Универзитет у Бањој Луци Факултет физичког васпитања и спорта
Кандидат: Лазар Динић
СЕМИНАРСКИ РАД
УТИЦАЈ ПОЛИТИКЕ НА СПОРТ
Ментор: Др. Петар Павловић, ред. проф.
Бања Лука, 2011.
САДРЖАЈ
САДРЖАЈ.................................................................................................................................2 1. УВОД.........................................................................................................................................3 2. ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА.................................................................................................4 3.ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА...........................................................................................................4 4. ПОЈМОВИ СПОРТА И ПОЛИТИКЕ.....................................................................................5 4.1. Спорт..................................................................................................................................5 4.1.1. Спорт као феномен.................................................................................................6 4.2. Политика...........................................................................................................................7 5. ПОЛИТИЧКА (ЗЛО)УПОТРЕБА СПОРТА КРОЗ ИСТОРИЈУ.........................................8 6. ПОЛИТИЧКА (ЗЛО)УПОТРЕБА САВРЕМЕНОГ СПОРТА............................................10 6.1 Политичка промоција кроз спорт...................................................................................10 6.2 Политички притисци кроз спорт....................................................................................16 6.2.1 Колективни политички притисак..........................................................................16 6.2.2 Појединачни политички притисак........................................................................18 6.3 Спорт као сигурносни вентил........................................................................................19 7. ЗАКЉУЧАК...........................................................................................................................21 ЛИТЕРАТУРА.......................................................................................................................23
2
1. УВОД Кроз историју много пута се чула тврдња да ''спорт нема везе са политиком''. Чини се да је та теза стара колико и спорт (Симоновић, 1995, 157). Сведоци смо, међутим, да је то једна велика неистина и заблуда, и да је политика толико продрла у све сфере спорта да вероватно без политике, данас, не би било ни самог спорта. Колико је апсурдна та тврдња види се и у томе да је и сам барон Пјер де Кубертен, по многима ''отац'' модерних олимпијских игара, у спорту видео идеално средство са којим је требало да се обезбеди стабилан развој тадашњих политичких система (Симоновић,1995, 161). Политика и спорт се међусобно преплићу на различитим нивоима. Давно су владајући државни режими препознали огромни потенцијал спорта као ''опијума за народ''. Неки истраживачи говоре о неутралности спорта у свему томе, уочавајући при том да сам спорт није заинтересован за политику, већ искључиво обрнуто. За оно што се дешава око спорта није крив спорт већ разни државни системи који га злоупотребљавају због, како то они воле да кажу, ''виших интереса''. Битно је приметити и да je у разним срединама, без обзира на разне идеологије одређених политика, карактеристично да сви желе да користе спорт за промоцију својих циљева. За постизање тих циљева политика има у виду, пре свега, врхунска спортска такмичења и професионални спорт који се све више идеализује и око кога се стварају бројне организације које обрћу огромне своте новца. Разна спортска такмичења или спектакли, како их зову, организују се углавном са истим циљем, да би људи заборавили своју, углавном тужну, свакодневницу, односно да би се њихова масовна енергија усмерила на подручја која не могу да нашкоде одређеном политичком систему. За владајуће структуре, спорт je једно од главних средстава и начина за подизање националних и патриотских осећања, подстичући масовне психозе. Због свега тога државе улажу огромна материјална средства у спорт и спортска дешавања и тако најдиректније управљају смером развоја спорта и сврхом његовог коришћења. Многим државама или етничким заједницама које су се осамосталиле и стекле независност, управо је спорт један од основних путева интеграције у међународну заједницу, док оне супериорније - у њему траже потврду своје моћи и интереса. Као што се може видети, спорт, као појава, поред 3
свих својих добара које носи самим постојањем, представља врло моћан инструмент у рукама политике и зато се негује у сваком друштву, без обзира на националност, веру, идеологију и друге разлике.
2. ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА
Савремени спорт је у великој кризи идентитета. Предмет истраживања рада је проблем са којим се, у данашње време, спорт свакодневно суочава. Проблем се огледа у томе да владајуће структуре и светски моћници, све масовније (зло)употребљавају спорт и спортске манифестације зарад остварења личних интереса који, свакако, немају везе са спортом. Предмет истраживања су начини и методе које политичке структуре користе за манипулисање спортом и спортистима. Различити примери се дешавали кроз историју, и они најбоље показују механизме који се користе у те сврхе.
3. ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА
Циљ истраживања је указивање на проблем (зло)употребе спорта у политичке сврхе. Намера рада је објашњење модела и образаца које користе владајуће структуре како би спорт ставиле под своју контролу и даље га (зло)употребљавале са циљем политичке промоције, вршења политичког притиска или пак коришћења спорта у сврху такозваног 'сигурносног вентила'. Кроз примере покаѕана је повезаност политике са бројним негативним стварима које се дешавају у спорту. Циљ рада је указивање на проблем и покушај да се дође до решења, како би се овај проблем, ако не решио, онда бар свео на минимум.
4
4. ПОЈМОВИ СПОРТА И ПОЛИТИКЕ 4.1. Спорт Први појам који је, ради бољег схватања проблема који се истражује, потребно ближе објаснити је појам спорта. Спорт је реч латинског порекла (disportо – разносити, скренути мисли на другу страну...). У старом енглеском језику, реч ''sport'' у преводу значи игра, кретати се ради уживања, сва телесна вежбања у природи итд. Прве трагове спорта налазимо у надметањима која су се одржавала у старој Грчкој, где је у основи био агонизам као и жеља за победом и славом. Спорт за какав знамо у данашње време, своје основе добија почетком 19. века у Енглеској. Упоредо са развијањем друштва, производње и свог економско – политичког утицаја, аристократија је тежила да унапреди своје здравствено стање и развије одређене способности. Тада се јављају прве добровољне организације за физичко васпитање под називом ''Gentlemen sport'', односно ''спорт отменог човека''. Временом, спорт све више упражњавају и припадници радничке класе и организују своја спортска друштва и клубове, са жељом за развијањем класне свести. Касније се спорт из Енглеске проширио по целом свету, добијајући различите карактеристике и значења у зависности од друштва у коме се упражњава, а посебно због разних људи, који теже да помоћу њега остваре различите циљеве (Лескошек, 1971,81-82). Различитост у погледу циљева бављењем спортом и схватања спорта огледа се и у великом броју дефиниција спорта. Ево неких примера: „Спорт је игра, шала, проводња у слободној природи, нарочито сва она телесна вежбања за које су потребни снага, смелост, издржљивост, окретност и умешност.“ (Милан Вујаклија) „Спорт у ширем смислу је омиљена психофизичка активност човека у слободном времену, којој се посвећујемо из радости и због физичко васпитних користи. У ужем смислу, спорт је такмичарско учествовање.“ (Драго Улага) 5
„Спорт је добровољни и уобичајени култ интензивног мишићног вежбања заснован на жељи за напретком који може да иде до ризика“. (Пјер де Кубертен) „Спорт је организован систем телесног вежбања, агонистичког карактера, којим се тежи усавршавању личности ради постизања максималних спортских резултата.“ „Спорт је подручје физичке културе у чијој основи је агонистика, такмичење. (Ненад Живанивић) „Спорт је активност која се карактерише разноврсношћу психичких доживљаја заснованих на борби, такмичењу.“ (Јанко Лескошек)
4.1.1. Спорт као феномен „Спорт је људска и друштвена творевина. Спорт има своје организационе институције које, рекло би се, делују потпуно самостално. Па ипак, спорт не може да се одвоји од друштва, од његове директне зависности у организационом и сваком другом погледу.“ (Шоше, 2004, 31) Када се говори о спорту као феномену, треба се имати у виду да је он вишедимензионални и сложен феномен. Он је ушао у све поре друштвеног живота: у начин облачења, понашања итд. Друштвени систем се састоји из одређених подсистема (образовни, културни, економски, политички итд.), и спорт је делимично садржан у сваком од њих (Куљић и Коковић, 2009, 267-268). Гледано са политичког аспекта спорта, он се посматра као средство политике. Спорт је све више у служби одређене идеологије и државних интереса, а политичке структуре некада пресудно утичу на карактер и уобличавање спорта. „Снага спорта лежи у његовој великој могућности да покрене појединца и масу. Због тога је и могуће разумети феномен – да је телесно вежбање, подстакнуто спортским надметањем са самим собом и идејом антропоцентризма, у стању да у једном часу, у једном дану покрене лавину од 30 милиона људских жеља – да телесном кретњом – вежбом помогну оне којима је помоћ потребна. Таква снага људског покрета, снажнија од свих политичких говора, представља квалитет који до сада није био познат (Живановић, 2000, 266).“
6
Управо овај феномен и моћ окупљања и уједињавања маса зарад неког циља су пресудни, ако се уопште и поставља питање које интересе политика има у спорту.
4.2. Политика Појашњавање политике, као појма, потребно је како би се боље схватили њени општи циљеви и интереси јер се они односе и на спорт. Према Љубомиру Тадићу: „Политика – (грчки, πολιτική) је, изворно, вештина управљања градом – државом (полисом), вештина владања државом и успостављање односа према другим државама. Политика се односи на рад државних органа (у наше време: парламента и владе), али и на делатност појединца > политичких странака или удружења са циљем да се изврши утицај на грађане у сврху задовољавања одређених интереса. Политика подразумева, нарочито у наше време, оно што се обично назива 'водити политику'. У том значењу политика је вештина одмеравања односа средстава и циљева у одређеном маневарском простору, било да је реч о унутрашњој или спољашњој, односно међународној политици. Политикологија је утврдила да политичка власт није ограничена само на институције државе и њене органе, већ припада свакој групи или организацији која може ефикасно да делује унутар одређеног политичког поретка у стварању политичке воље и да тако утиче на доношење политичких одлука. Политизација изражава претерано уношење елемената политике у друштво. Она говори о подгрејаности политичке атмосфере у друштву и симболизује или, бар наговештава пораст политичко – идеолошких спорова и сукоб.“ (Тадић, 1966, 158-164) У овим реченицама је објашњена природа политике и њеног односа према свим друштвеним организацијама и институцијама, па тако и спортским.
7
5. ПОЛИТИЧКА (ЗЛО)УПОТРЕБА СПОРТА И ИГРЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ
Спорт је одувек био омиљено и популарно ''оружје'' власти. Бројни примери кроз историју, па чак и из далеке прошлости, сведоче о чврстој вези спорта и политике. Одувек се схватала велика моћ спорта, и због тога користила у различите сврхе. У античкој Грчкој су се организовале панхеленске игре, које су биле агонистичког карактера, са циљем да се стимулише омладина да вежба. Значај ових игара је био вишеструк. Стари Грци су схватали да само здрава и снажна војске може бити корисна у ратним походима, а за то је, наравно, било потребно свакодневно физичко вежбање. Истицање и слављење победника игара, као хероја, је био још једана стимуланс за то. Један од разлога за организацију панхеленских игара је и својеврсна забава за људе уз јело и пиће, а самим тим и одређена контрола истих. За време трајања олимпијске године, сви ратни сукоби су били прекидани и тако је скоро годину дана владао мир, који је имао велики значај за просперитет грчких држава. Такве масовне манифестације су се користиле и за промоцију и ширење филозофских и политичких идеја владара тог времена. (Живановић, 2000, 102-118) У Риму, где се рад и физичко вежбање сматрало за срамоту, игре нису имале стимулативни значај, у смислу вежбања омладине. Римски владари су игре више користили као важно политичко средство за придобијање широких народних маса, што најбоље описује крилатица ''panem et circenses'' (Хлеба и игара). Због тога су се, у то време, градили велики објекти, као што је Циркус Максимус, који је могао да прими чак 300.000 гледалаца. Све ове игре у Риму служиле су за смиривање социјалних немира, и због тога су игре 354. н.е. трајале чак 175 дана, а за време гледања целодневних програма, гледаоци су добијали храну и пиће. Исту позадину су имале и гладијаторске борбе, које су се одржавале у амфитеатрима од којих је најпознатији Колосеум са капацитетом од 80.000 гледалаца. 8
Поред ових игара, Корнелије Сула (80. г.п.н.е.) и Јулије Цезар (46. г.п.н.е.) су покушали да пренесу олимпијске игре из Олимпије у Рим, са циљем да се промени однос Римљана према физичком вежбању. Овај покушај представља још један покушај политичког утицаја на друштво кроз спорт и спортске манифестације. Са појавом хришћанства настаје стагнација у развоју спорта и физичког вежбања. Црква је спортска надметања и физичко вежбање сматрала за јерес, јер је пропагирала скромност у сваком погледу. Такве околности су довеле до укидања олимпијских игара, одлуком Теодосија I 394. године, а сви спортски објекти су затворени 529. године за време владавине Јустинијана II. (Шиљак, 2007, 73-77) У средњем веку, када је на државну власт велики утицај имала црква, спорт и све врсте надметања су били спутавани, јер су одвлачили мисли од бога како се тада пропагирало. Један од ретких видова надметања у то време су били витешки турнири, и они су били организовани са циљем да би се за време мира одржавала борбена спремност витезова. Ови примери који су се дешавали кроз историју доказују тезу да је ''све већ измишљено'' и да се ''све понавља'' на неки нови начин, и само се прилагођава на савремене друштвене системе и прилике.
9
6. ПОЛИТИЧКА (ЗЛО)УПОТРЕБА САВРЕМЕНОГ СПОРТА На основу свега поменутог закључујемо да постоје бројни начини коришћења спорта у полититичке сврхе, али могуће је издвојити неколико основних које треба поменути. Начин на који ће се спорт искористити и који ће се механизми користити у сврху политике зависи од тренутних интереса државних структура. Навешћемо неколико типичних примера интересних задирања политике у спорт.
6.1. Политичка промоција кроз спорт Спортска такмичења би требало да представљају место где сваки спортиста долази да покуша да свој труд и мукотрпне тренинге крунише неким одличјем. Спортиста би тако требало да добије личну сатисфакцију за даљи рад и усавршавање себе до врхунских нивоа. Нажалост, у овом нашем суровом свету, спортиста и његови резултати су постали само још једно оруђе у рукама политике за личну промоцију неких људи, идеологија, нација, или политичких система. Од спортиста и тренера се чак захтева освајање што више медаља, јер је број медаља, како политичари схватају, оличење супериорности једне нације, а самим тим и тренутног државног система. ''Тако се спортско надметање, различитих екипа или појединаца, претвара у надметање различитих идеолошких система, које они на неки начин представљају'' (Живановић, 2000, 319). Због тога велике
и
развијене земље улажу велика материјална средства и форсирају развој индивидуалних спортова (атлетика, гимнастика, пливање...), јер ови спортови доносе највише медаља. „За малу земљу спортиста постаје херој и оличење нације, док се у развијеним земљама сматра обичним производом.“ (Куљић и Коковић, 2009, 311) Ако гледамо уназад кроз историју, много је примера када су се велика спортска такмичења користила за промоцију политичких идеологија. Један од најдрастичнијих случајева су XI Олимпијске игре у Берлину 1936. године. Тада владајућа, Национал -социјалистичка партија на челу са Адолфом Хитлером
је намеравала да искористи 10
Олимпијске игре као полигон за промоцију нацистичког режима и демонстрацију „аријевске супериорности“ над остатком света. Из тог разлога се организацији ових олимпијских игара приступало на, до тада, невиђеном нивоу. Сви државни системи су били у служби организације олимпијских игара. Огромна материјална средства су уложена у инфраструктуру, изграђен је стадион капацитета 110.000 места, хала за 20.000 гледалаца, покривено пливалиште и још много тога. Потрудили су се и да окупе 4.066 такмичара из 49 земаља учесница, што је до тада највећи број учесника у историји олимпијских игара. Колико је то, за тадашње време, био импозантан број такмичара најбоље говори да је на X олимпијским играма у Лос Анђелесу било 1.408 такмичара. (Живановић, 2000, 348) Све наведено је имало само један циљ - да се свету прикаже немачка (аријевска) економска и градитељска надмоћ над осталим нацијама и расама. Циљ организовања олимпијских игара у Берлину осликавају речи Карла Дима, генералног секретара Организационог комитета олимпијских игара и једног од главних идеолога нацистичког спорта: “Ми хоћемо светске игре, јер хоћемо да покажемо свету шта можемо”! И сам Адолф Хитлер је показао праву природу олимпијских игара у Берлину када је, и поред своје најаве да ће игре понудити свету “слику једне мирољубиве Немачке”, одбио да се пружи руку Џесију Овенсу, америчком шампиону у атлетици, због тога што је био Афро – Американац. (Симоновић,1994, 25)
Адолф Хитлер на отварању Олимпијских игара у Берлину 1936. године
11
У новије време, не могу a да се не помену и XXIX Олимпијске игре одржане 2008. године у Пекингу. О томе колико је комунистичком режиму у Кини било стало да остави добру слику о себи и својој политичкој идеологији у свету, говоре невероватни подаци о утрошеним материјалним средствима на инфраструктуру и организацију игара. Олимпијске игре у Пекингу обориле су апсолутно све рекорде, а уједно су биле најмасовније и најскупље у историји олимпијских игара. Сам податак да је Кина на организацију игара потрошила 43 милијарди долара, а да су претходне игре у Атини коштале “само” осам милијарди, довољно говори о жељи најмногољудније земље на свету да задиви све. Ево неких бројки које на прави начин говоре о тежњи Кине да олимпијске игре у Пекингу у свему надмаше досадашње олимпијске игре: - 43 милијарде долара је коштала организација - 11.028 спортиста учествовало је у 302 дисциплине, односно 28 спортова - 37 затворених и отворених борилишта је коришћено за такмичења - 400.000 квадратних метара стамбеног простора имало је Олимпијско село - 1,5 милона волонтера је било ангажовано у организацији - 10 милијарди долара уложила је Кина у припрему својих спортиста - 4 милијарде људи преко телевизије је посматрало отварање игара - 21.000 акредитованих новинара и фоторепортера пратило је такмичења - 270 шефова држава и министара присуствовало је церемонији отварања - 302 златне медаље подељене су на такмичењима - 51 златну медаљу освојила је Кина - 65.000 старих аутобуса и такси возила уклоњено је са улица Пекинга Игре су биле перфектно организоване, водило се рачуна о најситнијим детаљима о чему говори податак да је од милион и по волонтера чак милион било у такозваној “шпијунској служби”, и имали су задатак да и најмању неправилност пријаве полицији или надлежним органима (преузето са: http://en.beijing2008.cn/). Такође је занимљив и податак да је држава уклонила 65 хиљада старих аутобуса и такси возила са улица Пекинга, да би се прикрило сиромаштво и ружна слика од хиљаде гостију из целог света. И у овом случају се види жеља за промоцијом једног политичког система и доказивањем економске моћи
12
користећи најмасовније спортско такмичење као полигон за остварење својих циљева. Као што се може видети, огроман новац је потрошен на припреме кинеских спортиста. Самим тим је извршен велики притисак и на саме спортисте и тренере за освајање што више медаља, као доказ о супериорности њиховог народа и, између осталог, друштвеног система. На крају су сва та уложена средства и политички притисци постигли свој циљ јер је Кина освојила највише златних медаља на олимпијским играма – од стотину освојених медаља, чак педест и једна је била златна. Не може се изоставити ни типичан пример личне промоције политичара, који је нама близак, и временски и просторно. Наиме, финале Дејвис купа 2010. године одиграно је у Београду, у београдској “Арени”, између најбољих селекција Србије и Француске. У сада већ историјском финалу, Србија је победила селекцију Француске са три према два, и постала шампион света у тенису. На овај изузетан успех српских тенисера, помало баца сенку често приказивање председника Србије и министара државне Владе у кадру током целог телевизијског преноса, а нарочито током прославе победе по завршетку меча. Чак се и данима након меча, у медијима подједнако давало простора великој победи тенисера и бодрењу државног врха. Шаблон писања медија тих дана може се видети и у овом тексту: “На финалу Дејвис купа у београдској “Арени”, нашим тенисерима подршку су пружили председник Србије Борис Тадић, али и неколико министара. Политички врх није успео да обузда емоције када је наш први тенисер Новак Ђоковић, извојевао победу над
Најчешћи кадрови за време ТВ преноса финала Дејвис купа 2010. године
Гаелом Монфисом, а Србија изједначила на 2:2 против Француза. Са навијачким шалом у рукама, председник Тадић је смирено изражавао своје емоције, што није пошло за руком 13
вицепремијеру Божидару Ђелићу, који је, чврсто држећи заставу, гласно навијао. Гласном скандирању и навијању придружио се и председник пред крај одлучујућег меча који је играо Виктор Троицки. Одушевљење Ђоковићевим бравурама није могао да прикрије ни Оливер Дулић, министар за екологију и заштиту животне средине, који је упућивао срдачне аплаузе из првих редова.” (прузето са: http://www.vesti-online.com /Vesti/Srbija/ 101816/Kako-je-Tadic-bodrio- tenisere) Оваквим и сличним текстовима су били преплављени медији након завршетка такмичења, па се може рећи да су прави хероји ове победе, наши тенисери, само искоришћени за личну промоцију владајућих гарнитура. Један од најупечатљивијих примера о томе колико спорт може да допринесе популарности једног политичара, јесте дугогодишњи председник фудбалског клуба Милан, Силвио Берлускони, који је захваљујући успесима свога клуба у 'најважнијој споредној ствари на свету', постао 78. италијански премијер. Наравно, корист од тога је имао и клуб који је, са њим на челу, освојио пет од својих седам титула првака Европе. Још један од типова политичке промоције, користећи спорт за то, је промоција проблема једног народа. За овакав вид промоције користе се искључиво велика међународна такмичења, како би цео свет био упознат са проблемом. Нажалост, из праксе је познато да се такве акције углавном завршавају сурово трагично и у крви спортиста. XX Олимпијске игре, одржане у Минхену 1972. године, послужиле су члановима палестинске екстремистичке организације ''Црни септембар'', као полигон за решавање проблема свога народа. У зору, 5. септембра, напали су павиљон у олимпијском селу у коме су били смештени изреалски спортисти. У том нападу погинула су два члана изреалске репрезентације, а њих девет је заробљено. Екстремисти су у преговорима захтевали пуштање већег броја Палестинаца из израелских затвора као и авион за напуштање Немачке. Након целодневних преговора, на војном аеродрому, уследио је сукоб екстремиста и полиције у коме је погинуло девет израелских спортиста и тренера, четворо нападача и један немачки полицајац. Цео свет је чуо за проблеме Палестинаца, али је ефекат те акције био сасвим супротан. Дошло је до колективног осуђивања суровог чина једне екстрмистичке политике у коме су погинули невини спортисти. (Живановић, 2000, 350-351) На 27. Купу Афричких нација, одржаног 2010 године у Анголи, нападнут је аутобус са фудбалерима Тогоа, у коме је погинуо возач аутобуса а девет чланова делегације је 14
повређено укључујући и двојицу фудбалера. Напад се догодио на граници између Анголе и Конгоа, у провинцији Кабинде, где од 1975. године често делују сепаратисти који желе независност од Анголе. Након напада, фудбалска репрезентација Тогоа је напустила такмичење, а за такав потез је, и поред трагедије која им се догодила, суспендована са наредна два Купа афричких нација. (преузето са: http://sport.blic.rs/Fudbal//170830/Izresetanautobus-reprezentacije-Togoa-jedna-osoba-poginula) Ово су, наравно, само неки од најупечатљивијх примера коришћења спорта у промотивне сврхе разним политичким идеологијама. Често су те акције толико екстремне да се завршавају трагичним исходом. Види се, из примера, да је политика на различитим нивоима заинтересована за спорт, али је симптоматично да се за промоцију користе искључиво велика спортска такмичења, углавном међународног карактера. “Спорт је рат пријатељским оружјем’, јесте дефиниција која објашњава и овакав начин коришћења спорта и спортиста. Јер, победом на спортском терену, пажљиво одабраним новинским приказима, трансформише се у победу одређеног владајућег система. Спортска победа се представља као идеолошка победа. Због тога се, све чешће, после победе на великим међународним такмичењима спортистима дотурају националне заставе којима они машу и отпоздрављају публици. Тада то више није победа спортисте већ победа нације коју тај спортиста представља. Спортиста је тако сведен на средство у служби, у овом случају, својој нацији. У свему овоме, сасвим (не)нормално, спортисти су једино извршиоци одређеног програма планираног у кабинетима владајућих идеологија које, улазећи у рат 'пријатељским оружјем', желе да прикажу и докажу своју супериорност. О спортистима и спортским надметањима, односно спортској игри, размишља се само онако и онолико колико је потребно да се стигне до жељеног циља – победе 'пријатељским оружјем', ради показивања сопствене (идеолошке) премоћи.“ (Живановић, 2000, 320)
15
6.2. Политички притисци кроз спорт Из досадашње праксе види се да је коришћење спорта за постизање политичких циљева једно од оружја политичара које се масовно користи, без обзира на националне и идеолошке разлике. Један од најатрактивнијих начина је и употреба спорта за вршење политичког притиска. Нажалост, због овакве злоупотребе у политичке сврхе, највише испаштају сам спорт и спортисти, које најчешће нико и не пита да ли желе да буду коришћени као инструмент у борби за 'више циљеве'. Суштина је у томе да велика спортска такмичења, преко медија, прати огроман број људи из различитих друштвених слојева, и управо због тога су те манифестације идеалан полигон за такозвани 'рат без проливања крви'. У том конфликту увек постоји страна која врши притисак, представљајући себе као страну која се бори за одређену правду и права, и страну над којом се врши притисак, која је представљена да врши неку неправду и укида права другима. У зависности од интереса политичких система који желе да искористе спорт за политички притисак то се може радити колективно и појединачно. (Живановић, 2000).
6.2.1. Колективни политички притисак
Колективни притисак се користи када су циљеви шири и у интересу су већег броја земаља, и такав притисак је веома ефикасан. Иако постоји много примера када су се спортска такмичења користила за постизање политичког притиска, навешћемо неколико најдрастичнијих да би се боље разумео овај велики проблем са којим се спорт често суочава. XXII Олимпијске игре су одржане у Москви 1980. године. Ове игре остаће упамћене по одлуци земаља, такозваног 'западног блока', да бојкотују Игре због неслагања са полититиком и идеологијом земаља 'источног блока'. Бојкоту су се прикључиле 64 земље. Америчким спортистима било је забрањено учествовање, док су неке земље допустиле својим спортистима да се такмиче, али као појединци, под заставом олимпијских игара. Одмазда за овакав потез земаља 'западног блока' уследио је већ на 16
следећим олимпијским играма 1984. године у Лос Анђелесу. Наиме, овај пут су политички режими, такозваног 'источног блока' који је се састојао од 14 земаља, одлучили да бојкотују Олимпијаду у Лос Анђелесу. Занимљиво је то да, иако се ради о спортском такмичењу, спортисте земаља чији политички врх је одлучио да бојкотује олимпијаду, нико није питао да ли желе да учествују или подржавају њихове ставове. Политичари нису марили за године тешких припрема и тренинга спортисте за највеће такмичење на свету, већ су сматрали да су циљеви њихове политике најважнији. Спортисти су морали да прихвате одлуку политичара своје земље, без обзира на своје жеље и циљеве чије су остварење чекали можда и цео свој живот. Зато су медији, и код једних и код других, врло вешто и упорно користили ове бојкоте за пропаганду и промоцију својих политичких налогодаваца и финансијера. У овим дешавањима може се видети пример ограниченог колективног политичког притиска. Још један пример коришћења спорта за политички притисак догодио се на овим просторима. У овом случају, реч је о колективном политичком притиску на једну земљу. Уједињене нације, 1992. године, уводе санкције тадашњој СРЈ, укључујући и спортске, што је значило да југословенски спортисти, клубови и репрезентација не могу да се такмиче на међународним такмичењима. Ова одлука директно је погодила стотине спортиста који
остали ускраћени за доказивање квалитета на међународном нивоу.
Типичан пример колико је спорт изгубио овом политичком одлуком, је то шта се десило фудбалерима тадашње репрезентације. Бранко Булатовић, тадашњи генерални секретар Фудбалског савеза Југославије, говори о овим догађајима : „У сезони 1991/92 лигу, а самим тим и ФСЈ, напуштају Хрвати и Словенци. Остају лигаши из БиХ и Македоније, али и они априла 1992. године иступају и то је био комплетан крај оне фудбалске организације. Репрезентација још игра квалификације за ЕП у Шведској, али без Хрвата и Словенаца. Када сам дошао на дужност, остале су нам још две квалификационе утакмице, против Фарских острва у Ландскрони (2:0) и истим резултатом тријумфовали смо против Аустрије у Бечу и пласирали се на ЕП. И поред иступања Словеније за плаве су играли момци из 'дежеле', Новак и Миланич. Нико није могао да претпостави шта ће се плавима догодити. Догодило се нешто што је била ноћна мора која ме је још дуго прогањала чак и у сну. Одлазимо у Шведску, а онда страшна игра светских моћника. Тог 30. маја 1992. године стигла је одлука УН да је Југославија под 17
санкцијама, укључујући и спортске, и да не може учествовати на ЕП за које се изборила у спортском надметању. Шок, неверица, беспомоћ, осећања која су се смењивала, али и поред свих наших напора и интервенција председника Миљанића, ништа се није могло учинити. Многи од челника европске куће фудбала нису смели да нас погледају у очи. А имали смо репрезентацију за сам врх. Данска, која нас је заменила, освојила је титулу. Деликатан тренутак за све нас. Као да се све срушило. Године које долазе су сурогат. Имамо првенство, али смо потпуно изоловани. У тим годинама, можда и најтеже, било је самим спортистима, посебно фудбалерима. Имали смо фантастичан тим, фантастичну генерацију која је могла много да постигне. Нажалост, време је неумитно 'цурило'. Ван света! То је најтежи период у мојој каријери, то време изолације... За мене је највеће разочарење што нас нису пустили да играмо квалификације за ЕП у Енглеској. Колико смо само времена, енергије и утицаја утрошили како би смо доказали УЕФА да ће нам санкције бити скинуте и да можемо у квалификације. УН су нам скинуле санкције прво за сто дана, па после поново. Дакле, могли су да нас пусте да играмо. Али нису! Сада, из ове перспективе, ја их разумем. Нису желели да нас пусте јер је постојала могућност да нам се санкције не укину па би онда морали да трже нову селекцију. Али тада смо били убеђени да смо ми у праву и генерално сам био дубоко разочаран крутим ставом УЕФА, јер нису показали ни трунке добре воље....“ (прузето са: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/05/13/srpski/S02051201.shtml)
6.2.2. Појединачни политички притисак Много је оваквих примера било тих година где су спортисти, и сам спорт, били жртве светске политике. У исто време, на овим просторима, имамо и примере појединачног вршења политичког притиска неких држава, због остварења ограничених личних политичких интереса. Неке државе су поново искористиле спорт и спортисте за остварење својих политичких интереса и циљева. Прво је Словенија, а затим и Хрватска, иступила из свих спортских савеза тадашње СФРЈ, и забраниле су својим спортистима наступање за југословенску репрезентацију. Притисци државних врхова тих земаља на своје спортисте су били толико јаки, да су неки спортисти чак добијали претње смрћу уколико се оглуше о ову одлуку политичара. Један од њих је и Роберт Просинечки, тада млади фудбалер Реала 18
из Мадрида. Он, иако је био дете из мешовитог хрватско – српског брака, и играч шпанског клуба, није смео да игра за југословенску репрезентацију. Хрватски екстремисти су му поручили да ће бити убијен ако то уради. У то време он није играо ни за свој клуб, јер вероватно је тешко могао да се носи са притиском, жеље да игра за репрезентацију и претњи које је добијао. Колику су политичку позадину имали спортски догађаји на овим просторима у то време, говори и податак да је америчка телевизијска мрежа ''CNN'', фудбалску утакмицу, између Динама из Загреба и београдске Црвене Звезда одиграну 13. маја 1990. године на Максимиру, сврстала међу пет утакмица које су промениле свет! Америчка телевизија закључује како је прекинута утакмица била увод у рат који је буктао наколико година на овим просторима. (преузето са: http://www.vecernjenovosti.info/vesti/sport.72.html:314551CNN-Mec-Dinamo--Zvezda-medju-pet-koji-su-promenili-svet) Овај начин политичке борбе и притисака за остварење личних интереса политичких врхова неких земаља, најпривлачнији је због великог публицитета у медијима који спорт изазива, јер је за спорт заинтересован огроман број људи из различитих слојева друштва, који су такође и гласачи, а и потенцијални борци за интересе политичара. На крају, као што се много пута до сада показало, највећи губитници у тим политичким играма су увек само спорт и спортисти.
6.3. Спорт као сигурносни вентил Још једна, у данашње време можда и најбитнија, (зло)употреба спорта, за политичке структуре (без обзира на идеологију, националност, веру итд), је коришћење спорта као идеалног 'сигурносног вентила' за нагомилано незадовољство једног друштва. Познато је да спорт има утицаја на стил живљења већег броја људи, идентитет, обрасце понашања итд. За политичке системе је најважније да спорт и спортске манифестације привлаче пажњу маса, и тако им омогућују да преко њих стварају механизме за усмеравање друштвене агресивности и незадовољства. Идеја да се спорт користи у ове сврхе, настала је још у првој половини 19. века у Енглеској. Циљ је био интеграција радничке класе у тадашњи друштвени поредак, односно контролисање радника у нерадном времену, и каналисање њиховог незадовољства, након што су радници, после упорне борбе, изборили 19
краће радно време, а самим тим више слободног времена (Симоновић, 1995, ). И данас, владајући системи користе спорт у исте сврхе само је тај механизам организован на много већем нивоу. Зато се огромне суме новца улажу у градњу великих стадиона, хала, и у развој спортова који су најпривлачнији за масе. Након тога, кроз добро разарађене механизме друштвена енергија се усмерава на ствари нешкодљиве по владајући систем. Због тога је на стадионима дозвољено понашање које одступа од норме у свакодневном, животу. У овој манипулацији масама, на спортским догађајима, посебну улогу имају организоване навијачке групе. На спортским такмичењима, где је атмосфера сама по себи специфична, публика је највећим делом састављена од појединаца који врло лако прихватају образац понашања навијачких група, чије вође су у служби политичких група и других интересних структура. На тај начин маса се ставља под контролу политичара, и несвесно прихватају њихову идеологију и учествују у остварењу њихових циљева. Карактеристичан пример такве манипулације је звиждање химнама свих страних земаља на међународним утакмицама у нашој земљи. Вероватно деведесет посто људи који се налазе на стадиону и не зна зашто то ради, већ само прихвата понашање одређених група навијача, које су најчешће у служби неких интересних група којима такво понашање одговара. Дакле, манипулација навијачима је постала пракса са циљем да се подстакне политичка акција. Спорт и спортска такмичења људима дају могућност да се остваре као припадници одређене групе, заједнице, нације, јер је најчешће такав вид самопотврђивања, тих људи, једини могући, у ономе што се сматра да је на неки начин друштвено значајно. Због еуфорија и психоза које спорт као феномен изазива, он има једну од најбитнијих улога у политичком спречавању масе у проналажењу свог места у друштву. Политици је врло лако да, због свих ових особина друштва, искористи спорт као такозвани 'сигурносни вентил' и каналише негативну друштвену енергију, која би могла да ескалира у жељу за променама, у смеру који је безопасан за владајући систем.
20
7. ЗАКЉУЧАК Спорт, под одређеним друштвеним околностима, може да постане област са великим могућностима злоупотребе од стране политичког фактора. Тако да спорт више није идеолошко неутралана појава, већ је врло употребљив, а и коришћен за разне врсте политичких и друштвених манипулација. Симптоматично је да спорт за остварење својих интереса користе све владајуће структуре, без обзира на природу њихових идеологија, нацију, веру итд. Савремени спорт и спортске манифестације, скоро увек поседују неку политичку позадину и пракса показује да је политички утицај врло снажан, често и пресудан, у спорту. Спорт је одувек био омиљено и популарно ''оружје'' власти. Примери који су се понављли кроз историју доказују тезу да је ''све већ измишљено'' и да се ''све понавља'' на неки нови начин, само се прилагођава на тренутне друштвене системе и прилике. Политичке структуре, преко власти и финансијске подршке, свесно и смишљено усмеравају у ком правцу ће се развијати спорт. Наравно, тај правац развоја одређују тренутни интереси владајућих структура. Спорт се користи за промоцију и остварење политичких интереса на свим нивоима, почев од међународних односа, преко државних и регионалних, па све до односа у локалним заједницама. Спортска дешавања, као и друге јавне манифестације увек привлаче бројну публику и одлично су медијски промовисана. Често се, због ектремног приступа промоције своје политике и проблема, дешавају и инциденти са тргичним исходом. Владајућим политичким структурама, дешавања у спорту и око њега су идеалан полигон за манипулацију масама, јер спорт као активност и спектакл има огроман утицај на живот, стил живљења, идентитет, начин понашања и одређивања моралних вредности већег броја људи, који су и потенцијални гласачи на изборима. Таквим утицајем на људе, они себи обезбеђују опстанак на власти и поред свих недостатака које има њихова политика. Људима се скреће пажња са правих проблема и правих криваца за такво стање у друштву, и преко спорта и спортских манифестација им се, у режираној представи и контролисаним условима, обезбеђује својеврстан 'издувни вентил' за нагомилано незадовољство. 21
Колико је све то постало озбиљно и узело маха, говори и чињеница да се у управним одборима већине наших клубова, налазе политички активни људи, који кроз активности у клубу, отворено заступају интересе своје политичке групације. Да би се спорт заштитио од свих ових злоупотреба, на разне начине и са различитим циљевима, и остао идеолошки и политички неутрална појава, спортска друштва и клубови би требало бити финансијски независни и политички неутрални, а спортски радници школовани, стручни и такође политички неутрални, радећи само у интересу развоја спорта и свих младих људи којима је спорт важан део живота, и једини начин егзистенције.
22
ЛИТЕРАТУРА 1. Живановић, Н. (2000): Прилог епистемологији физичке културе. ''Паноптикум'', Ниш 2. Живановић, Н., Станковић, В., Ранђеловић, Н. и Павловић, П. (2010): Теорија физичке културе. ''Паноптикум'', Ниш 3. Коковић Д., Куљић, Р. (2009): Друштво и спорт. Социологија и социологија спорта.''Оld commerc'', Нови сад 4. ? (2010): Како је Тадић бодрио тенисере. Нађено 10.12.2010. на: http://www.vestionline.com/Vesti/Srbija/101816/Kako-je-Tadic-bodrio- tenisere 5. Лескошек, Ј. (1971): Теорија физичке културе. ''Партизан'', Београд 6. Симоновић, Љ. (1985): Професионализам и(ли) социјализам. Прилог развоју критичне мисли у спорту. ''Младост'', Београд 7. Симоновић, Љ. (1992): Олимпијска подвала божанског барона Пјер де Кубертена. ''Дечије новине'', Горњи Милановац 8. Симоновић, Љ. (1995): Спорт, капитализам, деструкција. ''Лорка'', Београд 9. Стојановић, С. (2002): Миљанић и ја нисмо дозволили да ФСЈ узурпирају СПС и ЈУЛ. Нађено 12.12.2010. на: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/05/13/srpski/S02051201.shtml 10. Тадић, Љ. (1966): Политиколошки лексикон. ''Завод за уџбенике и наставна средства'', Београд 11. The Official Website of the Beijing 2008 Olympic Games August 8-24, 2008.. Нађено: 15.12.2010. на: http://en.beijing2008.cn/ 23
12. ?, (2010): Убијен возач, девет повређених у нападу на аутобус Тогоа. Нађено 23.01.2011. на: http://sport.blic.rs/Fudbal//170830/Izresetan-autobus-reprezentacije-Togoajedna-osoba-poginula 13. ?, (2010): ''CNN'': Меч Динамо – Звезда међу пет који су променили свет. Нађено 23.01.2011.
на:
http://www.vecernjenovosti.info/vesti/sport.72.html:314551-CNN-Mec-
Dinamo--Zvezda-medju-pet-koji-su-promenili-svet) 14. Шиљак, В., (2007): Историја спорта. ''Факултет за менаџмент у спорту'' Универзитета Браћа Карић, Београд 15. Шоше, Х. (2004): Теорија спорта. ''Факултет спорта и тјелесног одгоја'', Сарајево 16. Шкорић, М., (?): Манипулисање навијачима од стране клубова и политичких структура. Нађено 12.12.2010 на: http://www.savremenisport.com/Publika_Manipulisanje_navijacima_u_sportu_od_strane_klubov a_i_politickih_struktura.html
24
