Materijalno i Procesno pravo . Gradjansko pravo je deo materijalnog prava, a Procesno pravo
sadrzi pravne norme kojima se uredjuje postupak za ostvarivanje prava priznatih gradjanskim pravom.
Gradjansko pravo, pravo, kao deo pravnog sistema: Skup pravnih normi kojima se regulisu subjektivna gradjanska prava. Gradj. pravo u obj. i subj. smislu: U obj – Grana privatnog prava koju cini skup pravnih normi kojima se uredjuju gradjanskopravni odnosi uspostavljeni medju ljudima, povodom stvari, cinidaba i imovine. U subj – Objektivnim pravom priznata ovlascenja (prerogative) subjektima prava da preduzimaju akte potrebne za zadovoljenje svojih interesa, imovinskih i neimovinskih. Gradjansko pravo kao pravna disciplina izucava gradjanskopravne norme, pojmove i institute koji cine gradjansko pravo kao deo pravnog sistema. sistema. Pravne discipline: Opsti deo gradjanskog prava (Statusno pravo) i Posebni deo (Stvarno, Obligaciono, Porodicno i Nasledno), kao i Medjunarodno privatno (nadgradnja nad gradjanskim) i pravne grane iz familije gradj. prava (gradj. prava u sirem smislu, odnosno pripadaju privatnom pravu): Privredno (trgovinsko), Pravo osiguranja, Radno, Autorsko i pronalazacko, socioloske i ekonomske nauke, Uporedno pravo, Materijalno i Procesno. Licna prava ne spadaju u gradjanska prava. Sistematika (klasifikacija): Razvrstavanje celokupne materije prema odredjenim kriterijumima. U gradj. pravu, postoji sistematika na Institucionu (Gajev sistem triparticije) i Pandektnu (Opsti i Posebni deo). Pravni sistem: Skup pravnih normi u jednom drustvu kojima se ostvaruje pravni poredak, odnosno drustvena drustvena kontrola podrzana fizickom fizickom prinudom drzave. Struktura pravnog sistema: Gradjanskopravne norm e koje regulisu jednu vrstu drustvenih odnosa cine gradjanskopravni institut (institute svojine, institute zaloge). Srodne gradjanskopravne grane (sastavljene od
srodnih institute, npr, stvarno pravo, obligaciono pravo) obrazuju gradjanskopravne oblasti (gradjanskopravna, (gradjanskopravna, krivicnopravna oblast). Najzad, gradjanskoravne oblasti i samostalne grane prava (Radno pravo, Upravno (Prekrsajno) cine cine pravni sistem. sistem. Veliki pravni sistemi : Evropsko-kontinentalni, Anglo-americki, Serijatsko (islamsko) pravo, Hindu pravo i Kinesko pravo. Odlike EK i AA pravnog sistema: EK – Civil Law: Familija prava nastala na nasledju grcke i rimske tradicije i kulture. Karakterise ga zakon kao osnovni izvor prava i opsta pravna norma 1
koja se primenjuje na neodredjen broj slucajeva. Gradjansko pravo je regulisano zakonima ili gradjanskim kodifikacijama. kodifikacijama. 3 pravna kruga EK sistema: romanski, germanski i skandinavski. skandinavski. AA – Common Law: Pravo koje vazi u vecini zemalja engleskog govornog podrucja. Nije se razvijalo
pod uticajem rimskog prava. Izvor prava je obicajno pravo koje se ispoljava u vidu sudskih odluka – odluka – precendenata. Precendent je tipicna sudska odluka (ili slucaj – slucaj – case) koja se primenjuje na sve kasnije slucajeve koji su isti ili isti u bitnim elementima. Stvarani su sudskim odlukama donosenim po opstem pravu. Podele unutar Evropsko-kontinentalnog sistema: Na Privatno pravo (Stvarno, Obligaciono, Nasledno, Trgovinsko, Autorko i pronalazacko) i Javno (Ustavno, Krivicno, Upravno); na Materijalno i Procesno... U mesovita prava spadaju: spadaju: Porodicno, Radno i Gradjansko procesno pravo. Odlike privatnog i javnog prava - Podela potice iz rimskog prava - Privatno : Odnosi se na zivot pojedinaca, karakteristican je princip autonomije volje. Pravni subjekti privatnog prava su pojedinci i njihova udruzenja. Dominira princip koordinacije. Cilj pravnih normi privatnog prava jeste zastita interesa pojedinaca. Privante interese stite: Gradjansko pravo, Trgovinsko, Pravo intelektualne svojine. Javno: Javno: Interesi koji se ticu drzave kao politicke organizacije. Pravni subjekti su drzava i njene organizacije, na jednoj, i pojedinci na drugoj strani. Dominira princip subordinacije. Cilj pravnih normi javnog prava jeste zastita javnih interesa. Javne interese stite: Ustavno, Upravno (Prekrsajno), Krivicno, Finansi jko jko pravo… Javni poredak: Skup pravnih principa kojima se regulise organizacija drzave i njenih organa i njime se stiti opsti interes . Pravni poredak: Skup pravnih normi cvrsto povezanih medju sobom, koje se ostvaruju u drustvenim odnosima medju ljudima, koji se ponasaju po njima. Pravni poredak obuhvata i pravni sistem i tumacenje prava. Skole: Glosatori i postglosatori, Skola elegantne jurisprudencije, Prirodnoprava skola, Istorijska pravna skola, Pozitivisticke skole. Unifikacija: Donosenje jedinstvenih pravila koja ce vaziti na teritoriji vise zemalja ili jedne zemlje. Harmonizacija: Uskladjivanje nacionalnih prava u okviru sire regionalne zajednice (EU). Vazniji gradjanski zakonici: Bavarski gradjanski zakonik (1756) – Codex Maximilianeus Bavaricus - prva kodifikacija gradjanskog prava u savremenom smislu, Pruski Landreht (1794), (1794), Francuski gradjanski zakonik – sa njim je otpoceo proces modernih kodifikacija gradjanskog prava (Code civil, 1804, podeljen u 36 delova, tradicionalna, troclana podela, delo je burzoaske revolucije), Austrijski gradjanski zakonik (1811, kratak zakonik, s velikom opstoscu pravnih pravila, uradjen kao udzbenik, sastoji se iz 1502 paragrafa), Srpski gradjanski zakonik (25. 2
marta 1844, skracena verzija Austrijskog gradjanskog zakona, sastoji se od 950 paragrafa), Opsti imovinski zakonik za Crnu Goru (1888, Bogisic je uveo narodne izraze), Nemacki gradjanski zakonik (1900, napusta tradicionalnu troclanu podelu, pun apstrakcija i naucnih konstrukcija), Svajcarski gradjanski zakonik (1912). Ostale gradjanske kodifikacije: Zakonik Ruske Sovjetske Federativne Socijalisticke Republike (1922), Grcki gradjanski zakonik (1940), Italijanski gradjanski zakonik (1942), Cehoslovacki gradjanski zakonik (1950 i 1964), Madjarski gradjanski zakonik (1959), Poljski gradjanski zakonik (1965), Rumusnki gradjanski zakonik (1864, od 1991 – Trgovacki zakon). Pravo Evropske unije - Komunitarni pravni sistem: Skup pravnih normi kojima se regulisu medjusobni odnosi u koje stupaju drzavljani i pravna lica koja imaju sediste u nekoj od drzava clanica, same clanice i njihovi organi. U okviru EU postoje 3 tipa pravnih sistema – Angloamericki (Engleska), Evropsko-kontinentalni
(zemlje kontinentalne Evrope) I mesoviti tip
(Skotska). Cilj EV jeste usaglasavanje domacih, nacionalnih zakona clanica, sa zakonima na nivou EU (harmonizacija) i stvaranje zajednickog, komunitarnog prava. Veliku ulogu u razvoju evropskog privatnog prava i harmonizaciji nacionalnih prava imaju Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i Sud pravde Evropskih zajednica u Luksemburgu. EU kreira razlicite Konvencije i Protokole, a clanice EU, kao i one koje tom clanstvu teze, duzne su da ih ratifikuju. 2 tipa pravnih normi: dispozitivne (zakupnina se placa sestomesecno, ako stranke ne ugovore drugacije) i imperativne (obavezne, ne mogu se menjati voljom stranaka – poverilac i duznik ne mogu sporazumno promeniti rok zastarelosti za neplacenu TV pretplatu – Imperativne norme su u krivicnom pravu zabranjujuce, a u upravnom – naredjujuce). Specificna vrsta pravnih normi su: pravni standard (generalna klauzula) i sentence (brokari). Pravni standard: Pravno pravilo cija sadrzina nije unapred data jer konkretnu sadrzinu standarda odredjuje sudija (savesnost, postenje). Sentence (maksime, brokari, pravne izreke): pravila iz starije pravne teorije ili sudske prakse koja mudro i koncizno, ali jezgrovito objasnjavaju odredjene pojmove i pitanja. Na primer, Alibi – na drugom mestu, Quieta non movere – Ne diraj u ono sto je mirno. Nacini regulisanja gradjanskopravnih odnosa: Kazuisticki metod (teznja ka potpunoj zakonskoj regulativi svih pravnih odnosa), Metod apstraktne generalizacije (jednakost svih pred zakonom, pravicna primena prava) i Sistem kombinacije (predstavlja najbolje resenje). Izvori gradjanskog prava: Postoje 2 aspekta – Materijalnopravni (ukazuje na poreklo volje koja odredjuje pravnu normu – volja narodne vecine formirana na parlamentarnim izborima) i Formalnopravni (ukazuju na oblik u kome je pravna norma utvrdjena, a ti izvori su: zakon,
3
obicajno pravo, sudska praksa i pravna teorija). Naravno, ova podela karakteristicna je za EK pravni sistem. Razvoj srpskog zakonodavstva: Dusanov zakonik – Prvi samostalni zakonik srpskih vladara, a zatim vizantijski zakoni, Prohiron, zakon Vasilija Makedonca i Vlastareva Sintagma. Gradjansko zakonodavstvo u Srbiji pocinje sa donosenjem Srpskog gradjanskog zakonika 1844. godine. 1934. godine uradjena je Predosnova Gradjanskog zakonika za Kraljevinu Jugoslaviju , ali je naisla na ostre kritike. Po zavrsetku Drugog svetskog rata, revolucionarna vlast je izvrsila abrogaciju (ukidanje) predratnog prava, donosenjem Zakona o nevaznosti (1946) pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. Predratni propisi gube pravnu snagu, ali ih sudovi mogu primenjivati i ubuduce kao pravna pravila, ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom FNRJ.
Zakon o obligacijama (poveren prof. Konstantinovicu) donet je 1978 (izmenjen i dopunjen 1993) – Osnovni izvor obligacionog prava.
Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima – 1980, novele 1996 – Osnovni izvor stvarnog prava.
Osnovni zakon o braku je donet 1946. Zakon o nasledjivanju 1955 – Osnovni izvor za regulisanje naslednog prava.
Zakon o privrednim drustvima –
Zakon o hipoteci – uredjena hipoteka
Porodicni zakon RS donet je 2005 – Osnovni izvor porodicnog prava.
Posebni zakoni: Zakon o poljoprivrednom zemljistu, Zakon o prometu nepokretnosti, Zakon o sumama, Zakon o gradjevinskom zemljistu, Zakon o osiguranju, Zakon o zastiti potrosaca.
Vazan izvor gradjanskog prava je i:
Protokol 1 uz Evropsku Konvenciju o pravima coveka (ratifikovan 2003), koji predvidja pojacanu zastitu prava svojine koja se moze zatraziti i pred ESS.
Posebni (specijalni) zakoni: Zakon o poljoprivrednom zelmljistu, Zakon o prometu nepokretnosti, Zakon o sumama, Zakon o gradjevinskom zemljistu, Zakon o osiguranju, Zakon o zastiti potrosaca.
Ostavinski postupak je regulisan Zakonom o vanparnicnom postupku (1982).
Obicajno pravo: Za njegov nastanak neophodna su 2 elementa: objektivni (dugotrajno ponasanje ljudi u odredjenoj zajednici – obicaj) i subjektivni (svest o pravnoj obaveznosti odredjenog ponsanja). 4
Uzanse: Trgovacki obicaji sistematizovani i objavljeni u obliku zbornika koje izdaju trgovacke asocijacije. Dele se na opste (primenjuju se na sve subjekte trgovackog prava) i posebne (samo u slucaju prometa odredjene robe). Sudska praksa: Skup presuda i drugih sudskih odluka. U EK pravnom sistemu sudska odluka nije neposredni izvor prava (jer sudovi moraju da sude na osnovu zakona), za razliku od AA. Kraj 19. i pocetak 20. veka smatra se ‘zlatnim vekom’ sudske prakse. Pravna nauka: Misljenja pravnih teoreticara izlozena u raznim vrstama naucnih radova povodom postojeceg prava, uporednog prava ili pravne istorije. Pravni odnos: Drustveni odnos izmedju pravnih subjekata koji je regulisan pravnom normom. Strukturu pravnog odnosa cine: subjekti (fizicko ili pravno lice), objekt (dobro pomocu koga nastaje fakticki odnos koji pravna norma uredjuje) i subjektivno pravo (ovlascenja i obaveze povodom objekta). Gradjanskopravni odnos cine oni drustveni odnosi koji su regulisani gradjanskopravnom normom, koja realnim cinjenicama daje pravni znacaj. Pravna cinjenica: Okolnost za koju pravna norma (objektivno pravo, pravni poredak) vezuje nastanak, promenu ili prestanak odredjenog pravnog odnosa. Jedna ista cinjenica moze biti pravno relevantna (elementarna nepogoda usled koje je unistena kuca je pravno relevantna za prestanak svojine) ili irelevantna (protek vremena je pravno irelevantan za sticanje svojine od nevlasnika). Vrste pravnih cinjenica: Dogadjaji (cinjenice na koje ljudi ne mogu uticati svojom voljom – rodjenje, smrt lica. Nisu svi dogadjaji pravni relevantni. Pravno relevantni dogadjaji su oni za koje se vezuju odredjene pravne posledice (rodjenje)). Ljudske radnje (voljne pravne cinjenice za koje objektivno pravo vezuje odredjene pravne posledice). Ljudske radnje se dele na dozvoljene i nedozvoljene. Nedozvoljene ljudske radnje (delikti) su pravno relevantne cinjenice – pravnom normom je predvidjena opsta zabrana nanosenja stete drugome (nepaznjom vozaca moze da dodje do povrede pesaka, kao sto je pravno relevantna i za krivicno delo (naknada materijalne I nematerijalne stete). Dozvoljene ljudkse radnje se dele na izjave volje (voljne radnje koje se preduzimaju sa namerom da nastupi neki pravni efekat – nastanak, promena ili prestanak subj. prava) i radnje saglasne pravu – nalaz stvari (kada je pravni subjekt preduzeo odredjenu dopustenu radnju za koju obj. pravo vezuje odredjeno pravno dejstvo, iako subjekt nije to izricito zeleo, npr, nalaz tudje stvari stvara obavezu nalazaca da stvar vrati vlasniku). 5
Posebna vrsta pravnih cinjenica cine pravne pretpostavke i pravne fikcije. Pretpostavke su pravne cinjenice cije se postojanje izvodi posrednim zakljucivanjem na osnovu vec postojecih cinjenica. Dele se na oborive - presumptions iuris tantum (one kod kojih je dopusteno dokazivanje postojanja suprotne ili drugacije pravne cinjenice – pretpostavka da je drzalac stvari savestan; da je dete rodjeno u braku zaceto od muza) i neoborive - presumptions iuris et de iure (ne dopustaju mogucnost dokazivanja suprotnog – proglasenje lica za poslovno nesposobno vazi za sve vreme trajanja proglasenja). Pravne fikcije: Takva pravna cinjenica za koju se smatra da postoji; odnosno da ne postoji, iako se zna da ona nije nastupila; odnosno da je nastupila (najpoznatija je fikcija nasciturusa). Nacela (principi) gradjanskog prava: Opste usvojene idejne vrednosti za regulisanje pojedinih pravnih odnosa i subjektivnih prava. Izdvajaju se opsta ili zajednicka (vaze za sve grane i oblasti pravnog sistema i garantovana su Ustavom) i posebna nacela (vaze za pojedine grane prava: stvarno, obligaciono). Zajednicka nacela: Vaze za sve grane gradjanskog prava i to su: princip autonomije volje subjekata, nacelo pravne jednakosti strana (ravnopravnosti, koordinacije) nacelo imovinske sankcije i princip prenosivosti gradjanskih subjektivnih prava. Nacelo autonomije volje:
Dopustenost slobodne inicijative subjekata u zasnivanju,
modifikovanju i prestanku gradjanskih prava. Proizasao je iz liberalne filozofije 19. veka. Ovaj princip prozima sve grane gradjanskog prava. Ali, ta sloboda u kreiranju gradjanskopravnih odnosa namece princip obaveznosti izjavljene volje. Ako se jedno lice slobodno obaveze na cinjenje ili necinjenje, onda je duzno da ispuni obavezu. U parnicnom postupku, ovaj princip se naziva principom dispozicije, a to znaci da se sudski postupak pokrece po privatnoj inicijativi (ex private). Suprotno nacelu dispozocije je nacelo oficijelnosti, odnosno sud je ovlascen da spor resava po sluzbenoj duznosti. Nacelo pravne jednakosti strana: Gradjanskopravne norme tretiraju strane u pravnom odnosu kao pravno jednake i ravnopravne. U gradjanskom pravu vazi princip koordinacije volja (cak i u odnosu pojedinca, s jedne, i drzave s druge strane). Suprotno, u prekrsajnopravnim odnosima (upravnopravnim) vlada nacelo subordinacije (podredjenosti) ili cak subjekcije (potcinjenosti, npr, odnos poreski organ – poreski obveznik). Od pravne jednakosti u gradjanskopravnom odnosu treba razlikovati jednakost svih ljudi pred zakonom. Nacelo imovinske sankcije: Za povredu pravnih normi predvidjena je pravna sankcija za lice koje je povredilo istu. Ona moze pogadjati direktno licnost ili njegovu imovinu. Za povredu gradjanskopravnih pravila pravna sankcija pogadja pociniocevu imovinu, za razliku od prekrsaja krivicnopravne norme, gde sledi sankcija uperena na licnost, ali i ne samo na licnost (imovinska sankcija postoji i placa se drzavi). Imovinska sankcija vazi i kada se imovinom odgovornog lica ne moze naplatiti pocinjena steta, dakle, ne moze se zameniti zatvorskom kaznom. Imovinska 6
sankcija se placa ostecenom licu kako bi se njegov ekonomski polozaj doveo u stanje pre povrede (reparacija) ili mu se omogucilo zadovoljenje na drugi nacin (satisfakcija – zadovoljenje ostecenog kome se ne moze nadoknaditi povredjeno dobro, npr, dusevni bol ili pretrpljeni stres). Imovinska sankcija se moze javiti u obliku naturalne ili novcane restitucije. Nacelo prenosivosti (prometljivosti) gradjanskih prava i obaveza: Gradj. subj. prava nisu vezana za licnost titular, vec se mogu preneti na drugo lice i to prenosenje odvija se u formi pravnog prometa.
Prenosenje prava moze biti potpuno – kada se gasi pravo prenosioca
(poklon, prodaja) ili delimicno – kada se pored postojeceg konstituise novo pravo (davanje u zakup). Sustina svojine se ostvaruje kroz 2 ovlascenja – koriscenja stvari i raspolaganje sa stvari prenosom za zivota (inter vivos) ili prenosom za slucaj smrti (mortis causa). Nacelo prenosivosti vazi u svim granama prava (u stvarno pravu – preko svojine, zaloznih prava, u obligacionom – preko cesija, ugovora, u naslednom – testamentom). Neprenosivost prava je vezana za licne sluzbenosti, licna prava na cast i ugled, porodicna prava, neimovinskih autorskih prava itd. Za prenosenje obaveze potrebna je i saglasnot poverioca. Pravni subjekti: Lica koja imaju sposobnost da poseduju prava i obaveze, odnosno da budu imaoci istih. Pravni subjekti su fizicka (covek, kao bioloska jedinka, kome je objektivnim pravom priznata pravna sposobnost – apstraktna mogucnost da bude imalac prava i obaveza. Pravna sposobnost ili subjektivitet, fizicko lice u modernom pravu stice rodjenjem, a dan, cas i minut rodjenja evidentira se u javne maticne knjige rodjenih). Sto se tice fikcije o nasciturusu (uslovni subjektivitet), zacetak je uslovni subjekat u pravu. Da bi stekao pravnu sposobnost, potrebno je da se zaceto dete rodi zivo i da je priznanje pravnog subjektiviteta i pre rodjenja. Priznanje bezuslovnog subjektiviteta zacetku nije realno, ali uslovni subj. podrazumeva pravo na naknadu stete u slucaju eventualne povrede prava na zivot i telesni integritet. U slucaju smrti zacetka, pravo na naknadu stete pripada, eventualno, njegovim roditeljima zacetka. Pravni subjektivitet fizicko lica ne moze u toku zivota prestati (u moderno doba), traje od rodjenja do smrti (potvrda bioloske smrti (smrtovnica) od strane nadleznog lekara, a cinjenica smrti se upisuje u maticnu knjigu umrlih, ili se se primenjuje sudsko… ... Proglasenje nestalog lica za umrlo - Oboriva pretpostavka, koja se postavlja kada je lice duze vreme odsutno iz mesta prebivalista, tako da se o njegovom zivotu nista ne zna, ali pored duze odsutnosti neophdna je i ne izvesnost o njegovom zivotu. Prema nasem Zakonu o vanparnicnom postupku, za umrlo se moze proglasiti lice: a) o cijem zivotu za proteklih 5 godina nije bilo nikakvih vesti, a od cijeg rodjenja je proteklo sedamdeset godina ; b) o cijem zivotu za poslednjih 5 godina nije bilo nikakvih vesti, a okolnosti pod kojima je lice nestalo cine verovatnim da vise nije u zivotu; c) koje je nestalo u brodolomu, saobracajnoj nesreci, pozaru, poplavi, zemljotres, a o cijem zivotu nije bilo nikakvih vesti za sest meseci od dana prestanka opasnosti; d) koje je nestalo u toku rata u vezi sa ratnim dogadjajima, a o cijem zivotu nije 7
bilo nikakvih vesti za godinu dana od prestanka neprijateljstva. Za takvo lice, kao I kod utvrdjene smrti, prestaju licna prava, a imovina prelazi na naslednike. Ako se, pak, lice koje je proglaseno za umrlo pojavi, ukida se resenje o proglasenju smrti (prethodno treba sprovesti sudski postupak I dokazati svoj identitet). Problem ‘zajedno umrlih lica’ - Komorijenata (comores – zajedno umiruci): Komorijenati su
lica koja su umrla u istoj nesreci (zemljotres, poplava, saobracajni udes) pri cemu nije moguce utvrditi tacan cas smrti svakog od njih, a nalaze se u odnosima znacajnim za prenos nekog prava (nasledjivanja). U savremenom pravu postoje dva sistema pretpostavki za odredjivanje redosleda smrti u slucaju komorijenata. Prvi sistem – iz Justinijanove kodifikacije – uglavnom je napusten jer ne uzima cinjenicu da su komorijenati umrli istovremeno, vec postavlja odredjene kriterijume po kojima se utvrdjuje redosled nastupanja smrti. Drugi sistem – oslanja se na pandektnu pravnu nauku, a prihvata ga vecina savremenih pravnih sistema – uvodi pravilo istovremene smrti komorijenata. Pravni status: Niz pravnih svojstava koji pravnim subjektima omogucava sticanje, prenos, gubitak i zastitu imovinskih i licnih prava i odredjuju im polozaj lica u pravu. Fizicka lica imaju pravnu sposobnost, ali da bi tu moigucnost mogli realizovati, neophodno je priznati im njihov pravni status. Elementi pravnog statusa su poslovna, deliktna i parnicna sposobnost. Poslovna sposobnost – svojevlast - Sposobnost lica da svojom izjavom volje zakljucuje pravne poslove i preduzima druge pravne radnje, a da bi je preuzeo, mora dostici odredjeni stepen psihicke i fizicke zrelosti. Razlikujemo: opstu poslovnu sposobnost i posebnu poslovnu sposobnost. Opsta poslovna sposobnost (omogucava zakljucivanje svih pravnih poslova) se deli na potpunu poslovnu sposobnost, ogranicenu poslovnu sposobnost i poslovnu nesposobnost. Potpuna poslovna sposobnost: Omogucava fizickom lici da, izjavom volje samostalno preduzima sve pravne poslove. Stice se punoletstvom, ali to je pretpostavka i oboriva je. Izuzetno, fizicko lice moze postati poslovno sposobno i pre toga – emancipacijom ili zakljucenjem braka pre punoletstva. Punoletstvo: Zakonom odredjeni rok kada se pretpostavlja da je lice postalo sposobno za rasudjivanje zbog cega mu se priznaje sticanje potpune poslovne sposobnosti. Emancipacija: Sticanje poslovne sposobnosti pre zakonom odredjenog roka, sudskom presudom. Porodicnim zakonom Srbije predvidjene su 2 mogucnosti emancipacije – odobrenjem zakljucenja braka pre roka (maloletno lice je zadrzava i u slucaju da se brak prekine pre punoletstva) ili priznanjem poslovne sposobnosti deci – roditeljima, ako je dostiglo odredjenu dusevnu i telesnu zrelost, a u oba slucaja odlukom suda sa najmanje 16 godina. 8
Poslovna nesposobnost: Lica sa ovim statusom jesu ona koja vlastitom izjavom volje ne mogu punovazno sticati prava i obaveze. U nasem pravu, potpuno nesposobna lica su maloletnici do navrsene 14 godine zivota (mladji maloletnici, koji imaju pravo na poklon i zakljucivanje poslova malog znacaja (kupovina hrane, ulaznica…) i punoletna lica potpuno lisena poslovne sposobnosti (dusevno bolesna lica, lica sa telesnim nedostacima, lica koja se odaju pijanstvu I drogama…) - sudska odluka u ovom slucaju stvara neoborivu pretpostavku. Ogranicena poslovna sposobnost: Imaju je maloletnici izmedju 14 i 18 godine zivota – stariji maloletnici (imaju ista prava kao I mladji maloletnici, ali sto se tice ostalih poslova, mogu I njih zakljucivati, ali samo uz dozvolu roditelja ili staratelja) i punoletna lica koja su delimicno lisena poslovne sposobnosti (bolest ili smetnja u psiho-fizickom razvoju koja je dovela do delimicne nesposobnosti punoletnog lica za rasudjivanje, a razlikuje ih tezina posledica izazvanih bolescu). Posebna poslovna sposobnost: Mogucnost subjekta da samostalno zakljuci odredjeni pravni posao ili preduzme drugu pravnu radnju nezavisno od stepena poslovne sposobnosti. Ona se priznaje u slucajevima od izuzetnog znacaja. Uzrast se krece od 10. do 16. godine, ali ova pretpostavka je oboriva. Neki primeri ove sposobnosti: Sa navrsenih 16 godina i sposobno je za rasudjivanje , lice moze zakljuciti brak (predlog mora podneti samo maloletno lice, bez posrednika), prekid trudnoce moze se izvrsiti samo na zahtev zene starije od 16 godina, dete koje je navrsilo 15 godina zivota i sposobno je za rasudjivanje moze izvrsiti uvid u maticne knjige rodjenih, za zasnivanje usvojenja mora se saglasiti dete koje je navrsilo 10 godina zivota i sposobno je za rasudjivanje. Konsultativna sposobnost: Omogucava se maloletniku da se izjasni o pravnim radnjama koje za njega preduzima zakonski zastupnik, a koje se odnose na njegov pravni status. Deliktna sposobnost: Mogucnost da se odgovara za prouzrokovanu stetu i obaveza na njenu naknadu. Lica do 7 godine zivota ne odgovaraju za stetu koju drugome prouzrokuje – deliktno su nesposobni i to je neoboriva pretpostavka. Za stetu odgovaraju njihovi roditelji. Za maloletnike izmedju 7 i 14 godina, postoji oboriva zakonska pretpostavka o deliktnoj nesposobnosti. Lice sa dusevnom bolescu, takodje, ne odgovara, osim u slucaju lucida intervalla. Parnicna sposobnost: Sposobnost pravnog subjekta da u parnici punovazno preuzima parnicne radnje pred sudom radi zastite svojih prava. Stranka je parnicno sposobna ukoliko ima poptpunu poslovnu sposobnost. Lica sa delimicnom sposobnoscu, parnicno su sposobna u granicama svoje poslovne sposobnosti. Individualizacija fizickih lica: Za ucestvovanje fizickih lica u gradjanskopravnim odnosima nije dovoljno das u pravni subjekti i da su poslovno sposobna. Ona se moraju medjusobno razlikovati. Postoje 3 elementa za individualizaciju fizickih lica: licno ime (stalan naziv lica 9
pomocu koga se ono identifikuje u pravnom prometu. Upisuje se u maticnu knjigu rodjenih, sastoji se iz imena i prezimena. Pored licnog imena moze se koristiti i pseudonim (nadimak, konspirativno ime), prebivaliste – domicil (mesto u kome fizicko lice stalno zivi i po zakonu se smatra njegovim prebivalistem. Od prebivalista treba razlikovati boraviste. To je mesto u kome se fizicko lice nalazi na neko vreme, bez namere da u njemu stalno zivi) i drzavljanstvo (pravna pripadnost fizickog lica odredjenoj drzavi. Jedno lice je ili drzavljanin ili stranac. Postoje i lica bez drzavljanstva – apatridi, ali i ona sa dvojnim – bipatridi. Drzavljanstvo RS stice se rodjenjem na teritoriji RS i prijemom, a gubi se: sticanjem drzavljanstva druge drzave, odricanjem, otpustom). Pravna lica ili moralne licnosti – les personnes morales (organizacije ili udruzenja ljudi sa posebnom imovinom kojima je priznato svojstvo pravnog subjekta). Opsti el ementi prisutni kod svih pravnih lica su: personalni (organizacija radi ostvarenja zajedniuckih interesa, a to uredjenje se ostvaruje putem statuta i pravilnika i formiranjem organa koji zastupaju pravno lice), imovinski (patrimonijalni, obuhvata posebnu imovinu pravnog lica, nezavisnu od imovine njegovih clanova) i pravni element (priznanje subjektiviteta od strane pravnog poretka). Priznavanje pravnog subjektiviteta pravnog lica od strane pravnog poretka je konstitutivni element. Ne postoji jedinstveni nacin priznanja pravnog subjektiviteta pravnog lica, vec se izdvaja nekoliko razlicitih: Sistem autopriznanja – imanentnog priznanja - (vazi za sticanje subjektiviteta drzave), Sistem prijave – deklaracije (organizacija na osnovu svog osnivackog akta postaje pravno lice momentom prijave nadleznom drzavnom organu), Sistem odobrenja – koncesije (nije dovoljan samo osnivacki akt, vec drzavni organ ocenjuje svrhu i ciljeve osnivanja) i Sistem normativnog odredjivanja uslova (predvidjen, uglavnom, za trgovacka drustva, kada se traze odredjeni uslovi koje je pravno lice duzno da ispuni). Sticanje svojstva pravnog lica se upisuje u odredjene registre – publicitet. Pravni status pravnog lica: Pravna i poslovna sposobnost se pravnim licima istovremeno priznaju, a imaju i deliktnu sposobnost, kao i parnicnu ( ali, samo kada ih zastupaju lica koja oni ovlaste). Pravna sposobnost pravnog lica: Svojstvo organizacije pojedinaca da ima ovlascenja i obaveze, odnosno da bude imalac prava i obaveza. Sposobnost stice samim osnivanjem, ali pravna lica nisu medjusobno jednaka u pogledu svih prava, kao sto je to slucaj sa fizickim licima. Pravno lice je titular samo onih prava i obaveza koje spadaju u okvir njegove delatnosti. Za komercijalna drustva prihvacen je sistem opste pravne sposobnosti, a sistem posebne pravne sposobnosti za pravna lica javnog prava. Poslovna sposobnost pravnog lica: Sposobnost da izjavama volje i pravnim radnjama stice, prenosi, menja i gasi gradjanska subjektivna prava. Najcesce to radi izjavama volje i pravnim 10
poslovima (ugovori). Nastaje istovremeno kad i pravna sposobnost. Pravna lica imaju specijalnu i pravnu i poslovnu sposobnost. Preduzimaju radnje koje su u skladu sa ciljem zbog koga je pravno lice osnovano. Deliktna sposobnost pravnog lica: Sposobnost da odgovara za stetu koju clanovi pravnog lica prouzrokuju drugom pravnom ili fizickom licu u obavljanju svojih delatnosti. Takodje, to je i sposobnost pravnog lica da zahteva naknadu prouzrokovane stete od odgovornog fizickog lica njegove organizacije. Ali, pravno lice ne odgovara za prouzrokovanu stetu od strane svojih radnika izvan obavljanja delatnosti pravnog lica. Elementi za individualizaciju pravnih lica: Ime (odredjuje se osnivackim aktom, mora se navesti u statutu i upisati u javni registar prilikom nastanka pravnog lica. Ime komercijalnog pravnog lica (trgovacko drustvo) je firma, a nekomercijalnog (ustanove) – naziv. Ukoliko dva pravna lica zele isto ime, onda se imenu jednog od njih dodaje jos jedna oznaka radi razlikovanja. Pravo na ime javnog lica je licno, neprenosivo i neimovinsko pravo. Sediste (teritorijalno odredjenje mesta u kome se nalazi srediste delatnosti. Odredjuje se aktom o osnivanju (statutom, pravilnikom). Drzavljanstvo (pravna pripadnost pravnog lica odredjenoj drzavi. Odredjuje se, po pravilu, prema sedistu pravnog lica. U savremenim drustvima, zbog velike pokretljivosti kapitala, moguce je osnivanje pravnih lica i na teritoriji druge z emlje. Vrste pravnih lica: Prema cilju koji ostvaruju i oblastima u kojima deluju izdvajamo lica javnog prava (osnivaju se zakonom i to su: drzava, drzavni organi, bolnice, univerziteti…) i privatnog prava (osnivaju se slobodnom voljom i to su: preduzeca, sindikati. Postoje i mesovita pravna lica koja nastaju na osnovu zakona, ali u strukturi sadrze elemente i javnog i privatnog prava i to su: nacionalizovane banke, zeleznice, udruzenja lekara, veterinara, advokata). Prema kvalitetu unutrasnjeg uredjenja, vazi podela na udruzenja – universitas personarum - (sacinjavaju ih fizicka lica, sa odredjenim brojem clanova. To je pravno lice koje se osniva voljom vise lica radi postizanja odredjenih ciljeva – udruzenja u sferi nauke, kulture, sporta… Sindikati su posebna vrsta udruzenja, a za cilj imaju da stite prava radnika, kao protivteza poslodavcima. Ustanove – universitas bonorum, patrimonii: Pravna lica kod kojih je bitna imovina, a ne njen personalni supstrat. Clanova pravnog lica nema, vec postoje korisnici i organi. One su, po pravilu, nekomercijalnog karaktera. Clanovi (zaposleni) ustanove ne ostvaruju svoje interese, vec su duzni da upravljaju imovinom ustanove u korist drugih lica – korisnika (destinatera). Mahom se osnivaju za ostvarivanje opstih interesa (fakulteti, bolnice, skole, muzeji) i osnivaju ih pravna lica javnog prava. Izuzetno, uz dozvolu nadleznog organa, zaduzbinu moze da osnuje i fizicko lice.
11
Prema interesu koji ostvaruju razlikujemo nekomercijalna – altruisticka (ustanove) i komercijalna – lukrativna (udruzenja) koja postoje radi ostvarenja profita I to su: akcionarska drustva, zadruge… Zaduzbine: Organizacija ciju je imovinu njen osnivac nepovratno namenio da svojim prihodima ostvaruje odredjeni drustveno korisni cilj, dobrocino, bez naknade. Ciljevi zaduzbine su ili mecenatski (unapredjenje culture, obrazovanja) ili humanitarni. Mogu biti privatne i javne. Najcesce, zaduzbina se osniva testamentom, ali moze i izjavom volje za zivota. Fondacije: Mogu ih osnivati samo pravna lica. Osnivaju se u dobrotvorne svrhe. Fond: Mogu ga osnovati i pojedinci i pravna lica, ali fondom upravljaju ili opstina ili preduzece i to je nesamostalna institucija. Osniva se, takodje, radi opstekorisnih ciljeva. Subjektivno pravo: Objektivnim pravom priznato ovlascenje pravnim subjektima radi zastite odredjenih interesa. U subj. gradj. prava spadaju: pravo svojine, sluzbenosti, zaloge, pravo na potrazivanja, zivot, cast, privatnost, pravo autorstva… Elementi subj. prava: Ovlascenje (osnovni element, po kome se gradj. prava razlikuju od ostalih prava. Svako subj. pravo mora imati bar jedno ovlascenje (potrazivanje isplate duga), a moze imati i vise (vlasnik ima pravo drzanja, koriscenja i raspolaganja predmetom svojine). Ovlascenja mogu pripadati obema stranama, kao kod ugovora o prodaji u kome i jedna i druga strana imaju istovremeno i polozaj poverioca i polozaj duznika povodom odredjenih cinidbi). Obaveza (moze da bude aktivna – kod obligacionih odnosa, npr, kod potrazivanja, gde je ono sto je ovlascenje za kupca (ovlascenje na predaju stvari), obaveza je za prodavca (obaveza predaje stvari) i pasivna – kod apsolutnih prava, npr, kod svojine, gde su sva treca li ca duzna da se uzdrzavaju od povrede vlasnikovih ovlascenja). Zahtev (mogucnost imaoca subj. prava da svoje pravo izvrsi prinudnim putem (predaja stvari) ili da se naknadi odredjena steta. Prinuda se ostvaruje posredstvom suda i drzavnog organa). Pravno stanje: Samo onaj stepen u nastajanju subj. prava koji je prema proceni zakonodavca dostojan zastite (pravo stiti savesnog i zakonitog uzukapijenta, iako nije postao vlasnik, vec je u odrzaju radi sticanja svojine). Pravna moc: Mogucnost pravnih subjekata, priznata zakonom ili ugovorom, da izjavom volje uticu na nastanak, promenu ili prestanak gradj. subj. prava. Pravne moci su: pravo prece kupovine, pravo opoziva, pravo otkaza… Garantuju se pravnim subj. radi zastite odredjenih interesa. Pravne moci su ovlascenja koja nastaju povodom odredjenih subj. prava i zato nemaju onaj domasaj koji imaju subj. prava. Ona nema samostalni pravni objekt.
12
Stvarna prava: Nastaju povodom stvari i odnose se na stvar. Broj stvarnih prava je tacno odredjen, a osnovno stvarno pravo je pravo svojine. Obligaciona prava: Imaju za objekt duznikovu radnju ili obavezu, deluju izmedju tacno odredjenih lica – inter partes. Predmet obligacionog odnosa je duznikova obaveza. Ona se moze sastojati u obavezi predaje stvari – dare, u cinjenju – facere ili u nepreduzimanju neke radnje – non facere. Imovinska prava: prava svojine, sluzbenosti, zalozno pravo. Neimovinska prava: licna prava, kao sto su pravo na zivot, cast, dostojanstvo, porodicna prava. Stvarna subjektivna prava: Ovlascenja koja pripadaju pravnim subjektima povodom stvari. Objekt stvarnog prava je stvar. Obligaciona subjektivna prava: Ovlascuju titular koje se naziva poverilac da zahteva od drugog lica koje se naziva duznik da izvrsi predmet obligacije. Objekt obligacionog prava je cinidba, prestacija ili obligaciona radnja. Porodicna subj. prava: Porodicno pravo se sastoji iz 3 dela: bracnog prava, roditeljskog prava i starateljskog prava. Nasledna subj. prava: Univerzalna i singularna sukcesija, legatari… Prava intelektualne svojine – autorsko i pronalazacko pravo: Apsolutna gradj. subj. prava koja nastaju kao rezultat covekovog umnog rada). Dele se u 2 grupe – umna svojina (autorsko pravo) i industrijska svojina (pronalazacko pravo). Autorsko pravo: Skup pravnih normi kojima se regulisu subj. prava autora povodom koriscenja autorskog dela. Subjekt autorskog prava je autor. Autorsko pravo se sastoji iz 2 vrste ovlascenja: licnopravnih (moralnih) – Postoje i nakon smrti autora i pravo na njihovu zastitu ne zastareva. Autor ima pravo da bude oznacen kao autor dela, odlucuje o objavljivanju, izmeni… i imovinskih ovlascenja (pravo na belezenje i umnozavanje dela i pustanja u promet, pravo emitovanja). Imovinska prava autora traju za njegovog zivota i 70 godina nakon njegove smrti. Pravo na iskoriscavanje dela ustupa se autorskim ugovorom. Pronalazacko pravo: Apsolutno subj. pravo koje za predmet ima pronalazak ili tehnicko unapredjenje. Pronalazac ima neimovinska prava i imovinska prava (npr, pravo koriscenja patenta traje 20 godina). Ugovor na osnovu koga se prenosi iskoriscavanje patenta je ugovor o licenci, koja moze biti obicna (neiskljuciva:pronalazac zadrzava pravo da i sam koristi patent) i iskljuciva.
13
Licna prava: Apsolutna subj. prava koja ovlascuju titulara da svoje licno dobro koristi, uzivajuci ga (postovanje imena, privatnosti) i raspolazuci njime (da objavi fotografiju, reklamni spot). Prava licnosti ne zastarevaju niti mogu prestati. Neimovinska su i neprenosiva. Subjekti licnih prava su fizicka i pravna lica. Objekti licnih prava su licna dobra. Licna dobra delimo na 2 grupe: ona koja su sastavni deo licnosti (zivot, telo, zdravlje, ugled, cast) i ona koja predstavljaju opredmecene izraze licnosti (pisma, fotografije, video i tonski zapisi). Pojedina licna prava: Pravo na zivot, pravo na telesni integritet, pravo na psihicki integritet, pravo na sliku, pravo na privatnost, pravo na dostojanstvo licnosti… Pravo na zivot: Pravo svakog coveka na bioloski opstanak i pravo na zivot dostojan coveku – slobodan i kvalitetan. Pravo na telesni integritet (pravo na zastitu od nanosenja telesnih povreda, sprovodjenja tortura i vrsenja eksperimenata, presadjivanja organa… Izuzetno, prema licima se mogu primeniti mere zdravstvene zastite protivno njihovoj volji, u opstem interesu, npr, vakcinacija kao mera predostroznosti protiv epidemije bolesti) i psihicki integritet (pravo na zastitu u slucaju psihicke povrede, dusevne patnje. Fiz. i psih. su dve nerazdvojne stvari covekove licnosti. Pravo na sliku: Pravo fizickog lica da njegov lik ne moze biti opredmecen na fotografiji (osim u slucaju
fotografisanja za dosije o gradjaninu – licna karta, pasos. Isto je i sa slucajnim
uslikavanjem lica na, recimo, razglednici na kojoj je naslikan trg, ili, pak, javnim licnostima koja su izuzeta od ovih prava) niti ona moze biti objavljena bez saglasnosti lica). Pravo na privatnost: Obuhvata 3 komponente koje se stite: slobodu od upadanja i posmatranja necijeg privatnog zivota, pravo ocuvanja kontrole nad nekim licnim informacijama i slobodu delovanja bez icijeg uplitanja). Zabranjen je govor mrznje kojima se podstice diskriminacija ili nasilje. Gradjanin moze da zahteva uvid u podatke, ispravku, brisanje... Pravo na privatnost zasticeno je mnogobrojnim zakonima. Pravo na dostojanstvo licnosti: Obuhvata zastitu casti i ugled lica, kao i zastitu imena (izuzetak je objavljeno ime kriminalca jer se radi o pravosnaznoj sudskoj odluci kojom je utvrdjeno postojanje krivicnog dela) i licnih podataka (lice suvereno odlucuje o davanju svojih podataka). Pravni objekt: Dobra koja pravni poredak tretira kao objekte gradjanskih subjektivnih prava. Vrste pravnih objekata: Obj. gradj. subj. prava mogu biti samo ona dobra na kojima se moze ostvariti neposredna pravna vlast. Na osnovu ovog shvatanja, izdvajaju se 4 vrste pravnih objekata: Stvari (specificna vrsta stvari su novac i hartije od vrednosti), Tvorevine intelektualnog stvaralastva (autorska dela – knjiga, CD, patent), Licna dobra (neimovinske su
14
prirode jer predstavljaju moralne vrednosti coveka i vezana su za licnost – cast, zdravlje, pravo na sliku. U nasem pravu – delovi covecijeg tela ne predstavljaju stvari) i Ljudske radnje (predmeti su u obligacionim odnosima gde je predmet obligacije ljudska radnja jer se prodavac obavezuje da prenese svojinu, a ne da preda stvar).
Gradjanskopravni promet: Prenos subj. prava ili pojedinih ovlascenja i obaveza iz subj. prava sa pravnog prethodnika (tradens, prenosilac) na pravnog sledbenika (sukcesor). Licna prava i pravo izdrzavanja su neprenosiva prava. Sticanje prava i obaveza ostvaruje se derivativnim sticanjem i originarnim sticanjem. Sto se tice derivativnog sticanja, sticanje moze biti izvrseno singularnom i univerzalnom sukcesijom. Originarno sticanje: Postoji kada se subjektivno pravo ne izvodi iz prava pravnog prethodnika, vec se zasniva na skupu pravnih cinjenica, koje zakon predvidja kao podobne da dovedu do konstituisanja prava (odrzaj, okupacija). Derivativno sticanje: Postoji kada sticalac (sukcesor) izvodi svoje pravo iz prava pravnog prethodnika, bilo translativnim prometom prava (prenos svojine – kupovinom, poklonom, isporukom), bilo konstitutivnim prometom prava (ugovorno sticanje sluzbenosti, zaloge). Pravni sledbenik stice isto pravo, kakvo je imao i pravni prethodnik. Sukcesor derivira (izvodi) svoje pravo iz prava prethodnika. ‘’Nemo plus iuris in alium transferre potest quam ipse habet’’ – ‘‘Niko ne moze preneti na drugoga vise prava nego sto sam ima’’. Za derivativno sticanje pravo zahteva iustus titulus – pravni osnov (ugovor o prodaji, poklonu) i modus acquirendi – nacin sticanja (predaja pokretne stvari, upis stecenog prava na nepokretnosti). U slucaju potrazivanja, ne zahteva se nacin sticanja (potreban je samo punovazan ugovor o ustupanju – cesiji poveriocevog potrazivanja na trece lice – cesionara). Singularna sukcesija: Postoji kada se prenosi jedno ili vise odredjenih prava sa prenosioca na sukcesora (prenos svojine na automobilu – kupovinom, poklonom). Singularna sukcesija oznacava stupanje sledbenika, kako u ovlascenja, tako i u obaveze. Univerzalna sukcesija: Postoji kada se sva imovinska prava prenose sa pravnog prethodnika prenosioca - na sukcesora. Imovina se u celini prenosi jednim aktom. Konfiskacija celokupne imovine predstavlja univerzalnu sukcesiju. Vrste pravnog prometa: Translativni (Postoji kada singularni sukcesor stice pravo, dok prenosilac gubi pravo koje je dotle imao (ako lice A proda automobile licu B, ono prestaje da bude njegov vlasnik, a pravo svojine stice lice B). Translativnim prenosom dolazi do promene 15
subjekta nosioca ovlascenja i obaveza u pravnom odnosu. Konstitutivni (Postoji kada se ne prenosi postojece subjektivno pravo, vec odredjena ovlascenja (i obaveze, ako ih ima) iz tog prava, tako da konstituisu (obrazuju) novo gradjansko subjektivno pravo. Prenosilac ne gubi postojece pravo, vec ga umanjuje (sluzbenost, zaloga, zakup, zajam, ostava). Subrogacija: Oznacava zamenu jednog elementa pravnog odnosa drugim, s tim da sam pravni odnos ostaje nepromenjen. Ako se menja subjekt pravnog odnosa, onda je to personalna subrogacija (podrazumeva svaku promenu pravnog subjekta u gradjanskopravnom odnosu), a ako se menja predmet pravnog odnosa, postoji realna subrogacija (stupanje novog objekta, koji preuzima pravni prirodu i polozaj prethodne stvari). Imovina: Imovina je skup imovinskih prava (i obaveza) koja pripadaju jednom licu. Imovinska prava su ona prava koja za predmet imaju stvar, novac ili neko drugo dobro, koje se mogu izraziti u novcu. Osnovne karakteristike imovine su: jedinstvenost, nedeljivost i neprenosivost. Jedinstvenost: Imovina uvek pripada jednom licu. Imovinska prava se mogu svesti na novac ili drugi ekonomski ekvivalent. Nedeljivost: Jedno lice moze imati samo jednu imovinu i uvek pripada samo jednom licu. To omogucava da za obaveze titulara imovine odgovara celokupna njegova imovina. Neprenosivost: Ona se ne moze odvojiti od titulara (u toku njegovog zivota). Imovinska masa: Skup predmeta povodom kojih nastaju imovinska prava koja pripadaju jednom licu. Ako je vrednost objekata na kojima postoje imovinska prava veca od vrednosti obaveze titulara imovine, rec je o solventnosti titulara. U suprotnom slucaju, radi se o njegovoj insolventnosti. Sadrzina imovina: Sadrzinu imovine cine imovinska prava. U imovinu ne ulaze prava licnosti. Znacaj imovine: Imovina omogucava: a) mogucnost poverioca da se namiri za svoja potrazivanja iz duznikove imovine – imovinska sankcija, b) obavljanje pravnog prometa, odnosno prenosenja prava i obaveza sa jednog lica na drugo , c) prenosenje imovine na naslednike u stanju u kome se nalazila. Zastita imovine: Clan 1. Prvog protokola – ‘’Svako fizicko ili pravno lice ima pravo na nesmetano uzivanje svoje imovine. Niko ne moze biti lisen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predvidjenim zakonom i opstim nacelima medjunarodnog prava. Prethodne odredbe, ni na koji nacin ne uticu na pravo drzave da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala koriscenje imovine u skladu s opstim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dazbina ili kazni’’.
16
U praksi Evropskog suda za zastitu ljudskih prava, zauzeto je stanoviste da clan 1. sadrzi tri jasno odredjena pravila, pomocu kojih se mogu odrediti sadrzina imovine i granice njene zastite: 1. Pravo na nesmetano uzivanje imovine 2. Zabrana lisavanja imovine, osim u javnom interesu i u skladu sa zakonom i opstim nacelima 3. Pravo drzave da vrsi kontrolu nad koriscenjem imovine i sprovodi ogranicenja u skladu sa opstim interesom. Pravne cinjenice su dogadjaji i ljudske radnje. Ljudske radnje mogu biti dozvoljene – izjave volje, na osnovu kojih nastaju pravni poslovi i nedozvoljene - delikti, na osnovu kojih nastaje obaveza za nadoknadu stete. Izjave volje omogucuju pravnim subjektima da ostvare svoju volju i interese. Pravni posao: Ona pravna radnja koja je izraz volje pravnih subjekata usmerena na nastanak, promenu ili prestanak subjektivnih prava. Pravni posao je uvek voljna radnja, a to je posledica principa autonomije volje. Zakljucivanje pravnih poslova podrazumeva saglasnost i svest pravnih subjekata o pravnim posledicama. Pravni poslovi su najznacajnija vrsta pravnih radnji. Ali, nije svaka pravna radnja pravni posao, dok je svaki pravni posao pravna radnja. Ono sto je zajednicki i kod radnje i kod posla jeste izjava volje. Kod pravne radnje zakon vezuje odredjeni pravni ucinak za izrazenu volju, cak iako ona nije usmerena na postizanje odredjenog pravnog dejstva, a kod pravnog posla je to dejstvo posledica jasne namere u izjavljenoj volji. U pravne poslove spadaju ugovori (kojima se regulisu porodicni, robni odnosi na trzistu, nasledni odnosi), kao i jednostrani pravni poslovi (izdavanje hartija od vrednosti, javno obecanje nagrada). Pravne radnje su: nalaz stvari, deliktna radnja, zastarelost, zakonska obaveza izdrzavanja… Pravni posao je izraz dveju cinjenica, jedne voljne i druge zakonske, a ponekad za nastanak pravnog posla zahtevaju se i druge cinjenice, poput dozvole (odobrenja). Volja - voluntas: Psihicka cinjenica koja cini sastavni deo covekove licnosti i predstavlja pokretacku snagu covekovih aktivnosti i emanciju njegovih sposobnosti. Izjava volje: Saopstavanje unutrasnje volje trecim licima koja se tek spoljnom manifestacijom – recima, znacima, radnjama – saznaje. 2 teorije o volji: Teorija volje (Savinji) i Teorija izjave volje (Koler). Da bi izjava volje proizvela pravno dejstvo potrebno je: a) da bude data od poslovno sposobnog lica (pravni subjekti moraju biti svesni radnje koju preduzimaju, b) da je izjavljena slobodno (ako je data u zabludi, pod prevarom ili pretnjom, pravni posao ne moze proizvesti pravno dejstvo), c) da je saglasna i moguca (nemoguca i neozbiljna volja, npr, data u sali) d) da 17
postoji saglasnost izjavljenih volja kod dvostranih pravnih poslova (bitan element kod najvaznije vrste pravnih poslova – ugovora), e) kao i drugi uslovi (pored izjave volje, zahtevaju se I druge pravne cinjenice ili zakonski uslovi kao sto su forma, dozvola drzavnog organa ili treceg lica). Nacini izjave volje: Svi nacini se dele u 2 grupe – Izricna izjava volje (volja se izjavljuje recima, uzmeno ili pismeno, dakle, volja se saznaje direktno) i precutna izjava volje (kada se volja manifestuje znacima, izjava volje ucinjena tzv. konkludentnim radnjama). Medjutim, u pravnoj literaturi se srece podela nacina izjave na neposrednu (kada se volja izjavljuje u direktnom kontaktu, npr, usmeno, telefonom) i posrednu (daje se putem nekog sredstva, npr, telegramom ili preko glasnika). Elementi pravnog posla: Prirodni elementi – naturalia negotii - (dopunjujuce odredbe o pravnom poslu. Odredjene su dispozitivnim normama. Predvidjene su zakonom, mogu se modifikovati, ali ne i iskljuciti, osim kada je to, izuzetno, dopusteno. Prirodni elementi su mesto i vreme ispunjenja ugovorne obaveze. Npr, dispozitivnom normom je odredjeno da je duznik obavezan da poveriocu vrati pozajmljenu sumu novca u mestu prebivalista (boravista) poverioca. Slucajni elementi – accidentalia negotii – (izjavljena volja moze sadrzati neke delove koji nisu vazni, a nisu ni prirodni, vec predstavljaju nova pravila koja same strane predvidjaju. Tako, npr, stranke u pravnom poslu mogu predvideti dodatna pravila o osiguranju (kaparu, zalogu). Strane nisu obavezane da ugovaraju ove elemente. Bitni elementi pravnog posla (essentialia negotii): Oni elementi bez cijeg postojanja pravni posao ne moze da proizvede pravno dejstvo, a to su: predmet (ono povodom cega nastaje pravni posao. Definise se kao duznikova radnja ili duznikova obaveza (prestacija), npr. u ugovoru o kupoprodaji je obaveza da se preda stvar (na strani prodavca) i obaveza da se plati kupovna cena (na strani kupca) jer je u pitanju cvostrano obavezujuci pravni posao ili teretni pravni posao. Predmet pravnog posla mora biti odredjen ili odrediv – bez toga pravni posao je nistav, moguc (bez toga ne dolazi do nastanka pravnog posla) i dopusten (bez toga pravni posao je nistav). Osnov (kauza) pravnog posla: Neposredni pravni cilj koji strane zele postici zakljucivanjem pravnog posla. Npr. osnov obavezivanja prodavca da reda stvar kupcu jeste obaveza kupca da za prodatu stvar plati kupovnu cenu. Obaveza jesne strane, cini osnov obaveze druge strane. Causa donandi – cilj obaveze je uvecanje imovine druge strane bez odgovarajuce protivcinidbe (dobrocini pravni posao, npr. kod ugovora o poklonu, beskamatnom zajmu...). Nedopustena kauza (nemoralna) – izaziva nistavost pravnog posla. Npr, ako se ocu devojke daje odredjena naknada da bi se devojka udala za odredjenog coveka, takav pravni posao ima nemoralnu kauzu i ne moze proizvesti pravno dejstvo. Izmenjena kauza – Ako posle zakljucenja pravnog posla nastupe okolnosti koje se nisu mogle predvideti u vreme zakljucenja ugovora, a koje otezavaju ispunjenje obavezejedne strane, pravni posao se moze raskinuti ili izmeniti. 18
Motiv: To su skrivene pobude i njihovi nedostaci ne dovode do nevaznosti pravnog posla. Npr, kada lice zakljucuje ugovor o kupoprodaji, njegov motiv moze biti da kupljenu stvar preproda po visoj ceni ili da je koristi za sebe. Pravni osnov – iusta causa, titulus iuris: Treba ga razlikovati od osnova pravnog posla (kauze). Pravni osnov cini skup pravnih cinjenica koje pravni poredak zahteva za sticanje, promenu ili prestanak subjektivnih gradjanskih prava. Tako se, npr, za sticanje svojine na pokretnim stvarima zahteva zakljucenje punovaznog ugovora o kupovini, poklonu ili trampi i to je pravni osnov. Kauza ili osnov pravnog posla tice se nastanka, odnosno valjanosti (punovaznosti) pravnog posla, a pravni osnov sticanja ili prestanka subjektivnih prava. Vrste pravnih poslova: Jednostrani (negotia unilateralia): Za njihov nastanak dovoljna je izjava voljesamo jednog lica kao strane u poslu. Ovim poslovima izjavilac se obavezuje da nesto izvrsi u osnosu na drugo lice. Npr, javno obecanje nagrade, kao i izdavanje hartija od vrednosti (u nasem pravu se tretira kao jednostrani posao). Jednostrani poslovi su i jednostrane pravne radnje (testament). Ipak, najnovija teorija kaze da je potrebna i saglasnost drugog lica (npr. nalazaca da primi nagradu). Dvostrani (negotia bilateralia): Za njihov nastanak potrebna je saglasnost najmanje dveju volja. U slucaju vise od dva lica, onda ona moraju imati polozaj ili poverioca ili duznika. Dvostrani pravni poslovi su svi ugovori (ugovor o kupoprodaji, zakupu, poklonu, posluzi, zajmu). Kauzalni: Kod njih je osnov (kauza) poznat iz same vrste pravnog posla i poznat je za treca lica. ‘Causa credendi‘ – postoji kod svih pravnih poslova, kod kojih je osnov obaveze jedne strane,
obaveza druge. ‘Causa donandi‘ – namera da se drugoj ugovornoj strani da ili ucini nesto nesto radi uvecanja imovine bez naknade (postoji kod dobrocinih pravnih poslova, npr. kod poklona, beskamatnog zajma). Apstraktni: Kod njih osnov nije objektivno poznat trecim licima iz tipa pravnog posla. Tipican primer je menica. Kod menice se vidi predmet cinidbe (npr. obaveza lica A da isplati 100.000 dinara licu B), ali se ne vidi razlog obavezivanja – kauza. Kod apstraktnih pravnih poslova vazi pretpostavka o postojanju dopustenog i istinitog osnova. Konsensualni: Oni se zakljucuju prostom saglasnoscu volja ugovornih strana o bitnim elementima. Konsensualni ugovori su: ugovor o kupoprodaji, ugovor o zakupu, ugovor o delu. Realni: Oni za ciju je punovaznost potrebna saglasnost strana ugovornica o bitnim elementima pravnog posla, ali i predaja stvari kao realni akt. Primer je ugovor o posluzi, koji nije zakljucen kada je poslugodavac obecao poslugoprimcu stvar, vec tek kada mu je stvar i predao. 19
Teretni: Glavna razlika izmedju njih i dobrocinih je u kauzi. Teretni pravni poslovi su oni kod kojih je strana koja iz ugovora dobija neku korist, duzna da drugoj strani da odredjenu naknadu. Osnov cinidbe jedne strane je protivcinidba druge strane (causa credendi). Teretni pravni poslovi su: ugovor o kupoprodaji, ugovor o zakupu, ugovor o dozivotnom izdrzavanju, ugovor o delu. Dobrocini: Oni kod kojih strana koja dobija neku korist iz ugovora, ne duguje drugoj strani nikakvu naknadu. Namera jedne strane je da uveca imovinu druge strane bez dobijanja naknade (causa donandi). Takvi pravni poslovi su: ugovor o poklonu, ugovor o posluzi, ugovor o beskamatnom zajmu, ugovor o besplatnoj ostavi. Komutativni: Oni kod kojih su u trenutku zakljucenja poznate cinidbe (ovlascenja i obaveze) strana, kao i to koja je strana duznik, a koja poverilac. To su uzajamni ugovori. U takve ugovore spadaju: ugovor o kupoprodaji, ugovor o zajmu, ugovor o trampi, ugovor o ostavi. Aleatorni (odvazni): Oni kod kojih se u momentu zakljucenja ne zna ko duguje, a ko potrazuje ili koliko jedna strana duguje jer to zavisi od nekog neizvesnog dogadjaja. Neizvesnost mora postojati za obe ugovorne strane. Ovakvi pravni ugovori su: ugovor o opkladi, ugovor o dozivotnom izdrzavanju, ugovor o osiguranju. Licni (intuitu personae): Oni koji se zakljucuju upravo zbog licnih kvaliteta jedne ili obe strane u pravnom poslu. Takvi su poslovi: ugovor o poklonu (postenje ili iskrenost poklonoprimca), ugovor o punomocstvu (iskustvo advokata), ugovor o delu (izrada portreta od strane priznatog slikara). Nelicni: Kada za njihovo zakljucenje i izvrsenje nije odlucujuci kvalitet jedne ili obe ugovorne strane. Takav je ugovor o kupoprodaji, ugovor o posluzi, ugovor o zakupu, kod kojih su bitna svojstva predmeta ugovora (automobil, knjiga), a ne duznika. Pravni poslovi medju zivima (inter vivos): Oni koji proizvode pravno dejstvo za zivota davaoca izjave ili saugovaraca i u njihovoj imovini. To su zajam, kupoprodaja, posluga. Pravni poslovi za slucaj smrti (mortis causa): Zakljuceni da bi pravno dejstvo proizveli tek nakon smrti jedne ugovorne strane i u imovini drugog lica (npr. smrcu ostavioca dolazi do nasledjivanja zaostavstine). Samostalni: Takvi koji proizvode pravno dejstvo nezavisno od drugog pravnog posla. Takvi su: ugovor o kupoprodaji, ugovor o zajmu, ugovor o zakupu, ugovor o poklonu. Nesamostalni (zavisni): Takvi koji ne mogu postojati samostalno, vec svoje postojanje vezuju za drugi pravni posao. To su ugovor o zalozi, ugovor o jemstvu, ugovor o hipoteci.
20
Formalni: Oni kod kojih volja mora biti izjavljena na unapred odredjen nacin (pisano, pred svedocima). Nepostovanje odredjene forme ima za posledicu nevaznost pravnog posla. Primeri: ugovor o prodaji nepokretnosti, ugovor o gradjenju, ugovor o licenci, ugovor o osiguranju. Neformalni: Oni kod kojih se volja moze izjaviti na bilo koji nacin, usmeno, pisano, izricito, precutno. Vrste forme: Razlikuju se: Bitna forma (solemnitatna) – ona cije nepostovanje povlaci nistavost pravnog posla jer predstavlja njegov bitan element. Bitna forma se zahteva za nastanak ugovora o nepokretnosti (pisane izjave, potpisi, overa potpisa od strane suda). Dokazna forma (probaciona) – ona cije nepostovanje ne povlaci nistavost pravnog posla (izuzetak je kada jedna od strana u sporu zahteva odredjenu formu). Ako se zakljuci usmeni dogovor i dobrovoljno ispuni, nedostatak forme je bez znacaja. Fiducijarni pravni posao: Kod njega se fiducijant obavezuje da prenese neko pravo drugom licu – fiducijaru, koji je duzan da pravo vrsi u interesu fiducijanta i da ga, kada se ispune uslovi, vrati nazad ili prenese trecem licu. Vrsenje ovih pravnih poslova se zasniva na poverenju (fides – postenje, poverenje). Primer: lice A odlazi na duzi put, a svojinu na plantazi vocaka prenosi prijatelju, licu B, da ih koristi do povratka lica A. Lice B ce po povratku lica A podneti racun i vratiti fiducijarno steceno pravo svojine na plantazi. Fiducijarni pravni posao se obicno odnosi na pokretne stvari. Pojam, vrste i dejstvo uslova: Uslov (conditio) je buduca i neizvesna cinjenica koja utice na dejstvo pravnog posla. Uslov ugovaraju strane u pravnom poslu. Uslov mora da bude moguc i pravno dopusten. Uslovi se dele prema prirodi i prema dejstvu. Prema prirodi: 1) Kazuelni – dogadjaj cije nastupanje ne zavisi od volje strana, vec od spoljasnjih uticaja ili nekog treceg lica (npr. kupujem skije, ako padne sneg). 2) Potestativni uslovi – oni koji zavise od ljudske volje (npr. zakljucuje se ugovor o kupoprodaji televizora pod uslovom da se kupcu dopadne). 3) Mesoviti uslovi – pravne cinjenice cije nastupanje zavisi i od dogadjaja i od ljudske volje (npr. poklonicu knjigu biblioteci, ako polozim ispit). Prema dejstvu: 1) Odlozni uslovi – takvi kod kojih do nastupanja uslova pravni posao ne proizvodi pravno dejstvo (npr. lice zakljuci pravni posao o prodaji kuce, pod uslovom da se preseli za Beograd). Dakle, postoji samo nada da ce uslov nastupiti. Poverilac ne moze zahtevati ispunjuenje potrazivanja, a duznik nije obavezan da ispuni ono na sta se obavezao pravnim poslom. Kada nastupi odlozni uslov, pravni posao proizvodi pravno dejstvo kao da uslova nije bilo. Retroaktivno dejstvo osloznog uslova: ima za posledicu da se sve obaveze koje su preduzete do nastupanja uslova smatraju punovaznim. Fikcija nenastupanja osloznog uslova: Ako odlozni uslov ne nastane, smatra se da pravni posao nije ni zakljucen.
21
2) Raskidni uslov – kada uslov nastupanjem (ili nenastupanjem) prekida pravno dejstvo pravog posla (npr. jedno lice se obaveze drugom da ce ga izdrzavati do zavrsetka studija. Posle diplomiranja, obaveza izdrzavanja prestaje). Pravni posao zakljucen pod raskidnim uslovom proizvodi pravno dejstvo od zakljucenja, pa do nastupanja raskidnog uslova. Fikcija nenastupanja raskidnog uslova: Njegovo nenastupanje ima za posledicu da pravni posao vazi i dalje kao da uslov I nije ugovoren. Rok (Dies): Rok je pravna cinjenica koja se sastoji u proteku odredjenog vremena ili nastupanju odredjenog vremenskog trenutka od koga zavisi dejstvo pravnog posla. To je buduca i izvesna pravna cinjenica (npr. zakljucen je ugovor o zakupu poslovne prostorije, s ti m da njegova pravna dejstva pocinju da teku od 1. septembra iduce godine). Prema dejstvu na pravni posao rokovi mogu da budu: odlozni (odlaze dejstvo pravnog posla) i raskidni (prekida dejstvo pravnog posla; npr. ugovor o izdrzavanju do punoletstva). Raskidni rok ima za posledicu prestanak dejstva pravnog posla. Rokovi se mogu podeliti na materijalne (odredjeni su propisima materijalnog prava; npr. rokovi za podnosenje tuzbe za pobijanje materijalnog prava) i procesne (odredjeni su propisima procesnog prava). Racunanje rokova: Rokovi se racunaju u redovnim kalendarskim jedinicama (godine, meseci, dani), i to je civilno racunanje rokova. Ukoliko se racuna na osnovu sata i minuta rec je o astronomskom racunanju vremena, a ono se primenjuje kod onih prava gde vlada pravilo: Prior tempore, potior iure – Prvi u vremenu, jaci u pravu. Ako je rok odredjen u danima, on pocinje da tece prvog narednog dana posle dogadjaja od kog se rok racuna, a zavrsava se istekom poslednjeg dana. Rok odredjen u nedeljama, mesecima ili godinama zavrsava se onog dana koji se poi menu I broju poklapa sa danom nastanka dogadjaja od koga se rok racuna. Ako takvog dana u mesecu nema, kao poslednji dan roka se uzima poslednji dan tog meseca. Nalog: Nalog (modus) ili namet je teret koji se namece sticaocu kod dobrocinih pravnih poslova ili pravnih radnji, da nesto ucini ili da trecem licu. Nalog je najcesca modifikacija ugovora o poklonu, testamenta ili legata. Nalog postoji kada nalogodavac nalozi poklonoprimcu da izvesnu sumu novca (koju je dobio kao poklon) prenese u fond osnovne skole za nagradu najboljeg djaka prvog razreda. Da bi nalog vazio I proizveo pravno dejstvo, mora da bude moguc, dopusten i razumljiv. Nalog moze biti u interesu nalogoprimca ili u interesu treceg lica. Njegovo dejstvo nasteje kada i sam pravni posao. Dejstvo pravnog posla i vrste nevaznosti: Pravno dejstvo se ogleda u nastanku, promeni, prenosu ili prestanku imovinskih gradjanskih subjektivnih prava. Pravno dejstvo proizvodi samo punovazan pravni posao, odnosno ako ispunjava zakonom predvidjene uslove za njegov nastanak. Opsti pravni uslovi (condiciones iuris) su: 1) opsta, odnosno posebna poslovna sposobnost ugovornih strana 2) saglasnost volja u pogledu pravnog ucinka i sadrzine posla 22
(ponuda-prihvat) 3) predmet ugovora (dopusten, moguc, odredjen) 4) osnov (kauza) – istinit 5) forma (kod formalnih ugovora) 6) nekada se zahtevaju i dozvola, odobrenje... Ako neki od uslova ne bude ispunjen, pravni posao je nevazeci i ne moze da proizvede pravno dejstvo. Vrste nevaznosti pravnog posla: Nevazeci pravni posao sadrzi nedostatak zbog koga ne moze da nastane pravno dejstvo koje su strane ocekivale. Moderno pravo sadrzi podelu nevazecih pravnih poslova na apsolutno nistave (povredjuju se opsti interesi) i relativno nistave (rusljive) pravne poslove (povredjuju se pretezno rivatni interesi). U francuskom, pak, pravu postoji jos jedna podela – nepostojeci poslovi koji oznacavaju pokusaj nastajanja pravnog posla bez nekog od opstih zakonskih uslova. Ovakvi poslovi se ne moraju ni ponistavati jer se smatra da nisu ni nastali.
23
