Priroda književnosti Prvi odgovori na pitanje šta je književnost dati su u antičko doba i mogu se svrstati u dve grupe: oni koji se zasnivaju na intuitivnoj svesti (daju ih laici i ti odgovori nisu relevantni) i oni koji se zasnivaju na književno-teorijskim saznanjima. Književnost je jedna od umetnosti, a razlikuje se od ostalih po tome što njena dela mogu nastati na dva načina – usmeno (narodna književnost; ovakva dela ne postoje u jednom obliku, već varijantama) i pismeno (autorska književnost). Književnost je rezultat stvaralačkog procesa. U antici je postojalo interesovanje za autora, tj. subjekta stvaračkog procesa, i njegovu sposobnost da stvara (što se tada zvalo pesnička veština). Ovo interesovanje je prvi oblik naučnog bavljenja književnošću. Aristotel je prvi hteo da definiše književnost, i to je učinio u svojim delima Poetika (O pesničkoj umetnosti) i Retorika. Poetika je i danas najuticajnije književno-naučno delo. Hegel je izjavio da je Aristotel umni čovek antike i da se niko ne može porediti s njim. Aristotel je najuniverzalniji filozof ikada, jer se nalazi u temelju svih nauka. Prvi je definisao prirodu umetnosti. Smatrao je da umetnost nastaje zahvaljući podražavanju (mimesis) – ljudi žele da stvore nešto što liči na nešto što postoji u svetu oko nas. Stvaralačka sposobnost svojstvena je svakom čoveku – svako može da podražava. Umetnost po njemu snažno deluje, a samim tim može biti od koristi, a najveća korist je katarza, pročišćenje. Umetnost može da učini da nam budu drage stvari koje inače nisu (npr. u pozorištu gledamo umiranje). Ona nas tera da razvijamo sklonosti ka skladu, uređenosti, da pobošljamo našu prirodu. Dok je Platon smatrao da je suština odvojena od stvari, po Aristotelu svaka stvar u sebi nosi i svoju suštinu. Za svaku stvar je važna forma i nju prvo opažamo – zavisno od oblika stvar je prijatna ili neprijatna. Da bi objasnio razliku između umetnosti i nauke, Aristotel upoređuje Homera i Empedokla. On smatra da im je jedino zajedničko što obojica pišu u heksametru (tako su se u antici pisala sva dela, i umetnička i naučna). Umetnosti se međusobno razlikuju po tome što podražavaju različite stvari, na različite načine i različitim sredstvima. Književnost ili pesnička umetnost podražava govorom, odnosno jezikom, koji može biti vezan (propisana metrička dužina) i nevezan ili slobodan. Ona govori o čoveku i njegovoj sudbini. U antici se smatra da svaki čovek ima određeni karakter, a za književnost je važno kakav karakter prikazuje. Može da govori o onima koji su bolji od ljudi (bogovi, heroji; ovako piše Homer), prosečni (Kleofont) ili gori od ljudi (Nikohar i Hegemon Tašanin). Nisu sva književna dela ista, i on zato uvodi rodove i vrste, i tako nastaje genologija. U antičko doba važna je tragedija, i Aristotel ju je opisao do pojedinosti. Po njemu postoji šest elemenata koji su suština svake tragedije: priča, junaci, govor (svako koristi jezik na drugačiji način, sluga i kralj ne govore na isti način), misli (nalaze se na posebnim mestima da bi bile poenta), scenski aparat (scenografija,
kostimografija itd.) i muzika (prati radnju, uvlači nas u suštinu). Postavlja se pitanje po čemu se književnost razlikuje od istorije. U antici se smatralo da su konkurencija jedna drugoj jer se književnost ponekad bavi i istorijom. Razlika je u tome što se istorija bavi pojedinačnim, konkretnim (npr. neka bitka), onim što se moralo dogoditi, a književnost opštim, onim što nije, već se moglo desiti. Književnost je univerzalnija i ozbiljnija. U novijim proučavanjima književnosti smatra se da književno delo sadrži fiktivnu sliku sveta. Ono upostavlja vezu sa stvarnošću u kojoj nastaje. Jezik se upotrebljava na poseban način, u prenesenom značenju uz pomoć metafore (uvek se javlja kad se o jednoj stvari govori, a misli na drugu – Aristotel). Važna je forma, i to posebno u poeziji. Uz pomoć jezika možemo i prepoznati junaka, onog ko govori. U delu se javlja posebna realnost. Bogdan Popović je u svom predavanju O književnosti govorio da postoje predrasude o književnosti koje šire ne samo laici već i obrazovani ljudi, ali on smatra da su pokušaji da se ona ospori beskorisni. Po njemu, nauka se razlikuje od umetnosti u sledećem: 1. nauka nema posla sa osećanjima – umetnost govori o njima ili ih izaziva 2. naučna znanja zastarevaju, a umetnost ne (čitaocima se sviđaju i Ilijada i dela 21. veka), ona ne gubi snagu ni vrednost 3. naučna saznanja nas ne menjaju (menjaju samo okolnosti, ono što je oko nas; nauka ima pragmatičnu funkciju, spoljašnji značaj), a umetnost da (film može da nas promeni); „Umetnost nas menja (pozitivno ili negativno), a nauka ostavlja isto.“ – Volter Popović smatra da je književnost najvažnija umetnost jer suštinski i najviše govori o čoveku. Ona osvetljava unutrašnji život. Književnost omogućava da se upozna i svet blizak nama i svet koji je daleko (npr. u delima Žila Verna). Ona vežba našu osetljivost, zahvaljući njoj zapažamo moralne aspekte onog što ljudi čine. Omogućava nam da maštamo i uvodi u proces samospoznavanja. Književnost može biti vrednovana. Pisac bira između svih mogućnosti i načina pisanja, i svaki izbor je posebno vrednovan. Postoje i predrasude prema nekim vrstama književnosti, dok se prihvaćena dela obično poštuju. Književnost je umetnost koja se raslojava, i to na pravu i trivijalnu književnost. Trivijalna književnost je dobila taj naziv zbog načina pisanja i stizanja do čitaoca. Kod nje postoje stroža pravila i ograničenja zbog zahteva publike. Postoje dva shvatanja o tome koja je funkcija književnosti: 1. pragmatična koncepcija – u antici, Horacije u delu Poslanica Pizonima kaže da je književnost istovremeno lepa i korisna. Ovo shvatanje dolazi do izražaja u srednjem veku, kada se umetnost
ne razvija kao umetnost već u simbiozi sa religijom (religijska funkcija). Posebno je važno u komunizmu, kada teorijski angažovana umetnost pomaže političkim idejama (socijalni realizam prikazuje stvarnost, ali ideološki obojenu). 2. nepragmatična koncepcija – književnost je umetnost, ne treba da služi praktičnoj svrsi. Ovo shvatanje se javilo u romantizmu, vremenu slobode, a dominira tokom avangarde, u 20. veku.
Proučavanje književnosti Nauka o književnosti je disciplina s dugom tradicijom. Nastala je u antici, a razvija se i danas. Ipak, bila je osporavana. Neki misle da je nemoguće naučno proučavati književnost. Nauka o književnosti zato je želela da se dokaže i nastojala je da se približi egzaktnim naukama (nauka o jeziku, semiotika), što je izazivalo otpor i podozrenje. Postavljeno je pitanje: čemu treba da služe njena saznanja? Volfgang Kajzer je smatrao da je njen cilj da razumemo književna dela. Saznanja nisu sama sebi svrha, već imaju značaj. Nauka o književnosti treba da služi visokoj i složenoj umetnosti čitanja, treba da pomogne da što bolje uživamo u delima. Nortrop Fraj je postavio pitanje da li ona uopšte treba da postoji. U Severnoj Americi nauka o književnosti se zove kritika. Treba da postoji između ostalog jer ume da govori, a umetnosti su neme – ne mogu sebe da objasne (delo ne može da kaže: „Ja sam istorijski roman“). Postavlja se pitanje ko se bolje bavi književnošću: pisci, jer poznaju proces, ili oni koji poseduju određena znanja o književnosti. Dilema je nastala jer ima pisaca koji su se bavili i tumačenjem svojih i tuđih dela. U novije doba veruje se (npr. Volfgang Kajzer) da su ovi drugi bolji, ali to ne može biti bilo ko, već samo neko ko poseduje obdarenost. Velek i Voren smatraju da proučavanjem književnosti treba da se bave i ljudi koji nisu pisci jer će oni saznanja iskazati intelektualno, a pisci intuitivno. Nauka o književnosti nije za pisce, jer treba da bude racionalna, a umetnička aktivnost je iracionalna. Književno delo ima iracionalno poreklo – pisac ne može da objasni kako je napisao delo i zašto na baš takav način, samo proučavalac književnosti može to da formuliše. Svrha nauke o književnosti je razumevanje dela. Stvaralačka kritika, koja nastaje u 19. veku, je težnja proučavalaca književnosti da kažu ono što je pisac rekao u delu, ali kraće i jasnije. Pisci to ne vole da rade, i stvaralačka kritika je problematična. Ona se služi parafrazom (prepričavanjem). Lakše se prepričava proza, a teško lirska dela, jer nemaju fabulu, ili ona ima jako malo elemenata. Lirska dela su takođe višeznačna. Posle uvida da je parafraza ograničena, javlja se reakcija na ovaj pristup – impresionistička kritika. Primer za nju je Skerlićeva kritika Koštane. On takođe govori o delu, ali naizgled drugim
jezikom, iz ugla kritičara. Ova kritika je subjektivna, on piše o tome kako je on vidi, ali književno delo je upućeno svima, a ne pojedincu. Pošto se i ona pokazala ograničenom, počinje da se traži objektivnost, pa se proučava piščev život, njegova biografija, a naročito okolnosti u kojima je živeo. Ovo je dovelo do toga da se ne proučava samo delo, već njegova geneza. Postavlja se pitanje šta je bio podsticaj za pisanje. Proučavanje književnosti se tako vezuje za psihologiju, sociologiju i istoriju. Težnja da nauka o književnosti bude objektivna dovodi do njenog približavanja prirodnim naukama i preuzimanju njihovih metoda: analize (cilj joj je da dođe do sinteze, uopštavanja), poređenja (proučavanje varijeteta), indukcije (zaključivanje o celini na osnovu pojedinačnih slučajeva) i dedukcije (iz opšteg suda se izvodi pojedinačni). Najsrodnija nauci o književnosti je nauka o jeziku, koja se njim bavi kao sistemom znakova za sporazumevanje. Njena posebna disciplina je stilistika. U 19. veku javlja se nastojanje da se nauka o književnosti ugleda i na srodne, duhovne nauke koje se bave ljudskim tvorevinama. Vilhelm Diltaj pravi razliku između prirodnih i duhovnih nauka. Prirodne kada objašnjavaju koriste kauzalnu metodu, tj. traže uzrok, a posle objašnjavaju posledice tog uzroka. Duhovne nauke ne traže uzrok, već značenje tvorevina. One se bave jedinstvenim tvorevinama (npr. Rat i mir je samo jedan). Pojave su individualne i neponovljive. Karakteristika književnog dela je ta što postoji zahvaljući individualnosti svog oblika. Da bi postala nauka, disciplina mora da ima jasno omeđeno područje istraživanja, tj. predmet, posebne metode i specifičan jezik, metajezik. Ove kriterijume definiše epistemologija. Predmet nauke o književnosti su sve jezičke tvorevine koje imaju estetsku funkciju. Njene metode nastaju od 18. veka i ima ih mnogo: pozitivizam, strukturalizam, fenomenologija, anglosaksonska nova kritika, itd. Metajezik nauke o književnosti stvorio je Aristotel, kada je dao imena tragediji, komediji, epu i ditirambu i kada je uveo delove tragedije. Termini se stvaraju i dalje. Nauka o književnosti nije homogena, već se sastoji od tri poddiscipline: teorije, istorije i kritike. Teorija književnosti je najstarija književno-naučna disciplina. Ona je najuniverzalnija i razmatra sva pitanja koja se tiču najopštijih odlika književnosti kao umetnosti. Njeni zadaci su sledeći: 1. definiše prirodu i funkcije književnosti 2. određuje prirodu odnosa književnosti i drugih umetnosti (umetnosti koje potiču od književnosti su film i pozorišna umetnost) 3. definiše književno delo 4. razrađuje kriterijume za razvrstavanje rodova i vrsta (genologija je posebna disciplina) 5. određuje odnos nauke o književnosti i srodnih disciplina (najsrodnija joj je nauka o jeziku) 6. definiše prirodu izražajnih sredstava i postupaka (tropi i figure)
7. stvara metode za proučavanje književnosti 8. stvara književno-naučnu terminologiju Istorija književnosti ima začetke u antici, kada je postojala potreba da se popišu dela i pribave podaci o njima za kataloge. Od druge polovine 18. veka postoji u obliku u kom je znamo, jer tada nastaje ideja da živimo u svetu u kom se sve menja. Ona se bavi promenama u književnosti, književnom prošlošću i tumačenjem onoga što nam je ostavljeno u nasleđe. Slična je istoriji jer književnost nikad ne nastaje nezavisno od društveno-istorijskih okolnosti. Ne posmatra književnost od antike do danas kao celinu, već koristi periodizaciju. Književna kritika je najmlađa disciplina. Ona se bavi konkretnim književnim delom jer joj je osnovni zadatak da ga protumači i vrednuje. Ovo je najosporavaniji vid nauke o književnosti, jer je nužno subjektivan pošto se njim bavi pojedinac. Kritika je bila posebno važna u romantizmu, kada neko treba da olakša čitaocu razumevanje teškog dela. Postoje novinska kritika, časopisna kritika, i dr.
Prokleta avlija Prokleta avlija je istorijski kratki roman. Roman tek u 18. veku doživljava uspon, a do tada nije posmatran kao umetnička vrsta. Namenjen je nemoj percepciji, tj. čitanju. On je žanr agresor – podesan je da asimiluje druge književne vste. Razlikuje se po tematici (istorijski, ljubavni, porodični, itd.), tipu kompozicije, načinu pripovedanja. Teoretičar književnosti bi u Prokletoj avliji zapazio prstenastu kompoziciju. To je roman sa okvirom – ista scena se javlja na početku i kraju (mladić je na prozoru, gleda grob fra Petra, dva fratra se svađaju, mladić razmišlja o fra Petru). Mladić priča o fra Petru, fra Petar o Haimu i Ćamilu, a Ćamil o Džem-sultanu. Andrić čim uvede junaka odmah kaže sve što je bitno za njega (Karađoz je bio prestupnik u mladosti, a posle se borio protiv nekadašnjih prijatelja). Nijedan detalj nije slučajan kod velikih pisaca (ime Ćamil znači savršen, a Latif nežan). Ćamil priča kao da ga se to duboko tiče, bez reda, da bi rekao što više detalja. Haim govori brzo, nejasno, bez reda. Andrić tako daje njihove portrete. Kroz priču o Bajazitu i Džemsultanu, Andrić govori o Kainu i Avelju – oni imaju tako velike razlike da mora doći do sukoba. Prokleta avlija je priča sa citatnom podlogom, naslanja se na drugu priču. Istoričar književnosti se pita kom periodu pripada Andrić. Njegova rana dela su nastala u doba moderne i avangarde, a kasnije piše pripovetke i romane, koji imaju druge karakteristike. Oslanja se na mitove, legende, folklor, usmeno predanje. Uključuje istorijsku tematiku, ali tako da se ona može povezati sa 20. vekom. Voli objektivno pripovedanje. Povremeno koristi prvo lice, ali je pripovedač uvek objektivan i pouzdan. Koristi tehniku uvođenja pripovedačâ, koji govore iz svog ugla. Kritičar želi da otkrije značenje
romana. Andrić pokušava da preko Džema dođe do jednog vremena. Ćamil i Džem-sultan se povezuju jer su obojica ljudi mešane krvi i izgubili su ono što im je najvažnije. Ćamil se identifikuje sa Džem-sultanom. Andrić govori o psihološkim mehanizmima koji omogućavaju da se jedan čovek identifikuje sa drugim zahvaljujući zajedničkim crtama u sudbinama. Važna tema je i život u nacionalno i verski podeljenim sredinama. Druga velika tema je priča. Umrli su fra Petar, Ćamil, Džem-sultan, ali je ostala priča. Haim do najsitnijih detalja priča o onome što se dogodilo bez svedoka, što je pohvala priči.
Osnovni pristupi proučavanju književnosti Nauka o književnosti najpre se bavila promenama u književnosti. Aristotel je insistirao na tome jer je primetio da se tragedija menjala. On je mislio da će sve književne vrste dosegnuti svoj najsavršeniji oblik i da se nakon toga više neće menjati, i smatrao je da se to već desilo sa tragedijom. Insistirao je i na tome da postoji autor, a da on stvara jer na njega utiču društvene pojave ili lični život. Dugo je postojalo interesovanje za njegovu ličnost, okolnosti i uslove u kojima je stvarao. Više pristupa razvrstalo se u dve grupe: spoljašnji i unutrašnji pristup. O prvom možemo govoriti kada se proučavaoci interesuju za uzroke nastanka književnog dela, a o drugom kada se interesuju za samo delo, njegove odlike i elemente koji ga čine. Proučavanje književnosti kao naučna disciplina nastaje u drugoj polovini 18. veka, jer se u to vreme menjala kultura – aristokratska u građansku. U to vreme javljaju se nove ideje: 1. ideal slobodne stvaralačke ličnosti, posebno važan u romantizmu, kada postaje kult; odbacuje se svako insistiranje na normama, pravilima, zahtevima 2. delo je autonomna tvorevina i nema izvanumetničke funkcije; odbačena je Aristotelova teorija da delo reprodukuje sliku stvarnosti 3. svest o istoriji kao beskonačnom kretanju – stalno se menja svet, pa se menja i umetnost 4. pojam genija, posebno važan u 19. veku; genije je pojedinac koji ima izuzetne stvaralačke sposobnosti, koje se kod većine ljudi ne javljaju ili bar ne u toj meri Edvard Jang prvi govori o tome i kaže da se umetničko delo spontano rađa iz životnog korena genija. Nije uslovljeno ničim. Umetnost je slobodna, ali ne prekida vezu sa životom, nije sama sebi svrha. Takođe je podložna promenama, jer genije nije uvek isti, on je individualna i neponovljiva jedinka. Negativna posledica ovog je što se stvaraocu pridaje preveliki značaj i postoji prevelika fasciniranost umetnikom. Zato se njegov život proučava do najsitnijih pojedinosti. Ipolit Ten je utemeljivač
pozitivizma, književne metode u spoljašnjem pristupu. Rekao je da sve postoji kroz pojedinca i da njega treba upoznati i saznati sve o njemu. Podstakao je biografizam. Pošto je pozitivista, važnu ulogu pridaje kauzalnoj metodi. Sve ima svoj uzrok i taj uzrok treba upoznati. Smatra se da je on važniji od posledice. Iz uzroka nužno proističe posledica. Treba proučavati uzrok jer ćemo tako shvatiti i posledicu. Uzrok je uvek u piščevom životu, odnosno socijalno-političkim okolnostima koje ga prate. Velika pažnja se posvećuje porodičnom i socijalnom okruženju. Pišu se dela sa naslovom „Život i delo...“, što pokazuje koja je metoda u pitanju i da je delo u drugom planu. Ten je nastojao da delo posmatra kao vrstu dokumenta o piščevom životu, ali još više o vremenu. Tako se negira činjenica da se radi o autonomnom umetničkom delu. Pozitivizam je trajao do druge polovine 20. veka. Ne treba, međutim, da se odreknemo piščeve biografije, jer možemo dobiti vredne podatke o njegovom književnom formiranju (obrazovanje, putovanja) ili o shvatanju književnosti (iz autobiografskih spisa). Biografija je pomoćni, ne osnovni instrument. Kult slobodne stvaralačke ličnosti obnavlja pitanje zašto pisac piše. Još u antici dati su odgovori. Platon je smatrao da su pisci prenosioci božanskih poruka. Oni ne pišu jer to žele. U njegovom dijalogu Ijon, Ijon kaže da je pobedio u takmičenju, a Sokrat da je on samo bio nadahnut Homerom, a Homer bogovima. Krajem 19. veka ima sve više umetnika sa nekim telesnim nedostatkom. Sa usponom psihoanalize i Frojda javlja se teorija kompenzacije. On smatra da je umetnički dar nadoknada za nedostatak. Takođe je mislio da je umetnik podložan različitim vrstama neuroza i da se zato okreće stvaralaštvu. Umetnik je neurotičar koji piše da bi izbegao slom. Umetničko stvaralaštvo je naše pristajanje da zauvek ostanemo u svetu iluzija i da se ne suočimo sa surovom realnošću. Nekad se u delu traži filozofsko, a zanemaruje umetničko. Pisci se često podsmevaju filozofskoj dimenziji u delu. Neki pisci i tipovi dela moraju da se dovode u vezu sa društvenim situacijama (Nušić, Domanović). Pisci koji se podsmevaju društvenim situacijama moraju tu situaciju da naprave univerzalnom, da svi čitaoci prepoznaju svoju stvarnost. Takva dela nastoje da održe čvrstu vezu sa stvarnošću. Postoji mogućnost da književnost zaista bude dokument (U romanu Kad su cvetale tikve autor piše o rezoluciji Srbija–Rusija). Književnost ima veliki uticaj na društvo (verterizam – mladi ljudi su se zaljubljivali u starije, udate žene; poteromanija). U romantizmu se javlja drugačija svest o tome šta je književnost. Puškin je rekao: „Tatjana me ne sluša“. U književnom delu postoji karakterizacija junaka i mora se poštovati karakter koji smo zamislili. Pisac bira jednu mogućnost i mora da poštuje taj izbor. Viktor Igo je rekao da je svako delo organska celina. Svi njegovi delovi su u čvrstoj vezi. Forma i sadržaj se prožimaju i ne mogu se odvajati. Smatralo se da se svako delo može svesti na jednu ideju, a Igo se bori i protiv toga. U književnom delu postoji imanentna logika (vladika Danilo i Hamlet samo
razmišljaju, a ne reaguju). Književno delo nije isto što i životna situacija, mnogo je dublje. Na početku 20. veka dolazi do promene i nove metodološke orijentacije u proučavanju književnosti. Javlja se antipozitivistička pobuna Tomasa Sternsa Eliota, engleskog pesnika i teoretičara. On uvodi nove pojmove, kao što je tradicija. Tradicija je nešto nastalo u prošlosti, nešto pre nas i odvojeno od nas. Ona je naš izbor iz književnosti i umetnosti prethodnih vremena. Ona nije nastala mehanički. Eliot je primetio da je istorija književnosti u njegovo vreme bila veoma važna. On je smatrao da je celokupna književnost istovremeni poredak i da nije važno kada je delo nastalo, već kolikom snagom danas deluje na nas. Hteo je da potisne istorizam i biografizam iz nauke o književnosti i da na njihovo mesto stavi vrednost. Edgar Alan Po u delu Gavran ne izražava svoja osećanja, već pokušava da izazove osećanja u nama. U književnom delu nema ničeg ličnog, već pisac samo želi da stvori umetničko delo koje će delovati na nas. U 20. veku se sve češće govori o intertekstualnim vezama. Književno delo nastaje u dijalogu sa drugim, reaguje na drugo (Don Kihot je parodija na viteške romane, Kad mlidijah umreti na Na stranputici). Svako delo stvara očekivanje. Horizont očekivanja neka dela potvrđuju, a neka izneveravaju. Postoje tri dimenzije odnosa prema delu: dimenzija pisca, teksta i čitaoca. Do unutrašnjeg pristupa dolazi zbog potrebe da se naglasi samostalnost nauke o književnosti u odnosu na druge društvene nauke, a i zato što se tako podstiče razvoj same nauke o književnosti. Za unutrašnji pristup osnovni pojam je pojam teksta. Delo se shvata kao tekst da bi se istaklo da je celovito. Tekst mora da ima sledeće odlike: 1. izraženost – tekst je fiksiran u jeziku da bi se razlikovao od neteksta 2. razgraničenost – svi tekstovi, a posebno dela usmene književnosti, imaju granice (inicijalna i finalna formula u bajci) 3. uređena celina – najvidljivije u poeziji (stihovi i strofe). Analitički se rasklapa na podtekstove. Sve dimenzije nisu podjednako važne, postoje nivoi koji su elementarniji i oni koji su složeniji, najjednostavniji su glasovni sklop i stih. Književno delo je polazna tačka u proučavanju književnosti i zato se mora doći do definicije dela. To je područje unutrašnjeg pristupa. Za definiciju je značajan odnos nauke o književnosti i nauke o jeziku, pošto nauka o jeziku pokazuje interesovanje za dela jer nastaju od jezika i reči. Lingvistika ima disciplinu koja je jako blizu nauke o književnosti, stilistiku. Ona je na međi nauke o književnosti i nauke o jeziku. Osnovni cilj stilistike, koja je nastala u antici, jeste podešavanje izraza da bismo ostvarili određeni efekat. Stilistička istraživanja nisu započeli proučavaoci napisanog, već retoričari, jer je za govornika važno da nas ubedi u nešto.
Na početku 20. veka javlja se novi tip pristupa jeziku Ferdinanda de Sosira. Jezik je po njemu sistem znakova, uređen sistem. Postoji razlika između jezika (langue) i govora (parole). Jezik je sistem koji služi za prenošenje poruka u jednoj društvenoj zajednici. Govor je individualna jezička delatnost pojedinca. De Sosir je bio protivnik istorijskog proučavanja jezika i zato razlikuje sinhroniju i dijahroniju. Sinhronija je sadašnje stanje u jeziku, a dijahronija je istorija jezika. Na sinhroniju treba staviti naglasak, jer se u sadašnjem stanju vidi i istorija. De Sosir je nastojao da uspostavi odnos sintagmatike, koja nastaje izborom jezičkih elemenata iz skupa svih elemenata u jednom jeziku, i paradigmatike, skupa svih elemenata. On pravi i razliku između denotativnog (bukvalnog) i konotativnog (prenesenog) značenja reči. Postavlja se pitanje da li se razlikuju upotreba jezika u književnom i svakodnevnom govoru. Radoslav Katičić smatra da se ne razlikuju. Rečenica „Kiša pada“ se može javiti u oba tipa govora. Razlika je samo u tome što je u svakodnevnom govoru to informacija na koju reagujemo – uzimamo kišobran. U književnom govoru ne reagujemo, ali doživljavamo sliku sveta u kom pada kiša, tj. prisećamo se svih trenutaka kada je padala kiša. Definicije književnog dela: 1. Književno delo je piščeva ispovest. – Ipolit Ten Ova definicija obeležava period spoljašnjeg pristupa i pozitivističku metodu u nauci o književnosti i romantizam. Ten smatra da je najvažniji autor i da njega treba upoznati. 2. Književno delo je dokument o jednoj sredini i jednom vremenu. – Ipolit Ten Ova definicija je uticajna tokom realizma, tj. u 19. veku, jer se realizam interesuje za događaje u društvu. Antipozitivistička metoda nastoji da zaustavi ova dva shvatanja. 3. Književno delo je jezička tvorevina sa estetskom funkcijom kao dominantom. – Roman Jakobson Dominanta je funkcija koja sebi podređuje sve druge funkcije. Umetnička komponenta je najvažnija. 4. Književno delo je tekst među drugim tekstovima. – Tomas Sterns Eliot Ovo „tekst“ znači da je važno delo, a ne autor, a ovo „drugim tekstovima“ znači da u svakoj književnosti postoji mnogo dela. Eliot je najvažniji proučavalac u okviru antipozitivističke pobune. On je hteo da izmeni položaj pojedinih disciplina u nauci o književnosti, a posebno da zaustavi proces u kom je istorija književnosti pokušavala da podredi sebi druge discipline i postane dominanta. Hteo je i da potisne interes za autora. 5. Pesničko delo ne živi i ne nastaje kao odraz nečeg drugog, već kao u sebe zatvorena jezička struktura. – Volfgang Kajzer
Kajzer u Jezičkom umetničkom delu kaže da delo mora biti autonomno, nezavisno od svega što mu ne pripada. Ljubomir Nedić je rekao: „Kad za pesmu kažemo da je lepa, mislimo da je lepo u reči složena“. Jezik se u književnosti koristi na specifičan način. Ranije se razlikovao od jezika svakodnevnog govora, npr. u latinoameričkoj književnosti. Zmaj je izjavio da ima problem jer ne može da izrazi ono što misli: „Dok su u meni, reči su pesme, kad ih napišem, stihovi su samo“. Nekad pesnici, da bi nadoknadili nedostatke jezika, rečima daju preneseno značenje ili stvaraju nove reči (Laza Kostić). Neki pesnici su pravili svoj sopstveni jezik. Nijedan književni tekst nije kraći od rečenice, jer se njom daje celovito saopštenje. Najkraći tekst imaju usmene lirske pesme, ali su i one vrlo složene. Dužina nije u vezi sa složenošću. Tekst dela nije samo gramatička kateogrija. Književni tekst ima dopunsku organizaciju – uvek kaže nešto više nego običnom organizacijom.
Đura Jakšić: Veče Jakšić je romantičarski pesnik, a oni teže snažnom izrazu, opisuju životne prilike i doživljavaju sebe kao različitog u odnosu na druge. Naslov pesme ima vremensku simbolizaciju – kraj dana povezuje se sa prestankom života. To je preuzeo iz narodne književnosti. Povezuje čoveka i prirodu, što je takođe karakteristika narodne književnosti i romantizma. Pesma ima 14 stihova, strofa je distih (tako mu je bilo najlakše), rima je uzastopna (aa bb cc...), stih je dvanaesterac (očekivani su osmerac i deseterac). U prvom delu pesme prisutna je tema smrti, a osmerac peva o veselom, pa je zato izabrao drugi stih. Na početku pravac kretanja je odozgo na dole (padanje, smrt). Prisutan je romantičarski repertoar (slavuji, potok, sunce). Koristi reč grob, jer romantičari vole ekspresivnu leksiku, reči koje snažno deluju. Niže različite slike: zlatne toke, lađano more, mrtav san, mrka ponoć. Koristi reduplikaciju, dva prideva (smrtno bledo lice). Postoji slika pometenosti (potok beži). Pojavljuje se najbolji vitez, koji poslednji umire. Sunce je simbol života, a zalazak je povezan sa smrću. Poslednja tri stiha govore o rađanju meseca, noći, i kretanje je od dole na gore; važna je ideja vaskrsnuća. Mesec je pobedio smrt, budi se iz nje (smrtno bleda lica). Oslanja se na mitologiju i hrišćanstvo. Ono što je padalo sada se uzdiže. Zalazak sunca poredi sa apokalipsom, izjednačava ga sa pogibijom poslednjeg viteza na bojištu. Romantičari se oslanjaju na srednji vek (vitez). Zaokret na kraju daje ton vedrine. Mileta Jakšić: Veče
Mileta Jakšić stvara početkom 20. veka. Najpoznatiji je po pesmi Stvari koje su prošle. Njegova pesma je duža za 1 distih, tj. ima 16 stihova. Stih je dvanaesterac. Prisutna je vrremenska simbolika – umiru sunce i dan, tj. vreme. Subjekat nije odvojen od pejzaža, sve o čemu se govori je u unutrašnjem svetu bića. Povezuje prirodu i biće – ono što se dešava u prirodi, biće to snažno i duboko doživljava. Govori o prolaznosti života, osnovni neprijatelj je vreme. Osnovni motiv je prolaznost ljudskog života, posebno u drugom delu pesme. Nestajemo svakog dana, gubimo nešto i to se neće vratiti. Poredi ljudski život sa rekom, povezuje ih proticanje. Vreme nam stavlja do znanja da smo prolazna bića, uzima i odnosi od nas. Nema zaokreta i optimizma na kraju, završava se u tragičnom tonu suočavanja sa prolaznošću. Nema ekspresivnosti stiha, dominira setni ton, nema rađanja koje zamenjuje ono što nestaje. Tema je ista, ali način obrade teme ne mora biti isti. Važnije je kako, nego šta se kaže.
Poetika Poetika je nastala u antici i predmet joj je bilo ono što se tada zvalo poezija, a što su danas lirika, epika i drama. Tada je označavala celu nauku o književnosti. Prvo pitanje na koje mora da odgovori je šta je književnost. Prve dve poetike iz antičkog doba su Aristotelova O pesničkoj umetnosti i Horacijeva poslanica u stihu Poslanica Pizonima. Termin poetika je u međuvremenu stekao široku primenu. Sada se njim označava i bavljenje teorijskim pitanjima i nastojanje da se otkriju najvažnije osobine jedne nacionalne književnosti ili opusa jednog pisca, a govori se i o poetici perioda u razvoju nacionalnih književnosti. Kao vrlo složena disciplina poetika se deli na nekoliko poddisciplina. I podela: 1. Teorijska poetika je nastojanje da se definišu osnovna pitanja vezana za prirodu književnosti i umetnosti. Prva i najvažnija teorijska poetika je Aristotelova jer on definiše prirodu svake umetnosti, pa tako i književnosti, književne rodove i vrste i njihove elemente. Teorijska poetika se najviše razvijala u 20. veku jer se tada javljaju brojne književno-teorijske škole: ruski formalizam, praški strukturalizam, fenomenologija, anglosaksonska nova kritika, strukturalizam u zapadnoj Evropi. Cilj tih škola bio je da se dođe do novih metoda za proučavanje književnosti, tako da su sve one u nauku o književnosti unele nove oblike tumačenja dela. 2. Do imanentne poetike dolazimo analizirajući delo. Posebno je značajna posle prelaska sa spoljašnjeg na unutrašnji pristup,
pošto unutrašnji pristup insistira na analizi umetničkih osobina dela. 30-ih godina 20. veka u Nemačkoj se pojavljuje metoda interpretacije, čiji je cilj otkrivanje imanentne poetike dela. II podela (zasniva se na razlikama u shvatanju prirode stvaralačkog čina): 1. Entuzijastička poetika se zasniva na uverenju da umetnik stvara zahvaljujući podsticaju koji dolazi od više sile (u antici od bogova). Utemeljivač je Platon. On u delu Ijon pokazuje da umetnik ne stvara zahvaljujući talentu. On smatra da je umetnik prenosilac božanskih poruka ljudima, a ne stvaralac. Stvaralac je samo bog. U romantizmu je ova poetika prvi put modifikovana. Za umetnost nije potreban bog, već je dovoljan stvaralac. Pesnik je izvor poezije, nadahnuće dolazi iz njegove ličnosti. On raspolaže božanskim moćima. Stvaralačkom moći ne raspolažu svi, već izabrani pojedinci koji imaju posebnu obdarenost koja ih razlikuje od drugih ljudi. Ova poetika je drugi put modifikovana u realizmu, kada se veruje da umetnika nadahnjuje život, stvarnost, a on je dobar posmatrač stvarnosti i tumač života. U realizmu književnost je ogledalo stvarnog sveta. 2. Poetika techne se zasniva na verovanju da umetnik stvara zahvaljujući veštini koju ima, a nemaju je drugi ljudi. Utemeljivač je Aristotel, jer on kaže da umetnik stvara zahvaljujući poznavanju književnih rodova i vrsta, a pritom koristi urođenu sposobnost podražavanja. On odlučuje koji će oblik dati delu. Aristotel je prvi isticao veštinu građenja umetničkog dela. Tu veštinu umetnik stalno uvećava. Cilj veštine je da se ostvari što značajniji efekat na čitaoca. III podela: 1. Eksplicitna poetika se sreće kada pisac u kritičko-esejističkom tekstu ili izlaže svoje poglede na književnost kao umetnost ili objašnjava kako je nastalo neko njegovo delo. Ove poetike su se javile rano, ali ih najviše ima u romantizmu. Romantizam je stilska formacija u kojoj počinje da opada jasnoća književnog dela i pisci osećaju potrebu da pomognu čitaocima da što bolje razumeju dela. Zato pišu eksplicitne poetike. Posle romantizma najviše ovakvih poetika ima u avangardi. Avangarda je skup umetničkih tendencija s ciljem da u svaku umetnost uvedu što više novina i eksperimenata. Te novine su zbunjivale čitaoce, pa su pisci pisali programe i manifeste ili objašnjenja dela. Naša najpoznatija eksplicitna poetika je „Objašnjenje Sumatre“, koja je napisana na zahtev Bogdana Popovića. I posle avangarde ostala
je praksa da pisci ili u posebim tekstovima ili u intervjuima čitaocima pružaju informacije vezane za nastanak dela. 2. Implicitna poetika je suprotna eksplicitnoj, a najvećim delom se podudara sa imanentnom, pošto i nju otkrivamo analizirajući neko delo. IV podela: 1. Normativna poetika podrazumeva da umetnik uvek stvara poštujući norme i pravila. Postoje čitave epohe u kojima je poetika normativna (npr. srednji vek). Ona dominira u klasicizmu, dok se u 20. veku javlja u okviru socijalnog realizma (nastojanje da se književnost podredi ostvarivanju ideologije). Osnovno načelo u okviru klasicističke poetike je stvarati kao drugi, ne insistirati na originalnosti. Da bi narativna poetika mogla da postoji, svaka književna vrsta mora da bude jasno definisana, da postoji njen kanon. Najpoznatija normativna poetika je Pesnička umetnost Nikole Boaloa. On je opisao svaku književnu vrstu i propisao kako se dela koja pripadaju tim vrstama moraju pisati. 2. Dskriptivna poetika ne traži pravila i umetnik je slobodan da izabere način na koji će napisati delo. Aristotel je u osnovi bio blizak deskriptivnoj poetici jer, iako opisuje kako izgleda tragedija i koje delove ima, on ne traži da umetnici u delima poštuju obavezan oblik. Edgar Alan Po: Filozofija kompozicije Edgar Alan Po je američki pesnik i pisac. Najpoznatije delo mu je Gavran, koje je nešto između pesme i poeme. On je izumeo poseban tip proze, fantastičnu prozu. Gavran je tipična romantičarska ljubavna balada. Baladu odlikuje setni, melanholični ton. Ona je prelazna književna vrsta, na granici lirike i epike. Ima fabulu, likove, proctor i vreme, koristi dijalog. Gavran govori o tugovanju za umrlom dragom, što je opšte mesto romantičarske lirike. Kod nas o tome govore Tuga i opmena, Đulići uveoci, Santa Maria della Salute. Prisutan je motiv mističnog i najčešće se bira noć. Romantičarske pesme su duge, pa se javlja refren da poveže elemente. Da bi objasnio nastanak Gavrana, Po je napisao delo Filozofija kompozicije, jednu od najpoznatijih eksplicitnih poetika. U uvodnom delu on želi da se suprotstavi uverenju da pisac stvara pod uticajem zanosa, da ne zna ništa o svom delu i da ga ne treba pitati o njemu. On misli da umetnik svesno stvara i da može da govori o značaju dela. Čarls Dikens je smatrao da umetnik stvara delo tako što nije do kraja svestan kako će ono izgledati. Po smatra da umetnik i pre prve reči zna kako će delo izgledati. Protivi se entuzijastičkoj poetici jer smatra da umetnik stvara prema svom umetničkom cilju. Kaže da mu je najvažnije bilo koji će utisak postići, a taj utisak mora da bude snažan. Da bi bio takav, u delu treba da bude novinâ,
jer to privlači pažnju čitalaca. On definiše prirodu stvaralačkog procesa u Gavranu i kaže da je pisao s početka na kraj sa strogošću i doslednošću kao pri rešavanju matematičkog zadatka. Svako umetničko delo ima unutrašnju logiku, koju pisac mora da poštuje. Naglašava prisustvo svesti, tj. racionalne komponente. Prvo pitanje kojim je morao da se bavi kada je pisao pesmu bilo je pitanje dužine. Hteo je da ona bude duga onoliko koliko može da se čita u jednom dahu, jer se utisak kvari ako se čitanje prekida. Pesma ima 108 stihova, što je gornja granica. Podelio je pesmu na strofe da bi se tekst raščlanio i da bi bilo očigledno da je to jedna duga pesma koja je zapravo niz kratkih. Drugo pitanje je: o čemu će govoriti? Od toga zavisi snaga utiska. Izabrao je smrt mlade i lepe devojke, jer se smrt tiče svih nas, a za lepim svi tuguju. Treće pitanje je pitanje tona. Izabrao je tugu – mladić tuguje zbog smrti devojke. Četvrto pitanje: pošto je pesma duga, morao je da nađe element koji će sve povezati. Ubacio je refren, element koji se regulisano ponavlja, tj. ne može da bude bilo gde. Odlučio je da refren bude kratak i izabrao „nikad više“. Refren je usklađen sa temom i intonacijom – devojka se nikada neće vratiti jer je smrt neumitna. Zatim traži onog koji će izgovarati refren. To treba da bude živo biće, ali ne ljudsko. Bira pticu pošto ona mehanički ponavlja, nema svest o tome. Prvo je hteo papagaja, ali je on šaren, uveseljava ljude i ne ide uz tugu. Gavran je u svim indoevropskim mitologijama nosilac ružnih vesti, a u skandinavskoj mitologiji veza sveta živih i mrtvih. Kada gavran kaže „nikad više“, on to govori sa sigurnošću. Postavlja se pitanje kako povezati mladića i garana. Po uvodi motiv olujne noći. Gavran dolazi u sobu i započinje dijalog sa mladićem. Ovo je tipična eksplicitna poetika. Suprotstavlja se entuzijastičkoj poetici i zagovara poetiku techne. Umetnik se u delu ne ispoveda, ne iskazuje lične emocije, već izaziva emociju u nama. Jovan Dučić: Poezija Ovo je jedno od retkih dela u kojima se spajaju implicitna i eksplicitna poetika. U njemu se istovremeno izlaže poetika i prema njenim načelima gradi umetničko delo. Poezija je predstavljena kao živo biće, devojka. Dučić je pripadao parnaso-simbolizmu u okviru moderne, koji insistira na kultu forme i lepog i udaljava se od stvarnosti. Po njemu, pesma treba da bude „mirna kao mramor, hladna kao sena“, tj. treba da se udalji od stvarnosti. Ona je bleda, a bledilo je bilo simbol najređe lepote, uzvišenosti. Kada kaže „žena koja po nečistim ulicama peva“, misli na prostitutku. Đinđuve sa trakom i žute ruže su dva oblika lepote – kič i prava lepota. Ruža je ideal lepote, savršenstva. Nije svako dostojan lepote, postoji duhovni aristokratizam. Veliki uticaj u to vreme ima Jovan Skerlić, koji smatra da umetnost treba da ima angažman. Dučić, međutim kaže: „Budi odveć tužna sa sopstvenih jada, da bi išla ikad da tešiš ko strada“ – poezija treba da se okrene sebi, a ne da bude instrument. Pominje „plamen tajanstvene magle“ jer je naklonjen mističnom. Pesma ne treba da bude laka za razumevanje. Stefan Malarme je smatrao da u delu ne
treba sve direktno reći, već samo nagovestiti, a čitaoci treba sami da otkriju dublji smisao i značaj.
Poetika srpske književnosti U novije doba veliki značaj ima proučavanje poetika nacionalnih književnosti. Jedan od ciljeva je da se utvrde specifične osobine jedne književnosti, koje je razlikuju od drugih, ali osnovni cilj je vezan za pronalaženje trajnih osobina te književnosti, onih koje se ponavljaju iz veka u vek. Prvi proučavalac koji je hteo da utvrdi trajne osobine jedne književnosti je Ferdinand Brinetjer, u delu Evolucija žanrova u istoriji književnosti. Za francusku književnost on kaže da je socijalna, italijanska je umetnička, u španskoj dominira viteška tematika, engleska je individualistička, a nemačka je filozofska. Istoričari španske književnosti Ramon Menendes Pidal i Damaso Alonso su utvrdili osobine španske književnosti: spontanost, sklonost ka improvizaciji, prekomerna plodnost dramskih pisaca. Ovakva uopštavanja su uvek nepodesna da prikažu stvarne osobine, a naročito da ukažu na specifičnosti jedne književnosti. Izučavanje poetike srpske književnosti je relativno novi vid proučavanja, pošto se razvio u poslednjoj deceniji 20. veka, najpre u okviru Instituta za književnost i umetnost, a potom i u knjizi „Poetika srpske književnosti“ Jovana Deretića. Prvi su se ovim bavili proučavaoci stare srpske književnosti Dimitrije Bogdanović i Đorđe Trifunović, a potom proučavaoci usmene književnosti Nada Milošević-Đorđević, Snežana Samardžija i Mirjana Detelić. Stara i usmena književnost su najpodesnije za poetičko istraživanje jer imaju osobine koje se ne menjaju nekoliko vekova. Izučavanje poetike nacionalne književnosti se uvek neposredno oslanja na istoriju književnosti i koristi njene rezultate. Prvi element koji svi proučavaoci poetike srpske književnosti preuzimaju iz istorije književnosti je svest o nepostojanju evolutivnog kontinuiteta u srpskoj književnosti. Ona od srednjeg veka do danas nije imala kontinuirani tok, pa se kaže da se deli na tri makroceline: staru, usmenu ili narodnu, i novu srpsku književnost. Između njih postoje velike razlike: 1. jezik – stara srpska književnost je nastala na jeziku koji se danas ne koristi. Stara i usmena srpska književnost su sada samo delovi književnog nasleđa, dok je nova književnost živa, odnosno samo se ona stalno menja i obogaćuje novim pojavama i delima. Mi samo književnost nastalu na jeziku koji govorimo doživljavamo bez distance, ali srpska književnost je jedna od onih književnosti koje su nastale na dva ili više jezika. Stara srpska književnost se
mora prevoditi na savremeni srpski, dok je usmena književnost zbog jezičke evolucije puna arhaizama. Najsloženija jezička situacija je ipak u novoj srpskoj književnosti jer pisci, da bi ostvarili što snažniji umetnički izraz, koriste arhaizme, dijalekte, žargon, socijalne jezike (jezike društvenih grupa). 2. uzor – stara srpska književnost se oslanja na vizantijsku književnost. Očekivalo bi se da je usmena književnost originalni tip književnog stvaralaštva kod nas, ali ne postoji nijedna usmena književnost koja nije u tesnoj vezi sa književnostima i mitologijama drugih naroda. Naša je povezana sa drugim slovenskim književnostima i čitavom indoevropskom kulturom. Zato je ona često prožeta lutajućim motivima, kad je reč o tematici, i mitološkim univerzalijama, kad je reč o mitologiji. U svim usmenim književnostima postoje sličnosti u prikazivanju prostora i vremena. U svim slovenskim mitologijama vreme se deli na ono pre ponoći, vreme ljudi, i ono posle ponoći, vreme nečistih sila. Nova srpska književnost je iz niza evropskih književnosti preuzimala književne vrste, tematiku i sl. 3. shvatanje funkcije književnosti – od srednjeg veka do danas neprekidno se menjala. U 17, 18. i prvoj polovini 19. veka književnost je trebalo da služi pouci, a manje zabavi. Od sredine 19. veka, tačnije tokom romantizma, književnost je više nego ikad shvatana kao umetnost koja je u službi ostvarivanja nacionalnih ciljeva. U toku 20. veka različito se gledalo na staru srpsku književnost. Ona je bila neposredno vezana za religijski život i u njoj je umetnička komponenta u drugom planu. Prvo je posmatrana kao skup tekstova u kojim treba proučiti jezik, a kasnije se sve češće posmatra kao umetnost. Osnovni njen cilj je da se doprinese izgradnji kulta sveca, a najznačajniji je kult Svetog Save, koji je istovremeno viđen kao prvi srpski prosvetitelj i najvažniji hristijanizator Srba. Usmena književnost je bila sredstvo i za zabavu i za pouku, a jedan njen deo i za igru (zagonetke, pitalice, brzalice). 4. shvatanje prirode stvaralačkog postupka – u pisanoj, a naročito novoj srpskoj književnosti mi najčešće tačno znamo kada je neko delo nastalo, možda čak i početak i kraj nastanka. U usmenoj književnosti, zbog prirode stvaralačkog procesa koji traje sve dok delo ne bude zapisano, u najvećom broju slučajeva ne znamo vreme nastanka, niti ko je prvi pevač, kazivač, pripovedač. U pisanoj književnosti uvek postoji mogućnost da se delo javi u više verzija, ali su sve rezultat rada jednog, poznatog autora, dok u usmenoj književnosti, osim za jedan deo epike iz vremena ustanka, ne znamo ime jednog autora.
5. tretman autorskog načela – u staroj srpskoj književnosti autorsko načelo nije bilo posebno važno, jer se smatralo da autor ne govori u svoje ime, već prenosi ljudima božanske poruke, odnosno služi istini koja je nadindividualna. Zato se mislilo da on jeste važan, ali da je daleko važnija poruka koju prenosi i književni oblik kojim se služi. U usmenoj književnosti autorsko načelo nema nikakvu važnost jer ne postoji jedan, već niz autora. Jedino je u novoj srpskoj književnosti autorsko načelo izuzetno važno jer se samo tu prvo susrećemo sa autorom, pa tek onda sa delom. To omogućuje da osobine koje smo upoznali čitajući jedno delo nekog autora povežemo sa drugim delima istog autora. To je posebno važno kod velikih pisaca o kojima čitaoci imaju stabilnu sliku. Odnos prema autorskom načelu važan je i zbog principa nepovredivosti teksta. U staroj srpskoj književnosti odnos prema tekstu bio je relativno slobodan. Dela su se prenosila prepisivanjem, a prepisivači su mogli da izostave i dodaju nešto. Takođe, tekstovi su se stavljali u zbornike i tad se prilagođavali jedni drugima. Tekst u usmenoj književnosti je podložan stalnim promenama, a samo u novoj srpskoj književnosti tekst je nepovrediv – mora se preštampavati u obliku koji je dao autor. Zato su važna kritička izdanja dela, jer je njihov cilj da se opišu sve promene koje je jedno delo pretrpelo u toku postojanja i da se rekonstruiše poslednja autorova volja. 6. shvatanje načina stvaranja dela – u staroj srpskoj književnosti nije se težilo originalnosti, pa se pisci služe stalnim opisima, toposima. Oni žele da o jednoj stvari govore onako kako su o njoj govorili drugi. Najviše ponavljanja opisa ima u usmenoj književnosti (npr. opremanje junaka za boj). U njoj nema motivacije junakovih postupaka. Samo je u novoj srpskoj književnosti vidljiva težnja ka apsolutnoj originalnosti, jer pisac sve želi da opiše na nov način i da svaki junakov postupak uskladi s njegovim karakteristikama. 7. odnos prema žanrovima – žanrovi su najstabilniji u usmenoj književnosti, a posebno su stabilne bajka i junačka epska pesma jer imaju utvrđen način počinjanja i završavanja. I u staroj srpskoj književnosti žanr se poštuje. Pisci koriste one žanrove koji su do njih stigli kao neka vrsta tradicije. U novoj srpskoj književnosti težnja ka originalnosti traži da pisac i prema žanru ima izvesnu slobodu. Zato se narušavaju žanrovske granice, naročito u romantizmu i avangardi. Iako nije stabilan žanr, stabilno je samo delo, tekst dela. 8. predstava o svetu – u delima stare srpske književnosti uvek je u središtu odnos čoveka i Boga i vidljivog i nevidljivog sveta. Sve
vidljivo je simbol nečeg nevidljivog. Čovek je najpre bio u jedinstvu s Bogom, a posle praroditeljskog greha odvaja se od njega i počinje život u grehu. Postavši svestan grešnosti svoje prirode, on teži da se menja i usavršava da bi se približio Bogu ili se poistovetio s njim kroz vrline koje stiče. U svetu koji prikazuje stara srpska književnost nema kretanja, već dominira večni poredak stvari i pojava. U usmenoj književnosti pevači i kazivači prikazuju ovozemaljski život i događaje i koriste najčešće kružnu predstavu o toku stvari i pojava, uzetu iz neposrednog osmatranja prirode. Nova srpska književnost vrlo slobodno prikazuje protivrečnosti i u ljudskoj prirodi i u društvu i zato u njoj dominiraju teme koje treba da dočaraju i složenost života pojedinca i složenost života zajednice kojoj on pripada. 9. književni junak – u delima usmene književnosti junak nije važan kao pojedinac, već kao nosilac određene osobine, i on zato nema lično ime (ili ima stajaće). On treba da izvrši neki zadatak i prema tome su mu date osobine. Junak u staroj srpskoj književnosti je najčešće prikazan dok traži put ka Bogu i kako sve čini da umakne tamnim silama koje ga iskušavaju. Najčešće podražava Hrista jer je on najviši ideal kome se može težiti. U novoj srpskoj književnosti junak je pojedinac i pisac nastoji da do izražaja dođu baš one osobine koje ga razdvajaju od drugih. Zato su posebno važni književni postupci individualizacija (junak se prikazuje tako da nije sličan drugima) i karakterizacija (junaku se pripisuju osobine koje direktno utiču na njegove postupke i odnos prema svetu). 10. prikazivanje događaja – u staroj srpskoj književnosti sam događaj nije posebno važan, već je važniji njegov skriveni smisao. Tada se verovalo da se iza svake stvari skriva božanska poruka i da je čovekov zadatak da je otkrije. U usmenoj književnosti najviše događaja ima u epici, tako da su oni veoma različiti. Najveći broj je onih uzetih iz svakodnevnog života, ali ima i natprirodnih bića i pojava. Događaji su nekad konkretni i vrlo detaljno prikazani. U novoj srpskoj književnosti prikazane su pojave iz individualnog i društvenog života u svim njihovim aspektima, od sasvim običnog do čudesnog i fantastičnog. Posebno je važan odnos književnosti i istorije jer je prošlost našeg naroda specifična. Važnost istorijske tematike je omogućila da se lakše povežu naša usmena epika i prozna dela iz 19. i 20. veka.
Poetika usmene književnosti
Osnovna odlika usmene književnosti je kolektivni tvorac. Nije moguće da postoji značajno delo, a da ga ne prihvata zajednica u kojoj je nastalo. Nije moguće da autor bude potcenjen, zanemaren, a kasnije prihvaćen. U pisanoj književnosti se to često dešava (književna rehabilitacija). U usmenoj književnosti ono što je doro cene svi pripadnici jedne zajednice. Nema dela koja donose toliko značajne novine da bi nailazila na otpor, pa kasnije bila prihvaćena. U pisanoj književnosti delo ne postoji nezavisno od čitalaca jer ga oni aktuelizuju, daju mu na značaju. U usmenoj književnosti ne postoje čitaoci, već izvođač i slušaoci. Izvođač ima slobodu da menja delo dodajući ili izostavljajući delove. Dva elementa usmene književnosti su tradicija i improvizacija. Tradicija obuhvata sve teme koje se mogu javiti, sve umetničke postupke, žanrove usmene književnosti, načine za građenje dela, tj. sve tipove kompozicije. Improvizacija je mogućnost da pevač ili kazivač sve elemente koji ulaze u sklop tradicije koristi uz manji ili veći stepen slobode. U srpskoj usmenoj književnosti, posebno epici, osnovni element tradicije je deseterac, a njegova upotreba u svakoj pesmi spada u domen improvizacije. Dve osnovne osobine usmene književnosti su varijantnost i formulativnost. One neposredno proističu iz načina nastanka i prenošenja dela. Varijante su neizbežne jer svaki pevač i kazivač ima pravo da u delo unosi izmene, koje mogu biti vrlo značajne. Najveći broj dela usmene književnosti postoji u varijantama. Formulativnost je suprotna varijantnosti i posledica je nastojanja pevača ili kazivača da radi lakšeg građenja, posebno dužih tvorevina, neke elemente u njih unesu u obliku koji srećemo i u drugim delima. Tim stalnim oblicima se najčešće opisuju radnje ili situacije (npr. megdan). Formulativnost naročito veliku ulogu ima u epskim pesmama i bajkama. Svaki oblik usmene književnosti ima određene specifičnosti. Najstarija po poreklu je usmena lirika, a u okviru nje verovatno obredne i mitološke pesme, jer sadrže poglede na svet koji su mogli nastati samo u ranim fazama razvoja kulture. Jakob Grim je rekao da su usmene lirske pesme istovremeno i stare i nove, tj. poseduju visok stepen univerzalnosti jer ne sadrže opise istorijskih prilika. Za usmenu liriku važno obeležje je „lirsko uvek i sada“. Usmena lirika prikazuje osećanja i duševna stanja koja se mogu javiti u svakom trenutku ljudske istorije. Za razliku od epike, koja govori o izuzetnim, nesvakidašnjim događajima (megdan, rat, društvena promena), lirske pesme govore o svakodnevnim zbivanjima i o običnim ljudskim osećanjima. U usmenoj lirici često se javlja lirsko ja, ali ono nikad ne pripada konkretnom pojedincu, jer usmena lirska pesma nije izraz ličnog iskustva, već je rezultat nastojanja da se izrazi tipsko iskustvo karakteristično za određenu kulturu. Junak nije individualizovan, već stereotipan. Po pravilu je bezimen ili ima stajaće ime (Milica, Mara, Jovo, Nenad). Način prikazivanja se često zasniva na postupku preslikavanja određenih odlika biljnog sveta na ljudska bića. Usmene lirske pesme
najčešće imaju monološku, dijalošku ili mešovitu formu. Kada je reč o kompoziciji, ima mnogo ponavljanja i paralelizama. Osećanja, misli i junakova saznanja izražavaju se posredno, kroz slike i poređenja, a široko se primenjuje i personifikacija. Često srećemo obraćanje ljudskih bića biljkama, nebeskim telima, predmetima, a ponekad i samom vremenu. Ove pesme su vrlo kratke i imaju redukovan siže – malu priču o nekom događaju. Tekst lirske pesme je veoma složen jer je događaj prenet u duševno stanje lirskog junaka i može da se vidi samo kroz njegova raspoloženja i postupke. Da bi tekst bio kratak, primenjuje se postupak opisivanja pars pro toto (deo za celinu) – opisuje se kosa umesto cele devojke. Karakteristična je emotivna leksika – deminutivi, za iskazivanje bliskosti, i augmentativi, za iskazivanje distance. Često ima etimoloških figura (spoj istokorenskih reči; npr. „sja sjajna mesečina“). U najvećem broju lirskih pesama postoje dva plana značenja, doslovni i metaforički. Prvi zapis jedne usmene lirske pesme kod nas je iz 1462. U Dubrovniku se u okviru jedne tužbe javljaju stihovi: „O jelo, vita jelo, ne hod sama na vodu“. Usmeno epsko pesništvo je bilo predmet stalnih proučavanja. Matija Murko je za Bečku akademiju nauke i umetnosti snimao izvođenja epskih pesama. Pre snimanja zapisivao je tekst i zapazio je da u dva uzastopna izvođenja pevač uvek nešto menja. Kasnije su proučavaoci Homerovih epova Milman Peri i Albert Lord hteli da prouče tehiku epskog pevanja i da otkriju kako neki pojedinci izgovaraju 15-18.000 stihova. Kod svih epskih tvorevina mora da se govori o dugotrajnom stvaralačkom procesu u kom učestvuju mnogi pevači i vremenom se formira epski stil. Peri je prvi istako da epski pevač tako lako niže veliki broj stihova jer pesmu sklapa od već postojećih elemenata i obrazaca. Nazvao ih je formulama i rekao da su one u osnovi svakog epskog stila. Da bi proverili svoje stavove, njih dvojica su došli u Kraljevinu Jugoslaviju jer je ovde još uvek bila živa tradicija epskog pevanja. Osnovni cilj im je bio da otkriju kako pevači stiču umeće i kako se njim služe. Tražili su pevača koji ume da peva veoma duge pesme. Pronašli su Avda Međedovića koji je spevao „Ženidbu Smailagić Meha“ (13.331 stihova). Zatim su definisali formulu u epskoj pesmi kao reč ili grupu reči koja se redovno koristi u istim metričkim uslovima da označi osnovnu ideju. Termin su uveli da izbegnu termin ponavljanje, jer postoji mnogo vrsta ponavljanja. Formule su podelili na one koje uvode junaka, ukazuju na radnju, vreme ili mesto. Epski pevač ne teži originalnosti, već opisuje tipske situacije i zato koristi formule. U isto vreme Vladimir Prop je proučavao strukturu bajke. Bajka je književna vrsta koja ima ustaljeni početak i kraj, a formule u bajkama dele se na inicijalne, medijalne i finalne. Inicijalne su na početku i osnovna funkcija im je da budu žanrovski signal. Finalne izvode slušaoce iz sveta priče i ukazuju na rasplet. Ove dve formule su okviri teksta i programiraju naše razumevanje priče. Medijalne formule su najsloženije jer obuhvataju samu priču u bajci, a ona je nepodložna formalizaciji i nije ista u svim
bajkama. Prop je hteo da odredi najvažnija svojstva usmene proze, ali onako precizno kako se to radi u prirodnim naukama. Podelio je bajke na fantastične, realistične i priče o životinjama, ali ta podela nije dobra. Svoju analizu počinje od likova. Posmatrajući ih, zapazio je da često vrše iste radnje, koje je on nazvao funkcijama. Njih ima malo, a likova mnogo. To po njemu objašnjava zašto nam se bajka ukazuje kao neobično raznolika književna vrsta u čijoj su osnovi jednobraznost i ponovljivost. Postoji 31 funkcija, ali se ne moraju sve pojaviti u jednoj bajci. One koje se javljaju, međutim, uvek su date istim redom. Ženidba kralja Vukašina Ova pesma govori o događaju koji se desio posle 1361. U letopisima se tada navodi da su Turci ubili vojvodu Momčila u gradu Periterionu. Ovde Momčilo, međutim, živi u Pirlitoru u Hercegovini. U pesmi je događaj povezan sa internacionalnim motivom neverne žene. Epska fabula u kojoj se taj motiv javlja se često sreće u srednjem veku kod raznih evropskih naroda. Žena uvek savetuje svog ljubavnika da pripremi klopku njenom mužu da bi ga lakše ubio. Pesmu je zapisao Vuk od Stojana Hajduka. Insistira se na kontrastu dva junaka. Momčilo je gorostasni junak, on ima najveće vrline, a Vukašin mane. Momčilo je tako pozitivno prikazan zbog svog potomka Marka Kraljevića, koji dobija junačke osobine ujaka. Osnovni pokretač je motiv prevare – Vidosava prihvata Vukašinovu ponudu da ubiju Momčila. Momčilo ima pomagače – sestru, rođake, čarobna sredstva i dr.. U našoj epici uvek ima nečeg iz drugih žanrova (ovde je to bajka). Vukašin može da pobedi jedino uz pomoć prevare. Javlja se lažna motivacija – Vidosava plače i pita Momčila da li ima čarobna sredstva, a on joj otkriva da njegov konj ima krila, tj. da je demonsko biće. Momčilo sanja da će poginuti. San je u epici uvek nagoveštaj budućih događaja. Česti su neravnopravni megdani – Momčilovom konju su spaljena krila, a sablja mu je uništena. Momčilo shvata šta je Vidosava uradila. Uvek se javlja pomagač, u ovom slučaju sestra Jevrosima. Etička problematika je česta u epici – izdaja je kažnjena, a vrlina nagrađena (Jevrosima se udaje za Vukašina). Za epiku su karakteristični stalni epiteti: zelena livada, rujno vino, pšenica belica, sveta nedelja, bijela kula. Iako nije verna ljuba, Vidosava u pesmi ima taj epitet, što je pritisak tradicije. U epici mora da se javi epski siže. Sižei se pojavljuju i gube i zato postoje ciklusi pesama. Čardak ni na nebu ni na zemlji Funkcije: 1. junaku se izriče zabrana – careva kći ne sme da izlazi iz kuće 2. zabrana se krši – moli oca da izađe 3. protivnik jednom od članova porodice nanosi štetu – zmaj otima devojku 4. nesreća ili nedostatak se saopštavaju – sinovi govore caru
5. junak pristaje da se suprotstavi ili sam to odluči – sinovi kažu da će krenuti u potragu 6. junak stiče čarobno sredstvo – carev sin kolje konja 7. prostorno premeštanje iz jednog sveta u drugi – penjanje 8. junak i njegov protivnik stupaju u neposrednu borbu 9. protivnik biva pobeđen 10. junaka progone – braća ga izdaju 11. junak stiže neprepoznat kući ili u drugu zemlju 12. junaka prepoznaju 13. protivnik se kažnjava 14. junak se ženi i stupa na presto
Poetika stare srpske književnosti Stara srpska književnost obuhvata vreme od kraja 11. do kraja 17, pa i do početka 18. veka. Na južnoslovenskom prostoru i pre kraja 11. veka ima pisanih dela, ali su ona slovensko kulturno nasleđe jer su to dela Ćirila i Metodija i njihovih učenika. Centralna ličnost stare srpske književnosti je Sveti Sava, utemeljivač srpske književnosti u srednjem veku, a posle njega i Stefan Prvovenčani. Stara srpska književnost pripada epohi u kojoj postoje dva jezika i dve književnosti – jezik crkvene pismenosti i književnost koja je nastajala za bogoslužbene potrebe, i narodni jezik i usmeno stvaralaštvo koje na njemu nastaje. Ovako je i u drugim evropskim zemljama. Do ovoga je došlo iz kulturno-istorijskih razloga (hrišćanstvo se na slovenskim prostorima služi staroslovenskim). Uloga staroslovenskog je da povezuje slovenske narode, stvori jedinstvenu pismenost i kulturu koja je vezana za religiju. To dvojstvo se vidi i u pojedincima. Stefan Prvovenčani je goste zabavljao pevajući uz gusle epske pesme, a pisao je i učenu retorsku prozu i žitija Svetog Simeona. Stara srpska književnost je u celini zasnovana na temeljima vizantijske književnosti i kulture. U Vizantiji književnost nije autonomna jer se preko nje ostvaruje nekoliko ciljeva: instrument je saznanja, tj. ima filozofski karakter, učvršćuje etičke norme i sredstvo je učenja i vaspitanja, tj. ima didaktički i pedagoški karakter. Srednjovekovna književnost je vezana za religijsko shvatanje sveta i čoveka, a po njemu je bog svemoćni tvorac svega i u dubokoj je vezi sa svojim tvorevinama, a naročito čovekom, pošto ga vodi svojom premudrošću. Centralne etičke kategorije u srednjem veku su pojmovi dobra i zla. Oličenje dobra je biće božije, a zlo simbolizuje greh, tj. narušavanje božijih zapovesti. Čovek je posmatran kao biće podložno grehu kom treba spasitelj. Kulturno biće srednjovekovnog čoveka sastoji se od učenosti, dobrodetelji i kulta (skup svih ideala i hrišćanskih normi kojima se može težiti). O ovim elementima se govori u biblijskim knjigama. Važnu ulogu imaju apokrifi – refleksi istih knjiga. Srednjovekovna kultura i književnost su duboko hrišćanske, a hrišćanstvo je preuzimalo ideje iz helenizma (i u antici veliki značaj ima
duhovni život). U hrišćanskoj predstavi o Bogu važnu ulogu ima antička ideja o logosu, večnom i apsolutnom umu. Po hrišćanskim predstavama život se svodi na usavršavanje u bogospoznanju, a vrhunac ljudske egzistencije je u stalnom proširivanju saznanja istine. Istina je važna jer se preko nje stiče sloboda kao idealni vid ljudskog postojanja. Pošto je pisana reč u srednjem veku posmatrana kao oblik i izraz umne delatnosti, bila je posebno cenjena i pretvorena u jedan od važnih kultova. Vizantijska književnost ima religiozni, metafizički karakter. Najvažnije je bilo da objasni odnos istine i privida, tj. vidljivog i nevidljivog. U srednjem veku se smatralo da je sve vidljivo samo znak nevidljivog i da sve pojave imaju skrivenu dublju suštinu. Otkrivanje smisla pojava vodi nas ka osvedočavanju božijeg prisustva u svetu. Bog je svemu dao smisao, a mi ga otkrivamo kroz duhovni napor. Sam stvaralac u srednjem veku je bio posmatran kao posrednik, prenosilac božijih poruka. On je instrument kojim se Bog služi. U srednjem veku autor i autorova ličnost nisu važni, kao ni bilo šta pojedinačno već samo ono sa opštim, univerzalnim značenjem. U srednjovekovnoj književnosti centralno mesto ima topika, tj. elementi zajedničkog, univerzalnog izraza. Najčešći toposi su oni koji služe da se opišu stvaranje i duševna stanja (tugovanje, stradanje, grešnost, izbavljenje). Pošto je sve vidljivo izraz nevidljivog, dublje stvarnosti, stara srpska književnost je prožeta različitim vidovima simbolizacije. Najviše simbola je u žitijima. Domentijanovo Žitije Svetog Save ima neobičnu kompoziciju – sastoji se od 32 glave i pogovora. Ta 33 dela predstavljaju 33 godine Hristovog života. Domentijan Svetog Savu vidi kao Hristovu verziju među Srbima. Savino Žitije Svetog Simeona ima 12 celina, kao 12 apostola. On Nemanju vidi kao ravnoapostolskog hristijanizatora srpskog naroda. Simboli služe da se povežu ličnosti i pojave sa osnovom hrišćanstva. Za staru srpsku književnost je karakteristično da se ne razlikuju forma poezije i proze jer se ne razgraničavaju reči (scriptura continua). Takođe, one nisu razgraničene ni kao književni oblici. Žanrovi su: 1. žitije - osnovni oblik, koji u osnovi ima biografski karakter jer prikazuje život sveca, ali tako da najvažnije mesto ima trenutak prelaza – kada on umesto materijalnih bira duhovne vrednosti i počinje da živi u skladu sa hrišćanskim idealima. Žitije često ne sadrži potpuno veran opis života svetitelja, već se prednost daje trenucima u kojim se vidi moralni preobražaj. Osnovna uloga je da učvrsti i širi kult sveca, pa se čitaju na bogosluženjima. Postoje 2 vrste žitija. Prvo je prološko ili sinaksarsko, i ono je kratko, u uvodnom delu nekog tipika. Najpoznatije takvo žitije je Žitije Svetog Simeona, koje se nalazi u uvodnom delu Hilandarskog i Studeničkog tipika. Druga vrsta je obimno žitije, koje se čita se u manastirskoj trpezariji kad se obeležava uspomena na sveca. Takvo je Teodosijevo Žitije Svetog Save.
2. povest – slična žitiju. Kod nje je manje izražen religiozni karakter jer govori o istorijskim događajima ili izlaže legendu. 3. retorski oblici a. slovo – znači govor, propoved. Bavi se određenom temom iz Biblije ili nekom moralističkom temom. b. poslanica – bliska slovu, znači pismo. Važna je etikecija (kako se obratiti čoveku na određenom položaju). c. povelja – složeno delo pravnog karaktera jer ga izdaje vladar ili feudalac koji poklanja ili zaveštava materijalno dobro. Važan je uvodni deo (arenga) u kome onaj ko izdaje povelju kaže nešto o sebi i zašto poklanja. Najlepše povelje su povelje despota Stefana Lazarevića. 4. istoriografske vrste – preuzete iz vizantijske istoriografije, umetnički kvalitet nije u prvom planu a. rodoslovi – govore o vladarskim porodicama, cilj im je da uspostave vezu između dinastija. b. letopisi – sadrže hronološki prikaz vremena nekog vladara ili crkvenog poglavara. 5. liturgijsko pesništvo ili himnografija – centralna vrsta je služba. Ona je složena književna vrsta jer je čini više religioznih pesama posvećenih jednom svecu ili jednoj duhovnoj ličnosti. Najveći broj pesama ima karakter molitve, a sve službe kao sastavne delove moraju imati: tropar, stihiru i kondak. 6. kanon – preuzeta iz vizantijske književnosti. Osnovu kanona čine 9 biblijskih pesama. Ponekad se izostavlja druga. 7. pohvala - na granici između poezije i proze. To je kraći ili duži tekst u kome se veličaju vrline sveca ili istorijske ličnosti. Jedan od primera je Jefimijina Pohvala knezu Lazaru. Ovde srećemo i jedan od najpoznatijih toposa, topos samouniženja. U proučavanju srpske književnosti važno je pitanje njene unutrašnje promenljivosti. Smatra se da stara književnost pripada sporim književnostima, koje su statične i u kojima nema mnogo promena. U staroj srpskoj književnosti žanrovi se nisu menjali, jer je naglasak na menjanju čoveka, a ne njegovih tvorevina. Dragoljub Pavlović i Đorđe Radojičić smatrali su da se književnost mora posmatrati u tesnoj vezi sa društvenim razvojem. Kroz staru srpsku književnost vidimo razvoj feudalizma u Srbiji. On je imao 3 faze: rani feudalizam, razvijeni (13-14. vek) i opadanje feudalizma pod naletom Turaka. Glava osobina književnosti je dominacija biografskih vrsta, jer je ona trebalo da posluži i učvršćivanju kulta dinastije Nemanjića (zato o njima i govori najveći broj žitija i drugih dela). Danas je ova književnost za nas deo književnog nasleđa, napisan na jeziku koji ne razumemo. Ovakva je situacija i u Grčkoj, Francuskoj i nekim drugim kulturama. Prevođenje je počelo između dva svetska rata, kada je prihvaćen stav da je zaista u pitanju književnost, a ne samo skup religioznih tekstova. Današnji čitalac ima jedan problem – naviknut je da
čita o događajima, a stara srpska književnost govori o duhovnom životu, o onome što se dešava u čoveku. Naše poznavanje srednjovekovne kulture je jednostrano. Mnogo više znamo o manastirima i freskama nego o književnim vrstama. To je zato što Ilarion Ruvarac i Konstantin Jireček nisu razumeli pravu prirodu ove književnosti. Činilo im se da sadrži rečita, ali prazna pohvalna slova. Stara književnost je religijska, ali i vladarska. Prvi naši pisci bili su vladari ili deca vladara. Arsenije Čarnojević: Molitva zaspalom Gospodu Žanr je molitva. Molitva se najčešće upućuje Bogu, ali i svecu, zaštitniku mesta. Koristi nabrajanje da bi se istakla veličina patnje. Upoređuje plovidbu sa velikom opasnošću. Plovidba je topos. U staroj srpskoj književnosti nevolje počinju kad je čovek odvojen od Boga. Ima bogohulnih elemenata. Bog je zaboravio na ljude, sklopio je „nedremano oko“ i zato je došlo do nevolja kod ljudi. Mora da se obnovi božje prisustvo kod ljudi. Na kraju je ponovo nabrajanje, radi se o prstenastoj kompoziciji. Sveti Sava: Žitije svetog Simeona Žitije svetog Simeona je jedno od najlepših žitija i ima njegove tipične osobine. Nemanja se okreće duhovnom životu. Po prvi put se javlja govor junaka. Pominje se da je vlast rezultat božje promisli, jer se traži nezemaljsko opravdanje za vladanje. Sava se dvoumi kako da nazove oca. Hoće da mu da što više epiteta koji će ga razlikovati od drugih. Ne pominje se da se Nemanja kolebao između istočnog i zapadnog hrišćanstva jer je lik idealizovan. Ima i izmišljenih delova.
Poetika baroka Termin barok je u nauku o književnosti došao iz istorije umetnosti da bi zamenio termine manirizam, končetizam, šleska škola, gongorizam i precioznost. Termin je prvi upotrebio istoričar umetnosti Hajnrih Velflin u delu Renesansa i barok 1888. Poreklo termina nije jasno, ali je verovatno uzet iz sholastičke nomenklature gde je bio oznaka za jednu vrstu silogizma. Moguće je da vodi poreklo od španske reči za biser neobičnog oblika. Ustalio se početkom 20. veka, najpre u Nemačkoj, pa u Francuskoj. Obično se kaže da je to stil u koji se izrodila renesansa. Za barok je karakteristično uspostavljanje novog odnosa prema Aristotelovoj Poetici. Suština tog odnosa je u davanju prednosti entuzijastičkoj poetici nad poetikom techne. Đordano Bruno je napisao dijalog O herojskim zanosima po uzoru na Platonove dijaloge i u njemu Tansilo i Čikada pričaju kako treba stvarati. Tansilo kaže da se poezija ne rađa iz pravila, već pravila proističu iz nje. Ima onoliko rodova i vrsta koliko ima pravih pesnika. Prednost daje autentičnoj stvaralačkoj ličnosti. Pesnici treba da zabavljaju, ali i da budu korisni, u isto vreme. Bruno kaže da pravila u umetnosti važe
samo za one koji nisu ni Homer ni Hesiod, pošto samo slab umetnik ne može da stvara bez pravila. Doprinos poetici baroka je dao Franjo Petrić (Frančesko Patrici). On je rekao da se od antike zna za 3 uzroka poezije – zanos, prirodni dar i veštinu. On najmanje ceni veštinu jer najveći pesnici stvaraju bez udela veštine. Najveći podsticaj za stvaranje ne dolazi od bogova već pesničkog zanosa i prirodnog dara. Podstakao je interesovanje za istorijsko proučavanje književnosti jer je verovao da se na neka pitanja može odgovoriti samo izučavanjem nasleđa. Srodni su mu stavovi Frensisa Bekona, engleskog filozofa. On u Velikoj obnovi nauka, u delu Novi organon razumni deo ljudske prirode deli na 3 osobine: pamćenje, fantaziju i razum. Prema ovoj podeli je razvrstao humanističke discipline: istorija se zasniva na pamćenju, poezija na fantaziji, a filozofija na razumu. Pod poezijom podrazumeva izmišljenu istoriju ili priče. Ističući element izmišljenog udaljio se od mimetičkog shvatanja prirode umetnosti. Još konkretnije od Petrića govorio je o istoriji književnosti i nastojao da odredi njen predmet i zadatke. Predmet je ispitivanje koje su nauke i umetnosti cvetale u pojedinim epohama, a da bi se to otkrilo treba utvrditi najznačajnije pisce, knjige i škole. Danas se smatra da termin barok označava zapadnoevropsko književno stvaralaštvo 17. i prve polovine 18. veka. On je najpre i prihvaćen u zapadnoj Evropi, dok je u slovenskim sredinama dugo vođena rasprava da li je barok stilska formacija, tj. epoha, ili samo stil. Ruski istoričar književnosti Dmitrij Čiževski je sve književne stilove podelio u 2 grupe: 1. rani srednji vek, renesansa, klasicizam i realizam – odlikuju ih jednostavnost kompozicije, insistiranje na jasnoći, umerena upotreba stilskih figura, težnja za harmonijom 2. kasni srednji vek, barok, romantizam i avangarda – odlikuju ih složena kompozicija, nejasnost, pojačana upotreba stilskih figura Najbolji poznavalac baroka Žan Ruse je smatrao da barok najbolje predstavljamo ako za njene simbole uzmemo Kirku (čarobnicu iz grčke mitologije) i pauna. Kirka predstavlja mističnu komponentu baroka, a paun razmetljivost, dekorativnost. U istorijama srpske književnosti termin barok se javlja 60-ih godina 20. veka. Milorad Pavić je za seriju Srpska književnost u književnoj kritici priredio knjigu Od baroka do klasicizma. Rekao je da su barokni pisci Đorđe Branković, Gavril Stefanović-Venclović, Zaharija Orfelin i Jovan Rajić. Smatrao je da je barok izuzetno značajan za našu književnost jer ona u 17. veku nije samo prešla iz stila u stil već iz civilizacije u civilizaciju. Do tada je vladao uticaj vizantijske književnosti i kulture, a od tada uticaj zapadne Evrope. Razvojne etape u našoj književnosti se od tada poklapaju sa onima u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Italiji. Ovaj prelaz bio je dugotrajan i završio se u doba klasicizma i romantizma. Pavić kaže da je barok u srpskoj književnosti stilska formacija koja je najduže trajala, 1648–1770. 1648. su prvi put
zapisani silabički stihovi na srpskom jeziku, a 1770. objavljene su Istorija Jovana Rajića i Orfelinova Monografija o Petru Velikom. Za barok u književnosti je karakteristično da podrazumeva izmenjen odnos stila i sadržaja – stil dobija prevagu. Dominiraju stilske kategorije: kitnjasto, retoričko, antiteze, paradoksi, sintaksička izvitoperenja. Barok karakteriše prevlast „načela šepurenja“. Jedna od važnih odlika je traganje za neobičnim oblicima, posebno u poeziji. Pišu se pesme u obliku zvezde, krsta, stepenica, srca. To je za posledicu imalo aktiviranje likovne komponente u književnosti, a pisci su je pojačavali tehnikom carmina figurata. To je ukrašavanje dela inicijalima i biljnom i životinjskom ornamentikom. U našoj književnosti tu tehniku je najčešće koristio Hristofor Žefarović u delu Stematografija. Veliki značaj imaju stilske figure, naročito concordia discors – spajanje nespojivog, oksimoronske metafore (mlada baba, trezno pijanstvo, hladni plamen, sita glad). Veliki značaj imaju i genitivne metafore (žeravica puti, voda bluda, crvi greha). Dugo se mislilo da ne postoji veza stare i nove srpske književnosti. Skerlić smatra da je stara srpska književnost ugušena i da je nova počela ispočetka. Tek u drugoj polovini 20. veka Nikola Radojičić kaže da postoji veza između njih zahvaljujući delima kao što je Žitije cara Uroša patrijarha Pajsija. U njemu se odstupa od kanonskih oblika žitija i počinju da se uvode pisma, dijalozi i življe pripovedanje. Tako se nagoveštava prelaz sa srednjovekovne na modernu književnost. Promene u književnosti su praćene i činjenicom da turska vlast od 16. veka slabi i pokoreni narod priželjkuje oslobođenje. Da bi se to desilo bilo je neophodno prosvećenje naroda. Tako su nastala dela koja su mogla da se koriste i kao nastavni sadržaj: Hronike Đorđa Brankovića, Život Petra Velikog Zaharije Orfelina i Istorija Srba Jovana Rajića. Za pisanje ovih dela oni su koristili zapadne izvore. Jača svetovna komponenta u knjževnosti i ističe se značaj nauke i znanja, tj. ukazuje se na to da je neznanje izvor zla. Svi naši pisci bili su i racionalisti i prosvetitelji. Posle patrijarha Pajsija, koji je obnovio prepisivačku delatnost u Srbiji, počeo je proces kulturne preorijentacije na uzore sa zapada i tako su nastala dela Ljetopis Andrije Zmajevića i Brankovićeve Hronike, prva dela baroknog stila u srpskoj književnosti. Pored zapadnih uzora barokni pisci su se oslanjali i na poljsku, rusku i ukrajinsku književnost. To je olakšano činjenicom da naši pisci uglavnom koriste srpskoslovenski, mada u baroku počinje da se sve češće koristi i narodni jezik. Za uvođenje narodnog jezika su najzaslužniji pripadnici račanske škole. Oni su smatrali da će narodni jezik doprineti popularizaciji crkvene književnosti i na narodnom jeziku su pisali poslanice narodu, crkvene besede, ali i putopise i pisma. Epoha baroka je omogućila srpskoj književnosti da pređe na silabički stih, a prvi je bio poljski trinaesterac. Pesništvo ima iste karakteristike kao i u zapadnoj Evropi kad je reč o tematici (prikazuje duševni nemir) i mističnom doživljaju sveta. Govori se dosta o varljivosti sreće i neumitnosti smrti. Pisci su voleli i posebne oblike tematike – npr. pisali su o šetnji po groblju, da bi jasnije mogli da govore o
prolaznosti života i jednakosti svih posle smrti. U staroj srpskoj književnosti je postojala posebna stilska tehnika „pletenije sloves“, a barokni pisci su je koristili za građenje svojih dela. Najznačajniji autor je Gavril Stefanović Venclović. Pripada račanskoj školi i najveći deo života je proveo u Ugarskoj kao propovednik. Sva njegova dela imaju naglašeno usmeno obraćanje. Često govori o mudrosti slušanja. Za propovedi šajkašima uzimao je biblijske teme, ali je vrlo raznovrstan pisac. Poseban značaj imaju njegove pesme jer je prvi počeo da koristi rimu kod nas. Pisao je i poeziju i prozu, koja ima poučni karakter. Važnije mu je bilo kako će nešto napisati od same teme. Prvi uključuje narodne izreke i poslovice u dela. Zaharija Orfelin je autor raznolikih dela. Kao pesnik koristi tipične barokne književne vrste, npr. barokni plač (izražava nezadovoljstvo položajem u životu i svetu) i panegirik (hvali neku osobu). Njegova dela su Sjetovanije, Gorestni plač, Plač Serbiji, itd. Smatra da treba pisati na jeziku donekle bliskom narodu. Neka dela je prvo pisao na ruskoslovenskom, pa potom prevodio na narodni.
Poetika klasicizma U svim većim evropskim književnostima klasicizam dominira u 17. i 18. veku. Posebno je razvijen u književnostima u kojima renesansa nije (francuskoj, engleskoj, nemačkoj), pa je najmanje izražen u Italiji. Klasicizam je stilska formacija koja ne donosi novine već se vraća na antičke poetike i renesansnu poetiku. Ugledu klasicizma doprineli su Kornej, Rasin, Molijer, La Brijer, Pop, Drajden, Džonson i Lesing. Termin je uvođen sporo i nedosledno i tokom 19. veka čak postoji niz alternativnih termina (npr. racionalizam). U većini evropskih zemalja je nailazio na otpor, naročito u Engleskoj jer je tamo stigao preko Francuske. Termin se upotrebljava u različitim značenjima, najpre kao vrednosni pojam od latinskog classicus (na prvom mestu, izvanredan). Termin klasičan označava i umetnost antičkog doba. Kao oznaka za stilsku formaciju ustalio se u 17. i 18. veku. U novije vreme termin je definisao Rene Velek. Po njemu on ukazuje na izvrsnost, autoritet i vezu sa antikom. Nije se u isto vreme javljao u svim književnostima – najpre u Francuskoj, a na kraju kod nas (kraj 18. i prva polovina 19. veka). Romantizam i klasicizam traju uporedo kod nas. Osnovna odlika klasicizma u svim evropskim književnostima je težnja da se čitava umetnost izgradi na osnovu razuma, a on je tada shvatan kao nešto što se izražava u logici i pravilima. Smatralo se da logika i pravila upravljaju svim stvarima, pojavama i procesima i da su u temelju kosmosa. Čovek logiku i pravila spoznaje umom. Um se u klasicizmu uvek suprotstavlja osećanjima, jer klasicizam smatra da nas osećanja povezuju sa nerazumnim delom prirode. Čula su izvor grešaka, zabluda i egoizma. Klasicisti smatraju da se u čoveku bore 2 načela: božanski razum i životne strasti. Književnost klasicizma najčešće
govori o toj borbi, a da bi to mogla, posebno u dramskim delima, ona prikazuje unutrašnju borbu u ljudskom biću. Da bi se potisnula čulna komponenta, klasicizam je insistirao na strogoj logici i čvrstim pravilima. Zato su uspostavili oštre granice između književnih rodova i vrsta. Da bi uspostavili sklad tematike i njene obrade, sve književne vrste dele na: 1. visoke (ep, tragedija, oda) – filozofska, psihološka problematika 2. srednje (lirika) – čovekova borba između opštih ideja i težnje ka ličnoj sreći 3. niske (komedija, roman, parodična poezija) – običan život, prevaga ljudskim manama i zato je ton često komičan Ne insistira se na originalnosti, već na poštovanju pravila i uzora koje treba što bolje imitirati. Težnju ka originalnom zamenjuje težnja ka jasnoći, skladu. Osnovni izvor uzora su antička književnost i umetnost. Poetika klasicizma je izložena u sistematskom obliku u delu Pesnička veština Nikole Boaloa. Iako je ovo teoretski spis, pisan je po uzoru na antiku, u stihu. Ima četiri poglavlja: 1. priroda umetničkog stvaranja i nastojanje da se pomire načela entuzijastičke i poetike techne, potreba da se u sklad dovedu tema i izražajna sredstva kojima se pisac služi za obradu teme 2. manje književne vrste (idila, ekloga, epigram, madrigal, rondo itd.) 3. najvažnije književne vrste za klasiciste (ep, tragedija i komedija); klasicizam je poslednja stilska formacija u kojoj se mogu sresti ep i tragedija 4. opšta pitanja (podsticaj za pisanje, piščev odnos prema pravilima, funkcija poezije) Klasicizam je od baroka preuzeo težnju ka uzvišenom i idealističke sklonosti, ali je baroknoj sklonosti ka preteranom suprotstavio osećanje mere, jednostavnosti. Nastojao je da uvede red i stabilnost. Boalo je nastojao da ukaže na estetski smisao pravila i načela, da uveri pisce da će iz dosledne primene pravila proisteći umetnost. Klasicisti poštuju i prirodnu obdarenost i metodičan pristup pravilima i smatraju da pravi umetnik uvek nastoji da uspostavi ravnotežu između obdarenosti i nadahnuća. Pošto je barok doneo dominaciju mašte, klasicisti insistiraju na razumu. Njegova osnovna uloga je da usmerava i obuzdava maštu. Klasicisti veruju da je umetnost autonomna (delo nije kopija stvarnosti), a da od svih predmeta koje može da prikazuje, treba da čoveka stavi na prvo mesto i to posmatranog kao pojedinca i kao pripadnika ljudske vrste. Klasicisti ga doživljavaju kao složeno i protivrečno biće. U klasicizmu je važno podražavanje antičkih uzora jer se smatra da oni ne umanjuju originalnost već pomažu umetniku da se oslobodi subjektivnosti. Klasicisti obnavljaju načela Horacijeve poetike po kojoj umetnost treba da spaja lepo i korisno. Ako je korisna, to povećava interesovanje za nju, a samim
tim i njen značaj, a osnovni cilj je da nas privuče istinom i lepotom. Klasicizam traži dosledno poštovanje pravila jer razum može da deluje jedino kroz pravila. Pravila vode pesnikov um. Za dobru primenu pravila važan je ukus. U baroku stil ima prevagu nad sadržajem, a ovde sadržaj ima najviše mesto. Osnovna obeležja klasicističkog stila su: istinitost, prirodnost, jasnoća, jednostavnost, uzvišenost, osećanje mere. Dok u evropskim književnostima klasicizam obuhvata svega nekoliko decenija u 17. i 18. veku, kod nas traje u 18. i prvoj polovini 19. veka. Javlja se romanski uticaj koji se ukršta sa uticajem antičke književnosti. Kod nas su najprevođeniji Horacije, Ovidije i Katon. Iz baroka je u klasicizam u srpsku književnost preneta diglosija. Klasicisti su dela niskog stila pisali na relativno čistom narodnom jeziku, a dela visokog stila na ruskoslovenskom. U srpskoj književnosti postoje 3 generacije pisaca klasicista: 1. Dositej Obradović (pripadnik prosvetiteljstva ali ima klasicističko obrazovanje, i antičke uzore), Aleksije Vezilić, Gligorije Trlajić, Atanasije Stojković 2. Lukijan Mušicki, Jovan Hadžić, Vasilije Subotić 3. Jovan Sterija Popović, Nikanor Grujić, Đorđe Maletić, Jovan Subotić Naši klasicisti zbog ljubavi prema antici nisu davali veći značaj usmenoj književnosti. Svi su se formirali pod dvostrukim uticajem: grčkih i latinskih pesnika s jedne strane (najpre Horacije), i nemačkih književnika s druge (Gete, Šiler, Klopštok, Viland). Uglavnom su živeli severno od Save i Dunava, bili su upućeni na Austrougarsku, svi su školovani na mađarskim i nemačkim univerzitetima. Svi su bili izuzetno obrazovani i nastojali su da poštuju klasicistička pravila i norme da bi probudili interesovanje za grčku i latinsku kulturu. Prevodili su antičke pisce, a Sterija je napravio prve školske programe. Kod nas u to vreme raste nivo znanja o književnosti što omogućava da se vode rasprave o tome kakva treba da bude srpska književnost. Prvi put se raspravlja o prirodi i funkciji književnosti i preovladava pragmatično shvatanje (književnost služi istini, vrlini, lepoti). Za Mušickog se kaže da je bio pseudoklasicista, ali se i za njega i Steriju ističe da su bili prvi umetnički pesnici i da su bili skloni da pišu diskurzivnu poeziju (u kojoj se misli). Da bi mogli da je pišu, morali su da steknu široka znanja, a Sterija, naš najobrazovaniji klasicista, imao je nadimak Pesnički Patrijarh. On piše poeziju, komedije, tragedije, prvi parodijski roman u srpskoj književnosti Roman bez romana. Kod Sterije je u duhu epohe kojoj je pripadao vrlo važan njegov patriotski rad, a on je patriotske teme uvodio i u svoju poeziju. Ona je oslonjena na antičko nasleđe, a prednost daje temi. Iz odanosti klasici prevodio je pre svega Horacija i tako uvećao pesničku veštinu, a hteo je da podstakne njen razvoj delom O srpskom slogomeriju (srpskoj metrici). On spada u pesnike
kulture, koji pored dara poseduju i veliko znanje. Kad piše o čoveku ne idealizuje ga, već prikazuje negativne strane ljudske prirode, tj. činjenicu da se u nama spajaju dobro i zlo. Najpoznatija su njegova pesnička dela, npr. Spomen putovanja po donjim predelima Dunava. Nastojao je da govori o univerzalnim temama (prolaznost, propast materijalnih ljudskih tvorevina). Često kombinuje deskriptivne i diskurzivne elemente nastojeći da poveže misao i slike. Poezija mu je duboko pesimistična jer nastoji da razobliči ljudske zablude i mane i jer govori o neumitnoj prolaznosti svega u svetu. Lukijan Mušicki je pisao ode i druge pesme zasnovane na klasicističkim uzorima. Verovao je u duh kao najmoćniju silu u svetu i u razum kao njegov najvažniji instrument. Neki od naših najznačajnijih romantičara imaju klasicističku fazu. Petar Petrović Njegoš: Paris i Helena / Noć skuplja vijeka Ovo je ljubavna pesma koja sadrži i romantičarske i klasicističke elemente. Klasicistički su: heksametar, biča iz grčke mitologije i kulture (Paris, Helena, Aurora, bogovi), arhaičan jezik. Romantičarski su: hiperbola, glorifikacija čulne ljubavi, pominjanje noći, poređenje ženske lepote i pejzaža, razmišljanje o ljudskom biću, koje je ništavno i nisko, prolaznost, komninacija opisa prirode i ljubavnog doživljaja, hiperbolizacija.
Poetika romantizma Romantizam je značajna stilska formacija u svim evropskim književnostima i podudara se sa vremenom burnih i važnih događaja (epoha Napoleona). On je i vreme uspona klasične nemačke filozofije i značajnih političkih pokreta, među kojima su najznačajniji ruski dekabristi i italijanski karbonari. Romantičarski pogled na svet karakterišu: 1. individualizam – na čoveka se gleda kao na pojedinca koji je usamljen u svetu i kog njegova sredina ne razume i nije spremna da sledi. Romantizam je i doba u kom neke od najvažnijih vrednosti (prijateljstvo, ljubav) gube značenje. Omiljeno raspoloženje junaka je samoća, koju prati razočaranje. Bjelinski, ruski kritičar, rekao je za junaka romantizma da je egoista koji pati. Samoća ne raduje junaka, ona je njegovo prokletstvo. 2. buntovništvo – čovek epohe romantizma osporava poredak u svetu i bunt je osnovno obeležje njegovog odnosa prema stvarnosti. Bunt može biti aktivan i pasivan. Aktivan podrazumeva potrebu da se učestvuje u menjanju sveta, a pasivan mogućnost da čovek okrene leđa stvarnosti i utehu traži
u mašti i imaginarnom. Za pristalice obe vrste je zajedničko to što ne prihvataju stvarnost, što je suštinski osporavaju. 3. snažno izražen odnos prema narodu i nacionalnoj tradiciji – neguje se posebna vrsta ljubavi prema narodu, a od nacionalne istorije romantičari najviše cene srednji vek, koji je za njih doba uzvišenog, viteškog. Romantizam se formira u opoziciji prema klasicizmu, najpre po tome što romantičari stavljaju osećanja iznad razuma, a umetnost iznad nauke. U romantizmu se menja i ideal lepote. Klasicistički ideal savršenstva zamenjuje romantičarska ljubav prema onome što je zasnovano na nesrazmeri, nedostatku, preterivanju. Za razliku od klasicističke poetike koju je Boalo izložio u celini u delu Pesnička veština, romantičarska poetika nije izložena u jednom delu ili tekstu. Do poetike romantizma se može doći preko uvida u veći broj dela, među kojima su: predavanja braće Šlegel, Vordsvortov predgovor Lirskim baladama, Kolridžova Književna biografija, Šelijeva Odbrana poezije, Igoovi predgovori dramama Ernani i Kromvel. Poetikom romantizma su se bavili brojni proučavaoci književnosti i smatrali su da u tumačenju treba poći od 3 komponente: subjektivizma, orijentisanosti na srednji vek i okretanja folkloru. U romantizmu veliki značaj imaju i imaginacija, divljenje prirodi i simboličko-mitološki doživljaj sveta, s obzirom na to da ih privlači čudesno, fantastično i onostrano. Naročito značajnu ulogu romantizam je imao u zapadnoj Evropi. Najoštrija borba između romantizma i klasicizma je vođena u Francuskoj, gde je klasicizam bio autoritativan. Dok su klasicisti u prvi plan stavljali norme i pravila, u romantizmu je osnovni zadatak pesnika da izrazi sebe i svojo duboko lični doživljaj sveta. Zato je Vordsvort u predgovoru Lirskim baladama rekao da je svaka poezija spontani izliv snažnih osećanja. Romantičari veruju da pesnik stvara zahvaljujući obdarenosti, tj. da poezija proističe iz njegove ličnosti. Dok klasicisti pažnju poklanjaju veštini koja se može uvećati, romantičari insistiraju na entuzijastičkoj poetici. Oni veruju da nadahnuće ne dolazi sa strane, nije rezultat delovanja bogova, već proističe iz pesnikovog bića, osećanja, uzbuđenja koja se u njemu javljaju. Romantičari veruju da je pesnik izvor poezije i to je osnovni razlog što će u romantizmu nastati kult slobodne stvaralačke ličnosti. Dok se u klasicizmu traži da poetika bude normativna, romantičari odbacuju norme. Romantičari odbacuju čvrste granice rodova i vrsta i prvi put počinju da se stapaju lirsko, epsko i dramsko u istom delu. U klasicizmu su dominirali empirizam i racionalizam, a romantizam se javlja u doba razočaranja razočaranja u razum, pa je logično što su osnovne komponente romantičarske poetike iracionalističe. Iracionalizam u romantizmu se zasniva na uverenju da se na iracionalan način i stvara i na iracionalan način delo deluje na nas. Klasicizam je delimično bio zasnovan na mimetičkoj koncepciji. Romantičari veruju da zadatak umetnika nije da oponaša ono što već postoji, već da stvori novi oblik. Zato su centralno mesto davali piščevoj imaginaciji, sposobnosti da stvara nove oblike
krećući se kroz prostor koji je iznad empirijskog. Klasicisti su smatrali da možemo dobro da stvaramo samo ako imamo dobre uzore. Romantičari su odbacivali uzor i potrebu za okretanjem antici. Antiku je kod njih zamenio srednji vek, ali ne kao izvor uzora, nego kao rodno tle nacionalne mitologije. Za poetiku romantizma je važno i to što se težište pažnje prenosi često sa dela na tvorca. To je logična posledica uverenja da je izvor poezije pesnikova ličnost, a uzrok za nastanak dela u njegovom životu. Zato se tražilo da se izučava biografija pisca. Za romantičare poezija je središnja umetnost, a Šlegel je rekao da je značajna jer zaokupljuje celu dušu i jer dolazi iz najskrivenijeg bića izabranih ljudi. On definiše poeziju tako da bi je što više suprotstavio razumu. U svim prethodnim epohama umetnosti su posmatrane kao manje-više ravnopravne, ali u romantizmu je poezija na prvom mestu. Poezija ima ovako visoko mesto jer se služi jezikom, a Šlegel misli da je jezik značajan jer je opšti organ sporazumevanja. Romantičari su verovali da je proces nastanka umetničkih dela potpuno autonoman, da pesnik ne pozajmljuje već sve crpi iz sebe. Romantičari veruju u autonomiju umetničkog stvaralaštva. U romantizmu se na stvaralački čin gleda mistički, pa se stvaralaštvo izjednačava s proricanjem, odnosno iracionalnim prodorom u suštinu stvari i pojava. Romantizam se na poseban način odnosio prema religiji. Romantičarima se činilo da je hrišćanstvo zbrisalo celokupni čulni život. Zahvaljujući tome, čovek je u romantizmu ponovo otkrio svoj unutrašnji svet, svet čula, osećanja. Okretanje unutrašnjem svetu, tj. nastojanje da se u osećanjima pronađe utočište za ljudsku jedinku, dovelo je do nove predstave o stvaralačkom činu, ali i do interesovanja za sve što je tajanstveno, zagonetno, nejasno. Romantičari su verovali da su naša osećanja često nejasna i veliki značaj pridavali su stidljivosti, osetljivosti, čednoj ljubavi, iskrenom prijateljstvu, jer su verovali da su ova osećanja puna tajni. Čak i kada gledaju na spoljašnji svet, veruju da je u njemu sve skriveno, nepoznato, i da je i sam čovek čudna tajna. Pošto je poezija središnja umetnost, u lirskom su videli ono što suštinski obeležava sve književne rodove i vrste i zato je Igo rekao da je drama potpuna poezija. Zahvaljujući dominaciji lirike, dolazi do lirizacije književnih vrsta – nastaju lirska drama, pripovetka i roman. Najpoznatiji lirski roman u romantizmu je Jadi mladog Vertera (Gete). Igo je rekao da pisac njegovog doba ne treba da imitira Šekspira, Molijera, Šilera, Korneja. Imitirajući druge on gubi svoju originalnost, a to je isto kao kad bi se Bog preobrazio u slugu. Romantičari u razgovor uvode jedan od svojih osnovnih pojmova – imaginaciju (uobrazilju). Prvi ju je uveo Semjuel Tejlor Kolridž i shvatao ju je kao snagu koja omogućava da se u pesnikovom duhu spoje stvari koje u stvarnosti ne srećemo u tom obliku. Dok su klasicisti verovali da postoje teme koje nisu podesne za umetničko stvaralaštvo, romantičari veruju u apsolutnu slobodu. Kolridž je rekao da poeziji pristaje kao predmet svaka misao ili osećanje koji se ikad rode u glavi čoveka, a on žudi da ih saošti drugima. Romantičari odbijaju mogućnost da umetnički čin bude imitacija prirode i zato je Bajron rekao: „Kada veliki umetnik slika predeo, on vam
ne daje njegovu doslednu kopiju, već otkriva i komponuje predeo.“ On veruje da je umetnik stvaralac koji sve vidi iz svoje lične perspektive. Romantičari su verovali da do promena u umetnosti dolazi jer se menjaju umetnički senzibiliteti, odnosno menja se ljudsko mišljenje i osećanje i Bajron je zato govorio da su principi nepromenljivosti daleko od poezije. Karakteristično je insistiranje na snazi izraza, ekspresivnosti. Sa tim je povezana i gigantomahija, potreba da se pronađe ono što je u nekoj sredini najveće, najuzvišenije, prometejsko. Iz nje proističe to što se u delima romantizma pojavljuju ljudi sa izuzetnim svojstvima. Romantičari likove prikazaju u napregnutim, izuzetnim duševnim stanjima. Oni u dela uvode i novi tip kompozicije, koja je zasnovana na načelu fragmentarnosti. Njega neposredno vidimo u Posveti prahu oca Srbije, gde se nalaze crtice kao da nešto nedostaje, a ničeg nije bilo. Isti postupak se javlja i u Evgeniju Onjeginu i pesmi Ponoć. Za srpski romantizam izuzetno je važna 1847. godina, kada su objavljena dela: Njegošev Gorski vijenac, Pesme Branka Radičevića, Rat za srpski jezik i pravopis Đura Daničića i Vukov prevod Novog zaveta. Vuk je tako dao završni prilog stvaranju književnog jezika na osnovama narodnog, a Njegoš je svojim delom pokazao da se umetnička književnost rađa na temeljima usmene. Romantizam se najpre ukorenio kod Srba u Ugarskoj jer su oni bili u prilici da neposredno primaju uticaje iz Evrope. Za srpsku književnost je naročito važno to što podrazumeva čvrstu vezu sa usmenom. Njegoš se oslanja na narodnu epiku i koristi deseterac, a Radičević na liriku i koristi osmerac. Romantizam je kod nas manje koherentan nego klasicizam, što je posledica insistiranja na individualnosti i originalnosti. Uveo je duh kosmopolitizma, odnosno otvorenosti prema drugim književnostima i kulturama, u čemu su prednjačili Zmaj i Laza Kostić. Veliki uticaj na naše romantičare imao je nemački pesnik Hajnrih Hajne. U romantizmu se kod nas afirmiše drama koju pišu pesnici (Kostić, Jakšić), a najveći uticaj ima Šekspir, koji je imao kultni status za njih, naročito za Kostića. Posle njega najvažniji je Bajron. Bajronizam je naročito pripisivan Jakšiću. Iako su romantičari pisali o različitim temama, za naše su posebno značajni ljubav i odnos prema narodu, ili draga i srpstvo. Ideja narodnosti je značajna i javila se zahvaljujući nemačkom uticaju. Književnost je shvatana kao sredstvo koje treba da učvrsti nacionalno osećanje. Pravi pesnik je nacionalni pesnik. Okrećući se prošlosti i tražeći reprezentativni lik, vezali su se za Miloša Obilića. Omiljeni junaci su borci, buntovnici, prometejski likovi i titani. Za srpske romantičare je važan i idealizovani lik žene, idealna draga, žena koja je oličenje vrline. U poznom romantizmu je važna mrtva draga (o njoj pišu Zmaj i Kostić). I srpski romantizam karakteriše težnja ka ekspresivnosti i hiperbolizaciji. Najvažnije vrste su putopis, dnevnici, memoari, a jača uloga i književne kritike.
Poetika realizma Realizam je stilska formacija koja je u evropskim književnostima dominantna od 1830. do 1880. godine, uz izvesna odstupanja u manjim književnostima (npr. srpskoj). Termin je nastao od latinskih reči res i realis (stvar, stvaran) da bi se označila umetnost koja je u dubokoj vezi sa stvarnošću. Termin se u nauci o književnosti upotrebljava u 3 značenja: 1. prikazivanje stvarnog sveta i života 2. tip književnog stvaralaštva, usmeren na ozbiljno prikazivanje stvarnosti 3. period u književnosti (1830–1880) Realizam se javlja u svim evropskim književnostima, ali se za njegovu postojbinu uzima Francuska, pošto je u toj zemlji 1857. Šanfleri objavio programski tekst Realizam. U nekim zemljama se koriste drugi termini: u Italiji verizam, u Nemačkoj poetski realizam, u Poljskoj pozitivizam. Prvi realistički pisci su Balzak, Stendal, Dikens i Gogolj. Iz ovog se vidi da neki od najvećih pisaca pripadaju realizmu. Pošto između stilskih formacija nema čvrstih granica, teško je odrediti granicu između realizma i romantizma (u Rusiji se Puškin svrstava u oba). Realizam podrazumeva napuštanje romantičarskih ideja, pre svega one o sukobu pojedinca i sveta, posebno ako on treba da rezultira okretanjem leđa stvarnosti i prepuštanjem mašti. Realisti misle da čovek ne treba da proklinje svet u kome živi i da tuguje zbog okolnosti u kojima se našao. Oni očekuju od čoveka da što bolje upozna svet i da umetnički izrazi predstavu o njemu. Osnovni poklič realizma je shvatiti život, otkriti njegov smisao i zakonitosti. Nasuprot romantičarima, koji poeziju traže u svetu imaginacije, realisti veruju da je poezija sadržana u samom životu i da se najbolje vidi u istinitom prikazivanju života. Ističu da je osnovni cilj vezan ne za postizanje efekta, već za otkrivanje istine, iako samu istinu bliže ne određuju. Pisac treba da prikaže sve što postoji u životu, a umetnički izraz treba da bude zasnovan na neukrašenoj istini. Za njih je pisac sluga istine i ako u životu postoje zlo i negativne pojave, on je dužan da govori o njima. U delima romantičara negativni junaci su demoni, a realisti negativne junake ne posmatraju kao nešto što ne pripada ovom svetu, već ih smeštaju među ljude, u svakodnevicu. Termin realizam nema književno-naučno poreklo jer je preuzet iz filozofije gde je njim označavan pogled na svet koji vodi računa o empirijskim činjenicama. U Francuskoj je za predvodnika uziman Gistav Flober, ali je zatim zbog romana Madam Bovari oštro kritikovan u časopisu Realizam. Kao najvažnija odlika realizma uzima se prikazivanje stvarnosti, ali i nastojanje da se u delu gradi empirijski model sveta. Realisti koriste saznanja prirodnih nauka za koje se u 19. veku smatralo da su jedine objektivne, zasnovane na proverljivim podacima. Veliki značaj imaju
tematika i junak. Da bi ga prikazali kao čoveka iz običnog sveta pisci veliki značaj daju postupcima motivacije, koja je socijalna ili psihološka. Junak jeste pojedinac, ali takođe prestavlja i sredinu, vreme, društveni sloj i njemu primerenu psihologiju. Zato se kaže da je junak u realizmu najčešće tip, tj. ima osobine karakteristične za određenu vrstu ljudske sudbine. Junak često nastaje na osnovu stvarnog uzorka, ali se onda povezuje sa reprezentativnim za sredinu, vreme i psihologiju. Posebna pažnja posvećena je prikazu vremena i prostora jer su to izuzetno važne kategorije za čitalačku verifikaciju slike stvarnosti. Realizam nasuprot romantičarskoj težnji za nejasnosti uspostavlja kult jasnosti. S njim je povezano insistiranje na istinitosti jer realisti smatraju da je delo istinito ako govori o onom što stvarno postoji, što nije uzeto iz sveta mašte i fantazije. Realisti odbacuju stih shvaćen kao ukras i smatraju da on omogućava da se prikaže ono što je istinito. Zato nastaje kult stvarnosti. Umesto i interesovanja za subjektivno i unutrašnju svest pojedinca, realizam donosi interesovanje za socijalne procese, ljudsku zajednicu i sudbinu velikog broja pojedinaca. U doba realizma život se shvata kao vrhunska inspiracija za celokupnu umetnost i zato Hegel govori o potrebi da umetnik polazi od obilnog vrela života. Zbog interesovanja za društveni život smatra se da se za realizam može reći da je epoha u kojoj se otkriva socijalni smisao stvaralaštva, a to je povezano sa činjenicom da u 19. veku može da se govori o usponu socijalnih ideja koje su za cilj imale menjanje stvarnosti. Javljaju se nastojanja da se književnost pretvori u instrument za oglašavanje različitih socijalno-političkih programa. Realisti često uvode ideje tako što junacima omogućuju da budu nosioci određenog pogleda na svet. Da bi junak bio nosilac ideje mora da dobije karakterizaciju (pripisivanje osobina) i da važno mesto imaju socijalna i psihološka komponenta. Za razliku od romantizma u kom dominira lirika, u realizmu dominira proza. Zato se za njega kaže da je doba uspona romana, posebno onog koji je mogao da bude objavljivan kao novinski feljton. Prva definicija realizma se pojavila u jednom francuskom časopisu: realizam je književno učenje koje svakoga dana sve više osvaja i koje vodi vernom podražavanju originala koje nudi priroda, a ne remek-dela umetnosti prema nekim znalcima; prema nekim znacima to će biti književnost 19. veka, književnost istinitog. Zbog potrebe da junaka poveže sa stvarnim svetom, a naročito sa određenom sredinom i vremenom, realizam posebnu pažnju posvećuje jeziku – govor junaka vezuje se za socijalno poreklo i status. Pošto pisci veliku pažnju poklanjaju prikazivanju prostora, u pojedinim književnostima, npr. srpskoj, došlo je do regionalizacije jer prikazuju sredinu koju najbolje poznaju. Postoje velike razlike između pojedinih dela, pa možemo reći da realizam nije homogena stilska formacija, već razlikujemo nekoliko njegovih etapa: 1. protorealizam – Jakov Ignjatović 2. folklorni realizam – Milovan Glišić i Janko Veselinović
3. programski – Laza Lazarević, idealizuje se patrijarhalni način života 4. poetski – zasnovan na idealizaciji pojedinih oblika života 5. potpuni – ravnoteža prva četiri 6. dezintegracija realizma – Lazarevićeve pozne pripovetke, zbivanaje se seli u čovekov unutrašnji svet Realizam ima veliki značaj u srpskoj književnosti. Najvažnija književna vrsta je pripovetka, mada i roman dobija sve značajnije mesto. Traje od 1875. do 1890, kada postepeno počinje da se preobražava u modernu. Epoha realizma je značajna i zato što je to prva stilska formacija koju prate programski tekstovi. Svetozar Marković piše Pevanje i mišljenje (1868) i Realnost u poeziji (1870). U njima je želeo da kritikuje poznu romantičarsku književnost i da realizam prikaže jedini mogući oblik književnog stvaranja. Polazi od socijalno-političkih ideja i traži da se književnost koristi naučnim saznanjima, jer samo nauka može sve da objasni i svemu da nađe smisao i uzrok. Takođe traži da književnost prikazuje savremeni život, da okrene leđa prošlosti i istoriji, ali i da bude sredstvo za širenje korisnih istina. Za njega je u književnosti najvažnija tematika i zato formu posmatra kao spoljašnju i nevažnu, a naglasak staavlja na značenje, poruku. Smatra da književnost treba da bude korisna jer je inače besmislena. Sklon je da izjednači umetnost i nauku jer obe treba da budu zasnovane na racionalnim principima. Ističe da roman treba da bude centralna književna vrsta, odnosno „ep 19. veka“. Tražeći da umetnost bude korisna, govori o pesniku kao probuđenom delu naroda, o onom ko je prvi i najdublje shvatio socijalne protivrečnosti i ko zbog toga ima pravo da pozove na menjanje društvenih okolnosti. Neke od njegovih ideja nisu bile prihvaćene, ali je njegovo zalaganje za uvođenje angažovane književnosti bilo važno. Realizam je veliku pažnju posvećivao prikazivanju stvarnosti i zato odbacuje omiljene fabule romantizma (otmice, trovanja, ubistva) jer traži uverljivo slikanje karaktera junaka i nastoji da dobro motiviše njegove postupke. Pisci realizma staju često na stranu junaka iz nižih društvenih slojeva. Oni to čine jer su mislili da se kroz život nižih slojeva može stići do dublje slike socijalne stvarnosti jednog vremena. U srpskoj književnosti realizam je prva stilska formacija koja donosi prevlast proze, ali i uspon dramskih tekstova, najpre oslonjenih na folklornu tradiciju (komadi sa pevanjem Janka Veselinovića). Izuzetno su važne Nušićeve komedije jer kritički prikazuju aktuelne pojave iz života svih slojeva. Ovoj epohi pripada samo jedan veliki pesnik, Vojislav Ilić. Važno je to što jača uticaj ruske književnosti i u domenu poetike i u domenu tematike. U doba realizma Beograd postaje književni centar, iako su i dalje važni Novi Sad, Sremski Karlovci i Sombor. Dolazi i do uspona književne periodike. Najpoznatiji časopisi su Javor, Stražilovo, Bosanska vila, Zvezda, Brankovo kolo. U epohi dezintegracije realizma u srpskoj književnosti se javljaju sve složeniji oblici fantastike, ali i motivi mističnog i onostranog.
