Vladimir Majakovski - Pesme

/

BIBLIOTE KA

»R Ë Č

I

KOLO VI

MISAO« K NJIG A

145

V. V. MAJAKOVSKI

PESM E

IZDAVAČKO

PREDUZEĆE

B E O G R A D

1964.

»RAD«

Urednik DUŠANKA PEROVIĆ

Izbor BOŽO BULATOVIĆ

I — ŠAMAR DRUŠTVENOM UKUSU

PRISTANIŠTE Krpe su vode pod trbuhom bile. Cepali ih beli рд talase zubi. J krilk sirena — ko da su se lile pohota i ljubav bakrom koji trubi. Kolevkom ulaza barke se gušile, pripile se uz dojke gvozdenih matera. Ogluvelih brodova u ušima gorele su minđuše lengera. 1912.

3

VAMA Vi — što doživljavate toliko orgija, i kadu, i topli klozet imate, stidite li se kad predloge za Georgija1) mimo, sa novinskih stubaca, čitate? Znate li, nedarovite njuške uboge, što u glavi držite samo jela sliku — možda je, baš sad, bomba odsjekla noge Petrovh, hrabrom poručniku. . . A kad bi on, odveden u klanja, video sad, ranjen, vaša lica umilna kako sa njuškama umazanim od ždranja pohotno recitujete Sjeveirjanjina!2) Vama, ženskarima i gurmanima, ne bih dao ni dobra ni spasa. Radije bih u b a ru . . . redom svima nudio sokove od ananasa. 1913— 16.

*) Georgijevski krst — jedno od najviših ratnih odlikovanja za pokazanu hrabrost u carskoj Rusiji. *) Igor Sjeverjanjin — pesnik.

4

DA L’ BISTE MOGLI?

Izbacivši iz čaše boju, namazah sliku radnog dana; na pihtijnom pokazah loju kose 'obraze okeana. Na limene ribe krljušti durnoj pročitah novih usta poruku. A vi, da Г biste mogli nokturno izvesti na flauti-oluku? 1913.

5

PA IPAK Ulica se provalila ko nos sifilistika. Reka — sladostrašće, rasplinuta u slini. Odbacivši rublje do poslednjeg listića, parkovi se sramno steru u j unskoj vrućini. Izađoh na trg, kraj osveti j en gusto pade mi na glavu, ko riđa perika. I plaše se ljudi — iz mojih se usta koprcaju noge nesvarenog krika. Ali osuditi me neće i neće dići graju, ko proroku pred noge staviće do cveta cvet. Svi ti, razvaljenih nose va, znaju: ja — njihov sam poet. Kao krema plaši me vaš strašni sud! Mene će jedinog kroz goruće zdanje prostitutke poneti ko svetinju svud i bogu pokazati kao opravdanje. I bog će nad knjigom mojom da pusti suze! To nisij reći, već grčevi — gomila zbita; i nebom potrčaće, pod mišku ih uzev, znancima svojim, zadihan, da ih čita. 1913.

NEŠTO MALO O PETERBURGU

Suza s krova u oluk pljusne, praveć u reci uvojke; a neba spuštene usne zagrizle kamene dojke. I nebu — stihlom — došla vjera: tamo, gdje činije m«ora brode, suri kočijaš umorno tjera dvogrbu kamilu Neve-vode. 1913— 16.

7

EVO VAM! Izliće sê, odavde, sokakom iz snova, po čovjeku vaša debljina što ubija, ja vam pokazah samo kutiju stihova ja — jevtinih rijeci rasipnik i t^ošadžija. Vama, muškarce, brkovi su od kupusa iz nepojedinog šcija što klapi; vi, ženo, imate bjelila neka gusta, žmirkate ko ostrige kad je rak ošapi. Svi se vi na pjesničko srce, ko na leptira, ljutite, prljavi, sa i bez kaljača. Gomila pozvjerinji, prepuna nemira, nakostrdješi se stonoga vaška. A ako ja danas, što'ličim na Hune, neću da majmunišem, jer vama to prija, ja ću — evo vam! — da se kikoćem i da pljunem, pravo vama u lice, ja — jevtinih riječi rasipnik i trošadžija. 1913— 16.

^

8

HIMNA RUČKU Slava vaima, koji ručate, milioni! I vama, već site hiljade! VI, što izmisliste bifteke, buljone, hiljade tanjira izobilja. Ako granate osinu, hiljade Remsova kad, razbile skroz bi ipak iste bi bile nožice kokoši ju, i na stari način disao bi rostbif. Stomače u panami! Zar zarazit to li veličinom smrti radi nove ere?! Ni od čeg ne može taj da oboli, sem od slepog creva i kolere. Neka u salo po tonu sasvim ženice male svejedno ti ih otac zabadava izdeljô, makar na slepo crevo metnuo naočare, crevce ipak baš ništa — ne bi videlo. Ružniji od toga nisi. Obrnuto, da usta su sama, bez oka, potiljka — odmah bi mogla smestiti se u to čitava^ f aširana tikva. I gluv i šlep, spavaj tako, s parčetom piroga u ruci, a kroket će dotle na stomaku tvom da igraju unuci. 9

Spavaj, ne uzbuđuj se slikama krvi, tim što je požarom opasan svet tesan mlekom su veoma bogate krave, bezmerno bogatstvo je goveđega mesa. Ti, što si ropski običajem vezan, ako se preseče zadnjeg vola vrat, i ako nestane zadnje trave vlat, konzerve ćeš spraviti od zvezda. A ako umreš od kotleta i buljoma, * daću za spomenik naslov prikladan: »Od tolikih i tolikih kotleta miliona tvoji su četiristo hiljada.« 1915.

10

VOZNESENJE MAJAKOVSKOG ' (IZ POEME »ČOVJEK«) РЈesnik sam. Učite d^ecu: »Sunce se rađa nad koviljem .« S ljubavne postelje, iza njegovih vlasi — glava ljubljene.

Očima izbacila strijelu 'k suncu Skloni taj osmjeh slađan! Srce stremi k pucnju, a grlo britvu sanja. U mutnom snu demon sami — raste tuga nova. Ide za mnom, u .vodu mami, vodi na rub krova. Snijeg okolo, isnijeg pun jada. Izgubi će mu se trag. I on pada — na led! pada premrzli smaragd. Drhti duša. U ledu je ona, i neće iz njega izići!' Tako ću i ja, omađijan, obalom Neve ići. Korak — na mjestu bdim. 11

^

Mrdnem se — prostor ne hvatam» Pred sobom kuću vidim. A iza ledenog prozora — zora trbuljata.3)

pre v ? Aluzija na raznobojno cveće' u izlozima apoteka.

12

Prim.

II — OBLAK U PANTALONAMA TETRAPTIH

Tebi, Ljüjo.

PROLOG

Misao vašu, . što mašta na omeksalom mozgu, ko lakej na masnoj sofi,' od sala nadutj dražicu dronjcima srca okrvavljenim grozno, sit narugavši se, bezočan i ljut. Ja u duši nemam nijedne sede vlasi, ni staračke nežnpsti nema u njoj! Svet sam zaglušio snagom svog glasa, dvadeset dvogodišnjak — idem, lepotan, svoj. Nežmi! Vi ljubav stavljate na violinu. Na talambase je mećete, grube. A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu, tako da još svuda sve samih usana bude. Dođite u kafanu da se naučite — u haljini od batista prava, pristojna činovnica anđeoske lige. I koja usne spokojno prelistava, ko kuvarica stranice svoje knjige. Ako hoćete, od mesa besan ću da režim — i ko nebo menjajuć tonove — ako hoćete, biću besprekomo nežan, ne čovek, već — oblak u pantalonama! 13

Ne verujem da postoji cvetna Nicaî Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi, uparloženi kao bolnica, i, ko poslovica otrcane žene. 1 Vi mislite, bunca malarija? To je bilo, bilo u Odesi. »Doću u četiri« — rekla je Marija. Osam. Devet. Deset. Evo i večć u noćnu stravu beži, veće decemibarsko s prozora u magli. U staračka leđa smeju se iTŽu kandelabri. Mene više niko prepoznati ne može: ja sam zgrčena gomila žila. Sta takva gomila poželeti može? A mnogo hoće takva gomila. Jer vise nije važno ni to što sam od bronze, ni to što srce moje — od gvožđa hladnog — bije. Noću i čovek svoj zvek 14

ai nešto žensko, meko, zaželi da skrije. I ja sam; ogroman, na prozoru savijen, rastapam ^ a k lo čelom od čelika. Da li je to ljubav ili nije? I kakva je — mala ili velika? Odakle velika u takvom telu: mora da je to malena, neka krotka ljubav, što se u stranu baca od automobilskih sirena i voli zveket praporaca. Opet i opet čekam, zabivši lice u rohavo lice kiše. I već me je poprskala dreka gradske plime, sve više. Ponoć, sa nožem kog pruža — do đavola s njim! — došla je, zaklala. I kao s panja glava sužnja, dvanaesta ura je pala. U oknima sumorne kišne kapi, kreveljeći se, nakrcale, ko urlanjem usta da su razjapile himere s pariške katedrale. Prokleta da si! I pocepa usta skoro krik. Zar ti je i to malo? 15

Čujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik, podigao se. I, gle — u početku je posao jedva, onda je ustalasan, jasan, potrčao. Sada je s^ druga dva očajno igrati stao. Pao je plafon na spratu niže. Živci veliki, mali, mnogi — pomamno skaču i već — gmižu. Živci spali s nogu! A noć se po sobi glibi i oko, otežalo, odaitle nikako da se ispravi. Odjednom, vrata zacvileše, ko da krčma zub na zub ne može da sastavi. Ušla si osorna, kao »na!« gužvajući rukavice kao luda, . i rekla: »Da, znate, ja ću da se udam.« Pa šta, udaj te se. Ništa nije bilo. Izdržaću. Gledajte — ja sam spokojan kp bilo pokojnika. 16

Sećate se?

Govorili ste: »Džek London, novac, ljubav, strasti« — a ja vidjeli jedno: vi ste Đokomda, koju treba ukrasti!4) I ukrali su je. Opet ću ljubav iu terevenkama «utući, povije obrva ozarivši vatrom. Pa šta! Ponekad i u izgoreloj kući skitnice nadu dom! Izazivate? »Manje no prosjak kope jaka vi «imate smaragda bezumlja.« Setite se! Pala je Pompeja od razdraženog Vezuva! Hej! Gospodo! Ljubitelji obesvećenja, zločinstava, pokolja, da li ste najstrašnije videli — lice moje kada sam ja apsolutno spokojan? *) Čuvena Leonardova slika; bila Je ukradena iz Luvra godine 1911. D ocnije nađena 1 vraćena m uzeju. —'P r im . prev.

2 Peame —

Kajakovskd

17

I osećam — »ja« za mene je malo. ^Neko se otima iz utrobe moje. Halo! Ko je? Mama? Vašeg sina nešto divino boli! Mama! Zapaljeno mu je srce d vene. Recite sestrama, Ljudi i Olji,6) on nema kuda da se dene. Svaka reč, čak i šala štura, koju izbljiuju njegove usne goruće, izleće kao gola kurva iz zapaljene javne kuće. Ljudi mirišu — pečenja ima! Stigli su nekakve. Blista vii! Pod šlemovima eno! Ne može se u čizmama! Recite vatrogascima: da se nežnije verù po srcu zapaljenom. Sam ću, znajte! Izbečiću suzne kao btirad oči. O rebra mi, da se oprem, dajte. Iskoči'ću! Iskočiću! Isikočlću! Iskočiću! Survava se i puca. Iskočiti nećeš dz srca! Iz pukotine usana na spaljenom licu oguljenom izraste parče poljupca izgorela. •) Imena pesnikovih. sestara. — Prim . prev.

18

Mama! Da pevam ne mogu! Gori srca mog kapela! Focmele su figure reci i brojeva iz lobanje, ko deoa iz zapaljenog zdanja. Tako je strah, hvata juć se za nebo, •dizao goruće ruke »IiU2itanije«.6) Prema gomili što u tišini stanova drhti stooki s pristaništa diže se sjaj. Kriče poslednji — bar tif jecaj, da gorim, vekovima daj! 2

Mene slavite! Ja nisam velik. Pišem wnihil« nad svim u ovom času. Nikada ništa neću da čitam više. Knjige, šta su? Ranije mišljah, knjige se prave /ovako: dođe pesnik i odmah zapeva koliko volite, rasklopivši usta lako — izvolite! •) Engleski prekookeanski brod koji Je potopila Jedna пешабка podm ornica 7. m aja 1915, kraj obala Islanda. — Prim. prev.

A ai stvari — u grudima mu se m rvi i ključa dok ne zape va, i dok se koprca glupava riba nadahnuća, tiho, u žabokrečini srca. I dok se kuva uz škripu rima; od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara, ulica se grči i uvija nema — jer nema čim da vikne, razgovara. Vavilonske kule gradova zidaćemo opet nemilice, a bog, mešajuć reci snova, pretvarače ih u oranice. Ulica je ćuteći muku na sebi vukla. Krik je štrcao iz guše. Kočeperili su se u tesnoći grla. zadrigli taksiji i kočije mršave. Izgazili su grudi. Od tuberkuloze gore. Grad mrakom zaključa dver tu. I kad — najzad! — na trg ispljunu môre, odgümuvâi navaljenu na grlo papertu, mislilo se: u horovima anđeoskih horala bog, opljačkan, ide da kažnjava, da ee dere! A ulica je čučnula i zaurlala: »Hajde da se ždere!« Krup i Krupčić oko grada se šulja, preteć se mršti, 20

a ti ustima još »kraj raspadnutih umrlih reći samo dve debljaju — »hulja« d nekakva, čini mi se — »boršč«. Pesnici, rasikvašemi od plača što. ječi, pobegli su sa ulica, s umršenom kosom »Kako opevati sa dve takve reci i devojifeu, i ljubav, i cvetić pod rosom?« A za pesnicimia — ulična rulja: studenti, prostitutke, preduzetnici. Gospodo! Zaustavite se! Vi niste golje, vi ne smete da prosite po ulici! Mi, snažni, s korakom od hvata, ne smemo da ih slušamo, već rušimo njih, koje, kao besplatni dodatak, upija svaki krevet za dvoje! N jih skrušeno zar moliti: »Pomozi mi!« Oko himne, za oratorij um. Mi sami smo tvorci plamenih himni — huke fabrike i laboratorija. 21

Sta se mene tiče Faust, koji se u ogriji čarobnoj s Mefistom tocilja niz nebeske parkete! Ja znam — svaki ekser u či'zmi mojoj strasniji je od mašte Geteove! Ja, naj zlatoustij i, \ čija svaka reč teška dušu vaskrsava, telo rukotvori, kažem: više vredi života najmanja komadeška od sveg što sam stvorio i što ću da stvorim! Slušajte! Propoveda jecajima i kricima današnjih dana Zaratusta! Mi! s mamumošaršavnim licima, s usnama obešenim kao luster, mi, zatvorenici grada za gubave, gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane — čistiji smo od neba venecijanske plaveti, suncima i morima oprane! Briga me što kod Homera i Ovidija nema judi, ko mi, sraslih u čađne boginje. Znam — sunce bi se pomračilo da vidi naših duša zlatno izobilje! Žile i mišići od molitava su jači. Zar da tražimo milost od ovog veka! 22

Mi — svaki — u svojoj šaci v držimo transmisije sveta! To je podiglo na Golgotu auditorije u Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi, i nije nijednog bilo koji je prećutao da zaurla: »Raspni ga, raspni!« No i vi —ljudi što ste me uvredili — od svega ste mi draži i bliži. Da li ste videli pas kako ruku sto ga tuče liže? 1 Ja, ismejan od današnjeg plemena, kao nepristojna anegdota koje se svako stidi, vidim onoga koji kroz planine vremena korača, a koga niko ne vidi. Tamo gde ne seže oko što kuso je, na čelu gladnih hordi, pod trnovitim venoem revolucije, šesnaesta godina hodi. Međ vama — njen sam preteča; i svuda gde je bol — ja sam ceo; na svakoj kapi suze sam ja sebe na krstu razapeo. Više se ništa prostiti ne može. Ja iscedih duše s mnogo nežnog bilja. To je — da znate — teže nego zauzeti milion Bastilja!

I kada dolazak njen bunom oglašen bude, i odete spasitelju — ja ću vam dušu -svoju iščupanu izgaziti, tako da velika bude! — i okrvavljenu, kao zastavu da dam. S

O, zašto, zbog čega po sjaju veselom prljavim pesnicama! Došla je, i glavu povezala, misao o ludnicama. I — ko što se u brodolomu bacaju, uz urlik, ljudi kroz razjapljeno okno — skočio je izbezumljeni Burljuk7) kroz svoje do krika razderano oko. Skoro okrvavivši kapke suzne, digao se, izašao je, i s nežnošću, neočekivanom od debelog čoveka, uze da kaže: »Dobro je!« т) David Burljuk, futuristički slikar, prijatelj i saradnlk pesnikov. Danas živi u SAD »kao m iran građanin«. — Prim , prev.

•

24

Dobro je kad je od raznih pogleda (da se ne primeti ništa) duiša u žutu bluzu saikrivena! Dobro je !kad čovek bačen u zube gubilišta vrisne*: »Pijte kakao Van-Hutena!«8). A taj trenutak, praskav, što grunu, ja ne bih zamenio ni za šta, ja ni ... A iz duvanskog dima, ko čašica ruma, protegnu se alkoholičarsko lice — Sjeverjanjin. Vi, što kao prepelica cvrkućete s neba, kako vas nije sramota proglasiti se za poetu! Kad danas toljagom treba krojiti lobanju svetu! Vi,* što samio mislite: »lepo li igram«, i o tome se starate, gledajte kako se ja zabavljam — makro koji na kartam a vara! Od vas, od ljubakanja mokrih, šije stolećima suze su lile tokom, otići ću, a kao monokl staviću sunce u raskrečeno oko. •) Ovaj stih zasnovan je na sledećoj činjenici koju Je Majakovski pronašao u novinam a: čovek osuđen na sm rt saglasio se da na gublllštu reklam ira kakao firm e Van Huten. Za tu uslugu, firm a Je obezbedila život porodici pogubljenog. — Prim. prev.

25

Navukavši najčudnije odelo na sebe, da se svidim i spalim, poći ću svetoim, a na lancu ću ispred sebe Napoleona voditi ko pseto. Cela zemlja na ženu pohotijivu liči, koja se vrpolji željna ljubakanja, d čije usne vrška j'UĆi л kriče: »Cakani, cakani, cakani!« Odjednom, oblaci i paperje magleno ćelo razmaha se do poslednjeg nebeskog oikrajka, kao da se razilaze radnici beli posle nebesima objavljenog štrajka. Grom izbi iz nekog oblačnog kutka, šmrčući prkosno ogromnim nosom, i lice neba se tog trenutka iskrivilo u Bizmarkovu grimasu. / I neko, zaplevši se u oblačnim negvama, protegao ruke — u kafe. Ko da je nežan, ko da je dama,* ko da je topovski lafet. Vi mislite — da to nežno sunce lupka u obraze bife? To opet pobunjene i begunce vodi na streljanje general Galife!^ Vadite, šetači, iz džepova ruke — potegnite bombom, kamenom ii’ kamom, 26

a ako neko nema ruke — nek dođe da se tuče glavom! Dođite, gladni, pokorni, tužne prilike, napustite vašljive jazbine! Dođite! * Ponedeljnike i utomiike prefarbaćemo krvlju u praznike! Neka se zemlja pod noževima seti koga je htela da upropasti! Zemlja — Rotšildova ljubavnica sita i zadrigla od masti! Da se u kuršuma kiši zastave kao i praznikom viju. Bandere, dižite više leševe brašnara sviju. Psujući i preklinjući, klao je i rezao, i puzio, nekog da ugrize, suton. Na nebu, crven kao marseljeza, lipsavajući, drhtao je on. Već je ludilo. Ništa neće da bude. Noć će da dođe, pojede, pregrize. Vidiš li — nebo opet nudi pregršt isprskanih zvezda od izdaje. 27

Došla je. Kao Mamaj orgija, obesno nad grad nasev9). 4 Tu noć probosti ne mogu ni ja ločirna, crnu.kao Azef.10) Ježim se, zabačen u kafanskom uglu, vinom polivabi i čar šav i dušu, i vidim: u uglu oči okrugle, očima srce Bogorodica njuši. Zašto darivate sjajem po nacrtanom šablonu one što se po krčmama bekelje! Vidiš — Varavu opet vole oni više no popljuvane spasitelje. Namemo u ljudskoj meci možda ni od kog nisam noviji ja. Ja sam najlepši, možda, od svih tvojih sinova. Daj im, buđavim u radosti, skoru smrt vremena im donesi, da postanu deca što treba da odrastu, dečaci-očevi, devojčice da zanesu. I daj neka novorođen obraste sedinom radoznalih vračeva, i doći će oni — decu da krste imenima mojih stihova.*28 *) Mamaj, han zlatne horde. Po pređanju, pobednicl Južnoruskdh kneževa pirovall eu sedeći na daskama koje su bile položene na tela zarobljenika. — Prim. prev. w) Azef, provokator, raskrinkan 1908. godine. — Prim. prev.

28

Ja, koji sam mašinu i Englesku opevao, možda sam, naprosto, •najobičnijeg jevanđelja postao trinaesti apostol. \ I kad od mog bezobraznog glasa dan i noć bubnje, možda njuši Isus Hristos baš toga časa nezaboravke moje duše. 4

o Marij^! Marija! Marija! Pusti me, Marija! f ne mogu ostati na ulicama! Nećeš? Čekaš doH.upaâih obraza grubo, bljutav, i isproban na svemu lošem, dođem i procedim beaubo da sam ja danas »neobično pošten«. Marija, vidiš —ja se, već poguren, slamam. Gomila što je u četvorospratnim gušama salo dubila, isturajući očice, izgubljene u dugom traganju — srne je se što je Ipak 20

među mojim zubima ostalo bajatih mrva bivših draganja. Kiša isplaka trotoare, barama stešnjena mokra varalica, - ieš ulica, zabijen u kaldrmu, liže, a na sivim trepavicama — da! — mraznih ledenica, suze iz očiju —_ da! — oluka punih kiše. % Sve pešake gubica kiše je posisala, a u karucama blešti za atletom atleta: prskavahu ljudi proćerdavši sve, i kroz pukotine se cedilo salo, ko mutna reka s kočijama oticalo skupa sa isisanim hlebom i žvakotinama starih kotleta. Marija! Kako u debelo uho zabosti nežnu reč? Ptica živi od pesme, peva gladna i zvonka, a ja sam čovek, Marija, prost, koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje. Marija, hoćeš li me takvog? Pusti me, Marija! Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca. Marija! 30

Na ulicama su zveri.. Na vratu prsti davljenja što bode. Boli! Otvori svoje dveri! Vidiš — zabili su u oči iz šešira čiode.11) Izusti me. Mala! Ne boj se što na mom volovskom vratu sede kao planine vlažne žene od znoja gubave. Ja kroz život vučem (i to je zato) milion ogromnih, čistih ljubavi. i milion miliona malih ljubavi. Ne boj se d a t ću se opet prilepiti za hiljadu lica — »devoj'ke Majakovskog« — u izdajničko vreme mraka, ta to je ipak * ф dinastija carica krunisanih u srou jednog luđaka. Marija, priđi! U bestidnosti nagote, ili puna plašljivih drhtaja, no daj tvojih usana lepotu što jioš iscvala nije: srce i ja nijednom ne doživesmo do maja, a u prokletom životu tek stoti april je. «) Izm eđu 1914. 1 1916. bili su u modi ženski Šeširi s dugim iglama. Nesrećni slučajevi koji su se dešavali po tram vajim a i na drugim m estim a bili su česta tem a novina i časopisa toga vremena. — Prim. prav.

31

Marija! Pesnik sonete peva Tijani,12) a ja — ceo čovek, sav od mesa, telo tvoje prosto molim, kao što hrišćani: »hleb naš nasušni dažd nam dnes«. Marija, daj! Marija! Ime tvoje bojim se da ne zaboravim, kao što se pesnik boji da ne zaboravi nekakvu reč rođenu u mukama noći veličinom jednaku bogu. Telo tvoje čuvaću i voleti kao što vojnik osakaćen, bez moći, . izlišan, ničiji, čuva svoju jedinicu nogu. Marija- — nećeš? Nećeš! Ha! Znači — opet, dok mračno je sve to, uzeću srce, isplakano grozno, da ga nosim, ko što u štenaru pseto nosi svoju šapu presečemi vozom. '*32 **) 2ensko ime iz jedne pesme Igora Sjeverjanjlna. — Prim. prev.

32

Krvlju svoga srca ja radujem put, za odeću belu lepi se prašine cveće. Oko zemlje-Krstiteljeve glave po hiljadi ti put Irodijada-supee će da se okreće. I kada moja gomila godina odigra svoje do konca — krvlju označiće se p u t što vodi ka domu moga oca. Izaći ću prljav (od jendeka, gde provodih noći), primaći ću mu se bliže, sagnuće se N i na uho m u reći: Slušajte, gospodine bože! Kako vam ne dosadi u žele oblaka m reškavih zam akati oči odebljale, a? Hajde da organizujemo vrtešku na drvetu poznavanja dobra i zla! Sveprisutni, bićeš u orm anu svakom, a takv a ćemo vina poredati po stolu da će se čak prohteti zaigrati ki^ka-pu13) i nam rštenom P etru apostolu. A u raju ćemo opet naseliti Evice: naredi — i ja ću još noćas sa svih bulevara najlepše device dovesti tebi. Hoćeš? Nećeš? V rtiš glavom ti, bradati? M rštiš sedinu veđa? *•) M odna kafpftantonska Igra. — Prim. prev. S Peam e — V. M aj ak o veld

33

Ti misliš — zna šta je ljubav taj krilati, iza tvojih leđa? I ja sam anđeo, bejah to bar — gledah u oči — jagnje od šećera, ali ni kobile dobij ati na dar vaze od sevrskog brašna više neće. Svemogući, ti si izmislio za svakog po dve ruke, i svakome si po glavu dao ti — • a zašto nisi izmislio da se bez muke može ljubiti, ljubiti, ljubiti?! Mišljah — božanstvo si, svemoguće, staro a ti si nedoučeni, majušni bogić samo. Vidiš, ja se saginjem i iz sare vadim kamu. Krilati nitkovi! U raju da ste zbijeni! Gomila perjaša od straha valja se! A tebe, što $i, tamjanom opijen, rasporiću odavde do Aljaske! Pustite me! Nećete me zaustaviti, lažem li, u pravu li sam ja, ali više ne mogu da budem spokojan. Gledajte — zvezde su opet obezglavili i nebo okrvavili od pokolja! Ehej! Nebo! Skini kapu! Ja dolazim! 34

Gluho. Vasiona spava, položivši šapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

/

r

35

III — RAT I REVOLUCIJA,

MAMA I VEČE KOJE SU NIJEMCI UBILI Bijele majke po crnim ulicama, leže kao brokat preko sanduka sina, rasplakane nad vikom o propasti dušmana. »Zatvorite, zatvorite oči novina!« Pismo. Mama, jače! Dim. Dim. Dim opet. Sta to mrmljate, mama, meni? Vidite — . kako se vazduh pretače, kako se od granate kameni. Ma-a-a-ma! Sad su do\^ukli ranjeno veče. Dugo se držalo kusorepo, puno strave, a onda slomilo bronzane plećke i zaridalo o vratu Varšave. Zvijezde u maramama od cicanog neba jauču: »Ubijen je dragi moj mili i vrli!« Mjesečevo oko iskolačeno vreba m rtvu šaku što hoće da zagrli. Došli su da vide sela bez odbrane što su, kao poljupcem, srušena nemilice, 37

i zlatne oči hramova — iskopane — i u Kovnu slomljene prste — ulice. A veče vrišti beznogo ^ / bezruko: »Nepravda, al mogu u trk — He! — uz zveket mamuza s mazurkom usukati i plavi brk!« Zvonce. Mama, šta te tišti? Bijela si, bijela, ko brokat i čamovina. »Ostavite! 4 O njemu telegram vrišti. Zatvorite, , Zatvorite oči novina!« 1914.

38

FLAUTA — KIČMA PROLOG Za sve vas, koji ste se sviđali i sviđali vam se, u pećini* duše što ko ikone trunu, ko čašu vina u zdravici vam sad podižem lobanju stihova punu. Sve češće mislim — nije li bolje za nas staviti tačku metka na kraju. Za svaki slučaj ja danas svoj •oproštajni koncert dajem. Pamćenje! Sakupi u mozga sali voljenih neiscrpne mase. Smeh iz očiju u oči nali. Svadbama davnim noć ukrasi. Veselje lijte iz tela u telo. Neka noć ova ni na jednu ne liči. Ja ću na flauti da sviram veselo. Na svojoj vlastitoj kičmi. 1 Ulice gužvam koracima besnim. Krijuć taj pakao, gde da denem sebe! Koji je to Hofman nebesni izmislio prokletu, tebe?! 33

Ulice su uske za veselje ovo. Praznično gizdavi plave i plave. Mislim, a misli, krvi čvorovi, bolne i spečene naviru iz glave. Ja, čudotvorac svega prazničnog, sâm sam na praznik, da izađem nemam s kim. Tresnuću odjednom nauznak i razbiću glavu o kamen rievski! Da boga nema, vikao sam iz glasa. A bog iz pakla kakvu îzvukô Ji, da pred njom gora zadrhta i zatalasa, i naredio: voli! Bog je zadovoljan. Pod nebom na čuki izmučeni čovek divlja i umire. Bog trlja radosno ruke pa misli: Cek, Vladimire! To je on, on glavom, da se ne seti šta si i ko ti, izmislio muža da ti pokloni pravog i na klavir da postavi čovečanske note. Ako se prikradem spavaćoj .sobi da jorgan nad vama prekrstim, draga, znam, — spaljene vune smrad će da probije i ko sumpor ispariće meso vraga. A ja mesto toga do jutarnje rose, užasnut što su tebe voleti odveli, krike u stihove glačajuć muvao se, već napola poludeli juvelir. '

40

Karte bih da igram! Niz grlo srca izjaukano vino da kaplje. Neću te! Neću! ' Svejedno ja znam, skoro ću da skapljem. Ako je istina da jesi, bože moj, bože, i pokrivač zvezda tvojom rukom utkan, i bôli te Sto se svakodnevno može, od tebe poslana, Gospode, muka, natakni sudijski lanac. Očekuj moju vizitu. Tačan sam, neću zadocniti ni dana. Slušaj, Svevišnji inkvizitore! Stežem zube, i krik da beži ne puštam nijedan iz usta izujedanih, u vatri. Za komete-konjske repove me veži i o zupčanik zvezda me šatri. -Hi, znaš šta. Kad na tvoj sud izađe duša moja iseljena, obesi me, razapevši Mlečni Put kao vešala preko veseljene. Radi šta hoćeš. . Možeš da čerečiš. Sam bih ti, pravedni, ruke oprao. Samo je uzmi, 41

poslušaj ml / reči — onu koju si mi za draganu dao! Ulice gužvam koracima besnim. Krijuć taj pakao gde da denem sebe! Koji je to Hofman nebesni izmislio prokletu, tebç?! 2

— ■■ч

I nebo, što zaboravi u dimu da je plavo, i oblake iscepane kao izbeglice, ozariću mojom poslednjom ljubavlju, što kao jektičavog rumeni se lice. I nadvisiću komešanja ova, onih što zaboraviše nežnost i dom. Čujte, ljudi! Izađite iz rovova, pa posle doratujte. Čak i kad od krvi pijan, klateći se kao Balms,' rat kroči, ni tad da s uma ljubavne reči smetneš. Mili Nemci! \ Znam, u vašem dahu / Geteova- je Grethen. Francuz smešeći se na nožu mre, i s osmehom se ruši pogođen avijatičar, ako se sete ^ poljupca otpre tvog, Travijata. 42

АГ dosta mi je ružičaste mekote, koju stoleća podnose. Na kolena ispred nove lepote, našminkane, šta slavim, riđokose! Možda od vremena ovog, od bajoneta oštrijeg, kada stoleća pobeli brada, ostaćemo ^samo ti i ja, što bacam se za tobom od grada do grada. Ako preko mora odeš naglo, skrivši se u rupu noći guste — utisnuću u tebe kroz londonsku maglu fenjera ognjene usne. Istegneš li karavane kroz pustinjsku žegu, gde lavovi su zasedu zauzeli — prisloniću ti pod peščanim bregom obraz kao Sahara vreli. Ako osmeh u usta uložiš, ^videvši — toreador kakav je prikan! Odmah ljubomoru baciću u ložu umirućim okom bika. Izneseš li na most korak rasejani — misleć, dobro bi niz ovo To razlih se pod mostom kao Sena ja; gnjilim zubima zovem. 43

S drugim ćeš besno da kašaš, uzevši Sokoljnicima ili Strelkom.* To ću ja, visoko se uspuzavši, ko mesec žudilo, go, dsf bdim nad njom. Moćni, ako zatrebam im — reći će: Idi, pogini u ratu! Poslednje biće tvoje ime na usnama pocepanim granatom. Pod krunom svršiću? Na Svetoj Jeleni? Osedlav života talase — vrance, jednak sam kandidat za cara vaseljene i za lance. Određen sam da budem nov car — tvoje lišće tu je, na sunčanom zlatu moga novca narediću da se iskuje. A tamo gde svet je ko tundra olinjô, gde trgujuć s vetrom reka se probija; na lancu izgrepšću ime Ljiljino i izljubiću ga u mraku robije. Slušajte vi što zaboraviste da nebo je plavo, nakostrešeni kao zver kleta. Ovo što se zari ko lice jektičavog možda je poslednja ljubav sveta. 44

3

Godinu, dan, mesec, pamćenje nek spreči. Ostaće hartija sa mnom sad i ja; mučenjem blistavih reci stvaraj se, neljudska mađijo! Osetih, nešto nije u redu, čim sam došao da pogledam ja. ® Nešto si krila u svilenom pledu i osećao se tamjan. Milo ti je? Hladno »vrlo«. Zabunom zid svesti bio je razbijen. Očaj se skupljao u vrelom grlu. Slušaj, svejedno, leš sakriti nećeš. I strašna reč glavu mi je trla. I onako svaki mišić tvoj ko truba ječi: umrla, umrla, umrla. Ne mori, ✓ odgovori! Ne laži! (Kako ću moći takav da se vratim?) Kao dva groba, oči sa tvoga lica me prate. Grobovi sve dublji. U bezdan se ruše. S podijuma dana ko da ću na dno. Zatekoh nad provalijom konopac duše, žonglirajuć rečima, klatim se nad njom. 45

Znam, ljubav se otrčala i ohladila. I na dosadu se, uviđam, svela. U mojoj duši se pomladi, srce upoznaj s praznikom tela. Znam, svakom novac na ženu ode. Ništa, a ako zasad ostane s tim, da umesto šika pariške mode obučem te u duvanski dim. Ljubav moju, ko apostol u staro vreme, nosiću cestama, od jedne do druge. Krunu su ti vekovi spremili, u njoj reči moje ko grčenje dügê. Ko teškim igrama što svršiše slonovi koraci genija mog Zalud. Istrgnut te iz sebe

Pirovu pobedu mnogi, razum ti drobe. ne mogu.

Raduj se, raduj, dotući si me znala! Takva me tuga bode da samo bih da dotrčim do kanala i glavu stavim u čeljusti vode.

'

Dala si usne. Kako su grube! Dodirnuh i od hladnoće se skamenih.4 Ko pokajničkim usnama da sam ljubio u stenju manastir kameni. Zalupaše vrata.

1 46

Zadovoljnog lica uđe on s radošću što s ulice je pobrô. Ja, kao da me razderaše krici, viknuh mu: »Dobro, odlazim, dobro! Ostaće tvoja. " Sašij joj dosta krpa, u svili da se ugoje plašljiva krilca. Pazi da ti ne ode. Na vrat joj natrpaj ko kamen bisere ogrlica.« O, ta noć! Sve jače i jače očaj stezao sam. Od plača moga i grohota njuška sobe se iskrivi ko užas sâm. I ko pri^iđanje pojavi se njen odbegli lik, na ćilimu ga obasja ona, kao da dočara neki novi Bjalik blistavu caricu jevrejskog Siona. U muci, pred onom koju sam dao, krivac sam, na kolena pali. Kralj Albert,* što gradove je predao, zajedno sa mnom sad imendan slavi. Pozlaćujte se ko sunce,'cveće i trave! Bujajte, života stihije! 2elim jedini otrov pravi — piti i piti stihove. t 47

t

Pokravši srcu sva njegova blaga, izmučene duše u vatri sve većoj, primi moj poklon, draga, više možda ništa izmisliti neću. U praznik današnji dan nek se preinači! Stvaraj se, čudo, ko raspeće isto! Gledajte — ekserima reči pribijen sam za listo vp. 1915.

48

NAREDBA ARMIJI UMJETNOSTI Starci usporavaju brigade, ko da vuku neku užad. Hej, drugovi! Na barikade! — barikade srca i duša. Onaj je komunist čisti što za sobom mostove pali. Dosta koračanja, futur isti, na novu budućnost — pali! Voz se formirao u jedinicu, navio točkove i — put za uši. Ako pjesma' ne plavi stanicu, čemu se, onda, staro ruši?

Ništa prostije — redovi dvojni, noga sa širitom da se slije, neće pomoći sovjetski depoi ako muzičar marš ne izlije. Iznesite klavire na ulice, zdipite bubnjeve iz svake kuće! Ako bubanj klaviru unakazi lice, nije važno — samo nek tuče. Gmčenje u fabrici — baci sad to, kožu ćeš tamo ofarbati, i zbog tuđe raskoši, uz odmor, umornim očima treptati. 4 Pesm e — V. Majakovski

49

Baci jeftine istinice — iz srca neka one izvjetre. Ulice su naše kičice, trgovi — naše palete. Ni svezak vremena hiljadulisti, neće kazati revolucije čari. Na ulice, fu turisti, i pjesnici, i bubnjari! 1917.

50

l ije v i

MARS

(MORNARIMA)

Razvrstavajte se u maršu! Skidajte veze i uze. Tiše, govornici! ima riječ drug naš mauzer. Za nas već zakon nije što ga daše Adam i Eva. Umorimo kljuse istorije. Lijeva! Lijeva! Lijeva! Ej, plavobluzasti! Nek se brodi! Na okeane! Dok ćute, oklopnjače nikad u vodi oštre pramce da zatupe. Neka riče pod krunom sijedi britanski lav i nek zijeva. Ko će komunu da pobijedi? Lijeva! Lijeva! Lijeva! Tamo, za brdima bola, sunčan je, netaknut kraj. Za svu glad, za more mora, milionski korak štampaj! 51

Nek nas plaćena banda okruži, nek se ko lava gvozdena izlijeva. — Zar da Rusija Atlanti služi? Lijeva! Lijeva! Lijeva! Zar oko orlovSko da spava, zar starom misli da lete? Proleterska pesnica ojačava na vratu ove planete. Grudima hrabrost diraj! Nek nebo zastavom pjeva! Ko to desnom maršira? Lijeva! Lijeva! Lijeva!

52

'

POSLANICA PROLETERSKIM PJESNICIMA Dozvolite, drugovi, bez pozo i laske ružne, kao stariji drug, ne bas glup, misli fine, da porazgovaramo malo, Bezimenski, druže, druže Svetlove, druže Utkine. Svađamo se, a grla pića traže, dobro smo zadihani, pobjeda je vruća, a ja vam, drugovi, iskreno predlažem: hajde, organizujmo, veseli ručak! Prostrimo po podu ćilime-komplimente, izvadimo zub spreman za borbu; vijence što nam Lunačarski isplete stavimo u opštu drugarsku čorbu. Kažimo da au

58

svi od nas u pravu, da svak ima svoj glas i nije namagarčen! lsi ječimo bratski kokošku-slavu nek svako dobije po — parče! Ostavimo šiljke ' od kojihvboli, koristimo šanse za život bez smetnji. A kad mi skup riječ dozvoli, uzeću je odmah i započeti. Biću akademik sa zadnjicom silnom, miljenik sam, kažu, stihova neprolaznih, a ja, zapravo, želim jedino da je pjesnika / dosta dobrih, raznih. Mnogi se koriste od buna i treski, da žive bolje bez prestanka. Mi smo, kažu, pisci 64

proleterski,

a zar sam ja petobanka? Moja je logika pjesnička, britka, ne volim * filozofijo! bez časti. Zaisuikujem rukave: rad? Ш bitka? ko se ne ukloni moraće pasti! Pred nama je sad rad bez boja — sv alkom treba stih kao voćka. Hajde, da radimo do sedmog znoja đa je veća količina, bolja kakvoća. Ja kroz komunu stihove primam, duša mi u njoj gori ko zublja, za mene je ona ogromna visina, | ona je meni dubina najdublja. U poeziji nema: drug i rođak ~ 5б

projekcijom nećeš stih sazdati. Bacimo orden je — slaba mu je proda, bacimo potvrde koje će nam dati. Neću reći misao da novošou sine, ali utvrđujem 7 bez patenta: komuna je mjesto gdje činovnik gine da bi živjeli stih i pjesma. Treba pronaći bar par rima — poštujemo pjesnike ko svete tajne. Jedan je Bajron, crven svima, drugi, najcrveniji — Hajnrih Hajne. Miran za nas nikad nisam — mogu nam duše pasti u varke, možda ćemo uvesti u komunizam 56

propalice

i_— Uličarke. Duhom smo jedno — tu nije drama: linijom srca svi smo se slili. Niste li sa mnom, a ja s vama — šta smo _ onda učinili? Ako sam nekad nekog bio i tukao ga perom-rukom, sebi sam, da kažem, krv prolio, jer pišem , znojem, krvlju i mukom. Ostavimo, drugovi, trgovanja: — moja poezija — moja birtija — sve što sam dao nek svima odzvanja rima, tema, glas, dikcija! Šta je prljavije od slave silne? Hoću li u grob nositi trice?

Pljujem» 57

drugovi, s najviše visine na pare, slavu, na trakalice! Što da krčmimo pjesničku vlast? Spojmo epitete i riječi-igle. Zidajmo, bez zavisti, uz ljudsku slast tvrdu komunu od stiha-cigle. U jedan, drugovi, korak pjenušav! Dolje perike — šaka jada! Za ruganje — tu je podli dušman nasuprot crvenih barikada. 1926.

58

DALJE!

»Lef«14) ima par očiju — i to spreda a ne ostrag. »Ustukmi, nazad!« — od sviju dreka za namazu trag. »Lefov« se korak ne vrati, »Lefova« su usta .—, vatre. Naš cilj je — napred zvati, i ići i gledati napred. 1923.

LEF — levl fro n t u literaturi. -

59

Prim, prav,

SREĆAN SAM Građani, ja sam u radosti ogroman, Nasmijte lica od saučešća siva. Ja se obavezno povjeriti moram, Stihovima, upravo stihovima. Ja, ■ danas, kao slon dišem, Korak mi, ipak, lakašan, Prominu noć kao san sred kiše — bez ijednog ispljuvka ii’ kašlja. Neizmjerno nova zadovoljstva kruže. Jesen prosto na kupatilo kandiše. Meni , cvjetaju, oprostite — ruže, ja ih, zamislite, 60

mirišem. I misli i rime proljepšale se, nenadno, čaik dskolačio oči redaktor. Postao snošljiv i sposoban radno, kao kljuse, ili čak — traktor. Budžet i želuidac prva su linija, Učvrstili se, ravnotežu dobili. Na osnovu rashoda stoprocentna ekonomija ojačah zdravlje, • dobih u težini. Po jeziku se zalogaji vuku, evo i vazdušna torta pada gusta — i tako spiritualan osjeća se ukus u blaženim apartmanima usta. Glava je, spolja, uvijek Čista, sad je čista unutra — to se vidi. 61

Danju smisli čuda hiljadu i trista, da se i Tolstoj

v ozbiljno zastidi.

Žene se krase haljinama šarenim. -

Svi pitaju

za ime i prezime, a ja sam čisti veseljak papreni, jednom riječju — duša sredine. Po rumenio sam, s bucmastim obrazima. Šta ono bješe grip, i u krevetu ležanje? Tajna vas, građanine, ova zanima? Za otkrivanje? Za neotkrivanje? Građanine, vi ste, umorni od čekanja, neko bi me od vas rado izgrdio. Ne uzbuđujte se, priznajem, bez kolebanja, duvan sam danas ostavio. 1929.

62

NAS MAES Udri'te u trgove bune topotom! Iznad brda čela nek lete! Mi ćemo uskoro drugim potopom umiti gradove ove planete. Dana bik se šareni. Let je zaprege kuvan. Naš je bog — juriš. Naše srce — bubanj. Od našeg zlata ima li boljeg? Ima li zrno sažaljenja? Naša je pjesma — ubojno koplje. Naše zlato je — glas pun vrenja. Livada zelena, tu, popločaj dna donja. Hej, dûgo, izvij luk za brzonogog konja. Dosadno je nebu, ovom zvjezdanom! Bez njega se naše pjesme ore. Veliki Medvjede! Nama je dano da nas žive popneš gore. Ispjevaj radost svu! U venama se proljeće skrasi. Srce, povedi bitku! Grudi su gromki talambasi. 1918.

63

IV — ODLOMCI IZ POEMA

VLADIMIR ILJIC LENJIN (ODLOMAK)

Ljudi-lađe. I kad su na kopnu. Živiš tako svoje dok se mnoge prljave školjkice ne popnu i oblepe ti bok. A zatim, posle . .bura naglih, sediš . pod suncem, bez uza, i čistiš zelenu bradu algi, malinovu sluz meduza. Ja se pred Lenjinom čistim , da u r ev o lu c iju z ap lovim 9nova,

Taj lažni ton p la ši m e

i tišti, k ao što p red d vojk om p la ši se osnovac. S Pesm e — V. M ajakovskt

65

Ja se bojim, ako se ovenča, neće li se zakloniti ćelo pametno, pravo, čovečno, Lenjinovo ogromno čelo. Ja se plašim — povorke i mauzoleji, ustanovljeni jednom davno, neće li zaliti otužnim jelejem Lenjinovu jednostavnost. Pa strepim za njega no za vid svoj više da konfetâ sjajem ne bude izrugan. Izglasava srce — * ja moram da pišem po mandatu duga. Cela Moskva. ' Zemlja drhturi od graje. Kraj vatara smrznuti od noćas. Ko је/ on? Odakle? I šta je? Zašto mu čine toliku počast? Reč za rečju iz sećanja čupam, nijedna ne može 66

Fabrika reči

da pronađe mesto. oskudna

i glupa. A reči prave, gde ste? Sedam dana, dvanaest sati — naše vreme sačinjava. Prođe i više se ne vrati. Smrt se ne izvinjava. Ako se račun pohaba, uska kalendarska je mera, mi kažemo — »epoha«, mi govorimo — »era«. Spavamo noću. Danju — tamo i amo. Pa mlatim kako hoću sopstvenu praznu slamu. A kad za sve umesi hlebove najpotrebnije, mi kažemo »Mesija«, mn kažemo »genije«. Na naročito * uobraženi, 67

ne namećemo se ■silom — dopadamo se svojoj ženi, to nam je dosta i milo. A kad na naš ne liči mu kroj, ni po misli
Kad bi se desilo

da je on božanstven, naljutio bih se do izbezumljen]à i ustao bih protiv ove. mase i protiv ovih poklonjenja. Ali Đeržinski kraj lesa tvrdo kroči Danas bi Čeka mogla sići sa straže. Kroz milion drugih i kroz moje oči — ledenice suza smrzle uz obraze. A bog? . Liti je nisu novost za njega. Ne to! ^ Danas pravim bolom nek srce zastudi! Mi sahranjujemo na j zemaljski j ega od svih sa zemlje prohujalih ljudi. On je zemaljski аГ ne onaj što oka poglede upire u svoje korito. Zemlju ćelu , proniknuv duboko, on vide i ono što vremenom bi skrito. 89

On na svakoga među nama liči, •samo što misao snažnije mu čvrsne kožu pored oka. Bora niče. Samo podsmešljivije i tvrđe su mu usne. Ropsku poslušnost nije taj tražio, ddzgine, da goni te i tlači. Za druge on bese od nežnosti blaži, za neprijatelja od železa jači. Znap je slabosti kao ti Ш ja, ikao mi savlađivao bolesti. Recimo, meni izoštrava oko bilijar, njemu šah — to vođama više koristi. I od šaha prešavši na istinsku buiru, međ ljude uvede pešacki stroj od juče, uvede 70

radničko-selj ačku diktaturu, kulu kapitala da pešaoima tuče. o k i mi smo jedno. Ista su nam htenja. Zbog čega bih onda tu, kraj njega, plah, ja svoj život, glup od ushićenja, za jedan njegov poklonio dah? A zar sam jedini koji to sad može? Ne moraš da vikneš, tek otvori usta — ко iz sela, iz rudnika, • iz sopstvene kože ne bi ustao? Ko pijan teturam. Sa tramvajske pruge instinktivno sklanjam svoj životić krti. Ko bi za smrt moju pronašao tuge u crnim ove bezgranične smrti. Pod zastavama masa korača i plače. Kolonij zal drhti potpuno pregažen. 71

Ko da sva Rusija krenu u skitače. Ali čemu? Zašto i zbog čega? Opet promukli telegraf signale daje. Suze sa zastava — sneg polako rudi. St a je učinio, ko je on i šta je, taj najljuđskiji od svih Ljudi? 1924.

72

DOBRO (ODLOMAK) ( 13)

Dvanaest kvadratnih metara od mene sve što nas četvoro imamo od kuće: Ljilja, ' Osja, ja i Štene (jedno kuče). Kapu na glavu s rupom pride, sanke, dotrajale do groze. — Sta je? Kuda ideš? — Na Jaroslavski. U klozet. Bunda me nosi ko jedro, a zaudara na kozu. Na sankama, uz bedro, plot slomljen kući vozim. To je panj ina golema, 73

otvrdla, muka živa! Ko natečeno koleno diva. U zagrljaju cepanice, znojav, uz stepenice. Gordo, neoprezno, stružem perorezom. Nožić — rđa. Sečem, stenjem. АГ glava je tvrđa. Vrućica se penje. Zazeleni trava, maj peva u uši — to gas iz odžaka pokušava da uguši. Četvorka od leda snu se preda. Dolaze ljudi, ulaze, bi^de. Za tili čas — trovanje, gas. Snežni namet uz prozor se pripi. 74

\

Niste se smrzli ni posle svega? Mrazevi noću prolaze, škripe, u čizmama od snega. Na moju sobu naslonjeni, blizu — u moru zalaska nebeski svodovi. Po pučini toj ka jugu klize — oblaoi-brodovi. Iza te vode, iza ostrva, spustiće lenger u more, tamo gde brezova drva gore. Ja sam se mnogo po toplim zemljama * motao, ali tek te zime uz cvokotanje zuba shvatio sam šta je toplota — prijateljstvo, porodica, ljubav. Ležeći tek u onoj studi, kraj drugih dok si se ježio, shvatiš: ne žali za ljude ni odelo ni nežnost! 75

Sa zemljom ‘ bez tuge,

tople klime se oprostiš odlaziš

srećno — аГ zemlju s kojo-m si mrznuo do kosti moraš voleti večno. ( 14)

Skrila je ta zima. surova i ljuta, sve što u san večni otidoše, Nemam reôi. Stihom ' ni ovoga puta boli Povolžja neću da dodirnem. Ja dane one biram, svodim s mnogim danima što su u rodu. Beznačajni to su dani, transportom godina sviti — ni naročito gladnijani ni nairočito siti. 76

Napisah li nešto? Ako jesam, ma sta ako uspeh da sročim — to su skrivile oči-nebesa ljubljene moje oči. Goruće, crmep

kao u srne. Odjednom telefon stade da se koči, udari uho ko metkom: glad je sakrila oči otokom. Lekar mota — za oči ' gazele treba toplota, treba zelen. Ne kući, već brže voljenoj, sav strepeć — dve mrkvice držeć za zeleni repać. Ja poklanjah mnogo cveća i slatkiša; 77

ali u sećanju čuvam mrkvice ove od svega više, i naramak brezovih drva. Mokra i teška gomila treščioa, a svaka treska tanka obrvica. Obrazi natekli. Zenice se spekle. Nežnos t i celer oči da iscele. Pogled izvuci, gledaj revoluciju. Meni je lako — ja sam Majakovski, pa glođem tako but konjski. Škrip vrata, šarka. Sestra iz mraka. — Zdravo, Volođa! —- Zdravo, Olja! — Sutra novogođe/.. imaš li soli? 78

Oprezno na dlan delim mokro bogatstvo belo. Svladavši strahova dvesta, ode, kližuć se, sestra — tri virste smrznute Presnje da soli krompir neslan. Raste mraz i za njom gazi. Štipa uz put da se spusti. Stiže, a so smrzla, čvrsta, ne silazi s prsta. Iza zida šum se oda: »Ženo, treba, idi samo, kaput prodaj, kupi hleba.« Prozor, a s njega oblačja mnoga. 79

Kroči > snega meka noga. Gola je sada hridina grada. A iza druma kosturi §umâ. Na zavesu v neba, ispod vrhunca, izmili vaška sunca. Izmoždena, kasna, decembarska zora ustaje nad Moskvom ko tifusna mora. Odnese vetar oblake bele u zemlje debele. Iza oblaka velika leži, Amerika. Leži, kvoče, kakao loče. Vama u lice, na svinju što liči, 80

okiruglije od tanjira, trubim, iz naše sirotinje vičem: — Ja zemlju ljubim!

4

Možeš da zaboraviš zemlju' koja škembe ti pretovari, zemlja s kojom si gladovo udvoje ne može da se zaboravil 1927.

6 Pesme

_ v.

Majakovski

81

IZ SVEGA/GLASA ' (PRVI UV OU U POEMU)

Uvaženi drugovi potomci! Čeprkajući izmet skamenjen današnjih dana u tmici, upitaćete, možda, i za mene. Reći će vaš naučnik, moguće, krijući pitanja erudicijom, što ga vodi, da živeo je neki pesnik vrući i ogorčen neprijatelj nekuvane vode. Profesore, bicikl-naočare dole! O vremenu i sebi sam ću da kažem bolje. Ja sam đubretar ^ i vodonoša. Revolucija je mobilisala mene, na front sam iz gospodskih vrtova pošao poezije — kapriciozne žene. Zasadila vrtić milo, kći,

imanjce, dolina. »Sama vrtić sam sadila, sama ću da polivam.« Neko stih iz kainte lije, neko prska punih usta — kudravi li je Mitrejkin, miudrovan Kudrejko li je samo vrag da ih razvrsta! Nema buci karantina — iza zida sitan zvon: »Tara-tina, tara-tina, t-o -n . . . t nije velika čast da su se od takvih ruža moji 'kipovi uzvisili skverovima, gde pljuje tuberkuloza, gde kurva je s mangupom i sifilis. I meni od agitpropa trnu zubi, i ja bih za vas romanse da trubim — unosnije je to i dražesnije. No ja sam sebe smirivao, grubo stajući na grlo vlastitoj pesmi. Slušajte, drugovi potomci, reci moje — glavar agituje grlati, najveći. Zaglušivši potoke poezije, preko lirskih ••

83

sveščića ću preći, i ko živi živima ću reći. Ja, ću vam u komunističku budućnost stići ne ko pesmaričko-j esenj inski vesnik. Moj stih će doći preiko kičmi vekova i glava vlada ipesnika. Moj stih će doći, x ali ni izbliza ko u amorno-Mrskom lovu što strela dojezdi, ko što numlizmatičaru dođe pet/parac izlizan, i ne ko svetlost sa umrlih zvezda. Moj stih će radom probiti leta svod i javiće se grubo, vidno, kao plima, ko u naše dane što ušao je vodovod sagrađen još od robova Rima. U grobnicama knjiga, gde je sahranjen stih, otkrivši parčad redaka, ka njima nek vam se ruke ' pruže, i s poštovanjem opipajte ih, kao šatro, аГ strašno oružje. Ne navikoh uho rečju 84

da mazim; i da zacrvenim > vicevima raznim uvce u vdticama devojaoko, tronuto. Razvivši ko na paradi vojsku mojih strana, gazim; smotru vršim ja po stihova frontu. Stihovi stoje - teški ko olovo, i na smrt spremni i besmrtnu slavu. Zanemeše pesme, ždrelu se privi ždrelo nanišanjenih naslova. Oružja rod drag mi osobino, gotova , da uz krike pojuri za njima, zanemela je konjica dosetaka s naoštrenima kopljima rima. Naoružanu vojsku do zuba, predanu, kroz pobede tolike što prolete, poklanjam tebi, do poslednjeg reda, proleteru planete. Radničke klase ^ neprijatelj — i moj je isto, okoreo i davni. Pod crvenu nam ^ zastavu narediše stati 85

godine rada i gladovanja dani. Otvarali smo Marksa svaki tom, ko što otvaramo šalome u svom stanu, no i bez čitanja snašli smo se u tom za koga se boriti i na čijoj strani. Dijalektiku nismo učili po Hegelu. Uz zeveket bitaka ulazila je u stih, kad su pod mecima od nas buržuji bežali, ko mi što nekad bežasmo od njih. Neka za genijima -ko udovica bleda batrga slava u pogrebnom maršu — umri, moj stiše, umri, kao redov, ko u jurišima što umirahu naši! Ja ne tražim u bronzi,^ udeo, nije mi za mermer sluzno klizav. Lako ćemo za slavu, jer svoji smo ljudi neka nam spomenik zajednički bude 86

stvoren u bitkama socijalizma. Potomci, rečnika proverite bove: Iz Lete će isplivati parčad reći ovih: »prostitucija« »tuberkuloza« »blokada«. Za vas, koji ste okretni i zdravi, ispljuvke je pesnik lizô sušičave hrapavim jezikom plakata. Ličim sad, s repom godina što me ruže, na repatog čudovišta fosil. Daj brže prokasajmo, živote druže — ostatak dana petoletkom nek topot nosi. Stihovima nisam sakupio groša, trgovci mi nisu ■u kuću slali mebl. I osim sveže oprane košulje, reći ću iskreno, ništa mi ne treba. Došavši u Ce Ka Ka svetlih leta, sve bližih, 87

nad bandom peshiôkih ubioa i huligana podići ću 'ко ■boljševičku knjižicu svih sto svezaka mojih crvenih strana.

!

88

ODLOMCI IZ DRUGOG DELA POEME IZ SVEG GLASA Već prođe jedan. I sigurno si legla. Ko srebrna Oka Mlečni. Put noć studi. Ne žuri mi se. I munja-telegram ■nema zbog čega da plaši te i budi. Kao što kažu, incident je rešen. Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi. Mi smo prečistili. I što da se dreše uzajamne boli, uvrede i kobi. Pogledaj samo kakav je mir nad svetom. Noć zvezdanim sjajem nebesa skroz osu. U taj čas ustaješ da protumačiš sve to istoriji, vekoviipa i kosmosu.

i

89

PA R TIJA I LEN JIN (IZ POEM E »VLADIMIR IL JIC LEN JIN«)

Reci se

\ naše — to je jasno —

habaju i stare ko hartija. Narediću sada glasno da opet sine naj uzvišeni ja — »partija«. Jedinica! Kome je potrebna?! Glas je jedinice — od piska tanji. Ko da ga бије? Samo žena! Ako je tu, a ne negde vani. Partija — to je uragan žestok što ga slabi glasovi prave, pada pred njim dušmanski presto ko bubna opna od topovske salve. 90

1 i

Loše je čoveku kađ je sam, zar — jedinka nikad nikom ubojica — svako jači njemu je gospodar,, pa i slabiji, ako su dvojiba. U p a r tiji kad se dosta malih svrsta neprijatelju, predaj se, lipši u grobu! Partija je šaka milionoprsta skupljena u pesnicu ko u gromu. Jedinica — nula! , _ Jedinica — briši! Jedan — neka je čak i važan — ne može dići trupac malo viši, a kamoli — dom petoetažan. Partija — milioni pleći, stegnuti sobom nezadrživo. Jedan drugog noseći i držeći, zdanje partije u nebo dižimo! 91

Partija — v radničkoj klasi kičma 1 i pleće. Partija — besmrtnost našeg delà. Partija — jedino što me izdat neće. Danas kalfa, * sutra — carstva sa mape zbrisaću jal Mozak klase, delo klase, snaga klase, slava klase — eto šta je , partija. Partija i Lenjin — blizanci-bratija. Koga više mati-istorija ceni? Govorimo — Lenjin, mislimo — partija, govorimo — partija, mislimo — Lenjin. 1924.

92

V —

o LJUBAVI

SEBI VOLJENOM POSVEĆUJE OVE REDOVE AUTOR Četiri sata. Teški kao udar. »Caru — carevo, bogu — božje!« A neko kao ja kuda bi, feuda? I šta se meni dati može? Kada bi bio malecan kao Veliki okean — čučnuo bih na talase, uz plimu koketovao s lunom ko s ženom. Gdje naći dragu koja bi bila kao ja? f Takvu ne bi držalo nebo maleno! O, kada bih prosjak bio kao milijarder! Pare? Šta će duši? Nezasit lopov u njoj ipak spije. Moje želje — to je horda što ruši, malo joj je zlato svake Kalif orni je. Kada bih bio mucav ko Dante ili Petrarka! Dušu jedinoj dati! Stihom narediti da je trulija! I riječi i ljubav od koje patim — trijum falna je to kapija: raskošno, 93

bez traga će kroz nju, ipak, ljubavnici svih vjekova da minu. O, kada bih bio tih kao grom jak — plakao bih, tugom zagrlio izanđalu plane tu-pećinu. Kad bih svoj moćni pustio glas boje duge, komete bi slomile vrele ruke, i bacile se dolje od — tuge. Očima bih od zraka grizao noći — o, kad bih bio ko Sunce bez sjaja! Tako md se hoće: Zemlje mršavi stomak sijanjem svojim da napajam. Proći ću vukući svoju ljubavnicu. U kakvoj samo noći punoj lutanja gdje zlo ne vreba, Golijati neki posij aše mene-klicu tako velika mene, tako nepotrebna? LJILJIČKA. MJESTO PISMA. Dim pojeo vazduh ljut. Soba je — glava u paklu punom buke. Iza tog prozora, sjeti se, prvi put luđački milovah tvoje ruke. A sada sjediš, srce željezno, tuđe, Još je dan — tjeraš me, uz osmjeh, možda, lukav. U tamnom hodniku nikako da uđe 04

drhtanjem slomljena ruka u rukav. Po-ći ću, besciljno, do mila vraga. Divalj, izbezumljen, očajan, jadan. Ne treba tako, moja draga, rastanimo se, odmah, sada. Pa, ipak, moja ljubav — teško breme za te na tebi stoji, ma' kud pobjegla tajno. Daj, posljednjim krikom svojim da gorčinu uvreda istjeramo. Bilka oznoje db umora, on spas nađe u vodi jaže. Bez tvoje ljubavi ј?

nemam mora, molim te stihovima — ne pomaže. Da se odmori — i slon se sprema, legne u pesaik vreli, istinski. Bez tvoje ljubavi ja sunca nemam, a ne znam gdje si, ne znam s kim si. Da sam te krunisao zaboravićeš sjutra, i to da mi duša strada od ljubavnih briga, a nemirnih dana karneval mutan prosuće stranice mojih knjiga.

95

PISMO DRUGU KOSTROVU IZ PA R IZA O SUŠTINI l j u b a v i Oprostite mi, druže Kostrove, s urođenim mirom vašim što ove uzgredne pariške strofe na liriku bezobzirno traćim. Zamislite: ulazi žena * u hol, nakit i krzno — to je sve. Uhvatih je i rekôh joj — da li pravilno ili ne? — Ja sam, drugarice — iz Rusije. U mojoj me zemlji znaju svi. Video sam device krasnije i lepše nego što ste vi. Poete su devoj kama mile. Ja sam pametan i grlat dovoljno,

/

s

reci su me uvek zavodile — slušajte samo zadovoljno. Ne shvatajte me kao gada, П’ vetropira s lažnim osećanjem, ja se jedva prevukujem sada ljubavlju zauvek ^ ramjen. Za mene ljubav nije što i svadba: raskineš i — u redu. Pre bih, verujte, na sva ta sveta kubeta bacio uvredu. Ako su podrobnosti važne neka se šala izbriše meni se, lepotice, dvadeset ne slaže, već trid eset. . . i više. Ljubav ko ugaij nikad ne sažiže, niti njene plime kipeći nose — ona se iza grudi-planina diže nad džunglama kovrdžave kose. Voleti — znači: u šumu pobeći i do noći tamne, bez predaha 7 Pesm e — V. M ajakovski

97

sekironi teškom

drva šeći, rušeći snagu svoga uzmaha. Voleti — to je: u bdenju,

čaršave zgužvane s zamenit Kopernikom.

Njega, a ne muža Marije Ivanovne smatram m svojim suparnikom. Ljubav za nas nije raj u domu; ona neprestano šapuće o tom da se opet našao u progonu hladnoga srca motor. Vi ste s Moskvom raskinula vezu. Godine su ipak — rastojanje. Kako da vam obj asnim tezu: kakvo je pravo stanje? Na zemlji — od ognja sve je sja jn o . A na nebu plavom / zvezda se Tastače.

98

I kad ne bih

pesnik bio slučajno

postao bih, možda,

zvezdočatac. Sa trga šumovi' hu j e pokreću neku dvokolicu, ' ja lutam i stihove zapisujem u svoju putnu beležnicu. Ulicom auto leti - kao da zemlju ne gazi. Misle za mene ^ prepametni: čovek — u ekstazi. A špalir vrevom i senkom ispunjen sasvim do konca. Tu bi i medvedu nekom 'iz ra sla mala krioca. I eto, pred jednu kuhinju kad je prekipelo sve to, iz ševa do zvezda, sinu reč zlatnom kometom. Kuštrav s e . • rep 7*

99

u nebo žabi, blešti i .gori paperje bel© dvoje zaljubljenih da bi kroz šapat zvezde videlo. Da bi krenuo, trgao, probudio one što su im oči slabe, da bi glave neprijatelja srubio iznenadnim blesikom sablje. Sebe, dok krv u srou struji', ko na sastanku, čekajuc dosta, osluškujem: ljubav bruji ljudska " i prosta. Uragan, vatra, voda — to ti urlikom se jate . . . Ko će da ih ukroti? Možete li? Pokušajte. . . 1928

100

LJUBAV Opet svijet u bojama kliče, svijet se proljećem slavi. I opet neriješeno pitanje niče — 0 ženama, o ljubavi. Volimo paradnu pjesmu što plavi. Pričamo divno odlazeći na miting. Ali se često ispod plijesni javi staro življenje koje prošlost kiti. »Naprijed, drugovi!« — na zboru si zaduvan, a kod kuće zaboraviš, obraćaš se ženi, praskaš i vičeš što šči nije dokuvam, 1 što su krastavci loše osoljeni. Živiš sa drugom — šiiriš svoje Šape, vešom si sličan, sa nekom divom. 101

Prekori je vaš ženu

\ zbog kratke čarape: — Komprojmituješ me , pred kolektivom. — Juriš svuda, u svake noge zijaš. Pet žena za dan — svi ti se čude. Ovo je, kažeš, sloboda, • * a ne monogamija. Dolje malograđans tvo i predrasude! S cvijeta na cvijet ko vilin konjic ' lepršaš, letiš, џ glavu ne svijaš. Samo te jedno zlo progoni —ta prokleta alimentacija. I makar volio ^monahinju vjernu — tiranišeš je ljubomorom, primiti vac,

f

i mjeriš ljubav po reyolveru, pucaj uć nevjernoj u potiljak. Ima i junaka iz deset bitaka, 102

a pogledaj

jednom heroja toga; •uplaši" ga grozno papuča svaka, obična papuča Mcstorga15). Neki strijelom drugačije seže, pobrka se, * ko dersta, u ljubavnom čunu — ljubljenu ulovi u romantične mreže, a ona ga recne po žiro-račimu ... Ako sa ženama šećeš, ispada da nisu cvećke. Jer, priprostog momka potpraši gospojka. Ti radiš, a ona nema volje — po ' bulevaru traži boljeg. Sjedi, plači, Nilom niluj16). Ti, vjerenik! Loše se oženi moj mali slavuj. Za sebe — ili za njih? Roditelji imaju djecu takvog sorta: ,J) Mostorog — Moskcvs’’^ tr'-""" 4luzeće. — P rfm . p rev. *•) M ajakovsk1 nravi glagol od imenice Nil, da bi postigao veći efekat. — P rim . p rev.

103

— Kakvi roditelji? Ne radimo lošije! Provodimo ljubav u vidu sporta, a za Komsomol nas briga nije. I opet na selu .život истаЏ — godinama stari Jednako su se

život u toku. ~ ' tamo udavali i ženili:

kao da kupuju tegleću stoku. Ako tako pođe — reći ću svakom da će biti nevolje sa nama, jer neće znati čak ni bračni zalkon ko je otac i ćerka, ko sin i mama. Porodica? Vatra pokusa tu staru krpu kao perecu, / vrijeme kad šištaše majka-guska, a otac-gusan čuvao djecu! Ne. U komuni smo ko jedan prut, 104

po internatima se

prljaju naša tijela treba ■glas dići za čistu put i .kad je ljubav i kad su djela. Ne izvlači se — kažu — nisi u braku. Nas ne sjedinjuje pop - ' brbljivi. Žene i muškarci imaju vezu jaku jer riječ »Drug« epitet je divni.

1 05

VI — NA RAZNE TEME

JUBILARNA Aleksandre Sergejeviču, dozvolite da se predstavim Majakovski Dajte ruku! Xvo kosa grudnog. Slušajte: ne kucanje, već tutnjava bolna: brinem za njega, u štene pretvorenog lava. I nisam nd sanjao da je toliko hiljada tona teška oVa moja sramno lakomislena glava. Ja vas tapšem. Čudite se, naravno? Stegnuo sam. Boli? Oprostite — sto puta. I meni, i vama, vječno je osigurano. Zašto da ne ćaskamo dva-tri minuta?! Ako je o vodi — ćaskajmo, bez plašnje, ako je o proljeću — slobodno, bez trunja. 107

Na nebu je mjesec mlado nevinašce, Bez sputnjika ne treba nebom da lunja. Slobodan od ljubavi, plaikata i vina. U koži ljubomore medvjed oštrošapi. Možeš

: zamisliti da je zemlja strmina

i sjesti na stražnjicu da se malo klatiš! Ne, neću se nasukati u melankolično smeće, razgovor ne želim ni sa kim, ne krijem, samo škrge rima šire se sve češće kod ovakvih, kao mi, na pijesku poezije. Štetna je želja, ' nekorisni su snovi; bolje se # gnjaviti kroz službenu tupost. Dešava se, slučajno život počne novi, a veliko se shvati kroz običnu glupost. 108

Našu smo liriku probadali nožem što šija, tratim riječ golu i bez kože. Poezija je najmanguipastija majstorija: •postoji — a ništa učiniti ne može. N Na primjer — eto — govori li se Ш bleji? Plavomodro, sa narandžastim brkom. Na vukodonosora iz Biblije — »Koopsah«17) izvuko. Dajte nam čaše! Znam — način prastari: u tugu duneš vino, a ali gledaj — iza: Lsplovljavaju Red i White Star-i18) s gomilom najrazličnijdh viza. Prijatno mi je s vama — volim što ste kraj stola. To vam muza lako misao omami. ,т) Koopsah — kooperacija proizvođača šećera. Na firmama su Imali narandžaste zrake, a u sredini glavu od šećera, tako da Je pjesniku sve to ličilo na Navukodonosora. — Prim. prev. **) Parobrodska kom panija »Crvena i bela zvezda«. — Prtm. prev.

10 9

Kako je ono

kod vas razgovarala Olja? . . . Ne, ne Olja! To je iz pisma Gnjegina Tatjani. — Kažu, muž vam je budala, starac oduran, volim vas, budite moji ili prokleti, Ja ovog jutra moram biti siguran da ćemo se tokom dana vidjeti. — Bilo je svega: i o dugom stajanju, pismima, potresima kad se nerv zateže. A kada ni tugovati nisi u stanju .— to je, ' Aleksandre Sergejiču, najteže. Hajde, Majakovski! Idi na jug u maj!19) Srce svoje rimama izbicuj — evo: i ljubavi je došao kraj, dragi Vladime Vladimiču. Ne, starost nije tome naziv! Ćutim i naprijed okom gađam. Ja ću sa zadovoljstvom dvojicu da zgazim, '•) Aluzija na Puškinova putovanja na jug. — Prim. prev.

110

/

a sa trojicom da se posvađam. Kažu da sam o-r-i-g-i-n-a-l-a-n temom! Entre nous! . . . jer — cenzor nas čeka,. Reći ću vam — navodno — odali su jednom I dva zaljubljena Člana Ce-Ka. Eto — spletkarili,. duši olakšali. Aleksandre Sergejiču, ne čudite se njima: možda, ja, jedini, stvarno žalim što niste sada među živima. Sa vama — živim — razgovarao bih radije. Uskoro ću da . umrem I i budem nem. Poslije sm rti bićemo komšije: vi na Pe, a ja na Em. Ko je među nama? Neko ime časno? 111

\

Zemlja je

naša s pesnicima pri kraju. Između nas — bruka — posadio se Nadson. Zamolićemo da ga naš ' potjera ju! A Njekrasov Kolja20), sin pokojnog Aljoše — kartao se, pjevao, i nije slab sasvim. Znate li ga? Mužik je, ne od fele loše. To nam je društvo — nosićemo se s njim. Šta o savremenicima?! Ne izbroji ih, makar tuce za vas prodo. Od zevanja se usta razvlače svačija! Dorogojčenko, Gerasimov, Kirilov, R o d o v ---kakva samo monotonija! Nu, Jesenj in, ' mužikstvujuščdj stvor. Smeh! Krave mu imaju rukavice, majci. *•) Nikola] Njekrasov, veliki ruski pjesnik XIX vijeka. Majakovskl je jedno vrijeme revidirao stare vrednote u kulturi i knji­ ževnosti, otuda i ovaj razgovor sa Pušklnom, 1 davanje sudova o starim i novim pjesnicima. — Prim. prav.

112

Jednom ga čuješ . . . onda čuješ hor! Svirač na balalajci! Treba da je pjesnik i u životu nešto. Jaki smo, \ kao rakija poltavskog 9oja. Eto, Bezimenski?! E to . . . N išta. . . obična kafa, braćo moja. Tu će i Koljka Asejev biti. Taj može. Snaga mu / moja, prava. Ali, 4o vraga, treba zaraditi! Malu porodicu izdržava. Da ste živi, bili biste u Lefu saurednik. I agitke bih vam « davao bez sumnje. Pokazao bih, prvo, ta -k o . . . sila ste v i .. . Možete, naravno, imate snagu munje. Dao bih vam potku i j alko sukno, 113 8 Pesm e — V. M alakovskl

za reklamu uzeo

✓ i nešto dama.

(Ja sam se, čak, i na jamb nasuko, samo da bih se dopao vama.) Sad biste morali baciti jambe mucave. Sad su naša pera bajonet i zub vila — bitke revolucije ozbiljnije su od »Poltave«21), a ljubav od onjeginjske grandioznija. Bojte se puškinovaca. Izlapjenog Pljuškina22), što držeć pero petlja se s olupinom. — Takođe, kažu, lefovci imaju Puškiina. Arapa pravog! Nosi se s Deržavinom. . . Ja vas volim, аГ živog — ne mumiju. Sta će nam taj hrestomatijski glane? Vi ste, po meni, od onih što umiju takođe hajdukovati, ____ Afrikanac! *') Puškinov spev. — Prim. prev. **) Junak Gogoljevih »Mrtvih duša«.— Prim. prev. 11 4

Dantes je kučkdn sin I probisvijet jeste. Sad bismo ga pitali: — A ko su vam roditelji? Cime ste se bavili do Sedamnaeste? — Samo kad bismo Dvamtesa vidjeli. Inače, čemu kaskanje?I Spiritizam lažni. Kako se kaže, nevoljnik časti.. .23) pjesnika više nema ... Njih dosta i danas ima što odlazi, raznih ^ protuva, do naših žena. Dobro je kod nas u zemlji Sovjeta. Može se živjeti, raditi u zajednici. Samo, eto, pjesnika nema i to ne smeta —" možda su, uostalom, i nepotrebni pjesnici. No, vrijeme je: zora se javlja i iskri. Idem da milicioner s pitanjima ne počne. Na Tverskom bulevaru84) mi smo na vas svikli. **) Aluzija na L jerm ontovljeve stihove povodom Puškinove pogibije. — Prim. prev. s м) Na Tverskom bulevaru se 1 nalazi Pušklnov spomenik, 1 tu se vodi ovaj razgovor. —-JPrim. prev.

8*

115

Dajte da se i j a malo na postolje popnèm. Meni i spomenik za života sljeduje. Ali ja bdh njega dinamitom — drž! — udesio! Mrzim sve ono gde sm rt se javlja i snuje! Obožavam život, pa ma kakav bio!

N

116

RAZGOVOR S FININSPEKVOJIOM O POEZIJI Druže fininspektore! Izvinite za uznemirenje. H vala. . . pričekaću. . . mogu i da stojim ... Ja imam jedno delikatno htenje: o mestu pesnika u radničkom stroju. Uz kulake i ostale . rode, u oporezovane, i sebe sam stavio. Vi tražite petsto N za polugođe i dvadeset pet što ih nisam prijavio. Moj rad i svaki drugi su srodni. Pogledajte koliko sam izgubio i ja, kakvi " su troškovi u mojoj proizvodnji, koliko se troši na materijal. 1 17

Čuli ste svakako šta je to »rima«. Stih se, recimo, završi na »oca«, i onda sledeći stih, naravno, ima nekakvo drugo »lamcadrica-oca«. Po vašem, rima je menica. Na kraju stiha — licitacija. I tražiš sitninu imenica po praznoj kasi deklinacija. I počneš u stih da guraš tu reč, a ona ne uđe, lomi se od toga. Druže fininspektore, časna reč, . pesnika reč svaka košta strašno mnogo. Po našem, rima je bure nabijeno. Bure s dinamitom. Stih je fitilj. Stih polako dogori i, eno — 118

grad strofom u vazduh bačen će biti. Gde, po kakvoj tarifi ima rima što bi odmah ubijale, gde li? Možda je tek pet nepoznatih rima ostalo još samo u Venecueli. Nešto me u hladne i tople predele vuče. U dugove padam zato. I kartu za vqz u račun uključite! Poezija sva je! — put u nepoznato. Poezija je kao proizvodnja radijuma. Za gram — godinama se trude. Pa trošiš jedine reči radi hiljade tona govorne rude. Ah, kako reč ta rušilački peče skupa s tinjanjem reči-sirovina. Ali one Će imati da kreću milione srca hiljade godina. 119

Naravno, raznih je pesnika tušta. f I lake ih ruke ima! Reč kao opsenar' izvlači iz usta i sebi i drugima. Tuđi stih uzme i blista! O lirskim kastratima šta reći više? To je lopovluk sa liste pronevera, koje zemlju preplaviše. Ovi današnji stihovi i ode, uz aplauze i uz viku, ubrojace se u istoriji u režijske rashode na tvorevine nas nekoliko. Treba progutati pud soli i dim stotine cigareta da se pronađe reč koja boli iz arterskih dubina sveta. I odmah je niža poreska stopa. '

120

Točak nule sa poreza^— dole! Rublja, devedeset cigareta sto, pak, rublja i šezdeset kilo soli. U vašem upitniku pitanja je masa: na putovanjima da li sam bio? A šta ako sam ja desetak pegaza za petnaest godina upropastio?! Vi — moj položaj poznajete možda — imanja što se tiče znate iz tog ugla. A šta - ako sam ja narodni vožd, a istovremeno — narodni sluga? Klasa se javlja iz naših reči, mi proleteri smo pera pokretači. A mašina duše vremenom se kvari odsvuda: ispisao se, u arhivu ga baci! Sve manje voliš, manje smeo sad si, 121

a glavu mi godine

' iz zaleta ruše.

,

Dolazi najstrašnija amortizacija — amortizacija srca i duše. A kad sunce ko vepar svojom toplotom grane nad svetom bez kljastih i robijaša, ja ću tad već istruliti, umrevši pod plotom, s nekolicinom svojih pajtaša. Saberite posmrtni bilans v moj! Videćete, neću pogrešiti: u špekulanata i protuva roju jedini ću ja u stalnom dugu biti. Dužnost je vaša — urlati kao sirene u buri gde je malograđanska tama. Pesnik je uvek dužnik vaseljene, što plaća pa tugu У kamate. Ja sam dužan svetlostima

122

sa brodvejskih strana,

tebi, bagdadsko nebo, od svih više, Crvenoj armiji i višnjama Japana — o čemu ne stigoh da napišem. A šta će mi uopšte ovo ushićenje? I rimop^ i ritmom zato da se žarim? Pesnička reč je vaše vaskresenje, vaša besmrtnost, mastiljari! Posle stoleća u hartija ram pogledaj, i геб nek vreme sudi. I fininspektora doći će taj dan, sa smradom mastila i sa bleskom čuda. Ubeđeni građanine današnjih dana, spremite kartu za besmrtnost svoju, i dejstvo stihova viđev sa svih strana, na trista godina . podelite zaradu moju. No snaga pesnika nije tek u tome što će, setivši vas se, ^ neko jednom ^ da štuca.

123

Ne!

i danas je pesnički domet — nežnost, parola, korbač i pucanj. Ne želim da platim račun ceo, evo pet, a nule nek padnu! Jer i ja zahtevam isti deo kao najsiromašniji seljak i radnik. Ako vam se čini da je ispalo tako da se tuđa reč zajmi, onda , evo vam moje penkalo i možete pisati sami! 1926.

124

PLITKA FILOZOFIJA NA DUBOKIM MESTIMA Postaću ne Tolstoj, no nešto mnogo gore,25) jedem, pišem, v i ludim od toplog svoda. Ko još nije filozofirao nad morem? Voda. Ko vrag ljiit beše okean prošlo veče, danas — golubica na jajima, • pun smirenja. Kolika razlika! Sve teče . . . Sve se menja. A ima voda svoje vreme: plima, oseka, jedno po jedno. Samo kod Steklova26) voda ne izlazi iz teme. I to je nepravedno. Crknuta riba usamljena sred vode. Ko slomljena krilca — perajâ trag. “ ) Igra reči : . Tolstoj znači i — debeo. — Prim. prev. ") Savrem eni ruski pesnik. — Prim. prev.

125

I pliva tako, i

ode vragu. U susrev trom,, fokinog te la ,. brod iz Meksika, / a mi — tamo sada. Drukčije i ne može. Podela rada. Kažu — kit. Može biti. Vrs'ta ribljeg Bjednog27) trostrukog obima. Samo kod Demjana brci su spolja, a kit ih unutra ima. Godine — galebi. Poredaju se i u more se zariju kljukajući se ribom nemilice. Pa se sakriju. U samoj stvari, ^ . gde su te ptice? ^ Ja sam se rodio, sisao isprva, živeo, radio, i starost će doći. . . Evo, i život kao Azorska ostrva će proći. 3/VII Atlanski okean

и) Demjan Bjedni — revolucionarni ruski pesnlk. — PHm. prev.

• 126

SERGEJU JESENJINU Otišli ste, što se kaže, na svet drugi. Pustoš. . . Letite, postajuć zvezdanost. Nema više ni piva, ni duga. Treznost. Ne, Jesenjine, to nije ironija vama. U grlu je grudva bola, a ne smeh. Vidim — prerezanim rukama dižete vlastitih kostiju meh. — Prestanite! Dosta! Zašto buncate? Hoćete da lice skrije smrtni veo?! Vi tako preterivati znate 127

kako niko na svetu ne bi umeo. I zašto? Po čemu? Nedoumica pada. Mucaju kritičari: — Razlog toga je ovo. a, u stvari — nema sklada, u bilansu — piva i vina mnoga, Vele - da vam boemiju klasom, klasa bi uticala na vas i — sporazum. A zar one žeđ gasi kvasom? I kada pije klasa čuva razum. Vele — da su vam nekog napostovca dali, postali biste sadržaj obdareni. Na dan biste po sto stihova pisali, i dugo, ko Doronjin. 128 \

A ja mislim — da se to oseti, na sebe biste јоб pre digli ruke. Bolje je od votke umireti nego od dosade puke! Uzrok gubitka . neće reći nd nož, ni omča s vratila. Možda vene ne bi trebalo šeći da je u »Angle teru« bilo mastila. Podražavaoci radosni: na bis! Skoro cela četa protiv svojih žila! Zašto

V povećavati broj samoubistava?

Bolje povećaj proizvodnju mastila! » u grlu za uvek ni slovca. Teško je ' i glupo biti misterija. Za naciju, jezikotvorca, umro je

A sada —

9 P e s m e — V. Majakovsk!

129

zvonki majstor bekrija. Sa prošlih sahrana, čak i blatne, zadušnih stihova nose traljé.

\

Rime o humku ko ćuskije mlate — zar je to pesniku poštovanje? Ni spomenik vam nisu sveli — gde je on, granita il* bronze luk? — a k rešetkama sećanja već su poneli svetačkih uspomena buđ. Vaše se ime maramicom slinavi, a vaše reci Sobinov balavi, i bunca što je breza usahla — »ni reci, o dru-ug moj, ni uzda-a-a-ha«. Eh, treba pokazati priču, tom Leonidu Leongrmiču! Treba ustati 130 '

kao skamdaiist: — Neću da se шој stih žvaće i blati! — Zaglušiti ih uz troprst svist28) i u boga -i u mater ih poslati! Nek se rasturi ta netalentovana pogan, šireći ч kaputna jedra mrka, neka u ludom bekstvu Kohan izbode ljude šiljcima brka. Gadovi se moraju pmrediti. Poslovi — da se stati ne srne! Život treba iznova preurediti, pa tek onda — >pis at i pesrne! Za pero to vreme — lako nije, ali recite, vi, bogalji, sakati, gde je, kada i koji to genije birao put, utaban ") Ovde Je zadržan ruski Izraz za zvižduk. — P r im .

131

prev.

i laki? Reč je — . vođa ljudske sile. Napred! Da bi se vreme jezgrom otišlo. I veze da bi slabe bile sa prošlošću svisl'om. Malo je veselja na našoj planeti. Neka nas budućnost sa radošću veze. U ovom životu nije tešiko mreti. Izgraditi život — daleko je teže29). 1926.

*•) Aluzija na poslednje Jesenjinove stihove: »U ovom životu nije novo mreti, a ni živeti nije najnovije«. Prim. prev.

132

RASPRODAJA Ženu dirljivo obigravam, nevino prolaznike okom kitim — a svak džep svoj pridržava. Smiješno! Šta ćeš 1 prosjaku zdipit? Prolaze godine nizom sivim — najzad stigneš do svog groba a ja daleko bolje živim nego ikakav Pjerpont Morgan.80) Kroz toliko i toliko moram da siđem: Ili* će glad, ili pištolj. Mene će riđeg izučiti profe do zadnjeg jot, zašto i kada dobih snagu s katedre će glavati idmt m latiti nešto o bogovragu. Ulagivačka nemirna gomila sve će saznati. Za niste čuli: ja nisam ja: ćelavu će glavu nacrtati s rogovima ili da šija. Svaka učenica ■•) Amerlfikl m ilijarder. — Prim prev. "

133

prije nego pada moj stih će čitati iz zanosa. Ja sam — pesimist, znam, a svakad učenica će biti dosta. Poslušajte: sve što mi duša ima i nema — treba samo izmjeriti je — sve ono divno što me u vječnost sprema i čak moje bes-mrtije, što će sigurno vjekove znati i okupiti na koljenima snagu mušku sve što hoćete ja ću dati •za jednu riječ toplu, ljudsku. Ljudi! Pileć prospekte, mlateć raž još odlaste sa zemljinih grudi-struna. Danas, u Petrogradu. na Nadježinskoj, ni za groš prodaje se najskuplja kruna. Za ljudsku riječ — daću je spreman! Pođi, potraži, ali nje nema!

134

KIJEV Šape jela, šape, šapice. . . ^ Svuda smeg, , a toplina lije! Ko u goste kod stare bakice doputovali juče u Kijev. I već stojim na Vladimirskom bregu. Širina cela — izmiče i peru! Tako je nekad, blistav u snegu, Kijevsku Rusiju razgledao Perun. Zatim je — * ko i kad, ne sećam se — ovuda po ledu i rečnom viru buljukom, u široke lese 135

s darovima

' išao k Askoljdu i Diru.

Onda je * sunce tuklo u kupole. — Rusijo, na kolena, padaj brže! Terao nas Vladimir u bogomolje. Kamdžiju krsta kameni svetac _ drži. Iz najgluvljih mesta išli su tada pradedi, prapradedi i pra^pra-pra!. . . Mnogo je krvavih drangulija sada kod moje bake, na obalama Dnjepra. Ubijen, opet se Stolipin u spomenik digo — zabačena glava. Opet je ubijen, i opet je cvet lipin drhtao od paljbe dvanaest uprava. A sad — s Podola dimpvi u Sir, ^ 136

kijevska gruda bruji radom zaneta. Ne svetac, već — drugi, zemni Vladimir

'

kršiti nas železom i ognjem deikreta. Zamalo je i zarusofilstvovao u tom letu! Rusofilstvo, ali drugog cilja. Eto, to je moja *radnička zemlja, sama, u

ćelom

— Ej! Poenkare! da nas osvojiš? . . . Zbilja! Neka još poslednji starac žmirkav plačem uzdrma crkvene zvonike. Neka se ureže s Krešćatika vučji urlik: »Uzimam-dajem zlatnike!« Naša je snaga — istina, vaša — crkvena klatna; vaša — dim okađen, naša — ^ 137

svetu.

fabrički dim. Vaša je moć — zlatnik, naša — zastava zlatna — Mi ćemo osvojit, zauzet i pobedit tim. Zdravo i zbogom, babuško šeda! Beži s puta! brže! nu-ka! Umri, starice, švercerko, pobožnice bleda. Mi dolazimo — falanga .mladih unuka! 1924.

EVROPI (Iz pjesm e »HUKA USTANKA POMNOŽENA SA EHOM«)

Više nas no Evropljana: — na dvadeset sto. A zemlje više nego sav Zapad. Mi smo — azijatizam, mi smo — Istok. Na grlu Evrope — šapa. U Evropi žene raduju naSë'oci. Muškarci tinjaju u sentiš-komplimentima. Imaju tvrde kragne i otrovan gas se toči, topove u svim milimetrima i santimetrima. Imaju mašine, a md — korak, uzet 139

u boju kad se puistinjqm klati, plaćamo životom — a život grozničav, gorak. Šta li smo onda? i Azjjati.

ч

/ 140

O GADOVIMA Slava, slâva, slava herojima!!! Uostalom; za njih svaiko poštu ima. Danas hoću malo 0 gadovima. Stišaše se letovi revolucionarnih krila. Presvuče se žabokrečjem sovjetska masa. Iz vuku je se iza leđa RSFSR njuška malograđanska. (Neka me niko za riječ ne veže, ja nisam posve protiv tog reda. Malograđanima, ^ bez obzira na klase i staleže — divljenje svoje ispovjedam.) Sa neobuhvatnih ruskih njiva, od prvog sovjetskog rođendana skupiše se près vuka v perje — kako već bivžr — 1 zasjedoše po ustanovama. Napraviv sâdna od petogodišnjeg sjedjenja, jaki su kao umivaonici. Žive i sada tiši od žuborenja u udobnom kabinetu, u spavaonici. 141

I uveče — neka od tih utvara, gleda ženu što muziku ugađa i kaže, razgaljen od samo vara: »Drugarice, Nada! Za praznik doibijam soma 24. Tarifa, drug. Eh, kupicu sebi* halifske čakšire31) da iz njih virim kao koralski sprud!« A Nada: »I meni haljine s puno znakova. Bez srpa i čekića nećeš sred svijeta! U čemu bih danas zablistala na balu revolucionarnog sovjeta?!« Na zidu Marks. Ram slike crveni. Na »Izvjestijama« mače — njemu raj pravi» A ispod plafona cvrkuće i pjeni kanarinac goluždravi. Marks sa zida gleda, gleda ... I odjednom: otvara usta i već viče: »Revoluciju će malograđanska nit da obavije, opasnije od Vrangelove glave. Brzo, brzo kanarincima zavrnite šije da komunizam kanarinci ne zadave!« “ ) Cakšire prema generalu Halifeu koji Je bio nemilosrdan prema pariškim komunarima. — Prim, prev.

142

BRODVEJ (ODLOMAK)

Asfalt — staklo. Idem, zijam. Sume i trave — ko smazane britvom. Na sjever, s juga splet avenija, na zapad s istoka — strit za stritom. A između — ■ (kako ih graditelj doveze?!) — kuće neviđene visine. Jedne dugačke, do same zvijezde, druge — do izvora mjesečine. Jenki, donovima, tuče i klima: prosti i kurirski lift čeka. U 7 časova ljudska plima, u 17 časova — osjeka.

143

бТА JE DOBRO, A ŠTA LOSE Sinčić kaže ocu, pobro, a suze mu skoro pošle: — Reci, tata, šta je d o b r o , a kaži mi šta je l o š e ? Kod mene tajna nema — čujte, djeco, bez brige — očeve riječi spremam da stavim u knjige. — Ako vjetar obori krov, ako grad ' polomi granje, svako znade da je to loše vrijeme za šetanje. Kiša pada, pa stane kivno, sunce šija u čistu viru: zar to nije sasvim divno i odraslom, i pioniru. Ako sin, crnji od noći, dođe prljav o zaranku — svima je 144

*

)

jasno: zlo će doći za djetinju kožu tanku. Ako dječak sapun voli i kalodont takođe — tog dječaka glava ne boli on će dobro da prođe. A ko je razbojnik piravi, i zadaje djeci brigu, ja «takvog neću da stavim u ovu svoju knjigu. Onaj što kaže: — Drugove mlađe ne treba tući i biti! — ima li od njega išta slađe, zar ga ne treba _ poljubiti? Za onog što cijepa stalno knjigu i loptu još, pioniri kažu žalno: — Mani ga, on je loš! Ako je dječak vrijedan, i čita — ko da se Sali, o njemu svi ko jedan

10 Pesm e — V. M ajakovski

145

kažu: odličan mali. Od vrane i od. ptica ko bježi i viče iz glasa, obična je kukavica i njemu nemk spasa. A ko se s pticom sam bori i ne uzmiče, dobar je momak, •^ ko plam, i ja mu sreću proričem. A čija je košulja prljava da se vidi, 0 njemu kažu: — Hulja, ljenčuga, nek se stidi! Ko čisti svoje cipele 1 pere kaljače fino, dobar je i sladak, ko šećer, to je dijete divno. Sad ću da kažem svima, nek zna dijete svako, iz sina porašće svinja 146

ako je

sin pri ja viko. Dječak je veseo, pobro, i suze su ga prošle: »Radiću što je d o b r o , a kloniću se — l o š e g.«

19*

147

MAJSKA PJESMA

Sve se okiti listom —. zima nesta uz krik. Idemo dolinom čistom i ja, i ti, i svi. Proljeće suši selom svoje i4iblje bijelo. Mladioki i veselo idemo! Idemo! Idemo! Na papiru, na platnu — vatru umotrimo, zastavu crvenu, zlatnu nosimo. Nosimo! Nosimo! Ulica je sve jača, od proljeća se šija. Naš odred korača: 4 mi, i Ü, 1 ja.

148

PJESMA-MUNJA

Iza mora što ne kumja, iza sto voda i strana, nek grune pjesma-munja o sletu mališana. Kreni, riječ ne traci, ka vatri što rumen stvara, Ovamo, miliond braće. Ovaimo, milioni sestara! Vodi gdje je slava, do rada i do boja. Majka je moja prava republika moja. Svud je brat bratu, daljina oči zasu. Imamo dobrog tatu — gvozdenu radničku klasu. Idi, ne uči slabo, kad si nepismen i star. Vrijeme je, drugarice babo, da sjedneš za bukvar.

149

\

MAJAKOVSKI I U Moskvi, u K ijevu, L enjin g rad u , u O desi — još žive, pišu i dobij a ju nagrade za stihove v ršn ja ci V ladim a V ladimiča (tako je M ajakovski sebe nazivao), i ovo je posljednja prilika da zažalimo što n ije naš savrem enik. P o sljed n ja je prilika i da se kaže: nem ogućno j e 'i nepotrebno istraživ ati ili p retpostavljati zašto se M ajakovski, a p rila 1930. godine, tako iznenada priključio đ erd an u ru sk ih p jesničkih sam oubistava (i ubistava). Ponekad ek strav a g an ta n , n aročito za futurističkih dana (kada je nosio žutu bluzu da sablazni građane zaplašene n astupajućim bunam a), M ajakovski je mnogo godina, pred sm rt, slivao živ ljenje i poeziju do one m jere koja je ilustrovala njegovo lično u v je re n je da je pjesnik ^običan g rađanin Republike. O naj ap rilsk i dan, u kome je napisao pism o i u njem u rečenica koja poč.nje riječim a »Drugarice Vlado«, v a ljd a -je jedini d a n iz po sljed ­ nje njegove decenije koji je ostao zagonetan. Cak ni naslov poeme »Oblak u pantalonam a« (prvobit­ no »Trinaesti apostol«), ne protivreči ovim tv rd n ja m a, je r M ajakovski je dozvoljavao da, kad je žena u p itan ju , bude viši nego obično, ali to je pravo davao opet svim g ra đ a ­ nima Republike. Sve ostalo je n ajdivniji spoj onoga što je pojm ljivo svakom e i onoga što ne može niko drugi do on, M ajakov­ ski. Mislim da je V ladim ir V ladim irovič očevidan p rim je r pjesnika nad čijim su se stihovim a stiskale usne m nogih potencijalnih stihotvoraca i cijedila rečenica: J a m o g u o v a k o . P apir je, kao sim bol onoga što nosimo, a teško m o­ žemo da iskažemo, odgovarao m nogim a, uporno i n e p o v rat­ no: S a m o on. Zam ijenivši žutu bluzu građanskim tekstilom Iz U niverm aga (Narodnog m agazina), ostavivši sada nepotrebne

160

izazove građanim a i m alograđanim a, M ajakovski je poslije revolucije ušao — svjesno — u još opasniju avanturu: dati u novim ustavim a nove teme, svakodnevne. Dati egzalta­ ciju u trenucim a kada se gladovalo i kada se nije stiglo pom oći A leksandru Bloku, genijalnom bolesniku. Zagristi tv rd u jab u k u tek nagoviještene, ali opasne birokrati je u danim a kada su mnogi griješili bilo da su tu birokratija uz m ali kao sim bol novoga, ili su pred njom savijali leđa. Nositi b a rja k prvih lenjinskih. subotnika (dobrovoljne radne a k cije subotom ) u godinam a Nove ekonomske politike koja . je privrem eno proklam ovala korisnost privatne inicijative i k a d a su, i m im o zam isli Iljfa i Petrova, harali Rusijom O stapi B enderi i'L e o n o v lje v i lopovi. Nositi ponosno pasoš a n atem isan e R epublike kroz kordone zapadnoevropskih po­ lic ija i izm eđu zagriženih redova ruske em igracije u kojoj je bilo i dosta poznatih im ena ruske književnosti (Bunjin, C vetajeva, A. Tolstoj i drugi). Pisati čak agitke o zapušačim a M oseljprom a (M oskovska trgovina poljoprivrednim proizvodim a) kada su i lem e o revoluciji raznoliko primala ‘skoro trid e se t n a jd iv e rg e n tn ijih književnih društava u Mo­ skvi i P etro g rad u . To je mogao svako, ali da bude samo sim patičan, koristo n o san agitator. To je mogao jedino M ajakovski, ali da bu d e velik i p jesn ik svoje epohe. II I evo, čak i u ovom izboru, nalazim o se pred najparola s tijim stih o v im a i n a jp jesn ičk ijlm stavovim a koje uopšte p a m ti sv je tsk a istorija. Od doba racionalizm a, kada se k n již e v n o st, pod u ticajem filozofije, svjesno žrtvovala da b u d e »kućna pom oćnica« opštem n apretku, n ije bilo prim ­ je r a da je neko uspio da se tako snažno veže za prolazne i n e p ro la zn e p o riv e svoje epohe a da na njim a sazda li­ r ik u i poeziju k o ja ce sa v lad a ti sve teo rije i sve ideologije i ra š iriti se p lan e to m kao svojina m iliona čitalaca. N ik a k v e ta jn e , sem što je nedostupno ostalim a da tako n e što učine: u d anim a p re v ira n ja , k ada je čovjek sa sela dizao g la v u d a b u d e u rb a n iz o v an građanin, ili da baT bude poljoprivredni proizvođač, u godinam a k ad a se i gladan

151

čovjek uspravljao i stajao snažno u o sv je tljen ju opšte pravde, rađao se novi " patos, novi jezik, nova m etafora, tem e su varničile okolo, treb alo je sam o h v a ta ti, u p ija ti, i — oplem eniti. T rebalo je izm išljati, ali jedino u sm islu n a ­ dograđivanja provokacija iz života. T rebalo je p u cati iz no­ vih oruđa, je r su p ale zastave D enjikina i P e tlju re , ra s p r­ šile se novčanice atam ana, opijale se bro jn e vlade u em i­ graciji, radnik se useljavao u nov stan, lju b a v o sta ja la i dalje n ajd iv n ija boljka od koje se ne tre b a liječiti, vidio se trag velike zvijezde lenjinske m isli pod čijim se osvetljenjem moglo i m oralo nešto novo događati i u životu i u poeziji. Sve ovo vredi i za dorevolucionarnog M ajakovskog koji je imao daleko više m eta za svoj ubitačn i pjesnički k a ­ rabin: Vama, m uškarče, brkovi su^ od kupusa iz nepojedenog ščlja što već klapi; vaša su, ženo, bjelila tak o gusta da žm irkate ko ostriga kad je ra k ošapi. I, zbog toga, dolazi pitan je, opasnije od svih oluja: biste l: mogli odsvirati nešto na flau ti vodovodnih cijevi? Cak je trebalo pokazati da se i lju b a v m ora voditi na ljudskiji način nego što to čine m alograđana. L ju b a v je, rekao je, kad cio dan cijepaš drva, a uveče od čaršava napraviš izgužvanu gomilu, lju b a v je v elika kod obična čovjeka, a ne kod m alograđanske sen tim en taln e freske. Došao jednako da p re k ro ji i ljubav, i sh v a ta n ja , i po­ jam o sreći, i da re v id ira sta re vrednote, i da p re k o ri d je ­ vojku M arusju koja se otrovala što n ije .im a la lakovane ci­ pele kao njena drugarica, i da se osjeća srećnim zajedno s livcem Ivanom K ozirevim kad a se uselio u novi stan, i da napiše polem ičke stihove povodom postupka članka C IK -a Ahundova koji je istukao p u tn ik a u vozu što n ije hteo da navuče zavjesu, i da se inspiriše povodom oduševljenja Pavla K atuškina, koji je nabavio novi — kofer. M ajakovski je sve svoje planove ostvario, sazdavši ogrđm an poetski sistem. N.je, jedino, stigao, nije kasnije to n i htio, d a u m a ­ nji vrijednost klasike — ru sk e i svjetske. Nimalo pravolinijski, a odan liniji. N im alo jed n o sta ­ van, a jasan. Nim alo čudan i neobičan, a ip ak v išedim en1 52

zijaian. U stvari, tri M ajakovska u Vladimu Vladimiču: jed an snažni, tenkovski — borac sa pesnicom koja je bokserski jaka, ali zna gde udara; drugi — klecavko: ljubav­ nik, em otivnik (»Mama, vašeg sina nešto divno boli«); treći — p ra k tiča r: na .svaku tem u koju novinari ostvaruju peti­ tom i nonparelom mogao je d a napiše uspjelu pjesmu. O tuda i zapušači, otuda NA-MA, otuda pjesm e za mlade, koje su isključile blijede likove domaćih i šumskih živo­ tin ja , a uvele nove pojmove: Svud je b ra t bratu, daljina oči zasu. Im am o dobrog ta tu gvozdenu radničku klasu. (»Pjesma-munja«)

Za dokazivanje svestranog, čak n a izgled kontradiktor­ nog (u suštini — realističkog) prilaženja temi, reprezentat poezije M ajakovskog m ože biti m ala poem a »Jubilarna«, posvećena Puškinu. U zim am je kao najpodesniji prim jer zbog toga što sadrži sve vidove one aktivne, budne, analizatorske, nepodm itljive, a ipak sentim entalne kom ponente u poeziji M ajakovskog. »Jubilarna« hoće da svede Puškina n a m ie ru k o ju je M ajakovski odredio ruskoj klasičnoj književnosti. Dakle, m alo prevratnički, nestašno, istorijski n epravedno. M eđutim , čitaocu je očevidno da od nam jere M ajakovskog da P u šk in a m alo skine sa pijedestala, neće o sta ti n išta sem to slobodno obraćanje, tapšanje po ram enu, k o k e tira n je sa sam im sobom (»I ja i vi imamo vječnost u rezervi«). M ajakovski se čak, u nekoliko m ahova, i rastužio n a d sudbinom ru sk o g p jesn ik a koga u b ija ju Dantesi i М агtinovi, a sp letk e se n a sta v lja ju ; Eto, sp letk arili, duši olakšali. A le k sa n d re Sergej iču, ne čudite se njim a: m ožda

ja je d in i stv a rn o žalim što n iste sad a m eđ u živim a. 153

^

Pjesm a je im ala i tre n u ta k a kad a M ajakovski n a m je rn o ne može da se p risjeti stihova iz »E vgenija O njegina«, da bi se završ.la nestašlukom : dajte, da se i ja m alo пџ po­ stolje popnem! * III Izm eđu dva najveća sovjetska p jesn ik a ■— Je se n jin a i M ajakovskog — više je bilo sporova za života nego m eđu njihovim poezijam a. Rekao sam p rije nekoliko godina (u predgovoru svojim prepjevim a iz Jesenjina) da n ik ad a ne treba staviti dva kolosa u a lte rn a tiv u : koga od n jih uzeti za svoga pjesnika. Kao da su se dogovorili: Je se n jin je sagledao revoluciju i njene posljedice iz rjaz an sk e brezove šume, M ajakovski je, m eđutim , izišao na trg. Je se n jin je navijao za m ladog seoskog k onja k ad a se u trk iv a o sa ekspresnim vozom, a M ajakovski je u d im n ja k u fa b rik e video m etaforu. Obojica su bili ja k i privrženici revolucije, samo su je sagledavali iz drugačijih uglova. »M užikstvujuščij stvor« — rekao je M ajakovski za J e jesenjina, pom alo b ahato i neskriveno oštro. U »Jubilarnoj« ćete naći te stihove. U pjesm i »T am ara i Demon«, d ru g a ­ čije: rijeka T erek (pom inje je L jerm ontov u čuvenoj »Uspavanci«) »|um i kao Je se n jin u tuči«. O ponirao m u je i zbog posljednje, k rv lju napisane pjesm e »Do viđenja, d r u ž e ...« , ali se đem antovao kasn ije svojim tragičnim p rim jerom IV Evo nekoliko prim jera kako se M ajakovski ponašao kao pjesnik i čovjek — u susretim a sa ljudim a, n a knj.'ževnim večerima. Kako je kom binovao svoju, ličnost i svoje stihove u novu leguru koja se zove M ajakovski. Kad je pročitao R jepinu »Oblak«, ovaj je bio — m im o očekivanja prisu tn .h (Rjepin n ije volio futuriste) — odu­ ševljen. »Hoću da n apravim vaš portret. D ođite u m oj atelje!« Na tu ponudu, k oju su u R usiji imali čast d a čuju iz Rjepinovih usta sam o n ajodabraniji, M ajakovski je od­ govorio: — »A koliko ćete mi za to platiti? (K asnije je ipak došao u atelje, ali o b rijane glave i sablaznio slavnog starca koji pjesnika nije mogao da zam isli bez oblaka kotse).

154

K ornej Čukovski priča da se oduševio stihovima M ajakovskog i htio da m u to kaže. Našao ga je kako igra bilija r, izvukao ga iz igre i počeo da izlaže svoje misli. »Ja sam z a u z e t. . . izvinite — rekao je M ajakovski — ako baš hoćete da pohvalite tu knjigu, pođite, molim, u onaj ugao ta m o . . . do k rajn jeg s to la . . . tamo, vidite li, sjedi starac ša bijelom m ašnom. Ja idem sa njegovom ćerkom, i ona već zna da sam veliki p je s n ik ... a tatica sumnja.«

•

»

— M ajakovski, vi m islite da smo mi svi ovde idioti! — O tkud vam to? Ja, pred sobom vidim samo jednog!

Nebo viče da je M ajakovski već les. — Evo čuda: leš sam ja, a sm rdi on!

— M ajakovski, vi sm atrate sebe proleterskim pjesni­ kom , a stalno pišete: ja, ja, ja'. Kako to? — A šta m islite, je li Nikolaj Drugi bio kolektivista? On je staln o govorio: Mi, Nikolaj' D ru g i. . .

•


■'

— Vaši stihovi su aktuelni, oni će brzo um rijeti, vas će zaboraviti. B esm rtnost n ije vaša sudbina. — A vi dođite kroz h iljad u godina. T ada ćemo razgo­ v a ra ti!

E vo i jednog njegovog pism a L jilji B rik: »M oskva, 15. m a rta 1918. , D ra g i, voljeni, zvjerski, m ili L jiljčik!

Odsad me niko ne može prekoreti da malo čitam — ja neprikidno čitam tvoje pisma 155

Ne znam hoću ii od toga po stati obrazovaniji, ali v e ­ seliji hoću, i već sam. Ako pogledam na sebe kao na tv o je štene (M ajakovski je sebe tak o nàzivao kad je L jilja bila u p ita n ju i tak o se i potpisivao, k atk ad crtežom p r im . B .B .), reći ću ti bez okolišenja — ja ti ne zavidim , štene je tvoje neugledno: vide mu se rebra, dlaka, naravno, kudrava, a oko crvenog oka, specijalno za to da ubriše suzu — dugačko ćelavo -uvou Prirodoslovci tv rd e da su šten ad u v ije k ta k v a ako su pred ata u tuđe, nevoljene ruke. Nikuda ne idem. Od žena se odvajam pom oću tri-č e tiri stolice — da ne udahnem štogod štetno. Odm ah sam u tvoj notesić napisao dv ije pjesm e. Veću šaljem štam panu (pošto ti se dopala) — »Naš m arš« (nalazi se u ovom izboru — p r im . B .B .), a evo m alecne. PRO LJEĆE Z im sku odoru g rad neće, Snijeg sline razvuko. Opet je došlo p roljeće ko ju n k e r b r bij ivo i glupo. Više nego išta na sv ijetu želim da ti dođem . A ko n e ­ kuda odeš, a ne vidiš se sa m nom , nećeš b iti dobra.«

Na k ra ju , citat iz oproštajnog pism a, i stro fa nap isan a u njem u (tako je postupio i Je se n jin) — pism a k o je je M ajakovski napisao dva dana p re d sm rt, 12. a p rila 1930. godine: »Svima. Ne okriv lju jte nikoga za m oju sm rt i, m olim vas, ne spletkarite. Pokojnik je to strašno m rzio. Mama, sestre i drugovi, oprostite ovo n ije način (d ru ­ gima ga ne preporučujem ), ali zaista izlaza nem am . Ljiljo, voli me. D rugarice Vlado — m oja porodica su L jilja B rik, m a ­ ma, sestre i V eronika V itoldovna Plonskaja. Ako im omogućiš p risto ja n život — hv ala ti. Započete stihove p re d ajte B rikovim a — oni z n aju šta treba. 156

Ponekad kažu — ч »Slučaj je papreno jasan«, O obalu življenja razbi se ljubavna lađa. S životom sam sveo račune, ne

uzajam nih bolova-, . uvreda O stajte srećni

treb a

sp isa k

glasan

i svađa. Vladimir Majakousfci.«

Im e M ajakovskog nalazi se n a spisku moskovskog krem ato riju m a kao posljednji zapis vezan za život pjesnika. O stalo — zna se. Ili, kako reče Jesenjin: nalazi se u — stihovim a. BOZO BULATOVIC

SADRŽAJ I — SAMAR DRUŠTVENOM UKUSU P r is ta n iš te (P r e v e o B o r a C osić) — — — — V am a (P r e v e o B o ž o B u la to v ić ) — — — — D a l ’b iste m o g li? (P r e v e o B o r a Ć osić) — — — P a ip a k (P r e v e o B o r a Ć osić) — — — — — N e što m a lo o P e te r b u r g u (P r e v e o B o ž o B u la t o ­ v ić) — — — — — — — — — — E vo va m ! (P r e v e o B o ž o B u la to v ić ) — —— H im n a r u čk u (P r e v e o B o r a Ć osić) — — i— V o z n e s e n je M a ja k o v sk o g (P r e v e o B o ž o B u la ­ to v ić) — — — — — — — — —

3 4

5 6 7 8 9 11

II — OBLAK U PANTALONAMA (Preveo B ora Ćo­ sić)

III — RAT I REVOLUCIJA .^ M a m a i veče koje su Nijem ci ubili (Preveo Bo- r žo Bulatović) — — — ,— — — — 37 Flauta-kdčm a (Preveo B ora Ćosić) — — — 39 N aredba arm iji um jetnosti (Preveo Božo B ula­ tović) — — — — — — — — — — 49 Lijevi m arš (Preveo Božo Bulatović) — — — 51 Poslanica proleterskim pjesnicim a (Preveo Bo­ žo Bulatović) — — — — — — — — 53 Dalje! (Preveo Radoslav Pajković) — — — 59 Srećan sam (Preveo Božo Bulatović) — — — 60 Naš m arš (Preveo Božo Bulatović) . — — — 63 IV — ODLOMCI IZ POEMA Vladim ir Iljič Lenjin (Preveo Bora Ćosić) — Dobro (Preveo Bora Ćosić) — — — — — Iz svega glasa (Preveo Bora Cosić) — — — P a rtija i LenjiD (Preveo Radoslav Pajković) —

65 73 82 90

V — O LJU B A V I S e b i v o lje n o m p o s v e ć u je o v e (P r e v e o B o ž o B u la to v ić ) —

r e d o v e autor — — — —

- f - P is m o d ru g u K o str o v u iz P a riza o su štin i lju ­ b a v i (P r e v e o R a d o sla v P a jk o v ić ) — — — -^^L jubav (P r e v e o B o ž o B u la to v ić ) — — — — VI — N A RAZNJ2 T E M E J u b ila r n a (P r e v e o B o ž o B u la to v ić ) — — — R a z g o v o r s fin in s p e k to r o m o p o e z iji (P rev eo

93 96 101 107

Bora Cosić) —: — — — — —■ -*- — 117 P litk a filozofija na dubokim m estim a (Preveo x B ora Cosić) — — — — —— — — 125 .S e rg e ju Je se n jin u (Preveo Radoslav Pajković) 127 R asprodaja (Preveo Božo Bulatović) — — — 133 K ijev (Preveo R adoslav Pajković) — — — 135 E vropi (Preveo Bože Bulatović) — — — — 139 O gadovim a (Freveo Božo Bulatović) — — — 141 B rodvej (Preveo Božo Bulatović) — — — — 143 Š ta je dobro, a šta loše (Preveo Božo Bulatović) 144 .M ajsk a pjesm a (Preveo Božo Bulatović) — — 148 P je sm a -m u n ja (Preveo Božo Bulatović) — — 149 Božo B ulatović: M ajakovski — — — — — 150

V. V. MAJAKOVSKI

'

"PESME I izdanje 30.000 primeraka *

RAD Beograd MoSe Pijade 12 * Nacrt za korice Janko Krajšek Korektor M irjana Bukilić Tehnički urednik Dimitrije Ristić *

v -

Štampa Beogradski grafički zavod Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

»REČ I MISAO« Biblioteka »Reč i misao« donosi najbolja ostvarenja svetske i naše književnosti, svakom e korisna i potrebna, po obradi i ceni pristupačna, po opremi ukusna.

VI KOLO (1964) /

126-127: Hotorn: Skerletno slovo,, 128. L. Tolstoj: K rojcerova sonata 129. Gete: Pesme 130. O’ Nil: Dugo putovanje u noć 131. J. N eruda: M alostranske pripovetke 132. P etrark a: Soneti i kancone 133. Vuk Karadži£: O književnosti i k njižev­ nicima 134. Gogolj: Petrogradske pripovetke 135. Mori jak." Tereza D eskejru 136v Dž. Eliot: Sajlas M arner ■137. Copié: Parohija tužnoga đavola 138. Sofokle: Car Edip. A ntigona 139. R ebreanu: Ć uljandra 140. H. Dž. Vels: N evidljivi čovek 141. Pa veze: Među usam ljenim ženam a 142 H. Man: Jedna ljubavna priča 143. Haj jam : Rubai je 144. Sarojan: Zovem se Aram 145. M ajakovski: Pesme 146. Dž. K um ar: Ostavka 147. K afka: Preobražaj " . , 148. Lope de Vega: Fuente O vehuna 149-150. Šenoa: Seljačka buna

IZDAVAČKO PREDUZEĆE »RAD« Beograd, Moše Pijade 12/Ш