pak, predstavlja zatvoren sistem, jer »van« nje ga nema ničega, iz toga nedvosmisleno proizlazi da je j H am let i sve što je čovek uopšte stvorio već postojalo kao informacija u onoj prvobitnoj maglini iz koje su nas tale galaksije, zvezdani sistemi, planete, mi, kao i ova knjiga. Time smo srećno celu stvar doveli do apsurda. A eto, ne postoji »informacija uopšte«. Nije, takođe, dovoljan ni njen adresat. Informacija postoji samo s obzirom na izvestan zbir u okviru koga se čini izbor. Rezultat tog izbora (prirodnog odabiranja) može da bu de vrsta guštera ili (selekcija koja se vrši u Šekspirovom mozgu) vrsta drame. Ako policija želi da uhapsi zločinca o kome zna jedi no da se zove Smit i da stanuje u nekom mestu, količina informacije dobijena zahvaljujući znanju prezimena zavisiće od toga koliko Smitova ima u gradiću. Ako postoji samo jedan Smit, nema uopšte izbora i informacija je jednaka jedan. Ako svi stanovnici gradića nose to prezi me, u podatku da se zločinac zove Smit nalazi se za datu skupinu nula informacije. Uzgred rečeno, neki smatraju da postoji negativna informacija: u našem slučaju nega tivnu informaciju predstavlja prijava data policiji da se zločinac zove Braun.15) Prema tome, mere informacije su relativne i zavise od uvodno prihvaćenog zbira mogućih eventualnosti (sta nja). Neka pojava može da bude simbol, tj. nosilac infor macije, s obzirom na prihvaćeni zbir potencijalnih stanja te pojave, a može da ne bude simbol ako se taj zbir, taj raspored odnosa, promenio. Pri tom se vrlo retko deša va da Priroda jednoznačno ustaljuje zbir mogućih stanja. Čovek koji je u manjoj ili većoj meri svestan toga, izabira zbir odnosa s obzirom na cilj koji je sebi postavio i zato dobijena informacija nije odslikavanje stvarnog stanja stvari (sveta) nego je funkcija tog stanja, čije vrednosti zavise kako od Prirode (tj. njenog istraživač kog dela) tako i od zbira odnosa čiji je autor čovektvII].
INTELEKTRONIKA
185
Sum nje i antinomije
1. Smeli »program — maksimum«, koji su nabacili već tvorci kibernetike, u poslednje vreme je često pod legao veoma oštrim kritikama koje ga smatraju utopijom ili čak mitom, o čemu svedoči makar podnaslov knjige Mortimera Taubea The M yth o f Thinking Machines .16) »Primetimo« — piše Taube — »da divovski veštački mozak, mašine-prevodioci, mašine koje su kadre da uče, da igraju šah, da razumeju, itd., kojih ima u našoj lite raturi mnoštvo, »svoje postojanje« zahvaljuju ljudima koji omalovažavaju uslovni način. Tom igrom treba se igrati ovako: najpre se izjavljuje da se, ako se ne pazi na nebitne inženjerijske detalje, program za mašinu može poistovetiti sa samom mašinom. Zatim se blokovska she ma nepostojećeg programa poistovećuje sa samim progra mom. I, na kraju, izjava kako je moguće sastaviti blo kovsku shemu postojećeg programa za nepostojeću ma šinu već označava postojanje te mašine. Tačno na takav način »stvorene« su Atlijeve mašine uslovne verovatnoće, Rozenblatov »perceptron«, analizator opštih problema Sajmona, Šoa i Nevela i mnogih drugih nepostojećih mašina na čiju se literaturu pozivaju kao da one pos toje.« A nešto dalje, po pitanju odnosa »čovek — mašina«: » .. . evo klasičnog začaranog kruga: 1. predlaže se kon strukcija mašine namenjene modernizovanju mozga koji nije opisan, 2. tačan opis karakteristike mašine priznaje se analognim s karakteristikom mozga, 3. posle čega se čini »otkriće« da se mašina ponaša slično kao mozak; začaranost (2) počiva na »otkriću« onoga što je bilo postulovano.« U onoj meri u kojoj je sam konstruktorski napredak oborio neke Taubeove izvode, polemika s njegovom knji gom, izdatom 1961. godine, već je suvišna. Ne samo što postoji perceptron nego, takođe, deluju realni programi mašinske igre šaha, doduše samo na nivou srednjeg igra ča, ne zna se ipak, u stvari, zašto s priznanjem da maši ne koje igraju šah postoje treba čekati trenutak kada će poslednji još nepobeđeni svetski majstor dobiti mat od elektronske mašine, čim ogromna većina ljudi nije kadra
186
STANISLAV LEM
da igra čak ni na spomenutom srednjem nivou (i mada to nije argument, među njih spada, na žalost, i ovaj koji piše ove reči). U svojoj polemičnoj i mestimično čak nihilističkoj knjizi Taube je ipak izgovorio na način reprezentativan za izvestan krug istraživača objekcije koje su i dalje dos tojne pažnje. Pokrenuo je, naprosto, još jednom klasičnu dilemu »može li mašina da misli«, razmatrajući je u raz bijanju na dva člana — delatnosti opterećenih seman tički, i intuitivnih delatnosti. Čini se da formalno napre dovanje stvarno ima ograničenja kojima ga opterećuju konsekvencije Gedlovog dokaza o nepotpunosti dedukcijskih sistema i da je čisto algoritmičkim metodima ne moguće istinski uspešno prevoditi s jednog prirodnog jezika na drugi, pošto ne postoji odnos uzajamnog jed noznačnog odslikavanja između jednog i drugog jezika. Tim pitanjem pozabavićemo se nešto kasnije. Pre no što pređemo na razmatranje dosta nejasnog pojma intuicije, dodajmo još da je Taube u pravu i onda kad ukazuje ko liko često rezultati delovanja čoveka i mašine mogu da budu identični u rezultatima i međusobno različiti u pro cesima koji su ih do tih rezultata doveli. Samim tim na meće se opominjući zaključak da u sferi čovekovih mi saonih operacija nije slobodno lakomisleno ekstrapolirati mnoštvo operacija, kakvo se čini kad se istražuju uređaji programirani za rešavanje određenih zadataka. Ova komparatistika ima, uostalom, svoje dalje nijanse — pošto je verovatno da veoma različite mozgovne delatnosti kod različitih ljudi vode do istovetnih rezultata. I, najzad, da jedan isti čovek pred koga se nekoliko puta stavljaju za daci koji spadaju u istu klasu u algoritmičkom pogledu (radi se, dakle, o takvoj klasi zadataka za koju je algo ritam razrešavanja poznat) zadatke često savladava raz ličitim načinima; ova nemonolitnost ljudskog ponašanja otežava, nesumnjivo, život svima onima koji se bave modelovanjem mozgovnih procesa. Što se intuicije tiče, ipak pitanje njenog automatizovanja, dakle vanmozgovnog oponašanja, ne izgleda baš tako beznadno kao što Taube misli. Sprovedena su inte resantna istraživanja koja imaju za cilj da uporede heuristiku čoveka s heuristikom mašine — na primer igre
INTELEKTRONIKA.
187
šaha, pošto šah nije »semantički opterećen« i pošto rešavanje problema igre zavisi — bar u nekoj nezavisnosti — od pitanja svakojakih »značenja« koja celokupnu oblast psihičkih operacija toliko otežavajuće zamračuju. Dužni smo odmah da utvrdimo šta je, u stvari, heuristika? Sovjetski istraživač Tihomirov, koji vrši napred na vedene oglede (por. »Voprosy Filosofii«, 1966, br. 4) u njoj podrazumeva neka opšta pravila kojima se služi subjekt, težeći razrešenju postavljenog mu zadatka, kad sistematsko preispitivanje svih potencijalnih alternativa nije moguće (upravo kao u partiji šaha gde broj mogu ćih poteza stiže do veličine 10"). Ranije je bilo pokušaja da se analizuje ova heuristika igrača, zahtevajući od nje ga da tokom cele igre glasno misli. Pokazalo se ipak da većina »istraživanih« operacija (onih koje traže optima lan manevar) nastaju na pod-jezičkom nivou, čega igrač, uostalom, nije ni svestan. Tihomirov je stoga registrovao pokrete očiju šahovskog igrača; pokazalo se da igračeva istraživačka heuristika — odslikavana bar delimično pre ko pokreta — ima dosta komplikovanu strukturu. Širi na orijentacione sfere, što znači dela šahovske table s raspoređenim figurama, koju šahist najaktivnije opaža, signalizujući pomeranjima očne jabučice izvesne veoma brzo razrađivane, nekako »probne« serije poteza (znači, to su »interiorizovani« elementi igre, unutrašnji modeli redom razmatranih sekvencijskih operacija), dinamično se menja. Kad protivnikovi pokreti odgovaraju unutraš njem očekivanju, dakle predikcijama igrača, ta sfera se sužava do minimuma i, obrnuto, svaki nepredviđen pok ret koji predstavlja iznenađenje uzrokuje znatno prošire nje sfere orijentacionih istraživanja i daleko šire preispi tivanje alternativa nastale situacije. Naročito je, pak, za nimljivo to što neke vrste »inspiracija«, znači »iznenadno nailazeće« taktičke ideje, nekakav analogon »stvaralačkog nadahnuća« koje klasična anegdota propraća usklikom »heureka!« — bivaju propraćeni serijama vrlo brzih pok reta očiju, u vremenu u kome šahist uopšte ništa o tome ne zna, kad mu se neka ideja nekako »rađa u glavi«. Otu da zaključak da nekakva naglost, kao i »stizanje niotku da« potpuno novih ideja, pozdravljanih subjektivno osećanjem »otkrića«, »ozarenja«, jeste privid ili iluzija koja
188
STANISLAV LEM
potiče iz ograničene introspekcijske samosvesti, jer u stvarnosti svakoj takvoj ideji prethodi do maksimuma ubrzano skupljanje informacije (u ovom slučaju — sa šahovske ploče), dok je »naglost« otkrivanja ideje rezul tat premeštanja informacije u okvir svesti, informacije već podsvesno organizovane i bar u nacrtu razrađene, njenog prelaska iz nižih nivoa integracije u onaj najviši, gde konačno biva formulisan plan najuspešnijeg delo vanja. Dabogme, i dalje ništa ne znamo o tome šta se deša va na ovim nižim nivoima moždane dinamike; u svakom slučaju ovi ogledi potvrđuju hipotezu o mnogospratnosti informacionih obrada slatih signala koje mozak prima. Ako je uopšte moguće govoriti’ o algoritmima u odnosu na njegov rad, u razrešavanju zadataka sarađuje ih od jednom mnogo, uzajamno delimično spregnutih, a delimično nezavisnih. Mozak nekako kao da predstavlja ceo sistem nezavisno delujućih podskupina, pri čemu ono što zovemo »svešću« može, slikovito govoreći, da »vuče« na jednu stranu, dok je čovek istovremeno na vrlo nejasan način svestan toga da ga »nešto« odvlači od puta već svesno izabranog — ma koliko da u svesti nema još ni kakve svesne alternative delovanja. Moglo bi se, pomalo u metafizičkom smislu, reći da vansvesne sfere, ne mo gući još da svesti dostave gotove rezultate informacijske obrade, obaveštavaju svest »nekako« — »kanalima« emo cionalne napetosti? — o tome da se sprema »iznenađe nje«. No treba što brže napustiti ovakav način govora koji konstruktora, što želi da modeluje pojave intuicijske neureze, može u najbolju ruku da dovede do besa, pošto on s najrazređenijim »izveštajno-mentalnim« jezi kom introspekcije ništa ne može da preduzme u svojoj radionici. Mašina za igranje šaha (tj. odgovarajuće programi rana) praktikuje heurezu na kakvu je upućuje program (sposoban, nota bene, za učenje). Bez preterivanja se može reći da veoma mnogo zavisi od talenta programista (pošto je programiranje sigurno talenat). Mašina je kadra da u jedinici vremena razmotri neuporedivo više opera cija nego čovek (deluje manje-više milion puta brže od njega), a ipak je čovek tuče, pošto je sposoban za svoje
INTELEKTRONIKA
189
ručnu dinamičnu integraciju; on svaki ponovni razmeštaj figura, ako je iskusan igrač, obuhvata kao izvesne spo jene sisteme, kao celine snabdevene izrazitim, i diver gentnim, »granajućim se« razvojnim tendencijama. Ma šina se služi taktikom, pa nekim potezima može da pri premi naredne, može da ide na gambit i si., ali mora svaki put da »kvantuje« situaciju šahovske ploče, narav no ne na mnogo poteza napred stavljajući predikcije, jer to ni za nju nije fizički moguće. Čovekova šahovska heuristika omogućava mu ipak da obavlja sažetosti za kakve mašina nije sposobna. Stičući nekakvu emocionalno-formalnu vrednost šahovska ploča biva posmatrana kao individualizovana celina. Samo takav nivo integracije, koji čini da šahovnice čak i sa neznatno različitim raspo redima figura — bivaju krajnje različite, omogućava da majstor može da igra po nekoliko desetina partija isto vremeno. Na utvrđivanju tako fenomenalne — naročito s »mašinske« tačke gledišta — sposobnosti — naše znanje mo ra sada da se zaustavi. Ljudska heuristika je — u sva kom slučaju — izvod »heuristike« svih živih bića, pošto su ona od samog svog nastanka uvek morala da deluju u osloncu na nepotpunu i netačnu informaciju, što je zahtevalo aproksimativno ustaljivanje invarijanata ili zadovoljavanje nepreciznim ustaljenjima. Ideal mode larstva bio bi, dakle — bar u uvodnoj etapi — ne takav uređaj koji deluje u osloncu na posedovane, čisto logičke premise: ili ustaljujući istinu, ili stoprocentnu laž nego takav koji deluje »manje-više«, »kako-tako«, »približno«. Jer, čim je evolucija — na celovitom nivou organizama — proizvela najpre baš takve »uređaje« — moralo je to ipak biti prostije od stvaranja sistema koji se explicite služe logikom. U neku ruku svako, čak i malo dete, služi se logikom (sadržanom u nesvesnim pravilima jezika) »nehotice«, dok formalna nauka logike zahteva ne mali duhovni napor. Pri tom činjenica da se pojedinačni neu ron može razmatrati kao minijaturni logički elemenat ne menja stanje stvari. Tu treba, takođe, dodati da iako je količina ovih elemenata, grublje uzev, u svim ljudskim mozgovima ista, dešavaju se među njima veoma ozbiljne razlike koje čine da je jedan čovek sjajan račundžija ali
190
STANISLAVLEM
slab matematičar, a drugi — odličan matematičar, no koji ima teškoća s aritmetičkim izračunavanjima, treći — kompozitor, sposoban da jedva shvati elementarne principe matematike, četvrti, najzad — ličnost lišena ka ko stvaralačkog tako i reproduktivnog dara. Malo zna jući o onome što je svim mozgovima u njihovom funkcionisanju zajedničko, o materijalnim uzrocima čak toli kog razlikovanja — ne znamo uopšte ništa. Što naš problem opet opterećuje daljim teškoćama. U svakom slučaju, kibernetičar s radošću pozdravlja pojavu apa rata koji su bar elementarno sposobni u nekoj vrsti diferencionih operacija, znači koji deluju »manje-više«, iako uopšte nema formalne teorije takve diferencijacije. Ima mo na umu perceptrone. To su postrojenja snabdevena »vidnim receptorom« koji predstavlja grubi analogon očne mrežnjače i snab devena pseudoneuronskim elementima spojenim slučaj nim (lutrijskim) načinom, postrojenja sposobna da ras poznaju slike (proste geometrijske konfiguracije, npr. cifre ili slova), zahvaljujući procesu učenja koji nastaje pod upravljanjem relativno prostog algoritma. Za sada su građeni perceptroni još uvek primitivni i ne mogu da prepoznaju, recimo, ljudska lica, ne mogu takođe, oče vidno, da »čitaju tekstove«, no ipak predstavljaju suš tinski korak napred na putu izgrađivanja mašina koje će takve tekstove čitati. To će ogromno uprostiti sve pri premne procedure, neophodne za uvođenje informacije sa zadatkom za rešavanja u okviru elektronskog mozga, jer danas svaki takav zadatak treba »prevoditi« na jezik mašine, i ta neautomatizovana delatnost guta mnoštvo vremena onih ljudi koji poslužuju mašinu. Konstruisanje sve složenijih i sve ispravnijih perceptrona stoga izgleda veoma mnogoobećavajuće. To ne znači da bi oni predstavljali neke kompjutere »više prave« od današnjih kompjutera (tim pre što je plan perceptrona takođe mo guće modelovati na kompjuteru), ali teško je, takođe, smatrati da je perceptron »sličniji« mozgu od takve ma šine. Svaki od tih uređaja modeluje u svom sektorskom obimu izvesne elementarne aspekte funkcionisanja moz ga — i to je sve. Može biti da će nas budući perceptroni dovesti bliže shvatanju »intuicije«. Treba dodati da u
INTELEKTRONIKA
191
literaturi predmeta vlada izvesna terminološka zbrka ili pojmovna nejasnost, jer neki »heurističko ponašanje« nazivaju — »nealgoritmičkim«, ali takvo ustaljivanje za visi od toga da li kao algoritam priznajemo instrukciju delovanja do kraja determinisanu, koja se u toku svog realizovanja ne menja ili, pak, takvu instrukciju koja se, zahvaljujući povratnim spregama koje je prestrukturiraju, »sama« u toku rada preobražava u vid drugačiji od polaznog. Tu je u izvesnim slučajevima moguće go voriti takođe o »samoprogramiranju«, a izvesna pomet nja delimično potiče i otuda što i ono može da implicira različita stanja stvari. U klasičnim elektronskim maši nama programiranje je izrazito odvojeno od podređenih mu radnih sistema, dok u mozgu tako izrazite podele ne ma svuda. S trenutkom kad funkcionisanje složenog sis tema postaje »plastično«, to jest kad podleže samo uslovnom, probabilističkom determinisanju i kad nije jednosmerno realizovanje ukočenih, jednom zanavek ustalje nih »propisa«, pojam algoritma se već ne daje primeniti u svome vidu neposredno uzetom iz dedukcijskih disci plina; moguće je, naime, ponašanje, istina diktirano de terministički, ali samo do izvesne granice (posle izvesnog broja koraka sistem biva, recimo, »obavešten« o tome da sada treba da počne »slobodno istraživanje« narednog poteza u okviru celog zbira alternativa; sistem, dakle, počinje da deluje po metodu »pokušaja i grešaka«, dok ne naiđe na »optimalnu« vrednost — npr. na minimum ili maksimum izvesne funkcije — i tu se opet uključuje za neko vreme »ukočena« instrukcija). Ali moguće je, takođe, da je ceo algoritam u izvesnom smislu »mono litno« probabilističan, to jest da nijedan od narednih koraka ne biva »apodiktički« propisan nego da se ustaljuju samo razdeoci ili dozvoljene okvirne oblasti u koji ma mogu da budu pokretani ili algoritmi druge vrste (»lokalno determinisani«), ili operacije tipa »upoređivanja« radi »istraživanja sličnosti« (tipa »raspoznavanja slika« ili »oblika« ili, pak, samo sličnosti odslikavanja). Mogu, znači, da se prepliću izvesne operacije tipa »apri orno utvrđenog« upravljanja, »istraživanja«, »upoređivanja« i, najzad, »indukcije«. O tome imamo li još posla sa »algoritmom« ili već s »heuristikom« zasnovanom na
192
STANISLAV LEM
»intuiciji« delimično će odlučivati arbitrarnost — slično kao što arbitrarna bivaju ustaljenja koja utvrđuju da je virus u kristalizovanom vidu »neživ«, a unesen u okvir bakterijske ćelije da je — »živ«. 2. Kako onda mogu da se postave pokušaji davanja odgovora na pitanje da li su plodovi »mašinskog mišlje nja« sposobni da prekorače plafon čovekovih intelektu alnih mogućnosti? Treba valjda nabrojati varijante odgovora, pod uslovom da ne znamo da li su to sve varijante niti, pak, koja je pravilna. a) Mašinsko mišljenje ne može da prekorači »ljud ski intelektualni plafon« iz nekih principijelnih razloga. Na primer zato što nijedan uređaj ne može biti »razum niji« od čoveka: postigli smo taj plafon sami, jedino što to još ne znamo. Ili zato što do »misaonih« sistema tipa »čovek« vodi samo jedan put prirodne evolucije, imajući za ogledni poligon planetu ili, najzad, zato što su nebelančevinski sistemi intelektualno (kao prerađivači infor macije) »gori« od belančevinskih, itd. Sve to zvuči veoma neverovatno, iako se zasad ne da isključiti. Govoreći tako, služim se direktivama heuristike, koje mi sugerišu da je čovek ipak razumno biće, dosta obično, čim ga je formirala selekcija na relativno malobrojnu grupu parametara pre nekih milion godina, i da mogu da postoje bića »razumnija« od njega, da je procese Prirode moguće oponašati i raznim putevima dolaziti do izvesnih stanja do kojih je Priroda došla sekvencijom drugih stanja. Budući razvitak ergodičke teo rije dužan je da nam u toj oblasti pitanja pruži mnogo objašnjenja. b) Mašinsko mišljenje može da prekorači ljudski »intelektualni plafon« u onom smislu u kome je učitelj matematike »pametniji« od svojih vaspitanika. Ali pošto čovek može da razume ono do čega sam ne može da dop re (deca razumeju euklidovsku geometriju, iako je sama ne izmišljaju), čoveku ne preti opasnost od gubljenja kontrole nad »saznajnom strategijom mašina«, pošto će uvek razumeti šta one rade, kao i zašto nešto rade. Ovo stanovište sada mi izgleda neprihvatljivim.
INTELEKTRONIKA
193
Šta znači, u stvari, to da »mašinsko mišljenje može da prekorači intelektualni plafon čoveka«? Ako može da ga prekorači onako kao što može učitelj naspram dece, onda je primer loš, pošto učitelj takođe nije geometriju izmislio. Radi se o odnosu tvoraca nauke prema drugim ljudima — on je analogon relacije »mašina — čovek«. Prema tome: mašina može da stvara teoriju, tj. da otkri va invarijante pojavnih klasa u većem opsegu nego čo vek. Pojačivač inteligencije u svojoj prvoj Ašbijevoj for mulaciji ne bi zamenio naučnike, pošto je to selektor informacije, dok se rad naučnika ne da svesti na selek ciju. Ašbijeva mašina mogla bi, doduše, da elementima izbora čini daleko veću količinu članova alternative nego što to može čovek, takav uređaj bio bi realan i koristan, ali samo u situacijama u kojima stojimo baš na raspuću i treba da izaberemo dalji put, a ne u situacijama u koji ma ne treba da se domislimo da nekakav put postoji (na primer »put kvantovanja procesa«). Ovaj pojačivač ne može, dakle, da predstavlja čak ni prvi problem mašine koja automatizuje stvaralački rad naučnika. Mi sad ne umemo čak ni približno da skiciramo njegovu shemu, ali znamo bar približno šta gnostička mašina mora ra diti: za stvaranje teorije složenih sistema mora uzimati u obzir veliku količinu parametara, takvu kakvu algo ritmi savremene nauke nisu kadri da savladaju. U fizici je moguće međusobno izdvajati nivoe pojava (atomska fizika, nuklearna fizika, fizika čvrstog tela, mehanika). U sociologiji to nije moguće pošto se kao vodeći, to jest kao odlučujući o dinamičnom koloseku sistema, mogu pokazivati naizmenično različiti nivoi (singularno-pojedinačni, pluralno-masovni). Glavna zagonetka leži upravo u količini promenljivih koje treba uzeti u obzir. Kada bi »gnostička mašina« bila kadra da stvori »teoriju dru štvenog sistema«, ta bi teorija morala da uzme u obzir veliku količinu promenljivih i time bi se razlikovala od poznatih nam fizikalnih formalizama. A eto, na izlazu »gnostičkog kreatora« dobijamo teoriju kodiranu, reci mo, u obliku tog sistema jednačina. Da li će s tim jednačinama ljudi moći bilo šta da preduzmu? Situaciju ćemo sebi možda bolje predočiti na primeru uzetom iz biologije. Ako je informaciona dimenzija 13
194
STANISLAV LEM
jajne ćelije po broju informacija ravna enciklopediji, onda će takvu enciklopediju, na koju će se jednom sigur no »prevesti« genotip, biti moguće pročitati samo zato što će čitalac znati fiziku, herniju, biohemiju, teoriju embriogeneze, teoriju samoorganizujućih sistema, itd. Jednom rečju, znače jezik i pravila njegove primene. U slučaju teorije koju će »roditi« mašina, čovek neće una pred znati ni njen jezik ni njegova pravila, i jedno i dru go moraće tek da uči. Stoga pitanje u krajnjem obliku glasi: može li da ga nauči? Ovde u naša razmatranja ulazi problem vremena, pošto je, valjda, jasno da više treba vremena da bi se dešifrovala cela informacija sadržana u bakterijskoj će liji i prevedena na jezik aminokiselina ili nukleotida nego što treba vremena ćeliji da bi se podelila. Za vreme jedne lektire koju vršimo »očima i mozgom«, lektire teksta »formalizovane i prekodirane bakterije«, ona će se u me đuvremenu podeliti na stotine puta, jer ona, nastavlja jući da se deli, »pročitava sebe samu« neuporedivo brže. U slučaju, pak, »teorije društva« — ili, već uopšteno, neobično složenog sistema — vreme lektire može se po kazati takvim da čitalac ne razume šta čita prosto zato što nije u stanju da umno operiše elementima jednače nja — jer prekoračuju suviše velike mogućnosti pamće nja koje mu izmiče iz polja pažnje; to je zaista Sizifov posao, pa problem tada glasi: da li će teorija u svome obliku, datom od strane mašine, biti svodljiva na dovolj no prost oblik da bi čovek mogao da ga obuhvati? Pla šim se da to neće biti moguće. To znači, dabogme, da je redukcija moguća, samo što će se svaki naredni vid teo rije koja potiče iz sledećeg redukovanja istovremeno po kazati još suviše prostranim za čoveka, iako će u odnosu na original već biti siromašniji za izgubljene elemente. Mašina će, znači, redukujući činiti ono što čini fizi čar koji širokoj publici objašnjava teoriju gravitacionih talasa pomoću oskudnog arsenala gimnazijske matema tike. Ili ono što čini mudrac u bajci koji je kralju glad nom znanja doneo redom — biblioteku natovarenu na leđa krda kamila, zatim — stotine knjiga u bisagama, i najzad — debele knjige koje je nosio rob, jer su za kralja te postepene »redukcije« stalno bile »preopširne«.
INTELEKTRONIKA
195
Iz toga se vidi da više ne moramo da razmatramo lakvu (treću) mogućnost: c) Mašina može da prekorači intelektualni plafon čoveka kako u oblasti onoga što čo vek još može tako i u oblasti onoga što čovek već ne može da obuhvati. Ta mogućnost je, naime, nastala kao zaključak pri obaranju druge. Tamo gde će čovek moći sam da stigne razumom, mašina mu verovatno neće biti potrebna sem možda kao rob koji bi za njega izvršavao potrebne operacije koje traže mnogo rada (računanje, dostavljanje željenih infor macija, dakle »pomoćno pamćenje« i »asistiranje u pos tupnim operacijama«). Tamo gde razumom sam ne dopre, mašina će mu dostaviti gotove modele pojava, gotovih teorija. Sledi pitanje — antinomsko — o tome »kako je moguće kontrolisati ono što je nemoguće kontrolisati« ? Možda bi trebalo stvoriti »antagonističke« ma šine koje bi se uzajamno kontrolisale (u rezultatima delo vanja)? Ali šta činiti ako one na izlazima prikažu suprotne rezultate? Pošto na kraju od nas zavisi šta ćemo uraditi s teorijama stvorenim od strane mašina, u naročito kon fliktnoj situaciji mogle bi da budu i bačene u peć. Druga je stvar sa upravljajućim mašinama, to jest s mašinama koje su još najverovatnije ovaploćenje Ašbijeva pojači vača. Roboti obdareni guasi-ljudskom individualnošću verovatno neće biti građeni, sem možda za ciljeve kakve je Fric Lajber predstavio u svom romanu The Silver Eggheads, gde postoje čak i veličanstveni lupanari sa elektronskim damama koje za vreme »onoga« orguljskim glasom pevuše Baha ili imaju rep kao Himere. Međutim, narastaće i razrastaće se mašinski centri koji upravljaju proizvodnjom, robnim prometom, distribucijom, kao i oni koji upravljaju istraživanjima (koordinacija napora naučnika, pomaganih, u ranijoj fazi, »simbiotički«, od strane pomoćnih mašina). Eto, takvi lokalni koordinatori zahtevaju više koordinatore u skali, recimo, zemlje ili kontinenta. Da li su između njih moguće konfliktne situa cije? I te kako su moguće. Nastajaće konflikti na planu investicionih, istraživačkih, energetskih odluka, jer će, svakako, biti potrebno odrediti primat različitih delova nja i koraka, s obzirom na bezbroj uzajamno povezanih činilaca. Takve konflikte trebaće rešavati. Dabogme, ka
13
*
196
STANISLAV LEM
žemo u brzini: to će činiti ljudi. Vrlo dobro. Elem, odlu ke će se ticati problema ogromne složenosti i ljudi — kontrolori Koordinatora moraće, da bi se orijentisali u matematičkom moru koje će im se predstaviti, zatražiti pomoć od drugih mašina, naime onih koje će optimalizovati odluku. Nad svim tim postoji globalni aspekt eko nomike: treba i nju, takođe, koordinirati. Planetarni Koordinator je takođe mašina sa »telesnim savetom«, sastavljenim od ljudi koji proveravaju lokalne odluke sistema: »kontrolori-mašine« pojedinih kontinenata. Ka ko to čine? Imaju sopstvene mašine za optimalizovanje odluka. I eto: da li je moguće da njihove mašine, duplirajući rad kontinentalnih mašina u cilju kontrole, dadu različite rezultate? I to je potpuno moguće, pošto svaka mašina za vreme izračunavanja određene sekvencije ko raka iz kojih se sastoji razrešavanje zadatka (metodom, recimo, narednih približenja, jer je materijal promenlji vih veličina ogroman), postaje nekako »pristrasna« — u smislu termina »biased«, koji se upotrebljava u engle skom filozofskom žargonu. Zna se da čovek u principu ne može da uopšte ne bude pristrasan; zašto bi ipak tre balo da bude pristrasna mašina? Pristrasnost, naime, ne mora da predstavlja rezultat emocionalnih predilekcija — ona potiče već iz davanja važnosti članovima alterna tive koji se međusobno nalaze u konfliktu. Da li su mo guće takve »ocenc« tih članova od strane nekoliko maši na koje rade nezavisno i istovremeno, ocene koje bi se među sobom razlikovale? Svakako, pošto ove mašine, koje su silom prilika probabilistički sistemi, ne deluju identično. Upravljanje predstavlja u algoritmičkom zah vatu stablo ili, pak, sistem »odlučujućih stabala« — treba miriti međusobno suprotne potrebe, različite pobude, potražnje, interese; nemoguće je, takođe, unapred utvr diti »cenovnik« svih mogućih konfliktnih situacija da bi se u osloncu na njegove lozinke i propisane im »punktualne ocene«, i pored primene metoda verovatnoće, pri likom rednog razrešavanja istog problema upravljanja, mogli dobijati potpuno isti rezultati. Pri tom je, dabogme, stepen diferencijacije rezultata nekakva funkcija složenosti rešavanih problema. Situacija će, možda, pos tati izrazitija ako sebi predočimo da ju je moguće deli-
INTELEKTRONIKA
197
mično izraziti i jezikom igara. Mašina je poput igrača koji vodi igru protiv neke »koalicije« koju sačinjava ogro man broj različitih proizvodnih i tržišnih grupacija, za tim transportnih, uslužnih grupacija, itd. Njen je zada tak, slikovito rečeno, vođenje brige o tome da unutar koalicije bude očuvana optimalna ravnoteža, da nijedan od njenih »članova« ne bi bio ni oštećen u odnosu pre ma drugima ni nagrađen na račun ostalih. Jer koalicija je u tom zahvatu naprosto celina planetarne ekonomike koja je dužna da se razvija homeostatski i istovremeno »pravedno i ravnomerno«, a »igra mašine protiv koali cije« označava sistematsko održavanje u okviru ekono mike koja se dinamično razvija — stanja takve ravnoteže koja ili svima donosi korist ili, bar, ako se to ne da izbeći nanosi što manju štetu. I sada, ako sličnu »partiju« »pro tiv« naše »koalicije« budu igrali različiti mašinski part neri redom (to znači da će svaki od njih u početku imati posla sa istom situacijom unutar koalicije), u najvišem stepenu je neverovatno da bi sve ove igre imale, u pogle du pojedinih poteza i njihovih rezultata, identičan tok. To je gotovo isto što i postulat da bi razni ljudi koji bi igrali redom šah protiv istog šahista, igrali potpuno isto — samo zato što svi imaju istog protivnika. Prema tome — šta treba raditi sa suprotnim »ocenama« mašina koje su imale zadatak da potpomognu čoveka koji je trebalo da razreši spor lokalnih Koordinatora? Regressus ađ infinitum nije moguć — treba nešto preduzeti. Ali šta? To izgleda ovako: ili elektronski koordinatori ne umeju da izračunavaju veću količinu promenljivih veličina no što to može čovek, i tada ih uopšte ne vredi graditi, ili ume ju, ali tada čovek ne može sam da se »snađe« u rezulta tima, tj. ne ume da preduzme odluku nezavisnu od maši ne, oslanjajući se na »sopstveno mišljenje o situaciji«. Koordinator izlazi na kraj sa zadatkom, ali čovek-»kontrolor« ništa stvarno ne kontroliše, nego mu se samo čini da kontroliše. Zar to nije jasno? Mašina, čijoj se pomoći obraća čovek-kontrolor, je u izvesnom smislu dubler Koordinatora i čovek na tome mestu postaje kurir-trčkaralo koji informacijsku traku prenosi s mesta na mesto. Ako, pak, dve mašine daju nejednake rezultate, čovek ne može učiniti ništa drugo sem da baca novčić da bi izab
198
STANISLAV LEM
rao: od »najvišeg nadzornika« on postaje lutrijski meha nizam izbora! Znači da opet, i to samo kod mašina za upravljanje, imamo situaciju kad mašine postaju »bistri je« od čoveka. »Zabranjuje se građenje i upotreba koordinirajučih mašina čiji potencijal prerade informacije onemogućava čoveku-kontroloru meritoran uvid u rezul tate njihove delatnosti.« To je ipak čista fikcija, jer kad objektivna privredna dinamika procesa za regulisanje bude zahtevala dalji razrast Koordinatora, barijera ljud skih mogućnosti moraće da se prekorači, i eto opet antinomije. Mogućno je upitati — nisam li izmistifikovao prob lem? Jer danas izlazimo na kraj bez ikakvih mašina uopšte! Jeste, ali još živimo u društvu koje je u odnosu na buduće društvo veoma prosto. Između relativno pri mitivne civilizacije kakva je naša i buduće visoko slože ne civilizacije razlika je manje-više takva kao između ma šine u klasičnom smislu i mašine u smislu živog organiz ma. Mašine u klasičnom smislu i »proste« civilizacije po kazuju različite vrste samopobudnih oscilacija, nekontrolisane oscilacije parametara koje na jednom mestu uzro kuju ekonomsku krizu, na drugom glad, a na trećem — trovanje talidomidom. Da bismo ocenili kako funkcioniše složena mašina, treba da uzmemo u obzir da se krećemo, hodamo, govorimo, jednom rečju — živimo zahvaljujući tome što u svakom deliću sekunda na bilionima mesta našeg tela čitavi odredi krvnih zrnaca jure »u guščjem nizu« sa česticama kiseonika, da u svim bilionima ćelija našeg tela nastaju dalji bilioni procesa koji drže pod kontrolom neprestane braunovske pokrete čestica koje teže ka svom arhaičnom toplotnom haosu i da takvih procesa koji moraju stalno da budu održavani u najužim granicama parametara ima bezbroj — jer bi inače počeo raspad dinamike organizma. Ukoliko je organizam slože niji utoliko totalnija mora da bude regulacija, utoliko u manjem stepenu mogu parametrima da se dozvole lokal ne oscilacije. Da li naš mozak regulaciono vlada nad telom? Neosporno vlada. Da li svako od nas vlada nad svo jim telom? Samo u uskom rasponu parametara — ostalo nam je »dato« od strane razborite Prirode. Ali niko ne
INTELEKTRONIKA
199
može da nam da, tj. da za nas preduzme regulaciju veo ma složenog društvenog sistema. Opasnost o kojo je go vorio Viner jeste u tome što će nas do situacija u koji ma ćemo morati da tražimo »intelektronsko pojačanje« razvitak dovesti postepeno, jer u trenutku kad počnemo da gubimo celokupan uvid, a time i kontrolu, civilizaciju neće biti moguće zaustaviti kao časovnik — ona mora da »ide« dalje. Ali valjda će »sama« ići kao i dosad? Nije baš pouz dano. To su, da tako kažemo, negativni aspekti — pro gresa u homeostatskom smislu. Ameba je daleko neosetljivija na trenutan gubitak priticanja kiseonika nego što je to slučaj sa mozgom. Srednjovekovni grad osećao je neophodnost samo za vodom i hranom; savremeni grad, kad mu ponestane elektriciteta, pretvara se u pakao, kao što je bilo pre neku godinu kad su se u Menhetenu zausta vili liftovi u neboderima i podzemne železnice. Homeostaza, naime, ima dva lika, ona je porast neosetljivosti prema spoljnoj perturbaciji, tj. perturbaciji izazvanoj »prirodnim« poremećajima i, istovremeno, porast osetljivosti prema unutrašnjoj perturbaciji, tj. perturbaciji izazvanoj poremećajima unutar samog sistema (organiz ma). Naime, ukoliko je sredina više veštačka utoliko smo u većem stepenu osuđeni na tehnologiju, na njenu preciznost — i na njenu ispravnost ako je neispravna. A može da bude neispravna. Antiperturbacijska otpornost jedinke može da se razmatra dvojako: kao izolovan elemenat — i kao elemenat društvene strukture. Celokupna »antiperturbacijska otpornost« kakvu je ispoljio Robinzon Kruso bila je rezultat informacijskog »pretprogramiranja« kakvim ga je snabdela njegova civilizacija pre no što je postao »izolovani elemenat« na pustom ostrvu. Injekcija kakvu dobija novorođenče pruža mu na sličan način izvesnu otpornost za ceo život, izaziva porast nje gove antiperturbacijske otpornosti čisto individualno, kao izolovanog elementa. Međutim, svuda tamo gde inter vencije moraju da budu ponavljane društvene sprege dužne su da funkcionišu besprekorno, što znači da boles nik sa srčanom manom, ako ga od smrti spasava aparat smešten pod kožom, koji protezuje nervne impulse, mo
zuu
STANISLAV LEM
ra da dobija regularne energetske naboje (baterijice) za taj aparat. Tako, dakle, s jedne strane, civilizacija spasava čoveka od smrti, ali ga, s druge strane, čini dopunski zavisnim od svog ispravnog delovanja. Na Zemlji ljudski organizam sam reguliše odnos kreča u kostima prema kreču u krvi, ali u Kosmosu, kada u bestežinskim uslovima kreč biva ispiran iz kostiju u krv, ne više Priroda, nego mi moramo da se dopunski mešamo radi regula cije. U ustrojstvenim formacijama koje su nam istorijski poznate često su se ispoljavali nasilni poremećaji homeostaze, izazivani kako poremećajima spoljnog porekla (epidemije, elementarne nepogode) tako i poremećajima unutrašnjeg porekla, čiji čisto idiografski katalog čine — istorijske hronike. Ustrojstvene strukture posedovale su prema takvim poremećajima različitu otpornost, a ne ke od njih su, uvodeći ceo sistem van domena stabilnosti u sferu neotklonjivih prelaza, putem revolucije prouzro kovale promene jedne strukture u drugu. Ljudi su ipak uvek ulazili u društvene odnose sa ljudima, vladali su njima ili bili pod njihovom vlašću, eksploatisani, ali sve što se desilo bilo je konsekvencija ljudskih delatnosti. Doduše, delatnosti koje su se nadindividualno i nadgrupno objektivizovale određenim silama; u promenljivim formama delovale su slične materijalno-informacijske sprege, delovali su, takođe, periferni stubovi ustrojstvene stabilizacije — s porodicom, kao jednim od najstarijih stubova na prvom mestu. Tokom razvitka tehnologije složenost procesa za regulisanje narasta, tako da najzad za njihovo ovladavanje postaje neophodna — primena regulatora koji disponuju većom količinom raznorodno sti nego ljudski mozak. To je u suštini metaustrojstveni problem, pošto takvu neophodnost počinju da osećaju zemlje s različitim ustrojstvima, samo ako se nađu na dovoljno visokom stepenu tehnoevolucije. Elem, »ne ljudski« regulatori, tj. regulatori koji i nisu ljudi, moći će po svoj verovatnoći da savladaju zadatke bolje nego ljudi — što znači da će efekt koji meliorizuje tehnološki razvitak i u toj oblasti biti ubedljiv. No bez obzira na to, potpuno će se promeniti situacija u psihološkom smislu, pošto je drugo nešto znati da se iz odnosa u koje ljudi
INTELEKTRONIKA
201
moraju međusobno da ulaze rađaju statističko-dinamične pravilnosti koje često mogu da pogađaju interese jedin ki, grupa ili celih klasa, a drugo je znati da nam se naša sudbina otima iz ruku i da je na vidan način predajemo u vlast »elektronskih staratelja«. Tada nastaje specijalno stanje čiji bi biološki ekvivalent bila situacija čoveka koji zna da svim životnim procesima njegovog tela uprav lja ne on, ne njegov mozak, ne unutrašnje pravilnosti organizma nego neki centar izvan njega, koji svim ćeli jama, encimima, nervnim vlaknima, svim molekulama nje govog tela propisuje naj optimalnije ponašanje, i mada bi takva regulacija mogla čak da bude (recimo) savrše nija od one koja se prirodno realizuje »somatičkom mudrošću tela«, iako bi u perspektivi nosila sa sobom snagu, zdravlje, dugovečnost — svako će se, valjda, slo žiti s tim da bismo to osećali nekako kao nešto »protiv no prirodi« po shvatanju naše, ljudske prirode, i valjda se to isto da reći, vraćajući se tom slikom na odnos »društvo — njegovi intelektronski regulatori«. Ukoliko više bude rasla složenost unutrašnje strukture civiliza cije utoliko će se u većem stepenu morati (u sve brojni jim oblastima) dozvoljavati ovim regulatorima da vode budnu kontrolu i intervenciju — za održanje homeostaze — ali će taj proces subjektivno moći da izgleda kao ispoljavanje »nezasitosti« ovih mašina koje ovladavaju, jed nom za drugom, oblastima dotle čisto ljudskog bitisanja. Znači, imamo pred sobom ne »elektronskog Boga«, ne elektronskog vladaoca nego samo sisteme koji, najpre pozvani samo da paze na izdvojene i izuzetno važne ili komplikovane procese, polako — tokom svojevrsne evo lucije — obuhvataju nadzor nad gotovo celokupnom društvenom dinamikom. Ovi sistemi neće se truditi da »ovladavaju čovečanstvom« u bilo kakvom antropomorfnom značenju tih reci, jer oni neće ispoljavati crte nekog egoizma niti žeđ za vlašću kakva se može razumno pripi sivati samo »ličnostima«. Druga je stvar što će ljudi moći ove mašine da personifikuju, pripisujući im — u njima neprisutne — intencije i saznanja po zakonima nove mitologije koja će već spadati u vek intelektronike. Uopšte ne demonizujem ove bezlične regulatore, samo
202
STANISLAV LEM
predstavljam začuđujuću situaciju u kojoj, kao u Polifemovoj pećini, počinje da nas hvata niko — ali ovoga puta radi našeg dobra. Pravosnažnost krajnjih odluka može zanavek da ostane u rukama čoveka, ali šta s tim kada pokušaji korišćenja takvom slobodom pokažu da bi drugačije — kada bi takve bile — odluke mašina bile korisnije, jer su utvrđene s većom svestranošću. Posle nekoliko bolnih lekcija čovečanstvo bi moglo da se pret vori u poslušno dete koje uvek sluša dobre savete — Ni koga. U toj verziji Regulator je daleko slabiji nego u va rijanti Vladaoca, jer nikad ništa ne naređuje nego samo savetuje — no da li ta njegova slabost postaje naša snaga?
V. PROLEGOMENA SVEMOĆI
Pre haosa
Govorili smo već o tome koji činioci konstruktivne prirode mogu izazvati nastanak »metafizike homeostata«. Pretpostavili smo pri tom veoma uprošćenu klasifi kaciju izvora »metafizičkog stava«. Moglo je to izazvati utisak da tako teške i u dimenzijama istorije tako trajne probleme, kao što su pitanja o smislu bitisanja i završenosti individualnog postojanja, o mogućnosti transcendencije, želimo da razrešimo na nekoliko strana, pozvavši se na neke kibernetičke analogije. Hteo sam da se ogradim od prigovora da težim tak vom uprošćavanju. Ne pozivam se ni na šta, jedino što su prethodna razmatranja, kao i još drskija koja tek treba da uslede, primitivna samo kao prvi pristupi. Ako smo mi kruna stvaranja, ako nas je u život poz vao natprirodni čin, ako, dakle, kao razumna bića pred stavljamo svojevrsnu kulminaciju onoga što može da bu de, onda će budućnost sigurno pojačati našu vlast nad materijom, ali neće promeniti naš odnos prema navede nim pitanjima, na koje ume da odgovori jedino metafi zika. Ako, međutim, priznamo sebe za veoma ranu etapu razvitka koji je za nas kao vrstu počeo pre pola miliona godina, a kao za civilizaciju — pre dvadesetak vekova i složimo se s tim da taj razvoj može (iako ne mora) tra jati još milionima godina, onda naša aktuelna ignoran
204
STANISLAV LEM
cija niukoliko ne implicira buduću ignoranciju. Ne znači to da ćemo naći odgovor na sva pitanja te vrste; smat ram pre da ćemo iz onih pitanja na koja nema odgovora izrasti ne zato što je on od nas skriven nego zato što su to loše postavljena pitanja. Dok mi jedva naslućujemo kako smo nastali i šta nas je oblikovalo tako da smo ono što jesmo, dok nas dejstva Prirode u svetu mrtve i žive materije ispunjavaju divljenjem, dok su ona za nas ne dostižni uzori, oblast rešenja koja perfekcijom i složenošću prevazilaze sve što sami umemo da stvorimo, sve dotle će količina nepoznanica biti veća od našeg znanja. I tek kad budemo mogli da sa Prirodom sarađujemo u stvaralačkom pogledu, kad naučimo da oponašamo zato da bismo otkrili sva njena ograničenja kao Konstrukto ra, stupićemo u prostor slobode, odnosno na teren našim ciljevima podložnog manevra stvaralačke strategije. Je dini način za tehnologiju — rekoh to napred — jeste druga tehnologija. Proširimo to tvrđenje. Priroda je u svojim mogućnostima neiscrpna (količina u njoj sadrža ne informacije, reći će kibernetičar, jednaka je besko načno). Ne možemo stoga katalogizirati Prirodu ma i zato što smo čak kao civilizacija ograničeni u vremenu. Možemo ipak beskrajnost Prirode nekako okrenuti protiv nje same, operišući neprebrojnim zbirovima kao Tehnolozi — na način približan onome na koji to čine matema tičari u teoriji skupova. Možemo uvećati razlike između »veštačkog« i »prirodnog«, što će nastupiti onda kad »veštačko« postane, najpre, takvo da se neće moći razli kovati od prirodnog, a zatim da ga prevaziđe. A kako shvatiti to prevazilaženje? Ono uz pomoć Prirode označa va realizovanje onoga što je za nju nemoguće. Ah, reći će neko, znači da su sve te fraze išle samo ka tome da daju visok rang delima ljudskim, raznim ta mo mašinama koje Priroda ne stvara. Sve zavisi od toga šta obuhvatimo pojmom »maši na«. Može on, naravno, označavati samo ono što smo dosad naučili da gradimo. No ako pod »mašinom« bude mo podrazumevali ono što ispoljava regularnost, situa cija će se promeniti. U tako širokom zahvatu nije više bitno je li »mašina« načinjena od postojeće materije, od onih sto elemenata koje je otkrila fizika, ili od prameno
PROLEGOMENA SVEMOĆI
205
va zraka ili i od gravitacionih polja. Takođe više nije važno da li i kako »mašina« koristi ili i »stvara« energiju. Dabogme, u materijalnom svetu energija se ne može stvoriti ni iz čega. Mogao bi se ipak konstruisati sistem sastavljen iz razumnih bića i njihove sredine, koji bi se ponašao tako da zakoni termodinamike koje sad pozna jemo — u njemu ne obavezuju. Neko će odgovoriti da je takav sistem »veštački« i da lukavo, na način koji će za bića što u njemu žive biti neprimetan, moramo da mu dostavimo energiju spolja. Ništa ipak ne znamo o tome nema li Metagalaksija energetske izvore koji su u odnosu na nju do te mere spoljašnji, kao što bi to bili izvori »priključeni« uz taj sistem. Možda ih ima; možda ona večiti pripliv energije zahvaljuje — beskrajnosti Svemi ra. Da li bi — kad bi tako bilo — iz tog proizlazilo da je Metagalaksija veštačka? Kao što vidimo, sve zavisi od skale razmatranih pojava. Mašina je, dakle, sistem koji pokazuje bilo kakvu regularnost ponašanja: statističku, probabilističku ili determinističku. Po takvom shvatanju mašina je atom, jabuka, zvezdani sistem ili natprirodni svet — sve što konstruišemo i što će se ponašati na dati način: što bude imalo unutrašnja stanja i neka spoljašnja stanja, pri čemu će veze koje nastaju između skupova tih stanja podlegati izvesnim pravilnostima. Pitanje gde se sad nalazi natprirodni svet jednako je s pitanjem gde se nalazila šivaća mašina pre no što je nastao čovek. Nigde — ali moguće ga je sagraditi. Lakše je, svakako, načiniti šivaću mašinu nego taj svet. Postaraćemo se ipak da pokažemo kako nema ni kakvih zabrana koje bi onemogućile čak i konstrukciju »van-prolaznosti«. Postoje, dodajmo oslanjajući se na Ašbija, dve vrste mašina. Prosta mašina je sistem koji se ponaša tako da njegovo unutrašnje stanje i stanje njegove sredine jedno značno određuju naredno stanie. Ako su promenljive postojane, ekvivalentni opis takve mašine jeste sistem običnih diferencijalnih jednačina s vremenom kao neza visnom promenljivom. Takve opise na simboličnom jezi ku matematike posvuda primenjuje fizika, na primer astronomija. U odnosu prema takvim sistemima (»maši na«), kao što je klatno, kao što je grumen koji pada u
206
STANISLAV LEM
polju teže ili kružeća planeta, sistem tih jednačina daje nam približnost stvarnom toku pojava do te mere tačnu da je za naše svrhe dovoljna[VIII]. Nasuprot složenoj mašini, kao što su živi organizam, ili mozak, ili društvo, slična predstava (»simbolično modelovanje«) u praksi se ne da ostvariti. Sve zavisi, dabogme, od toga koliko mnogo o sistemu želimo da znamo. Potrebu znanja označava traženi cilj kao i okolnosti. Ako je sistem obešen čovek, i mi želimo da odredimo, to jest da predvidimo njegova buduća stanja kao klatna, do voljno je da uzmemo u obzir dve promenljive (ugaoni otvor, ugaonu brzinu). Ako je to živ čovek, i želimo da predvidimo njegovo ponašanje, količina bitnih promen ljivih koje treba uzeti u obzir postaje ogromna, a predskazivanje će ionako biti samo oznaka budućeg stanja s verovatnoćom utoliko većom ukoliko više promenljivih uzmemo u obzir — ali ono nikad neće biti jednako jedan (praktično će ga doseći; u praksi nam je potpuno dovolj na verovatnoća 0,9999999). Postoji niz pronalaženja prib ližnih rešenja koja je stvorila matematika, rešenja kada količina promenljivih čini uzaludnom primenu običnog matematičkog metoda. Npr. takozvani metod Monte Karlo. Ali nećemo da se bavimo takvim problemima, pošto se ovde ne bavimo matematikom, a sem toga će oruđa kojima se ona služi, kako se može pretpostaviti, morati da ustupe mesta drugima. Probleme koji istupaju tamo gde se srećemo sa »slo ženim mašinama« danas istražuje niz novih disciplina. To su teorija informacije, operativna analiza, teorija pla niranja eksperimenta, teorija odluke, teorija igara, teo rija linearnog programiranja, dinamika grupnih proce sa. Cini se da će sve, kao i nekoliko nespomenutih, u sebi ujediniti opšta teorija sistema. Takođe se čini da će raz vitak te opšte teorije poći u dva pravca. Jer pod njom se, s jedne strane, može podrazumevati teorija fizičkih sistema, onakvih kakve predstavlja Priroda. S druge stra ne — pod njom se može podrazumevati teorija matema tičkih sistema, koja se ne bavi realnim postojanjem istraživanih veza već jedino vodi računa o tome da takvi sistemi budu slobodni od unutrašnjih protivrečnosti. To grananje još nije jasno. Usudićemo se ipak da predvidi
PROLEGOMENA SVEMOĆI
207
mo stanje u kome će se te dve grane nekako ponovo spo jiti, što će označavati mogućnost konstruisanja sistema s proizvoljnim osobinama, sretanim ili i nesretanim u stvarnom svetu. Ovde treba načiniti izvesne ograde. Pri svoj nezavršenosti svojih veza, Priroda je ograničena postojanjem izvesnih zabrana (da se energija ne može izvući »iz ničega«, ni prekoračiti brzina svetlosti ni isto vremeno meriti moment i brzina elektrona, itd.). Dok je naš svet u znatnoj meri identičan sa svetom Prirode, sa mo donekle »prerađen« našim snagama (zahvaljujući tehnološkoj delatnosti), kao i dok smo mi sami isključivi ili gotovo isključivi rezultat prirodnih procesa (bioevolu cije) dotle su ograničenja Prirode i naša ograničenja. U tom smislu mogao bi jednom, doduše, da se ponovi Napoleon, ali ne tako da, pošto bi.bio vema kopija originala, bude uz to još kadar da leti samim širenjem ruku. U na šem običnom svetu to je nemoguće. Da bi Napoleon mo gao leteti, trebalo bi povrh svega za nj stvoriti još i tak vo sredstvo kojim bi »letovi po zahtevu« bili mogući. Drugim rečima, trebalo bi u tu svrhu stvoriti veštački svet, izolovan od prirodnog. Što viši pri tom bude ste pen realizovane izolovanosti sveta koji kreiramo to će više zakoni različitiji od prirodnih moći u tom svetu da vladaju. Oponent s kojim smo se već sukobili napred reći će da je to prevara, jer bismo za ostvarenje takvih želja kao što je letenje pomoću -širenja ruku morali u naš svet vešto da »ugradimo« jedan sintetički svet, izolovan od Prirode. Pa naravno. Pošto mi Prirodu ipak smatramo konstruktorom i ničim drugim, ona je, po našem mišlje nju, našem oponentu izgradila kičmu, mišiće, bubrege, srce, mozak i niz drugih organa; iz toga bi proizlazilo da je on, iako je sasvim normalan čovek, ili baš zato, »pre vara«. Navika da se ljudski plodovi smatraju delima krhkijim od prirodnih, razumljiva je na današnjoj etapi raz vitka; ali moramo podvući da te navike, ako treba da govorimo o onom što može da bude u vrlo dalekoj bu dućnosti — moramo zaboraviti. S Prirodom ćemo rivalizovati u svakom pogledu; u pogledu nepogrešivosti i trajnosti naših proizvoda, univerzalizma, njihovog dejstva, njihovog regulacionog potencijala,, obima homeo staze i mnogim drugim. Tome problemu posvetićemo po sebnu pažnju.
208
STANISLAV LEM
Sada ćemo se ipak pozabaviti daljim nastavkom uvođenja u »pantokreatiku«, to jest u tako, uslovno, radi ugodnosti nazvanu sposobnost ostvarivanja svih mogu ćih, pa i u Prirodi nerealizovanih ciljeva, sposobnost koja se oslanja na opštu teoriju fizičkih i matematičkih sis tema.
Haos i red
Kao kandidati za tvorce moramo u početku da se pozabavimo haosom. Šta je haos? Ako za dati slučaj X u A svi mogući slučajevi mogu da se dese u B, i ako tak va nezavisnost vlada svud, znači da pred sobom imamo haos. Ako, međutim, l u i n a neki način ograničava ono što može da se dogodi u B, znači da između A i B pos toji veza. Ako X u A ograničava B jednoznačno (okrene mo kontakt, pali se lampa), veza između A i B je deter ministička. Ako X u A ograničava B na taj način da posle X u A mogu u B da se dogode slučajevi Y ili Z, pri čemu se Y događa 40 puta na 100, posle X u A, međutim Z može da se dogodi 60 puta na 100, znači da je veza izme đu A i B — probabilistička. Razmotrimo sada je li moguć drugi »tip« haosa, nai me takav da vladajuće veze budu krajnje promenljive, (znači ni determinističke ni probabilističke, jer već zna mo da tada imamo neki red). Recimo, da se X u A deša va Y puta u B, a jednom U u B, jednom opet J u V, itd. Elem, u tim okolnostima nedostatak bilo kakve pravil nosti ne dopušta da se otkrije postojanje veza uopšte, promenljive veze su samim tim isto što i nedostatak ve za, odnosno moguć je samo jedan haos. Razmotrimo da lje kako se može podražavati haos. Ako imamo mašinu s veoma velikim brojem dirki i lampica, pri čemu se posle udara u dirku pali neka od tih lampica onda, čak ako je sistem strogo deterministički, opservator koji sledi njegovo ponašanje može zaključiti da pred sobom ima haos. Jer ako pritisak prve dirke izaziva paljenje lampice T, drugi pritisak iste dirke — pali lampicu W, treći — D, četvrti Q, i ako je ta sekvenca v eom a duga tako da tek milioniti pritisak dirke broj 1 pali ponovo lampicu T,
PROLEGOMENA SVEMOĆI
209
posle čega se serija već precizno ponavlja — opservator koji završetak jedne serije neće dočekati, priznaće da se mašina ponaša haotično. Tako se, znači, haos može imi tirati predeterminisanim sistemom, ako je dužina serije u kojoj isti uzrok izaziva prividno slučajne posledice — veća od vremena opservacije. Sva sreća što Priroda nije izgrađena na taj način. To rekosmo ne zato što želimo da imitiramo haos, nego da bismo pokazali da eksperimentator, dakle nau ka, može da ne otkrije svaku vrstu reda, to jest prisustvo veza. Ako slučaj X u A ograničava moguće slučajeve B, kažemo da između A i B postoji veza. Pošto slučaj X u A u izvesnoj meri determiniše ono što će se dogoditi u B, veza može da se upotrebi radi davanja informacije. To istovremeno označava organizaciju: A i B predstavljaju izvestan »sistem«. U Prirodi postoji beskrajna količina veza. Ne odre đuju ipak sve veze u jednakom stepenu ponašanje siste ma ili njegovih delova. U suprotnom slučaju imali bismo posla s takvom količinom bitnih promenljivih, da bi na uka bila nemoguća. Nejednak karakter veza označava postojanje manje ili veće izolacije sistema od ostatka Kosmosa. U praksi zaobilazimo najviše što je moguće veza, tj. nebitnih promenljivih. Veza A 1 B, organizujući moguća stanja B , opažajna je kao izvesna restrikcija. Restrikcija čega? »Svemogućnosti«? Ne — njihova količina nije beskonačna. To je restrikcija u okviru skupa stanja mogućih za B. Ali otku da znamo koja su stanja moguća? U osloncu na dosadaš nje znanje. A šta je znanje? Znanje označava očekivanje određenog slučaja posle pojave nekih drugih slučajeva. Ko ništa ne zna može se nadati svemu. Ko nešto zna, smatra da se ne može dogoditi sve, već samo izvesne stvari, dok druge pojave smatra nemogućim. Znanje je, prema tome, ograničavanje raznorodnosti i utoliko je veće ukoliko je manja nesigurnost onoga što se očekuje. Recimo da gospodin Smit, bankarski činovnik, sta nuje s tetkom-puritankom koja ima podstanarku u kući na sprat sa čeonim zidom od stakla, zahvaljujući čemu naučnik-opservator s druge strane ulice može da posma14
/l u
STANISLAV LEM
tra sve što se u kući događa. Neka unutrašnjost kuće bu de »kosmos« koji treba da istražujemo. Količina »siste ma« koji se u tom kosmosu daju izdvojiti praktično je beskonačna. Moguće ju je, npr., razmatrati atomski. Imamo tada skupove molekula od kojih su načinjene stolice, stolovi i tela tri osobe. Ljudi se kreću; hoćemo da predvidimo njihova buduća stanja. Pošto se svako telo sastoji iz oko IO25 molekula, trebalo bi iscrtati tri puta po 102S putanja tih molekula, to jest njihovih staza kroz vreme i prostor. Nije to najbolji pristup, jer pre no što ustalimo samo polazna molekularna stanja Smita, gos pođice i tetke, proći će oko 15 biliona godina, pomenute osobe leći će u grob, a mi nećemo stići da analitički po obrascu izvedemo prvi doručak. Količina razmatranih promenljivih zavisi od toga šta, u stvari, hoćemo da pro učavamo. Kad tetka silazi u podrum po povrće, gospodin Smit ljubi podstanarku. Teorijski bi se dalo čak u oslon cu na analizu ponašanja molekula zaključiti ko je koga poljubio, ali u praksi će, kao što smo pokazali, pre ugasnuti sunce nego što to izračunamo. Bili bismo nepotreb no vatreni, jer dovoljno je naš Kosmos tretirati kao sis tem sastavljen iz tri tela. U njemu periodično istupaju konjugacije dva tela, kad treće silazi u podrum. Najpre se u našem kosmosu pojavljuje Ptolomej. On vidi da se dva tela povezuju pri udaljavanju trećega. On stoga stva ra teoriju čisto opisno: crta odgovarajuće cikluse i epicikluse, zahvaljujući čemu je već unapred poznato kakvu će poziciju zauzeti dva gornja tela kada se donje nađe najniže. Pošto ispada tako da se u samom centru krugo va koje je nacrtao nalazi kuhinjski slivnik, on mu pripi suje osobine veoma važnog centra Kosmosa. Sve se vrti oko slivnika. Astronomija se polako razvija dalje. Dolazi Kopernik, ruši slivničkocentričku teoriju, a posle njega Kepler iscrtava znatno prostije putanje tri tela od onih koje je obeležio Ptolomej. Zatim se pojavljuje Njutn. On izjav ljuje da ponašanje tela zavisi od njihove uzajamne atrak cije, tj. sile teže. Gospodin Smit privlači podstanarku, a ona njega. Kada je tetka blizu, oboje se okreću oko nje, jer je tetkina privlačna sila odgovarajuće veća. Sada umemo već sve odlično da predviđamo. Odjednom se ipak
PROLEGOMENA SVEMOĆI
211
pojavljuje Ajnštajn našeg Kosmosa i Njutnovu teoriju podvrgava kritici. On smatra da je postuliranje delatno sti bilo kakvih sila potpuno suvišno. On stvara teoriju relativiteta u kojoj ponašanje sistema određuje geome trija četvorodimenzionalnog prostora. »Erotsko privla čenje« nestaje isto kao što nestaje privlačenje u pravoj teoriji relativiteta. Zamenjuje ga zakrivljenost prostora oko gravitacionih masa (a u našem slučaju — erotskih masa). Tada spajanje putanja gospodina Smita i gospo đice označavaju izvesne krive, zvane erotodezijskim. Pri sustvo tetke izaziva takvu deformaciju erotodezijskih krivih da do spajanja gospođice sa Smitom ne dolazi. Nova teorija je prostija, jer ne postulira postojanje ni kakvih »sila«, sve se svodi na geometriju prostora, a na ročito je lepa generalna formula (da je energija ljublje nja jednaka proizvodu erotskih masa kroz kvadrat brzi ne zvuka, pošto, čim se iza tetke zalupe vrata i taj zvuk dopre do Smita i gospođice, njih dvoje padaju jedno dru gom u zagrljaj). Potom ipak stižu novi fizičari, među kojima i Hajzenberg. Oni utvrđuju da je Ajnštajn, istina, dobro pred viđao dinamična stanja sistema (stanja ljubljenja, neljubljenja itd.), ali preciznija posmatranja, pomoću og romnih optičkih oruđa, koja dopuštaju da se posmatraju pojedine senke ruku, nogu i glava, ukazuju na to da se tamo mogu izdvojiti takve promene koje je teorija erot skog relativiteta zaobišla. Oni ne osporavaju postojanje erotske gravitacije, ali posmatrajući sitne elemente iz kojih su izgrađena kosmička tela (dakle te ruke, noge, glave) zapažaju indeterminizam njihovog ponašanja. Npr. ruke gospodina Smita ne zauzimaju uvek istu poziciju za vreme stanja ljubljenja. Na taj način počinje stvara nje nove discipline, zvane mikromehanikom gospodina Smita, tetke i gospođice. To je teorija statistička i probabilistička. Deterministički se ponašaju veliki delovi sistema (tek što se iza tetke zatvore vrata, gospodin Smit i gospođica već, itd.), ali to je rezultat delovanja indeterminističkih pravilnosti koje se sumiraju. Tu se ipak otvaraju prave teškoće, pošto sc ne može preći od Hajzenbergove mikromehanike na Ajnštajnovu makrodinamiku. Tela se kao celine ponašaju deterministički, ali se 14*
212
STANISLAV LEM
udvaranje događa različito. Erotska gravitacija ne ob jašnjava sve. Zašto Smit ponekad hvata gospođicu pod bradu, a ponekad ne? Množe se stalno nove statistike. Odjednom bomba: ruke i noge uopšte ne čine krajnje elemente, moguće ih je podeliti na ramena, predramena, butine, listove, prste, dlanove itd. Količina »elementar nih čestica« zastrašujuće raste. Već nema nijedne mono litne teorije njihovog ponašanja, a između opšte teorije erotskog relativiteta i mikromehanike kvanta (otkriven je kvant milovanja) — zjapi nepremostiva provalija. Odista, međusobno pomirenje teorije gravitacije j teorije kvanta (već pravog Kosmosa, a ne ovog iz naše šale) još uvek je nerešen problem. Uopšteno govoreći, svaki sistem je moguće predefinisati tako da se sastoji iz proizvoljne količine delova, posle čega se, dalje, otkri vaju veze između tih delova. Ako hoćemo da predskazujemo isključivo izvesna opšta stanja, dovoljna je teorija s malom količinom promenljivih. Ako istražujemo siste me sve podređenije u odnosu na spomenute, problem se zapetljava. Zvezde od zvezda izoluje Priroda, ali pojedine atomske čestice moramo da izolujemo sami; to je jedna od hiljade nevolja. Treba izabirati takve projekcije koje mire minimum uzimanih u obzir promenljivih, sa što je moguće većom preciznošću predskazivanja. Naš pri mer bio je šala, pošto se ponašanje tri spomenute osobe ne može odslikati deterministički. Nedostaje im za to dovoljno pravilnosti ponašanja. Takav pristup je nemo guć i nekako se nameće sam, kad sistem pokazuje veliku regularnost i znatan stepen izolacije. Ti uslovi postoje na nebu, ali ne u stanu. Kada ipak broj promenljivih raste, čak i u astronomiji se javljaju teškoće primenjivanja diferencijalnih jednačina. Izaziva ih već označava nje putanja tri gravitirajuća tela, a za šest tela takve jednačine ne mogu se rešavati. Nauka postoji zahvaljujući tome što stvara uprošćene modele pojava, što zaobilazi manje bitne promenljive (smatra se, npr., da su mase manjih tela sistema jednake nuli) i traži invarijante. Takva invarijanta je, npr., brzina svetlosti. U pravom Kosmosu do njih je lak še doći nego u tetkinom stanu. Ako (i veoma ispravno) nismo skloni da ljubljenje priznamo kao pojavu univer
PROLEGOMENA SVEMOĆI
213
zalnu isto kao i gravitaciju nego želimo da saznamo zbog čega Smit ljubi, upali smo u ćorsokak. Uz sva ograniče nja, matematička mehanika je toliko univerzalna da do zvoljava izračunavanja položaja kosmičnih telji na hilja de i milione godina unapred. No kako ipak sračunati putanje impulsa u mozgu gospodina Smita da bi se predvidele »oralne koincidencije« sa gospođicom, tj. govoreći manje učeno, da bi se predvideli poljupci? Ako bi to čak bilo moguće, simboličko odslikavanje narednih stanja mozga pokazuje se složenijim nego sama pojava (tj. tok impulsa u neuronskoj mreži). U takvoj situaciji neuronski ekvivalent akta kijanja jeste tom čiju koricu treba otvarati pomoću teške dizalice. U praksi matematička aparatura grezne u nastalu složenost mnogo ranije nego što dolazi do ispunjavanja takvih tomova. Šta nam preostaje? Da samu pojavu priznamo za njenu nasavršeniju projekciju, zastupanje analitičke delatnosti — kreativ nom. Jednom rečju — imitološka praksa.
Scila i Haribđa, ili o um erenosti
Nalazimo se na najopasnijem mestu naših razmat ranja. Namnožili smo pitanja, oklevajući sa davanjem odgovora i obećanja snabdevenih tako bombastičkim na zivima kao što je »pantokreatika«, ponešto smo već rekli o haosu, stigli do prapočetaka »imitologije« i ceo taj tok neizbežno nas gura u nove probleme. To su pitanja: ma tematike i njenog odnosa prema realnom svetu, dalje, prema svetu jezičkih i semantičkih problema, raznih vrs ta »egzistencije«, jednom rečju, približavamo se oblasti bezdanih filozofskih bivstvovanja u kojima ceo naš konstruktorski optimizam može da potone i nestane bez traga. Nije reč o tome što su svi ti problemi neizmerno složeni, što bi svaki zahtevao najmanje celu knjigu, ako ne i biblioteku, niti čak o tome što nam nedostaje sve strana kompetencija. Stvar je u tome što kompetencija ništa ne bi vredela, jer su u pitanju sporni problemi. Moram to tačnije da objasnim. Knjige koje popularizuju aktuelno stanje nauke — recimo fizičke — i to popularizuju dobro, predstavljaju stvar tako kao da imaju
212
STANISLAV LEM
udvaranje događa različito. Erotska gravitacija ne ob jašnjava sve. Zašto Smit ponekad hvata gospođicu pod bradu, a ponekad ne? Množe se stalno nove statistike. Odjednom bomba: ruke i noge uopšte ne čine krajnje elemente, moguće ih je podeliti na ramena, predramena, butine, listove, prste, dlanove itd. Količina »elementar nih čestica« zastrašujuće raste. Već nema nijedne mono litne teorije njihovog ponašanja, a između opšte teorije erotskog relativiteta i mikromehanike kvanta (otkriven je kvant milovanja) — zjapi nepremostiva provalija. Odista, međusobno pomirenje teorije gravitacije i teorije kvanta (već pravog Kosmosa, a ne ovog iz naše šale) još uvek je nerešen problem. Uopšteno govoreći, svaki sistem je moguće predefinisati tako da se sastoji iz proizvoljne količine delova, posle čega se, dalje, otkri vaju veze između tih delova. Ako hoćemo da predskazujemo isključivo izvesna opšta stanja, dovoljna je teorija s malom količinom promenljivih. Ako istražujemo siste me sve podređenije u odnosu na spomenute, problem se zapetljava. Zvezde od zvezda izoluje Priroda, ali pojedine atomske čestice moramo da izolujemo sami; to je jedna od hiljade nevolja. Treba izabirati takve projekcije koje mire minimum uzimanih u obzir promenljivih, sa što je moguće većom preciznošću predskazivanja. Naš pri mer bio je šala, pošto se ponašanje tri spomenute osobe ne može odslikati deterministički. Nedostaje im za to dovoljno pravilnosti ponašanja. Takav pristup je nemo guć i nekako se nameće sam, kad sistem pokazuje veliku regularnost i znatan stepen izolacije. Ti uslovi postoje na nebu, ali ne u stanu. Kada ipak broj promenljivih raste, čak i u astronomiji se javljaju teškoće primenjivanja diferencijalnih jednačina. Izaziva ih već označava nje putanja tri gravitirajuća tela, a za šest tela takve jednačine ne mogu se rešavati. Nauka postoji zahvaljujući tome što stvara uprošćene modele pojava, što zaobilazi manje bitne promenljive (smatra se, npr., da su mase manjih tela sistema jednaike nuli) i traži invarijante. Takva invarijanta je, npr., brzina svetlosti. U pravom Kosmosu do njih je lak še doći nego u tetkinom stanu. Ako (i veoma ispravno) nismo skloni da ljubljenje priznamo kao pojavu univer
PROLEGOMENA SVEMOĆI
213
zalnu isto kao i gravitaciju nego želimo da saznamo zbog čega Smit ljubi, upali smo u ćorsokak. Uz sva ograniče nja, matematička mehanika je toliko univerzalna da do zvoljava izračunavanja položaja kosmičnih telyt na hilja de i milione godina unapred. No kako ipak sračunati putanje impulsa u mozgu gospodina Smita da bi se predvidele »oralne koincidencije« sa gospođicom, tj. govoreći manje učeno, da bi se predvideli poljupci? Ako bi to čak bilo moguće, simboličko odslikavanje narednih stanja mozga pokazuje se složenijim nego sama pojava (tj. tok impulsa u neuronskoj mreži). U takvoj situaciji neuronski ekvivalent akta kijanja jeste tom čiju koricu treba otvarati pomoću teške dizalice. U praksi matematička aparatura grezne u nastalu složenost mnogo ranije nego što dolazi do ispunjavanja takvih tomova. Šta nam preostaje? Da samu pojavu priznamo za njenu nasavršeniju projekciju, zastupanje analitičke delatnosti — kreativ nom. Jednom rečju — im itološka praksa.
Scila i Haribđa, ili o um erenosti
Nalazimo se na najopasnijem mestu naših razmat ranja. Namnožili smo pitanja, oklevajući sa davanjem odgovora i obećanja snabdevenih tako bombastičkim na zivima kao što je »pantokreatika«, ponešto smo već rekli o haosu, stigli do prapočetaka »imitologije« i ceo taj tok neizbežno nas gura u nove probleme. To su pitanja: ma tematike i njenog odnosa prema realnom svetu, dalje, prema svetu jezičkih i semantičkih problema, raznih vrs ta »egzistencije«, jednom rečju, približavamo se oblasti bezdanih filozofskih bivstvovanja u kojima ceo naš konstruktorski optimizam može da potone i nestane bez traga. Nije reč o tome što su svi ti problemi neizmerno složeni, što bi svaki zahtevao najmanje celu knjigu, ako ne i biblioteku, niti čak o tome što nam nedostaje sve strana kompetencija. Stvar je u tome što kompetencija ništa ne bi vredela, jer su u pitanju sporni problemi. Moram to tačnije da objasnim. Knjige koje popularizuju aktuelno stanje nauke — recimo fizičke — i to popularizuju dobro, predstavljaju stvar tako kao da imaju
STANISLA.V LEM
dve, međusobno razgraničene oblasti: onoga što je nauka jednom zauvek utvrdila i onoga što još nije do kraja razjašnjeno. To je, dakle, poseta divnoj, od prizemlja do vrha divno uređenoj kući, obilazak pojedinih apartmana u kojima ovde-onde na stolovima stoje nerešene zago netke. Zgradu napuštamo u uverenju da će ove zagonet ke biti pre ili kasnije rešene, u šta nas ubeđuje divota cele zgrade. Nama ipak ni na um ne pada da rešenje tih zagonetki može za sobom da povuče rušenje polovine zgrade. Slično stvari stoje i kad čitamo priručnike iz ma tematike, fizike ili teorije informacije. U prvi plan izbija impozantna konstrukcija. Nejasni problemi skriveni su od našeg oka još bolje nego u popularnom izlaganju. Jer popularizator (imam tu na umu populizatora-naučnika) uvek dobro zna kako sjajan efekt izaziva uvođenje u izla ganje neke velike Tajne. Autor udžbenika, međutim (uni verzitetskog udžbenika, na primer), vodi računa pre svega o povezanosti prezentirane konstrukcije, o njenoj mono litnosti i ni najmanje ne ceni sve moguće efekte, a pošto se ne oseća obaveznim da komplikovane formule prevodi na svakodnevni jezik, on lakše izbegava sporne interpre tacije. Onaj koji se razume u stvar svakako uviđa na ko liko različite načine je moguće interpretirati fizičko, ma terijalno značenje celokupne simbolike kvantnih jednačina, kakve se provalije sukobljenih pogleda kriju iza jedne ili druge formule. Svestan je, takođe, da bi drugi teoretičar napisao knjigu koja bi na mnogim mestima odudarala od ove koju ima pred sobom. Sve je to ipak i razumljivo i nužno, pošto nema ni popularizovanja ni širenja znanja ako se odmah upada u centar aktuelnih sporova. Čitalac popularizatorske knjige ionako neće sam učestvovati u njihovom rešavanju, a adept teorijske discipline najpre mora da upozna njeno oružje i konfiguraciju bojnog polja pre no što sa vladavši osnove pripreme i taktike bude mogao da učest vuje u strateškim savetovanjima nauke. Naš cilj ipak nije ni popularizacija onoga što je već izvršeno ni osva janje nauke kao stručnog znanja, nego pogled u buduć nost. Kad bismo na neverovatan način naduvali svoje pre tenzije i poželeli da se u jedan mah nađemo na najvišim
PROLEGOMENA SVEMOĆI
215
spratovima nauke, tamo gde diskutuju ne autori popu larizacije ili udžbenika nego sami tvorci onoga što se potom izlaže i populariše, kad bismo se usudili da uz memo učešće u njihovim disputima, bilo bi to nešto gore od smešnoga. Bila bi to greška. Na stranu smeh — ali šta bi, u stvari, trebalo da učinimo? Recimo da shvatamo sve što govore informacionisti, matematičari, fizičari koji se izjašnjavaju za ovaj ili onaj pogled. To su pogledi protivrečni. Koncepcija kvantovanja prostora nepomir ljiva je s klasičnom kvantnom mehanikom. »Skriveni pa rametri« elementarnih čestica postoje ili ne postoje. Pri hvatanje beskonačne brzine širenja procesa u mikrosvetu sukobljavaju se sa ograničenom brzinom svetlosti. »Intelektroničari« govore da je iz dvojčanih (diskretnih) elemenata moguće izgraditi model mozga. »Fungoidisti« tvrde da je to nemoguće. Na obe strane nalaze se izvrsni stručnjaci, koautori narednih naučnih prevrata. Treba li da pokušamo da pomoću elektriciteta mirimo njihove pretpostavke? Bilo bi to uzalud: napredak nauke ne ra đa se iz kompromisa. Treba li da prihvatimo kao isprav ne argumente jedne strane — protiv druge? Kako ipak naći kriterijume izbora, ako se Bor sukobljava s Ajnštajnom ili Bruver s Hilbertom? Da li možda da se radi no vih kriterij-uma obratimo filozofima? Ali ne samo što ima mnogo njihovih škola, nego je interpretacija osnova matematike ili fizike predmet sporova čak i u okvirima jedne škole! A pri tom sve to nisu akademski sporovi, svađe oko značenja detalja, nego oko najosnovnijih naučnih postav ki. Problemi beskonačnosti, mera, veze atomskih čestica sa strukturom Kosmosa, povratnosti ili nepovratnosti pojava, proticanja vremena, a da i ne spominjemo prob leme kosmologije ili kosmogonije. Tako, dakle, izgleda naša Scila: ponor ka čijim oba lama smo lakomisleno išli, imajući pred očima buduć nost udaljenu više hiljada godina. Da li su elementarne čestice takve da ih možemo razlikovati ili ne? Može Ii se zastupati mišljenje o postojanju »antisveta«? Postoji li plafon sistemne složenosti? Postoji li granica pohoda na niže, ka beskonačno malim razmerama, i u visinu, ka beskonačnim veličinama ili se one, pak, možda na nepoj
216
STANISLAV LEM
mljiv način zatvaraju u oblik kruga? Može li se česticama pridavati proizvoljno velika energija? Šta nas se tiču ta pitanja? Šta su ona za nas? Ali jesu, i to baš sve, ako takozvana »pantokreatika« ne treba da ostane prazno naklapanje, jalovo hvalisanje dostojno glupaka ili deteta. Kad bismo u sebi nekim čudom ovaplotili znanje naj jačih Zemljinih stručnjaka, ne bi nam to ništa pomoglo: jer nije stvar u tome što je danas nemoguće biti univer zalan mudrac, nego u tome što bi takav mudrac, kada bi čak i bio moguć, morao da se odluči za pristupanje nekome od tabora. Talasna i korpuskularna priroda mate rije ispoljava se u zavisnosti od toga šta izučavamo. Zar je isto i sa dužinom? Je li dužina nešto kao boja — nešto što nastaje, a ne odlika pojava data na svim nivoima stvarnosti? Najveći stručnjak kome se postavi navedeno pitanje odgovoriće da ne zna odgovor koji ne bi bio sa mo lični pogled, zasnovan, dakako, na gigantskoj teorij skoj konstrukciji, koja je ipak neprihvatljiva za druge, isto tako sjajne stručnjake. Ne bih hteo da tim rečima stvorim utisak kako savremena fizika ili kibernetika predstavljaju more protivrečnosti i upitnika. Tako nije. Dostignuća su ogromna, ali njihova slava ne zaklanja njihov mrak. U istoriji na uke bivala su razdoblja kada se činilo da je zgrada koja se gradi maltene završena i da će buduća pokolenja imati da se bave samo usavršavanjem pojedinih njenih sitnih detalja. Takav optimizam je vladao, npr., krajem X IX veka, u vreme »nedeljivosti« atoma. Ali postoje i takva razdoblja, kao sadašnje, kad u stvari nema nenarušivih naučnih teza, znači takvih čije bi rušenje svi stručnjaci jednoglasno proglasili nemogućim. Vreme u kome šaljiva napomena istaknutog fizičara kako je nova nauka premalo luda da bi mogla biti istinita — u osnovi je ozbiljna. Vreme u kome su naučnici spremni da na oltar očekivane nove teorije polože najfundamentalnije, osveštane istine — recimo, da mikročestica postoji na odre đenom mestu vremena i postora, da materija nastaje ni iz čega (takvu hipotezu je izgovorio Hojl) i, najzad da u vanatomskim pojavama uopšte ne postoji tako nešto kao dužina17).
PROLEGOMENA SVEMOĆI
217
Ali ništa manja opasnost nije Haribda lakomislenog splićavanja koja žonglira svemogućnostima, vir kosmičkog brbljanja poreklom iz sajans fikšna, sredina u kojoj sve može da se kaže, jer se ni za šta ne uzima odgovor nost. Gde se sve tretira olako, na preskok, gde rupe i kr pe logičkog rasuđivanja nadvikuje pseudokibernetička retorika, gde cvetaju banalnosti o »mašinama koje pišu stihove kao Šekspir« i gluposti o kosmičkim civilizacija ma, s kojima se nije teže sporazumeti nego sa susedom preko plota. Zaista nije lako proterati brod između ta dva sisajuća vira. Sumnjam čak da je to uopšte moguće. Ali ako plovidba treba da se završi čak i tragično, navigare necesse est, jer ako se ne kreće, sigurno se nikuda neće ni stići. Prema tome, potrebna nam je umerenost; kakva? Konstruktorska. Pošto mi svet želimo da upoznamo sa mo onoliko koliko je nepohodno da bismo ga popravili. A ako nam to ne pođe za rukom, bolje je, valjda, da uto nemo u Scili nego u Haribdi.
K onstruktarovo ćutanje
Rekao sam da će kompas naše plovidbe između pro valija znanja i gluposti biti konstruktorska umerenost. Ona označava veru u mogućnost uspešnog delovanja i u neophodnost određene rezignacije. To je, pre svega, re zignacija od postavljanja »krajnjih« pitanja. Nije to ćutanje nekoga ko se pravi gluv nego radno ćutanje. O tome da se može delovati znamo daleko pouzdanije nego o tome na koji način se to dešava. Konstruktor nije neki skučeni pragmatičar, graditelj koji svoj dom pravi od cigala, ne pitajući se otkuda one i šta su, samo da njegov dom bude izgrađen. Konstruktor o svojim ciglama zna sve, sem kako izgledaju, jer ih niko ne gleda. Zna da su osobine odlike situacija, a ne stvari. Postoji hemijska supstanca koja je za neke ljude lišena ukusa, a za druge je gorka. Gorka je za one koji su od predaka nasledili izvestan gen. Svi ljudi ga nemaju. Pitanje da li je ta sup stanca »odista« gorka nema, po Konstruktorovom miš ljenju, nikakvog smisla. Ako neki čovek oseća gorčinu te
218
STANISLAV LEM
supstance, ona je za njega gorka. Može se istražiti po čemu se međusobno razlikuju te dve vrste ljudi. To je sve. Neki smatraju da sem osobina koje su funkcije si tuacija (kao gorčina ili dužina), i zbog toga su promenljive, postoje osobine nepromenljive, a nauka se bavi istraživanjem upravo takvih invarijanata, kao što je br zina svetlosti. To je, takođe, Konstruktorove gledište. On je potpuno ubeđen da će svet postojati i posle njega; u suprotnom slučaju ne bi radio za budućnost koju sam neće videti. Govore mu da će svet postojati takođe i posle smrti poslednjeg živog bića, ali da će to pre biti svet fi zike nego čulnih opažaj a. U tome svetu i dalje će posto jati atomi i elektroni, ali u njemu neće biti zvukova, mi risa ni boja. Konstruktor ipak i dalje pita kojoj će fizici odgovarati taj svet: fizici devetnaestog veka s njenim kuglicama-atomima, savremenoj sa talasno-korpuskularnim ili budućoj, koja će možda osobine atoma sjediniti sa osobinama galaksije? To pitanje ne postavlja zato što ne veruje u realnost sveta. Njega on prihvata kao polaz nu postavku. Vidi ipak da su osobine tela koje fizika otkriva takođe funkcije situacija, naime aktuelnog sta nja fizičke nauke. Može se govoriti o tome da okean po stoji kad nikoga nema, ali se ne može pitati kako on onda izgleda. Ako nekako izgleda, znači da na njega ne ko gleda. Ako konstruktor voli himeričnu ženu koja jed nom čini se da uzvraća njegova osećanja, a drugi put ne, on može o njoj da stvara protivrečne sudove, ali to ni u čemu ne narušava objektivno postojanje te žene. Može da proučava njeno ponašanje, da beleži njene reči, da zapisuje električne potencijale njenog mozga, može daje razmatra kao živi organizam, kao skup molekula ili ato ma i, najzad, kao lokalno zakrivljavanje vremenoprostora, ali iz tog ne proizlazi da tih žena ima onoliko koliko ima načina mogućeg istraživanja. Nije siguran da li će ikad te razne metode istraživanja biti moguće redukovati na jedan metod, tako da se iz sudara atoma bude mogla pročitati ljubav. No on ipak postupa tako kao da je to moguće. Samim tim on zastupa određenu filozofiju, iako se brani da ne bude uvučen u njene sporove. Smatra da postoji jedna stvarnost koju je moguće interpretirati na beskrajan broj načina. Neke od tih intrepretacija dopuš
PROLEGOMENA SVEMOĆI
219
taju da se ostvare izabrani ciljevi. Čini ih svojim oruđem. Znači, dakle, da je on ipak pragmatist i pravo za njega znači isto što i korisno? Kao odgovor Konstruktor predlaže da se onaj koji pita zajedno s njim zagleda u ljudsku delatnost. Ma šta ljudi činili, čine to s nekim ciljem. Svakako: postoje hi jerarhije i zamršene strukture takvih ciljeva. Neki čine Lako da njihova dela ne bi imala prividno nikakav cilj. Ali iz same strukture prethodne rečenice (čine . . . da ne bi) proizlazi da i oni idu za određenim ciljem: glumljenja besciljnosti delovanja. Neki deluju u uverenju da će svoj cilj ostvariti tek posle smrti. Mnogi objektivno streme ka drugim ciljevima no što su oni koje su sebi izabrali. Pa ipak nema besciljne delatnosti. Šta je cilj nauke? Saznanje »suštine« pojava? Ali ka ko je moguće saznati da je nešto »saznato«? Da je to već cela »suština«, a ne samo njen deo? Znači, objašnjenje pojava? Moguće je uporediti zemaljsku kuglu s jabukom i bioevoluciju s tehnoevolucijom, ali s čime se može upo rediti Šredingov talas »psi« iz jednačine elektrona? S čime »čudnovatost« čestica? Po Konstruktoru nauka je predviđanje. Mnogi filo zofi takođe tako misle; o tome najviše govore neopozitivisti. Oni još smatraju da je filozofija nauke u suštini stvari teorija nauke i da znaju kako nauka stvara i proverava ili ruši stalno nove teorije. Teorija je uopštavanje opservacionih tačaka. U osloncu na njih predviđa se bu duće stanje. Ako se predviđanja budu još dokazivala, a sem toga budu najavljivala i postojanje dotle nepoznatih pojava, teorija će biti priznata za istinitu. U načelu je tako; u stvarnosti problemi su mnogo složeniji. Spome nuti filozofi ponašaju se poput starije dame koja u no vinama vodi rubriku za zaljubljene. Nije stvar u tome što su njeni saveti besmisleni: taman posla, mogu da budu čak vrlo razumni, samo što se ne daju primeniti. Starija dama ima životno iskustvo i, oslanjajući se na »erotsku statistiku«, savetuje devojci da napusti lako mislenog momka. Filozof zna istoriju nauke i savetuje fizičarima da napuste svoju teoriju, pošto ih ona »vara«, ne predviđajući mnoge pojave. Takve razumne savete ni je teško davati. Devojka veruje da će uspeti da momka
220
STANISLAV LEM
popravi na bolje, a fizičari isto misle o svojoj teoriji. Uostalom, devojka može da ima više momaka koji joj se dopadaju: isto je i s fizičarima. Moraju da odustanu od takvih i takvih pogleda za račun takvog i takvog. Ako odustanu od smeštanja čestice, dobiće jednu mogućnost predviđanja, ali će izgubiti drugu. Ako počnu da kvantuju prostor i uvedu pojam vankonačne brzine razilaženja promena, jednim zamahom moći će da predvide posto janje takvih podatomskih čestica kakve odista postoje, ali će istovremeno ta odluka, preduzeta u temeljima zgrade koju čini fizika izazvati strašan potres na svim njenim spratovima. Ni u kojoj nauci nema teorije koja ne bi uzimala u obzir i predviđala »sve«. Ali u većini slu čajeva moguće je s takvim stanjem se pomiriti, jer je ono što se zaobilazi za predviđanja ove nauke zasad ma nje bitno. U fizici, međutim, vlada dramatična situacija: ne zna se šta je u stvari manje bitno i može da ide van palube. Lako je odlučivati kad se nalazimo u košu balona koji naglo pada i možemo da izbacimo ili vreću s peskom ili saputnika. Ali zamislimo situaciju u kojoj se ne zna šta je balast a šta neocenjiva vrednost! Istim kvant nim jednačinama kvantne mehanike može se pripisati ili značenje »balasta« ili, pak, praznine, to jest izvesnog for malnog zahvata, ili im se može pripisati značenje objek tivno, fizičko. Takva pitanja, posmatrana ex post, kada su već po stala deo lične istorije dvoje ljudi ili istorije nauke, do puštaju starijoj dami i filozofu da se učvrste u ubeđenju kako su bili u pravu. Naravno da je bolji divan zaljub ljen momak od lakomislenog ništavila i da je bolja teo rija koja bez matematičkog natezanja predviđa sve nego teorija krpljenja hitnim popravkama, ali gde pronaći tak vog kraljevića ili takvu teoriju? Starija dama i filozof veoma su dobronamerni posmatrači. Konstruktor se, zajedno s fizičarima, angažuje u delanju. Zato razume da korisno može da se shvata dvojako: kao što ga shvata morfinist ili kao Njutn. Zato ne dopušta da bude uvučen u sporove koje smatra jalo vim. Ako je mozak izgrađen iz atoma, da li to znači da atomi imaju »psihičku potenciju«? Ako talas izbaci na obalu tri pruta, može se iz njih sastaviti trougao ili se
PROLEGOMENA SVEMOĆI
221
mogu uzeti u ruku i njima nekog šibati po glavi. Da li je potencija šibanja i geometrije »svojstvo« ovih prutova? Konstruktor predlaže da se sve reši eksperimentom, a ako je eksperiment nemoguć ili će uvek biti nemoguć, stvar za njega prestaje da postoji. Pitanje »kako postoji matematika« ili »zašto postoji svet« Konstruktor ostav lja bez odgovora ne zato što voli ignoranciju nego zbog poznavanja posledica kakve za sobom povlači rešenje takvih pitanja. Zanima ga samo šta može da učini pomo ću matematike. I ništa više.
Ludost s m etodom
Zamislimo ludog krojača koji šije sva moguća odela. On ništa ne zna o ljudima, pticama i bilju. Ne zanima ga svet; on ga ne istražuje. Šije odeću. Ne zna za koga. Ne misli o tome. Neka su loptasta, bez ikakvih otvora; drugima pravi rupe koje naziva »rukavima« ili »nogavicama«. Njihova količina je proizvoljna. Odela se sastoje iz različitog broja delova. Krojač zna samo jedno: želi da bude dosledan. Njegova odela su simetrična i asimet rična, velika i mala, rastegljiva i nerastegljiva. Kad pri stupa pravljenju novog odela, polazi od određene po stavke. One nisu uvek iste. Ali postupa tačno po načelima jednom donesenih odluka i želi da iz njih ne proiziđe protivrečnost. Ako nogavice jednom prišije, on ih posle ne odseca; ne para ono što zašije; to uvek moraju biti odela, a ne svežnjevi naslepo sastavljenih krpa. Gotova odela nosi u ogromno skladište. Kad bismo tamo mogli ući, uverili bismo se da neka odgovaraju oktopodima, a neka drvetima ili leptirima ili, pak, ljudima. Otkrili bi smo odela za kentaura i jednoroga kao i za bića kakva dosad niko nije izmislio. Ogromna većina odela ne bi našla nikakvu primenu. Svako će priznati da je Sizifov posao ovoga krojača čisto ludilo. Tako kao on deluje matematika. Ona gradi struk ture, ali ne zna se čije. Odlične modele (tj. odlične u stro gom smislu), ali matematičar ne zna na šta se odnose. Ne zanima ga to. On radi što radi, pošto je takva delat nost ispala moguća. Matematičar svakako upotrebljava,
222
STANISLAV LEM
naročito pri utvrđivanju uvodnih postavki, reči koje zna mo iz svakodnevnog jezika. Govori o kuglama ili pravim linijama ili o tačkama. Ali pod tim terminima ne podrazumeva stvari koje su nama poznate. Obloga njegove kugle nema debljine, a tačka — razmera. Prostor njego vih konstrukcija nije naš prostor, pošto može da ima proizvoljnu količinu dimenzija. Matematičar poznaje ne samo beskonačnost i vankonačnost nego i negativne verovatnoće. Ako nešto može sigurno da se dogodi, verovatnoća je jednaka jedan. Ako uopšte ne može da se do godi, jednaka je nula. Pokazuje se da nešto može manje nego da se ne-desi. Matematičari odlično znaju da ne znaju šta rade. »Matematika« — kaže veoma kompetentna ličnost, Bertrand Rasel — »može da se odredi kao predmet u kome nikad ne znamo o čemu govorimo, ni da li je ono što govorimo — istina.« Matematika je, po našem shvatanju, pantokreatika, realizovana na papiru, pomoću olovke. Baš zato o njoj govorimo: jer nam se čini da će baš ona u budućnosti pokrenuti »omnipotencionalne generatore« drugih svetova. Svakako smo od toga još daleko. Verovatno je, ta kođe, da će deo matematike zanavek ostati »čist«, odnos no, ako je nekom draže da tako kaže, jalov, kao što su prazna odela u magazinu našeg krojača. Jezik je sistem simbola koji omogućava sporazumevanje, pošto su ti simboli koordinirani pojavama spoljašnjeg sveta (bura, pas) ili unutrašnjeg (tužno, slatko). Kad ne bi bilo stvarnih bura ni tuga, ne bi bilo ni tih reči. Svakodnevni jezik je neprecizan, granice značenja u njemu upotrebljavanih su razlivene, jezik suviše evo luira kao celina, uporedo sa nastajanjem društveno-civilizacijskih promena. Jer on je neautonomna struktura po tome što se jezičke tvorevine odnose na vanjezičke si tuacije. U izvesnim okolnostima može potpuno da se autonomizuje (»kadliti mirogledi, i grobni utisi«), bilo kao u navedenom primeru, zahvaljujući poetskoj tvorbi reči, bilo time što postaje jezik logičara i podleže strogoj vežbi. Njegove genetičke veze sa stvarnošću ipak se uvek mogu proslediti. Međutim, simboli matematičkog jezika ne odnose se ni na šta drugo sem na njega. Šah je nešto
PROLEGOMENA SVEMOĆI
223
slično matematičkom sistemu. On predstavlja zatvoren sistem sa sopstvenim polaznim postavkama i pravilima postupanja. O istinitosti šaha ne može se potsavljati pi tanje, isto kao što se ne može postavljati pitanje o istini tosti čiste matematike. Može se pitati jedino da li su dati matematički sistem ili data partija šaha odigrani pravil no, tj. u skladu s pravilima. Šah ipak nema nikakvu praktičnu primenu, dok je matematika ima. Postoji gle dište koje tu njenu primenljivost objašnjava vrlo prosto. Naime, sama Priroda treba da je po svojoj suštini »ma tematička«. Tako su smatrali i Džins i Edington, a mis lim da ni Ajnštajnu takav pogled nije bio potpuno tuđ. To proizlazi iz tvrđenja: »God is sophisticated, but he is not malicious.« Komplikovanost Prirode — tako sam razumeo tu rečenicu — može se odgonetnuti zahvaljujući njenom hvatanju u stupicu pravilnosti (matematičke). Kada bi ipak bila zlobna, a-matematična, samim tim bi predstavljala nekako zlobnog lažova, jer bi bila nelogič na, protivrečma, ili bar razmazana u događajima, nesračunljiva. Kao što je poznato, Ajnštajn se do kraja života protivio prihvatanju kvantnog indeterminizma i trudio se da njegove pojave, u neprestanim misaonim eksperi mentima, svede na determinističke zakone. Počev od XV veka fizičari pretresaju skladišta »praz nih odela« koje stvara matematika. Matrični račun bio je »prazna struktura« dok Hajzenberg nije pronašao »komadić sveta« za koji je ta struktura odgovarala. Fi zika je prepuna takvih primera. Procedura teorijske fizike i istovremeno primenjene matematike jeste ovakva: empirijska teorema zamenjuje se matematičkom (to jest izvesnim matematičkim sim bolom koordiniraju se fizička značenja, kao »masa«,»ener gija« i si.), dobijeni matematički izraz preobražava se saglasno s pravilima matematike (to je čisto dedukcijski, formalni deo postupka), a završni rezultat se preko po novnog podmetanja materijalnog značenja pretvara u em pirijsku teoremu. Ta nova teorema može biti predskazivanje budućeg stanja pojave ili, takođe, može izražavati izvesne opšte jednačine (da je energija jednaka proiz vodu mase kroz kvadrat brzine svetlosti, npr.), odnosno fizičke zakone.
224
STANISLAV LEM
Tako, dakle, fiziku prevodimo na matematiku, s ma tematikom postupamo matematički, rezultat ponovo pre vodimo na jezik fizike i dobij amo saglasnost sa stvar nošću (naravno, ako smo postupali u osloncu na »dobru« fiziku i matematiku). To je, dabogme, uprošćenje, pošto je savremena fizika tako već »prožeta« matematikom da je čak i osnovne teoreme sadrže u velikom mnoštvu. Čini se da empirijsko znanje — preko univerzalnosti veza Prirode — uvek može biti samo »nepotpuno, netačno i nesigurno« — bar u poređenju sa čistom matemati kom koja je »potpuna, tačna i pouzdana«. Prema tome, nije tačno da matematika, primenjena na objašnjenje sveta preko fizike ili hernije, govori o tom svetu premalo, da joj taj svet »curi« kroz formule, nesposobne da ga obuhvate sa dovoljnom svestranošću, nego stvari stoje baš suprotno. Matematika o svetu govori (tj. trudi se da govori) više no što je o njemu slobodno reći. Što aktuelno nauci stvara mnogo briga. Možda će jednom i matrič ni račun u kvantnoj mehanici takođe zameniti drugi, koji će omogućiti drugačije predviđanje. Ali tada će samo savremena kvantna mehanika biti priznata za prestarelu. Matrični račun neće zastareti. Jer empirijski sistemi gube aktuelnost, a matematički je ne gube nikada. Njihova praznina jeste njihova besmrtnost. Šta, u stvari, znači »nematematičnost« Prirode? Svet može da se tretira dvojako. Ili svaki element realnosti ima čvrst ekvivalent (matematičkog »dvojnika«) u fizič koj teoriji ili ga nema (tj. ne može da ga ima). Ako je za datu pojavu moguće stvaranje teorije koja predviđa ne samo izvesno završno stanje pojave nego takođe i sva posredna stanja, pri čemu na svakoj etapi matematičkih preobražaja može da se ukazuje materijalni ekvivalent matematičke formule, tada je slobodno govoriti o izomorfizmu teorije i stvarnosti. Samim tim je matematički obrazac obrazac realnosti. Takav postulat bio je svojst ven klasičnoj fizici i iz njega je izvedeno ubeđenje o »matematičnosti Prirode«18).
PROLEGOMENA SVEMOĆI
225
Javlja se ipak i druga mogućnost. Ako precizno pu camo u leteću pticu koja će pasti mrtva, dobili smo za vršni rezultat delatnosti do koga nam je bilo stalo. Puta nja metka i putanja ptice ipak uopšte nisu izomorfne. Sastaju se samo u određenoj tački koju ćemo nazvati »završnom«. Teorija slično može da predvidi završno sta nje pojave i pored toga što između jedne i druge nema uzajamno jednoznačne koordinacije realnih elemenata i matematičkih simbola. Naš primer je primitivan, ali mož da bolji od nikakvog. Danas nema mnogo fizičara uverenih u »dvojnički« odnos matematike i sveta. To nipošto ne znači, kao što sam se trudio da objasnim na primeru s lovcem, da su se smanjile šanse predviđanja. To jedino podvlači karakter matematike kao oruđa. Ona prestaje da bude verna kopija, pokretna fotografija pojave. Pre postaje slična lestvama pomoću kojih je moguće popeti se na brdo, iako sama uopšte nije slična brdu. Ostanimo za časak na tome brdu. Uz korišćenje odgovarajuće ska le, s fotografije je moguće pročitati njegovu visinu, nagib padine, itd. Lestve mogu štošta da nam kažu o brdu uz koje su prislonjene. Pitanje, pak, o tome šta da brda odgovara prečkama lestava — nema smisla. One služe za to da bismo se popeli na vrh. Isto se tako ne može po stavljati pitanje da li su lestve »prave«. Mogu biti samo bolje i gore, kao oruđe za postizanje cilja. Ali to isto se, u stvari, može reći i za fotografiju. Ona izgleda kao verna slika brda — a kad počnemo da je proveravamo sve jačim staklima pojedinosti padine brda ipak će nam se na kraju raspasti na crne mrlje zrna fo tografske emulzije. Ta zrna se dalje sastoje iz molekula srebrnog bromida. Da li pojedinim molekulama odgova ra nešto istoznačno na padini brda? Ne odgovara. Pita nje gde se »nalazi« dužina unutar atomskog jedra jeste pitanje gde se »nalazi« brdo kad se fotografija gleda kroz mikroskop. Fotografija je istinita kao celina, a isto tako kao celina biće istinita teorija (na primer kvantna) koja dopusti da se bolje predvidi nastajanje bariona i leptona i kaže nam kakve su još čestice moguće, a kakve nisu.
15
226
STANISLAV LEM
Reakcija na slične teze može da bude tužno tvrđenje da je Priroda nesaznajna. To je strašan nesporazum. Onaj koji je to rekao potajno se nadao da će se mezoni i neu troni na kraju »i pored svega« pokazati veoma slični baš veoma sićušnim kapljicama ili ping-pong lopticama. Tada bi se ponašali kao bilijarske kugle, tj. saglasno s klasič nom mehanikom. Priznajem da bih se nalikovanju mezona na »ping-pong« začudio više nego tome da oni nisu slični ni s čim što poznajemo iz svakodnevnog iskustva. Ako još nepostojeća teorija nukleona omogući, npr., regulisanje zvezdanih promena, mislim da će to biti bogata naplata za »tajanstvenost« ovih istih nukleona, jer ona naprosto označava da ne umemo očigledno da ih zamis limo. I time zatvaramo razmišljanja o matematičnosti ili nematematičnosti Prirode, da bismo se vratili pitanjima budućnosti. Cista matematika bila je dosad skladište »praznih struktura« u kome je fizičar tražio nešto što bi mu »pasovalo« za »prirodu«. Sve je drugo ležalo besko risno. Situacija može ipak da se preokrene. Matematika je poslušna robinja fizike, koja zaslužuje od nje prizna nje utoliko ukoliko je kadra da oponaša svet. Matemati ka može ipak da preraste u naredbodavca fizike, ne savremene nego sintetičke, u budućnosti veoma dalekoj od naše. Dok postoji samo na papiru i u mozgovima ma tematičara, nazivamo je praznom. A ako budemo mogli da materijalizujemo njene konstrukcije? Da proizvodimo svetove »zadate unapred«, služeći se, kao planovima gra dnje, matematičkim sistemima? Da li će to možda biti mašine? Ne, ako atom ne smatramo mašinom. Da, ako je atom po nama mašina. Matematika će biti fantomološki generator, stvoriteljka svetova, »jave drugačije od jave Postojanja«. Kako je to moguće zamisliti? Je li to uopšte moguće? Još smo nedovoljno pripremljeni za prikaz te, poslednje tehnološke revolucije kakva se danas može zamis liti. Ponovo istrčavamo pre vremena suviše daleko napred. Moramo se povući od pantokreatike na imitologiju. Ali najpre će biti neophodne dve reči o sistematici tih nepostojećih predmeta.
PROLEGOMENA SVEMOĆI
227
N ovi Line, ili o sistematici
U uvodu jedno objašnjenje. Hoćemo da zavirimo u budućnost; time smo prisiljeni da prihvatimo kako je sadašnje znanje ništavno u odnosu na ono kakvo će biti u narednim milenijumima. Takvo gledište može da se učini kao bezbrižno, čak do nonšalantnosti omalovažava nje nauke dvadesetog veka. Nije tako. Pošto civilizacija postoji dvadesetak hiljada godina, a mi hoćemo da raz mislimo, rizikujući da doživimo najveći poraz, šta će biti u vremenu najmanje toliko udaljenom od današnjeg, znači da nijedno od sadašnjih dostignuća ne smatramo vrhunskim. S visine na kakvu moramo da se popnemo kibernetička revolucija je samo za jedan korak udaljena od neolitske, a neznani anonimni pronalazač nule od Ajnštajna. Ponavljam »moramo«, »hoćemo«, da bih pod vukao kako drugačije, tj. iz druge perspektive ništa u tom misaonom poduhvatu ne bi moglo da se učini. Takva tačka gledišta, uzdignuta iznad prošlosti i sadašnjosti, može da se proglasi neosnovanom uzurpacijom, a onoga koji zauzme slično stanovište odlično razumem. Kada bih sam tako mislio, morao bih ipak da ćutim. Ostaje još praktična teškoća izlaganja. Moraću redom da govorim o stvarima koje bi trebalo predstaviti jed noznačno. Jer moja namera nije kataloško nabrajanje »budućih pronalazaka« nego ukazivanje na opšte moguć nosti, bez tehničkog opisivanja (koje bi tek bilo pravo pusto naklapanje). Ukazivanje na opšte, a ne uopštene, jer na određeni način determinišu sliku budućnosti. Ni kad nećemo reći da će biti tako i tako, već jedino da mo že da bude tako i tako, pošto ovo nije fantastično delo nego zbir nejednako obrazloženih hipoteza. One se sjedi njuju u celinu koju je ipak nemoguće odjednom opisati. S takvom teškoćom bori se fiziolog koji želi da u priruč nik sažme znanje o delovanju organizma. On redom pri kazuje funkcije disanja, krvotoka, promene materije i tako dalje. Njegova situacija utoliko je povoljna što se priručnici pišu odavno i takva podela predmeta, koliko god bila problematična, već ima svoju tradiciju. Ja ipak ne opisujem ništa ili gotovo ništa što postoji i ne mogu da se pozovem ni na očigledne modele (opet s nemnogo15'
228
STANISLAV LEM
brojnim izuzecima) ni na priručnike koji raspravljaju o budućnosti, jer ih ne poznajem. I tako sam primoran da primenjujem arbitrarnu klasifikaciju; neka pitanja i probleme zbog tih briga ponavljam po dva, pa čak i po tri puta, a ponekad govorim posebno o nečem što bi tre balo pretresti zajedno sa drugim problemima, ali nisam umeo to da učinim. Posle tih opravdanja izneću »sistematiku predmeta«. Ona će odsad da nam služi kao osnovna nit. Nazivi koje ću upotrebiti imaju radni karakter — predstavljaju saže tosti koje olakšavaju pregled razmatranih oblasti, i ništa drugo. Zato, uostalom, reč »sistematika« stavljam među navodnike. Sve što čovek ili drugo razumno biće može da učini, obuhvatićemo nazivom »pantokreatike«. To je sticanje informacije i njena upotreba u određenom cilju. Ta podela postoji u izvesnoj meri i danas, odgovara joj odvajanje nauke od tehnologije. U budućnosti će se sta nje toliko promeniti da će prikupljanje informacije pod leći automatizaciji. Sistemi prikupljanja informacije ne će odlučivati o pravcima delovanja; oni su kao mlin koji dostavlja brašno; šta će od toga brašna nastati, stvar je pekara (tj. tehnologa). Ali o tome kakvo žito sipati u mlinsko kamenje, odlučuje ne samo i ne toliko pekar koliko upravnik mlina: taj upravnik biće nauka. Sama meljava žita — jeste osvajanje informacije. Kako ju je moguće zamisliti reći ćemo posebno. Onaj deo pantokreatike koji se bavi iskorišćavanjem informacije, nastao iz ukrštanja opšte teorije fizičkih i matematičkih sistema, deli se na dve oblasti. Radi saže tosti, a i radi izvesne očiglednosti, prvu od njih nazvaćemo Imitologijom, a drugu — Fantomologijom. Obe se one delimično pokrivaju po obimima. Moglo bi se, na ravno, pokušati učiniti nešto na detaljnijem objašnjenju pa reći da je imitologija konstruktorstvo koje se oslanja na takve matematike i takve algoritme kakvi se mogu izdvojiti u Prirodi, dok je fantomologija ovaploćenje i objektivno oživljenje matematičkih struktura kojima u Prirodi ništa ne odgovara. Ali to već sadrži pretpostavku da je Priroda načelno matematična; nećemo da prihvatamo takve postavke. Sem toga, u tome osećamo pretpo stavku krajnje nepouzdanog univerzalizma algoritmiza-
PROLEGOMENA SVEMOĆI
229
cije. Zato je razumnije da naše definicije ne dovodimo do kraja. Imitologija je stadijum ranije pantokreatike koji se izvodi iz danas već praktikovanog modelovanja realnih pojava u naučnim teorijama, računarima i si. Ona obuh vata kako iniciranje verovatnih materijalnih procesa (zvezda, eksplozija vulkana) tako i neverovatnih (atomski reaktor, civilizacija). Odličan imitolog je neko ko je ka dar da ponovi proizvoljnu prirodnu pojavu bilo takvu kakvu Priroda, doduše, spontano radije ne stvara, ali njeno stvaranje čini realnom mogućnošću. Zašto čak i izgrađivanje mašine nazivam podražavalačkom delatnošću, takođe ću posebno objasniti. Između imitologije i fantomologije nema čvrste gra nice. Kao poznija, viša faza imitologije, ona obuhvata stvaranje sve neverovatnijih procesa, sve do potpuno ne mogućih, tj. takvih koji se ni u kakvim okolnostima ne mogu dogoditi, pošto su protivrečni sa zakonima Priro de. Čini se da je to klasa prazna, jer se ipak ne može realizovati ono što je neostvarljivo. Pa ipak ćemo se, ma da samo približno i vrlo primitivno, potruditi da ukažemo kako ta »nemogućnost« ne mora da bude apsolutna. Sada ćemo, pak, ukazati samo kako je moguće zamisliti prvi korak u pravcu fantomologije. Model atoma treba da služi za poznavanje originala, tj. Prirode. Izgradili smo ga u tome cilju. Ako ne odgovara Prirodi, smatramo da je bez vrednosti. Tako je danas. Strategija može ipak da se promeni. Taj model može da se upotrebi za druge svrhe: da se od modela atoma, koji je sasvim drugačiji od pravog atoma, načini građevinski materijal za »drugu materiju«, različitu od prave.
M odeli i stvarnost
Modelovanje je oponašanje Prirode, koje uzima u obzir nemnogobrojne njene osobine.i Zašto samo nemnogobrojne? Zbog naše nesposobnosti? Ne, pre svega zato što moramo da se branimo od suviška informacije. Tak va suvišnost može, uostalom, da označava njenu nedo stupnost. Slikar izrađuje slike, no iako ima usta i može
230
STANISLAV LEM
mo s njim da razgovaramo, nećemo od njega saznati na koji način on radi. O tome šta se dešava u njegovom mozgu kad slika ni sam on ništa ne zna. Informacija o tome nalazi se u njegovoj glavi, ali je nedostupna. Kad se modeluje, treba uprošćavati: mašina koja je kadra da naslika veoma vernu sliku možda će nam više reći o ma terijalnim, tj. moždanim osnovama slikarstva, nego »savršeni model« umetnika kakav je njegov brat-blizanae. Modelarska praksa pretpostavlja izbor izvesnih pro menljivih i odustajanje od uzimanja u obzir drugih. Istovetnost modela i originala nastajala bi kad bi se oba pro cesa pokrivala. Do toga ne dolazi. Rezultati modelskog razvoja razlikuju se od stvarnog. U tu razliku mogu da ulaze tri faktora: ono što je uprošćenje modela u odnosu na original, ono što je osobina modela tuđa originalu i, najzad, ono što čini neodređenost samog originala. Kad imitiramo živi mozak elektromozgom, moramo osim elektronske mreže koja odslikava neuronsku mrežu uzeti u obzir takvu pojavu kao što je pamćenje. Živi mozak nema poseban rezervoar pamćenja. Pravi neuroni su uni verzalni — pamćenje je »rasejano« po ćelom mozgu. Na ša električna mreža nema takve sposobnosti. Stoga mo ramo uz elektromozak da priključimo posebne magazine za pamćenje (npr. feromagnetne). Sem toga, pravi mozak iskazuje izvesnu »slučajnost«, neuračunljivost delovanja, a elektronski — ne. Šta radi kibernetiear? Ugrađuje u model »generator akcidentalnosti« koji, uključujući se, šalje lutrijski izabirane signale u dubinu mreže. Takva slučajnost preparirana je unapred: taj dopunski uređaj koristi tabele slučajnih brojeva i tome slično. Dobili smo, dakle, nešto kao analogon »neuračunlji vosti«, »slobodne volje«. Posle tih postupaka sličnost pa rametara na izlazima oba sistema, nervnog i električnog — porasla je. Ali sličnost je porasla samo u odnosu na međusobno upoređivana stanja »ulaza« i »izlaza«. Slič nost uopšte ne raste nego se, naprotiv, smanjuje, ako se sem dinamičnog odnosa »ulaza«— »izlaza« uzme u obzir cela struktura oba sistema. (Odnosno, drugim rečima, ako uzmemo u obzir veću količinu promenljivih.) Elek tromozak sad ima, doduše, »volju« i »pamćenje«, ali pravi mozak nema ni generator akcidentalnosti ni pose
PROLEGOMENA SVEMOĆI
231
ban rezervoar pamćenja. Znači, što se taj model više pri bližava originalu u granicama izvesnih imitiranih pro menljivih to više se od njega udaljuje u oblasti drugih. Kad bismo još hteli da uzmemo u obzir promenljivu razdražljivost neurona, uslovljenu postojanjem njenog praga, pri čemu organizam to ostvaruje samim biohemizraom promena, morali bismo svaki priključni element (»neuristor«), odnosno ekvivalent neurona, da snabdemo posebnim električnim uređajem. I tako dalje19). Elem, promenljive modela, koje ona pojava što se modeluje ne pokazuje, smatramo nevažnima. To je naročit slučaj opšteg načina prikupljanja informacije, koji uvek pret postavlja polazni izbor. Npr. za običnog sagovornika pucketanja u telefonu su »šum«, a za inženjera-vezista, koji istražuje liniju, informacija može da bude upravo taj šum (to je primer preuzet od Ašbija). Kad bismo, dakle, hteli da modelujemo bilo kakvu pojavu, uzimajući u obzir sve njene promenljive (za tre nutak pretpostavljamo da je to moguće), morali bismo izgraditi sistem bogatiji od originala za one dopunske promenljive koje su svojstvene samom modelujućem sis temu, ali čiji original ne postoji. Zato se primena brojča nog modeliranja, dbk je broj promenljivih mali, poka zuje plodonosnom. Pri povećavanju njihovog broja taj metod brzo stiže do garnice primenljivosti. Zato taj način modelovanja mora da ustupi pred drugim. Teorijski je najekonomičnije modelovanje pojave preko druge iste takve pojave. No je li to moguće? Čini se da, ako želimo da modelujemo čoveka, moramo da ga sastavimo; da bismo modelovali bioevoluciju, treba da je ponovimo na planeti poput Zemlje. Najsavršeniji mo del jabuke jeste druga jabuka, a Kosmosa — drugi Kosmos. To počinje da liči na ređuctio ađ absurdum imitološke prakse, ali ne hitajmo sa izricanjem takvog suda. Ključno pitanje glasi; postoji li nešto što, iako nije verno (modelovano) ponavljanje pojave, sadrži više informacije od nje same? Naravno da postoji. To je na učna teorija. Obuhvata celu klasu pojava; govori o sva koj i, istovremeno, o svima. Dabogme, teorija ne uzima
232
STANISLAV LEM
u obzir promenljive date pojave, ali one, s obzirom na postavljeni cilj, nisu bitne. Tu ipak nastaje nova teškoća: upitajmo da li teorija sadrži samo onoliko informacije koliko smo u nju sami uložili (tvoreći je u osloncu na opservacione fakte i na druge teorije, npr. teoriju merenja) ili, pak, može sadr žati više informacije? To je nemoguće? Ali na osnovu teorije fizičkog vakuuma kvantna teorija polja predvidela je niz pojava. Pored teorije raspada beta rodili su se rezultati u teoriji natfluidnosti (tečnog helijuma), kao i teorija postojanog tela. Ako, uopšteno, teorija treba da predvidi pojavu X , a potom se pokazuje da se pojavljuju iz nje izvedene još i druge pojave o čijem postojanju pre toga ništa nismo znali, otkuda se, u stvari, izdvaja iz nje ta »dopunska« informacija? Otuda što u svetu, najopštije govoreći, vlada spojnost promena. Iz njihove sprege. »Domislili smo« jedno, a to jedno je za sobom »povuklo« drugo. To nas učvršćuje u ubeđenju, ali kako stvar stoji sa informacionim bilansom? Uložili smo u teoriju x bita informacije, a dobij amo x + n? Da li to znači da sistem, ako je dovoljno složen (kao mozak), može onda da stvara dodatnu informaciju — veću od one kakvu je imao u prethodnom trenutku, i to bez njenog priticanja spolja? Ali to bi bio pravi informacijski perpetuum mobile! Na žalost, to se ne može rešiti u osloncu na savremenu teoriju informacije. Količina informacije je utoliko veća ukoliko je manja bila verovatnoća nailaska određe nog signala. Iz čega proizlazi da je količina informacije, ako stigne vest da su zvezde izgrađene od ementalera, naprosto ogromna, pošto je stizanje takvog signala bilo nečuveno malo verovatno. Tu će nam stručnjak ipak ispravno prigovoriti da smo pomešali dve razne vrste informacije: selektivnu, tj. onu koja proističe iz skupa mogućih signala (zvezde iz vodonika, iz entelehije, iz mopsina, iz sira itd.) i koja nema ničeg zajedničkog sa istini tošću, tj. odgovornošću informacije nasuprot izvesnoj pojavi, kao i strukturnu informaciju, koja predstavlja odslikavanje situacije. Samim tim senzacionalna vest o sirenju zvezda sadrži mnoštvo selektivne i nulu struk turne informacije, pošto nije istina da su zvezde od sira.
PROLEGOMENA SVEMOĆI
233
Odlično. Uzmimo stoga teoriju fizičkog vakuuma. Iz nje proizlazi da raspad beta nastaje tako i tako (što je isti na), kao i da je naboj elektrona beskonačno veliki (što nije istina). Prvi rezultat je za fizičara ipak tako dragocen da sa gubitkom otkupljuje neistinitost drugoga. Za teoriju informacije taj fizičarov izbor je ipak nevažan, jer ona ne uzima u obzir vređnost informacije čak ni u svom strukturnom vidu. Sem toga, nikakva teorija ne postoji »sama«, nije »suverena«, ali delimično proizlazi iz drugih, a delimično se s njima sjedinjuje. Tako je, dakle, količinu u njoj sadržane informacije veoma teško izmeriti, jer npr. informacija sadržana u čuvenoj formuli E = m ■ c2 »stiže« u tu formulu iz čitavog mnoštva dru gih formula i teorija. Možda su ipak samo danas potrebne teorije i modeli pojava? Možda bi nam upitani mudrac sa druge planete pružio u ruku komad stare potplate što leži na zemlji, dajući nam na znanje da se cela istina Svemira može dešifrovati iz tog komadića materije? Zadržimo se časkom pri toj staroj potplati. Priča može da ima zabavnu konsekvenciju. Uzmimo jednačinu 4 + x = 7. Malo domišljat učenik ne zna kako doći do vrednosti x, iako taj rezultat već »sedi« u jednačini, jedi no što je sakriven od učenikovog oka i što će se »sam« pokazati posle obavljanja elementarnog premeštanja i preobražaja. Upitajmo zato kao pravi herezijarsi, nije li tako i sa Prirodom? Nema li Materija ponekad »u sebe upisane« sve svoje potencijalne preobražaje (na primer to da je moguća gradnja zvezda, kvantoleta, šivaćih maši na, ruža, svilenih buba i kometa)? Tada bismo, uzevši osnovni kamenčić Prirode, vodonikov atom, mogli iz nje ga da »izvedemo dedukcijski« sve te mogućnosti (skrom no polazeći od mogućnosti sinteze stotine elemenata i završavajući na mogućnosti gradnje sistema trilion puta više produhovljenih od čoveka), kao i ono što je neostvarIjivo (slatku kuhinjsku so NaCl, zvezde sa prečnikom od kvadrilion milja, itd.). U tom zahvatu materija poseduje utemeljene u sebi sve mogućnosti uporedo sa svim nemo gućnostima (zabranama), samo što mi ne umemo da dešifrujemo njen »kod«. Materija bi, dakle, bila u stvari isto što i matematički zadatak, jer mi, poput onog nespo
234
STANISLAV LEM
sobnog učenika ne umemo iz nje da izvučemo »celu infor maciju«, iako se ona tamo već nalazi. To što rekosmo ne označava ništa drugo sem tautološke ontologije . . .
Plagijati i kreacije
Šta je značila strahota koju smo se usudili da izreknemo? Ni manje ni više do to da iz atoma može da se »pročita« njegova »kosmička potencija«, »evoluciona«, »civilizacijska« i uopšte sve moguće. To, razume se, nije rečeno ozbiljno. Svojstva koja iskazuje kuhinjska so ne umemo bar za sada da izvedemo iz atoma natrijuma i hlorida uzetih zasebno. Neke umemo; ali naša, tako uče no nazvana »tautološka ontologija« u najbolju ruku jeste projekt gradnje drugog sveta no što je ovaj naš, u kome se iz elementarne ciglice materije »sve« ne može izvesti. Daleko realniji izgleda nam sledeći pristup: zar se završ ni rezultat prirodnih procesa ne može dobiti ne putem tačnog plagiranja onoga što je već učinila Priroda nego putem »bočnog ulaza« u tok tih procesa? Tada bi se, po lazeći od pozicija sasvim drugih no što su one koje su pratile start Prirode, moglo posle izvesnog broja etapnih pokušaja doći do rezultata identičnog s njenim rezul tatom. Primitivan primer. Potreban je seizmički potres zemljine kore. Umesto da »uređujemo« vulkane i si., kao što to čini Priroda, mi potres izazivamo eksplozijom trotilovog tovara. Dobili smo potres kakav nam je bio po treban, pošto završni rezultati pojave (serije pojava) nisu jednoznačno određivani čitavim lancem posledica i uzro ka koji će dovesti do tog završnog rezultata. Primer manje primitivan. Gljivica Penicillum notatum proizvodi penicilin. Umesto gajenja gljivica, ekstrahovanja iz njih potrebnih tela, itd., uzimamo izvesne pro ste supstance i iz njih sintetizujemo penicilin. Primer dosta blizak realizaciji. Najveća količina energije može se dobiti prilikom procesa anihilacije, tj. povezivanja materije sa antimaterijom. Antimaterija se, kao što znamo, u našoj galaksiji ne pojavljuje. Ali veštački već umemo da stvaramo neke njene čestice. Kad
PROLEGOMENA SVEMOĆI
235
bismo tu umeli da radimo u industrijskoj skali, onda bi antimaterija, odgovarajuće čuvana u »magnetnim boca ma« (da ne bi došlo do trenutne anihilacione reakcije), bila najefektnije gorivo za kosmonaute. Zanimljivo je da se u tom slučaju stvara izvesna vrsta materije koja u Prirodi načelno ne istupa. Primer sada potpuno nerealan. U određenom delu glavice spermatozoida — u obimu iz reda onih triju hiljaditina milimetra nalazi se, »kodiran« jezikom hemijskih molekula, plan konstrukcije čovekovog mozga, koji bi nastao iz tog spermatozoida posle sjedinjavanja s jaje tom. Ovaj plan obuhvata »produkcioni recept« i »realizacione direktive«. U tome mikroskopskom prostoru srnešta se informacija o tome šta ima da bude urađeno, kako to ima da bude učinjeno i, najzad, mehanizam koji će sve obaviti. Zamislimo da smo kadri da podstaknemo sper matozoid — ili, u stvari, jaje (to je sa tačke gledišta ko ličine informacije svejedno; oplođavanje doprinosi populacionoj heterozigotičnosti i zato je evolucija izdvojila polove, ali moguće je podstaći jaje na partenogenezu, uz odgovarajuće dejstvo na njega) na embriogenezu. Počet no se razvija ceo plod, ali u izvesnoj fazi tog razvitka uklanjamo delove »suvišne« za naše ciljeve i vodimo ra čuna jedino o tome da se obrazuje mozak. Tako dobijen »neuronski preparat« prenosimo u oživljujući rastvor, gde će se srasti sa drugim »preparatima«, odnosno delovima mozga, dok u rezultatu ne nastane nešto poput »veštačkog mozga«, stvorenog od veštačkih tkiva. Dobijamo, recimo, prigovore etičke prirode. Da bis mo ih izbegli, ne pokrećemo razvitak ljudskog jajeta, već samo kopiramo celu informaciju, ceo nasledni zapis sadr žan u njemu. Danas znamo, bar u principu, kako to tre ba učiniti. To je donekle slično »umnožavanju« pomoću matrice ili pravljenju otiska pomoću fotografskog klišea. Ulogu klišea, odnosno papira, obavlja veštački sintetizovani (dakle koji ne potiče iz organizma) sistem ribonukleinskih kiselina; jaje dostavlja samo »instrukciju« kako te kiselinske molekule sjediniti. Znači, načinili smo »od liv« od jajetovih hromozoma, sličan gipsanom odlivu sa statue. I tek te naše »veštačke« hromozome činimo po laznim punktom razvitka. Ako se ni to nekom ne bi do
236
STANISLAV LEM
palo, mogli bismo postupiti još okolišnijim putem. Hromozomsku informaciju jajeta ispišemo jezikom hernijskih simbola na papiru, saglasno s njom sintetizujemo hromozome i tako dobij eno »laboratorijsko jaje« poći će u embriološku »produkciju«. Kao što se vidi, naš pos tupak briše razlike između onoga što je »prirodno« i ono ga što je »veštačko«. Znači, modelovanje nam dopušta da prekoračimo granicu između plagijatskog i kreativnog delovanja, pošto nam tačno poznavanje naslednog koda dopušta, naravno, da u taj kod unosimo proizvoljne promene. Proizvoljno bi mogla da se programira ne samo boja očiju deteta nego i, u osloncu na tačno poznavanje »genskih kodova« koji u mozgu realizuju određene »ta lente«, da masovno proizvodimo »matrice sposobnosti« i, njihovim posredstvom, od roditeljske strane izabrane odlike (muzikalnost, dar za matematiku, itd.) »da ukomponujemo« u naslednu plazmu proizvoljnog jajeta. Vidimo da je poznavanje celokupnog evolucionog puta koji je prevalila Priroda da bi oblikovala čoveka — za nas suvišno. Nepotrebne su nam milionske informacije o pojedinim razvojnim etapama, o Sinantropu, o mustijerskim ili orinijačkim civilizacijama; proizvevši »mo del« spermatozoida ili jajeta »istovredan« sa originalom, dobijamo genotip savršeniji od svih originala (komasa cijom dragocenih genetskih crta), čime otvaramo sebi »bočni ulaz« u proces nastajanja ljudskog organizma. Posle čega, ohrabreni, redom proizvodimo sve bolje mo dele dok ne stignemo do hromozomne sheme bez gena koji izazivaju sklonost ka delatnosnim i organskim obo ljenjima, no zato odlično odmerene u svakom pogledu (telesnom i duhovnom). Najzad, izazivajući mutacije pod kontrolom (to jest menjajući kodove naslednosti date od Prirode, menjajući hemijsku građu pojedinih gena) možemo dobiti razvoj osobina, dotle u vrsti hom o pot puno nepoznatih (nastanak škrga koje omogućuju život pod vodom, povećanje mozga, i tako dalje). Nismo nameravali da sada posvećujemo pažnju toj čovekovoj »autoevoluciji«. Njene perspektive, kao i kri tiku evolucionih rešenja, predstavljamo u poslednjem delu knjige. Ovde smo hteli jedino da pokažemo na koji način može da deluje Imitologija, koja se takmiči s Pri rodom.
PROLEGOMENA SVEMOĆI
237
Oblast im itologije
Ćovek je većinom stvarao alternativne teorije, koje se međusobno isključuju. U biologiji su se borili preformizam i epigeneza, teorija prirodnog priraštaja i nasleđivanja stečenih osobina. U fizici — determinizam i indeterminizam. Takve teorije isključuju se na »niskom« ni vou, to jest ćutke polaze od toga da je jedna od njih »krajnja«. Obično se pokazuje da je jedna od tih teorija bila bliža stvarnosti, ali je predstavljala samo dalji ko rak na pravom putu, i ništa više. U epohi razvijenije imitologije to će biti preistorija nauke. »Bolja« teorija biće takva koja će omogućiti da uspemo u usmeravanju evolucije, da promenimo tempo i obim regenerativne potencije organizma, da orkestrira mo nasledne odlike plodova i to će se pokazati mogućim mnogo pre no što naučimo, na primer, da sintetički stva ramo hromozomski aparat nukleusa. Sve nauke konstruišu teoriju, ali odnos prema njima je u njihovim raznim granama nemonolitan. Prividna savršenost astronomskih teorija potiče otuda što je izolacija sistema koje ta oblast proučava — izuzetno velika. Kad ipak imamo nasleđe te izolacije, kao u zadatku sa nekoliko međusobno delujućih tela, rešenje postaje teško. »Omerni« karakter teo rije vidi se naročito dobro tamo gde je obim posmatranih pojava ništavan u odnosu na obim pojave (kosmogonija, biogeneza, planetogeneza). Međutim, u termodina mici na primer ili u hromozomnoj teoriji čini se da ima mo posla s nečim više no sa konfrontacijom naših do mišljanja sa Prirodom — da te teorije sadrže već gotovo »najčistiju« istinu. Ne umem da kažem da li će imitologija nivelisati takve razlike. Najzad, sadašnje stanje Kosmosa zaista je moglo naići »s raznih strana«, to jest ono što posmatramo moglo je nastati na niz različitih načina. Ali mnogo još ima onoga što treba otkrivati i ne vredi na sebe pre uzimati dopunski rizik i prorokovati budućnost razvoja pojedinih nauka. Kao što znamo, imitologija ne treba da bude »savr šeno podražavanje«, sem ako neko to od nje ne zatraži. Znamo da će broj promenljivih koje će unositi u modele
238
STANISLAV LEM
koje bude stvarala podlegati promenama zavisno od svr he kojoj treba da služi ta modelarska produkcija. S obzi rom na dati, određeni cilj, postoji izvestan optim um in formacije neophodne za njegovo ostvarenje, koji nipošto nije isto što i m aksim um te iste informacije. Po imitologiji — sve što čovek čini jeste modelovanje. Liči to na besmislicu. Modelovanje pojava koje nas taju u zvezdama ili živim organizmima — u redu, ali — »modelovanje« atomskog reaktora? Električnog rešoa? Rakete? Pokušajmo da izvršimo vrlo uprošćenu klasifikaciju »modelarstva«. 1) Modeli postojećih pojava. Hoćemo da pada kiša. Modelujemo klimatske, atmosferske pojave, i tako dalje. Proučavamo kakva je »polazna situacija« ki še. Kada je ostvarimo (u prirodi), pljusnuće kiša. Pone kad, ali veoma retko, dešava se da pada šarena kiša. Na primer, neka vulkanska erupcija izbacuje u atmosferu obojenu mineralnu prašinu koja boji vodne kapljice. Možemo stvoriti i takvu kišu tako što ćemo u »perčin« spletenih uzročnih poteza koji iniciraju padanje kiše »uplesti« sistem koji će u oblake ili vodu što se kondenzuje — uneti odgovarajuće bojenje. Na taj način povećaćemo verovatnoću neke pojave koja je prirodna, ali retka. Kiša pada dosta često; tako, dakle, naš prinos po većanju šanse padavina nije bio suviše veliki. Šarena kiša je već neobičnost. U tom slučaju naše delovanje kao »pojačivača malo verovatnih stanja« doseglo je dosta vi sok nivo. 2) Modeli »nepostojećih« pojava. Priroda ne realizuje sve moguće procese. Realizuje ih, istina, više no što se većinom sudi. Svaki inženjer ne zna da su neke mor ske životinje proizvele jedra, da je u njihovoj evoluciji iskorišćen sistem reaktivnosti, eholokacije, da ribe imaju »manometar« koji im govori na kojoj se dubini nalaze, i tako dalje. A već opštije, na »ideju« sprege procesa verovatnijih (rasta entropije, dezorganizacije) sa procesima neverovatnijim (nastanak živih organizama), ideju koja za sobom povlači rast organizacije i opadanje entropije, Priroda je »došla« pre više milijardi godina. Slično je proizvela dizalice, hemodinamične i hemoelektrične ma šine, transformatore sunčane energije na hemijsku (ske
PROLEGOMENA SVEMOĆI
239
leti kičmenjaka, njihove ćelije, fotosintetizujuće biljke), stvorila takođe pumpe (srca), obične i osmotičke (bub rezi), »fotografske« aparate (organe vida), i tako dalje. U obimu bioevolucije nije dotakla atomsku energiju, jer zračenje uništava genetičku informaciju i životne proce se. »Primenila ju je« zato u zvezdama. Tako dakle, najopštije govoreći, Priroda međusobno spreže razne procese. Možemo u tome da je podražavamo i činimo to. Sprežemo procese svuda i uvek: pokrećući vodom mlinove, taleći rudu, lijući železo, gradeći gloda lice, sejući pamuk i tkajući od njega odeću. U efektu, uvek negde dolazi do rasta entropije koji će nam lokalno dati njeno smanjenje (motor, rešo, atomski reaktor, civi lizacija). Elektroni se u električnom polju ponašaju tako i ta ko; sprežemo taj proces sa drugim i nastaje televizija. Ili feromagnetno pamćenje ili procesi kvantnog pojačanja (maseri, laseri). Ipak uvek podražavamo Prirodu. Treba to samo va ljano razumeti. Stado jurećih slonova i žirafa moglo bi tako ugaziti glinu da od nje nastane »negativ automo bila«, a obližnji vulkan mogao bi da izbaci rastopljenu rudu magnetita. Ulila bi se u »kalup« i tako bi nastao »automobil« ili nešto što bi na njega podsećalo. To je, naravno, neverovatno malo verovatno. Nije to ipak nemoguće s termodinamičke tačke gledišta. Konsekvencije imitologije svode se na povećanje verovatnoće događaja na »prirodni« način neobično malo verovatnih, ali mogućih. Teorijski je moguće »spontano« nastajanje drvenog točka, činije, brave, automobila. Dodajmo da verovatnoća takve »sinteze« putem naglog spajanja ato ma železa, bakra, aluminijuma i tako dalje jeste neuporedivo veća od spontane kreacije živog organizma putem jednoznačnog zbliženja i »uskakanja« atoma na prava mesta da bi nastala ameba ili naš poznanik gospodin Smit. Automobil se sastoji najviše od nekoliko stotina hiljada delova. Ameba — od miliona. Pri tom položaji, momenti, kristalizacija pojedinih atoma i postojanih tela u okviru automobila ili njegovog motora nemaju značaja za njegovu funkciju. Međutim, položaj i svojstva mole kula iz kojih je »načinjena« ameba, imaju odlučujući
240
STANISLAV LEM
značaj za njeno postojanje. Zašto su, dakle, nastale ame be, a ne automobili? Zato što spontano nastati sa znat nom verovatnoćom može samo sistem od samog začetka obdaren osobinama samoorganizacije. I, takođe, zato što su takvi bili »polazni uslovi« na Zemlji. Sada ćemo izreći jedno opšte pravilo. Raspored konstruktorske verovatnoće Prirode potpuno je različit od rasporeda ljudskog konstruktorstva — pa ipak ovaj dru gi mora, očigledno, da se smešta u onome prvom. Raspo red (normalna kriva) verovatnoće važan za Prirodu čini u ćelom Kosmosu putem spontanih postupaka nastajanje lonaca ili računskih mašina nečim nad-super-astronomski beznačajnim. Posle pljačke svih mrtvih planeta i ishlapelih zvezdanih patuljaka možda bismo našli nekoliko »akcidentalnih kašika«, možda čak i spontano iskristalisanu olovnu kutiju, ali na to da u njoj još bude svinje tine ili nešto malo jestiva, čistom slučajnošću — na to bi trebalo čekati već čitavu večnost. Takve pojave nisu ipak »nemoguće« u tom smislu što bi bile ograđene zabrana ma prirode (odnosno zakonima, jer takav zakon, budući istovremeno naređenje da tako i tako bude, zabranjuje da može da se dogodi drugačije). Tako se, dakle, naše konstruktorstvo kao neki naročiti slučaj smešta u okvir po tencijalnog struktorstva Prirode, s tim bitnim dodatkom da se nalazi tamo gde se probabilističke vrednosti naglo smanjuju, postajući nečim neuporedivo mikroskopskim. Na takav način dolazimo do termodinamički vrlo neverovatnih stanja, kao što su raketa ili televizor. Pa ipak, tamo gde je Priroda u »svom elementu« kao graditelj, mi smo najslabiji: jer ne umemo (još ne umemo) da inici ramo procese samoorganizacije u takvoj skali i s takvom veštinom kao ona. Uostalom, kada to ne bi umela, ne bi bilo ni Čitalaca ove knjige ni njenog autora. Bar zasad, iz onog što je konstrukcijski moguće, čovek se zanimao za izvestan uzacki odsečak »proizvodnog fantoma Priro de«. Nismo pokušavali da konstruišemo meteore ni kome te ni Supernove (mada smo tu već, zahvaljujući hidro genskoj bombi, na najboljem putu). Ali zar ni na koji na čin ne može da se iskorači van granica koje je obeležila Priroda? Mogu se, naravno, izmišljati Kosmosi i Prirode drugačiji od naših. Ali kako ih realizovati? Odlažemo tu temu — za ne suviše dugo vreme.
VI. FANTOMOLOGIJA
O snovi fantomatike
Problem koji nas čeka glasi: kako stvarati stvarnosti za razumna stvorenja što u njima bitišu, stvarnosti koje se ni na koji način ne bi razlikovale od normalne stvar nosti, ali bi bile podložne drugačijim zakonima od njenjih? Uvod u taj zadatak jeste skromniji, i od njega ćemo početi. Možemo li — upitaćemo — stvoriti veštačku stvar nost, potpuno sličnu normalnoj, ali koja se ničim ne da od nje razlikovati? Prva tema jeste stvaranje svetova; druga — stvaranje iluzija. Ali savršenih iluzija. Ne znam, uostalom, da li ju je moguće nazvati samo iluzijom. Mo lim da se presudi. Istraživana grana zvaće se fantomatika — ona je predvorje prave stvaralačke inženjerije. Počećemo od eks perimenta koji, podvucimo to odmah, ne spada u fantomatiku. Neki čovek, sedeći na verandi, posmatra vrt i isto vremeno miriše ružu koju drži u ruci. Redom utvrđujemo (npr. zapisujemo na magnetofonsku ili neku sličnu traku) serije impulsa koji protiču kroz sve njegove živce. Treba obaviti nekoliko stotina hiljada takvih zapisa odjednom, pošto moramo utvrditi sve promene koje na staju u njegovim osećajnim (osećanja površinskog i du binskog) i moždanim nervima (tj. signale koji teku od osećajnih telašca kore i mišićnih proprioceptora kao i od organa ukusa, mirisa, sluha, vida, ravnoteže).
16
242
STANISLAV LEM
Kad smo te signale već utvrdili, smeštamo našeg čo veka u potpunu izolaciju, npr. u kadu mlake vode u tam noj sobi, stavljamo mu na očne jabučice odgovarajuće elektrode, uvodimo ih u uši, pričvršćujemo ih uz njegovu kožu, itd. Jednom rečju, spajamo sve nerve tog pojedinca s našim magnetofonom, stavljamo magnetofon u pokret i na taj način uvodimo u nerve prethodno utvrđene za pise. Nije to baš tako lako kao što sam predstavio. U za visnosti od toga kakav značaj ima topološka lokalizacija impulsa u okviru nervnog stuba, s nekim nervima je na navedeni način lakše postupati, a sa drugima teže. Naj veće brige zadaće nam vidni nerv. Mirisno polje kore je bar kod čoveka gotovo vandimenzionalno: ako osećamo tri mirisa odjednom, veoma je teško oceniti odakle koji dolazi. Međutim, lokalizacija u okviru vidnog polja veoma je kvalitetna; uvodno organizovanje impulsa dešava se već u mrežnjači, a vidni živac je kao mnogožilni kabel čija svaka žila sprovodi uske impulse, predviđene za izvesni deo kornog centra vida. Tako je, dakle, teškoća »lociranja« učvršćenih impulsa unutar tog nerva znatna (sam zapis takođe). Slične, ali manje teškoće, načiniće nam slušni nerv. Moguće je zamisliti nekoliko tehničkih nači na za savladavanje problema. Najprostije još izgleda uvo đenje impulsi u koru sa strane lobanje, dakle pravo u vidni centar; pošto, naravno, nema govora o hirurškom obnaživanju kore, a ona se kroz kožu i kost ne da nadraživati sa dovoljnom lokalizacionom preciznošću tre balo bi električne impulse pretransponovati na neke dru ge (npr. veze zračenja kakve stvara maser — sa ultrakratkim talasima, ne dubljim od promera jednog neuro na). Takvi talasi mogu, ako su dovoljno usredsređeni i slabi, da podstiču, ne oštećujući uopšte moždano tkivo. Ali to je donekle dešperatno, a i rezultati nisu potpuno pouzdani. Možda, dakle, da se načini specijalan »priključak uz očnu jabučicu«, takav da predstavlja »antioko«, sistem optički istovredan, koji se s prirodnim okom »spaja« kroz otvor ženice (ne neposredno, naravno — ispred ženice je komora oka i rožnjača, ali su obe prozirne). Oko plus »antioko« stvaraju monolitan sistem, takav da je »anti-
FANTOMOLOGIJA
243
oko« otpremnik, a oko — prijemnik. Ako sad čovek gleda (u normalnim situacijama) ne neposredno svojim očima nego kroz »antioči«, on vidi sve potpuno obično, jedino što na nosu ima nešto nalik na naočari (malo komplikovanije) — pri čemu su te »naočari« ne samo »umetak« iz među njegovog oka i sveta koji propušta svetlost nego su, istovremeno, aparatura koja »punktira« — ili viđenu sli ku razbija na onoliki broj elemenata koliko čepića i šta pića broji mrežnjača. Elementi vidnog polja »antioka« spojeni su (malim kabelom, npr.) sa aparatom za zapisi vanje. Na takav način brzo prikupljamo istu informaciju kakvu dobija mrežnjača, ne kroz uključivanje iza nje, tj. odnatrag iza sočiva u vidni živac, nego ispred njega — u »umetak koji prikuplja informaciju«. Ako potom hoćemo da obmemo reakciju, ponovo čoveku stavljamo te »naoča ri«, ali već u mraku, i utvrđeni zapis iz aparata šaljemo u čovekov mozak putem: aparat — »antioko« — oko — vidni živac. To rešenje nije uopšte najbolje, ali se bar može tehnički projektovati. Treba primetiti da to rešenje nema ničeg zajedničkog sa projekcijom u unutrašnjost oka filma ili nekog mikrofilma kamerom postavljenom uz ženicu. Jer film, kao i svaki drugi zapis tog tipa, ima oštrinu datu, pa čovek, dakle, ne može, npr., preneti pog led sa oštrog prvog plana na drugi, manje oštar. Znači, film je taj koji određuje šta treba da bude tačno, a šta manje tačno viđeno, čak i ako je to film trodimenzionalni (stereoskopski). Pa ipak snaga grča mišića koji izaziva spljoštavanje ili nabubrivanje sočiva predstavlja jednu od ličnih poruka u mozak i dopušta, između ostalog, da se oceni razdaljina, iako u manjem stepenu nego kad se gleda sa dva oka. Zato moramo — težeći ka savršenoj imitaciji — da oku damo slobodu takođe u okviru ove akomodirajuće funkcije, a da i ne govorimo o tome da filmska slika »s tačke gledišta ljudskog oka« nije optički negativna. Ta velika zagrada trebalo je da ukaže ne toliko na konkretno rešenje, jer su naše ideje krajnje primitiv ne, koliko da podvuče teškoće, s jedne strane, a krajnju ostvarljivost problema, s druge. Kada naš čovek, dakle, počiva u mraku, a kroz sve njegove živce u pravcu mozga teku serije impulsS potpu no istih kao oni što su kroz njih proticali kad je sedeo na
16*
244
STANISLAV LEM
verandi s ružom, on će se subjektivno naći u istoj situ aciji. Videće nebo, ružu u sopstvenoj ruci, u dubini iza verande vrt, travnjake, decu što se igraju, itd. Donekle sli čan ogled već je sproveden na psu. Najpre su na ukazani način zapisani impulsi što struje kroz motorične živce kada pas trči. Potom je psu odsečena kičmena moždina. Zadnje noge su na taj način onesposobljene, paralizovane. Kada je u nerve paralizovanih udova uveden električni zapis, paralizovani, zadnji deo psa je »oživeo«, obavlja jući pokrete kakve obavlja normalan pas kada trči. Pro mena tempa emitovanja promeniće brzinu pokreta. Raz lika između našeg zamišljenog ogleda i onoga stvarnog počiva na tome što su u psa uvedeni impulsi što idu iz centra (u motorične nerve), a mi ih uvodimo u nerve što teku prema centru (čulne). Šta bi se ipak desilo kada bi čovek na kome se obavlja ogled hteo, npr., da ustane s fotelje i iziđe u vrt? Dabogme, ne bi to mogao. Jer su im pulsi koje uvodimo u nerve tog čoveka ustaljeni i nepromenljivi. Kad bi pokušao da ustane došlo bi do čudne mešavine; želeći da uhvati ogradu od stepenica koja je udaljena jedan metar i koju vidi, uhvatio bi prazan vazduh. Došlo bi do razdvajanja doživljaja na ono što oseća, što opaža, i na ono što čini. To razdvajanje proisticalo bi iz razilaženja njegove tadašnje motoričke aktivnosti i prethodne, koju smo mi zapisali, osećajne. Da li se približne situacije dešavaju u životu? Dešava se da neko ko je prvi put došao u pozorište glasno dovi kuje glumcima, dajući im »dobre savete« (npr. da Romeo nije počinio samoubistvo), i mnoge se čudi što glumci te dobre savete ne primaju k znanju. Ne reaguju na njih, pošto je svaka umetnost uopšte — pozorište, film, knji ževnost — »programirana unapred«, determinisana jed nom zanavek, i nikakvo mešanje u radnju neće korigovati tok događaja. Umetnost je jednosmerna informaciona poruka. Mi smo samo adresati, samo primaoci filmske projekcije ili pozorišne predstave. Pasivni primaoci, a ne i učesnici radnje. Knjiga ne daje sličnu iluziju kao pozo rište, jer odmah može da se pogleda u epilog i proveri da li je stvar već determinisana. Dalja radnja predstave, međutim, utvrđena je samo u pamćenju glumaca (gledano bar od strane gledaoca koji nije upoznat sa štampanim
FANTOMOLOGIJA
245
tekstom drame). U Science-Fiction-u. može ponekad da se čita o razonodama u budućnosti koje treba da počivaju na delatnosti sličnoj opisanoj u našem eksperimentu. Ju nak stavlja na glavu odgovarajuće elektrode i zahvalju jući njima odjednom se nalazi u srcu Sahare ili na povr šini Marsa. Autori takvih dela nisu načisto s činjenicom da se ova »nova« vrsta umetnosti razlikuje od savremene jedino malo bitnom varijantom »priključivanja« uz sadr žaj kruto programiran unapred — i da se bez elektroda ne mora imati gora iluzija u stereoskopskoj »cirkarami«, sa eventualnim »dopunskim kanalom za miris«, sem stereozvuka. Vidno polje je isto kao u prirodi, tj. potencijal no 360 stepeni, sve što se vidi ima tri dimenzije, prirodne boje, aparatura mirisa istovremeno stvara »pustinjske« ili »marsijanske« zapahe — stvar, dakle, ne zahteva pro jekciju u 2.000 godinu, čim ju je odgovarajućim investi cionim ulaganjem danas, moguće realizovati. To, pak, gde sebi ko uključuje elektrode malo je važno — sem što sa me ove elektrode treba da unesu beleg civilizacije tride setog veka. Tako, dakle, dok se u »tradicionalnoj« umetnosti iz među sadržine poruke i primaočeva mozga nalaze njegovi čulni organi, u »novoj« umetnosti, poreklom iz SF, ovi organi su zaobiđeni, jer se informacione sadržine uvode neposredno u živce. Jednosmernost spoja je i ovde i tamo ista. Zato ni eksperiment koji smo prikazali radi očigled nih ciljeva ni »nova umetnost« — nisu fantomatika. Jer fantomatika označava stvaranje đvosm ernih spojeva iz među »veštačke stvarnosti« i njenog primaoca. Drugim rečima, fantomatika je umetnost sa povratnom spregom. Neko bi, naravno, mogao pronaći glumce, preobući ih u dvorane iz XVII veka, a sebe u ruho francuskog kralja i zajedno s preobučenima, u odgovarajućem okviru (starog iznajmljenog zamka, npr.) igrati svoju »vladavinu na prestolu Lujeva«. Takva delovanja nisu čak ni primitivna fantomatika, ma i samo zato što iz njihove sfere može da se iziđe. Fantomatika označava stvaranje situacije u kojoj ne ma nikakvih »izlaza« iz sveta stvorene fikcije u realni svet. Razmotrimo sada, redom, načine na koje bi mogla da se realizuje, kao i zanimljiv problem da li uopšte pos
246
STANISLAV LEM
toj i neki način koji bi se mogao smisliti i koji bi fantomatizovanom čoveku omogućio da se uveri da su njegovi doživljaji samo varka koja ga ograđuje od privremeno izgubljene stvarnosti.
Fantomatska mašina
Šta može da doživljava čovek priključen uz fantomatski generator? Sve. Može da se penje na alpske stene, da bez skafandra i kiseoničke maske luta po Mesecu, da na čelu odane družine, u zveketavom oklopu, osvaja srednjovekovne gradove ili Južni pol. Može od masa da bude slavljen kao pobednik Maratona ili kao najveći pesnik svih vremena i da iz ruku švedskog kralja primi Nobelovu nagradu, može da vodi ljubav sa madam de Pompadur, da se u dvoboju bori s Jagom, da osveti Otela, da sam bude izboden od strane mafijinih dželata. Može, ta kođe, da oseća kako mu rastu ogromna orlovska krila, da leti ili, pak, da postane riba i da živi sred koralnih spru dova; može, štaviše, kao ogroman proždrljivac da juri otvorenih čeljusti na žrtve; može da otima ljude koji se kupaju i da ih sa uživanjem jede i vari u zatišju svoje podvodne pećine. Može da bude dvometraš Crnac ili fa raon Amenhotep, ili Atila ili, nekako obrnuto, svetac; može da bude prorok, i to s jamstvom da će njegova poročanstva biti potpuno ispunjena, može da umre, da vaskrsne, i to mnogo, mnogo puta. Kako je moguće realizovati takve doživljaje? To, sva kako, nije sasvim prosto. Mozak tog čoveka morali bismo povezati s mašinom koja u njega šalje određene skupove impulsa mirisa, ukusa, pipanja, itd. Zahvaljujući tome, on će stajati na vrhovima piramida ili ležati u zagrljaju mis sveta iz 2.500. godine ili na oštrici mača nositi smrt neprijateljima u čeličnim oklopima. Impulse koje će u odgovor na emitovane impulse proizvoditi njegov mozak mašina istovremeno mora neodložno, u deliću sekunda, slati svojim podsistemima u kojima će, zahvaljujući korekcijskoj igri povratnih vez& kao i organizovanju struja impulsa kroz odgovarajuće projektovane sisteme što se samoorganizuju, mis sveta odgovarati na njegove reči i
FANTOMOLOGIJA
247
poljupce, stabljike cvetova koje uzme u ruku gipko će se savijati, a iz grudi neprijatelja koga ushte da probode briznuće krv. Molim da mi se oprosti ovaj melodramski Ion izlaganja, ali hteo bih, ne trošeći suviše mesta i vre mena, da predstavim na čemu se zasniva delovanje fantomatike kao »umetnosti sa povratnom spregom«, koja nekadašnjeg primaoca čini aktivnim učesnikom, juna kom, sredstvom programiranih događaja. Bolje je valjda pozvati se na jezik takvih, donekle čak operskih slika, nego koristiti jezik tehničkih izraza, što bi ono što je re čeno učinilo ne samo tromim nego bi bilo toliko jalovo da bar zasad ni fantomatske mašine ni programa za nju ne bi bilo. Mašina ne može imati program koji sve eventualne postupke primaoca i junaka u jednom licu unapred pred viđa. To bi bilo nemoguće. Mašina i pored toga ne mora da predstavlja složenost ravnu zbiru svih složenosti što istupaju u viziji osoba (neprijatelji, dvorani, mis sveta, itd.). Kao što je poznato, u snu prebivamo u raznim neobičnim sredinama, srećemo mnoštvo ljudi, često osobenih, često sa ekscentričnim ponašanjem, koji nas izne nađuju svojim rečima, vodimo razgovore čak i s čitavom gomilom, pri čemu sve, tj. najrazličitije sredine, i naši partneri iz sna, čine proizvode delatnosti samo jednog mozga koji sanja. Tako, dakle, program fantomatske vi zije može da bude samo okviran, tipa »Egipat u vreme XI dinastije« ili »podvodni život u bazenu Sredozemnog mora«, a rezervoari pamćenja jnašine moraju posedovati pun tovar činjenica koje se odnose na takvu temu, činje nica koje će iz mrtvoustaljenih biti pokrenute i prerasti u plastičnu poruku u onom trenutku kada se za to javi potreba. Tu potrebu diktira, razume se, samo »ponaša nje« fantomatizovanog čoveka kad on, npr., okreće glavu u stranu da bi pogledao na onaj deo prestone faraonske dvorane koja se nalazi iza »njegovih leđa«. Impulsi u mi šiće vrata koje tada šalje u mozak moraju biti neodložno paralelizovani time što će se centripetalna projekcija optične slike promeniti tako da će u njegovo vidno polje odista ući »zadnji deo sale«; jer fantomatska mašina mo ra na svaku, čak i najmanju promenu strujanja impulsa slatih od strane ljudskog mozga reagovati smesta, adek
248
STANISLAV LEM
vatno s tom promenom. Naravno, to su jedva prva slova azbuke. Zakoni fiziološke optike, zakoni teže, itd., itd., moraju biti verno reprodukovani (sem ako se tema iza brane vizije tome protivi: neko hoće da »leti pomoću ši renja ruku« — znači uprkos gravitaciji). Ali sem spome nutih čvrstih lanaca determinizma, uzroka i posledica, vizija mora istovremeno raspolagati grupama procesa s relativnom slobodom kretanja unutar nje; to znači, na prosto, da lica koja u njoj istupaju, junakovi fantomatski partneri, moraju da ispoljavaju ljudske osobine, što znači i (relativnu) nezavisnost govora i postupaka od pos tupaka i reči samog junaka; ne mogu to biti marionete — sem ako i to opet ne ushte ljubitelj fantomatizacije pre »seanse«. Naravno, složenost pokrenute aparature biće različita; lakše je imitirati mis sveta nego Ajnštajn-a; u ovom drugom slučaju mašina bi morala već raspolagati složenošću, što znači i inteligencijom koja bi bila ravna razumu genijalnog čoveka. Čitava nada je u tome da će ljubitelja pričanja s takvima mis biti neuporedivo više nego onih što će čeznuti za razgovorom s tvorcem teorije relativiteta. Dodajmo radi potpunosti da ovaj »umetak«, ove »antioči«, o kojima smo već govorili u našem uvod nom, očiglednom primeru, ne bi u fantomatizatoru pune snage i pune slobode iluzija mnogo koristili — jer su tu potrebna druga, savršenija rešenja. Ali princip je isti: čo vek putem dva informaciona kanala, centripetalnog i cen trifugalnog, priključen uz sredinu koju imitira fantomatska mašina. Mašina u takvoj situaciji može sve osim jed no: ona ne vlada neposredno primaočevim mozgovnim procesima, već jedino onim materijalom činjenica koje u mozak utiču — te se tako, npr., u fantomatici ne može zatražiti da se doživi razdvojenost ličnosti ili oštar šizofrenični napad. Ali to je napomena malo preuranjena. Jer sad govorimo samo o »perifernoj fantomatici« — pobu đivanoj »iz periferije« tela, jer se igra i protivigra impul sa vodi u nervima, ne ingerirajući neposredno u dubinu moždanih procesa. Pitanje kako je moguće poznati fiktivnost fantomatske vizije jeste prima facie analogno pitanju kakvo sebi ponekad postavlja čovek koji sanja. Elem, ima snova u kojima je osećanje realnosti onoga što se u njima dešava
FANTOMOLOGIJA
249
krajnje neodoljivo. Na ovome mestu trebalo bi ipak primetiti da se mozak čoveka koji spava nikad ne nalazi u onakvoj punoći snaga, orijentacije, razumnosti — kao na javi. U normalnim uslovima može se san uzeti za javu, ali ne i obrnuto (javu za san), sem izuzetno, a i to u izu zetnim stanjima (odmah posle buđenja, ili u bolesti ili u toku rastućeg duhovnog zamora). Ali baš tada uvek pred sobom imamo svest koja dopušta da bude »prevarena«, jer je pomračena. Fantomatska vizija dešava se, za razliku od snovidovne, na javi. »Druga lioa«, »druge svetove« ne stvara mozak fantomatizovanoga — proizvodi ih mašina. Fantomatizovani čovek je u pogledu količine i sadržine slate in formacije rob mašine: nikakvu drugu spoljašnju infor maciju ne prima. Pa ipak on s punom slobodom može da postupa s tom informacijom, tj. da je interpretira, anali zira kako mu drago, ukoliko, razume se, raspolaže pronicljivošću i bistrinom. Može li, prema tome, čovek s pot punom intelektualnom sposobnošću otkriti fantomatsku »obmanu« ? Moguće je dati sledeći odgovor: ako fantomatika postane nešto poput današnjeg filma, sam akt odlaska u bioskop, nabavka karte i ostale uvodne delatnosti čije pamćenje fantomatizovani čuva i za vreme predstave i, najzad, znanje o tome ko je on i šta je odista u običnom životu, sve će mu to omogućiti pravi, ne sasvim ozbiljan odnos prema onome što će doživljavati. Što bi imalo dva aspekta: s jedne strane, znajući za uslovnost doživljavane radnje čovek bi mogao sebi, kao u snu, dopustiti znatno više nego u zbilji (znači, njegova borbena, društvena ili erotska hrabrost bila bi nesaglasna s njegovim normal nim ponašanjem). Taj aspekt, u stvari subjektivno prija tan — jer oslobađa slobodu postupaka — bio bi dupliran drugim, nekako suprotnim: svešću u tome da ni izvrša vana dela ni lica koja se u viziji javljaju, nisu materijalni pa, prema tome, ni pravi. Glad za autentičnošću ne bi, dakle, morala biti zadovoljena čak ni najsavršenijom vi zijom. Tako može da bude i tako će svakako biti ako fanto matika odista postane vrsta razonode ili umetnosti. Di rekcija hipotetičnog Fantomata neće biti zainteresovana
250
STANISLAV LEM
za suviše vešto maskiranje fiktivnosti doživljaja, ako bi oni klijenta mogli dovesti, npr., do nervnog šoka. Neke, pak, želje — npr. sadističke prirode — verovatno ne bi bilo slobodno ostvarivati s obzirom na odgovarajuću za konitost. Nas ovde ipak ne zanima takav problem, problem upotrebno-administrativne prirode, nego potpuno druga čiji, gnoseološki. To da »ulaz« u viziju može odlično biti zamaskiran — ne podleže sumnji. Neko odlazi u fantomat i naručuje izlet u Stenovite planine. Izlet je veoma lep i prijatan, posle čega se ovo lice »budi«, tj. vizija se završava, funkcioner Fantomata skida klijentu elektrode i učtivo se s njim oprašta. Ispraćen do vrata čovek izlazi na ulicu i odjednom se nađe u centru užasne kataklizme: kuće se ruše, zemlja drhti, a s neba pada veliki »tanjir« pun Marsovaca. Šta se desilo? »Probuđenje«, skidanje elektroda, napuštanje Fantomata — takođe su bili delovi vizije koja je počela nevinim geografskim izletom. Ali čak i kad ne bi pravio takve »zavrzlame«, lekari-psihijatri bi u svojim čekaonicama ionako gledali razli čite neurotičare mučene manijama novog tipa — strahom da ono što doživljavaju uopšte nije istina, da ih je »neko« zarobio i ostavio u »fantomatskom svetu«. Govorim o to me zato što je to jasan dokaz kako tehnika formira ne samo normalnu svest nego se čak uvlači u red bolesti čiji nastanak inicira. Naveli smo samo jedan od mnogih mogućih načina maskiranja »fantomatskih« doživljaja. Moguće je predsta viti i niz drugih, ne manje uspešnih, a da i ne govorimo o tome da vizija može da ima proizvoljan broj »spratova« — onako kao što to biva u snu, kad sanjamo kako smo se već probudili, dok u stvari sanjamo sledeći san, ne kako predodređen prvim. »Zemljotres« naglo prestaje, tanjir nestaje, gost utvr đuje da još uvek sedi u fotelji sa žicama koje njegovu glavu spajaju s aparaturom. Učtivo nsamešen tehničar objašnjava da je to bio »dodatni program«, klijent izlazi, vraća se kući, leže da spava, sutradan odlazi na posao i uverava se da ustanove u kojoj je radio nema; uništila ju je eksplozija stare granate iz poslednjeg rata.
FANTOMOLOGIJA
251
Naravno — to takođe može da bude dalji tok vizije. Ali kako se u to uveriti? Postoji najpre jedan veoma prost način. Mašina — rekli smo — predstavlja jedini izvor informacije o spoIjašnjem svetu. To je istina. Ona, međutim, nije takav isključiv izvor informacije o stanju samog organizma. Ona je to samo delimično: jer zamenjuje neuralne me hanizme tela, koji informišu o položaju ruku, nogu, glave, o pokretima očnih jabučica, itd. Međutim, biohemijska informacija koju stvara organizam ne podleže kontroli — bar u dosad razmatranim fantomatima. Dovoljno je, dakle, načiniti otprilike stotinak čučnjeva: ako se ozno jimo, ako nam postane malo zagušljivo, srce počne da lupa, a mišići se umore — znači da smo na javi a ne u vi ziji, jer je mišićni zamor izazvao u njima nagomilavanje mlečne kiseline; mašina ne može da utiče ni na nivo še ćera u krvi, ni na količinu ugljendioksida u njoj niti na koncentraciju mlečne kiseline u mišićima. U fantomatskoj viziji može da se načini i hiljadu čučnjeva bez ikak vih pojava zamora. I za to bi se ipak našao izlaz — kada bi nekom, naravno, bilo stalo do daljeg usavršavanja fantomatike. Najpre je moguće, sasvim primitivno, omogu ćiti fantomatizovanom čoveku autentične pokrete — je dino što bi morao da bude na poseban način smešten, kako bi imao slobodu pokretanja (tj. da bi mogao da pokreće mišiće). Naravno, kad bi uzeo u ruku mač, samo bi pokret, s tačke gledišta opservatora spolja, bio pravi: njegova ruka, naime, ne bi obuhvatala dršku mača nego prazninu. Taj prosti način ipak se može zameniti savrše nijim. Hemijska informacija organizma saopštava se mozgu na razne načine. Ili posredstvom živaca (umorni mišić »otkazuje poslušnost« — znači, slati nervni impul si ga ne pokreću; ili osećamo bol mišića — to je takođe rezultat nadražaja nervnih završetaka — što, naravno, fantomatski može da se imitira — ili neposredno: suvišnost ugljendioksida u krvi draži disajni centar malog mozga, izazivajući produbljenje i ubrzanje disanja. Ali mašina može naprosto da poveća količinu ugljendioksida u vazduhu koji čovek udiše; kad se količina kiseonika odgovarajuće smanji, količinski odnos dva gasa u krvi pomeriće se kao za vreme teškog mišićnog rada. Znači,
252
STANISLAV LEM
»biohemijsko-fiziološki metod« usavršena mašina čini bespomoćnim. Ostaje još samo »intelektualna igra s mašinom«. Iz gled za razlikovanje vizije od jave zavisi od »fantomatskog potencijala« aparature. Recimo da smo se našli u upravo opisanoj situaciji i tražimo objašnjenje da li je ona autentična stvarnost ili nije. Recimo da poznajemo nekog slavnog filozofa ili psihologa; odlazimo k njemu i uvlačimo ga u razgovor. Može to da bude iluzija, ali ma šina koja imitira razumnog sagovornika znatno je slože nija od one koja priređuje scene kao one iz »soap opere« poput ateriranja letećeg tanjira s Marsovcima. U suštini, »izletnički« fantomat i fantomat »koji stvara ljude« jesu dva različita uređaja. Građenje drugog je neuporedivo teže nego građenje prvog. Istina, može se proveravati i drugačije. Kao i svi lju di i mi imamo svoje tajne. One mogu da budu i beznačaj ne, ali su naše. Mašina ne može »da čita misli« (to nije moguće: neuralni »kod« pamćenja je individualna svoji na čoveka, a »lomljenje« koda jedinke ništa ne govori o kodovima drugih ljudi). Znači, ni ona niti iko drugi ne zna da se jedna fioka našeg stola teško izvlači. Pritrčavamo stolu i proveravamo kako stoje stvari. Fioka koja se teško izvlači čini realnost sveta u kome se nalazimo vrlo verovatnom. A kako li bi morao da nas prati tvorac vi zije koji bi — pre našeg ulaska u fantomat — otkrio i na svojim trakama zapisao čak i takvu sitnicu kao što je ova neispravna fioka! Viziju je još najlakše razobličiti ana lognim detaljima. Ali mašina uvek ima mogućnost tak tičkog manevra. Fioka, ne zapinje pri izvlačenju. Shvatamo da smo i dalje unutar »vizije«. Pojavljuje se naša že na; izjavljujemo joj da je ona samo »iluzija«. Dokazuje mo to mašući izvučenom fiokom. Žena se samilosno smeši i objašnjava da je fioku tog jutra popravio stolar koga je ona pozvala. Znači, opet se ništa ne zna. Ili je to pravi svet, ili je mašina obavila vešt manevar, parirajući našem potezu. Bez sumnje, »strateška igra« s mašinom pretpos tavlja njeno tačno poznavanje našeg svakodnevnog živo ta. Ne može se ipak preterivati — svaka ne sasvim obična pojava izazvaće u svetu s fantomatikom sumnju da je to fiktivna vizija, a i u stvarnosti ponekad ima promašaja
FANTOMOLOGIJA
253
ili žene pozivaju stolare. Ustalićemo znači ovo: tvrđenje da se lice X nalazi u stvarnom a ne u fantomatskom sve tu može uvek da bude samo verovatna, ponekad veoma verovatna, ali nikada nije potpuna sigurnost. Igra s ma šinom je poput igre šaha: savremena elektronska mašina gubi sa odličnim igračem, a dobija s prosečnim; u bu dućnosti će dobijati sa svakim čovekom. Isto se može reći o fantomatima. Osnovna slabost svih napora koji teže ka otkriću pravog stanja stvari jeste u tome da lice koje sumnjiči svet u kome živi da je neautentičan, mora delovati usamljeno. Jer svako obraćanje drugim licima za pomoć u suštini je, ili može da bude, saopštavanje ma šini strateški važne informacije. Ako je to vizija, posve ćivanjem »starog prijatelja« u brige egzistencijalne nesi gurnosti dajemo mašini dopunsku informaciju, koju će ona iskoristiti da bi naše ubeđenje o realnosti doživljaja povećala. Znači, lice koje doživljava ne može verovati ni kom e sem sebi, čime se obim njegovih postupaka ozbilj no smanjuje. Ta osoba deluje nekako defanzivno, jer je sa svih strana opkoljena. Iz čega istovremeno proizlazi da je fantomatski svet svet potpune osamljenosti. U nje mu ne može istovremeno da se nalazi više no jedan čo vek — isto kao što je nemoguće da se dve realne osobe nalaze u istom snu. Nijedna civilizacija ne može se »potpuno fantomatizovati«. Jer, kad bi svi njeni članovi počeli u jednom tre nutku da doživljavaju fantomatske vizije, realni svet te civilizacije zaustavio bi se i zamro. Pošto ni najukusnija fantomatska jela ne podržavaju životne funkcije (iako osećaj sitosti može da se uvede putem odgovarajućih im pulsa uvođenih u živce!), čovek koji bi duže vreme bio fantomatizovan, morao bi da dobija autentičnu hranu. Moguće je, naravno, zamisliti neki natplanetarni »Superfantomat« u koji su »jednom zanavek«, tj. do kraja živo ta, uključeni svi stanovnici naše planete, pri čemu vege tativne procese njihovih tela podržavaju automatski ure đaji (koji, npr. unose u krv hranljiva sredstva, itd.). Takva civilizacija, naravno, liči na košmar. Slični kriterijumi ne mogu ipak odlučivati o njenoj verovatnoći. O njoj odlučuje nešto drugo. Ona bi postojala samo tokom du žine života jednog pokolenja — uključenog u »Superfan-
254
STANISLAV LEM
tomat«. Bila bi to, dakle, specijalna eutanazija, neka vr sta civilizacijskog samoubistva. Zato njeno ostvarenje smatramo nemogućim.
Periferna i centralna fantomatika
Fantomatika može da se postavi u red u koji ulaze iz istorije poznati načini više ili manje osobenog delovanja na ljudski mozak, uz korišćenje perifernih impulsa (»pe riferna prefantomatika«) ili koji deluju centralno (»cen tralna prefantomatika«). U prve spadaju formirani naročito u starim civiliza cijama rituali uvođenja ljudi u stanje svojevrsne ekstaze pomoću motoričnih impulsa (plesni rituali, na primer), slušnih impulsa (»razljuljavajuće« uticanje ritmičkim im pulsima na emocionalne procese — jer je melodičnost u odnosu na ritam evoluciono mlađa), vizuelnih impulsa, itd. Oni su omgućavali da se velike grupe ljudi uvode u stanje pomućenosti individualne svesti ili, tačnije, suža vanja njenog polja, kakvo uvek prati suviše jake emocije. Takva vrhunska skupna razdraženost u naše vreme aso cira se sa »skupnom raspojasanošću«, orgijom, ali u sta rim društvima to je pre bilo polumistično, poludemonično ulivanje individualnih doživljaja u stanje opšte razdraženosti, u kojoj elementi seksualnih saznanja uopšte nisu dominirali nego je, štaviše, takva praksa pre privla čila svojom tajanstvenošću, tako što su se u čoveku oslo bađale skrivene, iz svakodnevnog iskustva nepoznate sile. U druge spadaju praktikovanja upotrebe takvih supstanci kao meskalin, psilocibin, hašiš, alkohol, odvar od muhomora, itd. Uticajem na hemizam mozga, ona izazi vaju subjektivno uzvišene, sladostrasne doživljaje, koji nekad apeluju više na estetske, a nekad opet više na emo cionalne strane duha. Obe vrste takvih obreda često su i kombinovane, kako bi se postigla kulminacija doživljaja; takve postupke s fantomatikom vezuje aktivno uticanje na unošenje u mozak informacije, čiji je cilj da u njemu izazovu željeno stanje ne kroz to što je kao regulator adekvatan u odnosu na sredinu, nego kroz to što takvo stanje pruža uživanje ili potres (katharsis), znači, napro
FANTOMOLOGIJA
255
sto, jak i dubok doživljaj. Da li su oni drevni obredi pred stavljali pojave skupne manifestacije sadizma ili mazo hizma? Ili su to bile pojave religijskog života? Ili prapočeci one »masovne umetnosti« koja ne razdvaja tvorce od primalaca nego sve čini koautorima »dela« ? Šta nas se to tiče? Stvar ima izvesnu vezu sa klasifikacijom same fantomatike. Psihoanalitičke škole sklone su da dva ljudska delo vanja svedu na elementarne nagonske izvore. I puritan ska askeza i najjača razuzdanost tada dobijaju etikete »mazohizma« ili »sadizma«, pri čemu se čak ne radi o tome da su ta tvrđenja netačna nego o tome da je ta isti na suviše trivijalna da bi mogla da služi nauci. Diskusije na temu panseksualizma, itd. jednako su jalove kao što bi to bili sporovi oko toga da li je seksualni akt ispoljavanje sunčane aktivnosti. U kranjoj instanci sigurno jes te tako: pošto život svoj nastanak zahvaljuje sunčanom zračenju, predstavljajući duge lance uzroka i posledica koji idu od naše zvezde ka Zemljinoj kori, a dalje preko razvojnih tokova evolucije, može se pokazati da energet ska deterioracija zračnih kvantova u biljkama, koje opet predstavljaju hranu za životinje među koje spada i čovek, dovodi na kraju krajeva na nekoj, od energetskog izvora već veoma dalekoj etapi, do polnih akata, zahvaljujući kojima ceo taj proces uopšte može da bude nastavljan (jer bez razmnožavanja svi bi organizmi izumrli). Ana logno se može reći da se polni nagon sublimira u umetničko delo. Ko tako govori izražava pre metaforu nego istinu — ili to u svakom slučaju nije naučna istina. Jer nije sve naučna istina: okean nebitnih promenljivih veći je od okeana gluposti, a to već nešto znači. Kad uzročno-posledični tokovi postaju dovoljno du gi, svaki pokušaj vezivanja međusobno dalekih etapa dobija pre karakter metafore nego naučnog tvrđenja. To se naročito odnosi na složene sisteme tipa neuronske mreže, gde je, s obzirom na mnoge unutrašnje povezanosti i čvo rove sprega, teško utvrditi šta je posledica a Šta uzrok. Traženje »prvih uzroka« u mreži tako složenoj kao što je ljudski mozak jeste najčistiji apriorizam. Iako se psihijatar-psionalitičar može braniti, iz njegovih tvrđenja proizlazi da se strogi vaspitač dece i Džek-Trbosek jedan
256
STANISLAV LEM
od drugog razlikuju samo kao dva automobila, od kojih jedan ima kočnice mnogo bolje od prvog i zato ne izaziva katastrofe. Tako, dakle, delatnost umetnička, magijska, religijska i zabavna pre više stotina godina nisu bile tako razdvojene kao danas. Fantomatiku nazivamo »zabavnom tehnikom« s obzirom na njene genetičke povezanosti sa takvim tehnikama današnjeg dana, što ne presuđuje o njenim budućim, možda univerzalističkim aspiracijama. U našem sistemu klasifikacije periferna fantomatika jeste posredno delovanje na mozak u tom smislu što fantomatizujući impulsi dostavljaju samo informaciju o či njenicama; jer analogno deluje stvarnost. Ona uvek determiniše spoljašnja, ali ne unutrašnja stanja, pošto iste čulne konstatacije (da vlada bura, da sedimo na pirami di), svejedno da li izazvane veštački ili prirodno, u raz nim ljudima izazivaju različita osećanja, uzbuđenja i reakcije. Bila bi, takođe, moguća »fautomatska centrala«, tj. neposredno nadraživanje nekih moždanih centara koje bi izazivalo prijatna osećanja ili doživljaj uživanja. Ti se centri nalaze u srednjem mozgu i u moždanom stubu. Veoma blizu njih su takođe centri besa i nemira (agresivno-odbrambenih reakcija). U već klasične spada rad Oldsa i Milnera. Životinja (pacov) nalazila se u kavezu, imala hronično (tj. stalno) implantiranu u mozak (u diencephalon) elektrodu i mogla je da električno nadražuje to mesto, pritiskujući šapom neku vrstu pedale koja je zatvarala kontakt. Neke životinje nadražavale su se ne prestano tokom 24 časa, sa učestalošću koja je stizala do 8.000 puta na čas, dakle gotovo dva puta u sekundu. Ako se elektroda uvede nešto dalje, one životinje koje se jed nom nadraže nikad više to ne čine. Može se smatrati, kako to formuliše A. Magun, da se u tom delu mozga nalaze dva protivrečna nervna mehanizma, »nagrade« i »kazne«. »Drugim rečima« — pita on — »da li su u mozgu živo tinje smešteni nebo i zemlja?«20) Jaspers i Jakobsen otkrili su slične odnose u čovekovom mozgu, pri čemu je posmatrani u zavisnosti od mesta draženja osećao bilo nemir ili strah, slično kao uoči epileptičnog napada, bilo prijatna osećanja. »Cen tralna fantomatika« koja se oslanja na te anatomsko-fi-
FANTOMOLOGIJA
257
ziološke datosti bila bi nešto poput »centralnog onanizma«, ma koliko da osećanja doživljavana pri draženju hipokampa nisu identična sa seksualnim pražnjenjem (orgazmom). Mi smo, naravno, spremni da osudimo tu vrstu »napada srede«, uzrokovanih električnim putem, ne drugačije, uostalom, no kao obično onanisanje. Uzgred rečeno, kibernetičari, kao već spomenuti Staford Bir, svesni su potrebe uvođenja u okvir složenog homeostata me hanizma nagrade i kazne. Prosti homeostat (kao Ašbijev, sagrađen iz četiri elementa) ne zahteva takav specijalni podsistem; takvu »algedoničnu kontrolu« zahtevaju samo veoma komplikovani sistemi sa mnogo stanja ravnoteže i mnogo mogućih samoprogramirajućih načina i ciljeva do življavanja. Pošto ljudi ne prestaju do danas da upotrebljavaju sredstva koja izazivaju »prijatna stanja«, uključujući tu i otrove (alkaloide, alkohole, itd.), ne može se isključiti ni nastanak buduće »centralne fantomatike« valjda samo zato što bi kao »tehnika olakšanog uživanja« budila mo ralnu osudu. Kao »umetnost« ta vrsta fantomatike nikako se neće moći prihvatiti, slično kao što u umetnost ne spa da upotreba narkotika ili alkoholnih pića. Druga je stvar periferna fantomatika koja bi u izvesnim okolnostima mogla da postane umetnost — ali takođe i polje svako jakih zloupotreba. Granice fantomatike
Periferna fantomatika jeste uvođenje čoveka u svet doživljaja čiju je autentičnost nemoguće otkriti. Rekli smo da se nikakva civilizacija ne može »totalno fantomatizovati«, jer bi to označavalo njeno samoubistvo. Ali sli čan reductio ad absurdum može se primeniti u vezi s televizijom. Civilizacija koja bi se podelila u dva dela: na one koji program daju i one koji ga pored televizora pri maju — takođe ne bi mogla postojati. Fantomatika je, dakle, moguća, čak i verovatna kao tehnika za stvaranje razonode, ali ne kao put na koji, ako stupi, društvo može toliko da se odvoji od realnog sveta i podlegne »učaurenju« koje smo već spominjali. 17
258
STANISLAV LEM
Čini se da fantomatika predstavlja svojevrstan vrh ka kome idu mnogobrojne moderne tehnike za stvaranje razonode. To su »veseli gradići«, »iluzioni«, »palate du hova« ili, najzad, jedan veliki primitivni pseudofantomat jeste ceo Diznilend. Sem takvih tehnika koje zakon doz voljava postoje i nelegalne (takvu delatnost prikazuje Žan Žene u drami Balkon, gde je mesto »pseudofantomatizacije« javna kuća). Fantomatika ima izvesne datosti da bi postala umetnost. Bar tako na prvi pogled izgleda. Moglo bi u njoj, dakle, da dođe do rascepa sličnog kao u filmu, ali i u drugim oblastima umetnosti (na proizvod nju umetnički vrednu i na bezvredni kičeraj). Opasnosti fantomatike su ipak neuporedivo veće od onih koje predstavlja degenerisani film koji ponekad čak prekoračuje granice društvenih normi (kao pornografski, na primer). Jer fantomatika, s obzirom na sve osobenosti, daje doživljaje čijoj privatnosti je ravan isključivo san. To je tehnika erzacnog ispunjenja želja koja se daje lako zloupotrebljavati u aktima suprotnim onome što je dru štveno dozvoljeno. Neko bi mogao tvrditi da eventualna »fantomatska raspojasanost« ne može biti društvena pretnja, ali to je upravo nešto kao »popuštanje zloj krvi«. Jer »činjenje zla bližnjem« u fantomatskim vizijama ni kome ne smeta. Da li se neko poziva na odgovornost čak i zbog najstrašnijih sadržaja svojih snova? Zar nije bolje da neko izbije ili čak ubije svog neprijatelja u fantomatu nego da to učini u stvarnosti? Da »poželi ženu bliž njega svoga«, što bi lako moglo uneti nesreću u neki mi ran brak? Ili, jednom rečju, zar fantomatika ne može da proguta, bez nanošenja nepravde bilo kome, sve mračne sile skrivene u čoveku? Takav stav može naići i na suprotan. Zločinačka dela u viziji — reći će antagonist — mogu samo da podstaknu njihovo ponavljanje u realnom svetu. Čoveku je, kao što znamo, najviše stalo do onoga što mu je nedostupno. Takvu »dvoličnost« srećemo na svakom koraku. Ona ne ma nikakvu racionalnu podlogu. Šta, u stvari, čini ljubi telj umetnosti, spreman da sve da za autentičnog van Goga, koga ne može razlikovati od savršene kopije sem uz pomoć armije eksperata? Traži »autentičnost«. Tako bi i neautentičnost fantomatskih doživljaja gubila svaku
FANTOMOLOGIJA
259
vrednost »brane«, pa bi oni pre bili škola, sistem vežbanja u usavršavanju društveno zabranjenih dela no što bi bili »gutači« tih dela. A to što bi fantomatske vizije bik neraspoznatljive u odnosu na stvarnost, dovelo bi do ne predvidljivih posledica. Bude izvršeno ubistvo, posle čega se ubica može braniti tvrđenjem kako je to u njegovom najdubljem uverenju bila »samo fantomatska vizija«. Sem toga, mnogi bi se ljudi tako upleli u neraspoznatljive is tine i životne fikcije, u subjektivno nerazdeljivi svet au tentičnosti i iluzije, da ne bi umeli naći izlaz iz takvog lavirinta. To bi tek bili moćni »generatori frustracija« i psihičkog slamanja. Tako, dakle, protiv priznanja fantomatike za svet pot pune — kao one iz snova — slobode postupanja, u kome bi stanja nihilističke raspojasanosti bila ograničena samo na maštu, a ne na savest — govore važni dokazi. Mogu, svakako, nastati nelegalni fantomati. To je ipak pre pro blem policije nego kibernetike. Od kibernetičara bi neko mogao zahtevati da u aparaturu ugrade neku vrstu »cen zure« (analogija sa Frojdovom »cenzurom snova«), koja bi tok vizije obustavljala u trenutku kad fantomatizovani ispolji tendencije agresivne, sadističke, itd. To je prividno samo tehnički problem. Za onoga koji ume da izgradi fantomat, uvođenje u njega takvih ogra ničenja ne bi valjda bilo posebno teško. Tu ipak nailazi mo na dve potpuno neočekivane konsekvencije postuliranih ograničenja. Evo najpre prostije. Fantomatizacija ogromne većine umetničkih dela bila bi nemoguća: mo rala bi se naći van granica dozvoljenog! Ako junak vizije izražava želju čak i tako pobožnu da postane Podbipjenta, nećemo izbeći zlo, jer će Podbipjenta šeći po tri Turčina odjednom, a opet kao Hamlet probošće Polonija kao pacova. A kad bi — molim da mi se oprosti zbog ovog primera — hteo da doživi mučen ištvo nekog sveca, stvar bi tako đe imala dosta sumnjiv ukus. Nije stvar samo u tome što dela u kojima niko nikog ne ubija i nikome ne čini zlo gotovo da i nema (računajući i bajke za decu — kako su samo krvave Grimove bajke!). Radi se o tome da obim regulacije impulsa, odnosno »cenzura« fantomatizatora uopšte ne seže do prave sfere doživljaja fantomatizovanog čoveka. Možda želi da bude bičevan iz potrebe za umrt17*
260
STANISLAV LEM
ljivanjem, a možda je samo običan flagelant-mazohist? Kontrolisati se mogu samo impulsi uvođeni u mozak, ali ne i ono što se u tome mozgu dešava, što on doživljava. Sadržaj doživljaja ostaje van kontrole (u tom slučaju reklo bi se da je to minus, ali u principu se može reći da je to ipak velika sreća). Već onaj neveliki eksperi mentalni materijal koji je dobijen za vreme nadraživanja raznih segmenata ljudskog mozga (za vreme operacija) pokazuje da se u svakom mozgu iste ili slične sadržine fiksiraju različito. Jezik kojim govore naši živci našim mozgovima praktično je identičan kod svih ljudi, među tim jezik ili, tačnije rečeno, način kodiranja sećanja i asocijativnih krugova veoma je individualan. U to se lako možemo uveriti, jer se uspomene na određen način pove zuju samo za pojedince. Tako, npr., bol nekome može da se asocira sa uzvišenom patnjom i kaznom zbog greha, a nekome može da učini dvoličnu radost. Samim tim smo doprli do granica fantomatike: jer ne mogu se pomoću nje determinisati stavovi, sudovi, verovanja niti osećanja. Može se oblikovati prividno materijalna sadržina doživ ljaja, ali ne i sudovi, misli, iskušenja i asocijacije koji ove doživljaje prate. Zato smo tu tehniku i nazvali »peri fernom«. Sasvim kao i u realnom životu dva čoveka iz dva identična iskustva mogu izvući potpuno drugačije, dijametralno suprotne zaključke (u emocionalnom i svetopoglednom, a ne u smislu naučnog uopštavanja). Jer, doduše, nihil est in intellectu, quod non fuerit prius in sensu (za fantomatiku pre bi se reklo in nervo), ali stanja nervnih podsticaja ne određuju jednoznačno emocionalno-intelektualne sadržaje. Kibemetičar će reći: stanja »ulaza« i »izlaza« ne determinišu na jednoznačan način stanje mreže koja se nalazi između njih. Kako ne determinišu — upitaće neko — jer rečeno je da fantomatika omogućava doživljaj »svega«, pa čak i toga, recimo, da je neko krokodil ili riba! Krokodil ili ajkula, jeste, ali »tobože«, i to dvostru ko. Prvo tobože, jer je to samo iluzorna vizija; to već zna mo. Drugo, da bi se odista bilo krokodil, treba imati kro kodilski, a ne ljudski mozak. Čovek, u suštini, može da bude samo ono što jeste. Treba to ipak valjano shvatiti. Ako činovnik zemaljske banke sanja o tome da postane
FANTOMOLOGIJA
261
službenik investicione banke, njegova želja se odlično mo že ispuniti. No ako zaželi da za dva časa bude Napoleon Bonaparta, on će to biti (za vreme vizije) samo spoljašnje: videće, ako pogleda u ogledalo, Bonapartino lice, oko sebe će imati »staru gardu« vernih maršala, itd., ali neće s njima moći da govori francuski, ako taj jezik prethodno nije znao. Takođe će, u toj »bonapartovskoj« situaciji, ispoljavati i sopstvene karakterne crte, a ne crte Napoleonove ličnosti, kakve su nam poznate iz istorije. U najbo ljem slučaju, trudiće se da igra Napoleona, tj. da ga bolje ili gore podražava. Isto se tiče i krokodila .. . Fantoma tika može učiniti da neki grafoman, kao što rekosmo, do bije Nobelovu nagradu, može, u viziji, ceo svet da mu baci pred noge, svi će ga slaviti zbog divnih pesama, ali on te pesme čak ni za vreme vizije neće biti kadar da stvori, sem ako ne pristane da mu budu poturene u sto .. . Reći ćemo ovako: što je ličnost u koju neko želi da se ovaploti udaljenija po strukturi individualnosti i istorijskom vremenu, udaljenija od njenog sopstvenog karak tera i vremena, to će uslovnije, naivnije i čak primitivni je oblike poprimiti njeno postupanje i cela radnja vizije. Jer da bi neko bio krunisan za kralja ili da bi primao papske izaslanike, mora da poznaje dvorski ceremonijal; lica koja stvori fantomatizator mogu se praviti da ne vide idiotsko ponašanje u hermelin obučenog činovnika zemaljske banke, te njegova satisfakcija možda i neće biti umanjena zbog tih lapsusa, ali iz toga se, takođe, vidi da je situacija postavljena trivijalnošću i majmunisanjem. Takođe je zbog toga veoma teško pretpostaviti da bi fan tomatika mogla postati punovredna umetnost. Prvo, ne mogu se za nju pisati scenariji nego, u najboljem slučaju, samo okvirne situacione skice; drugo, umetnost pretpo stavlja karaktere, tj. lica ih imaju date, dok klijent fantomata ima sopstvenu individualnost i neće umeti da za igra ulogu koju scenario predviđa, jer nije profesionalni glumac. Zato fantomatika može ipak da bude pre svega razonoda. Može neko da bude svojevrstan »super-Orbis «, »super-Cook« za sva moguća i nemoguća putovanja po Kosmosu, van prostranih oblasti veoma dragocenih primena, ali koje ni sa umetnošću ni sa razonodom nemaju ničeg zajedničkog.
262
STANISLAV LEM
Pomoću nje mogu se stvarati situacije za trening i školovanje, i to najkvalitetnije; mogu se, dakle, pomoću nje oblikovati sva zvanja: lekarsko: pilotsko, inženjersko, itd. Pri tom nema opasnosti od letačke nesreće, od neuspeha na operacionom stolu, od katastrofe izazvane loše izračunatom konstrukcijom. Drugo, ona dopušta da se ispituju psihološke reakcije, tu dakle može da bude veo ma dragocena za odbir kandidata za astronautiku, itd. Metod maskiranja fantomatske vizije dozvoliće da se stvore uslovi u kojima proučavani neće znati da li odista leti na Mesec ili je u pitanju samo varka. To maskiranie je potrebno, jer nailazi potreba upoznavanja njegovih autentičnih reakcija za slučaj pravih havarija, a ne iz mišljenih, kad svakome biva lako da demonstrira »ličnu hrabrost«. »Fantomatski testovi« omogućiće psiholozima da bo lje upoznaju ljudske reakcije u veoma širokom obimu; da upoznaju mehanizam nastajanja panike, itd. Omogu ćiće brzu primarnu selekciju kandidata za razne studije i razna zanimanja. Fantomatika se može pokazati nezamenljivom za sve one koje uslovi (naučno-boravljenje u arktičkim ekspedicijama, kosmički let, boravak na interplanetarnoj stanici, pa čak i rad na zvezdanim eksploracijama) prisiljavaju na dug boravak u samoći i u rela tivno tesnom, zatvorenom prostoru. Zahvaljujući njoj go dine putovanja na neku zvezdu mogu se pokazati pune onakvih normalnih bavljenja kakvima bi se članovi po sade posvećivali na Zemlji, mogu to, dakle, da budu go dine putovanja po zemaljskim kopnima i morima, pa čak i godine učenja (jer u viziji mogu da se slušaju i preda vanja velikih profesora). Fantomatika će biti pravi blago slov za slepe (sem onih koji pate od centralnog slepila, tj. koji imaju oštećen korni centar vida), kojima će otvoriti ceo ogromni svet vizuelnih doživljaja. Kao i za lica koja pate, lica bolesna, za rekonvalescente, itd., itd. Takođe za starce koji žele da po drugi put dozive mladost; jednom rečju — za milione; kao što se vidi, možda će se zabavne funkcije pokazati kao potpuno marginalne. Fantomatika će svakako izazvati i negativne reakcije. Nastaće grupe njenih okorelih protivnika, pristalica au tentičnosti, koji će prezirati ovo trenutačno i neodložno
FANTOMOLOGIJA
263
ispunjenje želja kakvo omogućava fantomatika. Mislim, ipak, da će doći do razumnih kompromisa, pošto je naj zad svaka civilizacija olakšan život, a razvoj se u znatnoj meri svodi na proširenje obima tih olakšavanja. Fanto matika može takođe postati i prava pretnja, društveno zlo, ali ta se mogućnost odnosi na sve tekovine tehnologi je, iako ne u istom stepenu. Zna se koliko su manje opas ne konsekvencije nepravilnog korišćenja plodova tehno logije pare i elektriciteta od plodova atomske tehnologije. Ali to je već problem koji se tiče društvenih uređenja i vladajućih političkih odnosa, koji s fantomatikom ili bilo kojom drugom granom tehnike nemaju ničeg zajednič kog. Cerebromatika
Može li se uticati na moždane procese, dakle na sta nja svesti, uz zaobilazak normalnih puteva dostupnosti, tj. uz zaobilazak biološki stvorenih puteva? Bez sumnje: jer farmaceutska hernija danas raspolaže velikom količi nom sredstava koja na razne načine ili pobuđuju ili koče moždanu aktivnost, pa čak ima i takvih koja njene tokove mogu da usmeravaju u određene kolotečine. Takvo je, re cimo, osobeno delovanje mnogih halucinogena: jedni vi še izazivaju »vizije«, drugi samo neodređena stanja ošamućenosti ili sreće. Da li bi ipak bilo moguće formiranje, oblikovanje tih moždanih procesa saglasno s našim namerama? Da li se, recimo, mozak gospodina Smita može »preraditi« tako da on, bar privremeno, bude »pravi« Napoleon Bonaparta, ili da pokazuje stvarne i fenomenalne muzičke nadarenosti ili, najzad, da postane poštovalac vatre, ubeđen u neophodnost toga kulta? Ta najpre treba sprovesti jasna razgraničenja. Prvo, spomenute »prerade« označavaju veoma različite stvari. Sve predstavljaju promene dinamične strukture moždane neuronske mreže i zato ili obuhvatamo zajedničkim na zivom cerebromatika. Fantomatika daje mogućnost »laž ne informacije«, a cerebromatika — »falšuje«, tj. »pre rađuje« sam ovaj mozak. Dalje, jedno je u datu ličnost utisnuti izvesnu crtu, npr. muzički talent (to će svakako
264
STANISLAV LEM
promeniti ličnost, ali može se priznati da će ona ostati ista, samo donekle preinačena), a sasvim je nešto drugo od gospodina Smita načiniti Napoleona. Krojač kroji zavisno od količine sukna. U tom smislu funkcionalno odvajanje pojedinih delova mozga (čeonih režnjeva, na primer) može zrelog čoveka učiniti infantil nim, po reakcijama sličnim detetu, s njegovim ograniče njem intelekta i emocionalnom kolebljivošću. Takođe je moguće ukinuti inhibiciono dejstvo temenih centara, što će osloboditi ličnu agresivnost? (to čini alkohol, naročito kod onih koji su skloni agresivnosti). Drugim rečima, in dividualno data aktivnost čitave neuronske mreže može u izvesnim granicama da se pomera ili stešnjava. Ne mo gu se, međutim, dodati crte kojih u psihičnosti nema: u pravom značenju. Odrasli čovek bio je dete, njegovi čeoni režnjevi imali su onda nemielinizovana vlakna, otuda u izvesnom smislu nekakva sličnost deteta sa bolesnikom sa atrofijom tih režnjeva. Odraslog je stoga moguće vra titi u dete, iako u potpunosti to nije moguće, jer su ostali delovi njegovog mozga »nedetinji«, uz to on ima onu koli činu uspomena i iskustava kakva detetu nedostaje. Mogu se »skinuti kočnice« sa ove ili one nagonske funkcije i od normalnog čoveka načiniti žderonju, erotomana, itd. Lič nost na taj način iz normalne uravnoteženosti može biti izbačena iz prvobitnog kursa: ali to je sve. Takvim po stupcima gospodin Smit neće biti pretvoren u Napole ona. Tu je potrebna zagrada. Elem, rekli smo, doduše, da stanja ulaza i izlaza ne predodređuju jednoznačno sta nja svesti, što se vidi makar i po tome što u analognoj sredini nastaju razni svetopogledni stavovi, pošto ista in formacija može različito da se interpretira, no iz toga ipak ne proizlazi neka nezavisnost svesti od sadržina koje se u nju unose. Ako neko (uprošćen primer) veruje »da su ljudi dobri«, a mi ćemo ga bilo fantomatskim vizijama bilo zahvaljujući odgovarajućoj inscenaciji događaja du že vreme neprestano sudarati s ljudskom podlošću i nitkovlukom, taj čovek može i napustiti ubeđenje o vrli nama naše vrste. Znači, i periferna fantomatika putem odgovarajućih postupaka može uticati na promenu sudo va, čak i veoma snažno ukorenjenih. Što više iskustva
FANTOMOLOGIJA
265
doživi neki čovek to teže podnosi takvu promenu. Naro čito je, pak, teško podrivati metafizičke sudove, s obzirom na spomenuto i njihovom prisustvu svojstveno blokira nje informacije suprotne s njihovom strukturom. Druga je stvar s neposrednim cerebromatičnim »obli kovanjem duše«, tj. uticanjem na psihičke procese uz zaobilazak pošiljnih nervnih puteva, naime putem drugačijeg modelovanja njihove neuronske podloge. Mozak nije nešto monolitno, nedeljivo. I on ima mnogobrojne »podsisteme«, međusobno povezane, pri če mu ti spojevi bivaju fiziološki promenljivi, a to znači da isti delovi mozga nisu uvek »ulazi« za impulse koji stižu iz drugih njegovih delova, kao i obrnuto. Upravo na tome počiva univerzalna plastičnost i modelujuća dinamika ne uronske mreže da je ona potencijalno sposobna da se povezuje ili razlučuje, pa iz takvih kombinacija nastaju razni podsistemi. Ko ume da vozi bicikl, poseduje odre đenu pripremu takvih »uhodanih« spojeva, koji automat ski »uskaču« u dejstvenu celinu kad ovaj sedne na točak. Naučiti nekog da vozi bicikl uz zaobilazak normalnog pu ta, tj. određenih vežbi, nego samo putem neposrednog unošenja u njegov mozak potrebne informacije, nije laka stvar čak ni u teoriji. Tu su moguća dva pristupa. Prvi je »genetički«: treba umenje voženja bicikla (ili poznavanja Korana, ili sko kova s trambuline, itd.) učiniti urođenom osobinom, tj. programirati je još u genotipu jajeta iz koga će se indi vidua i njen mozak razviti. Na taj način moglo bi se doći u situaciju u kojoj, u stvari, ništa više ne treba učiti, jer je svako teorijsko i praktično znanje »utisnuto« hromozomom još pre razvitka ploda, i time postaje nasledno. To bi, doduše, zahtevalo veoma ozbiljno povećanje koli čine genotipske informacije, komplikovanost strukture testikule, itd. Možda genotip takođe ne bi bio sposoban da smesti određenu prekobrojnost informacije iznad izvesne granice — o tome zasad ništa ne znamo. Ali i takvu mo gućnost treba imati u vidu. Tada bi se valjalo ograničiti na genotipsko usavršavanje takvih odlika koje bar olak šavaju učenje, ako već nisu kadre da ga zamene. Bilo bi to sigurno vrlo neobično kad bi se postigao uspeh da celokupno ljudsko znanje postane nasledno tako da no
266
STANISLAV LEM
vorođenče stiže na svet već sa znanjem nekoliko desetina jezika i teorijom kvanta. To, takođe, ne bi uopšte moralo označavati da bi odmah govorilo »ljudskim« i anđeoskim jezicima« ili da bi nam iz kolevke propovedalo o kvadrupolnim spinima i momentima; isto bi se tako u njegovom mozgu tokom godina razvili, određeni pojmovi kako se bude razvijao njegov organizam, rastući, prolazeći kroz razne promene tokom sazrevanja. To opet nameće sliku sveta u kome se deca »progra miraju« i to tako da bi umenja i nasledno znanje ili tačnije — znanje ukomponovano i utvrđeno u hromozomima jajeta) pratila ljubav za činjenjem, onoga što ovo nasledno znanje i umenje dozvoljavaju (svet nešto sličan Hakslijevom). i tu su, dabogme, moguće razne zloupotrebe i tendencije ka »proizvodnji ljudskih tipova različitog kvaliteta«, tj. »viših« i »nižih« umova. To je moguće, ali je moguće i da se zatruje atmosfera cele Zemlje, tako da njena biosfera izgori za koji čas. Kao što se zna, ima mnogo mogućih stvari koje se, uprkos tome, ne ostvaruju. U veoma ranoj fazi novog zaokreta tehnologije, ili u fazi »naslućivanja« nailazeće promene, vladaju opšte tenden cije ka apsolutizovanju te novosti, prihvatanja mišljenja da će ona otada potpuno zavladati celokupnom ljudskom delatnošću. Tako je bilo u minulim vekovima, tako je ne davno bilo sa atomistikom (kad se smatralo da će elek trane i dimnjaci za koju godinu gotovo sva mesta ustu piti atomskim reaktorima). Ta uveličavana pravolinijnost predviđanja najčešće se ne realizuje. Tako se, znači, i programiranje naslednosti može sprovoditi na način i ra zuman i umeren; urođeno poznavanje više matematike sigurno nije u suprotnosti sa ljudskim dostojanstvom. Drugi pristup, cerebromatski, označava preformiranje već zrelog mozga. Napred smo govorili više o progra miranju naučne informacije nego o formiranju ličnosti; razume se da je genetički (hromozomski) mnogo lakše modelovati neki tip ličnosti nego neko znanje. Jer koli čina genotipske informacije u principu se mnogo ne menja, nezavisno od toga da li budućeg gospodina Smita »projektujemo« kao kolerika ili kao flegmatika. Što se tiče cerebromatike, promeniti zrelu ličnost u novu ili po stupkom na neuronskoj mreži, uvesti u mozak znanje
FANTOMOLOGIJA
267
koga u njemu nema, u oba slučaja je veoma teško. Uprkos prividima, taj pristup stvara teškoće za savladavanja veća od »genetsko-embrionalnih«. Lakše je programirati razvoj unapred nego na bitan način preoblikovati dina miku sistema koji je već potpuno formiran. Teškoća ima dva lica: tehničko i ontološko. Teško je u neuronsku mrežu uvesti informaciju o tome kako vo ziti bicikl. Vrlo je teško »doraditi« četrdesetogodišnjem gospodinu Smitu »nagli« matematički talent. Zahtevalo bi to hirurške, kibernetičke postupke, neko otvaranje neuronskih krugova (periferija) i uključivanje u njih »ume taka« bioloških, elektronskih ili nekakvih drugih. Zada tak bi bio tehnički krajnje nezahvalan. Trebalo bi rekonstruisati ako ne milijarde, a ono bar desetine miliona spojeva. I mada po Lorenteu de Nou nema više od 10.000 glavnih neuronskih (velikih) periferija kruženja impulsa u kori, treba se plašiti da izvestan značaj (kako u svoj stvu podloge misli tako i kao funkcionalni elemenat) ima svaka neuronska periferija kao celina. Tako, dakle, njeno otvaranje i »nakalemljivanje« umetka jeste potpuno uni štavanje prvobitnog značenja subjektivnog i objektivnog, a ne samo »organizaciono-informacijski dodatak«. Ali valjda je dosta tih pojedinosti, jer one silaze u drugi, pa čak i treći plan u odnosu na ontološku proble matiku koju ti postupci oživljavaju. Kad hoćemo da pre radimo dinamo-mašinu u centrifugalnu pumpu, moramo toliko mnogo njenih delova odbaciti, toliko mnogo novih dodati, tako rekonstruisati celinu da izgrađena pumpa vi še neće biti »bivša dinamo-mašina« nego, naprosto, pum pa i ništa više. Analogne »prerade« koje gospodina Smita treba da učine Napoleonom ili Njutnom mogu u efektu da nam daju potpuno novu ličnost, koja bi s ranijom bila vezana samo labavo da bi, u stvari, trebalo proglasiti da je reč o ubistvu. Jer uništili smo jednog čoveka i u nje govoj prethodnoj koži stvorili novog. Pri tom su razlike uvek razlivene, i jasne granice između »cerebromatike koja ubija« i »koja preobražava neke odlike kontinuirane ličnosti« nemoguće je sprovesti. Tako brutalan postupak kao isecanje čeonih režnjeva (lobotomija) izaziva znatne promene karaktera, ličnosti, nagonskog i emotivnog ži vota. S tim u vezi lobotomija je u mnogim zemljama pro
268
STANISLAV LEM
glašena za nedozvoljen postupak (između ostalih i kod nas). Takvi su postupci utoliko opasniji ukoliko operisano lice subjektivno obično nije uvek svesno promena koje se dogode. Dodajmo, doduše za utehu, da se naša nauka oslanja na postupke koji isključivo unakažavaju. Da li ipak postoji mogućnost stvaranja takvog »umet ka« koji će, kao nosilac »muzičkog talenta«, »nakalem ljen« uz mozak gospodina Smita njegovu ličnost oboga titi, ali je neće osakatiti? Taj problem na arbitraran na čin i jednom zauvek nećemo resiti. Najgore je tu s kri terij umima delovanja: jer cerebromatičar koji obećava da će postupati »oprezno« jeste onaj koji iz stoga sena vadi nekoliko slamčica. Razlika je svaki put mikroskop ska, ali posle nekog vremena stog sena će prestati da postoji — i neko može upitati kada se to dogodilo! Zato je cerebromatičar, koji Smita sitnim koracima hoće da »preradi« u Betovena, opasan isto kao i onaj koji zamišlja da takvu promenu izvrši u jednom potezu. Uprostili smo tehničku stranu pitanja, pošto je ulog raznih delova mozga u kreaciju ličnosti neravnomeran. Uticaj centara sa strogom lokalizacijom (kornih analiza tora), kao vidno ili slušno polje, na konstituciju ličnosti ima minimalno dejstvo. I obratno, tanke nadorbitalne vi juge i talamusni čvorići tu pokazuju supremaciju nad drugim oblastima mozga. No to nema bitan uticaj na rezultat naših razmatranja. Etika, a ne »materijalni pro blemi« naređuje da odbacimo »prerade duše« u kojima bi data, ma i priglupa ličnost, trebalo da doživi promenu kojom će možda postati čak i veoma prijatna, ali druga. »Tehnologija duše«, kako u svojoj savremenoj tako i bu dućoj formi, dotiče se tu s problemom subjektivne neponovljivosti pojedinačnog postojanja, nipošto ne kao ta janstvene pojave koju je nemoguće objasniti, već samo kao dinamičnog sistemnog puta. Zaključak: kada odstu panje sa ovog puta treba priznati za promenu ličnosti, a kada samo za »korekciju« ličnosti koja ne narušava njen identitet, takav zaključak jeste pitanje arbitrarnog rešenja, to jest rešenja čisto uslovnog. Drugim rečima, »cerebromatika« može ljude ubijati neopaženo, jer umesto leša, koji ubedljivo svedoči o počinjenom zločinu, nastaje drugi čovek. Samo »ubistvo« može se rastaviti na proiz
FANTOMOLOGIJA
269
voljno veliku količinu etapa, što još više otežava otkriće da bi se na vreme moglo presuditi o sličnim operacijama. Samim tim objašnjavali smo da će gospodin Smit razumno učiniti ako ne bude tražio da ga »prerade« u Kazanovu ili nekog velikog pronalazača, pošto će u rezul tatu svet možda dobiti neobičnog čoveka, ali će gospodin Smit izgubiti ono do čega mora najviše da drži, tj. samo ga sebe*). Neko može primetiti da je ljudski život, od rođenja i preko sazrevanja, stalno »umiranje« pojedinih ličnosti — dvogodišnjeg švrće, šestogodišnjeg ćudljivca, dvanaesto godišnjeg mališe, itd., pa sve do daleke od pomenutih — ličnosti iz zrelih godina. I ako neko poželi duhovnu pro menu koja bi društvo obogatila ličnošću dragocenijom od ove koju molilac u to vreme predstavlja, zašto bi mu tre balo onemogućiti tu želju? Svakako: nije teško zamisliti civilizaciju u kojoj su postupci cerebromatike dozvoljeni, kao što nije teško za misliti ni takvu civilizaciju u kojoj se, npr., prisilnoj personoklastičkoj cerebromatizaciji podvrgavaju prestupni ci. Ali treba jasno reći da su to procesi uništenja; »presedanje« iz jedne ličnosti u drugu jeste nemoguće i kao povratni i kao nepovratni proces, jer takve metamorfoze međusobno razdvaja pojas psihičkog uništenja, istozna čan sa prestankom individualnog postojanja. Tako, dakle, možemo da budemo ili oni koji jesmo ili niko — sa dvema ogradama, o kojima zasebno raspravljamo.**1
*) To da li je u datom postupku došlo do potpunog »ubistva ličnosti« iz vremena Tt i njenog zamenjivanja novom lič nošću iz vremena T., — ne da se empirijski utvrditi. Jer to je stalna cerebromatička »promena kursa« i zato što je nemoguće otkriti uništenje prethodne ličnosti, zabrana operacija toga ti pa jeste neophodna. Male »popravke« najverovatnije ne ubijaju ličnost, ali — kao u paradoksu s lisicom — ne zna se kada situa cija iz nevinog rctuša prelazi u situaciju zločina. **) Može se iz ranije ličnosti »progurati« celokupno njeno iskustvo i sećanje u pozniju, tj. veštački stvorenu ličnost. To na izgled garantuje neprekidnost postojanja: ali to će biti »re miniscencije« koje »ne pasuju« uz novu ličnost. Svestan sam, uostalom, da je kategoričnost mog stanovišta u ovom pitanju diskutabilna.
270
STANISLAV LEM
Teletaksija i fantoplikacija
Kategorično tvrđenje kojim smo zatvorili prethodni odeljak, da možemo biti ili oni koji jesmo ili niko nije u suprotnosti s potencijama fantomatike. Znamo već da gospodin Smit, koji u fantomatici »doživljava« Nelzonov život, igra, tj. samo glumi slavnog mornara. Jedino bi izuzetna naivnost mogla da ga navede u uverenje da je on odista slavna istorijska ličnost. Dabogme, kada bi u fantomatskom svetu ostao dovoljno dugo, to što se njegova naređenja kao admirala izvršavaju bez gunđanja na kraju bi stvorilo utisak na, njegovu psihičnost i mogli bismo se pobojati da bi, vrativši se u kan celariju, mogao bar u rasejanosti izdati naređenje da nje govog glavnog konkurenta obese o prečku glavnog jar bola. Ako bi, pak, u fantomatski svet ušao kao dete ili dečak, mogao bi u situaciju da se unese do te mere, da bi mu povratak u običnu stvarnost postao izuzetno težak. Ko zna ne bi li se čak pokazao i nemogućim. Sigurno je da novorođenče, fantom atizovano od prvih nedelja života u »pećinskoj viziji«, može postati zreo divljak, a tada ni 0 kakvom njegovom upućivanju u civilizaciju ne bi moglo da bude ni govora. To govorim ne zato da bih zabavljao paradoksima ili da bih se šalio nego da bih pokazao da ličnost nije nešto dato a fantomatika ekvivalenat običnog sanjarenja na javi, samo što bi sanjarenje još bilo lepo obojeno i oblikovano. Njene zamene fantomatizovani mo že da oceni isključivo putem upoređivanja sa stvarnošću. Trajna fantomatizacija takvu ocenu čini nemogućom i mora voditi do trajnih promena, kakve u stvarnom životu jedinke nikad ne bi nastale. To je, uostalom, specijalan slučaj opšteg problema prilagođavanja određenoj sredini 1 vremenu. Spomenuli smo kako pravu teškoću predstavlja to svojstvo fantomatizacije što je ona neautentična, što pred stavlja eskapizam realizovan biotehničkim putem. Kibernetika predlaže dva načina prevladavanja ove neauten tičnosti doživljaja. Nazvaćemo ih (jer ih nekako treba nazvati) teletaksijom i fantoplikacijom. Teletaksija označava ne »kratak spoj«, tj. priključi vanje čoveka uz mašinu što falsifikuje stvarnost, mašinu
FANTOMOLOGIJA
271
koja ga od sveta odvaja, nego priključivanje čoveka uz takvu mašinu koja je samo posredna karika između nje ga i stvarnog sveta. Prototip »teletaktora« jeste, npr., astronomski dogled ili televizijski aparat. To su, ipak, prototipovi krajnje nesavršeni. Teletaksija omogućava takvo »priključivanje« čoveka uz proizvoljno izabrani odsečak stvarnosti da ga on doživljava kao da se u njemu odista nalazi. Tehnički, taj problem može da se reši na razne načine. Mogu se, npr., konstruisati tačni modeli čo veka čiji će svi receptori (vida, sluha, mirisa, osećaja, itd.) biti odgovarajuće povezani sa njegovim osećajnim putevima, a isto se to tiče celokupnosti motornih živaca. »Priključen mozgu« takav dvojnik može, npr., boraviti u krateru vulkana, na vrhu Mont Everesta ili u vanzemaljskom kosmičkom prostoru ili voditi društveni razgovor u Londonu, dok individua koja njime upravlja sve vreme boravi u Varšavi. Doduše, ograničena brzina signala veze, u tom slučaju radio-signala, onemogućava da »alter ego« bude suviše udaljen od čoveka, koji njime upravlja. Već bi kretanje po površini Meseca izazvalo izrazit efekt za kašnjenja reakcije, jer je signalu potreban gotovo ceo sekund da stigne do našeg satelita, a isto toliko guta po vratni put. Tako, dakle, lice koje upravlja »dvojnikom« ne može u praksi boraviti na razdaljini većoj od nekoliko ili najviše nekoliko hiljada kilometara. Iluzija boravka na Mesecu ili u vulkanu biće savršena, jedino što će biti lišena potencijalnih opasnosti, pošto bi uništenje »razdaljnika«, npr. usled neke katastrofe, kao što bi bila ka mena lavina koja bi ga smrskala, izazvalo u priključenom čoveku samo nagli prekid vizije, ali njegovom zdravlju ne bi ničim naškodilo. Isti sistem veze sigurno će biti koristan pri eksploraciji nebeskih tela, a može se uopšte pokazati pogodnim za mnoge situacije koje nipošto neće biti zabava. Spoljašnja sličnost »razdaljnika« s ličnošću koja njime upravlja nije, naravno, neophodna i čak bi pri eksploraciji Kosmosa bila suvišna; poželjna bi bila možda jedino u slučajevima »teletaktičke turistike«, uko liko iluzija treba da bude apsolutno potpuna. U protiv nom slučaju, čovek će, doduše, videti suncem spaljene bele mesečeve stene i osećati njegovo kamenje pod no gama, ali kada digne ruku prema očima ugledaće, na
27 2
STANISLAV LEM
ravno, završetke razdaljnika, a u ogledalu ne bi ugledao sebe, čoveka, nego njega — automat, mašinu, što bi mož da mnoge osobe šokiralo: jer na taj način bi se prividno bilo ne samo prenesenim u drugu situaciju nego bi za jedno s prethodnim mestom boravka prividno bilo izgub ljeno i sopstveno telo. Od teletaksije nije više dalek put ni do fantoplikacije koja naprosto označava priključivanje nervnih puteva jednog lica uz iste takve puteve drugog lica. U odgova rajuće uređenom »fantoplikatu« hiljade lica mogu, zahva ljujući tome postupku, odjednom da »učestvuju« u mara tonskoj trci, da gledaju trkačevim očima, da osećaju nje gove pokrete kao svoje, jednom rečju da svoje doživljaje identifikuju s njegovim, i to veoma dalekosežno. Naziv dolazi otuda što u takvoj transmisiji može odjednom da učestvuje proizvoljno velik broj lica (fanto plikacija). Taj metod je ipak prenošenje informacije, samo jednosm erno, pošto svi koji bi bili »spojeni« sa trkačem ne bi mogli da upravljaju njegovim pokretima. Princip tog prose dea već je poznat. Upravo na takav način odgovarajući mikropredajnici, smešteni u raznim delovima tela astro nauta, šalju zemaljskim naučnicima informacije o onome što se dešava u srcima astronauta, u njihovoj krvi, itd. Sličnim problemima (oponašanje delovanja nekih receptora živih organizama pomoću tehničkih sredstava, ne posredno priključivanje mozga ili živaca uz izvršne apa rate sa zaobilaženjem nekih normalnih karika, npr. ruke) bavi se nova grana nauke, bionika. Rekli smo, uz dve ograde, da je presedanje iz ličnosti u ličnost nemoguće. Naravno, ni teletaksija ni fantoplikacija se s tim ne ve zuju, pošto predstavljaju samo različite načine »priključi vanja mozga« uz određene »rezervoare informacije«. Nas, međutim, najviše zanima šansa priključivanja jednog mozga uz drugi iz eventualne konsekvencije takvih pos tupaka, tj. »preskakanja« svesti u svest ili, pak, «spaja nje« njih dvoje, ili i većeg broja ili, najzad, problem takve metamorfoze individualne svesti koja ne bi bila istoznač na sa uništenjem individualnog postojanja. Ako prizna mo da je činovnik zemaljske banke gospodin Smit, koga znamo od detinjstva, koji ispoljava takve i takve osobine (koje odgovaraju takvim i takvim odlikama neuronske
FANTOMOLOGIJA
273
mreže njegovog mozga), i osoba njemu potpuno slična, koja ima drugačije raspoloženje, druga interesovanja i talente, ali kaže da je gospodin Sroit koji je doživeo ope raciju »priključivanja u mozak« nekog »pojačivača« ne kih slabo razvijenih umnih odlika — ako priznamo da su te dve osobe dva različita čoveka, tada ceo problem pada, reinkarnacije ili »duhovna presađivanja« su nemoguća, a gospodin Smit opet tvrdi da je on nekadašnji gospodin Smit, bankarski činovnik: ali to mu se samo čini. Ako, međutim, saslušavši ga i ubedivši se da ima od lično pamćenje o pređašnjem životu, od detinjih godina, kao i — pamćenje o preuzetoj odluci da se podvrgne ope raciji i, najzad — sposobnost upoređivanja svojih neka dašnjih (izgubljenih) i novih psihičkih odlika — priznaćemo da je to ista osoba — i problem će se pokazati kao potpuno ostvarljiv. To je naša prva ograda: u zavisnosti od prethodno prihvaćenih kriterijuma ili ćemo priznati ili nećemo priznati identitet obojice Smitova (tj. gospodi na Smita od pre operacije, iz vremena T x i gospodina Smita iz vremena 7\>, posle operacije). Kibernetika, na žalost, ipak raspolaže sasvim neoče kivanim mogućnostima. Pojavljuje se neko lice koje pre poznajemo kao našeg poznanika gospodina Smita. Dugo s njim razgovaramo i uveravamo se da je to naš stari, apsolutno nepromenjeni poznanik, da odlično pamti naš i svoj život. Sasvim je isti kao nekad. Posle čega stiže neki demonski kibernetičar i izjavljuje nam da je tobožnji gospodin Smit »u stvari« potpuno drugi čovek koga je on »preradio« u gospodina Smita, priključivši na odgovara jući način njegovo telo i njegov mozak, obdarujući ovaj poslednji potpunom sumom sećanja gospodina Smita, koji je u toku ovih operacija (sređivanja inventara pam ćenja) na žalost umro. Kibernetičar je čak sklon da nam radi naučnih ciljeva ustupi telo našeg poznanika. Elem, kriminalni aspekt problema ne zanima nas u toli koj meri kao ontološki U prvom slučaju isto lice je »pre rađeno« u drugo — ali je sačuvalo pamćenje o svojoj ra nijoj prošlosti. U drugom slučaju sasvim novo lice u sva kom pogledu »imitira« gospodina Smita, »ne budući on«, jer gospodin Smit leži u grobu. 18
274
STANISLAV LEM
Ako kao kriterij um kontinuaoije prihvatimo neprekinutost ličnog postojanja, bez obzira na ove izvršavane prerade (pozivajući se, npr., na »fiziološke prerade dojen četa kod Ajnštajna«), onda prvi gospodin Smit (iz prvog primera) jeste pravi. Ako kao takav kriterijum prihvatimo nepromenljivost ličnosti, onda je »pravi« onaj drugi gospodin Smit. Jer prvobitni ima već »sasvim drugu ličnost«, bavi se al pinizmom, upisao se na konzervatorijum i predaje u Oksfordu prirodnu evoluciju, dok je drugi i dalje bankarski činovnik i »uopšte se ni u čemu nije promenio«. Jednom rečju, problem identiteta ili neidentiteta in dividue pokazuje se relativnim i zavisi od prihvaćenih kriterijuma diferenciranja. Kibernetički primitivna civili zacija srećom ne mora da se bavi takvim paradoksima. Civilizacija koja je već u potpunosti ovladala imitologijom, fantomologijom (koja, kako se sada već može reći, obuhvata perifernu i centralnu fantomatiku, fantoplikaciju, teletaksiju i cerebromatiku) i koja se živo bavi čak pantokreatikom — takva civilizacija mora da rešava pro bleme iz domena »teorije relativnosti ličnosti«. Rešenja ne mogu biti apsolutna, pošto apsolutnih, nepromenljivih kriterijuma nema. Tamo gde je transformacija ličnosti ostvarljiva, individualni identitet iz pojave koju treba is tražiti prelazi u pojavu koju treba definisati. Ličnost i informacija
Norbert Viner je verovatno prvi izrekao misao o te orijskoj mogućnosti »pretelegrafiranja« čoveka kao neo bičnog sredstva komunikacije, koji predstavlja jednu od primena kibernetičkih tehnika. U stvari, šta je drugo čo vek ili proizvoljni materijalni predmet ako ne zbir izvesne informacije koji je, prekodiravši ga na jezik radijskih ili telegrafskih signala, moguće poslati na proizvoljnu razdaljinu? Opravdano bi se moglo reći da je sve što pos toji — informacija. To je kako knjiga tako i glineni kr čag, slika, kao i psihičke pojave, pošto pamćenje, taj osnov neprekidnosti subjektivnog trajanja, predstavlja informacioni zapis u mozgu, tako da brisanje toga zapisa
FANTOMOLOGIJA
275
u mozgu usled traume ili bolesti može da uništi nepre kidnost sećanja. Imiitologija označava podražavanje poja va uz oslonac na neophodnu zalihu informacije. Ne tvrdi mo razume se, da tobože postoji isključivo informacija. Glineni krčag možemo da identifikujemo kad imamo pot pun protokol informacije koja se na njega odnosi (koja se odnosi na njegov hemijski sastav, njegovu topologiju, dimenzije, itd.). Taj protokol ili, ako nam je draže, »ver balni portret« je s krčagom identičan utoliko, što u oslon cu na taj zapis možemo taj krčag reprodukovati, pri če mu se, ako budemo raspolagali dovoljno preciznim ure đajem (atomskih sintetizatorom, na primer), ta »kopija« neće se moći razlikovati od originala više nikakvim istra živanjem. Ako analogno postupimo, npr., sa Rembrantovim platnom, onda će biti uopšte uništena na današnji način shvatana razlika između »kopije« i »originala«, po što se jedno neće razlikovati od drugog. Prosede takvog tipa pretpostavlja prekodiranje informacije, koju pred stavlja krčag, slika ili bilo koji drugi objekt, i ponovno dekodiranje u atomskom sintetizatoru. Njegov centralni član jeste onaj stadijum u kome više nema originalnog krčaga (jer se, na primer, razbio), nego postoji samo nje gov »atomski verbalni opis« koji, naravno, u materijal nom pogledu nije identičan sa originalom. Protokol mo že biti zapisan na papiru, može predstavljati nizove im pulsa fiksirane u računskoj mašini, itd., pri čemu, narav no, nedostaje svaka materijalna sličnost između tog sistema znakova i krčaga ili slike. No, bez obzira na to postoji uzajamno jednoznačna saglasnost svih znakova ovoga zbira sa izgledom originalnog predmeta, a upravo ona omogućava savršenu rekonstrukciju. Ako od atoma sintetizujemo Napoleona (pretpostavi mo da raspolažemo njegovim »atomskim verbalnim opi som«), Napoleon će biti živ. A ako priredimo takav ver balni opis bilo kojeg proizvoljnog čoveka i telegrafski ga predamo u prijemnik u kome će aparatura, u osloncu na primljenu informaciju, izgraditi telo i mozak individue, ona će iz aparata izići živa i zdrava. Problem tehničke realizacije takve namere odlazi u drugi plan u odnosu na njegove neobične konsekvencije. Sta će biti ako »atomski verbalni opis« pošaljemo ne jed iš*
276
STANISLAV LEM
nom nego dvaput? Iz prijemnog aparata će izići dva iden tična čoveka. A ako tu informaciju ne šaljemo žičanim putem samo u jednom pravcu nego je emitujemo kao radio-talas, pri čemu se prijemnici nalaze na hiljadama punktova zemljine kugle, kao i na površini raznih planeta i meseca, »emitovani« čovek će se pojaviti na svim tim mestima. Verbalni opis gospodina Smita poslali smo sa mo jednom, a on se, evo, izlazeći iz kabina aparata, po javljuje u milionskom vidu na Zemlji i na nebu, u grado vima, na planinskim vrhovima, u džunglama i mesečevim kraterima. To je samo čudno dok se ne upitamo gde tada, u stva ri, prebiva gospodin Smit? Kuda ga je zavelo telegrafski preduzeto putovanje? Pošto su lica koja izlaze iz prijem nih aparata ex definitione apsolutno identična i — sva jednako — sebe nazivaju gospodinom Smitom, jasno je da nam njihovo najtačnije istraživanje ili ispitivanje ništa neće razjasniti. Stoga se s logičke tačke gledišta jav lja samo jedna od dve mogućnosti: ili su sva ta lica od jednom gospodin Smit ili nijedno nije on. Kako ipak mo že biti da gospodin Smit postoji na sto miliona mesta istovremeno? Njegova je ličnost »umnožena«? Kako to shvatiti? Čovek može poći ovamo ili tamo, može doživeti određenu stvarnost, ali samo jednom odjednom. Ako gos podin Smit sedi za pisaćim stolom, ne može se istovre meno nalaziti u krateru Eratostena, na Veneri, na dnu okeana i pred čeljustima nilskog krokodila. Pretelegrafisana lica su obični, normalni ljudi. Stoga ih je nemoguće povezivati u nekakvu tajanstvenu psihičku vezu koja čini da ona doživljavaju sve stvari i slične spomenutim stva rima — odjednom. Recimo da je krokodil poždrao jednog od Smitova, onoga koji je stigao na Nil. Ko je poginuo? Smit. A ipak on istovremeno dalje živi na bezbroj mesta istovremeno! Sve Smitove ne sjedinjava ništa više sem neobične slič nosti, a ona uopšte ne čini nikakvu vezu u bilo kakvom fizičkom ili psihičkom shvatanju. Slični, iako duhovno međusobno različiti, jesu jednojajčani blizanci. Svaki od blizanaca jeste autonomna, integralna ličnost, i svaki do življava samo svoju sopstvenu, jednu jedinu sudbinu. To isto tiče se i miliona telegrafski emitovanih Smitova. To
FANTOMOLOGIJA
277
je milion raznih, međusobnih potpuno nezavisnih psihič kih subjekata21). Taj paradoks izgleda nerazrešiv. Ne vidimo nikakav eksperiment koji bi omogućio da resimo gde boravi kontinuacija onoga Smita koga smo telegrafski emitovali. Po kušajmo, ipak, da probelmu priđemo drugačije. Postoji takozvano cepanje ličnosti, pojava poznata u psihologiji. To cepanje ipak nikad nije tako potpuno kao što bi proiz lazilo iz njegovih literarnih prezentacija. U živom mozgu može se ipak izvesti operacija takve podele koja će uči niti da u jednoj lobanji istovremeno postoje dva prak tično nezavisna centralna nervna sistema. O tome da jed no telo može da ima dve glave znamo, jer i nakaze te vrste povremeno žive još neko vreme posle rođenja (dešavalo se to i s ljudima), a takvo stanje je već bivalo realizovano, veštačkim postupcima (npr. u SSSR-u na psima). Stanja podele jednog mozga na dva autonomna i po sebno aktivna dela bila su ostvarivana neurohirurškim zahvatima, npr. na majmunima. To se dešava posle pro cesa najdubljeg mogućeg presecanja svakog spoja koji po vezuje obe polukugle mozga. Zamislimo da je takav pos tupak izvršen na gospodinu Smitu. Podela moždanih polukugli nastupila je postepeno, tako polako da nije došlo do naglog poremećaja moždanih funkcija i da je svaka polukugla, postajući nezavisna od druge, imala vremena da se restituiše posle nesumnjivog šoka kakav takva in tervencija mora sobom da izazove. Posle nekog vremena u glavi gospodina Smita nalaze se već dva, po aktivnosti međusobno nezavisna mozga. Čini se da to vodi u para doks koji nam je već poznat. Majmuni na kojima su izvr šene slične operacije ponašaju se pri tačnom istraživanju upravo tako kao da imaju dva relativno autonomna moz ga, pri čemu jedan od njih stalno dominira i ovladava sebi podređenim nervnim sistemima silaznih puteva, a ti me i celim telom, odnosno oni se uz te puteve »priklju čuju« i telom upravljaju na smenu. Majmune ipak, na ravno, ne možemo ispitivati o njihovim subjektivnim sta njima. Druga je stvar sa Smitom. Uzmimo (nesaglasno sa anatomskom istinom, ali radi dobrog sporazumevanja) da su obe polukugle podeljenog mozga potpuno istovažne (u suštini, kod svakog normalnog čoveka obično domi
278
STANISLAV LEM
nira leva polukugla). Svaka od njih sadrži isti zapis sećanja i samu strukturu ličnosti kakvu je prethodno imao ceo mozak. Pitanje koja polukugla predstavlja kontinuaciju Smita, koji je od ta dva mozga »pravi Smit« — po kazuje se besmislenim. Imamo pred sobom dva analogna Smita u jednom telu. Podeljen na dva kraka usled mate rijalnog postupka, dinamični tok svesti stvara dve neza visne ličnosti, od kojih svaka ima jednako pravo da sebe smatra nastavkom prvobitne ličnosti. U tom slučaju, da kle, umnoženje je postalo činjenica. Naravno, između ta dva sistema može da dolazi do konflikata, pošto poseduju samo jedan, zajednički organizam, jedan čulni i izvršni (mišićni) sistem. Ali ako sada novom operacijom obe te polukugle, koje već deluju kao punovredni mozgovi, pre nesemo u dva tela u tu svrhu pripremljena, imaćemo pred sobom dva, čak i fizički već odvojena Smita. Prema tome, kako god to zamišljali, koliko god ne bili kadri da to očigledno pokažemo, mogućnost umnožavanja ličnosti jeste realna. S tačke gledišta individue koja napušta pri jemni aparat, ona i samo ona jeste zakonita, normalna i najzdravija kontinuacija »pretelegrafisane« ličnosti — i nemamo osnova za osporavanje takvog tvrđenja. Prema tome, jedan čovek može se poslati u mnogo pravaca odjednom. Ne znači to da je on jedan u svim licima. Biće »ga« onoliko koliko bude načinjenih atom skih kopija. Umnoženi nastavak ličnosti pokazuje se kao činjenica. To je ipak samo prvi i, dodajmo, relativno najprimi tivniji paradoks. Jer, kako se pokazuje, dešava se veoma osoben slu čaj »egzistencijalne relativnosti«, donekle sličan relativ nosti merenja u Ajnštajnovoj teoriji, gde rezultat merenja zavisi od prihvaćenog sistema odnosa. Kao što već znamo, svaki od njih s tačke gledišta Smitova koji izlaze iz prijemnih aparata, jeste nastavak poslatog telegrama. Pa ipak Smit, s tačke gledišta Smita koji je poslat, nije više nijedno od tih lica. Kako se, u stvari, obavlja taj čin »slanja«? Gospodin Smit ulazi u kabinu aparata gde se sređuje njegov »atom ski opis«, recimo putem zračenja veoma trvdim zracima. Tako dobijeni »atomski plan« šaljemo telegrafski. Iz pri
FANTOMOLOGIJA
279
jemnika će za trenutak početi da izlaze u selima i grado vima bezbrojni novi Smitovi. Šta je, ipak, sa »originalom«? Ako iziđe iz kabine u kojoj smo obavili »inventarizaciju« njegovih atoma, on se najočevidnije nikud nije mrdnuo nego je ostao tamo gde je dotle bio. Sem toga, ako čak milion njegovih ko pija počne svoje postojanje kraj prijemnih aparata, to ni u čemu ne menja situaciju originalnog Smita: ako ga o svemu ne obavestimo on će poći kući bez i najmanjeg pojma da se bilo šta desilo. Prema tome, iz ovog što je izloženo proizlazi da »original« treba uništiti, i to odmah posle obavljanja »atomske inventarizacije«. Elem, ako se be stavimo u situaciju gospodina Smita, lako ćemo primetiti da perspektive njegovog telegrafskog putovanja uopšte nisu ružičaste. U stvari, svi su izgledi da će u ka bini umreti, jednom zanavek ubijen, dok će iz prijemnika izići individue idealno slične njemu, ali ne on sam. Jer: između svakog čovekovog stanja i njegovog prethodnog stanja postoji čvrsta uzročna veza. U trenutku Tt doživ ljavam sladak ukus, jer mi je u trenutku T0 na jezik stav ljena kocka šećera. Između gospodina Smita i njegovog atomskog opisa takođe postoji uzročna veza: opis je ta kav i takav, pošto smo na Smitovo telo delovali tako i tako, a zahvaljujući tom dejstvu došlo je do potpunog saopštenja informacije o strukturi gospodina Smita. Na sličan način postoji informaciona i uzročna veza između atomskog opisa i »kopija koje izlaze iz prijemnika, pošto su izgrađene onako kako je određivala receptura »opisa«. Kakve ipak veze nastaju između sveukupnosti tih prame na (Smit kao živi organizam, Smit kao predata informa cija, i mnogobrojni Smitovi reprodukovani saglasno s tom informacijom) i smrti gospodina Smita koju smo izazvali odmah pošto je načinjen atomski opis? Recimo jasno: nema nikakve veze između jednog i drugog. Ako pravimo atomsku kopiju Rembranta obešenog na zidu, neko može kazati: visi na zidu, prema tome kopija je ona druga slika na štafelaju. Uništili smo origi nal, niko ga posle toga neće više naći. Uništili smo jedini predmet koji je dopuštao da sumnjamo u originalni ka rakter atomske kopije. Pa ipak kopija time nije postala original u tom smislu što bi se preobratila u onaj pred
280
STANISLAV LEM
met od drveta i platna koji je slavni holandski slikar pre nekoliko stotina godina prekrio bojama. Kopiju je em pirijski nemoguće razlikovati od originala, ali ona, zahva ljujući posebnoj istoriji, nije original. Ako ubijemo Smita, ubeđujući ga da će on odmah otvoriti oči na milion mesta odjednom, treba odmah priz nati da će to biti nakazan čin: ubistvo čiji će tragovi biti »kibernetički« uklonjeni, i to s prebacivanjem plana, jer će se umesto jedne uništene individue pojaviti mnoštvo njih, istih kao prethodna. Pošto, dakle, za telegrafsko slanje čoveka nije dovolj no slanje njegovog atomskog opisa nego je potrebno da taj čovek po svaku cenu bude usmrćen, zločinački karak ter tog poduhvata čini se da je očigledan. Recimo da bi stvar postala jasnija, da šaljemo Smitov opis; kopije njegove ličnosti već se pojavljuju u vratima prijemnika, ali original još uvek živi i ništa još ne zna. Je li slobodno pretpostaviti da će on u našem društvu ostajati dotle dok se na njega ne bacimo s čekićem u ruci i u trenutku kad mu razbijemo lobanju, da će taj čovek, na nepoznat na čin, »postati« ili jedan od onih telegrafisanih pojedinaca ili svi oni odjednom? Šta, u stvari, treba da ga prebaci na drugi kraj telegrafske žice ako to ne uspe da učini sama transmisija signala? Udarac čekićem po potiljku? Kao što vidimo, takva pretpostavka nije paradoks nego čist ap surd. Smit će nestati, i to na veke vekova, i ni o kakvom telegrafskom slanju čoveka ne može biti ni govora. Taj čvor ne odnosi se samo na telegrafsko slanje in formacije o čoveku. Tako bi, na primer, svaki čovek mo gao u budućnosti imati »atomsku matricu« svog tela saču vanu u »banci ličnosti«. Matrica bi predstavljala idealan zapis njegove atomske strukture, zapis koji bi se toliko poklapao s njim kao arhitektonski plan sa materijalnom kućom. Ako ovaj čovek pogine, npr. u nesrećnom slučaju, porodica odlazi u banku, matrica se unosi u atomski sintetizator, a tragično poginuli na sveopšte oduševljenje na pušta aparat i baca se u zagrljaj ožalošćenih rođaka. Elem, to je moguće, samo što, kao što već znamo, ova ra dosna scena uopšte ne anulira smrt »originala«. Pošto u tom slučaju niko ipak nije počinio ubistvo nego će samo žrtvu katastrofe ili bolesti uspešno zameniti »atomski
FANTOMOLOGIJA
281
dvojnik«, nema onih moralnih otpora koji bi ovu vrstu posla učinili neprihvatljivom, bar u okviru određene ci vilizacije. Međutim, analogni metod ne može se primenjivati u cilju stvaranja »rezerve postojanja« za samoga sebe, tj. radi garantovanja lične kontinuacije. Jer to da li imam samo u stolu ili u banci sopstveni »atomski opis« koji će se tek posle unošenja u sintetizator pretvoriti u mog ži vog dvojnika (primetimo uzgred da je opis naprosto pro gram delatnosti) ili da još za života imam svog živog dvojnika, apsolutno nema upliva na moju vlastitu sud binu. Ako upadnem u provaliju ili poginem na drugi na čin, dvojnik će me nesumnjivo zameniti, ali ja više neću biti živ. Dokaz za to jeste vremenska koegzistencija origi nala i kopije. One su u međusobnoj vezi kao dva blizan ca, ali niko pri zdravoj pameti neće tvrditi da je jedan blizanac »rezerva kontinuacije« drugog. Stigli smo zasad dotle da sam akt telegrafskog slanja informacije ne ubija nepovratno čoveka nego da ga ubija usleđujuće uništenje tog čoveka posle telegrafskog slanja, čime treba da se stvori iluzija kako je tobože on lično odista otputovao na drugi kraj žice. Elem, čini se da nepovratnost lične smrti izaziva prekid u kontinuaciji pos tojanja. Tek tu ulazimo u pravi pakao paradoksa. Kao što je poznato, savremena medicina gaji mnoga obećanja, uzdajući se u stalno usavršavanje hibernacije. Ovo stanje odloženog, usporenog života, fiziološki sretano kod nekih sisara (slepi miš, medved) može, s jedne strane, da se pre nese na čoveka koji normalno nikad ne hibernira (događa se to zahvaljujući primeni odgovarajućih farmakoloških sredstava, rashlađivanju tela, itd.) i, s druge strane, to stanje se može produpsti tako da od zimskog sna postane sve više nalik na autentičnu smrt. To stanje povratne smrti, ne samo usporenja nego potpunog zaustavljanja svih životnih procesa, svodi se putem vrlo velikog hlađe nja celokupnog organizma. Zasad je ono realizovano kod nekih oglednih životinja, a jednoćelične organizme (među koje u izvesnom smislu spadaju i spermatozoidi semena, čak i ljudskog) moguće je putem zamrzavanja održavati u takvom stanju veoma, i možda čak proizvoljno dugom.
282
STANISLAV LEM
Mogućnost oplođavanja žene spermatozoidom muškarca umrlog čak pre više stotina godina postaje, dakle, već potpuno realna. Hlađenje organizama tako složenih kao što je ljudski (ili uopšte sisara) ispod tačke mržnjenja vode, nameće mnoge teškoće, pošto voda iz tkiva ima tendencije ka kri stalizaciji u vidu leda, a ta reakcija vodi uništenju životno važnih struktura protoplazme. Nisu to ipak nesavladive teškoće. Može se misliti da će tehnika takvog zamrzava nja koja daje skoro stopostotnu šansu kasnijeg vaskrsenja u proizvoljno izabranom trenutku, postati ostvarena. U nju se ulažu velike nade, između ostalog i što se tiče perspektiva dugih kosmičkih putovanja. Pa ipak, ta teh nika u svetlu dosad razmotrenih misaonih eksperimena ta, može da pobuđuje izvesne sumnje. Da li zaista imamo posla sa povratnom smrću? Nije li moguće da zamrznuti pojedinac umire zauvek, a onaj koga vaskrsavamo da je nešto poput njegove kopije? Čini se da je to isti pojedi nac. Jer životni procesi samo su obustavljeni, kao što se obustavlja mehanizam časovnika. Njihovo ponovno po kretanje istoznačno je sa oživljavanjem. Uostalom, ti pro cesi ne podležu apsolutnom kočenju. Zna se da stvar s tim pojavama izgleda pomalo kao onaj štit sastavljen iz sedam sektora sa duginim bojama. Dok on stoji ili se okreće polako, vidimo pojedine boje. Povećavanje obrta stvara treptanje, a posle odgovarajuće brzine boje se slivaju u monolitnu belinu. Nešto je slično i sa svešću. Pro cesi koji su njena podloga moraju da imaju određeni tempo ispod koga svest počinje da se pomućuje, a potom se raspada daleko ranije no što dođe do stvarnog prestan ka biohemijskih moždanih reakcija. Tako, dakle, svest se gasi ranije no što se zaustave procesi promene materije, i opet oni praktično prestaju, ali mogu da se odvijaju, iako ne svi, i krajnje sporo. Svakako, neposredno pri tempe raturi apsolutne nule njihov tok, u stvari, prestaje i or ganizam ne stari. Pa ipak, sve strukture živog tkiva ovako ili onako bivaju sačuvane. Prema tome, kao da smo ope raciju zamrzavanja oslobodili optužbe da je počinila ubistvo. Izvedimo ipak još jedan misaoni eksperiment. Reci mo da smo našeg Smita zamrzli do temperature bliske
FANTOMOLOGIJA
283
apsolutnoj nuli. Kao i svaki telesni organ, njegov mozak predstavlja kristalnu strukturu. Sem onih neznatnih osci lacija kakve atomi iskazuju čak i na najnižem energet skom nivou, putem elektronskog mikroskopa ne zapažamo nikakve kretnje. Zarobljeni mrazom, atomi mozga gospodina Smita ukočili su se i postali dostupniji, te sad možemo pojedinačno da ih biramo iz njegove lobanje i poslažemo u odgovarajuće posude. Atome svakog elemen ta slažemo, radi poretka, zasebno. Čuvamo ih tako stal no, radi sigurnosti, u mrazu tečnog helijuma, dok ih, najzad, kad naiđe vreme, ponovo ne sastavimo, tačno slažući svaki tamo gde treba. Sada već ceo, ali još uvek zamrznuti mozak zajedno s telom podvrgavamo uspešnim operacijama vaskrsavanja. Gospodin Smit, odmrznut, ustaje i odlazi kući. Nema nikakvih sumnji da je to bio odista on, lično. Odjednom se pokazuje da je naš laborant porazbijao sve do jedne epruvete u kojima su se, u vidu sićušnog praška, nalazili atomi ugljenika, sumpora, fosfora i svih ostalih elemenata iz kojih se sastojao mozak gospodina Smita. Mi smo te epruvete poredali u hladnja ku na stolu, laborant je srušio sto i, našavši se suočen s takvom katastrofom, brzo je uklonio njene tragove; ono što je ostalo od rasutih elemenata pokupio je u nove epru vete, a nedostatke dopunio, služeći se pri tom zapisima u laboratorijskoj knjizi, gde smo s najvećom preciznošću zabeležili šta se nalazi u kojoj epruveti. Još se nismo ohla dili posle te vesti, još vidimo kroz prozor kako se dvoriš tem udaljuje i štapom vrti gospodin Smit, kada se vrata otvaraju i ulazi drugi Smit. Šta se desilo? Epruvete su se, padajući sa stola, porazbijale, laborant je žurio i po kupio samo polovinu rasutog praška, ali njegov kolega, želeći da mu pomogne, kasnije je tačno pokupio ostatke prosutih elemenata, ono što je nedostajalo opet dopunio po laboratorijskoj knjizi, sam uneo atome na svoja mesta, vredno odmrznuo, pokrenuo i vaskrsao gospodina Smita broj dva. I koji je od gospode Smit pravi nastavak zamrznuto ga, prvi ili drugi? Svaki ima manje-više polovinu »origi nalnih« atoma, što je, uostalom, utoliko bitno što atomi nemaju individualnosti i što ih za vreme promene mate rije organizam neprestano zamenjuje. Izgleda da je došlo
284
STANISLAV LEM
do umnoženja gospodina Smita. Ali šta je s originalom? Živi u oba tela ili možda ni u jednom od njih? Ovoga pu ta, nasuprot eksperimentu sa presecanjem svakog spoja između dve polukugle mozga, pitanje je nerazrešivo, poš to nema bilo kakvih empirijskih kriterijuma na koje bis mo se mogli osloniti. Naravno, dilema bi se mogla rešiti arbitrarno, dogovorivši se, na primer, da su nastavak na šeg poznanika, koga stalno podvrgavamo tako vratolom nim eksperimentima, oba gospodina Smita. To je ugodno i u datoj situaciji možda neophodno, ali to rešenje mora pobuditi moralne ograde. Gospodin Smit je, gajeći poverenje u nas, ušao u hibernacionu ledenicu isto onako mir no kao što je ulazio u telegrafsku kabinu iz koje smo ga, posle udarca čekićem, izvukli za noge, donekle utešeni njegovim umnoženim pojavljivanjem na raznim planeta rna sunčanog sistema. U onom slučaju je, kao što smo utvrdili, došlo do ubistva. A u ovom? Svakako, čini se da nedostatak lešine svedoči u našu korist, ali i tada bismo ipak mogli Smita raspršiti u oblak atoma, ali nije nam toliko stalo do toga da zločin izvršimo na neprimetan i krajnje estetski način koliko do toga da ga uopšte ne izvršimo. Počinjemo da gubimo glavu. Zar postoji neka mate rijalna duša koja je zatvorena u strukturi mozga kao pti ca u kavezu i koja izleće iz telesnih okova kada šipke ka veza, to jest atomi strukture, bivaju polomljeni i razređeni? Samo nas očajanje gura ka tako metafizičkim hipo tezama. Ali ni one ništa ne spasavaju. Šta se dogodilo posle presecanja velikog spojiva mozga? Zar smo odmah uspeli da nematerijalnu dušu presečemo na dva dela? A uostalom, zar iz telegrafskih prijemnika nisu izlazili čita vi redovi normalno produhovljenih Smitova, iz čega ima mo očevidan zaključak da je onda svaki atomski sintetizator, ako duša uopšte postoji, kadar s lakoćom da je konstruiše. A uopšte se ne radi o tome da li gospodin Smit ima nematerijalnu dušu. Recimo da je ima. Radi se o tome da je svaki novi gospodin Smit u svakom pogledu bio apsolutno isti kao originalni gospodin Smit, no ipak nije bio on, jer je sem opisa, telegrafa, itd., trebalo upotrebiti još i čekić! Prema tome, to objašnjenje nam ništa ne pomaže.
FANTOMOLOGIJA
285
A možda paradoks dolazi otuda što su naši misaoni eksperimenti isto onako suprotni s mogućnostima real nog sveta kao, npr., mašta o putovanjima sa beskonačno velikom brzinom ili o izgradnji perpetuuma mobile? Ali i to nije istina. Zar nam u slučaju jednojajnih blizanaca Priroda ne prikazuje neizmerno tačne kopije ljudskog or ganizma? Takvi blizanci nisu idealno identični u pogledu atomske strukture, tu se slažemo. Ali proizlazi to i otuda što evoluciona tehnologija, što selekcija nikad nije težila za stvaranjem apsolutne sličnosti ove strukture, pošto je u biološkom pogledu to bilo krajnje nevažno, suvišno. A čim je takav stepen sličnosti sistema s jednakim stepenom složenosti dobijen nekako uzgred i slučajno (jer slu čajni elementi, pri prvoj podeli oplođenog jajeta igraju poveliku ulogu u nastajanju blizanaca), onda će biotehnologija budućnosti, oženjena kibernetikom, sigurno mo ći da se okuša u prestizanju toga uspeha koji je bio samo slučajnost Prirode. Radi potpunosti naših izvođenja dužni smo, takođe, da razmotrimo eventualnost u kojoj bi sam akt priređi vanja atomskog zapisa uništavao živi organizam. Takva situacija uklonila bi neke paradokse (npr. paradoks mo gućeg istovremenog postojanja »nastavka« i originala) i to bi moglo postati osnov trvdnje da upravo tako mora da bude, to jest da se slično istovremeno postojanje daje sa mo zamisliti, ali je inače neostvarljiva fikcija. Zato ćelom pitanju posvećujemo nešto veću pažnju. Zamislimo da imamo na raspolaganju dve aparature za telegrafsko sla nje ljudi, jednu aparaturu O i drugu aparturu N. Apara tura O spasava onoga koga treba telegrafski da pošalje mo, to jest posle prikupljanja celokupne informacije o njegovoj atomskoj strukturi čovek ostaje potpuno zdrav. Aparatura N deluje na taj način da u toku prikupljanja informacije istovremeno uništava atomsku strukturu is pitivanoga, a samim tim posle završetka popisa imamo ubijenog čoveka, odnosno njegove raspršene ostatke kao i celokupnu zalihu strukturne infrmacije. Dodajmo uz to da će količina dobijene informacije u oba slučaja biti ista, tj. potpuna i dovoljna da se reprodukuje isti pojedi nac, pošto ga otpremimo u telegrafsku prijemnu stanicu.
STANISLAV LEM
Aparatura tipa O, spasavajuća pošto je suptilnija, ta kođe je i komplikovanija, i sigurno će istorijski nastati kasnije kao plod tehnologije usavršenije od one koja će stvoriti uništavajuću aparaturu N. I pored toga, razmotri mo najpre aparaturu O. Ona deluje na principu »punktiranja«, to jest pokretnog vazduha, nešto slično kao u kineskopskoj lampi televizora. Vazduh iz aparature pro lazi kroz telo ispitivanoga. Svaki sudar vazduha sa ato mom ili elektronom biva odmah zabeležen u pamćenju aparata, zahvaljujući tome što se ovaj vazduh »spotiče« o svaku česticu materije. Atomi površinskih slojeva tela posle zapisivanja njihove lokacije postaju za ovaj vazduh nekako prozirni. Dabogme, da bi bilo tako vazduh ne mo že biti materijalan (korpuskalaran). Recimo da to nije ni kakav takav vazduh nego samo punkt aneksa elektromagnetnih polja, kojima umemo tako da upravljamo da se nadovezuju jedan na drugi. U efektu, kad nailaze samo na vakuum, strelice aparata se ne pomeraju. Zavisno od ma se atoma koji se nađe na putu proticanja tih polja, usled nastajućeg dejstva vrednost polja će podleći promeni i strelice će se pomeriti, što će biti registrovano u odgova rajućem sistemu »pamćenja«. Aparatura istovremeno registruje prostorno-vremenska mesta pročitavanja, njihov poredak, itd., a posle obavljanja IO20 pojedinačnih proči tavanja koja nastaju, naravno, sa brzinom od više mili ona u sekundu, imamo već zapisanu celu informaciju o položaju svih atoma tela, odnosno njegove materijalne konfiguracije. Aparatura je tako osetljiva da će na jonizovani atom reagovati drugačije nego na nejonizovani, na atom koji se nalazi na određenom mestu belančevinskog lanca reagovaće takođe drugačije, jer to zavisi od gustine elektronske opne molekule, itd. Ta leteća elektromagnetna polja što služe zapisu svojim dejstvom bez sumnje iza zivaju sićušna odmicanja atoma tela od njihovih prethod nih stanja, ali su ta odmicanja toliko beznačajna da će ih organizam podneti bez ikakve štete. Kad imamo već go tov zapis, predajemo ga žičanim putem, prijemnik koji informaciju prima — pokreće se i biva stvoren pojedinac-kopija na drugom kraju linije. To je individua ide alno slična originalu, ali original o tome ništa ne mora da zna, može da napusti kabinu i da se vrati kući, nema
FANTOMOLOGIJA
287
jući pojma da je u međuvremenu negde nastala njegova kopija i čak cela legija tih kopija. Takav je bio prvi eksperiment. Sad pokrećemo drugu aparaturu. Ona deluje znatno brutalnije, pošto je pokretni vazduh materijalan, te nje gove ispaljivane čestice udaraju redom u atome tela, naj pre njegovih gornjih slojeva, zatim dubljih, itd. Posle sva kog emitovanja imamo sudar, karambol, a iz pomeranja izdvojene čestice, čiju brzinu znamo, dešifrujemo prvo bitni položaj i masu pogođene čestice (telesnog atoma). Dobijamo drugi zapis, isto onako precizan kao i prvi, sa mo što smo samom procedurom raspršili organizam, pret vorili ga posle završenog dejstva u nevidljivi oblačak. Molim da se primeti da u oba slučaja dobijamo tačno istu količinu informacije, s tom razlikom što smo drugi put, tokom dešifrovanja ipak uništili prvobitni organi zam. Pošto je uništenje izvršila samo brutalnost apara ture koja nimalo nije uvećala količinu dobij ene informa cije, znači da je i sam fakt uništenja u odnosu na sam čin slanja informacije sporedan i ne vezuje se ni s njim niti sa kasnije nastajućom sintezom atomske kopije na dru gom kraju linije. Slanje informacije, naime, i njime omogućena sinte za, u oba slučaja usleđuju jednako. Cim usleđuju jedna ko, jasno je da za ono što se dešava na drugom kraju žice sudbina originala nema nikakve važnosti. Drugim rečima, na drugoj strani, iz prijemnika, u oba slučaja na staje apsolutno ista jedinka. A čim smo ipak dokazali za prvi slučaj da novonastala jedinka nije mogla biti na stavak originala, samim tim se to mora odnositi i na drugi slučaj. Prema tome, dokazali smo da je individua stvorena u sintetizatoru uvek imitacija, kopija, a ne »žičanim putem poslati original«, a to dalje pokazuje da »uba civanje« u uzročno-posledične lance egzistencije organiz ma, ubacivanje stvoreno iz zapisa i slanja informacije, u stvari nije samo umetak, nije samo cezura između dva dela neprekinute životne linije identične individue, nego predstavlja akt reprodukovanja imitirajuće individue, ne ke vrste blizanca, pri čemu original ili biva očuvan u životu ili gine. Njegova sudbina nema za kopiju nikakvog značaja, jer ona nije nikad nastavak originala, dok ori
288
STANISLAV LEM
ginal, međutim, u prvom slučaju time što ostaje u životu već samim svojim prisustvom ruši sud da je, tobože, ne kuda upravo »telegrafski poslat«, a u drugom pak, usled svog uništenja, stvara (pogrešan, kao što smo upravo po kazali) utisak da je ipak otišao na »putovanje žicom«. Predstavljamo, najzad, varijantu eksperimenta koja se obavlja kako bez priređivanja atomske matrice tako i bez atomskog sintetizatora. To još nije ostvarljivo, ali na tome putu su već postignuti znatni uspesi. Radi se o negovanju oplođenog ljudskog jajeta izvan organizma. To jaje treba prepoloviti. Jednu polutinu zamrzavamo, a dru goj dozvoljavamo da se normalno razvije. Recimo da iz nje nastaje čovek koji u dvadesetoj godini umire. Tada odmrzavamo drugu polovinu jajeta i posle dvadeset go dina imamo »drugog blizanca«, o kome se može reći da predstavlja nastavak umrloga — tačno sa istim dokazom kakav smo davali za atomsku kopiju načinjenu u sintetizatoru. To što je na nastanak »nastavka« trebalo čekati dvadeset godina ništa ne predodređuje, jer je potpuno moguće da bi se i atomski sintetizator morao dvadeset godina truditi dok ne bi načinio atomsku kopiju. Ako, dakle, ovoga »drugog blizanca« priznamo kao nastavak umrloga, a ne za dvojnika sa varljivo sličnim izgledom, isto će se ticati i problema stvaranja atomske kopije. Zna či da je obični blizanac čiji smo razvitak vremenski uspo rili hibernacijom, ipak »produžetak« svoga brata. A pošto se vreme hibernacije može proizvoljno skraćivati, značilo bi da je svaki blizanac nastavak drugog blizanca, što je valjda ipak očigledan apsurd. Blizanac, istina, nije ideal na molekularna kopija »originala«. No bez obzira na to, sličnost koja nastaje između dva stanja istog čoveka, u kojima on ima redom osam, a potom sedamdeset godina, sigurno je još manja nego uzajamna sličnost blizanaca. Pa i pored toga svako će priznati da su ovo dete i starac isto lice, što se o dvojici braće ne da reći. Znači, o nastav ku egzistencije ne odlučuje količina analognih informa cija nego genidentitet (tj. genetički identitet) dinamične strukture mozga, koja tokom života podleže čak i znat nim promenama.
VII. STVARANJE SVETOVA
Uvod
Nalazimo se valjda na zalasku epohe. Nemam na umu vreme pare i elektriciteta koje prelazi u naredno, u vreme kibernetike i kosmonautike. Već sama takva onomastika označava pokoravanje pred tehnologijama koje postaju suviše moćne da bismo se i u budućnosti mogli pomiriti s njihovom autonomijom. Ljudska civilizacija je kao brod izgrađen bez planova. Stvorila je ogromne pokretne mašine i sredila unutrašnjost svog broda, doduše neravnomerno, ali to se da nadoknaditi. Civilizaciji nedostaje zna nje koje bi joj omogućilo da, umesto drajfovanja kroz lutrijske struje otkrića između mnogih mogućih svesno izabere kurs. Jer otkrića koja su doprinela izgradnji još uvek su delimično rezultat slučaja. Tu činjenicu ne menja to što, ne znajući dalji put, smeramo ka obalama zvezda. Svakako: realizujemo ono što je već moguće. Nauka je upletena u igru s Prirodom i, mada iz partije u partiju postiže uspehe, do te mere dopušta da bude uvučena u konsekvencije dobitka, do te mere svaki eksploatiše, da umesto strategije primenjuje taktiku. Paradoksalno je, ali što više u budućnosti bude tih uspeha, takvih dobij enih partija, to će teža postati situacija, pošto — kao što smo već pokazali — neće uvek moći da se eksploatiše sve što osvojimo. Embarras de richesse, lavinu informacije koju na čoveka sruči njegova saznajna halapljivost, treba savladati. Moramo naučiti da regulišemo čak i napredak
19
STANISLAV LEM
znanja, jer će u suprotnom slučaju stalno rasti slučajnost narednih etapa. Dobici u igri, to jest naglo otvarani pros tori nove, divne delatnosti — zatvarače nas svojom ogromnošću, onemogućavajući nas time da sagledamo druge, ko zna da li u dalekosežnoj perspektivi ne daleko sežnije mogućnosti. Problem je u tome da civilizacija stekne slobodu stra tegijskog razvojnog manevrisanja kako bi mogla usmera
Na stranu, ipak, pravo svojine. Ako kažem da se epo ha ipak završava, ne mislim čak ni na agoniju starih dru štvenih uređenja. Zadovoljenje elementarnih ljudskih po treba jeste obavezan zadatak, jeste priprema za ispit zre losti, njen početak, ali ne i kraj. Nauka se iskljuvljuje iz tehnologije i očvrsnuvši uzi ma je na vuču. Govoriti o budućnosti, naročito o dalekoj, znači govoriti o preobražajima nauke. Ono o čemu ćemo raspravljati možda se nikad neće ostvariti. Nesumnjivo pouzdane stvari jesu one koje se dešavaju, a ne one koje se mogu zamisliti. Ne znam da li su Demokrit ili Tales mislili drskije od današnjeg čoveka. Možda i ni su, jer nisu obuhvatali lavirint činjenica, spletenu džung lu hipoteza pomoću kojih je nama bilo dato da prođemo tokom ovih dvadesetak vekova, tako da je cela istorija nauke u stvari surov predeo, obeležen daleko mnogobrojnijim tragovima poraza nego dostignuća, predeo koji je načičkan sistemima napuštenim kao olupinama, teorija ma zastarelim poput primitivno klesanih oruđa, istinama koje su nekad uživale sveopšte priznanje. Danas vidimo da su čitavi vekovi žestokih sporova vođenih u okviru na uke bili na izgled uzaludni, jer su prepirke vođene oko pojmova, oko reči, s kojih je već samo proticanje vreme na zderalo njihov smisao. Tako je bilo sa Aristotelovim
STVARANJE SVETOVA
291
nasleđem, stotinama godinia posle njega, sa borbom epigenetičara i preformista u biologiji; kažem »na izgled«, jer bi se s jednakim pravom moglo reći da su isto tako prividni ili suvišni bili svi oni već izumrli organizmi, one okamenotine životinja koje su prethodile nastanku čove ka. Ne čini mi se srećnom tvrdnja da su one pripremile njegov dolazak, jer bi to bio izraz krajnje egoističkog antropocentrizma. Možda je dovoljno kazati da su ta pretpotopska stvorenja, isto kao i stare teorije, bili lanac eta pa, ne uvek neophodnih, ne uvek neizbežnih, često veoma isplativih, često takve koje su vodile na stranputicu, ali koje su svojom celinom ipak izgradile put koji se sve više penje. Nije reč, uostalom, o priznavanju njihove pojedi načne vređnosti. Nije ništa prostije no izumrle forme organizama na zvati primtivnima, a tvorce pogrešnih teorija — glupacima. Kad ovo pišem, na mom stolu se nalazi broj naučnog časopisa koji izveštava o eksperimentu čiji rezultati po bijaju jednu od osnovnih naučnih istina — Ajnštajnovu tezu o postojanoj brzini svetlosti. Možda će se taj zakon još odbraniti. Ali važno je još nešto. To da za nauku ne ma nenarušivih istina ili autoriteta. Njene greške nisu smešne, jer proističu iz svesno preduzetog rizika. Takva svest opunomoćuje da se izriču hipoteze, jer ako čak i brzo padnu poraz će nas snaći na pravome putu. Jer čo vek je od svojih prapočetaka stalno kretao na taj put, čak i onda kada toga još nije bio svestan.
Uzgajanje informacije
Mnogo kibernetičara danas se bavi problemom »hipotezotvoračke automatike«. »Teorija« proizvedena u ma šini jeste informaciona struktura koja uspešno kodira ograničeni skup informacije, suštinske u pogledu neke klase pojava u nekoj sredini. Taj skup može da bude us pešno upotrebljen za formulisanje nepogrešivih predskazivanja za tu klasu. Mašinska teorija klase predstavlja na jeziku mašine izvesnu postojanu osobinu, zajedničku za sve elemente te klase. Mašina dobija informaciju iz sredine i proizvodi izvesne »konstrukte«, odnosno hipo 19*
292
STANISLAV LEM
teze koje se međusobno takmiče, sve do uništenja ili do stabilizacije, u toku te »evolucije«, toga »procesa sazna vanja«22*. Najveće teškoće predstavljaju: problem uvodnog na stajanja u mašini invarijanata, što odlučuje o daljim hipotezotvornim procesima, problem dimenzije mašinskog pamćenja i brzine dostupa do tamo sadržane informacije, kao i regulaciono ovladavanje rasta »asocijativnih drveta« koja su lavinski rastući alternativni radni zahvati. Pri tom neveliki rast količine uvodno uzetih u obzir promen ljivih (neka pojava bude klatno; pitanje glasi: koliko tre ba uzeti u obzir promenljivih da bi se izreklo predskazanje o njegovim budućim stanjima?) uzrokuje rušenje celog tog programa. Kod pet promenljivih, veliki računar može, delujući u tempu milion operacija u sekundu, raz motriti sve njihove vrednosti u toku od dva časa. Kod šest promenljivih isti proces zahteva 30.000 takvih maši na koje bi s maksimalnom brzinom radile dvadesetak godina. Iz čega proizlazi (bar za nas: tj. dok ne nagađa mo nikakvu vezu između njih) da nikakav uopšte sistem, bio veštački ili prirodni, svejedno, neće moći da operiše brojem promenljivih većim od desetak, pa ma razmerama sezao do Metagalaiksije. Ako bi neko hteo, npr., da izgradi mašinu koja bi modelovala sociogenezu, pri čemu bi svakome čoveku koji je živeo od Australopiteka trebalo koordinirati niz prornenljivih, zadatak bi bio neizvršiv danas i uvek. Sva sreća što tako nešto nije potrebno. Kada bi bilo, kada hi im puls, spin, moment svakog elektrona za sebe Priroda mo rala regulaciono da uzima u obzir, ona nikad ne bi iz gradila živa ustrojstva. Ona to nije ni učinila na atom skom nivou (nema organizama koji se sastoje samo od nekoliko miliona atoma), pošto regulaciono ovladavanje kvantnim funkcijama i braunovskim pokretima nije za nju bilo moguće. Pokazuje se da je broj nezavisnih pro menljivih na tom nivou suviše veliki. Čelična struktura organizama je ne samo rezultat nastanka jednoćeličnih organizama kao prvih ustrojstava nego i rezultat nužnosti čiji koreni sežu znatno dublje u svojstva materije. Hijerarhičnost strukture je davanje relativne autonomije nje nim nivoima, podređenim glavnom regulatoru, ali je isto
STVARANJE SVETOVA
293
vremeno nužno i odustajanje od kontrole svih promena koje se dešavaju u ustrojstvu. Hijerarhijska takođe mora da bude građa budućih plodova Imitološkog stabla, za koje se mi zalažemo. Taj problem ćemo odmah razmotriti. Sada će nas zanimati obim imitoloških delatnosti. Ponovimo ono do čega smo došli. Do izvesnog stepena komplikacije isplati se građenje modela koji predstavljaju dinamičnu spregu promenljivih koje priznajemo kao bitne. Veoma je važno poznavanje intervala važnosti modela, tj. pitanja u kome obimu mo del odražava ponašanje stvarne pojave. Izbor suštinskih promenljivih nije odustajanje od preciznosti, baš napro tiv: čuvajući nas od poplave nebitne informacije on omo gućava brže otkrivanje čitave klase pojava sličnih istra živanoj, tj. stvaranje teorije. O tome šta je model a šta »originalna« pojava, mogu odlučivati konkretne okolno sti. Ako se u lančanoj reakciji neutroni razmnožavaju u istoj progresiji kao bakterije na hranljivoj podlozi, on da jedna pojava — u pogledu parametara eksponencijal nog rasta — može da bude model druge. Pošto je možda pogodnije istraživati npr. bakterije, kao model ćemo pri znati bakterijsku kulturu. Kada modeli ipak počinju prekomerno da se komplikuju, tada ili tražimo modele dru gog tipa ili ćemo posegnuti za »istovrednim« modelom (čoveka ćemo »modelovati« drugim čovekom putem »po bočnog ulaza« u tok embriogeneze, kao što smo već govo rili). Količina uvodnog znanja mora pri tom biti veća, što tačniji treba da bude model. Očiglednost modela nema nikakvog značaja. Važno je jedino da mu se mogu »po stavljati pitanja« i dobijati odgovori. Treba skrenuti paž nju na razliku u prilazu modelu, kakva razdvaja naučni ka od tehnologa. Dobivši mogućnost »sinteze živog orga nizma«, tehnolog će se, ako je takav bio njegov cilj — zadovoljiti dobijanjem »završnog proizvoda«. Bar po kla sičnom shvatanju, naučnik želi tačno da upozna »teoriju sinteze organizma«. Naučnik teži za algoritmom, dok je tehnolog više sličan povrtaru koji sadi drvo, bere jabuke i ne brine brigu oko toga »kako je jabuka to učinila«. Naučnik takav uskoprimenljivi, pragmatični pristup sma
294
STANISLAV LEM
tra grehom protiv Kanona potpunog saznanja. Čini se da će u budućnosti doći do promene oba ta stava. Modeli su teoriji bliski po tome što zaobilaze niz pro menljivih pojava koje se smatraju nebitnim. Što više, ipak, promenljivih model uzima u obzir to u većem stepenu iz »teorijskog« odslikavanja on postaje ponavljanje pojave. Model ljudskog mozga je dinamična struktura koja uzima u obzir bitne promenljive svih ljudskih moz gova, ali model gospodina Smita je u toliko manjem stepenu »važan« za druge mozgove, koliko se »površina nje govog dinamičnog dodira« poveća sa svim procesima mozga gospodina Smita. Tako, dakle, model najzad uzi ma u obzir i to da je gospodin Smit tup za matematiku, i čak da je juče sreo svoju tetku. Dabogme, tako veran model, koji je u neku ruku »doslovno« ponavljanje poja ve (zvezde Kapela, malog mopsa Fikusa, gospodina Smi ta), nije nam potreban. Kao što iz toga vidimo, mašina koja bi s neverovatnom brzinom kopirala svaku materi jalnu pojavu, bila bi univerzalni plagijator, a to sveopšte uzimanje u obzir promenljivih veličina pojave nekako bi je automatski odsecalo od svake stvaralačke delatnosti, koja označava selekciju, izbor izvesnih promenljivih, u cilju pronalaženja klase pojava, za koje su dinamični putevi takvih promenljivih zajednički. Osobine ponašanja te klase upravo čine teoriju. Teorije su moguće zato što je količina promenljivih pojedine pojave neuporedivo veća od broja promenljivih, zajedničkih za nju i za čitavo mnoštvo drugih pojava, pri čemu je — zbog naučnih ciljeva — zaobilaženje prvih pojava dozvoljeno. Doduše, pristupi pojavama fizike i biologije znatno se međusobno razlikuju. Atomi su zamenljivi, a organiz mi nisu. U današnjoj fizici cela individualna istorija ato ma je nebitna, izuzev izvesne hipoteze koja se tiče prelas ka u crveno fotona koje šalje atom. Atom je mogao doleteti sa Sunca ili iz komadića uglja iz podruma, ali time se njegova svojstva ni u čemu neće promeniti. Međutim, ako je tetka rekla gospodinu Smitu da ga lišava nasleđa, posle čega je gospodin Smit poludeo od očajanja, ta promenIjiva postaje veoma bitna. Gospodina Smita je nekako moguće shvatiti, ali samo zato što smo mu veoma slični.
STVARANJE SVETOVA
295
Drugo je pitanje s atomima. Ako se stvori teorija nukle arnih sila, a zatim se postavlja pitanje šta su, u stvari, i to »zaista«, pseudoskalarne sprege, to pitanje neće imati smisla. Koordinirajući operacijama našeg algoritma izvesne nazive, ne možemo tražiti da bilo šta označavaju na drugi način, do putem veze upravo s tim preobražaji ma algoritma. U najboljem slučaju može se odgovoriti: »Ako takve i takve preobražaje obavite na papiru, a zatim to podmetnete ovde, dobi ćete u rezultatu dva i po, posle čega će se, kad učinite to i to u laboratoriji i pogledate na ovu strelicu aparata, strelica zaustaviti na sredini, iz među podelaka 2 i 3.« Ogled je potvrdio rezultat teorije, što znači da ćemo se služiti pojmom pseudoskalarnih sprega i svom ostalom nomenklaturom. Tako su, dakle, protivparalelni fotoni i ceo ostatak prečke lestvica po kojima se penjemo na tavan, pri čemu na tavanu može da se nađe nešto dragoceno, kao što je novi izvor atomske energije, ali zato se ne može pitati kakav je »smisao« lestava »samih po sebi«. Lestve su komadić veštačke sredine koju smo stvorili da bismo se popeli nekuda više, a protivparalelni fotoni su komadić operacije na papiru, koja dopušta da se predvide neka buduća stanja, i ništa osim toga. To sam rekao kako ne bi izgledalo da Imitologija treba da bude nešto što će nam »sve razjasniti«. Objašnjenje je svođenje odlika i ponašanja nepoznatog prema poznatom putem iznalaženja sličnosti sa poznatim stvarima, a ako nepoznato nije slično kegli, kugli, siru ni stolici, preostaje nam, umesto bespomoćnosti, matematika. Odnos naučnika-tehnologa prema svetu verovatno će se promeniti. On će biti priključen tome svetu preko Imitologije. Imitologija sama ne označava nikakve ciljeve dejstva, njih daje civilizacija na određenoj razvojnoj eta pi. Imitologija je kao dogled; pokazuje ono na šta je usmerimo. Ako primetimo nešto interesantno, možemo pojačati povećanje (pokrenuti u datom pravcu mašine za prikupljanje informacije). Zahvaljujući bezbrojnim pro cesima koji modeluju razne aspekte stvarnosti, imitolo gija će nam predstaviti različite »teorije«, različite veze i odlike pojava. Nema ničega savršeno izolovanog, ali svet nam je naklonjen: postoje relativne izolacije (između po jedinih nivoa stvarnosti, atomskog, molekularnog, itd.).
296
STANISLAV LEM
Postoje teorije sistema (u mehanici), teorija bioevoluoije bila bi teorija sistema sistema, a teorija civilizacije — teorija sistema sistema sistema. Sva sreća što se kvantni procesi već ne ispoljavaju u skali veličine jednoćeličnog organizma, sem u izuzetnim slučajevima. Inače bismo se utopili u okeanu raznorodnosti, bez nade na bilo kakvu regulaciju koja se zasniva najpre na biološ koj homeostazi (zahvaljujući postojanju sigurno nera zumnih biljaka, količina kiseonika u atmosferi je posto jana, što znači da one tu količinu regulišu), a potom, kad se pojavi razum, regulacija će se zasnivati na ho meostazi koja iskorišćava rezultate teorijskog znanja. Prema tome, »ultimativno modelovanje« je ne samo nemoguće nego i nepotrebno. »Neoštro« odslikavanje pu tem zaobilaženja niza promenljivih čini teoriju univerzal nom. Tako neoštra slika ne dopušta da se utvrdi da li ona predstavlja gospodina Smita ili gospodina Kovalskog, ali još dozvoljava da utvrdimo da je to ipak čovek. Za Marsijanca koji hoće da zna kako izgleda čovek, ne oštra slika je dragocenija od portreta gospodina Smita, jer bi inače mogao smatrati da svi ljudi imaju takav krompirast nos, retke zube i levo oko s modricom. Za ključak: svaka informacija pretpostavlja postojanje adre sata. »Informacija uopšte« ne postoji. Adresat »imitološke mašine« jeste civilizacija, njeni naučnici. Danas mo raju sami, radi odseva, da obogaćuju informacionu »ru du«. U budućnosti će dobijati već samo ekstrakt i teoriju neće graditi iz činjenica nego iz drugih teorija (što se de limično dešava već danas: nema teorija potpuno izolovanih od drugih).
Čitalac sigurno očekuje da predstavimo ovo »uzgaja nje informacije« koje smo već odavno najavili. Umesto toga pozabavimo se suštinom naučnih teorija. Čini se da sve radim kako bih čitaoca odbio od daljeg čitanja. Mo lim ipak da se oceni šta, u stvari, želimo. Treba, ni manje ni više, nego da automatizujemo Nauku. To je stravičan zadatak; pre no što ga se prihvatimo moramo istinski da shvatimo šta, u stvari, čini Nauka. Ono što smo maločas rekli bilo je samo prvo, metaforično približenje. Metafo-
STVARANJE SVETOVA
297
rc, pak, zahtevaju da budu prevedene na čvrst jezik. Za ista mi je žao, ali to je neophodno. Prema tome: Treba da pronađemo uređaj koji bi prikupljao infor maciju, uopštavao je na način analogan onome na koji to čini naučnik, i stručnjacima iznosio rezultate tih istra živanja. Uređaj prikuplja činjenice, proverava zakonitost uopštavanja na novom materijalu činjenica i taj »završni proizvod«, već posle »tehničke kontrole« — napušta »tvornicu«. Uređaj, dakle, stvara teoriju. Po naučnom shvatanju teorija jeste sistem izgrađen iz simbola, koji predstavlja strukturni ekvivalent realne pojave, sistem promenljiv pri upotrebi pravila koja s pojavom nemaju ničeg zajed ničkog, tako da se naredni preseci te pojave (njena stanja koja se vremenski smenjuju) pokrivaju u obimu promen ljivih — koje ova teorija uzima u obzir — s vrednostima tih promenljivih, koje se deduktivno daju izvesti iz teo rije™ . Teorija se ne odnosi na pojedinačnu pojavu nego na klasu pojava. Elementi klase mogu u suvremenosti da postoje u prostoru (bilijarske kugle na stolu) ili po sebi u vremenu (naredni položaji jedne iste bilijarske kugle u vremenu). Što je klasa brojnija to je teorija »bolja«, jer je njena primena utoliko univerzalnija. Teorija može da nema nikakvih proverljivih konsekvencija (Ajnštajnova opšta teorija polja). Dok ne pođe za rukom da se iz nje izvedu takve konsekvencije, ona je neupotrebljiva. Ne samo kao oruđe realnog delovanja ne go i kao oruđe saznanja. Teorija, naime, mora da ima »ulaz« i »izlaz« da bi bila upotrebljiva: »ulaz« za činjenice koje uopštava i »izlaz« za činjenice koje predskazuje (či me će biti omogućena njena provera). Amo ima samo ulaz ona je isto tako metafizička kao kad ne bi imala ni ulaza ni izlaza. Stvarnost je manje lepa, tj. manje prosta. »Ulazi« jednih teorija su »izlazi« drugih. Postoje manje i više opšte teorije, ali — u perspektivi razvitka — sve tre ba da predstavljaju onakvu hijerarhijsku celinu kakva je, npr., organizam. Teorija bioevolucije »povezana« je sa — za nju — podređenijim teorijama koje vode po reklo iz hernije, iz geologije, iz zoologije, botanike, a sa ma je opet podređena u odnosu na teoriju samoorganizujućih sistema, predstavljajući njen poseban slučaj.
298
STANISLAV LEM
Danas postoje dva zahvata teorija: komplementarni i reduktivni. Komplementarno označava da jedna ista po java, jedna ista klasa pojava, može da se »objašnjava« dvema raznim teorijama, pri čemu praksa odlučuje o to me kada i koju teoriju treba primenjivati. Komplemen tarni zahvati primenjuju se, npr., u mikrofizici (elektron kao talas i kao čestica). Ali neki smatraju da je takvo stanje prolazno i da treba uvek težiti redukcijskim za hvatima. Umesto da se jedna teorija dopunjava drugom, treba konstruisati takvu koja će one prethodne ujediniti, svesti jednu na drugu ili obe u neku još opštiju (na tome počiva »redukcija«). Tako se, npr., smatra da se pojava života može redukovati na fiziko-hemijske procese. Ali ta tačka gledišta je diskutabilna. Teorija je utoliko verodostojnija ukoliko se proverava više njenih raznorodnih konsekvencija. Teorija može da bude potpuno verodostojna, ali gotovo bezvredna (tri vijalna, npr., »svi su ljudi smrtni«). Nijedna teorija ne uzima u obzir sve promenljive po jave. Ne znači to da smo kadri da nabrojimo proizvoljan broj tih promenljivih u svakom slučaju nego pre znači da ne poznajemo sva stanja pojave. Teorija može ipak da predvidi postojanje novih, već ustaljenih, promenljivih vrednosti. Pa ipak ne na taj na čin da uvek tačno precizira kakve su to novootkrivene promenljive i gde ih tražiti. »Ukazivanje« na te nove pro menljive može biti »prikriveno« u njenom algoritmu i tre ba se dobro razumevati u predmet da bismo se orijentisali da negde leži zakopano blago. Na taj način približa vamo se sferi maglovitih i tajanstvenih pojmova, poput »intuicije«. Jer teorija je strukturna informacija koja bi u načelu mogla biti izabrana između gigantskog broja zamislivih struktura kojima u Prirodi ništa ne odgovara, pri čemu bi do tog izbora došlo posle narednog obaranja njenih bezbrojnih konkurentkinja. (»Tela se privlače saglasno sa trećim stepenom prečnika; saglasno sa kvadra tom razdaljine pomnoženim količnikom mase«, itd., itd.). U stvari, ne dešava se tako. Naučnici ne rade samo naslepo, metodom proba i grešaka, nego se služe domišljanji ma i intuicijom.
STVARANJE SVETOVA
299
To je problem takozvane »psihologije ličnosti«. Ne umem da opišem lice svog poznanika tako da ga po opisu odmah prepoznate na ulici. A i pored toga, ja ću ga lično prepoznati odmah. Njegovo lice je, dakle, po shvatanju psihologije čulnih opažaja izvesna ličnost (Gestalt). Često nas, takođe, neki čovek podseća na nekog drugog, ali ne umemo uvek da kažemo čime nas to podseća. Nijednim delom tela ili lica uzetih za sebe — nego celinom, siste mom, harmonijom svih crta i pokreta, dakle opet »li kom«. Elem, taj tip uopštavajućeg opažanja ne odnosi se samo na vizuelnu sferu. Može da se odnosi na sva čula. Melodija zadržava »oblik« nezavisno od toga da li je odzviždana pomoću prsta, ili izvedena pomoću gudačkog orkestra ili otkucana prstom na pijaninu. Takvih načina raspoznavanja »izgleda« oblika, zvukova, itd., može da bude u svačijem iskustvu. Naučnik-teoretičar, upoznat sa apstraktnom aparaturom formalno-simboličkih teorija, sred kojih provodi život, počinje, ako je jak naučnik, da ove teorije posmatra kao izvesne »likove«, naravno bez lica i crta i zvukova; to su u njegovom duhu nekakve ap straktne konstrukcije. Elem, može uspeti da otkrije slič nosti između »likova« dve dotad nepovezane teorije ili će, uporedivši ih, shvatiti da su one naročiti slučajevi još ne postojećeg uopštavanja koje treba konstruisati. Naravno, ovo što smo rekli veoma je primitivno. Još ćemo se na to pitanje vratiti ili će se, tačnije, ono vratiti nama kad budemo hteli da pokrenemo »uzgajanje infor macije«. Pozabavimo se sada sledećom igrom. Uzimamo dva matematičara od kojih će jedan biti Naučnik, a drugi — Priroda. Priroda iz prihvaćenih postavki izvodi jedan komplikovan matematički sistem koji Naučnik treba da odgonetne, tj. da ponovi. Dešava se to tako što Priroda sedi u jednoj sobi i s vremena na vreme Naučniku poka zuje kroz prozor cedulju sa nekoliko brojeva, koji odgo varaju promenama što se dešavaju na datoj etapi kon struisanja sistema koje Priroda sprovodi. Može se zamis liti da je Priroda zvezdano nebo, a Naučnik — prvi astro nom na svetu. Naučnik u početku ne zna ništa, tj. ne zapaža među brojevima (»među pokretima nebeskih te la«) nikakvu vezu, ali posle izvesnog vremena nešto po
300
STANISLAV LEM
činje da se doseća. Najzad počinje da isprobava na taj način što sam, sa svoje strane, gradi nekakav matema tički sistem i da čeka da li će brojevi koje će mu Priroda pokazati kroz prozorčić biti onakvi kakve očekuje. Po kazuje se da su brojevi koje Priroda pokazuje drugačiji; naučnik ponovo pokušava i, ako je dobar matematičar, njemu će posle izvesnog vremena poći za rukom da na đe pravi put, te će konstruisati onakav matematički sis tem kakvim se služi Priroda. U tom slučaju možemo reći da su to stvarno dva ista sistema, odnosno da se Priroda služi matematikom ana lognom sa onom kojom se služi Naučnik. Ponavljamo tu igru s promenjenim pravilima. Priroda Naučniku i dalje pokazuje brojeve (recimo u parovima), ali oni ne pro izlaze iz matematičkog sistema. Oni svaki put bivaju stvarani uz upotrebu jedne od pedeset operacija čiji spi sak dajemo Prirodi. Prva dva broja Priroda može da iza bere sasvim proizvoljno. Sledeće već ne: uzima jedno od pravila preobražavanja sadržanih u spisku — proizvolj no — izvršava ukazano u njemu deljenje, množenje, stepenovanje i slično, rezultat pokazuje Naučniku, izabira drugo pravilo, opet preobražava (prethodne) rezultate, opet pokazuje rezultat, itd. To su operacije koje nare đuju odricanje od svake promene. To su operacije koje određuju da ako Prirodu svrbi levo uho, treba nešto da oduzme, a ako je ništa ne svrbi — da izvlači koren. Povrh svega postoje još dve operacije, uvek važne. Priroda mo ra svaki put tako da poreda oba rezultata, da prvi broj bude manji od drugog, a sem toga, bar u jednome bro ju mora uvek pored neparne cifre da se nalazi nula. Iako će to možda izgledati čudno, tako generiran brojčani niz ispoljavaće izvesne pravilnosti i njih će Na učnik moći da otkrije, to jest posle izvesnog vremena umeće da predviđa, no naravno samo približno, koji će se brojevi pojaviti kao sledeći. Pošto verovatnoća pravog određivanja svakog para sledećih brojeva ipak počinje naglo da se smanjuje uporedo s tim kako prognoza nasto ji da obuhvata ne samo najbližu etapu nego ceo njihov niz. Naučnik će morati da stvori nekoliko sistema predskazivanja. Predskazivanje pojave nule pored neparnog broja potpuno je pouzdano; pojavljuje se u svakom paru
STVARANJE SVETOVA
301
brojeva, iako na različitim mestima. Takođe je sigurno da je prvi broj uvek manji od drugog. Sve druge promene podležu već različitim rasporedima verovatnoće. Priroda, znači, sprovodi nekakav »sklad«, ali to nije »sklad« samo jedne vrste. U njemu se mogu otkriti pra vilnosti raznih vrsta, zavisi to u znatnoj meni od vremena trajanja igre. Priroda kao da pokazuje postojanje izvesnih »invarijanata« koje ne podležu transformacijama, nje na buduća stanja, u vremenu ne mnogo udaljena, mogu se predviđati sa određenom verovatnoćom, ali znatno uda ljena stanja ne mogu se predvideti. U takvoj situaciji Naučnik bi mogao smatrati da Pri roda, doduše, primenjuje jedan sistem, ali s tolikim bro jem promenljivih operatora da ga on ne ume reprodukovati; svakako će se ipak pre prikloniti tezi da Priroda deluje probabilistički. Primeniće, dakle, odgovarajuće me tode približnih rešenja, tipa »Monte Karlo«. Najzanimlji vije je ipak što Naučnik može da podozreva postojanje »hijerarhije nivoa prirode« (brojevi; iznad njih operacije; iznad njih — superoperacije nizanja i »nuliranja«), Ima mo, dakle, i različite nivoe i »zabrane« (prvi broj nikad ne može biti veći od drugoga), odnosno »prirodne za kone«, ali ceo taj evoluirajući brojčani sistem jeste mo nolitni matematički sistem kao formalna struktura. To je ipak samo deo problema. Ako igra bude trajala veoma dugo, Naučnik će se na kraju orijentisati da Priroda obavlja neke operacije češće od drugih (a to zato što je i »Priroda« takođe čovek i što mora pokazati sklonost ka izvesnim operacijama, jer se čovek ne može ponašati potpuno haotično, »lutrijski«), Saglasno s načelima igre Naučnik posmatra samo brojeve i ne zna da li ih stvara neki prirodan proces, mašina ili, pak, drugi čovek. Ipak iza operacija transformacija počinje da naslućuje delovanje činioca još višeg reda koji odlučuje o tome koja će operacija biti primenjena. Taj činilac (čovek koji podra žava Prirodu) ima ograničen izbor delatnosti no, bez ob zira na to, kroz brojčane nizove počeće da se izdvaja sistem njegovih sklonosti (npr. češće primenjuje operaciju br. 4 nego operaciju br. 17, itd.) ili, jednom rečju, dina mične crte svojstvene njegovoj psihičnosti. No postoji još jedan činilac, relativno nezavisan pošto, s vremena na
302
STANISLAV LEM
vreme, nezavisno od toga koje operacije Priroda više voli, nailazeći na onu operaciju čiji rezultat zavisi od svrbljenja uha, postupa ovako ili onako. Elem, taj svrab već nije vezan sa dinamikom njegove svesti nego pre s peri fernim molekularnim procesima njegovih kožnih receptora. Naučnik, dakle, u poslednjoj instanci istražuje ne samo moždane procese nego i ono što se dešava na ne kom odsečku kože čoveka koji oponaša »Prirodu«! Naravno, mogao bi »Prirodi« pripisati odlike kojih ona nema. Mogao bi, npr., misliti da »Priroda« voli nulu pored neparnog broja, dok je ona, u stvari, prisiljena da taj rezultat unosi, jer ima takvo naređenje. Primer veoma primitivan, ali pokazuje da Naučnik može različito in terpretirati posmatranu »brojčanu stvarnost«. Može, na ime, da je razmatra kao manju ili veću količinu spregnu tih sistema. Kakav god matematički model pojave izgra dio, neće biti govora o tome da svaki element njegove »teorije Prirode«, svaki njen simbol, može imati tačan ekvivalent na drugoj strani zida. Čak ako i posle godinu dana upozna sva pravila preobražaja, on nikad neće uspe ti da stvori »algoritam uha koje oseća svrab«. A samo u tom slučaju moglo bi se govoriti o identitetu ili, pak, o izomorfizmu Prirode i Matematike. Tako, dakle, mogućnost matematičkog odslikavanja Prirode nipošto ne implicira njenu »matematičnost«. Čak nije u pitanju ni to da li je ta hipoteza prava: ona je potpuno suvišna. Razmotrivši obe strane saznanja (»našu«, tj. teorije, i »onu«, tj. Prirode) najzad prelazimo na automatizovanje saznajnih procesa. Najprostije bi izgledalo stvaranje »sin tetičkog naučnika« u obliku nekakvog »električnog supermozga«, povezanog čulima, »perceptorima« sa spoljašnjim svetom. Takva propozicija se nameće, jer se toliko govori o elektronskom imitiranju misaonih procesa i br zini delatnosti kakve već sada obavljaju računske maši ne. Ipak mislim da put ne vodi preko planova o gradnji »elektronskog natčoveka«. Svi smo fascinirani složenošću i snagom ljudskog mozga, zbog čega informacionu mašinu i ne umemo da zamislimo drugačije nego kao analogon nervnog sistema. Mozak je, bez sumnje, veli čanstvena tvorevina Prirode. Kada sam tim rečima već
STVARANJE SVETOVA
303
odao potrebnu počast mozgu, hteo bih dodati da je on sistem koji različite zadatke savladava s veoma nejedna kom preciznošću. Količina informacije koju može da »preradi« mozak smučara u slalomu daleko je veća od njene količine koju u tom istom vremenu »preradi« odličan matematičar. Pod količinom informacije razumem tu naročito količinu pro menljivih koje reguliše, tj. kojima »vlada« mozak slalomista. Količina promenljivih koje kontroliše smučar pro sto je neuporediva s njihovom količinom koja se nalazi u »selekcionom polju« matematičarevog mozga. Proizlazi to otuda što je ogromna većina regulacionih interven cija koje obavlja mozak slalomista — automatizovana, nalazi se van polja svesti, dok matematičar ne može do segnuti takav stepen automatizacije formalnog mišljenja iako njen izvestan stepen dobar matematičar može da stekne). Ceo matematički formalizam je kao nekakav plot uz koji i slepac, ako se pridržava, može da ide u izabra nom pravcu. Čemu taj »plot« deduktivnog metoda? Mo zak kao regulator poseduje malu »logičku dubinu«. »Lo gička dubina« (količina narednih etapa operacija koje sle de jedna za drugom) matematičkog izvoda neuporedivo je veća od »logičke dubine« mozga koji ne misli apstrakt no nego saglasno sa svojom bološkom namenom deluje kao uređaj koji upravlja telom (slalomist na spusnoj stazi). Prva »dubina« nipošto nije razlog za slavu nego baš naprotiv. Ona proizlazi otuda što pojave sa zaista veli kom složenošću ljudski mozak nije kadar da reguliše, ukoliko to nisu procesi njegovog tela. Jer, kao regulator tela mozak vlada ogromnom količinom promenljivih: nji hov broj ide sigurno do više stotina, a verovatno čak i do više hiljada. Ali — reći će neko — svaka životinja ima mozak koji precizno upravlja njenim telom. Sem tog za datka čovekov mozak je kadar da razrešava neizmernu količinu promenljivih; dovoljno je, uostalom, uporediti razmere majmunskog mozga s mozgom čoveka pa da se orijentišemo, makar u grubom približenju, koliko je više čovekove moždane mase »usmereno« na rešavanje inte lektualnih zadataka!
304
STANISLAV LEM
Dakle, nema o čemu da se raspravlja kad je reč o in telektualnoj prevazi čoveka u odnosu na majmuna. Ljud ski mozak je očevidno složeniji; ali znatan deo te složeno sti »ne pogoduje« za razrešavanje teorijskih problema, jer on upravlja telesnim procesima: tome je namenjen. Problem stoga izgleda ovako: ono što je manje složeno (ona; deo neuronskog sistem a mozga, koji čini osnov in telektualnih procesa) trudi se da ovlada informacijom o onome što je složenije (o ćelom mozgu). Nije to nemogu će, ali je veoma teško. U svakom slučaju nije to nemoguće posredno (jedan čovek ne bi uopšte bio kadar čak ni da formuliše zadatak). Proces saznanja jeste društveni pro ces: dolazi nekako do »sumiranja« intelektualne složeno sti« mnogih ljudskih mozgova koji istražuju isti pred met. A pošto je to, i poreci svega, »sumiranje« pod na vodnicima — jer se ti pojedinačni umovi ipak ne sjedi njuju u jedan sistem — problem za sada nismo rešili. Zašto se pojedini umovi ne ujedinjuju u jedan sis tem? Zar nauka nije upravo takav viši sistem? Ona to jeste, ali samo u metafori. Ako išta razumem, razumem to »nešto« celo, od početka do knaja. A nije moguće da su umovi pojedinih ljudi, ujedinjujujući se, stvorili neko »više intelektualno polje« u kome će biti formulisana is tina koju nijedan zasebno uzet mozak ne m ože apsorbovati. Naučnici, bez sumnje, sarađuju, ali u krajnjoj in stanci samo neki određeni čovek mora da formuliše reše nje zadatka, a to neće učiniti nikakav »hor naučnika«. Da li je odista tako? Nije li pre tako da je najpre ne što formulisao Galilej, da je od njega to preuzeo i razvio Njutn, da je ponešto dodalo nekoliko drugih, da je Lorenc stvorio svoju transformaciju i da je tek onda, obuh vativši sve to zajedno, Ajnštajn te datosti spojio i stvorio teoriju relativiteta? Razume se da je tako bilo, ali to se uopšte ne odnosi na predmet. Sve teorije operišu neveli kom količinom promenljivih. Univerzalnije teorije sadrže ne ogromnu količinu promenljivih nego su samo primenljive na ogromnu količinu slučajeva. Upravo kao teorija relativiteta. Mi ipak govorimo o nečem drugom. Mozak je kadar da odlično upravlja ogromnom količinom promenljivih tela, uz koje je »priključen«. Dešava se to automatski ili
STVARANJE SVETOVA
305
poluautomatski (kad hoćemo da ustanemo i ne brinemo se o ostalom, tj. o ćelom kinematičkom kompleksu, pokre nutom tim »naređenjem«). Misaono međutim, tj. kao ma šina za regulisanje pojavama izvan te oblasti, on je malo produktivan uređaj i, što je važnije, ne može da savlada situacije u kojima treba uzimati u obzir znatnu količinu promenljivih. Zato, npr., nije kadar da precizno reguliše biološke ili društvene pojave (u osloncu na njihovu algoritmizaciju). Uostalom, čak i daleko manje složeni proce si (klimatski, atmosferski) do dana današnjeg se rugaju njegovim regulacionim sposobnostima (shvatanim sada jedino kao umenje tačnog predviđanja budućih stanja u osloncu na poznavanje prethodnih)[X]. Mozak je, najzad, u svojoj »najapstraktnijoj« delat nosti pod znatno većim uticajima tela (čiji je istovreme no gospodar i sluga, zahvaljujući dvosmernim povratnim spregama) nego što smo obično toga svesni. Pošto je »po sredstvom« ovoga tela povezan redom sa okružujućim svetom, on sve pravilnosti toga sveta počinje da izražava uvek preko pojave telesnih osećaja (otuda traženje onoga koji na svojim plećima drži Zemlju, onoga što »privlači« kamenje uza Zemlju, itd.). Propusna sposobnost mozga kao informacionog ka nala maksimalna je u oblasti telesnih pojava. Međutim, prekomernost informacije koja stiže spolja, npr. kao čita ni tekst, kada prekorači nekih desetak bita u sekundu, već ga blokira. Astronomija, jedna od prvih disciplina kojima se čo vek bavio, do danas nije dala rešenje »problema mnogih tela« (gravitacionih masa koje uzajamno utiču jedne na druge). A postoji neko ko je kadar da taj problem reši. Priroda to čini »bez matematike«, samim delovanjem tih tela. Nastaje pitanje: zar se »informaciona kriza« ne bi mogla napasti na sličan način? Ta to je nemoguće — ču jem. To je besmislen postulat. Matematizacija svih nauka pojačava se, a ne smanjuje se. Bez matematike ne može mo ništa. U redu — ali utvrdimo najpre o kakvoj je »matema tici« reč. O onoj koja se izražava formalnim jezikom jednačina i nejednačina, pisanim na papiru ili fiksiranim u dvojnim elementima velikih elektronskih mašina ili, pak, 20
306
STANISLAV LEM
o takvoj koja bez ikakvog formalizma realizuje oplođeno jaje? Ako smo osuđeni na prvu, preti nam informaciona kriza. Ako ipak pokrenemo — radi naših ciljeva — dru gu, stvar može da dobije drugi obrt. Razvitak ploda je »hemijska simfonija« koja počinje u trenutku kada se jedro spermatozoida spoji s jedrom jajeta. Zamislimo da smo uspeli da pratimo taj razvitak od oplođenja pa do nastanka zrelog organizma na mo lekularnom nivou i da sad hoćemo da ga predstavimo for malnim jezikom hernije, istim onakvim kakav upotreblja vamo prilikom predstavljanja prostih reakcija, kao 2H + + O = H20 . Kako bi izgledala takva »partitura embriogeneze«? Najpre bismo morali jedne pored drugih da ispišemo formule svih spojeva koji nastaju na »startu«. Potom bi počelo ispisivanje odgovarajućih promena. Pošto zreli organizam sadrži na molekularnom nivou oko IO25 bita informacije, valjalo bi napisati količinu formu la iz klase kvadriliona. Za ispisivanje tih reakcija ne bi bila dovoljna površina svih zemaljskih okeana i kontine nata zajedno. Zadatak je potpuno beznadežan. U ovom trenutku sporedno je kako se sa sličnim pro blemima snalazi hemijska embriologija. Mislim da će je zik hernije morati da prođe kroz veoma korenitu pregradnju. Možda će nastati neki fiziko-hemijsko-matematički formalizam. Ali to nije naša stvar. Jer ako bi nekom bio »potreban« neki živi organizam, uopšte mu nije potrebna ta žvrljancija. Dovoljno mu je da uzme spermatozoid i da njime oplodi jaje, koje će se posle izvesnog vremena »sa mo« preobraziti u »traženo rešenje«. Vredno je zamisliti se nećemo li moći da učinimo nešto analogno u oblasti naučne informacije? Preduzeti »uzgajanje informacije«, ukrštati ih međusobno, pokre nuti njihov »rast« tako da bismo na kraju, kao »zreli or ganizam«, dobili — naučnu teoriju? Kao model za naše eksperimente predlažemo, dakle, ne ljudski mozak nego drugu tvorevinu evolucije: genera tivnu plazmu. Količina informacije koja spada na jedini cu obima mozga neuporedivo je manja od njene količine sadržane u istom obimu spermatozoida. (Govorim o sper matozoidu, a ne o jajetu, pošto je njegova »informaciona gustina« veća). Dabogme, potreban nam je ne takav sper
STVARANJE SVETOVA
307
matozoid i ne takvi zakoni razvitka geotipova kakve je stvorila evolucija. To je samo startna taeka i istovremeno jedini materijalni sistem na koji se možemo osloniti. Informacije treba da nastaju iz informacije, kao or ganizmi — iz organizama. Dužni su da se uzajamno oplo đuju, ukrštaju, podležu »mutacijama«, tj. nevelikim promenama, kao i — genetici još nepoznatim — radikalnim rekonstrukcijama. Možda će se to dešavati u nekim re zervoarima gde će međusobno reagovati »informaciononosni molekuli« u kojima su određena znanja kodirana onako kao odlike organizma — u plazmi hromozoma? Možda će to biti naročito »fermentiranje informacionog kvasca« ? Ali naš entuzijazam je preuranjen — suviše smo da leko istrčali. Ako treba da učimo od evolucije, moramo istražiti na koji način ona gomila informaciju. Ta informacija mora biti, s jedne strane, stabilizovana, a s druge — plastična. Za stabilizaciju, tj. za optimal nu informacionu poruku, neophodni su takvi uslovi kao što je odsustvo poremećaja u otpremniku, nizak nivo šu ma u kanalu, trajnost znakova (signala), povezivanje in formacija u monolitne, kohezione članove, kao i njen suvišak (prekomernost). Povezivanje olakšava otkrivanje grešaka i smanjuje njihove uticaje koji uništavaju infor macionu poruku, a tome istom služi prekomernost infor macije. Genotip se tim metodima služi isto kao inženjer-vezist. Slično se ponaša i informacija koja se saopštava štampanim ili pisanim tekstom. Treba da bude čitljiva (odsustvo poremećaja), da ne podleže uništenju (kad, npr., bledi štamparska informacija), da se pojedina slova spa jaju u blokove (reči), a ovi u više jedinice (rečenice). In formacija pisma je takođe prekomema, a poznajemo je po tome što se delimično oštećen tekst može pročitati. Zaštitu informacije od poremećaja za vreme čuvanja organizam realizuje dobrom izolacijom rasplodnih ćelija, njihovo isporučivanje — preciznom mehanikom hromozomskih podela, itd. Ona se, dalje, blokira u genima, a ovi u višim jedinicama — hromozomima (»rečenicama teksta naslednosti«). Najzad, svaki genotip sadrži prekomernu informaciju, koju poznajemo po tome što oštećenost ja jeta dopušta da se oblikuje neoštećeni organizam — đa20*
308
STANISLAV LEM
bogme, do izvesne granice[XI]. U toku razvoja genotipska informacija preobražava se u fenotipsku. Fenotipom na zivamo onaj krajnji oblik ustrojstva (tj. morfološke crte ravnopravne sa fiziološkim, što znači i sa funkcijama), koji nastaje kao rezultanta dejstva naslednih činilaca — genotipskih — kao i uticaja spoljašnje sredine. Na oglednom modelu genotip je poput praznog i splasnutog gumenog balona. Ako ga ubacimo u ugaonu posudu, balon, čija je »genotipska tendencija« bila da po stane lopta, prilagođava svoj oblik oblicima posude. Jer bitna crta organskog razvitka jeste njegova plastičnost koja proizlazi iz delovanja »regulacionih tampona« koji su nešto poput »amortizujućeg umetka« između genotip skih instrukcija i zahteva sredine. Običnim jezikom go vorimo da organizam može da živi čak i u ne najpogod nijim uslovima, tj. takvim koje iskoračuju van prošeka genotipskog programiranja. Nizinska biljka može da se razvija i na planinama, ali oblikom će se prilagoditi pla ninskim biljkama odnosno — njen fenotip će se promeniti, ali genotip neće, jer će njena zrna, prenesena u rav nicu, ponovo proizvesti biljku prvobitnog oblika. Kako se obavlja evoluciono kruženje informacije? Ono nastaje kružno: taj sistem sastoji se iz dva ka nala. Izvor informacije davane u prvom kanalu jesu zreli organizmi za vreme rasplodnog akta. Ali pošto ne mogu svi da se razmnožavaju jednako nego, uglavnom, oni koji su povlašćeni zbog najbolje prilagođenosti, odlike njiho vog prilagođavanja, što znači i fenotipske, učestvuju u »izboru otpremnika«. Zato izvorom te informacije sma tramo konačno ne same organizme koji se razmnožavaju nego čitavu njihovu biogenezu, odnosno biotip, to jest te organizme zajedno s njihovom sredinom (i drugim orga nizmima koji tamo žive, jer naši organizmi moraju da se prilagode i njihovom prisustvu). Konačno, informacija protiče, dakle, od biogeneze, preko embrionalnog razvit ka, do sledećeg pokolenja zrelih organizama. To je embriogenetski kanal koji saopštava genotipsku informa ciju. Drugim kanalom, povratnim, protiče informacija od zrelih organizama ka biogenezi, ali već fenotipska, pošto se predaje »na nivou« celih jedinki, a ne »na nivou« oplodnih ćelija. Fenotipska informacija je prosto sveukup
STVARANJE SVETOVA
nost životne delatnosti organizama (ono čime se hrane, kako se hrane, kako se prilagođavaju uz biogenezu, kako je svojim postojanjem menjaju, kako nastaje prirodno odabiranje, itd.)23). Prema tome, kroz prvi kanal protiče informacija ko dirana u hromozomima, na molekularnom nivou, a kroz povratni kanal protiče makroskopska informacija, fenqtipska, koja se ispoljava u adaptaciji, borbi za opstanak i polnom odabiranju. Fenotip (zreli organizam) uvek sadrži više informacije nego genotip, pošto su uticaj i sredine in formacija spoljašnjeg porekla. Čim se kruženje informa cije ne događa na istom nivou, ona negde mora da podleže takvoj transformaciji da se jedan njen »kod« »pre vodi« na drugi. To se dešava u procesu embriogeneze; upravo je ona »prevodilac« s molekularnog jezika na je zik organizma. Tako mikroinformacija prelazi u makroinformaciju. U takvoj cirkulaciji ne dešavaju se nikakve genotipske promene, pa nema ni evolucije.' Evolucija nastaje za hvaljujući spontano nastajućim »lapsusima« genotipske predaje. Geni mutiraju bezuslovno slepo i lutrijski. Tek selekcija sredine odabira, tj. učvršćuje u narednim pokolenjima ona koja povećavaju adaptaciju prema sredini, odnosno šanse opstanka. Antientropijsko delovanje, to jest delovanje selekcije koje kumulira rast poretka, mo guće je imitirati u računskoj mašini. U nedostatku takve mašine pozabavimo se »evolucionom igrom«. Gomilu dece delimo na grupe s jednakim brojevima. Prva grupa biće prvo pokolenje organizama. »Evolucija« počinje u trenutku kad svakom detetu iz prve grupe uru čujemo njegov »genotip«. To je paket u kome se nalazi pelerina od folije i instrukcija. Ako hoćemo da budemo veoma tačni, možemo reći da pelerina odgovara materiji jajeta (plazme), a instrukcija — hromozomima jedra. Iz instrukcije »organizam« saznaje »kako treba da se razvi je«. Počiva to na tome što oblači pelerinu i treba da pro trči kroz hodnik sa otvorenim bočnim prozorom. Napo lju, ispred prozora, stoji pucaljka nabijena graškom. Po gođeni pojedinac »gine u borbi za život«, znači ne može »se razmnožiti«. Onaj koji protrči nepogođen stavlja pe lerinu i instrukciju natrag u paket i tu »genotipsku in
310
STANISLAV LEM
strukciju« daje jedinki »sledećeg pokolenja«. Pelerine imaju raizne nijanse sivila, od veoma svetlih do gotovo crnih, a zidovi hodnika su tamnosivi. Strelac će onoga što trči pogoditi utoliko lakše ukoliko njegova silueta odu dara od pozadine. Najveću šansu da »prežive u borbi za opstanak« imaju oni čija pelerina ima nijansu sličnu zidu hodnika. Na taj način sredina deluje kao filtar, oslobađa jući se onih koji su joj najgore prilagođeni. Stvara se »mimikrija«, tj. prilagođavanje uz boju sredine. Istovre meno se smanjuje prvobitni, široki raspon pojedinačnih boja. Pojedinac ipak ne zahvaljuje sve izglede opstanka — »genotipu«, tj. boji pelerine. Jer, ako posmatramo sudbi ne prethodnika ili se prosto orijentišemo u situaciji, uvidećemo da su još neki načini ponašanja (brzo trčanje, trčanje u savijenom položaju) takođe otežavali strelcu da pojedinca pogodi i samim tim povećavali izglede da »pre živi«. Na taj način pojedinac, zahvaljujući »sredini«, stiče negenotipsku informaciju koje u instrukciji nije bilo. To je fenotipska informacija. Ona predstavlja njegovu ličnu nabavku. Ali fenotipska informacija se ne nasleđuje, jer se »sledećem pokolenju« predaje samo »rasplodna ćelija«, tj. paket s pelerinom i instrukcija. Kao što vidimo, crte stečene u ličnom iskustvu nisu nasleđene. Posle izvesnog broja »pasaža« kroz sredinu, »preživljavaju« samo oni čiji genotip i fenotip (boja pelerine i način ponašanja) predskazuju najveće izglede da se preživi. Grupa, najpre raznorodna, postaje monolitna. Preživljavaju samo naj brži, najveštiji i obučeni u pelerine zaštitne boje. Ipak svako naredno »pokolenje« dobija samo genotipsku in formaciju; fenotipsku mora sebi da stvara samo. Neka sada, usled fabričke greške u proizvodnji, poč nu da se javljaju i pelerine s mrljama. Taj uticaj »šuma« označava genotipsku mutaciju. Pelerine s mrljama izra zito se izdvajaju od podloge i zato »mutanti« imaju vrlo male šanse da »prežive«. Bivaju vrlo brzo »uništeni« od strane strelca s pucaljkom, koga možemo interpretirati kao grabljivca. Ali ako zidove hodnika izlepimo tapetom s mrljama (promena sredine) situacija će se naglo promeniti: sada će ostajati živi samo mutanti, i ta nova »nasledna« formacija ubrzo će iz čitavog stanovništva potis nuti raniju.
STVARANJE SVETOVA
311
Čin oblačenja pelerine i čitanja instrukcije, kao što rekosmo, jeste ekvivalent embriogeneze, u kojoj se razvi jaju funkcije zajedno sa oblikom organizma. Čitava ta delatnost označava embriogenetsko slanje genotipske infor macije prvim informacionim kanalom (od biogeneze ka zrelim pojedincima). Učenje najbržeg načina pretrčava nja kroz sredinu jeste sticanje fenotipske informacije. Svaki pojedinac, koji je srećno savladao put na kritič nom mestu, nosi već dve vrste informacije: naslednu, genotipsku, i onu koja se ne nasleđuje, fenotipsku. Ova poslednja, zajedno s pojedincem, zanavek nestaje sa evolucione scene. Genotipska informacija koja je prošla kroz »filtar« biva predvana iz ruku u ruke i to je povratno slanje (drugim kanalom). Informacija, dakle, i u našem kanalu protiče od biogeocenoze do organizama na »mikroskopskom« nivou (otvaranje uručenog paketa, upoznavanje sa instrukcijom, itd.), a zatim od organizama natrag ka biogeocenozi — na nivou makroskopskom (pošto sam paket, tj. genotip, neće proći kroz sredinu: mora da prođe ceo pojedinac, koji je »nosilac« informacije). Biogeocenoza u toj igri — to je ceo hodnik zajedno sa onima koji trče (sredina u kojoj živi populacija). Neki biolozi, kao Šmalhauzen, smatraju da se kru ženje informacije, doduše, dešava na predstavljeni način ali da zreo organizam ne sadrži više informacije no što je sadrži genotip, odnosno da je rast informacije, uzrokovan igrom sprega između pojedinca i sredine u njegovom ži votu samo prividan i da proističe iz delatnosti regulacionih mehanizama koje je organizam proizveo zahvalju jući genotipskoj informaciji. Plastičnost tih reakcija stva ra iluziju da je došlo do realnog rasta informacije sadrža ne u organizmu. Međutim, ako je reč o genotipskoj informaciji, ona principijelno ostaje nepromenjena dok nema mutacije. No zato je fenotipska informacija veća od genotipske; po sebna tačka gledišta protivrečna je s teorijom informaci je, a ne sa biološkim teorijama. Ta pitanja treba razliko vati. Ako se skup odnosa ustali, onda će količina informa cije biti data tokom pojave i od nje se neće moći oduzi mati neka njena količina kao »prividna informacija«. To
312
STANISLAV LEM
da li ona nastaje zahvaljujući dejstvu regulatora ili na drugi način, nema nikakvog značaja sve dotle dok pitamo za njenu količinu u nekom materijalnom predmetu ka kav je organizam, s obzirom na skup odnosa. Ne radi se o akademskom sporu: to je pitanje koje za nas ima prvorazredan značaj. Gitirano gledište suge rira da je tobože »šum« u sredini mogao jedino da osiro maši fenotipsku informaciju (i tako baš tvrdi Šmalhauzen). Međutim, šum može da bude izvor informacije. Jer i mutacije su takav »šum«. Kao što je poznato, količina informacije zavisi od stepena njene verovatnoće. Reče nica »bor je element« sadrži njenu određenu količinu. No ako muha slučajno iza sebe ostavi crnu tačku nad slo vom »o«, u reči »bor«, i rečenica bude glasila »bor, je ele ment« ( = bor, na poljskom znači šuma —), onda s jedne strane imamo poremećaj informacione poruke šumom, dakle opadanje informacije, ali s druge strane istovreme no imamo rast informacije, pošto je ova druga rečenica daleko manje verovatna od prve! Tu, naime, nastaje istovremeni rast selektivne infor macije i pad strukturne. Prva se odnosi na skup mogućih rečenica (tipa »x je element«), a druga na skup realnih situacija, za koje su rečenice samo odslikavanje. Skup re čenica koje odslikavaju realne situacije u tom slučaju se sastoji iz rečenica kao što su »azot je element... kiseonik je element. ..« itd. Taj skup broji onoliko rečenica koliko odista ima elemenata, dakle oko sto. Zato kad ništa ne znamo sem da će rečenica biti sastavljena iz takvog sku pa, verovatnoća nailaska određene rečenice iznosi 1/100. Drugi skup sadrži sve izraze datog jezika koji se mo gu uklopiti u rečenicu tipa »x je element« (»kišobran je element.. . noga je element«, itd.). Broji dakle, onoliko rečenica koliko je reči u jeziku, tj. nekoliko desetina hi ljada. Informacija je obrnutost verovatnoće, te je onda svaka od takvih rečenica hiljadama puta manje verovat na ili — sadrži odgovarajuće više informacije. (Ne hilja dama, pošto je informacija logaritam, ali to ovde nema načelnog značaja.) Kao što iz toga vidimo, pojmom informacija treba se služiti oprezno. Jer se analogno i mutacije mogu razma trati kao pad informacije (strukturne) i kao rast informa
STVARANJE SVETOVA
313
cije (selektivne). O tome kako će biti »razmatrana« odlu čuje biogeocenozna sredina. U normalnim uslovima ona će biti sm anjenje strukturne informacije koja se odnosi na realni svet, a samim tim, iako je selektivna informa cija porasla, organizam će podleći uništenju, kao lošije prilagođen. Ako se uslov menja, ista informacija muta cije uzrokuje rast kako strukturne količine, tako i selek tivne informacije. Treba dodati da šum može da bude izvor informacije samo u veoma specifičnim uslovima: kad je ta informa cija element skupa čiji se svi elementi odlikuju znatnom organizacijom (složenošću). Promena usled delovanja šu ma reči »bor« u varijanti »bor« ( = šuma) — jeste prelaz od jedne organizacije na drugu, a promena reči »bor« u mastiljavu mrlju biće uništenje svake organizacije uop šte. Mutacija je takođe promena jedne informacije u dru gu, sem ako je reč o letalnoj genskoj mutaciji, koja to kom razvitka ubija ceo organizam. Rečenica može biti istinita ili lažna, dok je genotipska informacija primenljiva ili neprimenljiva. To je mera koja je u oba slučaja strukturna. Međutim, kao selektivna informacija rečenica može, s obzirom na skup iz koga je sastavljamo, da bude samo manje ili više verovatna. Slič no selektivnoj informaciji, mutacija može da bude ma nje ili više verovatna (znači da te informacije ima manje ili više). Fenotipska informacija je, po pravilu, strukturna, pošto nastaje pod uticajem dejstva sredine, a organizam na te uticaje odgovara adaptacionim redakcijama. Može se, dakle, strukturna fenotipska informacija spoljašnjeg porekla dodati strukturnoj fenotipskoj informaciji i na taj način dobiti pun zbir strukturne informacije kakav sadrži zreli pojedinac. Naravno, to nema ničeg zajednič kog sa problemom nasleđivanja: nasleđuje se isključivo genotipska informacija. Utvrđivanje informacionog bilansa u praksi biologa je veoma teško, pošto jasna granica između onoga što je genotipsko i onoga što je fenotisko može da se sprovede samo teorijski, baš s obzirom na prisustvo regulacionih mehanizama. Kada na jaje koje se deli ne bi delovali ni kakvi spoljašnji uticaj i, njegov razvoj bi se mogao naz
314
STANISLAV LEM
vati »dedukcijskim«, u tom smislu što genotipska infor macija podleže preobražajima u kojima se ne dešava ni kakva informaciona dobit. Slično se »razvija« matematič ki sistem, odmah predstavljen polaznim postavkama (»jedro aksioma«) i pravilima preobražaja. Jedno i drugo zajedno moglo bi se nazvati »genotipom matematičkog sistema«. Pa ipak rasplodni razvitak u toj pomišljenoj izolaciji nije moguć, jer na jaje uvek deluju neki uticaji, pa makar to bila sila teže. A zna se kakav oblikujući uticaj ona ima, npr. pri razvitku bilja. Na završetku dodajmo, pre no što najzad pristupimo pravom projektovanju »autognostičke«, odnosno »kibergnostičke« mašine, da postoje različiti tipovi regulacije. Postoji regulacija stalna, koja stalno pazi na vrednosti kontrolisanih parametara, i regulacija nestalna (regula cija putem grešaka) koja deluje tek posle prekoračivanja kontrolisanih parametara nekih kritičkih vrednosti. Orga nizam primenjuje oba tipa regulacije. Temperatura se, npr., reguliše pre na način stalan, a nivo šećera u krvi — na način nestalan. Mozak se takođe može smatrati regula torom koji se služi obema metodama. Ali ta pitanja je Ros Ašbi izložio u svojoj knji K onstrukcija mozga (Design fo r a Brain) tako dobro da nema potrebe da ih ovde ponavljamo. Individualni razvitak, to je konfrontacija dve vrste informacije, spoljašnje i unutrašnje. Tako nastaje f enotip organizma. Organizam ipak služi sebi i evoluciji, tj. treba da postoji i da održava vrstu. Informaciona »ustrojstva« uzgajanja treba da služe nama. Tako smo, dakle, dužni da zakon bioevolucije, koji veli da opstaje onaj koji je naj bolje prilagođen sredini, u našem uzgajanju zamenimo zakonom da »preživljava ono što najpreciznije izražava sredinu.« Znamo već šta znači »izražavati sredinu«. To je pri kupljanje strukturne, a ne selektivne informacije. Ponav ljanja su možda isto tako zamorna kao i suvišna, ali re cimo to još jednom. Inženjer veze istražuje verovatnoću stizanja informacije na takav način da rečenica od stoti nu slova sadrži za njega jednaku količinu informacije,
STVARANJE SVETOVA
315
bez obzira na to da li je rečenica uzeta iz novina ili iz Ajnštajnove teorije. Taj aspekt je najvažniji prilikom oda šiljanja informacije. Međutim, o količini informacije mo že se takođe govoriti u takvom smislu da rečenica opisuje (odslikava) izvesnu manje ili više verovatnu informaciju. Tada informaciona sadržina rečenice zavisi ne od vero vatnoće pojave slova u datom jeziku niti od njihove opšte količine nego samo od stepena verovatnoće iste situacije. Odnos rečenice prema realnom svetu nema značenja za njeno odašiljanje putem kanala veze nego postaje od lučujući pri merenju informacije sadržane, npr., u nauč nom zakonu. Pozabavićemo se »uzgajanjem« samo ove druge vrste informacije, zvane strukturnom. »Obične« hemijske molekule ništa ne izražavaju ili »izražavaju samo sebe«, što izlazi na isto. Potrebne su nam takve koje bi bile i ono što jesu i, istovremeno, odslikavanje nečega izvan sebe (model). To je moguće, jer određeno mesto hromozoma osim što je »ono što jeste«, tj. čestica dezoksiribonukleinske kiseline, »izražava« još i činjenicu da će iz njega nastali organizam imati, npr., plave oči. Doduše, to »izražava« samo kao element celovite organizacije genotipa. Kako sada treba shvatiti »izražavanje sredine« preko hipotetičnih »organizama-teorija«? Sredina koju nauka istražuje jeste sve što postoji, tj. ceo svet — ali ne sv«; odjednom. Prikupljanje informacije počiva na izboru sis tema i istraživanju njihovog ponašanja u tome svetu. Ne ke pojave, kao zvezde, biljke, ljudi, imaju takve odlike da se »nameću« kao sistemi; druge (oblak, munja) samo su prividno obdarene takvom autonomijom, takvom relativ nom izolacijom od sredine. Odaćemo sada da našu »informacionu evoluciju« nećemo uopšte početi od nule, to jest da naša namera nije da stvorimo nešto takvo što će najpre »samo« morati da osvoji nivo ljudskog znanja, i tek potom da pođe dalje. Ne znam da li bi to bilo nemo guće; svakako ne bi; u svakom slučaju, takva evolucija »od nule« zahtevala bi ogromno vreme (možda čak takvo kakvo je utrošila biološka evolucija). To, uostalom, uop šte nije potrebno. Poslužimo se odmah našim znanjima, takođe i u klasifikacionom obimu (o tome šta je sistem dostojan istraživanja, a šta on nije). Računaćemo na to
316
STANISLAV LEM
da tokom izvesnog vremena možda i nećemo doći do fe nomenalnih otkrića, da će ona uslediti tek kad naše »uz gajanje« očvrsne. Do rešenja ćemo dolaziti metodom pos tupnih približavanja. Uzgajanje se može projektovati raz ličito. Njegov uvodni model jeste, donekle, rečni šljunak kao »generator raznorodnosti« i »selektor« kao uređaj za obavljanje izbora, osetljiv prema »regularnosti«. Ako je selektor niz pregradaka sa okruglim otvorima, onda ćemo na kraju dobiti samo okrugle oblutke, jer drugi kroz »fil tar« neće proći. Iz nereda smo dobili nekakav red (iz »šu ma« šljunčane obale), ali okrugli obluci ne reprezentuju ništa sem samih sebe. No zato je informacija reprezenta cija. Znači, selektor ne može delovati s obzirom na »odli ku po sebi« nego s obzirom na nešto izvan nje. On, dakle, mora biti priključen, s jedne strane, kao filtar, uz gene rator »šumova«, a s druge strane — uz neki deo špoljašnjeg sveta. Na koncepciju »generatora raznorodnosti« oslanja se ideja R. Ašbija o izgradnji »pojačivača inteligencije«. Ašbi kaže da se proizvoljni naučni zakoni, matematičke for mule, itd. mogu generisati putem sistema koji deluje pot puno haotično. Tako, na primer, Njutnov binom može, zahvaljujući čistom slučaju, biti »predat« Morzeovom azbukom od strane leptira koji treperi krilcima iznad cveta. štaviše: na takve čudne slučajeve ne treba uopšte če kati. Dakle, pošto se svaka informacija, recimo Njutnov binom, može saopštiti binarnim kodom pomoću dvadese tak simbola to njegove čestice u svakom kubnom santimetru vazduha tokom svojih haotičnih pokreta saopštavaju tu formulu dvadesetak hiljada puta u sekundu. I zaista je tako; Ašbi daje odgovarajuće izračunavanje. Otuda dobij amo prost zaključak da se, dok ovo pišem, u vazduhu moje sobe dižu konfiguracije molekula koje na jeziku binarnog koda izražavaju bezbroj količina drugih neocenjivih formula, kao i formulisanja o temi o kojoj raspravljam, samo daleko preciznijih i jasnijih od mojih. A šta tek da kažemo o atmosferi cele Zemlje! U njoj, to kom pojedinih delića sekunda, nastaju i odmah se raspa daju genijalne istine nauke pethiljadite godine, stihovi, drame, pesme Šekspira koji treba tek da se rode, tajne drugih kosmičkih sistema i bog bi ga znao šta sve još ne.
STVARANJE SVETOVA
317
Šta iz toga proizlazi? Na žalost, ništa, pošto su ti »dragoceni« rezultati milijardnih atomskih sudara pomešani sa bilionima drugih, potpuno besmislenih. Ašbi kaže da su nove ideje ništa, čim ih je pomoću procesa tako »šumnih«, tako slučajnih kao što su sudari atoma gasa moguće stvarati na pudove i hektare, ali da je zato sve — odsev, selekcija. Ašbi na taj način teži da dokaže moguć nost »pojačivača inteligencije« kao selektora ideja koje dostavlja svalđ šumni proces. Naš pristup je drugačiji; naveo sam Ašbija kako bih pokazao da se može težiti slič nom cilju (mada ne i istom — »pojačivač« ruje isto što i »uzgajanje«) suprotnim putevima. Ašbi smatra da treba polaziti od najveće raznorodnosti i postepeno je »filtri rati« . Mi, pak, želimo da pođemo od raznorodnosti velike, ali ne ogromne, od takve kakva je proces samoorganizovanja (kao oplođeno jaje) i da dovedemo do toga da nam se taj proces »razvije« u naučnu teoriju. Možda će njego va složenost tada narasti, a možda će se i smanjiti; to za nas nije najvažnije. Primetimo da »generator raznorodnosti« za kakav se Ašbi zalaže — u izvesnom smislu već postoji. Može se reći da matematika neprestano stvara bez broj »praznih« struktura, a svet, a fizičari i drugi naučni ci, neprestano pretresajući to skladište raznorodnosti (tj. raznih formalnih sistema), s vremena na vreme nalaze ta mo nešto korisno za praksu, što »odgovara« za određene materijalne pojave. Bulova algebra nastala je ranije no što se bilo šta znalo o kibernetici; pokazalo se da se mo zak takođe služi elementima te algebre i da je na njenim principima sada zasnovano dejstvovanje računskih ma šina. Kejli je pronašao matrični račun nekoliko desetina godina pre no što je Hajzenberg zapazio da ga je moguće primeniti u kvantnoj mehanici. Adamar priča kako je ne ki »prazan« formalni sistem, kojim se on bavio kao mate matičar i o kome nije ni mislio da može imati ičeg zajed ničkog sa stvarnošću, kasnije korisno poslužio u empirij skim izračunavanjima. Tako su, dakle, matematičari — generator raznorodnosti, a empirici — selektor za koji se Ašbi zalaže. Razume se da matematika odista nije generator šu-, mova. Ona je generator poredaka. Različitih »poredaka
318
STANISLAV LEM
po sebi«. Ona stvara poretke, a neki od njih, manje ili više fragmentarno, pristaju uz stvarni svet. Ta fragmen tarna pogodnost omogućava razvoj nauke i tehnologije pa, prema tome, i civilizacije. Ponekad se kaže da je matematika »viši« poredak u odnosu na stvarnost manje od nje sređenu. Ali nije sas vim tako. Pored sve svoje veličine, nepromenljivosti, neo phodnosti, jednoznačnosti, matematika se u našem veku prvi put uzdrmala, jer se na njenim temeljima pojavile pukotine, počev od tridesetih godina, kada je Kurt Gedel dokazao da se njen osnovni postulat — neprotivrečnosti i istovremeno unutarsistemske potpunosti[XII] — ne da ispuniti. Ako je sistem neprotivrečan, onda nije potpun, a ako je potpun prestaje da bude neprotivrečan. Čini se da je matematika isto tako krhka kao i svaka ljudska de latnost; po mom shvatanju nema u tome ničega lošeg, ni čega što bi je umanjivalo. Ali nije važna matematika, jer ne govorimo o njoj. Zar se ne može izbeći matematizacija saznajnih procesa? Ne ona koja, snalazeći se bez ikak vih znakova i formalizama, vlada procesima hromozoma i zvezda nego ona koja se služi simboličnim aparatom, pravilima autonomnih preobražaja i koja svojim opera cijama proširuje logičku dubinu, kojoj u Prirodi ništa ne odgovara. Zar smo osuđeni na te njene skele? Recimo se bi najpre, ali nekako samo radi zagrevanja, da je naj lakše pokrenuti »uzgajanje matematičkih sistema«, iako to obećava najmanje. Razume se, na principu »dedukcijskog razvitka« iz »aksiomskog jezgra« i čijem su »genotipu« fiksirana sva pravila dozvoljenih preobražaja. Na taj način ćemo u vidu složenih kristalnih struktura, itd. steći naj različitije »matematičke organizme« kakve je moguće zamisliti; pri tom smo učinili upravo suprotno od onoga što je dosad činila nauka. Jer ona je prazninu matematič kih sistema ispunjavala materijalnom sadržinom pojava, dok mi takve pojave ne prevodimo na matematiku, nego baš matematiku prevodimo na materijalne pojave. Na taj način bilo bi, razume se, moguće obavljati ta kođe razna izračunavanja i, najzad, projektovati razne uređaje i to tako što uvodne datosti (na primer parametre dejstvovanja neke mašine koju treba izgraditi) uvodimo u »genotip« koji će nam, razvijajući se, dati kao »organi
STVARANJE SVETOVA
319
zam« — završno rešenje zadatka ili projekt mašine. Na ravno, ako smo kadri da date vrednosti parametara prekodiramo na molekularni jezik »genotipa«, onda kasnije to isto činimo sa »matematičkim organizmom« i taj ne kakav kristal ili drugu strukturu, nastalu u toku »dedukcijskog razvitka«, prevodimo ponovo na jezik brojeva, projektnih crteža, itd. U toku pokrenutih reakcija rešenje svaki put »izrasta samo«, a mi uopšte ne moramo da bri nemo o pojedinim etapama tog procesa. Važan je samo završni rezultat. Pri tom razvoj treba da nastaje pod kon trolom unutrašnjih povratnih sprega, tako da cela ta »embriogeneza«, u trenutku kad određeni parametri dostignu prave vrednosti, bude obustavljena. Pokretanje »uzgajanja empirijske informacije« svodi se na »okretanje nogama uvis« stabla biološke evolucije. Evolucija je izišla iz jednorodnog sistema (praćelije) i stvorila milionsko razgranavanje tipova, familija, vrsta. »Uzgajanje« polazi od konkretnih pojava, odslikanih u njihovim materijalnim ekvivalentima, i stremi ka takvom »svođenju na zajednički imenitelj« da ćemo na kraju do biti monolitnu teoriju, kodiranu molekularnim jezikom u čvrstoj strukturi pseudoorganizma. Ali možda je već dosta metafora. Počinjemo od modelovanja pojedinih pojava neke klase. Uvodnu informa ciju prikupljamo sami — na »klasičan način«. Sad mo ramo da je prenesemo na informacionosni supstrat. Taj supstrat treba da nam dostavi hernija sinteza. Naš zadatak je da repezentujemo putanju sistema (tok pojave) — dinamičnom putanjom drugog sistema. Procese moramo predstaviti pomoću procesa, a ne pomo ću formalnih znakova. Oplođeno jaje je izomorfno sa svo jim »atomskim ličnim opisom«, nacrtanim na papiru ili pomoću prostornog modela od kuglica koje imitiraju atome. Nije to ipak izodinamični model, pošto se model načinjen od kuglica neće, naravno, razvijati. Model sa drži istu informaciju koju sadrži i jaje. U oba tipa drugi je ipak nosilac informacije. Zato jaje može da se razvija, a papirni nosilac — ne može. Potrebni su nam modeli sposobni za razvijanje. Svakako da bi, kada bi znakovi jednačina ispisanih na papiru ushteli međusobno da reaguju, celokupno »uzgajanje informacije« bilo nepotrebno.
320
STANISLAV LEM
Ali to je, dabogme, nemoguće. Međutim, stvaranje uzga janja jeste neobično teško i veoma još daleko od nas u vremenu, ali — kako se možemo nadati — nije apsurd. Gradivo za »nosioce informacije« biće, npr., velike molekule sintetičkih polimera. One se razvijaju, poveća vaju, komplikuju svoju strukturu, priključujući uz sebe čestice »hrane« koje vise u sredini u kojoj prebivaju »no sioci«. Nosioci se prikupljaju tako da njihov razvoj, nji hove sukcesivne promene, odgovaraju izodinamički promenarna određenog sistema (pojave) u spoljašnjem svetu. Svaka takva molekula jeste »genotip« koji se razvija saglasno sa situacijom koju sam repezentuje. U početku u rezervoar unosimo znatnu količinu (ne koliko biliona) molekula o kojima već znamo da prve fa ze njihovih promena teže u željenom pravcu. Počinje »embriogeneza« koja označava slaganje između razvojne pu tanje nosioca i dinamične putanje realne pojave. Razvoj se kontroliše, kao spregnut sa situacijom. Sprega je se lektivna (što znači da dolazi do odseva onih koje se »raz vijaju nepravilno«). Sve molekule zajedno čine »informacionu populaciju«. Populacija prelazi redom iz jednog re zervoara u drugi. Svaki rezervoar je selektivna stanica. Nazovimo ih skraćeno »sitom«. »Sito« je aparatura odgovarajuće povezana (npr. au tomatskim manipulatorima, perceptronima, itd.) sa real nom pojavom. Strukturne informacije sa stanjem pojave »sito« prekodira na molekularni jezik i stvara neku vrstu mikroskopskih mrvica, od kojih svaka predstavlja »zapis stanja pojave« ili aktuelni presek njegove dinamične pu tanje. Tako se, dakle, sudaraju dva talasa mrvica. Prve, tokom razvitka, kao informacioni nosioci koji se samoorganizuju, stanjem koje su upravo dosegle »predskazuju« stanje u kakvom se nalazi realna pojava. Drugi talas čine mrvice proizvedene u »situ«, one što nose informa ciju o tome kakvo je stvarno stanje pojave. Nastaje reakcija slična zbacivanju antigena od strane antitela u serologiji. Ali princip zbacivanja jeste razlika između »istine« i »laži«. Zbačene bivaju sve mrvice koje su pojavu predskazivale tačno, pošto njihova molekular na struktura »pasuje« uz hvatljivu molekularnu struk turu čestica slatih kroz »sito«. Zbačeni nosioci, kao oni
STVARANJE SVETOVA
321
koji su »istinito predskazali« stanje pojave, prelaze u sledeću selekciju gde se proces ponavlja (ponovo se sudara ju sa česticama koje nose saopštenje o daljem stanju pojave, opet »one koje istinito anticipiraju« to stanje bi vaju zbačene, itd.). Na kraju dobijamo izvesnu količinu čestica koje su izodinamični, selekcionisani razvojni mo del cele pojave. Znajući njihov početni hemijski sastav, znamo već koje molekule možemo priznati kao dinamične modele razvitka onog sistema koji je bio istraživan. Takav je uvod u informacionu evoluciju. Dobijamo izvesnu količinu informacionih »genotipa« koja dobro predskazuje razvoj pojave X . Istovremeno se vodi ana logno »uzgajanje« čestica koje modeluju pojave X , Y, Z, a koje spadaju u celu istraživanu klasu. Recimo da naj zad imamo nosioce za svih sedamsto miliona elementar nih pojava te klase. Sad je potrebna »teorija klase« koja počiva na pronalasku njenih invarijanata, odnosno para metara zajedničkih za celu klasu. Treba, dakle, trijažom odstraniti sve nebitne parametre. Prihvatamo se uzgajanja »narednog pokolenja« nosi laca koji više ne modeluju razvitak originalne pojave ne go razvitak prvog pokolenja nosilaca. Pošto pojava ima beskrajnu količinu promenljivih koje se daju otkriti, u uvodu je načinjen izbor bitnih promenljivih. Bilo ih je veoma mnogo, ali to, naravno, nisu mogle biti sve pro menljive. Uvodni izbor koji smo spomenuli nastaje »kla sičnim« metodom, tj. obavljaju ga naučnici. Sad naredno pokolenje nosilaca isto tako ne mode luje sve razvojne promenljive prvog pokolenja nego, ovog puta, selekcija bitnih promenljivih nastupa samostalno (metodima katalitičkog zbacivanja). Razni primerci nosi laca drugog pokolenja zaobilaze u razvitku razne promen ljive prvobitnih nosilaca. Neki zaobilaze bitne promen ljive, čime se njihove dinamične putanje odmiču od »isti nitog predskazanja«. One stalno bivaju eliminisane u na rednim »sitima«. Najzad bivaju selekcijom izdvojeni oni nosioci drugog talasa koji su, i pored zaobilaska izvesne količine promenljivih, »predskazali« celu razvojnu puta nju prvobitnih. Ako je struktura nosilaca koji stižu do »cilja« u drugom udaru praktično identična, to označava da smo dobili, tj. »iskristalisali teoriju istraživane klase«. 21
322
STANISLAV LEM
Ako još uvek vlada (hemijska, topološka) raznorodnost među nosiocima, selekciju treba ponavljati u cilju daljeg eliminisanja nebitnih promenljivih. »Iskristalisane teorije« ili, ako neko više voli, »teo rijski organizmi« drugog udara dalje počinju »rivalizaciju« oko odslikavanja s analognim česticama koje pred stavljaju »teoriju« druge klase pojava. Na taj način te žimo dobijanju »teorije klase klasa«. Taj proces može proizvoljno da se kontinuiše radi dobijanja različitih ste pena »teorijskog uopštavanja«. Nedosežan, ali koji se da zamisliti, jeste nekakav »brilijant saznanja«, neki »teorij ski superorganizam« na samom vrhu ove evolucione pira mide, prema kome težimo: to je »teorija svega što posto ji«. Svakako nemoguća; govorimo o njoj samo da bismo očiglednije pokazali analogiju sa »izokrenutim evolucionim stablom«. Gornja koncepcija je, doduše, dosta zamorna u iz laganju, a ipak je vrlo primitivna. O njenom usavršava nju vredelo bi razmisliti. Npr., vredno bi bilo primeniti u »uzgajanju« neku vrstu »ostvarenog lamarkizma«. Zna se da Lamarkova teorija o naslednosti stečenih odlika ne odgovara istini u biologiji. Metod nasleđivanja »stečenih odlika« mogao bi se u cilju ubrzanja »teorijskih uopšta vanja« primeniti u informacionoj evoluciji. Govorili smo, doduše, o »iskristalizovanoj informaciji«, ali isto je tako moguće da će »teorionosne« mrvice biti druga supstanca (polimeri). Možda će se, takođe, pokazati da će one u izvesnim aspektima biti znatno slične živim orga nizmima. Možda bi trebalo počinjati ne od mrvica nego od relativno velikih konglomerata ili čak »pseudoorganizama«, odnosno »fenotipova« koji predstavljaju informacioni zapis realne pojave i težiti k tome da, opet obrnuto no u biološkoj stvarnosti, takav »fenotip« proizvede svoje »uopštenje«, svoj »teorijski plan«, odnosno »genotip-teoriju«. Na stranu ipak takve ideje, jer i ovako se nijedna ne može verifikovati. Primetimo samo da je svaka »mrvica-teorija« izvor uopštene informacije o sistemskom za konu, informacije koju je moguće prekodirati na za nas razumljiv jezik. Te su mrvice slobodne od formalnih ogra ničenja matematičkih sistema: one mogu, naime, da mo-
STVARANJE SVETOVA
"323
deluju ponašanje tri, pet ili šest gravitirajućih tela, što je matematičkim putem neostvarljivo (bar ne na precizan način). Pokrećući razvitak nosilaca »teorije pet tela« dobićemo datosti o položaju realnih tela. U tu svrhu mora mo ih »pustiti u opticaj« u odgovarajućoj aparaturi, tako da se njihove razvojne putanje, zahvaljujući povratnim spregama, usklade s putanjama istraživanog sistema. To, dabogme, pretpostavlja postojanje autoregulacionih i samoorganizujućih mehanizama u ovim nosiocima. Tako se, dakle, može reći da smo kao Li Šao Ming, koji je naučio kako se treba boriti sa zmajevima, a jedina je muka bila u tome što apsolvent nauka nigde nije mogao da pronađe zmaja. Ni mi ne znamo ni kako da izgradimo ni gde da tražimo materijal za »informacione nosioce«. U svakom slučaju, predstavili smo kako je moguće zamisliti budu ću, daleku »biotehnologiju«. Kao što se vidi, njene mo gućnosti mogu da budu dosta velike. Osmelivši se takvom izjavom, predstavićemo na kraju još jednu biotehnološku varijantu. Posebna klasa bili bi takvi »informacionosni sperma tozoidi« čiji bi zadatak bio ne istraživanje pojava bez uređaja nego njihova proizvodnja. Iz takvih »spermato zoida« ili, pak, »jaja« nastajali bi svi željeni objekti (ma šine, organizmi, itd.). Razume se da bi takav »radni sper matozoid« morao raspolagati kako kodiranom informa cijom tako i izvršnim uređajima (kao biološki spermato zoid). Oplodna ćelija sadrži informaciju kakav je krajnji cilj (organizam) i kakva je putanja do toga cilja (embriogeneza), ali materijale za »građenje ploda« ima date (u ja jetu). Može se ipak zamisliti takav »radni spermatozoid« koji sem informacije o tome kakav objekt ima da načini i na koji način to da izvede, poseduje još dopunsku in formaciju o tome kako materijale sredine (na drugoj pla neti, npr.) da preradi u potrebno gradivo. Takav »sper matozoid« posejan u pesku, ako poseduje odgovarajući program, proizvešće sve što može da se stvori iz silicijuma. Treba mu eventualno »dosuti« drugih materijala i, razume se, priključiti mu izvor energije (npr. atomske). Ali krajnje je vreme da na tom kulminacionom panbiotehnološkom akordu stvar okončamo[xm]. 21 '
324
STANISLAV LEM
Jezička inženjerija
Tela uzajamno na sebe deluju materijalno, energet ski i informacijski. Rezultat delovanja jeste promena sta nja. Ako se bacim na zemlju zato što je neko komandovao »lezi«, promenu moga položaja izazvalo je stizanje infor macije; ako padnem zato što se na mene srušila enciklo pedija, promenu je izazvalo materijalno dejstvo. U prvom slučaju nisam morao da padnem, dok sam u drugom mo rao. Materijalno-energetska delovanja su determinisana, dok informaciona izazivaju samo promene nekih raspo reda verovatnoće. Tako to izgleda bar u krajnje nepreciznom uopštavanju. Informaciona delovanja menjaju rasporede vero vatnoće u obimu koji ustaljuju energetsko-materijalni uslovi. Ako mi neko poviče »leti!«, ja to neću učiniti čak ako bih i želeo. Informacija će biti predata, ali ne i ostva rena. Ona će promeniti stanje moga mozga, ali ne i stanje inoga tela. Razumeću šta mi je rečeno, ali neću moći to da izvršim. Tako, dakle, jezik poseduje aspekt izvodljivi i aspekt razumevajući. Od te konstatacije ćemo startovati. Pod jezikom ćemo podrazumevati skup stanja izdvo jen iz skupa »svih mogućih stanja« ili onaj krajnji pod skup u kome se vrši selekcija s obzirom na »nešto« (na neko X ). Za dati jezik X je promenljiva, koja prima raz ne vrednosti u nekom njihovom pregratku. O kakvom »podskupu stanja« je reč? Uštedećemo mnogo reči pre lazeći na primer. Drugi takav podskup, već ne jezički, sadrži sve moguće putanje tela u sunčanom sistemu. La ko je zapaziti da, iako mogućih putanja ima bezbrojno mnogo, one nisu proizvoljne (npr. nisu moguće kvadrat ne putanje). Tela se ponašaju tako kao da su njihovim pokretima nametnute nekakve restrikcije. Kažemo, osla njajući se na Ajnštajna, da restrikcije ovim pokretima tela nameće metrika prostora, uslovijena rasporedom ma sa. Sve moguće putanje tela što kruže, kao i onih koja bilo kada mogu biti uvedena u sistem, nisu isto što i ovaj prostor sa ograničavajućim osobinama. Analogno se u lingvistici čini razlika između iskaza (»putanja«) i jezika (nešto poput »jezičkog polja«). Analogije se mogu nastav ljati. Kao što gravitaciono polje ograničava tela u njiho
STVARANJE SVETOVA
325
vim pokretima tako i »jezičko polje« ograničava »puta nje« iskaza. I slično, kao što je svaka kinematična puta nja obeležena s jedne strane metrikom polja, a s druge graničnim uslovima tela (njegova početna brzina, pravac kretanja), tako u oblikovanju iskaza učestvuju uslovi »jezičkog polja« kao sintaktičko-semantička pravila i »lo kalni granični uslovi« dati putem dijahronije i sinhronije individue koja se iskazuje. Kao što putanje tela nisu gravitaciono polje tako ni iskazi nisu jezik, mada će, ako iz sistema nestanu sve mase, nestati i restrikcije koje na meće teža, a ako umru svi koji vladaju poljskim, nestaće i odgovarajuća sintaktičko-značenjska pravila, odnosno »polje« našeg jezika. Nameće se pitanje na koji način, u stvari, postoje »polja« — jezička i gravitaciona? To je nelagodno pitanje, jer se dotiče »ontološkog statusa« is traživanih pojava. Pokreti tela i jezičke artikulacije si gurno postoje — samo da li tačno na isti način kao gra vitacija i jezik? U oba slučaja — odgovorićemo — primenjuju se određene forme opisa koje objašnjavaju sta nje stvari i dopuštaju predikcije (u slučaju jezika samo probabilističke, što sad nije najvažnije). Te opise ne mo ramo ipak da priznamo za ultimativne, jer ne znamo da li su Ajnštajn i lingvisti izrekli u tim pitanjima (teže i jezika) krajnju, zanavek nenarušivu reč. Ali ta okolnost ne uvećava brige ni konstruktora planetarnih raketa ni razgovornih mašina, bar ne kao ontološki problem, jer je on za obojicu samo tehnički problem. Predstavimo sada modelski raspored »svih mogućih« jezika na dvopolnoj skali. Jedan pol ćemo nazvati »funkcionalnim«, drugi pak — »razumevajućim«. Na toj skali prirodni je zik zauzima mesto nedaleko od pola »razumevajućeg«, dok se fizikalistički jezik smešta negde na sredini, a je zik naslednosti na samom »funkcionalnom« polu. Između informacione i materijalne »funkcionalnosti« postoji samo takva razlika što efekti funkcionalnosti (či sto materijalne) nisu referentni ni prema čemu, to znači da se, kada se neka materijalna pojava dešava, a može se priznati da je uloga »informacionih« činilaca u njemu potpuno nebitna, ne može razmatrati da li je ta pojava »istinita« ili »lažna«, da li je »adekvatna« ili »neadekvat na«, pošto se ona naprosto događa, i gotovo.
326
STANISLAV LEM
Svaki jezički iskaz može se smatrati nekim uprav ljačkim programom, to jest matricom preobražaja. Re zultat realizovanih preobražaja može biti ili čisto informacioni ili — istovremeno — i materijalan. Što se, pak, upravljanja tiče, ono se može dešavati unutarsistemski, kad jedan deo sistema (jedro jajeta) sadrži program, a drugi njegovi delovi su realizatori zadatih preobražaja. Takođe se može javljati međusistemsko upravljanje — kada se, npr., govorom ili pismom sporazumevaju dva čoveka. Ponekad se samo uslovno daje utvrditi imamo li pred sobom dva spregnuta sistema ili samo jedan — što je važno, ali nas u ovom trenutku ne zanima. Određeni iskaz, npr. knjiga, upravlja čitaočevim moždanim proce sima. Kada su ipak upravljački programi jezika naslednosti tačno podetaljeni, iskazi prirodnog jezika predstav ljaju programe pune praznina. Oplođeno jaje ne primenjuje — nasuprot grupi hromozoma što upravlja njego vim preobražajima — neku izabranu strategiju (iako, kao celina, može da je primenjuje u pogledu na sredinu, su protstavljajući se poremećajima koji iz nje potiču). Pri malac može da izabira strategiju samo onda kad stižući program ne ujednoznačuje nametano ponašanje, kad je, npr., taj program pun praznina. On tada zahteva dopune koje određuju kako razmere praznina tako i »interpretaciona potencija« primaoca, data njegovom sistem skom strukturom i pretprogramiranjem. Pošto se njime ne upravlja deterministički, čitalac romana je nekako pri siljen da preduzima strategijske odluke raznih nivoa (če mu da pripiše pojedine rečenice, cele saopštavane scene, sisteme izgrađene iz scena, itd.). Strategija se obično svo di na informacionu maksimalizaciju i organizujuću opti malizaciju (hoćemo da saznamo najviše i na najpovezaniji, najcelovitiji način). Percepcija teksta kao programa koji zahteva dopune u pojasu dopustivih interpretacionih oscilacija predstavlja samo jedan član hijerarhijski sastavljenog postupanja, jer ne čitamo da bismo se bavili koordinirajućom ili usklađujućom strategijom nego da bismo nešto saznali. Pravi rezultat percepcije, do koga nam je stalo, jeste priraštaj informacije. Odluke interpretacione i sve druge upravljačke delatnosti sintaktičko-semantičke prirode, poruka uopšte pokreće »pretpra-
STVARANJE SVETOVA
327
žno«, tj. »dopunjavanje fragmentarnog programa u glavi« dešava se na način nedostupan introspekciji. Svest dobija isključivo same završne rezultate procesa odlučivanja i to kao informaciju koja tekst nosi na izgled sasvim nepo sredno. Tek kad je tekst težak, dotad automatizovane de latnosti podležu »uzdizanju« u polje svesti koja se uklju čuje u akciju kao interpretirajuča instanca. To se kod raznih lica dešava različito, pošto »teškoća« teksta nije merljiva na skali monolitnoj za sve ljude. Uostalom, pot pun uviđaj u višečlani rad mozga nikad se ne postiže introspekcijski, a ta nedostupnost predstavlja jednu od mora teorijske lingvistike. Ako efektivnost otpreme ne izgleda loše, tj. invarijante teksta bivaju predavane, iako tekst kao program »informacione rekonstrukcije« zjapi prazninama, to je zato što mozgovi pošiljaoca i primaoca čine homomorfne sisteme s visokim stepenom aktivnosne uporednosti, naročito ako su podlegali analognom pretprogramiranju — u krugu iste kulture. Formalizacija jezičkog iskaza stremi ka maksimal nom sužavanju pojasa interpretativne proizvoljnosti. For malni jezik ne dopušta alternativne interpretacije — tako bar treba da bude u idealnoj granici. U stvarnosti se po kazuje da taj pojas nije nulti i sigurno se zato iskazi, za matematičara jednoznačni, za računsku mašinu ne poka zuju kao takvi. Formalni jezik realizuje — na način nerazumevajući (ili bar »ne razumevajući po svaku cenu«) — efikasnost čisto informacionu, predstavljajući program bez praznina, pošto svi elementi i pravila njihovih pre obražaja treba da budu zadati explicite — već na startu (nedostatak mesta za primalačko »domišljanje« treba da omogući primenu različitih eksponencijalnih strategija). Formalni iskazi su na elementarne korake razbijeno konstruisanje struktura koje imaju unutrašnje odnose i koje su lišene spoljnih odnosa (odnosa prema realnom svetu). Takođe ne podležu spoljašnjim proveravajućim testovi ma; istinitost u čistoj matematici je isto što i mogućnost (neprotivrečnog) konstruisanja. Istovremeno informaciono i materijalno funkciona lan jeste jezik naslednosti. To je jezik utoliko poseban što u njemu generisani »iskazi« podležu posle izvesnog vremena »proveri«, s obzirom na njihovu »biološku adek-
328
STANISLAV LEM
vatnost« u »prirodnim testovima« efikasnosti živih siste ma koji nastaju u njihovoj prirodnoj ekološkoj sredini. »Iskazi« toga »jezika« treba, dakle, da ispunjavaju krite rij ume »istine« u pragmatičnom razumevanju: uspešnost »funkcionalnosti« verifikuje se ili falsifikuje u dejstvovanju, pri čemu se »istina« izjednačuje sa doživlja jem, a »laž« sa uništenjem. Tim apstraktno logičkim kraj nostima odgovara u suštini širok, neprekidan spektar mo gućih rasporeda, pošto takve »genske rečenice« koje su »unutrašnje suprotne« jer sadrže letalne gene, uopšte ne mogu da završe uvodnu, embriogenetičku fazu svoje fun kcionalnosti, dok druge »rečenice« bivaju »obarane« tek posle dužeg vremena — npr. života jednog ili i niza polcolenja. Pri tom istraživanje samoga ovog jezika, pojedi nih njegovih »rečenica« bez uzimanja u obzir svih tih »kriterijuma adekvatnosti« koje sadrži sredina, ne do pušta da se utvrdi da li je i u kojoj meri u ćelijskom jedru programirana efikasnost — ostvarljiva. U funkcionalnom jeziku ne istupaju nikakvi »men talni«, »emocionalni«, »volicionalni« termini, kao što u njemu nema takođe ni opštih naziva. I pored toga univer zalizam sličnog jezika može da bude veliki, kad se uzme u obzir i to da je jezik hromozoma, doduše potpuno apsihički i »nerazumevajući«, jer ne čini rezultat ničijeg miš ljenja, nego on ostvaruje — na kraju lanca samoupravljanih preobražaja — jezik razumnih bića. Ali, prvo, na stanak »sekundarnog« u tom smislu razumevajućeg jezi ka dešava se tek na nivou čitavog skupa ljudskih jedinki (sama individua neće stvoriti jezik) i, drugo, on ne determiniše nastanak razumevajućeg jezika nego samo pro babilistički omogućava takav događaj. Jezik čisto razumevajući realno nigde ne postoji, ali moguće ga je veštački proizvesti. U tom cilju treba pri rediti izolovane sisteme koji su neka vrsta modifikacije lajbnicovskih »monada«, što poseduju određena i u vre menu promenljiva unutrašnja stanja kojima su koordi nirane skraćene oznake. »Sporazumevanje« označava po ruku — od jedne monade drugima — naziva njenog unu trašnjeg stanja. Monada razume monadu pošto »iz unu trašnjeg iskustva« zna sva stanja o kakvima može od sud binske drugarice da bude informisana. Naravno, nameće
STVARANJE SVETOVA
329
se analogija s jezikom subjektivne introspekcije na kome se saopštavaju stanja osećajna, volicionalna (»hoću da mi bude lepo«), mentalna (»sanjam o radosti«). Ovo X , s obzirom na koje nastaje selekcija »iskaza« u hromozomnom jeziku jeste, kao što već znamo, »biološka adekvatnost« nasuprot sredini. Šta je to X kod naših monada? Selekcija nastaje s obzirom na adekvatnost naziva — na suprot njihovim unutrašnjim stanjima, i ništa sem toga; znači, u funkcionalnom razumevanju koje smo ustalili, čisto razumevajući jezik ničemu ne može da služi. Bez sumnje zato u takvom »totalno produhovljenom« vidu — ne postoji. Postoji ipak u elementarnim vidovima, liše nim, s obzirom na svoje terminološko siromaštvo i nedo statak sintakse, prava na naziv »jezika«, kod životinja. Pošto je biološki korisno ako se jedna životinja (npr. pas) orijentiše u »unutrašnje stanje« druge životinje i, istovre meno, pošto su takvim stanjima koordinirane neke vrste opažajnog ponašanja, u svojevrsnom »kodu bihejviuru« životinje mogu jedna drugoj svoja unutrašnja stanja (straha agresivnosti) da saopštavaju (i to čulnim kanali ma, u obimu širem od našeg, pošto je pas kadar da na njuši strah ili agresivnost ili, najzad, seksualnu sprem nost drugoga psa). Razvijeni čisto razumevajući jezik, na primer jezik naših »monada«, mogao bi stvoriti takođe logiku i mate matiku, pošto će na elementarnim unutrašnjim stanjima, ako se samo ne doživljavaju aktuelno nego ako ih je mo guće sebi prizvati u pamet, biti izvodljive operacije razli čitih vrsta (zbrajanja, oduzimanja, isključivanja, itd.). Primetimo da ove vrste ne bi mogle nastati evolucionim, prirodnim načinom »monade«, a od trenutka kada bi ih neko ustrojio ipak nastaje mogućnost stvaranja mate matike i logike u odsustvu neposrednog kontakta sa spoljašnjim svetom (pretpostavljamo da monade nemaju ni kakvih čula i da su spojene isključivo jedne s drugima, npr. provodnicima kroz koje protiču primani i slati is kazi »razumevajućeg jezika«). Prirodni jezik ljudi je pomalo razumevajući, a poma lo funkcionalan. Na njemu se može kazati »boli me gla va«, a da bi se takva rečenica razumela treba iskusiti bol i imati glavu; takođe se može reći »boli me poraz«, pošto
330
STANISLAV LEM
je taj jezik potpuno prožet izvodima unutrašnjih stanja koje je moguće projicirati na spoljašnji svet (»stizanje proleća«, »mračno more«). Na njemu je moguće stvoriti matematiku i logiku i, najzad, moguće je takođe ostva rivati razne vrste empirijske funkcionalnosti. Između funkcionalnog jezika gena i prirodnog jezika nastaje ova kav zanimljiv odnos. Jezik naslednosti daje se na razumevajućem jeziku ljudi — bar ograničeno, ako ne aktuelno — odslikati. Svaki gen moguće je obeležiti na odgo varajući način, makar i numerisanjem (prirodni jezik im plicira matematiku zajedno s teorijom skupova). Među tim, prirodni jezik jednoznačno sa hromozomnim — ne može se odslikati. Kao što smo već primetili, jezik nas lednosti ne sadrži nikakve opšte nazive niti nazive men talnih stanja. Kada bi to bilo samo čudno, stvar bi zaslu živala da bude spomenuta. Ona je veoma poučna. Odre đeni bromozomni iskaz učinio ie da se rodio Lebesi, Poenkare ili Avelj. Znamo da matematičke sposobnosti obeležava hromozomni iskaz. Doduše, ne postoje nikakvi geni »matematičkog dara« u tom smislu da bi se mogli numerisati i izdvojiti. Matematička sposobnost je preformirana od strane nepoznatog strukturno-aktivnosnog dela celoga genotipa i mi ne umemo da presudimo unapred u ko me se stepenu ona nalazi u rasplodnoj ćeliji d u kome se, pak — »nalazi« u društvenoj sredini. Izvan svake sum nje, sredina se ipak pokazuje pre kao »izazivač« talenta nego kao njegov kreator. Tako, dakle, funkcionalni jezik, ne posedujući u svom rečniku nikakve opšte nazive, može da realizuje stanja u kojima se ispoljavaju designati tak vih naziva. Prema tome, razvoj ide od »posebnog« ka »opštem«, od stanja niže složenosti ka stanju više slože nosti. Nije, dakle, tako da funkcionalni jezik gena pred stavlja nedovoljno univerzalno oruđe, takvo iz čijeg će istraživanja konstruktor imati malo koristi — čim je sva ki »iskaz« koji pada na tom »jeziku« samoostvarujući proizvodni recept konkretnog primerka neke vrste, i ni šta više. Jezik naslednosti pokazuje se u svom univerza lizmu začuđujuće »preobilnim«. Taj jezik je oruđe za gra đenje sistema koji su kadri da savladaju takve zadatke kakve sam njihov tvorac (taj jezik) ne može savladati — makar i zbog nedostatka odgovarajuće rečničko-sintaktičke aparature.
STVARANJE SVETOVA
331
Dokazali smo, znači, da efektivnost funkcionalnosti, koju demonstrira jezik naslednosti, prekoračuje granice koje su mu obeležila naša formalno-matematička istraži vanja. Razvitak jajeta nije ni »tautološki« proces ni »deduktivno« izvođenje konsekvencija iz onog »skupa aksio ma i pravila preobražaja« koji sadrži čelično jedro. Dok su naša formalizovanja svaki put najviše otkidanje, pošto samo preko takvih operacija umemo da stig nemo do sigurnosti invarijantnih utvrđenja — put evolu cije u odnosu na naš potpuno je suprotan. Jer hromozomni predikcijski »račun« ne može sebi dopustiti nikakav »luksuz« otkidanja, čim se ne razvija na papiru koji trpi nego nastaje realno — i upravo zato sva, apsolutno sva stanja materije u kojoj treba funkcionalno da deluje informacionim upravljanjem — moraju u njemu da budu uzeta u obzir. U tom naročitom smislu može se izjaviti da organizam rasplodnim ćelijama izriče sintetičnu pre sudu a priori: jer se njihova golema većina pokazuje (bar u pragmatičnom smislu, kao što smo primetili) kao isti nita. Kriterijumi istinitosti ili, bolje rečeno, ove adekvatnosti — ipak su promenljivi, otkuda uostalom uopšte potiče sama mogućnost transformizma i evolucije vrsta; za nas se, pak, kao najhitnije pokazuje to da i u oblasti funkcionalnog jezika, nerazdvojno vezanog sa svojim ma terijalnim nosiocem, takođe nedostaju kriterijumi »isti ne« ili bar samo »efikasnosti« iskaza. Ni razumevajući ni funkcionalni jezik ne mogu da nastanu niti da deluju ako nisu uslovljeni i usmereni vanjezički. Kriterijumi istine, pravilnosti, efektivnosti jezika (najzad) nalaze se van njih — u materijalnoj oblasti prirode. Kad njih ne ma, nakaze besmisla kadar je da stvara i razumevajući i funkcionalni jezik, o čemu nas istovremeno uče istorija pismenosti, zajedno s prirodnom istorijom vrsta. Predložili smo podelu jezika na funkcionalne i razumevajuće. U čisto funkcionalnom jeziku reč postaje u doslovnom smislu telo. Takav jezik ništa ne »objašnja va« nego jedino materijalizuje »sadržaj« svojih iskaza, za hvaljujući programiranju odgovarajućih sekvenci delova nja. Zanimljiva je komparatistika obeju jezičkih vrsta, pošto funkcionalni startuje na molekularnom nivou i iz
332
STANISLAV LEM
njega iskoračuje na makroskopski nivo metazoa, dok pri rodni jezik nastaje na nivou makroskopskom (naših tela) i iz njega iskoračuje »na obe strane«, tj. atoma i galaksi ja. U oba jezika mogu se otkriti kako »konotacije« tako i »denotacije« pojedinih »naziva«, pa čak i »semantika« — ako se prizna da značenjima prirodnog jezika odgovaraju procesi koje je taj jezik organizovao »u moždanoj sredi ni«, dok »značenjima« naslednosti odgovaraju procesi ko ji u okviru prirodne sredine »opravdavaju« prisustvo u organizmu — pojedinih genski determinisanih odlika. U tom smislu semantika funkcionalnog jezika ipak je najizrazitije svršena, pošto od konkretne funkcije genski de terminisanih odlika van ekološke sredine nema nikakvih daljih testovnih »pozivanja« (izvestan deo genotipa ozna čava nastanak udova — koji »znače« lokomociju, drugi — oči koje isključivo »znače« gledanje, i ništa više), dok je »moždana sredina« prirodnog jezika samo »posredna testovna stanica«, pošto u svetu Prirode i Kulture postoje i druge — u odnosu na mozgove spoljašnje. Posebno je pitanje opštih naziva, kojih u funkcional nom jeziku nema, čime on upravo ima — napred ukazani — svršeni krakter, dok je prirodni jezik — zahvaljujući njihovom prisustvu — teoriomnoštven (kontinualan). Zahvatajući stvar u primtivizujućem uprošćenju, može se reći da potrebu ponavljanja opštih naziva rađa probabilistička priroda realnog sveta njenom najčešćem, stohastičkom »izdanju«. Radi se o nedeljivosti dva istovreme na aspekta pojava: toga da mogu biti međusobno slične, i toga da se istovremeno — u izvesnim pogledima, među sobno razlikuju. Svaki sto je u izvesnom smislu »jedini«, a u drugom — predstavlja element klase »stolova«; opšti nazivi »fiksiraju« sličnosti, a minimalizuju razlike; tamo gde bi vladala unikalnost stvari i pojava opšti nazivi ne bi bili potrebni — ni mogući. U stvari, nema sklada tako visokog ranga za čije se prisustvo jezik zalaže: on je, kao opis događaja, po pravilu sređeniji od njih. Stohastički procesi, u zemaljskoj sredini neobično česti, označavaju zajedničko prisustvo slučajnih crta (»komponente haosa«) i crta sređenosti (»komponente sklada«) u istim po javama (ponašanje ljudi, životinja, društva, mašina i sis tema složenih i nelinearnih, klimatske, meteorološke pro-
STVARANJE SVETOVA
333
mene, itd.). Deterministički procesi idu u istoriji ispred indeterminističkih nauka, jer nas na ove prve nekako automatski, pa prema tome i ranije, navodi sam jezik; on zaobilazi slučajne aspekte stohastike pojava i, govo reći nešto jasnije — utiskuje ih bezanalitički u steznike opštih naziva. Slične rezultate postiže funkcionalni jezik —■ zahvaljujući pokretanju razvojnih gradijenata, proizvođenih od strane molekularnih lanaca »konzervativnih« reakcija, koje su time i »teleološke«. To je za konstruk tora veoma važno, pošto se pokazuje da se primenom veoma različitih tehnika u pogledu invarijacije mogu pos tići slični rezultati. Na molekularnom nivou »ono što je haotično« pretežno se poklapa s onim što je »termičko«, Ij. sa toplotnim pokretima čestica. Konzervativne reak cije — i zahvaljujući njima razvojni gradijenti — poja čavaju element pravilnosti prisutne u stohastičkim pro cesima, pa je konačan rezultat delatnosno — ali ne dru gačije! — sličan primeni opštih naziva: u oba slučaja biva iskorišćen sklad pojava pri »ugušivanju« njihove slučajnosti. Priroda jezika, kao kvantovanih upravljačkih poteza, ne daje se potpuno shvatiti bez uzimanja u obzir fizičke suštine sistema koji su ih stvorili. Život je stanje termodinamički neverovatno na određen način, naime znatno, a kako neki misle i maksimalno daleko od stanja trajne ravnoteže. Kako može sistem, koji time neprestano zrači sređenošću, već na startu osuđen na stalne gubitke skla da, ne samo da stekne stacionarnost nego i da stupa na više nivoe organizacije, npr. u embriogenezi? Zahvaljujući kružnim procesima, »umontiranim u njega« na svim spratovima — počev od molekularnog — procesima koji, po put ritmičkih udara što gradom podržavaju stalno pada juću loptu, moraju da budu organizovani pre svega u vre menu. Ne postoji matematički aparat termodinamičke teorije života. Kada je B. Gudvin u svojoj formalnoj teo riji živih ustrojstava u njegovom nedostatku primenio klasični aparat statičke mehanike, već je to prvo približenje pokazalo da u životnom procesu vodeću ulogu igra — temporalna organizovanost ćelije kao spregnutog sazvučja molekularnih treperenja, kakva su upravo biohemijske pojave. Ćelija predstavlja sinhronizovani sistem
STANISLAV LEM
oscilatora, a to konstrukcijsko rešenje, s naglaskom stavljenim na periodičnost ciklusa koji stalno bivaju dopun ski regulisani, diktirano je polaznim materijalom. Sagla sno s analizom, takav proces je nemoguće stabilizovati bestreptajno, jer to zabranjuje fizika, tj. svojstva gra diva. Embriogeneza, metabolizam, morfogeneza jesu re zultante zajedničkih dejstava skoncentrisanih u vremenu, tj. sinhronično usklađenih molekularnih oscilatora, što u embrionalnom razvitku daje efekte eksponencijalne kon vergencije, u zrelom stadijumu — pseudostacionarnosti i što posle disocijacije sinhrone periodičnosti vodi u sta renje i smrt. Tako, dakle, pojava, koju kibernetičari uvek ocenjuju negativno, pojava oscilacije, unutarsistemski uzrokovane spregnuto-povratnom superkorekcijom, pred stavlja, kao što vidimo, neophodan dinamični skelet sa mog životnog procesa. Upravo otuda vremenska organi zacija jezičkih iskaza kao upravljačko-regulacionih pro grama, kao skoncentrisanih tovara sređenosti, koje treba ubrizgavati sistemu što ih stalno gubi. U tom svetlu »šan sa« prirodnih jezika nalazi se već u osnovi životnih po java, slično kao što elementarne reakcije jednoćeličnih organizama predstavljaju »premisu« nastanka mozgova. U tom smislu i jedni i drugi — ako samo evolucioni pro ces traje dovoljno dugo — bivaju realizovani neizbežno kao kratkotrajne, ali postojane verovatnoće stohastičkog lanca. Takozvana »objašnjavajuća moć« prirodnog jezika za nas je, iako to paradoksalno zvuči, u suštini mutna. Ne upuštamo se u rizične debate o »suštini objašnjenja« nego se ograničavamo samo na ovakve napomene. Naša vrsta odvojila se od stabla čovekolikih pre otprilike čet vrt miliona godina, pod uticajem prirodnog odabiranja, koje je preferiralo izvesnu grupu ustrojstvenih parame tara, pri čemu kriterijumi selekcije nisu obuhvatali spo sobnost građenja kvantnih teorija niti kosmičkih raketa. I pored toga u toj selekciji stečena »suvišnost« informacionog prerađivalaštva ljudskih mozgova pokazala se do voljnom za ostvarenje rezultata toliko udaljenih od ho rizonta paleopiteka. No, bez obzira na to, bilo bi zaista neobično kad bi se pokazalo da se taj skup harmonija koje naš um može da konstruiše i akceptira sa dubokim
STVARANJE SVETOVA
335
oseoanjem »razumevanja suštine stvari« najpreciznije poklapa sa skupom onih svemogućih poredaka koje još u ćelom Svemiru treba otkriti. Priznajmo, čini se ipak krajnje neverovatno da to nije nemogućnost. Takvo rezonovanje koje naše mogućnosti čini skromnijim jedino je valjda preporučljivo u situaciji neznanja, pošto ne poz najemo upravo naša ograničenja i zato se dalekovidnijim čini dopuštanje mogućnosti njihovog postojanja nego bezgraničnog optimizma, pošto optimizam može da zaslepi, dok će postuliranje ograničenja, prelazeći u njihovo istraživanje, dopustiti da ih na kraju napadnemo. Upravo zato predviđamo daleko stanje u kome će lakše biti ovla dati pojavama nego shvatiti celovitost uslovnosti koje omogućavaju to ovladavanje, baš s obzirom na ogromnu moć skupa promenljivih i parametara, angažovanih u na ročito ambicioznim poduhvatima. Smatramo dakle real nom — perspektivu definitivnog razgranavanja funkcio nalne i razumevajuće strane prirodnog jezika, čiji svo jevrsni amalgam jeste ljudski govor. Ako pođe za rukom da se u svršenim automatima proizvođeni algoritmi ukr ste sa nealgoritmičkim tokovima informacije što potiču iz pojava, funkcionalni jezik će pod nadzorom samoorganizacionih gradijenata prestati da bude razumevajući i nauka će umesto »objašnjenja« proizvoditi predikcije li šene tih objašnjenja. Razumevajući jezik ostaće opservator informacionih kampanja vođenih od strane gnostičkih aparata, ostaće primalac ploda pobeda, predajnik do življaja koji se ničim drugim neće moći razmeniti, kao i, što valjda nije najmanje važno, generator aksioloških postavki. O nekom naglom prevratu u kome bi takve ma šine uzele nad nama dominaciju u duhovnom pogledu ne treba ni govoriti. Razmah funkcionalnih generatora ubrzaće promene koje se već danas beleže, jer nastaje — sve više realizovana — simbioza ili, pak, sinergija naučnika i informacionih mašina. To u kojoj će meri kontrola postu paka ostati u rukama čoveka, pomalo je — priznajmo — pitanje izabrane tačke gledišta. Iz toga što čovek sam ume da pliva ne proizlazi da bi bez broda bio sposoban da pre pliva okean, a šta tek da kažemo kad u tu sliku uključi mo mlažnjake i kosmičke rakete. Slična evolucija poči nje, nekako uporedo, u informacionom univerzumu. Čo-
336
STANISLAV LEM
vek može gnostičku mašinu usmeriti na problem koji bi možda bio kadar da i sam reši (on ili njegovi praunuci), ali mašina tokom rada može da mu otvori oči na problem o čijem postojanju nije čak ni pomišljao. I ko, u stvari, ima — u poslednjem primeru — vodeću inicijativu? Teš koj e čak i približno zamisliti kako stepen funkcionalne monolitnosti kakav može predstavljati »saznajni tandem čovek-mašina« tako i sve one stepene slobode kojima će se u takvim uslovima osloboditi ljudski mozak. To jedino — podvlačimo — u početnim stadijumima jezičke »dihotomije«. O njenim daljim etapama danas je teško reći bilo šta konkretno. A šta tek ima da presudi o toj perspektivi filozof? Uza lud će konstruktor filozofu predstavljati plodove svojih delatnosti, pokazujući u kojoj meri odgovori na klasična pitanja filozofije zavise od tehnički konstruktivnih brežnih pitanja (to da li nihil est in intellectu, quođ non fuerit prius in sensu zavisi takođe od konkretne karakteristike hromozomnog pretprogramiranja mozgova; odgovaraju ća prekomemost takvog pretprogramiranja možda će mozgovima učiniti dostupnim »sintetičko znanje a prio ri«). Uspeh graditelja gnostičkih mašina filozof će priz nati kao poraz svakog mišljenja uopšte, što znači i prak tičnog, čim je ono samo sebe lišilo kreacije čak i instru mentalnih istina. Konstruktor čiji je praded u svoje vre me kršio ruke od žalosti za jedrilicama, ali je gradio pa robrode, sada se slaže sa zabrinutošću, ali ne i s prigo vorima. Filozof će biti gluh na konstruktorove argumente, pošto — prezirući mišljenje, u odnosu na usamljenog i otkrivenog čoveka — hoće sam da promisli o svemu što postoji, stvarajući odgovarajući sistem ili značeću struk turu. Ali kako, u stvari, stoje u međusobnom odnosu sis temi manje ili više različiti? Svaki može arbitrarno priz nati da — u odnosu na druge — zauzima »meta« poziciju izdvojenu i jedino važeću. Nalazimo se, dakle, u seriji kružnih procesa i, mada je kruženje pasionantno, šta vredi kad se svako stanovište pokazuje mogućim za argumentovanje samo ako je unutar sebe neprotivrečno. Mi sao koja hoće da dospe u raj sigurnosti različito ga si tuira, a mapa tih lokalizacija ili istorija filozofije jeste
STVARANJE SVETOVA
337
istraživanje — u jeziku — onoga što se smešta izvan nje ga. Ne nedostaju ni stanovišta po kojima su metafizike — u podsvesti izležene i putem svesti u jezik zaodenute hiponoične tvorevine ili se pokazuje kako su metafizike, tako shvaćene — najlogičniji i najuporniji naši snovi. Tu, na psihoanalitički način lcompromitujuću tačku gledišta, koja njegov rad čini preciziranim snom, filozof će odmah pogružiti, klasifikujući psihoanalizu na odgovarajuće po nižavajući način. Sjajna, pomalo jalova, ali kulturotvorna igra, sastavljena iz doživljaja unutar sistema u kome arbitrarna promena pozicije povlači za sobom transfor maciju kako ocenjivačke tako i saznajne perspektive. Mišljenje koje kroz nas skroz ne prolazi zato da bi se pretvorilo u funkcionalnu (ili proverljivu) delatnost, po kazuje se dirljivo bespomoćnim. Ono što je u sistemima klasične metafizike neprolazno crpe hranij ivu moć iz korenja uraslog u semantičke praznine jezika, koji svoju dijahroničnu univerzalnost što spreže naredne kulture spasava neoštrinom istovremeno primenljivo-rastegljivom koja prividnosti daje čvrsto uporište, pošto se iz nje mogu ne samo crpsti zatečena značenja nego se aktima koji treba da budu otkrića mogu i nova uklapati u njega, a samo su arbitrarnosti utoliko opasnije ukoliko su nesvesnije. Stoga je slično filozofiranje utemeljivanje bez dana, pošto ova »dna« koja se utvrđuju u jezičkom ma terijalu nisu konačna: svako može da se probije da bi se »išlo dalje«, i svako može — da se ospori. Otkuda žustrina u takvom postupanju? Ne treba prizivati nove bitnosti radi njenog objašnjenja: to je, slično svakom aktu koji život niti zasniva niti nastavlja — naprosto razvrat, priz najmo rado razvrat plemenitiji od drugih, u kome jezik obavlja ulogu partnera spremnog na sve, logika obavlja ulogu Kamasutre, a apsolut, pak — uživanja radi razuzdanosti istraženog, da je uvek besplodan. Ne može se, na ravno, živeti bez filozofije i nije istina da treba prim um edere, deinde philosophari, jer već tobože prosta delat nost jedenja implicira celu lepezu pravaca od empirizma do pragmatizma, ali drugo, je ipak ovaj filozofski mini mum koji svaki sistem delatnosti iznutra spaja a spolja usmerava, a drugo, pak — destilisanje i štavljenje jezika kako bi se dotle isparavao dok ne ostane sama sigurnost
22
338
STANISLAV LEM
koja će zadovoljiti saznajnu požudu. Konsekventno i pot puno zatvaranje iza jezičkih barikada — nemoguće je. Iz njega vode dva izlaza — jedan u svet realnih delatnosti, drugi — u svet bitnosti, u kojima jezik prividno ne proiz vodi, već samo otkriva njihovu egzistenciju. Fenomenolozi su pretili da će odustajanje od suverenosti sveta logiko-matematičkih istina gurnuti čoveka u animalnu slu čajnost, ali ne moramo da biramo između članova alter native koju su oni poturili, a koja je prividno neuništiva: »čovek, akcidentalno biće« i »čovek, neophodni razum«, pošto se i jedno i drugo istovremeno dešava. Bez jezika je, kao što znamo, nemoguće konstruisati, čak iako bi se bilo bezlični graditelj. Stoga, kada su pravilima, koja su molekularna transpozicija sintakse i logike, podređene čak i aminokiseline i nukleotidi u njihovim embriogenetskim diskursima, zar nije više nego verovatno da je jezik — time što je adaptacioni zemaljski fenomen, i u tom smislu slučajan — istovremeno univerzalna, pa čak i kosmička pojava? A to zato što sličnost planetarnih sredina čini da u njima nastajući antientropijski sistemi moraju da proizvode tako aproksimirajuća odslikavanja tih sre dina da bi se jezik, logika, matematika pokazali kao uda ljeni izvodi same Prirode, jer suprotstavljanje njenim fluktuacijama koje uništavaju svaku uorganizovanost inače ne bi bilo moguće. Funkcionalni jezik bioevolucije proizvodi, kao prvi svoj izvod, jezik nervnog sistema, neuralne kodove, jezik singularnog upravljanja (u rela ciji »organizam-organizam« i »organizam-sredina«, a kao drugi — prirodni jezik, zahvaljujući osimboličenoj eksteriorizaciji neuralnih kodova, služeći se proizvoljnom količinom odgovarajuće adaptiranih čulnih kanala (go vor zvučni vidni, takitlni, itd.). Logika se, dakle, po kazuje relativizovanom ne prema vrsti H o m o Sapiens ne go prema materijalnom Svemiru, pri čemu, naravno, mo že da postoji ceo skup aktivnosno, iako ne obavezno strukturno sličnih funkcionalnih logika, pošto su putem evolucija selekcionisane. Iz takve, do kosmičkog plafona uzdignute lingvističke komparatistike, proizlazi da su uposredničeni, to jest »životno neautonomni« svi jezici uopšte — hromozomni, neuralni, kao i prirodni — pošto predstavljaju sisteme za konstruisanje — selekcijom i or
STVARANJE SVETOVA
339
ganizacijom elemenata — strukturama, koje samo realni svet može da opovrgne ili da im prizna pravo egzistencije. Različit je samo stepen uposredničenja, falsifikacione okolnosti, koji čini da je dispersija iskaza najveća u pri rodnom jeziku zato što su kriterijumi pravilnosti funkcionisanja u jezicima embriogeneze i neuroregulacije daleko jači nego u prirodnom govoru. Drugim rečima: »empirij ski labilni« su svi jezici, samo što prirodni, osim kriteri juma empirijske i logičke »preživljivosti«, poseduje još i kulturne kriterijume — i upravo zato biološke nakaze ni su sposobne za život, nasuprot nakazama jezičkog besmisla ili unutarkulturne iluzije. Kazna za loše konstruktorstvo u jeziku biologije jeste nakaznost ili smrt. Zbog ana lognog greha metafizičari ne moraju da plaćaju tako teš ka pokajanja, pošto je sredina ljudskih umova neuporedivo liberalnija prema značenjima što u njoj vegetiraju (ili okajavaju greh) nego prirodna sredina prema živim organizmima. Sledećim pokolenjima možemo da uputimo samo ova kav, po nužnosti uopšten program. Skalu, predstavljenu u početku ovih razmatranja, treba zatvoriti u oblik kru ga. Proces jezikotvorstva inicira nastanak nas leđne infor macije. Jezik njene funkcionalnosti — prvog, apsihičkog nivoa — jeste efekt kumulativnog nagomilavanja znanja, nastalog iz »pronicanja u dubinu«, metodom proba i gre šaka, prostora zatvorenog između fizike (takođe i kvan tne) i hernije polimera i koloida izvesnog podskupa ele menata u nevelikom rasponu temperatura i energije. Po sle nekoliko miliona godina on dovodi do nastajanja — na nivou društvenih skupova — prirodnog jezika, deli mično razumevajućeg, a delimično funkcionalnog. Dalje, ovaj jezik, da bi prekoračio formalna ograničenja kojima se podvrgava, težeći osvajanju za konstruktorstvo neo phodne preciznosti, mora da proizvede — posredstvom oruđa informaciono autonomizovanih putem njihovog smeštanja u vanmozgovne materijalne sisteme — fun kcionalne jezike »naredne ture«, koji će — nekako uzgred — prekoračiti granice »razumevanja« ili »razumljivosti« i po tu cenu možda će se postići uspeh da se stupi na sprat kreacione univerzalnosti viši od ovog prvog, hromozomnog, koji je u sebi začeo ceo ovaj univerzum infor22 *
340
STANISLAV LEM
macionih promena. Taj jezik će rečnički i sintaktički biti bogatiji od oba svoja prethodnika, kao što je prirodni je zik bogatiji od jezika naslednosti. Čitava ta evolucija je informacioni aspekt procesi nastajanja više složenosti iz prostijih, procesa o čijim sistemskim zakonima ništa ne znamo, pošto fizika i termodinamika u odnosu na pojave snabdevene antientropijskim gradijentom rasta zasad održavaju neku vrstu »bezvoljne neutralnosti«. A pošto bi dalje iznošenje bilo kakvih sudova u tako nejasnoj oblasti bilo nepromišljeno, treba na ovome mestu zaćutati.
Inženjeri]a transcendencije
Prethodno smo spomenuli da pored »uzgajanja in formacije« postoji još jedna mogućnost zaustavljanja informacione lavine. Sada ćemo ga pokazati. Učinićemo to na naročitom primeru, čak ontološkom. Na taj način uvodimo Čitaoca u samu dubinu budućih mogućnosti. Ne označava to da plan koji ćemo opisati smatramo dostoj nim realizacije. Pa ipak vredno ga je demonstrirati ma i da bi se pokazao razmah mogućih pantokreatičkih de latnosti. Danas čujemo da sveopšte odsecanje aktuelne stvar nosti od transcendencije na poguban način podriva svet trajnih vrednosti. Čim postoji samo ovozemaljski život, čim samo u njemu može da se traži punoća, jedina sreća kakva može da nam bude data jeste čisto telesna. Nebo nam ništa nije otkrilo, nema tragova koji bi ukazivali na potrebu posvećivanja višim vanmaterijalnim ciljevima. Sređujemo se sve ugodnije, gradimo sve lepše, izmišljamo sve brže smenjivane, sve efemernije mode, plesove, zvez de jedne sezone, zabavljamo se, razonoda potekla iz lunaparkovne improvizacije X IX veka postaje industrija sa sve usavršenijom tehnikom, vlada kult mašina koje čove ka zamenjuju u radionici, u kuhinji, u polju, kao da je ideal za kojim jurimo atmosfera kraljevskog dvora, užur bane besposlice dvorana, koja treba da se protegne na
STVARANJE SVETOVA
341
ceo svet: za pedeset, najviše sto godina, takvih dvorana biće četiri, pet milijardi. Istovremeno se ipak pojavljuju praznine, površnosti jalovog bleska, naročito primetne u onim civilizacijama koje su većinu primtivnih briga, kao što su glad i beda, odavno prevazišle. Sred podvodno osvetljenih kupaćih basena, sred hroma i plastike, naglo se probija misao kako je poslednji bednik što je svoju sudbinu primao dobrovoljno, pretvarajući je samim tim u askezu jer je verovao u večitu sreću čije je ostva renje očekivao u ovoj dolini patnji, koliko kratkih! — kako je taj bednik, zagledan u beskraj transcendencije što ga očekuje, bio neuporedivo bogatiji od savremenog čoveka čiji se duh hrani televizijskom kašom, a želudac đakonijama iz egzotičnih zemalja. Slobodno vreme postaje oblast koju treba ispuniti, a u suštini postaje pustoš čim se snovi dele na takve koje je moguće realizovati odmah — čime prestaju da budu sno vi — i takve čija je nedostižnost očigledna. Poslednji idol na praznim oltarima jeste sopstveno telo, njegova mla dost, jer nikome više ne treba služiti niti se o kome bri nuti. Ako se ništa ne promeni — govore nam mnogobroj ni zapadni intelektualci — čovek će se utopiti u potro šačkom hedonizmu; kad bi to bar bilo praćeno uživanjem, nego avaj, u taj sveuslužni komfor tone se sve više ispu njen dosadom, jalovošću, još deluju, po inerciji, manije nagomilavanja novca, bleštavih predmeta, ali te čari civi lizacije pokazuju se kao bespomoćne, ništa ne ukazuje šta da se radi, čemu da se teži, o čemu da se sanja, kak vom se ispuniti nadom. I šta ostaje? Strah od starosti, od bolesti, pilule koje vraćaju ravnotežu duhu koji je, bespovratno odsečen od transcendencije, gubi. Bespovratno? . . . Ali mogla bi da se stvori. Ne — ne u prenosnom smislu, ne tako da se praktikuju neka verovanja, kao što se primenjuje jutarnja gimnastika, radi zdravlja. Vera mora da bude prava. Dakle, stvorimo za nju nepokolebljive osnove. Izgradimo besmrtnost, večnu pravednost koja će deliti nagrade i kazne. A gde to da uzdignemo? Pa, naravno, na onom svetu .. . Ne šalim se. Moguće je izgraditi »onaj svet«. Na koji način? Pomoću kibernetike . ..
STANISLAV LEM
Molim da se zamisli sistem veći od planete, sistem s najvišom složenošću. Programirajmo ga samo okvirno. Neka u njemu ostanu, zbog jednom pokrenute evolucije, predeli i mora lepši od naših, i misaoni organizmi. Neka imaju na svom raspolaganju sredinu — unutar sistema, razume se. O začecima takvog procesa već smo govorili: tada su mašinski procesi podeljeni na dva dela, jedan su činili organizmi, drugi — njihova okolina. Nova mašina je gromada. No ona ima još i treći, dopunski deo: Onaj Svet. Kad individua — misaono biće — umire, kad se završava njena ovozemaljska egzistenci ja, kada telo podleže uništenju, ličnost specijalnim nači nom stiže u okvir trećeg dela. Tamo deluje Pravednost, kazna i nagrada, tamo je Raj i tamo je negde tajanstven, neshvatljivi Tvorac Svega. Može da bude i drugačije; taj treći deo može da nema doslovne ekvivalente ni u kojoj zemaljskoj religiji. Uostalom, mogućnosti su apsolutno neograničene. Sjedinjavanje — sa »drugim neprisutnima« — Tamo? Pa naravno! Rasvetljenje duha u prostranstvi ma večitog trajanja, proširenje individualnih sposobnosti shvatanja i doživljavanja? Ništa prostije: ličnost koja prelazi u »onaj svet« razviće odgovarajuće »emocionalno-intelektualne podsisteme«. Ili možda više volimo Nirva nu? Posmrtno sjedinjenje svih ličnosti u jedno budno Bi će? I to se d^ realizovati. Takvih svetova može se izgraditi mnogo. Mogu se stvoriti njihovi postupni tipovi i može se istražiti u kome će »suma sreće« biti najveća. Vredno sti »felicitološkog pokazatelja« biće nam predvodnik u konstruisanju. Za proizvoljno stvorena bića mogu se stvo riti proizvoljni rajevi, čistilišta, paklovi koji će na njih čekati, kao i »selektori« koji će u neku ruku obavljati ulogu svetog Petra, i koji će negde na granici »onoga sve ta« odgovarajuće upućivati — proklete i blagoslovene. Može se konstruisati i Strašni Sud. Sve. Dobro, kažemo, neka bude čak da se taj ludi ekspe riment može izvesti, ali šta ćemo od toga imati? I zbog čega uopšte sve to? Ali to je samo početna faza . . . Neka neko pokolenje razumnih bića, sličnih nama, bude kadro da za hiljadu ili sto hiljada godina, izgradi takvu mašinu. Uostalom, stalno ponavljam »mašina«,
STVARANJE SVETOVA
343
»mašina« — jer nemam za to reči. Šta bi oblakoder bio za pećinskog čoveka? Pećina visoka do neba? Planina? Zamislimo veštački park. Sva su drveta prava, ali pre nesena izdaleka. Ili veštačko more. Ili satelit. Oni su me talni. Ali ako satelit bude izgrađen od istog materijala kao Mesec, i isto tako velik, po čemu ćemo poznati da je »veštački«? Govoreći »veštački« vrlo često imamo na umu »nesavršen«. Ali tako je samo sada. Umesto »maši na« možda će, dakle, biti bolje reći »stvorenje«. To će biti ceo svet sa sopstvenim zakonima, koji se neće moći razlikovati od »pravoga«, jer će takva biti veština Kon struktora. Uostalom, ako je reč o tehničkoj strani Krea cije, upućujem na naredno poglavlje (Kosmogonijska in ženjerija). Tako će, dakle, tvorci toga sveta sebi reći: Ona bića što tamo žive, koja ništa ne znaju o nama, o našoj krh koj telesnosti koja se tako brzo završava i tako zanavek — koliko su srećnija od nas! Veruju u transcendenciju i ta vera je potpuno motivisana. Veruju u zagrobni život — i zaista ispravno! U Onaj Svet, u Nagradu i Kaznu, u Svemilosrđe i u Najmilostiviju Svemoć — nakon čega se, oni i njihovi nevernici, posle smrti ubeđuju, da je sve to istinsko. . . Našoj deci, na žalost, neće biti dato da žive u takvom svetu. Iako . . . počekaj te. Mogli bismo, u stvari, tamo da ih prenesemo? Zar ne? Šta su deca? Bića slična nama po svom izgledu, duhu, osećanjima. Na koji način nastaju? »Programiramo« ih na način koji nam je dala Evolucija, preko polnog odnosa — to je programiranje probabilističko, saglasno s pravilima mendelovanja odli ka i populacione genetike. Umesto da decu začinjeno kao danas, iste ove odlike što postoje u nama, u potencijal nim očevima i majkama, učvršćene u ćelijama jajnika i testikula, tačno te iste odlike prenesimo — tamo, u du binu »tvorevine«, koju ćemo naročito u tu svrhu ispla nirati. Ona će biti Obetovana Zemlja, a naš čin — veliki Izlazak u nju. Na taj način će čovečanstvo, preko sledećih pokolenja, steći Onaj Svet, Transcendenciju, sve o čemu je vekovima sanjalo . . i to će biti istina, a ne varka, real nost koja čeka posle smrti, a ne mit koji treba zamenski da kompenzira našu biološku krhkost.
344
STANISLAV LEM
Zar je to nemoguće? Mislim da je, bar u načelu, mo guće. Ta »tvorevina«, taj svet zajedno sa svojim večitim spratom, transcendencijom, otada će biti nastamba srećnog čovečanstva . . . Ali to je prevara, kažemo. Kako je moguće usrećiva ti pomoću prevare? Konstruktorima je smešan taj prigo vor. — Zašto »prevara«? Zato što taj svet ima druge za kone nego naš — zato što je za čitavu ostvarenu transcendenciju bogatiji od našeg? Ne, odgovaramo, nego zato što nije pravi. Vi ste ga stvorili. Jeste, stvorili smo ga. A ko je stvorio vaš, »pravi« svet? Ako je imao svog tvorca, da li je i on ista ovakva »prevara«? Nije. Pa onda, u čemu je razlika? Stvorili smo civilizaciju, mi i vi, pa je li i ona prevara? Kao biološka bića, najzad, mi smo rezultat prirodnog procesa; obliko vao nas je preko milijardi slučajnih proba; šta je u tome loše ako taj proces želimo da uzmemo sami u svoje ruke? Ne, velimo, nije o tome reč. Ta bića će biti zatvorena, zarobljena u tom vašem svetu, u toj kristalnoj palati sa vršenog ispunjenja, koga izvan njegovih granica nema. Ali to je protivrečnost, odgovaraju nam. Zaista, do gradili smo tome svetu »sveispunjenje«, što znači da je on od »prirodnoga« bogatiji, a ne »siromašniji«. On ništa ne oponaša, ništa ne imitira, jeste sam svoj. Smrt i život su u njemu isti kao u našem svetu, sem što ne predstav ljaju kraj .. . »Zatvoreni«? . . . Šta vi znate o njegovim razmerama? Možda je ravan Metagalaksiji? Zar se sma trate zarobljenima u njoj, zatvorenicima zvezda koje nas okružavaju? Ali taj svet nije istina! — vičemo. A šta je istina? — odgovaraju. Ono što se može pro veriti. A tamo se može proveriti više nego ovde, jer se ovde sve završava na granicama empirije, a tamo se doka zuje čak i vera. Dobro — odgovaramo — još samo poslednje pitanje. Taj svet je po svojoj privremenosti jednak s našim, je li tako? Jeste. Pa onda, u suštini, nema između njih nikakve razlike! U vašem svetu može se isto tako posumnjati, isto tako učvrstiti se u uverenju o besmislenosti Stvaranja, kao i u ovom, običnom. To što se ta sumnja gubi posle smrti ničim ne može uticati na sam ovozemaljski život.
STVARANJE SVETOVA
345
Tako, dakle, u vašem novom divnom svetu može doći do nastanka iste ovakve hedonističke, potrošačke, izgubljene civilizacije, kao u starom? . . . I zašto ga onda gradite? Zar samo zato da biste stvorili šansu za »prijatno, po smrtno razočaranje«? . . . Jer valjda već shvatate da kak ve god se misterije večnosti budu dešavale u trećem, »transcendentnom« delu vašega sveta, to ni u najmanjoj meri neće narušiti njegov privremeni tok. A da bi bilo drugačije, taj vaš svet, već u svojoj privremenosti, mora nositi oznake i tragove koji jasno objavljuju da postoji njegov metafizički produžetak. Što znači da on u svojoj privremenosti ne može biti identičan s našim svetom. Tako je — odgovaraju Konstruktori. Ali i naš svet može da ima »metafizički produžetak«, samo što naša civilizacija ne veruje u njegovu realnost — vičemo. Znate li šta ste učinili? Ponovili ste, atom po atom, ono što postoji! I sada, ako hoćete da izbegnete ta kav uzaludni plagijat, morate svojoj konstrukciji dodati ne samo »onaj svet«, nego, pre svega, promeniti njegov materijalni osnov, njegovu privremenost! Morate, dakle, uneti u njega čuda, to znači promeniti prirodne zakone, znači fiziku, znači — sve! Pa naravno — odgovaraju Konstruktori. — Jer vera bez posmrtnog ispunjenja privremeno znači neuporedivo više nego ispunjenje, nego transcendancija kojoj ne pret hodi vera . . . To je krajnje zanimljiv problem. Postoji kao realan, to jest koji se da rešiti samo za opservatora koji stoji izvan datoga sveta — ili, tačnije, izvan oba sveta, prirodnog i natprirodnog. Samo bi takav spoljni opservator mogao znati da li je vera zasnovana ili neosnovana. Što se tiče vašeg predloga da u »novi svet« unesemo čuda, moramo ga odbaciti. Zar se čudite tome? Čuda nisu potvr da vere. Ona su njeno pretvaranje u znanje, jer se znanje oslanja na opservacione činjenice, što bi tada postala »ču da«. Naučnici bi ih učinili delom fizike, ili hernije ili kosmogonije; a čak i kad bismo tamo uveli proroke koji po kreću planine, to ništa ne bi promenilo. Jer drugo je u svetim spisima, u oreolu legendi dobijati saopštenja o takvim postupcima i stvarima, a drugo je doživeti ih aktuelno. Može jedino — ili da se stvori svet sa znanjem o postojanju transcendencije izvan njega, ili svet s moguć
346
STANISLAV LEM
nošću vere u transcendenciju koja ili postoji ili ne po stoji, ali uveriti se o tome, dokazati istinitost jednoga ili drugoga, nemoguće je. Jer dokazati veru, znači uništiti je, jer je ona samo u potpunoj apsurdnosti i neosnovanosti, u pobuni protiv empirije, u nadi potkrepljivanoj molitvama, potresanoj napadima sumnje, u uznemirenom očekivanju, a ne u sitoj sigurnosti, garantovanoj »očigled nim pomaganjima« iz vrste čuda. Jednom rečju, svet sa ovozemaljskim znanjem o transcendenciji, o tome kakva je ona, jeste svet bez vere. Na tome se dijalog završava. A zaključak iz njega je taj da izvor Velikog Nemira i s njime jednakog, kao opas nost, nemišljenja, nije u tome da li će se čoveku putem materijalizma »amputirati« transcendencija nego u najovozemaljskijoj društvenoj dinamici, i potrebna nam je ne renesansa transcendencije nego renesansa društva. K osm ogonijska inženjerija
Pokazali smo uzaludnost pantokreatičkog poduhvata čiji bi cilj bio u ispunjenju snova o večnosti Onoga Sveta. Ta uzaludnost tiče se ipak, što vredi upamtiti, ne teh ničke strane plana nego ona potiče otuda što prisutnost »transcendencije« koja ne podleže ovozemaljskoj empirij skoj proveri ima tačno isti uticaj na sudbinu stanovnika ovoga sveta’ kao i vansvetovna njegova neprisutnost. Ili — sasvim je svejedno da li »ona obala« postoji ili ne, čim ovde ne možemo u to da se uverimo. A ako možemo, transcendencija prestaje da biva ono što jeste, tj. isto vremeno grozno i veličanstveno obećanje, pretvarajući se u takvo produženje bitisanja koje uništava svaku veru. Zato racionalnijom i dostojnijom pažnje smatram pantokreatiku posvećenu stvaranju potpuno »privreme nih«, »ovozemaljskih« svetova. Lica koja se posvećuju tim zadacima jesu Inženjeri-Kosmogoničari. Reč »kosmogoničar« potiče od termina »kosmogonika«, poput ele ktronike, jer i jedna i druga označavaju konstruktorsku delatnost. Stručnjak za kosmogoniju istražuje nastajanje svetova, a Tehnolog-Kosmogoničar svetove stvara. To je,
STVARANJE SVETOVA
347
primetimo, stvaralaštvo pravo, a ne po svaku cenu samo ponavljanje Prirode na ovakav ili onakav način. Pristupajući građenju sveta, Kosmogoničar mora najpre utvrditi kakav taj svet ima da bude: strogo de terministički ili indeterministički, svršen ili nesvršen, ograđen određenim zabranama, to jest (jer na isto izlazi) koji ispoljava stalne regularnosti koje je moguće na zvati njegovim zakonima ili, pak, sami ti zakoni imaju da podležu promenama. Ničim nesputana promenljivost oz načavala bi (kao što smo, na žalost, već govorili) haos, nedostatak uzročnih posledica, nedostatak veza, dakle ne zavisnost od svake regulacije. Haos, primetimo sasvim već uzgred, jeste jedna od stvari, a naročito jedno od stanja koje je najteže stvoriti, pošto je gradivo (koje ipak uzi mamo iz Prirode) obeleženo skladom, a ostaci toga sklada skloni su da se uvuku u temelje onoga što konstruišemo. 0 čemu se može uveriti svako, čak i u eksperimentu tako prostom kao što je programiranje računske mašine, koja bi nam u rezultatu dala dugi niz brojeva potpuno sluča jan, tj. haotičan. On će biti slučajniji nego niz kakav bi bio kadar da uzme »iz glave« čovek, jer pravilnosti njego vih psihičkih procesa ne dozvoljavaju nikakvo uopšte »prazno«, potpuno slučajno delovanje. A ipak čak ni ma šina kojoj smo naredili da postupa haotično nije u njemu savršena. Inače sastavljači brojačnih tabela ne bi s tim poslom imali sve one brige koje ih muče24). Naš konstruktor počinje delatnost od sputavanja raznorodnosti. Njegovo delo mora da poseduje prostorne 1 vremenske dimenzije. Mogao bi, doduše, odustati od vremena, ali to bi ga suviše ograničilo: gde nema vreme na, tamo se ništa ne dešava (ako želimo preciznost, mora mo se izraziti upravo obrnuto: gde se ništa ne dešava, tamo nema proticanja vremena). Jer vreme nije veličina, uvođena u sistem (u svet) spolja, nego njegova imanent na odlika koja proističe iz karakteristike nastajućih pro mena. Može da se stvori nekoliko vremena, i to sa raznim pravcima, pri čemu bi jedna mogla da budu povratna, a druga ne. Naravno, sa stanovišta opservatora koji se na suprot takvom svetu nalazi spolja, u takvom svetu pro tiče samo jedno vreme, ali to je zato što ga ovaj opser-
348
STANISLAV LEM
vator meri svojim časovnikom, kao i zato što je ona raz ličita vremena smestio u ovo jedno, koje mu je dala Priroda. Jer, naš Kosmogoničar ne može da iskorači izvan Prirode; on gradi unutar nje i iz materijala koje mu ona dostavi. Pošto je Priroda ipak izgrađena hijerarhijski, on može svoju delatnost da smešta u okviru njenih izabra nih nivoa. Njegovi sistemi mogu da budu otvoreni ili za tvoreni; ako su otvoreni, dakle ako je iz njih moguće posmatrati Prirodu, otkriva se njihova potčinjenost pre ma onom Velikome, u čemu je konstrukcija smeštena. Za to će se sigurno pre posvetiti građenju zatvorenih sistema. Pre no što kažemo nekoliko reči o ciljevima takve gradnje, upitajmo za njenu trajnost. Pojam trajnosti je relativan. Prirode su relativno trajne, samo relativno, po što ogromnu veličinu čine elementi koji se posle dužeg ili kraćeg vremena raspadaju. Transuranskih elemenata na Zemlji više nema (iako se mogu sintetizovati), jer naš planetni sistem postoji toliko dugo da su ovi netrajni transuranovci stigli već da se raspadnu. Dalje, netrajne su i zvezde; nijedna ne može postojati duže od oko dva desetak milijardi godina. Inženjer-Kosmogoničar raspo laže kosmogonijskim znanjem neuporedivo većim od na šeg, pa zna ili sasvim tačno ili samo s većim ili manjim približenjem kako jeste, kako je bilo i kako će biti. To jest, da li je Kosmos tvorevina koja pulsira kao završena tvorevina, ili neograničena, i od »plavih« grčenja (kad po staje plava svetlost galaksija što se zbijaju centripetalno) prelazi svakih dvadesetak milijardi godina u »crvena« (kada se svetlost, s talasima »protegnutim« Doplerovim efektom, pomera na spektrogramima na suprotnu stra nu); ili se, pak, naš Svemir možda ponaša drugačije. U svakom slučaju mislim da je trajanje jedne faze, prak tično tih dvadeset milijardi godina, vremenska granica njegovih konstruktorskih izračunavanja, jer ako u tom vremenu ne bi trebalo da dođe do »plave kompresije«, koja će kolosalnim povećanjem temperatura uništiti ka ko život tako i sve što je on stvorio, u svakom slučaju takav »tok« neće izdržati čak ni atomi iz kojih je on gradio, kao mi iz cigala. Znači, pantokreatika ne stvara večnost, pošto je to nemoguće. Sasvim srećno ispada da je to i nepotrebno. Jer, s onim koji bi lično hteo da traje
STVARANJE SVETOVA
349
tokom milijardi godina, budući svestan šta takvo trajanje označava (a nijedan čovek neće to nikad zamisliti), s tak vim osobenim bićem nemamo ničeg zajedničkog. Govorili smo o trajnosti, a počeli od atoma. Od njih smo odmah, i to prerano, prešli na ceo Kosmos. Atomi su trajni; manje trajne od njih jesu zvezde i planete; još kraće se protežu geološka razdoblja; i, najzad, moglo bi se reći da je dugovečnost planina skromna, jer se računa samo na desetine miliona godina. U tom vremenu rasi paju se i spiraju vodom kiša i bujica i manje ili više ravnomernim slojem pokrivaju kontinente i okeansko dno. A da sami okeani i kopna menjaju svoje oblike stalno i to relativno (u našoj skali) brzo, to jest već u pojedinim milionima godina, onda kad Kosmogoničar svoje građe vine planira na manje-više takvo vreme unapred koliko je trajala evolucija koja ga je stvorila, znači na nekih tri pa i četiri milijarde godina, valjda ćemo se složiti da taj poduhvat, iako nije sasvim skroman, nije ni preterano drzak. Drsko bi bilo tek nešto sasvim drugo: ono što bi smeralo da se ne gradi u Prirodi i u njenom okviru nego da njome počne da upravlja, odnosno da uzme u ruke evoluciju — i to ne više biološku ili homeostatsku nego evoluciju celog Svemira. Zaista, takav plan, da bi neko postao upravljač Velike Kosmogonije, a ne tvorac ove manje o kojoj razgovaramo, takva namera bila bi već dostojna da se začudimo njenoj drskosti. Zato o tome nećemo uopšte govoriti. Da li zato što je to potpuno, i to baš potpuno i zauvek nemoguće? Možda i jeste, ali je sigurno zanimljivo. I nehotice se nameću pitanja odakle da uzmemo energiju za okretanje preobražaja u određenim pravcima, kakve povratne spre ge planirati, kako dovesti do toga da Priroda obuzda Pri rodu, da sama sebe, zahvaljujući regulacionoj a ne ener getskoj intervenciji, oblikuje i vodi tamo kuda to žele već pravi ili, bolje rečeno, ultimativni inženjeri puteva Svemira. O svemu tome ipak nećemo govoriti Vratićemo se u naše drugorazredne svetove, građene iz onoga što je prirodno, ne uprkos, nego samo unutar Prirode. Naš Kosmogoničar (koji nam je posle ove divagacije sigurno bliži, čim smo shvatili da on ipak nije od svega nezavisan i da nema one, samo zamislive vlasti nad kur
350
STANISLAV LEM
som Svega) može da realizuje svetove različitih filozofija. O tome šta bi se desilo kad bi stvorio »dvodelni« svet s transcendencijom, već je bilo govora. Ali on može konstruisati i svet Lajbnicove filozofije, s njegovom pred-stalnom harmonijom. Primetimo da onaj koji gradi takav svet može u njemu da uvodi beskonačnu brzinu razila ženja signala, pošto se u tom Kosmosu sve dešava iz pro gramiranja odozgo. Mehanizam tog problema mogli bis mo detaljnije razjasniti, ali biće da nije vredno. Neka sad Konstruktor poželi da svoj svet učini sta ništem razumnih bića. Šta je njegova najveća muka? To da odmah ne izginu? Ne, taj uslov se razume sam po sebi. Osnovna briga je u tome da se bića čije će stanište biti ovaj Kosmos ne orijentišu na to da je »veštački«. Jer tre ba se plašiti da bi već samo naslućivanje da postoji nešto izvan njihove »sveopštosti« — odmah navelo ta bića na traženje izlaza iz svoje »sveopštosti«. Smatrajući se nje nim zatvorenicima, napadali bi sredinu, tražili put napo lje — iz proste radoznalosti, ako ne zbog drugih razloga. Onemogućiti im jedino pronalaženje izlaza značilo bi ob dariti ih znanjem o zarobljenosti sa istovremenim oduzi manjem ključeva. Izlaz se, dakle, ne sme ni maskirati ni zabarikadirati. Njegovo postojanje treba učiniti takvim da ga je nemoguće otkriti. U suprotnom slučaju osetiće se zatvorenicima, pa ma taj njihov »zatvor« po razmerarna bio ravan Galaksiji. Račun je samo u beskonačnosti. Najbolje će biti ako neka univerzalna sila njihov svet za tvori tako da bude analogon kugle, zahvaljujući čemu ga je moguće prevaliti uzduž i popreko, a nikad ne naići na njegov »kraj«. Moguće su i druge tehničke primene bes konačnosti, jer ako učinimo tako da sila nije univerzalna nego da deluje na periferiji, i to na taj način što približa vanje »kraju sveta« izaziva smanjenje svih bez izuzetka materijalnih objekata, do toga se kraja neće moći stići isto kao što se ne može stići do apsolutne nule u stvar nom svetu. Svaki sledeći korak zahtevaće veću energiju, a sam će pri tom biti manji; u našem svetu to se dešava na raznim »mestima«, i to sa ubrzavanjem tela do brzine svetlosti: količina energije raste beskonačno, a svetlosnu brzinu materijalni objekat, uz koji je ova energija prilo žena, i inače ne može doseći. Taj tip primenjene besko
STVARANJE SVETOVA
351
načnosti jeste ostvarenje teže koja se smanjuje do nulte granice. Ali možda je već dovoljno takvih kosmotehničkih razmatranja. Da li odista verujemo u šanse njihove realizacije? Možda se takvog dela niko i neće poduhvatiti — ali to pre zbog izbora nego zbog bespomoćnosti. Ako je tako, pokažimo na primeru ono što se sigur no i neće izgraditi, kao što se i ne gradi, a uopšte se ne radi mnogo mogućih stvari koje bi se uz postojanje sred stava i volje dale konstruisati. Recimo (ali samo radi očiglednosti: drugačije uopšte ništa nećemo sebi očigledno predstaviti) da postoji slo žen sistem, velik kao deset Meseca, homeostatska pirami da u sebe zatvorenih i međusobno spregnutih sistema ko ji silaze naniže; nešto poput računske maišne koja se sa ma popravlja, samostalna je i sama se organizuje. Iz njenih sto triliona elemenata jedan čine »planete«, drugi sunca oko kojih te planete kruže, itd. Čitavi mravinjaci, čitavi bezbrojni pljuskovi impulsa neprestano jure unu tar toga (priključenog možda uz gromadu zvezda kao iz vora energije) gromadnog sveta, kao svetlosni zraci zvez da, kao pokreti planetarnih atmosferskih pojasa, kao or ganizmi tamošnjih životinja, talasi okeana, vodopadi, lišće šuma, kao boje i oblici, mirisi i ukusi. I sve to osećaju stanovnici »mašine« koji čine njene delove. Oni ni slučajno nisu mehanički delovi; oni su procesi. Procesi sa izvesnom posebnom koherencijom, s takvim teženjem, takvim vezama da čine misaonu ličnost i osećajna čula. Tako, dakle, oni svoj svet osećaju kao mi — naš, jer u stvari i ovo što mi osećamo kao zapahe, mirise ili oblike, u krajnjoj instanci jeste tamo gde stražari primalac sve ga, svest, ništa drugo do samo gužva bioelektričnih im pulsa u moždanim vijugama. Kosmogonioarev poduhvat suštinski se razlikuje od prethodno opisanih fantomoloških pojava time što je fan tomatika varanje prirodnog mozga, zahvaljujući uvođe nju u njega impulsa istovetnih sa impulsima kakvi bi na njega uticali kad bi taj čovek odista prebivao u materi jalnoj sredini Prirode. Kosmogoničarev svet, međutim, jeste prostor u koji hom o naturalis, čovek telesni kao mi, nema pristupa, kao što svetlosni zrak nema pristupa u one električne procese pomoću kojih računska mašina
352
STANISLAV LEM
istražuje optičke pojave. Nešto sličnu »lokalnu nepristupnost« poznajemo, uostalom, i iz našeg vlastitog sveta, jer se ne može ući ni u tuđ san ni u tuđu javu, tj. u okvir svesti, da bi se neposredno učestvovalo u njenim sazna njima. Tako su, dakle, nasuprot situaciji fantomatizovanja, »veštački« (ako tako hoćemo da nazovemo stvaranja) u kosmogonici kako svet tako i njegovi stanovnici. Ipak ni jedan od njih to niti zna niti može znati. On oseća potpu no onako kao čovek koji doživljava javu ili kao što oseća fantomatizovani čovek (jer već znamo da se doživljaji i jednoga i drugoga ne mogu razlikovati). Kao što mi ne možemo ni da iskočimo iz vlastite kože ni da vidimo tuđu svest, tako ni stanovnici ove kosmokratije ni na koji na čin ne mogu da se uvere u njen hijerarhijski karakter, odnosno u to da ona predstavlja svet smešten u drugome (naime u našem) svetu. Oni, takođe, ne mogu da dokuče ni to ko ih je stvo rio, zajedno s njihovim kosmičkim prebivalištem, koje penetriraju kako im drago. Nas, pak, niko (tj. niko lično) nije stvorio, a ipak ne nedostaje filozofija koje proglaša vaju da je upravo tako bilo da naš svet nije sve, itd., itd. A ljudi koji su to proglašavali imali su ista čula i iste mozgove kao mi, a često su to bili mozgovi veoma isprav ni. Svakako će se, dakle, i u tom svetu naći razni filo zofi koji će iznositi slične teze, s tom razlikom što će oni biti u pravu. Pošto ipak neće postojati nikakav način da se ubede u osnovanost tih tvrđenja, empiričari toga sveta izvikaće ih kao metafizičare i spiritualiste. Moguće je, ta kođe, da će neki fizičar toga sveta, koji se bude bavio istraživnjem materije, povikati svojim zemljacima: »Slu šajte! Otkrio sam da smo svi mi izgrađeni iz jurnjave električnih impulsa!« U čemu će biti u pravu, jer su za ista ta bića, kao i njihov svet, od strane svog Inženjera, upravo tako i iz toga izgrađeni. To otkriće ipak ni u čemu neće promeniti opšta ubeđenja da je egzistencija materi jalna i realna. Opet ispravno: jer oni su iz materije i iz energije, kao mi koji se analogno sastojimo iz vakuuma i elektrona, a uopšte ne sumnjamo zbog toga u sopstvenu materijalnost.
STVARANJE SVETOVA
353
Tu se ipak javlja izvesna razlika u strukturi. Elem, taj svet i ta bića su materijalni procesi (kao, npr., oni procesi u računskoj mašini kojima ona modeluje razvoj zvezde). Pa ipak su u računskoj mašini sazvučja impulsa koji predstavljaju model zvezde istovremeno električna punjenja koja protiču kroz kristale tranzistora, kroz va kuume katodnih cevi, itd. Elem, fizičari toga sveta pro naći će i to da se električni impulsi, iz kojih su sagrađeni oni i njihov svet, sastoje iz izvesnih podređenih elemena ta; na taj način otkriće postojanje elektrona, atoma itd. Ali iz toga ništa neće proizići za njihovu ontologiju, jer kada smo se i mi sami uverili da se atomi sastoje iz mezona, bariona, leptona itd., nije to dalo osnov za izvla čenje nekih ontoloških zaključaka o našoj »veštačkoj« genezi. Činjenicu o stvaranju (u stvari, da su stvoreni) mogli bi fizičari toga sveta otkriti tek putem upoređivanja na šega pravog sveta s njihovim. Tek tada bi sagledali da naš svet ima jedan sprat Stvarnosti manje od njihovog sveta (manje, jer su oni izgrađeni iz električnih impulsa, a tek su ti impulsi iz istog materijala kao i naš svet). U prenosnom smislu stvoreni svet je donekle nešto takvo kao veoma trajan, dug i logički veoma povezan san koji niko ne sanja nego koji se »sanja sam« — unutar »račun ske mašine«. Vratimo se sad na pitanje koji uzroci mogu razumna bića da podstaknu na put kosmokreacione delatnosti? Može valjda da ih bude mnogo, i različitih. Ne bih želeo da izmišljam uzroke koji će neku kosmičku civilizaciju usmeriti u tom pravcu; dovoljno je ako govorimo o teh nološkom intervalu te delatnosti; motivi proizlaze u toku civilizacionog razvitka. Možda će to biti odbrana od informacione lavine. U svakom slučaju, potonja civilizacija (tj. programirana i zatvorena na opisani način) »učauriće se« nasuprot ostalom Kosmosu i postaće nedosežna za spoljašnja dejstva (signale i si.). Dosta je zabavno to što će možda ona sama unutar svoga sveta, bude li samo do voljno prostran i bogat raznorodnostima, dalje graditi podređene naredne hijerarhijske svetove, tako međuso bno raspoređene kao da se jedne u drugima smeštaju dečje igračke, nalik na šarene ruske drvene babe. 23
354
STANISLAV LEM
Da ne bi ovo ličilo na bunovno fantaziranje, primetimo da složenost bilo kog sistema mora, ma koliko po lako, da se smanjuje, ako mu se ona ne dostavlja izvana (drugim rečima, entropija sistema raste). Ukoliko je si stem veći utoliko su veće mogućnosti stanja njegove rav noteže i utoliko duže može lokalnim procesima prividno da se probija ispod dejstva zakona rasta entropije. Nai me, lokalno može da se javlja opadanje entropije, npr. u procesu organske evolucije čiji je termodinamični bilans u skali zemljine kugle negativan, čim je došlo do rasta informacije tokom više milijardi godina. Dabogme, bilans celog sistema mora biti pozitivan (rast entropije sunca neuporedivo je veći od njenog zemaljskog opadanja). Spo menuli smo »priključivanje« kosmogonijske kreacije uz zvezdu kao izvor neophodnog sklada. Jednako dobro mo guće je celu površinu »spoljašnje sfere« takvog sveta uči niti »gutačem energije« koja potiče iz prirodnog Kosmosa. To je tada jedina šansa za bića koja tamo stanuju: ili će priznati da entropija veoma velikog, ili u tom slu čaju njihovog vlastitog sistema ne mora da raste, ili će otkriti da u njihovu »sveopštost« energija dopire odne kud spolja. Vratimo se hijerarhiji svetova smeštenih međusobno jedan u drugom, hijerarhiji čiji početak je nastao odlu kom neke kosmičke civilizacije koja naš svet smatra su više nesavršenim. Ta civilizacija će, dakle, stvoriti, »učaureni svet br. 2«, ali i njegovi stanovnici će kroz koji milion godina, nezadovoljni uslovima što u njima vladaju i žudeći za boljom budućnošću svojih potomaka, unutar i iz materijala sopstvenog sveta, načiniti za njih svet br. 3. Ovi naredni svetovi su u neku ruku »kosmomelioratori«, »ispravljači zla«, »ontološki rektifikatori«, a neko će ih možda i drugačije nazvati. Možda će u nekome od njih najzad zavladati takvo savršenstvo života da će dalji kosmokreacijski postupci biti obustavljeni; ali moraju biti obustavljeni ovako ili onako, jer članovi civilizacije br. 100.000 neće moći da smeste svoje sinove i kćeri na po vršinu atoma . . . Mogao bi me neko upitati ne čini li mi se bar malo verovatnim da će ljudi nekad preduzeti takve ili u naj manju ruku njima slične poduhvate.
STVARANJE SVETOVA
355
Neposredno upitan, moram neposredno da odgovo rim. Pre bih rekao da neće. No ako se zamislimo o ovim krajnje bezbrojnim svetovima razuma koji kruže unutar gigantskih galaksija, galaksija kojih ima neuporedivo vi še od pahuljica maslačka u vazduhu iznad prostranih li vada i od zrnaca peska u pustinjama, onda sam taj broj čini svaku neverovatnoću verovatnom — ako je samo ostvarljiva. Makar samo u jednoj od svakog miliona ga laksija. Ali da u celom tom prostranstvu zvezdane praši ne niko nikad ne pomisli o takvom poduhvatu, ne odmeri snage na takvim planovima — upravo to mi se čini pot puno neverovatnim. Pre no što neko kategorički oporekne, neka se zamisli; za takvo razmišljanje pogoduju julske noći u kojima je nebo tako bogato osuto zvezdama.
VIII. PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
Uvod
Pre nekoliko miliona godina počelo je hlađenje nailazećeg ledenog doba. Planine su rasle, kontinenti se di zali, džungle usled rastuće suše počinjale da se pretvaraju u travnate ravnice. Uporedo sa stvaranjem stepa, životna sredina šumskih četvoronožnih životinja kojima je život u granju usavršio preciznost pokreta šake i palac suprot stavio ostalim prstima, a oči učinio glavnim čulom ori jentacije, ta sredina koja je u najmanju ruku zahtevala da se često koristi uspravan stav, čak možda češće od drugih stavova — smanjivala se. Razna plemena silazila su sa drveća, sve ređeg i sve nesigurnijeg kao skloništa, i nastojala da oprobaju snage na prostranim stepskim rav nicama. Odustajanjem od uspravnog stava i od lica, pu tem sekundarnog narastanja gubice, nalik na pseću, na stao je pavijan. I samo jedan od onih eksperimentatora što su napuštali staništa na drveću ostao je živ kao i pa vijan. Traženje neposredne čovekove genealoške linije uza ludno je, jer su pokušaji silaženja na zemlju i hodanja na dve noge bili ponavljani bezbroj puta. Sve dok na ste pe gde su pasli biljožderni četvoronošci u onu nišu uoči nastupa ledenog doba nisu stupili antropoidi nesigurna hoda, ali neuralno već prilagođeni na zauzimanje onakvog stava kakav se formirao u džungli. Već su imali ljudsku ruku i oko, ali još nisu imali ljudski mozak. Konkurenci
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
357
ja je privilegovala njegovu visinu. Nasuprot drugim živo tinjama držali su se u grupama. Zahvaljujući naročitim unutarnaslednim pomeranjima znatno se produžilo nji hovo detinjstvo, period prikupljanja iskustava pod zašti tom grupe. Mimika i povici služili su sporazumevanju koje je potom trebalo da preraste u govor. Verovatno su praljudi već tada stekli dugovečnost, znatno veliku u od nosu na antropoide. U borbi za opstanak, naime, preživ ljavale su grupe koje su u svojoj sredini imale pojedince s najvećim iskustvom, što znači najstarije, koji su najdu že živeli. Prvi put valjda u toku evolucije došlo je, znači, do izdvajanja vrste obdarene dugom starošću, jer se ona prvi put pokazala biološki vrednom kao riznica informa cije. Ovaj prolog čoveka — jeste prelaz od akcidentalnog -majmunskog« upotrebijavanja oruđa na njihovo proiz vođenje. Ono je proizišlo iz »majmunske« tehnologije — bacanja kamena, oštrog držalja koje je početak dejstvovanja iz razdaljine. Prelaz na paleolit jeste nastanak prvih prostih mašina, jeste iskorišćavanje procesa okolnog sve ta: vatre, kao oruđa homeostaze, koje čini nezavisnim u odnosu na klimu, vode kao transportnog sredstva. Način života podlegao je promeni iz lovačkog lutanja u nomad ski život, zatim život u naseobinama, kada su ljudi od hranjenja biljem prešli na njegovo uzgajanje; bilo je to već milion godina posle početka. Bio je to već neolit. Čini se da ne potičemo od Neandertalca nego da smo taj oblik, s nama toliko srodan, uništili. Možda ne baš kao ubice ili žderači; borba za opstanak ispoljava se na različite načine. Neandertalac je bio toliko blizak prvo bitnom čoveku, hom o primigeniusu, da su se ta plemena mogla ukrštati, što se verovatno i dešavalo. Ali iako je Neandertalac, zagonetan zbog znatnog obima svoje lobanje, većeg od prosečnog obima lobanje današnjeg čoveka, stvorio sopstvenu kulturu, uginuo je zajedno s njom. Prvobitni čovek stvorio je novu. Malo je vremena prošlo potom u geološkoj skali, dok nije počela prva, prava fa za tehnološkog razvitka. Nekoliko hiljada godina niza civi lizacija, nastanjenih uglavnom u suptropskom pojasu. A one su samo trenutak u poređenju s onim milionom koji je formirao čoveka i socijalnu grupu.
358
STANISLAV LEM
U toj prvoj fazi nastupa najpre upotreba »prirodnih« izvora vanljudske energije (vučna stoka), ali i ljudske (rob). Pronalazak točka i obrtnog pokreta, koji su zaobišle neke čak i visoko razvijene civilizacije (srednje Ame rike) postaje osnov za građenje mašina sa uskom delatnošću, nesposobnom za samoadaptaciju. Koristi se ener gija sredine — vetra, vode, kamenog uglja; ubrzo potom — elektriciteta. On sem pokretanja mašina omogućava da se informacije šalju na veliku razdaljinu. To omogućava energičnu koordinaciju delatnosti i brži napredak reor ganizacije prirodne sredine u veštačku. Prelaz ka drugoj fazi počinje od suštinskih tehnološ kih promena. Oslobađanje u motorima sile koja po snazi dostiže prirodne pojave, dopušta da se savlada gravitaci ja. Pored atomske energije biva učinjeno dostupnim kibernetičko konstruktorstvo, čija suština počiva na primeni mehaničkog građenja mašina — programiranjem njihovog razvitka i delatnosti. To je jasan rezultat podražavanja prirodnih pojava, tretiranih sada, iako ne uvek na svestan način, više kao uzora, kao direktive za delat nost nego kao objekta bespomoćnog divljenja, izazvanog njihovom apsolutnom nadmoćnošću. Građenje sve složenijih sistema ispunjava veliku pra zninu koja zjapi u teorijskom znanju, što već odvaja re lativno potpuno znanje o tako prostim uređajima kao što je parna i električna mašina od tako komplikovanih sistema kao što je evolucija ili mozak. U svom najvećem razmahu taj razvitak teži ka »opštoj imitologiji«, pošto čovek uči da stvara sve što postoji, od atoma (antimaterija, sintetički proizvođena u laboratorij umima) pa do ekvivalenata sopstvenog nervnog sistema. U to vreme nastajući lavinski rast informacije otkri va čoveku da manipulisanje ne predstavlja posebnu teh nološku granu. Znatnu pomoć donosi istraživanje metoda koje u tom obimu upotrebljava bioevolucija. U perspek tivi se, zahvaljujući automatizaciji saznajnih procesa, nazire mogućnost prevladavanja informacione krize, (npr. u »uzgajanju informacije«). To može dopus titi perfekciju deltnosti, zasnovanu na principu gra đenja proizvoljno složenih i sigurnih sistema iz nesigurnih elemenata. Opet zahvaljujući znanju o analognoj tehno
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
359
logiji bioloških pojava. Realno postaje potpuno odvaja nje proizvodnje dobara od ljudskog nadzora; uporedo s tim izdvajaju se »hedonističke tehnike« (fantomatika i druge). Granica tog lanca jeste neka kosmogonijska inženjerija ili stvaranje veštačkih svetova, ali do te mere otuđenih i nezavisnih od Prirode da njen svet zamenjuju u svakom pogledu. Samim tim briše se granica između »veštačkog« i »prirodnog«, čim »veštačko« može da prestigne »prirodno« u proizvoljno izabranim parametrima, do kojih je Konstruktoru stalo. Tako izgleda prva faza čovekove tehnološke evoluci je. Nije ona granica razvitka. Istorija civilizacije, s nje nim antropoidalnim prologom i mogućim produžecima, kao što smo pokazali, predstavlja proces proširivanja homeostaze koji traje ukupno hiljadu do tri hiljade vekova, to jest proces čovekovog menjanja njegove sredine. Ta vlast, koja tehnološkim sredstvima penetrira mikrokosmos i makrokosmos sve do najdalje, ocrtane »pantokreatičke« granice, ne dodiruje ipak sam ljudski organizam. Čovek ostaje poslednji relikt Prirode, poslednje »auten tično delo Prirode« unutar sveta koji ona stvara. Takvo stanje ne može trajati proizvoljno dugo. Invazija u čovekovo telo tehnologije koju je on sam stvorio — jeste neizbežna. Rekonstrukcija vrste
Ta pojava, koja treba da predstavlja sadržaj druge faze civilizacionog razvitka, može se različito razmatrati i interpretirati. Različite takođe mogu da budu u izvesnim granicama i njene stvarne forme i pravci. Pošto nam je neka shema za dalja razmatranja neophodna, posluži mo se najprostijom, pamteći samo to da je reč isključivo o shemi, dakle o uprošćenju. Kao prvo, ljudski organizam može se smatrati kao dat i — u opštoj konstrukciji — nenarušiv. Tada će za daci biotehnologije počivati na uklanjanju bolesti i nji hovoj profilaktici, kao i na zamenjivanju suvišnih funk cija ili defektnih organa bilo surogatima biološkim (tipa transplantacije, presađivanja tkiva) bilo tehničkim (pro tetika). To je zahvat najtradicionalniji i kratkovid.
J0U
STANISLAV LEM
Drugo, čineći sve što je gore izneseno, takvim postup cima se, kao podređeno, može dodati zamenjivanje evolucionih gradijenata Prirode svrhovitom, regulacionom čovekovom praksom. Slična regulacija može, dalje, da ima različite ciljeve. Ili se kao najvažnije priznaje eliminisanje svih onih škodljivih posledica kakve u okviru veštačke civilizacijske sredine izaziva odsustvo prirodnog odabiranja, koje uništava lošije prilagođene. Ili, pak, taj skromni program zamenjuje program-maksimum: biološ ke autoevolucije koja treba da oblikuje naredne, sve sa vršenije ljudske tipove (preko suštinskih promena takvih naslednih parametara, kao što su, npr., mutabilnost, obolevanje od raka, zatim oblici tela, unutartkivne i međutkivne korelacije i, najzad — preko promene parametara — dužina života, a možda i razmere složenosti mozga). Jednom rečju, bio bi to, raspoređen u vremenu možda na vekove možda na milenijume, plan stvaranja »sledećeg modela hom o sapiensa«, ne naglim skokom nego pu tem spornih i postepenih promena, što bi izgladilo razlike između pokolenja. I najzad treće, ceo problem može se tretirati na mno go radikalniji način. Može se, naime, kako od Prirode dato konstrukcijsko rešenje zadatka »kakvo treba da je Razumno Biće« tako i to rešenje do koga bi se dalo stići od nje preuzetim, autoevolucionim sredstvima — prizna ti kao nedovoljno. Umesto poboljšavati ili »krpiti« posto jeći model u obimu ovakvih ili onakvih parametara, mogu se utvrditi njihove nove arbitrarne vrednosti. Umesto re lativno skromne biološke dugovečnosti — zaželeti gotovo besmrtnost. Umesto pojačanja konstrukcije koju je dala Priroda, u granicama kakve uopšte dopusti gradivo koje je ona upotrebila — tražiti najvišu izdržljivost kakvu je kadra da dostavi postojeća tehnologija. Jednom rečju, re konstrukciju zameniti potpunim brisanjem postojećeg rešenja i projektovati potpuno novo. Taj poslednji izlaz iz dileme danas nam se čini toli ko krajnje apsurdnim, toliko neprihvatljivim, da je vredno čuti argumente koje bi mogao izneti njegov pristalica. Naj pre — reći će on — put »profilaktičko-protetičkih« rešenja je neophodan i neizbežan, za šta je najbolji dokaz to što su ljudi na njega već zakoračili. Već postoje
PAMFLET PROTIV E V O L U C IJ E
361
proteze koje privremeno zamenjuju srce, pluća, grkljan, postoje sintetički krvni sudovi, veštačka trbušna marami ca, sintetičke kosti, posteljica plućnih otvora, veštačke zglobne površine od teflona. Projektuju se proteze ruke, neposredno pokretane biostrujama mišićnih patrljaka ramenog pojasa. Misli se o uređaju koji će fiksirati za pis nervnih impulsa koji pokreću udove za vreme hoda nja; čovek, paralizovan usled povrede kičmene moždine, moći će da hoda pomoću aparata koji šalje prave impul se, »snimljene« kod zdravog čoveka, aparata koji će bo lesnik po svojoj volji stavljati na noge. Istovremeno rastu mogućnosti primene presađivanja; posle rožnjača, koštanih elemenata, posle koštane moždine koja stvara krv, red je na životno važne organe. Stručnjaci tvrde da je presađivanje pluća pitanje bliske budućnosti25*. Prevlada vanje biohemijske odbrane organizma od vrsno stranih belančevina dozvoliće primenu presađivanja srca, želuca, itd. O tome da li će se primenjivati transplantati ili pre zamenski organi od abiološke supstance odlučivaće u sva kom pojedinačnom slučaju aktuelno stanje nauke i nivo tehnologije. Neke organe valjda će lakše biti zamenjivati mehaničkima, dok drugi moraju sačekati razradu tehnike uspešnijeg presađivanja. Što je ipak najhitnije, dalji raz voj biološke i abiološke protetike biće diktiran ne samo potrebama ljudskog organizma nego istovremeno i potre bama novih tehnologija. Zahvaljujući istraživanjima američkih istraživača već danas znamo da snaga mišićnih grčeva može znatno da se pojača umetanjem između nerva i mišića elektron skog pojačivača impulsa. Model aparata skuplja nervne impulse upućene u mišiće iz kože, pojačava ih i dovodi u prave efektore. Nezavisno od njih, ruski naučnici koji se bave bionikom, naukom o efektorima i receptorima živih organizama, konstruisali su uređaj koji znatno skraćuje vreme čovekove reakcije. To vreme je suviše dugo pri upravljanju kosmičkim raketama, pa čak i nadzvučnim avionima. Nervni impulsi protiču brzinom od jedva ne koliko stotina metara u sekundu, a moraju od čulnog organa (npr. oka) da dopru u mozak i otuda kroz živce u mišiće (efektore), što traje nekoliko desetina sekunda. A ovi uređaji sakupljaju impulse koji izlaze iz mozga i
362
STANISLAV LEM
protiču kroz nervna stabla i neposredno ih šalju u me hanički efektor. Na taj način dovoljno je da pilot ushte da pokrene upravljač i upravljač će se pomeriti. Situa cija koja će nastati posle valjanog usavršavanja sličnih tehnika biće paradoksalna. Individua ovako ili onako osakaćena usled nesrećnog slučaja ili bolesti, znatno će posle proteziranja prevazilaziti normalnu individuu. Jer teško je ne snabdeti je protezom najboljom od postoje ćih, a postojeće će delovati brže, efektivnije i sigurnije od prirodnih organa! Što se tiče predložene »autoevolucije«, ona će se ograničiti na takve preobražaje organizma kakvi se još nalaze u granicama biološke plastičnosti. Takvo ograni čenje ipak nije neophodno. Organizam ne može putem nasledne genotipske informacije proizvoditi dijamante, niti čelik, jer su za to potrebne visoke temperature i pritisak, kakvi se ne mogu realizovati u embriogenezi. Međutim, već sada se mogu stavljati, npr., proteze na one stalno smeštene u kostima vilice, stvorene u zubnim delovima iz najtvrđih materijala — kakve organizam neće proiz vesti — a koje su praktično neuništive. A najvažnija je perfekcija izrade i delovanja organa, a ne njegova geneza. Primenjujući penicilin, ne brinemo se da li ga je proizve la laboratorija u retortama ili autentična gljivica na hranIjivoj podlozi. Znači, planirajući rekonstrukciju čoveka i ograničavajući se na ona sredstva čiji će razvoj omogu ćiti informacionu predaju nasledne plazme, sasvim nepo trebno odustajemo od snabdevanja organizma takvim usavršenim sistemima, takvim novim funkcijama koje bi bile korisnije i efektivnije. Odgovaramo na to da pristalica konstrukcijskog pre vrata nije valjda svestan konsekvencija sopstvenih postu lata. Jer, ne radi se samo o usko shvaćenoj vezanosti čo veka za onakvo telo kakvo poseduje. Telesnošću u obli cima i izrazu kakvi su nam dati do Prirode, ispunjena je cela kultura i umetnost zajedno s naj apstraktnijim teo rijama. Telesnost je formirala kanone svih istorijskih es tetika, sve postojeće jezike, a time i celinu ljudskog miš ljenja. Jer telesan je i naš duh; ne izvodi se ta reč slučaj no iz disanja. Uprkos prividima nema takođe vrednosti koje bi ostajale bez učešća telesnog činioca. Krajnje je
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
363
telesna ljubav, u svome najmanje fiziološkom shvatanju. Kada bi čovek zaista trebalo da sam sebe preobrazi pod pritiskom tehnologija stvorenih sopstvenim rukama, ka da bi kao svog naslednika trebalo da prizna robota sa savršenim kristalnim mozgom, bila bi to njegova najveća ludost. To bi značilo ni manje ni više do isključivo činje nica skupnog samoubistva rase, zaklonjenog prividom njenog produžetka u mislećim mašinama koje čine deo tehnologije: tako bi dakle čovek, u krajnjoj konsekvenciji, dopustio da ga tehnologija koju je on ostvario potisne s mesta na kome je postojao, iz njegove ekološke niše, te da ova tehnologija u neku ruku preraste u novu sin tetičku vrstu koja sa istorijske arene uklanja lošije pri lagođenu vrstu. Ti argumenti neće ubediti našeg sagovornika. Telesnost ljudske kulture odlično poznajem — reći će — ali ne smatram da je sve u njoj toliko dragoceno da bi za služilo da traje večito. Poznato je kakav su koban uticaj na razvoj određenih pojmova, na nastanak društvenih i religijskih kanona imale činjenice u suštini toliko slučaj ne kao, na primer, lokalizacija polnih organa. Štednja u delanju i ravnodušnost prema obzirima koje mi smatra mo estetskim izazvale su zbliženje i delimično spajanje puteva koji luče završne produkte promene materije sa polnim organima. To biološki racionalno susedstvo, koje, uostalom još na etapi vodozemaca i gmizavaca, predstav lja neizbežnu posledicu konstrukcijskog rešenja, znači pre više desetina miliona godina, bacilo je, u očima ljudi, kad su počeli istraživati i posmatrati sopstvene organske funkcije, sramnu i grešnu senku na polni akt. Nečistoća toga akta nametala se nekako automatski, čim je bila realizovana preko organa vezanih sa funkcijama lučenja ekskremenata. Organizam treba da izbegava završne produk te izmetina, jer je to biološki važno. Istovremeno ipak treba da teži polnom sjedinjavanju koje je evoluciono neophodno. Elem, koncentracija dva dijametralno su protna naređenja s takvim značenjem mogla je odlučno uticati na nastanak mitova o istočnom grehu, o prirodnoj nečistoći polnog života i njegovih oznaka, a duh, raspinjan između nasledno programirane repulsije i atrakcije, proizvodio je ili civilizacije oslonjene na pojam greha i
364
STANISLAV LEM
krivice ili civilizacije stida i ritualima kanalizovanog razvrata. To kao prvo. Drugo, ne zalažem se ni za kakvu »robotizaciju« čo veka. Ako sam govorio o različitim elektronskim i drugim protezama, bilo je to jedino da bih se pozvao na kon kretne primere koji su danas dostupni. Ukratko, pod ro botom podrazumevamo mehanizovanog idola čovekolikom mašinom obdarenom ljudskom inteligencijom. On je, dakle, primitivna čovekova karikatura, a ne njegov naslednik. Rekonstrukcija organizma ne treba da ozna čava odustajanje od bilo kakvih vrednih odlika nego je dino eliminaciju odlika koje su kod čoveka nesavršene i primitivne. Formirajući našu vrstu, evolucija deluje, sa izuzetnom brzinom. Njena prava tendencija, tendencija očuvanja konstrukcijskih rešenja polazne vrste optereći vala je, dokle god je to bilo moguće, naše organizme ni zom nedostataka koji nisu bili poznati našim četvoronožnim precima. Koštana karlica u njih ne podržava te ret utrobe. Pošto kod čoveka mora da je digne, nastale su mišićne prepone koje ozbiljno otežavaju porođaj. Us pravni stav takođe je štetno uticao na hemodinamiku. Ži votinje ne znaju za proširenje vena, jednu od pošasti ljudskog tela. Nagli rast moždane lobanje doveo je do takvog povijanja pod pravim uglom grlene šupljine (ta mo gde ona prelazi u jednjak), da na tome mestu nastaje komešanje vazduha, koje na zidovima grla taloži izuzetne količine aerosoli i mikroorganizama, čime je grlo postalo polazna kapija velikog broja zaraznih bolesti. Evolucija je nastojala da se tome suprotstavi, okružujući kritično mesto prstenom limfnog tkiva, ali ta improvizacija ne sa mo što nije dala rezultate nego predstavlja izvor novih bolesti, pošto su te skupine tkiva postale sedišta zapalji vih oboljenjatxIV]. Ne tvrdim da su čovekovi životinjski preci predstavljali idealna konstrukcijska rešenja; saevolucione tačke gledišta »idealna« je svaka vrsta, ako je sposobna za život. Tvrdim jedino da čak i naše neizmerno ubogo i nepotpuno znanje dopušta da zamislimo takva zasad neostvarljiva rešenja, koja bi ljude oslobodila od bezbrojnih patnji. Proteze svake vrste čini nam se nečim gorim od prirodnih udova i organa, pošto dosad po efektivnosti zaista stoje iza njih. Dabogme, razumem da tamo
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
365
gde tehnologija to ne zahteva mogu da se zadovolje kriterijumi prihvaćene estetike. Spoljašnja površina tela ne čini nam se lepom ako je pokrivena kosmatim krznom, isto kao i kad bi bila pokrivena čeličnim limom. Ali može ničim, ni za oko ni za druga čula, da se ne razlikuje od kože. Drugo je sa znojnim žlezdama; zna se da civilizovani ljudi vode računa o uništenju posledica njihovog de lovanja, koje nekima u ličnoj higijeni stvaraju mnogo bri ga. Ali, najzad, nisu važni detalji. Ne govorimo šta može biti /a dvesta ili sto godina nego o onome što se još može smisliti. Ne verujem ni u kakva krajnja rešenja. Veoma je verovatno da će »natčovek« posle izvesnog vremena proglasiti sebe za nesavršeno delo, jer će mu nove tehno logije omogućiti ono što nama danas liči na fantaziju ko ju za veka nećemo moći da rešimo (npr. »preseljavanje iz ličnosti u ličnost«). Danas je prihvaćeno da je svesnim duhovnim naporom moguće stvoriti simfoniju, statuu ili sliku. Međutim, misao o »komponovanju« svoga potom ka, o nekoj orkestraciji onih duhovnih i fizičkih odlika koje bismo u njemu žeieli da vidimo — liči nam na ružnu jeres. Ali nekad se na jeres gledalo kao na želju za lete njem, želju za proučavanjem ljudskog tela, građenjem mašina, istraživanjem početaka života na zemlji, a vreme u kome se sveopšte tako mislilo nije od nas udaljeno mnogo više od sto godina. Ako treba da ispadnemo inte lektualne kukavice možemo, naravno, prećutati verovatnoću budućeg razvitka. No u takvom slučaju izrazito tre ba podvući bar to da se ponašamo kao kukavice. Čovek ne može menjati svet, a da ne menja samog sebe. Mogu se učiniti prvi koraci na nekom putu i praviti se kako ne znamo kuda on vodi. Ali to nije najbolja od svih mo gućih strategija. Taj iskaz entuzijasta rekonstrukcije vrste zaslužuje ako ne prihvatanje a ono bar da bude razmotren. Svako načelno protivljenje može poticati iz dva različita stava. Prvi je više emocionalan nego racionalan, bar u tome smi slu što odbija da se složi sa evolucijom ljudskog orga nizma, ne prihvatajući k znanju »biotehnološke« argu mente. On ljudsku konstituciju kakva danas postoji smat ra nenarušivom, čak iako priznaje da je obeležena mno gim krhkostima. Ali i te krhkosti, kako fizičke tako i du
366
STANISLAV LEM
hovne, postale su tokom istorijskog razvitka vrednosti. Bez obzira na to kakav bi bio rezultat autoevolucione de latnosti, on označava da čovek ima da nestane sa Zemljine površine; njegova slika u očima »naslednika« bila bi mrtav zoološki naziv, kao što je za nas Australopitek ili Neandertalac. Za biće gotovo-besmrtno, kome vlastito telo podleže isto kao i okolina, ne bi postojala većina ve ći tih ljudskih problema; prema tome, tehnološki prevrat nije samo uništenje vrste Homo Sapiensa nego i ubistvo njegovog duhovnog nasleđa. Ako nije fantasmagorija, tak va perspektiva liči samo na podsmeh: umesto da reši svo je probleme, umesto da nađe odgovore na pitanja koja ga vekovima muče, čovek treba od njih da se brani u mate rijalnom savršenstvu; kakvo je to sramno bekstvo, kakvo napuštanje odgovornosti kada se uz pomoć tehnologije hom o učauruje u onoga deus ex machina! Drugi stav ne isključuje prvi: verovatno se slaže s njegovim dokazima i osećanjima, ali čini to ćutke. Kad uzima reč, postavlja pitanja. Kakva konkretna poboljšanja i rekonstrukcije predlaže »autoevolucionist« ? Odbija da daje pojedinačna objašnjenja, kao preuranjena? A otkud zna da li će danas nedostižno savršenstvo bioloških rešenja biti ikad prevaziđeno? Na kakvim činjenicama zasniva tu svoju pretpo stavku? Nije li verovatnije da je evolucija stigla do pla fona materijalnih mogućnosti? Da složenost kakvu reprezentuje ljudski organizam predstavlja graničnu veličinu? Naravno, poznato je i danas da mašinski sistemi u obimu posebno razmatranih parametara, takvih kao brzina saopštenja informacije, kao nepogrešivost lokalnog delovanja, kao postojanost funkcija zahvaljujući uvećanju njenih realizatora i kontrolora, mogu da prevazilaze čoveka, ali drugo je uvećavanje zasebno uzetih sila, produktivnosti, brzine ili trajnosti, a sasvim nešto drugo — integracija svih tih optimalnih rešenja u jed n om sistemu. Autoevolucionist je spreman da digne bačenu ruka vicu — i da argumentima suprostavi kontraargumente. Ali pre no što pređe na diskusiju s pogledima protivnika-racionalista, on odaje da mu prvi stav u osnovi nije tuđ. Jer, u dubini duše on oseća isto takvo strašno protiv ljenje u liku planova rekonstrukcije vrsta, kao onaj koji ih je kategorički osudio. Smatra ipak da je ta buduća pro-
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
367
mena neizbežna i upravo zato traži sve razloge koji bi je zastupali, tako da se konačna delatnost podudari s rezul tatom izbora. Nije apriorni oportunist: ne smatra da ono što je neophodno samim tim mora da bude i dobro. Ali nada se da tako u najmanju ruku m ože da bude. Konstrukcija života
Da bi se konstruisala dinamo-mašina, uopšte ne mo ra da se zna istorija njenog pronalaska. Mladi inženjer može sasvim da prođe bez toga. Istorijske okolnosti koje su oblikovale prve modele dinamo-mašina jesu ili bi za njega u najmanju ruku mogle da budu nevažne. Uosta lom, dinamo-mašina je kao uređaj za promenu kinetičke ili hemijske energije u električnu u stvari zastarela. Kada uskoro elektricitet bude proizvođen bez komplikovane okolnosti postupnih preobražaja (hemijska energija uglja — u toplotnu, toplotna — u kinetičku i tek kinetička — u električnu), samo će istoričar tehnike proizvodeći ga npr. neposredno u atomskom reaktoru, znati konstrukci ju nekadašnjih strujnih generatora. Takva nezavisnost od istorije razvitka biologiji je tuđa. Govorimo to zato što pristupamo kritici evolucionih rešenja. Može to da bude samo konsrtuktorska kritika rezul tata koja apstrahuje sve delatne faze što su joj pretho dile. Doduše, ljudi su više skloni da vide savršenstvo bio loških rešenja, ali to je zato što baš njihove vlastite spo sobnosti ostaju daleko iza bioloških. Za dete je svaki pos tupak odraslog čoveka nešto moćno. Treba odrasti da bi se u nekadašnjoj perfekciji sagledala njena slabost. Ali to nije sve. Upravo konstruktorska lojalnost naređuje nam da se u oceni bioloških realizacija ne ograničavamo na paškvil protiv konstruktora koji nam je sem života dao i smrt, a patnji više nego uživanja. Jer ocena treba da ga tretira takvim kakav je bio. A bio je, pre svega, veoma daleko od svemoći. U trenutku starta evolucija je bila Robinzon na pustom ostrvu, lišen ne samo oruđa i pomoći, ne samo znanja i sposobnosti predviđanja nego i samoga sebe, to znači uma koji planira, pošto sem vrelog okeana, burnih pražnjenja i beskiseoničke atmosfere sa
368
STANISLAV LEM
vrelim suncem ničeg drugog nije bilo. Govoreći, dakle, da je evolucija počela tako i tako, da je činila to i to, mi personalizujemo prve pokrete procesa samoorganizacije, li šene ne samo ličnosti nego čak i cilja. On je bio preludijum velikog dela koji nije poznavao ni to delo, pa čak ni njegove najbliže taktove. Molekular ni haosi raspolagali su, sem sebi svojstvenim materijal nim potencijama, samo jednom ogromnom dimenzijom slobode: vremenom. Pre nepunih sto godina starost Zemlje procenjivana je na 40 miliona godina. Znamo da ona postoji najmanje 4 milijarde godina. Ja sam učio sam da život na Zemlji postoji nekoliko stotina miliona godina. Danas poznati ostaci organskih supstanci, koje su nekad pripadale živim bićima, imaju dve milijarde i sedamsto miliona godina. Ako budemo računali od dana današnjeg unatrag, onda je 90% celog vremena evolucije proteklo pre no što su nas tali prvi kičmenjaci. To se dogodilo pre nekih 350 miliona godina. Posle daljih 150 miliona godina potomci tih koštanoskeletnih riba izišli su na kopno, ovladali vazduhom, a posle sisara, koji su brojali nekih 50 miliona godina, nastao je pre milion godina čovek. Lako je žonglirati milijardama. Vrlo je teško predo čiti sebi konstruktorsko značenje takvih brojeva, takvih vremenskih provalija. Kao što se vidi, ubrzanje postup nih, narednih rešenja karakterizuje ne samo tehničku evoluciju. Progres ubrzava ne samo kulminacija društve no nagomilavanog teorijskog znanja nego i genetičkog znanja fiksiranog u naslednoj plazmi. Preko dve milijarde godina život se razvijao isključi vo u vodi okeana. Vazduh i kopno bili su u tim epohama mrtvi. Znamo oko 500 arheoloških vrsta iz kambrijskog doba (od pre pola milijarde godina). Iz pretkambrijskog, pak, otkriveni su, i pored maltene stogodišnjih upornih traganja, jedva pojedinačni tragovi. Ta začuđujuća praz nina je do danas neobjašnjiva. Čini se da je broj živih formi ozbiljno porastao u relativno kratkom vremenu (od nekoliko miliona godina). Pretkambrijske forme su gotovo isključivo biljke (alge), a životinjskih kao da uop šte nema. Moguće ih je izbrojati na prste jedne ruke. U kambrijumu se ipak pojavljuju masovno. Neki naučnici
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
369
skloni su prihvatanju hipoteze o nekoj radikalnoj, global noj promeni zemaljskih uslova. A možda je to bio skok siline kosmičkih zraka, u skladu sa spomenutom hipote zom Šklovskoga. Ma kako stvari izgledale, nepoznati či nilac morao je delovati na celoj planeti, pošto se pretkambrijska praznina odnosi na sveukupne paleontološke podatke. S druge strane, okeanske vode pre početka do njeg kambrijuma imale su u sebi poveliki broj živih or ganizama i nije se čekao tek kambrijum da bi počeo rast brojnih prethodnih formi. Živih organizama je već i u arheozoiku bilo mnogo: iz paleontoloških podataka zna mo, naime, da je odnos kiseonika prema azotu u atmos feri još davno pre kambrijuma bio sličan današnjem. A da je kiseonik vazduha proizvod dejstva živih organiza ma, proizlazi iz toga što je njihova opšta masa morala biti približno ista kao danas. Nedostatak fosilnih oblika uzrokovala je, bar delimično, njihova kratkotrajnost: pretkambrijski oblici nisu imali skeleta ni mineralnih kora. Na koji način i kako je došlo, do takvih »rekon strukcija« u kambrijumu — ne znamo. Možda taj prob lem nikad neće moći da bude rešen. A moguće je, takođe, da će nas tačnije poznavanje biohemijske kinetike dove sti na trag te zagonetke, ako bi nam pošlo za rukom da u osloncu na savremenu strukturu belančevinske homeo staze dođemo do zaključka kakve su njene primitivne forme mogle s najvećom verovatnoćom da joj prethode. Ukoliko se, naravno, rešenje zagonetke svodi na unutarustrojstvene činioce pre nego na neku jednokratnu sekvencu kosmičkih geoloških ili klimatskih promena s po četka kambrijuma. Govorimo o tome zato što je »kambrijumski prelom« mogao biti izazvan nekim »biohemijskim pronalaskom« evolucije. Ako je tako čak i bilo, on nije izmenio prethod no prihvaćeni, fundamentalni princip građenja, zasnova nog na ćelijskim ciglicama. Životnoj evoluciji prethodila je, bez sumnje, evolu cija hemijskih reakcija; praćelije stoga nisu morale da se hrane mrtvom materijom kao izvorom poretka. Ne bi, uostalom, mogao odmah da se reši taj, jedan od najtežih zadataka kakav predstavlja sinteza organskih tela iz pros tih spojeva, kao što je, zahvaljujući energiji sunčanih fo24
370
STANISLAV LEM
tona, ugljendioksid. To remek-delo sinteze realizovale su tek biljke, stekavši veštinu proizvodnje hlorofila i čitave aparature encima, koji love zračne kvantove. Praorganizmi su u početku na srećan način sigurno raspolagali organ skim supstancama koje su lako mogle da prisvajaju, a koje su činile recidiv onog preobilja koje ih je rodilo. Ono je nastalo u takvim procesima, kao što su, npr., elek trična pražnjenja u atmosferi amonijaka, azota i vodonika. Vratimo se ipak osnovnom dinamičnom problemu elementarne ćelije. Ona mora da kontroliše bitne para metre svojih promena, tako da iz obima još povratnih fluktuacija ne bi umakli van granica povratnosti — u raspad, dakle u smrt. U tečnom koloidnom središtu takva kontrola mora proticati ograničenom brzinom. Tako fluk tuacije izazvane statističkom prirodom molekularnih pokreta ne mogu proticati brže no što se obavlja opštećelično kruženje informacije. U protivnom slučaju ele mentarni regulator, jedro, izgubilo bi vlast nad lokalno proticanim procesima: informacija o potrebi interven cije tada bi, po pravilu, stizala prekasno. To bi označilo početak već nepovratnih promena. I tako su razmere će lije, u krajnjoj instanci, diktirane parametrima brzine informacione poruke s proizvoljnog mesta ćelije regula torima, kao i brzine lokalno protičućih hemijskih pro cesa. U svojim ranim fazama evolucija je često proizvo dila ćelije koje su se po razmerama znatno razlikovale. Nemoguća je ipak ćelija veličine dinje ili, pak, slona. To proizlazi iz gore navedenih ograničenja. Treba primetiti da je ćelija za čoveka-tehnologa ure đaj u najmanju ruku neobičan, koji više pobuđuje divlje nje nego razumevanje. Tako »prost« organizam kao šta pić (bakterija) debelog creva deli se svakih 20 minuta. U to vreme bakterija proizvodi belančevine u tempu od 1.000 molekula u sekundu. Pošto se pojedinačna čestica belančevine sastoji iz oko 1.000 aminokiselina, od kojih svaka mora biti odgovarajuće »raspoređena« u prostoru i »prilagođena« uz nastajuću molekularnu konfiguraciju, to nije neki beznačajan zadatak. Najopreznija procenjivačka ocena pokazuje da bakterija proizvodi u najmanju ruku 1.000 bita informacije u sekundu. Taj broj će biti
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
371
ubedljiv ako ga uporedimo s količinom bita informacije koju može da savlada ljudski um. Ona iznosi oko 25 bita u sekundu. Štampana strana teksta s m alom prekobrojnošću informacije, sadrži oko 10.000 bita. Kao što se iz toga vidi, informacioni potencijal ćelije najveći je u unu trašnjim procesima, tj. onima što služe nastavku njene dinamične egzistencije. Ćelija je »tvornica« u kojoj se »si rovina« nalazi se svih strana: oko, iznad i ispod »proiz vodnih mašina«; te »mašine« su čelične organele, ribosome, mitohondrija i slične mikrostrukture koje stoje na polovini veličinske skale između ćelije i hemijske čestice. Sastoje se iz sređenih i složenih hemijskih struktura, sa uz njih »pričvršćenim« »oruđima obrade«, tipa encima; čini se da »sirovinu« »mašinama« dostavljaju ne neke specijalno delujuće pravčane sile koje bi privlačile po trebnu sirovinu a potiskivale suvišnu ili nepogodnu za »obradu« nego naprosto obični toplotni pokreti mole kula. Tako, dakle, »mašine« bivaju nekako bombardovane potocima čestica što igraju u molekularnoj nadstrešni ci čestica, a stvar je njihove specifičnosti, izbora, da iz tog prividnog »haosa« zahvataju »prave« elemente. Pošto su svi ti procesi bez izuzetka statističke prirode, opšta termodmamička razmišljanja navode na zaključak da u toku takvih promena mora da dolazi do grešaka, tj. varki (npr. smeštanja »lažnih« aminokiselina na mesta nastajuće molekularne spirale belančevine). Takve greške mo raju ipak biti retke, bar u granicama norme, pošto je ne moguće otkriti belančevine koje bi ćelija »pogrešno« sintetizovala. Poslednjih godina sproveden je niz istraživa nja kinetike hemijskih reakcija života, ne kao kruto ponavljanih cikličnih procesa nego kao izvesne plastične celine koja sem što biva u svom neprestanom begu podrža vana, može brzo i efikasno da bude usmeravana za posti zanje aktuelno značajnih ciljeva. Posle razrade »polaznih parametara« modelske ćelije, veliki računar je punih 30 časova izračunavao najkorisnije sazvučje brzine reakcija i pojedinih njihovih žarišta u ćeliji. Eto do čega vodi da nas u nauci neophodna formalizacija zadatka: jer ćelija bakterije rešava te iste probleme u delićima sekunda i, razume se, bez elektronskog ili neuronskog mozga. 24 *
372
STANISLAV LEM
Jednorodnost ćelije istovremeno je stvarna i privid na. Stvarna je u tom smislu što njena plazma predstavlja koloidni rastvor višemolekularnih proteida belančevina i lipoida, dakle »haos« čestica uronjenih u tečnu sredinu. Prividna, pošto prozirnost ćelije prkosi pokušajima da se zapaze njene dinamične mikrostrukture, a njihovo odsecanje i fiksiranje pigmentima izaziva promene koje raza raju prvobitnu organizaciju. Kako se, zahvaljujući muč nim i napornim istraživanjima došlo do uverenja, ćelija nije čak ni onakva metaforična »fabrika« kakvu sugerira navedena slika. Procesi difuzije i osmoze između jedra i protoplazme ne nastaju samo zahvaljujući fizičkim me hanizmima, saglasno sa gradijentom vladajućih razlika u osmotičkom pritisku, nego se ti gradijenti nalaze pod kontrolom, pre svega pod kontrolom jedra; u ćeliji se rnogu razlikovati mikrostruje, čestične mikrobujice, neka vrsta minijaturizovanih ekvivalenata krvotoka, dok su organele čvorni punktovi tih struja, predstavljajući istovre meno »univerzalne automate« snabdevene spojevima od govarajuće vremenski raspoređenih encima, kao i akumu latori energije, bacane u pravim momentima i u pravom smeru. A može se još nekako i zamisliti fabrika koja se sas toji iz mašina i sirovina što plivaju jedne pored drugih, ali teško bi bilo shvatiti kako bi mogla biti konstruisana fabrika koja bi stalno menjala svoj oblik, uzajamne spre ge proizvodnih agregata, njihovu proizvodnu karakteris tiku itd. Ćelija je sistem vodnjikavih koloida s mnogo struja prisilne cirkulacije, sa strukturom ne samo fun kcionalno pokretnom nego i koja se haotično menja (u takvom smislu da je moguće čak pomešati protoplazmu — samo da to ne ošteti izvesne osnovne strukture, te će ona i dalje dejstvovati, znači — živeti), stalno potresana Braunovim pokretima, s neprestanim odstupanjima od stabilizacije, a određeno upravljanje celinom procesa mo guće je u njoj samo statistički, u osloncu na probabilističku taktiku neposrednih intervenciono-regulacionih od luka. Procesi oksidacije nastaju u ćeliji u obliku prenoše nja elektrona kroz »pseudokristalni tečni poluprovodnik«, pokazujući određene ritmove, izazvane upravo stal nom regulacionom intervencijom — a to isto se tiče i dru
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
373
gih procesa, kao npr. energetskih ciklusa sa akumulira lij em energije u adenozinotrifosfornoj kiselini, itd. U suštini, svi viši organizmi samo su kombinacije toga elementarnog gradiva, »izvlačenje zaključaka i konsekvenoija« iz rezultata datosti koje postoje u svakoj će liji, počev od bakterijskih. Takođe nijedan tkivni orga nizam ne poseduje univerzalizam ćelije, koliko god ga u izvesnom smislu zamenjuje plastičnost centralnog nervnog sistema. Taj univerzalizam ispoljava svaka ameba; bez sumnje je krajnje ugodno imati nogu koja u slučaju potrebe postaje ticalo, takvo koje će, čim bude izgublje no, odmah zameniti druga noga; imam na umu pseudopodije — lažnonošce ameba. Jednako korisno biva kada na »bilo kome mestu mogu da se otvore usta«, a i to je kadra ameba koja omotava i guta protoplazmom čestice hrane. Tu ipak prvi put daje glas o sebi sistem uvodno prihvaćenih postavki. Sjedinjujući se u tkivo, ćelije mogu da stvore makroskopski organizam koji ima skelet, mi šiće, sudove i nerve. Ali čak ni najsavršenija regeneracija nije više tako svestrana kao jedanput izgubljen univerza lizam funkcija, zajedno s jednoćeličnošću. Gradivo na meće granicu proizvođenju »povratnih organa«. Protoplazma je kadra pomalo i da se grči, i da sprovodi im pulse i da vari progutanu hranu, ali ne grči se sa preciz nošću specijalizovane mišićne ćelije, ne sprovodi impulse kao nervna vlakna i ne može ni da zagrize hranu ni uspešno da je goni, naročito ako je ona energična i beži. Specijalizacija je, doduše, jednosmerno pojačavanje poje dinih odlika čelične svestranosti, ali je takođe i odustaja nje od te svestranosti, čiju konsekvenciju, valjda ne naj manje važnu, predstavlja lična smrt. Kritiku »čelične postavke« moguće je preduzeti dvo jako. Prvo, sa genetičkog stanovišta: tada kao datosti prihvatamo tečnu (vodnu) sredinu tela tipa aminokiselina i drugih organskih jedinjenja, rezultate hemijske delatno sti okeana i atmosfere. Jer samo su se tamo ova tela na gomilavala, samo tamo su mogla međusobno da reaguju da bi došlo do početaka samoorganizacije u uslovima kakvi su vladali na Zemlji kojoj je u to vreme bilo »jedva« mi lijardu i po godina. Uzimajući u obzir takve polazne uslove, moglo bi se pitati za realizaciju »prototipa« različitog
374
STANISLAV LEM
od evolucionih rešenja. Drugo, apstrahujući neophodnost te situacije, moguće je zamisliti kakvo bi rešenje bilo op timalno i nezavisno od pomenutih ograničenja. Drugim rečima, ne bi li razvojne perspektive organizacije bolje izgledale kad bi ih neki Konstruktor inicirao u postojanoj ili gasnoj sredini? Elem, nema ni govora da bismo danas bili kadri da rivalizujemo, makar samo u teorijskoj pretpostavci, s koloidnom verzijom rešenja homeostaze, kakvu je proiz vela Evolucija. Ne znači to da bi ono zaista bilo nedosežno. Ko može znati nije li odsustvo izvesnih atoma, izvesnih elemenata u sirovini, u gradivu praćelija kojim je evolucija mogla raspolagati samim tim već na samom pristupu zatvorila evoluciji put ka drugačijim, možda energetski bogatijim, dinamično još trajnijim stanjima i tipovima homeostaze? Evolucija je raspolagala onim či me je baš raspolagala, od svojih materijala učinila je upotrebu verovatno najsavršeniju od mogućih. Pošto ipak stojimo na stanovištu sveprisustva samoorgainzacionih procesa u Kosmosu, i zbog toga uopšte ne smatramo ka ko bi njihovo začeće bilo moguće samo u izuzetnim slu čajevima izvanrednog i naročito pogodnog sticaja okol nosti, dopuštamo mogućnosti nastajanja — u okviru teč nih faza — drugih tipova samoorganizacije no što je belančevinski, a možda i koloidni, pri čemu te varijante mogu biti i »gore« i »bolje« od zemaljske. Ali šta, u stvari, znači »gore« ili »bolje«? Zar ne po kušavamo da ispod tih pojmova prokrijumčarimo neka kav platonizam, nekakve kriterijume potpuno proizvolj nog vrednovanja? Naš kriterijum predstavlja napredak ili, tačnije, mogućnost napretka. Pod njim podrazumevamo uvođenje na materijalnu scenu takvih homeostatskih rešenja koja ne samo što mogu da traju uprkos unutraš njim i spoljnim poremećajima nego mogu i da se razvi jaju, odnosno da povećavaju obim te homeostaze. To su sistemi, savršeni ne samo sa gledišta razmatrane adapta cije uz stanje aktuelne sredine nego savršeni takođe i kao sistemi sposobni za promene, pri čemu te promene treba da odgovaraju i zahtevima sredine i da omogućavaju da lje, naredne promene, tako da nigde ne dođe do presecanja toga puta narednih egzistencijalnih rešenja, do upadanja u ćorsokak razvitka.
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
375
Tako ocenjivana, na osnovu svojih rezultata, zemalj ska evolucija istovremeno zaslužuje i pozitivnu i negativ nu ocenu. Negativnu zato — o čemu će još biti govora — što je kako uvodnim izborom (građevinskog elementa) tako i kasnijim metodima oblikujućeg delovanja — odu zela svojim krajnjim i najvišim proizvodima, znači upra vo nama, šanse za normalno nastavljanje napredovanja u biološkom planu. I obziri biotehnološke i moralne pri rode onemogućavaju nam prosto nastavljanje evolucionih metoda: biotehnološke, pošto smo, kao određeno kon strukcijsko rešenje, suviše determinisani od efektivnih sila Prirode; moralne, pošto odbacujemo i metode slepih eksperimenata i metode slepe selekcije. Istovremeno se rešenje koje je dala evolucija može ipak ocenjivati pozi tivno, čim pored bioloških ograničenja imamo zahvalju jući društvenoj evoluciji nauke, bar buduću slobodu de latnosti. Čini se sasvim verovatnim da »zemaljska varijanta«, po napred ustaljenim kriterijumima, nije ni najgora ni najbolja od mogućih. Rešenja statističke prirode u stvari su nedopustiva u okviru sunčanog sistema, pošto on broji jedva nekoliko planeta; no bez obzira na to, kad bismo se oslonili na tako škrt uporedni materijal, nameće se za ključak da je ćelično-belančevinska homeostaza nešto, i pored svega, bolja od prosečne — čim pored jednakog vremena postojanja druge planete istog sistema nisu pro izvele razumne oblike. Ali to je, kao što sam se ogradio, veoma rizično zaključivanje, pošto različite mogu da bu du vremenske skale i različit tempo promena: metansko-amonijačke planete mogle bi pripadati drugačijoj evolucionoj sekvenci, takvoj u kojoj našim vekovima odgo varaju milenijumi. Zato ćemo sebi na ovome mestu zabra niti dalje spekulacije o ovoj temi. Od »tečnih« homeostata prelazimo na čvrste i gasne. Pitamo za razvojne perspektive organizacije, kada bi je neki Konstruktor inicirao u gasnim ili čvrstim agregat nim stanjima materije. Ovaj problem nema akademsko nego veoma realno značenje, pošto odgovor na postavljeno pitanje može da se odnosi kako na eventualnu inženjerijsku delatnost ta ko i na verovatnoću nastanka drugačijih, ne koloidnih
376
STANISLAV LEM
nego »čvrstih« ili »gasnih evolucionih procesa« na kosmičkim telima koja nisu slična Zemlji. Kao što znamo, brzina nastajućih reakcija ima tu prvorazredan značaj. Dabogme, ne isključivi, pošto proticanje tih reakcija mora biti čvrsto držano, mora biti strogo kontrolisano i ponavljano. Stvaranje kružnih procesa označava nasta nak najranijih, prvih automatizama na molekularnom ni vou, oslonjenih na povratnu spregu koja delimično oslo bađa centralni regulator od nužnosti neprestanog bdenja nad svime što se dešava na njemu podložnom prostran stvu. Znači — gasovi. Reakcije u njima moraju nastajati brže nego u vodnoj sredini, ali tu su veoma važni činioci temperatura i pritisak. Evolucija se na Zemlji poslužila »hladnom« tehnologijom, to jest oslonjenom na katalizovanje reakcija u cilju njihovog začinjanja ili ubrzavanja, a ne na primenu visokih temperatura. Taj zaobilazni metod bio je jedino moguć. Jer, doduše, sposobnost sistema koji proizvodi visok pritisak i temperature, može biti ma nja od sposobnosti katalitičkog sistema, ali evolucija ta kav sistem nije mogla proizvesti ni iz čega. U tom slučaju ona je bila »Robinzon-hemičar«. U takvoj situaciji ne od lučuje »apsolutni« informacioni bilans, to jest činjenica da manje informacije treba za gradnju odgovarajućih pumpi, za spregu nekih reakcija (npr. koncetracije sunča nih zraka) da bi se stvorili uslovi reagovanja tela nego je najbolja ona informacija koja se da aktuelno iskoristiti i pokrenuti. Zemlja nije davala slične mogućnosti u okviru čvrstih tela i atmosfere. A da li bi pogodno stanje ipak moglo nastati u drugim okolnostima? Na to ne umemo da odgovorimo. Mogu se samo raspredati različite pret postavke. Svakako, iz čvrstih tela sami već umemo da gradimo homeostate, mada još uvek primitivne (kao elek tronske mašine). Ali se ta rešenja, opterećena nizom osnovnih nedostataka, mogu priznati samo kao uvod u pravu konstrukciju. Prvo, modeli koje mi gradimo jesu »makrohomeostati«, to jest sistemi čija molekularna struktura ne stoji u neposrednoj vezi sa izvršavanim funkcijama. Ta veza označava ne samo korisnost za njihovo ispunjavanje, sva kako neophodno i u elektronskoj mašini, u kojoj provod nici moraju imati odgovarajuću pravilnost, moraju po-
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
377
sedovati tranzistore ili neuromime — određenu karakte ristiku delovanja, itd. Ona označava da složeni sistem, pošto je osuđen na veoma veliku količinu elemenata nad čijim stanjem ne može neprestano bdeti, mora da bude izgrađen na principu »sigurnih efekata uz upotrebu ne sigurnih delova«. Tako, dakle, ti delovi moraju biti obda reni samopopravljačkom i kompenzacionom autonomi jom oštećenja spoljašnjeg ili unutrašnjeg porekla. Dosad konstruisane mašine nemaju tu osobinu (mada će je no ve, planirane, bar delimično imati). Drugo, ovo stanje stvari ima svoje konsekvencije. Ra čunska mašina može zahtevati hlađenje nekih delova (npr. lampi), dakle upotrebu pumpe za podržavanje cir kulacije rashladne tečnosti. Ta pumpa sama ipak nije homeostat. Ona je, doduše zahvaljujući tome mnogo pros tija po strukturi od homeostatske, ali u slučaju njenog oštećenja cela mašina će verovatno brzo stati. Međutim, lampa organskog homeostata, npr. srce, iako namenjena za čisto mehaničko delovanje (potiskivanje krvi) pred stavlja homeostatski sistem sa više nivoa. Ona je, prvo, deo višeg homeostata (srce plus sudovi plus nervna regu lacija), drugo, sistem s lokalnom autonomijom (autono mija regulacije stezanja srca, ugrađena u njegove vlastite nervne čvorove), treće, samo srce sastoji se iz više mi liona mikrohomeostata, a to su mišićne ćelije. Rešenje je veoma složeno, ali pokazuje takođe višestranost osigura nja od poremećaja201. Evolucija je, rekli smo, taj zadatak rešila u osloncu na »hladnu« tehnologiju molekularne katalize, smeštenu u tečnom sredstvu. Možemo zamisliti put ka analognom rešenju uz upotrebu stalnog gradiva, npr. kao konstrukciju kristalnih homeostata. U tom pravvu streme molekularna inženjerija i fizika čvrstog tela. O građenju takvog »univerzalnog homeostata« kao što je ćelija ne možemo za sada da mislimo. Idemo putem obrnutim od onoga kojim je išla evolucija: jer nama je, paradoksalno, lakše da proizvodimo usko specijalizovane homeostate. Ekvivalenti neurona, npr., jesu neuristori, neuromimi, artoni, iz kojih se grade odgovarajući sistemi, kao M IN D (Magnetic Integrator Neuron Duplicator) koji obavlja logičku funkciju raspoznavanja različitih crteža, sastavljenih iz niza informacionih signala. Sistemi tipa
378
STANISLAV LEM
kriotrona mogu po razmerama već gotovo da rivalizuju sa nervnom ćelijom (još pre deset godina takvi elementi, dakle katodne lampe, bile su milion puta veći od neuro na!), a prevazilaze je po brzini delatnosti. Zasad ne umemo da reprodukujemo samopopravljačke težnje. Uzgred rečeno, takođe se ne regeneriše ni tkivo centralnog nervnog sistema. Ali poznajemo kristalne sisteme koji nastaju iz putanjskog zagađenja atomske mreže —■atomima od ređenih elemenata, na takav način da se celina, zavisno od uvodnog planiranja, ponaša kao kaskadni pojačivač, kao heterodin, kao predajnik, ispravljač, itd. Iz sličnih kristala može se načiniti, npr. radio prijemnik. Dalji korak biće već ne sastavljanje proizvoljne funkcionalne celine iz kristalnih blokova nego radio (ili elektronski mozak) iz jednog grumena kristala. Zašto nam je stalo do takvog rešenja? Elem, osobenost sličnog sistema jeste to što radio-kristal, presečen nadvoje, predstavlja dva nezavisna i kasnije dejstvujuća radio-aparata, jedino što dejstvuju sa polovičnom sna gom. Ti delovi mogu se i dalje presecati i svaki put ćemo dobiti »radio«, sve dotle dok i poslednja čestica bude još sadržavala neophodne funkcionalne delove, a to su atomi. Na taj način dolazi se do one granice iskorišćavanja pa rametara gradiva koju je na drugom, da tako kažemo, frontu materije — u koloidima — postigla evolucija. Jer i ona primenjuje »molekularnu inženjeriju«, od koje je čitavo svoje konstruktorsko delo i započela. Njene ciglice su od samog početka molekule i ona je uspela da ih selekcioniše kako u pogledu dinamične korisnosti tako i u pogledu informacionog kapaciteta (izvor univerzalističkih rešenja jesu encimi: jer oni kao elementi hromozomskih gena mogu da obavljaju proizvoljne funkcije sinteze i raspada zajedno s funkcijama informacione unutarćelijske i nasledne poruke). Sistemi koje proizvodi evolucija mogu da rade u uskom rasponu temperatura, koji iznosi oko 40— 50 stepeni Celzijusovih, i to ne niže od tačke mržnjenja vode (na kojoj nastaju sve životne reakcije). Za molekularnu mikrominijaturizaciju korisnije su niske temperature, čak i bliže apsolutnoj nuli, jer tada takav sistem, zahvaljujući natprovodnosti, stiče određenu pre vagu nad biološkim sistemima (iako je, dodajmo pošteno,
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
379
još daleko od prevage u svim parametrima koje život uzi ma u obzir). Zahvaljujući sistemskoj ravnoteži koju stvara niska temperatura, ravnoteži većoj od one kakvu ustaljuje kap lja protoplazme, nužnost samopopravljačkih intervencija se smanjuje. Te tako, umesto da resimo taj zadatak, ne kako ga zaobilazimo postrance. Odnekud znamo da kris tali iskazuju »samopopravljaćke tendencije«, jer kristal oštećen i zaronjen u rastvor samostalno dopunjava svoju atomsku mrežu. To otvara određene perspektive, iako za sad još ne umemo da ih ostvarujemo. Daleko teži prob lem stvara »gasna homeostaza«. Koliko mi je poznato, problem nije bio pokretan u stručnoj literaturi. Jer teško je u stručnu literaturu ubrojati fantastični roman Black Cloud 27), iako je njegov autor poznati astrofizičar Fred Hojl. No, bez obzira na to, »organizam« koji je u romanu pokazan, ogromna maglina, skupina prašine i kosmičkih gasova, maglina koja poseduje elektromagnetskim polji ma stabilizovanu dinamičnu strukturu, može se — kao što mislim — konstruisati. Druga je stvar, naravno, da li takvi »organizmi« od elektriciteta i gasova mogu da nas taju u toku međuplanetarne »prirodne evolucije«. Iz mnogih razloga to je, čini se, nemoguće. Izgleda kao da razmatramo najfantastičnije proble me i da smo davno prekoračili granicu dozvoljenog. Ali valjda nije tako. U formi opšteg zakona može se iskazati sledeća teorema: Prirodne snage ostvaruju one i samo one homeostaze čija se završna stanja daju doseći na putu postepenog razvitka, saglasno sa pravcem opšte termodinamičke verovatnoće pojava. Suviše je mnogo ne razumnog rečeno o Gospodarici Svemira, Entropiji, o »pobuni žive materije protiv drugog zakona termodina mike«, da ne bismo i mi jasno podvukli kako su veoma neoprezne takve polumetaforične teze i koliko malo za jedničkog imaju sa stvarnošću. Sve dok je samo hladan atomski oblak, prvobitna maglina poseduje manje sređe nosti od Galaksije, složene u čvrst oblik diska sa segregiranim zvezdanim materijalom. Prividni prvobitni »haos« ipak je u sebi krio izvor visokog reda u vidu nuklearnih struktura. Kad se maglina raspadne u protozvezdane vrtloge, kad sile teže dovoljno zbiju te zvezdane lopte,
380
STANISLAV LEM
naglo »pucaju vrata« atomske energije i izbacivano zra čenje počinje u borbi sa gravitacijom da oblikuje zvezde i njihove sisteme. Sasvim uopšteno pak — veliki materi jalni sistemi streme doduše ka stanjima maksimalno verovatnim, dakle uvek ka najvećoj entropiji, ali preko to liko mnogo posrednih stanja, a uz to još toliko različitim putevima i, najzad — u vremenu često toliko dugom, računatom na desetine milijardi godina, da »uz put« može da se rodi, uopšte ne »uprkos« drugom termodinamičkom zakonu, ne jedna i ne deset vrsta samoorganizujuće evolucije nego bezbrojno njihovo mnoštvo. Znači, postoji ogromna, ali još prividno prazna (jer ne poznajemo njene elemente) klasa homeostatskih sistema koje je moguće izgraditi bilo od čvrstog bilo od gradiva tečnog ili gasovitog gradiva, pri čemu ona ima jednu osobenu potklasu — skup takvih homeostata koji mogu da nastanu bez spoljašnje ingerencije individualnog Konstruktora, nego je dino zahvaljujući efektivnim silama Prirode. Iz čega jasno proizlazi da čovek može da prevaziđe Prirodu: jer ona može da konstruiše samo neke od mogu ćih homeostata, dok mi, međutim, posle osvajanja neophodnog znanja, možemo da gradimo sve. Takav kosmički konstruktorski optimizam treba snabdeti ogradom načičkanom mnogima »ako«. Ne zna se da li će čovečanstvo osvojiti svekoliku informaciju neophodnu za gornje »građevinske zadatke«. Možda pos toji »granica osvajanja informacije« isto kao i granica brzine svetlosti. Ništa o tome ne znamo. Vredi se, zatim, podsetiti aktuelnih proporcija zadatka »čovek protiv Pri rode«. Mravi koji obećavaju sebi da će na svojim leđima preneti na drugo mesto planinski lanac Himalaja — to smo mi nasuprot ovom problemu. Možda, uostalom, preterujem u korist mrava. Možda bi njihov zadatak ipak bio lakši. A to je onda kada se celina savremenih tehnolo gija uporedi sa oruđima kojima raspolažu mravi, tj. s njihovim vilicama i leđima. Javlja se samo jedna razlika — ta što mravi mogu svoja oruđa da razvijaju jedino u okvirima biološke evolucije, dok mi možemo da pokre nemo, kao što smo već spomenuli, informacionu evoluci ju. I upravo ta razlika možda će jednom odlučiti o čovekovoj pobedi.
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
381
Konstrukcija sm rti
Živi organizmi odlikuju se ograničenim vremenom trajanja, kao i procesima starenja i smrti. To ipak nisu neodvojivi procesi. Jednoćelični organizmi imaju granicu kao individue, ali ne umiru, pošto se dele na potomke. Neki mnogoćeličnjaci (metazoe), npr. hidre, koje se raz množavaju pupljenjem, mogu u laboratorijumskim uslovima da žive veoma dugo bez oznaka starenja. Nije tačno, dakle, da svaka protoplazma metazoa mora da ostari; prema tome, starenje koloida (njihovog zgušnjavanja, prelaženja iz soli u helijum, iz tečnog stanja u pihtijasto) ne može se poistovetiti sa životnom starošću. Svakako, koloidi plazme stare slično kao i abiološki koloidi, ali prividan uzrok jeste posledica. Starenje čeličnih koloida jeste rezultat gubitka kontrole nad životnim procesima, a ne obrnuto. Poznati biolog Dž. B. S. Holdejn, izneo je hipotezu da ličnu smrt izazivaju nasledni činioci: letalni geni koji se u životu organizma manifestuju tako pozno da više i ne podležu selekciji putem prirodnog odabiranja. Takvu hi potezu teško je prihvatiti. Ne samo besmrtnost nego čak ni metuzalemska dugovečnost u evoluciji se ne isplati. Organizam, makar i ne stario lično (tj. »ne kvario se«), stari u okviru evolucione populacije u onakvom smislu u kakvom je, recimo, sjajno očuvani model forda iz 1900. godine danas kompletno zastareo kao konstrukcijsko rešenje nesposobno za rivalizaciju sa savremenim auto mobilima. Ali i jednoćelični organizmi ne mogu da se dele kroz proizvoljno dugo vreme. Moguće ih je, doduše, »prisiliti« na dugovečnost, nekoliko destina puta veću od prosečnog pojedinačnog trajanja, tako što će biti držani na »dijeti« tako škrtoj da će jedva biti dovoljna za održanje životnih funkcija organizma i neće dostavljati materijal za njego vo povećanje u svrhu stvaranja dva nasledna organizma. Stare populacije najprostijih organizama u izvesnom smislu stare; pojedinci u njima počinju da ginu, a oživ ljava ih tek proces konjugacije u kome dolazi do razmene nasledne informacije. Istinu govoreći, problem je neshvat ljiv. Problem smrti može se razmatrati različito. Da li je
382
STANISLAV LEM
ona »ugrađena« u organizme putem evolucije? Ili je, u stvari slučajna pojava, sekundarna posledica konstruktorskih odluka koje se tiču problema nevezanih za indivi dualnih egzistenciju? Da li je to onda ekvivalent akta uništenja kojim konstruktor precrtava ranija rešenja, prihvatajući se nove razrade ili je to pre nenamerni re zultat nekakvog »zamora materijala«? Nije lako dati jednoznačan odgovor. Dužni smo da razlikujemo dve stvari: jer dugovečnost je zadatak koji se rešava drugačije nego smrtnost. Dugovečnost postaje, kao što smo već spomenuli, biološki važna kada potom stvo zahteva dužu zaštitu pre no što se osamostali. To su ipak izuzetni slučajevi. U principu, kada je prirodno odabiranje izvršeno i kad je potomstvo oplođeno, sudbi na roditeljskih organizama postaje njihova »individual na« stvar, to jest u prirodi ničija. Kakvi god degeneracijski procesi pratili starost, oni ne utiču na dalji tok evo lucije vrste. Kljove starih mamuta ukrštale su se, osuđu jući ih na sporu smrt od gladi, ali selekcija nije mogla tu pojavu ukloniti, jer se dešavala posle prestanka sek sualnog života. Starost životinja ili biljaka, pomerena iza granice odabiranja, više ne podleže njegovoj ingerenciji. Tiče se to ne samo degeneracijskih promena nego i dugovečnosti. Ukoliko nije biološki korisna (kao što je bilo u prapočecima čoveka) s obzirom na sudbinu potomstvenog pokolenja, dugovečnost bi, i kad bi slučajno prois tekla iz određene mutacije, isto tako slučajno bila osu đena na nestanak, pošto ne postoji selektivni činilac koji bi je mogao genetski učvrstiti. Vidi se to, uostalom, iz rasporeda dugovečnosti u biljnom i životinjskom carstvu. Ako se selekciono važni geni slučajno spregnu sa genima koji uslovljavaju dugovečnost, ona nailazi na jedinu svoju šansu. Možda zato dugo žive papagaji i kornjače. Jer ne ma izrazite korelacije između životinjskog tipa i dugo večnosti: druge ptice žive većinom kraće. To opet dugo večnosti pogoduje sredina; zato su organizmi koji najdu že žive — sekvoje (5.000 do 6.000 godina). Evoluciono neophodan činilac jeste, bez sumnje, raz množavanje; već samo ograničenje u vreme individualnog postojanja predstavlja njegovu konsekvenciju. Radi raz množavanja organizam mora postići punoću svoje životne
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
383
sposobnosti; njegova dalja egzistencija je u neku ruku rezultat »inercije«, tj. rezultat onog »dinamičnog podstreka« započetog još u embriogenezi. Evolucija je kao strelac koji želi da postigne određeni cilj, npr. pticu u letu; šta će kasnije biti s metkom pošto jednom postigne taj cilj, kuda će poleteti dalje, da li će večito leteti ili odmah pasti na zemlju, nema ni za metak ni za lovca ni kakvog značaja. Ne treba, naravno, suviše uprošćavati problem. Teško je sa kičmenjacima upoređivati tako raz ličite organizme kao što su sekvoje i hidre. Znamo da složenost nije svuda ista, da dinamični zakoni takvih si stema imaju svoju hijerarhiju. To što je hidra gotovo besmrtna, u stvari jedva da nešto znači za čoveka kao »zainteresovanu stranu«. Stalno održavanje unutarustrojstvene korelacije procesa mora biti utoliko teže ukoliko je veća uzajamna zavisnost elemenata strukture, odnosno što je čvršća organizacija celine. U toku svoje egzistencije svaka ćelija čini »molekularne greške« čije zbirove posle izvesnog vremena ne može više da kompenzira. Ne može bar dok traje u dotadašnjem obliku; podela je osobena obnova; posle nje procesi započinju svoj tok nekako kao od početka. Ne znamo zbog čega je tako. Čak ne znamo ni mora li tako da bude. A ne znamo da li su to pojave neizbežne, pošto evolucija nikad nije ispoljila »ambiciju« da zadatke regulacije homeostata rešava tokom proizvolj no dugog vremena. Čitavo njeno majstorstvo bilo je usmereno na drugu stranu — ka dugovečnosti vrsta, ka bes mrtnosti nadindividualnog života kao zbira homeostatskih promena u skali planete — i te frontalno napadane probleme ona je savladala.
Konstrukcija svesti
Svako ko je strpljivo posmatrao ponašanje amebe koja kreće u lov u kaplji vode, morao se začuditi zbog sličnosti sa racionalnom, da ne kažemo ljudskom delatnošću kakvu iskazuje ta kapljica protoplazme. U odličnoj Jeningsovoj knjizi, staroj ali dostojnoj čitanja (Das Verhalten der niedren Organizmen)2B), moguće je sagledati i pročitati istoriju takvih lovova. Puzeći kroz kaplju svo
384
STANISLAV LEM
je vode ameba nailazi na drugu, manju, i počinje da je okružuje, ispružajući lažne nožice. Manja pokušava da se otme, ali napadač čvrsto drži zgrabijeni deo. Telo žrtve počinje da se izdužuje i, najzad, puca. Ostatak spasene žrtve udaljuje se s razumnom ubrzanošću, a napadač obu hvata plazmom ono što je progutao i kreće na svoj put. Međutim, onaj deo žrtve koji je »pojeden«, živo se miče. Plivajući unutar »grabljivčeve« protoplazme stiže odjed nom do njegove površinske opne, probija je i izlazi na polje. »Iznenađeni« napadač najpre dozvoljava plenu da izmakne, ali odmah kreće za njim u poteru. Nastaje mno štvo zaista grotesknih situacija. Napadač nekoliko puta sustiže žrtvu, ali ova mu svaki put ponovo isklizne. Posle mnogih uzaludnih pokušaja, napadač postaje »rezigni ran«, prekida poteru i polako se udaljuje u traženje bolje lovačke sreće. Najčudnije u iznesenom primeru jeste to u kome stepenu možemo da ga antropomorfizujemo. Motivi delat nosti protoplazmatske kapljice potpuno su nam, uosta lom, razumljivi: potera, gutanje žrtve, početna upornost u njenom gonjenju, najzad odustajanje posle uviđanja da igra ne zaslužuje napor. Nije slučajno što o tome govorimo u odeljku posve ćenom »gradivu svesti«. Svest i razum pripisujemo dru gim ljudima, jer sami posedujemo i jedno i drugo. Oboje u izvesnom stepenu pripisujemo životinjama koje su nam bliske, kao psi ili majmuni. Međutim, što je organizam po građi i ponašanju manje sličan našem to nam je teže priznati da možda i on poznaje osećanja, strahove, prijatnosti. Otuda navodnici kojima sam snabdeo istoriju amebinog lova. Materijal iz koga je »načinjen« organizam mo že da bude neizmerno sličan gradivu naših tela, a ipak šta znamo, čemu se domišljamo o saznanjima i patnjama umirućeg hrušta ili puža? Utoliko veće otpore i ograde pobuđuje situacija u kojoj je »organizam« sistem složen iz nekakvih kriotrona i žica, održavanih na temperaturi tečnog helijuma, ili je on kristalan blok ili, čak, gasni oblak održavan u okovima elektromagnetnih polja. Problem smo već pokretali kad smo govorili o »sve sti elektronske mašine«. Sada bi bio red da ono što je tamo rečeno — uopštimo. Jer ako o tome da li X poseduje
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
385
svest odlučuje isključivo ponašanje toga X-a, onda mate rijal iz koga je izgrađen nema nikakav značaj. I tako ne samo čovekoliki robot, ne samo elektromozak nego i hi potetični gasno-magnetski organizam s kojim je moguće stupiti u razgovor — spadaju u sisteme obdarene svešću. Opšti problem može se formulisati ovako: da li je odista moguće da je svest takvo stanje organizma do ko ga je moguće dopreti različitim konstrukcionim načini ma, uz upotrebu različtih materijala? Dosad smo sma trali da sve što je živo nije i svesno, ali da svesno mora da je živo. Ali svest koju ispoljavaju sistemi najočitije mrtvi? S tom začkoljicom već smo se sretali i nekako smo se kroz nju progurali. Sve dok je uzorak za podražavanje ljudski mozak, pa makar i u proizvoljnom materija lu, još i nije takvo zlo. Ali mozak sigurno nije jedino mo guće rešenje problema »kako konstruisati sistem koji je razuman i koji oseća«. Što se razuma tiče, naši otpori ne će biti suviše veliki, pošto smo već izgradili prototipove razumnih mašina. Gore je sa »osećanjem«. Pas reaguje na dodir vrelog predmeta; da li to znači da sistem s po vratnom spregom, koji pušta krik kada njegovom recep tom približimo zapaljenu šibicu — takođe oseća? Ni slu čajno, to j, samo mehanička imitacija, kažu nam. Čuli smo to već bezbroj puta. Takve ograde pretpostavljaju kako tobože sem razumnih delatnosti i reakcija na im pulse postoje još nekakve »apsolutne bitnosti« kao Ra zum i Osećanje, ujedinjeni u Dvojicu Svesti. Ali nije tako. Fizičar i autor SF u jednom licu, A. Dnjeprov, opisao je u jednoj pripovetki eksperiment koji bi trebalo da obo ri tezu o »produhovljenju« mašine koja prevodi s jednog jezika na drugi, da je obori na taj način što je pokazao kako su elementi mašine, koji zamenjuju tranzistore ili druge priključke, postali ljudi, odgovarajuće raspoređeni na velikom prostranstvu. Izvršavajući proste funkcije pre daje signala, ta »mašina«, izgrađena od ljudi, prevela je rečenicu s portugalskog jezika na ruski, posle čega je konstruktor pitao svakog od ljudi koji su bili »elementi mašine« da mu kažu kakav je sadržaj te rečenice. Niko ga od njih, naravno, nije znao, jer je s jezika na jezik prevodio ovaj sistem kao izvesna dinamična celina. Kon struktor (u noveli) izvukao je iz toga zaključak da »rna-
25
386
STANISLAV LEM
šina ne misli«. Ali jedan od sovjetskih kibernetičara po slao je repliku listu koji je objavio novelu, primetivši da bi sistem, kad bi se celo čovečanstvo rasporedilo tako da svaki čovek funkcionalno odgovara jednom neuronu mozga konstruktora iz novele, morao misliti samo kao celina i nijedno od lica što bi učestvovala u toj »igri ljud skoga mozga« ne bi razumelo o čemu taj »mozak« misli. Iz čega, ipak, odista ne proizlazi kako je tobože sam konstruktor bio lišen svesti. Mašina, može da bude izgra đena čak i od konopaca ili natrulih jabuka; od atoma gasa ili od njihalica; od plamičaka, od električnih impul sa, zračnih kvantova i od čega god se poželi, samo da funkcionalno predstavlja dinamičan ekvivalent mozga — i ponašaće se »razumno«, ako »razuman« znači isto što i onaj koji za vreme stremljenja ka ciljevima utvrđivanim na osnovu svestranog izbora, a ne unapred programira nih (kao instinkti insekata, npr.) ume da dejstvuje na univerzalan način. Onemogućiti neku od tih realizacija može samo tehnička teškoća (ljudi je na Zemlji suviše malo da bi se putem njih, kao neurona, »ponovio« ljud ski mozak, a sem toga teško bi bilo izbeći njihovo do punsko povezivanje nekim telefonima ili nečim sličnim). Ali ti se problemi uopšte ne tiču ograda iznošenih protiv »mašinske svesti«. Rekao sam jednom (u svojim Dijalozima) da je svest takva odlika sistema koja se poznaje ako smo sami taj sistem. U pitanju su, naravno, ne bilo kakvi sistemi. Čak i ne po svaku cenu sistemi koji se nalaze izvan našeg tela. U svakoj od njegovih osam biliona ćelija nalazi se naj manje nekoliko stotina takvih encima koji su osetljivi na koncentraciju određenog hemijskog prozivoda; aktivna grupa encima je tu svojevrsni »ulaz«. Ti encimi, dakle, »osećaju« nedostatak ili prekomernost proizvoda što po kreće njihove prave reakcije, ali šta mi, vlasnici svih tih ćelija i encimskih sistema, o tome znamo? Dok su mogle da lete isključivo ptice ili insekti, dotle se »leteće« poistovećivalo sa »živim«. Ali znamo suviše dobro da danas mogu da lete i uređaji savršeno »mrtvi«, a nije drugačije ni sa problemom razumnog mišljena i osećanjja. Sud ka ko je tobože elektronska mašina konačno sposobna da misli, ali sigurno ne i da oseća, da doživljava emocije,
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
387
proizlazi iz tog nesporazuma. Jer nije tačno da neke nervne ćelije mozga poseduju svojstva logičkih menjača, a da se druge opet bave »doživljavanjem osećanja«; i jedne i druge su međusobno veoma slične i rizlikuju se samo po m estu koje zauzimaju u neuronskoj mreži. Isto su tako ćelije vidnog i slušnog polja u suštini jednorodne i sasvim je moguće da bi takvo ukrštanje nervnih puteva, zbog koga bi slušni nerv stizao u potiljni režanj, a vidni — u centar sluha, samo ako bi se intervencija sprovela do voljno rano (npr. na dojenčetu) — dovelo do kako-tako ispravnog viđenja i slušanja i pored toga što bi se »videlo« slušnom, a »slušalo« — vidnom korom, čak i sasvim prosti elektronski sistemi već poseduju povezivanja »na grade« i »kazne«, dakle delatne ekvivalente »prijatnih« i »neprijatnih« doživljaja. Taj dvoslojni mehanizam je veo ma koristan, pošto ubrzava proces učenja i evolucija ga je očigledno zbog toga stvorila. Te se tako sasvim uopšteno može reći da klasa »misaonih homeostata« sadrži žive mozgove kao izvesnu svoju potklasu, a van nje je nasta njena homeostatima koji su u biološkom smislu najpot punije »mrtvi«. Doduše, ta »mrtvoća« označava jedino nebelančevinost i odsustvo niza parametara svojstvenih ži vim ćelijama i organizmima koje poznajemo. Sa klasifi kacijom sistema koji je, iako je izgrađen npr. od elektromagnetnih polja i gasa, sposoban ne samo da sprovodi misaone operacije i da reaguje na impulse nego bi još bio kadar da se razmnožava, da uzima iz sredine »hranu« (npr. iz električnog kontakta), da se kreće u proizvoljno izabranom pravcu, da raste i podređuje ovakve i onakve funkcije sopstvenom trajanju, kao načelnom principu — sa klasifikacijom sličnog homeostata bila bi povelika briga. Jednom rečju, što se tiče svesti homeostata, potrebni su ne toliko »zasnovani« odgovori koliko definicije. Ili to znači da smo se vratili na polaznu tačku kako bismo objasnili da je maslac ex definitione — maslen? Nipošto. Treba empirijski utvrditi koji parametri sistema moraju ostati nepromenjeni da bi svest mogla u njemu da se manifestuje. Pošto su između »jasne« i »pomućene«, »čiste« i »pomračene« svesti granice rasplinute, valjaće granice takvih stanja sprovesti arbitrarno, potpuno isto onako 25 *
388
STANISLAV LEM
kao što samo arbitrarno možemo utvrditi da li je naš poznanik, gospodin Smit, već ćelav ili još nije ćelav. Na taj način steći ćemo skup parametara neophodan za konstituisanje svesti. Ako ih krajnje proizvoljan sistem (npr. načinjen od starih gvozdenih peći) sve ispolji pripisaćemo mu svesnost. A ako to budu drugi parametri ili nešto drugačije vrednosti ustaljenih parametara? Tada ćemo, saglasno sa definicijom, reći da sistem ne ispoljava čovekovu svest (tj. svest ljudskoga tipa), i to će biti najočitija istina. A ako se sistem, iako ne ispoljava te parametre, ponaša kao genije koji je razumniji od svih ljudi zajed no? To ništa ne menja, jer čim je tako mudar, znači da nema čovečju svest: nijedan čovek nije toliko genijalan. A da to nije, upitaće neko, obična sofistika? Jer, moguće je da neki sistem ima »drugačiju svest« od ljudske. Baš kao ovaj »genijalni« sistem. Ili takav koji će najviše uži vati (kako kaže) ako se bude kupao u kosmičkom zra čenju. Na taj način iskoračujemo van granica jezika. Ništa ne znamo o mogućnostima »druge svesti«. Naravno, kad bi se pokazalo da svest »ljudskoga tipa« karakterizuju parametri A, B, C i D sa odgovarajućim vrednostima 3, 4, 7 i 2; kada bi neki sistem iskazivao ove parametre u vred nostima 6, 8, 14 i 4; kada bi ispoljavao sasvim neobičan, možda za naše shvatanje čak i nedostupan razum, treba lo bi se zamisliti da li će biti dozvoljen rizik ekstrapolacije (da bismo ga priznali obdarenim nekom »dvostrukom svešću«). To što sam rekao zvuči koliko naivno toliko i vulgarno. Stvar je naprosto u tome da ovi parametri, kao i njihove vrednosti, verovatno neće biti izolovani nego će predstavljati izvesne čvorove »opšte teorije svesti« ili, tačnije, »opšte teorije misaonih homeostata sa stepenom složenosti ne manjom od složenosti ljudskog mozga«. U okvirima te teorije moći će se izvršiti izvesne ekstrapolacije, opterećene, naravno, određenim rizikom. A kako verifikovati ekstrapolacione hipoteze? Građenjem »elek tronskih dodataka« uz ljudski mozak? Ali sada smo već dosta rekli, a možda i suviše; zato će najrazboritije biti da ućutimo, dodajući jedino da, kao što se valjda samo po sebi razume, uopšte ne verujemo u mogućnost građe nja misaonih ličnosti od konopaca, natrulih jabuka ili
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
389
gvozdenih peći; takođe je i palate teško graditi od ptič jeg perja ili sapunice. N ije svaki materijal jednako pogo dan kao surogat konstrukcije, u kojoj treba da nastupi »razmah svesti«. Ali to je valjda dovoljno očevidno da bismo tom pitanju posvetili makar i jednu reč više. Konstrukcije zasnovane na greškama
Termodimamički paradoks o grupi majmuna koji naslepo kucaju na pisaćoj mašini sve dotle dok iz toga slu čajno ne ispadne Britanska enciklopedija — bio je ostva ren od strane Evolucije. Neizmerna količina spoljašnjih činilaca može povećati smrtnost populacije. Odgovor je selekcija za visoku plodnost. To je usmereni rezultat neusmerenog dejstvovanja. Tako iz međusobnog naslojavanja dva sistema promena, od kojih je svaki u odnosu na drugi slučajan, nastaje sklad sve savršenije organizacije. Polovi postoje zato što su evoluciono korisni. Poini akt omogućava »konfrontaciju« dve vrste nasledne infor macije. Dopunski mehanizam, koji istovremeno rasprostranjuje u populaciji »konstrukcione novosti«, »prona laske« ili naprosto mutacije, a istovremeno štiti organiz me od štetnih posledica manifestovanja — u lično raz vitku — tih istih »novosti« — jeste heterozigotičnost. Zigota je ćelija nastala sjedinjavanjem dve polne ćelije, muške i ženske, pri čemu geni pojedinih odlika — alele — mogu biti dominirajuće ili recesivne. Dominirajuće se ispoljavaju u razvitku; recesivne samo onda kad sreću svoje recesivne partnere. Jer, mutacije su, po pravilu, štet ne i pojedinac, izgrađen saglasno s novim, mutiranim genotipskim planom, obično ima manje izgleda da preživi nego normalni pojedinac. S druge strane, mutacije su neizbežne kao pokušaj izlaska iz kritične situacije. Leteći insekti ponekad rađaju beskrilno potomstvo koje najčeš će gine. Kada kopno opada ili se more diže, nekadašnje poluostrvo može postati ostrvo. Vetrovi nose leteće insekte nad vodu, u kojoj oni ginu. Tada beskrilni mutanti dobijaju šansu za nastavljanje vrste. Tako su, dakle, mu tacije istovremeno štetne i korisne. Evolucija je ujedinila dve strane pojave. Mutirajući gen je pretežno recesivan
390
STANISLAV LEM
i, kad se sreće s normalnim koji dominira, ne ispoljava se u konstrukciji odraslog organizma. A ipak tako rođeni pojedinci nose pritajenu crtu mutacije i predaju je po tomstvu. Prvobitno su recesivne mutacije sigurno istupa le s jednakom učestalošću kao i dominirajuće, no ove poslednje je prirodno odabiranje ipak likvidiralo, pošto njemu podležu sve odlike, zajedno sa mehanizmom nasleđnosti, zajedno sa sklonošću ka mutiranju (»mutabilnošću«). Preostale su pretežno recesivne mutacije, tvoreći unutar populacije njenu alarmnu spasilačku službu, nje nu evolucionu rezervu. Taj mehanizam, koji se načelno oslanja na greške informacione poruke kakvima smatramo mutacije, nije rešenje kome bi se priklonio lični konstruktor. U izvesnim uslovima taj mehanizam dopušta ispoljavanje novih konstrukcijskih odlika uz odsustvo selekcije. To se deša va u malim izdvojenim populacijama gde se, zahvaljujući višekratnom ukrštanju pojedinaca koji potiču od istih roditelja, zahvaljujući tako izazvanoj uniformizaciji genskih odela, mutirane recesivne crte mogu sretati tako če sto da se dosta naglo pojavljuje znatna količina fenotipskih mutanata. Pojava nosi naziv »genetskog plutanja«. Na taj način mogle su nastati neke čak neobjašnjive for me organizama (gigantizam jelenskih rogova, i si.). Ne znamo, doduše, da li je taj faktor uticao na formiranje velikih koštanih leđnih »jedara« kod mezozojskih gušte ra; ne umemo taj zadatak da rešimo, jer je uzrok pojave moglo biti i polno odabiranje, a nije nam poznata sklo nost guštera od pre više mliiona godina. To što je sama učestalost mutacija takođe nasledna crta, što je neki geni povećavaju ili smanjuju, baca na ovaj problem dosta neobičnu svetlost. Prihvata se da su mutacije slučaj koji menja tekst naslednog koda, dakle gubitak kontrole nad njegovom porukom. Ako su nekada čak i bile slučajne, selekcija kao da nije mogla da ih eliminiše. Elem, sa konstrukcijske tačke gledišta, veoma je važno, da li nije mogla zato što »nije htela«, tj. što vrsta koja ne mutira gubi evolucionu plastičnost i pri promenama što nastaju u sredini gine ili se, pak, koristi podu daraju sa objektivnom nužnošću: što su mutacije neizbežne kao efekt statističkih molekularnih pokreta koje je nemoguće obuzdati.
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
391
Takva diferencijacija je sa evolucione tačke gledišta nevažna, ali za nas može da bude bitna, jer ako je nesta bilnost molekularnih informacionih sistema tipa gena neizbežna, kako će biti moguće projektovati nepogrešive si steme sa stepenom složenosti koja se izjednačava sa or ganskom? Recimo da želimo da priredimo »kibernetičke spermatozoide« koji, ako se probiju u koru strane pla nete, iz njenog materijala treba da proizvedu mašinu koja nam je potrebna. »Mutacija« može dovesti do toga da ma šina neće biti ni za šta. Evolucija se snalazi pošto, kao statistički konstruktor, nikad ne ulaže u singularna reše nja nego je njen ulog uvek populacija. To je rešenje za inženjera neprihvatljivo: zar treba da na toj planeti po krene, na primer, »šumu mašina koje se razvijaju«, pa da tek iz nje izabere najprecizniju? A šta tek kad bi nje gov zadatak bio projektovanje sistema složenijih od genotipskog, na primer takvih koji treba da isprogramiraju »nasledno znanje«, kao što smo ranije govorili? Ako rast složenosti povećava mutabilnost iznad neke granice, ume sto odoj četa sa ovladanom kvantnom mehanikom može mo dobiti poluumno biće. Problem zasad ne umemo da rešimo: on zahteva dalja citološka i genetička istraži vanja. S kontrolom isporučivanja informacije i međućeličnom korelacijom vezano je pitanje neoplazmi. Rak je najverovatnije posledica lanca postupno nastupajućih somatskih mutacija. Literatura problema je toliko ogromna da se u nju možemo upuštati. Recimo samo da nema poda taka koji bi to gledište pobili. Ćelije se u tkivima dele tokom celog života; pošto je pri svakoj podeli moguć mutacioni »lapsus«, izgled za stvaranje nove izrasline propor cionalan je sa brojem podela, pa i sa dužinom pojedinač nog života. U stvari, oboljivost od raka raste u geometrij skoj progresiji uporedo sa starenjem organizma. To sva kako proizlazi otuda što su neke somatske mutacije ne kako priprema sledećih, pred-rakovskih, koje posle serije daljih podela počinju da proizvode ćelije neoplazmi. Orga nizam do izvesnog stepena može da se brani od invazije neoplazmatskog rasplemenjivanja, a odbrambene snage slabe sa njegovim godinama, pa i taj činilac utiče na kancerizaciju. Kancerogeno dejstvuju najrazličitiji faktori,
392
STANISLAV LEM
poput nekih hemijskih spojeva i jonizujućeg zračenja; za jednički im je uticaj koji uništava hromozomnu informa ciju. Dejstvo kancerogenih činilaca je stoga bar delimično neoriginalno: oni predstavljaju »šum« koji povećava verovatnoću narednih grešaka za vreme čeličnih podela. Ne vodi svaka somatska mutacija u rak; sem toga, postoje forme dobroćudnih oteklina, koje su rezultat svojevrsnih mutacija; ćelija mora da bude oštećena, ali ne toliko da bi uginula nego samo tako da njeno jedro, kao regulator, iziđe van kontrole organizma kao celine. Proizlazi li iz toga posredno da su mutacije neizbežna pojava? Argument je diskutabilan, jer jednako je lako moguće da imamo posla sa udaljenom konsekvencijom konstrukcionih postavki, prihvaćenih početno od strane Evolucije. Telesna ćelija ne sadrži genotipski više infor macije nego što ju je sadržavala polna ćelija iz koje je nastao ceo organizam. Ako je, dakle, ona dopuštala mutabilnost, onda somatska, budući izvedena iz nje, nasleđuje i tu crtu. Nervne ćelije centralnog nervnog sistema ne podležu kancerizaciji, ali one se i ne dele nego je pro mena moguća samo u toku narednih podela. Rak bi u ne ku ruku, dakle, bio posledica »odluke mutiranja« koju Evolucija preduzima u njenim najranijim stadijumima. Virusna hipoteza daje se izmiriti sa mutacionom, po što je biohemijska srodnost virusa i gena dosta velika. »Gen raka« može u neku ruku biti »virus raka«. Virusom nazivamo ipak sistem organizmu tuđ, koji se u njega probija spolja. To je, u stvari, jedina razlika. Problem takođe komlikuje velika raznorodnost otek lina i takve njihove varijante kao što je sarkoma, koja se pojavljuje uglavnom kod mladih. Sem toga, rak nije nipošto neka fatalistička nužnost, jer lica koja doživlja vaju veoma dug vek uopšte ne moraju da obole od te bolesti. Objašnjenje samo slučajnošću nije dovoljno, po što je moguće (npr. kod miševa) izdvojiti čiste linije koje se u pogledu oteklina, veoma razlikuju, što je, dakle, nasledna sklonost. Naslednost takvih sklonosti kod čoveka u stvari nije otkrivena. Ali je veoma teško odvojiti sma njenu učestalost mutacija koje smeraju ka raku, od even tualno visoke otpornosti organizma, jer je poznato da or ganizam može rakove ćelije, ako su malobrojne, da uništi.
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
393
Kako god bila razjašnjena ova još nerazumljiva pi tanja, treba smatrati da dokle god terapija raka, i pored relativno skromnih rezultata (naročito konzervativnog lečenja), može računati na ozbiljna dostignuća u obimu far makologije (citostatičkim sredstvima visokog kvaliteta), radikalno uklanjanje obolevanja od raka čini mi se neostvarljivim. Jer, rak je konsekvencija jednog od onih principa deljenja ćelije, koji leže u samim temeljima ži vota. Bionika i biokibernetika
Razmotrili smo kako dinamiku informacione poruke tako i tehniku njenog naslednog zapisa (ovu poslednju u prilogu Uzgajanja informacije). One zajedno čine metod pomoću koga evolucija sjedinjuje maksimalnu stabiliza ciju genotipa s njihovom neophodnom plastičnoću. Embriogeneza počiva ne toliko na pokretanju određenih pro grama mehaničkog rasta koliko na razmahu velikom au tonomijom obdarenih regulatora, snabdevenih samo »ok virnim direktivama«. Nije, dakle, embrionalni razvitak na prosto »trka« biohemijskih reakcija koje startuju u oplođavanju nego njihova stalna saradnja i uporedno formi ranje, kao celine. U zrelom organizmu takođe vodi se neprestana igra između hijerarhija regulatora, od kojih je on izgrađen. Konsekventni produžetak principa »nek se snalaze kako mogu« pri dostavljanju varijanti reagovanja, ali bez nji hovog krutog programiranja, jeste davanje organizmu lič ne autonomije najvišeg reda, zahvaljujući konstruisanju »regulatora drugog stepena«, nervnog sistema. Organizam je, dakle, »multistat«, sistem s toliko ve likom količinom mogućih stanja ravnoteže da se u poje dinačnom životu može realizovati sigurno samo jedan nji hov deo. Taj princip se jednako tiče fizioloških kao i pa toloških stanja. I one su, i pored anormalne vrednosti kakvu tada uzimaju na sebe neki parametri, svojevrsna stanja ravnoteže. Organizam se »snalazi kako može« ta kođe i onda kada u njemu počinju da se ponavljaju štet ne reakcije, a ta sklonost ka ulaženju u začarani regula-
394
STANISLAV LEM
cioni krug jeste jedna od konsekvencija funkcionisanja polistabilne, krajnje složene piramide homeostata, kakvu predstavlja svaki mnogoćelični organizam. Iz takvog stanja može onda da ga izvuče antagoni zam uspešnog u normi, višeg upravljanja, koje se najčeš će oslanja na jednodimenzionalnu skalu osciliranja izme đu dve vrednosti (kočenje-podsticanje, povišenje ili sniže nje krvnog pritiska, rast ili pad kiseline u krvi, ubrzanje ili usporenje bila, crevne peristaltike, disanja, žlezdanog lučenja, itd.). Na granici nadzornog dejstva mozga (zalečivanje rana) postoji sasvim lokalna regulacija koja u sta rosti slabi (»anarhija periferije organizma«: degenerativne lokalne promene koje se, npr., lako daju posmatrati na koži pojedinaca u starijim godinama), regulacija or ganska, sistemska i, najzad, celinska. U toj hijerarhiji prepliću se dva metoda saopštavanja upravljačke i po vratne informacije: metod saopštenja isprekidanim sig nalima (diskretni) i neisprekidanim signalima (analogni). Prvi pre primenjuje nervni sistem, a drugi sistem žlezda unutrašnjeg lučenja, ali ni to nije jednoznačno razgrani čenje, pošto signali mogu biti adresirani provodnički (kao pri telefonskoj vezi) ili ići svim informacionim kanalima, s tim što na njih reaguje samo pravi adresat (kao pri odašiljanju radio-signala koje, doduše, može primiti sva ko, ali koji se tiču samo jednog određenog broda na mo ru). Kada je »stvar važna«, organizam pokreće dubliranu informacionu poruku: ugroženost istovremeno uzrokuje pojačanje, spremnost tkiva i organa nervnim putevima, a u krv istovremeno biva ubačen hormon »analognog dej stva«, adrenalin. To mnoštvo informacionih kanala sva kako osigurava delatnost čak i kad neki signali ne stižu. Već smo govorili o bionici, nauci koja se bavi otelovljavanjem u tehniku, rešenja zapaženih u carstvu živih organizama; naročito mnogo rezultata dala su istraživa nja čulnih organa, nasuprot kojima indikatori kojima raspolaže tehnolog pretežno znatno zaostaju u pogledu osetljivosti. Bionika je delatnost biotehnologa-praktičara, zainteresovanog za hitne rezultate. Međutim, modelovanje živih sistema blisko bionici (naročito nervnog siste ma, njegovih delova i čulnih organa), koji nemaju za cilj tehničku hitnost nego više upoznavanje funkcija i struk
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
395
ture organizama, spada u biokibernetiku. Uostalom, gra nice između tih novih grana su rasplinute. Biokibernetika je već širokim frontom zakoračila u medicinu. Ona obuhvata protetiku organa i funkcija (veštačko srce, srce-pluća, veštački bubreg, pod kožu umetnuti aparati za podsticaj rada srca, elektronske proteze udova, aparati za čitanje i orijentaciju za slepe — razrađuju se čak i metodi vanjabučnog uvođenja impulsa u neoštećeni vid ni živac slepih, što ima veze sa fantomatikom za koju se mi zalažemo), dalje — dijagnostikom kao uvođenjem lekarovih »elektronskih pomoćnika« kako u obliku dijagno stičkih mašina koje već postoje u dve verzije (mašina »opšti dijagnostičar« i »specijalistička« mašina), kao i ma šina koje neposredno izvlače neophodnu informaciju iz bolesnikovog organizma (aparatura koja automatski registruje npr. elektrokardiogram, elektroencefalogram, ko ja obavlja automatsku preselekciju, odstranjujući nebit nu informaciju i dajući gotove rezultate koji imaju dijag nostičku vrednost); posebnu oblast predstavljaju »elek tronski upravljački dodatni delovi«: tu spadaju automat ski narkotizator koji istovremeno istražuje vrednost niza parametara organizma, npr. moždanih biostruja, krvnog pritiska, stepena oksidacije krvi itd., povećavajući u slu čaju potrebe pripliv narkotizujućeg ili otrežnjavajućeg sredstva ili povećavajući pritisak u slučaju njegovog opa danja, kao i projektovani aparati koji treba već na sta lan način da se brinu za neke parametre bolesnikovog organizma kao uređaji koje bolesnik nosi sa sobom stal no, a koji kod hipertoničara sistematskim doziranjem od govarajućeg sredstva održava njegov krvni pritisak u normali. Ovo je pregled koliko lapidaran toliko i nepotpun. Primetimo da tradicionalna medicinska sredstva, lekovi, spadaju u grupu »analognih informatora«, pošto se po pravilu daju »uopšteno«, uvođenjem u otvore tela, u or gane za varenje ili u krvni sud, pri čemu takav lek treba već »sam« da nađe svog »adresata« u sistemu ili orga nizmu. No zato akupunktura može pre da se smatra me todom uvođenja »diskretne« informacije putem nadraživanja nervnih stabala, jer ako je farmakopeja delovanje koje neposredno menja unutrašnje stanje homeostata, akupunktura je delovanja na »ulaze« toga homeostata.
396
STANISLAV LEM
Evolucija, kao svaki konstruktor, ne može računati na postizanje proizvoljnog rezultata. Odličan je, npr., me hanizam »povratne smrti«, u kakvu zapadaju razne spore, alge, sklerocijumi, pa čak i mali višećelični organizmi. S druge pak strane, vrlo je važna toplokrvnost sisara. Po vezivanje tih odlika bilo bi svestrano rešenje, ali ono nije moguće. Doduše, blizak joj je zimski san nekih životinja, samo što on nije prava »povratna smrt«. Životne funkci je, kruženje krvi, disanje, promena materije bivaju uspo reni, ali ne prestaju. Osim toga, takvo stanje regulaciono prekoračuje obime fizioloških mehanizama fenotipa. Mo gućnost njegovog istupanja mora biti nasledno programi rana. Takvo stanje je svakako naročito dragoceno — na ročito u eri kosmonautike i to najviše u vidu u kome se ispoljava kod slepih miševa. Pre njihovog oblikovanja sve ekološke niše bile su prividno ispunjene. Znači, insektožderne ptice ispunjava le su delove dana i noći (sova), kao da, takođe, nije bilo skrovišta za novu vrstu na zemlji ili na drveću. Elem, Evolucija je slepe miševe uvela u »nišu« sumraka, kada dnevne ptice već odlaze na spavanje, a noćne još ne izleću u lov. Promenljivi i loši svetlosni uslovi čine tada oko bespomoćnim. Tako je Evolucija razvila nadzvučni »radar« slepih miševa. Najzad, za sklonište im često služe stropovi špilja — takođe do tog vremena prazna ekološka niša. Ali najsavršeniji je hibernacioni mehanizam tih le tećih sisara. Temperatura njihovog tela može da padne na nulu. Promena tkiva tada praktično prestaje. Životi nja ne izgleda kao da spava nego kao da je mrtva. Bu đenje počinje od rasta promene u mišićima. Posle neko liko minuta kruženje krvi i disanje već su živi i slepi miš postaje sposoban za let. U veoma slično stanje duboke hibernacije moguće je uvesti čoveka — putem odgovarajuće farmakološke tehnike i rashlađujućih postupaka. To je neizmerno za nimljivo. Znamo slučajeve kad urođene bolesti, koje su rezultat mutacije a počivaju na neproizvođenju od strane organizma životno važnih tela, mogu da se kompenzuju uvođenjem takvog tela u tkivo ili u krv. Ali na taj način samo vraćamo — privremeno — fiziološku normu. Me đutim, hibernacijski postupci iskoračuju van te norme,
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
397
van mogućnosti genotipski programiranih reakcija orga nizma. Pokazuje se da su reguiacione potencije doduše ograničavane naslednošću, ali da ih je odgovarajućim po stupcima moguće proširiti. Tu se vraćamo na pitanje »ge netskog zagađenja« čovečanstva, izazvanog, posredno, civilizacionim kočenjem dejstva prirodnog odabiranja i, ne posredno, posledicama civilizacije koje povećavaju mutabilnost (jonizujuća zračenja, hemijski faktori, itd.). Poka zuje se mogućim lekovito dejstvo protiv oboljenja izazva nih naslednošću, bez promene defektnih genotipa, pošto se lekovito utiče ne na generativnu plazmu nego na od rasli organizam ili organizam u dozrevanju. Defekti iza zvani ranom manifestacijom oštećenja genotipa, kao npr. talidomidna obogaljenja, najočitije bi bila nezlečiva. Uo stalom, lečničko-farmakološko dejstvo danas nam izgleda nekako najprirodnije, jer leži u tradicijama medicine. Mo že biti ipak da će se uklanjanje »lapsusa« naslednog koda pokazati kao prostiji postupak (mada nipošto ne baš ne vin), kao i, dabogme, radikalniji u posledicama od pozne terapije oštećenih organizama. Teško je preceniti perspektive te »antimutaciono-normalizujuće« autoevolucije: preobražajima naslednog ko da najpre bi bilo dedukovano, a potom svedeno na nulu nastajanje somatskih i psihičkih defekata, zahvaljujući čemu bi nestala mnoštva nesrećnih bogaljastih bića čiji broj danas stiže do više miliona i dalje će samo da raste. Tako bi se, dakle, terapija genotipa ili, tačnije, njihova bioinženjerija pokazala u posledicama kao spasonosna. Kad god se ipak pokaže da mutirani gen nije dovoljno ukloniti nego da ga treba zameniti drugim, problem »komponovanja odlika« izlaziće pred nas u svoj svojoj grozomornoj veličini. Jedan od dobitnika Nobelove na grade, koji je upravo za istraživanja naslednosti i dobio nagradu, dakle koji je nekako neposredno zainteresovan za ovakve uspehe, izjavio je kako ne bi hteo da doživi vreme njihove realizacije, i to s obzirom na strahovitu odgovornost kakvu će čovek tada preuzeti na sebe. Iako tvorci nauke zaslužuju najveće poštovanje, čini mi se da takva tačka gledišta nije dostojna naučnika. Ne mogu se istovremeno stvarati otkrića i odricati se snoše nja odgovornosti za njihove konsekvencije. Poznate su
398
STANISLAV LEM
nam posledice takvog postupanja, mada u drugim, nebiološkim oblastima. One su žalosne. Naučnik se uzalud tru di da svoj rad suzi tako da bi imao karakter sticanja in formacije, zidovima čuvan od problematike njene primene. Evolucija, kao što smo već explicite i implicite poka zivali, deluje apsolutno. Upoznajući postepeno njenu konstruktorsku delatnost, čovek se ne može praviti kako go mila isključivo teorijsko znanje. Onaj koji poznaje posle dice odluke, koji stiče moć njihovog prikupljanja, nosiće teret odgovornosti, s kojim se Evolucija kao bezlični kon struktor tako lako snalazila, jer za nju on nije ni po stojao. Očima Konstruktora
Evolucija je, kao tvorac, neuporedivi žongler koji obavlja akrobatske parade u situaciji — zbog svoje teh nološke uskosti — neobično teškoj. Ona, bez sumnje, za služuje nešto više od divljenja, zaslužuje da od nje učimo. No ako okrenemo oči od svojevrsnih otežavanja njenog inženjerijskog delovanja i usredsredimo se isključivo na njene rezultate, dobijamo volju da napišemo paškvil pro tiv evolucije. Evo prigovora od manje generalnih ka generalnijim: 1. Nemonolitna suvišnost informacione poruke i gradnje organa. Saglasno s pravilnošću koju je otkrio Dankof, Evolucija održava suvišnost genotipski odašilja ne informacije na što je moguće nižem nivou, kakav se još može pomiriti s nastavkom vrste. Ona je, dakle, kao konstruktor kome nije stalo do toga da automobili stignu do cilja: potpuno se zadovoljava ako ih stigne većina. Taj princip »statističkog konstruktorstva«, u kome u uspehu odlučuje nadmoć a ne celina rezultata, našem men talitetu je tuđ[XV]. Naročito ako za nisku informacionu dalekovidost treba plaćati ne defektima mašina nego or ganizama, pa i ljudskih: godišnje se 250.000 dece rađa sa ozbiljnim naslednim manama. Minimum dalekovidosti ti če se takođe individualne konstrukcije. Usled nemonolitne rashodovanosti funkcija i organa organizam neravnomerno stari. Odstupanja od norme dešavaju se u raznim
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
399
pravcima: obično imaju karakter »sistemske slabosti«, znači, npr., sistema krvotoka, probave, zglobova itd. Naj zad, začepljivanje jednog krvnog kapilara u mozgu ili de fekt jedne pumpe (srca) — izaziva, i pored cele hijerar hije regulatora, smrt. Neki mehanizmi koji takvim kata strofama treba da stanu na put, kao npr. arterijalne anastomoze koronarnih srčanih sudova, u većini slučajeva omašuju, a njihovo prisustvo potpuno je slično »formal nom ispunjenju propisa«, kao u nekom preduzeću gde se na pravom mestu nalaze, doduše, protivpožarna oruđa, ali ih je toliko malo da služe samo »za paradu«, pa u slučaju nagle potrebe ne mogu ni u čemu da pomognu. 2. Suprotan sa prethodnim principom, princip šted ljivosti ili čak informacione škrtosti, princip neeliminisanja iz ličnog razvoja njegovih suvišnih elemenata. Nekako se mehanički, iz inercije, prenose relikti davnoprošlih ob lika koji su prethodili datoj vrsti. Tako, npr., za vreme embriogeneze plod redom ponavlja razvojne faze najda ljih embrionalnih razvitaka, formirajući redom, kao ljud ski embrion, škrge, rep, itd. One bivaju upotrebljene u druge svrhe (iz škržnih lukova nastaje vilica, grkljan), pa je to na prvi pogled nevažno. Organizam je ipak tako složen sistem da svaka suvišnost složenosti koja nije ne ophodna povećava izglede diskoordinacije, nastajanja pa toloških oblika koji vode ka nastanku karcerizacije, itd. 3. Konsekvencija prethodnog principa »suvišne slože nosti« jeste postojanje biohemijske pojedinačne individu alnosti. Međuvrsna neisporučivost nasledne informacije razumljiva je, jer bi panhibridizacija, mogućnost ukrštanja slepih miševa s lisicama i veverica s miševima oborila ekološku piramidu harmonije žive prirode. Ali ta uzajam na otuđenost raznovrsnih genotipa nastavlja se takođe u okviru jedne vrste, kao individualna različitost konstitucionalnih belančevina. čak se i biohemijska individual nost deteta razlikuje od takve individualnosti majke. To ima ozbiljne konsekvencije. Ta biohemijska indivi dualnost ispoljava se u žestokoj odbrani organizma od svake druge belančevine izuzev svoje, onemoguća vajući obavljanje životno spasonosnih transplantacija (kože, kostiju, organa, itd.). Da bi se spasao život ljudima čija je koštana srž bila nesposobna za proiz vodnju krvi, valjalo je najpre savladati celokupnu od-
400
STANISLAV LEM
brambenu aparaturu njihovih tela — i tek potom je mo glo da se sprovede presađivanje toga tkiva poreklom od ljudskih davalaca. Princip biohemijske individualnosti nije u prirodnoj evoluciji podlegao narušavanju, tj. selekciji u smeru mo nolitnosti konstitucionalnih bleančevina vrste, pošto je organizam izgrađen tako da se oslanja isključivo na sa mog sebe. Evolucija nije uzela u obzir mogućnosti pomažućeg intervenisanja spolja. Tako, dakle, uzroke realnog stanja razumemo, ali to ne menja činjenicu da medicina, noseći organizmu pomoć, mora istovremeno da savladava »nerazumnu« tendenciju istog organizma ka odbrani od spasonosnih intervencija. 4. Evolucija ne može da postiže rešenja na putu po stepenih promena ako svaka od takvih promena nije u datom pokolenju odmah korisna. Analogno, ne može da ne rešava zadatke koji zahtevaju ne sitne promene nego radikalnu rekonstrukciju. U tome smislu ona je »oportu nistička« i »kratkovida«. Zato se veoma mnogo sistema odlikuje složenošću koja bi se dala izbeći. Govorimo sada o nečem drugom no što je »suvišna složenost« iz druge tačke, jer smo tamo kritikovali njenu prekomernost s obzirom na put stizanja do završnog stanja (jajna ćelija — embrion — zreli organizam); u trećoj tački ukazali smo na štetnost suvišne biohemijske komplikovanosti. Sada, postajući sve više ikonoborcima, kritikujemo već osnovni plan pojedinih opšteustrojstvenih rešenja. Evo lucija nije mogla, npr., proizvesti mehaničke uređaje tipa točka, pošto točak od prvog trenutka mora da bude to čak, tj. da poseduje obrtnu osu, tuljac, štit, itd. Morao bi, dakle, nastati u skoku, jer je i najmanji točak odmah gotov točak, a ne neka »prelazna« forma. Doduše, nikad nije bilo velike potrebe za upravo takvim mehaničkim uređajem u organizmima, ali taj primer ubedljivo poka zuje koji tip rešenja Evolucija nije kadra da reši. Mnogi mehanički elementi organizma mogli bi se zameniti nemehaničkim. Tako bi se, npr., krvotok mogao osla njati na princip elektromagnetne pumpe, kad bi srce bilo električni organ koji proizvodi polja koja se odgovara juće menjaju a krvna zrnca bi bila dipoli ili bi imala znat niji feromagnetni dodatak. Takva pumpa bi krvotok po-
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
401
državala ravnomernije, s manjim utroškom snage, neza visno od elastičnosti zidova krvnih sudova koji moraju da kompenzuju kolebljivosti pritiska pri postupnim uba civanjima krvi u glavnu arteriju. Pošto bi organ koji pre bacuje krv oslanjao svoju delatnost na neposredno pret varanje biohemijske energije u hemodinamičku, jedan od težih i u stvari nerešenih problema, problem pothranjiva nja srca u trenutku kad je njemu to najpotrebnije, tj. u momentu stezanja, prestao bi uopšte da postoji. U si tuaciji koju je ostvarila Evolucija, mišić, grčeći se, prignječuje do izvesnog stepena svetlost sudova koji ga hra ne, čime se pripliv krvi, pa prema tome i kiseonika, u mišićna vlakna trenutno smanjuje. Srce se, naravno, sna lazi i u ovakvom stanju stvari, ali rešenje je utoliko gore što je, kao što se iz navedenog vidi, sasvim bez neophod nosti tako. Slaba prekomerna rezerva dostave krvi izaziva danas to da oboljenja koronarnih krvnih sudova čine je dan od glavnih uzroka smrtnosti u svetskim razmerama. Rešenje »elektromagnetne pumpe« nije ostvareno nikad, koliko god je Evolucija kadra da proizvodi kako dipolne molekule tako i električne organe. Ali ukazani projekt zahtevao bi krajnje neverovatnu i istovremeno nastajuću promenu u dva sistema, međusobno gotovo potpuno izolovana: krvotvorni organi morali bi početi da proizvode postulirane »dipole«, odnosno »magnetne eritrocite« i istovremeno bi srce iz mišića moralo da se pretvori u električni organ. Elem, takva koincidencija slepih muta cija, kao što znamo, jeste pojava na koju uzalud može da se čeka i milijardama godina; baš kao što se i desilo. Uostalom, Evolucija nije izvršila čak ni daleko skromniji zadatak, zatvaranje otvora međukomorne pregrade kod gmizavaca; lošija hemodinamička produktivnost ne sme ta joj, jer ona svojim tvorevinama ostavalja čak i najpri mitivniju biohemijsku i organsku opremu, samo ako se pomoću nje snalaze u održanju vrsta. Treba primetiti da na ovoj etapi naše kritike ne postuliramo evoluciono nemoguća rešenja, tj. biološki ne moguća, kao što bi bile neke materijalne promene (zame njivanje koštanih zuba čeličnim ili zamenjivanje zglobnih površina od hrskavice — površinama od teflonske plasti ke). Nemoguće je zamisliti bilo kakve rekonstrukcije ge26
402
STANISLAV LEM
notipa koje bi organizmu omogućile da proizvodi teflon (fluorokarbon). Međutim, programiranje u naslednoj pla zmi organa tipa spomenute »hemoelektrične pumpe«, bilo bi, bar u principu, moguće. Oportunizam i kratkovidost ili, tačnije, slepilo Evo lucije, označava u praksi primenu takvih rešenja kakva se slučajno pojave kao prva, a njihovo uklanjanje samo onda kad slučaj stvori drugačiju mogućnost. Kada ipak jednom dato rešenje blokira put do svih ostalih, bez obzi ra koliko bi bila savršenija i za čitavo nebo produktivni ja, razvitak datog sistema zamire. Tako je, npr., vilica grabijivaca-gmizavaca tokom desetak miliona godina osta jala sistem mehanički veoma primitivan; to rešenje »vuk lo« se kroz gotovo sve ogranke gmizavaca, ukoliko su poticali od zajedničkih predaka; promena nabolje »uspešno« je sprovedena tek kod sisara (grabljivci tipa vuka), dakle neizmerno kasno. Kao što su biolozi ne jednom pravilno primetili, Evolucija je konstruktor vredan samo u razradi rešenja životno apsolutno važnih, ukoliko služe organizmu u fazi pune životnosti (za polno razmnožava nje). Međutim, sve što nema takvog kritičkog značenja ostaje manje ili više zanemareno, prepušteno sudbini slu čajnih metamorfoza i najslepljih pogodaka. Evolucija, dabogme, ne može predviđati nikakve kon sekvencije aktuelnog delovanja, pa makar ono uvodilo i celu vrstu u ćorsokak razvitka, a relativno mala promena dozvolila bi da se to izbegne. Realizuje se ono što je mo guće i pogodno odmah, bez brige o ostatku. Veći orga nizmi poseduju veći mozak u kome količina neurona pre stiže rast mase, otuda njena prividna omiljenost ka sporoj »ortoevolucdji«, sporom, ali stalnom povećavanju razmera tela koje se često ipak pokazuje kao prava stupica i oruđe brzog istrebljenja; nijedna od starih grana divova (jurski gmizavci, npr.) nije preživela do danas. Tako je, dakle, Evolucija, pored sve svoje škrtosti koju ispoljava pri izvršenju samo najneophodnijih »prerada«, najrasipniji od svih mogućih konstruktora. 5. Kao konstruktor ona je takođe haotična i nelo gična. Vidi se to, npr., po načinu na koji vrši podelu regeneracijskih potencija među vrstama. Organizam nije izgrađen na principu ljudskih tehnika — makroskopskih
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
403
zamenskih delova. Inženjer projektuje tako da mogu biti zamenjivani čitavi blokovi uređaja. Evolucija projektuje »mikroskopski princip zamenskih delova«, koji se ispo ljava neprestano, jer ćelije organa (kože, kose, mišića, krvi itd. — sem malobrojnih, kao što su neuroni) stalno podležu zameni — putem deobe drugih ćelija; potomstveni su upravo »zamenski delovi«. Bio bi to odličan princip, bolji od inženjerijskog, kada ga praksa ne bi tako često poricala. Ljudski organizam izgrađen je od mnogih biliona će lija; svaka od njih sadrži ne samo onu genotipsku infor maciju koja je neophodna za funkcije koje obavlja nego informaciju potpunu — istu kakvu ima jajna ćelija. Teo rijski bi, dakle, bio moguć razvitak ćelije sluzokože jezi ka (na primer) u zreli ljudski organizam. U praksi je to nemoguće, pošto se takva informacija ne da pokrenuti. Somatske ćelije nemaju embriogenetsku potenciju. Istinu govoreći, ne znamo najbolje zašto je tako. Možda tu igra ju ulogu neki inhibitori (kočnice rasta), jer to zahteva princip tkivne saradnje; kancerizacija bi, dodajmo osla njajući se na najnovije radove, počivala na nestajanju tih inhibitora (histona) u ćelijama koje su prošle kroz somatsku mutaciju. U svakom slučaju, činilo bi se da svi organizmi, bar istog razvojnog stabla, treba da regenerišu manje-više isto, čim svi imaju dosta sličnu suvišnost čelične informa cije. Ipak nije tako. Čak nema ni čvrste veze između mes ta koje zauzima vrsta u evolucionoj hijerarhiji ni regeneracijskih mogućnosti. Žaba je vrlo loš regenerator, go tovo baš kao i čovek. Eto, to nije samo nekorisno sa po jedinačne tačke gledišta, ali ni nelogično sa konstruktorske. To stanje izazvali su svakako određeni uzroci u toku evolucije. Ali mi se sad ne bavimo traženjem opravdava nja za njene slabosti kao tvorca organskih sistema. Za vršno stanje svake evolucione grane, to jest danas živi »model« uveden u »masovnu proizvodnju«, odražava, s jedne strane, one aktuelne uslove koje bi morao da sa vlada, kao i, s druge strane, onaj milijardugodišnji put slepih proba i traženja koji su prevalili svi njegovi preci. Znači, na kompromisnosti sadašnjih rešenja dopunski te ži bespomoćnost svih ranijih konstrukcija koje su takođe bile kompromisne. 26 *
404
STANISLAV LEM
6. Evolucija ne kumulira sopstvena iskustva. Ona je konstruktor koji zaboravlja na minula dostignuća. Ona svaki put mora da ih traži iznova. Gmizavci su dva puta preduzimali invaziju vazduha, jednom kao golokoži guš teri, a drugi put kad su obrasli perjem; svaki put morali su iznova da izgrađuju adaptaciju prema uslovima leta: organsko-izvođačku i neuralnu. Kičmenjaci su napuštali okean radi kopna i vraćali se u vodu; i tada su »vodna« rešenja morala da budu započinjana od nule. Prokletstvo svake savršene specijalizacije jeste to da predstavlja pri lagođenost samo uz aktuelne uslove; ukoliko je specijali zacija bolja ukoliko promena tih uslova lakše vodi do uni štenja. A često su baš najbolja konstrukcijska rešenja raz bacana po raznim bočnim, krajnje specijalizovanim lini jama. Čulni organ naočarke koji reaguje na infracrvene zrake otkriva razlike temperautre reda 0,001 stepena. Električno čulo nekih riba reaguje na razlike napona reda 0,01 mikrovolti u milimetru. Slušni organ moljaca (koji ma se hrane slepi miševi) reaguje na treptaje nadzvučne eholokacije tih »letećih miševa«. Osetljivost čula dodira nekih insekata već je na granici percepcije molekularnih treperenja. Zna se kako je razvijeno čulo mirisa kod »njušača«, među koje spadaju i neki insekti. Delfini imaju sistem hidrolokacije čiji prijemni ekran pramena odaši ljanih treptaja jeste ugnuti čeoni deo lobanje, pokriven masnim jastučićima, a deluje kao koncentrišući reflektor. Ljudsko oko reaguje na pojedinačne kvante svetlosti. Kad vrsta koja je formirala takve organe gine, često s njom propadaju i »pronalasci evolucije«, slični ovima koje smo spomenuli. Ne znamo koliko ih je poginulo tokom minu lih milion godina. A ako pak traju, onda nema moguć nosti da se ti pronalasci prošire van okvira vrste, familije ili grupe u kojoj je došlo do njihovog nastanka. U efektu, star čovek je bezubo biće, iako je problem već bio, i to desetinama puta rešen, svaki put nešto drugačije (kod riba, ajkula, glodara itd.). 7. Najmanje znamo o tome na koji način Evolucija izvršava »velika otkrića«, svoje revolucije. Jer njih ima; počivaju na stvaranju novih tipova. Naravno, i tu napre duje postepeno, jer drugačije ne može. Prebacićemo joj — u toj meri — krajnju već slučajnost; tipovi nastaju ne
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
405
zahvaljujući adaptacijama ili brižljivo pripremanim promenama nego su rezultat izvlačenja na evolucionoj lutri ji, s tim što veoma često — glavnih zgoditaka uopšte nema. Toliko smo već govorili o evoluciji genotipa da će ono što ću izneti, oslanjajući se na Dž. Simpsona29*, biti valjda razumljivo bez obzašnjenja. Pod niskim selekcionim pritiskom u velikim populacijama, nastaje rezervoar pritajene genetske promenljivosti (u recesivno mutiranim genotipima). U malim populacijama, međutim, može da dođe do slučajnog učvršćivanja novih genetskih tipova; Simpson to naziva »kvantnom evolucijom« (skok je, ipak, manje revolucionaran od onoga kakav je u svoje vreme postulirao Goldšmit, nazivajući rezultate hipotetičnih genotipskih makrorekonstrukcija hopeful m onsters-ima — »obećavajućim čudovištima«). Dešava se to na taj način što nastupa skokoviti prelaz od heterozigotičnosti do homozigotičnosti mutanata; dotad pritajene crte naglo se, dakle, manifestuju i to u obimu velike količine gena od jednom (pojava te vrste mora biti neobično retka, recimo jednom ili dva puta na četvrt milijarde godina). Izolacija i smanjivanje populacije nastaje najčešće za vreme silovitog rasta smrtnosti u epohama poraza i katastrofa. I baš tada između miliona onih što ginu iz ranjaju sporadične evolucione radijacije; neselekcionisani, novi, »probni modeli«, nastali su na opisani skokoviti način koji tek dalji tok evolucije podvrgava »praktičnoj proveri«. Pošto je metod Evolucije uvek lutrijski, okol nosti koje pogoduju »velikim pronalascima« uopšte ne moraju da ih izazivaju na neophodan način ili ma i samo verovatan. Istina je da porast smrtnosti, da izolacija olak šava »izdvajanje« većeg broja fenotipskih mutanata iz dotad u gametima tajene »alarmne« rezerve, ali ta rezer va može se pokazati ne toliko spasilačkim pronalaskom, novom formom organizma koliko spojem besmislenih i štetnih crta. Jer selekcioni pritisak uopšte ne mora da se usmereno poklapa sa mutacionim; kopno može da se pretvara u ostrvo, a beskrilni insekti, sasvim slučajno, pretvarače se u okrilaćene, što će njihovu situaciju samo još pogoršati. Jedno je isto tako moguće kao i drugo; tek kada vektori oba pritiska, mutacionog i selekcionog, idu
406
STANISLAV LEM
u istom pravcu, moguć je zaista znatan napredak. Ali i ta pojava, kao što sad shvatamo, predstavlja retkost nad retkostima. U konstruktorovim očima ta se situacija iz jednačava s takvom snabdevenošću spasilačkih čamaca da bi, posle katastrofe, brodolomnike očekivala iznena đenja kad otkriju šta se nalazi u skrovištu sa »kranjim rezervama« njihovog broda: slatka voda ili, možda, sona kiselina, ili — hrana u konzervama ili, možda kutije s kamenjem. I mada to zvuči groteskno, slika ipak u osno vi odgovara upravo metodu Evolucije, okolnostima u kakvima ona izvršava svoja najveća dela. O tome da se ne varamo svedoči monofiletičnost na stanka gmizavaca, vodozemaca, sisara: jer nastali su samo jedanput svaka klasa samo jednom u rasponu svih geo loških epoha. Bilo bi veoma zanimljivo znati odgovor na pitanje šta bi se desilo da pre 360 miliona godina nisu nastali prvi kičmenjaci, da li bi trebalo čekati »nared nih sto miliona godina«? Ili bi ponavljanje tog mutacionog stvaranja bilo još manje verovatno? I ne bi li taj pronalazak eliminisao drugu, potencijalno moguću kon strukciju? To su nerazrešiva pitanja, jer se dogodilo ono što se dogodilo. Doduše, kao što smo već rekli, mutacija je go tovo uvek promena jedne organizacije u drugu organiza ciju, iako često »adaptacijski besmislena«. Tako visok ni vo organizovanja genotipa stvara uslove u kojima serija lutrijskih izvlačenja, samo ako je dovoljno duga, pojavu konstruisanja naprednije varijante ili ogranka čini verovatnoćom koja se približava maltene jedinici. (Pod »na prednom« formom podrazumevamo takvu koja — po Dž. Haksliju — ne samo što organizaciono dominira nad dotadašnjima nego predstavlja potencijalan prelaz ka daljim razvojnim etapama). Na primeru »velikih prevra ta« Evolucije ponovo smo se sudarili, i to drastično, sa dokaznom statističnošću prirodnog konstruktorstva. Or ganizam je demonstracija kako neki sistem može da se izgradi iz nepouzdanih elemenata. A evolucija je demon stracija na koji način u hazardnoj igri sa dva uloga — životom i smrću — može da se neguje inženjerija. 8. Prelazimo na sve temeljniju kritiku Evolucije; tre ba, dakle, na margini izneti kritiku njenog metoda uprav
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
407
ljanja. Povratna sprega koja kontroliše genotipe pre je pogrešna, zbog čega upravo i dolazi do »genetičkog prljanja« populacije. Naša glavna tema sada će biti jedna od polaznih i najfundamentalnijih postavki: izbor gradiva. Retorte i laboratorije Evolucije jesu majušne belančevinske kapljice lepka. Iz njih ona gradi skelete, krv, žlezde, mišiće, krzna, oklopne štitove, mozgove, nektare i otro ve. Uskost »proizvodnog grla« začuđuje u poređenju sa univerzalizmom završnih proizvoda. Ako se ipak ne obra ća pažnja na restrikcije koje nameće hladna tehnologija, ako nas ne zanima savršenstvo umetnosti molekularne i hemijske akrobacije nego nas pre zanimaju opšti principi racionalnog projektovanja optimalnih rešenja, otvara se prostor za prigovore. Kako je moguće zamisliti organizam savršeniji od biološkog? Kao determinisani sistem — u tom smislu sličan sa prirodnim organizmima — može to biti sistem koji ultrastabilnost podržava zahvaljujući priplivu naj produktivnije energije, dakle, naravno, atomske. Odusta janje od oksidacije čini suvišnima krvotok, sistem za stva ranje krvi, zatim pluća, čitavu piramidu centralnih regu latora disanja, celu hemijsku aparaturu tkivnih encima, mišićnu promenu i relativno slabu i drastično ograničenu snagu mišića. Nuklearna energija dozvoljava univerzalna preoblikovanja; tečna sredina nije njen najbolji nosilac (ali i takav homeostat mogao bi se izgraditi ako bi nekome do toga bilo posebno stalo); ona otvara šanse raz norodne delatnosti na razdaljinu bilo putem provodnika i diskretno (»kabeli« kao nervi) bilo analogno (tada, npr., zračenje postaje ekvivalent analognih informacionosnih hormonalnih spojeva); zračenja i polja sile mogu da dejstvuju takođe na sredinu homeostata, a tada primitivna mehanika udova sa njihovim kliznim ležištima postaje su višna. Svakako, organizam »na atomsku energiju« je u našim očima isto toliko groteskan koliko i besmislen — ali vredi zamisliti kako izgleda situacija čoveka u startujućem kosmičkom vozilu, pa da se oceni sva krhkost i uskost njegovog evolucionog rešenja. Pri pojačanoj gra vitaciji telo, koje se uglavnom sastoji iz tečnosti, podleže naglim hidrodinamičnim prenošenjima teže — otkazuje rad srce, u žilama je čas malo krvi, a čas ona razara krvne
408
STANISLAV LEM
sudove, dolazi do izliva i oteklina, mozak prestaje da de luje čim za trenutak dolazi do obustave pripliva kiseonika, i tada se čak i koštani skelet pokazuje kao suviše slaba konstrukcija da bi se mogla odupreti dejstvujućim silama. Ćovek je danas najnepouzdaniji element sred ma šina koje je sam konstruisao, kao i — mehanički — naj slabija karika pokrenutih procesa. Ali čak i odustajanje od atomske energije, od polja sila, itd., ne vodi nas na neophodan način natrag kao bio loškim rešenjima. Sistem savršeniji od biološkog jeste takav koji poseduje stepen slobode više — u materijal nom obimu. Ćiji oblik i funkcija nisu predeterminisani. Koji proizvodi, prema potrebi, primalački organ, ili efektor, novo čulo ili novi ud, ili novi način kretanja. Koji, jednom rečju, obavlja neposredno, zahvaljujući vlasti nad svojom »somom« onoga što mi sami okolišno radimo, putem tehnologija, posredstvom regulatora drugog stepena, tj. mozgova. Okolnost naše delatnosti mogla bi se ipak eliminisati; ako se ima tri milijarde godina vremena, takve tajne ma terije mogu se produbiti da bi ona postala suvišna. Problem gradiva može se razmatrati dvojako: iz ugla neposredne primene organizama u Prirodi i tada rešenje koje je prihvatila Evolucija ima mnogo pozitivnih strana. Ili iz ugla prospektivnih potencija — i tada se u prvi plan pomeraju sva njegova ograničenja. Najvažnije je za nas ograničenje u vremenu. Ako se imaju na raspolaganju milijarde godina, može se konstruisati gotovo-besmrtnost, naravno ako je nekome do toga stalo. Za Evoluciju je to pitanje bilo potpuno nevažno. Zašto u odeljku posvećenom nedostacima gradiva ra zmatramo problem starenja i smrti? Nije li to pre pitanje ograničenosti ovoga gradiva? Jer sami smo govorili kako je protoplazma, bar potencijalno, besmrtna. Ono je ne prestano samoobnavljana harmonija — te bar u samom principu njene konstrukcije nema neophodnosti za pre kraćivanje procesa, izazvanog njihovim rasipanjem. Pi tanje je teško. Ako išta znamo o onome što se dešava u organizmu u toku sekundi ili časova, onda o pravilnosti ma kakvima on podleže u vremneu računatom u godina ma — ne znamo gotovo ništa. To naše neznanje sasvim
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
409
uspešno zaklanjaju termini kao što su »rast«, »sazrevanje«, »starenje«, ali to su samo polumetaforični, maglo viti nazivi stanja, a ne strogi opisi. Evolucija je konstruktor-statističar; to već znamo. Ali usrednjujuća, statistička je ne samo delatnost stvara nja vrsta; na slične principe oslanja se, takođe, građa po jedinačnog organizma. Embriogeneza je opšteusmeravana hemijska eksplozija sa tehnološkom preciznošću, postav ljenom opet statistikom, pošto geni ne determinišu ni količinu ni položaj pojedinih ćelija »konačnog proizvo da«. Nijedno zasebno uzeto tkivo višetkivog organizma ne mora da umre, takva tkiva, izdvojena iz organizma, mo guće je godinama uzgajati na veštačkim podlogama. On je stoga smrtan kao celina, a ne njegovi sastavni elemen ti. Kako to shvatiti? Organizam tokom života podleže raz ličitim poremećajima i traumama. Jedni od njih potiču iz sredine, druge on sam i nehotice izaziva. Ovo poslednje je valjda najhitnije. Već smo govorili o nekim vrstama deformacija životnih procesa, koje su u složenom orga nizmu pre svega gubitak korelacione ravnoteže. Ima ne koliko njihovih glavnih tipova: stabilizacija patološke ravnoteže, kao kod čira u želucu, začarani krug, kao kod hipertenzije, najzad lavinske reakcije (epilepsija). U takve reakcije moguće je ubrajati, cum grano salis, kancerizaciju. Svi takvi poremećaji ubrzavaju starenje, ali ono se dešava i kod pojedinaca koji gotovo nikad ne boluju. Mo žemo zaključiti da je starost posledica statističke prirode životnih procesa, čija veoma primitivna slika jeste ispalji vanje patrone sa sačmom. Bez obzira na to kakva je pre ciznost izrade cevi, sačma se rasprskava sve više uporedo sa putem koji ima da prevali. Starenje je slično rasipanje procesa i njime izazvano njihovo postepeno izlaženje is pod centralne kontrole. A kada to rasipanje stigne do kri tične vrednosti, kad se iscrpu rezerve svih kompenzujućih aparatura — nastupa smrt. Elem, možemo sumnjati da li ta statistika, koja je nepogrešiva kao uvodno prihvaćeni princip proizlaženja rasplinute ravnoteže (Fliessgleichgevvicht F. Bertalanfija), dok su iz tako odobrenih elemenata građeni organizmi prosti, omašuje kad prekoračimo određenu granicu slo ženosti. Ćelija je, u takvom zahvatu, tvorevina savršenija
410
STANISLAV LEM
od višećeličnog organizma, koliko god to izgledalo para doksalno. Moramo ipak razumeti da tako govoreći upo trebljavamo sasvim drugi jezik ili pak — da se bavimo problemima sasvim druge vrste od onih na koje je Evo lucija obraćala pažnju. Smrt je njena višekratna konsekvencija, kao posledica stalne promene, kao rezultat ras tuće specijalizacije, kao rezultat, najzad, delatnosti s tak vim a ne drugim nekim materijalom — jedinim kakav je bilo moguće stvoriti. U stvari, dakle, ovaj naš pamflet protiv bezličnog stvaranja nije sasvim ozbiljan. Stalo nam je do nečega sasvim drugog. Želimo, naprosto, da budemo konstruktori savršeniji nego ona, i moramo paziti da ne počinimo nje ne »greške«.
Rekonstrukcija čoveka
Naš problem treba da bude usavršenje čoveka. U tom pogledu mogući su različiti pristupi. Može se obavljati »konzervativna inženjerija« koja je, naprosto, medicina. Tada norma to jest prosečnost zdravlja, čini uzor; delo vanje se preduzima radi toga da svaki čovek može da do segne takvo stanje. Obim ovih delatnosti polako se proširuje. Može čak da obuhvata ugrađivanje u organizam genotipski nepred vidljivih parametara (kao što je spominjana mogućnost hibemacije). Na lak način može se preći na sve univerzalniju protetiku. Na savladavanje odbrambenih snaga organizma u svrhu uspešne transplantacije organa. Sve se to već danas realizuje. Već su izvršena prva presađi vanja bubrega i pluća; to se u mnogo širem obimu primenjuie na životinjama (»rezervna« srca). U SAD čak po stoji društvo »zamenskih organa«, koje koordinira i podstiče naučna istraživanja iz te oblasti. Postepeno, dakle, može da se prestrojava organizam, menjajući ga u poje dinim funkcijama i parametrima. Taj će proces verovatno ići u dva koloseka, pod pritiskom objektivnih nužnos ti — i tehnoloških mogućnosti: kao biološke promene (transplantacijsko uklanjanje defekata, obogaljenja, itd.) i kao promene protezujuče (kada je mehanička, »mrtva«
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
411
proteza za korisnika bolje rešenje nego prirodno presađi vanje). Proteziranje u takvom obimu ne može, naravno, voditi u neku čovekovu »robotizaciju«. Cela ta faza koja svakako obuhvata ne samo kraj ovog stoleća nego i po četak sledećeg, polazi od usvajanja osnovnog »konstruk cijskog plana« koji je dala Priroda. Dakle, ostaju nenarušene direktive telesne građe, organske građe, aktivnosne građe, zajedno sa uvodno prihvaćenom postavkom belančevinskog gradiva — kao i s njegovim neizbežnim konsekvencijama — starošću i smrću. Statističko produženje života preko granice od sto godina (tj. da takva bude prosečna dužina individualnog trajanja) — bez ingerencije u naslednu informaciju — iz gleda mi nerealnim. Mnoštvo mudraca već nam je više puta izjavljivalo kako bi »u stvari«, kako bi »u načelu« čovek mogao da doživi i 140 — 160 godina, čim pojedinci toliko mogu da žive; to je argumentacija dostojna one koja govori kako bi »u stvari« svako od nas mogao da bude Betoven ili Napoleon, jer su i oni bili ljudi. Naravno da su bili ljudi, kao što su ljudi i dugovečni kavkaski planinci, ali za prosečnu populaciju iz toga ništa ne pro izlazi. Dugovečnost je rezultat delovanja određenih gena; ko ih rasprostrani među ljudima, učiniće da budu sta tistički dugovečni. Bilo kakav program radikalnijih pro mena jeste danas i biće u sledećem stoleću svakako neostvarljiv. Možemo se jedino zamisliti nad mogućnostima programa revolucionarne inženjerije organizma. Primi tivno, na naivan način, ali to jeste moguće. Najpre se treba zamisliti o onome šta želimo. Slično kao što postoji skala prostornih veličina od metagalaksijskih maglina, preko galaksija, lokalnih sazvežđa, planetarnih sistema, planeta, njihovih biosfera, ži vih organizama, virusa, molekula, atoma, pa sve do kvantova, isto tako postoji skala vremenske veličine, tj. raz ličitog vremenskog raspona. Ona se, uglavnom, podudara sa skalom prostornih veličina. Najduže je individualno trajanje galaksija (dvadesetak milijardi godina), zatim do laze zvezde (oko 10 milijardi), biološka evolucija kao celina — četiri do šest milijardi, geološka doba (150 — 50 miliona godina), sekvoja (oko 6.000 godina), čovek (oko 70 godina), vodencvet (jedan dan), bakterija (oko 15 mi
412
STANISLAV LEM
nuta), virus, cis-benzol, mezon (milioniti delovi sekunda). Konstrukcija razumnog bića sa individualnim trajanjem koje se izjednačuje sa rasponom geoloških epoha izgleda nam potpuno nerealnom. Takva osoba morala bi ili da ima razmere planetoida — ili da se odrekne neprekidnog pamćenja proteklih događaja. Naravno, to je područje za groteskne koncepte poreklom iz S— F : dugovečna bića ko ja svoje pamćenje imaju locirano npr. u gigantskim pod zemnim »mnemotronima« grada i povezana su s rezervo arima svojih mladalačkih sećanja od pre 100.000 godina ultrakratkim talasima. Tako, dakle, granica realnog uzdi zanja dugovečnosti čini se da je biološki plafon (sekvoja, dakle oko 6.000 godina). Kakva treba da je najhitnija od lika toga dugovečnog bića? Dugovečnost ipak ne može da bude cilj sam po sebi. Ona mora nečemu da služi. Bez sumnje niko, ni danas niti za sto hiljada godina, ne može na siguran način predviđati budućnost. Stoga osnovna crta »usavršenog metoda« treba da je njegova autoevoluciona potencija. Da bi se mogao preobratiti na takav na čin i u takvom pravcu koji će mu odgovarati, s obzirom na civilizaciju koju stvara. šta je, dakle, moguće? Gotovo sve, s jednim valjda izuzetkom. Ljudi bi, dogovorivši se, mogli jednog dana negde dvadesethiljadite godine odlučiti: »Dosta — neka bude ovako kako je sada, neka tako bude odsad zauvek. Ne menjajmo, ne pronalazimo, ne otkrivajmo ništa, pošto bolje nego sada biti ne može, a čak i kada bi moglo da bude — ne želimo to.« Koliko god da sam neverovatnih stvari izneo u ovoj knjizi, ta mi izgleda najneverovatnija od svih.
Kiborgizacija
Posebnu pažnju zaslužuje jedini danas poznat, za sa da čisto hipotetični projekt rekonstrukcije čoveka koji su izneli naučnici. Nije to projekt univerzalne rekonstrukci je. On treba da služi određenim ciljevima, to jest adap taciji sa kosmosom kao »ekološkom nišom«. To je tako zvani kiborg (skraćenica od reči »kibernetička organiza cija«). »Kiborgizacija« počiva na uklanjanju probavnog
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
413
sistema (sem jetre, eventualno i elemenata pankreasa), čime će suvišne postati takođe vilice, njihovi mišići i zu bi. Ako problem govora treba da bude rešen »kosmički« — putem stalne primene radio-veze — nestaće i usta. Kiborg poseduje niz bioloških elemenata, kao što su skelet, koža i mozak, ali taj mozak upravlja dosad nehotičnim funkcijama tela svesno, pošto se u ključnim punktovima organizma nalaze osmotičke pumpe, koje u slučaju po trebe ubrizgavaju bilo prehrambene supstance bilo aktivizujuća tela — lekove, hormone, podstioajne preparate — bilo obrnuto, tela koja smanjuju osnovnu promenu i čak uvode u stanje hibernacije. Takva autohibernaciona spremnost može ozbiljno povećati izglede da se preživi u vreme neke havarije i si. Sistem krvotoka smišljen je dosta »tradicionalno«, iako kiborg može da radi u beskiseoničkim uslovima (ali, naravno, sa zalihom kiseonika u skafandru). Kiborg nije već delimično protežirani čovek. On je čovek delimično rekonstruisan, sa veštačkim prehrambeno-regulacionim si stemom koji omogućava prilagođavanje različitim kosmičkim sredinama. On ipak nije rekonstruisan mikroskop ski, tj. žive ćelije su i dalje osnovno gradivo njegovog tela, a sem toga pak, sasvim očigledno, promene njegove organizacije ne mogu se prenositi na potomstvo (nisu nasledne). Treba smatrati da bi se »kiborgizacija« dala do puniti biohemijskim rekonstrukcijama. Tako bi, npr., bi lo veoma poželjno učiniti organizam nezavisnim od stalne dostave kiseonika. Ali to je već put ka onoj »biohemijskoj revoluciji« o kojoj smo prethodno govorili. Zna se, uostalom, da ne treba čak tražiti tela koja kiseonik magaziniraju uspešnije od hemoglobina, da bi se mogao re lativno dugo snalaziti bez dostupa vazduha. Kitovi mogu da rone više od jednog časa, što nije samo rezultat pove ćanog obima njihovih pluća. Oni u tu svrhu imaju razvi jene organske sisteme. Dakle, i »od kita« bi se eventualno mogli pozajmiti elementi reorganizacije. Nismo se opredelili ni za ni protiv kiborgizacije. Na vodimo je samo radi pokazivanja kako su problemi te vrste uopšte pokretani od strane naučnika. Treba ipak primetiti da taj projekt danas najvcrovatnije ne bi bio ostvarijiv (ne samo zbog lekarske etike nego i zbog ne znatnog izgleda da organizam preživi posle tako povećane
414
STANISLAV LEM
liirurške intervencije i zamenjivanja životno tako važnih organa raznim »osmotičkim pumpama«), iako je u osno vi on dosta »konzervativan«. Glavni izvor kriticizma predstavlja ne toliko skup predlaganih operacija koliko njihov završni rezultat. Uprkos prividima, kiborg uopšte nije čovek univerzalniji od »dotadašnjeg modela«. On je »kosmična varijanta« i to nipošto za sva nebeska tela nego više za ona slična Mesecu ili Marsu. Tako da postupci, u suštini, dosta okrut no daju rezultat prilično bedan u pogledu adaptacionog univerzalizma; najveće protivljenje ipak budi sama kon cepcija »degeneralizovanja čoveka«, tj. stvaranje različi tih ljudskih tipova, manje-više po slici i prilici raznih vrsta mrava. Možda te analogije projektantima nisu pa dale na pamet, ali nameću se čak i nepredupređenom posmatraču. Hibernirati se može i bez osmotičkih pumpi, a isto bi se tako kosmonaut mogao snabdeti nizom mikrododataka (automatskih ili koje bi on sam pokretao) radi uvođenja u njegovo telo odgovarajućih preparata. A već onaj kiborgovski nedostatak usta više mi liči na efekt više namenjen širokoj publici nego stručnjacima-biolozima. Lojalno priznanjem da je u materiji takvih ili sličnih rekonstrukcija lakše kretati se kroz opšte fraze o njihovoj budućoj nužnosti nego predložiti, ma i tehnički danas nerealne ali konstruktorski ubedljive popravke. Zasad in dustrijska hernija beznadežno zaostaje iza biohemije or ganizama, a molekularna inženjerija, zajedno s njenim informacijskim primenama, leži kao u pelenama nasuprot molekularnoj tehnologiji organizama. Pa ipak ona sred stva kojih se prihvatala — da tako kažemo — više »iz očajanja« nego po izboru, Evolucija, stešnjena objektiv nim uslovima na »hladnu tehnologiju« i na veoma uzak sastav elemenata (praktično — samo ugljenik, vodonik, kiseonik, sumpor, azot, fosfor i, delimično, železo, kobalt i drugi metali) — ne mogu predstavljati vrhunsko dostig nuće u konstruisanju homeostata po meri Kosmosa. Ka da hernija sinteza, teorija informacije, opšta teorija siste ma iskorače daleko napred, ljudsko telo će se u takvom svetu pokazati kao najmanje savršen element. Ljudsko znanje prevazići će biološko, nagomilano u živim oragnizmima. Tada će planovi evolucionih rešenja, danas sma trani blaćenjem perfekcije, biti ostvareni.
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
415
Autoevoluciona mašina
Pošto nam mogućnost čovekove rekonstrukcije danas izgleda kao nešto neverovatno, skloni smo da sudimo ka ko neverovatne moraju biti takođe i tehnike koje se u tu svrhu primenjuju. Hirurgija mozgova, »flaširani embrio ni koji se razvijaju pod kontrolom genetičke inženjerije« — to su slike kakve nam u toj oblasti danas predstavlja fantastična literatura. Međutim, primejeni postpuci mo gu biti uopšte neprimetni. Od pre nekoliko godina rade u SAD — zasad malobrojni — kompjuteri programirani za sklapanje brakova. »Mašinski provodadžija« odabira paro ve koji se najbolje slažu u telesnom i duhovnom pogledu. Prema podacima (još škrtim) trajnost mašinski sklapanih veza je oko dva puta veća nego u običnim brakovima. Poslednjih godina u Sjedinjenim Državama snižen je prosečni uzrast u kome se sklapaju brakovi, a sklopljeni se u 50 procenata raspadaju posle 5 godina, te tako ima mnoštvo dvadesetogodišnjaka-raspuštenika i dece lišene normalne roditeljske brige. Još nisu pronađeni načini da se bilo čime zamene porodični oblici vaspitanja, jer to nije samo pitanje sredstava za održavanje odgovarajućih institucija (dečjih domova); roditeljska osećanja ne mo gu se nadomestiti, a njihov rani i trajni nedostatak iza ziva ne to da detinjstva budu loše doživljavana nego na stanak često neuklonjivih defekata u sferi takozvane više osećajnosti. Tako izgleda aktuelno stanje. Ljudi stvaraju parove slučajnim metodom koji bi se mogao nazvati braunovskim — jer se povezuju po izvesnoj količini prolaz nih kontakata, kad najzad naiđu na »prave« partnere što, čini se, potvrđuje uzajamna privlačnost. Ali to je, u stvari, dosta slučajno uviđanje (čim se u 50% pokazuje pogreš nim). »Mašinske provodadžije« menjaju takvo stanje stva ri. Odgovarajuća istraživanja dostavljaju mašini znanje o psihosomatskim crtama kandidata, posle čega ona traži parove u kojima članovi optimalno odgovaraju jedan dru gome. Mašina ne likvidira slobodu izbora, jer ne ukazuje samo na jednog kandidata. Delujući probabilistički, pred laže izbor u okviru izdvojene grupe koja se uklapa u okvir poverenja, pri čemu mašina takve grupe može da selekcioniše između miliona ljudi, dok jedinka, koja po
416
STANISLAV LEM
stupa tradicionalno, »slučajnim metodom«, može da se sretne u životu najviše s njih nekoliko stotina. Tako, dak le, mašina u stvari realizuje stari mit o međusobno su đenim muškarcima i ženama, ali koji se uzalud traže. Stvar je samo u tome da društvena svest tu činjenicu trajno prihvati. Doduše, to su samo racionalni argumen ti. Mašina proširuje mogućnosti izbora, ali to čini u uposređenju, iznad pojedinčeve glave, oduzimajući mu pravo na greške i patnje, na sve uopšte slučajnosti zajedničkog života, mada neko može upravo za takvim slučajnostima da teži ili bar da želi za sebe pravo da rizikuje. Vlada, doduše, ubeđenje da se brak sklapa kako bi se u njemu ostalo, ali neko možda više voli da doživi čak i fatalno završenu peripetiju s lakomisleno izabranim partnerom nego da živi »dugo i srećno« u harmoničnom supružanstvu. Pa ipak u masovnom uposređenju koristi sklapanja brakova s pozicije »boljeg znanja« kakvim raspolaže ma šina toliko znatno prevazilaze nedostatke da slična tehni ka ima mnogo izgleda da bude masovno proširena. Kad stekne kulturnu normu, brakovi sklapani uprkos savetima »mašinskog provodadžije« biće možda neka vrsta za branjenog voća i zato sablažnjivi, a društvo će ih, pak, okružiti aurom sličnom onoj kakva je nekad pratila npr. neprilične brakove. Uostalom, možda će biti i tako da će sličan »dešperaterski korak« u izvesnim krugovima biti smatran »izrazom naročite odvažnosti« kao i »izazivanjem opasnosti«. »Mašinske provodadžije« mogu za našu vrstu imati veoma ozbiljne konsekvencije. Kad budu dešifrovani lični genotipski repertoari i pored ustaljenih »ličnih psihoso matskih profila« uvedeni, u mašinsko pamćenje, zadatak bračnog savetnika biće da izvrši izbor koji će obavljati ne samo u primeni na jednu i drugu ličnost nego i na jedan i drugi genotip. Selekcija će, dakle, proticati u dva stepena. Najpre će mašina izdvojiti klasu partnera koji jedni drugima odgovaraju psihosomatski, a zatim će ih podvrgnuti selekciji drugog stepena, odbacujući kandida te koji bi mogli sa bitnom verovatnoćom oploditi decu, iz izvesnih razloga nepoželjnu. Na primer, krhku, što ne osporno odobravamo, ili obdarenu niskom intelingencijom ili individualno neuravnoteženu — što već nudi, bar
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
417
danas, izvesne ograde. Takvo postupanje čini se poželj nim — kao stabilizacija i odbrana nasledne supstance vrste — naročito u razdoblju koje u civilizacionoj sredini povećava koncentraciju mutagenih tela. Od stabilizovanja genotipa populacije vrlo je blizu do upravljanja njihovim daljim razvitkom. Na taj način stupamo u sferu takve planirane kontrole koja čini rasplinut prelaz ka upravlja nju evolucijom vrste. Odabrati genotipe uz genotipe isto je što i upravljati evolucijom vrste. Slična tehnika čini se najmanje drastičnom od mogućih, kao stvarno neopaziva, ali upravo time stvara delikatan moralni problem. Saglasno sa direktivama naše kulture, društvo je dužno da bude inlormdsano o svim važnim promenama — a ta kav bi bio neki (recimo) »hiljadugodišnji autoevolucioni plan«. Davati ipak informaciju, ne dajući istovremeno ar gumente, znači nametati planove a ne ubeđivati u potre bu njihovog ostvarenja. Argumente će ipak moći da razumeju u pravom smislu samo oni koji budu imali širok uvid u obim medicine, evolucije, antropologije i populacione genetike. Druga osobenost takve tehnike jeste ta što je dobijati u njoj rezultate moguće nejednako u okvi ru različitih ustrojstvenih crta. Relativno lako bi bilo, npr, — težiti rasprostranjenju visoke inteligencije kao prirod ne vrsne odlike, iako ne tako učestale kao što se može želeti. Imalo bi to ogromno značenje u eposi umnog tak mičenja ljudi i mašina. Ali najteže bi bilo izvršiti — uka zanim metodom — duboke ustrojstvene promene organi zacije. O kakvim promenama bi se tu moglo raditi? Sa glasno s nekim istraživačima (takvim kao Dart, na pri mer) mi smo »nasledno opterećeni« ili, tačnije rečeno, odlikujemo se »asimetrijom« teženja ka »zlu« i »dobru« zato što su naši preci pre tri četvrt miliona godina praktikovali kanibalizam, i to ne kao izuzetak pred licem smrti od gladi (tako čine »obični« grabljivci) nego kao pravilo. Znalo se za to već poprilično odavno, ali danas se kanibalizam smatra stvaralačkim faktorom antropogeneze, a to se tako tumači da biljoždernost ne maksimalizuje »razumnost«, jer banane ne prisiljavaju njihovog tražioca da razvija taktiku koja munjevito ocenjuje situ acije ni strategiju pristupa, borbi i gonjenja. Stoga su se antropoidi nekako zadržali u razvitku. ^ najbrže je napre dovao pračovek zato što je lovic sebi ravne po bistrini.
27
418
STANISLAV LEM
Zahvaljujući tome dolazilo je do najenergičnije selekcije »neinteligentnih«, jer umno ograničen biljožder često naj više posti, dok nedovoljno bistar lovac na sebi slične — brzo mora da pogine. Prema tome, »kanibalistički pro nalazak« je bio — akcelerator umnog napretka, pošto je borba unutar vrste osigurala dug život samo onima koji su raspolagali najboljim razumom, znači takvim koji ispo ljava univerzalan transfer životnih iskustava za nove si tuacije. Uostalom, australopitek, o kome je ovde reč, bio je svežder; ali kulturi kamena prethodila je osteodontokeratička, jer svaki prvi, slučajno — usled grizenja — nastajući štap jeste druga kost, pa su i prvi njegovi alati i močuge bile lobanje i kosti, a isparenje krvi asistiralo je nastanku prvih obreda. Ne proizlazi iz toga da smo od predaka nasledili »arhetip sklonosti ka zločinu«, jer se u vaninstinktivnoj oblasti ne nasleđuje gotovo nikakvo zna nje koje usmerava ka određenim delanjima, te se jedino može pretpostavljati da su čovekov mozak i telo formi rali situaciju neprestane borbe. Na razmišljanje takođe podstiče »asimetrija« kulturne istorije, u kojoj su se do bre namere dosta pravilno pretvarale u zlo, ali do obrnu te metamorfoze nekako nije dolazilo, pa u jednoj od vladajućih religija do danas naročitu ulogu igra krv — u doktrini transsupstancije. Ako slične hipoteze imaju kao podlogu naročite razloge i ako se dubina naših mozgova formirala pod uticaj em pojava onih nekoliko stotina hi ljada godina, onda bi nekakva meliorizaoija vrste — u obimu takozvane »asimetrije« — bila istinski poželjna. Danas očevidno, ne znamo ni đa li je treba preduzeti niti, takođe, kako bi to trebalo činiti; »mašine za sklapanje brakova« mogle bi dovesti do željenog stanja tek posle više hiljada godina, jer one mogu samo da maksimalizuju prirodna tempa evolucije, za koja znamo da su spora. Stoga bi u suočenosti s tako revolucionarnim planom tre balo možda pribeći »ubrzanim« tehnikama. U svakom slučaju je tako da o otporima kakve u nama budi per spektiva autoevolucionih promena odlučuju ne samo nji hove razmere nego i samo skladno stepenovanje prelaza na njih. »Prekrojavanje mozgova i tela« budi ogavnost, dok »mašinsko bračno savetovalište« izgleda kao dosta nevin postupak — a ipak su to samo putevi različite du žine koji mogu da vode do analognih rezultata.
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
419
Vančulne pojave
Mnogo bitnih problema nismo uopšte ni dotakli u ovoj knjizi; mnoge smo tretirali površinje no što bi zas luživali. Ako na njenom kraju spomenemo telepatiju i njoj srodne vančulne pojave, to je da bismo izbegli prigo vor što smo, posvećujući toliko pažnje problemima budu ćeg sveta, s tolikom nepopustljivošću mehanizovali pro bleme duha, da smo čak zapali u slepilo. Jer čim telepatij a već danas pobuđuje toliko interesovanje, i to čak u nekim naučničkim krugovima, zar nije veoma verovatno da bi njeno tačnije upoznavanje dovelo do radikalne pro mene naših fizičkih pogleda, a možda bi pojave tog tipa čak postale dostupne konstruktorskim poduhvatima? Ako čovek može da bude telepat i ako elektronski mozak može da bude punovredan čovekov zastupnik, nameće se prost zaključak da i takav mozak, samo ako je valjano načinjen, mora ispoljiti sposobnost vančulnog saznanja. Iz čega već vodi prav put do predstavljanja novih tehnika odašiljanja informacije »telepatskim kanalima« u bezIjudne »telepatrone«, »telekinetore«, kao i u kibernetičku vidovitost. Poznajem dosta dobro literaturu posvećenu ESP-u (Extra-Sensory Perception), vančulnom opažanju. Argu menti iznošeni protiv rezultata istraživanja takvih naučni ka kao što su Rajn ili Sol, a koji su sabrani u sarkastič noj ali inteligentno napisanoj knjizi Dž. Spensera Brauna:i0), za mene su veoma ubedljivi. Kao što je poznato, fe nomeni devetstotih godina našeg stoleća, s tolikim uzbu đenjem istraživani od strane ondašnjeg naučnog sveta, a koji su se javljali u prisustvu »spiritističkih medij uma« — prestali su manje-više onda kada su uvedeni infracrveni udari što su dozvoljavali da se posmatra sve što se de šava u najzamračenijoj sobi. Očigledno se »špiriti« plaše ne samo mraka nego i infracrvenih dogleda. Pojave koje su istraživali Rajn i Sol nemaju ničeg zajedničkog sa »duhovima«. Telepatija je za njih saopštavanje informacije jednoga uma drugome bez posredstva materijalnih (čulnih) kanala. Kriptestezija, pak, jeste dobijanje informacije posredstvom uma, dobijanje infor macije iz materijalnih, proizvoljno skrivenih, zaklonjenih i dalekih predmeta, takođe bez posredstva čula. Psihoki27 *
420
STANISLAV LEM
neza (PK) jeste za njih prostorno manipulisanje materi jalnim objektima zahvaljujući čisto umnom naporu — opet bez materijalnog efektora. Vidovitost, najzad, jeste predviđanje stanja budućih materijalnih pojava bez osla njanja na zaključke iz poznatih premisa (»pogled duhom u budućnost«). Takva istraživanja, naročito ona što su vođena u Rajnovoj laboratoriji, dala su ogroman statis tički materijal. Uslovi kontrole su strogi, statistički rezultati sasvim značajni, u slučajevima telepatije najčešće se upotreblja vaju takozvane Ženerove karte, a u slučaju psihokineze mašinice koje izbacuju kocke za igru; eksperimentator nastoji da poveća ili smanji količinu bodova. Spenser Braun napada statističke metode, tvrdeći da u dugim lutrijskim serijama mogu da se ponavljaju neke malo verovatne sekvencije rezultata i to s utoliko većom verovatnoćom ukoliko duža bude serija. Svima koji se bave hazardnim igrama poznate su pojave kao što su ta kozvani »potezi sreće« (i nesreće). Braun smatra da u toku nastavljanja dugih lutrijskih serija, zahvaljujući čis tom slučaju, može dolaziti do razrade gotovo proizvoljno velikog odstupanja od srednjeg prošeka rezultata. U stva ri, njegovu tezu podupire činjenica poznata svima koji su se bavili sastavljanjem takozvanih tabela lutrijskih bro jeva: aparatura koja je trebalo da proizvodi takve broje ve s krajnje haotičnom razbacanošću odjednom proizvodi seriju od po deset ili i stotinu nula jednu za drugom; na ravno, to se može odnositi na bilo koju brojku. Elem, upravo to je rezultat slučaja: statističke tehnike, upotreb ljavane u naučnim eksperimentima, nikad nisu »prazne«, pošto ih ispunjava (to jest ispunjava njihove formule) materijalna sadržina pojava. Međutim, dugotrajno posmatranje lutrijskih serija, potpuno praznih ili lišenih ve za sa bilo kakvim materijalnim pojavama, može upravo voditi do nastanka na izgled veoma osobenih odstupanja, čiju je nebitnost, tj. akcidentalnost moguće dokazati time što takva odstupanja nisu ponovljiva nego se posle izves nog vremena »same« rasplinjavaju i nestaju, posle čega dalji rezultati opet tokom dužeg vremena osciliraju samo neznatno oko očekivanog statističkog prošeka. Tako, dak le, ako očekujemo pojavu koja se ne javlja, upotrebljava
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE
421
jući u ogledu lutrijsku seriju, mi u stvari naprosto beležimo ponašanje te serije, odvojene od svih materijalnih zna čenja, a »značajna statistička odstupanja« se svaki čas iz nova grade da bi se potom bez traga rasplinula. Braunovi argumenti su iscrpni, ali neću ih u potpunosti iznositi, pošto me o nepostojanju razmatranih pojava uverava ne što drugo. Kada bi telepatske pojave bile stvarnost, kada bi či nile svojevrstan kanal informacione poruke, nezavisan od svih poremećaja šumovima kakvima podleže odašiljana čulna informacija, onda bi biološka evolucija bez sumnje upotrebila te fenomene, pošto bi oni veoma ozbiljno po većali šanse da vrsta u borbi za opstanak preživi. Koliko bi lakše krdo grabljivaca, npr. vukova, koje goni žrtvu u mračnoj šumi, sudarajući se u trku sa drvetima, moglo stalno biti od predvodnikove strane navođeno na trag koji se gubi kada bi sa drugovima ostajalo u telepatskom kontaktu koji, kao što čujemo, ne zavisi ni od atmosfer skih prilika, ni od vidljivosti ni od prisustva materijalnih pregrada. A naročito evolucija ne bi morala pribegavati teškim i izmišljenim načinima koji imaju za cilj uzajam no pronalaženje partnera oba pola. Običan »telepatski zov« zamenio bi miris, vid, hidrolokacijsko čulo, itd., itd. Jedini začuđujući slučaj jeste, u stvari, casus izvesne leptiriće koja seksualne partnere primamljuje s razdalji ne od nekoliko kilometara. Odnekud ipak znamo koliko su osetljivi organi mirisa ili mirisa-i-dodira insekatskih ticala. Leptirića smeštena u kavez od mreže primamljuje partnere; ništa se ne zna o tome da li bi se pojava pono vila kad bi leptirića bila zatvorena u hermetičnu posudu. Prethodno smo na primerima pokazali kakvu osetljivost imaju pojedina čula životinja. Kada bi telepatske pojave podlegale zakonima prirodnog odabiranja bio bi to pot puno suvišan rad Evolucije. Međutim, dok to odabiranje deluje, nema takvih crta organizma koje mu ne bi mogle podlegati, ako se samo jednom ispolje. A čim neke lepti riće, ljudi ili psi u eksperimentima iskazuju telepatiju, sledi zaključak da je ona svojstvena živim organizmima. Znači, i njihovi mezozojski preci trebalo je da ispoljavaju te pojave.
422
STANISLAV LEM
Ako evolucija tokom dve do tri milijarde godina pos tojanja nije mogla kumulirati pojave osim u onoj meri koja se jedva da otkriti u hiljadama eksperimenata, on da nije potrebna čak ni analiza samog statičkog oruđa da bi se došlo do zaključka kako ćela ta problematika ne otvara nikakve perspektive za prošlost. Uostalom, u kak vu god posegli sredinu, odmah zapažamo neobičnu poten cijalnu korisnost telepatskih pojava — uporedo s njiho vim potpunim odsustvom. Dubinske ribe žive u potpunom mraku. Zar se one umesto primitivnih fosforizujućih organa, kojima jedva u najmanjem radijusu osvetljavaju svoju okolinu da bi izbegle neprijatelje i tražile partnere, ne bi radije poslu žile svojom telepatskom lokacijom? Zar ne treba da pos toje izuzetno jake telepatske veze između roditelja i nji hovog potomstva? A ipak će ženka, ako joj sakriju mla dunčad, tražiti ga pogledom, njuhom, samo ne »telepat skim čulom«. Zar noćne ptice ne bi trebalo da stvore snažnu telepatsku vezu? Slepi miševi? Takvih primera mogli bismo da damo na stotine. Stoga možemo biti mir ni kad prećutkujemo perspektive razvitka telepatske teh nologije, pošto ona, ako u mrežama statističkih protokola postoji makar i zrnce objektivne istine neke nepoznate pojave, nema ničeg zajedničkog sa vančulnim sazna n je m ^ 11. Što se tiče psihokineze, dovoljno je valjda nekoliko rečenica da bismo primetili kako su svi statistički ekspe rimenti suvišni, jer je dovoljno odgovarajuće postaviti osetljiv žičani Ajnthovenov galvanometar i zamoliti nekog duhovnog atletu da izazove pomeranje snopa svetlosti od bijenog od ogledalca galvanometra i koji, recimo, spada na skali jednu hiljadninu milimetra. Za to je potrebna moć dvadesetak hiljada puta manja od one koju zahteva takvo prevrtanje kocki što lete iz pehara i što će izmeniti rezultat, povećavajući ili smanjujući broj poena u odno su na lutrijski iščekivani. Psihokinetski atleta treba da nam bude zahvalan na ovoj ideji, pošto je na kocke mo guće uticati samo trenutak, pre no što se, ispavši iz pe hara, ne raspu po stolu, dok će pred galvanometrom, me đutim, dejstvujući na njegovu kvarcnu žicu neuporedive osetljivosti, moći da se koncentriše satima, pa čak i da nima.
ZAVRŠETAK
Završetak knjige je donekle njeno sumiranje, te je možda vredno zamisliti se poslednji put nad ovom gorljivošću kakvom sam na mrtva pleća nepostojećih mašina prebacio odgovornost za buduću Gnozu naše vrste. M o gao bi neko upitati nije li ovo bio rezultat neke autoru ne sasvim jasne frustracije koja potiče otuda što je — usled ograničenja istorijskog vremena i sopstvenih ogra ničenja — nesposoban da prodre u nauku i njene per spektive, izmislio ili, tačnije, malčice modernizovao ver ziju one slavne »A rs M a gn a «, koju je bistri Lulus predlo žio dosta davno, naime 1300. godine, a koju je nekoliko vekova kasnije Svift u G u liv ero v im p u to v a n jim a valjano ismejao. Ostavljajući po strani pitanje m oje nekompetencije, odgovorio bih ovo. Ova knjiga se od fantazije razlikuje po tom e što za hipoteze traži što je m oguće sigurniji oslo nac, pri čemu najtrajnijim smatra ono što realno postoji. Otuda njena stalna pozivanja na Prirodu, pošto pod tom adresom u vidu hrom ozom nih korona i moždane krošnje velikog stabla Evolucije funkcionišu kako »samoefektivni apsihički prediktori« tako i »razumevajući uređaji«. Vredno napora, jer je razmišljanje da li smo kadri da je podražavamo tada razumno — jer, što se tiče principi jelne m ogućnosti njihovog građenja, nema diskusije, po što svi ti »uređaji« postoje i što su, kao što je poznato,
STANISLAV LEM
ne najgore prošli u milijardugodišnjem empirijskom testu. Ostaje pitanje zašto sam »hromozomni« model nera zumne efektivnosti postavio iznad »mozgovnog« — razumevajućeg? Bila je to odluka zasnovana na čisto konstruktorskim, materijalno-informacionim premisama, po što u pogledu kapaciteta, propusne moći, stepena minijaturizacije, ekonomnosti gradiva, samostalnosti, produk tivnosti, stabilnosti, brzine i, najzad — univerzalnosti — hromozomni sistemi pokazuju prednost nad moždanim, pobeđujući ih u svim spomenutim konkurencijama. Sem toga, lišeni su — u jezičkom aspektu — svih formalnih ograničenja, a u toku njihovog materijalnog delovanja nigde se ne ispoljavaju neprijatni problemi semantičkog ili mentalnog karaktera. Znamo, najzad, da je međusobno neposredno konfrontiranje na molekularnom nivou genotipskih agregata koji treba — s obzirom na stanja sre dine — da optimalizuju rezultate njihove materijalne efikasnosti moguće, kao što to pokazuje svaki akt oplod nje. Oplodnja je »preduzimanje molekularne odluke« koja se javlja u konfrontaciji dve, delimično alternativne »hi poteze« o budućem vidu organizma; »nosioci« tih protivrečnih hipoteza su gameti oba pola. Mogućnost sličnog rekombinovanja elemenata materijalne predikcije ne pro izlazi iz nametanja na ontogenetske procese nekih drugih, u odnosu na njih spoljašnje procese nego je ono ugrađeno u samu strukturu hromozoma. Genotipi su uz to na isklju čiv i potpun način posvećeni nauci dragom problemu pre dikcije. Mozak je lišen svih onih konstrukcijskih atributa. Svoju potpunu informacionu sadržinu mozgovi ne mogu da konfrontiraju (kao hromozomi) neposredno, kao sis temi »definitivnije zatvoreni« od genotipskih, a znatan deo njihove visoke složenosti, zanavek vezan zadacima upravljanja organizmom, ne može se posvećivati »predikcijskom radu«. Svakako — mozgovi u neku ruku pred stavljaju uzorke ili već »isprobane«, »gotove« prototipe, koje bi trebalo, možda sa izbornim pojačanjem, »samo« ponoviti, pa da se u svojim sintetičkim verzijama pokažu kao induktori stvaranja teorija, dok će uprezanje u njih tako svojevrsno specijalizovanih sistema, kao što su hromozomski, ne samo biti neobično teško nego se na kraju
ZAVRŠETAK
425
može pokazati i nemogućim. Jer efektivnost »naslednib uređaja«, merena količinom bita u jedinici vremena na atom nosioca, spada u takav red da je vredno — i ne samo jednim pokolenjem — pokušati. Koji bi se tehnolog, uostalom, odupro takvom iskušenju? Iz dvadeset li tara aminokiselina Priroda je izgradila jezik »u čistom stanju« koji — uz neznatno pomeranje nukleotidnih slo gova — izražava fage, viruse, bakterije, tiranosauruse, termite, kolibre, šume i narode — ako samo ima na ras polaganju dovoljno vremena. Taj jezik, tako savršeno ateoretičan, anticipira ne samo uslove dna okeana i uslove planinskih vrhova nego i kvantnost svetlosti, termodina miku, elektrohemiju, eholokaciju, hidrostatiku — i Bog bi znao šta sve još a što mi zasad ne znamo! Čini to samo »praktično«, pošto obavljajući sve — ništa ne razume, no koliko li je preciznija njegova nerazumnost od naše mud rosti! Čini to varljivo, on je raspikućski ključar sintetič kih teza o svojstvima sveta, jer poznaje njegovu statistič ku prirodu i saglasno s njom baš i deluje: ne pridaje važ nost pojedinačnim tvrđenjima — za njega se računa celina milijardugodišnjeg iskaza. Zaista, vredno je naučiti takav jezik koji stvara filozofe, dok naš stvara — samo filozofiju. Krakov, septembra 1966.
NAPOMENE
[I] Zanimljive rezultate mogao bi dati pokušaj shematskog crteža stabla tehnološke evolucije. Što se tiče njegovog opšteg oblika, izvesno je da bi bilo slično takvom stablu bioevolucije (tj. prvobitnom monolitnom stablu sa sve većim mnoštvom gra na i ogranaka). Nevolja je ipak u tome što je aktuelni rast zna nja rezultat međuvrsne hibridizacije u tehnici, a ne u biologiji. Mogu da se oplođavaju proizvoljno daleke oblasti ljudske delat nosti (»ukrštanja« kibernetike i medicine, matematike i biologije, itd.), dok biološke vrste, kad jednom očvrsnu, ne mogu da daju potomstvo putem ukrštavanja. Usled toga tem po tehnoevolucije karakterizuje stalno ubrzanje, mnogo veće od biološkog. Sem toga, dalekosežne prognoze u oblasti tehnoevolucije otežava poja va iznenadnih, naglih skretanja, potpuno nepredvidljivih (nije bi lo moguće predvideti nastanak kibernetike sve dok se nije po javila). Količina nastajućih u vremenu novih »tehnoloških vrsta« jeste funkcija svih već postojećih vrsta, što se o bioevoluciji ne može reći. A nagli zaokreti tehnoevolucije ne mogu se poistovećivati sa biološkim mutacijama, pošto je značenje ovih prvih daleko značajnije. Tako, npr., lizika u naše vreme gaji velike nade u istraživanje neutrinskih čestica koje su, doduše, bile već dosta davno poznate, ali tek u poslcdnje vreme počinje da se uviđa kosmička sveopštost njihovog uticaja na različite procese (npr. nastajanja zvezda) kao i na često odlučujuću ulogu, kakvu u njima igraju. Neki tipovi zvezda, koji napuštaju stanje ravno teže (npr. pre eksplozije Supernove), mogu imati neutrinsku emi siju koja više puta prevazilazi njihovu celokupnu svetlosnu emi siju. To se ne odnosi na stacionarne zvezde kao što je Sunce (čija je neutrinska emisija, uslovljena pojavama raspada beta, mnogo manja od energije koju ispušta svetlosnim zračenjem). Ali astro nomija danas gaji velike nade baš u istraživanje Siupernovih, čija uloga u razvitku Kosmosa, u nastajanju elemenata, a naročito
428
STANISLAV LEM
teških elemenata, izgleda izuzetna; otuda mogućnost da neutrinska astronomija, koja se ne služi konvencionalnim aparatima (kao teleskop ili reflektor), bar delimično zauzme mesto dosadašnje optičke astronomije (njen drugi konkurent jeste radio-astronomija). Problem neutrina krije u sebi verovatno mnogo drugih za gonetki, možda će tu istraživanja dovesti do otkrića dosad nepoz natih izvora energije (to bi se vezivalo s promenama veoma vi sokog energetskog nivoa kakve karakterišu npr. pretvaranje para elektron-pozitron — u par neutrino-antineutrino ili takozvano neutrinsko zračenje kočenja). Slika Kosmosa kao celine možda će pretrpeti radikalnu izmenu: ako je količina neutrinskih čestica odista toliko velika kao što danas neki misle, evolucija Svemira bila bi uslovljena ne toliko neravnomerno u prostom porazbacanim ostrvima galaksija koliko neutrinskim gasom koji taj pros tor monolitno ispunjava. Sve su to problemi isto toliko obećava jući koliko i diskutabilni. Na njihovom primeru ipak se naročito dobro vidi u kojoj meri je razvitak znanja nepredvidljiv i koliko bi lažno bilo mišljenje kako već pouzdano poznajemo izvestan niz osnovnih zakona o prirodi Svemira, a dalja otkrića samo će dopunjavati tu sliku, u glavnim crtama već tačnu. Sadašnja situa cija više izgleda tako da u oblasti niza tehnoloških grana imamo tačno i sasvim pouzdano znanje, ali to se tiče tehnologija široko primenjivanih i koje čine materijalne osnove zemaljske civiliza cije; međutim, o prirodi mikrokosmosa i makrokosmosa, o per spektivama nastajanja novih tehnologija, o kosmogoniji i planetogoniji prividno znamo manje nego još pre dvadesetak godina. A to zato što u tim oblastima danas međusobno konkurišu razli čite hipoteze i teorije, dijametralno suprotne (npr. hipoteze o po većanju Zemlje, o ulozi Supernovih u stvaranju planeta i eleme nata, o tipovima Supernovih, itd.). Taj rezultat napretka nauke samo je prividno paradoksalan, pošto neznanje može da označava dve međusobno sasvim različite stvari. Prvo, to je sve ono što ne znamo, ali o kome neznanju ne mamo čak ni predstavu (Neandertalac ništa nije znao o prirodi elektrona niti je čak pomišljao o mogućnosti njihovog postoja nja). To je neznanje, da tako kažemo, »totalno«. Drugo, ignoran cija može takođe označavati svest o postojanju problema zajedno s nedostatkom znanja kako taj problem da rešimo. Progres, ne sumnjivo, smanjuje »totalno« neznanje prvog tipa i povećava neznanje druge vrste, odnosno skup pitanja za koja nemamo od govora. Poslednja teza ne odnosi se isključivo na sfere ljudske delatnosti, tj. ne predstavlja sud o čovekovoj teoriosaznajnoj praksi nego se, nesumnjivo, u izvesnoj meri odnosi takođe 1 na Svemir (jer množenje pitanja uporedo sa rastom znanja impli cira izvesnu svojevrsnu strukturu toga Svemira). Na današnjoj etapi razvitka skloni smo pretpostavljanju da je takav nezavršiv »infinitezimalno-lavirintski« karakter imanentna crta Svega što Postoji. Ali i prihvatanje takve pretpostavke kao heurističke on tološke teze bilo bi dosta rizično. Istorijski razvitak čoveka su više je kratak da bi dopuštao formulisanje sličnih teza kao »pouz danih istina«. Poznavanje veoma velikog broja činjenica i njiho-
NAPOMENE
429
vih veza može dovesti do svojevrsnog »saznajnog plafona«, posle čega će količina pitanja bez odgovora početi da se smanjuje (a neće se, kao dosad, stalno povećavati). Za onoga koji ume da broji do sto nema više nikakve praktične razlike između kvintiliona i beskonačnosti. Elem, čovek kao istraživač Svemira je pre biće koje tek što je naučilo da računa nego matematičar koji slobodno žonglira beskonačnostima. I dodajmo još da je »ko načnu« formulu građe Kosmosa (ukoliko ona postoji) moguće upoznati posle stizanja do »gnoseološke kulminacije«, kao što je gore bilo rečeno. Međutim, stalan i kontinuirani nivo pitanja još ne predupređuje problem, jer stvari možda stoje upravo tako da će tek civilizacije koje budu brojale više od (recimo) sto miliona godina neprestanog razvitka stizati do »saznajnog plafona«, tako da su sve ranije izrečene pretpostavke u ovoj oblasti lišene osnova... [II] Lutrijsko-statistički pristup problemima tehnologije saglasan je sa danas vladajućom modom primene teorije igara (čije je početke dao Džon fon Nojman) na različite društvene proble me. Uostalom, i sam sam se u ovoj knjizi nekoliko puta pozivao na takve modele. Druga je stvar što se realna složenost problema ne da zatvoriti u probabilističke sheme. Kao što sam spomenuo na strani 312, tamo gde se pojavljuju sistemi s visokim stepenom organizacije, čak i vrlo sitne strukturne promene mogu izazvati značajne efekte. Sem toga, tu će se priključiti pitanje »pojača nja«. Može se govoriti o »pojačanju u prostoru« — model će biti npr. poluga, zahvaljujući kojoj se mali pokret »pojačava« u veliki, kao i o »pojačanju u vremenu« — za šta primer imamo, npr., u embrionalnom, razvitku. Ne postoji zasad ništa takvo kao topološka sociologija koja bi se bavila odnosom pojedinačnih delovanj.a na društvene strukture, shvatane topološki. Neke takve struk ture mogu davati efekte »pojačanja«, tj. čin ili misao jedinke može naći korisne uslove za proširenje u društvu, pri čemu ta pojava može poprimati čak lavinski karakter (pojavama toga tipa koje istupaju u vrlo složenim sistemima kao što je društvo ili mozak, a u ovom poslednjem npr. pod vidom epilepsije, kibernetika tek počinje da se zanima). I obratno, druge strukture mogu singularna delovanja da »gase«. Taj problem pokretao sam u svo jim Dijalozima. Naravno, sloboda delovanja zavisi u datoj dru štvenoj strukturi od mesta koje jedinka u njoj zauzima (kralj ima više stepena slobode od roba). Takva diferencijacija je ipak pre trivijalna, jer ne unosi ništa novo u analizu ustrojstvene di namike: međutim, razne strukture na različit način preferiraju ili guše individualne postupke (npr. istraživačku misao). To je, u stvari, problem s pograničja sociologije, psihosociologije, teorije informacije i kibernetike. Na bitna dostignuća u toj oblasti treba još čekati. Probabilistički model kakav predlaže Levi-Stros jeste pogrešan, ako ga doslovno tretiramo. Njegova vrednost počiva na tome što postulira uvođenje objektivnog metoda u oblast istorije nauke i istorije tehnologije, gde je pre obavezivao »humanistički« način tretiranja problema, u stilu: »ljudski duh je, doživljavajući
430
STANISLAV LEM
u toku istorije poraze i uspehc, najzad naučio da čita Knjigu Pri rode«, itd., itd. Levi-Stros je, bez sumnje, u pravu kad podvlači važnost »informacione hibridizacije«, međukulturne razmene duhovnih do bara. Pojedinačna kultura je usamljeni igrač koji primenjuje određenu strategiju. Tek pri nastanku koalicije koja ujedinjuje različite kulture, dolazi do obogaćenja strategije (do razmene is kustava), što znatno povećava izglede »dobitka u tehnologiji«. Ci tiram Levi-Strosa: »Izgled da kultura obuhvati u jednu celinu složeni skup raznih pronalazaka, nazvan od naše strane civilizaci jom, zavisi od količine i raznorodnosti kultura s kojima kultura koju razmatramo učestvuje — najčešće nehotice — u razradi za jedničke strategije. Dakle, količina i raznorodnost...«*) A eto, saradnja te vrste nije uvek moguća. I kultura nije uvek »zatvorena«, tj. izolovana usled geografskog položaja (kao ostrvski Japan ili kao Indija iza himalajskog bedema). Kultura se može »zatvoriti« strukturno, pregrađujući sebi koliko savršeno toliko i nesvesno sve puteve ka tehnološkom progresu. Svakako, geografski položaj ima veliko značenje, imao ga j;e naročito u Evropi gde su međusobno blizu nastajale raznorodne kulture koje su jedna na drugu intenzivno uticale (kako proizlazi bar iz istorija ratova...). Ali takav slučajan elemenat nije dovoljno objašnjenje. Metodološko pravilo od opšte važnosti, da statističke pravilnosti treba svoditi na determinističke mora da postoji, uko liko je to samo moguće; ponavljanje proba u odnosu na početne poraze (podsetiću bar na uzaludne probe »determinizovanja« kvantne mehanike koje su vodili Ajnštajn i saradnici) nije ra sipništvo, pošto statistika može (mada ne mora) da bude upravo samo zamagljeni odraz, neuoštreno približenje, a ne tačan odraz pravilnosti pojave. Statistika dopušta predviđanje broja automo bilskih nesrećnih slučajeva, zavisno od vremena, od dana u nedelji, itd. Ali singularni zahvat dozvoljava slučajevima da bolje predupređuju (jer je svaki, zasebno uzet, determinisan uzrocima kao što su slaba vidljivost, loše kočnice, prevelika brzina, itd.). Biće s Marsa, koje posmatra kruženje »automobilske tečnosti« s njenim »telešcima-automobilima« na zemaljskim autostradama, lako bi tu pojavu moglo priznati kao čisto statističku. To, dakle, što se gospodin Smit, koji se svakodnevno automobi lom odvozi na posao, jednoga dana vraća s polovine puta, ovo biće bi smatralo »inđeterminističkim« fenomenom. On se, među tim, vratio jer je kod kuće zaboravio tašnu. To je bio »skriveni parametar« pojave. Neko drugi ne stiže do cilja, jer se setio važ nog susreta ili je primetio da se motor zagreva. Tako, dakle, razni čisto deterministički činioci mogu u sumi davati sliku iz vesnog uposređenog ponašanja velike mase elementarnih pojava, jednorodnih samo prividno. Biće s Marsa moglo bi zemaljskim inženjerima sugerisati da prošire puteve, što bi olakšalo cirkula *) C. Levi-Strauss: Rasa a historia. U: Rasa a nauka. Warszawa 1971, str. 170.
NAPOMENE
431
ciju »automobilske tečnosti« i smanjilo broj nesrećnih slučajeva. Kao što se iz toga vidi, i statistički pregled dopušta da se iznesu realno korisne koncepcije. Pa ipak bi tek uzimanje u obzir »skri venih parametara« dopustilo radikalnu popravku: treba posavetovati gospodina Smita da tašnu uvek ostavlja u kolima, drugom šoferu da važne susrete zapisuje u beležnicu, trećem da na vre me daje kola na tehnički pregled, itd. Tajanstvenost stalnog pro centa automobila koji ne stižu do cilja pri utvrđivanju skrivenih parametra nestaje. Slično se, takođe, može ukloniti tajanstvenost promenljivih kulturotvornih strategija čovečanstva pri tačnom topološkom i informacionističkom istraživanju njihovog funkcionisanja. Kao što je tačno zapazio sovjetski kibernetičar Gelfand, i u neizmerno složenim pojavama takođe se mogu otkriti njihovi bitni i nebitni parametri. Koliko se često nastavljaju istraživanja očajničkim utvrđivanjem stalno novih nebitnih parametara. Ta kav karakter imaju, npr., istraživanja korelacije između ciklusa sunčane aktivnosti i ciklusa ekonomskog »prosperiteta« (npr. kod Hantingtona). Nije reč o tome da takve korelacije nema; ona je otkrivena; problem je u tome što takvih korelacija ima suviše: Hantington ih u svojoj knjizi navodi toliko mnogo da problem pokretača napretka tone u korelacionom okeanu. Neuzimanje u obzir veza, dakle nebitnih promenljivih, u najmanju ruku je isto tako važno kao i istraživanje bitnih promenljivih. Unapred se, naravno, ne zna koje su promenljive bitne, a koje nisu. Ali baš dinamični i topološki zahvat dopušta odustajanje od analitičkog metoda koji je u ovom slučaju nekoristan. [III] Zaključivanje o verovatnom tipu civilizacijskog razvitka u Kosmosu pri oslanjanju na neopailjivost astroinženjerijskih sig nala i pojava može se, naravno, asocirati sa »zaključivanjem« o postojanju bežičnog telegrafa u drevnom Vavilonu (jer čim ar heolozi nisu u iskopinama pronašli žice, znači da je tamo upo trebljavan radio...). Na sličan prigovor može se odgovoriti toliko. Kao što će biti govora u napomeni [VI], eksponencijalni rast civilizacija nije moguć tokom dužeg vremena. Posle kratkog tehnološkog razvoja od nekoliko godina, hipoteza anihilacije polazi od apsurdnog de terminizma (da svaka civilizacija mora brzo umreti, jer kad bi ih umiralo samo 99,999%, iz preostalog promila u kratkim vre menskim razdobljima od po nekoliko hiljada vekova nastajale bi ogromne ekspanzivne radijacije koje bi zahvatale čitave ga laksije). Ostaje, dakle, jedino treća hipoteza — izuzetne retkosti psihozoika (jedan, najviše dva-tri na galaksiju). Ona je u suprot nosti sa osnovnim kosmogonijskim postulatom (jednorodnosti uslova u ćelom Kosmosu i veoma verovatnog zaključka koji otuda proističe da Zemlja, Sunce, mi najzad, predstavljamo prosečne, što znači relativno česte pojave). Zašto koncepcija »ođsccanja« civilizacije od Kosmosa, tako da se njena dclatnost ne bi davala lako zapaziti u astronomskoj skali, liči na najverovatniju hipotezu. I upravo je zato ona postala vodeća prilikom pisanja ove knjige.
STANISLAV LEM
[IV] Sve razmatrane hipoteze pretpostavljaju model Kosmo sa kakav prihvata Šklovski, tj. »pulsirajućeg« Svemira u kome posle faze »crvenog« bekstva galaksija dolazi do njihovog »pla vog« koncentrisanja. Pojedinačni »potez« takvog »kosmičkog mo tora« traje oko 20 milijardi godina. Postoje, takođe, drugi kosmogonijski modeli, npr. Litltonov, koji ispunjavaju uslove »savr šenog kosomogonijskog principa« zasnovanog na prihvatanju da je stanje Svemira koje se može posmatrati uvek isto, tj. da bi posmatrač uvek zapazio takvu sliku bekstva galaksija kakvu da nas vidimo. Postoji niz teškoća astrofizičkog karaktera s kojima se taj model bori, a i da ne govorimo o tome da on pretpostav lja kreaciju materije ni iz čega (u obimu koji je jednak zapremini sobe nastaje jedan atom vodonika jednom u sto miliona godina). U raspraljavljanju o kosmogonijskim modelima obično se ne upotrebljavaju biološki argumenti, no treba ipak primetiti da beskonačno star i nepromenljiv Kosmos unosi dopunski paradoks. Jer ako Kosmos u stanju približnom današnjem po stoji bekonačno dugo, onda bi u njemu moralo nastati besko načno mnogo civilizacija. A koliko god, pak, velika i strašna bila ograničenja trajanja pojedinih takvih civilizacija, dovoljno je prihvatiti da njihov proizvoljno mali odlomak prekoračuje nivo astroinženjerije, čineći nezavisnim postojanje razumnih bića od vremena trajanja matične zvezde, da bi se u rezultatu došlo do zaključka kako u Kosmosu mora da postoji beskonačno ve liki broj civilizacija (jer je proizvoljno mali delić beskonačnosti i sam beskonačnost). Tako, dakle, i taj paradoks posredno na vodi na prihvatanje hipoteze o promenljivosti stanja Kosmosa u vremenu. Primetimo, takođe uzgred, da biogeneza ne mora nastajati isključivo u planetarnim sistemima s centralnom zvezdom kao energetskim izvorom. Kao što je obratio pažnju Harlou Šepli (The American Scholar, nr. III, 1962), postoje rasplinuti prelazi između zvezda i planeta; postoje i veoma male zvezde, kao i veoma velike planete; sem toga u Kosmosu je veoma verovatna brojna prisutnost »posrednih« tela, tj. starih, veoma malih zvezda koje imaju postojanu površinu (koru), a greju se, pak, toplinom svoga središta koje se polako gasi. Na takvim telima, kao što pretpostavlja Šepli, takođe može dolaziti do nastajanja različi tih oblika homeostaze, tj. života. On bi bio drugačiji od planetar nih oblika života, s obzirom na niz bitnih razlika u fizičkim uslovima: masa takvih »zvezdoplaneta« je uopšte, u poređenju sa zemaljskom, znatno velika (inače bi se prebrzo ohladile), a sem toga, one nemaju svoga Sunca, tj. to su samotna tela, uto nula u večiti mrak, pa tako životni oblici što tamo nastaju, vero vatno ne bi formirali čulo vida. Nisnra posvetili mesta razmatranju ove, najuverljivije hipo teze zato što je naš zadatak bio ne toliko da otkrijemo sve moguće forme nastajanja života i civilizacija već da otkrijemo samo takve čija evolucija verovatno podseća na zemaljsku, jer smo se na Kosmos pozvali kao na instancu koja trbea da odluči o mogućnostima preobražaja naše sopstvene civilizacije.
NAPOMENE
433
[V] Oktetska teorija, koja unosi red u dotadašnji haos ele mentarnih čestica, ima za jednu od svojih konsekvencija postulirano postojanje pojedinih čestica koje je Džel-Men nazvao kvarkima (Quark —■reč koja ništa ne znači, a izmislio ju je Džojs u svom delu Fineganovo bdenje). Saglasno sa oktetskom teori jom sve' elementarne čestice sastavljene su iz kvarka, čestica da leko većih od protona, a koje u spajanju iskazuju ogroman de fekt mase. I pored intenzivnih istraživanja dosad se nije uspelo u otkrivanju hipotetičkih kvarka u slobodnom stanju, a neki istraživači skloni su uverenju da je u pitanju samo korisna ma tematička fikcija. [VI] Problemi eksponencijalnog rasta u višoj meri će biti presudni za buduću sudbinu civilizacija nego što se obično sma tra. Moguć je eksponencijalni rast broja razumnih bića, kao i informacije (tehničko-naučne). Eksponencijalni rast informacije i energetike može nastajati pri relativnoj stabilizaciji brojnosti živih bića. Verovatno se svaka civilizacija stara za maksimalna tempa priraštaja tehničko-naučne informacije, a svakako i do stupnih energetskih izvora. Jer nema uzroka koje bismo mogli zamisliti, a koji uklanjaju motive takvog postupanja. Civiliza cija koja ulazi u fazu astronautike postaje prosto neverovatno »proždrljiva« u energetskom pogledu, pošto galaksijski letovi (van okvira svog sunčanog sistema) zahtevaju količine energije uporedive sa delićima sunčane moći, ako treba da se ispolje oni relativistički efekti izazvani približavanjem sa brzinom svetlosti, koje omogućavaju let na obe strane (planeta-zvezda-planeta) u vremenu istog reda u kome traje život jednog pokolenja (ekipa broda). Tako, dakle, energetske potrebe civilizacije, čak i pri ograničenjima brojnosti bića što žive na planeti, moraju naglo da rastu. Međutim, što se tiče količine osvajane informacije, čak i prekoračivanje barijere informacionog priraštaja ne otvara tak vu vrstu slobode populacionog priraštaja kakva bi mogla da bude poželjna. Mnogi stručnjaci već danas uviđaju štetne posledice prekomerne demografske ekspanzivnosti (tj. priraštaja živih bića). No bez obzira na to oni, pre svega vide, teškoće koje proističu iz potrebe ishranjivanja i materijalnog snabdevanja (odeća, sta novi, transport, itd.) stanovništva planete koje eksponencijalno raste. Međutim, problemi društveno-kulturnog razvitka civiliza cije koja raste eksponencijalno nisu bili, koliko mi je poznato, ni od čije strane ozbiljnije analizirani. Međutim, oni se u dužem roku mogu pokazati kao odlučujući faktor s nužnošću kočenja prirodnog priraštaja, čak i kad bi se, zahvaljujući tehnološkim usavršenjima, dao obezbediti smeštaj i ishrana bilionskih ljud skih masa. U toj meri tipičnan izgleda primer Daj sna, astrofizičara koji se zalaže za stvaranje »Dajsnove sfere«, izgrađene iz materijala velikih planeta prazne kugle, udaljene od Sunca za astronomsku jedinicu. On smatra da svaka civilizacija, već posle nekoliko hi ljada godina postojanja, bivi prisiljena činiocima objektvne pri
28
434
STANISLAV LEM
rode (pre svega rastom brojnosti) da svoje sunce okruži takvom praznom sferom tankih zidova, koja će omogućiti kako upijanje celokupne energije sunčanog zračenja tako i stvoriti ogroman prostor za naseljavanje stanovnika te civilizacije. Pošto bi unu trašnja površina ove sfere, okrenuta ka suncu, bila manje-više milijardu puta veća od Zemljine površine, ona bi odgovarajuće mogla da smesti milijardu puta više ljudi no što može da učini Zemlja. Tako, dakle, unutar »Dajsnove sfere« može odjednom da živi oko 3 — 8 triliona ljudi. Daj sna je do te mere uveren u neizbežnost građenja »okosunčanih sfera« da se zalaže za njihovo traženje u Kosmosu, po što bi takva sfera morala biti opažajna kao mesto koje ispušta stalno zračenje s toplinom od oko 300 stepeni u apsolutnoj skali (uz pretpostavku da ona preobražava zračnu energiju svoga sun ca u razne vrste energija, potrebnih za industrijske ciljeve, a koje konačno napuštaju sferu u obliku toplotnog zračenja). To je jedan od najviše začuđujućih slučajeva »ortoevolucionog« rezonovanja za koje znam. Izračunavši količinu materije sadržane u svim planetarna našeg sistema, zračnu moć sunca itd., Dajsn je, u stvari, došao do rezultata koji svedoči o tome da bi se takvo astroinženjerijsko delo moglo realizovati (pošto je količina materije dovoljna za izgrađivanje postulirane sfere, jer bi se na taj način dala iskoristiti celokupna moć sunčane emisije). Pa eto, to bi bilo moguće. Ipak ovakvo rezonovanje pret postavlja prećutno da je, prvo, rast broja živih do triliona pože ljan, a drugo, da je on u društveno- kulturnom smislu moguć (prihvatamo da je od tehničke strane ostvarljiv). Sva živa bića, pa prema tome i razumna, obdarena, su od bioevolucije tendencijom razmnožavanja koji koeficijentima pri raštaja prevazilazi gubitke izazvane smrtnošću. Ali iz tvrđenia da bi ljudi mogli svoj broj da povećaju u eksponenciajlnoj skali, zaista ne proizlazi da to treba da čine. Treba primetiti da ni Dajsnova sfera ne omogućuje ekspo nencijalni rast iznad proizvoljno dugog vremena. Kada broj onih što na njoj žive prekorači dvadesetak triliona, nastaće potreba ili da se dalji priraštaj zaustavi ili da se traže novi tereni za kosmičku kolonizaciju (u obližnjim sazvežđima, na primer). Tako, dakle, najpre možemo utvrditi da i Dajsnova sfera samo udaljuje problem regulacije prirodnog priraštaja, ali ga ne likvidira. Po tom treba uzeti u obzir da je svako društvo sistem koji se sam reguliše; istina, ništa još ne znamo o graničnoj veličini takvih sistema, ali nesumnjivo je da se oni ne mogu razrastati tokom proizvoljno dugog vremena. Najbrojniji sistem koji poznaiemo jeste ljudski mozak, koji predstavlja skup od oko 12 miliiardi elemenata (neurona). Svakako su mogući sistemi sa količinom elemenata koja seže do reda biliona, ali čini se veoma sumnji vim da bi mogli postojati monolitni sistemi koji bi broiali na trilione takvih elemenata. Iznad neke granice mora da dođe do raspadnih procesa, do podela, a samim tim i do kultumo-društvene dezintegracije. Pri tom se ne radi o naivnim pokušaiima od govaranja na pitanje šta bi, u stvari, radili trilioni koji bi živeli
NAPOMENE
435
na površini Daj snove sfere (iako sudbina tih bića pre izgleda dostojnom sažaljenja: površina sfere, kao što proizlazi iz približ nih izračunavanj,a količine materijala na jedinicu sferne površine, mora biti relativno tanka i monolitna, a samim tim nema ni govora o nekakvom »pejzažu«, o planinama, šumama, rekama, itd.), ne radi se, dakle, o pronalaženju za njih »poslova i zani manja)«. Radi se o tome da trilioni bića koja zajedno postoje ne mogu imati jednu, zajedničku kulturu, jednu društveno-kulturnu tradiciju koja bi bar malo bila slična bilo čemu što nam je poznato iz čovekove istorije. Dajsnova sfera odseca od zvezdanog neba, predstavlja takođe likvidaciju planeta, pa i odustajanje od interesovanja za uslove koji na njima postoje; ona je veštačka tvorevina, neka vrsta bilionima puta uvećanog grada koji sobom okružuje centar sistema, njegovu zvezdu. Nekoliko prostih izra čunavanja s lakoćom pokazuje da su kakav-takav poredak u okvi ru nje, snabdevanje stanovnika sredstvima neophodnim za egzi stenciju ostvarljivi samo pod uslovom ako stanovnici te sfere tokom celog života budu prebivali u blizini mesta rođenja. Ta bića ne bi mogla da putuju zbog čisto fizičkih uslova (re cimo da u okviru Daj snove sfere nastanu »atraktivna mesta«; ona bi privlačila na sebe ne milione, kao što je danas, nego stotine milijardi turista). Pošto, pak, tehnička civilizacija označava rast količine mehaničko-tehničkih uređaja, koji pripada na živu je dinku, površina Daj snove sfere ne bi bila čak ni samo grad nego fabrička hala milijardu puta veća od Zemljine površine ili mašinski park. Nabrajanje takvih, eufemistički rečeno, »nuegodnosti« trilionskog bitisanja, moglo bi se nastavljati do mile volje. Na taj način dovodi se do apsurda čitava ideja progresa, jer pod njim podrazumevamo rast individualnih sloboda, a ne njihovo smanjivanje, i zaista bi osobena bila ta stečena »sloboda neogra ničenog rasplodavanja« (uostalom, kao što sam napred ukazao, prividna) na čiji bi oltar valjalo položiti čitavo mnoštvo drugih sloboda. Civilizacija ne označava rast svih mogućih sloboda. Sloboda kulinarije ljudoždera, sloboda samounakažavanja i mnoštvo dru gih već su posvuda uklonjene sa magna charta libertatum dru štva koje se tehnološki razvija. U stvari, teško je razumeti zašto bi sloboda razmnožavanja ostala netaknuta čak i kad bi imala da dovede do potpunog paralizovanja jedinki, do razbijanja kul turne tradicije, do odustajanja, u doslovnom smislu, od lepote Zemlje i neba; a vizija triliona »Dajnovih sfera«, kao glavnog razvojnog toka svih uopšte razumnih bića u Kosmosu, čini mi se ne mnogo manje monstruoznom od fon Hernerove vizije psihozoika koji se sami likvidiraju. Uostalom, nikakva civilizacija koja bi eksponencijalno rasla u brojnosti nije uopšte moguća, pošto bi se za nekoliko stotina hiljada godina ispunio ljudima ceo Kosmos, sve do najudaljenijih metagalaksijskih skupina. Elem, ako bi Dajsnova sfera jedino za nekoliko godina trebalo da odloži ostvarenje regulacije rađanja, treba reći da je to zaista stravična cena za nepoželj,nost da se na vreme deluje onako kako nalaže razum.
28*
436
STANISLAV LEM *
Dajsnovu koncepciju naveo sam više iz obzira na njenu kurioznost nego iz meritornog interesovanja kakvo bi ona mogla da pobudi. Kako je ukazao astronom V. D. Davidov (»Priroda«, 1963, br. 11), Dajsnovu sferu je nemoguće konstruisati. Ona nije moguća ni kao sfera tankih zidova, ni kao sistem prstenastih pojasa ni kao kupola, jer ni u kom slučaju ne može predstavljati, čak ni za veoma kratko vreme, dinamičnu, čvrstu konstrukciju. [VII] Veoma zanimljive napomene o »geocentrizmu« koji vla da u herniji daje profesor J. Hodakov (u 6. broju »Prirode« iz 1963. g., časopisa koji izdaje Akademija nauka SSSR). On skreće pažnju na relativnost karakteristike elemenata, pošto ona izražava je dino odnos datog elementa prema drugim elementima. Tako. npr., relativan je pojam »gorivost«: vodonik smatramo gorivim, jer po činje da gori u atmosferi kiseonika. A kad bi se Zemljina atmos fera sastojala iz metana, kao atmosfera velikih planeta, vodonik bismo smatrali —negorivim gasom, a kiseonik — gorivim. Slično je i sa kiselinama i lužinama: pri promeni vode u drugi rastvarač, supstance koje u vodnoj sredini istupaju kao kiseilne postaju lužine, slabe kiseline postaju jake, itd. Čak i mera »metalnosti« elementa, tj. stepena u kome on manifestuje osobine metala, jeste odnos datog elementa prema kiseoniku. Kiseonik, kao što je ne kad primetio Berzelijus, jeste osa oko koje se okreće celokupna naša hernija. Kiseonik ipak zauzima izuzetan položaj na Zemlji, ali ne i u poređenju sa svim postojećim elementima. To što ga na Zemlji ima naročito mnogo odlučilo je o nastanku ovakve »geocentričke« hernije kakvom se služimo. Kad bi se Zemljina kora sastojala iz drugih elemenata i kad bi njena udubljenja is punile druge tečnosti a ne voda, imali bismo drugačiju klasifi kaciju elemenata, a njihove hemijske osobine bismo ocenjivali sasvim drugačije. Na planetarna kao što je Jupiter, azot zamenjuje kiseonik sa ulogom elementa s negativnim električnim pu njenjem; na sličnim planetarna kiseonik, s obzirom na njegovu retkost, ne može imati većeg značaja. Vodu na takvim telima zamenjuje amonijak koji nastaje iz spoja vodonika i azota; vapnjenje — amidocijan se pretvara u kreč, kvare — azotne veze silikata i gline, itd. Različita mora biti i meteorologija »azotne« planete, a celovitost ovih spojeva mora, bez sumnje, na odluču jući način uticati na procese samoorganizacije (bioevolucije) u takvim sredinama, iz čega mogu nastajati hipotetični (za sada), bezbelančevinski živi organizmi. [VIII] Nema, u stvari »prostih sistema«. Svi su složeni. U prak si se ta složenost može ipak zaobilaziti, pošto nema uticaja na ono do čega je nama stalo. U običnom časovniku koji se sastoji iz brojčanika, opruge, spirale, zupčanih točkića, nastaju procesi kristalizacije, zamora materijala, korozije, preskakanja električnih punjenja, proširenja delova ili njihovog smanjivanja, itd. Ti pro cesi praktično nemaju uticaja na delovanje časovnika kao proste
NAPOMENE
437
mašine koja služi za merenje vremena. Analogno zaobilazimo hi ljade parametara koji se daju izdvojiti u svakoj mašini i u sva kom predmetu, razume se do izvesnog vremena: pošto se ti para metri, realno postojeći iako ih mi ne uzimamo u obzir, tokom vremena toliko menjaju da mašina više ne može da radi. Nauka počiva na otkrivanju bitnih promenljivih i na istovremenom zao bilaženju nebitnih promenljivih. Složena mašina jeste takva čiji veoma brojni parametri ne sm eju da se zaobiđu, jer svi na bitan način saučestvuju u njenom radu. Takva mašina je mozak. Ne znači to da slična mašina, ako je regulator, kao mozak, mora uzimati u obzir sve parametre. Njih je moguće izdvojiti prak tično beskonačan broj. Kada bi ih mozak mogao uzimati u obzir, ne bi mogao obavljati svoju delatnost. Mozak »ne mora« da uzi ma u obzir parametre pojedinih atoma, protona, elektrona, iz kojih je izgrađen. Složenost mozga, kao uopšte nijednog regu latora ili, šire, mašine, nije njegova vrlina, nego je ona više nužno zlo. Ona je odgovor konstruktorke organizama, evolucije, na složenost sredine u kojoj oni bitisu, jer samo velika razno rodnost regulatora može da iziđe na kraj s velikom složenošću sredine. Kibernetike je nauka o tome kako, i pored složenosti realnih sistema, regulisati njihovo stanje i dinamiku. [IX] Na temu šta je, u stvari, naučna teorija postoji ma kako se moglo učiniti neobičnim, veoma mnogo protivrečnih pogleda. I to čak u okviru jednoga kruga pogleda na svet. Pogledi samih tvoraca nauke nisu tu uopšte verodostojniji od pogleda velikog umetnika na njegov sopstveni kreativni metod. Psihološki motivi mogu predstavljati izvore drugostepene racionalizacije misaonog puta koji sam njegov autor nije kadar tačno da reprodukuje. Tako je, npr., Ajnštajn bio potpuno ubeđen u objektivno i od čoveka nezavisno postojanje spoljašnjeg sveta, kao i u to da čovek može upoznati plan njegove strukture. Sve je to moguće različito shvatiti. Svakako, svaka nova teorija čini korak napred u odnosu na prethodnu (Ajnštajnova gravitaciona teorija u od nosu na Njutnovu), ali iz tog ne proizlazi obavezno da postoji, tj. da može postojati, »ultimativna teorija« koja će predstavljati kraj saznajnog puta. Postulat unifikacije pojava u monolitnoj teo riji (u teoriji polja, na primer) daje se proveriti u toku evolu cije klasične fizike, koja je od teorija koje obuhvataju pojedine oblasti pojava išla ka sve celovitijim pregledima. Pa ipak ne mora tako biti i u budućnosti: čak ni stvaranje monolitne teo rije polja, koja obuhvata kako kvantne tako i gravitacione po jave, ne bi bilo dokaz istine (da postulat monolitnosti ispunjava Priroda), pošto je nemoguće upoznati sve pojave pa, dakle, ni saznati da li ih takva nova (nepostojeća) teorija takođe obuhva ta. Uostalom, naučnik ne može raditi s mišlju da stvara samo izvesnu prolaznu kariku procesa saznanja, pa ma se i držao upravo takvih filozofskih pogleda. Teorija jeste »istinita tokom izvesnog vremena« — na to ukazuje celokupna istorija nauke. Potom ona ustupa mesto narednoj teoriji. Potpuno je moguće
438
STANISLAV LEM
da postoji neka granična vrednost teorijskih konstrukcija, koju ljudski um nije kadar sam da prekorači, ali da će to biti kadar da učini pomoću, recimo, »pojačivača inteligencije«. U takvom slučaju otvara se dalji put napretka — pri čemu se opet ne zna da li i građenju »pojačivača« neće najzad stati na put, na nekom stepenu složenosti, objektivne, već neprekoračive mogućnosti, kao što se, npr., ne može prekoračiti brzina svetlosti. [X] Među sistemima koje istražuje tehnička kibernetika iz dvaja se njihova klasa, koja po opštim konstrukcijskim postav kama do te mere podseća na mozak da ih nazivaju »biološkim«. To su sistemi koji bi mogli nastati na putu prirodne evolucije. Nije mogla tako nastati nijedna od građenih mašina, pošto one nisu sposobne ni za samostalno postojanje ni za autoreprodukciju. »Evolucionim metodom« može nastati samo biološki sistem, odnosno takav koji je u svakom momentu svog postojanja pri lagođen sredini. Takav sistem konstrukcijom izražava ne samo one aktuelne ciljeve kojima služi nego istovremeno pokazuje put koji je evoluciono prevaljen da bi mogao nastati. Zupčanici, žice, guma itd. ne mogu se sami spojiti u generator. Organizam metazoa nastaje iz jedne ćelije ne samo zato što to zahtevaju aktuelni zadaci života nego i zato što su jednoćelični organizmi postojali pre višećeličnih i mogli su da se spajaju u skupine (kolonije). Usled toga biološki organizmi su, nasuprot običnim mašinama, jednorodni. Zahvaljujući tome, biološki regulator mo že da deluje čak i bez ikakve aktivnosti lokalizacije. Evo primera iz Ivahnjenkove Tehničke kibernetike. Na kibernetičku »kornjaču« postavljamo računsku mašinu. Ona nema nikakvih »receptora« već samo uređaj koji meri kvalitet njenog delovanja. Takva »kornjača« kretaće se po dvorani, tražiti mesto gde toplina, osvetljenje, vibracije i ostali poremećaji na najslabiji moguć način utiču na kvalitet rada mašine. Taj sistem nema »čula«, ne »opaža« svetlost, temperaturu, itd. Oseća prisustvo tak vih impulsa »ćelom sobom« i zato je ubrajamo u biološki tip. Kad promena topline nekorisno utiče na neki deo mašine, aparat koji meri kvalitet dejstva, posmatrajući pad topline, pokrenuće kornjaču koja će početi da tumara, tražeći »bolje« mesto. Negde drugde vibracija^ remeti rad drugog dela mašine, ali reakcija će biti ista: kornjača će se udaljiti, tražeći optimalne uslove. Sistem ne mora biti programiran sa uzimanjem u obzir svih mogućih poremećaja: konstruktor može da ne predvidi, npr., elektromagnetne uticaje, no ako oni pogoršaju funkciju mašine »kornja ča« će tražiti uslove pogodne za »život«. Takav sistem dejstvuje metodom proba i grešaka i iluzoran je ako je problem suviše komplikovan ili poremećaj deluje štetno sa zakašnjenjem (npr. radioaktivnost). Pošto prilagođavanje nije uvek istoznačno se sa znanjem, biološki regulator ne mora predstavljati »najsavršeniji model gnostičke mašine«. Sasvim je moguće da ideal takve maši ne treba tražiti ne u klasi bioloških regulatora već u leđnoj od drugih klasa složenih sistema kojima se bavi kibernetika.
NAPOMENE
439
[XI] Probabilističko-statistički zahvat metoda informacione poruke dopušta da se na način gotovo matematički tačan pribli žimo problemu dvospolnosti kao i štetnih posledica razmnožava nja među srodnicima (inbreeding), tj. ukrštanja jedinki iz bliske krvne veze. Jer, verovatnoča da jedan broj pojedinaca ima ista genetička oštećenja (recesivne mutacije) utoliko je veća ukoliko su oni u bližem srodstvu, a kad potiču od istih roditelja ta je verovatnoča najveća. Tada je, takođe, mogućnost nastanka fenotipskih mutanata najveća — ukoliko je, naravno, genetička in formacija razmatranih jedinki bila oštećena; međusobno ukrštanje jedinki čiji su genotipi lišeni oštećenja ne može izazvati ni kakve negativne posledice. Ako imamo niz različitih linotipa koji štampaju matematič ke tekstove te vrste da svaka greška sloga izaziva bitne deforma cije sadržine, jasno je da ćemo, upoređujući iste ove tekstove štampane s raznim linotipima, dobiti materijal potreban za pot punu rekonstrukciju prvobitne informacije, pošto je veoma neverovatno da bi različite mašine činile greške na istim mestima teksta. Ako, međutim, imamo niz linotipa idealno istih, koji usled svojih konstrukcijskih mana izvršavaju uvek analogne greške, onda upoređivanje (»ščitavanje«) tekstova neće omogućiti rekonstruisanje informacije, jer je ona oštećena na istim mestima. Na ravno, ako linotipi uopšte ne čine greške problem pada, a isto se takođe tiče i odašiljanja biološke informacije. [XII] »Pokazati neprotivrečnost nekog sistema isto je što i dokazati da u njemu ne postoje nikakve rečenice A, takve da u tom sistemu mogu da se izvedu kako A tako i ne-A. Dokazati potpunost nekog sistema to znači dokazati da se za proizvoljnu rečenicu toga sistema — bilo ona bilo njena negacija daju deduktivno izvesti.«*) [XIII] Koliko god fascinirajuća i obećavajuća mogla jednom optimistu izgledati perspektiva pokretanja »uzgajanja informaci je«, ta pojava, civilizacijski ostvarena, sigurno ne predstavlja ne ki krajnji panaceum za sve probleme. Prvo, »uzgajanje« može čak zaoštriti, a ne prigušiti krizu vezanu s nastankom suvišnosti informacije, čovečanstvu su dosad bile strane brige suvišnosti (sem suvišnosti poraza i nevolja...) i zato ne možemo sasvim da zamislimo uspešne metode postupanja u situacijama kada pred nama ne stoji otvoren jedan put za delovanje, nego njih stotine a možda i hiljade odjednom. Kad bi se mogio, npr. (kao što nas je obavestio aktuelni »skup informacije« koji je proizvelo »uzga janje«), delovati na način A, B, C, D, E, itd., itd., pri čemu sva ko od tih delovanja istovremeno obećava veoma mnogo, ali i automatski isključuje sva druga delovanja (recimo, radi primera, da je čoveka moguće biološki reprodukovati tako da posta*) M. Marković: Formalizm w logice vspolczesnej, Warszawa 1962, s. 52, napomena. (Originalno izdanje: Beograd, 1955.)
440
STANISLAV LEM
ne biće gotovo neuništivo, ali to će istovremeno prisiliti na vrlo radikalno kočenje prirodnog priraštaja, jer čim niko ili gotovo niko ne umire, svet u rastućem tempu postaje sve tešnji). Sa dašnji kriterijumi koji često odlučuju o praktičnom postupanju mogu se dezaktualizovati (npr. kriterijum ekonomske isplativosti ili energetske štednje prestaje da dejstvuje kada je izvor energije materijalan proces koji je praktično neiscrpan). Kada su, sem toga, elementarne potrebe u potpunosti zadovoljene, problem »šta dalje«, da li stvarati nove potrebe, a ako da, onda kakve, izbija u prvi plan. Jasno je da nijedno »uzgajanje informacije« ne mo že dati odgovor na takve dileme, pošto takvo »uzgajanje« pred stavlja jedino alternative postupanja, otkriva š t a se može uči niti, ali nikada i da li treba delovati. Odlučivanje o tome ne može podleći mehanizaciji; to bi bilo moguće samo usled takvog pre obražaja društvenog mentaliteta, da bi on, po našem shvatanju postao tuđ onome što je ljudsko. Rast »informacione slobode« ili količina puteva mogućeg postupanja implicira povećanje od govornosti za preuzimane odluke, za akte izbora. Odstupanje od takvog izbora, fizički dabogme moguće (elektromozak-vladalac koji odlučuje o tome šta da preduzme sa čovečanstvom), čini se neprihvatljivim iz vanfizičkih pobuda. Drugo, »uzgajanje informacije« ne može odista dostavljati »znanje o svemu«, »o svakom znanju«, »o znanju kakvo je uopšte moguće«. Moguće je očigledno zamisliti celu hijerarhiju, celu slo ženu strukturu informacionosnih i informacionozbirnih žarišta, od kojih jedna obavljaj,u ulogu elementarnih »crpača« znanja o či njenicama i njihovim vezama iz sveta, druga istražuju veze veza, traže pravilnosti višeg reda, a sasvim neka druga bave se segre gacijom rezultata koje im ove dostavljaju da bi se na »izlazu« cele ove gigantske piramide povratnih sprega pojavile samo takve informacije koje mogu, u ma koliko širokom rasponu, da se po kažu korisnim za civilizaciju koju je ova evoluciona mašina po krenula. Konačno, ipak, sama delatnost ove piramide-uzgajanja ne može da se odvoji suviše daleko od onoga što predstavlja, široko shvaćenu materijalnu i duhovnu sadržinu života civiliza cije na đatoj razvojnoj etapi. U protivnom slučaju, »odvojivši se« od svoje ljudske matice, takvo uzgajanje proizvodilo bi infor macije ne samo beskorisne nego i nerazumljive, koje se ne daju prevesti na jezik kojim se služi civilizacija. Uostalom, ta pojava »odvajanja«, »skoka u budućnost«, »informacione erupcije« bila bi, takođe, pre katastrofa nego stvarni razvojni skok, pošto se s trenutkom predalekog probijanja »informacionog uzgajanja« is pred fronta aktuelnog civilizacionog znanja gube i nestaju kri terijumi otpadanja nebitne informacije, a samim tim se »uzga janje« samo iznenada pretvara u »bombu«, možda ne već megabitsku nego u moloha koji proizvođenim okeanima informacije stvara možda najosobeniji od svih mogućih potopa. Da bi se to bolje razumelo: recimo da u neolitu ili i u ra nom srednjem veku počinje da deluje »uzgajanje informacije« koje dostavlja znanja o tehnologijama X X veka, o atomskoj teh nici, o kibernetici, radioastronomiji, itd., itd. Ondašnja civiliza
NAPOMENE
441
cija, izvan svake sumnje, ne bi bila kadra ni da prihvati, ni da pojmi, ni da svari niti realizuje ni najsitniji delić čitave te informacione lavine. Utoliko bi u manjoj meri umela da preduzme prave, tj. razumne taktičke i strateške odluke (da li proizvoditi nuklearno oružje ili ne, da li praktikovati nove tehnologije u ši rokom frontu ili se, pak, ograničiti na malobrojne, pa čak i samo na jednu, itd.). »Uzgajanje informacije« — ako je uopšte ostvarljivo — u najoptimističkijem smislu jeste uređaj »priključen uz svet« koji, istražujući svet na specifičan način, istražuje ono što je materi jalno moguće (što je ostvarljivo). Dakle, takvo »uzgajanje« može otkriti da se daje izgraditi laser, neutrinski energetski transfor mator, da je na određeni način moguće (recimo) promeniti tem po proticanja vremena, promeniti gravitaciono polje, da se pri vidno nepovratni procesi (kao neki biološki, npr.) mogu na takav i takav način odvratiti, i tako dalje. Takvo uzgajanje čini se na ročito vrednim ako mu se postavlja konkretno, ma koliko ipak samo okvirno formulisanje zadatka. Međutim, ostavljena sama sebi, civilizacija će brzo proizvesti toliki višak informacije u kome će se zaglibiti i ona sama, i njeni tvorci. Jer, ceo vic jeste u tome što je to uzgajanje »nemisleće«, što jednako proizvodi infor maciju s vezama pojava za civilizaciju bitnih (da je, recimo, mo guće kroz galaksije putovati na takav i takav način), kao i s ve zama potpuno nebitnim (da je, na primer, Jupiterove oblake mo guće obojiti bojom slame). Elem, dok se selektori tog informacionog uzgajanja nalaze pod aktivnim uticajem razumnih bića, dotle mogu uspešno obavljati izbor informacije. A kada bi se oni udaljili (otrgli se) od metoda takve racionalne selekcije, stu pajući u oblast »sveinformacije«, u oblast vesti o svim činjeni cama, informaciona bujica postala bi neizbežna. Jer, trebalo bi postati svestan lavinskog karaktera narastanja svake informacije, pa i korisne. Recimo da »uzgajanje« nailazi na trag mogućnosti ostvarenja transplantacije mozgova iz tela jednog bića u telo drugoga; ako se pozabavi tim problemom, doći će do otkrića či tavog mnoštva novih fakata i pojava, čitave »tehnike presađiva nja mozgova«, itd. Šta s tim ipak, ako ceo problem datu civili zaciju ne zanima? U efektu uzgajanje lako može da se pokaže »zakovano« masama potpuno suvišne informacije. Molim samo da se uzme u obzir koliko opširne oblasti tehnologije, fizike, ele ktronike pa i umetničkog stvaralaštva, i to najraznorodni jeg, obu hvata danas televizija u svetskim razmerama. Kad bi »uzgajanje« moglo da naiđe na trag kakvog drugog uređaja, spremnog da obavlja približnu ulogu u krilu civilizacije, odluku o tome da li je na razradi takve tehnike uopšte vredno raditi, da je dostojna ostvarenja — tu odluku treba preuzeti još u počecima prikup ljanja podataka, jer će u protivnom slučaju »uzgajanje« postati producent milijarde »mogućih pronalazaka«, od kojih se ništa neće iskoristiti. Vredno je dodati da problem srodan s proizvodnjom naučne informacije, naročito gorući danas, iako prima facie na izgled trivijalan, jeste usklađivanje tehnika za pronalaženje — od stra
442
STANISLAV LEM
ne zainteresovanih — takve informacije koja je iz Prirode već »ekstrahovana« i fiksirana u štampi. Taj problem proizlazi, iz među ostalog, iz eksponencijalnog tempa rasta specijalističkih biblioteka, a sva primenjivana predohrana sredstva — objavlji vanje sažetih informacija, zvanih »apstraktima«, privremenih saopštenja itd. — nisu kadra da osiguraju uspešno dostavljanje bit ne informacije kompetentnim licima. Jer, ako se ponavljanje neg de već obavljenih eksperimenata pokazuje postupkom jevtinijim i bržim od traženja odgovarajućih publikacija, ako naučnik može pretpostavljati da su za njega važne informacije sakrivene ne u »krilu Prirode« nego stoje na policama nepoznatih biblioteka, dolazi u pitanje sam istraživački prosede, jer njegovi rezultati, pretrpani gomilama štampanog papira, ne mogu da dopru do onih kojima su najpotrebniji. Ponekad zainteresovani nisu čak potpuno ni svesni koliko je ova pojava štetna, pošto nekako još uspevaju da prate publikacije iz sopstvene discipline. Zna se, ipak, da je otkrivački najplodotvornije ukrštanje informacije poreklom iz raznih oblasti, zbog čega je veoma moguće da se već danas u naučnim bibliotekama pojedinih kontinenata nalazi mno štvo podataka koji bi naprosto samo međusobno upoređeni, kon frontirani od strane kompetentnog stručnjaka, dali početak no vim i dragocenim uopštenjima. Čemu upravo rast specijalizacije, njihovo unutardisciplinsko i stalno povećavano diferenciranje sta je na put. Bibliotečka struka ne može da zameni prvorazrednu kompetenciju u specijalističkom shvatanju, jer nijedan bibliote kar nije kadar da se orijentiše u tome koje od rezultata među sobno udaljenih nauka treba u prvom redu uputiti određenim istraživačima. Tim pre on može zameniti učenog bibliotekara — automatizovani katalog ili bilo koja od danas dostupnih auto matskih tehnika, pošto algoritmički načini još uvek iskazuju svo ju bespomoćnost u selekcionisanju »informacione lavine«. Izreka da se otkrića danas čine dva puta — jednom kada se publikuju, a drugi put kada već (možda davno) objavljeno saopštenje ot krije stručni svet, postala je opšteprihvaćen aforizam. Ako da našnje tehnike fiksacije, čuvanja i adresiranja informacije ne prođu kroz revolucionarnu racionalizaciju u nailazećoj polovini veka, preti nam vizija isto toliko groteskna koliko i luđačka — sveta pretovarenog planinama knjiga i čovečanstva pretvorenog u razjurene bibliotekare. Metodologiju kao skup direktiva za tra ženje znanja u svetu, treba — na ovom »bibliotečkom frontu« — da zameni neka »arijadnologija«, voditelj ka kroz lavirinte već prikupljenog znanja. Mašina-bibliotekar koja prave informacije razašilje pravim ljudima ne može biti »nerazumevajući« uređaj koji se oslanja, npr., na delimičnu analizu (a postoje takvi poku šaji — otkrivanja »vrednosti« radova putem prebrojavanja, jer se na njih često pozivaju stručnjaci u bibliografijama sopstvenih publikacija ili, pak — mehaničkog adresiranja, putem selekcije radova u kojima se neki termini suviše često ponavljaju). Jer, istraživanja su pokazala da čak ni stručnjak iz srodne oblasti nije kadar s meritornom tačnošću da izvrši podelu radova iz izvesne oblasti, kao što je pokazivao J. Kemenj. Ali »razumevajuća«
NAPOMENE
443
mašina-bibliotekar morala bi — silom stvari — zahvaljujući sve stranom uviđanju — biti bolji stručnjak od svih pojedinih istra živača zajedno. . . To su paradoksi kojima je bremenita današnja situacija (stalno pogoršavana). Ćini se da će kriza informacione distribucije prisiliti da se u budućnosti zaoštre publicistički kri terijumi, kako bi njhova uvodna selekcja učinila da se onemo gući preplavljivanje stručnog tržišta — bezvrednim radovima objavljivanim radi sticanja naučnog zvanja ili iz tašte ambicioz nosti. Ćak je slobodno misliti da će objavljivanje banalnih ra dova najzad biti shvaćeno kao štetno, shvaćeno kao prekoračivanje principa naučničke stručne etike, samim tim što ono čini naprosto »šum« koji otežava percepciju vrednih informacija, ži votno važnih za dalji razvitak nauke. Uzgajanje informacije, po krenuto u odsustvu efikasnog »adresirajućeg sita«, dovelo bi najočiglednije do papirnog potopa, a u toj katastrofi prekomernosti pokazao bi se nemogućim svaki dalji rad. Ukoliko je, dakle, auto matizacija saznajnih postupaka hitniji zadatak, makar i na bibliotečko-izdavačkom nivou. [XIV] Fragmentarna kritika evolucionih konstrukcijskih re šenja može mestimično pobuditi utisak »paškvila iz neznanja«, pošto do danas ne znamo tačno kakva je bio mehanika organa (npr. sveukupnosti neizmerno komplikovanog rada srca). Na putu ka stvaranju preciznih modela matematičkih bioloških struktura uči njeni su tek prvi koraci; tako su, npr., N. Viner i A. Rozenblet stvorili matematičku teoriju fibrilacije srčanog mišića. Elem, kri tika konstrukcije koju dobro ne razumemo izgleda i neosnovana i preuranjena. Pa ipak naše netačno znanje o složenosti takvih i sličnih evolucionih rešenja ne može sakriti to da je biološka složenost u mnogobrojnim slučajevima posledica upornog preno šenja jednom stvorene organske formule iz jednog tipa organi zama u druge, nastale kasnije. Konstruktor koji bi hteo da učini nezavisnom celu budućnost kosmonautičke tehnike isključivo od raketnih motora sa hemijskim gorivom, morao bi u konsekvenciji graditi brodove i pogonske uređaje neviđenih razmera i isto tako neviđene složenosti. U tome bi, takođe, mogao postići nesum njive uspehe, ali to bi pre bile demonstracije tehnološke ekvili bristike nego najracionalnija rešenja, jer bi se mnoštvo teškoća i složenosti dalo izbeći radikalnim eliminisanjem ideje hemijskog pogona i revolucionarnim prelaskom na motore drugog tipa (nuk learnih, anihilacionih, magneto-hidrodinamičnih, jpnskih ili tome sličnih). Složenost koja je posledica svojevrsnog konzervativizma ide je koja počiva u osnovi stvaralačkog delanja i rezultat je »kon ceptualne inercije«, nepoželjnosti (ili nemogućnosti) skokovitih i radikalnih promena, i stoga smo u pravu da je smatramo suviš nom s tačke gledišta konstruktora koji ima u vidu najbolje re zultate, ne osvrćući se na postavke koje ne mora di prihvati. Konstruktor savremenih raketa, slično kao i evoluci ja, mora svo je probleme da savladava komplikacijama koje su sa stanovišta buduće tehnologije (na primer, nuklearne) — suvišne. Pa ipak
444
STANISLAV LEM
će konstruktor odbaciti sve te komplikacije čim mu dalji raz vitak tehnologije omogući ostvarenje nuklearnog, fotonskog ili drugog nekog nehemijskog pogona. Evolucija, međutim, zbog teš koća prikazanih u tekstu i iz razumljivih razloga, ne može »od bacivati« na tako radikalan način nikakva rešenja. Može se sa svim uopšteno reći da se od nje ne mogu očekivati — posle nekoliko milijardi godina njenog postojanja i delovanja — neka potpuno nova rešenja koja su po savršenstvu jednaka s onima što ih je stvorila u praskozorju svoje delatnosti. I upravo ta si tuacija dopušta kritiku njenih konstrukcijskih rešenja, čak iako ne shvatamo valjano njihovu složenost, pošto tu složenost sma tramo konsekvencijom kreacionog metoda koji je evolucija ostva rila s kojim mogu da konkurišu drugi metodi, i jednostavniji i uspešniji. Ukoliko sama evolucija ne može da ih pokrene utoliko gore za nju — ali možda — utoliko bolje za čoveka — konstruk tora budućnosti. Taj problem ima, sem čisto konstruktorskog, i sasvim drugi aspekt), koji u tekstu gotovo i ne dodirujem. Covek (to je u suštini donekle produžetak gornje napomene) ne poznaje tačno sam se be — ni u biološkom ni u psihičkom planu. Nesumnjivo tačno je u izvesnoj meri izjava (koja je postala naslov knjige A. Karela) da je »čovek — nepoznato biće« (nepoznato sebi, razume se). Zagonetne i nerazjašnjene protivrečnosti krije ne samo nje govo telo kao »biološka mašina« nego i njegov duh. Stoga se možemo zapitati je li uopšte slobodno ozbiljno razmatrati even tualnost preobražaja »prirodnog modela H om o Sapiensa« — pre tačnog upoznavanja njegove stvarne strukture i vrednosti? Da li će postupci koji se vrše na naslovnoj plazmi (a to je samo skro man primer, prvi koga smo se setili), istovremeno s likvidacijom nekih štetnih genotipskih crta, možda likvidirati neke potenci jalno vredne crte o kojima danas ništa ne znamo? Bilo bi to »biološko-konstruktorsko«, ponovno preduzimanje teme koja (nešto tradicionalnije) obuhvata sporove eugeničara i njihovih protivnika. Neće li nas, npr., likvidacija epilepsije možda osloboditi epileptičara zajedno sa Dostojevskima? Začuđujuća je stvar kako se apstraktno vode slični sporovi. Svaka delatnost uopšte, kao što je pokazano u našoj knjizi (a svakako ne gajimo pretenzije da smo mi autori tog »otkrića«), oslanja se na nepotpuno znanje, jer je takva suština sveta u ko me živimo. Kad bismo, dakle, hteli da čekamo s »rekonstrukci jom ljudske vrste« dok ne steknemo »potpuno« znanje o njoj, čekali bismo čitavu večnost. Delimična nepredvidljivost posledica svake delatnosti, znači njena potencijalna krhkost, diskreditujući je totalno u zahvatu nekih filozofskih doktrina, postala je u nji hovom okviru temelj teza o tome da je »bolje ne delovati nego delovati« (pri čemu je to veoma star motiv, koji je moguće pra titi od Cuang-Cea u svim vekovima i na svim kontinentima). Pa ipak su takve kritike i apoteoza »nedelovanja« mogući zahvalju jući između ostalog, tome što je došlo do svojevrsnih, hiljaduvekovnih delatnosti u toku kojih je nastala civilizacija, a zajedno s njom — govor i pismenost (koji omogućavaju formulisanje
NAPOMENE
445
uopšte svih sudova i misli). Filozof-apologet krajnjeg konzerva tivizma (nedelovanja, npr. u biološkoj, tehnološkoj sferi), jeste poput milionarskog sina koji, zahvaljujući bogatstvu koje mu je otac prikupio, ne mora da brine kako da dođe do sredstava za život, a istovremeno kritikuje stanje svojine. Kada bi bio dosledan, morao bi napustiti svoje bogatstvo; protivnik »biokonstruktorstva« ne može sa svoje strane da se ograniči na opoziciju prema »planovima za rekonstrukciju čoveka« nego bi morao, odrekavši se celokupnih civilizacionih dostignuća, medicine, tehni ke, itd., otići četvoronoške u šumu. Jer sva rešenja i metodi koje on ne kritikuje, kojima se ne suprotstavlja (kao, npr., baš metodi lekarske terapije), nekad su bili osuđivani sa stanovišta dosta bli skih njegovom današnjem stanovištu, a samo je proticanje vre mena sa svojim posledicama učinilo da su oni ušli u zbir civilizacionog bogatstva, zbog čega ne pobuđuju ničije protivljenje. Nemamo uopšte nameru da se bavimo ni ovde, niti igde drugde, apologijom »revolucionarnih rekonstrukcija«. Naprosto smatramo da su svi sporovi sa istorijom bespredmetni. Da je čo vek mogao mnogo ranije kontrolisati i svesno regulisati razvitak svoje civilizacije, možda bi ona bila savršenija, manje paradok salna i efikasnija od ove koja danas postoji, ali upravo to nije bilo moguće pošto je, stvarajući i razvijajući nju, istovremeno razvijao i modelovao samoga sebe, kao društveno misaono biće. Protivnik konstruktorstva može primetiti da je neponovljivo individualno postojanje neprocenjivo dragoceno, te da stoga ne smemo mi, ignoranti, manipulisaiti genotipima, oslobađati ih od jednih odlika, proglašenih za štetne, uvoditi druge, itd. Samo neka on ipak izvoli zapaziti da se njegovi razlozi mogu dokazati samo u svetu koji je isto onoliko nepostojeći koliko i različit od na šega. Jer u našem svetu, kad j,e to htela globalna politička situa cija, Zemljina atmosfera je decenijama bila trovana radioaktiv nim otpacima, pri čemu je većina istaknutih genetičara i biologa podvlačila kako to mora za sobom povući nastanak veoma mnogo brojnih mutacija u kasnijim pokolenjima, da samim tim svaka probna atomska eksplozija označava određenu količinu deforma cija, oboljenja i preuranjenih smrti, izazvanih rakom, leukemi jom, itd. A pri tom ove eksplozije nisu imale da služe ničemu drugom do povećanju nuklearnog potencijala zainteresovanih strana. Žrtve te politike, koju neke države nastavljaju još i da nas, iako se smatraju civilizovanim, stizaće najmanje do broja hiljadu (ali verovatnije čak i do desetina hiljada). A eto, u tak vom svetu živimo, i u takvom razmatramo problem biokonstruktorstva. Ne može se smatrati da sve što predstavlja rezultat glo balne regulacione slabosti ne opterećuje naše savesti i naš »civi lizacijski bilans«, i da, ne osvrćući se na to stanje stvari, u oblas tima koje potpuno kontrolišemo moramo postupati s najvećom predostrožnošću (koja vodi ravno u apsolutno odricanje od de lovanja). Ćovek je »tajanstveno« biće samo onda ako mu pripišemo nekog »autora«, tj,. individualnog tvorca; tada mnogobrojne bio loške i psihičke protivrečnosti ljudske prirode impliciraju tajne
446
STANISLAV LEM
i za nas neshvatljive motive toga našeg »autora«. No ako prizna mo da smo nastali kao posledica miliongodišnjih evolucionih pro ba i postupaka, »tajanstvenost« se naprosto svodi na katalog re šenja koja su mogla da se ostvare u datim evoluciono-istrojiskim uslovima i tada možemo pristupiti razmišljanju na koji način bi valjalo rekonstruisati procese autoorganizacije da bi se uklonilo sve ono što našoj vrsti donosi patnje. Sve to, naravno, ne označava, da smo na taj način izjed načili čoveka, sa bilo kojim tehničkim proizvodom koji se može usavršiti. Aura moralne odgovornosti ne može napustiti sferu konstruktorstva, a njegova oblast jeste prostor ogromnog rizika (mada možda i ne manjih nada). Kada je, ipak, čovek tako mnogo patnji i muka stvarao sebi u minulim vekovima (i ne samo tada) usled nekonstrolisanih civilizaciono-društvenih delovanja, krajnje je vreme da preduzme svestan i sa osećanjem pune odgovornosti rizik, čim to dozvoli zaliha prikupljenog znanja, ma koliko to znanje bilo nepotpuno. [XV] U tekstu predstavljeni »antistatistički konstruktorov stav već je danas, u stvari, zastareo. Nepogrešivost uređaja ne može se razmatrati nezavisno od statističkih tehnika. Na to je prisilio tehnološki napredak, u kome serijsku (masovnu) proiz vodnju prati rast složenosti produkovanih uređaja. Ako je svaki od elemenata sistema sastavljenog iz 500 elemenata nepogrešiv u 99°/o, onda je sistem kao celina nepogrešiv jedva u jednom pro centu (ukoliko su svi ti elementi životno važni za funkcionisanje sistema). Maksimalna nepogrešivost koju treba postići propor cionalna je prema kvadratu broja elemenata, usled čega je dobijanje nepogrešivog proizvoda nemoguće, naročito kad on pred stavlja veoma složen sistem. Sistemi »priključeni« uz čoveka kao regulatora (avion, automobil) manje su osetljivi na oštećenja, pošto čovekovo plastično ponašanje često omogućava kompenza ciju ispadajuće funkcije. Međutim, u »bezljudnom« sistemu, kao što je međukontinentalni potisak ili, opštije, automatski sistem (računar), nema govora o sličnoj plastičnosti, pa stoga njihova manja nepogrešivost zavisi ne samo od većeg broja elemenata u njima kao i od novosti realizovane tehnologije nego, takođe, i od nedostatka čoveka koji »odbija« ishodne simptome oštećenja. Teorija nepogrešivosti u vezi s lavinskim konstrukcijskim nap retkom danas je opširna nauka*). Metodi kojima se danas služi većinom su u odnosu na završni proizvod »spoljašnji« (obračuni, višekratne probe, istraživanje srednjeg vremena između grešaka, istraživanje vremena starenja elemenata, kontrola kvaliteta, itd.). Evolucija takođe primenjuje »spoljašnju kontrolu« — to je pri rodno odabiranje, a sem toga u »spoljašnje« metode spadaju: dupliranje uređaja, ugrađivanje u njih samoupravne lokalne ten dencije, kao i one koja podleže pomoćno-upravnoj kontroli hije*) Na primer: D. N. Chorafas: Procesy statystyczne i neizawodnošć uzradzen, Warszawa 1963.
NAPOMENE
447
rarhijski viših centara, zajedno s najvišom valjda — primenom uređaja s maksimalnom plastičnošću, kao regulatora, što su uprkos načelnoj preciznosti tih načina organizmi tako često ne pouzdani, dolazi u znatnoj meri iz »nenaklonosti« Evolucije da primenjuje veliku prekobrojnost informacione konstrukciotvoračke poruke (kao što nam o tom pitanju tvrdi Denkofovo pravilo). U suštini, 99% svih staračkih patnji i oboljenja proizlazi iz manifestovanja nepouzdanosti sve većeg broja sistema organizma (gubitak zuba, mišićne napetosti, vida, sluha, lokalni gubici tkiva, degeneracioni procesi, itd.). Glavni pravac protivdejstva nepouz danosti uređaja svakako će u tehnici biti podudaran sa evoluci jom, s tom osnovnom razlikom što Evolucija u svoje tvorevine, radije »ugrađuje« zaštitne konstrukcije, dok će čovek-konstruktor pre biti sklon primeni metoda koji će u odnosu na završni pro dukt biti spoljašnji, i to radi toga da ga ne bi prekomerno komplikovao količinom elemenata. Kriterijumi delatnosati u oba slu čaja su uopšte veoma različiti — »materijalni troškovi«, na primer, za Evoluciju su nebitni pa količina rasipanog naslednog ma terijala (spermatozoida, jaja) nema za nju značaja, samo ako je dovoljna da očuva neprekidnost vrste. Istraživanje evolucije po jedinih tehničkih instrumenata pokazuje da učvršćenje precizno sti delovanja (stečene visoke nepogrešivosti) jeste proces koji nastaje mnogo kasnije no što se utvrdi optimalno opšte rešenje (u principu, tj. u opštem planu, avioni iz tridesetih godina pa čak i dvadesetih, bili su veoma slični današnjih avionima — kao ma šine teže od vazduha, dizane zahvaljujući nosećoj sili stvaranoj na krilima, pokretani motorom sa unutrašnjim sagorevanjem i električnim upaljačem, sa sistemom upravljanja istim kao danas, itd.). Uspeh preletanja okeana nije bio rezultat povećanja, npr., razmera (jer su i tada građeni veliki avioni, pa često čak i veći od današnjih), već jedino rezultat postizanja visoke, ranije nedostup ne funkcionalne nepogrešivosti. Količina elemenata, koja u eksponencijalnoj progresiji raste, naglo smanjuje nepogrešivost veoma složenih uređaja. Otuda ogromne teškoće građenja tako komplikovanih uređaja kao što je višestepena raketa ili matematička mašina. Povećanje nepogre šivosti putem dubliranja uređaja i odašiljanja informacije takođe ima svoje granice. Najbolje obezbeđen uređaj uopšte ne mora predstavljati optimalno rešenje. Tu postoji sličnost sa izdržljivošću čeličnog užeta: ako je suviše dugo, neće pomoći nikakvo povećanje debljine, jer će se uže prekinuti pod sopstvenom teži nom. Tako znači — ako ne neki nepoznati činilac, a ono krhkost delovanja izazvana eksponencijalnim rastom nepouzdanosti, pos tavlja granicu za građenje krajnje složenih sistema (recimo elek tronskih kompjutera sa stotinama milijardi ili bilionima elememenata). Nastaje veoma bitno pitanje da li će ikad biti moguće proiz vođenje uređaja kadrih da prekorače taj »prag nepogrešivosti«, dakle uređaja koji će u tom pogledu biti ispravniji od evolucionih rešenja? Čini se da to nije moguće. Analogne granice čekaju nas na svim valjda nivoima materijalnih pojava, pa i u fizici čvrstog
448
STANISLAV LEM
tela, u molekularnoj inženjeriji, itd. Starenje na tkivno-ćelijskom nivou mnogi fizičari smatraju kumulativnim efektom »elementar nih molekularnih grešaka«, »atomskih lapsusa« koje živa ćelija sebi dopušta tokom svoje egzistencije — pri čemu ove »greške« najzad unose u sistem kao celinu, van povratnih granica. Ako je tako, mogli bismo onda upitati da li satističnost zakona mikrofizike, ova singularna nesigunost rezultata kojom je opterećena sva ka, pa i najprostija materijalna činjenica, npr. raspad radioaktiv nog atoma, spajanje atomskih čestica, gutanje tih čestica od stra ne atomskih nukleusa — ne proizlazi otuda što je sve što se de šava »pogrešno « te da, prema tome, poimani kao svojevrsne »ma šine«, to jest kao sistemi koji ispoljavaju regularnost ponašanja, i atomi, kao i njihovi »sastavni« delovi — protoni, neutroni, mezoni — ni sami nisu »nepogrešivi« elementi one konstrukcije koju zovemo Svemirom niti predstavljaju »nepogrešive uređaje« kao hemijske molekule, kao čvrsta tela, tekućine, gasovi — jednom rečju, ne leži li statistička pogrešnost delovanja u osnovi svih za kona Prirode koje Nauka otkriva? I da je Kosmos izgrađen sas vim slično Evolucionom Stablu — u smislu principa »Sistem Pouzdan« (tj. relativno nepogrešiv) iz »Nepouzdanih Elemenata«? I da je svojevrsni »polaritet« kosmičke strukture (materija, antimaterija, pozitivne čestice, negativne čestice, itd.) u neku ruku nužnost, jer nijedan drugačiji kosm os ne bi bio moguć — s obzi rom na vrebajuću »pogrešivost delovanja« koja bi mu onemogu ćila bilo kakvu evoluciju, ustaljujući ga zanavek u stadijumu »prvobitnog haosa«? Ovakvo postavljanje problema (priznajemo, polufantastično) moglo bi izgledati kao antropomorfizujuće ili da bar otvara vrata za diskusiju o »Inženjeru Kosmosa«, tj. o »Tvor cu Svega«, ali nije tako, pošto utvrdivši da Evolucija nije imala nikakvog ličnog tvorca i pored toga možemo da raspravljamo o njenom konstruktorstvu, pa i o spomenutom principu građenja relativno nepogrešivih sistema uz upotrebu krajnje pogrešnih delova. [XVI] S obzirom na znatnu zainteresovanost za probleme vančulnih pojava možda će biti korisno da dodamo još i ovo. Ljudi s velikom naklonošću ponavljaju istorije »proročanskih snova«, kao i slučajeve koji su se dogodili njima samima ili nji hovim bližnjima, kao dokaze o postojanju telepatije, kriptestezije, itd. Elem, treba objasniti da takve priče, makar i zapisivane od strane prisutnih svedoka, nemaju s naučne tačke gledišta nikakve vrednosti. Njihovo odbacivanje od strane nauke uopšte ne proiz lazi, kao što su neki skloni da sude, iz omalovažavanja kakvo naučnik na taj način manifestuje prema »običnom čoveku«. Ono naprosto proizlazi iz naređenja naučnog metoda. Najpre jedan prost primer uzet od S. Brauna: neka 500 psihologa u nekoj zemlji počnu da proučavaju prisustvo telepatije statističkim metodima. Saglasno sa statistikom, polovina od njih dobiće rezultate niže od prosečnih ili prosečne, a druga polovina dobiće u rezultatu od stupanja pozitivna u odnosu na statistički očekivane rezultate. Neka sada sto od ovih petsto psihologa dobije izuzetno značajne
NAPOMENE
449
rezultate; to će ih učvrstiti u ubeđenju da tu ipak »nečega ima«. Od ovih stotinu polovina će u daljim istraživanjima opet dobiti ništavne rezultate, koji će ih navesti da napuste istraživanja, dok će se polovina još jače učvrstiti u ubeđenju da je otkrila tele patske pojave. Konačno, na poprištu će ostati 5— 6 ljudi koji su dobili nekoliko puta uzastopce pozitivne rezultate, a oni su već »izgubljeni«, jer neće biti načina da im se objasni kako su sami postali žrtve statistike pomoću koje su se borili. Sasvim uopšteno: pojedinačni rezultati za nauku ne mogu imati značaja jer prost račun ukazuje na to da postoji potpuna verovatnoća da će se sadržina ovih snova »ispuniti« bar u neko liko stotina slučajeva od ovih nekoliko milijardi ako svake noći sanja nekoliko milijardi ljudi. Kada se tome doda prirodna nejasnoća i maglovitost snova, kao i njihov kolebljivi karakter i ukusi publike koja uživa u »zagonetnim« fenomenima, dalje pro širivanje ovakvih priča postaje očigledno. Što se, pak, tiče po java potpuno nerazuljivih, kao što su posmatranja nekakvih »vi zija« i si. ili narušavanje prirodnih zakona (dakle, »čuda«) — nauka je sklona pre da ih prizna za omamljenosti, halucinacije, priviđenja, itd. To ne bi trebalo da vređa zainteresovane, pošto naučnicima nije stalo do nekih »akademskih prava« nego samo do dobra nauke. Ona je suviše čvrsta građevina, izgrađena napo rima i istraživanjima suviše velikog broja ljudi i pokolenja i ne ma razloga da zbog jedne, druge ili desete verzije pojava, nesaglasne sa osnovnim pojavama otkrivenim pomoću prirodnih zakona tokom više vekova , naučnici olako odbace ove pouzdane istine zbog nepouzdanih fenomena — nepouzdanih, pre svega, zbog svoje neponovljivosti. Jer, nauka se bavi pojavama ponov ljivim i samo zahvaljujući tome može da predviđa pojave slične onima koje istražuje, što se o ESP zaista ne može reći. Naročito »evolucioni« argument smatram odlučujućim. Jer, koliki god broj ljudi video, čuo ili doživeo »telepatske fenomene«, taj broj je blizak nuli u poređenju sa brojem »eksperimenata« koje je »sprovela« prirodna evolucija tokom postojanja vrsta, na prostoru od milijardu godina. Ako ona nije uspela da »kumuliše« telepatske crte, to znači da nije imalo šta da se »kumuliše«, selekcioniše i zgušnjava. Čujemo još da ove pojave nisu samo odlike viših bića, kao što su ljudi ili psi, nego i takvih kao insekti; elem, evolucija insekata trajala je nekoliko stotina miliona godina; bilo je to vreme u najmanju ruku dovoljno da ispuni čitavu klasu člankonožaca bez izuzetka samim telepatima, jer nam je teško čak i zamisliti neku pogodniju crtu u borbi za opstanak no što bi bila mogućnost sticanja informacije o okolini i drugim orga nizmima što u njoj egzistiraju bez posredstva čulnih organa, »informacionosnim telepatskim kanalom«. Ako statistike Rajna ili Sola bilo šta istražuju, onda su to »nešto« verovatno neke dina mične strukture ljudskog uma stavljenog na probu »odgonetanja« drugih lutrijskih serija, a dobijeni rezultati mogu svedočiti o to me da sistem tipa mozga ponekad može na način za nas nera zumljiv nekako i »nehotice« naići na najkorisniju strategiju od gonetanja poteza te vrste, da se dobijarii rezultati povise nez 29
450
STANISLAV LEM
natno iznad prošeka. Govoreći to, ja, u stvari, izričem već suviše mnogo, pošto je jednako lako moguće da se radi o koincidenciji dve pseudolutrijske serije (izvlačenje Zenerovih karata i »izvlače nje« njihovih ekvivalenata koje je istraživani pomislio), usled »cuga«, i ništa osim toga. *
Pri korekturi drugog izdanja upoznao sam se sa Intelligence in the Universe Mak Govena i Ordveja. Oni smatraju da je gra đenje »inteligentnih automata« razvojna pravilnost svih bioloških civilizacija Kosmosa, a na Zemlji će tome pogodovati antagonis tička situacija, pošto će potčinjavanje upravi strategijske mašine strani koja tako postupi davati prevagu nad protivnikom. Tako će započeta trka u takmičenju, prenesena u ovu novu oblast iz sfere naoružavanja, najzad dovesti do njihovog ujedinjenja, pošto će na visokom stepenu njihove već automatske evolucije, tj. pla nirane i upravljane od strane ovih mašina, one doći do toga da je saradnja korisnija od ostajanja u antagonizmu. Otvoriće to eru sveopšteg dobrobita, za koji će biološka bića morati da plaćaju znatnim gubitkom ličnih sloboda. Posle nekog vremena automat-vladalac, uspostavivši eventualno kontakt sa inoplanetarnim ko legom, napušta svoje potčinjene da bi krenuo u »bolje krajeve« Kosmosa. Osirotelo biološko društvo gradiće tada sebi naredne automate i taj ciklus će se više puta ponavljati. Njegov početak u zahvatu ove dvojice autora nije lišen karakteristika verovatnoće, što se o narednim etapama (»blagodeti pod vlašću mašine« i nje nog »Eksodusa« u Kosmos) ne može više reći. Migracije bivših elektronskih vladalaca po Galaksiji jesu čist izmišljaj. Vladavina automata nosi po autorima odlike »odlično provećenog apsolu tizma« koji ujedinjuje obostrane interese, pošto njihov mehanički Razum, kao racionalan, »sve zna bolje« od ljudi, pa on i njihovim ponašanjem stoga upravlja takođe radi njihovog dobra, jer je ono i njegovo vlastito dobro. Ta idealna podudarnost interesa čini se sumnjivom, o čemu smo više puta govorili, a sem toga stopostotno racionalno upravljanje ljudima je rizično i nezahval no bavljenje. U delu First and Last M en — prikazujući bleštav početak i kataklitički kraj vladavine »Velikih Mozgova« — Stejpldon se pokazao kao valjda pronicljiviji poznavalac psihologije. Iako autori ne spominju, njihova fantastična verzija socioevolucije predstavlja još jednu varijantu odgovora na pitanje o uzroku »Silentium Universi«. Biološko društvo (to je već moj zaklju čak) bez znanja Vladaoca ne bi moglo da stupa u kontakt sa Dru gima, a vladalac može da ne bude zainteresovan za kontakt sa civilizacijama »nižeg«, tj. biološkog nivoa, jer bi dobijene infor macije mogle da ih pre opomenu da ne nastave rad na kibernetici. Zato Vladalac može primenjivati informacione tehnike neotkrivljive za civilizacije slične našoj. Ali ta hipoteza sadrži takvu determiniranu jednosmernost razvitka, koja ima ukus čak bajknovog uprošćenja, a u njoj ima više elemenata iz Science-Fictiona-a nego iz trezvenog predviđanja.
LITERATURA RAZMATRANA U TEKSTU
1. E. Bellamy: Looking Ba.ck.ward — 2000 — 1887. The Nevv American Library, New York 1960. 2. P. M. S. Blackett: Military and Poiitical Consequences of Atomic Energy. Turnstile Press, London 1948. 3. P. de Latil: Sztuczne myšlenie, Warszawa 1958. 4. L. Š. Davita.svili: Teorija polovogo otbora. Izd. AN SSSR, Moskva 1961. 5. J. M. Smith: The Theory of Evolution. Penguin Books 1962. 6. C. Levi-Strauss: Rasa a historia. U: Rasa a nauka, Warszawa 1961. 7. A. Koestler: Lotus and the Robot, London 1960. 8. J. S. Šklovskij: Wselennaja — Žizn — Razum. Izd. AN SSSR, Moskva 1962. 9. A. I. Baumštejn: Vozniknovenie obitaem oj planety. »Pri roda«, izd. AN SSSR, 1961, nr. 12. 10. Derck J. de Solla Priče: Science since Babylon. Yale Univ. Press, 1961. 11. W. Ross Ashby: W step do cybernetyki, Warszawa 1961. 12. G. Pask: A Proposed Evolutionary Model. [U knjizi:] Principles of Self-Organization. Transaction of the Univ. of Illinois Sym posium of Self-Organization Pcrgamon Press, 1962. 13. Stafford Becr: Tovard the Cybernetic Factory. [U knjizi
kao gore.] 14. A. Turing: M oiet li mašina mislit'? [Prev. s engl.] Mos kva 1960. 15. A. A. Harkevič: O cennosti informacii. »Problcmy kibernetiki«, Moskva 1960, nr. 4. 29*
452
STANISLAV LEM
16. M. Taube: C om puters and Com mon Sense (The M yth of the Thinking Machines). Colombia University Press, 1961. 17. J. S. Szapiro: O kwantowanii prostranstva i vrem eni w teorii »elementarnyh« častic. »Voprosy Filosofii 1962, nr. 5. 18. D. Bohm: Quantum Theory. Pretince-Hall Inc. New York. [Ruski prevod, Moskva 1961]. 19. V. V. Parin, R. M. Bajevskij: Kibernetika v medicine i fiziologii. Medgiz, Moskva 1963. 20. H. W. Magoun: Czuwajacy mozg, Warszawa 1961. 21. J. Shields: M onozygotic Twins. Oxford University Press, 1962. 22. S. Amarel: An Approach to automatic Theory Formation. [U knjizi:] Principles of Self-Organization. Pergamon Press, 1962. 23. 1.1. Šmalhauzen: Osnovy evoljucionnogo processa v svetle kibernetiki. »Problemy kibernetiki«, Moskva 1960, nr. 4. 24. G. Spencer Brown: Probability and Scientific Inference. Longmans, London 1958. 25. »New York Times«, 20. V 1963. 26. A. G. Ivaščenko: Cybernetyka techniczna, Warszawa 1962. 27. F. Hoyle: Black Cloud. The New American Library, 1957. 28. H. S. Jennings: Das Verhalten der niederen Organismen, Berlin 1910. 29. G. G. Simpson: The M ajor Features of Evolution. New York, Columbia, 1953. 30. G. Spencer Brown: Op. cit.
