Džonatan H. Tarner Kalifornijski univerzitet, Riversajd
SOCIOLOGIJA
Preveli s engleskog: Tijana Bajović i Dušan Pavlović
MEDI TERRAN PUBLISHING Centar za demokratiju
Novi Sad/Beograd 2009.
SADRŽAJ
Prolog: Pogled iz ugla razvoja ljudskog društva
19
PRVI DEO SOCIOLOŠKA IMAGINACIJA
27
GLAVA 1 Poreklo
i priroda sociologije
29
Ogist Kont (1798-1857)
30
Harijet Martino (1802-1876)
33
Sociologija i prosvetiteljstvo
34
Herbert Spenser(1820-1903)
36
Emil Dirkem (1858-1917)
37
Karl Marks (1818-1883)
39
MaksVeber (1864-1920)
40
Rana američka tradicija
42
Džordž Herbert Mid (1863-1931)
43
Čikaška sociološka škola i njeni rivali
44
Rani akcenat na sociološkoj praksi i značaj sociološke prakse
45
Savremena sociološka istraživanja
46
Sažetak
51
Ključni pojmovi
53
GLAVA 2 Sociologija i naučni metod
Priroda nauke Sociološki metod Da li nauka umanjuje humanost? Naučna sociologija i društvena praksa Sažetak Ključni pojmovi
55
56 60 64 66 67 67
GLAVA 3 Teorijske perspektive u sociologiji
69
Problemi u razvoju naučnih teorija Teorijske orijentacije u sociologiji Funkcionalistička teorija Evolucione teorije Ekološke teorije Teorije konflikta Kritičke teorije Postmoderne teorije Interakcionističke teorije Utilitarističke teorije Status teorije u sociologiji Sažetak Ključni pojmovi
69 70 70 71 72 73 74 75 76 77 78 78 79
DRUGI DEO OSNOVNI ELEMENTI DRUŠTVENE ORGANIZACIJE
81
GLAVA 4 Biologija
Prirodna selekcija kao pokretačka sila Evolucija primata Biološki parametri društvene organizacije Posledice dominacije čula vida Posledice većeg mozga Posledice bipedalnosti
83
84 85 88 88 90 93
Ljudska priroda Ljudski biološki kapaciteti Ljudska biologija i bihevioralne sklonosti Priroda ili odgoj Sažetak Ključni pojmovi
94 94 96 99 100 101
GLAVA 5 K ultu 102
ra
Svet simbola Simboli i društvo Sistemi simbola Jezik Tehnologija Vrednosti Uverenja Norme Zalihe znanja Kulturne varijacije Kulturni sukob Potkulture Kulturne kontradikcije Etnocentrizam Kultura i mediji Sažetak
102 103 104 104 105 105 108 109 111 114 114 115 116 117 117 119
Ključni pojmovi GLAVA 6
120
D ruštvena struktura
121
Osnovni elementi društvene strukture Položaji Uloge Statusni skupovi Skupovi uloga Sukob uloga i napregnuće uzrokovano ulogom Mreže položaja Dimenzije strukture
122 122 123 123 125 126 127 127
Tipovi društvenih struktura Korporativne jedinice Kategorijalne strukture Stratifikacioni sistemi Institucionalni sistemi Društvo Međudruštveni sistemi Nivoi društvene strukture Moć društvene strukture Sažetak Ključni pojmovi
129 129 131 132 133 133 135 135 138 142 143
GLAVA 7 Društvena interakcija
145
Simbolička interakcija Dramaturško predstavljanje sopstva Implicitna primena narodnih metoda Interakcija posredstvom uloga Interakcija posredstvom referentnih grupa Interakcija i društveni poredak Sažetak Ključni pojmovi
145 148 150 151 152 154 155 155
GLAVA 8 Socijalizacija
157
Socijalizacija i društvo Proces socijalizacije Faze socijalizacije ličnosti Rana socijalizacija Socijalizacija u zrelom dobu Agensi socijalizacije Pojedinci Grupe Organizacije Kategorije Zajednica Mediji Institucionalne sfere
159 162 167 167 172 176 176 177 177 178 178 179 179
Stabilnost i promena u društvenom poretku Sažetak Ključni pojmovi
180 182 182
GLAVA 9 Društvena kontrola
184
Problem društvenog reda Snage nereda Makrosile društvene kontrole: država i tržišta Sile društvene kontrole na mikroplanu Snage društvene kontrole na srednjem planu Devijantnost Funkcionalistička teorija strukturalnog naprezanja Pogled teorije konflikta na devijantnost Interakcionistički pristupi devijantnosti Utilitarne teorije devijantnosti Sažetak Ključni pojmovi
184 185 186 188 190 192 192 193 193 195 197 198
TREĆI DEO TIPOVI DRUŠTVENIH STRUKTURA: KORPORATIVNE JEDINICE
199
GLAVA 10 Susreti
201
Usmereni susreti Rituali Oblici govora Okviri Kategorizacija Govor tela Emocije Uloge Sopstvo i identitet Oprema Demografija i ekologija Ličnost, kultura i društvena struktura
202 202 203 205 205 207 208 209 210 210 211 211
Neusmereni susreti Sažetak Ključni pojmovi
212 214 215
GLAVA 11 Društvene grupe
216
Moć grupa Primarne i sekundarne grupe Uticaj veličine grupe Veličina i menjanje strukture grupe Moć primarnih i sekundarnih grupa Grupna dinamika Vodstvo Donošenje odluka Koherentnost i solidarnost Hvatanje krivina Formacija klika (podgrupa) Očekivanja Upućivanje i referentne grupe Virtuelne grupe Uska grla Sažetak Ključni pojmovi
216 219 219 220 220 221 221 222 223 223 224 225 226 228 228 229 230
GLAVA 12 Organizacije
232
Veberov idealni tip formalne organizacije Oblici formalne organizacije Ekologija organizacija Unutrašnja dinamika organizacija Neformalni sistem Vlast Organizaciona kultura Problemi sa osobljem Promene u strukturi formalnih organizacija Tehnološki pritisci Pritisci globalizacije
233 234 236 238 238 239 240 241 242 243 243
Hiperracionalnost Sažetak Ključni pojmovi
245 245 246
GLAVA 13 Zajednice
248
Urbanizacija Poljoprivreda i urbanizacija Industrijalizacija i urbanizacija Rane studije gradskog života Suburbanizacija Nastanak predgrađa Studije života u predgrađu Eksurbije Metropolitanske oblasti Novi gradski trendovi Ponovno naseljavanje gradskog jezgra Megagradovi i svetski gradovi Sažetak Ključni pojmovi
249 249 251 254 255 255 256 257 258 260 260 260 261 262
ČETVRTI DEO TIPOVI DRUŠTVENIH STRUKTURA: STRATIFIKACIJA KATEGORIJALNIH JEDINICA
263
GLAVA 14 Klasna stratifikacija
265
Stratifikacija Šta je klasna stratifikacija? Analiziranje raslojavanja Klasni sistemi Burdijeova analiza „distinkcije“ Klasni sistem i javno ponašanje Klasna stratifikacija u Americi Nejednakost u raspodeli resursa Formiranje klasa Siromaštvo u Americi
266 266 267 271 275 278 279 279 284 286
Sažetak Ključni pojmovi
289 290
GLAVA 15 Etnička stratifikacija
292
Rasa i etnicitet Rasa kao društvena konstrukcija Predrasude i diskriminacija Dinamika etničke stratifikacije Sredstva etničkih populacija Prepoznatljivost etničke populacije Stepen i oblici diskriminacije Stepen pretnje koju predstavlja etnička populacija Uverenja zasnovana na predrasudama i etničke grupe Model etničkog antagonizma Etnička diskriminacija u Americi Indijanci Afroamerikanci Amerikanci latinoameričkog porekla Amerikanci poreklom iz Azije Beli Amerikanci Sjedinjene Države kao multietničko društvo Sažetak Ključni pojmovi
293 293 293 295 296 296 297 298 299 300 302 303 305 306 308 310 310 311 312
GLAVA 16 Rodna stratifikacija
313
Pol i rod Tumačenja rodne stratifikacije Sociobiološke teorije Funkcionalističke teorije Teorije konflikta Interakcionističke teorije Opšti model rodne stratifikacije Rodna stratifikacija u Americi Ciklusi sistema rodne stratifikacije Feministički pokret
313 315 315 315 316 317 318 320 320 323
Sažetak Ključni pojmovi
325 325
PETI DEO INSTITUCIONALNI SISTEMI
327
GLAVA 17 Privreda
329
Osnovni elementi svih privrednih sistema Tehnologija Rad Kapital Preduzetništvo Tipovi privrednih sistema Ekonomija lova i skupljanja Privreda uzgajanja biljaka Agrarna privreda Industrijska privreda Postindustrijska privreda Tendencije u postindustrijskim privrednim sistemima Reorganizacija proizvodnje Proizvodnja usluga Širenje tržišta Hiperdiferencijacija Hiperracionalnost Postindustrijske privrede: kratak pregled Američka privreda Oligopol Multinacionalizacija korporacija Opadanje procenta članstva u sindikatima Profesionalizacija Sistem vladavine i privreda Rastuća nejednakost Porast rizika za radnike Sažetak Ključni pojmovi
329 330 330 330 330 331 331 331 332 333 333 335 335 336 337 339 339 340 341 342 342 343 344 345 345 346 347 348
GLAVA 18 Sistem vladavine
349
Nastanak političkog poretka Osnovni elementi svih političkih poredaka Osnove moći Nastanak države Tendencije u organizaciji vlasti Veličina vlade Birokratizacija vlasti Centralizacija vlasti Značaj zakona Sve veći značaj materijalnih podsticaja Smanjenje prinudne represije Demokratizacija Američki sistem vladavine Struktura američkog sistema vladavine Rast vlade Vlada i poreska politika Problemi i nedoumice američke vlasti Sažetak Ključni pojmovi
349 350 350 352 354 354 355 355 356 356 357 357 358 359 359 360 361 368 369
GLAVA 19 Srodstvo i porodica
Tumačenja srodstva Sociobiološka tumačenja Funkcionalistička tumačenja Osnovni elementi srodstva Pravila braka Pravila porekla Pravila prebivališta Pravila veličine i sastava porodice Pravila podele poslova Pravila okončanja braka Istorijski trendovi u okviru strukture srodstva Od relativne jednakosti Ka rastućoj nejednakosti i patrijarhatu
370
370 370 370 372 372 372 372 373 373 374 374 374 375
Shvatanja porodice iz ugla teorije konflikta Srodstvo u Americi Osnovna struktura Romantična ljubav i brak Razvod i raspad američke porodice Domaćinstva sa samohranim roditeljem Nasilje u porodici Sindrom praznog gnezda? Novi alternativni oblici porodica Sažetak Ključni pojmovi
376 377 377 377 379 380 381 381 382 383 384
GLAVA 20 Religija
386
Osnovni elementi religije Sveto i profano Verovanja i vrednosti Rituali Strukture kulta Razvoj religije Religija u prostim društvima lovaca i skupljača Složenost religije Tendencija ka uprošćavanju religija Pogled teorije konflikta na religiju Religija u Americi Istorija religije u Americi Ekologija religije u Americi Religijski sukob u Americi Religioznost u Americi Društvene odlike religijske pripadnosti Rasa, etnicitet i religija Sažetak Ključni pojmovi
387 387 388 388 388 388 388 390 390 391 392 392 393 395 395 396 397 397 398
GLAVA 21 Obrazovanje
399
Nastanak formalnog obrazovanja
399
Tumačenje dinamike obrazovanja Funkcionalističko tumačenje Teorije konflikta i njihova dopuna funkcionalističke analize Interakcionistička dopunateorije konflikta Struktura obrazovnih sistema Obrazovanje u Americi Struktura nižeg američkog obrazovanja Visoko obrazovanje u Americi Stalni problemi i dileme nižeg obrazovanja Stalni problemi u visokom obrazovanju Sažetak Ključni pojmovi
400 400 402 405 404 406 406 409 410 413 415 416
ŠESTI DEO DRUŠTVENA PROMENA I TRANSFORMACIJA
417
GLAVA 22 Društveni pokreti
419
Preduslovi za nastanak društvenih pokreta Uslovi koji dovode do nastanka društvenih pokreta Uslovi koji podstiču učešće u društvenim pokretima Porast nezadovoljstva Društvene mreže i pridobijanje novih pristalica Opravdavanje učešća u pokretu: uverenja i formulacije Resursi i organizacije društvenih pokreta Kolektivno ponašanje Teorijski pristupi ponašanju mase Tipovi masa Kontekst ponašanja mase Društveni pokreti i promene Posledice nezadovoljstva Sažetak Ključni pojmovi
420 421 422 422 422 423 423 424 424 425 426 427 428 429 430
GLAVA 23 Revolucija, rat i terorizam
432
Kolektivno nasilje u društvima
432
Revolucije Građanski ratovi Rat Kratka istorija ratovanja Moderno ratovanje Ishod masovnog nasilja Posledice masovnog nasilja Uticaj rata i spremnosti za rat Terorizam Da li se terorizam širi? Tumačenje terorizma Dinamika svetskog sistema i terorizam Sažetak Ključni pojmovi
434 436 438 438 440 441 441 442 444 444 445 446 447 448
GLAVA 24
Globalizacija
449
Sile globalizacije Tehnološke inovacije Ratovanje i država Tržišta Posledice globalizacije Jeftina radna snaga i gubitak radnih mesta Zaustavljeni razvoj Zagađivanje životne sredine Nejednakost u svetu Beda na svetskom nivou Utvrđivanje stepena nejednakosti u svetu Trendovi nejednakosti Problemi koje uzrokuje nejednakost u svetu Tumačenje globalne nejednakosti Faktori koji podstiču ili usporavaju privredni rast Sažetak Ključni pojmovi
449 449 450 450 451 451 451 452 453 453 454 455 455 458 461 462 463
GLAVA 25 Populacija i ekologija
465
Populacija i demografija Veličina i rast populacije Demografska tranzicija Karakteristike populacije Kretanje populacije Ekologija i okruženje Procesi ekosistema - procesi u ekosistemu Narušavanje ekosistema Stanovništvo, zagađenje i društveno-kulturna organizacija Sažetak Ključni pojmovi Bibliografija Indeks
466 466 467 470 472 473 473 474 475 478 478 481 505
PROLOG
POGLED IZ UGLA RAZVOJA LJUDSKOG DRUŠTVA Kada bi se istorija života na Zemlji mogla sažeti u jedan dan, ljudi bi se pojavili tek trenutak pre ponoći. Za manje od jedne milisekunde nakon toga pojavilo bi se društvo kakvo mi danas poznajemo. Ljudi su se tek nedavno pojavili na Zemlji - pre oko 150.000 godina ljudi su se, kao posebna vrsta, pojavili u Africi. Red kome ljudi pripadaju - nazivamo ga redom primata na Zemlji postoji nekih 60 miliona godina, ali su ti naši daleki rođaci više nalikovali današnjim hrčcima nego ljudima. Tokom najvećeg dela evolucije primata, vrste majmuna (monkey) i čovekolikih majmuna (ape) nastanjivale su područja obrasla šumom u današnjoj Aziji i Africi. Ljudi potiču od čove kolikih majmuna, koji su, ma koliko to nama danas izgledalo poražavajuće, izgubili bitku sa majmunima i zbog toga bili potisnuti na obode šumovitih staništa. Majmuni su živeli u predelima prekrivenim bujnim rastinjem, a obrazovali su veće i dobro organizovane grupe. Pre nekih 16 miliona godina šume u Africi su počele da se povlače i čovekoliki majmuni su bili prisiljeni da izađu na čistine afričkih savana. Budući da su živeli po obodima ovih šu movitih predela, a nisu bili naročito dobro organizovani i prilagođeni živo tu na čistini, gde je bilo mnogo grabljivaca, čovekoliki majmuni su počeli da izumiru. Opstao je tek mali broj današnjih čovekolikih majmuna, koji sada žive na drveću ili blizu drveća, a danas je njihov opstanak doveden u pitanje usled brojnosti njihovih bliskih srodnika - ljudi. Naši daleki majmunoliki preci, međutim, uspeli su da prežive opasnosti afričkih savana tako što su se bolje organizovali. Pre oko pet miliona godina razdvojile su se linije današnjih primata kao što su šimpanze sa kojima delimo 99% gena - i neposrednih predaka ljudi, koje nazivamo hominidima. Tokom tih pet miliona godina hominidi su uspevali da pronađu način da opstanu na otvorenom prostoru savane. Za to vreme hominidi su postali skupljači i, naposletku - lovci, a i nekako su uspeli da se bolje organizuju nego čovekoliki majmuni pre njih. Živeli su jednostavno, u malim grupama koje su lutale naokolo skupljajući biljke i
22
Sociologija
loveći životinje. Tokom prva tri miliona godina nakon razdvajanja mozgovi homínida nisu bili mnogo veći od mozgova šimpanzi. Iako je njihov mozak počeo da se uvećava pre otprilike dva miliona godina, proporcije ljudskog mozga dostigao je tek pre nekoliko stotina hiljada godina. Mozak neander talca bio je u proseku veći od mozga današnjeg čoveka. Veći mozak kod ho mínida omogućio je pojavu jezika i kulture. Iako se ne može sa sigurnošću znati kada se odigrao ovaj dramatični evolutivni skok, moguće je da su pre otprilike dva miliona godina neki hominidi razvili nekakav oblik jezika i začetke kulture. Iako su imali velike mozgove i sposobnost da razviju jezik i kulturu, prvi ljudi su ostali lovci-skupljači koji su se kretali u malim grupama u potrazi za hranom. Zapravo, tek pre nekoliko hiljada godina ljudi su potpuno napustili lov i skupljanje kao osnovni metod za preživljavanje i otvorili potpuno novo poglavlje u svom razvoju. Biološku evoluciju sve je više zamenjivao razvoj kulture i društvene strukture, što je vodilo nastanku i razvoju društvene organizacije kakvu mi danas poznajemo. Tipovi društva koje sociolozi na čelno istražuju - velika, industrijska, urbana i složena društva - stara su tek nekoliko stotina godina. Sociologija se pojavila zato što su ljudi sve više pokušavali da nađu odgo vor na pitanje šta se dešava sa društvom koje nastaje kao posledica dinamič ke gustine. Od grupica koje lutaju savanama, ljudi su počeli da se okupljaju u gradovima i industrijskim zonama. Sociolozi su počeli da istražuju pojave nastale kao posledica tih promena u društvenoj organizaciji. Drugo važno pitanje je bilo ovo: kako industrijalizacija menja naš način života? Velike promene podstakle su interes naučnika, koji su smatrali da treba objasniti kako te promene utiču na promene u društvenoj organizaciji. Velike prome ne odigravale su se veoma brzo, što je predstavljalo novo iskustvo u ljudskoj evoluciji i primoralo ljude da razmišljaju o društvu i načinu menjanja druš tvene organizacije. Taj interes i dalje pokreće sociološku misao. Ni danas nije mnogo drugačije: sociologija je i dalje interesantna i značajna zbog toga što društvo u kome živimo ponovo prolazi kroz velike i brze promene koje je omogućila globalizacija. Pre nego što pređemo na pitanje nastanka sociologije i slične teme, treba lo bi da zastanemo na trenutak kako bismo načinili širi pregled načina živo ta ljudi tokom poslednjih 150.000 do 200.000 godina. To će nam omogućiti da uvidimo kako su moderna društva veoma različita od onog „društva“ u kome smo se razvili kao vrsta. Glavna razlika između današnjeg društva i onog u kome su se pojavili prvi ljudi sastoji se u tome što su danas ljudi sposobni da koriste kulturu na kreativan način. Ljudi danas žive u društve nim uslovima koji se mnogo razlikuju od onih u kojima smo se razvili kao vrsta. Danas dostupni podaci o lovačkim i skupljačkim grupicama predstav ljaju svojevrsno „udaljeno ogledalo“. U njemu možemo da vidimo kako su
Prolog: Pogled iz ugla razvoja ljudskog društva
23
ljudi živeli u najvećem vremenskom rasponu otkako se nalaze na Zemlji. Lovci i skupljači živeli su u relativno malim grupama od 50 do 60 ljudi. Te grupe su bile sastavljene od nukleusa porodica, koje su uključivale rodite lje i decu - što veoma liči na porodicu iz današnjih industrijskih društava. Grupice su se kretale po teritoriji u potrazi za hranom, zauzimajući stanište na nekoliko dana ili nedelja. Kada bi sve zalihe hrane bile iscrpljene, kre tali bi u dalju potragu za hranom. Žene su prikupljale biljke, što je iznosilo skoro 80% hrane koju je grupa konzumirala, dok su muškarci lovili, i to često neuspešno. Niko nije radio previše - možda 10-15 sati nedeljno. Deca su posmatrala šta rade odrasli i igrala se, učeći tako veštine koje će im biti potrebne kada odrastu. Sukobi su verovatno bili veoma retki, iako bi grupa koja bi zašla na teritoriju druge grupe, bez sumnje, mogla da izazove sukob. Ukoliko je sukob nastao unutar grupe, njeni članovi bi se obično razišli, pa su se sukobljene strane razdvajale, kako bi svaka od njih oformila novu grupu ili se pridružila nekoj drugoj grupi. Lovci-skupljači nisu imali mnogo toga: posedovali su jednostavno oruđe i ličnu odeću, kao i predmete koje bi sa sobom nosili. Ali, s druge strane, oni nisu morali puno da rade. Jedan poznati antropolog1 smatrao je da su skupljači i lovci živeli u prvobitnom „društvu blagostanja“ (affluent society). Međutim, to bogatstvo se sastoji iz niskog nivoa stresa i malo rada u poređenju sa našim bogatim društvima, koje karakteriše visok nivo stresa i mnogo rada. Mi, kao vrsta, nismo predo dređeni da radimo naporno i vodimo stresan život, ali je nekako naš život u savremenom svetu postao upravo takav. Ljudi su napustili lov i skupljanje kada su prestali da se kreću i trajno se nastanili na jednom staništu. To im je verovatno izgledalo kao logičan korak pošto su ustanovili da im boravak blizu reka, jezera i okeana donosi obilje ribe kojom mogu da se hrane. Ipak, taj veliki korak načinjen je tek pre nekih 12.000 godina, ili možda pre oko 8.000 godina. Kada su se ljudi traj no nastanili njihova populacija je počela da raste, usled čega je životinjska populacija iz okruženja uskoro bila gotovo istrebljena, dok je biljni svet bio skoro sasvim iscrpljen. Kada se u jednom trenutku populacija toliko uve ćala, i kada su iscrpljene zalihe hrane i biljaka u staništu, grupe, ili barem njihov najveći deo, više nisu mogle da se vrate lutanju, lovu i skupljanju. Neke grupe su bile u stanju da se presele na nova staništa ili da se vrate lovu i skupljanju, ali je u jednom trenutku morao da se pojavi potpuno nov način opstanka: hortikultura. Hortikultura predstavlja uzgajanje biljaka ljudskom rukom; ukoliko ste ikada imali baštu, onda znate da je uzgajanje biljaka jedan vrlo mukotrpan posao. Muškarci bi često prekopavali zemlju štapovi ma, koji su bili svojevrsna zamena za motiku, ali obično su žene bile te koje su obrađivale zemlju i zasađivale bilje. Obrađivanjem zemlje može da se 1 Autor misli na poznatog američkog antropologa - Maršala Salinsa, koji je u knjizi Stone Age Econom ics izneo tezu da su, nasuprot uvreženom mišljenju, lovci i skupljači živeli u jednom istinski srećnom društvu, u kome su ljudi imali praktično sve što požele, dok su želje savremenih ljudi velike, a retko koja od njih biva ispunjena (prim. prev.).
24
Sociologija
dobije mnogo više hrane nego skupljanjem biljaka. Kada su ljudi to shvatili, populacija je i dalje rasla, nastavljajući da obrađuje zemlju. Kada se popu lacija toliko uvećala i počela da ispunjava stanište, više nije bilo povratka na lov i skupljanje. Ljudi su uskoro naučili kako da gaje životinje tamo gde je to bilo moguće (što je bio slučaj u Evroaziji, dok u podsaharskoj Africi životinje nisu mogle da se pripitome za čuvanje u stadima). Na današnjim prostorima Evrope i Azije ljudi su, umesto lova, kao primarni izvor mesa za ishranu koristili pripitomljena stada životinja. Hortikultura je promenila ljudsko društvo u suštinskom smislu. Prvo, pojavile su se zajednice kao posebni oblici društvene strukture. Tokom naj većeg dela povesti ljudi su živeli u grupama, na primer u okviru porodice ili šire srodničke grupe. Međutim, s pojavom hortikulture, ljudi su počeli da obitavaju u stalnim naseljima, koja su ponekad brojala po nekoliko stotina, pa i hiljada ljudi. Drugo, nukleusi porodica, koji su se sastojali od majke, oca i dece, udruživali su se i uskoro obrazovali organizacije veće od grupe, odnosno strukture kao što su loze (lineages) i klanovi, koje su među ljudima uspostavljale hijerarhiju i autoritet. Struktura koja je počivala na principu loze nije bila birokratija u modernom smislu te reči, već je predstavljala funkcionalni ekvivalent savremene birokratije, budući da je povezivala po jedince u jedinstven sistem koji je mogao da obavlja složene zadatke. Treće, sa vlašću, koja je počivala na principu loze, pojavila se i nejednakost. Oni koji su imali vlast imali su i moć da nalože drugima šta da rade. Lovci-skupljači se nikada ne bi usudili na tako nešto. Oni koji imaju moć da izdaju naređenja mogu da prikupe veće bogatstvo i prestiž za sebe i svoje najbliže, i tako unaprede svoje blagostanje. Ne samo da je vlast omogućila koncen traciju bogatstva i prestiža, već se i sve više definisala s obzirom na rod: muškarci su imali vlast nad ženama, što je bilo nezamislivo u periodu kada su ljudi živeli u grupama lovaca-skupljača. Muški starešina je sada mogao da komanduje i raspoređuje resurse svojih srodnika i ljudi koji su živeli s njim u istom selu, iako je načelno imao obavezu da uvek vrati ono što je oduzeo, čime bi sticao priznanje i ugled zbog svoje „velikodušnosti“. Tako je srodnička vlast evoluirala u političku vlast, koja se koristila da bi se stvori le nejednakosti ne samo u pogledu moći nego i materijalnog blagostanja i prestiža. S rastom populacije, sela su se udruživala u šire političke jedinice, a pojavio se i stalan sukob između ovih seoskih saveza. S ratom je došlo do još veće konsolidacije moći, čime je bilo moguće izvesti koordinaciju ljudi i resursa u cilju nastavka ratovanja. U ratu su ljudi ginuli, bili zarobljavani i potčinjavani, nešto ređe su bili žrtvovani, a još rede su bivali i pojedeni. I unutar srodničkih jedinica i zajednica često su izbijali krvavi obračuni, jer ljudi nisu priznavali autoritet vođa. U hortikulturnom društvu pojavila se i religija. Neke grupe lovaca i skupljača takođe su poznavale religiju, ali tek u hortikulturnom društvu dolazi do pojave panteona i kultova natprirodnih sila i bića kojima su ljudi pripisivali moć upravljanja životom i sudbinom,
Prolog: Pogled iz ugla razvoja ljudskog društva
25
što je dovelo do pojave religijskih stručnjaka kao što su šamani i vračevi. Kod većih populacija ovi vračevi bi postajali sveštenici velikih hramova po svećenih izvođenju rituala u čast natprirodnih bića. Pre oko 6.000 godina, kada je hortikulturno društvo već bilo u potpunosti razvijeno, u društvu su mogle da se primete mnoge pojave koje su nam poznate danas: stabilne zajednice, nejednakost i stratifikacija, ropstvo i žrtvovanje ljudi, političke i religijske elite koje imaju moć da nalože drugima šta da rade, neprekidno ratno stanje i sukobi, kao i naporan rad, posebno za žene. Da su ljudi mogli da biraju oblik organizacije verovatno ne bi izabrali hortikulturu. Pre bi se moglo reći da im je ona bila nametnuta dok su očajnički pokušavali da se organizuju, budući da veće populacije iziskuju nove oblike organizacije. Agrarna društva su nastala pre oko 5.000 do 8.000 godina, kada su ljudi naučili da koriste snagu životinja za pokretanje oruđa kao što je plug. Tako su mogli da obrade više zemlje uz manje rada, a usled povećanja zaliha hra ne populacija je mogla znatno da se uveća. Tokom agrarnog doba razvile su se osnove složenih društava u kakvim živimo danas. Zajednice su postale veće, neke su brojale i po nekoliko stotina hiljada pripadnika. Država se kao oblik političke kontrole sve više zasnivala na prikupljanju poreza, policiji, sudovima, zakonima koji su išli u korist elitama i zatvorima za izgrednike. Pored toga, država je organizovala velike vojske u cilju osvajanja tuđih te ritorija, što je često vodilo nastanku velikih imperija povezanih putevima, kao i novih oblika transporta, gde su se koristile upregnute životinje za vuču kočija i kola. Učestala pomorska putovanja i ratovi omogućili su da ljudi i različita roba pređu velike razdaljine. Pošto je trebalo nahraniti sve veći broj ljudi, nastala su tržišta kao mehanizmi za raspodelu dobara i usluga. Sa širenjem tržišta učestala je i upotreba novca i kredita, što je dovelo do rasta tržišne aktivnosti. Nastali su novi oblici specijalizacije u privredi, čime je omogućen nastanak sve većeg broja dobara. Pojavile su se nove usluge kao što su bankarstvo, osiguranje i računovodstvo. Njihov nastanak omogućila je pojava pisma, koje ne samo da je znatno proširilo privrednu aktivnost već je i uslovilo kodifikaciju religijskih načela u kanone, političkih dogmi u sisteme pravnih kodova, kodifikaciju muzičke notacije, kao i eksploziju kulture uopšte, što je omogućilo kvalitetniji život. Međutim, budući da su elite prigrabile gotovo sve materijalno bogatstvo i svu moć, ostavljajući osi romašene seljake da, obrađujući zemljišne posede, jedva sastavljaju kraj s krajem - nejednakost i stratifikacija dosegle su vrhunac za vreme agrarnog društva. Ipak, tokom agrarnog doba, uvećale su se nove klase trgovaca, pro davača, zanatlija, radnika, prodavača na veliko i malo i bankara, a tokom industrijskog perioda oni su nasledili ostatke starog feudalnog sistema koji se raspao dolaskom industrijalizacije. Načelno govoreći, u agrarnom društvu drastično su se izmenili obim i složenost društvene strukture. Ipak, najveći broj ljudi živeo je ruralnim sredinama, pa su zajednice bile relativno male. Pismenost je bila ograničena
26
Sociologija
na elite i uslužno osoblje. Dakle, složenost novog društvenog poretka nije pogađala seljake sve dok taj poredak nije počeo da se raspada. Bez obzira na to, iako mnogi nisu bili svesni šta se dešava, dramatične promene su bile na putu. U privredi je uprezanje domaćih životinja za vuču oruđa postavilo temelje upotrebe izvora energije koji se pri pokretanju mašina ne zasnivaju na ljudskoj ili životinjskoj snazi, što je omogućilo nastanak fabričkog siste ma Osim toga, širenje tržišta i sve veća upotreba novca i kredita obezbedili su finansijsku infrastrukturu za raspodelu novih dobara koja će se ubrzo proizvoditi u industrijskim privrednim sistemima. Pored ovih značajnih novina, uočavamo nove oblike transporta, koji su olakšali kretanje robe, ljudi i usluga, čime je podstaknuto širenje privrede. U političkoj sferi, biro kratska država je zamenila srodničke sisteme, jer se pokazala efikasnijom u organizovanju društvene kontrole i vojske. Ova promena je bila od pre sudne važnosti za sposobnost regulisanja industrijske privrede. Pojavilo se i pravo kao sistem kodifikovanih pravila, lokalnih i regionalnih sudova i tela za primenu zakona, čime je postavljen primarni mehanizam koordinacije i kontrole u modernim društvima. U agrarnom društvu se po prvi put javlja formalno obrazovanje. Sinovi i kćeri pripadnika elita krenuli su u škole, a potomstvo buržoazije počelo je da uči čitati, pisati i računati. U sferi reli gije razvio se jedan veliki i dobro finansijski podržan sistem crkava, koji je služio za sistemsku kontrolu ispovedanja vere. Budući da je religija takođe postala birokratizovana, stvoren je još jedan šablon za organizovanje pri vrednih i upravljačkih aktivnosti u budućnosti. Potpuno nov niz institucio nalnih sistema koji će ubrzo preovladati - nauka, medicina i, kako je ranije napomenuto, obrazovanje - prvi put se pojavio u agrarnom društvu. Za najveći broj ljudi, koji su živeli u ruralnim oblastima, život je bio re lativno jednostavan. Međutim, u gradskim krajevima agrarnog sveta na stajala je nova složenost - velike nejednakosti koje su dovele do stvaranja zasebnih društvenih klasa, ogromne gradske zajednice, zasebni instituci onalni sistemi (privreda, srodstvo, politički sistem, religija, pravo, obrazo vanje, nauka i medicina), birokratske organizacije kao što su država, crkva, velika privredna preduzeća, te novi kulturni oblici - od knjiga do muzike, čiji je nastanak omogućila pojava pisma. Pojavile su se složene infrastruk ture tržišta, puteva, luka, kanala, a izvođeni su i drugi javni radovi. Ova slo ženost je isprva imala uticaj na relativno mali broj ljudi, ali kako je sve veći broj njih migrirao u gradove, obim i veličina društva praktično su počeli da „gutaju“ pojedince kao nikad ranije u ljudskoj povesti. Moguće da je druš tvo jednostavno progutalo te ljude koji su u njega ulazili, a možda je način života u njemu bio prepun uzbuđenja. Možda je u pitanju bila kombinacija te dve stvari. Bilo kako bilo, s nastankom agrarnih društava život se za ljude potpuno i nepovratno izmenio. U periodu kasnog agrarnog doba i rane industrijalizacije složenost druš tva i kulture počela je da pretiče vrstu koja se, prisetimo se toga, razvila kao
Prolog: Pogled iz ugla razvoja ljudskog društva
27
vrsta prostih lovaca i skupljača. Te promene su izrodile sociologiju kao na uku. Naravno, ljudi su oduvek razmišljali o društvu, ali tokom 18. i 19. veka razmišljanje o uslovima ljudskog života postalo je sistematičnije, posebno pod uticajem nauke koja je mnogima ulila nadu da se uslovi mogu poboljša ti ukoliko se prošire znanja o društvu. Sa industrijalizacijom i revolucijom, u koju nas je uveo taj novi oblik privredne aktivnosti, sociologija je dobila svoj predmet: istraživanje ljudskog društva i kulture i njihovog uticaja na život pojedinca. Nije potrebno posebno isticati da u industrijskom dobu najveći broj lju di obavlja nepoljoprivredne poslove u fabrikama, dok u postindustrijskom dobu, dobu u kome mi živimo, najveći broj ljudi obavlja uslužne delatnosti. U tom svetu mi živimo. Siguran sam da s vremena na vreme svako od nas oseti brzinu i složenost postindustrijskog društva. Ako vam se život pone kad učini prebrzim, ili previše opterećujućim, to je verovatno zbog toga što je vaša genetska srž i dalje srž primata koji je postao lovac-skupljač i koji je potom morao da se prilagodi složenom društvenom svetu. Razume se, zahvaljujući ogromnim tržištima, veliki broj ljudi u postindustrijskim društvima može da uživa u različitim blagodetima i prednostima velikog broja potrošačkih dobara. Međutim, drugi ljudi su izopšteni i lišeni ovih prednosti jer nejednakost opstaje na više različitih nivoa - uzmimo za primer klasne, regionalne, nacionalne, rodne, starosne i etničke nejednakosti - stvarajući tako nove linije podele u stratifikacionom sistemu. Rat je trajna odlika sveta u kome živimo. Osim toga, on je smrtonosniji nego ikad pre. Naš život se više ne odvija u najvećoj meri unutar grupa, već pre u okvi ru birokratskih organizacija. Zajednice su sve veće i, u nekim slučajevima, sve manje lične. Zrelo doba se odlaže jer je potrebno sve više obrazovanja. Nauka može da nam spase život, ali isto tako može i da nam ga oduzme. Religija je i dalje poprište žestokih sukoba i modernog terora, nezamislivog u agrarnom društvu. Obilje i dostupnost hrane, od čega je velik deo pre pun masti i šećera od kojih bi lovcima-skupljačima bilo muka, sada izaziva bolesti kao što je dijabetes, koji ljudi u prošlosti nisu mogli ni da zamisle. Degradacija životne sredine danas je prisutna svuda u svetu. Atmosfera se zagreva, šume se nemilice seku, a hemikalije prodiru u ekosistem i ljudska tela. Pandemije, bez obzira na to da li su posledica planiranog terorističkog čina ili nenamerna posledica prenaseljenosti, postaju sve izvesnije, budući da se bacili kreću velikom brzinom. Prema tome, trebalo bi da današnji pri mati s velikim mozgovima, kao što smo vi i ja, budu duboko zabrinuti zbog mnogo razloga. Naši veliki mozgovi su nam omogućili da stvorimo kulturu, zahvaljujući kojoj smo izgradili složena društva, u kojima svi ponekad možemo da uži vamo. Ali ista ta društva prouzrokovala su mnoge probleme koji nas danas zabrinjavaju. Sada kada imamo razvijene i velike mozgove verovatno bri nemo više nego naši čovekoliki preci, koji su imali manje mozgove, ili naši
28
Sociologija
podjednako pametni preci - lovci-skupljači, koji su živeli jednostavno. Ta briga je omogućila nastanak sociologije. Naposletku, cilj sociologije jeste da razume društvene snage koje omogućavaju funkcionisanje društva i koje sistematično stvaraju tako mnogo problema. Najveći broj današnjih proble ma vezuje se za oblike ljudske organizacije, pa su ovi problemi sociološke prirode. Lovcima-skupljačima nije bila potrebna sociologija, ona je neop hodna individuama u postindustrijskom društvu. U uvodnom delu ćemo izložiti viđenje sociologa o svetu u kome vi i ja živimo.
PRVI DEO SOCIOLOŠKA IMAGINACIJA Sociologija se kao zasebna disciplina pojavila u prvoj trećini devetna estog veka. Preobražaj društva i prelazak iz agrarnog u industrijsko doba naveli su naučnike da pokušaju da otkriju u čemu se sastoje te promene i da izuče njihov uticaj na pojedince i društvo u celini. Od samog početka, istraživanje društvene sfere obeležila je debata o ulozi nauke u sociološ kom istraživanju. Osnivači discipline su često zagovarali primenu naučnog metoda i potragu za opštim zakonima društvene organizacije. Međutim, taj rani optimizam kritikovali su neki drugi rodonačelnici sociologije, koji su smatrali da je priroda društva umnogome različita od prirode fizičkog sveta. Ovi naučnici su zagovarali druga rešenja umesto čisto naučnog sta novišta. Neki su smatrali da sociologija treba da teži objektivnosti, koristeći prednosti naučnog metoda, čak i ako ne bi bilo moguće utvrditi opšte za kone ljudske organizacije. Drugi su se zalagali za sociologiju otvorenu za ideologije, koja bi kritikovala obrasce nejednakosti i ugnjetavanja, istovre meno pružajući rešenja koja mogu da dovedu do oslobođenja. Ove teme su i dalje u središtu rasprave o naučnim izgledima sociologije. Usled sumnji u naučnu perspektivu sociologije, domašaj socioloških teorija je širok - počev od teorija koje nastoje da otkriju zakone ljudske organizacije, preko onih koje pružaju pojmovne okvire za tumačenje društvenog sveta, do onih koje naglašavaju kritiku društvenih uslova. Ipak, sve te teorije predstavljaju neku vrstu sočiva ili naočara, te ćemo, u zavisnosti od naočara koje stavimo, imati drugačiji pogled na društveni svet.
Glava i
POREKLO I PRIRODA SOCIOLOGIJE Evropa ranih tridesetih godina 19. veka ga je pozdravljala. Dvadeset go dina kasnije, tog Francuza su ismevali i nazivali ludom. Šta se još može reći o čoveku koji se proglasio „velikim sveštenikom čovečanstva“' za gomilu radnika i trećerazrednih intelektualaca. Kao osnivač nove „univerzalne reli gije“ slao je poruke svojim sledbenicima, slično kao papa katolicima; zapra vo, čak je i samom papi slao pisma. Poslednji tom njegovih čuvenih spisa, koji su ga proslavili 1830. godine, nije zavredio ni jedan jedini pregled u francuskoj štampi 1842. godine. Plaćao je cenu jer je bio arogantan, grub i neprijatan. U odbrambenom stavu je ostao do kraja, čak je izjavio da će se podvrgnuti „mentalnoj higijeni“ i da neće čitati dela ljudi koje je smatrao intelektualno inferiornijim od sebe. Ko je bio ovaj nesrećni čovek? Bio je to zvanični osnivač sociologije - Ogist Kont. Kont je, pak, radije upotrebljavao termin društvena fizika da bi označio sociologiju, jer se u ranom 19. veku termin „fizika“ koristio za označavanje proučavanja „prirode pojava“. Time što je reči „fizika“ pridodao određenje „društvena“ Kont je izrazio svoju nameru da proučava prirodu društvenog univerzuma. Nažalost, ovu frazu su već upotrebljavali belgijski statističari, pa je Kont morao da napravi grčko-latinsku kovanicu - sociologija. On je očevidno mrzeo termin „sociologija“, ali je bio prinuđen da ga koristi. Šta možemo kazati o mahnitom čoveku, osnivaču discipline što nosi na ziv koji je on sam smislio i nerado koristio? U mladosti, Ogist Kont je bio sjajan naučnik, ali su ga emocionalni problemi savladali u poznijim godina ma. Još kao vrlo mlad napravio je veliki prodor propagiranjem učenja koje je nazvao pozitivizam, tj. naučno proučavanje društva. Kont je smatrao da je došlo vreme da se pojavi poslednja, a za njega i najveća, nauka: sociologija. On je izložio svoju zamisao naučne sociologije i dao racionalno obrazlože nje sociologije u jednom neprijateljskom intelektualnom okruženju i vre menu. U daljem tekstu videćemo šta je još mladi Kont tvrdio. 1 Ogist Kont je svoje radove, počev od 1844. godine, potpisivao rečima: „Osnivač univerzalne religije, veliki sveštenik čovečanstva“ (prim. red.).
Sociologija
32
Ogist Kont (1798-1857) Kurs pozitivne filozofije, Kontovo petotomno delo, objavljivano je tokom dvanaest godina, od 1830. do 1842. godine. U ovim tomovima Kont je po stavio zakon tri faze. Prva faza je teološka, u kojoj u viđenju sveta domini raju razmišljanja o natprirodnom, religiji i bogu. Druga faza je metafizička, i u njoj razmišljanje o natprirodnom biva zamenjeno filozofskom mišlju o suštini stvari, kao i razvojem matematike, logike i drugih neutralnih siste ma mišljenja. U trećoj, pozitivističkoj fazi, nauka, tj. pažljivo posmatranje iskustvenih činjenica i sistematsko proveravanje teorija (tj. zahtev da se one uvek mogu potkrepiti činjenicama), postaje dominantan model za priku pljanje znanja. Kont je zagovarao sprovođenje naučnog metoda, koji ćemo detaljnije ispitati u drugoj glavi. Želeo je da sociologija bude poput drugih nauka, naročito fizike njegovog vremena, kada je Njutnov zakon gravitacije služio kao osnovni teorijski model. Sociologija bi po ovom uzoru mogla da razvije zakone svojstvene društvenom univerzumu. Ove zakone je trebalo proveriti, a Kont je smatrao da postoji više osnovnih metoda ispitivanja kojima sociolozi mogu da se služe kako bi prikupili činjenice i potkrepili teorije. Jedan metod je uključivao posmatranje društvenog sveta, ali takvo posma tranje je moralo da se zasniva na teoriji, jer bi bez teorije koja bi usmeravala istraživača teško moglo da se razluči koje elemente društvenog života treba tražiti i proučavati. Drugi metod je eksperimentisanje, pri čemu se patološke pojave u „društvenom telu“2 (devijantnost, kriminal, nasilje itd.) koriste da bi se bolje razumelo šta su normalne, odnosno „zdrave“ pojave u društvu. Kao što biolog može da nauči nešto o normalnom funkcionisanju ljudskog tela proučavanjem bolesti, sociolozi mogu da razumeju normalnu društve nu dinamiku tako što će se pozabaviti društvenim patologijama. Još jedan metod je poređenje, koji uključuje poređenje društvenih procesa i struktura. Kont je imao vrlo široko viđenje uporednog metoda, jer je, pored poređenja ljudskih društava, zagovarao i poređenje ljudskih društava sa životinjskim zajednicama, društvima iz prošlosti i sa jednostavnijim ili složenijim druš tvima današnjice. Poslednji metod je istorijski, koji je na neki način varijaci ja komparativnog metoda jer se zasniva na analizi društava iz prošlosti kako bi se videlo šta ona sociolozima mogu da otkriju o društvima današnjice. Ovim metodima, samo u nešto usavršenijoj formi, sociolozi se i dalje služe. Možda je Kontov najveći doprinos sociologiji bilo njegovo zagovaranje nove nauke o društvu. Kont je bio izričit, a često i nepristojan i arogantan u zahtevu da se sociologija prizna kao valjan način istraživanja. On je u to vreme morao da se suoči sa neprijateljskim okruženjem, i stoga je razvio dve 2 Patologija je izvorno nauka o bolestima, a kada se odnosi na društvenu sferu obuhvata sve vrste od stupanja od „normalnih“ funkcija i struktura u društvu. Slično tome, termin društveno telo upotrebljava se po analogiji sa fizičkim telom u biologiji (prim. prev.),
Poreklo i priroda sociologije
33
linije argumenata, čime je ukazivao na to da nastupa vreme sociologije. Jedan argument se zasniva na Kontovom uverenju da mišljenje u različi toj meri u svakoj većoj oblasti društvenog univerzuma prolazi kroz tri faze - teološku, metafizičku i pozitivnu (naučnu). Kroz ove faze prvo prolaze astronomija i fizika, potom hernija i biologija, a na kraju se javlja sociologija kao poslednji oblik mišljenja na ulasku u pozitivnu fazu. Dakle, astronomija prva ulazi u fazu naučnog mišljenja budući da je ta vrsta naučne materije najlakša za razumevanje (to je bio slučaj u Kontovo vreme); potom sledi hernija, koja proučava strukturu osnovnih elemenata koji čine fizički i bio loški svet. Sa stupanjem hemije i fizike u pozitivnu fazu stvoreni su preduslovi da se rodi nauka o oblicima života, odnosno - biologija, koja i sama ulazi u naučnu fazu. I kad biologija zauzme svoje mesto, može da nastane najsloženija nauka: sociologija, tj. proučavanje odnosa između oblika života. Prema Kontovom shvatanju, disciplina koja se bavi analizom društva bila je spremna da zauzme mesto u korpusu nauka. Ta tvrdnja je osporavana u Kontovo vreme, kao i danas. Kont je izričito tvrdio da nauka mora da se koristi kako bi poboljšala život ljudi. Nauka ne može da bude odvojena od problema u svetu, već pred stavlja osnovno oruđe za njihovo ublažavanje i rešavanje. Stoga je, pošto su uočeni zakoni ljudskog organizovanja, Kont (1851-1854) smatrao da ih treba iskoristiti za poboljšanje ljudskog položaja, što je podjednako sporna tema danas kao i u Kontovo vreme. Druga taktika koja bi dovela do zvaničnog prihvatanja sociologije kao nauke uključivala je Kontovo viđenje da postoji hijerarhija, odnosno po redak nauka. U ovoj hijerarhiji nauka one se rangiraju po kriterijumima složenosti i stupanja u pozitivnu fazu. Na dnu hijerarhijske lestvice bila je matematika - jezik svih nauka višeg ranga u hijerarhiji - a na vrhu je bila sociologija koja je proizašla iz biologije. Zaista, u trenutku prevelike zanesenosti, Kont je proglasio sociologiju „kraljicom među naukama“,jer je ona stajala iznad svih nauka. Pošto je sociologija bila poslednja nauka koja se pojavila i najnaprednija u pogledu materije kojom se bavila, ona je morala biti legitiman način istraživanja - tako je bar Kont mislio. Kont je u svom obrazloženju načina na koje sociologija može da postane nauka naglašavao da disciplina treba da potraži opšte zakone koji, kao u fizici njegovog doba, mogu da objasne funkcionisanje društvenog univerzu ma. Ove zakone je trebalo testirati primenom sistematskih metoda; ukoliko bi zakon izdržao sve provere trebalo bi ga prihvatiti kao ispravno saznanje o funkcionisanju društvenog univerzuma. Dakle, Kont je video sociologiju kao „tvrdu nauku“3 poput bilo koje druge nauke. Kao tvrda nauka, sociolo gija je mogla da ima inženjersku primenu, to jest sociološki zakoni su mogli da se koriste za ponovnu izgradnju društva. 3 Tvrda nauka (eng. hard science) - izraz kojim se označavaju prirodne nauke, odnosno one nauke koje se zasnivaju na eksperimentalnom i empirijskom metodu, za koje se veruje da predstavljaju objektivno znanje (prim. prev.).
34
Sociologija
Kako ćemo videti u drugoj glavi, svi nabrojani elementi Kontove misli predmet su kritike i intenzivne debate, ali bez njegove snažne odbrane i zagovaranja sociologije ta disciplina možda ne bi nastala već početkom 19. veka. Sociologija je naišla na neprijateljski prijem od strane već uteme ljenih disciplina kao što su pravo, filozofija, etika i teologija, koje su smatrale da je izjašnjavanje o društvenim okolnostima isključivo njihov zadatak. U najmanju ruku, tradicionalne naučnike su ljutile tvrdnje da je rođena „kra ljica među naukama“, nauka koja će uvesti naučnu strogost i preciznost u proučavanje društvenog sveta. Kont je dodatno ljutio tradicionalne naučni ke tvrdeći da oni još borave u mračnom dobu „teološkog mišljenja“. Neko je morao prvi da dovede u pitanje uspostavljeni sistem, a Kontu je osionost bar u prvo vreme išla naruku. Ipak, bilo je teško duže vreme podnositi njegov grub karakter, što je na kraju dovelo do toga da Kont izgu bi većinu svojih prijatelja. I kada je kasnije pokušao da preobrazi nauku u novu vrstu sekularne religije, napustile su ga i njegove poslednje pristalice iz zvaničnih naučnih krugova. Ipak, njegova nezgodna narav mu je omogućila da potvrdi ono u šta su mnogi drugi verovali: da je došlo vreme da se druš tveni svet proučava sistematičnije. Kont je smatrao da je njegov zakon tri faze jako sličan Njutnovom za konu gravitacije, pošto je ukazivao na kretanje kulturnih ideja i osnovnih struktura društva u određenom pravcu. Ovu pretpostavku niko nije shvatao ozbiljno, ali je svejedno u Kontovoj sociologiji bilo drugih, zanimljivijih ideja. Kont je za osnovni predmet sociološke analize uzeo proučavanje slože nosti (Turner, Beeghley & Powers, 2002: 26-28). Pod složenošću je podrazumevao pojavu po kojoj se svojim razvojem društva sve više diferencira ju, obuhvataju više vrsta grupa, organizacija, zajednica, društvenih klasa, potkultura i, uopšte, bivaju izložena mnogim novim podelama. Složena i diferencirana društva moraju da se integrišu, odnosno - neophodno je da postoje sile koje drže na okupu sve delove društva. Slično kao u dečjoj pesmici o Hamptiju Damptiju4, koji se razbio na mnogo različitih delova, mora da postoji društveni ekvivalent „svih kraljevih ljudi“ da bi se obezbedilo usaglašavanje svih različitih delova složenih društava. Kada ovi delovi društva ne bi bili objedinjeni, raširili bi se patološki oblici ponašanja, poput kriminala, nasilja, klasnih sukoba, devijantnosti i drugih oblika koje je Kont smatrao nenormalnim. Kako, onda, društvo može da se integriše? On je smatrao da za to postoje tri osnovna mehanizma. Prvi mehanizam je uzaja mna međuzavisnost, pod kojom podrazumeva da različiti delovi društva u pogledu obezbeđivanja resursa zavise jedni od drugih, te je usled ove me đuzavisnosti moguće postići usklađenost različitih društvenih elemenata. Hampti Dampti (Humpty Dumpty) je lik iz dečjih pesama, predstavljen u obliku jajeta. U pesmici, Hampti Dampti se razbio na parčiće, tako da čak ni svi kraljevi ljudi nisu mogli da ga sastave. Tarner pod izrazom „društveni ekvivalent svih kraljevih ljudi“ podrazumeva najvažnije činioce u društvu (prim, prev.). 4
Poreklo i priroda sociologije
35
Drugi mehanizam koji može da služi koordinaciji delova društva obuhvata centralizaciju i koncentraciju vlasti u rukama vlade. Pošto se vladi da moć da reguliše i kontroliše, uslediće integracija društva. I, na kraju, razvitak zajedničke, opšte kulture takođe može da drži na okupu različite članove i delove društva, jer oni imaju zajednička ubeđenja i poglede na svet. Kont nije razradio te ideje, ali su one nezaobilazne u razumevanju mogućnosti ostvarenja određenog stepena društvenog reda u modernim i složenim društvima.
Harijet Martino (1802-1876) Harijet Martino je godinama bila poznata u savremenoj sociologiji po sa žetom prevodu Kontovog obimnog dela Kurs pozitivne filozofije na engleski jezik, 1853. godine - u vreme kada je Kontova slava već bila izbledela. Uprkos imenu francuskog prizvuka, ona je bila Engleskinja koja je učinila mno go više od pukog prevođenja Kontovog dela; ona je i sama postala značajna intelektualna figura tog doba. Zapravo, ona je bila jedan od najčitanijih mi slilaca tog vremena. Verovatno bi postala profesor ili sociolog da naučnim i akademskim krugovima u to vreme nisu dominirali muškarci. Ukoliko bi neka žena poželela da ostvari karijeru morala je da se bavi književnošću, novinarstvom i drugim oblastima koje su muškarci nešto manje kontrolisali. Zato mi nikada nećemo saznati koliko bi njena misao bila sistematizovana da se posvetila samo sociologiji, ali se može reći da je ona učinila više od Konta i gotovo bilo kog drugog sociologa pretprošlog veka - s izuzetkom Herberta Spensera - da sociološko viđenje dovede u središte interesovanja šire javnosti (Madoo-Lengerman & Niebrugge-Brantly, 1998). Ukoliko njenu terminologiju približimo savremenom jeziku, može se reći da je ona smatrala kako je društveni svet sačinjen od kulturnih vrednosti, uverenja i pravila (što je ona označavala terminom moral), koja postavljaju ograničenja i usmeravaju ponašanje, te daju smernice za saradnju među po jedincima (što je nazivala manirima). Drugi faktori (npr. geografija, materi jalni resursi, gustina naseljenosti, povest društva, etnički sastav i odnosi sa drugim društvima) zajedno utiču na kulturu i strukturu odnosa u društvu (Martineau, 1838a; 1838b). Kultura jedne populacije nikad nije u potpu nosti odgovorna za ljudsko ponašanje, jer uvek postoji određeni raskorak između onoga što član društva treba da uradi i onoga što on zaista radi. Kao rezultat tog raskoraka ljudi nalaze nove načine da stvaraju kulturu, a uporedo se menjaju i društvene strukture. A kako se struktura društvenih odnosa menja, tako se menja i kultura budući da se mora uklopiti u nove struktural ne realnosti (Madoo-Lengerman & Niebrugge-Brantly, 1998: 40-43). Sociološki radovi Harijet Martino pojavljivali su se u mnogim popular nim publikacijama, a spomenute ideje su bile suština njenih radova. Poput
Sociologija
36
Konta, Harijet Martino je zagovarala nauku o društvu. Prilikom prouča vanja društvu treba da se priđe kao „predmetu“, tj. kao i bilo kojoj drugoj stvari na svetu. Kada se prema društvu odnosimo kao prema stvari onda je moguće upustiti se u naučno istraživanje. Francuski filozof Šarl Monteskje je sličan argument izneo sto godina ranije, ali je Harijet Martino bila prva koja je ovu ideju predstavila široj javnosti. Verovala je da sociologija kao nauka treba da bude objektivna. Ali, baš kao i Kont, zalagala se za opravda nu kritiku nepravde u društvu i iskorenjivanje nepravednih uslova života. Nauka, dakle, treba da služi poboljšanju i napretku društva.
Sociologija i prosvetiteljstvo Zašto su se ideje poput ovih u delu Ogista Konta i Harijet Martino uopšte pojavile, i da li je to bio iznenadan prodor u teorijskoj misli? Kontova teorija predstavlja vrhunac mišljenja koje se formiralo u Francuskoj i Engleskoj to kom više od sto godina. Pošto je Evropa izašla iz „mračnog doba“, a renesan sa procvetala u 16. veku, ideal o nauci, preuzet sa Bliskog istoka i od antičkih grčkih i rimskih filozofa, polako je dobijao polet, a već u kasnim godinama 16. i ranog 17. veka rađala se jasna zamisao nauke - naime, sve tvrdnje i objašnjenja načina na koji svet funkcioniše treba podvrgnuti sumnji i ne prestano suočavati s činjenicama koje su sistematski prikupljene. Njutnov zakon gravitacije je služio kao primer onoga što nauka može da uradi: da empirijske zakonitosti koje su prethodne generacije astronoma posmatrale uobliči u naučni zakon. Ipak, primena nauke na društveni univerzum nije odmah usledila. Mno go širi intelektualni pokret, pod nazivom prosvetiteljstvo, bio je na pomolu već od samih početaka renesanse, iako je vrhunac doživeo u kasnom 18. i ranom 19. veku. Nastanak prosvetiteljstva su pokrenule dramatične promene u evropskim društvima u osamnaestom i devetnaestom veku. Stari feu dalni poredak je ukinut, usledilo je razvijanje tržišnih odnosa, urbanizacija se ubrzavala, sumnja u religijska tumačenja sveta osporavala je crkvene do gme, medicina se oformila kao profesija, istraživanja su otvorila nove vidike i izvore bogatstva i moći, i, najvažnije, industrijalizacija je krajem 19. veka sve ove promene ubrzala. Prosvetiteljstvo u Francuskoj oličeno je u delima autora koji se često na zivaju enciklopedistima5, a koji su želeli da čoveku vrate njegova prirodna prava koja su mu oduzeli represivni politički režimi. Veći deo Deklaracije o nezavisnosti i neki delovi Ustava Sjedinjenih Država proizašli su direktno iz ideja francuskih enciklopedista kao što su Monteskje, Kondorse, Volter i ove autore nazivamo enciklopedistima, dok se u francuskom i engleskom jeziku upotrebljava termin philosophe (prim. prev.).
5 Mi
Poreklo i priroda sociologije
37
Ruso.6 Svi oni su verovali u napredak čovečanstva i da će, sa porastom zna nja prikupljenog naučnim metodama, društva postati bolja mesta za život. Idealizam enciklopedista je u velikoj meri pripremio Francusku buržoasku revoluciju (1789), ali, na njihovo zaprepašćenje, revolucija nije donela bolji život običnom narodu. Sve od doba revolucije, i njenih zverstava i haosa, francuska društvena misao se zasnivala na pitanju koje je mučilo Konta: šta je osnov društvenog reda? Francuski odgovor bi uvek na to pitanje uključi vao naglašavanje zajedničke kulture, odnosno mišljenje da su za održavanje društvenog reda neophodne opšte vrednosti, uverenja i ideologije. U Engleskoj se prosvetiteljstvo ponekad naziva dobom razuma. Engleski učenjaci su isprva, poput svojih istomišljenika među francuskim enciklope distima, počeli da razmatraju prirodna prava svih ljudskih bića. Ipak, pošto Engleska nije preživela tako nasilnu revoluciju kao Francuska, naučno mi šljenje je krenulo u drugom pravcu. Sredinom 18. veka Adam Smit7 je prvi postavio pitanje koje je kasnije inspirisalo Konta u Francuskoj, kao i nared ne generacije mislilaca: pošto se društva sve više usložnjavaju, ljudi žive u različitim svetovima i učestvuju u različitim aktivnostima, šta će ih držati na okupu? Smit je svoj najpoznatiji odgovor ponudio u poznom 18. veku, rekavši da će tržišta zasnovana na „zakonima ponude i potražnje“ stvoriti veze koje će ljude držati na okupu pomoću „nevidljive ruke reda“. Međutim, njegovo pređašnje rešenje poklapalo se sa odgovorom francuske teorije: za jednička kultura takođe može da održi sistem „moralnih osećaja“, koji bi omogućio ljudima da sarađuju budući da dele vrednosti i imaju zajednički pogled na svet. Svi naučnici koji pripadaju generaciji pre Konta verovali su u ideju na pretka. Uz pomoć racionalne misli i posvećivanja pažnje neotuđivim pra vima čoveka bilo bi moguće stvoriti bolja društva. Transformacije koje je uvela industrijalizacija - tržišta, urbanizacija i otvaranje fabrika - predstav ljale bi još jedno oruđe koje bi moglo da se koristi u rekonstrukciji društva. Kontov učitelj, Anri Sen-Simon, zagovarao je upotrebu nauke u svrhe stva ranja boljeg sveta, te tako Kontova objava da je nauka o društvu sada mogu ća u novom, pozitivnom dobu (Turner, Beeghley & Powers, 2002) nije bila dotad neviđena ideja. Gotovo svi mislioci posle Konta takođe su se držali vizije prosvetiteljstva - da društvo napreduje ka boljem stanju. Nisu svi bili saglasni u viđenju da je nauka oruđe kojim će se sagraditi novi i bolji svet, ali je ideja napretka dominirala u misli sve do 20. veka. Dva svetska rata, uspon staljinizma i drugih diktatorskih režima podrili su veru sociologa da sociologija može doprineti stvaranju boljeg sveta. 6 Ovo, zapravo, nije u potpunosti tačno. Talas emancipacije od samovolje monarha započeo je još sa Slavnom revolucijom u Engleskoj (1688), koja je dalje ideologijom uticala na misao francuskih prosvetitelja, a potom i na idejne vođe američke revolucije (prim. prev.). 7 Adam Smit se smatra ocem političke ekonomije; on je autor čuvene studije Istraživanje prirode i
uzroka bogatstva naroda (prim. prev.).
Sociologija
38
Herbert Spenser (1820-1903) Herbert Spenser je bio jedan od najčitanijih sociologa 19. veka. Njegove knjige su se prodavale u tiražima od nekoliko stotina i hiljada primeraka, ali se Spenser tek u poznom delu svoje karijere, sedamdesetih godina 19. veka, okrenuo sociologiji. Spenser je imao grandioznu viziju (možda previše gran dioznu za to vreme). Svako područje univerzuma, kako je smatrao Spenser, može se objasniti preko zajedničkog korpusa „prvih principa“, koje je on u grubim crtama preuzeo iz fizike tog vremena (Spencer, 1862). Ova područja univerzuma obuhvatala su etiku, fiziku, biologiju, psihologiju i, naposletku, sociologiju. Prema njegovom shvatanju, sve oblasti je bilo moguće objasniti primenom nekih opštih principa. Ovu grandioznu viziju je nazvao Objedi njena filozofija (Synthetic philosophy). Spenser je proveo gotovo 50 godina pišući višetomne rasprave iz oblasti psihologije, biologije, sociologije i etike. Sem toga, objedinio je jednu od najvećih kolekcija istorijske i etnografske građe na svetu u komplet od 16 tomova, kome je dao naslov Deskriptivna sociologija, a koji je objavljivan od sedamdesetih godina 19. veka i dugo po sle njegove smrti - do tridesetih godina 20. veka (u oporuci je ostavio novac za nastavljanje prikupljanja građe). Poput Konta, Spenser je verovao da ljudsko grupisanje može da se pro učava naučno (Spencer, 1873), i u svom monumentalnom trotomnom delu Osnovi sociologije (1874-1896) razvio je teoriju o društvenoj organizaciji, koju je potkrepio obimnom istorijskom i etnografskom građom iz Deskrip tivne sociologije. Kao što smo već pomenuli, sve dimenzije univerzuma - fi zička, biološka i društvena - razvijaju se na osnovu sličnih principa (Spen cer, 1862). Zadatak sociologije jeste da primeni ove principe na ono što je on nazvao superorganska oblast, odnosno proučavanje obrazaca odnosa među organizmima. Glavno pitanje koje je okupiralo Spensera bilo je ono kojim su se bavili Ogist Kont i pre njega Adam Smit: šta drži na okupu društvo koje postaje sve veće, heterogenije, složenije i sve diferenciranije? Spenserov odgovor je u osnovi bio isti kao Kontov, ali je Spenser teoriju uobličio znatno umešnije. Teorija je veoma prosta: Velika, složena društva razvijaju (a) veze zavisno sti između svojih specijalizovanih delova i (b) koncentraciju moći, kako bi kontrolisale i usaglašavale aktivnosti u međuzavisnim jedinicama društva. Za Spensera, društvena evolucija obuhvata rast i složenost koje se drže pod kontrolom posredstvom mreže međuzavisnosti i koncentracije moći. Uko liko obrasci međuzavisnosti i koncentracije moći u društvu ne uspeju da se oforme, ili nisu na visini zadatka, dolazi do razlaganja - društvo se jedno stavno raspada. Da bi odgovorio na Kontovo glavno pitanje, Spenser je postavljao ana logije sa biološkim organizmima, tvrdeći da društva, poput bioloških orga nizama, moraju da vrše određene ključne funkcije ukoliko žele da opstanu:
Poreklo i priroda sociologije
39
moraju da se reprodukuju, da proizvode dovoljno hrane i ostale robe da bi izdržavala članove, tu robu moraju da razdele članovima društva i moraju da usmeravaju i usklađuju aktivnosti članova. Kako društva rastu i usložnjavaju se, stvarajući mnoge podele i oblike specijalizacije, te ključne funkcije se mogu podeliti duž tri glavne vrste: (a) operativna (reprodukcija i proizvodnja); (b) distributivna (protok materijala i informacija); i (c) regulatorna funkcija (koncentracija moći radi kontrole i koordinaci je). Spenser je najpoznatiji po osnivanju pravca u sociologiji koji se naziva funkcionalizam (J. Turner, 1985b). Taj pristup naglašava da prilikom ana lize specifičnih kulturnih i društvenih elemenata u društvu treba da se raz motri kako ti elementi doprinose opstanku društva - odnosno, koje funkcije u društvu obavljaju. Funkcionalnu sociologiju zanima sledeće: šta kulturne ili društvene pojave čine za održavanje društva i društvenu integraciju? Spenser se danas retko čita jer se njegovo ime povezuje sa teorijskom školom poznatijom kao socijaldarvinizam. Poznatu frazu - „najsposobniji opstaju“ - zapravo je skovao Spenser (Spencer, 1850), gotovo deceniju pre nego što je Čarls Darvin objavio svoje veliko delo O porekla vrsta (Darwin, 1859). Spenser se držao političke filozofije koja je smatrala da u sukobu i konkurenciji pobeđuju najsposobniji, što će društvo učiniti boljim. Ovom teorijskom postavkom uglavnom se služio u analizi istorije ratovanja. Bo lje organizovano društvo uglavnom dobija rat protiv manje organizovanog društva, a posle niza uzastopnih ratova, tokom dugog perioda ljudske pove sti, nivo složenosti i organizacije društava raste. Ipak, Spenser je mislio da s pojavom industrijskog sveta rat više nije neophodan za društvenu revolu ciju. On se protivio engleskom kolonijalizmu i ratovima. U novoj eri, koja je otpočela krajem 19. veka, Spenser je zagovarao pravac mišljenja koji je sledio Adama Smita: tržišta će postati znatno bolji način da se stvori kon kurencija koja će voditi ka boljem društvu.
Emil Dirkem (1858-1917) Prvi veliki francuski sociolog, Emil Dirkem, usvojio je veći deo Spenserovog analitičkog metoda, ali je Spenserove postavke izmenio tako da se uklapaju u dugu francusku tradiciju (J. Turner, 1984b). Poput Konta i Spensera, Dirkem (Durkheim, 1895) je smatrao da se treba posvetiti otkrivanju socioloških zakona, time odražavajući suštinu Monteskjeovog, Kontovog, Spenserovog gledišta i polazišta Harijet Martino da je društvo moguće pro učavati kao „predmet“. Sem toga, Dirkem je, poput Konta i ostalih francu-
40
Sociologija
skih mislilaca, smatrao da sociologija može da se upotrebi kako bi se izgra dilo bolje društvo. Dirkem je glavni predmet sociologije video u sledećem pitanju - kako se može objasniti celovitost društva uprkos njegovom širenju i usložnjavanju (Durkheim, 1893). Međutim, za razliku od Spensera, Dirkem je ostao veran francuskom nasleđu i naglašavao je važnost zajedničkih ideja kao glavnog faktora društvene integracije (Durkheim, 1891). Dirkem je usvojio funkcionalistički pristup, tvrdeći da sociološka objašnjenja moraju nastojati da otkriju kako neki element društvenog sveta ispunjava određenu društvenu potrebu (Durkheim, 1895). Ali, za razliku od Spensera, on je naglašavao samo jednu potrebu - potrebu da se članovi društva povežu u skladnu celinu. Ono što je značajno u Dirkemovom doprinosu sociologiji jeste priznanje da su sistemi kulturnih simbola (npr. vrednosti, uverenja, religijske dogme, jezik, ideologije itd.) važna osnova društvene integracije (J. Turner, 1981). Kako društva postaju složenija i heterogenija menja se priroda kulturnih simbola ili ono što je Dirkem nazvao kolektivna svest (Durkheim, 1893). U prostim društvima svi pojedinci imaju zajedničku svest koja reguliše nji hova mnjenja i akcije, dok u složenijim društvima i sama društvena svest mora da se menja ukoliko društvo želi da ostane ujedinjeno. Društvo na jednom nivou mora da postane „opštije“ i „apstraktnije“ kako bi ponudilo neke zajedničke simbole među ljudima koji se bave specijalizovanim i za sebnim aktivnostima, dok na drugom nivou mora da postane konkretnije, kako bi obezbedilo da odnosi između specijalizovanih položaja i organi zacija, i unutar njih, u složenim društvima budu organizovani i regulisani. Dakle, društveni red u velikim, složenim društvima je moguć kada postoje vrednosti i uverenja koja su zajednička svim članovima društva, upotpu njena specifičnim pravilima koja usmeravaju ljude u konkretnim odnosima sa drugima (J. Turner, 1990). Ukoliko ova ravnoteža između apstraktnih i specifičnih aspekata kolektivne svesti nije uspostavljena onda se u društvu javljaju različite patološke pojave (Durkheim, 1893; 1897). Dirkem je kasnije proučavao društvo na međuljudskom nivou, pokušavši da razume kako se stvara kolektivna svest (Durkheim, 1912). U radu o religi ji australijskih Aboridžina (Spencer & Gillian, 1899) Dirkem se manje bavio samom religijom a više međuljudskim odnosima koji proizvode kolektivnu svest. Otkrio je da interakcija za vreme povremenih okupljanja među Aboridžinima stvara osećaj da postoji nekakva natprirodna „sila“ iznad njih. Osećajući da se moć ovih sila javlja i uzdiže iz energije interakcije Aboridžini su napravili toteme i posvetili rituale natprirodnim silama, simbolički prikazanim u tim totemima. Dirkem je iz toga zaključio da je poštovanje bogova i natprirodnih sila zapravo poštovanje društva i međuljudskih od nosa. Dakle, odnosi među pojedincima, koji, u suštini, odaju poštu društvu, predstavljaju lepak koji spaja delove u celovito društvo. Tom teorijom Dir kem je usmerio sociologiju u novom pravcu, ka ispitivanju aktivnosti na
Poreklo i priroda sociologije
41
mikronivou, odnosno ka izučavanju međuljudskih odnosa. Tokom većeg dela 19. veka društvo se izučavalo na makronivou, a naglasak je bio na celovitoj slici koja je obuhvatala evoluciju, državu, privredu, crkvu, klasni sistem i druge strukture, dok su aktivnosti stvarnih ljudi bile zanemarene. Dirkem je prvi zagrebao ispod površine, proučavajući kako su ljudi uopšte stvorili i održali te „velike strukture“.
Karl Marks (1818-1883) Karl Marks je bio Nemac, ali je morao da se preseli u London jer je uvredio neke zvaničnike u nekoliko zemalja kontinentalne Evrope. U Londonu je napisao veći deo svojih radova, često u saradnji sa Fridrihom Engelsom, koji mu je bio i pokrovitelj. Za razliku od Konta i Spensera, Marks je bio sumnjičav prema bilo kakvim nastojanjima sociologije da otkrije večite za kone poput onih u prirodnim naukama. Umesto toga, on je smatrao da je svaka istorijska epoha sazdana na određenom tipu privredne proizvodnje, organizacije rada i kontrole vlasništva, što dovodi do toga da svako doba ima jedinstvenu dinamiku. Dakle, dinamika feudalizma se razlikuje od dinamičnih procesa kapitalizma, kojima se Marks najviše i bavio (Marx, 1867). Koji su to procesi? Prema Marksovom shvatanju, organizacija društva u određenom vremenu zavisi od sredstava za proizvodnju, ili prirode pri vrednog sistema i organizacije rada. Organizacija privrede predstavlja ma terijalnu osnovu, odnosno, u njegovim terminima - bazu, koja ograničava i usmerava nadgradnju, sačinjenu od kulture, politike i drugih društvenih aspekata. Funkcionisanje ljudskog društva se, dakle, može objasniti preko ekonomske baze (Marx & Engels, 1846). Marks smatra da u organizaciji ove ekonomske baze uvek postoje protivrečnosti (Marx, 1867). Na primer, on je smatrao da u kapitalizmu kolektivna organizacija proizvodnje (u fa brikama), koja obuhvata pojedince udružene radi proizvodnje robe, stoji nasuprot privatnom vlasništvu i nastojanju kapitalista da ostvare profit na račun napora kolektivno organizovanih radnika. Bez obzira na vrednost ovog argumenta, Marks je inspirisao sociološki pristup poznatiji kao te orija konflikta ili sociologija konflikta. Prema ovom pristupu, svi oblici društvenog organizovanja uključuju nejednakosti koje rađaju konflikt. U tom stanju nejednakosti oni koji poseduju ili kontrolišu resurse mogu da učvrste moć i razviju ideologije kako bi zadržali svoje privilegije, sve dok se oni koji ne poseduju resurse konačno ne upuste u sukob sa privilegovanim slojevima (Marx 8c Engels, 1848). U najblažem slučaju, uvek postoji bar pritajena tenzija koja tinja između nadređenih i podređenih u društvenim sistemima. Ovaj sukob interesa, kako ga je formulisao Marks, periodično prerasta u otvoren sukob i društvenu promenu.
Sociologija
42
Sociološka analiza, stoga, mora da se bavi proučavanjem oblika nejed nakosti i tenzija između moćnih, privilegovanih i imućnih, s jedne strane, i manje moćnih, manje privilegovanih i siromašnijih, s druge strane. Marks i naredne generacije zagovornika teorije konflikta smatrali su da se upravo tu odigrava najznačajniji deo društvenih aktivnosti. Postoji još jedno značajno gledište u Marksovom radu i ono se tiče ak tivne uloge sociologa. Cilj analize jeste da razotkrije nejednakost i izrablji vanje u društvenim institucijama, pri čemu bi sociologija odigrala aktivnu ulogu u eliminisanju tih uslova. Sociolozi ne treba samo da stoje sa strane i posmatraju, već moraju da rade na tome da promene društveni svet kako bi se umanjile nejednakosti i nadmoć jednog dela društva nad drugim. Marks je, naravno, želeo da učestvuje u rušenju kapitalističkog sistema, ali je glavni deo njegovog programa - pronalaženje nejednakosti, njihovo razotkrivanje i rad na njihovom uklanjanju - i dalje izvor inspiracije za mnoge sociologe - koji se danas često nazivaju kritičkim teoretičarima - i koji žele da se umešaju u društvo kao aktivisti. Kao mnogi rani sociolozi, Marks je bio nastavljač prosvetiteljske tradicije jer je verovao da se čovečanstvo kreće ka boljem uređenju - komunizmu. Pošto svaka istorijska epoha ispolji svoje protivrečnosti, revolucionarni su kob uvodi društvo u novo doba. Marks je mislio da je došlo vreme za poslednju fazu istorije. Kapitalizam je stvorio nove tehnologije koje će, posle revolucije, dozvoliti ljudima da eliminišu nejednakosti, jer je sada proizvod nja mogla da zadovolji potrebe svih. Ipak, uprkos svom turobnom viđenju kapitalizma, Marks je možda bio najoptimističniji mislilac 19. veka - bio je predstavnik optimizma proizašlog iz prosvetiteljstva.
Maks Veber (1864-1920) Kaže se da je Maks Veber vodio „tihi dijalog“ sa svojim nemačkim istomi šljenikom - Karlom Marksom. Veber je pokušao da ispravi preterane tvrd nje u Marksovom viđenju nejednakosti, moći i društvene promene (Bendix, 1968). Poput Marksa, Veber (1904) je bio sumnjičav prema tvrdnjama da sociologija može da, poput prirodnih nauka, formuliše univerzalne i večne „zakone“ društvene organizacije. Međutim, za razliku od Marksa, Veber je smatrao da sociologija ne treba da bude vođena uverenjima i vrednostima, već treba da bude objektivna i vrednosno neutralna kada se bavi moral nim pitanjima (Weber, 1904). Cilj sociologije jeste da razume i opiše kako nastaju i funkcionišu društveni odnosi. Za Vebera, objektivna analiza je bila važnija od moralisanja. Veber je smatrao da sociologija uvek mora nastojati da razume društve ne pojave „na nivou značenja“ koja im pridaju društveni učesnici, odnosno da razume šta sami učesnici u određenim društvenim okolnostima vide i
Poreklo i priroda sociologije
43
osećaju (Weber, 1922). Ipak, ti uvidi nisu dovoljni, pa je, takođe, neophodno ispitati širu kulturnu i strukturnu sliku koja se stvara kad mnogo učesnika stupa u složene mreže odnosa. Sociološka analiza, stoga, mora da pođe od iskustva pojedinaca, a zatim da se okrene većim, širim kulturnim i društve nim obrascima koji određuju ljudski život. Kao što ćemo više puta videti u narednim poglavljima, glavne teze Veberove sociologije i dalje imaju uticaja na sociologiju. U svom tihom dijalogu s Karlom Marksom, na primer, Veber je smatrao da je kontrola sredstava za privrednu proizvodnju samo jedan od nekoliko osnova nejednakosti, a da ostale osnove čine status, slava i prestiž, moć i politika (Weber, 1922). Stoga nejednakost nije samo pitanje „imanja ili nemanja“ kontrole nad sredstvi ma za proizvodnju, već je u pitanju višedimenzionalni proces u kome se nejednakosti među ljudima pružaju duž nekoliko dimenzija, a to su, u naj prostijem slučaju: klasa (ekonomska), statusna grupa (prestiž, slava) i par tija (moć). Za Marksa, status i moć jednostavno proizlaze iz klase, dok za Vebera to ne mora uvek da bude slučaj. Još jedna tiha debata između Vebera i Marksa tiče se konflikta i promene. Za Marksa, nejednakost neizostavno izaziva sukobe između nadređenih i podređenih i, potom, društvenu promenu. Za Vebera, međutim, nejednakost povećava verovatnoću izbijanja konflikta, ali određene okolnosti u datoj si tuaciji mogu da potpomognu ili spreče pojavu „harizmatskih vođa“, koje mogu da mobilišu pristalice koje bi učestvovale u sukobu (Weber, 1922). Dakle, konflikt nije neizbežan i neumitan, već je pre verovatan u uslovima društvene nejednakosti. Konflikt može, ali i ne mora da nastane, što je stvar slučajnosti i spoja drugih jedinstvenih faktora. Treća tiha debata koju je Veber vodio s Marksom tiče se uticaja „ideja“ ili sistema simbola na izazivanje društvene promene. Prema Marksovom shvatanju, kulturne ideje - vrednosti, verovanja, religijske dogme, politič ke doktrine i slično - jesu nadgradnja, koja proističe iz materijalne baze, zasnovane na sredstvima za proizvodnju. Za njega je baza (odnosno sred stva za proizvodnju) ta koja vodi društvenu promenu, dok za Vebera i ideje mogu da izazovu društvene promene i da promene način proizvodnje. Na primer, Veber je u svom čuvenom delu Protestantska etika i duh kapitaliz ma (1904-1905) tvrdio da su uverenja ranih protestantskih religijskih sekti (ubeđenja koja zagovaraju štedljivost, napredak i vredan rad) - zaslužnija za pojavu industrijskog kapitalizma u Evropi od materijalnih snaga u samoj privredi, što je tvrdio Marks. Naredna Veberova tiha debata sa Marksom, i zapravo svim misliocima prosvetiteljstva, odnosi se na viđenje da društva neprestano napreduju. Za Vebera, pitanje „napretka“ je vrednosni sud koji nema naučnu osnovu. Sem toga, u njegovoj analizi modernog sveta, uspon birokratije i velikih država, spojen sa racionalizacijom većeg dela ljudske aktivnosti, iznedrio je raščaranost i ograničenja koja se ne mogu lako prevazići. Da li je „moderno“
44
Sociologija
društvo stvorilo bolji svet? Veber nije bio tako siguran u to, i verovao je da je ovaj moderni svet zasnovan na birokratskom autoritetu - „gvozdeni kavez“ koji ima moć da upravlja ljudima i ograničava njihove mogućnosti. Veber i dalje nastavlja da utiče na sociologiju zbog svog interesa za izdva janje i tumačenje osnovnih snaga u modernim društvima, među kojima su najznačajnije: nastanak i funkcionisanje kapitalizma, dominacija birokratije u društvenom životu, rastuća moć države, višedimenzionalne osnove raslo javanja, značaj zakona u modernim društvenim odnosima, urbanizacija i uticaj kulturnih ideja. Veber je pokušavao da prouči istorijske uzroke mo dernog stanja (ili makar onoga što je bilo moderno u njegovo vreme), kako bi razvio objektivne metode opisivanja suštine ovog modernog stanja i kako bi razumeo šta ono predstavlja za ljude koji žive u njemu. Njegova zapaža nja, kao i priroda njegovog pristupa prikupljanju ove građe, i dalje inspirišu mnoge savremene sociologe (J. Turner, 1993b).
Rana američka tradicija Sociologija je zasnovana kao naučna disciplina najpre na odseku jednog američkog univerziteta, što je tek kasnije pošlo za rukom Dirkemu u Fran cuskoj i Veberu u Nemačkoj, pa ipak je rana američka sociologija bila pod velikim uticajem evropske misli. U početku, američka misao se zasnivala na Kontovim i Spenserovim postavkama, ali kako je 20. vek odmicao Kont i Spenser su zaboravljeni, dok je interes za Dirkema, Vebera i, u manjoj meri, Marksa rastao iz decenije u deceniju. Marksove, Veberove i Dirkemove po stavke imaju veliki uticaj na savremenu sociologiju. Rana američka sociologija je u velikoj meri bila usmerena ka amelioraciji, odnosno pomaganju nemoćnim članovima društva. Tek mali broj ranih američkih sociologa imao je naučno obrazovanje, većina je došla iz drugih profesija kao što su novinarstvo i religija, gajeći saosećanje sa ljudima koji su se zatekli u nepovoljnom položaju. Ipak, američka sociologija je nastojala da dobije veći naučni karakter, ali je, za razliku od Evrope, u SAD naglasak bio na kvantifikaciji prikupljene građe. U prvim decenijama dvadesetog veka akcenat je bio na sistematski uređenoj građi i statističkim analizama, iako je bilo moguće naići i na kvalitativne i istorijske radove na vodećim odsecima za sociološka istraživanja. Jedan od prvih velikih pokrovitelja sociologije u prvoj polovini dvadesetog veka bio je Džon D. Rokfeler Stariji. On je pri željkivao disciplinu koja bi mogla da prikuplja podatke koji bi mu poslužili u „praktične“ svrhe (Turner & Turner, 1990). Rokfeler se ubrzo razočarao ishodima socioloških istraživanja, te im je na kraju uskratio podršku. Ipak, nastavilo se s prikupljanjem građe o životu u zajednicama i sa statističkom analizom prikupljenih podataka, a sa širenjem kompjuterskih tehnologija
Poreklo i priroda sociologije
45
tokom šezdesetih godina prošlog veka sociologija je mogla još više da se posveti kvantifikativnoj analizi. Doprinos američke misli sociologiji na prelazu u 20. vek sastojao se u istraživanju procesa interakcije licem u lice, što je bila tema koju su evropski krugovi mišljenja potcenili i zapostavili. Vodeća figura ovog pravca bio je Džordž Herbert Mid.
Džordž Herbert Mid (1863-1931) Džordž Herbert Mid je bio filozof na Univerzitetu u Čikagu, na kome je 1892. godine osnovan prvi odsek za sociologiju na svetu. Mid je inspira ciju dobijao od sociologa sa Univerziteta u Mičigenu, gde se Mid prvi put zaposlio - Čarlsa Hortona Kulija, zatim od Vilijama Džejmsa, psihologa sa Harvarda, kao i od filozofske tradicije koja je smatrala da osnovu života čini prilagođavanje, što je pravac poznatiji kao pragmatizam. Mid je uvideo da ljudi, pošto se rađaju u društvu, moraju da se prilagode postojećim obli cima društvene organizacije. Mladi, dakle, moraju da razviju sposobnosti koje im olakšavaju saradnju s drugim članovima društva. Još kao vrlo mala, deca mogu da prežive samo ako se prilagode onome ko o njima vodi raču na; kako ljudi odrastaju moraju naučiti da sarađuju s drugima u različitim organizovanim grupacijama. Dakle, bihevioralni kapaciteti koji olakšavaju prilagođavanje i saradnju s drugim učesnicima u društvenim organizacija ma postaće deo bihevioralnog repertoara mladih, dok će oni obrasci koji ne olakšavaju saradnju i prilagođavanje vremenom nestati. Mid je smatrao da procesi interakcije predstavljaju uzajamno signaliziranje, tj. razmenu gestova (kao što su reči i „govor tela“), koji prenose konven cionalno značenje. Dakle, pojedinci prvo moraju naučiti da komuniciraju putem konvencionalnih simbola, što povećava njihovu sposobnost da sara đuju s drugim članovima društva. Čovek je u stanju da čita gestove drugih ljudi, što olakšava saradnju, jer se on na taj način može postaviti na mesto sagovornika, odnosno preuzeti njegovu ulogu. Čovek može da predvidi nje gove odgovore i reakcije, i pošto ova sposobnost da se preuzme uloga dopri nosi uspostavljanju saradnje ona se zadržava u repertoaru ponašanja poje dinca. Preuzimanjem tuđih uloga pojedinac može da sazna šta drugi misle o njemu. U isto vreme, on stvara sliku o sebi (self-image) na osnovu toga kako ga drugi vide. Konačno, ta mogućnost da sebe posmatramo sa tačke gledišta drugih razvija se kroz vežbu i biološko sazrevanje, da bi prerasla u sposob nost da sebe vidimo iz ugla uopštenog drugog (generalized other), tj. onoga što Mid naziva paletom ponašanja (community of attitudes). Radi olakšava nja saradnje, zauzimanje ovog opštijeg viđenja grupe takođe postaje osnova za samoprocenu i ponašanje. Imajući u vidu uopštenog drugog Mid iznosi misao vrlo sličnu Dirkemovom konceptu kolektivne svesti. Ali, za razliku od Dirkema, koji veruje da rituali izazivaju posvećenost kulturi i društvu, Mid
Sociologija
46
smatra da ulogu regulatora ljudskog ponašanja preuzima sposobnost da se zauzme tačka gledišta apstraktnijeg, uopštenijeg drugog. U sedmoj glavi ćemo se još detaljnije pozabaviti Midovom sociološkom teorijom. Iako je Mid bio filozof, njegova filozofija nije iscrpljena i završe na sa predavanjima koje je držao. Posle njegove smrti, na mestu predava ča nasledio ga je njegov nekadašnji student, Herbert Blumer, koji je preko 50 godina (Blumer, 1969) bio zagovornik Midove sociologije. Dakle, iako Mid sebe nije smatrao sociologom, on je nesumnjivo bio najveći američki sociolog prve polovine dvadesetog veka. Teorijska škola mišljenja, kojoj je Blumer dao naziv simbolički interakcionizam, nastala je iz osnovnih Midovih postavki.
Čikaška sociološka škola i njeni rivali Univerzitet u Čikagu, na kome je osnovan prvi smer za sociologiju u sve tu, bio je centar američke sociologije nekoliko decenija, iako su se do dvade setih godina 20. veka otvorila konkurentska odeljenja i u drugim delovima zemlje. Prva generacija sociologa u Čikagu osnovala je Čikašku sociološku školu. Ta „škola“ zapravo nije bila ni izbliza koherentna, kao što se to često pretpostavlja u raznim osvrtima na prve dekade prošlog veka. Ona je kori stila Čikago kao svojevrsnu „laboratoriju“ za proučavanje dinamike imigra cije, stvaranja i kulture gradskih četvrti, devijantnih aktivnosti i ugnjetava nih delova stanovništva. Članovi te škole su koristili razne metode, počev od popisa stanovništva do zabeleški o različitim načinima života. Neki so ciolozi u Čikagu su se posvetili proučavanju šire slike, ispitujući strukturu gradskih naselja u kojima se razne grupe bore za teritoriju, dok su se drugi više bavili praktičnim ljudskim pitanjima. Za razliku od evropske sociologije, koja se okrenula izučavanju velikih tema, tema na makronivou, američki sociolozi u Čikagu su se bavili temama na mikronivou, ispitujući ponašanje i kulturu različitih grupa. Međutim, sociologija se nije razvijala samo u Čikagu (Turner & Turner, 1990). Na Kolumbijskom univerzitetu su drugi osnivači discipline, kao što je Frenklin Gidings, uveli kvantifikaciju, merenje podataka, kako bi građa mogla da se analizira sistematski statističkim metodama - što je pristup koji se dosta razlikuje od pristupa Čikaške škole. Zapravo, kako je odmicao 20. vek, so ciologija se sve više okretala kvantifikaciji i upotrebi statističkih metoda. Čak su i sociolozi sa Univerziteta u Čikagu tridesetih godina počeli da se oslanjaju na kvantifikaciju, mada je etnografsko prikupljanje kvalitativne građe ostalo važan istraživački metod u Čikagu i ostalim delovima zemlje u koje su odlazili svršeni studenti Čikaškog univerziteta. Na Jejlu su Vilijam Grejam Samner i Albert Galovej Keler (Keller, 1927) vodili obiman program koji je dosta nalikovao evropskim programima, služeći se idejama Herberta Spensera u proučavanju društvene evolucije od prostih ka složenim druš-
Poreklo i priroda sociologije
47
tvenim oblicima. Slično, na univerzitetima Harvard i Braun, bio je primetan Kontov i Spenserov uticaj na rad Pitirima Sorokina (Sorokin, 1937) i Lestera F. Vorda (Ward, 1883).
Rani akcenat na sociološkoj praksi i značaj sociološke prakse Od samog institucionalnog osnivanja američka sociologija se bavila onim što danas nazivamo praksom, ili primenom socioloških zamisli i teorija u cilju rekonstrukcije društvenih uređenja. Mnogi pripadnici generacije osni vača sociologije bili su deca nekadašnjih boraca za ukidanje ropstva, pa je tako američka sociologija uvek brinula za one koji su oštećeni u postojećim društvenim uređenjima. Džejn Adams (1860-1935) i Hal Haus. U kasnom devetnaestom veku i tokom prvih šezdesetak godina prošlog veka (a ponekad čak i u današnje vreme) bila je prisutna marginalizacija žena. Ženama je bio otežan ulazak u naučne ustanove i ostvarenje karijere, pa su često bile prinuđene da karijeru izgrade van univerzitetskih krugova - kao što smo videli na primeru Harijet Martino u Engleskoj. Ameliorativna sociološka praksa je često prepuštana ženama, jer se briga o nesrećnima smatrala vrstom „ženskog posla“ za one žene koje su bile naklonjene nauci. Džejn Adams iz Čikaga primer je žene koja je karijeru ostvarila u oblasti „primenjene sociologije“. Džejn Adams je postala jedna od najpoznatijih žena u Americi i svetu, i za svoje zasluge dobila je Nobelovu nagradu za mir, a sve to je postigla zahvaljujući velikom naporu koji je, zajedno sa svojim kolegama, uložila u poboljšanje životnih uslova imigranata i drugih kojima je pomoć bila potrebna. Sem toga, ona je bila veliki zagovornik mira i žestoko se borila protiv rata, a po svojim do stignućima i delu može se svrstati u feministkinje budući da je podržavala uključivanje žena u politiku i druge institucionalne oblasti u kojima su do minirali muškarci (Madoo-Lengerman & Niebrugge-Brantly, 1998). Adamsova je radila izvan Univerziteta u Čikagu, ali je održavala kontakt sa Džordžom Herbertom Midom i drugim profesorima. Sem toga, mnogi svršeni studenti u Čikagu često su učestvovali u aktivnostima u Hal Hausu. Hal Haus je osnovan kao institucija za pružanje podrške siromašnima i emigrantima, a vremenom se proširio na celu gradsku četvrt i tako postao prihvatilište za nemoćne, u kome su sociolozi posmatrali i proučavali njihov način života. Za Adamsovu, proučavanje stvarnog iskustva pravih ljudi bilo je važnije od apstraktnih teorija koje su društvu pristupale na makronivou. Smatrala je, poput svojih kolega, pripadnika Čikaške škole, da su lokalna mesta - komšiluk, naselja, škole, udruženja, fabrike, odbori političkih par tija, prodavnice, kuće, klubovi i slično - mesta na kojima se najjasnije ogle da uticaj društva na pojedinca (Madoo-Lengerman & Niebrugge-Brantly, 1998: 74-81). Verovala je da razumevanje društva i ličnosti može da proiste-
Sociologija
48
kne jedino iz poznavanja načina organizacije ovih lokalnih mesta, njihove međusobne povezanosti i načina na koji one ograničavaju pojedince. Ako je cilj da se pomogne onima u nevolji, ta praksa mora da bude potkrepljena poznavanjem složene mreže odnosa lokalnih mesta i njihovog uticaja na život ljudi. Iako su zaposleni u Hal Hausu sastavljali mape oblasti kvanti tativnog karaktera, najvredniji deo njihovog sociološkog istraživanja bio je kvalitativnog tipa. Cilj istraživača i praktičara je bio da otkriju kakvo znače nje svet ima za ljude koji učestvuju u aktivnostima u lokalnim mestima. Da bi se ljudima pomoglo neophodno je da znamo kako oni vide svet i kako se prilagođavaju realnim životnim situacijama. Vilijam E. B. du Bojs (1868-1963). Tokom šest decenija dvadesetog veka Vilijam du Bojs je stvarao afroameričku sociologiju. Du Bojs je doktorirao na Harvardu, a dalja istraživanja je sprovodio s Maksom Veberom na Ber linskom univerzitetu. On je bio i jedan od osnivača Nacionalne asocijacije za unapređenje položaja obojenih ljudi8. U radovima je uglavnom, poput Džejn Adams, isticao da je neophodno da se način života Afroamerikanaca tumači na nivou značenja, odnosno da se razume kako oni sami vide svet i kako se njihovo viđenje razlikuje od viđenja belaca. Njegovi radovi su po mogli belcima u Americi da uoče „rasnu podelu“ u društvu i „duplu svest“9 crnih građana, koji moraju da prevaziđu predstave o sebi kao inferiorni jim članovima društva i pokušaju da učestvuju u glavnim tokovima društva uprkos diskriminaciji od strane belaca. U mladosti je Du Bojs bio optimista i smatrao je da se rasna podela može prevazići, ali je kasnije izgubio nadu. Sa 93 godine je bio toliko ogorčen da je napustio Ameriku, preselio se u Afriku, gde je i umro dve godine kasnije. Ipak, on je ustanovio granu socio logije koja se usmerila na proučavanje oblika diskriminacije i ugnjetavanja, ne samo u pogledu Afroamerikanaca već i svih etničkih grupa koje su bile predmet predrasuda i diskriminacije. Ta pitanja su do današnjeg dana ostala u središtu mnogih socioloških istraživanja.
Savremena sociološka istraživanja Sociologija je danas vrlo široka disciplina. Ona proučava praktično sve aspekte društvenog života i obuhvata široku lepezu teorija, metoda i pro grama. Zapravo, neko bi rekao da je sociologija previše široka, jer se sami sociolozi često razilaze u pogledu zadatka discipline. Da li bi sociološkim 8 Odnosno, Afroamerikanaca. Na engleskom: National Association for the Advancement of Colored People (NAACP) (prim. prev.).
svest (double consciousness) je termin pod kojim Du Bojs podrazumeva da Afroamerikanac svoje ponašanje sve vreme mora da oblikuje prema očekivanjima drugih, te da je njegov identitet uvek rascepljen između pripadnosti američkoj naciji i pripadnosti crnoj rasi (prim. prev.). 9 Dupla
Poreklo i priroda sociologije
49
istraživanjem trebalo da upravlja teorija, kao što su mislili Kont, Spenser i Dirkem? Da li sociologija treba da učini svet boljim, kao što su smatrali Harijet Martino, Džejn Adams i Du Bojs? Da li istraživački metodi treba da budu kvalitativnog i interpretativnog tipa, kao što su smatrali mnogi pripadnici Čikaške škole? Ili, da li bi trebalo prikupljati podatke imajući u vidu kvantifikaciju i statističku analizu građe? Da li sociologija treba da prilazi društvu na makronivou i da se bavi velikim strukturama - kao što su ekonomija, država, nacija - i njihovim razvojem; ili istraživanje treba da se fokusira na pojedince u situacijama iz stvarnog života; ili možda nešto između? Dakle, razlike i podele u sociologiji bile su prisutne još od njenih početaka. Međutim, kao što ćemo videti u narednim poglavljima, ipak postoji ne kakav konsenzus, slaganje oko predmeta proučavanja sociologije. U svakom poglavlju, i u pojedinim odeljcima, predstavićemo po jedan važan predmet sociološkog istraživanja. Među sociolozima postoje neslaganja u pogledu toga kako predmete treba izučavati, kao i oko toga do koje vrste znanja treba doći, te kako to znanje treba iskoristiti. Ipak, postoji makar načelno slaganje oko toga šta je glavni predmet sociologije. Sociologija je, dakle, proučavanje društva, počev od (a) najkraćih epi zoda ponašanja i interakcije licem u lice, preko (b) svih struktura koje su ljudi izgradili da bi organizovali ponašanje i interakciju u društvu, do (c) obrazaca odnosa među društvima. Sociologija se, dakle, preklapa sa svim drugim društvenim naukama, kao što je, na primer, istorija. Sociologija nije Kontova „kraljica među naukama“, vrhunska nauka, ali jeste široka. Ona je neuređena disciplina, ali zato pruža mogućnost da se ljudi u okviru nje bave različitim vrstama aktivnosti.
Sociologija
50
Okvir 1.1. Sociologija i druge naučne discipline Sociologija i ekonomija Ekonomija proučava proizvodnju i distribuciju robe i usluga u društvu. U ekonomiji se ističe razvoj matematičkih modela privrednih procesa, te je ona postala naglašeno tehnička društvena nauka. U kvantitativnom pristu pu problemu ekonomija ne uzima uvek u obzir uticaj drugih neprivrednih procesa u društvu. Sociolozi procese proizvodnje i raspodele roba i usluga posmatraju u širem kulturnom i društvenom kontekstu. Privredni sistem je samo jedna grupa društvenih odnosa u okviru šire društvene celine koju sociologija proučava. Sociolozi pokušavaju da shvate kako događaji u ovom širem kontekstu utiču na privredne procese. Međutim, čak i kada se sociolo zi fokusiraju na određenu privrednu jedinicu (npr. korporaciju), ili ceo pri vredni sektor (radnu snagu ili investitore, na primer), oni analiziraju kako širi društveni pejzaž utiče na odnose među ovim privrednim elementima. Konkretno, oni pokušavaju da nauče kako privredni i neprivredni društve ni odnosi utiču na privredni ishod. Ovakvom analizom se možda gubi na tehničkoj eleganciji jednog ekonomiste, ali se zato privredni elementi uvr štavaju u širi kontekst. Sociologija i politička nauka Istraživanja ova dva naučna polja susreću se u jednom opštem pitanju, a to je: kako se moć, ili mogućnost kontrole, koristi i distribuira u društvu. Politikolozi proučavaju strukture vlasti i međunarodne odnose. Za razliku od njih, sociolozi retko proučavaju međunarodne odnose, već se uglavnom interesuju za opštije teme vezane za birokratiju. Takođe, sociolozi već duže vreme proučavaju teme koje su tek nedavno privukle politikologe: političke stavove, društvenu prošlost političkih vođa, društvenu klasu i druge faktore koji utiču na političko ponašanje. Sociolozi sada proučavaju međudruštvene odnose, a politikolozi širok spektar faktora koji utiču na političko pona šanje, stavove i organizovanje. U budućnosti, predmeti istraživanja će verovatno u velikoj meri biti zajednički obema naukama. Sociologija i psihologija Psihologija proučava ponašanje. Definicija ponašanja u psihologiji je do sta široka, i obuhvata mišljenje, učenje, opažanje, osećanja, motive, a sve više i fiziološke (organske) i društvene uzroke ovih procesa. Sociologija i psihologija se preklapaju u oblasti koju nazivamo socijalna psihologija. Socijalna psihologija se bavi proučavanjem društvenih faktora koji utiču na ljudsko ponašanje - razmišljanja, osećanja, stavova, odluka i delovanja. Psiholozi se uglavnom usredsređuju na razumevanje stvarnog ponašanja, dok se sociolozi više bave proučavanjem društvenih situacija i okolnosti koje vode pojavi određenih ponašanja. Možda se ove dve nauke najprisnije
Poreklo i priroda sociologije
51
prepliću u proučavanju ličnosti, tj. ljudskih osobina i ponašanja. Psiholozi, ipak, uglavnom proučavaju samu strukturu i razvoj ličnosti, dok sociologe više zanima kako tipovi društvenih odnosa proizvode određene karakteri stike ličnosti - i kako te karakteristike utiču na društvene odnose i obrasce ljudske organizacije. Sociologija i antropologija Antropologija i sociologija imaju zajedničke intelektualne korene. Antro pologija se deli na nekoliko grana, a to su: kulturna i socijalna antropologija, lingvistička antropologija, arheologija i biološka antropologija. Sociologija i antropologija se susreću na polju izučavanja kulturne i društvene organi zacije, mada se sociolozi više drže bioloških ili fizičkih aspekata ljudskog ponašanja. Razlika između ovih dveju disciplina ogleda se u vrsti društa va koje svaka od njih proučava. Antropologe uglavnom zanimaju prosta ili tradicionalna društva, a sociolozi se usredsređuju na izučavanje moderni jih i složenih društava. Međutim, u novije vreme dolazi do obrta - kako sociolozi počinju da se okreću proučavanju tradicionalnih društava, tako se antropolozi posvećuju proučavanju modernijih uređenja. U narednim poglavljima videćemo koliko zajedničkog imaju ove dve discipline. Sociologija i istorija Istorija proučava događaje iz prošlosti. Istoričari pokušavaju da zabeleže i sačuvaju od zaborava prošle događaje i da naznače moguću uzročno-posledičnu vezu između događaja. Neki od prvih sociologa su se bavili istorijskom analizom, ali je razlika između istoričara i sociologa opstala do danas. Sociolozi pokušavaju da izvuku opšte zaključke iz istorijskih događaja, a istoričari se koncentrišu na jedinstvene osobine svakog pojedinačnog do gađaja. Istoričar može, na primer, da nam pruži detaljan pregled događaja koji su vodili ka Francuskoj revoluciji da bi pokazao kako je ova revolucija bila kulminacija niza specifičnih događaja u francuskom društvu. Sociolozi će, pak, na Francusku revoluciju gledati kao na jedan od primera revolu cije uopšte i pokušaće da razumeju kako ovi događaji, koji su vodili suko bu, upotpunjeni podacima o drugim revolucijama u različitim vremenima i mestima, mogu da se uzmu za primere opštih uslova koji izazivaju sve revolucije. U većini slučajeva, istoričari se bave pojedinačnim događajima, dok sociolozi pokušavaju da otkriju opšte uslove koje ti posebni događaji ilustruju. Među istoričarima danas, pak, postoji tendencija ka uopštavanju, odnosno postoje pokušaji da se zaključci izdignu van pojedinačnih sluča jeva i ka povećanoj upotrebi socioloških metoda. Dakle, iako su ove dve discipline često sumnjičave jedna prema drugoj, sociolozi i istoričari imaju donekle zajedničke interese i metode istraživanja.
52
Sociologija
Sociologija i socijalni rad Ljudi često smatraju da su ova dva termina sinonimi, što nije tačno. Soci jalni rad je profesija koja se odnosi na pružanje pomoći ljudima. Kao takav, on se oslanja na znanja iz oblasti svih društvenih nauka, kao i na intuiciju svakog pojedinačnog socijalnog radnika i na njegovo životno iskustvo. Na ravno, mnogi socijalni radnici su prošli kroz sociološku obuku, jer je soci ologija izuzetno značajna za njihov rad. Međutim, sociolozi se razlikuju po tome što nastoje da razumeju zašto se javljaju određene pojave (npr. kri minal i siromaštvo). Oni retko pokušavaju da se umešaju u društveni svet i poprave nešto, i pre pokušavaju da obezbede znanje, tj. teorijsku osnovu onima koji žele da zauzmu aktivniju ulogu u društvu. Ipak, među samim sociolozima postoje neslaganja oko njihove uloge i dužnosti. Da li treba da budu odvojeni od aktivnosti u društvu koje posmatraju ili treba da budu aktivisti i pokušaju da utiču na ljudske odnose? Odgovor se razlikuje od sociologa do sociologa. Ovi uporedni prikazi sociologije i drugih nauka pokazuju da je sociolo gija vrlo široka disciplina, koja pokriva gotovo sve aspekte ljudskih odnosa koji utiču na modele organizovanih društvenih odnosa, i koji se istovreme no nalaze pod uticajem tih modela. Sociološka istraživanja se prepliću sa istraživanjima drugih društvenih nauka i nadovezuju se na njih. Znanja iz drugih oblasti za sociologiju su značajna u onoj meri u kojoj se te oblasti bave društvenim odnosima. Glavna osobina po kojoj se sociologija razlikuje od ostalih disciplina jeste potraga za opštim oblicima društvenih odnosa. Zadatak sociologa jeste da otkrije na koje načine društveni odnosi obezbeđuju red, saglasnost i očeki vanu promenu (čak i kada ta promena uključuje nasilje i promenljiv ishod). Postoji jedna osnova organizacije svih ljudskih delatnosti - onih sadašnjih i onih prošlih, onih koji uključuju privredne procese, onih koji se zasnivaju na moći i politici, te onih koji se odnose na ljudsku ličnost. Svaka društvena nauka sagledava tek deo društvene realnosti, ali samo sociologija i (povre meno) antropologija pokušavaju da ove deliće sastave. Dakle, postoji jedna sociološka dimenzija u osnovi svih društvenih nauka koje se bave pitanjima društvenih odnosa i ljudske organizacije. I obratno, svi osnovni zaključci ostalih društvenih nauka postaju deo sociologije kada se bave načinima stvaranja ljudskih odnosa i organizacije.
Poreklo i priroda sociologije
53
Sažetak 1. Sociologija je nauka koja proučava ljudsko ponašanje, interakciju i društveno organizovanje. 2. Sociologija je značajna za naš svakodnevni život jer pruža osnov za razumevanje činilaca koji ograničavaju naše misli, opažanja i akcije. 3. Sociologija je nastala u uslovima koji se vezuju za promene na nekoli ko nivoa, a to su: (a) raspad feudalizma, razvoj tržišnih odnosa, razvoj industrije i ur banizacija; (b) intelektualni pokret, poznatiji kao prosvetiteljstvo, koji je ohrabri vao razvoj nauke i sekularna razmišljanja o fizičkom, biološkom i društvenom svetu; i (c) šok izazvan nasiljem i iznenadnim promenama koje se vezuju za Francusku revoluciju 1789. godine. 4. Naziv sociologija predložio je francuski mislilac Ogist Kont, koji je smatrao da nauka o društvu može da se sprovede po ugledu na pri rodne nauke. Kont je takođe mislio da otkrivanje zakona društvenog organizovanja može da se upotrebi kako bi se društvo iznova sagradilo na humanijim osnovama. 5. Harijet Martino je prevela Kontovo poznato delo i sociologiju predsta vila široj javnosti. Smatrala je da sociologija treba da se bavi problemi ma stvarnog sveta. 6. Herbert Spenser je u Engleskoj tvrdio da je moguće razviti zakone koji bi ukazivali na pravilnosti u načinu ljudskog organizovanja. Ovi zako ni bi se usredsredili na rast i usložnjavanje društava budući da te sile dovode do: (a) povećane razmene i zavisnosti među ljudima i organizacijama tog društva; i (b) povećanja upotrebe moći za regulaciju, kontrolu i usaglašavanje aktivnosti ljudi i organizacionih jedinica. Spenser je osnovao novi pristup, u sociologiji poznatiji kao funkcionalizam, koji proučava uticaje društvenih elemenata na opstanak i održavanje društva. 7. Emil Dirkem je pozajmljivao ideje od Spensera, ali je, u duhu kontovske i francuske misli, naglašavao važnost kulturnih ideja za integraciju društva. Poput Spensera, i on je bio funkcionalista, i smatrao je da je moguće otkriti zakone društvene organizacije, ali je proširio Spenserov pristup, dodavši da je neophodno otkriti uzroke i funkcije kultur nih simbola u društvenoj integraciji. 8. Karl Marks, Nemac koji je proteran iz svoje domovine i naposletku se naselio u Engleskoj, naglašavao je konfliktnu prirodu društva. On je osnovao pristup poznat kao teorija konflikta ili sociologija konflikta.
54
Sociologija Prema Marksovom shvatanju, nejednakosti u raspodeli resursa pred stavljaju pokretača društvene promene, pošto se oni koji ne poseduju resurse organizuju i sukobljavaju sa onima koji kontrolišu proizvod nju, imaju moć i manipulišu kulturnim simbolima kako bi ozakonili svoje prednosti i privilegije. Za razliku od Konta, Spensera i Dirkema, Marks nije smatrao da postoje zakoni ljudskog organizovanja koji važe za sve epohe. 9. Maks Veber, drugi veliki nemački osnivač sociologije, upustio se u dug, ali tih dijalog sa Marksom, tvrdeći da je nejednakost višedimenzionalnog karaktera i da nije utemeljena isključivo u privrednoj sferi, da konflikt zavisi od istorijskih uslova i da nije neizbežan ishod nejedna kosti, te da promena može da bude uzrokovana idejama, kao i materi jalnom i ekonomskom bazom društva. Takođe je naglašavao da soci ologija mora da posmatra društvo na širem nivou, ali i značenja koja pojedinci pridodaju ovim društvenim silama što deluju na tom širem nivou. Poput Marksa, on nije verovao da postoje opšti zakoni ljudskog organizovanja, ali je, za razliku od njega, mislio da je neophodno biti nepristrastan i objektivan prilikom opisivanja i analize društvenih po java. 10. Na polju proučavanja tema vezanih za urbanizaciju i industrijalizaci ju, rana američka sociologija je usvojila zaključke evropske sociologije, ali je i sama započela dva važna istraživačka smera: (a) široku upotrebu kvantitativnih, statističkih metoda; i (b) interakcionizam, odnosno teorijski pristup koji se bavi izučava njem procesa u kome pojedinci u interakciji licem u lice održavaju i menjaju društvo. 11. U ranoj američkoj sociologiji postojali su i pokušaji da se pomogne nemoćnim članovima društva. Ovaj pristup je naročito isticao „prak su“ i „primenjenu sociologiju“, tj. pokušaj da se sociološko istraživanje iskoristi kako bi se ponovo izgradile ili popravile problematične druš tvene strukture. 12. Sociologija je danas široko polje koje analizira sve aspekte ljudske kulture, društvene strukture, ponašanja i interakcije, kao i društvene promene.
Poreklo i priroda sociologije
55
Ključni pojmovi Baza: termin kojim Karl Marks označava materijalnu, ekonomsku osno vu, koja utiče na sve ostale aspekte društva. Diferencijacija: proces u kome pojedinci i ljudske organizacije počinju da se razlikuju međusobno po kulturi, ciljevima i strukturi. Doba razuma: intelektualni pokret osamnaestog i devetnaestog veka u Velikoj Britaniji, inspirisan prosvetiteljstvom, koji je naglašavao neop hodnost ostvarivanja osnovnih ljudskih prava i koji je izučavao priro du društvenog organizovanja. Enciklopedisti: grupa društvenih mislilaca u Francuskoj osamnaestog veka koji su slavili ideju individualne slobode pojedinca od samovolje političkog autoriteta. Na tragu njihove tradicije, Ogist Kont, osnivač sociologije, crpio je mnoge ideje. Funkcionalizam: pristup koji proučava kako društvene pojave dopri nose ispunjavanju potreba šire društvene celine. Prvi ga je upotrebio Herbert Spenser. Hijerarhija (poredak) nauka: viđenje Ogista Konta po kojem nauke mogu da budu uređene u hijerarhiju, po kriterijumima vremena na stanka i složenosti predmeta istraživanja. Sociologija je bila na vrhu poretka, odmah iznad biologije. Integracija/integrisan: procesi i mehanizmi kojima se diferencirane društvene jedinice organizuju u celinu, uređuju i kontrolišu. Kolektivna svest: termin koji je uveo Emil Dirkem da bi označio sisteme kulturnih simbola koje ljudi u određenom društvu dele i koriste kako bi uredili međusobne odnose. Kritički teoretičari / kritička teorija: pristup koji pokušava da izloži oblike nejednakosti i dominacije, istovremeno predlažući načine na koje bi se oni mogli ukloniti. Nadgradnja: termin kojim Karl Marks označava one strukture i kulturne sisteme koji su određeni i uslovljeni ekonomskom bazom društva. Praksa: upotreba sociološke građe, teorija i objašnjenja u praktične svrhe u cilju uticanja na društvene odnose i strukture. Preuzimanje uloga drugih: proces u kojem pojedinac tumači gestove drugih ljudi kako bi razumeo njihovo viđenje situacije i pretpostavio verovatan dalji tok dešavanja. Prosvetiteljstvo: veliki intelektualni pokret koji je vrhunac doživeo u 18. i 19. veku i koji je ohrabrivao sekularno razmišljanje o svetu. Simbolički interakcionizam: simbolički interakcionizam je pristup analizi društvenih pojava inspirisan ranom američkom filozofijom i sociologijom, koji naglašava važnost razumevanja dinamike kontakta licem u lice i interakcije među pojedincima.
56
Sociologija
Slika o sebi: način na koji pojedinac izgrađuje mišljenje o sebi, a na osno vu tumačenja reakcija drugih ljudi. Socijalna psihologija: grana sociologije i psihologije koja pokušava da razume uticaj kulture i društvenih struktura na ponašanje i društvenu interakciju. Sociologija: sistematsko proučavanje ljudskog ponašanja, interakcije i organizacije. Sociologija konflikta i teorija konflikta: stanovište da su tenzije i sukobi oko nejednake raspodele resursa glavni pokretač društvenih odnosa i oblika društvene organizacije. Sredstva za proizvodnju: termin kojim Karl Marks označava prirodu i organizaciju privrede u društvu. Sukob interesa: termin koji Karl Marks upotrebljava za označavanje osnovne tenzije i neslaganja ciljeva između onih koji kontrolišu resur se i onih koji ih ne poseduju. Superorganski: način na koji je Herbert Spenser video predmet sociolo gije - kao organizaciju živih organizama. Uopšteni drugi ( generalized other ): uopšteno ponašanje društvenih grupacija, kome ljudi prilagođavaju svoje ponašanje i reakcije. Vrednosna neutralnost: termin kojim Maks Veber naglašava da socio logija treba da se kloni pristrasnosti i moralnih evaluacija ukoliko želi da sprovede objektivnu analizu društvenih pojava. Zakon tri faze: stanovište Ogista Konta da ideje, kao i društvo u celini, prolaze kroz tri faze: (a) teološku, u kojoj primat ima religijsko mišljenje; (b) metafizičku, koja naglašava sistematsko mišljenje; i (c) pozitivnu fazu, u kojoj dominira nauka.
Glava 2
SOCIOLOGIJA I NAUČNI METOD U junu 1616. godine Galileo Galilej je, slab i izmučen, izašao pred in kviziciju, pošto je proveo nekoliko meseci u tamnici zato što je zagovarao Kopernikovo gledište da Zemlja nije centar univerzuma, već da se okreće oko Sunca. Godinama je na sebe skretao pažnju inkvizitora zbog svojih gle dišta, i došao je trenutak da plati glavom. Kako bi izbegao kaznu, morao je javno da porekne sve u šta je verovao i da zamoli za pomilovanje tako što će potvrditi crkvenu doktrinu da je Zemlja centar univerzuma. Iako je bio oslobođen zatvora, drugi deo života proveo je u nekoj vrsti kućnog pritvora, u društvu svoje ćerke, časne sestre. Ipak, on je nastavio da istražuje i pra vi različite instrumente - od teleskopa do časovnika koji radi na principu klatna - ali je i dalje bio izrod u vremenu u kome je religija dominirala. Dve decenije kasnije, pri kraju svog života, čovek koji je otkrićem teleskopa na pravio revoluciju u astronomiji, izgubio je vid, što je možda bila veća kazna od poniženja koje je doživeo pred inkvizicijom. Dakle, pre nešto manje od četiristo godina, nauka se nalazila u jako nepovoljnom položaju. U savremenom svetu nauka je postala osnovni način tumačenja univer zuma. Smisao svetu, sem nauke, daju i religija, ideologija, filozofija i lična intuicija. Dakle, nauka ima konkurenciju, koja je u nekim oblastima jača, a u nekim slabija. Za razliku od vremena inkvizicije, danas tek neznatan broj ljudi koji se ne bavi naukom dovodi u pitanje fizička, hemijska i biohemijska tumačenja fizičkog sveta, iako se religijsko zastupanje kreacionizma često sukobljava sa biološkim istraživanjima zasnovanim na evolucionizmu. Reli gija i nauka mogu da se sukobe, čak i na početku 21. veka. Međutim, u društvenoj areni, nauka nije suveren vladar, a glavni krivac za to nije religija već intelektualno nepoverenje u ostvarivost nauke o društvu. Mnogi smatraju da je naučni metod nepodesan za izučavanje ljudi i njiho vih tvorevina - društva i kulture. I tako, 175 godina posle Ogista Konta, koji je verovao da sociologija može da bude poput prirodnih nauka, sociolozi i dalje nisu saglasni oko toga kako treba ili može da izgleda naučna sociolo gija. Kao što su Karl Marks i Maks Veber dovodili u pitanje mogućnost ute meljenja naučne sociologije, to rade i mnogi savremeni sociolozi (Denzin,
Sociologija
58
1970; Halfpenny, 1982). Ipak, na trenutak ćemo pretpostaviti da ovaj spor u pogledu naučnog statusa sociologije ne postoji, kako bismo razumeli u kom pravcu bi se razvijala naučna sociologija.
Priroda nauke Cilj nauke jeste da razume kako svet u celosti funkcioniše. Osnov ta kvog razumevanja je teorija. Naučne teorije nastoje da objasne zašto po jave postoje i na koji način deluju ( J. Turner, 1991). Reč „teoretisanje“ se u svakodnevnom životu često izjednačava sa „nagađanjem“ i iznošenjem nedokazanih ili nedokazivih zamisli. Ova konotacija reči „teorija“ je nez godna budući da podrazumeva samu suprotnost onoga što naučna teorija pokušava da ostvari. Cilj naučne teorije jeste da izloži koncepcije o načinu funkcionisanja sveta, sa preciznošću koja će omogućiti da se podvrgne rigoroznim proverama. Naučne teorije imaju naročite odlike koje ih razdvajaju od drugih vrsta objašnjenja, kao što su ona sadržana u religiji, političkoj dogmi i ličnom stavu (J. Turner, 1985a). Jedna od tih naročitih osobina naučnih teorija jeste apstraktnost. Teorije se izražavaju u apstraktnom obliku kako bi se objasnile pojave u svim vre menima i mestima. Naučne teorije se ne bave jedinstvenim i pojedinačnim pojavama, već se okreću procesima koji deluju univerzalno. Na primer, ču vena Ajnštajnova formula E = mc2 ne govori ništa o određenom emitovanju energije (E), ili masi tela (m), ili brzini svetlosti (c) u određenom kontek stu - već nam saopštava da su energija, masa i brzina svetlosti suštinski povezane u svim vremenima i na svim mestima. Sociološke teorije takođe mogu da dostignu ovaj stepen apstrakcije. Na primer, kako je pomenuto u prvoj glavi, Herbert Spenser je primetio da se populacija s porastom deli na još više fragmenata, koji se na okupu drže putem odnosa međuzavisnosti i koncentracije moći. Ova teorija je takođe apstraktna jer se ne odnosi na posebnu, određenu populaciju u određenom vremenu, već se odnosi na sve populacije u svim vremenima i mestima. Druga jedinstvena osobina naučnih teorija sastoji se u tome što su one, kao što je ranije pomenuto, podložne proveri. Neki čak smatraju da su na učne teorije osmišljene tako da se stalno testiraju (Popper, 1959; 1969), jer je cilj da se teorije neprestano proveravaju, sve dok ne steknemo utisak da je teorija najverovatnije ispravna. Ukoliko niz testiranja zasnovanih na empi rijskim činjenicama nije uspeo da obori teoriju, smatra se da je ona trenut no najbolje objašnjenje sveta (Popper, 1969). Dakle, nasuprot laičkom shvatanju teorija kao običnih spekulacija, cilj naučne teorije jeste da sprovede provere koje će ukloniti bilo kakvu sumnju u njenu ispravnost. Na ovaj način funkcionišu sve nauke. To nije efikasan proces, ali obezbeđuje da teorije odgovaraju realnim događajima. Mi u teorije neprestano
Sociologija i naučni metod
59
sumnjamo i suočavamo ih sa činjenicama. Pokušajmo uporediti ovaj pristup sa alternativnim pokušajem da se svet razume. U religijskim tumačenjima se smatra da božje moći i natprirodne sile kontrolišu tok događaja. Ukoliko ovo viđenje ne odgovara realnom toku događaja osoba ne odbacuje veru u moć bogova i ispravnost stavova, dok bi nauka odbacila teoriju koja ne od govara stvarnosti. Slično tome, ličnih predrasuda se ne odričemo čak i kada su u suprotnosti sa činjenicama; zaista, mi se držimo svojih predrasuda i stavova jer nam pružaju osećaj sigurnosti i jer smo navikli na njih. Političke ideologije imaju istu osobinu - ljudi se drže svojih političkih ubeđenja čak i kada ih iznevere u praksi. Nasuprot tome, naučne teorije se zauvek odbacu ju ili menjaju ukoliko ne odgovaraju empirijskim činjenicama.
Okvir 2.1. Zašto je nauka jedinstvena? 1. Nauka ne pokušava da proceni šta bi trebalo (ili ne bi trebalo) da postoji, ili da se desi. 2. Nauka samo pokušava da razume zašto se neka pojava javlja i kako funkcioniše. 3. Radi toga nauka razvija apstraktne teorije (a ne procene), koje objašnjavaju kako i zašto se javljaju neke pojave. 4. Nauka zatim ove teorije podvrgava empirijskoj proveri, odbacujući ih ili modifikujući ukoliko ih činjenice ne potkrepljuju. 5. Nauka koristi metode prikupljanja građe koje drugi istraživači mogu da ponove kako bi se uverili da podaci koji su korišćeni u proveri teorija nisu pristrasni. 6. Nauka proširuje svoja saznanja kada teorije uspeju da izdrže empirijske testove, i kada se odbacuju ili dopunjavaju one teorije koje nisu uspele da prođu proveru.
Iako se naučnici u istraživanje upuštaju vođeni intuitivnim osećajem da teorija odgovara stvarnosti, teorije se ne proveravaju površno. Teorija mora da prati neku određenu opštu proceduru, koja se često naziva naučni me tod, i da se izloži na sistematski način. Naučni metod služi da bi se razvile objektivne procedure za prikupljanje građe i potom se jasno naveli koraci preduzeti pri njenom prikupljanju. Na ovaj način drugi istraživači mogu da provere našu teoriju i tvrdnje i da ispitaju da li smo načinili nekakve banalne greške ili smo možda istraživanju prišli s predrasudama. Kada se građa ne bi pažljivo i sistematski prikupljala mi ne bismo znali da li imamo pouzdane zapise o događajima i da li empirijske činjenice zaista potvrđuju teoriju koju proveravamo.
60
Sociologija
Nauka nastoji da bude „objektivna“, tj. da prikupljanju građe pristupi bez predrasuda i da potom dopusti da činjenice govore same za sebe, potvr đujući ili opovrgavajući teoriju. Na duže staze, nauka ima sposobnost samoispravljanja, ali na kratke staze gledano u istraživanja se često umešaju predrasude. Prvo, naučnici uglavnom imaju teoriju koju bi voleli da mogu da potvrde, pa se često dugo drže starih tumačenja iako bi ih trebalo odba citi ili izmeniti. Drugo, nauka je skupa. Onaj ko plaća račune odlučuje do kakve vrste znanja istraživanje treba da dođe. Ukoliko, na primer, vojska finansira istraživanje, onda je jasno da se vojni čelnici interesuju za oružje, što će svakako uticati na naučno istraživanje; ukoliko neka farmaceutska kuća plaća istraživanje, ona je zainteresovana za pronalaženje leka za neku bolest, što takođe utiče na istraživanje, određuje njegov tok, i tako dalje. Treće, politički programi i ideologije često određuju koji tip istraživanja je poželjno sprovoditi, naročito kada se radi o posebnim oblastima istraživa nja koje finansira vlada. Ukoliko ministarstvo poljoprivrede želi pesticide, istraživanje će biti usmereno više ka otkrivanju odgovarajuće formule nego ka otkrivanju drugih oblika kontrole biljnih štetočina; ili, ukoliko vlada želi da ukine socijalnu zaštitu, finansiraće projekte koji će joj to omogućiti. Sem toga, ukoliko vlada iz političkih (i religijskih) razloga želi da zabrani izuča vanje matičnih ćelija, ona ima moć da to učini, što i jeste činila poslednjih nekoliko godina. Dakle, nauka se razvija u nekom institucionalnom okru ženju koje znatno utiče na razvoj i proveru teorija. Cilj nauke jeste da, uprkos ovim uticajima iz okruženja, bude, kako je Maks Veber govorio, „vrednosno neutralna“. Međutim, taj ideal je uvek teško dostići. Vremenom, nauka će formirati relativno pouzdano znanje o svetu. Ukoliko nauku uporedimo s alternativnim sistemima uverenja, videćemo da je nauka najobjektivnija. Moguć način poređenja nauke i njenih alternativa prikazan je tabelom 2.1. U tabeli se postavljaju dva pitanja; (a) da li je sistem verovanja evaluativnog karaktera, odnosno - da li procenjuje i predviđa šta treba i mora da se desi; i (b) da li je sistem uverenja empirijskog karaktera, odnosno usmeren na činjenice koje se tiču stvarnog sveta. Ukoliko odgovor na oba pitanja glasi da, onda je sistem uverenja jedna vrsta ideologije koja određuje šta treba da se desi u empirijskom svetu. Uko liko je na oba pitanja odgovor ne, onda je u pitanju neki logički sistem, npr. matematika ili kompjuterski jezik. Ukoliko je odgovor na prvo pitanje da (evaluativan), ali ne na drugo pitanje (što se odnosi na empirijski karakter), onda je primer ovakve vrste sistema ubeđenja religijska zamisao nebeskog carstva naseljenog božanstvima. I, na kraju, ako je sistem uverenja neevaluativnog karaktera (ili to nastoji da bude) i usmeren je ka empirijskom svetu, onda je nauka glavni sistem uverenja koji bi pripao ovom polju. Prisetimo se Kontove hijerarhije nauka, sa matematikom na dnu (kao osnovnim jezikom svih nauka). Nauka se koristi logikom kako bi formuli-
Sociologija i naučni metod
61
sala i širila ideje, ali, na kraju, ona ipak mora da ih proveri u empirijskom svetu. Dakle, granice između nauke i logike nisu tako stabilne budući da je zadatak logike da pomogne naučnicima u rešavanju problema. Isto tako, i granica između ideologije i nauke često je nejasna, jer ideološki programi, naročito kad su povezani s finansiranjem projekata, često određuju predmet naučne analize. U okviru društvenih nauka je prilikom istraživanja naročito teško ostaviti ideologiju po strani, jer svi mi zastupamo određena stanovišta u pogledu toga šta treba i može da se desi u društvu. Što se tiče granice iz među nauke i religije, ona je uvek bila problematična. U industrijskim druš tvima nauka je zamenila religiju, postavši glavni sistem ubeđenja. Međutim, religija nije u potpunosti prihvatila ovu sudbinu, niti se većina ljudi odrekla religijskog tumačenja sveta. U okviru same sociologije postoje mnogi naučnici koji jednostavno ne veruju da ona može ili treba da bude nauka. Za neke druge, cilj sociologije je ideološko zalaganje, naročito u ime siromašnih i potčinjenih. Dakle, u okviru same discipline ne postoji saglasnost oko toga da li i u kojoj meri sociologija treba da bude naučnog karaktera. Poput Konta, i ja smatram da sociologija treba da nastoji da postane nauka o društvu, ali ovo mišljenje ne dele svi. Tabela 2.1. Vrste sistema uverenja Da li je empirijskog karaktera?
Da
Ne
Da
Ideologija
Religija
Ne
Nauka
Logika
Da li je evaluativnog karaktera?
Sociologija
62
Sociološki metod U nauci, građu (tj. podatke) o stvarnom svetu treba prikupiti sistematski i pažljivo, tako da tu proceduru može da ponovi bilo ko. Ukoliko bismo samo naveli neke podatke, ne objašnjavajući kako i zašto su prikupljeni, niko ne bi mogao da proveri da li su naše „činjenice“ zaista istinite. Stoga naučno istraživanje, tj. prikupljanje i analiza građe, mora da se zasniva na opštem standardizovanom planskom pristupu, odnosno - naučnom metodu. Obično se pretpostavlja da se naučni metod sastoji od određenih faza ili stupnjeva, ali ovde ne smemo previše da se zanesemo i da pomislimo da nauka predstavlja skup tačno određenih koraka ka istini i znanju. Zapravo, koliko će istraživanje biti pažljivo sprovedeno, jednostavno zavisi od pažnje koju istraživač bude posvetio svakoj fazi (Babbie, 1992). Jedna od ovih faza obuhvata određivanje predmeta istraživanja, odno sno onoga što naučnik pokušava da istraži. Možda vam izgleda da se ovo samo po sebi podrazumeva, međutim, taj korak je neophodan, jer se polje istraživanja mora ograničiti. Ukoliko to ne učinimo, prikupljaćemo građu bez jasno određenog cilja. U nauci predmet istraživanja često određuje te orija, odnosno želja da se proveri verodostojnost teorije. Ipak, u sociologiji, kao i u drugim razvijenijim naukama, istraživanje može da se sprovodi i iz drugih razloga, dakle, ne mora nužno da bude vezano za proveru teori je. Jedan od razloga jednostavno može da bude radoznalost istraživača, tj. zainteresovanost za neku pojavu. Drugi razlog za sprovođenje istraživanja može da bude klijent (npr. vladina organizacija, preduzeće ili dobrotvorna ustanova), koji želi da dobije informacije o određenoj temi. Sprovođenje istraživanja može da bude posledica prethodnog istraživanja, koje je osta vilo nedorečenosti ili je, pak, stimulisalo pojavu novih pitanja. Iako, prema idealnom shvatanju nauke, svako istraživanje mora da bude vođeno teori jom, realnost je drugačija. Postoje mnogi drugi razlozi za sprovođenje istra živanja, kojima se naučni metod može lako prilagoditi. Još jedna značajna faza u sprovođenju istraživanja jeste postavljanje hi poteze, odnosno pretpostavke o očekivanim rezultatima istraživanja. Hipo teza može, ali i ne mora da bude preuzeta iz teorije. Na ovaj način istraživači postavljaju kriterijume po kojima će meriti važnost svojih otkrića. Bez hi poteze koja rukovodi prikupljanjem i analizom građe, ili makar bez labave predstave o očekivanom ishodu istraživanja, bilo bi teško usmeriti napore ka jednom cilju. Zapravo, tako bismo prikupili informacije koje uglavnom nisu od značaja za naše istraživanje. Konačno, pošto smo odredili predmet istraživanja i postavili hipotezu, treba napraviti plan ili nacrt istraživanja (research design). Nacrt obuhva ta niz postupaka kojima će se prikupljati građa značajna za predmet istra živanja. Postoji mnogo osnovnih vrsta istraživačkih programa, ali svi oni pokušavaju da odrede kako treba prikupljati informacije. Izbor plana zavisi
Sociologija i naučni metod
63
od različitih faktora - od prirode problema, količine novca koji će biti utro šen, te sklonosti samog istraživača. U sociologiji postoje četiri osnovna tipa istraživačkih programa: (a) eksperimenti; (b) ankete; (c) posmatranje (opservacija); i (d) istorija. Svaki od ovih pojmova ćemo ukratko objasniti. Eksperimenti. Istraživač eksperimentom pokušava da ispita uticaj neke pojave na određeni aspekt društvenog života i obično proverava ljudsku reakciju na određene podsticaje. Ključna odlika eksperimenta je kontrola spoljašnjih uticaja koji mogu ometati istraživača u oceni uticaja podsticaja na ispitanike u određenoj situaciji. U klasičnom eksperimentalnom nacrtu ovo se postiže time što se oforme dve grupe ispitanika: (a) eksperimentalna grupa koja prima podsticaj ili je izložena određe noj situaciji od značaja za predmet istraživanja; i (b) kontrolna grupa, koja ne prima podsticaj i nije izložena uslovima od značaja za istraživanje. Razlika između te dve grupe omogućava istraživaču da odredi da li i u kojoj meri neki podsticaj ili situacija utiču na pojedince. Uzmimo za primer kontrolisani eksperiment u kome farmaceutska kompanija sprovodi istraži vanje kako bi ispitala delovanje nekog leka. Eksperimentalna grupa će pri miti dozu leka, dok će se kontrolnoj grupi dati bezopasni placebo. Ova vrsta eksperimenata često podrazumeva da ni ispitivači ni ispitanici ne znaju ko dobija eksperimentalni lek a ko placebo. Na taj način istraživači se, poređenjem rezultata dobijenih iz eksperimentalne i kontrolne grupe, osiguravaju da rezultati prikazuju stvarno dejstvo leka. Ankete. Najčešći nacrt istraživanja u sociologiji odnosi se na anketu, u kojoj ljudi odgovaraju na pitanja o određenoj temi od značaja za istraživa nje (Rossi, Wright & Anderson, 1985). Ova pitanja može da postavlja ispi tivač ili, što je češći slučaj, sam ispitanik ispunjava upitnik. Idealna anketa bi bila ona koja ima sledeće karakteristike. Prvo, ispitanici obuhvaćeni an ketom predstavljaju celu populaciju koja je od značaja za istraživanje ili, češće, reprezentativni uzorak ove populacije. Drugo, svi ispitanici pristaju da odgovore na pitanja. Treće, svi ispitanici odgovaraju na ista pitanja. Ipak, u praksi je teško ispuniti ove uslove. Najčešće je teško ispitati celu popula ciju - ili ima mnogo članova ili je neke nemoguće uključiti u istraživanje. Može se desiti da ih je teško navesti da odgovaraju na pitanja, jer su zauzeti, nezainteresovani, zaboravni ili čak doživljavaju anketu kao zadiranje u pri vatnost. Ponekad se dogodi da ispitanici tumače pitanja na različite načine, ili da ispitivač postavlja pitanja drugačijim tonom, ili se pak drugačije po-
64
Sociologija
stavlja prema različitim ispitanicima. Ukoliko je uzorak dovoljno obiman, mnogi od ovih problema se prevazilaze ili se međusobno potiru. No, preterana upotreba upitnika uključuje druge probleme (Cicourel, 1964): oni pokazuju samo ono što ljudi kažu, ne ono što možda zaista misle i čine; oni određuju strukturu odgovora, umesto da dopuste da ih ispitanici na svoj način formulišu; često su izloženi pogrešnim tumačenjima i davanju lažnih odgovora; i teško izlaze nakraj s pojavama koje ne mogu da se formulišu u obliku pitanja. U svakom slučaju, sociolozi ih koriste jer se lako sprovode, lako se kontrolišu i pogodni su za primenu statističke analize (Collins, 1984; Lieberson, 1985; 1992). Sem toga, sociologe često zanima šta ljudi misle, opažaju i u šta veruju, a upitnik je relativno lak način da se dobije uvid u površnija mišljenja, zapažanja, osećaje i emocije. Posmatranje (opservacija). Ponekad je najbolje napustiti laboratoriju, od baciti upitnik, umešati se među ljude i posmatrati šta rade u različitim situ acijama. Posmatračko istraživanje upravo to i čini (Whyte, 1989; Whyte & Whyte, 1984): ono smešta istraživače u prirodno okruženje, u kome mogu da posmatraju i beleže svoja zapažanja. Na ovaj način lakše se uočavaju ni janse, kontekst, interakcije, prošlost i tok događaja. Jedna vrsta istraživanja je posmatranje i učestvovanje (učesničko posmatranje), u kojoj ispitivač postaje deo grupe, organizacije ili zajednice koju proučava. On će se na taj način povezati s predmetom istraživanja i moći će da iskusi svet na isti način kao oni koje posmatra. Drugi oblik posmatračkog istraživanja je nenamet ljivo posmatranje (neučesničko ili prikriveno posmatranje), kada ispitivač ne učestvuje u aktivnostima zajednice kao član, već stoji sa strane i beleži šta se događa. U toj vrsti istraživanja gubi se prisnost sa zajednicom i razumevanje iznutra, što je moguće ostvariti kod posmatranja i učestvovanja, ali se zato umanjuje verovatnoća da će postupci istraživača uticati na tok događaja i na rezultate istraživanja. Posmatračke studije su često pripremni korak u daljim analizama, jer omogućavaju istraživačima da formulišu pi tanja tako da ih ispitanici razumeju na pravi način. Velika prednost posmatračkih istraživanja sastoji se u tome što istraživač ispituje stvaran svet, a ne veštaeku konstrukciju eksperimentalnog nacrta ili anketnih listića (Whyte, 1989). Veliki nedostatak je, pak, to što različiti ispitivači mogu da, u skladu s ličnim uverenjima i predispozicijama, uoče različite pojave. Sem toga, po smatračke studije je teško ponoviti - kako bi se videlo da li istraživač zaista navodi stvarne događaje - jer grupa možda više ne postoji, ili jednostavno zato što različiti ispitivači primećuju različite stvari ili uspevaju da izazovu različite odgovore subjekata. Istorija. Ponekad poželimo da znamo šta se dešavalo u prošlosti. Narav no, možemo da zamolimo ljude da nam pričaju o svojoj prošlosti, ali često želimo da idemo još dalje u povest. Upravo u toj želji da se zađe dublje, u daleku povest, susreću se istorija i sociologija. Mnogi od ranih osnivača so ciologije - naročito Kont, Spenser, Marks i Veber - koristili su istoriju kako
Sociologija i naučni metod
65
bi razvili ili ilustrovali svoje zamisli i ideje. Poslednjih decenija zabeleženo je dramatično obnavljanje primene istorijskog istraživanja, kako bi se proverile ili potkrepile teorije ili se, pak, opisao razvoj i tok događaja. Ponekad se istorijsko istraživanje zasniva na prethodnim istraživanjima arheologa ili istoričara koji su proučavali arhivsku građu, a u drugim slučajevima soci olozi bi sami obilazili arhive ili arheološke iskopine. Glavna razlika između istorije i istorijske sociologije sastoji se u tome što se sociolozi istorijom uglavnom služe da bi potkrepili neku opštu teoriju, dok istoričari poku šavaju da opišu događaje u nekom određenom razdoblju. Ova razlika nije precizno definisana, ali donekle uspeva da oslika razliku između istorije i sociologije. Veliki problem kod upotrebe istorijskih dokumenata je to što su oni uvek nepotpuni i podložni različitim tumačenjima (što zapravo i stvara potrebu za istoričarima), te, kao posledica toga, istorija retko kad može da predstavlja pouzdanu potvrdu neke teorijske misli. Građu, pošto se prikupi putem jednog od navedenih istraživačkih nacr ta, treba podvrgnuti analizi. Vrsta analize zavisi od istraživačkog nacrta i prirode građe, ali, u svakom slučaju, cilj je da se analiza sprovede pažljivo, sistematično i nepristrasno. Iz analize će proisteći naši zaključci, i zato je bolje da budemo pažljivi, jer će ih drugi istraživači proveravati. Poslednja faza naučnog metoda sastoji se u proceni uverljivosti hipoteze. Ukoliko hipoteza nije postavljena, u ovoj fazi bi trebalo da se naznači šta smo saznali o predmetu istraživanja na osnovu prikupljene građe. Faze, ili koraci naučne analize grafički su predstavljeni na slici 2.1. Iako nam se može učiniti da se ovi postupci podrazumevaju, neophodno ih je istaći, jer nas oni primoravaju da predmetu istraživanja pristupimo siste matski, da ostanemo nepristrasni (ili makar ograničimo mešanje ličnog stava u istraživački proces) i omogućavaju drugima da saznaju šta smo mi otkrili i kako smo to otkrili. Bez naučnog metoda ne bismo mogli da imamo poverenja u tuđe zaključke i ne bismo znali kako da ih proverimo ili po tvrdimo. Znanje bi u tom slučaju bilo nepouzdano i često neispravno, pa bi prikupljanje pouzdanog znanja o svetu koji nas okružuje bilo nemoguće. Slika 2.1. Elementi naučnog metoda
66
Sociologija
Da li nauka umanjuje humanost? Moje kolege sociolozi često govore da je sociologija vrsta umetnosti. To znači da veruju kako sociolozi treba da prestanu sa deljenjem bezličnih upitnika i da, umesto toga, dođu u dodir sa stvarnim oblicima ponašanja i mišljenja ljudi u svakodnevnom životu. Sem toga, pored intelekta, treba da koristimo i intuiciju, kako bismo dobili informacije o društvenom svetu. Tvrdi se da sociologija i dalje treba da koristi opšte konceptualne zamisli, ali jedino ukoliko one imaju potporu u stvarnim događajima u kojima smo učestvovali. Ukoliko iz prve ruke spoznamo brige, nedoumice i probleme članova nekog društva, tek u tom slučaju možemo da iskoristimo svoje te orijsko znanje kako bismo im pomogli i učinili njihove živote boljim. So ciolozi koji pripadaju ovoj struji smatraju da je njihov zadatak da prouče napetosti koje proističu iz društvene organizacije i da potom ponude mo guća rešenja. Mnogi profesionalni sociolozi su prvi kontakt sa ovom disciplinom ostvarili iz humanih pobuda. Smatrali su da su neke društvene pojave - kao što su etnička i polna diskriminacija, privilegije koje bogati imaju nasuprot siromašnima, nezadovoljstvo, otuđenje i druge društvene bolesti - nepra vedne i želeli su da preduzmu nešto povodom toga. Zapravo, ta želja da se pomogne ljudima motivisala je rane sociologe, kao što su Karl Marks, Harijet Martino i Džejn Adams, a privukla je i mnoge savremene sociologe ovoj disciplini. Želeli su da pomognu ljudima i učine svet boljim. Ukoliko ovo dublje razmotrimo, naići ćemo na humane ciljeve među većinom soci ologa, čak i među najnepopustljivijim metodolozima i sjajnim teoretičari ma. Naravno, to znači da u pozadini rada svakog sociologa postoji nekakva prikrivena ideologija. Ponekad se ova ideologija glasno zagovara, pa mnogi sociolozi izjavljuju koje društvene pojave smatraju pogrešnim i izražavaju opšte zamisli o mogućim rešenjima problema. Istina, u isto vreme, socio lozi su realni i znaju da je nemoguće oblikovati društvo po vlastitoj želji i ukusu. Sem toga, sociolozi su svesni da se moraju osloboditi ličnih uverenja kad se bave naukom. Ipak, kroz školovanje, njihova humana motivacija i ideološka revnost se povlače i skrivaju pod slojem tehničkih veština i nauč nog profesionalizma. Oni sociolozi koji ipak otvoreno zadrže humanističko i ideološko opredeljenje često su skloni tome da eksperimente, statistiku, bezlične naučne metode i apstraktne teorije ocene kao „neprijatelja“ koji stoji na putu ostvarenja njihovih praktičnih ciljeva. Oni obično smatraju da teorija i naučni metod nipodaštavaju intuitivan pristup razumevanju druš tvene realnosti i njihovu želju da se ljudima pomogne. Ovaj naizgled nepremostiv jaz između intuicije i istraživanja zapravo je nepotreban. Naše razumne slutnje, osećanja i intuicije su sjajan izvor socio loške građe. Iako se metodološki problemi prouzrokovani ličnim stavovima naročito ističu kad ljudi proučavaju ljude, treba priznati da društvene nauke
Sociologija i naučni metod
67
imaju veliku prednost nad prirodnim upravo zahvaljujući uplitanju intuicije i ličnih stavova. Pošto su ljudi ti koji proučavaju druge ljude i načine njiho vog organizovanja, oni u prikupljanju građe mogu da se posluže intuicijom. Zato su sociolozi često blisko povezani s predmetom istraživanja na takav način na koji to jedan geolog ili fizičar nikad ne mogu da budu. Ukratko, in tuicija i osećanja mogu da predstavljaju svojevrsnu prednost. Ipak, ne treba ni preterivati u upotrebi intuicije, kao što mnogi sociolozi čine. Naša intuicija može i da bude pogrešna, pristrasna ili samo delimično ispravna. Ukoliko pokušamo da primenimo projekat ili plan zasnovan na pogrešnim informacijama ili na ideološkim osnovama (na onome što mi slimo da bi trebalo da se desi), kako bismo ispravili nepravdu u društvu, možemo pričiniti više štete nego koristi. Zaista, tako možemo da naudimo ljudima, pa čak i da stvorimo nepovoljnije društveno okruženje za one kojima smo pokušali da pomognemo (J. Turner, 2001). Stoga je potrebno da malo ublažimo oduševljenje intuicijom i građom koju smo prikupili na osnovu ličnog iskustva u određenim društvenim okolnostima. Tu intuitiv nu prednost ne treba da odbacimo ili potisnemo, kao što to ne treba da učinimo ni sa svojom željom da pomognemo ljudima i stvorimo neki bolji svet, već ove motivacije treba da nadopunimo naučnim istraživanjem. Uko liko želimo da ostvarimo svoje humane ciljeve - a oni su većinu nas i naveli na proučavanje sociologije - onda treba da budemo umešni u prikupljanju i tumačenju okolnosti koje želimo da izmenimo, te razumevanju ljudi kojima želimo da pomognemo. A teorija nam je potrebna da bismo razumeli zašto i kako okolnosti funkcionišu. Pored toga, trebalo bi da budemo sposobni da predvidimo posledice svake promene koju iniciramo u društvu i da pa žljivo prikupljamo tačne podatke o njima. Ne možemo se osloniti samo na intuiciju i ličnu ideologiju. Potrebna nam je teorija koja uspeva da izdrži provere, koja će nam pokazati kako i zašto stvari funkcionišu, i koja će nam sugerisati koje korake treba preduzeti kako bi se situacija popravila. Sem toga, moramo prikupiti pouzdane podatke i pažljivo ih analizirati kako bi smo shvatili kakve posledice po društvenu organizaciju mogu da imaju naša dela vođena teorijom. Ukoliko nemamo teoriju nemamo ni polazište za razumevanje i tuma čenje društvenog sveta. Bez teorije mi ne znamo šta činimo, niti šta treba da očekujemo. Ukoliko nemamo metode ne možemo biti sigurni u svoje teorije, jer one nisu proverene, a, sem toga, ne možemo da znamo ni koje društvene okolnosti treba izmeniti. Mi se, naravno, možemo prilikom stva ranja relevantnih teorija i razvijanja sistematskih načina prikupljanja građe osloniti na svoju upoznatost sa situacijom i na kreativnu intuiciju. Međutim, naša intuicija ne može da nadomesti teoriju, pažljivo osmišljene metode i detaljnu analizu. Zato je nauka važan instrument u pristupu društvenim problemima.
68
Sociologija
Naučna sociologija i društvena praksa Kao što je pomenuto u prvoj glavi, zvanični osnivač sociologije, Ogist Kont, smatrao je da nauka o društvu može da se upotrebi kako bi se stvo rilo bolje društvo. Verovao je da je moguće dostići nivo znanja o ljudskoj organizaciji, koji bi olakšao stvaranje novih društvenih oblika, ukoliko so ciologija bude mogla da razvije i potvrdi teorijske zakone poput onih u fi zici i biologiji. Dakle, Kont je video nauku i humanizam kao snage koje se nadopunjuju: pošto budemo razumeli kako i zašto funkcioniše društveni svet, to znanje ćemo moći da iskoristimo za stvaranje boljeg sveta. U pot puno drugačijim uslovima i prilikama Karl Marks i Emil Dirkem su mislili isto kao on. Želeli su da svoje teorijsko razumevanje sveta iskoriste kako bi konstruisali bolje društvo. Reč „konstruisati“ asocira na društveni inženjering i kontrolu, orvelovski svet Velikog brata, i na mračno i tmurno tehnokratsko društvo. Inženjering je, mnogi bi se složili, prihvatljiv sve dok se odnosi na izgradnju mostova i puteva. Ali nezauzdan inženjering teorijskog znanja rađa stvari kao što su nuklearne bombe i drugi potencijalno opasni i štetni uređaji. Takvi stra hovi su, naravno, osnovani. Ipak, postavlja se pitanje da li su pogrešne primene inženjeringa možda rezultat društvene organizacije koja ohrabruje i podstiče pogrešnu upotrebu inženjeringa. Ukoliko bismo bolje poznavali društveni univerzum možda bismo lakše mogli da ograničimo zloupotrebu znanja. S druge strane, to znanje o društvenim organizacijama mogli bismo da upotrebimo kako bismo stvorili još stravičnije stvari (J. Turner, 2001). Ovaj problem je sporan na neki način. Razvoj teorije i primene istraži vačkih metoda vodiče proširenju znanja o funkcionisanju društvenog sveta. Ovo znanje će se, čak i u trenutnom grubom obliku, koristiti za društveni inženjering (Hunt, 1985), iako se društveni inženjering u sociologiji često naziva drugim imenom, na primer sociološka praksa, a ponekad i klinička sociologija i primenjena sociologija. Ipak, treha znati da se ovi, unekoliko blaži, termini odnose na pokušaje da se, prema rezultatima istraživanja i teorijskim uvidima, konstruišu izvesni modeli društvenih odnosa. Naravno, ovo znanje može biti upotrebljeno i u dobre i u loše svrhe - a šta je „loše“ i „dobro“, stvar je ljudskog vrednovanja. Dakle, ne treba videti naučnu so ciologiju kao nekakvu ezoteričnu aktivnost, jer se ona primenjuje kako bi se izmenio naš svakodnevni život, a u budućnosti će se verovatno koristiti sve više.
Sociologija i naučni metod
69
Sažetak 1. Nauka je sistematski napor da se svet razume putem teorijskih zamisli koje su plod pažljivo sprovedenog istraživanja. 2. Teorija je osnov za razumevanje univerzuma jer uključuje dve jasne odlike: (a) apstraktnost i opštost i (b) proverljivost. Znanje se akumu lira kada se apstraktne teorije neprestano proveravaju. 3. Empirijska građa se prikuplja sistematski, u skladu s postavkama na učnog metoda. Ove postavke uključuju: (a) definisanje predmeta istraživanja; (b) postavljanje hipoteze; (c) prikupljanje građe, što se u sociologiji obavlja putem eksperimena ta, upitnika, posmatranja (opservacije) ili istorije; (d) analizu građe; i (e) donošenje zaključaka, imajući u vidu pouzdanost teorije, prethod na istraživanja ili potrebe klijenta. 4. Iako se lična uverenja ispoljavaju kada ljudi proučavaju druge ljude, činjenica je da u oblasti društvenih nauka istraživači poseduju stvarno iskustvo i intuitivnu bliskost sa predmetom istraživanja, što može biti prednost. Oni ne proučavaju nekakav svet odvojen od njihovog isku stva, već na neki način proučavaju svet čiji su i sami deo. 5. Znanje o društvu će se sve više upotrebljavati za konstruisanje i rekonstruisanje društvenih odnosa. Takvi pokušaji ne moraju biti nužno nehumani, već mogu biti učinjeni u ime humanizma. Stoga nauka i humanizam ne moraju da budu suprotstavljeni pojmovi.
Ključni pojmovi Analiza: faza naučnog metoda u kojoj se prikupljena građa sistematski ispituje u cilju izvođenja konačnih zaključaka. Anketa (upitnik): vrsta istraživanja u kome uzorak ispitanika odgovara na određena pitanja. Eksperiment / eksperimentalni nacrt: vrsta istraživanja u kome se spoljni uticaji kontrolišu kako bi se izolovao uticaj nekog određenog faktora. Eksperimentalna grupa: grupa koja je podvrgnuta eksperimentu i izlo žena podsticaju od značaja za istraživanje. Građa: podaci o empirijskom svetu. Hipoteza: pretpostavka o očekivanom ishodu projekta. Hipoteza pred stavlja pretpostavku izvedenu iz primene opšte teorije na pojedinačan slučaj.
70
Sociologija Istorija / istorijsko istraživanje: vrsta istraživanja u kome se podaci o prošlosti prikupljaju na sistematski način. Istraživački nacrt: praćenje izričitih procedura prilikom prikupljanja empirijske građe. Klinička sociologija: pristup u sociologiji koji koristi sociološko znanje kako bi izvršio procenu situacije po nalogu klijenta i razvio rešenje problema. Kontrolna grupa: grupa učesnika u eksperimentu koji nisu izloženi delovanju podsticaja. Rezultati dobijeni analizom ove grupe koriste se radi poređenja sa rezultatima eksperimentalne grupe. Naučni metod: procedure kojih se treba držati prilikom prikupljanja građe. Ove procedure su namenjene proveri teorija i predstavljaju osnov za prikupljanje građe na objektivan način, tako da se to kasnije može ponoviti. Nauka: proces u kome se teorijska objašnjenja određenih pojava siste matski proveravaju pomoću empirijske građe. Neupadljivo posmatranje: vrsta posmatranja u kojoj ispitivač pokušava da ostane izvan toka događaja koje proučava. Opservacija - nacrt posmatračkog istraživanja: beleženje aktivnosti pojedinaca u njihovom prirodnom okruženju. Praksa (primena): sociološki rad usmeren na praktične rezultate, odno sno izmenu društvene situacije. Predmet istraživanja: prvi korak naučne metode, koji se odnosi na odre đivanje vrste građe koju ćemo prikupljati tokom istraživanja. Primenjena sociologija: pokušaj da se sociološko znanje upotrebi za rešavanje konkretnih problema. Teorije: apstraktne postavke koje objašnjavaju kako i zašto funkcionišu pojave u univerzumu. Teorija je osnov naučnog znanja. Testiranje/provera: pažljivo prikupljanje empirijske građe u cilju procene validnosti teorije ili hipoteze izvedene iz teorije. Učestvovanje i posmatranje: vrsta posmatračkog istraživanja u kojoj istraživač aktivno učestvuje u društvenoj realnosti onih koje ispituje.
Glava 3
TEORIJSKE PERSPEKTIVE U SOCIOLOGIJI Problemi u razvoju naučnih teorija Teorije nam objašnjavaju kako svet funkcioniše. Najizvrsnije teorije su izražene u vrlo preciznim terminima, što ih čini lako proverljivim. U so ciologiji postoji dosta takvih teorija, ali one nisu tako brojne kao u nekim zrelijim naukama. Naime, mnogi sociolozi misle da naučni metod, opisan u drugoj glavi, nije pogodan za društvene nauke, pa je to jedan od razloga što sociologiji nedostaje korpus prihvaćenih teorija. Za razliku od fizičkog i biološkog sveta, u društvenom svetu ne postoje večni zakoni kojima podležu ljudsko ponašanje, interakcija i organizacija. Ljudi su kreativni, nepredvidivi i u stanju su da preoblikuju osnovnu prirodu svog društvenog sveta. Stoga je nemoguće ustanoviti večne zakone društvene dinamike (Giddens, 1993). Pored ovih kritika naučne sociologije postoje i druge koje, bez obzira na zahteve naučne teorije, misle da sociologija treba da bude izričito ideo loške prirode. Sociologija bi, prema njihovom shvatanju, trebalo da stane na stranu „običnog čoveka“, naročito na stranu onih koje zloupotrebljavaju elite što poseduju novac i moć. Još jedan faktor, koji ne doprinosi upotrebi naučnog metoda u sociologiji, jeste običaj pojedinih autora da svoje zamisli izražavaju u tako nepreciznim terminima da istraživači gotovo uopšte nisu zainteresovani za proveru nji hovih teorija. Sem toga, mnogi istraživači koji pažljivo prate sve korake na učnog metoda, a koje smo naveli u prethodnom poglavlju, jednostavno nisu zainteresovani za testiranje teorija. Njih više zanima prikupljanje podataka na određenu temu (Turner & Turner, 1990). Dakle, tačno je, nažalost, da teoretičari i istraživači često idu odvojenim putevima. I, ukoliko tome pri dodamo činjenicu da neki sociolozi misle kako naučna teorija nije moguća ni poželjna, ili kako sociologija mora da bude više ideološkog nego naučnog karaktera, onda je jasno zašto su teorije u sociologiji manje razvijene nego one u „tvrdim“ naukama. U sociologiji ima dosta prilično razvijenih teorija, ali su one često ne poznate sociolozima van uskih naučnih krugova, a, sem toga, ne prihvata-
Sociologija
72
ju ih ni mnogi sociolozi koji zastupaju nenaučno stanovište. Uz to, većina sociologa radi u okviru jedne ili više opštih teorijskih perspektiva. To nisu precizne teorije, već one predstavljaju vrstu pojmovnih naočara za pogled na društveni svet. Neki sociolozi većinom daju precizne teorijske formu lacije, drugi se pridržavaju neodređenih pojmovnih okvira, dok neki, pak, i dalje zadržavaju ideološka stanovišta. U ovom poglavlju ćemo ukratko objasniti neka od najvažnijih teorijskih stanovišta u sociologiji. Sa nekima od njih smo se već susreli u kratkom osvrtu na nastanak sociologije u prvoj glavi. Ovde ću posvetiti više pažnje savremenim socioloških pristupima (J. Turner, 2003). Kako se budemo dublje unosili u sociološku materiju, moći ćemo detaljnije ispitati ova teorijska polazišta.
Teorijske orijentacije u sociologiji Funkcionalistička teorija Funkcionalističku teoriju je formulisao Herbert Spenser, a Emil Dirkem ju je preneo u 20. vek. Pedesetih godina prošlog veka ova vrsta teorije preovlađivala je u sociologiji, a sada predstavlja samo jedan od mogućih pristupa. Sve funkcionalističke teorije društveni univerzum posmatraju kao sistem međupovezanih delova (Turner & Maryanski, 1979). Delovi se po tom analiziraju na osnovu rezultata do kojih dovode, ili na osnovu funkcija, ukoliko posmatramo veći sistem. Na primer, porodica može da se posmatra kao osnovna društvena institucija koja pomaže da se održi šire društvo tako što reguliše seksualne odnose i reprodukciju među odraslima, i pomaže u socijalizaciji mladih kako bi oni postali kompetentni članovi društva. Pored toga, svaka struktura (npr. fakultet ili univerzitet) može se analizirati me todom funkcionalističke teorije. Potrebno je samo postaviti jedno pitanje: kako neki deo fakulteta (npr. studentska organizacija, bratstva i sestrinstva, studentska vlada, nastavni kadar, osoblje, administracija itd.) doprinose funkcionisanju celog sistema? Najveći deo funkcionalističkih teorija ističe potrebe (needs, requisites) si stema. Dakle, svaki element se ispituje u odnosu na to kako ispunjava odre đenu potrebu. Na primer, u mnogim društvenim sistemima postoji potreba za donošenjem odluka, koordinacijom ljudi i raspodelom resursa. Ukoliko su ovo osnovne potrebe sistema treba postaviti pitanje: koji delovi sistema ispunjavaju ove potrebe? Potom se objašnjava kako određeni deo sistema (npr. vlada ukoliko se bavimo društvom) funkcioniše da bi ispunio osnovne potrebe. Funkcionalističke teorije imaju brojne nedostatke. Jedan od najznačaj nijih je to što one društvo posmatraju kao isuviše dobro povezanu i organizovanu celinu (Dahrendorf, 1958; 1959). Kad bi svaki deo sistema imao
Teorijske perspektive u sociologiji
73
svoju funkciju i ispunjavao određenu potrebu društva bi podsećala na do bro podmazane mašine koje funkcionišu besprekorno. No, naravno, svi mi znamo da to nije tako, jer su u društvu prisutni i brojni konflikti i drugi disfunkcionalni procesi. Ipak, funkcionalni pristup je i dalje interesantan, jer nam omogućava da vidimo društveni univerzum (ili bilo koji njegov deo) kao sistemsku celinu na koju se odražava funkcionisanje njenih sastavnih delova.
Evolucione teorije Evolucione teorije u sociologiji obuhvataju dve vrste pristupa: jedan se usredsređuje na razvoj ljudskih društava od prostih ka složenim oblicima, dok se drugi bavi uticajem prirodne selekcije na ljudske gene, budući da geni utiču na naše ponašanje. Fazni modeli evolucionih teorija zasnivaju se na pretpostavci da društva u svom razvoju prolaze kroz određene faze ili nivoe. Neki rani sociolozi, kao što su Ogist Kont, Herbert Markuze, Karl Marks i Emil Dirkem, smatrali su da se društva, prolazeći kroz zasebne faze, razvijaju iz prostih ka složenijim oblicima. Većina funkcionalističkih teo rija ističe evoluciju kao proces u kom se povećava diferencijacija, odnosno razlaganje društva na još specifičnije strukture i sisteme kulturnih simbola. Dakle, funkcionalisti smatraju da je evolucija proces usložnjavanja ljudskog društva (Durkheim, 1893; Luhmann, 1982; Parsons, 1966; Spencer, 18731894), pri čemu svaka faza društvenog razvoja uključuje određeni nivo slo ženosti (videti, na primer, prolog u kome su sažeto iznete najznačajnije faze evolucije). Neke savremenije fazne teorije beleže prelazak sa lova i skupljanja plo dova na hortikulturu (uzgajanje biljaka koje se zasniva jedino na upotrebi ljudske snage), potom na poljoprivredu (uzgajanje koje se oslanja na živo tinjsku snagu, energiju vetra i vode), sve do industrijskih i postindustrijskih društava današnjice (Nolan & Lenski, 2004; J. Turner, 2003). Ove teorije naglašavaju značaj tehnologije (upotreba znanja u svrhe upravljanja oko linom) i privrede za transformaciju društava, iako neki ističu i uticaj rata i nastanka države na evolutivni razvoj društava od prostijih ka složenijim oblicima. Evolucione teorije koje naglašavaju uticaj prirodne selekcije pomeraju težište istraživanja od evolucije društava ka genima ljudskog genoma. Ovi naučnici smatraju da su mnogi oblici ponašanja uslovljeni genima. Dakle, osnovnu strukturu društva stvaraju geni, jer su oni ti koji oblikuju ljudsko ponašanje. Sociobiologija je naučni pristup koji organizme vidi kao „maši ne“ namenjene opstanku gena u genskom fondu1 (Lopreato, 1989; Van den Berghe, 1981; 1991). Ljudsko ponašanje i društvene strukture se posmatraju kao „strategije“ koje geni preduzimaju kako bi opstali u genskom fondu. 1 Na engleskom gene pool - obično se prevodi kao genski pul, genetski bazen, genski fond ili genofond i odnosi se na sveukupnost gena jedne populacije (prim. prev.).
Sociologija
74
Naime, geni navode ljude na ispoljavanje oblika ponašanja i stvaranje druš tvenih struktura koje će omogućiti nosiocu tih gena da preživi i reprodukuje se. Na primer, nastanak i razvoj porodice zapravo je strategija koja osigu rava da će se pojedinci koji imaju zajedničke gene štititi međusobno, čime obezbeđuju da njihovi geni ostanu u opticaju u genskom fondu. Što veći procenat zajedničkih gena jedinke imaju, to će njihovo zaštitničko ponaša nje biti intenzivnije (stoga se roditelji, koji sa decom imaju 50% zajedničkih gena, postavljaju izuzetno zaštitnički prema njima, na šta ih zapravo navode geni, kako bi obezbedili da genetski materijal ostane u genskom fondu). Još jedna novija varijanta sociobiologije jeste evoluciona psihologija, koja tvrdi da prirodna selekcija, budući da utiče na gene koji regulišu funkcionisanje ljudskog mozga, zapravo stvara „module“ ili procedure u mozgu koje upravljaju ljudskim ponašanjem (Tobby & Cosmides, 1989). Geni, dakle, uspevaju da prežive zato što je prirodna selekcija uticala na mozak da kod jedinke razvija one oblike ponašanja koji će obezbediti opstanak gena u genofondu. U sociologiji ova vrsta biološki usmerenih evolucionih teorija nije široko prihvaćena. Sociolozi su oduvek odbijali da prihvate gledište da geni usmeravaju ljudska bića i njihove tvorevine - vrlo složenu kulturu i društvenu strukturu. Ipak, jedno je neosporno: ljudska bića su životinje i razvijaju se poput drugih životinja - kroz proces prirodne selekcije. Veličina i složenost ljudske kulture i društva mogu da nas navedu da izgubimo iz vida prostu činjenicu da smo i mi životinje i da stoga neki aspekti ljudskog ponašanja verovatno imaju biološku osnovu. Problem je u sledećem: kako da se, usled uticaja socijalizacije, razluči koji oblici ponašanja imaju biološku osnovu. Za sada, te biološke teorije ostaju na marginama sociologije, ali se često koriste u biologiji i, nešto manje, psihologiji.
Ekološke teorije Druga vrsta teorija inspirisanih biološkim pristupom ističe ekološke as pekte evolucione teorije. Sve društvene strukture postoje u nekom okruže nju koje sadrži resurse neophodne za opstanak zajednice. Svaka strukturá mora da obezbedi resurse određene vrste kako bi ispunila određene ciljeve, a ti resursi predstavljaju nišu2 ili domen te društvene strukture. Ukoliko je prisutna veća gustina ili zbijenost unutar ovih polja (npr. mnogo organi zacija u okviru jednog domena), konkurencija će biti velika pa će opstati samo one strukture koje,mogu na efikasniji način da obezbede resurse, dok će manje prilagođene strukture propasti ili će promeniti domen. Ekološke teorije, dakle, preuzimaju pojam prirodne selekcije iz Darvinove teorije i primenjuju ga na populaciji društvenih struktura koje pokušavaju da op stanu u nekom domenu resursa. Uzmimo za primer određenu vrstu orga2 Termin niša (niche) preuzet je iz ekologije i odnosi se na ulogu koju neka vrsta ima u eko-sistemu. U daljem tekstu, u zavisnosti od konteksta, koristiće se termini niša, domen, oblast i polje (prim. red.).
Teorijske perspektive u sociologiji
75
nizacije, recimo maloprodajne lance, na primer Wal-Mart i Sears, koji se međusobno takmiče za resurse u okviru određene oblasti koju čine kupci u potrazi za najpovoljnijom ponudom. Oni prilagodljiviji uspevaju da opsta nu na tržištu (Wal-Mart i Sears), dok oni koji ne uspeju da se dovoljno brzo prilagode zahtevima tržišta - propadaju (Montgomery Wards) ili prelaze u drugu oblast (JC Penny koji je nekada izgledao kao Sears). Drugi primer su, recimo, različite porodice koje se nadmeću za stambeni prostor u odre đenim krajevima ili gradovima u kojima je ponuda nekretnina (domen) ograničena. Oni koji budu imali novca da plate višu cenu kvadrata moći će da izbace iz konkurencije porodice slabije platežne moći, koje će morati da se nasele u nekom delu grada gde su nekretnine jeftinije. Navedena stanovišta sada su deo teorijske škole nazvane humana ekolo gija, čije začetke nalazimo u funkcionalističkim teorijama Herberta Spensera i Emila Dirkema. Međutim, te teorije su dugo bile izostavljene iz funkcionalističkih tumačenja. Čikaška škola je bila prva sociološka škola koja je uspela da primeni Spenserove i Dirkemove zamisli kako bi razumela na koji se način formiraju stambene oblasti i kako se pojedinci, grupe i organizacije nadmeću za stambeni prostor. Danas sve ekološke teorije proučavaju kako se društvene strukture međusobno nadmeću za resurse iz okruženja. Iako su rane ekološke teorije naglašavale nadmetanje oko korišćenja zemljišta u gradskim sredinama, novije studije ističu ekologiju organizacija koje se bore za resurse.
Teorije konflikta Karl Marks i Maks Veber su intelektualni rodonačelnici teorija konflikta, iako su i neki drugi rani sociolozi tumačili društveni svet u svetlu konflikta. Za razliku od funkcionalističkih teorija, koje naglašavaju doprinos delova široj celini, konfliktne teorije svaku društvenu strukturu vide kao strukturu ispunjenu tenzijom i mogućim konfliktom. Iako postoji mnogo različitih teorija konflikta, sve se slažu u jednom: nejednakost je pokretačka snaga konflikta, a konflikt je glavni pokretač ljudskih odnosa. Tenzije i konflikti koji proizlaze iz nejednakosti zaista su očigledni. Na primer, na času socio logije postoji suštinska nejednakost između profesora i studenta u pogledu posedovanja osnovnog resursa - ocene. Profesor određuje ocenu, što znači da ima određenu moć nad studentom. U takvoj situaciji, kada je prisutna izražena nejednakost, ispod površine tinja pritajena tenzija. Ukoliko stu dent nije zadovoljan ocenom može da se razbesni, a, ukoliko ima moguć nosti, može i da preduzme nešto povodom toga. Ista takva sila prisutna je u osnovi svih društvenih odnosa između različitih društvenih aktera - in dividua, etničkih grupa, zaposlenih u nekom preduzeću, društvenih slojeva ili između nacija. Ukoliko se osvrnemo na stanje u našem društvu, svugde možemo uočiti posledice nejednakosti. U preduzećima je česta netrpeljivost između služ-
76
Sociologija
benika i rukovodstva, siromašni su kivni na bogate ljude, žene su ozlojeđene što muškarci imaju viša primanja i veću moć u društvu, etničke manjine su nezadovoljne podređenim položajem u društvu, i tako dalje. Sve ove tenzije izviru iz nejednake raspodele oskudnih resursa, kao što su novac, moć, pre stiž, posao, smeštaj, zdravstveni sistem, životne šanse i mogu da prerastu u različite oblike konflikta - nasilje, kriminal, nerede, proteste, demonstracije, štrajkove i društvene pokrete. Dakle, društveni konflikt je uvek moguć; mo gućnost za njegovo izbijanje je svuda primetna, počev od međuljudskih od nosa između muškaraca i žena, preko često napete interakcije sa osobama druge nacionalnosti, do ozlojeđenosti na roditelje, nastavnike i šefove.
Kritičke teorije Kritičke teorije se u osnovnim stvarima slažu sa teorijom konflikta, ali idu i korak dalje i preuzimaju Marksovo viđenje da teoriju treba iskoristiti da bi se ljudi oslobodili ugnjetavanja. Kao što sam naziv nagoveštava, cilj kritičke teorije jeste da skrene pažnju na nejednakosti, da analizira i kritikuje procese koje ih uzrokuju i predloži načine za uklanjanje nejednakosti i obrazaca dominacije u društvu. Uopšte uzev, kritički teoretičari smatraju da svetom vladaju oni koji poseduju moć - bilo političku, ekonomsku ili religijsku. Njihov cilj jeste da razotkriju ovu nesrazmernu premoć i poka žu kako se ona koristi da bi se drugi ugnjetavali tako što im se ograničava pristup resursima ili se ograničavaju njihove mogućnosti u životu. Kritička teorija je svesna svoje ideološke prirode i zalaže se za društveni svet u kome će biti malo ili nimalo nejednakosti, gde će ljudi biti istinski slobodni da rade šta požele i mogu, i u kome neće biti dominacije centara ekonomske, političke ili religijske moći. Zaista, mnoge kritičke teorije vide nauku kao oblik dominacije budući da se njome služe ekonomske i vojne elite kako bi sagradile svet u kome mogu da ugnjetavaju druge (Habermas, 1969). Na primer, pomoću naučnih znanja konstruišu se mašine kako bi se ugnjetavali radnici ili se stvara raščaran svet u kome vladaju tehnokratija i birokratija, a koje zapravo uništavaju bogatstvo kulture. Mnoge kritičke teorije se bave određenom društvenom kategorijom kao što su pol, društvena klasa, etnička pripadnost - pri čemu pokušavaju da obrazlože mehanizme posredstvom kojih moćnici iskorišćavaju ili kontrolišu članove ovih kategorija. Feminističke kritičke teorije nastoje da ra zotkriju patrijarhalno uređenje i pruže smernice za oslobađanje od muške dominacije. Klasne teorije pokušavaju da skrenu pažnju na podređen polo žaj radnika i pronađu način da im se obezbede sredstva i rad u primerenijim uslovima. Etničke i rasne teorije pokušavaju da pokažu kako diskriminacija ugnjetava određenu manjinu (npr. Afroamerikance) i kako treba izmeniti kulturu i društvenu strukturu da bi se dostigla jednakost sa dominantnom etničkom grupom - belcima američkog i evropskog porekla.
Teorijske perspektive u sociologiji
77
Upravo problemi koje ističe kritička teorija privlače dobar deo sociologa. Mnogi studenti su se opredelili za sociologiju upravo zato što su želeli da ovladaju znanjem koje će im omogućiti da iskorene uzroke nejednakosti i nepravde. Tokom školovanja, često usvajaju naučno gledište da problemi koje su istakli kritički teoretičari moraju da se posmatraju na nepristrastan način. Međutim, oni se mahom zadrže na kritičkoj oštrini s početka školo vanja i nikad ne postanu pravi, zreli kritički teoretičari.
Postmoderne teorije Sve postmoderne teorije tvrde da je dostignuta potpuno nova faza ljudske evolucije, te u tom smislu one nalikuju faznom modelu evolucionih teorija. Međutim, u drugom smislu, one su slične kritičkoj teoriji jer uključuju i kri tiku nove postmoderne faze u ljudskoj evoluciji. Postmodernisti smatraju da naglo širenje i razvoj medijskih tehnologija i globalizacija kapitalizma menjaju samu prirodu ljudskih bića i njihovih društava. U postmodernoj teoriji postoje dve donekle odvojene struje (Allan & Turner, 2000). Jedna struja naglašava uticaj medija i komunikacionih tehnologija na rastući zna čaj kulture, ali i na raskidanje veza između lokalnih kultura i društvenih struktura i pojedinca. Mediji uvlače pojedinca u svet koji obiluje kulturnim simbolima, čime slabe uticaj lokalnih i tradicionalnih simbola na ljudsko ponašanje i oslobađaju pojedinca. Međutim, cena tog oslobađanja je pre visoka, jer je bez smernica pojedinac izgubljen a svet se pretvara u gomilu nejasnih simbola koji ne znače ništa. Pojedinac luta simboličkim svetom, odvojenim od stvarnih društvenih struktura koje imaju prošlost i tradici ju. Video-igrice, reklame koje nam obećavaju da će nas preobratiti u nove osobe, ublaženi medijski prikazi rata i drugih užasa, kao i mnoge druge medijske prezentacije, više nisu povezane sa suštinom koja pojedincu može da pruži potporu. Kultura je, stoga, postala još moćnija u postmodernim društvima, ali, za razliku od kulture prošlosti, ona ne može da kontroliše i usmerava pojedince kao što je to nekad činila, jer više nije vezana za lokalne strukture. Kultura je izgubila suštinu i sada pluta u virtuelnim svetovima i medijima. A bez povezanosti sa lokalnim grupama i zajednicama kultura više ne može da usmerava pojedinca, pa pojedinac teško uspeva da razvije stabilan identitet koji bi određivao njegovo ponašanje i pružio mu osećaj psihičke ravnoteže i blagostanja. Druga grana postmodernizma obuhvata ekonomski pristup (Harvey, 1898; Jameson, 1984; Lash & Urry, 1994). Ove teorije nastoje da pokažu na koji način transportne i komunikacione tehnologije uspevaju da sabiju vreme i prostor. Danas je moguće trenutno uspostavljanje komunikacije sa bilo kojim delom sveta, a i vreme putovanja je relativno kratko. Dakle, vreme i prostor su sabijeni, kompresovani, usled čega se ceo svet i društveni život ubrzavaju na nezdrav način. Sem toga, tok kapitala, koji pokreće proizvod nju i potrošnju, može da se preusmeri bukvalno u deliću sekunde, zahva-
78
Sociologija
ljujući novim kompjuterskim tehnologijama. Svakodnevno se razmenjuju ogromne svote novca, čime se stvaraju industrije u praktično svim delovima sveta, što dovodi do toga da korporacije postaju istinski globalne, pa se sele u mesta gde je radna snaga jeftina, ili su tržišta nerazvijena, nemajući obzira za naciju kojoj su se priključili, kao ni za radnike u svojoj domovini. Ovaj oblik privrednog postmodernizma obično prerasta u novu vrstu marksiz ma: kako se kapitalizam bude razvijao njegove protivrečnosti će sve više dolaziti do izražaja, što će navesti radnike da uvide kako se njihovi interesi suprotstavljaju interesima globalnih kapitalista, a to će dovesti do revoluci je i sloma globalnog kapitalizma. Bez obzira na to da li slede marksistički program ili ne, ekonomski postmodernisti ispituju uticaj koji globalizacija privrede ima na ljude, zajednice i društva u kojima oni žive.
Interakcionističke teorije Ne bave se sve teorije velikim temama kao one o kojima je dosad bilo reči. U krajnjoj liniji, društveni univerzum čine pojedinačni ljudi, koji deluju jedan na drugog. Neke teorije nastoje da razumeju ovaj mikrouniverzum i kontakt licem u lice. Interakcionističke teorije su inspirisane radovima Džordža Herberta Mida, s kojim smo se susreli u prvoj glavi, a spomenućemo ga i u narednim glavama. Ova interakcionistička osnova se širi, a sada ćemo skicirati interakcionistički pristup. Ljudi komuniciraju putem simbola - reči, izraza lica, položaja tela ili bilo kog znaka koji nama i drugima znači nešto. Posredstvom simboličkih gestova (pokreta) mi izražavamo svoje raspoloženje, namere i najavljujemo dalji tok radnje; i obratno, tumačeći gestove drugih ljudi uspevamo da razumemo šta drugi misle i kako će se ponašati. Tuđu reakciju možemo da predvidimo čak i kada ta druga osoba nije fizički prisutna - na primer, kada razmišljamo da li da pozajmimo novac od roditelja, žalimo se na ocenu ili pozovemo nekoga na piće. Tada sa tom osobom razmenjujemo gestove u mislima. Dakle, mi svet doživljavamo posredstvom simbola i gestova, koji ma se služimo da bismo se prilagodili jedni drugima, stvorili sliku o sebi i pretpostavili šta bi moglo ili trebalo da se desi u nekoj situaciji. Interakcionisti smatraju da se društvena stvarnost može objasniti ukoli ko se pažljivo ispita mikrosvet sačinjen od pojedinačnih ljudi koji razme njuju gestove, stvaraju predstave o sebi i tumače situacije na određen način (Blumer, 1969). Makrostrukture, ili „velike strukture“ u društvu, kao što su država, privreda, stratifikacija i sl., sačinjene su od niza mikrointerakcija (Collins, 1981; 1986). Interakcionisti veruju da je nemoguće razumeti druš tvenu strukturu ukoliko se ne ispitaju činioci koji deluju na mikronivou. Zamislite da ulazite u učionicu: vi ste zapravo okruženi neprestanom razmenom gestova; da biste došli do svog sedišta nekog ćete možda morati da zakačite u prolazu, a drugi će morati da istrpe i vaše pričanje pre (a često i za vreme) predavanja. Dakle, „strukturirana“ učionica je nerazdvojna od
Teorijske perspektive u sociologiji
79
gestova, tumačenja i određenja različitih situacija. Interakcionisti smatraju da mi nismo pčele radilice koje marljivo slede obrasce ponašanja u uči onici (iako je i ovo bitno), već neprestano šaljemo, primamo i tumačimo gestove i situacije kako bismo se prilagodili, a ponekad i stvorili nove oblike interakcije. Interakcionizam stoga osuđuje svaki pokušaj da se struktura i kultura protumače kao tvorevine odvojene od nas, koje nam se nameću kao robotima.
Utilitarističke teorije Poslednja grupa teorija kojom ćemo se pozabaviti preuzima osnov ne pretpostavke o ljudskoj prirodi i organizaciji od moderne ekonomije, koja je, pak, svoje ideje preuzela od škotskih filozofa kao što je Adam Smit (1776) iz doba prosvećenosti (Camic, 1979). Utilitaristi smatraju da su lju di racionalni u pogledu postavljanja ciljeva, obračuna troškova različitih alternativnih puteva koji vode njihovom ostvarenju, te da, na kraju, biraju alternativu koja maksimalno uvećava (maksimira) njihovu dobit (ili ono što ekonomija naziva koristima Utilities) i minimalizuje troškove. Dakle, ljudi su bića koja pokušavaju da ostvare što veću dobit u određenoj situaciji, a da troškove umanje što je moguće više (Coleman, 1991; Hechter, 1987). Na primer, možete izračunati koliko truda ste spremni da uložite (vaš „trošak“) da biste dobili određenu ocenu (vaša dobit), ili da biste proširili znanje koje ćete koristiti čitavog života - što je na duže staze mnogo veća dobit. Dakle, svaka situacija uključuje „razmenu“ sredstava: odričete se nekih sredstava (vaš trošak) da biste dobili nešto vrednije (vaša korist ili dobit). Utilitaristi smatraju da se svi društveni odnosi svode na razmenu, pri čemu učesnici interakcije preračunavaju odnos troškova i dobiti i izlažu se trošku kako bi jedan od drugog ostvarili dobit. Vaš profesor se izlaže trošku (ulaganje energije i vremena za pripremu predavanja, konsultacije, pregledanje testova i sl.) da bi primio platu (od univerziteta), ili, možda, trajnu privrženost i divljenje studenata. Slično tome, vi, kao student, poha đate predavanja, čitate, razmišljate i pripremate se za ispit (vaši troškovi) da biste dobili ocenu, znanje, ili možda novčanu nagradu od roditelja (korist ili dobit). No, mi nismo nužno svesni tih proračuna; zapravo češće ih nismo svesni nego što jesmo, jer se oni prosto podrazumevaju. Postajemo ih svesni samo onda kada nismo sigurni šta bi trebalo da uradimo. Konačno, utilita risti tvrde da mi trošimo vreme, energiju i novac na školovanje zarad ocena, diploma i znanja, jer ga vrednujemo više nego druge stvari u koje bismo takođe mogli da uložimo vreme, energiju i novac. Zastupnici teorije racionalnog izbora i teorije razmene smatraju da inte rakcija, društvo i kultura postoje kako bi omogućili racionalnim individu ama da ostvare dobit. Te dobiti su retko kad novčane, iako mogu da budu takve, a češće obuhvataju manje opipljivu „robu“ - osećanja, ljubav, ponos, ugled, moć, kontrolu i druge „meke“ valute. To se jasno vidi kada se razbe-
80
Sociologija
snimo ili kada nas neko uvredi, što znači da je izostala očekivana nagra da (obično nematerijalna), odnosno da je dobit manja od naših troškova i ulaganja, što zaista može da ukaže na to da ispod površine naših osećanja počivaju prećutni proračuni troškova i dobiti.
Status teorije u sociologiji Postoji mnogo vrsta ovih širokih teorijskih stanovišta. Sa mnogima od njih ćemo se susresti kasnije, kad budemo bolje upoznali materiju. Sa sta novišta nauke bilo bi dobro imati određenije i preciznije teorije koje se si stematski proveravaju i koje bi bile uključene u ovom uvodu u sociologiju. Međutim, kao što sam već naglasio, mnogi sociolozi misle da ne bi trebalo razvijati naučne teorije (Seidman & Wagner, 1992), tako da savremene soci ološke teorije mogu samo da nam pomognu u tumačenju određenih aspekata društvenog života, te, zasad, naše teorije nimalo ne nalikuju teorijama u „tvrdim“ naukama (Giddens, 1971; 1976; 1984; 1993). Sociologija sadrži mnoge elemente teorije, uglavnom inspirisane radovi ma ranih osnivača discipline, ali većina njih nije sistematski proverena ni prihvaćena kao najprimerenije objašnjenje društvenog sveta. Neki smatraju da je težnja sociologije da postane naučna iluzorna, te da je Kontova zami sao nauke o društvu samo maštarenje. Za neke druge, naučna sociologija bi bila košmar. A za one preostale, sociologija još nije sazrela kao nauka, ali potencijala ima u različitim teorijskim pristupima: funkcionalnom, evolucionom, ekološkom, konfliktnom, kritičkom, postmodernom, interakcionističkom i utilitarističkom pristupu. Sem toga, kako ćemo videti, postoji mnogo manje „grandioznih“ teorija koje nam pomažu da razumemo mno ge društvene procese.
Sažetak 1. Nauka je sistematski napor da se svet razume uz pomoć teorijskih za misli potvrđenih u pažljivo sprovedenim istraživanjima. 2. Teorija je osnov za razumevanje univerzuma, a znanje se akumulira kada se apstraktne teorije neprestano proveravaju. 3. Teorija u sociologiji nije tako razvijena kao u prirodnim naukama. Među opštim teorijskim pristupima koji se koriste u sociologiji nalaze se: (a) funkcionalno stanovište koje pokušava da objasni na koji način funkcionišu društvene pojave da bi ispunile potrebe šire društvene celine;
Teorijske perspektive u sociologiji
81
(b) fazni model evolucione teorije koji nastoji da pokaže faze u razvoju društava od prostijih ka složenijim, a koje kao pokretače društvene evolucije uglavnom vide tehnologiju, privredu i politiku; (c) evolucione teorije, inspirisane biologijom, koje ističu da su ljudsko ponašanje, društvena struktura i kultura u određenoj meri uslovljeni genetskim predispozicijama, na čije je razvijanje uticala prirodna selekcija; (d) ekološke teorije koje smatraju da je društveni svet podeljen na ra zličite oblasti resursa u kojima društvene strukture pokušavaju da se prilagode i prežive, što na kraju dovodi do toga da samo najprilagođenije strukture uspevaju da opstanu, dok one koje su se slabije prilagodile - nestaju ili se premeštaju u drugi domen; (e) teorije konflikta, koje proučavaju društvene nejednakosti kao uzročnike konflikta; (f) kritičke teorije, koje smatraju da se nejednakost uvek zasniva na prevlasti onih koji poseduju moć, a cilj kritičke teorije jeste da pro uči oblike dominacije i predloži rešenje za njihovo uklanjanje; (g) postmoderne teorije - kulturne i ekonomske - koje podvlače uticaj komunikacionih i transportnih tehnologija i širenja globalnog kapi talizma na život pojedinaca, zajednica i društava; (h) interakcionističke teorije, koje naglašavaju upotrebu gestikulacije u komunikaciji licem u lice i međusobno prilagođavanje pojedina ca; i (i) utilitarne teorije koje se usredsređuju na proračune odnosa troško va i dobiti prilikom određivanja ciljeva.
Ključni pojmovi Ekološka teorija: teorija koja društveni svet vidi kao univerzum sastav ljen od različitih oblasti resursa u kojima se nadmeću mnogobrojni društveni učesnici, što vodi do opstanka onih aktera koji su prilagodljiviji, dok se ostali premeštaju u drugu oblast resursa, ili nestaju. Evoluciona psihologija: pristup koji naglašava uticaj prirodne selekcije na ljudsko ponašanje, budući da je ona uticala na stvaranje struktura u ljudskom mozgu koje izazivaju oblike ponašanja što vode opstanku gena pojedinca u genskom fondu. Evoluciona teorija: teorija koja istražuje faze društvene evolucije ili pro učava uticaj prirodne selekcije na ljudsku vrstu. Fazni model evolucione teorije: teorije koje pokušavaju da objasne ra zvoj ljudskih društava od jednostavnih ka složenijim oblicima, prema kriterijumima koji se odnose na nivo tehnologije, privredne proizvod nje i mobilizacije političke moći.
82
Sociologija Funkcionalistička teorija: teorija koja proučava na koji način određeni društveno-kulturni procesi ili strukture ispunjavaju potrebe društve nih sistema. Interakcionistička teorija: teorija koja proučava kako komunikacija li cem u lice, koja se odvija putem razmene simbola, omogućava ljudima da sarađuju i potvrde svoje predstave o sebi samima. Kritička teorija: teorija koja smatra da sociolog treba da bude kritičar nejednakosti koje omogućavaju jednoj grupi da dominira drugom i da treba da zagovara uspostavljanje alternativnih obrazaca društvene organizacije kojima bi se umanjili nejednakost i ugnjetavanje. Naučni metod: procedure kojih se treba držati prilikom prikupljanja građe. Ove procedure su namenjene proveri teorija i predstavljaju osnov za prikupljanje građe na objektivan način, tako da se kasnije to može ponoviti. Nauka: proces u kome se teorijska objašnjenja određenih pojava siste matski proveravaju pomoću empirijske građe. Postmoderna teorija: teorija koja naglašava uticaj promena u komuni kacionim i saobraćajnim tehnologijama na organizaciju ljudi u savremenim društvima. Kulturni postmodernizam naglašava uticaj medija i marketinga, koji razdvajaju simbole od grupa i društvenih struktura u kojima su nastali, dok ekonomski postmodernizam ističe uticaje novih tehnologija na sabijanje vremena i prostora, kao i na ubrzano kretanje ljudi, kapitala i robe širom sveta. Sociobiologija: pristup koji ljude i društvo vidi kao mašine koje služe za preživljavanje gena. Ove teorije naglašavaju značaj prirodne selekcije budući da ona utiče na stvaranje obrazaca ponašanja i organizacije ko jima se povećava prilagodljivost organizma, odnosno kapacitet gena da ostanu u genskom fondu. Teorija konflikta: teorija koja smatra da nejednakost, kao uzročnik ten zija, utiče na sve aspekte društvenog života i sistematski stvara konflikt između onih koji imaju resurse i onih koji ih nemaju. Utilitarna teorija: teorija koja ističe racionalne proračune troškova i ko risti od određenih postupaka. Ova teorija društveni život razume kao stalnu razmenu sredstava između učesnika, koji u odnosima s drugi ma pokušavaju da ostvare profit (razlika između dobiti i troškova).
DRUGI DEO OSNOVNI ELEMENTI DRUŠTVENE ORGANIZACIJE Ljudsko ponašanje, interakcija i obrasci društvene organizacije sastoje se iz određenih ključnih elemenata. Ovi elementi su omogućili postojanje društvenog sveta danas i u prošlosti. Jedan od njih je biološki element, koji sociolozi često zapostavljaju u istraživanjima. Ljudi su usavršene životinje. Iz tog njihovog razvoja proistekle su biološke sposobnosti koje su omogućile ljudima da deluju, komuniciraju i organizuju se. Međutim, biološki element ostaje u senci kulture koja nam pruža informacije i kodove neophodne za društveni život. Zahvaljujući razvijenom mozgu i jezičkoj sposobnosti ljudi mogu da stvore sisteme simbola ili kulturu, koju potom koriste za manipulisanje okruženjem, usmeravanje ponašanja, organizaciju međuljudskih odnosa i regulisanje složenih obrazaca društvene organizacije. Ljudsko ponašanje i interakcija su ograničeni ne samo kulturnim kodovima već i društvenim strukturama. Društvene strukture smeštaju ljude na određene položaje, gde se od njih iziskuje da igraju različite uloge. Te strukture mogu da budu relativno proste, ali mogu da postanu i veoma velike i složene. Veći deo predmeta sociologije zasniva se na analizi različitih tipova društvenih struktura. Naposletku, kulturu i društvo proizvode, menjaju i održavaju lju di koji se upuštaju u interakciju licem u lice. Dakle, i interakcija je jedan od osnovnih elemenata društvene organizacije, baš kao što su to i biologija, kultura i društvena struktura. Poseban vid interakcije označavamo izrazom socijalizacija. Socijalizacija je proces u kome pojedinac uči da komunicira, poziva se na kulturu i igra uloge na određenim položajima u društvenim strukturama. Konačno, sav društveni život je proces društvene kontrole, pri čemu se sile devijantnosti, nemira i nereda sučeljavaju sa snagama reda i kontrole.
Glava 4
BIOLOGIJA U periodu kada je najveći broj dinosaurusa nestao sa lica Zemlje posebna vrsta sisara, nalik na glodare, uspela se na površinu i počela da se adaptira na šumovite predele novog staništa. Vi i ja smo potomci ove prilično neu gledne životinje. Posle miliona godina evolucije i prirodne selekcije poja vili su se polumajmuni (Prosimii), a nakon njih pravi majmuni (monkeys) i čovekoliki majmuni (apes). Zapravo, šimpanze, kojih danas ima u Africi, i ljudi imaju 99% identičnih aktivnih gena. Mi smo daleki rođaci gorila i orangutana, a još dalji srodnici gibona i sijamanga. Treba napomenuti da je na svetu preostalo samo devet vrsta čovekolikih majmuna. Zapravo, čo vekoliki majmuni predstavljaju jedan od najvećih evolucionih neuspeha u poslednjih nekoliko miliona godina, pogotovo u poređenju s majmunima, kojih danas ima oko 130 vrsta. Ovde naglašavam naše primatsko poreklo zato što se često zaboravlja da su ljudi životinje koje su evoluirale kao i sve druge životinje. U klasifikacionim sistemima ljudi se svrstavaju u poseban rod u okviru porodice primata. Međutim, sve češće nailazimo na tvrdnje da ljudi i šimpanze pripadaju istom rodu, Homo, budući da su šimpanze, genetski gledano, daleko bliže ljudima nego planinskim i nizijskim gorilama. Ova sličnost sa šimpanzama omo gućava nam da pogledamo u „udaljeno ogledalo“, pomoću koga možemo da zavirimo u prošlost i vidimo kakvi su naši preci najverovatnije bili. Pre nekih pet miliona godina loza naših predaka - hominidi - odvojila se od predaka današnjih šimpanzi. Iako su današnje šimpanze evoluirale, njiho ve biološke karakteristike, ponašanje i obrasci društvene organizacije ipak mogu da nam pruže uvid u naše biološko nasleđe. Čak i naučno usmereni pokušaji da se utvrde bihevioralne karakteristike uključuju određeni nivo spekulacije, jer je veoma teško razdvojiti ono što se nauči od onoga što je zapisano u genima. Prirodna selekcija uvećala je mozak naših hominidnih prethodnika u poslednja dva miliona godina, tako da su postali sposobni da koriste kulturu za organizovanje aktivnosti. Pošto kultura usmerava najve ći deo društvenog ponašanja, veoma je teško razdvojiti prirodu od odgoja. Ipak, izučavanje šimpanzi nudi barem neke tragove i podatke o tome šta bi
Sociologija
86
mogla biti - podvlačim, mogla biti - biološka osnova ljudskog ponašanja i obrazaca društvene organizacije. Ne želimo da se zanosimo ovom idejom, ali čini nam se da o njoj treba barem promisliti pre nego što pređemo na analizu društvenih struktura, čiji je nastanak omogućen kulturom i velikim mozgom.
Prirodna selekcija kao pokretačka sila Ukoliko želimo da odgovorimo na pitanje o biološkoj osnovi ljudskog ponašanja i organizacije, najpre moramo da razumemo kako funkcioniše evolucija. Strukturu svih životnih oblika čine genetski kodovi, odnosno genotip datog oblika života. Izraz tog genotipa jeste fenotip ili konkretna struktura oblika života. Često se pogrešno misli da je fenotip pod velikim uticajem genotipa. Zapravo, životno okruženje igra značajnu ulogu u tome kako će se genotip izraziti u fenotipu. Geni sadrže potenciju (mogućnost), a ona podrazumeva znatnu indeterminisanu (slobodnu, neuslovljenu) oblast koja će uticati na životni oblik što će nastati. Zbog te široke neuslovljenosti, stvarno izražavanje gena biće pod uticajem činilaca životnog okruženja. Čak i struktura veoma složenih sistema, kao što je ljudski mozak, može biti pod uticajem činilaca okruženja kao što su socijalizacija, ishrana i različito iskustvo. Ovaj proces interakcije gena i okruženja, koji vodi do uobličavanja bioloških struktura, ponekad nazivamo epigeneza. Prema tome, kada razmatramo biologiju ljudskih bića kao nešto što je izraženo u našim genotipima i nastajućim fenotipima, neophodno je da odbacimo bilo kakvo gledište rigidnog genetskog determinizma. Uvek po stoji uticaj okruženja na to kako će se potencijal sadržan u genima izraziti u konkretnoj strukturi ljudskog bića. Postoji još jedna važna činjenica koja proizlazi iz prethodne napomene. Ljudsko ponašanje je pod uticajem siste ma u telu, a ne zasebnih gena. Malo je verovatno da postoji gen za određeno ponašanje, budući da se oblici ljudskog ponašanja vezuju za složene sisteme kao što su hormonalni sistem, emocionalni sistem, sistem neurotransmitera, sistem neuropeptida, mišićno-skeletni sistem, imuni sistem itd. Ti sistemi, kao i genotip koji ih stvara, takođe su podložni uticaju okoline, pogotovo socijalizaciji i iskustvu. A pošto su u pitanju sistemi, uticaj okoline na jedan element sistema, recimo emocionalni sistem, ima uticaj i na druge sisteme, kao što je, na primer, imuni sistem. Važno je sledeće: kada analiziramo bio logiju ljudskog ponašanja ne smemo da se zanosimo pričama na koje često nailazimo u štampi, a koje tvrde da postoji poseban gen za ovo ili ono pona šanje, ili da je ponašanje strogo determinisano našim genetskim sastavom. Ljudski genom, čiji je genetski kod tek nedavno dešifrovan, proizvod je miliona godina evolucije, odnosno delovanja mehanizama prirodne selek cije. Prirodna selekcija (odabir) predstavlja proces pri kome uslovi u okru
Biologija
87
ženju diktiraju odabir one varijacije fenotipa (i odgovarajućih genotipa) koja olakšava opstanak i reprodukciju životnih oblika. Ako jedna varijanta organizma može da se prilagodi svom okruženju, ona će se najverovatnije reprodukovati, prenoseći time svoje gene na sledeću generaciju. Ako dru ga varijanta iste te vrste ne može da se adaptira, te izumre pre nego što se reprodukuje, onda njen gen nestaje iz genofonda. Usled činjenice da čini oci okruženja, kao što su kultura i društvene strukture, dominiraju našim životima, ponekad se lako zaboravlja da smo mi rezultat uticaja prirodne selekcije na naše pretke. Mi predstavljamo samo još jednu vrstu životinja koja se razvila kao i sve druge životinje, ali smo jedinstveni po tome što je prirodna selekcija proizvela životinju sposobnu da najveći deo svog pona šanja strukturira posredstvom kulturnih, a ne genetskih kodova. Ipak, iako kultura i iskustvo utiču na naše ponašanje, i dalje se postavlja isto pitanje: da li su neki oblici ljudskog ponašanja i dalje pod uticajem bioloških sistema koji čine naše telo? Odgovor je očigledno potvrdan budući da biološki si stem uslovljava govor, kretanje, gestove, vikanje, plakanje, disanje, znojenje i mnoge druge oblike ponašanja. Međutim, nas ovo pitanje zanima u jednom dubljem smislu: da li je sklonost ka određenim oblicima ponašanja određena našim biološkim sistemima? Da bismo odgovorili na to pitanje neophodno je da damo kratak pregled istorije procesa ljudske evolucije, polazeći od toga da je prirodni odabir od ljudi stvorio jednu veoma posebnu vrstu primata.
Evolucija primata Pre oko 34 miliona godina vrste iz kojih su se na kraju izdvojili majmuni i čovekoliki majmuni mogle su da se razlikuju od polumajmuna, ali se nisu jasno razlikovale jedne od drugih (Maryanski & Turner, 1991). Majmuni i čovekoliki majmuni izgledali su i ponašali se na gotovo isti način. Pre ot prilike 30 miliona godina majmuni su počeli da se odvajaju od čovekolikih majmuna. Majmuni su, kako se na kraju ispostavilo, bili vrsta sposobnija da se prilagodi promenama, budući da su razvili specijalizaciju ishrane, što im je omogućilo da pre čovekolikih majmuna dođu do hrane i zauzmu krošnje bogate plodovima. Čovekoliki majmuni su bili potisnuti na obode (vrhove ili podnožje) krošnji i primorani da se prilagode opasnijim delovima stani šta s oskudnijim zalihama hrane. Majmuni su zagospodarili centralnim de lovima krošnji, u kojima se nalazila najbolja hrana i koji su mogli da prime i ishrane velike grupe jedinki. Moguće je da će nam biti malo neprijatno kada shvatimo da potičemo od predaka koji su iz nadmetanja s majmunima izašli kao gubitnici, ali upravo se to desilo. Potisnuti na ivice šuma, čovekoliki majmuni su prošli kroz evo luciju koja ih je na nekoliko načina sve više razdvajala od majmuna. Prvo, naši preci su postali pametniji od majmuna jer su morali da žive u opasnim
88
Sociologija
delovima šume, što je iziskivalo inteligenciju koja bi sprečila svaki pogrešan korak što je mogao da vodi u smrt. Drugo, čovekoliki majmuni su razvili fizičke osobine i sposobnosti koje su im omogućile da brzo skaču sa grane na granu. Jedna od njih je i sposobnost da rukom prave krugove iznad glave, što umeju samo čovekoliki majmuni i ljudi, za razliku od običnih majmuna i svih ostalih živih bića. Ta sposobnost im je omogućila da skaču s grane na granu, baš kao što to danas rade deca u igri. Sledeća osobina, koja se vremenom razvila, bilo je čulo dodira koje se razvilo na jagodicama prstiju, omogućavajući čovekolikim majmunima da osete oblik, izdržljivost i druge osobine grane. Sem toga, razvili su se i jači zglobovi i ruke zajedno sa spret nim prstima, što je čovekolikim majmunima omogućilo da brzo prelaze s grane na granu. Uz sve te specijalizovane sposobnosti i osobine, čovekoliki majmuni su, kao i svi primati, zadržali strukturu skeleta koja uključuje ve liki trup i četiri uda, kao i opštu strukturu zuba koja im je omogućila da se hrane različitim vrstama biljaka i životinja. Čovekoliki majmuni su bili primorani da žive u delovima krošnji gde nije bilo dovoljno hrane za ishranu velikih grupacija jedinki. Za razliku od njih, majmuni su uspevali da održe velike grupe jer su zauzeli i kontrolisali centralne oblasti šuma, u kojima je bilo hrane u izobilju. Grupna organiza cija majmuna počivala je na dva principa. Prvi princip je hijerarhija muške dominacije. Mužjaci su se borili za dominaciju unutar grupe, a najdominantniji mužjak je imao ekskluzivan pristup ženkama i kontrolu nad njima, mada su ženke i drugi mužjaci često imali tajne sastanke kada dominantni mužjak nije bio na oprezu ili je bio odsutan. Drugu osovinu društvenog poretka majmuna činio je skup povezanih ženki ili matrijarhat. Žensko po tomstvo bi ostajalo sa svojim majkama celog života. Grupe majmuna preživele su zahvaljujući ženkama, koje su se držale zajedno, pazile jedna drugu i na druge načine održavale kontinuitet grupe, dok su dominantni mužjaci dolazili i odlazili. Muški potomci su napuštali grupu u periodu puberteta i odlazili u druge grupe. Mužjaci koji su dolazili izvana borili su se za domi naciju, iako neki od njih nisu ni pokušali da dominiraju već su pronalazili druge načine da bi zadovoljili seksualni nagon. Budući da su ženke ostajale u grupi, u najvećem broju grupa majmuna moguće je naći nekoliko gene racija ženki. Grupna organizacija čovekolikih majmuna bila je potpuno različita od grupne organizacije majmuna. Unutar grupa čovekolikih majmuna postoja la je relativno slabo razvijena potreba za takmičenjem i dominacijom. Osim toga, u poređenju sa onim što se moglo primetiti kod majmuna, hijerarhija dominacije bila je prilično slaba, a kod pojedinih vrsta nije ni postojala. Još dramatičnija razlika sastojala se u odsustvu matrijarhata među čovekolikim majmunima. Za razliku od majmuna, kod čovekolikih majmuna ženke su u pubertetu uvek napuštale zajednicu i prelazile u drugu zajednicu. Sem kod šimpanzi, mužjaci čovekolikih majmuna su takođe napuštali grupe u
Biologija
89
kojima su rođeni, iako bi ostajali u širim zajednicama koje su ponekad zau zimale teritoriju i do 25 kvadratnih kilometara. Ovo odsustvo jakih društvenih veza i grupnih struktura predstavlja adaptaciju na način života u staništima u kojima nije mogao da se održi ve liki broj jedinki. Tako je prirodna selekcija primorala čovekolike majmune na veću individualnost u poređenju s majmunima i na veću pokretljivost iz grupe u grupu. Neki čovekoliki majmuni, kao na primer orangutani, prak tično su samotnjaci, budući da stalno žive sami, sem u vreme parenja. Šimpanze su društvenije, jer iako ženke odlaze mužjaci ponekad ostaju u blizini svojih majki i braće. Podaci kojima danas raspolažemo o čovekolikim majmunima, a pogoto vo o šimpanzama, mogu nam dočarati kako je prirodna selekcija pre nekih pet miliona godina izmenila prirodu naših dalekih čovekolikih prethodni ka. Kao i kod ostalih primata, i kod naših predaka čulo vida je bilo domi nantno, što ima ogroman značaj za ljude, o čemu ću ubrzo reći nešto više. Naš predak je imao veliki mozak u poređenju sa većinom ostalih sisara. Osim toga, imao je skelet sa četiri uda i po pet prstiju na rukama i nogama. Zglobovi i ruke su mu bili snažni, a imao je i sposobnost da rukom opisuje krugove iznad glave. Konačno, u njegovom ponašanju nailazimo na intere santne oblike ponašanja i obrasce društvene strukture. Naime, najveći broj veza između odraslih čovekolikih majmuna bio je prilično slab; ženke su skoro uvek napuštale grupu u kojoj su rođene, kao i širu zajednicu, tražeći utočište u drugim zajednicama. Moguće je da su i mužjaci napuštali grupe, ali ako se prilikom proučavanja ponašanja naših davnih predaka poslužimo primerom šimpanzi, moguće je da su mužjaci ostajali u grupama u kojima su se rodili, a da su uvek ostajali u širim zajednicama i branili granice teri torije od mužjaka iz drugih zajednica. Pre otprilike 16 miliona godina šume u Africi su počele da se povlače, što je nateralo mnoge vrste primata da izađu na otvoren prostor, u savanu, gde je bilo puno grabljivaca. Za majmune koji su morali da počnu da žive na otvorenom prostoru savane prilagođavanje na ovu neophodnu promenu staništa proteklo je lakše zato što su bili bolje organizovani. Današnji majmuni, kao što su, na primer, neke vrste babuna, marširaju kroz savanu organizovani u jednu formaciju nalik na vojnu četu. Najveći mužjaci se na laze na čelu, začelju i bokovima, dok se ženke i potomstvo nalaze u sredi ni. Najveći broj grabljivaca okleva da napadne ovako dobro pripremljenu vojnu mašineriju. Za razliku od njih, čovekoliki majmuni nisu pokazivali naročite sklonosti ka hijerarhijskom organizovanju koje bi im omogućilo da se odbrane dok se kreću po čistini. Umesto toga, naši preci su bili vrlo in dividualne jedinke, koje su najčešće nastupale samostalno, a čim bi ih neko napao oni bi se odmah raštrkali, što ih je činilo lakim plenom. Kako su se, onda, čovekoliki majmuni organizovali? Mnogim našim precima je bilo jako teško da se organizuju. Zbog toga je najveći broj vrsta čovekolikih maj-
Sociologija
90
muna izumro u poslednjih 16 miliona godina. Jedini čovekoliki majmuni koji su, osim naših predaka, preživeli bili su oni koji su živeli u šumama ili na obodima šuma. Svi ostali čovekoliki majmuni koji su bili primorani da se presele u savanu, osim ljudi, pre ili kasnije su nestali. Kako su hominidi uspeli da prežive na otvorenom? To nikada nećemo moći da znamo sa sigurnošću, ali je moguće da odgovor leži u tome što su naši majmunoliki preci ipak nekako uspeli da se bolje organizuju. Pored odsustva čvrstih društvenih struktura čovekoliki majmuni su, kao i drugi primati, imali još nedostataka koji su im predstavljali poteškoću kada su izašli u savanu. Među njima je bilo slabo razvijeno čulo mirisa, kao posledica adaptacije na prethodno stanište, odnosno pošumljene predele. Miris je najbolji način da se otkrije grabljivac, a sa slabo razvijenim njuhom čo vekoliki majmuni su bili u krajnje nepovoljnoj poziciji budući da su morali ili da vide ili da čuju opasnost pre nego što bi mogli da preduzmu nešto (a tada je već moglo biti prekasno). Još jedan nedostatak sastojao se u tome što su čovekoliki majmuni bili sporiji od najvećeg broja sisara koji su živeli u savani. Čovekoliki majmuni su građeni za brzo penjanje po drveću a ne za kretanje po zemlji, što ih je načinilo lakim plenom za grabljivce. Otuda je još nejasnije kako su naši preci uspeli da prežive na otvorenom prostoru. Jedan mogući odgovor na ovo pitanje morao bi da se pozabavi načinom na koji je prirodna selekcija preinačila anatomiju i bihevioralne obrasce čovekolikog majmuna da bi proizvela vrstu koja je nekako uspela da preživi u afričkim savanama. Time bismo možda stekli uvid u neke zanimljive na znake u pogledu bioloških činilaca koji utiču na ponašanje ljudi i njihovu organizaciju.
Biološki parametri društvene organizacije Posledice dominacije čula vida Kako je već napomenuto, jedna od karakteristika koja primate čini je dinstvenima jeste dominantno čulo vida. Vid dominira nad ostalim čulima, kao što su čulo sluha, dodira i mirisa. Može nam se učiniti da je to sasvim očigledno i da nije vredno pomena, ali je u biti veoma važno. Kod najvećeg broja sisara čulo mirisa je dominantno. Oni njuškaju unaokolo, što znači da su čulo dodira i vida podređeni čulu mirisa. Neke životinje, kao što su slepi miševi, imaju veoma razvijeno čulo sluha. Šta podrazumevamo pod domi nantnim čulom? To znači da mozak mora da bude umrežen tako da čula mogu da usklade podsticaje koji dolaze iz okruženja. Ukoliko bi vaš mozak počeo da prima protivrečne informacije od čula mirisa, dodira, sluha i vida, vi biste se ubrzo zbunili. Recimo, kada ljudi osete vrtoglavicu oni postanu dezorijentisani zbog toga što je u tom trenutku njihovo čulo dodira (ono
Biologija
91
koje služi za održavanje ravnoteže) došlo u sukob sa čulom vida. Mozgo vi svih sisara su umreženi tako da su sva čula povezana, a među njima se uvek izdvaja jedno koje je dominantno. Prema tome, kada nešto čujete, vi se smesta okrećete da vidite šta je to; ako nešto omirišete, vi pogledate da biste videli šta je u pitanju; ako nešto osetite, odmah usmeravate pogled u pravcu onoga što ste prethodno osetili čulom dodira. Kod naših primatskih predaka čulo vida je postalo dominantno jer su morali da se prilagode staništu i okolnostima, kada je valjalo videti za šta se hvataju i na šta skaču. Kad biste morali da osetite prostor oko drveta (dominacija čula dodira), kretali biste se veoma sporo i sa oklevanjem. Kad biste morali da omirišete prostor oko drveta, verovatno biste ubrzo pali s njega. Teško je uopšte i zamisliti kako bi to izgledalo kada biste morali da oslušnete prostor oko drveta. Stoga je prirodna selekcija uticala na to da se mozak i vizuelni korteks, optički nervi i pokretanje očiju usklade kako bi majmuni i čovekoliki majmuni mogli da vide svet u boji i stereoskopski (trodimenzionalno). Ljudi su proizvod takve selekcije. Iako više ne živimo na drveću, čulo vida je i dalje naše dominantno čulo. Iako to danas izgleda prilično očigled no, dobar vid je od suštinskog značaja za samu prirodu čoveka. Uz pomoć čula vida možemo da postignemo čudesne stvari kao što su čitanje, pisanje, vožnja automobila, korišćenje alata, raspoznavanje malih brojeva na mobil nim telefonima, sposobnost rešavanja složenih i komplikovanih zadataka, kao i mnoge druge stvari koje većina životinja nikad ne bi mogla da izvede. Osim toga, mi komuniciramo pomoću čula vida. Istina je da razgovaramo jedni sa drugima, te da čulo sluha takođe igra veliku ulogu u ljudskoj in terakciji, ali se ipak u velikoj meri oslanjamo na „govor tela“ drugih ljudi - izraz njihovog lica, usana ili cirkulaciju lica (kad se zacrvene). Sledstveno tome, društvena interakcija, koja naš život čini smislenim, nije moguća bez razvijenog čula vida. Umrežavanje mozga za čulo vida omogućilo je još jednu stvar: osposo bilo je mozak za korišćenje jezika (Geschwind, 1965a; 1965b; Geschwind & Damasio, 1984). Ta sposobnost predstavlja nusproizvod stvaranja asoci jativnih područja moždane kore, koja su povezala druga čula i podvela ih pod vrhovnu zapovest čula vida. Delovanjem prirodne selekcije mozak je uvećan i proširen tako da bi omogućio hominidima da stvore jezik i kultu ru. Ona je omogućila mehanizmu prirodne selekcije da utiče na druga čula, koja su bila pod dominacijom čula vida, kada je odabir počeo da uvećava mozak kako bi hominidi mogli da upotrebljavaju jezik i kulturu. Da se ovo preusmeravanje u mozgu na dominaciju čula vida nije desilo, jezik i kultura - činioci koje čine ljudsko društvo mogućim - nikada se ne bi razvili. Ako istražimo upotrebu jezika među velikim čovekolikim majmunima šimpanzama, gorilama i orangutanima - moći ćemo da zamislimo kakva je bila ta sposobnost za upotrebu jezika kod naših najranijih predaka. U svom
Sociologija
92
prirodnom staništu ove životinje ne koriste jezik kao vi i ja. Oni komunici raju na suptilnije načine: putem kontakta očima, dodirom i dozivanjem. Ali, ako ih izložimo ljudskom govoru, oni takođe mogu da nauče osnove našeg jezika, i to otprilike na nivou trogodišnjeg deteta. Prva istraživanja o sticanju jezičkih sposobnosti kod primata sprovedena su nad šimpanzama. U ekspe rimentu je korišćen jezik gluvonemih. Kasnije su korišćeni piktogrami na tablama povezanim sa računarom. Kada bi šimpanza udarcem označila niz simbola, računar bi taj udarac preveo u verbalni izraz. Čovekoliki majmuni ne mogu da govore prosto zato što ne poseduju fizičke karakteristike koje bi im omogućile fino glasovno izražavanje, ali oni mogu da „pričaju“ s nama koristeći znakove rukama ili piktograme povezane sa računarom. Najneverovatniji slučaj upotrebe jezika kod čovekolikih majmuna zabeležen je prilikom eksperimenta s majmunom Kanzijem, vrstom bonobo šimpanze (ponekad se koristi termin „pigmejska“ šimpanza). Istraživači su, u stvari, pokušavali da nauče njegovu majku, odraslu šimpanzu, kako da koristi piktograme za sastavljanje rečenica. Međutim, pošto je bila već odrasla, njoj to baš i nije išlo (kao što bi i vama u poznom dobu bilo teško da naučite novi jezik). Kanzi se jednostavno pentrao po laboratoriji dok su istraživači pokušavali da nauče njegovu majku da komunicira. Niko nije obraćao pažnju na njega, jer su svi bili zainteresovani za komunikaciju s nje govom majkom. Jednoga dana, Kanzi je spontano počeo da koristi tablu za prenošenje poruka istraživačima. On je, očigledno, naučio jezik kao što ga i ljudska deca nauče, jednostavno zahvaljujući tome što se nalazio u okru ženju u kome se jezik koristi i iz radoznalosti posmatrao šta se oko njega događa. Ubrzo je Kanzi mogao da sastavi čitave rečenice i izrazi komplikovane zahteve. Osim toga, za razliku od ranijih studija u kojima se koristio jezik znakova, Kanzi je mogao da razume engleski jezik. Vi biste rekli nešto Kanziju, a on bi odgovarao pritiskajući piktograme po posebnom redosledu (Savage-Rumbaugh et al., 1985; 1986a; 1986b). To znači da ljudi nisu pot puno jedinstveni po sposobnosti upotrebe jezika. Mi ga samo koristimo na složeniji način nego šimpanze, čiji je mozak duplo manji od našeg. Mozak šimpanze je umrežen, što znači da je takav bio i među našim čovekolikim precima, iščekujući mehanizam prirodne selekcije koji je uticao na mozak u pravcu razvijanja sposobnosti govora.
Posledice većeg mozga Ljudi imaju veoma veliki mozak u odnosu na veličinu tela (veličina mozga i veličina tela među sisarima uglavnom stoje u uzajamnoj vezi). Čovekoliki majmuni takođe imaju veliki mozak u odnosu na ostale sisare, što je rezultat adaptacije na šumovita staništa. Kao što sam već ranije objasnio, životinje koje moraju da se kreću u trodimenzionalnom svetu treba da budu inteli gentnije kako bi mogle da se sećaju puteva kojima su prošli, da pod prstima osete i naslute čvrstinu grane, procene rizik i uopšte budu svesne okruženja
Biologija
93
dok se bacaju s grane na granu. Da ponovimo, veliki mozak ljudi predstavlja ishod prilagođavanja naših predaka na životno okruženje. Ipak, u poređenju sa ljudima, hominidi koji su pokušavali da prežive u afričkoj savani imali su male mozgove, otprilike kao današnje šimpanze (oko 400 kubnih centi metara, u poređenju sa današnjim ljudskim mozgom čija se veličina kreće između 1.000 i 1.200 kubnih centimetara), a njihov mozak se nije značajno uvećao sledećih nekoliko miliona godina. Otprilike pre dva miliona godina mehanizam prirodnog odabira uticao je na mozak, uvećavši ga i učinivši ga složenijim u odnosu na veličinu tela nego kod bilo koje druge životinje ikada. Zbog čega je to tako? Veći mozak čini životinju pametnijom, omogućava joj da smisli kako da nadmudri grabljivca, ali i plen. Druga posledica većeg mozga jeste ljudska sposobnost da simbolički predstavi svet i samog sebe ili, drugim recima da proizvede i koristi kulturu kako bi regulisao ponašanje i organizovao aktivnosti. Ali mozak Homo erectusa, koji se pojavio pre oko dva miliona godina, imao je veličinu od samo 750 kubnih centimetara. Otuda može mo da se zapitamo: da li je mozak zapremine 750 kubnih centimetara do voljno velik da omogući životinji da koristi jezik i kulturu u približno istoj meri kao čovek? Nema jasnog odgovora na ovo pitanje, ali je moguće da je mozak bio dovoljno velik da omogući našim precima jednu kompleksniju komunikaciju i sposobnost razvijanja pravila za regulisanje ponašanja. To je omogućilo nastanak začetaka jezika i kulture, što je olakšalo opstanak i reprodukciju. Ova rudimentarna sposobnost za stvaranje i korišćenje kultu re bila je pod neprekidnim uticajem prirodne selekcije kako bi se kulturne sposobnosti hominida uvećale. Postoji još jedna manje očigledna posledica većeg mozga. Moždana kora se najviše pominje u okviru diskusije o ljudskom mozgu. Zaista, korteks je znatno veći u odnosu na veličinu tela nego kod bilo koje druge životinje na planeti. Međutim, postoje starije oblasti mozga koje se nalaze ispod možda ne kore, a koje nazivamo supkortikalnim oblastima. U tim oblastima sn>ešteni su mnogi osnovni sistemi koji usmeravaju i regulišu naše ponašanje. Neurotransmiteri, neuropeptidi, autonomne reakcije, hormoni, kratkoročna memorija i, što je najvažnije, emocije - sve ovo nalazi se u supkortikalnim sistemima i van domašaja svesti. Kada premerimo i uporedimo mozak čovekolikog majmuna i čoveka, pokazuje se da je neokorteks, kako se može i očekivati, upadljivo veći kod ljudi nego kod čovekolikog majmuna (imajući u vidu veličinu tela, koja se, kao što je objašnjeno ranije, nalazi u korelaciji s veličinom mozga). Pored toga, i centri koji služe za stvaranje emocija takođe su veći kod ljudi nego kod čovekolikih majmuna. Kako se mozak uvećavao, centri za emocije su se takođe širili (Stephen, 1983; Stephen 8c Andy, 1969; J. Turner, 2000). Zašto se centar za emocije uvećao? Jedan mogući odgovor jeste da sa razvojem emocija životinje postaju racionalnije. Postoji jedna uvrežena zabluda da su emocionalnost i racio
94
Sociologija
nalnost dva suprotna i suprotstavljena kraja jednog kontinuuma. Međutim, racionalnost nije moguća bez emocija. Da bismo mogli da donesemo neku racionalnu odluku mi moramo da budemo u stanju da procenimo od čega ćemo imati veću korist, a jedini način da procenimo isplativost neke radnje jeste da toj radnji pripišemo pozitivne ili negativne emocije. Damasio je istraživao šta se dešava kada se ispitanicima poremete nervne mreže koje povezuju cerebralni ili neokortikalni deo mozga sa supkortikalnim centri ma za emocije (Damasio, 1994; 1997). Pokazalo se da ti pojedinci teško do nose odluke, a kada konačno uspeju da se odluče njihove odluke su obično pogrešne i teško da bi se mogle smatrati racionalnim. Bez kapaciteta mozga da pripiše emocionalnu vrednost iz supkortikalnog dela mozga svesnom razmišljanju o alternativama u neokorteksu ljudi nisu u stanju da se po našaju racionalno. Prema tome, širenje centara za emociju je od suštinske važnosti za racionalnost koja životinji uvećava šanse za preživljavanje. Još jedan odgovor na pitanje zbog čega se centri za emocije uvećava ju sastoji se u tome da posredstvom emocija životinje mogu da uspostave snažnije veze. Prisetimo se da, u poređenju sa majmunima, čovekoliki maj muni nisu uspostavljali veoma čvrste međusobne veze (Maryanski, 1997; Maryanski & Turner, 1992). Veća emocionalnost omogućila je tokom evo lucije čovekolikom majmunu da stvori snažnije emocionalne veze koje su mogle da prevaziđu slabu društvenost prethodnih generacija. Uvećavanje delova mozga zaduženih za emocije dovelo je do uvećanja emocionalnosti, ali je i omogućilo životinjama da stvore složeniji niz emocija, kompleksnijih od primarnih emocija (njih poseduju svi inteligentni sisari), kao što su agresija, strah, zadovoljstvo i tuga. U jednom trenutku stvorili su se uslovi za pojavu emocija kao što su ponos, krivica i stid - emocije nužne za odr žavanje društvenog poretka - čime bi se društvenom poretku obezbedio moralni kompas (J. Turner, 2000). Osim toga, kako je emocionalni repertoar rastao, među hominidima se pojavio jedan suptilniji emocionalni odnos. Te složenije i suptilnije emocije - ljubav, razočaranje, optimističnost, stra hopoštovanje, nostalgija, poštovanje, žudnja, nada, čuđenje i tome slično mogle su da se koriste za utemeljenje solidarnih odnosa kod životinja čiji međusobni odnosi inače nisu bili naročito snažni. To im je omogućilo da prevaziđu težnju ka prevelikoj individualnosti i mobilnosti kod njihovih čovekolikih rođaka, te da stvore jače i stabilnije veze koje bi uvećale njihove šanse za opstanak (videti tabelu 8.1. za spisak nekih ljudskih emocija). Prema tome, vidimo da veliki mozak, pored toga što omogućuje veću inteligenciju, kod životinja širi i emocionalne horizonte. Uz emocije se uve ćava i racionalnost, a nastaju i nove vrste solidarnih odnosa, zasnovanih na međusobnom prenošenju emocija. Budući da emocije većinom mogu da se čitaju vizuelno - u pokretima lica i tela - primatima je razvijen vid služio za tumačenje tuđih emocionalnih reakcija i prilagođavanje ponašanja nji hovom emocionalnom raspoloženju. Mi možemo da vidimo kako se neko
Biologija
95
oseća: samo ga pogledamo i, na osnovu izraza lica, položaja i reakcija tela, odmah znamo kako je raspoložen. Pored vizuelnih znakova, pri izražavanju i tumačenju emocija služimo se i zvučnim signalima kao što su plač i smeh. Međutim, lice nam može reći mnogo više, a postoji i dobar evolucioni ra zlog za to što se uglavnom oslanjamo na vizuelne signale prilikom procene osećanja drugih ljudi i prilagođavanja odgovora na njihovo ponašanje. Bez većeg mozga, a naročito bez razvijenih centara za emocije, i bez razvijenog čula vida ovaj oblik fino podešene emocionalne interakcije nikada ne bi nastao. Prema tome, u našoj prirodi je da se pretežno služimo čulom vida u proceni emocija koje aktivira supkortikalni deo velikog ljudskog mozga.
Posledice bipedalnosti Čovekoliki majmuni lako mogu da se usprave i hodaju na dve noge (tu karakteristiku nazivamo bipedalnost). Iz arheološke građe danas saznaje mo da su hominidi hodali na dve noge pre nego što su postali inteligentni (mereno veličinom mozga). Prva adaptacija čovekolikih majmuna na novo stanište - savanu - odnosila se upravo na pokušaj uspravljanja kako bi mo gli da hodaju i trče na dve noge. To nije bila dramatična promena budući da čovekoliki majmuni i danas mogu da se isprave, ali ne tako efikasno kao hominidi pre pet miliona godina. Zbog čega je prva adaptacija tako izgleda la? Jedan odgovor jeste da je bipedalnost predstavljala najlakšu anatomsku promenu u sklopu mehanizma prirodnog odabira. Za životinje koje nisu mogle da namirišu grabljivca u visokom rastinju bilo je mudro popeti se na zadnje noge i koristiti čulo vida da bi se videlo šta vreba u travi ili iza grma. Pored toga, hodanje na dve noge oslobađa ruke i šake. Dvonožni čoveko liki majmun može da hvata stvari (pošto ima razvijeno čulo dodira, kao i pokretljive prste i zglobove), a može i da ih baca, zahvaljujući sposobnosti pravljenja kružnih pokreta rukom, pa čak i da „zagreje“ malo predmet koji baca, pošto koristi prste i zglobove da bi ga hitnuo. Zahvaljujući sposobnosti da hvata predmete i prenosi ih, čovekoliki majmun može da sakupi ostat ke hrane za grabljivcima ili da sopstveni plen odnese na bezbednije mesto. Pošto može da baca predmete, kao što su kamenje ili grane, on može i da se brani. Osim toga, kada su prsti postali vešti a ruke dovoljno snažne da daleko dobace predmete hominidi su mogli da prave oruđa. Pošto šimpanze mogu da prave oruđa, prirodna selekcija je svakako uvećala tu sposobnost, a sa razvijenom bipedalnošću (pošto su ruke oslobođene) ta oruđa su mogla da se nose i koriste po potrebi, čime su uvećane šanse hominida da prežive. Uspravan hod ima još veći uticaj: omogućava nam da se izložimo jedni drugima celim telom. To znači da možemo da vidimo lica, ali i ostatak tela drugih ljudi. Ta uzajamna izloženost u velikoj meri uvećava interakciju za snovanu na čulu vida. Hominidi su gestikulirali rukama, baš kao vi i ja pri razgovoru. Mogli su da čitaju stvaran govor tela kako bi protumačili emo cije. Razume se, mogli su i da sa lica i iz očiju dodatno pročitaju emocije.
Sociologija
96
Kada bismo morali da komuniciramo stojeći na sva četiri uda bilo bi teško čitati sve gestove i znake. Kada bi ljudi bili poput pasa i imali razvijen njuh, interakcija na sve četiri ne bi bila teška - tada bismo jednostavno zabili noseve u oblasti u kojima su smeštene žlezde kako bismo pročitali emocije. Međutim, mi imamo razvijeno čulo vida i stojeći uspravno imamo mnogo bolju sposobnost da čitamo emocije sa tela drugih ljudi. Tako je bipedalnost uvećala sposobnost hominida da koriste emocije za osnivanje čvrstih druš tvenih veza.
Ljudska priroda Ako znamo iz kakvog biološkog materijala smo se razvili, i uopšte po znajemo mehanizam selekcije koja je uticala na strukturu tog materijala, onda možda možemo da nagađamo u kojoj meri biologija utiče na naše ponašanje. Drugim rečima, šta je ljudska priroda? Treba se podsetiti na to da geni ne diktiraju ponašanje. Njihov uticaj je samo indirektan zato što oni unutar širokih parametara diktiraju stvaranje bioloških sistema, a ti sistemi, pak, imaju uticaj na ponašanje. Prisetimo se epigeneze - procesa u kom okruženje određuje kako će se genotip izraziti u fenotipu organizma. Što su organizam i sistem koji upravlja njegovim ponašanjem složeniji, to je više epigeneze na delu. Sociologija proučava oblike ponašanja koji omogućavaju ljudima da ko municiraju i grade obrasce društvene organizacije. Koje biološke karakteri stike ljudi olakšavaju ove procese? Moguća su dva odgovora. Prvi se odnosi na biološke kapacitete, koji omogućavaju ljudima da komuniciraju i osni vaju društvene veze. Drugi obuhvata biološke nagone, koji navode ljude da se ponašaju na određeni način. Prvo objašnjenje je manje kontroverzno, pa ćemo se najpre zadržati na njemu.
Ljudski biološki kapaciteti Veliki mozak i kultura. Ljudi se od ostalih životinja najviše izdvajaju zbog velikog mozga. On nam omogućava da koristimo simbole za pred stavljanje različitih aspekata sveta, kao i za komunikaciju putem jezika. Te sposobnosti, koje postoje zahvaljujući velikom mozgu, omogućuju ljudima da stvore kulturu ili sistem simbola koji služi za usmeravanje i regulisanje ljudskog ponašanja (videti petu glavu). Za najveći broj sociologa ta sposob nost stvaranja i upotrebe kulture potire biologiju i biološki uticaj na naše ponašanje. Veliki mozak, koji se vremenom razvio kod ljudi, doveo je do stvaranja alternativnog niza kulturnih kodova koji regulišu ponašanje, što je pitanje o uticaju biologije na ljudsko ponašanje učinilo suvišnim. Pošto su ljudi mogli da stvore kulturu stekli su sposobnost da izgrade niz razli-
Biologija
97
čitih sistema informacija za kontrolisanje ponašanja, interakcije i obrazaca društvene organizacije, koji po svom značaju uveliko nadmašuju bilo kakav direktan uticaj bioloških karakteristika na ponašanje. Zaista, velike razlike u kulturama i društvenim strukturama širom sveta, pomoću kojih ljudi organizuju društveni život, potvrđuju moć kulture da nadmaši uticaj biologije. Da li je ovaj oblik argumentacije ispravan? Sociobiološko stanovište, s kojim smo se upoznali u trećoj glavi, pokušalo bi da ospori ovu tvrdnju koju bra ni najveći broj sociologa, ali bi možda otišlo predaleko u jednom drugom pravcu, tvrdeći da se preveliki deo ljudskog ponašanja nalazi pod uticajem bioloških sistema čija je uloga očuvanje gena u genofondu. Za sada ćemo jednostavno zaključiti da su ljudi jedinstveni po tome što koriste kulturu za regulisanje ponašanja i društvene organizacije. Mozak i emocije. Ljudska sposobnost stvaranja kulture većinom je smeštena u neokorteksu. Međutim, kao što sam već napomenuo, i supkortikalni delovi mozga su nesrazmerno rasli tokom evolucije hominida. Sledstveno tome, ljudi su sposobni da iskuse, iskažu i protumače čitav niz emocija, što ne bi bilo moguće bez proširenog skupa centara za emocije, koje ponekad nazivamo limbičkim sistemima, a koji su povezani sa velikim neokorteksom. Ta sposobnost za doživljavanje emocija verovatno je podjednako važ na za regulisanje načina ljudske interakcije kao i kultura. Pored toga, mo ralni kodovi kulture, koji ljude upućuju na pravilno ponašanje, ne bi imali snagu kada ne bi bili utemeljeni u emocijama. Ako ne bismo osećali krivicu ili stid kad pogrešimo, ili ako se ljudi ne bi ljutili kad drugi prekrše norme, kultura ne bi imala nikakav uticaj. U tom slučaju kultura bi više ličila na kakav priručnik za sastavljanje ili upotrebu predmeta i ne bi bila u stanju da zađe dublje, bukvalno u supkortikalni centar naših mozgova, niti bi uspela da nas privoli da se ponašamo na određeni način. Mozak i vid. Ono što vidimo dok posmatramo svet predstavlja rezultat rada sistema u mozgu. Tzv. senzorski input, odnosno nadražaj, pronalazi naš optički nerv, a onda se premešta do supkortikalnih delova mozga, koji potom šalju signale centrima za emocije u mozgu, a zatim ka potiljačnom delu, u deo gde se stvara doživljaj vida. Zbog našeg primatskog nasleđa mo zak je organizovan tako da funkcioniše na osnovu dominacije čula vida. Sva ostala čula su podređena čulu vida. Tako umrežen mozak omogućava ljudima da na vrlo istančan način tumače gestove drugih ljudi, pogotovo one emocionalne. Pošto se drugima prilagođavamo uglavnom koristeći čulo vida, upravo zahvaljujući njemu možemo da usmerimo svoje delovanje. Takođe, pošto se prilikom tumačenja emocija mahom služimo čulom vida, koje je uglavnom usmereno na čitanje izraza lica, vid postaje glavno sredstvo za učvršćivanje društvenih veza i uzajamne privrženosti. Mi ne njuškamo jedni drugi, a iako govor i dodir svakako obogaćuju emocionalno iskustvo, ipak je najveći deo interakcije zasnovan na vizuelnom kontaktu licem u lice.
98
Sociologija
Mozak i jezik. Mozak čini stvaranje jezika mogućim zahvaljujući sistemu neurona koji pretvaraju mišljenje u reći (Brokina oblast) i koji prevode ono što čujete na način na koji mozak obrađuje informacije (Vernikeova oblast). Očigledno je da govor olakšava interakciju, jer omogućava ljudima da pre cizno izraze misli. Osim toga, jezik omogućava nastanak kulture zato što je sistem jezičkih simbola - izgovorene i napisane reči, matematika, kompju terski kodovi i drugi „jezici“ - nešto na osnovu čega se kultura gradi i što ljudi koriste za organizaciju društvenog života. Takođe bi trebalo da dodam da je govor posledica uticaja prirodne selekcije, koja je uticala na glasne žice, grkljan, jezik, usne i mišiće koji ih sve opslužuju. Iako se ti organi ne nalaze u mozgu, sistemi u mozgu ih pokreću. Kao što sam naglasio ranije, jezik je moguć jedino kao rezultat umrežavanja mozga čovekolikog majmu na u cilju obezbeđivanja prevlasti čula vida. Telo i kultura. Uspravan hod, kojim se oslobađaju ruke, predstavlja ve oma važnu sposobnost, pogotovo kada postoji i mozak koji je u stanju da stvara jezik i kulturu. Pored toga, veština zglobova naših ruku i šaka, kao i osetljivo čulo dodira, omogućavaju ljudima da prave oruđa, koja im služe za pravljenje zaklona i fizičkih pomagala. Recimo, zmija ne može da napravi zaklon zato što nema ruke i noge, a ima i mali mozak. Oslobađanje ruku omogućava pravljenje oruđa, što je vrlo značajno za ljudska društva, ali i daje ljudima sposobnost da stupaju u interakciju na jedan složeniji i suptil niji način, jer im omogućava da vide čitava tela drugih ljudi. Zahvaljujući tome možemo da čitamo „govor tela“, tj. gestove koji prenose značenja i da se putem uzajamnih reakcija prilagodimo jedni drugima.
Ljudska biologija i bihevioralne sklonosti Sada dolazimo do kontroverznije tvrdnje da su bihevioralne sklonosti možda uslovljene uticajem ljudskog genotipa na fenotipske sisteme - npr. nervni, hormonski, mišićni, skeletni, cirkulatorni, autonomni sistem - koji pokreću ljudske bihevioralne reakcije. Najveći broj sociologa bi, ponovimo to još jednom, odbacio neke argumente navedene u ovom odeljku, ali oni ipak zaslužuju da o njima ukratko nešto kažemo. Pol i ponašanje. Biološki gledano, ljudi mogu biti muškog ili ženskog pola, uz retke izuzetke kad ljudi poseduju organe oba pola ili organe koji ne odgovaraju njihovom genotipu. Kontroverza nije sadržana u pitanju da li se polovi razlikuju na neki očigledan biološki način, već da li te biološke ra zlike usmeravaju muškarce i žene ka nekim posebnim, različitim sklonosti ma u ponašanju. Najveći broj sociobioloških argumenata tvrdi da kod žene postoji specifična potreba, uslovljena mehanizmom prirodne selekcije, da obezbedi da se jedan mali broj jajnih ćelija, koje njen organizam proizvede tokom života, oplodi spermom zdravih muškaraca. Žena se time osigurava da će se njena deca pravilno razviti i da će u odrasloj dobi i sama da se reprodukuju (čime se njena polovina u genotipu deteta održava u genskom
Biologija
99
fondu). Što se muškaraca tiče, sociobiološki argumenti tvrde da muškarci imaju urođenu potrebu da njihova obilna sperma pronađe put do jajnih ćelija koje će oploditi, omogućujući time dalju reprodukciju. Najveći broj sociologa prigovara ovakvoj vrsti argumenata, jer se oni koriste da bi se objasnilo sve - počev od nastanka porodice, pa do muškog promiskuite ta. Umesto toga, sociolozi podvlače da je pol kulturno razrađen u rodnim ulogama i da su društvene strukture proizvodi kulturno indukovanih, a ne genetskih kodova. Ljudska društvenost. Često se kaže da su ljudi „po prirodi društveni“. Ipak, naši majmunoliki rođaci nisu tako društveni, pogotovo ako ih poredimo s majmunima. Ženke napuštaju svoje grupe i zajednice, a to često čine i mužjaci. Izuzev stabilnih veza između majke i mladunca (što je karak teristično za sve sisare), relativno je malo čvrstih odnosa. Uistinu, velika prepreka opstanku čovekolikih majmuna u savani bio je nedostatak čvr stih veza u grupi i relativno slabo razvijen poredak dominacije. Prirodna selekcija je mogla da izmeni ljudski genom kako bi od naših hominidnih predaka načinila društvenija bića zahvaljujući tome što su postojali delovi mozga koji su mogli da se razviju i podese za unapređenje društvenosti. Što se tiče razvitka emocija, mehanizam prirodne selekcije je mogao da posred no utiče na oblikovanje jačih društvenih veza i solidarnosti, načinivši ljude osetljivim na druge ljude (J. Turner, 2000). Ipak, ljudi možda nisu toliko društveni kao što to tvrde socijalni filozofi, kao i najveći broj sociologa. Još je kontroverznija polemika o tome da li su ljudi po prirodi „kolektivisti“ ili „individualisti“. Zastupnici stava da su ljudi veoma društvena bića smatraju da postoje biološki nagoni za stvaranjem kolektiva, te da ljudi u grupi teže solidarnosti sa drugim ljudima i rado pristaju da borave u grupama koje oblikuju i usmeravaju njihovo ponašanje. Naučnici koji smatraju da su ljudi sličniji svojim majmunolikim precima tvrde da je kolektivizam više obliko van i usmeren kulturom nego što je genetski predodređen. Oni veruju da ljudi poseduju bihevioralne sklonosti ka slobodi, izboru, individualnosti i mobilnosti. Reciprocitet. Postoje indirektni dokazi o postojanju sistema u mozgu koji se staraju za to da odnosi među ljudima počivaju na uzajamnosti, odnosno reciprocitetu (Cosmides, 1989; Cosmides & Tooby, 1989). Prema ovoj tvrd nji, ljudi vode računa o tome da li im drugi uzvraćaju usluge. Sociolozi su dugo tvrdili da je „pravilo reciprociteta“ univerzalno (Mauss, 1925), ali su ostavili otvorenim pitanje da li je to pravilo kulturna manifestacija dubljih bioloških predispozicija. Istraživanja obrazaca razmene - slučajeva kada ljudi uzimaju predmete od drugih, istovremeno im dajući neke druge stvari - pokazuju da se ljudi ljute zbog počinjene nepravde ukoliko ne dobiju oče kivana sredstva od drugih, što znači da ipak „vode zapisnik“ o pruženim i primljenim sredstvima. Sem toga, istraživanja su pokazala da ljudi razumeju i prihvataju odloženi reciprocitet. Drugim recima, usluga ne mora odmah
100
Sociologija
da se uzvrati. Pošto ljudi imaju velike mozgove u stanju su da se sete ko im je uzvratio uslugu a ko nije. Sociobiolozi i evolucioni psiholozi bi rekli daje mozak umrežen za procenu i nadgledanje reciprociteta, jer ukoliko recipro citet čini suštinu društvene organizacije i dugoročnih društvenih odnosa onda bi prirodna selekcija podstakla mozak da stvori „modul’ (proceduru) ili moždani sistem koji bi motivisao ljude na recipročno ponašanje i vođe nje računa o tome da li su usluge uzvraćene. Usmerenost na lice. Moguće je da fraza „lica se nikad ne zaboravljaju“ ima biološku osnovu. Interakcije, a naročito one zasnovane na emocijama i one koje dovode do stvaranja društvenih veza, vizuelno su utemeljene. Neki zbog toga tvrde da se ljudi rađaju sa sklonošću da obraćaju pažnju na lica drugih budući da se na licu emocije najviše očitavaju. Na primer, novoro đenče može da se usredsredi na lice osobe koja se o njemu brine brže nego na bilo koji drugi predmet u okruženju (Ekman, 1982), a u veoma kratkom vremenskom periodu ono je u stanju da primeti i uzvrati osmeh, čime se veza sa starateljem učvršćuje i unapređuje. Druga istraživanja ponašanja dece i odraslih otkrila su da ljudi bolje pamte lica nego druge objekte. Otu da možemo zaključiti da ljudi imaju biološku sklonost da primećuju lica, usredsređuju se na njih i pamte ih, baš zato što se prilikom interakcije licem u lice ispoljavaju emocije koje su važne za stvaranje i unapređenje solidar nosti. Usmerenost na emocije. Novorođenčad su u stanju da čitaju osećanja svojih staratelja već nekoliko dana po rođenju (Ekman, 1982; 1992a; 1992b) i, kao što je već primećeno ranije, mogu veoma rano da na njih odgovore emocijama, na primer osmehom. Mnogo pre nego što progovore deca su u stanju da ispoljavanjem emocija komuniciraju sa drugima (što svaki ro ditelj može da posvedoči). Pošto su emocije glavni činilac koji omogućava stvaranje društvenih veza moguće je da je prirodna selekcija, pored toga što je uvećala ljudske osećajne sposobnosti (time što je proširila i umrežila supkortikalne zone mozga) takođe je dovela do razvoja sklonosti kod ljudi da primećuju i tumače emocije kod drugih kako bi se razumeli i zasnovali uzajamne odnose ili barem uskladili ponašanje. Racionalnost. U trećoj glavi sam pomenuo da sve utilitarističke teorije tvrde kako su ljudi racionalni u tom smislu da uvek nastoje da pribave više dobara nego utrošenih sredstava. Neke varijante tog pristupa ističu da ljudi donose racionalne odluke kako bi maksimalno uvećali dobit, odnosno uz što manji utrošak dobili što veću nagradu (Coleman, 1990; Hechter, 1987). Kao što sam pomenuo ranije, racionalnost je moguća samo uz emocije (Damasio, 1994), pošto pomoću njih dobrima pridajemo vrednost i određuje mo šta se podrazumeva pod „troškom“. Moguće je da je u procesu umreža vanja ljudskog mozga i pripremanju za veću emocionalnost povećana raci onalnost predstavljala samo nusproizvod. Prošireni emocionalni kapaciteti doneli bi ljudima veću racionalnost zato što je uz širu lepezu emocija lakše
Biologija
101
proceniti dobit u odnosu na troškove. Očigledno je da ljudi implicitno i eksplicitno prave računicu o isplativosti svakog ulaganja. Veliki mozak kod ljudi omogućava da se razvije racionalnost, ali ključno pitanje jeste da li racionalnost uvek podstiče i usmerava ljudsko ponašanje.
Priroda ili odgoj Rasprava o tome šta je u našem ponašanju biološki utemeljeno, a šta re zultat socijalizacije i kulture, bez sumnje će se nastaviti. Najveći broj soci ologa se čak ni ne upušta u raspravu, već jednostavno odbija argumente o biološkoj zasnovanosti ponašanja i opredeljuje se za suvereni uticaj socija lizacije na ponašanje. Veliki broj podataka istraživanja sprovedenih na dru gim životinjama pokazuje da genotip može indirektno da utiče na učenje posredstvom nečega što se naziva pristrasno učenje1 (Machalek & Martin, 2004), pri čemu organizam ima genetski uslovljenu sklonost (posredstvom sistema u mozgu) ka učenju određenih vrsta informacija. Sadržina onoga što se uči nije genetski uslovljena ni na koji određeni način, ali sklonost ka učenju određene vrste informacija jeste. Na primer, možda je sklonost čoveka da se usredsredi na lice i prouči emocije zapravo pristrasnost ili sklonost koja proističe iz uticaja umreženih gena. Ili, možda nekakav sistem u mozgu navodi ljude da uče pravila reciprociteta u određenoj kulturi. Bez obzira na valjanost navedenih argumenata sociolozi bi trebalo po novo da razmotre svoje predrasude prema biologiji. Najveći broj naučnika koji se bavi biološkom perspektivom ljudskog ponašanja prihvata da učenje i iskustvo utiču na to kako će se genotipi izraziti u fenotipima, kao i da isku stvo i okolina u velikoj meri određuju razvoj i sazrevanje fenotipa. Pored toga, najveći broj biologa smatra da najveći deo ljudskog ponašanja treba razmatrati u svetlu moći kulture i društvene strukture da odrede šta će ljudi opaziti, naučiti i u šta će verovati, kao i to kako će se ponašati. U isto vreme, treba prihvatiti činjenicu da su ljudi životinje koje su se razvijale tokom poslednjih 60 miliona godina i koje možda imaju biološki utemeljene sklo nosti ka učenju određenih informacija i pojedinih oblika ponašanja. Biolozi su jako zainteresovani za ovo pitanje, pa će sociolozi, dopalo se to njima ili ne, morati da saslušaju šta biologija ima da kaže na tu temu.
1 U originalu: biased learning (prim. prev.).
102
Sociologija
Sažetak 1. Ljudi su životinje za kojima je istorija duga 60 miliona godina. Oni su članovi reda primata i srodni su čovekolikim majmunima, naročito šimpanzama. 2. Ukoliko ispitamo odlike primata, a posebno šimpanzi, moći ćemo da vidimo kakav je bio čovekov dalji predak kojim je započela linija hominida. 3. Kao primati, ljudi nose nasleđe prvobitne adaptacije životinja koje su živele u šumovitim predelima, kao i nasleđe čovekolikih majmuna koji su potisnuti ka obodima sa krošnjama siromašnim hranom. Ovo na sleđe se odnosi na dominaciju čula vida, razvijenu inteligenciju, snaž ne ruke i prste osetljive na dodir, zglobove i šake, mogućnost pravlje nja kružnih pokreta rukom iznad glave, skelet uopšte i strukturu vilice, kao i neodređene i labave obrasce društvene organizacije, što uključuje ženke koje napuštaju grupu i zajednicu u pubertetu, dok se mužjaci uglavnom sele iz grupe u grupu. 4. Čovekoliki majmuni su većinom izumrli, ne uspevši da se prilagode životu u savanama Afrike, ali su ljudski preci nekako pronašli način da se bolje organizuju i prežive. 5. Biološki kapaciteti ljudi su rezultat prvobitne adaptacije na šumovito stanište, kao i potonjeg prilagođavanja na otvoren prostor afričkih sa vana. 6. Pošto su morali da se prilagode uslovima života u ova dva staništa ljudi su razvili velike mozgove, što im je omogućilo da koriste jezik za stvaranje kulture, da podešavaju komunikaciju posredstvom vizuelnog čitanja i tumačenja znakova emocija na licu i telu, kao i da postave moralne imperative posredstvom ispoljavanja emocija kao što su bes, krivica, stid i ponos. 7. Neke kontroverzne spekulacije o biološkoj uslovljenosti ljudskog po našanja obuhvataju tvrdnje o različitim bihevioralnim predispozicija ma kod muškaraca i žena, potom tvrdnje o društvenosti čoveka, reci procitetu i usmerenju na lice i emocije. 8. Iako je većina sociologa sumnjičava prema svakom obliku tumačenja koje se poziva na biologiju, sociolozi će morati da uzmu u obzir i bi ološke teorije jer biolozi žele da objasne društvene procese u svetlu bioloških zamisli.
Biologija
103
Ključni pojmovi Epigeneza: proces interakcije okoline i genotipa u proizvodnji fenotipa. Fenotip: konkretan izraz genotipa u strukturama organizma. Genotip: informacije sadržane u genima jedinke. Hominidi: preci ili srodnici ljudi. Kultura: sistemi simbola koje ljudi stvaraju i koriste za usmeravanje po našanja, interakcija i obrazaca društvene organizacije. Limbički sistem: supkortikalne zone ljudskog mozga odgovorne za stva ranje emocija. Matrijarhat: generacije ženki u srodstvu, koje ostaju zajedno tokom celog života u okviru grupe ili zajednice primata. Prirodna selekcija (odabir): proces u kome okruženje određuje koje od like fenotipa nekog organizma treba razviti kako bi se olakšao opsta nak i obezbedila reprodukcija. Pristrasno učenje: sklonost ka učenju određenih oblika informacija, uslovljena genotipom organizma koji oblikuje strukturu fenotipa. Sociobiologija: stanovište koje ljude i društva vidi kao mašine koje omo gućavaju genima da opstanu i koje ističe proces prirodne selekcije u određivanju bihevioralnih i organizacionih sklonosti kako bi se pove ćala prilagodljivost organizma i sposobnost njegovih gena da ostanu u genskom fondu. Utilitaristička teorija: stanovište koje naglašava racionalan proračun troškova i dobiti koje pojedinac ima prilikom preduzimanja određe nih postupaka, i koje društveni život vidi kao neprestanu razmenu do bara između učesnika koji nastoje da profitiraju iz tog odnosa.
Glava 5
KULTURA Svet simbola Ljudi, a u manjem stepenu i jedan deo životinja, mogu da urade zapanju juće stvari: sposobni su da posredstvom sistema znakova predstave različite aspekte života, svoja iskustva i praktično celokupno svoje okruženje. Kada ljudi postignu saglasnost oko značenja znakova, te znakove nazivamo sim bolima. Recimo, reči koje sada čitate predstavljaju znakove (crne oznake na belom papiru) oko čijeg značenja se slažemo. Svaka reč predstavlja jedan simbol. Te reči su organizovane u rečenice, pasuse i poglavlja. Svi oni su deo organizovanog sistema simbola. Ono što važi za jezik važi za skoro sve što možemo da zamislimo. Zasta ve, krstovi, stisnuta pesnica, uzdignut srednji prst, namršteno lice, knjige, Biblija, računarski programi - sve su to znaci koji u sebi nose usaglašeno značenje. Oni pripadaju sistemima simbola jer nas upućuju na druge sim bole i značenja. Zahvaljujući ovakvim sistemima simbola mi možemo da se sećamo prošlosti, budemo svesni sadašnjosti i predvidimo budućnost. Bez zadivljujuće sposobnosti da stvaramo simbole naš svet bi se sastojao od pukih utisaka - bili bismo zarobljeni u sadašnjem trenutku i na ovom mestu. Umetnost, muzika, matematika, šala, psovanje, čitanje, vera u bogove i mnoge druge stvari koje danas uzimamo zdravo za gotovo - ne bi postojale. Život bi nam bio dosadan, siv, ispunjen rutinom. Ali to ne bismo „znali“, jer to ne bismo bili sposobni da izrazimo, odnosno simbolički predstavimo. Posmatranjem mrava i drugih „društvenih“ insekata, kao što su termi ti i pčele, moguće je steći uvid u značaj simboličkih sistema. Nazivamo ih „društvenim“ zato što su organizovani. Međutim, oni su organizovani po sredstvom sistema informacija koji se dosta razlikuje od naših simboličkih sistema. Informacije koje usmeravaju ponašanje ovih insekata ugrađene su u biologiju insekata, pa su njihovo mesto i uloga u društvu insekata veći nom predodređeni, iako će i uslovi okruženja uticati na to kako će se bio loške sklonosti upisati u biologiju insekata.
Kultura
105
Ljudski sistemi simbola nisu biološki programirani, osim u tom smislu da veliki mozak omogućava razvoj i upotrebu simbola. Ljudi na kreativan način stvaraju, koriste i menjaju sisteme simbola, ulazeći u interakciju jedni s drugima, kao i sa okolinom. Sistemi simbola predstavljaju funkcionalni ekvivalent biološki utemeljenih kodova kod društvenih insekata, zato što oblikuju društveno ponašanje i, što je najvažnije, obrasce društvene organi zacije. Ukupan zbir ljudskih sistema simbola jeste ono što sociolozi načelno nazivaju kultura (Kroeber & Kluckhohn, 1973; Parsons, 1951). U svakod nevnom govoru često koristimo pojam „kultura“ na različite načine. Nekad pod kulturom podrazumevamo kvalitetno vino, dobar škotski viski, lepu haljinu ili pivo vrhunskog kvaliteta. Ali to nije kultura po sebi, već su u pita nju materijalni proizvodi aktivnosti vođenih kulturom. Navedene stvari su materijalni predmeti stvoreni upotrebom simbola u organizaciji ljudi, a u cilju proizvodnje različitih stvari. Ipak, oni mogu da predstavljaju kulturne simbole ukoliko drugima saopštavaju nešto o nama. Prema tome, kada vas u gostima, umesto škotskim viskijem posluže brljom, u pitanju je jedan kul turni iskaz koji utiče na prirodu vašeg odnosa s drugima, a isto se događa kada vozite „mercedes bene“, „leksus“ ili „be-em-ve“. Kulturni proizvodi - a oni nastaju iz kulturnih simbola kojima se organizuje proizvodnja - i sami mogu postati simboli i uticati na ponašanje, interakciju i organizaciju među ljudima. Ovde treba dodati jedno malo upozorenje: shvatanje kulture kao siste ma simbola nije univerzalno prihvaćeno. Postoji mnogo različitih definicija kulture (Kroeber & Kluckhohn, 1973). Neke od njih vide kulturu kao zbir svih ljudskih tvorevina (Singer, 1968) - simbola, materijalnih predmeta i načina organizovanja. Kada se upotrebljava ova šira definicija ponekad se pravi razlika između materijalne kulture (fizičkih predmeta) i nemateri jalne kulture (sistema simbola i društvenih praksi). Ovde koristimo jednu užu definiciju. Važno je imati u vidu da u društvenim naukama nema opšteprihvaćene definicije kulture (Gilmore, 1992). Naš svet je sastavljen od simbola i posredovan njima. Praktično sve što iskusimo, radimo, želimo i vidimo, vezano je za simbole. Da bismo razumeli sebe i društvo u kome živimo neophodno je da dobro poznajemo kulturu. Simboli sačinjavaju strukturu našeg sveta, iako ne u onom obimu kao kod genetski programiranih mrava, pčela i termita.
Simboli i društvo Na jednom nivou, kultura i kulturni proizvodi predstavljaju jednostavne resurse koji omogućavaju ljudima da obave različite zadatke. Kad jezik ne bi postojao naša komunikacija bi bila ograničena. Da nije tehnologije (znanja o tome kako se upravlja okolinom) ne bismo mogli da jedemo, a ne bismo
106
Sociologija
imali ni gde da stanujemo. Prema tome, simboli su posrednici našeg prilagođavanja na okruženje, naše interakcije sa drugim ljudima, našeg doživlja ja i tumačenja različitih iskustava, kao i našeg organizovanja u grupe. Međutim, simboli predstavljaju malo više od pogodnog posrednika. Oni nam takođe nalažu šta da uradimo, kako da mislimo i opažamo. Kultura ne može da nas sputa kao što to genetske informacije čine mravima, pčelama i termitima, ali nam ipak donekle ograničava slobodan izbor. Čak i jedan naizgled neutralan simbolički resurs, kao što je jezik, u sebi nosi skrivenu poruku (Hall, 1959). Na primer, jezik indijanskog plemena Hopi razlikuje se od engleskog po načinu izražavanja vremena (Carrol, 1956). Na engleskom „vreme“ je imenica, što znači da može da se izmeni - skrati, uštedi, utroši, izgubi, protraći. Na primer, možda vam se učini da je čitanje ovih redo va traćenje vremena. Ali, za Hopije vreme je glagol i ne može da se menja na isti način kao imenica. Vreme jednostavno teče a ljudi mu se pokorava ju. (Jedan Hopi bi se verovatno manje žalio na sadržaj ove knjige.) Dakle, zbog jezičkih razlika dolazi i do razlika u opažanju, ponašanju i obrascima društvene organizacije kod ljudi koji govore hopi jezik i onih koji se služe engleskim. Time dolazimo do zaključka da se kultura retko kad koristi kao neutralan resurs - ona predstavlja jedno ograničenje, a upravo taj ograniča vajući aspekt kulture interesuje sociologe. Sociologija istražuje kulturu tako što ispituje kako simbolički sistemi ograničavaju ljudsku interakciju i organizaciju, kao i to kako obrasci druš tvene organizacije funkcionišu da bi stvorili, održali i izmenili kulturu (Kroeber & Parsons, 1958). Nas ne interesuju svi simbolički sistemi, već samo oni simboli koji utiču na to kako ljudi vide svet oko sebe, kako se ponašaju u društvu, ulaze u interakciju sa drugima i kako usaglašavaju i organizuju svoje delanje i ponašanje.
Sistemi simbola Simboli su organizovani u sisteme koji im omogućavaju da postanu veo ma složeni. Iako postoji ogroman niz različitih sistema simbola, oni mogu da se svrstaju u nekoliko osnovnih grupa.
Jezik Jednu grupu simboličkih sistema čini sistem jezičkih kodova. On može da se odnosi na govorni jezik, pisani jezik, pa i na složene matematičke izraze i računarske algoritme. Osnovna vrsta jezičkih kodova kojima se ljudi služe u velikoj meri će uticati na njihovu organizaciju. Na primer, ako je kod neke populacije prisutan samo govorni jezik obrasci društvene organizacije biće ograničeni. Ukoliko bi takva populacija razvila pisani jezik mogla bi da sa
Kultura
107
čuva više informacija, te da preispita i razvije postojeće obrasce društvene organizacije. Ukoliko se razviju novi jezici - matematika, logika, računarski algoritmi i drugi simbolički kodovi - uvećaće se raspon mogućih rešenja koje populacija može da primeni kao odgovor na promene u okruženju, a priroda društvenih odnosa među njenim članovima, kao i priroda obra zaca društvene organizacije, znatno će se izmeniti. Samo razmislite šta su kompjuterski jezici učinili za brzinu i obim odnosa u savremenom svetu i odmah ćete uvideti kakvu moć jezik ima u preobražavanju sveta.
Tehnologija Drugi osnovni kulturni sistem jeste tehnologija, odnosno organizacija znanja i iskustva o tome kako se čovekovo okruženje kontroliše i kako se njime upravlja. Ako skupljanje plodova i lov predstavljaju osnovno iskustvo neke društvene grupe - što je bio slučaj tokom 150 do 200 hiljada godina postojanja ljudske vrste - društvena organizacija i adaptacija na okolinu biće veoma ograničene. Uporedo s razvojem tehnologije širi se i obim druš tva - uz razvijenu tehnologiju moguće je povećati proizvodnju i ishrani ti veće i složenije organizovane populacije. Dakle, tehnologija je jedan od osnovnih pokretača ljudske organizacije. Kada se dovoljno razvije i ukrsti s naukom i tehnikom tehnologija postaje nesavladiva kulturna sila koja transformiše naše živote, međusobne odnose i organizaciju (Lenski, 1966; Lenski, Lenski & Nolan, 1991). Zaista, skoro svaki aspekt našeg svakodnevnog života - odeća, prevoz, stanovanje, zapažanje, težnje i način komunikacije - ograničeni su proizvodima koji nastaju zahvaljujući tehnološkom znanju. Više ne možemo ni da zamislimo život bez telefona, televizije, automobila, stana, DVD plejera, kompjuterskih igara i još mnogo drugih novotarija. Ne bi trebalo da nas iznenadi ako se lični odnosi jednog dana zagube u tom tehnološkom haosu.
Vrednosti Ljudi su oduvek imali nekakvo shvatanje o tome šta je dobro a šta loše, prikladno ili neprikladno, bitno ili nebitno. To su vrednosti. Kada se vred nosti organizuju u sistem standarda ili kriterijuma za procenu moralnog značaja i prikladnog ponašanja, one sačinjavaju vrednosni sistem (Rokeach, 1973; 1979; Williams, 1970). Vrednosti imaju jednu posebnu osobinu: one su apstraktne, što znači da su toliko uopštene da se mogu primeniti na mnoge različite situacije (Kluckhohn, 1951). Bez tog apstraktnog kvaliteta, koji nam omogućuje da vrednosti podesimo za primenu na posebne situacije, ljudima bi bilo teško da se razumeju i usaglase, jer ne bi imali zajednički moralni standard za procenu svojih i tuđih postupaka. Zamislite razgovor dve osobe priklonjene potpuno različitom nizu vrednosti. One ne bi mogle da se slože oko toga šta bi trebalo preduzeti, šta bi bilo pošteno, ili kakvo bi ponašanje bilo pri
108
Sociologija
kladno. Interesantno je to što ljudi postižu makar osnovnu saglasnost oko vrednosti. Ta saglasnost je retko kad potpuna, budući da je jedna od naj interesantnijih i najnestalnijih pokretačkih snaga u društvu upravo stalan sukob oko vrednosti. Ali, u društvu u kome ne postoji makar minimalna saglasnost oko vrednosti postojali bi veliki sukobi i tenzije. Prosto je neverovatno da u ogromnim društvima - poput američkog - koja zauzimaju ogroman geografski prostor i u kojima je prisutna velika različitost, ipak postoji određena saglasnost u pogledu toga šta je dobro, loše, odgovarajuće i neodgovarajuće. Taj opšti konsenzus Ameriku čini Amerikom i omogućava pojedincima da se u novim situacijama snađu bez velikog pritiska i optere ćenja. Kada ljudi dele osnovne vrednosti u stanju su da ulaze u interakciju bez obzira na to što se povodom mnogih pitanja ne slažu. Koje su neke od opštih vrednosti (Williams, 1970)? U tabeli 5.1. nave dene su neke od najprihvaćenijih vrednosti u Sjedinjenim Državama. U Americi se svi slažu da su među najvažnijim vrednostima: postignuće (biti uspešan, ostvariti svoje životne ciljeve), aktivizam (nastojanje da se ovlada i upravlja situacijom), sloboda (nesputanost u pokušaju ostvarenja životnih ciljeva),progres (unapređivanje svoje ličnosti i sveta oko nas), materijalizam (sticanje materijalnih objekata, s merom, naravno) i efikasnost (delanje na racionalan i praktičan način). Amerikanci se uglavnom slažu oko ovih vred nosti i koriste ih kao moralne kriterijume (standarde) za procenu svojih i tuđih postupaka u konkretnim situacijama. Ne slažemo se svi oko svih navedenih vrednosti; zapravo, neki ljudi ih odbacuju sve skupa, ali oko njih ipak postoji visok stepen saglasnosti. Iako bismo vi i ja, na primer, različitim vrednostima pripisali različitu važnost, verovatno se slažemo oko toga da su sve one u načelu važne. Zato se naša interakcija odvija uz mnogo manje napora. Podjednako je važno da vrednosti regulišu društveno ponašanje u sva kom tipu društvene strukture - susretu, grupi, organizaciji, zajednici, insti tucionalnom kompleksu i društvu kao celini. Pomislite, na primer, na obra zovanje kao na jedan institucionalni sistem. Vrednosti kao što su postignuće (imati uspeha i postizati dobre ocene), individualizam (samostalno posti zati uspeh), progres (uspon na lestvici obrazovnog poretka) i materijalizam (završiti studije i dobiti diplomu kako biste se mogli zaposliti i zaraditi više novca) čine strukturu organizacije školstva u celini, od obdaništa do uni verziteta. Vrednosti utiču ne samo na društvene strukture, već i na to kako ljudi razmišljaju i delaju. Na primer, student koji čita ovu knjigu nalazi se pod uticajem osnovnih američkih vrednosti, među kojima su: aktivizam (naučiću sve što piše u ovoj knjizi), postignuće (položiću ispit koji spremam iz ove knjige), progres i materijalizam (moram da dobijem diplomu koja će mi omogućiti da dobijem dobar posao) i efikasnost (čitaču pažljivo tako da ne gubim vreme na ponovno čitanje). Te vrednosti upravljaju našim pona šanjem u obrazovnom sistemu čija organizacija počiva na ovim moralnim
Kultura
109
premisama. Samim ulaskom u obrazovni sistem vi ste implicitno prihvatili te vrednosti i izrazili spremnost da svojim učešćem održavate sistem koji je organizovan i utemeljen na vrednostima aktivizma, individualizma, posti gnuća i materijalizma. Ono što važi za obrazovanje, važi i za mnoge druge situacije: vrednosti oblikuju našu percepciju stvarnosti i regulišu ponašanje pojedinaca. Tabela 5.1. Spisak američkih vrednosti Vrednosti su apstraktan i opšti standard kojim se određuje šta je ispravno i pogrešno u svim situacijama. Nabrojaćemo istaknule vrednosti u američkoj kulturi (Williams, 1970). 1. Postignuće i uspeh: od svakog pojedinca se očekuje da stremi uspehu u svim situa cijama. Što više čovek postigne u životu, to više vredi. 2. Aktivnost: poželjno je kontrolisati svoje okruženje uz naporan rad. Uvek treba da budemo aktivni gospodari situacije. 3. Individualizam: pojedinac je taj koji uvek treba da bude aktivan i da stremi uspehu. Uspeh je individualan, a ne kolektivan. 4. Progres: neophodno je vremenom unaprediti svoj položaj. Svi treba da se trudimo da u budućnosti budemo bolji nego što smo danas. 5. Materijalizam: trebalo bi da ljudi koji su aktivni, uspešni i koji se usavršavaju imaju više materijalnih sredstava nego manje aktivni i manje ostvareni pojedinci. 6. Jednake mogućnosti: poželjno je da svi imamo jednake šanse da budemo aktivni, uspešni, ostvareni i da uživamo u materijalnom blagostanju. Jednakost šansi, me đutim, ne podrazumeva jednak ishod - već samo to da pojedincima treba da budu pružene jednake mogućnosti i uslovi za ostvarenje životnih ciljeva. 7. Efikasnost i racionalnost: treba se služiti najboljim (odgovarajućim) sredstvima pri ostvarenju ciljeva i uvek bili praktičan. 8. Konformizam: normalno je da se ljudi pokoravaju pravilima i da nastoje da se sla žu, čak i kada pokušavaju da ispolje svoju individualnost. Ukoliko želimo da napre dujemo moramo se prilagođavati drugima i slagati se s njima. 9. Moralnost:.svaku životnu situaciju treba proceniti na osnovu njene vrednosti. 10. Humanost: poželjno je pomoći manje uspešnima od nas, naravno ukoliko oni nisu krivi za svoj nepovoljan položaj, odnosno dokle god zaslužuju pomoć.
Napomena: Ove vrednosti su veoma uopštene - one nam ne kazuju kako tačno treba ostvariti svoje životne ciljeve, biti aktivan, biti individualista, uspeti u životu i slično. Ove vrednosti su primenljive na sve situacije, a detalji o tome kako treba da ostvarimo sve te vrednosti definisani su ideologijom i normama.
Funkcionalistička teorijska perspektiva ističe da su vrednosti vrlo važne za regulisanje ljudskog delovanja i motivaciju pojedinaca da učestvuju u društvu. Ako celu stvar sagledamo kroz Dirkemov koncept kolektivne svesti i njene integrativne funkcije za društvo videćemo da je vrednosni konsen zus od suštinske važnosti za društvo. Ove integrativne funkcije vrednosti zaslužuju dublju analizu, što je Dirkem još davno uvideo. Međutim, ne treba
110
Sociologija
zaboraviti da vrednosti mogu da budu izvor dezintegracije društva. Kada delovi populacije prihvataju različite vrednosti ili različita uverenja (o čemu će biti reči nešto kasnije), stvoreni su uslovi za sukob. Ljudi će se sukobljava ti oko moralnih kriterijuma, a, pošto su im oni jako važni, neće lako odusta ti. Teorija konflikta naglašava upravo ovu stranu društvenog života. Pored toga, ove teorije ističu kako vrednosti često postaju oruđe privilegovanih slojeva koji mogu da definišu kojih vrednosti se treba držati. Ovoj temi ćemo se vratiti nešto kasnije.
Uverenja Uverenja predstavljaju još jednu vrstu sistema simbola. Uverenja se od nose na ljudska razmišljanja i predstave o posebnim vrstama situacija - obra zovanju, radu, porodici, prijateljstvu, politici, religiji, susedstvu, sportu, re kreaciji i drugim osnovnim vrstama društvenih situacija (Turner & Starnes, 1976). U bilo kojoj situaciji se našli, svi mi imamo nekakvu zamisao o tome šta bi trebalo da usledi, kao i o tome šta se zapravo dešava. Neka uverenja predstavljaju primenu osnovnih vrednosti na pojedinačne situacije. Njih bi smo mogli da odredimo kao evaluativna uverenja ili ideologije. Ideologije nam ukazuju na ono što bi trebalo da se dešava. One predstavljaju primenu ključnih vrednosti na jedan specifičan kontekst. Na univerzitetu, na primer, dominantna je ideologija po kojoj se od studenta očekuje da dobija dobre ocene (postignuće), radi naporno (aktivizam, efikasnost), napreduje kroz sistem i sve više toga zna (progres). Gotovo sve situacije - rad, igra, zabave, prijateljstvo, sport i slično - uključuju uverenja koja proizlaze iz primene navedenih i drugih opštih vrednosti. Čak i kada se radi o ličnim odnosima često se pitamo kako nam ide (postignuće), da li naš odnos napreduje (pro gres) i šta treba učiniti da bi se odnos poboljšao (aktivizam). U zavisnosti od vrste odnosa - te da li je u pitanju odnos između ljubavnika, dece i roditelja, poznanika ili bliskih prijatelja - primenjuju se donekle različita uverenja, ali su sva zasnovana na istim vrednostima. Uverenja nas usmeravaju i učvršću ju u uverenju da smo na pravom putu. Druga uverenja su više činjeničnog karaktera. To su naše predstave o tome „šta jeste“ i „šta se dešava“ u svakoj situaciji. Njih ćemo odrediti kao empirijska uverenja. Kada znamo šta se događa u nekoj situaciji osećamo se sigurno i bez bojazni se upuštamo u odnos. Pored toga, mi imamo uve renja i u pogledu situacija u kojima se nikada nismo našli, kroz koje ćemo tek proći ili koje nikada nećemo iskusiti - kao što su posao, brak, starost, siromaštvo i slično. Pomoću tih uverenja članovi populacije su prosto „uvu čeni“, ili uključeni u društvene svetove drugih ljudi. Kada imamo uverenja o drugim društvenim sferama i kontekstima mi zapravo posedujemo vrstu zamenskog ili posrednog znanja, što nam omogućava da delamo u tim sfe rama. Zato nam nove situacije nisu potpuno nepoznate. Naučili smo opšte vrednosti, ideologije i empirijska uverenja, a ona nas usmeravaju u novim situacijama.
Kultura
111
Naša činjenična ili empirijska uverenja ne moraju uvek biti ispravna. Na njih u velikoj meri utiču vrednosti i ideologije koje nam govore šta bi trebalo da se desi u određenoj situaciji. Međutim, pošto smo ubeđeni da zaista poznajemo druge društvene svetove, osećamo posrednu bliskost i po vezanost s njihovim članovima, odnosno - verujemo da bismo mogli da funkcionišemo u drugim društvenim svetovima. Na primer, najveći broj Amerikanaca veruje da posao može da nađe svako ko to zaista želi, a da su ljudi koji primaju socijalnu pomoć mahom lenjivci (Klugel & Smith, 1986; Smith, 1985). Ovo uverenje predstavlja posledicu uticaja vrednosti kao što su aktivizam, postignuće, progres i efikasnost, kojih se držimo kada dono simo sud o tome šta se dešava u svetu rada i blagostanja. Ono sadrži i neke navodno neutralne činjenice - da ima dovoljno posla, ali i mnogo ljudi koji su previše lenji da bi ga prihvatili. Osim toga, ovo uverenje u sebi sadrži i sledeću pretpostavku: kada bih ja bio nezaposlen i siromašan, prihvatio bih bilo koji posao i time sačuvao svoje dostojanstvo. U skladu s tim, naj veći broj ljudi smatra da poseduje dovoljno znanja o svetu čiji deo, realno gledano, verovatno nikad neće biti. Međutim, „činjenica“ sadržana u tim uverenjima često može biti potpuno pogrešna: naime, najveći broj korisnika socijalne pomoći u stvari ne može da radi - oni su ili prestari, ili hendike pirani, ili previše bolesni; najmanje polovina njih radi puno radno vreme, ili je otpuštena ( J. Turner, 1993b ). Dakle, pokazuje se da u privredi nema dovoljno radnih mesta za sve, a da plate često nisu dovoljno visoke da bi se obezbedilo da zaposleni ne budu siromašni (Beeghly, 1983; Ropers, 1981). Prema tome, naša uverenja o tome šta zaista postoji i šta se oko nas dešava mogu biti pristrasna usled uticaja vrednosti i evaluativnih uverenja. To nije nužno loše, već je pre neizbežno u ljudskim odnosima. U modernom društvu nastala je čitava industrija koja pokušava da ispita stavove i mišljenja javnosti - koji su, u suštini, izraz uverenja. Industrija istraživanja javnog mnjenja prevazilazi predizborna i opšta istraživanja jav nog mnjenja, kakva sprovode agencije Galup (Gallup) i Haris (Harris), pa se istraživanja javnog mnjenja primenjuju u oblasti istraživanja tržišta i od nosa sa javnošću. Saznanje da na ljudsko ponašanje - počev od glasanja na izborima, do kupovine nekog proizvoda - utiču njihovi stavovi, koji zavise od opŠtih vrednosti i uverenja, znatno je izmenilo organizaciju političkih kampanja i poslovanje današnjih preduzeća.
Norme Vrednosti i uverenja su suviše uopšteni da bi regulisali ponašanje na je dan precizan način; oni nam pružaju opšti pogled i stanovište i navode nas da se ponašamo na jedan opšti način (Blake & Davis, 1974), ali nam ne kazuju šta tačno treba da uradimo. Norme nadoknađuju ovaj nedostatak u drugim simboličkim sistemima time što nam govore šta se od nas očekuje i kako se treba ponašati u određenoj situaciji. Zamislite da ste došli na pre
112
Sociologija
davanje a da pri tom ne poznajete pravila ponašanja i ne znate šta se od vas očekuje. Trebalo bi da budete uspešni, aktivni i da intelektualno napreduje te, ali je problem što ne znate šta treba da radite - gde da sednete, kako da se ponašate, postavite, govorite, na šta treba da pazite. Možda vam je teško da zamislite to, pošto vi već dobro poznajete osnovna pravila ponašanja u obrazovnoj ustanovi. Ipak, ukoliko nikada niste bili u velikom amfiteatru, ako nikad niste kupili knjigu iz koje ćete spremati ispit, i ako nikada niste bili na predavanjima, možda ćete se osetiti neprijatno. Možda ćete sve vreme pokušavati da se udobno smestite i hvatate beleške. Prema tome, čovek uglavnom poznaje opšte norme primenljive na osnovne tipove situacija - to je ono što neki sociolozi određuju kao institucionalne norme - ali svaki pojedinac mora da nauči dodatne norme kako bi se prilagodio pojedinač nom okruženju. Sa interakcionističke tačke gledišta, ovaj proces otkrivanja normi je ve oma složen i suptilan. Ako ne poznajemo relevantne aspekte kulture koji se mogu primeniti na određenu situaciju mi usmeravamo pojačanu pažnju na postupke i gestove drugih ljudi. Čitamo njihove gestove, nastojeći da se uživimo u njihova mentalna stanja i naučimo kako se treba ponašati. Naj češće već posedujemo relevantne vrednosti, uverenja i norme, ali ne znamo koje od njih valja primeniti. Razume se, ponekad se nađemo u situaciji kad uopšte ne poznajemo značajne norme i uverenja. U takvim situacijama naše greške će nas odati i ubrzo ćemo shvatiti da okolina ne odobrava naše po našanje i da na neki način želi da nas kazni. Zato ćemo pokušati da se pona šamo po uzoru na druge. Možda ćemo uvideti koliko je naše neznanje pre nego što napravimo grešku, pa ćemo oklevati da bilo šta uradimo pre nego što obratimo pažnju na pokrete, reči i gestove drugih. Kada shvatimo koji su to relevantni kulturni simboli oni će se održavati i učvršćivati u procesu interakcije. Svako od nas će početi da se ponaša na adekvatan način, a ta kvo ponašanje učvršćuje vrednosti, uverenja i norme. Što su oni snažniji, to imaju veću moć da ograničavaju naše ponašanje. Devijantni postupci preki daju taj krug jačanja vrednosti, uverenja i normi, pa mi obično nastojimo da zauzdamo devijantnost i nastavimo krug učvršćenja normi. Na taj se način kultura održava putem mikrointerpersonalnog delovanja pojedinaca. Norme se razlikuju po svojoj opštosti. S jedne strane, postoje široke in stitucionalne norme koje predstavljaju opšte instrukcije o tome kako se tre ba ponašati u glavnim društvenim sferama (posao, škola, prijateljstvo, dom itd.). S druge strane, postoje određenije norme koje nam objašnjavaju kako se tačno funkcioniše u konkretnom okruženju. Svi mi posedujemo znanje o osnovnim institucionalnim normama, pa tako možemo da uđemo u nove situacije sa nekakvim predznanjem i smernicama. Kada se nađemo u takvim situacijama, posredstvom tumačenja gestova drugih učesnika, možemo da naučimo dodatne norme. Pored toga, u interakciji sa drugima treba da na učimo kako se stvaraju nove norme, što može biti veoma teško, naročito
Kultura
113
ukoliko ljudi imaju različita uverenja i norme. Na primer, kada ljudi stupe u brak često je neophodno da utvrde nova pravila i nove norme ponašanja, pošto uloge muškarca i žene u braku više nisu čvrsto definisane kao nekad i zato što viđenja (norme) supružnika o podeli poslova i zaduženjima mogu dosta da se razlikuju. Zato ne iznenađuje podatak da veliki broj brakova počinje da se raspada već tokom prve godine braka, pošto supružnici imaju različito vrednosno i normativno razumevanje o tome šta treba da rade i kako treba da se ophode prema supružniku. Većina parova ima veoma ro mantična uverenja, a pored toga i određeno znanje o opštim institucional nim normama o braku, a znaju i kako izgledaju brakovi njihovih roditelja ili prijatelja, pa ta vrsta znanja utiče na njihova očekivanja od braka. Međutim, često je potrebno uložiti mnogo napora da bi se očekivanja i zahtevi (norme i uverenja) supružnika usaglasili - inače će brak propasti. Prema tome, neke situacije u savremenim društvima zahtevaju od nas da improvizujemo i razvijamo normativne pogodbe u hodu. Druge situacije, kao što je rad u fabrici, jasno ograničavaju naše ponašanje, ali čak i tada ljudi razvijaju normativne dogovore o ponašanju na radnom mestu. Najveći deo našeg društvenog života sastoji se od učenja, prilagođavanja, stvaranja normi i neprekidnog pregovaranja o njima. To je naročito vidljivo u sa vremenim društvima budući da nas neprekidne promene primoravaju da stalno ulazimo u nove situacije.
Zalihe znanja Pored jezika, tehnologije, vrednosti, uverenja i normativnih sistema, ljudi poseduju i manje ili više labav i implicitan katalog informacija. Nemački so ciolog Alfred Šic (1932) skovao je frazu „zalihe znanja“ (stocks of knowled ge), koje su nam uvek pri ruci. Time je želeo da opiše kolekcije relevantnih informacija, koje pojedinci mogu da upotrebe kada žele da se prilagode novim situacijama. Šic je bio ključna figura unutar teorijske i filozofske tradicije poznate pod imenom fenomenologija. Ova teorijska perspektiva nastoji da razume kako ljudi razvijaju znanje o svetu. Na primer, brucoši imaju određene zalihe korisnog znanja o fakultetu, učionicama, razlikama u ocenjivanju, o situacijama koje zahtevaju formalno ili neformalno ponaša nje, predavanjima, odgovarajućem držanju, govoru i ponašanju. Ova znanja upućuju studente kako treba da se ponašaju prilikom prvih susreta i pre davanja, dok se ne nauče preciznije norme koje odgovaraju pojedinačnim okolnostima. Prema tome, svako od nas poseduje mnogo zaliha znanja koje su pro istekle iz iskustva. Njima se služimo da bismo se snašli u različitim situa cijama, a kada ljudi koriste slične zalihe informacija oni onda na isti način protumače datu situaciju. To je moguće čak i kada ne govorimo isti jezik, o čemu može da posvedoči svako ko je ikada bio u inostranstvu. Koristeći neverbalne gestove, kao što je upiranje prstom, u stanju smo da navedemo
114
Sociologija
stranca da iz svojih zaliha znanja izdvoji informacije koje se mogu upotrebiti u sličnim situacijama. Sposobnost da koristimo implicitne sisteme simbola daje nam moć velike prilagodljivosti novim situacijama. Dakle, jedan deo kulture čini neupadljivo sveznanje, ili „upućenost“ (knowledgeability), na koju se neprestano pozivamo, na primer kada se prilagođavamo drugim ljudima, normama i novoj situaciji uopšte. Kada bismo jedino mogli da napravimo katalog vrednosti, uverenja i normi, bili bismo uštogljeni i nalik robotima; ako bi se pojavilo nešto novo, van našeg „isprogramiranog kataloga“, ne bismo znali kako treba da postupimo. Međutim, mi smo u stanju da se prilagodimo finesama situacije zato što svi u sebi nosimo ogromna „skladišta“, odnosno zalihe znanja na koje možemo da se pozovemo. Zaista, jedan od problema pri konstruisanju mašina sa veštačkom inteligencijom sastoji se upravo u činjenici da je teško programirati zalihe znanja i kapacitet koji će da ih upotrebi na licu mesta. Zato nam često izgleda daje mašina „priglupa“ ili, u najmanju ruku, „otkačena“. Dakle, kulturni simboli u velikoj meri olakšavaju organizaciju ljudskog društva. Kulturni simboli se stvaraju, održavaju i menjaju u procesu ljudske interakcije. U stvari, kako tvrde funkcionalni teoretičari (Alexander, 1985; Parsons, 1951), integracija društva ne može da se postigne bez opšteprihvaćenih sistema simbola. Prema tome, kultura zadovoljava osnovnu po trebu društva. Kako tvrde interakcionisti, ti sistemi simbola se održavaju u procesu tumačenja gestova drugih ljudi. Najvažniji simboli za razumevanje naših postupaka i obrazaca društvene organizacije uključuju sisteme jezi ka, tehnologije, uverenja, vrednosti, normi i zaliha znanja. Oni predstavljaju funkcionalne ekvivalente genetskih kodova kod društvenih insekata, ali uz jednu veliku razliku. Naime, oni mogu da se promene i iskoriste za stvaranje novih društvenih oblika. Kada niko od nas ne bi učestvovao u zajedničkoj kulturi neprestano bismo se sudarali, vređali svoje prijatelje i neprekidno pravili greške. Međutim, mi nismo insekti i, budući da naš vrednosni sistem nije genetski kodiran, postoji ogroman prostor za dezinformaciju, neodgo varajuću informaciju, konfliktnu informaciju i stalno promenljivu informa ciju. Društvo nikada neće biti nalik dobro uređenoj košnici ili mravinjaku zbog toga što se mi organizujemo na osnovu kulturnih a ne genetskih kodo va. A u kulturnim simbolima sadržan je veliki potencijal za dvosmislenost, neslaganje, sukob i, što je glavno, inovaciju i promenu. Kulturu možemo da zamislimo kao labav hijerarhijski sistem koji nepre stano prodire u strukture društva. Na vrhu tog sistema nalazi se jezik koji se koristi u svakom društvenom kontekstu. Pri samom vrhu smeštena je i tehnologija ili opšta baza znanja nekog društva, koja se odnosi na načine manipulacije okruženjem. I jezik i tehnologija postaju sve specijalizovaniji u procesu prilagođavanja različitim društvenim kontekstima. Visoko u hi jerarhiji nalaze se vrednosti koje na nivou celog društva predstavljaju siste me zamisli (predstava) o tome šta je ispravno, a šta pogrešno. Vrednosti su
Kultura
115
prilagođene mnogo konkretnijim i specifičnijim situacijama budući da se izražavaju kroz evaluativna uverenja ili ideologije, kao i empirijska uverenja. Ispod vrednosti i ideologija nalaze se šire institucionalne norme kojima se propisuje odgovarajuće ponašanje unutar osnovnih društvenih institu cija (kao što su porodica, privreda, vlada, pravo, religija, medicina, sport i obrazovanje). Za njima slede još preciznije norme, važeće u strukturama koje funkcionišu unutar neke institucionalne sfere, kao što su vaša poro dica, škola, studijska grupa i drugi jedinstveni konteksti. Na slici 5.1. pred stavljena je ova hijerarhijska struktura kulture. Nju, međutim, ne bi trebalo posmatrati kao jedan preterano krut sistem. Važno je razumeti da je kultura koja okružuje pojedinca u bilo kojoj situaciji dobro organizovana: poznaje mo jezik, načelno razumemo tehnologiju, svesni smo relevantnih vrednosti, imamo ideologiju koja nam govori šta bi trebalo da se desi, u nekom smislu znamo šta se dešava, poznajemo institucionalne norme, imamo prećutno razumevanje sadržano u našim zalihama znanja i znamo, ili ćemo uskoro naučiti, još preciznije norme koje usmeravaju naše ponašanje. Ovom ilustracijom želimo da zabeležimo moć kulture. Kao Atlas koji je morao da ponese svet na svojim plećima, tako i mi, kao što je prikazano na slici 5.2, nosimo kulturu na ramenima. Međutim, ona ne predstavlja teret, osim ukoliko se ne suprotstavimo vrednostima, ideologijama i normama. Kada vam je neprijatno, kada ste postiđeni, besni,' osećate krivicu ili bilo koju snažnu negativnu emociju, možete biti sigurni da ste vi (ili neko drugi) prekršili kulturni kod. Dakle, svet kulture uglavnom je lagan, položen na naša ramena, ali ako nismo u stanju da ispratimo naloge kulture odjednom ćemo osetiti svu njegovu težinu. Prema tome, ne moramo sve vreme da sto jimo pogrbljeni od tereta kao što je Atlas morao - mi možemo da se uspra vimo, ali čim prekršimo neku vrednost, institucionalnu normu, ideologiju ili neku precizniju normu praktično ćemo se slomiti pod teretom kulture dok nas drugi budu čudno posmatrali, ili dok sami sebe budemo prekoravali zbog nesmotrenog ponašanja.
Sociologija
116
Slika 5.2. Teret kulture za pojedinca
Kada u životu sve ide po planu kultura je poput male gumene lopte: laka je i jedva primetna. Ali ako nastane problem, ili ako pojedinac nije siguran koje aspekte kulture treba da primeni u konkretnoj situaciji, gumena loptica se iznenada pretvara u teret zemaljske kugle.
Kulturne varijacije Ljudi stvaraju sisteme kulturnih simbola zato što su im oni neophodni. Kako tvrde funkcionalisti, sistemi simbola se razvijaju da bi olakšali inte rakciju i organizaciju. Budući da ljudi žive i funkcionišu u različitim okru ženjima kulture će se razlikovati. Kako tvrde zagovornici teorije konflikta, kulturne varijacije predstavljaju izvor neprekidne tenzije i sukoba u jednom društvu. Baš kao što se jezici razlikuju, tako se razlikuju i drugi kulturni si stemi, kao što su tehnologija, vrednosti, ideologije i uverenja, norme i zalihe znanja, što ima velike posledice. U narednom delu ćemo razmotriti neke od njih.
Kulturni sukob Kulturni sistemi, kao što su vrednosti i verovanja, liče na obojenu prizmu kroz koju posmatramo svet. Naša zapažanja su pristrasna, a ta pristrasnost
Kultura
117
proističe iz kulture. Zbog toga neke stvari primećujemo, a drugih nismo svesni. Zato je nastala nauka kao svestan pokušaj da se umanji pristrasnost sadržana u činjenici da moramo imati kulturu kako bismo mogli da organizujemo svakodnevni život. Nauka takođe predstavlja jedan oblik sistema uverenja. Kao i drugi aspekti kulture, ona je nastala iz potrebe da se prona đu rešenja za različite ljudske probleme. U slučaju nauke, želja da se prikupe tačni podaci a predstave provere u praksi, vodila je do stvaranja uverenja da je znanje posledica teorija koje se neprekidno proveravaju uz pomoć pa žljivo i sistematski prikupljene građe. Isprva su mnogi uverenja o nauci, a kasnije i razvoj kriterijuma istraživanja, dočekali s negodovanjem. Neki i dalje gledaju na nauku s velikom antipatijom. Među pojedincima koji imaju različita uverenja, kao i među suprotstavljenim grupama, takva antipatija može da uzrokuje manje ili veće sukobe. Religijski fundamentalisti ospora vaju nauku svaki put kad njeni zaključci dovode u pitanje osnove religijskih dogmi. Sem toga, i ideolozi, bilo marksističke ili desničarske struje, često odbijaju da prihvate naučno znanje. Čak i u Sjedinjenim Državama, gde nauka predstavlja dominantno kulturno uverenje, ovaj sukob izbija na po vršinu prilikom rasprava oko osetljivih tema, kao što je pitanje da li deca u školi treba da uče o darvinističkoj evoluciji ili o kreacionizmu. Kada razlike u kulturnim uverenjima postanu osnova političke organi zacije i delovanja kulturni sukobi se rasplamsavaju. Na primer, postojeći sukob oko prava na abortus uključuje razlike u uverenjima u pogledu maj činstva, života i začeća, ali i stvarnu borbu između organizovanih grupaci ja (Luker, 1984). Takvi sukobi se teško rešavaju zbog toga što su uverenja suprotstavljenih strana veoma različita, i od njih se teško odustaje. Slični sukobi se neprekidno ponavljaju u Sjedinjenim Državama, kao i u svim ostalim složenim društvima gde je potpuna saglasnost u pogledu simbola jednostavno nemoguća.
Potkulture Različite potpopulacije unutar šireg društva, kao što je američko, često imaju različita uverenja, a ponekad čak i različite vrednosti. Kako tvrde interakcionisti, ti različiti kulturni svetovi se grade i održavaju putem interak cije licem u lice. Potkulture nastaju zbog toga što učesnici tokom učestalih interakcija razvijaju zajednički simbolički sistem kako bi svojim postupci ma dali smisao. Dakle, putem interakcije pripadnici različitih potkultura razvijaju donekle različita uverenja, normativna očekivanja, obrasce govora i izražavanje putem telesnih pokreta. Na primer, fizički radnik živi u jed nom različitom kulturnom svetu nego službenik. Slično je i među crncima i belcima, ljudima engleskog i latinoameričkog porekla, bogatima i siromaš nima, direktorima i zaposlenima, profesorima i studentima. Te potpopu lacije nazivamo potkulturama pošto njihovi članovi posmatraju svet kroz donekle različite simboličke naočari i zato se ponašaju drugačije. Te razlike
118
Sociologija
često uzrokuju sukob, pogotovo kada su prisutne i razlike u moći, dohot ku, bogatstvu i drugim vrednim resursima u društvu. Međutim, mi ipak uspevamo da se složimo zato što delimo bar deo iste kulture. Naši odnosi su često napeti zato što primećujemo razlike i pokušavamo da ih zaobiđe mo pomoću stilizovanih i ritualizovanih interakcija. Naravno, ponekad te razlike u verovanjima i normama prerastu u otvoren sukob, a tada nikakav napor ne može da zaustavi sukob različitosti. Prema mišljenju Karla Marksa i većine teoretičara konflikta, pripadnici nekih potkultura imaju više moći i materijalnih dobara od pripadnika dru gih potkultura. Bogati, oni koji su na vlasti i vlasnici velikih korporacija, na primer, imaju veću moć od ostalih da nametnu svoja uverenja i definišu norme za one potkulture koje nemaju bogatstvo, političku ili ekonomsku moć (Mills, 1959). Predmet velike rasprave je pitanje dokle dopire njihova moć (Alford & Friedland, 1985), ali nema sumnje da su osnovne vrednosti i ključna uverenja u društvu zapravo vrednosti i uverenja bogatih i moćnih (Bourdieu, 1984). Ponekad manje uticajni uspevaju da se odupru tom nesrazmernom uticaju, što dovodi do sukoba. Na primer, žene, Afroamerikanci, homoseksual ci, kao i pripadnici drugih potkultura u američkom društvu, pokušavaju da se izbore za redefinisanje uverenja i normi koje se odnose na rodne uloge, belu anglosaksonsku kulturu i seksualnost.
Kulturne kontradikcije Ne samo da potpopulacije mogu imati različita uverenja i druge simbole, već elementi kulture mogu i sami biti nedosledni i kontradiktorni. Mi se često držimo neodrživih vrednosti, uverenja i normi. Na sreću, ljudi imaju velike mozgove koji im omogućavaju da povežu i pomire veliki deo tih protivrečnosti. Tako se biolozi koji se drže darvinističke teorije evolucije mogu baviti biologijom, a istovremeno verovati u biblijska objašnjenja o stvaranju sveta; belci mogu verovati u jednakost i slobodu, držeći se u isto vreme diskriminišućih stereotipa o crncima; studenti mogu da veruju u vrednost učenja i obrazovanja, a ipak prepisivati na ispitima; mnogi profesori će reći da su privrženi neprekidnom traganju za istinom, a da istovremeno omalo važavaju sve istraživače sa suprotstavljenim naučnim gledištima. Međutim, ova mentalna gimnastika ima granice. Previše nedoslednosti može da stvori problem pojedincu. Ukoliko je prevelik broj pojedinaca u društvu suočen sa kulturnim kontradikcijama mogu da se rašire lične patologije. Kulturne kontradikcije mogu da dovedu do društvenih promena, što se dogodilo u periodu pre američkog građanskog rata, kada su se abolicionisti borili pro tiv uverenja ljudi koji su govorili da su svi ljudi jednaki (pretpostavićemo da su mislili i na žene), istovremeno smatrajući da je ropstvo prihvatljivo. Dakle, velike kontradikcije u vrednostima, uverenjima i normama obično izazivaju lični i društveni nemir, zbog čega čine materijal, odnosno osnovu promene i reorganizacije u društvu.
Kultura
119
Etnocentrizam Konačno, svi kulturni sistemi čine ljude u nekom društvu etnocentričnima, što znači da su pojedinci skloni da svoj sistem vrednosti, uverenja i nor mi smatraju ispravnijim od drugih sistema. Etnocentrizam vodi ka netole ranciji, a netolerancija ka napetostima i sukobima. Tako američko uverenje u vlastitu moralnu superiornost može da dovede do toga da se Sjedinjene Države umešaju u političke prilike u drugim državama koje su, sa stanovišta etnocentrizma, moralno inferiorne. Međutim, to su oduvek činila i mnoga druga društva. Etnocentrizam funkcioniše i unutar društva. Naime, članovi pojedinih potkultura mogu da veruju kako su druge potkulture inferiorne, što takođe može da dovede do sukoba. Etnocentrizam ćemo uočiti ako posmatramo praktično bilo koji univer zitet u Americi. Pokušaj da se proširi kulturni, klasni i etnički sastav stude nata uveo je u iste učionice pojedince sa različitim uverenjima i normativ nim očekivanjima o društvenom ponašanju. Pripadnici različitih potkultu ra - Afroamerikanci, Hispanoamerikanci, Angloamerikanci i anglicizirani beli Amerikanci, azijski Amerikanci, studenti iz radničkih porodica i drugi - mogli bi da gledaju jedni na druge ispod oka, primenjujući kriterijume svoje potkulture pri proceni drugih. Naravno, ovakav etnocentrizam je uve ćan usled dominacije anglosaksonskih vrednosti, uverenja i normi, kao i vrednosti bele srednje klase na najvećem broju američkih univerziteta. Čla novi drugih potkultura moraju neprekidno da se suočavaju sa dominacijom mnogih kulturnih simbola koji se razlikuju od njihovih simbola.
Kultura i mediji Dva trenda menjaju dinamiku kulture. Prvi se odnosi na ekspanziju me dija. Danas je praktično svako ljudsko biće na Zemlji potencijalno izloženo drugoj kulturi. Drugi trend uključuje globalizaciju, odnosno povezivanje privreda širom sveta. Kako tvrde postmodernisti, spajanje i sadejstvo ta dva trenda menjaju prirodu kulture. Simboli neke populacije mogu da se izdignu iz lokalnog konteksta i predstave drugima koji se fizički nalaze hi ljadama kilometara daleko. Globalizacija kapitalizma stvara podsticaj za profitiranje od prodaje kulturnih simbola lokalnih populacija. Postmodernisti tvrde da simboli bilo koje lokalne grupe mogu da se modifikuju, tj. pretvore u dobra koja se prodaju na tržištu. U jednom trenutku, na primer, simboli družine motociklista „Anđeli pakla“ (Hell’s Angels) vezi vali su se za jednu malu grupu koja je nastala u San Bernandinu (Kalifornija). Međutim, sada se imitacije njihovih simbola, kao što su kožni prsluci sa različitim oznakama na leđima, mogu kupiti kod bilo kog prodavca moto cikala, pa čak i u bolje opremljenim prodavnicama. Ovi simboli postali su poznati celom svetu zahvaljujući medijima (reklame i filmovi), tako da se danas mogu kupiti i u Japanu i u Evropi, ali i na svakom parkiralištu u bilo kom gradu u Americi. Ovi simboli su izdignuti iz svoje lokalne kulture zato
120
Sociologija
što otvaraju mogućnost velike zarade korporacijama koje danas posluju na globalnom nivou. Posredstvom reklamiranja u svim vrstama medija - od televizije, preko štampanih medija, pa do kompjuterskih igara - stvara se potražnja za prodajom ovakvih simbola. Mada postmodernisti verovatno preuveličavaju stvari, iz njihove argu mentacije proizlazi da svi simboli mogu da se „izdignu“ iz svog lokalnog konteksta, u kojem nose specifično značenje, i da se predstave na global nom tržištu. Kada dođe do ovakvog oblika masovnog marketinga simboli kulture slobodno lutaju jer više nisu vezani za lokalni kontekst u kome su nastali i davali smisao svakodnevici pojedinaca. Prilikom plasmana simbola jedne grupe na tržištu druge grupe ili populacije simboli se trivijalizuju, s obzirom na to da se iz nečega što ima važno značenje i smisao pretvaraju u robu koja se kupuje i prodaje baš kao zubna pasta ili automobil. Tako se u prodavnicama može kupiti odeća sa natpisima bandi, namenjena mladima iz srednje klase, dok se majice sa znakovima američkih sportskih klubova prodaju širom sveta, iako ti ljudi koji ih kupuju možda i ne znaju ko su Kobi Brajant, Šekil O’Nil i Lejkersi. Ne može se sa sigurnošću znati da li modifikovani kulturni simboli gube smisao i značenje i vezanost za lokalne populacije. Baš prošle nedelje, pored mene je projurila kolona „Anđela pakla“. Izgledali su opasno kao i uvek, i niko ne bi pomislio da su u pitanju doktori i lekari koji se vikendom preo buku i uzjašu svoje motore marke „harli dejvidson“. Prema tome, čak i ako se simboli prodaju na tržištu oni ipak mogu da zadrže originalno značenje za grupe koje su ih izmislile i koje ih još koriste. Čak i ako se složimo da postmodernisti preteruju, njihova glavna argumentacija ipak ima smisla: mediji i globalizacija dramatično povećavaju protok kulturnih simbola. Zato su u modernom svetu ljudi izloženi mnogo većem kulturnom uticaju nego što je to bilo moguće pre pojave masovnih medija i pre nego što je profit mogao da se stekne prodajom kulture. Nije najjasnije da li ovo širenje kulture umanjuje njenu moć, ali, bez obzira na to, izvesno je da se nalazimo usred prave kulturne revolucije.
Kultura
121
Sažetak 1. Znanje koje usmerava veliki deo ljudskog ponašanja više je simbo ličkog nego genetskog karaktera. Za razliku od društvenih insekata, ljudi stvaraju kodove koji usmeravaju njihovo ponašanje, interakciju i obrasce društvene organizacije. 2. Kultura je sistem simbola koji populacija stvara i upotrebljava za orga nizaciju aktivnosti, olakšavanje interakcije i regulisanje ponašanja. 3. U svakoj populaciji postoji mnogo simboličkih sistema, a među naj važnijima su: (a) jezički sistemi koje ljudi koriste u komunikaciji; (b) tehnološki sistemi koji uključuju znanje o tome kako se upravlja okruženjem; (c) vrednosni sistemi koji nam kazuju šta je dobro i loše, pravilno i nepravilno; (d) sistem uverenja koji organizuje ljudske predstave o tome šta treba da postoji i šta zaista postoji u određenoj situaciji ili oblasti; (e) normativni sistemi koji pružaju opšta i posebna očekivanja (pravi la) o ponašanju ljudi u različitim situacijama; i (f) zalihe znanja koje sadrže prećutno znanje i na koje se ljudi nesvesno pozivaju da bi razumeli situaciju i snašli se u njoj. 4. Kultura se razlikuje unutar jednog društva, ali i između različitih dru štava, što često dovodi do izbijanja sukoba među stranama koje ima ju različita uverenja, vrednosti, norme ili zalihe znanja. Neki sukobi postoje samo na simboličkom nivou, mada često prerastu u otvoren sukob između strana s različitim ideologijama. 5. Potkulture nastaju i opstaju u složenim društvima, a svaka od njih ra zvija neke specifične (distinktivne) simbole. Ponekad se može uočiti sukob između različitih supkultura, naročito u slučajevima kada jedna potkultura ima moć da nametne simbole drugima. 6. Simbolički sistemi često uključuju kontradikcije i nedoslednosti, što može da izazove nemir kod pojedinaca, a u nekim slučajevima i da dovede do sukoba među različitim grupama. 7. Etnocentrizam je neizbežan nusproizvod kulturnih varijacija, a odnosi se na pojedince koji tuđe kulturne simbole vide kao inferiorne u odno su na sopstvene simbole. Ovakav oblik etnocentrizma stvara predrasu de koje često prerastaju u sukob. 8. Bujanje masovnih medija i globalizacije privrede stvorili su (i stvaraju) uslove za povećanje protoka kulturnih simbola. Simboli jedne popula cije mogu da se izdvoje i izdignu iz lokalnog konteksta, predstave po sredstvom medija i prodaju drugim populacijama. I dalje ostaje neja sno kakav uticaj i značaj imaju ove dramatične promene i mogućnost plasiranja simbola na tržište.
122
Sociologija
Ključni pojmovi Empirijska uverenja: ljudske predstave o tome šta se zaista dešava u ne koj situaciji. Etnocentrizam: viđenje po kojem je sopstvena kultura superiornija od kulture drugih naroda ili društava. Ideologija: evaluativna uverenja koja kazuju šta treba da se dogodi u određenim situacijama. Institucionalne norme: sistemi simbola organizovani u veoma uopštena očekivanja o ponašanju u osnovnim tipovima situacija u društvu. Jezik: sistemi simbola koji se koriste u komunikaciji. Kultura: sistemi simbola koje ljudi stvaraju i koriste da bi usmerili pona šanje, interakciju i obrasce društvene organizacije. Kulturna kontradikcija: nedoslednosti u različitim sistemima simbola koji čine kulturu jednog društva. Kulturni sukob: razlike u kulturnim uverenjima koje šire razdor među ljudima, zbog čega mogu da dovedu do sukoba. Materijalna kultura: termin kojim neki analitičari označavaju predmete koje su stvorili ljudi. Norme: sistemi simbola kojima se pojedincima saopštava kako treba da se ponašaju i komuniciraju u određenim situacijama. Postmodernisti: teorijska škola, čiji pojedini pripadnici naglašavaju uticaj medija i globalnog kapitalizma na modifikaciju simboličkih siste ma. Potkultura: potpopulacija pojedinaca u nekom društvu koja poseduje neke jedinstvene simbole, svojstvene samo njoj, a koji su ponekad su protstavljeni široj kulturi društva. Tehnologija: sistemi simbola organizovani u znanje o načinima uprav ljanja okruženjem. Uverenja: sistemi simbola organizovani u predstave o tome šta bi treba lo da se desi i šta se zaista dešava u određenim tipovima društvenih situacija. Vrednosti: sistemi simbola organizovani u apstraktne moralne ideje o tome šta je dobro i loše, odgovarajuće i neodgovarajuće, pravilno i nepravilno. Vrednosti su primenljive na različite situacije zato što su uopštene i apstraktne. Zalihe znanja: implicitne zalihe znanja na koje se pojedinci pozivaju pri likom interakcije i koje usmeravaju njihovo ponašanje.
Glava 6
DRUŠTVENA STRUKTURA Ako izađete na ulicu i posmatrate šta se dešava oko vas videćete ljude kako se kreću i nekako uspevaju da izbegnu jedni druge, ljude kako ulaze u zgrade i izlaze iz njih, ljude kako sede na klupama, ljude koji voze kola, ljude u grupama, i uopšte - primetićete čitav lavirint aktivnosti pojedinaca koji se kreću u fizičkom prostoru. Kada ovako posmatramo društveni život u njemu opažamo nekakvu nestalnost. Međutim, istovremeno se opaža i red, barem u najvećem broju slučajeva. Ljudi se kreću, razgovaraju, voze, ulaze u zgrade i napuštaju ih, sede s nekakvim ciljem, ne nasumično; dok se kreću i stupaju u kontakt svi imaju nekakvu nameru i odredište. Ipak, tu postoji i nešto više od smisla i namere - u onome što vidite dok posmatrate plimu i oseku ljudske aktivnosti postoji jedna struktura. Deo te strukture moguće je zapaziti već u ravni organizacije simbola u kulturi i načinu na koji ona usmerava i upućuje pojedince da se ponašaju na određeni način. Ali da bi kultura zaista bila uspešna u regulaciji društvenog ponašanja, ona mora da bude sastavni deo nečega što uređuje društveni život. To „nešto“ je društvena struktura. Društvena struktura ograničava položaj pojedin ca, njegove postupke i odnos sa drugima. Ona je podjednako stvarna kao i zgrade u kojima ljudi žive. Zaista, društvenu strukturu je moguće posmatrati kao nekakvu fizičku građevinu - recimo kuću. U kući postoje ulaz i izlaz, koji određuju gde može da se uđe i kako se kuća napušta (osim ako ne pokušate da uđete kroz prozor). Postoje zasebne prostorije i zidovi koji ograđuju unutrašnji prostor. Postoje hodnici koji vas usmeravaju, vrata koja vam omogućavaju da uđete u sobe ili da ih napustite, a postoje i prostori je s različitim funkcijama i namenama (na primer: spavaća soba, kupatilo, trpezarija). Kao pojedinac, možete da birate kada ćete ući u kuću ili izaći iz nje, kada ćete proći hodnikom, kada ćete boraviti u kojoj sobi i slično. U suštini, vi ste gazda u kući. Međutim, vi ipak ne možete da prolazite kroz zidove, niti da uđete u prostoriju ako ne prođete kroz vrata i hodnik, osim ako niste Supermen. Dakle, iako se čini da imamo potpunu slobodu u kući, njena struktura ipak ograničava naš izbor u suštinskom smislu. I društvene strukture funkcionišu po istom principu - one nam daju slobodu izbora,
124
Sociologija
ali samo u određenoj meri. Ali ako biste pokušali da, poput Supermena, prođete kroz skrivene zidove društvene strukture, uskoro biste uvideli da niste slobodni onoliko koliko ste mislili da jeste. Naleteli biste na realnost koja je čvrsta poput kuće, iako je manje vidljiva. Mi implicitno priznajemo moć društvene strukture, budući da u načelu poštujemo kulturna pravila i radimo ono što se od nas očekuje. Međutim, ponekad se gubi iz vida moć društvene strukture da odredi naše mišljenje, delanje i ponašanje. Najveći deo naših svakodnevnih aktivnosti odvija se unutar društvenih struktura. Pokušajte da zamislite sledeću situaciju: u vašoj blizini nema lju di, ne postoje nikakva očekivanja ni zabrane. Čak i kada smo sami, često smo deo neke šire strukture čije prisustvo osećamo. Na primer, možda ovu knjigu čitate u svojoj sobi, biblioteci ili kafiću, ali ipak niste sami, već ste deo jedne strukture - kuće, kafića ili biblioteke - u kojoj drugi ljudi i nji hova očekivanja nisu toliko udaljeni od vas. Osim toga, sama činjenica da čitate stranicu ove knjige ukazuje na to da ste deo univerziteta, koji takođe predstavlja jednu strukturu, nameće vam određena očekivanja i ograniče nja. Čak i ako u ovom trenutku pomišljate da uradite nešto interesantnije, vaš izbor je najverovatnije ograničen na druge društvene strukture. Kao što smo videli, društveni život je organizovan unutar struktura i zato nam je potreban poseban rečnik ukoliko želimo da govorimo o struktu ri. Započećemo ovu glavu osnovnim elementima karakterističnim za sve strukture, a onda ćemo videti kako se oni kombinuju da bi proizveli veće i sveobuhvatnije strukture koje ograničavaju naše delanje.
Osnovni elementi društvene strukture Položaji Društvene strukture se sastoje od statusnih položaja, odnosno mesta koja zauzimamo u sistemu međusobno povezanih položaja (Nadel, 1957; Parsons, 1951). Na primer, vi trenutno zauzimate statusni položaj studen ta. Ta činjenica vas smešta unutar jednog šireg sistema položaja, koji čine kolege studenti, asistenti, profesori, osoblje fakulteta, administracija i ostali položaji na univerzitetu. Pošto poznajemo svoj položaj, mi znamo gde se nalazimo i šta se od nas očekuje. Prema tome, položaji imaju smisla samo u odnosu na druge statu sne položaje, što je tema kojom ćemo se uskoro detaljnije pozabaviti. Zasad, dovoljno je da se naglasi samo jedna stvar: položaji su neodvojivi od kultur nog sadržaja. Uz svaki položaj idu očekivanja ili norme koje definišu naše ponašanje (Linton, 1936). Ta normativna očekivanja ispunjena su vrednostima, uverenjima, zalihama znanja, jezikom, pa čak i tehnologijom. Položaj studenta nosi određene jasne dužnosti i norme - morate dolaziti na pre davanja, učiti, polagati ispite, poštovati profesore, paziti na predavanju, po-
Društvena struktura
125
stavljati pitanja, učestvovati u diskusijama i slično. Ove norme odražavaju, odnosno uključuju aspekte drugih kulturnih sistema: pozivaju se na odre đene vrednosti, upućuju na primenu određenih uverenja, korišćenje zaliha znanja i tehnologije. Prema tome, za svaki pojedinačni položaj vezano je opsežno kulturno kodiranje. S jedne strane, to može izgledati kao teret, ali, s druge strane, prisustvo tako opsežnog znanja pojedincu omogućava da bira kojim će se kodovima poslužiti i kako će ih upotrebiti. Dakle, za svaki statu sni položaj i kulturne sisteme sadržane u njemu vezuje se jedan dinamički kvalitet. To znači da svako aktivno, razumno i potencijalno kreativno ljud sko biće na kraju mora da zauzme neki položaj i odluči koje kulturne sile će na određenom položaju usmeravati ponašanje i na koji način. Mi nismo poput pčela radilica i mrava: ljudi imaju sposobnost da budu delotvorni, odnosno da donekle samostalno usmeravaju ponašanje (Giddens, 1984).
Uloge Kada se ponašamo u skladu s položajem, mi uzimamo u obzir norme i druge sisteme simbola. Potom ponašanje oblikujemo prema potrebama svoje ličnosti, kao i prema specifičnostima situacije. Ta bihevioralna aktiv nost, koja se vezuje za statusni položaj, naziva se ulogom. Uloga predstavlja dinamički aspekt statusnog položaja i pokazuje kako kulturni sistemi ispu njavaju sadržaj tih položaja (Biddle, 1992; Heiss, 1981; Linton, 1936). Da biste, na primer, zauzeli položaj studenta, neophodno je da vodite računa o predviđenom obliku ponašanja, izvedenom iz određenog kulturnog koda, a da istovremeno usaglasite očekivano ponašanje sa (a) ličnim potrebama i (b) očekivanjima drugih koji zauzimaju isti ili različit položaj u datoj si tuaciji (R. Turner, 1978). Uloge, prema tome, predstavljaju složene aktiv nosti zbog toga što uključuju uzajamno dejstvo mnogih faktora - kulture, ličnosti, drugih ljudi i položaja. U narednom odeljku reći ćemo nešto o toj složenosti, uz uvođenje nekih novih pojmova.
Statusni skupovi Svi mi zauzimamo mnogo različitih statusnih položaja, smeštenih u ra zličitim strukturama. Na primer, svako od nas zauzima neki položaj u po rodici (dete, otac ili majka). Mnogi od nas idu u crkvu (vernik), pripadnici su različitih organizacija (student, radnik, službenik, član bratstva ili sestrinstva), grupa (prijatelji, grupe kolega s kojima učimo, kolege sa posla sa kojima idemo na ručak), zajednica (stanovnik, komšija), političkih partija (glasač ili član stranke), društva (građanin) itd. Taj skup položaja koje svako od nas zauzima nazivamo statusni skup (Merton, 1957). Statusni skup označava strukture kojima pripadamo i kulturne sisteme s kojima smo povezani. Na slici 6.1. predstavljen je jedan statusni skup. Na osnovu statusnog skupa neke osobe možemo zaključiti mnogo toga, pošto možemo da vidimo koji kulturni sistemi i prateća očekivanja usmeravaju
126
Sociologija
njeno ponašanje. Na primer, lako je uočiti različite tipove studenata - po stoje studenti koji vole da idu na žurke i izlaze noću, štreberi, perfekcionisti, koji ne izlaze na ispit ako nisu savršeno savladali svaki deo gradiva, studenti koji se plaše da nešto pitaju na predavanjima, studenti koji stalno nešto za pitkuju, studenti koji misle da su šmekeri kad se šale sa profesorom, studen ti koji studiraju više od dve decenije itd. Razlike među tim studentima su posledica različitih mreža pripadnosti, odnosno povezanosti s društvenim strukturama. Za svaki položaj unutar određene konfiguracije primenjuju se donekle različiti kulturni sistemi za oblikovanje predstava i usmeravanje ponašanja. Ako bismo nabrojali sve položaje koje svako od nas zauzima, a onda procenili kulturu i strukture u kojima su ti položaji smešteni, to bi nam omogućilo da dobijemo jednu grubu sliku o tome ko smo mi u socio loškom smislu.
Slika 6.1. Hipotetički statusni skup Svaki položaj u statusnom skupu ove osobe vezuje se za donekle različite kulturne nacrte, sačinjene od uverenja i normi koje odra žavaju vrednosti i druge kulturne sisteme kao što je, na primer, teh nologija. Ukoliko bi svako od nas nacrtao za sebe sličan dijagram, mogli bismo mnogo toga naučiti o sebi i simboličkim kodovima koji oblikuju naše opažanje, predstave, usmerenja i postupke
Društvena struktura
127
Skupovi uloga Svakoj statusnoj poziciji pripada određen skup oblika ponašanja. Zbir tih oblika ponašanja čini skup uloga (Merton, 1957). Na primer, kao što se vidi na slici 6.2, skup uloga jednog studenta (statusni položaji) može da podrazumeva odlazak na predavanje, druženje sa kolegama, pozajmljivanje knjiga iz biblioteke, posećivanje računarskog centra, pripremu za ispit, polaganje ispita, učešće u aktivnostima bratstva ili sestrinstva, odlazak na posao sa skraćenim radnim vremenom i bavljenje sportom.
Slika 6.2. Skupovi uloga Na slici su prikazani skupovi uloga za položaj studenta. Svi mi ima mo mnogo ovakvih skupova uloga, od koji su neki u međusobnom sukobu. Retko ko od nas može da ispuni sve ove zahteve i da ipak nađe vremena za jelo i spavanje. Na primer, ukoliko se samo bavite učenjem, a u pauzama se družite, opet može da dođe do sukoba uloga. Ovakvi sukobi su neizbežni, budući da mnogi statusni polo žaji uključuju niz različitih oblika ponašanja.
Na osnovu zauzimanja jednog glavnog (master) položaja1 - studenta može se govoriti o čitavom nizu relevantnih uloga. Neke od njih smeštaju pojedinca na nov statusni položaj - na primer položaj najpopularnijeg sportiste u nekom timu, ili položaj zaposlenog koji radi skraćeno radno vreme. Međutim, nas ovde interesuje konfiguracija (sklop) oblika ponašanja pove1 Glavni položaj (master status) označava jedan položaj koji nadilazi ostale položaje iz statusnog skupa, i koji obično ima najveći uticaj na razvitak ličnosti. Termin je skovao američki sociolog Everet Hjuz
(prim. prev.).
128
Sociologija
zanih sa određenim položajem. Neki statusni položaji su složeni i iziskuju mnogo različitih oblika ponašanja, dok su drugi jednostavni i ne zahtevaju previše različitih oblika ponašanja. Ukoliko uporedimo položaje „majke“ i „studenta“ s jedne strane, te „prodavca“ i „kupca“ s druge strane, uvidećemo da postoje velike razlike u pogledu obima i vrste ponašanja povezanih s ovim ulogama. Otuda se i skupovi uloga znatno razlikuju.
Sukob uloga i napregnuće uzrokovano ulogom Učešće u društvenim strukturama obiluje sukobima i napregnućima (strain). Sukob uloga nastaje kada zauzimamo statusne položaje koji su uzajamno suprotstavljeni ili nespojivi. Majka troje dece (što predstavlja je dan statusni položaj), koja studira (drugi položaj), verovatno će osetiti šta znači sukob uloga dok bude pokušavala da usaglasi različite zahteve koje te uloge nose. Na primer, žena čiji je statusni skup predstavljen na slici 6.1. ve rovatno će iskusiti sukob uloga i pritisak izazvan ulogom. Isto tako, student koji radi honorarno, ili još gore - puno radno vreme, takođe će se suočiti sa sukobom uloga. Sukob uloga je neizbežan u složenim društvima, u kojima svako od nas zauzima više različitih položaja unutar različitih struktura, od kojih svaka ima posebne i često nespojive zahteve. Sukob uloga obično može da se ublaži razdvajanjem uloga u različitim položajima u prosto ru i vremenu. Ako bi majka-student mogla da završi sve svoje obaveze na fakultetu, a onda ode kući i preuzme položaj majke, sukob bi mogao da se ublaži. Ali majka-student često mora da priprema ispite kod kuće, što može da pojača sukobe. Jedan od uzroka napregnuća izazvanog ulogama leži u tome što je po našanje povezano s položajima previše zahtevno; ono često iziskuje previše različitih ili čak nespojivih oblika ponašanja. U takvim slučajevima nastaje fenomen napregnuća izazvanog ulogom2 (Goode, 1960). Redovan student, koji je društveno aktivan, u pokušaju da se uključi u što veći broj aktivnosti vrlo brzo će se suočiti sa tenzijom i opterećenjem koje su izazvale uloge. Kod studenata prve godine često se javlja napregnuće izazvano ulogom, pošto se istovremeno uključuju u prevelik broj društvenih aktivnosti, što može da vodi do iscrpljenosti, fizičke bolesti, pa čak i emocionalnog stresa. Dakle, u zavisnosti od broja, raznolikosti i intenziteta ponašanja vezanog za položaje menja se nivo zahtevnosti uloga, kao i stepen napregnuća koji one izazivaju. Prema tome, izvori napetosti, napregnuća i konflikta sadržani su u sta tusnim skupovima i skupovima uloga. Ti problemi su ceh koji moramo da platimo za život u složenim društvima. Svako od nas mora naučiti da uprav lja ovim uzrocima napegnuća i sukoba, inače će trpeti posledice. 2
Radi se o izrazu role-strain, koji nije moguće spretno prevesti na srpski jezik (prim. prev.).
Društvena struktura
129
Mreže položaja Dosad nisam ništa rekao o samoj strukturi, već sam samo pominjao ele mente strukture. Sada ću preći direktno na stvar: društvene strukture su sa činjene od: (a) mreža statusnih položaja; (b) uloga vezanih za te pojedinačne položaje; i (c) kulturnih sistema povezanih sa svim položajima unutar te mreže. Struktura se može uočiti kada su položaji međusobno povezani tako da naše uloge na jednom položaju imaju uticaj na uloge na drugom položa ju, i obrnuto, kao i kada kultura usmerava način povezivanja tih položaja i igranje uloga. Na primer, porodica predstavlja jednu strukturu koju čine tri osnovna položaja - majka, otac, deca. Ali ono što porodicu čini društvenom strukturom jesu odnosi ili mreže odnosa među tim položajima, kulturni kodovi (odnosno kulturne norme) koji se vezuju za njih, kao i uzajamne uloge koje igra svako od pojedinaca na položaju koji zauzima. Neko će možda pomisliti da je sve ovo očigledno i da na to ne bi trebalo trošiti reči. Međutim, kada društvene strukture postanu velike i složene mi moramo na neki način pristupiti tom problemu i protumačiti ga. Ako zami slimo društvene strukture kao mreže statusnih položaja na kojima pojedin ci igraju uloge regulisane kulturom imaćemo na raspolaganju elementarna oruđa za analizu širih struktura (Wellman & Berkowitz, 1988; Burt, 1980; Marsden & Lin, 1980). Da bismo u izučavanju društvenih struktura mogli upotrebiti koncept mreže neophodno je da u raspravu uvedemo neke jed nostavne koncepte (Maryanski & Turner, 1991: 540-557).
Dimenzije strukture Koji su ti jednostavni koncepti? Jedan od njih je veoma očigledan: broj različitih tipova položaja unutar jedne mreže. Strukture sa dva ili tri polo žaja dosta su različite od onih u kojima postoji mnogo položaja, što se jasno vidi ukoliko uporedimo dve strukture - na primer vašu porodicu i vaš fa kultet. Jedna druga dimenzija je takođe očigledna: broj ljudi na položajima određenog tipa. Mreža sačinjena od hiljadu pojedinaca na određenom po ložaju (na primer položaj studenta) i komparativno manjeg broja pojedina ca na drugoj vrsti položaja (na primer osoblje fakulteta) biće dosta različita od mreže u kojoj je raspored ljudi na različitim položajima ujednačeniji (na primer, mreža prijatelja koji zajedno ručaju, ili bratstvo). Još jedan važan pojam koji nam pomaže da razumemo složenost struk ture jeste priroda veze između položaja. Da li se radi o labavoj vezi kao, na primer, u slučaju običnih poznanika? Da li je veza privremena kao što je često slučaj sa studentima koji zajedno slušaju predavanje? Pristalice utilitarističke teorije razmene (Coleman, 1991) zapitale bi se da li postoje važ-
Sociologija
130
ni resursi - npr. novac, ljubav, čast, napredak u službi - koji su vezani za položaje i, ukoliko postoje, koji su to resursi? Pobornici teorije konflikta (Collins, 1975) zapitali bi se da li postoje razlike u stepenu moći vezane za položaje i, ukoliko postoje, kolike su te razlike? Konačno, u kojoj meri je svaki položaj unutar neke mreže povezan sa svakim drugim položajem (ovo se često naziva „gustinom“ mreže)? Razmatranjem tih različitih dimenzija mreža između položaja možemo opisati različite vrste struktura. Porodica je jedna jednostavna struktura: ona se sastoji iz nekoliko položaja i relativno jasnih kulturnih smernica ko jima se reguliše način ponašanja koji ide uz svaki položaj; ti položaji su tesno povezani (tj. njegovi članovi su direktno povezani); tek po nekoliko članova zauzima određeni položaj; veze su obično veoma prisne; one su retko kad privremene; resursi koji se vezuju za te položaje se dosta cene (ljubav, podrška, saosećanje i, naravno, novac); a razlike u moći (odnos iz među roditelja i dece ili možda između majke i oca) imaju veliki uticaj na to kako se uloge igraju. Ukoliko uporedimo ovu vrstu strukture sa onom koja postoji na univerzitetskom predavanju, u bratstvu ili sestrinstvu, sportskom timu ili na radnom mestu, zaključićemo sledeće: priroda i tipovi položaja, broj ljudi na položajima, gustina i trajnost veza, resursi koji se koriste, kao i odnosi moći - različiti su od onih koji postoje u jednoj porodici. Zbog svega toga i struktura koju istražujemo biće drugačija.
Okvir 6.1. Poređenj e društvenih struktura 1. Društvene strukture se sastoje od mreža koje povezuju statusne položaje, kulturne simbole vezane za te položaje i uloge uslovljene kulturnim kodovima, ličnim potrebama i očekivanjima drugih. 2. Te mreže položaja mogu da se opišu pomoću nekih osnovnih dimenzija, a to su: a) broj različitih tipova položaja; b) broj ljudi na svakom tipu položaja; c) priroda veze između položaja, što uključuje: l.labavost veza; 2. trajnost veza; 3. resurse koji se razmenjuju u tim vezama; 4. varijacije u moći između položaja; 5. gustinu veza. 3. Ukoliko bilo koju strukturu - počev od naše porodice, preko radnog mesta, pa sve do celog privrednog sistema - ispitamo pomoću navedenih dimenzija moći ćemo uporediti i razgraničiti društvene strukture. Za ispitivanje društvenih struktura u kojima učestvujete pozovite se na tačku 2. kao svojevrstan podsetnik.
Društvena struktura
131
Tipovi društvenih struktura Kada govorimo o osnovnim oblicima društvene strukture razlikujemo tek nekoliko tipova. Naravno, ako uključimo i kulturni sadržaj, stepen su štinske posebnosti svakog pojedinačnog tipa strukture raste, ali osnovna struktura tog tipa ostaje ista. Zamislimo, na primer, malu grupu ljudi u kojoj postoji tek nekoliko položaja. Ova grupa čini osnovnu strukturnu formu. Sadržaj grupe - porodica, igra, posao, rekreacija i slično - može znatno va rirati u pogledu kulturnih simbola koji usmeravaju njeno funkcionisanje. Koji su osnovni oblici društvene strukture? Pokušaj odgovora na ovo pi tanje čini veliki deo predmeta sociologije, što ćemo razjasniti u narednim poglavljima. Zasad ćemo ukratko navesti neke od osnovnih tipova struktu re, ostavljajući detaljniju analizu za naredna poglavlja.
Korporativne jedinice Korporativne jedinice su društvene strukture koje uključuju podelu rada. U njima pojedinci igraju zasebne uloge na osnovu svog položaja unutar sistema podele rada. Ponekad je podela rada samo implicitna, kao u slučaju dvojice prijatelja koji se pozdravljaju, ali ona i tada postoji. U slučaju dvo jice prijatelja koji zastanu da bi se pozdravili svaki od njih zauzima položaj prijatelja i igra ulogu prijatelja prilikom kratkog susreta. Korporativne jedi nice mogu da uključe i formalnu podelu rada, kao, na primer, kada student igra zasebnu ulogu u odnosu na profesore ili asistente na fakultetu. Prema tome, korporativne jedinice nastaju sa ciljem da se neki zadatak obavi, i ponekad nastaju vrlo brzo, kao u slučaju prijatelja koji se ovlaš pozdravljaju. Univerzitet pokušava da pruži obrazovanje; društvena zajednica nastoji da organizuje škole, stanovanje, poslove i prevoz; male grupe se često okupljaju da bi obavile nešto, makar se to odnosilo na dobar provod; čak se i prilikom susreta organizuje razmena lepih reči i gestova, čime se stvara osećaj soli darnosti. U narednom delu ćemo navesti nekoliko osnovnih oblika korpo rativnih jedinica. Susreti. Susret ( encounter ) najosnovniji je oblik društvene strukture. On uključuje dvoje ili više ljudi koji su svesni prisustva drugih učesnika i koji prilagođavaju svoje ponašanje kako bi olakšali komunikaciju ili, obrnuto, izbegli jedni druge. Postoje dva osnovna oblika susreta. Usmereni (fokusirani) susreti se odnose na situaciju u kojoj dvoje ili više ljudi obrazuje ekološku skupinu3, stoji licem u lice i upušta se u direktnu komunikaciju. Svaki učesnik u susretu priznaje i poznaje položaj drugih učesnika, odgo varajuće uloge, kao i relevantne norme koje važe u zajedničkoj komunika ciji (Goffman, 1961). Fokusirani susreti retko kad traju dugo - obično traju 3 Odnosno vremenski i prostorno omeđenu grupu u kojoj svaki učesnik može da posmatra i tumači predstave, ideje i ponašanje drugih učesnika. Pojam ekološke skupine (ecological huddle) uveo je Erving Gofman (prim.prev).
132
Sociologija
od nekoliko sekundi, kao kada pojedinci zastanu da se pozdrave, a onda produže svojim putem, pa do možda nekoliko sati, kao, na primer, kada se ljudi zanesu razgovorom ili kada zajedno moraju da obave nešto. Neusmereni (nefokusirani) susreti predstavljaju suprotnost fokusiranim susretima jer uključuju pojedince koji su svesni jedni drugih, ali ipak pokušavaju da izbegnu direktnu komunikaciju (Goffman, 1963). Kada se pojedinci kreću u javnom prostoru oni implicitno posmatraju pokrete drugih, iako se ne usredsređuju direktno na njih, odnosno ne zure u njih, a potom, na osnovu procene tih pokreta, prilagođavaju svoje ponašanje i uloge. Upravo zahva ljujući neusmerenim susretima ljudi uspevaju da ne nalete na druge u hodu ili da ih ne ugroze. Cilj je da se izbegne kontakt licem u lice. Zato su nefoku sirani susreti uvek kratki. Oni traju onoliko koliko je ljudima neophodno da postanu svesni prisustva drugog u prostoru, dodele položaj jedni drugima, primene odgovarajuće kulturne norme i odigraju ulogu, pri čemu izbegavaju da se direktno usredsrede jedan na drugog. Susretima, kao najosnovnijim oblicima društvene strukture, iz kojih se izvode sve ostale društvene struk ture, bavićemo se detaljnije u desetoj glavi. Grupe. Grupe su relativno male društvene strukture sastavljene od jed nog ili nekoliko tipova statusnih položaja, malog broja pojedinaca koji ih zauzimaju, gustih veza među nekima od tih položaja, kao i jasnih kulturnih očekivanja u pogledu toga šta učesnici treba da rade. Grupe se razlikuju po svojoj postojanosti, pa tako mogu da se odnose na privremeno sastaja nje prijatelja za vreme ručka ili na postojane veze između bliskih članova porodice. Nije uvek lako razgraničiti susrete od grupa, jer se i pojedinci u grupama mogu veoma kratko zadržati u interakciji. Prema tome, ručak sa prijateljem je susret, ali ako je istovremeno deo šire mreže prijatelja koji se često viđaju on lako može da preraste u grupu koja se sastaje s vremena na vreme. Dakle, što je položaj koji povezuje pojedince postojaniji verovatnije je da će taj skup odnosa oformiti grupu. Kada se grupa sastane, taj kontakt licem u lice takođe predstavlja jedan susret, ali je i više od susreta zbog toga što se ponavlja i predstavlja deo jedne opsežnije grupne strukture. Kako vi dimo, grupe su u krajnjoj instanci sačinjene od susreta, ali susreti prerastaju u grupe ukoliko se ponavljaju i uključuju iste pojedince, koji zauzimaju po sebne statusne položaje, igraju uloge i pozivaju se na zajedničku kulturu. Grupe se razlikuju po veličini, što ima uticaja na neke važne dimenzije njihove strukture. Ponekad se ta razlika može opisati kao razlika između primarne i sekundarne grupe. Primarne grupe su male, usko povezane i in timne, dok su sekundarne grupe veće i bezličnije (Cooley, 1909). Razlika između malog seminara (gde se brzo razvijaju lične veze među članovima) i predavanja u amfiteatru pred velikim brojem studenata (gde su lične veze među svim članovima nemoguće) ilustruje suštinsku razliku između pri marnih i sekundarnih grupa.
Društvena struktura
133
Najveći deo našeg učešća u društvenoj strukturi započinje položajem u nekoj grupi koja ima svoje mesto unutar šire strukture, na primer organiza cije. Recimo, predavanja koja slušate, prijateljstva i druge grupne aktivnosti na fakultetu predstavljaju deo jedne šire organizacione strukture fakulteta ili univerziteta. Susreti unutar grupa vezuju nas za šire strukture, zbog čega su presudni za razumevanje sopstva, ali i šireg društva. Svaki put kad se gru pa sastane taj susret smešta svakog pojedinca na jedan položaj, poziva se na određene aspekte kulture i strukturno uređuje uloge. Grupama, njihovim osobinama i dinamikom bavićemo se detaljnije u jedanaestoj glavi. Organizacije. Organizacije su šire i formalnije strukture koje se sastoje od čitavog niza statusnih položaja. One uključuju razlike u autoritetu, a, na nižim nivoima, obuhvataju veći broj učesnika na svakom položaju (Weber, 1922). Organizacije se formiraju da bi se izvršio neki zadatak - zaradio no vac, obrazovali studenti, dobio rat, proizvela neka dobra ili neke usluge itd. U njima postoji tendencija ka razvoju posebnih kulturnih sistema zasnovanih na određenim ciljevima i strukturi. Mi obično razmišljamo o organizacija ma kao „birokratskim“ strukturama, iako je najbolje da ih definišemo kao složene organizacije zbog negativne konotacije pojma „birokratski“ i zbog toga što je unutar strukture svake organizacije prisutna velika raznolikost. Kao što ćemo videti u dvanaestoj glavi, složene organizacije predstavljaju osnovne integrativne strukture modernih složenih društava jer ljude u gru pama povezuju sa širim silama u društvu. Zajednice. Ljudi borave i kreću se u fizičkom prostoru, a kada u takvom prostoru postoji organizacija - putevi, škole, crkve, vlada, radno mesto i druge strukture - to mesto možemo nazvati zajednicom. Prema tome, za jednice su društvene strukture koje organizuju boravak i aktivnosti ljudi u fizičkom ili geografskom prostoru (Hawley, 1981). Kao što je možda oči gledno, ali ipak veoma značajno, zajednice mogu da se razlikuju po veličini: od malih ruralnih naselja do ogromnih megalopolisa. U trinaestoj glavi pokušaćemo da objasnimo kako veličina zajednice menja naš način života.
Kategorijalne strukture Ljudi razvrstavaju druge ljude imajući u vidu njihove istaknute karakteri stike, te u skladu s tim klasifikacijama reaguju jedni na druge. Svrstavanjem u neku društvenu kategoriju osobi se dodeljuje položaj koji uključuje kul turnu procenu i niz normativnih očekivanja u pogledu igranja uloga u datoj kategoriji. Jedine univerzalne kategorije su starosno doba i pol, što znači da su ljudi oduvek razvrstavali druge na osnovu pola i starosti, te na osnovu ovih naročitih obeležja (distinkcija) reaguju i očekuju određenu vrstu po našanja. Na primer, mi na različit način procenjujemo muškarce, žene, kao i bebe, mlade, starije ljude, osobe srednjih godina, i u skladu s tim procenama očekujemo da se različito ponašaju. Na osnovu ovih različitih procena i oče kivanja ljudi smešteni u istu kategoriju ponašaju se na sličan način, čime se
134
Sociologija
utvrđuju pretpostavke o karakteristikama ljudi iz te kategorije. Prema tome, kategorijalne jedinice se stvaraju i održavaju posredstvom različitog opho đenja sa ljudima koji se na osnovu prepoznatljivih karakteristika smeštaju u određene kategorije (Hawley, 1986). Kako populacija raste, a društva se usložnjavaju, nastaju nove vrste kategorijalnih jedinica: etničke kategorije, društvene klase, religijske kategorije, profesionalne kategorije, regionalne i obrazovne kategorije. Među ovim do datnim kategorijama najvažnije su etničke grupe i društvene klase zato što njihovi članovi obično imaju različit udeo u raspodeli vrednih resursa (npr. novac, moć, prestiž, zdravlje, životne prilike), što proizlazi iz različitog tre tmana. Kako tvrde pristalice teorije konflikta, kategorije često postaju uzrok žestokih sukoba unutar društva. Budući da su ove kategorijalne strukture jako važne za razumevanje društva, pogotovo društvenih tenzija i sukoba, ponekad ih nazivamo posebnim vrstama struktura, odnosno stratifikacionim sistemom.
Stratifikacioni sistemi Stratifikacioni sistem postoji u nekom društvu kada su vredni resur si nejednako raspodeljeni, pa je ljude moguće svrstati (kategorizovati) na osnovu njihovog vlasništva nad resursima i raspoznati na osnovu poseb nih obeležja nastalih kao posledica kategorizacije (J. Turner, 1984a). Postoji više osnova za stratifikaciju kategorija ljudi: pol, starosno doba, dohodak, etnička pripadnost i religija. Kada se govori o stratifikaciji od suštinskog je značaja da članovi različitih kategorija imaju različit pristup vrednim resur sima. Na primer, ako se tamna boja kože koristi kao osnov za ekonomsku, političku i obrazovnu diskriminaciju onda će svi ljudi sa tamnom kožom imati ograničen pristup novcu, moći i prestižu. Tako nastaje sistem etničke stratifikacije. Ako koristimo pol kao osnov za različit tretman muškaraca i žena u društvu, što dovodi do toga da muškarci dobijaju bolje poslove, viši dohodak, veći ugled, kao i više moći od žena, onda se može reći da postoji sistem polne stratifikacije. Ili, evo još jedne ilustracije - ako postoji uzaja mna veza između dohotka ljudi, njihovog obrazovanja ili radnog mesta, te ako se na osnovu te činjenice može napraviti razlika između pojedinaca, onda postoji klasna stratifikacija (recimo, između siromašnih fizičkih rad nika, službenika s malim primanjima, obrazovanih intelektualnih radnika s visokim prihodom i bogatih pojedinaca). U četrnaestoj, petnaestoj i šesnae stoj glavi ispitaćemo kako stratifikacione strukture nastaju iz kategorijalnih distinkcija. Videćemo da su ovi oblici kategorijalnih jedinica među najnestabilnijim činiocima u svakom društvu pošto se stvaraju i održavaju da bi se pripadnicima različitih kategorijalnih jedinica obezbedio različit stepen pristupa vrednim resursima u društvu. A oni koji u toj raspodeli izvuku de blji kraj retko kad bespogovorno prihvataju svoj nezavidan položaj.
Društvena struktura
135
Institucionalni sistemi Ponekad se grupe i organizacije organizuju da bi se pronašla rešenja za ključne nepredvidive događaje u biološkom i društvenom životu. Na primer, da bi biološki opstali ljudi moraju da jedu i reprodukuju se. Otuda nastaju odgovarajuće društvene strukture - privreda i srodnički sistemi - koje su stvorene radi rešavanja problema ishrane i reprodukcije. Ili, da bi i dalje bili uspešno organizovani, pri čemu naročito treba imati u vidu da se populaci ja neprekidno uvećava, biće neophodno razviti političke strukture pomoću kojih je moguće regulisati i kontrolisati sve veću populaciju. Strukture koje su stvorene radi rešavanja osnovnih društvenih i organizacionih problema nazivamo institucijama (J. Turner, 1972; 1997; 2003). Kako se problemi organizovanja populacije usložnjavaju, tako se i broj osnovnih institucional nih struktura povećava. Na primer, u jednostavnim društvima postoji tek nekoliko osnovnih struktura - porodica, privreda i religija - ali, kako se to društvo razvija, nastaju nove institucije - vlada, pravo, obrazovanje, nauka, sport i medicina. Njihov cilj jeste da reše nove organizacione probleme i zadovolje novonastale ljudske potrebe. Društvene institucije se u krajnjoj instanci grade odozdo nagore, putem susreta, grupa, organizacija, zajednica i kategorijalnih jedinica. Na primer, industrijska privreda se sastoji od složenih organizacija koje se bave pro izvodnjom i raspodelom dobara i usluga, kao i kategorijalnih distinkcija (radnik, upravnik, preduzetnik), koje se često pridodaju ljudima uključenim u privredne aktivnosti. Organizacije se sastoje od grupa, a grupe su sačinje ne od susreta. Prema tome, krećući se od nižeg ka višem institucionalnom nivou društvene organizacije možemo da kažemo sledeće: grupe su sačinje ne od susreta koji se tokom vremena ponavljaju; organizacije i kategorijalne jedinice se sastoje od susreta i grupa budući da one održavaju podelu rada u organizaciji i učvršćuju kategorijalne distinkcije među pojedincima; dok su institucije izgrađene od organizacionih i kategorijalnih jedinica, a smeštene su unutar zajednice.
Društvo Kada je populacija sa posebnim i prepoznatljivim sistemima kulturnih simbola organizovana na određenoj teritoriji posredstvom političkih insti tucija možemo je nazvati društvom. Društvene strukture mogu biti veoma proste i male, sačinjene od svega nekoliko ljudi. Međutim, veća društva su počela da gutaju, uništavaju i istiskuju manja društva, zbog čega društvene strukture obuhvataju sve veće populacije, iako se ponekad može desiti da se veće populacije raspadnu na nekoliko manjih, kao što je bio slučaj sa Sovjet skim Savezom, Čehoslovačkom ili Jugoslavijom. U povesti ljudskog roda postojalo je tek nekoliko osnovnih tipova društva (Lenski, 1966; Lenski, Lenski & Nolan, 1991; J. Turner, 1972; 2003; Maryanski & Turner, 1992). Prvi tip su društva lovaca i skupljača. Ona su postoja
136
Sociologija
la do pre svega nekoliko hiljada godina. Sastojala su se od malih lutajućih grupa koje su brojale od 30 do 80 ljudi. Bila su organizovana u porodice, a u njima su se primenjivale samo osnovne distinkcije - polna i starosna distinkcija. Nejednakosti je bilo malo; muškarci su lovili, ali su se i dosta odmarali. Žene su skupljale biljke i pripremale hranu. Niko nije naporno radio, možda najviše 15 sati nedeljno. Sukobi su bili retki, a ukoliko je bio posredi neki nerešiv sukob grupa bi se raspala na dva dela i svako bi nasta vio svojim putem. U našoj prirodi nije da radimo naporno ili da živimo u teškim okovima struktura (Maryanski & Turner, 1992). Danas možemo da vidimo koliko su naši životi udaljeni od društvene organizacije u kojoj su se naše biološke sklonosti prvi put iskazale. Potom.su pre oko 18.000 do 15.000 godina ljudi počeli da se trajno na seljavaju na jednom prostoru. Taj drugi tip društva nazivamo hortikulturna društva. Ljudi su živeli u malim selima sastavljenim iz grupa. Grupe su bile srodničkog tipa, činili su ih pojedinci povezani krvnim i bračnim vezama, a zasnivale su se na političkim sponama i autoritetu. Ove srodničke grupe su se pod upravom poglavara bavile uzgajanjem biljaka. Žene su obavlja le najveći deo ovog dosadnog posla. Muškarci bi im povremeno pomagali, ali su uglavnom bili obuzeti novom aktivnošću - ratom. U hortikulturnim društvima česti su bili sukobi sa susednim grupama. Tako je otvoreno novo poglavlje u ljudskoj povesti. Agrarna društva predstavljaju treći osnovni tip društva. Ona su izgrađe na zahvaljujući upotrebi životinjske snage i energije vetra i vode, jer je uz pomoć neljudske snage bilo moguće obraditi velike zemljišne površine koje bi donele bogate prinose. Proizvodni višak je omogućio izgradnju puteva i gradova, dok su nejednakosti između plemstva i seljaka istrajavale. Veličina društva se promenila s dolaskom agrarnog doba - društva su postala veća, složenija, usmerena na daleke osvajačke pohode, a uključivala su i veću ne jednakost, urbanizaciju i političku centralizaciju. Potom, pre nekoliko stotina godina pojavila su se industrijska društva koja su bila zasnovana na upotrebi fosilnog goriva. Nastale su nove društve ne tvorevine - fabrike, velike birokratije, ogromni urbani centri, otvorena tržišta, politička demokratija, složene transportne i komunikacione infra strukture, masovno obrazovanje i sve osnovne strukture koje su nam danas poznate. Mi danas živimo u jednom novom obliku društva - postindustrijskom društvu - u kome najveći broj ljudi, po prvi put u istoriji, obavlja nemanuelne poslove, odnosno pruža usluge, i gde novi oblici transporta i komuni kacije smanjuju fizičku udaljenost čak i među ljudima u najvećem društvu, pa i u ćelom svetu. (Za detaljniji pregled tipova društava videti prolog na početku knjige.) Ipak, bez obzira na to koliko su društva velika, ona su, u krajnjoj meri, sa stavljena od svih onih položaja uređenih u različite tipove društvenih struk-
Društvena struktura
137
tura, o čemu je bilo reči nešto ranije u ovoj glavi. Najveći broj socioloških istraživanja ispituje kulturu i strukturu unutar nekog određenog društva, ali se sve više uočava i sklonost ka ispitivanju međudruštvenih struktura, iz prostog razloga što su kontakt i komunikacija među društvima znatno napredovali.
Međudruštveni sistemi Trgovina, migracije, ratovi, politički i ekonomski savezi oduvek su obeležavali odnose među društvima (Chase-Dunn & Hali, 1997). Kada bi po litički organizovane populacije naletele jedna na drugu bilo je neophodno uspostaviti neku vrstu odnosa, odnosno međudruštveni sistem. Rat je bio najuobičajenija reakcija, potom slede trgovina i razmena. Politički i eko nomski savezi između država kojima je pretila opasnost predstavljali su treći vid reakcije, dok su migracije iz jednog društva u drugo često primo ravale ta društva da stupe u neku vrstu odnosa. Ako bolje razmislimo o tekućim velikim problemima američkog društva - posledicama raspada sovjetske imperije, sve bržoj izgradnji evropske za jednice, trgovinskoj praksi s Japanom i drugim društvima, izgledima za iz bijanje rata, legalnoj i ilegalnoj imigraciji, uticaju globalizacije, te svetu pre punom terorizma - postaje jasno zašto je važno protumačiti složenu mrežu međudruštvenih odnosa. Jer, ono što se dešava unutar jednog društva pod velikim je uticajem onoga što se dešava između društava. Na primer, niko ne bi mogao da porekne činjenicu da sukobi, koji su izbili u Izraelu, Iraku, Iranu, Avganistanu ili negde drugde u svetu, pogađaju unutrašnje strukture i dinamiku američkog društva. Zaista, mi danas živimo u svetskom sistemu, sačinjenom od trgovine i političkih mreža, kao i žestokih sukoba koji utiču na mnoge aspekte našeg svakodnevnog života (Wallerstein, 1974).
Nivoi društvene strukture Društvenu strukturu možemo posmatrati u zavisnosti od nivoa struktu re, odnosno u zavisnosti od toga da li je u pitanju mikronivo, srednji nivo (mezonivo) ili makronivo društvene strukture, što je prikazano na slici 6.3. Ova trodelna šema je samo približna, ali uspeva da nam predoči obim i sveobuhvatnost strukture. Na makronivou društvene stvarnosti nailazimo na međudruštvene sisteme, društva, institucionalne sisteme i stratifikacione sisteme. Oni spadaju u makrostrukture zato što prožimaju celo društvo, a često i prevazilaze njegove granice. Na primer, kada je neko društvo deo međudruštvenog sistema njegova struktura se pruža preko granica društva, odnosno dopire do drugih društava. Osim toga, i makrostrukture unutar jednog društva često dopiru i van njegovih granica. Na primer, multinaci-
138
Sociologija
onalna korporacija je deo institucije privrede unutar jednog društva, ali je takođe i deo svetske privrede. Slično tome, hrišćanstvo ili islam su deo insti tucije religije u mnogim društvima, ali su istovremeno i svetske religije koje prožimaju mnoga društva. Vojne institucije u jednom društvu, kao što je američko, dopiru daleko izvan granica te države posredstvom vojnih saveza, kao što je NATO, ili putem preduzimanja vojnih pohoda, kao što je slučaj sa ratom u Iraku. Čak i stratifikacioni sistemi prevazilaze granice jednog društva. To se dešava kada siromašni ljudi u jednoj zemlji emigriraju, legalno ili ilegalno, u drugu zemlju (drugo društvo), menjajući tako demografski sastav društva u koje se useljavaju, njegov sistem stratifikacije, a možda čak i karakter nekih institucionalnih sistema u tom društvu, kao što su privreda, obrazovanje i religija. Na srednjem nivou nalaze se korporativne i kategorijalne jedinice. Njih nazivamo strukturama srednjeg nivoa jer se nalaze između jedinica mikronivoa i makronivoa. One su sastavljene od mikrojedinica, odnosno jedinica koje leže u osnovi institucionalnih i stratifikacionih sistema. Korporativne jedinice uključuju podelu rada, kojom se usmeravaju aktivnosti pojedinaca, dok kategorijalne jedinice označavaju važne distinkcije na koje se ljudi osla njaju pri ophođenju s drugim ljudima. Korporativne jedinice na srednjem nivou obuhvataju zajednice i organizacije. Kategorijalne jedinice srednjeg nivoa uglavnom se zasnivaju na kategorijama pola i roda, starosne dobi, etničke pripadnosti, rase i različitih kategorijalnih distinkcija koje proizla ze iz podele rada u korporativnim jedinicama (što je slučaj sa položajem studenta, radnika, gradonačelnika, političara, majke, oca, kao i sa drugim statusnim položajima unutar zajednica i organizacija). Na mikronivou, odnosno u situacijama kada ljudi dolaze u direktan kon takt i reaguju jedni na druge u epizodama interakcije, nalazimo dva osnovna oblika korporativnih jedinica: susrete i grupe. Tokom susreta i učestvovanja u grupama ljudi direktno reaguju jedni na druge, a, u krajnjoj instanci, sve druge korporativne jedinice - organizacije i zajednice - kao i sve katego rijalne distinkcije - starost, rod, klasa, etnička pripadnost - sastavljene su od epizoda interakcije u grupama i susretima. U skladu s tim, strukture srednjeg nivoa sačinjene su od dinamike grupa i susreta, dok su strukture koje nalazimo na makronivou društvenog univerzuma sastavljene od kor porativnih i kategorijalnih jedinica.
Društvena struktura
139
Makro
Mezo
Slika 6.3. Nivoi i tipovi društvenih struktura Uokvirena polja predstavljaju grub nacrt onoga što nazivamo makronivo, srednji nivo (mezonivo) i mikronivo društvene realnosti. Unutar tih polja smeštene su različite vrste društvenih struktura koje sociolozi proučavaju. Korporativne jedinice uključuju podelu rada i unutrašnju organizaciju, a ponekad mogu trajati jako kratko, kao što je slučaj sa mnogim susretima. Neke korporativne strukture nalazimo na mikronivou zbog toga što u njima preovlađuje direktna interakcija između pojedinaca, dok druge nalazimo na srednjem nivou zato što združivanje grupa i susreta dovodi do stvaranja širih društvenih struktura. Kategorijalne jedinice pred stavljaju društvene kategorije koje određuju način ophođenja sa drugim ljudima. Bilo koja odlika (posebnost) može postati kategorijalna jedinica. Najčešće su to starosno doba, pol i rod, društvena klasa, etnička pripadnost i rasa, iako i druge kategorijalne distink cije proizlaze iz učešća pojedinaca u korporativnim jedinicama (student, radnik, majka, otac i drugi položaji unutar sistema podele rada koji se transformišu u kategorijalne distinkcije). Kategorijalne jedinice često predstavljaju osnov stratifikacionog sistema, u kom se vredni resursi nejednako raspodeljuju među društvenim kate-
Sociologija
140
gorijama. Stratifikacioni sistemi uglavnom predstavljaju pojave na makronivou budući da prožimaju čitavo društvo. Korporativ ne jedinice su često deo sistema stratifikacije, pošto predstavljaju svojevrsnu pozornicu na kojoj se odvija diskriminacija članova kategorijalnih jedinica i ograničava im se pristup vrednim resur sima. Osim stratifikacionog sistema, na makronivou društvene or ganizacije nalazimo i institucionalne sisteme - privredu, porodicu, religiju, pravo, politički sistem, zdravstvo, sport, obrazovanje - koji su sačinjeni od korporativnih i kategorijalnih jedinica i koji utiču na stratifikaciju (raslojavanje) članova pojedinih jedinica. Društvo je sastavljeno od institucionalnih i stratifikacionih sistema na ma kronivou, korporativnih jedinica na srednjem nivou i makronivou, kao i od kategorijalnih jedinica koje se nalaze na srednjem nivou.
Moć društvene strukture Svako od nas je samo šraf u ogromnoj mreži strukturnih oblika. Istina, mi imamo velike mozgove i možemo da budemo kreativni, ali naš svakod nevni život je znatno ograničen strukturom, kao i kulturnim simbolima koji se vezuju za strukture. Moć društvene strukture i kulturu koja je prati mo žemo predstaviti kao proces uzastopnog ugrađivanja (embedding) manjih struktura unutar širih struktura. Na slici 6.4. prikazano je kako društve ne strukture nameću ograničenja svakom pojedincu. Započećemo od vrha slike, odnosno od sistema međudruštvenih odnosa. Društva su ugrađena (uglavljena, uklopljena, smeštena) u takve sisteme, a na osnovu tog ugra đivanja struktura i kultura čitavog društva su u određenoj meri pod uticajem dešavanja u sistemu međudruštvenih odnosa. Kultura je, takođe, pod uticajem tog sistema zbog toga što vrednosti, uverenja, tehnologije i drugi elementi kulture potpadaju pod uticaj dešavanja u svetskom sistemu.
Društvena struktura
141
Potom prelazimo na društvo u celini. Društvo se sastoji od institucija - privrede, srodstva, političkog sistema ili vlade, religije, zdravstva, spor ta, prava, obrazovanja itd. Svaki institucionalni domen pretvara (translate) društvene vrednosti, uverenja, ideologije i tehnologije u skup institucio nalnih normi koje regulišu ponašanje u institucionalnoj sferi. Prema tome, uverenja, vrednosti i norme koje nalazimo u srodničkom sistemu razlikuju se od onih koje susrećemo u privredi ili obrazovanju. Svaka institucija je sačinjena iz organizacija i zajednica. Organizacije se uglavnom specijalizuju u okviru određene institucionalne oblasti - preduzeće za privredni sistem, škola za sistem obrazovanja, bolnica za zdravstvo, sud za pravo, organiza cije za vlast, timovi za instituciju sporta itd. - što važi za sve organizacije koje sačinjavaju neku instituciju. Organizacije moraju da postoje u fizičkom prostoru, Otuda se institucije sastoje i od zajednica gde su smeštene orga nizacije koje ih sačinjavaju. Institucije se sastoje i iz kategorijalnih jedinica. Ponekad te kategorijalne jedinice proizlaze iz distinkcija u okviru podele rada u složenim organizacijama, kao u slučaju kada student (fakultet), doktor (zdravstvo), radnik (privreda), majka (porodica), sportista (sport) i sl. u isto vreme predstavljaju nekakav položaj i ulogu u nekoj organizaciji, ali i kategorijalnu jedinicu koja definiše osobu i nameće očekivanja koja prevazilaze norme organizacije. Tako se od studenta ne očekuje samo da se ponaša na određen način na fakultetu, već postoje i neke opštije procene i očekivanja za svakoga ko se svrstava u kategoriju studenta. Organizacije i kategorijalne jedinice se sastoje iz grupa koje organizuju delatnost unutar složene organizacije i koje pojačavaju i utvrđuju kategorijalne distinkcije. Grupe su sačinjene od susreta i interakcije licem u lice. Ovo ugrađivanje društvenih struktura (odnosno struktura unutar još ve ćih struktura, na čijem vrhu stoji svetski sistem) može da se sagleda i iz dru gog ugla. Susreti su često ugrađeni u grupu, a gotovo uvek u kategorijalnu jedinicu. Kada se, na primer, sretnu dve žene, dinamika tog susreta će biti drugačija od dinamike susreta žene i muškarca, što nam pokazuje da će se dinamika susreta razlikovati u zavisnosti od toga u koje kategorijalne jedi nice je ugrađen. Isprva može biti teško zamisliti da je susret uklopljen u rod, starosno doba, klasu, etničku pripadnost i druge društvene kategorije, ali, ukoliko bolje razmislimo, shvatićemo da su svi susreti na taj način ugrađeni. Tok događaja prilikom susreta menjaće se u zavisnosti od toga koje kate gorije pojedinaca su prisutne. I grupe su, poput susreta, uvek ugrađene u kategorijalne jedinice, a dešavanja u grupama će se razlikovati u zavisnosti od starosnog doba, etničke pripadnosti, roda, društvene klase i drugih kate gorijalnih distinkcija. Najveći broj grupa je ugrađen u složene organizacije s podelom rada i posebnom kulturom. Složene organizacije su ugrađene u za jednice. Organizacije, zajednice i kategorijalne jedinice su uglavljene unutar institucionalnih sfera sa posebnom kulturom i normama, dok su institucije ugrađene u društvo, koje je često deo međudruštvenog sistema.
142
Sociologija
Moć društvene strukture leži upravo u toj njenoj slojevitosti (layering). Zamislite da učestvujete u nekom susretu. Najveći broj susreta je smešten unutar neke grupe, a ta grupa se nalazi unutar složene organizacije i niza kategorijalnih jedinica u okviru neke zajednice. Ta zajednica je smeštena unutar institucionalnog sistema koji je deo nekog društva, a društvo je često povezano sa sistemom društava. Kultura i struktura ovih opsežnijih struk tura nameću susretu ograničenja. Uzmimo za primer neki susret na vašem fakultetu. Taj susret se odvija unutar svetskog sistema, koji utiče na količinu resursa dostupnu vašem fakultetu, kao i na sastav studentske populacije, ukoliko na njemu ima studenata iz inostranstva. Fakultet je deo institucije obrazovanja, koja ima zasebnu kulturu, budući da prevodi društvene vrednosti i koristi druge kulturne elemente, kao što su znanje i tehnologija, kako bi organizovao podelu rada. Međutim, fakultet je smešten i unutar određe ne zajednice s posebnom kulturom, koja takođe može da utiče na susret. Su sret može da bude ugrađen unutar nekoliko kategorijalnih jedinica (strani studenti, rod, klasa i starosna dob) ili može biti deo neke postojanije grupe, kao što je mreža prijatelja koji ručaju zajedno. Svaki od ovih slojeva struk ture i kulture utiče na ono što se dešava na nivou susreta. Najbliža struktura ima najviše uticaja - recimo grupa koja podstiče susrete među pojedin cima. Nakon toga dolazi uticaj organizacija u koju je grupa ugrađena - u ovom slučaju fakultet - kao i različite kategorijalne jedinice (klasa, student, etnička pripadnost, rod). Sledi uticaj institucionalnog sistema - obrazova nja - u koji su ugrađene kategorijalne jedinice i organizacije. Potom dolaze šira društvena struktura i njena kultura, te naposletku - svetski sistem. Kao pojedinac, vi se nalazite na dnu ovog poretka struktura. Vi ste deo susreta koji, kao što ćemo videti u desetoj glavi, ima sopstvenu dinamiku koja ogra ničava vaše delovanje. Taj susret je deo čitavog skupa slojevitih struktura i njihovih kultura. Naravno, mi retko kad osećamo pritisak i težinu strukture i kulture, ali čak i kada ne možemo da vidimo složenu mrežu veza između tih ukloplje nih struktura one funkcionišu kao zidovi u kući. Dokle god prolazite hodni kom i ulazite na vrata jedva da ćete primetiti da postoji nekakva struktura. Ali, ako naletite na zid, moć društvenih struktura istog časa postaje očigled na. Na primer, pretpostavimo da pripadate radničkoj klasi (vaši roditelji su fizički radnici) i da ste pripadnik neke etničke manjine. Skoro svaki susret u kome ćete učestvovati biće ugrađen u vaš klasni položaj i vašu etničku pripadnost. Pretpostavimo da ste muškarac koji je uklopljen u barem tri ka tegorijalne distinkcije kao što su rod, klasa, etnička pripadnost, a da ne pominjemo društvene kategorije koje razdvajaju druge učesnike u susretu. Vi pokušavate da postignete uspeh na fakultetu, što znači da je vaša motivacija verovatno proizvod opštih kulturnih vrednosti američkog društva o uspehu i važnosti uspona uz organizacionu i stratifikacionu lestvicu. Vi ste izabrali da studirate, pa vam kultura i struktura fakultetskog sistema nameću oba-
Društvena struktura
143
vezu da učite kako biste ispunili očekivanja profesora i dobili dobre ocene. Pored toga, vi imate različite grupe prijatelja - na primer, bavite se sportom i imate nekoliko bliskih prijatelja u timu. Sve te strukture, kao i kultura koja se vezuje za svaku od njih, imaju moć nad vama. Društvena struktura i kultura imaju moć nad nama - one nam nameću određene oblike ponašanja i aktivnosti. Na primer, u ovom trenutku vi čita te ovu knjigu zato što ste deo grupe na fakultetu, odnosno deo univerzitet skog sistema, koji vas, budimo otvoreni, primorava da radite ono što on želi. Siguran sam da bi najveći broj vas u ovom trenutku želeo da bude na nekom drugom mestu. Međutim, vi ipak pažljivo čitate ove redove upravo zato što se nad vama uzdiže jedna sila koja je van vaše kontrole - sistem odnosa koji određuje vaše postupke. Tako se stvari odvijaju u društvenom životu čoveka od dana rođenja pa do trenutka smrti. Naš život je neprekidno kre tanje unutar društvenih struktura - porodice, mreže prijatelja, škole, radnog mesta, zajednice i drugih društvenih grupacija. Ono što mi predstavljamo kao pojedinci proizvod je tih strukturnih pripadnosti, odnosno članstva u strukturama. Zaista, ceo društveni život predstavlja mrežu međusobno povezanih društvenih struktura, a mi smo ponekad samo šrafovi ili pioni unutar njih. Istina, mnoge strukture nam omogućavaju da biramo da li ćemo i kada ući u njih, odnosno iz njih istupiti. Često možemo da izaberemo strukture koje će nas usmeravati ili koje će ograničavati naše postupke. Ali mi mora mo da budemo uključeni u društvene strukture, osim ukoliko, pomirivši se sa usamljenošću, ne nađemo neki pust planinski proplanak za društvenu kontemplaciju. Svaki tip strukture ima sopstvenu dinamiku, a cilj sociologi je jeste da tu dinamiku razume. Sociologija je u određenom smislu zasnovana na proučavanju osnovnih tipova društvenih struktura. Sociolozi su uglavnom usmereni ka izučavanju određenog tipa strukture. Društveni život može da se posmatra kao skup aktivnosti zasnovanih na susretima, grupama, organizacijama, zajednicama, društvenim kategorijama (društvenim klasama, rodnim, starosnim, etnič kim i rasnim kategorijama), različitim društvenim institucijama (ekonom skim, političkim, srodničkim, obrazovnim i religijskim), kao i društvenim i međudruštvenim sistemima. Pošto je svet organizovan na ovakav način takvo će biti i usmerenje sociologije koja taj svet proučava. Svi mi veći deo vremena provodimo uklopljeni u ove osnovne društvene strukture i zato društvena struktura ima ogromnu moć uticaja na naše misli, opažanja, emo cije, postupke i interakciju. Upravo je ova moć društvene strukture da utiče na naše živote ono što sociologiju čini važnom naučnom disciplinom.
144
Sociologija
Okvir 6.2. U čemu je razlika između sociologije i psihologije? Mi često doživljavamo svet posredstvom psiholoških kategorija - osećanja, raspoloženja, motivacije i slično. Sa sociološke tačke gledišta, ta psihološka stanja odražavaju naše doživljaje u društvenim strukturama, a upravo ova perspektiva je ono što razdvaja sociologiju od psihologije. Psihologija se uglavnom bavi ličnošću, razumevanjem, ponašanjem i drugim dimenzijama ličnosti po sebi, dok se sociologija bavi istraživanjem kulture i društvenih struktura, budući da one utiču na interakciju, ponašanje i ličnost. Ove dve discipline se prepliću i često sukobljavaju u oblasti socijalne psihologije. Ali čak i kada im se predmet istraživanja preklapa, razlike su očigledne. Psiholog će isticati uticaj društvenih situacija na funkcionisanje osnovnih psiholoških procesa - opažanje, razumevanje, emocije i slično - dok će sociolog isticati način na koji kultura i društvena struktura ograničavaju ponašanje i interakciju pojedinaca u datom društvenom kontekstu, a potom će pokazati kako ti ograničeni obrasci ponašanja i interakcija podržavaju ili menjaju kulturu i društvenu strukturu. Prema tome, dok je psihologija usmerena na osobine i dinamiku ličnosti, sociologija je takođe usredsređena na osobine i dinamiku ličnosti, ali i na ponašanje, interakciju, društvenu strukturu i kulturu, kao i njihov međusobni uticaj.
Sažetak 1. Praktično svaki aspekt našeg bića - misli, opažanja, osećanja i pona šanje - nalazi se pod uticajem činjenice da učestvujemo u društvenim strukturama. 2. Društvene strukture su sačinjene iz statusnih položaja, uloga i mreža položaja. Svaka osoba ima neki statusni skup, a možda i neki glavni položaj. Svakom statusnom položaju pripada odgovarajući skup uloga. Pritisak izazvan ulogom i sukob uloga nastaju usled previsokih zahteva vezanih za jednu ulogu, odnosno usled sukoba dužnosti koje proističu iz različitih položaja. 3. Mreže položaja koje obuhvataju društvene strukture razlikuju se na osnovu nekoliko glavnih faktora: broja položaja, broja ljudi na sva kom od tih položaja, kao i prirode veza među položajima. Te veze se razlikuju po dužini trajanja, mogu da budu labave ili čvrste, mogu da uključe moć ili poredak, te omoguće pristup različitim resursima. 4. Osnovne društvene strukture koje organizuju ljudsku populaciju obu hvataju: a) susrete ili epizode ličnih kontakata;
Društvena struktura
145
b) grupe sačinjene iz relativno malih mreža ljudi koji stupaju u direk tan kontakt; c) organizacije koje privlače veći broj pojedinaca i grupa i svrstavaju ih u poredak prema autoritetu; d) zajednice koje organizuju pojedince, grupe i organizacije u geograf skom prostoru; e) institucionalne strukture sastavljene iz složenih grupa i organiza cija posvećenih rešavanju osnovnih problema ljudske egzistencije i društvene organizacije; f) kategorijalne strukture u kojima uočljive karakteristike ljudi postaju osnova za različito ophođenje prema njima; g) stratifikacione strukture u kojima različite kategorije ljudi imaju ra zličit pristup vrednim resursima; h) društvene sisteme koji u prostoru i vremenu organizuju sve što je pomenuto pod stavkama a) do g); kao i i) međudruštvene strukture koje povezuju društvene sisteme. 5. Društvene strukture mogu da se zamisle kao mehanizmi koji funkcionišu na različitim nivoima stvarnosti. Na makronivou se nalaze međudruštveni sistemi, društva kao celine, institucionalni sistemi i stratifikacioni sistemi. Na srednjem nivou se nalaze korporativne jedinice (organizacije i zajednice) i kategorijalne jedinice (klasa, starosna dob, rod, etnička pripadnost). Grupe i susreti se nalaze na mikronivou. 6. Pošto je svaka osoba uklopljena u matricu društvenih struktura - počev od grupa, pa sve do međudruštvenih sistema - ljudske misli, pred stave, osećanja i interakcija su u velikoj meri ograničeni.
Ključni pojmovi Društvene kategorije, kategorijalne jedinice: strukture koje nastaju kada se definišu tipovi pojedinaca, što dovodi do različitog društvenog tretmana ljudi u zavisnosti od zapaženih atributa i osobina. Društvo: strukture koje obuhvataju sve ostale strukture (grupe, organi zacije, ustanove, kategorije i stratifikaciju) i koje organizuju populaciju i obezbeđuju političko uređenje za sve te strukture u geografskom pro storu i u odnosu na druga društva. Grupe: male društvene strukture sačinjene od svega nekoliko različitih statusnih položaja, malog broja članova, relativno gustih mreža među položajima, kao i jasnih kulturnih očekivanja u pogledu uloga i pona šanja. Institucije: strukture na nivou društva koje organizuju grupe, organiza cije, društvene kategorije i zajednice u cilju rešavanja određenih pro blema.
146
Sociologija
Međudruštveni sistemi: procesi stvaranja odnosa među društvima, što se odnosi na trgovinu, rat, migracije i političke ili privredne saveze. Mreže (statusnih položaja): mreže i veze koje povezuju statusne položa je, čime se formira društvena struktura. Organizacije: ciljno usmerene društvene strukture koje uključuju podelu rada i hijerarhiju položaja, povezanih vlašću i jasnim normama. Pritisak izazvan ulogom: situacije u kojima postoji previše očekivanja vezanih za neki skup uloga ili statusni položaj ili su ta očekivanja su protstavljena, što dovodi do nastanka tenzije i napregnuća, pošto poje dinac nastoji da ispuni sva očekivanja. Skup uloga: očekivani skup ponašanja vezan za određeni statusni polo žaj. Statusni položaj: mesto pojedinca unutar mreže položaja; osnovni ele ment svih društvenih struktura. Statusni skup: niz položaja koje pojedinac može da zauzima. Stratifikacioni sistem: strukture koje uključuju: (a) nejednaku raspodelu vrednih resursa među članovima društva; i (b) distinktivne kategorije, koje nastaju usled te nejednake raspodele resursa. Sukob uloga: sukob koji nastaje u situaciji kada su uloge, povezane sa različitim statusnim položajima nekog pojedinca, nespojive. Susreti, fokusirani (usmereni): epizode direktne interakcije, zasnovane na ekološkoj skupini, kontaktu licem u lice, fokusiranom razgovoru i solidarnosti. Susreti, nefokusirani (neusmereni): epizode uzajamnog nadgledanja kretanja drugih ljudi, bez direktnog usmeravanja pažnje na njih. Uloga: ponašanje pojedinaca unutar statusnih položaja, pri čemu poje dinci uzimaju u obzir jedan drugog, norme i druge kulturne simbole. Zajednica: društvene strukture koje organizuju boravak i aktivnosti ljudi u fizičkom prostoru.
Glava 7
DRUŠTVENA INTERAKCIJA Šekspir je napisao: „Ceo svet je pozornica, a svi muškarci i žene na njoj glumci samo: ponekad na sceni, nekada ne; a svako u životu igra u mnogo komada“. Dobar deo ljudskog života odvija se na pozornici, ali, za razliku od pozorišnog života, našu pozornicu čine kulturni simboli i društvena struk tura. Mi igramo uloge na pozornici, pred publikom. Jedan deo te publike je neposredno prisutan; drugi deo samo zamišljamo. I baš kao što glumci nastoje da impresioniraju publiku i dobiju aplauz za svoju izvedbu pojedin ci u društvu pokušavaju da impresioniraju publiku kako bi zauzvrat dobili odobravanje. Konačno, ljudska društva nastaju i održavaju se zahvaljujući tome što individue učestvuju u dramaturškim izvedbama, pošto društvene strukture i kultura bez interakcije ne bi mogle da opstanu. Prema tome, in terakcija je osnovni element društvene organizacije.
Simbolička interakcija Početkom 20. veka društveni naučnici nisu razumevali ključnu dinami ku društvene interakcije. Svi su se slagali oko toga da je interakcija među ljudima glavni proces koji leži u osnovi društva. Ali pitanje je kako ona funkcioniše. O kakvim se specifičnim mehanizmima i procesima radi? Kao što je pomenuto u prvoj glavi, Džordž Herbert Mid je pokušao da razreši misteriju ovog procesa (Mead, 1934). Mid nije iznašao nikakvo originalno i impresivno rešenje, već je sakupio parčiće iz radova drugih naučnika i slo žio ih u jednu smislenu celinu. Suštinu interakcije, tvrdio je Mid, predstavlja slanje (emission) znakova i gestova. Svaki organizam mora da deluje unutar svog okruženja, pri čemu odašilje znakove i gestove koji obeležavaju tok radnje, odnosno njegovih postupaka. Prema Midovom shvatanju, interakcija nastaje kada: (a) neki organizam odašilje znake krećući se kroz okruženje; (b) drugi organizam opaža te znake i, kao odgovor na njih, menja svoje delovanje, pri tom šaljući sopstvene znake;
148
Sociologija
(c) prvi organizam postaje svestan znakova koje šalje drugi organizam i menja svoje delovanje u skladu s primljenim znakovima. Evo jednog prostog primera iz životinjskog sveta. Zamislimo psa i mač ku. Pas traži mesto gde bi mogao da se olakša (pri čemu šalje odgovarajuće znake). Mačka, koja leškari u blizini, primeti da joj se pas približava, pa se uspaniči i počne da beži (to su gestovi koje ona šalje). Pas vidi mačku i pri lagodi svoje delovanje, te pojuri za mačkom, zaboravivši na svoje potrebe. Kada se te tri faze odigraju kažemo da je došlo do interakcije. Važno je primetiti da znakovi ili gestovi predstavljaju glavni pogon interakcije, ali i da ti znakovi ne moraju nužno biti simbolički u kulturnom smislu. Drugim recima, mačka ne mora biti sposobna da tumači i razume gestove psa, niti pas nužno mora da razume strah mačke. Ali njihova „konverzacija gestovima“, kako je to Mid formulisao, svakako predstavlja jedan vid interakcije. Međutim, Mid je smatrao da ljudi ulaze u interakciju na jedan jedinstven i poseban način. Znakovi koje ljudi odašilju, tumače, primaju i na koje reaguju simboličkog su karaktera budući da nose isto značenje za onoga ko ih šalje i onoga ko ih prima. Drugim recima, oni su kulturnog karaktera. Reči na ovoj stranici uglavnom znače isto za sve nas. Kao rezultat toga, interak cija je posebna, budući da je posredovana znakovima kojima su pripojene kulturne definicije. Zaista, naši veliki mozgovi nam omogućuju da prak tično svakom pokretu - govoru, gestovima lica, pokretima i položaju tela, odevanju, frizuri i gotovo bilo kom znaku ili gestu koji načinimo - pridamo opšteprihvaćeno, usaglašeno značenje. Otuda se ponekad pred drugima osećamo kao „na sceni“, jer osećamo da drugi tumače sve naše gestove i tumače i ocenjuju naš učinak. Iako su neke životinje sposobne za stupanje u simboličku interakciju one to ipak ne mogu da postignu u meri u kojoj to mogu ljudi (Aitchison, 1978; Maryanski & Turner, 1992; Seboek, 1968). Mid je zaključio da sposobnost čitanja simboličkih gestova omogućuje ljudima da preuzmu ulogu (role-take) ili preuzmu ulogu drugog. To znači da posredstvom tumačenja gestova drugih ljudi možemo da zamislimo sebe na njihovom mestu, zauzmemo njihovu tačku gledišta i predvidimo šta bi oni mogli da urade. Ako vam neko prilazi stisnute pesnice, nazivajući vas pri tom pogrdnim imenima, vi možete da zamislite sebe na njegovom položaju i, u skladu s tim, prilagodite svoju reakciju. Svi mi u svim situacijama preu zimamo uloge, ali obično nismo svesni tog procesa, sve dok se ne nađemo u nekoj neprijatnoj situaciji kada smo bukvalno prinuđeni da vodimo računa o svakoj reči i svakom gestu drugih ljudi. Zamislite da ste prvi put izašli na piće sa nekim ko vam se sviđa, da idete na žurku gde ne poznajete nikoga, da prvi put idete na fakultet ili ulazite u studentski dom. Zapravo, zamislite bilo kakvu novu situaciju u kojoj možete da se oslonite samo na smernice opštih institucionalnih normi. Pokušaćete da se prilagodite, odnosno - naučićete naročite norme koje odgovaraju datoj situaciji tako što ćete preuzeti određene uloge ili sagledati stanovište drugih ljudi i potom iskoristiti sve
Društvena interakcija
149
što ste zapazili kako biste reagovali na odgovarajući način. To je simbolička interakcija. Ona predstavlja sredstvo pomoću koga se uključujemo u kultu ru i njene vrednosti, uverenja i norme. Odnosno, ako smo svesni kulturnih simbola, moći ćemo da preuzmemo uloge i složimo se sa drugima na razli čitim položajima određene društvene strukture. Pristalice funkcionalističke teorije bi možda tvrdile da se funkcija preuzimanja uloga sastoji u povezi vanju ljudi s drugim ljudima, kao i sa širom kulturom, čime se olakšava nji hova saradnja i, na kraju, društvena integracija. Prema tome, kad ne bismo bili sposobni da koristimo kulturne simbole i preuzimamo uloge interakcija bi bila veoma nelagodna i nespretna, a društvo bi propalo. Mid se takođe bavio i drugim procesima koji predstavljaju sastavni deo društvene interakcije. Jedan od tih procesa nazvao je svest (mind). Za Mida, svest nije nikakav predmet ili entitet, već predstavlja čitav niz procesa. Svest je skriven proces, proces koji se odvija iza kulisa, koji uključuje anticipiranje posledica različitih mogućih postupaka, na osnovu čega se potom bira određeno delovanje. Svest je zatvoren proces, ono što se dešava iz scene; to je proces u kome se prvi put anticipiraju posledice različitih mogućih tokova delanja, a onda se na osnovu te procene odabira određeno delanje. Mid je smatrao da je svest proces „zamišljenog uvežbavanja“ (imaginative rehearsal), pošto mi, kao svi dobri glumci koji moraju da stupe na scenu, na različite načine uvežbavamo svoju ulogu i procenjujemo reakciju publike na svaku od mogućih izvedbi. Takvi svesni procesi predstavljaju intimni deo ljudske interakcije, jer dok preuzimamo svoje uloge istovremeno procenju jemo i pretpostavljamo stanovišta drugih ljudi, a pošto uviđamo značajna uverenja i norme oni postaju deo našeg mentalnog prosuđivanja. Potom zamišljamo kako bi drugi reagovali na naše postupke i na osnovu toga za ključujemo da li postupamo ispravno u pogledu važećih kulturnih normi. Pristalice utilitarističke teorije bi tom Midovom objašnjenju dodale sledeće: dok u glavi isprobavamo moguće alternative ponašanja mi istovremeno obračunavamo troškove i dobiti, pri čemu nastojimo da izaberemo opciju od koje ćemo imati najviše dobiti. Pošto smo vrlo vesti u zamišljenom uvežbavanju često nismo svesni da ono uopšte postoji. No, pokušajte ponovo da se setite neke situacije u kojoj ste se osetili neugodno ili nesigurno. Prisetite se kako ste uvežbavali ono što ćete reći i pretpostavljali kakva bi mogla da bude reakcija drugih ljudi. Naravno, ne možete uvek biti uvežbani, to bi bilo previše iscrpljujuće. Ipak, mi smo uvek uključeni u procese tumačenja gestova, preuzimanja uloga i potajnog zamišljanja ishoda alternativnih reakcija. Kada ljudi ne bi mogli da budu deo takvog procesa interakcija ne bi bila fleksibilna, što znači da u njoj ne bi moglo da učestvuje više od nekoliko ljudi. Drugi proces koji predstavlja važan deo interakcije Mid naziva sopstvo (self). U svim situacijama svako od nas sebe vidi kao objekat, baš kao što posmatramo i druge objekte, kao što su ljudi, automobili, stolice ili kuće.
150
Sociologija
Kada komuniciramo s nekim mi tumačimo gestove, zahvaljujući čemu mo žemo da vidimo kako nas drugi zamišljaju. U skladu s tim, gestovi drugih ljudi postaju ogledalo (looking glass), kako to kaže Čarls Horton Kuli (1909), savremenik Džordža Herberta Mida. U određenom smislu svi se mi obra ćamo ogledalu recima: „ogledalce, ogledalce moje“, samo što naše ogledalo nije na zidu već se nalazi u gestovima drugih ljudi. Mi primamo sliku o sebi u svakoj situaciji, ali, pored toga, u situaciju unosimo i jednu stabilniju i po stojaniju zamisao o sebi, odnosno samopoimanje (self-conception) ili pred stavu o sebi kao određenoj vrsti objekta ili osobe. Svi mi imamo nekakvu predstavu o sebi, a gestove i postupke drugih ljudi nastojimo da protumači mo tako da budu u saglasnosti s njom, dok ponašanje prilagođavamo kako ne bismo narušili kontinuitet samopoimanja. Prema tome, naši postupci su u većini slučajeva dosledni jer nastojimo da održimo predstavu o sebi kao o određenom tipu ličnosti. Naše ponašanje je predvidljivo, a upravo zbog te doslednosti drugi mogu da usaglase svoje reakcije sa našim ponašanjem. Isto tako, i mi prilagođavamo svoje ponašanje drugima, koji takođe ispoljavaju tipičan međuljudski način ophođenja. Kada kažete: „Izvinite, ne znam šta mi je danas“, vi zapravo shvatate da vas drugi ljudi neće doživeti na uobičajen način pošto se ponašate u suprotnosti sa predstavom koju imate o sebi. Ili, kada kažete: „Ne razumem šta hoće“, vi, u stvari, kažete dve stvari: da niste uspeli da preuzmete njegovu ulogu, odnosno da se zamislite na njegovom mestu, te da ne možete da uočite doslednost u njegovom ponašanju, ponašanje koje bi bilo u skladu s njegovom predstavom o sebi. Zato niste sigurni kako bi trebalo da reagujete. Dakle, Džordž Herbert Mid je interakciju tumačio kao proces slanja i pri manja gestova, što kod ljudi podrazumeva slanje kulturno definisanih sim bola koji nose opšteprihvaćena značenja. Tim gestovima se služimo kako bismo preuzeli određene uloge, razumeli očekivanja drugih ljudi i predvideli njihove postupke. Zahvaljujući kognitivnim sposobnostima koje nam obezbeđuje „svest“ mi možemo provežbati i isprobati alternative, predvideti njihov uticaj, sprečiti neodgovarajuće reakcije, te odabrati način ponašanja koji će olakšati interakciju, ili, kako bi utilitaristi rekli - maksimirati do bit i korist. Osim toga, mi možemo posmatrati sebe kao objekte u datim situacijama i u svaku interakciju uneti stabilnu predstavu o sebi koja nam služi kao kompas za usmeravanje postupaka. Tako je Mid tumačio prirodu „simboličke interakcije“. Njegovo shvatanje tog osnovnog procesa predstav lja polaznu tačku za dalja istraživanja.
Dramaturško predstavljanje sopstva Budući da se nalazimo na pozornici svi smo mi glumci koji usaglašavaju odašiljanje gestova kako bismo se predstavili u određenom svetlu - kao
Društvena interakcija
151
određena vrsta ličnosti ili kao pojedinac koji zavređuje određenu reakciju drugih ljudi. Razume se, neki od nas bolje glume, ali svi smo mi glumci koji sračunato upravljaju odašiljanjem gestova. Ovaj pogled na interakciju poznat je pod nazivom dramaturgija, a pojam je popularizovao sociolog Erving Gofman (Goffman, 1959; 1967). Gofman se poslužio analogijom sa pozorištem i pozornicom, pri čemu je napravio razliku između oblasti interakcije na bini i u svlačionici, odno sno iza kulisa (Goffman, 1959). Na bini (frontstage) ljudi svesno upravljaju gestovima i usaglašavaju ih kako bi izmamili željene reakcije drugih ljudi, odnosno reakcije koje potvrđuju njihovo samopoimanje i koje su u skladu sa normativnim zahtevima u određenoj situaciji. Iza kulisa, u svlačionici (backstage) ljudi se opuštaju i donekle skidaju maske. Svlačionica obezbeđuje određen stepen privatnosti i blizak odnos sa drugovima koji razumeju koliko je naporno i zahtevno igranje na sceni. Za Gofmana, najveći deo interakcije podrazumeva kretanje između svlačionice i bine. Ako sumnjate u to, proučite pažljivije svoju dnevnu rutinu. Kada se spremate da krenete na fakultet, kada perete zube, tuširate se, sređujete frizuru, stavljate šminku, dezodorans ili sprej za kosu - vi se nalazite u svlačionici. Za razliku od toga, kada sedite u učionici, pušite cigaretu u pauzi između predavanja ili kada flertujete s nekim - nalazite se na bini. Mi smo opušteniji i manje vodimo računa o ponašanju kada se nalazimo u svlačionici, dok na bini vodimo više računa o svojim postupcima. Kada ne bi bilo svlačionice život bi bio preterano stresan, pa ipak, bez bine, društveni poredak bi bio problematičan. Kako tvrde funkcionalisti, da bi društvo funkcionisalo delanje pojedinaca mora da bude usklađeno kako bi se obavili određeni zadaci, što zahteva da ljudi izvršavaju svoje zadatke i da se povinuju pravilima. Mi poštujemo pravila, govorimo ono što se od nas očekuje i ponašamo se na odgovarajuće načine. Ako bi ljudi odbili da se ponašaju na ovakav način društvena realnost bi bila zbrkana i zamršena. Postoji još jedan aspekt dramaturgije koji je Gofman (Goffman, 1959) nazvao upravljanje utiscima (impression-management), što podrazume va usaglašavanje utisaka kako bi se predstavilo određeno lice (front). Sve ovo činimo kako bismo publici predstavili, odnosno pokazali određeno lice i od nje izmamili određenu reakciju. Prema tome, čim stupimo na scenu počinjemo da upravljamo svojim postupcima. Takvo upravljanje utiscima obezbeđuje doslednost u ponašanju pojedinca i olakšava podešavanje i usa glašavanje ponašanja, što doprinosi održavanju opšteg društvenog poretka. Naravno, Gofman je isticao da lice može da zavara, kao u slučaju kad nam prevarant pokaže lice koje mu služi da prikrije, odnosno zamaskira svoje prave namere. Svako od nas, s vremena na vreme, drugima predstavlja lice koje nije sasvim iskreno.
Sociologija
152 Implicitna primena narodnih metoda
Podela sveta na pozornicu i primena kulturnih scenarija nisu dovoljne da bi se osećaj poretka održao tokom interakcije. Svako od nas je sreo nekoga ko naizgled postupa ispravno, a ipak smo se u njegovom prisustvu osećali neprijatno. Nešto tu nedostaje - nismo sasvim sigurni šta je to - ali nešto jeste pogrešno u njegovom govoru, gestikulaciji i ponašanju. Jedan od ra zloga za taj osećaj nelagodnosti može da bude nemoć pojedinca da primeni određene prećutne, ali ipak osnovne tehnike interakcije. Kada se te tehnike ne primenjuju naš osećaj kontinuiteta i uređenosti biva narušen (Handel, 1982; Mehan & Wood, 1975). Prema tome, interakcija zavisi od nekih do punskih procesa, koje je Harold Garfinkel (Garfinkel, 1967) nazvao etnometode ili jednostavno „narodne metode“. U procesu interakcije sa drugi ma svako od nas se služi nizom interpersonalnih metoda ili tehnika da bi stvorio i održao osećaj uređenosti (sense of orderliness), te da bi obezbedio kontinuitet interakcije. Ove narodne metode se primenjuju nesvesno, tako da ih postajemo svesni samo kada ih neko ne upotrebljava ili ih primenjuje na pogrešan način. Služeći se jednim od Garfinkelovih primera (Garfinkel, 1967), pokušajte da zamislite kako biste reagovali u sledećoj interakciji: Učesnik: „Pukla mi je guma.“ Eksperimentator. „Kako to misliš - pukla ti je guma?“ Učesnik: „Šta ti znači to ‘kako to misliš’? Bušna guma je prosto bušna
guma, samo sam to hteo da kažem. Kako glupo pitanje!“ U ovoj interakciji se očito gube kontinuitet i osećaj poretka, ali zbog čega? Zato što je eksperimentator narušio implicitne i opšteprihvaćene tehnike svake interakcije: prećutno pravilo da nikada ne dovodimo u pitanje ono što je očigledno, kao i da obavezno treba pretpostaviti da svi imamo određen stepen zajedničkog iskustva. Etnometodolozi, naučnici koji ispituju narod ne metode, nazvali su ovaj specifičan metod „princip et cetera“, pošto mi putem gestova šaljemo prećutnu poruku ili nalog da se određene stvari ne smeju dovoditi u pitanje. Da bih objasnio šta imam na umu, izložiću jedan moj razgovor sa studentom. Pokušajte da zamislite sebe u toj situaciji. Student: „Znate, imam dosta nedoumica u vezi s ispitnim gradivom.“ Ja: „Ne, ne znam.“ Student: „Pa, znate, literatura je prilično apstraktna.“ Ja: „Ne, ne znam.“ Student: „Pa dobro... doći ću neki drugi put.“
Društvena interakcija
153
Ljudi u razgovoru često koriste frazu „znate“. Kada se ova kratka fraza upotrebi zapravo je primenjen „princip et cetera“. U suštini, osoba koja go vori želi da se uveri da mi prihvatamo njegovo izjašnjenje, čak i ukoliko ne znamo šta zapravo hoće da kaže. Ako klimamo glavom, ili kažemo: „da, znam“, javlja se osećaj da dvoje ljudi pripada istom svetu i da je taj svet uređen. Još jedna implicitna metoda odnosi se na „dolazak na red“ (turn-taking) prilikom razgovora. Etnometodolozi su veoma detaljno istraživali ovaj pro ces, ali ovde ćemo izložiti samo mali deo njihovih nalaza. Kada jedna osoba govori postoje gestovi - neki oblik signala za dozvolu (clearence cues) - ko jima se drugima signalizira da sada oni mogu da govore. Na primer, ljudi će možda početi da govore tiše, klimaće glavom, pogledaće direktno u vas, ili će pribeći nekim drugim gestovima kako bi drugima dali do znanja da sada mogu da govore. Slično tome, postoje različiti vokalni izrazi kao što je „ovaj“ ili „znači“, kojima se služimo kada ne možemo da nađemo odgova rajući izraz i kojima se drugima saopštava da govornik još nije završio izla ganje. Ove metode dolaska na red su od suštinskog značaja za održavanje ritma komunikacije. Kada se njima ne pribegava, ili se na njih ne odgovara, razgovor neće biti usklađen a implicitni osećaj uređenosti, neophodan za nesmetanu interakciju, postaje sporan. Prema tome, postoje neki implicitni narodni metodi kojima se ljudi služe da bi stvorili osećaj poretka. Kada se oni ne koriste, ili kada drugi ne reaguju na odgovarajući način, sama realnost se čini prolaznom.
Interakcija posredstvom uloga Ulogu možemo odrediti kao sklop ponašanja, odnosno gestova koje lju di šalju a drugi ljudi prihvataju kao simbole kojima se označavaju pose ban oblik i tok delovanja. Kao što smo videli u šestoj glavi, mnoge uloge su uslovljene normama i zavise od našeg položaja unutar društvene strukture (Parsons, 1951). Na primer, dok igrate ulogu studenta - oblačite se i go vorite na određen način, hvatate beleške, slušate predavanja i slično - vaš sklop ponašanja uključuje doslednost i stil, pa će vas gotovo svi doživeti kao studenta. Ta karakteristična uloga je većim delom uslovljena kulturnim normama i položajem u fakultetskoj ili univerzitetskoj strukturi. Kulturni kodovi i nečiji položaj unutar društvene strukture se u najbo ljem slučaju smatraju samo opštim okvirom društvene interakcije (R. Tur ner, 1962). Nijedna uloga ne podrazumeva samo jedan jedinstven skup po našanja. Svako od nas, birajući jednu ulogu, može da izabere različite načine kako će je obavljati. Na primer, možete da se predstavite kao student koji se bavi sportom, studentkinja koja sate provodi pred ogledalom, član nekog studentskog udruženja, intelektualac, otkačeni student, noćna ptica i slično. Erving Gofman je to definisao kao upravljanje utiscima.
154
Sociologija
Okvir 7.1. Sprovođenje eksperimenta prekida Jedan način da otkrijemo suptilan svet narodnih metoda sastoji se u sprovodenju sopstvenog eksperimenta prekida (breaching experiment). Njih je veoma lako sprovesti zbog toga što bilo koja komunikacija licem u lice podrazumeva primenu „narodnih metoda“. Evo nekoliko preporuka: sledeći put kada neko upotrebi frazu „znate" odgovorite mu da ne znate, ili izvucite najjasniju izjavu te osobe - „Zakasniću na predavanje“ - i upitajte ga šta time želi da kaže: „Kako to misliš - zakasnićeš?”. Ili, još bolje - dok razgovarate s nekim izgledajte ravnodušno, nemojte ništa govoriti, i pokušajte da se uzdržite od bilo kakvih facijalnih i telesnih pokreta. Ukoliko se budete držali ovih uputstava, interakcija će se jednostavno urušiti pred vašim očima. Pokušajte da se ponašate kao gost u kući vaših roditelja. Upitajte ih da li smete u kupatilo, da li možete da uzmete nešto za jelo iz frižidera, ili da li im smeta ako odete na spavanje i, uopšte, ponašajte se kao gost. Vaši roditelji će se pitati šta nije u redu i pokušaće da ponovo uspostave opšti osećaj poretka. Deo ovog upravljanja utiscima podrazumeva usaglašavanje gestova kako bismo potvrdili koju ulogu ćemo igrati. Zaista, drugi čekaju da protuma če naše gestove kako bi otkrili koju ulogu igramo. Svako od nas poseduje uopštene predstave o različitim ulogama - o ulozi studenta, majke, oca, lju bavnika, radnika, lepotice, frajera, sportiste, komičara, udvarača, profesora, štrebera, budale, prijatelja, poznanika i slično. Te predstave su sadržane u fondu znanja (Schutz, 1932). Mi najverovatnije imamo mnogo predstava o oblicima ponašanja koji odgovaraju određenoj ulozi. Interakciju u velikoj meri olakšava sposobnost da pohranimo, odnosno memorišemo fondove uloga, a potom se pozovemo na njih kako bismo ustanovili koju ulogu igra ju drugi ljudi. Pošto odredimo nečiju ulogu donekle možemo da predvi dimo kako će ta osoba reagovati na naše postupke. Život je manje stresan kada smo u stanju da nekome dodelimo određenu ulogu, pošto na taj način možemo da se zamislimo na njegovom mestu i u određenom smislu pu stimo da daljom interakcijom upravlja „automatski pilot“. Kada nismo u stanju da prepoznamo ulogu nekog pojedinca onda se moramo potruditi da bi interakcija uspela. Gestove moramo tumačiti spretnije, uloge preuzima ti s povećanim oprezom, u „sopstvo u ogledalu“ (looking-glass self) gledati pomnije, biti pažljiviji i preduzimati prilično zahtevne mentalne zahvate. Život je daleko lakši kada ljudi usaglašavaju gestove kako bi jedni drugima saopštili koju ulogu igraju.
Društvena interakcija
155
Interakcija posredstvom referentnih grupa Henri Dejvid Toro je primetio važan dinamički aspekt društvene inte rakcije, rekavši sledeće: „Ako pojedinac ne ide u korak sa svojim drugarima, to je možda zato što on čuje nekog drugog dobošara. Pustite ga da se kreće u ritmu muzike koju čuje, kakav god on bio i ma koliko udaljen bio“. Ni u jednoj interakciji mi se ne bavimo samo onim što je neposredno prisutno, već imamo posla i sa mnogim „udaljenim dobošarima“ (distant drummers). Mi možemo stupiti u interakciju sa ljudima koji se nalaze u našoj blizini, ali istovremeno i sa onima koji nisu prisutni. Ovo se najjasnije ogleda kod male dece koja se u igri pozivaju na svoje roditelje recima:„moj tata kaže...“;„šta će tvoja mama da kaže na to?“ i slično. Svi mi stupamo u interakciju s dru gim odsutnim ljudima koji su nam važni - sa supružnikom, ljubavnikom, roditeljima, filozofom ili bilo kim koga smatramo važnim. Često je reakcija koju pripisujemo ovim udaljenim drugima (remote others) daleko važnija od reakcije onih koji su trenutno prisutni. Svi ljudi, naročito Amerikanci, vole da misle o sebi kao o okorelim individualistima, zbog čega često odbi jaju da prihvate činjenicu da preuzimanje uloga udaljenih drugih u velikoj meri upravlja našim ponašanjem. Ti udaljeni drugi često odražavaju kulturne vrednosti i uverenja, a preu zimanje njihovih uloga nas smešta u opštu kulturu ili neku određenu potkulturu (Kelley, 1958). Pored toga, mi često zauzimamo stanovište šire grupe pojedinaca, pri čemu ne izdvajamo, a možda čak i ne poznajemo, nijednog određenog pojedinca koji predstavlja to stanovište (Shibutani, 1955). Umesto toga, mi posedujemo opšti osećaj ili svest o tome šta te referentne grupe očekuju, te u skladu s tim podešavamo svoje ponašanje. Džordž Herbert Mid je ovaj proces nazvao preuzimanjem uloge uopštenog drugog. Pošto interakcija često uključuje preuzimanje uloga udaljenih drugih i re ferentnih grupa to može da stvori tenzije i sukobe sa onima koji nisu svesni postojanja ovih udaljenih dobošara. Oni mogu da pomisle da taj neko nije video signal na koji treba da reaguje, ili, pak, da krši norme koje odgovaraju datoj situaciji. Mi obično uspevamo da usaglasimo ponašanje i sa onima koji se nalaze u našoj neposrednoj blizini, kao i sa onima koji su daleko. Ali povremeno nailazimo na prepreke i zato ponekad kažemo ili uradimo neku glupost, makar sa tačke gledišta ljudi koji nas okružuju. U drugim slučajevima, svesni smo da se krećemo u ritmu muzike različitih dobošara, pa zato pribegavamo ritualizaciji interakcije. Na primer, sportisti i intelek tualci, crnci i belci, Amerikanci engleskog i latinoameričkog porekla, mladi i stari, bogati i siromašni, obrazovani i neobrazovani - svi se služe ritualizacijom prilikom svojih prvih međusobnih susreta kako bi izbegli tenziju i nelagodnost prouzrokovanu preuzimanjem uloge nepoznatih referentnih grupa i udaljenih drugih (Merton & Rossi, 1968).
156
Sociologija
Interakcija i društveni poredak Kao što ćemo videti u desetoj glavi, interakcija licem u lice uključuje jed nu mikrostrukturu koju je Erving Gofman nazvao susretom. Procesi koje smo istraživali u ovoj glavi predstavljaju srž susreta, ali, kao što ćemo videti, susreti se nadograđuju na te osnovne procese interakcije. Društvo opstaje zahvaljujući tome što ljudi održavaju kontakt licem u lice. Taj kontakt obično je utemeljen u najmanjoj društvenoj jedinici - su sretu. Razume se, pojedinci stvaraju sistem kulturnih simbola i širih struk tura koje ograničavaju naše postupke kad se susretnemo s drugima i ša ljemo i primamo gestove. Zapravo, sistemi simbola i društvene strukture imaju sopstveni život koji pokreće dinamika često jača od pojedinaca. Pa ipak, ljudi su ti koji zauzimaju položaje u društvenoj strukturi, igraju uloge, u svojoj svesti čuvaju simbole, te održavaju kulturu i strukturu društva. Da kle, proces interakcije podupire zadivljujuće građevine društvene strukture i kulturne konstrukcije društva.. Često je teško napraviti i povezati interakciju na mikronivou, kao i struk ture i kulturne sisteme na makronivou. Mi znamo da ta veza postoji, ali je međusobni uticaj ova dva nivoa prilično teško razaznati i ispitati. Ovaj problem se često označava kao problem spoja (linkage) ili jaza (gap) izme đu mikronivoa i makronivoa (Alexander et al., 1986; J. Turner, 1983). Ipak, nama je dovoljno da razumemo da procesi obrađeni u ovoj glavi održavaju strukture i simbole društvenog sveta, kao i da je interakcija, kako je napo menuto u petoj i šestoj glavi, smeštena (ugrađena) unutar korporativnih i kategorijalnih jedinica, njihovih kultura i opsežnih institucionalnih sfera. Prema tome, svaka interakcija je ograničena strukturom u koju je ugrađe na, ali kultura i strukture koje funkcionišu na srednjem nivou i makroni vou nisu održive bez ljudi koji aktivno ulaze u direktnu interakciju. Ljud ska interakcija predstavlja gorivo koje pokreće i održava stvaranje kulture i društva. Kada ljudi ne bi mogli da se služe gestovima, da preuzimaju uloge, predstavljaju se, upravljaju utiscima, prikazuju određena lica, predstavljaju jedni druge, pribegavaju ritualima, upošljavaju udaljene druge i referentne grupe kao referentni okvir - strukture društva i simbolički sistemi kulture ne bi postojali. Ipak, ponovićemo da nikada ne treba izgubiti iz vida činje nicu da ove strukture i simbolički sistemi ograničavaju i usmeravaju tok interakcije.
Društvena interakcija
157
Sažetak 1. Interakcija podrazumeva uzajamno signaliziranje i tumačenje gestova, kao i prilagođavanje naših reakcija gestovima drugih. Za Džordža Herberta Mida ljudska interakcija je simbolična, što znači da gestovi imaju isto značenje za one koji ih šalju i za one koji ih primaju. Mid je takođe smatrao da ljudska interakcija nije moguća bez svesti - koja se odnosi na mišljenje, promišljanje i prećutno isprobavanje alternati va - i sopstva, odnosno sposobnosti pojedinca da sebe posmatra kao objekat. 2. Prema Ervingu Gofmanu, interakcija se uvek odvija na pozornici koja ima dva dela: binu i svlačionicu. Svaki pojedinac izgrađuje ličnu fasa du kao deo jednog opštijeg procesa upravljanja utiscima. 3. Etnometodolozi smatraju da se osećaj poretka kod ljudi velikim delom održava putem „narodnih metoda“, kojima se pojedinci prećutno služe kako bi održali pretpostavku po kojoj društveno okruženje doživljava ju na sličan način. 4. Interakcija se odvija unutar društvenih struktura, gde uvažavanje uloga postaje bitno. Ljudi upravljaju slanjem gestova kako bi stvorili ulogu za sebe, dok istovremeno aktivno tumače gestove drugih ljudi kako bi razumeli koje uloge drugi igraju. Ovaj proces je moguć zbog toga što pojedinci u zalihama znanja skladište fondove uloga, odnosno predstave o ulogama, na koje se pozivaju kako bi definisali svoju ulogu i protumačili ponašanje drugih ljudi. 5. Interakcija podrazumeva svest o postojanju drugih, kao i prilagođa vanje očekivanjima drugih. Ti drugi - bilo pojedinci, bilo grupe - ne moraju uvek biti fizički prisutni u datoj situaciji. Referentne grupe i udaljeni drugi često oblikuju i usmeravaju naše ponašanje i reakcije. 6. Interakcija, društvena struktura i kultura međusobno su povezane i ne bi mogle da postoje zasebno. 7. Najveći broj interakcija odvija se tokom susreta, koji predstavljaju naj manje jedinice društva.
Ključni pojmovi Bina: pojam kojim Gofman označava situaciju u kojoj pojedinac svesno manipuliše gestovima kako bi od drugih izmamio željene reakcije, po gotovo one reakcije koje se slažu sa njegovim samopoimanjem. Etnometode: pojam koji je u sociologiju uveo Harold Garfinkel da bi označio implicitne interpersonalne signale kojima se pojedinci služe kako bi stvorili i održali pretpostavku da učesnici u interakciji imaju isti pogled na stvarnost.
158
Sociologija
Interakcija: proces u kome pojedinci šalju gestove, tumače ih i prilagođavaju svoje reakcije na osnovu gestova drugih. Lice: termin kojim Erving Gofman označava upotrebu gestova kako bi se pojedinac predstavio na određen i prepoznatljiv način. Preuzimanje uloga: koncept koji je uveo Džordž Herbert Mid da bi ozna čio sposobnost tumačenja gestova drugih, zahvaljujući kojoj možemo da naslutimo šta će drugi uraditi, i to na osnovu njihovih sklonosti u igranju uloge i kulturnih simbola relevantnih u datim okolnostima. Referentna grupa: stanovište grupa - kako onih u kojima učestvujemo, tako i onih koje su udaljene - koje se koristi kao referentni okvir za samoprocenu i usmeravanje ponašanja. Sopstvo/samopoimanje: sposobnost da sebe zamislimo kao objekat u datoj situaciji i da imamo mišljenje, osećanja i procene o sebi kao određenoj vrsti ličnosti koja zavređuje određen oblik reakcije. Susret: niz interakcija licem u lice, pri čemu pojedinci predstavljaju svoja lica i igraju uloge. Svest: koncept kojim je Džordž Herbert Mid označio proces u kome po jedinci potajno uvežbavaju različite oblike ponašanja, pretpostavljaju ili zamišljaju posledice svakog od njih, i biraju ponašanje koje će im najverovatnije olakšati saradnju sa drugima. Svlačionica: mesto gde proces svesne manipulacije gestovima može da popusti, a pojedinac da se opusti. Upravljanje utiscima: koncept kojim Erving Gofman označava namernu manipulaciju gestovima i rekvizitima kako bi se drugima prenela određena slika o sebi.
Glava 8
SOCIJALIZACIJA Godine 1920. sveštenik A. L. Sing je čuo priču o duhu koji pohodi jedno selo u Indiji (Brown, 1972). Duha su viđali u čoporu vukova, čija je jazbina očigledno bila smeštena u napuštenom mravinjaku u blizini sela. Zaintrigiran pričom, Sing je postavio osmatračnicu kako bi zajedno sa meštanima mogao da posmatra šta se dešava u okolini. Video je nešto neverovatno - vučica je sa mladuncima često napuštala jazbinu, ali dva mladunčeta su ličila na decu. Deca su puzila na sva četiri uda, bila su čupava, i u svemu su ličila na vukove i ponašala se poput njih. Sing i meštani su odlučili da prekopaju mravinjak kako bi dospeli do vučje jazbine. Vučica je izašla iz jazbine da bi odbranila svoje mlade. Morali su da je ubiju, a u jazbini su našli četiri mala stvorenja pripijena jedno uz drugo - dva vučića i dve devojčice. Kamala je imala oko osam godina, a Amala samo jednu i po. Izgledale su i ponašale se u potpunosti kao vukovi: na kolenima i dlanovima su od bau ljanja imale tvrde žuljeve, a jele su i pile tako što bi zagnjurile glavu u hranu. Kada su ih doveli u „civilizaciju“ - noću bi se šunjale po kući, a ponekad bi i zavijale. Više su volele da budu u društvu mačaka i pasa nego dece. Spavale su zajedno, sklupčane na podu. Kamalin i Amalin slučaj pokazuje da se ljudi rađaju kao vrlo jednostavna stvorenja. Toliko toga što nas čini ljudima uči se kroz interakciju sa drugima unutar društvenih struktura uslovljenih kulturom. Ako te odgaja vuk, postaćeš vuk; ako te odgaja čovek, nadajmo se, postaćeš čovek. Filozof Džon Lok je primetio da su ljudi po rođenju poput praznog lista hartije, na kojoj iskustvo ispisuje priču, pa se tako stvara osoba sa sopstvenom ličnošću. Lok je preterivao, jer je jasno da svi mi po izlasku iz materice posedujemo neke urođene biološke sklonosti i potencijale. Ipak, mnoge od ovih bioloških programa mora da pokrene neki doživljaj, odnosno iskustvo. Ispitivanja ponašanja druge dece odrasle u divljini po kazuju šta se dešava kada se ljudski potencijal u našem biološkom sistemu ne aktivira. Ana je bila vanbračno dete, što je navelo njenu babu da je drži zaključanu na tavanu, gde je Ana provela prve godine života (Davis, 1940; 1947). O njoj su se brinuli tek koliko je bilo dovoljno da preživi. Kada su
160
Sociologija
socijalni radnici najzad saznali za ovaj slučaj bilo je jasno da Ana nije imala nikakav kontakt s ljudima - nije umela da hoda i govori, činilo se da je retar dirana, gluva i slepa. Na ljudsko biće nalikovala je samo građom. Međutim, tokom obuke se pokazalo da nije ni gluva, ni slepa, ni zaostala. Ostvarila je značajan napredak u komunikaciji. Umrla je još kao dete, tako da se nikada neće znati da li bi se u potpunosti razvila kao ljudsko biće i funkcionisala kao normalna osoba u društvu. U ispitivanju sličnih slučajeva, kada je dete bilo izolovano na duže vreme i doživelo ranu zrelost, pokazalo se da takva deca uvek imaju probleme da komuniciraju, uče i ponašaju se kao normalna ljudska bića. Ovi tragični slučajevi pokazuju da postoji velika mogućnost da se nauče mnoge osnovne veštine i oblici ponašanja koji nas čine ljudima i omoguća vaju nam da preuzmemo društvene uloge; ukoliko se propusti ova prilika, koja traje od rođenja do desete ili jedanaeste godine, zauvek je izgubljena. Ljudski potencijali sadržani u našem nervnom sistemu moraju da se aktivi raju u određenom vremenskom okviru. Ukoliko se u tom roku ne aktiviraju biće teško razviti osnovne ljudske sposobnosti koje nam omogućavaju da učestvujemo u društvu. Drugi slučaj izolovanog deteta, Izabele, pokazuje da se, ukoliko izolacija nije bila potpuna, nedostaci mogu prevazići intenziv nom obukom. Izabela je takođe bila vanbračno dete. Odgajila1 ju je njena gluvonema majka. Ona nije naučila da se služi konvencionalnim jezikom, ali je, za razliku od Ane, naučila da komunicira. Pošto su centri u mozgu zaduženi za komunikaciju bili aktivirani, Izabela je uz pomoć obuke uspela da se razvije gotovo kao svako normalno ljudsko biće. Ovde dolazimo do zaključka da se najosnovnije ljudske sposobnosti kao što su razlikovanje glasova, vid i upotreba neverbalnih gestova, hod, govor i interakcija sa drugima - u najvećoj meri uče. Naše genetske pre dispozicije nam omogućavaju da sve ove veštine naučimo, ili nas možda čak i navode da ih naučimo, ali nam ne garantuju da će se ove sposobnosti pojaviti i razviti. Ljudska bića postajemo tek u interakciji s drugima. Te in terakcije se odvijaju u različitim kontekstima kulture i društvene strukture. Interakciju koja utiče na razvoj sposobnosti neophodnih za učestvovanje u društvu nazivamo socijalizacija. Rađamo se sa određenim genetskim nasleđem - ljudskom psihologijom, kognitivnim sposobnostima, emocionalnim sklonostima i možda nekim osnovnim potrebama za hranom, druženjem, a potom i seksom - ali način na koji se to genetsko nasleđe ispoljava uslovljen je interakcijom sa drugima u kulturnom i društvenom kontekstu. Cilj ove 1 Ovde Tarner navodi delimično netačan podatak. Naime, on kaže da je Izabelu izolovala njena majka. Zapravo, Izabelu i njenu majku je u kućnom pritvoru držao Izabelin deda. Majka je uspela da pobegne iz kuće i povela je sa sobom Izabelu, zahvaljujući čemu je ceo slučaj otkriven. Ovde je vrlo važno da su majka i ćerka uspele da razviju poseban jezik znakova, što upućuje na značaj uspostavljanja prisnih društvenih i emocionalnih veza sa drugim ljudskim bićima za razvitak jezika. Inače, na Izabelin zastoj u razvoju uticalo je i fizičko okruženje u kome je odrastala; pošto je bila neuhranjena, nije bila izlože na prirodnom svetlu i svežem vazduhu, ona nije mogla da razvije određene lokomotorne sposobnosti (prim. prev.).
Socijalizacija
161
glave jeste da nam pomogne da razumemo dinamiku ovog ključnog oblika društvene interakcije.
Socijalizacija i društvo Svakog od nas socijalizacija je učinila jedinstvenim kroz različite oblike interakcije sa drugima u kulturnom i društvenom kontekstu. Upravo je to ono što nas možda najviše interesuje kada govorimo o socijalizaciji. Svi mi želimo da znamo šta nas je učinilo ovakvim kakvi jesmo. Ono što je sa so ciološke tačke gledišta znatno važnije jeste iskustvo socijalizacije populacija u celini. Šta je to što je zajedničko svim ljudima u pogledu socijalizacije? Društvo je održivo samo ako njegovi novi članovi imaju sposobnosti koje im omogućavaju da učestvuju u društvu. Kako funkcionalističke teorije isti ču, naše jedinstvene osobine i sposobnosti manje su važne od onih koje su nam zajedničke - kao što je sposobnost da funkcionišemo u istom društvu (Parsons, 1951). Koje su to sposobnosti (J. Turner, 1985c: 100-104)? Jedna vrlo važna sposobnost jeste sticanje motiva koji nas usmeravaju da zauzmemo odre đene položaje i igramo ključne uloge. Ukoliko želimo da se društvo održi moramo imati podsticaj da igramo uloge radnika, oca, prijatelja, majke ili građanina. Otuđivanje, nemar i nezadovoljstvo su, naravno, česti u velikim i složenim društvima. Ako je veći broj ljudi sklon otuđenju i nezadovoljstvu, te ne uspe da odigra osnovne uloge, društvo će početi da propada ili, u naj boljem slučaju, da se menja. Druga sposobnost je kulturnog karaktera (Parsons, 1951). Svi mi u nekoj meri moramo da delimo privrženost postojećim, tj. opštim vrednostima, uverenjima i institucionalnim normama, ili se moramo složiti da se ne sla žemo i razdvojiti se u različite potkulture. Ali u društvu sačinjenom od pre velikog broja znatno različitih potkultura lakše će doći do izbijanja sukoba i tenzije. U takvim društvima lakše dolazi do sukoba jer se ljudi razilaze u pogledu toga šta je ispravno a šta nije, šta bi trebalo a šta ne bi trebalo činiti, šta je prikladno a šta ne. Zato je neophodno da zajednički kulturni simboli usmeravaju svakog od nas u određenoj meri. Te simbole nazivamo kultur nim smernicama (cultural directives). Jedino tako naša interakcija može da počiva na temelju sličnih moralnih pretpostavki, opšteprihvaćenih uverenja i zajedničkih normi. Prema interakcionističkom shvatanju, još jedna ključna ljudska sposob nost odnosi se na našu moć da sebe posmatramo kao objekat, odnosno vi dimo kao određeni tip osobe (James, 1894; Mead, 1934). Ako nam nedostaje to samopoimanje naše ponašanje neće biti dosledno, te otuda nećemo ima ti jasnu referentnu tačku ili objekat koji bismo mogli da procenimo po sredstvom kulturnih simbola (Bandura, 1977; Epstein, 1980; Gecas, 1982;
162
Sociologija
1985; Rosenberg, 1979). Ljudi bez izgrađenog stabilnog osećaja samopoštovanja deluju, čak i kad se drže opštih normi, površno i čudno. Oni nemaju unutrašnji kompas koji bi usmeravao njihove postupke (Gecas & Schwalbe, 1983). Osim stabilne slike o sebi, mi posedujemo i osećaj sopstva prilagođen datoj situaciji (Goffman, 1959) ili identitet (Burke, 1991; McCall & Simons, 1978; Stryker, 1980). Iako sebe doživljavamo unekoliko drugačije u različi tim situacijama, mi ipak nismo kameleoni. Naša stabilnija predstava o sebi određuje kako ćemo sebe doživeti u različitim životnim situacijama. Pored toga, održavanje te opšte slike o sebi i identiteta, koji dolaze do izražaja u ra zličitim situacijama, predstavlja moćnu pokretačku snagu u ljudskoj komu nikaciji budući da usmerava naše ponašanje kako bi interakcija sa drugima tekla glatko (Gecas, 1986; 1989; 1991; Miyamoto, 1970; J. Turner, 1987). Kako naglašavaju interakcionisti, još jedna važna sposobnost u životu svakog pojedinca jeste veština igranja niza različitih uloga. Svi mi mora mo imati sposobnost tumačenja gestikulacije i postupaka drugih ljudi, kao i preuzimanja uloga u interakciji s njima. Na taj način možemo da preuzme mo nečiji način razmišljanja, pa čak i šire kulturne smernice koje upravljaju situacijom. Ako imamo poteškoća sa preuzimanjem uloga biće nam teško da usaglasimo svoje postupke sa drugim ljudima. Pored toga, svako od nas mora da bude u stanju da osmisli sopstvenu ulogu i, posredstvom usaglašavanja gestova i postupaka, potvrdi svoju ulogu, kako bi drugi mogli da pret postave kako ćemo se ubuduće ponašati (R. Turner, 1962). Za osmišljavanje uloge u određenoj situaciji uvek je potrebna određena veština - ukoliko ne uskladimo svoje gestove drugi će nas smatrati sirovim i neartikulisanim osobama, i zbog toga izbegavati. Dakle, zahvaljujući tome što imamo spo sobnost da razumemo uloge koje drugi ljudi preuzimaju, dok u isto vreme i sami šaljemo određene signale, odnosno gestove, kako bismo drugima nagovestili kakvu ulogu želimo da oblikujemo i preuzmemo u datoj situaciji - mi smo u stanju da sarađujemo sa drugima. Naredna važna lična sposobnost vezana je za emocije. Mnoga istraživanja su se bavila ispitivanjem osnovnih ili primarnih emocija, odnosno emocija koje su nam urođene (Ekman, 1982; Kemper, 1987; Plutchik, 1962; Plutchik & Kellerman, 1980). Iako o ovom pitanju ne postoji opšta saglasnost, smatra se da su osećanja (ili osećaji) samopotvrde i besa, zadovoljstva i sreće, razo čaranja i tuge, kao i averzije i straha - urođena (J. Turner, 2003). Međutim, interesantno je to da se te osnovne emocije mogu razviti u veliki broj dru gih, složenijih emocija. U suštini, izgleda da ljudski mozak meša primarne emocije kako bi razvio složenije i suptilnije emocije, što se vidi iz tabele 8.1. (J. Turner 1999; 2000). Iako se takva emocionalna stanja uče, ipak je građa mozga ta koja omogućava nastanak ovako raznolikih emocija. Korišćenjem sposobnosti mozga da proizvede različite emocije ljudi su u stanju da po stignu niz složenih emocionalnih stanja putem socijalizacije. Postojanje tog složenog niza emocija olakšava fino podešavanje interakcije (J. Turner,
164
Sociologija
2000; 2002; Turner & Molnar, 1993). Ukoliko umemo da ispoljimo i pre poznamo mnogo različitih emocija, bićemo u stanju da nagovestimo svoja raspoloženja i namere, a drugi će moći da reaguju na prikladan način. Za mislite svet u kome možemo prepoznati samo primarna osećanja - strah, ljutnju, sreću i tugu. Takvom svetu bi nedostajalo bogatstvo emocija našeg svakodnevnog života. Što je još važnije, bilo bi veoma teško izgraditi i odr žati složene, nesmetane i snažne interakcije, društvene strukture i kulturne simbole koji uređuju ljudsko društvo. Sa sociološke tačke gledišta, sticanje ovakvih sposobnosti kroz interakci ju omogućava nam da budemo deo tokova društvene organizacije. Svako od nas poseduje jedinstven sklop motiva, kulturnih smernica, samopoimanja, veštinu igranja uloga i sposobnosti da pokaže osećanja. Ipak, da bi društvo moglo da postoji svako od nas mora imati ove osnovne sposobnosti barem u minimalnoj meri. To je ono što je bitno sa sociološke tačke gledišta, jer sociolozi treba da razumeju šta čini mogućim društvene odnose i društvenu organizaciju. Dinamika socijalizacije kao procesa koji dovodi do sticanja ovih osnovnih sposobnosti od presudnog je značaja za razumevanje ljudi kao pojedinaca, ali i načina na koji društvo funkcioniše.
Proces socijalizacije Rađamo se kao narcisoidna stvorenja. Dok smo bili bebe želeli smo sve i to odmah. Ukoliko to ne bismo dobili, plakali bismo i vrištali. Međutim, odmah po rođenju, socijalizacija počinje da zauzdava i kroti egoizam deteta, pošto novorođenče postaje deo društvene strukture - bolnice, doma, poro dice - gde mora da komunicira i usaglasi svoje postupke sa drugima - me dicinskom sestrom, majkom, ocem, braćom, sestrama i drugima. Tako otpo činje proces interakcije koji traje celog života i odvija se unutar najrazličitijih konteksta. Iz takve interakcije razvijaju se naši motivi, sistem kulturnih simbola (jezik, vrednosti, uverenja i norme), predstava o sebi, prepoznatljiv i jedinstven način igranja uloga, kao i čitav niz emocionalnih sposobnosti. Nekoliko očiglednih, ali svakako suštinski važnih principa odvija se to kom procesa socijalizacije. Prvo, novorođenčad poseduju niz urođenih bio loških sklonosti i sposobnosti. Na samom početku života, u najmanju ruku, novorođenčad imaju neke biološke potrebe i nagone, složene nervne mreže, brojne žlezde koje luče hormone, repertoar primarnih emocija, minimalne potrebe za pripadanjem i mnogo latentnih bioloških sklonosti koje će doći do izražaja kasnije u životu (videti sliku 8.1). Drugo, rana socijalizacija ima više uticaja na aktiviranje tih bioloških predispozicija nego kasnija socija lizacija. Nadalje, rana socijalizacija ima više uticaja na formiranje ličnosti pojedinca. Sva novorođenčad uče da komuniciraju, tumače gestove drugih, a njihove reakcije koriste kao ogledalo, te na osnovu odraza u njemu for
Socijalizacija
165
miraju svoje prve predstave o sebi (Cooley, 1909). Novorođenčad i deca u najmlađem uzrastu počinju da osećaju očekivanja drugih i uspostavljaju prvi kontakt sa kulturnim normama; zatim počinju da razvijaju osoben na čin gestikulacije i igranja uloga kako bi se složili sa drugima; usmeravaju energiju prema drugima, što se na kraju razvija u stabilnu motivaciju; te proširuju svoje emocionalne horizonte. Pošto novorođenče nikada ranije nije imalo društveni kontakt ono ne zna kako treba da igra ulogu, nema predstavu o sebi, motive, kulturu ili emocije. Otuda rana interakcija sa dru gima ima nesrazmerno velik uticaj na vrste osnovnih sklonosti koje će oso ba kasnije razviti. Treći princip socijalizacije sastoji se u tome što interakcija sa značajnim drugima (significant others) - ljudima za koje smo emotivno vezani - ima znatno veći uticaj u socijalizaciji pojedinca nego interakcija sa ljudima koji nam nisu naročito važni (Sullivan, 1953). Najznačajniji drugi su nam, razu me se, roditelji i rođaci. Deca uče da preuzimaju i stvaraju uloge, pri čemu procenjuju sebe u „ogledalu“ sačinjenom od gestova drugih, preuzimaju njihova stanovišta, ali i kulturne norme koje oni oličavaju. Pored toga, deca preuzimaju stil igranja uloga. Kada se predstavljaju tako da se njihovi po stupci slažu sa normama značajnih drugih, oni usmeravaju našu motivacionu energiju na način koji im omogućava da ispune očekivanja drugih ljudi, društvenih struktura i društvenih normi. I tako deca polako uče da upravljaju ispoljavanjem emocija. Kasnije u životu svi širimo krug značaj nih drugih, pa tu spadaju vršnjaci, učitelji, ljubavnici, supružnici, sopstvena deca, poslodavci, pa čak i medijske ličnosti - ali oni nikada nemaju toliki uticaj kao oni značajni drugi s kojima smo uspostavili interakciju u ranom detinjstvu.
166
Sociologija
Četvrti princip socijalizacije se odnosi na činjenicu da interakcija u pri marnim grupama, gde su odnosi prisniji i emotivniji, ima više uticaja na formiranje ličnosti nego kontakt sa drugima u sekundarnim grupama, gde su odnosi formalniji i manje neposredni (Cooley, 1909). Ovim ne želimo da tvrdimo kako sekundarne grupe nemaju uticaja na ponašanje pojedina ca, njihovo igranje uloga, samopoimanje, tumačenje kulturnih kodova, na čin na koji će oni kanalisati i usmeravati motivacionu energiju i ispoljavati emocije. Stvar je u tome da uticaj sekundarnih grupa nikad nije tako velik i jak kao uticaj porodice, bliskih prijatelja i drugih grupa u kojima ljudi ostvaruju direktne i prisne kontakte. Naredni princip obuhvata činjenicu da dugotrajni odnosi sa drugima imaju više uticaja na ličnost nego kratkotrajne interakcije. Istina, može se desiti da pojedinci koji nakratko postanu deo našeg života ipak uspeju da izvrše veliki uticaj na nas. Ipak, samopoimanje, privrženost kulturnim nor mama, način igranja uloga i usmeravanje emocija i motivacione energije obično su oblikovani uticajem dugotrajnih veza, veza koje opstaju godina ma. Prema tome, rane, dugotrajne interakcije sa značajnim drugima u pri marnim grupama imaju najviše uticaja na razvoj ličnosti. Sve ovo može delovati očigledno, ali svakako nije beznačajno. Ovi principi važe za sve nas i čine nas ovakvima kakvi jesmo. Proces razvoja naših osnovnih sposobnosti za učešće u društvu ne traje kratko. Štaviše, taj proces se nikad ne završava. Međutim, do perioda adoles cencije mnoge osnovne sposobnosti su već počele da se kristališu. Individua u tom periodu već jasno pokazuje stabilnu predstavu o sebi, niz identite ta, određeni način igranja uloga, sklop prihvaćenih vrednosti, privrženost određenim uverenjima, poznavanje osnovnih normi, niz motivacionih sila, kao i sklonost ka emocionalnom reagovanju na predvidljiv način. Međutim, sve te sposobnosti ne smemo da shvatimo kao utvrđene ili sa svim oformljene zato što u periodu posle adolescencije svi susrećemo nove značajne druge u različitim društvenim strukturama. Nova prijateljstva će se tek roditi; postaćemo članovi novih grupa; stupićemo u nove organiza cije; bićemo deo novih zajednica. Ipak, u određenoj meri, značajni drugi na koje naiđemo kasnije u životu, kao i nove društvene strukture sa osobenim strukturama, moraju da nas prihvate onakve kakvi jesmo. Pojedinac više nije grudva koja se može svojevoljno oblikovati. Otuda je malo verovatno da će se naši motivi, kulturne norme, slika o sebi, emocionalne sklonosti i način igranja uloga radikalno promeniti ulaskom u nove društvene struk ture. Promena će verovatno biti postepena, a katkad i neprimetna. Zato nam se može učiniti, kada sretnemo nekog koga dugo nismo videli - da deluje potpuno isto kao nekad. O ljudima kao društvenim bićima možemo naučiti mnogo toga ukoliko ispitamo pokušaje da se različitim uticajima ljudi promene, kao i slučajeve
Socijalizacija
167
radikalnih promena kod ljudi. Naravno, postoji ogromna industrija - kli nička psihologija, psihoterapija, psihoanaliza, grupna terapija, kao i stotine primenjenih zamisli u ovim poljima - koja je pre svega posvećena menjanju ljudi. Ponekad takve terapije urode plodom i izazovu promenu kod ljudi. Do znatnog broja promena može da dođe u pogledu kulturnih vrednosti i uverenja, a ljudi mogu postati svesniji normi od suštinskog značaja. Takođe je moguće izmeniti emocionalne sklonosti i način igranja uloga putem dramaturške obuke ili uvežbavanja. Dakle, uz svestan napor, ljudi donekle mogu da se izmene. Mogu da postanu bolji u igranju i stvaranju uloga, mogu da izmene svoja uverenja i sposobnost prihvatanja normi, ili mogu uspešnije da kontrolišu i usmere određene emocije. Ukoliko želimo da izazovemo ovaj vid promene od pomoći nam mogu biti različiti programi. Međutim, ukoliko ljudi žele da promene svoju predstavu o sebi i svoje motive, onda je pred njima dalek i naporan put. Duboko ukorenjene predstave o sebi ne mogu se ukloniti kratkim treningom, niti je moguće odjednom izmeniti motivaciju od, na primer, jake potrebe za pripadanjem ka potrebi za moći ili uspehom, već će promena teći sporo i, u najvećem broju slučajeva, neće biti naročito velika. Međutim, u životu se ponekad dešavaju suštinske promene. Na primer, bivši alkoholičar posle tretmana može da se promeni i na kraju tretmana bude potpuno drugačiji od osobe koja je prethodno izgubila posao, porodi cu, prijatelje i samopoštovanje. Ukoliko stvari posmatramo iz tog ugla primetićemo da je rehabilitacija zaista u stanju da takvom pojedincu pomogne da stvori novu predstavu o sebi i novu motivaciju. Međutim, mali broj ljudi je spreman da se svojevoljno do te mere ogoli. Zato naše staro samopoimanje i stari motivi odolevaju preobražaju. Oni nas ograničavaju u pogledu onoga što bismo mogli od sebe da načinimo. Ovakve okolnosti nam pojašnjavaju proces socijalizacije odraslih. Kako prolazimo kroz razne životne faze - kao što je novi posao, porodica, radno mesto, zajednica, klubovi i organizacije - od svih elemenata ličnosti najlak še će se izmeniti način igranja uloga, kao i kulturne smernice. Naravno, i naše samopoimanje će se unekoliko izmeniti, u zavisnosti od naših uspona i padova, kao i od toga koliko smo zadovoljni reakcijom drugih ljudi, ali ta izmena neće biti istog obima kao promena načina igranja uloga i kulturnih smernica. Naši motivi i emocionalne sklonosti će se možda unekoliko izme niti tokom života, ali ne tako radikalno. Motivi počinju da se menjaju samo sa istinskim fizičkim slabljenjem, ali čak i tada stare želje i strasti mogu da odole promenama. Sa stanovišta neophodnosti održavanja društvenog poretka verovatno je najbolje da ličnost ne bude potpuno nepostojana. Značajno je i da se veština igranja uloga i razumevanje kulturnih normi najlakše i najbrže menjaju. Kad bi ljudi mogli brzo i Jako da promene svoju predstavu o sebi i svojim motivima drugima bi bilo teško da im odgovore na pravi način. Njihovi
168
Sociologija
postupci ne bi bili dosledni pa drugi ne bi mogli da im se prilagode. Ali ako ljudi mogu da izmene, pa čak i poboljšaju svoju veštinu igranja uloga, interakcija i saradnja će biti znatno olakšane. A ukoliko mogu i da steknu i prihvate nove kulturne smernice interakcija sa drugima će biti još lakša, kao i integracija u postojeći društveni poredak. Ako, pored svega ovoga, budu usavršili ispoljavanje i kontrolu emocija to će još više produbiti saradnju i adaptaciju. Međutim, promene kulturnih smernica i veštine igranja uloga ne dopri nose uvek društvenom poretku. Često se dešava upravo suprotno, pa se ljudi koji su nekad prihvatali društveni poredak odjednom pobune protiv njega, ili stopa devijantnosti počne da raste. Veoma je važno istaći da su naše spo sobnosti koje su podložnije izmenama istovremeno i najznačajnije sposob nosti u procesu prilagođavanja društvenim situacijama. To znači da ljudi mogu da budu fleksibilni u odnosima sa drugim pojedincima i prilikom kolektivnih poduhvata, dok oni elementi koji su manje fleksibilni - sopstvo i motivi - pružaju pojedincu i njegovoj okolini osećaj postojanosti i konti nuiteta, čak i kada je potrebno napraviti izmene radi prilagođavanja novo nastalim okolnostima. Prema tome, u određenom smislu, mi možemo da se držimo glavnog cilja a da u isto vreme menjamo puteve kojima ka njemu napredujemo. Bez te dvostruke sposobnosti društvena promena bi bila još neugodnija i traumatičnija nego što već jeste.
Socijalizacija
169
Okvir 8.1. Resocijalizacija putem ispiranja mozga U ratnim vremenima zarobljenici bi često bili podvrgavani „ispiranju mozga“. Kako sama reč kaže, trebalo je isprati zatvorenikov mozak od svih sadržaja. Činjenica da se ispiranje mozga nije pokazalo veoma uspešnim u uvođenju trajne promene kod velike većine zatvorenika potvrđuje stabilnost ličnosti. Čak i u slučajevima kada je ispiranje mozga bilo uspešno, bilo je neophodno sprovesti vrlo surove mere, što takođe ukazuje na jak otpor prema promeni ličnosti. Ukratko ćemo opisati ove tehnike, kako bismo videli koju meru surovosti treba primeniti da bi postupak uspeo. Kao prvo, da bi ispiranje mozga bilo uspešno zatvorenik mora biti doveden u stanje ekstremne fizičke nelagodnosti. Neophodno je zatvorenika lišiti hrane i vode, mučiti ga, i najvažnije - ne dati mu da spava. Na primer, zatvoreniku mogu da budu uskraćene hrana i voda nekoliko dana, a u budnom stanju će ga održavati nedeljama. Drugo, zatvorenik mora biti društveno izolovan od ostalih zatvorenika. Dokle god zatvorenik ima podršku drugih zatvorenika biće veoma teško slomiti ga. Treće, ispitivači moraju na zatvorenika preneti osećaj paranoje, i to tako što će tvrditi da su ga njegova zemlja i ostali zatvorenici napustili. Ovakvi pokušaji će uroditi plodom samo ukoliko je zatvorenik fizički i emocionalno oslabljen usled nedostatka sna i društvene izolacije. Četvrto, u trenutku kada se čini da zatvorenik posustaje i gubi osećaj za stvarnost ispitivači će preuzeti saosećajniju ulogu. Pretvarače se da su mu prijatelji, nudiće mu pomoć, hranu, vodu i, naravno, novu političku ideologiju. Tokom ovog procesa stvaraju se nove predstave o sebi, usvajaju se nove vrednosti i uverenja, a menjaju se i motivi i način igranja uloga. Jednom reči, nastaje nova ličnost. Ipak, ovako drastična promena ličnosti je retka. Češće se dešava da se stavovi, vrednosti i uverenja menjaju privremeno, sve dok se zatvorenik ponovo ne integriše u svoje prvobitno društvo. Prema tome, čest neuspeh metoda ispiranja mozga svedoči o jačini i postojanosti ljudske ličnosti.
Faze socijalizacije ličnosti Rana socijalizacija Socijalizacija je dugotrajan proces. Najpre moramo naučiti da komuni ciramo sa drugima. Kad nauči da komunicira, dete može da stupa u inte rakciju sa drugima kako bi se uključilo u širu kulturu. Ti likovi su sve češće medijske ličnosti ili junaci kompjuterskih igara. Uz nešto vežbe i izlaganja različitim tipovima statusnih položaja i uloga u raznim društvenim struk-
170
Sociologija
turama dete počinje da razvija sopstveni način igranja uloge - uči kulturne norme, uverenja i vrednosti, a sebe doživljava kao određen tip osobe. Kada pojedinac uđe u pubertet njegova ličnost je u velikoj meri već oblikovana. Njegovo biološko nasleđe je gotovo potpuno razvijeno, spremno za dugo trajno propadanje koje neprimetno počinje oko dvadesete godine života. Njegovi motivi - ili sfere na koje je spreman da utroši energiju - jasno se uočavaju, razjašnjava se njegova predstava o sebi kao određenoj vrsti osobe, koja zaslužuje reakcije drugih ljudi, a kultura koju je usvojio dovoljna je za nastanak osnovne moralnosti. Počinju da se izdvajaju prepoznatljivi, osobeni obrasci igranja uloga i reakcije na druge ljude, a njegovi emocionalni odgovori u različitim situacijama postaju sve predvidljiviji. U tabeli 8.2. na vedene su najočitije faze socijalizacije od rođenja do ranog zrelog doba. Od rođenja do treće godine dolazi do strahovitog razvoja nervnog siste ma i mišića. Zbog veličine ljudskog mozga novorođenčad moraju da budu vrlo nezrela i nerazvijena kada napuste majčinu utrobu. Zbog te nerazvije nosti deca su bespomoćna i potpuno zavisna od staratelja, koji komunicira sa bebom i obučava je kako treba da odgovori. Očito je da su ljudi progra mirani da nauče jezik bez preteranog truda. Sa navršene tri godine dete je sposobno da preuzima uloge i učestvuje u interakciji sa drugima: ima izgrađen rečnik od oko 1.000 reči, tumači emocije drugih ljudi i predstavlja se na određen način. Pored toga, u tom uzrastu deca su već iskusila pojam moralnosti i moć kulture da odredi šta je dobro a šta loše, odnosno - dolič no i nedolično. Usled svega toga, u najvećem broju situacija trogodišnje dete je naučilo da uzima u obzir norme, vrednosti i uverenja. Deca su naučila i da emocije treba regulisati, te da će pojedini oblici ispoljavanja emocija dovesti do kazne, dok će neki drugi doneti nagradu. Ona razumeju dobar deo emo cija koje su navedene u tabeli 8.1. i, što je naročito važno, osetiće stid zbog nedoličnog ponašanja, kao i krivicu za ponašanje koje krši moralne norme. Deca takođe počinju da vide svoj odraz u nečemu što je Čarls Horton Kuli nazvao „ogledalom“ (looking glass), koje je sačinjeno od reakcije drugih lju di na postupke deteta, usled čega kod deteta počinje da se javlja predstava o sebi kao određenoj vrsti osobe. Od četvrte do sedme godine nastavlja se razvoj nervnog sistema i mišića, što omogućava deci da razviju još više kognitivnih veština i veći stepen mi šićne koordinacije. Sem toga, hormoni počinju da utiču na ponašanje, iako prava hormonska bura nastaje tek u adolescenciji. Kod deteta se izdvajaju poseban stil i veština igranja uloga, a u zavisnosti od prirode i broja kon teksta (situacija) u kojima bude moglo da komunicira dete će pokazati ve liku veštinu u komunikaciji ili će se činiti nezrelim ili nesposobnim da lako komunicira sa drugima. Pored toga, deca uče da kontrolišu izlive emocija i, što je još važnije, da kontrolišu i pravilno usmeravaju ispoljavanje emocija. Detetova predstava o sebi sve je jasnije oblikovana budući da mu iskustvo i kontakt sa drugima pokazuju kakva je osoba. Konačno, motivaciona stanja
Socijalizacija
171
dobijaju na značaju i intenzitetu, i počinju da usmeravaju interesovanja i način igranja uloga kod dece do sedam godina. Pun neurološki i biološki razvoj, s jasnim hormonskim diferenciranjem pola, biće vidljiv između osme i šesnaeste godine. Osoba govori tečno, uo čavaju se obrasci govora i drugi bihevioralni obrasci u igranju uloga, a ovi obrasci će najverovatnije ostati prisutni kod adolescenta sve do rane zrelosti. Do doba rane adolescencije dobro je razvijena sposobnost da se uloge preu zimaju u interakciji sa drugima. Zapravo, često naizgled kompulzivno čavr ljanje i druženje adolescenata može da se tumači kao pokušaj da se usavrše i fino podese veštine preuzimanja i igranja uloga. Sposobnost tumačenja tuđih emocija, kontrole sopstvenih emocionalnih odgovora, kao i usaglašavanja emocionalnog ponašanja, znatno se uvećala, mada bura hormona u periodu adolescencije često otežava kontrolu ispoljavanja osećanja. Motivi su sada oformljeni, pa određuju vrste interesovanja i aktivnosti na koje će adolescent usmeriti svoju energiju. Do tada je adolescent stekao značajan nivo poznavanja kulture i upućenosti (knowledgeability) na nju. Sem toga, dolazi do internalizacije, usvajanja osnovnih moralnih načela, i do poveća nog razumevanja mnogih ključnih normi važećih u čitavom nizu situacija i okolnosti. Možda je najveća poteškoća za adolescenta izgradnja stabilne slike o sebi. Krize identiteta su prilično česte u periodu rane adolescenci je. Dok pojedinac igra uloge tumači reakcije drugih u ogledalu, procenjuje sebe i počinje da razvija stabilnije shvatanje o sebi. U tradicionalnim društvima prošlosti osoba bi se sa navršenih 16 godi na smatrala gotovo potpuno zrelom. Međutim, usled potrebe da se steknu određene profesionalne veštine putem obrazovanja u modernim društvi ma zrelost se odlaže. Kada mladi napune 18 ili 19 godina oni su biološ ki potpuno razvijeni. Njihove osnovne saznajne sposobnosti su se razvile, mišićno-skeletni sistem je u potpunosti oformljen, a hormonska ravnoteža postignuta. U ranim dvadesetim godinama otpočinje dug period slabljenja organizma i starosti, koji je gotovo neprimetan bar prvih desetak godina, a koji se završava smrću. Do osamnaeste godine razvijena je predstava o sebi a, iako će se mnogi identiteti koji odgovaraju različitim situacijama tek ra zviti, osećaj vrednosti i prikladnosti kod pojedinca razviće se u potpunosti do dvadesete godine života. Nesigurnosti u pogledu identiteta će se prevazići do kraja perioda adolescencije, iako će mnoge naknadne nove uloge koje će pojedinac igrati uticati na manje izmene predstave o sebi. Do dvadesete godine života očigledan je način igranja uloge pojedinca, iako će se i on podešavati tokom godina vežbe u novim društvenim okolnostima. Do tada će se razviti i kulturne smernice, naročito osnovna moralna načela poje dinca i njegova spremnost da se prikloni normama, mada svaka osoba širi svoje poznavanje kulturnih smernica tokom celog života, ili makar sve do starosti. Uobičajen način na koji pojedinac emocionalno odgovara i koristi emocije prilikom igranja uloga razviće se do dvadesete godine života, mada
174
Sociologija
se emocionalne sklonosti donekle menjaju tokom zrelog doba i, u mnogim slučajevima, menjaju se s ulaskom u fazu starosti.
Socijalizacija u zrelom dobu Ljudi uče tokom celog života, pa čak i oni koji nam izgledaju pritupo i ograničeno. Iako rane faze socijalizacije imaju više uticaja na izgradnju ličnosti nego kasnije faze, ipak treba imati u vidu da se čovek menja s go dinama. Slabljenje organizma je sad uočljivije i u mnogim slučajevima ograničava vrste uloga koje se mogu igrati. Pored toga, ljudsko iskustvo u novim društvenim okolnostima i sredinama - kao što su posao, porodica, obrazovanje, zajednica i susedstvo, religija, rekreacija i mnoge zasebne sfe re aktivnosti u modernim društvima - može donekle da izmeni osnovne elemente ličnosti. Pojedinac će izmeniti svoj način igranja uloga; njegove emocionalne reakcije u različitim situacijama verovatno će se izmeniti; doći će do modifikacije i podešavanja njegovih motiva (s obzirom na dotadaš nje uspone i padove); steći će nova znanja o kulturnim smernicama, pa će čak i samopoimanje doživeti određene izmene usled biološkog slabljenja i iskustva stečenog učestvovanjem u različitim strukturama i igranjem ra znih uloga. U tabeli 8.3. izloženi su podaci i gledišta niza teorija kako bismo razumeli tok života u zreloj dobi. Ukoliko tek izlazite iz faza navedenih u tabeli 8.2, podaci iz tabele 8.3. će vam naznačiti šta vas tek čeka. Naravno, ako ste stari ji od prosečnog studenta već ste iskusili neke uticaje socijalizacije u zrelom dobu. Ovu tabelu sam uprostio time što sam posebno naglasio tri osnovne faze zrelog doba u modernim društvima. Prva faza obuhvata ranu zrelost, od dvadesete do tridesete godine života. Tokom ove faze pojedinci stvaraju svoje porodice, đobijaju decu, kupuju kuće u novim susedstvima, zapošlja vaju se, dostižu određeni dohodak, te uopšte učestvuju u punom nizu insti tucionalnih sistema, grupa, organizacija i zajednica prisutnih u datom druš tvu. Pored toga, oni će biti svrstani na osnovu glavnih društvenih kategorija - starosti, pola i roda, društvene klase i etničke pripadnosti - budući da ove kategorije određuju kako će drugi reagovati na njihove postupke. Za vreme rane faze zrelog doba samopoimanje pojedinca se unekoliko menja, u zavisnosti od toga kako on procenjuje svoj uspeh ili neuspeh u igranju ključnih uloga kao što su uloga oca, majke ili zaposlenog. Razvijaju se veštine igranja uloga, dok će način igranja uloga biti podešen prema izmenama samopoimanja i identiteta, nastalim kao posledica uspeha ili neuspeha u različitim grupama i organizacijama. Kulturne smernice su istančanije, a poznavanje normi je produbljenije, dok se osnovna moralna načela najverovatnije više neće znatno menjati. Motivi će biti prilagođeni iskustvu, a oblasti na koje je
Socijalizacija
175
pojedinac spreman da uloži svoj trud verovatno se neće naročito izmeniti, osim ako nije uspeo da zauzme željene položaje ili da uspešno odigra ulo ge u određenim tipovima društvenih struktura. Emocije se uglavnom lakše kontrolišu i usmeravaju, a izražavanje emocija se drastično menja, osim u slučaju velikih emocionalnih problema u životu. Od kasnih tridesetih do kasnih šezdesetih nastupa period zrelog odra slog doba. U ovom periodu pojedinac doživljava značajne promene u vezi sa položajima koje zauzima i ulogama koje igra. A na polju porodičnog ži vota - deca sazrevaju i odlaze od kuće, ponekad čak dolazi i do razdvajanja pojedinca od supružnika. Preuzimaju se nove uloge kao što su uloge bake ili deke. Što se tiče posla, možda će pojedinac u ovom periodu promeniti nekoliko poslova ili će možda imati neka još lošija iskustva u karijeri, kao što su otkaz ili dugotrajno odsustvo s posla. Pojedinac zauzima konačan položaj u društvenoj klasi. Zdravstveni problemi mogu da budu sve češći. A u trenutku kada čovek navrši 65 godina starost postaje neizbežna činjenica. U određenom smislu, pojedinac je dostigao vrhunac u sferama u kojima je želeo da se ostvari i počinje da shvata da sledi period opadanja. Ovakve promene često utiču na menjanje ličnosti, i to često u velikoj meri. Biološko propadanje za većinu ljudi postaje neizbežno krajem zrelog odraslog doba. Pošto pojedinac ne može da se uključi u određene vrste ak tivnosti, ili, pak, ima zdravstvenih problema, prinuđen je da novom stanju prilagodi makar neke elemente samopoimanja, načina igranja uloga i emo cionalnih reakcija. Tokom većeg dela ovog perioda identiteti i predstave o sebi su dosta stabilne, pa ipak se mogu donekle izmeniti kada pojedinac iz gubi uloge u porodici i na poslu. U skladu s tim, njegov način igranja uloga se može izmeniti kako se bude prihvatao novih uloga i kako starost bude sve očitija. Nove kulturne smernice mogu dobiti na značaju, mada se osnov na moralna načela verovatno neće izmeniti. Krajem ovog perioda mogu se unekoliko izmeniti motivi koji su bili stabilni tokom celog perioda zrelosti, uporedo sa izmenama uloga u porodici i na poslu. U ovoj fazi odrasle dobi, prema rečima psihoanalitičara Erika Eriksona, postavljen je najveći izazov (Erikson, 1950). Naime, pojedinac može prihvatiti načelo plodotvornosti - odnosno, on može da se posveti drugima i s njima deli sve što je stekao - ili može da se prikloni načelu samoapsorpcije i stagnacije2 - odnosno, odbijanja da deli sa drugima. Naredna faza socijalizacije u zrelom dobu nastupa sa svrstavanjem osobe u kategoriju starih osoba. U periodu od 66. do 80. godine života više nije lako izbeći takvu kategorizaciju. Drugi reaguju na pojedinca kao na staru osobu, što ga primorava da napravi izmene slike o sebi. Pored toga, za vreme kasnijih faza ovog perioda biološko slabljenje je ubrzano, što takođe primo2 Erikson koristi izraz generitivity, koji se odnosi na brigu o drugima i činjenje dobra društvu. Reč je prevedena kao plodotvornost. Na drugom kraju ove opozicije nalazi se samoapsorpcija (self-apsorbtion) ili posvećenost isključivo sebi. odnosno stagnacija (zastoj) (prim. prev.).
178
Sociologija
rava ljude da se prilagode novim okolnostima. Pojedinac je, osim u malom broju slučajeva, izgubio stare uloge na poslu i u porodici, što ga je navelo da napravi dalje izmene načina igranja uloga, emocionalnih reakcija, motiva, a možda čak i predstave o sebi. Te neophodne izmene mogu da budu još teže, kao u slučaju kada osoba boluje od hronične bolesti ili izgubi supružnika. Kada osoba navrši 80 godina ona je prešla prag prosečnog ljud skog veka u modernim društvima, te stoga mora da se suoči sa činjenicom da joj se smrt približava. Veoma stare osobe u ovu poslednju fazu stupaju sa različitim usmerenjima. Oni koji su uspeli u životu, koji imaju jaku i pozitivnu predstavu o sebi, i koji su bili u stanju da zauzmu položaje i odigraju uloge što donose visok dohodak i prestiž, uglavnom će se prema smrti odnositi pozitivno. Oni će razumeti da je smrt neizbežna, i biće zahvalni na dobrom životu. Za razliku od njih, neuspešni ljudi, koji nikad nisu imali stabilnu i pozitivnu predsta vu o sebi, i koji nisu igrali prestižne i zadovoljavajuće uloge, uglavnom će u ovoj fazi biti ogorčeni i ozlojeđeni, a smrt će posmatrati kao još jedan u nizu užasa s kojim su prinuđeni da se suoče. Erik Erikson je duboku starost video kao borbu integriteta (ispunjenosti) protiv očaja, u zavisnosti od toga da li ljudi svoj dotadašnji život tumače kao niz pozitivnih događaja, te da li smatraju da su uspeli u životu, ili, s druge strane, imaju u vidu sve ono što nisu ostvarili i zato nastavljaju da budu samoapsorbovani.
Agensi socijalizacije Pojedinci Prvi agensi (posrednici) u životu deteta su roditelji, a naročito majka. Roditelji nisu samo ljudi koji se brinu o detetu, već su i predstavnici kultu re. Posredstvom poruka koje upućuju detetu roditelji mu prenose kulturnu tradiciju društva - počev od jezika, pa sve do suštinskih vrednosti i uverenja. Pored toga, oni predstavljaju i primarne izvore emocionalne podrške detetu, pa će tako razmena pozitivnih i negativnih emocija između roditelja i dece uticati na praktično svaki aspekt ličnosti deteta. Ukoliko dete od ro ditelja prima pozitivne emocije najverovatnije će razviti osećaj poverenja u druge ljude, njegova procena sopstva će biti pozitivna, što dovodi do stva ranja stabilne predstave o sebi, prihvatiće vrednosti i uverenja date kulture, biće spremno da igra uloge prema okvirima normi, i biće u stanju da šalje pozitivne emocije drugim ljudima. Kada roditelji nisu dosledni u ispoljavanju emocija, naročito kada se razbesne, verovatno je da će formiranje svih elemenata ličnosti deteta biti problematično. Roditelji nisu jedini individualni agensi koji utiču na razvoj ličnosti dete ta. Drugi članovi porodice - braća i sestre, babe i dede, tetke, stričevi i drugi
Socijalizacija
179
rođaci - takođe će uticati na razvoj ličnosti deteta ukoliko su u stalnom kontaktu s njim. Vremenom, pošto dete odraste, venča se, zasnuje porodicu, supružnik i deca pojedinca postaju novi agensi socijalizacije. Zaista, retko koji roditelj može da opovrgne činjenicu da je socijalizovan posredstvom uticaja supružnika i dece. U bilo kom trenutku života određeni pojedinci u grupama, organizacija ma i zajednicama mogu da izvrše znatan uticaj na osobu. Nastavnik, kolega, prijatelj, ili čak medijska ličnost, mogu da utiču na bilo koji aspekt ličnosti pojedinca, iako je stepen ovakvog uticaja znatno manji od uticaja direktnog kontakta u okviru porodice ili grupe vršnjaka u ranoj mladosti.
Grupe Grupe poseduju moć, pogotovo primarne grupe u kojima su direktni kon takti česti a emocionalne veze čvrste. Kada se nađemo u grupi preuzimamo uloge u interakciji s drugima i nastojimo da se složimo. Pošto uglavnom želimo da se uklopimo, norme date grupe i reakcije drugih u grupi imaju moć da oblikuju naše igranje uloga, samoprocenu, motivaciju i iskazivanje emocija. Porodica je najverovatnije najvažnija grupa, budući da predstavlja neposredno okruženje deteta od rođenja, uključuje druge članove, čije se mišljenje ceni i opstaje i u najvažnijim godinama u razvoju ličnosti deteta. Pored porodice, znatan uticaj na oblikovanje detetove ličnosti imaće i prve grupe vršnjaka u kojima dete učestvuje i prvi put igra društvene uloge i stiče predstave o sebi koje nisu vezane za porodicu, pri čemu se primenjuju nove norme, uverenja, vrednosti, način govora i druge kulturne smernice, i gde se doživljavaju i izražavaju mnogobrojne nove emocije. Kasnije u životu, grupe oformljene na poslu, grupe vezane za rekreaciju i aktivnosti zajednice, te druge sfere društvenog života, u određenoj meri će uticati, ako ni na šta drugo, a ono na način igranja uloga, emocionalno izražavanje, kao i privrženost kulturnim smernicama. Ovakve grupe najverovatnije neće izmeniti motivaciju i samopoimanje, osim ukoliko pojedinac ne postane jako zavisan od grupe.
Organizacije Prva formalna organizacija za većinu dece je škola, a ponekad i predškol ska ustanova. Tu dete upoznaje svet formalnih pravila, nadgledanja pošto vanja pravila i kažnjavanja neželjenog ponašanja, kao i bezličnost dobrog dela društvenog života u modernom svetu. U određenom smislu, socija lizacija u školi uči dete kako da igra uloge, iskazuje i kontroliše emocije, definiše samo sebe, usmeri motivaciju, pa čak i da se fizički predstavi kako to zahtevaju birokratske organizacije. Dakle, potajni školski program se sa stoji u tome da se deca kroz period adolescencije, a često i tokom jednog dela zrelosti, socijalizuju, odnosno uključe u način funkcionisanja organi zacija. Što je neka organizacija važnija za pojedinca, i što se on više oslanja
180
Sociologija
na nju da bi dobavio vredne resurse, kao što su novac, prestiž, moć i znanje - to je veća moć organizacije da utiče na oblikovanje ličnosti ili, u slučaju odraslih ljudi, na njeno ponovno oblikovanje. Najveći deo ove moći imaju grupe koje su deo organizacija, mada one uglavnom kanališu i usmeravaju kulturu organizacije s obzirom na to da regulišu ponašanje. Prema tome, pojedinac će naučiti da usmerava energiju, odnosno motive, na način do stupan i uslovljen strukturom organizacije, da odredi i definiše sebe prema kulturnim standardima organizacije i onih koji imaju moć, da igra uloge kako to nalažu kultura i struktura organizacije, da prihvata kulturne smernice koje nameću organizacije, kao i da emocije izražava kako to nameću organizacije. Međutim, ljudi nisu roboti, pa je moć kulture nad ličnošću retko kad potpuna. Zaista, grupe u organizacijama se često bune, bilo tiho, bilo glasno, protiv zahteva organizacije. Ipak, pošto većina ljudi u modernim društvima provodi najmanje 40 sati nedeljno u nekakvoj organizaciji, velike su šanse da će takva dugotrajna i intenzivna izloženost kulturi i strukturi organiza cije uticati na ličnost.
Kategorije Na prvi pogled može se učiniti da nije mnogo verovatno da će pripad nost nekoj društvenoj kategoriji uticati na socijalizaciju ličnosti. Biti mlad ili star, biti pripadnik neke etničke grupe, zauzimati određen klasni položaj, nije isto što i biti član neke grupe ili organizacije. Ipak, kada se osoba smesti u određenu kategoriju, drugi se prema njoj ophode u skladu sa očekivanji ma i predstavama vezanim za tu kategoriju. Na primer, muškarac i žena će svugde biti tretirani kao pripadnici odvojenih polnih kategorija. Ljudi pre ko svih agensa socijalizacije stiču znanje o relativnoj vrednosti i važnosti, ali i o onome što se očekuje od pripadnika određene kategorije. Kada se ovakvo znanje usvoji, svaki put kada pripadnost pojedinca nekoj kategorijalnoj jedinici postane vidljivo, način na koji se on predstavlja, igra uloge, usmerava motivacionu energiju, izražava emocije, povezuje se s kulturom, pa i način na koji se fizički predstavlja - biće pod uticajem pripadnosti datoj kategoriji. One društvene kategorije koje traju celog života, kao što su etnička pripadnost i pol, izvršiće više uticaja na oblikovanje ličnosti budući da će pojedinac neprestano morati da se nosi s očekivanjima vezanim za pripadnost datoj kategoriji.
Zajednica Zajednice organizuju aktivnosti u fizičkom prostoru. Mesto gde pojedi nac živi posredno utiče na njegovu ličnost time što određuje i ograničava grupe i organizacije u kojima on može da učestvuje. Pored toga, zajednice organizuju kategorije ljudi prema društvenoj klasi i etničkoj pripadnosti, povećavajući ili umanjujući učestalost interakcije između članova ovih ka-
Socijalizacija
181
tegorija, čime takođe povećavaju ili umanjuju uticaj očekivanja vezanih za kategorije na ličnost pojedinca. Dakle, ljudi koji žive u getu, ili u kraju nase ljenom članovima određene društvene klase, komuniciraće u okvirima kul ture, međuljudskih odnosa, emocionalnog izražavanja, motiva i identiteta odgovarajućih tom getu ili društvenoj klasi. Pored toga, zajednice mogu direktno da utiču na ličnost kada uključuju određenu kulturu i strukturu što ograničavaju uloge koje ljudi mogu da igraju, identitete koje mogu da predstave, emocije koje mogu da iskažu i motive koje mogu da mobilišu. Uporedite, na primer, ogromne razlike u kulturi i strukturi siromašne seoske zajednice, luksuznog predgrađa ili veli kog grada. Strukture i kultura ovih zajednica podvrgnuće svaki element lič nosti socijalizaciji, pa će pojedinci, rođeni i odrasli u ovim dosta različitim zajednicama, razviti ličnosti koje se znatno razlikuju.
Mediji O uticaju medija na proces socijalizacije dosta se raspravlja, ali nema sumnje da je najveći broj ljudi u modernim društvima izložen medijima po nekoliko sati dnevno. A ukoliko televiziji, radiju, dnevnim novinama, časopisima i filmovima dodamo računarske igrice i internet, izloženost me dijima kod mnogih pojedinaca može i da premaši direktnu interakciju sa stvarnim ljudima. Jasno je da izloženost medijima može da učvrsti posto jeće sklonosti u ponašanju, ali nije jasno da li mediji mogu da stvore te sklonosti. Dakle, nasilne slike i scene u medijima mogu da učvrste i pojačaju nasilan način igranja uloga nekih pojedinaca, ali se postavlja pitanje da li nasilje u medijima može da izazove nasilne načine igranja uloga, odnosno da posreduje u socijalizaciji ili usvajanju ovakvih vidova ponašanja. Posto je određeni dokazi koji govore u prilog tome da mediji mogu da izazovu nasilno ponašanje ukoliko su medijski prizori dovoljno živopisni i ubedljivi, ali, opet, postoje i činjenice koje dokazuju suprotno. U svakom slučaju, mediji su važan agens socijalizacije jer prikazuju kako ljudi treba da igraju uloge, izražavaju emocije, predstavljaju se, vide same sebe, te kako treba da usmeravaju i ulažu motivacionu energiju, dok u isto vreme prenose odre đene vrednosti, uverenja i norme. Mediji mogu da utiču čak i na biološke procese, kao što je skorašnje istraživanje uticaja računarskih igrica pokazalo da se koordinacija mišića oka i ruke povećava s vremenom koje pojedinac posvećuje kompjuterskim igrama.
Institucionalne sfere Institucije socijalizuju pojedince najvećim delom posredstvom grupa, organizacija i društvenih kategorija iz kojih su sastavljene. Mi odrastamo u porodici, koja je deo institucije srodstva; zaposleni smo u preduzeću, koje je deo institucije privrede; molimo se u crkvi, koja je jedan element insti tucije religije; idemo u određenu školu, koja je deo institucije obrazovanja.
182
Sociologija
Kultura institucija se, dakle, prenosi posredstvom grupa i organizacija, kao i kategorijalnih jedinica, koje sačinjavaju jednu institucionalnu oblast. Me đutim, institucije mogu i direktno da socijalizuju pojedince, nezavisno od grupa, kategorija i organizacija iz kojih su sačinjene. Na primer, najveći deo vaše predstave o uspehu i o sebi, vaših motiva, načina igranja uloga i emo cija, trenutno je vezan za instituciju obrazovanja. Moguće je da su određeni pojedinci iz grupa u okviru škole znatno uticali na ove delove vaše ličnosti, ali pored toga postoji i jedan opšti uticaj obrazovanja kao institucionalnog sistema na vašu ličnost. Vaši motivi, predstava o sebi, igranje uloge studen ta, emocionalna posvećenost obrazovnoj ustanovi, kao i vaša reakcija na testove i ocene nalaze se pod uticajem šire institucije obrazovanja, nezavi sno od bilo koje određene slušaonice, fakulteta ili univerziteta. Zapravo, sve što radite - učite, određujete sebe prema kriterijumima uspeha na fakulte tu, prilagođavate se rasporedu i ulogama kako biste postigli dobar uspeh, ulažete energiju u učenje, procenjujete šta je dobro a šta loše, doživljavate emocije - činite pozivajući se na uopštene predstave o obrazovanju koje ste stekli. U određenom smislu, vi se socijalizujete dok upoznajete obrazovanje kao celinu i koristite opšte vrednosti, uverenja, norme i druge karakteristike sistema u izgradnji strukture svoje ličnosti. Ono što važi za obrazovanje može da važi u oblasti privrede, porodice, religije, politike, nauke, prava i u svakoj drugoj institucionalnoj oblasti koju koristite kao referentni okvir za uređenje svog ponašanja i predstava o sebi kao određenoj vrsti osobe, motivisanoj da ostvari određene ciljeve.
Stabilnost i promena u društvenom poretku Elementi ličnosti su relativno stabilni zato što se, odmah po nastanku, integrišu, odnosno vezuju jedni za druge. Naše samopoimanje je rezultat procene sopstva u svetlu kulturnih normi; naš način igranja uloga i preu zimanje uloga pod velikim je uticajem, kako predstave koju imamo o sebi tako i kulturnih normi; kulturne norme i emocije usmeravaju naše motive, a motivi utiču na naše tumačenje ovih normi i emocionalnih stanja; na kraju, motivi i emocije u velikoj meri utiču na naš način igranja uloga zato što pažljivo biramo koje ćemo uloge preuzeti i odigrati kako bismo zadovoljili svoje potrebe. Prema tome, ovi elementi ličnosti sačinjavaju jedan sistem, koji zbog povezanosti elemenata uspeva da odoli radikalnim promenama. Svima nama ova integracija je neophodna, pošto bi bez nje naš emo cionalni život bio veoma buran. Kod mnogih ljudi postoji neusklađenost određenih elemenata ličnosti, što vodi izraženoj nestabilnosti, pa zato nisu zadovoljni svojim životom. Na primer, njihovoj sposobnosti da igraju uloge i procenjuju sebe mogu da nedostaju kulturne smernice. Ili, stvaranje uloga može biti neusklađeno s predstavom koju imaju o sebi. Ili, njihova motiva-
Socijalizacija
183
ciona energija možda ne odgovara kulturnim očekivanjima pred kojima su se našli, pa zato moraju da se izbore sa negativnim emocijama kao što su frustracija, bes, povređenost i stid. Svi poznajemo ljude koji su bili u takvim situacijama, a i mi sami u određenoj meri pokazujemo ovakav oblik neu sklađenosti i nedoslednosti. Nedoslednost i neusklađenost u pogledu osnovnih ljudskih sposobnosti mogu da se podnose do određene mere, ali ukoliko je nedoslednost preve lika najverovatnije će doći do promene ličnosti ili će uslediti emocionalni problemi. Drugim recima, relativna doslednost u pogledu ovih sposobnosti predstavlja silu koja se odupire promeni. Ako se sopstvo, kulturne smernice, motivi, emocije i igranje uloga nalaze u ravnoteži mala je verovatnoća da ćemo se promeniti, osim ukoliko se budemo zadesili u potpuno novim okolnostima pa je promena neophodna. Mi obično nastojimo da komuni ciramo u okolnostima u kojima se osećamo prijatno i gde možemo da isku simo pozitivne emocije. Pokušavamo da učinimo samo ono u čemu mo žemo da uspemo. Selektivno uklanjamo poruke od drugih ljudi koje nisu u saglasnosti sa našom predstavom o sebi, a izbegavamo okolnosti kojima ne odgovaraju naše kulturne norme. Zato biramo društvene sfere (niše) u kojima će nam biti prijatno, pa naši životi postaju predvidljivi, a možda čak i pomalo dosadni. Zato su ljudima privlačna mesta za odmor kao što su Atlantik Siti i Las Vegas, pošto tamo možete, barem nakratko, da izađete iz kolotečine. Međutim, celo društvo zavisi od takve kolotečine, odnosno navika, budući da život postaje predvidljiv pošto ljudi traže oblasti koje od govaraju njihovoj ličnosti. Predvidljivost, rutina, a možda i dosada, glavno su vezivno tkivo društvenog reda (J. Turner, 1988). Ova usklađenost između društvenih oblasti (niša) u kojima učestvujemo i naše ličnosti postaje još jedna sila koja nastoji da održi doslednost i sta bilnost ličnosti, pošto je ta stabilnost neophodna za održanje društvenog poretka. U društvima u kojima ljudi imaju utisak da ne pripadaju oblastima (nišama) u kojima učestvuju, oni osećaju pritisak da izmene svoju ličnost, ili, što takođe može biti slučaj, da izmene „sistem“ kako bi on odgovarao njihovim potrebama, težnjama, sposobnostima i predstavama koje imaju 0 sebi. Na primer, revolucije često izbijaju kada posle perioda povećanih očekivanja - tj. kulturnih uverenja da su uslovi života sve bolji i da tako treba da bude i u budućnosti - nastupi pogoršanje ili stagnacija društvenih 1 ekonomskih uslova (Davies, 1969; Philips, 2001). U takvim slučajevima neusklađenost između kulturnih normi i osećanja samopoštovanja kod po jedinaca, njihovih motivacionih potreba i veština igranja uloga dovoljan je uslov koji može da ih navede na narušavanje društvenog reda. Kad ovakav jaz između ličnosti i društvenih uslova pogađa veliki broj ljudi verovatna je promena društvenih struktura, a moguće su i izmene ličnosti. Izbijanje pobuna, protesta i društvenih potreba iziskuje postojanje velikog broja ljudi koji ne mogu da nađu društvene oblasti saobrazne svojim sposobnostima (Smelser, 1963; Turner & Killian, 1978). Baš kao što doslednost i usklade-
184
Sociologija
nost naših osobina i ravnoteža između tih osobina i društvenih uslova pred stavljaju osnovu društvenog reda, nedoslednost i neuravnoteženost podstiču društvenu promenu.
Sažetak 1. Socijalizacija je poseban vid interakcije - interakcije koja oblikuje pri rodu ličnosti čoveka, ljudsko ponašanje, interakciju i učešće u društvu. Bez socijalizacije ne bi postojali ljudi, a ni društvo. 2. Uopšteno rečeno, osnovne komponente ili sposobnosti ličnosti zna čajne za razumevanje ljudskog ponašanja u društvu predstavljaju: (a) motivi; (b) način i veština igranja uloga; (c) kulturne smernice; (d) samopoimanje i identiteti; i (e) emocije. 3. Po pravilu, interakcija koja je započeta u ranom dobu, dugo traje i od vija se u okviru primarnih grupa i sa značajnim drugima, imaće najve ći uticaj na razvoj elemenata ličnosti. 4. Socijalizacija se odvija tokom vremena i u određenoj meri obuhvata „faze“ koje obeležavaju sticanje ili izmenu elemenata ličnosti. U ra noj socijalizaciji faze 1-3,4-7, 8-14 i 15-20 godina života obeležava ju značajne promene ličnosti. Faze socijalizacije u odraslom dobu u postindustrijskim društvima su neodređenije, ali se u grubim crtama odnose na periode 21-37, 38-65, 66-80 i 81 godina života pa sve do smrti. U svakoj fazi socijalizacije ličnost se donekle menja, pošto se menjaju i njeni elementi. 5. Ličnost do određene mere teži stabilizaciji, što svakoj osobi pruža određenu staloženost, ali istovremeno održava i red u društvu.
Ključni pojmovi Emocije: stanja ili raspoloženja osobe koja su utemeljena u primarnim stanjima kao što su bes, strah, tuga, sreća i iznenađenost. Identitet: predstava koju ljudi imaju o sebi u određenom društvenom kontekstu i ulozi. Kulturna usmerenja: sklop vrednosti, uverenja, normi i drugih simbo ličkih sistema koji usmeravaju ponašanje pojedinaca i interakciju. Motivi/motivacija: mera i priroda energije koju pojedinac ulaže da bi zauzeo određene položaje i igrao uloge u društvu.
Socijalizacija
185
Plodotvornost nasuprot posvećenosti sebi ili stagnaciji: sedma faza po razvojnoj shemi Erika Eriksona, koja traje tokom zrelog odraslog doba i u kojoj uspeh na planu porodice, posla i zajednice kod pojedinca izaziva osećaj da treba da se posveti drugima, ili ga, u slučaju neuspeha - navodi na posvećenost sebi i stagnaciju. Samopoimanje: predstava koju pojedinac ima o sebi kao određenoj vrsti osobe sa određenim osobinama, koja prema tome zavređuje određene oblike reakcije drugih ljudi. Socijalizacija: interakcije koje se usađuju u osnovne elemente ličnosti, a koje su neophodne za njegovo učešće u društvu. Veština igranja uloga: sposobnost pojedinca da stvori i preuzme ulogu u interakciji s drugima.
Glava 9
DRUŠTVENA KONTROLA Problem društvenog reda Društveni život uključuje stalnu nesaglasnost između onih snaga koje nastoje da održe društveni red i onih koje stvaraju devijacije, razdor, nered i društvenu promenu. Mi doslovno živimo usred neprestane borbe koja se odvija između mehanizama društvene kontrole i društvenih tendencija ka devijantnosti, konfliktu i razdoru. U toj društvenoj borbi ne postoje dobra i loša strana: snage kontrole ne moraju uvek biti dobronamerne, niti su sile nereda i razdora uvek usmerene ka lošim ciljevima. Dakle, pravičnost ili nepravičnost tih dveju strana društvene dinamike nije toliko važna, koli ko je važna neophodnost njihovog postojanja. Bitka je beskonačna i iz nje proishodi osnovno sociološko pitanje: kako postići određeni stepen reda u društvu. Zaista, osnivači sociologije koje smo spominjali u prvoj glavi Kont, Spenser, Marks, Dirkem i Veber - želeli su da odgovore na ovo pitanje. Za njih, kao i za nas danas, društveni svet je ispunjen tenzijom i konfliktom, promenom i transformacijom. Čak i oni koji ne zagovaraju status quo vide da su društva koja ne mogu da ponude makar uslovne i privremene odgo vore na ova pitanja ispunjena konstantnim previranjima i promenama. Iako promena i konflikt često mogu da dovedu do poboljšanja opštih uslova ne ophodna je i prisutnost saradnje i saglasnosti među ljudima, jer bi bez njih društvo propalo ili bi postalo poprište neprestanih prevrata. Problem poretka se, stoga, zasniva na pitanju društvene kontrole. Ili, kako bi se neki zagovornik funkcionalističke teorije mogao zapitati: kako se ljudi navode da igraju uloge na način koji im omogućava da međusobno sarađuju? Kako ljudi postižu saglasnost o tome šta je pravilno, a šta pogrešno, šta je podesno, a šta ne? Kako se rešavaju sporovi i neslaganja? U nekim se druš tvima do odgovora na ova pitanja dolazi lako, bez velikog razmatranja i raz mišljanja. U drugim društvima kontrola je stalan problem. Ljudi su otuđeni, odstupaju od prihvaćenih normi, razilaze se u pogledu suštinskih vrednosti i shvatanja, sukobljavaju se kako bi ostvarili svoje interese i, uopšte, odbijaju da se usaglase. Upravo ovim temama se bavi teorija konflikta. Ovakvi pro-
Društvena kontrola
187
blemi u društvenoj kontroli najčešće se sreću u velikim, složenim, raslojenim društvima. Pozabavićemo se nešto detaljnije ovim problemima.
Snage nereda Veličina populacije. Veličina populacije je jedan od činilaca koji utiču na pitanje reda u društvu. Uvek je teže organizovati velike populacije nego male, jer, s povećanjem broja stanovnika, pojedinačni kontakti postaju sve problematičniji i tada pojedinac nema dovoljno vremena da upozna druge ljude, da s njima razgovara. Sem toga, kvalitet interakcije - jačina emocija, privrženosti i međusobnog poverenja - opada. Dakle, kada ljudi ne mogu da stupe u direktan kontakt sa svim članovima društva, i kada ne mogu da stvore osećaj međusobne solidarnosti, tada je oslabljena jedna veoma snažna sila društvene kontrole. Pored toga, oni koji jesu u kontaktu često formiraju potpopulacije i razvijaju sopstvenu potkulturu i način života koji se razlikuju od kulture i obrazaca ponašanja većine članova društva. Ovakav oblik komunikacije pruža članovima osećaj solidarnosti, ali i čini da člano vi potpopulacije postanu prepoznatljivi i različiti od ostalih. Kada se pot populacije u društvu međusobno ponašaju kao stranci, onda se pojačavaju konflikti i neslaganja, iz čega naposletku proizlaze problemi kontrole među različitim potpopulacijama. Sem toga, mnogo je teže distribuirati resurse i uskladiti aktivnosti u većim populacijama. Budući da ljudi ni u privatnim razgovorima ne mogu uvek da se usaglase oko nekih pitanja, kako se onda može postići dogovor između članova društva koji su praktično jedni drugima stranci, i kako odlučiti šta je čiji posao i kome će šta pripasti? Tržišna privreda, koja podrazumeva da ljudi kupuju i prodaju robu i usluge, jedan je od mogućih odgovora, ali nepotpun. Drugi odgovor je konsolidacija vlasti, odnosno stvaranje „poli tičke sile“ koja će upravljati usklađivanjem aktivnosti, distribucijom resursa i regulacijom potencijalnih sukoba na tržištu. Diferencijacija. Društvena diferencijacija je još jedan faktor koji utiče na problem društvenog reda. Diferencijacija je proces stvaranja razlika u okviru kulture, profesija, prihoda, porodične strukture, tipova privrednih sporazuma i svih ostalih aktivnosti kojima se ljudi bave. Što je prisutniji veći broj razlika, to je populacija izdiferenciranija. Diferencijacija proizlazi iz porasta populacije, jer su u velikim populacijama ljudi odvojeni jedni od drugih i razvijaju sopstvene potkulture i načine života. Sem toga, po trebno je pronaći nova, složenija privredna rešenja, u kojima će ljudi imati specijalizovane uloge i biti organizovani tako da mogu proizvesti dovolj nu količinu robe i usluga, neophodnu za održanje velike populacije. Stepen diferencijacije zavisi od mnogo faktora, ali u svakom slučaju - ona raste s porastom populacije. Iz ovakvih razlika uvek proističu problemi društvene kontrole: kako organizovati ljude koji pripadaju različitim potkulturama, radnim organizacijama, imaju različite uloge u privredi, žive u različitim
188
Sociologija
zajednicama; ko će sprečiti njihov sukob; ko će regulisati tržišne aktivnosti. Kao odgovor na ova pitanja, regulatorne aktivnosti vlasti se proširuju, što stvara još jedan izvor društvene diferencijacije. Nejednakost. Rast populacije i društvena diferencijacija povezani su tre ćim faktorom koji ugrožava društveni red, a to je nejednakost. Kako po pulacija raste i ljudi se bave različitim stvarima neizbežno je da neki pri bave više novca, moći i ugleda nego drugi. Potpuna društvena jednakost je moguća samo u vrlo malim populacijama, gde razlike u aktivnostima i načinu života članova zajednice nisu velike. Međutim, uz porast populacije i diferencijacije povećava se i nejednakost, koja predstavlja vrlo promenljivu snagu u osnovi sukoba i tenzije u društvima. Nejednakosti ponekad stvaraju društvene revolucije koje obuhvataju celo društvo, a često izazivaju i manje sukobe između onih koji poseduju i onih koji ne poseduju određene resur se. Kako kritičke teorije primećuju, najzanimljiviji događaji u društvu - kao što su štrajkovi radnika, zahtevi za ravnopravnost žena i etničke tenzije nastaju usled nejednakosti između članova različitih društvenih kategorija. Svi pokreti za društvenu promenu - kao što su radnički pokret, pokret abo licionista1, pokret za davanje prava glasa ženama, savremeni ženski pokret i pokret za ljudska prava - nastali su kao odgovor na nejednakosti (videti dvadeset drugu glavu). Sukobi i nasilje često su deo ovih pokreta, pošto se sukobljavaju sile koje iziskuju promenu i sile društvene kontrole. Do izmi renja ovih sila dolazi kada reaguje vlada, na primer u obliku novih zakona, novih institucija za sprovođenje zakona i novih procedura koje će uticati na smanjenje nejednakosti.
Makrosile društvene kontrole: država i tržišta Društveni život u velikim, diferenciranim društvima, u kojima je prisut na nejednakost, ispunjen je mogućim neslaganjima, razdorom i neredima. Britanski socijalni filozof sedamnaestog veka, Tomas Hobs, u delu Levija tan, došao je do zaključka da je jedino rešenje za te probleme da svi odluče da se priklone političkom autoritetu - državi (Hobbes, 1651). Za razliku od Hobsa, ekonomski filozof 18. veka, Adam Smit, zastupao je utilitarističko gledište (Smith, 1776). On je smatrao da je na slobodnim, neregulisanim tržištima prisutna „nevidljiva ruka reda“ (invisible hand of order), koja ne prestano izjednačava ponudu i potražnju i stvara mrežu zavisnosti između ljudi i društvenih struktura koje organizuju njihove aktivnosti.2 Iako nam se može učiniti da rasprave ovih starih socijalnih filozofa danas nisu značajne, u američkom društvu jasno se uočava neka vrsta kompromi sa između njihovih suprotstavljenih ideja. 1 Pokret za ukidanje trgovine robljem i drugih praksi kojima se ugrožavaju osnovna ljudska prava (prim. prev.).
2 Tačnije, slobodno tržište uspeva da zadovolji potrebe svih učesnika. Iako učesnike u privredi motiviše lični interes, nevidljiva ruka uspeva da usmeri te interese ka podsticanju opšte privredne dobiti. Jer, kako pojedinac uvećava svoj profit uvećava se i profit cele zajednice (prim.prev.).
Društvena kontrola
189
Mi živimo u društvu u kome društvene vrednosti ističu slobodu i in dividualnost; dominantni sistem naših ekonomskih uverenja podvlači tr žišnu privredu zasnovanu na principu laissez-faire (fr. „pusti stvari takve kakve jesu“; „ne mešaj se“) i ekonomskoj konkurenciji među pojedincima; naša društvena ubeđenja naglašavaju izreku „gledaj svoja posla“, „budi svoj“, „drži se svojih ubeđenja“ i „ne popuštaj pod pritiscima“. Mnoga naša poli tička uverenja uključuju nepoverenje u „veliku vladu“ i ubeđenje da je svaka vlast neefikasna. Naši junaci su grubi osobenjaci, koji rade ono što žele a ne ono što im se kaže. Dakle, jasno je da se naša kulturna ubeđenja više uklapa ju u Smitovo nego Hobsovo viđenje. Ali, kao što sam već napomenuo, kako se veličina, diferencijacija i nejednakost povećavaju, stvaranje velike vlade je neizbežno. Otuda mnoga naša osnovna kulturna ubeđenja i ideologija ne odgovaraju realnosti društvenog života u velikim, složenim društvima. Zamislimo da našim društvom upravljaju samo zakoni ponude i potražnje. Kako bismo kontrolisali pohlepu? Ko bi nas zaštitio od prevara? I kako bi se obezbedile osnovne usluge, poput izgradnje puteva, škola i policije? Dakle, politički autoritet, koji uključuje zakone, policiju, sudstvo i zatvore, mora da postoji u društvu kako bi se održao red, svidelo se to nama ili ne. Sem toga, država je ta koja finansira usluge kao što su vatrogasne službe, obrazovanje, zdravstvena zaštita, socijalna zaštita, socijalno osiguranje i drugi progra mi. Kako se šire funkcije države Smitova nevidljiva ruka tržišta postaje vrlo uočljiva. Društvo koje nema široku državnu kontrolu ne može da odgovori na sledeća pitanja: ko će graditi puteve, ko će kontrolisati zagađenje, ko će za štititi potrošače, ko će osigurati naš novac u bankama, ko će se brinuti o siromašnim, nesrećnim i starim osobama, ko će sprečiti tržišni monopol, ko će se boriti protiv kriminala, ko će sprečavati sukobe, ko će održavati škole, ko će osnivati fakultete i univerzitete, ko će finansirati kontrolu bolesti, ko će održavati rekreacione površine i zelenilo. Ove i druge zadatke ne mogu sprovoditi privatne korporacije, koje se nadmeću za profit na slobodnom tržištu. Kada bi neko privatnim kompanijama prepustio izvršavanje ovih zadataka - društvo bi propalo. Problemi društvene kontrole bi jednostavno prevagnuli i mi bismo ostali da živimo u jednom prilično hladnom svetu. Tačno je da imamo pravo da se žalimo na mnogo štošta, ali bez države - ne bismo imali čak ni taj luksuz da gunđamo. Ipak, Hobs je verovatno preterao u svom zalaganju za državnu vlast bu dući da vlast sama po sebi ne može da održi red. Upotreba moći rađa nego dovanje onih koji su joj podređeni. Zapravo, moć ne služi samo za kontrolu, već i za prikupljanje bogatstva i drugih vrednih sredstava. Kao rezultat toga, kao što su oduvek naglašavali zagovornici kritičke teorije, moć postaje izvor nejednakosti i potencijalnih sukoba. Nemoguće je upravljati društvom koje neprestano mora da se osvaja, što se videlo na primerima bivšeg Sovjetskog Saveza (1990) i sukoba na Bliskom istoku.
190
Sociologija
Dakle, društveni red se ne može održati na duže vreme ni pomoću Smitove „nevidljive ruke“, niti pomoću Hobsovog Levijatana. Za sprovođenje društvene kontrole u složenim društvima neophodno je postojanje tržišta i države. Međutim, oba ova faktora zasebno narušavaju red u društvu. Sem toga, sile kontrole koje deluju na makronivou nisu efikasne ukoliko nisu podržane svakodnevnom interakcijom i rutinama na međuljudskom, od nosno mikronivou.
Sile društvene kontrole na mikroplanu Interakcionistička teorija zastupa gledište da je društveni red većim delom uslovljen neformalnim međuljudskim procesima. Dok se odvija ra sprava oko toga da li tržište ili država treba da održava društveni red, ljudi uspevaju da postignu saglasnost, povinuju se pravilima i zadovolje se svo jim svakodnevnim susretima sa grupama, organizacijama i zajednicama. Naravno, nije uvek sve tako idealno, ali je činjenica da se problem reda u velikoj meri ublažava posredstvom procesa interakcije. Socijalizacija. Socijalizacija je jedan od glavnih procesa interakcije. Da bismo rešili problem društvenog reda posvećujemo se upoznavanju opšte kulture i simboličkog repertoara kroz interakciju sa drugima. Kada između ljudi ne bi postojao nikakav nivo saglasnosti oko vrednosti, uverenja i nor mi, ne bismo znali šta možemo da očekujemo u nekoj situaciji, ne bismo imali standarde prema kojima bismo procenjivali svoje i tuđe ponašanje, a ne bismo imali ni smernice za ponašanje. Dakle, ipak bismo morali da stvorimo vrednosti i uverenja, pa bi naša interakcija bila neprijatna, stresna, a možda i konfliktna, sve dok se ne bismo dogovorili oko opštih značenja. Otuda je jedan od osnovnih procesa društvene kontrole socijalizacija, koja nas uvodi u svet zajedničkih simboličkih repertoara i sistema, što su takođe isticali funkcionalisti (Parsons, 1951). Kada jednom prećutno prihvatimo važnost ovakvih zajedničkih simbola mi se socijalizujemo i tragamo za od govarajućim normama, uverenjima i vrednostima u različitim situacijama. Kada se čovek zadesi u novoj situaciji, i kada nije siguran koje su norme prihvaćene, on postane osetljiviji i oprezniji, te pokušava da nauči kulturne kodove. A želja i spremnost da dopustimo da nas ti kodovi usmeravaju i vode deo su moćnog mehanizma društvene kontrole. Ova potreba da se nauče kulturni kodovi, kao i sticanje samih kodova, mahom su rezultat socijalizacije. Uz to što imamo potrebu da naučimo kul turne norme, važeće u određenim situacijama, kroz socijalizaciju stičemo i motive koji nas pokreću i navode da zauzimamo položaje u društvu i da igramo određene društvene uloge. Kada bismo bili apatični i otuđeni ne bismo želeli da igramo uloge i ne bismo mogli da se oslonimo na druge. Društvo ne bi moglo da nas kontroliše, jer nas jednostavno ne bi bilo bri ga. Dakle, bez motivacije koju stičemo kroz proces socijalizacije ne bismo se obavezivali na održavanje društvenog reda, niti bismo bili spremni da
Društvena kontrola
191
se povinujemo kulturnom autoritetu. I ma koliko želeli da ostanemo verni kodovima kulture - da bismo funkcionisali u društvu, moramo da posedujemo određene veštine kao što su preuzimanje uloga, stvaranje uloga i upravljanje emocijama. Ovim veštinama nas uči socijalizacija. Bez njih ne bismo mogli da se prilagodimo i podešavamo svoje reakcije. Konačno, predstava koju imamo o sebi predstavlja svojevrstan kompas prema kome podešavamo svoje ponašanje i predviđamo reakcije drugih ljudi. Kada ne bismo imali sopstvo, i kada ne bismo neprestano procenjivali svoju ličnost, drugi ne bi mogli na odgovarajući način da odgovore, niti bi mogli da nas kontrolišu. Potvrda sopstva nam omogućava da učestvujemo u interakciji što drugima daje moć da nas kontrolišu - u granicama normale, naravno. Sankcionisanje. Uzajamno sankcionisanje je takođe sastavni deo svih oblika interakcije, i ključno je za sprovođenje društvene kontrole. Uporedo s našim preuzimanjem uloga u društvu, tumačenjem gestova i smišljanjem odgovarajućeg odgovora, odvija se sankcionisanje naših postupaka. Na osnovu gestova drugih ljudi mi procenjujemo da li se ponašamo kako to situacija nalaže; ukoliko smo u nečemu pogrešili, to vidimo iz njihovih reakcija - mrštenja, uvređenog izraza lica - pa menjamo ponašanje. Ukoli ko gestovima ne bismo mogli da pripišemo simboličko značenje, i ukoliko ne bismo mogli da preuzimamo uloge i zamišljamo sebe na mestu drugih osoba, društvena kontrola bi izgubila na suptilnosti. Onda bismo morali batinom da teramo ljude na pokornost. Naravno, i dalje se povremeno ko risti ovaj metod primoravanja na pokornost, ali je od njega mnogo važnija i efikasnija suptilna i ponekad nesvesna orkestracija gestova, zahvaljujući kojoj znamo da li smo postupili dobro ili ne. Rituali. Mnoge situacije iziskuju stereotipno ponašanje, tj. rituale. Rituali predstavljaju još jedan način za kontrolisanje naših reakcija i održavanje društvenog reda, jer nam pomažu da procenimo jedni druge, ocenimo si tuaciju, razumemo značajne kulturne norme, uverenja i vrednosti i pred vidimo reakcije drugih ljudi. Na primer, prilikom kupovine se upuštamo u određene rituale zahvaljujući kojima interakcija teče glatko - „dobar dan, kako ste“, „odlično, hvala na pitanju“, „divan dan danas“, „da, zaista jeste“, „prijatan dan“, „hvala, takođe“. Drugim recima, rituali kontrolišu i regulišu interakciju, a mi smo istovremeno zadovoljni jer nam rituali omogućavaju da se ne zbližavamo sa strancima više nego što je potrebno. Dakle, svi rituali kontrolišu i usmeravaju tok interakcije. Nama se govori šta treba da radimo, a mi znamo kako da odgovorimo drugima. Segregacija (razdvajanje) aktivnosti. Još jedan oblik društvene kontrole je prostorno i vremensko razdvajanje nekompatibilnih aktivnosti, odnosno aktivnosti u kojima se koriste različiti društveni simboli, obrasci interakcije i rituali. Društvene strukture obavljaju većinu ovih razgraničavanja umesto nas, što znači da ovaj oblik kontrole potiče od spoljnih srednjih (mezo) i makrostruktura. Ipak, kako prelazimo s jednog nivoa aktivnosti na drugi mi
192
Sociologija
prećutno priznajemo važnost ove vrste odvajanja aktivnosti. Na primer, po rodične aktivnosti u složenim društvima su razdvojene od poslovnih aktiv nosti, jer se zahtevi koji se postavljaju članu porodice razlikuju od obaveza radnika. Zato ljudi, kad odu na posao, ostave kućne probleme kod kuće, i na taj način razdvajaju suprotstavljene norme i uloge. Ukoliko članovi porodi ce donesu poslovne probleme kući, obično unesu tenziju u domaćinstvo; ili, ukoliko ljudi rade kod kuće, ili vode porodičan posao, onda je to veliki te ret za sve članove porodice. U složenim društvima neophodno je razdvojiti nekompatibilne aktivnosti kako bi se izbegle tenzije koje nastaju iz potrebe da se izmire različita kulturna očekivanja i dramaturški zahtevi. Na primer, ukoliko osoba želi da plati za seksualni odnos ili kupi drogu, skoro uvek može da nađe „ulicu crvenih fenjera“ ili mesto gde može da kupi drogu od dilera, te se na taj način ova vrsta aktivnosti razdvaja od ostalih aktivnosti.
Snage društvene kontrole na srednjem planu Organizacije. Između interakcija prilikom susreta i u grupnoj interakciji (mikroplan), s jedne strane, i državnih i zakonskih struktura (makroplan), s druge strane, postoji čitav niz struktura kontrole na srednjem ili mezoplanu. Ove strukture uglavnom obuhvataju najrazličitije organizacije. Jedan oblik organizacije za kontrolu devijantnosti često se naziva totalna institu cija, u kojoj su ljudi zatvoreni dok ne prestanu da se ponašaju na devijantan način. Tipični primeri ovakvih organizacija su: zatvori, mentalne ustanove, domovi za maloletne delinkvente, pritvor, izolovani zatvori za osumnjičene teroriste, te druge složene organizacije koje izgrednike i druge koji se sma traju opasnim, odvajaju od ostatka društva. Drugu vrstu organizacija na srednjem nivou čine strukture za reintegra ciju, u kojima se rehabilituju devijantne osobe, kako bi jednom mogle da postanu deo normalnog društvenog života. Mnoge totalne institucije su u isto vreme i strukture za reintegraciju, ali je u njima stepen rehabilitacije uglavnom vrlo ograničen. Druge organizacije, poput ustanova za lečenje zavisnika od alkohola i narkotika, uglavnom imaju aktivniju ulogu u menjanju devijantne osobe. Još jednu vrstu strukture kontrole na srednjem planu čine organizacije koje imaju ulogu društvenog sigurnosnog ventila (safety valve). Ove struk ture su obično odvojene od glavnog toka normalnog društvenog života i predviđene su za pružanje oduška devijantnim oblicima ponašanja, koji će se u svakom slučaju ispoljavati, bez obzira na to koliko se šira javnost pro tivi. Javne kuće, opijumske jazbine, gej barovi i druge strukture daju oduška devijantnim porivima, istovremeno uspevajući da ih odvoje od normalnog društvenog života. Neke ovakve strukture, poput kockarskih kazina, postale su uobičajene, deo normalnog toka društvenog života sa širenjem „indijan skih kockarnica“ ili sa izgradnjom destinacija nalik na Diznilend, kao što je Las Vegas. Dakle, ono što se nekad smatralo devijantnim danas je opštepri-
Društvena kontrola
193
hvaćeno. Nešto slično se događa i sa ostalim tipovima devijantnosti, kao što je slučaj sa gej barovima, koji postaju sve prihvaćeniji u široj javnosti. Ostavljajući po strani pomenute organizacije za kontrolu devijantnosti, ne treba zaboraviti da regularne društvene organizacije funkcionišu kao mehanizmi društvene kontrole. Posao, škola, rekreacija, crkva, prodavnice i mnoge druge organizacije u koje stupamo regulišu naše ponašanje. One imaju „pravila za ulazak“, jer kada uđemo u njih mi znamo kako treba da se ponašamo (Luhmann, 1982), a kada napuštamo organizaciju napuštamo i njena pravila, a čim stupimo u drugu organizaciju prilagođavamo ponaša nje novim pravilima. Pošto veliki deo života provodimo prelazeći iz jedne organizacije u drugu, ta pravila funkcionišu kao efikasan mehanizam kon trole. Zajednice. Treba imati u vidu da su organizacije deo zajednica, koje takođe funkcionišu kao mehanizam društvene kontrole. Veći deo veoma vidljive ruke reda čine lokalni organi vlasti - policija, kontrola saobraćaja, opštinski sudovi - i organizacija prostora, što se odnosi na puteve, naselja, šoping zone, poslovne centre i druge strukture koje uređuju društveni život. Pri samom pogledu na kretanje ljudi i vozila u prostoru jasno je da je ovo kretanje uređeno, jer većina ljudi koristi infrastrukturu zajednice da bi se uključili u neke organizacije i iz njih izašli, što znači da zajednice i organi zacije kontrolišu veliki deo naših svakodnevnih aktivnosti. Jednom reči, društvena kontrola je složen sklop procesa i struktura koje uspevaju da zadrže devijantnosti izvan kulturnih normi i da kontrolišu ne slaganja u društvu koja mogu da vode u društvene nemire. Društvena kon trola nikad nije potpuno uspešna. Ipak, bez mehanizama društvene kontro le, koji operišu na mikro, makro i srednjem planu društvene organizacije, ne bi bilo moguće održati društveni red. Kako se društva uvećavaju i usložnjavaju, državne i pravne institucije (makronivo) i strukture na srednjem nivou koje kažnjavaju i reintegrišu pojedince koji predstavljaju pretnju za društvo moraju sve više da podržavaju i nadopunjavaju organizacije druš tvene kontrole koje funkcionišu na mikroplanu. Društvene organizacije sistematski generišu devijantnost i razdor. Ove pojave su neizbežne i neiskorenjive, i biće ih sve više s porastom društva. Za sada ćemo se pozabaviti devijantnošću, a temu razdora i kolektivnog ponašanja koje može da promeni strukturu i kulturu društava ostavićemo za jedno od poslednjih poglavlja (dvadeset treća glava), pošto proučimo strukture ljudskih društava. Pregledom različitih teorijskih tradicija koje su razvile objašnjenja devijantnosti razumećemo kako i zašto sama priroda ljudskog društva stvara devijacije.
194
Sociologija
Devijantnost Devijantnost je ponašanje koje narušava široko prihvaćene norme. Kako se društva uvećavaju, usložnjavaju i postaju podeljena iznutra, stepen devijantnosti raste, pošto su obe vrste snaga - formalne i neformalne - druš tvene kontrole postale neodgovarajuće i nedovoljne. Emil Dirkem, jedan od osnivača sociologije, možda je bio prvi koji je primetio da je cena koju plaćaju velika složena društva - porast svih vidova devijacije (Durkheim, 1893; 1897). Dakle, stepen devijantnosti će neizbežno rasti, bez obzira na moralne prigovore i apele javnih ličnosti. U velikim društvima neophodno je uspostaviti nove mehanizme društvene kontrole, ali oni nikad ne mogu biti uspešni kao direktni mehanizmi (licem u lice), koji su karakteristični za manja, tradicionalna društva. Kako istraživanja pokazuju, ovi novi meha nizmi društvene kontrole, naročito oni koji operišu na makroplanu i sred njem planu, zapravo mogu da doprinesu stvaranju devijacija.
Funkcionalistička teorija strukturalnog naprezanja Funkcionalni teoretičar Robert K. Merton (1968) je, kako bi objasnio devijantnost, predložio teoriju strukturalnog naprezanja (cultural strain), odnosno teoriju anomije (anomic theory). U svakom društvu, smatra Mer ton, postoje kulturno definisani ciljevi koji se odnose na uspeh i nekoliko legitimnih načina da se oni postignu. Visoka stopa devijantnosti se javlja kada su legitimni načini za postizanje tih ciljeva ograničeni, što među oni ma koji nemaju pristup legitimnim resursima za ostvarenje ciljeva stvara raskorak između ciljeva i sredstava za njihovo ostvarenje. U društvu kao što je američko, na primer, naglasak je na materijalnom i profesionalnom uspehu, ali su sredstva za postizanje ovih ciljeva ograničena. Kada se kori stimo legitimnim sredstvima za postizanje uspeha, prema Mertonu, mi smo „konformisti“, jer prihvatamo ciljeve kao legitimne (težnja ka materijalnom uspehu) i koristimo legitimna sredstva da bismo ih dostigli (sem ukoliko ne varamo na ispitima). Kod drugih ljudi, pak, javlja se osećaj razdora između legitimnih sredsta va i ciljeva, što ih navodi na različite oblike devijacije. Jedan oblik devijacije jeste ono što Merton naziva inovacijom, a odnosi se na prihvatanje ciljeva uspeha, ali i na odbijanje legitimnih načina za njihovo ostvarenje, odnosno - kriminal. Kriminalci žele isto što i drugi ljudi - materijalni uspeh - ali se koriste nelegitimnim sredstvima da do njega dođu. Druga vrsta adaptacije na strukturalno naprezanje je ritualizam - kada se ciljevi uspeha zaborave ili odbace u korist ropske predanosti legitimnim sredstvima. Predani biro krata, koji sve uvek radi strogo prema pravilima, primer je takvog ritualiste. Povlačenje je još jedan oblik adaptacije na neslaganje sredstava i ciljeva, i odnosi se na odbacivanje i ciljeva uspeha i sredstava za njihovo ostvarenje. U ovu kategoriju spadaju ljudi izopšteni iz normalnog društvenog života
Društvena kontrola
195
- narkomani, članovi devijantnih grupa i slični. Poslednji vid adaptacije je pobuna - kojom ćemo se detaljnije pozabaviti u dvadeset trećoj glavi. Po
buna ima posledice na celu kulturu i društvenu strukturu gde buntovnici postavljaju nove ciljeve i nova sredstva. U Mertonovoj teoriji, dakle, širok spektar ponašanja se tumači u svetlu raskoraka između dostupnosti legitimnih sredstava i primamljivosti ciljeva uspeha. U društvu kao što je američko, koje uključuje značajan stepen ne jednakosti (videti četrnaestu glavu) i slavi prednosti materijalnog uspeha, stope devijantnosti bi trebalo da budu visoke, što i jesu. Stopa kriminala je visoka, prisutne su podgrupe koje odbijaju postojeća legitimna sredstva i ciljeve. Iako pobuna na nivou celog društva nije verovatna, prisutne su pobunjeničke podgrupe.
Pogled teorije konflikta na devijantnost Mertonova teorija strukturalnog naprezanja naglašava da zakonita sred stva nisu dostupna svima u jednakoj meri, što je upravo predmet istraživa nja konfliktne teorije. Pripadnici niže klase, žene i mnoge etničke manjine nemaju jednak pristup sredstvima potrebnim za uspeh kao imućniji beli muškarci. Pristup legitimnim sredstvima, stoga, predstavlja vredan resurs oko koga nastaje konflikt. Teorija konflikta takođe podvlači i to da su oni koji imaju moć u stanju da definišu ciljeve uspeha, kao i legitimna ili nelegi timna sredstva da se do njih dođe, a sve to na način koji im odgovara. Iako su teorije konflikta često formulisane na radikalan način (Quinney, 1970; 1979; 1980), glavni argument je vredan analize. Teoretičari konflikta smatraju da normama koje određuju šta su devijacije upravljaju moćnici. Za koni i njihovo sprovođenje naglašavaju nezakonitost aktivnosti koje vređaju moral privilegovanih klasa i koje ugrožavaju njihovo vlasništvo i bogatstvo (Turk, 1969). Blaže rečeno, na zakone i njihovo sprovođenje u velikoj meri utiče distribucija moći i privilegija. Siromašni ljudi, koji su skloniji krađi, upotrebi droga i nošenju oružja, moraju da se suoče sa oštrijim zakonima i kaznenim merama nego imućniji ljudi, koji češće odgovaraju za privred na krivična dela kao što su pronevera, industrijsko zagađenje, ugrožavanje zdravlja i bezbednosti, prevara potrošača, izborne prevare, prljavi politički trikovi, manipulisanje akcijama i slično. Sem toga, oni moćniji uglavnom mogu da računaju na podršku srednje klase. Zaista, kad se napori zakona i njihovog sprovođenja usmere na kažnjavanje krivičnih dela koja čine siro mašni manje energije ostaje za bavljenje zločinima bogatih i moćnijih ljudi, čime se bogatima omogućava da se „izvuku“.
lnterakcionistički pristupi devijantnosti Interakcionisti smatraju da naše ponašanje oblikuju reakcije (odgovori) drugih ljudi. A kada drugi obeleže, ili označe postupke neke osobe kao devijantne, ta osoba često biva prinuđena da preuzme ulogu devijantne osobe.
Društvena kontrola
195
- narkomani, članovi devijantnih grupa i slični. Poslednji vid adaptacije je pobuna - kojom ćemo se detaljnije pozabaviti u dvadeset trećoj glavi. Po
buna ima posledice na celu kulturu i društvenu strukturu gde buntovnici postavljaju nove ciljeve i nova sredstva. U Mertonovoj teoriji, dakle, širok spektar ponašanja se tumači u svetlu raskoraka između dostupnosti legitimnih sredstava i primamljivosti ciljeva uspeha. U društvu kao što je američko, koje uključuje značajan stepen ne jednakosti (videti četrnaestu glavu) i slavi prednosti materijalnog uspeha, stope devijantnosti bi trebalo da budu visoke, što i jesu. Stopa kriminala je visoka, prisutne su podgrupe koje odbijaju postojeća legitimna sredstva i ciljeve. Iako pobuna na nivou celog društva nije verovatna, prisutne su pobunjeničke podgrupe.
Pogled teorije konflikta na devijantnost Mertonova teorija strukturalnog naprezanja naglašava da zakonita sred stva nisu dostupna svima u jednakoj meri, što je upravo predmet istraživa nja konfliktne teorije. Pripadnici niže klase, žene i mnoge etničke manjine nemaju jednak pristup sredstvima potrebnim za uspeh kao imućniji beli muškarci. Pristup legitimnim sredstvima, stoga, predstavlja vredan resurs oko koga nastaje konflikt. Teorija konflikta takođe podvlači i to da su oni koji imaju moć u stanju da definišu ciljeve uspeha, kao i legitimna ili nelegi timna sredstva da se do njih dođe, a sve to na način koji im odgovara. Iako su teorije konflikta često formulisane na radikalan način (Quinney, 1970; 1979; 1980), glavni argument je vredan analize. Teoretičari konflikta smatraju da normama koje određuju šta su devijacije upravljaju moćnici. Za koni i njihovo sprovođenje naglašavaju nezakonitost aktivnosti koje vređaju moral privilegovanih klasa i koje ugrožavaju njihovo vlasništvo i bogatstvo (Turk, 1969). Blaže rečeno, na zakone i njihovo sprovođenje u velikoj meri utiče distribucija moći i privilegija. Siromašni ljudi, koji su skloniji krađi, upotrebi droga i nošenju oružja, moraju da se suoče sa oštrijim zakonima i kaznenim merama nego imućniji ljudi, koji češće odgovaraju za privred na krivična dela kao što su pronevera, industrijsko zagađenje, ugrožavanje zdravlja i bezbednosti, prevara potrošača, izborne prevare, prljavi politički trikovi, manipulisanje akcijama i slično. Sem toga, oni moćniji uglavnom mogu da računaju na podršku srednje klase. Zaista, kad se napori zakona i njihovog sprovođenja usmere na kažnjavanje krivičnih dela koja čine siro mašni manje energije ostaje za bavljenje zločinima bogatih i moćnijih ljudi, čime se bogatima omogućava da se „izvuku“.
Interakcionistički pristupi devijantnosti Interakcionisti smatraju da naše ponašanje oblikuju reakcije (odgovori) drugih ljudi. A kada drugi obeleže, ili označe postupke neke osobe kao devijantne, ta osoba često biva prinuđena da preuzme ulogu devijantne osobe.
196
Sociologija
Kako je to moguće? Teorija etiketiranja (obeležavanja, označavanja - labeling theory) tvrdi da su oznake, ili etikete, koje ljudi pridodaju nekom obliku ponašanja ključ ne za nastanak i održavanje devijacije (Lemert, 1951; 1967; Scheff, 1966). Kada ljude označimo kao devijantne - kriminalce, delinkvente, luđake, nar komane, alkoholičare - oni često na ove oznake reaguju tako što ispunjavaju očekivanja sadržana u njima. I mi sami donekle poznajemo uloge devijantnih osoba; ukoliko bi nas neko neprestano označavao - kako bismo odgo vorili? Možda bismo bili prinuđeni da se ponašamo na osnovu te oznake. Ali, proces etiketiranja je znatno složeniji (Liska, 1981). Kada neku osobu označimo kao izgrednika - na primer, kao alkoholičara, kriminalca, delin kventa, prostitutku ili mentalnog bolesnika - ta osoba obično ima neku vr stu dokumenta koji potkrepljuje tu oznaku, npr. dosje u policiji,„rupe“ u bi ografiji ili karton u bolnici. Na taj način oznaka postaje ozvaničena, formalizovana i institucionalizovana, što dovodi do toga da se poslodavci, gazde, potencijalni prijatelji, socijalne ustanove i drugi ponašaju kao da je osoba devijantna. Ovakve etikete oduzimaju ljudima šansu da pobegnu od devi jantnosti i prisiljavaju ih da ponovo prihvate devijantne uloge. Takvu vrstu pritiska prati i nemogućnost da se ostvare novi, nedevijantni međuljudski odnosi, jer ko bi poželeo da bude u kontaktu sa prostitutkom, beskućnikom, delinkventom, mentalnim bolesnikom ili alkoholičarem? Vremenom, pošto im je prilepljena etiketa, ljudi počinju da vide sebe kao devijantne osobe i ponašaju se u skladu s tom predstavom, čime potvrđuju da im etiketa pri staje. Etiketiranje je, bez sumnje, deo biografije svake devijantne osobe. Pone kad su etikete nezvanične, a ponekad se čuvaju u obliku zvaničnog dosjea. Ali, u svakom slučaju, etiketa često stvara interpersonalne i institucionalne reakcije koje sprečavaju ljude da ih se oslobode, i koje im predočavaju šta drugi o njima misle i od njih očekuju. Stoga, bez obzira na to šta je uzroko valo devijantnost, etikete su moćne sile koje je podupiru. Druga vrsta interakcionističkih teorija devijantnosti naglašava preno šenje (transmisiju) devijantnosti kroz interakciju i socijalizaciju. Možda je najpoznatija od njih teorija diferencijalne asocijacije (Sutherland, 1939; Sutherland & Cressey, 1986). Prema toj teoriji, u društvenim okolnostima u kojima je devijantnost dozvoljena osobe prihvataju veći broj devijantnih nego nedevijantnih oblika ponašanja. Takve osobe će biti sklonije razvoju devijantnih oblika ponašanja, naročito ukoliko se sa takvim ponašanjem susretnu u ranom životu i u dugotrajnim odnosima sa ljudima kojima se dive i do kojih im je stalo. Stoga, ukoliko ljudi moraju da žive u okruženju u kojem postoji mnogo primera i uzora devijantnosti oni će verovatno još od ranog uzrasta ostvariti bliske i trajne odnose sa drugim osobama usmerenim ka devijaciji. Kao rezultat toga, ovi obrasci diferencijalne asocijacije će njihove definicije odgovarajućeg ponašanja, predstave o sebi, i njihovu
Društvena kontrola
197
percepciju mogućnosti uspeha izobličiti na način koji ohrabruje devijantnost. Kad jednom budu obeleženi kao devijantne osobe za njih će biti veo ma teško da pobede ove devijantne definicije koje ih usmeravaju i oblikuju njihovo viđenje odgovarajućeg ponašanja i predstavu o sebi.
Utilitarne teorije devijantnosti Teorija kontrole meša različite aspekte pomenutih teorija i sjedinjuje ih u „stanovište racionalnog izbora“ (Hirschi, 1969). Glavno pitanje jeste: šta je to što osobe sprečava da budu devijantne, s obzirom na to da devijantnost donosi brojne dobiti. Odgovor bi bio da bi osobu previše koštalo da postane devijantna, jer bi morala da se odrekne društvenih veza sa drugim nedevijantnim osobama i grupama, vremena uloženog u obavljanje nedevijantnih aktivnosti i usvojenih ubeđenja i normi. I obratno - za devijantne osobe cena nije tako visoka. Devijantne osobe nisu ostvarile snažnu povezanost sa drugim ljudima koji ne odobravaju devijantnost. Sa tačke gledišta teorije kontrole, karijera bilo koje devijantne osobe uslovljena je nedostatkom privrženosti prema drugim ljudima ili slabim vezama sa drugima (Hirschi, 1969; Kornhauser, 1978; Liska, 1981), čak i onima koji su umešani u devijantne aktivnosti. Ukoliko nema privrženosti koju bismo rizikovali manje gubimo ako se pri klonimo devijantnom ponašanju, a pošto od devijantnosti uglavnom ima velike koristi ona se više ispoljava kod onih koji imaju slabe veze s drugim ljudima. Sem pitanja privrženosti, postoji i pitanje „ulaganja“, ili investiranja u nedevijantne karijere. Što više godina uložimo u obrazovanje, karijeru, dom, porodične veze, automobil i druge odnose i materijalna dobra, rizik je veći. Mogli bismo izgubiti ove investicije, pa zato smatramo da devijantnost košta mnogo. Ali za one koji nemaju ovakve investicije troškovi devijantno sti su znatno niži. Značajno je i pitanje „angažovanja“, odnosno vremena i energije koje smo utrošili na poštovanje postojećih normi. Vreme i energija su ograničeni, i ukoliko naši odnosi sa drugim ljudima i naša ulaganja utiču na to da se pridržavamo prihvaćenih normi, manje vremena i energije osta je za devijantnost. Na kraju, postoje „ubeđenja“ i drugi kulturni simboli koji nam kazuju kako ljudi treba da se ponašaju; ukoliko smo internalizovali, odnosno prihvatili ona ubeđenja koja ističu predanost prihvaćenim norma ma izložili bismo se prevelikom emocionalnom i psihološkom trošku ako bismo ta uverenja narušili. Kada kažemo da neko ima savest, to znači da bi ga previše koštalo da se odrekne pravila i vrednosti koje određuju šta treba a šta ne treba činiti. Stoga, sa tačke gledišta teorije kontrole, devijantne osobe imaju slabe veze s drugima, malo ulaganja u nedevijantne delatnosti, manje vremena i energije posvećuju poštovanju pravila i imaju manje ubeđenja koja ističu potrebu da se zadovolje opšteprihvaćena pravila. Kao posledica toga, troš kovi devijantnosti su za ove pojedince niži, a pošto devijantnost može da
198
Sociologija
donese visoke nagrade oni će verovatno „racionalno“ procenjivati da je dobit od devijantnog ponašanja veća od troškova. Za neke druge ljude važi obrnuto: veze, investicije, angažovanja i ubeđenja čine trošak previsokim da bi se postalo devijantna osoba. Ovi teorijski pristupi mogu da nam pruže pregled devijantnosti u Ame rici danas. Prisutno je ogromno strukturalno odstupanje koje izvire iz ne jednakosti, a mediji nas bombarduju porukama o materijalnom uspehu u društvu koje mnogima ograničava mogućnost da taj uspeh dostignu. Sem toga, prisutna je značajna nejednakost u načinu na koji se devijantna dela kažnjavaju zakonom, a ova nejednakost favorizuje bogate. Kada se počini devijantno delo, policija, sudstvo, bolnice i drugi organi stigmatizuju devijantne osobe i pomažu im da nastave sa devijantnim ponašanjem - obeležavajući prestupnike - što naročito škodi siromašnim osobama koje nemaju drugih sredstava da se bore protiv ovih etiketa. U Americi se jasno mogu uočiti lokacije i regioni u kojima su definicije koje podržavaju devijantnost istaknutije od onih koji je sprečavaju, čime prisiljavaju ljude koji žive u ovim oblastima da prihvate definicije, tehnike, ubeđenja i norme koje favorizuju devijantnu karijeru. Pored toga, devijantno ponašanje može da donese i na gradu - u vidu brzog novca od prodaje droge, lokalne slave zbog počinjenog nasilja, lakog prihoda od pljačke, brze nagrade za počinjena ubistva i napa de i slično. Pri tome, ove nagrade nisu praćene visokim troškovima u obliku privrženosti, ulaganja, angažovanosti i ubeđenja. Stoga treba očekivati visoku stopu devijantnosti u Sjedinjenim Država ma, i možda je mudrije da ne dopustimo da nas to iznenadi ili zaprepasti s moralne strane. Umesto toga, trebalo bi da se, u svetlu ovih teorija, poza bavimo pitanjem šta treba činiti. Oštrije kazne i prinuda neće pomoći da se kriminal i drugi devijantni činovi zaustave, već bi trebalo da se policija usmeri na smanjivanje razdora između ciljeva uspeha i dostupnih sredstava za njihovo postizanje, na ispravljanje nejednakosti u načinu ophođenja pre ma siromašnim i bogatim prestupnicima, na ublažavanje etiketiranja, te na povećanje ljudskih troškova devijantnosti, time što će se jačati privrženost, ulaganja i angažovanost u glavnim strukturama u društvu.
Društvena kontrola
199
Sažetak 1. Društvo se uvek nalazi u procepu između snaga koje promovišu red i onih koje uzrokuju devijantnost, razdor, konflikt i nered. 2. Jedan broj međusobno povezanih sila neizbežno stvara uslove za na stanak nereda, a to su: (a) porast veličine populacije; (b) porast diferencijacije; i (c) povećana nejednakost. 3. Na makronivou društva društvenu kontrolu sprovode: (a) državna regulacija; i (b) tržišna razmena. 4. Na mikronivou društvene organizacije društvenu kontrolu promovi šu: (a) socijalizacija ličnosti; (b) međusobno sankcionisanje; (c) rituali; i (d) podela uloga. 5. Na srednjem nivou društvene organizacije društvenu kontrolu spro vode pravila koja upravljaju ponašanjima u organizacijama, kao i strukture u zajednici koje uređuju lokaciju i kretanje ljudi u prostoru. Organizacije mogu da budu u obliku: (a) organizacija koje služe kao sigurnosni ventil; (b) struktura za reintegraciju; i (c) totalnih institucija. 6. Sve glavne teorijske perspektive nude teoriju o uzročnicima devijantnosti. Funkcionalistička teorija podvlači strukturalno naprezanje, ili nesaglasnost između kulturnih ciljeva i raspodele sredstava za njihovo ispunjenje. Teorije konflikta smatraju da su kazne i zakoni usmereni protiv siromašnih, a da su blagonakloni prema bogatima. Interakcionističke teorije podvlače proces socijalizacije i etiketiranje koje se pridodaje ljudima. Utilitarističke teorije ističu proračune troškova, ulaganja, angažovanja i ubeđenja prilikom ispoljavanja devijantnih ili konformističkih oblika ponašanja.
200
Sociologija
Ključni pojmovi Devijantnost: ponašanje kojim se narušavaju prihvaćene norme. Strukturalno naprezanje: teorija anomije Roberta Mertona, koja uka zuje na razdor koji postoji između ciljeva i sredstava za njihovo po stizanje. Teorija diferencijalne asocijacije: teorija koja smatra da devijacija na staje kada u prošlosti neke osobe postoji višak kriminalnih određenja nad onim nekriminalnim definicijama odgovarajućeg ponašanja. Teorija etiketiranja: teorija koja tvrdi da etikete, koje se pridodaju poje dincima, postaju samoostvarujuća proročanstva, uzrokujući da se oso ba ponaša prema obrascima devijantnosti koji su joj pridodati. Teorija kontrole: utilitaristička teorija o devijantnosti, koja podvlači proračune troškova i investicija, jer oni određuju da li će se osoba pri kloniti devijantnom ponašanju ili ne.
TREĆI DEO TIPOVI DRUŠTVENIH STRUKTURA: KORPORATIVNE JEDINICE
Ljudsko ponašanje i interakcija se organizuju posredstvom kulture i društvenih struktura. Korporativne jedinice, kao što je pomenuto u šestoj glavi, uključuju podelu rada i obično imaju nekakav cilj ili svrhu, makar prolaznog karaktera. One stoje nasuprot kategorijalnim jedinicama koje na staju kada ljudi svrstavaju (kategorišu) druge i na osnovu te kategorizacije različito ih procenjuju i reaguju na njih - o čemu će biti reči u četvrtom delu knjige. U ovom delu pozabavićemo se osnovnim tipovima korporativnih je dinica koje organizuju ljudsko ponašanje i interakciju. Na najmanjem nivou društvene strukture smešteni su susreti usmerene i neusmerene interakcije, koji organizuju reakcije ljudi na druge učesnike u interakciji. Sve društvene strukture su, u krajnjoj meri, sačinjene od susreta. Grupe se često poduda raju sa susretima - one organizuju niz susreta tokom određenog perioda. Organizacije su formalne strukture koje uređuju susrete i grupe u hijerarhi ji autoriteta u cilju postizanja određenog cilja. Susreti, grupe i organizacije postoje u okviru zajednice koja u fizičkom prostoru organizuje institucio nalne aktivnosti - privredne, političke, religijske, obrazovne, zdravstvene, porodične i slično. Sve društvene strukture postoje u određenom prostoru - osim možda nekolicine njih koje, čini se, postoje u virtuelnoj realnosti - a taj prostor je organizovan u zajednicu, osnovni oblik društvene strukture.
G lava 10
SUSRETI Pretpostavimo da se zamišljeni šetate studentskim parkom. Odjednom primetite da vam se neko približava. Mračno je i ne možete da vidite ko je u pitanju, ali postajete uznemireni jer vam je ta osoba sve bliža. Skrećete pogled i izbegavate da je pogledate direktno, ali u isto vreme nadgledate njene pokrete, držanje i govor tela. Procenjujete pol te osobe, njenu etničku pripadnost, a možda čak i oblačenje i ponašanje, kako biste utvrdili kojoj društvenoj klasi pripada. Iznenada, laknulo vam je pošto ste shvatili da je to vaš kolega s fakulteta. Kada i on vas prepozna, menjate i podešavate svoje pokrete, zastajete, pozdravljate se, razmenjujete nekoliko lepih reči, oprašta te se i svako nastavlja svojim putem. Ovakav niz događaja Erving Gofman je nazvao susretom (encounter) (Goffman, 1961; 1963; 1967; 1971). Susret je najosnovnija i najkratkotrajnija društvena struktura. On obuhvata pojedince koji postaju svesni prisustva drugog na određenom mestu, posmatraju ponašanje tog drugog i prema njemu prilagođavaju svoje ponašanje. Gofman je razlikovao dva osnovna tipa susreta, a to su: (a) usmereni (fokusirani); i (b) neusmereni (nefokusirani) susreti. U navedenom primeru, kada ste ugledali svog kolegu iz daljine susret je bio neusmeren; bili ste spremni da se držite na određenoj udaljenosti od njega, možda ga pozdravite u prolazu i potom nastavite svojim putem. Međutim, kada ste prepoznali jedan drugog upustili ste se u kratkotrajnu, ali usmerenu interakciju, razmenili ste pozdrave, upitali kolegu kako je, i potom nastavili svojim putem. U krajnjoj instanci, društvo je sačinjeno od ta dva oblika susreta. Njihovo tumačenje i razumevanje predstavlja stoga dobru polaznu tačku za analizu strukture i kulture ljudskih društava.
Sociologija
204
Usmereni susreti Usmereni susret, kako samo ime kaže, uključuje pojedince koji su usme reni, odnosno usredsređeni jedni na druge. Oni su otvoreni za verbalnu komunikaciju, a pokrete tela prilagođavaju jedni drugima, oblikujući jedan oblik ekološke skupine (ecological huddle) kako bi olakšali kontakt licem u lice. Oni obraćaju punu pažnju na reči koje im drugi upućuju, njihove izraze lica i položaj tela. Kako interakcija odmiče postepeno se stvara osećaj zajed ništva - „mi“ - koji zapravo služi da razdvoji susret od gužve i halabuke što dopire iz prostora izvan privremene ekološke skupine. Čak je i susret dva poznanika u mračnom prolazu od suštinskog značaja za društveni red. Društveni poredak je u krajnjoj meri sačinjen od ovakvih susreta koji se ponavljaju i nižu tokom vremena. Pošto su usmereni susreti tako značajni za društveni red oni uključuju složenu i moćnu dinamiku. Ponekad mogu delovati kao opušteni ili čak nevažni susreti, ali kada tokom susreta nešto krene naopako uzrujanost učesnika sugeriše da je u pitanju nešto mnogo važnije. Zamislite šta bi usledilo kada bi neka osoba rekla ne što pogrešno i time interakciju izbacila iz koloseka. Drugi bi ućutali, osoba koja je pogrešila zacrvenela bi se, ostali bi zastali, pružajući joj priliku da se ispravi, a kada bi se ona ispravila svi bi osetili olakšanje jer znaju da više nije potrebno ulagati emocionalni napor kako bi se premostio prekid inte rakcije. Tokom praktično svakog susreta ulog je moralni red u društvu. Pošto su struktura i kultura u osnovi sačinjeni od usmerenih susreta, ne čudi što svi osećaju značaj tog uloga. Kada se susret ne odvija prema planu pojedinci postaju uznemireni jer je njihova pretpostavka daljeg toka događaja naruše na. Naravno, iako neuspešan susret neće dovesti do propasti civilizacije, svi ipak prećutno priznaju da društveni red zavisi od nesmetanog toka interak cije. Ukoliko dovodite u pitanje ovu generalizaciju, pokušajte da zamislite naizgled nevažne situacije koje ipak mogu da uznemire učesnike: recimo, neljubaznog prodavca u supermarketu, kolegu s fakulteta koji vam ne uz vraća pozdrave, osobu koja iz grupe odlazi bez pozdrava, i mnoge druge sitne gestove koji se čine običnima, ali njihov izostanak ipak može da uzne miri ljude. Zašto bi se neko naljutio na neljubaznog prodavca, zašto bi nas bilo briga što nam neki poznanik nije uzvratio pozdrav? Odgovor bi glasio da je prilikom svakog susreta društveni ulog veoma veliki. Pored toga što je ulog visok, i dinamika susreta je iznenađujuće složena. Tokom susreta se aktivira čitav niz elemenata, pa bi zato trebalo izdvojiti one koji su ključni za njegovu dinamiku.
Rituali Svi susreti otpočinju i završavaju se ritualima, odnosno šabloniziranom, utvrđenom serijom postupaka. Susret počinje i završava se rukovanjem,
Susreti
205
osmehom i pozdravima. Neko se može zapitati zašto je to neophodno. Zašto ljudi moraju da se pozdravljaju i upuštaju u niz utvrđenih oblika ponašanja? Ukoliko ne verujete da su ovakvi međuljudski rituali neophodni, zamislite šta bi se dogodilo kada bi odgovarajući ritual izostao. Na primer, vaš sagovornik ode bez uobičajenog pozdrava u nekom ritualnom obliku - dakle, ne kaže vam „videćemo se“, ili „drago mi je što sam te video“. Takav postupak bi vas uznemirio, ali je još važnije pitanje kako ćete se osećati prilikom sledećeg susreta. Atmosfera bi tada bila dosta napeta zbog toga što prethodni susret nije zaključen odgovarajućim ritualom. Pored toga što otpočinju i zaključuju jedan susret, rituali određuju i usmeravaju tok interakcije. Kada osoba želi da promeni temu razgovora ona to obično čini posredstvom kratkog rituala, poput „da te pitam nešto...“,„a šta misliš o tome da...“ ili „hajde da pričamo o nečemu drugom“ i slično. Bez upotrebe ovih ritualnih fraza iznenadne promene teme bi nam delovale čudno i često bi prekidale tok komunikacije, te bi učesnici bili prinuđeni da potraže način da je vrate na kolosek. Sem toga, rituali rešavaju probleme nastale u komunikaciji. Kada neko kaže nešto pogrešno ostali ga obično prekinu pitanjima: „kako to misliš?“, „jesi li siguran?“, „kako možeš to da kažeš?“ i slično. Upotreba rituala do nekle ublažava negativnu sankciju, ali i pruža mogućnost osobi da ponudi odgovarajuće izvinjenje, i to najčešće u naglašeno ritualnom obliku, poput „izvini, ne znam zašto sam to rekao“, „u pravu si, to je bilo glupo“ i drugim posebno stilizovanim rečenicama. Drugi izvinjenje prihvataju takođe na ri tualan način: ,,u redu je“, „svi ponekad pogrešimo“ i slično. Bez primene rituala negativne emocije, poput ljutnje drugih učesnika, ili straha i uznemirenosti osobe koja je pogrešila, mogle bi da izbace komunikaciju iz kolo seka. Rituali regulišu proces ukazivanja na greške, pružaju ljudima priliku da ih isprave i omogućavaju drugima da prihvate izvinjenje. Svi mi osećamo tu emocionalnu dinamiku i svi smo nekad učestvovali u susretima kada je situacija iznenada izmakla kontroli pošto su emocije učesnika bile toliko uzburkane da više nisu mogli da ih kontrolišu. Budući da znamo koliko je napora potrebno uložiti da bi se takav susret ponovo vratio na svoj kolosek svi mi implicitno razumemo neophodnost rituala za neometan tok susreta. Erving Gofman je bio prvi sociolog koji je razumeo da su svakodnevni rituali verovatno važniji za održavanje društvenog reda nego veliki rituali, poput religijskih i bračnih ceremonija ili proslava mature, u okviru insti tucionalnih oblasti kao što su religija, obrazovanje i porodica (Goffman, 1967). Rituali otvaraju, zaključuju i organizuju svaku interakciju. Kada se ne primenjuju pravilno susret se ubrzo pretvara u neprijatan i napet prizor.
Oblici govora Gofman je takođe naglašavao da se oblici govora (forms of talk) razlikuju od susreta do susreta. U suštini, postoje pravila o tome kako treba govoriti
206
Sociologija
tokom susreta. Ukoliko se ta pravila naruše komunikacija se prekida ili, u najmanju ruku, postaje naporna. Učesnici će morati posredstvom rituala da sprovedu svojevrsnu kaznu nad onima koji su prekršili red, čime ih vraćaju u normalan tok komunikacije. Naš način govora tokom susreta zavisi od toga ko je sve prisutan, od prestiža, moći i mesta učesnika u široj društvenoj strukturi u okviru koje se susret odvija. Na primer, profesorima se ne obra ćamo kao što se obraćamo prijateljima, radnik ne razgovara sa šefom kao sa kolegom, na predavanjima se pitanja ne postavljaju na isti način kao tokom večere s prijateljima. Ukoliko sumnjate u moć ovih pravila pokušajte da govorite na način koji ne odgovara kulturnim pravilima susreta - sa profe sorom razgovarajte kao sa drugim studentima, roditeljima se obraćajte kao da ste njihov gost, ili na neki drugi način narušite prikladan način govora. Takođe, postoje i pravila o drugim aspektima govora prilikom susreta. Jedan skup pravila odnosi se na uzvike koje je Gofman nazvao naznakama reakcije (response cues), kao što su ,,au“, ,,opa“, „fuj“, „hej“ i drugi verbalni izrazi koji se ne mogu smatrati rečima ali ukazuju na to da postoji reak cija kod slušalaca, čime održavaju tok komunikacije. Pored toga, postoje i pravila o primeni verbalnih dopuna (verbal fillers), kao što su „ovaj“, ,,aaa“, „iii“ i slično. Oni služe za održavanje konverzacije, pošto sugerišu drugima da govornik nije završio sa izlaganjem i da ne treba da ga prekidamo. Ipak, ljudi krše kulturne norme ukoliko se previše služe ovim dopunama i govore predugo. Sem toga, postoje i norme o primeni naznaka završetka izlaganja (iclearance cues), koje nam pokazuju da je osoba završila s pričom i da pre pušta reč drugima. Te naznake mogu uključiti nekakav pokret, poput klimanja glavom, ali se često iskazuju rečima - ,,i, to je to“,„šta misliš o tome?“ - ili određenim promenama u jačini glasa, kao kada osoba pri kraju iskaza počne da govori tiše. Neophodno je da ljudi signaliziraju drugima kada su završili s iskazom, kako bi drugi mogli da uzmu reč. Ukoliko ovakva vrsta signala izostane interakcija postaje napeta, jer drugi nisu sigurni kada mogu da preuzmu reč, pa može da se desi da prekinu govornika. Uspešna interakcija uvek uključuje usklađivanje ritma govora i drugih gestova (Collins, 2004). Neko kaže nešto, neko drugi odgovori, a prva osoba razmotri njegovu reakciju i ponudi odgovor. Prema tome, prisutan je ne kakav ritam govora - upućivanje i primanje reči - koji, kada je usklađen, liči na ritmičan tok ili razmenu pokreta tela i izraza lica među učesnicima. Kada usklađivanje ritma govora izostane, odmah shvatamo da nešto nije u redu. Na primer, vi kažete nešto, a vaš sagovornik samo gleda u vas; vi ponovo nešto kažete, reakcije i dalje nema. Na kraju, interakcija će postati tako neprijatna da ćete poželeti da je prekinete. Svi mi poznajemo ljude kod kojih ovakva sinhronizacija u komunikaciji s drugima uvek izostaje. Možda su stidljivi, bojažljivi, ili jednostavno čudni, ali svi znamo da je komunika cija s takvim ljudima napeta. Dakle, tokom svakog susreta postoji težnja ka uspostavljanju ritma govora, pružanja i primanja gestova, što obezbeđuje prijatan tok reči i drugih gestova.
Susreti
207
Okviri Prilikom istraživanja susreta Erving Gofman je uveo i pojam okvira i uokvirivanja (Goffman, 1974). Osnovna zamisao, koju ovde želim da pro širim, odnosi se na to da pojedinci prilikom susreta postavljaju implicitna ograničenja u pogledu toga šta jeste a šta nije sastavni deo jedne interakcije. Ta ograničenja su kao ram za sliku: njima se određuje šta može da uđe u taj okvir, odnosno koje su teme razgovora prihvatljive. Rituali se često koriste za postavljanje okvira (to key the frame), odnosno za utvrđivanje okvira. Na primer, ukoliko susret otpočne rezervisanim pozdravom „zdravo“ i klimanjem glave u znak pozdrava, jasno je da lične teme, kao što je vaš sek sualni život, izlaze iz okvira tog susreta. Nasuprot tome, strastveni zagrljaj i poljubac u usta najavljuju da se prilikom tog susreta može pričati i o takvim ličnim temama. Često strukture nekih širih okolnosti postavljaju okvir ko munikacije, što se dešava, na primer, kada uđete u učionicu, stignete na po sao, u studentski dom, kuću svojih roditelja i slično. Te strukture počivaju na kulturi ili nizu pravila izvedenih iz zaliha znanja. One nam kazuju koje su teme prikladne u datim okolnostima, a koje ne. Proces uokvirivanja je neverovatno složen, pa pojedinac ne zna kako da se ponaša ako okviri nisu postavljeni. Kada biste se našli u okolnostima čiji okvir vam je nepoznat verovatno biste nastojali da iz ritualnih reakcija drugih ljudi odredite okvir situacije. Pored toga, rituali služe i za menjanje ili pomeranje okvira (re-key). Na primer, kada vas sagovornik upita da li bi vam zasmetalo ukoliko vam po stavi pitanje lične prirode. Ta ritualna fraza služi za proširenje okvira, tj. pre lazak na ličniji, a možda i intimniji razgovor. Isto tako, ukoliko neko kaže: „Ne želim da pričam o tome“, on time sužava okvire i isključuje određene teme iz razgovora. Dakle, svaki put kad neko želi da promeni okvir raz govora on obično pribegava naglašeno stilizovanim ili ritualnim formama. Ukoliko okvir razgovora pomerimo bez primene određenih rituala može da dođe do prekida komunikacije. Zapravo, ljudi za koje kažemo da su ne pristojni obično ne obraćaju pažnju na okvire ili ih narušavaju bez primene određenih rituala.
Kategorizacija Svaki susret obuhvata proces kategorizacije na osnovu nekoliko različi tih faktora. Jedan od njih je sama situacija (okolnosti). Gofman je mislio da postoje tri osnovna tipa situacije: (1) radno-praktične - susret se odnosi na obavljanje određenog zadatka; (2) ceremonijalne - susret koji uključuje primenu rituala i namenjen je obeležavanju nekog događaja, kao što su sklapanje braka, diplomiranje, unapređenje, penzionisanje ili različiti oblici inicijacije; i (3) društvene - kada se ljudi okupljaju prvenstveno radi druženja (Goff man, 1967).
208
Sociologija
Retke su situacije koje se mogu svrstati samo u jedan od ovih tipova, ali zato jedan od njih uvek preovladuje. Tako su situacije na poslu često društvenog, a ponekad i ceremonijalnog karaktera, ali će radno-praktično usmerenje uvek preovladavati. Čak i tokom okupljanja u cilju druženja ljudi često razgovaraju o poslu, ili fakultetu, i drugim radno-praktičnim temama. Ceremonije takođe mogu biti društvenog i radno-praktičnog karaktera. Drugi faktor kategorizacije odnosi se na nivo prisnosti između učesnika u susretu. Okviri pomažu da se uspostavi prisan odnos, a obično znamo koji je stepen prisnosti prihvatljiv. Jedan nivo uključuje pojedince koji za nas predstavljaju samo društvene kategorije. Na primer, kasira u supermarketu doživljavate kao kategoriju (kasir), tako da možete da uključite „automat skog pilota“ da upravlja interakcijom. Profesori koji predaju velikim grupa ma studenata obično se prema studentima ophode kao prema kategorijama (isto tako se i studenti ophode prema njima), osim u slučajevima kada stu paju u kontakt i van predavanja. Drugi nivo prisnosti obuhvata ljude koje doživljavamo kao neke osobe, o kojima znamo ponešto ali s njima nismo naročito bliski. U tu grupu spadaju ljudi prema kojima se ponašamo kao prema osobama o kojima znamo nešto naročito ali s njima nismo bliski. Ovde spadaju, na primer, poznanici, prodavač s kojim svaki put razmenite nekoliko reči, profesor kod koga ste bili na konsultacijama i slično. Treći nivo predstavlja realnu prisnost, koja se razvija između ljudi koji znaju lične detalje iz života onog drugog. Prema tome, prilikom susreta, mi brzo i uopšteno procenimo adekvatan nivo prisnosti, pa na osnovu te kategorizacije prilagođavamo svoje reakcije. Treća dimenzija kategorizacije zasniva se na nečemu što smo u šestoj glavi odredili kao kategorijalne jedinice. Ljudi uvek pripadaju određenim društvenim kategorijama, na primer polnim, etničkim i klasnim. Svoje po našanje oblikujemo u zavisnosti od toga kako procenjujemo kategorije uče snika u susretu. Na primer, susret koji uključuje samo muškarce izgledaće različito od susreta žena. Susret između belaca i crnaca odvijače se druga čije od susreta koji obuhvata pripadnike jedne etničke grupe. Interakcija između pripadnika više i niže društvene klase razlikovaće se od interakcije između pripadnika iste klase. Svaki susret je ugrađen (embedded) u kate gorijalne jedinice. Mi imamo različita očekivanja u pogledu ponašanja pri padnika različitih kategorijalnih jedinica, i u skladu s tim očekivanjima se i ponašamo. Vremenom, kad se ljudi bolje upoznaju, ova očekivanja mogu da se izmene, a pripadnost date osobe određenoj kategorijalnoj jedinici može postati manje važna, ali to se dešava samo kada se zbližimo s njom. Me đutim, čak i u slučajevima ovakvog zbližavanja pripadnost kategorijalnim jedinicama može ostati vrlo važna. Na primer, muž nikad ne zaboravlja da je njegova supruga ženskog pola, a ukoliko zaboravi to čini na sopstvenu odgovornost. Prema tome, prilikom svakog susreta mi na brzinu procenjujemo priro du datih okolnosti, prihvatljiv stepen prisnosti, kao i očekivanja vezana za
Susreti
209
našu i tuđu pripadnost kategorijalnim jedinicama. Neverovatno je kako lju di ovakve kategorizacije uglavnom prave s lakoćom, bez preteranog razmi šljanja i preispitivanja. Jedino u slučajevima kada nismo sigurni kako treba da ocenimo i svrstamo određenu situaciju shvatamo koliko se zapravo osla njamo na proces kategorizacije. Ukoliko osoba ne zna da odredi prihvatljiv nivo radno-praktičnog, ceremonijalnog ili društvenog sadržaja prilikom datog susreta, ukoliko ne može da utvrdi prihvatljiv nivo prisnosti, ili uko liko nikad ranije nije imala dodira s pripadnicima određene kategorije, biće joj neprijatno sve dok ne bude uspela da načini odgovarajuću kategorizaciju situacije i drugih učesnika.
Govor tela Veliki deo komunikacije unutar susreta odvija se neverbalno, posred stvom govora tela. Izrazi lica, držanje, pokreti ruku i šaka, kao i mnogi drugi pokreti koji nose prihvaćena značenja od suštinskog su značaja za norma lan tok komunikacije. Odmah ćemo uočiti ukoliko pokreti tela neke osobe ne prate njen govor. Na primer, ukoliko neko kaže da nije ljut, ali se po nje govom licu vidi da jeste, pre ćemo se osloniti na ono što nam govori njegov izraz lica nego na njegove reči. Zapravo, gotovo uvek se osećamo neprijatno u prisustvu osoba koje malo toga govore svojim pokretima i izrazom lica, pošto ne možemo da razumemo kako se osećaju, niti da predvidimo kako bi mogli da reaguju na naše postupke. Značaj govora tela možemo proveriti jednostavnim eksperimentom prekida - pokušajte da razgovarate sa pri jateljem, nastojeći da pokretima i izrazom lica ništa ne pokazujete, budite poput robota i jednostavno se oslonite na govor, uz nenaglašenu intonaciju. Prijatelj će vas odmah upitati šta nije u redu. Dakle, da bi neki susret protekao normalno i da bi učesnici osećali da su međusobno usaglašeni neverbalni gestovi su jako značajni. To mogu biti osmesi, klimanje glavom, dodir rukom, živopisno mahanje rukama, nagi njanje prema sagovorniku, kao i mnogi drugi telesni gestovi koji nose opšteprihvaćeno značenje. Zapravo, ti neverbalni gestovi su verovatno važniji od govora za stvaranje osećaja ritmičnog toka komunikacije i solidarnosti između učesnika u susretu. Govor tela je od suštinskog značaja za saopštavanje emocija i naklonosti. Reči koje nisu praćene neverbalnim gestovima jednostavno ne mogu da prenesu pun spektar emocija. Ukoliko neko kaže: „Volim te" uz skamenjen izraz lica i bez odgovarajućih pokreta, pomislili bismo da želi da kaže upra vo suprotno: „Ne volim te“. Ljudi se prilikom tumačenja svih emocionalnih reakcija oslanjaju na govor tela kako bi razumeli osećanja drugih ljudi, od nosno - koriste govor tela da bi saopštili svoja osećanja drugima. Zapravo, kada su neverbalni gestovi usklađeni reči mogu biti izlišne, a katkad i smet nja glatkom toku komunikacije.
210
Sociologija
Emocije U svakom susretu važe određena pravila o prikladnom ispoljavanju vrste i jačine emocija. Na primer, na sahranama i žurkama se očekuje ispoljavanje različitih vrsta emocija. Postavljanje okvira i kategorizacija bitno umanjuju napor koji treba uložiti da bi se razumelo koje su emocije važne i prikladne u određenoj situaciji: pošto pojedinac svrsta i odredi šire okolnosti i susrete koji će uslediti on u suštini razume pravila koja usmeravaju komunikaciju, a tiču se prihvatljivih emocija i njihovog ispoljavanja (Hochschild, 1979). Pravila vezana za prikladnost osećanja (feeling rules) određuju šta pojedi nac treba da oseća u određenim okolnostima - recimo, tugu na pogrebu, ili naglašenu radost na žurci. Pravila o ispoljavanju osećanja (display rules) određuju na koji način osoba treba da ispoljava svoje emocije. Kada osoba ne oseća odgovarajuće osećanje ona najčešće mora da uloži dosta emocio nalnog rada (emotion work) kako bi postigla određeno emocionalno ras položenje ili iskazala emociju koju u stvarnosti ne oseća. Recimo, ukoliko ste srećni što je neko umro, vi možete da se uživite u situaciju i pokušate da izazovete osećaj tuge, ili, ukoliko vam to ne pođe za rukom, možete da glumite i ponašate se kao da ste tužni. Ulaganje znatnog emocionalnog napora često je neophodno u složenim društvima. Ljudi se često zatiču u situacijama u kojima se od njih zahteva da ispoljavaju određene emocije koje ne osećaju. Na primer, Arli Hohsčajld je proučavala kako stjuardese uspevaju da budu ljubazne čak i kada su put nici grubi i neprijatni (Hochschild, 1979). Taj oblik emocionalnog napora je vrlo zahtevan. Slično tome, pravila o ispoljavanju osećanja na predava nju, radnom mestu, u javnosti i u mnogim drugim okolnostima često se sukobljavaju sa realnim emocionalnim stanjima pojedinca. Studenti se na predavanju često trude da obuzdaju zevanje - naročito u malim grupama studenata kada profesor može lako da uoči njihovo ponašanje - pošto pra vila nalažu da studenti treba da budu pažljivi i aktivni na predavanju, a ne da se dosađuju. Pored toga, emocije su jako važne i za održavanje toka komunikacije. Svi mi moramo da ispoljavamo određene emocije na određen način kako bi drugi osetili da između njih i nas postoji nekakva povezanost. Na primer, komunikacija sa ljudima koji nisu skloni izražavanju naklonosti često je vrlo teška, jer se ljudi oslanjaju na određen nivo i vrstu osećanja kao znak da ko munikacija teče glatko. Prema tome, emocije su vrlo važne pošto predstav ljaju naznaku unutrašnjih sklonosti. Kada ljudi ne žele ili ne mogu da izraze svoje emocije komunikacija postaje zategnuta. Norme su te koje određuju poželjan nivo izražajnosti tokom određenog susreta. Ukoliko pojedinac ne izrazi prikladne emocije ili, još gore, ukoliko izrazi neodgovarajuću emo ciju, doći će do prekida komunikacije, ritualizovanog negativnog sankcionisanja pojedinca koji se pogrešno izrazio, njegovog verovatnog izvinjenja, kao i ritualizovanog prihvatanja korigovanog ponašanja.
Susreti
211
Uloge Pojedinac nastoji da u svim okolnostima „stvori“ ulogu za sebe. Svaki pojedinac ispoljava neki oblik ponašanja kako bi se predstavio kao određen tip ličnosti koja se ponaša na prepoznatljiv način. Uloge su često vezane za položaj pojedinca unutar šire društvene strukture, kao u slučaju susreta studenta i profesora, pri čemu svaki od njih igra svoju ulogu. Kada druš tvena struktura ne određuje ulogu koju pojedinci treba da igraju pojedinci sami moraju da osmisle svoje uloge. Ponekad to čine nesvesno, a ponekad svesno manipulišu gestovima i ponašanjem kako bi drugima saopštili koju igru igraju. Na primer, ukoliko muškarac želi da impresionira ženu i pred stavi sebe kao sjajnog ljubavnika on će svoje ponašanje prilagoditi toj ulozi. Uloge mogu dosta da se razlikuju, pa će neko nastojati da se predstavi kao intelektualac, frajer ili osećajna osoba. Dakle, ljudi obično imaju određe nu slobodu u načinu na koji će odigrati ulogu, čak i u unapred određenim okolnostima situacija. Na primer, iako postoje opšta i dobro poznata oče kivanja vezana za ulogu profesora, sama uloga se može igrati na različite načine, pa profesor može da se predstavlja kao prijateljski nastrojen prema studentima, ili pakostan i strog, ili nešto između. Svaki čovek u svojoj svesti nosi predstave o različitim vrstama uloga. Kada posmatra gestove drugih ljudi pojedinac te gestove tumači i pretražuje svoju svest kako bi ustanovio koju ulogu te osobe žele da ostvare u tom su sretu. Svi mi implicitno pretpostavljamo da drugi stvaraju svoje uloge, zbog čega tražimo sindrome, odnosno niz pokazatelja vrste uloge koju neko igra. Kada prepoznamo ulogu koju neko igra bolje smo pripremljeni za komu nikaciju s njim. Suprotno tome, kada se signali koje sagovornik odašilje ne slažu ni sa jednom nama poznatom ulogom osećaćemo se nelagodno. Biće nam teško da razumemo sagovornika, zbog čega ćemo se osećati neprijatno sve dok ne budemo razumeli kakvu ulogu on želi da stvori za sebe. Dakle, ljudi se služe narodnim pretpostavkama (folk assumption) da drugi žele da naznače svoju ulogu, zbog čega posmatraju i tumače gestove i pona šanje kako bi razumeli njihovu ulogu. Sem toga, ljudi nastoje da preuzmu ili stvore ulogu za sebe u datim okolnostima, a najzanimljiviji i najdinamičniji deo susreta se zasniva upravo na pokušaju pojedinca da stvori svoju ulogu i na nastojanju drugih da tu njegovu ulogu prepoznaju. U nekim slučajevima drugi neće dozvoliti pojedincu da ostvari svoju ulogu time što će oceniti njegovo ponašanje kao neprikladno. Mnoge ritualne fraze, poput ovih: „ne budi glup“, „koga pokušavaš da pređeš“, „spusti se na zemlju“ i „malo sutra“ često predstavljaju znak da osoba nije uspela da ostvari odgovarajuću ili prihvatljivu ulogu. Ljudi uglavnom razumeju granice dopuštenog u datim okolnostima zato što su svesni važnih normi, okvira, rituala, oblika govora i kategorija. Naravno, neki ljudi su jednostavno neotesani i nepažljivi, pa neprestano pokušavaju da ostvare uloge koje je tek nekolicina ljudi spre mna da prihvati. Ipak, većina ljudi ne može da podnese negativne sankcije
212
Sociologija
koje slede za neprimereno ponašanje, pa svoje ponašanje ubrzo prilagođava datoj situaciji.
Sopstvo i identitet Kada stvaraju ulogu za sebe pojedinci moraju da ulože ozbiljan napor da bi se predstavili kao određena vrsta ličnosti, ili sopstva, nekog ko zavređuje poštovanje i odgovarajuće reakcije drugih (J. Turner, 2002). Samopoimanje pojedinca funkcioniše na dva nivoa. Jedan nivo predstavlja identitet uloge (role identity), što se odnosi na predstavu o sebi kao određenoj vrsti osobe koja igra određenu ulogu. Student, profesor, majka, otac ili radnik nasto je da dobiju potvrdu od drugih za svoj identitet uloge kao određenog tipa studenta, profesora, majke ili oca. Ukoliko drugi prihvate i potvrde njihov identitet oni će biti srećni i zadovoljni. Drugi nivo nadilazi pojedinačne si tuacije i uključuje predstavu o sebi kao određenoj osobi. Svi mi nastojimo da drugima predstavimo tu stabilniju i širu predstavu o sebi, a ako drugi ocene da je naše predstavljanje prihvatljivo osetićemo zadovoljstvo, pa čak i uživanje. Zanimljiviji je slučaj kada predstavljanje sopstva nije uspešno, odnosno kada drugi ne prihvataju ili naš identitet uloge ili našu širu predstavu o sebi. Kada drugi odbijaju da prihvate naš identitet uloge pokušaćemo da ubedimo druge da je on prikladan, a ukoliko ne budemo uspeli u tome onda ćemo predstaviti neki drugi identitet uloge. Kada drugi ljudi ne žele da pri hvate širu predstavu koju imamo o sebi negativne emocije mogu da budu veoma izražene. Ljudi su besni, posramljeni, poniženi i uplašeni kada drugi ne prihvataju predstavu koju imaju o sebi. U najvećem broju slučajeva ljudi izbegavaju da odbiju nečiji identitet, pošto negativne emocije velikog in tenziteta mogu da naruše tok komunikacije. Međutim, ljudi povremeno ne mogu ili ne žele da prihvate nečije predstavljanje sopstva, zbog čega može doći do emocionalnih tenzija.
Oprema Prilikom svakog susreta koristi se neka fizička oprema, odnosno fizički rekviziti (props). Naš način oblačenja predstavlja jednu vrstu scenske opre me, to jest pomagala kojima se služimo da bismo drugima predstavili svoju ulogu i sopstvo. Kada osoba farba kosu u roze i nosi crnu odeću ona nam time saopštava nešto o sebi, dok nam neko drugi, ko se oblači konzervativno i ima vojničku frizuru, šalje potpuno drugačiju sliku o sebi od prve osobe. Svi smo svesni da se telo, oblačenje i šminkanje mogu koristiti kao scenska oprema i da mogu slati različite poruke okruženju, ali se tokom susreta slu žimo i drugim fizičkim pomagalima. Na primer, način na koji osoba sedi na stolici, za stolom, ili se telom postavlja prema drugima, predstavlja jedan oblik scenske veštine. Na primer, profesorka koja se tokom celog predavanja ne odmiče od katedre ostavlja drugačiji utisak na studente od profesora koji
Susreti
213
neprekidno seta po učionici, i to zbog toga što oboje, prenoseći studentima svoju ulogu i identitet, koriste fizičku opremu na različit način. Dakle, poje dinci se uvek služe rekvizitima dostupnim u određenoj situaciji. Ti rekviziti i način njihove upotrebe mogu bitno uticati na tok komunikacije.
Demografija i ekologija Svaki susret uključuje određenu demografiju, odnosno broj prisutnih ljudi, njihove karakteristike, kao što su starost, pol, etnička pripadnost, po ložaj i moć, te način na koji se oni priključuju susretu ili ga napuštaju. Pored , demografije, postoji i ekološka dimenzija susreta, koja uključuje razmeštaj učesnika u prostoru i način na koji rekviziti i ostala oprema ograničavaju njihovu pokretljivost, fizički položaj, ali i mogućnost da stupe u direktan kontakt sa ostalima. Demografske i ekološke odlike susreta na predavanju u velikom amfiteatru i u maloj učionici dosta će se razlikovati. Ili, kao što je svakom profesoru poznato, ako studenti ulaze u učionicu ili izlaze iz nje tokom celog predavanja priroda predavanja se menja, kao i mišljenje profe sora o studentima. U zavisnosti od demografskih i ekoloških karakteristika postavljaju se različiti zahtevi ponašanja. Na primer, tokom predavanja u amfiteatru moći ćete tiho razgovarati s kolegama, dok ćete u manjoj učioni ci lakše biti primećeni i opomenuti. Ili, ukoliko u susretu učestvuju veoma stari i veoma mladi ljudi interakcija će biti bitno različita nego prilikom susreta u kojima su svi učesnici približno iste starosti. Dakle, mi se uvek prilagođavamo demografskim i ekološkim karakteristikama susreta, odnosno prisutnim ljudima, njihovoj brojnosti, kao i njihovom položaju u prosto ru, određenom položajem opreme i drugih fizičkih karakteristika u datim okolnostima.
Ličnost, kultura i društvena struktura Susret je mesto gde se mi kao ličnosti ukrštamo sa kulturom i društve nom strukturom. Dok odgovaramo drugima i tumačimo njihove gestove svi mi osećamo pritisak tuđih očekivanja u pogledu našeg ponašanja. Sem toga, svesni smo i šire kulture i našeg položaja u društvenoj strukturi. Susret je značajan za sociologiju upravo zbog ovog preplitanja makronivoa, sred njeg nivoa i mikronivoa stvarnosti. Svako od nas se trudi da odigra ulogu i potvrdi se, ali to treba činiti na način prihvatljiv za druge, način koji je u skladu s kulturnim normama i koji odgovara našem položaju i položaju drugih učesnika. Dakle, u igri nije samo naše lično blagostanje već se i kul tura i struktura društvenog sveta podržavaju, dovode u pitanje ili menjaju postupcima pojedinaca koji stupaju u direktan kontakt prilikom usmerenih (fokusiranih) susreta. Retko kad pojedinac može da izmeni nešto značajno tokom nekog susreta. Zapravo, većina susreta učvršćuje kulturna pravila i položaj pojedinaca. Međutim, kada ljudi većinu susreta u kojima učestvuju ocene kao neugodne i neispunjavajuće javljaju se negativne emocije i ljudi
214
Sociologija
traže promenu. Ukoliko se dovoljan broj učesnika oseća slično društvena promena će na kraju neminovno uslediti. Ipak, kultura i društvena struk tura se ne menjaju tako lako zato što imaju određenu moć i težinu koja ograničava naše mogućnosti u gotovo svakom usmerenom susretu u kome učestvujemo. Sociologija se bavi upravo odlikama i dinamikom struktura koje ograničavaju susret, a smeštene su na srednjem nivou i makronivou. Svaki susret je ugrađen u kulturu i strukturu korporativnih i kategorijalnih jedinica, koje su i same ugrađene u kulturu i strukturu širih institucional nih sistema. Zbog udružene moći ovih srednjih i makrostruktura mala je verovatnoća da postupci pojedinaca u susretima na mikronivou mogu da izazovu velike promene, što, naravno, ne znači da je to nemoguće budući da se društveni svet neprestano menja. Kultura i društvena struktura imaju veličinu i moć, ali se moraju neprestano suočavati sa pokušajima pojedinca da zadrži dostojanstvo, potvrdi se, ostvari održive uloge i iskusi pozitivne emocije. U tom ukrštanju moćnih društvenih sila uvek postoji mogućnost za izbijanje tenzije.
Neusmereni susreti Tokom većeg dela istorije ljudske vrste najveći deo susreta činili su usmereni (fokusirani) susreti. Međutim, uporedo s povećanjem opsega i slože nosti društva uvećao se i broj neusmerenih susreta. Mi se, baš kao osoba koju smo opisali na početku ove glave, često krećemo po javnom prostoru, prilagođavamo svoje kretanje da se ne bismo sudarali s drugim ljudima i, što je najvažnije, bivamo svesni prisustva drugih iako se ne usredsređujemo, odnosno ne fokusiramo direktno na tu osobu. U velikim gradskim sredi nama uvek je prisutno kretanje i razmeštanje ljudi u javnom prostoru. Svi mi idemo trotoarom, prelazimo ulice, sedimo na klupama i stolicama, pri čemu uspevamo da upravljamo složenom društvenom mrežom. Retko kad se sudaramo s drugim ljudima - obično nam je jasno kuda možemo da se krećemo, gde možemo da stojimo ili sedimo i kakvu vrstu kontakta može mo da uspostavimo sa strancem. Sve nabrojano podrazumeva neusmerene susrete, u kojima uzimamo u obzir ljude oko nas, ali ne usmeravamo pažnju direktno na njih. Kao i u slučaju usmerenih susreta, i neusmerenim susretima upravlja ju kulturna pravila. Ukoliko ne verujete, pokušajte sledeći put da na ulici uspostavite kontakt očima sa strancem koji vam ide u susret. Gledajte ne tremice u njega i pokušajte da ga navedete da vas pogleda. Videćete da će se stranac osetiti veoma nelagodno, skrenuće pogled i pomeriće se dalje od vas, a može se desiti i da se razljuti i postavi se agresivno prema vama jer ste narušili pravila ponašanja na javnom mestu. Ili, pokušajte da u parku sednete vrlo blizu nekog stranca iako ima dovoljno mesta na klupi. Stranac
Susreti
215
će se ubrzo pomeriti, ili će vas bar ljutito pogledati. Ili, probajte da se u liftu pribijete uz nepoznatu osobu umesto da se držite na pristojnoj udaljenosti. Ili, pokušajte da u studentskoj menzi sklonite nečiji ranac sa stolice, smestite se i sačekajte da se taj neko vrati sa hranom. U svim ovim slučajevima vi ste prekršili moćna ali prilično neprimetna i nenametljiva kulturna pravila prikladnog ponašanja. Erving Gofman je ponudio mnoge značajne uvide u dinamiku neusmerenih susreta (Goffman, 1963; 1971). Neusmereni susreti započinju pretra gom i pregledom (skeniranjem) okruženja, primećivanjem prisutnih ljudi i njihovog pravca kretanja. Mi primećujemo društvene kategorije kojima drugi pripadaju, brzinu i usmerenost njihovih pokreta, njihovu odlučnost i druge karakteristike ponašanja. Sve to činimo ne usmeravajući pažnju na njih i ne uspostavljajući direktan kontakt očima, jer bi u suprotnom neu smereni susreti prerasli u usmerene susrete. Dok se kreću u javnom prostoru ljudi šalju signale drugima, nagoveštavajući da se ponašaju na prepoznatljiv i prikladan način, te da neće ugroziti lični prostor drugih ljudi. Od najveće važnosti je poštovanje ličnog prostora (territory of self) drugih ljudi. Svaka kultura propisuje pravila o ličnom prostoru. Jedan element ličnog prostora odnosi se na prikladnu razdaljinu između vas i drugih ljudi, u zavisnosti od slobodnog prostora. Drugi elementi uključuju fiksiranu opremu (fixed equipment) koja može da se zauzme na određeno vreme, kao što su klupe i različita mesta za stajanje; objekte koji okružuju pojedinca, poput životinja i dečjih kolica; kao i konverzacijske oblasti (conversational preserves) koje ograničavaju uspostavljanje kontakta među pojedincima. Kada neko ugrozi lični prostor pojedinca obično usledi kazna - neprija teljski pogled ili verbalni ukor. A kada je osoba prinuđena da naruši nečiji lični prostor ona to obično najavi upotrebom rituala. Na primer, kada želite nekog da upitate koliko je sati ili gde se nalazi neka ulica to obično čini te pomoću ritualnih fraza. Primenom ritualnih fraza kao što su: „Izvinete, možete li mi reći koliko je sati?“, ili „Oprostite što vas uznemiravam, ali ne mogu da nađem ulicu...“, drugima signalizirate da ste normalna osoba koja samo privremeno narušava njihov lični prostor. Kada nehotice narušimo nečiji lični prostor, kao kada nekog nagazimo, odmah pribegavamo ritual nom izvinjenju i objašnjenju, na primer: „Oprostite, bilo je slučajno“. Činjenica da narušavanje ličnog prostora iziskuje primenu rituala uka zuje na važnost ličnog prostora u održavanju društvene organizacije. Veliki deo društvene organizacije u modernim složenim društvima podrazumeva kretanje velikog broja ljudi u javnom prostoru, pa društveni red zavisi od toga da li će se ovo kretanje odvijati uz najmanje moguće smetnje. Zato nastaju norme koje regulišu kontakt i omogućavaju ljudima da se kreću bez usmeravanja pažnje na druge ljude. Ljudi se drže na određenoj udaljenosti, prenaglašavaju svoje namere kako bi uverili druge da su normalni i da se pristojno ponašaju, izvinjavaju se ritualnim frazama za narušavanje pravi-
216
Sociologija
la javnog prostora i na druge načine naglašavaju svoj položaj u prostoru i poštuju tuđ lični prostor. Zaista je neverovatno što vrsta koja je započela život u malim grupama lovaca i skupljača može da se okupi u tolikom broju i da se kreće nesmetano. Sa problemima se susrećemo tek kada se nađemo u znatno različitoj kulturi, gde se pravila ponašanja u javnosti dosta razli kuju.
Sažetak 1. Susret je najosnovnija društvena struktura. Susreti mogu biti usmereni, pri čemu pojedinci stvaraju vrstu ekološke skupine i upuštaju se u direktnu komunikaciju, ili neusmereni - kada pojedinci nadgleda ju kretanje drugih učesnika u prostoru, ne gledajući ih direktno i ne usmeravajući pažnju na njih. 2. Usmereni susreti se zasnivaju na svim ključnim procesima interak cija: ritualima, oblicima govora, postavljanju i pomeranju okvira, ka tegorizaciji ljudi i okolnosti, ispoljavanju prikladnih emocija, uzaja mnom ukazivanju na uloge koje igramo, odgovarajućoj upotrebi scen ske opreme, te proceni demografskih i ekoloških karakteristika datih okolnosti. 3. Usmereni susreti predstavljaju vezu između pojedinaca i širih društve nih struktura i kulturnih sistema. Srednje strukture kao što su grupe, organizacije, zajednice, društvene kategorije poput klase, pola, etničke pripadnosti i starosti, kao i veće društvene institucije koje sačinjavaju društvo, utiču na dinamiku susreta. Sem toga, pošto je susret ugrađen u društvene strukture, dolazi do aktiviranja kulture svake strukture ponaosob i daljih ograničenja u pogledu toga šta se može desiti to kom susreta. Posredstvom delovanja u susretima ljudi mogu da izmene društvene strukture, ali ova promena nikad nije laka zbog težine i moći kulture i društvene strukture. 4. Neusmereni susreti su od suštinske važnosti za održavanje društvenog reda jer omogućavaju ljudima da se kreću u javnom prostoru bez na rušavanja pravila ponašanja na javnom mestu. Neusmereni susreti se odvijaju prema pravilima ličnog prostora, upotrebe fiksirane opreme, objekata kojima je moguće poslužiti se, kao i konverzacijskim oblastima koje okružuju pojedinca. 5. Kada se ta pravila ponašanja na javnom mestu prekrše, i susret postane usmeren, pribegava se ritualima kako bi se prenelo izvinjenje i saopštilo da osoba ne predstavlja javnu pretnju, a kada se ti rituali uspešno izvedu susret se okončava ili ponovo postaje neusmeren.
Susreti
217
Ključni pojmovi Demografija: broj prisutnih ljudi, društvene kategorije kojima pripadaju, kao i njihovo uključivanje u susret ili isključivanje iz njega. Ekologija: priroda prostora, podela prostora, oprema i rekviziti u pro storu, te razmeštaj ljudi u prostoru tokom komunikacije u okviru su sreta. Emocionalni rad: ulaganje napora da se iskažu emocije prikladne u datoj situaciji, čak i kada ih pojedinac ne oseća. Kategorizacija: proces razvrstavanja drugih u odgovarajuće kategorijalne jedinice, određivanja prikladnog stepena ispoljavanja prisnosti ili formalnosti, te određivanja odgovarajućeg nivoa društvenog, radnopraktičnog i ceremonijalnog sadržaja tokom susreta. Lični prostor: prostor na koji ljudi mogu da polažu pravo u javnosti, a drugi ne smeju da ga naruše. Neusmereni susreti: epizode nadgledanja pokreta drugih ljudi bez di rektnog usmeravanja pažnje na njih. Oblici govora: upotreba odgovarajućeg oblika govora prilikom susreta, što se odnosi na odgovarajući ton, visinu glasa, formalnost ili neformalnost, ritualno obraćanje, kao i druge aspekte govora koji čine nje govu formu. Okviri: granice na koje se ukazuje gestovima kojima signaliziramo dru gima šta se može uključiti u interakciju a šta će biti izuzeto iz nje. Postavljanje i menjanje okvira: obično ritualizovani gestovi kojima se određuje ili menja okvir koji usmerava komunikaciju. Pravila ispoljavanja emocija: normativni sporazumi o vrsti emocija koje valja ispoljiti u određenim okolnostima. Pravila vezana za prikladnost osećanja: normativni sporazumi o tome šta treba osećati u određenim okolnostima. Rituali: stereotipna serija postupaka kojom se otvara, okončava i uređuje tok međuljudskog ponašanja. Sopstvo: šira predstava koju pojedinac ima o sebi i njegov identitet uloge, koje nastoji da potvrdi u interakciji s drugima. Uloge: ponašanje pojedinaca koji zauzimaju određene pozicije, kao i oblik ponašanja koji ti pojedinci izražavaju. Usmereni susreti: epizode komunikacije licem u lice, koje se zasnivaju na ekološkom okupljanju, usmerenom govoru i solidarnosti.
G l a v a 11
DRUŠTVENE GRUPE Moć grupa Ležao je na kauču u velikoj kući na plaži u Santa Moniki u Kaliforniji 1963. godine. Ćutke je ležao, dok su mu drugi prilazili govoreći: „Samo pričekaj tu“ i „Uskoro će te primiti“. Taj čovek je upravo došao. Nekoliko puta je već pokušavao da uđe, ali bi mu svaki put rekli da dođe neki drugi put. Najzad, posle nekoliko nedelja pomnog ispitivanja, dozvoljeno mu je da uđe u kuću, gde bi trebalo da se odvikne od dugogodišnje zavisnosti od heroina. Međutim, za razliku od većine zavisnika, koji bi preživljavali tešku krizu u procesu odvikavanja, ovaj čovek je samo ležao. Pitao sam ga kako se oseća. Odgovorio je: „Ne naročito loše“. I zaista - nije se tresao, znojio, nije stenjao. I, uopšte, nije se ponašao kao zavisnici koje sam ranije viđao u pritvoru okružnog zatvora. Kako je onda ovaj čovek tako smiren? Naime, on je bora vio u Sinanonu (Sinanon House), utočištu koje je davno zatvoreno, i čije je ime donekle osramoćeno kad je njegova misija preokrenuta, nakon čega je usledio skandal. Sinanon je predstavljao utočište za zavisnike od narkotika, koji su tu dobijali šansu za oporavak. Ovaj čovek je bio smiren jer je imao podršku drugih iz Sinanona, onih koji su i sami prošli kroz proces odvi kavanja. Niz sastanaka u Sinanonu, kojima bi zavisnik prisustvovao, imao je moć da umanji, pa čak i da bukvalno ukloni dobar deo bola u procesu odvikavanja. Ono što je ovaj čovek na biološkom nivou osećao izmenilo se zahvaljujući podršci ljudi koji su znali kako izgleda biti zavisan od heroina. Sve grupe imaju tu vrstu moći. Moć grupa oblikuje i reguliše tok komu nikacije u susretima. Ona utiče na naše ponašanje, naše predstave o stvari ma, naša osećanja, ono što govorimo i mnoge druge aspekte naših života. Zamislite da ste se prijavili za eksperiment koji ima za cilj da ispita vašu percepciju. Nalazite se u sobi sa još nekoliko studenata koje ne poznajete i imate zadatak da među linijama nacrtanim na listu papira izaberete najdu žu liniju (Asch, 1952). Prilično je očigledno da je linija A najduža. Svi ostali članovi grupe se slažu s tim. Međutim, u sledećem delu eksperimenta, gde je zadatak isti, drugi članovi grupe sada izaberu liniju B koja je zapravo
Društvene grupe
219
kraća od linije A. Kada dođete na red, koju biste vi liniju izabrali? Otprilike jedna trećina ispitanika se složila s pogrešnim izborom ostalih. Naravno, vi u ovom slučaju niste mogli da znate da je ostalima rečeno da izaberu pogrešnu liniju. Ovde ste, zapravo, vi bili predmet ispitivanja čiji je cilj bio da otkrije da li ćete osetiti pritisak grupe i složiti se s ostalima. Čak i ova kva grupa nepoznatih ljudi može da ima moć nad vašim postupcima. Čak i ukoliko biste izabrali najdužu liniju, ipak biste osetili pritisak grupe, čak i u ovakvom, isplaniranom eksperimentu. Grupe u kojima je ulog mnogo veći - naš identitet, prihod, prestiž ili osećaj pripadnosti - imaju nad nama još veću moć. Mnogo je primera koji ukazuju na moć grupa. Na primer, „ratni heroji“, ljudi koji su bili uspešni u ratu, često nisu izuzetne osobe u normalnim okolnostima. Međutim, čvrsto povezane grupe u kojima svi zavise jedni od drugih navode ljude da rizikuju svoj život da bi spasli „drugara“. Policija će često pokušati da zaobiđe zakon da bi uhapsila važnog prestupnika, ili zaštitila policajce od dalje istrage. Posao policajca je opasan i obično potcenjen u široj javnosti. Usled toga se često javljaju moćna kulturna uverenja i pravila koja, ironično, navode policajce da zaobiđu pravila, pa čak i prekrše zakon. Dakle, moć potkulture policajaca i grupe može da navede policajce da prekrše zakon umesto da ga štite. Tokom jednog klasičnog istraživanja, koje je izazvalo dosta reakcije u svoje vreme, sve policijske službenike u jednom gradu na srednjem zapadu Sjedinjenih Država upitali su da li bi prijavili partnera ako bi videli da je ukrao novac od pijanog uhapšenog lica i da li bi svedočili protiv njega na sudu. Gotovo svi policajci su odgovorili da ne bi prijavili prekršaj. Samo je jedan službenik rekao da bi prijavio par tnera, a to je bio policajac koji je tek počeo da radi (Westley, 1956). Policajci jednostavno moraju da se drže zajedno, pa zato ne iznenađuje što su razvili potkulturu kako bi se osigurali da neće biti predmet javne istrage. Ponekad i ono što vidimo može biti posledica uticaja pripadnosti grupi. U jednom interesantnom istraživanju, sprovedenom davno pre nego što je fudbal postao popularan u Americi, mladima iz Meksika i Sjedinjenih Dr žava na ekranu su na trenutak naporedo prikazivane dve slike - na jednoj su prikazani ljudi koji igraju fudbal, a na drugoj bejzbol. Deca meksičkog po rekla su uglavnom primećivala samo sliku na kojoj je prikazana fudbalska utakmica, dok su američka deca videla utakmicu bejzbola (Bagby, 1957). Iako ovo može delovati kao očigledan i nevažan ishod, pomislite na celoživotnu pripadnost grupama, koje posredstvom susreta u okviru date kulture oblikuju našu percepciju. Naše predstave - ono što vidimo, način na koji doživljavamo svet - nalaze se pod uticajem iskustva stečenog tokom tih susreta. Svet koji vidimo ne predstavlja objektivnu stvarnost koji mi samo opažamo. Zapravo - on je dobrim delom proizvod naše percepcije, na koju u velikoj meri utiče naša pripadnost društvenim grupama. Možda su najpoznatiji eksperiment koji dokumentuje moć uloga u gru-
220
Sociologija
pama sproveli Filip Zimbardo i njegove kolege (Zimbardo, 1972). Treba do dati da danas takav eksperiment ne bi bio zakonit, zbog zakona o zaštiti ljudskih učesnika u eksperimentu, i da nikad ne bi dobio odobrenje komi sija uspostavljenih na svim univerzitetima, koje procenjuju moguć štetan uticaj ogleda na ispitanike. U eksperimentu su učestvovali normalni i obični studenti s fakulteta. Na osnovu pažljive procene emocionalne zrelosti, sklo nosti poštovanju zakona, i zdravlja, studenti su podeljeni u dve grupe: na zatvorenike i čuvare. Sve je ličilo na pravi zatvor. Čuvari su nosili uniforme, pendreke, lisice, pištaljke i naočare sa tamnim staklima. Zatvorenici su mo rali da zaborave na svoju prošlost i bili su dužni da slede naređenja čuvara. Već posle nekoliko dana čuvari su počeli da zloupotrebljavaju svoju moć i maltretiraju zatvorenike. Zatvorenici su, kao rezultat toga, počeli da ispoljavaju ozbiljne znake emocionalnog rastrojstva. Ubrzo je eksperiment morao biti prekinut, jer su se čuvari oteli kontroli i počeli da fizički i psihički muče zatvorenike. Kako su deca iz srednje klase mogla da tako odjednom postanu nasilna? Uloga zatvorskog čuvara je dobro poznata, kao i uloga zatvorenika. Zato je bilo lako odigrati ulogu kad vam neki „autoritet“, kao što je profesor fakulteta, kaže da je to prihvatljivo. Kada su čuvari preuzeli uloge u novoj grupi jednostavno su preovladala normativna očekivanja i uloge vezane za tu grupu, izbrisavši na jedno vreme uticaj članstva u prethodnim grupama gde takvo ponašanje ne bi bilo prihvatljivo. Prema tome, svaki deo vašeg bića - opažanje, osećanja, identitet i pona šanje - uslovljen je grupama kojima pripadate. Mnogi susreti su deo širih društvenih struktura. Kada sretnete drugove na fakultetu, oni mogu biti prijatelji iz grupa koji su deo bratstva ili sestrinstva; bratstvo i sestrinstvo su uključeni u neku organizaciju - fakultet ili univerzitet, dok je univerzi tet deo šireg institucionalnog sistema obrazovanja organizovanog na nivou celog društva. Na svakom nivou društvene strukture kultura i struktura tog nivoa - vaši drugovi, bratstvo, univerzitet i institucija obrazovanja - name ću vam svoja pravila. Međutim, najdirektniji uticaj je ujedno i najveći. Dok tokom susreta igra te uloge razmišljate o očekivanjima drugih, o tome kako treba odigrati ulo gu, uviđate kako vas drugi procenjuju, utapate se u kulturu grupe - vaše misli, predstave, osećanja, ponašanje i identitet nalaze se pod uticajem tih pojedinaca i grupa koje su neposredno prisutne. Zato su studenti iz navede nog primera mogli tako iznenada da postanu nasilni - jer su bili izolovani od svojih uobičajenih susreta i pretvoreni u čuvare zatvora. Ukoliko se po jedinac usudi da se suprotstavi očekivanjima, on mora da se suoči sa bolnim kaznama koje kod njega izazivaju negativna osećanja, poput stida. Dakle, ljudi se uglavnom međusobno slažu kako ne bi prekinuli interakciju. Ukoli ko sumnjate u moć neke grupe, čiji ste trenutno član, pokušajte da namerno prekinete interakciju time što ćete prekršiti neko pravilo, govoriti na nepri hvatljiv način, postavljati pogrešna pitanja i uopšte biti neprijatni. Ukoliko
Društvene grupe
221
se ustežete da izazovete takav prekid komunikacije, to je dokaz moći koju grupe imaju nad pojedincima. Grupe možemo odrediti kao relativno postojane mreže statusnih polo žaja, regulisane normama koje određuju kako pojedinci na određenim po ložajima treba da se ponašaju u skladu s odgovarajućom ulogom. Najzad, grupe su sastavljene od susreta koji se ponavljaju tokom vremena između istih ljudi. Grupe su uglavnom smeštene unutar širih društvenih struktura, kao što su organizacije, kategorijalne jedinice, zajednice i institucionalni si stemi. Prema tome, grupe predstavljaju kanale kojima se uticaj kulture širih društvenih struktura prenosi na susrete i interakciju licem u lice.
Primarne i sekundarne grupe Uticaj veličine grupe Kada su grupe male njihov uticaj se obično poklapa sa uticajem susreta. Svi su usredsređeni na slične teme, svako može da reaguje na postupke dru gih, a grupa se ponaša kao koherentna celina. Međutim, kada se poveća broj članova dinamika grupe se menja. Na primer, ukoliko ste nekad došli na žurku među prvima primetili ste da ste se svi uglavnom držali jedne teme. Ali, kako počne da dolazi sve više i više ljudi, grupa (žurka) se pretvara u odvojene zasebne susrete, a ljudi počnu da prelaze iz jednog susreta u drugi. Svaki profesor koji predaje i malim i velikim grupama studenata svestan je uticaja veličine grupe. Kada predajem „Uvod u sociologiju“ grupa studenata je velika i čitava dinamika grupe se menja. Često moram da opominjem stu dente koji ne prate predavanje i dižu galamu, ili, što je još gore, da negodu jem u sebi kada čujem da studentu zvoni mobilni (a on se još i javi i nastavi razgovor). Kako onda, zapravo, veličina utiče na dešavanja unutar grupe? Ključna dinamika se sastoji u sledećem: kako se veličina grupe poveća va mogućnost da se održi neposredna komunikacija ubrzo se gubi. Jedno stavno ima previše ljudi, pa je nemoguće sa svakim ponaosob ostvariti ne posrednu komunikaciju. Sa ovim demografskim problemom povezana je i činjenica da sa povećanjem broja ljudi u grupi raste i broj mogućih odnosa među njima. U grupi od dvoje ljudi moguć je samo jedan odnos; u grupi od troje ljudi moguća su tri odnosa; u grupi od četvoro - šest odnosa; u grupi od petoro - deset odnosa; u grupi od šestoro - petnaest odnosa; u grupi od sedmoro, što je još uvek prilično mala grupa, moguće je ostvariti 21 ne posredan odnos između dve osobe. Očigledno je da broj mogućih odnosa eksponencijalno raste. Ako svaki od tih odnosa zahteva punu pažnju poje dinca, budući da on mora da preuzima i stvara uloge, ubrzo postaje teško očuvati prisnost svojstvenu neposrednoj komunikaciji.
222
Sociologija
Veličina i menjanje strukture grupe Grupe najčešće delimo na primarne i sekundarne. Ta podela povezana je sa uticajem porasta broja članova neke grupe (Hare, 1992). Što više ljudi učestvuje u susretu to je teže upoznati svakog ponaosob ili stupiti u direk tan kontakt s njim. Zato su sekundarne grupe manje koherentne, a odnosi među njihovim članovima manje prisni. One su formalnijeg karaktera, sa jasnim pravilima, i teško ih je održavati duže vreme. (Na primer, zamislite da slušate predavanje iz sociologije celog dana.) Sekundarne grupe nasta ju kako bi se brzo obavio neki zadatak, kao što je slušanje predavanja ili odlazak na koncert. Nasuprot sekundarnim grupama, primarne grupe su manje, pa postoji veća mogućnost za ostvarenje višeg stepena prisnosti i celovitosti budući da njihovi članovi mogu da stupe u direktan kontakt i da se upoznaju. Međutim, postojanje prisnosti nije nužno, naročito ukoliko članovi neke male grupe ne provode puno vremena zajedno. Prema tome, primarna grupa nastaje kada se vremenom razviju posebna komunikacija i osećaj bliskosti među njenim članovima. To je najčešće slučaj sa porodicom ili grupom bliskih prijatelja. Mnoge grupe se nalaze negde između primarnih i sekundarnih - na primer radne grupe, cimeri u domu i bratstvu ili male grupe studenata na predavanjima. To su relativno male grupe u kojima se pomak ka primarnoj grupi obično jače oseća. Ali, jednako često, taj pomak ne mora da bude pot pun, obično zato što susreti ne traju dovoljno dugo ili se zbližavanju članova ispreče aktivnosti grupe - na primer, nadmetanje radi unapređenja, ocena, popularnosti i slično - što često ističu teorije konflikta. Za ove međugrupe ne postoji poseban naziv, njih jednostavno označavamo kao grupe. Među tim, ako raste broj članova grupe mogućnost za razvijanje prisnih odnosa je sve manja. Čak i kada veličina grupe ne predstavlja problem priroda veće organizacije, čiji je grupa deo, može da omete razvoj prisnih odnosa, blisko sti i celovitosti grupe. U tabeli 11.1. prikazane su neke od ključnih razlika između primarnih i sekundarnih grupa.
Moć primarnih i sekundarnih grupa Što je grupa bliža primarnom obrascu utoliko je veća njena moć da utiče na ponašanje, i to u okviru nekoliko linija uticaja. Jedna linija uticaja se odnosi na naše samopoimanje, jer se mi ogledamo u gestovima ljudi koji su nam važni. Druga linija uključuje naše vrednosti i naša uverenja, po što smo skloni preuzimanju kulturnih simbola grupa u kojima su utisnute naše predstave o sebi i naši identiteti. Naredna linija uticaja se odnosi na naše ponašanje u nekoj ulozi i našu motivaciju, pošto mi poštujemo norme primarnih grupa i preuzimamo njihove vrednosti i njihova uverenja, usled čega menjamo način igranja uloga i svoje ponašanje. Na kraju, može se go voriti o uticaju grupa na naša osećanja, pošto se naša emocionalna stanja menjaju u zavisnosti od iskustva koje steknemo u interakciji sa ljudima koji su nam važni.
Društvene grupe
223
Tabela 11.1. Razlike između primarnih i sekundarnih grupa Osnovne odlike grupe
Primarne grupe
Sekundarne grupe
Veličina
Male (2-12 ljudi)
Velike (do nekoliko stotina ljudi)
Koherentnost
Visok nivo
Niži nivo
Formalnost pravila
Neformalna i implicitna
Više formalna i eksplicitna
Lično učestvovanje u grupi
Visok nivo
Niži nivo
Prisnost odnosa
Umerena do visoka
Niska do umerena
Trajnost
Dugotrajne
Kratkotrajne
Svrhovitost
Umerena do niska
Umerena do visoka
Formiranje podgrupa
Nisko do umereno
Umereno do visoko
Mnoge može uznemiriti činjenica da grupe imaju toliku moć, pogoto vo u društvu u kojem kulturne vrednosti ističu oslanjanje na samog sebe, samoopredeljenje, ogoljeni individualizam i autonomiju ličnosti. Ali, ako smo iskreni prema sebi, zaključak je očigledan: samopoimanje, uverenja i vrednosti, raspoloženja i emocije, motivi, ponašanje i način igranja uloga nalaze se pod velikim uticajem grupa kojima pripadamo. Uzmite za primer bilo koju grupu sa čijim članovima ste u nekom smislu prisni, i pokušajte da razmislite o predstavi koju imate o sebi, emocionalnim stanjima, vladanju, uverenjima, pobudama i vrednostima. Njih u velikoj meri oblikuje vaše uče šće u toj grupi, iako i vaše pređašnje učešće u nekim grupama - na primer u porodici ili grupi prijatelja - ima znatnu moć nad vama. Prema tome, mi nismo kameleoni u sferi međuljudskih odnosa. Mi ne menjamo svaki deo svog bića kad postanemo deo neke nove grupe, zato što bi u tom slučaju naše trenutno učešće u novoj grupi moralo da nadvlada ukupan uticaj na šeg pređašnjeg učešća u grupama. U najvećem broju slučajeva - uticaj novih i pređašnjih grupa će se izmešati.
Grupna dinamika Vođstvo Kako tvrdi Robert Bejls, unutar grupa oformljenih zarad ispunjenja ne kog cilja, često se javljaju dva tipa vođe - vođa zadatka (task leader) i socioemocionalne vođe (Bales, 1950). Dolazak vođe zadatka na taj položaj pone kad može biti posledica delovanja nekog šireg organizacionog sistema (na primer, asistent koji drži vežbe iz sociologije i usmerava diskusiju). Vođe zadatka usmeravaju druge u grupi i nastoje da usaglase njihove aktivnosti
224
Sociologija
radi postizanja cilja grupe. Međutim, vođe zadatka ponekad izazivaju na petost. Da bi se takav problem rešio pojavljuju se socioemocionalne vođe, ljudi koji imaju zadatak da smire situaciju dosetkom, šalom ili recima utehe. U nekim slučajevima, obe uloge može da igra jedan, naročito vešt vođa. On može da bude vođa zadatka i da u isto vreme bude sposoban da ublaži na petost i drži emocije pod kontrolom. Taj proces formiranja vodstva je oči gledan, samo ga treba potražiti. Posmatrajte šta se dešava u grupi studenata, na savetu stanara, poslovnom sastanku ili u bilo kojoj drugoj situaciji gde grupa ima za cilj da ispuni neki zadatak. Podela na vođe zadatka i socioe mocionalne vođe uglavnom je veoma upečatljiva.
Donošenje odluka Možda će neko pomisliti da su vođe u stanju da donesu smelije odluke nego grupa u celini. Međutim, kolektivne odluke uglavnom su odlučnije i presudnije od odluka koje donosi pojedinac (Janis, 1972; Kogan & VVallach, 1964) i za to postoje dva razloga. Prvo, kada pojedinac odlučuje sam strah od greške je veći, pa on svoje odluke pažljivije razmatra. U grupi se odgovornost deli na više članova, pa se donose smelije odluke. Drugo, u ko herentnim grupama članovi se često uzdržavaju od kritikovanja drugih, pa su zato obično manje kritični prema smelijim odlukama, zbog čega je lakše izaći sa smelijim predlozima, što omogućava grupi da postupa odlučnije. Naravno, taj proces često vodi ka grupnom mišljenju (groupthink) (Ja nis, 1972; 1982). Grupno mišljenje nastaje kada pojedinci u toj meri podrža vaju jedni druge da gube dodir sa stvarnošću i postaju suludo hrabri i smeli. Na primer, pretpostavljam da mnoge greške Adolfa Hitlera tokom Drugog svetskog rata mogu da se razumeju kao posledica grupnog mišljenja, jer su njegovi bliski savetnici podržavali odluke jedni drugih, što je dovelo do donošenja strateški loših odluka. Američka vojna intervencija u Vijetnamu je, bez sumnje, bila posledica grupnog mišljenja u redovima visokih vojnih zvaničnika i savetnika predsednika, koji su u jednom trenutku jednostav no izgubili dodir sa stvarnošću i više nisu bili u stanju da procene snagu vijetnamske vojske. Sem toga, veliki broj kobnih ekonomskih odluka ne kih američkih korporacija sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka predstavljao je posledicu grupnog mišljenja i zanemarivanja realnih uslova svetskog privrednog sistema zasnovanog na konkurentnosti. Isto tako, opti mistična zamisao da će Irak pod pritiskom odmah prihvatiti sistem američ ke demokratije proizašao je iz grupnog mišljenja najviših slojeva američke vlade. Donošenje odluka - bilo smelih bilo bojažljivih - odvija se po određe nom redosledu, u nekoliko faza. Prvo se prikupljaju podaci, pa sledi procena, potom se javlja napetost pošto se članovi grupe priklanjaju različitim stranama, nakon čega se donosi odluka. Na kraju, socioemocionalne vođe nastoje da očuvaju slogu. Ako ste ikada bili deo grupe koja o nečemu odlu
Društvene grupe
225
čuje verovatno ste primetili osećaj euforije, zbijanje šala i druge mehanizme kojima se otklanja napetost nastala na kraju sastanka grupe - po donošenju odluke. Socioemocionalne vođe uspevaju da ublaže napetost i stvore prijat nu atmosferu, što je posebno važno u slučajevima kad grupa mora ponovo da se sastane.
Koherentnost i solidarnost Grupe se razlikuju u zavisnosti od toga koliko su njihovi članovi među sobno prisni i koliko su vezani za grupu u celini. U koherentnim grupama, gde ljudi osećaju solidarnost, članovi su sigurniji i mnogo se lakše podređu ju normama grupe. Šta dovodi do ovakvog ishoda (Kellerman, 1982; Shotola, 1992)? Jedan uslov svakako jeste mala veličina grupe, jer solidarnost nastaje u grupama u kojima postoji neposredna komunikacija među člano vima (Collins, 1975). Drugi uslov je osećaj spoljne pretnje; ljudi se zbližava ju kada osećaju da su ugroženi (Simmel, 1956). Još jedan uslov jeste slična prošlost članova grupe. Naime, mnogo je lakše zbližiti se s ljudima koji su nam slični i koji pripadaju istoj kategorijalnoj jedinici kao i mi. Poslednji uslov koji doprinosi stvaranju solidarnosti odnosi se na visok nivo pozi tivnog sankcionisanja, odnosno nagrađivanja članova za poštovanje pravila grupe. Ako ljudi dobiju nagradu zato što poštuju pravila grupe kod njih se javljaju pozitivne emocije, što dovodi do toga da razvijaju emotivnu vezanost za one koji su im dali ta priznanja (Coleman, 1991). Pomislite na bilo koju grupu u kojoj ste osetili solidarnost i biće vam jasno da taj osećaj proizlazi iz sklopa navedenih faktora. Sportski tim, brat stvo, sestrinstvo, uzak krug prijatelja i porodica najčešće uključuju makar neke od pomenutih faktora, zbog čega dolazi do pojave koherentnosti i soli darnosti. Takve grupe imaju najviše uticaja na nas jer nam članstvo u njima mnogo vredi.
Hvatanje krivina Kada grupa mora da obavi određeni zadatak njeni članovi moraju da usaglase svoje akcije da bi postigli cilj. Ako uspešno obave zadatak - oni do stižu zadovoljstvo. Međutim, zajedničko izvršavanje zadatka može da stvo ri problem hvatanja krivina1. Moguće je da jedan ili više članova izbegnu obaveze koje nameće grupa, ali da na kraju, kada se zadatak uspešno obavi, zajedno sa ostalim pripadnicima uživaju u nagradama uspešno obavljenog zadatka. Naravno, ako svi hvataju krivine - zadatak neće biti izvršen. Ljudi uvek posmatraju šta rade drugi članovi grupe i vrednuju da li i drugi daju pošten doprinos zajedničkom cilju. Grupa će možda ponekad dopustiti da 1 „Hvatanje krivina“ je kolokvijalan prevod engleske fraze free-riding. Frazu je takođe moguće prevesti kao „fenomen slepog putnika“ ili „švercovanje“. Iako je prevod kolokvijalizam (čemu se u akademskom engleskom jeziku često pribegava), smatramo da preciznije odgovara onome što konceptom želi da se opiše (prim. prev.).
226
Sociologija
neko hvata krivine, ali ako ta praksa ode predaleko pojaviće se negativne emocije kao što su bes ili ljutnja. Oni koji ispunjavaju obaveze pokušaće da kazne one koji hvataju krivine i vrate ih na pravi put. U društvenim gru pama u kojima je cilj grupe zabava problem hvatanja krivina je manji, ali i u takvim slučajevima mogu postojati pojedinci koji nisu spremni da ulože istu količinu energije da bi cela grupa osetila blagodeti zabave. Ako ode predaleko, hvatanje krivina može da rasturi grupu. Ljudi su veoma obazrivi kada je u pitanju doprinos drugih zajedničkom cilju. Za teorije racionalnog izbora problem hvatanja krivina predstavlja cen tralni problem društvenih odnosa. Uvek je „racionalno“ pustiti druge da urade posao, a onda uživati u blagodetima njihovog rada. Ali, kako će se održati društvo ako svi počnu da hvataju krivine? Kada se hvatanje krivina otme kontroli racionalno je stvoriti norme koje usmeravaju ponašanje dru gih, a onda nadzirati i forsirati podvrgavanje tim normama. Kada se hva tanje krivina raširi do te mere da počne ugrožavati kolektivnu aktivnost - društveni poredak se stvara čisto racionalnim putem. Hvatanje krivina se lako sankcioniše u malim grupama. U većim grupa ma, ili grupama koje imaju složeniju strukturu, to je daleko teže. Recimo, u socijalističkoj Jugoslaviji ljudi su mogli da gledaju državnu televiziju, ali da ne plaćaju TV pretplatu. (U poslednje dve decenije pred raspad ljudi su to zaista masovno radili.) Postoje dve strategije kojima je moguće suzbiti sklonost ka hvatanju krivina u takvim slučajevima: moralno ubeđivanje i nagrađivanje onih koji „nazovu odmah“ da bi uplatili određen iznos. Veliki društveni problemi - kao što su javna briga za životnu sredinu - mogu se takođe sagledati kroz prizmu hvatanja krivina. Za bilo kog pojedinca „ra cionalno“ je izbegavati troškove koje mu nameće obaveza zaštite životne sredine, ali ako svi „hvataju krivine“ sredina će biti potpuno zagađena. Zato je neophodno doneti zakone koji motivišu ljude da se ponašaju ekološki odgovorno. U mnogim društvima tu ulogu obavljaju društveni pokreti koji se zalažu za čuvanje životne sredine. Oni identifikuju zagađivače kao osobe sumnjivog morala.
Formacija klika (podgrupa) Grupe se često dele na više podgrupa ili, izraženo terminologijom teorije mreža - klika (videti okvir 11.2, gde je objašnjeno kako se unutar grupe stvaraju klike). Podgrupe su i dalje deo šire grupe, mada njihovi članovi više komuniciraju jedni sa drugima nego sa članovima drugih klika. Pod grupe se najčešće javljaju s porastom veličine grupe jer je sve teže upoznati sve njene članove i obratiti pažnju na svakog od njih. Međutim, podgrupe mogu da izazovu napetost u grupi, pošto se dešava da članovi jedne pod grupe gledaju na članove drugih klika sa sumnjom i podozrenjem. Ukoliko se među članovima klike razvije ono što teorija mreže naziva vrlo prisnim odnosima, gde članovi podgrupe međusobno komuniciraju, pri čemu isklju-
Društvene grupe
227
čuju odnose sa drugim ljudima, solidarnost i jedinstvo unutar šire grupe mogu da budu narušeni, a često dolazi i do raspada grupe na nekoliko za sebnih grupa.
Očekivanja Kada neki član grupe igra svoju ulogu na određeni način ostali članovi grupe očekuju da će i ostale uloge biti odigrane na isti način (Berger, Conner & Fisek, 1974). Ta očekivanja drugih ljudi možemo prepoznati po njihovim pogledima ili razočaranju ukoliko nismo ispunili njihova očekivanja. Ovaj pritisak nas nagoni da budemo dosledni u izvođenju i predstavlja jedan od najvećih centara moći grupa. Međutim, pored toga što se zbog naših postupaka i komunikacije javljaju očekivanja unutar grupe u pogledu našeg ponašanja, mi u grupu uvek uno simo i neke osobine iz spoljašnjeg sveta (Berger, Fisek, Norman & Zelditch, 1977; Berger, Rosenholtz & Zelditch, 1980; J. Turner, 2002; Webster & Foschi, 1988). Te odlike često dovode do pojave očekivanja u pogledu toga šta osoba može da uradi unutar grupe, a šta ne, ili koliko ugleda i uticaja treba da ima u grupi (Berger & Zelditch, 1985; Berger, Wagner & Zelditsch, 1989). Ponekad te odlike nazivamo difuznim statusnim karakteristikama. One obuhvataju različite karakteristike, kao što su starost, pol, rasa i etnička pri padnost, nivo obrazovanja, izgled, inteligencija i druge vidljive i prepoznat ljive karakteristike kojima se članovi grupe rukovode prilikom ispoljavanja reakcija. Pripadnost nekoj kategorijalnoj jedinici, o čemu je bilo reči u šestoj glavi, predstavlja difuznu statusnu karakteristiku. Dakle, kada se grupa sme sti u kategorijalne jedinice - na osnovu tih difuznih statusnih karakteristika javljaju se očekivanja i procene postupaka drugih članova. Na primer, od muškaraca i žena očekujemo različite oblike ponašanja. Slično je i sa stari jim ljudima, manjinama i drugim kategorijama koje jasno razlikujemo od pripadnika većine. Ukoliko sumnjate u to, uzmite za primer grupu koja je deo kategorijalne jedinice unutar koje pojedinci imaju različite difuzne sta tusne odlike i zapitajte se kako biste reagovali kada bi žene počele da igraju uloge muškaraca, i obratno, ili kada bi bilo koji pojedinac počeo da ispoljava ponašanje koje nije u skladu s njegovim likom. Vaša reakcija bi potvrdila da postoje očekivanja u pogledu ponašanja tih pojedinaca. Dakle, ukoliko ne verujete u važnost uklapanja u kategorijalne jedinice pokušajte da prekinete susret time što ćete se ponašati kao osoba suprotnog pola, odnosno, ukoli ko ste žena - zauzmite muški stav, govorite kao muškarac, koristite izraze svojstvene muškarcima; ili, što može biti nešto teže, ukoliko ste muškarac ponašajte se na način uobičajen za žene i posmatrajte kako drugi reaguju na vaše ponašanje. Činjenica da je teško na takav način obrnuti uloge svedoči o moći difuznih statusnih karakteristika, budući da one proizlaze iz pripad nosti kategorijalnim jedinicama.
Sociologija
228
Okvir 11.1. Izrada sociograma Na narednoj slici je prikazan hipotetički postavljen sociogram, izrađen na sledeći način: (a) svakoj osobi je rečeno da po redu napiše imena dve osobe koje joj se najviše dopadaju; (b) izveštaj je sastavljen na osnovu njihovih iskaza; (c) razvrstavanjem je sačinjena mreža prvog i drugog izbora drugova, tako da ona predstavlja podgrupe prijatelja u okviru šire grupe.
Ova ilustracija je pojednostavljena i predstavlja samo mrežu prvog izbora pri jatelja. Ovakav sociogram nam govori dosta toga. Prvo, grupa je podeljena na muško i žensko društvo (kliku), pri čemu Marko i Jana predstavljaju ključnu vezu između muškog i ženskog društva. Milan je vođa muške podgrupe, a verovatno i cele grupe, dok je Marija glavna u ženskom društvu. Zoran, Miloš, Stefan, Ana i Ivana nalaze se na obodu grupe. Gotovo svaka grupa može se predstaviti dijagramom na ovaj način. Struktura bi bila mnogo složenija da je uveden drugi izbor prija telja, jer bi to uključilo mnogo više veza među članovima grupe, ali ipak ne bi promenilo logiku sociograma: naime, on vizuelno predstavlja mrežu privrženo sti u grupi. On nam pruža značajne podatke o vođstvu, saobražavanju normama, obrascima interakcije, donošenju odluka i drugim elementima grupe.
Upućivanje i referentne grupe Kao što smo već pominjali u šestoj glavi, grupe nam služe kao referentni okvir ili referentna grupa, što znači da nam pružaju osnov za usmeravanje
Društvene grupe
229
misli i postupaka. Taj proces se ne odvija samo unutar grupe u kojoj trenut no učestvujemo, već važi i za grupe sa čijim članovima trenutno nismo u interakciji, pa čak i za grupe čiji članovi nikad nismo ni bili. Naime, mi se u nekim okolnostima uglavnom u isto vreme pozivamo na norme, vrednosti, uverenja i druge kulturne simbole nekoliko različitih grupa. Na primer, mi smo svesni normi i drugih očekivanja grupe u kojoj se trenutno nalazimo, ali u isto vreme možemo da se pozivamo na simbole drugih grupa, kao što su naša porodica, bliski prijatelji ili grupe čiji članovi bismo želeli da bude mo. Da bismo razumeli svoje ponašanje neophodno je da poznajemo sklop referentnih grupa, grupa na koje se pozivamo (Keller, 1958; Merton & Rossi, 1957). Naš mozak i njegove odgovarajuće kognitivne funkcije (Piaget, 1948) omogućavaju nam da preuzmemo ulogu drugih koji nisu trenutno s nama, pri čemu koristimo svoju privrženost njima kao smernicu za dalje pona šanje (Mead, 1934; Shibutani, 1955). Dakle, proces pozivanja na referentne grupe u velikoj meri razvija i širi prirodu učestvovanja u grupi, kao i pro cese posredstvom kojih grupe utiču na naše ponašanje. Ako zamislite bilo koju situaciju u grupi, i zapitate se koje referentne grupe u tim okolnostima služe kao referentni okvir, mislim da ćete biti zaprepašćeni činjenicom da ulogu referentnog okvira često igra neka odsutna, odnosno udaljena grupa. Moć udaljenih referentnih grupa je uvek prisutna i suptilno utiče na naše razmišljanje i ponašanje. Sa grupama koje koristimo kao referentni okvir ili vodič ponašanja mo žemo da budemo povezani na različite načine. Pre svega, možemo da bu demo član te grupe. Međutim, čak i tom slučaju, odnosi u grupi mogu biti zamršeni. Ukoliko smatrate da je članstvo u nekoj grupi ispod vašeg nivoa na to obično ukazujete svojim ponašanjem. Umesto da prihvatite pravila grupe vi ćete igrati ulogu koja vas prikazuje udaljenim od grupe, a ponaša njem i recima ćete naglasiti da niste bliski grupi. Druga vrsta vezanosti za referentnu grupu je negativna - osoba nije član neke grupe, ali se bori protiv njenih vrednosti, uverenja i pravila. Na primer, ljudi koji su protiv prava na abortus i oni koji se zalažu za ovo pravo ne samo da su priklonjeni ideologiji i normama svojih grupa i organizacija već i iskazuju negativan stav prema suprotnom taboru. Ponašanje članova neke grupe ne može se u potpunosti razumeti bez razmatranja njihovog negativnog odnošenja prema ideologiji „neprijatelja . Još jedan moguć način odnošenja prema referentnoj grupi uključuje težnju ka članstvu u toj grupi, pri čemu ideologija, norme, položaji i uloge te grupe deluju kao referentni okvir koji usmerava ponašanje poje dinca. Na primer, ponašanje saradnika u nastavi delimično možemo tuma čiti u svetlu njegovog usmerenja, odnosno težnje da postane deo nastavnog osoblja fakulteta. Kao referentni okvir može nam poslužiti i grupa kojoj ne pripadamo, a sa čijim pravilima, ideologijom i normama se identifikujemo. Za vreme studentskih protesta šezdesetih godina prošlog veka mnogi stu-
Sociologija
230
denti su oblačili radna odela, poput onih koja nose zemljoradnici, iako je retko ko od njih ikad obavljao neki sličan fizički posao, brinuo o usevima ili kosio travu. Slično tome, mladi se danas mahom oblače kao pripadnici grupa čiji članovi zapravo nikad neće biti. Na primer, mnogi studenti se oblače, a delimično i drže kao članovi nekih bandi, iako nikad nisu pripadali nikakvoj bandi (a i kada bi zaista postali članovi neke bande - realnost bi ih preplašila). Sem toga, mladi se često oblače i ponašaju kao igrači popularnih sportskih timova. Zbog velikih kognitivnih mogućnosti mozga ljudi su u stanju da razmi šljaju o drugim ljudima, grupama i njihovim kulturama, koji nisu trenutno prisutni, pri čemu koriste elemente ovih drugih grupa kao okvir koji usmerava njihove misli i postupke. U stvari, referentna grupa uopšte ne mora biti grupa, već može da bude nekakva složena organizacija. Ona čak može biti i zamišljena. To je čest slučaj sa šizofreničarima, koji kao referentni okvir za svoje razgovore koriste grupe i ljude koji ne postoje van njihove svesti.
Virtuelne grupe U poslednje dve decenije internet je doveo do nastanka potpuno novog oblika grupa - virtuelnih grupa. Širom sveta, ljudi četuju, bloguju, igraju igrice i upražnjavaju druge aktivnosti sa ljudima koje verovatno nikada neće sresti uživo. Ipak, učešće u ovakvim virtuelnim grupama može znat no uticati na pojedinca. Takva grupa često može postati glavna referentna grupa koja izdaleka usmerava ponašanje pojedinca. Jednom prilikom sam upitao moju studentkinju „gotičarku“ kada se prvi put susrela sa takvim načinom oblačenja i ponašanja. Očekivao sam da će reći da je na to uticala serija Porodica Adams. Međutim, odgovorila mi je da je sve u vezi sa izgle dom i ponašanjem „gotičara“ pronašla na internetu i da joj virtuelni drugari služe kao uzor za oblačenje, ali i za mnogo važnije teme kao što su vrednosti i uverenja. Rekla mi je da je odrasla u gradiću u južnoj Kaliforniji, gde nije bilo „gotičara“, ali da je ona ipak imala potrebu da se izrazi na drugačiji način. Zato je pronašla na internetu nove referentne grupe. Kasnije je na fakultetu upoznala još „gotičara“, s kojima je ovog puta mogla neposredno da komunicira. Virtuelni svet uvodi potpuno novu sferu grupnih aktivnosti, pri čemu potencijalno proširuje različitost i opseg uticaja grupa na pojedinca. Taj uticaj raste kada je pojedinac u mogućnosti da potvrdi stanovišta virtuelne grupe u direktnoj komunikaciji sa drugima koji dele sličan pogled na svet.
Uska grla Grupe organizuju veći deo čovekovih aktivnosti, ali do određene grani ce. Tokom većeg dela ljudske povesti ljudi su obavljali dnevne aktivnosti u relativno malim grupama, koje odgovaraju primarnim grupama. Ukoliko je grupa bila veća ljudi su živeli u grupama nalik na sekundarne grupe, u
Društvene grupe
231
kojima su postojale manje klike ili podgrupe. Međutim, kako se broj stanov nika i aktivnosti koje treba sprovesti uvećavao prosto umnožavanje grupa više nije bilo dovoljno. Delovanje grupe je u nekoliko pravaca ograničeno, s obzirom na to da one izazivaju nešto što je nemački sociolog Niklas Luman (Luhmann, 1982) nazvao uskim grlima. Ta uska grla proizlaze iz činjenice da se u grupi u kojoj postoji neposredan kontakt može pričati samo o jed noj temi, i da samo jedna osoba mo_že imati reč. Ukoliko ne verujete, samo posmatrajte šta se događa u grupi kada nekoliko ljudi želi u isto vreme da kaže nešto, pri čemu svako uvodi novu temu u razgovor. Tada obično na stane haos, sve dok neko ne ovlada situacijom, odredi temu razgovora i da reč jednom učesniku. Neophodnost postojanja uređene interakcije u malim grupama ukazuje na to da postoje velika ograničenja u pogledu toga šta neka grupa može da postigne i kojom brzinom može da obavi zadatak. Kada su zadaci jednostavni - grupa je dovoljna za organizaciju ljudi. Me đutim, kako grupa može da prevaziđe ograničenja kada se opseg zadataka i aktivnosti proširi? Tada grupe treba nekako povezati, pri čemu bi svaka grupa obavljala ograničen broj aktivnosti, koje su usklađene s aktivnostima drugih grupa. Odatle nastaju složene organizacije, koje su tema dvanaeste glave. Zato su grupe često uklopljene u organizacije, pri čemu provode i prenose ideologiju, pravila i druge kulturne elemente organizacije. Koordi nacija grupa se postiže tako što se u njima uspostavljaju zajednička kultura i spoljašnji autoritet. Na taj način moguće je ostvariti više ciljeve, što ipak ima svoju cenu - aktivnosti grupe su ograničene zahtevima organizacije. Pone kad smo svesni tih ograničenja koja nameće organizacija, kao, na primer, kada spremate prezentaciju za predavanje (jedna grupa), ili radite s drugim ljudima (druga grupa) u fabrici.
Sažetak 1. Veći deo ponašanja i interakcije odvija se u okviru društvene strukture ili organizovane mreže položaja, normi i uloga. 2. Zavisno od veličine, grupe mogu biti primarne i sekundarne. Primar ne grupe su koherentnije i prisnije, i podrazumevaju viši stepen pošto vanja pravila grupe. 3. Grupe imaju moć nad ljudima. One svojim članovima nameću i ogra ničavaju predstave, samopoimanje, vrednosti i uverenja, osećanja, po bude i način igranja uloga. 4. Grupe su veoma dinamične strukture, koje uključuju niz osnovnih procesa: (a) vodstvo, koje pripada vođama zadatka i socioemocionalnim vo đama;
232
Sociologija
(b) donošenje odluka, postizanje saglasnosti i razvoj grupnog mišlje nja; (c) koherentnost i solidarnost, koje proizlaze iz česte komunikacije, slične prošlosti članova i osećaja spoljne pretnje; (d) problem hvatanja krivina („fenomen slepog putnika“); (e) očekivanja ili upotrebu spoljnih odlika članova ili njihovih pređašnjih izvedbi, kako bi se predvidelo njihovo ponašanje u grupi; (f) stvaranje klika, odnosno podgrupa; i (g) pozivanje na spoljašnje grupe, koje služe kao referentni okvir za usmeravanje misli i reakcija u određenim okolnostima. 5. Grupe su, međutim, ipak ograničene u pogledu toga koliko aktivnosti mogu da organizuju. Kada se problemi usložnjavaju, a broj ljudi koje valja organizovati raste, u svim grupama nastaju problemi uskog grla. 6. Kada se širi opseg društva, a zadaci usložnjavaju, grupe se povezuju u organizacije, koje, kako ćemo videti u dvanaestoj glavi, uključuju for malne uloge, jasnu podelu rada, poredak autoriteta, kontrolu emocija, tehničku kompetenciju službenika, organizacionu kontrolu ustanove i napredovanje u hijerarhiji.
Ključni pojmovi Difuzne statusne karakteristike: pripadnost kategorijalnoj jedinici, koja dovodi do procene i očekivanja u pogledu ponašanja njenih članova. Ljudi ovakva očekivanja unose u sve grupe u koje stupaju i zato se te odlike nazivaju difuzne statusne karakteristike. Grupa: mala društvena struktura sačinjena od samo nekoliko različitih statusnih položaja, relativno malog broja članova, relativno čvrstih veza između položaja i jasnih kulturnih očekivanja u pogledu ponaša nja vezanih za odgovarajuće grupe. Grupno mišljenje: proces donošenja odluka u grupi, pri čemu pojedinci podržavaju jedni druge do te mere da doneta odluka nema mnogo veze sa stvarnom situacijom. Hvatanje krivina: tendencija određenih članova grupe da izbegavaju da rade i daju doprinos postizanju cilja, a da istovremeno uživaju u zaslu gama drugih članova i pogodnostima sprovedenih aktivnosti. Klike: podela članova grupa na više podgrupa u kojima postoje prisni odnosi među članovima. Primarna grupa: mala grupa sa neposrednim međusobnim kontaktima, gde ljudi osećaju da su bliski i složni. Referentna grupa: predstave preuzete od grupa, kako onih u kojima uče stvujemo, tako i onih koje su udaljene, a koje koristimo kao referentni okvir za samoprocenu i usmeravanje ponašanja.
Društvene grupe
233
Sekundarne grupe: veće grupe, u kojima nisu mogući neposredni kon takti među članovima, što dovodi do smanjenja stepena prisnosti, složnosti i trajanja. Socioemocionalni vođa: vođa koji smiruje napetost koja nastaje kada članovi grupe nastoje da ostvare grupni cilj. Vođa zadatka: vođa koji usmerava i usklađuje aktivnosti ostalih članova grupe u cilju rešavanja zadatka.
G lava 12
ORGANIZACIJE Organizacija ranih ljudskih populacija bila je veoma jednostavna: ne koliko porodica (sastavljenih od majki, očeva i dece) selilo se u grupama, loveći i skupljajući plodove. Većinu aktivnosti u ovim prostim društvima, tokom većeg dela ljudske povesti (Maryanski & Turner, 1992; Nolan & Lenski, 2004; J. Turner, 2003), sprovodili su sami pojedinci ili porodične zajed nice. Pošto su ljudi počeli trajno da se naseljavaju na jednom prostoru, u periodu od pre 8.000 do 12.000 godina, njihova brojnost se znatno uvećala. Male grupe, koje su živele u malim zajednicama, više nisu bile dovoljne da organizuju povećan broj ljudi, pa su se tako srodničke grupe spajale u veće rodbinske jedinice, koje su se potom povezale u još veće sisteme - rodove (videti devetnaestu glavu, gde se opisuju detalji procesa). Potom, kako se obim društva povećavao, loze su se povezivale u klanove, koji su, ukoliko je bilo potrebno, mogli da se povežu u polovine1 (niz povezanih klanova). Dakle, ljudi su za temelj složenijih obrazaca društvene organizacije uzeli osnovnu jedinicu grupe - nuklearnu porodicu, koju čine roditelji i njihova deca. Posredstvom krvnih i bračnih veza, društvo može organizovati čak i nekoliko miliona ljudi, mada su zajednice uglavnom brojale po nekoliko hiljada članova. Ipak, pre najviše 5.000 godina, organizacija ljudi na osnovu krvnog srodstva i bračnih veza dostigla je granicu. Srodničke grupe više nisu bile dovoljne, jer je jednostavno bilo previše ljudi i previše aktivnosti koje je trebalo organizovati, te je bilo potrebno osmisliti nov oblik društvene orga nizacije kako bi društva mogla da rastu i razvijaju se. Tako su polako počeli da se pojavljuju formalni ili složeni oblici organizacije, isprva na Bliskom istoku i u Aziji, a potom i u Evropi i delovima severne Afrike. Formalna ili složena organizacija okuplja pojedince koji nisu povezani na osnovu mesta koje zauzimaju u srodničkom sistemu, već na osnovu specijalizovanih sta tusnih položaja, koji podrazumevaju određene veštine i obaveze. Ti statusni položaji su povezani u hijerarhijski sistem autoriteta. Formalne organiza cije uglavnom nazivamo birokratijom, obično s dozom podsmeha. Kada 1 Pleme je sačinjeno iz dve ovakve jedinice. Otuda naziv polovina. Autor inače ovde upotrebljava en glesku reč moiety. Na tu reč ponovo nailazimo u šesnaestoj glavi (prim. prev.).
Organizacije
235
su ljudi pronašli način za uspostavljanje birokratije ljudska društva su se iz korena promenila. Pošto su uspostavljene formalne ili složene organizacije na scenu su stupile velike vojske i politički sistemi sposobni za upravljanje velikim teritorijama; izvođeni su veliki javni radovi, poput izgradnje puteva, pristaništa, kanala i različitih građevina; gradili su se ogromni i raskošni religijski hramovi i tako dalje.
Veberov idealni tip formalne organizacije Nemački sociolog Maks Veber, jedan od osnivača moderne sociologije, osmislio je „idealnotipski“ model racionalne birokratije (Weber, 1922). Ra zume se, on je znao da je taj idealni tip vrsta teorijske fikcije, ali da je ipak mogao da posluži kao zajedničko merilo za procenu različitih tipova ra cionalnih birokratija. Prvo, sve birokratije uključuju jasnu podelu rada, u kojoj svaki službeni položaj nosi sa sobom poseban niz odgovornosti. Dru go, norme koje propisuju odgovarajuće vladanje za svaki položaj i odnose među položajima eksplicitne su, jasne i kodifikovane u pismenom obliku. Treće, različiti položaji uređeni su hijerarhijski, s tim da službeni položaji koji su na višim stupnjevima autoriteta nadgledaju one koji su ispod njih. Četvrto, službenici obavljaju posao u skladu sa svojim položajem, emocio nalno neutralno i nepristrasno, potiskujući osećanja i strasti. Peto, ljudima se dodeljuju položaji na osnovu tehničke stručnosti, a ne na osnovu ličnih sklonosti i obzira. Šesto, službene položaje ne poseduju službenici, nego veće korporacije. I sedmo, tokom karijere ljudi se, na osnovu zasluga i staža, penju na hijerarhijskoj lestvici. Ovaj koncept birokratije izgleda nam pomalo hladno i bezlično. Zapravo, i Veber je bio zabrinut zbog uticaja ovog aspekta birokratije na društveni život u modernim društvima u kojima je birokratizacija jasna težnja. Veber je verovatno previše brinuo, jer ljudi obično nađu neki način da učine život podnošljivijim i prijatnijim u okviru birokratskih struktura (Maryanski & Turner, 1992). No, ipak, zašto su ljudi uopšte stvorili birokratske strukture, imajući u vidu njihovu formalnost i bezličnost? Zašto nekoga „zarobiti“, da upotrebimo Veberovu metaforu, u ovaj svet hijerarhije, ograničenja i bezličnosti? Funkcionalističke teorije možda daju najbolji odgovor na ovo pitanje. Kao što je ranije primećeno, kada se populacije povećaju i počinju dä se prihvataju složenijih zadataka, kao što su javni radovi, vojna odbrana ili osvajanja i unutrašnja politička uprava i kontrola, javlja se potreba da se uspostave složenije organizacione strukture. Kako su drevni Egipćani mogli da sagrade velike piramide? Kako su rimske legije mogle da osvoje veći deo Evrope i severne Afrike i veliki deo Bliskog istoka? Kako je moguće organizovati hiljade radnika u korporacijama? Rat je možda bio glavni podstrek
Sociologija
236
za stvaranje birokratije, pošto je trebalo mobilisati veliku vojsku, ali su, sem rata, od velikog značaja bili i veliki javni radovi, upravljanje prostranim teritorijama i velika populacija. Za sprovođenje velikih i složenih aktivnosti bile su potrebne nove strukture koje bi nadilazile grupu. Međutim, tokom većeg dela ljudske povesti društvene aktivnosti su se odvijale u relativno malim zajednicama. Čak i kada je počelo osnivanje većih društvenih zajed nica zasnovanih na srodstvu, ipak je bilo ograničenja u pogledu toga koliko velika i zahtevna kolektivna akcija može da bude. Sa razvojem hortikulture i poljoprivrede (videti prolog) zakoračilo se u potpuno novu vrstu društve nog organizovanja, što ne bi bilo moguće bez dve ključne inovacije. Te dve inovacije su uključivale: (a) razvoj novca; i (b) širenje tržišta. Jednom pošto su radnici bili isplaćivani u čvrstoj valuti, pošto su mo gli da prodaju svoj rad na tržištu i koriste prihode za kupovinu robe koju nisu mogli da proizvedu za sebe, pripremljeno je tlo za nastanak birokra tije - ukoliko je postojala potreba za upošljavanjem velikog broja ljudi na različitim zadacima (Weber, 1922). Posredstvom novca i tržišta bilo je mo guće oformiti nove nesrodničke strukture kako bi se proširio domen ljudske aktivnosti. Talkot Parsons, istaknuti predstavnik funkcionalističke teorije prošlog veka, u svojim kasnijim radovima tvrdi da su društvena evolucija i razvoj zavisili od stvaranja birokratskih struktura (Parsons, 1966; 1971). U početku, te strukture nisu ličile na Veberov idealni tip birokratije, jer su se izbor i unapređivanje pojedinaca uglavnom zasnivali na porodičnim veza ma i ličnim nahođenjima, umesto na stručnosti pojedinaca. Sve dok se ova prepreka na putu ka „racionalnosti“ ne prevaziđe potpuna modernizacija nije moguća. Zaista, mnoge kritične aspekte Veberove tipologije danas je nemoguće realizovati u većem delu sveta, što ima za posledicu da društva ostaju zarobljena u predmodernoj fazi.
Oblici formalne organizacije Amitaj Ecioni je jednom prilikom predložio korisnu podelu formalnih organizacija u modernim društvima (Etzioni, 1961; 1964). Jednu vrstu čine dobrovoljne ili volonterske organizacije, u koje članovi mogu slobodno da se uključuju i da iz njih istupaju. Članovi takvih organizacija nisu plaćeni, ali kada se organizacija dovoljno proširi ona angažuje i profesionalno plaćeno osoblje koje je organizovano birokratski. U Americi su dobrovoljne organizacije vrlo zapažene i mogu da postoje radi ispunjenja
Organizacije
237
različitih ciljeva: predstavljaju način da se slobodno vreme ispuni korisnim aktivnostima; preduzimaju društvene ili političke akcije; uspostavljaju posebne interesne grupe (npr. Nacionalno udruženje vlasnika oružja i Sijera klab2); funkcionišu kao dopuna nekoj drugoj organizaciji (kao npr. Nacionalno udruženje roditelja i nastavnika3, koje je svojevrsna dopuna školskoj organizaciji); mogu da služe da bi se olakšala komunikacija i možda ekonomska i politička akcija među onima u određenoj društvenoj kategoriji (npr. Nacionalno udruženje za unapređenje položaja obojenih ljudi ili Nacionalna organizacija žena4); često predstavljaju način da se prikupe dobrovoljni prilozi (Junajted vej5, misija Skid row za pomaganje stanovnicima sirotinjskih četvrti); te radi ispunjenja i zadovoljenja mnogih drugih potreba, aktivnosti i ciljeva. Drugu vrstu organizacija u modernim društvima čine prinudne orga nizacije, koje razdvajaju članove od ostatka društva i ograničavaju njihove aktivnosti pod stalno prisutnom pretnjom fizičkom prinudom. Zatvorenici, pacijenti u mentalnim ustanovama, ili vojni regruti, deo su prinudnih or ganizacija čije je profesionalno osoblje birokratski organizovano. Uređenja ovakvih organizacija obično su naglašeno hijerarhijskog karaktera, sa ja snim određenjem autoriteta za sprovođenje i regulisanje aktivnosti i, ukoli ko je potrebno, za primenu prinude. Treći veliki tip organizacije su utilitarne organizacije, u koje ljudi stupa ju iz određenih praktičnih razloga, pošto su, rečeno u maniru teorije racio nalnog izbora, preračunali troškove ulaska i dobit od stupanja u njih. Neki od primera ove vrste organizacija obuhvataju privatne korporacije, univer zitete, sindikate i vladine organizacije. U postindustrijskom društvu ovakve organizacije gospodare našim životima. Podela organizacija na tri vrste - dobrovoljne, prinudne i utilitarne orga nizacije - i sama predstavlja vrstu idealnotipske podele. U jednoj organiza ciji često se susreću elementi dva druga tipa. Na primer, osnovno i srednje obrazovanje su prinudnog tipa u smislu da se od učenika zakonom zahteva da prisustvuju nastavi, ali su ove organizacije i utilitarnog karaktera, jer, kako pojedinci stiču više znanja, istovremeno zaračunavaju koliku dobit imaju od višeg obrazovanja. Ili, da uzmemo drugi primer, dobrovoljne or ganizacije (npr. religijska sekta) mogu da postanu naglašeno prinudnog ka raktera pošto neko postane njihov član. U prinudnim organizacijama može da postoji i neki element dobrovoljnih i utilitarnih organizacija, kao što je u slučaju kad se neko sam prijavi u vojnu službu ili se, pak, prijavi u mentalnu 2 National Rifle Association - Nacionalno udruženje vlasnika oružja; Sierra Club - najstarija američka organizacija za zaštitu životne sredine (prim. prev.). 3 National Parent Teacher Association (PTA) (prim. prev.).
4 National Organization for Women (NOW) (prim. prev.). 5
United Way - udruženje dobrotvornih organizacija; Skid row mission - misija za pomaganje be
skućnicima (prim. prev.).
238
Sociologija
ustanovu. Ecionijeva podela nam daje grubu skicu varijacija u tipovima bi rokratskih organizacija, pomoću kojih se ljudi organizuju. Sada se možemo zapitati: zbog čega dolazi do preovlađivanja nekog tipa ili različitih oblika tog tipa? Odgovor na to pitanje ponudiće nam ekologija organizacija.
Ekologija organizacija Sve ekološke teorije smatraju da se društveni učesnici nadmeću za resur se u okviru različitih domena sredstava (videti treću glavu). Stoga, sa eko loške tačke gledišta, organizacije zauzimaju domene ili oblasti resursa koje se sastoje od članova, potrošača, klijenata, vladinih subvencija ili bilo kog sredstva neophodnog za opstanak organizacije. Organizacije možemo podeliti na osnovu resursa koji su im neophodni za opstanak. Na primer, sve škole zauzimaju oblast (nišu) koja se izdržava od prihoda od poreza i, pone kad, školarine; svi sindikati zauzimaju oblast (nišu) koja obuhvata radnike u profitnim preduzećima ili vladinim organizacijama; sve novine zauzimaju oblast (nišu) pretplatnika i oglašivača; svi maloprodajni objekti zauzimaju oblast koja obuhvata kupce, kao i specijalne oblasti (niše) koje se odnose na određen tip kupaca, kao što su kupci automobila, odeće, sportske opreme itd. Retko kad postoji samo jedna organizacija u okviru jedne oblasti re sursa - obično ih ima više i one se ubrzo upuštaju u borbu za resurse u toj oblasti. Dešava se da se čitave populacije organizacija, poput bioloških vrsta, nadmeću za sredstva u okviru neke oblasti. Ipak, kako populacija organiza cija raste i oblast resursa je previše iskorišćena, neke organizacije odumiru ili se bar njihov broj smanjuje (Hannah & Freeman, 1977; 1984; 1986; 1987; 1988; 1989). Na primer, broj sindikata i njihovih članova je rastao kada su se radnici u Americi suprotstavljali zloupotrebama mnogih kompanija (fond nezadovoljnih radnika koji sačinjavaju oblast resursa sindikata), ali kako su sukobi između radnika i rukovodstva postali manje napeti, i kako se privreda orijentisala ka činovničkim poslovima, oblast resursa sindikata se smanjila, što je dovelo do dramatičnog smanjenja broja sindikata u Americi i njihovih članova. Jedno vreme je na tržištu bilo mnogo američkih proizvo đača automobila - sada ih na domaćem i međunarodnom tržištu ima samo dva ili tri. U oblasti maloprodaje robe široke potrošnje nekad je postojalo mnogo velikih kompanija - mnoge od njih su nestale usled jake konku rencije, npr. Montgomery Ward, White Front, Gemco, Fedco, Grants (ukoliko niste čuli za ove maloprodajne lance, to znači da su zaista mrtvi). Sada po stoji Wal-Mart, koji liči na gorilu od 300 kilograma koji otežava opstanak još nekolicini prodavnica ove vrste koje i dalje postoje - prodavnicama kao što su Sears i Kmart (koji je, ironično, izbacio iz konkurencije mnoge druge supermarkete, da bi ga posle Wal-Mart teško ranio, koristeći istu formulu kao Kmart, samo bolje sprovedenu). Sada su Sears i Kmart morali da se
Organizacije
239
udruže kako ih Wal-Mart ne bi izbacio s tržišta. S ekološke tačke gledišta, na iste primere nailazimo u svim vrstama organizacija - školama, bolnicama, klinikama, novinskim redakcijama, supermarketima, koledžima i slično. Važan deo ekološke analize je pojam gustine niše (niche density), koji se odnosi na ukupan broj organizacija u oblasti koje se služe njenim resursima. Kada je gustina velika - odnosno kada ima više organizacija koje pokušava ju da se domognu resursa određene vrste - konkurencija u toj oblasti raste, pa neke organizacije odumiru ili ih preuzimaju one uspešnije. Na primer, u Americi je u jednom trenutku postojalo jako mnogo različitih radničkih sindikata koji su se međusobno tako intenzivno nadmetali da su se na kraju neki od njih ugasili, a većina ih se pridružila savezima sindikata kao što su AFL i CIO ili drugim velikim sindikatima kao što je Teamsters. Ponovo ćemo uzeti za primer supermarkete u SAD. Dakle, konkurencija između velikih lanaca je jaka, što dovodi do toga da se mnogi povlače sa tržišta ili se sele u novu oblast resursa. Lanci supermarketa JCPenney nekad su prodava li praktično sve, od kosilica, nameštaja i alata, do donjeg rublja i odeće, ali su vlasnici otkrili da ne mogu da se nadmeću sa hipermarketima i lancima kao što su Sears, Kmart i Wal-Mart. Zato su se premestili u drugu oblast resursa, ostavivši prodaju robe široke namene i opredelivši se za prodaju odeće i kućnih potrepština. Dakle, konkurencija raste s gustinom niše. U tom nadmetanju neke orga nizacije opstaju, a druge nestaju ili su prinuđene da potraže resurse u drugim oblastima. Taj proces se ne odvija samo na primerima supermarketa već i u drugim vrstama organizacija. Na primer, za dobrovoljne organizacije oblast resursa predstavljaju potencijalni članovi; kako njihova gustina raste, i kako sve više organizacija bude tražilo članove sa određenim prihodima, obra zovanjem i drugim osobinama, neke organizacije će morati da se presele u novu oblast koja obuhvata članove sa različitim prihodima, stepenom obra zovanja i drugim karakteristikama (McPherson, 1981; 1983; 1988; 1990). Na primer, udruženja koja se u SAD bave društvenokorisnim aktivnostima, kao što su Lions, Rotary i Optimist, morala su da se premeste u novu oblast i potraže novu vrstu članova, koji 50 godina ranije gotovo ne bi imali šansi da postanu članovi ovih klubova. Pritisak konkurencije utiče čak i na vladine službe, kojima su potrebna sredstva od državnih prihoda, poreza u prvom redu: ukoliko se previše službi nadmeće za sredstva iste vrste (npr. sredstva za zdravstvo) neke će propasti ili će ih druge službe preuzeti. Ukupan nivo (ili količina) resursa u niši takođe je važan. Ukoliko se sred stva (resursi) povećavaju konkurencija se smanjuje sve dok još više organi zacija ne stupi u istu oblast i ne poveća njenu gustinu. Ukoliko se sredstva smanjuju konkurencija će ojačati i neke organizacije će nestati ili će se premestiti u novu oblast. Dobar primer je industrija odbrane u Americi posle raspada Sovjetskog Saveza ranih devedesetih godina prošlog veka. Jedno vreme, sve do skorog povećanja rashoda namenjenih vojsci kao posledi-
240
Sociologija
ca događaja od 11. septembra, ukupan nivo sredstava izdvajanih za vojnu opremu stalno je opadao, zbog čega su mnoge kompanije bankrotirale, dok su se ostale premestile u druge domene (proizvodnja opreme za nevojnu upotrebu) ili su se pridružile uspešnijim kompanijama. Dakle, ekološka analiza vidi društvo i svetski privredni sistem kao niz oblasti resursa, koje se sastoje od novca, članova, klijenata, kupaca ili bilo kojih drugih resursa koji obezbeđuju opstanak neke organizacije. Visok nivo resursa u ovim oblastima omogućava pojavu novih organizacija sve dok njihova gustina ne poveća konkurenciju, uzrokujući da se neke organi zacije ugase ili potraže nove domene. Raspodela tipova organizacija u druš tvu ogledalo je broja oblasti resursa, njihove gustine, nivoa konkurencije za sredstva u određenoj oblasti i stope propadanja organizacija. Ukoliko, na primer, postoji dosta vladinih organizacija, to znači da se prihodi od visokih poreza ulažu u javne radove i dobrobit (kao što je slučaj s Francu skom); ukoliko ima dosta novina i časopisa znači da postoji široka čitalač ka publika i niz kompanija koje zakupljuju oglasni prostor; ukoliko postoji puno butika u kojima se prodaje odeća za tinejdžere to znači da ima dosta tinejdžera s dovoljno novca u džepu; ukoliko postoje velike knjižare znači da ljudi dosta čitaju (ili pak vole da provode vreme u ogromnim knjižarama i piju kafu6) i tako dalje. Dakle, broj i vrsta formalnih organizacija u društvu umnogome zavise od količine resursa u oblastima koje one zauzimaju, kao i konkurencije između organizacija u tim oblastima.
Unutrašnja dinamika organizacija Ekološke analize nam razjašnjavaju zašto nastaju različiti tipovi organi zacija, ali ne objašnjavaju detaljno šta se dešava unutar organizacija. Opsta nak organizacija u velikoj meri zavisi od načina njihovog funkcionisanja. Stoga bi trebalo da preispitamo neke od unutrašnjih snaga organizacija.
Neformalni sistem Prema teoriji simboličke interakcije, ljudi grade socijalne odnose čak i kada postoje teške birokratske prepreke njihovom ostvarenju. Ljudi nisu roboti ili delovi hladne, bezlične birokratske mašinerije - oni sve vreme stvaraju prijateljstva, i to često uprkos formalnoj strukturi birokratije. Pro ces stvaranja niza ličnih i neformalnih odnosa često se naziva neformalnim sistemom (Roethlisberger & Dickson, 1939). Ponekad neformalni sistemi rade u korist organizacije, kao u slučaju kada radnici ne poštuju kruta pravila koja ometaju efikasnost u obavljanju posla. U drugim slučajevima, neformalni sistemi rade protiv organizacionih cilje6 U Americi postoje tzv, big-box bookstores, ogromne knjižare nalik na hipermarkete, u čijem sastavu postoje kafići (prim. red.).
Organizacije
241
va tako što stvaraju mreže neformalnih veza koje ometaju ljude u obavljanju posla. Na primer, svi smo se susretali sa zaposlenima koji su previše zauzeti ćaskanjem ili ogovaranjem s kolegama da bi obratili pažnju na svoj posao, ali smo jednako često nailazili i na zaposlene koji koriste svoje neformalne mreže u organizaciji da bi nam pomogli da izađemo na kraj sa složenom birokratskom procedurom. Dakle, struktura organizacije je mnogo više od položaja i linija autoriteta na organizacionoj mapi. Toj formalnoj strukturi pridodati su neformalni odnosi koji dopunjavaju, a ponekad i podrivaju formalni sistem položaja, normi i autoriteta. Da bismo razumeli strukturu i funkcionisanje organiza cija moramo razmotriti njihove formalne i neformalne sisteme.
Vlast Vlast i konflikt. Sve teorije konflikta ističu uticaj nejednakosti na stva ranje tenzija i sukoba (Collins, 1975). Pošto organizacije predstavljaju hije rarhije vlasti, to bi značilo da je, usled nejednake raspodele moći, konflikt neprestano prisutan. Zapravo, srdžba ljudi koji zauzimaju niže položaje u hijerarhiji prema onima koji imaju vlast često je pokretač neformalnih sistema (Dahrendorf, 1959). U određenom smislu, neformalni sistemi po staju način da se očuva lično dostojanstvo osobe (i predstava o sebi), dok istovremeno omogućavaju radniku da se tiho opire, ili osveti ljudima na višim položajima. Razlike u vlasti takođe stvaraju sukobe u „trci“ za istaknut položaj u or ganizaciji. Oni koji imaju određena ovlašćenja, dužnosti i vlast trude se da ih ne prepuste onima koji bi mogli da im preuzmu položaj. I zaista, veliki broj sukoba u organizacijama izbija kada zaposleni i različita odeljenja u okviru organizacije polažu pravo na vršenje vlasti, da bi se na kraju sukobili s drugima koji imaju slične zahteve. Svako od nas se sigurno zatekao usred takvog sukoba, kad različiti ljudi zahtevaju svoje „pravo“ da se pozabave našim problemima, ili smo možda naišli na osobu koja je bez ovlašćenja obavljala tuđ posao i bila strogo prekorena zbog toga. U ovakvim situacija ma jasno se oseća napetost, što nam pokazuje da jasno definisani položaji i formalna pravila ne uspevaju uvek da eliminišu sukobe, već često doprinose njihovom rasplamsavanju. Dakle, u prirodi hijerarhije vlasti jeste da zapo sleni u organizaciji ulažu znatnu količinu vremena i emocionalne energije u konflikt. Dužnosti i vlast. Vrste zadataka (dužnosti) organizacije, i tehnologi je koju ona koristi, u znatnoj meri utiču na prirodu strukture, naročito na nivoe hijerarhije (Perrow, 1967; 1986). Po pravilu, kada obavljanje zadata ka uključuje mašine i radnike, hijerarhija se povećava jer radnici i mašine moraju da se usklade. Ipak, prevelik stepen nadzora može izazvati neza dovoljstvo radnika i pobunu protiv nadređenih, kao što je to bio slučaj s automobilskom industrijom u Americi sve dok nije načinjen veći napor -
242
Sociologija
kao u fabrikama automobila Honda i Saturn - da se smanji nivo nadzora i da se bolje usklade mašine i radnici. I obratno, što zadatak zahteva veću koordinaciju stručnih radnika kako bi se proizveo unikatni komad (kao što je jahta izrađena po narudžbini) - za razliku od masovne proizvodnje (kao što je mali porodičan automobil) - koordinacija radnika je sve neformalnija i sve je manje potrebe za nadgledanjem. Velika prednost ovakvog oblika proizvodnje leži u motivaciji među radnicima koji su neformalno povezani i koji rade bez strogog nadzora poslovođe. Kada se organizacija bavi pružanjem usluga, hijerarhija je smanjena jer je strog nadzor manje potreban. Umesto toga, nadzor uključuje izveštaje koji se podnose pošto je usluga pružena, kako bi se proverilo da je sve dobro urađeno. Kao rezultat toga, hijerarhija vlasti je donekle ublažena. Kontrola i autoritet. Vrsta organizacije (dobrovoljna, utilitarna ili pri nudna) u velikoj meri određuje kako se odvija kontrola njenih članova (Collins, 1975). Ukoliko je organizacija utilitarnog tipa, i koristi samo dnevnice i plate da bi motivisala zaposlene, onda je neophodan stroži nadzor kako bi se osiguralo da zaposleni obavljaju svoj posao. Ipak, ukoliko iz osećaja profesionalizma proizlazi posvećenost zaposlenih nadzor nije u toj meri potreban, jer je „ponositost“ u radu dobra zamena za vlast i nadzor. Dobro voljne organizacije, kao i organizacije koje uključuju visok stepen stručnosti i uvežbanosti (medicina, pravo, predavanje na fakultetu itd.), obično mogu da budu izuzete od pojačanog nadzora, zbog posvećenosti zaposlenih svom poslu. Pokušaji da se kod zaposlenih koji obavljaju nestručne poslove ra zvije osećaj profesionalizma i posvećenost normama organizacije nisu uvek urodili plodom, što nam ilustruju borbe u američkoj automobilskoj indu striji poslednjih decenija. No, ukoliko je ovo moguće izvesti, neophodno je ublažiti nadzor i hijerarhiju. U prinudnim organizacijama, pak, uvek je neophodan visok stepen hi jerarhije i nadzora, kako bi se obezbedilo da ljudi valjano obavljaju ono što se od njih očekuje, jer u ovakvim organizacijama - kao što su zatvori i mentalne ustanove - prihvatanje normi mora da bude iznuđeno pretnjom prinude. Ovakve organizacije nikad nisu naročito efikasne, iako, recimo, vojske mogu da postanu efikasne „borbene mašine“. No, u slučaju efikasne vojske, neformalno poštovanje pravila i ponos vojnika (a ne hijerarhija vla sti ili pretnja vojnim sudom) glavni su činioci koji vojsku čine uspešnom na bojnom polju.
Organizaciona kultura Priroda dužnosti, vlasti i kontrole u velikoj meri utiče na kulturu određe ne organizacije, tj. na njene sisteme simbola (vrednosti, uverenja i norme) koji uslovljavaju ponašanje (Pondy, 1983; Smircich, 1983). Ukoliko radni ci ne vole rukovodstvo, i motivisani su pre svega platom, onda se kultura te organizacije svodi na prosto odrađivanje posla, bez predanosti poslu ili
Organizacije
243
ulaganja emocija u njegovo obavljanje. Nasuprot tome, ukoliko predanost ciljevima organizacije motiviše radnike, onda će organizaciona kultura isti cati učinak radnika koji prevazilazi njegov opis posla. Ili, ukoliko članovi organizacije jednostavno pokušavaju da izbegnu prinudu od strane vlasti verovatno je da će se izgraditi dve kulture. Jedna će biti autoritativnog ka raktera i obuhvataće napore nadzornika, koji pokušavaju da privole radnike da postupaju po njihovim naređenjima, dok će druga biti subverzivnog ka raktera i ispoljavaće se u ponašanju radnika koji rade tek onoliko koliko je dovoljno da izbegnu prinudu i kaznu od strane vlasti, a privatno će se u ve likoj meri suprotstavljati naporima i ciljevima organizacije. Zatvori su do bar primer ovog tipa kulture, jer u njima čuvari i upravnici imaju potpuno drugačiju kulturu nego zatvorenici, koji imaju obiman sistem neformalnih praksi, normi i ubeđenja suprotstavljenih vlasti. Kultura organizacije je postala istaknuto pitanje zbog strane konkuren cije američkim korporacijama. Industrijska preduzeća u SAD, na primer, imaju dugu istoriju suprotstavljenih odnosa sa radnicima, što je potpomo glo razvoj kulture organizacije tipa „prosto odrađivanje svog posla“ među radnicima koji imaju malo veza sa organizacijom i koji zbog toga traljavo odrađuju posao. Američke kompanije moraju da izmene ovu kulturu ukoli ko žele da opstanu, ali ovakvo menjanje ide teško. Ipak, umesto da promene način poslovanja i upravljanja korporacije često sele poslove van zemlje, u strane fabrike, jer su tamo radnici poslušniji. Za razliku od takvih industrij skih preduzeća, strukture američkih korporacija u oblasti visoke tehnolo gije su najefikasnije, jer kod zaposlenih stvaraju osećaj predanosti ciljevima kompanije, pa se na taj način obezbeđuje visokokvalitetan rad i dodatno ulaganje napora, a istovremeno se umanjuje potreba za nadgledanjem i ve likim brojem nivoa vlasti.
Problemi sa osobljem Parkinsonov zakon. Radnici uvek pokušavaju da izgledaju zauzeto kako bi opravdali svoj posao, čak i kad njihove aktivnosti predstavljaju puko gu bljenje vremena (Parkinson, 1957), što je izvor ogromne neefikasnosti za organizacije, koje često plaćaju zaposlene za obavljanje nepotrebnog posla. No, stalno je prisutna dilema - kako odrediti šta je neophodno, a šta ne, naročito kada radnici na sve načine pokušavaju da opravdaju svoje aktiv nosti. Dakle, Parkinsonov zakon kaže da se „rad širi kako bi ispunio vreme predviđeno za njegovo obavljanje“. Postavlja se pitanje: kako odlučiti koliko vremena je potrebno za izvršavanje određenih zadataka. Delovanje Parkinsonovog zakona često je primenljivo na velike birokratije - bilo vladine ili privredne - tako glomazne, neefikasne i nepotrebne, ali, ipak, uvek je teško razlučiti koji su to nepotrebni položaji i radna mesta. Ova nedoumica je osnov dobrog dela političke retorike o „eliminaciji gubitka“, ali uvek je teže
244
Sociologija
dati odgovor gde i kako to treba uraditi nego što obećanja političara i uprav nika kompanija nagoveštavaju. „Piterov princip . Još jedan izvor neefikasnosti u organizacijama leži u običaju organizacija da unapređuju zaposlene sve dok ne dostignu „vlastiti nivo nesposobnosti“ (Peter & Huli, 1969). Ukoliko radnik dobro obavlja po sao na jednom nivou obično biva unapređen i dobija položaj na kome se od njega zahteva više (i koji se, naravno, bolje plaća). U jednom trenutku - rad nici zauzimaju položaje koji nadilaze njihove sposobnosti. Ipak, retko se ove nestručne osobe vraćaju na manje zahtevan posao koji odgovara njihovoj sposobnosti. Ukoliko se ovaj proces neprestano ponavlja s velikim brojem radnika, organizacija može da postane prepuna nedovoljno kompetentnih radnika. Ovo samo po sebi stvara neefikasnost, ali, sem toga, organizacije često moraju da angažuju novo osoblje da „se nađe pri ruci“ ili „asistira“ nekvalifikovanom radniku - čime se još više povećava neefikasnost kom panije. Ritualizam. Pošto formalne organizacije imaju izričita pravila koja usmeravaju aktivnosti radnika one obično podstiču strogo ispunjavanje tih pravila, čak i kada se takav oblik povinovanja normama sukobljava sa ci ljevima organizacije. Takvi „ritualisti“ su uglavnom stariji radnici, koji su duže vreme svakodnevno radili svoj posao na isti način, te su usled toga postali u toj meri naviknuti na svoje rutine da su izgubili iz vida ciljeve svoje organizacije i slepo se povinovali pravilima (Merton, 1968). Oni sve rade strogo prema pravilima, izražavajući tako uvežbanu nesposobnost za prilagođavanje i inovaciju. Ukoliko u neformalnom sistemu u nekoj organiza ciji preovladavaju takvi ritualisti onda organizacija postaje neproduktivna i neefikasna, a ukoliko imate dodira s njom - za vas će ona biti iritirajuća i frustrirajuća. Otuđenje. Mnogi poslovi su dosadni, zasnivaju se na ponavljanju odre đenih radnji i ne iziskuju našu kreativnost ili inovaciju. Posao obavljamo većinom zbog novca. Takav rad ima otuđujući karakter, a birokratske or ganizacije su, po svojoj prirodi, strukture u kojima se mora uraditi veliki deo rutinskog posla koji se ponavlja - bilo da je u pitanju sređivanje doku mentacije ili sedenje ispred računara. Posao je najčešće teško učiniti manje otuđujućim, i stoga je za sve velike i složene organizacije problem kako da spreče da se previše ljudi otuđi, bude nezadovoljno i počne da ulaže tek minimalan napor u obavljanje svog posla.
Promene u strukturi formalnih organizacija Organizacije se u modernom dobu menjaju na dramatičan način. Jedan od razloga za ovu promenu jeste pokušaj da se izbegnu problemi sa oso bljem. Sem toga, daleko značajnije promene u strukturi povezane su sa upo trebom tehnologija i mašina i sa globalizacijom privredne aktivnosti.
Organizacije
245
Tehnološki pritisci Kao odgovor na niže dnevnice u drugim delovima sveta tehnologija je stvorila industrijske robote koji sada u proizvodnji mogu da obavljaju veći deo dosadnog posla koji se ponavlja. Kao rezultat toga, organizacije mogu da ponude fizičkim radnicima potencijalno zanimljivije poslove, iako će i dalje veliki deo posla biti dosadan i ponavljajućeg karaktera, ili će, kako je to često slučaj, organizacije jednostavno eliminisati radna mesta. Tokom poslednjih dvadeset godina, nov način upotrebe tehnološkog znanja stvorio je nove vrste poslova, koji se zasnivaju na informacijama i pružanju uslu ga. Zbog toga veliki deo radne snage radi za kompjuterom ili odgovara na telefonske pozive. Ovi poslovi su, pak, često jednako dosadni kao i indu strijski poslovi u fabrikama, koje su zamenili. U Americi, takvi poslovi su obično plaćeni manje od starijih proizvodnih poslova. Sem toga, pošto je manje radnika potrebno u proizvodnji, poslovi vezani za prodaju i usluge su povećani, ali je njihova organizacija često nepodesna. Osoba zaposlena u prodavnici ili radnik u restoranu brze hrane verovatno obavljaju posao koji je podjednako vezan za rutinu kao i mnogi poslovi u fabrikama, samo što imaju manja primanja i manje beneficija. Dakle, nejasno je da li su tehnološke promene stvorile organizacije koje su dramatično manje birokratskog karaktera nego što su nekad bile. U oblasti visoke tehnologije (npr. kompjutersko programiranje, inženjering, privredna istraživanja i razvoj, medicina i biotehnologija, univerzitetsko obrazovanje i istraživanja itd.) organizacije očigledno nude zanimljivije i izazovnije poslove, i to do te mere da najnoviji prodajni i uslužni poslovi dozvoljavaju radnicima da pokrenu inicijativu i pokažu svoju kreativnost. No, iako je jaka globalna konkurencija podstakla razvoj tehnologije, a teh nologija je glavni pokretač promena u strukturi organizacije, priroda rada za veliku većinu ljudi još nije izmenjena. Pored tehnologije, važan izvor promene u organizacijama su pokušaji u konkurentnoj svetskoj privredi da se organizacije restrukturiraju - i pri vredne i državne. Kako bi se kvalitetnija roba i usluge brzo dostavili, i uz niske troškove, neophodno je da se rad reorganizuje tako da se kod radnika stvori osećaj posvećenosti poslu i organizaciji, uz istovremeno smanjiva nje suvišnih nivoa vlasti i problema koje oni izazivaju - poput otuđenja, ritualizma i sukoba. Dakle, organizacije će u budućnosti pokušati da stvore jedinstvenu kulturu koja se zasniva na predanosti poslu, kako bi se umanjio direktan nadzor i ohrabrile inovacija i inicijativa. Da li će se ove promene odvijati na širem nivou ili ne, teško je reći, ali postoje granice do kojih mogu da idu, jer će ljudi i dalje morati da rade uz pomoć mašina i da se bave pru žanjem usluga.
Pritisci globalizacije Još jedna velika promena u organizacijama nastaje kao posledica uticaja
246
Sociologija
globalizacije. Vlasnici i rukovodioci kompanija uvek pokušavaju da umanje troškove, naročito kada imaju konkurenciju. Jedan mogući način za sma njenje troškova jeste upotreba tehnologije u obavljanju određenih poslova umesto unajmljivanja ljudi. Drugi način jeste da se poslovi presele u zemlje u kojima je rad jeftiniji. Od osamdesetih godina 20. veka, na primer, fabrič ki poslovi u oblasti proizvodnje cipela, elektronike, odeće, aparata i drugih proizvoda prebacivani su u zemlje gde su troškovi rada znatno niži. Zato su ovi isplativi fizički poslovi postali nedostupni američkim radnicima. U skorije vreme, u zemlje u kojima su profesionalci manje plaćeni počeli su da se izvoze i profesionalni poslovi i usluge činovničkog sektora. Na primer, ukoliko imate problema sa računarom i pozovete servisera najverovatnije ćete razgovarati sa radnikom iz Indije; ukoliko osiguravajućoj kompaniji treba da podnesete zahtev za isplatu štete - verovatno će i on biti obrađen u inostranstvu; ukoliko vam je potreban radiolog, koji će pogledati snimak magnetnom rezonancom ili rendgenski snimak, to može da bude neko iz Indij.e ili sa Filipina; ukoliko su vam potrebni nekakvi nacrti, ili neki dru gi grafički radovi, u susret će vam možda izaći neko iz Budimpešte u Ma đarskoj; vašu poresku prijavu će verovatno obraditi filijala velike inostrane računovodstvene kompanije; ukoliko vam je potreban građevinski inženje ring - to se može obaviti u Indiji; a slično je i sa velikim brojem poslova koji su nekad spadali u profesionalne poslove i poslove za srednju klasu. Tokom većeg dela druge polovine prošlog veka radnička klasa je morala da se suo čava sa uticajem tehnologije i izvozom poslova. Ali sada, po prvi put, možda ćemo se suočiti sa izvozom širokog spektra poslova - poslova koji su nekad bili siguran način da se zaradi za život. Uopšteno gledajući, konkurencija među organizacijama na globalnom nivou dramatično menja strukturu organizacija - i uslužnih i proizvodnih preduzeća. Konkurencija primorava organizacije da što više smanje troško ve kako bi se povećao profit, a to je moguće ostvariti na dva načina - upo trebom tehnologije koja eliminiše troškove rada (dnevnice, plate, penzije i zdravstvene beneficije) i izvozom nekih delatnosti ili celih proizvodnih pogona u zemlje s jeftinijom radnom snagom. Seleći poslove i proizvodnju širom planete, u potrazi za jeftinijom radnom snagom, organizacije postaju istinski globalne. Samo oni domaći poslovi koje je nemoguće na lak način izvoziti, i oni na koje se tehnologija još ne primenjuje, moći će, u ne tako dalekoj budućnosti, da ostanu u Sjedinjenim Državama. Ovih poslova ima u organizacijama kojima su potrebni slabije plaćeni uslužni radnici (npr. restorani brze hrane i prodavnice), u slučajevima kada je previše složeno obavljati proizvodnju u inostranstvu (visoka tehnologija ili glomazni proi zvodi kao što su automobili, koji mogu da se proizvedu masovno na doma ćem terenu), u proizvodnji i trgovini koja se odvija na licu mesta (npr. gra đevina i poljoprivreda), te u oblasti javnih radova koje organizuje državna birokratija.
Organizacije
247
Iako organizacije sve više dobijaju globalni karakter i oslanjaju se na informacione tehnologije one nisu nužno manje birokratske. U razbacanim filijalama širom sveta može se tolerisati određeni nivo autonomije, ali se aktivnosti i delatnosti širom sveta moraju uskladiti, a kompjuteri ne mogu sami da obave sav posao. Stoga je neophodno uspostaviti hijerarhije vlasti, koje će uskladiti i kontrolisati aktivnosti. Dokle god su prisutne ove potrebe, dotle će postojati i formalne birokratske organizacije.
Hiperracionalnost Pošto organizacije, naročito multinacionalne korporacije, postanu glo balne, one obično standardizuju svoje proizvode i upuštaju se u masovnu proizvodnju robe na isti način širom sveta. Džordž Ricer je ovu pojavu na zvao „mekdonaldizacija", po Mekdonaldsu, proizvođaču brze hrane, koji u ćelom svetu služi isti proizvod, na isti način. Ova vrsta standardizacije omogućava organizacijama da racionalizuju proizvodnju jer je proizvod ni proces isti uprkos različitim kulturama u kojima se ova roba prodaje. Ovaj oblik racionalnosti uspeva da poveže raštrkane organizacije u jedan sistem koji funkcioniše na predvidiv način i time podstiče efikasnost (i stva ranje profita). Standardizacija je upravo takva: ona iskorenjuje različitost i jedinstvenost. Restorani brze hrane, kao što je Mekdonalds, često uništavaju manje porodične restorane. Dakle, kako organizacije na globalnom nivou nastoje da uspostave što viši stepen racionalnosti i efikasnosti one obično rade na štetu lokalnih preduzeća koja nude jedinstvene proizvode, a koji su oličenje određene kulture. Kako Wal-Mart stupa na globalno tržište, malim porodičnim poslovi ma u stranim zemljama priređuje isto što i manjim preduzećima u Ameri ci - uništava ih time što nudi standardizovanu robu po niskoj ceni. Zbog toga prodavci koji nude jedinstvenu robu bivaju istisnuti iz konkurencije od strane Wal-Marta i njegovog vrlo racionalnog sistema distribucije standardizovane robe po niskim cenama.
Sažetak 1. Kako se društvo širi, a njegove delatnosti usložnjavaju, grupe se po vezuju kako bi oformile složene organizacije koje uključuju formalna pravila, jasnu podelu rada, hijerarhiju vlasti, kontrolu emocija, tehnič ku stručnost službenika, kontrolu organizacije službenih položaja i unapređenja, odnosno napredovanje u hijerarhiji. 2. Postoji više vrsta organizacije: (a) dobrovoljne organizacije, u koje ljudi svojevoljno stupaju kako bi ostvarili određene ciljeve i interese;
248
Sociologija
(b) prinudne organizacije ili organizacije u kojima su pojedinci fizički prisiljeni da budu izdvojeni od ostatka populacije; i (c) utilitarne organizacije u kojima članovi racionalno preračunavaju troškove i dobiti koje imaju od učešća u organizaciji. 3. Jedna od ključnih dimenzija organizacije je ekološka dimenzija: or ganizacija postoji u okruženju punom sredstava (resursa), oko kojih često mora da se nadmeće sa ostalim organizacijama, što vodi jačanju nekih vrsta organizacije i slabljenju drugih. 4. Druga značajna dimenzija je unutrašnjeg karaktera, i uključuje niz procesa: (a) razvoj neformalnih veza u okviru formalne hijerarhije; (b) konflikte, koji izviru iz nejednake raspodele moći; (c) kontrolu i vlast, koji se zasnivaju na spoljnoj kontroli, nadzoru i posvećenosti radnika; (d) kulturne procese, u kojima vrednosti, ubeđenja i norme stvaraju svojevrstan „etos“ u načinu obavljanja posla; (e) probleme među osobljem, koji proizlaze iz „Parkinsonovog zako na , tj. proširenja rada kako bi se ispunilo vreme predviđeno za nje govo obavljanje,„Piterovog principa“ ili unapređenja radnika sve do nivoa njihove nestručnosti, ritualizma ili obavljanja posla prilikom koga se gube iz vida ciljevi organizacije, te otuđenja koje proizlazi iz dosadnih i rutinskih zadataka. 5. Priroda organizacija se tokom poslednjih decenija znatno izmenila pod uticajem tehnologije i svetske ekonomske konkurencije, što je uzrokovalo gubitak mnogih proizvodnih poslova i porast broja slabo plaćenih poslova u oblastima prodaje roba i usluga. 6. Kako korporacije postaju globalne istovremeno postaju i hiperracionalne, koristeći iste načine proizvodnje i distribucije u veoma različi tim kulturama, čime potkopavaju lokalno poslovanje i smanjuju proi zvodnju i distribuciju jedinstvenih roba i usluga.
Ključni pojmovi Dobrovoljne organizacije: birokratske strukture u koje ljudi mogu slo bodno da uđu i iz njih da istupe kad god požele. Formalne organizacije / birokratija: društvene strukture usmerene na određene ciljeve. Zasnivaju se na hijerarhijama položaja, povezane su vlašću i jasnim pravilima, s tim da niži nivoi u hijerarhiji uključuju veći broj službenika. Gustina oblasti: u ekologiji organizacija - ukupan broj organizacija određene vrste koje se nadmeću za isti ili sličan oblik resursa.
Organizacije
249
Neformalni sistemi: sistemi odnosa koje ljudi razvijaju u formalnim strukturama neke organizacije; takvi odnosi često narušavaju, ali i do punjavaju formalne linije vlasti. Prinudne organizacije: birokratske strukture u kojima su članovi pri morani da budu izolovani od ostatka društva. Utilitarne organizacije: birokratske strukture u koje ljudi ulaze na osno vu proračuna troškova i dobiti koje imaju od ulaska u organizaciju.
G lava 13
ZAJEDNICE Pre nekih 8.000 do 12.000 godina dogodio se niz vrlo značajnih događaja. Ljudi, koji su se bavili lovom i skupljanjem plodova nekih 150.000 godina, počeli su trajno da nastanjuju jedno mesto. Naseljavali su se u blizini reka i nastavljali da love i skupljaju plodove. Pošto su se opredelili za sedelački način života, u krajevima gde je bila dostupna dovoljna količina hrane, po pulacije su počele da rastu, te im je u jednom trenutku ponestalo hrane za skupljanje. Bili su prinuđeni da pribegnu uzgajanju biljaka kako bi dopunili svoje obroke od ribe i mesa ubijenih životinja. Pošto su istrebili skoro svu divljač u okolini, počeli su pripitomljavati životinje. Kako su se ovi događaji redali, u početku sporo, tako su ljudi stvarali nov društveni oblik - zajedni cu. Zajednica je fizički prostor na kome se ljudi nastanjuju i gde se odvijaju osnovne institucionalne aktivnosti - privredne, porodične, religijske, poli tičke, pravne, medicinske i zabavne. Pre nego što su se ljudi nastanili na jed nom mestu živeli su kao grupe lutajućih lovaca i skupljača plodova, koji su se neprestano selili u potrazi za životinjama koje bi lovili i biljkama koje bi skupljali. Lovci-skupljači su shvatali da biljka raste iz semena i znali su kako da pripitome životinje, ali su izbegavali uzgajanje biljaka i pripitomljavanje životinja iz jednog prostog razloga - to je bio vrlo zahtevan posao. Kada su upitali nekoliko preostalih lovaca-skupljača, koji su preživeli sve do dvade setog veka - zašto se ne bave uzgajanjem biljaka, mahom su odgovorili da ne žele da naporno rade. Dakle, da bi brojnija populacija u zajednici mogla da se održi posao koji su članovi zajednice morali da obavljaju drastično se povećao. Što su za jednice bile veće aktivnosti pojedinaca su bile sve specijalizovanije, a samo neki su se aktivno bavili proizvodnjom hrane, dok se većina bavila trgo vinom, uslugama i zanatima. Danas, mi živimo u još većim zajednicama i moramo neprestano da radimo kako bismo opstali, za razliku od naših predaka koji su radili najviše petnaest sati nedeljno. Istina, lovci-skupljači nisu imali kuće, stereo uređaje, automobile i mnoga obeležja urbanog živo ta, ali nisu morali ni da brinu kako će da otplate i sačuvaju sve materijalne predmete koje ljudi u gradskim centrima danas poseduju. Naravno, ljudi u
Zajednice
251
mnogim gradskim sredinama u svetu, uključujući i SAD, često žive u veli kom siromaštvu i moraju se potruditi da obezbede stalan krov nad glavom i da prežive, o čemu su lovci-skupljači retko kad morali razmišljati.
Urbanizacija Urbanizacija je proces preseljenja sve većeg dela populacije u gradove. Sve do dvadesetog veka većina ljudi je živela u malim zajednicama u se oskim oblastima, ali krajem 20. i početkom 21. veka ogromna većina sta novništva u razvijenom svetu živi u gradskim sredinama koje obuhvataju centar grada i prigradska naselja.
Poljoprivreda i urbanizacija Urbanizacija ne može da se odvija bez kapaciteta za proizvodnju dovolj nih količina hrane za sve one koji se ne bave obradom zemlje. Neki gradovi u Aziji su postali prilično veliki koristeći se isključivo ljudskom snagom pri obradi zemlje, a slično se dogodilo i u Srednjoj i Južnoj Americi. Ipak, gra dovi koji broje po nekoliko stotina hiljada stanovnika ne mogu da nastanu ukoliko se ne pređe sa hortikulture na potpuno razvijenu poljoprivredu u kojoj se koriste plug i neljudski izvori energije, kao što su snaga životinja, energija vetra i vode. Ovakve zajednice, zasnovane na poljoprivredi, najpre su nastale na području današnjeg Iraka i potom se proširile i na Bliski istok. Po današnjim merilima, to svakako nisu bili veliki gradovi (Chandler, 1987), što se može videti iz tabele 13.1, u kojoj je naveden broj stanovnika najvećih gradova oko 100. godine nove ere. Vavilon je, na primer, bio nešto manji od osam kvadratnih kilometara. Rim je na vrhuncu vladavine imao oko 340.000 stanovnika. Peking, na vrhuncu Mongolskog carstva - najve ćeg carstva koje se protezalo na neprekinutoj kopnenoj površini - nije bio naročito veliki. I širom Evrope, posle pada Rimskog carstva, samo mali broj gradova imao je više od 50.000 stanovnika. I dalje se vode rasprave oko toga šta je dovelo do nastajanja velikih gra dova. Očigledno je da su neki gradovi, kao što su oni u Srednjoj i Južnoj Americi, osmišljeni kao mesta religijskog poklonjenja, neki su prvenstve no bili trgovački centri, dok su neki bili sedišta državne moći, a većina je ipak predstavljala kombinaciju trgovačke, religijske i upravljačke delatnosti. Dakle, stvaranje religijskih, trgovačkih i upravljačkih centara podstaklo je razvoj privrede, jer je trebalo obezbediti hranu za hiljade ljudi u ovim gra dovima, dok je, s druge strane, razvoj privrede omogućio izgradnju još većih gradova. Veliki gradovi, pa čak i oni relativno skromne veličine u prošlosti, zavise od unapređenja privredne proizvodnje. Bilo je na hiljade ljudi koji nisu obrađivali zemlju, ali su morali da jedu i izdržavaju svoje porodice, pa
Sociologija
252
zato urbanizacija ne bi bila moguća bez agrarne proizvodnje koja u velikoj meri premašuje potrebe samih zemljoradnika. Urbanizacija je bila moguća samo u društvima koja su mogla da proizvedu ekonomski višak, kako bi izdržavala religijske i političke zvaničnike, trgovce, zanatlije, radnike, umetnike, kao i mnoge druge specijalizovane aktivnosti prisutne u gradovima.
Tabela 13.1. Približna naseljenost najvećih gradova oko 100. godine nove ere Grad
Broj stanovnika
Rim
450.000
Luojang (Henan), Kina
420.000
Seleukija na Tigru, Irak
250.000
Aleksandrija, Egipat
250.000
Antiohija, Turska
150.000
Anuradapura, Šri Lanka
130.000
Pešavar, Pakistan
120.000
Kartagina, Tunis
100.000
Izvor: Chandler (1987).
Ipak, za urbanizaciju je potrebno više od puke proizvodnje dovoljne ko ličine hrane. Urbanizacija podstiče nove vrste privredne aktivnosti koje nisu direktno povezane sa proizvodnjom hrane. Neko mora da gradi kuće, brodove, ulice, luke, kanale i zgrade; trgovina stvara nova radna mesta u privredi, od trgovaca preko bankara i računovođa, pa do radnika osigura vajućih kompanija; zanatstvo izlazi u susret rastućoj potrebi za robom kao što je grnčarija, srebrnina, stolovi i stolice, metalni predmeti, proizvodi od kože, odeća, obuća i doslovno hiljade drugih zanata koji ispunjavaju potrebe gradskog stanovništva; zanatlije postaju nerazdvojiv deo gradskog života, a situacija je slična i sa mnogim novim oblicima specijalizovanih privrednih uloga. Dakle, urbanizacija omogućava privredi da se razvija, budući da se proizvode nove vrste roba i usluga koje su potrebne stanovništvu u grado vima. A kako se privreda razvija, sve više ljudi dolazi u gradove u potrazi za poslom i boljim uslovima za život. Glavna karakteristika koja leži u osnovi ekonomske ekspanzije i urbani zacije jeste pojava novca i tržišta (Braudel, 1977; 1982; Weber, 1922). Tokom većeg dela ljudske povesti novac nije postojao; tek sa dostizanjem određe nog stepena urbanizacije novac je dobio ključnu ulogu u privrednoj razmeni. Novac je omogućio nešto revolucionarno: njime se mogu kupiti roba i usluge svake vrste. Ta osobina novca je tako očigledna i samorazumljiva da često zaboravljamo kakvu je revoluciju u ljudskim poslovima predstav-
Zajednice
253
ljala stabilna valuta. Tokom većeg dela istorije ljudi su proizvodili za sebe, delili i razmenjivali robu (npr. razmena životinjskog mesa za tkanine), dok pomoću novca osoba može da kupi željeni proizvod čak i ako nema robu koju bi iskoristila za razmenu. Sem toga, s pojavom novca tržišta se dra matično šire, pa ljudi u sve većem broju dolaze da žive u gradovima i tamo prodaju svoju robu i usluge. Kako sve više ljudi dolazi u gradove, tamošnja tržišta moraju da se prošire kako bi zadovoljila njihove potrebe. Dakle, no vae počinje da deluje na urbanizaciju kao kompresor: tržišta privlače ljude u gradske centre radi razmene roba i usluga; tržišta omogućavaju pojavu najamnih radnika, koji koriste svoje plate kako bi na tržištu stvorili veću potražnju za potrošačkom robom; tržišta stvaraju potrebe za novim usluga ma kao što su bankarstvo i poslovi osiguranja; tržišta podstiču proizvodnju novih vrsta roba i usluga, što, pak, privlači više ljudi u gradove. Tržišta su, dakle, vrlo dinamična pogonska snaga urbanizacije. Iako su se privreda i urbanizacija međusobno stimulisale, veći deo srednjovekovnih gradova i dalje je bio pod prevlašću religioznih i političkih struktura smeštenih u centru grada. Poslovni centar se razvijao oko ovih neprivrednih delatnosti srednjovekovnog grada. Zapravo, centri antičkih gradova, koji su opstali do naših dana u Aziji, na Bliskom istoku i Evropi, i dalje su smešteni oko velikih središta religijskog poklonjenja i državnih zgrada. Industrijalizacija će ipak promeniti izgled i strukturu gradskih za jednica.
Industrijalizacija i urbanizacija Industrijalizacija dramatično ubrzava uticaj tržišta na urbanizaciju. In dustrijska proizvodnja koristi neljudske izvore energije1 i fosilna goriva za pokretanje mašina na kojima radi veliki broj radnika, čime se omogućava proizvodnja većih količina robe. U poljoprivrednom sektoru mašine ima ju drugačiju primenu: više nema potrebe za prevelikim radom zarad pro izvodnje hrane. Kako više nije potrebno toliko radnika u oblasti poljopri vrede oni napuštaju sela u potrazi za industrijskim poslovima, doprinoseći širenju tržišta rada. Ovi radnici moraju da kupuju robu i usluge, pa tako do prinose širenju tržišta odeće, obuće, hrane, nekretnina i drugih potrepština, jer, pošto se tržišta prošire, industrijska roba iz fabrika može da se prodaje u još većim količinama i u više varijeteta. Kako raste sveukupna privredna aktivnost, raste i potreba za bankarskim uslugama, uslugama osiguranja, marketinga, računovodstva i slično, pa sve veći broj ljudi odlazi u gradove, u kojima, opet, kupuju robu i usluge, čime utiču na još veći rast tržišta. In dustrijski grad tako postaje „mašina rasta“ koja širi tržište za rastuću popu laciju, u isto vreme otvarajući nova radna mesta, koja privlače još više ljudi u gradske centre. Ova proces je predstavljen na slici 13.1. 1 Na engleskom nonanimate energy i inanimate energy - sve vrste energije koje se ne dobijaju radom ljudske ili životinjske snage (npr. energija vode, vetra i sl.) (prim. prev.).
Sociologija
254
Grad je na taj način izvršio ogroman uticaj na strukturu ljudskih društa va i podstakao nastanak sociologije kao novog oblika naučnog istraživanja. Oko stotinu godina posle industrijske revolucije sociologija je počela da se uključuje u obrazovne ustanove kao zasebna disciplina. Imajući u vidu moć grada da privuče ljude sa sela i da drastično izmeni način života ljudi, ne iznenađuje što su među prvim temama sociološkog istraživanja bile priroda gradskog života i dinamika gradskih oblasti, naročito u SAD, gde je proces urbanizacije tekao vrlo dramatično i bio praćen neprekidnim pristizanjem imigranata tokom poslednje polovine devetnaestog veka i prve dve decenije dvadesetog veka.
Slika 13.1. Industrijalizacija i urbanizacija
Zajednice
255
Okvir 13.1. Tri rana modela urbanog rasta Ova tri modela predstavljaju različite pokušaje da se razumeju obrasci urbanog rasta i iskorišćavanja zemljišta. Model 1 gradove tumači kao niz koncentričnih zona koje obuhvataju određene aktivnosti i obrasce stanovanja. Te zone su rezultat privrednog nadmetanja oko načina upotrebe zemljišta. Model 2 vidi urbani rast i iskorišćavanje zemljišta kao zaokruženi proces u kome se stvaraju koridori različitih aktivnosti. Ti koridori su rezultat razvoja transportnih Model 1: Hipoteza koncentričnih zona 1. Centralna poslovna zona sistema - pruga, autoputeva i vodenih 2. Tranziciona zona puteva. Model 3 ističe da gradovi 3. Zona radničkih stanova razvijaju različita jezgra, odnosno 4. Rezidencijalna zona centre specijalizovanih aktivnosti. Kako 5. Presedačka zona se gradovi razvijaju, njihove različite oblasti postaju još specijalizovanije oko Izvor: prilagođeno iz: Burgess, 1925. određenih oblika aktivnosti. Izvor, prilagođeno iz: Harris & Ullman,
1945.
Model 2: Sektorski model
Model 3: Model više jezgara
1. Centralna poslovna zona 2. Trgovina, laka industrija 3. Stambene zone niže klase 4. Stambene zone srednje klase 5. Stambene zone više klase
1. Centralna poslovna zona 2. Trgovina, laka industrija 3. Stambene zone niže klase 4. Stambene zone srednje klase 5. Stambene zone više klase 6. Teška industrija 7. Sporedna poslovna zona 8. Rezidencijalno predgrađe 9. Industrijsko predgrađe
Izvor. Hoyt, 1939; 1943; Harris & Ullman, 1945.
Izvor, prilagođeno iz: Harris & Ullman, 1945.
256
Sociologija
Rane studije gradskog života Čikaska škola i urbana ekologija. Brz razvoj gradova u SAD inspirisao je prvu generaciju američkih sociologa na Univerzitetu u Čikagu. Kao grad koji se brzo razvijao Čikago je navodio sociologe da proučavaju promene koje su ih okruživale. Ovi rani sociolozi i njihovi studenti započeli su istraživanja proučavanjem obrazaca urbanog iskorišćavanja zemljišta u Čikagu. Prvi model iskorišćavanja zemljišta razvili su 1925. godine Robert Park, Ernest Berdžes i Roderik Makenzi, koji su postavili model iskorišća vanja zemljišta u obliku koncentričnih zona oko centralne poslovne zone (videti model 1 u okviru 13.1). Kad se uvidelo da je ovaj model previše uprošćen predstavljeni su alternativni modeli (videti model 2 i model 3 u okviru 13.1). Ovi modeli su bili izdanci ekološke teorije, jer su zemljište posmatrali kao oblast (nišu) resursa koja stimuliše konkurentnost između ra zličitih segmenata društva - poslova, etničkih zajednica, industrija i države. Novije studije urbanog iskorišćavanja zemljišta i dalje se služe elementima ovog ekološkog stanovišta, ali se naglasak pomerio ka analizi interesa i moći različitih segmenata populacije. Danas je struktura jedne gradske zajedni ce izraz složene igre između poslovnih interesa, vladinih ciljeva, pritiska okoline i lokalne policije, kao i širih interesa građana za policiju, saobraćaj, parkove, smanjenje zagađenja i zdravstvene usluge. Igra će se odvijati na ra zličite načine u različitim zajednicama, te se stoga može reći da rani modeli Čikaške škole predstavljaju samo ograničen pogled na društveni pejzaž. U stvarnoj praksi, dinamika gradova je mnogo nepostojanija i složenija nego što je to prikazano u radovima Čikaške škole. Izučavanje gradskog života. Od samog početka, sociolozi su bili fas cinirani načinima i obrascima života u gradovima. U većini ranih rado va evropskih i američkih sociologa o gradskom životu predrasude su bile očigledne: život u gradu se poredio sa romantizovanom slikom života na selu, gde su ljudi, kako se smatralo, bili u stalnom kontaktu, a među njima je postojao osećaj solidarnosti. Nasuprot ovom viđenju seoskog života bila je postavljena navodna bezličnost grada. Rana Čikaška škola je bila talac ovakvih predrasuda, jer je stanovnika grada videla kao nekog ko žrtvuje po rodične, prijateljske i religijske veze, dok su individue posmatrane kao izolovane, usamljene i otuđene. Evropljanin Georg Zimel dodao je da gradski stanovnici razvijaju sofisticiran međuljudski stil kako bi izdržali podstreke, buku i složenost gradskog života. U svom poznatom članku „Urbanizam kao način života“, Amerikanac Luis Virt ponavlja ove predrasude, ističući kako se zajednice dele u okruge i naselja, i kako ljudi svakog dana žive u različitim formalnim organizacijama kao što su posao i škola, a društvene veze slabe, što dovodi do toga da stvaranje osećaja solidarnosti u zajednici postaje nemoguće (Wirth, 1938). Čak su i lokalne male grupe u kojima lju di učestvuju izgubile na bliskosti i više nemaju moć da regulišu društveni život, pa se oslonac pomera na formalne izvore kontrole kao što je policija.
Zajednice
257
Sem toga, tradicionalne institucije, kao što su posao, škola i crkva, sada mo raju da se nadmeću za vreme i energiju ljudi, što ljudima još više otežava da vreme posvete porodicama. Da li je ova slika veran prikaz gradskog života? Kasnije studije su pokazale da te predrasude nisu uvek tačne. Na primer, stanovnici grada se često namerno „isključe“, tj. ignorišu buku i zbrku u okolini, ulazeći u stanje selektivne nepažnje. To je neophodno jer je život u gradu pretrpan događajima koje prosečan čovek, koji je - setite se - navi kao da živi veoma jednostavnim životom - teško podnosi. Sem toga, studije sprovedene kasnije u 20. veku pokazale su da stanovnici grada gaje snažne porodične i prijateljske odnose i odnose sa pripadnicima svoje nacionalno sti i religijske organizacije, kao i osećaj solidarnosti sa zajednicom i naseljem (Fischer, 1982; 1976; Gans, 1962a; Greer, 1956). Kako ovi podaci pokazuju, ljudi uvek nađu način da stvore snažne društvene veze i osećaj zajedništva.
Suburbanizacija Nastanak predgrađa U mnogim delovima sveta, naročito u SAD, urbanizacija se preokrenula u proces suburbanizacije, u kome veliki centralni deo grada počinju da okružuju manji gradovi sastavljeni od prostranih placeva i stambenih pro stora, malih poslovnih centara i maloprodajnih objekata, velikih regional nih tržnih centara, kao i određenog broja malih tržnih centara. Suburbani zacija je rezultat dvaju principa - principa guranja i principa povlačenja.2 Navešćemo neke faktore koji odvlače ljude iz grada: (a) visoki porezi namenjeni izdržavanju velike i složene gradske infra strukture (ulice, zdravstvena nega, policija, vatrogasci, javni prevoz i gradska uprava); (b) visoka stopa kriminala; (c) propadanje susedstva i sužavanje poslovnog centra, do koga dolazi usled masovnog odlaska stanovnika grada; (d) buka i gužva; (e) opadanje kvaliteta gradskih usluga; i (f) zagađenje životne sredine. Uprkos ovim negativnim faktorima koji ljude odvlače iz gradova, su burbanizacija se ne odvija bez promena u gradskoj infrastrukturi. Jedna promena je vezana za transportni sistem: ljudima mora da se omogući da 2 Push and pull strategy - termin preuzet iz strateškog marketinga, ali se on može primeniti i na dru štvene odnose. Ukoliko se proizvođač odluči za strategiju guranja proizvoda (push), znači da želi „po gurati“ proizvod ka kupcu kroz sistem kanala distribucije. Ukoliko se opredeli za strategiju privlačenja
(pult), cilj je da kupce privuče na prodajna mesta (prim. prev.).
258
Sociologija
putuju u predgrađe i da se normalno kreću od posla do kuće ukoliko im je radno mesto u centru grada. Dakle, bez železnice i puteva suburbanizacija ne bi bila moguća. Drugo, uslužne delatnosti i supermarketi takođe moraju da se presele u predgrađa. U početnoj fazi suburbanizacije poslovi su se sporo i teško selili, a sada se poslovi sele u predgrađa i pre nego što su u njima izgrađena stambena naselja, pa se često dešava da tržni centri podstaknu razvoj naselja. U jednoj fazi procesa suburbanizacije poslovi mora ju da se premeste iz centralnog dela grada. Suburbanizacija sama po sebi stvara poslove u delatnostima koje služe potrebama stanovnika predgrađa, ali postoje i drugi privredni faktori koji podstiču proces suburbanizacije. Prvi faktor je dostupnost relativno jeftinog zemljišta za izgradnju fabrika i industrijskih pogona. Drugi faktor čine niži porezi, koji privlače preduzeća, naročito ukoliko lokalna uprava nudi poreske olakšice preduzećima koja će obezbediti radna mesta članovima zajednice. Još jedan značajan faktor koji olakšava tok suburbanizacije jeste velika građevinska industrija spo sobna da izgradi blokove relativno jeftinih kuća. Poslednji faktor obuhvata pomeranje predstavništava kompanija ili regionalnih centara iz gradova u „poslovne parkove“ u predgrađima, čime se van centra grada otvaraju nova radna mesta za službenike. Ovakva infrastruktura po uspostavljanju deluje kao faktor koji „povlači“ ljude ka predgrađima. Faktori povlačenja podrazumevaju: (a) dostupnost većih kuća sa dvorištima; (b) mogućnost da se stigne do glavnog grada na posao; (c) premeštanje industrijskih i uslužnih poslova u predgrađa; (d) nižu stopu kriminala; (e) niže poreske stope (bar u početku); i (f) manju buku, gužvu i zagađenje. Poput urbanizacije, koja je stvorila veliki grad, suburbanizacija je promenila način života mnogih ljudi, naročito Amerikanaca. Do sredine prošlog veka pojavio se potpuno nov oblik zajednice, i sociolozi su želeli da ga prou če. Ipak, poput njihovih prethodnika, koji su poredili grad sa idealizovanom slikom seoskog života, u ranim studijama stanovnika prigradskih naselja životu u predgrađima suprotstavljala se romantizovana slika gradskog ži vota.
Studije života u predgrađu Rane studije života u predgrađu. Studije predgrađa koja su se formirala oko Čikaga (Whyte, 1957; Spectorsky, 1955) predočavaju nam pogled na stanovnike predgrađa kao na karijeriste koji svakodnevno putuju u grad i koji, kao površni konformisti, jedino nastoje da ne zaostaju za svetom. Spoljašnjost je previše važna, ogovaranje preterano, a život se sastojao u na-
Zajednice
259
stojanju da se sačuva položaj. Porodični život je narušen, a vanbračne afere su glavna preokupacija stanovnika predgrađa. Da li je ovaj portret bio veran prikaz stanovnika prigradskih naselja? Kasnije studije života u predgrađu. Ovaj rani prikaz stanovnika prigrad skih naselja očigledno je bio pristrastan.jer ih je poredio sa „sofisticiranim i svetskim“ stanovnicima grada ili sa prikazom seoskog života koji nikad nije odgovarao stvarnosti. Sama činjenica da ljudi žele da žive u prigradskim naseljima prvi je znak da način života u predgrađu ne može biti tako plitak. Zapravo, kasnije studije su pokazale da ne postoji značajnija razlika u pona šanju stanovnika grada i prigradskih naselja (Bell, 1958; Berger, 1960; Farley, 1964; Gans, 1962a; 1962b; 1967), jer su, naime, porodične i prijateljske veze svuda podjednako jake; odnosi sa susedima su važni; učešće u gradskim i školskim aktivnostima podjednako je istaknuto kao u gradovima, ako ne i istaknutije; i uopšte je bilo jasno da su ljudi srećni i zadovoljni načinom života u predgrađu. Ono što je važilo polovinom prošlog veka - važi i da lje, iako se život u predgrađima znatno izmenio usled dramatičnog porasta učešća žena u radnoj snazi. Ipak, porodica, susedstvo i zajednica su i dalje važni, a porodični život je osnova svih drugih aktivnosti. Dakle, uprkos tome što su rani sociolozi i društveni kritičari, mahom vo đeni predrasudama, na negativan način ocenjivali prigradska naselja, ljudi ma se očigledno sviđa život u predgrađima, zbog čega su se ona poslednjih godina znatno proširila, naročito širom Amerike. No, ipak, kako se sve više ljudi seli u predgrađa, dešava se da se problemi koji su ih naterali da napuste gradsko jezgro ponavljaju i u starijim predgrađima. Buka, gužva, zaguše nje saobraćaja, zagađenje, porast kriminalnih aktivnosti, viši porezi, slabe gradske usluge, propadanje susedstva i drugi faktori, koji su naveli ljude da napuste grad, sada su sve primetniji i u starijim prigradskim naseljima. Kako se problemi iz gradova ponavljaju u predgrađima, nastaju eksurbije, odnosno zajednice smeštene na određenoj udaljenosti od grada.
Eksurbije Neki ljudi nastavljaju da se sele iz gradskog jezgra, ali prilikom selid be jednostavno preskaču predgrađa, pa se naseljavaju u mestima koja su dosta udaljena od prigradskih zajednica. Ovo kretanje u određenoj meri omogućavaju tzv. „gradovi na obodu“ (edge cities), sačinjeni od poslovnih parkova ili industrijskih preduzeća koja se sele u krajeve gde su dostupne velike površine zemljišta, što ljude iz grada i predgrađa privlači mestima dosta udaljenim od samog centralnog dela grada (te je, stoga, nepraktič no svakodnevno odlaziti na posao do centra). Ove zajednice nastaju širom Sjedinjenih Država, Engleske, te u nekim delovima Evrope, i nude sve po godnosti koje su pružala rana predgrađa. Na primer, japanska automobilska industrija postavila je proizvodne pogone na jugu Amerike, koji su obič no smešteni u seoskim sredinama, gde je zemljište jeftino, postoje pore-
260
Sociologija
ske olakšice, radnici nisu članovi sindikata, prisutna je infrastruktura koju finansira vlada, kao i druge pogodnosti. Naravno, pošto se ova mesta šire i privlače sve više fabričkih pogona, eksurbije počinju da nalikuju velikim gradovima.
Metropolitanske oblasti Kako se centralno jezgro grada, njegova prigradska naselja i eksurbije šire, eksurbije i predgrađa koji pripadaju različitim gradovima počinju da se spajaju i formiraju veće gradske oblasti. Ove velike metropolitanske oblasti poznate su pod nazivom konurbane oblasti. Na primer, metropolitanska re gija u Kaliforniji oko zaliva San Franciska sastoji se od velike metropolitan ske oblasti sa tri glavna grada - to su Oukland, San Hoze i San Francisko - i većeg broja prigradskih naselja. Ova oblast se sve više širi ka oblastima koje su nekad bile seoske ispostave, kao što je Salinas. U području Los Anđelesa sada se spaja nekoliko metropolitanskih regija: jedna se pruža od Los Anđe lesa do Riversajda - San Bernardina i širi se ka oblasti Palm Springsa; druga oblast se prostire od Riversajda - San Bernardina do San Dijega i obuhvata niz eksurbija; treća oblast se pruža od Los Anđelesa - Long Biča ka eksurbijama okruga Orandž, pa do San Dijega; dok se četvrta oblast prostire od Los Anđelesa preko Venture, do Santa Barbare. Pošto je prostor duž ovih nekoliko stotina kilometara ispunjen susednim prigradskim zajednicama, konurbana oblast regija prerasta u megalopolis, jer se metropolitanske zone spajaju. Tabela 13.2. Najveće metropolitanske oblasti u SAD, 2000. Oblast
Broj stanovnika (u milionima)
Područje Njujorka, uključujući Long Ajlend, severni Nju Džersi i Konektikat
21,2
Područje Los Anđelesa, uključujući Riversajd, Long Bič i okrug Orandž
16,1
Područje Čikaga, Viskonsina
južnog
9,1
Merilendu,
7,6
Zalivska oblast San Franciska, uključujući Oukland, San Hoze i druge gradove koji se protežu oko zaliva
7,1
Filadelfija, Vilmington - Atlantik Siti, uključujući delove Pensilvanije, Merilenda, Nju Džersija i Delavera
6,2
Područje Bostona, uključujući okolne oblasti u Masačusetsu, Nju Hempširu, Mejnu i Konektikatu
5,8
uključujući
delove
Vašington - Baltimor, uključujući Virdžiniji i Zapadnoj Virdžiniji
severne
obližnje
Indijane
oblasti
u
i
Područje Detroita, uključujući En Arbor i Flint u Mičigenu
5,4
Dalas - Fort Vort i obližnji gradovi
5,2
Izvor: U. S. Burreau of the Census, 2003.
Zajednice
261
Duž istočne obale Amerike formira se jedan još veći megalopolis, koji se pruža od Bostona preko Njujorka i Filadelfije do Vašingtona i Baltimora. U tabeli 13.2. prikazane su najveće metropolitanske oblasti u Sjedinjenim Državama. Ovaj trend je najprimetniji u SAD, a metropolitanske oblasti svugde iza zivaju niz problema: (a) kada postoji tako mnogo gradskih i okružnih uprava vladina regula cija se teško sprovodi u celoj regiji, pa u nekim slučajevima državna uprava mora da obavlja koordinaciju aktivnosti; (b) ulaganje u infrastrukturu koju koriste sve regije postaje veoma teš ko; (c) održavanje javnih servisa je naročito teško kada se oblast prostire na više pokrajinskih nadležnosti, pa tako nastaju problemi zaštite životne sre dine, zdravlja i bezbednosti, policije, vatrogasnih službi, saobraćaja, socijal ne zaštite i drugih javnih servisa. Sem ovih problema, tu su i problemi rezidencijalne segregacije među et ničkim grupama, čiji su najsiromašniji članovi zarobljeni u propadajućim krajevima jezgra grada, a najbogatiji žive u prigradskim naseljima (izuzev malog broja vrlo imućnih ljudi koji imaju kuće u većim gradovima metro politanskih oblasti). Nivo segregacije nekih etničkih populacija od strane pripadnika nehispanske bele većine prikazan je u tabeli 13.3. Tabela 13.3. Rezidencijalna segregacija među etničkim populacijama u SAD Segregacija od strane nehispanske bele većine
Stepen disimilacije Gradovi
Metropolitanske oblasti
Afroamerikanci
45
59
Azijati
32
45
Latinoamerikanci
35
43
Indijanci
39
59
Izvor. Frey & Myers (2003); U. S. Burreau of the Census.
Stepen disimilacije varira od nule, što znači da segregacija etničke ma njine od strane belaca ne postoji, pa do 100, što označava potpunu segrega ciju. Brojevi ujedno prikazuju procenat belaca koji bi morali da se presele u krajeve naseljene manjinama da bi stepen disimilacije dostigao nulu. Ovi brojevi predstavljaju prosečan stepen disimilacije u svim gradovima sa pre ko 25.000 stanovnika. U pojedinim gradovima stepen disimilacije može biti mnogo viši ili niži. Na primer, stepen disimilacije između naselja u kojima žive crnci i belci iznosi 87 u Čikagu, 85 u Njujorku, 81 u Filadelfiji i 76 u Bostonu.
262
Sociologija
Novi gradski trendovi Ponovno naseljavanje gradskog jezgra Gradsko jezgro velike metropolitanske oblasti vremenom obično propa da, pošto se kvalifikovana radna snaga, preduzeća i poreski obveznici sele u prigradska naselja i eksurbije, ostavljajući za sobom siromašne građane, od čije8 poreza treba isplatiti javne usluge gradskih vlasti. Naravno, nije sudbi na svih gradova ovakva (San Francisko, Njujork i Boston), a ponekad razvoj prigradskih oblasti može da pospeši rast velikog gradskog jezgra, što je bio slučaj sa gradovima kao što su Atlanta, Šarlot, Grinsboro, San Dijego, Dalas, Hjuston, San Hoze i drugi centralni gradovi čija su predgrađa podstakla nove projekte za razvoj u centralnom delu grada. Ipak, mnoga nekadašnja dinamična i prosperitetna gradska jezgra, poput Detroita i Klivlenda, sada imaju teške ekonomske probleme. Gradske vlasti cesto ohrabruju ponovno naseljavanje gradskih jezgara na različite načine, među kojima su: pretvaranje prostora koje su nekad za uzimale starije kuce i proizvodni pogoni u atraktivne stambene blokove; davanje olakšica preduzećima koja bi svoja-sedišta ponovo prenela u grad sko jezgro (cime se otvaraju nova radna mesta, što privlači ljude natrag u gradsko jezgro); kvalitetnija kulturna dešavanja i mesta za rekreaciju; po boljšanje infrastrukture; napori da se smanje kriminal, zagađenje i buka. Kao rezultat toga, vitalnost gradskog života ponovo navodi mnoge mlade i imućne ljude da se vrate u gradsko jezgro. Neki gradovi su vrlo uspešno sproveli ovu strategiju, pa su cene nekretnina sada tako visoke da mnogi ne mogu priuštiti sebi da se vrate u gradske centre, dok su u ovakvim projek tima neki gradovi, poput Los Anđelesa, Baltimora i Vašingtona, imali tek nešto malo uspeha.
Megagradovi i svetski gradovi Drugi obrazac urbanizacije uključuje stvaranje ogromnih gradova ili svetskih gradova ogromne veličine, koji su okruženi prigradskim naseljima ili ogromnim „kartonskim naseljima“ (u manje razvijenim delovima sveta), u kojima zive veoma siromasni ljudi. U tabeli 13.4. navedeni su najveći gra dovi sveta. Svetski gradovi u bogatim zemljama sačinjeni su (slično američ kom obrascu) od gradskog jezgra okruženog relativno bogatim predgrađi ma. U manje razvijenim zemljama veliki grad je okružen vrlo siromašnim ljudima koji žive u udžericama, bez vodovoda, kanalizacije i drugih uslova neophodnih za život. Ovi gradovi, okruženi divljim naseljima, umnogome liče na srednjovekovne gradove što su privlačili siromašne ljude koji su želeli da pobegnu od teških uslova na selu, ali nisu uspeli da se zaposle u gradu ili da na neki drugi način poboljšaju uslove života, pa su ostajali da žive ispred gradskih kapija. Svetski gradovi se, poput njihovih srednjovekovnih parnjaka, suočavaju sa ozbiljnim problemima nemira i nereda, izazvanih nezadovoljstvom siromašnih.
262
Sociologija
Novi gradski trendovi Ponovno naseljavanje gradskog jezgra Gradsko jezgro velike metropolitanske oblasti vremenom obično propa da, pošto se kvalifikovana radna snaga, preduzeća i poreski obveznici sele u prigradska naselja i eksurbije, ostavljajući za sobom siromašne građane, od čijeg poreza treba isplatiti javne usluge gradskih vlasti. Naravno, nije sudbi na svih gradova ovakva (San Francisko, Njujork i Boston), a ponekad razvoj prigradskih oblasti može da pospeši rast velikog gradskog jezgra, što je bio slučaj sa gradovima kao što su Atlanta, Šarlot, Grinsboro, San Dijego, Dalas, Hjuston, San Hoze i drugi centralni gradovi čija su predgrađa podstakla nove projekte za razvoj u centralnom delu grada. Ipak, mnoga nekadašnja dinamična i prosperitetna gradska jezgra, poput Detroita i Klivlenda, sada imaju teške ekonomske probleme. Gradske vlasti često ohrabruju ponovno naseljavanje gradskih jezgara na različite načine, među kojima su: pretvaranje prostora koje su nekad za uzimale starije kuće i proizvodni pogoni u atraktivne stambene blokove; davanje olakšica preduzećima koja bi svoja-sedišta ponovo prenela u grad sko jezgro (čime se otvaraju nova radna mesta, što privlači ljude natrag u gradsko jezgro); kvalitetnija kulturna dešavanja i mesta za rekreaciju; po boljšanje infrastrukture; napori da se smanje kriminal, zagađenje i buka. Kao rezultat toga, vitalnost gradskog života ponovo navodi mnoge mlade i imućne ljude da se vrate u gradsko jezgro. Neki gradovi su vrlo uspešno sproveli ovu strategiju, pa su cene nekretnina sada tako visoke da mnogi ne mogu priuštiti sebi da se vrate u gradske centre, dok su u ovakvim projek tima neki gradovi, poput Los Anđelesa, Baltimora i Vašingtona, imali tek nešto malo uspeha.
Megagradovi i svetski gradovi Drugi obrazac urbanizacije uključuje stvaranje ogromnih gradova ili svetskih gradova ogromne veličine, koji su okruženi prigradskim naseljima ili ogromnim „kartonskim naseljima“ (u manje razvijenim delovima sveta), u kojima žive veoma siromašni ljudi. U tabeli 13.4. navedeni su najveći gra dovi sveta. Svetski gradovi u bogatim zemljama sačinjeni su (slično američ kom obrascu) od gradskog jezgra okruženog relativno bogatim predgrađi ma. U manje razvijenim zemljama veliki grad je okružen vrlo siromašnim ljudima koji žive u udžericama, bez vodovoda, kanalizacije i drugih uslova neophodnih za život. Ovi gradovi, okruženi divljim naseljima, umnogome liče na srednjovekovne gradove što su privlačili siromašne ljude koji su želeli da pobegnu od teških uslova na selu, ali nisu uspeli da se zaposle u gradu ili da na neki drugi način poboljšaju uslove života, pa su ostajali da žive ispred gradskih kapija. Svetski gradovi se, poput njihovih srednjovekovnih parnjaka, suočavaju sa ozbiljnim problemima nemira i nereda, izazvanih nezadovoljstvom siromašnih.
Zajednice
263 Tabela 13.4. Najveći gradovi sveta, 2003.
Grad
Broj stanovnika (u milionima)
Mumbaj, Indija
11,9
Buenos Ajres, Argentina
11,5
Seul, Južna Koreja
11,3
Karači, Pakistan
11,3
Manila, Filipini
10,1
Sao Paolo, Brazil
10,1
Nju Delhi, Indija
10,0
Istanbul, Turska
9,2
Šangaj, Kina
8,9
Džakarta, Indonezija
8,7
Meksiko, Meksiko
8,6
Daka, Bangladeš
8,6
Moskva, Rusija
8,4
Tokio, Japan
8,2
Njujork, SAD
8,1
Izvor: WorldAtlas.com (2004).
Megagradovi sveta se sve više međusobno povezuju (Castells, 1998). Kor poracije smeštene u jednoj zemlji obično imaju predstavništva u drugim velikim gradovima, povezuju se i novac i berze velikih gradova, a kapital teče velikom brzinom između banaka, osiguravajućih kompanija, holding kompanija i drugih mehanizama za gomilanje novca. Čak se i rad seli iz jednog grada u drugi u potrazi za novim poslovnim prilikama. Dakle, oči gledne međupovezanosti u privredi u modernom svetskom sistemu (videti dvadeset petu glavu) zasnivaju se na mreži privrednih odnosa između kor poracija, predstavnika vlasti i ljudi koji žive u megagradovima.
Sažetak 1. Tokom većeg dela ljudske povesti zajednice nisu postojale. Pre između osam i dvanaest hiljada godina ljudi su počeli da se trajno naseljavaju, stvarajući prve zajednice. Zajednice su strukture koje organizuju ak tivnosti u određenom prostoru. 2. Urbanizacija je proces pri kojem sve veći procenat populacije živi u sve većim zajednicama. Velike gradske zajednice nisu mogle da nastanu bez razvijene hortikulturne i agrarne proizvodnje, a veći gradovi poči nju da se pojavljuju sa industrijalizacijom.
264
Sociologija
3. Suburbanizacija je stvaranje zajednica oko velikog gradskog jezgra, čime nastaje metropolitanska oblast. 4. Rane studije gradova i prigradskih naselja bile su obojene predrasuda ma - gradski život se poredio sa idealizovanom slikom tradicionalnih društava. Novije studije pokazuju da ljudi u gradovima i prigradskim naseljima aktivno učestvuju u aktivnostima vezanim za susedstvo i celu zajednicu, a prisutne su i jake prijateljske veze i bliski porodični odnosi. 5. Kako prigradska naselja sazrevaju, ljudi počinju da se sele još dalje od gradskih jezgara u eksurbije, a pošto prigradska naselja i eksurbije počinju da se spajaju - nastaje konurbana oblast ili metropola. 6. Pored stvaranja konurbanih zajednica, novi gradski trendovi uključu ju ponovno naseljavanje velikih gradskih jezgara u mnogim metro politanskim oblastima, stvaranje svetskih gradova širom planete, te proširivanje mreže povezanosti između svetskih gradova u procesu globalizacije.
Ključni pojmovi Eksurbija: oblasti gradskih naselja koja se nalaze iza predgrađa, još dalje od gradskih centara. Gradovi: zajednice u kojima živi i radi relativno velika i koncentrisana populacija. Konurbacija, megalopjolis. spajanje prigradskih naselja i eksurbija da bi se stvorila neprekidna gradska oblast između dvaju ili više centralnih gradova. Metropolitanska oblast: gradska oblast koja se sastoji od gradskog jez gra i prigradskih naselja koja ga okružuju. Suburbanizacija: selidba ljudi iz grada ili zabačenih oblasti u zajednice koje okružuju glavni grad. Svetski gradovi: veoma veliki gradovi okruženi prigradskim naseljima ili divljim naseljima. U njima se odvija veliki deo svetske privredne aktivnosti. Urbanizacija: proces u kojem sve veći procenat stanovništva živi u gra dovima i prigradskim naseljima. Zajednica: organizacija prostora, kako bi se sprovele osnovne instituci onalne aktivnosti.
ČETVRTI DEO TIPOVI DRUŠTVENIH STRUKTURA: STRATIFIKACIJA KATEGORIJALNIH JEDINICA Kada druge ljude vidimo kao različite, po nečemu osobene, i kada ih procenjujemo, te se na osnovu te procene prema njima ponašamo na ra zličite načine, mi zapravo stvaramo ke jedinice1. Pošto se članovi društvene kategorije mogu procenjivati na više različitih načina, ova diferencijalna evaluacija (procena) često vodi diskriminaciji, pri čemu se članovima neke kategorijalne jedinice dodeljuje manje vrednih resursa nego članovima drugih kategorija. Dakle, kategorijalne j,edinice često predstavljaju ključnu dimenziju po kojoj se društvo raslojava, jer dovode do toga da pripadnici neke kategorijalne jedinice dobijaju više resursa koje ljudi cene, na primer - prihoda, ugleda, moći, zdravstvene nege, obrazovanja, bolji stan - nego članovi manje cenjenih ke jedinica. Postoji potencijalno mnogo dimenzija raslojavanja, onoliko koliko i kategorijalnih jedinica, ali, u stvarnosti, ljud ska društva se raslojavaju samo duž nekoliko ovakvih dimenzija. U četvr tom delu ćemo istraživati tri društvene kategorije koje u najvećoj meri utiču na raslojavanje stanovništva. Klasno raslojavanje podrazumeva odvajanje ljudi u različite klase na osnovu njihovih primanja, bogatstva, moći i ugleda. Pošto se ljudi jednom klasifikuju, uglavnom i ostaju u okviru te klase. Do etničkog raslojavanja dolazi kada se ljudi definišu kao različiti na osnovu njihove nacionalnosti, tj. pripadnosti određenoj etničkoj kategoriji, pa če sto bivaju podvrgnuti predrasudama i diskriminaciji. Rodno raslojavanje se javlja kada članovi jedne rodne kategorije diskriminišu članove druge rodne kategorije. Pošto se raslojavanje zasniva na proizvodnji i neprekidnom održavanju nejednakosti, ono je jedna od najnepostojanijih sila u ljudskom društvu. Ljudi se retko mire sa činjenicom da im pripada manje nego drugima, na ročito kada primete da su izloženi diskriminaciji. 1 Kategorijalna jedinica (engl. categoric unit) odnosi se na kategorije u koje svrstavamo (kategorišemo) druge ljude, i to na osnovu klasnih, rodnih, etničkih i drugih razlika (prim. prev.).
G lava 14
KLASNA STRATIFIKACIJA Pre nekoliko meseci, na ulici u Riversajdu (Kalifornija), bio sam svedok sledeće situacije: jedna starija beskućnica gurala je svoja kolica iz supermarketa1, puna različitih stvari, počev od konzervi i plastičnih kesa, do nečega nalik na vreću za spavanje. Išla je ulicom koja vodi ka mom univerzitetu. Celog dana je padala kiša i, dok se starica kretala jednom stranom ulice, projurio je veliki crni ,,be-em-ve“ i, preletevši preko barice, zapljusnuo stari kaput koji je ova nesrećna osoba nosila. Ovo poniženje je verovatno samo jedna od silnih uvreda koje je jadna žena morala da istrpi u životu, ali to što ju je blatom zapljusnula osoba u skupim kolima ističe jednu važnu činjenicu društvenog života: nejednakost. Neke kategorije ljudi neprestano dobijaju više onoga što je na ceni nego druge kategorije. Vredni resursi - moć, mate rijalno bogatstvo, ugled i slava, zdravlje, obrazovanje, smeštaj i drugi resursi - retko su jednako raspodeljeni među ljudima. Neki imaju više nego drugi i njihove značajne zalihe resursa pomažu im da održe svoju prepoznatljivost i vidljivost kao članova klasne kategorije u društvu. Ova beskućnica pripada klasi siromašnih jer ne poseduje resurse. Zapravo, ona ima tako malo sred stava - kolica iz prodavnice, odeću koja je sada prljava i nekoliko drugih stvari - odnosno, za nju ne postoji lak put za izlazak iz siromaštva. Ona je zarobljena u njemu i mora da podnese da je imućni zapljuskuju blatom - kao da joj to što je siromašna u jednom bogatom društvu nije dovoljno teško. Položaj ove starice samo je jedan dramatičan pokazatelj nejednakosti koja prožima skoro svaki aspekt društvenog života u složenim društvima. Na osnovu pripadnosti kategorijama (npr. kategorijama pola, etničke pri padnosti, društvene klase i starosne dobi) ljudi dobijaju različite količine sredstava, a njihove zalihe resursa doprinose beskonačnom ponavljanju i održavanju i opaženih i realnih „razlika“ između članova različitih katego rija. Na primer, muškarci i žene su „različiti“ ne samo u pogledu bioloških razlika (koje se često preuveličavaju) već i pogledu njihovih različitih zaliha 1 Česta slika na američkim ulicama: beskućnici ono malo ličnih stvari Sto imaju, kao i stvari koje pri kupe iz kontejnera, čuvaju u kolicima iz supermarketa (prim. prev,).
268
Sociologija
resursa, koje mogu da intenzifikuju, ili bar potvrde, uočljive biološke razlike. Etničke grupacije se „razlikuju“ ne samo po svojoj kulturnoj tradiciji već i zbog toga što se razlikuje količina sredstava koju dobijaju. Fizički, nekvalifikovani radnici razlikuju se od kvalifikovanih službenika ne samo zbog prirode posla već i zato što raspolažu različitim količinama važnih resursa. Siromašni ljudi izgledaju siromašno samo zato što nemaju dovoljno sred stava da izgledaju drugačije - kao starica koja je išla niz ulicu u Riversajdu. Naravno, vi ste vrlo svesni ovih podela u društvu. Svesni ste frustracije i besa onih etničkih zajednica koje ne poseduju mnogo toga, pa izbegavate mesta na kojima ćete upadati u oči. Ukoliko ste žensko, možda ćete osećati pritajeni bes zbog prednosti koje muškarci imaju na tržištu rada i u cen trima moći, a da ne pominjemo susrete na mikroplanu između muškaraca i žena, kada muškarci pokušavaju da dominiraju u razgovoru. Ukoliko ste muško, svesni ste da dolazi do promene u raspodeli resursa i da ćete sa ženama morati da delite poslove, prihode, ugled i autoritet na ujednačenije delove. A kada se susretnete sa pripadnikom druge društvene klase, ispod šala i zadirkivanja tinja pritajena tenzija, koja proizlazi iz činjenice da neki od vas raspolažu sa više sredstava. Ili, ukoliko vidite beskućnika, često se dešava da skrenete pogled kako biste izbegli susret sa realnošću. Nejedna kosti su, dakle, važan dinamički faktor u svim društvima, i stoga su vredne detaljnije analize. U ovom poglavlju ćemo proučavati društvenu klasu kao kategorijalnu jedinicu i prirodu klasnog raslojavanja u društvima. U nared nim poglavljima videćemo kako etničke i polne kategorije takođe vode ka raslojavanju.
Stratifikacija Šta je klasna stratifikacija? Stratifikacija (raslojavanje) je opšti termin kojim se opisuje društvo koje prihode, moć, prestiž, ugled i druge vredne resurse raspodeljuje svojim čla novima na nejednake delove, čime se stvaraju zasebne klase koje se razli kuju na osnovu kulture, ponašanja i načina organizacije (J. Turner, 1984a). Stepen raslojavanja zavisi od toga koliko su nejednako raspodeljeni resursi, u kojoj meri se razlikuju zasebne društvene klase i koliko su te klase trajne (odnosno, koliko je stabilna klasna podela). Kastinski sistem, poput onog u Indiji, uključuje visok stepen stratifikacije, pošto ljudima rođenim u različi tim kastama pripadaju znatno različite količine sredstava, i zato što je teško, ako ne i nemoguće, istupiti iz klase kojoj osoba rođenjem pripada i preći u drugu. Sistem otvorenih klasa, kao što je onaj u zapadnim demokratskim uređenjima, sistem je u kome su granice nejasne i promenljive, i u kome postoji određena mogućnost prelaska, pokretljivosti iz jedne klase u dru-
Klasna stratifikacija
269
gu. Zapravo, kao član društva sa otvorenijim klasnim sistemom vi upravo radite na poboljšanju klasnog položaja koji ste zauzeli po rođenju ili, pak, pokušavate da ga zadržite. Učite naporno jer znate da će vaše diplome i svedočanstva umnogome odrediti vaš posao, prihod, ugled i moć u američ kom društvu. Ulog je veliki i zato su fakulteti, ispod maske neozbiljnosti i bezbrižnosti, ozbiljna mesta puna napetosti.
Analiziranje raslojavanja Raslojavanje je, kao središnja sila u ljudskim društvima, bilo predmet te orijskih razmatranja od samih početaka sociologije. U narednom delu videćemo kako su sociolozi pokušavali da koncipiraju raslojavanje, počev od teorija konflikta Karla Marksa i Maksa Vebera. Karl Marks o stratifikaciji. Marks je predstavio jednostavnu, a možda čak i previše jednostavnu, konfliktnu teoriju raslojavanja (Marx & Engels, 1848). Prema Marksovom viđenju, članovi društva koji poseduju sredstva za proizvodnju (npr. resurse i kapital koji se koristi za proizvodnju robe i materijala) u mogućnosti su da kontrolišu centre moći, kulturne simbole, radne aktivnosti i životni stil drugih ljudi. U svim društvima prisutna je osnovna tenzija između vlasnika i podređenih - bilo da je u pitanju odnos seljaka i gospodara, ili kapitaliste i radnika. Pošto oni koji kontrolišu sred stva proizvodnje imaju moć u stanju su da manipulišu kulturnim simbo lima, čime stvaraju ideologije kojima se opravdavaju njihove privilegije i moć, a odbija se polaganje prava drugih ljudi na moć i vlasništvo. Ukoliko je potrebno, oni mogu da upotrebe i fizičku prinudu i tako suzbiju napore onih koji dovode u pitanje njihovu premoć. Marks je smatrao da osnovni sukob interesa između onih koji poseduju i onih koji ne poseduju vlasniš tvo i moć neizbežno dovodi do toga da oni koji imaju malo kontrole nad svojim radnim aktivnostima, zanemarivu svojinu i praktično nimalo moći, pokrenu revoluciju. Na koji način sukob interesa prerasta u otvoren sukob koji bi doveo do preraspodele moći i izmenio prirodu klasnog sistema (a u Marksovoj na ivnoj utopiji i ukinuo sve klasne razlike)? Marks je smatrao da je odgovor u sledećem: oni koji poseduju i kontrolišu sredstva za proizvodnju „seju seme sopstvenog uništenja“ time što stvaraju uslove koji omogućavaju da oni manje privilegovani, pre svega, postanu svesni sopstvenih interesa u preraspodeli vlasništva i moći, i drugo - da se politički angažuju u promeni sistema (Marx & Engels, 1848). Na primer, u svojoj analizi kapitalizma Marks (1867) je smatrao da će ponašanje vlasnika sredstava za proizvodnju (buržoazija), koji su vođeni međusobnom konkurencijom u trci za profi tom, dovesti do podizanja svesti kod njihovih radnika (proletarijat), tako da će radnici konačno jasno uvideti svoje interese. Podizanjem ideološkog vela koji propagiraju kapitalisti proletarijat će uvideti svoje prave intere se i mobilisaće se da bi ih društvenom promenom i ostvario. Na primer,
270
Sociologija
buržoaziju je konkurencija navela da proletarijat koncentriše u gradovima i fabrikama, da ih načini otuđenim produžecima mašina, da otpuštanjem poremeti njihov uobičajeni život, i da ih natera da žive u bedi i prljavštini time što im isplaćuje minimalne nadnice (Marx & Engels, 1848). U ovakvim uslovima, radnici su mogli da međusobno podele svoje nezadovoljstvo i pobede buržoasku ideologiju (zapravo, Karl Marks je mislio da je Komunistički manifest konačna demistifikacija, razotkrivanje buržoaske ideologije). Kada radnici budu postali svesni svojih pravih interesa moći će da se organizuju i preuzmu vlast od kapitalista. Stvari se zapravo nikad nisu odvijale prema Marksovoj zamisli, ali ne treba zbog toga odbaciti sve njegove ideje, jer je u nekim pojedinostima bio u pravu. Marks je smatrao da raslojavanje treba tumačiti iz ugla privredne organizacije, a naročito odnosa ljudi prema sredstvima za proizvodnju. Oni koji poseduju i kontrolišu imovinu, naročito sredstva za proizvodnju, imaju moć da upravljaju životima pripadnika nepovlašćenih klasa, jer mogu da iskoriste svoj novac za kupovinu moći i upravljanje ideologijom koja bi doprinela očuvanju njihovih privilegovanih položaja. Ipak, iako elite moći mogu da kontrolišu pozornicu na kojoj se ljudi nad meću za sredstva, klasna podela neizostavno stvara sukobe interesa, koji često izazivaju konflikte usmerene na preraspodelu novca i svojine. Velika proleterska revolucija, koju je Marks predvideo, nije uspela da pročisti in dustrijski svet, a tamo gde se revolucija i jeste odigrala uglavnom je bila pokrenuta od strane seljaka a ne gradskog proletarijata. Očigledno, klasni sukobi nisu uspostavili besklasno društvo, čije je stvaranje Marks predvideo kao posledicu revolucije. Ipak, u Marksovoj analizi ima mnogo korisnih za ključaka koje ne smemo zanemariti. Maks Veber o stratifikaciji. Veber je bio doživotni kritičar Marksa, iako je i on sam izložio konfliktnu teoriju stratifikacije (Weber, 1922). Glavna razlika između njihovih teorija sastoji se u tome što je Veber tumačio stra tifikaciju kao višedimenzionalnu pojavu. Nejednakost se zasniva na tri di menzije, a to su: klase, statusne grupe i partije. Klase proizlaze iz odnosa ljudi prema tržištima, vezanih za poslove i prihod, kupovinu potrošačke robe i za stvaranje određenog stepena materijalnog blagostanja. Taj pogled je identičan Marksovom shvatanju da klasu određuje odnos njenih člano va prema sredstvima za proizvodnju, ali se razlikuje po tome što priznaje da može postojati mnogo različitih klasa i da je svojina samo jedan uslov njihovog nastanka. Dakle, ljudi u društvu nisu nužno podeljeni na one koji imaju i one koji nemaju, već društvo može da se zasniva na suptilnijem klasnom sistemu. Partije su organizacije moći, ali, za razliku od Marksovog viđenja, kod Vebera one nemaju direktnu vezu sa vlasništvom i sredstvima za proizvodnju. Članovi društva mogu da imaju moć a da nemaju veliki posed, i obratno, a moć se često koristi za ispunjenje ciljeva koji nemaju direktne veze s klasom (npr. vojska i njeni elitni pripadnici retko kad po-
Klasna stratifikacija
271
seduju sredstva za proizvodnju ili veliko vlasništvo, što je čest slučaj i sa uticajnim političarima). Statusne grupe su mreže veza između ljudi koji dele slične kulturne simbole, ukus, gledišta i način života, i koji, kao rezultat toga, mogu da raspolažu određenim stepenom ugleda, slave i prestiža, iako ne poseduju sredstva za proizvodnju. Iako statusne grupe mogu da budu pokazatelj vlasništva ili moći njenih članova, one su nezavisna osnova raslo javanja (npr. profesori elitnog fakulteta često sarađuju sa moćnim i bogatim ljudima, ali retko kad i sami imaju značajnu svojinu ili moć). Dakle, prema Veberovom shvatanju, stratifikacija podrazumeva više od klasne hijerarhije koja proizlazi iz privrednog poretka i često se zasniva na hijerarhiji moći i članstvu u statusnim grupama. Ipak, u analizi konflikta Veberova teorija nalikuje Marksovoj (J. Turner, 1991; 1993b). U društvu mogu da budu prisutni stalni sukobi unutar razli čitih klasa, partija i statusnih grupa i između njih, ali kada sukobi izbiju na nivou društva oni su rezultat: (a) velike povezanosti članstva u klasama, partijama i statusnim grupama (npr. elite u jednoj grupi su elite i u druge dve grupe): (b) velike razlike u količini sredstava koju poseduju oni na vrhu i oni na dnu hijerarhije; i (c) male mogućnosti pokretljivosti na viši položaj u okviru ove tri hije rarhije. Kada se steknu svi ovi uslovi može da se pojavi harizmatski vođa, koji će artikulisati revolucionarnu ideologiju i pokrenuti ugnjetavane slojeve da izazovu sukobe koji vode ka preraspodeli vlasništva, moći i ugleda. Ovde Veberova teorija veoma nalikuje Marksovom gledištu, ali ipak uključuje i neke važne razlike u odnosu na Marksov stav. Prvo, prema Veberovom shva tanju, velika povezanost članstva u klasama, statusnim grupama i partijama nije neizbežna, kako je to verovao Marks, niti su uvek prisutne velike razli ke u zalihama resursa ili nizak stepen pokretljivosti. Drugo, čak i kada se steknu svi uslovi (npr. velika povezanost članstva, velika razlika u zalihama resursa i niska pokretljivost), revolucija ne mora nužno da usledi. Stvar je slučajnosti da li će se pojaviti harizmatski vođa i hoće li biti uspešan. Funkcionalistička teorija stratifikacije. Marks i Veber su smatrali da raslojavanje stvara tenziju i, makar potencijalno, dovodi do sukoba između onih koji raspolažu različitim zalihama resursa. Ipak, na raslojavanje može da se gleda i na drugi način - kao na integrativnu snagu u društvu. Za Kingslija Dejvisa i Vilbera Mura (Daviš & Moore, 1945), kao i za druge funkcionaliste (Parsons, 1953), nejednakosti mogu da se povežu sa osnovnim funkcionalnim potrebama u društvu. U čuvenoj i često kritikovanoj „Dejvis-Murovoj hipotezi“ izlaže se sledeća ideja: ukoliko je položaj u društvu funkcionalno važan i teško ga je
272
Sociologija
popuniti jer zahteva visok stepen stručnosti, utoliko tom položaju sleduje više resursa - novca, moći, uticaja i ugleda - od onog položaja koji nije funkcionalno važan ili težak za popunjavanje (Davis & Moore, 1945). Oba uslova - funkcionalni značaj i poteškoće u pronalaženju osobe koja će za dovoljiti uslove za tu poziciju - moraju da budu ispunjena. Na primer, po ložaj đubretara je funkcionalno važan (zamislite samo kakav bi bio svet bez radnika gradske čistoće), ali nije zahtevan u pogledu veštine i lako je naći kandidate koji ispunjavaju uslove; dakle, oni neće primiti veliku količinu sredstava. Međutim, položaj doktora je i funkcionalno važan i zahteva veli ku stručnost, te, prema Dejvis-Murovoj hipotezi, on mora da bude vredno nagrađen. Nejednakost je, prema tome, način za motivaciju sposobnih ljudi da se obrazuju i žrtvuju kako bi obavljali funkcionalno važan i stručan po sao u društvu. Funkcionalističke teorije su odlučno kritikovane zbog očigledne po greške: naime, prema ovom gledištu, čini se da su postojeće nejednakosti u društvu ispravne i legitimne, kao da određeni ljudi poseduju resurse zato što su ih zaslužili svojom veštinom i vrlo funkcionalnom ulogom u društvu. Zapravo, kako tvrde kritičari ove teorije, ljudi stiču sredstva slučajno, zlou potrebom moći, korupcijom, tradicijom, nasledstvom i na druge načine koji nemaju mnogo veze sa funkcionalnim značajem ili talentom (Tumin, 1953; 1967). Mnogim kritičarima funkcionalistička teorija liči na ideologiju koju propagiraju moćni i bogati kako bi opravdali svoju premoć. Evolucione teorije stratifikacije. Neke skorije teorije pokušale su da tu mače raslojavanje u okviru dugoročne istorijske perspektive, vraćajući se u prošlost, sve do vremena lovaca i skupljača, pa se, potom, krećući ka slo ženijim društvima. U teoriji Gerharda Lenskog tvrdi se da je raslojavanje posledica porasta privredne proizvodnje koja stvara višak bogatstva, dakle više od onoga što je potrebno za život (Lenski, 1966). Kako se višak poveća va, raste i sposobnost društva da izdržava neproduktivne pojedince, a neki dobijaju šansu da mobilišu moć i prisvoje ovaj višak za sebe. Dakle, privile gije i moć su povezani: imućni mogu da mobilišu moć kako bi uvećali svoje bogatstvo. S druge strane, oni koji imaju moć mogu da je iskoriste kako bi dobavili bogatstvo i prestiž. Ali, sa pojavom industrijalizacije ovaj dugoroč ni istorijski proces se, makar delimično, preokrenuo. Oni koji nemaju pri vilegije u industrijskim društvima počinju da se angažuju i suprotstavljaju zloupotrebi moći i prisvajanju privrednog viška od strane moćnih (slično kao što je Marks predvideo), i najčešće bez velike revolucije prisiljavaju organizacije moći da se demokratizuju (nešto što Marks nije predvideo). Sve ovo vodi ka određenoj preraspodeli bogatstva kroz progresivni sistem oporezivanja, koji više poreze nameće bogatima (ili makar tome teži, pošto imućni uvek pokušavaju da zaobiđu ove zakone). Ovi budžetski prihodi se potom koriste da bi se obezbedili obrazovanje, zdravstvena nega, socijalna zaštita i nove mogućnosti zaposlenja za manje privilegovane članove druš-
Klasna stratifikacija
273
tva. Ipak, ovi procesi dospevaju samo dotle, jer se ljudi bune protiv poreza, a javnim mnjenjem se manipuliše tako što se manje privilegovani uveravaju da visoki porezi nisu u njihovom najboljem interesu.
Klasni sistemi Iz nejednakosti u raspodeli vrednih resursa stvara se niz društvenih kla sa. Neki porede društvene klase sa slojevima torte na kojoj jasni slojevi fila razdvajaju i označavaju svaku pojedinačnu društvenu klasu od najvišeg ka najnižem sloju. Za neka društva prošlosti, pa čak i za neka moderna društva, ova slika nije daleko od istine, ali u industrijskim i postindustrijskim druš tvima klase u klasnom sistemu nisu posve odvojene kao slojevi torte, i to iz nekoliko razloga. Prvo, dimenzije duž kojih se može odvijati raslojavanje nisu uvek povezane međusobno, što je Maks Veber naglašavao. Nečija zara da, ugled i moć, koji dolaze od položaja na poslu, mogu da se razlikuju u ve likoj meri. Na primer, automehaničar često zarađuje više novca od učitelja, pa čak i od profesora univerziteta, ali automehaničar spada u fizičke radnike a učitelj u službenike2, odnosno - učitelji će biti ugledniji od automehaniča ra. Koji od njih dvojice onda više pripada srednjoj klasi? Slično tome, jedan general neće imati visoke prihode ako ih poredimo s primanjima drugih profesionalaca, ali će imati ugled koji nadmašuje ugled mnogih s visokim primanjima. Drugo, ukoliko se smatra da porodice zauzimaju određenu klasnu poziciju, kako ćemo svrstati porodicu koju čini slabo plaćen muš karac koji obavlja posao što mu obezbeđuje tek nešto malo ugleda i moći, a koji je oženjen bolje plaćenom i uglednom doktorkom? Ukupni porodični prihodi mogu da budu jedan od načina da se odredi pozicija u društvenoj klasi, ali u ovom primeru neznatan ugled muškarca predstavlja problem pri svrstavanju porodice na klasnoj lestvici. Dakle, uvek će biti problema pri određivanju klasne pozicije nekog po jedinca ili porodice, a naročito je teško odrediti granicu između vrlo imuć nih i vrlo siromašnih u srednjoj klasi. Samo bogatstvo donosi ugled i njime može da se kupi moć, ili može da se gomila posredstvom mreže veza izme đu bogatih i moćnih (za šta je Veber smatrao da je čest slučaj sa ljudima iz određene statusne grupe). Na drugom kraju spektra nalaze se siromašni koji nemaju bogatstvo, moć ni ugled, što ih nedvosmisleno smešta na određenu poziciju na lestvici. Za sve ove klase između samog dna i vrha vrlo je teš ko odrediti istinski položaj koji zauzimaju pojedinci ili porodice u sistemu. Međutim, klase ipak postoje, čak i ako ne možemo da ih poredamo sa ap solutnom sigurnošću, jer resursi koje ljudi poseduju utiču na njihovo pona šanje, razmišljanje, govor, oblačenje, razonodu i trošenje novca. Stoga, ne kog možemo da ocenimo kao pripadnika radničke klase i srednje klase na 2 Na engleskom termin blue-collar (plavi okovratnik) se koristi da bi se označili fizički poslovi, a whi te-collar (beli okovratnik) služi za označavanje službeničkih, odnosno intelektualnih poslova (prim,
prev.).
274
Sociologija
osnovu načina života, ponašanja i drugih karakteristika, a ne samo prihoda. Zapravo, mi ljude procenjujemo sve vreme, prilikom susreta i razgovora; posmatramo njihovo ponašanje, način oblačenja i govora, zube, lice (npr. da bismo videli koliko su bili izloženi suncu), urednost, auto, i uopšte sve što može da nam bude nekakav signal. Na osnovu ovih naznaka mi, često prećutno, razvrstavamo druge u klasne kategorije. I onda, na osnovu ovih klasifikacija, nastavljamo da razgovaramo s njima na određen način. Dakle, iako je možda teško iscrtati jasne granice između klasa, realnost klase je uvek prisutna dok posmatramo druge i s njima komuniciramo. Stari prikaz jasno omeđenih i poredanih klasa od vrha do dna više ne odgovara u potpunosti realnosti. Osobu ili porodicu možemo svrstati na osnovu jedne dimenzije, i to bilo koje, kao što je, na primer, ukupan doho dak porodice, ugled koji dobijaju od poslova koje obavljaju, ili moć koju poseduju, odnosno koju mogu da mobilišu preko ovlašćenih organizacija kao što su sindikati ili profesionalna udruženja. Ali, ovakvo rangiranje ne zahvata suštinu same klase: naime, ljudi iz različitih društvenih klasa često žive u donekle različitim svetovima. Oni vide svet drugačije, troše novac na različite stvari, ponašaju se i govore različito, često žive u različitim kraje vima, zabavljaju se drugačije, poseduju različita dobra i uživaju u različitim stvarima.
Slika 14.1. Resursi, način života, interakcija i pripadnost klasi
Jedan od mogućih načina formiranja klasa predstavljen je na slici 14.1. Na samom početku, ljudi obezbeđuju resurse kao što su prihodi i ugled od posla i obrazovanja, a možda i određena moć. Potom, na osnovu količine i određenih vrsta sredstava koje uspevaju da obezbede, ljudi izgrađuju način života, koji sačinjavaju njihova interesovanja, stavovi, obrasci potrošnje, po našanja i drugi načini na koje koriste svoja sredstva. Generalno gledajući, ljudi lakše komuniciraju i sarađuju sa onima koji žive sličnim načinom ži vota, pa stara poslovica da „svaka ptica svome jatu leti“ nije daleko od istine. Kako stopa interakcije sa sličnim ljudima raste, stvara se distinktivna, po sebna kultura, koja se sastoji od ubeđenja, normi, načina govora, oblačenja
Klasna stratifikacija
275
i drugih simbola koji usmeravaju naša razmišljanja i delovanje. Zajednička kultura učvršćuje njihovu interakciju i njihove životne stilove, što samo do prinosi zbližavanju ljudi sličnih interesovanja. Pošto se mladi socijalizuju u okviru ove kulture tokom godina uviđaju da ih sve više privlači interakcija s ljudima s kojima dele ovu kulturu, interesovanja i sličan način života, što na kraju dovodi do toga da za brak biraju partnere koji prihvataju kultu ru i način života tipičan za određenu društvenu klasu. Kada se uklope svi ovi elementi - način života, stepen interakcije (što uključuje socijalizaciju i brak) i pripadajuća kultura - ljudi postaju različiti, prepoznatljivi po načinu ponašanja i organizovanja aktivnosti, što dovodi do toga da ih je moguće svrstati u određenu društvenu klasu. Pošto postanu članovi neke društvene klase koja je određena interakcijom i kulturom, ljudi pokušavaju da obezbede sredstva koja će im omogućiti da zadrže svoj životni stil, ili - ukoliko su mladi - da ga izgrade kad odrastu. Da bi se izašlo iz ovog kruga obično je potreban veliki napor. Ukoliko pojedinac želi da se popne na viši stepenik u hijerarhiji obično mora da na pusti ljude, način života i kulturu društvene klase kojoj po poreklu pripada i da počne usvajati kulturu društvene klase kojoj teži, i to čak često i pre nego što obezbedi sredstva da pređe u ovu novu, višu društvenu klasu. Imajući u vidu moć socijalizacije, interakcije i kulture da upravljaju ljudskim gle dištima i ponašanjem, ne iznenađuje što mnogi ljudi ostaju u klasi u kojoj su rođeni. Društvena pokretljivost3 uvek podrazumeva određene troškove, koji se ogledaju makar u tome što će pojedinac morati da živi u dva sveta, sačinjena od društvene klase u kojoj je rođen i odrastao, i druge u koju je prešao. Teško je čak i ukoliko se neko ne premešta u višu ili nižu klasu, već u bilo koju novu društvenu klasu. Ljudi ipak moraju da menjaju svoj životni stil, da steknu nove prijatelje i usvoje novu kulturu, čak i ako odluče da održe veze sa ljudima u drugoj društvenoj klasi, na primer sa članovima porodice koji se nisu premestili u novu klasu. Za one među vama koji su odrastali u srednjoj, višoj srednjoj i elitnoj klasi prilagođavanje na fakultetski život je relativno lako, jer su kultura i struktura višeg obrazovanja već uveliko deo načina života ljudi u vašoj društvenoj klasi. Vi umete da se orijentišete, ponašate, govorite i da se na sve druge načine uklopite u sistem. Ukoliko ste, pak, prva osoba iz porodice koja se upisala na fakultet, kao što je slučaj sa mnogim studentima na fakultetu na kome ja predajem, mnogo je teže prilagoditi se jer morate da usvojite novu kulturu, nove obrasce interakcije, nove oblike govora, te uopšte da se na druge načine uključite u učenje nove kulture. Na slici 14.2. prikazan je opšti profil klasnog sistema u postindustrijskim društvima. Isprekidana linija označava da granice koje odvajaju klase nisu čvrste, dok puna linija pokazuje da je granice teže preći, bez obzira na to da 3 Odnosno mobilnost, mogućnost prelaska iz jedne klase u drugu (prim. prev.).
276
Sociologija
li neko pokušava da napusti društvenu klasu ili da stupi u drugu. Vertikalna dimenzija navedenih klasa ukazuje na to da postoji implicitno rangiranje, s tim što je klasa na dnu najmanje poželjna, dok je na vrhu najpoželjni ja klasa. Ljudi smešteni pri vrhu lestvice imaće veće prihode, obrazovanje, moć i ugled, a oni pri dnu će imati malo sredstava uopšte. Oni u srednjim klasama imaće različite nivoe prihoda, obrazovanja, ugleda i moći. Niz ovih klasa koje zauzimaju manje-više iste pozicije na lestvici (npr. viša radnička klasa i srednja službenička, ili niža službenička i niža radnička klasa) raspo lažu uglavnom jednakom ukupnom količinom sredstava - prihoda, obra zovanja, ugleda, moći - ali je ovaj ukupan iznos rezultat različite raspodele sredstava. Tako će, na primer, učitelj imati više ugleda ali manje prihoda od stolara, što će dovesti do toga da obojica zauzimaju otprilike isto mesto na klasnoj lestvici. Međutim, oni žive u različitim klasama jer se njihov životni stil, prijatelji i kultura verovatno umnogome razlikuju. Slično tome, uspešan univerzitetski profesor imaće veoma visok ugled, ali niža primanja od uspešne poslovne osobe, zbog čega će oni zauzimati otprilike isto mesto u vertikalnoj dimenziji klasa (viša srednja klasa). Međutim, i pored toga, oni najverovatnije žive u različitim svetovima, različitih su interesovanja, ukusa, ponašanja, kulture, neguju različite vrste prijateljskih odnosa.
Klasna stratifikacija
277
Dakle, oni pri samom dnu i vrhu klasnog sistema obično su jasno rangira ni; oni u sredini nešto nejasnije, ali visoki prihodi obično pomeraju položaj pojedinca na lestvici naviše, bez obzira na izvor prihoda (naravno, ukoliko nije stečen nelegalnim putem). Dakle, u industrijskim i postindustrijskim društvima uglavnom se više poštuju pojedinci koji zarađuju više novca od drugih. U postindustrijskim društvima prihodi su obično povezani sa obra zovanjem, jer diploma fakulteta povećava mogućnost da osoba zaradi novac. Naravno, nije uvek tako, ali, uopšteno gledajući, veliki procenat osoba s visokim primanjima čine visokoobrazovani profesionalci. Njihov prihod ih sam po sebi svrstava visoko na lestvici i daje im ugled, ali im i njihovo obrazovanje donosi dodatan ugled i, naposletku, ono je razlog njihovih vi sokih prihoda. Uspešna poslovna osoba može ali i ne mora da ima mnogo obrazovanja i ugleda koji uz obrazovanje ide, ali ukoliko je osoba bogata - to bogatstvo samo po sebi podiže njen položaj na lestvici naviše, naravno ukoliko je osoba pristojnih manira. Dakle, više srednje klase, koje se nalaze tik ispod nacionalnih elita, obično sačinjavaju najviše rangirani pojedinci u lokalnoj zajednici, naročito ukoliko pripadaju lokalnim elitnim društvenim, privrednim i političkim krugovima. Ispod više srednje klase nalazi se ne koliko srednjih radničkih i službeničkih klasa. Fizički rad se obično manje ceni nego intelektualni rad, ali prihodi od ove dve vrste rada mogu da se razlikuju u velikoj meri. Mnogi službenički poslovi se loše plaćaju, čak i ako zahtevaju obrazovanje koje se dosta ceni, dok su mnogi fizički radnici bolje plaćeni. Dakle, jako je nezahvalno rangirati ljude ukoliko bliže ne odredimo na osnovu kojih elemenata ćemo sprovesti rangiranje - na osnovu novca, obrazovanja i ugleda, ili moći. Uopšteno gledajući, pripadnici različitih kla sa će ispoljiti znatne razlike u ponašanju, interesovanjima i načinu života, ali jedna klasa ne stoji uvek jasno „iznad“ druge u sveukupnom sistemu rangi ranja, iako je sigurno će intelektualni radnici biti obično nešto iznad fizičkih radnika sa jednakim primanjima, jer je službenik verovatno obrazovaniji (što mu donosi veći ugled).
Burdijeova analiza „distinkcije“ Pjer Burdije, francuski sociolog, razvio je interesantan pristup analizi klasa (Bourdieu, 1984). On je smatrao da članovi različitih društvenih klasa poseduju različite količine različitih oblika kapitala. Postoje četiri osnovne vrste kapitala: prvi je ekonomski kapital, koji se u osnovi svodi na novac koji može da se koristi za kupovinu robe i usluga. Druga vrsta je kulturni kapital, koji se sastoji od obrazovanja, međuljudskih veština, navika, mani ra, govornog stila i ukusa. Treći oblik je socijalni kapital, koji se zasniva na položaju u grupama i društvenim mrežama. Poslednji oblik je simbolički kapital, koji se odnosi na ideologije kojima može da se opravda posedovanje ostala tri oblika kapitala. Pripadnici različitih društvenih klasa nose različite spojeve i kombinacije ove četiri vrste kapitala. Na osnovu specifič-
278
Sociologija
ne konfiguracije kapitala oni će imati različite poglede na svet/ponašanje, ukus, gledišta, način govora i razmišljanja. Burdijeova analiza postaje naročito provokativna u delu koji govori o podeli klasnog sistema na tri osnovna nivoa: (a) vladajuću klasu; (b) srednju klasu; i (c) nižu klasu, koji su određeni ukupnim nivoom četiri vrste kapitala. Dakle, vladajuća klasa poseduje više ekonomskog, kulturnog, socijalnog i simboličkog kapi tala nego srednja klasa, koja, pak, raspolaže s više kapitala nego niže klase. On zatim dodaje jedan zanimljiv obrt: u okviru svake od ovih klasa (vladajuće, srednje i niže) postoje tri klasne grupe (frakcije): vladajuća gru pa, središnja (prelazna) grupa i dominirana grupa. U tabeli 14.1. ukratko je predstavljena njegova osnovna tvrdnja. Uzmimo za primer vladajuću klasu koja ima tri frakcije: vladajuća grupa ove klase ima dosta ekonomskog ka pitala, koji može da upotrebi za kupovinu drugih vrsta kapitala, kao što su kulturni i socijalni kapital. Srednja frakcija ima manje ekonomskog kapitala od vladajuće, ali ima i srednji nivo kulturnog, društvenog i simboličkog ka pitala. Dominirana frakcija ima mnogo manje ekonomskog kapitala, ali viši nivo kulturnog i simboličkog kapitala. Ovaj obrazac se ponavlja u srednjoj i nižoj klasi. Vladajuća frakcija ima najviše ekonomskog kapitala i može da kupi makar neke druge oblike kapitala, srednja frakcija ima manje eko nomskog kapitala, ali i srednji nivo (za ovu klasu) drugih oblika kapitala, a dominirana klasa uglavnom ima više kulturnog i simboličkog kapitala nego drugih vrsta kapitala. Tabela 14.1. Klase i klasne grupe u industrijskim društvima
Vladajuća klasa: najbogatija svim oblicima kapitala Vladajuća grupa:
Najbogatija ekonomskim kapitalom, koji može koristiti za kupovinu drugih vidova kapitala. Ovu grupu pre svega čine oni koji poseduju sredstva za proizvodnju (npr. klasična buržoazija).
Središnja grupa:
Nešto ekonomskog kapitala, umeren nivo socijalnog, kulturnog i simboličkog kapitala. Ovu grupu visokoobrazovani profesionalci.
Dominirana grupa:
sačinjavaju
Malo ekonomskog kapitala, ali visok nivo kulturnog i simboličkog kapitala. Ovu grupu čine intelektualci, umetnici, pisci, te drugi koji poseduju kulturne resurse cenjene u društvu.
278
Sociologija
ne konfiguracije kapitala oni će imati različite poglede na svet, ponašanje, ukus, gledišta, način govora i razmišljanja. Burdijeova analiza postaje naročito provokativna u delu koji govori o podeli klasnog sistema na tri osnovna nivoa: (a) vladajuću klasu; (b) srednju klasu; i (c) nižu klasu, koji su određeni ukupnim nivoom četiri vrste kapitala. Dakle, vladajuća klasa poseduje više ekonomskog, kulturnog, socijalnog i simboličkog kapi tala nego srednja klasa, koja, pak, raspolaže s više kapitala nego niže klase. On zatim dodaje jedan zanimljiv obrt: u okviru svake od ovih klasa (vladajuće, srednje i niže) postoje tri klasne grupe (frakcije): vladajuća gru pa, središnja (prelazna) grupa i dominirana grupa. U tabeli 14.1. ukratko je predstavljena njegova osnovna tvrdnja. Uzmimo za primer vladajuću klasu koja ima tri frakcije: vladajuća grupa ove klase ima dosta ekonomskog ka pitala, koji može da upotrebi za kupovinu drugih vrsta kapitala, kao što su kulturni i socijalni kapital. Srednja frakcija ima manje ekonomskog kapitala od vladajuće, ali ima i srednji nivo kulturnog, društvenog i simboličkog ka pitala. Dominirana frakcija ima mnogo manje ekonomskog kapitala, ali viši nivo kulturnog i simboličkog kapitala. Ovaj obrazac se ponavlja u srednjoj i nižoj klasi. Vladajuća frakcija ima najviše ekonomskog kapitala i može da kupi makar neke druge oblike kapitala, srednja frakcija ima manje eko nomskog kapitala, ali i srednji nivo (za ovu klasu) drugih oblika kapitala, a dominirana klasa uglavnom ima više kulturnog i simboličkog kapitala nego drugih vrsta kapitala. Tabela 14.1. Klase i klasne grupe u industrijskim društvima
Vladajuća klasa: najbogatija svim oblicima kapitala Vladajuća grupa:
Najbogatija ekonomskim kapitalom, koji može koristiti za kupovinu drugih vidova kapitala. Ovu grupu pre svega čine oni koji poseduju sredstva za proizvodnju (npr. klasična buržoazija).
Središnja grupa:
Nešto ekonomskog kapitala, umeren nivo socijalnog, kulturnog i simboličkog kapitala. Ovu grupu visokoobrazovani profesionalci.
Dominirana grupa:
sačinjavaju
Malo ekonomskog kapitala, ali visok nivo kulturnog i simboličkog kapitala. Ovu grupu čine intelektualci, umetnici, pisci, te drugi koji poseduju kulturne resurse cenjene u društvu.
Klasna stratifikacija
279
Srednja klasa: srednji nivo poseda nad svim vrstama kapitala Vladajuća grupa:
Pojedinci u okviru ove klase poseduju najviše ekonomskog kapitala, ali znatno manje nego vladajuće grupe vladajuće klase. Ova grupa je sačinjena od pripadnika sitne buržoazije (sitni preduzetnici).
Središnja grupa:
Nešto ekonomskog, socijalnog, kulturnog i simboličkog kapitala, ali znatno manje u poređenju sa središnjom grupom vladajuće klase. Grupu čine kvalifikovani kancelarijski službenici.
Dominirana grupa:
Malo ili nimalo ekonomskog kapitala, i komparativno visok nivo socijalnog, kulturnog i simboličkog kapitala. Ovu grupu čine prosvetni radnici i drugi profesionalci s nižim primanjima, uključeni u kulturnu proizvodnju.
Niža klasa: nizak nivo posedovanja svih oblika kapitala Vladajuća grupa:
Najviši nivo ekonomskog kapitala sačinjavaju kvalifikovani fizički radnici.
u
ovoj
klasi.
Grupu
Središnja grupa:
Niži nivo ekonomskog kapitala i drugih oblika Grupu čine polukvalifikovani radnici bez diplome.
Dominirana grupa:
Vrlo nizak nivo ekonomskog kapitala. Nešto simboličkog kapitala u vidu neobrazovanih ideologa i intelektualaca među siromašnim ljudima i radnicima.
kapitala.
Sledeći interesantan obrt sastoji se u tome da pripadnici istih frakcija u okviru triju klasa (npr. vladajuća, srednja i niža) međusobno često imaju više zajedničkog nego sa pripadnicima sopstvene društvene klase. Na primer, dominiranu frakciju vladajuče klase u društvu često sačinjavaju in telektualci, umetnici i pisci, koji poseduju značajan kulturni i simbolički kapital, ali mnogo manje ekonomskog kapitala nego one frakcije iznad njih. Pošto poseduju veće količine kulturnog i simboličkog kapitala, njihov po gled na svet se umnogome razlikuje od onog koji imaju pripadnici viših frakcija u okviru iste klase. Njihovi pogledi na svet se razlikuju od gledišta industrijalaca ili uspešnih poslovnih ljudi, pa više zajedničkog imaju sa dominiranim frakcijama nižih društvenih klasa, a koje takođe imaju sličan nivo kulturnog i simboličkog kapitala. Na primer, uspešan fakultetski profe sor pripada dominiranoj grupi vladajuće društvene klase, ali će imati dosta toga zajedničkog sa učiteljima iz dominirane frakcije srednje klase, ili čak sa uličnim intelektualcima iz dominirane grupe niže klase. Slično tome, sitan biznismen iz dominirane frakcije srednje klase poseduje određen ekonom ski kapital, ali će imati više zajedničkog sa Bilom Gejtsom iz dominantne frakcije više klase nego sa kancelarijskim radnicima i učiteljima u srednjoj frakciji i dominiranoj frakciji sopstvene klase. Dakle, u Burdijeovoj analizi, društvene klase i grupe unutar tih klasa na staju na osnovu različitih nivoa četiri osnovna oblika kapitala - ekonom skog (novac), kulturnog, socijalnog i simboličkog kapitala. U zavisnosti od
280
Sociologija
kombinacije ovih oblika kapitala ljudi mogu da imaju nešto zajedničko čak i ukoliko zauzimaju položaje u različitim društvenim klasama, i obratno - mogu da imaju vrlo malo toga zajedničkog iako pripadaju istoj klasi. Na primer, često moram da provodim vreme u društvu uspešne poslovne elite, makar na lokalnom nivou (zbog beskrajnih napora mog univerziteta da pri kupi sredstva). Iako pripadamo istoj društvenoj klasi, ja pripadam potpuno različitoj grupi te klase (dominiranoj grupi), što se jasno vidi po mojim pokušajima da dobijem donacije od dominantnijih grupa moje društvene klase. Međutim, nije u pitanju samo novac - ja jednostavno nemam mnogo toga zajedničkog sa tim članovima moje društvene klase, sem toga što svi želimo da poboljšamo uslove rada na univerzitetu. Mi prosto živimo u razli čitim društvenim svetovima, imamo različite prijatelje, ukus, način govora, ponašanje, i na toliko mnogo načina se razlikujemo jedni od drugih. Uvek mi je prijatnije da razgovaram sa učiteljima i drugim pripadnicima dominirane grupe unutar srednje klase. Možda je ovo isticanje frakcija različitih klasa previše naglašeno, ali done kle uspeva da prikaže realnost. Sredstva koja posedujemo, ili - Burdijeovim jezikom rečeno - vrste kapitala koje posedujemo, oblikuju naša razmišljanja i način delovanja. U zavisnosti od određene kombinacije kapitala koju po sedujemo - koliko novca, obrazovanja i kulture, društvenih veza, te koliko i kakvih simbola posedujemo - razlikovaće se i naš pogled na svet, opažanje, ukus, preferencije, ciljevi, potrebe, oblačenje, govor i ponašanje.
Klasni sistem i javno ponašanje Nekada su javno ponašanje i klasni položaj bili tesno povezani. Prolaznici su uticajne pojedince pozdravljali podizanjem šešira i propuštali ih na ulici. Razlog za ovu vrstu ponašanja leži u činjenici da je pre industrijalizacije, pa čak i za vreme svih faza industrijalizacije, postojao linijski poredak ljudi od siromašnih ka pripadnicima elita, s tim da su pojedinci zauzimali položaj u hijerarhiji na osnovu prihoda i ugleda. Ovaj obrazac - umnogome nalik na slojeve torte - mogao se primetiti pre manje od stotinu godina u Evropi i, u nešto manjoj meri, u Sjedinjenim Državama. Ljudi na visokom položaju su upravljali javnom sferom, a osobe nižeg ranga su im ukazivale poštovanje. Ponašanje na mikroplanu društvene organizacije (npr. prilikom susreta na javnom mestu) samo je odražavalo i reprodukovalo strukturu stvarnosti na makronivou - koji predstavlja hijerarhijski klasni sistem. Ovaj odnos između klasnog sistema na makroplanu i susreta na mikro planu u postindustrijskim društvima je prekinut. Zapravo, niže društvene klase često dominiraju javnom sferom svojim agresivnim ponašanjem, a niži slojevi više ne ukazuju poštovanje eliti kao nekad. Dajde, kako klasni poredak postaje neodređeniji i manje linijski njegova moć da upravlja jav nim ponašanjem opada.
Klasna stratifikacija
281
U nezvaničnim susretima u javnosti sada dominiraju oni koje bismo ina če svrstali u niže statusne klase - mladi, nezaposleni, beskućnici i članovi manjina u nepovoljnom položaju. Samo zamislite bilo koje javno mesto na kome se mogu okupljati članovi svih društvenih klasa i odmah vam je jasno da će u javnom prostoru preovladavati glasna muzika, govor i ponašanje, vožnja skejta i agresivan način hoda i govora. Elite i više srednje klase mo raju da popuste - što je bilo nezamislivo pre stotinu godina. Dakle, prilikom susreta u javnosti društveni klasni sistem se razlaže i, u mnogim slučajevi ma, izvrće na čudan način (Collins, 2001).
Klasna stratifikacija u Americi Prisetimo se definicije stratifikacije: raslojavanje je nejednaka raspodela vrednih resursa i stvaranje društvenih klasa ili kategorija ljudi, koji u zavisnosti od zaliha tih resursa usvajaju različite kulturne simbole, ponašanje, ukus i način života. Prisetimo se i da postoje nivoi raslojavanja u pogledu stepena nejednakosti raspodele resursa, jasnih granica između kategorija i dozvoljene pokretljivosti (mobilnosti) iz jedne klase u drugu. Imajući ove napomene u vidu, moći ćemo napraviti kratak pregled stratifikacije u Ame rici.
Nejednakost u raspodeli resursa Iako se kaže da novac nije sve u životu, cinik bi možda dodao da sve što nije u novcu - njime obično može da se kupi. Iako članstvo u statusnim grupama i mobilizacija moći mogu donekle da se odvijaju nezavisno od novca, grub pokazatelj stepena nejednakosti u društvu jeste raspodela bo gatstva među njegovim članovima. U SAD, distribucija se, u osnovi, računa na sledeći način: (a) uzimaju se u obzir svi ljudi sa novcem ili vlasništvom koje se može razmeniti za novac; (b) ljudi se rangiraju, počev od onih sa najviše do onih sa najmanje svo jine; (c) rang lista se deli na statističke kategorije jednake veličine, i to obično na sledeće kategorije: najbogatijih 20%, pa drugih 20%, zatim trećih 20%, onda četvrtih 20% i, konačno, poslednjih, odnosno najsiromaš nijih 20%; i (d) potom se izračuna kojim procentom ukupnog bogatstva u društvu raspolaže svaka od ovih kategorija (ili, kako se češće nazivaju - petine bogatstva - wealth fifths).
282
Sociologija
Ovaj proračun je dosta složen, ali njegov rezultat često šokira Ameri kance. Kao što se u tabeli 14.2. pokazuje, najbogatijih 20% ljudi drži većinu bogatstva u društvu - gotovinu, akcije, obveznice, kuće, automobile, nakit i sve ostalo što se može razmeniti za novac; narednih 20%, ili druga petina po redu najbogatijih, ima nešto bogatstva; treća petina nešto manje, četvrta petina ima vrlo malo; a poslednja petina gotovo da nema ništa. Dakle, 20% Amerikanaca poseduje veći deo bogatstva; ostatak ima nešto bogatstva možda u najboljem slučaju kuću (pod hipotekom) ili penzijsko osiguranje. Kako pokazuje skorašnji vladin izveštaj o raspodeli novca (Federal Reserve System 2003), jedan procenat najbogatijih ljudi ima mrežu koja vredi više nego bogatstvo 90% populacije ukupno. Dobar deo nas poseduje određene stvari koje bi mogle da se uračunaju u bogatstvo - automobile, stereo uređa je, telefone, televizore, a možda i sopstvenu kuću. No, u stvarnosti, najmanje polovina svih Amerikanaca poseduje jako mali deo bogatstva - oni mogu da se zaduže da bi obezbedili komfor, ali uglavnom nemaju izgleda za pri kupljanje veće količine bogatstva.
Tabela 14.2. Raspodela bogatstva u Americi
Procenat ukupnog bogatstva u rukama: Donjih 80%
Narednih 19%
Prvih 1%
16,6%
45,3%
38,1%
Godina 1998.a
83,4%1 1989.b
15,4%
47,6%
1983.b
18,7%
47,6%
1962.c
24,0%
38,9% 33,6% 76,0%2
Izvori:
Errucci & Wysong (2003: 13); (1995,1996,2002); c Turner & Starnes (1976). a
b Wolff
Napomene: 1 Zbirno za narednih 19% i prvih 1% (1998). 2 Zbirno za narednih 19% i prvih 1% (1962). Noviji podaci nisu dostupni, jer federalna vlada ne objavljuje odjednom pun izveštaj o raspodeli bogatstva. Stoga često treba sačekati drugi deo ana lize građe.
Klasna stratifikacija
283
Raspodela prihoda je donekle ujednačenija, kao što se vidi u tabeli 14.3. Prvih 20% kontroliše skoro polovinu ukupnog prihoda date godine (koji se potom, godinu za godinom, koristi za nagomilavanje bogatstva). Druga petina po prihodima prima otprilike jednu četvrtinu ukupnog prihoda, dok ostatak prihoda dobija preostalih 60% populacije u razmeri koja je prika zana u tabeli 14.3. Ovi podaci se lakše prikupljaju (iz poreskih obrazaca) i stoga se svake godine obrađuju (U. S. Bureau of the Census, 2003). Tokom prošle decenije udeo prve petine u raspodeli primanja dostigao je najviše razmere otkad vlada priprema ovakve izveštaje, što se vidi iz tabele 14.3. Dakle, nejednakost je u Americi porasla tokom osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka do današnjih razmera.
Tabela 14.3. Raspodela dohotka u Sjedinjenim Državama Procenat ukupnog dohotka u rukama: Četvrtih Trećih 20% Drugih 20% Prvih 20%
Godina Poslednjih 20%
20%
2002.
3,5%
8,0%
14,8%
23,3%
1999.
4,2%
9,7%
14,7%
21,3%
50,0%
49,7%
1997.
4,2%
9,9%
15,7%
23,0%
47,2%
1990.
4,6%
10,8%
16,6%
23,8%
44,3%
1977.
5,7%
11,5%
16,4%
22,8%
44,2%
1973.
5,5%
11,9%
17,5%
24,0%
41,1%
1961.
4,8%
11,7%
17,4%
23,6%
42,6%
Napomena: Udeo prvih 20% u dohotku rastao je u poslednjih 30 godina, dok je udeo preostalih 80% opadao. Prema tome, nejednakost u raspodeli prihoda se uvećava. Izvor: U. S. Census Bureau, Current Population Reports Federal Reserve,
Survey of Consumer Finances. Ugled je takođe vredan resurs i raspodeljen je na nejednake delove. U tabeli 14.4. navodi se nivo ugleda različitih zanimanja u Sjedinjenim Drža vama. Očigledno je da su najprestižnija zanimanja ona koja donose visoke prihode i zahtevaju visok stepen obrazovanja. Stoga pojedinci na takvim položajima mogu da očekuju ugled i poštovanje od strane drugih.
Sociologija
284 Tabela 14.4. Ugled pojedinih profesija u Sjedinjenim Državama Zvanje Doktor Advokat Fakultetski profesor Hemijski inženjer Stomatolog Sveštenik Farmaceut Srednjoškolski nastavnik Viša medicinska sestra Računovođa Sportista Učitelj Policajac, detektiv Urednik, novinar Finansijski menadžer Glumac Bibliotekar Socijalni radnik Električar Pogrebni radnik Poštar Sekretar Agent osiguranja Bankarski službenik Vlasnik poljoprivrednog dobra Automehaničar Upravnik restorana Prodavač Kuvar Konobar Radnik gradske čistoće Domar Radnik na parkiralištu Perač automobila Prodavač novina
Ocena uglednosti3 86 75 74 73 72 69 68 66 66 65 65 64 60 60 59 58 54 52 51 49 47 46 45 43 40 40 39 34 31 28 28 22 21 19 19
Izvor: „On revising prestige scores for all occupations“, National Opinion Research Center: General Social Surveys. “Najviša ocena iznosi 90 poena, a najniža 10.
Moć je još jedan vredan resurs, jer nam daje određenu mogućnost da kontrolišemo postupke drugih ljudi ili barem da na njih utičemo. Ipak, moć je jako teško izmeriti, jer oni koji je upotrebljavaju to obično čine na suptilan i pritajen način. Sem toga, moć je često koncentrisana u organizacijama kao što su sindikati, korporacije i interesne grupe, pa je stoga stvarna moć koju
Klasna stratifikacija
285
pojedinac ima nejasna i posredna. Dakle, mi ne možemo da napravimo ta belu koja bi dala prikaz raspodele moći, kao što je to moguće sa bogatstvom, prihodima i ugledom. Moć je teže izmeriti i o ovom pitanju se u sociologiji često raspravljalo (Alford & Friedland, 1985). Neki smatraju da postoji eli ta moći koja kontroliše veliki deo moći (Domhoff, 1967; 1978; 2002; Mills, 1956) i koristi svoju zakulisnu moć da bi uticala na važne odluke. Drugi su za više pluralistički pristup i smatraju da je moć raspodeljena između mno go različitih pojedinaca i organizacija (Dahl, 1961). Ovakve rasprave su i danas aktuelne jer je, da ponovimo, moć često skrivena ili raspodeljena tako da je teško odrediti ko koliko moći ima. Ali, uopšteno se može reći da oni koji imaju bogatstvo kontrolišu velike organizacije i čine njihov značajan deo, tako da imaju i moć (Turner & Musick, 1985; Turner & Starnes, 1976). U tabeli 14.5. dat je opis faktora koji uvećavaju moć članova neke kla se. U levoj koloni navode se promenljive koje određuju količinu moći koju siromašni, pripadnici srednje klase i bogati mogu da mobilišu. Na dnu je navedena ukupna moć svake klase ponaosob. Siromašni imaju vrlo malo moći, uglavnom jer ne glasaju (čime se potire značaj njihove velike brojno sti), imaju malo organizacija, gotovo da nemaju fmansijskih sredstava, ne maju tradiciju lobiranja i imaju malo uticajnih kanala. Stoga ne iznenađuje što političari ne obraćaju pažnju na siromašne, osim za vreme povremenih epizoda kolektivne krivice. Bogati imaju veliku moć, iako su malobrojni, jer imaju sredstva, organizacije, razvijeno lobiranje i uticajne kanale. Sred nja klasa je brojna (pošto veliki deo glasa) i ima dosta različitih sindikata i profesionalnih organizacija koje zastupaju njene interese, poseduje određe na finansijska sredstva i ima tradiciju lobiranja i uticajne kanale. Političari moraju da povlađuju srednjoj klasi ukoliko žele da pobede na izborima, ali srednja klasa nema moć u onoj meri u kojoj je imaju bogati, koji prikriveno utiču na političke odluke, i to često dalje od očiju javnosti i medija.
Tabela 14.5. Raspodela moći u Sjedinjenim Državama
Promenljive koje utiču na moć (1) Veličina
Siromašni (petina s najnižim dohotkom)
Imućni (petina s umerenim dohotkom)
Bogati (petina s najvišim dohotkom)
Velika
Prilično velika
Relativno mala
Razmeštaj po selima i gradovima, veliki deo u gradskim jezgrima
Razmeštaj po gradovima, ogroman deo u prigradskim naseljima velikih gradova
Razmeštaj po selima i gradovima, relativno visok stepen rasejanja
populacije (2) Razmeštaj
populacije
Sociologija
286 Promenljive koje utiču na moć
Siromašni (petina s najnižim dohotkom)
Imućni (petina s umerenim dohotkom)
Bogati (petina s najvišim dohotkom)
(3) Nivo organizacije
Nizak nivo, pođeljenost
Visok nivo: sindikati, profesionalna udruženja, korporacije i trgovinska udruženja
Visok nivo: korporacije i udruženja trgovaca
(4) Oblik organizacije
Fragmentirani, decentralizovani nacionalni savezi sa slabom koordinacijom
Vrlo centralizovani nacionalni savezi sa tesnom koordinacijom
Vrlo centralizovani, javni i prikriveni savezi
(5) Finansijska sredstva
Oskudna
Velika
Ogromna
(6) Podstičući stavovi
Humanost će podstaći blagostanje
Aktivizam i postignuće
Postignuće, praćeno ugledom od stečenog bogatstva
(7) Osujećujuća
Niz nepovoljnih stereotipa o siromašnima
Nema
Blagi konflikti sa radnom etikom i vrednostima aktivizma, postignuća i slobode
(8) Tradicija lobiranja
Kratka
Duga
Duga
(9) Uspostavljeni kanali uticaja
Retki
Mnogi
Mnogi
Ukupna moć
Vrlo mala
Srednja
Velika
uverenja
Formiranje klasa Koliko klasa postoji u Americi? Koliko su jasne njihove granice? Da li je moguć prelazak iz jedne klase u drugu tokom životnog veka, ili između generacija? Koliko su stabilne klase? Na neka od ovih pitanja je lakše odgo voriti. Krenimo redom. Koliko klasa postoji? Odgovor zavisi od toga koliko precizni želimo da budemo. Gruba procena bi podrazumevala podelu na: • elitu (bogati, moćni, cenjeni); • vrlo imućne (akumulirano bogatstvo i ugled od profesija s visokim prihodima ili od poslovanja); • višu srednju klasu, koju čine intelektualni radnici (profesionalci sa vi-
Klasna stratifikacija
• • • • •
287
sokim primanjima ili uspešni poslovni ljudi koji su prikupili određeno bogatstvo) jaku srednju klasu, koju čine službenici (pristojni prihodi, određeno bogatstvo u vidu penzijskog osiguranja i nekretnina); nižu klasu službenika (skromni prihodi, nešto malo imovine, možda posedovanje neke nekretnine) višu klasu fizičkih radnika (pristojni prihodi, određeno bogatstvo u vidu penzijskog osiguranja i nekretnina); srednju klasu fizičkih radnika (skromni prihodi, nešto malo imovi ne); nižu klasu uslužnih radnika (niska primanja i prestiž, bez značajne imovine), te siromašne ljude (niski prihodi, nezaposleni, bez imovi ne).
Treba napomenuti da je ova poslednja klasa siromašnih najbrojnija u postindustrijskom društvu i broji 35 do 50 miliona ljudi i obuhvata 12% do 16% američke populacije (Ropers, 1991; Sherraden, 1991; J. Turner, 1993a; U. S. Bureau of Census, 2003). Razlika među ovim klasama se zasniva na nekoliko faktora: jedan se od nosi na to da li neko obavlja fizičke poslove (plavi okovratnici) ili obavlja intelektualne, odnosno činovničke poslove (beli okovratnici). Ovaj faktor je veoma važan, a razlike u ponašanju, načinu života i drugim karakteristika ma između ove dve grupe radnika vrlo su uočljive. Drugi faktor obuhvata nivo prihoda i sposobnost pojedinca da od primanja akumulira bogatstvo. Ljudi koji imaju određenu imovinu ponašaju se i razmišljaju drugačije od onih koji je nemaju. A što manje novca čovek poseduje veća je razlika izme đu njega i onih sa određenom svojinom. Poslednji faktor podele odnosi se na nivo ugleda i moći koje neko poseduje kao rezultat prihoda, obrazovanja i posla koji obavlja. Ugledni i moćni ljudi se ponašaju i razmišljaju druga čije. Granice koje razdvajaju klase su nejasne, što znači da ne postoji jasna podela između njih. Ovo je ujedno i odgovor na drugo pitanje postavljeno na početku odeljka i vodi nas do odgovora na treće pitanje: postoji određena pokretljivost između ovih klasa, ali su retki veliki skokovi naviše na lestvici. Statistički gledano, najveća je verovatnoća da se osoba premesti u jednu klasu naviše ili naniže, ukoliko ta pokretljivost uopšte postoji. Ukoliko neko započne u nižoj srednjoj klasi, može se očekivati da će dogurati do jake srednje klase, ili da će dobiti neki bolji fizički posao. Pripadnik radničke kla se može da pređe u srednju službeničku klasu ukoliko stekne odgovarajuću diplomu. Ali, ukoliko je privreda u krizi, i vlada pokreće neke programe, onda će osoba verovatno ostati tamo gde se zadesila ili čak pasti neki stepenik niže na klasnoj lestvici. Većina Amerikanaca ostaje u jednoj društvenoj klasi celog života, a ukoliko su pokretljivi ne dospevaju naročito daleko uprkos svim pričama o onima koji su se iz bede uzdigli do bogatstva.
288
Sociologija
Odgovor na poslednje pitanje postavljeno na početku odeljka glasio bi da klase u Americi nisu u potpunosti postojane, usled širih promena u privred nom sistemu koje dovode do toga da je dostupno sve manje proizvodnih, a sve više uslužnih poslova. Dakle, broj zaposlenih u oblasti fizičkih poslova je opao, dok procenat ljudi koji obavljaju službeničke i intelektualne poslo ve raste. Sem toga, broj slabo plaćenih uslužnih poslova znatno je porastao (npr. poslovi u restoranima brze hrane). Elitne klase ostaju dosta postojane, a prisutne su određene izmene u sastavu klase vrlo imućnih ljudi i više sred nje klase. Dok čitate ove redove verovatno i sami pokušavate da ostanete u nekoj od ove dve klase ili da dospete do njih. Ukoliko ste nedavno počeli onda imate šansu (ukoliko imate prave diplome, i to nekoliko njih). Ali, promene u privredi, koje dovode do povećavanja broja niskoplaćenih usluž nih i kancelarijskih poslova i istovremenog smanjenja broja visokoplaćenih stručnih i polukvalifikovanih fizičkih poslova - vama ne idu na ruku, jer dobar deo intelektualnih poslova ne zahteva veliku stručnost, a i slabo se plaća. Zato je prelazak u višu klasu težak, a konkurencija je velika. Sem toga, sada se mnogi visokoplaćeni i profesionalni intelektualni poslovi izvoze u inostranstvo i dodeljuju profesionalcima u siromašnim zemljama, koji su voljni da rade za manje novca. Na primer, sada radiolog u Indiji tumači ren dgenske snimke i ,,ce-te“ snimke4 mnogo jeftinije nego američki doktori; arhitekte u Mađarskoj prave nacrte za mnogo manje novca nego njihove kolege u Americi; građevinski inženjeri u Ukrajini rade analizu po mnogo nižoj ceni nego inženjeri u SAD; računovođe u inostranim uredima velikih kompanija rade za polovinu plate njihovih kolega u Sjedinjenim Državama, a to je slučaj i sa sve većim brojem poslova koji su nekad bili pouzdani vi sokoplaćeni poslovi. Dakle, može se reći da će se veličina više srednje klase u budućnosti smanjiti.
Siromaštvo u Americi Stopa siromaštva u poslednjih četrdeset godina prikazana je u tabeli 14.6. Prema ovim zvaničnim statistikama, oko 12% Amerikanaca trenutno živi u siromaštvu. Međutim, ovaj procenat je dosta nizak jer ne prikazuje real ne troškove života. No, ipak, čak i ukoliko je tačan, ovaj broj pokazuje da 33 miliona ljudi živi ispod prihvatljivog standarda u SAD (za detaljan pre gled o ekonomiji siromaštva pogledati u: Schiller, 2004). Ovi ljudi i porodice nemaju odgovarajuće prihode, zdravstvenu zaštitu, smeštaj, odeću, ishranu i druga osnovna sredstva za život. Ovako visok stepen siromaštva pridoda je značajnu tenziju klasnom raslojavanju. Svi mi osećamo da su siromašni ljudi potencijalno opasni jer su često besni zbog sopstvene nesreće, a ako ovom besu dodamo i druge patološke pojave, poput narkomanije i krimi nala, zaista imamo dobar razlog za strah. Društvena kategorija siromaštva preklapa se sa drugim društvenim kategorijama - kategorijama mladih, kao 4 CT (CAT) - kompjuterska tomografija (prim. prev.).
Klasna stratifikacija
289
i različitih etničkih manjina, što se za neke etničke populacije vidi u tabeli 14.7. Najveći procenat siromašnih čine majke sa decom, a odrastanje u si romaštvu može da zapečati sudbinu pojedinca: rođeni u siromašnim poro dicama će verovatno i sami biti siromašni kad odrastu. U Americi - što je nečija boja kože tamnija, to je veća verovatnoća da je siromašan, što tenziji izazvanoj klasnom podelom dodaje i etničku dimenziju. Kada među najni žim slojevima klasnog sistema ima previše članova manjinskih kategorija bes se udvostručuje, pa su ljudi besni zbog diskriminacije, ali i zbog njene posledice - siromaštva. Tabela 14.6. Stopa siromaštva Procenat siromašnih
Godina
12,5 12,1 11,3 12,3 12,0 12,6 11,5 10,9 15,8
2003. 2002. 2000. 1995. 1990. 1985. 1980. 1975. 1965.
Izvor: U. S. Bureau of the Census, 2004. Tabela 14.7. Stopa siromaštva među etničkim grupama Etnička kategorija Belci koji nisu latinoameričkog porekla Latinoamerikanci Afroamerikanci Amerikanci poreklom iz Azije i Okeanije Indijanci
Procenat siromaštva u 2003. 8,2 22,5 24,4 11,8 20,0
Siromaštvo uvek stvara dinamične tenzije. Tokom poslednjih decenija u Sjedinjenim Državama je vrlo malo učinjeno na ublažavanju ovih napetosti. Reformom sistema socijalne zaštite 1996. godine socijalna pomoć koju po jedinac može da prima tokom celog života ograničena je na pet godina, čime su siromašni ostavljeni bez izbora. Za vreme privrednog rasta 1996. godine na tržištu rada je bilo dostupnih poslova, ali se u prvoj deceniji novog veka broj niskokvalifikovanih poslova smanjuje, što siromašnima ostavlja rela tivno malo izbora. Očajni ljudi preduzimaju očajničke mere - pridružuju se nasilnim bandama, koriste droge, čine zločine i nasilje, i na druge načine predstavljaju opasnost po članove društva.
290
Sociologija
Nezaposlenost ili povremena nezaposlenost jedan je od uzroka siromaš tva. Siromašni nemaju dovoljno poslovnih veština, ili imaju drugih proble ma kao što je zavisnost od droge. Mnogi poslovi za nekvalifikovane radnike su slabo plaćeni, pa se dešava da i osoba koja radi puno radno vreme ne zaradi dovoljno, tako da nema novca čak ni za osnovne životne potrebe. Minimalna nadnica iznosi manje od sedam američkih dolara po satu, pa tako - ukoliko osoba radi 40 sati nedeljno, nedeljno će zaraditi 280 dolara, a mesečno 1.120 dolara. Oduzmimo od toga dnevne troškove, kao i troškove hrane, stanarine, prevoza, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, i videćemo da to nije dovoljno novca da se živi u gradskoj sredini. A troškovi lekova i lečenja nisu čak ni uračunati u ovaj budžet. Dakle, sve dok nadnice ne mogu da održe ljude iznad linije siromaštva veliko siromaštvo u Americi je neizbežno. Šta sve spada u siromaštvo i previše nizak dohodak? Zašto su neki ljudi siromašni, a neki iskoriste svaku šansu kako bi išli napred? Na ovo pitanje se ne može dati konačan odgovor. Jedno vreme u teoriji je bio zastupljen argument „kulture siromaštva“ (Lewis, 1965). Kada se ljudi rode i žive u siromaštvu oni se prilagođavaju situaciji i razvijaju kulturna ubeđenja da ne postoji jednakost šansi, te da je svaki pokušaj da se izađe iz siromaštva samo gubljenje vremena. Potom gotovo neprimetno prenose svoj očaj na decu, koja usađuju slična ubeđenja svojoj deci, pa se iz tog kruga teško izlazi. Argument „kulture siromaštva“ nije u potpunosti netačan, ali jeste ne potpun, pošto zapostavlja mnoge važne faktore. Prvo, broj početničkih i nekvalifikovanih poslova u Americi opada, čime se ljudima uskraćuje šansa za prvo zaposlenje koje bi im poslužilo kao odskočna daska za bolje plaćene poslove. Drugo, uslovi u školama u seoskim oblastima i siromašnim delovima grada nisu odgovarajući - nedostaje im sredstava, pretrpane su i nisu adekvatno opremljene, što ih čini neprijatnim i stranim mestima. Treće, lo kalne ulične kulture mnogih siromašnih krajeva grada ne ohrabruju aka demsko obrazovanje i nude druga iskušenja: distribuciju ilegalnih droga, članstvo u bandama i kriminal. Četvrto, siromašne porodice su često rastu rene i o deci se brine samohrani roditelj, pa su takva deca češće ostavljena bez nadzora ukoliko roditelj mora da radi, ili im nedostaje discipline, jer je roditelj izmoren i razočaran uslovima života. Sem toga, siromašne porodice imaju članove koji su loši uzori, zbog lokalnog nasilja, kriminalnih aktivno sti i upotrebe droga. Jedna posledica krajnjeg siromaštva je beskućništvo. Niko ne zna koliko beskućnika postoji u Americi, ali njihov broj verovatno premašuje milion. Kad jednom postanu beskućnici, kasnije im je jako teško da nađu posao, idu u školu ili rade bilo šta normalno, jer nemaju čistu odeću, nemaju gde da se okupaju, nemaju novca da kupe sredstva za higijenu, i nemaju načina da se adekvatno pripreme za razgovor za posao ili školu. Ukoliko su prisutni i drugi problemi, kao što su korišćenje droge ili zavisnost od alkohola, du-
Klasna stratifikacija
291
plo je teže naći način za povratak u normalne tokove života. Pošto se broj čitavih porodica bez doma sve više povećava, mladi u ovim porodicama imaće poteškoće u sticanju obrazovanja koje im je potrebno za izlazak iz siromaštva. Na temu siromaštva se vode brojne rasprave, ali sociološka perspektiva nas navodi da pogledamo dalje od ljudskih motiva i težnji, ka društvenim i kulturnim silama koje oblikuju ljudsko ponašanje i pružaju mogućnosti ili ih ograničavaju. Šta će u budućnosti biti sa društvom u kome ima toliko siromašnih, ostaje da se vidi. Ipak, Amerikanci treba da očekuju probleme kad više od 30 miliona ljudi ne može da obezbedi osnovna sredstva za život i ima malo izgleda za izlazak iz siromaštva. Neki ljudi su samo nakratko siromašni, drugi su povremeno siromašni, što zavisi od njihove sposobnosti da nađu niskokvalifikovane poslove, a treći su hronično siromašni i imaju jako malo izgleda da izađu iz bede. Ali, kako se nakuplja njihovo nezado voljstvo i bes, svi ovi ljudi predstavljaju potencijalnu opasnost za američko društvo. Visok nivo nejednakosti uvek stvara probleme u društvu, pa ni Sje dinjene Države nisu izuzetak.
Sažetak 1. Nejednakost u društvu zasniva se na razlici u raspodeli vrednih resur sa različitim kategorijama pojedinaca - klasa, etnička pripadnost i pol su tri najvažnije kategorije. 2. Klasna podela postoji kada su prihodi, moć, ugled i drugi vredni re sursi raspodeljeni nejednako među članovima društva i kada, na osno vu te nejednakosti, nekoliko podgrupa unutar populacije počne da se izdvaja po kulturi, ponašanju i organizaciji. 3. Stepen raslojavanja je povezan s mogućnošću prelaska iz jedne klase u drugu i stabilnošću klasnih granica. 4. Postoji nekoliko pristupa proučavanju raslojavanja: (a) marksistički pristup, koji naglašava da je vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju uzrok klasnog raslojavanja i konflikta koji vodi promeni obrazaca raslojavanja; (b) veberovska perspektiva, koja ističe višedimenzionalnu prirodu stratifikacije (koja se ovde ne zasniva samo na klasi, već i na statu snim grupama i partijama); (c) funkcionalni pristup, prema kojem nejednakost funkcioniše kao sistem koji ohrabruje ljude da zauzmu funkcionalno važne položaje i položaje koje je teško popuniti; i (d) evolucioni argument, u kojem se ističe da je dugoročni trend ka porastu nejednakosti još od perioda posle lova i skupljanja u neku ruku izmenjen u modernim društvima.
292
Sociologija
5. Rangiranje društvenih klasa od viših ka nižim je složeno, jer srednje klase poseduju različite kombinacije resursa. Srednja radnička i sred nja činovnička klasa se razlikuju, jer njihovi pripadnici imaju različite načine života, ukus i ponašanje. Pjer Burdije je u analizi klasnih grupa istakao razlike između ljudi u višoj, srednjoj i nižoj klasi. Sem toga, članovi slično pozicioniranih grupa različitih klasa mogu da imaju međusobno više zajedničkih osobina nego što imaju sa članovima sopstvene društvene klase. 6. Rastakanje jasnog linijskog poretka klasa (ako izuzmemo one na sa mom vrhu i na samom dnu lestvice) vidi se u promenama u javnoj sferi, prilikom susreta u kojima su niže klase obično dominantnije. 7. Raslojavanje u Americi prati visok nivo nejednakosti u pogledu mate rijalnog blagostanja i ugleda. Nejednakost u raspodeli moći je najteže odrediti. U Americi su nejasne granice između susednih klasa. Pokret ljivost je učestala, ali većina ljudi nikad ne pređe u drugu klasu. 8. Naročit problem u američkom društvu predstavlja visok procenat si romašnih, koji zapravo žive u vrlo imućnom društvu.
Ključni pojmovi Buržoazija: u analizi Karla Marksa, oni koji poseduju i kontrolišu sred stva za proizvodnju u kapitalističkim društvima. Distribucija (raspodela) bogatstva: procenat ukupnog bogatstva u posedu različitih procenata populacije, što se obično izražava u obliku petina bogatstva. Distribucija (raspodela) prihoda: procenat ukupnih prihoda koje pri maju različiti delovi populacije, što se obično izražava u visini prima nja koju poseduje određena petina stanovništva. Ekonomski kapital: količina novca dobijena od proizvodnih i privred nih aktivnosti, koju pojedinac poseduje. Harizmatski vođa: termin Maksa Vebera za pojedince koji, posredstvom ličnih kvaliteta, mogu da povedu potlačene slojeve u sistemu nejedna kosti u sukob s nadređenima. Kapital: termin kojim Pjer Burdije označava vrste resursa koje posedu ju pojedinci u različitim društvenim klasama i grupama u okviru tih klasa. Kastinski sistem: stratifikacioni sistem s jasno odeljenim klasama u ko jima se ljudi rađaju i imaju jako malo mogućnosti da pređu u drugu klasu. Klase: za Maksa Vebera - oni koji dele isti nivo životnih mogućnosti i prilika na tržištu; za Marksa - klase predstavljaju podeljenost u druš tvu, koja proizlazi iz vlasništva nad sredstvima za proizvodnju; a u ši-
Klasna stratifikacija
293
roj analizi klase se odnose na razlike između potpopulacija, koje su zasnovane na njihovim zalihama vrednih resursa. Klasna grupa (frakcija): grane koje postoje u okviru svake klase, a dele se na vladajući, srednji i dominirani sektor. Članovi sličnih grupa u različitim klasama često imaju više zajedničkog nego sa članovima sopstvene klase. Klasni sistem otvorenog tipa: stratifikacioni sistem u kome klase nisu tako strogo određene i gde postoji mogućnost pokretljivosti između klasa. Kulturni kapital: nivo obrazovanja, znanja, veština, ukusa, manira i jezičkog izražavanja koje pojedinac poseduje. Partije: za Maksa Vebera partije su organizacije moći koje predstavljaju posebnu osnovu nejednakosti i stratifikacije pojedinaca koji učestvuju u različitim zajednicama i deo su organizacija koje imaju ili žele moć. Proletarijat: termin kojim Karl Marks označava one koji ne poseduju sredstva za proizvodnju u kapitalističkom društvu i koji zato moraju da rade za vlasnike tih sredstava. Simbolički kapital: simboli ili ideologije koje pojedinci mogu da iskori ste kako bi legitimisali svoj posed ekonomskog, socijalnog i kulturnog kapitala. Socijalni kapital: priroda i prostiranje mreže društvenih odnosa koje je pojedinac ostvario. Statusne grupe: termin kojim Veber imenuje grupe pojedinaca koji dele sličan životni stil, koji ostvaruju veze zbog zajedničke kulture, ukusa i pogleda na svet i koji, zahvaljujući svemu ovome zajedno, poseduju određenu količinu ugleda i poštovanja. Stratifikacija (raslojavanje): strukture koje se zasnivaju na: (a) nejednakoj raspodeli vrednih resursa među članovima društva; i (b) posebnim kategorijama stvorenim na osnovu zaliha resursa koje poseduju različite grupe u društvu. Sukob interesa: termin kojim Karl Marks označava osnovnu napetost i nesaglasnost ciljeva onih koji kontrolišu resurse i onih koji ih ne kontrolišu.
G lava 15
ETNIČKA STRATIFIKACIJA Kud god se okrenemo, različite etničke grupe širom sveta pokušavaju da se međusobno poubijaju. Bombardovanja, masovna ubistva koja se graniče s genocidom, državni udari koje organizuju vođe jedne etničke grupe da bi zbacili sa vlasti pripadnike druge, etnički homogene vojske koje se spremaju za boj i, kao što su Amerikanci videli 11. septembra 2001. godine, teroristič ki napadi koji mogu da usmrte hiljade ljudi u samo nekoliko minuta. Sve je to danas moguće i, čini se, predstavlja normalnu pojavu. Etnicitet je da nas jedna od najnepredvidljivijih snaga društvenog univerzuma: ljudi mrze jedni druge sa strašću koju je često teško razumeti. Na primer, zbog čega je Hitler hteo da pobije milione Jevreja? Zašto je etničko čišćenje postalo državni projekat u bivšoj Jugoslaviji? Zbog čega irski katolici i irski pro testanti jedni drugima podmeću bombe ispod kola? Zbog čega tako veliki broj Arapa mrzi Jevreje koji žive u Izraelu? Zbog čega su Tutsi pobili skoro milion Hutua u Ruandi i Burundiju? U skoro svakom delu sveta možemo naći poneki takav primer. Najsurovije nasilje u različitim oblicima možemo uočiti svuda, a veliki deo tog nasilja ukorenjen je u etnicitetu. Zbog čega je etnicitet tako moćna sila u društvenim odnosima? Odgovor na to pitanje počiva u obrascima nejednakosti. Sistemi klasne stratifikacije često sadrže etničku komponentu, pošto su članovi pojedinač nih etničkih grupa previše ili premalo zastupljeni u određenim klasama. Kada se u nižim društvenim klasama nalazi nesrazmerno veliki broj pri padnika jedne etničke grupe klasne tenzije se transformišu u etnički sukob. Etnicitet deluje kao pojačivač nejednakosti, pošto sukobe oko novca i moći pretvara u sukob oko ljudskih identiteta, nasleđa i kulture. Etnička nejednakost i etničke tenzije, pa čak i otvoreni sukob, prožima ju se sa klasnom stratifikacijom. To možete da osetite svakodnevno dok se krećete ulicom i srećete pripadnike različitih etničkih grupa. Možda mislite da ste tolerantna i pravedna osoba, ali svaki put kada stupite u kontakt sa nekim ko ne pripada vašoj etničkoj grupi verovatno osetite blagu tenziju među vama. Ta tenzija nije samo posledica kulturnih razlika (na primer, u jeziku i uverenjima), varijacija u ponašanju (način i stil govora, držanje) i
Etnička stratifikacija
295
organizacionih razlika (različiti obrasci učestvovanja u grupama). Ona je i rezultat razlika u novcu, moći i ugledu, koje se vezuju za te kulturne, bihevioralne i organizacione razlike. Ako zbog svog etničkog porekla imate malo tih resursa (novac, moć, ugled) možda ste pomalo neprijateljski nastrojeni, ili duboko uvređeni zbog svog položaja. Ukoliko imate više ovih sredstava vi ćete naslutiti taj neprijateljski stav prema vama, a možda ćete biti i po malo uplašeni. Budući da svakodnevno ulazimo u odnose sa pripadnicima drugih etničkih grupa, i da je veliki deo sukoba u našem društvu prou zrokovan etničkim sukobima i etničkim odnosima, trebalo bi da naučimo nešto više o ovom fenomenu.
Rasa i etnicitet Rasa kao društvena konstrukcija Pojam rasa koristimo za označavanje opaženih bioloških razlika, kao što su boja kože ili oblik lica. Ali pod tim pojmom podrazumevamo i više od pukih bioloških karakteristika. Kada to ne bi bilo tako, pravili bismo rasne razlike između visokih i niskih rasa, rasa sa smeđim i plavim očima. Zapra vo, verovatno nikad ne bi trebalo da koristimo pojam „rasna“ grupa, pošto takav iskaz nema naučno utemeljenje. Na primer, gde je biološka linija raz graničenja između „crnog“ ili „belog“, azijskog i kavkaskog? Kada koristimo pojam „rase“ mi zapravo mislimo na etnicitet. Etnici tet uključuje one bihevioralne, kulturne i organizacione razlike koje nam omogućavaju da kategorizujemo članove populacije kao zasebne i drugačije (Aguirre & Turner, 2004). Ipak, kada etničke razlike (distinkcije) povežemo sa nevažnim biološkim odlikama, kao što su boja kože ili oblik očiju, one postaju pogodni „obeleživači“ etniciteta i često osnov za eskalaciju predra suda i diskriminacije, što, s druge strane, uvećava etničku stratifikaciju, odnosno nejednaku raspoređenost etničkih grupa unutar određenih druš tvenih klasa.
Predrasude i diskriminacija Predrasude su uverenja da pripadnici neke etničke grupe imaju nekakve nepoželjne odlike (Allport, 1954; 1979). Na uverenja utemeljena u predra sudama najbolje ukazuju etnički epiteti kao što su: šiptarčina, taršip, uptar, muslimančina, bosančeros, balija, bečki konjušar, ciga, ganci, garagan, ješa, crnčuga, žabar itd. Uverenja utemeljena na predrasudama su, kako vidimo, veoma važan deo svake kulture i svakog društava. Diskriminacija podrazumeva različit tretman drugih zbog njihovog etniciteta. Diskriminacija takođe može da podrazumeva nejednak pristup etničkih grupa vrednim resursima u društvu, kao što su stanovanje, obrazo
296
Sociologija
vanje, posao, dohodak, moć i ugled. Predrasude često predstavljaju pogon sko gorivo diskriminacije, a diskriminacija se često pravda predrasudama. Ipak, odnos predrasuda i diskriminacije nije lako razabrati. Na primer, u jednoj klasičnoj studiji, koja je pokušala da zabeleži predrasude prema Azijatima kada su one u Americi bile na vrhuncu - tokom Drugog svetskog rata (La Piere, 1934), istraživači su pitali vlasnike hotela i motela da li bi izdali sobu nekom Azijatu. Ogroman broj vlasnika odgovorio je da ne bi, iako su u stvarnosti mnogi od njih to činili. Ta vrsta nesaglasnosti između predrasuda i diskriminacije navela je Roberta Mertona da napravi razliku između nekoliko tipova ljudi: (a) „neograničenog liberala“, koji nema predrasuda i ne diskriminiše; (b) „nevoljnog liberala“, koji nema predrasuda, ali pod društvenim priti skom pribegava diskriminaciji; (c) „bojažljivog fanatika“, koji, poput vlasnika motela i hotela, ima pre drasuda, ali, uprkos društvenom pritisku, ne diskriminiše; i (d) „fanatika u svim prilikama",1 koji ima predrasude i diskriminiše (Merton, 1949). U Americi je tokom poslednjih četrdeset godina uočljiv pad udela „fana tika u svim prilikama“ u korist „neograničenog liberala“, ali „nevoljni libe rali“ i „bojažljivi fanatici“ verovatno i dalje čine najveći deo populacije. Možete da se zapitate: u koju grupu spadam ja? Odgovor je verovatno složeniji od Mertonove podele. Moguće je da imate neke predrasude, ali da ipak nastojite da ne diskriminišete ljude. Ipak, moguće je i da nehotice diskriminišete nekog iako nemate predrasude, ili imate predrasude kojih niste svesni. Ljudske predrasude i ponašanje su, naravno, mnogo složeniji i suptilniji od klasifikacije koja se može naći u Mertonovoj studiji. Pojedinci možda imaju stavove za koje veruju da nisu zasnovani na predrasudama i da nikad ne diskriminišu. S druge strane, neki ljudi mogu da diskriminišu nenamerno, ne zato što imaju predrasude, već zato što malo toga znaju o pripadnici ma neke etničke kategorije. Ljudske predstave, osećanja, stavovi i ponašanje povezani su na složen način, što je naročito uočljivo kada se govori o odno sima između različitih etničkih zajednica. Za mnoge ljude u multietničkim društvima postoji izvesna tenzija u pogledu njihovih uverenja, emocija i sklonosti u ponašanju prema članovima drugih etničkih kategorija. Iako pojedinačne predrasude i pojedinačni slučajevi diskriminacije pred stavljaju interesantnu temu za posmatranje i proučavanje, naročito imajući u vidu sopstvene misli i ponašanje, za sociologiju je mnogo interesantniji 1 U originalu: all-weather liberal, reluctant liberal, timid bigot i all-weather bigot. U originalu se upotre bljava reč bigot koja može još da se prevede i kao verski/rasni/politički fanatik, slepi pristalica, zatucani fanatik, praznoveran ili ograničen čovek U svakom slučaju, radi se o osobi koja svoje mišljenje o veri/ rasi/politici zasniva na predrasudama (prim. prev.).
Etnička stratifikacija
297
fenomen institucionalizovane diskriminacije. Ona uključuje neprekidan i sveobuhvatan obrazac diskriminacije, koji se legitimiše posredstvom kul turnih uverenja i predrasuda i ugrađen je u strukturu društva. Ponekad institucionalizovana diskriminacija može biti eksplicitna i očita, kao što je bio slučaj sa Afrikancima koji su u Ameriku dovedeni da bi služili kao robo vi. Američkim građanima afričkog porekla su, sasvim izričito i jasno, uskra ćivana mnoga građanska prava, kao što su glasanje, zaposlenje, obrazovanje, zdravstvena zaštita i smeštaj, što je opravdavano uverenjima koja počivaju na ogromnim predrasudama. Pokret za građanska prava i Akt o građanskim pravima iz šezdesetih godina prošlog veka predstavljali su vrhunac napora da se sruši sistem institucionalizovane diskriminacije u Americi. Ipak, takvi obrasci danas postoje u manje očiglednom obliku. Drugim recima, institucionalizovana diskriminacija je danas suptilnija i složenija. Na primer, život američkih crnaca danas je veoma težak - oni žive u getima u kojima vladaju kriminal i droga. To je posledica prošlosti u kojoj su bili diskriminisani, a sada ih i mnogi belci krive jer ne uspevaju da izbegnu takav način života, što očigledno predstavlja predrasudu. Osim toga, belci smatraju da crnci imaju prednost prilikom zapošljavanja, što je dovelo do pritisaka za redukovanje afirmativne akcije i drugih programa namenjenih pomaganju manjinama, naročito Afroamerikancima. Zbog svega toga, mnogi crnci ostaju siromaš ni, ali i dalje predstavljaju predmet predrasuda belaca o tome kako su „lenji i kako iskorišćavaju državu i poreske obveznike“, te kako ne zaslužuju nika kvu pomoć. Takve predrasude se koriste da bi se opravdalo smanjenje nov čane pomoći i ohrabrila neformalna diskriminacija. Moguće je da i vi imate ovakve suptilnije i složenije predrasude, ali bi svakako trebalo da budete svesni da su ipak u pitanju predrasude. Prema tome, institucionalizovana diskriminacija je danas složenija i prožima američko društvo u celini, ali i sva društva u kojima žive različite etničke grupe.
Dinamika etničke stratifikacije Kako vidimo, suštinu dinamike etničke stratifikacije predstavlja diskri minacija jedne etničke grupe ili više njih nad određenim etničkim grupa ma. Međutim, iz ove tvrdnje proizlaze važna pitanja. Kako jedna etnička grupa zadobija moć da vrši diskriminaciju? Zbog čega pripadnici te grupe žele da vrše diskriminaciju? Potreba da se nađu odgovori na ta pitanja na vodi nas da preispitamo odnose između nekoliko važnih činilaca ( J. Turner, 1986b; Turner & Aguirre, 2004), a to su: (a) posedovanje resursa među etničkim grupama; (b) prepoznatljivost etničkih grupa kao predmeta diskriminacije; (c) stepen i oblik diskriminacije; (d) intenzitet uverenja zasnovanih na predrasudama; i
298
Sociologija
(e) stepen pretnje koju jedna etnička grupa predstavlja za drugu grupu. Sada ćemo razmotriti svaki od tih činilaca.
Sredstva etničkih populacija Etničke grupe poseduju različite količine resursa - novca, moći, ugleda, radnih veština i obrazovanja. Te razlike su, naravno, često rezultat diskri minacije u prošlosti, što je slučaj sa najvećim brojem Afroamerikanaca i Indijanaca u Americi. Sem toga, razlike u nivou resursa posledica su i nekih drugih faktora, na primer prošlosti etničke grupe koja je prethodno živela u nekom drugom društvu i demografskog profila njenih pripadnika koji su se preselili u drugo društvo. Načelno govoreći, što više resursa jedna etička grupa ima, to je bolje opremljena da se odbrani od diskriminacije dominantnije grupe. Kada su Afrikanci dovedeni u Ameriku kao robovi, oni praktično nisu imali nikakva sredstva kojima bi mogli da spreče viševekovno ropstvo. Za razliku od njih, mnogi doseljenici iz Azije danas dolaze u Ameriku sa novcem, preduzetničkim sposobnostima, čitavim porodicama i porodičnim poslom, kredit nim udruženjima koja sačinjavaju pripadnici iste etničke grupe, te obrazo vanjem, koje upotrebljavaju da bi stekli pristup vrednim resursima uprkos diskriminaciji sa kojom se neprekidno suočavaju. Pošto mogu da obezbede pristup resursima - recimo, zaposlenju u struci ili uspešnom porodičnom biznisu - ti imigranti imaju šansu da steknu pristup i drugim resursima, kao što su stanovanje u integrisanom susedstvu, tj. kraju u kome žive ra zličite etničke populacije, ili politička moć u zajednici (Turner & Bonacich, 1980). Za razliku od njih, oni koji imaju malo finansijskih, obrazovnih ili političkih resursa imaju manje šansi da uvećaju svoja sredstva. Veliki broj Afroamerikanaca i Indijanaca u Sjedinjenim Državama nalazi se u takvom, nezavidnom položaju. Naime, oni nemaju početne zalihe sredstava koje bi im omogućile da prevaziđu nasleđe ranije diskriminacije i istrajavanje sup tilnih, neformalnih oblika diskriminacije kakvih ima danas (Turner, Singleton & Musick, 1984).
Prepoznatljivost etničke populacije Da biste bili predmet diskriminacije neophodno je da na neki način bu dete upadljivi i prepoznatljivi (distinktivni). Ukoliko pripadnici etničke po pulacije deluju drugačije na osnovu površinskih bioloških odlika, kao što su, recimo, boja kože ili oblik očiju, utoliko će biti lakša meta diskriminacije. Zato je lakše diskriminisati tamnopute ljude i ljude azijskog porekla nego druge etničke grupe. Nasuprot tome, Amerikanci evropskog porekla imali su veliku prednost nad ostalim etničkim grupama zbog toga što brzo mogu da nauče engleski i da se već u roku od jedne ili dve generacije integrišu u američko društvo.
Etnička stratifikacija
299
Kulturne karakteristike, kao što su jezik ili religijska uverenja, držanje i organizovanje u posebne grupe, takođe mogu predstavljati osnovu diskri minacije, naročito ako se sve to može povezati sa fizičkim posebnostima. Tako, na primer, Amerikanci poreklom iz Meksika na jugozapadu Ameri ke, Portorikanci na severoistoku države i, u nešto manjoj meri, Kubanci na Floridi - mogu da postanu predmet diskriminacije zbog jezika, a možda i zbog latinoameričke kulture ili držanja, kao i na osnovu prepoznatljivosti boje kože. Jednom kada osoba postane žrtva diskriminacije biološka prepoznatlji vost održava se usled sklapanja brakova i reprodukcije unutar etničke za jednice. Osim toga, posebni kulturni, bihevioralni i organizacioni obrasci održavaju se putem visokih stopa unutaretničkih interakcija i getoizacije, odnosno ograničavanja na posebna naselja, kao i putem odbrambenog sta va naspram društva u kome se imigranti ne osećaju dobrodošlima. Ironična posledica svega toga je, razume se, da etničke grupe koje se ovako ponašaju postaju lako uočljive i, prema tome, nastavljaju da budu predmet dalje dis kriminacije. Ovakav način ponašanja može da ih uvede u začarani krug, što naročito važi za neke etničke grupe koje gotovo da nemaju nikakvih sredstava kojima bi mogli da ponište uticaj diskriminacije. Zato ne bi tre balo da iznenađuje što će one etničke grupe u Americi koje lako mogu da se prepoznaju kao drugačije, koje su izgubile najveći deo svojih finansijskih sredstava (ili ih nikad nisu ni imale), koje su izgubile svoje kulturno nasleđe, i koje poseduju tek neznatan broj organizacionih struktura koje bi mogle da ih zaštite - najverovatnije ostati u ovom začaranom krugu.
Stepen i oblici diskriminacije Tokom različitih perioda istorije ljudskih društava stepen diskriminacije se dosta menjao. Jedan od najekstremnijih tipova diskriminacije jeste geno cid, koji se odnosi na ubijanje pripadnika neke etničke grupe na određenoj teritoriji do njenog istrebljenja. Kada ti ekstremni oblici diskriminacije nisu bili mogući, onda se pribegavalo segregacijama, odnosno odvajanju u geto, gde bi pripadnici diskriminisane grupe imali ograničene slobode, prava i mogućnosti za zaposlenje. Jevreji u Nemačkoj i Indijanci u Americi doživeli su pokušaje genocida. Ali daleko uobičajeniji oblici diskriminacije su fizič ka segregacija i privredna izolacija neke potpopulacije. To je moguće samo ukoliko pripadnici populacije imaju neke posebne karakteristike na osnovu kojih ih je moguće lako prepoznati i razlikovati od drugih. Jedan oblik etničke manjine uključuje nižu klasu. Nesrazmerno veliki deo etničke grupe je izolovan u getu, gde živi u neljudskim uslovima i obavlja bedno plaćene poslove. Položaj Afroamerikanaca je bio takav u Sjedinjenim Državama. Međutim, u poslednjih nekoliko decenija veliki broj Afroame rikanaca je uspeo da pobegne iz siromaštva i napreduje na društvenoj lestvici ka srednjim klasama. Još jedan oblik etničke manjine koji je stvoren
300
Sociologija
diskriminacijom predstavlja manjina srednje klase (middleman minority). U takvim okolnostima pripadnici manjina su razdvojeni od većine, ali im je omogućeno da zauzmu deo preduzetničkih i profesionalnih položaja u privredi, koji im donose određen stepen bogatstva. Na primer, Jevreji u fe udalnoj i ranoj modernoj Evropi često su zauzimali veliki broj položaja u oblasti bankarstva i finansija. Slično je i sa mnogim azijskim doseljenicima u Americi koji su počeli da se bave malim biznisom kao što je držanje razli čitih manjih prodavnica. Šta određuje u kakav će se tip manjine pretvoriti etnička populacija? Je dan važan uslov predstavljaju resursi - novac, preduzetničko znanje, obra zovne kvalifikacije - koje etnička grupa može da mobiliše. Kada etničke grupe imaju nešto sredstava one brže mogu da se premeste na položaj ma njine srednje klase i napreduju ka životnom stilu srednje klase. Međutim, resursi nisu jedini činilac. Još jedan važan činilac predstavlja apsolutna ve ličina etničke populacije. Mala manjina sa resursima može brže od velike da pronađe svoju nišu u manjini srednje klase. To se dešava prosto zato što za veliku populaciju nema dovoljno položaja u oblasti malog biznisa. Veli ka etnička populacija će, prema tome, biti potisnuta prema nižim klasama, pogotovo ukoliko su njeni resursi ograničeni, pa je i njena sposobnost da se odbrani od diskriminacije manja. Afroamerikanci su prošli tako, pošto je njihova populacija bila prevelika da bi popunila srednje položaje i zbog toga što nisu imali dovoljno resursa da prevaziđu diskriminaciju (Turner & Bonacich, 1980). Neki pripadnici manjina s velikim brojem pripadnika spo sobni su da mobilišu neke vrste resursa (recimo, obrazovne), što im omogu ćuje da se premeste na položaje srednje klase, pri čemu za sobom ostavljaju druge pripadnike svoje etničke grupe. Na primer, mnogi crnci u Americi uspeli su da se u periodu nakon pokreta za zaštitu ljudskih prava tokom šezdesetih godina 20. veka pomere naviše ka ,srednjoj klasi, ali se sudbina ogromne većine crnaca koji su ostali na nižim položajima nije promenila ili se pogoršala u poslednjih 35 godina. Tako smo došli u situaciju da je i unutar same populacije Afroamerikanaca došlo do velike podele izazvane ogromnim klasnim razlikama (Wilson, 1987).
Stepen pretnje koju predstavlja etnička populacija Bez obzira na to da li je velika ili mala, zbog čega bi uopšte neka etnička grupa želela da diskriminiše pripadnike druge grupe? Da li su ljudi zaista tako svirepi i ne vole druge ljude koji izgledaju i ponašaju se drugačije? Jedan deo odgovora na to drugo pitanje može da bude potvrdan. Drugi deo kaže da se diskriminacija raspaljuje strahovima, koji ponekad mogu biti realni a ponekad izmišljeni. Ukoliko neka etnička populacija smatra da je postojanje neke druge grupe ugrožava ona će pribeći diskriminaciji, jer joj diskriminacija može izgledati kao efikasno sredstvo za odbranu. Osnov za javljanje osećaja ugroženosti može biti različit: gubitak posla ili smanjenje
Etnička stratifikacija
301
plate, zbog toga što su pripadnici manjina spremni da rade za ma nje nov ca, gubitak kulturne tradicije, gubitak političke moći, nemogućnost da se nađe mesto za stanovanje itd. Kada se jedna populacija oseća ekonomski, društveno i politički ugroženo ona pribegava diskriminaciji. Što je osećaj ugroženosti veći, to će diskriminacija biti intenzivnija i ozbiljnija. Velika etnička grupa, koju je lako identifikovati, po pravilu predstavlja veću pretnju od male, jer može da „preuzme“ radna mesta, škole, političke položaje i mesta za stanovanje. Afroamerikanci verovatno nisu tako dugo služili kao robovi samo zbog ekonomske održivosti i isplativosti sistema plantaža, već i zbog toga što se njihov broj gotovo izjednačio s brojem belaca na krajnjem jugu Sjedinjenih Država (Singleton & Turner, 1975). Zato su se beli fizički radnici i poljoprivrednici plašili za svoja radna mesta, po litičari za svoju moć i za svoj „južnjački način života“. U kasnom 19. veku i početkom 20. veka svaki novi talas belih imigranata koji je došao u Ameri ku pretio je prethodnom talasu, čiji su se pripadnici počeli osećati sigurno. Tako su Nemci diskriminisali Irce, Irci Italijane, Italijani Poljake, a potom su sve bele etničke grupe diskriminisale crnce, koji su počeli da se sele ka severoistoku u prvim decenijama dvadesetog veka. Slično tome, doseljenici iz Meksika izazivaju sličnu bojazan kod belih Amerikanaca, jer njihov broj sve brže raste. Ovaj oblik strahova i uverenja o uticaju koji neka etnička grupa može da ima na drugu grupu možda jesu, a možda i nisu ispravni. Strahovi obično nisu osnovani, a često ih potpaljuju političke vođe, i to sa određenim namerama. Tako je činio Hitler sa Jevrejima u Nemačkoj, a slično čine i neki američki političari sa Amerikancima afričkog i latinoameričkog porekla.
Uverenja zasnovana na predrasudama i etničke grupe Kada su uplašeni ljudi stvaraju negativne stereotipe o onima koji za njih predstavljaju pretnju ili, što je češći slučaj, koje doživljavaju kao pretnju (Feagin, 1991). Što je veći strah, to su stereotipi negativniji. Afroamerikanci su, na primer, bili predmet neverovatno zlobnih stereotipa, koji su ih opisiva li kao niža bića, nezrela, budalasta, seksualno agresivna stvorenja, varalice koje od države uspevaju da iskamče socijalnu pomoć itd. U nešto manjoj meri, svaki talas doseljenika iz Evrope doživljavao je istu sudbinu i morao je da izađe na kraj sa sličnim negativnim stereotipima - glupavi Poljaci, prljavi i nepošteni Italijani, korumpirani i pijani Irci itd. Ipak, sve te etničke grupe imale su jednu prednost nad crncima, a to je činjenica da su bile bele. Tako su ih ostali belci prepoznavali kao barem delimično svoje, odnosno ljude koji ipak pripadaju evropskoj kulturi. Negativni stereotipi uvećavaju strahove, koji, potom, opravdavaju inten zivniju diskriminaciju. Kulturna uverenja predstavljaju važan dinamički faktor zbog toga što kodifikuju osećaj ugroženosti kod neke potpopulacije, pri čemu ga i pojačavaju, a diskriminaciju opravdavaju. Naravno, druga uve renja mogu da funkcionišu kao kontrateža ovim uverenjima zasnovanim na
302
Sociologija
predrasudama, što je bio slučaj u Americi kada je vera u „jednakost šansi“ počela da izaziva uverenja zasnovana na predrasudama i negativne stereo tipe o etničkim grupama.
Model etničkog antagonizma Sada možemo sve navedene elemente etničkog sukoba integrisati ujedan opštiji model dinamike etničke diskriminacije. Na slici 15.1. predstavljeni su elementi jednog modela. Započećemo levim delom crteža. Procesi pri kazani modelom dovode do stvaranja sistema društvenih klasa, pri čemu članovi moćnije etničke grupe posredstvom diskriminacije potiskuju čla nove određenih etničkih potpopulacija ka nižim društvenim klasama, što nužno dovodi do izbijanja napetosti u društvu. Te napetosti često prerastaju u nasilje između diskriminatora i žrtava diskriminacije.
Slika 15.1. Dinamika etničkog antagonizma
Ključni dinamički aspekt u ovom modelu predstavlja diskriminacija, a sve strelice koje vidimo na slici 15.1. uviru u nju, ili iz nje izviru. Svaki oblik diskriminacije pokrenut je strahom. Ljudi pribegavaju diskriminisanju kada se osećaju ugroženima. Pretnja dolazi iz dva izvora: (a) veličine populacije; i (b) resursa koje ta populacija poseduje. Ukoliko je ciljana etnička populacija velika, ljudi se često plaše da će nje ni članovi preuzeti društvo, radna mesta, političku vlast, zauzeti mesta za stanovanje i, uopšte, promeniti celokupnu kulturu. Najintenzivnija diskri minacija obično se usmerava prema pripadnicima velikih etničkih grupa zbog toga što veličina pojačava osećaj ugroženosti. Prema tome, mala etnič ka manjina predstavlja manju pretnju, iako u pojedinim društvima i njeni
Etnička stratifikacija
303
članovi mogu da izazovu zabrinutost i osećaj ugroženosti. Resursi koje jedna populacija donosi sa sobom, ili koje u međuvremenu stekne, takođe mogu da uvećaju stepen pretnje. Ukoliko etnička populacija ima novac, obrazovne kvalifikacije, kapital i druge resurse, ona može predstavljati pretnju za one koji ta sredstva nemaju. Načelno govoreći, etničke grupe koje su bogate re sursima male su po veličini u odnosu na glavnu etničku grupu, ali mogu da izazovu osećaj ugroženosti kod članova određenih zanimanja i pojedinih zajednica u kojima su previše zastupljene. Kada su ugroženi ljudi razvijaju predrasude i negativne stereotipe o određenoj populaciji. Naravno, tako negativni stereotipi samo pojačavaju osećaj ugroženosti, a time i verovatnoću za pojačavanje diskriminacije. Što su stereotipi negativniji, to su grupe koje diskriminišu uverenije da je dis kriminacija protiv „nepoželjnih“ etničkih grupa opravdanija i ispravnija. Budući da stereotipi pokreću osećaj ugroženosti i diskriminaciju, oni istovremeno održavaju prepoznatljivost ciljane populacije. Kada su pri padnici neke etničke grupe ograničeni na određenu društvenu klasu oni usvajaju osobine karakteristične za njene pripadnike, pošto komuniciraju samo s njenim članovima (na slici 15.1. prikazano je kako ovi klasni pro cesi funkcionišu). Međutim, to nije sve. Naime, pripadnici etničke grupe na udaru diskriminacije obično se grupišu u određenim krajevima, pošto je prisutna diskriminacija u pogledu mogućih mesta za stanovanje; poseduju isti nivo ekonomskih sredstava zbog diskriminacije na radnom mestu; ima ju isti nivo moći i odnosa sa policijom, jer postoji diskriminacija vezana za ove dve sfere; i obično žive jedni blizu drugih, stupaju u međusobne odnose, venčavaju se sa pripadnicima iste etničke grupe. Iz toga proizlazi sledeće: ukoliko postoje biološke odlike koje obeležavaju neku etničku grupu, npr. boja kože ili oblik očiju, te odlike će se prenositi sa jedne generacije na drugu. Ali je još važnije da će se sa jedne generacije na drugu prenositi kul tura, držanje, ukusi, preferencije, jezik, obrasci govora i druge karakteristike etničke grupe, upravo zato što pripadnici te etničke grupe žive zajedno i ne mešaju se sa pripadnicima ostalih etničkih grupa. Oni će se zadržati unutar jedne etničke grupe pošto njeni pripadnici ostaju da žive zajedno, komuni ciraju samo jedni sa drugima, a njihovi mladi se socijalizuju unutar etničke enklave sa zasebnom i prepoznatljivom kulturom. Zato će, čak i ukoliko ne postoje jasne biološke posebnosti koje mogu da posluže diskriminatorima kao osnov, uvek postojati društveno-kulturne posebnosti na osnovu kojih će nastajati negativni stereotipi, a stereotipi će poslužiti kao osnov za dis kriminaciju. Ukoliko etničke grupe održavaju svoju prepoznatljivost one zapravo po tvrđuju negativne stereotipe o sebi, potpaljuju osećaj ugroženosti kod svo jih protivnika i ostaju lake mete diskriminacije. Zato članovi neke etničke grupe mogu biti previše zastupljeni u određenoj društvenoj klasi u sistemu klasne stratifikacije.
304
Sociologija
Ključna karakteristika modela predstavljenog na slici 15.1. sastoji se u tome što praktično sve strelice koje povezuju činioce imaju pozitivnu vrednost. Drugim rečima, one uvećavaju vrednosti drugih činilaca. Pretnja iza ziva negativne stereotipe i diskriminaciju, a diskriminacija pojačava predra sude. Diskriminacija održava prepoznatljivost, a prepoznatljivost pripadni ke etničkih grupa čini lakim metama diskriminacije. Klasni položaj u siste mu etničke stratifikacije održava prepoznatljivost i, stoga, diskriminaciju, i obratno, što važi redom za sve činioce predstavljene na slici. Upravo zbog te ciklične i samoodržavajuće prirode etničke diskriminacije nju je jako teško prekinuti. Pored toga što se sama održava i nastavlja, ovaj krug može dra stično da se proširi pošto proizvod svakog elementa pojačava druge činioce, sve do tačke kad ljudi odlučuju da počine istinski užasno nasilje nad ne kom populacijom. Žrtve često uzvraćaju udarac, što još više uvećava osećaj ugroženosti kod diskriminatora i vodi sve surovijem nasilju. Naposletku, taj krug nasilja i ugroženosti može dovesti do toga da moćnija etnička grupa počini genocid. Etnička stratifikacija je jako nestabilne prirode upravo zbog mogućnosti eskalacije činilaca prikazanih na slici 15.1.
Etnička diskriminacija u Americi Sada imamo pojmovni alat za analizu etničke stratifikacije u Sjedinjenim Državama. Etničke grupe koje su u najnezavidnijem položaju - odnosno, najviše su zastupljene u nižim i siromašnim klasama - biološki su najviše prepoznatljive, imaju najmanje osnovnih resursa, žrtve su najintenzivnije diskriminacije, predstavljaju najveću pretnju jer imaju mnogo pripadnika i predmet su najnegativnijih stereotipa i predrasuda. One etničke grupe koje su uspele da se uključe u glavne društvene tokove biološki su manje prepo znatljive, poseduju nešto resursa, nemaju mnogo pripadnika, predstavljaju manju pretnju i zato su predmet manje zlobnih stereotipa. Kada postoji uzajamna veza između pripadanja nekoj klasi i zasebnoj etničkoj zajednici potencijal za izbijanje etničkih sukoba raste. Pripadnici etničkih grupa koje nemaju resurse razočarani su i ogorčeni, dok se etničke grupe koje poseduju izvesne resurse plaše onih koji im zameraju na pred nosti. Ukoliko siromašni iz nižih klasa imaju mogućnost da pređu u više klase i imaju nadu u bolju budućnost intenzitet nezadovoljstva će donekle biti ublažen. Prisetimo se tabele 14.7, u kojoj su prikazane stope siromaš tva pojedinih etničkih kategorija. Među belcima koji nisu latinoameričkog porekla ima oko 8% siromašnih, među Afroamerikancima preko 24%, Indi jancima 20%, a među doseljenicima iz Azije i Okeanije oko 12% siromašnih. Broj siromašnih u navedenim kategorijama je nesrazmeran, etničke manji ne su previše zastupljene u siromašnim klasama, što znači da nemaju isti pristup resursima kao belci koji nisu latinoameričkog porekla. Prema tome,
Etnička stratifikacija
305
u Americi postoji sistem etničke stratifikacije, sistem koji uzrokuje tenzije između različitih etničkih populacija. Uzmite za primer bilo koju etničku populaciju u Americi - Poljake, Jevreje, Afroamerikance, Amerikance meksičkog porekla, Kubance, Indijance, Vijetnamce, Korejce, Japance, Kineze - i svaku od njih proučite iz ugla fak tora prepoznatljivosti, resursa, pretnji, predrasuda i diskriminacije. Tada će vam biti jasno zašto stojite baš na određenom mestu u klasnom sistemu u Sjedinjenim Državama. Ovu komparativnu studiju treba izvesti jer su po sle raspada Sovjetskog Saveza Sjedinjene Države postale društvo s najvišim stepenom etničke raznovrsnosti na svetu. Prema tome, vaš život je dobrim delom upleten u ovaj sistem dinamike etničke diskriminacije, kao i sistem etničke stratifikacije koji iz svega toga proizlazi. U tabeli 15.1. u procentima je izražen odnos između veličina različitih et ničkih potpopulacija u Americi danas, kao i procene budućeg stanja. Jasno je da su drastične promene u toku. Neke od tih promena mogu da predstav ljaju pretnju po belu većinu, čiji broj sve više opada, što će još više rasplam sati diskriminaciju. Najveću promenu brojnosti doživeće populacija latino američkog porekla, koja će do polovine ovog veka sačinjavati 23% ukupne populacije u Sjedinjenim Državama. Veličina populacije Afroamerikanaca ostaće otprilike ista - oko 13% ukupnog stanovništva. Amerikanci poreklom iz Azije sačinjavaće nešto manje od 9%. Međutim, ovde je upadljiv pad brojnosti belaca evropskog porekla od 71% na tek nešto malo preko 54% populacije, odnosno na malu većinu. Indijanaca će i dalje biti jako malo i sačinjavaće manje od 1% populacije. Ukoliko etničke populacije, čiji broj neprestano raste, budu i dalje previše zastupljene u najsiromašnijim klasa ma, etnička tenzija u Americi će se povećati. Tabela 15.1. Promenljivost etničkog sastava u SAD (u procentima) Godina Etničke potpopulacije
2001.
2025.
2045.
Belci koji nisu latinoameričkog porekla
71,0
62,0
54,5
Afroamerikanci
12,2
12,9
13,2
Amerikanci poreklom iz Azije i Okeanije
4,0
6,2
8,4
Latinoamerikanci
12,1
18,2
23,1
Indijanci
0,7
0,8
0,8
Izvor: Aguirre & Turner (2004: 56).
Indijanci Možemo da slavimo Kristifora Kolumba što je otkrio Ameriku, pa čak da deo zasluga damo i Lajfu Eriksonu, ali oni koji su zaista otkrili Ameriku bili
306
Sociologija
su doseljenici koji su prešli most od leda između Azije i Severne Amerike ili su koristili primitivne čamce da bi prešli hladne vode koje razdvajaju ova dva kontinenta. Ovi doseljenici su se naselili hiljadama godina pre nego što su Evropljani zauzeli oba američka kontinenta i zato se, s pravom, nazivaju starosedeocima Amerike (Native Americans). Ono što su učinili doseljenici iz Evrope može se nazvati samo genocidom nad starosedeocima. Teško je proceniti veličinu populacije urođenika u Severnoj Americi u vreme kad su Evropljani počeli da naseljavaju ovaj kontinent, ali se pretpostavlja da ih je bilo između 2,5 i 5 miliona. Do 1850. godine veličina populacije je spala na oko 200.000 starosedelaca. Do smanjenja broja Indijanaca došlo je usled masakra i rata, ali i zato što su Evropljani doneli bolesti na koje domoro ci nisu bili otporni. Međutim, tokom poslednjih 150 godina, populacija se polako oporavlja i dostiže nekadašnju brojnost, iako ovaj porast delimično može da bude posledica toga što se neki ljudi jednostavno izjašnjavaju kao Indijanci. Mnogi od preživelih Indijanaca smešteni su u rezervate, a njihovim živo tom do danas upravlja Biro za pitanja Indijanaca. Sistem rezervata omogu ćio je belcima da dobiju pristup najboljem zemljištu i resursima na zemlji i pod zemljom, čime su, zapravo, uskratili rezervatima mogućnost ekonom skog samoupravljanja. Posledice zavisnosti od vlade bile su ogromne. Do nedavno, ova populacija je bila najsiromašnija, najmanje obrazovana, imala je najmanje mogućnosti da obavlja neki upravni ili stručni posao, imala je najgori smeštaj, a životni vek Indijanaca je, uz životni vek Afroamerikanaca, bio najkraći. Dakle, Indijanci su bili lišeni gotovo svih vrednih sredstava i zauzimali su najniže pozicije u klasnom sistemu. Ovu diskriminaciju opravdavali su negativni stereotipi, pa su Indijanci prikazivani kao „divlji crvenokošci“, spremni da ubiju bele doseljenike (a obično je slučaj bio obrnut), ili, kako je prikazano u mnogim kaubojskim filmovima, kao verni saputnici belog junaka, ili kao bogati kapitalisti koji novac zarađuju od eksploatacije rudnika ili zahvaljujući kockarnicama u rezervatima. Ovi stereotipi se održavaju i osnažuju se posredstvom korišćenja indijanskih imena i simbola kao maskota sportskih timova, čime se Indijanci dodatno ponižavaju. Mnogi belci, čini se, uopšte ne razumeju zna čenje takvog ponašanja. Ovi stereotipi i diskriminacija koju su oni opravdavali bili su odgovor na opaženu pretnju koju su starosedeoci predstavljali po belce. Ta pretnja, tj. ugroženost, uvećala se da bi opravdala otimanje zemlje od Indijanaca i nji hovo ubijanje. Iako su Indijanci uzvraćali napade, i time kod belaca pojačali osećaj ugroženosti, pravu pretnju predstavljala je moć belaca da kontrolišu ceo kontinent. Oni koji su želeli kontrolu nad zemljištem i resursima hteli su da se obezbede time što će se starosedelačka populacija doživljavati kao opasnost.
Etnička stratifikacija
307
Usledila je naglašeno institucionalizovana diskriminacija. Posredstvom Biroa za pitanja Indijanaca i restriktivnih zakona federalna vlada je kontrolisala osvojene „nacije“; škole u rezervatima i van njih nastojale su da iskorene kulturu domorodaca i „amerikanizuju“ Indijance; ekonomska sredstva, koja bi mogla da omoguće Indijancima napredak, oduzeta su od plemena zajedno sa otimanjem zemlje; dok je smeštanje u rezervate izolovalo Indi jance od glavnih društvenih tokova, ali im nije dalo mogućnosti da napre duju u okviru rezervata, a oni što su napustili rezervat bili su izloženi nasilju i diskriminaciji na radnom mestu od strane belaca. Očito je da sada makar neki beli Amerikanci osećaju krivicu zbog sudbi ne Indijanaca. Iako subvencije za otvaranje kockarnica ulivaju nadu nekim Indijancima, mnogi drugi, koji su udaljeni od gradskih oblasti, moraju da žive u siromaštvu. Četiristo godina diskriminacije ne može se nadoknaditi u nekoliko generacija, pa će, prema tome, potomci starosedelaca Amerike morati da trpe i u bližoj budućnosti.
Afroamerikanci Uz Indijance, Afroamerikanci su najsiromašniji, imaju najniži dohodak i najkraći životni vek (Aguirre & Turner, 2004). Nekakav napredak se beleži u oblasti obrazovanja i zaposlenja, pa mnogi Afroamerikanci mogu da obezbede dovoljno obrazovanja kako bi dobili poslove rezervisane za pri padnike srednje i više srednje klase. Ipak, ogroman postotak siromašnih ostavljen je u siromašnim i oronulim krajevima, gde smeštaj, obrazovanje, javna bezbednost i druge povlastice nisu na nivou. Sem toga, čak i imućni Afroamerikanci moraju da se suoče sa mogućnošću da ih neko možda neće tretirati kao sebi jednake, da će ih neko gledati sumnjičavo, ili im uputiti rasističke primedbe. Nedavna studija je potvrdila da se prema Afroamerikancima belci i dalje ophode uvredljivo i da im upućuju rasističke zamerke (Feagin, 1991). Pored toga, u drugom istraživanju (Van Ausdale & Feagin, 2001) zabeleženo je da su neka deca predškolskog uzrasta upućivala rasi stičke komentare crncima, čime su potvrdila da uz čitanje, pisanje i raču nanje često ide i rasizam. Većina ljudi koji nisu crni ne može ni da zamisli kako je to kad nikad ne mogu zasigurno znati da li će ih neko procenjivati na osnovu boje kože. Tokom različitih perioda istorije Afroamerikanci su uvek predstavljali pretnju po bele Amerikance. Ogromna populacija robova na plantažnom sistemu na Jugu predstavljala je veliku pretnju za Amerikance iz nekoliko razloga: belci iz radničke klase su se pribojavali da bi oslobođeni robovi mogli da im preuzmu poslove; plašili su se da će crnci želeti belkinje; izazi vali su strahove da će, ukoliko im se da pravo glasa, to oslabiti moć belaca; te da će oslobođeni robovi podivljati i svetiti se za vekovno ropstvo. Ti stra hovi prerasli su u masovnu diskriminaciju. Ropstvo je, razume se, očigledan oblik diskriminacije, ali kada je rekonstrukcija okončana posle građanskog
308
Sociologija
rata Afroamerikancima je uskraćeno praktično svako moguće pravo: bili su odvojeni u posebne škole, nisu smeli da glasaju iz straha od belaca, mogli su da se zaposle samo kao posluga, morali su da podnose uvrede i nasilje belaca, često su bili ubijani ili linčovani, a morali su i da pokazuju poniznost u prisustvu belaca. Kada su u periodu oko Drugog svetskog rata Afroamerikanci počeli da se sele s Juga izazvali su bojazan kod belih doseljenika, koji su upravo tada počeli da ostvaruju finansijske dobitke i pokušavali da se udruže. Zaista, industrijalci sa Severa su unajmljivali očajne crnce kao štrajkolomce, što je kod belaca dodatno pojačalo strahove (Bonacich, 1976). Zato su belci napa dali crnce, odvojili ih u lošije krajeve za življenje, zasebne škole, postavljali prepreke glasanju crnaca, kako bi umanjili glasačku moć onih koji su ipak obezbedili pravo glasa, i ostavljali su im najgore poslove kada bi pristupili sindikatu. Sve do šezdesetih godina prošlog veka Afroamerikanci su morali da trpe diskriminaciju u oblasti stanovanja, zaposlenja, zakona, obrazovanja i politike. Američki zakoni o građanskim pravima i pravu glasa iz šezdesetih godina srušili su najveći deo prepreka koje su stajale na putu crncima koji su tražili smeštaj u krajevima naseljenim belcima, crncima koji su želeli da glasaju, tražili zaposlenje, dostojno obrazovanje i političke položaje. Među tim, neformalna diskriminacija istrajava, pa Afroamerikanci, verovatno više nego bilo koja druga etnička grupa u Americi, i dalje moraju da trpe suptil nu i neformalnu diskriminaciju. Diskriminacija se opravdava, tj. legitimiše, posredstvom uverenja, a crni Amerikanci su oduvek bili predmet najzlobnijih stereotipa. Smatrali su ih „neljudima“, „životinjama“, detinjastim bićima, seksualno agresivnim, ne kulturnim, zavisnim od socijalne pomoći, nasilnim članovima bandi, a u skorije vreme ih vide i kao ljude koji imaju dobiti od pozitivne diskrimi nacije putem „afirmativne akcije“, uperene protiv belaca (Turner & Payne, 2002; Turner & Singleton, 1978; Turner, Singleton & Musick, 1984). Ova uverenja se mogu koristiti za diskriminaciju, a, čak i danas, kada se jav nost pobuni protiv afirmativne akcije zapravo se napada jedina prilika koja može omogućiti Afroamerikancima da pređu u srednje klase. Okolnosti su se promenile za mnoge Afroamerikance tokom poslednjih četrdeset godina u pogledu dohotka, zaposlenja, položaja u vladi, obrazovnih mogućnosti i stanovanja (Turner & Payne, 2002). Ipak, veliki deo afroameričke populacije i dalje živi u sirotinjskim četvrtima u enklavama sa malo mogućnosti.
Amerikanci latinoameričkog porekla Amerikanci latinoameričkog porekla sačinjavaju populaciju koja najbrže raste. Najbrojniji su Amerikanci meksičkog porekla, a zatim slede Portorikanci, Kubanci i drugi narodi iz Centralne i Južne Amerike i sa Kariba (Aguirre & Turner, 2004: 19). Mada su se neki Meksikanci jednostavno zatekli na teritoriji koju su Sjedinjene Države dobile u ratu sa Meksikom,
Etnička stratifikacija
309
većina današnjih Amerikanaca latinoameričkog porekla sama se doselila u Ameriku. Amerikanci meksičkog porekla su tokom većeg dela prošlog veka radili na poljima. Kubanci su se doselili šezdesetih godina prošlog veka, po sle revolucije pod vođstvom Fidela Kastra, a osamdesetih godina doselili su se i tamnoputi Kubanci poreklom iz Afrike. Portorikanci su se masovno doseljavali pedesetih godina prošlog veka, pa je do sredine sedamdesetih godina polovina ostrvske populacije emigrirala u Sjedinjene Države. Ostale grupe iz Centralne i Južne Amerike, kao i Latinoamerikanci afričkog pore kla sa Kariba i drugih ostrva, doselili su se uglavnom tokom poslednje tri decenije, usled političkih nemira i ekonomskih problema u tim regionima. Amerikanci poreklom iz Meksika. Doseljenici iz Meksika oduvek su bili predmet diskriminacije. Njima su u početku, slično kao i Afroamerikancima, uskraćivani državljanstvo i glasačka prava putem raznih testova pismenosti i pretnji, na različite načine se pokušavalo da im se oduzme lokalna politič ka moć čak i u krajevima gde ih je bilo mnogo, bili su prinuđeni da poha đaju zasebne škole sa lošim kvalitetom nastave, a granične patrole i policija neprestano su ih uznemiravale. Poslednjih decenija doselio se ogroman broj Meksikanaca, što je dodatno pojačalo osećaj ugroženosti u Sjedinjenim Dr žavama i rasplamsalo diskriminaciju. Građani meksičkog porekla predmet su predrasuda i stereotipa, pa su često prikazivani kao prosti seljani koji ne mogu da učestvuju u glavnim tokovima američkog društva ili kao banditi, nečasni ljudi i varalice, pa i kao gradske „horde“ koje preuzimaju poslove belcima (i crncima) i opterećuju sistem socijalne zaštite, zdravstvenih i dru gih javnih usluga. Svi ovi prikazi građana meksičkog porekla opravdava ju diskriminaciju i nepravedan tretman meksičkih imigranata i američkih građana. Pošto su Amerikanci poreklom iz Meksika prepoznatljivi po jeziku i kulturi, oni predstavljaju relativno lake mete za policiju i druge autoritete kao što su granične patrole, koje ih često maltretiraju. Uz to, često se mešaju oni koji borave u Americi legalno ili ilegalno sa američkim građanima, pa nastojanja da se imigracija umanji često dovode do toga da se američki građani tretiraju kao da su imigranti bez papira. Pošto najveći deo propisa nije uspeo da zaustavi talas imigranata, pojačao se osećaj ugroženosti, na ročito na jugozapadu, gde će oni u budućnosti sačinjavati polovinu popula cije, pošto belci i druge manjine prisustvuju „latinizaciji“ svojih zajednica. Naravno, neki ljudi ovakvu promenu prihvataju kao neminovnu, dok drugi, koji su bojažljivi i manje ekonomski obezbeđeni, sačinjavaju trupe koje po državaju diskriminaciju. Portorikanci. Između 1950. i 1975. godine ogroman broj Portorikanaca doselio se u Njujork i druge veće gradove na severoistoku. Ova nagla i koncentrisana imigracija izazvala je strah u mnogim zajednicama. Pošto su Portorikanci građani Komonvelta, najveći broj njih se doselio legalno, što je ograničilo upotrebu policije i imigracionih službi za diskriminaci ju nad Portorikancima. Portorikanci su izazvali strah kod stanovništva
310
Sociologija
jer su preplavili tržište rada, radili su za vrlo niske nadnice, što je uticalo na smanjenje zarada belaca, preopteretili su sistem socijalnih beneficija i istrošili sistem socijalne pomoći. Diskriminacija je prvenstveno uključivala stanovanje i školovanje u zasebnim krajevima i školama i različit tretman na tržištu rada. Zato se krajevi naseljeni Portorikancima obično nalaze uz afroamerička geta, a pokušavalo se na sve načine i da se umanji njihova politička moć. Posledica toga jeste da su Portorikanci previše zastupljeni u oblasti niskoplaćenih poslova, a premalo zastupljeni u oblasti političke moći i visokog obrazovanja. Amerikanci kubanskog porekla. Za razliku od ostalih doseljenika la tinoameričkog porekla, kubanski doseljenici su doživljavani kao begunci od opresivnog komunističkog režima. Zato su uživali posebne povlastice i zaštitu Kongresa i drugih vladinih tela, kao što je Biro za mali biznis, koji je davao kredite s niskom kamatom „izbeglima od komunističkog režima“. Kubanci su se mahom naselili na jugu Floride, a pošto su većinom bili obra zovani profesionalci i poslovni ljudi mogli su da se uključe u poslovne i političke zajednice a da ne izazovu osećaj ugroženosti kod stanovništva u onoj meri u kojoj je to bio slučaj sa ostalim doseljenicima iz Južne Amerike, gde su vrlo negativni stereotipi i predrasude preovladali. Sem toga, i ku banska deca, budući da su mahom dolazila iz obrazovanih porodica, mogla su da budu uspešna u školi i da obezbede sebi bolje plaćene poslove nego ostali doseljenici latinoameričkog porekla. Crni Kubanci, koji su dolazili u čamcima tokom osamdesetih godina, izmenili su dinamiku južne Floride. Predsednik Kastro je očigledno dopustio da mnogi zatvorenici i mentalni bolesnici napuste Kubu. Kada su Kubanci afričkog porekla i iz nižih druš tvenih i ekonomskih klasa, sa mentalnim problemima, sklonostima ka kri minalu i upotrebi droga, došli na Floridu, dočekani su mnogo gore nego njihovi prethodnici. Mnogi su za početak smeštani u posebna utvrđenja, a prilikom traženja smeštaja i posla u zajednici bili su izloženi istoj diskrimi naciji kao drugi Afroamerikanci. Ipak, Amerikanci kubanskog porekla su i dalje previše zastupljeni u srednjoj klasi u poređenju sa ostalim doseljenici ma latinoameričkog porekla.
Amerikanci poreklom iz Azije Doseljenici iz Azije su počeli da pristižu u Sjedinjene Države krajem pretprošlog veka. U tabeli 15.2. prikazana je brojnost većih azijskih potpopulacija u Sjedinjenim Državama. Najpre su se doselili Filipinci, Kinezi i Japanci, dok je veći broj imigranata koji su usledili za njima dolazio iz Kine, Koreje, Indije, Laosa i Vijetnama. Iako je i dalje malobrojna, azijska populacija neprestano raste, a ukoliko bismo ubrojali i ilegalne imigrante populacija raste mnogo brže nego što to beleži statistika. Ipak, predviđa se da će azijska populacija sačinjavati tek 8% ukupne populacije u Sjedinjenim Državama do polovine ovog veka. Rani doseljenici su trpeli diskriminaciju
Etnička stratifikacija
311
na radnom mestu, u obrazovanju, bili su osuđeni na boravak u azijskim getima, a bili su proganjani ukoliko se nisu priklanjali hrišćanskim uverenjima. Činjenica da su tokom Drugog svetskog rata Amerikanci poreklom iz Japana bili zatvarani u koncentracione logore, dok Amerikanci poreklom iz Nemačke nisu, pokazuje s koliko lakoće belci mogu da diskriminišu Azijce. Dobar deo diskriminacije potpaljivan je zbog novinskih članaka koji su pisali o „žutoj opasnosti“, pa su tokom prve polovine dvadesetog veka Azijci bili izloženi ogromnoj diskriminaciji, kao Latinoamerikanci danas. Mnogi od njih su deportovani, dok pripadnicima drugih etničkih grupa, koji su bili građani Sjedinjenih Država, nije bilo dopušteno da dovedu i svoje supruge i decu. Rani stereotipi, koji su opravdavali diskriminaciju, uključivali su tvrdnje da se Azijci „drže u klanovima i da ih nije briga za Ameriku“, da oni ne žele da prihvate američki način života i da nisu odani Americi. Neki od ovih stereotipa su istrajali do danas, ali su u slučaju Japanaca gotovo potpuno nestali. Što se tiče Filipinaca i Kineza stereotipi nisu iščezli zbog novih tala sa imigranata iz ovih zemalja. Korejci su došli kao manjina srednje klase, sa sredstvima dovoljnim da osnuju mala preduzeća, ali su doživeli sudbinu ve ćine manjina srednje klase i rivali su ih okarakterisali kao „agresivne i nasil ne“, zatim ljude koji „ostavljaju belce bez posla“ i iskorišćavaju ljude u ma njinskim zajednicama i, uopšte,koji se ne uklapaju u američki način života. Izbegli iz Vijetnama i zemalja u okruženju doživeli su sličnu sudbinu kao Korejci - doživljavali su ih kao grupe „privržene svom klanu“, „agresivne“ i grupe koje ne žele da se „uklope“. Međutim, poput Kubanaca, Vijetnamci i drugi doseljenici iz južne Azije često su imali određene preduzetničke i profesionalne veštine, pa su decu navodili da se trude u školi, pa zato i ne treba da čudi što Azijati čak imaju višu prosečnu zaradu nego belci. Ipak, na Azijce se i dalje gleda sa sumnjom, kao na ljude „privržene svom klanu“, i obično su izloženi neformalnoj diskriminaciji na radnom mestu, u oblasti stanovanja, pa čak i obrazovanja. Tabela 15.2. Brojnost azijskih etničkih potpopulacija u SAD, 2000. Potpopulacija
Broj (u milionima)
Kinezi
2,3
Filipinci
1,9
Japanci
0,8
Indijci
1,7
Korejci
1,1
Vijetnamci
1,1
Izvor: U. S. Bureau of the Census (2002).
312
Sociologija
Beli Amerikanci Uzastopni talasi belih doseljenika u periodu od 1840. do Prvog svetskog rata bili su, bez izuzetka, izloženi diskriminaciji i zlonamernim stereotipi ma. Oni koji su se već smestili plašili su se promena koje će izazvati milioni novih doseljenika u njihovim zajednicama i zemlji uopšte. Prvobitni doseljenici engleskog i nemačkog porekla pribojavali su se prvog talasa evropskih imigranata i došljake su prikazivali vrlo negativno, a ti prikazi su opravdavali smeštanje doseljenika u sirotinjske krajeve i to što su obavljali niskoplaćene poslove. Ipak, pošto je uspostavljen javni obrazovni sistem u Americi kako bi se došljaci „amerikanizovali“, na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, deca doseljenika su mogla da se obrazuju i tako obezbede po kretljivost u više klase. Uobičajen obrazac je izgledao ovako: oni doseljenici koji su se upravo počeli penjati na lestvici klasnog sistema pribojavali su se novih talasa doseljenika, diskriminisali su ih, a diskriminaciju opravdavali vrlo negativnim stereotipima. Na primer, jedna politička karikatura prika zivala je katoličkog irskog imigranta kao prelaz između majmuna i čoveka. Protestantski škotski i irski doseljenici diskriminisali su katoličke Irce, koji su došli kasnije; katolički Irci su se pribojavali Italijana i diskriminisali ih; Italijani su slično priredili „glupim Poljacima“; a svi zajedno su diskrimini sali Afroamerikance kada su oni počeli da se sele na sever, tokom prve dve decenije dvadesetog veka. Jevreji, koji su mahom dolazili iz Rusije i, kasnije, iz Nemačke, bili su izloženi diskriminaciji i stereotipima, okarakterisani su kao „ubice Hristove“ - čime se, zapravo, prigodno izostavlja činjenica da je Isus bio Jevrejin i da su ga razapeli Rimljani a ne Jevreji - kao „privrže ni svom klanu“, „prepredeni trgovci“ i grupe koje su „kontrolisale prevelik deo monetarnih aktivnosti“. Ipak, pošto su tokom istorije dugo bili izlaga ni diskriminaciji, Amerikanci jevrejskog porekla umeli su da se prilagode. Zbog svojih preduzetničkih sposobnosti i insistiranju na obrazovanju Ame rikanci jevrejskog porekla su previše zastupljeni u višim srednjim klasama u odnosu na druge etničke manjine, ali su i dalje izloženi diskriminaciji u pogledu smeštaja, članstva u privatnim klubovima, univerzitetskim udruže njima, pa i na samom univerzitetu, ali i u nekim privrednim sektorima. Ova diskriminacija je suptilna i neformalna, što je čini još uvredljivijom i težom za prevazilaženje.
Sjedinjene Države kao multietničko društvo Etnička dinamika je uvek nepredvidljiva i potencijalno eksplozivna jer jedna etnička grupa drugu često vidi kao pretnju po sopstveno blagosta nje. Sjedinjene Države su sada jedno od društava sa najvećom etničkom raznovrsnošću na svetu, a veći deo vitalnosti i energije društva potiče od imigranata željnih da rade i izgrade bolji život. Nikada doseljavanje novih etničkih grupa u Sjedinjene Države nije proteklo u miru, ali bi ipak, posle dužeg vremena, došlo do određene asimilacije i integracije među etničkim
Etnička stratifikacija
313
grupama. Međutim, čak i kada su tenzije između belih doseljenika popustile i dalje ostaje dilema kako prevazići uticaj četiristo godina crnačkog ropstva i pune institucionalne diskriminacije nad Afroamerikancima. U trenutnom žarištu rasprava nalazi se afirmativna akcija, ali u pozadini leži problem što uslovi igre ne mogu biti jednaki za sve učesnike sve dok je ogroman broj Afroamerikanaca primoran da odrasta u sirotinjskim četvrtima i pohađa lošije škole. Uticaj genocida i sistema rezervata na mogućnost Indijanaca da obezbede bolje uslove za život nije iščezao, mada je otvaranje kockarnica u rezervatima nekima ipak pružilo šansu da poboljšaju uslove života. Prema tome, Amerikanci će morati da se suoče sa trajnim posledicama diskrimi nacije u prošlosti. Ako ovim dugoročnim problemima dodamo demografske promene do kojih dolazi usled doseljavanja grupa iz Azije i Južne Amerike, kao i visoke stope nataliteta Amerikanaca latinoameričkog porekla, etnička mešavina će u budućnosti predstavljati lonac pod pritiskom. Svaki put kada se u društvu naglo promeni odnos različitih etničkih grupa, oni koji gube bitku - belci, Afroamerikanci i Indijanci - osećaće da ih ugrožavaju grupe čija se brojnost povećava - Amerikanci latinoameričkog porekla i Azijci. Da li će se ovaj osećaj ugroženosti pretvoriti u zlobne stereotipe, koji opravdavaju diskrimi naciju, ostaje da se vidi, ali, dokle god su etničke podele i podele u klasnom sistemu povezane, tenzija u društvu je neizbežna.
Sažetak 1. Nejednakost u društvu zasniva se na nejednakoj raspodeli vrednih resursa kao što su zaposlenje, dohodak, smeštaj i obrazovanje među različitim kategorijama pojedinaca, što uključuje kategorije zasnovane na etničkoj različitosti. 2. Etnicitet je identifikovanje neke potpopulacije kao različite, distinktivne, u pogledu površnih bioloških odlika, sredstava, ponašanja, kulture i obrazaca organizacije. Etnička stratifikacija je prisutna kada pojedine etničke potpopulacije neprestano dobijaju više vrednih resursa u druš tvu nego druge potpopulacije. 3. Etničku stratifikaciju stvara i održava diskriminacija, koja se oprav dava uverenjima zasnovanim na predrasudama. Diskriminaciju i pre drasude pokreće (ekonomska, politička, društvena) opasnost, koju, smatra se, ciljana etnička grupa predstavlja po društvo. Diskriminacija se nastavlja zahvaljujući međusobnom uticaju faktora koji se zasniva ju na prepoznatljivosti etničke grupe, osećaju pretnje koji ona izaziva, predrasudama i diskriminaciji. 4. Sjedinjene Države su jedno od društava sa najvećom etničkom razno vrsnošću. Svaka etnička grupa koja se doselila u Ameriku učestvovala
314
Sociologija
je, bilo kao žrtva, bilo kao diskriminator, u stvaranju dinamike diskri minacije i održavanju sistema etničke stratifikacije. 5. Beli imigranti su bili u mogućnosti da prevaziđu ovu dinamiku nakon nekoliko generacija. Afroamerikanci i Indijanci nisu uspeli da pobede diskriminaciju jer su lako prepoznatljivi, ali i zbog dugotrajne i ekstre mne diskriminacije kojoj su bili izloženi. Amerikanci latinoameričkog i azijskog porekla su takođe bili izloženi intenzivnoj diskriminaciji, ali su Azijci uspeli da pronađu oblasti u kojima bi mogli da napreduju, dok su neki Amerikanci latinoameričkog porekla uspeli da se uspnu na lestvici klasnog sistema. Ipak, pošto se mnogo Latinoamerikanaca doseljava svake godine, mnogi od njih tek počinju da traže izlaz iz siromaštva, koji će trajati generacijama. 6. Demografski sklop u Sjedinjenim Državama se menja. Latinoameri kanaca i Azijaca ima sve više u odnosu na građane evropskog porekla, Afroamerikance i Indijance, čiji broj opada. Ove promene u odnosu brojnosti različitih etničkih potpopulacija uvećaće osećaj pretnje i ugroženosti - pogonsko gorivo diskriminacije i etničke stratifikacije.
Ključni pojmovi Diskriminacija: različit tretman drugih, naročito pripadnika određene etničke ili rodne kategorije, usled čega oni primaju manje vrednih re sursa. Etnicitet: bihevioralne, kulturne i organizacione odlike na osnovu kojih se razlikuju potpopulacije u društvu. Etnička stratifikacija: situacija u kojoj su članovi određenih etničkih grupa previše ili premalo zastupljeni u određenim društvenim klasa ma. Genocid: sistematsko ubijanje velikog broja članova neke etničke potpo pulacije. Institucionalizovana diskriminacija: obrasci sistematske diskrimina cije nad pripadnicima neke etničke potpopulacije, što se opravdava kulturnim simbolima, koji se prenose formalno i neformalno i koji su ugrađeni u strukture društva. Predrasuda: uverenje o nepoželjnim kvalitetima drugih, naročito pri padnika druge etničke grupe. Rasa: uočljiva biološka različitost između pojedinih kategorija indivi dua.
Glava 16
RODNA STRATIFIKACIJA Pol i rod Ljudi su ili muškog ili ženskog pola, iako nekolicina ljudi ima i muške i ženske polne organe. Polovi su nastali uticajem prirodne selekcije da bi se povećala genetska različitost, i to tako što bi se mešali geni dva različita or ganizma, čime bi se ograničio uticaj štetnih gena. Prema tome, pol se odnosi na biološke razlike između muškaraca i žena, a kod većine vrsta biološki utemeljena polna diferencijacija usmerava ponašanje mužjaka i ženki. Lju di su dugo mislili da su uloge muškaraca i žena u društvu predodređene i uslovljene biologijom muškaraca i žena, odnosno njihovim polom. Čak su i lovci i skupljači, u čijem je društvu postojala najveća jednakost između polova ikad zabeležena u istoriji ljudskog društva, verovatno mislili da je „prirodno“ da žene skupljaju plodove a da muškarci love životinje. Među tim, iako su napravili podelu rada na muške i ženske poslove, lovci i sku pljači nisu smatrali da je deo posla jednog pola važniji i značajniji. Stvari su se promenile tek kada su se ljudi trajno naselili i razvili hortikulturnu, a kasnije i agrarnu tehnologiju (pogledati prolog na početku knjige). Ubrzo je jednakost, koja je vladala u društvu lovaca i skupljača, zamenjena nejednakošću između muškaraca i žena: muškarci su imali više moći, materijalnog bogatstva i ugleda od žena. Zašto je do ovoga došlo? I zašto je trebalo da prođe nekoliko hiljada godina, sve do prošlog veka, da bi se ozbiljno dovelo u pitanje nešto što može da se opiše samo kao polna nejednakost, gde muš karci dobijaju više vrednih resursa u društvu nego žene. Zasad ne postoji jasan odgovor na pitanje zašto se povećala nejednakost između polova kada su ljudi prestali da se bave samo lovom i skupljanjem. Odgovor delimično počiva u činjenici da ljudi očito kategorizuju jedni dru ge na osnovu pola - kao muškarca ili ženu - te u tome da ta kategorizacija unosi još jednu podelu: kulturna određenja o „različitosti“ polova i o tome kako te razlike određuju odgovarajuće uloge, poredak i identitete među po lovima. Što više polne razlike (one uočljive karakteristike koje se odnose isključivo na biološke razlike između muškaraca i žena) postaju predmet
316
Sociologija
kulturnih definicija, to one više postaju sastavni deo rodne diferencijacije. Pošto nejednakost u raspodeli resursa potiče od položaja koje ljudi zauzi maju u društvu, uloga koje igraju, identiteta koje stvaraju tokom socijali zacije i društvenih struktura kojima pripadaju, razlike između polova se putem kulturnih definicija transformišu u rodne razlike. A kada jedan rod dobija više vrednih resursa u društvu rodne razlike se organizuju i kodifikuju u sistem rodne stratifikacije. Prema tome, rodna stratifikacija se odnosi na situaciju kada članovi jed ne rodne kategorije neprestano dobijaju više vrednih resursa nego članovi druge rodne kategorije. Najuočljivije rodne kategorije su muškarci i žene, ali tu ubrajamo i mnoge druge kategorije, kao što su gej i lezbijske kategorije, kategorije transvestita ili hermafrodita (ljudi rođenih sa elementima polnih organa oba pola). U ovom poglavlju ćemo se usredsrediti na stratifikaciju koja se zasniva na razlikama (distinkcijama) između muškaraca i žena. Običan čovek ne pravi uvek razliku između pola i roda, zato što je dobar deo onoga što populacija smatra „prirodnim“ biološkim osobinama polova zapravo kulturno definisano i sankcionisano različitim oblicima društvenih normi. Jedine jasne biološke razlike između muškaraca i žena jesu genetski zasnovane razlike u lučenju hormona i njihovom uticaju na razvoj polnih organa i drugih anatomskih odlika - veličine skeleta, procenta telesne ma sti, maljavosti i muskulature. Moguće je da postoje i neke druge genetski zasnovane razlike, ali za to nema nedvosmislenih dokaza. Kulturne norme i uverenja, zajedno sa društvenim ulogama i praksama u okviru društvenih struktura, u tolikoj meri determinišu i proširuju značenje najnedvosmislenijih razlika između muškaraca i žena da razlika između pola i roda postaje sve manje jasna. Društveno konstruisana osnova pola jasno se uočava na primerima oso ba čiji je pol nemoguće odrediti. Na primer, jedna studija je pokazala da su deca rođena sa organima oba pola (hermafroditi) usvojila odlike pola - stavove, držanje i seksualne sklonosti - koje su im roditelji dodelili u pro cesu socijalizacije, odgajajući ih kao muškarca ili ženu (Ellis, 1945; Money & Ehrhardt, 1972). U drugom slučaju, glas naizgled normalne devojčice, koja je spolja imala ženske polne organe i koja je odgajana kao žensko, mutirao je u pubertetu. Ispitivanja su pokazala da je, hromozomski gledano, ona za pravo muškarac. Čim je to saznala, „otišla je kući, skinula žensku odeću, postala dečak i odmah počela da se ponaša kao i ostali dečaci“ (Reynolds, 1976: 125). Sa sociološke tačke gledišta, dakle, trebalo bi da se usredsredimo na rod kao društveni proces, zasnovan na kulturnim i društvenim silama, koji utiče na položaje i uloge muškaraca i žena. Ja ću se usredsrediti na rod jer on stva ra sistem stratifikacije, a to je tema koja direktno utiče na naše živote.
Rodna stratifikacija
317
Tumačenja rodne stratifikacije Sociobiološke teorije Sociobiološke teorije ističu da geni nastoje da prežive u genofondu. Druš
tvene strukture i oblici ponašanja, koji omogućavaju genima da se prenesu na naredne generacije, povećavaju prilagodljivost jedinke, odakle proističe velika verovatnoća da će se zadržati. Sa te tačke gledišta, moguće je izvesti različite vrste argumenata o bihevioralnim razlikama između muškaraca i žena, kao i strukturalnim posledicama ovih bioloških sklonosti, mada su sve one spekulativnog karaktera. Osnova ovih argumenata je sledeća: prirodna selekcija je favorizovala bihevioralne sklonosti i uređenja društvene struk ture koji omogućuju roditeljima i njihovom potomstvu da prežive i tako prenesu svoje gene. Nastanak polne podele rada u nuklearnim porodicama, povezanim i organizovanim u grupe lovaca i skupljača, kao i kulturno definisanje polnih uloga i rodnih distinkcija o prirodi muškaraca i žena, pred stavljali su uspešnu strategiju za povećavanje prilagodljivosti jedinke. Polna podela rada, nuklearna porodica i grupa ( band ) predstavljaju „mašine za preživljavanje“ gena. Ova adaptacija se pokazala veoma uspešnom za ljude i njihove pretke sve do pre nekoliko hiljada godina. Za društvo lovaca i skupljača ova vrsta argumenta ima nekog smisla, ali ipak ne razjašnjava kako je podela rada između polova prerasla u često re presivan sistem rodne stratifikacije. U društvu lovaca i skupljača nije bilo stratifikacije, pa kako bi onda stratifikacija mogla da se tumači kao efikasna mašina za preživljavanje kad izaziva toliko napetosti i sukoba? Jasno je da geni ne nagone na stratifikaciju, pa, kad napustimo teren društva lovaca i skupljača, sociobiološke teorije više ne mogu da valjano objasne opseg i istrajnost rodne stratifikacije u ljudskim društvima.
Funkcionalističke teorije Funkcionalističke teorije uglavnom nude argument vrlo sličan onom koji bi izneli sociobiolozi. Funkcionalističke teorije naglašavaju da je podela rada između polova pružala bolje rešenje za osnovne potrebe i preživljavanje ra nih ljudskih populacija. Sa stanovišta prostog društva, mnogo je korisnije da žene vode brigu o domu i deci, dok muškarci love ili ratuju. Žene moraju da podižu i doje decu, pa se čini da briga o domaćinstvu nekako „prirodno“ proističe iz ove biološke „činjenice“ ljudskog života. Nasuprot tome, muš karci ne mogu da doje decu. Osim toga, pošto su 15 do 20 posto krupniji od žena, „prirodnije“ je da oni napuštaju logore kako bi lovili i obavljali druge zadatke koje žene nisu mogle budući da su morale da brinu o deci. Kada je došlo do ove podele rada, ona se razradila i proširila, što je na kraju dovelo do nejednakosti između polova kada su se ljudi trajno naselili. I u ovoj vrsti argumenta ima nekog smisla, ali takođe i mnogo propusta. Prvo, žene u mnogim tradicionalnim društvima obavljaju veći deo teškog
318
Sociologija
posla i podižu decu (Nolan & Lenski, 2004). Kada je napušten nomadski način života, koji se sastojao u lovu i skupljanju plodova, i kada su se ljudi trajno naselili, nije bilo razloga da muškarci ne postupe isto kao žene i isko riste svoj talenat da bi odgajali decu i obavljali poslove u domaćinstvu. Dru go, ukoliko je uloga žena funkcionalno tako važna, zašto onda žene imaju manje ugleda, moći i bogatstva u periodu koji je nastupio posle raspada društva lovaca i skupljača? Dakle, da bismo razumeli zašto rodna stratifika cija istrajava, odgovore ćemo morati da potražimo negde drugde.
Teorije konflikta Jedan moguć odgovor nudi nam teorija konflikta, koja naglašava moć (Collins, 1975; Collins & Coltrane, 1991). Pošto su muškarci nešto krupniji i jači od žena, makar u prošeku, oni su putem prinude stvorili i održali stra tifikaciju zasnovanu na rodnoj pripadnosti. Muškarci i žene su se oduvek nadmetali za vredne resurse, ali su muškarci ti koji, zahvaljujući mogućnosti prinude, imaju zadnju reč. Druga teorija, slična ovoj, tvrdi da je održavanje sistema rodne stratifi kacije proizvod moći prinude koju muškarci imaju nad ženama (Chafetz, 1990; 1984). Koji faktori utiču na uvećanje prinudne moći muškaraca nad ženama, pored razlika u snazi i građi između polova? Moć prinude, koju muškarci imaju, uvećava se u sledećim slučajevima: 1. kada je podela rada u društvu na osnovu roda već izvršena, tj. žene obavljaju jednu vrstu poslova, a muškarci drugu: 2. kada su žene ograničene na obavljanje određenih poslova koji potvr đuju rodne stereotipe, kao što je slučaj sa ženama koje obavljaju poslove ve zane za brigu o ljudima - briga o bolesnicima, socijalni rad i podučavanje; 3. kada podela poslova na osnovu rodne pripadnosti muškarcima donosi viši dohodak nego ženama, što im omogućuje da potvrde svoju superior nost; 4. kada muškarci kontrolišu elitne položaje privredne i političke moći, koji određuju političku putanju u privredi i političko-pravnoj sferi; 5. kada članovi društva, uključujući žene, prihvate opažene razlike izme đu muškaraca i žena, i kada se ove razlike naglašavaju u ideologijama ili uverenjima o: (a) razlikama između muškaraca i žena; (b) normama o primerenom ponašanju muškaraca i žena; i (c) stvarnom učinku u susretima licem u lice; 6. kada i same žene prihvataju povlašćen položaj muškaraca, tako što prihvataju: (a) podelu rada u porodici, zasnovanu na rodu; (b) uzore za decu postavljene s obzirom na rod deteta; i (c) socijalizaciju zasnovanu na rodu.
Rodna stratifikacija
319
Druga vrsta teorija konflikta naglašava kontrolu žena nad ekonomskim resursima (Blumberg, 1984). Kada žene mogu da kontrolišu ekonomska sredstva one stiču moć i mogu da ograniče stepen rodne stratifikacije, i obratno - kada ne mogu da kontrolišu ekonomska sredstva one gube moć i mogu da budu potčinjene fizički, politički i ideološki. Prema tome, ekonom ska moć koju žene imaju odlučuje o tome da li rodna stratifikacija postoji ili ne. Žene koje mogu da učestvuju u privrednoj aktivnosti u društvu, koje mogu da obavljaju neophodne i važne poslove, koje mogu da upravljaju sopstvenim prihodima, i koje imaju pravo na privatno vlasništvo, imaju mogućnost da se odupru diskriminaciji i time podriju sistem rodne stratifi kacije. Tokom istorije, žene su često bile zaposlene, ali nisu mogle da imaju kontrolu nad svojom zaradom, što ih je činilo zavisnim od muškaraca. Nije slučajno što je današnji ženski pokret protiv rodne stratifikacije započeo onda kada su žene počele da sačinjavaju veći deo radne snage, te su mo gle da upravljaju svojim prihodima i vlasništvom. Pod ovim uslovima žene mogu da se udruže i lobiraju protiv nasilja u porodici, okrenu se onima koji imaju sluha za njihove interese i promene rodne ideologije. Ovim teorijama konflikta zajedničko je gledište da muškarci imaju moć kada žene nemaju ekonomskih sredstava koja bi im pomogla da podrže rodne definicije koje zagovaraju jednakost. Dokle god muškarci kontrolišu: (a) političku sferu; (b) najviše položaje u privredi; i (c) medije i izvore kulturnih ideologija o muškarcima i ženama, žene će biti u podređenom položaju. One neće moći da obezbede zapo slenje, kontrolu sopstvenih prihoda, moći i simbola koji bi im omogućili da se izbore za jednakost. Žene su, bez sumnje, potajno besne zbog svog podređenog položaja to kom istorije, ali su nedostatak ekonomskih, političkih i ideoloških sredsta va, te socijalizacija i sile društvene kontrole (npr. ismevanje i prinuda) često uspevali da žene učine slepim za ogromne nejednakosti između polova ili da ih spreče da se previše bune. Zapravo, kulturna maska je skinuta tek u skorijoj prošlosti, kada su žene postale deo radne snage i dobile kontrolu nad ekonomskim resursima, što je u dobrom delu industrijskog sveta vo dilo širenju društvenog pokreta u cilju iskorenjivanja nejednakosti između muškaraca i žena.
Interakcionističke teorije Sve interakcionističke teorije naglašavaju važnost interakcije licem u lice, a naročito uticaja ljudskog samopoimanja i identiteta. Prema interakcionistima, individue putem interakcije sa drugima uče kulturna određenja pri hvatljivog ponašanja za dečake i devojčice, odnosno, kasnije, za muškarce i žene. Dok uče ova šira kulturna određenja posredstvom roditelja, prijatelja
320
Sociologija
i medija, oni istovremeno razvijaju predstavu o sebi, zasnovanu na polnom identitetu. Taj polni identitet se zasniva na širim određenjima usvojenim iz okruženja, a koja se tiču prirode muškaraca i žena i njihovog prikladnog po našanja. Zato će mladi igrati rodne uloge, da bi potvrdili svoje rodne iden titete, i potražiće položaje u društvenim strukturama, koji će im omogućiti da svoje uloge uspešno odigraju. Oni će pronaći privlačne rodne uloge, koje će im omogućiti da potvrde svoje rodne identitete. Kasnije u životu, žene će možda shvatiti kako su njihovi identiteti oblikovani kako bi podržali rodnu stratifikaciju, i moraće da se bore sa rodnim identitetom i kulturnim pravi lima vezanim za njega. Interakcionisti ističu da se rod uči i da postaje deo samopoimanja osobe, te da se u svakoj interakciji ljudi ponašaju u skladu sa svojim identitetima i pravilima ponašanja muškaraca i žena. Zato je često teško slomiti uticaj kulture i identiteta koji implicitno podržavaju sistem rodne stratifikacije.
Opšti model rodne stratifikacije Sada možemo pobliže ispitati dinamiku rodne stratifikacije. Teorije koje smo upravo spomenuli daju nam neke naznake, ali ih treba dosta razradi ti da bismo dobili opštu sliku koja počiva na ovim teorijama. Možemo da započnemo mišlju da rodna stratifikacija ima nešto zajedničko sa drugim oblicima stratifikacije: određene kategorije ljudi su žrtve diskriminacije zbog svoje prepoznatljivosti. Polje očigledan, a kada se polne razlike razra de u kulturna određenja prirode muškaraca i žena - žene još više iskaču: po oblačenju, frizuri, ponašanju, i u svakom smislu po onome što ih čini „ženstvenim“. Ali, zašto bi muškarci, a ponekad i žene, pribegavali diskri minaciji? Kao u slučaju sa etničkom stratifikacijom, jedna strana, ovde su to žene, predstavlja pretnju po drugu stranu, odnosno po poslove muška raca, njihovu dominaciju, njihove privilegije, političku moć i njihov veći ugled. A pošto, uz sve nabrojano, žene čine većinu najvećeg broja popula cija, pretnja koju predstavljaju po muškarce još je veća. Kada su ugroženi, ljudi pribegavaju diskriminaciji. Diskriminacija se opravdava i legitimiše kulturnim uverenjima. Za razliku od često zlobnih stereotipa o članovima etničkih grupa, stereotipi o ženama su naizgled dobroćudniji, ali su svakako i dalje veoma moćni. Tako je u „prirodi“ žena da budu osećajnije, pažljivije, usmerenije na porodicu i dom, i manje agresivne od muškaraca. Zbog svih ovih razloga žene bi trebalo da igraju uloge oslonca porodice i, ukoliko već moraju da rade, bolje je da potraže „ženske poslove“ (pink-collar jobs), od nosno poslove namenjene pružanje podrške muškarcima (npr. sekretarica) ili poslove vezane za brigu o ljudima - kao što su poslovi učiteljice, biblio tekarke i socijalne radnice - a to su zanimanja koja donose manje prihoda, ugleda i moći. Sem toga, pošto žene moraju da podižu decu, i podrazumeva
Rodna stratifikacija
321
se da su naklonjenije deci od muškaraca, često se pretpostavlja da su žene, više nego muškarci, sklone da prekinu poslovnu karijeru kada „biološki sat počne da otkucava“. To često utiče na poslodavce da žene smatraju manje orijentisanim na karijeru, ali i na same žene, koje se često libe da se prihvate upravljačkih poslova. Dakle, kao i u slučaju etničke stratifikacije, i ovde: (a) strahovi muškaraca, ali i žena koje prihvataju tradicionalne rodne ideologije, vode ka (b) uverenjima koja stigmatizuju žene i ograničavaju njihovu sposobnost da se nadmeću sa muškarcima u ekonomskoj i političkoj areni, što, pak, (c) opravdava diskriminaciju u zaposlenju i politici. Udružene, ove snage stvaraju sistem rodne stratifikacije. Žene je lako pre poznati i, pošto im se pridružuju uloge vezane za domaćinstvo ili poslove „namenjene ženama“, one potvrđuju uverenja o rodu, što opravdava diskri minaciju. Zbog svega toga, žene dobijaju poslove koji donose nižu zaradu, manje moći i ugleda nego poslovi koje dobijaju muškarci. Međutim, postoje neke važne razlike između rodne i etničke stratifika cije. Jedna se odnosi na to da žene, za razliku od neke etničke manjine ili određene društvene klase, ne mogu biti gurnute u geta i zaboravljene, već moraju svakodnevno živeti rame uz rame sa muškarcima i zato se moraju neprestano prilagođavati muškoj dominaciji. Zaista, svaki trenutak interak cije u domaćinstvu ponovo uspostavlja rodni sistem. Drugo, žene ne mogu lako da se okupe oko zajedničkih interesa jer su izolovane kao pojedinci u svojim porodicama, gde obaveze u domaćinstvu ograničavaju njihovu sposobnost da jedne kod drugih podignu svest o nejednakostima u siste mu rodne stratifikacije. Treće, žene se socijalizuju u rodne identitete, igraju rodne uloge i uče rodna određenja od ranog detinjstva. Zato je često teško izmeniti i napustiti identitete i ulaganja u uloge koje su od rođenja bile deo njihovog života. Četvrto, čak i ako su zaposlene žene imaju veće obaveze u domaćinstvu nego muškarci. Tako se i od zaposlenih žena očekuje da ku puju, čiste, kuvaju, peru, odgajaju decu i uopšte obavljaju sve kućne poslove mnogo više nego muškarci. Mnoge studije pokazuju da žena, po povratku sa posla, mora da odradi tzv. „drugu smenu“, odnosno sve poslove u doma ćinstvu (Hochschild & Machung, 1989). Ovaj dupli teret - vezan za radno mesto i domaćinstvo - često obeshrabruje žene i odgovara ih od učešća u radnoj snazi, čime se uverenja koja opravdavaju njihovu diskriminaciju dodatno uvećavaju. Na slici 16.1. grafički su prikazani navedeni elementi. Kao i u slučaju et ničke diskriminacije, sve predstavljene sile su pozitivno povezane jedna sa drugom: jedna podiže vrednost drugih, i obratno, u nizu ciklusa koji kulmi niraju sistemom rodne stratifikacije.
Sociologija
322
Pogledajmo model kako bismo mogli proučiti rodnu stratifikaciju u Sje dinjenim Državama.
Slika 16.1. Dinamika rodne stratifikacije
Rodna stratifikacija u Americi Ciklusi sistema rodne stratifikacije Brojnost populacije žena uvek predstavlja opasnost ukoliko žene u muš ke sfere prodru u velikom broju. Muškarci se osećaju ugroženima, što na kulturnom nivou vodi stvaranju uverenja protiv žena, koja naglašavaju nji hovu prirodu usmerenu ka domaćinstvu i brizi o drugima (J. Turner, 1977). Takva uverenja prerastaju u normativna očekivanja u pogledu prikladnih položaja (domaćinstvo), uloga i ponašanja (pasivnost, brižnost, podrška) za žene. Ovakvi kulturni simboli opstaju jer se mladi socijalizuju u okviru porodice, škole, grupe svojih drugova, te medija, koji im te simbole usađuju. Kada se beba rodi, roditelji odmah žele da znaju kog je pola jer to određuje kako će se postaviti prema detetu i šta će od njega očekivati. Devojčice se usmeravaju ka „nežnijem“, a dečaci ka „oštrijem“ i agresivnijem vidu po našanja. Devojčice će ohrabrivati da u igri uvežbavaju svoje „ženske“ uloge (majke, medicinske sestre i domaćice), dok se dečaci ohrabruju da usvoje muževne uloge (zamislite šta bi se desilo kada bi dečak poželeo da se igra lutkama ili da nauči da šije). Posredstvom ovakvog usmeravanja u igri pre nose se definicije muževnog i ženstvenog.
Rodna stratifikacija
323
Ove, ne tako suptilne poruke o muževnosti i ženstvenosti utvrđuju se u interakciji s drugovima i u školi. Interakcija u okviru grupe drugara i mediji (knjige i televizija) podržavaju socijalizaciju unutar porodice i škole. Krajnji ishod je, kako bi to naglasile interakcionističke teorije, da dečaci i devojčice (a kasnije muškarci i žene) počinju da se samodefinišu u skladu sa viđenjem muževnog i ženstvenog, a potom u društvenim strukturama traže i zauzi maju položaje koji potvrđuju te definicije. Ovakve pokušaje podržava šira institucionalna struktura (privreda, sistem vladavine, religija) u Americi, ali i u celom industrijskom svetu. Kada žene usvoje kulturna uverenja o rodu i razviju rodni identitet, s jed ne strane upadaju u procep između uloga u domaćinstvu (podizanje dece, kuvanje, kupovina itd.) i, možda, želje da u privredi igraju iste uloge kao i muškarci. Čak i kada su zaposlene od njih se očekuje da preuzmu i „drugu smenu“ i obavljaju poslove u domaćinstvu. U prošeku, zaposlene udate žene provode 13,2 sata u radu u domaćinstvu, a muškarci 8,2 sata (Stapinski, 1998). Prema tome, jasno je da žene mnogo više vremena posvećuju doma ćinstvu, zbog čega su u stalnom rascepu između kuće i posla, što ih često do te mere iscrpljuje da odustaju od zaposlenja. Ipak, učešće žena u radnoj snazi je sve veće, što se vidi iz tabele 16.1. Sada radi oko 60% žena, a one koje imaju porodice moraju kod kuće da odrađuju i „drugu smenu“ (Hochschild & Machung, 1990). Tabela 16.1. Učešće žena u radnoj snazi
Godina
Procenat zaposlenih žena ili žena u potrazi za poslom (%)
2002. 2001. 1990. 1980. 1970. 1960. 1950. 1940. 1930. 1920. 1910. 1900.
59,8 60,1 57,5 51,5 43,3 37,7 33,9 25,4 22,0 21,4 21,5 18,8
Izvor: U. S. Department of Labor (2003).
Međutim, kako sve više žena ulazi u radnu snagu one postaju previše zastupljene u poslovima koji donose niže prihode, ugled i moć, kao što su posao sekretarice, telefonskog operatera, bolničarke, socijalne radnice, uči teljice, zubnog tehničara, vaspitačice, recepcionerke, kućne pomoćnice i ste-
324
Sociologija
nografkinje. Prema tome, postoji nešto što se često naziva „podeljeno tržište rada“ za muškarce i žene. Ova podela je vidljiva u tome što veliki procenat žena obavlja određene „ženske poslove“, a, uporedno, mali broj obavlja po slove koji su tradicionalno vezani za muškarce, kao što su poslovi izvršnih direktora velikih korporacija, inženjerstvo i visokoplaćeni fizički poslovi (stolar, vodoinstalater, električar). Ovakva „geta u oblasti zaposlenja“ za žene postoje u praktično svim društvima, ali su u zapanjujućoj meri pri sutna i u društvima kao što su Sjedinjene Države, gde uverenja podržavaju rodnu jednakost (za uporedni prikaz pogledati: Charles & Grosky, 2004). Ova podela na američkom tržištu rada dovodi do toga da žene primaju tek oko 75% zarade koju imaju muškarci, što se vidi iz tabele 16.2. Sem toga, čak i kada se žene bave istim poslovima kao i muškarci ovaj proce nat se ne menja značajno. Kako bi zagovornici teorije konflikta predvideli, ovaj nedostatak ekonomske jednakosti sa muškarcima ide na štetu žena u mikropolitici domaćinstva, gde muškarac i dalje može tvrditi da je glavni finansijski oslonac porodice, što žene navodi da putem neplaćenog, a često i necenjenog, rada u domaćinstvu nadoknade razliku između svojih prima nja i primanja svog supruga. Međutim, treba istaći da se jaz između zarada muškaraca i žena polako smanjuje i da žene sve više zadiru u sferu poslo va koji su tradicionalno namenjeni muškarcima. Dakle, promena je u toku. Možda će u budućnosti žene biti ekonomski jednake sa muškarcima, što će im dati moć da redefinišu svoje obaveze u domaćinstvu. Tabela 16.2. Zarada žena izražena kao procenat zarade muškaraca
Godina 2002. 2000. 1990. 1980. 1970. 1960. 1951.
Zarada žena izražena kao procenat zarade muškaraca (%) 76,0 73,0 71,6 60,2 59,4 60,7 63,9
Izvor: U. S. Womens Bureau and the National Committee on Pay Equity (2003).
Žene su, unutar društvenih struktura, i dalje premalo zastupljene na sva kom nivou - kao državni zakonodavci, članovi američkog Kongresa, na po ložajima u kabinetu u izvršnoj grani vlasti, te na mestu sudija u federalnim sudovima. Ova nedovoljna zastupljenost na makronivou moći utiče na moć žena na mikronivou, interpersonalnom nivou budući da je kultura politič kog donošenja odluka i dalje pod velikim uticajem muških predrasuda. Na
Rodna stratifikacija
325
primer, ženska reproduktivna prava, zaštita od nasilja muškaraca, pravo na porodiljsko odsustvo, polna diskriminacija na poslu i mnogi drugi proble mi sa kojima se žene svakodnevno susreću - pod velikim su uticajem poli tičkih odluka na makronivou, gde se „glas žena“ ne čuje dovoljno, odnosno u srazmeri sa delom stanovništva koji žene čine. Ipak, promena je u toku. Tokom poslednje tri decenije zabeleženo je znatno povećanje učešća žena na položajima na makronivou moći. Ipak, udeo žena u vlasništvu nad resursima manji je od udela muškara ca, a one su i nesrazmerno ograničene na radnu snagu u oblasti „ženskih poslova“, što samo održava prepoznatljivost žena kao „ženskog pola“. Sem toga, neprestani pritisak na žene - počev od socijalizacije u rodne identitete i usvajanja rodnih stereotipa, kao i muških i društvenih očekivanja - primo rava žene da igraju rodne uloge u domaćinstvu, što ih često čini neodlučnim u pogledu uloga na poslu. Treba li da ulažu u karijeru i da ne rađaju decu? Da li da ostanu kod kuće? Kada bi trebalo da prekinu karijeru? Muškarci retko kad moraju sebi postavljati ovakva pitanja, što dovodi do toga da žene češće nego muškarci žrtvuju ili ugrožavaju karijeru da bi podizale decu - a sve nabrojano održava njihov ženski identitet, koji potvrđuje rodne stereo tipe i opravdava i otvorenu i suptilnu diskriminaciju na radnom mestu.
Feministički pokret Nastanak feminističkog pokreta kasnih šezdesetih i sedamdesetih godi na prošlog veka poklapa se sa porastom učešća žena u radnoj snazi, jer su se žene sve više borile protiv tradicionalnog rodnog stereotipa o ženi kao „domaćici". Kako je ekonomska moć žena rasla pojavili su se ideološki gla snogovornici da bi definisali i izrazili alternativnu ideologiju koja se suprot stavljala tradicionalnom viđenju ženskih uloga. Ova ideologija je, naravno, predstavljala pretnju za muškarce, kao i za žene koje su prihvatile tradicio nalnu kulturu da je mesto žene, kao podrške suprugu, u kući. Ovaj pokret je bio veoma uspešan u menjanju kulturnih uverenja i zakona o diskriminaci ji. Ipak, još nije dostignut cilj - jednakost između muškaraca i žena u eko nomskoj i političkoj areni, te sferi domaćinstva. Činjenica da amandman o jednakim pravima nije mogao da dobije potrebnu većinu od dve trećine državnih zakonodavaca ukazuje na to da je moć na makronivou i dalje uje dinjena protiv feminističkih programa, čiji su glavni elementi navedeni u tabeli 16.3. Feminizam predstavlja pretnju po status quo i sistem rodne stra tifikacije, što znači da će mu se i u bližoj budućnosti pružati otpor.
Sociologija
326 Tabela 16.3. Elementi feminizma Postoji nekoliko vrsta feminizma, ali bi se sve feministkinje složile u sledećem: (1) trenutni sistem uloga podeljenih na rodove mora se izmeniti;
(2) kulturna ideologija, koja određuje kakvi bi trebalo da budu muškarci i žene i šta bi trebalo da čine, mora se izmeniti; (3) sistem rodne podele rada mora se promeniti, ženama treba dati iste mogućnosti i izbor kao muškarcima u pogledu uloga vezanih za kuću, posao, politiku i zajednicu; (4) nasilje muškaraca nad ženama mora se okončali, jer ne samo da je pogrešno samo po sebi već i podržava mušku dominaciju nad ženama; (5) žene treba da imaju autonomnu kontrolu nad sopstvenim seksualnim ponašanjem i reprodukcijom; (6) žene i muškarci treba da imaju više izbora u pogledu svojih seksualnih aklivnosli, karijera i kućnih aktivnosti.
Rodna stratifikacija
327
Sažetak 1. Nejednakost u društvu zasniva se na nejednakoj raspodeli vrednih re sursa različitim kategorijama pojedinaca, među kojima su najvažnije klasne, etničke i rodne kategorije. 2. Rodna dimenzija stratifikacije održava se posredstvom uzajamnog uticaja socijalizacije, rodnog identiteta i uverenja vezanih za rod, što postaje osnova diskriminacije i uverenja zasnovanih na predrasuda ma, koje pokreće osećaj ugroženosti kod muškaraca. 3. Uprkos značajnom napretku u poslednje tri decenije, žene su i dalje nedovoljno zastupljene na položajima koji donose prihode i moć, pri čemu su pritisnute poslovima u domaćinstvu, čak i kada su zaposlene. Sem toga, dohodak žena iznosi, u prošeku, tek oko 75% dohotka muš karaca. 4. Odnosi između rodova u Americi se menjaju, jer se međusobni uticaj i uzajamno podržavanje i ojačavanje elemenata sistema rodne strati fikacije lome usled učešća žena na tržištu rada i u sferi politike, kao i usled napada na rodna uverenja koja žene smeštaju u podređen polo žaj.
Ključni pojmovi Pol / polna diferencijacija: biološke razlike između muškaraca i žena. Rodna stratifikacija: pojava da položaji koje obično zauzimaju muškarci i oni koje mahom zauzimaju žene dobijaju različitu količinu vrednih resursa. Rod / rodna diferencijacija: proces kulturnog definisanja odgovarajućih položaja, uloga i ponašanja žena i muškaraca. Stratifikacija: strukture koje se zasnivaju na nejednakoj raspodeli vred nih resursa članovima društva, što vodi stvaranju i naglašavanju za sebnih kategorija, čiji članovi imaju sličnu vrstu i količinu resursa.
PETI DEO INSTITUCIONALNI SISTEMI Sa usložnjavanjem društava pojavljuju se različiti institucionalni sistemi. Njih u krajnjoj meri čine susreti na mikroplanu i strukture na srednjem (mezo) planu - na primer, grupe, organizacije i zajednice - kao i razlike između društvenih kategorija. Međutim, po uspostavljanju, ove strukture počinju da ograničavaju procese u strukturama na srednjem nivou od kojih su sazdane. Institucije teže da razviju sopstvenu kulturu, pa zato propisuju i usmeravaju određene vidove susreta, grupa, organizacija, zajednica i kategorijalnih jedinica. Stoga prvo moramo proučiti institucionalne sisteme da bismo razumeli kako društvo funkcioniše. Institucije su makrostrukture jer prožimaju celo društvo, a institucionalni sistemi su ti koji stvaraju vezu između dva društva, kao što je slučaj sa privrednim sistemima na svetskom tržištu ili upravom u različitim političkim savezima. Sem toga, skoro svaki susret licem u lice uklopljen je u neki institucionalni sistem, a kultura ovog sistema utiče na to kakvu vrstu odnosa ljudi između sebe ostvaruju. U ovom delu ispitivaćemo samo neke od ključnih institucija u ljudskim društvima - privredni sistem, državno uređenje ili vlast, srodstvo i porodicu, religiju i obrazovanje. Postoje i drugi institucionalni sistemi, kao što su, na primer, nauka, medicina i zdravstvo, te sport, kojima se ovde neću baviti. Kao i sve ostale društvene strukture, svaki institucionalni sistem predstavlja posebno polje istraživanja u okviru sociologije.
Glava 17
PRIVREDA Ukoliko ljudi ne jedu - umreće, a društvo umire s njima. Dakle, osnovni problem jeste obezbeđivanje sredstava za život, odnosno crpljenje resursa iz okruženja, njihovo pretvaranje u upotrebljiva dobra i, na kraju, distribucija dobara članovima društva. Sa funkcionalne tačke gledišta, privreda rešava čitav niz problema s kojima se ljudi susreću: obezbeđuje resurse, njihovo pretvaranje u robu i raspodelu te robe članovima društva kako bi svi mogli da opstanu. Pošto je institucija privrede tako važna za život ljudi ne čudi što njena struktura i dinamika u velikoj meri utiču na sve ostale institucije. Bez raspodele hrane - nema ničeg drugog. Susreti ne mogu da se organizuju, grupe ne mogu da se oforme, organizacije ne mogu da se uspostave, zajednice ne mogu da funkcionišu, kao ni druge institucije - počev od srod stva, pa sve do religije. Ono što važi za hranu, važi i za sve druge materijalne resurse koje ljudi crpe iz okruženja i distribuiraju međusobno. Bez ovih resursa društvo ne može da postoji. Zbog toga su mnogi sociolozi tvrdili da je privreda primarni društveni pokretač. Priroda privrednog sistema determiniše moguće tipove grupa, or ganizacija, zajednica, klasa, društvenih kategorija i drugih institucionalnih sistema, kao i njihove strukture i kulture. Ovo viđenje privrednog sistema kao primarnog pokretača možda jeste preuveličano, ali nećemo preterati ako priznamo da privreda oblikuje gotovo sve aspekte ljudskih društava.
Osnovni elementi svih privrednih sistema Svi privredni sistemi funkcionišu na osnovu nekih osnovnih elemenata (J. Turner, 1972; 1997; 2003): tehnologije, rada, kapitala i preduzetništva. Pošto se privreda sastoji od ovih činilaca, pokušaćemo da ih ukratko ana liziramo.
332
Sociologija
Tehnologija Tehnologija je znanje o upravljanju okruženjem. Pod tehnologijom obično podrazumevamo proizvod ovog znanja, ali je bolje tumačiti je kao jednostavno znanje koje može da se koristi za kontrolu nekog aspekta okruženja. Dakle, tehnologija je simboličkog karaktera, i deo je kulture, a nivo tehnološkog razvoja uticaće na sadržaj vrednosti, ubeđenja, ideologija i normi koje usmeravaju ponašanje i društveno organizovanje. Sem toga, tehnologija određuje pristup resursima koji neka populacija može da ima, način na koji se ti resursi proizvodnjom pretvaraju u robu, koja se potom raspodeljuje.
Rad Rad je, prostim jezikom rečeno, ljudska delatnost, ali je priroda te delatnosti raznolika i može da se odnosi na čitav niz aktivnosti - od zabadanja štapa u zemlju do pritiska tastera na kompjuteru. Tehnologija određuje ko liko će veštine i energije ljudi uneti da bi sakupili sredstva iz prirode i od njih proizveli dobra koja će, na kraju, raspodeliti između sebe. Sem toga, rad može da se analizira iz nekoliko uglova, na primer u zavisnosti od toga koliko je brojna radna snaga, koliko je obučena, koja je prosečna starost radnika, koji je procenat udela oba pola u radnoj snazi itd. Ponekad se rad označava terminom ljudski kapital. Po završetku ovih analiza, rad - baš poput novca i svih drugih oblika kapitala - može da se izmeri u odnosu na druge faktore, kao što su obrazovanje i stručnost.
Kapital Kapital je termin kojim se označavaju alati ili instrumenti koje ljude ko riste prilikom skupljanja resursa, proizvodnje i distribucije robe. Kao što je to slučaj sa radom, tehnologija utiče i na prirodu kapitala. Ljudi sa slabo ra zvijenom tehnologijom imaće jednostavne oblike kapitala, npr. luk i strele, koplja, štap za kopanje zemlje ili možda mlinski kamen i ćupove za kuvanje. Pomoću ovih alata oni pronalaze resurse u okruženju i obrađuju ih kako bi bili upotrebljivi i mogli da se distribuiraju. Narodi sa razvijenijom tehnolo gijom imaće širok spektar alata, kao što su mašine, fabrike, kamioni, putevi, čamci, avioni i mnoge druge sprave pomoću kojih se resursi crpe iz prirode, obrađuju i distribuiraju. Sem toga, likvidni kapital,1 odnosno novac i kredit, takođe se javlja u društvima sa razvijenom tehnologijom. U tom slučaju, ka pital je potencijal koji se može iskoristiti za kupovinu mašina, alata i usluga potrebnih za prikupljanje resursa, proizvodnju i distribuciju robe.
Preduzetništvo Preduzetništvo je način organizacije ostalih elemenata privrednog siste1 Likvidni kapital - oblik imovine koji se relativno lako može pretvoriti u sredstvo razmene u privredi (novac) (prim.prev.).
Privreda
333
ma, odnosno način na koji su tehnologija, rad i kapital međusobno poveza ni u procesu prikupljanja resursa, proizvodnje i distribucije robe. Kako se povećava obim neke privrede eskalacija organizacionih problema je neizbežna, što vodi stvaranju novih vrsta mehanizama i struktura za organizaci ju tehnologije, rada i kapitala. U početnoj fazi ljudske povesti preduzetništvom su se bavile male porodice u sastavu malih grupa lovaca i skupljača. Međutim, danas tržišta, pravni sistemi, fabrike, složene birokratije, državna regulatorna tela, korporacije i mnoge druge strukture funkcionišu kao preduzetnički mehanizmi, usklađujući tehnologiju, rad i kapital na još složenije načine.
Tipovi privrednih sistema Ekonomija lova i skupljanja Tokom većeg dela ljudske povesti, koja traje već 150.000 do 200.000 go dina, ljudska delatnost se odvijala u okviru ekonomije lova i skupljanja. U ovakvom privrednom uređenju grupice od 30 do 50 ljudi lutale su okolinom, prikupljajući samonikle biljke i loveći divljač. Tehnologija je bila jednostav na - ljudi su znali ponešto o biljkama i životinjama; kapital se sastojao od koplja i možda luka i strele; rad je bio podeljen po polu, pri čemu su se žene bavile ubiranjem plodova, dok su muškarci lovili. Preduzetničke funkcije su obavljale porodice u okviru grupe ili sami pojedinci. U ovakvim privrednim sistemima nije se proizvodilo mnogo, ali ni ljudi nisu mnogo radili - možda 15 sati dnevno. Kao što je spomenuto u prologu, antropolog Maršal Salins (1972) jednom prilikom je nazvao društvo lovaca i skupljača „prvobitnim društvom obilja“, jer je u njemu život bio lagodan, malo se radilo, a više vremena je ostajalo za dokolicu. Poznato je da su lovci i skupljači poznavali proces rasta biljaka, budući da su često bacali seme na prostoru staništa pre nego što bi krenuli dalje, jer su se nadali da će kasnije, kad se za nekoliko meseci vrate na to mesto, moći da ubiru plodove. Međutim, tokom većeg dela naše povesti ljudi su izbegavali da se skrase na jednom mestu. Zašto? Mislim da je odgovor jasan: ko bi želeo da iz godine u godinu obrađuje zemlju, seje, okopava bašte, žanje i da pokušava sačuvati šta može (Maryanski & Turner, 1992)?
Privreda uzgajanja biljaka Negde pre između 8.000 i 12.000 godina neki ljudi su se odlučili na na poran rad. Pojavila se hortikultura, koja se sastojala od znanja o semenju, biljkama i uzgajanju biljaka (tehnologija), štapova za prekopavanje zemlje, mlinskog kamenja i drugog ručnog alata (kapital), baštovanstva i žetve, što su uglavnom obavljale žene (rad), te srodničkih i seoskih organizacija
334
Sociologija
(preduzetništvo). Hortikultura se razlikuje od poljoprivrede po tome što ne uključuje upotrebu rala i drugih oblika energije koji se ne oslanjaju na ljud sku snagu, npr. uprezanje stoke za vuču, upotrebu energije vetra i vode. Ne može se sa sigurnošću reći zašto su ljudi prešli na ovako intenzivan rad, ali ću pokušati da ponudim nekoliko odgovora (Maryanski & Turner, 1992). Ljudi su se najpre trajno naselili blizu reka jer je tu bilo dosta ribe i buj nog rastinja. Zašto se seliti kad u okolini ima dovoljno hrane koju treba samo pokupiti? Uz višak hrane i sedelački način života, populacija je počela da raste; ljudi su počeli da iscrpljuju lokalnu vegetaciju i da istrebljuju divlje životinje jer se nisu selili, pa resursi nisu mogli da se obnove. Konačno, ove populacije su postale previše velike da bi se selile kao nekad, pa su počele da se bave hortikulturom, čime su načinile presudan korak, iako se sa pojavom sedelačkog načina života priroda društva drastično menja. Kada populacija raste neophodne su nove strukture kako bi se upravljalo aktivnostima razvijeno srodstvo i politički autoritet, a, sem toga, sada i teritorije moraju da se brane, zbog čega se javlja potreba za političkim autoritetom koji će upravljati vojskom. Tako je iniciran početak kraja prvobitnog društva obi lja. Za nekoliko hiljada godina lov i skupljanje zauvek će nestati. Postoje različiti oblici društava zasnovanih na hortikulturi, kao što su društva u kojima se ljudi bave uzgajanjem stoke. Postoje i ribarska društva, u kojima se celo selo i srodničke zajednice uključuju u pecanje. Ova društva su slična po tome što se oslanjaju većinom na ljudsku snagu i mogućnosti, a organizovana su po principu srodstva i malih seoskih zajednica.
Agrarna privreda Agrarni privredni sistemi su predstavljali značajan tehnološki pomak od hortikulture, jer uključuju znanje o tome kako se mogu iskoristiti snaga životinja i energija vode i vetra u osnovnim proizvodnim procesima. Ovaj pomak je podstakao dalji tehnološki razvoj, a metalurgija i livenje metala su među najvažnijim otkrićima. Kao rezultat toga, akumulacija kapitala u naprednijoj privredi znatno se uvećala. Otpočelo se sa širokom upotrebom novca, a uobičajeni su postali i metalni alati, prodavnice, vodenice, dru movi, kanali, kola sa točkovima i još sijaset raznog oruđa. Rad se još više specijalizovao, a stvorene su i nove vrste privrednih položaja i uloga - trgo vac, vlasnik prodavnice, zanatlija, bankar i druge uže specijalnosti. Predu zetništvo se značajno izmenilo pošto velike populacije više nisu mogle da se organizuju samo u seoske i srodničke strukture, pa su uspešno zamenjene tržištima, feudalnim političkim strukturama, trgovinama, esnafima, zako nom i ugovorima, većim organizacionim jedinicama, koje su počele da liče na moderne korporacije, kao i većim gradskim zajednicama na čijem su se tržištu mogle razmenjivati dobra i usluge.
Privreda
335
Industrijska privreda Industrijalizacija je proces upotrebe fosilnih goriva za rad mašina u fa brikama. Ovaj proces je započet tek pre dve stotine godina, ali je u potpu nosti izmenio svet. Industrijski privredni sistemi poseduju vrlo razvijenu tehnologiju za upravljanje okruženjem i njegovu kontrolu (zapravo, mogu i da ga unište), a nova znanja se neprestano razvijaju. Stvaranje kapitala uključuje novac i brojne nove načine za akumulaciju novca (npr. akcije ili obveznice) radi kupovine alata za proizvodnju, a broj i raznovrsnost alata i oruđa su, kao što znamo, zapanjujući. Rad postaje usko specijalizovan i sve više zahteva stručnost, a prodaje se na tržištu kao i sva druga dobra ili usluge. Preduzetništvo podrazumeva niz vrlo složenih mera i elemenata: državu i zakone, složene tržišne sisteme velikog obima, birokratije, fabrike i korporacije, koji služe za objedinjavanje kapitala, rada i tehnologije u po trazi za profitom. Ova transformacija privrede često se tumači u svetlu industrijske revolu cije, budući da je ona iz osnove izmenila organizaciju privrede, ali i drugih društvenih struktura i kulturnih sadržaja. Revolucija je otpočela u Engle skoj kada je Džejms Vat konstruisao parnu mašinu koja je imala nekoliko stotina puta veću snagu od ljudi i životinja. Zahvaljujući tom novom izvoru energije bilo je moguće pokretati mašine. Fabrike zasnovane na radu maši na privlačile su radnike, koji su dolazili u gradske zajednice da bi na tržištu rada prodali svoju radnu snagu za novac (ali malo novca). S pojavom fabri ka, mašina i dovoljnom radnom snagom mogla je da otpočne masovna pro izvodnja različitih vrsta robe i usluga, čime je stvoreno tako veliko bogat stvo (ali i siromaštvo za radnike) da su nekadašnji zemljoposednici izgubili na uticaju. Vlast se usmerila ka više demokratskom profilu, naročito pošto je nova klasa, sačinjena od trgovaca i industrijskih radnika, zahtevala veći uticaj na političke odluke. Usled veće proizvodnje i distribucije javila se po treba za više usluga, što je uticalo na razvoj i širenje obrazovanja. Kako su se pojavljivale najrazličitije vrste privrednih aktivnosti, specijalizacija je rasla pošto su se radnici zapošljavali u sve užim sektorima, odnosno oblastima. A sa većim bogatstvom, potrebom za obrazovanjem, demokratijom i većom složenosti državno uređenje se širilo, pa su se vremenom oformile nove in stitucije, kao što su nauka i prosveta, a druge su se, poput religije, izmenile. Sve ove dramatične promene odigrale su se u poslednjih 250 godina, pa stoga ne iznenađuje to što se industrijalizacija doživljavala kao revolucija. Prevazilaženje industrijalizacije je teklo mirnije, mada ni ono nije bilo ništa manje revolucionarno u pogledu uticaja na živote ljudi. Ova mirnija revo lucija često se naziva postindustrijalizacija.
Postindustrijska privreda Postindustrijski privredni sistemi, kao što je ovaj čiji smo mi deo, pred stavljaju pomak u prirodi rada. Kako se tehnologija, na primer robotika,
Sociologija
336
razvija i koristi za izgradnju novih oblika kapitala, radna snaga se sve više angažuje oko tehnološkog napretka, usluga, tržišnih aktivnosti, a sve manje oko fizičkog rada. Dakle, kada su intelektualni poslovi postali brojniji od fizičkih, stvoreno je postindustrijsko društvo. Sa postindustrijalizacijom novac i tržišta postaju dinamičniji i nepostojaniji, usled čega se promet robe i usluga na svetskom nivou vrtoglavo ubrzava. Proces urbanizacije i suburbanizacije se intenzivira pošto organizaciju rada preuzimaju birokratske strukture koje privlače radnike, pri čemu se stvaraju nova tržišta za organi zaciju usluga, koja okupljaju još više radnika u gradskim sredinama. Država i vlasti proširuju funkcije radi kontrole i regulisanja složene privrede. Bu dući da su potrebne profesionalne i tehničke diplome za nova radna mesta u oblasti uslužne delatnosti - razvija se i obrazovanje. Ovaj pomak u prirodi rada vidi se na slici 17.1, na kojoj je procentualno prikazan odnos rada u oblastima poljoprivrede, fizičkih i službeničkih poslova u prošlom veku. Na slici 17.2. prikazan je pad u oblasti proizvodnih delatnosti u poslednjih ne koliko decenija.
Izvor: Statistical Abstracts (1999: Table 677), (2003: Table 579). Slika 12.1. Relativan procenat radne snage u oblastima poljoprivrede, fi zičkih i službeničkih poslova u SAD
Neki smatraju da se trenutno odvija druga revolucija - informaciona revolucija - čiji je nastanak omogućen pojavom kompjutera i tehnologija
Privreda
337
koje mogu da skladište informacije, šalju povratne informacije i uređuju ih neverovatnom brzinom. Ipak, s neke druge tačke gledišta, informacione tehnologije samo ubrzavaju zapošljavanje ljudi u oblasti nemanuelnih i profesionalnih činovničkih profesija, tako da se mogu smatrati delom postindustrijalizma. Naravno, za pedeset godina, kad mene više ne bude bilo, a vi budete ostareli, ljudi će možda otkriće kompjutera smatrati mnogo revo lucionarnijim nego mi danas. Postindustrijalizaciju možemo posmatrati i iz ugla izmene u količini ka pitala i radne snage uloženih u: • • •
primarni sektor, koji se zasniva na iskorišćavanju resursa i sirovina iz okruženja; sekundarni sektor, koji se bavi obradom sirovina; i tercijarni sektor, koji se odnosi na pružanje usluga članovima druš tva.
U određenom smislu, evolucija privrede teče od primarnog, preko se kundarnog, pa sve do tercijarnog sektora. Od velikog je značaja podatak da postindustrijalizacija podrazumeva da se sve više radne snage upošljava u tercijarnom sektoru.
Tendencije u postindustrijskim privrednim sistemima Reorganizacija proizvodnje Fabrički sistem u kome su mašine i rad objedinjeni da bi se proizvela roba bio je obeležje industrijske privrede. Fabrike u doba postindustrijalizacije i dalje postoje, ali sada, usled upotrebe kompjutera i robotike, uključuju veći stepen automatizacije. Takvim fabrikama je potrebno manje radnika, što je jedan od razloga smanjenja broja fizičkih poslova. Ovo smanjenje nosi važne posledice po klasno raslojavanje, jer ovi dobro plaćeni fizički poslovi ne mogu da budu polazna tačka za sve ljude koji žele da se popnu naviše na klasnoj lestvici - jednostavno nema dovoljno posla za sve. Sem toga, kako troškovi rada u postindustrijskim društvima rastu, sa povećanjem poreza i stepena državne regulacije, fabrički rad se često izvozi u siromašne zemlje, u kojima je radna snaga poslušna i spremna na gotovo sve, i gde su vlade voljne da tolerišu zloupotrebe na radnom mestu i zagađenje životne sredi ne. Kao rezultat toga, za radnike u postindustrijskim društvima ostaje još manje visokoplaćenih poslova u fabrikama.
Sociologija
338
godina
Izvor: Department of Labor Statistics (2003). Slika 17.2. Smanjivanje broja proizvodnih poslova u Sjedinjenim Država ma, 1979-2003.
Fabrike sve češće postaju mesta u kojima se sklapaju delovi napravljeni u drugim fabrikama. Na primer, sve češće se dešava da prilikom proizvod nje automobila suizvođač radova pravi platforme, metalne panele, sedišta i kontrolne table, električnu strukturu i druge delove, koji se zatim šalju u veću fabriku, gde se sklapaju pomoću mašina kojima upravljaju ljudi preko kompjutera. Sem toga, iako i dalje postoje ogromne fabrike za proizvodnju velikih i složenih proizvoda, kao što je automobil, sve veći broj fabrika je male veličine i koristi visoku tehnologiju, bilo da pravi delove za veće fabri ke ili proizvode za relativno male sektore, kao što su valjani čelik, elektron ski materijali, nameštaj i drugi specijalni proizvodi čija proizvodnja u većim fabrikama ne bi bila isplativa.
Proizvodnja usluga Postindustrijska privreda se ne odlikuje samo promenama u industrij skom sistemu već i povećanom proizvodnjom usluga, kao što su obrazo vanje, administracija, bankarstvo, berzansko posredovanje, osiguranje, ra čunovodstvo, reklamiranje, menadžment, popravke, selidbe, distribucija, veleprodaja i mnoge druge usluge. Ove usluge: (a) omogućavaju radnicima da ovladaju potrebnim veštinama; (b) omogućavaju da kompjuteri, mašine i ljudi rade zajedno; (c) olakšavaju organizaciju drugih proizvodnih aktivnosti; (d) omogućavaju prodaju i distribuciju proizvoda; (e) stvaraju nove tehnologije; i (f) pružaju mnoge druge usluge potrebne za iskorišćavanje i preradu re sursa, te prodaju robe na tržištu.
Privreda
339
U postindustrijskim privrednim sistemima vlada upošljava veći broj lju di, pošto je u složenim društvima neophodno sprovođenje kontrole i koor dinacije aktivnosti posredstvom policije, zakona, sudova i većeg broja regulatornih tela, a, sem toga, treba uspostaviti i javni sistem obrazovanja. Kao rezultat svih ovih procesa, procenat zaposlenih u uslužnom sektoru državne uprave raste. Birokratizacija aktivnosti u drugim institucionalnim sistemima takođe utiče na povećanje proizvodnje usluga, a time i na broj službeničkih poslo va. Na primer, obrazovnim ustanovama - od osnovne škole do univerziteta - potrebno je nastavno i upravno osoblje. Što su veće organizacije koje su namenjene pružanju određene vrste usluga - npr. medicina, nauka, sport i religija - potrebno je angažovati više radnog i upravnog osoblja kako bi se organizovale proizvodnja i distribucija. Slobodno vreme, rekreacija i sport razvijaju se kao oblici privrednih ak tivnosti u postindustrijskim društvima. Svi ovi proizvodi (aktivnosti) tesno su vezani za različite uslužne delatnosti. Ako im pridodamo i industriju za bave - počev od filmova i kompjuterskih igara, pa do televizije i predstava na Brodveju - videćemo da u velikom društvu, kao što je američko, proi zvodnja usluga uključuje milione radnika. Složena privredna aktivnost dramatično povećava stepen profesionaliza cije. Obrazovanje postaje unosan posao, a diplome su namenjene budućim ključnim igračima u različitim institucionalnim sferama - u oblasti prava to će biti advokati i sudije, doktori i sestre u medicini, istraživači u nauci, nastavnici u školama, sveštenici u religiji, a slično važi za gotovo sve vrste aktivnosti koje uključuju proizvodnju i distribuciju usluga. Dakle, proizvod nja usluga povećava stopu profesionalizacije, koja, s druge strane, povećava proizvodnju usluga. Ponekad se čini da ljudi više ne prave ništa, već samo da pružaju usluge u većim organizacijama koje proizvode druge usluge ili proizvode robu u fabrikama, a radom u tim fabrikama upravljaju mašine i kompjuteri. Ipak, fabrikama su i dalje potrebni radnici: mnogi poslovi se moraju uraditi ruč no - od održavanja domaćinstva i popravki do primanja porudžbina i pri preme hrane u restoranima brze hrane. Međutim, u postindustrijskim druš tvima manuelni rad se plaća vrlo malo, čime se još više pogoršava položaj ljudi koji su prinuđeni da se bave ovim fizičkim poslovima.
Širenje tržišta Mi smo u toj meri navikli na novac i kredite da obično zaboravljamo ka kav značaj oni imaju. Tržišta su stara tek nekoliko hiljada godina i u početku su se zasnivala na razmeni robe. Međutim, tokom poslednjih 3.000 godina novac i krediti su postali deo tržišta, što je ljudima omogućilo da ispune svoje potrebe posredstvom novca - kojim se mogu kupiti bilo koja roba ili usluga, naravno ukoliko ga osoba ima dovoljno. Kredit je polako krčio put
340
Sociologija
ka tržišnim transakcijama, omogućivši ljudima da kupuju i kada nemaju ceo potreban iznos pri ruci. A danas, kako ljudi zalažu svoja buduća prima nja kupujući na kredit, privredu vode kreditne kartice ili „plastika“. Pošto je ekonomija oslobođena ograničenja koja nameće prosta trampa, gde se jedna roba (npr. piletina) može razmeniti za drugu (npr. svecu), šire nje privrede se može ubrzati. Da bi do razmene moglo da dođe neko mora da nađe proizvođača (sveće) kojem je potrebna druga roba (pile), ali ovo pronalaženje ljudi čije se potrebe i mogućnosti uklapaju predstavlja veliko ograničenje. Međutim, pojavom novca i kredita ovaj nedostatak je uklonjen. Sada ljudi mogu da izraze bilo koju želju; ta želja potom stvara potražnju; potražnji se prilagođavaju proizvođači koji traže nove oblasti poslovanja gde mogu da prodaju svoju robu. Kao rezultat ovih procesa, ne samo da obim proizvedene robe raste već je i raznolikost robe sve veća. Potražnja na tržištu, koja podstiče proizvodnju veće količine dobara i različitih vrsta robe, održava se u postindustrijskim društvima posredstvom reklamiranja, tako da ljudske potrebe za robom nikad ne nestaju. Stoga ljudi počinju da žele sve više i više, pošto reklame stimulišu njihove apetite, što dovodi do toga da se ti novi apetiti pretvaraju u potražnju, koja, potom, dovodi do porasta proizvodnje. Sa postindustrijalizmom tržišta poprimaju globalni karakter. Trgovina među zemljama je postojala otkad postoje i zemlje, ali priroda globalnih tržišta je izmenjena novim transportnim i komunikacionim tehnologijama. Sada je moguće trenutno preneti novac na finansijska tržišta u bilo kom delu sveta. Velike količine robe mogu za nekoliko sati da se otpreme u kon tejnerima i istovare pomoću mašina kojima upravljaju kompjuteri. Upravo kontejnerski prevoz čini uvoz robe iz Kine i od drugih jeftinih proizvođača tako unosnim, jer kontejner može da se ukrca na brod, preplovi okean, a na kopno se istovari dizalicom povezanom sa kompjuterom, i sve to u roku od samo nekoliko dana. Ljudi danas mogu da oblete planetu za nekoliko sati, a ne kao nekad - za nekoliko meseci, i da prodaju, kupuju i pružaju usluge. Sem toga, kompjuterske mreže čine da se sve faze posla - od računovodstva, skladištenja i popisa robe, preko reklame, prodaje i kupovine, pa do dizajna i finansiranja - odvijaju gotovo trenutno na globalnom nivou. Sada praktično sve može da postane roba, kako ističu postmodernisti. Svaka stvar, osoba, fizički objekat, informacija ili simbol mogu da se iznesu na tržište i prodaju. Jednom reči, ništa nije sveto: ukoliko dovoljan broj ljudi sa novcem ili kreditom to želi - sve može da se iskoristi, upakuje, iznese na tržište i proda. Odnosno, pred našim očima se odvija komodifikacija2 sveta. Mi danas možemo da kupimo simbole drugih kultura - npr. svete teksto ve ili narodnu nošnju; možemo da kupimo bilo šta u bilo kom delu sveta, počev od plutonijuma, pa do motocikala marke „harli dejvison“; možemo da kupimo bilo koju uslugu - od prostitucije do servisiranja kompjutera; 2 Tj. pretvaranje svega u robu (prim. prev.).
Privreda
341
možemo da kupujemo ljude, da usvajamo decu s drugih kontinenata ili da kupujemo bračne partnere; a gotovo svugde možemo da kupujemo i in formacije. Teško je proceniti koliko daleko će ove tendencije odmaći, ali je činjenica da su za samo 50 godina globalna tržišta i komodifikacija uspeli da transformišu društva sveta.
Hiperdiferencijacija Očigledno je da privredne aktivnosti, kao i aktivnosti u drugim oblastima, postaju sve specijalizovanije. Mi zauzimamo specijalizovane položaje u specijalizovanim organizacijama u okviru specijalizovane oblasti u privredi. Postmodernisti bi rekli da ovo razlaganje društvenog života ima kontraintuitivan ishod; dediferencijaciju. Kako hiperdiferencijacija može da stvori svoju suprotnost? Argument sledi, a vama ću prepustiti da odlučite da li se on poklapa sa vašim iskustvom. Dakle, što je svet više razjedinjen i podeljen granice između specijalizovanih aktivnosti su slabije. U prostijim društvima diferencijacija često nameće neprobojne granice - zemljoradnik nije mogao da postane zemljoposednik, mason, sveštenik, ili neki zanatlija da postane kovač, zato što su ove podele imale veliki značaj a granice su bile dobro ču vane. Međutim, u današnje vreme svako sebe može da proglasi religijskim vođom i da stekne pristalice; ljudi dobijaju diplome preko obrazovnih in stitucija na internetu; pojedinci prelaze iz jedne društvene klase u drugu, a, zapravo, cilj pojedinca u životu jeste da poboljša svoj klasni položaj. Slično važi i za sve oslabljene delove složenog, postindustrijskog društva.
Hiperracionalnost Obeležje birokratije je racionalnost: organizacija aktivnosti obezbeđuje da se na efikasan način obavljaju različiti poslovi, od pobede u ratu do pro izvodnje robe. Prisetimo se Veberovog „idealnog tipa“ birokratije, koji smo pomenuli u jedanaestoj glavi. Ovaj oblik racionalnosti prodro je u skoro sve aktivnosti u postindustrijskim društvima. Naglasak je na brzini, efikasnosti, troškovima i dobiti, te profitu - često i po cenu drugih vrednosti kao što su moral, ljudsko dostojanstvo ili zajedništvo. Sem toga, hiperracionalizacija depersonalizuje svet3 i vodi onome što je Džordž Ricer nazvao „proizvodnja ničega“, pod čime podrazumeva standardizovanu, centralno kontrolisanu i masovno proizvedenu robu lišenu jedinstvenosti i prepoznatljivosti. Na suprot tome, proizvodnja nečega obuhvata lokalno proizvedenu robu, koja je jedinstvena. Brza hrana je možda najbolji primer proizvodnje ničega, jer se obroci pripremaju na isti način širom sveta, ali, sem toga, kud god da pogledamo, možemo uočiti racionalizaciju dovedenu do neverovatnih razmera, tako da jedinstveni i prepoznatljivi proizvodi i lokalni proizvođači praktično bivaju zbrisani sa tržišta. Na primer, Wal-Mart je američki lanac supermarketa koji svugde izgledaju isto i u kojima se prodaje masovno pro3
Odnosno, lišava ga osobenosti (prim. prev.).
342
Sociologija
izvedena roba, a uprkos tome što na ulazu stoji osoba koja vas pozdrav lja4, a zaposleni vas uvek pitaju da li vam mogu pomoći, Wal-Mart prodaje robu na bezličan način (ali i po niskoj ceni). Zapravo, Wal-Mart je možda jedna od najracionalnijih kompanija na svetu - sa sofisticiranim sistemi ma popisa robe, efikasnim5 skladištenjem, brzim distributivnim sistemom, u kome roba ulazi na jednoj strani magacina, a izlazi na drugoj, i sa još mnogo inovativnih metoda. Njegovo poslovanje dovodi lokalno poslovanje i maloprodajne objekte do bankrota. Kada je roba koju kupujemo ovako obezličena, ljudi postaju - kako tvrde mnogi postmodernisti - zombiji koji idu u hipermarkete i kupuju istu robu na isti način. Činjenica da ljudima odgovara ovakav način kupovine, u zavisnosti od tačke gledišta, može se okarakterisati kao loša ili kao dobra. Međutim, ironija hiperracionalizacije leži u tome što je ona često iraci onalna, odnosno - efikasnost može da bude narušena. Na primer, restoran brze hrane je osmišljen da bi se brzo pružila usluga, te da bi uslužena mušte rija iz njega brzo izašla. Međutim, ovakvi restorani teško da se mogu nazvati brzim i efikasnim tokom pauze za ručak, kada se često naprave dugački re dovi. Kupovina subotom u Wal-Martu, kada je supermarket prepun kupaca, uopšte nije zabavna. Dakle, pokušaj da se organizacije učine superefikasnim često vodi ka neefikasnosti, jer organizacija poznaje samo jedan način funkcionisanja i ne može da bude dovoljno fleksibilna kada se uslovi promene.
Postindustrijske privrede: kratak pregled Šta možemo da očekujemo u nastavku procesa postindustrijalizacije? Pre svega, pošto će skupljanje resursa, proizvodnja i distribucija robe i usluga uključivati odnose među zemljama globalizacija će se nastaviti. Drugo, pro izvodnja usluga će nastaviti da se ubrzava, a proizvodnja robe će se seliti van zemlje, u potrazi za jeftinom radnom snagom. Treće, proizvodnja usluga će se takođe seliti iz razvijenijih i bogatijih zemalja ka zemljama u razvoju, kao što su zemlje istočne Evrope, Kina, Indija i drugi delovi južne Azije. Četvrto, masovni marketing i maloprodajne mreže i dalje će dovoditi do propadanja malih preduzeća, ali će u isto vreme stvoriti nove oblasti (niše) za poslove koji mogu zadovoljiti ljudsku potrebu za jedinstvenim dobrima i uslugama. Peto, hijerarhije tradicionalnih birokratija mogu da se razdvoje na horizontalne strukture koje će obuhvatati profesionalce kojima je po trebna fleksibilnost da bi ispunili ciljeve organizacije. Hijerarhija će opstati, i u fabričkom radu će biti dopunjena mašinama kojima će upravljati kom pjuteri. Šesto, velike korporacije će nastaviti da posluju globalno i sve više 4 „Pozdravljač“ (engl.greeter) je neka vrsta maskote koja na ulazu u supermarket uz osmeh želi kupci ma dobrodošlicu, saslušava njihove sugestije i molbe, a neretko daje i savete za kupovinu (prim. prev.). 5 Princip „tačno na vreme“ (engl. just-in-time) odnosi se na visokoefikasan oblik poslovanja čiji je cilj da se uspostavi idealan protok proizvoda i materijala i da se reaguje na zahteve potrošača, čime su troš kovi svedeni na minimum a dobit maksimirana. Kada se razmatra u pogledu skladištenja robe ovakav vid poslovanja podrazumeva smanjivanje zaliha, a time i troškova (prim. prev.).
Privreda
343
izlaziti iz dometa vladine kontrole i regulacije zemlje u kojoj su smeštene. Sedmo, nastaviće se ubrzan protok rada i kapitala širom sveta. Kapital će biti u potrazi za niskoplaćenim radom, dok će rad nastojati da migrira tamo gde se kapital investira u sisteme proizvodnih pogodnosti. Stoga će se legalna i ilegalna migracija ubrzati. Osmo, radna snaga će biti sve oštrije podeljena na visokoobrazovan, visokokvalifikovan i bolje plaćen sektor, s jedne strane, i na manje obrazovane, niskokvalifikovane i slabije plaćene fizičke radnike, s druge strane, usled čega će nejednakost u postindustrijskim zemljama po rasti. I, konačno, usled sistema povezanosti u okviru svetske privrede, opa snost od globalnog privrednog raspada u proizvodnji nateraće korporacije i vlasti da pronađu nove oblike privrednog upravljanja tržištima, korporaci jama i vladama na svetskom nivou.
Američka privreda Američka privreda je postindustrijska, dakle njena radna snaga je sve više nemanuelnog karaktera. I, kao što već znate, trenutno se odvija trka za diplomama - zapravo, inflacija diploma - među pojedincima kao što ste vi, koji pokušavaju da dobiju potvrdu o stručnoj osposobljenosti za određene vrste nemanuelnih poslova (Collins, 1979). U suštini, studenti se spremaju da se izlože i prodaju na vrlo konkurentnom tržištu rada. Teorije konflikta bi naglasile da ovakve okolnosti izazivaju znatnu tenziju između ljudi koji se bore i nadmeću za diplome i poslove u kompanijama, dok kompanije pokušavaju da pronađu ljude koji će raditi za što manju platu. Takvi poslovi su dostupni u okviru profitnih i neprofitnih kompanija, kao i vladinih organizacija, koje su u različitoj meri organizovane kao bi rokratske strukture. Relativno mali broj vas će nastaviti porodični posao, ili će raditi samostalno, jer ćete verovatno biti uključeni u grupe u okviru složenih organizacija određene vrste. Korporacije u Americi su privatne, poseduju ih porodice ili, još češće, deoničari, i nepoverljivi zajmodavci. Oni se nadmeću jedni s drugima u okviru lokalnih, regionalnih, nacionalnih i, sve češće, svetskih tržišta. Sudbina pojedinca u kompaniji - bilo daje fizički radnik ili službenik - zavisiće od toga kako korporacije na ovim tržišti ma posluju. Sa dramatičnim širenjem svetske privredne aktivnosti i selid be kompanija širom sveta privredni život će za većinu ljudi biti nestabilan usled velike konkurencije. Ukoliko neko radi u vladi, ili možda kao plaćeni profesionalac u dobrovoljnoj organizaciji, njegova sigurnost zavisiće od poreskih prihoda ili od priloga, a oba faktora su vezana za uspeh korporacija na domaćim i inostranim tržištima, kao i za oporezivi prihod radnika u tim korporacijama. Pošto potreba za vladinim uslugama neprestano raste, uprkos ideološkim zalaganjima za povećanje efikasnosti vladine birokratije, značajan deo radne snage je angažovan u pružanju vladinih usluga. Ipak, u
344
Sociologija
skorijoj budućnosti, veći deo američke radne snage verovatno neće biti za poslen u velikim korporacijama ili u vladi, već u malim preduzećima, koja su naročito osetljiva na domaću i svetsku konkurenciju i privredne cikluse. U ovoj mešavini organizacionih struktura jasno se mogu uočiti određene tendencije (Turner & Musick, 1985).
Oligopol Jednu od ovih tendencija predstavlja oligopol, u kome relativno mali broj korporacija proizvodi određenu vrstu robe ili usluga i kontroliše njiho vo tržište. Korporacije nastoje da kontrolišu svoje okruženje kako im ne bi naudila konkurencija koja bi dovela do pada cena i smanjenja profita. Karl Marks je predvideo da će doći do „opadanja profita“ usled međusobne kon kurencije kompanija, sve do tačke kada one više ne budu mogle da stvaraju profit, čime će dovesti kapitalističku privredu do kolapsa, a kolaps će voditi u revoluciju. Korporacije često izbegavaju ovaj problem time što otkupljuju, odnosno preuzimaju konkurentna preduzeća, ili tako što se udružuju, čime stiču kontrolu nad velikim segmentima tržišta i mogućnost da propisuju cene kako bi što više povećali profit. Na primer, relativno mali broj korpo racija kontroliše tržište u velikim industrijskim sektorima kao što su indu strija aluminijuma, automobila, hemije i čelika, računovodstvo, reklamno tržište, tržište akcija i obveznica, radija i televizije, zabave i masovne proda je. Kako se korporacije u okviru ključnih tržišta budu širile ta tendencija će se verovatno nastaviti.
Multinacionalizacija korporacija Korporacije sve više postaju multinacionalne, tražeći načine da maksimiraju profit korišćenjem kapitala i rada stranih zemalja, te prodajom robe i usluga u njima. I obratno, strane korporacije prodaju robu i usluge u Sje dinjenim Državama, a neke industrije, kao što je automobilska, otvorile su i svoje fabrike u Sjedinjenim Državama. Iako ovakve fabrike obezbeđuju plate radnicima, profit se vraća natrag u zemlju porekla i nije u opticaju u domaćoj privredi. Sem toga, strane kompanije koje otvaraju fabrike u Sjedi njenim Državama u boljem su položaju nego domaće kompanije, jer uglav nom unajmljuju radnike koji nisu članovi sindikata. Čak i kada strane kompanije ne bi gradile fabrike u Sjedinjenim Drža vama u mnogim segmentima domaćeg tržišta dominirale bi strane kom panije. Na primer, na tržištu potrošačke elektronike (izuzev računara), koja obuhvata robu kao što su televizori, kamere, video-oprema i video-igre, u velikoj meri dominiraju strane kompanije. Kao rezultat toga, domaće kom panije teško ulaze na tržište, što primorava radnike koji bi mogli da se zapo sle u njima da potraže posao negde drugde.
Privreda
345
Tabela 17.1. Procenjeni broj visokostručnih poslova koji se sele iz SAD“
Vrsta privredne aktivnosti
Broj poslova 2005.
2006.
3.700
37.000
Umetnost, dizajn
6.000
30.000
Pravo/zakon
14.000
75.000
Prodaja
29.000
227.000
Arhitektura
32.000
184.000
Menadžment
37.000
288.000
Poslovanje
61.000
348.000
Kompjuteri
109.000
473.000
Službe za podršku
295.000
1.700.000
Ukupan gubitak radnih mesta
588.000
3.300.000
Nauke o
aU
životu1
Indiju, Meksiko, Kinu, na Tajvan i Filipine.
Izvor: Business Week, August 24,2003,38.
Iako američke kompanije veliki deo poslovanja obavljaju u inostranstvu, prisutna je tendencija ka izvozu mnogih usluga, vezanih za administraciju, inženjering i marketing, u zemlje u kojima je rad jeftiniji. Rezultat toga jeste da se mnogi službenički i profesionalni poslovi izvoze. Sem toga, korpora cije koje se bave proizvodnjom različitih vrsta robe - od obuće i odeće do većine elektronike - sada koriste jeftinu stranu radnu snagu da bi proizve le usluge koje se u Sjedinjenim Državama reklamiraju kao američke robne marke. Dakle, izvoze se poslovi vezani za proizvodnju upravo one robe koju domaći radnici moraju da kupuju.
Opadanje procenta članstva u sindikatima Kako se povećava broj radnika u sektoru službeničkih poslova, broj fi zičkih radnika koji su članovi sindikata opada. Ova dramatična tendenci ja, prikazana na slici 17.3, nije samo rezultat zaokreta u postindustrijskoj privredi od fizičkih ka uslužnim poslovima, već takođe predstavlja ishod ranije navedenih trendova. Strane kompanije često pokušavaju da izbegnu unajmljivanje članova sindikata. Domaće kompanije izvoze poslove u druge zemlje. Sem toga, korporacije mogu da zaprete izvozom poslova u druge zemlje, što je način da se sindikati oslabe ili prosto jeftina smicalica da se iznude ustupci u pogledu politike plata. Kombinacija svih ovih elemena-
Sociologija
346
ta dovela je do toga da kompanije i sami radnici često odbijaju članstvo u sindikatima, što dovodi do smanjenja plata i povlastica članova sindikata, izuzev u nekoliko određenih industrija.
godina
Izvor: U. S. Department of Labor, Handbook of Labor Statistics (Was hington, DC: U. S. Government Printing Office, 1983), p. 137. Statistical Abstracts (2003: Table 630). Slika 17.3. Članstvo u sindikatima od 1930. do 2000. godine
Profesionalizacija U postindustrijskoj američkoj privredi došlo je i profesionalizacije mnogih poslova, koji sada zahtevaju određeni nivo obrazovanja i svedočanstva o osposobljenosti za obavljanje određenih vrsta delatnosti. Me đutim, profesionalni rad u velikim kompanijama se sve više birokratizuje, što dovodi do toga da profesionalci nekad moraju da pogaze svoj profesi onalizam zarad interesa korporacije. Na primer, organizacije za očuvanje zdravlja (Health Maintenance Organization) izmenile su način rada doktora i bolnica. Kada neka od ovih organizacija poseduje kliniku ili bolnicu, one funkcionišu kao preduzeća, praveći kalkulaciju da li pružanje zdravstvene zaštite može da naknadi sve troškove. Čak i kada su ove organizacije zadu žene samo za zdravstveno osiguranje obezbediće jedva dovoljno novca za proceduru, čime iznuđuju pravljenje kompromisa u zdravstvu. Skandali u računovodstvu tokom poslednjih decenija - među kojima su najpoznatije
Privreda
347
afere Enron i Vorldkom - rezultat su postupaka velikih računovodstvenih firmi koje su žrtvovale profesionalizam zarad profita. Sada čak i univerziteti moraju da se nadmeću za donacije kompanija, čime se ishod istraživanja i njihova prosvetna misija često dovode u pitanje. Dakle, profesionalizacija će se nastaviti, ali profesionalci neće biti u mogućnosti da svoju stručnost iskoriste u pravoj meri pošto će sve više njih biti zaposleno u velikim kor poracijama usmerenim na profit.
Sistem vladavine i privreda Uprkos moćnim ideologijama koje zagovaraju slobodna i neregulisana tržišta, vlast će uvek biti uključena u regulaciju mnogih aspekata privrede. Kapitalistička privreda je usmerena ka profitu, pa kompanije ne bi vodile računa o kontroli zagađenja životne sredine, bezbednosti i zdravlju radnika i drugim „troškovima“, ukoliko ne bi postojala vladina regulacija. Sem toga, problemi računovodstvene prakse, prevara, nestabilnih berza, lažnog pred stavljanja, povećavanja cena zbog oligopola, te druge neizostavne posledice slobodnog tržišta, moraju se na neki način regulisati. Slično tome, potrebno je regulisati ponudu novca i kredita kako bi se kontrolisale inflacija i deflaci ja. Stoga je u velikim i složenim privrednim sistemima neophodna državna regulacija, pa je to jedan od glavnih razloga širenja vladinih regulativnih aktivnosti u postindustrijskim privrednim sistemima. Kako se vlast širi, neophodno je da se pojedinci i korporacije oporezuju da bi se zaposlenima u vladi obezbedio dohodak. Oporezivanje je uvek osetljivo pitanje u društvu, naročito u američkom, pa privredni subjekti gotovo uvek podržavaju zakone koji ih oslobađaju nekih poreza i koji uskraćuju podršku vladinim telima koja regulišu poreze. Rezultat je jedan ciklus koji započinje suzbijanjem regulacije, čime se problemi i zloupotrebe nanovo javljaju i dovode do ponovnog uspostavljanja regulacije. Ova vrsta ciklične dijalektike između aktera u vladi i privredi neizbežna je.
Rastuća nejednakost Kao što smo videli u četrnaestoj glavi, nejednakost u prihodima je po rasla tokom prošle decenije. Veći deo ove nejednakosti rezultat je podele radne snage na veći, slabije plaćen sektor i na bolje plaćen sektor fizičkih i službeničkih poslova. Imajući u vidu veliki broj siromašnih članova društva, jaz između bogatih i manje bogatih sve više se širi, što dovodi do toga da veoma visok procenat američke populacije mora da radi za niže nadnice i bez beneficija kao što su zdravstveno i penzijsko osiguranje. Ovaj segment radne snage predstavljaće sve veći problem u budućnosti, jer će radnici zahtevati dohodak i medicinsku negu u starijoj dobi. Ovaj problem je naročito izražen u Sjedinjenim Državama zbog:
Sociologija
348 • • • •
relativno niskog oporezivanja korporacija i pojedinaca (u poređenju sa drugim industrijskim i postindustrijskim društvima); sve manjeg broja članova sindikata, u kojima bi radnici imali više plate i više povlastica; izvoza poslova, koji su nekad bili dobro plaćeni i nudili velike bene ficije, ka oblastima sa jeftinijom radnom snagom; i opšteg nedostatka saosećanja bogatih sa siromašnima.
Porast rizika za radnike Još jedan očigledan trend u američkoj privredi jeste porast rizika koji radnici preuzimaju. Usled konkurencije na tržištu korporacije su prinuđene da umanje troškove, pa nastoje da se oslobode preuzimanja obaveze obezbeđivanja penzionog i zdravstvenog osiguranja za svoje radnike. Penzioni sistem utvrđenih beneficija, koji radnicima garantuje određen iznos penzije i zdravstvenih beneficija na osnovu njihovog položaja na poslu i radnog sta ža, ubrzano nestaje. A i one retke industrije koje su zadržale beneficije - na primer avionske agencije starog kova, automobilske kompanije i neke indu strije čelika - traže načine da ih umanje. Troškovi ovih programa sada ugro žavaju opstanak mnogih kompanija na tržištu, jer njihovi konkurenti ne moraju da plaćaju utvrđene penzione doprinose. Zapravo, neke kompanije su smišljeno bankrotirale da bi se oslobodile obaveze uplate zdravstvenog i penzionog osiguranja svojim radnicima. Na primer, 1979. godine blizu 40% radnika uplaćivalo je neku vrstu utvrđenih penzionih doprinosa, a 2001. godine to je činilo 20% radnika, što nam govori da radnici sve više rizikuju svoju buduću penziju i zdravstveno osiguranje. Mnoge kompanije jedno stavno prebacuju poslove u druge kompanije koje ne daju ni penzione ni zdravstvene beneficije, izuzev socijalnog osiguranja (koje će i samo propasti u roku od nekih četrdeset godina); druge kompanije otvaraju penzijske ra čune na koje i poslodavci i zaposleni uplaćuju deo novca, dok je upravljanje tim računom prepušteno radniku, a ne kompaniji. Ukoliko radnici za vreme radnog veka ne uštede dovoljno novca imaće dosta problema u starosti, a ukoliko program javne zdravstvene zaštite bude predstavljao prevelik izda tak za vladu penzioneri možda neće imati odgovarajuću zdravstvenu negu. Uz ovaj povećan rizik koji preuzimaju radnici prisutno je i smanjenje realne osnovice zarada mnogih radnika. Minimalna plata, izražena u kon stantnoj (stalnoj) valuti6, iznosila je 7,78 američkih dolara po satu (izraženo u realnoj kupovnoj moći) 1978. godine, dok danas iznosi 5,15 dolara po satu. Skoro svi ovi radnici, ukoliko uopšte uplaćuju penzione doprinose, to čine preko sistema socijalnog osiguranja (mnogi rade „na crno“ i stoga ne uplaćuju nikakve doprinose socijalnom osiguranju). Sa 5,15 dolara po satu nemoguće je uštedeti za uplatu zdravstvenog osiguranja, pa tako svi 6 Izraz konstantni dolari (engl. constant dollars) odnosi se na fiksirane cene (vrednosti valute) iz bazne godine, tj. godine u odnosu na koju se vrši poređenje cena i vrednosti (prim. prev.).
Privreda
349
ovi radnici preuzimaju mnogo veće rizike, koji će se još uvećati u trenutku njihovog penzionisanja. Poslednjih godina prisutan je politički pritisak za privatizaciju jednog dela sistema socijalnog osiguranja u Americi, čime bi se radnicima omo gućilo da sami upravljaju delom doprinosa. Međutim, imajući u vidu da su finansijske investicije za prosečnog Amerikanca relativna nepoznanica, privatizacija bi mogla da dovede do većih finansijskih posledica. Čak i kada se privatizacija opisuje vrlo zvučnim frazama, kao što je „društvo vlasni ka“, ona ipak podrazumeva da vlada veliki deo rizika prenosi na pojedinca. Kako vlada i industrija budu prebacivale rizik na pojedince, budućnost ovih ljudi biće sve nesigurnija jer će preuzimati veći rizik. Pošto globalna kon kurencija primorava preduzeća u svim društvima da smanje troškove kako bi ostala konkurentna, i vlada i industrija će verovatno morati da nastave prenos rizika na radnike.
Sažetak 1. Društvene institucije predstavljaju mreže mnoštva položaja i društve nih struktura koje nastoje da reše osnovne probleme ljudi, pošto ljudi uvek moraju da se oslone na kulturu i društvenu strukturu kako bi opstali u okruženju. Usled njihove važnosti, mnoge opšte norme, koje usmeravaju ponašanje u institucionalnim strukturama, ljudima su po znate i oni ih usvajaju kao vrednosti i ubeđenja. 2. Privreda je institucija koja organizuje tehnologiju, rad i materijalni ka pital zarad skupljanja resursa iz okruženja, njihovog pretvaranja pro izvodnjom u upotrebljivu robu i distribucije dobijene robe članovima društva. Lov i skupljanje, hortikultura, poljoprivreda, industrijalizam i postindustrijalizam predstavljaju osnovne oblike organizacije ljudske vrste tokom istorije. Distribucija rada se pomerala od primarnog sek tora (skupljanje), do sekundarnog sektora (proizvodnja) i, na kraju, do tercijarnog sektora (uslužna delatnost) privrede. 3. Za vreme postindustrijalizacije proizvodnja se reorganizuje i uključu je nove vrste fabrika koje koriste kompjutere i mašine u proizvodnji robe; usluge postaju sve značajniji proizvod; tržišta se šire; povećavaju se raznolikost proizvoda i obim distribucije; raste hiperracionalnost, tj. vođenje računa o efikasnosti i maksimiranju profita; dolazi do ubr zanja hiperdiferencijacije, tj. podele aktivnosti na još uže specijalnosti; a raste i komodifikacija, odnosno pretvaranje sve više vrsta objekata u robu za prodaju. 4. Američka privreda je duboko zagazila u postindustrijalizam, što uklju čuje niz tendencija: formiranje oligopola, u kojima nekoliko korpora-
Sociologija
350
cija dominira tržištem; rast multinacionalnih korporacija, koje se šire na druge kontinente, kao i povećanje broja stranih korporacija koje posluju u Americi; vladinu regulaciju privrede u ključnim oblastima; porast nejednakosti u dohotku različitih sektora radne snage; te pove ćanje rizika koji radnici preuzimaju.
Ključni pojmovi Hiperdiferencijacija: porast specijalizacije svih aktivnosti u nešto jed nostavnije grupe aktivnosti. Hiperracionalizacija: sve veće naglašavanje efikasnosti, brzine, te prin cipa troškova i dobiti. Industrijalizacija: iskorišćavanje fosilnih goriva za pokretanje mašina pomoću kojih se prikupljaju resursi i pretvaraju u robu, koja se, zatim, distribuira članovima društva. Kapital: instrumenti privredne proizvodnje i novac koji se koristi za nji hovu kupovinu. Komodifikacija: proces pretvaranja bilo kog objekta, osobe ili simbola u robu koja se može kupiti i prodati na tržištu. Ljudski kapital: još jedan način da se rad označi kao element privrede. Multinacionalne kompanije: kompanije koje su smeštene u jednoj ze mlji, a posluju u drugim zemljama. Oligopol: mali broj kompanija koje dominiraju u određenom sektoru tržišta. Postindustrijalizacija: faza u industrijskoj privredi u kojoj je veći deo radne snage zaposlen u uslužnom sektoru, za razliku od industrijske faze, u kojoj je većina radne snage uposlena u proizvodnji robe. Preduzetništvo: oblici organizacije i sposobnost upravljanja tehnologi jom, kapitalom i radom. Primarni sektor: deo privrede koji se odnosi na prikupljanje prirodnih resursa. Privredni sistem: organizacija tehnologije, kapitala i rada u strukture koje služe za skupljanje prirodnih resursa, proizvodnju robe i usluga, te njihovu raspodelu članovima društva. Rad: obavljanje privrednih aktivnosti. Sekundarni sektor: deo privrede koji se odnosi na pretvaranje sirovina u robu i proizvode (proizvodnja). Tehnologija: sistem simbola organizovanih u znanje o tehnikama mani pulacije okolinom. Tercijarni sektor: deo privrede koji se odnosi na pružanje usluga.
Glava 18
SISTEM VLADAVINE Nastanak političkog poretka1 Tokom većeg dela ljudske povesti skupine lovaca i skupljača lutale su zemljom bez potrebe za vođom koji bi govorio drugima šta da rade. Po vremeno bi se, možda, pojavio neki vođa, ukoliko bi došlo do sukoba sa drugim plemenom ili usled nekih drugih problema koji zahtevaju doslednu organizaciju ljudi. Nekoliko skupina lovaca i skupljača, koje su preživele sve do prošlog veka, odbijalo je da bilo kome poveri preveliku vlast. Nekome bi možda dodelili ugled, ali ne i moć da im nalaže šta treba da rade. Zapravo, ljudi bi ismevali svakog ko je mislio da je bolji od ostalih. Nekoliko popula cija lovaca i skupljača, kao što su australijski Aboridžini, imalo je političke vođe i ulazilo je u sukobe sa grupama na susednim teritorijama. Sukob stva ra potrebu za vođama koje mogu da organizuju ljude i usmeravaju borbu, iako neki smatraju da su se Aboridžini nekad bavili hortikulturom i da su, prilikom migracije preko velike ravnice koja je nekad povezivala Novu Gvi neju i Australiju, sa sobom doneli sukobe i tradiciju postojanja vođa. Ipak, sa izuzetkom Aboridžina u Australiji, veći deo lovaca i skupljača, izgleda, nije ni imao začetke vlasti. Dakle, tokom većeg dela ljudske povesti vlast ili državno uređenje nisu postojali. Postavlja se pitanje zašto bi se ljudi podredili vođama? Odgovor je jedno stavan: pošto je broj stanovnika rastao, nisu imali mnogo izbora. Društveni život nije više mogao da se zasniva na neformalnim organizacijama ili na srodničkim vezama u malim grupama. Bile su neophodne vođe koje bi go vorile drugima šta da rade i koje bi usmeravale i organizovale zajedničke aktivnosti i, ukoliko je potrebno, kontrolisale devijantnosti i sukobe. Pošto je načinjen ovaj korak, rođena je državna uprava i više nije bilo povratka na odnose mahom neprinudnog karaktera između lovaca i skupljača (Carneiro, 1970; Fried, 1967; Lenski, 1966; Lenski, Lenski & Nolan, 1991; Maryanski & Turner, 1992; J. Turner, 1972; 1997; 2003). 1 Autor koristi englesku reč polity, koja označava politički režim ili poredak. Ne bi bilo pogrešno da je umesto toga upotrebljena i fraza politički sistem (prim. prev.).
352
Sociologija
Osnovni elementi svih političkih poredaka Svi politički sistemi zasnivaju se na konsolidaciji i upotrebi moći, tj. na kapacitetu (sposobnosti) jedne grupe aktera da utiče na ponašanje drugih. Moć leži u rukama vođa, koje donose obavezujuće odluke za članove druš tva i koje usmeravaju društvenu aktivnost. Vođe se nalaze na čelu admi nistrativne strukture, koja prenosi njihove odluke i nadgleda sprovođenje naređenja. Dakle, u samoj suštini, sistem vladavine se sastoji od moći vođa koje upravljaju aktivnostima u društvu preko administrativnih struktura.
Osnove moći Postoje četiri osnove moći (J. Turner, 1995; 2003): (a) upotreba prisile ili fizičke sile; (b) upotreba simbola i ideologija; (c) organizacija administrativne kontrole; i (d) manipulacija materijalnim podsticajima. Razmotrićemo svaku od ovih osnova. 1. Prinudna osnova moći. Političke vođe uvek nastoje da steknu moć prinude, tj. da fizički prisile druge da rade po njihovoj volji. Prava prinuda je najčešće nepotrebna, jer je sama pretnja fizičkom silom obično dovoljna da navede ljude da postupaju prema naređenjima. Prinuda kao osnova vlasti kratkoročno može da bude vrlo efikasna, ali ako se vođe previše oslanjaju na prinudu nezadovoljstvo se nagomilava i ljudi konačno počnu da pružaju otpor. Sem toga, pošto prinuda postane primarna osnova moći, potrebno je mnogo ulaganja u njeno stalno sprovođenje, jer ljude treba neprestano nad gledati, a potrebno je i održavati stajaću vojsku odanu vođama. Uz to, treba razviti i administrativne strukture koje bi vodile računa o tome ko šta radi i nalagale zatvorske ili smrtne kazne za one koji se ne pokoravaju naređenji ma. Ipak, Josif Staljin je bio odgovoran za smrt oko 20 miliona ljudi u Rusiji tokom nekoliko decenija, a veća opasnost od pobune nije ni postojala. Za svrgavanje iračkog vođe Sadama Huseina, koji je veći deo svoje vladavine zasnovao na prinudi, bilo je potrebno da Sjedinjene Države intervenišu u Iraku. Dakle, moć zasnovana na prinudi može postojati decenijama. 2. Simbolička osnova moći. Simboli organizovani u ideologije mogu da pokrenu ljude. Kada se koristi simbolička osnova vlasti vođe se pozivaju na kulturnu tradiciju, religiozna ubeđenja, istoriju, zakone, ustav, različito znamenje (npr. zastave) i na praktično svaki simbol koji ima moć da po krene ljude. Obično se vođe koje se uspešno služe simbolima smatraju ka rizmatskim vođama, jer umeju da utiču na narod posredstvom ideologija. Na primer, u Iranu je, posle revolucije 1979. godine, sveštenstvo uspešno iskoristilo religijske simbole da bi ozakonilo svoju vlast, koja je, kako se čini, tek nedavno počela da slabi. Slično tome, bez prisustva američkih snaga u Iraku, sveštenstvo bi verovatno pribeglo religijskim simbolima kako bi preuzelo vlast.
Sistem vladavine
353
Ipak, simbolička osnova moći ne mora da bude deo prevratničkog scena rija. Političkim vođama se daje legitimnost posredstvom simbola koji potvr đuju da oni imaju pravo donošenja obavezujućih odluka za ostale članove društva. Ovi simboli legitimiteta - kao u slučaju kada se ustavom i zakonom vođama da pravo da regulišu ponašanje ostalih članova društva - mogu da imaju dosta slabiji uticaj od religijskog sistema uverenja. Da bi vlast vođe potrajala on mora da razvija simboličku moć kako bi postigao da ga ljudi vide kao osobu koja ima puno pravo da vlada. 3. Administrativna osnova moći. Kontrola može da se odvija posred stvom administrativnih struktura. Kada vođe osnuju strukture koje će pre nositi njihova naređenja i nadgledati njihovo izvršavanje njihova moć se znatno uvećava. Oni lično ne moraju da koriste moć, već to umesto njih čine funkcioneri u administrativnom sistemu, a pošto se uspostavi široka administrativna struktura moć da se vlada društvom dramatično se širi. Tada je moguće sprovođenje velikih projekata: prikuplja se porez, policija i vojska se organizuju, oformljuju se tela za sprovođenje posebnih aktivnosti i sl. Ne samo da administrativna struktura postaje koristan instrument, po moću koga vođe sprovode svoje odluke, već i sama struktura, odmah po uspostavljanju, postaje izvor moći. Rukovodioci (administratori) postaju moćni jer su deo strukture koja može da izdaje naređenja drugima i da nad gleda njihovo sprovođenje, često i bez znanja pretpostavljenih. Ova vlast se može zloupotrebiti, ali administrativni sistem često predstavlja jedini izvor političke stabilnosti u društvima koja prolaze kroz periodične revolucije, kao što je bio slučaj u Francuskoj u osamnaestom i devetnaestom veku, ili za vreme haotičnog perioda koji je usledio nakon raspada Sovjetskog Saveza. 4. Moć zasnovana na materijalnim podsticajima. Ljude je posredstvom materijalnih podsticaja moguće navesti da rade ono što vođe žele. Ukoli ko se naređenja poštuju - sledi materijalna nagrada; ukoliko se oglušuje o naređenja - materijalna sredstva se uskraćuju. Sve vođe jednom počnu da nameću poreze, uzimajući višak sredstava, koji potom selektivno vraćaju, odnosno raspoređuju, kako bi obezbedili ispunjenje svojih naređenja. Na ravno, veliki deo se koristi na održavanje privilegija elite, a vođe će gotovo uvek nastojati da pružaju ili uskraćuju materijalne pogodnosti kako bi kontrolisale članove populacije. U savremenim društvima materijalni podsticaji često se nude u obliku subvencija i poreskih olakšica kako bi se podstakle određene vrste aktiv nosti. Sem toga, vlada često kupuje robu određenih proizvođača, čime subvencioniše njihove aktivnosti - kao u slučaju kada vlada odabere jednog proizvođača od koga dobavlja vojnu opremu. Dakle, vlada se sve više osla nja na podsticaje, pomoću kojih navodi ljude da ispunjavaju njene zamisli i ciljeve.
354
Sociologija
Svaka vlada na svoj način koristi ove četiri osnove moći. Na primer, pri nudnu osnovu moći često dopunjuje administrativna birokratija koja organizuje prinudnu silu, nadgleda poštovanje direktiva i kažnjava one koji se ne pokoravaju volji vlasti. Totalitarizam se, na primer, u velikoj meri zasniva na prinudnoj i administrativnoj osnovi vlasti. Neko demokratsko državno uređenje i dalje će koristiti prinudnu silu i veliku administrativ nu strukturu, ali će se mnogo više oslanjati na simbole legitimiteta (poput onih zabeleženih u zakonu i ustavu) ili na materijalne podsticaje (poreske olakšice i subvencije), kako bi navelo ljude i organizacije da na dobrovoljnoj osnovi „odluče“ da rade ono što vlada želi.
Nastanak države Sistem vladavine se vremenom širio i postajao birokratski organizovan. Nakon pojave birokratije može se govoriti o državi (Weber, 1922). Država je, dakle, najuočljivije ispoljavanje administrativne osnove vlasti. Birokra tija je isprva bila povezana sa srodstvom, ali pošto je postojala potreba za sposobnijim i spretnijim rukovodiocima (administratorima), makar samo za prikupljanje poreza, kao i potreba za efikasnom policijom i vojskom radi održanja reda i odbrane teritorije, javile su se birokratske strukture koje nalikuju Veberovim idealnim tipovima opisanim u dvanaestoj glavi. Pošto je oformljena velika, birokratska država, sposobna da se izdržava, javljaju se veće mogućnosti - mogu da se izvode javni radovi, vode ratovi sa udaljenim narodima i da se upravlja prostranijim teritorijama. Usled svega toga obim vladine aktivnosti raste, a ograničavaju je dva faktora: kapacitet privrede da izdrži taj rast i spremnost stanovništva da ga prihvati. Države su tokom istorije nebrojeno puta propadale jer su pružale finansijsku podršku elitama i povlačile rizične vojne poteze (Goldstone, 1990; Skocpol, 1979), što je slabilo državu i učinilo je ranjivom na napade drugih, moćnijih drža va i na pobune nezadovoljnog naroda. Država započinje birokratsku organizaciju donošenja odluka. Najpre je na čelu državnog aparata, sačinjenog od poreznika, rukovodilaca, vojske i policije, bio monarh, čiji je položaj bio nasledan i čiju je vlast uglavnom legitimisala (potvrđivala) religija. Taj oblik države nije racionalna birokratija u Veberovom smislu, jer su u njoj i dalje zastupljene rodbinske veze i pokro viteljstvo. Taj oblik moći karakterističan je za agrarna društva. Moderna, birokratska država pojavljuje se sa industrijalizacijom, njeni članovi se biraju na osnovu veštine i kompetencije, a ključni članovi, koji donose odluke, sve češće se biraju demokratskim putem. Religija prestaje da bude glavni simbol legitimiteta, zamenjuju je zakoni i ustav kao glavne osnove simboličke vlasti.
Sistem vladavine
355
Razlike među modernim državama mogu se videti na osnovu nekoliko elemenata. Jedan od njih je stepen racionalnosti državne birokratije, koji pokazuje u kojoj su meri položaji dodeljeni na osnovu stručnosti i sposob nosti službenika. Drugi element je stepen centralizacije moći i donošenja odluka. U nekim državama donošenje odluka i moć su koncentrisani, dok su u drugima više decentralizovani. Naredni element pokazuje u kojoj se meri država upliće u društveni život (državna intervencija). Neke države se mešaju u veći deo društvenog i privrednog života, što je bio slučaj sa starim komunističkim društvima iz prošlog veka, u kojima je država kontrolisala veći deo vlasništva i određivala proizvodne kvote, kao i cenu robe i uslu ga. Za razliku od njih, druge države dozvoljavaju društvenim i privrednim akterima značajnu autonomiju, kao što je slučaj u Sjedinjenim Državama. Postoje i države koje spadaju u grupu između ova dva ekstrema - američkog i starog sovjetskog modela - u kojima vlasti regulišu dobar deo društvenog života, a privredni život u znatno manjoj meri. Stepen demokratičnosti je glavni kriterijum po kome se moderne države razlikuju. Demokratija je uslovljena merom u kojoj se na redovnim i slo bodnim izborima odlučuje ko će zauzeti ključne položaje u državnoj upravi i koliko dugo će na njima ostati. U nekim društvima - što je bio slučaj sa zemljama bivšeg komunističkog bloka, a za neke od njih to i danas važi demokratija je tek u povoju. Za razliku od njih, stepen demokratije je u nekim zapadnoevropskim zemljama i u Sjedinjenim Državama tako visok da je prisutna glasačka apatija (naročito među mlađim glasačima). Još jedan faktor koji je povezan sa stepenom demokratije jeste podela vlasti. U svim modernim državama sudska, izvršna i zakonodavna vlast su odvojene, ali se autonomija koju ove grane vlasti imaju u donošenju obavezujućih odluka razlikuje od države do države. U nekim državama na sudsku i zakonodavnu vlast u velikoj meri utiču čelnici izvršne vlasti, često i više nego što je uobičajeno. U drugim državama prisutna je veća autonomija, jer izabrana zakonodavna tela i sudije (sudska vlast) imaju nezavisnu moć da proveravaju i dovode u red izvršnu vlast, kao i da se međusobno kontrolišu. Naredni kriterijum po kome se razlikuju državna uređenja predstavlja stepen legitimiteta i potrebe za sprovođenjem prinude. Ta dva činioca su uglavnom povezana: državni sistemi sa niskim stepenom legitimiteta ili sa slabom osnovom simboličke vlasti moraju da se oslone na prinudnu silu ili na pretnju silom, dok sistemi sa visokim stepenom legitimiteta obično, mada ne i uvek, saglasnost postižu pozivanjem na simbole i posredstvom materijalnih podsticaja. Međutim, sila je često neophodna, čak i u držav nim sistemima visokog legitimiteta, kada određeni segmenti populacije ne prihvataju odluke vlasti - kao što je bivao slučaj u Americi oko problema vezanih za integraciju u školstvu, javni prevoz, abortus i druga pitanja oko kojih je javno mnjenje podeljeno. Dakle, države se razlikuju po stepenu
356
Sociologija
uopštenog ili difuznog legitimiteta, koji podrazumeva da se osnovna struk tura i funkcionisanje države smatraju odgovarajućim čak i kada je prisutno neslaganje populacije sa određenim odlukama vlasti.
Tendencije u organizaciji vlasti Pošto su ljudi stvorili sistem vladavine više nije bilo povratka na pret hodne oblike organizacije. Negativne strane vlade su kontrola i regulacija koje ona nameće. Sem toga, kako tvrde sve teorije konflikta, moć najčešće upotrebljava manjina koja želi da od većine oduzme resurse. Kako se tokom razvoja ljudskih društava vlast učvršćivala - povećavala se i nejednakost, makar sve do industrijske i postindustrijske ere (Lenski, 1966). S pozitivne strane gledano, vlada omogućava društvu da obavlja više stvari, što često utiče na povećanje životnog standarda. Kako se sistem vlasti širio tako se širio i njegov kapacitet da podstiče nove vrste privredne proizvodnje, gradi škole i širi obrazovanje, finansira zdravstvo, gradi transportne i komunika cione infrastrukture, pruža socijalnu pomoć, daje subvencije za stanovanje (socijalno stanovanje) i organizuje još mnogo aktivnosti koje bez vlade ne bi bilo lako obaviti. Pošto se sistem vladavine širio sa industrijalizacijom i postindustrijalizacijom moguće je uočiti neke tendencije u njegovoj organizaciji. One nisu univerzalne ili neizbežne, ali, ukoliko uporedimo različite oblike državne uprave širom sveta, uočićemo zajedničke procese u organizaciji četiri osno ve vlasti, a to su: (a) proširenje administrativne osnove; (b) birokratizacija administrativne baze na osnovu racionalno-legalnog autoriteta; (c) centralizacija četiri osnove vlasti; (d) primena zakona kao simboličke osnove vlasti; (e) pojačana upotreba materijalnih podsticaja; (f) nešto manja primena prinude; i (g) demokratizacija. Razmotrićemo ukratko svaku od ovih tendencija, uz ponovnu napome nu da je reč samo o tendencijama, a ne o neminovnosti.
Veličina vlade Uz porast stanovništva, privrede i teritorije društva - uvećava se i vla da. Postoji više aktivnosti koje treba regulisati, kontrolisati i uskladiti, pa je neizbežno da obim vlasti raste. Iako se ljudi često protive širenju državne uprave, a naročito plaćanju poreza (iz koga se državnim zvaničnicima ispla ćuje dohodak), ipak ne postoji drugo rešenje osim da vlada bude velika.
Sistem vladavine
357
Jednostavno, postoji previše problema kojima se treba pozabaviti, a za koje jedino vlada može da ponudi rešenja. Navešćemo neke probleme koji zahtevaju vladinu intervenciju i regulaciju: kriminal i devijantnost; izgradnja puteva, luka i aerodroma; finansiranje obrazovanja; nadgledanje profesionalne etike u profesijama kao što su medicina i pravo; pružanje socijalne pomoći; izgradnja državne odbrane; obezbeđenje primene ugovora; regulisanje mogućih zloupotreba na tržištu, u oblasti radnih odnosa, rada u fabrikama i zdravstva; nadgledanje i kontrola degradacije životne sredine; a lista bi mogla još da se nastavi. Za rešenja ove skraćene liste problema ne postoji adekvatna alternativa vlasti. Svidelo se to nama ili ne, vlada će nastaviti da raste.
Birokratizacija vlasti Birokratije su nastale kako bi se organizovale aktivnosti velikog obima, a prve birokratije su se pojavile u oblasti državne uprave (iako je i religija dala doprinos stvaranju birokratije). Vođenje ratova, prikupljanje poreza, izvo đenje javnih radova, policija, razvijanje sudskog sistema, kao i mnoge druge aktivnosti, jednostavno iziskuju organizaciju većeg broja ljudi koji će sve nadgledati i upravljati raspodelom zadataka i aktivnosti. Veberovo viđenje birokratije kao konačnog oblika „racionalno-legalne“ vlasti nije daleko od realnosti, jer se vladine aktivnosti sve više organizuju u strukture u kojima su jasno naznačene linije vlasti, koje imaju specijalizovane funkcije i organe sa jasnom podelom rada, koje podnose detaljne izveštaje, imaju formalna pravila, zahtevaju tehničku kompetenciju, i u kojima zaposleni u vladi grade karijeru. Istina, u nekim se društvima porodične veze ili religiozna ubeđenja mešaju u poslove racionalno-legalne vlasti, a pol, klasna i etnička pri padnost takođe mogu umanjiti racionalnost, kao što i politička ili ideološka opredeljenja mogu da budu uslov za stupanje u administrativnu birokratiju. Ipak, kako dužnosti i zadaci vlasti postaju sve širi i složeniji, sve više se upošljavaju i unapređuju ljudi koji su to zavredili svojim obrazovanjem i talentom, a ne na osnovu porodičnog porekla, klase, pola, etničke i religij ske pripadnosti i slično. Čak i u krajnje totalitarnim društvima, u kojima su neracionalni elementi značajni za izbor vrha birokratije, racionalni kriterijumi (veština, obrazovanje i stručnost) odlučuju u sprovođenju strategija i odabiru osoblja za većinu položaja u državnoj birokratiji.
Centralizacija vlasti Iako vlast svoj uticaj proširuje na sve više različitih aktivnosti jasno je da postoji težnja ka centralizaciji vlasti. Izvršna grana vlasti sve više upravlja aktivnostima u industrijskim i postindustrijskim društvima, čak i u onim poput Sjedinjenih Država, u čijem se ustavu navodi princip podele vlasti i u čijem je federalnom sistemu veći deo vlasti decentralizovan na države, okruge i opštine. Do centralizacije dolazi jer neke zadatke jednostavno mo-
358
Sociologija
raju kontrolisati vrhovni nivoi administrativne osnove vlasti, a među njima su vojna odbrana, finansiranje infrastruktura, donošenje privrednih mera, finansiranje školstva, socijalne pomoći, zdravstva i druge aktivnosti. Narav no, u represivnim režimima, u kojima je vlast dugo bila centralizovana, kao u Kini i Rusiji na primer, zapravo može doći do manje centralizacije vlasti. Ipak, čak i kada moć totalitarnih režima bude slabila, birokratije će ostati centralizovane, a najviši izvršioci režima sprovodiće koordinaciju drugih grana vlasti (npr. sudske i zakonodavne vlasti). A u decentralizovanijim fe deralnim sistemima, kao što su Sjedinjene Države, tokom poslednjih 75 go dina prenelo se više vlasti i ovlašćenja na izvršnu granu federalne vlasti.
Značaj zakona Kako se društva usložnjavaju povećavaju se i problemi koordinacije i kontrole budući da postoji više aktivnosti koje treba usmeriti, treba rešiti više sukoba, nadgledati više ljudi i organizacija, kontrolisati više devijantnosti. Uopšte, sve je više aktivnosti koje je neophodno regulisati pravilima, zakonima i sudskim sistemom. Zaista, bez dobro uređenog pravnog sistema društva nikad ne bi mogla da postanu velika i složena. Pošto je zakon postao vrlo važan za funkcionisanje društava sve je značajniji i kao oblik simbolič ke osnove vlasti. Ukoliko složena društva žele da budu dinamična vladavinu treba zasnovati na zakonu, pre nego na otvorenoj prinudi. Najopštije pravne osnove, stoga, često uobličene u ustavnu povelju koja propisuje prava i oba veze vlade i građana, postaju glavni izvor legitimiteta u državi. Sve rede se smatra da je vlast od Boga, sem u nekoliko islamskih društava, pa vladari sve češće imaju legalno pravo da upravljaju državom, ali moraju da ispunja vaju i obaveze određene pravnim sistemom. Pravni sistem određuje proce duru izbora čelnika države (obično putem glasanja), kao i njihove obaveze, a uz to i ograničava njihova prava i moć (i zloupotrebu moći). Vođe mogu da ostanu na vlasti sve dok poštuju zakon. Na taj način zakon legitimiše njihovu vlast i pruža mehanizam posredstvom koga se obavlja dobar deo koordinacije i kontrole aktivnosti u društvu.
Sve veći značaj materijalnih podsticaja Sa dolaskom faza industrijalizacije i postindustrijalizacije u kapitalistič kim sistemima vlada više ne nastoji da kontroliše sve privredne aktivnosti ili da poseduje sredstva privredne proizvodnje. Čak se i u društvima koja imaju tradiciju državnog vlasništva nad preduzećima uočava jasna tenden cija u novoj globalnoj privredi, koja podrazumeva da vlade prodaju svoj udeo u vlasništvu, prepuštajući finansiranje kompanija privatnom kapitalu i tržištima. Ipak, vlade pokušavaju da usmere privrednu aktivnost na makroplanu, i to u više oblasti. Vlade uvek nastoje da regulišu ponudu novca, a naročito strukture koje utiču na ponudu novca, kao što su banke i finansijska tržišta. Sem toga, vlade uvek pokušavaju da ostvare određene ciljeve
Sistem vladavine
359
produktivnosti i privrednog rasta, a izvode i različite projekte, počev od nacionalne odbrane, preko zdravstva i obrazovanja, do kontrole zagađenja, koje finansiraju novcem od poreza. Da bi mogla da reguliše tržište nov ca, postiže željene privredne ciljeve i izvodi projekte vlada sve više koristi materijalne podsticaje, pomoću kojih navodi ljude i organizacije da deluju prema njenoj zamisli. Vlade nude poreske olakšice (ili rupe u zakonu), selektivno troše novac, daju direktne subvencije (školama, aerodromima, železnici, vojnim dobavljačima i dr.), te, uopšte, pokušavaju da korišćenjem materijalnih podsticaja usmere aktivnosti u željenom pravcu. Oni koji se kreću u smeru koji vlada smatra poželjnim dobijaju materijalne povlastice, dok se kazne i druge destimulativne mere nameću onima čije se aktivnosti karakterišu kao nepoželjne. Sve više se pribegava materijalnim podsticajima jer su aktivnosti u društvu jednostavno previše složene da bi administrativ ne strukture mogle direktno da ih usmeravaju, a industrijska društva koja su to pokušala suočavaju se sa preobimnom i represivnom državnom birokratijom, privrednim zastojem i neposlušnim stanovništvom.
Smanjenje prinudne represije Prinuda je svugde prisutna - na Bliskom istoku, u Kini, južnoj Aziji, La tinskoj Americi i, naravno, u Sjedinjenim Državama; ona neće nestati, jer je neophodna. Međutim, u postindustrijskim društvima, u kojima preovlađuje vladavina zakona i gde su materijalni podsticaji obično dovoljni da navedu ljude da deluju po zamisli vlasti, sve je manje neophodna stalna upotreba prinude od strane represivnog državnog aparata. Iako je prinuda u mnogim društvima prisutna u velikoj meri, umerena i odabrana upotreba prinude češća je od neprestane represije. Međutim, ukoliko se previše pribegava re presiji i administrativnim strukturama potrebnim za njeno sprovođenje, društva postaju manje dinamična. Produktivnost opada, nezadovoljstvo ra ste, a fiskalna kriza postaje hronična, što je naročito očigledno u nastajućem svetskom poretku.
Demokratizacija Naravno, postoje mnogi represivni režimi u kojima se vladari ne bira ju, ili je, pak, ishod izbora unapred poznat. Ipak, u industrijskim i gotovo svim postindustrijskim društvima uočljiv je postepen i lagan zaokret ka demokratiji. Zaposleni u organima zakonodavne, upravne i izvršne grane vlasti sve češće se biraju na osnovu stručnosti, a jedan od razloga je to što kapitalizam, koji podrazumeva otvorena i slobodna tržišta koja omoguća vaju ljudima da izraze svoju volju i sami izaberu šta će kupiti, stvara jednu ideologiju izbora, ali ne samo na tržištu, već i političku. Sem toga, ograni čenja vlade narušavaju dinamiku kapitalizma, što ne ide u prilog održanju totalitarnih režima. Drugi razlog za demokratizaciju predstavljaju napredna postindustrijska društva i organizacije za razvoj, kao što su Svetska banka
360
Sociologija
i Međunarodni monetarni fond, koji neprestano pritiskaju manje razvijene režime, dajući im kredite za „demokratizaciju“. Obrazovanje stanovništva je još jedan faktor koji omogućava demokratizaciju društva. Pismeni i obra zovaniji ljudi su kritički nastrojeni prema političkoj represiji i žele da imaju više izbora u životu, iako represivni režimi često podstiču obrazovanje i po tiskuju kritičnost, kao što su to dugo činili Sovjetski Savez i Kina, a mnoge zemlje islamskog sveta i dalje čine. Ipak, zahvaljujući obrazovanju, ljudi zai sta proširuju vidike i počinju da se interesuju za rad vlasti. Globalizacija na svim nivoima predstavlja još jedan faktor koji omogućava demokratizaciju. Internet je umanjio efikasnost represije, istovremeno pružajući nove prili ke mnogim ljudima. Dinamika svetskih tržišta primorava vlade da smanje kontrolu nad domaćim tržištima ukoliko žele da budu igrač na svetskoj pri vrednoj sceni. Privredni razvoj u represivnim društvima, koja pokušavaju da stupe na svetska tržišta, zahteva širenje obrazovanja, a ono, pak, podstiče na zaokret ka demokratiji. Bez sumnje, i dalje će postojati manje demokratska društva, a biće i onih koja će se zaokrenuti ka represivnijim režimima. Možda neće doći do „kra ja istorije“, kada će demokratija i kapitalizam prevladati, ali danas je jasno prisutna tendencija upravljena ka demokratizaciji. Ljudi sve više sami odlu čuju kome će predati vlast u ruke.
Američki sistem vladavine Državno uređenje Sjedinjenih Američkih Država modernog je birokrat skog karaktera. Uprkos našem gunđanju i žalbama na neefikasnost držav ne birokratije, birokratija je racionalna. Vlast je relativno decentralizovana, iako je prisutna tendencija ka izmeštanju vlasti od lokalnih zajednica ka vlasti federalnih jedinica, od vlasti federalnih jedinica ka federalnoj vlasti, a u okviru federalne vlasti - od zakonodavne i sudske ka izvršnoj vlasti. Državno mešanje u privredu verovatno je najmanje u industrijskim ili po stindustrijskim društvima. Vlast je demokratska, iako posebni interesi, koji učestvuju u finansiranju kampanja, kao i glasačka apatija, podrivaju nivo demokratije. Podela vlasti na sudsku, izvršnu i zakonodavnu i dalje je jasna, iako je sve slabija. Nivo difuznog legitimiteta je visok i zaodenut u kulturne simbole ispunjene emocijama (npr. zastavu i ustav), iako je prisutno nesla ganje oko pojedinih socijalnih pitanja. Pribegavanje prinudi je retko, mada neslaganja oko određenih društvenih problema, kao i visoke stope krimi nala, primoravaju na upotrebu sile i prinude. Korišćenje podsticaja u vidu poreskih olakšica i drugih oblika subvencija veoma je rasprostranjeno. Iako su administrativne strukture vlasti dosta široke, što je slučaj sa svim indu strijskim i postindustrijskim društvima, one nisu tako obimne kao u većini drugih postindustrijskih društava.
Sistem vladavine
361
Struktura američkog sistema vladavine Kao što je poznato, Sjedinjene Države su federalni sistem, sa podelom vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast. Ova podela vlasti na tri gra ne prisutna je na svim nivoima vlasti: federalnom, državnom, okružnom i gradskom nivou. Svi organi zakonodavne vlasti - od gradskih veća i okruž nih saveta, preko narodnih skupština, do federalnog Kongresa - biraju se na izborima, dok se u izvršnoj i sudskoj vlasti samo neki položaji dodeljuju nakon glasanja. Osim toga, biraju se i najviši državni i federalni rukovo dioci - guverner i različiti državni činovnici, kao i predsednik na federal nom nivou. Na lokalnom nivou biraju se neki gradonačelnici, dok drugi gradonačelnici, kao i gradski menadžeri, zauzimaju položaj bez prethodnog glasanja; neke sudije na gradskom i okružnom nivou se biraju, iako se na državnom i federalnom nivou položaji dodeljuju bez glasanja, uz odobrenje zakonodavnih tela. Mnoge čelnike ključnih organa vlasti, koji čine admini strativnu osnovu vlasti, postavljaju organi izvršne vlasti, uz odobrenje za konodavne vlasti, a mnoge birokrate u nadleštvima ovih čelnika vladini su službenici sa iskustvom. Poput vlada širom sveta, i američka vlast se na gradskom, okružnom, dr žavnom i federalnom nivou širi uporedo s porastom broja društvenih pita nja i problema kojima se treba pozabaviti. Sistem državne uprave danas je više birokratizovan i centralizovan nego pre pedeset godina. Ključni činioci u birokratiji obrazovaniji su i profesionalniji nego pre pola veka. I, uopšte, politička korupcija je manja nego u prethodnim generacijama. Ipak, uprkos ovim poboljšanjima na polju efikasnosti i ispravnosti vlade, neke nedoumi ce i dalje opstaju.
Rast vlade Većina Amerikanaca smatra da je vlada preglomazna, a naročito fede ralna vlada. To zapravo nije tačno. Naime, kao što se vidi iz tabele 18.1, lokalne vlade i vlade federalnih jedinica su se proširile, dok se federalna vlada smanjila, ukoliko se veličina vlade meri brojem zaposlenih na razli čitim nivoima vlasti. Na primer, broj zaposlenih u vladi na svim nivoima porastao je za 20% u periodu od 1980. do 1999. godine. Naravno, i broj stanovnika se otprilike za toliko povećao, pa se može zaključiti da se broj zaposlenih u vladi nije mnogo povećao ukoliko ga uporedimo sa brojnošću populacije. Međutim, broj zaposlenih u federalnoj vladi opao je sa 2,9 miliona 1980. godine (i 3,1 milion tokom osamdesetih godina prošlog veka) na oko 2,7 miliona zaposlenih 1999. godine, dok je broj zaposlenih u vladama federalnih jedinica porastao sa 13,3 miliona 1980. godine na 17,5 miliona u 1999. godini, a broj zaposlenih u lokalnim vladama (gradskim i okružnim opštinama) porastao je sa 9,6 miliona 1980. godine na 12,7 miliona radnika 1999. godine. Taj rast vlasti na lokalnom nivou i nivou federalnih jedinica beleži se u svim političkim postavama - i demokratskim i republikanskim.
Sociologija
362
Ipak, federalna vlada se smanjila za vreme mandata demokrata, a proširila se za vreme republikanske vlade - suprotno političkim ideologijama ovih stranaka. Tabela 18.1. Broj zaposlenih u vladi (u milionima) Nivo vlasti Godina
Broj civilnih službenika u federalnoj vladi
1999.
2,7
1995.
Broj zaposlenih u Broj lokalnih vladama federalnih službenika u jedinica gradskim, okružnim i opštinskim vladama 17,5
12,7
2,8
16,6
11,1
1990.
3,1
15,3
10,1
1985.
3,1
13,7
9,7
1980.
2,9
13,3
9,6
Vlada i poreska politika Mnogi Amerikanci smatraju da plaćaju previsok porez. Zapravo, svaki političar koji kaže da je povećanje poreza neophodno - politički je prak tično mrtav. Tek nekolicina njih postavlja pitanje: da li je porez u Americi viši nego u drugim privredno razvijenim zemljama? Odgovor je očigledno negativan, što se vidi iz tabele 18.2. Ove podatke prikupila je Organizaci ja za ekonomsku saradnju i razvoj, koja predstavlja jedan od boljih izvora komparativnih podataka. Tabela 18.2. Ukupni poreski prihodi u razvijenim zemljama, izraženi kao procenat BDP-a Švedska
52,0
Danska
49,8
Finska
46,2
Belgija
45,9
Francuska
45,2
Austrija
44,4
Norveška
43,6
Italija
42,7
Holandija
41,0
Kanada
37,4
Velika Britanija
37,2
Nemačka
37,0
Sistem vladavine
363
Novi Zeland
35,2
Švajcarska
35,1
Irska
32,2
Australija
29,9
SAD
28,9
Japan
28,4
Izvor: Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD, 2000: 6768); videti i: Campbell (2004: 140).
U tabeli 18.2. naveden je poreski prihod razvijenih zemalja Evrope, uz Japan, Novi Zeland, Australiju i Sjedinjene Države, a izražen je kao procenat bruto domaćeg proizvoda (BDP), što je najbolji način za upoređivanje poreskog opterećenja. Pošto su sva ta društva visokoproduktivna i imaju visok dohodak po glavi stanovnika, porez prikazan kao procenat bruto domaćeg proizvoda dobar je način za sticanje slike relativnog poreskog opterećenja članova društva. Iz tabele se vidi da se Sjedinjene Države nalaze na pretposlednjem mestu po ukupnom poreskom opterećenju, ispred Japana, ali iza svih drugih razvijenih evropskih zemalja, Novog Zelanda i Australije. Dakle, Amerikanci ne plaćaju veći porez od drugih građana privredno razvijenih zemalja. Izgleda da Amerikanci ne žele da plaćaju jednako vi soke poreze kao druge nacije. Ipak, bez poreskih prihoda ispaštale bi javne usluge, pa ukoliko Amerikanci ne žele da plaćaju poreze po istoj stopi kao većina drugih ljudi u razvijenim zemljama sveta moći će da koriste manje javnih usluga, što se odnosi na zdravstvo, prevoz, socijalnu zaštitu, policiju, vatrogasne službe, aktivnosti vlade, biblioteke, kvalitetno školstvo i druge usluge koje se isplaćuju novcem od poreza.
Problemi i nedoumice američke vlasti Da li postoji elita moći? Jasno je da, na svim nivoima vlasti, bolje organizovani i bogatiji pojedinci i organizacije imaju više uticaja na političke od luke nego siromašni i neorganizovani. Velike rasprave se vode u sociologiji i političkoj nauci oko toga da li na donošenje odluka u američkom društvu više utiče elita moći ili, pak, mnoštvo faktora (pluralizam). Započećemo sa argumentom o pluralizmu. Prema pluralističkom stanovištu, moć je više podeljena i razložena nego koncentrisana. Moć je koncentrisana u rukama različitih interesnih grupa, s tim da one često imaju različite ciljeve. Sem toga, njihova moć je ograničena na mogućnost stavljanja veta, tj. na blokiranje političkih odluka koje mogu naškoditi njihovim interesima. Na nacionalnom nivou, različite interesne
364
Sociologija
grupe, vezane za rad, naftu, ugalj, čelik, proizvodnju automobila, životnu sredinu i nacionalna udruženja (kao što su Američka medicinska asocijaci ja i Nacionalno udruženje vlasnika oružja) - organizuju se kako bi izvršile uticaj na predsednika, čelnike izvršnih odbora i članove Kongresa povo dom određenih pitanja koja se tiču njihovih interesa (Kornhauser, 1961; Rose, 1967). Ovako raznoliki interesi obezbeđuju da nijedna elita moći neće upravljati donošenjem odluka. Na primer, automobilska industrija možda neće želeti da ispuni federalne propise o ispuštanju izduvnih gasova, ali će se uvek sukobljavati sa borcima za zaštitu životne sredine. Slično je i na opštinskom nivou: u uticanju na donošenje političkih odlu ka različite interesne grupe predstavljaju kontratežu jedna drugoj, što poli tičkom procesu daje pluralistički karakter. Za razliku od pluralističkog gledišta, prema stanovištu elite moći, re lativno mali broj elita ima nesrazmerno veliki uticaj na političke odluke. Tokom pedesetih godina prošlog veka sociolog Sesil Rajt Mils formulisao je elitističko shvatanje (Mills, 1959). Naime, on je pretpostavio postojanje elite moći na nacionalnom nivou vlasti, odnosno postojanje tri uzajamno povezane elite, koje imaju zajednički interes u nečemu što je nazvao „voj ni kapitalizam“ (military capitalism). Ove tri elite uključuju vojno osoblje, rukovodioce velikih korporacija i moćne članove Kongresa. Elite moći se, prema njegovom shvatanju, regrutuju iz tri sektora društva - vojnog, pri vrednog i političkog. Mils je smatrao da se interesi tih elita više preklapaju nego što se razila ze. Vrhunsko vojno osoblje, na primer, zainteresovano je za uspostavljanje složenog sistema odbrane; velike američke korporacije vole da sarađuju sa Pentagonom i sklapaju unosne ugovore o nabavci vojne opreme; političa rima odgovaraju doprinosi koje im isplaćuju rukovodioci korporacija, kao i profit od prosperiteta vojnih postrojenja i industrija odbrane u njihovim oblastima, koje će kasnije koristiti u izbornim kampanjama. Ipak, Mils je smatrao da u igri nije samo zajednički interes. Ove elite se kreću i uspostavljaju mnoge neformalne kontakte. Na primer, penzionisani generali često pristaju da rade za proizvođače vojne opreme. Političari če sto postaju deo privrednog lobija ili direktori kompanija. Aktivnosti čelnika regulatornih tela i predstavnika kabineta neprestano se kreću između vlade i industrije. Ove elite se povezuju i oslanjaju jedna na drugu, jer na taj na čin mogu da izvrše ogroman uticaj na političke odluke. Mils je smatrao da odluke vlade odražavaju zajedničke interese i neformalne spone ovih elita moći. Naučnici poput Vilijama Domhofa nastojali su da prošire Milsovu ana lizu, istražujući kako mala grupa elita zadržava svoju političku moć (Domhoff, 1967; 1978). Domhof je pokušavao da pokaže kako se društveni, ekonomski i politički životi elita prepliću. Naime, on smatra da dolazi do preplitanja različitih elemenata - sklapanja brakova, članstva u klubovima,
Sistem vladavine
365
istovremenog članstva u nekoliko upravnih odbora kompanija, stanovanja u istom kraju - kako bi se održale privilegije jedne više elite, koja, po njego vim rečima, „vlada Amerikom“. Na nivou opština istraživanja su dovela u pitanje pluralističko stanovište o procesu donošenja odluka. Na primer, Domhof je pronašao mreže elita koje imaju nesrazmerno veliki uticaj na donošenje odluka (Domhoff, 1978). Slično tome, tokom pedesetih godina prošlog veka, Flojd Hanter je sprovodio istraživanje u Atlanti (Džordžija) i zaključio da postoji grupa od četr desetak uticajnih ljudi, koja radi iza kulisa i utiče na donošenje političkih odluka (Hunter, 1953). Na slici 18.1. prikazani su osnovni argumenti u ovoj dugotrajnoj debati oko toga ,,ko vlada Amerikom“. Zapravo, ispravne su obe vrste argumenata. Nesumnjivo je da postoji elita bogatih ljudi, koja upravlja velikim američ kim korporacijama ili ih poseduje, i koja, u saradnji sa vojnim zvaničnicima i ključnim članovima Kongresa, ima nesrazmerno veliki uticaj na po litičke odluke. U isto vreme, interesi pojedinačnih članova elite nisu uvek usaglašeni, što često dovodi do stvaranja konkurencije među njima. Sem toga, postoje i druge interesne organizacije koje imaju značajan politički uticaj - određeni sindikati, profesionalne grupe (npr. udruženja nastavni ka ili advokata), udruženja za zaštitu životne sredine, udruženja zaposlenih u vladi, udruženja vlasnika oružja, te druge kompanije i pojedinci koji ne pripadaju eliti. Između ovih grupa često postoji ozbiljna borba za uticaj, koja ne uključuje elitu, kao, na primer, kada se organizacije za zaštitu ži votne sredine sukobljavaju sa ljubiteljima teretnih vozila, kada se zagovor nici kontrole nošenja oružja sukobe sa Nacionalnim udruženjem vlasnika oružja, kada se zagovornici lokalnog razvoja suprotstavljaju onima koji su za očuvanje postojećih uslova, ili kada se nastavnici sukobe sa školskim od borima. Mnoge političke odluke nisu naročito značajne za političke elite, pa zato ovde vidimo pluralizam na delu. Međutim, kada bogate i velike korpo racije imaju interesa u donošenju neke političke odluke - obično će njihova volja prevagnuti, osim ako se inače poslušna javnost ne pobuni ili udruženje manje moćnih organizacija ne odluči da se umeša. Zato su proizvođači au tomobila u borbi sa ujedinjenim organizacijama za zaštitu životne sredine izgubili neke slučajeve vezane za obaveznu bezbednosnu opremu i kontrolu emisije gasova. Na sličan način je drvna industrija povremeno gubila sluča jeve u sporu sa udruženjima za zaštitu životne sredine. Ipak, interesi velikih korporacija u prošeku imaju nesrazmerno veliki uticaj na političke odluke, baš kao što to tvrde zastupnici stanovišta o eliti moći.
366
Sociologija
Slika 18.1. Stanovište elite moći i pluralističko stanovište
Glasanje i politička moć. Politički sistem Sjedinjenih Država struktu riran je tako da uključuje dve stranke koje učestvuju na federalnim izbori ma i izborima federalnih jedinica. Članstvo u političkim strankama manje je važno na okružnim i gradskim izborima (iako često značajno u velikim okruzima i gradovima). Na nacionalnom nivou, sistem elektora onemogu ćava trećim strankama da uđu u izbornu trku, jer partija koja osvoji najve ći broj glasova preuzima sve glasove u toj saveznoj državi. Zapravo, treća stranka može da bude gotovo sigurna da će na izborima pobediti partija koja ima najrazličitiji program od njenog, kao što je to bio slučaj sa Ze lenom strankom na predsedničkim izborima 2000. godine. Većina glasača Zelene stranke glasala je za demokrate, ali su republikanci (čiji se interesi teško mogu povezati sa očuvanjem životne sredine), zahvaljujući glasovima 80.000 pristalica Zelene stranke na Floridi, odneli pobedu nad demokratama (koji jesu zainteresovani za očuvanje životne sredine). Na nivou save znih država nezavisni kandidati i kandidati trećih stranaka mogu da pobede na izborima, što je, ipak, teško izvodljivo bez finansijske podrške i članstva u nacionalnoj partiji. Dakle, za razliku od većine političkih demokratija koje imaju parlamentarni sistem, i u kojima manje partije mogu da oforme koa-
Sistem vladavine
367
liciju kako bi omogućile većoj partiji da pobedi (u zamenu za politički uticaj i položaje u ministarstvima), u Sjedinjenim Državama dominiraju dve ve like mešetarske stranke2, koje moraju da se prilagode velikom broju zahteva različitih izbornih jedinica i zbog toga uopštavaju i uprošćavaju ciljeve svojih političkih programa. Budući da mnogi smatraju da su programi tih dveju stranaka toliko ujednačeni, i da su razlike među njima skoro iščezle, Amerikanci se sve češće registruju kao nezavisni glasači. Drugi problem u glasačkom sistemu Sjedinjenih Država jeste glasačka apatija. Sve manje i manje Amerikanaca glasa, pa na izbore neretko izlazi manje od polovine biračkog tela. Ovako slaba izlaznost možda odražava osećaj da glasovi ne znače ništa, jer interesi velikih kompanija ionako imaju najveći uticaj na političke odluke. Zaista, mnogi glasački apstinenti su za pravo zagovornici stanovišta elite moći - što ih čini ravnodušnim jer sma traju da njihov glas neće ništa promeniti. Glasačka apatija je najviše zastupljena među mladima i siromašnim slo jevima stanovništva, a obe grupe imaju veliki udeo u glasačkom telu. Mladi imaju priliku da utiču na donošenje političkih odluka koje će odrediti nji hovu finansijsku budućnost, što se naročito odnosi na socijalno osiguranje, naknade za povrede na radu, zdravstveno osiguranje i druge teme koje će uticati na kvalitet njihovog života u budućnosti. Slično tome, siromašni, ko jima bi vladini programi pomoći zaista značili, najređe glasaju, zbog čega njihova politička volja praktično ostaje neiskažana. Zapravo, kolektivna savest (i krivica) bogatijih članova društva više utiče na politiku posvećenu rešavanju problema siromašnih nego negodovanje samih pripadnika siro mašnih slojeva. Usled slabog odziva mlađeg i siromašnog stanovništva na izborima bo gati imaju više uticaja nego što bi to njihova brojnost opravdala (budući da ih ima znatno manje nego siromašnih i mlađih članova društva). Sem toga, i starije osobe imaju značajniji uticaj na politiku koja će oblikovati živote njihove dece, unuka i praunuka, nego što bi na to ukazao njihov broj. Sem toga, bogati i stariji članovi društva dobro su organizovani, pa tako njihov uticaj doseže dalje od glasanja - preko uspešnih organizacija za lobiranje koje imaju uticaj na zakonodavnu vlast. Imajući u vidu izloženu situaciju, kao i moć elitnih organizacija, može se zaključiti da će oni kojima su vladine usluge sada i ubuduće najpotrebnije najverovatnije imati najmanji uticaj na političke odluke, što će imati posledice po njihov život i blagostanje. Zakonsko donošenje odluka. Na svim nivoima vlasti, a naročito na fe deralnom nivou, postaje sve teže doneti opsežne mere i odluke usmerene ka promeni. Kao što se vidi na slici 18.2, uvek postoji neka ad hoc koalicija interesa usmerenih ka sprečavanju usvajanja zakona koji bi uveo radikalne 2 Mešetarske stranke (engl. brokerage parties) - stranke koje nastoje da se približe opštim zahtevima što većeg dela populacije, dok je program „nemešetarskih stranaka“ jasno definisan i usmeren na ispun jenje specifičnijih zahteva posebnih segmenata populacije (prim.prev:).
368
Sociologija
promene. Članovi te koalicije možda nemaju gotovo ništa zajedničko sem ovog protivljenja novim zakonima, a zakonodavac koji ignoriše interese or ganizacija sa dovoljno članova, novca i uticaja - bio bi krajnje nepromišljen. Sem toga, i sami zakonodavci, kao i pripadnici njihovog okruga, mogu imati čvrste ideološke stavove protivne promeni. Na kraju procesa naznačenih na slici 18.2. dolazi do toga da se usvajanje zakona poništava, odlaže ili do te mere kompromituje da ne dovodi ni do kakve značajnije promene. Osim toga, glavni rukovodilac, bilo guverner ili predsednik, može da stavi veto na usvajanje zakona, pa je jasno zašto teško dolazi do radikalnih promena. U određenom smislu, ovakav konzervativizam u procesu donošenja zakona može da vodi ka stabilnosti i da spreči ishitrene odluke, ali takođe sprečava i promene do kojih mora da dođe pre nego što nastane kriza koju je nemo guće kontrolisati.
Sistem vladavine
369
Centralizacija vlasti. Amerikanci su generalno nepoverljivi prema viso koj koncentraciji vlasti, ali je sada jasno da finansiranje sve većeg dela lokal nih i državnih programa - škola, socijalne pomoći, zatvora, zdravstvenog sistema - dolazi od federalne vlasti, što joj omogućava da donosi političke odluke koje će obavezivati državnu i lokalnu vlast. To je proces centraliza cije vlasti, koja se sve više udaljava od lokalnih potreba, ali i nastoji da ujed nači vladine beneficije time što ne dozvoljava saveznim državama i lokal nim opštinama da vode previše restriktivnu politiku. Šta je gore: nejednak i nepravedan položaj ljudi na lokalnom nivou ili povećanje centralizacije vlasti na nacionalnom nivou i pravedniji položaj ljudi? Ne samo da se vlast izmešta ka federalnom nivou (jer odlučuje onaj ko plaća račune), već se i vlast u okviru federalne vlade izmešta ka izvršnoj grani. Kongres sve češće reaguje na inicijativu predsednika i najviših savetnika, umesto da ima aktiv niju ulogu u donošenju političkih odluka. Slično tome, i sudsko tumačenje ustava postalo je konzervativnije, iako je to uglavnom rezultat imenovanja u sudstvu tokom poslednjih decenija (što u narednim decenijama može da se promeni). Problem je u sledećem: pošto izvršna vlast inicira donošenje većeg dela ključnih zakona, na šta Kongres, rastrzan između javnog mnjenja i uticaja specijalnih interesa, može samo da reaguje, teret donošenja odluka sve češće pada na jednu osobu - predsednika i njegove najviše savetnike, zbog čega se koncentracija vlasti povećava. Demokratija je drugi faktor koji potpomaže centralizaciju vlasti, kao i rast državne birokratije. Fraza „demokratija stvara birokratiju“ donekle je istinita, iz sledećih razloga: kada ljudi izražavaju svoju volju na izborima i u istraživanju javnog mnjenja, ili kada interesne grupe lobiraju kod zakono davaca, svi imaju istu želju - da preduzmu nešto kako bi se ispunili njihovi zahtevi, potrebe i interesi. Pošto vlast odgovara na te potrebe - birokratija se širi, a u isto vreme dolazi i do centralizacije vlasti kako bi se zadovoljile javne potrebe i specijalni interesi. Američka ambivalentnost prema vladi. Poslednja nedoumica američke vlasti tiče se ambivalentnosti povodom pitanja vladine regulacije. Ameri kanci plaćaju komparativno niske poreze, zapravo najniže u modernom in dustrijskom svetu (ukoliko izuzmemo Japan), ali Amerikanci ipak nemaju poverenja u vladine sposobnosti da im usluge pruži na efikasan način. Sve političke odluke, kao i izbori, moraju da se suoče sa opštim nepoverenjem u vladu i negodovanjem u vezi s plaćanjem poreza. Ipak, bez vladine regulacije društvo poput današnjeg američkog ne bi bilo moguće. Samo vlada može da obezbedi školstvo, policijske i vatrogasne službe, pouzdanu monetarnu politiku, izgradnju puteva i drugih infrastruk tura, kontrolu kriminala, zdravstvo, regulaciju zloupotreba na tržištu, zašti tu životne sredine, bezbednost radnika, sprovođenje ugovora, kao i mnoge druge ključne aktivnosti za funkcionisanje društva. Alternativni načini organizovanja aktivnosti, kao što su tržišta, jednostavno ne mogu da organi-
370
Sociologija
zuju ove vrste aktivnosti. Ali, uprkos ovoj činjenici Amerikanci su ogorčeni na vladu i nepoverljivi prema njoj. Sem toga, vlade američke konkurencije u svetskoj privredi u velikoj meri se mešaju u društveni i privredni život, usmeravajući ekonomsku i socijalnu politiku. Sve ove države koriste prihode od poreza za preraspodelu značaj nog bogatstva i, što je možda još važnije, za podsticanje tehnološkog razvoja i stvaranje kapitala u određenim područjima privrede. Sjedinjene Države imaju neusaglašenu ekonomsku politiku, koja zaostaje za svim industrij skim nacijama (izuzev Engleske) u korišćenju poreskih prihoda za subvencionisanje tehnologije i stvaranje kapitala u ključnim industrijama (jedini izuzetak je vojna industrija). Bez ovog oblika subvencija američka industri ja je manje konkurentna. Međutim, da bi se omogućilo subvencionisanje porez bi morao da se poveća - što Amerikanci ne bi najradije prihvatili, čak i ako konkurencija u svetskoj privredi ugrožava njihovo blagostanje. Ovo su neke od nedoumica s kojima se suočava američka vlada, u vezi s kojima svi imamo izgrađeno mišljenje. Neophodno je da svako od nas preispita svoje mišljenje, i to ne samo u skladu s ličnim sklonostima, već i u svetlu tendencija i ciljeva u modernoj državi, a naročito u novom svetskom ekonomskom poretku.
Sažetak 1. Društvene institucije predstavljaju sklop pozicija i struktura koje služe za rešavanje osnovnih problema ljudske vrste, kao vrste koja se osla nja na obrasce društvene organizacije posredovane kulturom. Zbog značaja institucija, većina opštih pravila, koja usmeravaju ponašanje u institucionalnim strukturama, dobro je poznata i pomešana sa vrednostima i verovanjima. 2. Vlada je institucija koja koristi vlast da bi postavila društvene ciljeve i obezbedila sredstva za njihovo postizanje. Sva državna uređenja uklju čuju konsolidaciju i primenu vlasti, postavljanje vođa koje donose od luke, te postojanje administrativne strukture koja obezbeđuje njihovo sprovođenje. 3. Sve vlade uključuju četiri osnove vlasti: prinudu, administrativne strukture, simbole i ideologije, te materijalne podsticaje. Struktura vlasti će se razlikovati u zavisnosti od kombinacije i zastupljenosti ova četiri tipa. 4. Kada se vlast organizuje birokratski - tada je reč o državi. Moderne države se razlikuju prema stepenu racionalnosti državne birokratije, centralizacije moći donošenja odluka, mešanja države u domaće afere, stepenu demokratije u procesu odabira državnih čelnika, podele vlasti na sudsku, izvršnu i zakonodavnu, te stepenu legitimnosti vlade. 5. Svetski trendovi u organizaciji vlade podrazumevaju povećanje obima
Sistem vladavine
371
i nadležnosti vlade, sve veću birokratizaciju države, centralizaciju vlasti u državi, sve veću primenu zakona kao simboličke osnove vlasti, sve ređu upotrebu prinudne osnove vlasti i veću demokratizaciju procesa odabira čelnika države. 6. Američka vlada je relativno decentralizovan federalni sistem, iako je prisutna tendencija ka većoj centralizaciji, usmerenoj ka izvršnoj grani vlasti. Sociolozi vode značajnu raspravu oko nesrazmernog uticaja eli te moći na političke odluke. Neki tvrde da male elitne grupe kontrolišu vlast, a drugi smatraju da je obrazac političkog uticaja više pluralistič kog karaktera. Glasanje je značajan problem u Americi jer sve manje ljudi koristi svoje biračko pravo.
Ključni pojmovi Administrativna osnova vlasti: upotreba administrativnih struktura za regulisanje i kontrolu članova populacije. Centralizacija: koncentracija vlasti (moći) u rukama sve manjeg broja pojedinaca ili vladinih tela. Demokratija: slobodno biranje ljudi uposlenih na čelnim položajima u vladi. Elita moći: mala grupa čelnika korporacija i bogatih pojedinaca koji, u saradnji sa ključnim članovima vojske i zakonodavne grane vlasti, nesrazmerno utiču na donošenje političkih odluka. Moć: sposobnost da se utiče na ponašanje drugih. Osnova vlasti zasnovana na materijalnim podsticajima: materijalni podsticaji kojima vođe pribegavaju zarad ohrabrivanja i obeshrabriva nja određenih tipova ponašanja među članovima populacije. Osnove vlasti: različiti načini upotrebe vlasti radi upravljanja ponaša njem drugih. Četiri osnovne baze čine prinudna, administrativna, simbolička baza i baza zasnovana na materijalnim podsticajima. Sve ove osnove se na različite načine i u različitoj meri kombinuju prili kom sprovođenja vlasti. Pluralizam: stanovište prema kome na donošenje odluka u vladi utiču konkurentne interesne grupe. Prinudna osnova vlasti: upotreba fizičke sile u društvenim odnosima. Simbolička osnova vlasti: upotreba simboličkih sistema, kao što su ideo logije, zakoni, religijske dogme, pozivanje na istorijske događaje, u cilju legitimisanja prava vođa da upravljaju ponašanjem članova društva. Totalitarizam: oblik vlasti koji se oslanja na široku primenu prinude i neprestano nadgledanje članova populacije posredstvom administra tivnih struktura. Vođe: ljudi koji mogu da donose obavezujuće odluke za celu populaciju i da na taj način usmeravaju društvene aktivnosti.
G lava 19
SRODSTVO I PORODICA Deca odrastaju, zaljubljuju se, stupaju u seksualne odnose i brak - a mož da je, kada je reč o braku i seksualnim odnosima, redosled obrnut. Tako je bilo od nastanka ljudske vrste. Nuklearna porodica, sačinjena od roditelja i dece, verovatno je bila druga struktura organizacije ljudske delatnosti. Njoj je prethodila jedino lovačko-skupljačka zajednica pojedinaca koji su se slo bodno kretali po određenoj teritoriji u potrazi za biljkama i životinjskim plenom. U nekom trenutku, takvu zajednicu su prvenstveno počeli da čine muškarci i žene koji su, kroz rađanje i odgajanje potomstva, razvili trajnije veze. Dakle, institucija srodstva - ili međuljudskih odnosa zasnovanih na krvnim i bračnim vezama - stara je gotovo koliko i ljudski rod. Rane poro dične strukture su verovatno postojale u čoporima hominida. Zašto je po rodica bila jedna od prvih društvenih struktura u ljudskim zajednicama?
Tumačenja srodstva Sociobiološka tumačenja Delujući na naše pretke, prirodna selekcija je uticala na stvaranje trajnih veza između muškaraca i žena. Snaga tih veza je potekla iz činjenice da deca nisu bila dovoljno razvijena da bi opstala bez dužeg perioda nege i zaštite. Najbolji način da se ta nega osigura bio je da partneri, koji su detetu dali ži vot, ostanu zajedno i udruženim snagama obezbede opstanak svog potom stva. Sociobiološko stanovište bi naglasilo da, time što ostaju zajedno i štite svoje dete, roditelji obezbeđuju opstanak barem jedne polovine svojih gena. Dakle, srodstvo je unapredilo biološku spremnost i prilagodljivost (fitness) time što je stvorilo stabilnu vezu između roditeljskog para, koji štiti nezrelu decu i, time, sopstvene gene.
Funkcionalistička tumačenja Funkcionalistička teorija postavlja sledeće pitanje: na koju potrebu odgo vara društvena struktura. U pokušaju da odgovore na pitanje kako nastaju
Srodstvo i porodica
373
srodničke veze koje povezuju ljude na krvnoj i bračnoj osnovi, funkcionalisti pronalaze odgovor u spisku potreba koje srodstvo zadovoljava. Sa funkcionalističke tačke gledišta, dakle, srodničke i porodične veze ispunjavaju određene osnovne potrebe opstanka (J. Turner, 1972): a) regulisanje seksualnih odnosa i parenja, čime se u velikoj meri izbegavaju potencijalni sukobi i tenzije oko te osnovne aktivnosti; b) obezbeđivanje zadovoljenja bioloških potreba svakog člana zajednice, a naročito novorođenčadi i mladih, koji predstavljaju njenu buduć nost; c) stvaranje stabilne jedinice socijalizacije preko koje mladi stiču znanje o kulturi i društvenim ulogama neophodnim za zrelo doba; d) stvaranje atmosfere emotivne i društvene podrške, kako za mlade, tako i za odrasle; i e) regulisanje i sistematizovanje smeštanja mladih na ključne produktiv ne (privredne) i reproduktivne (rađanje i podizanje dece) položaje u društvu. Ako se te potrebe ne ispune, funkcionalisti smatraju da se opstanak vrste dovodi u pitanje. U jednostavnim zajednicama prvih ljudi krvne i bračne veze su predstavljale najlakši put ka izgradnji stabilnih i održivih društve nih struktura. Funkcionalistički argument nije mnogo različit od biološkog: praljudi i prvi ljudi, koji nisu bili u stanju da razviju stabilnu strukturu za regulisanje seksualnog odnosa i parenja, biološke podrške i socijalizacije dece, emotiv ne podrške za svoje potomstvo i sistema zaposedanja društvenih položaja - imali su manje šansi za opstanak od onih koji su uspeli da razviju ovako stabilne strukture. Najefikasnije sredstvo obezbeđenja stabilnosti te struk ture bilo je udruživanje odraslih u parove - čije članove vežu prisnost i seks - koji bi zaštitili i odgajali svoje mlade. Dakle, funkcionalistička teorija se poziva na argument sličan sociobiološkom, ali ne poseže za pretpostavkom da je prirodna selekcija stvorila bihevioralnu sklonost ka braku kako bi se maksimalno uvećala biološka pripremljenost oba partnera, odnosno mo gućnost opstanka njihovih gena u genskom fondu. Budući da je sistem srodstva univerzalan među ljudima, zaključujemo da su najverovatnije postojali jaki pritisci - možda biološki, ali jednako verovatno i sociološki po svojoj prirodi - za stvaranje porodičnih struktura kao najodrživijeg načina da se obezbedi reprodukcija, odnosno opstanak ljudske vrste. Međutim, jednom uspostavljene, društvene i kulturne snage počele su da menjaju elementarnu nuklearnu jedinicu sačinjenu od rodite lja i njihovog potomstva.
374
Sociologija
Osnovni elementi srodstva Srodstvo je sistem pravila koja regulišu neka suštinska pitanja. Pošto je poštovanje tih pravila ključno za opstanak ljudi, ona su prožeta temeljnim vrednostima i ideologijama. Pravila srodstva uvek imaju poseban značaj za članove društva. Postoji nekoliko ključnih pravila. Pošto se upoznamo s nji ma moći ćemo objasniti različite vrste srodničkih sistema.
Pravila braka Jedna kulturna norma je vezana za pravila braka. Ta pravila su ono što stvara i održava porodicu i srodničke sisteme. U mnogim društvima pitanja kada i s kim stupiti u brak nisu oduvek bila stvar slobodnog izbora. U mno gim srodničkim sistemima brak se mora sklopiti izvan veće srodničke jedi nice ili zajednice (pravilo egzogamije), ali ponekad i u okviru neke odre đene grupe (pravilo endogamije). Brak se uvek reguliše pravilima zabrane incesta, koja zabranjuju seksualne odnose i bračne veze između roditelja i njihove dece, braće i sestara, kao i između drugih bliskih rođaka (Murdock, 1949; 1965).
Pravila porekla Drugo pravilo srodstva, koje je imalo velikog uticaja ne samo na brakove već i na gotovo sve druge aspekte srodstva, jeste pravilo porekla ili nasleđa (descent rule). To pravilo utvrđuje čija će strana porodice imati veći značaj. U istoriji ljudskog društva postojale su tri osnovne varijacije ovog pravila: a) patrilinearno poreklo - u kome je muška strana porodice značajnija, jer se bogatstvo i porodična vlast prenose muškom linijom (sin-otac-deda-stričevi itd.); b) matrilinearno poreklo - u kome je ženska strana porodice bitnija, i u kojoj se imovina i vlast prenose linijom ženinih muških rođaka (a ne preko same žene i njenih ženskih rođaka); i c) ono koje vam je najpoznatije - bilateralno poreklo, u kome su obe strane porodice jednako važne i, u isto vreme, nijedna nema presudan uticaj. Ovaj poslednji oblik porekla bio je karakterističan za malobrojne pre ostale lovačko-skupljačke zajednice, pa tako možemo tvrditi da je to bilo prvo pravilo porekla u ljudskim društvima.
Pravila prebivališta Ova grupa pravila srodstva orijentisana je na pitanje gde i s kim će par živeti nakon sklapanja braka. Pravila prebivališta (residence rules) imaju nekoliko dominantnih oblika u istoriji srodstva: a) patrilokalno pravilo - par živi sa porodicom muškarca ili blizu nje; b) matrilokalno pravilo - par živi sa porodicom žene;
Srodstvo i porodica
375
c) avunkulokalno pravilo - par živi sa ujakom muškarca; te ono sa ko jim ste najbolje upoznati d) neolokalno pravilo - po kome par ima slobodu da izabere novo pre bivalište. Uopšteno gledajući, pravila prebivališta su uslovljena pravilima porekla, ali ne uvek jer se stvari mogu zakomplikovati kada moć, imovina i vlast (pravilo porekla), s jedne strane, ne odgovaraju mestu prebivališta (pravilo prebivališta), s druge strane. Ipak, preko 70% poznatih društava bilo je patrilokalnog karaktera (Murdock, 1949), mada je većina zajednica lovaca i skupljača - prvobitnih ljudskih zajednica - bila neolokalna i dozvoljavala bračnim parovima da izaberu kojoj grupi žele da se priključe po stupanju u brak.
Pravila veličine i sastava porodice U svim srodničkim sistemima postoje pravila koja određuju ko će biti član porodične jedinice. Prva lovačko-skupljačka društva su imala pravi la slična onima u postindustrijskom društvu: nuklearna porodica, koja se sastoji od roditelja i dece, čini primarnu jedinicu i isključuje ostale rođake. Zaista, danas se život sa još jednim rođakom u porodici, recimo svekrvom ili ostarelim roditeljem, smatra naporom i teretom. Međutim, između perioda lova i skupljanja na početku društvenog razvoja i današnjeg postindustrijskog društva organizaciju porodice su određivala različita pravila. Nakon lovačko-skupljačkog perioda mnoge zajednice su dozvoljavale poligamiju, stupanje u brak sa više žena ili muževa. Kada muškarac može da se oženi sa više žena - to se zove poliginija, a kada žena može da ima više od jednog muža - u pitanju je poliandrija. Još značajniji skup pravila o veličini porodice potiče iz pravila porekla i stanovanja. Nuklearne porodice su u mnogim tradicionalnim društvima povezane i zajedno grade veće porodične jedinice. Pravilo porekla određuje sa čije strane porodice dolazi do povezivanja. Tako će u patrilinearnim siste mima porodice biti povezane preko nuklearne jedinice muškarca i njegovih muških rođaka (braće, oca, strica i drugih muških rođaka), dok se u matrilinearnom sistemu veze stvaraju po ženskoj strani sa nuklearnim jedinicama njene rodbine. Te familije obično žive na velikim porodičnim imanjima ili u manjim jedinicama u nekom manjem selu, ali ih ostatak sela vidi kao jedinstvenu celinu.
Pravila podele poslova U svim srodničkim sistemima postoje pravila podele zaduženja u do maćinstvu. Muškarci i žene u porodici obavljaju različite poslove. Iako za duženja mogu da se razlikuju, istorijski gledano, muškarci su uvek bili u boljem položaju. Čak su i lovci i skupljači, među kojima su vladali odnosi jednakosti više nego u bilo kom drugom društvu, delili poslove tako da su žene radile mnogo više od muškaraca (iako nije bilo baš mnogo kućnih
376
Sociologija
poslova). Ali, nakon perioda lova i skupljanja, ženama je dodeljivan sve veći broj, kako kućnih poslova (kuvanje, čišćenje i briga o deci), tako i poslova van kuće - u baštama ili na njivama. Tek je u skorije vreme postavljeno pita nje opravdanosti tog dodatnog tereta za žene. Mi se nalazimo usred perioda menjanja pravila o podeli poslova u postindustrijskim društvima. I danas, međutim, žene, iako zaposlene, moraju po povratku sa posla da odrade i „drugu smenu“ kućnih zaduženja, u šta spadaju pripremanje obroka, pranje sudova, veša i sređivanje kuće (Hochschild & Machung, 1989). Pravila porodične vlasti Srodnički sistemi obično počivaju na pravilima koja određuju ko ima vlast1 nad kim i u pogledu kojih aktivnosti. Među lovcima i skupljačima postojala je relativna jednakost: niko nije imao vlast ni nad kim. Međutim, kada je okončan period društva lovaca i skupljača pravila su se drastično promenila u korist muškaraca: oni su imali vlast nad ženama u domaćin stvu. Čak i u matrilinearnim sistemima, u kojima je ženska linija bitna, moć su imali ženini muški rođaci, na primer braća i ujaci. Dakle, nakon perioda lova i skupljanja u sistemima srodstva pojavio se patrijarhat, ili kontrola muškaraca nad ženama. Štaviše, u nekim društvima žene su tretirane kao „imovina“ i imale su veoma malo prava. Činjenica da su žene u Sjedinje nim Državama stekle pravo glasa tek na početku 20. veka ukazuje na to da je patrijarhat bio rasprostranjen u velikom delu industrijske Amerike, a na mnogim mestima je opstao i do danas.
Pravila okončanja braka Svi srodnički sistemi imaju pravila za okončanje braka. Ta pravila mogu biti jednostavna - na primer, žena koja izbacuje muževljeve stvari pred ula zna vrata - ili složena, koja zahtevaju suđenje i dokazivanje krivice. Tradi cionalna društva nakon perioda lova i skupljanja otežala su proces razvo da, naročito za žene, koje često nisu imale pravo da okončaju brak - što je siguran znak patrijarhalnosti i tretiranja žena kao imovine. Čak i danas, u tradicionalnim delovima globalnog sistema, žene praktično ne mogu da pokrenu razvod braka.
Istorijski trendovi u okviru strukture srodstva Od relativne jednakosti Prve zajednice lovaca i skupljača imale su vrlo jednostavan sistem, sličan onom koji postoji danas u Sjedinjenim Državama (Maryanski & Turner, 1992). On je bio utemeljen na sledećim karakteristikama: 1 Autor na ovom mestu upotrebljava englesku reč authority. Mi smo se odlučili da je prevedemo kao vlast (prim. prev.).
Srodstvo i porodica
• • •
• • • •
377
bilateralnom poreklu, po kome niko stariji nema vlast nad bračnim parom; neolokalnom stanovanju, gde su ljudi slobodni da biraju gde će i s kim živeti; zabrani incesta i pravilu egzogamije (što je obično podrazumevalo brak van primarne grupe), a ponekad i endogamije (gde je određeno sa članovima koje grupe je moguće stupiti u brak); jasnoj podeli rada (muškarci love, žene skupljaju plodove i pripre maju hranu); relativno jednak nivo vlasti (jednakost ili podela vlasti između muš karaca i žena); male porodice (koje čine samo majka, otac i deca); i jednostavan mehanizam okončanja braka.
Ka rastućoj nejednakosti i patrijarhatu U vreme kada su ljudske zajednice tek počele da rastu pravila srodstva su bila najznačajniji organizacioni principi hortikulturnih i prvih agrarnih društava. To je porodicu i srodstvo činilo još složenijim fenomenima. Srod stvo je, u suštini, postalo funkcionalni ekvivalent birokratske organizacije; na hiljade ljudi - u nekim slučajevima i milion njih - moglo je da se organizuje po pravilu porekla, pošto je ono određivalo prirodu drugih pravila srodstva. Ta hortikulturna društva većinom nisu bila mnogo velika, ali su sada, zahvaljujući pravilima srodstva, mogla da se prošire. U jednostavnim crtama, evo kako se, na osnovu pravila srodstva, gradi veća društvena struk tura: pravila porekla, uz pravila braka i stanovanja, omogućuju nastanak opsežnijih srodničkih jedinica. Počinje se od bračnog para i njihove dece (nuklearna jedinica), preko porodičnih loza (lineages), koje povezuju više nuklearnih jedinica, pa klana, koji čine povezane loze, te se, konačno, stiže do polovine (moiety), koja okuplja klanove i deli zajednicu na dve polovine. Postoje brojne varijacije, tako da većina društava nije sasvim precizno ure đena po navedenom principu. Međutim, srodstvo može da se upotrebi kao organizaciona osovina društva kada njegovi članovi ne mogu da izgrade birokratske društvene forme. Maks Veber se bavio uticajem „gvozdenog kaveza“ racionalne birokratije na stanje ljudskog duha, ali je malo verovatno da je taj moderni kavez ima lo nalik kavezu srodstva (Weber, 1922; Maryanski & Turner, 1992). Samo zamislite da stupate u brak, useljavate se kod roditelja svog muža (patrilokalno) i živite pod vlašću svih starijih muških rođaka unutar sistema loze, klana ili polovine (patrilinearno poreklo), dok vlašću raspolaže muškarac, a podelom rada se žene, iz različitih loza, slažu i zajedno rade u bašti i u kući, dok muškarci ratuju ili obavljaju različite fizičke poslove. Da sam žena, to bi mi zvučalo kao prava noćna mora. Ljudi su stoga napuštali takve sisteme čim bi se ukazala prilika, pa čak i kada je to značilo da se moraju podrediti državnoj i političkoj vlasti.
378
Sociologija
Shvatanja porodice iz ugla teorije konflikta Najviši stepen nejednakosti moguće je naći u složenijim oblicima srod stva. Kako naglašavaju teoretičari konflikta (Collins, 1975; Collins & Coltrane, 1991), razlike u moći i vlasti kojom raspolažu muškarac i žena mogu izazvati tenzije koje se periodično pretvaraju u sukob. Međutim, mogućnost sukoba najčešće je bila pod kontrolom snažnih normi i uverenja o „polo žaju žene“ u porodici, mogućnosti muške prinude, svakodnevnih među ljudskih sankcija, kao i rituala. U takvoj situaciji žene imaju malo sredstava za mobilizaciju, naročito ako su okružene rodbinom svojih muževa (kao u patrilokalnom sistemu). Stvari su bolje ako žena može da bude u društvu svojih rođaka (u matrilokalnom sistemu), jer od njih može da dobije podrš ku. Jedan od resursa koje žena poseduje jeste seks. Ona može da ga uskrati muškarcu ili ga ritualizuje kako bi dobila pristup nekim resursima, ili makar ograničila moć muškarca (Collins, 1975). Još jedan bitan resurs koji žene mogu da upotrebe odnosi se na kulturne simbole, koji su se često koristili za stvaranje slike o „zagonetnosti“ ženske prirode, što žene mogu da koriste za kontrolu muževa (Collins, 1975). Ipak, kroz celu istoriju, otkad su lju di napustili relativnu jednakost lovačko-skupljačkog načina života, žene su bile u podređenom položaju. Mi danas živimo sa nasleđem te nejednakosti, kao što je prikazano u šesnaestoj glavi o rodnoj stratifikaciji. Ženska ozlojeđenost zbog podređenog položaja oduvek je bila prisutna, iako suzbijana i prikrivana kulturnim uverenjima i sankcijama. Ali kada su žene počele da rade i da stiču materijalna sredstva ta ozlojeđenost je počela da izbija na površinu i menja odnos moći u domaćinstvima postindustrijskog društva (Blumberg, 1984; Chafetz, 1990). Međutim, patrijarhat nije lako iskoreniti, jer je hiljadama godina utiskivan u porodične odnose. Čak i kad su žene zaposlene, njihov rad se omalo važava i vrednuje manje od muškog rada. Uprkos tome što imaju određenu kontrolu nad privrednim resursima žene su u lošijem položaju u prego vorima oko toga ko će obaviti koje poslove, ko će prekinuti karijeru kako bi podizao decu i ko će imati najveću vlast. Deo tih nejednakosti potiče iz kulturnih ideologija koje favorizuju muškarce; drugi deo potiče od žen skog prihvatanja tih ideologija i njihovog uverenja da one zaista treba da odgajaju decu, kuvaju i obavljaju kućne poslove. Razume se, deo tih ne jednakosti potiče od toga što muškarci nisu spremni da se odreknu moći i svojih privilegija. Muškarci nikada nemaju moralne dileme u vezi s poslom i odgajanjem dece, dok žene često imaju ogromne probleme da odluče da li za dobrobit dece treba da dignu ruke od karijere ili da je privremeno pre kinu. Dok se žene bore sa tom moralnom dilemom, muškarci mogu da na makronivou održavaju kontrolu nad privrednim i političkim resursima, što im pruža više moći u pregovorima koji se odvijaju na mikronivou, u okviru porodice.
Srodstvo i porodica
379
Ipak, u brojnim postindustrijskim društvima dolazi do promena. Žene zahtevaju da muškarci obavljaju više kućnih poslova i zaduženja vezanih za decu, te da i oni žrtvuju neke aspekte svojih karijera zarad porodice. Ali, kao što smo videli u glavi o rodnoj stratifikaciji, muškarci su i dalje u bo ljem položaju u tim pregovorima, uprkos tome što se kultura rodnih odnosa menja.
Srodstvo u Americi Osnovna struktura Možda prethodno opisana istorija srodstva deluje kao daleka prošlost, ali je ipak veoma važna za razumevanje srodstva u današnjoj Americi. Po strukturi, naš sistem srodstva je bilateralnog, neolokalnog i nuklearnog karaktera, sa značajnom ambivalentnošću u pogledu podele vlasti i poslo va između muškaraca i žena. Ta struktura relativno izolovane jedinice, sa promenljivim i dvosmislenim normama o podeli rada i poslova, neizbežno stvara sukobe i povećava stope razvoda (J. Turner, 1977). Hajde da detaljnije proučimo situaciju. Industrijalizacija dovršava ponovno sužavanje porodice na nuklearne je dinice (renuklearizacija) porodice, započeto tokom agrarnog doba. Uprkos našem romantičnom shvatanju „starih dobrih vremena“, velike proširene porodice, zasnovane na lozama i klanovima, nikad nisu bile naročito pri jatne za život. Otuda su ih ljudi napuštali kad god bi im se ukazala prilika. Proces je započeo u agrarnom dobu, a industrijalizacija ga je dovršila, jer su opsežne rodbinske veze postale prepreka u industrijskom sistemu, u kome se ljudi slobodnije kreću, napuštaju domove kako bi stekli obrazovanje, ra zvili nezavisne karijere i uživali u dobrom životu.
Romantična ljubav i brak Izolovana nuklearna porodica suočava se sa nekoliko dilema. Jednu od njih čine očekivanja koja prvobitno vode do formiranja takve porodične jedinice. U Sjedinjenim Državama, pri izboru partnera, dominiraju veoma snažna uverenja o romantičnoj ljubavi: smatra se da osobe treba da stupe u brak na osnovu uzajamne privlačnosti i bliskosti, a ne na osnovu plodno sti, novca, porodičnih veza i drugih manje romantičnih činilaca (J. Turner, 1977: 72-78). Takva privlačnost se razvija u ljubav i seksualne odnose, kroz koje par postaje emotivno vezan. Mnogi smatraju da će takva bračna kom binacija istrajati čak i kada se suoči sa problemima, jer „ljubav pobeđuje sve“. Naravno, kada se ovaj kompleks romantične ljubavi opiše na takav način, lako je podsmevati se. Ali, ako smo iskreni prema sebi, priznaćemo da jedna varijanta ovakvih predstava jeste usmeravala, ili i dalje usmerava, izbor bračnog partnera.
380
Sociologija
Dakle, američki parovi stupaju u brak sa očekivanjima - obično veoma nerealnim - o onome što će u braku uslediti. Štaviše, čini se da zajednički ži vot pre braka ne pomaže budućoj stabilnosti bračne veze. Na primer, jedno istraživanje, sprovedeno u Švedskoj, gde je zajednički život rasprostranjen, pokazalo je da je verovatnoća da će se žene koje su živele sa svojim supru gom pre braka razvesti veća za 80% nego kod žena koje nisu živele sa svojim partnerima pre udaje (Bennett, Blanc & Bloom, 1988). Do sličnog zaključka se došlo i u skorašnjem istraživanju u Sjedinjenim Državama. Ovde očigled no nešto nije u redu. Zapravo, oni koji su živeli zajedno pre braka obično se plaše vezivanja i imaju druge sumnje u pogledu braka. Otuda se normalno može očekivati da se i češće razvode. Pa ipak, oni koji odmah stupaju u brak, bez prethodnog zajedničkog života, verovatno će imati nerealna očekivanja, što će stvoriti plodno tlo za neispunjenje želja i bes. Ti romantično zaljubljeni parovi moraju da se suoče sa punim teretom dvostrukih normi u pogledu vlasti u porodici i podele rada. A ako u priču uđu i deca, ta zbunjenost vezana za pravila postaje još veća, pogotovo ako žena ima profesionalnih ambicija, ili ako mora da radi kako bi sastavila kraj s krajem. Ko brine o detetu? U kojim temama ko ima poslednju reč? Na ta pitanja nije lako dati odgovor, jer su norme brojne i kontradiktorne, a po staju još značajnije kad je žena zaposlena, odnosno kad žrtvuje ili prekida karijeru kako bi odgajila decu. Ako se tom skupu problema dodaju briga oko finansija, umor od posla, akumulirano nezadovoljstvo u pokušaju da se obezbedi da stvari teku glatko, verovatno će izbiti problemi u braku, što na kraju dovodi do razvoda. Postoje i drugi činioci koji utiču na broj razvoda. Jedan od njih jeste da žene sve manje materijalno zavise od muškaraca. Budući da se procenat zaposlenih žena povećao povećala se i njihova sposobnost da se samostalno izdržavaju kada odluče da prekinu brak. Drugi faktor se odnosi na to da razvod više ne nosi sramotu i obeležavanje, kao što je nekad bilo. Razve dena žena u Americi pedesetih godina prošlog veka, na neki način, bila je obeležena. To je sprečavalo veliki broj žena da napuste brak u kome su bile nesrećne. Kada su se stope razvoda uvećale tokom sedamdesetih godina, obeležavanje i sramota izazvani razvodom gotovo su nestali. Treći činilac su ženski pokreti, koji su podigli svest žena (i, u mnogo manjem stepenu, muškaraca). Žene su postale svesne da ne moraju ostati u braku i da njiho va vrednost nije uslovljena isključivo time kako obavljaju ulogu majke u besprekornim porodicama. Konačno, zakoni o razvodu su se promenili šez desetih i sedamdesetih godina, što je znatno olakšalo proces razvoda braka. Pre promene tih zakona jedan supružnik je morao da dokazuje „krivicu“ drugog supružnika. Danas brakovi mogu da se prekinu obostranim spora zumom ili ukoliko jedna strana navede stavku „nepomirljivih razlika“ kao razlog za razvod. Više stope razvoda su, dakle, neizbežne. Postavlja se pita nje koliko su visoke i da li institucija srodstva u Americi propada.
Srodstvo i porodica
381
Razvod i raspad američke porodice Stope razvoda se teško izračunavaju, iz prostog razloga što bi, da bi se izračunale precizno, morao da prođe ceo period koji par provede u braku, pre nego što bismo sa sigurnošću znali da li će doći do razvoda. Tako su brojevi koji se iznose u medijima - 50% brakova se okonča razvodom! - ve oma sporni, ako ne i pogrešni. Taj broj je netačan prosto zato što se dobija na takav način da se broj brakova u datoj godini deli sa brojem razvoda u toj godini, a u skorije vreme je na svakih 100 brakova bilo 50 razvoda. Ali ta dva broja nemaju veze jedan sa drugim, jer su razvodi u određenoj godini ishodi ranije sklopljenih, a ne skorijih brakova. Otuda se na osnovu njih ne može predvideti budućnost onih koji su se tek sad venčali. Drugi način da se dobije predstava o tome da li je broj razvoda u porastu jeste da se izračuna broj razvoda na 1.000 stanovnika. Godine 1960. ta stopa je iznosila 2,2 razvoda na 1.000 stanovnika, godine 1980. broj je skočio na 5,2, ali je nakon 1980. godine opao na 4,3 razvoda na 1.000 stanovnika. Na žalost, američka državna administracija više ne skuplja podatke i ne objav ljuje izveštaje o brakovima i razvodima, ali se čini da je razvoda sve manje. Ipak, ima nekih problema u vezi s tim podacima. Kao prvo, demografski profil populacije utiče na broj razvoda: kad je procenat mladih odraslih osoba u populaciji visok stopa razvoda raste jer se sve više ljudi venčava i razvodi. Kada je procenat mladih odraslih osoba manji, kao što je slučaj danas, razvoda će biti manje jer se manje ljudi venčava, pa se manje njih i razvodi. Dakle, porast razvoda na 1.000 ljudi od 1960. do 1980. godine može da se objasni većim procentom mladih ljudi u populaciji u tom trenutku. Najbolji način za precizno utvrđivanje stope razvoda jeste da se prati da li ljudi nakon stupanja u brak u njemu ostaju do kraja života. Ali, takav broj bi mogao malo toga da kaže o vašim šansama za uspešan brak. Recimo, od svih brakova koji su sklopljeni 1923. godine 19% njih se završilo razvodom, dok se za venčanja iz 1975. godine, na osnovu razvoda do kojih je već došlo, kao i procenjene stope razvoda sredovečnih ljudi, predviđala stopa razvoda od 50%. Procene za poslednjih nekoliko godina predviđaju stopu razvoda od oko 40% (Coltrane & Collins, 2001:130-132). Međutim, ovi podaci nam ne govore kolike su šanse za uspešan brak ili razvod onih koji se venčavaju danas. Čini se da je procenat razvoda u opadanju, ali teško je reći da li će se taj pad nastaviti. Ko se razvodi? I kada? Centar za kontrolu bolesti (2002) skupio je podat ke o skoro 11.000 žena između 15 i 44 godine starosti, postavljajući im pi tanja o njihovoj porodičnoj prošlosti. Prosečno 20% brakova se okončalo u prvih pet godina, pri čemu je stopa skočila na 43% za petnaest godina braka. U tabeli 19.1. prikazani su neki od rezultata za različite grupe po etnicitetu, zaradi, veri i starosti.
Sociologija
382 Tabela 19.1. Procenat žena čiji se prvi brak završio razvodom Karakteristike Sve žene
Procenat koji se razveo nakon 15 godina 43
Dohodak visok
31
srednji
40
nizak
65
Etnicitet azijskog porekla
23
latinoameričkog porekla
42
belkinje koje nisu latinoameričkog porekla
42
afričkog porekla
55
Veroispovest katolici
37
konzervativni protestanti
40
nehrišćani
40
liberalni protestanti
44
nije religiozna
55
Godine stupanja u brak 25 godina i više
35
20-24
36
18-19
49
manje od 18 godina
59
Izvor: Centers for Disease Control (2002).
Domaćinstva sa samohranim roditeljem Osamdeset odsto razvedenih ljudi se ponovo venča, što znači da ljude vole da žive u nuklearnoj porodici. Ali postoji promenljiv trend u pogledu porodica sa jednim roditeljem, što je delimično rezultat razvoda, ali i, u ve likoj meri, broja neudatih majki. Neudate žene rađaju oko 30% svih beba u Sjedinjenim Državama (Coltrane & Collins, 2001: 131). Ta deca odrastaju u teškim uslovima. Njihove majke pokušavaju da se izbore sa pritiskom izdržavanja i podizanja dece. Ako ovome dodamo još i broj dece u porodicama sa maćehom/očuhom i razvedene samohrane roditelje, vidimo da deca i njihovi roditelji moraju da se bore sa veoma velikim pritiscima u domaćinstvu, što su možda neki od vas iskusili iz prve ruke. Praktično svaka studija pokazuje postojanje straho-
Srodstvo i porodica
383
vitog pritiska i na decu i na njihove roditelje u ovakvim domaćinstvima. Stope samohranih roditelja variraju u zavisnosti od etničke pripadnosti. Kod imućnijih belaca i Azijata stope samohranih roditelja su najmanje, dok su među Amerikancima latinoameričkog i afričkog porekla ove stope naj više, blizu 70% (Coltrane & Collins, 2001: 131). Kod onih manje imućnih ekonomski pritisak uvek izaziva napetosti u porodičnim odnosima i razara mit o romantičnoj ljubavi. Za razliku od njih, imućniji ljudi mogu da priušte sebi različita sredstva za oslobađanje od stresa kod kuće. Ali klasna pozicija sama po sebi nije jedini faktor koji uslovljava ove razlike između različitih etničkih grupa. Kulturne tradicije, kao što su religija i porodična struktura, poput proširenog srodstva kod Amerikanaca azijskog i latinoameričkog po rekla, veoma su bitne za objašnjenje tih razlika.
Nasilje u porodici U stresnim brakovima obično je prisutno nasilje. Stres može da izazove nasilje, ili obratno. Bilo kako bilo, nasilje je sada deo mnogih porodica. Naj češće žrtve nasilja su žene. Teško je dobiti precizan uvid u to koliko često dolazi do nasilja nad ženama, jer se veliki broj slučajeva nasilja u porodici ne prijavljuje. Američko Ministarstvo pravde procenjuje da preko 800.000 žena postane žrtva nasilja svake godine, a 20% svih ubistava žena izvrše njihovi muževi ili bivši muževi. Više od 1.000 žena godišnje umre zbog posledica nasilja u porodici. Sve donedavno nasilje u porodici se smatralo „privatnom temom“, što je očigledno išlo u korist nasilnim muškarcima. Danas se za koni menjaju, jer federalne jedinice sve više primenjuju zakonske odredbe protiv nasilnih muževa i bivših muževa. Žene nisu jedine žrtve nasilja. Američka organizacija Clearinghouse on Child Abuse and Neglect prijavila je da preko hiljadu dece godišnje umre od posledica zlostavljanja, ali još milioni dece trpe nasilje. I muškarci i žene mogu da zlostavljaju svoju decu, a statistika pokazuje da su najčešće i oni sami bili zlostavljani kao deca. Dakle, nasilje u porodici se često prenosi sa generacije na generaciju.
Sindrom praznog gnezda? Istraživanja pokazuju da veliki broj roditelja ima želju da ne živi sa svo jom decom, tj. da se oseća srećnije kad deca odrastu i odu (White & Booth, 1985). Iznenađujuće, čak i parovi koji imaju stabilne brakove postaju znatno srećniji kad im se i poslednje dete iseli iz kuće (White & Edwards, 1990). Odatle bismo mogli zaključiti da je „sindrom praznog gnezda“ preuveličan, barem u većini slučajeva.
384
Sociologija
Novi alternativni oblici porodica Gej i lezbijski parovi. Brakovi među ljudima istog pola nisu legalni ni u jednoj državi u Americi, mada su takvi brakovi sada legalizovani u nekim delovima Kanade. Neke države, poput Vermonta i Havaja, imaju zakone koji dodeljuju neke beneficije gej i lezbijskim parovima. Međutim, 1996. godine Kongres je usvojio zakon koji zabranjuje homoseksualne brakove. Zakon je bio odraz preovlađujućih stavova, koji se protive ovakvoj vrsti brakova. Međutim, ideološka i politička borba za gej brakove neće lako popustiti, jer su se stavovi javnosti znatno promenili u proteklih dvadeset godina. Sve veći broj gej i lezbijskih parova želi da usvoji decu ili da ih rodi putem veštačke oplodnje. Taj pokret je podržan zakonima i odlukama sudova, koji su u mnogim državama ukinuli prepreke za usvajanje, što je dovelo do toga da se može govoriti o gej i lezbijskim nuklearnim porodičnim struktura ma. Kohabitacija. U Americi postoji verovatno oko dva miliona gej i lezbij skih parova koji žive zajedno, a možda čak i 4,5 miliona nevenčanih hete roseksualnih parova. Više od polovine ovih parova ne ostane zajedno, ali, opet, jedna polovina populacije između 25 i 45 godina živela je sa nekim na određeno vreme (Brines & Joyner, 1999), što ukazuje na to da „zajednički život“ postaje sve uobičajeniji u Sjedinjenim Državama. Porodice bez dece. Iako većina ljudi u braku ima decu, uočljiv je jasan porast broja parova koji su izabrali da nemaju decu. Izmenjene norme o po ložaju žene i sve veća ekonomska samostalnost sada dozvoljava ženama da imaju smislene živote - zapravo, često i vrlo bogat život - bez dece. Ponekad se u ovakvim porodicama rođenje deteta jednostavno odlaže, pa žene rađa ju decu nešto kasnije, ali većina ovih parova preferira brak bez dece. Biti neoženjen/neudata. Sve veći broj ljudi duže vreme ostaje bez par tnera. „Biti samac“ postao je sve popularniji način života. Prema popisu sta novništva iz 2003. godine, preko 26 miliona domaćinstava prijavljuje samo po jednog člana (U. S. Census, 2003). Procenat mladih neudatih žena se uvećao, jer žene sve više streme ka obrazovanju i karijerama pre braka. Teš ko je znati koliko će se domaćinstava od jedne osobe spojiti venčanjem, ali je jasno da je broj ljudi koji žive bez partnera u porastu. Budućnost porodice u Americi Očigledno je: američka porodica se menja, i to značajno. Većina ljudi i dalje želi brak i decu. To je srećna okolnost, jer bez porodica sa decom ne bi bilo ni mene, ni vas. Ipak, promene koje su danas prisutne u porodici vero vatno će se i nastaviti. Svakako se najznačajnija promena u odnosu na stare šablone patrijarhata sastoji u tome što žene danas imaju sve veći autoritet unutar porodice, a naročito ako su zaposlene. Stope razvoda će verovatno ostati relativno visoke, ali možda ne toliko visoke kakve su bile pre deset go dina. Broj samohranih roditelja će možda porasti, čime će se stvoriti veliki ekonomski i emotivni pritisak (strain) na članove porodica. Broj gej i lezbij-
Srodstvo i porodica
385
skih parova verovatno će porasti, što će biti slučaj i sa brojem domaćinstava koja imaju samo jednog člana, kao i brojem porodica bez dece.
Sažetak 1. Društvene institucije su sačinjene od sklopa položaja i struktura čiji je cilj da rešavaju osnovne probleme ljudske vrste, kao vrste koja počiva na kulturno posredovanim obrascima društvene organizacije. Zbog njihovog opaženog značaja, većina opštih normi, koje usmeravaju po našanje u institucionalnim strukturama, dobro je poznata i ispunjena vrednostima i uverenjima. 2. Srodstvo je institucija koja organizuje odnose vezane za brak i krvne veze. Takva organizacija postiže se nizom pravila koja regulišu pona šanje u pogledu braka, nasledstva, prebivališta, vlasti, podele poslova, veličine i sastava porodice i razvoda. Ta pravila uređuju odnose sa ci ljem da reše osnovne probleme sa kojima se ljudi suočavaju, poput seksualnih odnosa i razmnožavanja, biološke i društvene podrške, so cijalizacije i zauzimanja položaja u društvu. 3. Nakon perioda lova i skupljanja, pa sve donedavno, sistemi srodstva su prednost davali muškoj moći i vlasti, odnosno strukturama u kojima su žene bile u podređenom položaju. Patrijarhat i dalje postoji u većini porodičnih sistema, ali sa postindustrijalizacijom rađa se princip koji podstiče mnogo više jednakosti. Taj trend je rezultat porasta ženske ekonomske moći, ideoloških promena koje su se odigrale zahvaljujući ženskom pokretu, povećane političke moći žena i novih zakona koji ženama omogućuju lakši razvod. 4. U srodničkom sistemu u Americi preovlađuje izolovana nuklearna je dinica, u kojoj romantična ljubav određuje izbor partnera, i u kojoj su ključne norme, naročito one vezane za vlast i podelu kućnih poslova, teško odredive i brzo se menjaju. 5. Razvodi su česti u Americi, ali izgleda da se stope razvoda nisu uvećale u prethodnoj deceniji. Nasilje u porodici nad ženama i decom je česta pojava. 6. U Americi se javljaju novi porodični obrasci. Povećava se broj doma ćinstava sa jednom osobom. Sve je više parova bez dece. Raste broj gej i lezbijskih parova, koji podižu sve više dece u takvim zajednicama.
386
Sociologija
Ključni pojmovi Avunkulokalno pravilo: pravilo prebivališta koje predviđa da bračni par i njihova deca žive sa bratom majke muškarca (njegovim ujakom). Bilateralno poreklo: pravilo porekla prema kojem porodica i rođaci i sa muške i sa ženske strane imaju jednak značaj. Egzogamija: pravilo koje određuje da osoba mora da stupi u brak izvan određene rodbinske grupe ili zajednice. Endogamija: pravilo koje određuje da osoba mora da stupi u brak unutar određene rodbinske grupe ili zajednice. Institucija srodstva: organizacija bračnih i rodbinskih veza među člano vima društva u strukture koje, sa sociobiološke tačke gledišta, omogu ćuju odraslima da povećaju svoju genetsku pripremljenost i prilagod ljivost, i koje, iz funkcionalističkog ugla, utiču na principe uređivanja seksa i razmnožavanja, omogućavaju biološku i društvenu podršku, kao i socijalizaciju mladih i njihovo smeštanje u uloge odraslih. Klan: srodnička struktura koja nastaje spajanjem loza prema određenom pravilu porekla. Kompleks romantične ljubavi: grupa uverenja koja naglašavaju uzaja mnu privlačnost i kompatibilnost kao osnovu za izbor bračnih par tnera. Matrilinearno poreklo: pravilo porekla prema kojem je ženska strana porodice (naročito njeni muški rođaci) najvažnija u pogledu porodič nog vlasništva i vlasti. Matrilokalno pravilo: pravilo srodstva koje predviđa da bračni par i nji hova deca žive sa ženinom porodicom i rodbinom. Neolokalno pravilo: pravilo prebivališta prema kome bračni par i njiho va deca mogu samostalno da odluče gde će živeti. Nuklearna porodična jedinica: porodična jedinica koju čine bračni par i njihova deca. Patrijarhat: okolnosti u kojima muškarci kontrolišu resurse i dominiraju nad ženama u porodičnim odnosima i, u širem smislu, u odnosima izvan porodice. Patrilinearno poreklo: pravilo porekla prema kome muška strana poro dice ima veći značaj u pogledu vlasništva i vlasti. Patrilokalno pravilo: pravilo srodstva prema kojem bračni par i njihova deca žive sa porodicom i rodbinom muškarca. Poliandrija: pravilo braka koje dozvoljava ženama da imaju više od jed nog muža. Poligamija: pravilo braka koje dozvoljava osobi da ima više od jednog bračnog partnera. Poliginija: pravilo braka koje dozvoljava muškarcima da imaju više od jedne žene.
Srodstvo i porodica
387
Polovina: srodnička jedinica koja nastaje kad se klanovi međusobno povežu i podele zajednicu na dve srodničke jedinice. Poreklo: srodnička struktura koja nastaje spajanjem nekoliko porodič nih jedinica putem pravila porekla i prebivališta. Pravila braka: norme koje utvrđuju ko može s kim da stupi u brak, i kada. Pravila porekla: norme koje određuju da li je muška ili ženska strana porodice važnija u pogledu porodičnog vlasništva i vlasti. Pravila prebivališta: norme koje utvrđuju gde bračni par treba da živi. Pravila zabrane incesta: norme koja zabranjuju seks i brak između rodi telja i njihove dece i, u nekim slučajevima, između bliskih rođaka. Proširena porodična jedinica: rodbinska jedinica koja nastaje spajanjem više nuklearnih jedinica u jedno domaćinstvo.
Glava 20
RELIGIJA Pošto ima velik i razvijen mozak, čovek može da razmišlja o svetu koji ne može da vidi i opipa - o svetom carstvu naseljenom natprirodnim silama i bogovima koji imaju moć da promene svet i živote ljudi. Nisu sva društva lovaca i skupljača imala religiju, ali mnoga od njih jesu. Prema tome, religija je verovatno bila prva institucija koja se odvojila od institucija srodstva i grupe. Pošto se religija pojavila ovako rano u evoluciji društva možemo za ključiti da ona nije prost nusproizvod postojanja velikog mozga koji može da promišlja o sferi svetog i natprirodnog. Ovde su na delu druge sile, ali koje? Funkcionalističke teorije možda mogu da nam pruže približan odgovor ukoliko preformulišemo pitanje: koja vrsta pritiska je uticala na ljudsku po pulaciju da razvije sistem predstava i praksi upravljenih prema natprirod nim silama? Na koji način je religija pomogla ljudima da opstanu u svom okruženju? Za funkcionaliste, religija je omogućila ljudima da: (a) učvrste i potvrde važne norme; i (b) umanje strepnju i strah. Zbog toga religija funkcioniše kao važan mehanizam društvene kontro le. 1. Imajući u vidu prvu navedenu funkciju, jedan način da se obezbedi poštovanje ključnih normi jeste da se one predstave kao norme koje su saopštile natprirodne sile. Te sile neprestano nadgledaju ljude i proveravaju da li oni poštuju pravila, a izgrednike kažnjavaju lošom srećom. Dakle, religija povećava stepen društvene kontrole time što obezbeđuje da se ljudi podvr gavaju ključnim normama. 2. Druga funkcija religije jeste da umanji stepen strepnje i nesigurnosti. Religija može da pomogne u popuštanju straha time što pruža uverenja o moći bogova, koji vode računa o svetu, a u isto vreme propisuje rituale ko jima se bogovi namamljuju i navode da pomognu ljudima u teškim okolno stima. Rana društva, koja su imala ovakvu moć uticaja na ljude, uključivala
Religija
389
su veći stepen jedinstva i kontrole, što je ljudima olakšavalo da prežive u datom okruženju. Isprva je religija bila veoma jednostavna i možda je počela sa prostim poštovanjem predaka, što je polako prerastalo u predstave o natprirodnim silama koje usmeravaju sve članove jednog društva lovaca i skupljača. Uko liko je funkcionalističko tumačenje tačno, onda su ovi lovci i skupljači, koji su morali da žive sa opasnošću i neizvesnošću, verovatno prvi razvili religi ju, jer im je ona pomagala da ostvare osećaj solidarnosti i umanje strahove. Priroda religije je, međutim, počela da se menja sa pojavom hortikulture, a kasnije i sa agrarnim periodom. Religija je postala centralna institucija u životu ljudi. Pojavili su se religijski stručnjaci, bogovi i natprirodne sile su postale moćnije i brojnije, a rituali u njihovu čast postali su češći i bolje organizovani (Wallace, 1966). Iznenada, za samo nekoliko vekova, preovladale su svetske religije današnjice - hrišćanstvo, hinduizam, budizam, konfučijanstvo i islam - koje su se prostirale širom sveta, pri čemu su se ubacile u lokalne religije (Bellan, 1964). Ukoliko na brzinu pregledamo naslovne stra ne dnevnih novina videćemo da religija danas ima veliki značaj i da je dosta nepredvidljiva. Zapravo, religija će nastaviti da bude jedan od pokretača u globalnom sistemu društava.
Osnovni elementi religije Sve religije imaju neke zajedničke elemente i sve one, od najjednostavni jih do najsloženijih oblika, uključuju: (a) razliku između svetog i profanog; (b) niz verovanja o svetom i natprirodnom; (c) rituale posvećene natprirodnom; i (d) strukture kulta koje organizuju ljude sa zajedničkim verovanjima, i koje upravljaju izvođenjem rituala upravljenih na natprirodne sile opi sane u verovanjima. Sada ćemo ukratko razmotriti svaki od ovih elemenata.
Sveto i profano Sve religije prave razliku između svetog i natprirodnog, s jedne strane, i profanog ili svetovnog (sekularnog), s druge strane. Sve religije pripisuju posebne moći predmetima, događajima, silama, a ponekad i osobama koje utiču na svakodnevni život - time što im dodeljuju osobinu svetosti. Dakle, religije smatraju da je svet podeljen na svakodnevnu, ovozemaljsku sferu, sferu u kojoj ljudi žive, i na sferu natprirodnih sila, koje imaju moć da utiču
390
Sociologija
na događaje u našem životu. Mnoge religije veruju u postojanje natprirod nog, onostranog carstva, smeštenog izvan svakodnevnog, zemaljskog života, u kojem funkcionišu svete sile i sveta bića, predmeti i događaji.
Verovanja i vrednosti Predstave o svetom i natprirodnom deo su opštijih skupova religijskih vrednosti i verovanja. Religijska verovanja tiču se prirode svetog i natpri
rodnog, i obično detaljno opisuju različita bića i sile, kao i različite oblasti natprirodnog. Opisi svetih bića i sila u carstvu natprirodnog obično čine panteon, oblik organizacionog obrasca ili šeme, koja objašnjava ko je ko u sferi natprirodnog. Religijske vrednosti su tvrdnje i zapovesti koje nam stižu od natprirodnih bića, a tiču se onoga što je dobro, loše, pravilno i ne pravilno. Za razliku od drugih vrednosti koje postoje u društvu, one koje izražava religija imaju poseban značaj budući da njih saopštavaju i podrža vaju sveta bića i svete sile iz carstva natprirodnog.
Rituali Ljudi se za religijska verovanja i religijske vrednosti vezuju putem rituala (J. Turner, 1972; Wallace, 1966). Religijski ritual ili obred ukalupljen je u stereotipnu seriju postupaka - telesnih pokreta i položaja, ali i verbalnih uzvika - upravljenu prema natprirodnom i sačinjenu od molbi da se svete sile umešaju u svetovni, profani svet. Rituali se mogu izvoditi nasamo, ali se mogu izvoditi i kolektivno, u prisustvu drugih, koji su obično deo strukture kulta koji organizuje ritualne aktivnosti upravljene prema natprirodnom.
Strukture kulta Kult je jedinica u okviru koje se izvode rituali. Ove jedinice se mogu dosta razlikovati, počev od Aboridžina, koji se okupljaju oko totema, preko crkava u Americi, koje su smeštene u zgradama, na mestu nekadašnjih prodavnica, do katoličke birokratije, rasprostranjene po ćelom svetu. Članovi jedne religijske strukture - bilo male ili velike, privremene ili trajne, stare ili nove - dele religijska verovanja i vrednosti, izvode zajedničke rituale i, zbog sveta toga, razvijaju osećaj zajedništva, osećaj „zajednice“.
Razvoj religije Religija u prostim društvima lovaca i skupljača Pre nego što su ga poremetili zapadnjaci, tradicionalni sistem Eskima mogao je poslužiti kao primer religije u jednostavnim društvima (Wallace, 1966). Iako je među grupama Eskima bilo razlika, osnova njihovih verova nja bila je zajednička. Verovanja o natprirodnim bićima zasnivala su se na
Religija
391
panteonu duhova i bogova. Pojedini niži bogovi su jednostavno bili neki ugledni ljudi ili životinje kojima je dodeljeno istaknuto mesto i značaj. Po našanje svakog pojedinca, ili male grupe, regulisali su mnogobrojni manji duhovi. Tako je, na primer, određena grupa srodnika mogla da ima sopstvene duhove predaka, kojima je mogla da se obrati. Više položaje u panteonu zauzimala su dva vrhovna boga - Čuvar morskih životinja i Duh vazduha. Međutim, mitologija o životu, poreklu i mešanju ovih bogova u zemaljski svet razlikovala se od grupe do grupe. Sem toga, tačna raspodela moći i poredak vlasti među ovim bogovima, zajedničkim ćelom društvu, donekle su bili zamagljeni. Religijska verovanja Eskima delila su svet na različita područja - područje smrtnih ljudskih bića, svet lokalnih duhova i duhova predaka, te sferu dva vrhovna boga. Ritualne aktivnosti su se izvodile prvenstveno unutar porodice. Svaki Eskim je nasledio „duhove zaštitnike“ po sistemu patrilinearnog porekla, dakle sa očeve strane. Ti duhovi su usmeravali pojedinca u svakodnevnom životu. Da bi mogli računati na pomoć ovih bogova morali su da nose male talismane od kljova morža, torbe od belutaka i male školjke. Sem toga, da bi dobila pomoć duhova, osoba je morala da se uzdrži od ubijanja životi nja predstavljenih na tim amajlijama. Nešto manje osoben oblik ritualne aktivnosti vezivao se za verovanja o životinjama za lov. Ljudi su morali da poštuju određene zabrane, tabue. Na primer, nisu smeli zajedno da kuvaju kopnene i morske životinje. Kada bi neko prekršio tabu morao je da to prizna otvoreno. Ukoliko bi pojedinac nastavio sa kršenjem zabrana bio bi prognan iz zajednice. Jedini zvanični religijski sveštenici bili su šamani. Šamani su služili kao posrednici prilikom prizivanja duhova. Smatralo se da su zapravo bole.sni ili nesrećni ljudi prekršili neki tabu i uvredili nekog boga. Šaman je mo rao da otkrije koji bog je uvređen, odnosno koji tabu je prekršen. Pošto bi bila postavljena dijagnoza šaman je poduzimao duhovno putovanje kako bi obezbedio poravnanje i izmirenje sa višim silama. Dakle, Eskimi su imali jedan oblik religijske organizacije koja možda liči na organizaciju naših predaka lovaca i skupljača. Verovanja su određivala tek nekoliko razlika između natprirodnih sfera i nisu jasno pravila razlike između bogova. Organizacija kulta se preklapala sa sistemom srodstva, a ritualna aktivnost je bila tek povremena lična stvar. Postojao je niz tabua, ali oni nisu bili razvijeni. Sa funkcionalističke tačke gledišta, ovakav religijski sistem Eskimima je dobro služio. Pomogao je da se ublaži strah time što su ljudi uveravani da „duhovi čuvari“ usmeravaju njihov život, i da bi savetovanje sa šamanom moglo da ukloni lošu sreću. Njihov religijski sistem je podržavao pravila srodničkog sistema i sastojao se od određenih tabua, koji su, u mnogim slučajevima, zapravo predstavljali medicinske savete. Religij ski sistem Eskima može nam poslužiti kao polazna tačka. Drugi religijski sistemi u naprednijim društvima uključuju složena verovanja i složenu or ganizaciju ritualnih aktivnosti.
392
Sociologija
Složenost religije Religijski sistemi uglavnom naginju ka složenijem sistemu verovanja koja se tiču jasnih određenja sfera natprirodnog, obuhvataju razvijen panteon bogova, složenije rituale koji se izvode u određeno vreme, na određenom mestu u okviru kulta, kao i jasnije religijske vrednosti koje određuju šta je dobro a šta ne. Izgleda da religiozne vrednosti i uverenja dostižu vrhunac u tradicionalnim poljoprivrednim društvima, nakon čega sledi iznenadan obrt - verovanja opisuju sve manje bogova, a rituali se uprošćavaju, dok re ligijske vrednosti ostaju izričite. Organizacija kulta postaje veoma složena, a uz pomoć novih društvenih tehnologija postaje i birokratizovana. Veći deo religija koje preovlađuju danas u svetu - hrišćanstvo, hinduizam, budizam, judaizam, konfučijanstvo i islam - nastao je iz religijskih sistema sa razvije nijim panteonima, mitovima o veštinama bogova, složenim ritualima i bli sko povezanim organizacijama kulta, ili je zamenio takve religijske sisteme.
Tendencija ka uprošćavanju religija U poslednjih hiljadu godina religijski razvoj je sve više naginjao monoteizmu, odnosno poštovanju jednog boga. Na primer, islam, hrišćanstvo, judaizam i konfučijanstvo očigledno odražavaju ovu tendenciju ka monoteizmu. Alah, Bog, Sveto trojstvo i Tao, svako u okviru svoje religije, predstav ljaju vrhovne sile u oblasti natprirodnog. Međutim, hinduizam i neki oblici budizma ipak imaju razvijenije panteone bogove ili bogolikih stvorenja. U savremenim religijama mitologija je sve manje i sve se više uprošćavaju. Na primer, mitovi koji se tiču aktivnosti Krišne i Višnua, inkarnacije Bude, Boga i Mojsija, Boga i Isusa, Alaha, anđela Gavrila (meleka Džibraila) i Muhame da veoma su oskudni u poređenju sa mitovima ranijih religija i mitovima tradicionalnih izolovanih religija. U poređenju sa ljubomorom, sukobima, rivalstvom, poreklom i ljubavnim odnosima ranijih bogova, mitovi religija koje preovlađuju u današnjem svetu, uz izuzetak hinduizma, deluju gotovo izbalansirano i umereno. Druga ključna razlika između novijih religija i religija prošlosti odnosi se na to što, prvi put, verovanja ističu da ljudi imaju potencijal za razumevanje svakodnevnog sveta, ali i sveta natprirodnog (Bellah, 1964: 367). Na primer, hinduizam tvrdi da postoji mogućnost bolje inkarnacije u narednom živo tu, ali i mogućnost da se postane bog. Hrišćanstvo nudi spasenje posle smr ti. Islam propoveda postojanje raja posle smrti. Za one koji se nisu dobro vladali postoje posebna mesta u svetu natprirodnog: pakao, reinkarnacija u niže biće, i tako dalje. U novijim religijama vrednosti su i dalje izričite, jer putem poštovanja vrednosti ljudi mogu da se kvalifikuju za pristup svetu natprirodnog. Zato religijska „pravila ponašanja“ zauzimaju istaknuto mesto u religijama da našnjice. Deset zapovesti, Kazivanja Konfučijeva i Plemeniti osmostruki put u budizmu predstavljaju istaknute primere.
Religija
393
Dok se panteoni, mitologije i rituali uprošćavaju, organizacija kulta u isto vreme postaje složenija. Nova društvena tehnologija - birokratija (videti dvanaestu glavu) - koristi se za organizaciju i širenje religijskog uticaja. U neindustrijskim društvima ova birokratija je često moćna politička sila, pa mogu da nastanu sukobi između religijskih i političkih vođa. S pojavom industrijalizacije ovakvi sukobi se stišavaju budući da moć političke birokratije raste i da se crkvena birokratija razdvaja od političkog uticaja, osim u nekim delovima islamskog sveta. Nastanak religijske birokratije otvara nove mogućnosti za pridobijanje novih vernika. Birokratije mogu da upotrebe sredstva za ostvarenje jasnih ciljeva, a jedan od ciljeva većine modernih religija jeste širenje. Konačan ishod jeste da u svetu dominira relativno mali broj religija, jer birokratski organizovani kultovi ugrožavaju i istiskuju tradicionalnije religijske prakse. U tabeli 20.1. predstavljene su najveće religije sveta. Tabela 20.1. Najveće religije sveta
Religija
Broj sledbenika
Procenat svetske populacije
Hrišćanstvo
1,9 milijardi
32,8
Islam
1,2 milijarde
19,6
Hinduizam
762 miliona
12,8
Kineska narodna religija
379 miliona
6,4
Budizam
354 miliona
6,0
Izvor: Time Almanac (2002: 433).
Napomena: Procene broja pripadnika svake od nabrojanih religija nisu precizne, ali odnos sledbenika, odnosno poredak religija po zastupljenosti, verovatno jeste.
Pogled teorije konflikta na religiju Funkcionalističke teorije nam pružaju jedno tumačenje razloga nastanka religija u ranim društvima. Mada religija može ublažiti strahove i obezbediti poštovanje važnih pravila, Karl Marks i Fridrih Engels su ponudili al ternativan pogled na religiju, u obliku u kome je uspostavljena u složenijim društvima. Jedna od Marksovih najpoznatijih fraza odnosi se na religiju: on je naziva „opijumom za mase“. Marks je želeo da kaže da religiju mogu da koriste moćnici u društvu da bi zamazali ljudima oči kako ne bi videli stvarnost nejednakosti. Ukoliko kraljevi mogu da vladaju po „božanskom pravu“, njihova upotreba i zloupotreba političke moći legitimiše se posred stvom religijskih verovanja i religijskih zvaničnika. Bog (ili bogovi), u su štini, određenim pojedincima daje pravo da kontrolišu druge i prisvoje bo-
394
Sociologija
gatstvo i povlastice u društvu. Pošto ljudi žive u bednim uslovima, religija im pruža mogućnost da, ukoliko poštuju religijske upute koje im govore da je u redu to što su siromašni, imaju bolji život u carstvu natprirodnog posle smrti. Na ovaj način se siromašni i ugnjeteni sprečavaju da se pobune, jer će njihova patnja biti nagrađena posle smrti. Prema tome, religija spre čava ljude da vide pravi uzrok svoje bede - moćnike i elite - i drži ih pod kontrolom. Funkcionalisti bi rekli da religija održava društvenu kontrolu, ali iz ugla teorije konflikta kontrola je ta koja stvara nejednakosti i elitama obezbeđuje moć. Neke činjenice podržavaju Marksov argument (Swanson, 1960). Kada u društvu postoje hijerarhija i klase (slojevi) - i panteon bogova je takođe raslojen, kao i nivoi strukture kulta koji organizuje rituale posvećene bo govima u datom panteonu. Pošto struktura panteona i struktura društva odražavaju jedna drugu - a naročito kada sveštenstvo podržava postojeću raspodelu moći - religija legitimiše, tj. opravdava hijerarhije (poredak) u društvu, tako što čini da hijerarhija izgleda kao prirodan poredak stvari. Međutim, iako religija zapravo legitimiše nejednakosti, religijske organiza cije opstaju zato što daju smisao ljudskom životu. Marks je verovatno previ še isticao omamljujući uticaj religije - ljudi nisu tako lakoverni kako je on mislio da jesu, i nisu uvek slepi za prave izvore i uzroke svoje bede.
Religija u Americi Istorija religije u Americi Prve religije u Americi, naravno, vezuju se za Indijance. Prvi evropski doseljenici na obalama Amerike bili su pripadnici malih protestantskih kul tova (Herberg, 1955; Williams, 1970: 356). Došli su u jedan oblik religijskog vakuuma, jer tamo nije postojao dominantan religijski sistem. Članovi ovih kultova nisu bili trpeljivi prema drugim kultovima, uprkos činjenici da su u Ameriku najčešće dolazili kako bi i sami umakli progonu. Pošto su ovi kul tovi bili mali i raspršeni po teritoriji, nijedan nije mogao da dobavi sredstva i oformi organizaciju potrebnu da eliminiše druge. Ishod je bilo prihvatanje religijske različitosti, što je kasnije regulisano zakonom. Iako je svaki od ovih protestantskih kultova usvojio unekoliko različite adaptacije protestantske teologije, svi su delili jedno verovanje: postoji lična veza između Boga i ljudskih bića - svaka osoba mora da se „izmiri“ sa Bo gom. Crkva je bila mesto za zajedničko klanjanje Bogu i izvođenje obrednih aktivnosti, ali svako ponaosob mora aktivno da radi na usaglašavanju i sporazumevanju sa natprirodnim. Ova verovanja su iznedrila neke dominan tne vrednosti u američkom društvu, kao što su individualnost i aktivizam (videti petu glavu). Pojedinac mora da ima slobodu da aktivno sledi svoje
Religija
395
ciljeve i interese i da se suoči sa svetom oko sebe. Tako su verovanja pro testantskih kultova u ranoj Americi iznedrila i podržala vrednosti koje su dovele do pojave industrijskog kapitalizma (Weber, 1905). Nastanak kapitalizma i urbanizacija američke populacije, koja je usledila, podsticali su rast religijskih kultova. Protestantski kultovi su postali više birokratizovani na nacionalnom nivou i stvarali su krovne organizacije za lokalne crkvene organizacije. Širenje industrije podsticalo je doseljavanje Evropljana u drugoj polovini 19. veka. Sa ovim evropskim doseljenicima došle su dve velike religijske grupe u Americi: katolici i Jevreji. Iako su rani doseljenici bili predmet svakojake ekonomske, političke i re ligijske diskriminacije, nevoljna međusobna tolerancija protestantskih kul tova, i njeno kasnije ozakonjivanje i unošenje u ustav, omogućili su razvoj katoličke i jevrejske religijske grupe. Kasniji doseljenici, koji su doneli reli gije iz Azije i sa Bliskog istoka, na sličan način su uživali zakonsku zaštitu, iako tolerancija prema nehrišćanskim religijama u Americi nikad nije bila naročito velika.
Ekologija religije u Americi Stanovništvo Sjedinjenih Država mahom je hrišćanske veroispovesti, ali broj pripadnika nekoliko različitih denominacija1, kao što su Prezbiterijanska crkva Sjedinjenih Država, Ujedinjena metodistička crkva i Episkopalna crkva, u poslednje vreme opada. S druge strane, neke druge denominacije broje sve više pripadnika: adventisti sedmog dana, mormoni, Crkva skup štine božje, Jehovini svedoci, južni baptisti, Afrička metodistička episkopal na crkva i Rimokatolička crkva. Mnoge od ovih rastućih denominacija su bile relativno male pre trideset godina, pa, kada uzmemo u obzir njihovu pređašnju veličinu, stopa njihovog širenja je veoma visoka. U tabeli 20.2. navode se stope povećanja i smanjenja broja pripadnika različitih denomi nacija u Sjedinjenim Državama Tabela 20.2. Porast i opadanje broja pripadnika pojedinih denominacija u SAD Najbrži rast
Stopa rasta u procentima, 2003.
Afrička metodistička episkopalna crkva
58
Jehovini svedoci
48
Adventisti sedmog dana
35
Crkva skupštine božje
34
Mormoni
32
Južni baptisti
16
Rimokatolici
13
1 Denominacija na engleskom znači religiozna grupa koja prevazilazi veličinu sekte (prim. prev.).
Sociologija
396 Smanjenje broja pripadnika Reformisti
-20
Crkva učenja Hristovih
-14
Episkopalna crkva
-13
Prezbiterijanci
-12
Ujedinjena crkva
-9
Ujedinjeni metodisti
-9
Izvor: National Council of Churches (2004).
Ovde postoji jedan obrazac: starije, afirmisane i u nekom smislu ozbilj ne denominacije gube pripadnike, dok evangelističke denominacije pridobijaju nove pripadnike. Ova tendencija nam ukazuje na jedno tumačenje različito od objašnjenja koja nam nude funkcionalistička teorija i teorija konflikta. Ekološka teorija smatra da organizacije, u ovom slučaju - crkve, izlaze u oblast (nišu) resursa i nadmeću se za pridobijanje novih pristalica. Nišu resursa čine ljudi koji su u potrazi za religijskim tumačenjem sveta. Prema tome, najveći deo dinamike religije u Americi ekološke je prirode, a porast i pad broja pripadnika neke religije odražava konkurenciju i nad metanje između religijskih organizacija koje nude različita rešenja i šalju različite poruke. Jednim delom, ova dinamika konkurencije svodi se na tendenciju starijih i afirmisanih crkava da „intelektualizuju“ svoja učenja i time ih načine svetovnijim, manje neposrednim i manje emocionalnim. Do ovoga dolazi jer se sve više bogatih ljudi priključuje uspešnim religijama, ali, za razliku od manje imućnih ljudi, oni ne zahtevaju emocionalni, evangelistički duh, ko jim je religija i započela. Oni su, uostalom, sigurniji i manje zabrinuti za svoj život i opstanak. Za mnoge ljude ta tendencija religiji oduzima na privlač nosti, pogotovo privlačnost kojom religija može da privuče mase koje žele da im religija „reši“ realne probleme i brige. Zato im više odgovaraju nove religije, jer su više evangelističkog, emocionalnog i neposrednog karakte ra, dok su u isto vreme manje intelektualne, umne i sekularne. U religiji u Americi prisutna je dimenzija klasnog konflikta, jer se starije i manje evan gelističke denominacije obraćaju bogatima, čime primoravaju niže klase da religiju potraže na drugim mestima. Šire sekularne tendencije društva u mnogim institucionalnim sferama, naročito podstaknute jačanjem nauke kao institucije, takođe su deo obrasca religijskog rasparčavanja u Americi (Stark, 1981; Stark & Bainbridge, 1980). Sekularizacija na nivou društva prožima i neke religije, što dovodi do toga da religija biva sve manje privlačna za mnoge koji žele da se religiji približe na emotivniji i neposredniji način. Zato nastaje tržište religijskog zanosa i nadahnuća - velika tržišna oblast (niša) - a nastaju i nove denominacije,
Religija
397
koje se često vrlo uspešno služe medijima za pridobijanje novih vernika. Mnoge od tih denominacija ne uspevaju u svom naumu, ali, s druge strane, prema statistici, mnoge od njih uspevaju da pridobiju nove vernike. Kada stare religije postanu previše svetovne, one gube pripadnike, koji se sada priklanjaju religijama koje su više evangelističkog karaktera. Tako možemo predvideti da sekularizacija društava stvara tržišne oblasti za nove denominacije, što vodi visokom stepenu diferencijacije i konkurencije među denominacijama (pogledati odeljak pod naslovom „Ekologija organizacija“ u dvanaestoj glavi, za kratak pregled činilaca uključenih u proces nadmetanja organizacija za resurse).
Religijski sukob u Americi Pošto se Amerikanci razlikuju po tome koliko su evangelisti, i koliko žele da im se religija meša u svakodnevni život, često dolazi do sukoba. Mnogi krupni sukobi u Americi - vezani za molitve u školama, abortus, vaučere za crkvene škole, socijalne programe koje finansira država, zakletvu zastavi Sjedinjenih Država, u kojoj se pominje Bog, podučavanje dece Darvinovoj teoriji - odražavaju ovaj rascep u strukturama kulta ili denominacijama. U zavisnosti od toga kako je sukob razrešen unutar svake denominacije može se govoriti o više evangelističkoj ili svetovnijoj denominaciji. Religija i politika čine jednu eksplozivnu mešavinu, jer oni koji se drže religijskih verovanja mnoge političke odluke vide kao moralni krstaški po hod, u kome će pobediti konačno dobro ili konačno zlo. Tvorci američkog ustava nisu bili naročito tolerantni prema drugim religijama, ali su ipak predložili razdvajanje crkve i države, jer su videli da postoji mogućnost iz bijanja sukoba. U poslednje dve decenije konzervativnije i evangelističke denominacije u Americi postale su politički aktivne. To je dovelo do toga da se izborni proces, imenovanje sudija i uprave, kao i zakonodavstvo nalaze pod velikim uticajem religijskih ubeđenja dobro organizovanog skupa re ligijskih denominacija. Verovatno je da će se u budućnosti politički sukobi sve više zasnivati na religijskom konfliktu, što su tvorci ustava upravo želeli da izbegnu.
Religioznost u Americi Konkurencija između religija ima uticaja na porast religioznosti u Sje dinjenim Državama. Kada se religijske organizacije međusobno nadmeću, one pažljivo biraju poruke koje šalju, ciljajući odabranu populaciju, najče šće se pri tom služeći prednostima medija. Na taj način one ljude uvlače u strukture religijskog kulta, a kada se ti pojedinci uključe u rituale posvećene natprirodnim bićima njihova osećanja se uzburkaju i oni postanu religiozniji. Naravno, nisu svi Amerikanci podjednako religiozni, ali ankete poka zuju da većina Amerikanaca jeste religiozna i da religiju vidi kao važan deo svog života.
398
Sociologija
Ukoliko ove rezultate uporedimo sa rezultatima dobijenim u drugim postindustrijskim društvima, ova religioznost je više izuzetak nego pravilo. Međutim, u jednom društvu koje nikad nije imalo zvaničnu „državnu reli giju“ koja bi preovlađivala, i u društvu koje je ohrabrivalo religijske slobode, nastala je ogromna oblast resursa, sačinjena od svih onih koji su objašnjenje i smisao tražili u sferi natprirodnog. To je, naposletku, dovelo do velike kon kurencije između religijskih kultova. Ta konkurencija je vodila sve uspešnijem marketingu, prenošenju poruka putem medija, što je ogroman deo populacije uvuklo u kultove i tako povećalo religioznost u Americi.
Društvene odlike religijske pripadnosti Maks Veber je bio možda prvi sociolog koji je istraživao vezu između re ligijske aktivnosti i mesta čoveka u društvu (Weber, 1904). Primetio je da su gradske zanatlije i trgovci u 18. i 19.veku,naprimer,bili skloni znatno druk čijem viđenju prirode sveta nego zemljoradnici na selima u Evropi. Tržišna ekonomija i njen naglasak na razmeni dobara, ugovorima i ispunjavanju finansijskih obaveza doveli su do toga da stanovnici grada traže religijske doktrine koje su isticale kontrolu nad događajima. Pošto su zemljoradnici zavisili od nepredvidljivih sila prirode, mahom su se oslanjali na magiju i druge načine ugađanja onostranim silama. Sociolozi se i dalje bave ovim Veberovim zapažanjem. Koji faktori po rekla i prošlosti utiču na pripadnost pojedinca nekoj veroispovesti? Koje su društvene odlike pripadnika religijskih kultova? Nažalost, mnoga istra živanja u ovoj oblasti znatno su sažetija od Veberove analize. U američkoj sociologiji naglasak je bio na odnosu i vezi profesije, prihoda, obrazovanja, porodice, politike, etniciteta, rase, s jedne strane, i religijske pripadnosti, s druge strane. Ukratko ćemo izložiti rezultate ovog istraživanja u odeljku koji sledi. Religija i dohodak. U načelu, ukoliko uporedimo odnos broja Jevreja i katolika u populaciji videćemo da su Jevreji zastupljeniji od katolika u grupama sa višim prihodima. Ukupno, katolici imaju viša primanja nego protestanti. Međutim, ukoliko protestantske grupe razložimo na pojedinač ne grupe, onda episkopalci, prezbiterijanci i luteranci imaju u proseku viša primanja nego katolici, ali i dalje manja nego Jevreji. Baptisti i metodisti u proseku zarađuju manje nego katolici. Religija i obrazovanje. Pošto između dohotka i obrazovanja postoji povezanost, podaci o odnosu religije i obrazovanja uključuju otprilike isti obrazac kao poređenje dohotka i religije. U poređenju sa njihovim udelom u ukupnoj populaciji Jevreja ima najviše među fakultetski obrazovanom populacijom. Među katolicima i protestantima ima nešto manje fakultetski obrazovanih nego što je procenat visokoobrazovanih ljudi na nivou države. Međutim, kada protestantske grupe razdvojimo, episkopalci i prezbiterijan ci su iznad nacionalnog proseka fakultetski obrazovanih ljudi. Luteranci i
Religija
399
metodisti su nešto ispod tog proseka, otprilike na istom mestu kao i katolici, dok su baptisti znatno ispod tog nivoa. Religija i porodica. Izgleda da religija utiče na izbor bračnog partnera. Ljudi obično za brak biraju partnere sličnih religijskih uverenja. Na razvod utiče i religijska pripadnost: veća je verovatnoća da će se brak između dvoje ljudi različite religijske pripadnosti okončati razvodom nego što je to slučaj sa brakom između partnera iste veroispovesti. Stope razvoda se razlikuju od jedne do druge religijske grupe, ali se protestanti češće razvode nego katolici ili Jevreji (Lenski, 1963). Procenat ponovnog stupanja u brak posle razvoda viši je kod protestanata nego kod katolika. Religija i politika. Odnos između religije i politike ponekad se meša sa društvenom klasom. Među protestantima otprilike ima isti broj demokrata i republikanaca, s tim što je veći broj bogatijih protestanata (npr. episkopalci i prezbiterijanci) sklon republikancima. Siromašnije denominacije, kao što su južni baptisti, većinom su demokrate. Katolici, koji su mahom pripad nici etničkih manjina i bave se fizičkim poslovima, jasno su okrenuti ka demokratama. Kod Jevreja, razlika između klasne i religijske pripadnosti je obrnuta, pa su bogatiji Jevreji uglavnom naklonjeniji demokratama.
Rasa, etnicitet i religija U načelu, najveći deo Afroamerikanaca je baptističke veroispovesti, što svedoči o njihovim korenima na Jugu. Crnci, međutim, imaju niz manjih crkvenih organizacija koje nisu povezane s baptistima. Amerikanci latinoa meričkog porekla, kao što su Portorikanci i Meksikanci, pretežno su katoli ci. Amerikanci poreklom iz Azije se mahom pridružuju crkvama u odnosu na svoj klasni položaj, a pošto je ova grupa uglavnom zastupljena u srednjoj klasi obično su priklonjeni protestantskoj crkvi, ukoliko su uopšte hrišćani. Mnogi koji su se u skorije vreme doselili iz Azije zadržali su svoju nehrišćansku veroispovest. Belci koji su se doselili u Sjedinjene Države na samom početku prošlog veka sa juga i istoka Evrope pretežno su katolici. Mnogi sa istoka Evrope su Jevreji. Većinu doseljenika iz Nemačke, Švedske, Norveške i Danske čine protestanti.
Sažetak 1. Društvene institucije su sačinjene od sklopa položaja i struktura čiji je cilj da rešavaju osnovne probleme ljudske vrste, kao vrste koja počiva na kulturno posredovanim obrascima društvene organizacije. Zbog njihovog opaženog značaja, većina opštih normi, koje usmeravaju po našanje u institucionalnim strukturama, dobro je poznata i ispunjena vrednostima i uverenjima.
400
Sociologija
2. Religija je institucija koja organizuje izvođenje rituala usmerenih pre ma svetim natprirodnim silama i potvrđivanju određenih verovanja. Religija je verovatno nastala u prostim društvima, kao strategija za smanjenje straha i napetosti, ali i za održavanje i potvrđivanje ključnih normi i vrednosti. 3. Od društva lovaca i skupljača, do agrarnog doba, religija se sve više usložnjavala u pogledu verovanja, rituala i struktura kulta. Potom, po što su se pojavile svetske religije, verovanja su uprošćena, mada se birokratizacija složenih struktura kulta ipak nastavila. 4. U složenijim društvima religija je često legitimisala status quo i nejed naku raspodelu resursa kao što su moć i bogatstvo. 5. U Americi preovlađuje hrišćanstvo, mada postoji ogroman broj denominacija koje se pojavljuju i nestaju u zavisnosti od toga koliko su sposobne da privuku i zadrže članove.
Ključni pojmovi Natprirodno: carstvo u kojem žive bogovi i onozemaljske sile. Panteon: niz religijskih verovanja koja se tiču života, prošlosti i odnosa bića koja naseljavaju svet natprirodnog. Profano: izraz koji se odnosi na procese u empirijskom svetu, koji stoji naspram svetog, rezervisanog za svet natprirodnog. Religijska verovanja: predstave o prirodi svetog i natprirodnog, kao i bića i sila koji naseljavaju svet onostranog. Religijske vrednosti: predstave o tome šta je dobro a šta loše, šta treba da postoji a šta ne. Smatra se da ove vrednosti potiču od natprirodnih sila. Religijski rituali: stereotipne sekvence ponašanja, namenjene prizivanju sila iz sveta onostranog. Struktura kulta: jedinica koja organizuje rituale i održava religijska ve rovanja i religijske vrednosti. Sveto: predmeti i sile koji imaju naročit značaj, pošto se smatra da su povezani sa natprirodnim moćima.
G lava 21
OBRAZOVANJE Čitanjem ovih redova vi ističete svoju posvećenost obrazovanju. Možda vam se danas ne čita, ali ćete preći pogledom preko strane, ili ćete podvlačiti reči žutim markerom (često i celu stranu), praviti mentalne beleške, a uko liko ste vrlo ambiciozni - zapisivaćete beleške. Takva je moć obrazovnog sistema kroz koji smo svi mi prošli. Obrazovanje organizuje veći deo života ljudi do zrelog doba i u velikoj meri utiče na ostatak njihovog života. Ova moć obrazovanja skorijeg je datuma, jer je obrazovanje, u današnjem smislu reči, tek nedavno proširilo svoj uticaj. Tokom većeg dela ljudske po vesti formalno obrazovanje je bilo nepotrebno. Deca su učila sve što im je neophodno u krugu porodice ili u igri s drugom decom. Međutim, pošto se privredni život u društvu izmenio, porodica mlađim članovima više nije mogla usaditi sve veštine neophodne za učestvovanje u društvu. Obrazova nje postaje formalno i uključuje sve veći deo populacije.
Nastanak formalnog obrazovanja Začetak formalnog obrazovanja nalazimo još u organizovanoj religijskoj aktivnosti. Šamani, vračevi-iscelitelji i druga sveštena lica verovatno su ima li odabrane učenike kojima su prenosili religijsko znanje. Veći deo znanja, tradicije i svetih običaja društva prenosili su na ove učenike koji su ih dalje prenosili odabranim studentima iz mlađih generacija. Obrazovanje se dramatično proširilo sa pojavom državne uprave (videti osamnaestu glavu). Vladi su potrebni specijalizovani službenici - ljudi koji će voditi knjige, organizovati državne poslove, voditi rat i prikupljati porez. Iako su se rane političke vođe isprva oslanjale na rodbinu prilikom sprovođenja vladinih aktivnosti, uporedo s rastom vlade rasla je i potreba za regrutovanjem i obukom stručnjaka. Rast obično zavisi od ekonomskog viška u agrarnoj privredi, pa možemo zaključiti da se formalno obrazovanje nije pojavilo do pre 5.000 godina. Oko četiri hiljade godina pre nove ere Egip ćani su imali formalno obrazovanje, i to ne samo za elitu već i za odabrane
402
Sociologija
seljane koji su se činili sposobnim da pomažu u državnoj administraciji. Da nije bilo formalnog obrazovanja onih koji nisu pripadali elitnim slojevima stanovništva, u ovoj ranoj državi ne bi bilo moguće osmisliti i izgraditi ka nale, irigacioni i kanalizacioni sistem, piramide, grobnice i gradove. Moguće je da su formalno obrazovanje dobijali i trgovci i zanatlije, kao i vlasnici prodavnica u ranim gradovima. Za stvaranje i funkcionisanje većih trgovačkih centara ovih ranih imperija verovatno je bio potreban formalno obrazovan kadar, koji bi vodio knjige i upravljao drugim aspektima eko nomskih transakcija. Međutim, tokom povesti Azije i Evrope političko uje dinjenje i ekonomska trgovina neretko su se razilazili. Mračno doba naziva mo „mračnim“ - ne zato što se u to vreme ništa nije dešavalo - već zato što je bilo malo hroničara, ljudi koji su zapisivali događaje, ukoliko izuzmemo nekolicinu sveštenih lica. Slično tome, izgleda da su pismenost i formalno obrazovanje u Aziji zavisili od političkih i ekonomskih trendova (J. Turner, 1972: 149-150). Međutim, čak i u najboljim uslovima, obrazovanje je bilo „recesivna“ in stitucija - bilo je rezervisano za elitu, a retko za masu. Sa pojavom indu strijske revolucije potreba za pismenošću, specijalizovanim veštinama i po litičkom kontrolom narodne svesti drastično se uvećala. Osnovane su škole u kojima su se obrazovali i indoktrinirali industrijski radnici, trgovci i, sve više, stručnjaci u upravi vlade i industrije. Sa uznapredovalim industrijalizmom institucija obrazovanja dobila je na značaju. Dakle, moć obrazovanja da oblikuje ljudske živote razvila se tek nedavno.
Tumačenje dinamike obrazovanja Funkcionalističko tumačenje Sa funkcionalističke tačke gledišta, obrazovanje je nastalo da bi ispuni lo potrebe društva za pismenošću, veštinom, znanjem, kontrolom i druge potrebe jednog urbano-industrijskog društva. Po uspostavljanju, institucija obrazovanja obavlja najmanje pet velikih funkcija u društvu, a to su: (a) očuvanje kulture;1 (b) širenje kulture; (c) socijalizacija; (d) društveni plasman; i (e) društvena promena. Očuvanje kulture. Ljudska bića žive u svetu simbola. Mnoge od ovih simbola - tehnologiju, vrednosti, verovanja i norme - koristimo da bismo 1 U pitanju je izraz cultural storage, koji podrazumeva neku vrstu skladištenja, pohranjivanja kulture (prim. red.).
Obrazovanje
403
usmerili i organizovali svoje dnevne aktivnosti. Te simbole „skladištimo“ u našoj svesti kako bi mogli da nas usmeravaju i vode iznutra. Međutim, pošto se društva usložnjavaju, nije dovoljno pamćenje jednog ili nekoliko ljudi da bi se pohranilo celo kulturno nasleđe. Pisani jezik omogućava razvoj i usavršavanje kulture do te mere da se javlja potreba za stručnjacima koji bi vodili računa o očuvanju kulture. Ovu funkciju obavlja obrazovanje. Ono čuva, nastavlja i održava kulturni sistem društva. Kulturna ekspanzija i promena. Kad bi obrazovne strukture predstav ljale samo riznicu kulture ličile bi na „muzeje simbola“. Međutim, u stvar nosti se obrazovne strukture obično uključuju u kulturnu inovaciju (npr. kulturnu ekspanziju i promenu). Istraživanje je vrlo važan deo fakultetske i univerzitetske aktivnosti. Razvijanje novih tehnologija, novih uvida i novih tumačenja sadašnjosti, prošlosti i budućnosti deo su ciljeva mnogih struk tura visokog obrazovanja. Na svim nivoima obrazovnog sistema studenti se posredno uče da razmišljaju, procenjuju i ostvaruju nove uvide. Jedan od ciljeva osnovnog i srednjeg obrazovanja, kao i fakulteta i univerziteta, jeste usađivanje veština koje ljudima omogućavaju da prošire kulturnu riznicu širokim spektrom uloga odraslih osoba. Socijalizacija. U školama učenici ne usvajaju samo gradivo, već i veštine neophodne za igranje uloga u društvu, odnosno nešto više od intelektual nog sadržaja i tehnike igranja ovih uloga. Studenti takođe uče kako da se ponašaju u formalnim organizacijama - da žive sa bezličnošću, da se me đusobno nadmeću i podvrgavaju se pravednim i nepravednim procenama. Dakle, u školama stičemo mnoge međuljudske veštine i psihološke dispozi cije neophodne za učestvovanje u modernom društvu. Stoga se može reći da u senci akademskog programa stoji jedan skriven program: naučiti učenike kako da se „igraju igre života“ u skladu sa pravilima u modernim industrij skim društvima (Drucker, 1959). Plasman u društvu. U društvima u kojima obrazovni sistem nije razvijen plasman odrasle jedinke u društvu određen je srodstvom. U zavisnosti od pola deteta, od toga koje je dete po redu, te od položaja porodice u društvu, određuje se šta će dete postati i raditi u odrasloj dobi. U razvijenijim druš tvima, u kojima postoji širok spektar alternativnih poslova, obrazovanje sve više određuje društveni plasman (npr. određuje kakav položaj u privredi i društvu pojedinac zauzima). Diplome koje se izdaju po završetku školova nja postaju osnova za upošljavanje i unapređivanje ljudi. Obrazovanje tako postaje čuvar kapije u društvu budući da razvrstava i razmešta ljude na ra zličite položaje u širem društvu. Društvena promena. Obrazovanje kao niz struktura uključenih u oču vanje i širenje kulture, socijalizaciju i smeštanje ljudi u određene društve ne sfere može da služi kao pogon za promenu. Obrazovanje postaje važna vrednost u svesti mladih ljudi i usmerava njihove životne odluke u pogledu toga šta će učiti, kako će sticati znanje i za šta će ga koristiti. Iako obrazova-
404
Sociologija
nje može da dovede do različitih inovacija, ono može i da služi ostvarivanju političkih ciljeva. Obrazovanje može da stvori „novog građanina“, podrije tradiciju srodstva ili religije i stvori radnu snagu s novim veštinama. Stoga nije slučajno što totalitarni sistemi često koriste obrazovanje da bi obliko vali svest populacije na željeni način, kao što ne iznenađuje ni to da vlade, bilo totalitarne ili ne, često otpočinju svoj privredni i društveni razvoj otva ranjem novih škola namenjenih masama. Čak i u razvijenim društvima, po put američkog, obrazovanje podstiče promene u industriji i vladi. Napori da se u školama izvrši rasna i etnička integracija, osnivanje državnih fakulteta, širenje državnih viših škola, te donacije privrednih interesa privatnim uni verzitetima ukazuju na pokušaje da se društvo izmeni u određenom pravcu posredstvom obrazovnog sistema.
Teorije konflikta i njihova dopuna funkcionalističke analize Postoje dva osnovna konfliktna stanovišta o obrazovanju u modernim društvima: jedno je inspirisano Marksovom analizom kapitalističkog druš tva (Bowles & Gintis, 1976), a drugo Veberovim opisom statusnih grupa (Collins, 1979). Oba pristupa naglašavaju da obrazovni sistem u kapitali stičkim privrednim sistemima potpomaže održavanje nejednakosti, ali se osnove ova dva pristupa umnogome razlikuju. U marksističkoj verziji (Bowles & Gintis, 1976), obrazovni sistem funkcioniše tako da održava nejednakosti svojstvene kapitalističkim društvima. Postojanje besplatnog javnog obrazovanja - s naglaskom na otvorenu kon kurenciju i dostignuća, ocene i „jednako pravo“ na mogućnosti - funkcioniše kao mehanizam koji održava postojeću klasnu strukturu. Naglašava jući „objektivne“ ocene, testove inteligencije, procene sposobnosti i druge navodno neutralne načine za procenu učenika, obrazovni sistem ubeđuje ispodprosečne učenike i njihove roditelje da je neuspeh u školi i životu nji hova krivica. U školama u koje idu učenici iz različitih klasa deca iz nižih društvenih klasa imaju poteškoća da se snađu u sistemu u kojem preovlađuju nastavnici, vrednosti i programi iz srednje klase. Integrisane škole često odbijaju da učenicima nižih klasa daju uverenja neophodna za zapošljava nje, dajući prednost deci srednje klase, čime se održava privilegovan položaj dece iz srednje klase. U školama u koje pretežno idu deca iz niže i radničke klase naglasak je na pokoravanju pravilima, poštovanju autoriteta, preciznosti i drugim oso binama neophodnim za rad u nižoj klasi. S druge strane, u školama u koje idu deca iz srednje klase sistem će verovatno ohrabrivati samostalan rad i kreativnost, tolerisati samostalno mišljenje i rad, imati poverenja u učeni ke i isticaće koncept samokontrole. Kao rezultat toga, učenici srednje klase su bolje pripremljeni da preuzmu važnije uloge u privredi. Posledica svega toga jeste da se kapitalističke klasne strukture reprodukuju, dok škole služe kao jedan od glavnih instrumenata takve reprodukcije.
Obrazovanje
405
Drugi pristup teorije konflikta ne smatra da je školski sistem u toj meri direktan instrument kapitalističke klase, već ga vidi kao instrument za odr žavanje kulturnih razlika među pojedincima (Collins, 1979). Grupe poje dinaca se takmiče međusobno kako bi dobile i zadržale prestiž i društvenu počast. Diplome su jedan od glavnih predmeta tog sukoba. Zapravo, funkcionalističko stanovište da su diplome visokog obrazovanja neophodne u privrednom sistemu, koji zahteva povećanu stručnost i veštinu, nije tačno. Veštine neophodne za obavljanje mnogih poslova mogu se naučiti relativno brzo na poslu i njihovo učenje ne iziskuje fakultetsko i postdiplomsko obra zovanje. Za neke složenije tehničke poslove možda jeste potrebno više obra zovanje, ali, iako je zabeležen porast u broju takvih poslova, njime ipak ne može da se objasni ogromna ekspanzija visokog obrazovanja. Ovu ekspan ziju podstiču obrazovne ustanove kako bi zadržale svoje privilegije, kao i poslodavci kojima diploma može poslužiti da bi izabrali odgovarajućeg rad nika. Oni su zajedno stvorili jednu vrstu precenjivanja diploma. Kako sve više ljudi traži više i visoko obrazovanje - ove diplome vrede sve manje. Da bi nečije diplome zaista imale značaj na tržištu uvek je potrebno više obra zovanja. Interesi obrazovnih ustanova su zadovoljeni kada se ljudi nadmeću kako bi stekli što više obrazovanja. Pošto poslodavci zahtevaju diplome od radnika (čak i kada one nisu neophodne za obavljanje određenog posla), oni mogu da koriste svoju „potrebu za najstručnijim radnicima“ kako ne bi unajmljivali pripadnike niže klase i manjinskih grupa, koji jesu kvalifikovani za posao ali nemaju „odgovarajuće diplome“. Oni takođe mogu da iz izbora isključe i belce iz srednje klase koji ne ispoljavaju određeno po našanje i način života, uveravajući ih da njihove diplome „nisu ono što oni traže“. Diplome tako postaju sredstvo za ograničavanje pristupa poželjnim poslovima (i, naravno - prihodu), te za održavanje razlika u prestižu među pojedincima. Inflacija diploma je ishod ovih statusnih procesa. Pošto se diplomama dokazuju „veštine“, ljudi žele više obrazovanja i diploma kako bi se izdvajali na konkurentnom tržištu rada, a poslodavci ulaze u ovaj inflatorni krug jer je lakše uzimati diplomu kao dokaz veštine nego dobro upoznati kandidata za posao. Naravno, obrazovni sistem podržava ovu inflaciju jer je dobra za njegovo blagostanje. Na kraju, populacija može postati previše obrazovana za veštine koje su zaista potrebne za obavljanje rutinskih poslova.
Interakcionistička dopuna teorije konflikta Škole su agensi socijalizacije, a u određenom smislu i dvostruki agensi. Po red toga što aktivno učestvuju u socijalizaciji, one predstavljaju i reakciju na nasleđe socijalizacije u porodici i, u nešto manjoj meri, na druženje mladih. Dakle, uticaj škole na oblikovanje motiva, predstave o sebi, interpersonalnih stilova i kulturnih obrazaca zavisi od mnogih sposobnosti i kapaciteta koje deca u školu donesu sa sobom iz okruženja i porodice. Ukoliko deca u
406
Sociologija
školu dođu sa izgrađenim motivom postignuća i ubeđenjem da su sposobna za kognitivno učenje, te ukoliko u školu donesu niz međuljudskih veština srednje klase (govor, gestovi, ponašanje) i kulturne simbole koji naglašavaju postignuće, aktivizam i druge dominantne vrednosti, onda škola učvršću je te sposobnosti i sistem vrednosti. Kroz interakciju sa nastavnikom deca primaju poruke koje učvršćuju osnove socijalizacije stečene van škole. Sem toga, učenici uče kako da se prilagode obrazovnoj birokratiji, tržištu rada i visokocenjenim zanimanjima i profesijama. Nastavnici hvale i ohrabruju decu koja su vešta u govoru, koja su razvila sposobnost da energiju usmere na učenje, vežbanje i domaće zadatke, koja su voljna da ulože veliki napor, čiji je način oblačenja, govora i pokreta karakterističan za srednju klasu, koja pokazuju spremnost da izraze svoje mišljenje i želju da se nadmeću u kognitivnim vežbama. Njih smatraju „dobrim učenicima“, zbog čega ti učenici razvijaju predstavu o sebi kao o osobama sposobnim da budu deo konkurentnih intelektualnih i verbalnih oblasti. Oni uče kako da usmere svoje spoznajne kapacitete i energiju, a svoje verbalne i međuljudske veštine povećavaju u kontekstu birokratije. Kao rezultat toga, njihova svedočanstva su puna dobrih ocena, visokog broja bodova na testovima, a često pohađaju i nastavu za napredne učenike. Ova svedočanstva im omogućavaju prolaz u pripremna odeljenja za koledž i dalje visoko obrazovanje. Deca koja sa sobom nose različito nasleđe socijalizacije u najgorem slu čaju su označena kao „loši“ ili „problematični učenici“, a u najboljem slučaju kao „prosečni učenici“. Učenik koji govori neknjiževnim jezikom, sa karak terističnim naglaskom, grubog ponašanja, čija se predstava o sebi zasniva na nesaznajnim sposobnostima, s nizom motiva koji naglašavaju aktivnost i dostignuća u vanakademskom kontekstu, te tipom kulturnih simbola koji ističe poslušnost (ili, suprotno tome, agresivnost) - na kraju ispašta u škol skom sistemu. Nastavnik govorom i gestovima prosleđuje nedvosmislenu poruku: škola i nauka nisu tvoja jača strana. Zbog toga ova deca ne teže sticanju verbalnih međuljudskih i kognitivnih veština neophodnih za) uspeh u sistemu. U njihovoj predstavi o sebi nije sadržano poverenje u sppstvene sposobnosti za obavljanje školskih zadataka. Zato ovi učenici dobijaju loše ili prosečne ocene i ostaju bez pripremnih časova za koledž, što im onemo gućava da lako stignu do koledža i dobiju diplome koje bi mogle da uvećaju njihove šanse na tržištu poslova.
Struktura obrazovnih sistema Savremeni sistemi obrazovanja podeljeni su na tri nivoa: osnovno, sred njoškolsko i visoko obrazovanje. Iako postoji mnogo razlika u sprovođenju i organizovanju osnovnog obrazovanja, u mnogim zemljama ono obuhvata većinu dece od šest do dvanaest godina. Budući da je ovo školovanje možda
Obrazovanje
407
jedini oblik formalnog obrazovanja koji će ljudi u siromašnim zemljama steći naglasak je na usađivanju osnovnih veština čitanja, pisanja i računanja. Politička socijalizacija, koja drži mase lojalnim postojećoj vlasti, takođe je jedan od ciljeva sistema osnovnog obrazovanja. U bogatijim nacijama osnovne škole pripremaju učenike za dalji rad u srednjim školama, u kojima će provesti period adolescencije. U mnogim društvima srednja škola je poslednja faza standardnog obrazovnog procesa. Tek mali broj učenika nastavlja obrazovanje, a jedino u Americi polovina stanovništva u ranim dvadesetim godinama (18-24) ima neki oblik viso kog ili višeg obrazovanja. Jedna od razlika između američkih škola i onih u drugim naprednim društvima potiče iz razlika u strukturi srednjoškolskog obrazovanja. Mnoga društva koriste sistem s više smerova (multiple-track sy stem). Drugi sistem je sistem sa jednim smerom (single-track system). Razlika između ova dva sistema prikazana je na slici 21.1. Sistem sa više smerova
Slika 21.1. Školski sistem s više smerova i sistem sa jednim smerom U srednjim školama u okviru sistema s više smerova ljudi se obučavaju za specijalizovane poslove. Različite škole se obično specijalizuju za određe nu vrstu obuke. Zbog toga je veći deo gradiva koje se uči u profesionalnim i trgovačkim školama u Americi deo srednjoškolskog programa u drugim društvima. Za razliku od toga, američki sistem je sistem sa jednim sme-
408
Sociologija
rom, jer svi moraju da idu u osnovnu i srednju školu. U okviru srednje ško le postoje smerovi, odnosno putevi kojima se učenici usmeravaju ka struč nim kursevima i pripremnim kursevima za koledž. Ovi putevi imaju sličnu funkciju kao smerovi u sistemu s više smerova: oni razvrstavaju i određuju mogućnosti koje će se pružiti učenicima posle završetka srednje škole, samo što se u ovom slučaju sve odvija u okviru jedne škole. U mnogim društvima visoko obrazovanje je rezervisano pre svega za decu iz elitnih slojeva ili za učenike koji su pokazali izvanrednu sposobnost u osnovnoj i srednjoj školi. Većina stanovništva ne odlazi na koledže, iako treba imati u vidu da su ljudi tokom srednjeg obrazovanja verovatno prošli kroz određeni stepen specijalizovane obuke. U nekim društvima, kao što je američko, prisutna je „inflacija diploma“ (Collins, 1979), koja dovodi do masovnog visokog obrazovanja, pošto ljudi traže sve značajnije diplome, pa te diplome, usled masovne ponude, imaju sve manju vrednost. Ipak, sa postindustrijalizacijom u sistemima s više smerova u drugim društvima mogu se uočiti začeci inflacije diploma, pošto veći procenat svršenih srednjoško laca nastavlja obrazovanje na univerzitetima nego što je bio slučaj pre dve decenije.
Obrazovanje u Americi Struktura nižeg američkog obrazovanja Masovno obrazovanje. Gotovo svaki Amerikanac prolazi kroz osnovno obrazovanje, a blizu 90% njih završava i srednju školu. Sada je nepismenih manje od 2%, iako je stopa „funkcionalne nepismenosti“ mnogo viša. Čak se i broj upisanih na koledže drastično povećao, odnosno preko 50% po pulacije započinje neku vrstu obrazovanja posle srednje škole, ali znatno manji broj njih uspeva da završi fakultet. Na primer, samo 15,5% američke populacije ima završene studije prvog stepena (bačelor), 21% ima završen neki koledž, a 6,3% njih ima diplomu više škole (Chronical of Higher Education, 2003). Dakle, obrazovanje se širi na sve segmente populacije. Ma sovno obrazovanje predstavlja realnost društvenog života u Americi. Obrazovanje i demokratija. Masovno obrazovanje ne podrazumeva nužno jednako obrazovanje. Kvalitet škola u Americi razlikuje se u seoskim i gradskim sredinama, centru i prigradskim oblastima, te od države do dr žave. Učenici škola u seoskim oblastima siromašnih država dobijaju obrazo vanje nižeg kvaliteta nego učenici u seoskim oblastima bogatijih država ili u prigradskim naseljima bilo koje države. Pošto demokratija u obrazovanju znači jednakost u obrazovanju, američki obrazovni sistem je znatno uda ljen od potpune demokratije. Ovo pitanje je u središtu mnogih nedoumica i problema s kojima se suočava obrazovni sistem u Americi.
Obrazovanje
409
Decentralizacija. U celom industrijskom svetu - američki obrazovni sistem je najmanje centralizovan. Na nižem nivou obrazovanja pojedinač ne škole uživaju određen stepen autonomije, ali potpadaju pod nadležnost okružnog autoriteta. Školski okruži imaju određen stepen autonomije u odnosu na državne i federalne uprave, a svaka savezna država uspostavlja sopstveni obrazovni sistem, poštujući opšte preporuke federalnih vlasti. Na slici 21.2. prikazan je ovaj obrazac uticaja i kontrole.
Kao što se vidi na slici, američke škole su izložene jakom pritisku zajed nice. Lokalni prihodi od poreza na vlasništvo finansiraju veliki deo školskih aktivnosti, članovi školskih odbora se biraju, a jako pouzdanje u „lokalnu kontrolu“ preovlađuje u javnim debatama o obrazovanju. Dakle, stepen centralizacije američkog nižeg obrazovanja je visok, uz postojanje niskog stepena koordinacije i kontrole na nacionalnom nivou (Pierce, 1964).
410
Sociologija
Sličan oblik decentralizacije uočavamo i na nivou visokog obrazovanja. Privatne škole uživaju značajnu autonomiju u odnosu na federalnu vlast. Državni fakulteti i univerziteti su administrativno odvojeni, iako podležu budžetskim i regulatornim ograničenjima državne uprave. Više škole su obično deo školskog okruga2 ili zasebnog okruga fakulteta, pa su stoga izložene određenom pritisku od strane školskih odbora i lokalne zajednice, mada i država u znatnoj meri može da kontroliše mreže viših škola. Privatizacija. Uporedo s javnim sistemom obrazovanja u Americi je pri sutan i širok sektor privatnog obrazovanja. Na nižem nivou obrazovanja, od obdaništa do srednje škole, veliki broj privatnih škola je veroispovednog tipa3, mada postoje i elitne sekularne privatne škole. Školovanje kod kuće. Sve do 20. veka znatan deo populacije školovao se kod kuće, dok su se do sredine veka gotovo sva deca školovala van kuće. Međutim, poslednjih decenija novi zakoni i odluke sudova dozvoljavaju ro diteljima da, sledeći smernice koje nameće država, obrazuju decu kod kuće, na šta se odlučuje sve veći broj roditelja. Ovaj pokret predstavlja i reakciju na očite nedostatke obrazovanja u javnim školama, kao i želju roditelja da kontrolišu obrazovanje svoje dece. Kompjuterske tehnologije i niz planova i programa učenja omogućili su roditeljima da deci pruže bolje obrazovanje. Kritičari školovanja kod kuće tvrde da roditelji nisu profesionalci i da će zato takva deca steći lošije obrazovanje nego ona u školama. Sem toga, kritičari ističu da se na taj način deca izoluju od različitosti u društvu (što uključuje klasu, nacionalnost, pol) i ne uspevaju da nauče kako se učestvuje u birokratskim organizacijama. Ipak, koliko god opravdani bili argumenti kritičara, školovanje kod kuće će nastaviti da se širi, iako se od ukupne uče ničke populacije u Americi tek neznatan broj obrazuje kod kuće. Celogodišnje obrazovanje. Letnji raspust je zaostavština iz doba kad su deca morala da pomažu prilikom žetve, iako danas izgleda da omogućava nekim učenicima da se odmore i uživaju u detinjstvu na kreativan način. Prenatrpanost odeljenja i finansijski pritisci naveli su mnoge školske okruge da uvedu obrazovanje tokom cele godine, sa povremenim kraćim pa uzama. Na ovaj način školska oprema se efikasno upotrebljava, jer ne leži neiskorišćena za vreme leta, a učenici su usredsređeni na rad tokom cele godine, čime se izbegava pad produktivnosti kao posledica letnjeg raspusta. Bez obzira na prednosti i nedostatke ovakvog obrazovanja, u bliskoj buduć nosti će verovatno sve više okruga u Americi preći na sistem obrazovanja tokom cele godine.
2 Školski (fakultetski) okrug (engl. school district) predstavlja mrežu škola, odnosno fakulteta ili viših škola u određenoj oblasti (prim. red.). 3 Odnosno, to su škole koje javno ističu svoje religijsko opredeljenje i u skladu s njim sastavljaju na stavni plan i program (prim. red.).
Obrazovanje
411
Visoko obrazovanje u Americi Veličina sistema. U Sjedinjenim Državama postoji znatno više fakulteta i univerziteta nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, a ukoliko ovom broju dodamo i više škole opseg američkog visokog obrazovanja se još više širi. Svake godine se preko 15 miliona ljudi uključi u neku vrstu visokog obra zovanja (Chronical of Higher Education, 2003: 16). Gotovo 36% populacije između 18 i 24 godine pohađa neki koledž. Raznolikost sistema. Pored toga što ima velik opseg, sistem fakulteta i univerziteta se deli duž nekoliko osa. Pre svega, postoji podela na državne i privatne fakultete i univerzitete. Postoji preko 1.500 neprofitnih privatnih četvorogodišnjih i preko 600 državnih fakulteta i univerziteta. Na privatne fakultete se uglavnom upisuje manji broj studenata, pa tako samo 3,2 mi liona njih pohađa privatne četvorogodišnje fakultete, dok je 6 miliona stu denata upisano na četvorogodišnje studije na državnim fakultetima. Drugo, postoji i podela na dvogodišnje više škole i četvorogodišnje fakultete. Posto ji 1.085 državnih viših škola (135 neprofitnih privatnih i 490 profitnih viših škola). Državne više škole pružaju prve dve godine fakultetskog obrazova nja po relativno niskim cenama, a tokom poslednjih decenija sve češće nude široku lepezu stručnih programa (Brint & Karabel, 1989). Treće, postoji či tav niz četvorogodišnjih fakulteta i univerziteta, a to su: (a) mali četvorogodišnji koledži za humanističke nauke (obično privat ni), sa tek nekoliko diplomskih programa ili bez njih; (b) veoma veliki četvorogodišnji državni univerziteti sa određenim bro jem diplomskih programa, u kojima je akcenat na podučavanju a ne na istraživanju; (c) veliki i elitni državni univerziteti sa mnogo diplomskih programa i velikim brojem istraživačkih delatnosti; i (d) elitni privatni univerziteti različitih veličina sa kvalitetnim diplom skim programima, u kojima je nastavni kadar usmeren ka istraživanju. Četvrto, broj profitnih fakulteta raste (trenutno ih ima oko 318), i u njima se predavanja na fakultetu obično kombinuju sa časovima preko interneta, što odgovara ljudima zaposlenim puno radno vreme. Na kraju, postoji niz programa za doškolovanje, uglavnom na državnim univerzitetima. Istraživački poziv. Za razliku od mnogih društava koja finansiraju istra živanja u okviru nacionalnih akademija nauke i tehnologije, u američkom društvu se veliki deo istraživanja sprovodi na univerzitetima. Zapravo, na mnogim istraživačkim univerzitetima donacije vladinih organizacija i kor poracija predstavljaju veći deo budžeta univerziteta, što znači da školarina koju plaćaju studenti i novac koji im dodeljuje zakonodavno telo iz budže ta čine manji deo njihovih ukupnih sredstava. Dakle, za neke univerzitete istraživanje je unosan posao, zbog čega raste zabrinutost da će čisto istraži vanje ustupiti mesto „istraživanju po narudžbini“ (od strane vlasti i korpo racija), jer univerziteti u velikoj meri zavise od spoljnog finansiranja.
412
Sociologija
Studenti u sistemu. U zavisnosti od toga gde ste se zadesili u ovom složenom i raznovrsnom sistemu visokog obrazovanja vaša iskustva će se razlikovati. Ako studirate na malom privatnom univerzitetu nastavu ćete verovatno pratiti u malim odeljenjima, profesori će vam posvećivati veću pažnju, naročito ako taj koledž nije usmeren na istraživanje. Na privatnom univerzitetu, usmerenom ka istraživanju, odeljenja će takođe biti mala, a profesori će vam posvećivati više pažnje, ali ne u toj meri kao na fakultetima usmerenim na podučavanje. Ako studirate na velikom državnom fakultetu, usmerenom na podučavanje ili istraživanje, vaša odeljenja će verovatno biti velika a profesori će vam posvećivati manje pažnje. Ukoliko studirate preko interneta na profitnom univerzitetu uglavnom ćete dolaziti u kontakt s računarom. A iskustvo studiranja na višoj školi, u zavisnosti od njene veličine, biće slično praćenju nastave na manjem privatnom ili državnom koledžu ili većem državnom univerzitetu. Kakva god bila vaša iskustva sa studiranjem, izgleda da se jedna činjenica izdvaja: i u malim i u velikim odeljenjima relativno mali broj studenata ak tivno učestvuje u nastavi. Studenti su uglavnom pasivni, pa se stoga relativ no mali deo predavanja na svim vrstama fakulteta i univerziteta posvećuje aktivnoj diskusiji i raspravi.
Stalni problemi i dileme nižeg obrazovanja Škole i raslojavanje. Tomas Džeferson je smatrao da škole „aktiviraju brojne talente koji leže pokriveni velom siromaštva u svakoj zemlji usled nedostatka sredstava za razvoj“. Gotovo da nema sumnje da je masovno jav no obrazovanje uvećalo znanje i veštine mnogih Amerikanaca, ali obrazovni sistem ne pruža svima jednako obrazovanje, što ima važne posledice. Pošto živimo u „društvu diploma“ (credentialed society), diplome u velikoj meri određuju šansu za uspeh. S obzirom na povećanu potražnju za diplomama i uverenjima, i njihov značaj, obrazovni sistem je primoran da postane čuvar kapija društva. Ljudi koji ispune zahteve sistema dobijaju diplome, dok oni koji imaju lične, kulturne i društveno-ekonomske nedostatke, ili oni koji iz drugih razloga imaju poteškoća da ispune zahteve sistema - ne mogu da dobiju diplome koje im obezbeđuju dobro plaćen posao. Sada izgleda da neke birokratske rutine državnih škola (naglasak na kon troli, redu, planovima, programima i drugim organizacionim elementima) mogu nenamerno da diskriminišu decu koja nisu iz srednje klase. Na pri mer, školska formalnost, propisi o tišini i redu na času, planu i programu, te kontrola kretanja mogu da idu na štetu neke dece iz nižih klasa, gde se fizička agresivnost, bučnost i spontanost uglavnom više cene (Miller, 1958). Dakle, u školama orijentisanim na srednju klasu verovatno je da će deca iz nižih klasa biti otuđena. Drugi izvor diskriminacije dolazi od strane nastavnika u državnim ško lama. Mnogi od njih potiču iz srednje klase, zbog čega možda indirektno
Obrazovanje
413
izražavaju stav ili očekivanje da će deca iz nižih klasa ili pripadnici manjina imati problema sa učenjem. Budući da očekuju manje uspeha od učenika iz niže klase nastavnici mogu nenamerno ubediti učenike da imaju poteškoća sa učenjem (Rosenthal & Jacobson, 1968; Silberman, 1971: 83-86). Naizgled objektivni testovi predstavljaju još jedan oblik diskriminacije uperene protiv dece iz nižih klasa. Testovi inteligencije, nacionalno testira nje učinka i različiti oblici odeljenskih kvizova, takmičarskog su karaktera i vremenski su ograničeni. Takvi testovi prednost daju učenicima iz srednje klase, u čijoj kulturi je verovatno bio naglašen značaj testiranja i nadmetanja. Sem toga, testovi su napisani na književnom jeziku, što takođe daje prednost učenicima iz srednje klase, čiji su roditelji rečitiji od onih iz nižih klasa. Uz to, nacionalno testiranje učenika i testovi inteligencije obično podražavaju svet koji je poznatiji učenicima iz srednje klase. Disciplina i nasilje. Tokom poslednje tri decenije u američkim školama ima sve više nasilja. Uprkos pokušajima birokratske kontrole, nasilje se sa ulice, a sve češće i iz porodica, prenelo u škole. Neskladni porodični odnosi, upotreba droga i članstvo u bandama sukobljavaju se sa birokratskim si stemom kontrole i zahtevima za dostignućima i uspehom. Javnost želi više discipline, ali postoje granice do kojih je ona ostvariva, sem ukoliko ne pre vagne više uslova (Gup, 1992): (a) čvrsta i stalna disciplina u školi; (b) velika podrška roditelja; (c) učestvovanje u lokalnim organizacijama; (d) postojanje odgovarajućih savetovališta; i (e) izbacivanje učenika koji neprestano prave probleme. Često je teško ispuniti sve ove uslove, naročito u siromašnim sredinama. Školske finansije. Pošto se škole finansiraju na lokalnom, okružnom i dr žavnom nivou prisutna je značajna nejednakost u pogledu školske opreme, kvalifikacija nastavnog kadra, biblioteka i laboratorijske opreme, vannastavnih aktivnosti, programa posle škole i mnogih drugih aspekata osnovnog i srednjeg obrazovanja. Bogati školski okruži u bogatim državama ulažu mnogo više od siromašnih okruga u siromašnim državama. Sem toga, čak i u bogatijim državama, kao što je Kalifornija, školama nedostaju sredstva: država jednostavno ne ulaže dovoljno novca potrebnog za visok kvalitet obrazovanja. Usled povećanja etničke različitosti, uslova koje treba obezbediti za obrazovanje učenika sa hendikepom, kao i broja učenika, mnoge države moraju da podignu nivo ulaganja u obrazovanje. Ali, zbog postojeće poreske politike i političkih programa usmerenih protiv širenja vlade, teško je povećati budžet državnih škola. Vaučeri i izbor škole. Neke države su eksperimentisale sa programom školskih vaučera, koji podrazumeva da država roditeljima daje novac da na tržištu obrazovanja izaberu školu za svoje dete - bilo državnu, religijsku ili
414
Sociologija
profitnu školu. Zagovornici ovog programa tvrde da će konkurencija na tr žištu unaprediti škole, dok kritičari smatraju da će vaučeri lišiti javni sistem neophodnih sredstava, naročito u siromašnijim oblastima, gde je novac naj potrebniji i gde učenici i njihovi roditelji imaju manje izbora (Cohen, 1999). Sem toga, pošto profitne škole stupaju na tržište obrazovanja ne može se sa sigurnošću znati da li će se one podjednako brinuti o kvalitetu nastave, kao i o finansijskoj koristi. Nema sumnje da će rasprava o „odabiru škole“ eskalirati uporedo sa povećavanjem problema mnogih državnih škola u na rednim decenijama. Opadanje akademskih standarda. Jasno je da je znanje svršenih sred njoškolaca danas manje nego pre dve generacije. Rezultati na testovima akademskih sposobnosti (Scholastic Aptitude Test - SAT) opadaju počev od šezdesetih godina prošlog veka (iako su se nešto malo poboljšali u 2003. go dini). Sem toga, i na osnovu drugih testova postignuća i napredovanja može se reći da je umešnost učenika u matematici, čitanju, zaključivanju i nauci takođe opala (Sanchez, 1998). Pored toga, i funkcionalna nepismenost - ili nesposobnost da se čita i piše na zadovoljavajućem nivou kako bi se vodio normalan život - u stalnom je porastu. Zapravo, 40 miliona odraslih čita i piše ispod nivoa učenika osmog razreda (United Nations, 2000) - dakle 21% odraslih u Americi čita na nivou učenika osmog razreda, što je najniža stopa u svim zemljama engleskog govornog područja, zemljama zapadne Evrope i Japanu. Ne postoji jasan odgovor na pitanje zašto opadaju akademski standardi i učinak. Odgovor verovatno leži u nizu faktora, a među njima su: (a) roditelji koji ne posvećuju dovoljno pažnje detetovom učinku u školi (što se vezuje za porast broja samohranih roditelja i porodica u kojima su oba roditelja zaposlena); (b) propuštanje lošijih učenika u naredni razred;4 (c) vreme koje učenici utroše na vizuelne medije kao što su kompjuterske igre i televizija; (d) antiintelektualna kultura mladih; (e) porast broja imigranata kojima engleski nije maternji jezik; (f) smanjenje finansijske podrške za škole, naročito u gradskim oblasti ma; (g) prenatrpanost odeljenja; (h) prečesto upošljavanje privremenih nastavnika bez odgovarajućih di ploma; i (i) povećan broj obnavljanja razreda, naročito među pripadnicima ma njina. 4 U američkom sistemu obrazovanja veliku raspravu izazvala je (a i dalje izaziva) praksa prebacivanja, ili „propuštanja“ u naredni razred učenika koji na završnim testovima ostvare mali broj bodova, a koji je ipak veći od prošeka razreda nižeg za jednu godinu. Time se i lošijim učenicima dozvoljava da pređu u naredni razred, iako nisu položili sve predmete, kako se ne bi razdvajali od drugova iz razreda, što je vid protekcije, ili „unapređenja" - otud i naziv social promotion (prim. red.).
Obrazovanje
415
Stalni problemi u visokom obrazovanju Insistiranje na diplomama (kredencijalizam).5 Ljudi se sve češće odlu čuju na fakultetsko obrazovanje kako bi imali svedočanstva i uverenja ne ophodna na tržištu rada. Učenje i širenje kulturnog kapitala sve više uzmiče pred nastojanjima da se „dođe do diplome“. Ovakvo usmerenje stvara antiintelektualnu klimu, a u najgorem slučaju podstiče veliki broj studenata da varaju na ispitima. Kredencijalizam dovodi do toga da su studenti u potrazi za još više di ploma, čak i kad im takvo obrazovanje pruža veštine koje im nisu potrebne za obavljanje određenog posla. Međutim, dokle god studenti budu morali da se nadmeću na tržištu rada, ova inflacija svedočanstava će se nastaviti (Collins, 1976). Finansiranje. Visoko obrazovanje je skupo, jer se neprestano mora ula gati u tehnologiju i laboratorije. Zbog toga školarine rastu po stopi višoj od stope inflacije. Pošto troškovi studiranja rastu mnogi ne mogu sebi da priušte studiranje na željenom fakultetu ili univerzitetu. Podučavanje ili istraživanje. Mnoge studije prakse podučavanja i istra živanja pokazuju da su najbolji istraživači takođe i među najboljim pre davačima. Međutim, oni koji se aktivno upuštaju u istraživanje moraju da drže smanjen broj predavanja ukoliko žele da posvete dovoljno vremena istraživanju. Odeljenja se proširuju, pošto profesori drže manji broj preda vanja. Uvek postoji određena nesaglasnost u zahtevima onih koji podrža vaju istraživačku delatnost i onih koji žele da se na fakultetima više predaje, što uključuje studente, koji plaćaju visoke školarine, i državne zakonodavce, koji su više zainteresovani za podučavanje nego za istraživanje. Na fakul tetima i univerzitetima koji se ne bave istraživanjima problemi su obrnuti: profesori se u toj meri bave podučavanjem da na njega troše praktično svu snagu, zbog čega postaju manje zainteresovani za studente i podučavanje. Korporatizacija. Izgleda da mnoge uprave na fakultetima i političari van univerzitetskog sistema sve više favorizuju „korporativni model", što može da ima više značenja. Prvi model se odnosi na težnju da se univerzitet organizuje kao preduzeće, sa ekonomskom politikom u čijem su središtu dva elementa - „profit“ i „gubici“. Drugi model obuhvata pokušaje da se novac dobije sastavljanjem novih programa, poput poslovne administracije, ili osnivanjem fondova za istraživanje. Sa stanovišta ovog modela, univerzitet se reklamira kao i bilo koje drugo preduzeće koje pokušava da proda svoje proizvode na tržištu. Treći model uključuje nadmetanje na „tržištu obrazo vanja“ za novac studenata i reklamiranje univerziteta kao „potpunog isku stva“ (od studentskih centara, preko sportova, do bratstava i sestrinstava). 5 Reč kredencijalizam (engl. credentialism) nije moguće umešno prevesti na srpski. Sama reč potiče od reći diploma, svedočanstva, certifikat (engl. credential) i odnosi se na oslanjanje na diplome prilikom odabira kandidata za posao, umesto na iskustvo i realne sposobnosti kandidata, iako diploma možda realno nije potrebna za obavljanje određenog posla (prim. red.).
416
Sociologija
Još jedan model je „istraživački park“ (research park), koji dovodi privat ne korporacije (uglavnom tehnološke kompanije) u blizinu univerziteta i ohrabruje saradnju i zajedničke projekte sa predavačima na univerzitetu. Svi ovi modeli su u suprotnosti sa slikom univerziteta kao mesta na kome se uči i institucije koja se bavi čistim istraživanjem, a koje ne zavisi od programa profitnih korporacija. Ipak, imajući u vidu troškove visokog obrazovanja, pojedini aspekti korporativnog modela sve će češće biti deo univerzitetskog života. Afirmativna akcija, raznovrsnost i nepristrasnost. Tokom nekoliko de cenija fakulteti i univerziteti su pokušavali da studentsku populaciju učine raznovrsnijom time što će uključiti dotad nezastupljene manjine. Kako bi to izveli neophodno je da vrlo selektivne škole prime neke pripadnike ma njina čije su ocene - iako dobre - niže od ocena odbijenih belih studenata. Određen broj slučajeva povezanih s ovom tematikom, naročito na držav nim fakultetima, dospeo je i do suda, jer su beli studenti podigli tužbe zbog „obrnute diskriminacije“. Odlukom Vrhovnog suda Amerike iz 2003. godi ne univerzitetima se dozvoljava da prilikom upisa studenata uzimaju u ob zir etničku pripadnost kao deo niza atributa koji se procenjuju. Ova odluka je iznedrila opoziciju, koja se protivi afirmativnoj akciji i koja, kao u Kaliforniji, može da dovede do usvajanja zakona kojima se zabranjuje uzimanje etničke pripadnosti u obzir prilikom upisa studenata. Privatni univerziteti su manje pogođeni zakonskim odlukama jer sami mogu definisati politiku upisa, iako bi bezobzirna diskriminacija dovela do podizanja tužbi zbog po vrede građanskih prava i povlačenja novčanih sredstava federalne vlade. Iz ove rasprave o „etničkoj preferenciji“ izostavljene su predrasude o društvenim klasama u elitnim obrazovnim ustanovama. Mnogi studenti, uključujući i pripadnike manjina, koji su primljeni u elitne škole - iz imuć nijih su porodica (Massey, Charles, Lundy, Fischer, 2003; Steinberg, 2002). Na ovaj način se potvrđuje i reprodukuje klasna struktura u američkom društvu, jer su studenti iz niže i radničke klase primorani da se upišu na manje prestižne univerzitete koji im ne pružaju pouzdane mogućnosti za prelazak u višu klasu (Brantlinger, 2003; McDonough, 1997). Problem pružanja „jednakih mogućnosti“ ljudima neće nestati u bližoj budućnosti. Napori da se svima pruže jednake mogućnosti naići će na otpor protivnika „obrnute diskriminacije“. Ipak, većina studenata koji ispunjavaju uslove upisa na fakultet i univerzitet - njih preko 80% - biva primljena. Dakle, ova debata je usmerena na elitne privatne i državne univerzitete na kojima postoji znatno više kvalifikovanih kandidata nego slobodnih mesta.
Obrazovanje
417
Sažetak 1. Obrazovanje je relativno mlada institucija koja se odvojila od poduča vanja u okviru srodničke grupe u agrarnom društvu i dramatično se proširila sa industrijalizacijom i postindustrijalizacijom. 2. Obrazovanje se širi jer pruža nove mehanizme za pohranjivanje kultu re, društvenu i kulturnu promenu, kao i društveni plasman pojedinaca. U isto vreme, obrazovanje pomaže da se održi postojeći klasni sistem, kao i statusne grupe u sistemu. 3. Većina obrazovnih sistema u svetu deli se na osnovno, srednje i visoko obrazovanje. Mnogi sistemi imaju više smerova, što znači da učenici različitih sposobnosti i interesovanja idu u različite srednje škole, dok su neka društva, poput američkog, usvojila sistem sa više usmerenja, u kojem su učenici u okviru iste srednje škole razvrstani prema interesovanjima i sposobnostima na različite smerove. 4. Obrazovanjem u Americi upravlja se na državnom i okružnom nivou, a u većini oblasti veći deo finansijskih sredstava dolazi od lokalnih poreskih prihoda. Uz državno obrazovanje, postoji i veliki sistem pri vatnih škola, počev od obdaništa do univerziteta. Novije tendencije u osnovnom i srednjem obrazovanju uključuju obrazovanje tokom cele godine i školovanje kod kuće. 5. Sistem američkog visokog obrazovanja najveći je na svetu jer godišnje uključi preko 15 miliona studenata koji pohađaju niz državnih i pri vatnih fakulteta i univerziteta. U Sjedinjenim Državama univerziteti sprovode veliki deo osnovnog naučnog istraživanja u zemlji. 6. U američkom sistemu nižeg obrazovanja javlja se niz trajnih proble ma: nejednakost u školama i uticaj škola na održavanje klasnog raslo javanja; povećani problemi nasilja i discipline; problemi sa finansiranjem škola, naročito u siromašnim oblastima; te problemi održavanja akademskog standarda i učinka. Ovi problemi su doveli do pojave školskih vaučera, koji omogućavaju roditeljima da državnim novcem obezbede najbolju školu za svoje dete. 7. U okviru sistema visokog obrazovanja uočavamo nekoliko problema: inflaciju diploma; porast studentskih školarina, koji nastavlja da pre mašuje stopu inflacije; uspostavljanje ravnoteže između predavanja i istraživanja; korporatizaciju fakulteta i univerziteta; kao i održavanje etničke različitosti studentske populacije.
418
Sociologija
Ključni pojmovi Inflacija diploma: proces u kome sve više ljudi traži diplome, što uma njuje njihovu vrednost na tržištu rada, primoravajući studente da traže još diploma. Jednosmerni sistem sa više traka (Single-Track, with Multiple-Lane System): svrstavanje učenika na različite puteve ili trake unutar jedne srednje škole na osnovu njihovog učinka na standardizovanim testo vima i ocenama u osnovnoj školi. Sistem sa više smerova: razvrstavanje učenika u različite srednje škole na osnovu njihovog učinka na standardizovanim testovima i ocenama u osnovnoj školi. Školovanje kod kuće: društveni pokret u kome učestvuje sve više rodite lja, koji podučavaju svoju decu kod kuće, koristeći preporuke državnih odbora za obrazovanje. Školovanje tokom cele godine: povećano iskorišćavanje školske opreme tokom cele godine, čime se ukida tradicionalni letnji raspust. Školski vaučeri: pokušaj da se svim roditeljima dodeli određena količina državnog novca kako bi mogli da izaberu najbolju državnu ili privatnu školu za svoju decu.
ŠESTI DEO DRUŠTVENA PROMENA I TRANSFORMACIJA
Ljudska društva su tokom poslednjih pet hiljada godina prošla kroz du boke promene. Društva su najednom postajala veća, složenija, nepredvidljivija i sve su više štete nanosile ekosistemu. U ovom delu ćemo ispitati proce se koji su i uzrok i posledica promene, a to su: društveni pokreti, revolucije, ratovi, terorizam i globalizacija. Izlaganje treba okončati ispitivanjem uticaja rasta ljudske populacije, organizacije u industrijskim društvima i globalizacije kapitalizma na svetski ekosistem. Bez obzira na složenost društvene organizacije, čovek ostaje „životinja“ čiji opstanak zavisi od obnovljivih re sursa, a ipak društvena organizacija ugrožava te resurse i opstanak miliona vrsta na zemlji, uključujući i ljude.
Glava 22
DRUŠTVENI POKRETI Neobuzdane mase, nemiri, pobune i kolektivni izlivi nasilja čine sastav ni deo života ljudskih društava. Gotovo da ne možemo otvoriti novine ili gledati televiziju a da ne čujemo vesti o nezadovoljstvima i unutrašnjim sukobima u nekom društvu u svetu, uključujući i naše društvo. Neslaga nja1 su snažna sila društvenih promena u ljudskim društvima. Što je među ljudima veće nezadovoljstvo nekim uslovima veća je verovatnoća da će to nezadovoljstvo postati sila društvene promene. Postavlja se pitanje zašto je neslaganje u društvu tako rasprostranjena pojava. Da bismo odgovorili na to pitanje moramo da zađemo u oblast sociologi je koja proučava kolektivno ponašanje. Ona proučava nagle promene kul turnih i društvenih struktura. Ponekad je izražavanje neslaganja pretežno simboličkog karaktera i uključuje trendove i modne stilove koji se suprot stavljaju rasprostranjenom shvatanju dobrog ukusa i ponašanja. Ponekad neslaganje podrazumeva demonstracije i proteste, koji ponekad mogu da poprime i nasilan karakter. U nekim slučajevima masa se uvećava i usredsređuje na cilj. Tada sačinjava revolucionarnu snagu, koja može da svrgne vladajući režim. Sem toga, mase mogu da se uključe u dugotrajniji društve ni pokret koji se bori za promenu, a kada nijedno moguće rešenje ne uspe protesti mogu da se organizuju i prerastu u zaraćene strane u građanskom ratu na nivou društva. Prema tome, oblik neslaganja i kolektivnog ponaša nja može biti različitog obima i opsega, stepena upotrebljenog nasilja, ali i uticaja na organizaciju društva.
1 Autor koristi izraz dissent - nesaglasnost, neslaganje, razilaženje, ali, pre svega, misli na nezado voljstvo populacije, ili jednog njenog dela, postojećim okolnostima i uslovima u društvu. Reč će se ponekad prevoditi kao neslaganje, nesaglasnost, a ponekad kao nezadovoljstvo, u zavisnosti od konteksta
(prim. red.).
422
Sociologija
Preduslovi za nastanak društvenih pokreta Neslaganje se uvek javlja u odnosu na već postojeće odnose u društvu. To znači da kolektivno ponašanje uvek počinje zapažanjem ljudi da nešto nije kako treba i da se mora promeniti. Takva zapažanja ne moraju biti eksplicitno formulisana, barem u početku, već se više javljaju kao osećaj nepravde i nezadovoljstva među ljudima. Funkcionalista Nil Smelser nazvao je takvo stanje strukturalnim napregnućem (structural strain) (Smelser, 1963). Šta doprinosi tom napregnuću? Najčešći uzroci takvih društvenih teskoba obično su nejednakost i stratifikacija. Kao što teorije sukoba naglašavaju, nejednakost u raspodeli resursa nalazi se u osnovi svakog protesta. Kad lju di počnu da osećaju da je takva nejednakost nepravedna nivo napregnuća u društvenoj strukturi se povećava. Ako je moć preterano koncentrisana i samovoljna, ako tržišni odnosi proizvode prevelike razlike u raspodeli bo gatstva i blagostanja, te ako se društvena čast i ugled nalaze u rukama malo brojne elite, stepen strukturalnog napregnuća biće veoma visok. Štaviše, ako je društvena nejednakost povezana sa ekonomskom, političkom i socijal nom dominacijom onih koji poseduju resurse nad onima kojima su resursi uskraćeni - stepen napregnuća u strukturi društva biće još veći (Stark, 1992: 614). Ljudi se bune što im drugi govore šta da rade i što ih drugi kontrolišu, pa počinju da se ljute i shvataju da nešto mora da se učini. Međutim, pored nejednakosti, strukturalno napregnuće može imati i druge uzroke. Delovi stanovništva mogu biti nezadovoljni određenim uslovima u društvu, koje treba promeniti iako ih ti uslovi ne pogađaju lično. Na primer, ljudi mogu biti zainteresovani za pitanja zaštite životne sredine, prava na abortus, upotrebe narkotika, imigracije, dozvole civilnog posedovanja oružja i dr. Sve te pojave stvaraju razloge za pojavu kolektivnih oblika ponašanja. Ne proističu svi društveni pokreti iz strukturalnog napregnuća. Neki od tih pokreta tiču se načina života - poput vere u reinkarnaciju, transcen dentalne meditacije i psihološke svesnosti. Takvi pokreti mogu biti reak cija pojedinaca na pritisak u ličnom životu, a ne posledica šireg kulturnog napregnuća u društvu. Drugi društveni pokreti mogu nastati kao reakcija (kontrapokreti) na druge društvene pokrete. Takav je, recimo, bio pokret protiv ukidanja rasne segregacije među decom u Americi. Deca su se vozi la školskim autobusima u škole u drugim krajevima, u cilju ujednačavanja rasnog sastava učenika. Ovaj pokret se javio kao reakcija na pokret koji se zalagao za jednaka ljudska prava. Ili, na primer, pokret protiv abortusa, koji se javio kao reakcija na konkretan aspekt ženskog pokreta koji se borio za pravo na abortus. Takvi reakcioni društveni pokreti obično su konzerva tivnog karaktera i teže da sačuvaju postojeće stanje u strukturi i kultur nim vrednostima zajednice. Takođe, neki reakcioni pokreti, poput pokreta „Žene protiv pijanih vozača“ ili pokreta za zabranu vatrenog oružja, manje
Društveni pokreti
423
su vezani za nejednakosti u društvu a više nastaju kao odgovor ili kritika na neku konkretnu pojavu ili problem u zajednici koji se može rešiti bez preraspodele resursa. Takvi pokreti nastaju kada ljudi shvate da neke po jave u društvu nisu u redu, ali uglavnom ne zadiru dublje u širu društvenu strukturu i kulturu. Dakle, postoje brojni potencijalni preduslovi za razvoj društvenih po kreta. Ali svi oni imaju jednu zajedničku crtu - želju za promenom nekog aspekta društva i kulture koji se smatraju problematičnim. Uspeh društve nog pokreta može biti veoma različit. On zavisi od velikog broja ključnih činilaca.
Uslovi koji dovode do nastanka društvenih pokreta Postoji nekoliko činilaca na makroplanu strukture koji povećavaju verovatnoću nastanka društvenih pokreta (Benford, 1992). Jedan od tih fak tora je priroda političkog sistema datog društva. U demokratskom društvu društveni pokreti će verovatno biti deo širih političkih procesa, dok će re presivni politički režimi nastojati da potisnu i slome pokrete usmerene ka promenama. Represija je, dakle, usmerena na sprečavanje nastanka društve nih pokreta, naročito ako je vlast spremna na upotrebu sile kako bi suzbila pokret u nastajanju (Tilly, 1978). Političke prilike za izbijanje društvenih pokreta razlikuju se čak i u demokratskim režimima. Na primer, pokret za građanska prava u Sjedinjenim Državama uzeo je maha tek pošto je broj najtežih oblika kršenja građanskih prava smanjen (na primer linčovanja cr naca na Jugu) i pošto je znatan broj Afroamerikanaca krenuo put srednjeg zapada i severoistoka države. Tek pod takvim okolnostima javile su se po litičke prilike za nastanak jednog organizovanijeg i usmerenijeg pokreta za građanska prava (McAdam, 1982). Drugi ključni uslov za nastanak društvenih pokreta predstavljaju već po stojeće organizacije. Ako u društvu postoji veliki broj dobrovoljnih organi zacija onda one čine osnovu za nastanak novih društvenih pokreta (Morris, 1984). Takve organizacije pružaju elemente za nastanak društvenih pokre ta: učesnike, vođe i finansijska sredstva. Čak i kad postojeće organizacije ne služe aktivno nastanku društvenog pokreta, samo njihovo postojanje u društvu stvara osnovu za organizovanje društvenog pokreta, a naročito ako vlast toleriše postojanje velikog broja različitih organizacija. Isto tako, uko liko u društvu ne postoji mnogo organizacionih struktura van sektora rada i vlade onda postoji manje modela za organizaciju dobrovoljnih aktivnosti, usled čega će nastanak društvenih pokreta biti otežan.
424
Sociologija
Uslovi koji podstiču učešće u društvenim pokretima Porast nezadovoljstva Onog trenutka kad ljudi počnu jedni drugima da prenose svoje nezado voljstvo povećava se potencijal za pojavu neslaganja sa postojećim režimom (Smelser, 1963; Turner & Killian, 1987). Pojedini uslovi olakšavaju ovakvo prenošenje nezadovoljstva. Njih su najpre izrazili Karl Marks i Fridrih En gels (1848), a kasnije su ih usvojile moderne teorije konflikta. Ukoliko izme đu potencijalnih izgrednika postoje društvene veze i komunikacione mreže one se mogu koristiti za prenošenje nezadovoljstva. Uzajamno prenošenje nezadovoljstva često počinje da raspiruje frustracije i bes kod ljudi, pri čemu se pažnja usmerava na izvore tog nezadovoljstva (Zald & McCarthy, 1979). Drugo, neophodno je postojanje vođstva, jer ljudi nisu u stanju da spon tano usmere svoj bes i organizuju se. Društvenim grupama su neophodni predvodnici, koji su sposobni da istaknu probleme koji muče veći broj ljudi, i potom ubede ljude da nešto mora da se preduzme kako bi se ti problemi rešili. Treće, uverenja moraju da se artikulišu kako bi ljudi imali simbole pomoću kojih mogu da se ujedine i opravdaju svoje nezadovoljstvo i poten cijalnu akciju (Smelser, 1963). Četvrto, osećaj nezadovoljstva među ljudima mora da naraste kako bi nastao procep između onoga što ljudi očekuju da se desi i onoga što se stvarno dešava. Što ranije ovakav proces nastane, to veći uticaj ima na pojačavanje nezadovoljstva (Davies, 1962; 1969).
Društvene mreže i pridobijanje novih pristalica Da bi pridobio nove članove društveni pokret mora da uspostavi veze sa potencijalnim pristalicama. Na primer, pokret za građanska prava u Ameri ci pristalice je tražio u afroameričkim crkvama, antiratni protesti za vreme rata u Vijetnamu nalazili su članove među redovima studenata američkih univerziteta, a pokret udruživanja radničkih sindikata može da se osloni na već postojeće odnose među radnicima u industrijskim korporacijama. Kao što vidimo, društveni pokreti dobar deo svojih pristalica pronalaze u već postojećim društvenim mrežama (Snow, Zurcher & Ekland-Olson, 1980). Ljudi prvi put dolaze na sastanke pokreta jer ih prijatelji, rodbina ili kolege sa fakulteta pozovu da prisustvuju sastanku. Društvene mreže, međutim, mogu i da štete pokretu. Ponekad pripadnost određenoj grupi mreža, reci mo porodičnoj ili poslovnoj, može da spreči osobu da se pridruži društve nom pokretu jer zna da članovi porodice ili kolege ne bi podržali tu odluku. Prema tome, mreže mogu da ohrabruju pokrete time što pružaju osnov za privlačenje pristalica, ali mogu i predstavljati prepreku učešću u društve nom pokretu.
Društveni pokreti
425
Opravdavanje učešća u pokretu: uverenja i formulacije Da bi ljudi bili spremni da prihvate cenu učešća u društvenom pokretu oni moraju razviti obrazloženja za učestvovanje. Snou i Benford su skovali izraz „rečnici motiva“ (vocabularies of motives). Rečnik motiva se odnosi na rečnik kojim se ljudi služe u razgovoru, a koji pojačava njihova ubeđenja o nekim problematičnim uslovima i pitanjima u društvu, koji se moraju iskoreniti (Snow & Benford, 1998). Štaviše, uspešni lideri društvenih pokreta često pristupaju aktivnom „formulisanju“ tih pitanja kako bi ih približili ciljnoj grupi. Dok osobe razgovaraju o određenim problemima i razvija ju rečnik motiva, koji opravdava i obrazlaže njihovo učešće u pokretu, oni razvijaju moćna uverenja i ideologije, ali i produbljuju svoju posvećenost određenom cilju. Oni često moraju da se odreknu nekih prethodnih obave za kako bi mogli da se posvete ciljevima novog društvenog pokreta. Samo putem interakcije u okviru mreža onih koji žele da prošire pokret ljudi mogu da razviju dovoljno jaku motivaciju i posvećenost i žrtvuju se kako bi se pridružili društvenom pokretu, pa makar ih okolina osuđivala.
Resursi i organizacije društvenih pokreta Uverenja kojima se opravdavaju društveni pokreti mogu se posmatrati kao simbolički resurs koji okuplja pojedince oko nekog cilja. Međutim, kako bi društveni pokret stekao uticaj neophodne su i druge vrste resur sa. Jedan od tih resursa predstavlja organizaciona osnova, ili organizacija društvenog pokreta. Da bi društveni pokret bio uspešan on mora da ima dobru organizaciju, koja bi činila tzv. „komandno mesto pokreta“ (McAdam, McCarthy & Zald, 1988). Organizacije društvenih pokreta obezbeđuju strukturu vodstva, način za sticanje finansijskih sredstava, osnovu za privla čenje novih pristalica, sredstva za pridobijanje medija i političara, te osoblje za obavljanje svakodnevnih poslova (slanje pošte, štampanje materijala, te lefonski razgovori itd.). Dakle, da bi društveni pokret imao uticaja on mora biti birokratski organizovan. Ponekad društveni pokreti imaju mnogo, pa i na hiljade, organizacija usmerenih ka istim ili sličnim ciljevima - kao što su nuklearno razoružanje ili zaštita životne sredine - dok se ponekad sastoje od svega nekoliko većih organizacija. Organizacije društvenih pokreta često nastaju na određenom mestu, kroz neformalna okupljanja pojedinaca koji imaju zajedničke ciljeve i probleme. Vremenom, kako se broj pristalica i priliv finansijskih sredstava uvećava, oni razvijaju organizacionu strukturu koju čine plaćeno osoblje i volonteri. Dalje, ako se uspeh organizacije nastavi, ona se pretvara u veću organizaciju, a potom se možda i povezuje ili stapa sa drugim organizacijama usmerenim ka sličnim ciljevima. Kada se uspostavi grupa organizacija, ili jedna velika organizacija društvenog pokreta, ona ima daleko veću sposobnost da izrazi svoja uverenja i ciljeve (posredstvom medija), da privuče nove pristalice i finansijska sredstva.
426
Sociologija
Kolektivno ponašanje Teorijski pristupi ponašanju mase Kada pomenuti činioci intenziviraju preduslove za nastanak nezadovolj stva povećava se verovatnoća za kolektivno izlivanje nezadovoljstva. Orga nizacije društvenih pokreta pribegavaju različitim tehnikama, kao što su protestni marševi, „sedeće“ demonstracije (sit-in), mitinzi, štrajkovi i boj koti. Sve ove tehnike spadaju u kategoriju kolektivnog ponašanja. Veliki deo područja proučavanja kolektivnog ponašanja izučava dinamiku ponašanja mase (crowd behavior). Rana teorija prenosa ili prelaznosti (contagion the ory) isticala je da ljudi kroz interakciju razmenjuju nezadovoljstvo i bes, što pojačava njihovo emotivno unošenje. Taj proces je cikličan i u stalnom je porastu, jer se, kako ljudi drugima saopštavaju svoj bes, povećava emotivni naboj. Razvojem ovog procesa ljudi postaju vrlo podložni uticaju tuđih re akcija. Zbog toga masa može da se, na primer, odjednom usmeri na jednu stranu, a ljudi mogu da urade stvari na koje u normalnim okolnostima ne bi ni pomislili. Iako je u ponašanje mase, bez sumnje, uključen određen stepen prenosivosti ili prelaznosti emocija, novije teorije ističu i druge faktore. Teorija konvergencije naglašava da emocionalna prelaznost ne uspeva da u toj meri obuzme i preobrazi ljude kako to tvrde teorije prelaznosti, već da delanje više zavisi od njihove lične odluke da pristupe određenim oblici ma ponašanja. Kad se ljudi okupe i oforme masu, oni to čine jer ih povezu ju neka zajednička nezadovoljstva, što znači da su, pod uticajem uverenja, vođa i prethodne komunikacije, već spremni da se ponašaju na određen način (Cantril, 1941). Kada su studenti u Americi protest ovali šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka oni su već bili spremni na odre đene aktivnosti. Studenti tada nisu bili poneseni raspoloženjem mase, iako je, bez sumnje, bilo i određenog stepena prelaznosti emocija. Slično tome, ljudi koji su učestvovali u linčovanju crnaca na jugu Sjedinjenih Država, početkom 20. veka, uglavnom su poticali iz siromašnijih slojeva i već su bili spremni da iskale svoje strahove na ovako gnusan način (Cantril, 1941). S druge strane, teorija novonastalih normi (emergent norm theory) do vodi u pitanje pretpostavke obe prethodno navedene teorije. Ona ističe da često postoji nedostatak inicijalne saglasnosti u pogledu sklonosti i usmerenja pojedinaca u masi, ali i da mase ne bivaju ponesene prelaznim raspo loženjima i emocijama. Umesto toga, kao što ističu sve interakcionističke teorije, ljudi traže i pronalaze značenja u gestovima drugih, kao i u svakoj interakciji (Turner & Killian, 1987). Kroz ovakvo preuzimanje uloga oni razvijaju nove norme i standarde ponašanja, pri čemu se međusobno nagra đuju za priklanjanje tim naprasno nastalim normama. Ta pravila ponašanja, naravno, mogu da podstaknu i nasilje - od pljačkanja do linčovanja - ali i takvo ponašanje uključuje iste osnovne procese interakcije kao i ponašanje van mase: zajedničko prisustvo i učestvovanje, preuzimanje uloga, nastanak novih pravila i poštovanje normi.
Društveni pokreti
427
Teorija rituala interakcije ističe da je ponašanje mase zapravo vid ritu ala interakcije (Collins, 2004). U masi su ljudi svesni prisustva drugih. Nji hova pažnja je usmerena u istom pravcu. Oni počinju da komuniciraju i ak tivno podstiču emocije. Podsticanjem emocija povećava se i osećaj grupne solidarnosti. Njihova interakcija poprima ritmički tok i sled, što dodatno doprinosi jačanju osećaja solidarnosti. Masa na fudbalskoj utakmici može da ispolji takav tip solidarnosti. On se postiže kroz međusobnu interakciju članova publike. Kada se na terenu desi nešto bitno masa reaguje jedinstve no, navija i dobacuje. Takvo ponašanje mase nalik je na jednostavnu sva kodnevnu interakciju, s tim što je u slučaju mase broj pojedinaca koji isto vremeno utiču jedni na druge mnogo veći, pa u određenim okolnostima, ako pažnju usmeri ka meti za koju se smatra da je učinila nešto pogrešno (recimo sudija na utakmici), masa može postati opasna i nasilna. Pojačava njem ritmičkog toka interakcije uspostavljena solidarnost se usmerava na preduzimanje akcije prema meti. Ovakva dinamika je uočljiva i u ponašanju drugih oblika mase.
Tipovi masa Teorijski pristupi ponašanju mase, pomenuti u prethodnom odeljku, nisu međusobno isključivi. Obično postoje elementi dobrovoljnog pristupanja pojedinaca masi, najčešće na osnovu zajedničkih nezadovoljstava. Pored toga, postoji i izvesna doza emocionalnog naboja i prelaznih osećanja, što se kontroliše i kanališe putem rituala i nastajućih normi. Osnovni tipovi mase odražavaju uzajamne odnose tih faktora (Blumer, 1978). Neformalna masa je skup ljudi koji imaju malo toga zajedničkog, sem činjenice da u isto vreme prisustvuju nekom događaju za koji su zainteresovani, kao kad se, na primer, posmatrači okupe u slučaju saobraćajne nesreće. Konvencional na masa obuhvata ljude koji su se svojevoljno okupili oko određenog cilja, recimo posmatranja utakmice. Izražajnu masu čine ljudi koji su se svoje voljno okupili, a nameravaju da se prepuste normama, ideologijama, ritu alima i prenošenju emocija, kao što je slučaj sa verskim okupljanjima, rok koncertom ili političkim skupovima. Aktivna masa podrazumeva emotivno uzbuđene ljude koji su se svojevoljno okupili, usredsređene na agresiju, na primer pljačkanje i izazivanje nereda. Kako se od neformalne mase kreće mo ka aktivnoj masi raste stepen svojevoljnog pridruživanja, prenosivosti emocija, ritualne solidarnosti i novonastalih normi koje se tiču kršenja kon vencionalnih normi. To je ono što ih čini nestabilnim i potencijalno eksplo zivnim, odnosno sposobnim da menjaju strukture u društvu. Međutim, da li će taj potencijal biti ostvaren zavisi od drugih društve nih uslova. Učesnici u neredima mogu da budu poraženi ili mogu da sruše vladu, masovni mitinzi mogu da traju kratko, a mogu i da pobude osećanja populacije i podstaknu dalju akciju. Mnogo toga zavisi od šireg društvenog i kulturnog konteksta u kojem nastaje masa.
428
Sociologija
Kontekst ponašanja mase Ako su aktivnosti mase deo šireg društvenog pokreta, ili dugotrajnijeg i sistematičnijeg napora da se određeni uslovi u društvu izmene, onda postoji tendencija da prerastu u ekspresivne mase, koje pobuđuju osećanja među ljudima i naglašavaju njihovo nezadovoljstvo. Masa tako postaje strategija za vršenje pritiska zarad promene. Recimo, masovne demonstracije pokreta za građanska prava ranih šezdesetih godina prošlog veka bile su strategija šireg društvenog pokreta. Naime, cilj im nije bio samo da usmere pažnju javnosti na težak položaj Afroamerikanaca, već su želele i da podstaknu promenu starih obrazaca dominacije belaca u politici, školstvu, privredi i javnim ustanovama. Ipak, mase mogu da izazovu nasilje čak i kad su deo dobro organizovanog društvenog pokreta. Nasilje često iniciraju oni koji su zaduženi za društvenu kontrolu (recimo vojska i policija), kao i pripadnici neformalne ili ekspresivne mase koji posmatraju demonstracije. Te mase naglo postaju aktivne mase i počinju da napadaju članove organizovanog protesta. Zai sta, strategija masovnih protesta sastoji se u podsticanju reakcija kako bi se dramatizovale nevolje onih radi čijih ciljeva su demonstracije organizovane. Na primer, nenasilni demonstranti pokreta za građanska prava često su izazivali policiju da ih napadne kako bi javnosti i medijima poslali sliku o ugnjetavanju crnaca. Društveni pokreti mogu, putem podizanja emotivnog naboja i zajednič kog nezadovoljstva, posredno podstaći masu na nasilje. Tada se ljudi prepu štaju kolektivnom ponašanju i delanju, nezavisno od organizacije pokreta i njegovih vođa. Na primer, u neredima u siromašnim crnačkim četvrtima u Americi tokom šezdesetih godina prošlog veka uglavnom su učestvovale neformalne grupe sačinjene od ljudi koji su tokom vrele letnje večeri posmatrali rutinsko hapšenje. Pokret za građanska prava podstakao je nezado voljstvo ljudi i raspalio snažne emocije zbog zlostavljanja i dominacije nad Afroamerikancima. Kao posledica toga, neformalne grupe ljudi ubrzo su prerasle u aktivne mase. One su potom pokrenule lanac događaja, koji je do veo do novog usmerenja i ritmičkih interakcija uz novonastale norme, koje su opravdavale pljačkanje i uništavanje imovine. Članovi te mase delili su ono što je Smelser nazvao „uopštenim uverenjem“ o svojim nevoljama, zbog koga su prenaglašeno burno reagovale na događaj poput rutinskog hapšenja (Smelser, 1963). Do ovakvog pokretanja mase obično dolazi u momentu kada se osećaj uskraćenosti i nezadovoljstva kod populacije poveća, obično usled nerealnih očekivanja ili kao posledica naglog pogoršanja situacije. To je bio slučaj sa neredima u Los Anđelesu 1992. godine. Tada je porota, sači njena od belaca koji su živeli van Los Anđelesa, oslobodila policajce koji su divljački prebili Afroamerikanca Rodnija Kinga. Ogroman broj populacije crnaca odjedanput je osetio veliku nepravdu. Nezadovoljstvo je poraslo, i u roku od nekoliko sati ljudi su na ulicama južnog dela centralnog Los An-
Društveni pokreti
429
đelesa počeli da napadaju belce, razbijaju prozore i pljačkaju. Povećanjem broja ljudi na ulicama masa se širila na razne strane a neredi su postajali sve žešći. Kada se osećanje nepravde i uskraćenosti kod ljudi uveća oni su spremni da reaguju i na najmanju provokaciju. Mase su, tokom istorije, ponekad znale eksplodirati takvom silinom da bi rušile čitave političke režime. Takve mase obično nastaju u uslovima ve likih društvenih nejednakosti, pojave novih vođa, uopštenih uverenja, mre ža komunikacije i oslabljenog političkog autoriteta. Aktivna masa u jednoj oblasti postaje podsticaj za stvaranje masovnih pokreta u drugim delovima društva, što brzo stvara moćni talas nezadovoljstva koji konačno dovodi do revolucije - naglog i nasilnog rušenja političkog režima. Francuska revolu cija, iranska revolucija, kojom je oborena sekularna šahova vlada i uveden današnji verski režim u tom društvu, i ulične demonstracije koje su srušile Sovjetski Savez primeri su brzine kojom masa može da uništi režim, ukoliko je on u tom trenutku politički oslabljen i ranjiv (Goldstone, 1990; Skocpol, 1979). Ali, dešavanja u Kini krajem osamdesetih godina prošlog veka, i istorija drugih velikih društava, pokazuju da revolucionarne mase mogu biti ugušene ukoliko režim i dalje ima kontrolu nad sredstvima prinude a masa nema velikih organizacionih sredstava.
Društveni pokreti i promene Kao što je već pomenuto, da bi ponašanje mase bilo uspešno i rezultiralo promenama u društvu ono mora biti povezano sa osnovom resursa orga nizacionih struktura, liderima, mrežama komunikacije, ideologijama, ljudi ma, novcem, a u nekim prilikama i sredstvima prinude (McCarthy & Zald, 1977; Zald & McCarthy, 1979). Najuspešnije revolucije ili društveni pokreti imali su organizaciju, vođstvo, opšta uverenja, nešto novca i kapacitet za upotrebu sile. Kada bi mase ustale bilo je relativno lako održavati protest i usmeriti ga ka ciljevima pokreta. Teorija mobilizacije sredstava, nastala unutar utilitarističke teorijske perspektive, naglašava tu stavku tvrdeći da se društveni pokreti i drugi obli ci kolektivnog ponašanja koji dovode do promene u društvu javljaju samo onda kada postoje potrebna sredstva (Tilly, 1978; Zald & McCarthy, 1979). U svakom društvu postoji nezadovoljstvo, ali u većini slučajeva ono neće rezultirati većim društvenim pokretima, upravo usled nedostatka osnovnih sredstava. Pojedinci izračunavaju da su troškovi neuspeha pokreta znat no veći od njihove trenutne uskraćenosti i zato odlučuju da ne učestvuju u kolektivnoj akciji (Oberschall, 1973; Oliver, 1984). Ali kada su troškovi uskraćenosti i nezadovoljstva, odnosno gubici usled uskraćenosti, visoki i ako su nagrade koje se dobijaju učešćem u protestu velike, ljudi se odluču ju na učešće ukoliko procene da imaju velike šanse da uspeju. Šta utiče na
430
Sociologija
njihove proračune? Resursi - vođe, ideologije i opšta ubeđenja, organizaci one strukture (sindikati, crkve, tajna društva itd.), finansije, komunikacione mreže, veliki broj potencijalnih pristalica i, ukoliko je potrebno, sredstva prinude - pojačavaju uverenje pojedinaca da će pokret biti uspešan. Kada postoji mogućnost mobilizacije resursa razumno je prihvatiti cenu i rizike pristupanja pokretu. Kad resursi ne mogu da se mobilišu razumno je ne učestvovati, te stoga trpeti cenu uskraćenosti. Da ponovimo, kontekst je važan. Ako mobilizacija resursa mora da se su oči sa podjednako dobro organizovanom opozicijom manje je verovatno da će do mobilizacije uopšte doći, ili da će pokret, ukoliko se javi, biti uspešan. Ali, ako je opozicija slaba ili podeljena onda mobilizacija resursa za kolek tivno izražavanje nezadovoljstva može da se razvije a ljudi će proceniti da je pristupanje pokretu razumna odluka.
Posledice nezadovoljstva Kada nezadovoljstvo u zajednici postane rasprostranjeno snage društve ne kontrole popuštaju a neredi postaju sve snažniji. Rezultat toga je trajna promena društva - nabolje ili nagore. Ako su akcije iskazivanja nezadovolj stva zbog nejednakosti bile uspešne obrasci stratifikacije će se promeniti, kao i institucionalne strukture koje su održavale te stare obrasce. Kulturna uverenja će se promeniti u pravcu legitimisanja novih struktura. Međutim, često se tokom tih promena javlja ironičan zaplet: da bi se sprečili kontradruštveni pokreti i kontrarevolucije koje predvode zagovornici vraćanja starog sistema, i povratka na prvobitno stanje, moć obično mora da se koncentriše i postane nasilna. Po pravilu, što je iskazivanje nezadovoljstva nasilnije, i rezultira većim promenama, biće potrebna veća snaga za održanje stabilnosti. Kako tvrdi većina teorija sukoba, ta moć najčešće postaje nov izvor nejednakosti, dominacije i nezadovoljstva. Sedamdesetogodišnju istoriju Sovjetskog Saveza obeležavaju svi elementi te tužne priče: započelo se sa navodno oslobađajućom revolucijom, za kojom je usledila još jača kon centracija moći kako bi se nov poredak održao, što je, naposletku, dovelo do porasta nezadovoljstva, sve do tačke raspada Sovjetskog Saveza. Ako neredi ne urode plodom, iste okolnosti će prevladati: moć će se usredsrediti na za taškavanje nezadovoljstva, što će još više pojačati gnev među populacijom. Takav je slučaj u mnogim delovima sveta, uključujući Bliski istok, Indo neziju, Iran, čak i Kinu, gde se koncentracija moći koristi za zataškavanje potencijalnog bureta baruta. Međutim, kako naglašavaju funkcionalističke teorije (Coser, 1956), ako se nezadovoljstvo javi u demokratskom kontekstu ono ponekad može da utiče na popuštanje napetosti u društvu i poboljšavanje uslova za život. Su kob ne mora uvek da izazove reaktivnu represiju, već može da podstakne
Društveni pokreti
431
prilagođavanje novim okolnostima. Pokret za građanska prava u Americi ilustruje ovu činjenicu jer pokazuje kako su demonstracije naposletku do vele do izglasavanja niza zakona o građanskim pravima, čime je smanjena diskriminacija u Americi. Slično tome, u manje demokratskim društvima, kolektivne akcije crnaca u južnim delovima Afrike dovele su do iznena đujuće mirnih promena vlasti, gde su belce na vlasti smenili crnci, mada tenzije u tom delu sveta i dalje postoje. Moć i nezadovoljstvo se uvek nalaze u delikatnoj ravnoteži. Previše pri nude i dominacije, na duže staze, izaziva pojavu nezadovoljstva. Previše ne zadovoljstva i nemira, čak i ako urode plodom, dovodi do koncentracije moći, što podstiče stvaranje novih nezadovoljstava u budućnosti. Politička demokratija institucionalizuje nezadovoljstvo time što omogućava izbore kao sredstvo za kanalisanje gneva, ali demokratija nikad nije potpuno uspešna u tome. Zato su društveni pokreti često na granici pobune, pa gra đanski rat može da izbije i u društvima sa najvišim stepenom demokratskog uređenja. Sposobnost nekog društva da se prilagodi i upije nezadovoljstvo, umesto da ga potisne i slomi, ključ je održanja stabilnosti i trajnosti. To nisu apstraktne teme, jer se javljaju svaki put kad se okupi masa, neka društve na podgrupa nezadovoljna pojedinim uslovima u zajednici ili niz građana usmerenih u pravcu suočavanja s nekim problemom. Ja sam proživeo dva takva pokreta i učestvovao u njima. To su bili pokret za građanska prava i antiratni pokret protiv ulaska Amerike u rat u Vijetnamu. Vi ćete, bez sum nje, biti uključeni u neke druge slične pokrete, ili ćete, barem, biti njihovi svedoci. Problematične tačke uvek će biti mogućnost održanja reda, rešavanja nezadovoljstva i ograničenja nasilne koncentracije moći.
Sažetak 1. Nezadovoljstvo (dissent) predstavlja proces pokretanja protesta protiv nečeg što se u društvu doživljava kao problem. 2. Nezadovoljstvo je često proizvod nejednakosti i osećaja nepravde, koji služe kao osnovni preduslov kolektivne akcije. Međutim, nezadovolj stvo može biti vezano i za određen problem koji nije u direktnoj vezi sa društvenom nejednakošću. 3. Društveni pokret ima veće šanse da se javi u demokratskim društvi ma, gde su dozvoljene brojne dobrovoljne organizacije koje mogu da posluže kao osnove ili modeli, a koje uključuju nizak stepen prinudne represije. 4. Učešće u društvenim pokretima se povećava sa:
432
Sociologija
a) porastom nezadovoljstva; b) društvenim mrežama za privlačenje novih članova; c) uverenjima i okvirima (formulacijama) koji opravdavaju ciljeve po kreta; d) postojanjem organizacionih resursa u vidu organizacije društvenog pokreta. 5. Pod ovim uslovima, i u slučaju povećanja njihovog intenziteta, ponu đeno je nekoliko tumačenja kolektivnih izliva besa i ponašanja mase: a) teorija prelaznosti (contagion theory), koja ističe interakciju licem u lice među pojedincima; b) teorija konvergencije, koja naglašava ličnu odluku pojedinca da učestvuje u kolektivnim oblicima ponašanja; c) teorija novonastalih normi, koja naglašava da kroz interakciju u situacijama masovne aktivnosti ljudi razvijaju pravila koja, potom, usmeravaju njihovo ponašanje; d) teorija rituala interakcije, koja ističe da ponašanje mase uključuje iste elemente kao i obična rutinska interakcija među malim brojem pojedinaca prilikom susreta - zajedničko prisustvo, ritmičku inte rakciju, zajednički fokus, naglašeno emocionalno uzbuđenje, kolek tivnu solidarnost i akciju. 6. Incident potom pokreće masovno ponašanje koje stimuliše opšta ubeđenja što izražavaju nezadovoljstvo. Da bi prerasli u uspešan društveni pokret, i sproveli svoje protestne aktivnosti, pripadnici mase moraju da imaju resurse - organizaciju, finansijska sredstva, simbole, članove i mreže. 7. Uspešan društveni pokret često je praćen represijom kontrapokreta, obično usmerenog protiv prvobitnih ciljeva pokreta, čime se, na kraju, započinje novi krug masovnih oblika ponašanja i organizovanja druš tvenih pokreta.
Ključni pojmovi Kolektivno ponašanje: oblast istraživanja usmerena na nagle promene u kulturi i društvenim strukturama kroz procese poput pobuna, nemira, revolucija, trendova i društvenih pokreta. Organizacija društvenog pokreta: organizaciona struktura je obično bi rokratska, ali često uključuje brojne volontere. Njen cilj je da usmeri društveni pokret kroz uključivanje novih članova, obezbeđivanje finansijskih sredstava, lobiranje i oslanjanje na kolektivno ponašanje. Ponašanje mase: okupljanje ljudi koji zajedno reaguju na neke podstreke, okolnosti ili ciljeve.
Društveni pokreti
433
Revolucija: nagla i nasilna mobilizacija ljudi koji žele da sruše postojeći politički režim. Teorija konvergencije: pristup koji smatra da ljudi postaju deo oblika masovnog ponašanja svojom vlastitom odlukom a ne usled „raspolo ženja gomile“. Teorija mobilisanja resursa: pristup u izučavanju društvenih pokreta koji ističe da mobilizacija mase i postojanost pokreta zavise od osnove sredstava onih koji u njemu učestvuju. Teorija prenošenja/prelaznosti emocija: rana teorija kolektivnog pona šanja, koja naglašava uticaj interakcije na raspaljivanje emocija među ljudima, što može dovesti do pojave oblika kolektivnog ponašanja. Teorija rituala interakcije: teorijski pristup koji ističe da svaka interak cija poseduje određene elemente rituala - zajedničko prisustvo, zajed ničko usmerenje pažnje, ritmičku komunikaciju, emocionalno uzbu đenje i solidarnost - pri čemu su aktivnosti mase samo posebna vrsta jednog opštijeg procesa rituala interakcije.
G lava 23
REVOLUCIJA, RAT I TERORIZAM Ljudi se međusobno ubijaju više nego bilo koja druga životinjska vrsta. Neki smatraju da su ljudi po prirodi nasilni, ali malo je dokaza da je nasilje deo naše biologije. Možda bi u prošlosti i lovci i skupljači postali nasilni da su morali da se nadmeću za resurse, ali je u to vreme obično bilo dovoljno teritorije i hrane za sve, pa ljudi nisu morali da se bore. Sa pojavom hor tikulture, kad su ljudi počeli da žive sedelačkim načinom života, javilo se stalno ratovanje, pa izgleda da je uzrok ovome više sociološkog nego bio loškog karaktera. Ljudi iz jednog sela često su se nadmetali oko resursa sa stanovnicima susednih sela, a ovom izvoru sukoba treba dodati i činjenicu da su se veće srodničke grupe združivale, pa stoga možda i ne iznenađuje u toj meri što su unutrašnje razmirice i ratovanja sa susedima bili uobičajeni za hortikulturno uređenje. Kada ljudi moraju da žive u uslovima prenase ljenosti, da se nadmeću za oskudne resurse, i kada postoji nejednakost u njihovoj raspodeli, oni često postaju nasilni, budući da neslaganje prevršava meru. Možda postoji nešto u ljudima što ih nagoni na nasilje kad se osećaju pritešnjeno i skučeno, kad su uplašeni i ljuti zbog nepravde, ali je verovatnije da su ovde posredi način ljudske organizacije i vrste kulturnih simbola koje ljudi razvijaju, i da ih oni čine možda najnasilnijom vrstom na planeti.
Kolektivno nasilje u društvima Nasilje je upotreba fizičke sile radi nanošenja povreda drugim osobama. Ljudi su toliko nasilni da moramo razgraničiti različite oblike kolektivnog nasilja. Jedna vrsta nasilja obuhvata direktno nasilje (nasilje licem u lice). Ova vrsta nasilja u društvima se gotovo uvek ocenjuje kao devijantna po java, odnosno kao „zločin“, sa definisanim kaznama za njegove počinioce. Pljačka koja uključuje upotrebu fizičke sile, ubistvo, osveta, kao i drugi na silni činovi uobičajeni su u ljudskim društvima, a stopa direktnog nasilja raste s porastom društava, društvene nejednakosti i urbanizacijom.
Revolucija, rat i terorizam
435
U ovom poglavlju ćemo se pozabaviti kolektivnim nasiljem, u koje se upuštaju pojedinci, organizovani u različitoj meri, kako bi počinili krivič na dela uperena protiv drugih lica. Takvo kolektivno nasilje obično donese društvenu promenu, čak i kada ne uspe da ispuni svoj cilj. Kada se nasilje obuzda, u društvenom uređenju dolazi do zaokreta ka centralizovanijem političkom režimu, s tesnom kontrolom i nadgledanjem aktivnosti stanov ništva. A ukoliko je jedna grupa pojedinaca nasiljem uspela da ispuni odre đene ciljeve novi režim će izmeniti društvo u smeru ostvarivanja tih ciljeva, dok će suzbijati one koji su protiv njihovog ostvarenja. Revolucija je masovna pobuna ljudi koji koriste nasilje u težnji da zbace postojeću političku elitu i uspostave novu vladu, kao i nove načine organizovanja aktivnosti u društvu. Građanski rat je vojna mobilizacija najmanje dva segmenta stanovništva u društvu koji se međusobno sukobljavaju. Ce sto je teško primetiti razliku između revolucije i građanskog rata, jer imaju dosta sličnosti, no ipak postoji nekoliko presudnih razlika. Prvo, revolucije su uvek usmerene na političke elite, što sa građanskim ratovima nije uvek slučaj - iako na kraju vlada mora da postane aktivan učesnik kako bi se ponovo uspostavili red i mir. Drugo, revolucija se često spontano širi iz po našanja mase (npr. neredi čiji se učesnici spontano organizuju), dok građan ski ratovi obično uključuju značajan nivo vojnog planiranja, prikupljanje sredstava, mobilizaciju osoblja i druge vojne strategije. Treće, revolucije su uglavnom kratkog daha. Ukoliko se nastave, one prerastaju u građanske ra tove u kojima obe strane sve više pribegavaju vojnoj organizaciji i upotrebi vojne taktike. Na slici 23.1. prikazano je kako revolucije mogu nastati iz drugih oblika kolektivnog ponašanja i preobraziti se u građanski rat. Za razliku od revolucije ili građanskog rata, rat je politička mobilizacija i organizacija vojnog osoblja od strane najmanje dva društva, pri čemu obe vojske usmeravaju nasilje jedna na drugu i, potencijalno, protiv civila. Rat je, dakle, upotreba visokoorganizovanog nasilja među različitim društvima, dok revolucija i građanski rat uključuju nasilje između članova istog druš tva. Međutim, revolucije i građanski ratovi ponekad mogu da postanu meha nizam pomoću kojeg druga spoljna društva posredno vode rat. Ukoliko, na primer, spoljna društva pomažu revolucionarima ili zauzimaju jednu stranu u građanskom ratu ona zapravo vode rat protiv najmanje jednog dela tog društva (obično protiv postojeće vlasti).
436
Sociologija
Terorizam je promišljeno nasilje, upereno ne samo protiv vlasti nepri jateljskog režima već i protiv širih segmenata populacije. Kao što sama reč sugeriše, cilj terorizma jeste da uvede strah i teror među šire stanovniš tvo, čime se narušava legitimitet vladajućeg političkog režima. Terorizmu se pribegava kada je teško suprotstaviti se neprijatelju direktno i otvore no zbog njegove ogromne vojne superiornosti. Aktivna tržišta materijala koji se mogu koristiti za izradu prenosivog oružja, upotrebljivog na javnim mestima, idu na ruku teroristima. Terorizam ponekad može biti deo re volucionarne strategije za svrgavanje određenog političkog režima, kao što je, moguće, slučaj sa Indonezijom danas. U drugim slučajevima, pak, teror je strategija kojom se režim demorališe i navodi na povlačenje sa teritori je, kao što je slučaj sa automobilskim bombama koje postavljaju radikalne frakcije irskih protestanata i katolika. U nekim slučajevima teror se kori sti da bi se sprečio kompromis među zaraćenim stranama, jer teroristi žele potpunu pobedu, kao što je slučaj sa onima koji koriste nasilje da bi sprečili razrešenje izraelsko-palestinskog sukoba. Ponekad se pribegava terorizmu kako bi se uzvratilo neprijatelju čije su akcije, bilo namerno ili ne, poreme tile ostvarenje ciljeva terorista, što je bio slučaj u napadu A1 Kaide na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. godine. Navedene razlike između revolucije, građanskog rata, rata i terorizma nisu sasvim jasne i pouzdane. One se često utapaju jedna u drugu, ali nam nesumnjivo daju osnov za dalju raspravu o nasilju u društvima i između njih. Započećemo s revolucijama, a potom ćemo preći na građanske ratove, rat i terorizam.
Revolucije Do revolucija dolazi samo onda kada postoji nejednakost u raspodeli vrednih resursa i kada politički vrh odbija da donese odluke koje bi ublažile nepovoljan položaj stanovništva. Ipak, nejednakost i ugnjetavanje ne izazi vaju revolucije sami po sebi, već još neki uslovi moraju da budu ispunjeni. Prvo, siromašni moraju da budu u mogućnosti da jedni drugima prenesu svoje nezadovoljstvo, pa stoga fizički kontakt i gužva u gradskim sredinama olakšavaju tok revolucije. Drugo, siromašni moraju da razviju makar začetak ideologije ili niz ubeđenja koji izražavaju njihovo nezadovoljstvo, osećanja i gubitke. Treće, moraju da dovedu u pitanju legitimitet političkog vrha, pošto veruju da upravlja državom na neadekvatan način. Četvrto, mora da postoji najmanje nekoliko pojedinaca koji se smatraju vođama i koji, posredstvom svoje harizme, izražavaju nezadovoljstvo siromašnih. I peto, osećaj stanov nika da njihove potrebe nisu zadovoljene mora naglo da se pojača. Izgleda da je poslednji uslov od presudnog značaja. Ironično je to što se već duže vreme primećuje da se revolucije često javljaju u društvima u koji-
437
Revolucija, rat i terorizam
ma se životni standard povećava. Osećaj da glavne potrebe nisu zadovolje ne vezan je za porast očekivanja, koji ide uz povećanje životnog standarda. Međutim, u fazi kad životni standard još uvek nije dovoljno visok, a ljudi s porastom kvaliteta života očekuju sve bolji standard u budućnosti, dolazi do nezadovoljstava jer je nejednakost ipak glavni pokretač revolucija. Čini se da se revolucije javljaju kada su ispunjeni svi drugi navedeni uslovi i kada iznenada nastane jaz između onoga što ljudi očekuju i onoga što zaista imaju. Sadržaj predstavljen na slici 23.2. može da se sažme (Davies, 1969). Prvo, revolucije se javljaju u društvima u kojima se poboljšavaju materijalni uslo vi i u kojima ljudi počinju da prihvataju - odnosno da očekuju - konti nuirano poboljšanje kvaliteta života. Drugo, ljudi će tolerisati određenu količinu nesaglasnosti između svojih očekivanja i onoga što u stvarnosti dobijaju. Međutim, kada se usled pogoršanja materijalnog blagostanja ovaj jaz iznenada proširi - pojačava se njihov osećaj siromaštva i uskraćenosti, i oni postaju spremni na pobunu, pa i na pridruživanje većim revolucionar nim pokretima.
Nepodnošljiv jaz koji vodi ka kolektivnim Ispadima Podnošljiv jaz izmeau zelja i stvarnog zadovoljenja potreba Stvaran porast zadovoljenja ljudskih potreba
Izvor: Davies, 1969. Slika 23.2. Revolucije, očekivanja i osećaj lišenosti i nemaštine
Do ovog iznenadnog porasta nesaglasnosti između očekivanja i njihovog ispunjenja često može da dođe na druge načine. Može da se javi iznenad no povećanje očekivanja i potreba, koje je u suprotnosti sa pogoršanjem u realnom materijalnom blagostanju. Takav porast očekivanja obično se jav lja pod uticajem političara, koji jednostavno daju nerealna obećanja. Sem toga, i čelnici opozicije mogu da usmere javno mnjenje kako bi se u naro du povećala očekivanja ili smanjio osećaj materijalnog blagostanja. U svim ovim slučajevima glavni pokretač revolucije je povećanje razdora između
438
Sociologija
očekivanja stanovnika i njihovog doživljaja realne situacije. Ljudski osećaj uskraćenosti se povećava, što ih čini lakim metama za revolucionarnu mo bilizaciju ukoliko su ispunjeni ostali preduslovi. U ranim fazama revolucija je često tek nešto više od nereda u kojima ljudi izražavaju svoj bes i nezadovoljstvo. Međutim, ukoliko postoje vođe i nekakva ideologija, i ukoliko je osećaj uskraćenosti jak, protestanti često mogu da postanu deo revolucionarnih snaga. Iranska revolucija iz 1979. go dine, na primer, počela je kao serija uličnih pobuna, koja je potom prerasla u pokušaj da se zbaci šah.1 Američka revolucija je počela kao kvazipobuna, „Bostonska čajanka“, ali je za razliku od iranske revolucije prerasla u sukob između dve vojske, pa ju je stoga možda bolje nazvati prvim američkim gra đanskim ratom. Ruska i kineska revolucija takođe su bile građanski ratovi u početnoj fazi revolucionarne aktivnosti, koja je potom postajala sve manje spontana i na kraju prerasla u vojne sukobe između organizovanih armija. U prošlosti se dogodilo tek nekoliko revolucija u kojima je ponašanje masa vodilo brzom svrgavanju režima, jer režim uglavnom može da uz vrati i odbije revolucionare. Dakle, uspeh revolucije zavisi od jačine države. Izgleda da postoje dva uslova koja slabe državu: prvi faktor je ekonomske, a drugi simboličke ili kulturne prirode. Kada država prolazi kroz fiskalnu krizu, zbog korupcije, podrške koju pruža elitama, vojnog avanturizma i drugih postupaka, često je laka meta za revoluciju. Ona jednostavno nema dovoljno novca kojim bi obezbedila da policija i vojska uzvrate udarac, dok su ekonomski problemi društva u celini tako veliki da se čak i neki pripad nici elita i članovi vojske pridružuju akcijama uperenim protiv države. Dru gi uslov je simboličke prirode i zasniva se na delegitimizaciji političkih elita i države. Fiskalna kriza je jedan od izvora delegitimizacije, a drugi se javlja kada država izgubi rat, čime gubi podršku naroda za svoje aktivnosti. Dakle, revolucije se često javljaju pošto režim izgubi rat (Skocpol, 1979) i/ili doživi tešku fiskalnu krizu (Goldstone, 1990). Revolucija može biti uspešna tek kada je država dovoljno oslabljena, a revolucionari dovoljno organizovani. Mnogo je verovatnije da će inicijalno revolucionarno nasilje biti ugušeno, što primorava revolucionare da se bolje vojno organizuju kako bi mogli da se upuste u građanski rat protiv režima.
Građanski ratovi Građanski ratovi ne izrastaju uvek iz revolucija. Regionalne, etničke i potkulturne razlike u društvu često su izvor tenzije i sukoba. Napetost će biti naročito intenzivna kada predstavnici jedne oblasti, etničke grupe ili supkulture čine većinu u vladi i nameću svoju volju drugim etničkim za1 Persijski vladar (prim. prev.).
Revolucija, rat i terorizam
439
jednicama, supkulturama i oblastima. U ovim uslovima pobune i revolucije mogu da, posle dugog perioda napetosti, prerastu u građanske ratove, pri čemu se sukobljene strane naoružavaju, imenuju vođe i uspostavljaju vojnu organizaciju. Ponekad naročito grub odgovor vlasti na demonstracije može da podstakne formalniju vojnu organizaciju. U drugim slučajevima mobili zacija se odvija tokom dugog perioda - u iščekivanju ratnog stanja. Građanski ratovi uglavnom dugo traju. Sem toga, često su vrlo nasilni i u njima mnogo ljudi izgubi život. Uzrok trajanja i nasilnosti građanskog rata počiva u samim uslovima koji su ga izazvali. Prvo, pošto su etničke, re gionalne i kulturne razlike strana u građanskom ratu obično veoma velike, učesnici takvog rata opisuju svoje protivnike u vrlo negativnom svetlu kako bi opravdali nasilje počinjeno nad njima. Drugo, pošto se građanski ratovi obično vode duž regionalnih linija, svaka strana napada „domovinu“ druge strane, pri čemu se napadi na vojne i civilne mete smatraju legitimnim, na ročito ako se neprijatelj vidi kao pretnja po „način života“. Treće, pošto gra đanski rat mora da uključi i odgovarajuću upotrebu prinudne moći vlasti, ratovanje može da se otegne. Zapravo, buna koja se odmah slomi smatra se neuspelom pobunom ili revolucijom. Američki građanski rat (1860-1865) trajao je jako dugo i bio veoma nasilan jer su obe strane bile jednakih snaga, podjednako patriotski nastrojene u pogledu odbrane svojih oblasti i „nači na života“ i imale dobru vojnu organizaciju. Kada druga nacija kontroliše građanski rat uperen protiv vlasti sukob dobija novu dimenziju. Kada je okupator kolonijalna sila koja zapravo vlada državom i upošljava kadar iz svojih trupa u saradnji sa lokalnim službeni cima, uobičajene su revolucionarne aktivnosti - gužve, neredi i demonstra cije. Ali, ukoliko kolonijalna vlast istrajava, mogu da uslede organizovane vojne aktivnosti. U zavisnosti od odnosa snaga kolonizatora i pobunjenika rat može da se otegne, da se okonča ili da natera kolonijalne snage da se po vuku. Kada strana vlast ostavi domaću vladu na čelu i oslanja se na pretnje invazijom kako bi održala red, pobune, revolucije i građanski ratovi često prerastaju u prave ratove. Kada se treća strana umeša da bi omela vlast, ono što bi inače bila kratka revolucija prerasta u produženi građanski rat. Dostavljanje oružja kako bi se pomoglo oslabljenoj vladi samo doprinosi konfliktu, pa sve strane pribegavaju sve većoj organizaciji. Samo u slučaju kada je treća strana u velikoj meri vojno nadmoćna građanski rat može da se okonča. Ipak, kao što su Sjedinjene Države naučile u Vijetnamu, a Sovjetski Savez uvideo u Avganistanu, nadmoćna vojska često nije dovoljna da bi se okon čao građanski rat. Kada se pobunjeničke snage, uperene protiv vlasti, dobro organizuju, imaju makar nekakvu vojnu tehnologiju i uživaju širu podršku javnosti, mogućnost spoljne intervencije vojnom silom može da bude ogra ničena. To se često dešava kada je režim koji podržavaju spoljne političke sile korumpiran, pa ga ne poštuju dovoljno čak ni njegove pristalice.
440
Sociologija
Rat Kratka istorija ratovanja Rat uključuje mobilizaciju vojnih snaga jedne nacije ili populacije u cilju
napada na teritorije druge nacije ili populacije. Istorija ratovanja traje otkad su ljudi počeli da žive sedelačkim načinom života, oformili stabilne zajed nice i položili pravo na određenu teritoriju. Pre toga, lovci i skupljači su se možda ponekad sukobljavali, ali je, u suštini, njihov sukob bio nepotreban jer nije bilo ničega oko čega bi se borili. S pojavom hortikulture zajednice su obično bile u stalnom sukobu sa susednim plemenima i selima. Dakle, rat organizovanih armija suprotstavljenih populacija javlja se s nastankom proste hortikulture. S razvojem poljoprivredne tehnologije i širenjem po pulacija ratovi su postajali sve nasilniji. Sem toga, i s razvojem transportnih tehnologija (brodovi, domaće životinje, teretna kola, kočije itd.) i oružja (metalno oružje, jaki lukovi, oklopi, masovna vojska, vatreno oružje) rat ne samo da je postao nasilniji već i sve širi i rasprostranjeniji. Ratovanje je počelo da se odvija prema obrascu osvajanja, izgradnje carstva, te propasti usled unutrašnje revolucije ili invazije od strane spoljašnjih sila. Istorija ratovanja nam otkriva pokušaje jedne populacije da osvoji drugu, preuzme njene resurse i, ukoliko je moguće, osvoji i druge populacije i pre uzme njihove resurse. Koliko daleko ovaj proces može da odmakne zavisi od nekoliko faktora (Collins, 1975): 1. oružana nadmoć jednog društva nad drugim određuje koliko drugih populacija to društvo može da pokori; 2. transportne tehnologije i geografske odlike područja utvrđuju granice do kojih osvajanja mogu da se protegnu; 3. komunikacione tehnologije takođe postavljaju granice, jer bez odgova rajuće vrste kontakta sa političkim vođama postoje određena ograničenja u pogledu sprovođenja vojne akcije; 4. broj vojnika koji se mogu mobilisati, transportovati i koristiti u osvaja njima uslovljen je oblikom vojne organizacije; 5. obrazac političke kontrole pokorenih populacija ograničava kapacitet upuštanja u dalja osvajanja (ukoliko se sredstva i osoblje koriste da bi se pokorila jedna populacija oni se ne mogu koristiti prilikom osvajanja druge populacije); 6. proizvodni višak u privredi osvajača i pokorene populacije određuje koliko velika vojska može da se izdržava, koliko dugo i koliko daleko od postojbine. Sa prevazilaženjem svakog od ovih ograničavajućih faktora širilo se i na silje u ratu, kao i prostranstvo osvojenih teritorija. Prva carstva nastala su oko 3000. godine pre nove ere u međurečju Tigra i Eufrata i dolini Nila, kada bi jedan grad-država bio u mogućnosti da osvoji nekoliko susednih gradova. Ova carstva su bila ograničena logistikom transporta, komunika-
Revolucija, rat i terorizam
441
cijom, oružjem, organizacijom, političkom kontrolom, te privrednom proi zvodnjom i distribucijom. Tako su se carstva periodično urušavala, propa dala iznutra, ili bi ih savladale neke spoljne sile. Ironično, jedna od posledica stvaranja carstva putem osvajanja sastojala se u tome što su pokoreni narodi preuzimali vojnu tehnologiju od svojih osvajača, pa su bili u mogućnosti da pruže veći otpor. Sem toga, i druge populacije posmatraju, uče i oponašaju transportne i komunikacione tehnologije, kao i druge tehnike koje su osva jača učinile uspešnim. Ove populacije, koje dolaze izvana, mogu da napad nu carstvo i pobede, naročito zbog toga što se prvobitni osvajači ne mogu osloniti na odanost pokorene populacije. Naravno, i novo carstvo je, poput svog prethodnika, ranjivo. Od oko 3000. godine pre nove ere, pa sve do danas, opstaje ovaj obrazac širenja i razvoja carstva, prolaskom kroz faze osvajanja, unutrašnjeg slo ma - bilo zbog revolucije ili upada spoljnog neprijatelja - i fazu ponovnog osvajanja teritorija. U prošlosti, brojni narodi - Sumeri, Egipćani, Asirci, Persijanci, Grci, Rimljani, Germani i Huni, Skandinavci, različite kineske dinastije, Arijevci, Mongoli, Moguli i druge islamske grupe na istočnoj he misferi, kao i Maje, Inke i Asteci u Novom svetu - poštovali su ovaj obrazac izgradnje imperija, koje bi se urušile usled unutrašnjih razmirica ili zbog upada spoljnog neprijatelja. I skorija evropska povest (tokom nekoliko poslednjih vekova) uključuje ovaj obrazac osvajanja, raspada i ponovnog osvajanja. U prethodnom veku, dva svetska rata, kao i nekoliko ograničenih ratova, odnosno ratova manjeg obima, vođeno je u cilju proširenja imperije, odbijanja neprijatelja i ujedinjenja teritorija ili naroda. Jasno je da je u ovim procesima vojna nadmoć ključna i da tehnološka otkrića dovode do poremećaja u odnosima moći. Neka od tih otkrića navo de se u tabeli 23.1. Danas je razvoj oružja dostigao novu fazu u ljudskoj po vesti. Sada imamo moć ne samo da uništimo neprijatelja već praktično sva ljudska bića i većinu drugih živih bića. Sem toga, danas postoji i nuklearno oružje, čija bi upotreba protiv neprijatelja izazvala odmazdu koja bi uništila najveći deo živog sveta na planeti.
Tabela 23.1. Ključna otkrića koja su uticala na razvoj ratovanja Godina
Otkrića u oblasti ratne tehnologije
1500. pre n. e.
Dvokolice koje vuku konji
1200. pre n. e.
Jeftino gvozdeno i metalno oružje kojim se mogla opremiti velika vojska
900. pre n. e.
Jahanje konja i upotreba luka i strele
600. pre n. e.
Upotreba teškog oklopa, birokratska organizacija velike pešadije i flote, oklop za konjanike
1500.
Vatreno oružje i topovi, veliki ratni brodovi naoružani topovima
Sociologija
442 Godina
Otkrića u oblasti ratne tehnologije
1900.
Tenkovi, automatsko oružje, avioni, automobili, kamioni, pešadija, metalni brodovi koje pokreću drugi oblici energije sem vetra
1915.
Otrovni gas
1930.
Podmornice
1945.
Nuklearno oružje, vođeni projektili
1950.
Propelerski avioni opremljeni nuklearnim bojevim glavama
1955.
Biološko oružje
1965.
Nuklearni projektili s više bojevih glava
nuklearnim
oružjem,
velika
projektili
s
Napredak u oblasti vojne tehnologije, naročito nuklearnog i biološkog oružja, vrlo je važan u svetu u kome sve veći značaj imaju tržišta oružja. Tehnologija i oružje mogu da se prokrijumčare iz moćnih zemalja i na cr nim tržištima prodaju manje moćnim nacijama ili teroristima. Stoga nijed na nacija nije zaštićena od grozota modernog ratovanja.
Moderno ratovanje Iako je prestala opasnost od nuklearnog i biološkog rata između dve ve lesile prošlog veka - Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza - širenje nu klearnog i biološkog oružja za masovno uništenje ka drugim, manje stabil nim nacijama uvećava izglede za upotrebu ovakvog oružja. Sem toga, samo je pitanje vremena kada će terorističke organizacije obezbediti nuklearno oružje, čime će se uvećati izgledi za nuklearnu detonaciju u nekoj gradskoj sredini. Pored toga, terorističke grupe sada mogu da obezbede ili naprave biološko oružje, iako zasad ne mogu da ga učine oružjem za masovno uni štenje jer im nedostaje efikasan način dostave. Danas rat mora da se posmatra u kontekstu krijumčarenja oružja i crnih tržišta, koja omogućavaju manje moćnim nacijama i terorističkim grupama da dođu do oružja koje je nekad bilo rezervisano za velike sile. Sem toga, atmosfera je uzavrela usled manjih ratova koji se trenutno vode, jer su u sukobe često umešana pitanja etničke pripadnosti i religije. Sukobi na Bli skom istoku, u Indiji i Pakistanu, delovima centralne Afrike, u Indoneziji i drugim „vrelim kritičnim tačkama“ u svetu ne vezuju se samo za kontrolu nad teritorijom, već ih pojačavaju religijske i etničke podele, koje sukobu daju „moralnu“ dimenziju, što rat čini potencijalno još nasilnijim. A ukoliko neka velesila, poput Sjedinjenih Država, bude uvučena u ove sukobe i ona postaje meta terorističkih ćelija ujedinjenih sa jednom od zaraćenih strana - što je Amerika naučila u događajima od 11. septembra 2001. godine. Sem toga, čelni ljudi oružanih snaga u nekim sadašnjim ratovima su te roristi, koje često tiho podržavaju vlade njihovih zemalja, ili bar smatraju da
Revolucija, rat i terorizam
443
ne mogu da im se suprotstave. Ti teroristi onda preduzimaju nasilničke ak cije protiv populacije neprijateljske države. Pošto teroristi najčešće nisu pod direktnom kontrolom bilo koje države ili vlade njima je teško upravljati, pa terorističke akcije često mogu da sabotiraju pregovore između vlada - kao na Bliskom istoku. Stoga je postizanje i održavanje mira danas još teže.
Slika 23.3. Revolucija i njene posledice
Ishod masovnog nasilja Posledice masovnog nasilja Revolucije su usmerene protiv vlasti koja je, prema mišljenju populaci je, neodgovarajuća i represivna. Revoluciju često prati nekakva ideologija kojom se sledbenici ubeđuju da će „narod vladati“, da više neće biti stroge vladine kontrole i regulacije, ili da će vlada zastupati interese prosečnog građanina. Posledice revolucije razlikuju se u velikoj meri. Ukoliko je revolucija neuspešna „državni neprijatelji“ se proganjaju i brutalno kažnjavaju. Ukoliko je revolucija uspešna teško je upravljati društvom u haosu koji je izazvan nasi ljem. Tada se obično formira centralizovana vlada, koja reguliše i kontroliše ljudske aktivnosti. Na slici 23.3. prikazano je kako neki od ovih problema iziskuju strogu političku kontrolu.
444
Sociologija
Posle revolucije privreda je u haosu, pa je produktivnost neophodna kako bi se ispunila obećanja vođa revolucije. Sem toga, treba kontrolisati i usmeravati veliki broj ljudi koji su podržavali bivši režim. Takođe, postoje mase koje su podržale revoluciju i sada očekuju da se situacija poboljša. Stoga treba ispuniti i njihove zahteve - obuzdavati ih, kontrolisati i manipulisati - kako ne bi izazivali nerede. „Udarne trupe“ revolucije, koje definišu rešenja problema i imaju moć prinude, moraju da se uvedu u vladu, ali treba paziti da ne izmaknu kontroli. Kao rezultat svih ovih pritisaka, u ime revolucije, stvara se centralizovana, diktatorska i represivna vlast. Iako vlada zaista može da popravi položaj prosečnog građanina, ona to retko čini na demokratski i miran način. Do ovih problema dolazi posle građanskog rata. Pošto poraženi nepri jatelj pribegava vojnoj organizaciji treba ga sprečiti da se organizuje ili da sukob preraste u gerilski rat. Sem toga, pošto građanski rat traje duže nego revolucija, gubici u privredi su veći a privreda je manje usmerena na civilnu proizvodnju. Pored toga, populacija je obično oskudevala u mnogo čemu, pa očekuje da roba i usluge budu dostupni čim se rat završi. A pošto je u građanskom ratu mnogo ljudi izgubilo život resursi su potrošeni - na obe strane ima mnogo povređenih i ozlojeđenih ljudi koji su izgubili svoje naj bliže i čiji su životi poremećeni ratom - pa te rane treba zalečiti, a sredstva nadoknaditi. Kao rezultat toga često se stvara jaka i diktatorska vlada, bez obzira na to koja je strana pobedila u ratu. Ipak, ako se građanski rat vodio da bi se pobedio okupator onda može da se oformi vlada koja je manje dik tatorskog karaktera - što je bio slučaj sa američkom revolucijom.
Uticaj rata i spremnosti za rat Kad izbije rat struktura i kultura društva drastično se menjaju, a što rat duže traje ova promena je veća. Sem toga, opasnost od rata i mobilizacija koja sledi, kako bi društvo bilo spremno kad rat izbije, ima u velikoj meri isti uticaj na strukturu i kulturu društva kao stvaran rat. Uticaj rata i spremnosti na rat verovatno se najdramatičnije ogledaju u izmeni privrednih procesa. Ratovi, ili strah od rata, izazivaju zaokret u pro izvodnim procesima ka proizvodnji vojne opreme. Stoga se u modernim industrijskim privrednim sistemima tehnološki kapaciteti ulažu u „oru žane sisteme“, a ogroman deo poreskih prihoda odlazi na vojnu nabavku. Ovakvo izobličenje privrednih procesa dovodi do nestašice roba i usluga za vreme rata, a u uslovima pripreme za rat domaća privreda ne može da bude konkurentna na svetskim tržištima, kao što bi možda inače mogla, jer konkurenti ne ulažu tako mnogo tehnologije i kapitala u pripremu za rat. Vojna proizvodnja smanjuje privredni rast, što se vidi na slici 23.4. Glavni razlog je nagomilavanje vojne tehnologije koja ne može tako lako da se uve de u domaću privredu kako bi se stvorili novi poslovi i proširila proizvodnja. Drugi razlog je nešto što možemo nazvati multiplikatorskim efektom. Uko-
Revolucija, rat i terorizam
445
liko uporedimo ulaganje u opremu za civilnu proizvodnju - npr. buldožer, s ulaganjem u vojnu opremu - npr. tenk, zaključujemo da su uticaji ove dve vrste ulaganja na privredu umnogome različiti. Tenk po sklapanju prestaje da utiče na privredu, dok buldožer nastavlja rad. Na primer, ako buldožer raščisti zemljište za izgradnju kuće on otvara još mnogo radnih mesta za stolare i druge majstore, banke koje finansiraju kuću, trgovce nekretninama koji prodaju kuću, te poslugu koja održava kuću. Svaki put kad se buldožer koristi pokreće se ovaj lanac reakcija. Za razliku od njega, tenk stoji u vojnoj bazi, a ukoliko se koristi - ne potpomaže domaću privredu.
Porast vojne proizvodnje ne samo da iscrpljuje domaću privredu već i povećava prodaju oružja drugim nacijama. Izvoz donekle nadoknađuje gu bitak profita u drugima oblastima privrede, ali takođe vodi i širenju oružja u svetu. Širenje oružja navodi druge nacije da probleme tumače u vojnom, umesto u diplomatskom kontekstu, čime se povećava mogućnost izbijanja rata, kao i terorističkih akcija, ukoliko teroristi mogu da obezbede ovo oruž je na crnom tržištu. Ratovi ili strah od rata dovode i do povećanog prisustva vojnih lidera među čelnicima vlasti ili kao istaknutih zvaničnika u civilnoj vladi. Širenje Pentagona u Sjedinjenim Državama, na primer, nije samo rezultat nekoliko ratova vođenih tokom poslednjih pedeset godina (Drugi svetski rat, ratovi u Koreji i Vijetnamu, Zalivski rat i rat u Iraku), nego i produženog „hlad nog rata“ sa Sovjetskim Savezom. Ukoliko pri vladi postoji veliko vojno postrojenje veća je verovatnoća da će se vojnim opcijama posvetiti značajna pažnja pri donošenju političkih odluka, čime se povećava „strah od nepri jatelja“ i težnja ka preduzimanju vojne akcije. Ovi procesi su prikazani na slici 23.5.
446
Sociologija
Na kulturnom nivou, u ratovima ili zbog straha od rata pojačava se osećaj nacionalnog identiteta, kao i patriotizam u narodu. Kulturno jedinstvo je neophodno da bi se ljudi naveli da se svojevoljno žrtvuju i odazovu na vojnu mobilizaciju, te da bi prihvatili rastuću političku kontrolu. Pošto kul turna uverenja ističu nacionalizam, patriotizam i jedinstvo, ona zapravo do vode do uvažavanja vojnih stavova pri donošenju političkih odluka, čime utiču na povećanje mogućnosti izbijanja rata. Ratovi u Koreji i Vijetnamu, na primer, ne bi mogli da dobiju legitimitet, odnosno - ne bi bili podržani da nije postojao osećaj kulturnog jedinstva u pogledu „američkog načina života“ i strah od „aveti komunizma“. Naravno, nedostatak konsenzusa u pogledu intervencije Sjedinjenih Država u Vijetnamu doveo je, na kraju, do revizije politike. Bez kulturne saglasnosti u pogledu „opasnosti“ koju predstavlja neprijatelj teško je voditi rat. Ipak, nedavna američka invazija na Irak podržana je zbog patriotskog zanosa, pa je Ministarstvo pravde dobilo dozvolu da nastavi politiku koja ograničava građanske slobode, a koja je defmisana u „Patriotskom aktu“.
Terorizam Da li se terorizam širi? Termin terorizam odnosi se na čitav niz političkih aktivnosti u čijem je središtu namera da se koristi nasilje kako bi se postigli politički ciljevi.
Revolucija, rat i terorizam
447
Teroristi deluju izvan postojećeg političkog sistema, a cilj im je uglavnom da utiču na taj sistem i izmene ga posredstvom zastrašivanja stanovništva, koje zbog toga gubi poverenje u politički režim. Terorističke organizacije se razlikuju po strukturi i načinu delovanja (Tilly, 2004). Neke organizacije se više oslanjaju na prinudu (npr. napadi koji uključuju nasilje), dok dru ge terorističke organizacije samo povremeno koriste nasilje; neke su dobro organizovane unutar društva i usmerene su na upotrebu terora u okviru sopstvenog društva zarad ostvarenja jasnih političkih ciljeva, a druge se organizuju izvan ciljnog društva i u njega ulaze da bi počinile terorističke napade iz političkih ciljeva, koji mogu da se prostiru i van granica društva koje je na meti (što je bio slučaj u napadu na Sjedinjene Države 11. septem bra 2001. godine). Zbog dramatičnih događaja od 11. septembra možda se čini da se terori zam u svetu širi. Međutim, činjenica je da ukupan broj terorističkih napada opada. Stejt department (2000,2001,2002) prikuplja podatke o broju napa da svake godine, počev od 1980. godine. Godine 1980. bilo je oko 500 tero rističkih napada, kasnih osamdesetih ih je bilo blizu 700, a od tada je taj broj sve do danas, s nekim izuzecima, uglavnom opadao. Na primer, u 2001. go dini bilo je 346 napada, što je mnogo manje nego kasnih osamdesetih. Broj nastradalih se takođe smanjivao uporedo sa opadanjem broja napada sve do 1999. godine, kada je broj nastradalih porastao, a potom i 2001. godine, kada je drastično porastao jer je bilo 3.000 mrtvih samo u napadu na Svetski trgovinski centar. Da li će broj napada nastaviti da se smanjuje, odnosno da li je veliki broj nastradalih u poslednje vreme samo anomalija, teško je reći, ali je jasno da terorizam verovatno nije toliko rasprostranjen koliko se misli, naročito ne u onoj meri u kojoj se čini Amerikancima, koji su na neki način bili izolovani od terorističkih napada preduzimanih u ostatku sveta tokom decenija. Zapravo, terorizam postoji već jako dugo, dakle nije u pi tanju pojava novijeg datuma. Njegova istrajnost nagoveštava da se on može posmatrati iz sociološke perspektive.
Tumačenje terorizma Najlakše je pretpostaviti da terorizmu pribegavaju luđaci i fanatici u ime neke političke ili verske dogme (Oberschall, 2004). Ipak, terorizam je oblik kolektivne akcije, koji uključuje planirano nasilje, što možemo objasniti istim silama koje uzrokuju sve oblike kolektivnog ponašanja (Oberschall, 2004: videti dvadeset drugu glavu). Pre svega, među populacijom mora da bude rašireno nezadovoljstvo trenutnim uslovima. Drugo, mora da posto ji ideologija, odnosno niz uverenja koja izazivaju emocije i izražavaju ne zadovoljstvo populacije. Ova ideologija mora da usmeri pažnju naroda ka političkim liderima, ili, ukoliko je u pitanju međunarodna organizacija, ka liderima određenih nacija za koje se veruje da predstavljaju uzrok oskudi ce i nezadovoljstva. Treće, moraju da postoje neki organizacioni kapaciteti,
448
Sociologija
pa je neophodno postojanje finansijskih sredstava, aktivista spremnih da preduzmu akciju, sistema za regrutovanje novih članova, komunikacione mreže, kao i postojanje organizacione strukture koja može da usaglašava i kontroliše akcije. Četvrto, treba da postoje političke opcije koje se zasnivaju na postojećim tačkama sukoba i kolektivnoj akciji, nasilnim akcijama drža ve koje izazivaju bes masa, promeni stavova javnog mnjenja i drugim fak torima koji postavljaju scenu za nastup terorista. U ovim uslovima, pojava terorizma je verovatna, odnosno - neizbežna. Po izbijanju sukoba između terorista i njihovih neprijatelja zajednički interesi obeju strana uopšteno rastu. Ova pojava se često naziva zakonom komplementarne opozicije, pošto sukob primorava svaku stranu da centralizuje komandu, potisne devijantnost i svakoga ko se suprotstavlja cilje vima, dobije podršku za akcije pomoću jačih ideologija, kao i da ljude organizuje više hijerarhijski kako bi obezbedila da kontrola i koordinacija teku glatko. Pošto se sukobljene strane na taj način organizuju - nasilje može da eskalira. Na primer, napad na Svetski trgovinski centar, uz postojanje vrlo jakih patriotskih osećanja među Amerikancima, doveo je do američ ke invazije na Avganistan i Irak, visokog stepena centralizovane kontrole i oduzimanja nekih tradicionalnih građanskih prava optuženima za ratne zločine. Na američkoj strani uočavamo komplementarnu opoziciju, ali šta je s drugom stranom? Gotovo da nema sumnje da je Al Kaida centralizovanija, ideološki posvećenija i sklonija napadu na simbole američke dominacije, dok agenti Sjedinjenih Država pokušavaju da iskorene njene članove. Dakle, kada se teroristi upuste u sukob sa svojim metama veća je verovatnoća da će se organizacije obeju strana upustiti u nasilje.
Dinamika svetskog sistema i terorizam Na tlu Amerike bilo je terorističkih napada koji nisu imali mnogo veze sa ostatkom sveta. Bombardovanje federalne zgrade u Oklahomi samo je jedan od primera, i to primer sa naročito kobnim ishodom. Teroristi su tada imali sopstveni politički program. Napad Al Kaide 11. septembra 2001. godine, kao i prethodni napadi od strane raznih terorističkih organizacija na mete u Americi, iznad svega ukazuju na drugačiji oblik terorizma, onaj koji vladajuću vojnu i ekonomsku silu u svetu smatra neprijateljem. Ovakva shvatanja se lako održavaju, jer su Sjedinjene Države već decenijama dubo ko umešane u dešavanja na Bliskom istoku. Čak i pokušaji posredovanja u zaključivanju primirja između Izraela i Palestine, ili u oslobođenju Kuvajta od Iraka, mogu da budu upotrebljeni za širenje antiameričkog raspoloženja. Slično tome, invazija na Irak privukla je teroriste u Irak, kako bi ispunili svoje ciljeve. Koordinaciju ovog oblika akcije na svetskom nivou omogućavaju komu nikacione i transportne tehnologije. Ljudi iz udaljenih krajeva sveta mogu da upravljaju akcijama u bilo kom drugom delu sveta. Sjedinjene Države su
Revolucija, rat i terorizam
449
naročito primamljiva meta jer su usamljene u svojim nastojanjima u među narodnim poslovima. Iako Amerikanci sebe doživljavaju kao humanitarce (naročito kada su inspirisani ideologijom), ljudi ozlojeđeni na različite po litičke režime Ameriku vide kao neprijatelja. Tako korumpirane političke vođe često ohrabruju antiameričko raspoloženje među narodom, čime za pravo odvlače pažnju sa sebe i svojih postupaka. Pored toga, lideri koji traže pomoć od Sjedinjenih Država na taj način utiču na povećanje negodovanja protiv vlade, ali i protiv Sjedinjenih Država. Do mnogih terorističkih akcija dolazi iz političkih pobuda članova ne kog društva, u svrhe svojstvene tom društvu. Međutim, globalizacija i moć Amerike kao dominantne sile u svetu dovele su do lakšeg sprovođenja te rorističkih akcija na globalnom nivou, ali su i simbole američke dominacije učinile metom terorizma.
Sažetak 1. Ljudi su nasilni. Može se raspravljati o tome da li je ova sklonost na silju deo naše biologije, ali je jasno da nasilje postaje uobičajeno kada ljudi oforme trajne zajednice. 2. Direktno nasilje se obično smatra devijacijom i zločinom, dok kolek tivno nasilje, nasilje u kome učestvuju mnogi pojedinci, može da ima nekoliko oblika: ponašanje mase koja napada određenu metu; revolu cionarnu akciju mase u pokušaju da zbaci politički režim; građanske ratove, u kojima se vojske organizuju da bi se zbacio politički režim; terorizam, koji obuhvata sporadično nasilje protiv vladinih i civilnih ciljeva, osmišljeno kako bi se stanovništvo obeshrabrilo a vlada delegitimisala; te rat između društava, u kome se mobilišu čitave armije zarad odbrane ili osvajanja celog društva. 3. Revolucije su obično neuspešne, jer država može da uzvrati i porazi revolucionarne mase. Međutim, kada je država slaba revolucije mogu da dovedu do zbacivanja režima. 4. Neuspele revolucije obično prerastu u građanske ratove, pošto revo lucionari polako mobilišu prave armije koje mogu da se bore protiv vlasti. Građanski ratovi su obično dugi, i krvavog ishoda, i ostavljaju za sobom mnogo mrtvih vojnika i civila. 5. Terorizam je u mnogo čemu sličan ostalim oblicima kolektivnog delovanja jer uključuje svest o nezadovoljstvu, ideološko angažovanje emocija, organizaciju i regrutovanje ljudi posvećenih cilju, te moguć nost za upuštanje u nasilne akcije usmerene protiv odabranih meta. 6. Rat gotovo uvek vodi centralizaciji moći u vladi, ideološkoj solidar nosti, potiskivanju neistomišljenika i opadanju privredne proizvodnje,
450
Sociologija
koja se od civilne proizvodnje usmerava ka vojnim potrebama. Sem toga, rat utiče i na to da vlada donosi odluke u skladu s vojnim, umesto diplomatskim opcijama. 7. Globalizacija olakšava pojavu terorizma jer teroristi koriste komuni kacione i transportne infrastrukture koje čine globalizaciju privrede mogućom. Kao usamljena sila u svetu, Sjedinjene Države su verovatna meta terorista koji deluju na međunarodnoj sceni.
Ključni pojmovi Građanski rat: sukob dve armije unutar jednog društva - dok jedna po kušava da odbrani politički režim, druga nastoji da ga svrgne i postavi drugi režim. Nasilje: upotreba fizičke sile u cilju nanošenja povreda drugim licima. Rat: organizovani sukob između najmanje dve nacije, koji uključuje mo bilizaciju vojske i upad na teritorije drugih nacija. Revolucija: naglo formiranje besnih masa koje žele da svrgnu politički režim. Terorizam: upotreba nasilja protiv vladinih i civilnih meta od strane organizovane grupe koja pokušava da demorališe populaciju, oslabi i delegitimiše vladu, i sprovede svoj politički program. Zakon komplementarne opozicije: tendencija učesnika u sukobu da se bolje organizuju u okviru aktivnosti koje uključuju centralizaciju moći, stvaranje hijerarhije, propagiranje ideologija ujedinjenja i poti skivanje protivnika.
Glava 24
GLOBALIZACIJA Ljudi sa različitih krajeva sveta sve više se povezuju jedni s drugima. Među društvima su uvek postojale veze, ali su se te veze uglavnom svodile na veze između susednih zemalja. Prve globalno raširene veze razvijale su se polako, a sada dostižu vrhunac. Danas je ceo svet, sem nekoliko zaista udaljenih tačaka, povezan. Kako se ta radikalna transformacija dogodila?
Sile globalizacije Tehnološke inovacije Globalizacija nije moguća bez inovacija u komunikacionim i transpor tnim tehnologijama. Prvi ljudi koji su napravili prekookeanska plovila i ostale brodove bili su inovatori, jer su omogućili da se preko okeana putuje na udaljena mesta. Slično tome, inovacije u putnom transportu, počev od točka, koji se koristio za pokretanje kola i kočija, do upotrebe životinja za vuču robe i prevoz ljudi, omogućile su uspostavljanje veza među ljudima iz različitih i međusobno udaljenih društava. Infrastruktura je takođe odi grala ključnu ulogu. Izgradnja puteva, kanala i luka, omogućila je da ljudi i dobra prelaze velike razdaljine. Dok su nove tehnologije omogućavale nove načine transporta, ljudi širom sveta su se našli na putu ka globalizaciji. Da nas je ljude i robu moguće prevoziti s jednog kraja sveta na drugi za samo jedan dan avionom, a veliki tovari se u kontejnerima ukrcavaju na ogromne teretne brodove. Komunikacione tehnologije su se razvijale mnogo sporije jer, bez struje, informacije nisu mogle putovati ni brzo, ni daleko. Informacije su putovale sporo sve do kraja 19. veka. Katkad su se poruke mogle slati brzo putem svetionika koji su bili poređani jedan pored drugog, ali te poruke nisu stizale daleko, jer su gradnja i održavanje svetionika koštali mnogo. Sa pojavom struje, međutim, komunikacija je brzo postala globalna. Telegraf je bio prva inovacija; kasnije su se pojavili telefoni, a danas se putem optičkih vlakana informacije prenose brzinom svetlosti.
452
Sociologija
Sve dok su ljudi morali da putuju pešice postojale su prepreke globalizaciji. Ali sa svakom novom tehnološkom inovacijom u komunikaciji i tran sportu ljudi širom sveta sve više su se povezivali.
Ratovanje i država Drugu značajnu silu globalizacije čine želje nekih zemalja da kontrolišu populaciju drugih zemalja. Razlozi osvajanja su se menjali, ali je mobili zacija vojske za osvajanje određene teritorije uvek stvarala i nove međudruštvene odnose. Ako bi vojska uspela da pokori suparničko društvo njena vlada bi nastavila osvajanja, gradeći imperiju. Mongolska imperija, najveća ikada sagrađena na svetu, na vrhuncu svoje moći, kontrolisala je celu Kinu, Bliski istok i delove istočne Evrope. Imperije su nastajale i nestajale, ali su uvek stvarale veze između društava koje su trajale i posle raspada imperija. Iako rat širi bedu i siromaštvo, on je, u istorijskom pogledu, bio snažna sila globalizacije. Danas je teško izgraditi imperiju pukim osvajanjem. Poslednja velika vojna imperija, Sovjetski Savez, raspala se ranih devedesetih godina prošlog veka. Vojna osvajanja su postala skupa; zato se sada biraju suptilniji načini osvajanja, utemeljeni na ekonomskoj dominaciji i kontroli tržišta.
Tržišta Ljudi koji su rođeni u društvima sa tržišnom privredom uzimaju je zdra vo za gotovo. Mnogi uopšte nisu svesni kakvu su revolucionarnu ulogu odi grala tržišta u sferi društvenih odnosa. Tržište pruža mesto i mehanizam razmene dobara koja imaju neku vrednost. Prva tržišta su nastajala spon tano, za neku konkretnu priliku, i bila su privremena. Ljudi su se spontano okupljali da trguju dobrima. Trampa je predstavljala osnovni princip raz mene, ali kada su se pojavili krediti i novac tržišta su se znatno proširila. Pomoću sredstva razmene, kao što je novac, ljudi su mogli da izraze svoje preferencije na neograničen broj načina, jer više nije bilo neophodno posedovati robu koju neko drugi želi kako bi uopšte došlo do razmene dobara. Sada su mogli da upotrebe novac za kupovinu onoga što žele. Kredit im je omogućio da kupuju robu iako u datom trenutku nisu imali novac. Nov čano tržište se ubrzo proširilo u nekoliko pravaca. Prvo, povećao se obim dobara i usluga koje je bilo moguće razmenjivati. Drugo, dijapazon robe i usluga se drastično proširio. I treće, lokalna tržišta su se proširila, pa se trgovina odvijala i sa udaljenim mestima. Kada se tržište proširilo, i kada je trgovina između udaljenih mesta po stala moguća, porasla je i mogućnost nastanka globalizacije. U Evropu su stizala dobra sa Dalekog istoka, iz Amerike i ostalih delova sveta. Pojačana je i razmena sirovina (na primer sa Dalekog istoka), koje su obrađivane, na primer, u Americi, da bi zatim u Evropu pristigle kao finalni proizvodi. Sa poboljšanjima u komunikacionim i transportnim tehnologijama mogao je
Globalizacija
453
da se uveća obim trgovine. Svaki deo sveta sada je povezan u sistem tržišta. Kreditnom karticom možete kupiti proizvode širom sveta. Takođe, prodaja i kupovina se sada mogu obaviti preko interneta jednim klikom kompjuter skog miša.
Posledice globalizacije Jeftina radna snaga i gubitak radnih mesta Živimo u društvu gde se uticaj globalizacije čini pozitivnim. Međutim, ako zastanemo na trenutak, videćemo da globalizacija donosi ozbiljne pro bleme. Danas poslovi mogu da se izmeste ili isele (outsource) u drugu ze mlju. To znači da posao koji vi radite neko u drugoj zemlji može da obavi za mnogo manje novca (videti tabelu 17.4). Premeštanje posla na mesta sa jeftinom radnom snagom već se odigralo u oblasti mnogih manuelnih po slova, kao što su proizvodnja cipela, odeće, igračaka, elektronike i mnogih drugih proizvoda koje kupujemo, a retko razmišljamo o tome ko ih je na pravio i gde su proizvedeni. Profesionalne usluge se takođe sele preko okeana, u zemlje gde su jeftinije. Kapitalisti uvek traže najjeftiniju radnu snagu. To im često polazi za rukom jer je mnogo ljudi širom sveta, što uključuje i obrazovane profesionalce, bez posla, koji su spremni da rade za minimalnu nadnicu. Postojeće mreže komunikacija i transporta, koje omogućavaju tok dobara i usluga širom sveta, mogu dovesti i do gubitka radnih mesta u razvijenim zemljama. To utiče na mogućnost vašeg uspeha u budućnosti. Čuda globali zacije mogu se za buduće profesionalce pretvoriti u užase globalizacije.
Zaustavljeni razvoj Mnogi argumenti za otvorenu i slobodnu trgovinu među državama, što uključuje i proizvodne poslove, glase ovako: istina je da u razvijenijim ze mljama dolazi do gubitka radnih mesta, pošto proizvođači žele da umanje troškove. Međutim, kako ljudi u nerazvijenim društvima počinju da obav ljaju poslove koji su nekad obavljani u razvijenim društvima - prihodi za poslenih u nerazvijenim društvima polako će se uvećavati. Kako njihova kupovna moć bude rasla oni će moći da priušte sebi još skuplje proizvode i usluge, koje u razvijenijim državama proizvodi bolje plaćena radna snaga. Da li je ovaj scenario realan ili je u pitanju ideologija koja opravdava nejed nakost? Zasad nemamo odgovor na to pitanje, ali nam Meksiko može poslu žiti kao dobar primer. Meksiko je postao mesto gde su se smeštale strane fa brike, naročito duž severne granice, da bi proizvodile robu uz mnogo manje troškove nego što je to bilo moguće u Sjedinjenim Državama. Pretpostavka je bila da će u Meksiku plate polako rasti, što će Meksikancima omogućiti
454
Sociologija
da kupe dobra proizvedena u Sjedinjenim Državama. Severnoamerički spo razum o slobodnoj trgovini (NAFTA) utemeljen je na tim pretpostavkama. Iako je još rano bilo šta zaključiti, ono što se događa u Meksiku pokazuje sledeće tendencije: zatvorene su mnoge fabrike u pograničnim oblastima jer su se kompanije sve više selile ka Aziji, gde je radna snaga još jeftinija. Plate su u Meksiku neko vreme zaista rasle, a u mnogim oblastima meksič ke privrede i dalje rastu. Međutim, mnogo ljudi je ostalo bez posla, što ih je primoralo da traže loše plaćene poslove ili, što je čest slučaj, da ilegalno emigriraju u Sjedinjene Države. Globalizacija ne utiče samo na razvijene zemlje, kao što su Kanada i SAD, već ima i ogroman uticaj na društva u razvoju, gde radna snaga tek počinje da zarađuje dovoljno za život. Proizvođači će izbeći visoku cenu radne sna ge ako uvide da su na drugim mestima troškovi rada niži. Zato se i u druš tvima koja se brzo razvijaju javljaju isti problemi kao u postindustrijskim društvima, gde je radna snaga skupa: gubitak proizvodnih radnih mesta. Međutim, u ovim društvima, za razliku od razvijenih postindustrijskih dru štava, obim proizvodnje nije dovoljno širok da bi mogao prihvatiti neke od radnika koji su ostali bez posla, niti postoji visokotehnološki sektor ili veliki broj profesija koje iziskuju visoku stručnost. Zato u zemljama u razvoju nije moguće održati kupovnu moć građana. Nasuprot tome, gubitak radnih me sta u bogatim zemljama, kao što su Sjedinjene Države, može se u izvesnoj meri nadomestiti novim vrstama uslužnih poslova, koji predstavljaju kičmu postindustrijskog društva. Iako se računari proizvode u zemljama kao što su Koreja i Tajvan, tehnologija koja im to omogućava stvara se u Americi. Tako se otvaraju radna mesta za Amerikance. Slično tome, patike marke „najki“ prave se u južnoj Aziji, ali se dizajniraju i reklamiraju u Sjedinjenim Državama. Zemlje u razvoju, kao što su Meksiko i mnoge zemlje Latinske Amerike, nemaju takvu tehnologiju ili takav, profesionalni sektor. Sem toga, u njima ne postoji tako širok dijapazon proizvodnih poslova koji bi bili u stanju da omoguće zaposlenje ljudima koji su ostali bez posla. Ovakva di namika se neprekidno odvija širom sveta jer se kapital i proizvodnja sele ka jeftinoj radnoj snazi.
Zagađivanje životne sredine Proizvodnja se kreće ka mestima gde je radna snaga jeftinija, ali i gde su ekološki zakoni blaži. Kontrola izliva štetnih materija, kao i radna snaga, predstavljaju trošak, smanjenje profita. Zato se proizvođači sele ka društvi ma gde je nezaposlenost velika i gde su vlade zato spremne da popuste u pogledu ekoloških zakona. Dok postindustrijska društva kontrolišu stepen ekološkog zagađenja, koje je danas postalo svetski problem, zemlje u razvo ju često ohrabruju dolazak proizvođača i zagađivača, zbog čega se povećava emisija gasova staklene bašte, ali i izlivanje raznih štetnih materija u ekosi stem (videti dvadeset petu glavu za više detalja).
Globalizacija
455
Nejednakost u svetu Mnogi od pomenutih problema tiču se jedne ključne činjenice: nejed nakosti u svetskom sistemu. Ljudi u siromašnim zemljama očajnički traže bilo kakav posao i bilo kakav prihod. Pošto nisu u stanju da obezbede bolji život za svoje građane vlade siromašnih zemalja jedva uspevaju da spreče izbijanje unutrašnjih sukoba. Iako se kapital i proizvodnja kreću ka jeftinijoj radnoj snazi i povoljnoj političkoj sredini, nejednakost je sve veća: bogati u bogatim zemljama postaju sve bogatiji, a siromašni u nedovoljno razvijenim zemljama - sve siromašniji. Čini se da globalizacija pruža rešenje u pogledu nejednakosti, jer u procesu globalizacije kapital i poslovi kruže po ćelom svetu, pa tako i svetski privredni sistem tek treba da stigne do najsiromašni jih nacija. Pored nejednakosti, mnogo dodatnih problema - revolucije, rat i terorizam - direktno je povezano sa obrascima nejednakosti.
Beda na svetskom nivou Na vrhu svetskog stratifikacionog sistema nalaze se rano industrijalizovana društva Evrope, Sjedinjene Države i Kanada, te pojedina azijska druš tva kao što su Japan, Singapur, Hongkong i Kina. Na dnu se nalazi preko milijardu ljudi sa zaradom od jednog dolara dnevno. Ujedinjene nacije primenjuju nekoliko definicija da bi odredile stepen siromaštva koji ljudi trpe. Apsolutno siromaštvo se određuje kao situacija u kojoj ljudi nemaju dovoljno sredstava za preživljavanje, pri čemu se izdvajaju dve potkategorije: svetsko siromaštvo, kada ljudi zarađuju manje od 365 američkih dolara godišnje, i ekstremno siromaštvo, gde ljudi zarađuju manje od 275 dolara godišnje. Više od 600 miliona ljudi živi u uslovima ekstremnog siromaš tva, a još mnogo stotina miliona na granici siromaštva. Na primer, Svetska banka (2000) procenjuje da 49% stanovnika Afrike južno od Sahare i 44% stanovnika južne Azije živi ispod granice siromaštva. Ujedinjene nacije takođe primenjuju indeks siromaštva, kojim se meri nekoliko činilaca u ži votu, kao što su, na primer: dužina životnog veka, materijalno bogatstvo, nivo obrazovanja, nivo uključenosti u društvenu strukturu. Svojevremeno je ovaj indeks nazvan indeksom bede jer se pokazalo da ogroman broj ljudi sveta ima jako niske prihode, male šanse za obrazovanje i kratak životni vek. Pošto se životni standard u postindustrijskim i siromašnim zemljama toliko razlikuje, u tim društvima je za merenje istih stvari neophodna drugačija skala. U nekim zemljama, kao što je Etiopija, više od 50% stanovništva spa da u najsiromašnije kategorije. Ali čak i u nekim industrijskim društvima znatan broj ljudi živi u siromaštvu. Na primer, u Rusiji skoro 30% ljudi živi u siromaštvu, a skoro 14% spada u kategoriju ekstremnog siromaštva i nema ni osnovna sredstva za život. Sem toga, postoji nešto što se naziva dvostru ka deprivacija (lišenost) u stopi siromaštva, jer su žene i deca zastupljeniji među siromašnima. Na primer, Komisija UN za položaj žena (1996) utvrdi
Sociologija
456
la je da žene čine 60% svetske populacije, a da imaju samo 10% svetskog pri hoda i 1% bogatstva u svetu, iako rade dve trećine punog radnog vremena. Pored toga, najsiromašnije populacije se brže šire, što opet znači da će žene i deca ostati na samom dnu sistema globalne stratifikacije.
Tabela 24.1. BNP po glavi stanovnika - 20 najviše i Prvih 20 zemalja Rang 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.
Zemlja Luksemburg Švajcarska Japan Norveška Danska Nemačka SAD Austrija Singapur Francuska Island Belgija Holandija Švedska Finska Kanada Italija Australija V. Britanija Ujedinjeni Arapski Emirati
najniže rangiranih zemalja Poslednjih 20 zemalja
Dohodak ($) 41.210 40.630 39.640 31.250 29.890 27.510 26.980 26.890 26.730 24.990 24.950 24.710 24.000 23.750 20.580 19.380 19.020 18.720 18.700 17.400
Rang 142. 143.. 144. 145. 146. 147. 148. 149. 150. 151, 152. 153. 154. 155. 156. 157. 158. 159. 160. 161.
Zemlja Jemen Gvineja-Bisau Haiti Mali Bangladeš Uganda Vijetnam Burkina Faso Madagaskar Nigerija Nepal Čad Ruanda Sijera Leone Malavi Burundi Tanzanija Zair Etiopija Mozambik
Dohodak ($) 260 250 250 250 240 240 240 230 230 220 200 180 180 180 170 160 120 120 100 80
Utvrđivanje stepena nejednakosti u svetu Jedan grub pokazatelj globalne nejednakosti jeste bruto nacionalni pro izvod po glavi stanovnika. On se dobija tako što se ukupan broj dobara i usluga, tj. bruto nacionalni proizvod (BNP), podeli sa brojem ljudi te naci je. Krajnji rezultat je nejednakost po glavi stanovnika. Ti brojevi nam ne govore gotovo ništa o nejednakosti unutar jednog društva, jer ipak pred stavljaju samo srednju vrednost, ali mogu da nam ukažu na razlike u priho dima između različitih društava. Međutim, ova mera je pouzdana samo za društva koja imaju novčanu privredu. Mnoga siromašna društva i dalje se bave trampom. U tim slučajevima BNP po glavi stanovnika nije pouzdana mera, pošto se u takvim društvima odvijaju brojne nenovčane transakci je. Tabela 24.1. prikazuje podatke koje je prikupila Svetska banka o bruto
Globalizacija
457
nacionalnom proizvodu po glavi stanovnika u 1999. godini za pojedine ze mlje. Iz tabele se vidi da Luksemburg ima najviši BNP po glavi stanovnika (41.210 dolara), a Mozambik najniži BNP (80 dolara).
Trendovi nejednakosti Iz različitih metodoloških razloga nije lako utvrditi da li se nejednakost u svetu uvećava ili ne (Babones & Turner,2004). Deo problema leži u tome što se u zemljama kao što su Indija i Kina prihod po glavi stanovnika povećao. To iskrivljuje podatke, jer stanovnici tih zemalja čine 20% svetske populaci je. Sem toga, različiti su i načini na koje se može meriti novac. Ako se meri kupovna moć novca - doći ćemo do jednog zaključka. Kada u račun uklju čimo i stopu razmene novca na svetskom tržištu - doći ćemo do drugog zaključka. Ovde nije neophodno da ulazimo u detalje problema merenja. Umesto toga, možemo da pređemo na suštinu stvari. Uprkos problemima preciznog merenja opšti obrazac nejednakosti je ja san. Podaci jasno ukazuju na to da se razdor između bogatih i siromašnih zemalja uvećava. Ma koliki da je porast prihoda u nekim siromašnim ze mljama, one i dalje mnogo zaostaju budući da je rast dohotka u bogatim zemljama znatno viši. Društva u razvoju, tj. društva koja se nalaze na sre dini, između najbogatijih i najsiromašnijih, uključuju najrazličitije obrasce. U nekima od njih, kao što su Indija i Kina, povećava se dohodak po glavi stanovnika, dok se u drugim zemljama u razvoju beleži pad ili stagnacija dohotka. Prema tome, postoje ogromne razlike u zemljama koje se nalaze na sredini lestvice raspodele svetskog dohotka. Jedno je sigurno: više od milijardu ljudi živi u pravoj bedi, a njihovo stanje se ne poboljšava (Babones & Turner, 2004).
Problemi koje uzrokuje nejednakost u svetu Maltuzijanski problemi. Najmanje 1,2 milijarde ljudi živi na nivou ili ispod nivoa održanja u svakom smislu. To predstavlja veliki humanitarni problem i otvara pitanje zašto toliko ljudi živi u bedi. U populaciji koja se proširila preko izdrživosti i nivoa resursa kojima raspolaže za izdržavanje svojih članova uvek nastaje maltuzijanski pritisak. Tomas Maltus je smatrao da se populacije množe po geometrijskoj progresiji (2,4,8,16, 32 itd.), dok se resursi uvećavaju aritmetičkom progresijom (1, 2, 3, 4, 5 itd.). Krajnji ishod se naziva maltuzijanska korekcija i odnosi se na populaciju koja se brzo širi i ubrzo ostaje bez sredstava za život. Tada se oslobađaju „četiri jahača“, kako je on to nazvao, odnosno rat, bolesti, zaraze i glad. Siromašne ljude u prenaseljenim zemljama posetiće barem jedan od njih, ako ne i sva četiri jahača, a u globalnom svetu jahači mogu da ušetaju pravo u dvorište imućnih nacija. Ljudi širom sveta umiru usled loše i nedovoljne ishrane, ali, sem toga, zemlje u kojima se to dešava predstavljaju plodno tlo za razvoj novih i težih
458
Sociologija
oblika starih bolesti. To ne predstavlja samo opasnost za tu naciju već se te bolesti brzo i daleko šire, te postaju pretnja i razvijenim zemljama. Ako bi siromašni mogli da zarađuju samo malo više, da imaju makar malo više novca nego što je potrebno za puki opstanak, opasnost od pandemije bila bi znatno smanjena. Bolest nije, naravno, jedini maltuzijanski pritisak. Sukob između naroda ili, još gore, između potpopulacija u okviru jednog društva raste kada ljudi nemaju dovoljno resursa. Tradicionalno rivalstvo, neprijatelji iz prošlosti, pripadnici druge etničke grupe i druge linije podele često se pojačavaju kada je u pitanju pristup resursima - zemlji, političkoj moći, poslu i slično. Ono što jedna populacija ima, druga vidi kao nešto što joj je oduzeto. To stvara idealne uslove za sukob, koji posle izaziva kontranapade. Planeta je puna „vrelih zona“ gde su nejednakosti izazvale rat i nasilje unutar nacije ili između različitih nacija. Kao i zaraze, ratovi koji izbiju na jednom malom prostoru lako mogu da se prošire na ostala područja. Teroristi mahom sma traju da razvijene i bogate nacije imaju veze sa njihovim siromaštvom - što je često tačno - pa ih zato napadaju. Kada su ljudi siromašni i besni njihov bes obično stiže i do obala razvijenih zemalja. Geopolitički problemi. Nejednakost među zemljama gotovo uvek uzro kuje političke probleme. Jake i bogate nacije sklone su eksploataciji slabih i siromašnih. Posledica toga je mržnja prema razvijenim nacijama koja se javlja među populacijom siromašnih država. Tenzije između razvijenog i nerazvijenog sveta stvaraju se, na primer, kroz građenje imperija, kolo nizaciju, eksploataciju multinacionalnih kompanija i slično. Te tenzije se manifestuju na različite načine: u obliku pograničnih sukoba, unutrašnjih pobuna protiv političkih vođa koje su podržale kolonijalnu moć multina cionalnih kompanija, obnovljenih tenzija među etničkim grupama i, što je sada uočljivo, u vidu terorizma uperenog protiv onih koji eksploatišu resur se i suverenitet neke zemlje. Ovakvi politički problemi postaju još ozbiljniji kada bogate nacije organizuju izvoz resursa siromašnih zemalja pomoću lokalne elite, koja iz svega toga profitira, usled čega se nejednakosti unu tar siromašne države još više pojačavaju. Činjenica da veliki broj terorista poreklom iz Saudijske Arabije sada ratuje protiv Sjedinjenih Država nije iznenađujuća, jer je Amerika tokom proteklih decenija podržavala korum pirane lokalne vođe koje su američkim naftnim kompanijama obezbeđivale stalno i stabilno snabdevanje naftom, što je vodilo povećanju nejednakosti u Saudijskoj Arabiji. Ideološki zagovornici i predvodnici u borbi protiv bo gatih i moćnih sila obično potiču iz frustriranih srednjih klasa društva, a ne iz slojeva siromašnih. Sukobi, nemiri i korupcija prekidaju dotok kapitala koji bi pripadnicima srednje klase omogućio nova radna mesta i karijeru u oblasti za koju su se školovali. Udruženi sa siromašnim masama, oni mogu predstavljati ozbiljnu pretnju razvijenim zemljama, pogotovo što delovi nu klearnog oružja i biološki otrovi cirkulišu na crnim tržištima širom sveta.
Globalizacija
459
Kao opšte pravilo, nejednakost uvek stvara sukobe, ne samo u okviru jed nog društva već i između različitih društava. Budući da te tenzije vode ka mobilizaciji snaga u okviru društva one obično imaju posledice i van gra nica te zemlje, pošto podstiču vojni avanturizam neprijateljski nastrojenih suseda ili ohrabruju lidere da se upuste u sukobe van granica svoje zemlje kako bi skrenuli pažnju sa unutrašnjih problema. Ukoliko ti regionalni su kobi uključe neke razvijenije nacije, koje u sukobu imaju nekih interesa ili se, pak, udružuju sa jednom od zaraćenih snaga, tada raste mogućnost iz bijanja sukoba širih dimenzija. Dokle god postoje nejednakosti dolaziće do geopolitičkih sukoba. Geoekonomski problemi. Globalna nejednakost ohrabruje razvijene nacije da svoje poslove premeštaju u siromašnija društva, gde je radna sna ga jeftina a sektori proizvodnje neregulisani. Ovakav način razvoja stva ra probleme na obe strane: bogate nacije nastavljaju da gube proizvodne poslove, usled čega dolazi do velikog opterećenja sistema socijalne zaštite i drugih problema vezanih za nestanak radnih mesta za nekvalifikovane i polukvalifikovane radnike. S druge strane, siromašnije nacije sve više zavi se od tehnologije i kapitala bogatih nacija, koji se mogu, svakog trenutka, iseliti u zemlje sa još jeftinijom radnom snagom. Krajnji rezultat je sledeći: unutar bogatih država nastaje jaz između visokotehnološkog i visokokvalifikovanog sektora, s jedne, i marginalnih, nekvalifikovanih sektora, s druge strane, pri čemu siromašne nacije postaju sve zavisnije od uslova koje na meću strani kapitalisti. U potrazi za poslovima koji ne zahtevaju posebnu stručnost ili obuku stanovnici siromašnih zemalja se, često nelegalno, iseljavaju u bogatije ze mlje. Ovakvi obrasci migracije dovode do izbijanja tenzija u razvijenim zemljama, jer usled priliva jeftine radne snage iz siromašnih zemalja sta novnici bogate zemlje gube poslove. U isto vreme, zemlje iz kojih je radna snaga došla postaju zavisne od novca iz inostranstva, tj. iznosa koje emi granti šalju svojim porodicama. Posledica toga jeste da privreda siromašnije zemlje, koja izvozi radnike, ne uspeva da razvije strukturnu osnovu za za pošljavanje svih svojih građana. Naravno, to je često vrlo dobro za društvo koje izvozi svoju radnu snagu, jer su to ionako nezaposleni, dok u isto vreme prima valutu razvijenije zemlje, koju šalju emigranti. Ali, na duže staze - taj obrazac zaustavlja razvoj zemlje, jer ne ohrabruje lokalnu elitu da investi ra u privredne strukture koje bi mogle da uposle sve nezaposlene građane. Umesto toga, razvoj je neujednačen i ne bavi se rešavanjem problema koji podstiču radnike da emigriraju. Ponekad su emigranti visokokvalifikovani profesionalci ili preduzetnici iz siromašnijih zemalja, koji će popuniti rupe na tržištu rada druge nacije. Ali, pošto emigriraju, oni lišavaju zemlju neophodnog ljudskog kapitala. Na primer, Sjedinjene Države jednostavno ne mogu da stvore dovoljno profe sionalaca i naučnika koji će popuniti sva potrebna radna mesta, zbog čega
460
Sociologija
moraju da ih uvoze iz siromašnih zemalja kao što je Indija, što na prvi po gled jeste dobra razmena, jer Indija ne može da zaposli toliko profesionala ca, a Americi su profesionalci potrebni. Zapravo, to je štetno za obe zemlje, jer se obrazovna politika Sjedinjenih Država ne menja kako bi se prilagodila obrazovanju većeg broja profesionalaca, što bi bilo razumno, a Indija gubi ljudski kapital, što usporava njen dalji razvoj. U poslednjih nekoliko godi na, pojava kompanija sa visokom tehnologijom u Indiji zaustavila je odliv stručnjaka. Ta skorašnja tendencija delom je uzrok privrednog rasta Indije, kao i rasta nacionalnog dohotka, i ona nam pokazuje koliko je za jednu privredu važno da zadrži svoj obrazovani kadar i stvori privredne strukture koje mogu da ga uposle. Još jedna pozitivna strana stvaranja novih struktu ra, zasnovanih na visokoj tehnologiji, u zemljama u razvoju sastoji se u tome što se na taj način izjednačava razmena između siromašnih i razvijenih ze malja. Time se smanjuje zavisnost siromašnih država od stranog kapitala i tehnologije. Sve dok budu postojale ogromne razlike u prihodima ljudi širom sveta kapitalisti će imati podsticaja da smanjuju troškove radne snage time što će seliti kapital u nerazvijene zemlje, što povećava zavisnost siromašnijih društava od bogatijih. Ta zavisnost možda nije tako naglašena kao nekadaš nji obrasci kolonizacije, ali može da uspori razvoj siromašne zemlje pošto kapital i tehnologija nisu pod njenom suverenom kontrolom. Rezultat toga može biti skroman rast prihoda - sve dok kapitalisti ne odluče da isele pro izvodnju u zemlje sa još jeftinijom radnom snagom - ali po cenu stagnacije zemlje na duže staze, pošto ne može da uskladi tehnologiju, kapital i rad u okviru svojih uslova. Ovi problemi nedovoljnog razvoja mogu biti još slože niji ukoliko su napredniji privredni sistemi industrijskih i postindustrijskih društava iskoristili sve resurse siromašne zemlje i ostavili je bez osnove za dalji razvoj. Problem postaje još ozbiljniji kada lokalna politička elita profit troši u svoju korist umesto na nova ulaganja u domaću proizvodnju. Tako će izgledati sudbina Saudijske Arabije. Iako ta zemlja ima jako velike rezerve nafte, ogromna sredstva dobijena od eksploatacije nafte ona nemilice troši na privilegije elite.
Tumačenje globalne nejednakosti Ne postoji opšteprihvaćeno tumačenje nejednakosti u svetu. Naravno, istorijska širenja i propasti imperija, rana industrijalizacija Zapada, nejed naka raspodela prirodnih resursa i drugi jedinstveni istorijski momenti, pomažu nam u tumačenju obrazaca nejednakosti. Ali takva istorijska objaš njenja ne objašnjavaju sve činioce nejednakosti na globalnom nivou. Sva ta objašnjenja su ideološki obojena, pa je teško voditi razumnu raspravu o vrednosti svakog tumačenja. Postoje tri osnovna tipa objašnjenja nejedna kosti u svetu:
Globalizadja
461
(a) teorije modernizacije; (b) teorije zavisnosti; i (c) teorije svetskih sistema. Teorije modernizacije tvrde da se vrednosti, uverenja i motivi ljudi mo raju promeniti pre nego što društvo počne da se privredno razvija. Otuda ne iznenađuje što zastupnici ove teorije naglašavaju funkciju sistema obrazo vanja u stvaranju ljudi s „modernim“ osobinama. Šta se podrazumeva pod ovim modernim osobinama? Spisak je podugačak, ali u osnovi podrazume va sledeće promene: napuštanje tradicionalnih uverenja i zauzimanje ak tivnih i upravljačkih stavova prema svetu, usvajanje motivacije i vrednosti vezanih za postignuće i uspeh, razvoj usmerenja ka sticanju dobara, želja za ulaskom na tržište, a sve to nasuprot tradicionalnim obrascima igranja već predodređenih uloga. Kritike ovog pristupa ističu da ove teorije krive žrtve za nedostatak pri vrednog napretka, te da, iako ovo tumačenje ima nekog smisla, ono zane maruje činjenicu da bi za nastanak promena u ljudskom kapitalu, odnosno među ljudima, morali da postoje određeni preduslovi. Naime, morali bi da postoje: slobodna i dinamična tržišta, javno obrazovanje, racionalan sistem organizacije i kapital neophodan za privredni razvoj. Ako navedeni uslovi ne postoje na nivou makrostrukture ljudi će se teško menjati. Ali, isto tako: ako ljudi ostanu zarobljeni u svojim tradicionalnim obrascima oni neće us peti da promene strukture na makroplanu društva. Teorija zavisnosti naglašava da je zaostatak u razvoju nekih zemalja re zultat politike drugih razvijenijih društava. Nerazvijena društva se teško razvijaju i teško izlaze iz siromaštva zato što zavise od moćnijih društava, koja ih, pri tom, često eksploatišu. Kada moćna zemlja preuzme kontrolu nad resursima jedne siromašne zemlje, ili kada multinacionalne korporaci je iz njih dobave sredstva po najnižim cenama, dominantna nacija i njene korporacije stiču kontrolu nad važnim segmentima političkog i privrednog sistema siromašne nacije. Ta kontrola se koristi za eksploataciju resursa si romašne zemlje, a kapital se ne ulaže u razvoj. Posledica toga jeste da druš tvo postaje zavisno od stranog kapitala i tehnologije, te radnih mesta, koji zapravo uopšte ne služe razvoju siromašne zemlje već idu u korist bogate zemlje ili multinacionalne kompanije. Ova zavisnost postaje još složenija kada dominantna sila koristi prinudu da bi održala kontrolu, ili, u skorije vreme, kada podržava korumpirane političke režime koji podržavaju inte rese stranih zemalja ili multinacionalnih kompanija. Ovo objašnjenje ima nekog smisla, ali svakako ne objašnjava problem globalne nejednakosti u celini. Mnoge siromašne nacije nikad nisu bile zavi sne - one su jednostavno vekovima bile siromašne. Nekad zavisne kolonije, npr. Singapur, Hongkong, Indija, pa čak i mnoge zemlje Latinske Amerike, sada znatno napreduju, što je možda rezultat ulaganja nekadašnjih koloni-
462
Sociologija
jalnih sila i multinacionalnih kompanija. Teorija zavisnosti svakako jeste delimično tačna i svojim istorijskim pristupom uspeva da dopuni nedosta tak teorija modernizacije. Teorije svetskih sistema. Teorije zavisnosti predstavljaju jedan vid pri stupa svetskog sistema. Međutim, dodavanjem određenih pojmovnih ele menata nastaju teorije svetskih sistema. Njihov centralni element je podela društava na centar, periferiju i poluperiferiju. Centralna društva su pri vredno razvijena i politički dominantna. Ona koriste svoju moć i privredne resurse da bi kontrolisala svetsko tržište, eksploatisala resurse siromašnih perifernih društava, često putem dogovora sa poluperifernim društvima, koja se nalaze negde između siromašnih i bogatih nacija. Centralna društva nastoje da eksploatišu resurse i koriste jeftinu radnu snagu iz siromašnih zemalja, dok poluperiferna društva pokušavaju da se razviju i prodru u cen tar (jezgro) da bi i ona eksploatisala slabija i siromašnija društva. Veći deo ove analize je istorijski, a podela društava na ova tri tipa ima mnogo mana. Ovaj pristup u velikoj meri ističe međunarodnu podelu rada, u kojoj razli čite zemlje imaju različite položaje na svetskom tržištu. Centralna društva i dalje koriste svoju političku moć, ali je još značajnije to što kapitalisti ulažu u siromašne zemlje da bi smanjili troškove proizvodnje. Poluperiferne ze mlje, kao što su Koreja, Singapur, Kina, Indija, Meksiko i druge zemlje koje se nalaze na istom stepenu razvoja, koriste tehnologiju i kapital centralnih zemalja, ali nastoje i da razviju sopstvenu industriju, usmerenu ka izvozu, i da delom vrate kontrolu nad privredom svoje zemlje, pri čemu dolazi do povećanja proizvodnje i nacionalnog dohotka. Periferne zemlje, kao što su Etiopija i većina zemalja u Africi južno od Sahare, nalaze se izvan sistema ili postaju zemlje u kojima centralna i poluperiferna društva traže jeftinu rad nu snagu i nastoje da eksploatišu prirodne resurse. Pošto se svetski sistem razvio u poslednjih pedeset godina, centralna društva nalaze radnu snagu i smeštaju proizvodnju u perifernim i poluperifernim zemljama. Naravno, u izuzetnim slučajevima, kao što su proizvodnja odeće i obuće ili jeftine računarske tehnologije, centralna društva samo dizajniraju i reklamiraju proizvod koji se obično proizvodi u više zemalja. Poluperiferne zemlje, kao što su Kina, Indija, Singapur i Meksiko, koje su ostvarile kontrolu nad stra nim ulaganjima i mogu da stvore sopstvenu industrijsku osnovu nezavisno od kapitala i tehnologije centralnih zemalja, verovatno će ostvariti najveći privredni razvoj i rast nacionalnog dohotka. Međutim, one zemlje koje u tome ne uspeju ostaće siromašne, a one zemlje koje su toliko periferne da ih centralne i poluperiferne zemlje praktično ignorišu najverovatnije se neće uopšte razviti, jednostavno zato što nemaju pristup kapitalu, tehnologiji ili organizacionim sistemima koji bi mogli da ih izvuku iz siromaštva. Teorije svetskih sistema, kao i teorije zavisnosti, naglašavaju povezanost nacija putem tržišta i geopolitičke dinamike. Sudbina jedne nacije na svet skom tržištu sve više određuje njenu sposobnost razvoja. Ako ona ima malo
Globalizacija
463
prirodnih resursa koji su od koristi industrijalcima, ako je njena radna sna ga neobučena, ako nema mogućnosti za razvoj i upotrebu novih tehnologi ja, i ako nema kapital za ulaganje u domaću proizvodnju, siromašna zemlja će ostati izolovana od svetskog tržišta. Ako nacija može da obezbedi jeftinu radnu snagu i niske troškove proizvodnje ona može donekle napredovati. Ali ako je potpuno zavisna od kapitala i tehnologije centralnih i poluperi fernih zemalja - biće teško da za kratko vreme dođe do privrednog razvoja. Na duže staze, pak, porast nacionalnog dohotka može da podstakne manje zavisan vid domaće proizvodnje, za čim će uslediti razvoj i delimična neza visnost od stranih zemalja. Međutim, ukoliko multinacionalne kompanije dođu, i ubrzo napuste zemlju, to će privredu verovatno dovesti do zastoja ili kolapsa. Razvoj poluperifernog društva je najverovatniji kada zemlja ima povoljan geopolitički položaj, kao, na primer, Kina, i sposobnost da razvije industriju usmerenu na izvoz, koja neće biti u potpunosti zavisna od stra nog kapitala i tehnologije. Sa rastom proizvodnje i nacionalnog dohotka dolazi do veće potražnje na domaćem tržištu, što podstiče dalji samostalan razvoj. Takve zemlje postaju sve bogatije i kreću se u istom smeru kao i evropske centralne zemlje, ostavljajući za sobom društva koja su izvan di namičkih tržišta svetskog sistema ili koja su i dalje zavisna od centralnih i poluperifernih zemalja.
Faktori koji podstiču ili usporavaju privredni rast Nijedan od navedenih pristupa, čak i da je izložen detaljnije, ne može samostalno da objasni fenomen globalne nejednakosti. Međutim, svi oni ističu elemente bitne za teoriju koja će tek biti formulisana. Ta teorija će istaći elemente koji usporavaju ili ubrzavaju sposobnost društva da stvara kapital i ulaže u organizacione sisteme koji mogu zaposliti ljude u proi zvodnji dobara i usluga. Ta dobra i te usluge je, potom, moguće prodavati na domaćem i stranom tržištu. Ako društva mogu da započnu svoj razvoj na ovaj način - njihov napredak i porast nacionalnog dohotka umanjiće globalnu nejednakost. Koji uslovi utiču na porast ili smanjenje standarda? Nabrojaćemo uslove koji podstiču razvoj: 1. obučena populacija - ona može da iskoristi strana ulaganja i preduzetničke aktivnosti kao šansu za otvaranje novih radnih mesta; 2. slobodno tržište - ako je direktno povezano sa stranim tržištem ono može da privuče kapital i tehnologiju, što može biti iskorišćeno za izvoz domaćih dobara i usluga; 3. povoljan geopolitički položaj - on može da privuče ključne centralne zemlje kao partnere u političkim savezima, što se, onda, može iskoristiti za pribavljanje privrednih sredstava i strane investicije; 4. vlade posvećene privrednom razvoju, čak i ako takva posvećenost na duže staze može biti opasan izazov i pretnja za njihovu vladavinu; 5. vlade i/ili privredni činioci koji mogu da izbegnu visok stepen zavi-
464
Sociologija
snosti od stranog kapitala i tehnologija, te da strane investicije pretvore u uspešnu industriju koja služi domaćem tržištu. Lista je očigledno dosta sažeta, ali svakako navodi ključne elemente koji pozitivno utiču na privredni razvoj. Međutim, sledeća lista pokazuje ele mente koji na njega utiču negativno: 1. prenaseljenost, usled čega se sredstva namenjena socijalnoj pomoći i zaštiti bespoštedno troše, a koja bi mogla biti iskorišćena za ulaganje u pro izvodnju i obrazovanje; 2. nedostatak prirodnih resursa, usled čega siromašna populacija ostaje izolovana jer ne uspeva da privuče strani kapital i investicije za iskorišćavanje resursa i zato što primorava industrije da robu kupuju na međunarod nim tržištima po nepristupačnim cenama; 3. političko-religijski sistemi, koji, da bi se održali, pribegavaju tradici onalnim simbolima. To onemogućava modernizaciju vrednosti, stavova, uverenja i motiva kod lokalne populacije, iako bi modernizacija privukla kapital u potrazi za jeftinom radnom snagom, uspela da iskoristi uvozni kapital i tehnologiju za sopstveni razvoj i ohrabrila slobodna tržišta; 4. geopolitička izolacija nerazvijenih društava do koje dolazi zbog interesa centralnih i poluperifernih zemalja, što onemogućava njihovu posredničku ulogu u političkim savezima između centralnih i poluperifernih zemalja; 5. korumpirani politički režimi, koji višak profita koriste za sopstvenu korist, a kapital troše na održavanje prinudne kontrole nad populacijom, čime privredi uskraćuju potreban kapital, obeshrabruju pozitivan uticaj slo bodnih tržišta i stvaranje inovativnih i preduzetničkih organizacija. Pošto se mnoge zemlje mogu pronaći u drugoj listi karakteristika, stepen siromaštva u svetu će se održati, odnosno porasti. Nekoliko centralnih ze malja i ambicioznih poluperifernih zemalja, koje ispunjavaju uslove sa prve liste, postaće još bogatije. Na kraju, nejednakost u svetu će toliko porasti da će postaviti teške i ozbiljne probleme pred globalizaciju.
Sažetak 1. Prvi put u istoriji - veze među ljudima su globalne, a većina društava je međusobno povezana. 2. Globalizacija postaje moguća zahvaljujući napretku transportnih i informacionih tehnologija. Rat je takođe dosta uticao na razvoj globalizacije, pogotovo u skorijoj prošlosti kada su imperije nastajale i raspadale se. Tržišta su danas sve važnija za globalizaciju, posebno di namična tržišta koja koriste brzu i efikasnu komunikaciju i napredne sisteme transporta. 3. Globalizacija izaziva mnoge probleme, uključujući:
Globalizacija
465
(a) potragu za jeftinom radnom snagom i zemljama u kojima ne po stoje strogi uslovi proizvodnje, što utiče na gašenje radnih mesta u zemlji koja ima kapital; (b) usporen razvoj zemalja, koji se javlja jer multinacionalne korpo racije, koje su nekad ulagale kapital u proizvodnju, odlaze iz tih ze malja; (c) zagađenje životne sredine; i (d) nejednakost. 4. Nejednakost je veliki problem globalizacije jer se razlika između bo gatih i siromašnih nacija neprestano povećava. Ljudi iz siromašnih zemalja vode bedan život, pa iz takve nejednakosti nastaju silni pro blemi: (a) verovatnoća maltuzijanske korekcije, koja će zahvatiti i razvijene zemlje; (b) geopolitički problemi zasnovani na unutrašnjim sukobima i tero rizmu; i (c) geoekonomski problemi kao što su nejednak razvoj, privredna zavisnost i masovno iseljavanje iz siromašnih u bogatije zemlje. 5. Pokušaji da se objasni nejednakost na svetskom nivou obuhvataju: (a) teorije modernizacije, koje naglašavaju da na privredni razvoj koji može uticati na smanjenje nejednakosti utiču sledeće odlike popu lacije: veštine, kulturna usmerenja i motivacije; (b) teoriju zavisnosti, koja ističe da siromašne nacije postaju zavisne od stranih ulaganja i odluka stranih vlada; (c) teoriju svetskih sistema, koja deli društva na osnovu položaja u sistemu na centar, periferiju i poluperiferiju. Nijedan od ovih pristupa ne objašnjava adekvatno ni svetski sistem u celini, ni problem nejednakosti na svetskom nivou.
Ključni pojmovi Apsolutno siromaštvo: definicija Ujedinjenih nacija koja se odnosi na ljude sa nedovoljno novca za preživljavanje. Ovde postoje dve potkategorije: svetsko siromaštvo, kada ljudi žive sa manje od 365 američkih dolara godišnje, i ekstremno siromaštvo, kada ljudi preživljavaju sa ma nje od 275 dolara godišnje. Dvostruko siromaštvo: termin Ujedinjenih nacija koji se odnosi na žene i decu - koji su siromašni, a pored toga nose i dodatni teret jer pripa daju najnižim i najmanje cenjenim kategorijama. Globalizacija: proces povezivanja većine društava putem komunikacio nih i transportnih tehnologija i putem tržišnih odnosa. Maltuzijanska korekcija: rezultat siromaštva u prenaseljenim zemljama,
466
Sociologija
koje ne mogu da se održe sopstvenim sredstvima i zato ih pogađaju bolesti, ratovi, zaraze i glad (tzv. „četiri jahača“), koji mogu da dovedu do desetkovanja populacije. Na globalnom nivou, maltuzijanska ko rekcija se često prenosi i u druge krajeve sveta. Nejednakost po glavi stanovnika: statistički izveštaji koji svedoče o prosečnom prihodu članova jednog društva. Ovaj prošek se dobija tako što se bruto domaći proizvod jedne zemlje podeli sa brojem stanov nika te zemlje. Teorija modernizacije: pristup koji zaostatak u privrednom razvoju objašnjava nedostatkom modernih veština, vrednosnih usmerenja i motiva. Teorija svetskih sistema: pristup koji objašnjava globalnu nejednakost na osnovu položaja koji zemlja zauzima u sistemu društava, povezanih privrednim i političkim odnosima. Društva se dele na centralna, peri ferna i poluperiferna društva. Teorija zavisnosti: pristup koji nedostatak privrednog napretka neke ze mlje objašnjava kao posledicu njene zavisnosti od stranog kapitala i tehnologije, usled čega se domaća privreda ne razvija dovoljno i ujed načeno.
Glava 25
POPULACIJA I EKOLOGIJA Ljudi žive na svojevrsnom svemirskom brodu koji je okružen atmosfe rom. Ovaj brod je sada prepunjen putnicima, koji se sve više upuštaju u različite privredne aktivnosti i organizacije, vrlo opasne za sile prirode. A te sile prirode omogućavaju život putnicima na Zemlji. Prema tome, postoji ključna veza između broja ljudi na Zemlji i izdržljivosti, odnosno kapaciteta ekosistema, od koga zavisi opstanak svih živih bića. Ova veza se ogleda u načinu na koji se ovaj ogroman broj ljudi organizuje i njihovim kulturnim ideologijama. Ukoliko se ljudi organizuju u gusto naseljene gradske zajed nice, upuštaju u industrijsku proizvodnju, stvaraju potražnju na tržištima za sve većim količinama potrošačke robe, a prirodu vide kao deponiju smeća, posledice prenaseljenosti na ekosistem dramatično će se uvećati, a njihov uticaj ubrzati. Dakle, problemi populacije i ekologije zapravo su sociološ ki problemi, pošto su brojni elementi međusobno povezani - broj ljudi u društvu, njihov razmeštaj u prostoru, obrasci njihove organizacije, njihovo pohranjivanje kulturnih simbola, te njihov uticaj na životnu sredinu. Najznačajnije promene u današnjem svetu odnose se na neprestan rast svetske populacije, njene organizacije u industrijske oblike proizvodnje i ekološke posledice koje industrijalizacija i visoka potrošnja imaju po svetski ekosistem. Usled ovih promena već su izumrle mnoge vrste, a najvažnije pitanje jeste da li će ljudi dovesti do istrebljenja sopstvene vrste, pošto se problemi zagađenja životne sredine budu uvećavali. Nauka koja proučava stanovništvo naziva se demografija. Njen cilj jeste da razume rast i smanjenje neke populacije, njene karakteristike, kretanje i tendencije. Nauka o životnoj sredini naziva se ekologija. Njen cilj nije samo da razume vezu između živih bića, već i odnos između živih bića i nežive sredine. Sociologija, kao nauka o ljudskoj organizaciji, nalazi se između ove dve discipline, s obzirom na to da proučava kako neka populacija utiče na druge oblike života i neživo okruženje, ali i kako ovi činioci deluju na samu populaciju. Ovo poglavlje započećemo analizom demografije.
468
Sociologija
Populacija i demografija Veličina i rast populacije Veličina jedne populacije - odnosno ukupan broj ljudi u nekom društvu - za sociologiju predstavlja najvažniju demografsku odliku jednog društva, pošto veličina populacije utiče na sve vrste društvenih struktura koje mo raju nastati da bi populacija opstala i organizovala se. Prirodni priraštaj, odnosno brzina kojom se populacija širi, takođe je važan faktor, pošto po kazuje koliki teret moraju da nose postojeće društvene strukture, i u kojoj meri ih treba izmeniti da bi se uskladile sa porastom stanovnika. Prirodni priraštaj populacije se obično računa na hiljadu stanovnika i dobija se tako što od broja rođenih tokom date godine oduzmemo broj umrlih te godine, pa taj rezultat podelimo sa ukupnim brojem stanovnika sredinom iste go dine, a onda dobijeni broj pomnožimo sa hiljadu. Tako se dobija procenat godišnjeg rasta ili smanjenja broja stanovnika. Ovaj procenat je obično vrlo nizak i pokazuje, recimo, 2% ili 3% porasta broja stanovnika, ali treba imati u vidu da je u pitanju rezultat za samo jednu godinu. Ukoliko populacija raste brzinom od 3% godišnje ona će se udvostručiti za manje od 25 godi na, a još više će se uvećati u roku od, na primer, sto godina. Zbog toga su demografi zainteresovani za stope mortaliteta i nataliteta. Odnos između nataliteta i mortaliteta određuje veličinu populacije i brzinu njenog rasta. Opšta stopa nataliteta predstavlja broj živorođenih na 1.000 stanovnika date godine. Na primer, opšta stopa nataliteta na 1.000 stanovnika u Ameri ci iznosi nešto manje od 16, dok u Keniji prelazi broj od 50 stanovnika. Sto pa nataliteta može da predstavlja polaznu tačku poređenja dve populacije, ali je neophodno sprovesti dodatna merenja, pri čemu se koristi opšta stopa plodnosti ili fertiliteta. Ona predstavlja broj živorođenih na hiljadu žena tokom jedne godine. Za proračun se uzima broj žena u plodnom periodu, obično starosti od 15 do 44 godine. Kada znamo koliko žena u reproduktiv nom periodu u realnosti rađa dece dobijamo mnogo detaljniji demografski pregled. Statističke podatke možemo još proširiti tako što ćemo izračuna ti specifičnu stopu fertiliteta po starosti, tj. broj novorođenih na hiljadu žena u okviru posebnih starosnih grupa, na primer među ženama od 15 do 25 godina i od 25 do 40 godina. Na primer, možda ćemo poželeti da uporedimo specifičnu stopu fertiliteta po starosti kod mladih žena u nekom društvu u različitim periodima. Tako ćemo utvrditi da li žene u najplodni jim godinama rađaju manje ili više dece. Opšta stopa mortaliteta/smrtnosti se računa kao i opšta stopa natali teta, samo što u ovom slučaju uzimamo u obzir broj umrlih na 1.000 sta novnika neke populacije. U Sjedinjenim Državama, na primer, opšta sto pa smrtnosti na hiljadu stanovnika iznosi manje od devet stanovnika, dok je taj odnos u većem delu centralne Afrike 50 naspram 1.000 stanovnika. Moguće je izračunati i specifičnu stopu mortaliteta po starosti da bi se
Populacija i ekologija
469
utvrdila stopa mortaliteta u okviru različitih starosnih kategorija. Ukoliko je stopa smrtnosti u starosnoj grupi od 50 do 60 godina visoka to znači da mnogo ljudi umire rano. Pored toga, možemo izračunati i stopu smrtnosti odojčadi, koja nam pokazuje broj umrle dece uzrasta do jedne godine na 1.000 živorođenih. U nekim afričkim društvima ova stopa je viša od 200 beba na 1.000 živorođenih, dok u Sjedinjenim Državama iznosi oko 9 beba, što je mnogo manja stopa smrtnosti, ali je i dalje viša nego u većini drugih industrijskih zemalja. Ovaj broj nam govori da mnogo dece u Sjedinjenim Državama umire jer ne dobija odgovarajuću zdravstvenu zaštitu.
Demografska tranzicija Kao što je već rečeno, odnos između stopa nataliteta i mortaliteta utiče na veličinu populacije, kao i na stopu njenog rasta. U proračun se mogu uvrstiti i drugi činioci, kao što su imigracija i emigracija, ali su stope natali teta i mortaliteta od ključnog značaja za ispitivanje rasta populacije. Na pri mer, veći deo rasta populacije u Sjedinjenim Državama potiče od imigracije i visokih stopa nataliteta pridošlica. Tokom većeg dela istorije stope nataliteta i smrtnosti odojčadi bile su visoke, a specifične stope smrtnosti po godinama starosti ukazuju na to da je veliki broj ljudi umirao rano. Pre 40.000 godina na Zemlji je bilo oko tri miliona lovaca i skupljača, a broj ljudske populacije se uvećao u periodu hortikulture na možda pet miliona. Kada se zemljoradnja proširila, pre oko 5.000 godina (Wilford, 1981), populacija se još uvećala, iako su periodični talasi ratova, gladi, bolesti i zaraza - što je Tomas Maltus nazvao „četiri ja hača“ - često desetkovali populaciju, koja bi se nanovo obnavljala. Prema tome, stopa prirodnog priraštaja stanovništva tokom većeg dela istorije nije bila visoka, prvenstveno zbog toga što su visoke stope nataliteta bile pra ćene visokim stopama smrtnosti. U vreme Hrista, prve godine nove ere, na planeti je bilo 200 miliona ljudi. Do početka 19. veka ovaj broj je sko čio na jednu milijardu. Danas je broj ljudi na Zemlji prešao šest milijardi i nastavlja da raste, što se vidi na slici 25.1. Dakle, od doba pojave i širenja poljoprivrede stopa prirodnog priraštaja stanovništva rasla je ubrzano, što se vidi na slici 25.2. U svom čuvenom eseju o stanovništvu Tomas Maltus (1789) je tvrdio da populacije rastu po geometrijskom ili eksponencijalnom obrascu (2,4,8,16, 32 itd.), dok količina resursa ostaje ista ili raste po aritmetičkoj stopi (1,2, 3,4 itd.). Populacije će rasti sve dok ne dostignu i ne pređu ekonomski nivo održivosti, osim ako se ovaj porast ne obuzda posredstvom gladi, bolesti, zaraze i ratova - sila koje zaustavljaju porast populacije. Međutim, sada je jasno da ove sile nisu dovoljne za obuzdavanje porasta populacije, jer se po pulacije sve više šire. Industrijalizacija i razvoj medicine i nauke kao insti tucija dramatično su izmenili Maltusove proračune i prognoze, iako širenje side u centralnoj Africi i opasnost od epidemije SARS-om (2003. godine)
470
Sociologija
mogu da se protumače kao nagoveštaj da će, u budućnosti, svet iskusiti maltuzijansku korekciju naglog rasta.
Izvori: United Nations, World Population Prospects United Nations (1998, 2000); World Population Clock (2003). Slika 25.1. Savremene tendencije i buduće proceneporasta stanovništva
Zasad, smrtnost se može umanjiti primenom tehnologija - na primer istrebljivanjem insekata koji prenose bolesti i uništavaju useve, te medicin skim dostignućima za lečenje bolesti i smanjenje smrtnosti odojčadi. Bolesti i glad su tako umanjeni, pa sada prisustvujemo vrtoglavom rastu populacije u mnogim delovima sveta (Ehrlich & Ehrlich, 1990). Ipak, događa se i nešto neočekivano: i stope nataliteta se smanjuju. One su veoma niske u mnogim modernim društvima, a ponekad i ne dostižu nivo neophodan za prostu reprodukciju populacije i njeno održavanje u istom obimu. Maltus je pretpostavio da će stope nataliteta uvek biti visoke, ali nije bio u pravu. Njegova pogrešna procena dovodi nas do nečega što se zove demografska tranzicija (Almgren, 1992). U osnovi demografske tranzicije leži sledeća tvrdnja (Davis, 1945): po što se društva industrijalizuju i modernizuju ljudi počinju da rađaju manje dece, a u isto vreme, zahvaljujući novim tehnologijama, smanjuje se stopa smrtnosti. Međutim, kada stopa smrtnosti opadne, stopa nataliteta počne da opada sa zakašnjenjem. Upravo tokom tog perioda zakašnjenja, ili vre menskog razmaka, može da dođe do ogromnog rasta populacije. Ljudi i dalje rađaju mnogo dece pod uticajem kulturnih uverenja i načina života
Populacija i ekologija
471
Izvori: Population Reference Bureau, „How Many People Have Ever Li ved on Earth?“, The Population Bulletin, 18th February 1996 United Nations Yearbook (1978,2000); World Population Clock (2003). Slika 25.2. Dugoročni rast populacije
koji su podrazumevali da veliki procenat dece umire, a da su istovremeno nužne velike porodice radi obavljanja svakodnevnih poslova i zbog oslonca ostarelim članovima. Kada stopa smrtnosti odojčadi opadne, a životni vek se produži, ljudi ne počnu istog trena da rađaju manje dece već jedno vreme nastavljaju da se reprodukuju po starim stopama, usled čega dolazi do ogromnog porasta populacije. Ali, konačno, stope nataliteta se smanjuju jer velike porodice postaju teret u poslovima koji nisu vezani za poljoprivredu, a uverenja postaju modernija - ljudi žele da se obrazuju, ostvare karijeru i uživaju u udobnom životu. Tok demografske tranzicije skiciran je na slici 25.3. Evropa je prva prošla kroz ovakvu tranziciju, i to pre dvadeset godina. Strahovalo se da zemlje trećeg sveta neće krenuti istim putem. Zapravo, činilo se da će stopa smrtnosti opadati, dok do zakasnelog opadanja sto pe nataliteta uopšte neće ni doći. Izgledalo je da zemlje trećeg sveta kori ste modernu tehnologiju da bi smanjile smrtnost stanovništva, ali da nisu usvojile savremeni način života koji podrazumeva manje porodice. Među tim, polako, stope nataliteta u zemljama trećeg sveta počinju da opadaju, što ukazuje na to da se populacija možda neće širiti tako brzo i drastično kako se ranije verovalo.
Sociologija
472
Ipak, populacija će nastaviti da raste još jedno vreme, čak i ako stopa na taliteta bude na nivou tek dovoljnom za prostu reprodukciju stanovništva, pošto postoji veliki broj dece rođene i začete pre početka opadanja stope nataliteta, a ta deca tek treba da odrastu i začnu sopstvenu decu. Svetu i da lje preti maltuzijanska katastrofa, ali sada stanje izgleda mnogo bolje nego pre dve decenije.
stepen modernizacije
Slika 25.3. Dinamika demografske tranzicije
Karakteristike populacije Demografi analiziraju i karakteristike populacije. Jednu od najvažnijih karakteristika jedne populacije predstavlja njen starosni sastav ili starosna struktura, odnosno procenat populacije zastupljen u određenim starosnim grupama (recimo 0-4, 5-9, 10-14, 15-19, 20-24 godine, i tako redom do preko osamdeset godina). Primeri starosnog sastava prikazani su na slici 25.4. Starosna struktura nam govori mnogo toga i utiče na javnu politiku. Na primer, ukoliko je visok procenat populacije zastupljen u mlađim ka tegorijama onda će populacija rasti kada ovi ljudi odrastu i dođu u repro duktivne godine. Ili, da uzmemo drugi primer, ukoliko mladi čine mali deo populacije između 20 i 40 godina, kao što je slučaj u Sjedinjenim Državama, onda će populacija u celini sve više stariti, a briga o starim osobama će biti veliki problem za državu - što već jeste tako u Americi: Na primer, vi ćete se, po svoj prilici, žaliti zbog poreza koji izdvajate za zdravstvenu zaštitu i
Populacija i ekologija
473
druge beneficije za stare osobe. A, imajući u vidu starosni sastav populacije, imaćete razloga za brigu, pošto će pripadnike ,,bejbi-bum“ generacije, koji su sada na pragu penzije, morati da izdržava sve manja i manja grupa mla đih, radno sposobnih ljudi (u šta spadate vi, i još mlađi od vas).
474
Sociologija
Druga karakteristika populacije odnosi se na polni sastav, to jest odnos broja muškaraca i žena. Ovi brojevi mogu da budu veoma važni ukoliko se odnos polova naruši, što se dešava kada u ratu izgine veliki broj mladih muškaraca. Sledeća karakteristika uključuje etničku strukturu stanovništva i razli čite stope - nataliteta, mortaliteta i prirodnog priraštaja - za svaku poje dinačnu potpopulaciju. Ukoliko jedna etnička potpopulacija raste, a druge ostaju na starom nivou, ova promena će se odraziti u vidu etničkih tenzija. Bojazan belaca od velikog povećanja populacije Amerikanaca latinoame ričkog porekla utiče na značajan porast predrasuda i diskriminacije prema ovoj manjinskoj grupi u Sjedinjenim Državama. Dakle, ako poznajemo osnovne karakteristike jedne populacije možemo planirati i razvijati političke programe koji uzimaju u obzir demografsku stvarnost. Iako demografski brojevi i statistike mogu izgledati dosadno, oni imaju ogroman uticaj na vaše blagostanje.
Kretanje populacije Na veličinu i karakteristike neke populacije utiču migracije ili kretanje stanovništva unutar društva, iz njega i u njega. Kada se ljudi useljavaju u društvo u pitanju je imigracija. Kada se iz njega iseljavaju to kretanje na zivamo emigracija. A kada se ljudi kreću unutar samog društva, za ozna čavanje njihovog kretanja upotrebićemo izraz unutrašnja migracija. Stopa migracionog salda predstavlja rast ili smanjenje populacije do kojeg dolazi usled broja migracija na 1.000 stanovnika. Do migracija dolazi usled niza potisnih faktora, odnosno onih sila koje ljude navode da napuste jednu oblast, ili podsticajnih faktora, koji neko mesto čine privlačnim (Long, 1988). Na primer, većinu Amerikanaca koji čitaju ovu knjigu čine potomci doseljenika iz Evrope, Azije i Južne Ameri ke, koji su smatrali da su privredni, politički i društveni uslovi u njihovim prvobitnim društvima neprijatni i neodgovarajući (faktori potiskivanja) i koji su, istovremeno, Sjedinjene Države zamišljali kao slobodno, otvoreno društvo koje pruža razne mogućnosti (podsticajni faktori). Slično važi i za unutrašnje migracije. Prvo se išlo na zapad, pa onda iz sredina sa hladnijom klimom u mesta sa toplijom klimom, gde su otvarana nova radna mesta; potom je ponovo nakratko došlo do kretanja ka prvobitnim oblastima, a sada se stanovništvo opet koncentriše u južnom pojasu Sjedinjenih Drža va. Sva ova kretanja stanovništva odražavaju potisne faktore (gubitak posla, hladna klima) i podsticajne faktore (nove poslovne prilike, topla klima). Prema nekim procenama, stanovništvo će se na severoistoku Sjedinjenih Država uvećati neznatno, a na srednjem zapadu broj stanovnika će opasti usled obrazaca unutrašnje migracije. Jug i zapad zemlje će nastaviti da se šire, i to drastično, ne samo usled unutrašnje emigracije već i zbog doselje nika iz drugih država.
Populacija i ekologija
475
Danas, kao što je ranije pomenuto, veći deo porasta američke popula cije potiče od imigracije i visokih stopa nataliteta kod imigranata. Mnoge etničke napetosti i politički pritisci na svim nivoima vlasti u Sjedinjenim Državama danas potiču od nemira prouzrokovanih doseljavanjem etničkih populacija. Na primer, ne bi bilo moguće razumeti društvenu, privrednu i političku dinamiku jugozapada Amerike ukoliko ne bismo uzeli u obzir imigraciju Meksikanaca i Azijata u ovu oblast. Slično je bilo i sa severoistokom i srednjim zapadom Amerike, kada su se u ove oblasti između 1850. i 1920. godine doselili Evropljani i, u nešto manjoj meri, Portorikanci i Azijci. Prema tome, obrasci migracije nisu samo gomila suvoparnih brojeva, već nam upravo te statistike pomažu da razumemo obim unutrašnjih migracija i imigraciju novih etničkih grupa. Sva ova kretanja uticaće na vaš posao, vaše obrazovanje, političke stavove i mnoge druge aspekte vašeg života. Ukoliko obrascima migracija pridodamo i stopu i karakter porasta populacije, shvatićemo koliko je demografija značajna za razumevanje društva.
Ekologija i okruženje Ponekad se lako smetne s uma da su ljudi samo jedna od miliona vrsta na svetu. Čini Se da nas složeni obrasci organizacije dele od neposredne komunikacije sa prirodnim okruženjem, usled čega zaboravljamo jednu ključnu činjenicu: kao i sve druge životinje, i mi smo zavisni od složenih la naca, ciklusa i odnosa među vrstama, kao i između vrsta i fizičko-hemijskog okruženja. Kao što je ranije pomenuto, ekologija proučava odnose između vrsta, te između vrsta i fizičkog okruženja. Pošto su ljudi vrsta koja najviše narušava procese u prirodnom okruženju, analiza ekosistema - odnosno određenih obrazaca odnosa između vrsta, kao i između vrsta i njihovog fizičko-hemijskog okruženja - mora da uključi studiju ljudske kulture i druš tvene organizacije (J. Turner, 1976,1977,1985c; Turner & Musick, 1985).
Procesi ekosistema - procesi u ekosistemu Zarad razumevanja daljeg teksta ekosistem možemo zamisliti kao mre žu lanaca, protoka, odnosa i ciklusa između onih sila koje omogućavaju i održavaju život na planeti. Lanac je jedan oblik međusobne zavisnosti vr sta. Najvažniji primer je lanac ishrane, u kome jedna vrsta postaje hrana drugoj vrsti. Na jednom kraju ovog lanca nalaze se mikroorganizmi, koji energiju uzimaju direktno od Sunca, dok se na drugom kraju lanca nalaze životinje, kao što smo vi i ja, koje se hrane nizom drugih biljaka i životinja. Ciklus ekosistema (kruženje materije i energije) jedan je oblik uzajamne zavisnosti elemenata. On se oslanja na sebe, i podstiče sopstveno kruženje. Dobar primer kruženja u ekosistemu predstavlja fotosinteza kod biljaka,
476
Sociologija
koje postaju hrana za herbivore (biljojede), dok biljojedi postaju hrana karnivora (mesojeda). Svi na kraju postaju hrana mikroorganizmima, a mi kroorganizmi učestvuju u razlaganju mrtvih biljaka i životinja u nutrijente koje biljka koristi u procesu fotosinteze. Proticanje energije u ekosistemu predstavlja šire kretanje sila, energije i različitih oblika organske i neorganske materije unutar ekosistema. U prethodnom primeru, proticanje energije bi se odnosilo na energiju Sunca koja prodire u ekosistem, a njen veći deo odlazi na toplotnu energiju. Drugi primer može da obuhvati energiju vetra, kiše, plime i oseke, koja teče kroz ekosistem, sa sobom noseći druge organ ske i neorganske materije. Naročito su značajni oni lanci, ciklusi i proticanje koji obnavljaju zemlji šte, vazduh i vodu. Bez ovih obnovljivih resursa, kako se često nazivaju, ži vot biljaka i životinja ne bi bio moguć - što se, naravno, odnosi i na vas i na mene. Prirodne sirovine, kao što su fosilna goriva, metali i hemikalije, uskla dištene su u ekosistemu i nisu obnovljive. Kada se izvade iz ekosistema više se ne mogu obnoviti, mada se mnoge mogu i reciklirati. Iako je iscrpljivanje sirovina veliki problem za čoveka danas, taj problem nije ni izbliza važan kao narušavanje lanaca, procesa kruženja materije i proticanja energije, jer se, zahvaljujući tim procesima, obnavljaju voda, zemljište i vazduh, od kojih zavise svi oblici života na planeti. Dakle, način ljudske organizacije doveo je do iscrpljivanja mnogih prirodnih sirovina, ali je mnogo značajnije to što ljudska kultura i organizacija narušavaju procese regeneracije obnovljivih resursa.
Narušavanje ekosistema Industrijska proizvodnja i mehanizacija poljoprivrede dovode do stva ranja ogromnih količina otpada - kanalizacije, ugljen-dioksida, toplotne energije, hemikalija, đubriva, pesticida, industrijskog otpada, radioaktiv nosti, azotnih oksida, ugljen-monoksida, pepela, sumpora, teških metala, i tako dalje. Kada se ove supstance odlože u ekosistem one počnu da naruša vaju procese obnavljanja zemljišta, vode i vazduha, kao i osnovnu hemijsku ravnotežu, na primer ozonski omotač. To na kraju dovodi do istrebljenja nekih vrsta u ovim lancima, ciklusima i protocima, od kojih mi, kao vrsta, zavisimo. Hemijske supstance koje se ispuštaju u atmosferu dovode do zagađenja vazduha i narušavaju hemijsku ravnotežu u gornjem sloju atmosfere (npr. ¡stanjivanje ozonskog omotača koji nas štiti od ultraljubičastih zraka). Sve ovo izaziva zdravstvene probleme. Međutim, mnogo veće probleme pred stavlja odlaganje toksičnih hemikalija u jezera, reke i potoke, koji se ulivaju u okeane, koje počinju da ubijaju mnoge mikroorganizme, a potencijalno i okeanski fitoplankton, koji proizvodi 80% vazduha u našoj atmosferi. Zaga đenje zemljišta potiče od odlaganja otpada, pogotovo štetnih ostataka pe sticida i hemijskih đubriva, koji se akumuliraju i prodiru u zemlju, pri čemu
Populacija i ekologija
477
ubijaju mikroorganizme koji opskrbljuju zemljište vazduhom i učestvuju u održavanju njegove plodnosti. Sem toga, ovi otpadi narušavaju lance ishrane krupnijih životinja ili direktno ubijaju insekte i životinje. Na kraju, mnogi organizmi zaduženi za obnavljanje zemljišta bivaju uništeni, usled čega se smanjuje plodnost zemljišta. Zagađenje voda je naročito ozbiljan problem pošto vode dopiru u sve delove ekosistema. Ako se otpad ispusti u vodu u jednom delu ekosistema, on može da dospe do sasvim drugog dela ekosistema, postane koncentrovaniji i ubije mnoge mikroorganizme, kao i neke veće organizme. Zagađenju vode i zemljišta posvećuje se manje pažnje nego zagađenju vazduha, iako zagađenje vode i zemljišta mnogo više utiče na ravnotežu u ekosistemu. Ovakvi oblici zagađenja su neposredniji i manje uočljiviji, ali su značajniji za dugoročan opstanak ljudi i drugih vrsta. Zaga đenje vazduha može čoveku da skrati život za nekoliko godina, a zagađenje vode i zemljišta može da dovede u pitanje opstanak vrste.
Stanovništvo, zagađenje i društveno-kulturna organizacija Glavni problem u lokalnim ekosistemima i svetskom ekosistemu pred stavljamo vi i ja, uz sva ostala ljudska bića. Sa porastom populacija širi se industrijska proizvodnja i raste potreba za visokoproduktivnom mehanizovanom poljoprivredom da bismo svi mogli da se ishranimo. Uporedo s rastom potrošnje rastu i potrebe za „udobnim životom“, pa ljudi proizvode sve više, troše više i prave više smeća. Što više smeća pravimo - to više naru šavamo procese uključene u obnavljanje vazduha, zemljišta i vode. Na kulturnom nivou, vrednosti i uverenja naglašavaju postignuće, uspeh, potrošnju i materijalizam, što stvara potražnju i potrebu za proizvodnjom i potrošnjom robe. Ova kulturna načela ohrabruju razvoj masovne proizvod nje robe, što iziskuje visok utrošak energije i hemikalija, od kojih mnoge prodiru u ekosistem. A potrošnja ogromnih količina robe podrazumeva i bacanje većeg dela te robe kada više ne bude bila potrebna. Tako i ova vrsta otpada nalazi put do ekosistema. Ovi kulturni i ekonomski obrasci pojačavaju se posredstvom političkih sistema, jer su povećana proizvodnja i potrošnja neophodne za održavanje legitimiteta vlasti i karijera političara. Stratifikacija dodatno pojačava ova kav politički pritisak, jer oni koji dobro žive obično žele da žive još bolje, a oni koji imaju malo toga žele samo jedan delić ukupnog bogatstva. Konačan rezultat je stvaranje većeg pritiska na masovnu industriju i poljoprivrednu proizvodnju, što neizbežno dovodi do zagađenja i narušavanja procesa u ekosistemu. Činioci takvog narušavanja procesa ekosistema prikazani su na slici 25.5.
478
Sociologija
Sa daljom industrijalizacijom sveta problemi zagađenja će biti sve veći. Društva koja se industrijalizuju obično se nalaze pod pritiskom velike i ne mirne populacije, pa zbog toga vlade ne posvećuju dovoljno pažnje zaštiti životne sredine, jer to košta mnogo. Dakle, dok postindustrijska društva nastoje da smanje zagađenje, ostatak sveta je na putu industrijskog razvoja. Sem toga, taj industrijski razvoj delimično potiče od kompanija iz postindustrijskih društava, koje, želeći da izbegnu stroge standarde u matičnim državama, podižu prljave fabrike u stranim zemljama. Kada četiri milijarde ljudi u zemljama koje se industrijalizuju počne mnogo da troši, neće samo industrije uzrokovati zagađenje već će ovi proizvodi, posle upotrebe, biti bačeni u smeće unutar ekosistema. Čak i kada nema industrijalizacije - rast populacije u zemljama u razvoju nagoni ljude da se posvete intenzivnoj po ljoprivredi, pri čemu seku šumu da bi dobili obradivo zemljište. Na primer, dobar deo amazonskih kišnih šuma, koje imaju važan, mada ne potpuno shvaćen uticaj na svetsku klimu, praktično je uništen, a isto se dešava i sa šumama u južnoj Aziji i centralnoj Africi. Prema tome, čak i neznatna teh nološka aktivnost - kao što je seča šuma sekirama (a ponekad i motornim testerama i buldožerima) zarad dobijanja zemljišta za obradu - može da ima uticaj na lokalne ekosisteme, ali i na cikluse, protok i lance svetskog ekosistema.
Minerali
Populacija i ekologija
479
Ipak, treba imati u vidu da su postindustrijska društva, iako čine relativ no mali procenat svetske populacije, odgovorna za preko polovinu štetnih industrijskih voda i smeća u svetskom ekosistemu. To je zato što postin dustrijska društva proizvode i troše mnogo više nego ljudi u zemljama u razvoju. Iako su postindustrijske zemlje započele ozbiljne napore za sma njenje zagađenja, one i dalje predstavljaju glavni problem koji narušava ekološku ravnotežu. Globalizacija privrede ubrzava ove tendencije. Pošto kapitalisti velike po pulacije u Aziji vide kao izvor jeftine radne snage, fabrike se sele u ove drža ve, naročito ako lokalne vlasti ne nameću naročito stroge ekološke zakone. A kada zaposleni u fabrikama počnu da zarađuju, oni i sami postaju kupci i žele da kupe dobra koja vi i ja svakodnevno koristimo, pri čemu podstiču industrijsku proizvodnju i zagađenje. Mediji takođe doprinose ovom proce su, jer reklama na globalnom nivou uvećava očekivanja ljudi i menja njiho vu predstavu o tome šta to znači „udoban život“. Mediji stimulišu potražnju, a ljude u najnaseljenijim delovima sveta pretvaraju u potrošače, čiji zahtevi podstiču proizvodnju i zagađenje. Ipak, ne treba zaboraviti da isto to re klamiranje neprestano podstiče potrošnju i u postindustrijskim društvima, gde je ona daleko veća nego u nerazvijenijim zemljama. Psiholog Rodžer Braun jednom je rekao da bi se „kladio na insekte“, koji su uspeli da prežive hiljadama ili milionima godina. Ljudi u toj meri mogu da naruše ravnotežu na planeti da bi na kraju mogli da dovedu do sopstvenog uništenja. Na planeti trenutno ima previše ljudi, a njihov broj i dalje raste, ali, na svu sreću, po opadajućoj stopi. Međutim, čak i ako se rast po pulacije zaustavi, nastavkom industrijalizacije u siromašnim zemljama svi ljudi će više trošiti. To će dovesti do povećanja ekološke krize, koja će, bez sumnje, nastupiti u narednih nekoliko stotina godina.
480
Sociologija
Sažetak 1. Broj ljudi, njihov razmeštaj u prostoru, obrasci njihove organizacije i njihov uticaj na životnu sredinu predstavljaju međusobno povezane elemente, vrlo važne za sociologiju. 2. Demografija je nauka koja proučava stanovništvo, njegovu veličinu i rast, kretanje i njegove karakteristike. Naročito su važni obrasci pora sta populacije i demografska tranzicija. 3. Ekosistemi su sačinjeni od veza između živih bića, kao i živih bića i neorganske materije, koje oblikuju lance, kruženje materije i proticanje energije. 4. Obrasci ljudske organizacije sada narušavaju procese kojima se ob navljaju resursi neophodni za opstanak živih bića na Zemlji. Moder nizacija manje razvijenog sveta i globalizacija kapitalizma povećavaju verovatnoću da će povećana proizvodnja i potrošnja narušiti lokalne ekosisteme, ali i svetski ekosistem.
Ključni pojmovi Demografija: nauka koja proučava stanovništvo, naročito njegove karak teristike, razmeštaj u prostoru, kretanje, te porast ili smanjenje. Demografska tranzicija: obrazac rasta populacije prilikom prelaska na moderniji način života - stopa smrtnosti prva počne da opada, dok stopa nataliteta u prvo vreme i dalje raste, da bi se, na kraju, i ona smanjila. Ekologija: proučavanje ekosistema. Ekosistem: sistem odnosa između živih bića, kao i između živih bića i fizičkog okruženja. Emigracija: iseljavanje ljudi iz društva. Etnički sastav: zastupljenost različitih etničkih potpopulacija u druš tvu, uključujući stope nataliteta, mortaliteta i rasta vezane za svaku od njih. Imigracija: doseljavanje ljudi u neko društvo. Kruženje (ciklus) u ekosistemu: vid međusobne zavisnosti u kojoj pro cesi podstiču sami sebe i dovode do kruženja materije i međusobnih odnosa. Lanac ishrane: povezanost oblika života tako da jedni drugima služe za ishranu. Obnovljivi resursi: resursi koji se mogu obnoviti posredstvom lanaca, proticanja energije i kruženja materije u ekosistemu. Vazduh, voda i zemljište predstavljaju tri osnovna obnovljiva resursa.
Populacija i ekologija
481
Odnos polova: odnos broja muškaraca i žena u društvu. Opšta stopa mortaliteta: broj umrlih na 1.000 ljudi u toku date godine. Opšta stopa nataliteta: broj živorođenih na 1.000 ljudi u toku date go dine. Opšta stopa plodnosti: ukupan broj živorođenih u toku date godine na svakih 1.000 žena u reproduktivnom periodu (obično između 15. i 44. godine starosti). Proticanje u ekosistemu: kretanje energije, organskih i neorganskih ma terija kroz ekosistem. Specifična stopa nataliteta po starosti: broj umrlih na 1.000 ljudi u okviru određene starosne grupe u toku date godine, recimo u grupi ljudi starosti od 65 do 75 godina. Specifična stopa plodnosti po starosti: broj živorođenih na 1.000 žena u određenoj starosnoj grupi u toku date godine, na primer u starosnoj grupi od 15 do 25 godina ili od 26 do 40 godina. Starosna struktura: procenat/zastupljenost određenih starosnih katego rija u nekoj populaciji. Stopa prirodnog priraštaja: porast ili smanjenje veličine populacije u datoj godini. Prirodni priraštaj populacije se obično računa na hilja du stanovnika i dobija se tako što od broja rođenih tokom date godine oduzmemo broj umrlih te godine, pa taj rezultat podelimo sa ukupnim brojem stanovnika sredinom iste godine, a onda dobijeni broj pomno žimo sa hiljadu. Stopa smrtnosti odojčadi: broj umrle dece uzrasta ispod jedne godine na 1.000 novorođenčadi u datoj godini. Unutrašnje migracije: kretanje ljudi unutar društva. Veličina populacije: apsolutni broj članova nekog društva.
BIBLIOGRAFIJA
Aguirre, Jr., Adalberto. 2004. American Ethnicity. New York: McGraw-Hill. Aitchison, Jean. 1978. The Articulate Mammal. New York: McGraw Hill. Alexander, Jeffrey C., ed. 1985. Neofunctionalism. Beverly Hills, CA: Sage. Alexander, Jeffrey C„ et al. 1986. The Micro-Macro Link. Berkeley, CA: University of California Press. Alford, Robert R., and Roger Friedland. 1985. Powers of Theory: Capitalism, the State and Democracy. Cambridge, UK: Cambridge University Press. Allan, Kenneth and Jonathan H. Turner. 2000. „A Formalization of Post modern Theory.“ Sociological Perspectives 43: 363-85. Allport, Gordon. 1954. The Nature of Prejudice. Cambridge, MA: AddisonWesley. — 1979. The Nature of Prejudice (25th anniversary edition). Reading, MA: Addison-Wesley. Almgren, Gunnar. 1992. „Demographic Transition.“ In Enclycopedia of Sociology, ed. E. Borgatta and M. Borgatta. New York: Macmillan. Anderson, Craig A., and Brad J. Bushman. 2002. „The Effects of Media Violence on Society.“ Science 295: 2377-79. Apple, Michael W. 1982. Education and Power. Boston, MA: Routledge and Kegan Paul. Apple, Michael W., and Lois Weis. 1983. Ideology and Practice in Schooling. Philadelphia: Temple University Press. Asch, Solomon E. 1952. Social Psychology. New York: Prentice-Hall. Avery, Christopher, Andrew Fairbanks, and Richard Zekhauser. 2003. The Early Admissions Game: Joining the Elite. Cambridge, MA: Harvard University Press. Babbie, Earl. 1992. The Practice of Sociological Research. 3d ed. Belmont, CA: Wadsworth. Babones, Salvatore J. and Jonathan H. Turner. 2004. „Global Inequality.“ In Handbook of Social Problems: A Comparative International Perspective. George Ritzer, ed. Newbury Park, CA: Sage.
484
Sociologija
Bagby, James W. 1957. „A Cross-Cultural Study of Perceptual Predomi nance in Binocular Rivalry.“ Journal of Abnormal and Social Psychology 54:331-34. Bales, Robert F. 1950. Interaction Process Analysis. Cambridge, MA: AddisonWesley. Bandura, Albert. 1977. „Self-efficacy: Toward a Unifying Theory of Behav ioral Change.“ Psychological Review 84: 191-215. Beeghley, Leonard. 1983. Living Poorly in America. New York: Praeger. Bell, Daniel. 1973. The Coming of Post-industrial Society. New York: Basic Books. Bell, Wendell. 1958. „Social Choice, Life Styles, and Suburban Residence.“ The Suburban Community. Edited by William M. Dobriner. New York: Putnam. Bellah, Robert. 1964. „Religious Evolution.“ American Sociological Review 29: 358-74. Bendix, Reinhard. 1968. Max Weber: An Intellectual Portrait. Garden City, NY: Doubleday. Bennett, Neil G., A. K. Blanc, and D. E. Bloom. 1988. „Commitment and the Modern Union." American Sociological Review 53: 127-38. Berger, Bennett M. 1960. Working Class Suburb. Berkeley, CA: University of California Press. Berger, Joseph and Morris Zelditch, Jr. 1985. Status, Rewards and Influence. San Francisco: Jossey-Bass. Berger, Joseph, David G. Wagner, and Morris Zelditch. 1989. „The Growth, Social Processes, and Meta Theory.“ In Theory Building, ed. J. H. Turner. Newbury Park, CA Sage. Berger, Joseph, M. H. Fisek, R. Z. Norman, and M. Zelditch, Jr. 1977. Status Characteristics and Social Interaction: An Expectation States Approach. New York: Elsevier. Berger, Joseph, S. J. Rosenholtz, and M. Zelditch, Jr. 1980. „Status Organizing Processes.“ Annual Review of Sociology 6: 479-508. Berger, Joseph, T. L. Conner, and M. H. Fisek, eds. 1974. Expectation States Theory: A Theoretical Research Program. Cambridge, MA: Winthrop. Biddle, Bruce J. 1992. „Role Theory.“ In Encyclopedia of Sociology, ed. E. F. Borgatta and M. L. Borgatta. New York: Macmillan. Blake, Judith, and Kingsley Davis. 1964. „On Norms and Values.“ In Handbook of Modern Sociology, ed. R. L. Faris. Chicago: Rand McNally. Blumberg, Rae Lesser. 1984. „A General Theory of Gender Stratification.“ Sociological Theory 2: 23-101.
Bibliografija
485
Blumer, Herbert. 1969. Symbolic Interaction: Perspective and Method. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. — l978.“ Collective Groupings”. In Collective Behavior and Social Movements, ed. L. E. Genedie. Itasca, IL: Peacock. Bonacich, Edna. 1976. „Advanced Capitalism and Black-White Relations in the United States.“ American Sociological Review 38: 583-94. Bourdieu, Pierre. 1984. Distinction: A Social Critique of the Judgement of Taste. Cambridge, MA: Harvard University Press. Bowles, Samuel, and H. Gintis. 1976. Schooling in Capitalist America. New York: Basic Books. Brantlinger, Ellen A. 2003. Dividing the Classes: How the Middle Class Negotiates and Rationalizes School Advantage. London: Routledge. Braudel, Fernand. 1982. The Wheels of Commerce: Volume 2 of Civilization and Capitalism, 15th-18th Century. New York: Harper and Row. — 1977. Afterthoughts on Material Civilization and Capitalism. Baltimore, MD: John Hopkins University Press. Brines, Julie and Kara Joyner. 1999. „The Ties That Bind: Principles of Cohesion in Cohabitation and Marriage.“ American Sociological Review 64: 333-55. Brint, Steven and Jerome Karabel. 1989. The Diverted Dream. New York: Oxford University Press. Brown, Roger W. 1972. „Feral and Isolated Man.“ In Language, ed. V. P. Clark, et al. New York: St. Martins Press. Burke, Peter J. 1991. „Identity Processes and Social Stress.“ American Sociological Review 56: 836-49. Burt, Ronald S. 1980. „Models of Network Structure.“ Annual Review of Sociology 6: 79-141. Camic, Charles. 1979. „The Utilitarians Revisited.“ American Journal of Sociology 85 (3): 516-50. Campbell, John L. 2004. Institutional Change and Globalization. Princeton, NJ: Princeton University Press. Cantril, Hadley. 1941. The Psychology of Social Movements. New York: Wiley. Carneiro, Robert. 1970. „A Theory of the Origin of the State.“ Science 169: 733-38. Carroll, John B., ed. 1956. Language, Thought and Reality: Selected Writings of Benjamin Lee Whorf. Cambridge, MA: MIT Press. Castells, Manuel. 1998. The Rise of the Network Society, Volume 1. Oxford: Blackwell.
Sociologija
486
Centers for Disease Control. 2002. Atlanta, GA: CDC Printing. Chafetz, Janet Saltzman. 1990. Gender Equality: An Integrated Theory of Stability and Change. Newbury Park, CA: Sage. Chafetz, Janet. 1990. Gender Equity: An Integrated Theory of Stability and Change. Newbury Park, CA: Sage. — 1984. Sex and Advantage: A comparative Macro-Structural Theory of Sexual Stratification. Totowa, NJ: Rowman and Allanheld. Chambliss, William. 1978. „Toward a Political Economy of Crime.“ In The Sociology of Law, ed. C. Reasons and R. Rich. Toronto, Canada: Butterworths. Chandler, Teritus. 1987. Four Thousand Years of Urban Growth: An His torical Census. New York: St. Davids University Press. Charles, Maria, and David B. Grusky. 2004. Occupational Ghettos: The Worldwide Segregation of Women and Men. Stanford, CA: Stanford University Press. Chase-Dunn and Thomas D. Hall. 1997. Rise and Demise: Comparing WorldSeptems. Boulder, CO: Westview. Chronicle of Higher Education. 2003. Almanac Issue, 2003-4. August 29. — 2004.2004-5 Almanac Issue. August 27. Cicourel, A. V. 1964. Method and Measurement in Sociology. New York: Free Press. Coleman, James S. 1990. Foundations of Social Theory. Cambridge, MA: Belknap. Coleman, James S. 1991. Foundations of Social Theory. Cambridge, MA: Harvard University Press. Collins, Randall. 1975. Conflict Sociology. New York: Academic Press. — 1976. Review of „Schooling in Capitalist America.“ Harvard Educational Review 46: 246-51. — 1979. The Credential Society. New York: Academic Press. —
1981. „On the Micro-Foundations of Macro-Sociology." American Journal of Sociology 86 (March): 984-1014.
— 1984. „Statistics vs. Words.“ Sociological Theory 2: 329-64. — 1986. „Interaction Ritual Chains, Power and Property.“ Pp. 177-92 in The Micro-Macro Link, ed. J. Alexander, et al. Berkeley, CA: University of California Press. — 2004. Interactional Ritual. Princeton, NJ: Princeton University Press. Collins, Randall, and Scott Coltrane. 1991. Family Sociology. Chicago: Nelson-Hall.
Bibliografija
487
Coltrane, Scott and Randall Collins. 2001. Sociology of Marriage and Family. Belmont, CA: Wadsworth. Comte, Auguste. 1830-1842 [1896]. Course of Positive Philosophy. London: George Bell and Sons. — 1851-1854. Systeme De Politique: ou, Traite De Sociologies, Instituant La Religion De L’humanite. Paris: L. Mathias. Cooley, Charles Horton. 1902. Human Nature and the Social Order. New York: Scribners. — 1909. Social Organization. New York: Scribners. Coser, Lewis A. 1956. The Functions of Social Conflict. London: Free Press. Cosmides, Leda. 1989. „The Logic of Social Exchange.“ Cognition 31: 187— 276. Dahl, Robert A. 1961. Who Governs? New Haven, CT: Yale University Press. Dahrendorf, Ralf. 1958. „Out of Utopia: Toward a Reorientation of Soci ological Analysis.“ American Journal of Sociology 74 (September): 115— 27. —-1959. Class and Class Conflict in Industrial Society. Stanford, CA: Stanford University Press. Damasio, Antonio. 1997. „Towards a Neuropathology of Emotion and Mood." Nature 386: 769-70. —
1994. Descartes’ Error: Emotion, Reason and The Human Brain. New York: Putnam.
Darwin, Charles. 1859. On the Origin of Species. London: J. Murphy. Davies, James C. 1962. „Toward a Theory of Revolution.“ American Soci ological Review 27: 5-19. —- 1969. „The J-Curve of Rising and Declining Satisfactions as a Cause of Some Great Revolutions and Contained Rebellion.“ In Violence in America, ed. D. Graham and T. Gurr. New York: Bantam. Davis, Kingsley. 1940. „Extreme Social Isolation of a Child.“ American Journal of Sociology 45: 554-64. — 1945. „The World Demographic Transition." Annals of the American Academy of Political and Social Science 237:1-11. — 1947. „A Final Note on a Case of Extreme Isolation." American Journal of Sociology 52:432-37. Davis, Kingsley, and Wilbert Moore. 1945. „Some Principles of Stratifi cation." American Sociological Review 4:431-42. Denzin, Norman K. 1970. The Research Act: A Theoretical Introduction to Sociological Methods. Chicago: Aldine.
Sociologija
488
Dogan, Mattei, and John D. Kasarda. 1988. The Metropolitan Era. 2 vols. Newbury Park, CA: Sage. Domhoff, William G. 1967. Who Rules America? Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. — 1970. The Higher Circles: The Governing Class in America. New York: Random House. — 1978. Who Really Rules? Santa Monica: Goodyear. — 1983. Who Rules America Now: A View for the ’80s. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. — 1990. The Power Elite and the State. New York: Aldine de Gruyer. — 2002. Who Rules America?: Power and Politics. Boston: McGraw-Hill. Drucker, Peter. 1959. Landmarks of Tomorrow. New York: Harper and Row. Durkheim, Emile. 1891 [1975], Montesquieu and Rousseau. Ann Arbor: University of Michigan Press. 1893 [1947], The Division of Labor in Society. New York: Free Press. — 1895 [1938]. The Rules of the Sociological Method. New York: Free Press. — 1897 [1951]. Suicide. New York: Free Press. — 1912 [1965]. The Elementary Forms of Religious Life. New York: Free Press. Earle, Timothy, ed. 1984. On the Evolution of Complex Societies. Malibu, CA: Undena. Ehrlich, Paul, and Anne H. Ehrlich. 1990. The Population Explosion. New York: Simon and Schuster. Eisenstadt, S. N„ and A. Shachar. 1987. Society, Culture and Urbanization. Newbury Park, CA: Sage. Ekman, Paul. 1982. Emotions in the Human Face. Cambridge, UK: Cam bridge University Press. — 1992a. „Are There Basic Emotions?“ Psychological Review 99: 550-53. --- 1992b. „Facial Expressions of Emotion.“ Psychological Science 3: 34-38. Ellis, Albert. 1945. „The Sexual Psychology of Human Hermaphrodites.“ Psychosomatic Medicine 18: 108-25. Epstein, S. 1980. „The Self-concept: A Review and the Proposal for an Integrated Theory of Personality.“ Pp. 27-39 in Personality: Basic Issues and Current Research. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Erikson, Erik H. 1950. Childhood and Society. New York: W. W. Norton. Etzioni, Amitai. 1961. A Comparative Analysis of Complex Organizations. New York: Free Press. — 1964. Modern Organizations. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall.
Bibliografija
489
Farkas, George, 2004. „The Black-White Test Score Gap.“ Context 3: 12-19. Farley, Reynolds. 1964. „Suburban Persistence.“ American Sociological Review 45: 38-47. Feagin, Joe R. 1991. Racial and Ethnic Relations, 3d ed. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Federal Reserve System. 1992. „Preliminary Report of a Survey of Wealth.“ Washington, DC: U.S. Government Printing Office. Federal Reserve System. 2003. „Survey of Consumer Finances.“ Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office. Fischer, Claude S. 1976. The Urban Experience. New York: Hancourt. --- 1982. To Dwell Among Friends. Chicago, IL: University of Chicago Press. Forstmann, Theodore. 1999. „A Competitive Vision for American Edu cation.“ Imprints 28 (September 8): 1-4. Freud, Sigmond. 1938. The Basic Writings of Sigmund Freud. New York: Random House. Fried, Morton H. 1967. The Evolution of Political Society. New York: Random House. Frisbie, Parker W., and John D. Kasarda. 1988. „Spatial Processes.“ Pp. 62966 in Handbook of Sociology, ed. N. J. Smelser. Newbury Park, CA: Sage. Gans, Herbert J. 1962a. The Urban Villagers. New York: Free Press. — 1962b. „Urbanism and Suburbanism as Ways of Life“ in Human Behavior and Social Processes. Edited by Arnold M. Rose. Boston, MA: Houghton Mifflin. — 1967. The Levitt Owners: Ways of Life and Politics in a New York Suburb. New York: Basic Books. Garfinkel, Harold. 1967. Ethnomethodology. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Gecas, Viktor. 1982. „The Self-concept.“ Annual Review of Sociology 8: 1-33. — 1985. „Self Concept.“ Pp. 739-41 in The Social Science Encyclopedia. London: Routledge and Kegan Paul. — 1986. „The Motivational Significance of Self-Concept for Socialization Theory.“ Advances in Group Processes 3:131-56. — 1989.„The Social Psychology of Self-efficacy.“ Annual Review of Sociology 15:291-316. — 1991. „The Self-Concept as a Basis for a Theory of Motivation.“ Pp. 171-87 in The Self-Society Dynamic: Cognition, Emotion and Action. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
490
Sociologija
Gecas, Viktor, and Michael L. Schwalbe. 1983. „Beyond the Looking Glass Self: Social Structure and Efficacy-Based Self-Esteem.“ Social Psychology Quarterly 46: 77-88. Geschwind, Norman. 1965a. „Disconnection Syndrome in Animals and Man, Part I.“ Brain 88: 237-94. — 1965b. „Disconnection Syndrome in Animals and Man, Part II.“ 88: 585-644. Geschwind, Norman and Antonio Damasio. 1984. „The Neural Basis of Language.“ Annual Review of Neuroscience 7: 127-47. Giddens, Anthony. 1971. Capitalism and Modern Theory: An Analysis of the Writings of Marx, Durkheim, and Max Weher. Cambridge, UK: Cambridge University Press. — 1976. New Rules of Sociological Method. London: Hutchinson Ross. — 1984. The Constitution of Society. Berkeley, CA: University of California Press. — 1993. New Rules of Sociological Method: A Positive Critique of Interpretative Sociologies. Stanford, CA: Stanford University Press. Gilmore, Samuel. 1992. „Culture.“ In Encyclopedia of Sociology, ed. E. F. Borgatta and M. L. Borgatta. New York: Macmillan. Goffman, Erving. 1959. The Presentation of Self in Everyday Life. Garden City, NY: Anchor Books. — 1961. Encounters. Indianapolis, IN: Bobbs-Merrill. — 1967. Interaction Ritual: Essays on Face-to-Face Behavior. Garden City, NY: Anchor Books. —
1974. Frame Analysis: An Essay on the Organization of Experience. Boston: Harper and Row.
Goffman, Erving. 1963. Behavior in Public Places: Notes on the Social Or ganization of Gatherings. New York: Free-Press. — 1971. Relations in Public: Micro Studies of the Public Order. New York: Basic Books. Goffman, Erving. 1961. Encounters. Indianapolis, IN: Bobbs-Merril. — 1963. Behavior in Public Places. New York: Free Press. Goldstone, Jack. 1990. Revolution and Rebellion in the Early Modern World, 1640-1848. Berkeley, CA: University of California Press. Goode, William J. 1960. „A Theory of Role Strain.“ American Sociological Review 25: 483-96. Greer, Scott. 1956. „Urbanism Reconsidered: A Comparative Study of Local Areas in Metropolis.“ American Sociological Review 21:19-25. Gup, Ted. 1992.„What Makes This School Work?“ Time 140 (December 21): 63-65.
Bibliografija
491
Habermas, Jurgen. Heineman.
1968.
Interest.
London:
Habermas, Jurgen. Heineman.
1970. Knowledge and Human Interest.
London:
Knowledge
and
Human
Halfpenny, Peter. 1982. Positivism and Sociology: Explaining Social Life. London: Allen and Unwin. Hall, Edward T. 1959. The Silent Language. New York: Doubleday. Handel, Warren. 1982. Ethnomethodology: How People Make Sense. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Hannan, Michael T, and John Freeman. 1977. „The Population Ecology of Organizations.“ American Journal of Sociology 82 (March): 929-64. --- 1984. „Structural Inertia and Organizational Change.“ American Sociological Review 49: 149-64. —
1986. „Where Do Organizational Forms Come From?” Sociological Forum 1: 50-72.
—
1987. „The Ecology of Organizational Founding: American Labor Unions, 1836-1985.“ American Journal of Sociology 92: 910-43.
— 1988. „The Ecology of Organizational Mortality: American Labor Unions, 1836-1985.“ American Journal of Sociology 94: 25-52. —
1989. Organizational Ecology. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Hare, A. Paul. 1992. „Group Size Effects.“ In Encyclopedia of Sociology, ed. E. Borgatta and M. Borgatta. New York: Macmillan. Harris, Chauncey, and Edward Ullman. 1945. „The Nature of Cities.“ The Annals of the American Academy of Political and Social Sciences 242: 7-17. Harvey, David. 1989. The Conditions of Postmodernism. Oxford: Blackwell. Hawley, Amos H. 1950. Human Ecology. New York: Ronald Press. — 1981. Urban Society: An Ecological Approach. New York: Ronald Press. —
1986. Human Ecology: A Theoretical Essay. Chicago: University of Chicago Press.
Hechter, Michael. 1987. Principles of Group Solidarity. Berkeley, CA: University of California Press. Herberg, Will. 1955. Protestant-Catholic-Jew. New York: Doubleday. Hirschi, Travis. 1969. Causes of Delinquency. Berkeley, CA: University of California Press. Hobbes, Thomas. 1651 [1947]. Leviathan. New York: Macmillan. Hochschild, Arlie R. 1979. „Emotion Work, Feeling Rules, and Social Structure.“ American Journal of Sociology 85: 551-75.
492
Sociologija
Hochschild, Arlie, with Anne Machung. 1989. The Second Shift: Working Parents and the Revolution at Home. New York: Viking. Hoyt, Homer. 1939. The Structure and Growth of Residential Neighborhoods in American Cities. Washington, DC: U.S. Government Printing Office. Hunt, Morton. 1985. Profiles of Social Research. The Scientific Study of Human Interaction. New York: Russell Sage Foundation. Hunth, Floyd. 1953. Community Power Structure. Chapel Hill: University of North Carolina Press. Hurd, Richard M. 1903. Principles of City Growth. New York: The Record and Guide. James, William. 1890 [1980]. Principles of Psychology. New York: Dover. Jameson, Frederic. 1984. The Postmodern Condition. Minneapolis, MN: University of Minnesota Press. Janis, Irving L. 1972. Victims of Group-Think. Boston: Houghton-Mifflin. — 1982. Groupthink: Psychological Studies of Policy Decisions and Fiascos. Boston: Houghton-Mifflin. Jencks, Christopher, and Meredith Phillips, eds. 1998. The Black-White Test Score Gap. Washington, DC: Brookings Institution Press. Johnson, Allen W, and Timothy Earle. 1987. The Evolution of Human So cieties: From Foraging Group to Agrarian State. Stanford, CA: Stanford University Press. Kahlenberg, Richard D. 1996. The Remedy: Class, Race and Affirmative Action. New York: Basic Books. Kellerman, Henry. 1981. Group Cohesion. New York: Grune and Stratton. Kelley, Harold H. 1958. „Two Functions of Reference Groups.“ In Readings in Social Psychology, ed. G. E. Swanson. New York: Holt. Kemper, Theodore D. 1987. „How Many Emotions Are There? Wedding the Social and the Autonomic Components.“ American Journal of Sociology 93: 379-99. Kluckhohn, Clyde. 1951. „Values and Value Orientations in the Theory of Action.“ In Toward a General Theory of Action, ed. T. Parsons and E. Shils. New York: Harper and Row. Kluegel, James, and Eliot Smith. 1986. Beliefs about Inequality: Americans’ Views of What Is and What Ought to Be. Hawthorne, NY: Aldine de Gruyter. Kogan, Neil, and M. A. Wallach. 1964. Risk Taking. New York: Holt, Rinehart and Winston. Kornhauser, Ruth. 1978. Social Sources of Delinquency: An Appraisal of Analytic Models. Chicago: University of Chicago Press.
Bibliografija
493
Kornhauser, William. 1961. „Power Elite or Veto Group?“ Culture and Social Character. Edited by Seymour Lipset and Les Lowenthal. Glenroe, IL: Free Press. Kroeber, A. L., and Clyde Kluckhohn. 1973. Culture: A Critical Review of Concepts and Definitions. New York: Vintage Press. Kroeber, Alfred, and Talcott Parsons. 1958. „The Concept of Culture and Social System." American Sociological Review 23: 582-83. La Piere, Richard T. 1934. „Attitudes vs. Actions.“ Social Forces 13: 230-37. Lash, Scott and John Urry. 1994. Economics of Signs and Space. Newbury Park, CA: Sage. Lemert, Edwin M. 1951. Social Pathology. New York: McGraw-Hill. --- 1967. Human Deviance, Social Problems and Social Control. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Lenski, Gerhard. 1963. The Religious Factor. Garden City, NY: Anchor. Lenski, Gerhard. 1966. Power and Privilege. New York: McGraw-Hill, reprinted by the University of North Carolina Press. Lenski, Gerhard, Jean Lenski, and Patrick Nolan. 1991 .Human Societies: An Introduction to Macrosociology. New York: McGraw-Hill. Lewis, Oscar. 1965. LdVida. New York: Random House. Lieberson, Stanley. 1985. Making It Count: The Improvement of Social Re search and Theory. Berkeley, CA: University of California Press. — 1992. „Small N’s and Big Conclusions.“ Social Forces 70 (2): 307-20. Lifton, Robert Jay. 1961. Thought Reform and the Psychology of Totalism. New York: W. W. Norton. Linton, Ralph. 1936. The Study of Man. New York: Appleton-Century Crofts. Liska, Allen E. 1981. Perspectives on Deviance. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Long, Larry. 1988. Migration and Residential Mobility in the United States. New York: Russell Sage. Lopreato, Joseph. 1989. „The Maximization Principle: a cause in search of conditions.“ Sociobiology and The Social Sciences. Edited by K. Bell and N, Bell. Lubock, TX: Texas Tech University Press. Luhmann, Niklas. 1982. The Differentiation of Society, trans. S. Holmes and C. Larmore. New York: Columbia University Press. Luker, Kristen. 1984. Abortion and the Politics of Motherhood. Berkeley, CA: University of California Press. Machalek, Richard and Michael N. Martin. 2004. „Sociology and the Second Darwinian Revolution.“ Sociological Theory 22: 455-76.
494
Sociologija
Madoo-Lengerman, Patricia and Jill Niebrugge-Brantly. 1998. The Women Founders, 1830-1930. Malthus, Thomas R. 1798 [1926], First Essay on Population. New York: Kelley. Marsden, Peter, and Nan Lin, eds. 1980. Social Structure and Network Analysis. Newbury Park, CA: Sage. Martineau, Harriet. 1838a. Illustrations of Political Economy. London: Fox. — 1838b. How to Observe Morals. London: C. Knight. Marx,Karl. 1867 [1967]. Capital: A Critical Analysis of Capitalist Production. New York: International Publishers. Marx, Karl, and Friedrich Engels. 1846 [1947], The German Ideology. New York: International Publishers. — 1848 [1978]. The Communist Manifesto. Pp. 469-500 in The Marx-Engels Reader, ed. Robert Tucker. New York: Norton. Maryanski, Alexandra, and Jonathan H. Turner. 1991. „Network Analy sis.“ In J. H. Turner, The Structure of Sociological Theory. Belmont, CA: Wadsworth. Maryanski, Alexandra. 1997. „African Ape Social Networks: A Blueprint for Reconstructing Early Hominid Social Structure.“ Pp. 28-42 in The Archaeology of Human Ancestry, ed. J. Steele and S. Shennan. London: Routledge. Maryanski, Alexandra R. and Jonathan H. Turner. 1992. The Social Cage: Human Nature and The Evolution of Society, Stanford, CA: Stanford University Press. —
1992. The Social Cage: Human Nature and the Evolution of Society. Stanford, CA: Stanford University Press.
Massey, Douglass S., Camille Z. Charles, Garvey F. Lundy, and Mary J. Fischer. 2003. The Source of The River: The Social Origins of Fresh-men at Americas Selective Colleges and Universities. Princeton, NJ: Princeton University Press. Mauss, Marcel. 1925. The Gift trans. I. Gunnison. New York: Free Press. McAdam, Doug. 1987. Political Processes and the Development of Black Insurgency, 1930-1970. Chicago: University of Chicago Press. McAdam, Douglas, John D. McCardy, and Meger, Zald. 1988. „Social Movements.“ Handbook of Sociology, Neil J. Smelsh, ed. Newbury Park, CA: Sage. McCall, George P. and J. L. Simmons. 1978. Identities and Interactions, New York: Basic Books. McCarthy, John D„ and Mayer Zald. 1977. „Resource Mobilization and
Bibliografija
495
Social Movements.“ American Journal of Sociology 82 (6): 1212-41. — 1988. „Social Movements.“ In Handbook of Sociology, ed. N. J. Smelser. Newbury Park, CA: Sage. McDonough, Patricia M. 1997. Choosing Colleges: How Social Class and Schools Structure Opportunity. Albany State University of New York Press. McKenzie, Roderick. 1933. The Metropolitan Community. New York: McGraw-Hill. McPherson, J. Miller. 1981. „A Dynamic Model of Voluntary Affiliation.“ Social Forces 59: 705-28. — 1983. „An Ecology of Affiliation.“ American Sociological Review 4&: 51932. — 1988. „A Theory of Voluntary Organization.“ Pp. 42-76 in Community Organizations, ed. C. Milofsky. New York: Oxford. — 1990. „Evolution in Communities of Voluntary Organizations.“ Pp. 22445 in Organizational Evolution, ed. Ji Hendra Singh. Newbury Park, CA: Sage. Mead, George Herbert. 1934. Mind, Self, and Society. Chicago: University of Chicago Press. Mehan, Hugh, and Houston Wood. 1975. The Reality of Ethnomethodology. New York: Wiley and Sons. Merton, Robert K. 1949. „Discrimination and the American Creed.“ In Discrimination and National Welfare, ed. R. H. Maclver. New York: Harper and Row. — 1957. „Role-Set: Problems in Sociological Theory.“ British Journal of Sociology 8 (1957): 106-20. — 1968. Social Theory and Social Structure. New York: Free Press. Merton, Robert K., and Alice S. Rossi. 1957. „Contributions to the Theory of Reference Group Behavior.“ In Social Theory and Social Structure, ed. R. K. Merton. New York: Free Press. —
1968. „Continuities in the Theory of Reference Groups and Social Structure.“ In Social Theory and Social Structure, ed. R. K. Merton. New York: Free Press.
Meyer, John W. 1977. „The Effects of Education as an Institution.“ American Journal of Sociology 83 (1): 55-77. Miller, Walter B. 1958. „Lower Class Culture as a Generating Milieu Gang Delinquency.“ Journal of Social Issues 10: 5-19. Mills, C. Wright. 1956. The Power Elite. New York: Oxford University Press. Miyamoto, Frank S. 1970. „Self, Motivation, and Symbolic Interaction
496
Sociologija
Theory.“ Pp. 271-85 in Human Nature and Collective Behavior, ed. T. Shibutani. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Money, John, and Anke Ehrhardt. 1972. Man and Woman, Boy and Girl. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. Morris, Aldon D. 1984. The Origins of the Civil Rights Movement: Black Communities for Change. New York: Free Press. Murdock, George P. 1949. Social Structure. New York: Macmillan. —
1965. Culture and Society. Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press.
Nadel, S. F. 1957. The Study of Social Structure. London: Cohen and West. National Council of Churches. 2004. Yearbook. New York: Abingdon Press. Nolan, Patrick and Gerhard Lenski. 2004. Human Societies: An Introduction to Macrosociology. Boulder, CO: Paradigm Press. Nolan, Patrick and Gerhond Lenski. 2004. Human Societies. Boulder, CO: Paradigm Publishers. NORC. 1982. Prestige Rankings. Chicago: National Opinion Research Center. Oberschall, Anthony. 2004. „Explaining Terrorism: The Contributions of Collective Action Theory.“ Sociological Theory 22: 26-37. OCED. 2000. Comparative Tax Rates. Paris: OCED. Park, Robert E. 1916. „The City: Suggestions for the Investigation of Human Behavior in an Urban Environment.“ American Journal of Sociology 20: 577-612. — 1936. „Human Ecology.“ American Journal of Sociology 42: 1-15. Park, Robert E., and Ernest W Burgess. 1925. The City. Chicago: University of Chicago Press. Parkinson, C. Northcote. 1957. Parkinsons Law. Boston: Houghton-Mifflin. Parsons, Talcott. 1951. The Social System. New York: Free Press. — 1953. „A Revised Analytical Approach to the Theory of Stratification.“ In Class, Status, and Power, ed. R. Bendix and S. M. Lipset. New York: Free Press. — 1966. Societies: Evolutionary and Comparative Perspectives. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. — 1971. The System of Modem Societies. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Perrow, Charles. 1967. „A Framework for the Comparative Analysis of Organizations.“ American Sociological Review 32: 194-208. —- 1986. Complex Organizations. New York: Random House.
Bibliografija
497
Peter, Laurence F., and Raymond Hull. 1969. The Peter Principle. New York: Morrow. Phillips, Bernard S. 2001. Beyond Sociology’s Tower of Babel: Reconstructing the Scientific Method. New York: Aldine de Gruyter. Piaget, Jean. 1948. The Moral Judgement of the Child. Glencoe, IL: Free Press. — 1952. The Origins of Intelligence in Children. New York: International Universities Press. Pierce, T. M. 1964. Federal, State, and Local Government in Education. Washington, D.C.: Center for Applied Research in Education. Plutchik, Robert. 1962. The Emotions: Facts, Theories and a New Model. New York: Random House. Plutchik, Robert, and Henry Kellerman, eds. 1980. Emotion: Theory and Research Experience. New York: Academic Press. Pondy, Louis. 1983. Organizational Symbolism. Greenwich, CT: JAI Press. Popper, Karl R. 1959. The Logic of Scientific Discovery. London: Hutchinson. — 1969. Conjectures and Refutations. London: Routledge and Kegan Paul. Quinney, Richard. 1970. The Social Reality of Crime. Boston: Little-Brown. — 1979. Criminology. 2d ed. Boston: Little-Brown. — 1980. Class, State, and Crime. 2d ed. New York: Longman. Reynolds, Vernon. 1976. The Biology of Human Action. San Francisco: W. H. Freeman. Ritzer, George. 1975. Sociology: A Multiple Paradigm Science. Boston: Allyn and Bacon. Ritzer, George. 2004. The Globalization of Nothing. Thousand Oaks, CA: Pine Forge Press. Roethlisberger, Fritz, and W. J. Dickson. 1939. Management and the Worker. Cambridge, MA: Harvard University Press. Rokeach, Milton. 1973. The Nature of Human Values. New York: Free Press. — ed. 1979. Understanding Human Values: Individual and Societal, New York: Free Press. Ropers, Richard H. 1991. Persistent Poverty: The American Dream Turned Nightmare. New York: Plenum Press. Rose, Arnold M. 1967. The Power Structure: Political Process in America. New York: Oxford University Press. Rosenberg, Morris. 1979. Conceiving Self. New York: Basic Books. Rosenthal, Robert and Lenore Jacobson, 1968. Pygmalion in the Classroom. New York: Holt, Rinehart and Winston.
498
Sociologija
Rossi, Peter, James Wright, and Andy Anderson, eds. 1985. Handbook of Survey Research. Orlando, FL: Academic Press. Sachs, Peth. 2003. „Class Rules: The Fiction of Egalitarian Higher Education. “ The Chronicle of Higher Education, Section 2, July 25: 7-10. Sahlins, Marshall. 1972. Stone Age Economics. New York: Aldine. Sanchez, Rene. 1998. „Urban Students Not Making the Mark.“ Washington Post (January 8): A18. Savage-Rumbaugh, E. S. D., D. Rumbaugh, an K. McDonald. 1985. „Language Learning in Two Species of Apes." Neuroscience and Biobehavioral Reviews 9: 653-65. Scheff, Thomas J. 1966. Being Mentally III: A Sociological Theory. Chicago: Aldine. Schiller, Bradley R. 2004. The Economics of Poverty and Discrimination. Upper Saddle River, NJ-. Prentice Hall. Schutz, Alfred. 1932 [1967]. The Phenomenology of the Social World. Evanston, IL: Northwestern University Press. Seboek, T. A., ed. 1968. Animal Communication. Bloomington: Indiana University Press. Seidman, Steven, and David G. Wagner, eds. 1992. Postmodernism and Social Theory. Oxford, UK: Blackwell. Sherraden, Michael. 1991. Assets and the Poor: A New American Welfare Policy. Armonk, NY: M. E. Sharpe. Shibutani, Tamotsu. 1955. „Reference Groups as Perspectives.“ American Journal of Sociology 60 (May): 562-69. Shotola, Robert W. 1992. „Small Groups.“ In Encyclopedia of Sociology, ed. E. Borgatta and M. Borgatta. New York: Macmillan. Simmel, Georg. 1956. Conflict and the Web of Group Affiliations, trans. K. Wolf. New York: Free Press. Silberman, Charles E. 1971. Crisis in the Classroom: The Remaking of American Education. New York: Vintage. Singer, Milton. 1968. „Culture: The Concept of Culture,” In International Encyclopedia of the Social Sciences. New York: Macmillan. Singleton, Royce, and Jonathan H. Turner. 1975. „Racism: White Oppression of Blacks in America.“ Pp. 130-60 in Understanding Social Problems, ed. D. Zimmerman and L. Weider. New York: Praeger. Sjoberg, Gideon. 1960. The Preindustrial City. New York: Free Press. Skocpol, Theda. 1979. States and Social Revolutions. New York: Cambridge University Press. Smelser, Neil J. 1963. Theory of Collective Behavior. New York: Free Press.
Bibliografija
499
Smircich, Linda. 1983. „Concepts of Culture and Organizational Analysis.“ Administrative Science Quarterly 28: 339-58. Smith, Adam. 1776 [1937], An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations. New York: The Modern Library. Smith, Kevin B. 1985. „1 Made It Because of Me: Beliefs About the Causes of Wealth and Poverty.“ Sociological Spectrum 5: 17-29. Snow, David A., and Robert D. Benford. 1988. „Ideology, Frame Resonance, and Participant Mobilization.“ International Social Movement Research I: 197-217. Snow, David A., Louis A. Zurcher, and Sheldon Ekland-Olson. 1980. „Social Networks and Social Movements: A Microstructural Approach to Differential Recruitment.“ American Sociological Review 45: 787-801. Sorokin, Pitirim. 1937. Social and Culteral Dynamics, 4 volumes. New York: American Book. Spectorsky, A. C. The Exurbanites. Philadelphia, PA: Lippincott. Spencer, Baldwin, and F. J. Gillian. 1899. The Native Tribes of Central Australia. 2d ed. London: Macmillan. Spencer, Herbert. 1850 [1872]. Social Statics. New York: D. Appleton. --- 1862. First Principles. New York: D. Appleton. — 1894-1896. The Principles of Sociology, 3 volumes. New York: AppletonCentury. — 1864-1867 [1887]. The Principles of Biology, 2 vols. New York: D. Appleton. — 1873. The Study of Sociology. London: Kegan Paul. —
1873-1934. Descriptive Sociology: Groups of Sociological Facts. 16 columes published by various publishers.
--- 1874-1896 [1898], The Principles of Sociology, 3 vols. New York: D. Appleton. Stapnski, Helene. 1998. „Let’s Talk Dirty.“ Amerrican Demographics 20: 5056. Stark, Rodney, and W. S. Bainbridge. 1980. „Secularizations, Revival and Cult Formation.“ Annual Review of Social Sciences of Religion 4: 85-119. Stark, Rodney. 1981. „Must All Religions Be Supernatural?“ In The Social Impact of New Religious Movements, ed. by B. Wilson. New York: Rose of Sharon Press. — 1992. Sociology, 4th ed. Belmont, CA: Wadsworth. Statistical Abstracts of The United States, 2003. Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office. Steinberg, Jacques. 2002. The Gatekeepers: Inside The Admissions Process of a Premier College. New York: Viking Press.
500
Sociologija
Stephan, H. 1983. „Evolutionary Trends in Limbic Structures.“ Neuroscience and Biobehavioral Reviews 7: 367-74. Stephan, H. and O. J. Andy. 1969. „Quantitative Comparative Neuroanatomy of Primates.“ Annals of New York Academy of Science 167: 370-87. Stryker, Sheldon. 1980. Symbolic Interaction: A Social Structural View. Menlo Park, CA: Benjamin-Cummings. Sullivan, Harry Stack. 1953. The Interpersonal Theory of Psychiatry. New York: W W. Norton. Sumner, William Graham and Albert Galloway Keller. 1927. The Science of Society, 4 volumes. New Haven, CT: Yale University Press. Sutherland, Edwin H. 1924. Criminology. Philadelphia: J. B. Lippincott. — 1939. Principles of Criminology. Philadelphia: J. B. Lippincott. Sutherland, Edwin D„ and Donald R. Cressey. 1986. Principles of Crimi nology. Philadelphia: J. B. Lippincott. Swanson, Guy. 1960. The Birth of the Gods. Ann Arbor. University of Michigan Press. Tilly, Charles. 1978. From Mobilization to Revolution. Reading, MA: AddisonWesley. — 2004. „Terror, Terrorism, and Terrorists.“ Sociological Theory 22: 5-13. Time Almanac. 2002. Boston: Information Please. Tooby, John and Leda Cosmides. 1989. „Evolutionary Psychology and the Generation of Culture.“ Ethology and Sociobiology 10: 29-49. Tumin, Melvin M. 1953. „Some Principles of Stratification: A Critical Analysis.“ American Sociological Review 18: 387-93. —
1967. Social Stratification: The Forms and Functions of Inequality. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall.
Turk, Austin T. 1969. Criminality and Legal Order. Chicago: Rand McNally. Turner, Jonathan H. 1972. Patterns of Social Organization: A Survey of Social Institutions. New York: McGraw-Hill. — 1976. American Society: Problems of Structure. New York: Harper and Row. — 1977. Social Problems in America: The Structural and Cultural Basis. New York: Harper and Row. --- 1981. „Emile Durkheim’s Theory of Integration in Differentiated Social Systems.“ Pacific Sociological Review 24 (4): 187-208. — 1983. „Theoretical Strategies for Linking Micro and Macro Processes: An Evaluation of Seven Approaches.“ Western Sociological Review 14 (1): 4-15.
Bibliografija
501
— 1984a. Societal Stratification: A Theoretical Analysis. New York; Colombia University Press. — 1984b. „Durkheims and Spencers Principles of Social Organization.“ Sociological Perspectives 27: 21-32. 1985a. „In Defense of Positivism.“ Sociological Theory 3 (Fall): 24-30. — 1985b. Herbert Spencer: A Renewed Appreciation. Newbury Park, CA: Sage. — 1985c. Sociology: The Science of Human Organization. Chicago: NelsonHall. --- 1986a. „The Mechanics of Social Interaction.“ Sociological Theory 4: 95105. — 1986b. „Toward a Unified Theory of Ethnic Antagonism: Preliminary Synthesis of Three Macro Models.“ Sociological Forum 1 (Summer): 40327. — 1988. A Theory of Social Interaction. Stanford, CA: Stanford University Press. — 1990. „Durkheim’s Theory of Social Organization.“ Social Forces 68: 1-15. — 1991. The Structure of Sociological Theory. 5th ed. Belmont, CA: Wads worth. — 1993a. „Inequality and Poverty.“ In Social Problems, ed. George Ritzer and Craig Calhoun. New York: McGraw-Hill. — 1993b. Classical Sociology Theory: A Positivistic Interpretation. Chicago: Nelson-Hall. — 1995. Macrodynamics: Toward a Theory on the Organization of Human Populations. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. — 1997. The Institutional Order. New York and London: Longman. — 1999. „Toward a General Sociological Theory of Emotions.“ Journal for the Theory of Social Behaviour 29: 109-62. —
2000. On the Origins of Human Emotions. Stanford, CA: Stanford University Press. — 2001 .„Social Engineering: Is This Really as Bad as It Sounds?“ Sociological Practice 6:1-10. —
2002. Face-to-Face: Toward a Sociological Theory of Interpersonal Behavior. Stanford, CA: Stanford University Press.
— 2003. Human Institutions: A Theory of Societal Evolution. Boulder, CO: Rowman and Littlefied. — 2003. Human Institutions: A Theory of Societal Evolution. Boulder, CO: Rowman and Littlefied.
502 —
Sociologija
2003. The Structure of Sociological Theory, 7/e. Belmont, CA: Wadsworth.
Turner, Jonathan H. and Pedro Payne. 2002. „Power, Politics and African Americans.“ Sociological Views on Political Participation in the 21st Century. Edited by Betty A. Dobratz, Timothy Buzzell, and Lisa Waldner. New York: JAI Press. Turner, Jonathan H. and Royce R. Singleton. 1978. „A Theory of Ethnic Oppression.“ Social Forces. 56:1001-08. Turner, Jonathan H., and Alexandra Maryanski. 1979. Functionalism. Menlo Park, CA: Benjamin-Cummings. Turner, Jonathan H., and Charles E. Starnes. 1976. Inequality: Privilege and Poverty in America. Santa Monica, CA: Goodyear. Turner, Jonathan H., and David Musick. 1985. American Dilemmas. New York: Columbia University Press. Turner, Jonathan H., and Edna Bonacich. 1980.„Toward a Composite Theory of Middleman Minorities.“ Ethnicity 7: 144-58. Turner, Jonathan H„ and Peter Molnar. 1993. „Selection Processes and the Evolution of Emotions in Humans.“ Biology and Culture (in preparation). Turner, Jonathan H., Leonard Beeghley, and Charles Powers. 1989. The Emergence of Sociological Theory. Belmont, CA: Wadsworth. Turner, Jonathan J., Leonard Beeghley, and Charles Powers. 2002. The Emergence of Sociological Theory. Belmont, CA: Wadsworth. Turner, Jonathan H., Royce Singleton, and David Musick. 1984. Oppression: A Socio-history of Black-White Relations in America. Chicago: NelsonHall. Turner, Ralph H. 1962. „Role-Taking versus Conformity.“ In Human Behavior and Social Processes, ed. A. Rose. Boston: Houghton Mifflin. — 1968. „Social Roles: Sociological Aspects.“ International Encyclopedia of the Social Sciences. New York: Macmillan. — 1978. „The Role and the Person.“ American Journal of Sociology 84: 1-23. — 1980. „Strategy for Developing an Integrated Role Theory.“ Humboldt Journal of Social Relations 7: 123-39. Turner, Ralph H. and Lewis Killian. 1978. Collective Behavior. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall. Turner, Ralph H., and Lewis M. Killian. 1987. Collective Behavior. 3d ed. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Turner, Stephen Park, and Jonathan H. Turner." 1990. The Impossible Science: An Institutional History of American Sociology. Newbury Park, CA: Sage.
Bibliografija
503
U.S. Bureau of the Census. 1983, 1991. Current Population Reports. Washington, DC: U. S. Government Printing Office. U.S. Bureau of the Census. 2002. The Asian Population 2000. Washington, D.C.: U.S. Bureau of Census. U.S. Bureau of the Census. 2003. „Current Population Reports.“ Washington D.C.: U.S. Government Printing Office. U.S. Bureau of the Census. 2003. Populational Characteristics. Washington D.C.: U.S. Government Printing. U.S. Bureau of the Census. 2005. World Population Clock, www.census.gov/ main/www/popclock.html. U.S. Department of Labor. 2003. Women in the Labor Force. Washington D.C.: U.S. Government Printing Office. U.S. Department. 2002. Office of the Coordinator of Counterterrorism. „Patterns of Global Terrorism.“ U.S. State Department. 2000. Office of the Coordinator of Counterterrorism. „Patterns of Global Terrorism.“ U.S. State Department. 2001. Office of the Coordinator of Counterterrorism. „Patterns of Global Terrorism.“ U.S. Womens Bureau and National Committee on Pay Equality. 2003. Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office. United Nations, 1991. World Trends in Population. New York: United Nations Publishing. United Nations. 1996. The Worlds Women 1995: Trends and Statistics. New York: U. N. Publications. United Nations. 2000. Human Development Report 2000. New York: Oxford University Press. United Nations. 2002. Human Development Report 2002. New York: Oxford University Press. United Nations Yearbook. 1978. World Population Trends. New York: United Nations. United Nations Yearbook. 2000. World Population Yearbook. New York: United Nations. Van Ausdale,Debra and Joe R. Feagin. 2001. The First R: How Children Learn Race and Racism. Boulder, CO: Rowman and Littlefield. Van den Berghe. 1981. The Ethnic Phenomenon. New York: Elserier. — 1991. „Once More with Feeling: Genes, Mind and Culture.“ Behavioral and Brain Sciences. 14: 317-318. Wallace, Anthony F. C. 1966. Religion: An Anthropological View. New York: Random House.
504
Sociologija
Wallerstein, Immanuel M. 1974. The Modern World System: Capitalist Agriculture and the Origins of the European World Economy in the Six teenth Century. New York: Academic Press. Ward, Lester. 1883. Dynamic Sociology. New York: D. Appleton. Weber, Max. 1904 [1949]. The Methodology of the Social Sciences. New York: Free Press. — 1904-5 [1958]. The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism. New York: Scribners. — 1905. The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism. New York: Free Press. — 1922/1978. Economy and Society: An Outline of Interpretive Sociology, ed. G. Roth and C. Wittich. Berkeley: University of California Press. Webster, Murray Jr., and Martha Foschi. 1988. Status Generalization: New Theory and Research. Stanford, CA: Stanford University Press. Westerly, William A. 1956. „Secrecy and The Police.“ Social Forces 37: 25457. White, Lynn K., and Alan Booth. 1985. „The Quality and Stability of Remarriages.“ American Sociological Review 50: 689-98. White, Lynn K., and John N. Edwards. 1990. „Emptying the Nest and Parental Well-Being.“ American Sociological Review 55: 235-42. Whyte, William Foote. 1989. „Advancing Scientific Knowledge through Participatory Action Research.“ Sociological Forum 4: 367-86. Whyte, William Foote, and Kathleen King Whyte. 1984. Learning from the Field: A Guide from Experience. Beverly Hills, CA: Sage. Whyte, William H. 1957. The Organization Man. Gonden City: New York. Wilford, John Noble. 1981. „Nine Percent of Everyone Who Ever Lived is Alone Now." New York Times, October 6: 13. Williams, Jr., Robin M. 1970. American Society: A Sociological Interpretation. New York: Knopf. Wilson, William J. 1987. The Truly Disadvantaged. Chicago: University of Chicago Press. Wirth, Louis. 1938. „Urbanism as a Way of Life." American Journal of So ciology 44: 8-20. Wolff, Edward N. 1987. „Estimates of Household Inequality in the United States.“ Review of Income and Wealth 33: 231-42. World Bank. 2000. Global Poverty Report (July). New York: World Bank Publication. Zald, Meyer N., and John D. McCarthy, eds. 1979. The Dynamics of Social Movements. Cambridge, MA: Winthrop. Zimbardo, Philip. 1972. „Pathology of Imprisionment.“ Society 9: 4-8.
INDEKS
A Adams, Džejn 47-49,66 humanost 66 Agrarna društva 25,136 diferencijacija elita 25 hortikultura i privreda 333 novi institucionalni sistem 26 Analiza 65,69 Antropologija i sociologija 51 Apsolutno siromaštvo 455,465
B Bihevioralne sklonosti i ljudska biologija 98 društvenost 99 pol i ponašanje 98 racionalnost 100 reciprocitet 99 usmerenost na emocije 100 usmerenost na lice 100 Biologija biološke sklonosti 159
Blumer, Herbert 46 Burdije, Pjer 277-278,292
č Čikaška škola 75,256 Hal Haus 47 i urbana ekologija 256
D Deca odrasla u divljini 159 Dejvis-Murova hipoteza 271 Demografija 467-468,475 Demokratija 355,369,371 Devijantnost 32,112,193-199,357, 448 interakcionistički pristup 195 teorija konflikta 195 teorija strukturalnog naprezanja 194 Diferencirana društva 34 Difuzne statusne karakteristike 227 Dirkem, Emil 39-41,49,53,55,68, 72-73,109,186,194
Indeks
506 i fukcionalistička teorija 72 i izgradnja boljeg društva 40 Diskriminacija 66,76,140,295-297, 300-304,306-308,312-314, 325,416 etnička diskriminacija u Americi 304 institucionalizovana 307 Doba razuma 55 Dramaturgija 151 Društvena interakcija 147 društveni poredak 156 preuzimanje uloga 148 referentne grupe 155 socijalna dramaturgija 150 uloge 153 Društvena kontrola makro sile 188 mikro sile 190 Društvena patologija 32 Društvena struktura 123 dimenzije 129 elementi 124 mreže položaja 129 položaji 124 statusni skupovi 125 uloge 125 kategorijalne strukture 133 tipovi društvenih struktura 131 Društvene organizacije 83 Društvene organizacije (biološki parametri) 90 bipedalnost 95 dominacija čula vida 90 razvoj mozga 92 Društvene promene 42-43,54,421 Društveni inženjering 68 Društveni pokreti 421 i promene 429 kolektivno ponašanje 426 teorijski pristupi 426 nastanak 422-423 učešće 424
društvene mreže 424 porast nezadovoljstva 424 Društveni poredak 186 snage nereda 187 diferencijacija 187 nejednakost 188 veličina populacije 187 Društvo 135 međudruštveni sistemi 137 tipovi agrarna društva 136 hortikulturna društva 136 industrijska društva 136 postindustrijska društva 136 Du Bojs, Vilijam, E. B., 48 Dvostruka deprivacija 455
E Ecioni, Amitaj 236 Ekološke teorije 74 ekologija organizacija 238 urbana ekologija 256 Ekonomija i sociologija 50 Ekonomija (privreda) 49-50,79, 340,398 američka 343 osnovni elementi 331 kapital 332 preduzetništvo 332 rad 332 tehnologija 332 tipovi privrednih sistema 333 Eksperiment 63,218-220 Emocije 64,93-97,100-102,143144,162-163,165-167, 170-171,173,178-184,205, 210,212-214,217,223-226, 427-428 Emocionalni razvoj 164 Engels, Fridrih 41 Epigeneza 86 Erikson, Erik 175 Et cetera (princip) 152
Indeks Etnicitet 294,295,313-314,382 Etnička stratifikacija 294 dinamika 297 prepoznatljivost etničke popula cije 298 sredstva etničkih populacija 298 stepen i oblici diskriminacije 299 stepen pretnje 300 uverenja i predrasude 301 Etnocentrizam 119,121-122 Etnometode 157 Evolucija 38,73,86,236,337 primati 27,88,90,102 prirodna selekcija 74 Evoluciona psihologija 74 Evolucione teorije 74,81
F Feministički pokret 325 Fenomenologija 113 Fenotip 86 Funkcionalizam 39,53 i diferencijacija 73 i objašnjenje religije 388 i razvoj birokratije 235 i rodna stratifikacija 317 stratifikaciona teorija 271 teorija anomije 194 vrednosti i regulacija 109
G Galileo, Galilej 57 Genetski kodovi i determinizam 86 Genocid 299,304 Genotip 86 Gidings, Frenklin 46 Globalizacija 22,77-78,120,342, 419,449,453,455,480 i formalne organizacije 244 i gradski trendovi 262 i multinacionalne kompanije 247 i narušavanje ekologije 479
507 i nejednakost u svetu 455 nivo 455 trendovi 457 i privredni rast 463 i tehnološke inovacije 451 i tržište 452 Gofman, Erving 131,151,153,156158,203,205-207,215 kategorizacija 207 okviri 207 susreti 204 Gradovi 251,255,257,259-260, 262-264 Gradski trendovi 262 megagradovi i svetski gradovi 262 ponovno naseljavanje gradskog jezgra 262 Grupe 132-133,135 dinamika 231 kao agensi socijalizacije 179 klike 232 primarne 232
H Hal Haus 47 Harvardski univerzitet 47 Hijerarhija nauka (Kont) 33 Hiperdiferencijacija 341,350 Hiperracionalnost 247,341 Hipoteze (postavljanje) 62 Hobs, Tomas 188-189 Holandija 362,456 Hominidi 372 Hortikultura 23,333,349 Humana ekologija 75 Humanizam i sociologija 68
I Identitet 162 Ideologija 57,66,110,115,173,189, 229,319,325-326,332,352,378, 438,443,447-448,450,453
508 Industrijalizacija 253-254,335,350, 379,469 i urbanizacija 253 Industrijsko društvo 136,359 Institucije 141,145,181,329 Institucionalni sistemi 135,329 Integrisano društvo (Kont) 34 Interakcija 147 teorija rituala 427 Interakcionističke teorije 81,319, 323,426 dinamika obrazovanja 405 igranje različitih uloga 162 i norme 111 rodna stratifikacija 319 Internet 181,230 Ispiranje mozga 169 Istorija i sociologija 51
J Jejl univerzitet 46 Jezik govor tela 91 i simbolički kodovi 107 razvoj kod homida 92
K Kanzi (upotreba jezika) 92 Kapital 263,269,277-279,292-293, 303,332-343,349-350,454455,460-465 ekonomski 277 kulturni 277,293 simbolički 279 socijalni 277-278 Kastinski sistem 268,292 Kategorijalne jedinice 134 Kategorizacija 207,217 Keler, Albert Galovej 46 Klike 226 Klinička sociologija 68 Kolektivno nasilje u društvima 434
Indeks Kolumbijski univerzitet 46 Kont, Ogist 31-32,38,53,55,68,73 hijerarhija nauka 33 i naučni metod 32 zakon tri faze 32 Kontrolna grupa 63 Korporativne jedinice 131,138,145,
201
Kritička teorija (teoretičari) 55,77 Kuli, Čarls Horton 150,170 Kultura i biološka evolucija 21 i mediji 119 i moć na pojedincima 143 i osoba 115 i varijacije 116 kao sistem simbola 104 materijalna 105 ograničenja 115 početak 22 simboli i društvo 105 Kulturna ekspanzija i promena 403
L Lenski, Gerhard 272 Limbički sistem 97 Lok, Džon 159
LJ Ljudska društva osnovna obeležja složenih društa va 25 Ljudska priroda 96 biologija i bihevioralne sklonosti 99 društvenost 99 pol i ponašanje 95 racionalnost 100 reciprocitet 99 usmerenost na emocije 100 usmerenost na lice 100
Indeks M Maltus, Tomas, R., 457 Marks, Karl 41,53,55-57,66,68,73, 75,269-270,293,344,393,424 dijalog sa Veberom 42 klasna stratifikacija 269 buržoazija 269 proletarijat 269 sukob interesa 269 organizacione protivrečnosti 41 teorija konflikta 41 Martino, Harijet 35-36,39,47,49, 53,66 Mediji 77,181,479 i postmodernističke teorije 77 i socijalizacija 181 Međudruštveni sistemi 137,146 Mekdonaldizacija 247 Merton, Robert, K., 194 Mid, Džordž Herbert 45,147,150, 155,158 govor tela 46 simbolički interakcionizam 46 uopšteni drugi 56 Mikro-makro veze 156 Moć osnova materijalni podsticaji 353 osnove administracija 353 prinuda 352 simboli 352 Monteskje, Šari 36
N Narodna metoda (Folk Methods) 152 Naučna sociologija 68 Naučni metod 59 Nauka 58,60 ciljevi 60 jedinstvenost 59
509 naučni metod 59 Neandertalac 22 Nejednakost po glavi stanovnika 456 Norme 111 institucionalne 112
o Oblici govora 205 Obrazovanje 26,44,108-109,115, 131,135-136,138,140,174, 182,189,197,205,237,245, 267,272,276-277,290,295, 297,307-308,313,329,332, 336,338,356-357,360,379, 398,401-413,415,417-418, 455,461,464,475 dinamika 402 funkcionalističko tumačenje 402 interakcionističko gledište 405 teorije konflikta 404 formalno 401 struktura obazovnog sistema 406 u Americi 408 Očuvanje kulture 402 Okviri (Erving Gofnam) 207 Organizacije 133 birokratija 234 ekologija 238 formalne 236 MaksVeber 235 Parkinsonov zakon 243 promene u strukturi 244 hiperracionalnost 247 pritisci globalizacije 245 tehnološki pritisci 245 unutrašnja dinamika 240 dužnost i vlast 241 kontrola i autoritet 242 neformalni sistem 240 organizaciona kultura 242 vlast i kontrola 241 Otuđenje i posao 244
Indeks
510
P Parkinsonov zakon 243 Piterov princip 244 Podaci (prikupljanje) 49 Pol i ponašanje 98 Politička nauka i sociologija 50 Poljoprivreda i urbanizacija 251 Položaji (društeni) 124 statusni položaj 124 statusni skup 125 Populacija i ekologija 467 demografska tranzicija 469 ekologija i okruženje 475 karakteristike populacije 472 kretanje populacije 474 narušavanje ekosistema 476 procesi ekosistema 475 Postindustrijsko društvo 28,73,136, 237,276,287,336,360,375, 454,460,478 privreda: pregled 342 trendovi 349 hiperdiferencijacija 341 hiperracionalizacija 341 proizvodnja usluga 338 širenje tržišta 339 Postmoderne teorije 77 kultura i mediji 119 Pragmatizam 45 Predrasude 60,101,121,256-257, 296-297,303-304,310,313, 416 Primati 27,88,90,102 društvena organizacija kod maj muna 89 evolucija 87 Primenjena sociologija 68 Prirodna selekcija 73-74,81-82,8587,91-93,98-99,103,315 Pristrasno učenje 101 Proletarijat 269,270 Promene i socijalizacija 167
Prosvetiteljstvo 36-37,53 Psihologija i sociologija 50
R Racionalna birokratija 354,377 Racionalnost 93-94,100-101,109, 341,357 Rad 332 Rana industrijalizacija 460 Rasa 295 kao društvena konstrukcija 295 Raspodela prihoda 283 Reciprocitet i moždani sistem 99 Referentne grupe 155-156,228-230 Religija 388 osnovni elementi 389 rituali 390 struktura kulta 390 sveto i profano 389 verovanje i vrednosti 390 razvoj 390 teorija konflikta 393 u Americi 394 društvene odlike 398 ekologija 395 istorija 394 religioznost 397 sukobi 397 Revolucija, rat i terorizam 434 građanski rat 435,438 kolektivno nasilje 434 rat 440 istorija 440 moderno ratovanje 442 revolucije 436 Ricer, Džordž 247,341 Rituali 390 ritualizam (u organizacijama) 244 Rodna stratifikacija 315,322,327 opšti model 320 teorijska tumačenja 317 funkcionalizam 319
Indeks interakcionizam 319 sociobiologija 317 teorije konflikta 318 u Americi 322 ciklus sitema rodne stratifikacije 322 feministički pokret 325 Rokfeler, Džon, D., 44
s Sedelačka društva (način života) 250,334 Sen-Simon, Anri 37 Simbolički interakcionizam 46,55 Sistemi simbola 106 jezik 106 norme 111 tehnologije 107 uverenja 110 vrednosti 107 zalihe znanja 113 Sistem otvorenih klasa 268 Skupljačka i društva lovaca 135 promene u načinu stanovanja 136 Smit, Adam 188 Socijaldarvinizam 39 Socijalizacija 159 agensi 178 grupe 179 mediji 181 organizacije 179 pojedinci 178 zajednica 180 agesi institucionalne sfere 181 i društvo 161 i promena 182 proces 164 u zrelom dobu 174 Socijalna psihologija 50 Socijalni rad i sociologija 52 Sociogram izrada 228
511 Sociologija 29 i antropologija 51 i ekonomija 50 i istorija 51 i politička nauka 50 i prosvetiteljstvo 36 i psihologija 50 i socijalni rad 52 poreklo i priroda 31 rana američka tradicija 44 Čikaška škola 46 Herbert Mid 65 Sociološki metod 62 analiza 65 građa 62 istorijsko istraživanje 65 posmatranje 64 Sopstvo 149,154,168,183,191,212 i identitet 212 i lični prostor 215 Sorokin, Pitirim 47 Spenser, Herbert 38,53,55-56,58, 72 deskriptivna sociologija 38 funkcionalizam 39 Objedinjena filozofija 38 Sposobnosti neophodnih za učestvo vanje u društvu 160 emocije 162 identitet 162 kulturne smernice 161 motivi 161 samopoimanje 161 Sredstva za proizvodnju (Marks) 56 Srodstvo 372 avunkulokalno pravilo 375 bilateralno poreklo 374 istorijski trendovi 376 klan 377 matrilinearno poreklo 374 nelokalno pravilo 375 nuklearna porodica 375 patrilinearno poreklo 374
Indeks
512 poliandrija 375 poligamija 375 poliginija 375 porodična loza 377 pravila braka 374 pravila podele poslova 375 pravila porekla 374 pravila porodične vlasti 376 pravila veličine 375 u Americi 379 nasilje u porodici 383 osnovna struktura 379 razvod 381 romantična ljubav i brak 379 samohrani roditelji 382 sindrom praznog gnezda 383 zabrana incesta 377 Stratifikacioni sistemi 134 analiza 268 evolucionističke teorije 272 funkcionalistička teorija 271 KarlMarks 269 MaksVeber 270 klasni sistem 273 Burdijeova analiza “distinkcije” 277 u Americi 281 Suburbanizacija 257-258,264,336 Susreti 203 kategorizacija 207 neusmereni 214 usmereni demografija i ekologija 213 emocije 210 govor tela 209 ličnost, kultura i društvena struk tura 213 oblici govora 204 okviri 207 oprema 212 rituali 204 sopstvo i identitet 212 uloge 211
Svetski sistem 141-142,462,465 Š Šimpanze 21,85,92-93,95
T Tehnologija 332 i globalizacija 77 Teorija anomije (Robert Merton) 200
Teorija diferencijalne asocijacije 196 Teorija etiketiranja (obeležavanja, označavanja - labeling theory) 196 teorija konflikta 41, 53,56,75,186, 269,318-319,396 i devijantnost 195 ipotkulture 118 i religija 393 i rodna stratifikacija 318 i shvatanje porodice 378 sukob interesa 293 vlast i konflikt 241 Teorija kontrole 197,200 Teorija konvergencije 426,433 Teorija novonastalih normi 426 Teorija prenosa ili prelaznosti (con tagion theory) 426 Teorija racionalnog izbora 79 Teorije modernizacije 461 Terorizam vidi: revolucije, rat 434 Toro, Henri Dejvid 155
U Uloge (društvene) 125 skupovi uloga 127 sukob uloga 128 Uopšteni drugi 56 Upravljanje utiscima (impressionmanagement) 151
Indeks Uska grla 231 Utilitarne teorije 81 Uverenja 110 empirijska uverenja 110
V Veber, Maks 42,54,56-57,60,75, 235,270,273,377,398 birokratija 235 naučna sociologija, sumnje 57 teorija konflikta 269 teorija stratifikacije 270 vrednosna neutralnost 56 Virt, Luis 256 Virtuelne grupe 230 Vlada 370 država 354 osnove moći 352 totalitarizam 354 tendencije u organizaciji 356 birokratizacija 357 centralizacija 357 demokratizacija 359 smanjenje represije 359 značaj zakona 358 u Americi 360 glasanje 366 nedoumice 363 pluralizam 363 poreska politika 362 rast 361 struktura 361 Vlast 241 i kontrola 242 vlast i konflikt 241 Vođstvo 223 harizmatski vođa 271 socioemocionalne vođe 224 vođe zadatka 223 Vord, Lester, F., 47
513
z Zajednice 24-26,64,74,78,99,103, 133,135,137-138,141-143, 145,179-181,185,188,193, 201,216,221,234,250-251, 256,258-259,263-264,299, 310,329,331,334-335,373377,386,390-391,409-410, 422,440,449,467 i društvena kontrola 193 ipromene 181 istorija nastanka 250 Zakon komplementarne opozicije 448 Zakon tri faze (Kont) 32 Zalihe znanja 113,122 Zimbardo, Filip 220
