SADRŽAJ 1. UVOD....................................................................................................................2 2. TEORIJE UČENJA................................................ UČENJA............................................................................................... ............................................... 2 2.1. Biheviorizam.....................................................................................2 2.2. Kognitivizam..................................................................................... 3 2.3. Konstruktivizam................................................................................3 2.4. Konektivizam....................................................................................4 2.4.1. Teorijske osnove konektivizma............................................... 4 2.4.2. Karakteristike konektivizma.................................................... 5 3. STILOVI UČENJA................................................................................................6 3.1. Flemingova podela stilova učenja.....................................................6 3.2. Honey & Mumford-ova podela stilova učenja..................................8 3.3 Test za određivanje stila učenja......................................................... 9 4. ZAKLJUČAK........................................................................................................10 5. LITERATURA...................................................... LITERATURA...................................................................................................... ................................................ 11
1. UVOD Učenje predstavlja proces koji dovodi do promene u mentalnom ( unutrašnjem ) ili spoljašnjem ponašanju (motorno učenje, veštine). Učenjem se formiraju tragovi u mozgu koji ostaju kao deo iskustva ličnosti i mogu različito dugo trajati što opet zavisi od namene za koju se uči. Učenje se bazira na zapamćivanju gradiva koje se uči. U ovom seminarskom radu će se razmatrati najpoznatije teorije učenja, kao i stilovi učenja i to podele prema Flemingu i Honey & Mumford-u. 2. TEORIJE UČENJA Postoji mnogo različitih teorija kako osobe uče, a one koje ću ja obraditi su biheviorizam, kognitivizam i konstruktivizam, kao i „novu“ teoriju konektivizam. 2.1. Biheviorizam Prema bihevioristima naše iskustvo s' posledicama pojedine vrste ponašanja određuje naše buduće ponašanje , odnosno očekivanje određenih posledica upravlja našim ponašanjem. Prema biheviorističkom modelu, nastavnici mogu uticati na ponašanje učenika tako da potkrepljuju ponašanje koje vodi željenom obrazovnom cilju. Željeno ponašanje potiče se pozitivnim potkrepljivanjem – nagradama, dobrim ocenama, pohvalama, dok se neželjeno ponašanja uklanja pomoću negativnih povratnih informacija – prekorima, lošijim ocenama, kaznama itd. Biheviorističke metode se vrlo često koriste u sastavima elektronskog učenja npr. prilikom ispivanja znanja pojedinog studenta na kraju lekcije. Na tim testovima studenti odgovaraju na pitanja i, ukoliko uspešno odgovore, dobijaju pozitivnu povratnu informaciju, a ukoliko ne znaju neke od odgovora, upućuju se na mesta na kojima mogu pronaći informacije vezane za tačan odgovor. Najznačajniji predstavnici biheviorizma bili su: J. B. Watson, koji se bavio istraživanjem odnosa između podražajne situacije ( stimulusa ) i reakcije, E. L. Thorndike koji je otkrio tzv. zakon efekta ( law of effect ) prema kojem svako delovanje koje u određenoj situaciji izaziva zadovoljstvo biva s’ većom verovatnoćom ponovljeno, kao i B. F. Skinner koji je razvio principe tzv. instrumentalnog (operantnog) uslovljavanja kojim se promene u ponašanju (učenje) mogu postići potkrepljivanjem i nagrađivanjem željenih oblika ponašanja.
2
Prema biheviorizmu poučavanje treba raščlaniti u manje i dobro potkrepljene korake. Bihevioristički pristup primjenjuje se: (a) redovnom upotrebom testova, kvizova i drugih metoda procene i samoprocene znanja; (b) planiranjem i provođenjem različitih oblika pohvaljivanja i nagrađivanja za ostvarene rezultate u obrazovnom procesu; (c) uskraćivanjem nagrade ili prikladnim kažnjavanjem za neželjene oblike ponašanja tokom obrazovanja.[5] Ponašanje je objektivno i merljivo, NE interesuje nas KAKO dolazi do učenja, interesuje nas poželjno ponašanje. 2.2. Kognitivizam Kognitivističke teorije učenja bave se misaonim aktivnostima kojima se aktivno obrađuju informacije, a učenje se promatra kao proces organizovanja, skladištenja i traženja veza između informacija. Prema kognitivizmu, suština učenja je u razvijanju kognitivnih shema ili misaonih struktura koje reprezentuju određene spoljašnje ili unutrašnje pojave ili procese. Pritom se razvijaju nove misaone sheme i uklapaju u postojeće znanje i/ili postojeće sheme bivaju promenjene i prilagođene kako bi se u njih uklopilo novo iskustvo. Začetnici kognitivizma su: J. Piaget , koji je smatrao da dete tokom razvoja izgrađuje posebne kognitivne strukture, tzv. "mentalne mape" ili sheme, pomoću kojih razume i reaguje na svoja iskustva iz okoline, kao i L. Vygotsky, koji je razvio koncept socijalnog učenja koje stavlja naglasak na društvenu kulturu u kojoj se dete razvija i na proces učenja koji se odvija u prostoru između onog što je poznato i onog što može biti naučeno. Noviji predstavnici kognitivizma su: R. Gagne, koji je izradio poznate preporuke kako pristupiti poučavanju veštine , i R. Spiro , koji je oblikovao teoriju tzv.kognitivne fleksibilnosti (cognitive flexibility theory) kao sposobnosti za spontano restrukturiranje nečijeg znanja u situacijama koje se bitno menjaju s’ obzirom na zahteve koje postavljaju pred pojedinca. Prema kognitivizmu naglasak kod učenja treba biti na oblikovanju novih misaonih shema i prilagođavanju postojećih, a tipične metode poučavanja prema kognitivističkim načelima korišćenje primera i modela za usvajanje i povezivanje pojmova, vežbe kategorizacije i komparacije, izrada dijagrama i shema, oslanjanje na ranije naučeno u sticanju novih znanja, kombinacije načina učenja itd.[6] 2.3. Konstruktivizam Konstruktivizam kao teorijski koncept označava izgradnju znanja na temelju vlastitog iskustva pa je zbog toga način sticanja znanja jedinstven kod svakog pojedinca. Pritom se nastoji da učenici što više samostalno odabiraju i prerađuju informacije pa stvaraju
3
hipoteze i donose odluke na temelju vlastitih mentalnih modela (kognitivnih struktura, shema) kojima organizuju sopstveno iskustvo. Prema konstruktivizmu, nastavnik treba podstaknuti učenike da samostalno otkrivaju načela i zakone u sadržajima koje uče pri čemu informacije koje trebaju naučiti prethodno transformiše u oblik koji je prilagođen nivou već usvojenog znanja učenika. Jedan od najpoznatijih začetnika konstruktivizma je J. Bruner koji ističe da poučavanje treba: (a) zasnivati na iskustvima i kontekstima u kojima učenici žele i u mogućnosti su da uče, (b) strukturirati tako da je sticanje novih znanja u dometu prethodno postignutih mogućnosti studenata, (c) oblikovati na način da se premošćuju procepi između stečenog i dostupnog znanja i popunjavaju praznine u već stečenom znanju. Nastavnik prvo treba uvesti učenike u neko novo područje i pomoći im da otkriju kako će najlakše i najdelotvornije steći novo znanje, zatim ih s’ vremenom osamostaliti tako da nauče kako sami mogu učiti (engl. learn to learn). Prema konstruktivizmu, prilikom učenja treba što više koristiti samostalan rad učenika na problemima koji su povezani s’ gradivom koje trebaju svladati, tj. oni trebaju rešavati složenije i s’ realnim svetom povezane zadatke, koristiti analize slučajeva, raditi na projektima itd.[7] Učenje je proces konstrukcije značenja, „Kako neko iskustvo ima smisla za mene?”, učenje nije izolovano od društva, nije nezavisno od iskustva. 2.4. Konektivizam Kaže se da je konektivizam teorija učenja za digitalno doba. 2.4.1. Teorijske osnove konektivizma «Uključivanje tehnologije i pravljenje konekcije (kao aktivnosti učenja) počinje da pomera teorije učenja u digitalno doba - kaže Simens. Mi ne možemo povećati lično iskustvo i usvojiti učenje koje nam je potrebno da delujemo u nekoj prilici. Mi izvlačimo našu kompetenciju iz formiranja konekcija ( forming connection). Iskustvo je dugo smatrano za najboljeg učitelja znanja. Kako mi ne možemo imati iskustva u svemu, iskustva drugih ljudi, tj. drugi ljudi postaju surogat za naše znanje.» Teorija haosa, teorija mreže i teorija samoorganizacije dale su doprinos nastajanju nove teorije učenja u savremenom tehnološkom okruženju. «Haos je nova stvarnost za ljude koji se bave znanjem. To je kriptička (skrivena) forma uređenja, poretka – citira Nigela Caldera časopis ScienceWeek . Haos je prekid
predodređenosti, evidentiran u komplikovanim aranžmanima koji se inicijalno
4
suprotstavljaju uređenju. Za razliku od konstruktivizma, koji stoji na stanovištu da učenici pokušavaju poboljšati razumevanje određivanjem značenja, haos tvrdi da značenje postoji – samo je izazov za učenika da prepozna šeme (patterns ) koje izgledaju skrivene. Određivanje značenja i formiranje konekcija među specijalizovanim zajednicama značajne su aktivnosti.» «Mreža (network ) se može prosto definisati kao konekcija između entiteta – kaže Albert-
Laslo Barabasi. Računarske mreže, energetske mreže i socijalne mreže sve funkcionišu na prostom principu da ljudi, grupe, sistemi, čvorišta, entiteti mogu biti konektovani da kreiraju jednu integrisanu celinu. Čvorišta (nodes) se uvijek nadmeću za konekcije jer linkovi znače preživljavanje u jednom interkonektovanom svetu. «Čvorišta koja uspješno osvoje viši profil biće uspešnija u osvajanju dodatnih konekcija.. U smislu učenja, očekivanje da će koncept učenja biti linkovan zavisi od toga koliko dobro je već sada linkovan. Čvorišta (to mogu biti oblasti, ideje, zajednice) koja su specijalizovana i priznata za svoju ekspertizu, imaju veće šanse priznavanja, a time i oplođavanja zajednica učenja. «Slabe veze (weak ties ) su linkovi ili mostovi koji omogućuju kratke konekcije među informacijama. Naše male ljudske mreže ( small world networks) uglavnom su popunjene ljudima čiji interesi i znanje su slični našim. Nalaženje novog radnog mesta, na primer, često se događa kroz ove slabe veze. Ovaj princip ima velikih zasluga za postizanje inovacija i kreativnosti. Konekcije između neuporedivih ideja i oblasti mogu kreirati nove inovacije.» «Samoorganizacija je spontano formiranje dobro organizovanih struktura, šema, ili
ponašanja, od slučajnih početnih uslova – kaže Luis Mateus Rocha. Učenje, kao samoorganizovani proces zahteva da sistem bude informaciono otvoren, tj. da bude u stanju klasifikovati svoje sopstvene interakcije u datom okruženju; mora biti sposoban da menja svoju strukturu. Samoorganizacija na personalnom nivou je mikroproces šireg konstrukta samoorganizovanog znanja kreiranog u okruženju radne organizacije ili institucije. Kapacitet za formiranje konekcija između izvora informacije, kao i za kreiranje šema upotrebljive informacije, treba izučavati.» 2.4.2. Karakteristike konektivizma Džordž Simens navodi slijedeće karakteristike konektivizma: «Konektivizam je integracija principa elaboriranih u teorijama haosa, mreže i samoorganizacije. Učenje je proces koji se dešava u nebuloznim okruženjima pomaknutih elemenata jezgra – ne u potpunosti pod kontrolom individue. Učenje, definisano kao akciono znanje, može se nalaziti i van nas samih, u okviru neke organizacije ili neke baze podataka. Ono je fokusirano na konektovanje specijalizovanih skupova informacije i na konekcije koje nam omogućuju da naučimo više. Te konekcije su značajnije od našeg postojećeg stanja znanja.
5
«Konektivizam je pokrenut uverenjem da se donošenje odluka bazira na brzo promenljivim osnovama. Stalno se traga za novom informacijom. Sposobnost da se napravi distinkcija između značajne i beznačajne informacije od vitalne je važnosti. Sposobnost da se prepozna kad nova informacija menja osnovu na kojoj se bazira odluka donesena juče, takođe je kritična. «Mreža je značajnija nego sadržaj u mreži. Naša sposobnost da izučavamo ono što nam je potrebno sutra značajnija je od onog što danas znamo. Pravi izazov svake teorije učenja je da aktuelizira postojeće znanje na mestu primene. Kad je znanje potrebno, a nema ga, sposobnost da se uključi u izvor informacije koji će zadovoljiti potrebe postaje vitalna veština. «Konektivizam predstavlja model učenja koji uvažava tektonske pomake u društvu gde učenje više nije interna, individualistička aktivnost. Kada se primene nove alatke menja se i način na koji ljudi rade i funkcionišu. Oblast obrazovanja je u zakašnjenju sa prepoznavanjem novih alatki za učenje i promena u okruženju, te šta to znači za učenje. Konektivizam pruža uvid u veštine učenja i zadatke koji su potrebni učenicima za procvat u digitalnom dobu.» [1] 3. STILOVI UČENJA Stil učenja je određeni način na koji neki pojedinac zapaža, obrađuje, usvaja i pamti nove i složene informacije. Ako poznaje stil učenja nekog pojedinca, nastavnik ima ključ za glavne probleme sa kojima se suočava u nastavi – kako da privuče i zadrži pažnju učenika i kako da obezbedi uslove da učenik predavano gradivo trajno usvoji i razume. Ako nastavnik svoja predavanja planira tako što će ih prilagoditi stilovima učenja svojih učenika, on će već posle vrlo kratkog vremena otkriti da mu napreduju i oni za koje je verovao da nemaju dovoljno sposobnosti da nauče, otkriće da su se takvi učenici suočavali sa teškoćom da obrade i usvoje informacije koje su im u nastavi predočene na način koji je bio stran njihovom dominantnom stilu učenja. Za neuspehe u učenju najčešće odgovornost leži na nastavniku koji nije našao put do učenikovog stila.[4] Prilikom učenja može da se koristi više stilova, s'tim da je jedan verovatno dominantniji od drugog. Postoje različiti pristupi i načini na koje se može pristupiti učenju. 3.1. Flemingova podela stilova učenja Najraširenija i najjednostavnija podela tipova učenja je Flemingova podela stilova učenja na: vizelne, auditivne, taktilne. • • •
Vizuelni tip učenja je karakterističan za one ljude koji najlakše usvajaju gradivo kada su informacije prezentovane vizuelno, u obliku teksta i slika. Učenici koji imaju izražen ovaj stil učenja često razmišljaju u slikama. Najbolje uče kada su sadržaji prezentovani 6
vizeulnim tehnikama poput PowerPoint prezentacija, chart-a, dijagrama i drugog pisanog materijala. Najčešće koriste informacije iz udžbenika i beležaka, ugavnom preferiraju samostalno učenje i tokom predavanja prate profesorovu neverbalnu komunikaciju. Auditivni tip učenja karakteriše studente i učenike koji najlakše uče: slušanjem predavanja, učešćem u diskusijama, razmenom ideja. • • •
Učenici koji imaju izražen ovaj stil učenja se dobro snalaze u radu u grupi ili paru. Za njih je pisana informacija manje značajna, sadržaji se lakše uče i pamte ako se čuju ili čitaju naglas. Svoje učenje, ovakvi učenici, unapređuju čitajući tekst naglas ili korišćenjem snimljenog materijala. Taktilni tip učenja se vezuje za one učenike koji tokom procesa učenja hvataju beleške, crtaju slike i dijagrame kako bi lakše upamtili informacije. Ovakvi učenici najbolje uče kroz pokret, dodir ili konkretnu radnju, aktivno istražuju fizički svet oko sebe. Jedna od karakterisika ovakvih učenika je da ne mogu mirno da sede duži vremenski period, njihovu pažnju ometa potreba za aktivnošću i istraživanjem.[3] Kada otkriju koji stil učenja koriste, učenici će moći značajno da unaprede svoje učenje, kao i da primene odgovarajuće metode i tehnike učenja. Vizelni tip učenja se može usavršiti na sledeći način: korišćenjem materijala poput fotorafija, mapa, grafikona, dijagrama; korišćenjem različitih boja za označavanje najvažnijih delova u tekstu; korišćenjem multimedijalnih sredstava (video, kompjuter, projektor); vizualizacijom informacija u obliku slika da bi se lakše memorisale; obezbeđivanjem neometanog i jasnog pogleda na predavača, tako da se može pratiti njegova neverbalna komunikacija; pisanjem beležaka, ako predavač nije obezbedio pisani materijal; ilustrovanjem svojih ideja kao slike pre nego što se zapišu; učenjem na tihom mestu, daleko od verbalnih uznemiranvanja; čitanjem ilustrovanih knjiga. • • • • •
• • • •
Auditivni stil učenja se može podići na viši nivo ako se: napiše govor i prezentacija; čita tekst naglas; učestvuje u debatama i diskusijama na času; koriste uređaji za snimanje zvuka umesto da se pišu beleške tokom predavanja; diskutuje o svojim idejama; diktiraju nekome svoje misli i ideje. • • • • • •
Taktilni stil učenja se može unaprediti: kretanjem dok se uče nove stvari; •
7
• • • • •
•
korišćenjem redovnih pauza tokom učenja; slušanjem muzike u toku učenja; radom u stojećem položaju; korišćenjem boja da se istakne najvažnije u tekstu; pre nego što se počne detaljno čitati, materijal treba samo preleteti da bi se dobila opšta slika; radni prostor se treba oživeti slikama i posterima. 3.2. Honey & Mumford-ova podela stilova učenja
Pored predhodno navedene Flemingove podele postoji i Honey & Mumford-ova (1986.) podela koja razlikuje četiri tipa: aktivista (uživa u samom iskustvu), revizor (troši dosta vremena i napora na razmišljanje), teoretičar (uspešan je u uspostavljanju veza i stvaranju ideja na osnovu iskustva), pragmatičar (uživa u fazi planiranja). • • • •
Svaki od navedenih načina ima svoje prednosti i nedostatke. Honey i Mumford zastupaju ideju da se učenje poboljšava kada razmišljamo o svom načinu učenja, tako da možemo razvijati prednosti i raditi na smanjivanju nedostataka na najmanju meru kako bismo podigli kvalitet učenja. Aktivista uživa u centru pažnje, na praktične aktivnosti se baca sa puno entuzijazma. Čim završi neku aktivnost ima želju da odmah pronađe novu bez želje da stane i sagleda šta je urađeno, odnosno, šta je novo naučeno. Aktivistima najviše odgovara učenje koje sadrži metode: obuku, projekte, igranje uloga, učenje u prirodi. Revizor najbolje uči kada sedi negde pozadi i posmatra stvari iz različitih uglova pre nego što donese neki zaključak. Voli natenane da analizira šta je novo naučeno, pre nego što to počne da primenjuje u praksi. Ravizorima najviše odgovara učenje koje sadrži metode: grupnu diskusiju, povratne informacije, mentorski rad, posmatranje, film i video. Teoretičare krasi to što vole da uče pomoću pitanja i da stalno pronalaze logiku iz pretopstavki i koncepata. Oni cene kada imaju intelektualni izazov. Imaju logičan, racionalan pristup i teže da budu objektivni. Najviše im odgovara učenje koje podrazumeva metode: istraživanje, čitanje, učenje na daljinu, dodatno obrazovanje, učenje u klasičnim učionicama, predavanja, pitanja i odgovori. Pragmatičar stalno traži vezu između učenja i praktične primene tog znanja. Voli da eksperimentiše idejama: Da li i kako one funkcionišu u praksi. Pragmatičaru najviše odgovara ulenje koje uključuje metode: mentorski rad, rešavanje studija slučajeva, postavljanje ciljeva, kreiranje toka učenja na chart-u. Ipak, nijedan od ova četiri stila nije isključiv. Sasvim je moguće da jedna osoba bude istovremeno mislilac/teoretičar, a neko drugi aktivist/pragmatičar, mislilac/pragmatičar ili
8
čak teoretičar/pragmatičar. Takođe, stil učenja je kategorija koja se menja u zavisnosti od teme, iskustva, konteksta u kojem se uči, stepena zainteresovanosti. 3.3. Test za određivanje stila učenja Izaberite od ponudjenih 40 izjava 25 koje najviše oslikavaju vašu ličnost. Nema pogrešnih odgovora. Boja u kojoj imate najveći broj izjava predstavlja stil koji vama najviše odgovora za učenje. 1. Uživam da pričam drugima da stvari treba da se urade. 2. Poneki put volim da posmatram situaciju ili akcije drugih ljudi. 3. Uživam da čitam i da na taj način učim. 4. U potpunosti se predajem novim izazovnim i praktičnim aktivnostima 5. Volim da eksperimentišem kada treba da izvršim zadatak. 6. Potrebno mi je vreme kako bi se navikao na nove ideje. 7. Učenje pomoću filmova i videa pomaže mi da bolje razumem. 8. Volim definisane projekte u kojima mogu odmah da počnem sa radom. 9. Odgovara mi učenje pomoću metoda "učenja na daljinu" ili "e-učenja" 10. Uživam u vođenju drugih kroz projekat (mentorski rad) 11. Često mogu da predvidim rezultat. 12. Ispitujem i istražujem logiku koja stoji iza pretpostavki. 13. Pronalazim da je diskusija najbolji način za učenje. 14. Poredim moja rešenja sa rešenjima drugih ljudi ili situacijama. 15. Mogućnost da se postavi pitanje je jako bitno za mene prilikom učenja. 16. Učenje napolju i trening su veoma interesantni. 17. Raspitujem se za skoro sve. 18. Volim obuku na poslu. 19. Često istražujem pitanja i razne teme. 20. Volim da analiziram situaciju pre početka. 21. Volim da učim u klasično postavljenim kursevima. 22. Volim da učim kroz stvaranja i vizuelnu prezentaciju onog što smo radili, kao npr. flipčart. 23. Predavanje je često najbolji način za mene da učim. 24. Iskreno uživam u slušanju drugih i njihovih mišljenja. 25. Preuzimam akcije i počinjem sa realizacijom zadataka odmah. 26. Dobar sam u vizualiziranju zadatka pre nego što započnem isti. 27. Studija slučaja mi pomaže da stvarno razumem neki koncept. 28. Često zamišljam kako bi stvari trebale da se urade. 29. Trudim se da isplaniram svaki projekat na kome radim. 30. Samouk ili kada mogu radom da učim je najbolji nacin na koji prihvatam nova znanja. 31. Učim najboje kada mogu da pratim nekoga kako radi određeni posao. 32. Težim da klasifikujem ili uredim ideje kako bi rešio problem. 33. Volim da učestvujem u brainstorming-u na teme sa kojima se moj tim ili ja suočavamo.
9
34. Veoma sam organizovan. 35. Najbolje učim kroz praktične vežbe ili igranje uloga. 36. Mogu da učim kroz istraživački rad. 37. Stalno vidim šanse u okruženju. 38. Učim posmatranjem kako drugi rade. 39. Najboje učim kroz mentorski rad. 40. Volim rešavanje problema. Koristeći sledeću tabelu odredite koje je polje u kome imate najviše izabranih stavova. To polje je karakteristično za vaš stil učenja. Pogledajte koji način obuke najviše odgovara Vašem stilu učenja. AKTIVISTA REFLEKTOR TEORETIČAR PRAKTIČAR
1, 4, 8, 16, 18, 25, 30, 35, 37, 40 3, 6, 9, 12, 14, 15, 20, 23, 32, 36 2, 7, 13, 21, 24, 26, 28, 31, 33, 38 5, 10, 11, 17, 19, 22, 27, 29, 34, 39
Test je preuzet od Honey & Mumford "Stilovi učenja"[2] Ako je slična procentualna zatupljenost odgovora za svaki stil učenja (po 6 ili 7 odgovora za različite stilove), to znači da još nemate dovoljno definisan stil i da treba da odredite, odnosno izgradite jedan glavni. 4. ZAKLJUČAK Biheviorizam, kognitivizam i konstruktivizam su tri široka pravca teorija učenja koja se najčešće koriste u okruženju učenja i nastave. Ove teorije razvijene su u vreme kada učenje nije bilo bazirano na tehnologiji kakvu imamo danas. U proteklih dvadeset godina tehnologija je reorganizovala način na koji živimo, kako komuniciramo, i kako učimo, i zbog ovoga se pojavio konektivizam kao teorija učenja za novo doba. Svaki pojedinac pronalazi svoj način učenja koji je efikasniji od nekih drugih načina i koji njemu više odgovara u učenju određenog sadržaja, zato je bitno da nastavnik u toku nastave pokuša da ispredaje gradivo na način koji će biti prihvatljiv svim „stilovima učenja“.
10
5. LITERATURA Pisani izvori: [1] Dušan Kljakić, Časopis za teoriju i praksu odgoja i obrazovanja «Naša škola» (Sarajevo), broj 39, godina LIII, 2007, str.3 –17. Internet izvori: [2] http://www.maksimalnoforum.com/forum/forum_posts.asp?TID=2655 19.11.2011. 18:54 [3] http://www.edukacija.rs/EDUKACIJA-Stilovi-u%C4%8Denja_34___ 19.11.2011. 19:16 [4] http://www.freewebs.com/ziropadja/kritika.pdf 19.11.2011. 19:32 [5] http://www.carnet.hr/referalni/obrazovni/mkod/pedagogija/bihev.html 20.11.2011. 11:34 [6] http://www.carnet.hr/referalni/obrazovni/mkod/pedagogija/kognit.html 20.11.2011. 11:45 [7] http://www.carnet.hr/referalni/obrazovni/mkod/pedagogijkonstr.html 20.11.2011. 11:59
11
